1

VOĆARSTVO
u GERZOVU pedesetih godina XX veka

BEOGRAD, 2016. godine Lukić D. Mirko

 2

VOĆARSTVO
SADRŢAJ
Uticaj ĉoveka na prirodu ............................................................................................ 3

Sorte voćaka ................................................................................................................ 3

VRSTE VOĆAKA ..................................................................................................... 4

ŠLJIVE ......................................................................................................................... 4

Sorte šljiva .................................................................................................................... 4

Korišćenje šljiva ............................................................................................................ 4

Sušenje šljiva. .......................................................................................................... 4

Pekmez od šljiva ...................................................................................................... 5

Pečenje/Destilacija rakije ............................................................................................. 5

JABUKE ....................................................................................................................... 8

MITOLOGIJA I OBIČAJI .............................................................................................. 8

JABUKE U GERZOVU ............................................................................................... 10

RUŠKE ........................................................................................................................ 12

Kruška u narodnim verovanjima ............................................................................. 12

KRUŠKE U GERZOVU ............................................................................................. 13

Deca i pozne sorte voća u Gerzovu pedesetih ............................................................. 17

TREŠNJE .................................................................................................................. 18

ŠUMSKE JAGODE ................................................................................................. 19

LESKA ........................................................................................................................ 20

ORAH ................................................................................................................ ........ 21

DREN (Drenić) ........................................................................................................... 21

OSTALO ŠUMSKO VOĆE ...................................................................................... 21

UMESTO ZAKLJUĈKA ........................................................................................ 22
 3

VOĆARSTVO
Uticaj čoveka na prirodu

Moţda je sam ovaj podnaslov malo ĉudan, ali gerzovaĉki domaćini su, kako iz sopstvenog
iskustva, tako i iz vekovnih iskustava koja su se prenosila sa kolena na koleno, koliko god su
mogli uticali na to da „spreĉe neke neţeljene uticaje prirode“.

Znali su oni da ako pred kraj zime naiĊe neka jugovina, da to moţe da „izazove“ voćke da
ranije procvetaju. TakoĊe su znali da, u ovim vrletnim planinskim krajevima, vreme zna ĉesto
da okrene Ċurak naopako – pa iznenade kasni mrazevi koji mogu da „OBERU“ voće još dok
je u cvatu.

Kako doskoĉiti ovim prirodnim nepogodama?

Pošto u ovim krajevima nikad, preko zime, ne manjka snega, onda ga treba iskoristiti da se
„ignoriše“ rano toplo vreme. Kako smo mi deca uţivali da se bakćemo sa snegom, evo dobre
prilike da se uradi i nešto korisno. Ĉim, pred kraj zime, ojugovi sneg, naš posao je bio da
valjamo grudve snega prema svakoj voćki, uredno ga rasporedimo oko stabla, odnosno preko
korena voćke, i dobro utabamo. Stariji bi, potom, donosili trinu ili neki drugi otpad od slame i
prekrivali taj sneţni „oklop“ voćke. Ovim se stvarala toplotna izolacija, odnosno štitio se sneg
od topljenja. Ovim postupkom se znaĉajno odlagalo proletnje „kretanje“ voćaka, a samim tim
su se izbegavale i neţeljene posledice kasnih mrazeva.

Gerzovu i okolini se voćarstvom bavilo, onako – uzgredno. Uslovi za voćarstvo su bili

nepovoljni, a svako je uzgajao ponešto, samo za sopstvene potrebe. Vrlo retko su se mogli
naći, ĉak i mali voćnjaci, kao zasebne celine. Ono malo zemlje, na kojoj se nešto i moglo
uzgajati, korišćeno je za preĉe potrebe – za gajenje kukuruza, jeĉma, krompira, kupusa,
pasulja i drugih povrtlarskih kultura. Voćke su se nalazile na samim okućnicama, pored
progona (puteva za blago), u ţivicama (ogradama njiva) ili kao usamljene jedinke na njivama
ili livadama u blizini kuće.

Sorte voćaka

U Gerzovu su vekovima gajene stare sorte voćaka (bilo kalemljene ili samonikle), a koje su
podnosile ovdašnje klimatske uslove (sušna leta i duge i hladne zime) i posno i škrto
zemljište. Tek u drugoj polovini XX veka, pomalo bojaţljivo i sa nepoverenjem, poĉele su da
se uzgajaju i neko novije vrste voća, a koje su mogle podneti ovdašnje uslove.

Ovde će biti reĉi samo o onom dobrom starom sortama voćaka koje pamtim iz pedesetih
godina prošlog veka, a koje su se i do tada uzgajale u ovim krajevima.
 4

VRSTE VOĆAKA

ŠLJIVE

Njzastupljenija vrsta voća u Gerzovu je odvajkada bila šljiva. Za ovu vrstu voća bi se moglo
reći: „Gde god naĊeš zgodno mesto tu šljivu zasadi“. Šljive su rasle na okućnicama, pored
progona (puteva), na samim krajevima njiva, krĉevinama („otetom“ zemljištu od šume, a
koje, zbog većeg nagiba, nije bilo pogodno za oranje i
setvu)... Jedino su šljive bile te voćke koje su, tu i tamo,
imale i „svoj zaseban voćnjak“ – šljivik.

Šljiva se nije kalemila, uzgajana je kao samonikla

voćka. Samonikle mladice/sadnice su rasaĊivane na
ţeljeno mesto uzgoja.

Sorte šljiva

Najzastupljenije su bile one sorte koje su kasnije sazrevale i koje su bile, uglavnom,
namenjene za preradu. U ovu grupu su spadale: savka i mudrulja.

Manje zastupljeni, ili bolje reći „tek da se naĊe za pojesti“, bile su ranosazrevajuće sorte:
prskulja i bjelica.

Korišćenje šljiva

Šljiva, odnosno proizvodi od šljive su zauzimali znaĉajno mesto u ishrani, kao i u obredima, a
posebno u sveĉanostima.

Šljiva je korišćena za jelo u sirovom nepreraĊenom stanju (kao zrele voćke) ili je preraĊivana:
sušenjem - suvo voće ili kuvanjem – pekmez. Najzastupljeniji vid korišćenja šljiva je –
proizvodnja rakije (šljivovice).

Sušenje šljiva.

Ovaj vid prerade šljiva je bio veoma malo

zastupljen u Gerzovu i okolini. Sušenje se
obavljalo na improvizovanim sušarama
(ukopano loţište na drva, tunelĉić za dovod
toplog vazduha i dima od loţišta do ispod lese,
drvena lesa ispletena od pruća- na nju su se
razastirale šljive za sušenje, natkrivka iznad
lese...). Ove sušarice su pravljene za
jednokratnu/jednosezonsku upotrebu. Iako se
ova aktivnost obavljala u vreme kad je bilo i najmanje poljskih radova, retko se ko odluĉivao
za taj „podvig“. Trebalo je imati smisla, vremena i strpljenja da se „izmajstoriše“ jedna takva
 5

sušarica. Zatim je trebalo stalno motrenje na „voĊenje procesa“ sušenja šljiva (paţljivo
odrţavanje intenziteta vatre – u protivnom moţe „sve da ode doĊavola“).

