Hermelin

I
5. aprila 1794. godine, predveče, dok se nad mutnom Ronom
spuštala gusta lionska magla, i dok je zakasneli sneg, iznenada, u
krupnim pahuljama, lenjo se okrećući, počinjao da pada, na uglu
ulica Prijatelja ustava i Komiteta spasa, ispred gostionice
“Čovečnost“, na kojoj je škiljava svetlost, trepereći kao da se davi,
žmirkala kroz prljavu lampu, stajale su upregnute poštanske kočije
za Pariz. Konji su uznemireno rzali, šireći meke crvene nozdrve,
spuštenih ušiju, tresli su glavom, zadizali gubice da su im veliki zubi
sablasno blještali u mraku, grizli grive i kopitama udarali o zemlju.
Behu vrlo uplašeni. Kao da su nešto predosećali. Nešto što ih je
činilo nemirnim. Kočijaši su pokušavali, u nekoliko navrata, dok su
čekali poslednjeg putnika za Pariz, da ih smire. Ali, nažalost, kako
se čekanje odužilo, nemir sa konja preneo se i na njih dvojicu, koji
su sedeli, ogrnuvši se zajedničkim velikim vunenim pokrivačem, na
kočijama i neprestano trljali butine promrzle od hladnoće. Skupljeni
na svojim mestima, pušili su, duvajući jedan drugoma u lice, i tiho
šapatom pričali o današnjim događajima, neprekidno se osvrćući,
da ih neko nedobronameran, sakriven mrakom i snežnom
mećavom, slučajno ne bi čuo.
Uprkos nepredviđenom poodmaklom zakašnjenju, koje će,
ako se nemarni putnik uskoro ne pojavi, njihov dolazak u Pariz
pomeriti, sa pristojnog poslepodnevnog vremena, za kasne večernje
sate 8. aprila, oni, ipak, nisu smeli da krenu. Morali su da čekaju.
Jer im je tako bilo naređeno. Naime, odozgo, iz vrha poštanske
uprave, uoči današnjeg redovnog polaska, preneto im je da će
ispred gostionice “Čovečnost“ morati da sačekaju specijalnog
putnika za Pariz. Nisu znali o kom se putniku radi, ali, iskreno
govoreći, nije ih mnogo ni interesovalo, jer u Lionu, u poslednjih
godinu dana od kada je sramno pogubljen omiljeni narodni tribun i
prijatelj naroda, revolucionar Šolije, nije bilo uputno mnogo
zapitkivati. Zato su oni, pokriveni grubim vunenim pokrivačem, po
kome su padale krupne pahulje snega, priljubljenih kolena, sedeli i
strpljivo čekali, pričajući do detalja o današnjem iznenadnom
giljotiniranju čuvenog lionskog krvnika i njegovog pomoćnika. Beše
to veliki događaj. Niko nije mogao ni naslutiti, čak ni oni koji sebe
nazivaju dobro obaveštenima, da će dvojica dželata, koja su po

1
nalogu Reakcije, prvi put u Lionu, krajnje nevešto, upotrebila
giljotinu, smaknuvši revolucionara i fanatika Šolijea, da bi kasnije,
po nalogu Revolucije, nemilosrdno giljotinirali nekoliko stotina
reakcionara, doći i sami, tako brzo, pod udar noža. Beše to, zaista,
čudno.
- Pljunuše svoju glavu u košaru! - reče mlađi kočijaš, brišući
promrzlom rukom slinu koja mu je curila iz povelikog nosa.
- Pljunuše! - reče stariji tiho, okrećući se da vidi ne sluša li ih
neko.
- Zašto? - upita mlađi, brišući ruku o kožno sedište.
- Zašto, zašto? Ne pita se danas zašto. Mrtvaci najbolje ćute, -
odgovori stariji, istežući vrat.
Konji stadoše jače da udaraju o tle. Lampa ispred gostionice
poče, za trenutak, kao da se premišlja, da se gasi, da bi, odmah
zatim, u narednom trenu, nastavila da gori poigravajući se senkama.
Putnika još uvek nije bilo. Sneg je neprekidno padao. Vreme
je prolazilo. Nestrpljenje se proširi i na ostale putnike. Svi su ćutali.
Nije im bilo do priče. A i nisu bila vremena za veliku priču. Napetost
se osećala zbog početnog kašnjenja.
- A kad ćemo da krenemo? - reče devetogodišnja ljupka
devojčica Tulija i nestrpljivo pogleda u majku.
- Ne znam, - suvo odgovori gospođa de Ronfal, mršava žena
srednjih godina sa velikim podočnjacima.
- Ne volim u polasku da kasnim, - reče pariski bankar, debeli
prosedi gospodin Varil, koji je mirisao na sveže kolače, pogledavši
na svoj džepni sat, - Vreme je, gospođo, novac. Čeka nas veliki put i
morali bismo što pre krenuti, zar ne?
- Apsolutno. Slažem se sa vama. Plaši me sneg, - reče
trgovac svilom, gospodin Latal, koji je sedeo između debelog
pariskog bankara i sitnog, skupljenog doktora Gulena.
Mesto do gospođice Tulije, do samih vrata, beše prazno.
Čekali su onoga koji je morao doći. Jer takvi uvek dolaze.
Iznenada, dok je mlađi kočijaš objašnjavao starijem kolegi
kako je, zbog krvnikove nespretnosti, tri puta tupa sekira udarala o
osuđenikov vrat, ne uspevši da prereže vratne pršljenove, tako da
se svezano, krvlju obliveno Šolijeovo telo samrtnički trzalo, dok, na
kraju, krvnik Reakcije, oslobađajući nesretnika muka, jednim
udarcem sabljom nije odsekao nesretnikovu glavu, - dakle, dok je
mlađi kočijaš široko zamahivao rukama, da bi pokazao kako se
oštra sablja kretala, iznenada, iz mraka, tik uz kočiju, izroni crna
silueta.

2
 Beše to poslednji putnik za Pariz.
Kočijaši se, zatečeni, zbuniše, nešto ih oštro preseče, kao ona
britka dželatova sablja, konji se umiriše, ukopaše, ukrutiše, dok su
im slabine, u strahu, neprimetno drhtale, a musava lampa na
gostionici “Čovečnost“ se naglo ugasi.
Mršavi, koščati čovek, zavijen u crni, ogromni kaput, umotan
crnim dugim šalom, sa crnom kožnom torbom u ruci, u crnom
visokom šeširu, uvučene glave i podignutih ramena, ne pozdravivši
nikoga, odsečna koraka, priđe kočijama. Pre nego što će ući u
kočije, zastade, podiže glavu i, kao da njuška vazduh, okrete se oko
sebe.
Kočije napokon pođoše.
I bilo je krajnje vreme.
Jer je sneg sve više padao.
Razgovor u kočijama koji se beše, dok se čekao polazak,
neobično brzo razvio, zahvaljujući zaobljenom bankaru g. Varilu,
ulaskom stranca u crnom se naglo prekide, kao da je ovaj suvonjavi
došljak u crnom uneo svu hladnoću aprilske noći.
A taj nepoznati, tajanstveni stranac beše tridesetpetogodišnji
Jozef Fuše, budući vojvoda od Otranta, plemić i bogataš, legendarni
Napoleonov ministar tajne policije, tvorac najingenioznije moderne
špijunske mreže, čovek pred kojim će drhtati čitava Evropa: carevi,
vojskovođe, predsednici vlada, ministri, revolucionari i reakcionari.
Svi će oni strepeti pred mršavim, sablasno suvim telom, uskog
koščatog lica i ružne, neugledne pojave. Fuše je imao, prema opisu
letopisca, oštar nos, oštra i tanke usne, gotovo uvek čvrsto stisnute,
oči hladne kao u ribe, pod teškim pospanim kapcima, mačje sive,
staklaste, okrugle zenice. Oči mu nisu imale sjaja, pokreti su mu bili
bez čulnosti, ljigavi, podli, a glas kreštav, lepljiv i truo, tako da je taj
večiti spletkaš i podlac, ako se tako može reći, premalo bio ispunjen
životnom materijom, jer je izgledao kao pod plinskim svetlom,
prozirno i bledo. Kosa mu je bila retka i slepljena u pramenove,
obrve crvenkaste i jedva vidljive, a obrazi upali, sivkasto bledi, tako
da je taj žilavi i neizmerno radni čovek delovao nekako umorno, kao
da je preležao dugu i tešku bolest. Kao da se oporavlja, vrativši se
iz sveta senki gde je video sudnji dan, hladan, bez krvi, bez
osećanja, udaljen podjednako od ljudi i od stvari, nepokolebljiv,
čovek bez strasti, koji živi samo u skrivenim sobama, među spisima
i papirima, potpuno predan, posvećen svojim paklenim
kombinacijama. Čitav njegov život video se na njegovom
zazidanom licu. Okrutna ledena maska, koja je, istrenirana u

3
desotogodišnjem revnosnom vežbanju u oratorijskom redu,
savršeno prikrivala provalu strasti, veličanstveno sakrivajući njegovu
nepristupačnu unutrašnjost, zacementiranu majstorskom tehnikom
ćutanja i nereagovanja. Nikada se na tom bestidnom licu nisu mogli
otkriti srdžba, ogorčenje, sažaljenje ili bilo kakvo uzbuđenje. Nikada
se na tom samodisciplinovanom preobraćenom svešteniku,
proračunatom školskom nadzorniku i prefektu na katedri za
matematiku i fiziku, poslaniku Konventa, žirondincu pa, potom,
ultraradikalnom jakobincu, zastupniku revolucionarnog Pariza, koji
je u Lion poslat da bi oživeo ritam Revolucije, opasan trobojnim
pojasom, sa šeširom ukrašenim crvenim perom i diktatorskim
ovlašćenjima, - nikada se, dakle, na beskarakternom licu tog
osvetnika i razoritelja, predstavnika Odbora za javnu dobrobit, nije
pojavio ni jedan živac. Titraj. Nemir. Ili nedoumica. Letopisac kaže,
za te njegove oštre beskrvne usnice, da se svijaju samo u mali
osmeh, čas uljudan, čas podrugljiv, tako da se na toj, poput gline
sivoj, prividno mlohavoj masci, nikada ne zapaža prava napetost, a
oči mu, ispod teških crveno obrubljenih veđa nikad ne odaju namere
ili misli.
Tako su o njemu pisale istorijske knjige. Ljudi koji su ga,
prateći velike istorijske pokrete, opisali, kako buduće generacije
nikada ne bi izbrisale iz sećanja ovog lionskog krvnika, satrapa, čija
je večita želja bila da bude moćan, uticajan, bogat i, pre svega,
nevidljiv i nepristupačan.
Ali, kako je zadatak vašeg pripovedača da, na bazi objavljene
istorijske građe, oživi ovog čoveka riblje krvi i da prodre u njegov
skriveni svet razmišljanja i potisnutih osećanja, da bi, u traganju za
uzvišenim, objasnio epohu, to će naša priča nastaviti da prati
kretanje poštanske kočije prema prestoničnom gradu Parizu.
Već je rečeno da je razgovor po ulasku zamaskiranog i
tajanstvenog Jozefa Fušea, koga niko nije poznao, naglo prestao,
da bi nešto kasnije, kada su kočije uveliko bile van grada, na
razlokanom drumu, ponovo započeo.
Naravno, prvenstveno zahvaljujući krupnom bankaru, g.
Varilu, koji je familijarno izneo iz torbe i pažljivo odmotao uredno
složenu šarenu platnenu krpu, prepunu svežih domaćih kolača.
Ponudio je sve putnike.
Prvo malu gospođicu Tuliju, koja se iskreno obradova
savršeno ukrašenim kolačim, potom njenu majku, gospođu de
Ronfal, pa trgovca svilom, g. Latala, skupljenog doktora Gulena i, na

4
samom kraju, tajanstvenog stranca, zamotanog, na vratima kočija, u
misterioznu, nepokolebljivu crninu.
Svi se poslužiše.
Osim putnika u crnom koji, ispravljenih leđa, glave sagnute u
crni vuneni šal, tako da mu se lice nije videlo, odrečno odmahnu
glavom.
Behu ga spopale silne misli. Nije mogao da jede. A slatko nije
podnosio. Prezirao je kolače, kao što je prezirao i sve ljude.
- Zašto me zovu? I to hitno. Pred Tribunal, zašto? - mislio je
Jozef Fuše, ukočen u svom neudobnom položaju.
Imao je vremena da na miru za vreme puta, natenane,
temeljno razmisli o svemu.
Nos mu je podrhtavao.
Da, ipak, nije negde pogrešio?
Mora precizno da razvrsta sve što se događalo od onog dana,
kada je po nalogu Konventa, zbog reakcionarne pobune
industrijskog Liona protiv Narodne skupštine, došao u pobunjeni
rojalistički grad, posle krvavog zločina nad popularnim
revolucionarnim tribunom Šolijeom, da, zajedno sa Kol d’Erboom,
zameni malodušnog paralizovanog lisca Kotona, njihovog
prethodnika, koji je vešto izbegavao da kazni i razori grad.
- Šta je čovek? Ništa. Trunka. Kapljica. Koja nestaje u rečnom
toku. Šta može da učini nemoćna, usamljena kapljica u nabujaloj,
razlivenoj Roni? Ništa. Reka teče svom svojom snagom i kapljica
nikada ne može da utiče na njen smer. Možemo samo da se
predamo, prepustimo tom večnom rečnom toku i da izbegavamo
brzake i virove, jer nas mogu, ništavne i bedne, brzo potopiti i
uništiti. Pojedinac ništa ne pokreće. On samo sledi istorijske tokove.
Važno je da shvati te tokove. Da uhvati talase i shvati svoju životnu
ulogu. Čovek mora na vreme, pre svih, da uhvati novi talas. Mora da
ima meru. Ne sme da dozvoli da ga događaji opiju, zanesu, zaskoče
i da, izgubivši meru, potone u bezbrojnim podvodnim vrtlozima. Ili
da ga prolazni talas odnese do obale i tamo razbije. Za sve postoji
vreme. I vreme je sve. Ako hoćemo da opstanemo, da živimo, da
plovimo, moramo na vreme da pređemo u novi talas. Talasi prolaze
i nestaju, a mi moramo naći pravi. Zato se ne treba vezati za talas.
Vežemo se za tok. Smer. A život je večni tok. Samo njega treba
verno slediti. -
Seti se da je kao slabašni, visoki, slabokrvni, nervozni i ružni
dečak, nežnog zdravlja, izneverivši junačke pretke, koji behu čuveni
moreplovci, brodski nabavljači i kapetani, morao da, određujući

5
budućnost, krene u crkvu da se zaredi i da svojom duhovnom
revnošću pokuša da nadoknadi podlu izdaju svog tela. A izdalo ga
je telo podmuklo. Kao dečak je gledao svoje rođake, te stasite,
snažne, bradate, mišićave muškarce što, nošeni nekom neiscrpnom
unutarnjom energijom, žudno odlaze na daleka putovanja, vraćaju
se puni raznih uzbudljivih događaja i priča, ostvareni, potvrđeni,
zadovoljni, verovatno srećni što je život tao lep i jednostavan.
Ljubomorno je gledao na te svoje rođake, na njihove daleke
pustolovine i avanture, sanjajući da će on, jednog dana, kad
poraste, kao najbolji izdanak svoje loze, ponosno nastaviti tradiciju
ovih hrabrih pomoraca i da će postati slavan i nadaleko poznat.
Noćima je sebe zamišljao kao vođu, predvodnika, smelog osvajača,
koji, ploveći ka dalekim, neispitanim, nepoznatim, egzotičnim
predelima i morima, doživljava brojne zastrašujuće avanture koje će
njegov biograf, pažljivo čitajući njegov dnevnik plovidbe, pretvoriti u
popularnu literaturu za decu i mladež. Već je sebe video u brojnim
preštampanim izdanjima knjiga kao omiljenog, voljenog junaka,
koga deca, bežeći iz okrutnog sveta odraslih, prizivaju u svojim
snovima.
Ali, nažalost, telo ga je izneverilo.
Izdalo.
Prevarilo.
Kako je vreme prolazilo, on je sve više fizički toliko zakržljavao
da je postao ruglo čuvene, odvažne trgovačko-pomorske porodice.
Na kraju, roditelji, ne znajući šta da rade sa izrodom u familiji,
odlučiše, posle detaljnog ispitivanja zvanja i funkcija, da je najbolje
da njihov ružni i nesposobni sin ode u crkvu. Jer je crkva svojom
širinom i veličinom, društvenim značajem i istorijskom ulogom
omogućavala svakom darovitom čoveku da razvije ili otkrije svoje
sposobnosti.
Jozef Fuše beše darovit mladić. Ali ne za smela putovanja i
avanture, gde se tražila fizička spretnost i izdržljivost mišića, već za
tajni, skriveni, mistični, rastrzani život, koji će, razvijajući najpodlije,
najbezočnije i najpokvarenije osobine u svakom čoveku, uzdići
glavnog junaka do istorijski univerzalnog tipa pokvarenjaka i
prevrtljivca.
- Telo me je podlo izdalo! - mislio je mladi oratorijanski
redovnik u seni samostanskih hodnika, dok se udaljavao od ostale
sabraće, jer su mu se gadili, - Umesto da nasledim porodičnu lozu,
ja sam postao izrod. Otpadak. Ruglo. Bednik. Niko i ništa. Sramota.
Da li sam ja tome kriv? Nisam. Ja bih, više od svih, hteo da uspem.

6
Hteo bih da mi se ljudi dive, uvažavaju me, hvale i cene. Ali,
nažalost, telo me je podlo izdalo. Napustilo. Sprečilo. Izolovan sam i
usamljen. Kažnjen. Zašto? Ja želim da budem slavan! Hoću da
budem velik i čuven! Ali moje nežno telo se protivi. Neće. Izdan sam
i prevaren. Zašto? Šta da radim?
Jozef Fuše nabi glavu dublje u topli vuneni šal i, dok stezao i
trljao palac o kažiprst, nastavljao je dalje da razmišlja.
- Šta sam mogao tada da uradim? Šta? Morao sam svoju
prirodno nagomilanu energiju da usmerim i uobličim u nešto novo.
Nešto što će me spasiti samoubistva ili doživotnog poniženja. Nešto
što će me ispuniti i ohrabriti da istrajem. Da ne pokleknem. Da se ne
predam. Nešto što mi život neće pretvoriti u pakao i samouništenje
Železnom voljom i spartanskom samodisciplinom gušio je
životnu želju za nasladama, raskoši i razmetanjem, samokažnjavao
se neprekidno, primoravajući izdajničko telo da se ponaša po
njegovim ograničenim zamislima. Godinama živeći u samoći,
neprekidno vežbajući i čeličeći volju i duh, ovaj razočarani mladić,
pun prezira prema ljudima, kao da su mu oni krivi za njegovu
izolovanost i odbačenost, uspeo je da istrenira svoje živce da ne
reaguju, te da potpuno potisne i sakrije svoj privatni život i lična
osećanja. Postao je fanatik. Posvećenik. Misionar. Osvetnik.
Danima, nedeljama i mesecima se samostalno zatvarao u
isposničke ćelije, samokažnjavajući se dugotrajnim postom, dok su
mu glava i prsti bili raskrvavljeni od bolnog udaranja i kopanja po
zidovima ćelije.
Beše spreman na sve. Ludilo ili smrt.
Ali život kao ispljuvak, kao trulež na zdravom porodičnom
stablu nije više mogao da podnese. Nije. Morao je svoju sakupljenu
energiju da negde isprazni. Morao je naći neki smisao. Bilo kakav,
ali, ipak, smisao. Koji će ga pokrenuti. Koji će ga spasiti od sigurne
propasti i ubrzane smrti. Jer poniženo truljenje nije moga više da
izdrži. Život mu je postao preči od svega. Život, bilo kakav, samo
ispunjen i osmišljen. Život po bilo koju cenu, makar dušu prodao
đavolu. Makar potpisao večni savez sa najmračnijim demonima.
Život i trajanje je važnije od ideala, morala i pravde.
- Šta je pravda? Ništa. Pravde nema. Dobra nema. Da postoji,
zar bi se ja, potomak čuvene trgovačke i pomorske porodice,
umesto po egzotičnim zemljama i morima, danas vukao po
samostanskim hodnicima, razbijajući uzavrelu glavu o isposničke
zidove? Izdan od svih. Porodice, prijatelja i svog rođenog
nesavršenog tela. Izdan i od samog Boga. Gde je taj Bog? Gde?

7
Ima li ga? Zašto se sakrio? Ako postoji, zašto mi ne pomogne?
Zašto sam kažnjen? Šta sam ja zgrešio? Pa ja sam tako mlad! Ja
nisam kriv! Nevin sam! Žrtva nesporazuma! Zašto moram da
ispaštam? Čije grehe ja nosim?
Pokušavao je kroz literaturu da nađe utehu svojim bolnim
mislima. Ali, proučavajući u biblioteci samostana povest
čovečanstva, shvatio je da svetom vladaju samo podlost, prevara,
krađe, zločini i ubistva. Pokušaji pojedinaca da se moralno uzdignu
iznad te prljave kaljuge behu besmisleni, jer su svi bili uprljani
prokletim Kainovim zločinom.
- Mi smo svi ubice i zločinci. Potičemo od prokletog ubice
Kaina, koji, podlo nagovoren od Boga, sramno ubija, u nastupu
ljubomore, svog brata. I umesto da Bog primerno kazni bratoubicu,
on ga pušta da izrodi potomstvo i tako, krvnim nasledstvom, zločin
proširi na daleke potomke. Sve do nas, danas. Zašto se onda
čudimo kad nam ljudska krv najviše prija? Kad najviše volimo da
jedemo iz prazne ljudske lobanje? Kad nas ubistvo opija i hrabri da
istrajemo u svom zločinačkom bitisanju. Zašto je Bog pustio Kaina
da živi? Zašto ga nije odmah kaznio? Zašto mu je dozvolio da
osnuje porod. Zašto je poslat potop? I koji je smisao takvog potopa,
kad od svake vrste ostane po jedan predstavnik i Noje ih ukrca u
lađu spasenja? Zašto od svake vrste? Da li su se ukrcali i dobri i zli?
Koji je onda smisao potopa? Zašto je Bog licemer? Zašto nije
uništio zločinca i njegovo zločinačko potomstvo? Ili je, možda, sve
ovo varka? Igra? Poruka? Znak? Da Boga nema i da su dozvoljeni
svi zločini. Jer ćemo sudnjeg dana svi biti opet spaseni. Od svake
vrste. I zločinci i uzvišeni duhom.
Bankar Varil je strasno lizao mesnate prste, dok su mu se
okrugli, naduvani obrazi i veliki baburasti nos, crven na samom
vrhu, pomerali u usaglašenom, jednoličnom ritmu, preteći da
potpuno zatvore sitne, upale oči. Gospođica Tulija je polako žvakala
ukusni domaći kolač, gledala u pravcu bankara Varila, i činilo joj se
da taj mirišljavi krupni gospodin, sa svojim ogromnim, spuštenim
stomakom, liči na sveže ispečeno, naraslo, nabubrelo pecivo,
ispunjeno pekmezom od šljiva i posuto, na samom vrhu, kao
planinskih vrh pod snegom, sitno mlevenim šećerom.
- Volim da jedem kolače, - reče bankar Varil, brišući prste o
čipkastu belu maramicu, koja je u jednom ćošku imala izvezeno
slovo “V“.
- Uopšte, draga moja gospođice... gospođice...
- Tulija, - reče devojčica.

8
 - Ah, da. Gospođice Tulija, dakle, izvinite, brojke dobro
pamtim, ali imena, nažalost, vrlo, vrlo slabo. Dakle, rekoh, neobično
volim da jedem kolače. Sve. Pravo da Vam kažem, ne biram. Zločin
je birati. Loših kolača nema. Postoje samo loši ljudi.
- Slažem se, - reče trgovac svilom, g. Latal, - Ljudi su najveće
zlo. Danas više nema pravih ljudi. Sve se tako brzo promenilo.
- Vidite, gospođice, - reče bankar Varil, - Ljudi nas uvek mogu
prevariti, izdati, razočarati, ili, daleko bilo, gurnuti u nevolju. Ljudi su
nepouzdani i skloni, kad su srećni, preterivanju, ili, ako im loše ide,
nepotrebnoj panici i histeriji. Jedan domaći kolač, bio velik ili mali,
ukrašen ili običan, poslužen na zlatnom tanjiru ili ovako, iz šarene
krpe, uvek je pouzdano sladak i ukusan.
- Zanimljivo, - reče g-đica Tulija, - Nikad nisam o tome
razmišljala.
- Naravno, - uzviknu bankar Varil i naže se napred prema
devojčici, - Male stvari niko ne vidi. U tome je naša velika greška.
Borimo se za velike, daleke i uzvišene ideale, a obične, jednostavne
stvari, iz kojih saznajemo suštinu života i zbog kojih, pravo da
kažem, jedino vredi živeti, prolaze neprimećene i ostaju večito
zapostavljene. Velike istorijske događaje, o kojima učite iz školskih
knjiga, pokreću mali, naizgled beznačajni, sitni ljudski prohtevi.
- Ne razumem Vas. Kako mogu sitni ljudski prohtevi da
pokreću istorijske događaje? - upita Tulija, prekrstivši ruke na
grudima.
- Mogu, gospođice Tulija, mogu, - zadovoljno odgovori bankar
Varil i poče da izlaže svoje mišljenje, - Kada, dakle, čitate, biografije
velikih istorijskih ličnosti, vidite ih, dakle, potpuno ogoljene i tak tada
shvatate da oni, ustvari, nisu nikakve velike ličnosti.
- Kako nisu?
- Nisu. Oni su obični, mali nesretni ljudi, koje, dakle, goni
unutarnja nesreća i patnja da nešto veliko urade.
- Imate li Vi, gospodine Varil, primer za to što govorite? -
zapita ga trgovac svilom Latal.
- Primera, gospodine Latal, imate bezbroj. Kroz celu istoriju.
Od Biblije do današnjeg dana. Kain je, dakle, iz ljubomore, ubio
svog brata Avelja. I odredio smer kretanja civilizacije. Avram je,
dakle, bio bolji trgovac od Vas. Špekulisao je, lagao, muljao, petljao,
samo da stekne bogatstvo i očuva pleme. Jakov je, iz ljubavi prema
svojoj sestri Raheli, služio kod ujaka, pravio loše trgovačke
pogodbe, da bi, na kraju, svoju strast zadovoljio. Josif, bačen u
zdenac, osvetio se braći postavši egipatski velikodostojnik, prvi do

9
faraona, i sve bogatstvo stvorio u sedam gladnih godina, dok je
špekulisao žitom. I tako redom. Trojanski rat je izbio zbog
ljubomornog rogonje. A Rim je najbolji primer za moju teoriju.
Pročitajte, dakle, Gibonov “Uspon i pad rimskog carstva“ i naćićete
mnoge primere koji potvrđuju ovo što govorim.
- Znači, po Vašem mišljenju, istorijski događaji traže
odgovarajuće osobine ljudi koji u njima učestvuju? - zapita g. Latal.
- Tako je. Istorijski događaji, dakle, pohlepno traže ljude koji
će ih nositi. Ti ljudi, kasnije, postaju istorijske ličnosti. Oni ne jure
velike događaje, već traže spas svom unutarnjem nemiru. Oni ne
biraju, oni su izabrani. Oni nisu gospodari, već poniženo roblje. Oni
moraju to da rade da bi živeli.
- Ja Vas, gospodine Varil, nažalost, uopšte ne razumem, -
reče iskreno g-đica Tulija i ljupko trepnu dugim trepavicama.
- Draga moja, prelepa gospođice, ni ja, ovako mator, dugo to
nisam, dakle, razumeo. Ali danas mi je, napokon, sve jasno.
Gledajte, objasniću Vam kroz jedan sasvim, dakle, jednostavan
primer. Jel’ može? Slušate me?
- Da, izvolite, slušam Vas vrlo pažljivo.
- Dakle, zamislimo bitku kod Valmija. Sećate se naše čuvene
bitke u kojoj je narodna revolucionarna vojska, sastavljena od
dobrovoljaca, predvođena mudrim i taktičnim Dimunjeom, porazila
profesionalnu prusku vojsku, koja se od doba Fridriha Velikog
smatra najboljom vojskom u Evropi?
- Da, znam, Gete je učestvovao u toj bici.
- Tako je. Bravo! Vi ste jedna vrlo simpatična sagovornica.
Dakle, šta tu imamo? - upita bankar Varil, zadovoljno ušmrkujući
duvan iz male zlatne burmutice u obliku medenog kolača, - Prusi su
otvorili jaku topovsku vatru, ali zbog magle nisu preduzimali pešački
napad. Valmi beše jedan mali plato, koji je držao Kelerman sa
svojom glavninom. Prusi su, dakle, hteli žestokom artiljerijskom
vatrom, za koju sam Gete kaže da ju je nemoguće opisati, da
oteraju Francuze sa tog visa. Ali, naša vojska je disciplinovano
ostala nepomična. Beše to naša velika moralna pobeda.
- Bilo je to, ipak, mnogo rizično, - reče trgovac Latal, - Prusi su
imali otvoren Šalonski drum i svakog jutra se očekivalo da pruski
kralj osvane u Parizu na doručku.
- Ali, ipak, nije, - odgovori bankar Varil, - Zemlja je spasena.
Moralo se, dakle, rizikovati. Jer u životu, gospodine Latal, kao i u
svakom poslu, sve je rizično. Pa, dakle, i sam život. On je, dakle,
najrizičniji.

