0

Karl Maj
BLAGO U SREBRNOM JEZERU

Pozornica na koju Karl Maj smešta radnju svojih

romana — i mitska i istorijska u isti mah — bez sumnje
predstavlja čvrstu, punokrvnu osnovu, ali,
istovremeno, samo polaznu tačku. Kao takva, ona je,
bez sumnje, puna obećanja. Međutim, ono što u očima
niza čitalačkih generacija daje romanima Karla Maja
onaj njihov neodoljivi šarm, ono što čini njihovu
nepresušnu privlačnost i za mlade i za stare, jesu
njegovi snažno, živopisno i maštovito izvajani
karakteri. Istina je da im se može prigovoriti zbog
jednosmernosti, jednoznačnosti, pa čak i
jednoličnosti; međutim, njihova vrednost je u
postojanosti, uverenosti i doslednosti s kojom
zastupaju stvar Vrline, suprotstavljajući se, bez
ostatka i bez oklevanja, motivima i manifestacijama
Zla.
Velikim ciklusom Karla Maja o Divljem zapadu
dominiraju plemeniti i vrli junaci poput Old
Šeterhenda, Vinetua, Old Fajerhenda, koji, po pravilu,
za sebe zadržavaju glavne uloge, pored niza drugih, u
sporednim rolama. Lako je primetiti kako romani
Karla Maja — a Blago u Srebrnom jezeru jedan je, u
tom pogledu, od najuspelijih — sa samom pojavom
ovih junaka dobijaju u dramatici, u čvrstini, pa čak i u
smislu: gotovo kao da samo njihovo prisustvo, njihova
delatnost, daju ton i opravdanje svemu što se zbiva.
Blago u Srebrnom Jezeru, u tom smislu zaista je po
svemu izuzetno delo: kao da je pisac želeo da jednom,
na jednom mestu, i sa jednim ciljem, okupi sve svoje
najživopisnije ličnosti, kako bi im omogućio da, na
najbolji način, ispolje sve bogatstvo koje u sebi nose!

1
 KNjIGA ZA MLADE I STARE
Knj. 2

KARL MAJ
BLAGO U SREBRNOM
JEZERU
ROMAN SA DIVLjEG ZAPADA

Naslov originala
DER SHATZ IM SILBERSEE

Preveo
V. F. ZEBIĆ

Ilustracije
I. ŠENŠIN
BOŽIDAR VESELINOVIĆ
MIH. S. PETROV

Sken i obrada
Solicitor
www.BalkanDownload.org

PROSVETA
1985

2
 SADRŽAJ

SVESKA PRVA .................................................................................................................................. 4

I CRNI PANTER ........................................................................................................................ 5
II TRAMPOVI-SKITNICE ....................................................................................................30
III NOĆNE BORBE.................................................................................................................. 59
IV IZMAKLA OSVETA .......................................................................................................... 87
V INDIJANSKI PODVIG ..................................................................................................... 107
VI LUDAČKA TRKA KROZ MRKLI MRAK ................................................................. 136
VII BORBA OKO BATLEROVE FARME ........................................................................ 156
VIII DRAMA U PRERIJI ..................................................................................................... 187
IX LUKAVSTVO I DOVITLjIVOST ................................................................................. 213
SVESKA DRUGA ..........................................................................................................................236
I U ORLOVSKOJ DOLINI................................................................................................... 237
II U ŠKRIPCU .........................................................................................................................268
III BORBA NA ŽIVOT I SMRT ......................................................................................... 303
IV ĆOPAVKO FRANK I TETKA DROL .......................................................................... 351
V BITKA IZMEĐU INDIJANACA .................................................................................... 395
VI NA SREBRNOM JEZERU ............................................................................................. 411

3
SVESKA PRVA

4
 I
CRNI PANTER

Jednog vrlo toplog dana, oko podne, plovio je Dogfiš, jedan od

najvećih putničkih i teretnih brodova Arkanzasa, valovima reke,
kloparajući bučno svojim velikim točkovima. U ranu zoru lađa je
bila napustila grad Litl Rok i trebalo je da uskoro stigne u Luisburg
i da tu pristane.
Put uzvodno bio je težak i parobrod je dahtao, huktao i-
brektao kao da želi da pokaže putnicima na brodu koliko se trudi i
muči.
Velika omorina oterala je bolje i imućnije putnike u njihove
kabine, dok su oni sa palube i krme, kojih je bilo mnogo više,
zauzeli mesta u senci iza buradi, sanduka i ostalog većeg prtljaga
da bi se bar malo sklonili od silne žege. Za ove putnike kapetan je
dao da se razapne poveće platno kao hladnjak, pod kojim je bila
čitava gomila čaša i boca, čija ljuta sadržina zacelo nije bila
namenjena nekim razmaženim grlima. Iza pregrade sedeo je,
klateći glavom, sklopljenih očiju, dremljivi i premoreni kelner.
Svaki put kada bi otvorio oči da posluži nekoga, progunđao bi neku
psovku ili grdnju. To njegovo neraspoloženje odnosilo se na nekih
dvadesetak ljudi, koji su sedeli u krugu na podu, oko nekog stolića,
i jedan drugome dodavali iz ruke u ruku pehar za kocku. To je bila
igra u piće, takozvani drink. Onaj koji bi izgubio, morao bi na kraju
igre svakom igraču da plati čašicu rakije. Usled toga kelner nikako
nije mogao da zaspi, a to bi u ovom trenutku za njega bilo najveće
zadovoljstvo.
Ovi ljudi koji su se kockali, kao što se po svemu videlo, nisu se
upoznali tek ovde na brodu. Sudeći po slučajnim odlomcima
razgovora, videlo se da se međusobno dobro poznaju. Nasuprot toj
opštoj druževnosti, bio je među njima jedan koga su, izgleda,
najviše pazili i poštovali. Zvali su ga Kornel, što je uobičajena
skraćenica od reči „kolonel,“ što znači pukovnik, starešina.

5
 Taj čovek bio je mršav i visok. Njegovo izbrijano, oštro i šiljato
lice bilo je ispod podbratka obraslo čekinjasto, riđom bradicom.
Riđa mu je bila i kratka podšišana kosa, ukoliko se mogla videti,
kad bi on svoj stari otrcani šešir zaturio daleko na potiljak. Na
nogama je imao teške, okovane cipele, a od odela — pantalone od
platna i bluzu od iste materije. Prsnik nije nosio. Mesto prsnika
imao je na sebi prljavu košulju, koja zacelo nikada nije videla
glačalo. Široki okovratnik na košulji nije bio vezan maramom, već
beše razdrljen tako da su mu se videle gole, suncem opaljene grudi.
Oko pasa čovek je bio opasan crvenom maramom iz koje su virili
nož i dva revolvera. Pored njega ležala je prilično nova puška i uz
nju jedan ranac sa dva kaiša za nošenje na leđima.
I ostali njegovi drugovi bili su, slično njemu, nemarno i loše
odeveni i prljavi, ali zato ipak, kao i on, dobro naoružani. Nije bilo
među njima nijednoga kome bi se na prvi pogled moglo pokloniti
poverenje. Kockali su se neprekidno s puno strasti. Dobacivali su
jedan drugom vrlo grube i proste reči, tako da nijedan iole
pristojan čovek ne bi nijednog trenutka mogao da se zadrži pored
njih. Biće da se igra drink već nekoliko puta ponovila, jer njihova
lica nisu bila zagrejana samo od sunca nego se videlo da ih je i
alkohol dobro zarumeneo.
Kapetan broda bio je napustio zapovednički most i otišao na
krmu do krmara da mu da neka uputstva. Tom prilikom upita ga
krmar:
— Šta mislite, kapetane, o ovim momcima ovde koji sede i
kockaju se? Čini mi se da su to ljudi koje nije baš zgodno videti na
brodu...
— To je i moje mišljenje, potvrdi kapetan. Istina, oni kažu da su
žeteoci i da idu na Zapad da se tamo uposle na farmama. Ali, ja
bogami, ne bih želeo da budem čovek kod koga će oni potražiti
posla.
— Tako je, kapetane. Po mom mišljenju to su pravi trampovi,
naoružane skitnice. Nadam se da će bar ovde na lađi biti mirni!
— Ja im ne bih ni savetovao da nam dosađuju više nego što
treba. Ima nas na brodu dovoljno da ih sve pobacamo u taj stari
blagosloveni Arkanzas. Uostalom, evo nas skoro u Luisburgu.
6
 Kapetan se vrati na svoj most da izda naloge za pristajanje.
Ubrzo se pokazaše kuće ovoga grada koji je brod pozdravio
otegnutim urlikom sirene. Sa pristaništa dadoše znak da ima
putnika i tovara. Svi putnici koji su se do sada bili sklonili kojekuda
od vrućine iziđoše na palubu da sebi bar malo prekrate dosadnu
vožnju. Ali ni ovde ništa zanimljivo nisu imali da vide. Sama varoš
nije ni izdaleka imala ono značenje koje danas ima. Na pristaništu
je bila samo šaka besposlenih ljudi; trebalo je samo nekoliko
paketa i sanduka da se utovari, a broj putnika koji su se ukrcali na
brod iznosio je ravno tri.
Jedan od njih je belac, visoka rasta i vanredno snažnog tela.
Imao je tamnu, gustu bradu, iz koje su mu virile samo oči, nos i
gornji deo lica. Na glavi je nosio staru olinjalu šubaru od dabrovine.
Nemogućno je bilo utvrditi kako je nekada izgledala ta šubara kad
je bila nova, ali je svakako do sada promenila sve mogućne oblike.
Pantalone i kaput tog čoveka bili su od jakog sivog lanenog platna.
Za široki kožni pojas zadenuta su bila dva revolvera, nož i još neke
stvari neophodno potrebne jednom zapadnjaku. Sem toga, imao je
i pušku dvocevku, za čiji je kundak bila privezana dugačka sekira.
Pošto je platio kartu, on baci oštar pogled po palubi broda.
Dobro odeveni putnici iz kabina izgleda da ga nisu ni najmanje
interesovali. Pogled mu se zadržao na jednom od onih koji su se
kockali. Taj se baš bio digao da pogleda putnike koji su se ukrcavali
na brod. Bio je to Kornel. Novi putnik odmerio je oštro Kornela, ali
je odmah zatim odvratio pogled. Pričinio se kao da navlači svoju
visoku čizmu čija mu se sara spustila niz nogu. Ali u sebi je
progunđao:
— Gle! Ako to nije crveni Brinklej, neka me obese kao slaninu
na dimu i zajedno s kožom pojedu! Nadam se da me nije poznao.
Onaj koga su se ticale ove reči bio se i sam trgao. Okrenuo se
svojim drugovima i tiho im prošaptao:
— Pogledajte onog crnomanjastog klipana! Poznaje li ga ko od
vas?
Niko ga nije poznavao.

7
 — Ali, ipak, mora da sam ga negde video, i to u takvim
okolnostima koje za mene nisu bile nimalo prijatne. Taj čovek kao
da u meni budi neke mračne uspomene.
— Pa onda, i on tebe mora da poznaje, reče jedan od njih. On
nas je gledao, ali tebe nije primetio.
— Hm! Možda ću se ipak setiti. Ili još bolje, pitaću ga prosto
kako se zove. Tako ću odmah biti načisto. Hajde da odigramo sa
njim jedan drink.
— A ako on ne bude hteo?
— Taman posla! To bi bila najveća uvreda, kao što vam je
poznato. Jer onaj kome se drink odbije, po običaju ove zemlje, ima
pravo da nožem ili revolverom opere uvredu koja mu je nanesena.
A ako pri tome onaj koji je uvredu naneo ode pod led, neće za njim
niko zakukati...
— Da, ali on ne izgleda kao čovek koji bi se mogao prisiliti na
nešto što mu nije po volji.
— Hajde da se kladimo?
— Da, kladimo se! čuli su se glasovi. Onaj koji izgubi platiće po
tri čaše rakije za svakog od nas.
— Slažem se, reče Kornel.
— I meni je pravo, odgovori onaj koji je prihvatio opkladu, ali
treba naći priliku za revanš. Tri opklade i tri drinka.
— A s kime to?
— Prvo, sa onim crnim za koga misliš da ga poznaješ, mada ne
znaš ko je. Zatim sa kojim od ovih džentlmena što zijaju na obalu,
recimo sa onim dugačkim klipanom koji izgleda kao div među
patuljcima. I, najzad, sa onim Indijancem koji je sa svojim sinom
došao na brod. Ili se možda bojiš njega?
Svi se nasmejaše na ove reči, a Kornel upita podrugljivo.
— Ja da se bojim one crvene njuške? Koješta! Pre bih se bojao
onog visokog klipana na koga me ti pujdaš. Bogami, taj čovek mora
da je jak. Ali, obično, baš ovakvi gorostasi velike su kukavice, a on
je tako doteran kao da je izišao ovoga trenutka iz berbernice. Taj

8
ne ume da se ophodi sa ljudima našega kova. Dakle, prihvatam
opkladu. Po jedan drink sa svakim od ove trojice. Dakle, na posao!
Poslednje reči izgovorio je tako glasno da su ih svi putnici
mogli čuti. Svakom Amerikancu i svakom zapadnjaku poznato je
značenje reči ,,drink.“ Naročito kad se tako oštrim i pretećim
glasom izgovori, kao što je ovoga puta bio slučaj. Zbog toga se svi
pogledi upraviše na Kornela. Bilo je očigledno da su on i njegovo
društvo već prilično pijani; ali ipak se niko ne pomače s mesta,
pošto su svi očekivali zanimljiv prizor.
Kornel poruči da se natoči čaša, uze je u ruku, uputi se prema
crnobradome i reče:
— Dobar dan, gospodine! Čast mi je da vam ponudim ovu čašu
da je ispijete u moje zdravlje. Držim, razume se, da ste džentlmen,
jer ja pijem samo sa otmenim ljudima, i nadam se da me nećete
odbiti.
Lice crnobradoga razvuče se u dobroćudan osmeh. Po tome se
videlo da ponudu neće odbiti.
— Dobro, reče on, rado ću vam učiniti to zadovoljstvo, ali bih
ipak želeo da znam, u čije zdravlje treba da pijem,
— Sasvim u redu, gospodine. Mora se znati s kim se pije. Ja se
zovem Brinklej, Kornel Brinklej, ako nemate ništa protiv toga. A vi,
gospodine?
— Moje je ime Groser, Tomas Groser, ako vam je po volji. Dakle,
u vaše zdravlje, Kornele!
Crnobradi iskapi čašu, a to učiniše i svi ostali. Kornel je bio
pobednik. Promerio je Grosera izazivačkim pogledom od glave do
pete i rekao:
— Čini mi se da je vaše ime nemačko.
— Da, ja sam Nemac, odgovori crnobradi, smešeći se još uvek
dobroćudno. Hvala na „drinku“, i sada smo gotovi.
Crnobradi se okrete oštrim pokretom na peti i ode. U sebi je
gunđao:
Dakle, to je zaista Brinklej! A sada se zove Kornel. Taj čovek
opet sprema neki podvig. Treba biti na oprezu!

9
 Brinklej je na taj način, dakle, dobio prvi deo opklade, ali još
nije mogao reći da je potpuno pobedio. Naprotiv, lice mu je odavalo
da se bio naljutio. On se nadao da će ga on na to silom naterati. Ali
ovaj je bio pametniji, pa je prvo pio, a zatim mu u oči rekao da je
isuviše mudar da bi se u ovoj prilici upustio u neku kavgu. To je
Kornela razbesnelo.
Zato je ponovo napunio čašu i pistupio svojoj drugoj žrtvi,
Indijancu. Jer sa Groserom su se ukrcala na brod i dva Indijanca,
jedan stariji i jedan mlađi. Onom mlađem moglo je biti oko
petnaest godina.
Velika sličnost između ove dvojice jasno je pokazivala da su to
otac i sin. Bili su jednako odeveni, jednako naoružani, tako da je
mlađi bio živa slika i prilika starijeg. Odeća im je bila sva od kože.
Sa strane legini sa resama i žuto obojeni mokasini. Lovačke bluze
ili košulje nisu se videle, jer im je gornji deo tela bio umotan u
šarene gunjeve od vune koji su vrlo skupi i staju često puta više od
šezdeset dolara. Crna, glatko začešljana kosa padala im je na pleća,
što im je davalo donekle ženski izgled. Lica su im bila okrugla i
puna, vrlo dobrodušna izraza. Taj dobrodušni izraz povećavalo je
još i to što su im lica bila obojena crvenom bojom, cinoberom.
Puške koje su držali u rukama nisu po izgledu vredele više od pola
dolara. Uopšte uzevši, obojica su izgledala vrlo bezazleno i zbog
toga su i nehotice izazivali podsmeh kod igrača drinka. Reklo bi se
kao da su se bojali ljudi. Sklonili su se bili za jedan visoki sanduk
od tvrdog drveta. Tu su sedeli mirno, kao da ništa oko sebe ne
primećuju, čak ni Kornela, koji im je oštrim korakom prišao. I dok
ovaj nije progovorio, oni nisu ni oči digli na njega.
— Velike li žege danas! reče Kornel. Zar vam nije toplo, crveni
momci?! Na ovoj vrućini vredi gucnuti! Dela, ti stari, trgni jednu!
Indijanac ne mače ni prstom nego rđavim engleskim jezikom
progovori:
— Ne pijem!
— Šta, ti nećeš? planu riđobradi. To je drink! Znaš li ti šta to
znači? Odbijanje je za svakog džentlmena, kao što sam ja, uvreda
koja se samo krvlju može oprati. Kako ti je ime?

10
 — Nitropan-Hanej! reče Indijanac mirno, ali odrešito.
— Kome plemenu pripadaš?
— Tonkava!
— Baš onim crvenokošcima koji se svake mačke boje. Razumeš
li, svake mačke, pa i šugave! Neću s tobom dugo da se petljam!
Dakle, dede, potegni!
— Ja ne pijem žestoka pića.
I pored sveg pretećeg držanja Kornelovog, Indijanac je
izgovorio te reči potpuno mirno i pribrano. Kornel se tada isprsi i
udari mu žestok šamar po licu.
— Evo ti plata za to, ti crvena kukavice! reče. Neću drukčije da
ti se osvetim, jer sa takvim nitkovima kao što si ti samo se ovako
obračunava.
Istoga momenta kad se to dešavalo, svenuše oči mlađeg
Indijanca, on turi ruku pod gunj, zacelo da dohvati neko oružje, ali
istovremeno pogleda svog oca da vidi šta će ovaj reći ili učiniti.
Lice starijeg crvenokošca tako se strašno promenilo, gotovo
unakazilo, da ga je bilo teško poznati. Uspravio se koliko je bio
visok, a oči su mu sjale kao žeravice; sav je bio u napregnutom
stavu. Ali isto tako brzo trepavice mu se spustiše, a lice mu primi
raniji pokorni i bezazleni izraz.
— No, šta kažeš na to? upita Kornel podrugljivo.
— Nitropan-Hanej kaže — hvala.
— Zar ti je šamar tako prijao? Evo ti onda još jedan!
Kornel podiže ruku, zamahnu njome snažno, ali Indijanac u
tom trenutku saže glavu pokretom brzim kao munja i Kornel udari
rukom žestoko o sanduk na koji je Indijanac bio naslonjen. Sanduk
muklo odjeknu, a iz njega se zaori muklo režanje koje pređe u
strahovit i jeziv urlik, pa zatim u takav gromki lavež da je izgledalo
kao da se ceo brod trese od tog užasnog glasa.
Kornel, sav prestravljen, odskoči nekoliko koraka unazad, a
čaša mu ispade iz ruke. Glasom koji je drhtao od straha povikao je:
— Gospode! Šta je to? Kakva je to zverka u sanduku? Zar je to
dopušteno? Može čovek od straha da umre!
11
 Strah je spopao i druge putnike. Samo četvorica od njih nisu
prilikom tog događaja ni okom trepnuli. To je bio crnobradi koji je
sada sedeo sasvim napred na pramcu, zatim onaj visoki i snažni
čovek koga je Kornel bio izabrao kao trećeg za drink i ona dva
Indijanca. Ova četiri lica zacelo su imali veliku snagu volje da sebe
savladaju.
Zavijanje životinje čuli su i oni putnici pod krovom. Neke žene,
vrišteći od straha, istrčaše iz kabina.
— Nije ništa, gospođe i gospodo, viknu glasno jedan vrlo
pristojno obučeni gospodin koji je takođe bio izišao iz kabine. To je
samo jedan mali panter i ništa više. Jedna vrlo pitoma životinja,
panter. Felis panter. Jedan mali crni panter.
— Šta? Crni panter! jauknu neki čovečuljak s naočarima na
nosu, po kome se odmah videlo da poznaje ovu životinju samo iz
zooloških knjiga. Ta, crni panter je najopasnija zverka na svetu!
Veći je i jači od lava i tigra! On ubija više iz same krvoločnosti negoli
od gladi. A koliko ima?
— Samo tri godine. Nema više, gospodine.
— Zar je to za vas „samo“? Pa to je sasvim odrasla zverka! Bože
moj! I takvu zver drže na brodu! Ko je odgovoran za to?
— Ja, gospodine, ja, odgovori otmeni gospodin, klanjajući se
damama i gospodi. Dozvolite mi, milostive gospođe i gospodo, da
vam se predstavim: ja sam sopstvenik znamenite menažerije,
Džonatan Bojler, i nalazim se već dugo vremena sa svojom trupom
u Ban Birenu. Pošto je ovaj crni panter stigao iz Afrike za mene u
Nju Orleans, uputio sam se sa svojim najboljim ukrotiteljem
divljih zveri onamo da ga dopremim u menažeriju. Kapetan ovoga
broda dao mi je dopuštenje da ga dobro zatvorenog prenesem na
brod. Naravno, pod uslovom da putnici po mogućstvu ne saznaju
u kakvom se društvu nalaze. Zato smo pantera hranili samo noću i
davali mu, bogu hvala, po celo tele, da bi danju spavao. Naravno,
ako se po njegovom sanduku udara pesnicama, mora zverka da se
probudi i da malo podvikne. Nadam se, gospođe i gospodo, da vam
neće biti neprijatno društvo pantera koji ne pravi ni najmanje
buke, osim ako ga neko ne dira.

12
 — Šta? viknu onaj s naočarima glasom koji je podrhtavao. Ne
pravi ni najmanje buke! Prijatno društvo? Do đavola! Moram
priznati da mi se ovako nešto do sada nikad nije desilo! Ja da
putujem zajedno sa crnim panterom na jednom brodu? Pre ću
skočiti u vodu. Ili panter ili ja. Bacite zver odmah u vodu! Ili
istovarujte kavez na obalu!
— Ali, gospodo, nikakva opasnost nikome ne preti, uveravao je
preplašene ljude sopstvenik menažerije. Pogledajte taj jaki sanduk
i...
— Ah, -kakav sanduk! prekide ga čovečuljak. Taj sanduk i ja
mogu da slomim, a kamoli panter!
— Ali, molim vas, dopustite mi da dovršim. U sanduku se tek
nalazi pravi gvozdeni kavez, koji ni deset lavova ni pantera
zajedno ne mogu da razbiju.
— Zbilja? Pokažite nam kavez da vidimo, da se uverimo!
— Naravno, pokažite kavez, pokažite kavez! čulo se sa svih
strana.
Sopstvenik menažerije bio je Jenki, pravi Amerikanac. Shvatio
je odmah da je to zgodna prilika da opštu želju putnika upotrebi u
svoju korist.
— Drage volje i vrlo rado, gospođe i gospodo. Ali imajte na umu
da se kavez ne može videti ako se ne pokaže i crni panter. A ja to
opet ne mogu da dopustim bez uzajamnog sporazuma. Da bih vam
pokazao ovu retku zverku, ja ću narediti da je hrane pred vama.
Napravićemo tri mesta. Prvo dolar, drugo pola, a treće četvrt
dolara. Pošto se ovde nalazi samo otmena publika, mislim da drugo
i treće mesto uopšte odbacimo. Ili, možda, ipak ima nekog ko će
sesti na drugo ili treće mesto, za pola dolara ili čak za 25 centa?
Razume se da se niko nije javio.
— Dakle, ostaje samo prvo mesto. Gospođe i gospodo, molim
dolar po osobi!
On uze svoj šešir i stade kupovati novac, a njegov ukrotitelj
poče da priprema sve što je bilo potrebno za pokazivanje pantera.
Putnici su bili većinom i sami Jenki, svi zadovoljni neobičnim
obrtom stvari. Iako su maločas bili svi za to da se ova opasna
13
zverka odstrani s broda, sada su drage volje davali dolar, uživajući
što će im se ovom predstavom bar donekle prekratiti dosadna
vožnja. Pa čak i onaj naučnik s naočarima savladao je svoj
malopređašnji strah i očekivao predstavu s najvećim
interesovanjem.
— Čujte me, momci, reče Kornel svojoj družini. Jednu opkladu
sam dobio a drugu izgubio, jer onaj crveni ugursuz nije hteo da pije
sa mnom. Treća opklada ne važi za čašu rakije, nego za ulaznicu od
dolara koju moramo platiti. Jeste li svi za to?
Naravno, družina je bila za to, jer onaj visoki i krupni čovek nije
ličio na nekoga kome se nateruje strah u kosti.
— Dobro, reče Kornel, koji je od rakije postao vrlo hrabar.
Pazite kako će ona ljudeskara da popije brzo i rado sa mnom drink.
Napuniše mu čašu i on priđe onom visokom i krupnom čoveku.
Taj čovek bio je upravo divovskog tela, viši i krupniji od onog
crnobradog koji se zvao Groser. Moglo mu je biti oko četrdeset
godina. Obrijano lice, preplanulo od sunca, bilo je tip muške lepote.
Plave oči imale su onaj naročiti pogled koji se ne da opisati, a kojim
se odlikuju ljudi koji žive u velikim ravnicama, gde je horizont
bezgraničan. Takav pogled imaju samo stanovnici velikih nizina,
pustinja, i ljudi iz prerije, uopšte ljudi koji žive u širokim
prostorima. Na sebi je imao pristojno putničko odelo. Oružje se
nije videlo. Pored njega u taj mah stajao je kapetan, koji je bio sišao
s mosta da i sam vidi predstavu s panterom.
Kornel stade pred ovog čoveka, raskorači se pred svojom
trećom žrtvom, i reče:
— Gospodine, molim vas da popijete sa mnom jedan drink.
Nadam se da mi vi kao pravi džentlmen nećete odbiti da kažete
svoje ime.
Kad ovaj ču šta je Kornel rekao, odmeri ga najpre od glave do
pete, a zatim se okrete kapetanu i nehajno produži razgovor kao
da Kornel nije ni primetio
— Oho! uzviknu Kornel. Ili ste gluvi ili ste glupi, pa nećete da
me čujete? To vam ne bih savetovao, jer ako se meni odbije drink,
ja ne znam za šalu. Nemojte da se ugledate na Indijanca.

14
 Krupni čovek sleže ramenima i obrati se kapetanu:
— Čuli ste, zar ne, šta ovaj momak reče?
— Da, gospodine, čuo sam svaku reč.
— Lepo, vi ste svedok da ga ja nisam izazvao.
— Šta? planu Kornel. Vi mene zovete momkom i odbijate mi
drink? Provešćete se kao Indijanac, jer ja...
Ali nije dospeo da svrši. Jer istog tog trenutka prilepila mu je
ljudeskara takav šamar da se pružio kao klada na pod i uz to se
prevrnuo. Tu je odležao jedan trenutak skoro bez svesti, a zatim se
digao, izvadio nož i nasrnuo na visokog.
Ovaj je metnuo obe ruke u džepove pantalona i stojao tako
ravnodušno kao da ga se ništa ne tiče. Kornel je siktao od besa:
— Pseto jedno, zar ti meni da opališ šamar? Znaš li da se to plaća
krvlju!
Kapetan htede da se umeša, ali ona ljudeskara odbi jednim
energičnim pokretom glave. Zatim, kad mu se Kornel približi na
dva koraka, diže naglo desnu nogu i udari ga u trbuh tako da se
napadač opet skotrlja na zemlju.
— No, sada ti je dosta! viknu ljudeskara s pretnjom u glasu.
Ali Kornel ponovo skoči, spusti nož u pojas i sav izvan sebe od
besa potrže revolver da ga uperi na protivnika. Ali ovaj izvuče
desnu ruku iz džepa u kome je imao sakriven revolver:
— Dole s pištoljem, zapovedi oštro ciljajući u desnu ruku
izazivača. Jedan, dva, tri!
Tanak ali oštar zvižduk — Kornel jauknu, a revolver mu ispade
iz ruke.
— Tako, mladiću! Reče mirno visoki. Ti nećeš tako skoro deliti
šamare onima koji se stide da piju iz čaše u koju si ti najpre
zamočio svoju bezobraznu njušku. A ako ti je baš stalo da znaš ko
sam...
— Pogano ti bilo ime! jaukao je Kornel. Ne treba da ga čujem
niti znam. Ali dopašće mi šaka. Na njega, momci, napred!
Sada iziđe na videlo da su ti ljudi doista članovi jedne
pljačkaške bande, i da su se zalagali svi za jednoga a jedan za sve.
15
Oni povadiše noževe iza pasa i nasrnuše na visokog. Ali ovaj se
uspravio, zasukao rukave i podviknuo:
— Dela da vidimo ko će to da napadne na Old Fajerhenda!
Zvuk tog imena učinio je porazan utisak. Kornel, koji je bio
levicom baš dohvatio nož, prepade se i promuca:
— Old Fajerhend! Sto mu đavola, ko bi to pomislio! Što to ranije
niste rekli?
— Zar čoveka mora da štiti ime od vaše neobuzdanosti? Kupite
se odavde tamo u ćošak i ne izlazite mi više pred oči, jer ću vas
inače sve odreda isprebijati.
— Dobro, reče Kornel namršteno, o tome ćemo još govoriti
docnije.
Zatim se okrete i ode raskrvavljene ruke napred, a za njim se
odazvaše i njegovi drugovi kao prebijeni psi. Posedali su u stranu,
previli svom vođi ruku i tiho poveli razgovor, dobacujući slavnom
lovcu poglede koji, iako nisu bili prijateljski, ipak su dokazivali
koliki strah i respekt imaju pred njime.
Ali nije samo na njih delovalo njegovo znamenito ime. Među
putnicima verovatno nije bilo nijednog čoveka koji nije bio čuo za
tog hrabrog lovca, čiji je ceo život bio ispunjen opasnim podvizima
i doživljajima. Kapetan broda pružio mu je ruku s tolikom
ljubaznošću kakvu može samo jedan Jenki da pokaže:
— Ali, gospodine, zašto mi ne rekoste ko ste? Ja bih vam bio
ustupio svoju sopstvenu kabinu. Bogami, za Dogfiš je velika čast
što ste stupili na njegove daske. Zašto ste se predstavili pod
drugim imenom?
— Ja sam vam rekao svoje pravo ime. Old Fajerhendom, što će
reći Vatrena Ruka, zovu me zapadnjaci, jer kuršum moje puške iz
moje ruke pogađa kao grom.
— Čuo sam da vaš metak nikada ne promaši cilj?
— Tja! Svaki pravi zapadnjak može i ume isto što i ja. Ali vi i
sami vidite, kakvo preimućstvo ima ime poznatog ratnika. Da se ja
nisam tako nadaleko pročuo, sigurno bi došlo do krvavog okršaja
sa ovim tipovima.
— I vi biste morali podleći ovoj premoći!
16
 — Mislite? upita s osmehom na licu Old Fajerhend. Dok bi se
radilo samo noževima, ne bi bilo opasno. Ja bih se sigurno održao
dotle dok mi priteknu u pomoć vaši ljudi.
— Naravno, pomoć bi došla. Ali šta da radim sada sa tim
lopovima? Ja sam na brodu i gospodar i sudija? Da ih bacim u
okove?
— Ne.
— Da ih iskrcam na obalu?
— Ni to. Mislim da ne želite da vam ovo bude poslednje
putovanje ovim parobrodom?
— Nije mi ni na kraj pameti! Ja se nadam da ću još mnogo
godina ploviti uz vodu i niz vodu po mom starom Arkanzasu.
— E, onda se čuvajte osvete ovih nitkova! Oni su kadri da vam
negde na obali nameste zasedu i zametnu kavgu koja bi vas stala
ne samo broda nego i glave.
U taj mah primeti Old Fajerhend crnobradoga koji je stojao u
blizini posmatrajući ljubopitljivo slavnog lovca. Old Fajerhend ga
upita:
— Vi biste hteli, gospodine, sa mnom da govorite? Ja vam
stojim na raspoloženju.
— Da, vi mi možete ukazati veliku uslugu, odgovori ovaj.
Dopustićete mi da vam stegnem ruku. To je sve što bih vas molio.
Biću tada zadovoljan i neću vas više uznemiravati. Ali ovoga
trenutka sećaću se celog svog života.
Po otvorenom pogledu i iskrenom glasu ovog čoveka videlo se
da su ove reči potekle pravo iz srca. Old Fajerhend mu pruži
desnicu i upita:
— Dokle ćete putovati ovim brodom?
— Ovim brodom? Samo do tvrđave Džipson, a zatim čamcem
dalje. Bojim se da me vi kao neustrašiv čovek nećete smatrati
kukavicom zato što sam maločas pristao da pijem drink sa onim
takozvanim Kornelom.
— O, ne! Mogu samo da vam čestitam što ste bili toliko oprezni.
Naravno, kad je Indijanca udario, ja sam se odlučio da mu očitam
bukvicu.
17
 — Nadajmo se da mu je to bila dobra opomena. A ako ste mu
prst na desnici razmrskali, onda je završio karijeru kao zapadnjak.
A o Indijancu ne znam šta bih sada mislio. Poneo se zbilja kao
kukavica, a ipak se nije ni najmanje uplašio kad je panter zaurlao.
Nije čak ni okom trepnuo. Ovo dvoje nikako se ne slaže.
— Pa, evo, ja ću vam stvar razjasniti. Meni to nije teško.
Poznajete li vi te Indijance?
— Čuo sam im imena kad je stari kazao. To su reči s kojima bih
jezik mogao slomiti. Zapamtiti ih nisam mogao.
— On se poslužio svojim maternjim jezikom, verovatno zato da
Kornel ne primeti s kim ima posla. On se zove Nitropan-Hanej, a
njegov sin Nitropan-Homoš. A to vam znači Veliki Medved i Mali
Medved.
— Da li je to mogućno? Pa o toj dvojici, razume se, već sam
mnogo čuo. Tonkave su civilizovani Indijanci. Samo se ova dvojica
još potucaju i skitaju po planinama i prerijama i samo su oni još
naslednici ratničkih vrlina svojih predaka.
— To su dva čestita čoveka. Niste li primetili kako je sin zgrabio
za nož ili za tomahavk (indijansku sekiru) ispod gunja? Ali kad je
primetio hladno lice svoga oca, savladao se i nije se krivcu osvetio.
A ja vam velim, kod ovih Indijanaca dovoljan je jedan pogled tamo
gde je kod nas belaca potrebna bujica reči. Od onog trenutka kad je
Kornel udario Indijanca u lice, njegova sudbina je zapečaćena.
Medvedi neće odustati od gonjenja pre nego što ga izbrišu sa lica
zemlje. Njemu ne gine osveta. Ali, čini mi se, vaše ime je nemačko.
Prema tome mi smo zemljaci. Vi ste zacelo tek kratko vreme ovde
na Zapadu?
— Ne, reče bradonja skromno. Već sam duže vremena ovde.
Zovem se Tomas Groser. Ali ovde se prezime odbacuje. Od Tomasa
napravili su Toma, a pošto imam crnu bradu, prozvali su me
jednostavno Crni Tom.
— Šta? Kako? iznenadi se Old Fajerhend, vi ste Crni Tom,
znameniti rafter, goroseča?

18
 — Da, zovem se Tom, goroseča sam po zanimanju, ali da li sam
znamenit, to ne znam. Samo, gospodine, onaj Kornel tamo ne sme
da čuje moje ime, jer će me se setiti. A to ja ne bih želeo.
— Zar ste vi već imali posla s njim?
— Pa, jesam, malo. Pričaću vam docnije o tome. A i vi ga,
izgleda, poznajete.
— Ja sam ga danas prvi put video. Ali ako ostane duže vremena
na brodu, pripaziću mu bolje na prste. A i vas treba bolje da
upoznam. Vi ste čovek kakvoga baš tražim. Ako niste na drugoj
strani zauzeti, ja bih vas mogao uposliti.
Tom se malo zamisli, pa onda reče:
— Čast da budem pored vas više vredi no sve ostalo. Doduše, ja
sam sastavio družinu raftera koji su me izabrali za vođu. Ali, ako
dopustite, ja ću im saopštiti da ne računaju sa mnom. Ali,
pogledajte, čini mi se, sada će predstava početi.
Sopstvenik menažerije bio je napravio od burića, raznih
sanduka i dasaka sedišta i biranim rečima pozvao publiku da
zauzme mesta. Tako i bi. Publika je zauzela mesta. Čak i brodska
posada, ukoliko nije bila zaposlena, gurala se da prisustvuje
predstavi. Kornel sa svojim ljudima držao se po strani, jer mu je,
izgleda veselje bilo pokvareno. Indijance nije niko pitao da li će
prisustvovati predstavi. Sopstvenik menažerije nije se na njih ni
osvrtao. Jer šta da vodi računa o dvojici bednih Indijanaca kad su
mu toliki platili po ceo dolar! I tako su Indijanci ostali po strani,
naizgled ne mareći ni za pantera ni za publiku. Ali, ipak, njihovom
oštrom oku nije promakla ni najmanja sitnica.
Gledaoci su već sedeli pred zatvorenim sandukom i sa
nestrpljenjem očekivali početak predstave. Većina od njih nije
imala pojma kako izgleda crni panter. Sve zveri Novoga sveta koje
se ubrajaju u rod mačaka znatno su manje, slabije i bezopasnije od
onih iz Staroga sveta. Američkog jaguara, na primer, koga zovu i
tigrom, love gauči lasom i vuku ga za sobom na konju kao svoju
lovinu. A ko bi se usudio da to isto napravi sa bengalskim tigrom?
A američki lav, puma, beži ispred čoveka, pa makar bio ne znam
kako gladan. Zato su gledaoci očekivali da će videti zverku visoku

19
pola metra i ne suviše strašnu. Ali kad sluge. odmaknuše prednji
deo sanduka, gledaoci se zaprepastiše ugledavši pantera.
Panter je od Nju Orleansa bio čuvan u potpunom mraku.
Sanduk su otvarali samo noću kad su pantera hranili. Sada tek prvi
put ugledao je panter dnevnu svetlost koja ga je zasenila. Ležao je
na patosu opružen i žmirkao očima. Kad se privikao na svetlost,
primetio je ljude koji su sedeli pred njim. Naglo se digao, protegao
se kao mačka i zaurlao tako strašno da je većina gledalaca skočila u
nameri da pobegne.
Da, to je zaista bio lep primerak divlje zverke. Panter je bio viši
od jednoga metra, a dugačak dva puta toliko, ne računajući rep
kojim je besno mahao. Prednjim šapama obuhvatio je rešetke
kaveza i drmao ih tako snažno da se sanduk zaklatio. Pri tom je
pokazao svoje strahovite zube.
— Gospođe i gospodo, počeo je sopstvenik menažerije da
tumači. Crni panter je rodom sa Sundskih ostrva. Ali tamo su te
zverke male. Pravi crni panter, koji je, razume se, vrlo retka
zverka, živi u Severnoj Africi, na granici Sahare. On je jak kao lav,
ali mnogo opasniji od lava. Može da odnese celo odraslo goveče. Šta
su kadri njegovi zubi, to ćete odmah videti, jer će sada dobiti hranu.
Ukrotitelj donese ovcu i položi je pred kavez. Kad je panter
ugledao meso, još jače se uznemirio. Šetkao je kao lud po kavezu i
pomamno skakao urlajući i režeći, tako da su gledaoce prolazili
žmarci.
Jedan crnac, zaposlen kod brodske mašine, nikako nije mogao
da savlada svoju radoznalost i pokušao je da se umeša među
publiku. Ali kapetan ga opazi i otera ga na posao. Kako crnac nije
odmah poslušao, kapetan dohvati kraj jednog konopca i udari ga
njime nekoliko puta. Krivac se brzo odmače, ali odmah zatim
proviri kroz otvor na mašinskom odeljenju, iskezi se na kapetana
i zapreti mu pesnicom. Gledaoci koji su pažljivo posmatrali
pantera, nisu ni primetili taj prizor. Ali ga je primetio Kornel, koji
odmah reče svojim dugovima:
— Ovaj crnac, izgleda, ne voli mnogo svoga kapetana! Kako bi
bilo da ga primimo sebi. Za nekoliko dolara, mislim, crnac bi sve
učinio za nas.
20
 U taj mah snažni ukrotitelj ubaci meso kroz prečke u kavez.
Panter ga dočeka i zgrabi svojim strašnim zubima. Dok je publika
posmatrala ovaj prizor, ukrotitelj je nešto šaputao sopstveniku
menažerije. Ovaj je odbijao glavom. Ali ukrotitelj mu je jednako
nešto tumačio kao da hoće da ga ubedi. Naposletku, sopstvenik
menažerije sleže ramenima, okrete se prema gledaocima i reče:
— Gospođe i gospodo, mogu vam reći da imate pravu sreću. Još
niko nije video ukroćenog crnog pantera, u najmanju ruku ovde u
Sjedinjenim Američkim Državama. Za vreme tronedeljnog
boravka u Nju Orleansu, moj ukrotitelj ukrotio je ovog crnog
pantera i sada izjavljuje da bi smeo prvi put da uđe javno kod njega
u kavez, da sedne pored njega i da ga hrani. Za taj divni prizor on
traži malu nagradu.
Za vreme ovog govora panter je lakomo ždrao svoj ručak, tako
da su mu kosti krckale pod zubima kao ljuske od oraha. Izgledalo
je da mu je sva pažnja usredsređena samo na jelo i da ukrotitelju
ne bi pretila nikakva opasnost kad bi u tom zgodnom trenutku
ušao u kavez.
Niko drugi nego baš onaj mali čovečuljak sa naočarima, koji se
malopre bio toliko uplašio, viknu sada oduševljeno:
— To bi bilo sjajno, gospodo! To bi bilo junačko delo za koje nije
šteta da se plati koji dolar. Koliko traži vaš ukrotitelj?
— Sto dolara, gospodine. Opasnost u koju se upušta nije baš
tako mala kao što to možda izgleda. Pre kratkog vremena upoznao
se tek sa ovom životinjom.
— A, tako! Verujte mi da nisam bogzna kako bogat, ali priložiću
pet dolara, gospodo. Ko će još dometnuti koji dolar?
Odziv je bio toliki da se ubrzo tražena suma sabrala. Dakle,
predstava će se isplatiti. I sam kapetan se oduševio i odmah
predložio opkladu.
— Gospodine! opomenuo ga je Old Fajerhend. Molim vas da
sprečite ovu ludost. Vidite da ni sam ukrotitelj nije siguran da će
mu koža ostati čitava. Vaša je dužnost da zabranite ovu ludo-Riju-
— Da zabranim? nasmeja se kapetan. Što! Nisam ja ukrotitelju
ni otac ni majka. U ovoj blaženoj zemlji pojedinac ima pravo da
21
svoju kožu nosi na pazar kako god hoće, zna i ume. Ako panter
pojede ukrotitelja, to je stvar njegova i panterova, a ne moja. Dakle,
džentlmeni, ja tvrdim da ovaj čovek neće izneti čitavu kožu iz
kaveza. Dajem sto dolara. Ko prihvata opkladu? Deset od sto
dobitnik daje ukrotitelju na poklon.
Primer je sve zarazio. Opklade su padale na sve strane, na veće
i manje sume. Ukrotitelj, ako iznese živu glavu, primio bi svih
trista dolara.
Uz opkladu nije bilo rečeno da li ukrotitelj sme ili ne sme da
bude naoružan. On uze sobom samo jedan bič koji je na držalji
imao jednu eksplozivnu patronu. U slučaju da ga zver napadne,
dovoljan bi bio jedan udarac po glavi i zver bi pala mrtva.
— Ja u taj bič ne verujem mnogo, reče Old Fajerhend Crnom
Tomu. Jedna zapaljena buktinja ili raketa bila bi mnogo sigurnija,
jer se od nje zverka plaši, a ne može da bude ubijena. Ja ću mu
podvig pohvaliti, ali tek onda ako uspe.
Ukrotitelj se obrati publici kraćim govorom i pođe u kavez.
Prvo diže tešku polugu, zatim pomaknu usku rešetku koja je
zatvarala nekih pet stopa visoka vratašca.
Ali, da bi mogao da uđe, morao se sagnuti. Obema rukama,
međutim, morao je da pridržava vrata i da ih, kad uđe u kavez, iza
sebe spusti. Zato je bič sa eksplozivnim metkom na vrhu metnuo
u usta. Na taj način, iako za kratko vreme, našao se bez oružja i
odbrane. Istina, on je mnogo puta već bio u kavezu divljih zverova,
ali pod drugim okolnostima. Te zveri nisu bile tako dugo držane u
mraku; zatim nije bilo toliko sveta oko njih, a nije bilo ni buke
mašina, dima i kloparanja točkova. Sve je to uzbuđujuće delovalo
na strašnu zver. A sve te okolnosti nije ovom prilikom uzeo u obzir
ni sopstvenik menažerije ni ukrotitelj. I posledice toga se ubrzo
pokazaše.
Kad je panter čuo škripu vrata, naglo se okrenuo. U isti mah
ukrotitelj je proturio glavu u kavez. Jedan pokret, skok kao munja,
i zver je u svoje strašne čeljusti zgrabila ukrotiteljevu glavu, iz čijih
usta ispade bič.

22
 Vrisak koji se zaorio u tom trenutku među gledaocima
nemogućno je opisati. Svi poskakaše i prestravljeni nagrnuše da
pobegnu. Samo trojica su ostali mirni i pribrani: sopstvenik
menažerije, Old Fajerhend i Crni Tom. Sopstvenik menažerije
priskoči da pritvori vrata od kaveza, ali mu to ne pođe za rukom,
jer je ukrotiteljev leš ležao u vratima, pola unutra, a pola napolju.
Tada sopstvenik menažerije uhvati leš za noge da ga izvuče iz
kaveza.
— Ne, za ime božje! povika Old Fajerhend. Panter će poći za
telom i izići iz kaveza. Gurnite radije leš unutra, ionako je
nesrećnik mrtav. Vrata će se sama od sebe zatvoriti.
Panter, međutim, leže pored leša. Oči pune varnica upro je u
sopstvenika menažerije. Videlo se da je prozreo nameru svog
gazde, jer je besno zarežao i pritisnuo šapom leš kao da ga ne da.
Glava mu je bila svega nekoliko palaca udaljena od otvorenih vrata.
— Bež’te! Evo ga, izlazi! Viknu Old Fajerhend. Tome, vašu
pušku ovamo! Dajte pušku! Revolver bi nesreću samo povećao.
Od momenta kad je ukrotitelj ušao u kavez pa do ovog
sadašnjeg nije prošlo ni deset sekundi. Cela paluba ličila je na
ludnicu. Svi su vriskali i bežali. Vrata kabina i donjeg dela broda
masa je bila pritisnula, tako da se nisu mogla otvoriti. Ljudi su se
skrivali iza sanduka i buradi u paničnom strahu, ili su se penjali
kud je ko stigao.
Kapetan potrča prema svom mostu grabeći tri četiri stepenice
najednom. Old Fajerhend za njim. Sopstvenik menažerije sakrio se
bio iza stražnje strane kaveza. Crni Tom je potrčao po svoju pušku.
Ali od nje je bilo malo koristi, jer je s njom bila povezana sekira.
Tada on istrgnu pušku starom Indijancu iz ruke.
— Ja sam pucati, reče mu Indijanac pružajući ruku za puškom.
— Pusti me, poviče Tom, ja sigurno bolje gađam nego ti.
Crni Tom se okrenu s puškom u ruci prema kavezu. Panter se
baš izvukao iz kaveza, digao glavu i podmuklo režeći obzirao se na
sve strane kao da traži žrtvu. Crni Tom nanišani i opali. Pucanj
odjeknu, ali kuršum ne pogodi cilj. Tada Tom istrže i mladom

23
Indijancu pušku iz ruke, naperi u pantera i opali. Ali ni ovoga puta
kuršum ne pogodi zverku.
— Slabo! Ne poznaješ pušku, reče Veliki Medved, tako mirno
kao da sedi pred svojom kolibom pored vatre i prži meso.
Ali Tom se ne osvrte na te reči nego odbaci pušku i pojuri ka
mestu gde su ležale puške Kornelovih ljudi. Jer ova gospoda,
međutim, nisu imala ni najmanje volje da se upuste u borbu sa
divljom zverkom, nego su se mudro posakrivali.
U tom trenutku zaori se u blizini zapovedničkog mosta očajan
krik. Jedna žena htela je tu da se sakrije. Međutim, panter je opazio,
zgrčio se i dugačkim skokovima pošao prema njoj. Žena je bila na
donjoj stepenici, a nekoliko stepenica više nje stojao je Old
Fajerhend. I pre nego što je panter mogao da zgrabi ženu, dohvati
je Old Fajerhend, naglo je diže svojim snažnim rukama iznad sebe
i dade je kapetanu, koji je prihvati. Sve se to desilo u tren oka. A
panter se našao pred praznim stepenicama. Ispružio je prednje
šape na stepenice i spremio se da skoči na Old Fajerhenda. Ovaj ga,
međutim, snažno udari nogom po njušci i uz to opali iz neposredne
blizine pravo u glavu dva-tri metka iz revolvera.
Ovaj način odbrane, međutim, bio je više nego smešan.
Udarcem noge i sa dva metka iz revolvera ne može se uplašiti crni
panter. Ali Old Fajerhend u danom trenutku nije imao pri ruci ništa
podesnije da se odbrani. Bio je uveren da će ga zver ščepati i
rastrgnuti. Ali to se nije desilo. Panter je okrenuo glavu ustranu
kao da se nečeg boljeg setio. Da li su ga na to naterala dva
revolverska kuršuma ispaljena iz blizine u glavu, koji su mu samo
okrznuli kožu na lobanji? Ili je možda udarac cipelom koji ga je
pogodio u njegov osetljivi nos bio toliko bolan? Bilo jedno ili drugo,
očito je bilo da panteru više nije bilo stalo do Old Fajerhenda.
Okrenuo se na prednji deo palube, gde je stojala jedna
trinaestogodišnja devojčica kao okamenjena od straha, pružajući
ruke prema zapovedničkom mostu. To je bila ćerka one gospođe
koju je maločas Old Fajerhend bio spasao smrti. Dete, bežeći ispred
zverke, opazilo je svoju majku u strašnoj opasnosti i premrlo od
straha. Njena svetla, šarena haljina kao da je panteru zapela za oko.

24
Skinuo je šape sa stepenica, obrnuo se i u velikim skokovima
pojurio ka devojčici.
— Moje dete, moje dete! zavapi nesrećna majka.
Svi koji su videli ovaj strašan prizor pretrnuše od užasa, ali nije
mogao niko pomoći. Baš niko? Našao se ipak jedan čovek, jedini
koji je bio toliko hrabar i priseban, a za koga bi se najmanje moglo
verovati da je kadar da to učini. To je bio mladi Indijanac.
On je stojao sa svojim ocem nekih deset koraka daleko od
devojčice. Kad je opazio strahovitu opasnost koja je pretila detetu,
oči mu sevnuše čudnim sjajem. Pogledao je levo i desno, kao da
traži izlaz iz jezive situacije. Videći da drugog izlaza nema, on baci
gunj sa pleća i dobaci svom ocu na jeziku tonkava:
— Tiakaitat, šai šojana!
To znači: „Vudi miran, ja ću skočiti u vodu.“
U dva skoka našao se kod devojčice, zgrabio je oko pasa i
prekoračio ogradu. Tu je zastao jedan trenutak. Panter mu je bio
za petama, spreman za skok. U istom trenutku kad se panter
odbacio od poda, prebacio se mladi Indijanac sa devojčicom preko
ograde. Skočio je malo ukoso da se nađe u vodi s panterom na
istom mestu. Voda se preli preko njega i njegovog tereta. Ali usled
jakog zaleta ni panter se nije mogao zadržati na ogradi, nego je i on
pljusnuo u vodu koliko je dug i širok.
— Stoj! komandovao je kapetan, koga nije napustila
prisebnost, kroza cev za razgovor u mašinsko odeljenje.
Mašinista pusti kontra-paru, brod zabrekta i stade. Točkovi su
mu hvatali samo toliko vode koliko je bilo potrebno da brod ne
trgne natrag.
Pošto je opasnost za putnike na brodu minula, poleteše svi na
ogradu da vide šta će se desiti. Majka one devojčice bila je pala u
nesvest, dok je otac zapomagao očajnički:
— Hiljadu dolara onom ko mi spase dete. Tri hiljade, deset
hiljada!
Ali niko se nije našao da mu pomogne. Nagnuti preko ograde
svi su zurili u vodu. U vodi je plivao panter, inače odličan plivač,
pažljivo tražeći plen koga nigde nije bilo.
25
 — Udavili su se, otišli su pod točkove! kukao je otac čupajući
kosu obema rukama.
Ali tada se začu i na drugoj strani broda jasan glas mladog
Indijanca:
— Nitropan-Homoš bio pametan. Plivao ispod broda da ga
panter ne vidi. Evo ga, dole je!
Svi pohrliše na tu stranu broda, a kapetan zapovedi da mu
spuste konopac. Uza sam brod plivao je polako na leđima Mali
Medved. Onesvešćenu devojčicu položio je popreko preko sebe.
dohvatio je uže, koje mu dobaciše, zavezao devojčicu ispod
pazuha, a drugi kraj sebi na isti način. Tako ih digoše na palubu.
Dočekan burnim odobravanjem, mladi Indijanac se skloni
ustranu ne progovorivši nijedne reči. Ali kad naiđe mimo Kornela,
koji je sa svojim ljudima bio među gledaocima, stade pred njega,
isprsi se i reče mu glasno, tako da je svak mogao da čuje:
— No, da li se Tonkava boji male šugave mačke? Kornel
pobegao i njegovih dvadeset junaka pobegli. Tonkava dočekao
mačku i spasao devojčicu. Kornel još bude čuo o Tonkavi.
Spasenu devojčicu odnesoše u kabinu da joj ukažu pomoć.
Tada krmar ispruži ruku prema kljunu lađe i uzviknu.
— Pogledajte pantera, pogledajte splav!
— I zaista, na onoj strani gde je pokazivao krmar opaziše
putnici uzbudljiv prizor. Jer dok se sve ovo odigravalo na lađi i
pored lađe, niko nije primetio mali splav od šiblja i trske, na kome
su sedela dva lica. Putnici na tom splavu očito su hteli da priđu lađi.
Veslali su nekim kocima kao veslima na nuždu. Jedno od dva lica
na splavu bio je dečko, a drugo po izgledu neobično obučena žena.
Na glavi je imala šešir koji je ličio na staru kapuljaču. Lice joj je bilo
puno, rumeno, oči sitne i žmirkave. Obučena je bila u neki širok
džak ili nešto slično tome, jer se kroj i fason te čudne haljine nije
mogao odrediti, pošto je ta osoba sedela.
Crni Tom, koji je stojao pored Olda Fajerhenda, upita:
— Znate li vi ovu ženu?
— Zar je ona tako čuvena da bih i ja morao da je poznajem?

26
 — Svakako! To uopšte nije žena nego muškarac. To je prerijski
lovac i traper — zamkar. A gledajte, evo i pantera! Sada ćete videti
šta ume jedna žena koja je u samoj stvari muškarac.
Crni Tom se naže preko ograde i povika:
— Ej, tetka Drol, pazite! Hoće da vas pojede!
Splav je bio udaljen kojih pedeset koraka od broda. Panter je
neprestano plivao pored broda tražeći žrtvu. Tada opazi splav i
zapliva pravo prema njemu. Tobožnja žena pogleda na krov lađe,
prepoznade onoga koji je vikao i odgovori kreštavim glasom:
— 'Bardan, to ste vi, Tome! Obaška mi je milo što vas vidim, ako
izvolite! A kakva je ovo zverka?
— Crni panter, prikane moj! Skočio je s broda i sada vas traži.
Vežite mu s puta, ako izvolite!
— Oho, tetka Drol ne sklanja se nikom s puta, pa ni jednom
panteru, bio on crn, žut ili zelen, ako izvolite. Sme li, moliću lepo,
ova zverka da se upeca?
— Razume se, ako možete. Pobegla je iz menažerije, ali to je
najopasnija zverka na svetu. Bežite na drugu stranu broda.
Luckasto čeljade kao da je sve ovo smatralo za šalu. Htelo je,
izgleda, da se poigra sa ovom opasnom zverkom. Neverovatnom
veštinom izbegavalo je životinju veslajući svojim veslima. Pri tom
je kreštalo svojim neprirodnim glasom.
— Udesiću ja nju, stari Tome. Kuda je najzgodnije da se gađa u
ovu nakazu, ako izvolite?
— Među oči, odgovori Old Fajerhend.
— Dobro! Da pustimo ovog plivača da nam dođe bliže.
Tetka Drol odbaci veslo u čamac i dohvati pušku koja je bila na
splavu. Splav i panter naglo su se približavali jedno drugom.
Zverka je gledala razrogačenih očiju svog protivnika kao da želi da
ga hipnotiše. Ovaj je, međutim, hladnokrvno uperio pušku u nju,
nanišanio i dva puta okinuo. Zatim, kao da se ništa nije desilo,
položio pušku opet pored sebe, dohvatio veslo i zaveslao prema
brodu. Sve je to bio posao od nekoliko sekundi. Pantera nestade
pod vodom i samo nekoliko krugova na vodi pokazivalo je mesto
njegove samrtničke borbe.
27
28
 Potom, malo dalje, niz vodu pojavio se opet na površini crni leš,
ukočen, bez života. Zatim ga je voda zauvek povukla na dno.
— Majstorski hitac! povika Tom sa palube. Putnici s
odobravanjem potvrdiše njegove reči, sem sopstvenika
menažerije, koji je tako ostao i bez pantera i bez ukrotitelja.
— Dva hica su bila, reče ono luckasto čeljade. U svako oko po
jedan. A dokle putuje ovaj brod, ako izvolite?
— Dokle god bude dovoljno vode! odgovori kapetan.
— Mi bismo hteli da se povezemo, ako izvolite. Napravili smo
preko na obali ovaj splav da dođemo do broda. Hoćete li da nas
uzmete sa sobom, ako izvolite?
— Imate li para za kartu, gospođo ili gospodine? Ne znam,
bogami, da li ste muško ili žensko.
— Tetka sam, gospodine. Ja sam tetka Drol, ako izvolite. A što
se karte tiče, platiću vam dobrim parama ili suvim zlatom, ako
izvolite.
— Onda se penjite na brod! Treba što pre da krenemo sa ovog
zlosrećnog mesta.
Mornari spustiše lestvice od konopca. Prvi se pope na brod
dečko, takođe naoružan puškom, a tetka Drol prebaci pušku,
otisnu nogom splav od broda i gipkošću mačke prebaci se preko
ograde gde su svi gledali sa čuđenjem i snebivanjem ovu čudnu
osobu.

29
 II
TRAMPOVI-SKITNICE

Sjedinjene Američke Države uprkos svog slobodoumnog

uređenja, ili bolje reći baš zbog njega, poprište su posebnih vrsta
društvenih nevolja, kakvih nema u evropskim državama.
Dobar poznavalac tamošnjih prilika priznaće da je ovo
tvrđenje jednog novijeg geografa potpuno osnovano. Te društvene
rane i nevolje, o kojima on govori, možemo podeliti u dve grupe. U
prvu grupu spadaju ljudi koji lutaju zbog trgovine. To su prvo
takozvani raudiji, a zatim takozvani rumeri, koji pljačkaju i varaju
u prvom redu nove useljenike. Rumeri i raudiji stalno su američko
zlo. Druga je stvar sa ostalim grupama onih nevaljalaca koje se
brzo okupljaju, a još brže rasturaju. Tome su uglavnom krive
nesređene prilike Dalekog zapada, gde se obrazuju razbojničke
bande. Tu valja spomenuti i „Kju Kluks Klan“, tajno udruženje čiji
su članovi svoj zanat terali za vreme građanskog rata i docnije. Ali
najveću nevolju predstavljaju takozvani trampovi, kao
predstavnici najgore vrste skitnica, pljačkaša i razbojnika.
Kad zavlada kriza u poslovima, mnogobrojna preduzeća
obustavljaju rad i desetine hiljada ljudi ostane bez posla, pa krenu
mnogi besposleni na put, uglavnom prema Zapadu. Gradovi oko
Misisipija tada su prosto preplavljeni njima. Tu nastane među
njima previranje. Bolji i pošteniji od njih nađu bilo kakav posao,
ma bio ne znam kako tegoban i jadno plaćen, a drugi se sasvim
odviknu od rada i odaju se skitnji. Oni čestitiji najviše odlaze na
rad po farmama, naročito za vreme žetve, pa se zato i zovu
harvesteri — žeteoci.
Oni drugi, gori, kojima ne prija takav rad, udružuju se u bande
koje žive od pljačke, ubistava i paljevina. Ti ljudi padaju sve niže i
niže, dok ne padnu na najniži stepen poroka. Predvode ih, naravno,
ljudi koji su već davno, po kaznenom zakonu, zaslužili vešala.
Ovi trampovi, naoružane skitnice, pojavljuju se obično u većim
grupama, koje ponekad broje i trista glava, pa i više. Oni ne samo
30
da napadaju pojedine usamljene farme, nego su često pljačkali i
cele varoši. Štaviše, dešavalo se da ovakve bande zauzmu celu
jednu železnicu, savladaju činovnike i službenike, pa se vozom
prebace u neki drugi udaljeni kraj, da tamo produže sa svojim
podvizima. Ovi neredi poneki put bi toliko učestali da su u
pojedinim državama guverneri morali da pozovu vojsku u pomoć.
Tada bi se sa ovim skitnicama vodile prave bitke.
Kapetan i krmar „Dogfiša“ smatrali su takvim trampovima
Kornela Brinkleja i njegovu družinu. Ta družina brojala je, istina,
svega dvadesetak ljudi, bila je, dakle, isuviše slaba da se upusti u
borbu sa posadom broda i sa putnicima, ali, ipak, opreznost nije ni
u kom slučaju bila izlišna.
Kornel je usredsredio svu svoju pažnju na ono čudovište koje
je došlo do broda sa svojim jadnim splavom i koje je tako
jednostavno ubilo divlju zver. I on se srdačno nasmejao kad je Tom
doviknuo čudnovato ime: tetka Drol. Ali sad kad se stranac popeo
na brod, namršti se Kornel i reče tiho svojim drugovima:
— Ovaj klipan nije baš tako smešan kao što izgleda. On se samo
prikazuje tako. Velim vam, treba da pripazimo na njega.
— A čemu onda ova maskarada?
— To nije nikakva maskarada. Taj je čovek osobenjak, ali zato
ipak jedan od najopasnijih tajnih policajaca koje sam ikada sreo.
— Koješta! Tetka Drol — policajac! Taj čovek može da bude sve
što god hoćeš, to verujem. Ali da bi bio detektiv, to mi ne ide u
glavu.
— A ipak je tako. Ja sam za tetku Drol čuo već ranije. Kažu da je
on malo nastran traper — zamkar, koji sa svima indijanskim
plemenima živi na dobroj nozi zbog svoje vesele naravi. Sada, kad
sam ga video, bogami, verujem u to. Ali taj čovek je detektiv,
mogao bih se zakleti. Ja sam ga sreo gore, u Fort Suliju na Misuriju,
gde je jednoga od naših uhvatio i poslao na vešala. I to on sam, a
nas je bilo preko četrdeset ljudi.
— To je nemogućno. Vas četrdesetorica mogli ste da mu
probušite kožu na četrdeset mesta.

31
 — Ne, nismo mogli. On radi više prepredenošću i lukavstvom
negoli silom. Pogledajte samo njegove sitne, zrikave i lukave oči,
kao u krtice! Njima ne može da promakne ni mrav u travi. On se
sprijatelji sa svojom žrtvom i namesti joj zamku u koju ova padne
baš kad se najmanje nada.
— A poznaje li on tebe?
— Mislim da ne poznaje. On me tada nije primetio, a to je bilo
pre mnogo vremena i ja sam se odonda mnogo izmenio. Ali
smatram ipak da je zgodnije da ne svraćam njegovu pažnju na
sebe. Mislim da ćemo mi ovde napraviti dobar lov, a ne bih hteo da
nam se on okači o vrat.
Drol, naravno, nije izgledao tako opasan kako ga je Kornel
prikazao. Naprotiv, prisutni su morali da se silom uzdržavaju od
smeha, kad su ga pogledali izbliza. Na glavi je imao nešto što nije
bilo ni šešir, ni kapuljača, ni šubara. Ipak se to nešto moglo nazvati
i šeširom i šubarom. To se čudo sastojalo iz pet zasebnih komada
kože. Sredina je ličila na šerpu i pokrivala je teme, stražnji deo
pokrivao je potiljak, a prednji čelo. Dakle, to je bio u neku ruku i
kišobran i suncobran. Ona dva dela sa strane pokrivali su uši.
Kaput mu je bio dugačak i neobično širok. A na njemu zakrpa na
zakrpi, sve od kože, jedna preko druge, bez ikakva reda. Mesto
dugmeta imao je uzice od kože kojima je jednostavno vezao kaput.
Da mu dužina i širina te neobične kabanice ne bi smetala pri hodu,
on ju je jednostavno prosekao i odozdo vezao i tako napravio
nogavice širokih pantalona. I rukavi te kabanice bili su neobični.
Kako su bili predugački, to je on jednostavno prosekao dva proreza
kroz koje je proturio ruke. A rukave je svezao tako da su visili kao
dve kožne torbe u koje je mogao da stavi šta hoće. Na nogama je
imao opanke od neštavljene kože.
Koliko je bio smešan zbog tog neobičnog odela, koje je on u šali
zvao „spavaćica“, toliko je bio smešan i zbog svog okruglog i
rumenog a uz to dobrodušnog lica, na kome su igrale žive oči, kako
se kaže, kao na zejtinu. Ni trenutka te oči nisu mirovale i ništa im
nije moglo promaći.
Ali i ovakve neobične ličnosti nisu na Divljem zapadu ništa
neobično ni retko. Ko godinama provodi život u šumama i
32
pustinjama, taj nema ni vremena ni prilike, a novca još manje, da
svoje pocepano odelo zameni čim drugim nego onim što mu
usamljeni život sam daje. Tu ćete često naići na slavne i čuvene
ljude, koji, međutim, nose takvo odelo na sebi da bi u drugim
prilikama deca trčala za njima kao za čudom.
U rukama je taj čovek imao pušku dvocevku koja je svakako
bila prilično stara. Da li je sem toga imao kakvog oružja kod sebe
nije se moglo videti, jer je on u svom odelu bio kao u nekom džaku,
tako da je mogao da sakrije ceo arsenal oružja.
Dečku koji se nalazio u društvu ovog osobenjaka moglo je biti
oko šesnaest godina. Bio je plav, dobro razvijen, jakih kostiju,
ozbiljna izgleda, kao čovek koji je već svestan da se mora sam
probijati kroza život. Na sebi je imao lovačku košulju, pantalone,
lovačke čarape, i cipele, sve od kože, kao i šešir. Sem puške, od
oružja je imao još i nož i revolver.
Čim je tetka Drol stupio na palubu, odmah je pružio ruku
Crnom Tomu:
— Zdravo, stari druže! Ala je ovo iznenađenje! Nismo se videli
čitavu gladnu godinu! Otkuda i kuda?
Pošto su se srdačno rukovali, Tom odgovori:
— Sa Misisipija. Putujem u Kanzas, gde moji rafteri-goroseče
ruše šumu.
— Eh, to je dobro. I ja ću tamo, a možda i dalje. Dakle, neko ćemo
vreme zajedno. Ali pre svega da platim kartu. Šta imam da platim
ja i ovaj mladić ovde, to jest ako izvolite, gospodine kapetane?
— Pitanje je kuda putujete i u kojoj klasi, odgovori kapetan.
— U kojoj klasi? Tetka Drol se vozi samo u prvoj. Dakle, kabinu,
gospodine, ako izvolite. A kuda? Recimo, zasada do Fort Gipsona.
Lako možemo kad hoćemo da produžimo! A primate li zlato?
— Naravno, vrlo rado.
— A imate li vagu za zlato? Kako stojimo sa cenom? Jeste li vi
uopšte pošten čovek?
Ovo pitanje palo je kao grom iz vedra neba, ali tetka Drol je pri
tom tako smešno namignuo okom da mu se te reči nisu mogle
upisati u zlo. Ipak kapetan se napravi kao da se naljutio i progunđa:
33
 — Nemojte još jedared da pitate, jer ćete se smesta naći u vodi!
— Oho, valjda ne mislite da će se tetka Drol dati tako lako
okupati? Pokušajte, ako izvolite!
— No, branio se kapetan, ja znam da prema damama mora
čovek biti otmen, a pošto ste vi tetka, to i vi spadate u lepši pol.
Zato neću vaše pitanje da uzmem tako ozbiljno. Uostalom, nije
hitno da platite.
— Ne, ne, neću da budem dužan nikome ništa. To je moj
princip, ako izvolite.
— U redu, Onda izvolte na blagajnu.
Kapetan se vrati pre tetke Drol, čudeći se naglas:
— O, ljudi, trebalo je da vidite zlato. Zavukao je ruku u rukav i
izvadio punu pregršt zlata. Bilo je zrnevlja kao grašak, kao lešnik,
a bogami i kao orah. Taj čovek mora da je pronašao neku zlatnu
žicu...
Pošto je platio karte i izišao iz kancelarije, tetka Drol stade da
pogleda oko sebe. Prvo je opazio Kornelove ljude. Polako ode do
njih da ih izbliže razgleda. Nekoliko minuta posmatrao je Kornela,
a onda ga upita:
— Da izvinite, gospodine, nismo li se mi već negde videli?
— Koliko znam, nismo, odgovori Kornel mrko.
— A meni se sve čini da jesmo. Čekajte, da to nije bilo negde
gore na Misuriju?
— Ne.
— Ni u tvrđavi Suli?
— Ne znam ni gde je.
— Hm! Možda možete da mi kažete svoje ime?
— A zašto, molim vas lepo?
— Jer mi se mnogo sviđate, gospodine. A čim mi se neko svidi,
odmah hoću da znam kako se zove.
— Što se toga tiče, i vi se meni mnogo sviđate, reče Kornel jetko,
pa ipak nisam tako drzak da vas pitam za ime...

34
 — Pa ja mislim da to nije nikakva drskost i odmah bih vam
odgovorio na vaše pitanje. Ja nemam razloga da tajim svoje ime.
Samo onaj koji nema čistu savest, taj ga taji.
— To treba da bude uvreda, gospodine?
— Ni izdaleka. Ja ne vređam nikada nikog, ako izvolite.
Zbogom, gospodine, i zadržite svoje ime za sebe! Meni nije
potrebno.
Posle ovih reči tetka Drol se okrete i ode.
— Zar meni tako što da se desi?! škripnu zubima od pomamnog
besa Kornel. I ja to moram da otrpim!
Sav je bio pocrveneo od ljutine.
— Zašto moraš da otrpiš? bocnu ga jedan od njegovih ljudi. Ja
bih tom džaku od kože odgovorio pesnicom po njušci!
— Ali bi izvukao deblji kraj!
— Glupost! Ta kornjača nije valjda tako jaka?
— Čoveka koji pušta sebi crnog pantera na dohvat ruke, pa mu
tek onda saspe kuršum u glavu kao da pred sobom ima divlju
kokošku, ne valja potcenjivati. Uostalom, ne radi se samo o njemu.
Ima tu i drugih koji bi odmah skočili na nas. A mi pre svega treba
da budemo vrlo oprezni.
Uto je tetka Drol naišao na Indijance koji su sedeli na balama
duvana. Oni kad ga opaziše, ustadoše sa poštovanjem. Tetka Drol
umeri korak, zastade, a onda pohita prema njima i uzviknu:
— Mira, el oso vijeo i el oso mozo! Gle Velikog i Malog Medveda.
Ove reči izrekao je na španskom. Morao je, dakle, znati da
crvenokošci ne govore dobro engleski, ali zato mnogo bolje
španski.
— Ke sorprese, la tia Drol! Kakvo iznenađenje, tetka Drol!
uzviknu stari Indijanac.
— Šta radite vi ovde na Istoku i na ovom brodu? upita Drol
pružajući im ruku.
— Bili smo u Nju Orleansu i sada se vraćamo. Prošlo je mnogo
meseci otkad nismo videli lice tetke Drol.

35
 — Da Mali Medved je odonda mnogo porastao. Žive li moja
crvena braća u miru sa svojim susedima?
— Da, oni su svoje ratne sekire zakopali u zemlji i ne žele više
da ih iskopaju.
— Kad ćete se vratiti svojim kućama?
— To ne znamo. Veliki Medved ne može da se vrati kući pre no
što opere svoj nož u krvi onoga koji ga je uvredio.
— A ko je taj čovek?
Onaj beli pas tamo sa crvenom bradom. Udario je Velikog
Medveda pesnicom u lice.
— Do đavola! Da li je sišao s uma? Morao je da zna šta znači
udariti Indijanca pesnicom po licu! I to još Velikog Medveda!
— On ne zna ko sam. Ja sam svoje ime rekao na jeziku svog
plemena i molim mog belog brata da me ne oda.
— Nemaj brige! Ali moram sada da idem ka drugima sa kojima
treba da se porazgovorim. No, ja ću još doći do vas.
Tetka Drol ode od njih, a u taj mah iz kabine iziđe otac spasene
devojčice da saopšti da se njegova ćerka oporavila, da se već
prilično dobro oseća i da joj je potreban samo mir da se odmori.
Zatim pristupi Indijancu da se zahvali hrabrom dečaku za njegovo
junačko delo. Drol koji je čuo njegove reči upita šta se dogodilo.
Kad mu je Tom sve ispričao, on reče:
— Verujem da je ovaj dečak bio kadar da to učini. Ali on uopšte
nije više dečko nego čitav čovek.
— A vi poznajete njega i njegovog oca? Videh gde razgovarate
s njim.
— Da, ja sam se sretao sa njim u životu.
— Zaista? On reče da je Tonkava, a to skoro izumrlo indijansko
pleme ne nalazi se nikada na putovanju, jer se naselilo u jednoj
bednoj rezervaciji u dolini reke Rio Grande.
— Veliki Medved nije se nikada stalno naselio nego je ostao
veran običajima svojih predaka. On je lutalica baš kao i poglavica
Apaša Vinetu. Svoje boravište drži uvek u tajnosti. On uvek priča o
„svojima“, ali ko su oni, šta su i gde su, to nisam mogao nikada

36
saznati. On i sada putuje njima, ali ga je zadržala osveta! jer mora
da se sveti Kornelu koji mu je udario šamar.
— Da li vam je što o tome govorio?
— Da. On neće mirovati pre no što se krvavo osveti. Kornel je u
mojim očima izgubljen čovek.
— To sam i ja odmah rekao, umeša se Old Fajerhend. Koliko ja
poznajem Indijance, mogu da kažem da on nije iz kukavičluka
otrpeo šamar.
— Tako? upita Drol odmerivši visokog od glave do pete. Vi
poznajete Indijance, ako izvolite. Vi ne izgledate baš tako, iako ste
prilično veliki. Mislim da biste bolje pristajali u neki salon negoli u
preriju.
— Varate se, tetko, nasmeja se Tom. Vi ste na krivom putu.
Hajde pogodite ko je taj otmeni gospodin.
— Odakle da znam? Možda ćete vi biti tako dobri da mi kažete.
— Ne, pogodite sami.
— Gospodin je, čini mi se, jedan od naših najznamenitijih
zapadnjaka.
— Gle!?
— Ne jedan od najznamenitijih nego baš najznamenitiji!
— Oho!
— Dabome!
— Od te vrste po mom mišljenju postoje samo dvojica.
Tetka Drol malo zastade, zatvori jedno oko, pa namignu Old
Fajerhendu i prasnu u smeh, koji je zvučao kao da neko duva u
klarinet:
— Hi, hi, hi!
A zatim reče:
— Ta dvojica su, naime, Old Šeterhend i Old Fajerhend. Pošto
prvoga poznajem, ako izvolite, onda ovo nije niko drugi nego Old
Fajerhend, ako izvolite. Je li tako?
— Da, ja sam, potvrdi ovaj.
— E sad? upita tetka Drol, odmače se dva koraka i poče da
posmatra Olda Fajerhenda još uvek jednim zatvorenim okom kao
37
da ga gađa. Zar ste zbilja vi? Stas vam je, moram priznati, upravo
onakav kako ga opisuju, ali... Možda se vi samo šalite!?
— A da li je i ovo šala? upita Old Fajerhend, pa zgrabi tetku Drol
za okovratnik njegovog ogromnog kaputa, podiže ga uvis i tri puta
oko sebe zavitla njime. Zatim ga posadi na jedan sanduk koji se
nalazio u blizini.
Drolovo crveno lice pomodre. Jedva je imao daha da izusti:
— O, gospodine moj, da ne mislite da sam ja vetrenjača ili
zastavica?! Ili mislite da sam ja ovamo došao da igram kolo oko vas
po vazduhu! Sva sreća što je moja „spavaćica“ od bivolje kože, jer
bih inače odleteo u reku! Ali dokaz je dobar. Uverili ste me da ste
zaista Old Fajerhend. Verujem utoliko pre što ste u stanju da ovim
džentlmenima pokažete sa mnom kako Mesec leti oko Zemlje.
Često puta sam mislio, kad se o vama govorilo, da bi bilo vrlo
prijatno da se sa vama upoznam. Sad ste me uverili u to. Evo vam
moje ruke, i ako nećete da me ražalostite, nemojte da me odbijete.
— Da vas odbijem? Ja ću svakom poštenom čoveku drage volje
da pružim ruku, a naročito onome koji je pokazao i dokazao da je
čestit.
— Kako to mislite? Kada?
— Pa onda kada ste ubili pantera.
— Ah, tako! To nije vredno pomena. Nije veština ubiti takvu
zverku u vodi...
— Ali panter se ne boji vode. On je odličan plivač i mogao je lako
da ispliva na obalu. Bilo bi velike nesreće da je u tome uspeo. Vi ste
mnogim ljudima spasli život. Zato vam pružam ruku i želim da se
bolje upoznamo.
— To je i moja želja, gospodine. A sada predlažem da za naše
poznanstvo ispijemo štogod. Nisam došao na brod da ovde
skapavam od žeđi! Hajdemo dole u salon.
Svi prihvatiše ovaj predlog.
Dok su se oni bavili dole u salonu, na palubu iziđe Crnac. Njega
je u mašinskom odeljenju smenio drugi radnik i on je izišao na
krov lađe da odspava u hladovini posle ručka. Na licu mu se videlo

38
da nije najbolje raspoložen. To je primetio i Kornel, pa ga pozva
sebi.
— Izvinite, gospodine! reče Crnac. Ako vam je što potrebno,
obratite se stjuardu. Ja ne služim putnike. Ja sam ložač.
— Znam, reče Kornel. Hteo sam samo da vas pitam da li vam je
po volji da popijete sa nama čašicu prepečenice!?
— Ako je tako, slažem se sa vama. U ložionici dole može da se
osuši čoveku i grlo i džigerica. Ali, ovde. nema pića...
— Evo vam dolar, donesite šta hoćete i sednite s nama!
Izraz zlovolje izgubi se odmah Crncu s lica. Za tren oka doneo
je dve pune boce i nekoliko čaša. Postavio ih je pred Kornela i sam
seo sa strane. Pošto je na iskap popio dve čaše, Crnac reče:
— To je uživancija, gospodine, koja vašem bratu ne pada tako
često u deo. Ali otkud vam pade na pamet da me častite? Vi belci
niste inače baš mnogo raspoloženi prema nama crncima.
— Za mene i moje prijatelje crnac je isto tako čovek kao i belac.
Videli smo da radite kod kazana. To je strašno težak i naporan
posao, a siguran sam da vas kapetan ne plaća zlatom, pa pomislih
da bi vam jedan gutljaj zacelo dobro došao...
— To vam je bila pametna misao. Kapetan me zaista slabo plaća.
Ne možeš čestito ni da se napiješ. A sem toga, ne daje ni akonto, bar
meni. Plaća tek po završetku puta. Neka ga đavo nosi!
— Zar vas je i ovoga puta zaboravio?
— Da. Kaže da je moja žeđ prevelika za moju platu. Drugima
daje akonto, a meni ne da. A nije ni čudo što sam žedan, kad radim
kod usijanih kazana.
— Ali do vas stoji da li ćete danas da ugasite svoju žeđ ili nećete.
Ja sam, eto, spreman da vam dam da zaradite nekoliko dolara, ako
mi učinite jednu malu uslugu.
— Nekoliko dolara? Ura! Za te pare može da se dobije nekoliko
punih boca! Dakle, šta želite od mene, gospodine? Kad treba da se
zaradi boca rakije, ja sam čovek na svome mestu.
— Može da bude... Ali stvar se mora vešto izvesti. Treba samo
malo da prisluškujete, da malo napregnete uši!

39
 — Gde? Kod koga?
— U salonu.
— Tako? Hm! zamisli se crnac. A zašto, gospodine?
— Zato. Eto, reći ću vam otvoreno, reče riđokosi pružajući
Crncu punu čašu; zatim produži u poverljivom tonu: Tamo se
nalazi jedan visoki snažni čovek, koga zovu Old Fajerhend, zatim
jedan sa crnom bradom, koji se zove Tom, i najzad jedna njuška u
dugačkom kožnom kaputu koja se odaziva kad je zovu „tetka
Drol“. Taj Old Fajerhend je bogat farmer, a ona dvojica su njegovi
gosti i putuju njemu. Pukim slučajem putujemo i mi na istu farmu
da tražimo posla, pa bismo hteli da znamo kakvi su ti ljudi kod
kojih hoćemo da se zaposlimo. Sada vidite da ne tražimo od vas
ništa naročito.
— Tako je, gospodine! Niko mi ne može zabraniti da čujem šta
drugi govore. Narednih šest časova ne radim i mogu da činim šta
hoću.
— E, dobro! A kako ćete to da izvedete? Smete li da uđete u
salon?
— Izrično mi zabranjeno nije, ali nemam šta tamo da tražim.
Mogao bih samo šta da unesem ili iznesem. Ali to je prekratko da
bih mogao čuti šta oni govore.
— Zar ne biste, na primer, mogli naći neki posao oko kojega
biste se mogli tamo duže vremena zadržati?
— Ne. Ali, čekajte! Palo mi je nešto na um. Prozori su prljavi,
mogao bih da ih perem.
— A neće li to pasti u oči?
— Ne. Pošto je salon uvek pun, ne može se taj posao svršiti u
jedan mah kad nikoga nema. To zapravo treba stjuard da radi, ali
ja ga za čašu rakije vrlo često zamenjujem na tom poslu.
— A može li on šta da posumnja?
— Ne. On zna da ja nikad nemam para i da volim rakiju. Reći ću
mu da sam žedan i da bih mogao mesto njega da operem prozore.
Ne vodite brige, gospodine, ja ću to vešto da izvedem. Dakle, koliko
dolara mi dajete?