Pošto su suve šljive, uglavnom, bile zimska poslastica za decu, ovaj pipavi i dugotrajni posao
je mogao da obavi SAMO poneki dobri DEKICA koji je toliko ljubavi gajio prema svojim
unuĉićima da mu nije ništa bilo teško, samo da udovolji njihovoj ţelji i da mu bude „puno
srce“ kad vidi radost deĉice kad u toku zime dobiju pomalo tog slasnog suvog voća.

Pekmez od šljiva

U priliĉnoj oskudici hrane, naroĉito one koja je sluţila da se prismoĉi uz kukuruzni ili jeĉmeni
hleb, u Gerzovu i okolini se šljiva preraĊivala u pekmez koji se zatim koristio cele zime i
proleća. Pekmez je kuvan u velikim kazanima ispod kojih se loţila vatra. Kazan se postavljao
na odgovarajući sandţak, a mesto kuvanja je moglo biti na ognjištu (u kući) ili na otvorenom
(u dvorištu).

Pekmez se, po pravilu, dosta ukuvavao da bi se mogao što duţe odrţati.

Posle kuvanja i hlaĊenja, spreman je u odgovarajuće drvene kaĉice u kojima se dalje ĉuvao u
ostavama/smoĉnicama.

Pečenje/Destilacija rakije

Za razliku od branja šljiva za jelo u sveţem stanju, šljive za rakiju su se tresle. Ovo se radilo
kad bi plodovi bili sasvim zreli i kad su se lako odvajali od peteljke (otpadali sa grana). Šljive
su uglavnom tresli muškarci i/ili odrasliji deĉaci. Pentranje po šljivama je bio vrlo zanimljiv
posao za deĉake, a zbog njihove neobuzdanosti da ništa od plodova ne ostane na stablu, ĉesto
su od starijih bili upozoravani da ne preteruju u svom „majmunisanju“ po vitkim granama i
samim vrhovima krošnje.

Sakupljanje šljiva su uglavnom obavljale ţene i deca. Tamo gde su šljiive bile na okućnicama
ili u voćnjacima/šljivicima, a ispod šljiva uglavnom ĉist prostor – sakupljanje šljiva je bila
prava milima u odnosu na situaciju kad su šljive bile „sastavni deo“ ţivice/ograde. U ţivici bi
se našla i lesaka i šipak i trn – nema ĉega nije bilo, pa ti vidi kako ćeš se doĉepti svakog
ploda. Nema tu – ne mogu mu prići! Mali si, zavuci se i pokupi sve!
 6

Šljive su se prvo skupljale u male sepetiće, a zatim presipale u veće, a potom „transportovale“
u drvene hrastove kace. Kace su se drţale u kući, izbi, podrumu..., zavisno od raspoloţivog
prostora svakog domaćinstva, kao i koliĉine šljiva.

U kacama se vršila fermentacija komine, odnosno odvijao se proces pretvaranja šećera u

alkohol. Ovdašnji domaćini su bili pravi struĉnjaci za ceo proces pripreme komine za
peĉenje, kao i za samo peĉenje/destilaciju rakije. Što bi se reklo – pravi domaćin je „imao
nos“ kako pripremiti kominu i kad i kako peći rakiju. Bilo koji propust u ovom lancu je imao
uticaja na kvalitet i prinos rakije. U selu se uvek i taĉno znalo kod kojeg domaćina se peĉe i
pije dobra rakija. Dobar domaćin je prvenstveno vodio raĉuna o kvalitetu, a za kvantitet se
„postaralo“ njegovo imovinsko stanje.

Peĉenje rakije je uglavnom bio muški posao. Ovo j ukljuĉivalo i deĉake razliĉitog uzrasta, jer
je i za njih uvek bilo nekog posla. Trebalo je prinositi drva za loţenje ispod kotla, a posebno
je bilo znaĉajno njihovo uĉešće u rashlaĊivanju vode u kaci za kondenzaciju. Obzirom da je
voda u Gerzovu bila vrlo deficitarna u to vreme, a peĉenje rakije se odvijalo poĉetkom zime,
kad je i snega bilo na raspolaganu, deĉaci su bili zaduţeni za sakupljanje snega, da bi ga
potom ubacivali u kaci i na taj naĉin obezbeĊivali dobru kondenzaciju isparenja iz kotla.

Ovdašnji domaćini nisu znali struĉne nazive pojedinih vrsta alkohola i koju taĉku isparenja
koji od njih ima, ali su znali da pravilnim loţenjem vatre, odnosno odrţavanje odgovarajuće
temperature komine u kazanu, imaju tri faze/toka destilacije:
 Cvijet – prvi (kratki) tok destilacije je ustvari metil alkohol koji je otrovan i on se
odvajao od rakije za piće. Cvijet se ostavljao kao alkohol koji se u sluĉajevima
prehlade koristio za obloge ili za druge dezinfekcije;
 Čista rakija – drugi (najduţi) tok destilacije je destilacija etil alkohol – od njega „ne
boli glava“;
 Patoka – treći tok destilacije je destilacija viših alkohola ĉija je taĉka isparavanja viša
nego kod etil alkohola. Neprijatnog je ukusa i mirisa i nije poţeljna u rakiji za piće, pa
je treba izdvojiti.
U Gerzovu i okolini, u staro vreme, nije se pekla prepeĉenica, već „meka šljivka“, a
ako se vršilo odvajanje prvog i trećeg toka, onda je to bilo sasvim ugodno alkoholno piće.
Ali nije bilo nikakvih instrumenata koji bi pokazivali sadrţaj i vrstu ulkohola u
destilatu. Pa kako su onda mogli da znaju kakvu rakiju peku?
Iskustvo!
Domaćin je već kod trešenja šljiva, na osnovu njihove slatkoće i zrelosti znao koliko
će moći dobiti litara/kotlu dobre rakije. MeĊutim, za vreme „ceremonije“/mobe peĉenja
rakije sprovodila se i odgovarajuća „degustacija“ proizvoda. MeĊutim, degustacije nisu baš
bile pouzdane – postojali su i razliĉiti „degustatori“ (a „o ukusima ne vredi raspravljati“).
Primenjivao se jedan iskustveni metod za odreĊivanje kad prestaje tok Cvijeta, a kad poĉinje
tok Patoke. Ispod „lule“ se uzimao uzorak destilata i baca bi se u loţište kotla. Intenzitet
sagorevanja i boja plamena su nedvosmisleno pokazivali u kojoj je fazi proces destilacije.
 7

Sam proces peĉenja rakije je imao posebne draţi.