10
 Snažno dva puta ušmrknu duvan, zatvori burmuticu, stavi je u
mali, unutrašnji džep kaputa i smireno nastavi:
- Dakle, gospodo, ako isključimo Getea, koji se tog dana, kada
se, pored artiljerijske kanonade, spustio i grdan pljusak, čudno
ponašao - kažu da je ispitivao zvuk topovskog metka, posmatrao
vojnike u borbi i da su mu se svi predmeti činili obojeni mrko-crveno
- dakle, ako isključimo tog filozofa, šta biste Vi, draga gospođice
Tulija, rekli za nekog pruskog vojnika koji bi, uprkos artiljerijskoj
vatri, odlučno sabljom jurišao da osvoji vrh?
- To mora da je izuzetno hrabar čovek, - odgovori g-đica
Tulija.
- To je obična budala, - nervozno upade trgovac Latal i počeša
se dlakavim zdepastim prstima po bujnoj neurednoj kosi.
- O-la-la! Dakle tu smo, - reče bankar Varil, - Imamo, dakle,
suprotna mišljenja. Lepo. Da li je taj čovek hrabar ili lud, pitanje je,
dakle, sad? Šta, gospodo, mislite?
- To je hrabar čovek, junak i heroj, - ponovi g-đica Tulija,
pogledavši u majku.
- To je neopisana budala koja, ne znajući da pametno proceni
situaciju, blesavo srlja dok ne izgubi svoju ludu glavu, - reče trgovac
svilom.
- Možda je rodoljub, - tiho i odmereno reče g-đa de Ronfal,
primorana kćerkinim pogledom da se uključi u ovu, za nju, suvišnu
raspravu.
- Možda revolucionar, - reče g. dr Gulen i zakašlja se naglo.
Stranac u crnom je ćutao.
G-đa de Ronfal oseti jezu.
Kola, naišavši na kamen, poskočiše.
Čuše kako mlađi kočijaš sočno opsova.
Sneg je lenjo padao.
Zima se ove godine produžila.
I klima se menjala.
Postajala je sve revolucionarnija.
Slobodnija.
I, samim tim, neodgovornija.
Krupni pariski bankar Varil mirno se igrao svojim dijamantskim
prstenom.
- Dakle, gospodo, motivi mogu biti različiti. Zavisi kako na
stvari gledamo. Što bi rekao stari Helvecijus u raspravi “O duhu“,
svako vidi ono što želi da vidi. Istorija, dakle, ima i drugo lice. Ono
koje nije zapisano u istorijskim knjigama.

11
 - A šta Vi mislite, gospodine Varil? - zainteresovano upita g-
đica Tulija.
- Dakle, šta ja mislim? Ja, gospodo, ne znam šta da mislim.
Možda je onaj nesretnik, ostavljen od voljene osobe, rešio da se u
očajanju ubije...
- Sjajno! Divno! Krasno! - povika g-đica Tulija, neprestano
tapšući rukama i poskakujući sa mekanog sedišta.
- Budala! - promrmlja trgovac svilom.
- Viteški, - tiho prošaputa g-đa de Ronfal, videvši da joj je
kćerka zadovoljna.
-... a možda je imao problema sa stomakom. Jer tih dana,
zbog francuske strateške blokade, hrane nije bilo, pa...
- Fuj! Odvratno! - razočarano promrlja devojčica.
- Tulija, molim te, kakvo je to ponašanje! - ljutito reče g-đa de
Ronfal, vukući kćerku za rukav.
- Sjajno! To je mnogo bolje, - reče trgovac svilom.
- Nije nemoguće, - reče dr Gulen, - Difterija je česta na frontu.
- Fuj! Odvratno! Prestanite! - povika g-đica Tulija, - Imate li
neki bolji motiv?
- Motiva, draga prijateljice, ima onoliko, dakle, koliko ima ljudi.
Neko postaje državnik da bi se lepo oblačio i pravio balove. Neko,
opet, da bi dokazao ocu da nije glup. Neko, dakle, voli pare da
skuplja, a neko voli da se ogleda u očima uplašenog naroda.
- A zašto ste Vi, gospodine Varil, postali bankar? - upita
devojčica.
- Tulija! - podiže glas g-đa de Ronfal.
- Gospođo, molim Vas, pustite dete, - odgovori bankar Varil, -
Vi ste, drago dete, postavili pravo pitanje. Svako, dakle, ima neki
motiv. Ja sam, dakle, postao bankar, zato što volim da jedem
domaće kolače!
Tih deset usamljenih godina, provedenih u jednoličnom
samostanskom životu, bez prohteva i uzbuđenja, izvan vremena i
prostora, ukrutila su ga i očvrsnula u karakteru. Ne, nije on, gazeći
svoje osećaje, postajao dosledan u uzdizanju. Ne. On je, tako da
kažemo, razvijajući beskrajno strpljenje, ovladavši tehnikom ćutnje,
majstorski secirajući dušu ljudi, postao dosledan u nedoslednosti.
Naime, izdan od svog tela, on je sebe ubedio, častohlepan,
nepokolebljivo hladnokrvan, bestidan, pun prezira prema ljudima, da
je izdaja vrlina i da nikada neće, iz principa, da se veže ni za koga.
U svakom trenutku morao je imati rezervno rešenje. U svakom
položaju, ostavljao je otvorene mogućnosti, da se izmeni i da, vođen

12
svojim ličnim interesima, bez taštine, promeni smer kretanja.
Beskarakteran i bez ikakvog uzvišenog uverenja, osim strasne,
pohlepne želje za vlašću, Fuše, čovek bez osećaja za druge, nikada
nije služio iskreno ni crkvi, ni revoluciji, ni direktorijumu, ni
konzulatu, ni carstvu ili kraljevstvu. Nikad nije služio ni Bogu, a
pogotovu ne jednom čoveku. Veran i dosledan, ostao je samo sebi i
istorijskom pobedniku. Jačem. Onome koji je u većini.
Vremenom je razvio savršeno savitljiv i nestalan duh koji, u
trenucima životnih poraza, nanjušivši novog pobednika, naglo
prelazi na njegovu stranu, stranu jačeg, jer ga gubitnici nikada nisu
zanimali.
Prezirao je gubitnike.
- Kao što kapljica, ako hoće da opstane u rečnom toku, mora
da pređe na novi talas, koji će je odneti daleko od smrti na obali,
tako oprezan i mudar čovek prelazi na stranu pobednika. Ja ne
određujem pobednike. Niti određujem istorijske događaje. Niti ih
usmeravam ili vodim. Ja samo jašem na talasu istorije i pažljivo
pratim njegovo kretanje, njuškam vetrove, kao iskusni moreplovac,
da bih na vreme uočio dolazak nepogode. Da bih na vreme uočio
novi istorijski talas i u pravom trenutku ga zajašio, dok drugi ništa ne
shvataju. Mene ne interesuje kuda reka plovi. Niti isprazno
filozofiranje zašto reka plovi. Ili, još gluplje, kako bi trebalo reka da
plovi? Ne. To mene uopšte ne zanima. Ja znam da reka večno teče
i da mora nekuda da teče. I to će uvek tako biti. Mene samo
interesuje kako ja, kapljica, da budem na vrhu talasa i da, zajedno
sa rekom, menjajući talase, neprestano plovim. Zameraju mi zašto
menjam talase. Glupost! Kao da ja pravim talase. I meni bi bilo
mnogo lakše da, kad zajašim pobednički talas, to potraje. Ovako,
čovek uvek mora biti oprezan. Ne sme nikad da se opusti. Mora
stalno da njuška vazduh, očekujući nove vetrove.
I, stvarno, kod Jozefa Fušea se vremenom, kao kod
progonjene zveri, javila posebna osobina. Stajao ili sedeo, kretao
se ili, po potrebi, trčao, ili, čak, ležao, s vremena na vreme, on bi
naglo podigao svoj šiljati nos i njuškao vazduh, kako bi osetio
opasnost. I nikada ga taj njegov nos nije prevario. Bilo je to zaista
za divljenje.
Kada je jedne večeri izašao da prošeta, razmišljajući o svom
daljem životu, ukopao se nasred samostanskog dvorišta, zabacio
glavu i dugo, dugo šiljatim nosem njuškao vetrove koji su se nad
Francuskom nadvili. Špicasti nos je te večeri osetio da se nad

13
njegovom zemljom nadvila teška socijalna oluja i da svetom vlada
politika.
- Moram ući u politiku!
Tamo mu je bilo mesto. Novi talas je dolazio. I on je, bez
ikakvih osećanja, jednim trzajem, skinuo sutanu, pustio kosu i
počeo, umesto samostanskim dečacima, da građanima Nanta drži
politička predavanja. Naravno, morao je da, misleći na blisku
budućnost, učvrsti svoj politički položaj u građanskim krugovima, te
se ubrzo oženio kćerkom nekakvog bogatog trgovca. Njegova žena
beše vrlo ružna, ali zato vrlo imućna, tako da je njegova brza odluka
o ženidbi, pošto je 1792. godine izabran za poslanika u Konventu,
bila pravovremena i valjana.
- Na kraju krajeva, nisam ni ja neki lepotan!
Šiljati nos mu je, u međuvremenu, kako se to njemu činilo,
preko noći, na njegovo veliko zadovoljstvo, porastao.
A kada je u građanskom odelu, poslanik Nanta, ukrašen,
preko prsiju, trobojnom trakom narodnog poslanika, ušao, zajedno
sa sedamstopedeset izabranih narodnih predstavnika, u dvoranu
svrgnutog kralja, o čijoj se sudbini tek trebalo odlučivati, da preuzmu
upravljanje zemljom, začudio se da je Francuska revolucija izbacila
na površinu mnoge ljude sa dna.
- Kakvih sve ovde lupeža ima! - mislio je Jozef Fuše,
zabacujući glavu i usmeravajući svoj šiljati nos da onjuši vazduh i
pokaže mu gde treba sesti.
Žirondinci, umerenjaci, sedeli su dole, u Ravnici, a gore, na
Brdu, behu radikalni revolucionarni jakobinci. Među njima je sedeo i
Robespjer.
Ali on, Jozef Fuše, vođen svojim šiljatim nosem, onjuši da je
korisnije da priđe trenutno jačim žirondincima, ljudima koji drže
ministarstva, koji dele sva imenovanja i položaje.
Dok je sedeo u Ravnici, ili, preciznije rečeno, dok je čučao na
samom kraju tvrde stolice, koja ga je neprekidno žuljala, osećao je
na leđima kako ga peku užarene oči puritanca. Vrpoljio se
uznemiren, ne zbog tog strogog ispitivačkog pogleda, već zbog
svog nosa koji ga je, podrhtavajući u korenu, opominjao da je
žirondinski talas prilično nesiguran i da može svakog trenutka da
stropošta i da ga, poput Miraboa ili Lafajeta, potopi i odnese.
Zato mora biti vrlo oprezan. Smiren. Ćutljiv. Strpljiv. Nije žurio.
Naučio se u samostanu ćutljivosti i strpljenju. Čekao je.

14
 Dok su se oslobođeni predstavnici naroda otimali o govornicu,
optužujući i napadajući sve, on nikada nije izašao na govornicu.
Ćutao je i gledao. Imao je šta i da vidi.
- Neka se svađaju. Ujedaju. Bednici! Hoće odmah svu vlast.
Besni su. Poklaće se između sebe. Grabe pohlepno, kao da, posle
njih, više nema života. Stoka! Sami će sve uništiti. Tako treba.
Revolucija ne pripada onom prvom koji je započinje. On je prolazan.
Kao loš glumac koji igra u dobroj drami. Piscu je važan tekst, a
glumci se menjaju. Treba biti strpljiv. Poslednji završava i uzima
sve. Ja sam taj poslednji!
Voleo je, kao sada, u kočiji, da se povuče u tamu, iza pune
zavese, da ostane nevidljiv, neprimetan, daleko od znatiželje
javnosti, nepristupačan, neinteresantan, uvek iza onog prvog koga
će, čim se nešto novo pojavi, nešto što je jače i veće, izdati i
napustiti. Odmah. Čim njegov šiljati nos onjuši promenu. Novi vetar.
Novi talas. Odrećiće se svega starog, dotadašnjeg, i jednostavno,
bez razmišljanja, kao da je to potpuno normalno, preći će na
suprotnu stranu. Onu koja je u većini. I, samim tim, jaču. A on će
uvek ostati veran prvom. Jer ta nova strana mora imati nekog prvog.
A prvom stalno treba drugi. I on je, onda, tu. Večiti drugi. A ko će biti
prvi, to njega, sakrivenog, nije nikad interesovalo.
Ingeniozni spletkaš nije voleo da svoje ružno, podlo i
licemerno lice izlaže svetlosti. On je bio čovek mraka i tame.
Pozadine. Čovek tajnih prolaza i skrivenih hodnika, katakombi.
Uhoda. Senka. Beskarakterni birokrata koji, zatvoren u tamu radne
sobe, nadvijen nad tajnim dokumentima i policijskim izveštajima,
zlokobno plete svoju špijunsku mrežu prepunu prevara, krađa,
podmetanja, lažnih prijava i podlih ogovaranja. Izbegavao je javne
nastupe, jer je njegov slabašni i krhki glas bio beskrajno komičan.
Više je voleo da nečujno šapuće. Tiho, kroz stisnute zube,
bezbojnim, ravnomernim, suvoparnim i beživotnim glasom govorio
je, podjednako dobro, velike istine i velike laži.
Nije voleo ni javne sukobe sa ljudima. Smatrao je da čovek,
dok je na svetlosti pozornice, pred publikom, dobija lažnu snagu da
istraje, ali kad se predstava završi, kad se šminka i kostimi skinu,
ogoljeni ostaje u svoj svojoj malenkosti i bedi.
- Malo je ljudi koji mogu da budu uzvišeni duhom. U vertikali.
Onih koji su spremni da se posvete kako bi, večito budni, shvativši
celokupnost života, mogli da uspostave harmonično, normalno
stanje. Takvih ljudi gotovo da nema. Čovek je bespomoćan i sapet.
Ništavan. Kukavan. Uplašen. On ne može da stoji u vertikali, zato

15
što ga zemlja privlači. Pa se ljulja, kao onaj nesretnik što se popne
na drvo, a ne podnosi visinu. I padne. Čovek ne voli visine. I zato
pada. Jer prirodno stanje njegovo nije čistota i uzvišenost, ni
principijelna doslednost i usamljenost. Ne, čovek o tome govori
samo u zanosu, na pozornici. Dok ima publiku. Čovekovo prirodno
stanje je horizontalno. Tu je sigurnost i toplina. Zaštićen, ne mora
da misli. A kad ne misli, on je srećan. Nije usamljen. Jer samoća ga
samo plaši. Zato pravi zbrku, nered, buku, tamu, utapa se u
bezličnu gomilu, kako bi pobegao pred svojom odgovornošću i
nesposobnošću. Jadan je čovek. Zbunjen, glup, korumpiran i lenj.
Beži od samog sebe, svoje unutarnje praznine, i pravi veliku grešku.
Umoran je od života. Otkako je sišao sa drveta i uspravio se, stalno
je u nakakvoj jurnjavi. A ne zna ni kuda, ni zašto juri. Sve mu se
smučilo i dosadilo mu. On više voli da spava posle ručka, nego da
preispita svoje unutarnje teškoće. Ovaj debeli bankar je u pravu,
domaći kolači su važniji nego sholastičko raspravljanje o smislu
života. Revolucije dolaze i prolaze, ali kolači uvek ostaju.
Nije mu se sviđao ovaj iznenadni poziv. Naredbodavan. Bez
odstupnice. Znao je da Tribunal sluša samo - njega. Plašio se
zamke. Lov je odavno počeo. Šarlota je mnogo ličila na svog
brata. Ne toliko fizički, koliko duhovno. Možda bi se njihovo druženje
završilo i veridbom, da on, napustivši oratorijance, zasićen
duhovnim kanonima, koji su veličali dogmu i osuđivali svako
suprotno mišljenje, nije u bledom advokatu uskih usana, dok je ovaj
čitao svoje stihove, prepoznao ono čega se najviše plašio. Krutost i
isključivost. Mada se, nekim čudnim životnim sticajem okolnosti,
sprijateljio sa nervoznim, neobuzdanim, častohlepnim advokatom,
koji je imao snežno bele, majušne, neobično čiste i uredne, tanke
prstiće, kao da je svakog dana sate i sate provodio u toplim
kupkama, - špicasti nos mu je, u prisustvu novog prijatelja i njegove
sestre, neprekidno nemirno podrhtavao u korenu, da mu se činilo
kao da ga je neko udario. I tako je on, Jozef Fuše, morao, ipak, da
saopšti lošu vest nesuđenoj verenici. Nije mogao da živi sa ženom
koja obožava drugog muškarca, pa bio joj to i brat. Šarlota je od
svog brata načinila malog boga. Nije želeo da ima takvog suparnika.
Želeo je ženu za sebe. Da se divi njegovim delima i da ga verno
prati u svakom pokretu.
Šarlota to nije mogla. Ona je imala istu isključivost i krutost,
nedoličnu prepotentnost i posvećenost višoj ideji, kao i njen brat.
Bila je spremna da strada za svoje gvozdene principe i uzvišena
ubeđenja.

16
 On to nije mogao da prihvati. Njegov savitljivi i prilagodljivi
duh, beskarakteran i bezobličan, nije mogao da ratuje sa
nepotkupljivom doslednošću, perfekcionizmom umišljenog
revolucionara i državnika.
Naravno, Šarloti to nije mogao tako otvoreno i neuvijeno da
saopšti. Plašio se bratovljeve taštine i surove osvete. Ali je vrlo
mudro, taktično i diplomatski, ne želeći da je povredi i da navuče
bratovu mržnju, okrivio neizvesnu i daleku budućnost.
- Znaš, Šarlota, osećam da su pred nama veliki istorijski
događaji i mislim da je bolje da sve ostavimo za kasnije.
I ništa više.
Ono sve je, u svom šaputanju, tiho naglasio, tako da je
ucveljena devojka, shvativši poruku ovog prepredenog lisca i
pokvarenjaka, požurila bratu da mu sve to ispriča. Htela je da nađe
utehu za svoj neočekivani bol. Bruka beše velika. Svi su joj se
smejali iza leđa. Bila je prevarena. Verovala je da je ovog, ne baš
lepog, ali vrlo pristojnog i ćutljivog mladića, konačno opčinila i
savladala, te da će on, sretan što se oslobodio samostana, moći
verno da služi njenom bratu i njoj. I sad, odjednom, kao grom iz
vedrog neba, taj smutljivac i podlac pokazao je svoje pravo
pokvareno lice. Šarlota beše očajna. Njena nesreća, praćena
kricima, histeričnim plačem, lomljenjem prstiju i čupanjem kose,
toliko je pogodila njenog sujetnog brata, da je poželeo da odmah
tom nitkovu i prevrtljivcu vrati nekoliko zlatnika koje je uzeo,
pozajmio, kako bi, uplativši putovanje i sašivši odelo, mogao da ode
u Versaj na zasedanje Generalnih staleža, koji su morali da napišu
novi francuski ustav. Ali, na njegovu sreću, za sve već beše kasno.
Šta bi se desilo da je, nekim slučajem, Jozef Fuše nekoliko
dana ranije nasrtljivoj Šarloti saopštio svoju konačnu odluku? Njen
brat bi, principijelan i dosledan, vratio pozajmljene zlatnike i
Francuska revolucija bi, verovatno, dobila drugi smer.
Znači, naš junak je nesvesno postao veliki igrač u istorijskom
događanju. Njegova tajna misija je započela.
No, bilo kako bilo, advokat je kartu već kupio, a novo odelo,
koje je ponosno obukao i u kome se samozadovoljno šepurio pred
ogledalom, lepo mu je stajalo. Beše ljubak i privlačan. Srećan. Pariz
mu se smešio. I svetla budućnost. Satima je stajao pred ogledalom,
šepurio se kao seoski ćuran, mahao rukama, otvarao usta,
pokazivao zube, stavljao puder i periku, i dugo, dugo govorio.
Vežbao svoj nastup. I čuo aplauze odobravanja i divljenja.

17
 A onda je upala Šarlota i svojim histeričnim plačem ga
potpuno izludela.
Međutim, nazad više nije mogao. A, ako ćemo iskreno, nije ni
hteo. Na put je morao poći. Istorija nije trpela odlaganje.
Krivca će kazniti kasnije. Sada je važniji Pariz.
Šarlota je ostala razočarana i nesretna.
A on beše pun mržnje prema Jozefu Fušeu.
Osvetiće se on već tom smutljivcu i prevarantu.
Vreme je pred njima.
Borba na život i smrt je počela.
Jozef Fuše je znao da je divljač i da će ga nemilosrdni,
pedantni i okrutni lovac na slavu goniti do sudnjeg dana.
Spas je za njega bilo - bekstvo.
Mora bežati i provlačiti se svuda, bez razlike, kroz baru i kroz
blato, služeći se svim sredstvima, spreman na sve da bi odbranio
svoj život i svoju istorijsku ulogu.
Ulogu negativca.
Crne rupe.
U ovoj borbi je sve dozvoljeno.
Pravila nema.
Viteštva nema.
Samo laž i prevara.
Protivnik je opasan i lukav. Ali ni on nije za potcenjivanje. Lov
će biti interesantan. Za neke buduće istraživače. Za obojicu.
Lovac veruje da je inteligentniji i da će uspeti grabljivu
životinju, uprkos njenoj bestidnosti i bezosećajnosti, da uhvati i,
vraćajući dug, toj moralnoj nakazi odseče glavu.
Divljač je verovala u sebe. I u svoj šiljati nos.
I u svoju beskrajnu savitljivost i gipkost. Prilagodljivost.
Pretvarao se u kameleona. Brzo i vešto.
Lov je mogao da počne.
Ali i u lovu se dešavaju nesretni slučajevi. Treba ih samo
režirati. Naravno, ako ne održi dobru formu, lovac će sam upasti u
zamku. Begunac je pripremao kulise za odbranu. Lovac će zamku
sam napraviti. On će ga samo vešto primorati da upadne u
sopstvenu zamku.
Ne trebaju njemu javna hvalisanja i lažni aplauzi bedne
publike, koju iz dna duše prezire, njemu treba samo smrt lovca. Jer
bez te smrti ne može da napravi ništa. Zato što lovac o njemu sve
zna. I što će ga, pre ili kasnije, ne samo ometati, nego sprečiti da
postane ono o čemu sanja - tajni gospodar sveta!

18
 Sakriven od očiju javnosti, nepoznat, nevidljiv, tajnovit,
nedokučiv, nepristupačan i mističan, upravljaće ljudima i
događajima iz svoje radne sobe, praveći političke predstave i
istorijske igre, gde će o glumcima, koji igraju njegov tekst, sve
pouzdano znati. I o svakom čoveku će, kad zatreba, sve saznati.
Sve što mu treba da upravlja čovekom. Da bude njegov gospodar.
Da može, služeći se njegovim strahom, da bezgranično
kombinuje i samostalno odlučuje. Da bude apsolutni gospodar, koji
će vredno skupljati podatke o svima, i, posle detaljne analize,
donositi precizne odluke. Od tih odluka će svi zaviseti. I svi će ih, sa
strahom i zebnjom, slušati.
- Ne trebaju meni carske krune, kraljevska odličja, lovorovi
venci, klicanja i aplauzi. Ne. Mene to ne interesuje. Neka dvorske
lude zabavljaju publiku. Mene ne interesuje sjaj i raskoš. Ja sam
vrlo skroman, štedljiv i racionalan čovek. Ja na sebe malo trošim.
Uostalom, ja ne volim uopšte da trošim. Voleo bih da nemam
nikakvih troškova. Da budem - senka. I da budem upućen u sve.
Mene ne interesuju ideje, principi, moral, zakon ili volja. Mene
interesuje ono mračno, tajno, skriveno, neizgovoreno, nesvesno u
svim ljudima. Uz pomoć te tajne se vlada. Želim da saznam najveće
tajne ljudi. Da zavirim tamo gde niko nema pristupa. Otkrivši tu
tajnu, ja ću moći da upravljam svetom. Moći ću da pokorim sve ljude
i držim ih na pozornici, u zavisnosti od toga kakvu predstavu želim
da napravim. Zato meni ne treba ovaj debeli bankar koji je preživeo
Teror i Revoluciju, meni trebaju njegovi mirišljavi domaći kolači.
Jozef još dublje zabi glavu u crni vuneni šal.
Noć je bila hladna.
Ali je oko njegovog surovog srca bilo hladnije.
Kočije su se ravnomerno tresle.
Kao da drhte.
Kao njegov nos kad oseti opasnost.
Putnici su, opušteni, pričali.
Bankar Varil je neprekidno mleo.
Kao sprava za mlevenje oraha.
Gospođica Tulija se veselo smejala.
Otkad nije čuo smeh...
Ljudi su prestali da se smeju.
Ili se to njemu samo činilo.
Tamo kuda je on prolazio, nije bilo smeha.
Ostajala je samo tuga i očaj.
Ali, on za to nije bio kriv.

19
 Ne.
Takva su bila vremena.
On je bio samo kapljica koja prati istorijski talas.
Narod je taj talas podigao.
On ga je samo sledio.
Da ga ne potopi u samostanu.
Tulijina majka je ćutala.
Samo ona i on.
Udubio se u svoje zamršene misli.
Počeo je da analizira postojeću situaciju.
Lovac mu se opasno približio.
Pozvao ga je da dođe.
Išao je pravo na nišan.
Šta da radi?
Misli mu se uskomešaše.
Da li je negde do sada pogrešio?
Nije.
Uvek je bio na strani većine.
U poslednjem trenutku, u klubu žirondinaca, glasao je za
kraljevu smrt.
Mada je prethodnog dana svim sredstvima branio kralja.
Postao je kraljev ubica.
To mu je pomoglo da se popne na Brdo.
U nekoliko koraka.
Postao je jakobinac.
Ultrarevolucionaran.
Terorista.
Odnosno, sprovodio je Teror.
Ne, nikada on nije okrvavio ruke.
Niti je nekoga ubio.
Čak ni onog uglednog grofa u Nantu.
Kada su revolucionarne snage, pljačkajući za potebe mlade,
ugrožene Republike, otimale od plemstva i sveštenstva, da bi
popunili praznu kasu Konventa.
Grof se pobunio.
Usprotivio.
Njegovi ljudi se zbuniše.
Behu iznenađeni grofovom smelošću i drskošću.
Odvažnošću.
Beše sam protiv njih svih.
Ali bio je iznad njih.