40
 — Zavisi od novosti koje ćete mi doneti. Ali biće najmanje tri.
— Ol rajt! gospodine. Natočite mi još jednu čašu, pa da idem...
Crnac ode a drugovi Kornelovi zapitaše ga šta želi on ovim da
postigne.
— Evo šta, reče Kornel. Mi smo siromašni trampovi i moramo
voditi računa kuda idemo. Kartu smo platili i treba da se
postaramo da na neki način dobijemo svoje pare natrag. Znate
dobro da se naša kasa prilično ispraznila. A za drugi put, koji nam
predstoji, treba para.
— Naći ćemo ih u železničkoj kasi!
— Jeste li sigurni da ćemo u tome uspeti? Zašto ih ne bismo
uzeli ovde, ako možemo?
— Dakle, otvoreno da govorimo, treba izvršiti krađu ovde na
brodu? To je opasna stvar. Ako se krađa odmah otkrije, dići će se
uzbuna i bićemo pretreseni svi do jednog do gole kože. Mi ćemo,
naravno, biti prvi na koje će se posumnjati.
— Ti si gluplji no što sam mislio. Stvar je opasna i nije opasna,
prema tome kako se izvede. A ja sigurno neću da vas navučem na
tanak led. Ako me budete slušali u svemu, sve će biti u redu. Sve
mora da nam uspe, a osobito onaj naš najveći podvig.
— Gore na Srebrnom jezeru? Hm! Samo ako te nisu nagaravili.
— Koješta! Znam ja sve, znam! Ne mogu sada da vam sve
potanko ispričam. Čućete kad budemo tamo. A dotle, morate da mi
verujete kad vam kažem da gore ima blaga koje će nam svima biti
dovoljno za ceo život. Ali, sada da ne mlatimo praznu slamu, nego
da mirno sačekamo kakve će nam vesti doneti onaj blesavi Crnac.
Zatim se Kornel izvali na pod i zatvori oči kao da ne želi više
ništa ni da govori ni da sluša. I ostali se raskomotiše kako je ko znao
i umeo. Neki se izvališe da spavaju, iako im to nije polazilo za
rukom. Drugi su šaputali među sobom o velikom podvigu za čije su
ostvarenje bili spremni da pođu i u vatru i vodu.
„Blesavi Crnac“ izgleda da je ipak bio dorastao svom zadatku.
Jer da je naišao na neku nepremostivu prepreku, zacelo bi se vratio
da to javi. Videli su ga, međutim, kad je otišao u odeljenje za
poslugu, verovatno da se sa stjuardom dogovori. Zatim se izgubio
41
u salonu i nije se više vraćao. Prošlo je i više od jednog časa, kad se
Crnac pojavio na palubi. Preko ruke nosio je neke mokre krpe
kojima se brišu prozori, a kad ih je odneo, prišao je društvu koje je
odmah oživelo. Seo je među trampove i, ne primećujući četiri oštra
oka koja su posmatrala i njega i trampove, počeo je da priča.
— Dakle? upita Kornel radoznalo. Kako si izveo stvar?
— Starao sam se, ali ne verujem da ću za ono što sam doznao
dobiti više od tri dolara, reče Crnac zlovoljno. Vi ste se, naime,
gospodine, malo zabunili.
— Kako zabunio?
— Istina je da se onaj visoki zove Old Fajerhend. Ali on nije
farmer i prema tome ne može da pozove onog Crnog Toma i tetku
Drol u goste na svoje imanje.
— Je li mogućno? začudi se tobože Kornel.
— Bogami, tako je! Onaj visoki je slavni lovac i putuje daleko u
brda.
— Kuda?
— To nije rekao. Međutim, ja sam čuo sve i nijedna reč njihovog
razgovora nije mi izmakla. Sedeli su sa ocem one devojčice koju je
panter hteo da pojede, podalje od ostalih gostiju. Otac te devojčice
zove se Batler i po zanimanju je inženjer. I on putuje sa Old
Fajerhendom.
— Inženjer? Šta će njih dvojica u brdima!?
— Možda su otkrili neki rudnik, koji treba inženjer Batler da
istraži.
— Ne, Old Fajerhend razume taj posao bolje nego ijedan
inženjer.
— Oni hoće prvo da posete Batlerovog brata, koji u Kanzasu
ima veliku farmu. Izgleda da je to neki strašno bogat čovek.
Nedavno je otpremio veliku partiju stoke i žita u Nju Orleans, a
njegov brat inženjer primio je te pare i sada ih nosi svom bratu.
Kornelu sevnuše oči, ali ni on niti iko od trampova ničim nisu
odali koliko je ovo saopštenje za njih važno.

42
 — Da, u Kanzasu ima mnogo bogatih farmera, reče Kornel
tobož ravnodušno. Ali inženjer je prilično neoprezan čovek kad
nosi tolike pare sobom. Ne znaš koliko ima?
— Spomenuo je nekih devet hiljada dolara u novčanicama.
Toliko sam mogao da čujem.
— Pa ni takvu sumu ne valja nositi uza se. Zašto su onda banke?
Da naiđe na neke trampove, loše bi se proveo.
— Ne bojte se, on je pare dobro sakrio.
— Ali i trampovi su veliki prepredenjaci...
— Svejedno, ipak ih neće naći!
— Zar vi znate gde ih je sakrio?
— Da. Pokazao je drugima, pa sam i ja video. Ja sam mu tobože
okrenuo leđa, ali je preda mnom bilo ogledalo i lepo sam sve video.
— More, ogledalo može da prevari. Kad stojiš pred ogledalom,
vidiš svoju desnu stranu na levo, a levu na desno.
— To mi nije poznato, ali svojim očima sam video kad je
inženjer pokazao jednu starinsku kamu sa umetnički izrađenom
drškom. U toj dršci nalazi se novac.
— Tako? Samo to nas ne interesuje. Mi nismo trampovi, nego
pošteni harvesteri — žeteoci koji idu za svojim poslom. Šteta, što
smo se prevarili u onom visokom! Strašno liči na jednog farmera
koji nosi njegovo ime.
— Možda mu je brat? Uostalom, nema samo inženjer tolike
pare pri sebi. I crnobradi je govorio o velikim parama koje treba da
je primio da ih odnese svojoj družini, rafterima-gorosečama.
— A gde se ovi nalaze?
— Sada seku šumu na Reci crnog medveda. Samo ja ne znam
gde je to.
— Ali znam ja. Ta reka utiče niže Tuleja u Arkanzas. Je li mu
družina velika?
— Nekih dvadeset ljudi, sve sami kršni momci. Pa i onaj šašavi
u kožnom džaku ima pri sebi priličnu količinu zlata. I on putuje na
Zapad. Samo, ne znam zašto je poneo toliko zlato u ovu divljinu.

43
 — Zašto da ne ponese? I na Zapadu imaju ljudi svojih potreba.
Ima tamo tvrđava, letovališta i putujućih trgovaca, kod kojih se
može potrošiti prilična para, pa makar i u zlatu. Ali, šta se
interesujemo još za njih! Ne mogu samo da razumem šta će taj
inženjer u brdima i to sa jednom devojčicom.
— Znate, on ima samo to dete, koje voli iznad svega, i neće da
se rastaje od nje. Pošto će u brdima da ostane duže vremena,
sagradiće tamo kuće, pa je zato poveo i ženu i dete.
— Šta je rekao? — da će sagraditi kuće?
— Da, brvnare.
— Pa za njega, ženu i ćerku bila bi dovoljna jedna kuća. Izgleda,
dakle, da neće biti tamo sami. Hteo bih samo da znam šta će tamo
da rade.
— To je hteo i onaj crnobradi da zna, ali mu Old Fajerhend reče
da će saznati docnije.
— Dakle, hoće da ostane u tajnosti. Zacelo se radi o nekoj
zlatnoj žici ili o nekom bogatom rudniku koji žele u tajnosti da
ispitaju ili eksploatišu. Samo da mi je saznati mesto kuda idu.
— Na žalost, o tome ništa nisu govorili. Kako izgleda, Old
Fajerhend će povesti crnobradoga i tetku Drol sa sobom. Oni su se
toliko sprijateljili da su i kabine uzeli jedno pored drugog. U kabini
broj 1 spava inženjer, broj 2 zauzeo je Old Fajerhend, broj 3 Crni
Tom, broj 4 tetka Drol, a broj 5 mali Fred.
— Ko?
— Dečko koji je došao sa tetkom.
— Je ti to Drolov sin?
— Ne, koliko sam mogao da saznam.
— A kako se zove? I zašto putuje sa Drolom?
— Bogami, ne znam, o tome nije bilo reči.
— Da li su te kabine desno ili levo?
— Na levoj strani. Inženjerova ćerka spava, naravno, sa svojom
majkom u kabinama za dame.
— Pošto smo se prevarili u tim ljudima, baš me nije briga gde
spavaju. Uostalom nisam im zavidan zbog njihovih uzanih kabina
44
u kojima čovek može da se uguši. Mi ovde na palubi imamo svežeg
vazduha koliko ga duša želi.
— Svakako! Ali i gospoda iz kabine imaju dovoljno svežeg
vazduha, jer su prozorska okna izvađena i stavljene su samo mreže
od kanapa. A mi, kad nema noćne smene, moramo da spavamo pod
palubom. Kao da nam čine neku milost kad nam dozvole da
spavamo na palubi među putnicima! A dole je zagušljivo i zaparno,
kao u paklu. Kroz ono malo okno ne može da uđe dovoljno
vazduha.
— A da li je vaša spavaonica u vezi sa najdonjim delom lađe?
upita Kornel kao slučajno.
— Da. Dole vode jedne stepenice.
— Mogu li one da se zaključaju?
— Ne mogu, jer to ne bi bilo zgodno kad bi se desila neka
nesreća.
— Bogami, treba vas žaliti! Ali dosta o tome. U boci ima još
rakije...
— Tako je, gospodine. I kad se mnogo govori, grlo se suši. Da
trgnemo još koju, pa da idemo na spavanje. Kroz šest časova
moram opet za kazan. A šta je sa onim dolarima?
— Ja držim svoju reč, iako plaćam džabe. Ali pošto je posredi
zabuna sa moje strane, nećeš ti da pretrpiš nikakvu štetu. Evo ti
tvoja tri dolara. Više ti ne mogu dati, jer si mi slabo koristio.
— Ja i ne tražim više, gospodine. Za tri dolara dobiću rakije da
se opijem kao svinja. Vi ste pravi džentlmen. Ako vam bude štogod
potrebno, obratite se samo meni, i nikom drugom. Na mene uvek
možete računati.
Pošto Crnac iskapi još jednu čašu, ode na drugu stranu i leže u
senku jedne velike bale.
Trampovi radoznalo pogledaše svog vođu. Uglavnom su znali o
čemu se radi, ali neka njegova pitanja bila su im nejasna.
— Izgleda kao da od mene očekujete neka obaveštenja, reče
Kornel osmehujući se nadmeno. Devet hiljada dolara u
novčanicama, dakle, u gotovom novcu, ne u nekim menicama ili

45
čekovima koji se teško unovčuju! To je lepa suma, koja će nam vrlo
dobro doći...
— Kada bismo samo mogli doći do nje! reče jedan koji je obično
govorio u ime svih drugih.
— Mi ćemo i doći do tih para!
— A kako? Treba doći do one kame!
— Ja ću doći i do kame!
— Ti sam?
— Naravno! Takav važan posao neću da poverim nikome.
— A ako te uhvate?
— To se ne može desiti. Moj plan je gotov i on će uspeti.
— Biće nam drago, ako uspe. Ali inženjer će opaziti da nema
kame čim se probudi. Onda će đavo odneti i tebe i nas!
— A mi ćemo dotle kidnuti.
— Kuda?
— Kakvo je to glupo pitanje!? Na obalu!
— Da plivamo?
— Ne. To ne želim ni vama ni sebi. Ja, doduše, nisam rđav plivač,
ali ne bih se usudio da plivam po ovoj širokoj reci, čije se obale
jedva i danju vide.
— Dakle, misliš li da ukrademo jedan od ova dva čamca?
— To ne.
— Onda mi nije jasno, kako ćemo stići na obalu pre no što se
krađa otkrije...
— To je baš dokaz da si nedovitljiv. A zašto sam se ja tako
potanko raspitivao o donjim prostorijama broda?
— Otkud to ja znam?
— Znati naravno ne možeš, ali bi se mogao dosetiti. Pogledaj
oko sebe! Šta vidiš tamo pored čekrka za lenger?
— Čini mi se, neki sanduk s alatom.
— Pogodio si. Eto, u njemu ima čekića, testera, klešta i nekoliko
burgija i svrdlova. A među njima i jedno svrdlo sa prečnikom od
jedan i po col. E, sada, dovedi u vezu donje prostorije i to svrdlo.
46
 — Grom i pakao! Da ne misliš da potopiš parobrod?
— To ću i da učinim. Kad brod počne da se puni vodom, neće
moći dalje da plovi, nego će morati da pristane uz obalu da se voda
izbaci.
— Ali, ako se to dockan opazi!?
— Nemoj da si tolika kukavica! Kad brod tone, a to se dešava
vrlo lagano, diže se nivo vode spolja. To mora da primeti dežurni
oficir ili krmar, ako ne spavaju. Oni će nadati toliku viku i dreku da
inženjer neće imati vremena da misli na svoju kamu s parama. A
dok on primeti da je pokraden, mi ćemo već biti prilično daleko.
— Ali, ako se on ipak seti noža, a sa broda nikog ne puste na
obalu? Sve to treba uzeti u obzir...
— Ni onda neće više ništa naći. Mi ćemo kamu vezati na jedan
kanap, spustiti je u vodu, a kanap vezati spolja na brodu. Ko bi
mogao tu da je pronađe, morao bi zaista biti sveznajući...
— Sve je to dobro i lepo, a šta će biti posle toga kad se mi
iskrcamo sa broda?
— Mislim da ćemo brzo naići na neku farmu ili na neki
indijanski logor, gde ćemo kupiti konje koje nećemo platiti.
— Tačno, a kuda ćemo onda?
— Najpre na Reku crnog medveda, do raftera o kojima je Crnac
pričao. Njihov tabor ćemo lako pronaći. Naravno, ne smemo
dopustiti da nas oni primete, nego ćemo dočekati crnobradog i
otećemo mu novac. Kad to izvršimo, imaćemo dovoljno para da
produžimo put dalje.
— A železničke kase, prema tome, da se odreknemo?
— To nikako. Ona je puna hiljadarki. I do tog novca moramo
doći. Ali, bili bismo najveće budale da usput ne pokupimo što nam
se samo nudi. E, sada znate na čemu smo. Noćas neće biti spavanja,
pa zato lezite sada da se ispavate i odmorite...
Kornelova želja je odmah ispunjena. Na brodu je vladala
neobična tišina zbog velike omorine. Predeli kojima je prolazio
parobrod, levo i desno od reke, nisu imali čim da razonode putnike,
tako da su ovi sve vreme provodili u spavanju ili bar u dremanju.
Tek predveče, kad se sunce počelo kloniti zapadu, oživela je opet
47
paluba broda. Vrućina je bila popustila i na brodu se osetila struja
svežeg vazduha. Putnici iziđoše iz svojih kabina da udahnu svežeg
vazduha. Inženjer se takođe nalazio među njima. S njim su bile
njegova gospođa i ćerka, jer se ova već bila potpuno oporavila od
pretrpljenog straha i neočekivanog kupanja. Njih troje tražili su
Indijance da im se zahvale.
Veliki i Mali Medved proveli su celo po podne sedeći s puno
indijanske dostojanstvenosti i mirnoće na jednom te istom
sanduku na kome su bili i onda kad je tetka Drol došao do njih.
— He — el baleh šaj, bak matelu makik, — sada će nam dati
novaca, reče otac na tonkava jeziku svom sinu, kad je ugledao
inženjera sa ženom i ćerkom gde idu pravo njima.
Lice mu se smračilo jer je takva vrsta zahvalnosti za Indijanca
uvredljiva. Mali Medved digne ruku sa dlanom prema zemlji i opet
je spusti, što je značilo da je drugog mišljenja i da ne misli tako. Oči
su mu bile upravljene na devojčicu koju je bio spasao. Ova mu
priđe brzim korakom, uhvati njegovu ruku sa svoje obadve, stisnu
je srdačno i reče:
— Ti si dobar i hrabar dečko. Šteta, što ne stanujem negde bliže.
Bilo bi mi vrlo drago da smo susedi.
— On pogleda ozbiljno njeno lepo i rumeno lice i odgovori:
— Moj život pripada tebi. Veliki duh čuje moje reči. On zna da
su one istinite.
— Kad ne mogu drukčije, daću ti bar jednu uspomenu da me se
uvek sećaš. Hoćeš li da je primiš?
Mladi Indijanac potvrdi glavom. Devojčica skide sa svog prsta
tanak zlatan prsten i natače ga mladom Indijancu na mali prst, gde
je upravo pristajao. Dečko pogleda prsten a zatim devojčicu.
Potom izvadi ispod gunja malo četvorouglasto belo i izglađeno
parče kože na kojoj je bilo urezano nekoliko znakova.
— I ja tebi dajem uspomenu, reče on. To je totem Nitropan-
Homoša. Koža je, nije zlato. Ali ako ikad dođeš u nevolju kod
Indijanaca, pokaži tu amajliju i opasnosti neće više biti. Svi
Indijanci znaju i vole Nitropan-Homoša i poštovaće njegov totem.

48
 Devojčica nije znala šta je to totem i koliku vrednost ima
poneki put. Ona je znala samo da joj on to daje kao uzdarje. Ova
dobra devojčica ne bi nikada odbila dar ma kako skroman bio. Zato
je obesila amajliju o vrat, na veliko zadovoljstvo Malog Medveda.
— Hvala ti, reče on. Sada imaš uspomenu na mene, a ja na tebe.
Ali i bez toga mi se nećemo nikad zaboraviti.
Onda mu se zahvalila i majka devojčice jednim stiskom ruke.
Otac spasene devojčice Malom Medvedu reče:
— Kako da zablagodarim Malom Medvedu za junačko delo?
Nisam siromah, ali sve što imam ne bi bilo dovoljna nagrada za ono
što je on učinio. Moram, dakle, da ostanem njegov dužnik. Ali ću
mu dati za uspomenu nešto što će ga štititi od njegovih
neprijatelja, kao što je on zaštitio moju ćerku od divlje zveri. Ja te
molim da uzmeš ovo.
Inženjer izvadi dva nova, na kundacima biserom ukrašena
revolvera, pa ih pruži mladom Indijancu. Ovaj, iznenađen, nije
znao šta da kaže. Ustuknuo je korak, uspravio se i rekao:
— Beli čovek daje mi oružje. To je velika čast za mene, jer se
oružje daje samo odraslim ljudima. Ja ću ga uzeti i upotrebiću ga
samo zato da branim dobre ljude i gađam zle. Živeli!
Zatim mladi Indijanac primi revolvere i turi ih za pojas ispod
gunja. Sada se više ni njegov otac nije mogao da uzdrži. Videlo mu
se po licu da ga je to dirnulo. On reče Batleru:
— Ja sam zahvalan belom čoveku što mi nije pružio novac koji
se daje samo robovima ili ljudima koji nemaju ponosa. To je velika
nagrada koju nećemo nikada zaboraviti. Mi ćemo uvek biti
prijatelji belog čoveka, njegove skvo i njegove ćerke. Ona neka
dobro čuva totem Malog Medveda. To je i moja amajlija. Veliki duh
neka im pošalje sunca i radosti!
Time je poseta bila završena. Još jedared se rukovaše. Indijanci
opet sedoše na svoje sanduke, a inženjer i njegovi odoše.
— Tua enok — dobri ljudi! reče otac.
— Tua, tua enok — vrlo dobri ljudi! potvrdi sin.
To je bio jedini komentar događaja koji im je dopuštala njihova
indijanska učtivost.
49
 Što se po indijanskom shvatanju inženjer tako lepo zahvalio,
trebalo je da zablagodari Oldu Fajerhendu. Inženjer nije bio
upućen u običaje crvenokožaca toliko da bi znao šta treba da radi:
Zato je upitao Olda Fajerhenda za savet. Ovaj ga je obavestio da
Indijanci naplaćivanje usluga smatraju za uvredu. Kad se inženjer
vratio, zatekao je Crnog Toma i Drola pred kabinom. Ispričao im je
kako je prošao kod Indijanaca. Kad je spomenuo ono parče kože,
koje je mladi Indijanac dao njegovoj ćerci, Old Fajerhend koji se
takođe tu zatekao, videći da on ne zna značenje amajlije, upita:
— A znate li, gospodine, šta je to totem?
— Znam, to je ručni znak jednog Indijanca, kao kod nas, na
primer, potpis ili pečat. Totem može da se napravi od kože ili kakve
druge materije.
— Nije sasvim tačno. Ne može svaki Indijanac da ima totem. To
pravo imaju samo poglavice. A pošto ga dečko ima, znači da je on
već izvršio podvige koje i sami odrasli Indijanci ratnici smatraju
velikim delima. Sem toga, totemi se dele i po svojim namenama.
Izvesne vrste služe samo kao legitimacija ili propusnica, zatim kao
pečat ili potpis. Ali ima totema koji su za nas belce od naročite
važnosti jer važe kao preporuka za onoga kome je takva amajlija
data. Ta preporuka može da bude raznovrsna, prema učinjenoj
zasluzi. Dajte mi to parče kože da vidim.
Devojčica mu dade i on pažljivo pogleda amajliju.
— Zar možete da razumete te znakove, gospodine? upita ga
inženjer Batler.
— Da, reče Old Fajerhend. Ja sam mnogo i dugo živeo među
raznim indijanskim plemenima i ne samo što govorim sve
dijalekte njihove nego razumem i sve njihove znakove. Ovaj totem
je vrlo dragocen i retko se kome daje. Napravljen je u Tonkavi i
glasi: „Šakhe — i — kauvan — ehlatan, henšon — šakim henšon
šakim šakhe — i — kauvan — ehlatan, he — el ni — ja“. Te reči
doslovno prevedene znače: „Njegova senka moja je senka, njegova
krv moja je krv; on je moj stariji brat“. Ispod toga je ime Malog
Medveda. Stariji brat je još veća čast nego samo „brat“. Kako vidite,
ovaj totem je najveća preporuka za onoga ko ga ima. Ako neko
nanese zlo onome ko ima ovakav totem, čeka ga najveća osveta od
50
strane Malog i Velikog Medveda, njihovog plemena i svih njihovih
prijatelja. Čuvajte dobro ovaj totem, gospodine, i pazite da se znaci
ne izbrišu. Ne znam koliko vam može biti od koristi, jer mi
putujemo u krajeve gde žive saveznici Tonkava. Od ovog malog
parčeta kože moglo bi mnogo ljudskih života da zavisi...
Parobrod je za vreme popodneva prošao Ozark, Fort Smit i Van
Buren i došao do onog zavoja gde Arkanzas naglo skreće ka severu.
Kapetan je saopštio da će brod stići otprilike oko dva časa po
ponoći do For Džipsona. Da bi stigli odmorni na cilj putovanja,
mnogi putnici ranije su legli na počinak, jer kad se stigne, zna se da
neće biti spavanja do zore.
Gornji deo parobroda bio je pust, a i u salonu je bilo svega
nekoliko osoba koje su igrale šah i neke druge igre. U sobi za
pušenje, pored salona, nalazile su se samo tri osobe: Old Fajerhend,
Tom i tetka Drol, koji su pričali svoje doživljaje. Ova dvojica slušala
su skoro pobožno Olda Fajerhenda, ali ovaj je ipak stigao da ispita
Drol kuda će i šta namerava. Na pitanje kako je došao do tog
neobičnog imena, tetka Drol im ispriča:
— Poznat vam je običaj zapadnjaka da svakome dadu nadimak
ili ratničko ime. U svojoj „spavaćici“ ja naravno ličim na žensko
čeljade, a sem toga imam i piskav glas. Ranije sam govorio u basu,
ali prilikom jednog nazeba steglo me nešto u grlu. A sem toga,
imam naviku da se zauzimam za svakog valjanog momka, kao
neka majka ili tetka. Zato su me, eto, i prozvali tetka Drol.
— A da li vam je zaista prezime Drol?
— Da. Ali, ja sam i bez toga veseo, pa često puta i smešan. Zato
mi to ime i pristaje tako dobro.
— A da li ste i vi Nemac, kao Crni Tom i ja?
— Da.
— Jeste li rođeni u Americi?
Tetka Drol razvuče svoje lukavo lice u osmeh i odgovori:
— Ne, nije mi bilo ni na kraj pameti. Ja sam svoje roditelje našao
u Evropi.
— Pa onda smo zemljaci, uzviknu Old Fajerhend. Ko bi to
mislio?
51
 — Zar niste primetili da ja ličim na praoca starih Germana? Ja
sam iz Altenburga, u Nemačkoj, gde se pravi najbolji sir na svetu.
Sada bi zacelo nastalo pričanje nadugačko i naširoko, kako je
već među zamljacima običaj, da u salon nisu ušli neki putnici koji
su do sada igrali šaha, da popuše koju cigaru. Oni se odmah
umešaše u razgovor i razgovor skrete drugim pravcem. Kad su
docnije pošli na spavanje, Drol i Fajerhend se oprostiše rečima:
— Šteta što nismo mogli da se od srca napričamo. Ali sutra
ćemo imati vremena da se razgovaramo do milje volje.
— Laku noć, zemljače! Spavajte dobro, samo što brže možete,
jer posle ponoći moraćemo da se budimo...
Svi putnici već su spavali u svojim kabinama, a u salonima su
pogašene svetlosti. Na krovu su svetlela samo dva propisna
signala, jedan spreda a drugi pozadi. Veliki prednji signal
osvetljavao je reku tako jako da je dežurni lađar mogao u svakom
trenutku da primeti svaku eventualnu prepreku. Taj lađar, krmar,
i dežurni oficir, koji je šetao po komandantskom mostu, bili su
jedini budni ljudi na brodu, sem posluge kod mašina koja se nije
videla.
I trampovi se pritajiše kao da spavaju. Kornel je vešto svoje
ljude rasporedio oko ulaza u unutrašnjost broda, tako da niko nije
mogao neprimećen da prođe pored njih.
— Jedna đavolska stvar, prošapta Kornel onome koji je ležao do
njega. Nisam znao da noću na pramcu stoji stražar koji pazi na
vodu. Taj gad nam smeta.
— Nije baš tako. U ovom mraku on ne može da vidi dovde.
Mračno je kao u rogu, na nebu nema nijedne zvezde. Sem toga, on
neprestano gleda u svetlost signala, pa ne vidi ništa ako se okrene.
Kad ćemo početi?
— Odmah! Ne smemo da gubimo ni trenutka, jer moramo biti
gotovi pre no što brod stigne do
Ford Džipsona. Svrdlo je već kod mene. Idem odmah dole. Kad
hoćeš da me upozoriš, zakašlji se naglas.
Kornel se polako diže, spusti se u otvor i dohvati nogama uzane
stepenice. Pošto je prešao nekih deset stepenica, našao se u
52
unutrašnjosti broda. Zatim naiđe na još jedne stepenice, duže nego
one prve. Kad je došao na dno, zapali šibicu da vidi gde se nalazi.
Prostorija gde se bio našao bila je visoka metar i po i potpuno
prazna. Levo i desno od njega nalazili su se brodski zidovi. Bio je,
dakle, na samome dnu korita lađe.
Kornel izabra mesto gde će da probuši brod, zabode svrdlo u
zid broda, koji je, naravno, sa spoljašnje strane bio ispod vodene
linije. Pod njegovom snažnom rukom alatka je brzo prodirala u
drvo. Ali ubrzo naišlo je svrdlo na nešto tvrdo. To je bio lim kojim
je bio obavijen spoljni deo broda koji se nalazi u vodi. Burgija nije
mogla dalje. Sem toga, trebalo je da buši najmanje dve rupe da bi
se prostorija što brže napunila vodom. Kornel izvadi svrdlo, pređe
na suprotnu stranu i izbuši i tamo jednu rupu. Kad je opet došao
do lima, dohvati neki predmet, i stade udarati po burgiji sve dok
nije probio lim. Voda provali unutra u tankom mlazu, a kad Kornel
s mukom izvuče svrdlo iz rupe, u unutrašnjost jurnu snažan mlaz
vode, tako da je bio prinuđen brzo da se skloni ustranu. Od buke
mašina nije se čulo prodiranje vode u brod. Zatim Kornel probi lim
i na onoj prvoj rupi, koja je bila bliže stepenicama, a onda skoči na
stepenice. Sa burgijom u ruci popeo se brzo gore. Svrdlo je odbacio
tek kod drugih stepenica. Kad je došao do svoje družine, upita ga
neko da li je stvar uspela. Kornel reče da jeste i da treba odmah da
svrši i drugi deo posla.
Salon i soba za pušenje bili su na prednjem delu broda, a s obe
strane bile su kabine. Sva vrata kabina vodila su u salon. Kabine su
imale velika prozorska okna, koja su zbog vrućine bila skinuta, a
prozori samo zastrti mrežom od gaze zbog komaraca. Ispred
kabine vodio je uzani, zagušljivi hodnik.
Kornel se uputi hodnikom levo prema krmi. Kabina broj jedan
bila je prva, dakle, na samom uglu. Kornel leže na patos i poče
polagano da puže prema njoj. Priljubljen uz ogradu, vukao se
prema kabini oprezno, da ga dežurni oficir sa mosta ne bi primetio.
Stigao je srećno do kabine. Ali na njegovo zaprepašćenje kroz
mrežu prve kabine prodirao je mlaz svetlosti. U kabini je, dakle,
gorela svetiljka. Možda je Batler još budan, možda čita? Ali Kornel
se odmah uverio da su i ostale kabine osvetljene i to ga je umirilo.
53
Uostalom, ta svetlost u kabini mnogo mu je pomogla. Nožem je
prosekao gazu tiho, odozgo do dole. Jedna zavesa mu je smetala da
kroz prozor gleda u kabinu, pa je lagano odstranio rukom. Kad je
video kako stoje stvari u kabini, obradovao se toliko da je skoro
uzviknuo od radosti.
Iznad kreveta na samom zidu visila je svetiljka zastrta tako da
svetlost ne bi smetala onome koji u postelji spava. U krevetu, licem
prema zidu, spavao je inženjer. Na stočiću pored kreveta ležalo je
odelo, na desnoj strani na polici na zidu sat, novčanik i — ona kama.
Bila je tako blizu da je Kornel mogao rukom da dohvati. On to i
učini, ali uze samo kamu, a sve ostalo ostavi na miru. Odmah
izvuče sečivo iz korica i pregleda držak. Ovaj se mogao odvrteti kao
na nalivperu. To je za Kornela bilo dovoljno.
— Do đavola, ala je to lepo ispalo! pomisli lopov u sebi. A ja sam
bio spreman i na gore stvari. Mislio sam da ću ga morati i zadaviti.
Niko nije video šta se desilo. Prozori kabina gledali su u vodu.
Kornel metnu nož za pojas i krete oprezno natrag. Srećno je prošao
pored oficira. Ali nekoliko metara dalje opazi na levoj strani dve
svetle tačkice koje se odmah ugasiše. Dobro je znao da su to nečije
oči. Oprezno, ali brzo pođe napred i okrete isto tako brzo u stranu.
Zaista! Na mestu gde je maločas spazio nečije oči, začuo se neki
šum. To je čuo i dežurni oficir koji se naglo okrenuo.
— Ko je tu? upita oficir.
— Ja, Nitropan-Hanej, beše odgovor.
— A, Indijanac! A zašto ne spavaš?
— Ovde se šunjao neki čovek, ja sam ga video. Učinio je neko
zlo i pobegao.
— Kuda?
— Tamo napred, gde je Kornelova družina. Možda je to bio
Kornel.
— Koješta! Šta je imao tu da traži, on ili ma ko drugi! Spavaj i ne
buni ostale!
— Ja ću spavati, ali neću biti kriv, ako se dogodilo kakvo zlo.
Oficir pogleda napred i nazad, ali kako ništa sumnjivo nije čuo
ni video, bio je uveren da se crvenokožac prevario.
54
 Prošlo je duže vremena kad najedared dežurnog oficira
pozvaše na pramac.
— Gospodine, reče stražar, ne znam kako mu to dođe, ali voda
se sve više penje, kao da lađa tone.
— Glupost! nasmeja se oficir.
— Dođite da vidite.
Oficir pogleda dole u vodu. Ne izusti ni rečce, nego se okrete i
pođe u kapetanovu kabinu. Za minut-dva vrati se zajedno sa
kapetanom na pramac. Sa fenjerom osvetliše vodu pored samog
boka broda. Donesoše i druge fenjere. I pošto su se uverili da je
brod isuviše zagazio duboko u vodu, spustiše se brzo niza
stepenice da pregledaju unutrašnjost lađe. Trampovi su se,
međutim, već bili izgubili sa svog mesta. Kapetan i njegov oficir
vratiše se brzo iz unutrašnjosti broda i uputiše se pravo ka krmaru.
— Pazi, neće da dižu viku! prošapta Kornel svojim ljudima.
Najpre će brod da priteraju obali!
Kornel je bio u pravu. Kapetan zapovedi da se odmah probude
svi matrozi. Brod promeni pravac. Od užurbanih koraka probudiše
se putnici na palubi, a neki počeše i da proviruju iz kabina.
Primetila se uzbuđenost i nemir.
— Ništa nije, gospodo, baš ništa! hrabrio je kapetan putnike.
Malo vode ušlo je u podrum, ali ćemo je odmah izbaciti.
Spustićemo lenger i ko hoće može da iziđe na obalu.
On je ovim rečima hteo da umiri putnike, ali je postigao baš
obratno. Ljudi počeše da se vrzmaju, da galame i da traže pojaseve
za spasavanje. Na lađi se sve uskomeša. Svetlost prednjeg
signalnog fenjera obasja visoku obalu. Brod učini nagli zaokret,
zaustavi se pored same obale i spusti lenger. Prebaciše dva mosta
na obalu. Oni bojažljiviji putnici pojuriše na obalu. Ali najbrži od
svih bili su trampovi, koji se odmah izgubiše u mračnoj noći.
Na brodu ostadoše sem lađara samo Old Fajerhend, Tom, Drol
i Stari Medved. Old Fajerhend se spusti u unutrašnjost broda da
vidi odakle kulja voda. Vratio se sa fenjerom u jednoj, a sa velikom
burgijom u drugoj ruci. Kapetana je našao gde daje zapovest za
pumpanje vode.
55
 — Gospodine kapetane, gde je mesto ovoj alatki?
— Tamo u onom sanduku za alat, odgovori mu jedan matroz.
Celo po podne burgija je bila tamo.
— A našao sam je u međupalubi kod stepenica. Pogledajte, vrh
joj je istupljen i svinut. Smem da se kladim da je neko lađu
namerno probušio.
Ove reči dobile su potvrdu daljim otkrićima. Inženjer je pre
svega otpremio na obalu svoju ženu i dete. Vratio se na brod da
pokupi svoje stvari, ali je odmah izleteo iz kabine sav uzbuđen:
— Ja sam pokraden! Neko je prosekao gazu na prozoru i uzeo
mi pare sa stola! Devet hiljada dolara.
— Tada se umeša Veliki Medved:
— Ja znam: Kornel je ukrao novac i probušio lađu. Ja sam ga
video gde se šunja, ali mi oficir nije poverovao. Pitajte crnog ložača!
On je pio sa Kornelom; on je išao u salon da pere prozore, on se
vratio i opet pio. On mora sve da zna.
Odmah se iskupiše kapetan, oficir, krmar,
Old Fajerhend, Crni Tom i tetka Drol oko Indijanca i inženjera
da čuju šta se dogodilo. U taj mah začu se sa obale, nešto niže od
mesta gde je bila usidrena lađa, glasan krik.
— To je Mali Medved, reče Indijanac. Ja sam ga poslao za
Kornelom, koji se brzo skinuo sa broda. On će da kaže gde je
Kornel.
— U isti mah dotrča Mali Medved, trkom pređe preko mosta i,
pokazujući na reku koja je bila osvetljena jakom svetlošću sa
broda, reče:
— Kornel je pobegao čamcem. Ukrao je veliki čamac i eno ga na
drugoj obali!
I zaista, ukradeni čamac mogao se još videti. Trampovi su
glasno likovali i podrugljivo dovikivali. Lađari i putnici odgovorili
su im glasnim pretnjama. U opštoj zabuni niko nije pazio na
Indijance koji se povukoše sa broda. Na kraju pođe Oldu
Fajerhendu za rukom da nadviče sve ostale i uspostavi red i mir.
Odozdo sa vode začu se nečiji glas:

56
 — Veliki Medved uzeo je mali čamac. Poglavica tonkava neće
dopustiti da Kornel pobegne. Veliki i Mali Medved traže njegovu
glavu. Oni će je dobiti. Ura!
Indijanci su u malom čamcu snažno veslali za beguncima.
Kapetan je grdno psovao i grdio. Dok su matrozi crpeli vodu,
on je uzeo Crnca na saslušanje. Old Fajerhend postavljao je Crncu
unakrsna pitanja i najzad ga naterao da ispriča sve šta je imao sa
Kornelom. Tako se cela stvar objasnila. Bilo je jasno da je Kornel
izvršio krađu, da je probušio lađu, da bi posle krađe sa svojim
ljudima mogao što lakše da pobegne. Crnčeva izdaja nije smela da
ostane nekažnjena. Odmah ga svezaše u podrum da sačeka batine
koje mu je kapetan dosudio. Jer pred sud ga, naravno, nisu hteli
izvoditi.
Brzo se utvrdilo da su crpke dobre, da lađa nije mnogo oštećena
i da će u najkraćem vremenu moći da nastavi put. Putnici se vratiše
opet sa obale na lađu. Gubitak vremena nije nikog zabrinuo.
Naprotiv, mnogi su bili zadovoljni ovim interesantnim prekidom
dosadne vožnje.
Najmanje se ovom događaju, naravno, mogao da raduje
inženjer. On je grdno postradao. Ukradeno mu je bilo devet hiljada
dolara, koje će morati da nadoknadi. Old Fajerhend ga je tešio:
— Još ima nade da ćete doći do svoga novca. Pomoću božjom
putujte vi samo dalje sa vašom gospođom i ćerkom. Ja ću vas naći
kod vašeg brata.
— Kako? Zar ćete li da nas ostavite?
— Da, ja ću u poteru za Kornelom.
— Ali to je opasna stvar.
— Koješta! Old Fajerhend nije čovek koji bi se plašio jednog
lopova.
— Ali, ipak, ja vas moli, nemojte ići. Bolje neka propadnu devet
hiljada dolara...
— Gospodine, ne radi se samo o vaših devet hiljada dolara, nego
o mnogo većim stvarima. Trampovi su od Crnca saznali da i Tom
ima kod sebe velike pare za isplati radnika i da ga čekaju goroseče
na Reci crnog medveda. Nema sumnje da će lopovi krenuti onamo
57
da izvrše novi zločin. Tu se radi o ljudskim životima. Indijanci su
mu za petama kao lovački psi, a u zoru mi ćemo poći za njihovim
tragom. Naime ja, Tom, Drol i njegov dečko Fred. Zar ne, gospodo?
— Da, odgovori Tom ozbiljno.
— Razume se, složi se sa njim tetka Drol Moramo da uhvatimo
Kornela i zbog drugih nekih stvari. A kad ga uhvatimo. onda smiluj
se, Bože, njegovoj koži, ako izvolite!

58
 III
NOĆNE BORBE

Na visokoj obali Reke crnog medveda gorela je velika vatra.

Iako je bila mesečina, njena svetlost nije mogla da prodre kroz
guste krune drveća-Bez vatre pomrčina u šumarku bila bi još veća.
Plamen vatre osvetljavao je brvnaru koja nije bila sagrađena na
običan način, jer brvna nisu bila jednostavno naslagana jedno na
drugo, već su naprosto bila posečena četiri velika stabla na četiri
ugla, na koja su popreko postavljene grede koje su držale krov.
Ovaj je bio pokriven velikim komadima kore drveta, neke vrste
čempresa, ili crvenog hrasta. Na prednjem delu zida bila su tri
otvora. Veći je služio umesto vrata, a druga dva, manja, s jedne i
druge strane vrata, kao prozori. Tu pred kućom gorela je ona velika
vatra, a oko nje sedelo je dvadesetak ljudi, otresita izgleda, ali po
kojima se na prvi pogled moglo videti da već odavno nisu imali
dodira sa takozvanom civilizacijom. Odela su im bila pocepana, a
lica od sunca, dima i nevremena ne samo preplanula nego upravo
opaljena i sasušena. Sem noževa drugog oružja nisu imali uza se.
Verovatno da se drugo oružje nalazilo u kolibi.
Nad vatrom je bio obešen veliki gvozdeni kazan, na jakom
lancu o jednom kocu, i u njemu se kuvalo nekoliko povećih
komada mesa. Pored vatre ležale su dve izdubljene velike tikve. To
je bila medovina. Kad je ko hteo, mogao je da zahvati činijicom
koliko hoće masne čorbe iz kazana ili da se napije medovine.
Uz to se vodio živ i zanimljiv razgovor. Po svemu izgleda da se
ovo društvo osećalo vrlo sigurno, jer se niko nije trudio da govori
tiho. Naprotiv, svi su vikali, tako da se nadaleko čulo. Da su imali
kakvih neprijatelja u blizini, svakako bi vatru bili naložili na
indijanski način, tako da se uopšte ne bi moglo primetiti ni iz
najveće blizine. Pred kolibicom, uza sam zid, bile su razbacane
sekire, bradve, velike testere i druge razne alatke, po kojima se
moglo zaključiti da je to jedna družina raftera, goroseča i splavara.

59
 Rafteri-goroseče naročita su vrsta ljudi skitnica, koji žive po
šumama. Stoje negde između farmera, koji seku šumu da bi
obrađivali zemlju, i lovaca, koji se bave samo lovom divljači
postavljanjem stupica i zamki. Dok farmer ima bar neke veze sa
,,civilizacijom“ i spada među ljude sa stalnim boravištem, dotle
traper, lovac i zamkar, provodi skoro divlji život, potpuno sličan
životu Indijanaca. A ni rafter nije vezan za jedno mesto i provodi
slobodan, nezavisan život. Skita se iz jedne države u drugu, iz
jednog okruga u drugi. Ne zalazi rado među ljude niti u njihova
naselja, jer je njegov rad u stvari protivzakonit. Zemljište na kome
seče šumu nije njegovo. Ali njemu ne pada ni na pamet da pita čije
je. Kad rafteri nađu zgodnu šumu i prikladnu vodu za otpremanje
splavova, počnu odmah da seku šumu, ne obazirući se da li je
zemlja gde se nalaze državna ili privatna svojina. Oni obaraju
stabla, pripreme ih, spuštaju na vodu, slože u splavove i odvode niz
vodu da ih prodadu gde nađu kupca. Pri tom, naravno, biraju
najbolje drveće.
Rafter, prema tome, nije nigde rado viđeni gost. Ono, istina,
neki novi naseljenik kad naiđe na gustu šumu bio bi zadovoljan da
mu je ko iskrči ili bar proredi. Ali rafteri to ne rade. Kako rekosmo,
oni izaberu samo najbolje drveće, odnesu deblo, a granje i panjeve
ostavljaju. Između granja i panjeva porastu nove mladice, koje
ispreplete divlja loza i druge puzavice u gust čestar, tako da ne
samo sekira nego često puta i vatra je nemoćna da ih povredi.
Ipak, skoro niko raftere ne dira i ne smeta u radu, jer su to
snažni, odvažni ljudi, sa kojima u toj divljini, daleko od svake
pomoći, nije savetno da se čovek upušta u kavgu. Naravno, rafter
ne može da radi sam nego se uvek udružuju, najčešće četvorica,
osmorica ili desetorica raftera u jednu družinu. Ali, često se dešava
da je družina i veća. Onda pogotovo nije pametno da čovek zbog
nekoliko drveta stavlja život na kocku. Stoga farmeri žive sa
rafterima većinom u miru i prijateljstvu.
Jasno je da rafteri obično moraju da vode tegoban, naporan i
oskudan život, pun svakojakih nevolja i muka, prema kojima je
njihova zarada vrlo neznatna. Rafteri ipak zarađuju lepe pare, jer
ih drvo ništa ne staje. Dok družina radi, obično jedan ili dvojica, već
60
prema veličini družine, brinu se za ishranu. To su lovci, koji cele
dane, pa i noću, skitaju po šumi da nađu „mesa“. U krajevima koji
su bogati divljači, to nije teško. Ali ako divljači nema, onda je to vrlo
naporan posao. Onda taj lovac nema vremena da traži med,
pečurke i ostale poslastice, nego mora da se trudi i muči da ulovi
koju životinju koju su pravi lovci propustili. Družina u takvom
slučaju mora da se zadovoljava i s ostacima i otpacima.
Ova družina ovde, sudeći po punom kazanu, u kome je krkljala
masna čorba, nije rđavo živela. Zbog toga su svi bili dobre volje i
posle teškog dnevnog rada bilo je i razgovora, pesme i šale. Pričale
su se pustolovine i veseli doživljaji.
— Trebalo je da znate jednog čoveka s kojim sam se upoznao u
Fort Niobrara, pričao je jedan stariji čovek prosede brade. To je bio
muškarac, ali su ga ipak zvali ,,tetka“.
— Da to nije tetka Drol? upita neko.
— Baš on glavom. Zar ga i ti poznaješ?
— Da, sreo sam ga jedared. To je bilo u Dezmoanu, u jednoj
krčmi, gde je njegov dolazak bio izazvao sveopšte veselje. Tu se
našao i jedan koji ga je neprestano zadirkivao, dok se „tetka Drol“
nije naljutio, zgrabio ga i izbacio kroz prozor. Taj se živ nije vratio
natrag.
— Verujem da je „tetka“ kadra da napravi tako nešto. Drol voli
šalu i ne ljuti se kad se smeju na njegov račun. Ali samo do izvesne
granice; čim se pređe ta granica, on odmah pokaže zube. Uostalom,
i ja sam premlatio bih svakog ko vređa tetku Drol.
— Ti, Blentere? A zašto?
— Zato, jer samo tetki Drol imam da zablagodarim što sam u
životu. Jedared su me zarobili Sijuks-Indijanci. Mogu vam reći da
bih tada bezuslovno otišao na Večna lovišta, da mi se tetka Drol
nije našao pri ruci. Ja nisam čovek koji bi se bojao dva-tri Indijanca.
Ali tada bih, braćo, zacelo platio glavom da njega nije bilo. Tetka
Drol je prevejanko da mu nema ravna. Naveo je crvenokošce na
tanak led, tako da nisu znali kako se zovu. A mi — kidnusmo...
— Ajde, pričaj, kako je to bilo?

61
 — Ne, radije ću da držim jezik za zubima, bilo vam pravo ili ne
bilo. Nije nikakvo zadovoljstvo sećati se doživljaja u kome nisam
odigrao bogzna kako sjajnu ulogu. Biće dovoljno da vam kažem
samo to da samo tetki Drol imam da zablagodarim što danas sedim
sa vama pored vatre i jedem ovu kuvanu srnetinu.
— Onda si, znači, bio u velikom škripcu?
— Stari Blenter sa Misurija bio je na glasu kao zapadnjak koji
nađe vrata i tamo gde ih nema.
— Ali tada, bogami, nije bilo nigde vrata ni izlaza. Stojao sam
već takoreći, jednom nogom u grobu. Bio sam već vezan za
mučenički kolac.
— Ama nije mogućno? To sigurno nije bila prijatna stvar!
— Đavolski je pronalazak taj kolac! Ja crvene mrzim dvostruko
više kad se setim te naprave.
— Ti ne govoriš pravo. Ko mrzi Indijance, taj ih ne poznaje
dobro. To znači da nije razmišljao o tome šta su oni sve pretrpeli
od nas belaca. Da sada, recimo, neko pokuša da nas otera odavde,
šta bi ti na to?
— Branio bih se, pa makar me to stalo i života.
— A da li je ova šuma tvoja svojina?
— Naravno da nije. Ne znam ni čija je, niti me se to tiče.
— Dakle, vidiš, crvenima je nekada pripadala cela ta zemlja,
zvana Amerika. A mi smo je oteli od njih. Zar je onda čudo što se
oni brane. Oni imaju više prava nego mi. Kako možeš onda da ih
osuđuješ?
— Hm! Istina je što govoriš. Ali, crvenokošci moraju da izumru.
Takva im je sudbina.
— Da, moraju da izumru, jer ih mi tamanimo. Mi kažemo da
nisu sposobni za dalji razvitak i kulturu, i da treba da ih nestane.
Ali kultura se ne može uterati mecima iz puške. Za kulturu treba
vremena, mnogo vremena! Ja se, doduše, ne razumem mnogo u to,
ali mislim da je i nama trebalo mnogo vekova. A da li se crvenima
daje vremena? To izgleda kao da pošalješ dečka od šest godina u
školu, a zatim ga mlatiš što za četvrt sata nije postao profesor! A mi
baš tako postupamo sa Indijancima. Ja neću da ih branim, jer
62
nemam nikakve koristi od toga. Ali ja sam među njima naišao na
isto tako dobre ljude kao i među belcima. Možda ih ima i više nego
među nama. Kome, recimo, ja treba da zablagodarim što sam
izgubio i kuću i porodicu, tako da se sada pod staru glavu moram
da skitam po belom svetu? Crvenima ili belima?
— Ne znamo. Nikada nam nisi pričao.
— Nisam pričao, jer čovek takve stvari krije u svojoj duši i ne
podnosi ih svakome pod nos. Belci su mi to učinili! Ja tragam za
jednim čovekom, poslednjim koji je ostao od čitave bande koja je
to izvršila. A taj je najgori bio među njima, jer ih je predvodio. To
je bio vođ bande.
Stari čovek ispričao je to polako, isprekidano, kao da mu se
svaka reč otkida od duše. To je pojačalo opštu radoznalost. Svi se
bez reči primakoše bliže, čekajući šta će dalje da bude. Starac je
neko vreme zurio u plamen, zatim je gurnuo nogom panj u vatru i
produžio, kao da govori sam sa sobom:
— One koje sam pohvatao nisam ubio niti zaklao. Izbičevao
sam ih do smrti. Hvatao sam ih žive, da umru isto onako kako su
oni pobili moju porodicu, moju ženu i obadva sina. Bilo ih je
šestorica. Svi su posle zločina pobegli. Gonio sam ih kroza sve
države i okruge. Pet sam uhvatio a šesti je pobegao. Zametnu mu
se trag i odonda nisam naišao na njega. Ali on je još živ, jer je tada
bio mlađi od mene, mnogo mlađi i ja se nadam da će ga moje stare
oči još jednom ugledati pre no što se zaklope zauvek.
Nastala je nema tišina. Svi su osećali da se ovde radi o jednom
strašnom događaju. Tek posle duže pauze, usudi se jedan da upita:
— A ko je bio taj čovek, Blentere?
Starac se trže:
— Ko je bio? Nije bio Indijanac, bio je belac.
Jedno čudovište kakvog nema među crvenokošcima. Da, ljudi,
reći ću vam i to da je bio ono što smo mi svi, pa i ja sam — rafter...
— Kako? Rafteri su pobili tvoju porodicu?
— Da, rafteri! Nemate zašto da se ponosite svojim zvanjem i
zanimanjem. Niti sebe da smatrate boljim od crvenokožaca. Mi svi
ovde, kako sedimo, pljačkaši smo i kradljivci...
63
 Ovo tvrđenje naišlo je, naravno, na živo negodovanje i
prigovore. Ali Blenter produži mirno dalje:
— Ova reka na čijoj se obali nalazimo, ova šuma u kojoj sečemo
drvo i prodajemo ga, nisu naša svojina. Mi krademo tuđu, privatnu
ili državnu imovinu. Mi bismo ubili svakoga ko bi nam to branio,
pa ma to bio i pravi sopstvenik. Zar to nije krađa, otimačina? Da, to
je otimačina, pljačka!
On pogleda oko sebe, pa pošto ne dobi odgovor, produži dalje:
— I sa takvim razbojnicima došao sam ja u sukob. Preselio sam
se sa Misurija sa ispravnom tapijom i kupoprodajnim ugovorom u
ruci. Imao sam ženu i dva sina, i oni su pošli sa mnom. Imao sam
konje, stoku, svinje i velika kola, puna oruđa i alata, jer sam bio,
mogu da kažem, prilično imućan. U blizini mesta gde sam se hteo
naseliti nije bilo ni jednog jedinog naseljenika. A nije mi niko ni bio
potreban, pored naša četiri para snažnih i marljivih ruku. Za
kratko vreme sagradismo kuću i ostale zgrade. Stadosmo da
krčimo, vatrom i sekirom, šumu i da obrađujemo zemlju. Jednog
lepog dana nestade mi jedne krave. Odoh u šumu da je tražim.
Začuh udarce sekire i pođoh prema zvuku. Naišao sam na osam
raftera koji su rušili moje drveće. Kod njih sam našao i svoju kravu.
Ubili su je iz puške da bi imali mesa. E pa, ljudi, šta biste vi na mome
mestu učinili?
— Pobio bih lopove! odgovori jedan. Na to ste imali puno pravo,
jer se po zakonima Zapada kradljivci konja i stoke kažnjavaju
smrću.
— Tačno! Ali ja to ipak nisam učinio. Lepo sam rekao ljudima
da je ružno što su učinili, da na to nemaju pravo. Zahtevao sam da
napuste moje imanje i da mi plate odštetu za kravu. A znate šta su
oni napravili? Jednostavno su me ismejali. Dobro. Drugoga dana,
međutim, nestade mi i druga krava. Odem do raftera i vidim gde je
upravo deru. A meso prve krave obesili su da se suši kao pršuta.
Zapretio sam im da ću upotrebiti svoje pravo i zatražio sam
odštetu. Jedan od njih, po svoj prilici vođ bande, uperi pušku na
mene. Razbio sam mu je metkom iz moje puške. Nisam hteo da ga
povredim, već sam namerno gađao u njegovu pušku. Tada otrčah
kući da pozovem svoje sinove u pomoć. Nas trojica se nismo bojali
64
njih šestorice, ali kad smo došli na mesto gde su bili, njih više nije
bilo tamo. Naravno, sada smo morali biti na oprezu i nekoliko dana
nismo odlazili daleko od svoje kuće. Četvrtog dana ponestalo nam
je bilo hrane, i ja sa jednim sinom pođem u lov na divljač. Preduzeli
smo, naravno, sve mere opreznosti, ali rafterima nije bilo traga.
Šunjajući se kroza šumu, bili smo ja i moj sin jedan od drugoga
udaljeni nekih dvadeset metara. Najedared, opazih vođu bande
gde stoji iza jednog drveta. On nije bio primetio mene nego je
opazio prvo mog sina i nanišanio na njega iz puške. Nikada nisam
imao volju da bez velike nužde pucam u čoveka. To nisam hteo ni
ovoga puta. Skočio sam do njega i izbio mu pušku iz ruke. Zatim
sam mu oteo nož i revolver iz pasa, udario ga pesnicom po licu tako
da je pao na zemlju. On je za momenat izgubio prisebnost, ali je
onda uhvatio maglu. Pobegao je tako brzo da ga ni vile ne bi stigle.
— Do đavola! Docnije si svakako skupo platio svoju
velikodušnost, uzviknu jedan od raftera. Trebalo je da znaš i sam
da će ti se taj čovek svetiti zbog udarca pesnicom.
— Da, on se i osvetio, grozno i krvavo, potvrdi starac.
Od uzbuđenja ustao je i nekoliko puta se prošetao pored vatre.
Onda ponovo sede i produži:
— Imali smo sreće u lovu ja i moj sin, i dobro smo prošli. Vratili
smo se kući. Ja pođoh u kuću da nađem sekiru. Dok sam se tamo
bavio, učinilo mi se kao da sam čuo krik moga sina. Mislio sam da
sam se prevario i nisam obraćao pažnje na to. Ušao sam u sobu i
zaprepastio sam se. Moja žena i drugi sin ležali su svezani na podu.
Htedoh da im priđem, ali i mene zgrabiše neke snažne ruke i
oboriše me na zemlju. Rafteri su, dakle, za vreme moje odsutnosti
došli na farmu, savladali mi ženu i mlađeg sina, a zatim i nas
sačekali u zasedi. Kad je naišao moj stariji sin, oborili su ga i
savladali pre no što je uspeo da vikne u pomoć. Ni ja nisam prošao
bolje. Oborili su me i svezali pre no što sam mogao da zgrabim nož
ili koje drugo oružje. Usta su mi začepili nekom krpom. I šta se
posle toga zbilo, ne da se opisati rečima. Prosto da vam se krv sledi
u žilama... Razbojnici su odmah obrazovali svoj sud. Upisano mi je
u krivicu, kao užasan zločin koji zaslužuje smrt, to što sam pucao
u njihovog vođu. Lopovi su se dočepali mog brendija i opili se tako
65
strahovito da nisu više ličili na ljude. Rešili su da nas ostave da
pomremo od gladi. Ali vođ je tražio posebnu kaznu za onaj udarac
pesnicom: tražio je da nas izbičuju do smrti. Dvojica su glasali za
to zajedno sa njim, a trojica protiv. Ali on je ipak sproveo svoju
volju. Izveli su nas napolje i privezali za prečku u dvorištu. Žena je
bila prva na redu. Bičevali su je dok nije pala u nesvest. Tada se
jedan sažalio i opalio joj metak u glavu. Ali sinovi su prošli gore od
nje. Oni su doslovno izbičevani do smrti. A ja sam morao sve to
bespomoćno da gledam, jer su odredili da ja budem poslednji.
Ljudi, kažem vam, onih četvrt sata bilo mi je dugačko kao večnost.
Bio sam van sebe od besa, ali nisam mogao ni da mrdnem. Najzad
je došao i na mene red. Digli su me i vezali za prečku. Ali udarce
koje sam primao nisam ni osetio. Duša mi se nalazila u stanju kad
se telesni bolovi uopšte ne osećaju. Znam samo to da se iz
kukuruza iznenada začuo glasan krik, a zatim jedan metak. Tada
sam pao u nesvest.
— Došli su neki ljudi koji su te spasli?
— Ljudi? Ne! Ne, to je bio samo jedan čovek. Po tome kako sam
držao glavu, koja mi je bila klonula na prsa, video je već izdaleka
da mi život ne vredi ni pet para, ako ih već izdaleka ne otera.
Zato je viknuo i opalio jedan metak. On je pucao u vazduh, jer
nije znao da ima posla s ubicama. Kad je pritrčao bliže, poznao je
jednoga od njih, jer je preneražen uzviknuo njegovo ime. Da
ubijaju kukavički, to su znali. Ali sada njih šestorica nisu se usudili
da sačekaju ovog jednog jedinog čoveka. Za to nisu imali hrabrosti
i pobegli su glavom bez obzira prvo za kuću a zatim pravo u šumu.
— A onaj koji te je spasao, sigurno je bio neki slavni zapadnjak?
— Zapadnjak? Koješta! Ne, to je bio jedan crvenokožac. Da,
kažem vam, jedan Indijanac mi je spasao život...
— Crvenokožac? Zar pred jednim Indijancem da pobegne šest
raftera? To je nemogućno!
— To je bio Vinetu!
— Vinetu, poglavica Apača? E, to je drugo nešto! Onda se može
verovati! Pa zar je on već tada bio tako slavan?

66
 — On je, doduše, već tada bio na usponu svoje slave, a jedan
rafter čije je ime viknuo izgleda da ga je već bio upoznao u nekoj
nezgodnoj situaciji, tako da mu ovaj susret nije bio ni najmanje
prijatan. Sem toga, ko je Vinetua jedared video, taj zna i sam kakav
utisak čini samo njegova pojava.
— Pa zar je pustio nitkove da pobegnu?
— Ovoga puta da. A ko bi drukčije uradio? Tek po njihovom
bekstvu on je video da im savest nije čista, ali nije znao pravo
stanje stvari. Tek kad je došao bliže i opazio leševe, koje ranije nije
mogao da vidi jer su ležali na zemlji, bilo mu je sve jasno. Ali,
begunce nije mogao odmah da goni, jer je u prvom redu trebalo da
spase mene. Kad sam došao sebi, on je klečao pored mene, baš kao
onaj milosrdni Samarićanin u Svetom pismu. Oslobodio me je veza
i užeta. Verovatno da nisam osećao nikakve bolove, jer sam odmah
hteo da ustanem i da idem da se svetim. Ali on to nije dopustio.
Preneo me je u kuću, gde sam mogao da se branim ako bi rafteri
opet naišli, a zatim odjahao do prvog suseda da dovede pomoć.
Mogu vam reći da je taj sused preko trideset milja od mene i da
nikada još nije bio u ovom kraju. Pa ipak, našao ga je brzo, mada je
već bio pao mrak, i pred zoru doveo njega i slugu. Zatim je otišao
da traga za zlikovcima. Nije ga bilo celu nedelju dana. Za to vreme
ja sam sahranio svoju porodicu i objavio da prodajem imanje. Moji
izlomljeni udovi još se nisu bili potpuno popravili. Sa bolnim
nestrpljenjem očekivao sam povratak Apača. On je bio stigao
raftere i ustanovio da idu u Fort Smoki-Hil. Nije im ništa učinio, jer
je osveta bila moja lična stvar. Pošto se oprostio sa mnom, uzeo je
pušku i odjahao. Ostalo znate, ili možete da pretpostavite.
— Ne znamo ništa. Pričaj dalje!
— Verujte da osveta nije nikakvo zadovoljstvo. Petoricu sam
uhvatio i kaznio jednog za drugim. Poslednji, onaj najgori,
izmakao mi je iz ruku. Bio je rafter, a verovatno je to i danas. Zato
sam i ja postao rafter. Verujem da ću ga ipak Jednom naći. A tada...
Ali ko je ovo?
I oni rafteri poskakaše na noge.

67
68
 Iz mračne šume pojaviše se u svetlosti vatre dve prilike u
šarenim gunjevima. To su bila dva Indijanca; jedan stariji, jedan
mlađi. Stariji diže ruku u znak mira i reče:
— Prijatelji smo — budite mirni! Rade li ovde rafteri koji znaju
Crnog Toma?
— Da, poznajemo ga, odgovori stari Blenter.
— On je otišao da vam donese novac?
— Da, otišao je i treba da se vrati ove nedelje.
— On će doći mnogo pre. Onda smo kod pravih ljudi, kod
raftera koje tražimo. Vatru treba praviti malu da se ne vidi daleko.
Govoriti treba tiho da se ne čuje...
Stari Indijanac zbaci gunj sa ramena, priđe vatri, razbaca
glavnje, neke pogasi a ostavi samo sitnije da gore. Mladi Indijanac
mu je pomagao u tom. Zatim stariji pogleda u kazan i reče:
— Dajte nam mesa da jedemo. Jašemo izdaleka i gladni smo.
Rafteri se začudiše ovom bezbrižnom ponašanju starog
Indijanca.
Stari Misurijac Blenter reče sa negodovanjem:
— Ali, čoveče, šta ti misliš! Sedaš među nas, a nikog ne pitaš.
— Crveni čovek nije drzak. Crveni čovek je dobar. Bledoliki će
se o tome uveriti.
— A ko si ti? Ti ne pripadaš očito nijednom plemenu iz ravnice
i prerije. Sudeći po odeći izgleda da dolaziš iz Novog Meksika,
možda si pueblo?
— Iz Novog Meksika dolazim, ali nisam pueblo. Ja sam
poglavica Tonkava, zovem se Veliki Medved, a ovo je moj sin Mali
Medved.
— Šta, ti si Veliki Medved? uzviknuše rafteri preneraženo.
A Misurijac dodade:
— Onda je ovaj dečko Mali Medved?
— Tako je! reče crvenokoži.
— E, to je nešto drugo! Tonkave su ovde dobro došli. Uzmi mesa
i medovine, koliko ti srce želi, i ostani kod nas koliko hoćeš. A šta
te je dovelo u ove krajeve?
69
 — Dolazim da opomenem raftere na opasnost koja im preti.
— Kakva opasnost može nama da preti?
— Velika opasnost!
— Ama, reci, kakva!
— Tonkava će prvo da jede i da nahrani konje, a onda će da
govori.
Veliki Medved dade svom sinu mig i ovaj ode konjima. Stari
uze parče mesa iz kazana i poče da jede tako hladnokrvno kao da
sedi u svom vigvamu kod kuće.
— Da li idete kome? upita stari Misurijac.
— Da.
— I jahali ste noću kroz mračnu šumu?
— Da, tražili smo vas i našli...
— To je zaista majstorsko delo.
— Tonkava ima oči i uši. On zna da rafteri uvek stanuju na reci,
na vodi. A vi ste tako glasno razgovarali i naložili tako veliku vatru
da smo vas mogli izdaleka videti i dim namirisati. Rafteri su vrlo
neoprezni, jer ih neprijatelj lako može da pronađe.
— Ovde nema neprijatelja. Mi smo sasvim sami u ovom kraju i
dosta smo jaki za svaki slučaj da se odbranimo.
— Misurijac Blenter se vara!
— Odakle ti znaš moje ime?
— Tonkava je stojao dugo vremena tu iza drveta i slušao je šta
su bledoliki razgovarali. Tako je čuo i tvoje ime. Ako nema sada
neprijatelja tu, oni će brzo doći. A ako rafteri budu neoprezni, moći
će da ih savlada i mali broj neprijatelja...
Začuo se topot konja po mekoj zemlji. Mali Medved doveo je
dva konja i privezao ih za jedno drvo. Zatim je seo pored oca,
dohvatio parče mesa iz kazana i počeo da jede. Veliki Medved bio
je već večerao i metnuo nož za pojas.
— Sada će Tonkava da govori, i rafteri će sigurno s njim da
popuše „lulu mira“ kad budu sve čuli. Dakle, Crni Tom ima mnogo
novaca kod sebe. Ovamo će doći trampovi da ga dočekaju i da mu
otmu taj novac.
70
 — Trampovi? Ovde, na Reci crnog medveda? Ti se zacelo varaš,
starče!
— Tonkava se ne vara. On zna tačno šta tvrdi.
Zatim im Veliki Medved ispriča na rđavom engleskom jeziku
događaj na parobrodu. Ali pri tom je bio toliko gord da je prećutao
junački podvig svog sina. Nije spomenuo nijednom reči šta je Mali
Medved uradio. Rafteri su ga slušali sa najvećom pažnjom. Ispričao
im je zatim i šta se desilo posle bekstva trampova. On se prebacio
na drugu obalu Arkanzasa malim čamcem zajedno sa svojim
sinom, odmah iza trampova, i ostao tu do zore, pošto zbog
pomrčine nije mogao da im ide za tragom. Trag je bio dosta jasan i
vodio je, obilazeći Fort Džipson, između Kanadijana i Red-Forka,
pre-.ma zapadu, a zatim je opet skrenuo prema severu. U toku noći
trampovi su napali jedno selo Iri-Indijanaca da se dočepaju konja.
Po podne, narednog dana, Tonkave su srele skitničke ratnike
Koktoa, od kojih su kupili dva konja. Ali pogađanjem konja
uobičajenom ceremonijom prilikom kupovine toliko su se zadržali
da su trampovi odmakli za ceo jedan dan puta. Prebacili su se
preko Red-Forka i uputili se otvorenom prerijom prema Reci
crnog medveda. Sada su se ulogorili na jednoj maloj čistini na
samoj obali reke. Tonkave su odmah, čim su to videle, pohitale da
nađu raftere i da ih obaveste o opasnosti.
Utisak ovih reči bio je snažan. Rafteri odmah počeše da
razgovaraju tihim glasom i pustiše vatru da se sasvim ugasi.
— Koliko je daleko logor trampova odavde? upita stari
Misurijanac.
— Toliko koliko bledoliki zovu pola sata.
— Sto mu gromova! Onda su oni zacelo opazili našu vatru ili
namirisali dim. Mi smo se zaista osećali isuviše sigurni. A otkada
su se ulogorili na onom mestu?
— Na ceo čas pre zalaska sunca.
— Onda su zacelo i oni nas potražili. Znaš li šta o tome?
— Tonkava nije smeo da sledi trampove, jer je još bio dan, a on
se morao žuriti da nađe raftere, jer...

71
 Najedared Veliki Medved zastade i poče da prisluškuje; zatim
produži još tiše:
— Veliki Medved je nešto video: neko je sakriven iza ugla kuće.
Sedite mirno! Tonkava će da vidi šta je...
Malo docnije uvuče se u gustu visoku travu i odbaulja do kuće.
Pušku nije poneo sa sobom. Rafteri napregoše sluh. Posle nekih
deset minuta začu se kratak oštar krik, krik koji poznaje svaki
zapadnjak. To je samrtnički krik jednog čoveka. Posle kraćeg
vremena poglavica se vrati.
— Uhoda trampova! reče mirno Veliki Medved. Tonkava mu je
zabio nož u leđa. Ali, možda je tu i koji drugi uhoda? On će da se
vrati i obavesti ostale. Zato, brže na posao, ako beli ljudi hoće da
iznenade trampove.
— On ima pravo, reče Misurijac šapatom. Ja idem s tobom i ti
ćeš me voditi, jer znaš gde im je logor. Oni još i ne slute da mi
znamo da su ovde. Znači, da se osećaju sigurni i razgovaraju o
svojim poslovima. Ako odmah pođemo, možda ćemo saznati šta
nameravaju...
— Da, da pođemo, ali sasvim tiho da nas ne primeti drugi
uhoda, ako je tu. Puške nećemo uzeti sa sobom, nego samo noževe.
Puške bi nam smetale...
Indijančev savet valjalo je poslušati. Ostali rafteri odoše u
brvnaru gde ih niko nije mogao iznenaditi. A Misurijac sa
poglavicom pođe oprezno u šumu.
Reka crnog medveda može da se označi kao granica onog
brežuljkastog kraja koji je poznat pod imenom Roling prerije,
Valovite prerije. Tu se ređa humka za humkom, jedna kao druga,
između njih uvale i doline, isto tako slične jedan drugoj. I tako kroz
ceo istočni Kanzas. Ta Valovita prerija obilna je vodom i bogata
šumom. Sa visine ona bi ličila na beskrajno valovito zeleno more.
Odatle joj i ime, i po njemu se vidi da se pod imenom prerije ne
podrazumeva uvek ravan kao dlan travnjak ili široki pašnjaci. U
crnu zemlju ove goleme prerije duboko se usekla Reka crnog
medveda, sa svojim strmim obalama. Njene obale obrasle su

72
gustom šumom. To je bila prava pravcata prašuma koju je tek u
poslednje vreme dotakla ruka belog čoveka.
Na mestu koje su rafteri izabrali za svoj posao, rušila se obala
strmo u reku, nedaleko od same kuće. To je za raftere bila velika
prednost, jer su mogli lako da naprave takozvane žlebove kojima
su bez velike muke spuštali stabla u reku. Obala je ovde bila čista,
ali ipak se nije bez muke moglo proći njome u mraku. Misurijac je
bio stari ovejani zapadnjak. Ali ipak se morao diviti poglavici koji
ga je vodio za ruku kroz šiprag u šumu, bez šuma i buke, tako
sigurno kao u po bela dana. Odozdo se čulo žuborenje reke.
Posle nekih četvrt sata spustiše se ova dvojica u jednu uvalu
koja je izlazila na reku. I uvala je bila obrasla gustim šipražjem.
Tuda je proticao jedan gorski potočić. Na mestu gde se potočić
ulivao u reku bila je mala čistina sa nekoliko žbunova. Tamo su
trampovi podigli svoj logor i naložili vatru: poglavica i Misurijac
opazili su svetlost čim su izašli na ivicu šume.
— Trampovi su isto tako neoprezni kao i rafteri, prošaputa
poglavica Tonkava svom pratiocu. Prave veliku vatru, kao da peku
celog bivola. Crveni ratnici prave uvek malu vatru. Ona se ne vidi i
daje malo dima. Možemo im se lako približiti; oni nas neće
primetiti.
— Da, možemo, saglasi se stari Misurijac. Ali možemo li im se
približiti da čujemo šta govore?
— Da, možemo. Čućemo sve! Ali moramo biti zajedno. Ako nas
otkriju, napadača treba ubiti i pobeći u šumu.
Tako su došli do poslednjeg drveta na čistini, odakle su sasvim
jasno videli vatru i ljude oko nje. Tu dole bilo je mnogo više
komaraca, koji su prava napast rečnih dolina u ovim krajevima,
nego gore u logoru raftera. Zacelo su zato trampovi naložili toliku
vatru. Konji su im stajali po strani. Nisu se videli, ali su čuli.
Komarci — moskiti toliko su ih mučili da su konji bili vrlo nemirni.
I stari Misurijac je lepo čuo bat njihovih nogu.
Tu poglavica i Blenter legoše na zemlju i počeše polako da puze
prema vatri. Kao zaklon iskoristili su žbunje na čistini. Trampovi
su sedeli sasvim pored Potoka, čije su obale bile obrasle gustom

73
trskom i šašom koja je dopirala sve do logora. Trska je pružala
odličan zaklon da se Misurijac i stari Indijanac približe
trampovima. Indijanac, koji je išao napred, pokazao je pri tom
neverovatnu veštinu. Trebalo je da se prođe kroz svu trsku i šašu,
a da se ne napravi ni najmanji šum. A nisu smeli ni vrhovi trske da
se nišu, jer bi se tako najlakše otkrilo njihovo skrovište. Indijanac
je jednostavno svojim oštrim nožem sekao tiho trsku i šašu i pri
tom je još vodio brigu o Misurijcu. Sekao je trsku tako nečujno da
ni sam Blenter, koji je bauljao iza njega, nije ništa čuo.
Tako dođoše u blizinu vatre i tu zastaše ležeći. Bili su
trampovima tako blizu da su čuli svaku reč njihovog razgovora,
koji i nije bio tako tih. Blenter pogleda lica koja su sedela pored
vatre i upita tiho poglavicu:
— Koji je među njima Kornel, o kome si nam pričao?
— Kornel nije tu. On je otišao, odgovori isto tako šapatom
Indijanac.
— Sigurno da nas potraži.
— I ja tako mislim!
— Onda je to onaj koga si ti probo nožem?
— Ne, nije on.
— Pa zar si ga ti video?
— Bledoliki vide samo očima. Indijanac vidi i rukama. Moji
prsti bi svakako poznali Kornela.
— Znači da on nije bio sam tamo, nego još sa jednim, koga si ti
probo.
— Tako je! Mi ćemo ga sačekati. Kornel će se brzo vratiti.
Trampovi su, međutim, vodili živ razgovor. Pričali su o svemu
i svačemu, samo nisu o onome što bi moglo da interesuje ovu
dvojicu koji su prisluškivali u travi. Najzad jedan upita:
— Upravo se čudim kako je Kornel imao nos. Dobro je
naslućivao. Bilo bi zaista nezgodno da raftere nismo ovde zatekli.
— Oni su ovde i to sasvim blizu, odgovori drugi. Struške od
drveta, koje je voda donela, sasvim su sveže. Nisu starije od juče ili
prekjuče.

74
 — Ako je to tačno, onda ćemo mi morati da se malo povučemo,
jer smo im isuviše blizu. Ne valja da nas opaze, a još manje da nas
vide. Istina, sa njima mi nemamo nikakva posla. Nama treba Crni
Tom i njegove pare.
— A nećemo doći ni do njega ni do njegovih para, umeša se treći
tramp u razgovor. Zar mislite da nas rafteri neće primetiti, ako se
malo povučemo. Iza nas će ostati tragovi koji se ne daju izbrisati ni
prikriti. A ako primete naše prisustvo, propao je naš plan.
— Nije, ni najmanje! Mi ćemo ih jednostavno postreljati.
— Zar misliš da će se oni poređati da ih ti streljaš? Ja sam
Kornelu dao najbolji savet, ali on ga je, na žalost, odbacio. Na
Istoku, u velikim gradovima, onaj koji je pokraden ode
jednostavno u policiju, prijavi stvar i ostavi policiji da pronađe i
uhvati kradljivca. Ovde, međutim, na Zapadu svaki traži pravdu
sam za sebe i na svoju ruku. Ja sam uveren da će nas rafteri
progoniti, ako uzmemo Crnom Tomu pare, u najmanju ruku veliki
deo puta. A ko su ti koji će da nas progone? U prvom redu oni
putnici na brodu, koji se razumeju u to. Dakle, Old Fajerhend, Crni
Tom i, u najboljem slučaju, još onaj osobenjak tetka Drol. Treba da
ih sačekamo ovde i da se tu obračunamo s njima. Tako ćemo lakše
doći i do novca Crnog Toma i oslobodićemo se gonilaca. A umesto
da tako postupimo, mi smo se uputili na konjima čak ovamo i sada
sedimo tu na Reci crnog medveda, i ne znajući kako će se cela ta
prokleta stvar svršiti. A i ovo traganje Kornelovo u mraku i po
šumi, takođe je prava glupost. Baš je mogao da sačeka i jutro. . .
On prekide svoje izlaganje, jer se u taj mah pojavio onaj o kome
je bila reč. Izišao je iz šume i uputio se pravo vatri. To je bio Kornel.
Svi ga radoznalo pogledaše. Kornel skide šešir s glave, baci ga na
zemlju i reče:
— Ne donosim vam dobre vesti, momci! Loše smo sreće!
— Kako? Šta? Šta se desilo? Gde je Bruns? Zašto nije s tobom?
— Bruns? reče Kornel, pošto sede. On se uopšte više neće
vratiti, jer je mrtav.
— Mrtav? Kako? Do đavola! Šta mu se desilo?

75
 — A šta može da mu se desi? Naravno, nesreća. Nož ga je
pogodio pravo u srce.
Te reči izazvaše zaprepašćenje. Svi su pitali kako i ko je ubio
Brunsa. Kornel je od samih pitanja jedva mogao da dođe do reči.
Zato oštrim glasom zapovedi da bude mir, pa onda produži:
— Bruns i ja mislili smo da se rafteri nalaze uzvodno i pošli smo
u tom pravcu. Morali smo da idemo vrlo oprezno, jer bi nas inače
lako mogli da primete. Zbog toga smo vrlo polagano napredovali
tako da nas je zatekao i mrak. Ja sam predložio da se vratimo, ali
Bruns nikako nije hteo. Naišli smo najzad na tragove po kojima se
dalo zaključiti da je blizu mesto gde rafteri slažu stabla u splavove.
On je verovao da ćemo po dimu od vatre naići na raftere, jer vatru
moraju ložiti zbog komaraca. Tako je i bilo. Ubrzo osetismo dim, a
na visokoj obali primetismo odblesak svetlosti od vatre koju su bili
naložili između drveća i grmlja. Popeli smo se gore. Lako smo došli
do vatre. Vatra se nalazila pred jednom brvnarom. Oko vatre sedeli
su rafteri, njih dvadesetak, baš koliko je i nas. Prišunjali smo se
bliže. Ja sam ostao iza jednog drveta a Bruns se odšunjao iza kuće.
Nismo imali vremena ni da prisluškujemo razgovor, kad naiđoše
dva čoveka. To nisu bili rafteri nego neki stranci. I, šta mislite —
ko? To su bili, đavo ih odneo, ona dva Indijanca sa Dogfiša.
Trampovi nisu mogli da se načude ovim obaveštenjima. Još
više ih je prenerazilo kad su saznali šta je vođ raftera pričao. Tada
Kornel produži:
— Video sam kad je crvenokožac ugasio vatru. Posle toga su
počeli da razgovaraju tako tiho da se ništa nije moglo čuti ni
razumeti. Ja sam hteo da se povučem, ali, naravno, morao sam da
sačekam Brunsa. U to začujem krik tako užasan, tako strašan, da
mi je stala kosa na glavi. Dolazio je od brvnare gde se Bruns bio
sakrio. U strahu da se to njemu nije šta desilo odšunjao sam se oko
logora do kolibe. Bilo je tako mračno da sam morao ići pipajući
rukama pred sobom. Iznenada mi ruka naiđe na jedan čovečji leš u
lokvi krvi. Po odelu sam poznao Brunsa. Grdno sam se uplašio.
Dobio je udarac u leđa tako da mu je nož prošao kroz samo srce.
Šta sam mogao da radim? Pretresao sam mu džepove, uzeo nož i
revolver, a leš ostavio gde je i bio. Kad sam se već povlačio, opazio
76
sam da su se rafteri povukli u kolibu. Čim sam to video, odmah sam
uhvatio maglu. Sada, bogami, ne smemo da gubimo vreme, već
moramo odmah da se čistimo odavde
— Zašto? upita neko.
— Kako, zašto? Zar niste čuli da ovi crvenokošci znaju gde je
naš logor. Izvesno je da će nas napasti. Oni znaju da ćemo mi zbog
Brunsove smrti odmah posumnjati da nešto nije u redu, pa da ne
bismo kidnuli, oni će odmah požuriti da nas nađu. Ako dopustimo
da nas iznenade, izgubljeni smo. Dakle, moramo odmah dalje, bez
obzira na Crnog Toma i njegove pare. To je, ja mislim,
najpametnije.
Iznenada, Kornel zastade i dade rukom znak za tišinu.
— Šta je? Pričaj dalje, reče jedan.
Ne odgovarajući, Kornel skoči na noge. On je sedeo nasuprot
onom mestu gde su u šaši ležali poglavica i Misurijac. Njih dvojica
nisu bili više jedan pored drugog, kao u početku, jer kada je stari
Misurijac opazio Kornela užasno se bio uzbudio, a kad je čuo
njegov glas još i više. Nije mogao mirno da leži nego se pridigao na
rukama i izvirivao iz šaše. Zurio je u njega tako kao da će mu oči
iskočiti iz glave. U tom uzbuđenju zaboravio je na potrebnu
predostrožnost. Nije ni primetio da mu skoro cela glava viri iz šaše.
— Opaziće vas! šapnu mu poglavica i povuče ga natrag u travu.
Ali, već je bilo dockan. Kornel je primetio nešto sumnjivo. Zato
je prekinuo svoj govor i naglo ustao. Znao je da su u travi uhode i
hteo je da ih pohvata. Pri tom je postupao izvanredno lukavo.
Glasno je rekao:
— Setih se da sam tamo kod konja zaboravio... ali, hajdete, vas
dvojica sa mnom!
Dao je znak dvojici ljudi. koji su stojali levo i desno od njega.
Ovi ustadoše, a Kornel im prošaputa:
— Ja se samo pretvaram, jer tu pozadi vas leži neki klipan,
verovatno rafter... Ako opazi da je primećen, umaći će nam. Čim se
ja bacim na njega zgrabite ga i vi. Tako ćemo ga odmah ščepati da
neće imati vremena ni da pomisli na bekstvo. Dakle, napred!