Bilo je tu druţenja, rituala, zabave, veselja, pesme....
Uostalom, peĉe se rakija, a da bi se znalo šta se i
kako radi – treba stalno kontrolisati kvalitet krajnjeg
proizvoda, a za to su potrebne komšije – degustatori,

a to već podrazumeva veselu druţinu.

Deĉaci koji su pomagali u procesu peĉenja

rakije – nisu bili DEGUSTATORI (sem,
moţda krišom)!

Po završenom peĉenju/destilaciji rakije, rakija

se skladištila u hrastovu burad, a TROP
(ostatak komine iz kotla) se odlagao u kace i
koristio se kao dodatak za ishranu svinja.

Rakija se, zavisno od prigode, toĉila/sluţila iz

bardaĉića i/ili pljoski.

Treba imati u vidu da da je retko koje domaćinstvo imalo kotao (opremu) za peĉenje rakije, pa
se isti iznajmljivao ili uz ušur/ujam u rakiji ili se odraĊivalo nekim drugim poslovima.
 8

JABUKE

MITOLOGIJA I OBIČAJI

Jabuka je od pamtiveka bila okruţena brojnim mitovima. Moguće je da pojava jabuke kao
rajskog voća potiĉe od ĉinjenice da je ona bila zabranjeno voće Zlatnog doba. Tokom tog
perioda, ona je bila plod sa drveta ţivota, koje je svoje rumenilo davalo bogovima. I u keltskoj
tradiciji jabuka ima sliĉno znaĉenje. Ona je voće onoga sveta.

Jabuka nije samo simbol ljubavi već i simbol plodnosti i blagostanja. Postoji jako puno priĉa
u kojima jabuka igra jednu od glavnih uloga u raĊanju ljubavi. Dionis, grĉki bog vina,
ponudio je boginji Afroditi jabuku kako bi je zaveo i osvojio njenu ljubav. Jabuka takoĊe
simbolizuje ţensku lepotu i ljubav. U Kini je jabuka simbol oboţavanja i mira.

Na osnovu mitologije o Rajskom vrtu, oĉito je da se pojam jabuke vezuje i za prevare, sukobe,
razdore...

Evina jabuka. Jedan od njpoznatijih mitova je i mit o Rajskom vrtu i posebnom Stablu znanja
- Jabuci, ĉiji su plodovi bili zabranjeni! Eva uzbra
jednu jabuku i dade je Adamu da je pojede. Zbog
tog greha Bog ih je kaznio i proterao iz Rajskog
vrta.

A u Vukovom Velikom Reĉniku stoji: ”Jabuĉica

koju ljudi imaju u grlu (a ţene je nemaju) postala
je od jabuke koju je Eva dala Adamu, pa je on, (od
straha kada je ugledao Boga) nije proţdro nego
Eva nudi Adamu jabuku – zabranjeno voće je uvek najslađe
mu ostala u grlu”.

Pored Evine jabuke, poznati su i razni mitovi o: Herkulovoj Zlatnoj jabuci, Jabuci Wilhelma
Tella, New York – Velika jabuka, Apple Stevea Jobsa – Zagrižena jabuka ...
 9

***

Pedesetih godina prošlog veka, a i mnogo ranije, jabuka je i u našim krajevina (Gerzovo i
okolina) imala posebnu simboliku i znaĉenje, a što se vidi iz nekoliko sledećih primera:

Kad se poĊe u goste kod kumova, prijatelja, roĊaka ..., bio je obiĉaj da se ponese po
jedna jabuka za domaćina i za domaćicu. Najprikladnije je bilo da to budu jabuke
crvene boje. U ovim prilikama jabuke su simbolizovale, ne samo poklon već i odraz
poštovanja, prijateljstva, poverenja... (Nekad davno sam čuo sledeći vic: „Došao
jedan siromaško kod seoskog popa. Ovaj ga odmeri od glave do pete i priupita: - A šta
si mi doneo? Upitani odgovori: - A šta ja sitomašak mogu da Ti donesem, a da to Ti
nemaš oče?popa se malo zamisli, pa reče: - A što bolan ne svrati u moj voćnjak i
neubra koju jabuku, pa da mi je doneseš, već mi dolaziš praznih ruku?);
Kad bi se momak i devojka meĊusobno „zagledali“, a roditelji to „aminovali“, sledio
je dan prosidbe i davanja jabuke (dati jabuku, znaĉi verti se i ostaviti novac za prsten).
Ovde je jabuka bila simbol prošnje, poverenja, obećanja i vere u zajedniĉki ţivot. Kad
se za nekog momka kaţe: „Dao joj je jabuku“ to znaĉi da ju je isprosio/verio i da sledi
svadba, ili kad se za devojku kaţe da: „Uzela je jabuku“ to znaĉi da se obećala momku
(isprošena je) i sledi svadba;

U sklopu svadbenih obiĉaja, u vreme stizanja svatova na konjima ispred mladoţenjine

kuće, mlada je imala da odradi niz ritualnih radnji. Jedna od njih je i bacanje jabuke
preko mladoţenjine kuće. U jabuku se stavljao metalni novĉić. Sa druge strane kuće
okupljala su se deca i ĉekala da jabuka preleti kuću i da se takmiĉe za njeno hvatanje.
Uhvatiti mladinu jabuku sa novĉićem – nagoveštavalo je dobitak, nadu u bolju i
bogatiju budućnost, sreću...

Jabuka je jedno od najpopularnijih i svetski najrasprostranjenijih vrsta voća u kojem

svakodnevno uţivaju milijoni ljudi širom sveta.

Danas ĉesto ĉujemo popularnu izreku koju roditelji ponavljaju deci: 'Jedna jabuka na dan,
doktor iz kuće van.'

Da! Ovo govori o potrebi redovnog konzumiranja jabuka, kao i bilo kojeg drugog voća, a
posebno u deĉjem uzrastu. Naravno, pod uslovom da se ima! A kako smo mi, kao deca,
svojevremeno „dolazili“ do jabuka i krušaka, kojih nije bilo u izobilju (kao ni bilo ĉega
drugog), pokušaću, bar delimiĉno, da doĉaram u tekstu koji sledi.
 10

JABUKE U GERZOVU
Jabuka i kruška su, u izvesnoj meri, delile drugo i treće mesto po zastupljenosti gajenja voća
u Gerzovu. Jabuka je kalemljena, a za podlogu je korišćena samonikla divlja jabuka
(Divljakinja). Gajene su stare domaće (autohtone) sorte jabuka, ĉije se poreklo ne zna ili ako
se i zna to je neizvesno. Stare sorte jabuka, krušaka i drugog voća imale su posebnu
vrednost, bile su otpornije su na bolesti, štetoĉine, sušu, mraz i druge uslove, nisu traţile veća
ulaganja u Ċubrenje, zaštitu i navodnjavanje. Osim toga, ti plodovi imali su svoj
karakteristiĉni oblik, boju, miris i ukus, kao i veću energetsku vrednost.