20
 Dalek.
I on je, za trenutak, zastao.
Neprijatno iznenađen.
A onda, besan, naredi da sabljama iseku reakcionara.
Ljudi su nepomično stajali.
Divili su se hrabrosti grofa.
A onda, jedan pijanac zamahnu sabljom.
Glava je pala pred njegove noge.
Šutnuo ju je da se otkotrljala do ulaznih vrata.
Revolucija je bila spasena.
Kolebanja nema.
Morao je to ubistvo da naredi.
U suprotnom, revolucionarni slabići bi se razbežali pred
odvažnim i časnim grofom.
Zato je grof likvidiran.
Revolucija u Nantu je spasena.
Konvent je dobio redovnu novčanu isporuku.
Računao je koliko je kao prokonzul doneo on sam Konventu.
Suma beše velika: deset hiljada regruta, sto hiljada zlatnika,
hiljadu dvest funti čistog zlata, hiljadu šipki srebra i mnogo druge
vredne robe.
Pljačkali su i crkve i odnosili svećnjake, raspela, krstove i
ukrašene slike.
Bio je ponosan.
Republici je trebalo novca.
Prvi je počeo da šalje i najviše je metalnih sanduka on poslao
za Pariz.
Hteo je da probudi divljenje poslanika Konventa.
Znao je da od patriotskih fraza nema života.
Asignatima je odavno pala vrednost.
Ali, robi koju je on otimao po kućama plemstva i sveštenstva
nikada neće pasti vrednost.
Pali su njeni vlasnici.
I ne mogu više da se podignu.
Konvent je bio zapanjen njegovim predanim radom.
Nagradio ga je pljeskanjem i klicanjem.
Postao je poznat.
Gvozdeni čovek.
Najsilniji republikanac.
Divili su mu se.
Svi.

21
 Lovac je privremeno ustuknuo.
Čekao je grešku.
Ali on nije grešio.
Bio je na strani većine.
Dokrajčio je aristokratiju za potrebe Republike.
Napao je ono što ni Danton ni Robespjer nisu smeli.
Napao je privatnu svojinu i crkvu.
Republika je imala pravo da uzme.
Zbog jednakosti.
Bratstvo i sloboda su se budili.
Republikanci nisu imali ništa.
Osim gvozdene volje.
Staro se više nije moglo vratiti.
Uveo je opštu jednakost.
Za sve.
Pekao je jednak hleb.
Zabranio je belo luksuzno pecivo.
Rušio je visoke kuće.
Sve su morale biti jednake.
Ljude su skraćivali za glavu.
Da se izjednače.
Tako je svetina tražila.
A on je samo izvršavao volju većine.
S čekićem u ruci je razbijao sva raspeća, krstove i svetačke
slike.
Revolucija je iznad crkve.
Boga nema.
Sveštenike je naterao da se žene.
Odmah.
Uveo je građansko krštenje.
Prvo je krstio svoju kćer.
Sva religiozna znamenja je palio.
Dok plamenovi ližu, narod oduševljeno tapše.
Jedan nadbiskup i trideset sveštenika su prešli u
republikance.
Konvent mu se divio.
Bio je pravi vojnik Revolucije.
Zato su ga i poslali u pobunjeni Lion.
Da osveti Šolijea.
Da spasi Revoluciju.
Svi su ga veličali i hvalili.

22
 I od njega očekivali brze rezultate.
U Parizu su giljotine neprekidno radile.
On još nikad nije upotrebio giljotinu.
U početku ni u Lionu.
Koji je spasao.
Jer je Pariz doneo odluku da se Lion razori.
Uništi.
Za primer.
Ime Liona se briše iz popisa gradova Republike.
Skup siromašnih kuća koje ostanu, jer Revolucija ne jede
svoju decu, zvaće se - Oslobođeni grad.
Na ruševinama Liona podićiće se stub na kome će pisati:
“Lion je vodio rat protiv slobode - Lion više ne postoji.“
Pobunjenici se moraju kazniti.
Svi.
Brzo.
Da se Revolucija odbrani.
Narod je tražio kaznu.
Vođe Revolucije su stalno govorile o izdaji.
I spominjale - krv.
Krv je u govorima neprekidno tekla.
Takmičilo se u krvavim rečima.
Narod je tražio dela.
Konkretna.
Smela.
Giljotina je nemilosrdno proradila.
Izdajica je bilo svuda.
Sve više.
Hiljade ljudi su stradale.
Zbog gluposti.
Svekrva nije volela snaju.
Optužila ju je za izdaju.
Zato što je rekla da Robespjer ima tanke usne.
Beše to napad na Revoluciju.
Njene tekovine.
Snaju su giljotinirali.
Za primer.
Jevanđelje su vezali za magareći rep.
Vukli su ga po blatu i, na kraju, na opšte oduševljenje naroda,
pocepali ga.
Šolijeovo poprsje stavili su u crkvu umesto Hristove slike.

23
 Imali su svog mučenika.
Konvent je tražio hitnu kaznu.
Nije mogao da giljotinira.
Nije imao vremena.
Sporo se kazna izvršavala.
Tražili su da se brže radi.
Dugo je razmišljao.
A onda se setio.
Slušao je glas naroda.
Glas većine.
Demokratski glas.
Izmislio je bržu kaznu od giljotine.
Po prvi put, šezdeset mladih ljudi izvode na ravnicu, sa druge
strane Rone, međusobno ih vežu i onda, sa desetak koraka, pucaju
u gomilu iz - topa!
Potom ide konjica sa sabljama.
Leševe bacaju u jarak.
Giljotina je prespora.
Istog dana, nešto kasnije, dovode dvesta deset ljudi.
Topovi brže kažnjavaju.
Opljačkane leševe, koji se još trzaju, gole bacaju u Ronu.
Cveće zla plovi prema Tulonu.
Hteo je kukavnim i okrutnim Englezima da jasno pokaže
narodnu svemoć.
Kad je Tulon zauzet, istog dana je pobeda proslavljena tako
što je naredio da se odmah strelja dvesta buntovnika.
Nije mogao da čeka giljotinu.
Dve uporne žene su molile za muževe.
Nisu bili buntovnici.
Slučajno su se zatekli u Tulonu.
Naredio je da ih giljotiniraju.
Da nož ne otupi.
Svetina je bila oduševljena.
Revolucija je Terorom branila Republiku.
Sa svih strana su stizale pohvale.
Konvent beše prezadovoljan.
Većina je i dalje podržavala Teror.
On je poštovao volju većine.
Uvek je bio na strani većine.
Većina nikada ne greši.
Hvalio se svojim izumom.

24
 Bio je osećajan.
Human.
Giljotina je bila okrutna.
Zašto?
Zamislite dvadeset kažnjenika kako čekaju na giljotinu.
Red smrti.
Onaj mučenik, poslednji, dvadeseti, čekajući svoj red, mora da
umre dvadeset puta.
To nije humano.
Čovek doživljava psihički stres.
Puške su mnogo bolje.
Za gomilu - top.
Međutim, nažalost, i top ima manu.
Ali, to će vremenom da se usavrši.
Bio je jedini i neograničeni gospodar.
Čovek Revolucije.
Izvršilac Terora.
Volje većine.
Šolije je u Parizu proglašen za - sveca.
On i Kol d’Erbo su izvršavali pravednu osvetu.
Za Revoluciju.
Međutim, jednog dana, dok je prisustvovao likvidaciji pedest
protivnika Revolucije, iznenada, dok je nadgledao pogubljenja, bez
ikakvog razloga, neočekivano, poče nos iz korena da mu drhti.
Šta je to?
Otkud sad to?
Kakav je to talas?
Podiže glavu i poče da njuška.
Vetar se menjao.
Prvi oseti.
Iz Pariza su dolazili novi mirisi.
Danton i Robespjer su se sukobili.
Umerenost i teror.
Morao je pronaći izlaz.
Njuškao je strastveno.
Ne sme da napravi grešku.
Lovac čeka.
Novog talasa nije bilo.
Beše još rano.
Ali ga je, ipak, osetio.
Pusti da Kol d’Erbo radi sam.

25
 Za svaki slučaj.
Morao je napraviti odstupnicu.
Rezervno rešenje.
Nos se neprestano tresao.
I porastao je.
Usporio je dosta sa radom.
Sekao je samo dve-tri glave dnevno.
Ništa, takoreći.
Kol je ubrzano nastavljao.
Sve više i više.
Zaplašeni silnim ubistvima, stanovnici Liona počeše da
gledaju u njemu spasitelja.
On ih jedini može zaštiti.
Revolucionari iz Liona ga napadoše.
U pravom trenutku.
Osuđivali su ga zbog mlakosti, izdaje i nepoštovanja patriota.
Trebao mu je ovakav napad.
Jedni su ga branili, a drugi napadali.
Sjajno.
Igrao je na obe karte.
Ko pobedi, on će mu se priključiti.
On samo sprovodi volju većine.
Utom dođe poziv iz Tribunala.
Lovac ga je zvao.
Divljač je krenula sama na pušku.
Kakva je njegova pozicija?
Solidna.
Obe karte su u igri.
Ako pobedi Robespjer, pokazaće računicu da je za tri meseca
pobio dve hiljade ljudi.
Ako pobede umerenjaci i Danton, krivica će pasti na kolegu
Kol d’Erboa.
On nije znao da se zaustavi.
Njega će giljotinirati zbog Terora.
Kao što je naredio da se giljotiniraju dva dželata.
Svedoci nisu potrebni.
Zadovoljan je neizmerno.
Revolucionarni jakobinci ga optužuju - zbog prevelike
čovečnosti!
Izvanredno.
Ni sam se nije tome nadao.

26
 Usne mu se iskriviše.
Kao da se to glineno lice nasmešilo.
Ili se tako samo u mraku učinilo.
Zamka je postavljena.
Možda će lovac pogrešiti.
Treba samo čekati.
Lovac je na potezu.
Kočije su podrhtavale.
Kao njegov nos.
Nešto se danas u Parizu desilo.
Nešto vrlo važno.
Ali nije znao šta.
Sneg je lagano padao.
Čulo se kako stari kočijaš teško kašlje.
Putnici su pričali.
Oslobodili su se.
Dolazilo je neko novo vreme.
Doba Terora je prošlo.
Samo Kol d’Erbo to još nije znao.
Ali, saznaće već uskoro.
Tulijina majka je ćutala.
Osećala je neku čudnu jezu.
Čovek u crnom do vrata ju je plašio.
Osećala je prisustvo smrti.
Kao da je tu tamnu, mršavu figuru videla u snu.
Bankar Varil je zaneseno pričao.
Devojčica je po prvi put, posle svega, bila vesela.
Sviđao joj se ovaj namirisani debeljko.
- Šta kažete, dakle, gospođice Tulija, kad po Vašem mišljenju
stižemo u Pariz? - veselo upita bankar Varil.
- Osmog aprila uveče, gospodine, - odgovori Tulija.
- Bravo! Dakle, imaću čast da budem u Vašem društvu puna
tri dana.
- Tako je, - nasmeja se devojčica.
- Divno! A mogu li Vas nešto zamoliti? -
- Izvolite, gospodine Varil.
- Kada dođemo u Pariz, da uveče budete moji gosti na večeri.
Dakle, moja gospođa pravi sjajne domaće kolače.
- O-o, gospodine Varil, veliko hvala, ali mi moramo odmah
dalje.

27
 - Molim?! Kako?! - silno se iznenadi bankar Varil, da mu se
celo telo zatrese, - Zar vi ne ostajete, dakle, u Parizu?
- Ne, gospodine, moramo odmah dalje, - odgovori gospođica
Tulija.
- A kuda, dakle, dalje, mlada damo?
- Idemo za Nant.
Stranac u ćošku se trže.
Polako poče da podiže glavu.
Bankaru Varilu se učini da je stranac u crnom nešto rekao:
- Gospodine, izvolite, Vi ste, dakle, nešto rekli?
Stranac je ćutao.
Samo mu se glava uspravljala.
Gospođa de Ronfal zagrli Tuliju.
Priljubi je uz sebe.
- A Vi ste, gospođice, iz Nanta? - upita trgovac svilom.
- Da, - odgovori Tulija mazeći se uz majku.
- Izvinite, nisam čuo, kako je Vaše puno ime? - upita ponovo
trgovac svilom, gospodin Latal.
- Tulija de Ronfal.
- Sto mu gromova! Da li je moguće! - skoči naglo bankar Varil,
kao da ga opekoše vreli kolačići za jezik, a cela se kočija opasno
zaljulja, - Šta ja to čujem? Pa, dakle, izvinite, draga moja, ali recite
mi, dakle, molim Vas, neopozivo i odmah, dakle, šta je Vama, dakle,
izvesni gospodin, dakle, pokojni grof Onore de Ronfal?
- To mi je otac, - reče Tulija i sagnuvši glavu poče da plače.
Gospođa de Ronfal je ljubila kćer u kosu.
Stranac se okrete.
Pogleda u majku i ćerku, zagrljene.
- Neverovatno! Sto mu pečenih kolača! Kako je svet mali! -
reče bankar Varil, prilično uzbuđen, - Gospodin grof je bio moj
klijent. Do one nesreće. O, Bože, kakav čudan susret!
Stranac podiže ruku.
Gospođa de Ronfal oseti dah smrti.
Naježi se.
Stranac spusti mršavu, suvu ruku na Tulijinu dugačku kosu.
Tulija se trže.
Okrete se.
Sretoše je hladne oči, kao u ribe, pod teškim crvenim
kapcima, i napukli, samrtni šapat:
- Vaš otac je bio divan čovek!

28
 II
5. aprila 1794. godine, uveče, dok je poštanska kočija iz
Liona, prepuna ugodnih mirisa domaćih kolača, jurila kroz snežnu
mećavu prema revolucionarnoj prestonici i skrivala, u svojoj toploj
utrobi, dželata Revolucije, Maksimilijan Robespjer, apostol
Revolucije, tiranin, dosledni pobornik Terora, Nepodmitljivi, smrtni
neprijatelj lionskog krvnika, naizgled mirno je sedeo pred majušnim
toaletnim stočićem sa okruglim ogledalom i lagano se puderisao.
U njegovoj skromnoj iznajmljenoj sobi u staroj kući Drvodelje
Dipleja, u ulici Rue St. Honoré, beše, pored toaletnog stočića još
samo: sto, četiri pletene stolice, polica za knjige i postelja od
orahovine s nebom u cvetovima. I ništa više. Za razliku od drugih
vođa Revolucije, koji su raskalašno i nadmeno naplaćivali svoje
učešće u revolucionarnoj borbi, mnogi već behu kupili imanje i kuće
plemstva, Robespjer beše nadaleko čuven po svojoj asketskoj
skromnosti. Nije posedovao ništa. I nije prisvajao ništa. Beše sav
posvećen revolucionarnoj borbi. Narod ga je zbog toga obožavao.
Svog apostola koji, nad prosečnim i običnim, materijalnim, živi za
rusoovske ideale. Upravljao je istorijskim događajima iz ove male,
iznajmljene, jednostavne sobice u koju, osim gospođe Diplej, mama
Diplej kako su je zvali, niko nije smeo da ulazi. Jer on beše
posvećeni usamljenik. Vrlo pedantan i odgovoran. Čistunac. Prorok.
Mesija. Božansko biće čije slike su preplavile pariske domove. A
žene su ga kao sveca nosile u medaljonima na grudima.
Nošen na talasu narodnog buđenja, ovaj skromni, tihi,
povučeni i odmereni gospodin postao je idol, vera, propovednik i
nada poniženih i obespravljenih.
Dok je razuzdanost, pohlepa, neumerenost, bahatost i
prostota bivala uobičajena, svakodnevna pojava kod njegovih
jakobinskih saboraca, koji napokon behu savladali žirondince u
suparničkoj, podloj političkoj borbi za osvajanje vlasti, ovaj uglađeni,
napuderisani, fini, ćutljivi i nalickani malograđanin iz Arasa beše
asketski dosledan i principijelan. Krut. Nesalomljiv. Nepotkupljiv.
Uspravan i tašt. To se videlo iz nejgove figure. Sitan i uzak, mali
rastom, visoko zabačene glave, isturene brade, neobično pravih
leđa, gizdav, gledao je svojim kratkovidim očima u visine, kao da
tamo traži spas i razumevanje.
Voleo je uveče, posle napornog dana, dok su ga ukućani
strpljivo čekali na zajedničkoj večeri, da sedne za svoj omiljeni

29
toaletni stočić sa ogledalom i da, razmišljajući o proteklom danu,
mirno popravlja šminku. Beše tada ispunjen i zadovoljan. Uživao je
dok se posmatrao u ogledalu. I gde god je mogao, krišom se
ogledao. Mogao je satima da sedi ispred okruglog ogledalca i da sa
uživanjem posmatra svoje bledo isposničko lice, mršavo i ispijeno,
tanke, stisnute usnice, i da uporno ponavlja, kao vežbu, svaku
grimasu. Odabirao bi samo one poze koje su ga, po njegovom
mišljenju, činile ljupkim i dražesnim. Njih je onda strpljivo uvežbavao
do savršenstva.
- Čovek može vežbom da stvori sve. Samo mora da ima volje.
Treba da bude uporan i strpljiv. Ni u čemu ne sme da žuri i rezultati
će, posle teškog rada, sigurno doći. Kao što atlete vežbaju svoje
telo, tako čovek duha, stalnim usavršavanjem, može sebe da uzvisi
do neslućene veličine. Sokrat je bio u pravu, nema opuštanja, čovek
treba stalno da, odricanjem i naprezanjem, čeliči i vežba duh.
A kada bi, posle napisanih govora, ili nakon čitanja, obično
istorijskih knjiga, odlazio da spava, tajanstveno bi zaključavao vrata,
pazeći da ukućani ne čuju izdajničko okretanje ključa, i izvlačio bi,
pažljivo, sliku sakrivenu ispod kreveta. Slika beše njegove veličine,
uokvirena debelim drvenim ramom. Onda bi tu veliku sliku, koja
beše loša kopija Rubensove slike “Hrist između dvojice razbojnika“,
na prstima odnosio do zaključanih vrata, naslonio bi je na vrata i
tada, tiho se smejuljeći, kao da pravi neki dečački nestašluk,
strastveno bi skidao gornji ram, dok je sav treperio od uzbuđenja, da
bi ispod slike ostalo - ogledalo.
Tada je počinjala njegova vežba. Igra. Predstava. Udaljen od
ljudskih pogleda, oslobođen svih stega, sam, uobraženo se šepurio
pred ogledalom, hodao, mahao rukama, govorio bez glasa, smejao
se, mrštio, ljutio i na kraju, umorivši se dobro, prinosio bi pletenu
stolicu ogledalu, sedao i glumio kraljevsko dostojanstvo, umotan u
šareni prekrivač sa postelje. Svake večeri je on strpljivo vežbao
pred velikim ogledalom. Nekad kraće, nekad duže. Nekad bi, kad je
bio raspoložen, podražavao životinje i smejao se do suza svojim
uspelim imitacijama. Ali, kada je bio neraspoložen, nepomično je
stajao pred ogledalom i posmatrao samo svoje oči. Neprekidno.
Smirivale su ga te sitne, hladne oči. Nikome više nije verovao, samo
tim prodornim, ukočenim očima u ogledalu, osvetljenim lampom
koja je žmirkala sa stola. Behu to njegovi jedini iskreni prijatelji. Svi
ostali su ga izdali. Ohrabren tim trezvenim pogledom punim ljubavi i
razumevanja, zadovoljno bi pakovao sliku-ogledalo u njeno
skrovište ispod kreveta i uskakao presrećan u krevet, žudno

30
očekujući sutrašnji dan. Izgleda da je ovaj napuderisani puritanac,
koji je vodio računa o svakoj i najmanjoj sitnici na sebi, imao dve
strasti - služenje državnim interesima i vežbanje pred ogledalom.
Jer, za njega, ogledalo, pored Revolucije, beše sve. Ogledalo ga je
stvorilo. Naučilo. Oslobodilo. Svaki njegov pokret, grimasa ili položaj
tela behu strpljivo i dugo uvežbavani u teškim, izolovanim noćnim
satima.
Ogledalo mu je ulivalo sigurnost i otklanjalo strah pred
burnom, neizvesnom budućnošću. Od onog dana kad se uselio u
ovu staru kuću, svake večeri je uporno vežbao svoj nastup. Svake.
A ovamo je došao iznenada, sasvim slučajno.
Od onog julskog dana, kada je Narodna garda, posle kraljevog
neuspešnog bekstva, pucala po narodu, okupljenom na Marsovom
polju da položi zakletvu otadžbini, kada su se poslanici Konventa,
uplašeni krvavim događajem, razbežali u strahu, a narod, uzbuđen i
razdražen, počeo u zanosu da kliče advokatu ugnjetenih i
obespravljenih, on je, u pokušaju da izbegne opasno obožavanje
gomile koja ga je opkljavala, bio uvučen u kuću drvodelje Dipleja. I
spasen. U znak zahvalnosti prema svojim spasiocima, ostao je da
živi u iznajmljenoj sobici na spratu. Postao je član porodice i uživao
je svu pažnju i ljubav. Iskreno rečeno, porodica drvodelje Dipleja,
koja se, pored bračnog para, sastojala od mladog sina Morisa i tri
kćeri: Eleonore, Viktorije i Elizabete, obožavala je svog slavnog
stanara, ponosno što je najviše biće usrećilo njihov skromni dom.
Njemu je tolika pažnja neobično prijala. Godila mu je. Zato je i
večeras namerno ostavljao da ga čekaju, jer on, po njihovom
malograđanskom shvatanju, nikada nije imao slobodnog vremena.
Za Slobodu je tek trebalo da se izbore, jer su neprijatelji naroda
svuda otkrivani. Čak i među njegovim najbližim saborcima.
Robespjer je lagano popravljao jutrošnju šminku. Beše
navikao da mu svako jutro stari građanin Runjo pažljivo uvije kosu,
očisti nokte, dobro ga izbrije i potom mu pažljivo napuderiše usko
lice. Nikada se nije hteo odreći tog jutarnjeg rituala. Zato što je bio
principijelan i pedantan. Zato što je voleo, kao sada pred večeru,
kad ga svi nestrpljivo očekuju, diveći mu se, da nastupi u punom
sjaju. A svaki nastup za njega beše važan. Izuzetan. Presudan.
Odlučujući. Jer je svuda hteo da dominira. Da pobedi i da ga slave.
Izlazeći iz svoje skromne sobice, gde se, kao iza pozorišnih
kulisa, tiho pripremao za svoj nastup, on je žudeo za aplauzom i
priznanjem. Željan beše pogleda punih strahopoštovanja i divljenja.
Svetlost pozornice ga je strastveno mamila i opijala, a on, umišljen u

31
svojoj izuzetnosti i nadmoći, u svojoj istorijskoj ulozi, potpuno se
posvetio tragičnoj misiji. A bio je svestan, iako je tu misao potiskivao
duboko u sebe, da je tragedija na pomolu. Tolike žrtve i stradanja,
progoni i ubistva, kazne, a neprijatelja naroda je bilo sve više. Čak
su ojačali i počeli da se, pred njegovim očima, nemilosrdno bogate.
Znao je da je to početak kraja, ali postajao je još žešći.
Nemilosrdniji. Oštriji. Suroviji. Zato što su ga slava i uspeh poneli i
on, otrgnut i udaljen od životne stvarnosti, zatvoren u svoju
monašku sobicu kao u ćeliju, potpuno se posvetio ulozi koju mu je
Istorija nametnula.
Ovo beše njegov trenutak. Poslednji pokušaj da postane
slavna istorijska ličnost i da pobegne od prolaznosti i zaborava.
Ubeđen u svoju izuzetnost i uzvišenost svoje misije, pazio je na
svaki svoj nastup. Zbog toga je toliko silno i uporno vežbao pred
ogledalom.
Voleo je u retkim trenucima predaha, kada bi preispitivao
svoju ulogu i značaj, da ode u pozorište i pogleda neku od omiljenih
antičkih tragedija. Praveći istorijske paralele, pokušavao je da
osmisli savremene događaje i da još više uzvisi svoju ulogu u njima.
I nije se plašio ničega. Ne zato što je on bio hrabar i što je prezirao
smrt. Ne. Već zato što je to, istorijski gledano, što on radi, po
njegovom mišljenju, neko morao da uradi. Morao. Jer su se epohe
smenjivale. A kako ga je pomamno vukla strastvena želja za
isticanjem i nepresušna žeđ za priznavanjem i obožavanjem,
zaboravljao je na sve strahove i, bežeći od svoje proklete unutrašnje
praznine i slabosti, prigrabio svu vlast. Ako je neko morao da
obeleži epohu, onda je to bio samo - on! I niko drugi. I sve će
preduzeti da to što mora da se uradi bude njegovo. Samo njegovo. I
ničije više.
U svakom svom nastupu se neprestano dokazivao.
Potvrđivao. U svakom trenutku. Ma koliko banalan bio. Za njega,
izuzetnog i izabranog, sve beše neobično važno.
Često bi se zanosio i zaboravljao ko je i šta je on, pa bi u
nekoj potpuno nevažnoj situaciji, kao da se radi o borbi na život i
smrt, grozničavo istrajavao u dokazivanju svoje veličine i
osobenosti. Ljudi su sve više izbegavali sukobe s njim. Jer je
postajao sve isključiviji. Sve suroviji i netolerantniji. Zapravo,
možemo to pouzdano reći, on već nije branio principe za koje se
nekada zalagao, nego sve više sebe i svoj položaj u određenoj
raspravi. Jer je težio, u svakoj raspravi, uprkos svom piskavom
glasu, da dominira i da protivnika, svakog onog koji je mislio

32
suprotno od njega, ne birajući sredstva porazi. Bilo da se radi o
važnom državnom pitanju ili proceduralnim pitanjima
organizovanosti nove vlasti, Robespjer je u svim raspravama
zauzimao nadmen i ukočen položaj, kao najviši krajnji sudija, vodeći
pritom računa šta će reći i kako će to izvesti.
Vodio je računa o svemu. Gde će sesti, da li će svi moći da ga
vide, kako će prekrstiti noge, šta će sa rukama da uradi i kako će
započeti govor. Birao je momenat za nastup. Uzeo bi reč iznenada,
kad su se svi najmanje nadali, na trenutak bi pogledao sve prisutne,
zabacio bi glavu, da mu je mala brada prkosno štrčala, i onda bi
počeo svoj kitnjasti govor. Što je bio poznatiji i slavniji, to su njegove
pripreme za nastup bivale sve duže i komplikovanije. Kada je
konačno pridobio poverenje i ljubav naroda, svaki njegov pokret i
reč su se pažljivo pratili. I on je uživao. To je oduvek želeo. Sanjao o
tome. Živeo za to.
Znao je jako dobro, udišući duboko na početku govora i
praveći, namerno, stanku, da su svi u velikom strahu. Plašili su se
njegove božanske čistote i poštenja, kojima je osuđivao svaku
podlost i prljavštinu.
- Drhte pred mojim pogledom, zato što nisu čisti. Uprljani su i
lažljivi. Ne mogu da se uzdrže u svojim životinjskim nasladama.
Kukavni su i bedni, pohlepni, bestidni, neiživljeni i željni života.
Svakog od njih, poznavao ga ili ne, mogu da prozovem i uprem
prstom u njega. Niko od njih nije nevin. Svi su krivi, samo se ta
krivica još ne vidi. Ja sam pozvan da označim krivce. Ja sam dužan
da odlučim ko je kriv, a ko nije. Ja ću pokazati put izbavljenje! Samo
ja mogu spasiti čovečanstvo!
Ljudi su se plašili ovog sitnog čoveka gvozdene volje, koji bi,
naljutivši se žestoko, oštro sevao mačjim očima i čvrsto stiskao
tanke usnice. Tako je jednom prilikom, kada je Konvent tek počeo
sa redovnim zasedanjima, nekoj ogromnoj ljudeskari, jakobincu,
obalskom radniku, koji je gore, na “Brdu“, slučajno seo na njegovo
poslaničko mesto, naglo prišao i kroz stisnute zube prošištao:
- Odmah da si ustao, tu ja sedim!
Nesretni radnik, uplašivši se zmijskog siktanja, kao u
magnovenju, ne razmišljajući, kao da je hipnotisan, podigao se
odmah i prešao u drugi red.
Kasnije, kad je Nepodmitljivi, eliminišući sve opasnije
konkurente za vlast, postao slavan, onaj krupni radnik je pričao u
kafani na obali, opijajući se do besvesti iz večeri u večer, razočaran
razvojem Revolucije, koja mu ništa nije donela, verno glumeći vođu,

33
kako je imao osećaj da stoji pred razgoropađenom hijenom koja želi
da ga rastrgne i da vidi krv.
Ustajao bi tada od stola, ljuljao se, režao, kolutao očima,
siktao, i na kraju, puderišući se prahom od ratluka, dok su se gosti
kafane valjali od smeha, piskavim glasom vikao:
- Odmah da si ustao, tu ja sedim!
Gosti kafane su se silno zabavljali ovim događajem, sve dok
jedne večeri, usred predstave, prilikom puderisanja, onaj radnik,
pijan i zacenjen od smeha, nije odveden i osuđen kao neprijatelj
naroda.
Njegovi prijatelji iz kafane su pričali, pijući za pokoj
nesretnikove duše, da se on silno smejao i na giljotini, neprestano
dovikujući dželatu:
- Požuri, dok onaj nije došao da me zameni!
Grofa de Provence optužio je, na osnovu pretpostvki, da je
znao za kraljevo neuspešno bekstvo i pomagao ga. Ali kada su ga
poslanici zapitali za dokaze, onaj koji je bio protivnik smrtne kazne i
koji je, godinu dana ranije, rekao da niko ne sme biti optužen bez
dokaza, odmah je odgovorio, plašeći se da ne naruši svoj nadmeni
nastup, praćen gunđanjem poslanika:
- Kad bih imao dokaza, ovaj slučaj ne bi ni trebalo pretresati.
Tašt i sujetan, željan trijumfa i slave, opijen dotadašnjim
uspehom Revolucije, zahtevao je narodno glasanje o kraljevoj
sudbini, radikalizujući zahteve i ubrzavajući i usmeravajući konačnu
odluku. Koju je sam, već unapred, smislio i doneo. Narod je trebalo
samo da potvrdi ono što je on sam odlučio. Ono što je, po njegovom
mišljenju, bilo nužnost. Jer povratka više nije bilo. Morao je
principijelno i dosledno da istraje u svojoj nameri. Polovična rešenja
nisu bila moguća. Sad ili nikad. Odstupanja nema. Lomile su se
epohe i Revolucija je morala do kraja da se izvede. Njegova
istorijska misija je bila da usmerava i vodi Revoluciju. U njegovoj
urednoj, čistoj, malenoj ruci nalazila se sudbina čovečanstva. Mogla
je svakog trenutka da mu se izmigolji i ispadne. Zato je morao
grčevito da steže pesnice. Da mu predodređena slava ne bi ispala.
Stoga je odlučio, željan priznanja i obožavanja, videći sebe između
obožavanih Voltera i Rusoa, da gvozdenom samodisciplinom ojača
svoju volju, da napregne svu snagu, da stisne pesnice i uradi ono
što Istorija od njega traži.
Ako to on ne uradi, najzaslužniji za događanje naroda,
uradiće, svakako, neko drugi, odlučniji i spremniji, koji će mu, tim
podvigom, preuzeti slavu i večnost.

