УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ

ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ
ДС/СС 05/4-02 бр. 1465/2-ХI/6
28.09.2015. године

ВЕЋЕ НАУЧНИХ ОБЛАСТИ

ДРУШТВЕНО-ХУМАНИСТИЧКИХ НАУКА

Наставно-научно веће Филозофског факултета у Београду је на својој

ХXI редовној седници, одржаној 28.09.2015. године – на основу чл. 231. став
1. алинеја 15. и 16. и члана 278. Статута Факултета, прихватило Извештај
Комисије за докторске студије с предлогом теме за докторску дисертацију:
НАСЛЕЂЕ РЕПУБЛИКАНИЗМА У ДЕЛИМА ЕМИЛА ДИРКЕМА,
докторанда Божидара Филиповића.

За ментора је одређена проф. др Ивана Спасић.

Доставити: ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

1х Универзитету у Београду
1х Стручном сараднику за
докторске дисертације
1х Шефу Одсека за правне послове Проф. др Милош Арсенијевић
1х Архиви
Факултет Филозофски
УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ
04/1-2 бр. 6/2772
(број захтева) Веће научних области друштвено-хуманистичких
29.09.2015. наука
(датум) (Назив већа научних области коме се захтев упућује)

ЗАХТЕВ
за давање сагласности на предлог теме докторске дисертације

бр. 131/06), дате сагласност на предлог теме докторске дисертације:

Наслеђе републиканизма у делима Емила Диркема

(пун назив предложене теме докторске дисертације)

НАУЧНА Социологија
ОБЛАСТ

ПОДАЦИ О КАНДИДАТУ:
Име, име једног од родитеља и презиме кандидата:

Божидар (Славомир) Филиповић

Назив и седиште факултета на коме је стекао високо Филозофски факултет,

образовање: Универзитет у Београду,

Година дипломирања:
2010.
Назив мастер рада кандидата:

Назив факултета на коме је мастер рад одбрањена:

Година одбране мастер рада:

Обавештавамо вас да је Наставно-научно веће

на седници 28.09.2015. одржаној

размотрило предложену тему и закључило да је тема подобна за израду докторске дисертације.

ДЕКАН ФАКУЛТЕТА

Проф. др Милош Арсенијевић

 Додатак уз образац 1.

ПОДАЦИ О МЕНТОРУ
за кандидата Божидара Филиповића

Име и презиме ментора: Ивана Спасић

Звање: редовни професор

Списак радова који квалификују ментора за вођење докторске

дисертације:

1) Cvetičanin, Predrag, Ivana Spasić, and Danijela Gavrilović. Strategies and

tactics in social space: The case of Serbia. Social Science Information 53 (2),
2014: 213-239 (M22, SSCI)

2) Spasić, Ivana. Citoyens contre politiques: le 5 octobre 2000 et la

construction de la Serbie de l’apres Milosevic. Revue d’etudes comparatives
Est-Ouest 1/2, 2004: 269-295 (M23, SSCI)

3) Spasić, Ivana. Cosmopolitanism as discourse and performance: A view

from the semiperiphery. Revija za sociologiju 41 (3), 2011: 269–290 (M23,
lista meñunarodnih časopisa koju je odobrio Univerzitet)

4) Backović, Vera i Ivana Spasić. Identitet grada: mišljenje lokalnih aktera u

četiri urbane sredine. Sociologija 56 (2), 2014: 101-123 (M24)

5) Backović, Vera i Ivana Spasić. Vezanost za mesto i lokalni identiteti:

studije slučaja četiri grada u Srbiji. Teme 38 (1), 2014: 177-192 (M24)

6) Petrović-Trifunović, Tamara and Ivana Spasić. Patriotism and

cosmopolitanism in intellectual discourse: Peščanik and Nova srpska
politička misao. Filozofija i društvo 25 (4), 2014: 164-188 (M24)

7) Spasić, Ivana. Jugoslavija kao mesto normalnog života: sećanja običnih

ljudi u Srbiji. Sociologija 54 (4), 2012: 577-594 (M24)
8) Spasić, Ivana i Gordana Gorunović. ‘Terenski rad u filozofiji’: Gerc i
Burdije kao sagovornici. Sociologija 54 (3), 2012: 301-422 (M24)

9) Spasić, Ivana, The trauma of Kosovo in Serbian national narratives. In:

J.C.Alexander, R.Eyerman, E.B.Breese (eds), Narrating Trauma: On the
Impact of Collective Suffering. Boulder, CO: Paradigm, 2011: 81-105
(M14)

10) Spasić, Ivana. The art of mutual neglect: Zagorka Golubović’s

sociocultural anthropology and Serbian ethnology. In: V. Mihailescu, I.Iliev,
S. Naumović (eds), Studying Peoples in People’s Democracies II: Socialist
Era Anthropology in South East Europe, Munster: Lit, 2008: 335-351
(M14)

Заокружити одговарајућу опцију (А, Б, В или Г):

А) У случају менторства дисертације на докторским студијама у групацији

техничко-технолошких, природно-математичких и медицинских наука ментор
треба да има најмање три рада са SCI, SSCI, AHCI или SCIe листе, као и Math-
Net.Ru листе.

Б) У случају менторства дисертације на докторским студијама у групацији

друштвено-хуманистичких наука ментор треба да има најмање три рада са
релевантне листе научних часописа (Релевантна листа научних часописа обухвата
SCI, SSCI, AHCI и SCIe листе, као и ЕRIH листу, листу часописа које је
Министарство за науку класификовало као М24 и додатну листу часописа коју ће,
на предлог универзитета, донети Национални савет за високо образовање. Посебно
се вреднују и монографије које Министарство науке класификује као М11, М12,
М13, М14, М41 и М51.)

В) У случају израде докторске дисертације према ранијим прописима за кандидате

који су стекли академски назив магистра наука ментор треба да има пет радова
(референци) које га, по оцени Већа научних области, квалификују за ментора
односне дисертације.

Г) У случају да у ужој научној области нема квалификованих наставника,

приложити одлуку Већа докторских студија о именовању редовног професора за
ментора.

ДЕКАН ФАКУЛТЕТА

Датум М.П. проф. др Милош Арсенијевић

 Univerzitet u Beogradu
Filozofski fakultet
Odeljenje za sociologiju

Predlog teme doktorske disertacije

Tema: Nasleñe republikanizma u delima Emila Dirkema

Kandidat:
Božidar Filipović
Mentor:
prof. dr Ivana Spasić

Širi okvir rada:

Emil David Dirkem (Emile David Durkheim, 1858–1917) jedan je od tri

najznačajnija klasika sociologije, pored Maksa Vebera i Karla Marksa. Kao osnivač tzv.
Francuske sociološke škole najviše je doprineo institucionalnom utemeljenju i razvoju
sociologije u Francuskoj. Mreža stalnih saradnika okupljena oko časopisa L’annee
sociologique, koji je Dirkem pokrenuo i ureñivao, sačinjavala je okosnicu navedene
škole. Takoñe, Emil Dirkem je presudno uticao na ustanovljavanje sociologije kao
akademske discipline. Godine 1887, u Bordou, postavljen je za predavača na novom (za
njega osnovanom) predmetu pod nazivom Pedagogija i društvena nauka (Mimica 2004:
19), što je prvo akademsko naimenovanje u oblasti sociologije u Evropi. Svoju karijeru
Dirkem završava na Sorboni.
 Osim njegovog istorijskog značaja, razlog da se opusu ovog oca-osnivača posveti
još jedan rad, kao što će biti slučaj u ovoj disertaciji, nalazi se i u posebnom statusu koji
klasici uživaju u sociologiji, u poreñenju sa prirodnim, pa i nekim društvenim naukama.
Čak i površnim uvidom u podatke o citiranosti možemo utvrditi koliki je značaj klasika
za savremenu sociologiju. Dok je pozivanje savremenih fizičara, biologa, hemičara itd.
na radove poznatih pripadnika njihove discipline iz prošlosti ograničeno na istoriju
nauke, teško je pronaći značajnijeg savremenog sociologa koji meñu klasicima nije
pronašao makar inspiraciju ili problem koji će pokušati da reši (Mimica 1999: 27).
Teorije klasika sociologije, problemi kojima su se bavili i odgovori koje su na te
probleme dali, jesu fundus koji ova disciplina nikako ne uspeva da „zaboravi“. Tako i
motivacija za ovaj rad proističe iz namere da se savremena sociologija obogati ponovnim
razmatranjem opusa Emila Dirkema iz jednog novog, dosad retko korišćenog ugla, kojim
će se ponuditi i mogući pravci reinterpretacije nekih središnjih, i danas aktuelnih
problema sociološke discipline.