Osnovna podela jabuka se odnosila na vreme dozrevanja, odnosno vreme korišćenja, a

svrstane su u rane i pozne sorte.

MeĊu rane sorte spadale su: Petrovka, Šarenika i Kiseljača. Ove jabuke su se gajile
sporadiĉno – tek da se naĊu kao osveţenje u vreme letnjih i ranih jesenjih radova. Koliko se
sećam, od ovih vrsta jabuka najveću fajdu imala su deca. Ne zato što ih je neko „nutkao“ da ih
jedu iz zdravstvenih razloga, već zato što su deca znala gde se koja jabuka nalazi u celom
kraju – njih nije bilo braga ĉija je koja. Zaboga, zar je bitno ĉija je jabuka – pa i deca su iz
razliĉitih domaćinstava! Te jabuke i tako brzo prolaze, pa bi bilo šteta maksimalno ne
iskoristiti taj dar boţji – grehota bi bilo da propadnu!

Najzastupljenije pozne sorte jabuka bile su: Crljenika, Zelenika, Batulinka i Senabija. Ove
sorte jabuka su bile zastupljenije od ranih sorti. One su sazrevale krajem jeseni i ĉuvle su se i
„krckale“ sve do proleća. Gerzovaĉki domaćini su znali kako da saĉuvaju ovo zlatno voće od
zimskih smtzavanja – neke su stavljane u odgovarajuće trapove, neke u nagrade (potkrovlje
štale) ili u izbe (ostave, vajati), a sve ušuškano u slamu ili nešto sliĉno. E, ove jabuke za decu
su bile „zabranjeno voće“. Dok su još bile na granama nisu baš bile naroĉito primamljive za
jelo, a posle branja i skladištenja, bile su pod nadzorom domaćina, da ne kaţem da su bile
„pod kljuĉem“. Deca su ih zimi i poĉetkom proleća dobijala samo u izuzetnim prilikama.

Pored napred navedenih (kalemljenih) sorti jabuka, bila nam je i dobro znana divlja jabuka –
Divljakinja. To su bile sitne, tvrde, ljute, kisele... jabuĉice, a sazrevale su pred samu zimu. I
tada, tako zrele divljakinje, su se mogle jesti samo kao peĉene. MeĊutim, sve što je na bilo
koji naĉin upotrebljivo ne baca se! Već pre prvih snegova deca naberu/nakupe kolikogog
mogu ovih dozlaboga neukusnih plodova, koji se uskladište u slamu na nagradi i ostave se da
„dozriju“. Pred kraj zime ovi nekad zeleni plodovi dobijali su neku lepu svetlobelu do
ţućkastu boju i već su postajali sasvim prikladni za jelo. Pošto ove voćkice nisu bile za
„prezentaciju“ (Izreka: „Nije zasluţio ni divljakinju da mu daš“), onda su deca mogla da
raspolaţu sa njima po sopstvenoj volji. Da bi deca došla u ovu situaciju, uglavnom su bile
zasluţne naše dobre DEKICE koji su se uvek postarali da se ovi, u prvi mah, neupotrebljivi
plodovi, pravilno uskladište i saĉuvaju sve do pred kraj zime, kad je već bilo – daj šta daš!

Ovde nećemo ulaziti u detaljniji opis svake od starih sorti jabuka, jer bi to nepotrebno
opteretilo ovaj materijal (detaljnije informacije su već raspoloţive na internetu).
 11

Rane sorte jabuka: Petrovača, Šarenika Kiseljača

Pozne sorte jabuka: Crljenika, Zelenika, Batulenka, Senabija

Divlja jabuka: Divljakinja

 12

KRUŠKE
Za razliku od šljiva, stare autohtone sorte kruške su bile kalemljene.

Stare sorte krušaka, takoĊe su imale posebnu vrednost i osobenost - bile su otpornije na
bolesti, štetoĉine, sušu, mraz i druge uslove, nisu traţile veća ulaganja u Ċubrenje, zaštitu i
navodnjavanje. Osim toga, ti plodovi imali su svoj karakteristiĉni oblik, boju, miris i ukus,
kao i veću energetsku vrednost.

Kao što je već reĉeno, kruške su zauzimale relativno znaĉajno mesto u voćarstvu Gerzova.

Još sa neolitskim širenjem poljoprivrede, ljudi veštaĉki dovode u kontakt „divlje“ vrste
pojedinih voćaka i poĉinju njihovo „pripitomljavanje“(domestifikaciju).

Kruška u narodnim verovanjima

Još sa neolitskim širenjem poljoprivrede, ljudi veštaĉki dovode u kontakt „divlje“ vrste
pojedinih voćaka i poĉinju njihovo „pripitomljavanje“(domestifikaciju). Imajući ovo u vidu,
nije ni ĉudo da za ovu vrstu prastarog voća
postoje razna predanja.

U srpskom narodnom predanju kruška je

smatrana za „zlo drvo“ i drvo zlih demona.
Prema verovanju ispod starih krušaka se
skupljaju Ċavoli, demoni i veštice.

MeĊutim, u srpskom narodnom predanju

kruška se takoĊe koristila za magijsko
odstranjivanje bolesti. TakoĊe se kruška ĉesto
prinosila kao dar dušama mrtvih.

U srpskom jeziku postoji izreka „Kao da je

pao sa kruške“ kojom se kazuje da je neko
zbunjen, glup ili blesav. Ova izreka se vezuje za ljude koji su se peli na krušku pa su se našli u
društvu veštica i demona i onda pali sa drveta.
Mi deca nismo imali pojma o ovim predanjima vezanim za krušku, a nisam primetio da su i
odrasli znali za to, ili mu nisu pridavali neko posebno znaĉenje. Znali smo za pomenutu
izreku „Kao da je pao s kruške“, ali nismo imali pojma o njenoj izvornoj pozadini – to smo,
logiĉki povezivali sa ĉinjenicama da kruške imaju ogromne i visoke krošnje i da nimalo ne bi
bilo zgodno da se neko odozgo strmekne - ne daj boţe – taj i ako bi preţiveo, teško da bi
ostao „ĉitav“.
 13

KRUŠKE U GERZOVU

Bez obzira da li je neko pagansko verovanje vezivalo neku vrstu voćaka za ljubav ili za
veštice, nama to ić nije bilo bitno. Nama je bilo bitno u kojoj meri je dostupna, kad je
dostupna, kakvog je ukusa i se moţe uĉiniti da dostupnost onog kvalitetnog voća bude što
duţa (u ondašnjim uslovima – bez hladnjaĉa i pretaĊivaĉke industrije).

Kruške su se u dobroj meri koristile kao dopuna u ishrani, i to u dosta dugom periodu – skoro
cele godine (od juna pa do maja).