34
 - Moram to da uradim! Ne smem više oklevati. Ako hoću da
budem slavan, to moram izgovoriti. To se od mene traži. Ako to ja
ne uradim, uradiće drugi. I postaće slavan. A ja? Šta je sa mnom?
Biću zaboravljen!
Strese se od jeze. Najviše se plašio - zaborava.
- A šta bih ja drugo radio? Kako bi izgledao moj život da nije
izbila Revolucija? Nikad ne bih došao u Pariz i postao gospodar
Francuske. Nikad! Bio bih mali advokat u Arasu, koji bi, bezbojnim
piskavim glasom, branio treći stalež od bahatosti plemstva. Životario
bih i jedva sastavljao kraj s krajem. Uvenuo bih u svom skromnom
uredu. Omatorio bih, postao sitničav, možda i cicija, čangrizal koje
bi se večito svađalo sa džandrljivom gazdaricom, dok jednog dana,
neprimetno, ne bih umro. I niko se ne bi uzbudio. Niko ne bi
zaplakao. Niko se ne bi potresao. Uredno i pedantno, onako kako
sam živeo, skromno, sahranili bi me sugrađani iz trećeg staleža, a
nekakav činovnik bi nevoljno održao banalan govor. Jer ne bi imao
šta da kaže. Jer bi čitav moj život bio banalan i pogrešan. Pokopavši
me, svi bi me, pošavši kući, odmah zaboravili. Niko me se više
nikada ne bi setio. Ostao bih zauvek - zaboravljen!
Ta misao ga je izluđivala. Noćima bi skakao sav u znoju.
Sanjao bi svoju sahranu. Dosadnu kišu koja je uokvirivala tu
besmislenu ceremoniju. Činovnika opštinske administracije, kome je
pripala nezahvalna dužnosti, koju niko nije hteo, da se oprosti od
onoga koji nije ni trebalo da se rodi. Bar ne bi morali da kisnu. I
opštinsko kljuse, koje je vuklo mrtvački sanduk, na silu je izašlo na
tu monotonu kišu. Grobari bi žurno ubacili sanduk u raku i onda, na
brzinu, bacali blatnjavu zemlju koja se neprekidno lepila za lopate.
Svi bi proklinjali njegovu smrt. Željni da se vrate normalnom životu.
A on bi, bačen kao šugavo pseto u raskvašenu zemlju, ostao
potpuno zaboravljen. Ljudi bi se samo sećali proklete, neprijatne
kiše. A on bi otišao u - zaborav.
- E, neće tako biti, makar me odmah ubili! - rekao je, uključivši
se u revolucionarnu pobunu trećeg staleža.
U Revoluciji je video svoju životnu šansu.
I dobio ju je.
Zato sada više nema oklevanja.
Odluka mora da se donese odmah.
Nema više čekanja.
Revolucija se mora nastaviti.
Insistirao je da se javno glasa o sudbini kralja. Njegovog
protivnika.

35
 Završavajući jedan od mnogobrojnih vatrenih govora, videći da
se poslanici, u strahu od naglih promena, još uvek plaše, ustao je i
odlučno rekao:
- S obzirom na užase koje predviđam kao neizbežne, smrt bi
mi bila oslobođenje, jer onda ne bih morao da budem svedok
događaja koji će nastupiti.
Tada, iznenada, ustade Kamilo Demulen, njegov drug s
koledža, i smelo uzviknu:
- Svi smo spremni s tobom da umremo!
Iznenađeni ovim pozivom, svi poslanici Narodne skupštine,
nemajući kud, zakleše se da će slediti Robespjera. Oduševljeni
Demulen, tresući se od uzbuđenja, zagrli ga i povika:
- Gde je Robespjer, tamo je i Narodna skupština!
Time je smrtna presuda kralju bila potvrđena. Revolucija je
bila odbranjena.
Robespjer je postao slavan.
Kraljeubica.
Odloži polako plave naočari na toaletni stočić, pokraj gomile
neraspakovanih pisama koja su mu, iz dana u dan, pristizala u sve
većem broju. Nije više znao gde da slaže tolika pisma. Ali nijedno
nije bacao. Čuvao je čak i male, zgužvane ceduljice koje su mu, u
prolazu, doturali građani. Beše ponosan na njih. Brižljivo je sve
slagao u stari, drveni kovčeg ispod kreveta, gde ih je razvrstavao
tako da je ona najbolja, koja su ga najviše uzdizala i hvalila, mogao
uvek brzo da pronađe i ponovo, po ko zna koji put, pročita.
Uglavnom je voleo da ih čita, kao sad, pred večeru, dok se
puderisao i neprestano ogledao u malom toaletnom ogledalcu,
uokvirenom izrezbarenim kitnjastim lovorovim vencem i poljskim
cvećem.
Pogledavši se u ogledalce, primeti duboko urezanu boru koja
se spuštala od korena nosa do samog vrha male brade. Brinula ga
je ta bora. Što je više imao problema, bivala je sve dublja.
Poče polako, celom dužinom bore, belom pamučnom krpicom
da nanosi puder i, potom, čitavo lice zasu belim prahom.
Osećao se kao glumac koji, spreman za predstavu, vrši
poslednje pripreme, pazeći da na njemu sve bude ljupko i dražesno.
Večeras je baš hteo da izgleda savršeno. Kao da se danas
ništa nije dogodilo.
Da bude izazovan i šarmantan. Dopadljiv.
Zato je lagano čitao naglas:

36
 “... Vi zaslužujete najveći trijumf, venac časti, i oboje će Vam
pripasti, dok će se građanski tamjan dizati nad oltarima koje ćemo
Vam podići i pred kojima će se potomci moliti dokle god ljudi budu
znali da cene slobodu.“
Ustade.
To je to.
Za to se vredelo boriti.
Nikad neće biti zaboravljen.
Opštinski činovnik i njegovo kljuse su prošlost.
Kiše nema.
Svuda sija sunce.
Budućnost je slavna pred njim.
Tek je na početku puta.
A toliko uspešan.
Obožavan.
Jedini.
Poče da šeta po sobici.
Onda uze drugo pismo i njega naglas, šetajući, pročita:
- “... Visoko poštovanje što sećam prema tebi od one Narodne
skupštine, kada si tražio smrt kralja, navelo me je da tvoju sliku
postavim na nebo, do slike Sina Božjeg.“
Pažljivo ostavi pismo.
Da ga ne povredi.
Beše to relikvija.
Njegova Biblija.
Ispuni ga osećaj strasnog zadovoljstva.
Toplina mu se razli celim telom.
Obuze ga naglo vrelina.
Priše prozoru i otvori ga.
Sneg je počinjao da pada.
Hladnoća uđe u sobicu.
Ali on nije ništa osećao.
Misli mu se usijaše.
Baci se na krevet, sklupča i poče sumanuto da se okreće čas
na levu, čas na desnu stranu.
Neprestano je zavijao i urlao.
Mumlao.
U trbuhu oseti prijatan pritisak.
Razlivao se dole i nestajao u nekom nepoznatom osećaju.
Zgrči noge, zagrize kolena i poče da se trza.
Zaplaka.

37
 Tresao se od strasnog uzbuđenja.
Naglo skoči, zabaci glavu i, uzdignute brade, poče ukočeno
da hoda.
Uze novo pismo.
Dva sankilota su živom spomeniku među zvezdama izražavala
svoje obožavanje ovako:
“Robespjer, stub Republike,
Zaštitnike rodoljuba,
Nepodmitljivi genije,
Prosvećeni pristalica ’Brega’
Koji sve gleda, sve vidi, sve osujećuje,
I koga niko ne može ni prevariti ni podmititi.“
Okrete se i priđe prozoru.
Nije primećivao da je hladnoća bila sve oštrija. Vetar je duvao
nanoseći pahuljice snega u sobicu. Stade uz sami prozor, raširi
noge i podižući majušne, stisnute pesnice, zapreti nekom u dalekom
mraku:
- Pokazaću ja vama! Ja sam božji izaslanik!
Zatvori prozor.
Vrati se do toaletnog stočića, poče da popravlja razbarušenu
kosu.
Osećao je unutarnji nemir.
Nikada nije mogao da se oslobodi tog večitog, neprijatnog
nemira. Beše to prokleta trema koja ga je zlokobno pratila i ometala,
od onog dana kada je u koledžu Luj-le-Grand, u čast krunisanja
novog kralja Luja XVI, svečanim govorom na latinskom, kao najbolji
pitomac, pozdravio najdražeg gosta, pa sve do, evo, večeras, kada
je, posle ovakvog dana, morao da siđe dole i da večera zajedno sa
prodicom Diplej i svojom sestrom Šarlotom, koja se, na opšte
iznenađenje, izgleda odljutila i ponovo vratila.
Stiskao je svoje tanke usnice, grčevito stezao pesnicu i gledao
svoje sitno, iskrivljeno, uplašeno lice u malom ogledalcu. Nije više
mogao prikriti strašnu tremu. Počeo je da drhti. Kao da mu je
hladnoća donela groznicu.
Vilica mu se zatrese.
Obuze ga nesigurnost.
Ne zbog današnjeg događaja, na koga beše potpuno
zaboravio, jer se sve, srećom, dobro i brzo završilo, koliko zbog ove
nagle Šarlotine posete.
Nije mu se sviđao taj brzi povratak.
To ne može dobro da se završi.

38
 Njih dve su se organski mrzele i to više nisu ni krile.
U kući je, zbog njih, besneo rat.
Gori nego u Konventu.
Sada se Šarlota, nenajavljeno, vratila.
Novi sukob je na pomolu.
Sigurno.
On to više ne može da izdrži.
Poludeće.
Ali, nema snage da se suprotstavi.
Nema.
Pokušaće da pobegne.
Nekuda.
Samo to da ne sluša.
To prokleto žensko rivalstvo.
Poče svojim čistim i nežnim rukama da trlja umorne oči. Ruke
mu behu samrtnički hladne, beskrvne, kao da je iz ovog sitnog
preterano nalickanog i gordog malograđanina, kome se svet divio,
život odavno iščileo. Ugasio i iščezao.
Uredni mali nokti behu pri vrhu zašiljeni, tako da je izgledalo
da mogu, svakog trenutka, za slučaj preke potrebe, da odbrane
ovog slavnog čoveka, obučenog u svetle pantalone, bele čarape,
beli žabo i ljubičastoplavi kaput.
Danas se obukao svečano, jer beše veliki dan za Revoluciju.
Država se nemilosrdno oslobađala svih neprijatelja naroda.
I tu više milosti nije bilo.
Ljudi više nisu bili važni, važni su bili ideali koje je on morao
da ostvari.
Morao.
Zato je pred svima danas pokazao svoju nepokolebljivu
doslednost i principijelnost.
To beše njegova sveta dužnost.
Sve oči su uprte u njega.
Svi čekaju njegovu reč.
Milost.
Ali on ostaje tvrd.
Odlučan.
Nepotkupljiv.
Ništa nije hteo da preduzme.
Revolucija je bila važnija.
Ona je iznad svih njih.
Pa onda - on!

39
 Koji je sprovodi.
Koji joj služi.
Za budućnost.
Za novo doba.
Koje počinje.
Od njega.
- Šta ja mogu? Šta? Ništa! Ljudi se zamore, opuste i željni
uživanja izdaju početne ideale. Ne kreću se, stoje i trule. Mogu da
zaraze sve zdrave. Šta da radim sa tim trulim ljudima? Šta? Da li
sam, možda, ja kriv za njihovu nedoslednost i slabost? Nisam! Da li
sam ih ja gurnuo na taj promašeni put? Ne. Nisam. Moj zadatak je
da odbranim zdravlje čovečanstva. Da sačuvam Revoluciju! U
interesu svih!
Krišom baci mačji pogled, ispod oka, kao da ga neko
posmatra, stisnu pesnice, zatresoše mu se ramena, kratkovide oči
besno počeše da sevaju pune mržnje i prezira. Glava poče grčevito
da mu se trese. Sve ga je nerviralo. Sve manje je mogao da razume
ljude.
Nisu više mogli da ga slede ni najodaniji.
Izdavali su ga najbliži.
Morao je da se upusti u obračune u sopstvenim redovima.
Revolucija nije trpela malodušne i neodlučne.
Pogleda se ponovo u ogledalce i vide, pored sve dublje
urezanih bora, u krajevima usana, belu penu.
Trže se i glasno reče:
- Šta mu ja mogu?! Nije me slušao! Sam je presudio!
Uze uredno složenu čipkanu maramicu i obrisa krajeve usana.
Ustade.
Mora se smiriti.
U poslednje vreme, zbog sve većeg broja neprijatelja naroda,
koje je na svakom mestu otkrivao, primećivao je da mu se, u
nastupu besa, u uglovima usana pojavljivala pena.
Bivao je sve nervozniji.
Napetiji.
Naročito kad je ostajao sam.
Morao je nešto preduzeti.
Ovako se više nije moglo.
Sve je palo na njega.
Ostao je - sam.
Neprijatelji naroda ne miruju.
Oni priželjkuju njegovu smrt.

40
 On mu je smetnja.
Ljubomorni su što je miljenik naroda i što narod samo njemu
veruje.
Pokušaće da ga ubiju.
Kao što su Maraa ubili.
U kadi.
Dok se kupao.
Morao je da se pazi.
I da istraje.
Jer to narod traži.
Narod je uz njega.
Zato što je on ostao - nepotkupljiv!
- Ja im smetam. Osećam to sve više. Misle da je Revolucija
završena. Zauzeli su pozicije i misle da će tako ostati. E, neće! Ja
neću dozvoliti da Revolucija propadne. Da se izvitoperi i da bogataši
postanu novo plemstvo. Neće to nikad doživeti! Nikad! Ja
predstavljam narodnu volju. Zato hoće da me unište. Jer me ne
mogu kupiti. Ja sam - nepotkupljiv! Ja ću braniti slobodu, bratstvo i
jednakost naroda! Neće oni narod svezati u nove okove. Ne.
Nikako. Gde sam ja, tu je jednakost! Nismo se borili da ostanu
siromasi. Nismo zato kralja ubili. Da bi danas novi bogataši vladali.
Prostaci! Koji bi pili krv naroda. E, to, gospodo, neće moći! Dok sam
ja tu, oni neće vladati! Sprovodiće se narodna volja, makar morao
sve neprijatelje naroda da odstranim! To je moja istorijska misija. Ko
uprlja narodnu pravdu, biće strogo kažnjen! Manje je zlo preterivati
sa strogošću nego sa blagošću!
Poče ponovo da otvara pisma. Pročitaće još neka, da se smiri,
a onda će poći dole. Nevoljno, ali, šta da radi, kad mora.
Mora sad da se smiri. Suviše je usplahiren.
Potrebno mu je ohrabrenje. Podrška.
Najviše pisama je dobijao od žena. Obožavale su ga. I stare i
mlade. I bogate i siromašne. Nudile su mu ljubav, brak, vernost,
nežnost, bogatstvo, samo da budu sa njim.
Uz njega - nevinog i čistog.
Nedodirljivog.
Sveca.
Njegova čednost je magnetski privlačila žene. Ćutljiv,
zatvoren, tajanstven, nepristupačan, mističan, neosvojiv,
nepodmitljiv, principijelan i dosledan, čist, uredan i nalickan,
privlačio je i mamio sve žene.

41
 Htele su da ga osvoje, prigrabe, prisvoje i otkriju tu zaključanu
tajnu. Šta se iza toga krije?
Međutim, kako su godine prolazile, nijedna žena nije mogla da
osvoji tu puritansku doslednost i principijelnost. Jer je on sebe
smatrao čistom vrlinom. Idealom. Prosvetiteljem. Novim čovekom.
Budućnost je počinjala od njega.
Novo doba.
U kome neće biti potlačenih.
Ni nepravde.
U kome će ljudi prirodno biti - dobri.
I takvi će i ostati.
Jer će društvo biti - pravedno.
Neće kvariti prirodno dobre ljude.
I ljudi će, napokon, biti - srećni.
Zadovoljni.
Ispunjeni.
Za takvu budućnost se vredi žrtvovati.
I on će tu misiju ispuniti.
Zato što je on izabran.
Predodređen.
Obeležen.
I ništa ga ne može sprečiti u toj svetoj misiji.
Pokoljenja će godine da broje od njega.
Zato treba novi kalendar.
Novi nazivi meseci.
Jer je Isus Hristos - mrtav!
Sada je on na redu.
Božji izaslanik.
Poslat da vlada.
Bez obzira na žrtve.
Svetla budućnost opravdava sve žrtve.
On pokazuje put izbavljenja.
I drugi moraju da ga slede.
Odrekao se svega.
Odrekao se i ljubavi prema ženama, da bi sačuvao čistotu
duha i istrajao u borbi za ostvarenej vekovnog sna.
Trijumfovao je nad svim političkim protivnicima, jer je bio
istrajan i dosledan, znao je šta hoće i čemu stremi. Možda je
ponekad bio surov i isključiv, zato što je to Revolucija tražila, zato
što je branio narodni interes, ali nikad nije bio nepravedan. Pravda
je bila njegova svetla vodilja.

42
 Ne bi mogao da živi u lažima.
Principi su sve.
Zato i živi - za principe!
Ljudi moraju da se uklapaju u te principe.
Da bi stigli u sretniju budućnost.
Uvek je bio pošten.
Prema sebi i drugim ljudima.
I previše osetljiv kad je on bio u pitanju.
Prezirao je one koji su ga kritikovali.
Nije dao da trunka padne na njega.
Oduvek je branio izuzetnost svoje ličnosti.
A danas, pogotovo.
Narod je njemu ukazao poverenje.
Njemu je dao da ga vodi u svetlu budućnost.
Njemu i nikome drugom.
Zato je danas morao da ostane sam.
Napokon sam.
Potpuni gospodar.
Prvosveštenik.
Božji izaslanik.
Posvećenik.
Svetac.
Neka engleska milionerka, gospođa Ševen, koju je odbio kada
mu je nudila velike i skupocene poklone, ponovo mu je sva očajna
pisala:
“Hoću da zadovoljim svoje oči i svoje lice gledajući tvoje lice, i
moja duša, oduševljena tvojim vrlinama, traži da se spoji sa tobom,
ti probuđena nado i uteho...“
Pomirisa pismo.
Ispuniše ga nežna osećanja.
Niko ga ne može skrenuti s njegovog puta.
Pravog puta.
Jedinog.
- Ja sam vrlina! Narod mi veruje, jer ne želim ništa za sebe. Ja
živim samo za narod. Svega sam se materijalnog odrekao. Samo da
ispunim svoju misiju. Ja sam čovek principa i ideala. Najveća sreća
je narodno blagostanje. Ja sam odabran da uspostavim narodnu
suverenost. Moja misija mora biti ispunjena. Svi koji napadaju
mene, napadaju narodnu volju. Vrlinu. Opšte dobro. Sve su to
neprijatelji naroda. I sa njima nema milosti.
Drhtao je od treme.

43
 Nije mu se jelo.
Oseti mučninu u stomaku.
Najrađe bi legao.
Vrtelo mu se u glavi.
Beše silno uzbuđen.
Ovakav nije mogao dole.
Plašio se novog sukoba.
To neće moći da izdrži.
Obrisa vrhovima prstiju oznojeno čelo.
Moraće ponovo da popravlja masku.
Uze puder.
Nežne, sićušne šake su mu drhtale.
Ovakvu tremu nije imao od koledža.
Seti se kako je tog dana drhtao.
Beše izabran.
Niko od otmenih, bogatih i nadmenih neće pozdraviti kralja,
već on, siroče koje se mora stideti svoje nemaštine. Stideo se i svog
oca koji je pobegao u tuđinu, posle smrti njegove majke, jer nije
mogao da preboli smrt žene koju je strastveno ljubio. Ostavio je
četvoro siročadi. Maksimilijan beše najstariji. Imao je samo sedam
godina. Nije mogao da razume oca. Beše povređen. Uvređen.
Napušten. I razočaran. Morao se brinuti za mlađeg brata i dve
sestre. A beše tako mlad i nežan. Sićušan. Željan igre i ljubavi.
Voleo je životinje. Voleo je da brižljivo gaji i neguje svoje golubove.
Onda je morao sve to da ostavi, zaboravi i da, zbog budućnosti
porodice, krene u koledž. Postade još zatvoreniji, tiši i bleđi. Klonio
se svojih drugova i njihovih nestašnih bezbrižnih dečjih igara. On
nije imao vremena za to. Morao je brzo da odraste. Beše odgovoran
za svoju porodicu. Kao što je danas bio odgovoran za sudbinu
naroda. Ne samo francuskog, već čitavog naroda. Celog
čovečanstva.
Teret životnih teškoća još više je ojačao njegovu neobično
razvijenu taštinu. Beše obdaren i vredan. Zato su ga i izabrali da
svečanim govorom na latinskom pozdravi kralja.
Tog, za sve, velikog dana u koledžu, ustao je rano iz kreveta,
jer čitavu noć nije mogao da spava. Tresao se od uzbuđenja.
Najveća čast je pripala njemu. On je najbolji. On će pozdraviti kralja
Sunce, obožavano biće, božjeg izabranika koji je poslat da vodi i
usreći narod. Pitomac će se osmeliti da pogleda u to sveto lice i da
Ga pozdravi u ime svih. Da Mu iskaže zahvalnost. On će biti blizu
Njega. Moći će, ako mu Njegovo kraljevsko visočanstvo dozvoli, da

44
poljubi svete kraljevske skute. Ima li većeg i značajnijeg događaja
za sedamnaestogodišnjeg mladića od ovog današnjeg susreta? Svi
njegovi preci bili bi ponosni na njega. Otac i deda, advokati, pradeda
beležnik, hrabrili su ga da istraje.
Samo da ga njegov neprijatan, piskav glas i rđav palanački
naglasak ne izdaju. Vežbao je dugo. Neprekidno. Fanatično. Hteo je
da uspe.
Morao je da uspe.
Jer danas ulazi u istoriju svoje porodice.
On i kralj Sunce jedan naspram drugog.
On i kralj nacije.
Licem u lice.
Sami.
Četkao je svoj skromni kaputić, svoju kosu doterivao i
začešljavao, stalno se zagledajući u ogledalo u spavaonici. Video je
obraze osute crvenim pečatima od uzbuđenja.
- Nije to ništa, proći će, samo da počnem, - pomisli,
udešavajući se za nastup.
I onda je došao i taj trenutak.
Posle dugog iščekivanja.
Veličanstvo se napokon pojavilo.
Pompezno su najavili njegov svečani ulazak.
Srce poče da mu bije.
Htede da iskoči.
Čvrsto steže malu pesnicu.
Stisnu tanke usnice.
Kralj Sunce ušao je u svečanu dvoranu i pošao prema njemu.
Izgubi dah.
- Šta je ovo? - pomisli, gledajući sa nevericom.
Pred njim je, licem u lice, stajao mladić tek neku godinu stariji
od njega.
Nije mogao da veruje.
Zbuni se.
Zar je moguće da je ovo kralj Sunce?
Obožavano biće?
Kralj Sunce?
Neverovatno.
Ali, šta je tu je.
Naglo se trže i poče da govori bez greške.
Tečno i dugo.
Strasno.

45
 Gledao je ukočeno u samo jednu tačku.
U koren velikog, savijenog kraljevskog nosa.
Latinski stihovi, puni poleta, zašumeli su iznad ovog
nezgrapnog mladića, namrštenog lica, nespretnog i zbunjenog
ponašanja, koji beše, videlo se to odmah, neobično pošten i čestit.
Beše to dobrodušan, naivan mladić pomalo tupog izgleda,
kome kraljevsko dostojanstvo nije pristajalo i koji se silno čudio kako
ovaj sićušni mladić tankih usana može tako dugo i tačno, bez
zamuckivanja, da govori na latinskom jeziku, koji je on iskreno
prezirao. I nije mogao da ga uči.
Stajao je Luj XVI tako, dakle, na početku svoje kratke tragične
vladavine, pred ovim nadarenim pitomcem, s dosadom treptao,
umoran od života, nevoljno oženjen, slab i neodlučan, svestan svoje
osrednjosti, bez dostojanstva i aristokratske ljupkosti, udaljen od
raskalašnog života svog oca isto koliko i od ovog utegnutog,
ukrućenog latinskog govornika. Čekao je da govornik pogreši. Da se
sve te kitnjaste, beskrajne reči, poređane i postrojene, naglo otrgnu
i odlete. Ali, uzalud se nadao.
Ovaj sitni mladić ispred njega, čvrsto je komandovao rečima i
odlučno, bez zastajkivanja, održao savršeni govor.
Robespjer je primetio, negde pri samom kraju svečanog
pozdrava, da se donja usna mladića opustila, u znak čuđenja i
divljenja, i da je on, nehotice, otvorio i usta.
Znao je da je uspeo.
Kad je završio, svi počeše da tapšu.
I mladić nasuprot njega, iskreno zadivljen, nagradi ga
nezgrapnim aplauzom.
Maksimilijan Robespjer beše ushićen.
Ne kraljem.
Već sobom.
Pitomac je pobedio kralja.
Kralj Sunce, za njega, više nije postojao.
Osetio je sažaljenje.
Videlo se da je mladić bio umoran i nezadovoljan.
Kasnije je čuo da je mladi kralj iskreno rekao:
- Tako se osećam, kao da ceo svet počiva na meni!
Uveče, savladan uzbuđenjem, radostan i zadovoljan, legao je
u svoju postelju i dugo, dugo, dok su njegovi drugovi spavali,
razmišljao.
Mogao je na miru da sredi svoja osećanja.
Ali, jedna misao mu nije dala mira.