Dirkem je doktorirao 1893. godine, a njegova doktorska disertacija će postati

jedna od najznačajnija studija u istoriji sociologije – O podeli društvenog rada. U skladu
sa tadašnjom akademskom praksom, Dirkem je istovremeno priložio i latinsku tezu –
Quid Secundatus Politicae Scientiae Instituendae Contulerit – koju je završio novembra
1892. (Fournier 2012: 135). U ovoj tezi je čast za uspostavljanje osnovnih principa
sociologije pripala Monteskjeu. Dirkem je Monteskjeov doprinos video pre svega u
definisanju predmeta i metoda (Dirkem 2008: 31). U obimnoj sekundarnoj literaturi
posvećenoj izučavanju Dirkemovog dela, nije posvećena značajnija pažnja (u odnosu na
obimnost ukupne literature) uticaju Monteskjea na ovog klasika sociologije. Retki su
autori koji pridaju veću važnost latinskoj tezi (Miller 2003: 47).
U okviru dirkemološke literature koja se bavi odnosom prema Monteskjeu
dominiraju razjašnjenja, razmatranja i razrade latinske teze, koji ne izlaze bitnije iz okvira
gore navedenog Dirkemovog mišljenja da je Monteskje zadužio sociologiju kao nauku u
teorijsko-metodološkom smislu. Ovaj dug se očituje u tretiranju društvenih fenomena kao
stvari koje se mogu objasniti racionalnim putem, kao i uvoñenjem pojma zakona i
postupka klasifikacije (tipova), odnosno uporednog metoda u „arsenal“ (budućih)
društvenih nauka (Miller 2003: 49, 55, 60; Lukes 1973: 68, 278-280, 282; Berlinerblau
2005: 218; Jones 2005 :26, 31; Jones 1999: 232, 248, 252, 254, 256, Nisbet 1965:159;
Fournier 2012: 136-138; Ilić 2006: 165; Dingley 2008: 15; Hunt 1988: 25). Pored
isticanja zasluga za uspostavljanje sociologije kao nauke, u sekundarnoj literaturi se
istovremeno mogu pronaći interpretacije Dirkemovih pogleda na Monteskjeovu podelu
državnih ureñenja – republike, monarhije i despotije (Miller 2003: 3, 50, 57; Lukes 1973:
280-281; Jones 1999: 236, 246; Fournier: 136). U ovim razmatranjima se ne odlazi
mnogo dalje od ukazivanja na Dirkemov sociološki pristup Monteskjeovoj podeli
državnih ureñenja.
 Kao što će uskoro biti objašnjeno, u radu će nas najviše zanimati uticaj koji su
svojim shvatanjem republike na Dirkema izvršila dva slavna prethodnika i sunarodnika –
Monteskje i Žan-Žak Ruso. Rusoovo opredeljenje je republikansko, meñutim, u slučaju
Monteskjea, situacija je nešto složenija. Rasprave o tome koje je političko ureñenje
Monteskje smatrao najpoželjnijim (makar za Francusku), nisu ni danas završene. U prilog
svrstavanju Monteskjea u okvire republikanske tradicije često se navodi njegovo
shvatanje o Engleskom ureñenju (Monteskje 2011: 128–135) ili jedan segment njegovog
najznačajnijeg dela u kojem se hvaljeni engleski model implicitno označava kao
republikanski (Monteskje 2011: 62). Osim navedenog, moguće je navesti niz autora koji
Monteskjea svrstavaju meñu zastupnike republikanizma (Pangle 1989, Shklar 1990, Pettit
1997, Rahe 2009, 2010). Ipak, ima i onih koji se sa takvim viñenjem Monteskjea ne slažu
(Douglass 2012, de Dijn 2014). Ali o velikom uticaju Monteskjea na dalji razvoj
republikanizma postoji saglasnost kod obe strane. Stoga smatramo opravdanim
svrstavanje Monteskjea u republikansko nasleñe. Čak i da se Monteskje posmatra
isključivo kao pobornik monarhijskog ureñenja (u slučaju Francuske), nesporan je uticaj
njegovog shvatanja i razumevanja republike na dalji razvoj republikanizma (u Evropi i
SAD).
U slučaju Dirkema želimo da pokažemo kako su u njegovoj teoriji „zaživeli“
elementi republikanizma koje je Monteskje pronašao u antičkim i srednjovekovnim
republikama. Ipak, kada je reč o Monteskjeovim razmatranjima savremenih prilika
(XVIII vek) potrebno je izdvojiti liberalne elemente njegove teorije. Pod poslednjim
mislimo na isticanje značaja duha trgovine (Devletoglou 1963) kao pokretačkog principa
koji kroz nadmetanje, tj. konkurenciju vodi ka povećanju opšteg blagostanja. Time je
Monteskje zapravo najavio osnovu ekonomskih shvatanja Adama Smita (Douglass 2012:
707). Takoñe treba posebno naglasiti podelu vlasti u cilju očuvanja individualnih
sloboda. U ovom slučaju možemo reći da je podela vlasti kao takva deo nasleña
republikanizma, ali se kod Monteskjea prvi put javlja sa ciljem očuvanja sloboda i prava
pojedinaca. U vezi sa poslednjim se mora napomenuti i podela na zakonodavnu, izvršnu i
sudsku vlast, ali i uloga koju je namenio aristokratiji kao corps intermediaires.
Individualne slobode se mogu očuvati samo ako postoji ravnoteža političkih sila u
jednom društvu (check and balances). Na kraju, Monteskjeov liberalizam podrazumeva i
da se država ne može mešati u odreñena prava pojedinaca bez obzira na okolnosti u
kojima se nalazi. U tom pogledu Monteskje razvija klicu liberalnog shvatanja neotuñivih
individualnih prava prisutnu u Hobsovom delu (Hobs 2011: 119–120, 182–184)1.
Sam Dirkem je sasvim jasno želeo da ukaže na sociološku prirodu Monteskjeove
klasifikacije i zapravo je dovede u direktnu vezu sa osnovnom dihotomijom koju on sam
razvija u svojoj doktorskoj disertaciji – podelom na mehaničku i organsku solidarnost.

1
O razlikovanju liberalne od republikanske tradicije pomoću pojmova ne-dominacije i ne-interferencije
pogledati: Pettit 1997.
Ova podela je ključ za razumevanje prirode republike (Dirkem 2008: 52–53), odnosno
monarhije (Dirkem 2008: 53–54).
Drugi autor relevantan za razmatranje uticaja republikanskog nasleña na
Dirkemovu sociologiju jeste Žan Žak Ruso. Dirkem je 1897. i 1898. godine nekoliko
predavanja posvetio ovom klasiku političke filozofije. Od svih autora republikanske
misli, kojima ćemo u radu posvetiti pažnju, smatramo da je Ruso izvršio najznačajniji
uticaj na Dirkema. Furnije tvrdi da je Ruso bio Dirkemov omiljeni autor (Fournier 2012:
126), dok Volin ističe da je Dirkem medijum kroz „koji je Ruso ostavio trag na modernu
društvenu nauku“ (Wolin 2004: 333). Luks smatra da je takva ocena preterana (Lukes
1973: 282), ali navodi značajne sličnosti izmeñu Rusoa i Dirkema – sagledavanje
društvene grupe kao katalizatora potencijalno destruktivnih individualnih interesa,
sličnost izmeñu opšte volje i kolektivne svesti, društveni realizam, shvatanje balansa
izmeñu čoveka i društva jednakim ravnoteži izmeñu čoveka i prirode, koncept slobode
(Lukes 1973: 283–285). Navedenim sličnostima Luks pridružuje i najvažnije razlike u
koje nećemo ovde detaljnije ulaziti (vidi: Lukes 1973: 285–286). U sekundarnoj literaturi
se najčešće mogu sresti prikazi stavova koje je Dirkem izneo o Rusoovom Društvenom
ugovoru (Durkheim 1918). Osim delova koji se odnose na Dirkemova razmatranja
striktno političkih ideja, u sekundarnoj literaturi se odnos ova dva autora svodi na
nekoliko tema ili pitanja – shvatanja ljudske prirode (Miller 2003: 110, Jones 1999:
89,104), odnosa individualnog i kolektivnog (Nisbet 1965: 70, Miller 2003: 44, 153, 156,
Jones 1999: 89, 92, 143, 269, Richman 2002: 54), civilne religije (Jones 1999: 44-45,
52), realizma, sličnosti pojmova opšte volje i kolektivne svesti itd.
Republikansko nasleñe nećemo ograničiti samo na nivo teorije ili istorije jedne
ideje. U radu ćemo pod navedenim pojmom podrazumevati i nasleñe, pre svega prve
Francuske republike, odnosno probleme sa kojima se ona suočila, a koji su bitno uticali
na Dirkemov predlog reforme društva. Značaj Treće (francuske) republike za nastanak i
razvoj sociologije je tema kojoj je više puta pisano (Lukes 1973, Jones 1999, Mimica
2004, Dingley 2008, Collins 2008, Fournier 2012). Meñutim, možemo reći da je
razmatranje republikanskog nasleña ograničeno na Dirkemova dela i predavanja u kojima
se on neposredno bavi pretečama sociologije – koji su istovremeno i klasici političke
teorije republikanizma.
Prilike da se uoče dublji uticaji republikanizma na Dirkemovu teoriju (ali i
praktična rešenja koja je predlagao) ipak su ostale samo tamno mesto na mapi sekundarne
literature. Šta je zapravo propušteno? Koje su saznajne dobiti jukstapozicioniranja
republikanizma i Dirkemovog dela? Jednostavno, šta Dirkem duguje republikanskoj
tradiciji?
Ukoliko želimo da u radu ponudimo odgovor na ovo pitanje moramo krenuti od
samog republikanizma, odnosno odreñenja republikanske tradicije. No, istovremeno,
odgovarajući na ovo pitanje pozabavićemo se i problemom metodološke prirode. Kako
možemo znati da su najznačajniji autori političke misli republikanizma uticali na
formiranje Dirkemove teorije i politička ubeñenja – bez obzira kako republikanizam
definisali? Najpouzdaniji postupak bi bio ukazivati na mislioce republikanizma za koje
sam Dirkem tvrdi da su ostavili značajan uticaj na njegovo delo, ili šire, samu
sociologiju. Ovu grupu čine pre svih Monteskje i Ruso2.
Na ovom mestu dolazimo do pitanja „dubine i širine rekonstruktivnog zahvata u
istoriju sociologije“ (Mimica 1999: 18). Ukoliko bismo u rad uvrstili svakog filozofa,
teoretičara i mislioca koji je ponešto napisao o prirodi republike, čekao bi nas neostvariv
zadatak zbog same obimnosti i širine takvog poduhvata. Cilj ne bi postao izgledniji ni
ukoliko bismo se ograničili samo na autore, značajne za istoriju republikanske misli, na
koje se Dirkem eksplicitno poziva u svojim delima. Pored Monteskjea, Rusoa i Kanta, na
Dirkema su takoñe bitno uticali Platon, Aristotel i Makijaveli (Richter 1964: 185-186,
Salomon 1964: 259). Ovome treba dodati da je Dirkem po obrazovanju bio filozof i da je
nekoliko godina nakon završetka studija radio kao nastavnik filozofije u različitim
licejima, te su mu dela navedenih klasika (političke) filozofije morala biti dobro poznata.
U svakom slučaju, ovako limitiranje opsega zahvata bi nam možda moglo pomoći samo
ukoliko znamo za čim tragamo, tj. kakvo konkretno republikansko nasleñe prepoznajemo
u Dirkemovom delu, jer se tok i razvoj republikanske misli (do XIX veka) teško može
ograničiti samo na navedene autore, ma koliko oni bili značajni. Sa druge strane, izmeñu
Dirkema i navedenih autora postoje i značajni diskontinuiteti.
Stoga moramo definisati nasleñe republikanizma koje je prisutno u Dirkemovoj
teoriji. U tu svrhu ovde će biti primenjen analitički postupak modelovan prema načinu na
koji Robert Nizbet sažima sociološku tradiciju u pet „jediničnih ideja“ (Nisbet 1966;
Nizbet 1999). Po ugledu na taj pristup, ovde će biti predložene tri „jedinične ideje“
republikanizma koje su našle odjeka u teorijskim i praktično-političkim rešenjima u
Dirkemovom delu.

Pod prvom jediničnom idejom republikanizma podrazumevaćemo pitanje

uspostavljanja opšte volje. Iako se pojam opšte volje u svom začetku može naći već kod
Monteskjea (Monteskje 2011: 129), zasluga za promociju ovog pojma ipak pripada
Rusou, te će stoga u ovom slučaju naš pristup razmatranju njihovog uticaja biti
asimetričan. Monteskje ovaj pojam koristi u kontekstu Engleskog ustava, odnosno
prilikom upućivanja na legislativu kao opštu volju države i egzekutivu kao izvršioca iste.