Starim autohtonim sortama krušaka ovde ću posvetiti malo više prostora i to iz dva razloga:

 Impresirao me je njihov ogromni rast (slika desno), a posebno njihova

dugoveĉnost (preko 100 godina) i

 Kruške su mi omiljeno voće i ĉini mi se da smo mi deca, u to vreme, najviše

uţivali u slastvenom ukusu ovh ĉarobnih plodova.

I kruške moţemo podeliti na dve osnovne grupe, prema vremenu sazrevanja, i to:

 Rane: Petrovača (Ječmenka), Ţutica (Ţutavka) i Jeriba (Jeribasma, Vodenjača)

 Pozne: Mioljka (Miholjača), Batvača (Batva, Buzdohan).

Pošto su šljive bile dominantno voće u Gerzovu, jasno je zašto, u ono vreme, jabuke i kruške
nisu korišćene za proizvodnju rakije, pekmeza, suvog voća...

Rane sorte voćaka (šljive, jabuke, kruške) su se generalno u Gerzovu manje gajile od onih
poznih koje su se koristile tokom cele zime. Odrasli, u eri najvećih poljskih radova, nekako su
ih zaboravljali i samo bi uzgredno pojeli po neki od ovih divnih plodova - kao da im je to bila
danguba. Ali, zato smo mi deca uţivali do mile volje. Naravno, znali smo mesto, vreme
sazrevanja i ukus svake pojedinaĉne voćke u kraju, a ĉija je koja – ko te pita, bar kad su u
pitanju rane sorte voća.

Petrovača (Ječmenka)
Kruška Petrovača (Ječmenka) se rado gajila u
našim krajevima. Ima bujnu krošnju, koja dosta
dobro raĊa. Ova sorta je priliĉno otporna na sušu,
mraz, kao i bolesti i štetoĉine. Spada u rane sorta,
jer sazreva krajem juna ili poĉetkom jula, kad se
ţanje jeĉam. Sada je jasno otkud joj ova
alternativna imena. Plodovi su manji, spolja
limunoţuti. Ukus je prijatan, slatkokiseo. Ubraja se
u najstarije sorte krušaka kod nas.
Moţda i zbog svoje ogromne krošnje ova vrsta
krušaka uzgajala se ili pored nekog progona ili na
 14

livadi odmah ispod njiva. Plodovi ovih krušaka bili su

zaista divni kad dobro sazreju (kao na slici desno). Te
divne voćkice, kojih je bilo bezbroj na velikoj krošnji,
mogle bi se danas porediti (po slasti i softenosti) samo sa
najlepšim zrelim smokvama. Radi njh se nije trebalo
pentrati „nebu pod oblake“ – one su ti same, ĉim uzriju,
padale pred noge. Svakog dana ispod svake od tih krušaka
naiĊeš na „tepih“ tih slasnih plodova – treba samo da ih
pokupiš i jedeš do mile volje. Ovi plodovi su strpljivo
ĉekali svoje male sladokusce samo ispod one kruške na
livadi – livade još nisu pokošene, pa blago nema pristup. MeĊutim, situacija je bila malo
komplikovanija sa onom velikom kruškom zasaĊenom na progonu iznad Lukića. Svako jutro
kruškica na putu koliko te volja, ali ovce ranom zorom kreću progonom na Podove. Već su i
one utuvile da ih na tom delu puta ĉeka poslasica. Kad stado ovaca stigne do tog mesta, nema
te sile koja će ih oterati dalje dok ne opleve i poslednji plod. Nije vredelo baš toliko uraniti da
bi se preduhitrile ovce – padaće kruškice i preko dana, samo ih treba pokupiti pre mraka kad
se ovce vraćaju sa ispaše tim istim putem.
Dok pišem o ovom našem (deca i ovce) „otimanju“ o zrele/ugnjile kruškice, setih se onog
dokumentarca „Ta divna stvorenja “ (Animals are Beautiful People) iz 1974. godine. Tamo su
majmunĉići jeli suviše „prezrelo“ voće (sa već delimiĉnom fermentacijom šećera u alkohol)
pa im se posle toga malo prispavalo, a posle ih je malo bolela glava. Kod nas dece, kao ni
kod ovaca nisu primećene sliĉne nuzpojave – mi smo konzumirali samo one slatke i soĉne
zrele plodove.

Žutica (Žutavka)
Plod kruške Ţutice je slamnato ţute boje sa nepravilno smeĊim flekama, srednje krupan. Meso je belo, sitno
zrnato. Sazreva krajem jula poĉetkom septembra. Kad sasvim uzri i postane svetlo ţuta – znaĉi da je spremna da
„padne“. Ako padne na tvrdu podlogu – napraviće „leku“. Zato je treba „namamiti“ u ruke ili uhvatiti na nešto
mekše. Tek tada ćeš imati slasni uzitak dok je budeš konzumirao. Kao i druge rane sorte krušaka i ova je bila
izuzetnog ukusa, a na veliku radost dece, kojoj je uglavnom i bila prepuštena/namenjena.

Žutica

Gerzovo – Lukići, 2016. – Stogodišnja kruška (Ţutica+Batvača)

(Kruška je snimljena sa dve razliĉite strane).
Batvača
 15

Krošnja kruške Ţutice je takoĊe ogromna i dugoveĉna. Na slici iznad je kruška iza naše stare
kuće, a koja i sada redovno i obilno raĊa iako ima preko sto godina. Još jedan kuriozitet
kruške sa slike je i taj da je pri kalemljenju primenjen jedan trik – DVA U JEDAN. Naime,
jedan ogranak (pola krošnje) je kruška Ţutica, a drugi ogranak (druga polovina krošnje) je
kruška Batvača. Verovatno se smatralo da bi bilo i previše da cela kruška bude samo Ţutica.
Ko da pojede toliko krušaka u jednom relativno kratkom periodu?

Jeriba (Jeribasma, Vodenjača)

Zovu je i lepa kruška, ali reĉima je teško opisati njenu

lepotu i ukus. To je jedna od najboljih i najpoznatijih
krušaka na našem podruĉju i šire. Kada je turski
putopisac Evlija Ćelebija putovo ovim našim
prostorima (17. veka),
napisao je da nije našao
bolju krušku od
jeribasme. Za nju se
kaţe - ona se ne jede,
ona se pije, jer je puna
soka.

Jeriba je stara domaća sorta kruške koja se kod nas

uzgaja od davnina. U podruĉjima sa umerenom klimom
Gerzovo – Lukići, 2016.- Stogodišnja
sazreva sredinom septembra do prvih dana oktobra. Jeriba

Plod je srednje krupan do krupan, nepravilno kruškastog oblika. Meso ploda je veoma soĉno, vodenasto, slabe
arome i slatko. Otporna je na kasne prolećne mrazeve, nije probiraĉ zemljišta, dobro podnosi sušu. Plodovi pre
zrenja lako opadaju sa grana a osetljivi su na udarce, ĉuvaju se par meseci po branju. Sazreva krajem septembra
meseca. Uglavnom se koristiti kao sveţa stona sorta.