46
 Proganjala ga je sve više.
Nije mogao da je se oslobodi.
Beše provokativna i smela.
Hrabra.
Suluda.
Nemoguća.
Misao koja ga uznemiri i koju nije smeo da završi:
- Kad bih ja bio na njegovom mestu...
Uspravi se i sede.
Savi noge i obuhvati ih rukama.
Spusti glavu u krilo.
Onda je podiže i pogleda u mrak:
- A zašto da ne?! Ja bar znam latinski!
Duboko je disao.
Oseti kako mu srce kuca.
Bubnjalo mu je u ušima.
Opiše ga slatke misli.
Pitomci su bezbrižno spavali.
Beše gluvo doba noći.
Samo je svečani govornik bio budan.
Čekao je zoru.
Koja je svitala nad Francuskom.
Seti se nezgrapnog, umornog mladića.
To nije njegov kralj.
Ne.
- Tako se osećam, kao da ceo svet mogu da promenim!

Sede ponovo pred toaletni stočić.

Morao je da siđe.
Nije više smeo da ostane.
Čitavo lice ponovo zasu puderom.
Onda se naže nad okruglo ogledalce, koje beše uokvireno
izrezbarenim lovorovim vencem i poljskom cvećem, pogleda u svoje
bledo, zgrčeno lice i, strasno coknuvši jezikom, reče:
- Anđeo!
Ustade i siđe dole.
Među narod.
Kad je ušao, svi ustadoše.
Večera beše odavno pripremljena.
- Izvinite, morao sam da sredim neke spise, - tiho promuca
Robespjer, gledajući ispred sebe i neodlučno stade nasred salona.

47
 - A-ja-jaj, dragi moj, mili gospodine, Vaše bledilo će Vas
upropastiti, - reče mama Diplej, krupna žena sa zavrnutim rukavima,
- Da li ste Vi danas uopšte nešto jeli?
- Ne, - suvo odgovori stanar, zbunivši se kao đače.
- Ne?! To više neću da čujem! - reče mama Diplej i stade
ljutito da maše glavom, - Život, mili moj, ulazi na usta. I Vi ste...
- A kako izlazi? - bezobrazno upita Šarlota, priđe bratu i poče
strasno da ga ljubi, - Milen, moj mili! Dušica moja draga! Seka došla
da bude uz svog dragog batu.
- Možete da budete, gospođice, ali više ne možete nigde da
ga vodite, reče mama Diplej.
- Kako to mislite, gospođo? - ljutito se okrete Šarlota i skide
ruke sa brata.
- Lepo. On više neće napustiti ovu kuću! - srdito reče mama
Diplej, odbijajući da pogleda u muža koji joj je davao signale da ne
počinje svađu.
- A ko će mi to zabraniti? - cinično upita Šarlota.
- Ja, - odgovori mama Diplej i stavi ruke na bokove.
- Vi?! Ha-ha! Svašta! Kakve su to, moliću Vas lepo, gluposti?!
- Nisu gluposti, gospođice, to je moja konačna odluka posle
svega što se desilo.
- A ko ste Vi da donosite konačne odluke?
- Ja na to imam moralno pravo, jer...
- Ha-ha! Ima pravo! Ha-ha! Svašta! - prekide je Šarlota,
gledajući u brata, koji je ukočeno stajao na sredini salona, sagnute
glave, - Čuješ li ti, bato, ovo?
- Nemojte se, gospođice, smejati. Ništa nije smešno. Posle
one Vaše gluposti, gosp...
- Kakve gluposti?! Šta Vi, pobogu, pričate? - povika Šarlota i
pođe prema mama-Diplej.
- Molim Vas, gospođe, građanke, drage moje, smirite se... -
pokuša otac Diplej da smiri situaciju.
- Neću da se smirim! - uzviknu mama Diplej - Dosta mi je
njenih gluposti. Umalo ga nije ubila...
- Molim?! Šta si rekla?! Ja, ja da ubijem svog rođenog brata?!
Lažljivice, kučko, platićeš mi za ovo... - urliknu Šarlota i pođe prema
mama-Diplej.
- Šarlota, molim te, smiri se, - reče mladi Moris i u poslednjem
trenutku nežno uhvati Šarlotu za mišicu.
- Pusti me, molim te, Morise, da toj lažljivici razbijem nos!
Čuješ li ti, čoveče, šta ona laje?

48
 - Ja, lažljivica?! Ja?! Sram Vas bilo, gospođice! Sram! Zar
gospodina nismo vratili mrtvog bolesnog?
- Ma ko ga je vratio, klepetušo?!
- Ja sam ga vratila! Ja! Da je ostao sa Vama u onom
iznajmljenom stanu u Rue St. Florentin, tvrdim Vam da bi umro i...
- Lažeš, prokletnice! Lažeš! - povika Šarlota, izbezumljena u
licu.
- Smiri se, Šarlota, smiri se, - tiho reče Moris i sam već prilično
uznemiren.
- Mama, pobogu, smiri se i ti! Šta ti je? - plačno reče Eleonora
i nežno zagrli majku.
- Šarlota, pusti mamu! Smiri se! - rekoše uglas Viktorija i
Elizabeta, prišavši razbesneloj drugarici.
- Neću da ćutim! Dosta sam trpela njen prostakluk! Da ja
nisam za ruku uzela gospodina i vratila ga ovamo da ga izlečim,
umro bi od njene nege, - odlučno reče mama Diplej.
- Odgrišću ti jezik, zmijo! - prosikta kroz zube Šarlota,
zakrvavljenih očiju, - Lažeš!
- Ne lažem! Svi znamo da je to istina! Jedva sam uspela da ga
povratim u život!
- Ti?! Ha-ha! Glupost! On je moj brat i ja odlučujem šta će biti
s njim.
- Gospodine, izvinite, ali, molim Vas, recite Vašoj sestri da li ja
lažem? - upita mama Diplej skupljenog Robespjera, koji je
nepomično stajao na sredini salona.
- ’Ajde, bato, ’ajde, reci joj pravu istinu!
- Recite, gospodine, neka gospođica čuje!
- ’Ajde, bato, reci, šta si se ukipio! - prodra se Šarlota
nervozno.
- Pa... ja... ovaj... ja, - zamuca Robespjer i zakašlja se od
uzbuđenja.
- Šta si se uplašio?! Reci istinu! Neka čuje da ti je samo bilo
malo muka! Reci, čoveče! - povika Šarlota i poče brata da vuče i
cima za rukav.
- Pa... ja... ovaj... da... ja... ne... ovaj, - nastavi da muca
Robespjer i umalo ne pade na pod, izgubivši ravnotežu od silnog
sestrinog cimanja.
- Pustite, gospođice, gospodina! Šta ga cimate! - povika
mama Diplej, priđe svom stanaru i povuče ga na drugu stranu.
- Ostavi ga, seljančuro! - ciknu Šarlota i iz sve snage povuče
brata ka sebi, - On je moj brat i ja brinem o njemu!

49
 - Videla sam ja kako Vi brinete! Ne dam! Ne dam! - urliknu
mama Diplej i istrže stanara iz Šarlotinih ruku.
- Ženo! Mama! Mama! Šarlota! - povikaše svi ukućani,
razdvajajući dve zavađene žene.
Robespjer je ćutao.
Imao je veliku tremu.
Nije mogao da se svađa.
Nije umeo.
Nije ni voleo svađu.
Kolena su mu klecala.
Nije osećao glad.
Bio je sav u grču.
Nije mogao da se pomeri.
- Pobogu, ženske glave, šta vam je?! ’Ajmo da večeramo!
Izvolite, gospodine, Vi ste sigurno već uveliko gladni?! - reče
drvodelja Diplej i povede slavnog stanara u trpezariju.
- Pa... da... ovaj... da... hvala - reče Robespjer i pođe sa njim.
- Baš si blesava, - reče Moris Šarloti, smejući se, - Znaš kako
je tvrdoglava i koliko ga obožava. Umrla bi za njega.
- Pa šta?! I ja bih umrla za njega! Ali, on je moj! Nije njen. To
ona neka utuvi u glavu. Moj! Samo moj! - reče Šarlota, udarajući se
u grudi.
- Dobro, dobro. Šta si toliko zapela. Pa, svi ga mi volimo. Neće
ti ga niko preoteti, - nasmeja se Moris i povede Šarlotu u trpezariju.
- Ludača, opet će napraviti skandal. Čuvaj se, hoće da te
povredi, - šapnu Viktorija svojoj ne baš lepoj, muškobanjastoj sestri
Eleonori, koja beše smrtno zaljubljena u nagizdanog malograđanina
s krasno uvijenom kosom i snežnobelim žaboom.
- Nevaspitano derle! Izdevetala bih ja nju da se puši! -
promrmlja mama Diplej i poče da postavlja večeru.
Mama Diplej je krasno kuvala. Obilno pripremljena večera
trebalo je da smiri uzburkane duhove. Međutim, Robespjer je vrlo
slabo jeo. Nije mogao. Neprestano je ćutao i ogledao se u metalnu
činiju ispred sebe. Uzimao je hranu na vrh kašike i onda sitno
grickao, neprestano se brišući čipkanom maramicom. Hleb bi
otkidao svojim tankim prstićima, zapravo komadiće, gotovo mrvice, i
brzim, kratkim pokretima ih stavljao u mala usta. Žvakao je prednjim
zubima, žustro, da mu je vilica podrhtavala i zatim isitnjenu hranu
dugo držao u ustima. Kad god bi progutao zalogaj, otpio bi, svojim
tankim usnicama, gutljaj čiste vode i odmah se obrisao, bacajući
krišom poglede oko sebe. Behu to kratki, brzi, pohlepni, nesigurni i

50
ljubomorni pogledi čoveka koji se oseća ugroženo i uplašeno.
Muškarca koji hoće da se dopadne. Da bude ljubak i dražestan.
Međutim, Eleonora, koja će, zbog ove neuzvraćene ljubavi,
ostati neudata do kraja svog dugog života, obožavala je te tanke
usnice, mršavo telo, brze i kratke pokrete, male, dečje ruke.
Osećala je da se iza tih sitnih, nesigurnih pokreta nevinog dečaka,
krije vučja ćud. Koja je spremna da za odbranu svojih uzvišenih
principa uradi sve, bez razmišljanja. Tada bi se ovaj nesigurni đačić
preobražavao u hladnog, lukavog i odlučnog inkvizitora, koji
kažnjava pobuđen višim idealima. Zato su, po njenom mišljenju,
mnoge žene obožavale ovog nestvarnog, zatvorenog i tajanstvenog
čoveka.
Zato je i ona izgubila glavu i neprestano gledala u obožavano
biće.
Gutala je svaki njegov pokret.
A Robespjer je, osećajući uzavreli pogled ove muškarače,
kojoj su iznad mesnatih usana izbijale sitne tamne dlačice, postajao
sve spetljaniji i nesigurniji.
- Pa, kako je prošao današnji dan? - upita posle duže stanke
drvodelja Diplej, gledajući u Robespjera.
Ovaj lagano podiže pogled i kad vide da se pitanje odnosi na
njega, stavi maramicu na usta, nakašlja se i tiho prošaputa:
- Dobro.
- Ljudi kažu da se hrabro držao, - reče smelo Viktorija,
gledajući u Eleonoru.
- Ne znam, - odgovori Eleonora sanjalački.
- Zasmejavao je publiku zajedljivim šalama, - reče Moris.
- Otkud ti znaš? - iznenađeno upita Elizabeta brata.
- Znam. Bio sam tamo, - tiho promrmlja Moris.
Robespjer se neprimetno strese.
- Bio si tamo? - uzviknu Viktorija, - Pa što ne pričaš? Kako je
bilo?
- Pa... neprijatno mi je... kako... - reče Moris i pogleda u
pravcu Robespjera.
- Pričaj nam, Maksimilijan se neće ljutiti. Je li tako, gospodine?
- upita Eleonora mazno.
- Nemoj da se prenemažeš! - ljutito reče Šarlota i oštro
pogleda Eleonoru da ova pocrvene.
- Ostavite devojku na miru, - reče mama Diplej, - ona je samo
učtivo zamolila gospodina za dozvolu.
- To nije molba, to je pokvareno žensko lukavstvo.

51
 - Gospođice! - povika mama Diplej.
- Šarlota! Baš si bezobrazna! - reče Viktorija, pomažući
zaljubljenoj sestri.
- ’Ajde, ’ajde. Nemojte da se pravite naivni. Sve ja vidim. I sve
znam, - odgovori Šarlota i nasu čašu crnog vina. - Ako vas
interesuje kako je kučikin sin giljotiniran, ja ću vam reći.
- Vi?! - uzviknu drvodelja Diplej, - Krasno! Zar ste Vi bili tamo?
- Naravno! Tu predstavu nisam htela da propustim, - odgovori
Šarlota, - Gledati kako se ta svinjska glava, sa rasečenim nosom i
usnama valja pod nogama dželata, to je, gospodo, pravo uživanje!
- Uh! Užas! Zar si mogla to da gledaš? - upita Elizabeta.
- Naravno, dete. Pa nisam ja tvoja blesava mama koja izigrava
veliku pametnu gospođu, a...
- Vi ste jedna, da me izvini gospodin, nevaspitana devojčura,
kojoj uši treba iščupati, - srdito reče mama Diplej.
- Ha-ha! Dođi ti, malograđanko, da mi iščupaš uši! Ha-ha! Pa
onaj vepar kome su danas pljunuli glavu u košaru, rekao je... kako
ono beše... bato, kako je rekao? Gde ti živiš? Sa kim?!
- Da... ovaj... ne... ovaj... - zamuca Robespjer.
- ’Ajde, reci slobodno. Znaš da si se toliko naljutio da ti je pena
na usta izbila i...
- Gospođice! - prekide je mama Diplej, - Budite učtivi!
- Ha-ha! Učtiva?! Ha-ha! Ko mi kaže?! Ha-ha! Kako je ono,
bato, rekao onaj potkupljivi engleski špijun?! Ha-ha! Da ti živiš među
idiotima i preklapalima! Ha-ha!
Robespjer grčevito poče da kašlje.
Ramena su mu se trzala.
Poče snažno da stiska pesnice.
Priđe mu mama Diplej i nežno stavi ruku na njegovo rame.
- Gospodine, hoćete li kašičicu šećera?
- Ne... ne... u redu je... sve je u redu.
- Ha-ha! Živi među idiotima i preklapalima! Ha-ha! - nastavi da
se smeje Šarlota.
- Šarlota, prestani, šta ti je večeras? - reče Viktorija.
- Ona je uvek takva, - reče mama Diplej.
- Ha-ha! Idiotima! Preklapalima! Ha-ha! To se odnosilo na
tebe, prostakušo. Ceo Pariz se smeje mom bratu zbog tebe.
- Nije istina! Nije istina! - povika mama Diplej, uvređena.
- Ha-ha! Istina je, istina! Idioti i preklapala! Ha-ha! To si ti,
preklapušo! Na tebe je on mislio. I na tvoju jezičinu. Morala sam,
zbog te bruke, brata da odvedem. Da mu se ljudi više ne smeju.

52
 - Nije istina! Nije istina! Mi njega obožavamo! On je naš bog! -
plačno zajeca mama Diplej, - Vi ste jedna mala lažljivica, prokleti da
ste!
- Prokleta si ti, idiotkinjo! Misliš da mi otmeš brata?! E, neće
moći! Ne, ne i ne! - histerično uzviknu Šarlota, - Neće se mom bratu
ljudi smejati zbog tebe, glupačo!
Eleonora više nije mogla da izdrži.
Poče histerično da plače.
Jecala je kao uvređena devojčica.
Elizabeta je zagrli i poče da je teši.
- Seko, seko, smiri se, biće sve u redu.
- Šta ti plačeš, cmizdro? Bolje da nađeš nekog mladoženju,
nego što zavodiš onoga koji nikada neće biti tvoj. Nikad! Zapamti,
nikad! - prodra se Šarlota.
- Ha-ha! Ženske ludorije! Ha-ha! Šta vam je večeras, slatke
moje lepotice? - zasmeja se otac Diplej punih usta, večera mu je
neobično prijala.
- Pa ti se smeješ?! Zar ne vidiš šta nam ova radi? - upita
mama Diplej.
- Ha-ha! Pa šta da radim? Ha-ha! Tako ste smešne! Ha-ha!
Bogami, gospodine, da se tolike žene otimaju o mene... Ha-ha!
- Prestani, oče! - ljutito reče Eleonora.
- Zašto?! Zaista je zabavno! Svađate se kao da nikakvih
drugih problema nemate. Pa dobro, Šarlota, recite nam kako je,
dakle, bilo na trgu?
- Sjajno! Narod je pljeskao i vikao: “Živela Republika!“, “Živeo
Robespjer!“, “Živeo Nepotkupljivi!“
- A on? - upita otac.
- On?! On se samo smeje. Psuje i viče.
- Šta viče?
- Viče: “U revoluciji pobeđuje onaj koji je veći lupež!“ I još viče:
“Bolje biti ubogi ribar, nego upravljati ljudima!“ A na kraju, pre nego
što su ga giljotinirali, doviknuo je: “Dajem svojim neprijateljima rok
od tri meseca. Moja krvava senka će ih progoniti. Uzalud će oni
čeznuti za giljotinom, kad narod bude vukao njihovo razbucano telo
niz ulice.“
Robespjer se strese.
Poče da trepće očima.
Ubrzano.
- Strašno! A narod?
- Narod se smeje i zabavlja.

53
 Robepjer poče još jače da se trese.
- Prestanite više sa tim glupim pričama! Zar ne vidite da je
gospodinu loše?! - reče mama Diplej namršteno gledajući u Šarlotu i
muža.
- Muka je njemu od tebe i tvog prostakluka, preklapačo. Na
tebe je onaj krmak mislio kad nas je onako svirepo uvredio, - reče
Šarlota.
- Na mene?! Šta pričate?! - zajapuri se mama Diplej.
- Istinu! I samo istinu! Uvredio je mog brata zbog tvoje
jezičine, idiotkinjo! Ali neka, zato je i platio glavom! Tako mu i treba!
Bato, dozvoli mi, molim te, da odsečem onom lajavcu i jezik. Za
uspomenu. Da imam taj podli jezik!
- Fuj! Šarlota! Kako možeš tako gnusno da pričaš? - reče
Moris s gađenjem.
- Zašto?! Pa, rekli smo, da neprijatelje naroda ne treba
štedeti? Je li tako, bato?! - upita Šarlota.
- Da... ovaj... ja... - zbunjeno odgovori Robespjer.
- Moramo se obračunati sa svima koji napadnu mog brata.
Makar to bio i veliki Danton. Nije on veći od mog bate! Revolucija je
nemilosrdna. Ona ne trpi kolebanje, - odlučno reče Šarlota.
- Tako je! Sad si ona prava! - oduševljeno reče Moris.
- To reci svojoj blentavoj majci, koja, umesto da me sluša,
upropaštava mog brata kao...
- Ja... ja... ja da uprop... Bože... O, Bože, kakva podlost! Vi...
Vi... Vi ste jedna... jedna... zla žena!... - uzbuđeno prekide mama
Diplej Šarlotu.
- Ja?! Ja - zla žena?! Pokazaću ti ja, idiotkinjo! I tebi ću
iščupati taj lajavi jezik!
- Šarlota! - uzviknu Viktorija.
- Umesto da pomogneš mom bratu u istorijskoj misiji, ti ga
ismevaš. Učiš ga glupostima, da mu se svi smeju.
- Ja?!
- Da, ti! Dosadna malograđanko! Prazna vrećo! Zatupljuješ ga
glupostima! Namerno tupiš revolucionarnu oštricu!
- Ja?! A šta ja to, po Vama, radim?
- Sve što radiš je naopako i pogrešno! Sve! Ismevaš mog...
- Ne... ne... ne... - zavapi mama Diplej, - Ja bih za njega
umrla! Ja ga obožavam!
- Lažeš! Ti se namerno ismevaš nad njim! Ceo Pariz bruji o toj
prokletoj pomorandži...
- Kakvoj pomorandži? - upita drvodelja Diplej u čudu.

54
 - Kakvoj? Zar vi ne znate? E, sad ćete svi da vidite. Dok ti u
radnji obrađuješ drvo, pogledaj šta ova torokuša radi, - reče Šarlota,
ustade, priđe činiji za voće, uze jednu pomorandžu i stavi je na sto
pred brata.
- ’Ajde, pokaži svima šta znaš! - reče Šarlota i stade nasuprot
bratu, s druge strane stola.
Robespjer je pogleda čudno.
Zašto ga proverava?
Onda krišom pogleda u mam-Diplej.
Potom ponovo u Šarlotu.
- ’Ajde, pokaži šta znaš! - povisi glas Šarlota.
Robespjer se zbuni.
Tresao se kao prut.
Pogleda u mama-Diplej.
- Šta gledaš u nju?! Pokaži, kad ti kažem! - vrisnu
izbezumljeno Šarlota.
Robespjer uze pomorandžu.
Jednom rukom.
U početku malo trapavo, drhtavom rukom, a onda sve bolje i
bolje.
Dok je celu ne oguli.
Šarlota poče da tapše.
- Bravo! Bravo! Pravi pajac! Dvorska luda! Ali, izvinite, imao je
tremu! Daj da ponovimo!
Skoči do činije i donese drugu pomorandžu.
- ’Ajde ovu!
Robespjer pogleda u pomorandžu.
Mamila ga je.
Voleo je ovu svoju veštinu.
Uzbuđivala ga je.
I odmarala.
Sad će ponovo.
Uze je.
I u nekoliko pokreta, jednom rukom, ne koristeći drugu, brzo
oguli pomorandžu.
Šarlota besno zapljeska.
- Bravo! Bravo! To Parižani vole! Mogli bismo to na trgu da
izvedemo! Da se svi smeju! Ha! Zar ne, divljakušo?! To je tvoje
podlo maslo!
- Gospođice... vodite računa... - uplakano poče da viče mama
Diplej, obrukana pred svima.

55
 - Ja da vodim računa, prakljačo?! Ti da meni pretiš?! Platićeš
mi to! - povika izbezumljeno Šarlota i poče, gurajući sto prema
mam-Diplej, nekontrolisano da maše rukama.
- A-a-ah! - kriknu mama Diplej i uhvati se za nos.
Mama-Diplej, zakačenoj po nosu suludim Šarlotinim
mlataranjem rukama, poteče krv.
- Krv! - piskavim glasom vrisnu Robespjer, videći kako sitne
kapi krvi padoše na njegovu belu čipkanu maramicu, i naglo pade u
nesvest.
Kad se osvestio, sedeo je i dalje na stolici.
Svi behu oko njega.
Eleonora je, uplakana, ridala.
Nije mogla da izdrži ovolika uzbuđenja.
Robespjer naglo ustade sa stolice.
Popravi žabo.
Ispravi se.
Ukruti.
I bez pozdrava, izađe u noć.
Svi su preneraženo ćutali.
Mećava se pojačavala.
On je koračao kao u magnovenju.
Nije osećao hladnoću.
Nije osećao ništa.
Misli mu behu uzavrele.
Još jednu ovakvu svađu neće preživeti.
Ne.
To više niko ne može da izdrži.
Krv ga je plašila.
Oduvek.
Nije voleo da vidi krv.
Zašto baš danas?
Kad je onog podlaca likvidirao.
Kakav je to znak?
Morao je da proveri.
Danas je bio njegov dan.
Ostao je sam.
Napokon.
Jedini.
Ispravni.
Večni.
Sva slava će pripasti samo njemu.

56
I nikome više.
On će stvoriti novo doba.
Jer on je novi čovek.
Rusoov čovek.
Seti se svog tajnog puta.
Čeznuo je godinama da ga upozna.
Svog idola.
Drhtao je od strahopoštovanja.
Poljubio mu je ruku.
Ruku koja je napisala “Emila“.
I sad osećao miris te ruke.
Slušao je učitelja.
Upijao.
Svaku reč.
O dobroti čoveka.
O prirodnom stanju.
O izopačenosti društva.
Koju su postavili neprijatelji naroda.
Učitelj je potvrdio njegovu nameru.
Revolucija je mogla da počne.
Odmah.
Otkrio je novi svet.
Svet potlačenih i ugnjetenih.
Ona ruka, koju je poljubio, je ruka - sveca!
Ta ruka je ubila i samog učitelja.
Voljeno biće.
Uzor.
Plakao je neutešno.
Plakao je za prošlim vremenima.
Kad su živeli pravi ljudi.
Danas više nije imao kud.
Ispred njega je novo doba.
Kome verno služi.
Oseti nečiju ruku na ramenu.
Trže se.
Eleonora mu se smeškala.
Šta ona hoće u ovoj mećavi?
Njihova ljubav je zabranjena.
Nemoguća.
Grešna.
Jer njega čeka - misija!

57
Oseti kako mu stavlja kaput.
Brinula je za njega.
Volela ga.
Svim svojim bićem.
Ali on je morao da voli samo sebe.
I svoju uzvišenu misiju.
Steže joj ruku.
I pođe dalje.
Morao je nju večeras da vidi.
Staricu Katarinu Teof.
Pope se na treći sprat neugledne kuće.
Skromna sobica pretvorena u hram.
Oltar okićen poljskim cvećem.
Svuda gore sveće.
I njegove slike okačene.
Bela odeća obavijala je krhko staričino telo.
Glava joj beše skoro prozirna.
Zbog mrtvačkog bledila.
Seda kosa masna i raspuštena.
Izgledala je poput aveti.
U sobici je vonjalo.
Pored starice je stajala prosvetiteljka.
Mlada, lepa devojka, zavijena u bele velove.
Seansa beše u toku.
Starica je tvrdila da je ona imala da rodi malog Hrista.
Koga bi nosio jedan anđeo.
Anđeo bi došao na zemlju da donese mir.
I da usreći sve narode.
Učenici su klečali pred staricom.
Svečani obred.
Primanje u sektu.
Starica je zvala anđela.
Vrata se naglo otvoriše.
I uđe - on.
Robespjer.
Sledbenici zanemeše.
Bogomoljka se prekrsti.
Sedam puta.
Prorok je došao.
Iznenada.
Nepozvan.

58
Starica se u obredu pretvarala u devojku.
Ali večeras odustade od predstave.
Njegova pojava je bila dovoljna.
On lično je bio tu.
Retko je navraćao.
A večeras ga je sam Bog poslao.
Učenici su bili u transu.
Primali su sedam obrednih poljubaca.
U oba oka.
U oba obraza.
U usta.
U čelo.
I u levo uho.
Jer je bilo iznad srca.
Učenici se zahvališe jednim poljupcem u staričinu bradu.
Robespjer oseti toplinu.
Svuda njegove slike.
Ljudi kleče pred svecem.
Mole se.
Starica je na grudima imala medaljon.
Sa njegovom slikom.
Obuze ga vrtoglavica.
Kao omamljujuće pijanstvo.
Hodao je kao u snu.
Ruke mu behu čiste.
Potpuno čiste.
Prečiste.
On je mesija.
Proviđenje.
Najviše biće.
Besmrtnik.
Prvosveštenik.
Priđe starici.
Kleče.
Gledao je u nju.
Čuo je daleku zvonjavu.
Zvono bez jezika-klatna je zvonilo.
Nemo.
Zvalo ga.
Zvono je slavilo novi dan.
Rođenje.