2
Navedenim autorima bi trebalo pridružiti i Kanta, jer u literaturi postoji konsenzus o značajnom uticaju na
Dirkemov rad (Lukes 1973; Fournier 2012; Jones 1999; Seigel 1987; Tiryakian 2005; Stedman Jones 2000;
Paoleti 2000). Uticaj Kanta na Dirkema i njegovu teoriju se najčešće ograničava na filozofske
(epistemološke) „premise“ njegove sociologije. Zapravo, u sekundarnoj literaturi, ime ovog filozofa se
najčešće pominjalo u vezi sa Dirkemovim odgovorom na pitanje nastanka osnovnih kategorija – prostora,
vremena, uzroka, sile, itd. – koje je ponudio na samom kraju svoje značajne studije Elementarni oblici
religijskog života. Manje pažnje je posvećeno Kantovoj socijalnoj i političkoj filozofiji i njenoj vezi sa
Dirkemovom sociološkom teorijom. Smatramo da je Kant, u pogledu pitanja koja će nas zanimati, izvršio
manji uticaj od dvojice prethodno pomenutih filozofa i teoretičara republikanizma, stoga će i u našem radu
zauzimati manje istaknuto mesto.
U središtu ovog pojma se nalazi i spor, tj. najveća zamerka koju Ruso upućuje
Monteskjeu. Dok prvi smatra da se ona može izraziti samo neposrednim političkim
učešćem (glasanjem), drugi smatra da je delegiranje (predstavništvo) dovoljan ili
adekvatan uslov za njen nastanak. Dirkem u pogledu upotrebe pojma kolektivne svesti
bliži Rusou, ali u pogledu političke organizacije korporativnog društva (kao utopijskom
projektu) Monteskjeu (Durkheim 2003: 104).
Za razliku od ostalih jediničnih ideja republikanizma kojima ćemo se u radu
baviti, Dirkem je svoju teoriju gradio suprotstavljajući se tradiciji društveno-ugovorne
teorije (Dirkem 1972: 218). Zašto bismo onda ovu jediničnu ideju republikanizma uopšte
uzimali u razmatranje? Prvo, smatramo da je važna i značajna za Dirkemovo delo jer je
imala istaknuto mesto u delima autora koji su na Dirkema izvršili snažan uticaj – Rusoa i
Kanta. Kao što smo gore naveli, Dirkem mnogo duguje Rusou. U literaturi se isticala
očigledna sličnost pojma opšte volje i Dirkemove kolektivne svesti (Lukes 1973: 283,
Coser 1984: 24). Drugo, uzimajući instituciju ugovora kao sve značajniju za
funkcionisanje modernih, industrijskih društava (posebno privrede), Dirkem je zapravo
čitavu političku i filozofsku tradiciju društvenog ugovora kritički razmotrio i postavio „na
noge“. Za Dirkema je društvo preduslov svakog ugovora, samim tim, društveni ugovor ne
može biti njegov temelj. Individua se javlja (njena prava, slobode i inicijative koje
pokreće) kao osnova društvenog poretka tek na kraju evolutivnog razvitka, a ne na
njegovom početku. Čak i u modernim društvima (organske solidarnosti), u kojima je
značaj individue na samom istorijskom vrhuncu, mora postojati kolektivna svest o
njenom značaju (kult individue). U radu ćemo stoga razmotriti implikacije Dirkemovog
odnosa prema društvenougovornoj političkoj teoriji, koje ćemo dovesti u vezu sa
posmatranjem društva kao stvarnosti sui generis. Želimo pokazati da za njega ovaj
postulat nije samo epistemološki i metodološki značajan, već i da je ukazivao na potrebu
stvaranja čvršće osnove od sociološki „naivnog“ individualizma.
Ako izmeñu pojmova opšte volje i kolektivne svesti postoji suštinska sličnost, sa
druge strane imamo i makar jednu važnu razliku. Opšta volja se uvek gradi u susretu i
kao direktan ishod individualnih volja.3 Sa druge strane, kolektivna svest ne nastaje kao
ishod individualnih odluka, što se najjasnije vidi u Dirkemovoj definiciji društvene
činjenice (Dirkem 2012: 42). Paradoks Dirkemovog odnosa prema Rusou se ogleda u
tome što je njegovo nasleñe opšte volje, kao osnove svake republike, iskoristio da otkrije
način ili put uspostavljanja kulta individue u savremenim društvima (Dirkem 1972: 390).
Dirkem je pokušao da „spasi“ Rusoovo nasleñe kako bi teorijski utemeljio individualnu
slobodu, bez obzira što je očigledno bio svestan opasnosti po prava pojedinaca
(Durkheim 1918: 23-27).
Rusoovsko nasleñe republikanizma, u okviru navedene jedinične ideje, značajno
je jer nas navodi i otkriva problem uloge kolektivne svesti (kulta individue) u društvima

3
„Važno je, dakle, da bi se dobio izražaj opšte volje, da nema drugih društvenih grupacija u državi i da
svaki grañanin izražava samo svoje mišljenje“ (Ruso 1993: 46).
organske solidarnosti. U društvima mehaničke solidarnosti snažna kolektivna svest je bila
proizvod odsustva podele rada (odnosno slabe društvene diferencijacije te velikog
stepena sličnosti pojedinaca meñusobno). S druge strane, u društvima organske
solidarnosti kolektivna svest (koja gubi na svojoj snazi i značaju, ali ipak opstaje) ne
zavisi od stepena diferencijacije (podele rada), već dobija karakter antropološke
univerzalnosti i biva odvojena od društvenog „supstrata“. Kult individue postaje
najznačajniji sadržaj kolektivne svesti, meñutim, u ovom slučaju, ne zahvaljujući
sličnosti svih članova društva koji je prihvataju, već tome što se javlja „s onu stranu“
podele rada. Kolektivna svest ne postaje samo manja u obimu i slabija po snazi; ona se
kvalitativno razlikuje u pogledu osnove iz koje (ne) izvire. Smatramo da je ovaj važan
problem ostao zanemaren u sekundarnoj literaturi.
Pokušaćemo da pokažemo da Dirkemov pojam društvene činjenice (dakle, ne
samo kolektivne svesti) svoje izvorište ima u Rusoovom pojmu opšte volje. Upravo
zahvaljujući implicitnoj moralnoj i političkoj ulozi, društvenu činjenicu obeležavaju
specifična epistemološka i metodološka rešenja – spoljna prinuda, opštost i nezavisnost
od spoljnih očitovanja (Dirkem 2012: 42). Ova svojstva društvene činjenice nisu
posledica samo Dirkemovog pozitivizma, već i Rusoove ideje moralne i političke
zajednice kao „zamene“ za ograničavajuću i harmonizujuću ulogu prirode (Durkheim
1918: 17).

Kao drugu jediničnu ideju republikanizma predlažemo vrlinu jednakosti.

Pravedna (legitimna), stabilna i regulisana (re)distribucija bogatstva je osnov postojanja
republike4. Težnja za sticanjem ekonomskih dobara mora uvek nailaziti na jasne moralne
kočnice i ograničenja od strane zajednice koja sačinjava republiku. Dakle, u ovom slučaju
nije reč o tek bilo kakvoj jednakosti, već o vrlini jednakosti koja podrazumeva postojanje
snažnog moralnog uporišta republike kao zajednice. Ovom jediničnom idejom
republikanizma želimo pokazati da Dirkemovo protivljenje razvijanju ekonomskih
sloboda – po dobro poznatom liberalnom principu laissez faire – počiva na dugoj tradiciji
republikanizma. Pohlepa, neograničena težnja za sticanjem bogatstva i posmatranje
društva isključivo kao sredstva za ostvarenje materijalne dobrobiti pojedinca ne može,
prema Dirkemu, imati pozitivnu socijalnu funkciju. Jednostavno, egoistični (ekonomski)
akter Adama Smita koji radeći samo u sopstvenom interesu stvara dobrobit za sve, nije
prihvatljiva osnova društvenog života. Dirkem nije bio protivnik svakog oblika
konkurencije, ali je smatrao da njen domen mora biti relativno jasno odreñen i ograničen.
Ova jedinična ideja je značajna za razumevanje ne samo Dirkemove teorije, već i
njegove uloge kao intelektualca. Tokom afere Drajfus, ali i u svom radu Individualizam i
intelektualci, Dirkem pokazuje otvoreno zalaganje za individualne slobode i poštovanje
ljudskih prava. Meñutim, u domenu ekonomije Dirkem je skloniji pronalaženju
kolektivističkih solucija za probleme koje je donela industrijalizacija. Potpuna sloboda

4
Kao što ćemo videti u radu, pravedna (re)distribucija ne podrazumeva egalitarizam.
individualnih aktera i mehanizam tržišta za njega nisu poželjno rešenje. Ovaj paradoks se
obično objašnjava spojem liberalnih i konzervativnih ideja u njegovoj sociologiji i
njegovom javnom angažmanu. Namera nam je da u radu pokažemo kako navedeni
paradoks nestaje (ili makar izgleda manje problematičan) ukoliko u jednačinu uključimo
nasleñe republikanizma.
Pitanje je značajno jer su razmatranja Dirkemovog konzervativizma zanemarila
republikansku tradiciju. Stoga se mnoge ideje i institucije za koje se Dirkem zalagao
proglašavaju konzervativnim i njihova izvorišta pronalaze u Starom režimu (Ancien
régime) (Nisbet 1966: 13), dok se zapravo koreni pre mogu naći u republikanskom
nasleñu.
Prvi od autora kojeg ćemo u okviru razmatranja ove jedinične ideje uzeti u obzir
je Aristotel i njegovo viñenje republike, tj. politeje (Πολιτεία) kao najboljeg državnog
ureñenja5. U Aristotelovoj politeji možemo uočiti da glavna opasnost po njenu stabilnost,
preti od neravnoteže izmeñu različitih „klasa“ (Aristotel 1988: 138). Za Aristotela
stabilnost i mir na unutrašnjem planu očigledno zavisi od srednje „klase“. Dakle, pohlepa
za materijalnim dobrima predstavlja očiglednu opasnost za očuvanje politeje (republike).
Drugi autor koji će nas ovde zanimati je Nikolo Makijaveli. Kod Makijavelija se
ideja o opasnosti od neureñenih ekonomskih interesa i aktivnosti po republiku ne javlja
tako često i na tako eksplicitan način kao, na primer, kod Rusoa. Ipak, u Raspravama o
prvoj dekadi Tita Livija nailazimo na mesta koja jasno ukazuju na potrebu postavljanja
prepreka potencijalnom ospoljavanju dezintegrativne uloge ekonomije (vlasništva) u
okviru republike (Machiavelli 1985: 164).
Što se Monteskjea tiče, pored slavnog dela (O duhu zakona), on je autor i
Razmatranja o uzrocima veličine Rimljana i njihove propasti. Upravo u ovom delu
možemo uočiti obrazloženja propasti Rimske republike koje je u direktnoj vezi sa
drugom jediničnom idejom (Monteskje 2004: 67). U Duhu zakona – delu kojem Dirkem
posvećuje svoju latinsku tezu – nalazimo još jasnije istaknute pretpostavke postojanja i
opstanka republike (Monteskje 2011: 82). Za načelo republike Monteskje proglašava
vrlinu. U aristokratijama „umerenost je, dakle, duša ovih vladavina“ (Monteskje 2011:
27). Za demokratiju, ta vrlina je težnja za jednakošću6. Tu Monteskje ne podrazumeva
samo političku, već i materijalnu jednakost.
Na kraju, kao što smo istakli, autor koji je od svih navedenih klasika
republikanizma izvršio najveći uticaj na Dirkema je Ruso. Odnos prema motivima i
težnjama za uvećanjem imovine se kod Rusoa ne prepoznaje samo u vezi sa
promišljanjima postojanja i ustrojstva republike, već čitave ljudske civilizacije (Ruso
5
Imajući u vidu jedinične ideje republikanizma, pažnju bi trebalo posvetiti i Platonu. Dirkem je Platonov
predlog ureñenja države označio kao komunističku teoriju organizacije društva (Durkheim 2009). Stoga
ćemo Dirkemov odnos prema Platonu i njegovoj filozofiji razmatrati u sklopu njegovih predavanja o
socijalizmu. Platon je, za razliku od Aristotela, imao i ulogu „kamena meñaša“ za Dirkemovo razlikovanje
socijalizma i komunizma.
6
„U demokratiji je ljubav prema republici ljubav prema demokratiji, a ljubav prema demokratiji je ljubav
prema jednakosti“ (Monteskje 2011: 41).
1993: 161). Sticanje materijalnih dobara za Rusoa ima antropološku dimenziju jer „kvari“
iskonsku ljudsku prirodu. Iako je smatrao da i monarhija može biti republika (Ruso 1993:
53), u opisivanju demokratije se može uočiti njegov ideal (Ruso 1993: 75). Bez obzira što
ne smatra demokratiju ostvarivom, ovde se uočava željena slika državne i društvene
zajednice7.
U radu želimo dati podrobniji odgovor na pitanje kako i u kojoj meri je ova
tradicija republikanizma našla odjeka u Dirkemovom delu. Brojna su mesta gde Dirkem
govori o potrebi društvene kontrole želja, aspiracija i strasti za sticanjem materijalnog
bogatstva (Dirkem 1997: 280). Diskurs o nužnosti ograničenja nezasitih (materijalnih)
potreba nije prisutan samo u Samoubistvu ili Društvenoj podeli rada (Dirkem 1972: 53–
54, 249). I „zreli“ Dirkem ukazuje na društveno dezintegrativnu ulogu ekonomskih
aktivnosti i potreba (Dirkem 1982: 318, 20). Tačnije, poslednje inherentno pripada
domenu profanog. Na kraju, religija za Dirkema uvek ima karakter deprivacije
individualnih (materijalnih) potreba.
Iako je sferu privreñivanja i materijalnih interesa smatrao permanentnom
opasnošću po socijalni poredak, Dirkem je istovremeno želeo da instituciji svojine dâ
dublji društveni osnov i tako joj zapravo obezbedi legitimnost, pritom ne menjajući njen
status profanog. Za Rusoa je uspostavljanje institucije svojine početak svih zala (Ruso
1993: 161). Meñutim, tumačeći Rusoovo delo, Dirkem uočava da u republici (zemljišna)
imovina pronalazi svoj pravedan i u razumu utemeljen osnov (Durkheim 1918: 23–24).
Ona nije izraz neželjenih društvenih nejednakosti samo ukoliko svaki pojedinac svoju
„imovinu“, kojom de facto raspolaže u prirodnom stanju, stavi na raspolaganje republici.
Sveukupna imovina bi tako postala „depozitorijum javnog dobra“ (Durkheim 1918: 24)
koje se zatim deli i dodeljuje svakom članu države. U radu ćemo ukazati na vezu izmeñu
ovog koncepta nastanka imovine i Dirkemovog. Njegovo shvatanje nastanka institucije
imovine ima dubok religijski, pa time i društveno integrativni koren (Durkheim 2003:
121–171).