77
 Okrenuo se brzo kao munja i skočio prema mestu gde je bio
primetio glavu.
Poglavica Tonkava bio je vanredno lukav, iskusan i oprezan
čovek. Kada je Kornel ustao i nešto prošaputao onoj dvojici levo i
desno od njega, napravio je i nehotice jedan pokret unazad. Iako je
ovaj pokret bio neznatan, skoro neprimetan, ipak nije izbegao
oštrom oku Velikog Medveda. On je odmah znao o čemu se radi.
Zato je brzo gurnuo rukom starog Misurijca i rekao mu šapatom:
— Beži, brzo! Kornel te je opazio i hoće da te uhvati. Samo brzo.
U isto vreme okrenuo se i stao naglo da se povlači, ne dižući se
sa zemlje, u obližnji šiprag. To je bio posao od najviše dve sekunde.
U to se čulo Kornelovo ,,Napred!“ i kad se Indijanac osvrnuo, video
je kako su Kornel i njegovi ljudi nasrnuli na Misurijca.
Stari Blenter, uprkos svoje prisebnosti i žestokog otpora, bio je
ubrzo savladan. Trojica su ležala i klečala na njemu, držeći ga
čvrsto za ruke i noge. Pritrčaše i ostali trampovi, koji su se nalazili
maločas oko vatre. Indijanac izvadi nož, da pritekne u pomoć
starcu, ali je uskoro video da protiv ovoliko neprijatelja ne može
ništa... Šta mu je ostalo drugo nego da bespomoćno gleda šta će se
sa Misurijcem desiti, pa da o tome obavesti raftere? Da ne bi i njega
pronašli, on otpuza stazom, koju je bio prosekao kroz šašu, natrag
i sakri se u jedan žbun.
Čim su uhvatili zarobljenika, trampovi počeše glasno da
govore, ali Kornel podviknu:
— Mir! Možda ima još koji ovde! Drž’te ovoga čvrsto, a ja ću da
pogledam.
Kornel se odmače od vatre da ispita okolinu, ali pošto nije ništa
sumnjivo našao, vrati se ubrzo. Dok su četiri čoveka držala čvrsto
starog Misurijca, Kornel se saže da mu sagleda lice, a onda reče:
— Prijatelju, tebe ja poznajem odnekud! Gde smo se mi ranije
videli?
Stari Misurijac ne odgovori ništa. Mržnja mu je kipela u srcu,
ali se silom savladao, pokušavajući da napravi sasvim bezazleno
lice.

78
 — Da, mora da sam te negde video, ponovi Kornel. Govori, ko
si? Jesi li rafter kod onih koji rade tamo gore?
— Da, odgovori starac.
— A šta se šunjaš ovde? Šta tražiš? Zašto si nas uhodio?
— Čudna mi pitanja! Zar je ovde na Zapadu zabranjeno da se
vide ljudi? Štaviše, ja mislim da se to ovde i mora činiti, jer ima
dosta ljudi od kojih čovek mora biti na oprezu.
— Ti si čuo šta sam govorio, i prema tome znaš ko sam, reče
Kornel.
— Ništa nisam čuo. Bio sam dole na reci i hteo sam da se vratim
u naš logor. Ali videh vatru, pa, naravno, htedoh da vidim ko se to
utaborio ovde. Nisam imao vremena ni rečce da čujem šta si
govorio, jer sam bio neoprezan, pa ste me odmah primetili.
Misurijac nije znao da ga je Kornel video gore kod brvnare. I u
tome se grdno prevario. Riđokosi Kornel reče mu podrugljivo:
— Ala grdno lažeš! Mi smo se, brajko, videli maločas, gore kod
raftera. Čuo sam kako si govorio. Odmah sam te poznao. Priznaješ
li?
— Nije mi ni na kraj pameti! Ono što sam ti rekao, čista je istina.
— Onda si ovde doista bio sam?
— Da.
— I tvrdiš da nisi čuo ništa šta smo govorili?
— Ni reči!
— Kako se zoveš?
— Adams, slaga Misurijac, jer je na svaki način hteo da mu se
ne sazna ime.
— Adams? ponovi Kornel razmišljajući. Adams? Nikada nisam
poznavao nekog Adamsa koji bi ličio na tebe! A ipak mi se čini da
sam se već negde sreo s tobom?
— Ne, nisi, odricao je uporno starac. Ali sada možeš da me
pustiš. Ništa vam nisam učinio, a mislim da ste čestiti zapadnjaci,
koji mirne ljude puštaju na miru.
— Mi smo svakako pošteni ljudi, vrlo pošteni, nasmeja se
riđokosi. Ali vi ste gore malopre ubili jednog našeg druga, a po
79
zakonu Zapada, to povlači osvetu za sobom. Krv za krv, život za
život. Bio ti ko mu drago, ti si svršio svoje.
— Kako? Valjda nećete da me ubijete?
— Hoćemo, bogami! Isto onako kako ste vi ubili našeg druga.
Radi se samo o tome hoćeš li da umreš kao i on od noža, ili više voliš
da te udavimo u reci? Ali ni u kom slučaju neće biti velikog procesa.
Ne smemo da gubimo ni minuta. Treba da glasamo brzo. Vežite mu
usta da ne viče! Ko je od vas za to da ga bacimo u reku, neka digne
desnu ruku.
Ovo pitanje bilo je upravljeno trampovima i većina od njih bez
oklevanja diže ruku.
— Dakle, udavićemo te u reci! reče Kornel.
Vežite mu ruke i noge da ne može da pliva, a onda brzo s njim
u vodu, jer moramo da hitamo pre no što stignu njegovi!
Za sve vreme dok se ovo događalo, starog Misurijca držala su
četvorica tako čvrsto da nije mogao ni da mrdne. Ali kada su hteli
da mu zapuše usta, stari Misurijac — iako je znao da Indijanac još
nije mogao da stigne do raftera, i da prema tome ne može da računa
na njihovu pomoć — učinio je ono što bi učinio svaki na njegovom
mestu: počeo je da se otima iz sve snage i da doziva očajno u
pomoć. Njegov krik prodro je daleko u mračnu noć.
— Sto mu gromova! ražesti se riđokosi. Ne dajte mu da se toliko
dere! Ako ga sami ne možete da umirite, ja ću ga odmah urediti!
Evo!
Kornel zgrabi pušku i snažno zamahnu da udari starca
kundakom po glavi. U tom trenutku iskoči iz pomrčine jedna
ogromna senka. Strašan udarac obori Kornela na zemlju, i on se
ispruži koliko je dug i širok po travi.
Nešto pre zalaska sunca četvorica jahača jurila su tragom
trampova uz reku. To su bili Old Fajerhend, Crni Tom i tetka Drol
sa svojim dečkom. Trag je vodio kroza šumu. Raspoznavao se
jasno, ali koliko je bio star, bilo je teško da se ustanovi. Tek kad su
izašli na otvoreno polje, sjaha Old Fajerhend s konja da izbliže
pogleda trag, koji se u travi bolje razaznavao nego u šumskoj
mahovini. Pošto je dobro razmotrio trag, Old Fajerhend reče:
80
81
 — Vucibatine su tu pred nama, otprilike jednu milju, jer je trag
od pre pola sata. Moramo malo brže da poteramo konje.
— Zašto? pita Tom.
— Da im se pre noći što više približimo, da bismo znali gde će
da nameste logor.
— Nije li to opasno? Oni će urediti logor pre no što se smrači i
može se desiti da im uletimo pravo u ruke.
— Toga se ne moramo bojati. Čak kad bi vaša pretpostavka bila
i tačna, mi ne možemo da ih stignemo pre mraka. Po raznim
znacima može se zaključiti da se nalazimo nedaleko od raftera
kojima hitamo u pomoć. Zato je potrebno da saznamo gde će
trampovi da se ulogore. A zato treba da se požurimo, jer će nas
iznenada zateći noć, a do jutra može mnogo štošta da se desi, što
ne bismo mogli da sprečimo. Šta vi kažete, Drole?
Old Fajerhend je pitao nemački, pa mu Drol isto tako odgovori:
— Potpuno se slažem s vama. Ako pođemo brže, pre ćemo ih
pronaći. Ako idemo sporije — docnije ćemo ih naći. Dakle, gospodo,
poterajmo konje u kasu da sve drveće proleće pored nas!
Pošto šuma nije bila gusta, ovo se moglo lako izvesti. Ali i
trampovi su iskoristili vreme dok se još videlo i nisu se zaustavili
pre no što je pao mrak. Da Old Fajerhend nije naišao na pravi trag
trampova, nego da se držao malo više ulevo prema reci, naišao bi
na trag tonkava koji su bili malo dalje pred njim.
Kad se već bilo toliko smrklo da se tragovi nisu razabirali, Old
Fajerhend sjaha s konja.
— Prešli smo dobru polovinu milje, ali, na žalost, i trampovi su
dobro terali konje. Pokušaćemo ipak da ih stignemo. Sjašite svi s
konja, jer dalje moramo pešice. Konje ćemo povesti za sobom.
Na žalost, ubrzo nastupi takva pomrčina da se tragovi uopšte
više nisu videli. Putnici se zaustaviše.
— Šta ćemo sada? upita Tom. Mi smo takoreći primorani da se
zadržimo ovde.
— Ne, odgovori Drol. Nećemo ostati ovde nego ćemo lepo
polako napred dok ne nagazimo na njih.

82
 — Ali, oni će nas pre čuti.
— Ići ćemo oprezno. Mene neće čuti, pa me neće ni uhvatiti. Je
li tako, gospodine Fajerhend. Ali predostrožnost nam nalaže da se
više ne držimo tragova. Bolje je da se držimo više udesno, dalje od
reke. Tako će se oni naći između nas i reke, a sem toga lakše ćemo
opaziti njihovu vatru.
— A ako ne budu ložili vatre? upita Tom.
— Onda ćemo naići na njihove konje po mirisu, odgovori Drol.
U šumi se konji osete mnogo lakše nego na otvorenom polju. Moj
nos me tu nikada još nije prevario. Hajde, i držite desno!
Old Fajerhend pođe napred, vodeći konja za ular, a za njim
ostali. Reka je ovde činila prilično veliku krivinu ulevo. Usled toga
odoše gonioci mnogo ustranu. Old Fajerhend primeti to po manjoj
vlazi u travi i zato skrete bliže reci. Odjednom, on oseti miris dima
i stade. I Drol iza njega poče da njuši vazduh.
— To je dim, reče Drol. Dolazi s ove strane. Dakle, moramo više
na onu stranu. Samo oprezno, jer sve mi se čini da je pred nama
neka svetlost. To bi moglo da bude od njihove vatre.
Upravo je hteo, da zakorači, ali zastade, jer je njegovo oštro uho
čulo korake. Čuo ih je i Old Fajerhend. Prvo su se čuli koraci, a zatim
glasno disanje čoveka koji je dolazio trčećim korakom. Old
Fajerhend ispusti uzde svog konja i pođe nekoliko koraka napred.
Njegovo uho osetilo je da im se naglo približava neki čovek. U
šumskom mraku jedva je i oko slavnog lovca primetilo lik čoveka
koji se trčeći primicao. Kad se približio, Old Fajerhend skoči i naglo
ga zgrabi.
— Stoj! zapovedi veliki lovac prigušenim glasom. Ko si?
— Šaj nek — enok, šaj kopeja — ne znam, niko, odgovori
neznanac zbunjeno, pokušavajući da se otme.
I najhrabriji čovek bi se uplašio, kad bi ga noću u šumi zgrabile
snažne ruke. U takvom trenutku verovatno svaki čovek služi se
svojim maternjim jezikom. Tako je bilo i sa čovekom koga je
zgrabio Old Fajerhend. Čim je veliki lovac čuo ove reči, uzviknu
iznenađeno:

83
 — Pa, to je Tonkava! Veliki Medved stigao je sa svojim sinom
pre nas ovamo. Ko si? upita još jedared.
Nepoznati čovek prestade da se protivi. Prepoznao je glas
velikog lovca i odgovorio brzo na svom rđavom engleskom jeziku:
— Ja — Nitropan-Hanej. Ti si prijatelj Old Fajerhend. Vrlo
dobro, vrlo dobro! Ima li još kogod s tobom?
— Dakle, to si ipak ti, Veliki Medvede, to je zaista srećan slučaj.
Da, ja sam, Old Fajerhend. Sa mnom su još tri čoveka. Imamo i
konje. A šta radiš ovde u šumi? Da li su trampovi u blizini?
— Jesu. Moraš da budeš oprezan. Ja sam ih već video. Uhvatili
su starog Misurijca Blentera i zacelo će ga ubiti. Ja sam hteo da
otrčim rafterima po pomoć, ali si me ti uhvatio.
— Zašto će da ubiju tog raftera? To moramo da sprečimo. Gde
su sad trampovi?
— Tamo gde je ona svetlost između dva drveta.
— A je li riđi Kornel među njima?
— Da, tamo je. Ako Olda Fajerhend ide onamo, konji su nadesno
pre no što se stigne vatri.
— A gde su rafteri?
— Gore na bregu. Veliki Medved bio je već kod njih i govorio s
njima.
Indijanac na brzu ruku ispriča sve što se dogodilo. Old
Fajerhend reče:
— Ako je ubijen jedan tramp, onda će trampovi zacelo ubiti
Misurijca iz osvete. Nas četvorica ostavićemo konje ovde i poći
ćemo polagano prema vatri da sprečimo to ubistvo. A ti otrči do
raftera da što pre pohitaju ovamo!
Indijanac ode. Ostala četvorica privezaše konje za drveće i što
su brže mogli kretoše prema logoru trampova. Svakog trenutka
sve je postajalo svetlije i, najzad, između šumskih stabala ugledaše
oni vatru. Desno, na čistini, spazili su konje.
Polegaše u travu i stadoše. Zatim počeše da puze prema vatri.
Old Fajerhend se okrete Fredu da mu kaže da ode do konja i
onesposobi stražara, koji kao da je bio ustao i hteo da pobegne. Ali

84
tek što je zaustio, začu se glasan prodoran krik. To je stari
Misurijac dozivao u pomoć.
— Oni će ga ubiti! reče Old Fajerhend, ali još uvek prigušenim
glasom. Brzo onamo, na njih! Ne treba nikog štedeti, kogod se
usprotivi!
Old Fajerhend skoči prema vatri. Tri-četiri trampa gurnu
snažno ustranu i skoči na riđokosog koji je upravo bio zamahnuo
puškom da kundakom obori starca. Stigao je u pravi čas. Snažnim
udarcem oborio je Kornela s nogu. Dva-tri trampa koji su Misurijca
držali i vezali popadaše pod njegovim snažnim udarcima.
Odbacivši neispaljenu pušku, Old Fajerhend potrže oba revolvera
i zasu vatrom trampove oko vatre. Pri tome se ne ču nijedna reč iz
usta junačkog borca.
Ali utoliko više bila su bučnija ostala trojica. Crni Tom naleteo
je kao bura među trampove, udarajući kundakom levo i desno.
Psovao je pri tome najpogrdnijim psovkama. Mali Fred opalio je
prvo iz puške a zatim izvukao revolvere i palio metak za metkom,
vičući iz sveg glasa da panika bude veća.
Ali najjače se čuo kreštavi glas tetke Drol. Sumanuti lovac vikao
je i drao se za dvanaestoricu. Njegovi pokreti bili su toliko brzi da
nijedan neprijateljski metak ne bi mogao da ga pogodi sve da je ko
i pucao. Ali niko od trampova nije ni mislio da puca. Bili su toliko
prestravljeni i iznenađeni napadom da nisu ni mislili na otpor. A
kad su se pribrali videli su da ih je već toliko mrtvih, ranjenih,
onesvešćenih i ošamućenih da su smatrali da je najpametnije da
kidnu. Pobegli su uvereni da je bila ogromna masa napadača. Od
trenutka kad je Old Fajerhend skočio i oborio prvoga, pa do
bekstva ostalih izbezumljenih trampova nije prošao ni ceo minut...
— Za njima! zaori se Old Fajerhendov glas. Ne dajte im do
konja.
Tom, Drol i Fred potrčaše uz veliku viku mestu gde su se
nalazili konji. Trampovi koji su bežali onamo da se spasu na
konjima nisu od straha mogli da se snađu i da svoju nameru
privedu u delo, već su pobegli u šumu bez konja.

85
 Za to vreme rafteri su, gore u svojoj brvnari, čekali povratak
svojih glasnika, Misurijca i poglavice Tonkava. Kad su čuli metke
dole na reci, pomisliše da su ova dvojica u opasnosti. Dograbili su
odmah oružje i pojurili, ukoliko im je pomrčina dopuštala, prema
mestu gde su se čuli meci. Pri tom su vikali iz svega glasa da
prestraše trampove i spasu uhvaćene. Pred njima je trčao Mali
Medved, koji je od časa do časa podvikivao, da bi rafteri mogli
držati pravac za njim. Nisu prošli bili ni polovinu puta, kad začuše
pred sobom još jedan glas, glas Velikog Medveda.
— Brzo ovamo! vikao je on. Old Fajerhend je ovde i bije
trampove. Samo tri čoveka su sa njim. Brzo, u pomoć!

86
 IV
IZMAKLA OSVETA

Kad su se rafteri pojavili dole kod vatre, zatekli su tamo starog

Misurijca, Olda Fajerhenda, Toma, Drola i Freda gde sede pored
vatre tako mirno kao da su je oni sami naložili i kao da se baš ništa
nije desilo. Na jednoj strani ležali su leševi ubijenih, a na drugoj
ranjeni i pohvatani trampovi, vezani, a među njima i riđi Kornel.
— Sto mu gromova! povika prvi koji je naišao, prilazeći starom
Misurijcu. Mi smo mislili da si ti u najvećoj opasnosti, a ti sediš tu
kao na jastuku!
— Tako je, odgovori starac. Ali zamalo što nisam stradao!
Kundak mi je već bio nad glavom. U srećan čas, dođoše ova četiri
džentlmena i izbaviše me zla! Imate čemu da se naučite od njih,
mladiću!
— A. . . da li je zaista Old Fajerhend ovde?
— Da, eno ga gde sedi. Idite i stisnite mu ruku! On je to zaslužio.
Pomislite samo, tri čoveka i jedan dečko navalili na dvadesetoricu
njih, devetoricu ubili a šest pohvatali. I nikom od njih ni dlaka sa
glave ne fali!...
Govoreći ovo, stari Misurijac ustade. Drugi se takođe podigoše.
Rafteri ostadoše u pristojnom odstojanju, posmatrajući radoznalo
Olda Fajerhenda. On ih pozva bliže, pa se sa svakim rukova.
Tonkave pozdravi ovim rečima:
— Moja crvena braća pokazala su najveću veštinu progoneći
trampove, pa nama nije bilo teško da ih dokusurimo...
— Moj beli brat me hvali više nego što sam zaslužio, odgovori
Veliki Medved.
— Trampovi su ostavljali tragove kao da je prošlo krdo bivola.
Samo slepac ne bi ih mogao goniti. Ali gde je Kornel? Je li i on
mrtav?

87
 — Ne, on je živ. Udarac mog kundaka samo ga je onesvestio.
Sada je, evo, opet došao svesti, i mi smo ga dobro vezali. Eno ga,
leži...
Old Fajerhend pokaza ka mestu gde je ležao Kornel. Tonkava
izvadi nož i priđe Kornelu:
— Kad nije umro od kundaka, neka umre od noža.. .On je meni
udario šamar i ja ću sad da mu pustim krv.
— Stoj! uzviknu stari Misurijac, uhvativši poglavicu za ruku
kojom je ovaj držao nož. Taj čovek ne pripada tebi nego meni.
Veliki Medved se okrete i pogleda mračno Misurijca.
— I ti imaš da mu se svetiš?
— Da, i te kako!
— Krvna osveta?
— Krvna i krvava. Još pre nekoliko godina ubio mi je ženu i dva
sina.
— Da se možda ne varaš? upita Indijanac, kome je bilo teško
palo da se odrekne svoje osvete, na koju ga je nagonio zakon
prerije.
— Ne, nema tu zabune. Ja sam ga odmah poznao. Takvo lice ne
može se nikada zaboraviti.
— Dakle, ti hoćeš da ga ubiješ?
— Jeste, nema mu milosti ni opraštanja.
— Onda se ja povlačim. Ali ne sasvim. Meni ima da da krv, a tebi
život. Tonkava ne sme da mu oprosti kaznu. On će mu, dakle, uzeti
uši. Jesi li sporazuman s time?
— Hm! A ako nisam?
— Onda će ga Tonkava odmah ubiti!
— Dobro, uzmi mu uši! Možda to nije hrišćanski, ali on nije
drugo ni zaslužio. Za onoga ko je preživeo muke koje je on meni
zadao, više važi zakon savane negoli zakon hrišćanskog milosrđa,
koji prašta i ovakvom zlikovcu.
— Tako, dakle, uši su moje i ja ću odmah da ih uzmem.
Indijanac priđe Kornelu, kleče pored njega da mu odseče uši.
Kad je Kornel video da tu nema šale poče da jauče.
88
 — Pomažite, ljudi, jeste li vi hrišćani? Šta sam vam učinio da me
predajete ovom crvenom đavolu da me unakazi?
— O onome što si ti meni učinio, govorićemo još docnije,
odgovori Misurijac hladno i ozbiljno.
— A šta mi ostali imamo da ti prebacimo, sada ću ti odmah reći,
dodao je Old Fajerhend. Nego još ti nismo pretresli džepove. Dede,
da vidimo šta tamo ima!
Old Fajerhend namigne Drolu koji za tren oka pretrese
Kornelove džepove. Između ostalih predmeta tu se nalazio i
novčanik. U njemu je bila sva suma ukradena inženjeru u
novčanicama.
— Ah, pa ti još nisi pare podelio sa svojom družinom! nasmeja
se Old Fajerhend. To je dokaz da su ti oni verovali više nego mi. Ti
si kradljivac, a po svoj prilici i više nego to. Ti ne zaslužuješ nikakve
milosti. Veliki Medved neka radi s tobom štogod mu je drago...
Kornel razrogači oči od užasa. Ali, ne obazirući se na njegovo
zapomaganje, Veliki Medved ga uhvati za kosu i sa dva brza i vešta
poteza nožem odseče mu oba uha i baci ih u reku.
— Tako, reče, Tonkava se osvetio i može da ide...
— Zar već? upita Old Fajerhend. Zar nećeš bar ovu noć da
ostaneš sa nama? Zar nećeš da pođeš sa mnom?
— Tonkavi je svejedno da li je dan ili noć. Njegove oči vide
dobro, ali vreme je kratko. On je izgubio mnogo dana goneći
Kornela. Sada treba da jaše dane i noći da stigne u svoj vigvam,
šator. Tonkava je prijatelj belih. On je veliki prijatelj i brat Olda
Fajerhenda. Veliki duh neka da uvek mnogo baruta i mnogo mesa
bledolikima koji su prijatelji Tonkavi. Živeli!
Poglavica zabaci pušku na rame i ode. Njegov sin učini isto, pa
se obojica izgubiše u mračnoj šumi.
— A gde su im konji? upita Old Fajerhend.
— Gore kod naše brvnare, reče Misurijac. Sada će zacelo njih
dvojica gore da ih traže. Ali da li će ih naći po ovom mraku u gustoj
šumi, gotovo to ne mogu da verujem...

89
 — Ne beri brige, prekide ga veliki lovac. Znaju oni put, jer bi
inače ostali ovde. Neka idu, a mi ćemo da raspravimo naše stvari.
Šta će biti sa mrtvima i zarobljenima?
— Prve ćemo jednostavno baciti u reku, a drugima ćemo po
običajima Zapada da držimo sud. Ali, pre svega, da se osiguramo od
onih koji su pobegli.
— Njih je ostalo tako malo da ne treba da ih se bojimo. Oni će
gledati da što dalje umaknu. Uostalom, možemo da postavimo i
straže.
Kornel je ležao pored zarobljenih trampova i jaukao od bolova.
Ali niko se nije obazirao na njega. Sa strane reke rafteri nisu imali
čega da se boje, a na ostale strane postaviše straže. Old Fajerhend
zapovedi da se pohvataju konji koji su ostali bez gospodara i onda
započe „sud savane“.
Prvo se sudilo Kornelovim drugovima. Njima se ništa nije
moglo dokazati. Nijedan od prisutnih nije mogao reći da mu je koji
od njih šta nažao učinio. Za ono što su nameravali da učine uzeto
im je kao kazna to što su ostali bez konja i oružja, što su bili
izranjavljeni. Rešiše da ih preko noći čuvaju, pa da ih sutradan
puste na slobodu. Sem toga, dopustiše im da previju jedan
drugome rane.
Onda dođe na red njihov vođ Kornel. Dotle je Kornel ležao u
senci drveta, a sada Old Fajerhend naredi da se prenese bliže vatri.
Tek što je pala na njega zraka svetlosti, kad mali Fred skoči na noge
i stade posmatrati Kornela kao da hoće očima da ga proguta. Zatim
glasnim uzvikom pozva tetku Drol i reče:
— To je on, to je on! Ubica! Poznajem ga! Uhvatili smo ga!
Drol priđe žurno i upita:
— Da se ne varaš, sine, zar je mogućno da je to on...
— Da, to je on, on, sigurno! tvrdio je dečko. Pogledaj mu oči! Zar
ne vidiš u njima samrtnički strah? On vidi da smo ga uhvatili, pa je
izgubio svaku nadu da će da se spase.
— Ali da je to on, ti bi ga poznao još na parobrodu.
— Tamo ga nisam ni video. Trampove sam primetio, ali njega
nisam video. Mora da je uvek sedeo tako da su ga ostali zaklanjali...
90
 — Tako je i bilo. Ali još nešto: ti si mi ubicu predstavljao kao
crnomanjastog čoveka sa kovrdžavom kosom, a Kornel ima glatku
riđu kosu.
Dečko ne dade odmah odgovor. Uhvati se za glavu, zamisli se,
a zatim odstupi nekoliko koraka natrag i očito zbunjen reče:
— Istina! Lice je njegovo, ali kosa je sasvim druga...
— Ovde je zabuna posredi, Frede. Ima mnogo ljudi koji liče
jedan na drugoga. Ali crna kosa ne može nikako da bude riđa.
— Ne može, upade mu u reč stari Misurijac, ali kosa se može
obojiti, a može se metnuti na glavu i vlasulja...
— Ah! Da nije i ovaj ovde... reče Drol, ali ne dovrši rečenicu.
— Pa, naravno! Mene crvena kosa neće zbuniti. Čovek za kojim
sam tako dugo tragao, a koji mi je ubio ženu i dva sina, imao je
crnu, kovrdžavu kosu. A ovaj ovde ima riđu. Međutim, ja ipak
tvrdim da je to onaj koga tražim. On nosi vlasulju!
— Nemogućno! reče Drol. Zar niste videli da ga je Indijanac
maločas zgrabio za kosu kad mu je sekao uši. Da je imao periku,
skinuo bi mu je s glave.
— Koješta! Ona je dobro napravljena a još bolje pričvršćena na
glavi. Odmah ću da vam dokažem.
Vezanih ruku i nogu ležao je Kornel na zemlji. Iz rane gde su
mu bile uši tekla je krv. To mora da mu je zadavalo velike bolove,
ali on kao da bol nije ni osećao. Sva njegova pažnja bila je
upravljena na ono što se govorilo. Bojazan i strah malopre su mu
bili tako unakazili lice da ga je bilo teško poznati. Ali sada je strah
ustupio mesto nadi, kukavičluku podrugljivosti, očajanje drskosti.
Stari Misurijac bio je potpuno uveren da Kornel nosi lažnu kosu.
On ispravi Kornela u sedeći stav, zgrabi ga za kosu i trže snažno da
mu skine vlasulju s glave. Na njegovo zaprepašćenje kosa se držala
čvrsto. Bila je zaista prirodna.
— Trista mu gromova! Ovaj đavo ima zaista pravu kosu na
tikvi! uzviknu Blenter i napravi tako glupo lice da bi zacelo svi
prsnuli u smeh da situacija nije bila ozbiljna.
Preko Kornelova lica prelete podrugljiv osmeh i on reče,
glasom punim mržnje:
91
 — Dakle, lažovčino i klevetniče, gde ti je perika? Lako je tebi
lažno optuživati čoveka, ali dokaži da sam onaj za koga me držiš!
Stari Misurijac gledao je u nedoumici čas Kornela, čas Olda
Fajerhenda, pa konačno reče očigledno zbunjeno:
— Šta vi mislite, gospodine, o ovome? Onaj za koga sam ga
smatrao bio je zaista crnomanjast i kovrdžave kose. A ovaj ima riđu
i glatku kosu. A ja bih se ipak mogao zakleti da je to jedno isto lice.
Moje oči ne varaju me nikad...
— Možda ste se ipak zabunili, odgovori veliki lovac. Izgleda da
je ovde posredi ipak neobična sličnost.
— Onda ne smem više da verujem svojim rođenim očima!
— Bolje ih otvaraj! podrugnu mu se Kornel. Đavo neka me
odnese, ako znam išta o tome da je negde ubijena majka sa dva sina
ili da je neko izbatinan do smrti, kako ti to tvrdiš.
— Ali, ti me ipak poznaješ! Ti si mi to maločas sam rekao u oči.
— Zar ja moram da budem onaj čovek ubica ako te poznajem?
Evo i ovaj dečko tvrdi da me je poznao. Svakako je onaj čovek koga
on poznaje i taj o kome ti govoriš jedno isto lice. Ali ja ne poznajem
ni dečka ni...
On iznenada zastade kao da se nečeg bio uplašio ili kao da se
nečem bio začudio. Međutim, odmah se snađe i produži
nepromenjenim glasom:
— Ni tebe, niti sam vas igde video. A vi me sada optužujete za
zločine koje ja nisam učinio. Ali, dajte dokaza. Ne verujem da ćete
me osuditi ili linčovati zbog neke sličnosti. Tu je Old Fajerhend pod
čiju se zaštitu stavljam...
Što je Kornel zastao u pola rečenice, imalo je svog uzroka. On
je ležao među leševima. Čak i glavu je bio položio na jedan leš. A
kad ga je Misurijac podigao da sedne, ukočeni, mrtvi trup
prevrnuo se i otkotrljao. Ali to nije nikome palo u oči, jer je
izgledalo da se leš prevrnuo zato što ga je Kornel ranije pridržavao
glavom. I sada je taj trup ležao blizu njega i to baš u njegovoj senci,
jer je vatra gorela pred Kornelom. Ali taj čovek nije bio mrtav, pa
čak ni ranjen. On je bio jedan od onih trampova koje je Old
Fajerhend oborio i ošamutio kundakom. Krv jednog ubijenog
92
trampa toliko ga je bila isprskala da je izgledalo kao da je i sam
ranjen. Kad je taj čovek došao sebi, primetio je da se nalazi među
leševima kojima su džepovi bili pretreseni, a oružje oduzeto. On bi
zacelo skočio i pobegao, jer su pred njim bila samo četiri
neprijatelja. Ali u reku nije hteo da skače, pošto nije znao da pliva,
a s druge strane čuli su se glasovi raftera koji su dolazili. Zato se
rešio da sačeka podesniji trenutak. Krišom je izvadio svoj nož i
sakrio ga u rukav. Kad ga je Misurijac pretresao, obrtao ga je
ovamo i onamo, pa misleći da je mrtav, uzeo mu je sve što mu je
našao u džepovima i za pojasom, a zatim ga odvukao na gomilu
mrtvaca. Od tog trenutka tramp je poluzatvorenih očiju sve
posmatrao. Vezan nije bio i mogao je u zgodnom trenutku da skoči
i pobegne. Tada obališe Kornela preko njega i odmah mu pade na
um da treba da oslobodi svog vođu. Kad su riđokosog uspravili da
sedne, tobožnji mrtvac se otkotrljao tako da je sada ležao iza
Kornela, kome su ruke bile vezane pozadi. Dok je Kornel govorio i
dok su sve oči bile upravljene na njega, tramp je lagano izvukao
nož iz rukava i oprezno presekao konopac kojim su bile vezane
Kornelove ruke, a zatim mu tutnuo dršku noža u desnu ruku da bi
mogao brzim pokretom da preseče i veze na nogama, pa da onda
iznenada skoči i utekne. Riđokosi je osetio da su mu se ruke
iznenada oslobodile veza, a osim toga da mu je u ruke dodan nož
koji je, naravno, odmah i prihvatio. Zato je bio u govoru najedared
zastao, ali se odmah snašao. Produžio je dalje kao da se ništa nije
desilo, a niko nije primetio šta se događalo iza Kornelovih leđa.
Pozivajući se na pravičnost Olda Fajerhenda, on je vešto sračunao
da će mu to pomoći. Ali ovaj mu odgovori:
— Gde ja vodim reč, tamo neće doći do nepravične presude. U
to budi siguran. Ali isto je tako sigurno da mene nećeš lako
prevariti svojom riđom kosom. Možda je ona obojena.
— Oho! Zar se kosa na glavi tako lako može obojiti u preriji.
— Svakako da može, reče veliki lovac značajno.
— Možda crvenom olovkom? upita Kornel uzdržavajući se od
smeha. To bi se ispralo.
— Samo se ti smej. Nećeš dugo da se podsmevaš, odgovori Old
Fajerhend sasvim mirno. Druge možeš da prevariš, ali mene nećeš.
93
 Tada Old Fajerhend priđe oružju i stvarima koje su bile oduzete
zarobljenim i mrtvim trampovima, izvadi odande jednu kožnu
torbu koja je visila na Kornelovom pojasu i preturajući po njoj
reče:
— Ja sam ovu torbu već ranije pregledao i našao sam u njoj neke
stvari za koje nisam znao zašto su ti potrebne. Ali, sada sam
načisto.
Pri tom izvadi iz torbe jednu začepljenu bočicu, malu turpiju i
parče drveta, veličine prsta, na kome se još nalazila kora. Zatim
pruži te tri stvari zarobljeniku pod nos i reče:
— A, a šta su ti trebale ove stvari?
Kornel preblede, ali ipak odgovori hladno- krvno:
— Čudna mi čuda! Zar se Old Fajerhend bavi i takvim
sitnicama? Ko bi to pomislio? U bočici je lek protiv groznice.
Turpija je potrebna svakom zapadnjaku, a ono parče drveta zacelo
je slučajno upalo u torbu. Jeste li zadovoljni odgovorom,
gospodine?
Kod tih reči baci podrugljiv ali ujedno i uplašen i ispitujući
pogled na velikog lovca. A ovaj mu odvrati svojim ozbiljnim,
čvrstim glasom:
— Da, ja sam zadovoljan. Ali ne tvojim odgovorom nego svojom
dovitljivošću. Trampu nije potrebna turpija, a najmanje ove
veličine. Pre bi mu trebala testera. U ovoj flašici nalazi se
strugotina od drveta i špiritusa. A ovo drvo je, kako se po kori vidi,
parče truda. A ja znam vrlo dobro da se strugotinom od truda, kad
se metne u špiritus, može i najtamnija kosa obojiti crveno. Znači...
šta kažeš na to?
— Mogu da kažem da od celog tvog učenog predavanja nisam
razumeo ni reči, odgovori Kornel mrko. Hteo bih da vidim čoveka
kome bi palo na pamet da svoju lepu crnu kosu oboji crveno?
Takav klipan imao bi zacelo neobičan ukus!
— Ne radi se ovde o ukusu nego o svrsi. Čovek koga progone
zbog teških zlodela zacelo će sebi da oboji kosu u crveno, ako time
spasava sebi život. Ja sam čvrsto uveren da si ti baš onaj koga

94
mnogi traže zbog tolikih zločina. Kad se razdani, pogledaćemo ti
dobro i glavu i kosu.
— A što da čekamo do zore, upade mu u reč mali Fred. Kad sam
ja oborio onoga čoveka, on me je udario nogom, a ja sam mu probo
nožem list na nozi, skroz naskroz, tako da je nož ostao u mesu.
Neka pokaže nogu. Ako je on onaj pravi, videće se brazgotina.
Ništa nije moglo da ide na ruku riđem Kornelu više nego ovo.
Ako budu hteli da mu pogledaju nogu, neće morati sam da sebi seče
veze na nogama. Zato odmah reče:
— Tako je, to je pametno od tebe, mladiću. Tako ću vas najlakše
uveriti da se svi zajedno varate. Samo se čudim tvojoj mudrosti da
tražiš da vezani čovek skine pantalone!
U prevelikoj revnosti skoči dečko do Kornela, kleče preda nj i
poče da razvezuje kaiševe kojima su Kornelu bile vezane noge
iznad članaka. Kad je razvezao čvor, htede da mu zasuče nogavicu,
ali dobi u tom času tako strašan udarac da je odleteo preko vatre.
Istoga trenutka Kornel skoči na noge:
— Gud baj, gud baj, gospodo! Videćemo se još! povika i zavitla
nožem, gurnu dvojicu raftera koji su mu bili najbliži i potrča
čistinom pravo prema šumi.
Bekstvo čoveka za koga su svi mislili da je dobro vezan zbunilo
je sve prisutne. Sve je došlo tako iznenada da su svi zastali kao
okamenjeni. Samo Old Fajerhend i tetka Drol sačuvali su svoju
prisebnost koja ih nije napuštala ni u najtežim prilikama.
Čim je riđokosi skočio na noge iz sedećeg stava i zavitlao
nožem, skočio je i Old Fajerhend da ga uhvati. Ali naišao je na
neočekivanu prepreku. Tramp koji se pretvarao da je mrtav
pomislio je da je i za njega došao pogodan trenutak. Pošto je sva
pažnja bila usredsređena na Kornela, poverovao je da je sada živa
zgoda da i on kidne. Skočio je i pojurio pored vatre da probije krug
raftera. U istom momentu poleteo je Old Fajerhend u snažnom
skoku preko vatre na Kornela, ali se sudario sa trampom. Sav
besan, Old Fajerhend je zgrabio trampa, digao ga uvis i bacio o
zemlju. To je za njega bio posao od jedva dve sekunde.

95
 — Vežite nitkova koji se pretvarao da je mrtav, viknu Old
Fajerhend i pojuri za Kornelom, koji je iskoristio trenutak zabune
i iskočio iz kruga raftera.
Old Fajerhend zgrabio je pušku i nanišanio da obori Kornela
metkom. Međutim, i sam je odmah video nemogućnost da to
izvede, jer je Drol jurio u stopu za beguncem. Drol ga je svojim
telom zaklanjao, tako da bi metak pogodio pre njega negoli
Kornela.
A riđokosi je bežao kao da ga vile nose. Tako beži samo čovek
koji spasava svoj život. Drol je jurio za njim iz petnih žila i
verovatno bi ga i stigao da nije na sebi imao svoju čuvenu
„spavaćicu“ od kože. Ta „spavaćica“, naravno, bila je za trku sasvim
nezgodna. Old Fajerhend spusti pušku i kao panter pojuri za
Kornelom i Drolom.
— Stoj! Drole, stoj!
Ali ovaj se na sve dozivanje nije obazirao nego je trčao kao lud.
Kornel je već izmakao iz osvetljenog kruga vatre i nestao u
mračnoj šumi.
— Stoj, Drole, zaboga, stani! vikao je Old Fajerhend sav besan
još jedared.
Bio je za Drolom svega dva-tri koraka.
— Moram da ga uhvatim, moram da ga uhvatim! vikao je tetka
Drol svojim kreštavim glasom u najvećem uzbuđenju.
Odmah zatim nestao je među drvećem.
A Old Fajerhend, kao dobro izvežban konj koji i u najvećem
trku oseti uzdu, naglo stade, pa se zatim okrete i vrati ka vatri kao
da se ništa nije dogodilo. Rafteri su stojali pored vatre u grupama i
uzbuđeno prepričavali događaj. Pogledali su u šumu, očekujući
završetak ove uzbudljive trke i potere.
— O, vi se vratiste sami!? reče stari Misurijac Oldu Fajerhendu.
— Kao što vidite, odgovori Old Fajerhend, i slegnu mirno
ramenima.
— Zar ga niste mogli uhvatiti?
— Uhvatio bih ja njega sasvim lako da mi se taj prokleti tramp
nije isprečio pred noge.
96
 — Baš je nezgodno što nam pobeže glavni zlikovac.
— Vi imate najmanje prava da se žalite, moj stari Blentere!
— Zašto baš ja?
— Zato što ste vi sami najviše krivi!
— Ja? upita starac začuđeno. Ne shvatam na šta mislite. Ja vas
mnogo uvažavam, gospodine, i cenim vaše reči, ali objasnite mi
kako to mislite.
— Vrlo prosto. Ko je pretresao mrtvaca koji je opet oživeo?
— Pa ja.
— I vi ste verovali da je mrtav?! Kako se to moglo desiti ovako
iskusnom lovcu i rafteru kao što ste vi? A ko mu je pretražio
džepove i oduzeo oružje?
— Pa, valjda, ja.
— A nož ste izvoleli da mu ostavite!
— Pa, nisam ga našao kod njega.
— Zato što ga je on bio sakrio. Zatim je legao iza Kornela i ne
samo što mu je presekao veze na rukama nego mu je tutnuo u ruku
i nož...
— Zar je zbilja to sve bilo tako? upita starac postiđeno.
— Pitajte ga sami! Evo ga, tu leži.
Blenter udari vezanog trampa nogom i natera ga da govori. I
zaista, sve je bilo tako kako je Old Fajerhend rekao. Od jeda Blenter
zgrabi sebe za kosu, i sav besan poče da mrmlja:
— Najradije bih sam sebe išamarao. Nikad u životu nije mi se
desila ovakva glupost. Pući će mi bruka po celoj Americi. Ja sam
svemu kriv, samo ja! A mogao bih život da dam da je to bio onaj
pravi koga tražim!
— Naravno da je bio on, jer bi inače mirno sačekao da mu
pregledamo nogu. Da nije imao brazgotine ne bi mu se ništa desilo.
Jer samo zato što je pokrao inženjera, ne bismo smeli po zakonu
prerije i savane da ga kaznimo, zato što sam pokradeni nije ovde.
U taj mah vratio se i Drol. Išao je sav utučen i zlovoljan preko
čistine. On je, kako reče, trčao za beguncem dosta daleko u šumu,

97
ali je naleteo na jedno drvo i zastao da čuje gde je begunac.
Međutim, beguncu više nije bilo ni traga ni glasa.
Old Fajerhendu bio je ovaj osobenjak vrlo drag i nije hteo da ga
pred rafterima omalovaži. Zato ga upita na nemačkom jeziku:
— Pa zar vi, Drole, niste čuli kad sam vas nekoliko puta
zovnuo?
— Čuo sam gde vičete, istina, odgovori debeljko.
— Pa zašto niste stali?
— Jer sam hteo da uhvatim lopužu.
— I zato ste trčali za njim u šumu?
— A kako bih ga inače uhvatio? Možda, da sam ga pustio da on
trči za mnom?
— To ne, nasmeja se Old Fajerhend. Ali da se neko uhvati u šumi
mora se prvo videti ili bar čuti. A dok vi sami trčite, ne možete čuti
njegove korake. Je li tako?
— To se razume, tako je. Zar je trebalo da i ja stanem?
— Da.
— Sto mu patlidžana! Ko bi to pomislio! Ako stanem, on će
pobeći, a ja ne mogu na jednom mestu da čekam do sudnjeg dana!
Ili mislite da će se on po dogovoru vratiti i baciti mi se u zagrljaj?
— To naravno neće, ali nešto slično može da bude. Smem da se
kladim da je toliko pametan da nije trčao daleko. On je otrčao samo
malo u šumu i onda stao iza nekog drveta i vas lepo propustio da
protrčite pored njega.
— Kako? Šta? Ja da sam potrčao pored njega. Ako je to istina,
onda mi se veća blamaža nije mogla desiti!
— A sigurno je tako. Zato sam vam ja vikao da stanete. Čim smo
se našli u šumi, trebalo je da legnemo i da oslušnemo. Čuli bismo
njegove korake i znali bismo u kom pravcu beži. Onda bi i on stao,
a mi bismo se došunjali do njega. A u tome ste, koliko znam,
prilično vešti.
— Pa naravno, odgovori Drol, kome je ova pohvala polaskala.
Da sam o tome razmišljao, uvideo bih da imate pravo. Ovako sam

98
ispao gluplji nego što sam. Ali možda će mi još jedared pasti u ruke.
Šta vi mislite o tome?
— Možda će se greška moći ispraviti, ali, bogami, neće biti lako.
Moramo sutra izjutra da mu potražimo trag. Verovatno ćemo ga
opet naći.
Ovu svoju nameru saopšti Old Fajerhend i rafterima. A stari
Misurijac reče:
— Gospodine, dopustite mi da pođem s vama. Konja imamo
dosta pa mogu i ja da uzjašem jednog. Riđi Kornel je onaj čovek
koga .tražim već toliko godina. Sad sam mu ušao u trag i moji
drugovi mi neće zameriti što ću ih napustiti. Gubitak neće biti
nikakav, jer smo tek pre kratkog vremena počeli rad.
— To mi je vrlo milo, odgovori Old Fajerhend. Uostalom imam
da vam svima stavim jedan predlog.
— Kakav?
— O tome docnije. Sada imamo važniji posao. Treba u prvom
redu da odemo do vaše brvnare.
— A što ne bismo ostali ovde do jutra?
— Zato što se vaša imovina nalazi u opasnosti. Kornel je u
stanju svašta da uradi. On lako može doći na pomisao da ode do
brvnare i...
— Prokletstvo! To bi bilo kobno po nas! Mi smo tamo ostavili
svoje stvari, svoj alat, rezervno oružje, barut i patrone. Brzo
odmah onamo!
— Vrlo dobro! Idite vi, Blentere, napred. Uzmite sa sobom još
dvojicu, a mi ćemo poći za vama zajedno sa zarobljenicima i
konjima. Put ćemo osvetljavati buktinjama koje ćemo uzeti
odavde s vatre.
Oštroumni lovac sasvim tačno je bio ocenio Kornela. Čim je
uleteo u šumu, sakrio se Kornel iza jednog drveta. Čuo je kad je
Drol protrčao pored njega i video kad se Old Fajerhend vratio vatri.
Pošto Drol nije pošao u pravcu brvnare, to se riđokosi odluči da
pođe onamo. Da ne bi udario licem u drvo, držao je ruke pred
sobom i tako se peo na uzvišicu kroza šumu.

99
 Idući tako dosetio se kakve bi sve prednosti postigao da ode do
brvnare. Već jedared je bio tamo i znao je da neće pogrešiti put. A
zacelo da je tamo ostao najveći deo imovine raftera. Eto mu odmah
prilike da im se osveti! Zato je ubrzao korake ukoliko mu je to
pomrčina dopuštala. Kad je došao gore, prvo stade da prisluškuje,
da nije koji rafter ostao u brvnari kao stražar. Kako je u kolibi
vladala nema tišina, on priđe bliže i pipajući potraži vrata. Upravo
je hteo da povuče rezu, kojom su bila vrata zabravljena, kad ga
iznenada zgrabiše jake ruke za gušu i oboriše na zemlju. Nekoliko
ljudi klečalo je na njemu.
— Hvala bogu, te bar jednog uhvatismo! Taj će da plati za sve!
reče jedan od ovih ljudi.
Kornel mu odmah poznade glas i prijatno se iznenadi. Silnim
naprezanjem oslobodi sebi usta i reče:
— Vudvorde, rđo jedna! Pusti me, to sam ja! Šta si me stegao
toliko, do đavola!
Vudvord zabezeknut pusti iz ruku vođu trampa. Poznao je glas
svog druga. Odgurnuo je naglo i druge:
— Pa, to je Kornel! Bogami, Kornel! Odakle ti ovde, pobogu
brate? Mi smo smislili da si zarobljen!
— I bio sam reče Kornel, dižući se sa zemlje. Ali uspeo sam da
pobegnem. Zar ne možete biti malo nežniji? Skoro ste me zadavili
vašim šapama! A šta vi radite ovde?
— Mi smo se ovde sastali sasvim slučajno. Svega smo trojica.
Gde su ostali, ne znamo. Videli smo da su oni prokleti rafteri ostali
kod vatre i došli smo na pomisao da pođemo ovamo i da im
napakostimo.
— Dobro ste učinili! Ista misao dovela je i mene ovamo. Treba
da zapalimo ovu brvnaru...
— To sam baš i ja hteo da učinim, ali sam prvo hteo da vidim šta
ima u kolibi. Možda ima štogod što bi nama moglo biti od koristi.
— Za to treba svetlosti. Oni lopovi dole oduzeše mi sve, a ovde,
bogami, nema upaljača.
— Ali imamo mi, jer nas nisu pretresli.
— Tačno. A da li ste se uverili da nema ovde kakve zasede?
100
 — Nema nigde ni žive duše. Vrata se mogu lako odmandaliti i
ući ćemo u kolibu pre no što misliš.
— Onda napred pre nego što se oni dosete da dođu gore.
Vudvord odškrinu vrata i trampovi uđoše u kolibu. Pošto su
pritvorili vrata za sobom, zapališe svetlost i osvetliše prostoriju.
Zatim svi počeše da pretresaju unutrašnjost. Duž zidova bili su
ležajevi od dasaka, iznad njih sveće od jelenskog loja, kakve
zapadnjaci sami liju. Svaki od ove četvorice zapali po jednu takvu
sveću. Na brzu ruku počeše da pretresaju kolibu. Pokupili su sve
što su mislili da će im ustrebati. Bilo je nekoliko pušaka, rogova
punih baruta, sekira, testera, noževa, puščanog praha, redenika sa
fišecima, i raznog provijanta. Pošto su pokupili sve što su mogli da
ponesu, trampovi baciše zapaljene sveće u šuške na posteljama.
Šuške i suva trava planuše kao barut, a palikuće istrčaše napolje.
Pred kolibom su se zaustavili da oslušnu. Nije se čulo ništa drugo
nego pucketanje vatre u kolibi i šuštanje drveća u šumi.
— Još nikako ne dolaze, reče Vudvord. Kuda ćemo sada?
— Naravno, što dalje odavde, odgovori mirno Kornel.
— Ali kuda? Kraj nam je potpuno nepoznat. Sutra ujutru
potražiće lovci i rafteri naše tragove i poći u poteru za nama.
Moramo dakle da se izgubimo bez traga.
— To možemo jedino vodom...
— Onda ćemo vodom!
— Ali, kako?
— Čamcem, naravno. Zar ne znaš da svaka rafterska družina
ima po nekoliko čamaca koji su im potrebni u poslu? Kladim se da
će se i ovde naći koji čamac, dole kod mesta gde rafteri slažu stabla
u splavove.
— A gde je splav?
— Treba ga naći.
— Evo, ovde vodi laz. Pokušaćemo da se spustimo dole.
U tom trenutku veliki plamen probio je krov kolibe i osvetlio
celu okolinu. Na rubu šume, prema reci, videla se čistina između

101
drveća. Trampovi pojuriše onamo. Tu je vodio prvo strm uzan
oluk, pored koga je bilo pričvršćeno uže za koje se moglo držati.
Trampovi pojuriše dole. Kad su došli na obalu reke, čuli su u
daljini žagor ljudi koji su se približavali brvnari.
— Eno, dolaze, reče Kornel. Sada brzo da potražimo čamac!
Nisu morali dugo da traže, jer im je čamac bio upravo pod
nosom. Uz obalu bila su privezana tri čamca. To su bili kanui
izrađeni na indijanski način, od kore drveta premazane katranom.
U svaki čamac moglo je da stane četiri lica.
— Vežite i ona dva čamca za ovaj, reče Kornel. Moramo da ih
odvučemo sa sobom ili da ih uništimo, da nas rafteri ne bi
progonili.
Tako i učiniše. Ukrcaše se u jedan kanu, prihvatiše vesla i brzo
se udaljiše od obale. Veslali su trojica a Kornel je sedeo pozadi i
krmanio. Jedan od njegovih ljudi učini veslom pokret kao da hoće
da zavesla uzvodno.
— Ne tamo! reče vođ. Nizvodno ćemo.
— Ali treba da idemo što dalje u Kanzas, na veliki skup
trampova!
— Naravno. Ali to će saznati onaj prokleti Fajerhend od
zarobljenika kojima će iznuditi priznanje. On će nas dakle odmah
sutra tražiti uzvodno. Zato mi moramo nizvodno, da ga navedemo
na krivi trag.
— Pa to je strašno zaobilazan put...
— Nije, ni najmanje. Odvešćemo se do prve prerije gde ćemo
stići izjutra. Zatim ćemo potopiti čamce, oteti od kakvih Indijanaca
konje i onda brzo na sever. Malo zadocnjenje ispravićemo za jedan
dan. Rafteri će dotle polako i mučno, ali uzaludno tragati za nama.
Čamce su držali u senci obale da ne bi došli u svetlost od požara.
Kad su već prilično odmakli, upravi Kornel čamac prema sredini
reke. U tom momentu rafteri su upravo stigli do zapaljene brvnare.
Digli su golemu viku kad su videli gde im sva imovina propade u
plamenu. Psovali su grdno i proklinjali palikuće. Ali Old Fajerhend
ih sve umiri rečima:

102
 — Moglo se i misliti da je Kornel u stanju da ovako šta i uradi.
Na žalost, stigli smo dockan, nemojte mnogo da se brinete. Ako
prihvatite predlog koji ću vam učiniti, bićete ubrzo obeštećeni. Ali,
o tome docnije. Sada, pre svega, da se uverimo da nije neki od
lopova u blizini.
Pretražiše celu okolinu, ali ništa sumnjivo nisu mogli naći.
Zatim posedaše oko Olda Fajerhenda, pored vatre. Zarobljenici su
bili odmah udaljeni da ne bi čuli šta se govori.
— Prvo, gospodo, poče veliki lovac, dajte mi časnu reč da nećete
nikome pričati o onome što ću vam reći, i ako se, recimo, ne
saglasite sa mojim predlogom. Ja sam uveren da ste vi svi
džentlmeni u čiju se reč mogu pouzdati.
Pošto je dobio traženo obećanje, veliki lovac produži:
— Zna li ko od vas veliko gorsko jezero, gore u brdima, koje se
zove Srebrno jezero?
— Ja znam, javi se posle kratke pauze tetka Drol. Svakom od
nas poznato je to ime, ali sem mene tamo sigurno nije bio niko od
nas, kao što se može oceniti po opštem ćutanju.
— U redu! E, tamo gore postoji neiscrpno bogata žica, jedna
stara žica; tamo postoje rovovi i slagalište rude koje potiče iz
vremena pre Indijanaca. Indijanci to blago uopšte ne iskorišćuju
niti su ga ikad iskorišćavali. Ja znam nekoliko rovova i nalazišta
zlatne rude i zato sam pošao onamo sa jednim odličnim rudarskim
inženjerom da vidimo da li se može raditi naveliko, i da li možemo
da nađemo potrebnu vodenu energiju za iskorišćavanje rudnika.
Taj pothvat, naravno, nije bez opasnosti, i zato mi je potrebna
družina iskusnih i veštih zapadnjaka. Napustite svoj posao ovde i
pođite sa mnom na jezero. Gospodo, nagrada će biti velika.
— Tako je! To je prava reč! uzviknu stari Misurijac oduševljeno.
Ja bih pošao smesta, ali sad ne mogu jer moram da uhvatim tog
Kornela i da mu se osvetim.
— I ja, i ja idem! povika tetka Drol. I ja bih odmah pošao, ne
samo zbog plate nego i radi pustolovina. A sem toga, smatrao bih
za veliku čast da budem u društvu gospodina Fajerhenda. Ali ni ja
ne mogu odmah da pođem, jer neću da upustim onog riđeg đavola.

103
 Lice Olda Fajerhenda ozari se prijatnim osmehom.
— Vas dvojica imate istu želju koja će vam se izvesno ispuniti,
ako sa mnom pođete. Kad sam pošao odozdo od vatre da vidim šta
se dešava ovde gore, ja sam uzeo jednog od zarobljenih trampova,
najmlađeg među njima, da ga saslušam. On mi je rekao da on u
stvari i ne spada među trampove, da mu je jako žao što se našao u
njihovom društvu i da im se pridružio samo zbog brata, koji sada
leži mrtav. On mi je dao i nekoliko objašnjenja u pogledu
Kornelovih namera. Ja toga dečka neću oterati od sebe, s jedne
strane iz humanih razloga, a s druge, iz obazrivosti i opreza.
Hoćete li da vam pokažem tog čoveka?
Pošto se svi saglasiše, Old Fajerhend dovede mladog trampa.
Njemu nije bilo više od dvadeset godina, ali je bio dobro razvijen i
po izgledu bistar. Old Fajerhend mu skide veze i reče mu da sedne
pored njega.
— Dakle, vidiš li da ja nisam protiv toga da ti uslišim molbu.
Tebe je zaveo tvoj brat. Ako mi sada obećaš na časnu reč da ćeš
odsada biti čestit čovek, smesta ću te pustiti na slobodu i napraviti
od tebe valjanog i slavnog zapadnjaka. Kako se zoveš?
— Noli se zovem, gospodine, odgovori mladić, a suze mu se
pojaviše na očima. Ja ću vam biti zahvalan do groba, ako mi
ispunite dve molbe.
— Šta želiš?
— Da mi prvo oprostite što ste me našli u tako rđavom društvu
i da mi dozvolite da sutra ujutru sahranim svog brata. Teško mi
pada da ga bacite u vodu i da ga ribe pojedu...
— Ove tvoje želje dokazuju da se nisam u tebi prevario. Od
danas ti spadaš u našu družinu. Samo, tvoji bivši drugovi ne smeju
ništa o tome da znaju. Ti si mi nešto pričao o Kornelovim
namerama. Šta on namerava?
— Od nas je on dugo skrivao šta namerava, ali juče nam je
najzad sve ispričao. Hteo je prvo da idemo na veliki zbor trampova,
koji će se uskoro održati.
— Hop-cup! uzviknu Drol. Onda ja nisam bio rđavo obavešten
da će se stotine tih skitnica sabrati negde iza Harpera, gde će se
104
dogovarati za neke podvige velikih razmera. Znaš li ti gde je to
mesto?
— Znam, odgovori Noli. Ono se nalazi ovde blizu, iza Harpera,
i zove se Osage-Nuk.
— O tome Nuku nisam još ništa čuo. Čudnovato! Ja sam hteo da
posetim tu skupštinu da bih našao onoga koga tražim, a nisam ni
slutio da s njim putujem na istom parobrodu. A mogao sam odmah
na lađi da ga uhvatim! Dakle, Kornel ide za Osage-Nuk. E, onda
ćemo mi tamo, za njim! Je li tako, mister Blenter?
— Naravno, reče starac. Zato moram i da odbijem Old
Fajerhendovu ponudu...
— E, nije baš tako, upade mu u reč veliki lovac. Prvi cilj mog
puta nalazi se baš tamo u blizini. To je Batlerova farma, koja
pripada inženjerovom bratu. Inženjer me tamo čeka. Dakle u
najmanju ruku donde ćemo zajedno.
— A šta Kornel namerava dalje? ispitivao je Old Fajerhend dalje
Nolija.
— Posle velikog zbora on misli da pođe u Orlovsku dolinu i da
tamo izvrši prepad na železničke činovnike i radnike, i da opljačka
železničku kasu.
— Dobro da i to znamo! Ako ga ne uhvatimo na skupštini
trampova, naći ćemo ga sigurno u Orlovskoj dolini.
— A ako pobegne i odande, produži Noli, možete ga docnije naći
na Srebrnom jezeru.
Te reči preneraziše sve prisutne. I sam Old Fajerhend pohita da
upita:
— Na Srebnom jezeru? Šta zna Kornel o tome mestu i šta će
tamo da radi?
— Neko blago hoće da traži.
— Blago?
— Da, tamo treba da je zakopano ili da je potopljeno neko
ogromno blago od pradavnih vremena. On ima tačan plan mesta
gde treba blago da se traži.
— A jesi li ti video taj plan?

105
 — Ne. On nije hteo nikome da ga pokaže.
— A mi smo ga sveg pretresli i sve mu oduzeli i nismo kod njega
našli nikakav plan!
— Ja mislim da ga on uopšte ne nosi uza se. Negde ga je svakako
sakrio ili zakopao. Tako se bar moglo razabrati po njegovim
rečima.
Sva pažnja slušalaca bila je upravljena na ovog mladića i zato
niko nije gledao Drola i Freda, koji behu neobično uzrujani zbog
ovog što su sad čuli. Drol je buljio u mladića razrogačenih očiju a
Fred, čim je mladić završio, uzviknu uzbuđeno:
— To je Kornel! Da, to je on! Taj plan pripadao je mom ocu!
Svi pogledi upraviše se na Freda; osu se bezbroj pitanja. Ali
Drol se odlučno usprotivi:
— Sada ništa više o tome, gospodo! Saznaćemo docnije pravo
stanje stvari. Glavno je to da ja i Fred stojimo Oldu Fajerhendu u
svakom pogledu na raspoloženju.
— I ja isto tako! uzviknu stari Misurijac veselo. Zapleli smo se
u toliko tajanstvenih stvari da ne znam kako ćemo se rasplesti.
Idete li i vi s nama, drugovi?
— Da, da! Dabome! povikaše rafteri skoro u jedan glas.
— U redu! reče Old Fajerhend. Onda ćemo u ranu zoru da
krenemo. O Kornelu ne moramo ni najmanje da vodimo brigu, jer
sada znamo gde ćemo ga naći. Gonićemo ga kroza šume i pustinje,
preko brda i dolina, pa ako bude potrebno, sve do Srebrnog jezera!
Život koji nas čeka biće buran: drugarstvo i sloga iznad svega,
gospodo!

106
 V
INDIJANSKI PODVIG

Valovita prerija ležala je sva u sjaju popodnevnog sunca.

Bujnom travom obrasli brežuljci ličili su na ogromno more od
smaragda čiji su se valovi najedared ukočili. A ti valovi, obrasli
bujnom travom, svojom veličinom, visinom i izgledom
neverovatno su ličili jedan na drugi. Svuda unaokolo, dokle god
oko dopire, ništa se drugo nije videlo no valoviti brežuljci, obrasli
bujnom travom. Bez kompasa i bez sunca svaki bi čovek ovde
zalutao, kao izgubljeni čamac na širokom moru.
Izgledalo je kao da u toj zelenoj pustinji nema nigde živa
stvora. Samo gore visoko u vazduhu kružile su dve crne orlušine,
praveći velike krugove i ne mičući krilima. Da li su to zbilja jedina
stvorenja ovde? Ne. Iznenada se začulo snažno rzanje i iza jednog
brežuljka pojavio se usamljen konjanik. I to vrlo čudnovat
konjanik.
Čovek koji je jahao na konju bio je obična rasta, ni previsok ni
premalen, ni debeo ni mršav, a ipak po izgledu snažan. Na sebi je
imao dugačke pantalone, prsnik i kratak kaput, sve od gumene
materije koja ne propušta vodu. Na glavi je imao tropski šlem od
plute, sa belom maramicom na potiljku; šlem je bio sličan onima
što ih nose engleski oficiri u Indiji i drugim žarkim predelima.
Noge su mu štrčale u indijanskim mokasinima.
Ali držanje tog čoveka bilo je uspravno, jahačko, a njegovo lice
— da, baš to lice — bilo je uistinu neobično. Izraz lica ovoga čoveka
bio je glup, i to ne samo zbog nosa, koji kao da je bio razdeljen na
dve polovine... Na levoj strani nos je bio debeo i malo povijen, sa
svim osobinama orlovskog nosa, a na desnoj strani bio je kao
otečen i neke neodređene boje, za koju se nije moglo reći ni da je
crvena ni plava. To lice uokvirivala je brada čije su duge dlake
štrčale ispod podbratka. Bradu mu je izdizao ogroman okovratnik
od kaučuka, po čijem se sjaju moglo zaključiti da mu je i donje
rublje od gume koja se lako pere.

107
 S jedne i druge strane bisaga, pored kaiša od stremena, bila je
zadenuta po jedna puška, čiji su kundaci ležali pored jahačeve noge
u velikom stremenu. Za sedlo bila je privezana jedna limena kutija,
ali čemu je ona služila teško se moglo reći. Na leđima je nosio kožnu
torbu srednje veličine i na njoj nekoliko limenih sudova,
pričvršćenih žicom. Pojas mu je bio širok, isto tako od kože, i ličio
je na velike ćemer. Na pojasu su mu visile neke torbe, a za pojasom
bili su zataknuti revolveri ili noževi od kojih su virile samo drške.
Pozadi je imao dva redenika s fišecima. Konj mu je bio neka obična
raga, ni dobra ni rđava, za sve muke i nevolje Zapada. Na konju
ništa naročito nije bilo, sem pod sedlom lepo izvezena aša koja je
sigurno stajala dosta para.
Izgleda kao da je jahač bio uveren u to da njegov konj zna više
o preriji kojom su išli nego on sam. Bar se nije videlo da mu gazda
daje pravac, jer mu je dopuštao da ide kud ga oči vode i noge nose.
Konj je lagano koračao preko brežuljaka, peo se i spuštao, jedared
je svojevoljno potrčao, pa onda opet pošao korakom. Ukratko,
videlo se da čovek sa tropskim šlemom i blesavim licem nema
određenog cilja, ali da ima dosta vremena...
Iznenada, njegov konj stade, načulji uši i poče da striže ušima.
Jahač se malo trže, jer u isti mah zaori se oštar glas, koji je
zapovedao:
— Stoj! Ni koraka dalje, ili ću da pucam! Ko ste vi, gospodine?
Jahač pogleda uvis, pogleda preda se, pogleda desno i levo, ali
nikog nije video. On napravi smešnu grimasu na licu, otvori
poklopac one limene kutije i iz nje izvadi veliki dogled. Zatim
razvuče dogled, tako da je postao pet puta duži, zažmiri na levo
oko, na desno, pa namesti dogled i uperi ga na nebo. Sasvim
ozbiljno posmatrao je jedno vreme nebo, kao da nekoga traži, dok
ga u tom poslu ne prekide opet onaj isti glas, ali sada sa smehom:
— Spustite taj vaš teleskop za zvezde! Ja nisam na mesecu nego
ovde dole na našoj staroj majčici zemlji. Nego, bolje da mi kažete
odakle dolazite!?
— Odande!
— To vidim i sam, staro momče! A kuda idete?

108
 — Onamo! odgovori čudnovati čovek, pokazujući rukom pravo
napred.
— Krasna ste mi vi ptica! nasmeja se čovek koji se nije video, ali
pošto ste se našli u ovoj blagoslovenoj preriji, mislim da poznajete
njene zakone. Ovuda se skita toliko sumnjivih skitnica da pošten
čovek mora da bude na oprezu. Natrag možete u ime božje, ako
hoćete. Ali, ako hoćete napred, kako po svemu izgleda, morate da
odgovorite na moje pitanje i pravo po duši. Dakle, s istinom na
sredu: odakle dolazite?
— Iz zamka Kastel Pula, odgovori jahač, kao dečko u školi koji
se boji strogog učitelja.
— Ne znam gde je to. Gde se nalazi to mesto?
— Na geografskoj karti Skotlandije, objasni jahač, a lice mu
dobi još gluplji izraz.
— Bog neka vam posvetli pamet, gospodine! Šta se mene tiče
Skotlandija! Nego, recite, kuda vi putujete?
— U Kalkutu.
— Ni to ne znam gde je. Gde mu dođe ta lepa varoš?
— U Istočnoj Indiji.
— Au, pobogu! Dakle, vi hoćete da ovo lepo po podne stignete
iz Škotske, preko Amerike, u Istočnu Indiju, i to na konju?
— Pa, ne mora biti baš danas...
— Tako? Pa i nećete stići tako skoro. Vi ste zacelo neki Englez?
— Jes!
— Po zanimanju?
— Lord.
— Sto mu gromova! Pravi engleski lord, sa kutijom za šešire na
glavi! Ah, moram izbliza da ga pogledam. Dođi der, čiko, bliže!
Sigurno nas nećeš ujesti. Mislim da mu se može verovati. Ili je
luckast ili je zbilja pravi engleski lord koji pati od dosade!
I sada se tek na vrhu jednog brežuljka pojaviše dva lica, koja su
dotle ležala u travi. To su bila dva čoveka, jedan jako dugačak, a
drugi sasvim mali. Obojica su bila jednako odevena: odelo im je
bilo sve od kože, kao kod pravih pravcatih zapadnjaka. Čak i šeširi
109
sa širokim obodom bili su od kože. Onaj dugački bio je nekako
ukočen kao motka, a mali je bio okrugao, trbušast, s tankim
orlovskim nosom. Puške su im bile stare i neobično dugačke. Mali
grbavko držao je svoju pušku s kundakom na zemlji, ali mu je cev
ipak prevazilazila glavu za nekoliko coli. On je, izgleda, bio
govorljiviji, jer dok je dugački stojao bez ijedne reči, grbavko je
neprestano govorio:
— Ostajte na mestu gde stojite, gospodine, jer ćemo inače,
bogami, pucati. Još nismo završili razgovor.
— Hajde, da se kladimo, reče Englez.
— U koliko i zašto?
— U deset, pedeset ili sto dolara, kako vam je po volji.
— A zašto da se kladimo?
— Da ću ja vas pogoditi pre nego vi mene.
— Onda ćete sigurno izgubiti!
— E, zbilja? Dakle, da se kladimo u sto dolara!
On povuče ispred sebe jednu torbu, otvori je i izvadi iz nje
nekoliko krupnih novčanica. Ona dvojica su ga gledali u najvećem
čudu.
— Gospodine, uzviknu čovečuljak, čini mi se da ste vi kroz
preriju poneli torbu punu para!
— A kako bih se mogao kladiti da nemam para pri sebi? Dakle,
sto dolara, rekoste? Ili možda još više?
— Mi nemamo para.
— Ne mari ništa: ja ću vam pozajmiti, pa ćete docnije vratiti.
To reče tako ozbiljno da dugajlija od čuda raskolači oči, a
grbavko preneraženo uzviknu:
— Dakle, vi ćete nam pozajmiti pare da bismo mogli platiti? I vi
ste tako sigurni da ćete opkladu dobiti?
— Sasvim siguran!
— Ali, gospodine, da biste dobili, morali biste nas ustreliti pre
nego mi vas. A ako nas ubijete, kako ćete od mrtvaca dobiti pare?
— Ne mari ništa! Ja ću opkladu dobiti, a vaš mi novac ionako ne
treba, jer imam dosta para.
110
111
 — Ujače, reče mali, vrteći glavom, ovakvog čoveka, bogami, još
nisam video ni čuo. Moram da ga pogledam izbliza.
Mali pohita brzo niz brežuljak, a dugajlija za njim, držeći se
pravo kao sveća. Kad su došli dole, reče grbavko:
— Spremite svoj novac u džep, gospodine, jer od opklade ne
može biti ništa. Ali, poslušajte moj savet. Ne pokazujte taj novac
nikome. Mogli biste posle ljuto da se kajete. A moglo bi vas to stati
i života. Zaista, ne znam šta da uradim s vama. Čini mi se da kod
vas nije sve u glavi u redu. Hajde, da vas pogledam malo bolje.
Priđite bliže...
Mali ispruži ruku da uhvati lordovog konja za uzdu. Ali, u
rukama Engleza zablistaše dva revolvera i on zapovedi, kratko i
oštro:
— Ruke uvis, ili pucam!
Grbavko iznenađen ustuknu i htede da digne pušku.
— Dole pušku! Ne mrdaj, ili pucam!
Držanje i lice Englezovo odjednom se sasvim izmeni. To nije
bio više onaj blesavko od maločas: iz očiju mu je sijala inteligencija,
energija i prisebnost, tako da se onoj dvojici jezik bio oduzeo.
— Zar vi zbilja mislite da sam ja neka budala? reče Englez. Ili
me smatrate za čoveka pred kojim se možete kočoperiti kao da je
čitava prerija vaša? Ljuto se varate! Do sada ste vi mene pitali, a ja
odgovarao. Sada ću ja vas da pitam, a vi odgovarajte. Ko ste i kako
se zovete?
Ovo pitanje bilo je upravljeno čovečuljku koji je zabezeknuto
gledao u čudnovatog stranca. On zlovoljno i nerado odgovori:
— Zacelo niste odavno ovde, pa nas ne poznajete. Nas znaju od
Misisipija sve do Friska (San Franciska). Mi smo čestiti lovci i
traperi--zamkari. Putujemo u brda da nađemo kakvu družinu za
lov na dabrove i da joj se priključimo.
— Dobro, a kako se zovete?
— Prava imena nemaju ovde važnosti. Mene zovu Grbavko Bil,
jer sam, na žalost, malo grbav, čega se ja ne stidim. A moj drug je
poznat pod imenom Ujka Motka, jer je dugačak i ukočen kao

112
motka. Tako, sada nas poznajete, pa ćete nam valjda reći ko ste vi.
Samo, ne terajte s nama šegu.
Englez ih je posmatrao prodornim pogledom kao da hoće da im
zaviri u dušu. Zatim njegovo lice dobi blaži izraz. On izvadi neku
hartiju iz novčanika, razvi je i pruži s rečima:
— Ja ne teram šegu. Pošto vas smatram za čestite i poštene
ljude, evo mog pasoša, pa pogledajte.
Grbavko i dugajlija uzeše pasoš, pročitaše ga i pogledaše se
zabezeknuto. Zatim dugajlija raskolači oči i razvali usta kao som, a
Grbavko reče, ovoga puta vrlo učtivo:
— Bogami, pravi pravcati lord! Lord Kastelpul! Ali, milorde, šta
vi tražite u preriji? Život vam je ovde...
— Koješta! preseče ga lord. Šta tražim? Hoću da upoznam
preriju i život u njoj, da upoznam brda i planine, i da odem u San
Francisko. Bio sam već svugde po svetu, samo nisam bio u
Sjedinjenim Američkim Državama. Ali idite sada po svoje konje!
Nisam ih video, ali mislim da ih svakako imate.
— Naravno da ih imamo. Tamo su iza brežuljaka gde sam ležao.
Ostavili smo ih da pasu.
— Onda, hajdete za mnom!
Po tonu kojim lord ovo reče, videlo se da je sada on taj koji
zapoveda. I on je sjahao s konja i pošao pred njima prema mestu
gde su im stojali konji. Iza brežuljka pasla su dva konja, koji se
obično zovu rage, kljusine ili čak i mrcine. Lordov konj išao je za
njim kao pseto. Konji one dvojice htedoše da mu se približe, ali on
zafrka silovito i ritnu se žestoko, tako da konji pobegoše podalje.
— Pazi, pazi pogane kornjače! reče Grbavko Bil. Izgleda da nije
mnogo društven...
— O, ne, reče lord. Samo, on zna da se ja još nisam sprijateljio s
vama i zato neće ni on da sklapa prijateljstvo sa vašim konjima.
— Zar je zbilja tako pametan? A ne bi se to reklo po njemu.
Izgleda da je ranije vukao plug...
— Oho! To je pravi kurdistanski ždrebac, ako dopustite.
— Tako! A gde je ta zemlja?

113
 — Između Persije i Turske. Sam sam ga tamo kupio i doveo u
Englesku.
To je rekao tako ravnodušno kao da je preneti jednog konja iz
Kurdistana u Englesku, a zatim iz Engleske u Sjedinjene Američke
Države, baš isto kao doneti kući kanarinku sa pijace. Lovci se
krišom pogledaše. Tada lord sede mirno u travu, gde su malopre
sedeli lovci, izvadi svoj lovački nož, dohvati srneći but koji su lovci
baš doručkovali, odseče prilično veliko parče i poče da jede kao da
je njegovo.
— Sasvim u redu! reče Grbavko. U preriji nema ženiranja.
— Pa, ja se i ne ženiram, odgovori lord. Vi ste juče ulovili mesa
za sebe i mene, ja ću danas ili sutra za vas.
— Tako? Zar mislite, milorde, da ćemo i sutra mi biti zajedno?
— I sutra, i još dugo. Hajde, da se kladimo! Evo, deset dolara, ili
više, ako hoćete.
On izvuče novčanik.
— Ostavite pare na miru, reče Grbavko, mi nećemo da se
kladimo.
— Onda sedite ovde do mene! Ja ću vam objasniti neke stvari.
Lovci sedoše pored lorda, a on ih odmeri još jednim oštrim
pogledom, i reče:
— Ja sam došao Arkanzasom i u Mulvanu sam se iskrcao. Hteo
sam tamo da uzmem jednog ili dva vodiča, ali mi se nijedan nije
svideo. To je bio ološ, sve neznalice. Odjahao sam dalje, jer mi
rekoše da se pravi ljudi prerije mogu naći samo u preriji. Sada sam
naišao na vas i vi mi se neobično sviđate. Hoćete li da me pratite u
Frisko?
— I vi to kažete tako kao da je to put od jednog dana jahanja!
— Svejedno, glavno da je put. Da li jedan dan ili godinu, dana,
meni je sasvim svejedno.
— Hm! Da! Ali imate li vi pojma o tome šta nam se usput može
desiti?
— Nadam se da ću sve saznati.

114
 . — Ne tražite suviše! Uostalom, mi ne možemo s vama. Mi
nismo toliko bogati koliko ste, kako izgleda, vi. Mi živimo od lova i
ne možemo da pravimo izlet do Friska, koji može trajati mesecima.
— Ali ja ću da vam platim.
— Tako? Onda ćemo malo da razmislimo i da se dogovorimo o
toj stvari.
— Umete li vi dobro da gađate?
Grbavko ga pogleda gotovo sažaljivo, pa reče:
— Prerijski lovac mora umeti da gađa! to je kao da pitate da li
medved ume da jede. I jedno i drugo je jasno samo po sebi, kao
moja grba na leđima.
— Ja bih ipak hteo da izvršim jednu probu s vama. Možete li da
skinete metkom onog orla gore?
Grbavko odmeri okom visinu u kojoj su kružili orlovi i reče:
— Zašto ne bismo mogli? Vi, naravno, sa svoje dve paradne
puške nećete ništa učiniti.
Lordove puške, koje su još visile u stremenima, bile su sjajno
očišćene, tako da su bleštale kao nove. A baš to pravi zapadnjak
prezire.
— Onda pucajte! reče lord, ne obazirući se na poslednju
primedbu Grbavkovu.
Grbavko ustade, uperi pušku uvis, nanišani i opali. Videlo se da
je jedan od orlova pogođen. Zalepršao je krilima, pokušavajući da
se zadrži u vazduhu, ali uzalud. Počeo je da pada polako, a onda sve
brže i brže. Najzad je skupio krila i pao kao teško klupče, pravo na
zemlju.
— No, milorde, šta kažete na ovo? upita strelac.
— Nije rđavo, odgovori hladno Englez.
— Šta, zar samo to? Pomislite kolika je to visina, a kuršum je
pogodio orla pravo u telo, jer je bio mrtav već u vazduhu! Svaki
pravi znalac rekao bi da je to bio majstorski hitac.
— U redu! A sada onaj drugi! klimnu lord dugajliji, ne obazirući
se na Grbavkov prekor.

115
 Ujka Motka ustade, odupre se levom rukom o svoju dugačku
pušku kao glumac na pozornici, dignu desnicu uvis kao da će da
deklamuje, podiže oči prema nebu, gde je kružio drugi orao, i reče
svečano:
— Leti or’o u visini, gleda zemlju u nizini,
Svoju žrtvu traži, hvata Al’ ga ubi dugi bata!
On do sada nije prozborio nijedne reči, pa je verovao da je
njegova deklamacija učinila veliki utisak na lorda. Poklonio se
ukočeno, kao da čeka pljesak odobravanja. Ali lice Englezovo opet
je bilo dobilo onaj glup izraz. Upravo je u ovom trenutku bio u
nedoumici da li da se smeje ili da ostane ozbiljan.
— Jeste li ga čuli, milorde? upita Grbavko. Eh, Ujka Motka je
sjajan momak! On je veliki glumac i uz to i pesnik. On govori vrlo
malo, ali kad zine, govori kao sveti Jovan Zlatousti.
— Dobro, u redu! potvrdi Englez. Da li on deklamuje pesmu ili
meša salatu od krastavaca, to se mene ne tiče! Ja hoću da znam da
li on ume da gađa.
Dugajlija, pesnik i deklamator, razvuče usta od uha do uha,
izbaci ruku daleko preda se, s prezrivim gestom. Zatim podiže
svoju dugačku pušku, ali je opet spusti. Bio je izgubio pravi
trenutak, jer za vreme njegovog deklamovanja, orao koji je video
pogibiju svog druga, našao je da je bolje da kidne. Bio je već vrlo
daleko.
— Suviše je daleko, reče Grbavko. Šta misliš ti, Ujače?
— Odnesoše ga krila, ne stiže ga ni vila!...
— Gluposti, reče lord. Zar, zbilja, mislite da ga ne može niko
pogoditi?
— Da gospodine, odgovori Grbavko. Ne bi ga više skinuo
odozgo ni najbolji zapadnjak.
— Ozbiljno? osmehnu se lord podrugljivo.
Zatim otrča brzo do konja, uhvati jednu pušku, otkači je,
nanišani i opali. Sve se to zbilo u tren oka.
— Dakle, može li se pogoditi ili ne može? pitao je lord sedajući
ponovo pored srnećeg buta.