59
 Ponovno.
Vide bakrorez.
Božje oko i slika Hristova.
Iznad, u oblacima, lebdeo je pelikan.
Imao je raskrvavljene grudi.
Svojim kljunom delio je krv na dar.
Zagrli staricu oko struka.
“Ti si božji izabranik!“
Učenici se pokloniše.
Glavom udariše o pod.
Pelikan polete.
Oko trepnu.
Kao da namignu.
Šeretski.
Iz raskrvavljenog kljuna krv poče da kaplje.
Starica ga prigrli.
Vide na devojačkom velu krv.
Zaljulja se.
Izgubila je nevinost.
I pade u nesvest.
Starica ga lagano spusti na pod.
A prosvetiteljka mu obrisa belu penu na usnama.
I onda ga strastveno poljubi.
U usta.
Bila je prva.
I poslednja.

III
9. aprila 1794. godine, uveče, dok je mama Diplej lagano
postavljala sto za večeru, ušunjao se u kuću neprimetno, kao da
zna put, Jozef Fuše i krenuo, vođen svojim nepogrešivim njuhom,
na sprat. Nije imao drugog izbora. Morao je da ode do Njega.
Videvši da je njegov prijatelj Danton giljotiniran i da je apsolutni
gospodar, najviše biće Republike postao njegov nesuđeni šurak,

60
Maksimilijan Robespjer, Fuše je rešio, onjušivši ustreptali pariski
vazduh, da bez odlaganja poseti lovca.
- Moram da vidim šta smera, - pomisli Fuše, shvativši da mu
preti smrtna opasnost.
Vremena za otezanje nije bilo. Jer lovac, zahvaćen
pobedničkim zanosom, može, videći da još ima preživelih, da naredi
ubrzani odstrel. Bez tragova. Nemilosrdno. Kao što je do sada sve
isplanirano uradio. Zato ga mora iznenaditi. Preduhitriti.
- Posetiću ga u njegovoj sobici! - odluči lionski krvnik, svestan
da se izlaže neposrednoj opasnosti. Ali, nije imao kud. Morao je da
krene u susret problemu. Da zahvati problem u korenu, da ga
sagleda sa svih strana i da, usput, pripremi adekvatnu odbranu.
Situacija je bila kranje napeta. Posle likvidacije najbližeg
saborca Dantona, koji je giljotiniran javno pred razdraganom ruljom,
kao i eliminisanja svih starih, prekaljenih revolucionara, Robespjer
će, videvši da je on još uvek u životu, narediti da ga uklone.
Naravno, to će uraditi s posebnim zadovoljstvom, da bi se osvetio
za sestru Šarlotu. To je bilo van svake sumnje. Njegova taština i
sujeta nikada nisu mogle da zaborave nanesenu uvredu. Sad će
iskoristiti priliku da se osveti. Zvanične razloge nije trebalo da traži.
Tribunal je samo sprovodio njegove naredbe. A nezadovoljnoj rulji je
neprekidno trebalo zabave. Krivaca koji će biti osuđeni kao narodni
neprijatelji.
- Moram ga preduhitriti! Samo da dobijem u vremenu!
Penjući se kradom uz stepenice, znao je da nema šta da
izgubi. Igra na samo jednu kartu. Pobedničku. Ako pogreši... Smrtna
kazna bi ga i ovako stigla. Oproštaja nema. Zato mora biti
koncentrisan. Pažljiv. Ni hrabar, ni podao. Kako bi lovca uvukao u
igru. Neosetno. I u mrežu koju je počeo da mu plete. Treba mu
samo vremena da je zavši. Jer, ipak, bez obzira na sve, postojala je
nada. Uvideo je još one noći kad je prispeo u Pariz, a naročito
tokom proteklog dana. Razgovarao je sa mnogim poslanicima
Konventa i osetio njihov ogroman strah. Svi su živeli u neizvesnosti.
Mnogi nisu noćivali kod kuće. Porodice su im bile u panici. Više niko
nije bio siguran u vlastiti život. Ako je Danton smaknut, ostali se nisu
mogli nadati ničemu dobrom. Fuše je, zatečen pogibijom svog
prijatelja i zaštitnika, zaprepašćen, shvatio da je neizmerni strah
poslanika moguće rešenje problema odbrane. Potrebno je samo taj
strah uvećati. A to bar njemu neće biti teško da uradi. Panika će
zahvatiti sve poslanike, a onda, kad budu tako sužene svesti, moći
će da ih pridobije. Oni su željni života, preziru asketsku isključivost i

61
posvećenost, shvataju da je Robespjer prepreka koja se mora
ukloniti. Mora. Tu više nije bilo nikakve dileme. Što pre, to bolje. Za
sve.
Krišom se šunjao uz stepenice, pognute glave, pogrbljen,
okrećući se i bacajući pogled u stranu, pazeći da ga neko ne vidi,
kao jutros, kada je u džepove poslanika neprimetno spuštao
ceduljice na kojima je pisalo: “Ti si sledeći!“
Dođe do samih vrata i tiho pokuca. Sačeka trenutak i onda,
pošto se iz sobice ništa nije čulo, nakašlja se i naglo uđe.
Robespjer je sedeo za toaletnim stočićem i popravljao
jutrošnju šminku, praveći neverovatne grimase. Fuše se iznenadi.
Ali se još više iznenadi Robespjer. Zapanji ga tolika drskost. Sve je
očekivao, samo ne ovakvog gosta.
- Zar je ovaj ljigavi podlac još uvek živ? - zabrinuto se upita
Robespjer, pogledavši s prezirom u nezvanog uljeza.
Fuše oseti taj prezir. Skupi se još više. Brzo se okrete, zatvori
vrata, prevrte očima, pomoli se i duboko uzdahnu. Onda se polako
okrete i smejuljeći se, dok je neprestano trljao ruke, tiho reče:
- Dragi moj, mili Maksimilijane, spasitelju naš, dozvoli mi da
uzmem tu slobodu da ti se obratim. Ja sam došao...
- Da, vidim da si došao. Šta hoćeš? - osorno upita Robespjer,
uvređen što ga je baš ovaj gad zatekao u njegovom najdražem
trenutku.
- Ja sam došao, - nastavi Fuše, kezeći se i lomeći se u struku,
- da se posavetujem sa tobom.
- Da se posavetuješ?! Svašta! - uzviknu Robespjer, ne
mogavši da prikrije iznenađenje. Kakve li drskosti. Prekide
šminkanje i nervozno poče da lupka nogom. - Kako ja da te
posavetujem?
- Zapravo, ne samo da me posavetuješ, već i da me zaštitiš.
- Da te zaštitim?! Da te zaštitim?! - uzviknu Robespjer, sav u
čudu.
- Da. Zamolio bih te, kao mog velikog prijatelja, da me zaštitiš,
- mirno reče Fuše, zadovoljan što je lovca iznenadio.
- Od koga da te zaštitim? - prezrivo upita Robespjer, praveći
se da nije čuo ono “velikog prijatelja“.
- Od Tribunala, - odgovori Fuše.
- Od Tribunala?! Ne razumem! Kako mogu ja da te zaštitim od
Tribunala?
- Možeš ako hoćeš, - reče Fuše i sramežljivo spusti pogled.

62
 - Ako hoću! Ako hoću! - planu Robespjer i ljutito baci šminku.
Gadio mu se ovaj nikogović. Znao je da se prenemaže. Podlac. Nije
mogao da veruje da ovako nemoralni ljudi postoje. - Šta to znači
ako hoću? Šta? Tribunal sudi na osnovu dokaza. Šta ja tu mogu?
- Znači ja sam optužen?
- Ne znam. Otkud ti sad to?
- Pa, rekao si da Tribunal sudi...
- Rekao sam, čoveče, kako radi Tribunal. A da li si ti kriv ili ne,
ja to ne znam.
- Ali, rekao si da Tribunal sudi...
- Sudi, sudi! - nervozno upade Robespjer. - Tribunal je
osnovan da sudi. To mu je posao. O tome govorim.
- Tribunal je mene pozvao.
- Pa?
- Ali ja ne znam zašto me je pozvao.
- Ne znam ni ja.
- Ali ti kažeš da će da mi sude.
- Ja?! Jesi li ti lud?! - planu Robespjer. - Zar ti ne shvataš šta ti
ja pričam?
- Ne, - odgovori Fuše.
- Nisi ti baš toliko glup da ne shvataš. Ja sam rekao da
Tribunal kao revolucionarno telo mora da sudi. Zadružen je da brani
pravdu, razumeš? O tome govorim. A nisam ni znao da su tebe
pozvali.
- Jesu.
- Nisam znao, čoveče! Sad to čujem.
- Znači, ipak će da mi sude?
Robespjer ga pogleda u čudu.
- Mislim, oni su me pozvali, a ti ćeš da me zaštitiš? - ispravi se
Fuše.
- Kako da te zaštitim?
- Da me zaštitiš od lažnih optužbi.
- Otkud ti sad to? Tribunal sudi po pravdi...
- Znam. Zato sam i došao. Za svaki slučaj. Da mi pomogneš.
Vidim, svašta se događa, pa...
- Šta se događa? - hladno upita Robespjer i netremice se
zagleda u lionskog krvnika.
- Pa, kako da kažem, vidim da ima mnogo neprijatelja
naroda...
- Ima.
- Pa, ovaj, vidiš, bojim se, ima podlih ljudi...

63
 - Ima, mnogo.
- Da, ovaj, i, kažem, plaše me ti podli ljudi...
- Plaše i mene. Mnogo me plaše.
- Ovaj, da, i bojim se da me neki podlac, ljubomoran na moju
odanost Revoluciji, ne okleveće...
- Zašto bi te oklevetao?
- Pa, šta ja znam! Svakakvog sveta ima. Revolucija ima
mnogo neprijatelja naroda.
- Ima. Ali mi ćemo ih se rešiti.
- Znam. Zato mi je potrebna tvoja pomoć.
- Moja?! Zašto?! Šta ja tu mogu?!
- Ti si najpopularniji čovek Revolucije. Narod samo tebe voli.
Narod samo tebi veruje. Ti si naš apostol. Ovaploćenje morala.
Čistunac. Bez tebe bi Revolucija sigurno propala...
- Znam.
- Revolucija nije završena...
- Nije.
- Mnogi hoće da prigrabe njene tekovine...
- Mnogi.
- I da zaustave revolucionarna kretanja...
- Neće moći.
- Mnogima ti smetaš...
- Smetam.
- Ti si jedini koji narodu može doneti svetlu budućnost.
- Jedini.
- Mnogi bi hteli da te vide na giljotini, da bi zaustavili
Revoluciju...
- Znam.
- Ali ti moraš da istraješ...
- Moram.
- Ne smeš da dozvoliš da te slome...
- Nikad.
- Moraš izdržati. Zbog naroda. Zbog budućnosti.
- Moram, - stisnutih zuba reče Robespjer.
- Ljudi su pokvareni. Zli. Samo njuše krv...
- Ljudi se ne rađaju zli. Oni su prirodno dobri, ali ih društvo čini
pokvarenim. Naš zadatak je da promenimo zločinačko okruženje.
Tada će ljudi, svesni da ih niko ne ugrožava, večno ostati u svom
prirodnom stanju. To je zadatak Revolucije.
- Revolucija to nije promenila...

64
 - Nije, naravno. Nismo imali vremena. Strani i domaći
neprijatelji svih boja, protivnici narodnog suvereniteta, udružili su se
protiv Revolucije. Ne može Revolucija, okružena tolikom mržnjom,
preko noći da promeni ljude. Ne može se ljudska priroda, naučena
na ropska poniženja i nepravde, odjednom osloboditi. Potrebno je
neko vreme da narod shvati da je Revolucija njegovo prirodno
stanje i da nema stajanja.
- Ljudi su stoka. Krdo. Nikad to neće shvatiti...
- Hoće, hoće.
- Ne znam, možda. Ljudi misle samo na svoj stomak...
- Znam, ali ljudi hoće da budu srećni.
- Hoće.
- Ali ne znaju kako da stignu do sreće.
- Ne znaju.
- E tu je zadatak revolucionarne manjine da vodi narod ka
sreći. Zato moraju biti kažnjeni svi oni koji se ne pridržavaju
revolucionarnog morala. Makar to bio i ja!
- Ti?! Nemoguće! Kad bi ti bio kažnjen, svi mi ostali bi trebalo
da izvršimo samoubistvo...
- A nećete? - cinično se smešeći upita Robespjer.
- Pa... ne... ovaj... - zbuni se Fuše, iznenađen pitanjem, - Ti
moraš da nas vodiš. I da kažnjavaš sve one koji te ne slede.
- Tako je! To je moj jedini zadatak. Istorijski. I ja ću ga, uprkos
svemu, izvršiti.
- Znam. Zato sam i došao.
- Zašto?
- Da ti pomognem!
- Meni?! Ti meni da pomogneš?! Svašta! Zar nisi rekao da je
tebi treba da pomognem? - upita Robespjer začuđeno.
- Treba.
- Pa?
- Pa, ništa. Vrlo jednostavno. Ti treba da pomogneš meni, da
bih ja pomogao tebi.
- Ha-ha! Sjajno! Kakav si ti podlac! Molim te, budi konkretan.
- Pa, evo, - reče Fuše i napravi malu stanku.
Bio je zadovoljan.
Primorao je lovca da prihvati igru.
Sada treba biti pažljiv.
- Vidi, ti mene zaštiti pred Tribunalom...
- Opet on. Rekoh ti da ne mogu. Tribunal donosi samostalno
odluke i ja...

65
 - Znam. - prekide ga Fuše. - Znam. Ti samo prati da odluka
bude pravedna. A ja ću tebe zaštiti od zavere.
- Od zavere?! Kakve zavere? - povišenim glasom upita
Robespjer.
- Zavere. Prave zavere.
- Kakve, bedniče, zavere?
- Ha, kakve! Prave. Svima je dojadilo ovakvo stanje. Treba
sprečiti...
- Ej, magarče, nemoj da vrdaš! Imaš li ti nešto konkretno?
- Imam.
- Šta?
- Postoji zavera.
- Zavera, pa zavera! Šta si navalio sa zaverom. Znam da
mnogi smišljaju zavere. Ali, pitam te otvoreno, imaš li ti dokaze?
- Imam.
- Imaš?! Bravo! To je već nešto! Slušam!
- Pa, ovaj, znaš, moram... - poče Fuše da oteže.
- Nemoj da petljaš, ljigavče! Reci šta imaš!
- Ne mogu.
- Zašto?
- Pa, ja ne znam, ovaj, mene je Tribunal pozvao, ja, ovaj...
- Dobro, dobro! - prekide Robespjer ovog mekušca. Stomak
mu se okrenuo od tog prevrtljivog zapomaganja. Međutim, osećao
je da ovaj nešto zna. - Videću šta Tribunal hoće u tvom slučaju. A
sad reci. Slušam.
- Dobro, - zadovoljno mljacnu jezikom Fuše.
Lovac se ustremio na plen. Zamke su postavljene.
- Ti si im postao smetnja. Oni ne mogu da ostvare svoje
interese. Teror ih je zaplašio i hoće da te likvidiraju...
- Ko? - uspaničeno upita Robespjer, snažno stežući usne.
- ... Ne mogu više da žive u strahu...
- Ko?
- ... Oni su se obogatili i hoće da te se reše...
- Ko, budalo?! - zavapi Robespjer, iznerviran ovim podlim,
namernim otezanjem.
- Oni.
- Ko to oni, gade?!
- Buržoazija!
- Tako znači! - otežući reče Robespjer. Potvrdile su se
njegove sumnje. Ovaj podlac sve zna. Nešto spremaju. Ne bi ovaj
nitkov sa svojim šiljatim nosem tako hrabro ušao kod njega. Nešto

66
tu smrdi. Mora biti obazriv. Pažljivo će od ovog ljigavca sve da
izvuče. A posle će narediti da ga giljotiniraju. Nešto se kuva. Samo
šta?
- Tako znači! Njima Revolucija više ne treba. Ubili smo kralja,
srušili plemstvo, opljačkali sveštenstvo i oni sada mogu dalje da se
bogate. Ja im smetam! Ha! Misle mene da zastraše! Ha! Varaju se
svi oni! Svi! Ne znaju da sam ja spreman na sve. Na sve!
Stisnu male ruke, podiže se i poče da nervozno šeta po
sobici.
Fuše je mirno stajao.
Malo pognut.
Beše neizmerno zadovoljan.
Lovac je zagrizao.
- Ne dam vlast! Ne dam vlast! Ne dam!
Robespjer beše van sebe.
Pomisao da mu neko može preuzeti vlast izbezumila ga je.
Nije hteo slavu da deli.
Sve je hteo sam.
- Zašto smo počinjali Revoluciju? Zašto? Zašto smo tolike
neprijatelje narodne većine ubili? Nismo se mi borili da bi se drugi
bogatili! Hoće narodnu vlast da uzmu! Hoće narod ponovo da
porobe! Hoće vlast da mi uzmu! Šta je onda cilj naše borbe? Šta?!
Fuše je ćutao.
Gledao je u stočić za šminkanje.
- Šta je cilj naše borbe? - upita ponovo Robespjer.
- Cilj naše borbe je da pobedimo!
- Ko da pobedi?
- Revolucija, - odgovori Fuše, čudeći se i sam spremnosti
odgovora.
- Ne lupetaj gluposti! Cilj naše borbe je novo društvo. Društvo
u kome će vladati sloboda, jednakost i bratstvo. Zbog toga smo
podigli narod. Naš zadatak je da narod usrećimo. I ja to radim. Ja ću
doneti našem narodu sreću. Ja sam garant njegove slobode.
- Narodu ne treba sloboda. Narod hoće da jede. Da napuni
stomak.
- Ako bude slobodan, onda će moći da bira šta će da jede.
- Ako bude slobodan da bira, biće nesrećan, - reče Fuše, -
Narodu treba oduzeti slobodu izbora.
- Narodu će prosvećena manjina doneti spokojstvo i miran
život. Ja sam zaštitnik nemoćnog čovečanstva! Ja ću osloboditi
ljude patnji! - uzviknu Robespjer.

67
 - Ljude ćeš osloboditi patnji ako im oduzmeš slobodu.
- Nije tačno. Narod teži slobodi, - reče Robespjer.
- Ne. Pogrešno. Slobodi teži elita. Narod voli ropstvo. Narodu
ne treba sloboda. Treba mu pun stomak.
- Ako bude slobodan, moći će da uživa u jelu. Između slobode
i ropstva, narod uvek bira slobodu.
- Između Korneja i masne pečene kobasice, narod uvek bira
kobasicu. Korneja, uglavnom, niko ne čita, jer svi vole dobro da
pojedu.
- Nije tačno, - reče Robespjer, - U ropstvu nikakva hrana ne
prija. Narod teži jednakosti u sreći i sitosti. Bratstvo je prirodno
stanje čovečanstva. Svi će ljudi biti braća. Svako će se o svakom u
zajednici brinuti. A ja ću se brinuti o zajednici. O zajednici bratskih
naroda. Svetska Revolucija je pred nama.
- Samo su svi robovi jednaki, - reče Fuše.
- Pogrešno. Svaki čovek se rađa slobodan. I takav mora da
ostane. Zato se svaki narod bori za slobodu. A ja, narodni vođa,
kome je narod svoju volju poverio, imam misiju da narod povedem u
obećanu zemlju. Kao što je Mojsije izveo izrailjski narod iz
egipatskog ropstva.
- Ali izrailjski narod nije verno sledio Mojsija, - reče Fuše.
- Kako nije?
- Nije. Narod je nevoljno pristao da prati Mojsija.
- To nije tačno! - planu Robespjer.
- To je sasvim tačno. I ti dobro znaš da je tačno. Mojsije je
morao da kupuje narodnu volju.
- Kako da kupuje?
- Čudima! Pravio je čuda da bi se dodvorio narodu. Čak je
morao u kritičnom trenutku, u pustinji, kad je narod razočaran hteo
da se vrati u egipatsko ropstvo, da ga zavara čudima.
- To su bili trenuci narodne slabosti. To je normalno. I sve je
brzo prošlo, - reče Robespjer.
- Vraga brzo. Da Mojsije nije pretvorio pustinjski kamen u hleb
i njime nahranio narod, on bi se vratio u egipatsko ropstvo.
- Narod se nikad ne bi vratio u egipatsko ropstvo.
- Bi, bi. Vratio bi se. I to je, za mene, normalno. Između
sigurne izvesnosti u ropstvu i nesigurnosti i neizvesnosti slobode,
svaki narod bira sigurnost i izvesnost. Dakle, ropstvo.
- Zašto?
- Zato što narod ne voli da se muči. Voli da uživa. Jer život
traje kratko, - odgovori Fuše.

68
 - Svašta! Gluposti! Šta to pričaš?!
- Istinu.
- To nije istina.
- Jeste. To je surova istina. Narod više voli pun stomak nego
revolucionarnu borbu za slobodu.
- A zašto je onda naš narod izvršio Revoluciju?! - upita
Robespjer sevajući očima.
- Nije narod izvršio Revoluciju.
- Nego ko?
- Revoluciju su izvršili revolucionari! - mirno odgovori Fuše.
Nije voleo velike misli, ali je večeras bio u formi.
- Ha! Svašta! Revolucionari?! Zar narod nije učestvovao u
Revoluciji?
- Jeste, naravno. Ali je radio ono što su revolucionari hteli.

- A šta su to hteli revolucionari?

- Revolucionari su hteli - Revoluciju!
- O! Genijalna misao! Ne vrdaj! Govori otvoreno! Šta su hteli
revolucionari?
- Revoluciju! - odgovori Fuše, namerno prkoseći, uveren da
se igra dobro razvija.
- Zašto? - upita Robespjer.
- Zbog sebe.
- Zbog sebe?! Ne razumem! Zašto zbog sebe?!
- Zato što svako traži svoj interes.
- Interes?! Ha! Interesantno! A koji je, moliću lepo, interes
revolucionara? Bogatstvo?
- Ne, ne mora da bude interes samo materijalni...
- Nego?
- Pa, vidiš, mogu interesi da budu i drugi...
- Koji drugi?
- Drugi... neki... šta ja znam... - neodlučno odgovori Fuše.
- Kao, na primer? - znatiželjan je bio Robespjer.
- Pa, ne znam, recimo, neko voli da se lepo oblači i da...
- Ha-ha! Ha-ha! - usiljeno se nasmeja Robespjer. - Ha-ha!
Krasno! Neko postaje revolucionar zato što voli lepo da se olbači?!
Ha-ha! Svašta! Znaš li ti bedniče, šta pričaš?
- Znam.
- Znaš?! I dalje tvrdiš da neko postaje revolucionar da bi se
lepo oblačio?
- Pa, recimo, između ostalog.

69
 - Ha-ha! Ti si stvarno neuhvatljiv. Podlac! Ha-ha! A zašto se
revolucionari lepo ne oblače i bez Revolucije?
- Zato što ih onda niko ne bi video, - mirno odgovori Fuše.
- Zašto ih niko ne bi video?
- Zato što ne bi imali ogledalo u kome bi se večno ogledali.
- Ne razumem, - reče Robespjer, pocrvenevši.
- Pa, ne bi imali javnost. Ne bi imali moć. A bez moći ne bi bili
niko i ništa. Ma kako lepo bili obučeni, niko ih ne bi primećivao.
Ostali bi potpuno zaboravljeni.
- I zato postaju revolucionari? - jetko upita Robespjer, uvređen
i razljućen.
- Da. Zato.
- Zbog sebe?
- Da. Zbog sebe.
- A kako to narod ne vidi?
- Vidi, - odgovori Fuše.
- Vidi?! Ha! Pa zašto onda slede te skorojeviće koji vole lepo
da se oblače? - upita Robespjer, cinično se nasmeja i steže tanke
usne.
- Zato što ima interes.
- Kakav sad interes?
- Narod ima interes da ponovo sledi druge revolucionare od
kojih može imati još veći interes.
- Ha-ha! Bravo! Pa ti si stvarno nemoguć, - reče Robespjer.
- Moguć ili nemoguć, takva je istorija.
- A šta će ti drugi doneti narodu? Slobodu?
- Ne.
- Jednakost?
- Ne.
- Bratstvo?
- Ne.
- Pa, šta, čoveče, oni donose? - srdito upita Robespjer.
- Interes, - suvo odgovori Fuše.
- Kakav interes?
- Onaj koji narodu nisu uspeli da ostvare oni prvi.
- I zato dolazi do revolucija?
- Da.
- Znači, narod ostaje večito u ropstvu?
- Da.
- Napretka nema?
- Nema.

70
 - A šta se onda menja?
- Menjaju se samo revolucionari.
- Kako?
- Revolucijom. Jedni smenjuju druge.
- I tako stalno?
- Stalno.
- I dokle će to da traje?
- Dok civilizacija ne propadne.
- Zašto?
- Zato što revolucionari vole samo sebe.
- I nikog više?
- Nikog.
- A narod?
- Narod je sredstvo.
- Stvarno imaš originalan pogled na istoriju, - reče Robespjer i
poče nervozno da steže pesnicu. Nije očekivao ovakav razgovor.
Delovao je iskreno, ali je osećao da mu ovaj nitkov nešto sprema. -
A možeš li mi objasniti šta je za tebe narodni interes?
- Interes naroda je da ima svakoga dana da jede, - odgovori
Fuše.
- Pečenu kobasicu?
- Pa, ako je moguće, pečenu kobasicu.
- Masnu?
- Masnu.
- I to je za tebe narodni interes?
- To, i još nešto, - reče Fuše.
- Šta?
- Da dobije tu pečenu kobasicu.
- Misliš da ne mora da radi?
- Ne, da ne mora da se muči. Zato je narod i sledio Mojsija.
On ih je čudima hranio. Ko to ne može, ne može upravljati narodom.
- A ideali? - upita Robespjer.
- Ne postoje.
- Ni kod revolucionara?
- Kod njih uopšte. Sve što rade, čine iz sopstvenog interesa.
- A zašto si ti onda prišao revolucionarima? - upita Robespjer i
stade ispred Fušea. Gledao ga je direktno u oči. - Koji je tvoj
interes?
- Moj interes je da budem na strani narodnog interesa! -
odgovori Fuše i skrete pogled.

71
 - Ljigavac si ti! Podlac! Okrećeš se kako vetar duva. Povijaš
se pred svakim jačim od tebe.
- Treba biti mudar.
- Mudar?! Šta je za tebe mudrost?
- Mudrost je ne suprotstaviti se jačem, - reče Fuše.
- Bolje da te slomi jači, nego ceo život da budeš niko. Krpa.
Čovek mora biti uspravan. Gord. Mora imati smisao.
- Ja imam smisao.
- Koji?
- Da uvek budem na strani jačeg.
- Bravo! Iskren si. I ne stidiš se?
- Ne. Zašto bih se stideo?
- Nije te sramota?
- Ne.
- Ne grize te savest?
- Ne.
- Možeš mirno da spavaš?
- Mogu.
- Ti si onda srećnik. Večno ćeš živeti. Drugi ljudi mogu da ti
zavide, ali ja te prezirem.
- Znam.
- I zato si došao?
- Da.
- Zato što sam ja jači? - upita Robespjer i poče da se diže i
spušta na prstima.
- Da.
- Bravo! Bar si sad iskren.
- Ja sam uvek iskren, - odgovori Fuše.
- Uvek?! Ne laži! Ti si prokleti podlac koji nešto pokvareno
smišlja. Uvukao si se u naše redove do prve prilike. Sada njušiš
neku novu priliku, je li?
- Čovek mora uvek biti oprezan, - reče Fuše.
- Oprezan?! Ha! Bio si sa žirondincima, dok su bili jaki, a onda
si, videći da oni gube, prišao nama. Ti ćeš izdati sve, samo da
ostvariš ono što si zamislio. Imaš li ti, podlače, neki svoj životni
stav?
- Imam.
- Koji?
- Ja sam uvek - pragmatičan.
- Pragmatičan?! Ha! Šta to treba da znači?
- Pragmatičan čovek se uvek menja prema situaciji.