Treća jedinična ideja republikanizma nije prisutna kod svih navedenih autora u
jednakoj meri, ali ipak smatramo da je važna za Dirkemovo delo i zato ćemo je uključiti
u analizu. Reč je o ideji regeneracije društva (države) koja nastaje zahvaljujući (ratnim)
opasnostima koje vrebaju republiku. Ideja regeneracije republike se ne javlja isključivo u
vezi sa pojavom rata, tj. može imati i druge oblike. O drugim načinima obnove duha i
zajedništva republike nam govore kako autori poput Rusoa, tako i istorijska praksa javnih
svetkovina tokom trajanja Prve francuske republike (vidi više: Molnar 2014). U radu
ćemo akcenat staviti na odnos rata i regeneracije u republikanskoj tradiciji.
Ideju da je za republiku poguban dugotrajan mir, jer slabi moral i vrline
neophodne za opstanak republike, nalazimo već kod Makijavelija (Machiavelli 1985:

7
„Da postoji kakav narod bogova, on bi sobom upravljao demokratski“, kaže Ruso (1993: 75).
317–318), a Monteskje (2011: 96) uspostavlja jasnu vezu izmeñu odsustva rata i
„kvarenja“ republike.
Dirkemov odnos prema ratu je bio relativno jasan. Bez obzira na to što se sam
angažovao u propagandnoj delatnosti na strani Francuske u toku Prvog svetskog rata, u
svojim delima i javnim nastupima nije isticao pozitivne strane rata po bilo koje društvo,
pa ni po republiku kao oblik ureñenja. Meñutim, u radu želimo pokazati da je Dirkem
funkcionalni ekvivalent rata u republikanskoj misli pronašao u kriminalitetu „jer oni
svuda pogañaju na isti način moralnu svest nacija i svuda proizvode istu posledicu“
(Dirkem 1972: 112). Zanimljivo je da Dirkem u predavanjima koja je držao u Lycée de
Sens, kao nastavnik filozofije, direktno ističe vezu izmeñu rata i kriminaliteta: „Svaki
zločin je rat, i da bi štitile od ovog rata oružane snage moraju uvek biti spremne“
(Durkheim 2004: 262). U prilog ovoj ideji ne govori samo jedna rečenica, već posledice
koje je Dirkem uviñao u pogledu pojave kriminaliteta. Iako je stavom o kriminalitetu kao
normalnoj pojavi šokirao tadašnju javnost (Fournier 2012: 205), Dirkem je samo želeo da
istakne integrativnu društvenu funkciju koja se javlja kao reakcija kolektivne svesti. Sam
čin kazne ima funkciju moralne obnove društva jednake potencijalu integracije i
regeneracije samog rata – viñenog očima klasika republikanizma.
Pokušaj da se uoče uticaji republikanizma na delo Emila Dirkema bio bi
nekompletan ukoliko se u našem okviru ne bi našlo mesta i za (grañansku) religiju.
Nismo se odlučili da ovo pitanje tretiramo kao posebnu jediničnu ideju jer (grañanska)
religija obuhvata sve navedene jedinične ideje republikanizma. Prvu, zato što je kult
individue sasvim očigledno religijska kategorija, drugu, jer u njoj Dirkem pronalazi
poreklo svojine i ugovora i treću jer društvena reakcija na kršenje normi krivičnog prava i
morala nosi jasan pečat verskih verovanja. Na kraju, želimo da pokažemo da je Dirkem
svoju kritiku socijalizma i ekonomskog liberalizma zasnovao, naizgled paradoksalno, na
religijskim pojmovima – svetog i profanog.

Leitmotiv mnogih autora koje smo naveli je da republika ne može postojati kao
prostorno velika i mnogoljudna država. Republika mora biti zajednica, a vrlina je uslov
sine qua non njenog opstanka. Tvrdeći da je republika zapravo zajednica nećemo reći
ništa novo. Kao što smo videli, sam Dirkem republiku implicitno posvećuje sa
mehaničkom, a monarhiju sa organskom solidarnošću. Zašto je onda ovo pitanje važno za
razumevanje Dirkemovog dela? U radu Dirkemov predlog reformi želimo da posmatramo
kao odgovor na zadatke koje je nametnula 1871. godina – kako je velika republika
moguća i šta se mora učiniti kako bi bila uspešnija od dve prethodne.
Za Monteskjea (2011: 38), republika je teritorijalno – pa samim tim i u pogledu
brojnosti grañana – mala država. Njena veličina joj omogućuje očuvanje načela na kojem
počiva. Sam Dirkem ponavlja ovaj osnovni stav Monteskjea u svojoj latinskoj tezi i
takoñe primećuje: „[…] i nema sumnje da Monteskje ni današnju Francusku ne bi
ubrojao meñu republike, da je imao prilike da se upozna sa njenim političkim
ustrojstvom“ (Dirkem 2008: 50). Zanimljivo je da Dirkem ovaj pretpostavljeni stav
Monteskjea ne objašnjava veličinom Francuske (druge polovine XIX veka), već njenim
političkim ustrojstvom (la forme politique). Dirkem u istom pasusu pojašnjava da je
Monteskje imao na umu antičke i srednjovekovne gradove kada je pisao o republici.
Dakle, sasvim je očigledno da Francuska nikada nije mogla biti dovoljno mala da bi bila
republika. Ipak, Monteskje nudi rešenje u vidu udruživanja malih republika, odnosno u
federaciji (Monteskje 2011: 109).
Rusoov odnos prema predstavničkoj demokratiji implicira ograničavanje veličine
republike. Osim toga, Ruso (1993: 77–81) ukazuje i na sve nedostatke prostorno velikih
monarhija. Ipak, i on ostavlja mogućnost udruživanja republika u cilju uspostavljanja
trajnog mira (Rousseau 1917).
U radu ćemo pokušati da sagledamo Dirkemove predloge reformi Treće republike
kao oživljavanje republikanskog ideala – onako kako su taj ideal videli navedeni klasici
republikanizma, a pre svih Monteskje i Ruso. Naime, smatramo da se Dirkemov predlog
političkih, ekonomskih i socijalnih reformi Treće republike bolje može razumeti ukoliko
se korporacije posmatraju kao kvazirepublike8, a njihov meñusobni odnos kao
kvazifederalno ureñenje. Šta nas navodi na takav zaključak?
Nekoliko elemenata nas upućuje na ideju o korporaciji kao kvazirepublici. U
pokušaju da revitalizuje korporacije – koje nestaju sa propašću Starog režima – Dirkem
odlazi mnogo dalje od razrade reforme ekonomskog ustrojstva tadašnje Francuske.
Korporacije su pre svega moralni autoritet sa jasnom integrativnom ulogom u društvu, te
se njihov raison d'être ne može svesti na privredu. Delokrug njihovog delovanja nije
striktno ograničen na profesionalni život, već obuhvata i druge značajne oblasti života.
Osim toga, korporacije dobijaju značajnu političku ulogu (Dirkem 1972: 72–73,
Durkheim 2003: 102).
Dirkem je svojim predlogom korporacija zapravo ponudio odgovor na pitanje
mogućnosti postojanja velike (društveno, politički i ekonomski heterogene) republike.
Njegov predlog ćemo posmatrati kao pokušaj oživljavanja republikanskih ideala i
elemenata društvene i političke organizacije malih republika.
U radu ćemo ponuditi (kratku) istorijsku genezu problema unutrašnjeg političkog
ustrojstva Francuske od Revolucije do Treće republike, jer smatramo da je tek tada
moguće razumeti zašto se Dirkem opredeljuje za korporativno ureñenje. Namera da
pronañe modus vivendi izmeñu različitih ideoloških, klasnih, regionalnih interesa
Dirkema predstavlja kao naslednika liberalne političke misli u Francuskoj. Dirkem
zapravo daje specifičan odgovor ili doprinos prvoj jediničnoj ideji republikanizma želeći
da sačuva individualne slobode u heterogenom društvu. U sekundarnoj literaturi je već
uočena srodnost sa Tokvilom (Richter 1964: 196-197, Lukes 1973: 264, Turner 2003: 34)
u rešenju očuvanja sloboda i koegzistencije partikularnih interesa kroz posredujuća tela