116
 Ona dvojica stojali su kao okamenjeni. Orao je bio pogođen i to
na mrtvo, jer je pao na zemlju kao kamen.
— Božanstveni hitac! uzviknu Grbavko oduševljeno. Milorde,
da ovo nije puki slučaj?...
On se bio okrenuo Englezu, ali je ovaj već sedeo na zemlji i
okrenuvši im leđa slatko jeo srnetinu. To je bilo skoro
neverovatno! Ovaj čovek je toliko siguran u pogodak!
— Ali, milorde, okrenite se, zaboga! Vi ste orla ne samo pogodili
nego na mestu ubili i oborili!
— Pa, znam ja to. Zato sam i pucao, odvrati hladnokrvno
Englez, gutajući poveći komad mesa.
— Pa, niste čak ni pogledali!
— I ne treba mi. Moj hitac nikad ne promaši.
— Onda ste vi, bar što se gađanja tiče, momak od oka. Vi se
možete meriti s našim najboljim zapadnjacima, sa Vinetuom,
Oldom Fajerhendom i Oldom Šeterhendom. Zar nije tako, Ujače?
Famozni Ujka Motka opet zauze svečani stav i izdeklamova
mašući obema rukama:
— Obori orla kao strela, lordovska ruka bela!
Ja se moram odreći slave,
Koja je došla orlu glave...
— I prestani da pevaš! preseče ga Englez. Meni ne treba
deklamovanje: ja sam hteo samo da vidim kakvi ste vi strelci. Sada
možemo da pregovaramo dalje. Dakle, da li hoćete da me pratite?
Lovci se opet pogledaše, namignuše jedan drugom i
odgovoriše:
— Da.
— Dobro! A koliko tražite?
— Milorde, vi nas ovim pitanjem dovodite u nepriliku. Mi
nikada nismo bili sluge kod nekog čoveka i o plati se ne može
govoriti, kod izvidnika-vodiča kakvi treba mi da budemo.
— Ol rajt! Vi ste vrlo gordi, i to mi se sviđa. Ovde se ne radi o
plati već samo o nagradi kojoj ću ja dodati još jednu sumu od svoje
volje, ako budem zadovoljan s vama. Ja sam došao ovamo da vidim
117
čuvene lovce, da doživim uzbudljive pustolovine i stoga vam
predlažem: za svaku pustolovinu koju doživim platiću vam
pedeset dolara.
— O, gospodine, nasmeja se Grbavko, onda ćemo mi ubrzo
postati bogati ljudi, jer ovde ima pustolovina koliko vam duša
ište... Doživećete ih na svakom koraku. Doživeti se mogu, ali često
puta mnogo teže preživeti. Za strance je preporučljivo da ih
izbegavaju što više, a ne da ih traže.
— Ali, ja ih ipak tražim, razumete li me! I sem toga hoću da se
nađem sa čuvenim lovcima. Vi mi spomenuste tri imena. To su
ljudi o kojima sam mnogo slušao. Za svakog od njih koga sretnem
plaćam sto dolara.
— Do đavola! Zar vi imate toliko novaca kod sebe, milorde?
— Imam koliko mi, treba za put. Vi ćete svoj novac dobiti tek u
Frisku kod mog bankara. Jeste li saglasni?
— Da, vrlo rado! Evo ruke!
Lovci mu pružiše i stegoše ruku, a on otvori jednu torbu i izvadi
knjižicu.
— To je moja beležnica u koju ćemo sve zapisivati. Ja ću
svakome od vas da otvorim račun; iznad računa ću nacrtati glavu i
napisati ime...
— Glavu? upita Grbavko začuđeno.
— Da, glavu! Sedite tako mirno kao što sada sedite.
Lord otvori beležnicu i uze olovku u ruku. Posmatrao ih je
naizmenično i crtao nešto na hartiji. Zatim im pokaza nacrtane
glave, koje su bile dobro pogođene, i zapisa ispod glava njihova
imena:
— Ovde ću zabeležiti po redu sve što imam da vam platim. Ako
me zadesi neka nesreća, uzećete ovu beležnicu i pokazati je mom
bankaru u Frisku. Evo vam njegove adrese. On će bez reči da vam
isplati odgovarajuću sumu.
— To ste divno izmislili, milorde, reče Grbavko. Mi, doduše, ne
bismo želeli da vam se šta desi... Ujka, pogledaj der naše konje.
Nešto mnogo strižu ušima i dižu njuške. Mora da je neko strano lice

118
u blizini. Valovita prerija je vrlo opasna. Ako se uspneš na brežuljak
videće te neprijatelj, a ako ostaneš u dolini, ne možeš ti da vidiš
neprijatelja. Ali, ipak, idem gore da vidim šta je.
— Idem i ja s tobom.
Radije ostanite ovde, gospodine! Možete da mi pokvarite stvar!
— Koješta! Ja nikada ništa ne kvarim.
Obojica se popeše na vrh brežuljka. Kad su bili skoro pri vrhu
polegaše i oprezno se uspuzaše na sam vrh. Trava je bila visoka.
Glavu su izdizali samo toliko koliko je bilo potrebno da razgledaju
okolinu.
— Hm! Vi ovo izvodite prilično dobro za jednog novajliju,
gospodine, pohvali Grbavko lorda. Skoro ne bih ni ja mogao bolje
to da izvedem. Ali vidite li onog čoveka na suprotnom brežuljku,
pravo pred vama?
— A-ha! Čini mi se da je Indijanac.
— Da, crvenokožac je. Kad bih ja imao... Ah, gospodine, otrčite
dole i donesite vaš dogled da vidimo lice tog čoveka.
Lord posluša nalog.
Indijanac je ležao na onome brežuljku u travi, gledajući
napregnuto prema istoku, gde se doduše ništa nije videlo.
Nekoliko puta se malo više uspravio da bi povećao svoj vidik, ali bi
se odmah brzo saginjao. Kako je po svemu izgledalo, čekao je da se
pojavi neko neprijateljsko lice.
Lord donese svoj dogled, namesti ga i pruži ga Grbavku.
Indijanac se baš u tom trenutku okrenuo tako da mu se videlo lice.
Grbavko odmah spusti dogled, ispravi se celim rastom, metnu
ruke na usta i zavika:
— Menaka Šeha! Menaka Šeha! Neka moj brat dođe do svog
belog prijatelja!
Indijanac se naglo okrete, poznade odmah Grbavka, spusti se s
brežuljka i izgubi se u uvali.
— Izgleda, milorde, da ćete morati ubrzo da nam platite prvih
pedeset dolara, reče Grbavko, pošto su se opet prikrili u travi.
— Hoće li biti neke pustolovine?

119
 — Vrlo verovatno, jer je poglavica svakako posmatrao
neprijatelje.
— Zar je to neki poglavica?
— Da, krasan momak, poglavica Osaga. Ujka i ja pušili smo s
njim „lulu mira“, pa smo dužni uvek da mu pomažemo.
— Dobro! Samo, ja bih želeo da naiđe ne jedan nego veliki broj
neprijatelja!
— Ne tražite đavola! Takve želje su uvek opasne i u preriji se
takve želje isuviše brzo ispunjavaju. Ali da siđemo dole! Ujka će se
začuditi i obradovati što je naišao poglavica Osaga u ovaj kraj.
— Kako rekoste da se zove?
— Na jeziku Osaga: Menaka Šeha. To znači Dobro ili Veliko
Sunce. On je vrlo hrabar i iskusan ratnik, a uz to nije neprijateljski
raspoložen prema belim ljudima, iako Osage pripadaju plemenu
divljih Sijuksa.
Kad su sišli dole, nađoše Ujku u njegovoj zamišljenoj i
teatralnoj pozi. On je čuo ceo razgovor i zauzeo je svečani stav da
svog crvenog prijatelja što dostojanstvenije pozdravi. U to konji
zarzaše i pojavi se Indijanac. To je bio čovek u najboljim godinama.
Na sebi je imao obično indijansko odelo od kože, koje je sada na
nekoliko mesta bilo pocepano i uprskano svežom krvlju. Oružja
nije imao pri sebi. Na svakom obrazu bilo mu je istetovirano sunce.
Na njegovim rukama su se poznavali tragovi od veza. Videlo se da
je do nedavna bio vezan i da je silom prekinuo veze. U svakom
slučaju bio je progonjen i nalazio se u bekstvu. Uprkos opasnosti
koja mu je pretila i koja mu je verovatno bila vrlo blizu, Indijanac
je išao polako i dostojanstveno. Pružio je mirno lovcima ruku, ne
osvrćući se na Engleza, i rekao vrlo mirnim glasom i dobrim
engleskim jezikom:
— Ja sam odmah poznao glas i lik mog brata i prijatelja i
radujem se iz sveg srca što ga mogu pozdraviti.
— I nama je milo isto tako, možeš nam verovati, odgovori
Grbavko.
Dugački Ujka raširi obe ruke a zatim ih ispruži nad glavom
crvenokošca, kao da hoće da ga blagoslovi, i reče:
120
 — Ja te pozdravljam, junačino silna, i kao gostu nudim ti ovaj
srneći but!
Međutim, mesto srnećeg buta u travi su ležale samo kosti sa
nešto mesa koje je ostavio lord.
— Lakše, Ujače! reče Grbavko. Izgleda da sada nije vreme
tvojim pesmama. Zar ne vidiš kako poglavica Osaga izgleda?
— On je bio vezan, ali hvala i slava bogu, stigao je svojoj braći,
gde će naći utočište, odgovori Ujka teatralno.
Grbavko se obrati poglavici Osaga, pokazujući na Engleza:
— Ovaj bledoliki je veliki majstor u gađanju i dobar je naš
prijatelj. Preporučujem ga tebi i tvom plemenu.
Tek sada Indijanac pruži ruku Englezu i reče:
— Ja sam prijatelj svakog dobrog i poštenog belca. Lopove,
ubice i one koji pljačkaju mrtvace neka pogodi tomahavk!
— Zar si ti tako rđave ljude susretao? upita Grbavko.
— Da. Moja braća neka drže svoje puške spremne, jer oni koji
me gone mogu svakog trenutka da stignu, iako se još ne vide. Oni
su na konjima, a ja na nogama. Ali noge Velikog Sunca su brze i
izdržljive kao noge u jelena, koga ne može da stigne nijedan konj.
Ja sam mnogo krivudao i išao u krugu da zametnem trag. Oni traže
moj život.
— Ima li ih mnogo?
— Mnogo, vrlo mnogo, više stotina rđavih ljudi koje bledoliki
zovu trampovima.
— Trampovi? Zašto dolaze oni ovamo i šta traže u ovom
zabačenom kraju? Gde se nalaze sada?
— U jednom uglu šume, koja se zove Osage-Nuk. Ali mi tu šumu
zovemo Šuma smrti, jer je tamo na prevaran način poginuo jedan
naš slavni poglavica sa svojim najhrabrijim ratnicima. Svake
godine kad se mesec trinaesti put popuni, dođu na to mesto
izaslanici našeg plemena, da zaigraju „igru smrti“ na grobovima
palih junaka. Zato sam i ja pre nekoliko dana, sa dvanaest
odabranih ratnika, napustio naša lovišta i pošao u Osage--Nuk.
Stigli smo prekjuče onamo i postavili logor kod grobova naših

121
saplemenika. Danas je trebalo da otpočnu svečanosti. Postavio sam
dva stražara, ali beli ljudi su ipak uspeli da nam se nazapaženo
privuku blizu. Verovatno su videli tragove naših nogu i kopita
naših konja i izvršili su prepad za vreme igre, tako da nismo imali
vremena ni da se snađemo. Njih je bilo nekoliko stotina. Mi
pobismo neke od njihovih. Oni ustreliše osmoricu naših. Mene i
ostale moje savladaše i vezaše. Rekoše nam da će nas te večeri
mučiti i spaliti na vatri. Ulogorili su se baš Na grobovima naših
junaka, a mene odvojiše od mojih ratnika da se ne bismo
dogovarali. Vezaše me čvrsto za jedno drvo i postaviše stražu od
dva čoveka. Ali kaiš kojim me vezaše bio je slab i ja sam ga
prekinuo. Ipak mi se zasekao u meso. Iskoristio sam trenutak kad
se stražari odmakoše i pobegoh...
— A tvoji drugovi? upita Grbavko Bil.
— Oni su još tamo. Misliš li da je trebalo da ih potražim? Da se
nisam spasao i ja bih stradao. Rešio sam bio da odjurim do
Batlerove farme i da zatražim pomoć, jer Batler je moj prijatelj.
Grbavko Bil odmahnu glavom:
— To je skoro nemogućno! Od Osage-Nuka do Batlerove farme
ima šest sati jahanja. Na slabim konjima treba još više. Kako ćeš ti
da se vratiš do večera i da spaseš svoje drugove?
— Noge Dobroga Sunca su brze kao i noge jednoga konja,
odgovori poglavica samouvereno. Moje bekstvo imaće za
posledicu da se mučenje odgodi. U prvom redu zato da mene
stignu i uhvate. Pomoć će, dakle, moći da stigne u pravo vreme.
— To je možda i tačno, a možda i nije. Dobro je što si naišao na
nas, jer sada ne treba da ideš do Betlerove farme. Mi ćemo poći s
tobom da oslobodimo tvoje drugove.
— Hoće li moj beli brat zaista to da učini? upita Indijanac
radosno.
— Pa, naravno! A šta bismo mogli drugo da činimo? Osage su
naši prijatelji, a trampovi su neprijatelji svakog poštenog čoveka.
— Ali njih je mnogo, a nas samo četvorica.

122
 — Glupost! Četiri mudre glave smeju da navale na bandu
trampova i da oslobode nekoliko zarobljenika. Šta kažeš ti na to,
Ujače?
Dugajlija raskrili obe ruke, zatvori oči i svečano reče:
— Bez straha i bojazni mi ćemo poći da oslobodimo crvenu
braću našu!...
— Dobro, a vi, milorde?
Englez izvadi svoju beležnicu da zabeleži ime poglavice a zatim
reče:
— Naravno, i ja ću sa vama, jer to je, sve mi se čini, jedna
pustolovina!
— Jeste, ali opasna pustolovina, gospodine.
— Utoliko bolje! Plaćam deset dolara više, dakle šezdeset
ukupno. Ali, ako pođemo, treba da nabavimo konja i za Veliko
Sunce.
— Hm! Da! odgovori Grbavko. Ali gde da nađemo konja? To je
čvor!
— Jasna stvar: treba da ga otmemo od njegovih gonilaca, koji
su verovatno već blizu.
— Taka je, tako je! Vi niste nespretan momak, i ja mislim da
ćemo moći zajedno da sarađujemo. Samo, pri tom treba još poželeti
da i naš crveni prijatelj dođe do oružja.
— Ja ću mu ustupiti jednu od mojih pušaka. Evo. Objasniću mu
i kako se upotrebljava. A sada, ne smemo da gubimo vreme. Treba
da se rasporedimo tako da gonioci, kad naiđu, padnu u klopku.
Grbavko Bil sve se više čudio Englezu. Odmerio ga je
ispitivačkim pogledom i rekao:
— Pa vi govorite kao stari i iskusan lovac, gospodine! Kako
mislite da to izvedemo?
— Vrlo jednostavno. Jedan će ostati ovde na brežuljku, on će da
dočeka gonioce, kao što ste malopre vi mene sačekali. Druga
dvojica otići će na druge brežuljke tako da se gonioci nađu
opkoljeni. Kad ovi lopovi naiđu, naći će se između četiri
zaposednuta brežuljka. To će biti prava klopka. Skriveni gore u

123
travi, mi ćemo moći sve da ih slistimo sa lica zemlje, a oni će
odozdo moći da gledaju samo dim naših pušaka.
— Vi zaista govorite kao iz knjige, milorde! Recite pravo, da li
ste vi zaista prvi put u preriji?
— Da. Ali ja sam pre toga bio na mestima gde je potrebna isto
tolika dovitljivost kao i ovde. O tome sam vam već govorio.
— U redu! Vidim da s vama nećemo imati mnogo brige, i to mi
je vrlo drago. Priznajem da sam hteo da učinim i ja taj isti predlog.
Je li tako, stari Ujače?
Dugajlija razmahnu teatralno rukama i odgovori:
— Tako je! Opkolićemo ih i pobiti sve!
— Dobro, onda ću ja ostati ovde da ih zadržim kad naiđu. Milord
će desno, ti, Ujače, levo, a poglavica će stati na onom brežuljku
napred. Na taj način pašće nam u ruke svi i, pobili ih ili ne, u
svakom slučaju izvući će deblji kraj. Ja ću s njima razgovarati tako
glasno da ćete svi moći da čujete svaku reč. Prema tome, znaćete
šta treba da se radi. Čim ja oborim jednoga od njih, to je znak da i
vi treba da pripucate. Samo, treba paziti da nijedan ne umakne.
Imajte na umu da su oni pobili osam Osaga, mada im ovi ništa
nažao nisu učinili! Ali njihove konje treba štedeti, jer su nam
potrebni. A sada, gospodo, napred, napred na svoja mesta! Mislim
da ne smemo duže da oklevamo.
Bil se pope na uzvišicu i sakri se u travi isto onako kako se bio
sklonio maločas pred Englezom Ostali zauzeše određena mesta.
Konji su ostali gde su i bili. Lord je uzeo sa sobom i dogled.
Prošlo je otprilike četvrt časa i ništa se sumnjivo nije u preriji
primećivalo. Ali, odmah zatim sa brežuljka na kome se nalazio
Englez začu se: uzbuđen glas:
— Pazi, dolaze!
— Tiše! odgovori Grbavko tihim glasom.
— Koješta! Pa, ne mogu nas još čuti. Skoro su celu milju daleko.
— Gde?
— Pravo prema istoku. Video sam dogledom jednoga kako sa
brežuljka pogledom traži poglavicu. Konje su zacelo ostavili
pozadi.
124
 Prošlo je još četvrt časa. Malo zatim začuo se bat konjskih
kopita. U uvali gde je Grbavko ležao pojaviše se dva konjanika koji
su jahali jedan pored drugoga. Bili su dobro naoružani i pažljivo su
pratili trag poglavice u travi. Odmah za njima pojaviše se još
dvojica, a onda još jedan. Bilo ih je, dakle, ukupno pet. Kad su stigli
do polovine uvale, dakle, kad su se našli između četiri posednuta
brežuljka, doviknu im Grbavko Bil:
— Stop, gospodo! Ni koraka dalje, ili će progovoriti moja puška.
Trampovi zastadoše iznenađeno i pogledaše gore, ali nikog
nisu mogli da primete, jer se Grbavko dobro pritajio u travi. Zato
poslušaše njegovu zapovest i onaj prvi odgovori:
— Do đavola! Kakav je ovo ovde drumski razbojnik? Diži se da
te vidim! Kakvo pravo imate da zaustavljate poštene ljude!
— Pravo je svakog lovca da zaustavi stranca!
— I mi smo lovci. Ako si pošten čovek, pokaži se!
Trampovi dignuše puške na gotovs. Nisu izgledali ni najmanje
miroljubivo, ali Grbavko ipak odgovori:
— Ja sam pošten čovek i mogu da se pokažem. Evo me!
Ispravio se u ceo rast, ali je budnim okom motrio trampove.
— Sto mu gromova! uzvikne jedan od njih. Ako me oči ne
varaju, to je Grbavko Bil.
— Tako me zovu.
— Onda je tu negde i Ujka Motka, jer se ova dvojica nikada ne
razdvajaju.
— Dakle, vi nas poznajete.
— Tako izgleda. Imam još iz ranije sa vama mali razgovor!
— Ali, ja vas ne poznajem!
— Može biti, jer si me samo izdaleka video. Momci, ovaj deran
nam stoji na putu. Ja mislim da je on u dosluhu sa crvenima. Hajde
da ga skratimo za jednu glavu!
Tramp opali na Grbavka. Ovaj se kao munjom pogođen sruši u
travu.
— Grom i pakao, to je bio hitac! uzviknu tramp. Još jedan za
Ujka...
125
 Ali nije stigao da dovrši rečenicu. Bil se bio bacio sam na zemlju
da ga kuršum ne pogodi. Sada je sevnuo plamen iz obe cevi njegove
puške, a istovremeno grunuše puške i ostale trojice njegovih
drugova. Svih pet trampova u istom trenu popadaše s konja.
Pobednici pojuriše u dolinu da pohvataju konje.
— Nije bilo rđavo izvedeno, reče Grbavko Bil. Nijedan metak
nije promašio. Smrt je trenutno nastupila, kako se to stručno kaže.
Poglavica Osaga posmatrao je oba trampa koje je gađao u čelo.
Našao je male rupice između očiju pa reče lordu:
— Puška moga brata ima vrlo sitna zrna, ali je zato odlična i
sigurna alatka.
— Dabome, potvrdi Englez. Poručio sam puške isključivo za
preriju.
— Moj brat može da mi proda jednu. Dobiće stotinu dabrovih
koža za nju.
— Ne mogu da je prodam.
— Daću mu sto pedeset koža.
— Ni onda neću.
— Dve stotine!
— Ne, nikako, makar te dabrove kože bile velike kao koža od
slona.
— Onda dajem poslednju cenu: daću mu najboljeg konja
plemena Osaga za pušku!
Poglavici se na licu videlo da takvu ponudu još nikom nije
učinio. Ali, lord odmahnu glavom i odgovori:
— Lord Kastel Pul ne prodaje i ne menja svoje stvari. Šta ću da
radim s tvojim konjem, kad je moj isto tako dobar kao i onaj o
kome govoriš?
— Nijedan konj stepe i savane nije bolji od moga. Ali, ja ne
mogu da prisilim moga brata da mi proda svoju pušku. Ja mu je
vraćam. Kod ovih trampova ima više oružja nego što mi treba.
Poglavica pruži lordu pušku, ali na licu mu se moglo čitati da
mu je mnogo žao. Zatim pretresoše trampove i oduzeše im stvari i
oružje. Pretresajući im džepove reče Grbavko Bil:
126
 — Ovaj momak me je poznavao, ali ja ne mogu da se setim da
sam ga ikad video. Neka ga đavo nosi. Bog zna koliko smo zločina
sprečili našim mecima? Sada može i poglavica da uzjaše konja.
Ostaju nam još uvek četiri konja, upravo toliko koliko je potrebno
za Osage koje ćemo osloboditi.
— Onda da krenemo odmah na trampove, žurio se lord.
— Pa, naravno! Ja znam ovaj kraj. Pre večeri ne možemo stići u
Osage-Nuk, jer ne smemo da idemo pravo, nego moramo da
pređemo veliki luk, i da zaobilaznim putem uđemo u šumu,
trampovima za leđa.
— A šta ćemo s leševima?
— Ostavićemo ih prosto ovde. Ili, imate li možda nameru da tim
nitkovima priredite svečani pogreb i da im podignete spomenik?
Neka ih kljuju orlovi i gavrani i jedu kojoti i hijene. Drugo nisu ni
zaslužili.
Ovo su možda bile surove, nehrišćanske reči, ali Divlji zapad
ima svoje naročite zakone. U kraju gde sa svih strana preti
opasnost i vreba smrt, često je čovek primoran da prvo gleda sam
sebe i da izbegava sve što bi moglo da povredi njegovu ličnu
bezbednost, pa tek onda da vodi brigu o svemu ostalom.
Konje bez jahača privezaše jednog za drugog, zatim krenuše
prvo na sever, a malo zatim zaokrenuše prema istoku. Vodio ih je
poglavica Osaga. Išli su celo po podne otvorenom Valovitom
prerijom.
Sunce je upravo zalazilo kad u daljini primetiše tamnu liniju
šume. Poglavica Osaga im spremno objasni:
— To je stražnja strana šume. Prednji deo se uvija unutra i
stvara ugao koji se zove „Ugao smrti“. Tamo leže grobovi pobijenih
Osaga. Kad uđemo u šumu, treba nam još četvrt sata do logora
trampova.
Bil zaustavi konja, skoči iz sedla i bez reči leže u travu. Ujka i
Indijanac sledovaše njegovom primeru, kao da se to razume samo
po sebi. Englez učini isto, ali upita:
— Kako ćemo da oslobodimo Osage, ako sada sednemo i
prekrstimo ruke? Vreme odmiče.
127
 — To je vrlo umesno pitanje gospodine, odgovori Grbavko.
— Zar vi mislite da trampovi mirno sede u svom logoru?
— Ne mislim.
— Sasvim sigurno da ne sede! Oni moraju da love da bi imali
hrane. Zato verovatno lunjaju po šumi. Šuma je na ovom mestu
svega četvrt sata široka, i ako ovamo naiđe neki od njih, lako može
da nas primeti. Moramo, dakle, da sačekamo ovde dok se ne smrači.
Onda će se svi trampovi povući u logor i mi možemo bez straha da
uđemo u šumu. Je li tako?
— Dabome! uzviknu lord sedajući u travu. Nisam mislio da
mogu biti još tako glup!
— Da, vi biste lepo uleteli tim mangupima pravo u ruke, a ja i
Ujka morali bismo da nosimo vašu beležnicu u Frisko i da ne
dobijemo nijednog dolara za to.
— Kako, nijednog dolara?
— Zato, jer još nismo izveli do kraja ovu pustolovinu.
— Ali, ja sam je doživeo! Već je zabeležena. Sreli smo se sa
poglavicom i ubili pet trampova. Zar to nije pustolovina koja vredi
pedeset dolara? Oslobođenje Osaga je nova pustolovina.
— Zar još pedeset dolara?
— Jes!
— Onda vi samo beležite, gospodine! nasmeja se Bil. Ako
budete svaku pustolovinu delili u nekoliko etapa, imaćete da nam
platite u Frisku more para!
Lord se osmehnu:
— Ne brinite! Naći će se pare. Nadam se da neću morati za to da
prodajem svoj Kastel Pul.
Sunce zađe a senke sumraka spustiše se u dolinu. Pele su se sve
više i više, zahvatajući brežuljke, i najzad zaogrnuše celu zemlju
svojim tamnim plaštom. Pao je mrak, ali na nebu nije bilo zvezda.
Sada se naši prijatelji digoše; ali nisu dojahali sasvim do šume.
Drvene kočiće za koje se vezuju konji nosi svaki zapadnjak uza se.
Pošto su privezali konje, uputiše se jedan za drugim u šumu.

128
 Crvenokožac je išao napred. Stupao je tako lako da se uopšte
nije čulo kako dodiruje nogama zemlju. Lord, koji je išao za njim,
starao se da ga podržava. U šumi je vladala avetinjska tišina. Na
mahove samo čulo se šuštanje lišća od vetra.
Najedared zgrabi poglavica Osaga lorda za desnu ruku i
prošaputa mu:
— Moj beli brat neka pruži ruku onome koji ide za njim, tako
da idemo u lancu. Ja ću voditi.
Dok je on rukom pipao pred sobom, belci su polako išli za njim.
Lordu je to bilo vrlo dosadno, jer se u ovakvim situacijama minuti
vuku kao sati. Najzad poglavica stade i prošaputa:
— Neka moja braća prislušnu. Čuju se glasovi trampova.
Stadoše da oslušnu. Čuo se govor, ali. tako dalek da se reči nisu
razabirale. Pošli su još malo napred. U svetlosti daleke vatre moglo
se već drveće razaznati.
— Moja bela braća neka čekaju ovde dok se ja ne vratim, reče
Osaga, i izgubi se za tren oka u gustoj šumi.
Posle pola sata vrati se Indijanac. Njegovi drugovi niti su čuli
kad je došao ni kad je otišao. Iskrsnuo je pred njima kao da je iz
zemlje izrastao.
— No, šta je! upita Bil. Šta imaš da nam javiš?
— Došlo je još više trampova, mnogo više
— Grom i pakao! Da ti lopovi ne misle ovde da drže skupštinu?
Onda, jao farmama koje se nalaze u blizini! Da li si čuo šta govore?
— Gorelo je više vatri i ceo prostor bio je osvetljen. Trampovi
su sedeli u krugu. U sredini je sedeo bledoliki sa crvenom kosom i
držao dugačak i glasan govor. Ja sam tražio svoju zarobljenu braću
i nisam zapamtio mnogo od onoga što je govorio.
— A šta si zapamtio, da čujemo!
— On reče da trampovi moraju pljačkati, da država ne sme da
uzima porez i zato se od države mora oduzeti sav novac. Kaže da
trampovi mogu brzo da se obogate, ako slušaju njegove savete.
— Dalje! Šta je još rekao?

129
 — Ja dalje nisam pazio na njegove reči. Govorio je da železnička
društva imaju pune kase, a trampovi nemaju para. Ali, onda više
nisam pazio na njegove reči, jer sam našao mesto gde su bila moja
zarobljena braća.
— Gde to?
— Pored jedne male vatre, gde niko nije sedeo. Bili su vezani za
drveće, a pored svakoga sedeo je po jedan tramp čuvar.
— Onda će biti teško da im se priđe?
— Biće teško, ali se ipak može. Ja sam već mogao da ih
oslobodim, ali sam hteo prvo da pozovem svoju belu braću. Jedino
sam dopuzio do jednog mog ratnika i dao sam mu znak da će biti
oslobođen.
— Ti trampovi nisu nikakvi zapadnjaci. Najveća je glupost da
se zarobljenici ne metnu u sredinu kruga. Ali, odvedi nas na mesto
gde se nalaze zarobljenici!
Poglavica pođe napred, pa i on i belci počeše da se prikradaju
od drveta do drveta, držeći se neprestano u senci drveća. Tako su
se približili logoru, gde su mogli da izbroje osam vatri. Najmanja je
gorela u unutrašnjem uglu čistine, blizu drveća. Poglavica Se uputi
onamo, ali se odjedared zaustavi i tiho reče:
— Sada sedi nekoliko bledolikih pored te vatre. Malopre nije
sedeo niko. I čovek sa crvenom kosom sada sedi tamo. To su,
izgleda, vođe. Vidite li, tamo dalje, Osage vezane za drveće?
— Da, vidimo, odgovori Grbavko.
— Riđokosi je upravo završio govor i sada je seo. Svakako, oni
sada drže savet. Trebalo bi da saznamo šta govore. Ovoliki
trampovi sigurno se nisu iskupili zbog neke sitnice. Ja ću da se
prišunjam iza drveća da čujem šta govore, reče Bil.
— Neka moj brat radije to ne čini, opomenu ga poglavica.
— Zašto? Zar misliš da bi mogli da me uhvate?
— Ne, ja znam da je moj beli brat veoma vešt. Neće ga uhvatiti,
ali mogu da ga opaze. Moj beli brat ima lake noge i brzo bi pobegao,
ali onda ne bismo mogli da oslobodimo Osage.

130
 — Ne. Mi ćemo za tren oka da savladamo stražare i presečemo
veze zarobljenicima. Onda brzo kroza šumu do konja. Hteo bih da
vidim trampa koji bi se usudio da pođe za nama! Dakle napred! Ako
me opaze, vi odmah skočite do zarobljenika. Desiti nam se ne može
ništa. Evo ti moje puške, Ujka.
Bil predade svoju pušku dugajliji, leže na zemlju i poče da puzi
ka vatri. Njegov zadatak bio je lakši no što je mislio. Trampovi su
razgovarali tako glasno da je već na polovini puta mogao da čuje
svaku reč.
Poglavica Osaga nije se prevario. Ona četvorica pored male
vatre bili su zaista istaknuti trampovi, upravo vođi. Onaj sa riđom
kosom bio je Kornel Brinklej. On je sa ono malo ljudi, koji su
izmakli rafterima, stigao predveče na ugovoreno mesto. Njegove
reči Bil je sada već jasno čuo:
— Ja vam obećavam najveći uspeh, jer je tamo glavna kasa.
Dakle, pristajete li?
— Da, da, da! odgovoriše ostala trojica.
— A šta je sa Batlerovom farmom? Hoćemo li i nju da
opljačkamo? Ili, da ja to izvedem na svoju ruku, sa svojim ljudima?
— Ne, i mi ćemo s tobom. Nema razloga da ostavimo samo tebi
te pare! Samo je pitanje da li će tamo biti pare?
— Još nema. Rafteri nisu imali konja, dok sam ja odmah izjutra
našao kljuse. Oni, dakle, još nisu stigli na farmu. Međutim, Batler
je i bez toga dovoljno bogat čovek. Mi ćemo da napadnemo farmu,
da je opljačkamo i da mirno sačekamo raftere i one koji ih vode.
— Znaš li tačno da će rafteri poći tamo?
— Sasvim tačno. Old Fajerhend mora da dođe onamo zbog
jednog inženjera koji se tamo nalazi.
— Koji inženjer? Šta će on tamo?
— Ništa. To je stvar koja se vas ništa ne tiče. Možda ću vam
objasniti stvar drugom prilikom. Uostalom, to će biti još jedan
podvig za koji ćete mi vi biti potrebni i koji nam može doneti
mnogo para.

131
 — Ti nam govoriš u zagonetkama! Ali, otvoreno da ti kažem, ja
ne bih želeo da imam posla sa tim Old Fajerhendom.
— Nemoj da budeš smešan! Šta nam on može! Pomisli samo, mi
imamo nekoliko stotina momaka koji se ne boje ni boga ni đavola!
— Hm! To je tačno. A kad ćemo da krenemo?
— Sutra posle podne. Tako ćemo do farme stići predveče.
Farma je dovoljno velika i biće od nje lep požar.
Grbavku Bilu bilo je to što je čuo dovoljno. Povukao se nazad,
do svojih drugova, i rekao im da se spreme za oslobođenje Osaga.
Po njegovom planu trebalo je da se svaki od njih privuče po
jednom zarobljeniku iza leđa. Međutim, poglavica je bio drugog
mišljenja.
— Ono što će sada da se desi nije stvar belaca nego crvenih
ljudi. Ja idem sam da oslobodim svoje ratnike, a moja braća mogu
da mi priteknu u pomoć tek onda ako trampovi opaze ono što ću ja
da preduzmem.
Kao zmija otpuza poglavica kroz travu.
— Šta će on sada da uradi? upita Englez tiho.
— Izvešće jedan neverovatan podvig, koji mogu da izvedu
samo Indijanci, odgovori Bil. Pazite dobro na ono mesto gde se
nalaze zarobljenici. Ako ga primete, moramo da mu pohitamo u
pomoć. Treba samo da im presečemo konopac na rukama, a onda
odmah da odjurimo do svojih konja.
Vatra gde su sedeli vođi trampova bila je svega deset koraka
daleko od ivice šume. Na drveću, na samoj ivici šume bili su vezani
zarobljenici uspravno. Povezane su im bile i ruke i noge. Pored
svakog zarobljenika stojao je po jedan stražar. Englez je pažljivo
tražio pogledom poglavicu, ali nije mogao da ga pronađe. Video je
samo gde se jedan stražar koji je dotle sedeo izvrnuo na leđa. I tako
naglo kao da se srušio. Sva tri stražara, jedan za drugim, isto tako
se svališe i, začudo, tako da su im glave pale u senku drveća. I pri
tom ne pustiše ni glasa od sebe.
Prošlo je još nekoliko trenutaka. Sada tek lord opazi poglavicu
gde leži na zemlji između njega i Bila.
— Je li gotovo? upita Bil.
132
 — Da, odgovori crvenokožac.
— Ali tvoje Osage još su vezani! umeša se lord.
— Ne. Oni nisu vezani, već su ostali samo tako stojeći dok se ja
sa vama dogovorim. Moj nož pogodio je svakog stražara pravo u
srce i ja sam im uzeo skalpove. Sada ću opet da odem, da odvedem
svoju crvenu braću do konja. Pošto je sve tako dobro ispalo,
nećemo da odemo bez njihovih konja.
— Zašto se izlažete još i ovoj opasnosti? upozori ga Bil.
— Moj beli brat se vara. Sada više nema nikakve opasnosti. Čim
opazite da su se Osage izgubile ispod drveća, možete i vi to da
uradite.
Odmah zatim čućete topot konja i larmu trampova koji ih
čuvaju. A dotle ćemo mi stići do mesta gde smo se jutros odmarali.
Haug.
Ovom poslednjom reči poglavica je hteo da da na znanje da je
svaki dalji razgovor suvišan, i odmah zatim iščeze. Lord je pažljivo
posmatrao zarobljenike. Oni su stojali uspravno kod drveća kao
kipovi, ali najedared iščeznuše kao da su u zemlju propali.
— Pa ovo je basnoslovno! šapnu lord Grbavku. Baš onako kako
se čita u. romanima!
— Hm! nasmeja se Grbavko. Doživećete vi ovde još mnogo
romana! Istina, čitati je lakše negoli doživeti.
— Hoćemo li skoro odavde?
— Još ne. Ja bih još želeo da vidim lica ovih nitkova kad vide šta
se desilo. Sačekajmo još koji trenutak.
Nije trebalo dugo, kad se sa druge strane logora začu glasan
krik. Drugi mu odgovori. Zatim se prolomi nekoliko oštrih uzvika,
koji su nesumnjivo bili indijanski, a odmah zatim topot konja,
psovke, kletve.
Trampovi poskakaše sa svojih mesta. Vikali su i pitali šta se
desilo. Tada se začu glas crvenog Kornela:
— Sto mu gromova, Indijanci pobegoše! Do đavola, ko ih je . ..
Ali, reč mu zape u grlu. Bio je priskočio jednom stražaru i
prodrmao ga. Prestravljen opazio je staklene oči i krvavu lobanju
133
bez kože i kose. To je bilo i kod ostale trojice. Sav prestravljen,
Kornel povika:
— Mrtvi! Skalpirani! Sva četvorica! Gde su crveni? Indijanci!
U taj mah začu se vika na onoj strani gde su pasli konji.
— Indijanci! Na oružje! Na konje! urlao je crveni Kornel. Hoće
da nam pokradu konje! Ne dajte!
Nastao je neopisiv džumbus. Svi se uzmuvaše, ali neprijatelja
nigde nije bilo. Tek kad se donekle uspostavio red, utvrđeno je bilo
da nedostaju samo oteti indijanski konji. Trampovi su pažljivo i
oprezno pretresli okolinu logora, ali uzalud. Verovali su da u šumi
ima mnogo Osaga koji su se privukli da oslobode svoje drugove,
pobili stražare i skalpirali ih, a zatim oteli svoje konje. Samo
trampovi nisu mogli nikako da shvate kako su stražari pobijeni bez
šuma. A kako bi se tek začudili da su znali da je taj pravi indijanski
podvig izveo jedan jedini čovek!
Kad su se vođi trampova sabrali oko vatre, reče Kornel:
— Ovo nije bogzna kakva nesreća za nas, ali to će nas primorati
da promenimo naš plan za sutra. Moramo već u ranu zoru da
krenemo odavde.
— A zašto?
— Jer su zarobljenici sve čuli šta smo govorili. Prava sreća što
ne znaju ništa o našim namerama u Orlovskoj dolini, jer o tome
nismo ni govorili ovde, nego tamo preko kod vatre. Ali čuli su da
ćemo na Batlerovu farmu.
— Zar misliš da će to javiti Batleru?
— Dabome!
— Zar su oni sa Batlerom u prijateljstvu?
— Bili ili ne bili u prijateljstvu, oni će mu to javiti da bi se nama
osvetili.
— To je vrlo verovatno, i zato je u svakom slučaju bolje da se
požurimo koliko god možemo. Hteo bih samo da znam gde su
zaostala ona petorica naših, koji su pošli u poteru za poglavicom!
— I meni nije jasno. Ako je poglavica pobegao u šumu i sakrio
se, onda će ga teško naći. Ali njegov trag je vodio daleko u otvorenu

134
preriju, a sem toga nije imao konja. Prema tome, mora biti da su ga
uhvatili.
— Sigurno je da su ga uhvatili, ali ih je verovatno pri povratku
zatekla noć, pa su zalutali. Ili su se možda ulogorili, da ne bi noću
lutali, pa će stići tek sutra ujutru. Uostalom, mi ćemo naići na
njihove tragove, jer su otišli u pravcu kojim ćemo mi sutra da
krenemo.
Naravno da je onaj koji je to govorio bio u zabludi. Nebo ili bolje
reći oblaci pomogoše da se svaki trag izgubi, jer malo docnije udari
kiša, koja je padala nekoliko časova i izbrisala sve tragove ljudskih
nogu i konjskih kopita.

135
 VI
LUDAČKA TRKA KROZ MRKLI MRAK

Bil, Ujka i Englez pojuriše, koliko im je to pomrčina dopuštala,

kroza šumu ka svojim konjima. Samo blagodareći dovitljivosti
prve dvojice ubrzo su stigli do mesta gde su se konji nalazili. Lord
se ne bi umeo snaći, jer noću više nego po danu svaki brežuljak i
svaka humka liči jedna na drugu. Čim su stigli, odvezaše brzo konje
i poskakaše u sedla. Konje bez jahača vezali su ularima. Odmah
zatim pojaviše se Indijanci.
— Ovi trampovi su slepi i gluvi, reče Veliko Sunce. Mnogi od
njih će otići na Večna lovišta da služe dušama poginulih Osaga.
— Ti ćeš da im se svetiš? upita Bil.
— Zar nije danas poginulo osam Osaga, čiju smrt moramo da
osvetimo? Zar nismo skoro i mi ostali pali u ropstvo, pa bi nas
mučili i ubili? Mi ćemo da odemo do obitavališta Osaga i da
dovedemo veliki broj ratnika. Zatim ćemo poći tragom trampova i
pobićemo ih toliko koliko nam ih Manitu dadne u ruke.
— A gde pasu sada stada Osaga?
— Na zapadu.
— Onda morate da prođete pored Batlerove farme?
— Da.
— A koliko je vremena potrebno da stignete odavde do svojih?
— Prva stada plemena Osaga mogu se sresti za pola dana
jahanja, ako je konj dobar i ako se jahač žuri.
— Vrlo dobro. Moramo se požuriti da spasemo Batlerovu
farmu.
— Šta reče moj brat? Batler je prijatelj i zaštitnik Osaga. Zar
njemu preti neka opasnost?
— Da. Ali sada nemamo mnogo vremena da o tome govorimo.
Prvo, moramo se kretati podalje od trampova. Oni nameravaju
sutra da napadnu Batlerovu farmu i zato treba pohitati i o tome
obavestiti Batlera.
136
 — Uf! Moja crvena braća povešće slobodne konje da bi belci
mogli brže da jašu za mnom!
Indijanci izvršiše zapovest svog vođe i povezaše slobodne
konje za svoje. Zatim pojuriše svi u galopu između niskih
brežuljaka tragom poglavice i onih koji su ga progonili to popodne.
Ovaj trag je vodio pravo prema kraju u kome se nalazila Batlerova
farma.
U galopu! I to kroz pomrčinu! I danju samo vešt čovek mogao
je da se snađe u talasastoj preriji, ali doista bilo je pravo čudo da se
noću ne zaluta u njoj. Kad je Englez povodom toga rekao nešto
malom Bilu, pored koga je jahao, ovaj odgovori:
— Da, gospodine. Ja sam već primetio da vi niste tako glupi kao
što izgledate. Ali ovde ćete videti, čuti, pa i doživeti mnogo štošta
što ste ranije smatrali nemogućnim...
— Pa, zar nećemo ovde zalutati?
— Zalutati? Hm! Iskreno da vam kažem, nije lako izići iz ovog
mora brežuljaka. Ja ću, recimo, lepo, polagano da jašem i da ispitam
unapred tačno svaku dolinu kojom ćemo prolaziti. Ali, ipak, izjutra
nećemo biti na mestu gde smo želeli da budemo...
— Pa, to bi se moglo desiti i poglavici!
— Ne, Indijanci prosto naprosto namirišu pravac puta. A, što je
glavno, poglavica je opet došao do svoga konja. A njegovo kljuse
neće skrenuti ni koraka s puta kojim je danas po podne prošlo.
Nebo je mračno, zemlja se uopšte ne vidi, a mi treba da jurimo u
trku kao da je svetao dan i pred nama ravan drum. Pa opet, smem
da se kladim da ćemo pre no što prođe šest časova zaustaviti naše
konje baš pred samim vratima farme.
— Kako? Šta? čudio se Englez. Vi hoćete da se kladite? Pa, to je
sjajno! Dakle, vi tvrdite da ćemo se za šest sati jahanja zaustaviti
pred vratima Batlerove farme? Ja tvrdim protivno. Evo, pet dolara
ili deset, koliko želite. Ili hoćete da se kladimo još u više?
— Hvala, milorde! To što rekoh za opkladu, rekao sam samo
onako. Jer, znate, ja se nikada ne kladim. Vaš novac neka ostane
kod vas. Trebaće vam novac možda za nešto drugo. Pomislite samo
koliko meni i Ujki imate da platite samo za današnji dan!
137
 — Sto dolara. Pedeset za trampove, koje smo pobili, i pedeset
za oslobođenje Osaga. Prepad na farmu, koji ćemo sprečiti, takođe
je pustolovina koja vredi pedeset dolara.
— Da li ćemo uspeti da napad sprečimo ili dobijemo, nije baš
tako sigurno koliko vi to zamišljate. Ali šta je sa Oldom
Šeterhendom, Vinetuom i Oldom Fajerhendom? Koliko ćete da
platite ako naiđemo na nekoga od ove trojice?
— Sto dolara od glave!
— Onda vam mogu reći da ćemo verovatno već sutra ili
prekosutra sresti Olda Fajerhenda. Jer i on treba da stigne na
Batlerovu farmu.
Poglavica, koji je jahao pred njima, čuo je ovaj razgovor, pa se,
ne zadržavajući konja u trku, okrete i upita:
— Old Fajerhend, slavni belokožac, treba da dođe?
— Da, čuo sam kad je riđokosi Kornel o tome govorio.
— Crvenokosi čovek koji je držao onaj dugački govor? Odakle
on to zna? Da li je on, video negde velikog lovca?
Bil ispriča sve što je čuo.
— Uf! uzviknu poglavica. Onda je farma spasena, jer slavni
lovac vredi više nego hiljadu trampova. Baš mi je milo što ću ga
videti!
— Zar ga ti poznaješ?
— Ja sam pušio s njim kalumet, lulu mira. Osećate li da počinje
kiša da pada? To je dobro, jer će kiša dati snagu izgaženoj travi da
se ispravi. Trampovi tako neće moći sutra ujutru da nađu naše
tragove.
Putovanje im nije zadavalo nikakvih naročitih teškoća. Na
putu nije bilo ni kamenja, ni rupčaga, niti kakvih drugih prepreka,
a uvale i doline bile su tako široke da je uvek moglo da ide po
nekoliko konjanika uporedo. Svuda samo trava i trava. Jedino je
pomrčina bila mala smetnja. S vremena na vreme naši jahači su
puštali konje da idu korakom, da se ne bi isuviše umorili. Ali
najviše su jezdili u kasu ili galopu. Tako je prošlo nekoliko časova.
Izgledalo je da je malopređašnja samouverenost Bila malo
popustila, jer je upitao poglavicu:
138
 — Da li je moj brat siguran da idemo tamo kud smo pošli?
— Neka moj beli brat ne brine, odgovori poglavica. Mi smo se
mnogo požurili i vrlo brzo ćemo stići do mesta gde ste me danas
našli, ti i Ujka.
Da li je to bio prirođeni instinkt ili uvežbanost, te je Indijanac
mogao tako sigurno da zna gde se nalazi? Ni sam Bil nije mogao da
veruje da su već prevalili toliki put. Ali uz kišu duvao je i prilično
jak vetar konjanicima u leđa, koji je u stvari mnogo olakšavao
konjima trk.
Malo docnije pređe poglavičin konj odjednom iz galopa u
lagani kas,. a onda se štaviše sasvim zaustavi i tiho zarza.
— Uf! reče crvenokoži prigušenim glasom. Pred nama se nalazi
neki čovek. Moja braća neka ostanu tu gde su i neka slušaju.
Vazduh neka udišu na nos!
Grupa se zaustavi. Čulo se samo kako poglavica miriše vazduh.
— Vatra! prošaputa on.
— Ali se ništa ne vidi, reče Bil.
— Ja osećam dim koji, izgleda, dolazi iza obližnjeg brežuljka.
Moj brat neka sjaše s konja i pođe sa mnom gore.
Pošto su sjahali, krenuše na brežuljak, jedan pored drugoga. Ali
nisu prošli ni desetak koraka, kad Indijanca zgrabiše dve snažne
ruke za gušu i obališe na zemlju. Uzalud je poglavica mlatarao
rukama i nogama oko sebe. Ni glasa nije mogao da izusti. U isto
vreme dve snažne ruke dograbiše Bila i obališe ga isto tako na
zemlju.
— Držite li ga čvrsto? upita onaj koji je držao Indijanca, sasvim
tiho na nemačkom jeziku.
— Da, stegao sam ga tako da ne može ni da pisne, sledimo je
isto tako tih odgovor.
— Onda, brzo iza brežuljka. Moramo da vidimo koga smo
uhvatili! Možda vam je vaš zarobljenik pretežak?
— Ni najmanje! Ovaj momak je lakši od muve koja tri dana
ništa nije jela! Oho, čini mi se da ima grbu na leđima. Da to nije...?
— Šta? Grbu?

139
 — Da to nije moj dobar prijatelj Bil Grbavko?
— To ćemo odmah videti pri svetlosti vatre. Zasada smo sigurni
da nas niko nije primetio. Njihovi ljudi neće se micati s mesta, jer
čekaju da se ova dvojica vrate.
Sve se to desilo tako brzo i tiho da drugovi ove dvojice, iako su
bili u neposrednoj blizini, nisu ni slutili šta se dogodilo. Old
Fajerhend — to je bio lično on! — prebacio je svog zarobljenika
preko pleća, a Drol je poneo svoga ispod miške.
Iza brežuljka stojali su njihovi umorni konji. Tinjala je mala
vatra. U njenoj svetlosti moglo se videti oko dvadesetak ljudi koji
su sa uperenim puškama čekali da, eventualno, neprijatelja
pozdrave kišom kuršuma.
— Sto mu gromova! reče Old Fajerhend, kad je prineo svog
zarobljenika vatri. Pa to je Menaka--Šeha, poglavica Osaga. Njega
nemamo šta da se bojimo.
— Do đavola! povika Drol, razgledajući svog zarobljenika. To je
zbilja Bil Grbavko! O, mladiću, moj stari druže, zar mi nisi mogao
reći kad sam te zgrabio za gušu da si ti to! Zar nisi mogao da vikneš
ili da pisneš? Diži se, da se izgrlimo i izljubimo! Ah, da! Pa, on ne
razume ni rečce nemački! Valjda nećeš da umreš? Hajde, diži se,
sokole! Veruj mi, nisam imao nameru da te udavim, iako si već
upola pokojnik...
Bil Grbavko ležao je sklopljenih očiju i požudno udisao vazduh.
Najzad polako otvori oči i pogleda Drola, koji se bio nagnuo iznad
njega. Zatim, promuklim glasom upita:
— Da li je mogućno!? Tetka Drol.
— Naravno, ja sam! uzviknu tetka Drol na engleskom jeziku.
Zgrabio si me tako, da nisam... O, Bože, Old Fajerhend!
Opazio je u tom trenutku velikog lovca, i to novo iznenađenje
vratilo mu je snagu.
Poglavica je još uvek ležao na zemlji u dubokoj nesvestici. Ruke
Old Fajerhendove bile su mnogo snažnije nego ruke tetke Drol.
— Da nije mrtav? upita Bil.

140
 — Ne, nije! odgovori veliki lovac, pružajući Grbavku ruku. On
je samo u nesvestici i ubrzo će doći sebi. Dobro nam došao, Bile. A
ko je to sa vama? Verovatno Indijanci iz plemena Osaga?
— Da, četiri čoveka.
— Samo četiri? Onda, mora biti da imate uza se i slobodnih
konja?
— Da. Osim toga, sa nama je Ujka Motka i jedan engleski lord.
— Engleski lord? Otmen susret, bogami. Ali pozovite ih ovamo!
Bil otrča da zovne svoje ljude. Došao je samo do polovine puta
i doviknuo veselo:
— Ujka, krećite napred! Naišli smo na prijatelje. Old Fajerhend
i tetka Drol su ovde!
Rafteri koji su ležali u zasedi digoše se iz trave da pozdrave
pridošlice. Svi se zaprepastiše kada spaziše poglavicu u besvesnom
stanju i kad saznadoše šta se desilo. Indijanci brzo sjahaše s konja
i ostadoše postrani, posmatrajući slavnog lovca s poštovanjem.
Lord razrogači oči i priđe mu odmerenim korakom. Pri tome je
napravio tako glupo lice da mu se svak morao da nasmeje, kao što
su se smejali i njegovom s jedne strane otečenom nosu. Ali Old
Fajerhend mu ozbiljno pruži ruku i reče:
— Dobro došli, milorde! Vi ste, izgleda, bili u Turskoj, Indiji, a
možda i u Africi?
— Otkud to znate, gospodine?
— Pretpostavljam, jer na nosu još uvek imate alepsku micinu.
Ko je prošao toliko sveta, zacelo će se i ovde snaći, — samo...
Sa osmejkom gledao je Old Fajerhend Englezovu opremu,
naročito razno posuđe koje je bilo okačeno o ranac. U tom
momentu dođe i poglavica sebi. Otvorio je oči, duboko uzdahnuo,
vazduh, a zatim naglo skočio i izvadio nož. Ali u istom trenutku
primetio je velikog lovca. Vratio je nož za pojas i rekao:
— Old Fajerhend! Jesi li me to ti ščepao?
— Da. Bila je tolika pomrčina da nisam mogao da poznam svog
crvenog prijatelja.

141
 — Ne mari ništa! Biti pobeđen od Olda Fajerhenda nije sramota.
Moj beli prijatelj ide na Batlerovu farmu.
— Da, otkud to znaš?
— Rekoše mi bledoliki.
— Na farmu idem docnije. Sada mi je cilj Osage-Nuk.
— Koga traži moj beli brat tamo?
— Jednog belca koji se zove Kornel Brinklej i njegove drugove,
sve same skitnice.
— Onda može moj beli brat mirne duše da pođe sa nama na
farmu. Jer riđokosi dolazi sutra da napadne farmu.
— Otkud ti to znaš?
— On je sam to rekao; čuo je Bil. Trampovi su danas napali
mene i moje Osage: osmoricu su ubili a mene i ostale zarobili. Ja
sam pobegao i naišao na Bila i Ujku, koji su mi sa ovim Englezom
zajedno pomogli da oslobodim svoju crvenu braću.
— Dakle, to su tebe petorica trampova gonili dovde?
— Da.
— A Bil i Ujka su ovde logorovali?
— Tako je!
— A Englez je malo pre tebe naišao na njih?
— Tačno. Ali otkuda ti sve to znaš?
— Mi smo jahali uz Reku crnog medveda. Jutros. rano smo je
napustili da skrenemo u Osage-Nuk. Naišli smo na leševe četvorice
trampova i...
— Gospodine, prekide ga Bil Grbavko, odakle vi znate da su to
bili trampovi?
— Evo po ovom parčetu hartije, odgovori Old Fajerhend.
Pretresao sam ih i našao sam kod jednoga u džepu ovo parče
novina.
On rastvori to parče novina i prema plamenu vatre pročita
naglas:
„Ne zna se da li je po sredi zaboravnost, nehat ili šta drugo, ali
dogodio se neobičan slučaj: glavni komesar zemaljskog ureda
Sjedinjenih Američkih Država još uvek propušta priliku da skrene
142
pažnju vlade na jednu žalosnu činjenicu. On još nije upozorio vladu
da se usred Sjedinjenih Američkih Država nalazi jedna teritorija,
veća nego cela jedna provincija, kojom niko ne upravlja i gde nema
gotovo nikakva reda. Taj kraj u ogromnoj širini od četrdeset milja
i dužini od preko sto i pedeset milja, sa skoro četiri miliona akra
zemlje, leži između indijanskog zabrana i Novog Meksika, severno
od Teksasa i južno od Kanzasa i Kolorada. Kako je sada utvrđeno,
ceo taj kraj zaboravljen je prilikom razgraničavanja između
pojedinih država, i, blagodareći toj grešci, ostao je izvan granica
susednih provincija. Zbog toga nijedna vlast ne vodi brige o njemu.
Tu nema ni vlade, ni vlasti, a prema tome ni pravosuđa. Zakon,
pravo i poreza, tamo su nepoznate stvari. A po izveštaju samog
komesara to je najlepši i najplodniji kraj skoro celog Zapada. Kao
stvoren je za stočarstvo i ratarstvo. Ono nekoliko hiljada
„slobodnih Amerikanaca" koji tu žive, nisu, međutim, ni
miroljubivi zemljoradnici, ni stočari. To su bande skitnica,
drumskih razbojnika i ubica, koji su se ovde skupili tako reći s koca
i konopca. Oni su strah i trepet za susedne teritorije i od njihovih
pljački i prepada najviše stradaju stočari. Stanovništvo celog ovog
kraja hitno traži da se ovom bezakonju učini jednom kraj, a
razbojnicima pokaže čvrsta pesnica.“
Crvenokošci, koji su takođe čuli ove reči, ostali su sasvim mirni,
ali se svi belci zgranuše.
— Da li je to mogućno? Da li to može biti? pitao je lord.
— Ja mislim da je zbilja tako. Uostalom, sporedno je da li je ovaj
izveštaj lažan ili istinit. Glavna stvar da samo jedan tramp može da
ima potrebu da nosi ovu hartiju uza se. Zbog toga sam odmah znao
da su ona petorica trampovi. A kad sam video pet leševa, bilo mi je
jasno da je moralo biti borbe. Pretresao sam trampove i isledio sve
tragove, i na osnovu toga došao sam do sledećih zaključaka: dva
belca su bivakovala ovde. Jedan je bio dugačak a drugi mali. Onda
je došao treći, koji im se pridružio, i pojeo ostatak večere. Zatim su
gađali i ubili dva orla. Treći belac je dokazao da je dobar strelac i
primljen je u društvo one dvojice. Onda je naišao jedan Indijanac
koji je trčao. Došao je od Osage-Nuka. Progonilo ga je pet
trampova. Belci su mu pritekli u pomoć, napravili zasedu i pobili
143
svih pet trampova. Zatim su pošli konjima zajedno sa Indijancem
u velikom luku, prema Osage-Nuku, verovatno da napadnu
trampove. Ja se reših da im pomognem, ali pošto je nastupila noć,
trebalo je sačekati jutro, jer noću ne bih mogao ići po tragu.
— A zašto nas je napao moj beli brat? upita poglavica.
— Jer sam vas smatrao za trampove. Znao sam da se u Osage-
Nuku sakupio veliki broj trampova. Petorica trampova pošlo je u
poteru za Indijancem. Pošto su nastradali, naravno, nisu mogli da
se vrate. Pretpostavljao sam da će to uzbuniti i druge i da će ovi
poći da ih potraže. Zato sam postavio straže koje su mi javile da se
približava četa jahača. Pošto je vetar duvao od strane Osage-Nuka,
primećen je vaš dolazak još izdaleka. Zapovedio sam svojim
ljudima da budu u pripravnosti, a ja i tetka Drol pošli smo vam u
susret. Dvojica se skinuše s konja jer su osetili dim, pa pođoše
napred da nam se prikradu. Ostalo vam je poznato...
— Da, tako je. A šta namerava moj beli brat sada da radi? Da li
su trampovi i njegovi lični neprijatelji?
— Da. Ja progonim riđokosog, jer hoću da ga uhvatim. A šta ću
da radim sada, znaću tek onda kad saznam šta se dešava u Osage-
Nuku i šta se ranije tamo dogodilo. Ispričajte mi, dakle, Bile!
Bil Grbavko mu podnese opširan i iscrpan izveštaj, i na kraju
reče:
— Dakle, vidite i sami, gospodine, da se mora brzo raditi. I vi
ćete svakako poći odmah sa nama na farmu?
— Ne, nikako. Ja ću ostati ovde, iako mi je jasno da je opasnost
mnogo veća nego što vi pretpostavljate. Zar mislite da će trampovi
krenuti tek sutra po podne?
— Da, tako su rekli.
— A ja vam kažem da će oni krenuti već u ranu zoru.
— Ali Kornel je rekao da će krenuti po podne.
— On se u međuvremenu predomislio, Bile, i, verujte, stvorio
drugu odluku. Gde su bili vezani uhvaćene Osage?
— U blizini vatre pored koje je sedeo riđokosi...

144
 — Jesu li oni čuli da trampovi nameravaju da napadnu
Batlerovu farmu?
— Jesu, čuli su.
— I posle toga su pobegli? Eto, zbog toga neće Kornel dugo
oklevati. On zna da će Osage odjuriti Batleru da ga obaveste.
— Bogami, tako je. Sada je i meni sve jasno.
— Eto, vidiš. Da ih drugi ne bi pretekli, oni će sami na brzu ruku
dići logor. Smem da se kladim da će krenuti već u ranu zoru.
— Da se kladite? uzviknu lord. Vel, vi ste moj čovek, gospodine!
Vi tvrdite da će trampovi krenuti u ranu zoru. Dobro! Ja tvrdim da
će tek sutra uveče napustiti Osage-Nuk. Evo, deset dolara,
dvadeset, ili trideset, pa ako hoćete nudim čak i pedeset...
On se maši rukom za torbu da izvadi novac. Ali Bil Grbavko
dade okom znak Oldu Fajerhendu i ovaj odmah odgovori
osobenjaku;
— Ostavite pare, gospodine. Ja se nikada ne kladim. Ne morate
svaku reč uzeti ozbiljno.
— Ali, ja volim da se kladim, reče lord.
— A ja ne volim.
— To je šteta, bogami, velika šteta! Ja sam o vama čuo toliko
lepih i dobrih stvari. Ali, pravi džentlmen, kao što ste vi, morao bi
bezuslovno da se kladi.
— Na kocki su životi mnogih ljudi i jedno veliko imanje, pa je
naša dužnost da tu pomognemo. A pomoći ne možemo klađenjem...
— Sasvim tačno, gospodine. Ja se kladim samo tako uzgredno.
Ali kad dođe do gustog, ja ću biti na svom mestu, možda isto tako,
pribran i miran, kao i vi. To ne zavisi samo od fizičke snage...
Lord se bio naljutio i uvredio. Old Fajerhend zaista nije znao
šta da kaže Englezu. Lice njegovo se namršti, ali se ubrzo razvedri:
— Samo polako, gospodine. Pre no što se dobro ne upoznamo,
nećemo govoriti grubosti jedan drugome. Vi ste ovde još novajlija.
Reč „novajlija“ nije ostala bez dejstva, jer se lord još više
naljuti...

145
 — Ko vam to kaže? Zar ja izgledam kao neki novajlija? Ja sam
opremljen baš onako kako to zahtevaju običaji Zapada i prerije. Ali
vi ste obučeni kao da ste ovoga trenutka došli iz kluba, kafane ili iz
neke ženske pomodne radnje!
Ovo je bilo tačno. Old Fajerhend je imao na sebi još uvek
otmeno putničko odelo, koje je imao na lađi. Nije stigao da se
presvuče, jer je njegova lovačka oprema bila na Batlerovoj farmi.
Otmeno odelo, istina, usled jahanja malo se izgužvalo, ali u
svetlosti male vatre, koju je kiša skoro bila ugasila, izgledalo je
sasvim kao novo. Zato slavni lovac nije Englezove reči uzeo tako
ozbiljno. Nasmejao se i rekao:
— Ne mogu reći da nemate pravo, gospodine. Ali verovatno ću
se ovde još doterati. U svakom slučaju treba da ostanemo dobri
prijatelji i dalje.
— Ako je to ozbiljno rečeno, onda nemojte da mi prebacujete
klađenje, jer po tome se poznaje pravi čistokrvni džentlmen.
Uostalom, ne mogu da shvatim zašto stojimo ovde i ne krećemo
odmah na farmu.
— Zato ima dovoljno osnovanih razloga.
— Hoće li moj beli brat da mi kaže te razloge? upita poglavica.
— Da. Dovoljno je da ti sam odjuriš do farme i obavestiš Batlera.
On je čovek koji će umeti da priredi trampovima lep doček. Ja ću sa
svojim rafterima ostati ovde i držaću trampove u šahu, tako da će
oni moći samo polagano da napreduju ka farmi i neće stići do farme
pre no što se tamo spreme da ih dobro dočekaju...
— Predlozi moga brata su uvek najbolji. Ali Batler nije u svom
vigvamu.
— Zar on nije na farmi? upita Old Fajerhend iznenađeno.
— Ne. Kad sam ja polazio za Osage-Nuk, prošli smo pored
farme. Hteo sam da popušim kalumet sa mojim belim bratom
Batlerom, ali ga nisam zatekao kod kuće. Kod njega je bio došao u
posetu njegov brat sa svojom devojčicom, pa su svi zajedno otišli
u tvrđavu Dodž da kupe haljine za belu devojčicu.
— Dakle, njegov brat inženjer već je stigao? A znaš li koliko
dana će se Batler zadržati u tvrđavi Dodž?
146
 — Nekoliko dana.
— A kad si ti bio na farmi?
— Prekjuče izjutra.
— Onda bezuslovno moramo onamo! reče Old Fajerhend i skoči
na noge. Koliko vremena treba da stigneš u pomoć sa svojim
Osagama?
— Ako odmah sada pođem, onda će Osage biti sutra oko ponoći
kod farme.
— To je dockan! Da li Osage sada žive u prijateljstvu sa
Čejenima i Arapahoima?
— Da. Mi smo zakopali sekiru rata u zemlju.
— Ova dva plemena stanuju odmah preko reke i do njih se
može stići za četiri sata jahanja. Hoće li moj crveni brat da pošalje
od moje strane glasnika do njih?
Poglavica ne reče ništa, već priđe konju i baci se u sedlo.
— Odjaši do njih, reče mu Old Fajerhend, i reci poglavicama
ovih plemena da ih ja molim da što je mogućno pre s dvesta ljudi
pohitaju ka Batlerovoj farmi!
Poglavica trže za uzdu, obode konja i nestade u mraku. Lord
pogleda za njim u velikoj meri začuđen. Da li je mogućno da ovakav
pravi ratnik tako bezuslovno i predano posluša zapovest čoveka u
pomodnom odelu? ali i Old Fajerhend skoči na konja sa rečima:
— Gospodo, ne smemo više ni minuta da gubimo! Naši konji su,
doduše, umorni, ali do farme još mogu izdržati. Napred!
Za tren oka stvori se nova povorka. Vatru pogasiše i povorka
krete. U početku su jahali polagano, zatim u kasu, a kad im oči
svikoše na pomrčinu, pojuriše u galopu. Lord se približi Bilu i reče:
— Zar ne može Old Fajerhend da zaluta?
— Ne može, kao ni poglavica Osaga. Tvrdi se da on u mraku vidi
kao mačka.
— I pored sveg toga što ima na sebi salonsko odelo? Svemogući
bože!
— Čekajte, da ga vidite u njegovom lovačkom odelu od bivolje
kože! Imaćete onda sasvim drugo mišljenje o njemu.
147
 — Da, snažan je dosta. Ali ko je ona gospođa koja vas je onako
udesila?
— Gospođa? Ta gospođa nije gospođa, već muškarac.
— Pa, vi je svi zovete „tetka“!
— To je šale radi, jer ima tako kreštav glas i tako je smešno
obučen. On se zove Drol i slavan je lovac. Ali ostavimo se pričanja!
Kako sada brzamo, moramo malo pripaziti!
Bil je bio u pravu. Old Fajerhend je jahao kao živi đavo, a drugi
su morali, hoćeš-nećeš, da jure za njim. Lord je bio strastan jahač i
mnogo puta se izlagao opasnostima prilikom jahanja. Ali nikada
nije doživeo trke kao što je bila ova. Naokolo gusta pomrčina, kao
u nekom neosvetljenom tunelu. Izgledalo je kao da konji jure po
nekoj beskrajnoj mračnoj provaliji. Pa, ipak im se nije desila
nikakva nezgoda. Nijedan konj nije posrnuo ni pao. Išli su tačno
jedan za drugim, iza Olda Fajerhenda. Njegov konj nije još nikada
bio u ovom kraju, a sem toga to je bilo obično kljuse koje je Old
Fajerhend nasumce uzeo, jer boljeg nije bilo. Zato se lord sve više
došio ovom velikom lovcu.
Tako su jurili bez prekida pola sata, ceo sat i još pola, sa kratkim
prekidima — da se konji izduvaju. Kiša je još uvek padala, ali ovim
prekaljenim ljudima to ništa nije smetalo. Najedared, začu se Old
Fajerhendov glas:
— Pazite, gospodo! Silazimo na brod. Voda je konjima do
trbuha.
Pošli su laganije. U dolini se čulo žuborenje potoka i, uprkos
egipatske tmine, videlo se svetlucanje vodene površine. Noge
jahača okvasiše se u vodi. Malo posle iziđoše na suprotnu obalu. Još
jedan kas od nekoliko minuta i cela povorka stade. Lord je čuo
zvonjenje zvoncadi. Ali pred očima mu je bio isto tako gust mrak
kao i ranije.
— Šta je to? Ko to zvoni? Gde smo? pitao je Bila Grbavka.
— Pred vratima Batlerove farme. Priđite nekoliko koraka bliže,
pa ćete videti zid.
Sa farme zalajaše psi. Po njihovim dubokim, grubim glasovima
moglo se naslutiti da su ogromni. Zatim se prolomi glas:
148
 — Ko zvoni? Ko hoće unutra?
— Da li se mister Batler već vratio? upita Old Fajerhend.
— Nije.
— Zamoli gospođu za ključ i reci da je Old Fajerhend stigao.
— Old Fajerhend? Vel, gospodine. Bićete odmah usluženi.
Gospođa ne spava, a i svi ostali su budni. Osaga je projahao i javio
nam da ćete vi doći.
— Kakvih ti sve ljudi ovde nema! pomisli lord. Pa onaj
poglavica jahao je još brže od nas!
Posle kraćeg vremena čuše se uzvici i psi umuknuše. Ključ
škljocnu u bravi, reze zaškripaše i lord najzad ugleda nekoliko
fenjera čija je svetlost, kako mu se pričinilo, učinila mrak još
gušćim u ogromnom dvorištu. Dotrčaše sluge, prihvatiše konje,
jahači poskakaše sa sedala. Goste odvedoše u visoku mračnu kuću.
Služavka zamoli Old Fajerhenda da ode gore do gospođe.
Ostale odvedoše u veliku, od dima čađavu sobu u prizemlju. Sa
tavanice visile su u toj sobi teške petrolejske lampe koje su
osvetljavale prostoriju. Tu je bilo nekoliko dugih stolova, klupa i
stolica. Gosti odmah posedaše. Na stolovima je bilo raznih jela,
boca i čaša. To je bila zasluga poglavice, koji je bio javio da družina
dolazi.
Rafteri zajedno sa Osagama posedaše za dva dugačka stola i
odmah navališe na jelo. Zapadnjak ne voli mnogo da priča bez
potrebe. I lord zauze jedno mesto, a Grbavko Bil i Ujka Motka
sedoše pored njega. Desno posedaše tetka Drol, Fred i Crni Tom i,
najzad, Blenter, stari Misurijac. Onako gladni, prihvatiše se svi jela
i pića, tako da ih je milina bilo pogledati. Lord se, izgleda, setio
poslovice da se sa kurjacima u društvu mora urlati, pa je, bez
obzira na svoju otmenost, navalio na jelo i piće kao i njegovi susedi.
Malo docnije navratio je i Old Fajerhend sa domaćicom, koja je
dočekala goste tako lepom dobrodošlicom. Old Fajerhend im reče
da posle večere treba odmah svi da legnu i da se odmore, da bi
izjutra mogli svi da budu na svojim mestima. Za noćas biće
dovoljne sluge i kauboji-čobani da izvrše sve što je potrebno za
odbranu farme.
149
 Slavni lovac bio je obukao svoje glasovito lovačko odelo i lord
tada nije mogao da skine oka sa njega. Old Fajerhend je imao na
sebi bogato ukrašene legine sa resama do kolena. Donji kraj im je
bio u visokim čizmama. Prsluk od meke bele srneće kože, kratak
kaput od jelenske kože, a na ramenima kabanica od bivolje kože.
Oko pasa širok kožnati pojas sa kratkim oružjem. Na glavi je veliki
lovac nosio šubaru od dabrovine sa širokim obodom i perjanicom
od dabrova repa. Oko vrata imao je dugačak lanac od zubi surog
medveda i na njemu kalumet - lulu mira, sa majstorski izrađenom
glavom od svete gline. Svi šavovi odela bili su prošiveni kandžama
grizlija - surog medveda. Pošto čovek kao što je bio Old Fajerhend
svakako ne bi na sebi nosio trofeje tuđeg lova, to se po tom ukrasu
i po lancu oko vrata moglo zaključiti koliko je on ubio divljih zveri,
blagodareći sigurnom oku i snažnoj desnici. Kad je opet otišao sa
gospođom Batler, Englez reče:
— Sada verujem sve što se priča o Oldu Fajerhendu. To je prava
ljudeskara!
— Koješta! dobaci Drol. Ne sudi se zapadnjak samo po
spoljašnjosti i snazi. Duh ima ovde mnogo veću vrednost. Redak je
slučaj da su ovakvi gorostasi i hrabri. Kod njega je, naravno, i jedno
i drugo. Old Šeterhend nije ni tako visok ni tako širok, a Vinetu
Apač još je slabijeg rasta. Ali sva trojica su u svakom pogledu
podjednaki.
— Zar i u pogledu telesne snage?
— Da. Mišići kod zapadnjaka otvrdnu vremenom kao gvožđe, a
kosti i žile kao čelik. Ne mora, dakle, čovek da bude velika rasta.
— Onda ste i vi od gvožđa i čelika, mister Drol?
Iako je u tim rečima bilo nešto podrugljivosti, tetka odgovori
srdačnim osmehom:
— Hoćete li da isprobate, gospodine?
— Dabome, vrlo rado.
— Izgleda kao da ste vi nešto posumnjali u moju snagu?
— Naravno. Tetka i čelične mišice. Hajde da se kladimo.
— U šta?

150
 — Ko je jači: ja ili vi?
— A u koliko?
Sada je najzad Englez našao jednoga koji ne odbija njegove
opklade već je, šta više, sam nudi. Zato Englez skoči i reče:
— Ali, tetka Drol! Ja sam obarao ljude koji bi morali da se sagnu
da vas vide! Zar, zbilja, hoćete da se porvete sa mnom?
— Razume se, hoću!
— Vel! Samo, ja nemam dolare.
— Ja ću da vam ih pozajmim.
— Hvala. Tetka Drol ne uzajmljuje nikada!
— Znači, imate para?
— Toliko koliko vi mislite da dobijete, još će se naći kod mene,
gospodine!
— Onda u deset dolara.
— Važi!
— Ili u dvadeset?
— Važi i to!
— Možda u pedeset? uzviknu lord oduševljeno.
— Pristajem! Ali više ne, jer neću da vam uzmem sav novac
gospodine!
— Kako? Šta? Lordu Kastel-Pulu da uzmete sav novac! Jeste li
poludeli, tetko? Ovamo s parama! Evo mojih pedeset dolara!
Lord izvadi svoju torbu, izbroja deset novčanica po pet dolara
i položi ih na sto. Drol zavuče ruku u jedan rukav svoje spavaćice i
izvadi jednu kesu. Kad je otvorio kesu, videlo se da je puna zlatnih
zrna veličine lešnika. Drol položi pet zrna na sto i reče:
— Vi dajete novčanice, milorde? Phi! Tetka Drol radi samo sa
suvim zlatom. Ova zrna vrede više od pedeset dolara. Dakle,
možemo da počnemo. Kako ćemo da se rvemo?
— Vi navalite, kako hoćete, a ja ću se braniti. Zatim obrnuto.
— Ne, ja sam samo tetka, a vi ste lord. Vi dakle imate pravo
prvenstva.
— Dobro! Stojte čvrsto i ne dajte se. Ja ću vas dići na sto!

151
 — Pokušajte!
Drol rastavi noge, a lord ga uhvati oko pasa i pokuša da ga
podigne. No tetkine noge ne pomeriše se od patosa ni za jedan col.
Uzalud se Englez znojio i mučio! Morao je, najzad, da prizna da nije
kadar da digne tetku Drol. Tešio se rečima:
— Ako ja vas nisam mogao da dignem, nećete ni vi mene.
— Pa, da vidimo! nasmeja se Drol.
Pogledao je na tavanicu gde je baš iznad stola bila jedna
gvozdena kuka za lampu. Oni koji primetiše šta tetka gleda i
poznavajući ga kao šaljivčinu, nagrnuše da vide šta će se zbiti. Znali
su da je tetka Drol izvanredno snažan.
— Dakle, napred! navaljivao je lord.
— Dakle, da vas dignem na sto? upita Drol.
— Ako želite, možete i više!
— Visoko, koliko god mogu? Dakle, pazite, gospodine lorde.
Uprkos nespretnog kroja svoje spavaćice, on hitro skoči na sto,
zgrabi lorda ispod pazuha, podiže ga i za tren oka okači za
okovratnik o kuku na tavanici. Zatim Drol hitro skoči sa stola i,
smejući se, reče svojim kreštavim glasom:
— A, jeste li gore, milostivi gospodine lorde?
Prestravljeni Englez uzaludno je mlatarao rukama i nogama po
vazduhu. Koprcao se bespomoćno i zapomagao:
— Zaboga, gde sam? Jao meni: na tavanici! Skidajte me dole,
pobogu! Ako kuka popusti, slomiću vrat!
— Kazuj, ko je dobio?
— Pa, naravno, vi!
— A drugi deo opklade: da vi isto napravite?
— Opraštam vam! Samo me skidajte! Brzo!
Drol se opet pope na sto, obuhvati Engleza obema rukama oko
pasa, podiže ga, i otkači od kuke i spusti prvo na sto, a zatim sa stola
na pod. Kada Drol skoči sa stola, potapša rukom lorda po ramenu i
upita:
— No, milorde, kako vam se sviđa tetka?

152
 — Mnogo, i te kako mnogo; isuviše, bogami! reče lord zbunjeno
i skromno.
— Onda ovamo tu staru hartiju! reče Drol mećući novčanice u
novčanik, a zlato u svoju kesu.
Zatim produži u smehu:
— I, molim vas, milorde, ako opet budete hteli da se kladite,
obratite se samo meni! Ja ću vam drage volje izići u susret!
Lord sede za sto, opipa svoje ruke, noge i kukove, da vidi da li
je čitav, a kad se uverio da je u ispravnom stanju, lord pruži tetki
Drol ruku i reče, i sam zadovoljan, smejući se:
— To je bila divna opklada, zar ne? Zapadnjaci su ipak valjani
momci, samo ako čovek ume s njima da postupa!
— Pa, ja mislim, gospodine, da sam i ja sa vama ispravno
postupio?
— I to je istina! Vi ste valjan momak, tetko! Mnogo me
interesujete. Čujte, vi ste Nemac. Zašto ste se iselili u Ameriku? Šta
vam je bio otac?
— Moj otac nije bio lord, nego mnogo, mnogo više.
— Glupost! Zar je to mogućno?
— Jeste! Vi ste samo lord, a moj otac je bio nešto mnogo, mnogo
više.
— Pa šta je bio? navaljivao je lord.
— Bio je crkvenjak, zvonar, grobar, noćni
stražar, oštrač i narednik građanske muzike. Je li vam to
dovoljno?
— Vel! I više nego dovoljno!
— Da, ili ako kraće kažem: bio je to sjajan čovek!
— Je li umro?
— Već odavno. Ja nemam više nikoga od rodbine.
— I vi ste otišli u Ameriku iz žalosti?
— Ne iz žalosti nego iz želje za putovanjem, gospodine, iz želje
za pustolovinama i doživljajima. Ali, često puta još i sada zaželim
se svog zavičaja.

153
154
 Poveo bi se verovatno dug razgovor da nije naišao Old
Fajerhend, koji upozori ljude da bi dobro bilo da odu na počinak,
pošto sutradan treba poraniti. Oni su poslušali ovaj savet. Pređoše
u prostoriju gde su o debelim gredama visile razapete kože koje su
služile kao kreveti za namernike. Radi veće udobnosti preko koža
ležala su ćebeta. Na tim posteljama na Zapadu odlično se spava.

155
 VII
BORBA OKO BATLEROVE FARME

Već u ranu zoru bili su branioci Batlerove farme na nogama.

Videlo se da će dan biti vreo i zaparan. U svežoj jutarnjoj svetlosti
zgrada, koja im je sinoć izgledala tako mračna, dobila je bila sada
sasvim drugi izgled. Beše to velika kuća od pečene cigle, vrlo
dugačka. Sastojala se iz prizemlja i jednog sprata sa ravnim
krovom. Prozori su bili veoma visoki i tako uzani da se čovek ne bi
mogao provući. Ova mera predostrožnosti, u kraju kroz koji su
često prolazile pljačkaške bande divljih Indijanaca, bila je potpuno
opravdana. Jer, dešavalo se često da se usamljena farma po više
dana morala da brani od iznenadnih prepada.
Isto je tako brižljivo bilo ograđeno i veliko, široko dvorište,
opasano visokim zidom s puškarnicama. Između puškarnica bile
su naslagane gomile kamenja, tako da se u slučaju potrebe moglo
pucati i preko zida.
Nedaleko od kuće proticala je reka koju su rafteri i lovci juče
bili pregazili. Sa zida se reka, a naročito brod mogao lako držati pod
puščanom vatrom. Po naređenju Olda Fajerhenda, u toku noći
otežan je bio prelaz preko reke na brodu zasekama i branama.
Preduzete su bile i druge važne mere predostrožnosti. Tako, u toku
noći, opet po naređenju Olda Fajerhenda, oterana je sva Batlerova
stoka na pašnjake njegovog prvog suseda. Isto tako poslat je
glasnik u tvrđavu Dodž da upozori oba brata Batlera na opasnost
od trampova u slučaju da su već krenuli natrag.
Old Fajerhend odvede svoje drugove na terasu na krovu,
odakle se pružao sjajan pogled daleko prema istoku i zapadu na
Valovitu preriju, i prema jugu i zapadu na široka polja zasejana
kukuruzom i raznim žitaricama.
— Kad li će da naiđu Indijanci koje čekamo? upade Drol.
— Po računu, koji je juče poglavica napravio, morali bi uskoro
da stignu.