***

Za razliku od napred navedenih ranih sorti krušaka ĉija sezona konzumiranja je vila dosta kratka i u ĉijim
plodovima su ponajviše uţivala deca, pozne sorte su se sasvim drugaĉije tretirale. One su stizale krajem jeseni
mogle su se konzumirati sve do proleća – što u sirovom („dozrelom“) stanju, što iz turšije.

Batvača (Buzdohanlija)

Plod ove pozne sorte krušaka je veoma krupan, pa je po tome i dobila

naziv (bat- topuz, buzdovan ). Nešto pre prvih mrazeva i kad lišće sa
stabla kruške već poĉne uveliko da opada, ovi krupni plodovi su se
stameno drţali za grane svojim ĉvrstim peteljkama – kao da su se
inatile i nije im padalo na pamet da poĉnu da opadaju. MeĊutim ipak
je to bilo vreme za branje. U vreme branja (ne trešenja) ovi krupni
Batvača
 16

topuzasti plodovi su imali neuglednu tamno zelenu biju, koja je unapred upozoravala da nije
baš spremna da bude pojedena. I zaista, plod je bio vrlo tvrd i nimalo ukusan za jelo. E,
upravo ove „nikakve“ osobine su joj i davale posebnu osobenost. Njoj je trebalo dodatno
vreme „dozrevanja“.

Ubrani plodovi su paţljivo lagerovani u slamnu prostirku (bilo u trapu, na tavanu, nagradi ili
u izbi) gde su mogli natenane da se baškare i dozrevaju – imali su, što bi se reklo „sve vrema
ovog sveta“. Vremenom se boja plodova postepeno menjala, postajala je sve bleĊa i bleĊa.
Kad bi boja pokoţice postala skoro bela (oko mesec dana po branju), to je znaĉilo da je plod
sasvim dozreo i da je postao vrlo ukusan i popriliĉno softan, a to znaĉi da se moglo početi sa
konzumiranjem. Rekoh – moglo se poĉeti, ali zima je duga – trba biti štedljiv i grickati malo
po malo.

Plodovi su nastavili da se izleţavaju u slami, a vremenom su

postepenon, na beloj pokoţici plodova, poĉinjale da se pojavljuju
poveće braonkaste pege – e to je znak da su ove kruške dodatno
dozrele- skoro ugnjile. Sada su već izuzetno soĉne i ukusne. Za
nedelju-dve pokoţica će postati potpuno braon boje i to znaĉi da su
plodovi u potpunosti ugnjili i da da su dostigli svoj maksimum u po mekoći, soĉnosti, mirisu i
ukusu. MeĊutim, ovo je već kratka i krajnja faza konuzumiranja ovih plodova u
sveţem/sirovom stanju. Nastupio je trenutak da se naĊe naĉin da se ova „poslastica“
konzervira i za drugi deo zime i rano proleće.

Mioljka (Miholjača, Kiseljača)

I Mioljka kao i druge stare autohtone sorte krušaka

ima vrlo razvijenu krošnju, a iz samog imena se
moţe zakljuĉiti da je u pitanju pozna sorta (stiţe za
berbu poĉetkom oktobra). I ova pozna sorta se bere,
ĉuva/skladišt kao i Batvača. Njeni plodovi su nešto
sitniji od plodova Batvače, ali su sazrevali u skoro
isto vreme, imale su sluĉnu boju, tvrdoću i ukus u
vreme branja. Paţljivo odlagane u slamu (na mestima
gde im mrazevi neće nauditi) i ovi divni plodovi
nastavljaju da dozrevaju, sve do potpune ugnjilosti.

I nešto ranije, kad je pokoţica plodova postala bledo-

ţuta ovi plodovi su već bili vrlo ukusni za jelo, ali
kad poprime braonkastu boju, to je znak pune
dozrelosti/ugnjilosti. sada su najsoĉnije, najukusnije,
ali se tako ne mogu baš dugo ĉuvati i moraju se
podvrći drugaĉijem procesu ĉuvanja na duţi period,
kako bi se mogli saĉuvati i konzumirati sv do proleća.
 17

Kiseljenje poznih kruška

Kad bi Batvače i Mioljke potpuno ugnjile i dostigle

gornju granicu svoje slasnosti, softenosti , mirisa i
ukusa, bilo je vreme da konzerviraju postuplom
kiseljenja, odnosno Turšijanja.

Potpuno ugnjili plodovi poznih krušaka uredno su

slagani u drvene kaĉice razliĉite veliĉine (zavisno šta
je ko imao i koliko krušaka je bilo za turšiju). Zavisno
od kraja i od primenjenog „recepta“, u kaĉice se, pored
krušaka, stavljao i poneki dodatak radi boje i ukusa/šmeka turšije.

Kaĉice napunjene zdravim ugnjilim kruškama (po mogućnosti sa peteljkama) nalivane su

izvorskom ili bunarskom vodom, a zatim pritiskane kamenom, kako bi i gornje kruške bile
stalno potopljene. Kaĉice/posude sa turšijom su ĉuvane u podrumima ili prigodnim ostavama.

Ubrzo je i voda u kojoj su stajale kruške dobijala poseban ukus i ponekad se koristila i kao
napitak (turšija). Same kruške su, vremenom, samo delimiĉno promenile svoj prvobitni ukus
– postale su nešto manje slatke i nešto više kiselkaste, ali su i dalje ostale najlepša zimska
poslastica, koja je, ako se pravilno odrţavalo i ĉuvalo, mogla da se „odrţi“ sve do sredine
proleća.

Deca i pozne sorte voća u Gerzovu pedesetih

Za razliku od ranih sorti voća, gde su deca bili „gospodari“ zrelih i slasnih plodova, situacija
sa poznim sortama voća (jabuke i kruške) je bila sasvim drugaĉija. Pozne sorte su, u vreme
branja, bile, uglavnom, tvrde i trpkog ukusa, pa decu u tom trenutku nisu ni malo interesovale.
Pozne sorte nisu ugnjile i slasne padale deci u krilo – njh je u kasnu jesen trebalo paţljivo i
struĉno brati (ne tresti) kako se plodovi ne bi oštetili pri padu. Znajući kakve i kolike krošnje
su bile, jasno je da je taj posao „pripadao“ odraslim i iskusnim muškarcima.