8
Nazivamo ih kvazirepublikama jer sam Dirkem, sasvim očigledno, nije koristio pojam republike, već
korporacije. Osim toga, korporacije nisu bile prostorno ograničene (kao što su to federalne republike).
(corps intermediaires). Zapravo, ova tradicija započinje sa Monteskjeom (što i sam
Dirkem eksplicitno ističe) i njegovim strahom od pojave despotije koja bi eliminisala
značaj i uticaj aristokratije u Francuskoj.
Za razliku od svojih prethodnika, Dirkem nudi rešenje nakon iskustava dve
republike. U radu ćemo prikazati njegov predlog nastao pod snažnim uticajem istorijskih
zbivanja koja su prethodila nastanku Treće republike, kao i potrebama odgovora na
pitanje (administrativne i političke) decentralizacije (Schmid 1990, Jones 1993: 63–65,
Bury 2003: 111, McPhee 2004: 265, Prajs 2013: 191, 193, Wright: 2003). U ovoj vizuri
moramo uzeti u obzir i grañanski rat na tlu SAD koji je poljuljao veru u mogućnost
„klasičnog“ federalističkog ureñenja. Korporacije su odgovor na zahteve konzervativaca
(ali i levice) za decentralizacijom i istovremeni pokušaj rešenja socijalnog pitanja,
odnosno sve značajnijeg i aktivnijeg radničkog pokreta u Francuskoj. Nakon neuspeha
Prve i Druge republike, koje, prema Dirkemu, završavaju u autoritarnim oblicima vlasti
(Durkheim 2003: 60), on nudi novu osnovu za integraciju društva u stanju sve
intenzivnije ekonomske i društvene diferencijacije.
Dirkem je svestan težine zadatka rehabilitacije korporacije kao društvene i
političke institucije. Njeno ime se i dalje vezivalo za feudalni poredak. Kao što je
republika izašla izvan granica (antičkog ili srednjovekovnog) grada, tako i korporacija
dobija nove nacionalne okvire. Upravo ovaj momenat Dirkem (2003: 38) navodi kao
odlučujući za permanentnu dinamičnost sistema korporacija i prepreku za povratak na
njihove nekadašnje tradicionalne i autoritarne osnove. Poučen iskustvom grañanskog rata
u SAD (1861–1865), burnih sukoba u Francuskoj tokom XIX veka – okončanih
gubitkom Alzasa i Lorene i pobunom Pariske komune – kao i dalje prisutnim regionalnim
razlikama unutar Francuske, Dirkem nudi kao rešenje funkcionalno jedinstvo korporacija
(kvazirepublika). To bi jedinstvo omogućilo stvaranje posredujućih tela i osobenu
decentralizaciju Francuske.
Za razliku od klasika republikanizma, Dirkem je morao, razmišljajući o svom
predlogu reforme francuskog društva, da se uhvati u koštac sa problemima koje donosi
industrijska revolucija. Nudeći (reformisane) profesionalne korporacije kao rešenje
mnogih problema zapadnog društva u kojem je živeo, Dirkem na više mesta naglašava
moralni i (kvazi)religijski karakter ovih organizacija. Razmatranjem njegovih shvatanja
socijalizma i (ekonomskog) liberalizma dobijamo potpuniju sliku o vansaznajnoj ulozi
njegove teorije, odnosno viñenju društvene stvarnosti, koja je uvek dvostruko odreñena –
kao i njegovo viñenje ljudske prirode (homo duplex). U domenu ekonomije, Dirkem je
svoj predlog reforme stalno gradio kroz sučeljavanje sa „ekonomistima“ (liberalima) i
levim (socijalističkim) idejama. Pojednostavljeno, njegova kritika socijalističkog projekta
se kretala u pravcu isticanja nedovoljno razvijenog moralnog poretka koji bi očuvao
koheziju društva u epohi industrijalizacije. Za takav zadatak Dirkem je ponudio
sopstveno rešenje u predgovoru drugom izdanju O podeli društvenog rada. Dakle, i u
ovom slučaju društvenu stvarnost vidi kao dvostruko odreñenu – materijalnu i moralnu,
odnosno svetu i profanu.

Prikazaćemo zašto je za Dirkema komunizam uvek bio ophrvan brigom zbog

opasnosti koje donosi hedonizam, tj. materijalni i čulni užitak – posledica takvog odnosa
je pokušaj izolacije i kontrole domena materijalne reprodukcije kao izvora moralne
opasnosti – dok socijalizam, sasvim suprotno, želi da materijalni interes postane osnovni
stožer novog društva. Ukazaćemo da je Dirkem ovako shvaćen socijalizam (pa i
ekonomski liberalizam, bez obzira na sve razlike koje izmeñu njih postoje) optužio za
redukcionizam koji teži svoñenju višeg reda (društvene) stvarnosti na niži, preciznije
izjednačavanje svetog i profanog, duhovnog i materijalnog, idejnog i čulnog,
altruističkog i egoističkog itd.
Odnos Dirkema prema liberalizmu se neće u radu prikazati samo kroz
inkorporiranje elemenata Monteskjeove političke filozofije, već i kroz polemike sa njemu
savremenim predstavnicima liberalizma. U tim raspravama Dirkem iznosi u osnovi istu
primedbu kao i u slučaju socijalizma – svoñenje društvenog života na domen materijalne
potrošnje. Ipak, u raspravama s liberalima, pre svih sa Herbertom Spenserom, ali i sa
„ekonomistima“, Dirkem ukazuje na „pogrešno“ shvaćeni individualizam koji ne može
biti početna, pa ni konačna tačka društvene stvarnosti. Teorijsko razmimoilaženje sa
Spenserom je u tom smislu dublje od čisto političke ravni i Dirkem je bio posebno
zainteresovan da svoje shvatanje odbrani od drugačije epistemološke i metodološke
koncepcije sociologije, jer bi ona ugrozila temelje čitavog zdanja nove nauke koju je tek
izgradio – shvatanje društvene stvarnosti kao realnosti sui generis, odreñenje društvene
činjenice itd. Pojednostavljeno rečeno, za Dirkema se (ekonomski) liberalizam uvek
javljao udružen sa nominalističkim i psihologističkim pretpostavkama o spoznaji društva;
dakle, sa epistemološkim konceptom kojem se permanentno suprotstavljao u nameri
izgradnje sociologije kao nove naučne discipline.
Dirkemov odnos prema liberalizmu je složen, ali u radu želimo pokazati da je
njegovo stajalište bilo mnogo bliže idealima „političkog“, nego „ekonomskog“
liberalizma. U pogledu „političkog“ liberalizma Dirkem prihvata ideje političkih i
grañanskih sloboda kao najviše društvene vrednosti, ali ekonomske slobode shvata u
znatno restriktivnijem obliku. Nastojaćemo da pokažemo zašto smatramo da je
liberalizam istovremeno bio protivnik, ali i saveznik u izgradnji njegovih teorijskih i
praktično-političkih pozicija.

Predmet rada:

Predmet rada je nasleñe republikanizma u Dirkemovoj sociološkoj teoriji i

njegovim praktično-političkim predlozima reforme francuskog društva s kraja XIX veka.
U radu ćemo se fokusirati na kontinuitet republikanske misli u pogledu odnosa prema
domenu materijalne reprodukcije, pitanja vertikalne podele vlasti i očuvanja
individualnih sloboda, kao i regenerativnog potencijala sukoba (rata, tj. kriminaliteta).
Pokazaćemo da je Dirkem želeo da ponudi uspešan model za uspostavljanje Treće
republike (za razliku od neuspešnog okončanja prethodne dve) koji mora odgovoriti na
pitanje kako je velika i društveno heterogena republika uopšte moguća.

Cilj rada:

Uočavajući prazninu u tumačenjima opusa Emila Dirkema u pogledu

zanemarenog ili nedovoljno uočenog kontinuiteta izmeñu republikanskog nasleña i
Dirkemove teorije, cilj rada je taj kontinuitet detaljno rekonstruisati, kritički proceniti i
interpretirati, a njegove teorijske i političke implikacije identifikovati. Naime, Dirkemov
doprinos sociologiji i rešavanju političkih problema tadašnjeg francuskog društva se
obično sagledavao kroz prizmu konzervativizma (institucija Starog režima), liberalizma i
socijalizma. Iako je Dirkem otvoreno podržavao republikansko ureñenje tadašnje
Francuske, njegov dug republikanskom nasleñu je ostao u sekundarnoj literaturi
zanemaren. Tako se spoj zalaganja za politička prava i slobode sa oživljavanjem
institucije korporacije koja bi imala političku i ekonomsku ulogu nije tumačio kao idejno
jedinstveni i koherentni spoj, već kao odreñena vrsta eklekticizma.
Ovaj rad stoga ima za cilj da pokaže da su elementi republikanskog nasleña (pre
svega teorija Monteskjea i Rusoa) ostavili dubok trag ne samo na Dirkemove političke
poglede i predloge reforme francuskog društva, već i na osnove njegove sociologije.
Nastojaćemo da dokažemo da se upravo uticaju ovog nasleña duguju Dirkemovo
specifično shvatanje i utemeljenje političkih i grañanskih sloboda, viñenje opasnosti od
neregulisanih ekonomskih odnosa, tj. stvaranja naglih i značajnih socijalnih nejednakosti,
kao i posebno shvatanje uloge kriminaliteta kao mehanizma regeneracije.

Osnovne hipoteze rada:

1) Elemente Rusoove i Monteskjeove teorije Dirkem upotrebljava kako bi sociološki i

praktično-politički utemeljio kult individue. Kult individue kao deo kolektivne svesti
društava organske solidarnosti javlja se kao nezavisan od same podele rada, kao
sociološki indeterminisana „konstanta“. Očuvanje individualnih sloboda i prava Dirkem
takoñe utemeljuje na Monteskjeovoj ideji vertikalne podele vlasti, odnosno federacija
(kvazi)republika. Rehabilitacija uloge korporacija se zasniva na ideji nužne dinamičnosti
i nestabilnog balansa privrede velikih država. Velika republika je prepreka autarhičnosti i
okoštavanju korporacija koja je bila svojstvena ovoj instituciji tokom srednjeg veka.
 2) Republikanizam i Dirkemova teorija gledaju na ekonomske interese i snažne
promene u ustaljenim i legitimnim načinima (re)distribucije kao na potencijalnu opasnost
po društvenu solidarnost, odnosno državu. Ograničavanje ekonomskih sloboda i isticanje
potrebe za neprestanom moralnom kontrolom privrednih aktivnosti i težnji za sticanjem
materijalnih dobara je konstanta teoretičara republikanizma koji su na Dirkema izvršili
značajan uticaj. Paradoks Dirkemovog insistiranja na kultu individue tj. individualnim
(političkim) slobodama i ljudskim pravima, sa jedne strane i snažan otpor ekonomskim
slobodama (oličenim u paroli laissez faire), sa druge, može se razumeti tek nakon
uzimanja u obzir njegovog duga republikanskom nasleñu.
3) Dirkemovo shvatanje kriminaliteta je funkcionalno jednako ulozi rata u delima
klasika republikanizma – moralna obnova i očuvanje vrlina potrebnih za opstanak društva
(republike). Ratovi se u delima teoretičara republikanizma, odnosno kriminalitet u slučaju
Dirkema, posmatraju kao pojava koja doprinosi očuvanju i regeneraciji moralnog
poretka.
4) Dirkemov predlog korporativnog ureñenja društva odreñen je potrebom rešenja
pitanja decentralizacije Francuske, koja pritom ne bi ugrozila teritorijalni integritet Treće
republike ili ponovo stvorila uslove za grañanski rat. Pobuna u okviru pariske komune
(1871), gubitak Alzasa i Lorene, grañanski rat izmeñu federalnih republika u SAD
predstavljaju podsticaj Dirkemovom predlogu reformi, koji bi Monteskjeovu i Tokvilovu
ideju o posredujućim telima ostvario uz pomoć kvazifederalističkog projekta, ali bez
teritorijalne parcelizacije Francuske. Korporacije su za Dirkema kvazirepublike čije bi
jedinstvo obezbeñivala organska, a ne „mehanička“ solidarnost. Dirkemov projekat
reforme je istovremeno i odgovor na zahteve konzervativaca za decentralizacijom i
radničkog pokreta (levice) za rešavanjem socijalnog pitanja.