72
 - Menja.
- Da, uvek. Prati događaje i pametno ulaže.
- Ulaže?! U šta si ti ulagao? - upita Robespjer ljutito.
- U tebe.
- U mene?! U mene?! Šta pričaš ti, bedniče?!
- Istinu.
- Kad si ti uložio u mene? Kad?
- Da ti nisam dao one zlatnike za put i odelo, danas ne bi...
- Ha-ha! Bože, kakav si ti gad! Zar je moguće da si toliki
podlac? Šta hoćeš? Da ti vratim pare? Hoćeš i kamatu? Reci,
ljigavče! Zato si došao?!
- Ne. Nisam.
- Nego? Zašto te pare spominješ?
- Ti si me pitao.
- Ja?! Svašta! Šta sam te ja pitao?
- Pitao si me o pragmatizmu.
- I?
- I ja sam rekao da čovek mora biti mudar. Mora da prati
događaje i pametno ulaže.
- A ja sam primer tvog dobrog ulaganja?
- Da.
- Ha-ha! - nasmeja se grozničavo Robespjer i poče da širi
nemoćno ruke. - Ha-ha! Neverovatno! I ti meni smeš to otvoreno da
kažeš? Nije te strah? Ne plašiš se da razgovaraš sa mnom?
- Plašim se, - odgovori Fuše, gledajući u pod.
- Plašiš se?! Pa, što mi onda govoriš?
- Moram.
- Zašto?
- Zato što stojim pred čistim bićem. Čistuncem. Ispovedam
svoju grešnu dušu.
- Grešnu?! Podlu! Podlu, gade! Ostaviti Šarlotu da pati?!
Strašno! Znaš li ti, magarče, koliko sam ljut zbog tog tvog postupka?
Znaš li, ljigavče, koliko sam besan zbog toga što si Šarlotu odbio?
Znaš li ti, prevrtljivče, da sam ja i danas ljut? Da li ti to znaš?
- Znam.
- Znaš?! Pa što si onda, zlikovče, došao? Hoćeš li da naredim
da te sad odmah uhapse? Hoćeš li da te pošaljem na giljotinu kao
narodnog neprijatelja? Hoćeš li da te kaznim za sav bol koji si nam
naneo? Misliš li da ja zaboravljam?! A-a-a, ne, ne! Ja ne
zaboravljam! Ne! Nikada! Sve one koji me uvrede, krvavo ću kazniti.
Krvavo! Zapamti! Zapamti to dobro! Ja sam vlast! Ja sam gospodar!

73
Ja odlučujem o svemu! Nikad ti neću zaboraviti onu prokletu
podlost! Odbiti ruku moje sestre! Moje sestre! Strašno! Poludeću! Je
si li ti svestan šta si uradio?!
Fuše je ćutao.
Glavu je držao pognuto.
Cela figura mu se tresla.
Ili se tako Robespjeru činilo.
“Trese se od straha, podlac! Ne može to više da prikrije“, -
pomisli Robespjer, zadovoljan što lionski krvnik drhti pred njim.
Fuše se zaista tresao.
Vidno.
Ali ne od straha.
Suzdržavao se da ne pukne od - smeha!
Lovac je pomahnitao.
Uspeo je da ga naljuti.
Izbaci iz takta.
Nastaviće dalje.
Igra se polako privodi kraju.
- Jesi li ti svestan šta si uradio? - ponovi Robespjer.
- Jesam.
- Vukao si nas sve vreme za nos, a onda odustao. Obrukao si
me. Obrukao si najdivniju devojku, koja te je verno čekala...
- Znam.
- Znaš?! Fuj! Gade! Prezirem te! Platićeš mi to! Ne možeš se
tako poigravati ljudskim sudbinama. Ne, ne. Nikako. Upropastiti
jednu sudbinu, jednu mladost. Moju sestru! Užasno!
- Morao sam.
- Šta si morao?
- Morao sam da odustanem.
- Morao? Zašto? Zašto, nesrećniče?
- Zbog tebe.
- Zbog mene?! Zbog mene! Nemoguće! - povika Robespjer. -
Jesi li ti lud? Zašto zbog mene?
- Jer te volim! - mirno reče Fuše.
- Molim?! - zabezeknuto upita Robespjer.
- Obožavam te! - ponovi Fuše.
- Pa šta?! - reče Robespjer, vidno zadovoljan.
- Kažem: obožavam te! Ti si moj idol! Bog! Svetac! Apostol!
Samo tebe volim! Za tebe bih sve učinio! Ti si ono što ja nikad neću
biti! Nikad! Nisam hteo svoju ljubav da delim...
- Sa kim?

74
 - Sa Šarlotom.
- Zašto?
- Zato što te i ona obožava. Ja sam hteo da budem sam.
Jedini.
- I zato si je odbio?
- Da.
- Lažeš!
- Ne lažem.
- Lažeš! Ne mogu da ti verujem! Ne! Nešto mi je tu mutno.
Prljavo. Sumnjivo. Podlac si ti.
- A zašto sam ti onda dao pare za odelo i put? - upita Fuše.
- Zašto? Ne znam. I ja sam se iznenadio. Hteo sam da ti
vratim, ali nisam imao. Nemam ni sad, ali mogu...
- Ne, ja nisam došao da tražim pare...
- Meni pare ništa ne znače. Ali mogu da nađem da ti vratim...
- Ne, ne treba.
- Ja nikome ništa ne dugujem. Mada mi nikad nije bilo jasno
zašto si mi dao pare...
- Verovao sam u tebe, - reče Fuše.
- Verovao?! Ali, ti nikome ne veruješ!
- Ne verujem.
- Pa, zašto si onda verovao meni?
- Osećaj, - reče Fuše i pokaza na nos, - Namirisao sam da
ćeš uspeti. Ti si jedini verovao u to što radiš.
- Ja uvek verujem u ono što radim.
- Znam. Zato je Revolucija i uspela. Zahvaljujući tebi. I,
naravno, malo meni, jer...
- Tebi?! Tebi?! Ha-ha! Sjajno! - uzviknu po ko zna koji put
Robespjer. - Znači i ti si zaslužan za Revoluciju?
- Malo. Ja sam skroman.
- Kako?
- Ja sam, da tako kažem, njen pokretač.
- Ha-ha! Bedniče! Znači, ti si namerno ulagao u mene?
- Da.
- Zato što si mi verovao?
- Obožavao te! - odgovori Fuše.
- Dobro, obožavao. Ali, zašto, ne razumem?
- Zato što sam bio ljubomoran, - reče Fuše.
- Ljubomoran?!
- Da. Ljubomoran, jer nisam imao tvoje uzvišene osobine. Jer
nisam bio ti.

75
 - U redu, sad razumem, - reče Robespjer, prijalo mu je ovo
dodvoravanje. - Ali zašto nisi onda prišao nama, jakobincima, nego
si otišao žirondincima?
- Zbog tebe.
- Zbog mene? Pobogu, čoveče, šta je tebi večeras? Ispada da
ti sve što radiš, činiš zbog mene i...
- Da.
- Molim?
- Sve.
- Šta sve?
- Sve radim zbog tebe.
- I pristupio si žirondincima zbog mene?
- Da.
- Zašto?
- Da mogu da te zaštitim, - reče Fuše.
- Da me zaštitiš?! O, o, pa ovo je čudo neviđeno! Od koga,
nesrećniče, da me zaštitiš?
- Od zavere, - spokojno reče Fuše.
Partija se polako završavala.
Zamka je postavljena.
Treba lagano početi s povlačenjem.
- Od zavere? Kakve zavere? Stalno spominješ neke zavere. Ti
samo melješ o zaverama. Ja ne vidim nikakvu zaveru. Svi mi se
dive. Svi me vole. Slave me i obožavaju. A ti neprekidno: zavera, pa
zavera, - reče Robespjer i ushoda se po sobici. - Zavera?! Hm! Je li
to nešto ozbiljno?
- Jeste.
- I tiče se mog života?
- Da.
- I Revolucije?
- Ti si Revolucija.
- Da. Jesam. Oni hoće da unište sve što sam stvorio?
- Da.
- I mene?
- Da.
- Zašto?
- Smetaš im.
- Kako?
- Nepotkupljiv si.
- Jesam! I ostaću takav! Neću da se menjam! Neću!
- Moraš.

76
 - Neću! Nikad! Ja sam oličenje čistote! Ja sam savršeno čist!
- Znam.
- Ja sam božji izabranik! Ja sam svetac! Ja narodu donosim
svetlost! Ja sam svetlost!
- Ti si novi čovek! Čistunac! Bogočovek!
- I ostaću takav! Zauvek! Neću da se menjam! Neću da se
povijam! Ja sam narodna volja! Ja ću narod odvesti u obećanu
zemlju! Ja znam put!
- Čuvaj se, ubiće te, - reče Fuše.
- Neće! Nikad! Ne mogu mi ništa! Ja imam snagu naroda! Sve
ću ih likvidirati! Sve! Svakog ko me popreko pogleda! Svakog ko
hoće da mi uzme vlast! Ja i niko više! Sve ću pobiti! Nema milosti!
Ko izda mene, izdao je narodne interese! Ko izda mene, izdao je
Revoluciju. Razumeš li ti, nitkove podli, razumeš li? - urlao je
Robespjer.
Prišao je Fušeu i ščepao ga za grudi.
Cimao ga je iz sve snage.
Napred, nazad.
Fuše se potpuno prepustio.
Beše vrlo zadovoljan.
Dok je bio u blizini lovca, nije se plašio.
Kad ode, počeće lov.
Jer lovac je izgubio kontrolu.
Video je kako mu u krajevima usana izbija bela pena.
Znači, tačno je.
Zahvatilo ga je ludilo.
Potpuno.
Više nije bilo povratka.
Lovac će se uništiti.
Sam.
Buržoazija će likovati.
Novo doba nastaje.
Većina mora da pobedi.
Zato što su joj interesi jači.
A on je uvek tu - uz jačeg.
Da mu pomogne.
Zato mora završtiti igru.
Zamka je postavljena.
Još da se izvuče iz čeličnog zagrljaja.
- Nema mira! Revolucija teče! Sve zavere ću uništiti! Sve!
Razumeš? Sve ću zaverenike ovim rukama da zadavim! Niko neće

77
meni vlast da otima! Niko! Sve ću ih pohapsiti! Sve! Reci, ko sprema
zaveru? - upita Robespjer, cimajući Fušea sve snažnije.
- Buržoazija, - odgovori Fuše i poče da se povlači unazad.
- Buržoazija! Ha! Lažeš! Svi su oni buržoazija! Znam ja to!
Znam! Ali, ko? Ko?!
- Pa... ovaj... ja... - zamuca Fuše, ne znajući kako da se
oslobodi.
- Ne vrdaj! Nemaš kud! Ti nešto znaš! Je li tako da nešto
znaš? Je li tako, bitango?!
- Ne... ja... da... ovaj... da... - poče Fuše da se guši i uhvati se
rukama za kvaku.
- Ne mrdaj! Kopile! Gade! Znaš ti, znaš! Oni su te poslali!
Vidim ja to! Hoće moju glavu! E, neće je dobiti! Ne! Nikad! Reci,
bedniče, ko?!
- Buržoazija.
- Ko?! - vrisnu Robespjer i oči mu se zakrvaviše od besa.
- Buržo... - poče Fuše da se davi od snažnog pritiska.
- Ko? Ime! Ime, zlotvore! Ko te šalje? Ko?! - ciknu Robespjer i
poče Fušea da vuče od vrata.
Ali Fuše se čvrsto držao.
Nije smeo da ispusti kvaku.
- Reć... reći ću... ako me pustiš, - reče Fuše.
- A-a! Lisac! Ljigavac! Podlac! Tu smo! Uhvatio sam te! Znao
sam ja! Sve ja znam! Sve! Ne možeš ti mene da lažeš! Reci pa ću te
pustiti, - reče Robespjer, cereći se neprekidno.
- Molim... molim te, pusti me... sve ću ti reći... sve što znam...
- Reci, reci, pa ću te onda pustiti, - reče Robespjer i pritisnu ga
za gušu još jače.
- A-a!... Reći ću... reći ću... pitaj... - zavapi Fuše.
- Jesu li to zaverenici?
- Da.
- Grupa?
- Da.
- Dobro organizovana?
- Da.
- Finansijski moćna?
- Da.
- Ime grupe?
- Ne... ne znam... ja... pusti me... - zacvili Fuše.
- Ime, podlače?! - izbezumljeno urliknu Robespjer, dok mu je
bela pena klizila niz uzku bradu. - Ime, zlotvore?!

78
- Pust... pusti me... pa ću reći ime...
- Dobro. Prvo ime grupe, a onda vođe.
- Da... pusti me...
Robespjer spusti jednu ruku.
Fuše čvrsto stisnu kvaku.
Jednim pokretom će biti napolju.
Ali, mora reći ime.
Nije imao kud.
- Slušam. Ime grupe?
- “Domaći kolači“, - reče Fuše.
- Domaći kolači? - začudi se Robespjer i spusti i drugu ruku.

- Da.
- Množina?
- Da.
- A ko je vođa zavere?
- Bankar Varil! - dreknu Fuše, otvori naglo vrata i pobeže.

79
 IV
12. aprila 1794. godine, u ranim jutarnjim satima, Jozef Fuše,
budući vojvoda od Olranta, bogataš i Napoleonov ministar tajne
policije, pošao je sa grupom poslanika Konventa u lov. Sneg tokom
noći beše prestao da pada i razlokanim putem, punim blatnih
barica, kočija se neprestano tresla, dok su se konjske sapi pušile na
jutarnjoj hladnoći. Poslanici behu uvijeni u meku ćebad, a kraj nogu
im, sklupčani, ležahu promrzli psi. Razgovarali su tiho, ne zbog toga
što su se plašili da ih neko ne čuje, jer davno behu napustili Pariz,
već, delom, zbog stečene navike, a u većoj meri zbog ozbiljnosti
razgovora.
- Dragi moji prijatelji, - reče poslanik Šardon, - dobro je što
smo se našli i izašli van Pariza. Moram da priznam da me je veliki
strah uhvatio. Ne toliko za sebe, koliko za porodicu.
- Da, slažem se. To je više neizdržljivo, - prihvati razgovor
poslanik Baržen, - U poslednjh nekoliko dana stižu mi pretnje sa
svih strana. Robespjerova tajna policija nas sve uhodi. Svaki korak
nam prate.
- Meni su u stan provalili i sve ispreturali. Navodno im je neko
dojavio da sam ja član zavereničke grupe, grupe... - reče poslanik
Verode, pokušavajući da se seti naziva zavereničke grupe.
- Domaći kolači! - uzviknu poslanik Liten i silno se namršti.
- Da, da, tako se zvala, - potvrdi Verode.
- Znam. Domaći kolači! Upamtiću dok sam živ, - reče Liten, -
Zamislite taj glupi naziv. Mene su uhapsili u trenutku dok je moja
žena pekla domaće kolače. Neko me je prijavio i oni su došli. U
pravi čas! Kolači se peku kao dokazni materijal. Celu noć su me
držali i tek u zoru, na zalaganje ženinog rođaka iz Vlade, jedva me
pustiše.
- Svašta! A šta su te ispitivali? - upita poslanik Kondur, vidno
uzbuđen.
- Sve same gluposti. Ništa nisam razumeo. Verujte, kao da
smo govorili različitim jezicima. Tražili su da nabrojim sve vrste
domaćih kolača i...
- Ha-ha! - nasmeja se Fuše, - Kakve budale!
- ... Da. Neverovatno, - nastavi Liten, - Onda su me pitali za
sastav kolača i, na kraju, za vođu zavereničke grupe, nekog
bankara Marila...

80
 - Varil, - ispravi ga Kondur, - Bankar Varil. Tako se zove taj
gospodin. Njega su juče giljotinirali.
- Nemoguće! - zaprepasti se Fuše, - Je li to istina?
- Da. Istina, prijatelju moj, - nastavi Kondur, zadovoljan što
poseduje prave vesti, - Juče su ga, zajedno s nekim lopovima,
giljotinirali.
- Pljunuli mu glavu u košaru! - reče Šardon.
- Strašno! Pa čovek je potpuno nevin, - reče Fuše i uplašeno
pogleda ostale poslanike.
- Naravno da je nevin, ali ko je to mogao da dokaže... -
odgovori Kondur.
- A za šta je optužen? - upita Fuše.
- Optužen je da je vođa te zavereničke grupe “Domaći kolači“ i
da je spremao likvidaciju Robespjera.
- A dokazi? - upita ponovo zabrinuto Fuše.
- Dokazi, dokazi! Šta će njima dokazi? Neko je dojavio tajnoj
policiji da je bankar Varil finansirao zaveru iz depozita pokojnog
grofa de Ronfala, - reče Kondur.
- Onorea de Ronfala, grofa iz Nanta? - zapanjeno upita
Šardon.
- Da, - potvrdi Kondur.
- I? - znatiželjno upita Liten.
- Istina je da je bankar Varil držao u svojoj banci taj depozit, -
reče Kondur.
- Bože, pa oni sve znaju, - reče Fuše.
- Neko im je to dojavio, - reče Kondur.
- Ko? - upita Fuše.
- Ne znam. Neko. Neko ko sve zna, - odgovori Kondur i polako
nastavi, - Ali, nažalost, to nije sve. Ima još.
- Šta? - upita nervozno Šardon.
- Bankara Varila su uhapsili dok je pakovao novac za Nant.
- Zašto za Nant? - zapita Baržen.
- Oni tvrde da je tamo kupovao oružje za ustanak.
- A šta je bankar Varil rekao? - upita radoznalo Liten.
- Bankar Varil je i na samoj giljotini uporno tvrdio da je pare
slao gospođi de Ronfal i njenoj kćeri, jer nisu imale od čega da žive,
- reče Kondur.
- Nesretnice, - sažaljivo reče Fuše, - Ostaće sirotinja.
- Da. Teška sirotinja. Sve su izgubile, - žalosno potvrdi
Kondur.

81
 - Znači, bankar Varil je stradao potpuno nevin? - zabrinuto
upita Liten.
- Nevin. Apsolutno. Čovek je profesionalac. Hteo je onim
siroticama da pomogne. Međutim, to nije mogao dokazati. Moji
izvori tvrde da su mu i u banci i kod kuće našli ogromne količine
domaćih kolača. To je bio poslednji dokaz krivice, - reče Kondur.
- Strašno. Kakva nesreća, - reče Šardon, ucveljen.
- To nije sve, - reče Kondur.
- Nije?! - zapanjeno upita Šardon, - Zar ima još?
- Nažalost, ima. Vidite, juče ujutru, pre smaknuća, uhapsili su i
dva saradnika bankara Varila.
- Koga? - zapita Baržen.
- Lionskog trgovca svilom Latala i doktora Gulena.
- Nije moguće! Zaprepasti se Fuše, - Zašto njih?
- Neko je javio tajnoj policiji da su oni deo zavereničke grupe.
- Svašta, - reče Fuše, - To su pošteni ljudi. Ja ih poznajem iz
Liona.
- Ne znam. Neko je dojavio da su oni zajedno sa bankarom
Varilom doputovali u Pariz.
- Pa, jesu li? - upita Liten.
- Jesu, - odgovori Kondur.
- I to im je jedina krivica? - upita Baržen.
- Izgleda, jedina, - reče odsutno Kondur.
- To je to, gospodo, - reče Šardon, - Vlast je izgubila pamet.
Poštene i nevine ljude ubijaju i optužuju. Svima prete. Strašno!
- Izgleda da krvnik Revolucije ubija svakog na koga posumnja,
- reče Baržen.
- Ubija, čoveče, na dojavu. Bez dokaza. Strašno! - reče Liten.
- A šta je bilo sa trgovcem i doktorom? - upita Šardon.
- Ne znam. Traže dokaze. Moja poverljiva osoba mi je rekla da
tragaju za još jednom osobom koja...
- Još jednom?! - uzviknuše Baržen i Liten uglas.
- Za kim? - zapita Fuše.
- Ne znaju. Navodno za nekim vrlo važnim i uticajnim. Nekim
ko je ostao tajanstven, - reče Kondur.
- Kako tajanstven? - upita Fuše.
- Tako, tajanstven. Niko o njemu ništa ne zna. Trgovac i
doktor tvrde da se pojavio sav u crnom i da je zaudarao na smrt.
- Svašta! - reče Liten, - Zaudarao na smrt?! Pa ko više
zaudara na smrt od samog Robespjera? On meni liči, namazan
puderom, na mrtvaca. Uvek me je podsećao na leš koji govori.

82
 Svi se stresoše.
- ’Ajde, ne preteruj, - reče Baržen, - On jeste odvratan, ali,
nažalost, još nije leš. Daj Bože da postane leš.
- Daj Bože! - reče Liten i prekrsti se.
- I šta bi sa tim čovekom u crnom? - upita Fuše.
- Ne znam. Niko ne zna. Ovaj moj prijatelj iz tajne policije je i
sam uplašen.
- Zašto? - upita Šardon.
- Pa, kaže da su to neke velike igre koje on ne razume. I
njegovi pretpostavljeni su uplašeni.
- Oni? - začudi se Liten.
- Da. I oni su ljudi. Teror ih je izludeo. Ne mogu više ništa da
shvate. Sve im je sumnjivo i svi su im sumnjivi. Robespjer je naredio
da se svaki sumnjiv čovek uhapsi i dobro proveri. Oni ne znaju koga
će pre da uhapse. Ne znaju šta da rade. Svi su im sumnjivi, - reče
Kondur, zadovoljan što je imao prve vesti.
- Sve im je sumnjivo?! - uzviknu uplašeno Liten, - Pa, ljudi,
gde mi živimo?! Šta je ovo?!
- Za ovo se nismo borili! - reče Šardon i pomazi svog psa.
- Nismo, - iskreno reče Baržen, - Niko nije ovo očekivao.
- Niko, - reče Kondur.
- Bolje je bilo za vreme kralja, - reče Liten, - Bar se poštovao
neki red.
- Za vreme kralja nije bilo Terora, - reče poslanik Verode, koji
je sve vreme ćutao, uplašen upadom tajne policije.
Ovaj razgovor mu je prijao.
Ispunjavao ga je.
Video je da su i drugi ljudi nezadovoljni.
Revolucija je neprestano jela svoju decu.
A deca su čekala u redu.
Ne znajući ko je sledeći.
I kad će Teror prestati.
To se više nije moglo trpeti.
Nešto se moralo preduzimati.
Moralo.
Jer vreme je prolazilo.
Život je proticao.
A oni su, uskoro, mogli doći na red.
Vrlo brzo.
- Borili smo se za Republiku, a dobili smo Tiranina koji vlada
uz pomoć Terora, - reče Baržen.

83
 - Narod ga podržava, - rečpe Verode, oslobodivši se straha.
- Narod podržava svakog koga se plaši, - reče ljutito Liten.
- Narod podržava svaku budalu koja ga zabavlja, - reče
Šardon.
- Narod voli kralja! - reče odlučno Kondur, - Narod voli
domaćina.
- Kralj je ista budala kao i Tiranin, - odsečno reče Šardon.
- Kralj nije masovni ubica. On voli svoj narod, - reče Baržen.
- Nije, ali naš kralj beše metiljavko. Nesposobnjaković. Nama
treba neko odlučan i smeo. Muškarac. Koji zna šta hoće i koji to
sprovodi, - reče Šardon.
- Ovo danas je pravi haos. Anarhija. Svako je svakome
sumnjiv! I svi očekujemo hapšenje. Ne možemo, gospodo, živeti u
večitom strahu, - reče Baržen.
- Ne možemo. Ja ću prvi poludeti, - iskreno priznade Verode.
- Nama treba prosvećeni apsolutizam. Čovek koji će uvesti
Red, Rad i Zakon. Ovo stanje ne može dugo trajati, - reče Šardon.
- Ne može, - potvrdi Kondur, - Narod se raspojasao i samo na
zabavu misli. Niko ništa ne radi. Svi udarili u visoku politiku. Svakog
dana treže da se neko giljotinira.
- Ako ovako nastavimo da se samouništavamo, uskoro neće
imati ko da nas sahranjuje, - podrugljivo reče Liten.
- Jezik pregrizao! - prekori ga Verode.
- Narodu se svidelo ovo beznađe. Samo traže hleba i igara.
Zemlja će propasti. Revolucija je ugrožena, - reče Baržen,
neprestano vrteći glavom.
- Nek’ propadne Revolucija, - reče Šardon, - Zemlja mora da
opstane.
- Revolucija je jedno veliko sranje! - iskreno reče Liten i
pogleda u ostale.
- Jeste, - složi se Verode.
- Sve revolucije se završavaju primitivnom diktaturom. Teror je
uništio Revoluciju. Slobode nema. Postoji samo surova borba za
vlast, - reče Baržen razočarano.
- Revolucionari su obični lupeži, - reče Liten.
- Prevaranti, - dodade Verode.
- Podlaci, - reče Fuše.
- Stalno se bore za vlast. Šta narod dobija od njihove vlasti?
Šta? Ništa. Ništa, gospodo, - reče Šardon.

84
 - Ništa. Svi oni misle samo na sebe. Svako ima neke svoje
interese. Mi im samo služimo u njihovoj prokletoj, sebičnoj borbi za
vlast, - zamišljeno reče Liten.
- Al’ se nekad lepo živelo, - reče Verode.
- Baš lepo, - dodade Baržen.
- Smrt bankara Varila ozbiljno je naljutila poslovni svet, - reče
Kondur.
- Stvarno? - upita Fuše.
- Da. Pouzdano znam da će oni zaštititi trgovca svilom Latala i
doktora Gulena.
- A čovek u crnom? - upita Fuše.
- Svi za njim tragaju, - reče Kondur, - Ali su mali izgledi da ga
nađu.
- Zašto? - upita Liten.
- Zato što je to krupna zverka.
- Zar nemaju nikakav traga? - upita Verode.
- Ne, - odgovori Kondur, - Trag mu se gubi. Moj prijatelj kaže
da se plaše dalje da tragaju.
- Zašto? - upita ponovo Verode, - Zar on nije moguće rešenje
zavere?
- Možda. Ali, rekao sam vam, svi su uplašeni. Neko im je
dojavio da zavera ide do samog Robespjera.
- Robespjera?! - uzviknuše svi u glas.
- Da, da, - reče Kondur, ponosan što je izazvao njihovo
čuđenje.
- Nemoguće! - reče Liten, - Zašto bi to on radio?
- Navodno, po tom izvoru, sve je smilio Robespjer da bi se
obračunao sa viđenijim predstavnicima buržoazije, - reče Kondur.
- A ko je to dojavio? - upita Fuše.
- Neko, - odgovori Kondur.
- Ko? - upita Liten.
- Neko. Niko ne zna ko. Neko ko želi da ostane tajanstven, -
reče poverljivo Kondur.
- Neverovatno, - začudi se Baržen.
- Na šta je spreman taj nitkov! - reče Verode.
- Znao sam, - reče Šardon, - Sve sam to ja znao.
- Ljudi, ovo je kraj sveta, - razočarano reče Liten.
- Revolucija je propala, a i mi sa njom, - reče Verode.
- Ako je Revolucija propala, mi nismo! - uzviknu ljutito Šardon.
- Tako je, - potvrdi Baržen.
- Naš zadatak je da spasimo domovinu, - reče Šardon.