„Uskladištenje“ ubranih plodova da bi isti dozreli/ugnjili, takoĊe je bio posao odraslih

muškaraca. Nije bio deĉji posao ni praćenje procesa dozrevanja i kiseljenja krušaka, ali su ona
znala da to nisu „oni isti“ plodovi od jesenas. Sad su ih naprasno poĉeli interesovati i
privlaĉiti. MeĊutim, odrasli su znali za tu deĉju sklonost i njihovu neobuzdanost, pa su ove
plodovo striktno drţali pod kontrolom i deca su dozirano i u odreĊenim prilikama dobijala po
neki od ovih ukusnih plodova. Ali deca- ko deca, znali smo mi raznorazne fore i fazone (i nas
je ţivot uĉio snalaţljivosti). Odrasli su primećivali da im plodovi nešto „kopne“, ali im nije
bilo jasno kako to moţe da se dešava kad su preduzeli sve mere ograĊivanja i
onemogućavanja pristupa „neovlašćenim licima“. A koje veštine smo mi sve primenjivali da
tajno savladamo te prepreke – za njih je ostala tajna. Naravno, mi nismo gledali Tarzanove
filmove, ali nismo mnogo zaostajali za njegovom i Ćitinom veštinom. Podrazumeva se da
smo bili dovoljno mudri da apišemo plodove ravnomerno da se ne primeti neka „rupa“ koja bi
oĉigledno ukazala na uljeze.
 18

TREŠNJE

Trešnje u Gerzovu i okolini su bile samonikle

voćke – nije bilo kalemljenih sorti. Kao
divlje voće, trešnje su se mogle naći na
raznoraznim mestima – gde im se ćefne ili
tamo gde ih neko presadi. Bilo ih je u selu u
blizini kuća, u Strani i na Podovima.

Krošnje su uglavnom bile vrlo bujne, a

plodovi relativno sitni i razliĉite boje i ukusa.

U našem kraju su, po nekoj gruboj podeli,

rasle tri vrste trešanja: Bjelice, Crnice i
Grkice. Trešnje su bile prvo proletnje voće
koje je dozrevalo za jelo, pa je samim tim
bilo i sa dobrodošlisom doĉekivano posle
„sušnih“ zimskih dana, a naroĉito od strane
nas dece. Tek što bi im se poĉela nazirati
boja, poĉinjala je i degustacija. Gerzovo – Lukići, 2016. – Trešnja koja „pamti“ oba
Svetska rata
A ĉije su trešnje bile? Vaţilo je neko
nepisano pravilo da trešnja pripada onome na ĉijoj je
livadi, u ĉijoj je ţivici ili ĉijoj kući je najbliţa. I danas
postoji izreka koja glasi: „Pravila postoje da bi se kršila“.
Ali postoji i izreka: „Ko pre devojci, tome i devojka“. E,
mi deca, bar kad su trešnje u pitanju, amabaš nismo marili
ĉija je trešnja i ko to na nju polaţe neko više pravo. Bilo je
bitno doĉepati se što pre tih prvih divnih zrelih i soĉnih
bobica.

Mi deca, kad god smo stigli verali smo se po trešnjama i tamanili njihove plodove. Odrasli,
naravno, nisu imali vremena da se akaju po trešnjama, ali nije da i nisu voleli da im se na
stolu, posle ruĉka naše i ova poslastica. K'o da danas slušam: „Skokni der i uberi jedan sepetić
onih Bjelica iznad košare“.

E, ta spomenuta Bjelica se nalazila na bivšem progonu iznad naše košare za goveda (Slika
gore). Stablo te trešnje je bilo pre sedamdeset godina iste debljine kao i sada. Po nekoj
slobodnoj proceni, ta trešnja tu stoji još iz doba Austro-Ugarske. Pre sedamdesetak godina
njena krošnja je bila ogromna, a nama su bile dovoljne i samo donje i unutrašnje grana da
beremo do mile volje. Njene trešnjice su bile slika i prilika ovih u sepetiću sa slike. Bile su
lepe, soĉne, slatke i skoro prozirne kad su dobro zrele. Skoknuti i nabrati sepetić trešanja na
toj grdosiji – bio je za nas „maĉji kašalj“. Pošto su plodovi sa ove trešnje baš bili nešto
posebno, sve više je bilo aspiranata na iste, a njene rodne grane, sa prezrelim plodovima, bile
su dostupne samo uz veliki rizik po beraĉe, poĉeo je sistem odsecanja po jedne grane, a što je
bilo doboljno za nedeljnu „mobu“ celog komšiluka. I tako se to nastavilo iz godine u godinu i
 19

sad ta, nekad divno razgranata ktošnja izgleda kao na gornjoj slici. Ostale su samo vrhovne
grane koje su nedostupne i za osrednje planinare.

Crnice su bile brojnije i njihovi plodovi su takoĊe bili

vrlo ukusni u periodu dobre uzrelosti. Istina, nisu bili
tako softeni, kao sa gore pominjane Bjelice, ali su bili
sasvim dobri.

Grkica je bila neka ĉudna sorta, na prvi pogled bila je

ista kao i Crnica, ali je bila dozlaboga gorka. Jedino kad
baš prezre plodovi skoro poĉnu da opadaju, tada je bila
podnošljiva za jelo. Ta „podnošljivost“ se posebno
povećavala ĉinjenicom da u to vreme već nije bilo lako dostupnih drugig trešanja.

ŠUMSKE JAGODE

Zbog svog prelepog izgleda, mirisa i ukusa sumska

jagoda spada u najomiljenije divlje biljke.

Iako su plodovi obicne sumske jagode znatno sitniji od

domace gajene jagode, treba znati da u sebi ipak sadrze
mnogo vecu koncentraciju hranljivih i lekovitih materija.
Sumske jagode moguce je brati od maja do avgusta.

Jagodice – bobice, to divno šumsko voće, voće one

gerzovaĉke deĉice iz „predškolskog“- dok su u Strani
iznad kuće ĉuvali jaganjce. Ĉuvajući jaganjce i igrajući
se uobiĉajenih deĉjih igrica, ta mala deĉica je
istovremeno i brala i sladila se ovim divnim plodovima
posebnog mirisa i ukusa. Ove sitne jagodice su im bile tu
oko njih, ali ih nisu mogli nabrati onoliko koliko su ih
sami mogli pojesti. MeĊutim, ti mali „predškolci“ su već
bili svesni toga koliko se njihovi roditelji i stariji ukućani
ţrtvuju za njih i koliko im ljubavi posvećuju, pa su
instinktivno osećali potrebu da im na svoj naĉin kaţu –
HVALA!

Kako su oni to radili? Ţbunić jagode pušta lozice u stranu

u cilju bokorena/razmnoţavanja. Te lozice si bile odlišan
materijal/kanapĉić na koji su se mogle nanizati zrele
jagodice i tako napraviti svojevrsni venĉić. Deĉica su
uporno brala jagodice i nizala slstvene venĉice i donosila ih kući za njihove najmilije. To je
bio tipiĉan naĉin iskazivanja ljubavi i u uslovima popriliĉne nemaštine i siromaštva u selu.
 20

LESKA

Leska je u Gerzovu i okolini bila veoma raširena vrsta ţbunja. Mogla se videti svuda: po
livadama Gerzovaĉkog polja, u ţivicama ograda, na delovima Strane (gde bukova šuma nije u
„potpunosti zagospodarila“), a naroĉito na Podovima.