Metodologija:

Kada se kao zadatak postavi razlučivanje uticaja odreñene političke i filozofske

tradicije na delo autora koji je u svoju teoriju integrisao toliko različitih uticaja, javlja se
opasnost od smelih i pogrešnih anticipacija (Merton 1999: 49–88). Imajući u vidu razlike
koje se javljaju u odreñenjima pojma koji je od primarnog značaja za naš rad – republike
– u radu će pojmovno-istorijski pristup biti neophodan. Prvi korak biće definisanje
republikanskog nasleña kao predmeta istraživanja, odnosno refleksije poslednjeg u delu
Emila Dirkema. Pri tom, u radu nas neće zanimati sama shvatanja republike u istoriji
političke filozofije kao takva, već njihov uticaj na Dirkemovo delo. Ipak, kratak prikaz
istorijske geneze ideja republikanizma, kako bismo pokazali zašto ih smatramo
relevantnim, biće nezaobilazan.
 Republikansko nasleñe smo locirali na tački preseka izmeñu autora koji su uticali
na Dirkemovu sociologiju (i njegova praktično-politička rešenja) i „jediničnih ideja“
republikanizma – opšta volja, vrlina jednakosti, regeneracija – a koje dele mislioci u
centru naše pažnje. Za „jedinične ideje“ kao metodološko sredstvo opredelili smo se iz
dva razloga. Prvo, pogledi na prirodu republike svih autora koje ćemo uzeti u razmatranje
pokazuju i bitne razlike, a one ne moraju biti od neposrednog značaja za naš rad. Drugo,
njihov odnos prema jediničnim idejama republikanizma se takoñe meñusobno razlikuje.
Komparacijom jediničnih ideja republikanizma i Dirkemovog dela želimo istražiti uticaje
republikanizma koji se ne mogu svesti samo na Dirkemov eksplicitno istaknut dug
pretečama sociologije. Uporeñivanjem prve jedinične ideje i Dirkemovog shvatanja
kolektivne svesti, odnosno druge i treće ideje sa njegovim razumevanjem funkcionalne
diferencijacije, integracije i reglementacije dobijamo osnovu za rekonstrukciju sociološke
teorije francuskog klasika iz jedne nove perspektive.
Ove ideje će biti stavljene u kontekst političkih i društvenih okolnosti u kojima je
Dirkem stvarao, rekonstrukcijom političkog ureñenja Treće republike i osnovnih sukoba,
procesa i dogañaja koji su joj odreñivali sudbinu. Takoñe ćemo dati pregled
konkurentskih predloga za reformu francuskog društva toga vremena. Različiti, ideološki
profilisani, predlozi predstavljaće „ogledala“ ili repere Dirkemovih praktično-političkih
ideja.

Naučni značaj teme:

Naučni značaj teme se ogleda u sagledavanju Dirkemovog dela iz jednog novog

ugla, što vodi novim, po našem mišljenju adekvatnijim interpretacijama nekih starih
problema. Dovoñenje u vezu republikanskog nasleña i Dirkemove teorije omogućuje nam
potpunije razumevanje uticaja teoretičara republike na konstitutivne elemente Dirkemove
teorije (podela rada, anomija, sveto i profano itd.), kao i uočavanje nekih njenih
momenata koji su, iako važni, do sada zanemarivani ili pripisivani nekim drugim idejnim
tradicijama (npr. konzervativizmu). Takoñe, ovim pristupom baca se sasvim novo svetlo
na Dirkemove predloge reforme francuskog društva, posebno ključnu ideju korporacije,
kojom je Dirkem pokušao da obezbedi opstanak velike moderne države bez padanja u
autoritarne oblike vlasti, što su problemi koji i danas imaju praktično-politički značaj.

Nacrt sadržaja rada:

1. Uvod
2. Jedinična ideja opšte volje
Republikanizam i opšta volja
Kult individue kao kolektivna svest

3. Republika i vrlina jednakosti

Grad-država kao okvir moralne zajednice republike
Imovina, luksuz i republikanske vrline
Reglementacija i integracija versus anomija

4. Regeneracija republike – rat i kriminalitet

Republika, rat i kriminalitet
Kolektivna uzavrelost kao regeneracija

5. Francuska revolucija i Corps intermediaires

Od Prve do Treće republike
Korporacija kao corps intermediaires

6. „Republikanska“ kritika socijalizma i liberalizma

Socijalizam i komunizam
Dirkemova kritika Spensera i „ekonomista“

7. Zaključak
Preliminarna literatura

Alexander, Jeffrey and Philip Smith (ed.) (2005): The Cambridge Companion to
Durkheim, Cambridge University Press, Cambridge

Ardito, Alissa (2015): Machiavelli and the Modern State: The Prince, the Discourses on
Livy, and the Extended Territorial Republic, Cambridge University Press, Cambridge

Aron, Raymond (1974): Les Étapes de la pensée sociologique : Montesquieu, Comte,

Marx, Tocqueville, Durkheim, Pareto, Weber, Gallimard, Paris

Baum, John Alan (1979): Montesquieu and Social Theory, Pergamon Press, Oxford

Berlinerblau, Jacques (2005): „Durkheim’s Theory of Misrecognition: In Praise of

Arrogant Social Theory“, in: Teaching Durkheim, Godlove, Terry jr. (ed), Oxford
University Press, Oxford, pp, 213–233

Bertram, Christopher (2004): Rousseau and The Social Contract, Routledge, London -
New York

Birnbaum, Pierre (1969): Cadres sociaux et représentations collectives dans l'oeuvre de

Durkheim: l'exemple du Socialisme, Revue française de sociologie, Vol. 10, No. 1, pp.
3–11

Bury, John Patrick Tuer (2003): France 1814-1940, Routledge, New York

Coser Lewis (1984): Introduction [The Division of Labour in Society], The Macmillan
Press Ltd, London

De Dijn, Annelien (2008): French Political Thought from Montesquieu to Tocqueville,

Cambridge University Press, Cambridge

De Dijn, Annelien (2014): Was Montesquieu a Liberal Republican?, The Review of

Politics, Vol. 76, pp. 21–41.

Dent, Nicholas (2008): Rousseau, Routledge, London and New York

Dingley, James (2008): Nationalism, Social Theory and Durkheim, Palgrave Macmillan,
New York

Dirkem, Emil (1972): O podeli društvenog rada, Prosveta, Beograd

Dirkem, Emil (1981): Vaspitanje i sociologija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva,

Beograd

Dirkem, Emil (1982): Elementarni oblici religijskog života, Prosveta, Beograd

Dirkem, Emil (1997): Samoubistvo, BIGZ, Beograd

Dirkem, Emil (2007): Društvo je čoveku bog, ISI, Beograd

Dirkem, Emil (2010): Pragmatizam i sociologija, Mediterran publishing, Novi Sad

Dirkem, Emil (2012): Pravila sociološke metode, Mediterran publishing, Novi Sad

Donskis, Leonidas (ed.) (2011): Niccolò Machiavelli: History, Power, and Virtue, VIBS
Amsterdam – New York

Douglass, Robin (2012): Montesquieu and Modern Republicanism, Political Studies,

Vol. 60, pp. 703–719

Devletoglou, Nicos (1963): „Montesquieu and the Wealth of Nations“, The Canadian
Journal of Economics and Political Science, Vol. XXIX, No. 1, pp. 1–25

Durkheim, Emile (1884): Cours de philosophie fait au Lycée de Sens en 1883–1884.

(Sections A et B), http://classiques.uqac.ca/classiques/Durkheim_emile/durkheim.html,
pristupljeno: 24.04.2015.

Durkheim, Emile (1884): Cours de philosophie fait au Lycée de Sens en 1883–1884.

(Sections C, D et E),
http://classiques.uqac.ca/classiques/Durkheim_emile/durkheim.html, pristupljeno:
24.04.2015.

Durkheim, Emile (1892): La contribution de Montesquieu à la constitution de la science

sociale, (http://www.uqac.uquebec.ca/zone30/Classiques_des_sciences_sociales/index.
html), pristupljeno: 24.04.2015.

Durkheim, Emile (1902–1903): L’éducation morale, http://classiques.uqac.ca/classiques/

Durkheim_emile/durkheim.html, pristupljeno: 24.04.2015.

Durkheim, Emile (1904-1905): L’évolution pédagogique en France (1re partie),

http://classiques.uqac.ca/classiques/Durkheim_emile/durkheim.html, pristupljeno:
24.04.2015.

Durkheim, Emile (1904-1905): L’évolution pédagogique en France (2e partie),

http://classiques.uqac.ca/classiques/Durkheim_emile/durkheim.html, pristupljeno:
24.04.2015.

Durkheim, Emile (1918): «Le «CONTRAT SOCIAL» de Rousseau»,

http://classiques.uqac.ca/classiques/Durkheim_emile/durkheim.html, pristupljeno:
24.04.2015.

Durkheim, Emile (1922): Éducation et sociologie, http://classiques.uqac.ca/classiques/

Durkheim_emile/durkheim.html, pristupljeno: 24.04.2015.

Durkheim, Emile (1950): Leçons de sociologie, http://classiques.uqac.ca/classiques/

Durkheim_emile/durkheim.html, pristupljeno: 24.04.2015.
Durkheim, Emile (1975): Textes 1: Elements d'une theorie sociale, Les Editions de
Minuit, Paris

Durkheim, Emile (1975): Textes 2 : Religion, morale, anomie, Les Editions de Minuit,
Paris

Durkheim, Emile (1975): Textes 3 : Fonctions sociales et institutions, Les Editions de

Minuit, Paris

Durkheim, Emile (1980): Contributions to L’Annee Sociologique, The Free Press, New
York and London

Durkheim, Emile (1997): Lettres a Marcel Mauss, PUF, Paris

Durkheim, Emile (2002): Le socialisme, (http://classiques.uqac.ca/classiques/

Durkheim_emile/durkheim.html), pristupljeno: 24.04.2015.

Durkheim, Emile (2003): Professional Ethics and Civic Morals, Routledge, London and
New York

Durkheim, Emile (2012): Montesquieu et Rousseau précurseurs de la sociologie,

(http://classiques.uqac.ca/classiques/Durkheim_emile/Montesquieu_Rousseau/Montesqui
eu/Durkheim_Montesquieu.pdf), pristupljeno: 24.04.2015.

Durkheim, Emile, Gross, Neil (ed) (2004): Durkheim’s Philosophy Lectures: Notes from
the Lycee de Sens Course, 1883–1884, Cambridge University Press, Cambridge

ðurić, Mihailo (2010): Istorija političke filozofije, Albatros plus, Beograd

Emirbayer, Mustafa (ed.) (2003): Emile Durkheim: Sociologist of Modernity, Blackwell

Publishing

Filloux, Jean-Claude (1977): Durkheim et le socialisme, Librairie DROZ, Geneve

Fournier, Marcel (2012): Emile Durkheim: A Biography, Polity, Cambridge

Gane, Mike (ed.) (2002): The Radical Sociology of Durkheim and Mauss, Routledge,
London and New York

Georgievski, Petre (2007), Metodološki individualizam, u: A. Mimica i M. Bogdanović

(prir.), Sociološki rečnik (str. 320-322), Zavod za udžbenike, Beograd

Giddens, Anthony (1971): Capitalisam and modern social theory: Writings of Marx,
Durkheim and Max Weber, Cambridge University Press, Cambridge

Gidens, Entoni (1996): Dirkem, Biblioteka XX vek, Beograd

Hamilton, Alexander, James Madison, John Jay (2008): The Federalist Papers, Oxford
University Press, Oxford
Hobs, Tomas (2011): Levijatan, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd

Harms, John B. (1981): Reason and Social Change in Durkheim's Thought: The
Changing Relationship betweenIndividuals and Society, The Pacific Sociological Review,
Vol. 24, No. 4, pp. 393–410