85
 - Kako? - upita Liten.
- Narod obožava Tiranina. Ne možemo ga preko noći srušiti, -
reče Baržen.
- Bitno je da znamo šta hoćemo, - reče Šardon, - Sve ostalo je
lakše. Napravićemo strategiju.
- Strategija je jasna. Jednostavna. Narod treba okrenuti protiv
Tiranina, - reče Liten.
- Tako je, - potvrdi Šardon.
- Teško će to ići, - odmahujući glavom reče Verode.
- Teško je bilo kralja srušiti, pa smo ga, ipak, srušili, - reče
prkosno Šardon.
- Likvidirali, - ispravi ga Liten.
- Nažalost, likvidirali, - reče Šardon, - Danas bi nam kralj
dobrodošao. Lakše bismo sa kraljem srušili Tiranina.
- Da. Lakše. Zato je kralja i likvidirao, - reče Verode.
- A ko će da zameni Tiranina? - upita Fuše.
Svi ućutaše.
Kočije su se tresle.
Čuo se topot kopita.
- Naći će se već neko, - prekide ćutanje Liten.
- Ko? - upita Fuše, - Narod obožava Robespjera.
- Tačno, - reče Verode, - Narod misli da je on svetac. Apostol.
Bog. Besmrtan. I teško će prihvatiti nekog drugog.
- Da, to je veliki problem, - reče Baržen.
- Nije, - uzviknu Šardon, - To nije nikakav problem. Narodu
ćemo ponuditi više hleba i igara. Pristaće. Kao što danas obožava
Robespjera, sutra će obožavati nekog drugog. To nije problem!
Glavni problem su ostali poslanici Konventa. Kako njih da ubedimo?
- Oni svi žive u strahu. Preziru Robespjera, - reče odlučno
Liten.
- Jesi li siguran? - upita Verode.
- Siguran. U Konventu vlada panika, - reče Liten.
- U pravu je, - potvrdi konačno Kondur.
- To je naša velika šansa, - veselo reče Šardon.
- Ja sam nedavno našao u džepu cedulju na kojoj je pisalo: “Ti
si sledeći“, - reče Fuše.
- I ja sam našao! - uzviknu uzbuđeno Liten.
- I ja! I ja! - povikaše ostali uglas.
Svima beše lakše.
Patili su svi.
Nisu mogli da izdrže neizvesnost.

86
Život se bunio.
Revolucija je gušila život.
Teror je ubio Revoluciju.
Ideali su bili mrtvi.
Vere više nije bilo.
Ni volje.
Sve je propalo.
San ne postoji.
Samo krvava stvarnost.
Koja nije završena.
Mnogi saborci behu mrtvi.
Likvidirani.
Kao i druge vođe Revolucije.
Umereni.
Oni koji su hteli da prekinu Teror.
Njihov život se prekinuo.
A Tiranin je ubijao dalje.
Svuda je video neprijatelje.
Svoje neprijatelje.
Koje je nemilosrdno uklanjao.
Bez kriterijuma.
Bez dokaza.
Proizvoljno.
Na dojavu.
Strah beše sveopšti.
Svi su se plašili.
A Fuše se tome radovao.
Razgovor u kolima je to potvrdio.
Njegov rad se isplatio.
Uspeo je.
Poslanici su govorili kao zaverenici.
Lovac će platiti glavom.
Sve će spremiti za njegovo giljotiniranje.
Sve.
Neće birati sredstva.
Samo da ga likvidira.
Rulja je nezadovoljna.
Još više će je razljutiti.
Do usijanja.
A onda će se skloniti.
Ne mora se izlagati opasnosti.

87
 Mirno će posmatrati.
Rulja će sve rešiti.
Osvetiće se za sve.
I njega.
On će iz tame posmatrati.
I pratiti.
Dok Tiranin ne izgubi glavu.
Narod će to pozdraviti.
Jer narod voli svečanosti.
Zabavu.
A on će njušiti nove talase.
Da izabere pravi.
Pobednički.
Većinski.
Talas koji će doneti novog glumca.
Kojeg će on izabrati.
Jer on, Gospodar, ne voli da glumi.
Već ima neku ideju.
Ali to dolazi kasnije.
Kad pokopa Revoluciju.
I sve revolucionare.
Jer mu oni smetaju.
U njegovoj misiji.
Tajnoj.
- Ko podmeće te cedulje? - upita Verode.
- Ne znam, - reče Baržen i pogleda u Kondura, - Mora da tvoj
prijatelj iz tajne policije zna.
- Nažalost, ne zna, - iskreno odgovori Kondur, - Tajna policija
stalno dobija podatke, ali ne može da otkrije od koga.
- Kako ne može? - ljutnu se Verode.
- Ne može. To je istina. Neko im stalno dostavlja prijave, ali ne
zna se ko. Jednostavno, neko im namerno mnogo pomaže.
- Pomaže? - upita Baržen.
- Da. Pomaže. Jer svi podaci su uglavnom tačni. Poklapaju se.
Neko to namerno radi.
- Neko! Neko! - planu Fuše, - Ko je taj - neko?
- Ne zna se, - razočarano odgovori Kondur, nezadovoljan što
nema i taj podatak.
- To mora da radi neko sa vrha, - reče Liten.
- Neko ko sve zna, - dodade Baržen.
- Neko ko se igra sa nama, - reče Verode.

88
 - Neko ko je moćan, - reče nevoljno Kondur.
- Ali, ko? - ponovo upita Fuše.
- Ja mislim da to radi sam Robespjer, - mirno reče Šardon.
- Moguće, - klimnu glavom Baržen u znak odobravanja.
- To i liči na njega, - reče Liten.
- Naravno, samo podlac to može smisliti, - reče Verode.
- Podlac željan vlasti, - dodade Baržen.
- Ljudi, a možda on ništa ne zna! - reče Fuše.
Svi ga pogledaše u čudu.
- Kako misliš da ne zna? - upita Šardon namrgođen.
- Pa, šta je znam... Možda je čovek nevin. Možda mu neko
drugi to namerno smešta...
- Namenro? - iznenadi se Liten.
- Pa, da. Možda on, zauzet državničkim poslovima, ne zna šta
mu se dešava u narodu, - reče Fuše.
- Ha-ha! Ne zna! Baš si smešan, - nasmeja se Šardon.
- Naivan si ti, druže, mnogo, - reče Verode.
- Gluposti! Ne zna! Taj podlac sve zna! Sve je to njegovo
maslo! - planu ljutito Liten.
- Još treba da ga žalimo?! Fuj! - otpljunu Baržen.
- Ubica! On to sve smišlja! Umislio da je Bog! - reče Šardon.
- Ja mislim da on to namerno radi, - reče na kraju i Kondur
svoje mišljenje.
- A šta mislite da odemo kod njega na razgovor? Da ga sve
otvoreno upitamo? - predloži Fuše.
- Nikad! - dreknu Šardon.
- Nikad! - urliknu Liten.
- Ha-ha! Ti si lud! - reče Verode, - Da ga posetimo? Glupost!
- Možemo da mu ponesemo domaćih kolača i da se sami
prijavimo da smo zaverenici, - reče Baržen.
- I da odemo kod njega, on nas nikad ne bi primio, - sigurnim
glasom reče Kondur.
- Narod priča da se on po celu noć gleda u ogledalu, - reče
Liten.
- Tačno, - potvrdi Kondur, dobro obavešten o svemu.
- Taj više nikog ne sluša. Samo sebe, - reče Verode.
- Skorojević! - reče Baržen.
- Ženski petko! - reče Liten i nasmeja se silno.
- Gospodo, molim vas da prekinete, - reče Šarden, - Jesmo li
mi svi ovde prijatelji?
- Jesmo, - reče Liten.

89
 - Svi? - upita Šarden.
- Svi, - odgovori Baržen.
- Iskreni? - upita Šarden.
- Iskreni, - odgovori Kondur.
- Pravi? - upita Šarden.
- Pravi, - odgovori Verode.
- Gospodo, reću ću vam nešto u poverenju, - reče Šardon.
Svi se umiriše.
Psi spustiše glave.
- Ja mislim da njega treba - ubiti! - reče Šardon.
Svi su ćutali.
Misao beše smela.
Hrabra.
Predlog otvoren.
Iskren.
I jasan.
- To je jedino rešenje, - prvi se složi Liten.
- Jedino, - potvrdi Verode.
- Nema drugog, - reče Baržen.
- Nema, - napokon se složi i Kondur.
Fuše je ćutao.
Nije se izjašnjavao.
Kao i uvek.
Čekao je.
Beše veoma zadovoljan.
- Građani, prijatelji, braćo, - reče Fuše, - Velike su to stvari.
Pred nama je istorijska odgovornost. Nije hrišćanski da smišljamo
smrt drugog čoveka...
- Nije?! - prekide ga Šardon, - A je li hrišćanski što je on
likvidirao tolike ljude?! Je li?! Da li je to hrišćanski?! Što hoće i nas,
poslanike, sve da likvidira?! Je li to hrišćanski?! Da zbog svoje
proklete vlasti čitav narod sluđuje?!
- Uništava! - dodade Verode.
- Hapsi! - srdito reče Liten, - Hapsi poštene, časne građane.
Poslanike Narodne skupštine. Jedva sam živu glavu izvukao...
- Nema milosti, - hladno reče Baržen, - On je krvnik i treba ga
likvidirati.
- Neću da se smirim dok mu glavu ne vidim u košari, - reče
odlučno Šarden.
- Zar mora tako? - plaho upita Fuše.
- Mora! - povika Šardon.

90
 - Mora! Mora! - uzviknuše svi uglas.
- Ja sam čuo iz poverljivih izvora, - reče Kondur, iznoseći
poslednji tajni podatak, - da on priprema veliku svečanost na...
- Svečanost?! - prekide ga Liten, - Kakvu svečanost?
- Na kojoj hoće da pokaže svu svoju moć i da trijumfuje kao
nesuđeni kralj Francuske.
- Kralj?! Nije moguće?! - zapanji se Fuše.
- Jeste, moj prijatelj iz tajne policije tvrdi da mu je neko
dostavio tačan datum...
- Ko? - prekide ga Fuše.
- Neko. Neko. Šta ja znam ko... Uglavnom, tačan datum se
već zna, - reče Kondur.
- Gospodo, ako to napravi, onda je sve rešeno. U Konventu
ćemo ga slomiti, - reče Šardon.
- Sigurno. On će to napraviti. Mi moramo da se pripremimo za
konačan obračun, - reče Liten.
- Kako? - upita Baržen.
- Moramo ostale poslanike pridobiti, - reče Šardon.
- To nije problem, - reče Verode, - Svi ga već preziru.
- Sen Žist je opasan, - reče Fuše, - On mu je slepo odan.
- Tim bolje, - reče Liten, - Otići će u paketu sa njim. Milosti
nema.
- Nema, - reče Baržen.
- Ako nećemo mi njih, on će sigurno nas, - reče Verode.
- Tako je, građanine, - zadovoljno reče Šardon, - Zato moramo
dobro da se organizujemo.
- Slažem se, - potvrdi Liten.
- Šta da radimo? - upita Baržen.
- Moramo se povezati, - reče Verode, - Ako nas otkriju, sve će
nas pobiti.
- Neće, - reče Šardon, - Pridobićemo ostale poslanike. Što
nas je više, ishod je sigurniji. Ne mogu nam onda ništa.
- Tako je, - potvrdi Liten, - Moramo sve poslanike pridobiti.
- Kako? - ponovo se oglasi Baržen.
- Ja mislim, prijatelji, da prvo moramo da osvojimo Klub
Jakobinaca, - predloži Kondur.
- Da. Kad naš čovek bude na čelu Kluba, lakše ćemo
uspostaviti kontrolu nad Konventom, - složi se Liten.
- Odlična ideja! - oduševljeno uzviknu Šardon.
- Sjajna, - potvrdi Baržen.
- Ali koga ćemo za predsednika Kluba? - upita Verode.

91
 - To mora biti naš čovek, - reče Šardon.
- Proveren - dodade Liten.
- Poverljiv, - reče Baržen.
- Odan, - reče Verode.
- Narodni čovek, - potvrdi Kondur.
- Ali ko je to? Imamo li mi takvog čoveka? - zabrinuto upita
Baržen.
Svi su ćutali.
Razmišljali su.
Kočije su se neprekidno tresle.
Davno behu napustili Pariz.
Svuda beše sneg.
Podne se bližilo.
Sunce je bojažljivo provirivalo iza oblaka.
Lov je mogao da počne.
Konjima se iznad kopita, na raskvašenoj blatnjavoj dlaci,
uhvatio led.
Zima se beše odužila.
Proleće je kasnilo.
Sve beše nesigurno.
Samo su poslanici bili odlučni. Nepokolebljivi.
Nazad nisu hteli.
Nisu imali kud.
Morali su napred.
Tada progovori Fuše.
- Gospodo, imamo takvog čoveka.
- Ko je to? - upitaše svi uglas.
- Ja, - mirno odgovori Fuše i pogleda odlučno po svima.
Svi ćutahu.
Behu iznenađeni.
- Ja ću se prihvatiti tog teškog zadatka. Samo tražim vašu
podršku.
Svi se ućutaše.
Psi se uskomešaše.
- Imaš je, - reče Šardon i pruži mu ruku, - Nama treba za
predsednika Kluba dokazani jakobinac.
- Ja sam taj, - reče Fuše, - Treba li da se predstavim?
- Ne! - povikaše svi uglas, - Ti si taj!
Kočije naglo stadoše.
Psi zalajaše.
- Stigli smo, gospodo! - uzviknu kočijaš.

92
Lovci siđoše.
Pustiše pse.
Opi ih svež vazduh.
Sneg zaškripa.
Ostaviše kočije na putu.
Krenuše prema brdima.
Oblaci su se valjali iznad njih.
Borili se sa suncem.
Sneg se polako topio.
Otopliće.
Oseća se u prirodi.
Behu zadovoljni.
Neizmerno.
Laknulo im je.
Razgovor ih je izlečio.
Veselo su čavrljali.
Oslobodili se straha.
Više nisu bili sami.
Ujedinili su se.
Podelili su patnju. - zajedno.
I našli rešenje.
Izlaz.
Najbolji.
Fuše beše prezadovoljan.
Sve je išlo po planu.
Ovu igru mora dobiti.
Sad je on lovac.
Kad preuzme Klub, narediće odstrel.
Čekanja nema.
Novi talas dolazi.
Opipa promrzli nos.
Dobro je.
Porastao je ponovo.
Iz dana u dan je sve veći.
Ako ovako nastavi, pretvoriće se sav u nos.
To bi bilo odlično.
Da postane veliki nos.
Ogromni.
Koji može sve da onjuši.
I da nikad ne pogreši.
Da uvek uhvati pravi talas.

93
Većinski.
Pobednički.
Koji će ga nositi.
Do slave.
Do bogatstva.
Samo mora da bude strpljiv.
Da ne izgubi meru.
A neće.
Da se ne zanese.
Ne.
To nikad.
On nikad neće biti prvi.
To mu ne treba.
Javnost prezire.
On je čovek tajne.
Mraka.
Šapata.
Dojave.
On je večit.
Jer su tajne večite.
Uvek će postojati - Neko.
Koga niko neće znati.
Neuhvatljiv.
Nevidljiv.
I svi će se čuditi.
A Neko će vladati.
To će biti istinski vladar.
Koji će upravljati svetom.
I biće večan.
A svi ostali će se menjati.
Paradirati.
Glumiti.
To Mu ne treba.
To je za sujetne budale.
Skorojeviće.
Sitnih pokreta.
Brzih.
Što se šminkaju.
I ogledaju.
Oni će da Mu služe.
Da drže narod.

94
Jer narod treba držati.
Zato što narod ne želi slobodu.
Ne.
Šta bi slobodan radio?
Ništa.
Dosađivao se.
Zato mora da pati.
Da se bori.
Za nešto.
On će osmisliti scenu.
Kako bi narod u nešto poverovao.
A to nešto je - ništa!
Magla.
Laž.
Privid.
Javnost.
Od koje On beži.
I za koju ne postoji.
Jer je nevidljiv.
Senka.
Tajna.
Gospodar.
Koji upravlja.
I odlučuje.
O svemu.
O svetu.
I ljudima.
Kojima ne donosi slobodu.
Već donosi - sreću.
I On će ih usrećiti.
Biće - siti.
I veseli.
I razdragani.
Jer ne misle.
Već se zabavljaju.
I bore se.
Ili za hranu.
Ili za pravdu.
Koju On određuje.
Zato ima zlih ljudi.
Zato postoji - zlo.

95
Da bi znali da cene pravdu.
I dobro.
Ako su svi dobri - ne valja.
Jer je - dosadno.
I ponovo ne misle.
A kad ne misle - ne valja.
Jer ne može njima upravljati.
Jer - ne razmišljaju.
Zato im namešta igru.
Privid.
U kojoj se - dobija ili gubi.
Trećeg nema.
A ne smeju mnogo da dobijaju.
Da igra ne bi izgubila smisao.
I ako gube - ne valja.
Jer se razočaraju.
I gube volju.
I veru.
A vera pokreće.
Na novu igru.
Koju on osmišlja.
Jer On je - Gospodar.
Hodao je po snegu.
Zamišljen.
Prijao mu je vazduh.
Uspeo je da pridobije poslanike.
Voleo je da smisli igru.
Podeli uloge.
I posmatra.
Svi su voleli da glume.
On - ne.
On je voleo da sluša.
I gleda.
Behu mu zanimljivi.
Jer su igrali u njegovom komadu.
A nisu ni znali.
Mislili su da su slobodni.
A nisu.
Igrali su njegovu igru.
Ne svoju.
I Tiranin je naseo.

96
Prihvatio njegovu igru.
Potkupio je Nepotkupljivog.
To je veština.
Snaga.
Pamet.
Odvažnost.
Telo ga je izdalo, ali um nije.
Razvio je inteligenciju.
Dugo je trenirao.
Da postane - Neko.
Da se dokaže.
Sebi.
I porodici.
Njoj najviše.
Jer nisu verovali u - Njega.
I On im to sad vraća.
Obilato.
Niko ga više ne može zaustaviti.
Ne.
Zato će slomiti krutog.
Uništiti ga.
Da mu ne smeta.
Da ga ne opominje.
Podseća.
Odakle je krenuo.
I ko je bio.
Pred njim je budućnost.
I slava.
Narod mora pokoriti.
Dovesti u Red.
Anarhiju prezire.
Sputava ga.
Ruši igru.
I tajnu.
Nepredvidiva je.
Podla.
Slobodna.
Organizovani haos - to da.
Anarhija - ne.
Nikada.
Zato mora naći glumca.

97
Prosvećenog apsolutistu.
Pajaca.
Koji će da zabavi narod.
Da ga usmeri.
I postavi mu novi cilj.
Jer narod mora imati cilj.
Bilo kakav.
Samo da je - Njegov.
Buržoazija je u usponu.
Hoće da se širi.
Dokaže.
Bogati.
On će joj pomoći.
Otvoriće joj prostor.
Napraviće ratnika.
Vojskovođu.
Komedijaša.
Koji će izgurati novi talas.
I onda nestati.
Jer je nevažan.
Slučajan.
Prolazan.
Odigraće svoju ulogu.
I otići.
A On će ostati.
Večno.
I čekaće novu priliku.
Novu igru.
Jer život je večito okretanje.
Igra.
Nadahnuće.
Tren.
Zanos.
Ponavljanje.
Poniranje.
Uzdizanje.
Ispitivanje.
Istraživanje.
Borba.
Niko mu nije ravan.
Niko ne može da ga sledi.

98
Svi su slabi igrači.
Jednokratni.
Neinspirativni.
Moraće sam da igra.
Sam sa sobom.
Da proveri izdržljivost.
Gde je granica?
Može li je pomeriti,
raširiti?
Može li sebe pobediti,
ukrotiti,
poraziti?
Smrt odložiti,
život produžiti,
večnost dodirnuti,
Boga zameniti,
vreme zaustaviti?
Može li svetlost postati,
bljesak,
dah?
Ili je sve prolazno?
I jadno.
I prokleto.
A On - večan.
Jedan.
Neponovljiv.
Nedostižan.
Sneg mu je pod nogama pucketao.
Kao da gazi po ljudskim lobanjama.
Osušenim.
Kao divljaku kad oglođe glavu.
I baci lobanju.
Praznu.
Jer mu ne treba.
Suvišna je.
I smeta mu.
Nervira ga.
Jer u njoj ničeg nema.
Samo - praznina.
Dosada.
Odjednom psi strasno zalajaše.

99
Ispred njih iskoči - beli hermelin.
U belom krznu.
Belji od snega.
Prelep.
Uzvišen.
Božanstven.
Jedva ga vide.
Zapamti tamne oči.
Krupne.
Uplašene.
Prestravljene.
Psi zalajaše.
Lovci urliknuše.
Beli hermelin poče da beži.
Psi pojuriše besno za njim.
Ljudi usplamteše.
Zavikaše.
Žile im nadođoše.
Krv ih privuče.
Lov ih je uzbuđivao.
Oslobađao ih je straha.
Neizvesnosti.
Čekanja.
Smrtne opasnosti.
Oni su nekog jurili.
Nekog su uplašili.
Neko je i od njih strahovao.
Potrčaše za belim hermelinom.
I psima.
Tragovi su vodili ka šumi.
Na breg.
Uzbrdica beše velika.
Trčali su sve sporije.
Nisu imali snage.
Gubili su dah.
I propadali u sneg.
Samo Fuše beše uporan.
I lagan.
Leteo je po snegu.
Činilo mu se da ga ne dodiruje.
Lov je dobio smisao.

100
Borba.
Život ili smrt.
Znak.
Koji mora protumačiti.
Ili - ili.
Hermelin je mlad.
Nema iskustva.
Trči pravo prema šumi.
Traži spas u skrovištu.
Kući.
Morao je da trči okolo.
Da zamori pse.
A onda, naglo, skrene ka šumi.
I zavara pse.
Ovako će se teže izvući.
Nije lukav.
Uzda se samo u snagu.
I mladost.
A to nije dovoljno.
Nije.
Lukavstvo je vrlina.
Koja čuva glavu.
A snaga je prolazna.
I lažna.
Glava zbog nje strada.
Potrča brže.
Stizao je već pse.
Poslanici ostaše daleko iza.
Nisu mogli da ga prate.
Niko.
Zato je on morao biti predsednik.
Predsednik jakobinskog kluba.
Robespjer će poludeti.
Neće moći izdržati.
Neće.
Poznaje ga dobro.
Javno će ga napasti.
U Konventu.
Tražiće njegovu glavu.
A izgubiće svoju.
Jer je prihvatio igru.

101
Igru za koju nije spreman.
Jer je nesavitljiv.
Previše krut.
Ukočen.
Biće to lepa lobanja.
Napuderisana.
Narod će slaviti.
Slaviće smrt Tiranina.
Koga je stvorio.
I koga će brzo zaboraviti.
Jer narod sve zaboravlja.
Brzo.
Naći će im novu ljubav.
Koju će voleti.
Obožavati.
Slediti.
Verovati.
Dok to On bude hteo.
Trčao je kroz šumu.
Psi su sve više zaostajali.
A On je dobijao snagu.
Sve veću.
Beše sam u lovu.
Jedini.
Htede da poleti.
Mora uspeti.
Sneg beše sve dublji.
Psi su se sve teže kretali.
Propadali su i cvileli.
Odustajali.
Ali On nije poklekao.
Izdržaće.
Noge su mu se zagrejale.
Topio je sneg pod sobom.
Stiže prve pse.
Pogleda napred.
Beli hermelin je grabio uzbrdo.
Ka proplanku.
Leteo je.
Tražio spas.
U jazbini.

102
Od koje se danas udaljio.
Mnogo.
Jer beše gladan.
Tražio je hranu.
Zima se odužila.
Morao je da preživi.
Beše mlad.
Vrlo mlad.
Skoro dečak.
Život je pred njim.
A smrt za njim.
Smrt je dahtala.
Plašila ga.
Život je na vrhu.
Na proplanku.
Samo da uspe.
Jednim skokom će biti spasen.
Sakriven.
Nedodirljiv.
Slobodan.
Živ.
Neuhvatljiv.
Samo proplanak da dohvati.
Samo proplanak.
Fuše je gledao u mala pogurena leđa.
Grabila su snažno.
Život je zvao.
Vukao.
Ulivao snagu.
Još malo.
I spas će biti pred njim.
Još malo.
I gotovo je.
Spasen je.
Još malo.
Gotovo je.
Spasiće se.
Lov je bio neuspešan.
Zanimljiv.
Ali bezuspešan.
Lož znak.

103
Jako loš.
Za početak.
Stade.
Psi su se davili u dubokom snegu.
Hermelin je bio na samom vrhu.
Sunce izroni.
Obasja njegovu belinu.
Svetlost se prelomi.
U Fušeovom oku.
Dah mu je bio kratak.
Isprekidan.
U ruci je držao pušku.
Više mu nije trebala.
Beli hermelin je bio na vrhu.
Na samom vrhu.
Nedostižan.
Pobednik.
Sad će skočiti.
I nestati.
Zauvek.
Nestaće u sunčevom zraku.
U svetlosnom snopu.
I sunce mu pomaže.
Božji izabranik.
Srećnik.
Život je pred njim.
Spasio se.
Iznenada hermelin stade.
Ukopa se.
Kao da se zaledio.
Zgrčio.
Ukočio.
Psi behu daleko od njega.
Ali se on nije micao.
Okrete glavu.
I pogleda u Fušea.
On vide dva velika, tamna oka.
Učini mu se da suza zasja.
Ili je to sunčev snop.
Šta je ovo?
Zašto stoji?

104
Zašto ne beži?
Šta čeka?
Niko mu ništa ne može.
Sunčev snop ga štiti.
Zašto stoji?
Kao ukopan.
I gleda.
Ne trepće.
Zašto?
Šta je ovo?
Kakav je ovo znak?
Poruka?
Fuše podiže pušku.
Polako.
Da mu da na vremenu.
Da nestane.
Da se izgubi.
Da se utopi u sunčev snop.
Sunce jače zasja.
Zrak se prelomi.
Otopliće.
Teror je prošao.
Revolucija je propala.
Poražena je.
Neko novi dolazi.
Ko?
Mora biti oprezan.
I sve tragove izbrisati.
Mora biti na strani pobednika.
Gubitnike niko ne voli.
Oni su prolazni.
Zaboravljaju se.
Zašto ne beži?
Zašto stoji?
Sunce mu pomaže.
Idi!
Beži!
Nestani!
Ne izazivaj me!
Nudim ti život!
Prvi put!

105
I jedini.
Idi!
Tople hermelinske oči su ga gledale.
Sažaljivo.
Uzvišeno.
Božanski.
Strese se.
Zašto ga tako gleda?
Ponižava ga.
Vređa.
Namerno.
Neće da ode.
Hoće da ga baš On ubije.
Zato je stao.
Ukopao se.
I gleda.
Pravo u Njega.
Prokletnik.
Prkosi mu.
Zašto?
Nišanio je polako.
Metak će stići pre pasa.
Prekide disanje.
Čuo je samo svoje srce.
I video dva uplakana oka.
Topla.
Ljudska.
Koja suze.
Puče puška.
I beli hermelin pade u sneg.
Psi ga saleteše.
Fuše stavi pušku na rame.
I polako pođe ka proplanku.
Zašto je beli hermelin stao?
Zašto?
Zašto se okrenuo?
Zašto ga je gledao?
Zašto je plakao?
Zašto nije pobegao?
Život je bio pred njim.
On je tako mlad.

106
 Psi su besno lajali.
Kad se pope na proplanak, psi ga okružiše.
Lizali su mu noge.
Podanički.
Beli hermelin je ležao u snegu.
Mrtav.
Krv beše svuda oko njega.
Ali njegovo krzno beše čisto.
Prekrasno.
Sjajno belo.
Neokaljano.
Osunčano.
Fuše pogleda.
Skrovište beše na korak.
Kuća.
Spas.
Život.
Ali, između mrtvog belog hermelina i njegovog skloniša, beše
velika blatnjava bara.
Prljava.
Razlokana.
Crna.
Mračna.
Raskvašena.
Beli hermelin se pred njom zaustavio.
Ukopao.
Nije hteo dalje.
Fuše se nasmeja, gurnu nogom belog hermelina u prljavu
blatnu baru i reče:
“Čistunac!“

Na Blagovesti,
7. aprila 1997. godine

107