156
 — Ja mislim da neće još tako skoro. Ti crvenokošci treba prvo
da se iskupe, jer oni ne kreću u ratni pohod pre no što ih, po starom
običaju, ne bude na okupu dovoljan broj. Bićemo srećni, ako stignu
do podne. A tada će verovatno već i trampovi biti blizu. Uostalom,
ja tim Čejenima i Arapahoima ne verujem mnogo.
— Ni ja, umeša se Bil. Njihova plemena su vrlo malobrojna, a
sem toga već dugo vremena nisu imali sekire u rukama. Ne
možemo se mnogo u njih pouzdati. Jakih suseda-farmera nema
takođe, pa se zato moramo osloniti samo na se i pripremiti na Dužu
opsadu.
— Zato se ne treba brinuti. U podrumu imamo velike rezerve
hrane, odgovori Old Fajerhend.
— Ali, treba nam i vode, reče Drol. A ako trampovi opkole
farmu, nećemo moći na reku po vodu!
— I ne moramo da idemo na reku. U podrumu ima bunar sa
pijaćom vodom za ljude, a konji će piti iz kanala.
— Zar u dvorištu ima neki kanal?
— Da. Ovde je sve udešeno za slučaj napada. Iza kuće, mogli ste
primetiti, nalaze se teška drvena vrata koja se mogu podići.
Stepenice vode dole do jednog zasvođenog kanala koji je u vezi sa
rekom.
— Je li kanal dovoljno visok i dubok?
— Visine je čovečja rasta, a vode u njemu ima uvek čoveku do
grudi.
— A da li je otvor kanala na reci otvoren?
— Ne. Neprijatelj ne sme da ga primeti i zato je mesto gde izbija
otvor vešto maskirano u šibljaku.
Drol se tek uzgred raspitivao o ovom kanalu, ali to mu je
docnije, kao što ćemo videti, mnogo koristilo.
Stolovi, stolice, klupe i skamije na kojima su sinoć večerali, sve
je to bilo izneto u dvorište, da se doručkuje pod vedrim nebom.
Zatim brižljivo razdeliše sve oružje i svu municiju koja se beše
našla u kući.
Old Fajerhend sa gospođom Batler i njenom sestrom seo je na
terasu na krovu. Gledao je prema jugu odakle je trebalo da stignu
157
Indijanci. Najzad, skoro je već prošlo podne kad su primetili
dugački niz crvenokožaca koji su išli, po svom ratnom običaju,
jedan za drugim. To su bili oni koje su očekivali. Predvodio ih je
Veliko sunce. Dok su ulazili kroz kapiju izbrojao je Old Fajerhend
preko dvesta ljudi. Samo, na žalost, malo ih je bilo koji su bili dobro
naoružani. Mnogi nisu imali konje. Jer Indijanac više voli da bude
sam ranjen ili ubijen, nego da se to desi njegovom konju. A sem
toga, verovatno su se nadali da će biti pljačke i da će tako na lak
način doći do konja.
Old Fajerhend podeli Indijance, nekada tako ponosne i gorde a
sada odrpane i pohabane, u dve čete. Manju je ostavio na farmi, a
ostale pod vođstvom poglavice Osaga uputi na susedno imanje gde
se nalazila Batlerova stoka. Oni su imali zadatak da odbiju
trampove, ako bi ovi pokušali da otmu stoku. Da bi Indijance
ohrabrio, obeća Old Fajerhend za svakog ubijenog trampa izvesnu
nagradu. Poglavica sa svojom četom odmah krete na određeno
mesto.
Iza zidova farme ostalo je, dakle, više od pedeset Indijanaca,
dvadeset raftera i četiri zapadnjaka-lovca. Prema velikom broju
trampova ovo je doista bila šaka ljudi. Ali jedan lovac ili rafter
vredeo je nekoliko trampova, a zaštita koju su im pružali zidovi
takođe se nije smela potcenjivati. Sreća je bila i to što je gospođa
Batler prilično hladnokrvno gledala na sve ove pripreme. Ni njoj ni
njenoj sestri nije palo ni na pamet da obeshrabruju svoje ljude
beskorisnim jadikovanjem. Naprotiv, ona je pozvala svoju čeljad i
za hrabro i junačko držanje obećala im velike nagrade. Tu je bilo
oko dvadeset slugu koji su bili vešti u rukovanju oružjem i na koje
se moglo računati.
Kad su sve pripreme bile dovršene, sede slavni lovac sa
gospođom i Englezom opet na kućnu terasu. Sa dogledom u ruci
posmatrao je on onaj deo horizonta gde je trebalo da se pojave
trampovi. Najzad, posle dugog i pažljivog razgledanja, primeti u
daljini tri konjanika koji su jahali u pravcu farme. Ali, ovi konjanici
nisu imali puške.
— Možda je to izvidnica, koju su trampovi poslali napred, reče
Old Fajerhend.
158
 — To je vrlo drsko od njih, reče lord.
— Da, verovatno šalju ljude koje ovde niko ne poznaje. Oni
treba pod nekim izgovorom da uđu u kuću. Ko može šta da im
prebaci? zatim u zgodnom trenutku treba da otvore vrata. Ali,
hajdemo dole na prvi sprat, da nas ne vide ovde. Vi, lorde, možete
da ostanete i da ih posmatrate dogledom.
Konji su bili sakriveni iza kuće, da se ne bi videli. Posakrivali su
se i svi branioci farme. Trebalo je da uhode trampova, kad uđu u
kuću, steknu uverenje da farma nije čuvana.
Trampovi su teškom mukom pregazili brod, pokvaren
usekama, i laganim korakom približili se kući. Old Fajerhend
primeti da su se, kad su došli do zida, popeli jedan drugome na leđa
da bi kroz puškarnicu razgledali dvorište. Zato se odmah spusti u
dvorište. Zazvonilo je zvono na ulazu. Old Fajerhend otvori vrata i
upita ih šta žele.
— Da li je gospodar farme ovde?
— Ne, nije; otputovao je.
— Hteli smo da pitamo ima li nekog posla za nas. Treba li vam
sluga i govedara?
— Ne, ne treba.
— Onda molimo da nam date šta da pojedemo. Dolazimo
izdaleka i gladni smo. Smemo li unutra?
Te reči izrečene su kao molba poniznim glasom. Na Zapadu
nema farmera koji bi oterao gladnog s praga svoje kuće. Kod svih
naroda bliskih prirodi, i u svim krajevima sveta gde nama kafana,
vlada lep običaj gostoljubivosti, pa tako je i na Divljem zapadu. Old
Fajerhend ih, dakle, pusti u kuću. Pošto je zatvorio vrata, ponudi ih
da sednu za sto, pored kuće. Ali ovo izgleda nije im se svidelo.
Držali su se, doduše, bezazleno, ali veštom oku lovčevom nije
moglo izbeći da oni pažljivo posmatraju kuću i okolinu i da se
značajno pogledaju. Jedan od njih reče:
— Mi smo bedni, siromašni ljudi i nećemo da vam dosađujemo.
Dozvolite nam da ostanemo ovde kod vrata, gde ima više
hladovine! Mi ćemo sto da prenesemo ovamo.

159
 Old Fajerhend im i to dopusti, iako ga je ljutila tolika drskost i
podmuklost skitnica, pošto je bilo očigledno da oni žele da ostanu
pored vrata da bi ih u zgodnom trenutku mogli otvoriti svojim
drugovima kad ovi navale na farmu. Služavka im donese obilan
doručak. Na toj strani dvorišta, međutim, od momenta kad su
trampovi ušli, niko se od branilaca nije više pojavljivao, pa čak ni
sama služavka. Tobožnji radnici bili su ovim očigledno zadovoljni,
kako je to oštro oko lovčevo odmah primetilo. Vodili su između
sebe tih, ali živ razgovor. Posle izvesnog vremena jedan od njih
ustade i, tobože slučajno, pođe prema prvoj puškarnici i pogleda u
polje. To se ponovilo još nekoliko puta. Bilo je jasno da skitnice
očekuju dolazak svojih drugova.
Old Fajerhend je opet stojao na prozoru i posmatrao dogledom
okolinu. I zaista, posle kraćeg vremena, u daljini se pojavi velika
grupa konjanika koji su se u galopu približavali farmi. Videlo se da
među njima ima ljudi kojima je kraj poznat jer su odmah uzeli
pravac na gaz. Kad su došli do broda, videći da je zasekama oštećen,
naglo se zaustaviše. Sada je bio došao odlučan trenutak. Old
Fajerhend otrča vratima. Baš u tom trenutku jedan od trampova
stojao je na puškarnici i davao znake svojim drugovima na reci.
Kad je opazio Old Fajerhenda očigledno se zbunio i naglo povukao.
— Šta radiš ovde? šta gledaš sa puškarnice? upita ga Old
Fajerhend strogim glasom.
Tramp se još više zbuni, pogleda snažnog čoveka i reče:
— Ja... ja sam samo hteo... hteo sam da vidim kako ćemo da
krenemo dalje...
— Nemoj da lažeš! Svoj put vi dobro znate. On vodi na reku
onim ljudima koji se tamo nalaze.
— Koje ljude mislite, gospodine? upita tramp pretvarajući se
kao da se čudi. Ja nisam nikog video!
— Tvoja laž ti neće ništa pomoći. Vi ste članovi jedne bande
trampova sa Osage-Nuka, koja hoće da napadne na farmu. Vas su
poslali kao uhode, da im otvorite vrata. Zbog toga ste i seli tako
blizu vrata.
— Gospodine! planu jedan od njih hvatajući se za džep.

160
 Ali Old Fajerhend je već držao u ruci revolver i zapretio im:
— Ostavljaj to skriveno oružje! Ako mrdneš, pucam! Drsko ste
se uvukli ovamo i ja bih sada mogao da vas uhapsim i uzmem na
odgovornost. Ali ja vas se tako malo bojim da ću vas pustiti da se
izgubite. Marš napolje! I recite onim ostalim vucibatinama da
ćemo svakog ko se usudi da pređe reku, počastiti olovom. Dakle,
gubite mi se ispred očiju!
Levom rukom otvori lovac vrata. Uzmičući pred naperenom
cevi revolvera trampovi su brzo zaglavili vrata. Tek kad su se našli
podalje, doviknu jedan drsko:
— Budalo! Što si nas pustio, ako smo trampovi? Prebroj nas
koliko nas je! S tobom i s nekoliko tvojih ljudi učinićemo kratak
proces. Za četvrt časa bićete svi povešani.
Old Fajerhend, ne obazirući se na ove drske reči, dade
ugovoreni znak i svi branioci farme iziđoše iz svojih skrovišta da
zauzmu mesta na puškarnicama. Sa zida se lepo video svaki pokret
neprijatelja.
Isterane trampovske uhode stigli su brzo na obalu reke i
počeše dovikivati svojim drugovima nešto što ljudi na farmi nisu
mogli da razumeju. Oni trampovi preko reke pojuriše nešto više uz
vodu da tu preplivaju reke. Poteraše konje u vodu.
— Pucajte na uhode da ne prođu bez kazne, zapovedi Old
Fajerhend Crnom Tomu, Blenteru i Grbavku Bilu, koji su se nalazili
blizu njega. Ja ću da gađam prvu dvojicu koji pređu na obalu.
Posle mene neka puca Ujka, zatim Drol, pa lord i ostali, kako
stoje po redu. Tako će svaki imati po jednog čoveka da gađa a ne da
dvojica gađaju jednoga trampa, da se meci ne troše badava...
— Odlično! odgovori Grbavko Bil. Ja već imam svog čoveka na
nišanu.
Njegov drug, Ujka Motka, izdeklamova odmah:
— Čim se pojave, odmah će da zaglave...
Prvi jahač taman htede da stupi na obalu, a za njim i drugi. Na
mestu gde je trebalo da iziđu na suvo već su stojala ona tri tobožnja
radnika. Old Fajerhend dade znak. Pet hitaca planuše skoro
istovremeno. Ona dva jahača sleteše s konja glavačke u vodu, a tri
161
trampa-uhode ispružiše se na zemlji. Ostali trampovi podigoše
urnebesnu graju i pojuriše napred, da što pre iziđu na obalu. Ali,
jedan za drugim srljali su u propast. Jer, čim bi se koji konj pojavio
iz vode, kuršum sa farme skinuo bi jahača sa sedla. Za svega dva-
tri minuta bilo je već dvadeset do trideset konja koji su trčali
unaokolo bez gospodara.
Ovakvom dočeku trampovi se nisu ni u snu nadali. Uhode su
im bili doviknuli preko reke da je farma skoro bez odbrane. A sada
su praštali meci sa puškarnica i nijedan ne promaši! Besna dreka
pretvori se u izbezumljeno zapomaganje. Ali sve je nadvikivao
jedan snažan, zapovednički glas. Oni koji su se nalazili s konjima u
vodi, okretoše konje, da se vrate na drugu obalu.
— Odbismo ih! reče Misurijac Blenter. Radoznao sam šta će
sada preduzeti.
— Pokušaće da pređu reku na drugom mestu, van domašaja
naših kuršuma, odgovori Old Fajerhend.
— A onda?
— Onda? To se još ne zna. Ako budu pametni, steraće nas u
kozji rog!
— Kako? Na koji način?
— Ne bi smeli da prelaze reku u gomili, nego pojedinačno i
raštrkano. Konje bi trebalo da ostave na onoj obali. Zatim bi trebalo
da opkole farmu, sa sve četiri strane, i da najedared pojure do zida
i sklone se ispod njega. Mi ih pod zidom ne bismo mogli da gađamo.
A, sem toga, morali bismo da se rasporedimo na sve četiri strane.
Kad bi se oni zatim okupili na jednom mestu i odjednom navalili,
lako bi se prebacili preko zida . ..
— To je tačno. Ali dotle bi mnogi od njih otišli bogu na istinu.
Doista, i mi bismo se našli u nebranom grožđu.
— Koješta! Mi ne treba da strahujemo. Sačekaćemo, da vidimo
šta će oni da urade.
Trampovi su se za to vreme, izgleda, dogovarali. Jedna gomila
pođe uz reku, u severnom pravcu, dok nije došla van domašaja
kuršuma sa farme. Tu trampovi nateraše konje u vodu i pređoše
reku. Zatim se poređaše u gustu gomilu prema kapiji na zidu.
162
Dosada su branioci farme branili istočnu stranu, ali sada Old
Fajerhend gromkim glasom zapovedi:
— Ne mogu je probiti! reče Blenter.
— To ne, ali ako dođu do kapije, moći će lako sa sedla da se
prebace preko zida u dvorište, pa će nas tu doterati u škripac.
— A dotle će mnogi da se ispruže po ledini!
— Ali još više će ih ostati živih! Ne pucajte pre no što ja dam
znak. Gađajte svi istovremeno plotunom u najveću gomilu.
Severna strana dvorišta bila je brzo zaposednuta od branilaca.
Strelci su jednim delom zauzeli puškarnice a delimično stojali na
uzvišenim mestima uza zid, tako da su mogli pucati preko zida. Tu
su stojali pognuti da ih napadači pre vremena ne bi videli.
Trupa napolju poređala se i krenula prema kapiji, na juriš, u
najvećem trku. Tek kad su stigli na nekih osamdeset koraka od
vrata, dade Old Fajerhend znak da se otvori vatra. Hici zapraskaše.
. . Izgledalo je kao da su trampovi naletali u najvećem trku na neko
zategnuto čelično uže koje ih je odjednom zaustavilo. Stvorilo se
divlje klupče koje se nije moglo tako lako razmrsiti. Tako su
branioci farme dobili vremena da ponovo napune puške i da brzom
paljbom bez komande, kako je ko stigao, sipaju olovo u gomilu. Tu
paklenu vatru trampovi nisu mogli dugo da izdrže. Rasprštaše se
na sve strane, ostavljajući mrtve i ranjene na poljani. Slobodni
konji dotrčaše sami do farme i branioci otvoriše kapiju da ih puste
unutra. Kad su trampovi docnije došli da pokupe svoje mrtve i
ranjene niko ih sa farme u tome nije sprečavao. To je bio gest
milosrđa i čovečnosti. Ranjene su preneli, kako se videlo sa farme,
podalje ustranu, u jedan šumarak, da ih tamo, ukoliko se to moglo
u ovim prilikama, previju i leče.
Tako je došlo i podne. Hrabrim braniocima farme donesoše
dobar ručak. Istovremeno se primetilo da se trampovi povlače još
dalje, ali da nisu poneli sobom ranjenike iz šumarka. Bili su se
uputili prema zapadu.
— Da li oni odlaze? upita Bil. Dobili su dobru lekciju i bilo bi
pametno da odu.

163
 — Nije im to ni na kraj pameti, reče tetka Drol. Kada bi
nameravali da odu, svakako bi sobom poneli i svoje ranjenike. Ja
mislim da oni idu da otmu stoku koja se nalazi izvan farme. Eno,
Olda Fajerhenda na terasi sa dogledom u ruci. Verovatno da ćemo
da krenemo u pomoć Indijancima i slugama koji čuvaju stada.
Ova pretpostavka bila je tačna. Old Fajerhend viknu s terase:
— Sedlajte brzo konje! Trampovi se povlače prema jugu i
navaliće na Indijance kod stada.
Za nepunih pet minuta konji su bili osedlani. Svi pojuriše za
Old Fajerhendom, sem nekoliko slugu koji su ostali u dvorištu da
u slučaju potrebe otvore brzo kapiju. Sa Old Fajerhendom na čelu
izjuriše ostali kroz kapiju, ali samo do prvog ugla. Zatim naglo
skrenuše prema jugu. Prošli su prvo neka obrađena polja, iza kojih
je tek počinjala prava prerija, ogromna zelena ravnica, sa ponekim
žbunjem ili drvetom.
Trampovi se više nisu mogli videti prostim okom. Ali Old
Fajerhend je imao dogled i video ih je u daljini. Tako su išli uporedo
sa trampovima, koji za to verovatno nisu znali. Posle nekih četvrt
sata Old Fajerhend zaustavi svoju četu, jer i trampovi behu stali.
Stigli su do granice susednog imanja i ugledali ne samo stada na
paši nego i naoružane stražare koji su ih čuvali.
Old Fajerhend prelete okom veliki travnjak tražeći zaklona za
svoj odred. Prikrivajući se, prilazili su sve bliže trampovima, mestu
gde je trebalo da se zametne bitka. Konje su ostavili u žbunju i pošli
do jednog šumarka do koga su po svim pretpostavkama trampovi
morali doći za vreme bitke. Sa tog mesta kako napadači tako i
napadnuti mogli su se lepo videti golim okom.
Trampovi su, izgleda, zbunjeno stojali videći pred sobom toliki
broj Indijanaca koji su čuvali stoku. Odakle su se ti crvenokošci
mogli okupiti u tolikom broju? Već su, izgleda, hteli da uzmaknu.
ali onda su po svoj prilici opazili da su Indijanci vrlo slabo
naoružani i da nemaju vatrenog oružja. Vođe trampova održali su
kratko savetovanje i ubrzo se videlo da će trampovi da napadnu
Indijance. Po prvom njihovom napadu bilo je jasno da trampovi
neće dugo da se bore iz daljine, nego da će pojuriti na konjima i

164
prosto pregaziti Indijance u jurišu. U zatvorenim redovima
trampovi pojuriše i uz urnebesnu viku udariše na Indijance.
Ali pokazalo se odmah da je Veliko Sunce bio dorastao svom
zadatku. Gromkim glasom izdao je zapovest i njegovi ljudi, koji su
dotle bili na okupu, raštrkali su se, tako da ih jahači nisu mogli
pregaziti. Trampovi su to primetili. Naglo su zaokrenuli da s
desnog krila zaobiđu Indijance i da ih sateraju nalevo. Ali poglavica
Osaga prozreo je njihovu nameru. Opet se začu njegova oštra
zapovest. Njegovi ljudi na prvi pogled se uskomešaše, ali zatim se
brzo razleteše na sve strane. Tako su potpuno promenili svoj
položaj.
Pre su bili razvijeni u pravcu severoistoka, a sada od juga
prema severu. Poglavica Osaga zauzeo je ovaj položaj ne zato što
je možda znao da su njegovi prijatelji u blizini, nego zato da ne bi,
kao što to radi i napadnuti bivo, izložio neprijatelju svoju
nezaštićenu bočnu stranu, već jaku glavu naoružanu rogovima. To
je već samo po sebi bilo majstorsko delo, ali sem toga donelo je i
uspeh koji poglavica Osaga nije ni očekivao. Trampovi su se
iznenada našli između dve vatre, između Indijanaca na otvorenom
polju i belaca prikrivenih u šumarku. Videći da im je propala
namera da otmu stoku, trampovi zastadoše. Tako su učinili još
jednu neopreznost koja im se ubrzo osvetila. Oni su mislili da su
dosta udaljeni od Indijanaca, pa da se ne moraju bojati njihova
oružja. Jedan od vođa trampova nešto je vikao, verovatno
predlažući neki novi plan. Tu pauzu iskoristiše Osage. Poglavica
viknu, a Indijanci poskakaše i, jurnuše napred, zatim naglo
stadoše, pustiše svoje strele a zatim se opet naglo povukoše. Strelci
su dobro gađali. Bilo je nekoliko mrtvih a još više ranjenih konja i
jahača. Još je gore bilo to što su se konji poplašili. Među
trampovima nastala je bila zbrka koju je Old Fajerhend odmah
iskoristio.
— Sada napred! povika on gromko. Ali pucajte samo na ljude;
čuvajte konje!
Njegovi ljudi nalazili su se neprijatelju iza leđa. Puške
zapraskaše, kuršumi zazviždaše, trampovi se zbiše u gomilu i
počeše od straha vikati i bežati.
165
 — Natrag! urlao je najgrlatiji među njima.
Mi smo opkoljeni! Probijte se kroz liniju crvenokožaca!
Trampovi pojuriše, ostavljajući mrtve i ranjene na ledini, pravo
na Indijance koji ih propustiše, dižući samo za njima paklenu
larmu.
— Eno, kidnuše! nasmeja se čak i stari Blenter. Ovi se više neće
vratiti. A znate li ko je izdao naredbu za bekstvo?
— Naravno! odvrati Crni Tom. Taj glas mi je vrlo dobro poznat.
To je bio riđi Kornel, koga izgleda sam đavo štiti od kuršuma. Zar
nećemo u poteru za njima, gospodine?
— Ne. Mi smo slabi da se otvoreno uhvatimo sa njima u koštac,
reče Old Fajerhend. Uostalom, možda su se oni dosetili da smo mi
napustili farmu i da smo crvenima pritekli u pomoć. U tom slučaju
mogli bi da nam prirede neprijatno iznenađenje: da navale sada na
farmu i da je zauzmu u našem odsustvu. Moramo, dakle, što brže
nazad.
— A šta će biti sa ranjenim trampovima i konjima, koji su ostali
bez gospodara?
— Moramo ih ostaviti Indijancima. Ali, ne smemo da gubimo ni
minut vremena. Brzo, na konje!
Fajerhendovi ljudi mahnuše šeširima Indijancima, doviknuše
im gromko „ura“, a Indijanci gromko odgovoriše svojim
pobedničkim pokličem. Branioci farme u najvećem trku jurnuše ka
farmi.
Čim stigoše, Old Fajerhend ode odmah na terasu, da dogledom
razmotri okolinu.
Na terasi je već bila gospođa Batler, koja se neobično
obradovala kad je čula da je napad na stoku sjajno odbijen.
— Onda smo spaseni, hvala bogu! reče odahnuvši. Trampovi su
pretrpeli teške gubitke i svakako više i nemaju volje da napadaju.
— Možda, odgovori lovac ozbiljno.
— Zašto „možda“?
— Na žalost, tako je! Na stada, doduše, neće više udariti, jer
veruju da ih čuvaju ne samo Indijanci nego i veliki broj belaca. Ali

166
drukčije stoji stvar ovde, sa farmom. Trampovi su svakako uvideli
da danju ne mogu ništa. Ali oni će možda biti spremni za noćni
prepad. Može se čak desiti da...
Old Fajerhend zastade još uvek gledajući dogledom, a zatim se
obrte prema severu.
— Šta ima tamo? upita gospođa. Zašto ne dovršite ono što ste
hteli reći? Šta ste se iznenada zabrinuli?
Old Fajerhend je gledao još neko vreme dogledom, a zatim ga
spusti i reče:
— Ništa, što bi nas moglo zabrinuti, miledi! Možete bez brige da
siđete i da počastite ljude jelom i pićem.
Ali, čim je gospođa otišla. Veliki lovac reče lordu, koji se sa
svojim ogromnim teleskopom pojavi na kućnoj terasi:
— Imao sam razloga da gospođu udaljim. Uzmite dogled,
milorde, i pogledajte u pravcu zapada. Šta vidite tamo?
Englez uperi dogled i reče:
— Trampove. Vidim ih sasvim jasno. Eno idu.
— Zar zbilja idu?
— Dabome! Šta bi drugo i radili?
— Onda izgleda da je moj dogled bolji nego vaš, iako je manji.
Da li se trampovi zaista kreću?
— Ah, ne! Bogami, stoje.
— Kuda gledaju?
— Prema severu.
— Pogledajte malo dalje u istom pravcu! Možda ćete videti
zašto su trampovi stali.
— Dobro gospodine, odmah ću da pogledam! aha! Odande
dolaze tri jahača koji još ne vide trampove.
— Jahači! Zbilja?
— Jes! Ah, ne. Čini mi se da je među njima jedna ledi. Stvarno,
to je jedna dama. Vidim jasno dugačku suknju za jahanje i beli veo
koji leprša.
— A znate li ko su to troje?

167
 — Ne znam. Odakle bih znao... Ali, da to nisu...
— Naravno, reče Old Fajerhend ozbiljno. To su oni. Farmer
Batler, njegov brat inženjer i njegova ćerka. Glasnik, koga smo
poslali da ih obavesti, nije ih sreo niti našao.
Lord spusti dogled i uzviknu:
— Onda moramo brzo na konje, jer će inače pasti trampovima
u ruke.
Hteo je odmah da pojuri dole, ali ga veliki lovac zadrža rečima:
— Ostanite ovde, gospodine, i ne dižite galamu! Domaćica ne
treba o tome ništa da sazna. Mi ih ne možemo obavestiti o
opasnosti niti im možemo priteći u pomoć, jer je već dockan. Evo,
pogledajte!
Lord ponovo diže svoj dogled i opazi trampove gde jure u
susret trojici jahača.
— Zaboga! uskliknu on. Sada će ih pobiti.
— Neće, ne bojte se! Lopuže znaju dobro šta će tim dobiti i
iskoristiće priliku. Šta bi dobili time da ih pobiju? Baš ništa! A ako
ih ostave u životu kao taoce, mogu nas da ucenjuju. Tako će i biti,
pazite samo! Gotovo je! Eno, opkolili su ih. Mi im sada baš ništa ne
možemo pomoći.
— Vel! To je tačno, gospodine, reče lord žalosno. Ali zar ćemo
dopustiti da nas te lopuže ucenjuju? Morali bismo se stideti da se
sa takvim ljudima upustimo u pregovore!
Old Fajerhend sleže ramenima i smešak mu zatitra na usnama:
— Pustite vi to samo meni, gospodine! Ja nisam još nikada
učinio nešto čega bih se morao docnije stideti. Možete verovati
mojim rečima da onim ljudima koje su oni maločas zarobili ne preti
smrtna opasnost. Ali, zahtevam od vas da ne kažete gospođi šta se
desilo!
— Zar ne smeju ni drugi da doznaju šta se dogodilo?
— Reći ćemo onima kojima treba da se kaže, da bi znali u čemu
je stvar. Ako hoćete da to uzmete na sebe, otidite dole, pa im recite.
Ali ne sme niko ništa da izbrblja ženama. Ja ću da pazim i dalje na

168
trampove i prema njihovom držanju preduzeću sve što je
potrebno.
Lord siđe u dvorište, a Old Fajerhend opet stade da posmatra
trampove koji su svoje zarobljenike opkolili i poveli prema mestu
gde su se nalazili ranjenici. Tu su odjahali konje i posedali u travu.
Veliki lovac dobro je video da vode neki živ razgovor, kao da se
savetuju među sobom. On je tačno pretpostavljao kakve će biti
posledice tog većanja. U posmatranju ga prekide Drol, koji se žurno
popeo na terasu. Tetka brzo priđe velikom lovcu i zapita ga:
— Da li je istina što lord veli: da su braća Batler i mala gospođica
uhvaćeni i zarobljeni?
— Da, reče Old Fajerhend.
— Nismo smeli to da dopustimo! Sada će trampovi misliti da su
na konju. Doći će i postavljati nam uslove. A mi? Šta ćemo mi?
— E, pa šta biste vi uradili? upita Old Fajerhend i pogleda oštro
ali vedro tetku.
— Kako možete to da me pitate? Ništa ne bih uradio. Baš ništa.
Valjda im nećemo platiti ucenu?
— A ako nas prisile na to?
— Ne, ne. Nikako i nikada! Te protuve i bitange ne mogu ništa
da nam urade. Šta mogu da urade? Da pobiju zarobljenike? To ne
smeju učiniti, jer znaju da bi ih za to stigla strašna osveta. Oni će,
doduše, pretiti, ali to neće smeti učiniti...
— Ali mi moramo i u slučaju da je vaša pretpostavka potpuno
tačna uzeti u obzir položaj zarobljenika, koji nije ni najmanje
prijatan ni ugodan. Ako im i poštede živote, činiće sve mogućne
neprijatnosti da ih patnjama i pretnjama zaplaše.
— To im neće škoditi. Moraju da trpe. Zašto su uleteli tako
nepromišljeno u klopku? To će im biti opomena ubuduće, a
uostalom ta nevolja neće dugo trajati. Zato smo mi tu i bili bismo
kukavice kad ne bismo našli puta i načina da ih spasemo nevolje.
— A šta da radimo? Imate li vi neku ideju?
— Ne, još nemam. A nije ni potrebno. Prvo, moramo da
sačekamo i da vidimo šta će se dalje dogoditi. Onda tek možemo

169
nešto da preduzmemo. Ja sebe poznajem vrlo dobro. Kad dođe
odlučan trenutak, siguran sam da će mi na um pasti prava
spasonosna misao. I vi i ja izvodili smo već i malo teže podvige.
Nismo mi tako glupi. Ja mislim da.. .Stoj! prekide Drol samog sebe.
Pazite! Evo ih, već dolaze. Dva klipana idu pravo ovamo na farmu.
Mašu maramicama: da vidimo da dolaze kao pregovarači. Hoćete li
vi s njima da govorite?
— Naravno! Moram zbog zarobljenika da čujem šta traže od
nas. Hajdemo!
Old Fajerhend i tetka Drol siđoše u dvorište, gde je posada celo
vreme stojala na puškarnicama. Pažljivo su posmatrali onu dvojicu
izaslanika. Pregovarači su stali van puškometa i mahali
maramicama. Old Fajerhend otvori kapiju, iziđe napolje i dade im
znak da priđu bliže. Kad su došli do njega, pozdraviše ga uljudno,
trudeći se da na licu sačuvaju samouvereni izraz.
— Gospodine, mi dolazimo kao pregovarači, reče jedan od njih,
da vam postavimo svoje zahteve.
— Oho! reče lovac podrugljivo. Otkada se usuđuju prerijski
zečevi da postavljaju medvedu svoje zahteve?
Poređenje nije bilo rđavo, jer je Old Fajerhend onako krupan
stojao pred njima i merio ih oštrim pogledom tako da su i nehotice
uzmaknuli.
— Mi nismo zečevi, gospodine, reče jedan uvređeno.
— Niste zečevi? Onda ste sigurno gladni prerijski vuci koji se
zadovoljavaju strvinom? Vi se izdajete za neke izaslanike!
Razbojnici ste vi, lopovi i ubice, koji su se odmetnuli od zakona i
ljudi, i koje može da ubije svaki pošten čovek.
— Gospodine, pobuni se i drugi tramp, takvu uvredu ja neću
da...
— Kuš, bitango! zagrme Old Fajerhend. Ja sam dozvolio da mi
se približite samo zato što sam hteo da vidim dokle će ići vaša
drskost. Imate da slušate šta vam kažem i ništa više. Pisnete li
samo jednu reč koja mi se ne svidi, na mestu ću vas prebiti. Znate
li vi ko sam ja?
— Ne znamo odgovoriše trampovi uglas, ali ponizno.
170
 — Zovu me Old Fajerhend. Recite to onima koji su vas poslali.
Njima je zacelo poznato da ja nisam čovek sa kojim se može terati
šega. To ste verovatno danas i osetili na svojoj koži. Jednom reči:
šta imate da mi saopštite?
— Imamo da vam saopštimo da je farmer sa svojim bratom i
bratanicom pao u naše ruke...
— Znam!
— Oni će morati umreti...
— Koješta! preseče ih lovac.
— ..ako vi ne pristanete na naše uslove, produži tramp. I ako
nam ne predate farmu. Ako ne prihvatite naše uslove, zarobljenici
će biti pred vašim očima obešeni o ono drveće!
— Usudite se da to učinite! Ima ovde na • farmi dovoljno
konopaca za sve vas!
To trampovi nisu očekivali. Znali su i sami da neće smeti da
izvrše svoju pretnju. Ali ipak rekoše:
— Promislite dobro! Od vaše odluke zavise životi tri lica.
— Ja sam već promislio. Gubite se ispred očiju, jer vam se može
svašta desiti.
Old Fajerhend potrže revolver. Preplašeni trampovi povukoše
se brzo natrag, ali iz pristojne daljine doviknuše:
— Hoćete li da pregovarate?
— Ne! Ja mogu da pregovaram samo sa crvenim Kornelom, i to
samo kratko.
— Obećavate li da mu se ništa neće desiti?
— Da, sem ako me ne uvredi.
— Javićemo mu to.
Trampovi otrčaše brzo. Videlo se da im je milo što su podalje
od ovog strašnog čoveka. Ali Old Fajerhend se ne vrati u dvorište
nego se uputi u pravcu trampova. Došao je tako do pola puta
između njih i farme. Tamo sede na jedan kamen da sačeka crvenog
Kornela, pošto je bio siguran da će se ovaj odazvati njegovom
pozivu.

171
 I nije se prevario. Krug trampova se otvori i Kornel se uputi
laganim korakom prema Oldu Fajerhendu. Kad mu je prišao,
pokloni se nespretno i reče:
— Dobar dan, gospodine! Vi ste izrazili želju da govorite sa
mnom?
— Ni najmanje! odgovori slavni lovac. Ja sam samo kazao da ni
sa kim drugim neću da razgovaram. Najmilije bi mi bilo da ne
moram ni vas da gledam.
— Gospodine, vi govorite isuviše gordo!
— Imam i razloga za to. Ali vam ne bih savetovao da i vi
postupite tako.
Pogledaše oštro jedan drugoga u oči. Kornel prvi obori oči i
odgovori, teškom mukom savlađujući svoj bes:
— Mi smo ovde potpuno na ravnoj nozi: jedan pred drugim,
gospodine!
— Bedna skitnica pred časnim zapadnjakom i poštenim
čovekom, pobeđeni pred pobednikom — zar mogu stojati na
ravnoj nozi?
— Ja nisam još pobeđen. Svaka batina ima dva kraja, a u našim
rukama je jedan kraj!
— Ne lupajte koješta! reče Old Fajerhend prezrivo.
To ozlojedi trampa i on se odade:
— Trebalo je samo da sam iskoristio vašu neopreznost!
— Gle! Kako? A kakvu sam ja to neopreznost učinio?
— To što ste bili otišli s farme. Da sam hteo, vi biste već bili u
našim rukama. Ali i ovako nećete biti dugo u slobodi. Niste vi
nepobedivi, kao što sebe smatrate. Vi ste malopre dospeli između
nas i farme. Trebalo je samo da nekoliko mojih ljudi posedaju na
konje i da vam odseku odstupnicu.
— Ta nije mogućno!
— Dabome. Iako ste najbolji trkač Zapada, konji su ipak brži. Vi
to dobro znate. Bili biste, dakle, opkoljeni pre no što biste stigli do
farme.

172
 — Vaša pretpostavka je dobra, samo se ne slažemo u jednoj
tački. Vi ste izgubili iz vida da bi oni, koji bi trebalo da se zarobe,
morali doći na domet kuršuma mojih ljudi, i bili bi jednostavno
izbrisani sa lica zemlje. Ali, to nije ono o čemu treba da
razgovaramo.
— Istina, to nije, gospodine. Ja sam došao da vam dam priliku
da spasete glave i života lica koja sam zarobio.
— Onda vam je bio uzaludan trud, pošto život tih lica nije ni u
kakvoj opasnosti.
— Zbilja? reče Kornel s pakosnim osmehom. Jako se varate,
gospodine. Ako vi ne pristanete na naše uslove, mi ćemo ih
jednostavno povešati.
— Gle! Pa, da se čovek ne nasmeje! A znate li vi koliko nas ima?
— Znam, dabome da znam!
— Glupost! Otkud znate? Da nas niste brojali?
— Ne, to nije potrebno. Znam koliko obično čeljadi ima na
Batlerovoj farmi. Više ih ne može biti ni sada. Ako tome dodam
raftere, koje ste poveli sa Reke crnog medveda, to je sve.
Kornel pri ovim rečima pogleda velikog lovca ispod oka, jer
upravo on i nije znao koliko ovaj ima ljudi na raspoloženju. Old
Fajerhend odmahnu rukom i reče:
— Prebrojte svoje mrtve i ranjene, pa mi onda recite, mogu li
rafteri sami da vas tako udese. Sem toga, videli ste Indijance i
druge belce koji su vam isprašili tur.
— Drugi belci? nasmeja se Kornel. To nisu drugi nego opet isti
rafteri. Ali moram priznati, drage volje, da ste nas nadmudrili. Vi
ste s farme pohitali Indijancima u pomoć. Samo, posle borbe —
tome sam se ja tek docnije dosetio — trebalo je da odjurimo na
farmu. Pali biste nam u ruke kao zrele kruške. Ne, gospodine,
mnogobrojnošću nas nećete zastrašiti. Ako poubijamo
zarobljenike, vi nećete moći da ih osvetite.
Kornel ponovo krišom, ispod oka, pogleda velikog lovca. Ali
ovaj prezrivo sleže ramenima i reče:
— Nemam vremena da se s vama prepirem. Pa da nas ima i
samo toliko koliko vi mislite, mi smo ipak jači od vas. Kakvi su ljudi
173
i borci trampovi, skitnice, lenčuge, probisveti, vucibatine! A kod
mene, tamo iza zida, nalaze se najznamenitiji zapadnjaci, lovci,
izvidnici... Svaki od njih može da uzme na dušu bar deset
trampova. Da nas je samo i deset zapadnjaka na okupu, videćemo
da li ćete se usuditi da poubijate zarobljenike. Vi znate dobro da
bismo vam nedeljama, mesecima, pa i godinama, bili za petama,
dok i poslednjeg od vas ne bismo utamanili. To vi vrlo dobro znate
i zato zarobljenicima neće pasti ni dlaka sa glave.
Ove reči izgovorio je Old Fajerhend tako ubedljivo i sa toliko
pretnje u glasu da je Kornel i nehotice oborio oči zemlji. On je
dobro znao da je sve to tačno i da je veliki lovac čovek koji će po
svaku cenu održati svoju reč. Često je i on sam bio svedok da je
jedan jedini hrabar čovek na Zapadu progonio zbog osvete celu
neku bandu, i da su svi, jedan po jedan, gubili glave od kuršuma
njegove puške. A ako je ikoji čovek bio kadar da to izvede, onda je
to svakako bio Old Fajerhend. No, ipak, tramp se dobro čuvao da to
saznanje ma čim oda.
Digao je oči i podrugljivo se upiljio u Old Fajerhenda:
— Videće se! Da ste vi sigurni u svoje reči ne biste došli ovamo.
Vi ste došli zbog toga što se bojite za zarobljenike...
— Ne brbljajte koješta! Ja sam došao da vas vidim, a ne što se
bojim za zarobljenike. Hteo sam da vas vidim, oči u oči, i da vas
dobro zapamtim; to je pravi razlog što sam došao ovamo. Sada sam
vas dobro upamtio i možete ići. Nemamo više šta da kažemo jedan
drugome.
— Imamo još, gospodine! Ja ću vam učiniti nov predlog. Mi smo,
eto, spremni da odustanemo od daljeg opsedanja farme.
— Ah, to je vrlo lepo od vas! Pa, onda?
— Vi ćete nam vratiti naše konje koje ste pohvatali. Sem toga,
daćete nam stoke da imamo hrane. I, najzad, daćete nam dve
hiljade dolara, na ime odštete. Toliko para valjda će se naći na
farmi.
— Samo to? I ništa više? Oh, to je vrlo lepo s vaše strane! A šta
nam vi dajete za to?

174
 — Mi ćemo vam predati zarobljenike i povući ćemo se, pošto
nam date časnu reč da ćete odustati od svakog daljeg gonjenja.
Sada znate šta hoću i odlučite se. Ionako smo dugo mlatili praznu
slamu.
Kornel sve ovo reče tako kao da ima najsvetije pravo da
postavlja ovakve uslove. Old Fajerhend trže svoj revolver i
odgovori, ne ljutito, nego, naprotiv, vrlo mirno ali neopisivo
prezrivo:
— Da, dosta smo mlatili praznu slamu. Zato mi se sada smesta
gubite ispred očiju, jer ću vam inače prošišati kuršum kroz glavu!
— Kako? Je li to...
— Gubi se, nikogoviću! prekide ga veliki lovac povišenim
glasom i podiže revolver. Jedan... dva...
Kornel je ipak smatrao da je bolje da ne sačeka „tri“. Brzo se
okrenuo i sa psovkom na ustima odmaglio. Old Fajerhend ga je
pratio pogledom, i kad se vođa trampova udaljio toliko da se lovac
nije morao bojati da će mu Kornel pucati u leđa, okrete se i on i ode
na farmu. Na farmi su svi s velikim uzbuđenjem posmatrali ovaj
sastanak i dočekaše Olda Fajerhenda sa živom radoznalošću. On im
ukratko ispriča svoj razgovor sa Kornelom.
— Vi ste ispravno postupili, gospodine, izjavi lord. Tim
mangupima ne sme se učiniti ni najmanji ustupak. Oni su plašljivi
kao zečevi i neće ni pokušati da se svete zarobljenicima. Šta mislite,
šta će sad da urade?
— Hm! odgovori lovac. Sunce već zalazi. Ja mislim da će
sačekati mrak i da će još jedared pokušati da provale u farmu. Ako
im to ne pođe za rukom, onda im još uvek preostaju zarobljenici
da nas i dalje ucenjuju.
— Zar mislite da će se oni usuditi da još jedared navale?
— Verovatno. Oni znaju da su ipak brojno mnogo jači. Moramo
zato da se pripremimo za odbranu. Opreznosti radi moramo biti
neprestano na straži. Čim se smrači, moraće neki od vas da idu da
ih uhode i da me obaveste o svakom njihovom pokretu.
Sunce je bilo baš na zalasku i svojim poslednjim zlatnim i
crvenim zracima obasjavalo široku ravnicu. Ti zraci su padali na
175
gomile trampova, tako da se svaki pojedinac mogao lepo
raspoznati. Ali trampovi nisu vršili pripreme ni za odlazak ni za
konačenje. Zato se nije moglo zaključiti da li misle da napuste
opsadu ili su rešili da ostanu na mestu na kome su se nalazili.
Old Fajerhend zapovedi da se na sva četiri ugla dvorišta donesu
drva i nagomila ugalj, koji je u Kanzasu vrlo jevtin, jer ga ima u
ogromnim količinama. Sem toga, on zapovedi da se donese i
nekoliko buradi petroleuma. Kad je pao mrak, tetka Drol, Grbavko
Bil i Ujka Motka krenuše u izvidnicu. Da ne bi morali čekati da se
otvori kapija, u slučaju naglog povratka, na pojedinim mestima na
zidu prebačena su bila jaka užeta, odnosno lasa, pomoću kojih su
se lako mogli prebaciti preko zida. Kad se sasvim smrači, poliše
iverje gasom, zapališe ga i baciše kroz puškarnice napolje. Gomile
naslaganih drva i uglja planuše na sva četiri ugla farme, tako da je
sva okolina bila osvetljena. Niko se nije mogao približiti zidu a da
ne bude primećen. Vatra je po potrebi kroz puškarnice neprestano
podržavana, a ljudi se ipak nisu morali izvrgavati opasnosti od
kuršuma.
Prođe tako čitav sat. Napolju se ništa nije primećivalo.
Najedared, preko zida se prebaci Ujka Motka. On odmah potraži
Olda Fajerhenda i javi mu, po svom običaju, deklamujući:
— Trampovi iz šume odoše, drugo mesto nađoše!
— Tako sam i mislio. Gde su našli drugo mesto? reče Old
Fajerhend smejući se Ujkinoj deklamaciji.
Ujka pokaza desno i odgovori, savršeno ozbiljan:
— Odoše na reku, gde talasi mirno teku...
— Oh, zar su se usudili da priđu tako blizu!
Ali, morali bi se čuti njihovi konji!
— Oteraše ih da pasu, čuo sam ih po glasu...
Videli ih nismo, jer bez lampe mi smo...
— A gde su Bil i Drol?
— Ostadoše sad u tami, da trampovi nisu sami...
— Dobro! Treba da znamo tačno mesto gde se trampovi nalaze.
Vratite se, Ujka, do one dvojice i pazite na trampove. Čim se oni

176
ulogore, odmah mi javite. Oni će verovatno misliti da su veoma
mudro postupili, ali izgleda mi da su sami i nesvesno uleteli u
klopku, koja sada treba samo da se zatvori.
Ujka ode, ali lord, koji je prisluškivao ovom razgovoru, upita
Olda Fajerhenda na kakvu to klopku misli.
— Neprijatelj se nalazi pored same reke, reče veliki lovac. Za
leđima im je reka, a pred njima zidovi farme. Ako se zatvore druge
dve strane, biće uklešteni.
— Sasvim tačno! Ali kako ćete da zatvorite one druge dve
strane!
— Pozvaću Indijance koji će zatvoriti južnu stranu. A mi svi,
koliko nas ovde ima, pritisnućemo sa severa.
— A zar ćete farmu ostaviti bez odbrane?
— Ne. Sluge će ostati ovde. To će biti dovoljno. Naravno, mi
bismo se zlo proveli da se trampovi dosete da na farmi nema nikog
i da navale onamo. Ali, mislim da oni nisu toliko dovitljivi. Otkuda
mogu da se dosete da smo toliko drski da glavni objekt, za koji se
borimo, ostavimo bez odbrane? A ja ću da ispitam gde im se nalaze
konji. Ako uspemo da ih nađemo, lako ćemo ono nekoliko stražara
kod konja da savladamo i konje pohvatamo. Kad pohvatamo konje,
izgubili su trampovi igru, jer one koji nam večeras umaknu,
možemo drugoga dana lako stići i pohvatati.
Crni Tom je sa starim iskusnim Benterom izišao da potraži
konje trampova. Dve sluge, koje su dobro poznavale okolinu,
upućene su do poglavice Osaga s potrebnim uputstvima. Pre no što
se svi vrate, nije se moglo ništa preduzimati.
Prošlo je dosta vremena dok su se pojedini ljudi vratili. Prvo su
došle sluge. Oni su Indijance našli i odveli ih na označeno mesto.
Indijanci su svega nekoliko stotina metara bili udaljeni od
trampova na reci. Oni su već bili spremni da na prvi pucanj pojure
na trampove. Zatim se vratiše Drol i Bil, zajedno sa Ujkom.
— Sva trojica najedared? upita Old Fajerhend namršteno.
Trebalo je bar jedan da ostane napolju, da pazi na neprijatelja.
— Ne znam zašto, ako izvolite, odgovori Drol, ponovo se
sećajući svoje uzrečice.
177
 — Svakako da pazi i dalje na trampove.
— To je suvišno! Ja znam na čemu smo. Bio sam im toliko blizu
da sam lepo čuo šta govore. Strašno se ljute na naše vatre, zbog
kojih ne mogu da izvrše prepad. Zato će sačekati da pogore sva
drva i ugalj. Oni misle da će nam za koji sat nestati goriva. Onda će
oni poći u napad.
— To je vrlo povoljno za nas, jer ćemo tako dobiti vremena da
klopku zatvorimo.
— Kakvu klopku?
— Old Fajerhend mu ukratko, u nekoliko reči, objasni šta je
naumio.
— To je sjajno! Hi, hi, hi! smejao se Drol, kao što je radio uvek
kad je bio naročito dobre volje. To će nam svakako poći za rukom.
Trampovi misle da mi još uvek verujemo da su oni tamo pod
drvećem.
— Ali, gospodine, ima još nešto o čemu nam valja promisliti, jer
je vrlo važno.
— Šta?
— Položaj zarobljenika. Ja se sve bojim da oni ne stradaju, čim
mi počnemo neprijateljstva.
— Zar mislite da ja već na to nisam mislio? Čim se približimo
trampovima, trojica od nas, čim počne juriš, moraće da potrče i da
oslobode braću Batler i malu gospođicu. Da li su oni vezani?
— Jesu, ali ne čvrsto.
— Dakle, ova trojica moraće odmah da ih oslobode i...
— I, onda sa njima u vodu, dopuni ga Drol.
— U vodu? začudi se Old Fajerhend.
— Da, u vodu s njima. Hi, hi, hi! Takvo šaljivo kupanje svakako
nisu doživeli. Kakvo će samo lice napraviti, i oni i trampovi! A
naročito trampovi, jer ćemo im zarobljenike oteti baš ispred nosa.
— Znači, to se može izvesti?
— Ne samo da se može, nego se i mora. Za vreme borbe teško je
voditi brigu o sigurnosti zarobljenika. Moramo, dakle, još pre
borbe da ih spasemo. A to neće biti tako teško.
178
 — Neće biti teško? Kako ćete to da izvedete? Istina, ja znam da
ste vi stari prepredeni lisac.
— Tu i ne treba neke naročite lukavosti. Čudim se, kako se i
sami niste dosetili. Setite se samo kanala, koji iz dvorišta, iza kuće,
vodi do reke! On ide ispod zemlje i trampovi ne znaju za njega. Ja
sam se maločas odšunjao do reke i uprkos pomrčini video mesto
gde se kanal izliva u reku. To je tamo gde je u reku nabacano veliko
kamenje, kao neki nasip, da valovi ne ulaze u kanal. I pomislite,
gospodo, upravo kod kanala trampovi su se ulogorili. Na obali su
napravili polukrug, u čijem se središtu nalaze zarobljenici.
Trampovi misle da su zarobljenici sigurni jer im se reka nalazi iza
leđa. A to će baš biti nama od pomoći.
— Ah, počinjem da shvatam, reče Old Fajerhend. Vi mislite da
iz dvorišta pođete kanalom i da njime dovedete zarobljenike.
— Da, ali naravno ne sam. Moraju još dvojica sa mnom, tako da
na svakog zarobljenika dođe po jedan oslobodilac.
— Hm! Ideja je odlična! Samo da vidimo da li se kanalom može
proći.
Old Fajerhend pozva sluge da ih ispita, i na svoju radost
saznade da je kanal čist, da nema u njemu blata ni zagušljivih
gasova. Postojala je još jedna srećna okolnost: na samom ušću
kanala nalazio se sakriven mali čamac za tri lica. Čamac je bio
sakriven u samom kanalu, odmah do izlaza, da ga ne bi Indijanci ili
kakve skitnice ukrali.
Plan stare lukave tetke bio je svestrano ispitan i pretresan, pa
su se svi složili da treba da ga izvedu Drol, Grbavko, Bil i Ujka
Motka.
U to se vratiše Blenter i Crni Tom.
Oni su pregledali prilično veliki prostor, ali konje, na žalost,
nisu našli. Trampovi su bili toliko mudri da ih ne drže blizu farme.
Drol, Bil i Ujka svukoše svoje gornje odelo i spustiše se u kanal.
Sa sobom su uzeli fenjer. Voda u kanalu bila im je do grudi. Puške
digoše na ramena, redenike i revolvere obesiše oko vrata, a noževe
uzeše u zube. Dugački Ujka Motka išao je napred sa fenjerom. Kad

179
su oni sišli u kanal, krete i Old Fajerhend sa svojim ljudima iz
farme.
Polako i tiho otvoriše kapiju i zatim je pritvoriše tako da je u
slučaju nužde lako mogu otvoriti. Kod kapije ostaše dve sluge na
straži. Njima je bilo naređeno da pripucaju ako trampovi odnekuda
navale na farmu. Ostale sluge, pa čak i služavke, poređaše se na
zidu prema reci, spremni da po mogućstvu zadrže prepad, ako se
dogodi, dok ostali ne priteknu u pomoć.
Rafteri, pod vođstvom Olda Fajerhenda, iziđoše kroz kapiju i
napraviše prvo luk prema severu, da ne bi dospeli u svetlost vatre
koja je gorela na svakom uglu. Čim dođoše do reke, kretoše kroz
travu natrag prema jugu, dok nisu stigli sasvim blizu trampova. Tu
zauzeše busiju, a Old Fajerhend sam odbaulja dalje, dok njegovo
vešto oko, iako je bio veliki mrak, ne primeti trampove koji su se
bili ulogorili u polukrugu. Pošto izabra mesto gde treba da izvrši
juriš, on se vrati svojim ljudima, da sačeka znak koji će mu dati oni
koji su pošli da oslobode zarobljenike.
Drol, Bil i Ujka prošli su dotle kanal u kome voda nije bila
naročito hladna. Na samom kraju kanala našli su mali čamac,
upravo čun koji je bio vezan za jednu motku zabodenu u dno
kanala. Ujka ugasi fenjer i obesi ga o motku. Drol reče da Bil i Ujka
sačekaju tu u kanalu, dok on ne iziđe i ne osmotri kako je napolju.
Prošlo je valjda četvrt časa dok se vratio.
— No? upita Grbavko Bil.
— Nije bilo lako, bogami! reče tetka Drol.
Voda ništa ne smeta, jer ni napolju nije dublja nego ovde u
kanalu. Ali pomrčina, usled grmlja i drveća, tolika je da nisam video
ni prst pred nosom. Morao sam sve da pipam rukama.
— Moralo bi se ipak nešto videti prema našoj vatri!
— Na vodi se ništa ne vidi, jer je obala visoka, ako izvolite.
Dakle, trampovi sede u jednom polukrugu čiji je prečnik reka. U
središtu kruga, dakle sasvim na reci, nalaze se zarobljenici. Pored
njih stoji straža, koja budno motri na njih. U prvom redu treba
stražara ukloniti, ako izvolite.
— A kako ćemo to da izvedemo?
180
 — Čamac možemo doterati baš do onoga mesta. Zatim ćemo se
privući stražaru. A sem toga, nećemo zarobljenike morati bacati u
vodu.
— Ali čamac će se videti na vodi.
— Neće se videti, jer je obala visoka a voda mutna, pošto je juče
padala kiša. Sem toga, na obali ima drveća koje se nadvilo nad reku.
Dakle, moći ćemo čamac lako priterati onamo. Vi ćete ostati na vodi
a ja ću sam izići na obalu da zagolicam stražara nožem i
zarobljenicima presečem veze. Zatim ću ih dovesti do čamca. Vi
ćete ih otpremiti u kanal gde će biti u sigurnosti, a onda ćemo
zauzeti busiju na mestu gde su bili zarobljenici i daćemo znak da
krvavo kolo počne. Je l’ tako?
— Veruj, bolje ne može biti.
— A šta vi, Ujka, mislite?
— Kako vi rekoste, tako neka bude! odgovori ovaj teatralno.
— Dobro. Dakle, onda, napred!
Odvezaše čamac i izvukoše ga iz kanala. Drol je bio vodič.
Držeći se neprestano obale, napredovali su sasvim lagano i
oprezno. Na jednom mestu zastade Drol i priveza čamac.
— Tu smo, prošaputa. Čekajte, dok se ne vratim!
Iako prilično visoka, obala nije bila strma. On se polako pope. S
one strane žbunja gorele su vatre na dva ugla farme. Najviše deset
metara udaljena od obale sedela su četiri lica. To su bili zarobljenici
i njihov čuvar. Malo dalje video je Drol trampove koji su se
odmarali i spavali u raznim položajima. Bauljao je sve dotle dok
nije došao stražaru sasvim iza leđa. Oštri nož učinio je svoje.
Stražar je bio mrtav. Sve se to odigralo tako brzo da ni zarobljenici
ništa nisu primetili. Samo, najedared devojčica reče:
— Tata, naš stražar je otišao!
— Zbilja? Ah, zaista. Ali samo mir, jer možda hoće da nas
probaju...
— Pst! Mir! šapnu im Drol. Ni glas ne sme da se čuje. Stražar je
mrtav, ovde u travi. Ja sam došao da vas oslobodim.
— Oslobodite? Zaboga, to je nemogućno! Vi ste sam stražar.

181
 — Ne, gospodine. Ja sam vaš prijatelj. Vi me poznajete iz
Arkanzasa. Ja sam Drol, koga zovu „tetka“.
— Ah, bože, da li je to mogućno?
— Pst! Tiše, gospodine. I Old Fajerhend je ovde, Crni Tom i
mnogi drugi. Trampovi hoće da opljačkaju farmu, ali mi smo ih
odbili. Videli smo kad ste bili zarobljeni, ali pomoći vam nismo
mogli. Ja sam se privukao ovamo sa dva dobra momka da vas
oslobodim. A ako mi ne verujete, pošto mi ne vidite lice, ja ću vam
dokazati da govorim istinu time što ću vam preseći veze. Pružite
ruke!
Nekoliko poteza nožem i zarobljenici su bili slobodni.
— Sada polako, ovamo u čamac, šaputao je dalje Drol. Mi smo
došli kroz kanal i doterali smo čamac. Sedite u čamac s malom
gospođicom i bežite u kanal koji vam je poznat, da tamo sačekate
dok se bitka ne dovrši.
— Bitka? Kakva bitka?
— Koja će brzo početi. Ovde, s ove strane je reka, s druge strane
su zidovi farme, dve prepreke koje trampovi ne mogu da savladaju.
Desnu stranu zaposeo je Old Fajerhend sa rafterima i lovcima, a
levu poglavica Osaga, Dobro Sunce, sa svojim Indijancima. Svi
čekaju moj znak za prepad!
— Ah, tako stoji stvar! A mi da se sakrijemo? Šta mislite da smo
ja i moj brat kukavice, pa ćemo čekati skrštenih ruku dok drugi za
nas izlažu svoje živote opasnosti? Ne, gospodine, vi se grdno
varate!
— Hm, to je lepo od vas! To mi je milo da čujem. Znači, imamo
dva borca više. Ali mala gospođica ne sme da ostane ovde, jer može
koji kuršum da zaluta!
— Naravno. Odvedite je smesta čamcem u kanal! Ali, imate li
oružja? Dajte mi bar revolver ili nož!
— Ovo što imamo treba nama. Ali tu je stražar kome oružje više
nije potrebno. To je za jednoga od vas. A za drugoga ću se pobrinuti
čim naiđe koji tramp... Pst, tiho, eno ide jedan! Verovatno je to koji
od vođa koji hoće da pregleda stražu. Sad ću da se obračunam sa
njim.
182
 Protiv vatre gledajući videlo se gde dolazi neki čovek iz grupe
trampova. Verovatno je išao da vidi da li je sve u redu. Došao je
polagano, zastao pred zarobljenicima i upitao:
— No, Kolinse, je li sve u redu?
— Sve u carskom redu, reče Drol izdavajući se za stražara.
— Vel! Dobro otvori oči! Ako ne budeš pazio, ode ti glava! Jesi li
razumeo?
— Jes. Moja glava sedi na ramenima čvršće nego tvoja, mladiću!
Drol je hteo da izazove trampa i zato nije promenio glas. Cilj
mu je bio da se tramp sagne prema njemu. I postigao je svoj cilj.
Tramp pristupi korak bliže, saže se sasvim i reče:
— Šta ti pade na pamet, budalo! Kako ti to govoriš? Čiji je to
glas? Zar nisi ti, Kolinse?
Ali nije dovršio rečenicu jer ga Drol odozdo zgrabi rukama za
gušu, steže snažno i povuče k zemlji. Čulo se samo kratko trzanje
nogu, a onda Drol reče tiho:
— Tako, evo vam sada oružja, ako izvolite. Baš mu hvala što ga
je doneo.
— Da li ga čvrsto držite? upita Batler.
— Kako možete to da me pitate? I čvršće nego što treba! On je
već ispustio dušu. Uzmite njegovu pušku i sve što ima kod sebe. Ja
ću dotle malu gospođicu da odvedem čamcem u kanal.
Drol se naglo ispravi, uze malu Batlerovu za ruku i odvede je
do vode. Bil i Ujka metnuše je u čamac i odvezoše do kanala a zatim
se brzo vratiše i pridružiše se Drolu i Batlerima, koji su se bili
naoružali puškama poginulih trampova.
Najzad tetka Drol reče tiho:
— E, sad može da počne kolo. Pazite, ove lopuže će odmah
potrčati ovamo da sklone zarobljenike. To bi moglo da bude za nas
opasno. Treba prvo da se pomerimo malo nadesno i tamo da
zauzmemo busiju.
Tako i uradiše. Oprezno se pomeriše pored obale udesno i tu
zauzeše vrlo zgodnu busiju.

183
 Svako je stao za jedno drvo koje mu je služilo kao zaklon. Mrak
je sada bio potpun, ali oni su videli jasno trampove, tako da su
mogli da ih bez po muke gađaju.
Najzad, tetka Drol stavi ruku na usta i pusti krik, onaj umorni
krik sove koja se za trenutak prene iz sna. Taj u preriji toliko obični
glas nije kod trampova pobudio nikakvo podozrenje. Nisu ga bili
ni primetili, pa čak ni onda kad se ponovio još dva puta.
Nekoliko trenutaka još vladala je nema tišina. Zatim se
odjednom zaori snažni glas Olda Fajerhenda, koji se nadaleko čuo:
— Pali! Napred!
S desne strane zapraskaše puške raftera, koji su se bili
došunjali sasvim blizu do trampova, tako da su mogli lepo da
gađaju u meso. Odmah zatim sa leve strane odjeknu oštar ratni
poklič Indijanaca koji prodire kroz mozak. Indijanci sasuše pravu
kišu strela na trampove, a onda sa sekirama u ruci pođoše na juriš.
— A sad ćemo mi! poviče Drol. Prvo kuršumi a onda kundaci!
To je bio pravi krvavi prizor sa Divljeg zapada! Trampovi, koji
su se osećali potpuno sigurni, zaprepastiše se i zbuniše usled
iznenadnog prepada. Kao zečevi nad kojima lepršaju moćna krila
orlova, prvo su se zbili u gomilu u bezumnom strahu i ne misleći
na odbranu. Tek kad su napadači počeli da ih mlate kundacima,
tomahavkama i noževima, dođoše malo sebi i počeše da se brane i
povlače. Nisu znali koliko ima napadača, pa su verovali, u onom
paničnom strahu, da ih je deset puta više no što ih je uistinu bilo.
Pokušavali su da se spasu divljim bekstvom.
— Konje ovamo! čuo se jedan glas koji je sve nadvikao.
— To je Kornel, povika Drol. Drž’te ga, momci! Ne dajte da
pobegne.
I on sam potrča na onu stranu odakle se čuo taj glas, ali bilo je
uzalud. Crveni Kornel bio je toliko lukav da se odmah izgubio u
šumarku. Od žbunja do žbunja vukao se kao zmija, držeći se uvek
najveće pomrčine. Uzalud je bila sva muka pobednika da ga nađu.
Starali su se da zarobe što više trampova, misleći da će biti među
njima Kornel. Ali trampova je bilo toliko da je bilo pametnije da ih

184
puste da probiju obruč koji ih je bio stegao. Tako se veliki deo
trampova spasao. Probili su se i potrčali prema severu.
— Za njima, za njima! vikao je Old Fajerhend. Ne dajte da
umaknu!
On je hteo da zajedno sa trampovima stigne do njihovih konja,
ali to je bilo nemogućno. Što su se više udaljavali od mesta bitke, to
je mrak bio sve gušći, jer onamo nije dopirala svetlost od vatre koja
je gorela pred farmom. Najzad su se gonioci našli u tolikom mraku
da se više nije znalo ko koga bije. Desilo se da je udarao svoj na
svoga, i da bi to sprečio, Old Fajerhend obustavi dalju poteru za
trampovima. On je hteo pre svega da okupi svoje ljude, pa onda
ponovo da navali, ali za to je trebalo dugo vremena, a to je moglo
samo da koristi trampovima.
Doduše, gonioci su pošli još malo napred, ali ubrzo su čuli
psovke i viku trampova koji su hvatali konje, a zatim topot mnogih
konja koji su odmicali. Tada su najzad i pobedioci uvideli da bi
svako dalje gonjenje bilo uzaludno.
— Nazad! zapovedi Old Fajerhend. Ne dajte da se ranjeni
posakrivaju!
Ali ta briga je bila suvišna. Indijanci nisu učestvovali u
gonjenju. Lakomi na pljačku i skalpove belaca, oni su bili zaostali.
Pretražili su celo bojno polje i okolno žbunje, sve do reke, da
svakog trampa dotuku i skalpiraju.
Kad su se na svetlosti prebrojali leševi, utvrđeno je da na
svakog pobednika spadaju po dva trampa, ne računajući one koji
su po podne poginuli. Strahovit boj! ali ipak je broj onih koji su
izmakli zasluženoj kazni bio još uvek velik, tako da im se mogao
samo poželeti srećan put.
Malu Elen Batlerovu izvedoše iz njenog skrovišta. Ova
devojčica nije pokazala ni najmanje straha i držala se začudo
hrabro, kao i onog trenutka kad su je zarobili. Kad je Old Fajerhend
za to čuo, reče njenom ocu:
— Ja sam dosad mislio da će biti nezgodno da malu Elen vodimo
sa sobom na Srebrno jezero. Ali sada više nemam ništa protiv toga,
jer smo se uverili da nam neće biti na teretu.

185
 Pošto više nije bilo ni najmanjeg izgleda ni verovatnoće da bi
se trampovi mogli vratiti, ostatak noći, naročito ukoliko se tiče
Indijanaca, bio je posvećen pobedničkom slavlju. Batler im je
poklonio dva govečeta koja su zaklali i ispekli. U vazduhu se osetio
prijatan miris pečenja na ražnju. Podeliše i plen. Oružje poginulih
i sva ostala njihova imovina bila je ostavljena Indijancima kao
ratni plen. To je kod njih izazvalo neopisivo oduševljenje. Držani
su dugački govori, izvođene ratne i druge indijanske igre. Tek kad
se zora zabelela na istoku, utiša se galama. Crvenokošci se umotaše
u svoje gunjeve da malo prospavaju.
Drukčije je bilo sa rafterima. Srećnim slučajem nijedan od njih
nije poginuo, ali je među njima bilo više ranjenih. Old Fajerhend je
hteo da sa njima odmah, čim svane, pođe u poteru za trampovima,
da bi saznao kud su krenuli. Zato su rafteri morali odmah da legnu
na počinak, da bi ujutro bili sveži i orni za put.
Ustanovilo se da tragovi vode natrag, prema Osage-Nuku. Ali,
kad su rafteri ušli u šumu, ova je već bila pusta i prazna. Old
Fajerhend je utvrdio, međutim, da su u međuvremenu stigle nove
gomile trampova koje su se pridružile crvenom Kornelu i njegovoj
bandi, i da su zatim svi zajedno, bez zadržavanja, produžili put u
pravcu severa.
Niko među njima nije ni slutio da je Old Fajerhend prozreo plan
trampova.

186
 VIII
DRAMA U PRERIJI

Kroz preriju je polagano i umorno išao jedan čovek.

To je bilo pravo čudo ovde gde i najveći siromah ima konja.
Teško je bilo odrediti kome staležu pripada taj čovek. Haljine su
mu bile varoške, ali već iznošene, i davale su mu izgled
miroljubivog čoveka. Ali s ovim izgledom nije se slagala stara,
veoma dugačka puška koju je nosio o ramenu. Lice mu je bilo bledo
i upalo, od dugog napornog pešačenja.
S vremena na vreme ovaj usamljeni putnik zastao bi da se
odmori, ali želja i nada da naiđe na nekog čoveka, gonila ga je,
izgleda, da ide sve dalje i dalje, do iznemoglosti. Čovek je
neprestano gledao u daljinu, ali uzalud... Nigde nije bilo ni žive
duše. Najedared, njegovo oko radosno zasja. Daleko, na horizontu,
primetio je drugog pešaka koji mu je dolazio sa desne strane, tako
da su im se putevi morali ukrstiti. To je putnikovom umornom telu
dalo novu snagu. Ubrzao je korake i, na svoju najveću radost,
opazio je da ga je onaj drugi ugledao i stao da ga sačeka.
Onaj drugi pešak bio je čudnovato odeven. Na sebi je imao
modri frak sa žutim dugmetima, visoku crvenu tvrdu kragnu i
visoke kožne čizme sa žutim sarama. Oko vrata je obmotao bio
veliku svilenu maramu koju je vezao u ogromnu mašnu. Na glavi
je imao slamni šešir s ogromnim obodom. O njegovu vratu visilo je
na kaišu neko sanduče od uglačanog drveta. Čovek ovaj beše visoka
rasta i mršav. Trebalo je samo malo da mu se zaviri u glatko
izbrijano lice, lukave oči, pa da se brzo uvidi da je to bio pravi Jenki,
one vrste Jenki čija je promućurnost postala poslovična.
Kad su se jedan drugome približili toliko blizu da su mogli čuti
jedan drugog, onaj što je nosio sanduče o vratu, podiže svoj šešir i
pozdravi:
— Dobar dan, prijatelju! Kuda?
— Iz Kinslija, onamo, odgovori ovaj pokazujući rukom nazad.
A vi?
187
 — Odasvud, ovamo. Sada idem sa obližnje farme.
— A kuda ćete?
— Svuda! Pre svega na farmu koja je pred nama.
— Zar pred nama ima neka farma?
— Da. Nema do nje ni pola sata hoda.
— Hvala bogu! Ja više ne bih mogao izdržati.
Rekao je to s dubokim uzdahom. Popeo se bio na brežuljak i
stao, ali se videlo da se povodi od umora.
— Ne biste izdržali? Zašto?
— Od gladi!
— Do đavola! Od gladi? Je li to mogućno? Čekajte, da vam
pomognem. Sedite ovde, na moj sanduk; treba malo da se založite.
Jenki položi sanduk na zemlju, posadi na sanduk stranca,
izvadi iz džepa svog fraka hleba s maslom a iz drugog džepa izvuče
veliko parče šunke i pruži sve to gladnome čoveku, s rečima:
— Evo, jedi, prijatelju! doduše, nije bogzna šta, ali u nevolji pas
i buve jede. Dovoljno je da utoliš prvu glad.
Onaj drugi pohlepno zgrabi jelo. Bio je tako gladan da je odmah
zagrizao hleb. Ali onda, kao da se setio nečega, uzdrža se i reče:
— Vi ste vrlo ljubazni, gospodine. Ali, ovo je bilo određeno za
vas. Ako ja pojedem sve, vi ćete ostati gladni.
— O, ne! Ja ću na prvoj farmi dobiti jela koliko mi srce zaželi.
— Zar vas tamo poznaju?
— Ne. Ja još nikada nisam bio u ovim krajevima. Ali, sada jedite,
da ne pričamo mnogo.
Gladan čovek posluša mudri savet, a Jenki sede u travu,
gledajući s uživanjem kako veliki zalogaji hleba nestaju u ustima
nepoznatog čoveka. Kad je ovaj pojeo i hleb i šunku, Jenki reče:
— Svakako siti niste, ali ste bar donekle utolili prvu glad.
— Ja sam kao preporođen gospodine. Pomislite, već tri dana
putujem i za sve to vreme nisam okusio ni mrvice...
— Je li to mogućno? Od Kinslija dovde, ništa niste jeli? A zašto,
molim vas? Mogli ste da ponesete štogod sa sobom na ovakav put.

188
 — Ne, nisam mogao. Iznenada sam morao da otputujem.
— Ah, tako! ali vi imate pušku: mogli ste lako da ubijete što
divljači.
— O, gospodine, ja nisam nikakav lovac. Pre ću da pogodim
mesec negoli zeca, čak ako stane preda me na stražnje noge.
— Pa zašto onda nosite pušku?
— Da poplašim eventualno kakve skitnice, crvene ili bele, na
koje naiđem.
Jenki ga pogleda ispitivačkim pogledom i reče.
— Čujte, mister! Kod vas nije sve u redu. Izgleda da se vi
nalazite u bekstvu, a ipak niste neka opasna zverka. Kuda u stvari
putujete?
— U Šeridan, gde se gradi železnica.
— Tako daleko? Pa još bez sredstava za život! Ja vas ne
poznajem, ali kad se čovek nađe u nevolji, dobro je da se nekome
izjada. Recite slonevolji, dakle, šta vam je na duši?
— Odmah ću vam reći. Zovem se Haler; poreklom sam Nemac.
Roditelji su mi došli ovamo iz starog kraja da štogod steknu, ali im
to nije pošlo za rukom. Ni meni nije cveće cvetalo. Bio sam sve i
sva, radio svašta i ništa, dok pre dve nedelje nisam postao
železnički činovnik. U poslednje vreme služio sam u Kinsleju.
Gospodine, ja sam čovek koji mravu ništa nažao neće učiniti, ali
kad čoveka isuviše vređaju, mora jednom da mu se prelije žuč.
Tako sam i ja došao u sukob s jednim tamošnjim činovnikom, pa je
došlo i do dvoboja. Pomislite: do dvoboja iz pušaka! A ja nikada u
životu nisam imao vatreno oružje u rukama! Dvoboj iz pušaka, na
trideset koraka odstojanja! Smrklo mi se pred očima kada sam to
čuo. Ali, da budem kratak: došao je trenutak i mi se nađosmo jedan
prema drugom sa puškama u rukama. Gospodine, možete misliti o
meni što god hoćete, ali ja sam vrlo pitom čovek i nisam hteo da
postanem ubica. Već pri pomisli da bih mogao da ubijem čoveka,
podilazili su me žmarci, kao da sam seo u koprivu. Zato sam
namerno gađao daleko od njega. Ja opalih, on takođe. I, pomislite,
meni ništa, — on se ispruži. Kuršum ga je pogodio pravo u srce. Sav
prestravljen, sa puškom koja uopšte nije moja, pobegao sam koliko
189
su me noge nosile. Ja mislim da je cev od puške kriva. Nosi puna tri
metra ulevo. Ali, što je najgore, taj čovek imao je velik uticaj u
varoši i ogroman broj prijatelja. A to ovde na Zapadu znači mnogo.
Morao sam da bežim, i to smesta. Imao sam vremena samo da se
oprostim sa svojim pretpostavljenim. On mi je posavetovao da
idem u Šeridan i dao mi pismenu preporuku za tamošnjeg
inženjera. Vi umete da čitate. Možete da se uverite da je sve što sam
vam ispričao živa istina.
On izvadi iz džepa pismo i pruži ga Jenkiju. Ovaj pročita naglas:

„Dragi Šaroa,

Donosilac ovoga pisma je mister Jozef Haler. On je

doskora bio moj pisar. Poreklom je Nemac; pošten je, odan
i vredan momak, ali mu se desila neprilika da je ubio svog
protivnika u dvoboju, iako je pucao u stranu. Zato mora da
se izvesno vreme skloni na sigurno mesto, i ti ćeš mu učiniti
uslugu ako ga zaposliš u svom birou dok stvar malo legne.
Tvoj
Bent Norton“

Jenki savi opet pismo, vrati ga sopstveniku i reče sa

polupodsmešljivim i sažaljivim osmehom na usnama:
— Ja verujem vašim rečima, mister Haler, i bez ovoga pisma.
Ko vas vidi i čuje, uveren je odmah da ima pred sobom poštenog
čoveka koji ne može da učini neko zlo. I ja sam prošao kao i vi. Ni
ja nisam veliki lovac pred Gospodom. To nije nikakva nesreća, jer
čovek ne živi samo o prahu i olovu. Ali tako bojažljiv, ja na vašem
mestu ne bih bio. Ja mislim da ste vi malo preterali.
— O, ne, nisam, jer je stvar zaista vrlo opasna.
— Jeste li sigurni da će vas goniti?
— Sasvim sam siguran! Zbog toga sam do sada izbegavao sve
farme, da se ne bi saznalo na koju sam stranu krenuo.

190
 — A da li ste sigurni da ćete u Šeridanu biti dobro primljeni i da
ćete dobiti mesto?
— Da, jer mister Norton i mister Šaroa iz Šeridana prisni su
prijatelji.
— Pa, dobro. A šta mislite, koliku ćete platu tamo imati?
— Dosada sam imao nedeljno osam dolara, pa se nadam da će
mi u Šeridanu toliko plaćati.
— Tako! A ja znam jedno mesto za vas gde ćete zarađivati dva
puta toliko. Dakle, šesnaest dolara, besplatan stan i hranu.
— Šta? Zbilja?
— Dabome, šesnaest dolara.
— Pa, ja ću se na taj način obogatiti! Gde je ta služba.
— Kod mene.
— Kod vas? začuđeno upita pisar.
— Da, kod mene. Izgleda da ste se razočarali?
— Hm! Pa ja vas dobro i ne poznajem.
— Lako je za to. Ja sam vam magistar i doktor Džeferson Hartli,
lekar za ljude i stoku.
— Za ljude i stoku?
— Da, lekar za ljude i životinje, potvrdi Jenki. Ako imate volje
da postanete moj pomoćnik, imaćete platu šesnaest dolara.
— Ali ja se ne razumem ništa u tome poslu, reče otvoreno Haler.
— Ni ja! priznade još lakše tobožnji lekar.
— Ni vi? Zar vi niste studirali medicinu?
— Bože sačuvaj!
— Pa vi ste magistar i doktor!
— Dabome! Tu titulu nosim, jer sam je sam sebi dao.
— Vi... Vi sami?
— Pa da! Eto, ja ću s vama otvoreno da govorim, jer verujem da
ćete prihvatiti moju ponudu. Da vam iskreno kažem, ja sam u
stvari krojač, ali bio sam i berberin i učitelj igranja. Docnije sam
otvorio institut za mlade devojke koje su htele da postanu otmene.
Jedno vreme svirao sam u harmoniku kao putujući muzikant. Sem
191
toga, promenio sam još jedno deset-dvadeset zanimanja i dobro
upoznao život i ljude. Tako sam upoznao i jednu veliku mudrost, a
to je: da pametan čovek ne sme praviti gluposti. Ako ljudi hoće da
budu prevareni, ja im to zadovoljstvo pružam. Naročito se mora
laskati njihovim manama, duševnim i telesnim nedostacima. Zato
sam i postao lekar. Evo, pogledajte moju apoteku!
On diže zaklopac sa sanduka koji je iznutra imao vrlo
elegantan izgled. Bio je podeljen u pedesetak pregrada, opšivenih
somotom i ukrašenih zlatnim arabeskama. U svakoj bila je po
jedna bočica sa nekom obojenom tečnošću. Bilo je tu boja svih
nijansa.
— Dakle, to je vaša apoteka! reče Haler. A odakle nabavljate
lekove?
— Zašto da ih nabavljam? Sam ih pravim.
— Sami? Zar se razumete i u to?
— Pa, dabome. To je sasvim jednostavno i lako. Svako dete bi
to umelo. Ovo što vidite nije ništa drugo nego malo boje i malo
vode, aqua destilata, kako se to latinski kaže. To je ujedno i sve što
znam od latinskog jezika. Sve sam ostale nazive mojih lekova
izmislio sam. Imena moraju što lepše da zvuče. Evo, pogledajte,
ove natpise: akva salamandra, akva peloponezija, akva
čimorasolarija, akva invokabulatorija, i tako dalje. I, ne biste
verovali, kakve sam ja sve bolesti izlečio ovim vodicama! ali neću
vam to upisati u greh, jer ne znam ni sam. Glavno je da se ne sačeka
dejstvo leka, nego se uzme honorar i kidne što pre
— Sjedinjene Američke Države su prostrane. Mnogo i mnogo
godina treba da prođe da se vratim na isto mesto, a za to vreme ja
ću postati bogat čovek. Režije nemam nikakve, jer svuda gdegod
dođem daju mi i više no što mogu da pojedem i popijem i još mi
natrpaju punu torbu svega i svačega. Od Indijanaca nemam čega
da se bojim, jer kod njih lekar važi kao sveto, neprikosnoveno lice.
Dakle, dajte ruku! Hoćete li da budete moj pomoćnik?
— Hm! progunđa Haler češući se iza uha. Moram, bogami, da
razmislim o toj stvari. To izgleda mi, nije naročito častan posao.

192
 — Nemojte da budete smešni! Vera, sugestija ima lekovito
dejstvo. Ona čini sve, a ne moji lekovi. Moji pacijenti veruju u
dejstvo mojih lekova i zato ozdravljaju. Zar je to neka prevara?
Pokušajte! Vi ste se sada okrepili, i pošto je farma gde idemo i vama
uz put, neće vam ništa škoditi da pokušate.
— Pa, dobro, pokušaću, već iz blagodarnosti prema vama. Ali ja
ne umem da garavim ljude.
— I ne treba. Za to ću se pobrinuti ja. Vi treba samo da mudro
ćutite i sav vaš posao sastojaće se u tome da vadite iz sandučeta
one bočice koje ću vam ja označiti. Dakle, napred; dižimo logor!
Nadrilekar okači o vrat svoje sanduče i tako doktor i njegov
pomoćnik pođoše zajedno prema farmi. Do farme nije bilo ni pola
sata hoda. Pred farmom, koja nije bila velika, morao je Haler da
ponese sanduče, jer njegovom šefu, doktoru i magistru, to ne bi
priličilo.
Glavna zgrada farme bila je sagrađena od brvana. Oko nje bila
je zasađena lepa bašta, puna voća i povrća. Sporedne zgrade bile su
malo podalje. U dvorištu su bila privezana tri konja, što je bio
siguran znak da na farmi ima stranaca. I, doista, stranci su sedeli u
sobi i pili domaće pivo koje farmeri sami prave. Stranci spaziše
tobožnjeg lekara sa njegovim pomoćnikom.
— Trista mu gromova! uzviknu jedan od njih. Vidim li dobro?
Ovog tipa poznajem! Ako se ne varam, ovo je harmonikaš Kargli.
— Neki tvoj poznanik? Da li si imao neke veze sa njim?
— Naravno. Taj čovek pravi dobre poslove i ima pune džepove
para. Ali ja sam napravio još bolji posao, pa sam mu ih jedne noći
ispraznio...
— Znaš li sigurno da je to on?
— Hm! Verovatno. Dobro je što sam svoju crvenu kosu juče
opet pretvorio u crnu! Nemoj da me zoveš ni Brinklej, ni Kornel!
Mladić bi mogao da se doseti i da nam pomrsi račune!
Lekar i njegov pomoćnik dođoše do kuće. Farmerova žena iziđe
iz staje, pozdravi ih ljubazno i upita šta žele. Kad je čula da je pred
njom lekar sa svojim pomoćnikom, mnogo se obradova i zamoli ih
da uđu u kuću.
193
 — Gospodo, doviknu ona onima koji su sedeli u sobi. Evo, dolazi
jedan učeni lekar sa svojim apotekarom. Smatram da vam neće biti
neprijatno društvo ove gospode.
— Visokoučeni doktor? iznenadi se Kornel. Drska li momka!
Kad bih samo smeo da mu kažem šta mislim o njemu.
Došljaci ih pozdraviše i bez nuđenja zauzeše mesta za stolom.
Na veliko svoje zadovoljstvo, Kornel primeti da ga Hartlej nije
poznao. On se bio predstavio kao lovac koji ide sa svoja dva druga
u planine. Zatim se poveo razgovor, dok je gazdarica poslovala oko
ognjišta. Kad je ručak bio gotov, ona iziđe iz kuće i, po običaju onih
krajeva, zatrubi u rog da se čeljad iskupi na ručak. Sopstvenik
farme, njegov sin, ćerka i sluga, koji su radili u polju, ubrzo stigoše.
Goste, a naročito lekara, pozdraviše s iskrenom prostosrdačnošću,
a zatim se pomoliše bogu i sedoše da ručaju. To su bili priprosti,
prostodušni i pobožni ljudi, koji nisu bili dorasli prevejanosti
jednog Jenkija.
Za vreme ručka malo se govorilo. Ali kad je farmer zapalio lulu,
podlaktio se o sto i upitao radoznalo Hartlija:
— Docnije moramo, doktore, opet u polje na rad. Ali sada
imamo malo vremena da se porazgovaramo. Možda nam vi možete
pomoći svojim znanjem i umenjem. Koje bolesti lečite?
— Kakvo je to pitanje? reče skoro uvređeno tobožnji lekar. Ja
sam lekar i veterinar, i prema tome lečim sve bolesti ljudi i stoke.
— Vel, onda ste vi čovek kakav nama treba. Vi svakako niste
jedan od onih varalica koji se izdaju za putujuće lekare i koji sve
znaju a ništa nisu učili?
— Zar ja izgledam kao neki probisvet ili varalica? reče Hartli
gordo. Zar bih ja dobio svoju doktorsku i veterinarsku diplomu da
nisam studirao? Evo moga pomoćnika. Pitajte ga i on će vam reći
da sam ja izlečio hiljade i hiljade ljudi, ne računajući stoku.
— Verujemo, verujemo, gospodine. Vi ste nam baš došli u pravi
čas. Imam u štali jednu kravu i vi znate šta to znači. U ovim
krajevima krava se nalazi u štali samo kad je teško bolesna. Ova
moja ne jede već dva dana ništa i obesila je glavu do zemlje. Mislim
da će skoro skapati.