Hawkins, M. J. (1979): Continuity and Change in Durkheim's Theory of Social

Solidarity, The Sociological Quarterly, Vol. 20, No. 1, pp. 155–164

Hawkins, M. J. (1994): Durkheim on Occupational Corporations: An Exegesis and

Interpretation, Journal of the History of Ideas, Vol. 55, No. 3, pp. 461–481

Hunt, Lynn (1988): „The sacred and the French Revolution“, in: Durkheimian Sociology:
Cultural Studies, Alexander Jeffrey (ed), Cambridge University Press, Cambridge, pp.
25–43

Inston, Kevin (2010): Rousseau and Radical Democracy, Continuum, London - New
York

Joas, Hans, (2005): „Durkheim’s Intellectual Development: the Problem of the

Emergence of New Morality and New Institutions as a Leitmotif in Durkheim’s Oeuvre“,
in: Turner, Stephen P. (ed.): Emile Durkheim: Sociologist and Moralist, Routledge,
London and New York

Jones, Robert Alun (2004): The Development of Durkheim's Social Realism, Cambridge
University Press, Cambridge

Jones, Robert Alun (2005): „Durkheim And La Cité Antique: An essay on the origins of
Durkheim’s sociology of religion“, in: Turner, Stephen P. (ed.): Emile Durkheim:
Sociologist and Moralist, Routledge, London and New York

Jones, Stuart (1993): The French state in question, Cambridge University Press,
Cambridge

Kingston, Rebecca (ed.) (2009): Montesquieu and His Legacy, State University of New
York Press, New York

Kont, Ogist (1989): Kurs pozitivne filozofije, Univerzitetska riječ, Nikšić

LaCapra, Dominick (2001): Emile Durkheim Sociologist and Philosopher, The Davies
Group, Aurora

Lazar, Žolt (2006): Ogled o Dirkemovom shvatanju magije, Sociološki pregled, str. 393–
411

Lehmann, Jennifer M. (1994): Durkheim and Women, University of Nebraska Press,

Lincoln
Lehmann, Jennifer M. (1995): The Question of Caste in Modern Society: Durkheim's
Contradictory Theories of Race, Class, and Sex, American Sociological Review, Vol. 60,
No. 4, pp. 566–585

Lemert, Charles C. (2006): Durkheim's ghosts : cultural logic and social things,
Cambridge University Press, Cambridge

Lemieux, Cyril (2012): What Durkheimian thought shares with pragmatism: How the two
can work together for the greater relevance of sociological practice, Journal of Classical
Sociology, Vol. 12(3-4), pp. 384–397

Lukes, Steven (1973): Emile Durkheim – His Life and Work, Allen Lane the Penguin
Press, London

Marinković, Dušan (prir.) (2008): Emil Dirkem 1858-2008, Mediterran publishing, Novi
Sad

Marks, Stephen R. (1974): Durkheim's Theory of Anomie, American Journal of

Sociology, Vol. 80, No. 2, pp. 329–363

Marske, Charles E. (1987): Durkheim's "Cult of the Individual" and the Moral
Reconstitution of Society, Sociological Theory, Vol. 5, No. 1, pp. 1–14

Mayeur, Jean-Marie (1984): La vie politique sous la Troisième République, 1870-1940

Mayeur, Jean-Marie and Madeleine Rebérioux (1988): The Third Republic from its
Origins to the Great War, 1871–1914, Cambridge University Press, Cambridge

McDonald, Christie and Stanley Hoffmann (eds) (2010): Rousseau and Fredoom, Cambridge
University Press, Cambridge

McKinnon, Andrew (2014): Elementary Forms of the Metaphorical Life: Tropes at Work
in Durkheim’s Theory of the Religious, Journal of Classical Sociology, Vol. 14(2), pp.
203–221

McPhee, Peter (2004): A Social History of France 1789–1914, Palgrave Macmillan,

Ebbw Vale

Merton, Robert (1999): О istoriji i sistematici sociološke teorije, u: Mimica, Aljoša, Tekst
i kontekst: ogledi o istoriji sociologije, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd,
str. 49–88

Milić, Vojin (1989): Prilozi istoriji sociologije, Veselin Masleša, Sarajevo

Miller, W.Watts (2003): Durkheim, Morals and Modernity, Routledge, London

Mimica, Aljoša (1995): Pogled unazad : Monteskje, Tokvil, Dirkem, Izdavačka

knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci; Novi Sad
Mimica, Aljoša (1999): Tekst i kontekst: ogledi o istoriji sociologije, Zavod za udžbenike
i nastavna sredstva, Beograd

Mimica, Aljoša (2004): Emil Dirkem i radikalska sociologija, Zavod za udžbenike i

nastavna sredstva, Beograd

Molnar Aleksandar (2001-2002): Rasprava o ustavnoj demokratskoj državi, I-IV,

Samizdat B92, Beograd

Molnar, Aleksandar (1994): Društvo i pravo, Visio Mundi Academic Press, Novi Sad

Molnar, Aleksandar (2014): Regeneracija, romantika, republika, Visio Mundi, Novi Sad

Monteskje, Šarl (2011): O duhu zakona, Zavod za udžbenike, Beograd

Mor, Tomas (2002): Utopija, Utopija, Beograd

Najemy, John (2010): The Cambridge Companion To Machiavelli, Cambridge University

Press, New York

Némedi, Dénes (1995): Collective Consciousness, Morphology, and Collective

Representations: Durkheim's Sociology of Knowledge, Sociological Perspectives, Vol.
38, No. 1, pp. 41–56

Nisbet, Robert A. (1965): Emile Durkheim, Prentice-Hall, Englewood Cliffs

Nisbet, Robert A. (1966): The Sociological Tradition, Basic Books, New York.

Nizbet, Robert (1999): Jedinične ideje sociologije, u: Mimica, Aljoša, Tekst i kontekst:
ogledi o istoriji sociologije, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, str. 31–48

Novaković, Dragutin (1988): Božanstvenost društva: sociologija religije Emilea

Durkheima i francuske sociološke škole, Radna zajednica Republičke konferencije
Saveza socijalističke omladine Hrvatske, Zagreb

Nye, D. A. and Ashworth, C. E. (1971): Emile Durkheim: Was He a Nominalist or a

Realist?, The British Journal of Sociology, Vol. 22, No. 2, pp. 133–148

Pangle, Tomas L. (1989): Montesquieu's Philosophy of Liberalism: A Commentary on

The Spirit of the Laws, University of Chicago Press, Chicago

Parkin, Frank (1992), Durkheim, Oxford University Pres, Oxford

Pasons, Talkot (1966): The Structure of Social Action, The Free Press, New York

Pearce, Frank (2001): The Radical Durkheim, Canadian Scholars’ Press, Toronto

Pettit, Philip (1997): Republicanism: a Theory of Freedom and Government, Oxford

University Press, Oxford
Pickering, W. S. F. (2000): Durkheim And Representations, Routledge, London

Platon (2002): Država, BIGZ, Beograd

Pope, Whitney (1982): Durkheim's Suicide: A Classic Analyzed, University of Chicago,

Chicago

Prajs, Rodžer (2013): Kratka istorija Francuske, Zavod za udžbenike, Beograd

Putterman, Ethan (2010): Rousseau, Law and the Sovereignty of the People, Cambridge
University Press, Cambridge

Rahe, Paul Anthony (2009): Soft Despotism, Democracy's Drift: Montesquieu, Rousseau,
Tocqueville, and the Modern Prospect, Yale University Press, London

Rahe, Paul Anthony (2010): Montesquieu and the Logic of Liberty: War, Religion,
Commerce, Climate, Terrain, Technology, Uneasiness of Mind, the Spirit of Political
Vigilance, and the Foundations of the Modern Republic, Yale University Press, London

Rawls, Anne Warfield (2005): Epistemology and Practice: Durkheim’s The Elementary
Forms of Religious Life, Cambridge University Press, Cambridge

Richter, Melvin (1964): „Durkheim's Politics and Political Theory“, in: Kurt H. Wolff
(ed) Essays on Sociology and Philosophy, Haxper & Row, New York

Riley, Patrick (ed) (2006): The Cambridge Companion to Rousseau, Cambridge

University Press, Cambridge

Robert Alun Jones, Ambivalent Cartesians: Durkheim, Montesquieu, and Method,

American Journal of Sociology, Vol. 100, No. 1, pp. 1–39

Roscher, Wilhelm (1878): Political Economy, Henry Holt & Co, New York

Rousseau, Jean-Jacques (1917): A Lating Peace and The State of War, Constable and
Copany Limited, London

Rousseau, Jean-Jacques (1993): Politički spisi, Informator, Zagreb

Ruso, Žan-Žak (1989): Emil ili o vaspitanju, Goragraf, Valjevo

Ruso, Žan-Žak (1993): Društveni ugovor, Filip Višnjić, Beograd

Saint-Simon, Henri (1825): Nouveau Christianisme, Paris

Schmaus, Warren (2004): Rethinking Durkheim and His Tradition, Cambridge University
Press, Cambridge

Schmidt, Vivien (1990): Unblocking Society by Decree: The Impact of Governmental

Decentralization in France, Comparative Politics, Vol. 22, No. 4, pp. 459-481
Seigel, Jerrold (1987): Autonomy and Personality in Durkheim: An Essay on Content and
Method, Journal of the History of Ideas, Vol. 48, No. 3, pp. 483–507

Shklar, Judith (1987): Montesquieu, Oxford University Press, Oxford, New York

Shklar, Judith (1990): „Montesquieu and the new republicanism“, in: Machiavelli and
Republicanism, Gisela Bock, Quentin Skinner, Maurizio Viroli (eds.), Cambridge
University Press, Cambridge, pp. 265–280

Simpson, Matthew (2006): Rousseau's Theory of Freedom, Continuum, London - New

York

Singer, Brian (2013): Montesquieu and the Discovery of the Social, Palgrave Macmillan,
London

Sumpf, Joseph (1965): Durkheim et le problème de l'étude sociologique de la religion,

Archives des sciences sociales des religions, N. 20, pp. 63–73

Thompson, Ken (2003): Emile Durkheim, Routledge, London and New York

Tiryakian, Edward A. (2000): Parsons's Emergent Durkheims, Sociological Theory, Vol.

18, No. 1, pp. 60–83

Tiryakian, Edward A. (2005): „Three Levels of Teaching Durkheim“, in: Teaching

Durkheim, Godlove, Terry jr. (ed), Oxford University Press, Oxford, pp, 29–52

Tokvil, Aleksis (2002): O demokratiji u Americi, Izdavačka knjižarnica Zorana

Stojanovića, Sremski Karlovci, Novi Sad

Turner, Bryan S. (2003): „Preface to the second edition“ in: Professional Ethics and
Civic Morals, Routledge, London and New York

Turner, Stephen P. (ed.) (2005): Emile Durkheim: Sociologist and Moralist, Routledge,
London and New York

Van Poppel, Frans and Lincoln H. Day (1996): A Test of Durkheim's Theory of Suicide –
Without Committing the "Ecological Fallacy", American Sociological Review, Vol. 61,
No. 3, pp. 500–507

Wain, Kenneth (2011): On Rousseau: An Introduction to his Radical Thinking on

Education and Politics, Sense Publishers, Rotterdam

Viroli, Maurizio (2002): Jean-Jacques Rousseau and the 'well-ordered society',

Cambridge University Press, Cambridge

Wolin, Sheldon (2004): Politics and Vision. Princeton University Press, Princeton
Wright, Julian (2003): The Regionalist Movement in France 1890-1914: Jean Charles-
Brun and French Political Thought, Oxford University Press, Oxford
Наставно-научном већу
Универзитета у Београду – Филозофског факултета

Реферат о квалификованости кандидата

и подобности предложене теме за докторску дисертацију

„Наслеђе републиканизма у делима Емила Диркема“

кандидата Божидара Филиповића

1. Основни подаци о кандидату и дисертацији

Божидар Филиповић је рођен 1984. године у Београду. Основне студије на

Oдељењу за социологију Филозофског факултета у Београду завршио је 2010. са
просечном оценом 9,05, одбранивши дипломски рад на тему „Теорија праксе Пјера
Бурдијеа“. Од фебруара 2011. до октобра 2012. године радио је као наставник
социологије у Филолошкој гимназији у Београду. Од новембра 2012. године
запослен је на Филозофском факултету у Београду (Одељење за социологију),
најпре као сарадник у настави, а потом као асистент, на следећим курсевима:
Историја политичких и социјалних теорија, Класичне социолошке теорије,
Савремене социолошке теорије и Социолошки практикум. Област његовог
интересовања је друштвена теорија, пре свега француска социолошка теорија. До
сада је учествовао на више домаћих и међународних научних скупова и објавио три
рада у реномираним домаћим научним часописима (категорије М24 и М51):
- „Relacionizam Pjera Burdijea: izmeñu materijalističkog i lingvističkog
strukturalizma“, Sociologija, XL (3), 2011: 323–344
- „Bruno Latur i teorija aktera-mreže“, Filozofija i društvo, XXIII (1), 2012: 129–
149
- „Бурдијеово схватање настанка и динамике поља уметности“, Теме,
XXXVIII (3), 2014: 1019-1036.