Pravila je pomalo i problema, jer se znala i nekontrolisano širiti, „otimajući“ tako delove
njiva, livada i pašnjaka – naravno, ako joj se to dozvoli.

Pa kad se leska već našla tu, na dohvat ruke, gerzovĉani su je, kao i sve ostalo bogom dano,
maksimalno koristili.

Leskovi list je u ranoj fazi bio prava poslastica za blago, koje ga je brstilo po pašnjacima, dok
su deca i ţene (kad god bi stigli) iskoristili priliku da na livadama i u ţivicama naberu koji
sepet ovog lista i isti „servirali“ u jasle, da saĉeka polugladna goveda kad se
vrate sa „oglodanih“ pašnjaka.

Leskovo pruće je, zbog svojih osobina (dugi i pravi

izdanci, mekani za oradu cepanjem i savijanjem) vrlo
pogodno za izradu sepeta, korpi, drški za grabulje, ...,
pa sve do izrade poznatih ĉobanskih truba od leskove
kore.

Leskovi plod – lešnik je „krivac“ što se leska našla na ovoj stranici. Kako su leske bile divlje-
samonikle, a još su rasle na vrlo oskudnom zemljištu, razumljivo je da su i plodovi leske bili
baš sitni. Pošto lešnik sazreva kad su livade već pokošene i seno odvezeno sa livada, i to
kako na Podovima, tako i u Gerzovaĉkom polju, pa je posao ĉobana oko blaga znaĉajno
smanjen, a što im je omogućavalo da se „bace na novi biznis“ – branje lešnika. Jest da su bili
sitni, ali uvek rode i ima se vremena za njihovo branje. Onako uzgred, ĉoban dnevno nabere
po pola svoje torbice “šare“, pa tako svaji dan do polaska u školu i eto ti korisne zanimacije za
većinu ukućana u toku dugih zimskih noći. Lešnici su se posebno krckali na prelima.

Izgled leske i ploda

 21

ORAH

Orah se u Gerzovu i okolini praktiĉno nije ni gajio. Tu i tamo se

našao po neki samonikli orah nepoznatog porekla. Plodovi ovih
divljih oraha su bili sitni, vrlo tvrdi i jezgro se vrlo teško vadilo iz
polomljenog oraha. Orasi nisu imali skoro nikakvu ulogu u ishrani
domaćeg stanovništva. I ono malo plodova
što bi se prikupilo, više je sluţilo za
delimiĉnu zanimaciju na prelima, kao i u
izvesnim obiĉajnim prilikama („pijukanje“
na Badnje veĉe i sl.).

DREN (Drenić)

Drenić je bio prisutan u rastinju Gerzova. Uglavnom je

rastao u šibljastim površinama Strane ili u nekim
ţivicama. Ţbun drenića meĊu prvima cveta i tako
najavljuje proleće sa svojim svetlo-ţutim cvetovima, a
njegovi plodovi (drenjine) sazrevaju meĊu poslednjima
– kad već poĉnu snegovi. Mi deca smo povremeno i
pomalo sakupljali drenjine i jeli ih kad ugnjiju.

Za razliku od plodova, drvo drena je, zbog svoje ĉvrstoće, ĉešće korišćeno za razno-razne
potrebe (drţala za alatke, zubci za drvene grabulje, ĉaĉkajice...). Naravno, drenovi prutići
(šibe) su bili posebno cenjeni od strane uĉitelja koji su ih koristili kao vaspitno sredstvo.

Još od Stare Grĉke drenovina se koristila za izradu lukova, strela i kopalja, a u narodnoj pesmi
o Marku Kraljeviću, Marko proverava svoju snagu cedeći rukom vodu iz „suve drenovine“.

***

OSTALO ŠUMSKO VOĆE

Pomenimo ovde još nekoliko šumskih/divljih voćaka, koje su bile u gerzovaĉkom krajoliku,
kao što su: ŠIPAK (šipurak, divlja ruţa), TRNJINA(divlja šljiva, crni trn) i GLOG.

Plodovi ovih ţbunova nisu imali nikakvu znaĉajniju ulogu u ţivotu stanovništva Gerzova.
 22

UMESTO ZAKLJUĈKA

Napred su opisane, a delimiĉno i slikom prikazane, stare autohtone sorte šljiva, jabuka,
krušaka i trešanja koje su se gajile i vekovima pre pedesetih godina XX veka. Ne znam koliko
sam u ovom prikazu bio uspešan i da li je delimiĉno prevladala izvesna nota nostalgije i
sentimentalnosti, ali verujem da će pobuditi neka sećanja sadašnjih i bivših Gerzovĉana, kao i
njihovih potomaka.

Iako sam duboko svesan neumitnosti promena svega i svaĉega („Panta rei...“) ipak mi je ţao
što sadašnje generacije, najverovatnije, nikada neće biti u prilici niti da vide ni da probaju
gore opisane sorte voćaka. Sve opisivane sorte voćaka su već nestale, ili se još samo ponegde
u našim krajevima mogu videti njihove tuţne siluete, koje kao da su se okamenile i ĉekaju
nešto, a ni same ne znaju šta. Ovo staro voće je pred beskrupuloznim i nezaustavljivim
globalistiĉkim tehnologijama odavno poĉelo da nestaje. A staro voće oduvek je bilo deo naše
okućnice, pejzaţa, naše istorije, ali i bitan ekonomski ĉinilac tokom proteklih vekova.

Naţalost, uporedo sa nestajanjem starog i autohtonog voća dogaĊa nam se s nestajanjem sela i
ĉitavih krajeva. Nestaju obiĉaji, izvorne narodne igre, muzika, nošnje, nestaju istorija,
knjiţevnost, jezik, geografija, nestaju stari zanati, nestaje stoka, nestaju stari mediji, nestaje
tradicionalna porodica…

Sudbinu starih autohtonih sorti voća, kao i sudbinu naših sela i krajeva najslikovitije će
opisati dve sledeće slike, koje odnekud pozajmih.
 23

Eh, starosti, starosti!

Nekada pune ţivotne radosti, šepurile su se svojim stasom, krošnjama, rodom - današnjim
šljivama mogle su "pojesti pitu sa glave". Danas, upućene jedna na drugu,valjda tako lakše
podnose staraĉke dane, ĉekaju svoj sudnji ĉas, dok oko njih poĉinje da buja neki novi,
drugaĉiji ţivot ne mareći za njihove tegobe.
 24

Ograda i struga od prošća.

Sve je naĉeo zub vremena – sve je oronulo, pa i ova ograda koja je nekad neĉemu sluţila, a
sada nema pojma zbog ĉega tu stoji i koga ĉeka. Naţalost, uskoro će opstati samo na ovoj i
sliĉnim fotografijama...