194
 — Koješta! Ja mislim da bolesnik skapa tek onda kad ispusti
dušu? Neka mi je sluga pokaže. Odmah ćemo videti šta je s njom.
Sluga odvede Hartlija u štalu i pokaza mu kravu. Nadrilekar se
vrati i s veoma ozbiljnim licem reče:
— Bilo je već krajnje vreme, jer bi krava do večeri sigurno
skapala, da nisam naišao. Nažderala se bunike. Na sreću, ja imam
odlično sredstvo protiv toga. Do jutra će biti opet zdrava. Donesite
čabar vode, a ti pomoćniče, dodaj mi akva silestripolia!
Haler otvori sanduk, pruži svom šefu bočicu i ovaj nasu
nekoliko kapljica u vodu.
— Ovu vodu treba da joj dajete svaka tri sata po pola galona.
Zatim dođoše na red ljudski pacijenti. Žena je imala malu gušu
i tobožnji lekar dade joj — akva sumatralija. Ćerka je bila zdrava
kao dren, ali lekar i njoj prepisa — akva faronija, protiv pega na
licu. Sluga je još od detinjstva malo hramao i dobio je — akva
misteralija. Najzad, Hartli upita strance da li može i njima da bude
na usluzi. Kornel odmahnu glavom i reče:
— Hvala, gospodine! Mi smo zdravi kao dren. Ako se ne osećam
dobro, ja sebi pomognem na švedski način.
— Kako to?
— Gimnastikom. Naredim da mi se svira na harmoniku i igram
dotle dok me ne probije znoj. To je odlično i oprobano sredstvo. Je
li tako, doktore?
Kornel je pri ovim rečima značajno namignuo tobožnjem
lekaru i ovaj se prvo zapanjio, a zatim odmah počeo da se raspituje
za najbližu farmu. Najbliža farma bila je osam milja daleko, prema
zapadu. Kad je rekao da će odmah da krene, upita ga farmer šta je
dužan. Hartlej zatraži pet dolara i oni mu novac dadoše bez
pogovora. Pomoćnik uze sanduk i odmah krenuše. Kad su bili već
toliko daleko od farme da ih odande nisu mogli videti, reče Hartli:
— Dosta smo išli prema zapadu, sada odmah da krenemo
prema severu, jer ja nemam ni najmanje volje da idem onamo kud
sam rekao. Krava je bila toliko klonula da će sigurno lipsati za dva
sata. Ako farmeru padne na pamet da nas potraži, zlo ćemo se
provesti. Ali ručak i pet dolara za deset kapi obojene vode, zar to
195
nije lepo? Nadam se da ste uvideli koliko je ovaj posao unosan i da
ćete definitivno stupiti kod mene u službu.
— Prevarili ste se, gospodine, odgovori Haler. Plata koju mi
nudite vrlo je velika. Ali, za tu platu morao bih mnogo da lažem.
Nemojte mi uzeti za zlo, ali ja sam pošten čovek i uvek ću pošten
ostati. Savest mi ne dopušta da prihvatim vaš predlog.
To je rekao tako ozbiljno i odlučno da je „doktor“ uvideo da će
mu svaki dalji trud biti uzaludan. Zato je slegao ramenima kao da
ga žali i rekao:
— Ja sam vam samo dobro mislio. Šteta što imate tako osetljivu
savest.
— Hvala bogu što mi je takvu dao. Evo vam vašeg sanduka. Ja
sam vaš dužnik što ste me pomogli, ali sada ne mogu da vam se
odužim.
— Vel! Svako je svoje sreće kovač. Ja vas neću dalje nagovarati
ni goniti. Ali uza sve to mi ne treba još da se rastajemo. Bar do prve
farme možemo da idemo zajedno.
Tobožnji lekar uze opet svoje sanduče. Po njegovom ćutanju
moglo se videti da su iskrenost i poštenje Halerovo ostavili na
njega izvestan utisak. Išli su tako kroz preriju jedan pored
drugoga, razgovarajući, i ne opazivši tri čoveka koji su na konjima
jurili za njima. To su bili oni stranci sa farme.
— Jao meni! prestraši se Hartli. Oni, čini mi se, idu za mnom.
Pa, ti nitkovi rekoše da idu u planine! Zašto nisu krenuli na zapad?
To mi je nešto sumnjivo. Pre će biti da su to neke vucibatine nego
traperi i zamkari.
Na svoju veliku žalost, ubrzo se uverio da su njegove slutnje
opravdane. Konjanici ih ubrzo stigoše i zaustaviše se. Kornel
odmah reče podrugljivim glasom tobožnjem lekaru:
— Gospodine, a što ste promenili pravac puta! Traži vas farmer,
pa vas ovako neće moći naći.
— Mene da nađe? A zašto? upita Jenki.
— Da, baš vas. Čim ste otišli, ja sam mu rekao ko ste i šta ste i
kako ste došli do vaših zvučnih titula. On je smesta skočio na konja
da vas stigne i da vam uzme svoje pare natrag.
196
 — Smešno, gospodine!
— Ništa nije smešno, nego žalosno, ali istinito. On je odjurio na
farmu koju ste vi tobože hteli da počastite i usrećite svojom
cenjenom posetom. Ali mi smo bili pametniji od njega. Mi umemo
da idemo po tragu i pošli smo pravo za vama da vam predložimo
nešto.
— A šta to? Ja vas ne poznajem i nemam s vama nikakva posla.
— Ali zato imamo mi sa vama. Mi vas dobro poznajemo. Pošto
smo gledali kako ste vi nasamarili onog poštenog farmera, postali
smo na taj način vaši saučesnici. Zato je pravo da i nama date jedan
deo svog honorara. Vas je dvojica a nas smo trojica. Dakle, nama
pripadaju tri petine honorara. Vidite i sami da smo pravični. Ako
ne pristanete na taj predlog, izvolite pogledati moje drugove.
Ona dvojica držali su uperene puške na Hartlija. Hartliju je bilo
jasno da ima posla s pravim razbojnicima i već se poradovao što je
ipak tako jevtino prošao. Zato izvadi iz džepa tri dolara, pruži ih
Kornelu i reče:
— Izgleda da ste se vi prevarili u mojoj ličnosti i da se nalazite
u nezgodnoj situaciji kad vam je potreban deo moga honorara koji
sam pošteno zaslužio. Ja vaš predlog smatram za šalu i prihvatam
ga kao takvog. Evo vam, dakle, tri dolara koji po vašem računu
dolaze na vas.
— Tri dolara? Vi se doista šalite? nasmeja se Kornel. Zar vi
mislite da bismo mi radi te sitnice jurili za vama? Ne, ne! Nismo mi
mislili samo na današnju zaradu. Mi tražimo svoj deo i od onoga
što ste ranije zaradili. Nadam se da se kod vas sabrala prilična
sumica.
— Gospodine, nije tako kako vi mislite. Vi se varate, ja nemam
para, uzviknu zaprepašćeno Hartli.
— Ne, brinite, mi ćemo vas pretresti! To ste zaslužili, jer lažete.
Ja verujem da ćete vi to blagoizvoleti dopustiti, jer moji drugovi ne
vole da se šale s puškama u rukama. Život jednog bednog
harmonikaša ne vredi ovde u preriji ni prebijena groša.
Kornel skoči s konja i priđe Jenkiju. Ovaj se dovijao na sve
mogućne načine da se izvuče iz škripca, ali sve je bilo uzaludno.
197
Uperene puške zadavale su bile toliki strah da se bio pomirio sa
sudbinom. Ali, ipak, u sebi se nadao da Kornel neće naći ništa, jer
gotovinu beše dobro sakrio.
Riđokosi čovek, koji je sada imao obojenu kosu, pretrese
Hartliju sve džepove, ali nađe samo nekoliko dolara. Opipao je i
pretresao celo odelo, i razgledao da nije šta u njemu ušiveno, ali
bez ikakvih rezultata. Već je Hartli mislio da je opasnost prošla, ali
Kornel je bio lukaviji. Otvorio je sanduče i počeo pažljivo da ga
pregleda.
— Hm! Ova somotska apoteka toliko je duboka da pregrade ne
dopiru do samog dna. Da vidimo, da li se mogu izvaditi.
Hartli prebledi kao krpa, jer je razbojnik bio na pravom tragu.
Uhvatio je obema rukama pregradu i izvukao je. I, doista,
„apoteka“ se mogla izvaditi iz sanduka. Ispod nje bilo je više
svežnjeva novčanica.
— Ah, ovde je to skriveno blago, nasmeja se Kornel zadovoljno.
Tako sam i mislio. Lekar i veterinar zarađuju grdne pare, pa mora
negde da ih ulaže.
Kornel napravi pokret da pokupi novčanice, a to Jenkija
dovede u besnilo. Baci se na njega kao tigar i htede da mu istrgne
pare iz ruku. U isti mah planu puška. Kuršum bi lekaru sigurno
probio glavu da se nije naglo sagnuo. Ali, drugi metak pogodi ga u
ruku i razmrska mu kost. Jauknuvši, Jenki se sruši u travu.
— Eto ti, lopužo! reče Kornel. I pokušaj samo da ustaneš ili reci
koju lošu reč, pa ćeš dobiti još koji metak, bolji no ova dva. Sada
ćemo da pretresemo i gospodina pomoćnika.
Pošto je metnuo u svoj džep Jenkijeve pare, Kornel priđe
Haleru.
— Ja nisam njegov pomoćnik, reče ovaj. Sreo sam ga u preriji,
pola sata pre no što smo stigli na farmu, objašnjavao je Haler u
strahu.
— Tako? A ko ste vi onda?
Haler mu ukratko ispriča sve. Pokaza mu čak i pismenu
preporuku, da bi potvrdio istinitost svojih reči. Kornel mu vrati
pismo i reče prezrivo:
198
 — Verujem vam. Na prvi pogled se vidi da ste vi čestit čovek i
da niste mudrac koji je izmislio barut. Idite mirno svojim putem u
Šeridan. Sa vama nemamo nikakva posla.
A zatim opet dobaci Jenkiju:
— Ja sam hteo da uzmem samo naš deo. Ali, pošto si nas slagao,
ne možeš nikome da se žališ što ću ti sada sav novac uzeti. Radi i
ubuduće dobro poslove, a kad se ponovo sretnemo, nadam se da
ćemo opet ovako lepo podeliti zaradu.
Hartli je molio da mu vrate bar jedan deo njegovih para, ali
razbojnici su ga samo ismevali. Kornel i njegova dva druga baciše
se opet na konje i odjuriše prema severu. Time su opet dokazali da
nisu traperi i da im ni na kraj pameti nije da idu u planinu, prema
zapadu.
Razgovarajući putem o događaju, ove lopuže smejale su se
mnogo na račun opljačkanog nadrilekara. Rešili su da pare podele
među sobom, ne govoreći ništa ostalim drugovima.
Kad su posle izvesnog vremena našli zgodno mesto, odakle su
imali odličan vidik na sve strane a njih niko nije mogao da primeti,
sjahaše s konja, da prebroje pljačku. Pošto je svaki primio svoj deo,
reče jedan od njih Kornelu:
— Trebalo je da pretreseš i onog drugog. Pitanje je da li je on
istinu govorio i da je uistinu činovnik ili pisar. Šta je pisalo u pismu
koje ti je pokazao?
— To je bila pismena preporuka na inženjera Šaroa, iz Šeridana.
— Šta? Zbilja? I ti si mu to pismo vratio?
— Da. A od kakve bi nam koristi ono moglo da bude?
— I ti još pitaš? Moglo bi nam biti od velike, vrlo velike koristi.
Ono bi nam moglo pomoći u izvršenju onoga što smo naumili. Mi
smo svoje ljude ostavili pozadi, da bismo stvar dobro ispitali.
Moramo da proučimo kraj i prilike, kao i da ustanovimo koliko u
železničkoj kasi ima para. To je utoliko teže što putem ne smemo
da budemo primećeni ni od koga. A da smo tom čoveku oduzeli
pismo, mogao bi jedan od nas da ode u Šeridan pod njegovim
imenom. On će svakako biti zaposlen u kancelariji, gde bi po
knjigama mogao za dva-tri dana da sazna sve što nas interesuje.
199
 — Do đavola! Tako je. Kako se samo nisam ranije setio! Eto, ti si
pismen i mogao bi lepo njegovu ulogu da odigraš.
— Ja bih je, bogami, dobro izveo. Time bismo mi mnogo
postigli. Ali ima još vremena da izvršimo ono što smo propustili da
učinimo.
— Pa, naravno, ima još vremena! Znamo kud ona dvojica odoše.
Farmer ih je uputio ovim istim putem. Treba, dakle, samo da mu
oduzmemo pismo. On može uza sve to da ode u Šeridan i da nam
ceo posao pokvari. Treba i njega i onog nadrilekara da se otarasimo
zauvek.
— To se razume samo po sebi. Metak u glavu, i nikome ništa! Ti
ćeš da odeš s pismom u Šeridan; potrudićeš se da saznaš sve što
treba da znamo i obavestićeš nas o tome.
— Ali kako i gde?
— Nas dvojica ćemo otputovati napred, da dovedemo i ostale.
Moći ćeš nas naći u kraju gde železnica prolazi kroz Orlovsku
dolinu. Tačno ti to mesto ne možemo označiti. Ja ću postaviti
predstraže u pravcu Šeridana i ti ćeš na njih morati naići.
— Vrlo dobro! Al bilo bi sumnjivo da se ja izgubim iz Šeridana
tako naglo.
— Hm! I to je tačno. Nego, i to možemo izbeći. Ti povedi i
Dagbija. Reći ćeš da si ga putem sreo i da ti je rekao da ide da traži
posla na građenju železnice.
— Odlično! reče drugi tramp. Posao ću odmah da dobijem, a ako
i ne dobijem, još bolje, jer ću tako imati vremena da vam donosim
obaveštenja u Orlovsku dolinu.
Čekajući tako tobožnjeg lekara i njegovog pomoćnika, izradili
su svoj plan do tančina. Međutim, časovi su prolazili, a tobožnjeg
lekara i njegovog pomoćnika nema pa nema. Moglo se
pretpostaviti da su promenili pravac puta, da se ne bi još jedared
sreli s trampovima. Zato ovi rešiše da odjašu nazad i da ih potraže
po tragu.
Što se tiče one dvojice, kojima je tako opet zapretila ova
opasnost, oni su se zadržali. Haler je u prvom redu previo Jenkiju
ranu. Nadlaktica mu je bila teško povređena i bilo je potrebno da
200
se što pre nađe mesto gde bi bar našao prvu pomoć i negu. Najbliža
je bila farma na koju su bili pošli. Ali, pošto su trampovi bili otišli u
istom pravcu, reče Jenki:
— Zar da im uletimo još jedared u ruke? Oni će verovatno
požaliti što nas se nisu sasvim otarasili, pa će ono što su propustili
da učine izvršiti sigurno, ako nas još jedared sretnu. Novac su mi
oduzeli, ali nemam volje da im poklonim i život. Hajde zato da mi
skrenemo na Drugu farmu!
— Bog zna kad ćemo je naći, reče Haler. Da li ćete vi moći da
izdržite duži put?
— Ja sam snažan čovek i verujem da ćemo stići pre no što
dobijem groznicu. U svakom slučaju, nadam se da me dotle nećete
napustiti.
— Toga se ne bojte ni u kom slučaju. Ako vam putem pozli, ja
ću da potražim ljude da vam pomognu. Ali sada ne samo da gubimo
vreme. Na koju ćemo, dakle, stranu?
— Prema severu, kao i ranije, samo malo više udesno. Tamo se
nešto crni: ili je šuma ili šiprag. A gde ima drveća, tamo ima i vode.
Treba da metnem oblog na svoju ranu.
Haler uze sanduče i oni ostaviše to nesrećno mesto. Jenkijeva
slutnja pokazala se opravdanom. Ubrzo dođoše do mesta gde je
kroz zeleni šumarak proticao potok. Hartlej istrese sve svoje
obojene vodice i napuni bočice čistom vodom, da ima usput sveže
vode za obloge. Zatim kretoše opet dalje.
Tako su došli na jedan veliki travnjak sa niskom travom, gde su
se tragovi jedva raspoznavali. Samo oko vrlo iskusnog zapadnjaka
moglo bi tu da nađe tragove i da ustanovi da li su tragovi jednog ili
dvojice ljudi. Posle kraćeg vremena pokaza se opet na horizontu
tamna crta, što je bio znak da je opet pred njima neka šuma. Jenki
se slučajno obazre i na svoje zaprepašćenje u daljini opazi tri
nejasne tačke koje su se kretale. Odmah mu pade na pamet da bi to
mogli biti trampovi. Znao je da mu se sada radi o glavi. Svaki drugi
bi upozorio svog druga na opasnost, ali Hartli to nije učinio, nego
je samo naglo ubrzao korake. Kad ga je Haler upitao što se toliko
požurio, on mu odgovori da ga rana manje peče kad se žuri.

201
 Jahač se može primetiti na većoj udaljenosti nego pešak. Jahači
su bili tako daleko da je Hartlej znao da oni njega i njegovog
pomoćnika još nisu primetili. Zato je brzo skovao plan kako da se
spase. Na otpor se nije moglo ni misliti, a ako ih stignu, obojica su
izgubljeni. Dakle, u najboljem slučaju, postojala je samo za jednog
mogućnost da se spase. Ali zato se morao žrtvovati drugi. A taj
drugi trebalo je, naravno, da bude Haler. Zato on i nije smeo da
sazna kakva im opasnost preti. Eto, zbog toga je Jenki prećutao šta
je video u daljini.
Išli su brzo, sve dalje i dalje, dok najzad nisu stigli u gustu
bukovu šumu. Šuma je bila išarana hikori drvećem, hrastovima,
brestovima i orahovim drvetima. Nije bila široka, ali se pružala
daleko udesno. Brzo su je prošli. Kada su stigli na suprotnu stranu,
zastade Jenki i reče:
— Mister Haler, teško mi pada što sam vam na teretu. Vi
pođoste u Šeridan i zbog mene ste skrenuli sa svoga puta. Bog zna
kad ćemo naići na farmu ovim putem. Možda bi se morali danima
mučiti sa mnom, a možete mi pomoći na vrlo jednostavan način.
— Kako? upita Haler, ne sluteći nikakvo zlo.
— Vi idete, u ime božje, dalje. Ja ću da se vratim na farmu sa
koje sam došao pre no što sam se sreo s vama.
— To ja ne mogu da dopustim. Farma je daleko, a vi ste ranjeni.
— Nije tako daleko. Ja sam išao pravo na zapad, a onda sa vama
pravo na sever, dakle, u pravom uglu. Ako sada udarim prečicom,
za tri sata hoda opet ću biti na farmi. A toliko ću i sam izdržati.
— Zar verujete u to? Ali ja ipak idem s vama. Ja sam obećao da
vas neću napustiti sada kad ste u nevolji.
— A ja vas oslobađam te obaveze, jer ne smem da vas izlažem
opasnosti. Žena tog farmera, kako mi reče, sestra je šerifa — sudije
iz Kinslija. Ako su oni iz Kinslija izdali za vama poternicu, možete
se kladiti sa jedan prema sto da je šerif već obavestio sopstvenika
farme o tome da je za vama raspisana poternica s nagradom. Vi
ćete tako sami doći mečki na rupu.
— Nemam naročite volje da to učinim, odgovori Haler. A zar
ćete vi, zbilja, baš na tu farmu?
202
 — Da, to je najbolje za mene i za vas.
Zatim mu Jenki izloži sve prednosti njihovog rastanka na tako
ubedljiv način da je siromah pisar najzad pristao da se rastanu.
Hartli uze svoje sanduče. Pružiše jedan drugome ruku i poželeše
sve najbolje, pa odoše svaki na svoju stranu. Haler produži put
pravo otvorenom prerijom, a Hartli osta u šumi. Gledajući za njim,
reče u sebi:
„Bogami, žao mi je ovog siromaha. Ali drukčije se ne može. Ako
ostanemo zajedno, nastradaćemo i ja i on. Ovako ću bar ja da se
spasem. A sada je krajnje vreme da se izgubim. Kad ga oni hajduci
stignu, on će im reći da sam otišao desno. Zato, Hartli, drž’ levo i
gledaj što pre da se sakriješ.“
Hartli nije bio ni lovac ni traper, ali je znao toliko da ne sme da
ostavlja trag za sobom. A nije jedared čuo šta se mora raditi da se
izbrišu tragovi. Prolazeći kroz šumarak on je birao takva mesta gde
noge ne ostavljaju trag. Ako bi slučajno ostavio koji trag, on bi ga
za sobom lepo poravnao i izbrisao rukom. Pri tom su mu naravno
smetali rana i sanduk. Napredovao je vrlo sporo, ali je srećom
naišao ubrzo na jedno mesto gde je šiprag bio vrlo gust, skoro
neprohodan. Hartli se zavuče u grmlje, skide sanduče i sede na
njega. Malo zatim začu topot konjskih kopita i govor trojice jahača.
Projahali su žurno pored njega i ne primetivši da je trag na tome
mestu samo trag jednog čoveka.
Jenki razmaknu grane da vidi šta će se zbiti. Iz svog zaklona
mogao je lepo da vidi preriju. Ne baš tako daleko, pravo kroz
preriju je išao Haler. Kad ga opaziše trampovi sa okomka šume,
obodoše konje i pojuriše u trku za njim. Sada ih je, eno, Haler čuo,
okrenuo se i zastao u strahu. Oni su stigli do njega i nešto
razgovaraju. Haler pokazuje na istok. Sigurno im je rekao da je
Jenki otišao u tom pravcu, ka farmi. Odjednom prasnu hitac iz
pištolja i Haler se sruši u travu.
— Eto šta se desilo, promrmlja Hartli sa zebnjom. Čekajte samo,
razbojnici! Srešću ja vas gde bilo. Skupo ćete platiti ovaj hitac! Šta
li će sada da urade?
Video je kako su sjahali s konja i pretresli ubijenog. Zatim se
nešto savetovali, opet uzjahali konje, a Kornel je ubijenog prebacio
203
preko sedla. Na svoje čuđenje, video je Jenki da se Kornel vraća,
dok su druga dvojica produžila put dalje. Kad je Kornel stigao u
bukovu šumu, poterao je konja malo u šumu i zbacio leš sa sedla.
Leš je bacio u šiprag, tako da se iz prerije nije mogao primetiti. Ali
Hartli ga je iz svog skloništa dobro video. Zatim Kornel obode
konja i odjuri, ali kuda, to Hartli nije mogao da vidi. Čuo je samo
još neko vreme topot kopita, zatim nastupi potpuna tišina.
Jenki se zgrozi. Skoro se pokajao što nesrećnog čoveka nije
upozorio na opasnost koja im je pretila. A sada je bio svedok
gnusnog zločina. Leš ubijenog ležao je nedaleko od njega. On je
lako mogao da ode s ovoga mesta, ali se nije usuđivao, jer je
pretpostavljao da će Kornel i njega potražiti. Prošlo je četvrt časa a
zatim još četvrt časa. Tada se Jenki reši da napusti ovo grozno
mesto. Pre toga hteo je da pogleda još jednom u preriju, ali opazi
nešto što ga je nateralo da se povuče još dublje u svoje skrovište. S
desne strane kroz preriju je dolazio jedan jahač koji je pored sebe
vodio još jednog konja. Taj jahač nagazio je na trag one dvojice
trampova, zaustavio se i sjahao s konja. Pošto se pažljivo osvrnuo
na sve strane, sagnuo se da ispita trag. Išao je tako tragom natrag,
sve do mesta gde se odigralo ubistvo. Konji su išli sami za njim. Kad
je došao na mesto ubistva, stao je i dugo nešto posmatrao. Zatim
se opet uspravio i pošao dalje ka šumarku. Pogleda uprtog na
zemlju, pratio je Kornelov trag. Na nekih pedeset metara pred
žbunjem čovek stade, pusti neki naročit grleni glas i pokaza rukom
u žbunje. To se, izgleda, odnosilo na konja kojega je on jahao, jer se
ovaj odmah udaljio od njega i malo postrance pođe ka šumarku.
Pred samom ivicom šume stade i poče da njuši vazduh, podižući
nozdrve. Pošto to nije bio znak nikakve uzbune, jahač brzo priđe
tome mestu.
Tada tek Jenki opazi da ima pred sobom Indijanca. Indijanac je
nosio legine u rojtama i izvezenu i ukrašenu lovačku košulju. Na
nogama je imao mokasine. Duga crna kosa bila mu je upletena u
punđu u obliku šlema, ali nije bila zakićena orlovskim perom. Oko
vrata mu je visio trostruki lanac medveđih kandži, kalumet i
torbica s lekovima. U ruci je držao dvocevku, čiji je kundak bio
ukrašen srebrnim klincima. Njegovo lice, smeđe i preplanulo, sa

204
malim odbleskom bronze, imalo je rimski profil. Samo malo
isturene jagodice govorile su o američkoj indijanskoj rasi.
Sama blizina jednog Indijanca ispunila je bila strahom Jenkija,
koji uopšte nije bio rođen za junaka. Ali što je duže zagledao lice
ovog Indijanca, sve mu se više činilo da od njega ne treba nimalo
da se plaši.
Crveni se približavao žbunu na nekih dvadeset koraka. Konj je
bio još bliže, dok je drugi išao za jahačem. Tada — konj je već bio
digao svoje malo kopito da zakorači, kad se naglo trže, skoči
unatrag i jako zafrkta: osetio je bio miris mrtvaca ili Jenkija.
Indijanac u istom trenutku skoči ustranu i nestade zajedno s
konjem.
Hartli pritaji dah, sedeći dugo i nepomično, sve dok nije do
njegovog uha dopro prigušeni glas: „Uf!“ Kad je izvirio, primetio je
Indijanca kako kleči pored leša, i kako ga prvo razgleda a zatim
pretresa. Zatim se Indijanac povuče i skoro četvrt sata nije ga
nigde bilo. Iznenada, Jenki pretrnu od silnog straha. Sasvim blizu
njega neko je progovorio:
— Zašto beli čovek sedi ovde sakriven? Zašto ne iziđe napolje
da se pokaže pred očima crvenog ratnika? Zar neće da kaže kuda
su pobegla tri zločinca koji su ubili drugog bledolikog?
Pretrnuo od straha, Hartli okrete glavu i spazi Indijanca koji je
sa golim nožem u ruci klečao iza njega. Njegove reči su dokazivale
da je tragove pravilno pročitao i da je izveo vrlo oštroumne
zaključke. On nije smatrao Jenkija ubicom. Zato se ovaj ohrabri i
odgovori:
— Ja sam se sakrio pred ubicama. Dvojica su otišla tamo, u
preriju. Treći je doneo leš i bacio ga ovde, a ja sam ostao sakriven
jer nisam znao da li je ubica otišao ili nije.
— On je otišao. Njegov trag vodi kroz šumu i dalje na istok.
— Onda je otišao na farmu, da mene uhvati. Da nije ovde negde
blizu?
— Ne. Moj beli brat i ja jedini smo živi ljudi ovde. On može da
iziđe i da mi ispriča šta se dogodilo.

205
 Crvenokožac je govorio vrlo dobro engleski. Njegove reči
ulivahu poverenje Jenkiju. On se izvuče iz šipraga. Kad je izišao,
video je da su konji nešto dalje privezani za kolje. Crvenokožac
odmeri belca pogledom koji kao da je prodirao do dna duše, a zatim
reče:
— Sa juga ovamo došla su dva čoveka pešice. Jedan se sakrio
ovde. To si ti. Drugi je otišao dalje, u preriju. Onda su došla tri
jahača koji su pošli za onim koji je izišao iz šume. Opalili su dva
metka iz pištolja u glavu. Dvojica su otišli napred. Treći je uzeo leš
na konja, doneo ga ovamo i bacio u šiprag, a onda otišao prema
istoku u trku. Je li tako bilo?
— Da, tako je, potvrdi Hartli.
— A možeš li mi reći, zašto su ubili tvog belog brata? Ko si ti i
šta tražiš u ovom kraju? Jesu li ovi isti ljudi i tebe ranili u ruku?
Prijateljski ton kojim je Indijanac pitao, pokazivao je Jenkiju
da mu crveni nije neprijatelj i da ne sumnja ni najmanje na njega
zbog ubistva. Zato je ukratko odgovorio na postavljena pitanja.
Indijanac ga pri tome nije gledao, ali ga je zatim odjednom odmerio
prodornim pogledom i bez oklevanja upitao:
— Tako je tvoj brat morao svojim životom da iskupi tvoj?
Jenki obori oči i odgovori zamuckujući:
— Ne. Ja sam ga molio da se sakrije sa mnom, ali on nije hteo.
— A da li si mu kazao da vam se ubice nalaze iza leđa?
— Da.
— A zašto je on onda ubicama, kad su ga pitali gde si ti, pokazao
u istočnom pravcu prema farmi?
— Da ih prevari.
— Znači da je on hteo tebe da spase. Bio je dobar drug. A da li si
ti to zaslužio? Samo veliki Manitu sve zna. Moj pogled ne može da
zaviri u tvoju dušu. A da može, možda bi se ti zastideo preda
mnom. Ja ću ćutati. Tvoj bog neka ti bude sudija. Znaš li ti ko sam
ja?
— Ne, odgovori Hartli ponizno.

206
 — Ja sam Vinetu, poglavica Apača. Moja ruka se diže protiv
rđavih ljudi, ali moja ruka štiti svakog onog ko ima čistu savest. Ja
ću da ti previjem ranu, ali prvo mi reci zašto su se ubice vratile da
vas opet gone? Znaš li, zašto?
— Hartli je mnogo čuo o Vinetuu. On odgovori još skromnijim
i poniznijim glasom:
— Ja sam ti već kazao. Hteli su da nas smaknu, da ne bismo
izdali da su me opljačkali.
— Ne. Kad bi bilo samo to, oni bi vas još onda odmah ubili. Mora
da ima nešto drugo, što im je tek docnije palo na pamet. Da li su te
dobro pretražili i pretresli?
— Jesu.
— I sve ti oduzeli?
— Da.
— A tvom drugu?
— Ne. On im je rekao da je siromah begunac i pokazao im je
jedno pismo.
— Pismo? Da li su mu to pismo oduzeli?
— Ne. Vratili su ga.
— Gde je on pismo ostavio?
— U prsni džep od kaputa.
— Tamo ga nema. Ja sam mu sve džepove pretresao i nisam
našao nikakvo pismo kod njega. Dakle, to pismo je bilo razlog što
su se vratili.
— Ne verujem! reče Hartli vrteći glavom.
Indijanac ne odgovori ništa. Otišao je do leša. Izvukao ga iz
šipraga i još jednom pretresao džepove nesrećnog Halera. Mrtvac
je imao strašan izgled. Ne od kuršuma koji ga je pogodio, već zbog
toga što su mu ubice celo lice unakazili noževima, tako da ga niko
ne bi mogao poznati. Ali u džepovima nije bilo ničeg.
Indijanac se zagleda zamišljeno u daljinu. Zatim reče uvereno:
— Tvoj drug je pošao u Šeridan. Dvojica od ubica odjahali su
prema severu, u pravcu Šeridana. Oni će takođe tamo, u Šeridan.
Zašto su mu oduzeli pismo? Zato, jer im je potrebno i hoće da se
207
njime posluže. Zašto su unakazili mrtvacu lice? Zato da ga ne bi
niko poznao. Znači, ne sme se znati da je Haler mrtav. On ne sme
da bude mrtav, jer jedan od ubica hoće da se predstavlja kao Haler.
— A zbog čega?
— To ne znam, ali ću ubrzo saznati.
— Onda ćeš i ti onamo, za njima?
— Da. Ja sam pošao na Smoki Hil reku, ali Šeridan je odande
blizu. Ako pođem tamo, put mi neće biti mnogo duži. Ti bledoliki
svakako imaju neke rđave namere. Možda će mi poći za rukom da
ih sprečim u tome. Hoće li moj brat sa mnom?
— Ja sam hteo da potražim prvu obližnju farmu da izlečim
ruku. Naravno, još radije bih pošao u Šeridan. Tamo postoji sigurno
i lekar. A možda bih tamo došao i do svog opljačkanog novca.
— Onda možeš da pođeš sa mnom, na konju.
— Ali, moja rana!
— Ja ću da je pregledam. Na farmi će moj beli brat imati nege,
ali neće imati lekara. Vinetu se razume u vidanju rana. On ume
naprslu kost opet da sastavi i ima odlično sredstvo protiv groznice.
Pokaži mi ruku.
Još je Haler bio rasekao Jenkiju rukav na kaputu i Jenki odmah
zavrte rukav. Vinetu pregleda ranu i reče da nije opasna. Kuršum,
pošto je hitac ispaljen iz velike blizine, nije razmrskao kost, nego
je samo probio. Crvenokožac izvadi neku suvu biljku iz svoje torbe
i stavi je na ranu. Zatim odseče dva štapa, metnu između njih ruku
i veza tako vešto da to sa ovako skromnim sredstvima na bi mogao
učiniti nijedan lekar od zanata. Zatim reče:
— Moj beli brat može mirne duše da pođe sa mnom. Groznica
neće doći, ili će doći tek onda kad već budemo u Šeridanu.
— Ali zar ne bismo prvo pokušali da saznamo šta radi treći
ubica? upita Harli.
— Ne, on traga za tobom, ali neće moći da nađe tvoj trag i
gledaće da stigne onu dvojicu. Možda on ima i drugih saučesnika,
koje će prvo da potraži, da sa njim pođu u Šeridan. Ja dolazim iz
naseljenih krajeva i saznao sam da se u Kanzasu okupljaju mnogi

208
bledoliki, koji se nazivaju „trampovi“. Možda ubice pripadaju tim
ljudima, možda trampovi spremaju prepad na Šeridan? Ne smemo
da gubimo vreme. Moramo brzo onamo, da obavestimo belce koji
žive tamo. Vinetu zna kuda idu ubice i nisu mu potrebni njihovi
tragovi. Idemo drugim putem.
— A kad ćemo stići u Šeridan?
— Ne znam kako moj beli brat jaše...
— Eh, džokej, naravno, nisam. Malo sam sedeo u sedlu, ali
zbaciti se ne dam tako lako.
— Onda, ne smemo da jurimo, ali ćemo to nadoknaditi
neprestanim jahanjem. Jahaćemo celu noć i izjutra ćemo biti u
Šeridanu. Oni koje gonimo napraviće noćas logor u preriji i zato će
stići docnije od nas.
— A šta će biti sa lešom siromašnog Halera?
— Zakopaćemo ga. Moj beli brat neka se pomoli na njegovom
grobu.
Zemlja je bila vlažna i meka. Brzo su iskopali dovoljno duboku
raku, iako su kopali nožem, i u nju položiše mrtvaca. Zatim ga
zatrpaše iskopanom zemljom. Jenki skide šešir i prekrsti ruke. Da
li se pri tom zaista molio, teško se moglo reći. Apaš je ozbiljno
gledao u sunce koje je zalazilo. Izgledalo je kao da njegovo oko s
one strane zapada traži Večna lovišta. On je bio paganin, ali sigurno
se u sebi molio.
Zatim uzjahaše konje.
— Moj beli brat neka uzme moga konja, reče Crvenokožac. On
ima mekši hod, kao čamac na vodi. Ja ću uzeti ovog drugog.
Pošto su krenuli, jedan deo puta išli su prema zapadu, a zatim
okrenuše na sever. Mada su sigurno već bili prevalili dugi put,
konji su ipak koračali čilo i odmorno, kao da su toga časa došli s
paše. Sunce je tonulo, sve niže i niže. Najzad ga nestade s horizonta.
Kratak suton prošao je brzo i nastade mračna noć. Jenkija spopade
strah.
— Da ne zalutamo u ovome mraku?

209
210
 — Vinetu nikada ne zaluta, bio dan ili noć. On je kao zvezda
koja se uvek nalazi na svom mestu. Vinetu poznaje sve krajeve ove
zemlje, isto tako kao što bledoliki poznaje kutove svoje kuće.
— Ali ipak ima mnogo prepreka koje se ne mogu videti.
— Vinetuove oči vide i noću. A što on ne može da primeti,
osetiće njegov konj. Neka moj beli brat ne jaše pored mene, nego
za mnom, pa njegov konj neće napraviti nijedan pogrešan korak.
Bilo je zaista skoro neverovatno sa kakvom su se sigurnošću
Vinetu i njegov konj kretali. Jahali su malo korakom, više kasom a
još više trkom. I tako, čas za časom, i nijedna im se neprilika nije
desila. Trebalo je obilaziti močvarna mesta, gaziti potoke, prolaziti
pored farmi. I uvek je Vinetu znao gde se nalaze i ni jednog jedinog
trenutka nije bio u zabludi ili sumnji. To je potpuno umirilo
Jenkija. On je naročito zbog svoje ruke bio u brizi. Ali lekovita trava
imala je čarobno dejstvo. Nije osećao skoro nikakva bola i nije imao
na šta da se požali sem na napore ovog neobičnog jahanja. Zastali
su samo na nekoliko mesta da napoje konje i da pokvase zavoj
hladnom vodom. Posle ponoći, izvadi Vinetu parče mesa i ponudi
Hartlija. I to je bilo sve. Inače su celo vreme jahali bez predaha.
Kad se već počela osećati jutarnja hladnoća, reče Jenki da još
može da se drži u sedlu. Zatim zarudi istok, ali još se ništa nije
videlo, jer je zemlju bila pokrila gusta magla.
— To su magle Smoki Hil reke, objasni poglavica. Skoro ćemo
stići do nje.
Videlo se da je hteo još nešto da kaže, ali je iznenada zaustavio
konja i stao da osluškuje. Levo od njih čuo se u taktu topot konja
koji se približavao. Mora da je neko jahao u divljem galopu. I zaista
pored njih projuri, brzo kao munja, jahač koji je ličio na priviđenje.
Konja nisu ni videli. Videli su samo jahačev crni šešir sa širokim
obodom koji je štrčao iznad guste magle koja se vukla po zemlji.
Nekoliko sekunda docnije nije se više čuo ni topot.
— Uf! reče Vinetu začuđeno. Jedan bledoliki! Tako kao što jaše
ovaj čovek malo ko od belih ljudi ume da jaše. Tako jašu Old
Šeterhend i Old Fajerhend. Onaj prvi nije ovde, jer ja treba da se s

211
njim sastanem gore, na Srebrnom jezeru. Ali Old Fajerhend treba
da se nalazi u Kanzasu. Da li je on to bio?
— Old Fajerhend? reče Jenki. To je slavni zapadnjak.
— On i Old Šeterhend su najbolji, najhrabriji i najiskusniji
bledoliki koje Vinetu poznaje. On je njihov prijatelj.
— Izgleda da mu se žuri? Kuda je to jurio?
— U Šeridan, jer je išao u istom pravcu u kome idemo i mi. Levo
leži Orlovska dolina, a pred nama se nalazi brod preko reke. Ubrzo
ćemo stići do nje. A u Šeridanu ćemo saznati ko je bio taj jahač.
Magla se počela dizati. Rasterao je maglu jutarnji vetrić i ubrzo
naša dva putnika ugledaše reku Smoki Hil. I tu se pokazala
izvanredna sposobnost vođa Apača. Izbili su na reku tačno na
mestu gde se nalazio brod. Voda je dopirala konjima jedva do
trbuha, tako da je prelaz bio lak i bez ikakve opasnosti.
Kad su stigli na drugu stranu, prođoše prvo kroz šumarak koji
se protezao uz obalu a zatim prejuriše preko otvorenog travnika.
Tada se pred njihovim očima ukaza cilj puta, Šeridan.

212
 IX
LUKAVSTVO I DOVITLjIVOST

U vreme kad se ova pripovest dešava Šeridan nije bio ni selo ni

varoš, nego privremeno naselje radnika koji su gradili prugu. To je
bila velika zbrka kuća, brvnara, koliba i kamenjara, najpotrebnijih
zgrada, na čijim su se vratima nalazili gordi natpisi. Bilo je tu
„hotela“ i „saluna“ u kojima u Evropi ne bi ni najsiromašniji
građanin odseo. Bilo je tu divnih drvenih kućica, koje su se mogle
rasklopiti i na drugom mestu opet sagraditi. Najveća od tih zgrada
stojala je na jednoj uzvišici i nosila je firmu koja se videla izdaleka:
„Šarl Šaroa, inženjer“. Tamo se uputiše oba jahača. Zaustaviše se
pred vratima pred kojima je već bio vezan jedan indijanski
osedlani i zauzdani konj.
— Uf! reče Vinetu, posmatrajući konja užarenih očiju. Taj konj
je zaslužio da nosi valjanog jahača. Zacelo pripada bledolikom koji
je jutros projurio pored nas.
I oni privezaše konje kao što je bio vezan i onaj prvi konj. U
blizini nije bilo ni žive duše, a pošto je bilo još veoma rano, ni u
celoj naseobini nije se video niko. Ali vrata na kući ipak su bila
otvorena. Vinetu i Jenki uđoše unutra. U susret im izađe jedan
mlad crnac koji ih upita šta žele. Ali, pre no što su oni odgovorili,
otvoriše se druga vrata i na njima se pojavi jedan mladi belac, koga
je Apač pogledao prijatno iznenađen. To je bio inženjer. Njegovo
ime, njegovo preplanulo lice i crna, kovrdžava kosa odavali su
njegovo francusko poreklo, potomka Francuza iz Južnih država.
— Koga tražite ovde tako rano, moja gospodo? upita on
poklonivši se vrlo uljudno.
— Tražimo inženjera Šaroa, odgovori crvenokožac čistim
engleskim jezikom, izgovarajući čak i francusko ime potpuno
tačno.
— Vel, ja sam. Izvolite unutra.
Inženjer se povuče u sobu da bi mogli ući.

213
 Prostorija je bila tesna i jednostavno uređena. Po crtaćem
priboru, koji se nalazio svuda, videlo se da je to inženjerova
kancelarija. Inženjer ponudi došljacima dve stolice, čekajući s
vidljivim interesom šta će da mu kažu. Jenki odmah sede, a
Indijanac ostade učtivo stojeći. Zatim klimnu svojom lepom
glavom i reče;
— Ja sam Vinetu, poglavica Apača...
— Znam, znam! upade mu inženjer u reč.
— Ti znaš? upita crvenokožac. Ti si me, znači, negde video?
— Ne, ali ima tu neko ko vas poznaje i ko vas je video kroz
prozor kad ste došli. Vrlo mi je milo, što sam upoznao slavnog
Vinetua. Sedite, i kažite šta vas je dovelo ovamo. Onda ću vas
zamoliti da mi budete gosti.
Indijanac sede na stolicu i poče:
— Poznaješ li ti bledolikog koji živi u Kinsliju i koji se zove Ben
Norton?
— Da, poznajem ga vrlo dobro. To je moj najbolji prijatelj.
— A poznaješ li i bledolikog Halera, pisara?
— Ne! Otkad moj prijatelj Norton živi u Kinsliju, ja ga nisam
nijedanput posetio.
— Taj pisar doći će danas sa još jednim bledolikim tebi da ti
preda pismenu preporuku od Nortona. Treba jednom da nađeš
mesto kod sebe u kancelariji, a drugome da daš neki drugi posao.
Ova dva belca su — varalice i ubice. Ako si ti mudar čovek, mi ćemo,
čim oni dođu da govore s tobom, saznati kakve su njihove namere.
— Možda hoće da me ubiju? osmehnu se Šaroa s nevericom.
— Možda! reče Vinetu ozbiljno. I ne samo tebe nego i mnoge
druge. Ja mislim da su oni trampovi.
— Trampovi? upita inženjer brzo. Ah, to je nešto drugo. Ja .sam
upravo sada saznao da jedna horda trampova kreće iz Orlovske
doline ovamo da nas opljačka. Tim nitkovima rastu zazubice za
našom kasom.
— Kako si to saznao? Od koga?
— Od... Ali biće bolje da ne kažem od koga, nego da on sam kaže.
214
 Inženjer je hteo da crvenokošcu priredi prijatno iznenađenje.
Lice mu je zasjalo od zadovoljstva. Otvorio je vrata susedne sobe i
na vratima se pojavi — Old Fajerhend. Inženjer je mislio da će
Indijanac uskliknuti od radosti ali on nije dobro poznavao navike
Indijanaca. Nijedan crveni ratnik neće svojim osećanjima, bilo
radosti bilo bola, u prisustvu stranog čoveka dati isuviše maha.
Istina, oči Apačeve sevnuše, ali on osta potpuno miran i
hladnokrvan. Prišao je mirno lovcu i pružio mu ruku. Ovaj ga
privuče na svoje snažne grudi, poljubi ga u oba obraza i reče
ganuto:
— Moj prijatelj, moj dragi, dragi prijatelj? Kako sam se prijatno
iznenadio kad sam video gde dolaziš i skidaš se s konja. Otkad se
već nismo videli!
— Ja sam te video jutros u samo svitanje, odgovori Indijanac,
kad si kroz maglu s one strane reke projurio pored nas.
— I nisi me pozvao?
— Bila je magla, tako da te nisam mogao dobro videti, a
proleteo si pored nas kao oluja preko ravnice.
— Morao sam da žurim da stignem ovamo pre trampova. A
morao sam sam da pođem na put, jer je stvar vrlo važna, tako da je
nisam mogao nikome poveriti. Preko dvesta trampova kreću
ovamo.
— Onda se ja nisam prevario. Ubice su uhode koje su išle pred
njima.
— Mogu li da znam kakve to veze ima sa ovim ljudima?
— Poglavica Apača nije čovek razgovora nego dela. Evo, ovaj
bledoliki ispričaće ti sve potanko.
Pri tome je Vinetu pokazao na Hartlija, koji se bio digao sa
stolice kad je Old Fajerhend ušao i ovog junaka još uvek posmatrao
sa divljenjem. Da, taj Old Fajerhend bio je ljudeskara, pravi junak,
kao i Vinetu! Jenki je sam sebi izgledao tako malen, bedan i
neznatan, a verovatno je i inženjer imao isto osećanje. U najmanju
ruku, to se naslućivalo po njegovom licu i držanju punom
poštovanja.

215
 Pošto su svi seli, Hartli ispriča svoje jučerašnje doživljaje.
Zatim Old Fajerhend ispriča ukratko svoj susret sa crvenim
Kornelom na parobrodu, kod raftera i najzad na Batlerovoj farmi.
Hartli je potanko opisao vođu one trojice trampova, koji je ubio
pisara Halera, i odvojio se od druge dvojice pred šumom. Dao je
prilično vernu sliku toga tipa. A veliki lovac reče:
— Smem da se kladim da je to bio Kornel. On je svoju kosu opet
obojio crno. Ali, ja verujem ipak da će nam jednom pasti šaka.
— Onda će ga zacelo proći volja za dalje zločinačke podvige,
reče inženjer. Preko dvesta trampova je sakupio! Koliko je tu
ubistava, pljačke i paljevine bilo! Gospodo, vi ste naši spasioci i ja
nemam reči kako da vam zahvalim. Taj Kornel mora da je na neki
način saznao da ću ja dobiti pare za isplatu radnika na celoj pruzi.
Dobro što ste me upozorili. Spremićemo se dobro, da ih lepo
dočekamo.
— Nemojte isuviše da se pouzdajete u se! upozori ga Old
Fajerhend. Dve stotine očajnih momaka, to ipak nije šala.
— Ako. Za nekoliko sati ja mogu da sakupim hiljadu železničkih
radnika.
— Koji su vrlo dobro naoružani?
— Svaki ima bar ponešto od oružja. Ako ništa, imaće noževe,
lopate i budake.
— Lopate i motike protiv dvesta pušaka? To bi bilo krvoproliće
za koje ja ne bih uzeo odgovornost!
— Onda ću sa tvrđave Valas pozvati dvesta vojnika.
— Vaša je spremnost za svaku pohvalu, gospodine. Ali
lukavstvo je često puta bolje od sile. Ako se neprijatelj može
savladati i onemogućiti lukavstvom, zašto da se žrtvuju toliki
ljudski životi?
— A kakvim lukavstvom, gospodine? Ja ću drage volje poslušati
vaš savet. Vi ste drukčiji čovek nego ja. i, ako je potrebno, ja sam
spreman da vam predam komandu nad ovim naseljem i nad svim
mojim ljudima.
— Ne treba se žuriti, gospodine. Moramo o svemu dobro da
razmislimo. U prvom redu, oni ne smeju znati da se bilo šta zna o
216
njihovim namerama. Ne smeju čak nas ni da vide. Ima li neko
skrovište da sakrijemo svoje konje?
— Oni će odmah biti na sigurnom mestu, gospodine. Dobro što
ste tako rano došli, pa vas nije video niko od radnika. Uhode
trampova neće ništa saznati. Moj crnac, veran, odan i ćutljiv,
pobrinuće se da se konji sakriju i nahrane.
— Dobro, recite mu to. Treba da sklonite i ovog čoveka, Hartlija.
Dajte mu da jede i da se ispava, ali niko ne sme ni da ga vidi ni da
ga čuje, sem vas, Crnca i lekara, koga treba pozvati, jer je ranjen.
Sigurno imate i lekara u naselju.
— Razume se; sada ću odmah da ga zovnem.
Inženjer ode s Jenkijem, koji je to jedva dočekao, jer je bio
strašno umoran. Inženjer se ubrzo vrati i saopšti da su i ranjenik i
konji na sigurnom mestu. Tada mu Old Fajerhend reče:
— Ja nisam hteo da savetovanja držimo pred tim travarom, jer
mu mnogo ne verujem. Ima u njegovom pričanju jedna tamna
mrlja. Ja sam uveren da je on siromašnog pisara namerno gurnuo
u smrt da bi spasao sebe. A sa takvim ljudima ne želim da imam
ikakva posla.
— Dakle, imate li vi gotov plan, šta da radimo? upita inženjer
radoznalo.
— Nemam još. Plan ćemo moći da napravimo tek onda kad
saznamo planove trampova. A to ne može biti pre no što stignu one
dve njihove uhode da se jave vama.
— Tačno. Dakle, za sada moramo da se strpimo.
Vinetu diže ruku u znak da želi da govori. On je, izgleda, bio
drugog mišljenja, i reče:
— Svaki ratnik može da se bori na dva načina. Ako Vinetu ne
zna kako da se brani, on radije napada. To je brže, sigurnije i
hrabrije.
— Zar moga brata ne interesuju planovi trampova? upita Old
Fajerhend.
— On će ih u svakom slučaju saznati. Ali što da se poglavica
Apača raspituje za njihove planove, kad mu je lakše da ih prisili da
se oni upravljaju po njegovim planovima?
217
 — Ah, ti onda imaš gotov plan.
— Da, trampovi nisu nikakvi ratnici sa kojima čovek mora da
se viteški bori. To su šugavi psi koje treba oterati batinom. Zašto
da ja čekam da me pas ugrize, kad mogu pre toga jednim udarcem
da ga odbijem ili uhvatim u klopku.
— Kakva klopka može biti za trampove?
— Ja znam jednu i treba da je napravimo. Oni dolaze da
opljačkaju kasu. Ako kasa bude ovde, oni će doći ovamo. Ako bude
na drugome mestu, oni će otići tamo. Ako bude u vatrenim kolima,
oni će se ukrcati u vatrena kola, i otići njima, i ljudima koji ovde
žive neće ni najmanje nauditi.
— Ah, ja sam shvatio šta misliš! uzviknu Old Fajerhend. To je
sjajna ideja. Ti misliš da mi trampove namamimo u voz?
— Da. Vinetu se ne razume ništa u vatrena kola i ne zna kako
se njima upravlja. On je dao misao i neka moja bela braća o tome
razmisle.
— Da ih namamimo u voz? upita inženjer. Ali, zašto? Mi ih
možemo i ovde dočekati i uništiti, jer ćemo ih napasti iz zasede.
— Ali će pri tom mnogi platiti glavom, odgovori Old Fajerhend.
No ako se trampovi ukrcaju u voz, možemo lako da ih odvezemo
na mesto gde će se morati predati bez borbe i bez gubitaka ili štete
na našoj strani.
— Zar mislite da će oni samo tako hteti da se ukrcaju?
— Oni će da se ukrcaju ako budu znali da je kasa u vozu.
— Znači, da kasu treba da utovarimo u voz.
To je bila stvar koja nikako nije išla u glavu inženjeru. Vinetu
samo odmahnu rukom, a Old Fajerhend reče:
— Pa ko vas tera da punu kasu utovarite u vagon? Trampovi
treba samo da budu uvereni da je kasa sa novcem u vozu. Vi ćete
zaposliti uhodu koji će stići kao pisar i pretvaraćete se kao da imate
u njega puno poverenje. Saopštićete mu da će se ovde zaustaviti
voz, kojim se šalje velika suma novca. Oni će sigurno doći i
naguraće se u vagone. Kad jedared budu u vozu, onda — što dalje i
što brže sa njima! Imate li dovoljno vagona na raspoloženju?

218
 — O, imam ja vagona koliko god hoćete! I odgovornost za to
uzeo bih drage volje na sebe, samo ako bude uspeha. Ali ima tu i
drugih stvari. Ko će upravljati vozom? Sigurno je da će trampovi
ubiti ložača i mašinovođu kao što to obično čine prilikom napada
na voz...
— Koješta! Mašinovođu možete naći, a ložač ću biti ja, reče Old
Fajerhend. Uostalom, o tome ćemo još govoriti. Ja se nadam da će
trampovi danas stići u Orlovsku dolinu, jer idu pravo onamo.
Dakle, celu stvar možemo da odložimo do sutra. Sem toga,
potrebno je da se izabere mesto kuda ćemo ih onda odvesti.
Potražićemo neko zgodno mesto još pre podne, jer će uhode
verovatno stići već po podne. Imate li neku dresinu, gospodine?
— Naravno.
— Onda ćemo se zajedno odvesti. Vinetu ne može sa nama. On
mora da ostane sakriven, jer bi njegovo prisustvo moglo da oda
naše namere. Ni mene ne sme niko da pozna. Ja sam to predvideo i
poneo sam sobom svoje staro platneno odelo.
Inženjer je još uvek bio zabrinut.
— Gospodine, vi govorite o celoj toj stvari kao da je već gotova.
Ali, meni ne izgleda da će to biti tako lako i prosto. Kako ćemo, na
primer, da dostavimo trampovima lažna obaveštenja? Kako ćemo
udesiti da oni rade ono što mi želimo?
— Kakvo je to pitanje? Novi pisar je poslan zato da nas uhodi, i
što vi njemu, tobože u poverenju, saopštite, on će se postarati da
odmah potajno javi trampovima kao gotovu stvar.
— Tačno. Ali, ako njima padne na pamet da ne sednu u voz, ako
reše da je pametnije da pokvare negde prugu i izbace voz iz šina,
pa onda da razbiju kasu?
— To je lako izbeći. Reći ćemo pisaru-uhodi da će, zbog bogatog
tovara, pred vozom ići izvidnička lokomotiva. Trampovi će sigurno
u tom slučaju odustati od toga da razore prugu. Ako vi budete
vešti, ne brinite, sve će dobro ispasti. Pisara morate tako uposliti i
tako ga tobože vezati svojim poverenjem da ne sme imati ni časa
slobodnog vremena da napusti kuću niti da bilo sa kim iz
naseobine razgovara. Sem toga, daćete mu sobu na spratu koja ima

219
samo jedan prozor. Ravna terasa na krovu svega je metar iznad tog
prozora. Ja ću se sakriti na krovu i čuću svaku reč koju će on
saopštiti onom drugom uhodi.
— Zar mislite da će on kroz prozor davati uputstva?
— Pa, naravno. Po njihovom planu, taj takozvani Haler treba da
vas uhodi, a onaj drugi, koji će doći s njim, da nosi vesti
trampovima. Trećega nema. Uvidećete to uskoro i sami. I taj drugi
će tražiti da ga zaposlite da bi mogao ostati ovde, ali pod bilo
kakvim izgovorom neće hteti odmah da stupi na posao, zato da bi
mogao napustiti naseobinu kad mu je potrebno da odnese vesti.
On će pokušati da ostane sa pisarom u dosluhu, ali treba da se
postarate da mu to ne pođe za rukom najmanje do večeri. U tom
slučaju, on će se prišunjati kući. Pisar će otvoriti prozor da mu
saopšti novosti, a ja ću biti sakriven na krovu i sve ću čuti. Sada
vam to sve izgleda teško i vrlo zamršeno, jer vi niste zapadnjak i
lovac. Ali, ako dobro promislite, priznaćete da je sve to tako.
— Haug! potvrdi Indijanac. Moja bela braća neka sada idu da
posete mesto gde će biti nameštena klopka. Kad se vrate, ja ću da
odem da ne bih sedeo ovde besposlen.
— Kuda će moj crveni brat da ide?
— Vinetu je svugde kod kuće, u šumi i u preriji.
— Poglavica Apača može da ima društvo, ako hoće. Moje raftere
i lovce rasporedio sam tako da se nalaze na čas jahanja udaljeni od
Orlovske doline. Oni su tamo da paze na trampove. Tetka Drol se
nalazi među njima.
— Uf! iznenadi se Apač, a njegovo inače uvek ozbiljno lice dobi
vedar izraz. Tetka je hrabar i mudar beli čovek. Vinetu će da ide k
njemu.
— Lepo. Tamo će moj crveni brat naći mnogo hrabrih ljudi:
Crnog Toma, Grbavka Bila i Ujku--Motku, sve same ljude za koje je
bar čuo. A sada neka moj crveni brat ide tamo u sobu i neka sačeka
dok se vratimo.
Old Fajerhend je još pre dolaska poglavice Apaša dobio od
inženjera jednu sobicu. U nju se sada povuče da svoje upadljivo
lovačko odelo zameni drugim, u kome su ga radnici mogli smatrati
220
za jednog novog druga, koji je tek uzet na posao. Dresina je bila
brzo spremljena. Old Fajerhend s inženjerom sede na prednje
sedište, dva radnika sedoše pozadi i poteraše dresinu prugom kroz
naselje, gde su radnici već uveliko bili na poslu. Zatim dresina iziđe
na slobodnu prugu i odjuri u pravcu Kit Karsona, dokle je pruga
već bila sagrađena.
Apaš se za to vreme raskomotio i iskoristio priliku da se malo
ispava, da mu vreme ne prođe uzalud.
Old Fajerhend i inženjer probudiše Indijanca čim su se vratili.
Saopštiše mu da su našli izvanredno zgodno mesto.
— To je dobro! reče Vinetu. Psi će drhtati i urlati. od straha.
Vinetu će sada da odjaše do tetke Drol, da kaže njemu i rafterima
da budu spremni.
On se odšunja od kuće do skrovišta gde mu je bio sakriven konj.
Tek što je bio prošao podnevni odmor, kad radnici sa pruge
ugledaše dva jahača, koji su dolazili polagano uz reku. Po opisu koji
je dao Jenki, nije bilo sumnje da su to bili oni koje su Old Fajerhend
i inženjer očekivali. Zato ovi probudiše Hartlija, koji odmah
poznade razbojnike i ubice. Na to se Old Fajerhend povuče u
sobicu, odmah do kancelarije, kako bi iza pritvorenih vrata čuo
razgovor uhoda sa inženjerom.
Ubrzo uđoše dva nepoznata čoveka u inženjerovu kancelariju.
Inženjer je bio sam. Pozdraviše ga učtivo i jedan od njih pruži
inženjeru pismo, ne govoreći ništa o cilju svog dolaska. inženjer
pročita pismo i reče ljubazno:
— Vi ste bili u službi kod mog prijatelja Nortona? Kako je Ben?
Sledovala su zatim uobičajena pitanja i odgovori, a zatim
inženjer upita tobožnjeg pisara, šta ga je nateralo da ode iz Kinslija.
Uhoda mu ispriča neku tugaljivu priču, koja se donekle slagala sa
sadržinom pisma koje je bio doneo. Inženjer ga sasluša pažljivo, pa
reče:
— To je zaista žalosno; ja vas od srca žalim. Iz pisma vidim da
ste vi uživali poverenje i pokroviteljstvo mog prijatelja Nortona. Ja
ću da ispunim njegovu želju i daću vam službu. Doduše, već imam
jednog pisara, ali mi je odavno potreban čovek kome bih mogao
221
važne i poverljive stvari da diktiram u pero. Mogu li da se pouzdam
u vas?
— Gospodine, odgovori tobožnji Haler neobično obradovan. Ja
sam uveren da ćete biti sa mnom potpuno zadovoljni.
— Vel, pokušaćemo. O plati ćemo govoriti docnije. Moramo
prvo da vas upoznamo na delu, a zato će trebati nekoliko dana.
Ukoliko budete vredniji, utoliko ćete biti bolje plaćeni. Ja sam sada
u velikom poslu. Idite u naseobinu i vratite se u pet sati. Ja ću dotle
da pregledam radove. Stanovaćete kod mene u kući, hranićete se
sa mnom, a kućnog reda morate se strogo držati. Sem toga, ne
želim da se družite sa običnim radnicima. Tačno u deset časova,
toliko da znate, zatvara se kapija na kući.
— U redu je stvar, gospodine. Ja sam vrlo uredan čovek,
uveravao je uhoda, kome je bilo dovoljno već i to što je uopšte
dobio odmah ovo mesto. Ali zatim dodade:
— I još jednu molbu imam, gospodine. Tiče se ovog mog druga.
Možda ima i za njega neki posao?
— Kakav posao?
— Bilo kakav, odgovori drugi uhoda skromno. Ja ću biti
zadovoljan ako dobijem ma kakav posao.
— Kako se zovete?
— Dagbi. Sreo sam gospodina Halera slučajno putem i pošao
sam sa njim kad sam čuo da se ovde gradi pruga.
— A gde ste ranije bili zaposleni, mister Dagbi?
— Duže vremena sam bio kauboj na jednoj farmi, preko u Los
Animasu. Ali posao je bio težak i nisam mogao dugo izdržati. Sem
toga, posvađao sam se pre nekoliko dana sa jednim momkom,
kavgadžijom, koji me je ubo u ruku. Rana mi još nije sasvim
zarasla, ali se nadam da ću za dva tri dana moći da stupim na posao,
razume se, ako me zaposlite.
— Posla kod nas ima koliko hoćete. Ostanite ovde, izlečite ruku
i kad ozdravite javite mi se ponovo. Sada možete da idete.
Uhode iziđoše iz kancelarije, očigledno zadovoljni. Inženjer
uđe u sobu Old Fajerhenda i reče:

222
 — Vi ste imali pravo, gospodine. Taj Dagbi se pobrinuo da ne
mora da stupi odmah na posao, da bi imao vremena da nosi vesti
trampovima u Orlovsku dolinu. Zato je i vezao ruku.
— Koja je svakako zdrava. A zašto ste vi pisara otpustili do pet
sati?
— Jer treba da ga uposlim do spavanja. Da je odmah ostao na
poslu, umorili bismo se i on i ja, a možda bi mu bilo i podozrivo što
ga tako dugo zadržavam.
— Tačno. Ionako je ostalo još pet sati do deset, i neće biti lako
da ga toliko dugo držite bez veze sa onim drugim nitkovom.
Tako je, dakle, prvi deo zavere bio dovršen. Na drugi deo moglo
se preći tek onda kad se sazna sadržina razgovora između ove dve
uhode. A dotle je ostalo mnogo vremena i Old Fajerhend leže da se
ispava. Kad se probudio, bio je već skoro mrak. Crnac mu donese
večeru. Oko deset sati dođe inženjer da mu javi da je pisar već
večerao i da će sad ići u svoju sobu na spavanje.
Old Fajerhend se pope na sprat i odande stepenicama iziđe
kroz otvor na terasu na krovu. Tamo leže i polako se privuče ivici
krova, ka onom mestu gde se, kako se bio uverio, nalazio prozor
pisareve sobe.
Ležao je tako neko vreme, mirno čekajući. Tada začu kako se
otvaraju neka vrata dole ispod njega. Čuo je i korake koji su se
kretali prema prozoru. Svetlost sa prozora padala je napolje. Krov
je bio napravljen od dasaka preko kojih je bio prevučen lim.
Postojala je opasnost da pisar čuje Old Fajerhenda, kao što je i ovaj
čuo njegove korake. Bila je potrebna najveća predostrožnost.
Veliki lovac napreže vid da prozre noćnu tamu i u tome je donekle
uspeo. Nedaleko od mesta gde je padala svetlost sa prozora primeti
odjednom neku senku. Zatim neko zakuca na prozor. Prozor se
otvori.
— Magarčino! šaputao je prigušeno neki ljutit glas. Ugasi
lampu. Svetlost pada na mene.
— Sam si magarac, odgovorio je tobožnji pisar. Zašto dolaziš
sada? U kući je još sve budno. Dođi kroz jedan sat.
— Dobro! Ali imaš li bar neku vest?

223
 — I te kakvu!
— Dobro, govori!
— Stvar stoji odlično. Mnogo bolje nego što smo i zamišljali. Ali
sada idi. Mogao bi ko da te vidi.
Prozor se zatvori i senka se izgubi u mraku. Old Fajerhend je
sada bio prisiljen da čeka čitav sat a možda i više na krovu,
nepomičan, bez ijednog pokreta. Dole u kućama i kolibama
naseobine još je bilo svetlosti. Ali tu, oko inženjerove kuće, bilo je
već sve u dubokom mraku. Old Fajerhend je čuo kad se prozor
ponovo otvorio. Svetlosti više nije bilo. Pisar je, znači, čekao svoga
druga. Nije trebalo dugo, opet se začu škripanje peska po kome je
gazila čovečja noga.
— Dagbi? prošaputa pisar s prozora.
— Ja sam, odgovori onaj drugi iz mraka.
— Gde si? Ja te ne vidim.
— Sasvim sam uza zid upravo ispod tvog prozora.
— Da li je u kući mrak?
— Svuda. Ja sam dvaput obišao oko kuće. Niko više nije budan.
Šta imaš da mi kažeš?
— Da sa ovom kasom ovde ne može ništa da bude. Isplata
radnika vrši se svakih četrnaest dana i baš juče je bila isplata.
Morali bismo da čekamo pune dve nedelje, kad se kasa opet
napuni. A to nije mogućno. Sada nema ni trista dolara u kasi. To ne
vredi naše muke.
— A ti mi maločas reče da stvar stoji odlično! i to je za tebe,
budalo, odlično?
— Ćuti, kad ne znaš sve! Ako nema ništa sa ovom kasom, može
da bude s drugom. Sutra noću prolazi ovuda voz sa neke četiri
stotine hiljada dolara.
— Nemoj da blebetaš! To je neverovatno!
— Ali istinito. Ja sam se uverio svojim sopstvenim očima. Voz
dolazi iz Kanzas Sitija i putuje za Kit Karson, gde treba novaca za
nastavak građenja pruge. Čitao sam pismo i depeše. Ovaj blesavi
inženjer veruje mi više nego samom sebi.

224
 — Šta to nama koristi? Voz će samo proći ovuda.
— Magarče! Zadržaće se punih pet minuta.
— Sto mu gromova!
— A ja i ti bićemo na lokomotivi.
— Ti sanjaš!
— Ni najmanje. U Karlajlu mora voz da primi specijalni
činovnik. On će dopratiti voz dovde, i možda će se povesti do
Valasa i tamo predati tovar.
— A taj činovnik bićeš ti?
— Da. A ti ćeš, odnosno bolje reći moraćeš da pođeš sa samnom.
Inženjer mi je dopustio da uzmem još jednog čoveka sa sobom. Kad
sam ga pitao koga, odgovorio mi je da izaberem po svojoj volji.
Razume se samo po sebi da sam izabrao tebe.
— Ej, a zar ti nije podozrivo toliko poverenje?
— Ako dobro promislim, i jeste. Ali, po svemu sudeći, izgleda
da je njemu potreban jedan naročito poverljiv čovek, a ona
pismena preporuka učinila je svoje. A sem toga, ne može to veliko
poverenje da bude podozrivo, jer, treba dobro da znaš, ta dužnost
je prilično opasna.
— Ah! Inženjer se boji da ide sam! Da, sigurno je tako. A, da li je
pruga dobro građena?
— Jeste, iako je to samo sporedna pruga, koliko sam video iz
knjiga i nacrta, dobro je građena. Ali kod tako velikih, novih pruga
obično nema dosta stručnog činovništva. Ima mašinovođa koji
nemaju nikakvog ispita, a za ložača se ništa i ne pita. Zamisli sada,
takvi ljudi voze voz sa nekih četiri stotine hiljada dolara. Ako se ta
dvojica dogovore, mogu lepo negde na otvorenoj pruzi da zaustave
voz, i s parama da uhvate maglu. Eto, zato mora sa njima da ide
jedan poverljiv činovnik, a pošto su njih dvojica, mora i sa
činovnikom da pođe još jedan. Razumeš li, to ti je neka vrsta
policije. Dobićemo svaki pun revolver, da pucamo ako ma šta
sumnjivo primetimo.
— E, to je zaista vesela stvar! Mi da im čuvamo pare! Putem
ćemo jednostavno naterati one momke da zaustave voz, pokupiti
pare i — magla, diko!
225
 — Ne može tako. Sem mašinovođe i ložača, ide sa nama i
vozovođa, pa i jedan činovnik banke iz Kanzas Sitija, koji nosi
novac u koferu. I ova dvojica će biti dobro naoružana. Ako mi onu
dvojicu nateramo da zaustave voz, ova dvojica braniće vagon i
pare. Ne, to se mora izvesti sasvim drukčije. Moramo navaliti u što
većem broju i to na zgodnom mestu.
— I misliš da će to biti bolje?
— Naravno. U takvoj situaciji neće oni moći ni da pomisle na
otpor, a nama neće pasti ni dlaka sa glave. A sada idi i javi Kornelu
sve što si čuo.
— Po ovoj pomrčini ne može se jahati, a ja ne poznajem put.
— Onda sačekaj do jutra. Ali, to je krajnji rok, jer ja do podne
moram imati odgovor. Poteraj konja dobro, makar posle crkao.
— A šta da mu kažem?
— To što si čuo od mene. Voz će stići tačno u tri časa noću
ovamo. Nas dvojica bićemo na lokomotivi i, čim voz stane,
savladaćemo ložača i mašinovođu, ako bude trebalo i kuršumima.
Kornel sa svojim ljudima treba da se nalazi u blizini i da smesta svi
uskoče u vagone. Nas ima toliko da nema izgleda da bi se
stanovnici Šeridana, koji se zateknu tu, ili ona dva-tri činovnika,
usudili da daju neki otpor. Uostalom, zaprepastiće se verovatno
toliko da neće smeti ni mrdnuti.
— Hm, plan nije loš. Ali suma je golema! Ako svaki od nas dobije
podjednako, na svakog će pasti po dve hiljade dolara. Sigurno će
Kornel pristati na tvoj predlog. Kada da ti predam njegov odgovor?
— To je šaljivo pitanje. Moramo se truditi da nas niko ne vidi
zajedno, a ne znam hoću li imati vremena i prilike da s tobom
razgovaram. Moraš me obavestiti pismom.
— Zar ne bi bilo bolje da ti pošaljem glasnika?
— Glasnika? Ni govora o tome. To bi bila najveća glupost koju
bismo mogli učiniti. Ja ne znam hoću li uopšte moći da napustim
kuću doveče. Ti mi lepo sve napiši i cedulju sakri...
— Gde?

226
 — Hm? Treba da izaberemo mesto gde ću moći lako da ga
uzmem. Po podne ću imati mnogo posla. Treba da ispunjavam
platne spiskove, kako mi reče inženjer. U svakom slučaju, naći ću
trenutak vremena bar da izađem pred vrata. Da, pored samih vrata
stoji bure za kišnicu. Sakri pismo iza njega, ali da niko ne primeti.
Poklopi ga kamenom.
— A kako ćeš znati da je pismo na svom mestu? Ti ne možeš
svakog časa da izviruješ iz kuće.
— I to ćemo udesiti. Kako rekoh, ti ćeš sa mnom da pratiš voz.
Ja ću po podne poslati nekoga da te potraži. Ti ćeš doći da pitaš
zašto sam te tražio. Pri tom ćeš mi dati znak da je pismo na svom
mestu. Je li u redu?
— Da.
— I požuri na put! A sada. laku noć!
— Laku noć!
Prozor se tiho zatvori, a onaj drugi nestade u mraku.
Old Fajerhend osta još neko vreme ležeći na krovu, a zatim se
polako spusti na tavan i ode na prstima u inženjerovu sobu.
Inženjer je još bio budan. Old Fajerhend mu ispriča sve što je čuo.
Stvar se očevidno razvijala u pravcu njihovih želja.
Old Fajerhend se probudi sutradan izjutra vrlo rano. Veliki
lovac je bio navikao na kretanje i putovanje i njemu nije bilo lako
da sedi na miru zatvoren u sobi. Ali morao je da se miri sa
sudbinom. Moglo je biti oko jedanaest sati kad je inženjer svratio
do njega. Reče mu da je pisara dobro zaposlio i da se ovaj stara da
se pokaže vredan i marljiv na poslu.
U tom trenutku Old Fajerhend primeti malog grbavog
čovečuljka gde se penje uz brežuljak. Taj čovek imao je na sebi
poznato lovačko odelo i dugačku pušku koja mu je virila preko
glave.
— Grbavko Bil! reče Old Fajerhend začuđeno. Ovaj čovečuljak
pripada mojim ljudima. Mora da se desilo nešto neočekivano, jer
inače ne bi došao da me traži. On zna da sam ja ovde takoreći
inkognito. I neće pitati nikog drugog sem vas za mene. Zovnite ga
unutra gospodine!
227
 Inženjer iziđe iz sobe i odmah dovede Bila.
— Gospodine, reče ovaj. Vidim po firmi da ovde stanuje
inženjer. Mogu li da govorim sa njim?
— Ja sam inženjer, izvolite unutra.
Inženjer odvede Bila u Old Fajerhendovu sobu, koji odmah
upita Grbavka što ga je nateralo da protiv dogovora dođe ovamo.
— Ništa naročito, gospodine. Naime nije ništa rđavo. Možda je,
štaviše, dobro za nas. Ali, u svakom slučaju, to je stvar koju treba
vi da znate. Zato su mene odredili da vam to javim. Ja sam brzo
jahao i držao sam se neprestano železničke pruge, jer se trampovi
preko dana neće pojaviti u blizini nje. Dakle, sigurno je da me nisu
primetili. Konja sam ostavio napolju u šumi, a došunjao sam se
ovamo tako da me sigurno niko ni od radnika nije primetio.
— Dobro, reče Old Fajerhend. Dakle, šta se desilo?
— Sinoć, predveče, došao je, kao što vam je poznato, Vinetu do
nas. Priredio je tetki Drol neizmernu radost, a i drugi su gordi što
nas je taj znameniti čovek počastvovao svojom posetom. Mi smo
za logor izabrali mesto koje nijedan od onih vucibatina ne poznaje.
Ali, šta može da izbegne oku jednog Vinetua! Ukratko da kažem, on
je stigao u naš logor, ali pre toga pronašao je i logor trampova i kad
se smračilo, otišao je onamo da ih uhodi. Pošto se nije vratio ni u
zoru, ni nekoliko časova docnije, mi smo se uplašili za njega. Ali, to
je bilo izlišno! Njemu se ništa nije dogodilo. Štaviše, on se po belom
danu privukao trampovima tako blizu da je čuo njihove razgovore!
Uostalom, to nije ni bio razgovor, nego vika i dreka. Došao je bio
glasnik iz Šeridana i uzbunio celo društvo vestima koje je doneo.
— Aha, Dagbi!
— Da, Dagbi. Baš tako se zove taj momak. On je pričao o nekih
pola miliona dolara koji će proći vozom.
— Tačno je.
— I poglavica Apača je pričao o tome. Kaže da je to klopka u
koju treba da upadnu trampovi. Dagbi je trampovima ispričao sve
ono što ste vi njemu nabajali. Vi, naravno, znate da je on uhoda.
— Da, i to što im je on saopštio, deo je našeg plana.

228
 — Ali, vi treba da znate i šta je povodom toga rešeno.
— Naravno! Mi smo tako udesili stvar da ćemo to saznati od
samog Dagbija.
— Sjajno! Ali, ni Dagbi vam više nije potreban, jer je Vinetu već
sve to čuo sam. Trampovi su od radosti tako glasno galamili da se
čulo na kilometre daleko. Dagbi ima slabog konja i stići će ovamo
tek po podne. Zato me je obazrivi Vinetu poslao vama. Trampovi
su dakle odmah pristali na predlog pisarev, samo treba da se
izmeni jedna tačka u njegovom planu.
— Koja?
— Mesto gde treba da se prepad izvrši. Ovde u Šeridanu, po
mišljenju trampova, ima isuviše mnogo radnika, a specijalni voz sa
parama izazvaće svakako veliku pažnju, tako da će se na stanici
iskupiti veći broj ljudi. Moglo bi da dođe do neželjenog sukoba.
Trampovi su, doduše, lakomi na pare, ali neće da prolivaju svoju
krv. Zato treba da pisar pusti lepo voz iz Šeridana, a izvan naselja
da prisili mašinovođu i ložača da zaustave voz na otvorenoj pruzi.
— A da li su odredili mesto gde to treba da bude?
— Ne, nisu. Oni će na samoj pruzi naložiti vatru pred kojom će
se lokomotiva morati da zaustavi. Ako im se mašinovođa i ložač
usprotive, jednostavno će ih pobiti. Možda vam ova promena u
planu ne ide u prilog, gospodine?
— Ne, naprotiv! Tako ćemo bar i mi izbeći opasnost da dođe do
borbe između ovdašnjih radnika i trampova. Zatim ne moramo da
idemo sa onim dvema uhodama čak u Karlajl. Nije uopšte potrebno
da ih dalje držimo u zabludi. Da li vam je Vinetu rekao, gde treba
da zauzmete busiju?
— Da, pred tunelom koji ima ulaz odmah preko mosta.
— Tako je! Ali, morate se dobro sakriti dok voz ne stigne. Ostalo
će sve ići samo po sebi.
Sada su znali svi na čemu su i pripreme su mogle da otpočnu.
Telegrafski je javljeno u Karlajl da se sastavi kompozicija voza. Isto
tako javljeno je u utvrđenje Valas da se pošalje vojnička pomoć. Za
to vreme potkrepio se Grbavko Bil jelom i pićem i otišao je isto tako
neopaženo kao što je bio i došao.
229
 Oko podne stigao je odgovor iz oba pomenuta mesta da će se
postupiti po molbi i želji. Dva časa docnije Dagbija pozva tobožnji
Haler preko jednog čoveka k sebi. Old Fajerhend je s inženjerom
sedeo u svojoj sobi. Neprimećeni oni su mogli da posmatraju
trampa koji se nešto vrzmao oko bureta za kišnicu.
— Primite ga u kancelariji, reče Old Fajerhend. I razgovarajte s
njim, dok ja ne dođem. Ja ću dotle da pročitam ceduljicu.
Inženjer se uputi u svoju kancelariju, a u isto vreme kad je
Dagbi ulazio u kancelariju, Old Fajerhend iziđe na kapiju.
Pogledavši iza bureta, on opazi jedan kamen. Pod kamenom nađe
ceduljicu. Pisao je Kornel svojom rukom. Sadržina ceduljice slagala
se potpuno sa obaveštenjem koje je doneo Grbavko Bil. Old
Fajerhend vrati ceduljicu na njeno mesto, pokri je kamenom i uđe
u kancelariju, gde je Dagbi stojao pred inženjerom. Tramp nije
poznao velikog lovca koji je na sebi imao staro platneno odelo, pa
se nije ni najmanje uplašio kad mu je ovaj metnuo ruku na rame i
upitao ga oštrim glasom:
— Znate li vi ko sam ja, mister Dagbi?
— Ne, bio je kratak odgovor.
— Onda niste dobro gledali kod Batlerove farme. Ja sam Old
Fajerhend!
Hladnokrvno izvadi Old Fajerhend trampu nož iza pojasa a iz
džepa revolver. Zapanjeni tramp nije ni pokušao da to spreči.
Zatim Old Fajerhend reče inženjeru:
— Molim vas, gospodine, otidite gore i recite pisaru da je ovde
Dagbi. Ali, ništa više! Onda se vratite ovamo.
Inženjer ode. Old Fajerhend zapovedi trampu da sedne na
stolicu, pa ga priveza za nju jakim konopcem.
— Gospodine, reče bednik, koji je tek sada došao sebi. Zašto
postupate tako sa mnom? Zašto me vezujete? Ja vas uopšte ne
poznajem!
— Ćuti! zapovedi lovac turajući mu revolver pod nos. Ako samo
pisneš pre no što ti ja kažem, prosviraću ti kuršum kroz glavu!
Tramp preblede kao krpa, ne usuđujući se više ni da se mrdne.
Kad je ušao inženjer, Old Fajerhend mu naredi da ostane kod vrata.
230
On sam stade pored prozora, tako da se spolja nije mogao videti.
Nije prošlo ni dva minuta, kad se jedna ruka sa vrata ispruži u
pravcu bureta. Čija je to ruka bila, nije se videlo, jer je taj čovek
stajao u vratnicama. Old Fajerhend dade inženjeru znak i ovaj
naglo otvori vrata, baš u momentu kad je pisar hteo da promakne
pored njih.
— Mister Haler, zar nećete da dođete ovamo?
Tobožnji Haler držao je još hartiju u ruka- ma, ali je brzo strpao
u džep i zbunjeno ušao u sobu. Kako je tek lice napravio kad je
opazio svog druga vezanog za stolicu! Ali brzo se pribrao i uspeo
da napravi prilično bezazleno lice.
— Kakvu ste to hartiju metnuli u džep? upita ga Old Fajerhend.
— Stare novine, odgovori tramp.
— Tako? Dede, pokažite ih!
Pisar ga pogleda tobože začuđeno, pa reče:
— Kako vi dolazite do toga da mi zapovedate? Ko ste vi, uopšte?
Ja vas ne poznajem.
— Zar ne poznajete Olda Fajerhenda? upade mu u reč inženjer.
— Old Faj...! uzviknu tramp i zinu od čuda.
— Da, ja sam reče Old Fajerhend. Niste se nadali da ćete me
ovde naći, zar ne? A što se tiče pisma, koje vam je u džepu, ja imam
više prava da ga pročitam nego vi. Ovamo s pismom!
Old Fajerhend oduze trampu prvo nož, zatim revolver i najzad
ceduljicu.
— Gospodine, reče mu tobožnji pisar zajedljivo. S kakvim
pravom vi ovo činite?
— S pravom jačega i poštenijeg, u prvom redu, a onda mister
Šaroa, koji vrši ovde dužnost šefa policije, dao mi je ovlašćenje da
ga u ovom slučaju zastupam.
— Po kojoj stvari? Ono što ja imam kod sebe to je moja
sopstvenost. Ja nisam ništa učinio protivzakonito. Zašto, dakle,
postupate prema meni kao prema lopovu?
— Lopovu? Koješta! Kamo sreće da ste samo lopov! Nije tu
posredi samo krađa, nego u prvom redu ubistvo, a drugo zločin koji
231
je mnogo teži no prosto ubistvo: dakle, prepad i pljačka voza,
kojom prilikom ne bi samo jedan čovek izgubio život.
Vi ste član bande Trampova koja je u Osage-Nuku napala
Indijance i osmoricu ubila, zatim Batlerovu farmu, koju je htela da
opljačka a sada hoće da se dočepa sume od pola miliona dolara iz
voza.
Videlo se da su se ovi ljudi strahovito prenerazili što Old
Fajerhend zna sve njihove namere, ali tobožnji Haler se prvi snađe,
pa odgovori potpuno prisebno:
— Meni o tome što vi pričate ništa nije poznato. To su vaše
izmišljotine.
— Pa ipak vas dvojica ste došli kao uhode da izvidite prilike i
obavestite svoje saučesnike.
— Ja? Ja ni za trenutak nisam izlazio iz kuće!
— Naravno, jer vam je vaš prijatelj služio kao posrednik i
glasnik. A šta ste sinoć dockan razgovarali na prozoru sa njime? Ja
sam bio gore na krovu, upravo nad vašim prozorom, i čuo sam
svaku reč. Na ovoj je ceduljici odgovor koji vam šalje crveni Kornel.
Trampovi logoruju u Orlovskoj dolini. Oni će u toku ove noći doći
ovamo i zauzeti prugu van Šeridana. Tu će naložiti vatru da
zaustave voz. Tom vatrom treba vama da dadnu znak da navalite
na mašinovođu i ložača da ih pobijete, ako treba, i da opljačkate
voz.
— Gospodine... promuca pisar, koji sada više nije mogao da
prikrije svoj strah pred ovim strašnim čovekom koji je sve znao.
Ako zaista ima ljudi koji hoće to da izvrše, to je mene samo slučajni
splet okolnosti doveo u vezu sa ovim. Ja sam pošten čovek i...
— Ni reči više! reče Old Fajerhend. Pošten čovek ne vrši ubistva.
— Nećete valjda tvrditi da sam ja izvršio i ubistvo.
— Pa, i jeste! Vi ste obojica ubice. Gde je lekar i njegov
pomoćnik koje ste sa crvenim Kornelom gonili? Zar niste onog
jadnika ubili jer vam je trebalo njegovo pismo da se ovde umesto
njega predstavite kao pisar Haler i tako olakšate sebi posao
špijuniranja? Ili, zar niste nadrilekaru oduzeli sav njegov novac?
— Gospodine, ja ne znam ništa o svemu tome! mucao je tramp.
232
 — Onda ću vas ja odmah podsetiti. A da ne biste pomislili da
nam pobegnete, mi ćemo vas osigurati. Mister Šaroa, budite tako
dobri pa vežite toj vucibatini ruke na leđa. Ja ću da ga pridržim.
Kad je tramp čuo te reči, okrenuo se naglo vratima da pobegne.
Ali, Old Fajerhend je bio brži od njega. Zgrabio ga je za vrat,
povukao natrag i, uprkos očajnog otimanja, stegao ga tako čvrsto
da ga je inženjer bez po muke vezao. Zatim odvezaše Dagbija sa
stolice i oteraše obojicu u sobu gde je ležao ranjeni Hartli. Kad ih je
ovaj ugledao, seo je u krevetu i uzviknuo:
— Gle, pa to su oni razbojnici koji su me opljačkali, a
siromašnog Halera ubili! A gde je onaj treći?
— On još nije ovde, ali će nam i on pasti u ruke, reče Old
Fajerhend. Nego, ova dvojica sada odriču da su izvršili ta
zločinstva!
— Odriču? Ja ih poznajem vrlo dobro i mogu se hiljadu puta
zakleti da su to oni.
— Nije potrebna vaša zakletva, mister Hartli. Mi imamo
dovoljno dokaza u rukama i znamo tačno ko je pred nama.
— Lepo! A šta je s mojim novcem?
— Naći će se. Prvo sam im oduzeo oružje i pismo, koje ih tereti.
Trampovi ne progovoriše više ni rečce. Uvideli su da bi svako
dalje odricanje bilo suvišno. Pretresom nađen je kod njih
opljačkani novac koji je odmah vraćen Hartliju. Najzad, trampovi
su priznali da je ostatak novca uzeo crveni Kornel. Zatim im vezaše
ruke i noge, pa ih baciše na pod. U kući nije bilo podruma ni druge
neke prostorije, gde bi mogli da ih zatvore. Hartlej je bio toliko
besan na njih da nije trebalo boljeg čuvara od njega. Njemu dadoše
u ruke nabijen revolver i rekoše mu da puca ako ko od njih pokuša
da se oslobodi veza.
Tek sada mogle su da se preduzmu i poslednje pripreme za
izvođenje celog plana. Nije bilo više pogrebno ni da se trampovi
puste na lokomotivu i da se zbog toga sa njima ide u Karlajl.
Telegramom javiše u Karlajl da voz krene u određeno vreme, a
pred Šeridanom na označenom mestu da stane, da voz primi Old
Fajerhenda.
233
 Po podne stiže sa tvrđave Valas telegrafsko obaveštenje da će,
čim padne mrak, krenuti odande jedna četa vojnika koja će oko
ponoći stići na određeno mesto.