2. Предмет и циљ дисертације

Предмет предложене дисертације је наслеђе републиканизма у делу Емила

Диркема (Emile Durkheim, 1858–1917), једног од оснивача социологије и социјалне
антропологије, које се може идентификовати како у његовој социолошкој теорији
тако и у његовим практичнополитичким предлозима реформе француског друштва
с краја 19. века. Кандидат у раду планира да прати рефлексе републиканске мисли
у погледу неколико крупних тема: статуса области материјалне репродукције у
целини друштва, вертикалне поделе власти и очувања индивидуалних слобода, те
регенеративног потенцијала сукоба (рата у класичном републиканизму,
криминалитета код Диркема). Такође ће се Диркемов понуђени модел за реформу
Треће француске републике, после тешког искуства пропасти прве две,
протумачити као републиканизмом надахнут покушај да се одговори на питање
како је велика и друштвено хетерогена република уопште могућа.

Полазећи од констатације да у иначе веома обимној диркемолошкој

литератури, коју је кандидат скрупулозно консултовао и критички сагледао,
постоји празнина у погледу занемареног, или барем недостатно и неадекватно
уваженог континуитета између републиканске традиције и Диркемове теорије, циљ
рада је да се овај континуитет детаљно реконструише, критички процени и
интерпретира, те да се препознају и формулишу његове теоријске и политичке
импликације. У постојећим тумачењима Диркема, његов допринос социологији и
решавању политичких проблема тадашњег француског друштва најчешће се
сагледава кроз призму конзервативизма, либерализма и социјализма. То је довело
до својеврсне немоћи да се ваљано схвати Диркемово истовремено залагање за
политичка права и слободе, на једној страни, и за оживљавање институције
корпорације, на другој; овај спој је тумачен као нека врста еклектицизма, уместо
као идејно јединствена и кохерентна синтеза, која проистиче из особене прераде
републиканских идеја.

Ова дисертација ће настојати да покаже како су елементи републиканског

наслеђа, у првом реду теорије Монтескјеа и Жан-Жака Русоа, оставили дубок траг
не само на Диркемове политичке погледе и предлоге друштвеног препорода већ и
на основе његове социологије. Управо протумачени кроз призму Диркемовог дуга
овом наслеђу, низ наизглед неповезаних, делом и тешко објашњивих елемената
његове теорије појављује се као аспекти једног јединственог теоријско-политичког
програма. Реч је о специфичном схватању и утемељењу политичких и грађанских
слобода, упозоравању на опасност од нерегулисаних економских односа, односно
наглог стварања крупних социјалних неједнакости, као и идеја о криминалитету
као механизму регенерације друштвене солидарности.

3. Предложена структура дисертације

1. Увод

2. Јединична идеја опште воље

Републиканизам и општа воља

 Култ индивидуе као колективна свест

3. Република и врлина једнакости

Град-држава као оквир моралне заједнице републике

Имовина, луксуз и републиканске врлине
Реглементација и интеграција versus аномија

4. Регенерација републике – рат и криминалитет

Република, рат и криминалитет

Колективна узаврелост као регенерација

5. Француска револуција и Corps intermediaires

Од Прве до Треће републике

Корпорација као corps intermediaires

6. „Републиканска“ критика социјализма и либерализма

Социјализам и комунизам
Диркемова критика Спенсера и „економиста“

7. Закључак

4. Основне хипотезе

У складу с описаним општим оквиром, предметом и циљем, кандидат ће у свом

раду поћи од неколико хипотеза, које ће настојати да потврди.

Према првој хипотези, Диркем користи елементе Русоове и Монтескјеове

теорије како би социолошки и практичнополитички утемељио култ индивидуе, који
је, по његовом мишљењу, сржна саставница колективне свести у друштвима
такозване органске солидарности.

Друго, и републиканизам и Диркем сматрају економске интересе и наглу

промену у облицима (ре)дистрибуције потенцијалном опасношћу по друштвену
солидарност, те препоручују да се привредне активности и тежња за стицањем
подвргну моралној контроли као неопходној кочници. Стога, Диркемово
парадоксално залагање за индивидуалне (политичке) слободе и, у исто време, за
ограничавање економских слобода може се разумети једино у светлу његовог дуга
републиканском наслеђу.
 Трећа хипотеза постулира да је Диркемово схватање криминалитета
функционално еквивалентно улози рата код класика републиканизма: и једно и
друго доводе до моралне обнове и очувања врлина потребних за опстанак друштва.

Четврта хипотеза односи се на Диркемов предлог за оживљавање

институције корпорације, у контексту потреса које је француско друштво
проживело последњих деценија 19. века, и упућује на инспирацију коју је за овај
модел Диркем нашао код Монтескјеа и Токвила, у концепту посредујућих тела.
Тврди се да је Диркем корпорације замислио као квазирепублике, чије је јединство
обезбеђено органском, а не механичком солидарношћу и које могу послужити као
темељ друштва реформисаног на такав начин да се истовремено одговори на
конзервативне захтеве за децентрализацијом и на левичарске захтеве за решавањем
социјалног питања, а без територијалне парцелизације земље.

5. Методе које ће се у истраживању применити

Да би успоставио општи оквир, кандидат ће најпре, применом историјско-

појмовног метода, дати кратак преглед генезе републиканске идеје, уз
препознавање основних разлика које се јављају у одређењима појма републике код
различитих аутора и струја. Та становишта, ипак, неће бити разматрана као таква,
према свом месту у историји политичке филозофије већ с обзиром на главни циљ
рада, а то је републикански утицај на опус Емила Диркема. Средишње место, према
унапред донетој и образложеној одлуци, добиће Монтескје и Жан-Жак Русо.
Кандидат ће при том имати у виду упозорење Роберта Мертона да, када се жели
препознати и издвојити утицај једне одређене мисаоне струје на аутора који је у
своје дело интегрисао велики број разнородних утицаја, постоји опасност од
погрешних и смелих „антиципација“ (неоснованих приписивања).

Будући да је основни предмет истраживања утицај републиканске мисли на

теорију Емила Диркема, неопходно је прецизније одредити средишњи појам
„републиканског наслеђа“, чији ће се рефлекси код Диркема пратити. У ту сврху,
кандидат конструише методолошко средство „јединичних идеја републиканизма“,
креативно користећи аналитички поступак који Роберт Низбет примењује на
социолошку традицију. Издвајају се три јединичне идеје републиканизма: општа
воља, врлина једнакости и регенерација. Свака је објашњена и њен избор оправдан
ваљаним аргументима. Инструмент „јединичних идеја“ кандидату омогућава да се
избори са неколико методолошких проблема. Прво, разматрани аутори различито
гледају на природу републике, али нису све њихове међусобне разлике једнако
значајне за постављени истраживачки циљ; јединичне идеје помажу да се
аналитичка линија одржи јасном и не расплине у потенцијално бесконачном
идејно-историјском истраживању. Друго, све три јединичне идеје су присутне код
свих испитиваних аутора, али њихов третман се разликује, што даје основу за
плодоносну, а кохерентну компаративну анализу. Надаље, поређењем јединичних
идеја републиканизма и Диркемовог дела могу се истражити утицаји
републиканизма који превазилазе Диркемов експлицитно признат дуг овој
мисаоној традицији. Поређењем прве јединичне идеје с Диркемовим схватањем
колективне свести, а друге и треће идеје са разумевањем функционалне
диференцијације, интеграције и реглементације добија се основа за реконструкцију
Диркемове теорије из једне посве нове перспективе.
Диркемови теоријски и политички ставови, чији републикански корени ће
бити показани, биће стављене у контекст политичких и друштвених околности у
којима је он стварао. Укратко ће бити реконструисано политичко уређење
француске Треће републике, главни историјско-ратни догађаји којима је Диркем
савременик, као и основни друштвени сукоби који потресају друштво.
Конкурентски, различито идеолошки утемељени предлози за реформу француског
друштва, којих је у то време било неколико, биће представљени као својеврсни
репери којима ће се рељефније приказати Диркемове практичнополитичке идеје.

6. Очекивани резултати и научни допринос

Ова дисертација биће значајан допринос примарно двема широким научним

областима – социолошкој теорији и историји идеја, а секундарно и социологији
науке. Применом једног досад ретко коришћеног интерпретативног оквира на опус
Емила Диркема омогућиће се боље и потпуније разумевање теоријских поставки
које је овај, можда и најважнији отац-оснивач уградио у саме темеље социолошке
дисциплине.

Такође, дисертација ће бацити ново светло на унутрашњу динамику развоја

социолошке теорије, показујући како је присвајањем и модификацијом елемената
ранијих интелектуалних традиција, који су претходили успостављању социологије
(политичке теорије, политичке филозофије, социјалне филозофије), настајала
социологија као нова, аутономна наука.

Дисертација ће исто тако детаљно испитати и у различитим његовим

импликацијама анализирати један значајан случај тесне међузависности развоја
идеја и друштвеног контекста, посебно хитних практичнополитичких питања која
се пред одређено друштво постављају у тренуцима кризе, а која остављају печат и
на оне теоријске концепције које немају примарно апликативну улогу.
7. Закључак

Констатујући да је кандидат свој предлог теме формулисао на основу ваљаног

претходног упознавања са релевантном облашћу и постојећом литературом, да је за
тему узето истраживачко питање које, осим што је научно значајно и интересантно,
такође представља новину и у домаћој научној средини али и шире, те да је
предложени приступ адекватан, оригиналан и добро образложен, Комисија
предлаже Наставно-научном већу Филозофског факултета и надлежним телима
Универзитета у Београду да ову тему прихвати и Божидару Филиповићу одобри
израду докторске дисертације под насловом „Наслеђе републиканизма у делима
Емила Диркема“.

У Београду, 8.9.2015. Чланови Комисије:

др Ивана Спасић, редовни професор (ментор)

Универзитет у Београду – Филозофски факултет

др Александар Молнар, редовни професор

Универзитет у Београду – Филозофски факултет

др Милан Вукомановић, редовни професор

Универзитет у Београду – Филозофски факултет

др Гордана Горуновић, ванредни професор

Универзитет у Београду – Филозофски факултет