KRAJ PRVE SVESKE

234
235
SVESKA DRUGA

236
 I
U ORLOVSKOJ DOLINI

Radnici u Šeridanu behu većinom Nemci i Irci. Oni o svim ovim

događajima koje smo ispričali nisu imali ni pojma. Nisu bili
obavešteni zato što se verovalo da će Kornel poslati svoje uhode da
radnike špijuniraju. Ali, kad je došlo veče, saopšti inženjer svom
poslovođi Vatsonu sve, s tim da ovaj oprezno obavesti radnike o
onome šta se desilo i šta će se dogoditi.
Poslovođa je bio doseljenik i imao je burnu prošlost. Prvo, bio
je građevinar i radio je više godina na tom poslu, ali nije mogao
nikako nigde da se skrasi. Zato je promenio zanimanje. To kod
Jenkija nije nikakvo čudo, a još manje sramota. Ali sreća mu nije
bila ni ovoga puta naklonjena. Zato je rekao Istoku zbogom i
prebacio se preko Misisipija da ovde pokuša sreću. Ali i tu je bio zle
sreće. Tako je najzad u Šeridanu dobio službu, pošto se razumevao
u posao oko građenja pruge. Ipak, nije mogao da se smiri. Jer, ko
jedanput udahne vazduh prerije i prašume, taj će teško, vrlo teško
moći da živi sređenim životom. I Vatson se neobično obradovao
kada je čuo šta se zakuvalo i kakvi se događaji spremaju.
— Hvala bogu! Najzad malo razonode, u ovoj dosadnoj
svakidašnjici, reče on zadovoljno trljajući ruke. Moja stara
škljocara dugo je visila o klinu. Prosto je poželela da i ona kaže koju
reč. Nadam se da će joj se danas ukazati prilika. Ime koje ste
maločas spomenuli kao da mi je poznato, gospodine. Riđokos
Kornel? Zove se tobože Kornel? Ja sam jedared sreo nekog
Brinkleja koji je imao riđu kosu, ali njegov prirodni skalp bio je
crne boje. Taj susret zamalo nisam platio životom...
— Kako je to bilo? Gde? upita Old Fajerhend.
— Pre dve godine, na Grand Riveru. Bio sam sa jednim
Nemcem, Engelom po imenu, gore na Srebrnom jezeru. Hteo sam
u Publo, a zatim arkanzaškim drumom prema istoku, da nabavim
alat i oruđe za jedno preduzeće koje je trebalo da nam donese
milione...
237
 — A taj se čovek zvao Engel? Kakvo je bilo to preduzeće koje je
trebalo da vam donese milione?
— Šta da vam kažem! Istina, nas dvojica smo se zarekli da ćemo
to čuvati kao najveću tajnu. Ali naši milioni su se rasplinuli kao
magla, pošto do izvođenja plana nije došlo, i ja stoga smatram da
nisam vezan obećanjem. Radilo se o izvlačenju ogromnog blaga
koje je potopljeno na dnu Srebrnog jezera.
Inženjer se osmehnu kao da ne veruje mnogo, a poslovođa
produži:
— Možda će izgledati neverovatno i fantastično, gospodine, ali
stvar je ipak istinita. Vi ste, gospodine Fajerhende, jedan od
najslavnijih zapadnjaka i doživeli ste mnogo štošta, što vam drugi
neće ni verovati kad budete pričali. Vama moje reči, možda, neće
izgledati smešne?...
— Ni najmanje, odgovori veliki lovac ozbiljno. Ja vam potpuno
verujem i imam svoje razloge za to. I ja sam saznao, iz potpuno
verodostojnog izvora, da u dubinama tog jezera leži ogromno
blago.
— Zbilja? I ja bih se mirne duše mogao zakleti da je priča o
blagu istinita. Jer, onaj koji nam je pričao o njemu, sigurno nas ne
bi lagao...
— A ko je to bio?
— Jedan stari Indijanac. Ja još nikada u životu nisam video tako
stara, prastara čoveka. Bio je mršav kao kostur. Sam on nam je
rekao da se seća da živi više od sto godina. Zvao se Hanej-Kolakako.
Ali, u poverenju nam je rekao da je njegovo pravo ime Ikači-Tatli.
Šta znače te indijanske reči, ne znam.
— Ali znam ja, upade mu u reč Old Fajerhend. Prva je na jeziku
Tonkava, a druga na jeziku Asteka. Obadve znače jedno isto:
„Veliki otac“... Produžite samo, gospodine Vatsone! Ja sam
neobično radoznao, gde ste i kako ste upoznali tog Indijanca.
— Upravo, ovde i nema ničega neobičnog ni fantastičnog. Bio
sam se prevario u vremenu i dugo se zadržao u planinama, tako da
me tamo iznenada zatekla zima. Morao sam, dakle, da ostanem
tamo i da potražim mesto za zimovanje, da se ne bih smrzao ili
238
umro od gladi. To nije bila mala stvar: sasvim sam, zatrpan debelim
snegom. Na sreću, stigao sam bio do Srebrnog jezera. Tamo sam
naišao na jednu kolibicu od kamena, iz koje se dizao dim. Bio sam
spasen. U kolibici sam zatekao onog starog Indijanca. On je imao
unuka i praunuka, Velikog i Malog Medveda, koji. . .
— Ah! To su Nitropan-Hanej i Nitropan-Homoš, prekide ga Old
Fajerhend.
— Da, tako su se nekako zvali ti Indijanci. Možda ih poznajete,
gospodine?
— Da. Šta je dalje bilo?
— Oba Medveda bili su otišli u brda Vaksač, gde je trebalo da
ostanu do proleća. Zima nas je sve iznenadila, jer je rano došla, pa
tako ni oni nisu mogli da se kroz velike smetove probiju do
Srebrnog jezera. Starac je, prema tome ostao sam, ali ja sam kod
njega u kolibici zatekao još jednog čoveka, tog Nemca Engela, koji
se isto tako bio sklonio ovde pred snežnom burom i vejavicom.
Mislim da ne treba da pričam nadugačko. Reći ću samo toliko da
smo nas trojica proveli celu zimu zajedno. Gladovali nismo, jer je
divljači bilo u izobilju. Ali zima je starca toliko iznurila da smo ga u
proleće, kad je vreme ojužilo, sahranili. On nas je mnogo bio
zavoleo i u znak blagodarnosti, što smo ga pazili i negovali, odao
nam je tajnu Srebrnog jezera. Pokazao nam je prastari komad kože
na kome je bilo tačno označeno mesto gde se nalazi blago i dozvolio
nam da napravimo kopiju tog nacrta. Slučajno je Engel imao pri
sebi hartije, bez koje ne bismo mogli napraviti kopiju, a starac nije
hteo kožu da nama da, jer je, po zavetu, morao da je preda svojim
potomcima, Veli-,kom i Malom Medvedu. On je tu kožu pred svoju
smrt negde sakrio ili zakopao.
Mi nismo nikad saznali gde, jer poštujući njegovu volju, nismo ni
tragali za njom. Engel je nacrt koji je bio napravio pomno ušio u
svoje lovačko odelo, i jednog lepog prolećnog dana mi najzad
krenusmo natrag među ljude.
— Zar niste sačekali da se vrate Veliki i Mali Medved? upita Old
Fajerhend.

239
240
 — Ne.
— To je bila velika greška.
— Može biti. Ali mi smo bili mesecima odsečeni od sveta i,
pravo da vam kažem, zaželeli smo se ljudi. I ubrzo smo došli među
ljude, ali među kakve! Napala nas je jedna četa Utaha Indijanaca i
opljačkala nas do gole kože. Svakako bi nas ubili, ali kako su znali
sa smo mi negovali starog Indijanca, koga su oni mnogo poštovali,
i da smo ga sahranili posle smrti, poklonili su nam život i slobodu.
Međutim, oružje su nam oduzeli. To je moglo za nas da bude
sudbonosno, jer smo bili izloženi svakojakim opasnostima, a mogli
smo i da pomremo od gladi. Na našu sreću, ili bolje reći nesreću,
trećeg dana naiđosmo na jednog belog lovca koji nas je nahranio
mesom. Kad je čuo da idemo za Pueblo, reče nam da i on ide tamo
i dozvoli nam da mu se priključimo.
— To je bio riđokosi Brinklej?
— Da. On se, doduše, izdavao pod drugim imenom, ali docnije
smo saznali da mu je Brinklej pravo prezime. U razgovoru, mi mu
ispričasmo sve, samo o blagu i o nacrtu koji je Engel nosio uza se
ne rekosmo ni rečce, jer nam je izgledao vrlo sumnjiv. Ja nisam
kriv, ali oduvek sam imao neku odvratnost prema riđokosim
ljudima, mada mislim da među njima nema više lopova nego i
među drugim ljudima čiji su skalpovi plavi ili crni. Ali naše ćutanje
nije nam ništa pomoglo. Pošto je samo on imao oružje, odlazio je
često u lov, dok smo mi ostajali sami. Jednom tako, kad smo ostali
sami, upustili smo se opet u razgovor o onome blagu. A taj Kornel
se bio krišom privukao i prisluškivao ceo naš razgovor. Mi to,
naravno, nismo znali. Kad je sutradan pošao u lov, pozvao je mene
da pođem s njim, jer tobože četiri oka više vide nego dva. Kad smo
se prilično udaljili od mesta gde je ostao Engel, tako otprilike za
jedan čas hoda, saopšti mi Kornel da je čuo sve šta smo ja i Engel
razgovarali i da će nam za kaznu oduzeti nacrt. U isti mah potegao
je nož i navalio na me. Ja sam se branio iz sve snage, ali zalud.
Jednim udarcem sjurio mi je nož u grudi. Srećom, nije pogodio u
srce i ja nisam ostao na mestu mrtav, mada sam bio pao u duboku
nesvesticu. Kad sam se probudio, našao sam se među gomilom
useljenika koji su me bili našli, previli i lečili. Ja sam im ispričao šta
241
se dogodilo, ali oni priprosti ljudi nisu mogli da pođu u poteru za
zlikovcem, a još manje da mu uđu u trag. Sem toga, meni samom
trebalo je mnogo vremena da ozdravim. Kad sam se bio oporavio,
napustio sam svoje spasioce. Potražio sam Engelov grob, ali pošto
nisam mogao da nađem ni grob ni leš Engelov, verovao sam da je
on izmakao zlikovcu.
— Da, izmakao je, potvrdi Old Fajerhend.
— Zbilja? upita poslovođa. Zar je vama poznat ceo ovaj slučaj?
— Da. Ali, o tome docnije. Pričajte, šta je bilo dalje!
— Došao sam do prvog naselja, gde su me lepo primili i
pomogli. Radio sam tu punu godinu dana sve mogućne poslove, da
bih zaradio toliko da mogu da krenem na Istok.
— Kuda ste hteli?
— Hteo sam u prvom redu da nađem Engela. Znao sam da on u
Raselvilu, u Kentakiju, ima brata, a mi smo još ranije bili rešili da
ćemo tu izvršiti pripreme za naše radove na Srebrnom jezeru.
Međutim, kad sam došao onamo, saznao sam da se njegov brat
preselio u Arkanzas. Ali niko mi nije mogao tačno reći kuda se
preselio. Ipak, on je bio ostavio kod jednog suseda pismo za Engela,
ako bi ovaj došao da ga traži. Moj poznanik Engel zaista je i došao,
uzeo pismo u kome je svakako bilo označeno novo boravište
njegovog brata, i, verovatno, otišao njemu. Ali to sve onaj sused
nije umeo da mi kaže. U Raselvilu, međutim, Engel je ispričao ono
što se meni desilo i verujući da sam ja mrtav, saopštio je da se ubica
zove Brinklej. Kako i na koji način je on saznao njegovo ime, ne
znam ni danas. Tako, gospodo, to je sve što sam imao da vam
ispričam. Ako skorašnji događaji imaju veze sa tim tipom, za mene
će biti pravo zadovoljstvo da se sretnem sa tim nitkovom oči u oči.
Ja se nadam da ću prečistiti sa njim stare račune.
— Ima mnogo njih koji to isto žele, primeti Old Fajerhend. Ali
sada mi jedna stvar nije jasna.
Vi rekoste da je Brinklejeva riđa kosa lažna. Otkuda to znate?
— Vrlo prosta stvar. Dok sam živeo zajedno s njim, izgleda da
mu je najedared nestalo crvene boje i ukazala se prava njegova
kosa, crna.
242
 — Vel! Onda, nema sumnje, to je bio doista riđokosi Kornel.
Izgleda da se ceo život tog čoveka sastoji iz jednog neprekidnog
niza zločina. Možda će nam danas poći za rukom da mu dođemo
glave.
— Ja to želim od sveg srca. Samo, vi još ne rekoste kako da se
branimo za vreme napada koji se na nas sprema.
— To još nije ni potrebno da znate. Kad bude trebalo, saznaćete
u pravi čas. Sada, u prvom redu treba da umirite radnike. Kažite im
da noćas nema spavanja; isto tako recite im da dovedu u red oružje.
Još pre ponoći treba da se ukrcaju u jedan voz koji će ih odvesti na
određeno mesto.
— Vel! To će biti dovoljno zasada. Vaše zapovesti biće izvršene.
Kad je poslovođa otišao, upita Old Fajerhend inženjera da li ima
dva radnika koji bi po stasu i izgledu ličili na onu dvojicu
uhvaćenih trampova. Trebalo je da to budu hrabri ljudi, koji će
zauzeti mesta na lokomotivi. Šaroa se malo zamisli a zatim posla
svog Crnca da pozove ljude koje je izabrao. Kad su radnici došli,
morao je i sam Old Fajerhend da prizna da je izbor inženjerov bio
odličan. Radnici su bili kao stvoreni da zamene zarobljene
trampove. Lica im se ionako u mraku, razume se, neće dobro
videti. Trebalo je još samo da udese glasove. Zato Old Fajerhend
odvede radnike u sobu kod Hartlija i udesi još jedno kratko
saslušanje sa zarobljenicima da bi radnici čuli njihove glasove.
Kad je sve tako bilo pripremljeno, iziđe veliki lovac da još
jedared, po običaju zapadnjaka, pregleda okolinu.
Ako su se pojavile uhode, one bi svakako morale potražiti
mesto odakle se naseobina bez opasnosti mogla lepo videti. A
takvo jedno mesto nalazilo se nedaleko od kuće u kojoj je stanovao
inženjer. Tu je bio dubok prosek za prugu, visok nekoliko metara.
Odozgo, sa tog mesta, mogla se naseobina lepo videti, a drveće koje
je tu raslo pružalo je posmatraču sigurno sklonište. Dakle, nigde na
drugom mestu, već ovde je valjalo tražiti uhode.
Old Fajerhend prišao je tom mestu neopaženo s druge strane,
od reke, i polako se uspuzao na uzvišicu. Kad je došao gore, bilo mu
je jasno da je njegova pretpostavka bila potpuno tačna. Pod

243
drvećem sedela su dva čoveka koji su nešto tiho među sobom
razgovarali. Smeli lovac privuče im se vešto, tako blizu da je
glavom mogao da dodirne drvo pod kojim su oni sedeli. Mogao je
lako i rukom da ih dohvati. Smeo je da im se toliko približi i zato
što je njegovo sivo odelo i za najoštrije oko bilo skoro neprimetno
u travi. Na žalost, baš u tom trenutku u razgovoru je bila nastupila
pauza. Prošlo je dosta vremena, dok je opet jedan od uhoda
progovorio:
— A da li znaš, šta će biti posle, pošto ovde svršimo posao?
— Ništa ne znam! odgovorio je drugi glas.
— Govori se svašta, ali pravu istinu znaju samo nekolicina.
— Da. Kornel je vrlo nepoverljiv i samo nekolicini svojih
pouzdanika saopštio je svoje prave namere. To su oni koji su od
ranije s njim.
— Misliš li na Vudvorda, koji je sa njim zajedno pobegao od
raftera? Pa, on je tvoj dobar prijatelj i valjda ti je sve ispričao.
— Nije sve, samo ponešto, i to onako uvijeno. Ali mogao sam
zaključiti iz njegovih reči da Kornel nema namere da celu družinu
drži na okupu. Toliki broj ljudi samo bi nam smetao. U tom pogledu
on ima pravo. Što nas više ima, manji će biti dobitak. Ja mislim da
će on izabrati samo svoje najbolje i najvernije ljude, a ostale će
pustiti...
— Do đavola! To znači da će oni drugi ostati na cedilu.
— Kako, na cedilu?
— No, recimo, na primer, da Kornel sutra sa onima koje je
odabrao iznenada nestane.
— To neće biti velika šteta! Ja bih i voleo. Razume se samo po
sebi da ćemo mi biti među onima koje će povesti sobom.
— Jesi li siguran u to? Bogami, treba dobro otvoriti oči i
pripaziti na nj...
— Šta će ti bolji dokaz nego to što nas je poslao ovamo.
— Kako to?
—- Zato što samo ljudi koji uživaju njegovo poverenje dobijaju
ovako poverljiv zadatak. Pošto nam je poverio da pazimo na celu

244
naseobinu, znači da u nas ima najveće poverenje. To ti je najbolja
svedodžba. A šta iz toga proizlazi? Ako on zaista ima nameru da se
nekih iz društva otrese, mi ni u kom slučaju ne spadamo među te
ljude, nego, naprotiv, među one koje će povesti sobom.
— Hm! Videće se, što bi rekli slepci... Ti govoriš razložno i
pametno. Ako misliš da sam ja među onim odabranima, zašto me
onda vučeš za nos i nećeš da mi kažeš šta ti je Vudvord pričao o
Kornelovim planovima?
— Šta da ti pričam kad ni sam ne znam još tačno. Ali reći ću ti
sve što znam. Radi se o jednom podvigu u planinama. Tamo je u
drevno doba živeo neki narod čijeg se imena ne sećam. Taj narod
ili se odselio dalje prema jugu ili je izumro. Ali sigurno je jedno, da
je veliko blago sakrio u jednom jezeru.
— Koješta! Ko ima blago, taj će ga poneti kad krene na put.
— Zato ja mislim da je taj narod istrebljen...
— A u čemu se sastoji to blago? U novcu?
— Ne znam. Ja nisam naučnik i ne mogu da ti kažem da li je taj
narod imao uopšte novca. Vudvord kaže da su to bili pagani, da su
imali ogromne hramove i masivne zlatne i srebrne likove idola i
bogova; Isto tako je bilo mnogo svetog posuđa. I sve to blago sada
leži na dnu Srebrnog jezera, koje se zbog toga i zove tako. Kornel
izgleda ima nacrte pomoću kojih se može naći mesto gde se blago
u jezeru nalazi.
— Tako? A gde mu leži to Srebrno jezero?
— Ja to, bogami, ne znam. On će to sigurno saopštiti kad se bude
znalo ko će sve da ide s njim u planine. Razume se da se takve stvari
ne pričaju svima i svakome.
— Tačno. Ali možda je taj pohod u planine vrlo opasan?
— Zašto?
— Zbog Indijanaca.
— Glupost! Tamo žive svega dva Crvenokošca, unuk i praunuk
onog Indijanca koji je čuvao nacrte. A za njih su dovoljna dva
metka.

245
 — Ako je tako, kako veliš, stvar je u redu. Ja još nisam bio gore
u brdima i moram da verujem onima koji se razumeju u te stvari.
Ali, u prvom redu, valja voditi brigu o našem današnjem podvigu.
Šta misliš, hoće li uspeti?
— Pa, naravno! Pogledaj samo kako je sve u naseobini mirno.
Niko tamo i ne misli da smo mi ovde, a još manje slute da se nešto
sprema. Naša dva najveštija čoveka već su tamo dole da pripreme
sve što treba. Šta tu ima da se sumnja? Voz će se ovde zadržati pet
minuta i poći će polagano napred. Na jedan čas van naselja goreće
vatra na pruzi. Naša dva čoveka koji će se nalaziti u lokomotivi
pokazaće mašinovođi i ložaču revolver i prisiliti ih da zaustave voz.
Mi ćemo voz zauzeti, a Kornel će uzeti ono što tražimo...
— Oho! prekide ga onaj drugi. Ko će uzeti? Zar Kornel sam? Pa
da docnije uhvati maglu sa svojih nekoliko ortaka? I to sa pola
miliona? A mi da ostanemo nagaravljeni? Ne, ne, tako neće ići!
— Šta misliš! ljutito reče onaj drugi. Pa rekao sam ti: ako Kornel
zbilja namerava tako nešto, mi ćemo se sigurno naći među onima
koji će smeti da uđu u voz. Uostalom, ako u Srebrnom jezeru ima
toliko blaga, nije potrebno da nelojalno postupimo prema ostalim
našim drugovima. Podelićemo jednostavno dobitak. Svaki će
dobiti svoj deo novca, a onda neka Kornel izabere one koji će sa
njim u brda. Tačka! Nema više šta da govorimo o tome! Sada bih još
hteo da znam zašto ona lokomotiva stoji tamo dole. Kazan je
neprestano pod parom. Znači, lokomotiva je spremna za put.
Kuda?
— Možda je to izvidnička lokomotiva, koja treba da ide pred
vozom sa novcem.
— Ne! Izvidnička lokomotiva ne bi čekala ovde. Voz će stići tek
oko tri časa izjutra. Trebalo bi ispitati šta će ta lokomotiva tu.
Ovaj uhoda zbilja je bio istakao jednu činjenicu koja je bila vrlo
značajna. Old Fajerhend je odmah shvatio da lokomotiva ne bi
smela da stoji tamo. To je bila mala brdska lokomotiva koja je vukla
vagone sa iskopanom zemljom. U tim vagonima trebalo je da pođu
radnici na lice mesta. Ali, nikako nije trebalo da lokomotiva čeka tu
do ponoći. Zato se Old Fajerhend neprimetno povuče pa otrča do
inženjerove kuće, gde saopšti šta je čuo. Da bi se uklonila svaka
246
sumnja kod uhoda, trebalo je da lokomotiva ode odmah sa tog
mesta.
— Vel! reče inženjer. Onda moramo odmah radnike da
pošaljemo. Ali uhode će ih videti kad se budu ukrcali u vagone...
— Neće ih videti. Reći ćemo radnicima da neprimetno odu van
naseobine, otprilike četvrt časa peške, i da na otvorenoj pruzi
sačekaju dok ne stigne prazan voz. Tamo će se ukrcati, a pošto
pruga čini zavoj neće uhode ništa čuti ni videti gde se voz
zaustavio.
— A koliko ljudi da zadržimo ovde?
— Dvadeset je sasvim dovoljno za odbranu vaše kuće i za
čuvanje one dvojice zarobljenika. Uredite sve tako da voz
najkasnije za pola sata krene. Ja ću opet natrag do uhoda, da čujem
šta će dalje biti.
Old Fajerhend se ubrzo našao u blizini uhoda koji su sada
ćutali. On je mogao kao i oni da vidi naseobinu, ali tamo se nije
primećivao nikakav pokret. Radnici su se tako oprezno i vešto
povukli iz naseobine da uhode nisu ništa primetili. Uostalom, ni
svetlost iz kuća i koliba nije bila dovoljna da bi se moglo šta
primetiti. Videla se samo svetlost fenjera kad je inženjer pošao od
svoje kuće prema pruzi. Čuo se i njegov glas kad je viknuo:
— Voz sa praznim vagonetima za Valas! Tamo treba vagoneta
za prevoz zemlje!
To je bio inženjer. Kako je bio u dogovoru sa mašinovođom,
ovaj je isto tako glasno odgovorio:
— Dobro, gospodine. Baš mi je milo što već mogu da krenem da
ne gorim zalud ugalj. Imate li šta da javite u Valas?
— Nemam ništa. Samo pozdravite inženjera, koji sigurno sedi
za kockarskim stolom... Srećan put!
— Laku noć, gospodine!
Oštar zvižduk i voz krete. Kad je lupnjava točkova umukla, reče
jedan od uhoda:
— Sada znaš šta je s lokomotivom.

247
 — Sada je u redu stvar. Odvukla je prazne vagonete za Valas,
jer su tamo potrebni. Moja sumnja nije bila opravdana.
— U ovom slučaju uopšte svaka je sumnja suvišna. Sve je tako
dobro udešeno da će stvar bezuslovno morati da uspe. A i mi bismo
mogli već da krenemo.
— Ne. Kornel je zapovedio da čekamo do ponoći i mi ga
moramo poslušati.
— Dobro! Ali ne vidim razloga što da uzalud kvarimo oči. Ja ću
da se ispružim i da odspavam malo...
— I ja. To je najpametnije što možemo učiniti. Noćas ionako
nećemo imati vremena za spavanje.
Old Fajerhend se naglo povuče sa svog osmatračkog mesta, jer
se ona dvojica pomeriše da se što udobnije nameste. Zatim se Old
Fajerhend vrati inženjeru i sede sa njim da uz vino i cigaru
sačekaju zoru. U naseobini je ostalo svega dvadesetak radnika, a to
je za odbranu sasvim dovoljno. Ostali su se, po zapovesti, uputili
van naseobine i zatim se iskupili na određenom mestu na pruzi. Tu
su čekali da dođe voz. Kad je voz naišao, ukrcali su se i otputovali
do Orlovske doline, gde se voz zaustavio. Trampovi to sve nisu
mogli videti, jer su se već bili povukli u logor.
Old Fajerhend je bio izabrao neobično podesno mesto da
napravi klopku za trampove. Na tom mestu pruga je prelazila most
preko reke sa strmim obalama. Pošto je prešla taj most, pruga je
odmah ulazila u tunel dugačak nekih sedamdeset metara. Pred
samim mostom voz s radnicima se zaustavio. Vagoneti nisu bili,
kako su mislile uhode, prazni. Poslednja dva bila su natovarena
suvim drvetom i ugljem. Čim je voz stao, iz guste pomrčine pojavi
se jedan debeljko koji je ličio na žensko. On priđe lokomotivi i upita
mašinovođu kreštavim glasom:
— Gospodine, šta ćete vi sada ovde? Jeste li dovezli radnike?
— Da, odgovori ovaj posmatrajući sa čuđenjem neobično lice
koje se pojavilo u svetlosti naloženog kazana. A ko ste vi?
— Ja? nasmeja se debeljko. Ja sam tetka Drol. Ali ne morate da
me se bojite! Moglo bi vam škoditi! Ja sam „tetka“ samo po imenu.
To ćete, međutim, saznati docnije. Zašto ste vi došli?
248
 — Po naređenju Olda Fajerhenda, koji je čuo razgovor dvojice
uhoda. Njima bi palo u oči da smo kasnije pošli. A ima li ovde još
ljudi iz družine slavnog lovca?
— Da. Ali ne morate da se bojite. To su same teče, a ja sam jedina
tetka među njima...
— Ne bojim se ja vas ni najmanje, gospođo ili gospođice. A gde
su trampovi?
— Daleko odavde. Krenuli su pre tri četvrti časa.
— Onda možemo da istovarimo ugalj i drva.
— Da. Pokupite opet svoje ljude. I ja ću da vas rasporedim.
— Vi? Vi ćete nas rasporediti? Da niste vi naimenovani za
generala ove vojske?
— Da, ja sam komandant, ako blagoizvolite. Tako, evo me! A
sada, poterajte tog vašeg paripa polagano preko mosta i stanite
tako da vagoneti sa ugljem dođu tačno pred ulaz u tunel.
Drol je bio skočio na lokomotivu. Radnici, koji su bili poskakali
iz vagoneta kad se voz zaustavio, morali su opet da se ukrcaju.
Poslovođa je posmatrao tetku pogledom po kome se videlo da mu
nije prijatno što sluša zapovesti ovog sumnjivog lica.
— No, šta je? upita Drol.
— Da li ste vi zbilja čovek koga treba da slušam?
— Dabome! I ako to smesta ne učinite, mogu da vam
pomognem. Nemam vremena da visim na stepenicama
lokomotive do sudnjeg dana.
Pri ovim rečima izvadi tetka Drol svoj indijanski nož i upre ga
Vatsonu u stomak.
— Sto mu gromova! Ala ste vi neka plahovita i prgava tetka!
začudi se Vatson. Ali baš zato što ste izvadili nož treba da vas
smatram za trampa a ne za saveznika. Možete li vi da se
legitimišete?
— Nemojte mnogo da pričate, odgovori debeljko ozbiljnim
glasom mećući nož opet za pojas. Zaustavićemo se tamo kod
tunela. Baš time što sam došao sa vama preko mosta, dokazao sam
vam da mi je poznato da ćete doći i da prema tome nisam tramp.

249
 — E, onda, hajdemo!
Voz pređe most i uđe toliko u tunel da su samo poslednja dva
vagoneta natovarena ugljem ostala van tunela. Radnici poskakaše
iz vagona i izručiše jedan vagonet. Zatim voz krete dalje i
lokomotiva se zaustavi na otvorenoj pruzi, tako da se vagon sa
ugljem opet nalazio na izlazu iz tunela. Radnici istovariše i ovaj
vagon. Tako je i pred tunelom i iza tunela bila gomila gorivog
materijala. Radnici napraviše lomače i naložiše vatru i na jednoj i
na drugoj strani tunela.
Nepoverenje poslovođe Vatsona prema tetki Drol bilo je
iščezlo. Po tetkinim naređenjima video je Vatson da ima pravog
čoveka pred sobom. Tunel je bio probijen kroz jednu stenu. Iza
stene, na jednom prikrivenom mestu, gorela je vatra. Trampovi,
dolazeći iz doline, gde im je bio logor, nisu je mogli videti. Oko te
vatre sedeli su rafteri i svi oni koji su sa Oldom Fajerhendom došli
u Orlovsku dolinu. Levo i desno pored vatre ležala su oborena dva
stabla a preko njih bio je položen veliki ražanj sa velikim
komadima bivoljeg mesa.
Rafteri pozvaše i radnike na bivolje pečenje „a la preri“, i
nastade prava gozba. Doduše, pored vatre bilo je malo mesta, ali
zato su se napravile grupe i grupice po strani. Rafteri su bili
domaćini i služili su gostoljubivo svoje goste. Sem bivoljeg mesa,
bilo je i sitnije divljači, tako da je bilo dovoljno za sve, iako je
radnika bilo mnogo. Drol je sebi odsekao veliko parče bivoljeg
mesa, sekao veliko komađe i gutao jedno parče za drugim, žvaćući
zamišljeno, gotovo pobožno. Poslovođa Vatson ga upita:
— Čujte, gospodine. Old Fajerhend mi reče da vi znate šta se
desilo sa vašim zemljakom Engelom.
— Engelom? Na koga Engela mislite?
— Na onog lovca i zamkara koji je bio na Srebrnom jezeru.
— A, toga? Odakle ga vi znate?
— Baš odande, sa Srebrnog jezera. Mi smo bili prisiljeni da celu
jednu zimu provedemo tamo gore zajedno, jer nas je zavejao sneg.
— Onda se vi zovete Vatson! uzviknu Drol.
— Da, gospodine, to je moje ime.
250
 — Zaboga! Čoveče, pa ja vas poznajem kao svoj džep, a nikada
vas nisam ni video.
— Onda vam je zacelo neko pričao o meni. Ko je to bio?
— Brat vašeg druga Engela. Pogledajte! Ovaj dečko se zove Fred
Engel. On je sinovac vašeg druga sa Srebrnog jezera. Oni i ja
tražimo ubicu njegovog oca.
— Zar je njegov otac ubijen? upita Vatson pružajući dečku
ljubazno ruku.
— Da, i to zbog nekog nacrta, koji...
— Opet nacrt! upade mu poslovođa u reč. Da li vi poznajete
ubicu? To je svakako riđi Kornel?
— Da, to je on, gospodine. Ali... On je tobože i vas ubio.
— Samo ranio, gospodine, samo ranio! Srećom, nije me pogodio
u srce. A vi, mister Drol, vi mi dakle možete reći šta se desilo sa
mojim drugom Engelom.
— Da, mogu, odgovori Drol. On je mrtav. Kornel ga je ranio i
siromah čovek je od tih rana umro.
— Pričajte mi kako je to bilo.
— To je kratka priča. Kad je Kornel vas odmamio iz logora,
Engelu se učinila cela stvar sumnjiva. Jer, zašto je taj čovek uzeo
vas sa sobom kad niste imali oružja? Bilo je jasno da je morao da
ima neku posebnu nameru koja nije imala nikakve veze sa lovom.
Vas dvojica ionako niste Kornelu mnogo verovali, pa se zato Engel
pobojao za vas. Ta bojazan nije mu dala mira i on je pošao za vama.
Sav u brizi ubrzao je korake i svega četvrt časa docnije on je
ugledao vas i Kornela. Upravo, on je bio za jednim grmom kad nas
je opazio. Ali najedared se skamenio od užasa. Riđi je zamahnuo i
oborio vas udarcem noža, zatim kleknuo pored vas da se uveri da
li ste mrtvi. Onda se opet uspravio i kao da razmišlja ustao i ostao
tako jedan trenutak stojeći. Šta je Engel mogao da učini? Da
napadne dobro naoružanog ubicu da bi vas osvetio? Engel nije
imao nikakvog oružja! To bi bila prava ludost. Zato se okrenuo i
dao u bekstvo, prvo svojim tragom natrag, a zatim kad je mislio da
je zgodno skrenuo je na istok. Ali ubrzo se morao uveriti da mu je
riđokosi za petama. Uspeo se na jednu uzvišicu kad je opazio gde
251
riđokosi ide njegovim tragom. Doduše, bio je još daleko ali ne više
od deset minuta hoda. S one strane uzvišice bila je otvorena
prerija. Engel je potrčao niz brežuljak i onda neprestano napred u
jednom pravcu. Trčao je iz petnih sila. Trka je trajala skoro ceo čas,
dok najzad pred sobom nije opazio jedan šumarak. Mislio je već da
je spasen. Ali žbunovi su bili proređeni, daleko jedan od drugoga, a
između žbunja bila je gusta trava, tako da su se tragovi jasno videli.
Muke ljute zime bile su oslabile telo begunca. Onaj koji ga je
progonio dolazio je sve bliže i bliže. U jednom trenutku, kad se
Engel osvrnuo, primetio ga je na udaljenosti od najviše dvesta
koraka. Engel je upro svoje poslednje snage. Tada, najedared, opazi
pred sobom reku. To je bio Nordfolk, pritoka reke Ganison. On
pojuri prema reci, ali ne stiže do nje. Prasnuo je hitac. Engel je
osetio udarac u desnu stranu leđa, ali je ipak skočio u vodu i
zaplivao prema suprotnoj obali. Tamo se ulivao u reku jedan
potok. Zaplivao je prema ušću tog potoka; plivao je malo uz vodu,
dok nije došao do gustog šiblja koji je zbog trske i granja bio skoro
neprohodan. Engel se uvukao pod granje jednog drveta koje se bilo
nadnelo nad vodom i ostao je tu dršćući od uzbuđenja, napora i
straha. Stojao je u vodi do vrata. Riđi Kornel stigao je dotle na
suprotnu obalu. Pošto Engela nije video, i kako je reka bila dosta
uzana, verovao je da je begunac preplivao reku, pa je i sam zagazio
u vodu. Ali je morao da bude vrlo oprezan, jer nije smeo da okvasi
pušku i municiju. Trebalo mu je duže vremena dok se, plivajući na
leđima i držeći svoje stvari nad vodom, prebacio preko reke i
nestao u šipragu.
— Sigurno se brzo vratio, reče Grbavko Bil, jer na drugoj strani
nije našao tragove. Morao je, dakle, da pomisli da se begunac sakrio
negde na obali.
— Pa naravno, reče Drol. On je pretražio jedan deo obale uz
vodu, a zatim se vratio natrag, da je pretraži i niz vodu. Ali nikakvih
tragova nije našao. To ga je zbunilo. Dva puta je prošao pored
mesta gde je Engel bio sakriven, ali nijedared ga nije primetio. Ovaj
je još dugo stajao u vodi, ali više nije ni video ni čuo ubicu. Ostao je
ipak u vodi sve dok se nije sasvim smračilo. Onda je opet preplivao

252
reku i trčao celu noć prema zapadu, da što dalje odmakne od tog
strašnog mesta.
— Da li je bio ranjen?
— Da. Okrznuo ga je bio kuršum ispod pazuha. U onom
uzbuđenju, i usled hladne vode, nije to isprva ni primetio. Ali, za
vreme napornog hoda zapekla ga je rana. On je previo koliko je
mogao, dok izjutra nije našao lekovito lišće koje je putem menjao
na rani. Bio je iznuren do smrti, a uz to strahovito gladan. Hranio
se jedino korenjem. Tako se vukao dok nije naišao na usamljeno
naselje, čiji su ga stanovnici gostoljubivo prihvatili. Bio je toliko
slab da nije mogao ni da ispriča šta je doživeo. Srozao se
jednostavno bez svesti. Kad se probudio, ležao je u jednom starom
krevetu, ne sećajući se kako je dospeo do njega. Doznao je da je
skoro dve nedelje ležao u groznici i da je u bunilu govorio samo o
ubistvu, krvi, bekstvu i vodi. Kad je došao potpuno sebi, ispričao je
sve šta se dogodilo i saznao da je jedan kauboj-govedar njegovih
domaćina sreo jednog riđokosog čoveka koji se raspitivao da li je
neki stranac naišao u naselje. Govedar je bio video tog čoveka
jednom ranije u Kolorado-Springu i znao je da se zove Brinklej.
Nije mu mnogo verovao i nije mu tačno odgovorio. Na taj način,
Engel je saznao ime ubice. Ali nije se mogao zakleti da je to pravo
ime zločinca. Rana je bila zarasla i jednom zgodnom prilikom
otišao je Engel u Las Animas.
— Dakle, nije otišao u Pueblo? upita Vatson. Inače bih mu ja,
kad sam docnije došao u Pueblo, verovatno naišao na trag. Šta je
bilo dalje?
— Zatim se Engel priključio jednom trgovačkom karavanu kao
kočijaš. Karavan je, po starom običaju, išao uz reku Arkanzas u
Arkanzas Siti. Pošto je tamo primio platu, pošao je da traži svog
brata. U Raselvilu saznao je da se ovaj odselio. Od suseda je dobio
bratovljevo pismo koje je ovaj bio ostavio za njega. U pismu mu
brat saopštava da će ga naći u Bentonu, u državi Arkanzas.
— Ah, tamo! A baš je Benton jedno od onih mesta kud nisam
išao da ga tražim! reče Vatson. A šta je bilo sa nacrtom koji je imao
kod sebe?

253
 — Nacrt je bio veoma oštećen onom prilikom kad je Engel
morao da stoji u vodi i morao je da ga prekopira. Naravno, ispričao
je svom bratu sve i ovaj je bio spreman da pođe s njim na put. Na
žalost, ubrzo se pokazalo da rana i onaj doživljaj u vodi nisu tako
bezopasni, kao što se u prvi mah mislilo. Engel je počeo da kašlje i
da se suši. Lekar je ustanovio da je dobio galopirajuću tuberkulozu,
i osam nedelja posle svoga dolaska, Engel je preminuo kod svog
brata.
— Dakle, Kornel ipak nosi na svojoj savesti i njegovu smrt.
— Kad bi bilo samo to! Ovde među nama ima više njih koji
imaju da prečiste račune sa tim zločincem. Ali čujte šta je dalje bilo!
Engelov brat bio je prilično imućan čovek, koji je radio zemlju a
pored toga se bavio i unosnom trgovinom. Ovaj Engel imao je
dvoje dece, sina i devojčicu. Porodica se, dakle, sastojala od
roditelja, dvoje dece i jednog dečaka koji je radio sve poslove, pa
kad je trebalo i poslove služavke. Jednog dana dođe Engelu neki
stranac i predloži mu jedan unosan trgovački posao, kojim se ovaj
odmah oduševio. Stranac se izdavao za agenta jednog preduzeća
za plovidbu i kanalizaciju i izjavio je da ga je, kao istraživača zlata,
poslužila sreća. Utvrdilo se takođe da je on poznavao jednog
čoveka po imenu Engela, takođe rodom iz Nemačke. Radilo se,
naravno, o bratu ovog Engela. Raspričali su se, tako da je skoro
neprimetno prošlo celo po podne i veče, a stranac nije nikako
kretao na put. Zamoliše ga da prenoći kod njih i on to posle malog
nećkanja i prihvati. Engel mu je najzad ispričao da je njegov brat
umro i rekao mu sve o uzrocima njegove bolesti, pa je pokazao i
nacrt koji je izvadio iz jednog zidnog ormančića. Docnije odoše na
počinak. Cela porodica spavala je u jednoj sobi pozadi, do koje je
vodilo nekoliko stepenica, a onaj dečko — sluga u jednom sobičku
na drugoj strani. Gostu su dali najbolju sobu, u sredini kuće. Sva
vrata na kući bila su zaključana i ključeve je stari Engel, kao i
obično, uzeo sa sobom. To je bilo nekoliko dana pre rođendana
Engelovog sina Freda, za koji je trebalo da dečko dobije na dar
dvogodišnje ždrebe. I kad su polegali, dečku iznenada pade na
pamet da je, slušajući interesantno pričanje očevo i strančevo,
zaboravio bio da nahrani svoje ždrebe. Digao se oprezno iz kreveta

254
i tiho, pazeći da nikoga ne probudi, podigao rezu na vratima i preko
dvorišta uputio se u štalu. Fenjer nije uzeo sa sobom, pošto je
kuhinja, u kojoj se nalazio fenjer, bila zaključana. Morao je, dakle,
da nahrani ždrebe u pomrčini, pa se u staji zadržao više no obično.
Nije još bio ni gotov sa poslom, kad mu se učini kao da čuje neki
krik iz kuće. On iziđe iz štale u dvorište i opazi svetlost u spavaćoj
sobi svojih roditelja. Ali svetlosti nestade i odmah zatim pojavi se
svetlost u sobi maloga sluge. Odande se odjednom začu velika
galama. Sluga je vikao, pokućanstvo se rušilo. Sav prestravljen,
dečko je čuo očajno zapomaganje slugino. Zatim dva metka. Fred
poče da doziva u pomoć, u sav glas. Istoga trenutka pojavi se na
prozoru onaj stranac. Bacio je u dvorište pištolj, koji se još dimio,
skočio kroz prozor i potrčao prema dečku da ga uhvati. Ali
prilikom skoka ispao mu je nož koji je bio izvadio da zakolje dečka.
U najvećem strahu pošlo je Fredu, tako se dečko zvao, za rukom da
dohvati taj nož i sa ludačkom snagom zabo ga napadaču u list noge.
Ovaj je zaurlao od besa i bola i odskočio natrag. Fred se tada dade
u divlje bekstvo. Povreda je sprečavala ubicu da ga goni. U
smrtnom strahu, odjurio je dečko do kuće prvog suseda. Kuća
ovoga, kao i Engelova, nalazila se malo podalje od naselja.
Uzbunjeni odmah su potrčali ka Engelovoj kući. Naravno, sa
puškama u rukama. Ali, nisu bili stigli ni na pola puta kad opaziše
gornji sprat kuće u plamenu. Stranac je podmetnuo požar i
pobegao. Kuća je bila drvena i plamen se tako naglo širio da se nije
moglo ući u kuću. Što se našlo u donjim prostorijama to je bilo
spaseno. Ali, ormanče na zidu bilo je otvoreno i prazno. Leševi
Fredovih roditelja i malog sluge izgoreli su potpuno...
— Strašno! Grozno! povikaše svi uglas kad je Drol završio.
Mladi Fred Engel sedeo je pored vatre, s licem pokrivenim
rukama i tiho jecao.
— Da, grozno! potvrdi Drol. Taj slučaj izazvao je veliku uzbunu
u celome kraju. Tragalo se u svim pravcima, ali zalud. Braća Engel
imali su u Sent Luisu sestru koja je bila udata za jednog bogatog
brodovlasnika. Ona je davala deset hiljada dolara nagrade onome
ko uhvati ubicu i palikuću. Ali ni to nije pomoglo. Onda je došla na

255
pomisao da se obrati privatnom detektivskom zavodu Haris i
Bloter. I tu je bilo uspeha.
— Uspeha? začudi se Vatson. Pa, ubica još nije uhvaćen! Dakle,
ja sam uveren da je to bio Kornel.
— Da, ubica još nije uhvaćen, odgovori Drol, ali neće dugo biti
na slobodi. Ja sam bio takođe otišao u Benton i otvorio oči bolje
nego bilo ko Drugi i . .
— A zašto vi?
— Da zaradim pet hiljada dolara!
— Pa raspisana je nagrada od deset hiljada!
— Honorar se deli, reče Drol. Pola će dobiti Haris i Bloter, a
drugu polovinu onaj ko uhvati zlikovca.
— Pa, vi ste, prema tome, policajac?
— Hm! Kako da kažem, u neku ruku jesam. Mislim da ovde
imam posla samo sa poštenim ljudima, među kojima nema
nijednog kome bih docnije morao da budem za petama, i reći ću
vam što sam dosada tajio: i ja sam privatni detektiv, i to samo za
izvesne okruge Dalekog zapada. Ja sam već mnogog zlikovca, koji
se osećao sasvim siguran, poslao na konopac. A verujem da će mi
to još koji put uspeti. Sada znate razlog zašto ja tako nerado o sebi
govorim. Stari Drol, kome su se već mnogi podsmevali, nije tako
smešan kako se to zamišlja. Ali sve to ne spada ovamo, jer sam
govorio o ubistvu.
Sad su svi gledali Drola sasvim drugim očima. Njegovo
priznanje da je detektiv bacilo je sasvim drugu svetlost na njegovu
ličnost i na njegovo tobožnje osobenjaštvo. On se prikrivao svojim
smešnim ponašanjem da bi imao što slobodnije ruke da uhvati
onog koga je sa toliko predanosti progonio.
— Dakle, produži Drol, ja sam prvo saslušao Freda. Saznao sam
sve što se toga dana kod njih u kući govorilo i pričalo. Bilo je jasno
da je orman na zidu otvorio ubica. Nije smeo da ga obije, jer bi se
od buke probudili stanovnici kuće. Zato ih je prvo pobio. Sve je to
uradio da bi došao do onog nacrta. Znači, imao je nameru da pođe
na Srebrno jezero po blago. A ja sam pošao da ga progonim i uzeo
sam sobom Freda, koji ga je video i prema tome ga mora poznavati.
256
Još na brodu uzeo sam Kornela na oko. Kod raftera, gore na reci,
Fred ga je poznao. Ali on je uspeo da pobegne. No, verovatno, danas
će mi najzad pasti u ruke.
— Tebi? upita stari Blenter.
— Oho! A šta ti imaš sa njim?
— Naći će se ponešto. Neće biti potrebno da ga vodimo u
Benton.
— Pa, i ne treba. Dovoljno je da donesem dokaze o njegovoj
smrti, pa mu nagrada ne gine. Ali, dosta je bilo pričanja a sada ću
malo da legnem. Probudite me kad dođe vreme! reče Drol.
Zatim tetka Drol potraži sebi mračnije mesto postrani i leže.
Ostali nisu ni mislili na spavanje. Još dugo su razmišljali o onome
što su čuli, a sem toga, predstojala je velika bitka sa trampovima,
pa je bilo mnogo štošta o čemu se moglo pričati.
Vatson nije uzeo učešća u ovom razgovoru. On se bio naslonio
na stenu i zatvorio oči. Međutim, nije spavao jer su mu se oči
povremeno otvarale i poneki put bi zablistale čudnim sjajem.
Bilo je oko ponoći kad se Old Fajerhend uputio inženjeru i
rekao mu da polazi u susret vozu. Pozvao je k sebi i ona dva
radnika koji su trebali da budu na lokomotivi umesto trampova. S
njima je pošao duž pruge, tako da ih eventualne uhode nisu mogli
primetiti.
U preriji je vladala potpuna pomrčina. Old Fajerhend i njegova
dva čoveka neprimećeni stigli su na mesto koje je bilo telegrafski
ugovoreno. Seli su u travu da sačekaju dolazak voza. Oko tri sata
naiđe voz i zaustavi se na otvorenoj pruzi pored njih. Voz se
sastojao iz lokomotive i šest velikih putničkih vagona. Old
Fajerhend skoči u voz i prođe kroza sve vagone. Vagoni su bili
prazni. U prednjem se nalazio veliki zatvoreni kofer pun kamenja.
Pored njega stojao je mašinovođa koji je molio da mu se dozvoli da
on tera voz, jer je trebalo da se sa ložačem skine u Šeridanu da bi
Old Fajerhend sam lično preuzeo njegovu dužnost. Old Fajerhend
mašinovođi prijateljski klimnu glavom, a zatim on i ona dvojica
radnika nagaraviše sebi lica. U svom lanenom odelu, Old Fajerhend
je izgledao sasvim kao neki snažni ložač. Zatim voz krete dalje.

257
 Vagoni su bili građeni na američki način. Da bi se došlo do
prvog vagona moralo se ući u poslednji. Svi vagoni bili su, naravno,
osvetljeni. Lokomotiva, takozvana tender-lokomotiva, bila je
osigurana visokim debelim limom, kao ogradom koja je mašinu
štitila od nevremena. To je bila vrlo srećna okolnost, jer je ta
ograda sasvim prikrivala mašinovođu i ložača, a, sem toga, lim je
bio dosta jak da zadrži ako ne puščane, ono svakako bar
revolverske metke.
Voz je ubrzo stigao u Šeridan, gde je pravi ložač neprimetno
iskočio. Na stanici se nalazio samo inženjer. On izmeni sa
mašinovođom nekoliko uobičajenih reči i pusti voz da krene.
Za to vreme one dve uhode, koje je Old Fajerhend bio napao na
brežuljku u naseobini, stigli su bili u logor trampova. Obavestili su
Kornela da u Šeridanu nema niko ni pojma o onome šta treba da se
dogodi. U logoru trampova nastade pravo veselje. Uhode pozvaše
Kornela u stranu i saopštiše mu svoju bojazan o kojoj su
međusobno govorili. On ih mirno sasluša i onda reče:
— Zaista, meni nije na kraj pameti da celo to društvo
vucibatina vodim sobom, a isto tako nikada mi nije bilo ni na kraj
pameti da onima kojima ne treba da dam ijedan dolar od ovih pola
miliona što ćemo ih opljačkati. Oni neće dobiti ništa.
— Ali oni će ih uzeti sami.
— Ne! Međutim, imam ja puta i načina da to sprečim.
— Pa oni će se popeti na voz.
— Ako! Znam da će se svi utrpati u voz. Ali, ja ću ostati napolju
da sačekam dok iznesu kasu. Kad voz ode, videćete šta će se
dogoditi.
— Nas interesuje samo šta će biti sa nama dvojicom?
— Vi ćete u svakom slučaju ostati sa mnom. Kad sam vas poslao
u Šeridan, dao sam vam jasno dokaz da uživate moje puno
poverenje. A sada, idite Vudvordu. On zna moje planove i reći će
vam imena onih koji će poći sa mnom.
Vudvord je bio neka vrsta ađutanta kod Kornela i znao je sve
njegove tajne.

258
 Logor trampova bio je još sav u tami. Tek docnije, kad se
približio čas da naiđe voz, pored pruge naložiše vatru.
Bilo je tri i četvrt kad se u daljini začu tutnjava voza. Ubrzo
zatim trampovi opaziše svetlost farova na lokomotivi. Old
Fajerhend je zatvorio vrata kazana da se ne bi jasno video ni on ni
ona druga tri lica. Tek nekih sto metara ispred vatre, koju su bili
trampovi naložili pored pruge, dade mašinovođa, kao da ga je na to
primorala neka sila, naglo kontra-paru. Zaori se oštar zvižduk,
točkovi lokomotive zaškripaše, kočnice zacvileše i voz stade.
Trampovi zakliktaše od veselja i navališe prema poslednjem
vagonu gde je bio ulaz. Svak je hteo da prvi dođe do kase. Ali Kornel
je znao dobro šta najpre treba da se radi. Potrčao je ka lokomotivi,
skočio na stepenice i pogledao preko ivice ograde:
— Je li sve u redu, momci?
— Vel! odgovori jedan radnik, koji je tobožnjem mašinovođi
držao revolver uperen u grudi.
— Imaju da ćute kao ribe. Pogledaj, Kornele! Ako mrdne, gotov
je! reče drugi.
Old Fajerhend je tobože stojao prestravljen i ukočen uz kazan,
a kako se pored njega nalazio drugi radnik sa revolverom u ruci,
Kornel ništa nije primetio.
— Dobro, reče, vi ste svoje dobro izveli i bićete za to posebno
nagrađeni. Ostajte tu dok se sve ne svrši i kad ja dam znak skidajte
se da ti dobri ljudi ne pomru od straha. Mogu zatim da se voze
dalje.
Kornel skoči sa stepenica nazad u mrak. Kad je otišao, Old
Fajerhend izviri iz lokomotive, da vidi šta se dešava. Napolju nije
video nikog, ali voz je vrvio od ljudi. Iz prednjeg vagona čula se
ogorčena svađa oko kofera.
— Napred! Napred! zapovedi lovac uzbuđenom mašinovođi. I
to što brže. Sada je verovatno i Kornel već u vozu. Ne smemo više
da gubimo ni trenutak.
Voz naglo trže i krete bez zvižduka.
— Stoj! Stoj! začuše se glasovi. Pucajte na nitkove u lokomotivi!

259
 Trampovi koji su se bili nagurali u vagone, zbuniše se kad je
voz krenuo. Hteli su da skaču iz vagona, ali brzina kojom je voz
krenuo bila je isuviše velika. Old Fajerhend je ložio kao đavo.
Plamen vatre osvetlio je njega i njegove drugove. Vrata prvog
vagona se otvoriše i na njima se pojavi Vudvord. U jakoj svetlosti
kazana opazio je lice slavnog lovca, pored koga su tobožnji
trampovi mirno stojali i šta više pomagali mu.
— Old Fajerhend! zaurla Vudvord tako glasno da se čulo u
celom vagonu i pored lupnjave točkova. Pseto! Neka te đavo nosi!
Vudvord trže revolver iz pasa i opali. Old Fajerhend se baci
naglo na pod. Istovremeno zablista i u njegovoj ruci revolver. Hitac
planu i Vudvord se sruši, pogođen pravo u srce, natrag u vagon. I
kako se god koji tramp pojavljivao na vratima vagona, svakog je
obarao kuršum Fajerhendovog revolvera. Istovremeno pošlo je za
rukom Fajerhendovim pomoćnicima da prebace gvozdenu ploču
između vagona i lokomotive. Sada su trampovi mogli da pucaju
koliko god su hteli!
Za to vreme voz je jurio užasnom brzinom. Mašinovođa je
oštrim okom pazio na prugu. Prošlo je pola sata i na istoku se već
bilo razdanilo. On povuče polugu i začu se zvižduk, ne u kratkim
razmacima, nego u jednom otegnutom urliku. Približavao se most
i mašinovođa je davao signal ljudima u zasedi da dolazi voz.
Oni su već davno stojali svaki na svome mestu. Nešto pre
ponoći stigli su bili konjanici iz tvrđave Valas. Oni su zauzeli
položaj s one strane reke pod mostom, da svakog trampa, koji bi
odozgo hteo da pobegne na reku, sačekaju i uhvate. Na jednom
kraju mosta stojao je Vinetu sa rafterima i lovcima, a s druge strane
tunela čekali su naoružani radnici. Njima je komandovao
poslovođa Vatson, koji je bio uzeo na sebe i vrlo opasan zadatak da
otkači lokomotivu od voza. Kad je čuo urlikanje voza, on zapovedi
svojim ljudima:
— Palite vatru!
Gomila drva i uglja pred samim izlazom iz tunela naglo planu,
a Vatson sam uđe u tunel i priljubi se uza zid da sačeka voz.

260
 Voz je nesmanjenom brzinom prešao most i približavao se
tunelu. Old Fajerhend doviknu ljudima koji su tamo stojali:
— Palite vatru odmah za nama!
Voz ulete u tunel i trenutak docnije naglo se zaustavi.
Lokomotiva je stala baš tamo gde je stojao poslovođa, pred samim
izlazom iz tunela. Vatson se brzo podvuče između lokomotive i
prvog vagona, raskide vezu između njih i istrči iz tunela.
Lokomotiva odmah iziđe iz tunela, a vagoni ostadoše u samom
tunelu, između dve vatre. Na jednoj strani bili su naoružani
radnici, koji su odmah čim je lokomotiva prošla navaljali teško
kamenje i potpirili dobro vatru, a pozadi rafteri sa lovcima, koji su
učinili isto.
Sve se go dogodilo mnogo brže no što se može ispričati, pa i
mnogo pre no što su trampovi mogli da se snađu u položaju u kome
su se našli. Još za vreme besne tutnjave voza, oni se nisu dobro
osećali. Čuli su da se Old Fajerhend nalazi na lokomotivi i znali su
da je njihov plan otkriven, ali su bili sigurni da će u mestu gde se
voz zaustavi, pa ma i na nekoj većoj stanici, opet moći da se
oslobode. Bili su dobro naoružani i toliko ih je bilo da bi zacelo
svakog ubrzo prošla volja da ih zadržava.
U taj mah voz stade. Trampovi su samo to čekali. Ali, kad
pogledaše kroz prozore videše da se nalaze u najvećem mraku.
Onima koji su iz poslednjeg vagona hteli da iziđu učinilo se kao da
se nalaze u ogromnoj mračnoj cevi na čijim krajevima gori paklena
vatra. A oni koji su hteli da iziđu iz prvog vagona videli su da je
lokomotive nestalo i da se na njenom mestu pojavio veliki požar.
Tada se tek dosetiše jadu: bili su uhvaćeni u klopku!
— Tunel! Tunel! povikaše prestravljeno trampovi.
— Uhvaćeni smo u tunelu! Što brže, napolje!
Gužva je bila tolika da su oni koji su stojali na vratima prosto
pregaženi. Napravila se gomila tela, ruku i nogu. Podiže se
urnebesna graja, vika, grdnja i psovanje. Malo je trebalo pa da dođe
do međusobnog klanja.
Pored pomrčine koju nije mogla da umanji ni svetlost vatre na
ulazu i izlazu tunela, a još manje oskudno osvetljenje vagona,
261
navalio je bio u tunel gust dim i težak smrad od uglja koji je jutarnji
vetrić terao u tunel.
— Do đavola! Hoće da nas podave kao pacove! uzviknuo je neko
kreštavim glasom. Što brže napolje!
Vikalo je ne deset ili dvadeset nego stotinu glasova. U smrtnom
strahu, trampovi su u strašnom gušanju pojurili ka izlazima iz
tunela. Ali tamo su praskale vatre čiji ogromni plamen nije
dopuštao nikome prolaz. Ko je hteo da iziđe morao je da skoči u
vatru. A to je značilo sigurnu smrt. To su videli oni prednji, pa se
okrenuše i potrčaše natrag. Ali to nisu videli oni pozadi, nego su se
gurali ka izlazu tako da je nastala očajna borba i gušanje na život i
smrt između onih koji su do malopre bili prijatelji, spremni da dele
opljačkane pare. Tunel je odjekivao od urlanja i vike
desetorostruko, tako da se spolja čulo kao da se u tunelu nalaze sve
divlje zveri sveta.
Old Fajerhend je bio obišao stenu i dotrčao do prednje vatre.
— Nema šta da radimo, doviknu mu jedan rafter. Ovi zverovi
će se međusobno uništiti. Čujte samo, gospodine!
— Da, dobro su se uhvatili ukoštac, odgovori veliki lovac. Ali, i
oni su ljudi i treba da ih poštedimo. Oslobodite ulaz!
— Da nećete unutra?
— Da.
— Nemojte, zaboga, zadaviće vas i rastrgnuti!
— Naprotiv, oni će biti srećni ako im pokažem kako mogu da se
spasu.
Old Fajerhend i sam pomože da se vatra odstrani. Ali prolaz je
još uvek bio tako uzan da se nije moglo ići u tunel, nego se moralo
utrčati. Old Fajerhend se zaleti i skoči u tunel. Našao se on sam
prema ogromnom broju očajnih ljudi! Verovatno nikada se nije
tako očigledno pokazala njegova odvažnost kao ovoga puta, ali
verovatno nikada nije bilo njegovo samopouzdanje veće nego u
ovom trenutku. On je mnogo puta imao prilike da se uveri kako
smelost jednog čoveka može da zapanji čitave mase.
— Halo! Mir! odjeknu njegov gromki glas, koji je nadglasio i onu
viku iz stotine grla.
262
263
 U tunelu očas nasta tajac.
— Čujte šta će vam reći Old Fajerhend!
— Old Fajerhend! čuo se žagor iznenađenja zbog neverovatne
neustrašivosti velikog lovca.
— Da ja sam! I treba da znate, gde sam ja tamo ne sme da bude
nikakvog otpora. Ako nećete da se podavite, položite oružje i
izlazite napolje jedan po jedan. Ja ću stojati na izlazu i
komandovati. Ko iskoči bez moje komande, biće na mestu ubijen.
Isto tako, ako ko sakrije svoje oružje. Vas je manje nego nas,
radnika, raftera, lovaca i vojnika. Ako pristajete, bacite jedan
kačket ili šešir napolje To treba da bude znak de ste se pokorili.
Dajem vam deset minuta vremena za razmišljanje. Ako se ne
pokorite, stotine pušaka biće upereno na ulaz tunela i niko se od
vas neće spasti.
Zbog gustog dima jedva je izgovorio ove reči. Zatim je odmah,
da ga ne bi neki kuršum zahvatio, skočio naglo napolje. Ta
predostrožnost bila je opravdana, ali u ovom slučaju potpuno
suvišna. Utisak koji je njegova pojava učinila na trampove bio je
takav da nijedan od njih nije ni pomislio da digne pušku na nj.
Spolja se čulo kako trampovi većaju. Svi glasovi se izmešaše.
Stanje u kome su se nalazili nije dopuštalo da se gubi vreme, jer je
smrdljivi dim punio sve više tunel i gušio ih. Prema jednom čoveku
kao što je bio Old Fajerhend izgubili su bili svaku hrabrost. Znali
su da se on neće mnogo ustezati da svoju pretnju ostvari, ako ga ne
poslušaju. Nije bilo drugog spasa nego da se predadu. zaista, iz
tunela kroz plamen vatre izlete jadan šešir. Old Fajerhend im
doviknu uputstvo kako će izlaziti. Iskakati su morali jedan po
jedan. Svaki je morao da prođe pored raftera i lovca koji će svakog
pretresti. Čim bi koji naišao, rafteri bi ga dohvatili, pretresli i vezali
užetom i kaišem. Tako su trampovi izlazili jedan za drugim. Iako ih
je bilo mnogo, ipak je sve išlo dosta brzo, tako da su za nepunih
pola sata svi trampovi bili u punoj vlasti pobednika. Ali na najveće
zaprepašćenje njihovo — riđeg Kornela među zarobljenim
trampovima nije bilo. Ovi izjaviše da se on sa nekih dvadesetak
ljudi uopšte nije ni popeo na voz. Pobednici pretražiše pažljivo

264
tunel i sve vagone, ali Kornelu nije bilo ni traga. Trampovi su dakle
govorili istinu.
I baš taj čovek, koga su svi najviše tražili, umakao im je!
Zarobljenike predadoše vojnicima i radnicima, a Old Fajerhend
i Vinetu sa lovcima i rafterima krenuše odmah natrag, da potraže
trag Kornelov na mestu gde su se trampovi ukrcali u voz. Sem toga,
Old Fajerhend uputi četvoricu raftera u Šeridan da mu dovedu
konja, lovačko odelo i da dovedu do tunela ona dva trampa koji su
u Šeridanu uhvaćeni. On sam nije hteo da se vrati u Šeridan, već je
hteo da sa svojim drugovima pređe odmah u utvrđenje Valas, kuda
je trebalo da se otpreme svi trampovi, gde će biti pod jakom
vojničkom stražom.
Ubrzo su lovci našli mesto gde su trampovi noćivali i logorovali
čekajući voz. Posle dužeg traganja i pažljivog isleđivanja
mnogobrojnih otisaka nogu i kopita utvrdilo se da je otprilike
dvadeset ljudi pobeglo. Ali ovi begunci nisu poveli uza se ostale
konje trampova, već samo najbolje. Druge su pustili da se
razbegnu na sve strane.
— Kornel je vrlo lukav i prepreden, reče Old Fajerhend. Da su
uzeli sve konje sobom, njihova mala peta teško bi se kretala i
tragovi bi im bili jasni i mnogobrojni, tako da bi ih i dete moglo
pratiti. Ali kako su ostale konje razjurili na sve strane, otežali su
nam traganje i dobili mnogo u vremenu.
— Možda se moj beli brat vara, reče Vinetu. Riđokosi nije
sigurno napustio ovaj kraj, dok nije saznao šta se desilo sa
njegovim ljudima. Njegovi tragovi sigurno vode do Orlovske
doline.
— Ja verujem da moj crveni brat ima pravo. Kornel je odavde
otišao prvo da nas uhodi. Tako je saznao na čemu je i uhvatio što
pre maglu.
— Ako se mi brzo vratimo, možda ćemo ga još stići u Orlovskoj
Dolini.
— Ne. Moj brat mora da zna da ga zasada ne možemo progoniti.
Moramo u tvrđavu Valas, da tamo damo svoje iskaze. Time ćemo

265
izgubiti ceo današnji dan, tako da ćemo taj ostatak trampova moći
da gonimo dalje tek sutra.
— Onda će oni dobiti ceo dan puta pred nama!
— Da, ali mi znamo sada kuda će i nećemo morati da gubimo
vreme idući njihovim tragom. Mi ćemo pravo na Srebrno jezero.
— Misli li moj beli brat da će oni pravo tamo?
— Da. Oni su hteli da dođu do para da bi pokupovali hrane i
drugo što im je potrebno. Ali, to im sada više nije tako neophodno.
Živeti mogu od divljači koju će uloviti. Oružja imaju, municije isto
tako. A ako im ponestane štogod, imaće putem prilike da to kupe
na pošten ili nepošten način. Ja sam uveren da su oni krenuli na
Srebrno jezero.
— Onda, da im mi sada ispitamo trag, da vidimo kud su odavde
otišli.
Trag je ubrzo pronađen. Vodio je do reke a onda uz obalu
neprestano uzvodno.
U Orlovskoj dolini, nedaleko od mosta, trampovi-begunci bili
su se zaustavili. Jedan od njih, verovatno Kornel, pod zaklonom
drveća i žbunja privukao se prema železničkoj pruzi i odavde je
verovatno posmatrao kako je pohvatana cela njegova družina. Po
njegovom povratku, begunci su uhvatili pravac na Raš Krik. To je
bio siguran znak da su imali nameru da se spuste u dolinu
Kolorada, a odatle krenu na Srebrno jezero.
Za to vreme ona četvorica raftera koji su bili poslani u Šeridan
vratili su se. Sobom su poveli ne samo ona dva zarobljenika nego i
Hartleja i inženjera, koji je takođe hteo da pođe u tvrđavu Valas, jer
je njegov iskaz bio od velike važnosti. Radnici se uputiše peške u
Šeridan. Za nagradu mogli su da zadrže oružje koje su bili oduzeli
trampovima. Vagona za prevoz pohvatanih trampova u tvrđavu
Valas bilo je dovoljno, jer je i voz kojim su došli radnici i onaj kojim
je doneta „kasa“ stojao na raspoloženju. Pošto su zarobljenici
utovareni u vagone, zajedno sa njihovim čuvarima, voz je odmah
krenuo. Vojnici su pošli pored voza na konjima u tvrđavu Valas.

266
 U tvrđavi su već bili saznali šta se desilo i kad su vozovi stigli,
izišlo je bilo i staro i mlado da vidi pohvatane trampove. Po dočeku,
trampovi su odmah videli šta ih, pored osude, ovde čeka.
Sem toga, trampovi su pretrpeli i velike gubitke, jer ih je skoro
jedna četvrtina izginula u tunelu.
Još i danas u ovim krajevima priča se o pogibiji trampova koji
su pogušeni dimom u tunelu u Orlovskoj dolini, kao o velikom
podvigu Vinetua i Olda Fajerhenda. p

267
 II
U ŠKRIPCU

Sa druge strane reke Gunison, gde se uzdižu Elk planine, jahala

su četiri konjanika preko visoravni obrasle niskom travom, na
kojoj nije bilo ni žbuna ni drveta dokle god je oko dostizalo. Iako
su ljudi s Dalekog zapada navikli na to da gledaju čudnovata lica,
ipak ova četiri konjanika morala su pasti u oči svakom ko bi ih sreo.
Jedan od njih jahao je na divnom vrancu, ždrepcu one vrste
koju samo izvesna plemena Apaša gaje. Srednja rasta, ovaj čovek
davao je utisak neobične snage i izdržljivosti. Preplanulo lice
njegovo bilo je obraslo gustom tamnoplavom bradom. Na sebi je
imao kožne legine, lovačku košulju isto tako od kože i visoke čizme
preko kolena. Na glavi je imao filcani šešir široka oboda, a za
vrpcom na šeširu, svuda unaokolo, virili su vrhovi ušiju surog
medveda, zvanog grizli. Široki pojas napravljen iz jednog komada
kože sav je bio načičkan mecima. Sem toga za pojas je bio zadenuo
dva revolvera i jednu veliku kamu.
O pojasu jahačevu visila su i dva para potkovica, sa četiri skoro
okrugle rogozine snabdevene kaiševima i kopčama. Ove potkovice
imale su zavrtnje, tako da su se mogle konjima pričvrstiti za kopita
naopako, kad je trebalo da se zametne trag. Na levom ramenu,
prema desnom bedru, bio mu je prebačen laso. Oko vrata, na
svilenoj vrpci, visila je „lula mira“, okićena perjem kolibrija. U
desnoj ruci jahač je imao skraćeni karabin na kome je zatvarač,
izgleda, bio naročite konstrukcije. Na leđima je ovaj čovek nosio o
dugačkom kaišu vrlo tešku pušku dvocevku neobična izgleda, koja
se nekada zvala ,,medvedara“ i iz koje se pucalo samo kuršumima
najvećeg kalibra. Ovaj čovek zvao se Old Šeterhend — Stara
Razbiruka — slavni lovac, koji je dobio ime po tome što je jednim
udarcem pesnice mogao da ubije svog protivnika.
Pored njega je jahao malecan, slabunjav i golobrad čovečuljak
u plavom fraku prepunom sjajnih žutih putaca. Na glavi je
čovečuljak imao veliki ženski šešir, takozvani amazonski, na kome

268
se vijorilo jedno ogromno pero. Pantalone su mu bile isuviše
kratke a bose noge strpao je bio u stare, glomazne opanke od kože
s velikim meksikanskim ostrugama. Ovaj čovečuljak imao je na
sebi ceo arsenal oružja, što se nikako nije slagalo sa njegovim
dobrodušnim licem. Zvao se gospodin Heliogabalus Morfeus
Franke, ali su ga njegovi drugovi zvali jednostavno Ćopavko Frank,
jer je usled jedne stare rane bio hrom na jednu nogu.
Za ovom dvojicom jahao je na jednoj matoroj mazgi, koja se
naoko jedva vukla, neki dugajlija visok preko šest stopa, a uz to
neobično mršav i štrkljast. Ovaj dugajlija imao je na sebi kožne
pantalone koje su verovatno bile skrojene za nekog mnogo manjeg
i punijeg čoveka. I on je na bosim nogama imao obuću od kože koja
je bila toliko krpljena i podšivana da se sastojala skoro od samih
zakrpa. Zato je ta obuća bila sigurno teška najmanje pet-šest funti.
Vrat mu je virio iz košulje od bivolje kože, ali prsa su mu bila
razdrljena, jer na košulji nije imao ni jedno jedino puce niti pak
kopče. Rukavi su mu stizali jedva do lakata. Oko vrata je dugajlija
bio vezao maramu, čija prvobitna boja nikako ne bi mogla da se
odredi. Na duguljastoj glavi nosio je šešir koji se pre mnogo godina
verovatno zvao cilindar. Možda je ovaj cilindar nekada pokrivao
glavu nekog milionera, ali je onda taj cilindar padao sve niže i niže
dok najzad nije dospeo u preriju i na glavu svog sadašnjeg
sopstvenika. A taj sopstvenik smatrao je da mu je obod suvišan, pa
ga je jednostavno otkinuo. Ostavio je napred samo jedan mali deo,
da bi imao za šta da uhvati kad ga skida i meće na glavu. Za jedan
debeo konopac, koji mu je služio kao pojas, bila su zadenuta dva
revolvera, jedan nož za skalpiranje, a pored toga o istom ovom
pojasu visilo je nekoliko torbica sa svima mogućnim sitnicama,
koje mogu da budu od potrebe jednom zapadnjaku. Preko pleća je
bio zabacio kišnu kabanicu od gume. Ali kakvu! Izgledala je kao da
ju je krava žvakala. Od prve kiše tako se skupila da više nikad nije
mogla da dobije svoj prvobitni oblik. Sopstvenik je prosto više nije
mogao da obuče nego je morao da je nosi zabačenu kao husarsku
dolamu. Preko svojih neverovatno dugačkih nogu nosio je ovaj
čovek staru pušketinu, iz koje ipak pravi lovac nikada ne promaši
cilj. Koliko je tom čoveku moglo biti godina, ne bi se dalo nikako

269
odrediti, kao što se nisu mogle pogoditi ni godine njegovoj mazgi.
Najviše što bi se o njima dvoma moglo reći to je da se njih dvoje
sigurno vrlo dobro poznaju i da su verovatno već mnogo štošta
zajednički proživeli.
Četvrti jahač jahao je na jednom veoma visokom i vrlo jakom
kljusetu. On je bio neobično debeo, ali tako malen da su mu noge
jedva stizale do polovine stremena. Na sebi je imao, iako je sunce
bilo prilično pripeklo, kožuh koji je već skoro sasvim bio olinjao.
Kad bi neko pokupio sve dlake sa tog kožuha, jedva bi mogao da
napravi jednu dobru četkicu za zube. Na glavi je jahač imao
ogroman panama-šešir, koji mu je inače bio velik, tako da je mogao
da posluži kao suncobran. Ispod kožuha virile su mu dve ogromne
posuvraćene čizme. Pošto su rukavi na kožuhu bili neobično
dugački, to se od ovog čoveka u stvari videlo samo debelo, crveno
i dobroćudno, ali i oštroumno lice. I on je bio naoružan starom
škljocarom. Kakvo je još oružje imao pri sebi, nije se moglo videti,
jer je ono bilo pod kožuhom.
Jedan od ovih ljudi zvao se David Kroners, a drugi Jakov
Fereferson, ali prvi je bio poznat pod nadimkom Dugački Dejvi a
drugi pod nadimkom Debeli Džemi. To su bili nerazdvojni drugovi
i nikada ih niko nije video jednog bez drugoga. Ako se negde
nahodio jedan, drugi je svakako bio u blizini. Džemi je bio Nemac,
a Dejvi Jenki. Ali i ovaj je za vreme svog dugogodišnjeg drugovanja
sa Džemijem naučio toliko nemački da je razumeo svaku reč.
Kako su ova dvojica bili nerazdvojni drugovi, tako su im bili
nerazdvojni i konji, odnosno Dejvijeva mazga i Džemijev konj. Ove
životinje bile su uvek jedna pored druge. Zajedno su pasle i
zajedno jurile po pašnjacima. Kad bi se silom prilika našli u
društvu drugih konja, uvek bi se držali malo odvojeno, po strani,
ali uvek jedno pored drugoga. Zajednički su mahali repovima, rzali
i igrali se.
Iako podne još nije bilo prošlo, videlo se da su jahači prevalili
dug put i da nisu jahali samo preko zelenih poljana, jer su njihovi
konji bili pokriveni debelim slojem prašine. Ipak se ni na konjima
ni na jahačima nije primećivao neki naročiti umor. Samo po dugom
ćutanju putnika moglo se primetiti da su iznureni. To ćutanje
270
prekinuo je prvi Ćopavko Frank, koji je jahao pored Old
Šeterhenda. On upita svog suseda:
— Dakle, zar moramo noćas prenoćiti na Elk Forku? Koliko ima
još donde?
— Stići ćemo na tu reku tek doveče.
— Tek doveče! O, jao meni! Ko će to da izdrži? Još od rane zore
jašemo. Morali bismo se zaustaviti bar malo, da nam se konji
izduvaju. Zar nije tako?
— Dabome. Pričekajte samo dok ovu preriju pređemo. Tamo je
šuma u kojoj će se naći i vode.
— Odlično! Moći ćemo, dakle, da napojimo i nahranimo konje.
Ali šta će biti s nama? Juče smo pojeli poslednje parče bivoljeg
mesa, a jutros oglodasmo kosti. A od jutros nam ni vrabac, a kamoli
neka druga divljač ne dođe na dohvat puške. A ja sam gladan kao
vuk i moram štogod da pojedem, jer ću inače skapati od gladi...
— Ne brini, ja ću da se pobrinem za pečenje.
— Da, ali za kakvo? Ova stara livada pred nama pusta je i na
njoj nema ni živog stvora. Gde će ovde gladni zapadnjak da nađe
neko pečenje?
— De, de, pridrži mi konja, i produži sa ostalima korakom dalje.
— Gde vi vidite neko pečenje? upita Frank s nevericom
gledajući na sve strane. Ja ne vidim ništa!
Ali prihvatio je ipak uzde Old Šeterhendovog konja i odjahao
sa Dejvijem i Džemijem dalje. A Old Šeterhend uputi se na stranu
gde se videlo nekoliko gomila iskopane zemlje. To je bilo naselje
puhova, prerijskih pasa, koji se tako zovu zbog svog štektavog
glasa. To su bezazlene, neškodljive i vrlo radoznale zverke, koje
začudo žive često u društvu zmija čegrtuša i sova. Kad im se ko
približava, ove životinje se usprave da bi bolje videle šta je u stvari
i pri tom prave vrlo smešne pokrete. Međutim, čim nešto
posumnjaju, kao munja brzo iščeznu u svojim rupama i ne
pokazuju se više. Lovci preziru meso ovih životinja, kad mogu da
nađu drugo bolje, ne zato što je to meso rđavo, već iz praznoverice.
Ako pak neki lovac hoće ipak da ubije prerijskog psa onda ne sme
ni da pokuša da mu se neopaženo približi, jer su ove zverke isuviše
271
oprezne. Naprotiv, lovac mora da izazove kod njih što veću
radoznalost, da ih zabavlja toliko da im se može približiti na
puškomet. A to može da postigne samo tako ako i on sam pravi
smešne figure i pokrete. Prerijski pas, koji je vrlo radoznao, ne zna
onda na čemu je i šta da misli o tom čudu neviđenom. Tako je
postupio i Šeterhend. Čim je opazio prerijske pse gde sede na
svojim humkama, skinuo se s konja i počeo da pravi svakojake
smešne skokove, prevrćući se, vrteći se, mašući rukama kao
vetrenjača, ali stalno držeći životinje na oku i prilazeći im sve bliže
i bliže.
Ćopavko Frank, koji je sada jahao pored Džemija i Dejvija,
gledajući ovo prevrtanje, reče zabrinuto:
— Gospode bože, šta mu bi sada! Da nije šenuo pameću? Možda
se najeo bunike? Oho! Pazi, on puca!
Old Šeterhend je bio opalio dva metka tako brzo jedan za
drugim da su se skoro slili u jedan prasak. Ljudi sa konja videli su
kako je otrčao do humki i dva puta se sagnuo, kao da nešto diže.
Kad se Old Šeterhend vratio, doneo je dva ubijena prerijska psa,
bacio ih u bisage na sedlu i opet pojahao konja. Ćopavko Frank
napravi kiselo lice i upita:
— Da to nije naše pečenje? Hvala vam lepo! Takve stvari ja ne
jedem gospodine.
— Da li si kadgod okusio?
— Ne, i ne dao bog!
— Onda ne možeš ni da znaš, da li je meso prerijskog psa dobro
za jelo ili nije. Da li si kadgod jeo mladu jaretinu?
— Mladu jaretinu? reče Frank i mljacnu jezikom. Pa, naravno,
jeo sam. To je divna stvar.
— Zbilja? nasmeja se Old Šeterhend. A tamo gde ne jedu
jaretinu, svi bi ti se nasmejali kada bi rekao da voliš jaretinu.
— Da, ali to su budale koje ne znaju šta je dobro. Mlado jare na
ražnju, „špikovano“ belim lukom i slaninom, onako lepo ispečeno
da se rumeni — pa to bi i anđeli jeli! Kod nas, tako oko Uskrsa, kad
ima mladih jarića, i ne jede se ništa drugo do mlado jareće pečenje.
— Dobro, a da li si ikada jeo zečetinu?
272
 — Mislite li pitomog?
— Da, pitomog zeca.
— Pitomog zeca? Kako da nisam jeo! To je takođe vrlo ukusno
jelo. Jede se sa knedlama i kupusom. Je l’ tako?
— Jeste, ali mnogi ljudi ga ne jedu i, šta više, odvratno im je to
jelo. Dakle, onda nemoj da kudiš moje prerijske pse, kad ne znaš
kakvi su za jelo, jer ih nisi jeo. Uverićeš se da prijaju isto tako kao
mlado jareće i zečje pečenje. Mogu ti reći, da... Stoj, da nisu ono neki
jahači?
Old Šeterhend pokaza rukom prema severozapadu, gde su se
videle neke prilike u pokretu. S ovolike daljine nije se moglo
razabrati da li su to životinje, možda bivoli, ili ljudi na konjima.
Lovci su jahali korakom, pažljivo posmatrajući. Posle izvesnog
vremena primetiše da su to jahači, a ubrzo se lepo videlo da su ljudi
u uniformama — dakle vojnici.
Vojnici su u stvari išli u severoistočnom pravcu, ali kad su
opazili četvoricu lovaca, promeniše smer i pustiše konje u galopu
prema njima. Bilo ih je dvanaest i predvodio ih je jedan poručnik.
Kad su se približili na nekih trideset koraka, vojnici zaustaviše
konje. Oficir je posmatrao jahače mračnim, ispitivačkim
pogledom. Tada mu pogled pade na pušku Olda Šeterhenda. Lice
mu se ozari i on upita, pokazujući rukom na skraćeni karabin, koji
je imao okrugli doboš umesto zatvarača:
— Bože moj, da to nije Henrijev skraćeni karabin, gospodine?
— Jeste, potvrdi slavni zapadnjak. Zar vi poznajete ovu vrstu
puške?
— Video još nisam nijednu, ali je poznajem po opisu.
Pronalazač ove puške bio je jedan osobenjak, koji je izradio svega
nekoliko ovakvih pušaka, jer se bojao da će Indijanci i bivoli biti
istrebljeni, ako ta repetirka dođe u opštu upotrebu. Nekoliko tih
pušaka se zagubilo, i samo Old Šeterhend treba da ima još jednu,
poslednju.
— Tačno. Od jedanaest ili dvanaest Henrijevih skraćenih
karabina, koliko ih je uopšte on bio napravio, ostao je još jedan

273
jedini: ovaj moj. Ostali su nestali na Divljem zapadu, zajedno sa
svojim sopstvenicima.
— Onda ste, zbilja, vi slavni Old Šeterhend? Baš mi je milo!
Hoćete li da pođete s nama? Moji drugovi u tvrđavi smatraće za
čast ako nam učinite čast svojom posetom.
— A kud idete?
— U tvrđavu Mormon.
— Onda, na žalost, ne mogu da prihvatim vaš laskavi poziv, jer
mi idemo u suprotnom pravcu, a moramo da se u određenom roku
nađemo sa nekim svojim prijateljima.
— Smem li da vas pitam, gospodine, kuda putujete?
— Najpre u Elk planinu, kao što vam maločas rekoh. Odande
ćemo preko Bak planine dalje.
— Onda morate da se čuvate Utah Indijanaca, koji su nedavno
iskopali svoje ratne sekire. Mi baš zbog toga moramo stalno da
patroliramo između tvrđave Mormon i tvrđave Indijana. Dakle,
neka družina belaca, istraživača zlata, napala je na jedno naselje
Utaha, s namerom da im pokrade konje. Bila je noć, ali Utahe su se
uzbunili i skočili da odbrane svoje konje. Belci, međutim, mnogo
bolje naoružani, ubiše nekoliko Indijanaca, logor njihov
opljačkaše, a konje oteraše. Ali crvenokošci krenuše sutradan u
poteru za njima. Ubrzo su stigli razbojnike i došlo je do bitke, u
kojoj je palo mnogo ljudskih glava. Ubijeno je nekih šezdeset
Indijanaca, ali i od belaca samo šestorica se spasoše. Sada Utahe
tragaju na sve strane, da pronađu i ovu šestoricu. Isto tako u
tvrđavu Union poslali su bili jednu deputaciju da traži odštetu. Za
svakog konja traže drugog konja, za ukradene stvari hiljadu dolara
ukupno, a za svakog ubijenog Indijanca po dva konja i jednu
pušku.
— Pa, i ne traže mnogo. A da li se njihovom zahtevu izišlo u
susret?
— Ne, nije. Belcima ni na um ne pada da crvenokošcima
priznaju pravo da postavljaju ovakve zahteve. Njihova delegacija
vratila se neobavljena posla, i zbog toga su Utahe sada iskopali
ratne sekire. Pobunili su se u masama. Pošto mi ovde, na njihovoj
274
teritoriji, nemamo, na žalost, dovoljno vojske — da ih sve
najedanput pokoljemo — morali smo da potražimo sebi saveznike.
Nekoliko naših oficira otišli su do Navaosa, da ih pridobiju za rat
protivu Utaha, i to nam je, najzad, pošlo za rukom.
— A šta je Navaosima obećano za njihovo savezništvo?
— Sve što opljačkaju od Utaha.
Lice Old Šeterhendovo namršti se kad je čuo to i on reče
klimajući glavom:
— Dakle Utahe su nepravično napadnuti, opljačkani i mnogi od
njih su poubijani. A kad su zatražili da krivci budu kažnjeni a oni
obeštećeni, bili su odbijeni. I sada, kad oni hoće da potraže pravdu
i zadovoljenje sami, na njih se pujdaju Navaosi, kojima se opet
plaća pljačkanjem već oštećenih Utaha! Zar je onda čudo ako
Indijanci budu pribegli svirepostima? Njihovo ogorčenje mora da
je strašno, i teško svakom onom belcu koji im padne ruku!
— Ja imam samo da slušam, a nemam pravo da o svemu tome
dajem svoj sud. Ja sam vam saopštio što sam imao, da biste bili na
oprezu, gospodine. a vaše mišljenje ne mora da bude i moje...
— Razumem vas, gospodine. Hvala vam, što ste me upozorili.
Kad budete pričali u tvrđavi da ste me sreli, recite tamo da Old
Šeterhend nije neprijatelj crvenokožaca i da mu je mnogo žao što
mora da propadne jedna vrlo darovita rasa, jer joj se ne daje
vremena da se po zakonima ljudskog kulturnog razvitka razvija
prirodnim putem, nego se traži od nje da u jedan mah sa lovačkog
načina života pređe u modernu državnu zajednicu. Sa istim
pravom mogli bismo ubiti jednog osnovca što ne može smesta da
postane general ili profesor astronomije. Zbogom, gospodine
poručniče!
Old Šeterhend obode svog konja i ne osvrćući se više na
vojnike, koji su zabezeknuto gledali za njim, krete dalje. Njegova
pratnja pođe za njim, a vojnici na svoju stranu. Srdžba je bila
naterala slavnog lovca da izrekne reči koje — to je dobro znao —
neće postići svoj cilj. Utoliko je sada bio ćutljiviji. Zadubio se bio
Old Šeterhend u svoje misli i razmišljao o tome, kako je uzaludan
trud učiti belog čoveka da on nema veće pravo na život nego

275
Indijanac, koga gone od mesta do mesta, od nemila do nedraga, dok
ne skonča svoj život kao neka nemilosrdno progonjena zver.
Posle pola sata Old Šeterhend se prenuo iz svojih misli. Obratio
je bio pažnju na horizont, gde se sada videla jedna tamna linija koja
se sve više i više širila na obe strane. Pokazujući rukom, Old
Šeterhend reče:
— Eno šume, o kojoj sam vam govorio. Terajte konje! Stići ćemo
onamo za pet minuta.
Konji pojuriše u galopu i ubrzo jahači stigoše do guste borove
šume. Šuma je bila tako gusta da je izgledalo kao da je neprohodna
za konje. Ali Old Šeterhend je znao šta treba da se radi. Odjahao je
do jednog mesta i poterao konja kroz gusto granje. Ubrzo se našao
na takozvanoj „indijanskoj stazi“. To je bila staza svega tri stope
široka koju su probili Indijanci prolazeći kroza šumu. Old
Šeterhend sjaha i stade da razgleda tragove. Kad je video da tragovi
nisu baš sveži, opet uzjaha konja i pozva svoje drugove da pođu za
njim.
U vekovnoj prašumi nije se osećao ni najmanji dah vetra. Sem
konjskog topota ništa se nije čulo. Old Šeterhend držao je svoj
karabin otkočen u desnoj ruci i oštro motrio, da ih ne bi iznenadio
neki neprijatelj iz zasede. Ali on je znao da zasad nema nikakve
opasnosti. Ako Indijanci na konjima pretražuju kraj, svakako neće
prolaziti ovako uskim stazama, gde ne mogu ništa da vide i gde se
konji jedva mogu da kreću. Jer staza je bila toliko uzana da se
konjanik ne bi mogao okrenuti nikako s konjem.
Odjednom, staza izbi na jednu šumsku čistinu. Nasred čistine
bilo je nagomilano nekoliko velikih stena jedna na drugu. Stene su
bile obrasle mahovinom i puzavicama, a među njima uhvatilo je
korenje i razno grmlje i žbunje. Mali izvor izvirao je ispod kamenja,
vijugao preko čistine i gubio se u šumi. Old Šeterhend zaustavi
ovde konja i reče:
— To je mesto gde možemo malo da odmorimo konje i da
ispečemo ovu moju divljač...
Jahači sjahaše, skidoše konjima uzde i pustiše ih da pasu, i sami
pođoše da potraže suvog granja i da nalože vatru. Džemi se prihvati

276
da oguli i očisti prerijske pse, a Old Šeterhend ode da izvidi da li je
mesto sasvim sigurno. Šuma je inače bila svega tri četvrti sata hoda
široka i sva išarana indijanskim stazama. Čistina je ležala otprilike
usred šume.
Uskoro zamirisa prijatan miris mesa na vatri. Old Šeterhend se
ubrzo vrati. On je bio do spoljne ivice šume, odakle se otvorena
prerija lako mogla pregledati. Nije bio primetio nigde ništa
sumnjivo i reče svojim drugovima da ne treba da se boje nikakvih
neprijatnih iznenađenja.
Pečenje je bilo brzo gotovo.
— Hm! gunđao je Ćopavko Frank, jesti pseće pečenje! Da mi je
ko ranije rekao da ću jesti meso najboljeg čovekovog prijatelja,
odgovorio bih mu tako da bi sigurno raskolačio oči! Ali čoveku
siromahu zauvar...
— Pa, to i nije pas, reče Džemi. Čuo si da se ta zverka zove tako
samo zbog svog štektavog glasa.
— To ništa ne menja stvar! Još gore je jesti pečenje od puha! Ali
šta ću! Hajde da okusim...
On dohvati parče mesa i zagrize. Lice mu se odmah razvedri.
Strpa ceo komad u usta i gutajući reče:
— Bogami, nije tako rđavo! Po ukusu liči na zečetinu, ali nije
ipak tako slatko kao jareće pečenje. Deco, ja mislim da će od ovih
pasa malo ostati.
— Treba da ostavimo i za večeru, reče Dejvi. Ne znamo da li
ćemo danas još štogod uloviti.
— Šta me briga za docnije. Ako se ovako umoran budem mogao
predati u naručje Orfeja, biću veoma zadovoljan.
— Morfeja, čoveče, a ne Orfeja! Morfej se zvao bog sna.
— Jezik za zube! Nemoj da mi izvrćeš ime! Ako ništa, znam bar
kako se zovem. Nemoj, da me stalno zadirkuješ, već jedi svog psa
u zdravlje! To će biti pametnije.
Ali ova četiri lovca bili su u zabludi misleći da su u potpunoj
sigurnosti. Opasnost im se najzad približavala u vidu dveju grupa
konjanika, koje su dolazile u pravcu šume. Jedna grupa sastojala se

277
samo od dva jahača, koji su dolazili sa severa i naišli na trag ovih
lovaca. Pred šumom su stali, skočili s konja i razgledali tragove. Po
načinu kako su to izveli videlo se da to nisu bili neki neiskusni
zapadnjaci. Bili su dobro naoružani, ali odelo na njima bilo je
pohabano. Po izvesnim znacima moglo se zaključiti da su oni
poslednjih dana preživeli neugodne stvari. Što se tiče njihovih
konja, konji su bili uhranjeni i čili, ali bez sedala i uzda. Imali su
samo ulare od kaiševa. Vezani takvim ularima pasu obično
indijanski konji u blizini logora.
— Šta misliš ti o ovom tragu, Nokse? upita jedan. Da li su možda
pred nama crvenokošci?
— Ne, nisu, odgovori ovaj sigurnim glasom. Konji su im
potkovani, a jahači su jahali jedan pored drugog, a ne jedan za
drugim, kako obično rade Indijanci.
— A koliko ih je bilo?
— Samo četvorica. Nema, dakle, čega da se bojimo, Hiltone.
— Sem ako nisu vojnici?
— Koješta! Ne treba ni onda da se bojimo. U tvrđavi, naravno,
ne bi bilo zgodno da se pojavimo, jer bi mogli tamo da nam postave
mnoga po nas vrlo neugodna pitanja. Ali četiri čoveka nam ne
mogu ništa. Po čemu bi oni mogli da znaju da smo mi od onih
belaca koji su napali Utahe!
— To je tačno. Ali šta ćemo sad? Nalazimo se u teškom položaju.
Progonjeni od Indijanaca i gonjeni od vojnika lutamo u blizini
Utaha kao muve bez glave. Bilo je glupo što smo dopustili da nas
povuku za nos Kornel i njegovi trampovi. Kakvo bogatstvo!
Glupost! A obećavali su nam zlatna brda...
— Nije to glupost. Divna je stvar obogatiti se na brzu ruku. Ja
još neću da očajavam. Ubrzo će stići Kornel sa novom družinom
trampova i onda nećemo morati ničeg da se bojimo. Samo, treba da
se sada izvučemo iz ovog škripca. Ja znam samo jedan izlaz, a taj
nam se baš sada pruža.
— Kakav je to izlaz?
— Moramo da nađemo belce kojima ćemo se moći pridružiti. U
njihovom društvu važićemo kao lovci i nikom neće ni na um pasti
278
da nas dovede u vezu sa ljudima koji su Utahe naterali da iskopaju
svoje ratne sekire.
— I ti misliš da su takvi ljudi pred nama?
— Ja čvrsto verujem u to. Oni su tu u šumi. Hajde, da vidimo!
Crveni Kornel hteo je da dopuni i poveća svoju družinu, u kojoj
je, kao što je poznato, prilikom bekstva iz Orlovske doline, ostalo
svega dvadesetak ljudi. On je znao dobro da će njegova banda gore
u brdima zacelo biti od strane Indijanaca dobro proređena i da je
dvadeset ljudi isuviše malo za podvig na koji se on spremao. Zato
je prolazeći kroz Kolorado primao u četu svakog ko je hteo da mu
se pridruži. To su bili, naravno, svakojaki ljudi: skitnice bez
zanimanja, čiji se moralni kvaliteti nisu mnogo ispitivali. Među
njima nalazili su se Noks i Hilton, koji su ovog trenutka bili stigli
do šume. Nova družina Kornelova ubrzo se toliko povećala da je
snabdevanje hranom bilo iz dana u dan sve teže, a sem toga velika
banda svraćala je na se opštu pažnju. Zato je Kornel rešio da glavnu
družinu podeli u više delova. S jednom polovinom hteo je Kornel
da pođe od La Feta preko Stenovitih planina, a druga da se uputi
prema Morisonu i Džordžtaunu i da se tamo prebaci preko brda.
Noks i Hilton, iskusni zapadnjaci, trebalo je da predvode ovu
drugu četu. Oni su se srećno prebacili preko brda i zaustavili se u
predelu oko Brekenridža. Tamo im se desila nesreća: pored
njihovog logora projurio je poplašeni čopor konja jednog
hacijendera i njihovi konji pokidali su ulare i pridružili se čoporu.
Da bi došli do novih konja, napali su na logor Utaha. Ubili su
nekoliko Indijanaca, ali je celo pleme pošlo za njima u poteru i
razbilo ih. Samo šestorica su se spasli. Ali i ovoj šestorici
crvenokošci su bili stalno za leđima: četvoricu su juče bili ubili, a
vođi bande, Noks i Hilton, uspeli su samo srećnim slučajem da se
spasu osvetničke potere Indijanaca.
Eto, o tome su pričali Noks i Hilton približujući se šumi. Kad su
došli do šume, nađoše indijansku stazu i pođoše njome. Stigli su na
proplanak baš u trenutku kad su Džemi i Ćopavko Frank
razgovarali.
— Dakle, mi smo lovci, jesi li razumeo? prošaputa Noks
Hiltonu. Ti samo pusti mene da govorim.
279
 U tom trenutku primeti ih Old Šeterhend i dohvati brzim
pokretom pušku, čekajući, hladno i ozbiljno, da im ova dvojica
priđu.
— Dobar dan, gospodo! pozdravi Noks. Dopuštate li da se ovde
kod vas malo odmorimo?
— Svaki čestit čovek dobro nam je došao, odgovori Old
Šeterhend, motreći oštrim pogledom prvo pridošlice, a zatim
njihove konje.
— Nadam se da ne mislite da smo išta drugo do pošteni ljudi,
reče Hilton, naizgled mirno i pribrano, izdržavajući pronicljivi
pogled velikog lovca.
— Ja izričem svoj sud o ljudima tek onda kad ih dobro
upoznam.
— Pa onda dozvolite da vam se predstavim.
Noks i Hilton sjahaše s konja, priđoše i sedoše pored vatre.
Dobrodušni Džemi ponudi ih odmah parčetom pečenja. Begunci
naravno nisu čekali da im se dva puta kaže. Pristojnost je zahtevala
da se za vreme jela ne postavljaju pitanja. Dok se jelo, ćutalo se.
Ona druga četa, koju malopre pomenusmo, sastojala se iz jedne
grupe Indijanaca, njih oko dve stotine. Old Šeterhend je bio doduše
na onoj strani šume, ali nije mogao Indijance da vidi, jer su oni u
trenutku kada je on razgledao otvorenu preriju bili zamakli za
jedan uzdignuti deo šume. I oni su, izgleda, dobro poznavali kraj,
jer su odmah uhvatili pravac ka uskoj šumskoj stazi, koja je vodila
na proplanak.
Crvenokošci su se očigledno nalazili u ratnom pohodu, što su
pokazivale jake boje kojima su im bila obojena lica. Većina je imala
puške u rukama, a samo jedan manji deo bio je naoružan lukovima
i strelama. Na čelu ove grupe jahao je krupan i snažan čovek, koji
je u kosi imao zataknuto orlovsko pero. To je bio poglavica. Godine
mu se nisu mogle odrediti, jer mu je celo lice bilo obojeno crnim,
žutim i crvenim prugama. Kad su stigli do šume, sjaha poglavica s
konja da razgleda stazu. Ratnici, koji su išli za njim, pratili su
napregnuto svaki njegov pokret. Odjednom, jedan konj zafrkta.
Poglavica diže ruku, a ratnik čiji je konj zafrktao steže konju

280
nozdrve. Poglavica još jedared dade rukom znak, zahtevajući
najveću tišinu. To je značilo da je nešto bilo sumnjivo. Ulazio je
lagano, uskom stazom, korak po korak, duboko sagnut sve dublje
u šumu. Kada se vratio, reče tiho na jeziku Utaha, koji je deo
šoršonskog narečja jezika Sonora:
— Jedan beli čovek bio je ovde pre onoliko vremena koliko je
suncu potrebno da se pomakne za jedan pedalj. Ratnici Utaha neka
se sa konjima sakriju ispod drveća. Ovuc Avat ide da potraži
bledolikog čoveka.
Poglavica, koji je bio skoro viši i krupniji od Fajerhenda, zvao
se dakle Ovuc Avat, što znači Veliki Vuk. On se opet odšunja u
šumu. Kad se posle nekih pola sata vratio, nije bilo mogućno
opaziti nijednog od njegovih ljudi. On tiho zazvižda i crvenokošci
se odmah pojaviše i iskupiše pred njim, ostavljajući konje pod
drvećem. Poglavica dade znak ostalim glavarima, kojih je bilo pet-
šest, da dođu do njega.
— Šest belaca ulogorili su se kod stene, reče Veliki Vuk. To su
svakako ona šestorica koji su nam juče umakli. Oni jedu meso i
njihovi konji pasu pored njih. Moja braća neka pođu za mnom do
kraja staze. Tamo neka se podele. Polovina neka se odšunja desno,
a polovina levo, tako da opkolimo proplanak. Onda ću ja dati znak
i crveni ratnici će izvršiti juriš. Beli psi će se toliko prestrašiti da se
neće ni braniti. Mi ćemo ih pohvatati rukama, vezati i odvesti u
naše selo, gde ćemo ih vezati za stub ispaštanja. Pet ljudi neka
ostanu ovde, da čuvaju konje. Haug!
Ta reč znači otprilike — dosta, gotovo! Indijanac hoće njome da
kaže da se više nema šta govoriti ili raspravljati, jer je ceo predmet
razgovora iscrpljen.
Sa poglavicom na čelu, uputiše se Indijanci stazom u šumu. Išli
su tako tiho da se nije čuo ni najmanji šum. Kad su stigli na mesto
gde staza izlazi na proplanak, jedni skrenuše levo a drugi desno i
tako opkoliše proplanak. Konjanik nije lako mogao da prolazi
kroza šumu koja je bila neobično gusta. Ali za Indijance bez konja
bila je to laka stvar, jer su oni u provlačenju veoma vešti.

281
 Belci su baš bili dovršili svoju večeru, Ćopavko Frank je bio
zadenuo svoju kamu za pojas i rekao, naravno na engleskom
jeziku, da bi ga i novodošavši mogli razumeti:
— Sad smo se najeli i konji su nam se odmorili. Možemo da
krenemo dalje da pre noći stignemo na mesto kuda smo naumili.
— Da, reče Džemi. Ali, pre toga treba da se međusobno
upoznamo, da vidimo kuda idu ovi ljudi.
— Tačno, potvrdi Noks. Mogu li dakle da znam dokle vi mislite
danas?
— Mi putujemo u Elk planine.
— I mi. To je upravo sjajno. Možemo, dakle, zajedno.
Old Šeterhend nije govorio ni rečce. On krišom namignu
Džemiju da produži ispitivanje, jer je hteo da kaže svoju tek na
kraju.
— Meni je pravo, reče debeljko. Ali kud ćete odande dalje?
— To još ne znamo. Možda ćemo do Zelene reke, u lov na
dabrove.
— Tamo ih nećete mnogo naći. Ko hoće da lovi dabrove, mora
da ide dalje na sever. Vi ste dakle traperi, lovci na dabrove?
— Da. Ja se zovem Noks, a moj drugar Hilton.
— A gde su vam zamke za dabrove, gospodine Nokse? Bez
zamki ne mogu se dabrovi loviti.
— Ukrali su nam ih dole na reci Sv. Jovana neki lopovi,
verovatno Indijanci. Možda ćemo putem naići u neko naselje, gde
se mogu kupiti nove zamke. Vi, dakle, dopuštate da vam se
pridružimo na putu za Elk planinu?
— Ja nemam ništa protiv toga, ako pristanu moji drugovi.
— Lepo, gospodo! Onda bih hteo da saznam vaša imena?
— Zašto ne! Mene zovu Debeli Džemi, mog suseda s desna...
— Dugački Dejvi? upade mu Noks brzo u reč.
— Da. Kako ste to mogli da pogodite?
— To nije teško. Vi ste poznati naširoko i nadaleko, i gde se nađe
Debeli Džemi, ne treba ni pitati gde je Dugački Dejvi. A onaj mali
gospodin do vas levo?
282
 — Njega zovemo Ćopavko Frank. Sjajan dečko, uverićete se i
sami.
Frank dobaci topao i zahvalan pogled Džemiju, a ovaj produži:
— A poslednje ime koje ću vam reći biće vam svakako poznatije
nego moje. Mislim da ste već čuli za Old Šeterhenda?
— Old Šeterhend? uzviknu Noks, neprijatno iznenađen. Zaista?
Je li mogućno da ste vi Old Šeterhend glavom? Ne mogu da vam
kažem koliko mi je milo što mi se pružila prilika da vas upoznam.
Noks pruži slavnom lovcu ruku i dobaci Hiltonu pogled kojim
kao da je hteo reći: „Ne boj se, bre, sad smo spaseni!“
Ali Old Šeterhend se držao kao da nije primetio pruženu ruku,
već samo hladno reče:
— Zbilja, zar se mnogo radujete? Šteta samo što i ja ne mogu da
delim s vama tu vašu radost.
— Zašto ne možete, gospodine?
— Zato što ste vi ljudi kojima se uopšte ne može čovek radovati.
— Kako to mislite, gospodine? upita Noks, tobože preneražen
ovom otvorenošću. Da se vi ne šalite?
— Ne, ja govorim najozbiljnije. Vi ste lažovi i varalice, a možda
i mnogo gore od toga.
— Oho! Zar vi mislite, gospodine, da ćemo mi dopustiti da nas
ovako vređate?
— Pa, naravno! Šta biste mogli drugo da uradite?
— Da li nas vi uopšte poznajete?
— Ne, i ne želim, jer to ne bi bila neka naročita čast za mene.
Gospodine, vi postajete sve bezobzirniji. Možete li da dokažete
da smo mi lažovi i varalice?
— Kako ne bih mogao, odgovori Old Šeterhend hladnokrvno.
Dakle, na reci Sv. Jovana pokradene su vam zamke? A kada?
— Pre četiri dana.
— Znači, dolazite pravo odande?
— Da.

283
 — To bi značilo da ste došli sa juga. A to je laž. Vi ste došli odmah
za nama i mi bismo vas sigurno u otvorenoj preriji morali videti.
Šuma se pruža dalje prema severu i vi ste bili iza jedne uzvišice kad
sam ja, pre no što smo ušli u šumu, pregledao okolinu. Vi ste došli
sa severa.
— Ali, gospodine, ja govorim istinu. Mi smo došli za vama, samo
nas vi niste primetili.
— Ja vas nisam primetio? Da ja imam tako slab vid, kako vi to
pretpostavljate, hiljadu puta bih već izgubio život ovde na Zapadu.
Ne, nemojte da mi bacate prašinu u oči! Ali da čujemo dalje: gde su
vam sedla i uzde?
— Ukradeni su nam takođe.
— Ama, čoveče, nemojte da se izmotavate! osmehnu se Old
Šeterhend prezrivo. Valjda niste držali sedla i uzde zajedno sa
zamkama za dabrove u vodi, pa su vam istovremeno ukradeni?
Koji lovac još skida uzde s konja? A otkuda vam indijanski ulari?
— Kupili smo ih uz put od jednog Indijanca.
— I konje isto tako?
— Ne, odgovori Noks, koji je uvideo da mu je nemogućno da i
ovu najkrupniju laž izusti.
— Otkada Utaha Indijanci trguju ularima? To, bogami, sada
prvi put čujem. A odakle vam, rekoste, konji?
— Kupili smo ih u tvrđavi Dodž...
— Tako daleko? A ja smem da se kladim da su se ti konji još
nedavno nalazili na livadama na paši. Konji koji donesu jahača od
tvrđave Dodž dovde izgledaju malo drukčije. A kako to da vaši
konji nisu potkovani?
— To treba da pitate trgovca od koga smo ih kupili.
— Besmislica! Kakav trgovac! Ovi konji su prosto ukradeni.
— Gospodine! uzviknu Noks, hvatajući za kamu.
I Hilton se takođe maši za pojas.
— Ostavite nož na miru, jer ću inače da vas premlatim! pripreti
Old Šeterhend. Zar mislite da ja ne vidim da su ti konji izvežbani
na indijanski način!

284
 — Odakle možete to da znate, kad niste videli kako se jašu?
Samo ovo malo puta od šume dovde videli ste nas na konjima.
— Da, ali sam primetio da izbegavaju naše konje i da se drže
neprestano zajedno. Ti konji su ukradeni od Utaha i pripadaju
ljudima koji su napali i opljačkali ove siromašne Indijance.
Noks nije znao šta da odgovori. Pronicljivosti ovoga čoveka
zaista nije bio dorastao. Postupio je kao i svi njemu slični ljudi kad
se nađu u škripcu: pribegao je grubosti.
— Gospodine, ja sam mnogo o vama čuo i smatrao sam vas
sasvim drugim čovekom, reče on. Ali vi govorite kao u bunilu. Ko
nešto tvrdi, mora to i da dokaže. Naši konji da imaju indijansku
dresuru!? Ja bih se nasmejao da se ne ljutim.
Vidim da mi ne spadamo u vaše društvo i krenućemo sami da
ne bismo morali da slušamo dalje vaša naklapanja. Ali, do đavola,
šta je to?
Noksu je slučajno, dok je govorio, pao pogled u pravcu konja,
gde je primetio nešto sumnjivo. Konji su bili uzdigli njuške,
okretali glave na sve strane kao da njuše. Zatim su veselo frkćući
potrčali prema ivici šume.
— Da, šta je to? uzviknu Džemi. Indijanci su u blizini!
Old Šeterhendovo oko, koje ga nikada prevarilo nije, u
magnovenju uočilo je opasnost.
— Mi smo opkoljeni, reče on. Svakako su to Utahe, čiju su
blizinu nanjušili njihovi konji. Oni će odmah da navale.
— Pa, šta da radimo? upita Dejvi. Da se branimo?
— Prvo treba da ih pokažemo da mi sa ovim konjokradicama
nemamo ništa zajedničkog. To je prvo. Dakle, dole s njima!
Naglo izmahnuvši rukom Old Šeterhend udari Noksa
stisnutom pesnicom u slepoočnicu tako snažno da se ovaj srušio
kao klada na zemlju. Odmah zatim dobi udarac i Hilton, pre no što
je mogao da digne ruku da se odbrani.
— Sad brzo, gore na stenu! viknu Old Šeterhend. Gore ćemo biti
zaklonjeni. Šta će biti dalje, videćemo.

285
 Nije bilo lako uspeti se na ogromno kamenje, ali uvek kad
nevolja pritisne čoveku se izgleda udvostruči snaga. Za nepunih
pet minuta sva četiri lovca obreli su se gore na steni i sakrili iza
grmlja i kamenja. Od momenta kad su zarzali indijanski konji, pa
do ovog trenutka nije bio prošao nijedan čitav minut. Poglavica,
koji je već bio zaustio da izda znak za napad, odustao je od toga kad
je video kako je jedan belac udarom pesnice oborio drugu dvojicu.
Pošto nije znao u čemu je stvar, našao se u nedoumici. Tako su ona
četvorica dobili dovoljno vremena da pobegnu na stenu. A gore su
bili zaklonjeni od kuršuma i strelica. Nasuprot tome, odozgo sa
stene mogli su da gospodare celim proplankom u svim pravcima.
Šta da se radi sada? pomisli neodlučno Veliki Vuk.
Crvenokožac je, kad to mora biti, smeo, hrabar, pa i drzak. Ali
kad može svoj cilj da postigne lukavstvom, bez izlaganja opasnosti,
onda mu nije ni na kraj pameti da stavlja svoj život na kocku.
Poglavica stoga odmah pozva zviždukom ostale glavare, da se sa
njima posavetuje.
Rezultat savetovanja odmah se video, odnosno čuo. Sa ivice
šume zaori se gromki glas. Pošto je proplanak bio svega nekih
pedeset koraka širok, a od ivice šume do stene nigde nije bilo ni
trideset metara, mogla se na steni lepo čuti svaka reč. Stojeći pod
jednim drvetom, vikao je sam poglavica Veliki Vuk:
— Bele ljude opkolilo je mnogo crvenih ratnika. Neka beli ljudi
siđu dole!
Ali, začudo, odgovora nije bilo. Crvenokožac ponovi još dva
puta svoje reči i dodade:
— Ako se beli ljudi ne pokore, biće ubijeni.
Nato se javi Old Šeterhend:
— Šta smo mi učinili crvenim ratnicima, da nas napadaju?
— Vi ste psi, koji su ubili mnogo naših ratnika i pokrali naše
konje.
— Varaš se. Samo dvojica od tih razbojnika su ovde. Oni su došli
malopre i kad smo videli da su oni neprijatelji Utaha, ja sam ih sam
oborio. Oni nisu mrtvi. Oni će skoro da se probude. Ako su vam
potrebni, možete da ih uzmete.
286
 — Ti to samo hoćeš da nas namamiš i da pucaš na nas.
— Ne. Ko si ti i kako ti je ime?
— Ja sam Ovuc Avat, poglavica Utaha.
— Ja tebe poznajem, Veliki Vuk je jak telom i duhom. On je ratni
vođ Jamba Indijanaca, koji su hrabri i pravični. Oni neće zla dela
krivih da svete na pravednima.
— Ti govoriš kao žena. Kukaš za svojim životom. Ti kažeš da si
nevin, jer se bojiš smrti. Ja te prezirem. Kako ti je ime? To je zacelo
ime jednog starog, slepog psa.
— Zar Veliki Vuk nije sam slep? Zar on ne vidi naše konje? Zar
su to konji Utaha? Među njima je i jedna mazga. Da li je i ona
ukradena Utahama? Kako Veliki Vuk može da nas lovce i
zapadnjake smatra konjokradicama? Neka pogleda moga vranca!
Da li su Utahe imali ikada takvu životinju? To je plemeniti konj, od
pasmine koja se gaji samo za Vinetua, poglavicu Apaša i njegove
prijatelje. Neka ratnici Utaha čuju moje ime, pa neka kažu da li je
to ime jednog psa. Beli me ljudi zovu Old Šeterhend. Na jeziku
Utaha zovem se Pokaj Mu — Gvozdena Pesnica, pesnica koja ubija.
Poglavica ne odgovori odmah. Tišina koja je nastala trajala je
nekoliko minuta. To je bio siguran znak da je ime slavnog lovca
učinilo dubok utisak. Zatim se opet začu glas Velikog Vuka:
— Bledoliki čovek izdaje se za Olda Šeterhenda. Ali, mi mu ne
verujemo. Old Šeterhend ne zna za strah. A tebi je strah oduzeo
hrabrost. Ti se skrivaš i ne smeš da se pokažeš.
— Ako je to istina, onda su tvoji ratnici još u većem strahu. Oni
se sklanjaju ispred četiri čoveka. I ti, zajedno s njima. Ja ću ti
pokazati da se ne bojim. Evo me!
Old Šeterhend iziđe iz svog skrovišta, i stade na najviši vrh
stene i pogleda lagano oko sebe. Stajao je tamo gore tako bezbrižno
i slobodno kao da nema puške koja bi mogla da ga pogodi i sruši
odande.
— Ing Pokaj Mu! Ing Pokaj Mu! Haug! začuše se glasovi iz šume.
To je Gvozdena Pesnica! To je pesnica koja ubija! Haug!
Neustrašivi lovac doviknu poglavici:

287
 — Jesi li čuo reči tvojih ratnika? Veruješ li sada da sam ja zbilja
Old Šeterhend?
— Verujem. Tvoja je hrabrost velika. Naši kuršumi gađaju
dobro i daleko. Svaka naša puška mogla bi da te sruši!
— To se neće dogoditi, jer su ratnici Utaha junaci. Oni nisu
ubice. Ako me ubijete, moja smrt će krvavo biti osvećena...
— Mi se na bojimo osvete!
— Ona će vas stići i pokositi, bojali se vi ili ne. Ja sam ispunio
želju Velikog Vuka i pokazao sam mu se. Zašto se on još uvek
skriva? Zar se još boji, ili misli da ću ga ubiti iz potaje.
— Poglavica Utaha ne boji se nikoga. On zna da se Old
Šeterhend maša za oružje samo kad je napadnut. Poglavica Utaha
će mu se pokazati.
Veliki Vuk iziđe ispod drveta, tako da se videla cela njegova
figura.
— Da li je Old Šeterhend zadovoljan?
— Nije. Ja bih hteo da govorim s tobom izbliže, da bih bolje čuo
tvoje želje. Hajde, bliže, do polovine puta. Ja ću sići sa stene i poći
ću ti u susret. Sešćemo jedan pored drugog, kako to dolikuje
časnim ratnicima i poglavicama, da se posavetujemo.
— Zašto ne bi ti došao do nas?
— Ne. Treba jedan drugom da odamo poštovanje. Treba da se
jednako približimo jedan drugome.
— Ako iziđem na čistinu, biću na dometu pušaka tvojih ljudi.
— Ja ti dajem svoju časnu reč da ti se ništa neće desiti. Moji ljudi
pucaće samo ako tvoji ratnici pripucaju na mene.
— Ako Old Šeterhend da svoju reč, ja ću mu verovati. Reč je
veća od zakletve. Ja idem. Kakvo će oružje veliki lovac da ponese
sa sobom?
— Ja ću da ostavim sve svoje oružje, a ti uzmi kakvo hoćeš.
— Veliki Vuk neće da se sramoti. I on će ostaviti svoje oružje.
On dolazi.
Poglavica položi svoje oružje u travu na mestu gde je stojao
čekajući Old Šeterhenda.
288
 — Vi se isuviše izlažete opasnosti, opomenu Džemi Old
Šeterhenda. Da li ste sigurni da vam se neće ništa desiti?
— Da. Da je poglavica išao najpre da se posavetuje sa svojima
ili da im je dao kakvu zapovest ili potajni mig, onda bih naravno
mogao da posumnjam. Ali pošto on to nije učinio, znači da mogu
da mu verujem.
— A šta mi da radimo?
— Ništa. Vi uperite puške na- njega, ali tako da se ozdo ne vidi,
i pucajte ako me napadnu.
Old Šeterhend se spusti niza stenu. I on i Veliki Vuk pođoše
polagano jedan drugome u susret. Kad su se sreli na pola puta,
pruži Old Šeterhend poglavici ruku i reče:
— Ja Velikog Vuka još nikada nisam video, ali sam čuo da je on
u veću najmudriji i u boju najhrabriji. Radujem se što vidim
njegovo lice i što mogu da ga pozdravim kao prijatelja.
Ali Indijanac ne prihvati pruženu mu ruku. Odmerio je belca
od glave do pete i rekao, pokazujući na zemlju:
— Da sednemo! Ratnici Utaha iskopali su svoje ratničke sekire
protiv belaca, i nijedan belac ne može njihovog poglavicu da
pozdravi kao prijatelja.
Poglavica sede u travu, a Old Šeterhend isto tako, prekoputa
Velikog Vuka. Vatra se bila ugasila. Pored ognjišta ležali su Noks i
Hilton još uvek u nesvestici, jer udarci Šeterhendove pesnice mora
biti da su bili strahoviti. Old Šeterhendov mustang, divlji ždrebac,
osetio je bio Indijance još pre no što se začuo glas poglavice i
frkćući primakao se bio steni. Stara Dejvijeva mazga, koja je takođe
imala osetljiv nos, potrčala je za njim. Konji Franka i Džemija
sledili su njihov primer i tako su se sve četiri životinje našle sasvim
pored stene. Njihovo držanje pokazivalo je da su osetili opasnost u
kojoj su se nalazili njihovi gospodari.
Poglavica i Old Šeterhend sedeli su ćuteći. Ni jedan ni drugi kao
da nisu hteli da počnu. Old Šeterhend čekao je tako ravnodušno
kao da mu se ama baš ništa rđavo ne može da dogodi i gledao preda
se. A Crvenokožac nije skidao oka sa velikog lovca. Usled boje koja
mu je bila u debelom sloju namazana na licu, nije se mogao videti
289
izraz njegovog lica. Ali razvučena i u uglovima opuštena usta
pokazivali su da je on drukčije zamišljao čuvenog lovca o kome se
tako mnogo pričalo. Izgleda da se lovčeva spoljašnost nije slagala
sa slikom koju je on u sebi bio stvorio. To je i potvrdila njegova
podrugljiva primedba:
— Glas o Old Šeterhendu daleko se čuje. Ali njegov lik ne
odgovara tom glasu.
Old Šeterhend bio je doduše rasta višeg od osrednjeg, ali na
prvi pogled nije bio neka ljudeskara. A po verovanju Indijanaca,
trebalo bi da je pravi div. Lovac odgovori s osmehom:
— Kakve veze ima glas sa rastom? Da li treba da ja odgovorim
Velikom Vuku: „Rast Velikog Vuka je velik, ali glas o njegovoj
hrabrosti nije mu dorastao“?
— To bi bila uvreda za Velikog Vuka, reče Crvenokožac sevajući
očima. I ja bih te odmah ostavio ovde i izdao zapovest da bitka
počne.
— A zašto ti sebi dopuštaš da praviš primedbe na račun moga
rasta? Tvoje reči, doduše, ne mogu da uvrede jednog Old
Šeterhenda, ali one su prezrive, i ja to ne mogu da otrpim. Ja sam u
najmanju ruku isto tako poglavica kao i ti. Ja s tobom govorim
uljudno i tražim da ti isto tako govoriš sa mnom. To treba da ti
kažem još pre no što počnemo da pregovaramo, jer inače nećemo
moći da se sporazumemo.
Tako je Old Šeterhend morao da govori zbog sebe i zbog svoja
tri druga. Jer kod Indijanaca ukoliko čovek pokaže više odlučnosti,
utoliko im više imponuje. Old Šeterhend je znao da od utiska koji
sada prilikom pregovora izazove, zavisi njihova dalja sudbina.
— I nema šta da se sporazumemo, reče Veliki Vuk. Ima samo
jedan izlaz: vaša smrt!
— To bi bilo kukavičko ubistvo. Jer mi vam nikakvo zlo nismo
učinili.
— Ti se nalaziš u društvu ubica, koje mi progonimo. To je
dovoljno da i ti budeš kriv.

290
 — Ne, to nije tako. Pošalji koga od svojih ljudi da razgleda
tragove. Videćeš da su ova dvojica došli posle nas i da su naišli na
naše tragove tu pred šumom.
— To ništa ne mari. Beli ljudi napali su nas bez razloga, oteli
nam konje i mnogo naših ratnika poubijali. Naša srdžba bila je
velika, ali naša obazrivost još veća. Mi smo poslali svoje mudre
ljude da traže kaznu za krivce i odštetu za naše gubitke. Ali beli
ljudi su ih ismejali i odbili naše zahteve. Zato smo mi iskopali svoje
ratne tomahavke i zakleli se da ćemo ubiti svakog belca koji nam
padne šaka, dok našu osvetu ne izvršimo. Svoju zakletvu
moraćemo da održimo. A vi ste takođe belci.
— Ja žalim ono što se dogodilo. Veliki Vuk zna da sam ja prijatelj
crvenih ljudi.
— Veliki Vuk to zna. Ali, ipak, i ti moraš umreti. Kad nepravični
belci, koji su našu žalbu odbili, saznaju da su svojim postupkom
krivi za smrt mnogih nevinih belaca, pa čak i smrt Old Šeterhenda,
to će im biti dobra pouka i ubuduće biće obazriviji i postupaće
mudrije...
To je bila opasna misao. Indijanac je govorio sasvim ozbiljno i
zaključci koje je donosio bili su sasvim ispravni. Ipak, Old
Šeterhend odgovori:
— Veliki Vuk misli samo na svoju zakletvu, a ne misli na
posledice koje će nastati. Ako vi nas ubijete, nastaće uzbuna preko
brda i ravnica, i hiljade belih ljudi poći će na vas, da osvete našu
smrt. Ta osveta biće utoliko veća što smo mi oduvek bili prijatelji
crvenih ljudi.
— Vi? Ti govoriš i o svojim drugovima? A ko su oni?
— Jedan se zove Ćopavko Frank i ti ga možda ne poznaješ. Ali
imena druge dvojice sigurno si čuo: jedan je Debeli Džemi, a drugi
Dugački Dejvi.
— Da, ja ih poznajem. Ljudi ih nisu videli nikada jednog bez
drugog i nikada se nije čulo da su oni neprijatelji Indijanaca. Ali
smrt nevinih belih ljudi poučiće nepravične poglavice belaca da
nije mudro odbijati naše žalbe i zahteve. Vaša sudbina je odlučena,
ali ona će biti časna. Vi ste hrabri i slavni ratnici i umrećete u

291
najtežim mukama koje vam možemo ponuditi. Vi ćete muke
podneti ne trepnuvši okom. Glas o tome proneće se kroza sve
zemlje. Vaša slava postaće još veća no što je dosada bila, i vi ćete na
Večnim lovištima uživati najveći ugled. Ja se nadam da ćeš
priznati da vam odajemo veliku počast i da ćeš nam za to biti
zahvalan!
Old Šeterhend nije ni najmanje bio oduševljen počastima koje
su mu se nudile. Ali on nije dao da se to primeti, već odgovori:
— Tvoja namera je za svaku pohvalu i hvala ti za to. Ali oni koji
će nas osvetiti neće ti za to reći „hvala“.
— Ja njih ismejavam. Neka samo dođu! Ovuc Avat nema nikada
običaj da broji svoje neprijatelje. A znaš li ti koliko će nas dotle biti
na okupu? Skupiće se ratnici Jamba, Hunta, Sampiča, Pavanta,
Viminuča, Elka, Kapota, Vivera, Paja, Taša, Muača i Tabegvača. Sva
ta plemena pripadaju narodu Utaha. Oni će smrviti bele ratnike.
— Onda idi na Istok i prebroj plemena belaca! I koje će
poglavice njih da predvode! Nas će svetiti junaci od kojih svaki
vredi za nekoliko Utaha.
— Ko će to biti?
— Reći ću ti samo jedno ime: Old Fajerhend!
— On jeste junak. On je među belcima ono što je grizli medved
među prerijskim psima. Ali, on je jedan jedini. Drugih osvetnika
nema.
— Oh, mogu da ti nabrojim još mnogo imena. Ali spomenuću
samo još jedno: Vinetu!
— Ne spominji ga! On je poglavica Apača. Belci su isuviše slabi
prema nama. Oni su pozvali u pomoć Navahose i natutkali ih
protivu nas.
— Ti to već znaš?
— Oči Velikog Vuka su oštre i njegovom uhu ne može da
izbegne ni najmanji šušanj. Zar Navaosi ne pripadaju plemenu
Apača? Prema tome, zar mi Vinetua ne moramo da smatramo
svojim neprijateljem? Jao njemu, ako nam padne šaka!

292
 — A onda teško i vama! Ja sam te opomenuo. Vi nećete imati
samo bele ratnike protiv sebe, već mnogo hiljada ratnika
Maskaljerosa, Lanerosa, Ksikarilasa, Tarakona, Navaja,
Čirigvamija, Pilanjena, Lipana, Kopera, Gilasa i Mimbrenja, koji svi
pripadaju plemenu Apača. Svi će oni poći na vas, i belci ne treba
ništa drugo da rade već mirno da gledaju kako se Utahe i Apači
međusobno kolju i tamane. Hoćeš li svojim bledolikim
neprijateljima da pružiš to zadovoljstvo?
Poglavica obori pogled i reče zamišljeno.
— Ti si rekao istinu. Ali bledoliki navaljuju sa svih strana na
nas. Crveni čovek je osuđen da umre laganom paćeničkom smrću.
Zar ne bi bilo bolje za njega da umre brzo? Slika budućnosti koju ti
prikazuješ neće nas odvratiti, nego će nas požuriti da upotrebimo
ratnu sekiru bez milosti i obzira. Ali nemoj dalje da se trudiš.
Ostaće onako kako sam rekao. Ili misliš, možda, da ćeš nam pobeći?
— Svakako!
— To je nemogućno! Znaš li koliko je mojih ratnika tu oko nas?
Biće ih više od dve stotine.
— Samo toliko? Možda su ti već pričali da su se i veće čete
mučile da me uhvate i zarobe. Zar nisi čuo kakvo oružje ja imam?
— Da, čuo sam da imaš pušku koja može bez prestanka da puca
i koja se ne nabija. Ali to ne može biti i ja ne verujem u to.
— Ja ću ti je pokazati.
— Da, pokaži! uzviknu poglavica, zadovoljan što će videti onu
strahovitu pušku o kojoj su se pričale čitave bajke.
— Sada ću je doneti.
Old Šeterhend ustade, pođe ka steni da donese karabin. Kako
su stvari stojale, Old Šeterhend je shvatio da pre svega mora
nastojati da se Indijanci uprkos svoje brojne nadmoćnosti malo
ohlade i obeshrabre. U tu svrhu karabin je bio kao stvoren. Old
Šeterhend je znao kolike su se priče pričale među Indijancima o toj
njegovoj puški. Oni su tu pušku smatrali začaranom puškom, koju
je Manitu — Veliki Duh dao u ruke ovom lovcu da ga učini
nepobedivim. Džemi pruži Old Šeterhendu pušku sa stene i ovaj se
vrati poglavici da mu pokaže svoju pušku.
293
 — To je ta puška. Evo, pogledaj je!
Indijanac pruži ruku, ali je odmah naglo trže natrag i upita:
— Sme li je ko drugi uzeti u ruku sem tebe? Ako je zaista
začarana, onda svakom drugom ko je dohvati donosi smrt, čim se
nje dotakne.
— Ja ti ne mogu reći njenu tajnu. Uzmi je i pokušaj sam.
Old Šeterhend držao je karabin u desnoj ruci i pritisnuo je bio
obarač tako da je puška morala da opali pri najmanjem dodiru.
Njegovo oštro oko primetilo je jednu grupu crvenokožaca koji su
iz radoznalosti napustili bili svoje zaklone i stojali na samoj ivici
šume u gomili. Pružali su tako zgodan cilj da bi svaki i nanišanjeni
hitac morao da pogodi bar jednoga od njih.
Sada se radilo samo o tome da li će poglavica da uzme pušku u
ruke ili neće. On je, istina, bio manje praznoveran nego drugi
crvenokošci, ali nije mnogo verovao u celu stvar. Kao da je
razmišljao: „Smem li ili ne smem da uzmem pušku?“ To
dvoumljenje čitalo mu se u očima, koje su ipak gorele od
radoznalosti. Old Šeterhend pruži mu pušku obema rukama tako
da je cev bila uperena pravo u onu grupu Indijanaca. Radoznalost
poglavičina najzad je nadvladala nepoverenje. On uze pušku. Old
Šeterhend mu je dodade tako da je poglavica dodirnuo obarač. U
istom trenutku puška planu i — tamo preko u šumi neko jauknu.
Sav prestravljen, Veliki Vuk ispusti pušku iz ruku i ona pade na
zemlju. Jedan od Indijanaca vikao je da je ranjen.
— Zar sam ga ja ranio? upita poglavica preneražen.
— A ko bi drugi? reče Old Šeterhend. To ti je samo opomena. Da
si je zadržao u rukama, video bi šta bi se desilo. Ja ti dopuštam da
je uzmeš, ali opomenu si čuo. Kuršumi će sami od sebe poleteti kao
kiša...
— Ne, ne! uzviknu crveni, odbijajući obema rukama. To je zbilja
začarana puška koja je stvorena samo za tebe.
— Lepo je od tebe, reče Old Šeterhend ozbiljno, što si najzad
shvatio stvar. Mogla se dogoditi i veća nesreća. Pogledaj onaj mladi
javor tamo na potoku. Debeo je svega dva prsta i dobiće deset rupa
koje će biti udaljene jedna od druge svega za širinu tvog palca.
294
 Old Šeterhend naperi karabin, nanišani na drvo i opali. Planulo
je desetak hitaca brzo jedan za drugim. Tada reče:
— Idi i vidi kako puca začarana puška!
Poglavica ode do drveta. Old Šeterhend je video kako palcem
meri rastojanje rupa. I drugi crvenokošci, strašno radoznali,
iziđoše iz svojih zaklona da vide čudo. Veliki lovac iskoristi ovu
priliku i napuni doboš novim mecima.
— Uf, Uf! Uf? čuli su se uzvici čuđenja.
Za Indijance je bilo zaista pravo čudo da puška izbaci toliko
metaka bez punjenja, a sem toga da nijedan ne promaši. Drvo je
bilo izbušeno tačno onako kako je Old Šeterhend rekao. Poglavica
se vrati, sede opet u travu i pokaza rukom Old Šeterhendu da učini
isto. Izvesno vreme je ćutao a zatim reče:
— Ja vidim da si ti miljenik Velikog Duha. Ja sam o toj puški
mnogo čuo, ali nisam verovao. Sada znam da je istina sve što sam
čuo.
— Dakle, promisli dobro, šta ćeš da radiš! Ti hoćeš da napadneš
na nas i da nas poubijaš. Izvoli, ja nemam ništa protiv toga. Ali, kad
budete prebrojavali ratnike, koji će pasti od moje puške, nastaće u
vašim selima plač i lelek žena i dece. Nemoj onda mene da kriviš.
— Zar misliš da ćemo se mi dati postreljati kao zečevi? Vi ćete
nam se predati bez ijednog metka. Opkoljeni ste i nemate hrane.
Opsedaćemo vas sve dok vas glađu ne prisilimo na predaju.
— Onda ćete dugo čekati. Mi imamo vode za piće i dosta mesa.
Evo, tu su naša četiri konja, od čijeg mesa možemo živeti mnogo
nedelja. Ali, ni do toga neće doći, jer ćemo se mi probiti. Ja ću ići
napred sa mojom začaranom puškom i sipaću Metak za metkom. A
video si kako ja gađam.
— Mi ćemo stojati za drvećem!
— Misliš li da će vas to spasti moje začarane puške? Samo pazi!
Ti ćeš biti prvi koga ću da oborim. Ja sam prijatelj crvenih ljudi i
biće mi žao što ću morati mnoge da pobijem. Vi ste već ionako
pretrpeli teške gubitke i mnogo će vaših pasti u ratu sa belim
vojnicima i Navaosima. Zar ćete i nas, svoje prijatelje, prisiliti da
sejemo smrt u vašim redovima?
295
 Ove ozbiljne reči nisu ostale bez dejstva. Poglavica je dugo
buljio preda se, nepomičan kao kip. Najzad reče, gotovo žalosnim
glasom:
— Da se nismo zakleli da ćemo poubijati sve belce koji nam
padnu šaka, ja bih vas možda pustio. Ali, zakletva se mora izvršiti.
— Ne, zakletva se može povući.
— Da, ali samo ako veliko veće to dopusti. Ja sam jedini
poglavica ovde. S kim da se posavetujem?
Sada je poglavica došao na ono na šta je hteo Old Šeterhend da
ga navuče. Kad je već bila reč o savetovanju, znači da je glavna
opasnost prošla. Veliki lovac je znao osobine crvenokožaca. Zato je
ćutao i čekao šta će Veliki Vuk dalje da kaže.
Ovaj je ispitivačkim pogledom gledao preko proplanka.
Svakako je razmišljao da li bi ipak nekako mogao da savlada ove
belce uprkos začarane puške. Najzad duboko uzdahnu, verovatno
stoga što je video da sa svojih dvesta ljudi ne može ništa protiv
četiri belca, već mora da popusti, i reče:
— Ja sam ne mogu da povučem zakletvu. Moram da se
posavetujem sa većem staraca. Zato ćete vi poći sa nama kao
zarobljenici, da čujemo šta će veće zaključiti.
— Zarobljenik može da bude samo onaj koji je uhvaćen. Mi
ćemo poći sa vama, ali ne kao zarobljenici.
— Nego kako?
— Sami, svojevoljno.
— Znači, nećete da predate svoje oružje i nećete pustiti da vas
vežemo?
— Ne, ni u kom slučaju!
— Uf! Onda ću ti reći poslednju reč. Ako ne pristaneš, mi ćemo
vas napasti, i pored tvoje začarane puške. Poći ćete sada sa nama u
naše selo. Zadržite svoje oružje, konje i nećete biti vezani. Mi ćemo
postupati sa vama kao da u miru živimo. Ali vi ćete nam se zakleti
da ćete se bez otpora pokoriti odluci velikog veća. Ja sam rekao.
Haug.

296
 Ova poslednja reč bila je dokaz da daljeg popuštanja od strane
poglavice neće biti. Ali Old Šeterhend je rezultatom pregovora bio
više no zadovljan. Jer da su crveni ozbiljno navalili, lovci ne bi
izneli žive glave. Zato reče:
— Neka Veliki Vuk zna da sam ja njegov prijatelj. Mi ćemo se
bez otpora pokoriti odluci velikog veća.
— Onda uzmi svoj kalumet i zakuni se da će tako biti.
Old Šeterhend odreši svoju lulu mira sa vrpce, napuni je
duvanom i zapali pomoću punka — kremena. Zatim pusti dim
prema nebu, prema zemlji i na sve četiri strane sveta, sa rečima:
— Kunem se da se nećemo odupreti oružjem.
— Haug! potvrdi poglavica. Sada je sve u redu.
— Ne, nije još, jer ti moraš svoje obećanje da potvrdiš, reče Old
Šeterhend, pružajući poglavici lulu.
Ovaj je možda u sebi računao da će ovome moći izbeći. U tom
slučaju, on ne bi bio ničim vezan da održi svoje obećanje i mogao
bi da radi sa belcima šta hoće, kad bi se ovi skinuli sa stene. Ali
pokorio se bez opiranja: uzeo je lulu i popušio je na isti način kao i
Old Šeterhend.
— Belim lovcima neće se od naše strane ništa rđavo desiti, dok
veće staraca ne reši njihovu sudbinu. Haug!
Zatim pruži Old Šeterhendu njegov kalumet i pođe do Noksa i
Hiltona, koji su još uvek ležali u istom položaju.
— Moje obećanje ne tiče se ove dvojice, reče poglavica. Oni su
ubice i mi smo poznali svoje konje koje su nam ukrali. Blago njima
ako im je tvoja pesnica oduzela duh! Da li su mrtvi?
— Ne, odgovori Old Šeterhend, čijem oku nije izbeglo da su ova
dvojica za vreme njegovog razgovora s poglavicom bili pridigli
glave i pogledali oko sebe. Oni nisu mrtvi. Oni nisu više ni u
nesvestici. Oni se samo pretvaraju, jer misle da ćemo ih ovde
ostaviti.
— Onda neka ustanu psi, jer ću ih sada zgaziti, viknu poglavica
i udari obojicu tako snažno nogom da su odmah prestali da se
pretvaraju. Skočili su od straha sa zemlje.

297
 — Vi ste danas ujutro pobegli mojim ratnicima, reče poglavica
besno. Ali Veliki Manitu doveo vas je opet u moje ruke. I vi ćete za
svoja zla dela koja ste izvršili urlati na stubu ispaštanja tako da će
vas čuti bledoliki čak preko planina.
Poglavica je prilično dobro govorio engleski i Noks i Hilton su
shvatili njegove reči.
— Zla dela? upita Noks. Mi ništa ne znamo o tome.
— Ćuti, pseto jedno! Mi vas poznajemo, a i ovi bledoliki, koji su
nam zbog vas pali u ruke, znaju šta ste vi učinili!
Noks je bio opasan prepredenjak. Videći Old Šeterhenda živa i
zdrava među crvenima, pomislio je da se Indijanci nisu usudili da
napadnu slavnog lovca, pa da će svako koga on uzme u zaštitu, biti
isto tako siguran. Ponadao se da bi to mogao biti jedini spas i za
njega. A Old Šeterhend je bio belac i prema tome mora da se
zauzme za drugog belca. Tako je bar mislio Noks. Zato reče:
— Naravno da znaju šta smo mi učinili, jer smo s njima zajedno
putovali i živeli ovih poslednjih nekoliko nedelja. Pitaj Old
Šeterhenda: on će ti objasniti i dokazati da mi nismo oni za koje nas
vi smatrate.
— Varate se, reče Old Šeterhend. Ja neću za vas da lažem da bih
vas izbavio zaslužene kazne. Vi znate dobro šta o vama mislim. Ja
sam vam to rekao i nisam promenio svoje mišljenje.
Zatim se okrete od njih.
— Sto mu gromova! Ako je tako, znam i ja šta ću da radim. Ako
nas ne spasete, propašćete i vi zajedno s nama!
Zatim se Noks naglo okrete poglavici i reče pakosno:
— Zašto ne uhvatite i ovu četvoricu? I oni su zajedno sa nama
otimali vaše konje i ubijali Utahe. Od njihovih kuršuma i poginuo
je najveći broj vaših ratnika!
To je bila drskost kojoj nije bilo ravne. Ali odmah je došla i
zaslužena kazna za nju. I to kakva kazna! oči poglavice sevnuše od
srdžbe kao munja i on podviknu Noksu:
— Kukavice! Ti nemaš hrabrosti da uzmeš svoju krivicu na sebe
nego je bacaš na drugoga, prema kome si ti smrdljiva kornjača.

298
Zato ćeš biti kažnjen ne samo na kocu nego odmah sada. Ja ću ti
skinuti skalp. Ti ćeš ga živ gledati o mom pojasu. Nani vič! Nani vič!
Te reči na jeziku Utaha znače: Moj nož! Moj nož! To je poglavica
doviknuo Indijancima, koji su stojali na ivici šume.
— Zaboga! uzviknu Noks. Taj divljak hoće živog da me skalpira!
Ne, ne!
Noks skoči da pobegne, ali poglavica Utaha bio je brži od njega.
Skočio je za njim i zgrabio ga za gušu. Jedan pritisak snažne ruke i
Noks je klonuo kao krpa. Dotrčao je još jedan Indijanac i pružio
poglavici nož. Ovaj dohvati nož, baci skoro udavljenog Noksa na
zemlju i kleknu mu na leđa. Tri brza reza, jedan trzaj i strahovit
krik. Poglavica je već držao u levoj ruci krvavi skalp. Noks se nije
micao. Pao je bio odmah u nesvest.
— Tako neka prođe svaki pas koji ubija crvene ratnike i
okrivljuje nevine! uzviknu Veliki Vuk vešajući skalp o pojas.
Hilton je sav užasnut gledao šta se događa s njegovim
prijateljem. Od straha se bio gotovo skamenio. Klonuo je nemoćno
pored skalpiranog Noksa i ostao pored njega nem od užasa. Nije
mogao da izusti ni reči. Poglavica dade znak. Njegovi ratnici, koji
su već bili na proplanku, dotrčaše i vezaše Hiltona i Noksa
kaiševima.
Čim je Veliki Vuk spomenuo skalpiranje, Old Šeterhend se
popeo na stenu da ne bude svedok tog strašnog prizora. Saopštio
je svojim drugovima šta je bilo ugovoreno.
— To je rđavo, bogami, reče Džemi. Zar niste mogli postići da
nas sasvim oslobode? Ili, možda, bilo bi bolje da smo se upustili u
borbu sa njima?
— To nikako ne bi valjalo. Mi bismo svakako stradali.
— Oho! Mi bismo se očajno branili. I pored straha, koji crveni
imaju od vaše puške, ne bismo morali da klonemo duhom.
Indijanci se sigurno ne bi usudili da nam priđu bliže.
— To sigurno ne bi. Ali oni bi nas savladali glađu. Ja sam im,
doduše, rekao da bismo mi pojeli svoje konje, ali ja bih radije sam
umro od gladi nego da jedem svog vranca...

299
 — Crveni sigurno ne bi stojali jedan do drugog. Čim se smrači
mi bismo mogli da siđemo odavde i da svi navalimo na jedno
mesto. Dva-tri metka, dva-tri uboda i — mi bismo se probili.
— Ali, šta onda? Uostalom, crveni bi svakako oko proplanka
naložili vatre i odmah bi primetili kad bismo mi pokušali da siđemo
sa stene. Pa i kada bi nam pošlo za rukom da se probijemo kroz
njihove redove, ne bismo ipak stigli daleko. Oni bi nam bili stalno
za leđima. Sem toga, mi bismo morali da ubijemo nekoliko njihovih
ljudi, a onda tek ne bi bilo ni najmanje nade da će nas poštedeti.
— To je sasvim tačno, reče Ćopavko Frank. Ja ne znam samo
kako takvom jednom debeljku može pasti na pamet da misli da je
pametniji od Olda Šeterhenda. Ti si uvek bio i ostaćeš gusan, koji
hoće da bude pametniji od labuda. Old Šeterhend je učinio sve što
je bilo mogućno, i ja bih mu za to dao orden. A mislim da se sa
mnom slaže i Dejvi?
— Razume se samo po sebi, odgovori Dejvi. Bitka bi se završila
našom sigurnom propašću.
— A čim će se završiti ovo naše putovanje sa Indijancima? upita
Džemi. Vrlo verovatno da će nas veće staraca proglasiti
neprijateljima.
— Ja im to ne bih savetovao, reče Frank.
— Pri tom ću i ja imati reč, jer se neću tako lako dati vezati za
stub ispaštanja. Boriću se i rukama i nogama.
— Neće biti potrebno. Zakleli su se. Moramo ostaviti da sve ide
svojim tokom.
— Ko to kaže? Zar ne vidiš, tužni viteže, da se ova zakletva može
dvostrano tumačiti. Naš slavni Old Šeterhend ostavio nam je još
jedan izlaz. Rečeno je, kao što znaš, da nećemo misliti ni na kakav
oružani otpor. Dobro, toga se moramo držati. Starci neka zaključe
šta hoće. Ali lukavstvo nije nikakav oružani otpor. Ako nas čak i na
smrt osude, mi ćemo se ipak postarati da nađemo neku
proceduru...
— Ha! ha! Proceduru!
— Šta se kreveljiš! Stalno mi zagorčavaš život! Kad jedared
zaklopim oči i odem na onaj bolji svet zbog tvog začikavanja, ti ćeš
300
kršiti ruke od žalosti, što si mi zagorčavao i ovo malo života što
nam je ostalo!
Dejvi htede da produži da zadirkuje malog osobenjaka svojim
ironičnim odgovorima, ali mu Old Šeterhend namignu i reče:
— Frank me je razumeo. Ja sam se odrekao otpora, ali ne i
lukavstva. Ipak, bilo bi mi milije da ne moramo ni na koji način da
prekršimo svoje obećanje. Nadam se da će se naći neki častan način
da se izvučemo. Ali sada treba da vodimo računa samo o sadašnjici.
— Glavno je pitanje, reče Dejvi, da li možemo da verujemo
jednom Crvenokošcu. Da li će Veliki Vuk da održi svoju reč?
— To je sigurno. Nikada još nijedan poglavica nije prekršio
svoju zakletvu sa lulom mira. Do završetka većanja možemo se
mirne duše osloniti na Utahe. Silazite sa stene i hvatajte konje.
Crveni se već spremaju da krenu.
Noksa i Hiltona vezaše Indijanci na njihove konje. Noks je bio
još u dubokoj nesvestici. Ležao je uzduž na konju, tako da su mu
ruke bile vezane konju oko vrata. Utahe su se gubile jedan za
drugim u uskom prolazu. Poglavica je bio poslednji. On je čekao
belce sa stene. To je bio dobar znak. Lovci su mislili da će ih
Indijanci povesti pod jakom stražom. Međutim, videlo se da veruju
njihovoj reči.
Dok je poglavica sa belcima prošao uzanu indijansku stazu,
Indijanci su već bili doveli svoje konje ispod drveća i pojahali ih.
Kad se poglavica pojavio na izlasku iz šume, povorka krete. Četiri
bela lovca zajedno sa poglavicom ostali su na kraju, dok je na čelu
odreda bila grupa Indijanaca sa Noksom i Hiltonom u sredini. To je
Old Šeterhendu bilo milo, jer su Indijanci jahali jedan za drugim,
zbog čega se povorka izdužila tako da oni koji su bili na kraju nisu
mogli čuti jaukanje Noksovo, koji je bio opet došao sebi.
Sada se opet pred njima pružala široka prerija, na dalekom
horizontu sve do Elk planina, sve do njenih brežuljaka u podnožju.
Old Šeterhend ne upita poglavicu, nego mu ovaj sam reče da se cilj
njihovog puta nalazi u planini. Dalje se uopšte nije mnogo
razgovaralo. I među belcima samim zavlada duboko ćutanje, jer je
i onako svaki razgovor bio suvišan. Trebalo je sačekati da se stigne

301
u logor Utaha. Tek tada se moglo misliti na to šta da se preduzme
da se izvuku iz ovog škripca u koji su bili zapali bez svoje krivice...

302
 III
BORBA NA ŽIVOT I SMRT

Indijanci su se mnogo žurili. Jahali su većinom kasom ne

obazirući se ni najmanje na zarobljenike, od kojih je jedan bio i
teško ranjen. Jer, oderana koža sa glave veoma je teška povreda.
Nađe se poneki belac koji skalpiran ipak ostane u životu. Ali to su
retki izuzeci. Da se to preboli potrebna je velika otpornost.
Brda su se sve više približavala. Predveče stigoše do prvih
brežuljaka. Crveni skrenuše u jednu dugačku ali uzanu klisuru
koja je sa strana bila obrasla šumom. Zatim prođoše nekoliko
poprečnih klisura, idući neprestano uzbrdicom. Uprkos pomrčine,
Indijanci su nalazili put kao po belom danu. Docnije je izišao mesec
i osvetlio gustom šumom obrasle stenovite padine, ispod kojih su
konjanici jahali bez reči. Tek oko ponoći, izgleda, nalazili su se
blizu mesta gde je trebalo da stignu, jer poglavica nekim svojim
ljudima izdade zapovest da pojašu napred i da obaveste
saplemenike o dolasku ratnika.
Zatim su došli do jedne prilično široke reke, čije su se obale što
su dalje išli sve više širile, dok se najzad i pored jasne mesečine
nisu mogle razaznati. Šuma, koja je u prvo vreme s obe strane
dopirala skoro do rečne obale, sada se sve više povlačila u stranu,
dok se najzad nije uz reku ispružio veliki travnjak — savana, na
kojoj su se u daljini videle vatre.
— Uf! progovori poglavica prvi put za celo vreme puta. Tamo
su šatori moga plemena. Tu će se odlučiti vaša sudbina.
— Još danas? upita Old Šeterhend.
— Ne. Mojim ratnicima je potreban odmor. Vaše samrtne muke
trajaće duže i mi ćemo više u njima uživati, ako se pre toga
potkrepimo snom.
— Nije rđavo! reče Debeli Džemi nemački, da ga indijanci ne bi
razumeli. Naše samrtne muke! On to govori kao da nam stub
ispaštanja ne gine! Šta kažeš ti na to, stari moj Franče?

303
 — Zasada još ništa, odgovori Ćopavko. Kazaću ti docnije, kad
tome dođe vreme. Mogu samo to da primetim da ja nemam još ni
najmanje volje da umrem. Uostalom, „videće se“, što rekli slepci.
Ali ako baš i budem morao pre vremena da se preselim mojim
praocima, skupo ću da prodam svoju kožu. I siguran sam da će na
mom grobu zaplakati mnoge udovice onih koje ću poslati na onaj
svet, pre no što ja onamo stignem...
— Na bolji svet, misliš? upita debeljko.
— Nemoj da govoriš gluposti! Ja sam dobar hrišćanin i za mene
je ovde bolji svet. Zašto se uvek razmeću oni ljudi kojima je vrana
mozak popila?!
Stanovnici indijanskog sela, probuđeni iz sna, dotrčaše da
pozdrave svoje ratnike. Istrčali su u gomilama, napred muškarci i
dečaci, a pozadi žene i devojke. Vikali su, pevali i derali se iz svega
glasa, tako da je izgledalo kao da je naišao čopor divljih zveri.
Old Šeterhend je verovao da će naći obično indijansko selo
sastavljeno od šatora, ali na svoje iznenađenje primeti odmah da
se prevario. Veliki broj žena dokazivao je da je tu na okupu mnogo
više ratnika no što se moglo po broju šatora pretpostaviti. Tu su se
bili iskupili stanovnici mnogobrojnih sela, Utaha da većaju o
osvetničkom pohodu protivu belaca. Glasnici koji su bili poslati
napred javili su da se poglavica Veliki Vuk vraća se šest zarobljenih
belaca. Indijanci su dali izraza svom oduševljenju na način kako to
umeju samo divlja plemena. Igrali su ratničke igre, vitlali svojim
oružjem i derali se iz sveg grla, preteći belcima najstrašnijim
pretnjama.
Kad su stigli u logor, Old Šeterhend primeti da se logor sastoji
iz jednog kruga šatora od bivolje kože i mnogobrojnih kolibica od
granja. Povorka se zaustavi u sredini logora. Dvojicu belaca, koji su
bili vezani na konjima, odmah skidoše s konja i baciše na zemlju.
Jezivo ječanje i stenjanje oderanog Noksa zaglušavala je strahovita
vika crvenokožaca. I četvoricu lovaca dovedoše ovamo. Crveni
ratnici napraviše oko njih krug, a žene i devojke, cičeći i
podvriskujući, počeše da igraju kolo oko belaca. A to je u očima
crvenokožaca najveća uvreda koja se može samo zamisliti. Kad se
puste žene da igraju oko zarobljenika, to znači da se ovima ne
304
priznaje nikakva hrabrost niti pravo na bilo kakvo poštovanje. Ko
to dopusti bez protesta, izvrgnut je preziru. Old Šeterhend dobaci
svojim drugovima nekoliko reči: ovi odmah klekoše i uzeše puške
na gotovs.-On sam ispali uvis jedan metak iz svoje velike
„medvedare“, čiji prasak nadglasa svu galamu, a zatim prisloni
karabin uz obraz. Smesta nasta duboka tišina.
— Šta to znači? viknu on tako glasno da su ga svi mogli čuti. Ja
sam sa Velikim Vukom popušio lulu mira i pristao da sačekam
odluku veća Utaha, da li će se s nama postupati kao s prijateljima
ili kao sa neprijateljima. Ali da smo i zarobljenici, mi ne bismo
trpeli da žene i devojke igraju oko nas kolo. Mi nismo plašljivi
kojoti! Nas četvorica smo lovci i ratnici. Utaha ima na stotine. Ja
pitam da li će se ko od njih usuditi da uvredi Olda Šeterhenda?
Neka iziđe da se bori sa mnom! Vi ste čuli i videli moju pušku i
znate kako ona puca. Ako žene opet zaigraju oko nas, progovoriće
naše puške i ova ledina zacrveniće se od krvi onih koji su prekršili
zakletvu kalumeta!
Utisak ovih reči bio je velik. Indijancima se svidela smelost
kojom je Old Šeterhend pretio, iako su oni bili u ogromnoj
nadmoćnosti. Žene i devojke povukoše se i bez naročite zapovesti.
Muškarci su međusobno šaputali, i iz njihovog razgovora
razabirala se samo reč: „Old Šeterhend“ i „začarana puška“. Tada
pristupiše Velikom Vuku neki ratnici s orlovskim perjem na glavi.
Pošto je izmenjao sa njima nekoliko reči na jeziku Utaha, koji je i
Old Šeterhend dobro govorio, Veliki Vuk priđe lovcima i reče:
— Poglavica Jamba Utaha poštuje „lulu mira“ i zna šta je
obećao. Sutra, kad svane dan, biće rešena sudbina četiri bela
čoveka. Dotle će oni ostati u šatoru, koji im je određen. Ona druga
dvojica belaca ubice su i konjokradice, i njih se moje obećanje ne
tiče. Oni će umreti kao što su i živeli — kupajući se u krvi. Haug! Da
li je Old Šeterhend zadovoljan mojim rečima?
— Da, odgovori ovaj. Ali zahtevam da i naši konji ostanu u
blizini šatora.
— I to će ti biti dopušteno, mada ne znam zašto je Old
Šeterhendu to potrebno? Da on ne misli da pobegne? Mnogostruki
lanac ratnika okružuje vaš šator i niko neće moći da pobegne.
305
 — Ja sam obećao da ću dočekati odluku vašeg veća. Zato ne
treba da nam postavljaš straže. Ako to i pored toga želiš, radi kako
znaš.
— Onda hajdemo da vam pokažem šator.
Kad su lovci pošli za poglavicom, napraviše im Indijanci špalir
posmatrajući ih sa strahopoštovanjem. Šator koji je bio određen za
njih bio je jedan od najvećih. Mnogobrojna koplja bila su pobodena
s obe strane ulaza, a tri orlovska pera na vrhu šatora pokazivala su
da je to šator poglavice, Velikog Vuka.
Vrata šatora zatvarala su se asurom, koja je sada bila
odmaknuta. Pred samim vratima gorela je vatra, koja je
osvetljavala šator. Lovci uđoše u šator, skidoše oružje i posedaše
oko vatre. Poglavica ode, ali posle kratkog vremena veći broj
crvenih ratnika poseda u krugu oko šatora, tako da je šator sa svih
strana bio pod prismotrom.
Posle nekoliko minuta uđe u šator jedna mlada devojka, koja
metnu pred belce dva suda i bez reči opet ode. U jednom velikom
sudu bila je voda, a u drugom sudu, jednoj ogromnoj šerpenji,
nalazilo se nekoliko velikih komada mesa.
— Oho! obradova se Ćopavko Frank. To će biti bogata večera.
Čabar vode, to je zbilja otmeno! crvenokošci se izvinjavaju! Misle
sigurno da ćemo mi od čuđenja sesti na zemlju, kad ugledamo
njihovo posuđe! Ali bivoljeg mesa ima najmanje osam funti! Da ga,
slučajno, nisu otrovali?
— Otrovali?! nasmeja se debeljko. Odakle Utahama otrov za
pacove? Uostalom, meso je od irvasa, a ne od bivola.
— Opet ti znaš bolje nego ja! Uvek ti meni protivurečiš i nikada
se nećeš popraviti. Ali danas neću da se svađam s tobom. Neka ti
bude dovoljan i jedan moj pogled, koji će ti pokazati koliko si manji
od mene. Moram da se čuvam, da mi se žuč ne prelije, a sem toga
moram da ispečem ovo meso.
— Prvo ispeci, pa onda reci!
— To je lepo rečeno! Ali gde da uzmem lukac i lovorov list?
Uostalom, ne znam da li će me ovi pustiti do vatre.
— Pokušaj!
306
 — Da, pokušaj! Ali, ako kome od ovih klipana padne na pamet
da me jednim metkom pošalje na Večna lovišta, biće mi svejedno
da li je ovo meso bilo pod kožom jednog jelena ili bivola...
Mali ponese šerpenju sa mesom i pristavi je na vatru. Čuvari ga
u tome nisu sprečavali. Ostali lovci ostaše sedeći u šatoru,
posmatrajući kroz otvorena vrata živo kretanje Indijanaca.
Bila je mesečina, jasna kao dan; svetlost je obasjavala jedan
pošumljeni obronak sa koga se spuštala široka svetla srebrna
traka. To je bila rečica ili neki veći potok, koji se ulivao u poveće
jezero. Iz jezera izvirala je reka čijim su koritom bili došli u logor.
Oko jezera nije bilo ni drveća ni šipražja, već otvorena ravnica.
Pored mnogobrojnih vatri sedeli su indijanski ratnici, dok su
njihove žene spremale pečenje za večeru. Svaki čas ustajao je po
jedan Indijanac, prilazio šatoru belaca i pogledao unutra. Niti se
videlo niti čulo šta je sa Noksom i Hiltonom, ali moglo se
pretpostaviti da njihov položaj nije bio sjajan.
Pošto je ceo čas brljao oko vatre, vrati se Ćopavko Frank najzad
u šator sa šerpenjom koju položi pred svoje drugove i reče gordo:
— Izvolite, večera je na stolu. Zinućete od čuda kad je okusite.
Istina, nedostaje začina, ali moja urođena dovitljivost doskočila je
i tome.
— Kako, na koji način? upita Džemi, gurajući svoj mali nos u
šerpu.
Meso u šerpenji ne samo što je cvrčalo nego se upravo dimilo.
Šator se začas napuni oštrim mirisom zagorelog mesa.
— Sa tako malim sredstvima postići toliki uspeh, to je pravo
čudo! reče mali Frank. Ja sam negde čitao da drveni ugalj može da
zameni so, koje slučajno nemamo. Meso zbog toga dobije i naročit
ukus,. koji je vrlo prijatan. Sem toga, malo je zaudaralo i ja sam ga
posuo pepelom da izgubi miris. Doduše, pri tom je palo i malo žara
u šerpenju. A to je baš znak moje genijalne kuvarske veštine.
Istina, malo će škripati pod zubima, ali to ništa ne mari.
— Teško nama! Jelensko pečenje sa pepelom i ugljem! Jesi li ti
pri čistoj pameti?

307
 — Nemoj da govoriš gluposti! Ja sam uvek pri čistoj pameti. To
treba jedared zauvek da zapamtiš. Pepeo je hemijski vrlo zdrav.
Možeš, dakle, mirne duše da jedeš jelensko pečenje, da bi obnovio
svoje telesne, a naročito duševne snage.
— Ali, reče Džemi, ti sam kažeš da je pala i žeravica u šerpenju.
Znači, meso ne valja.
— Nemoj mnogo da pričaš, nego žderi! reče Frank. Nije zdravo
da se peva ili razgovara kad se jede, jer zalogaj može da ti sleti u
slezinu, mesto u stomak!
— Jest, žderi! Ali ko će ovo da jede! Evo, pogledaj šta si napravio!
Zar je ovo meso?
On nabode na nož parče mesa i stavi ga Ćopavku pod nos. Meso
je bilo sasvim pocrnelo i umazano pepelom.
— A šta bi moglo biti drugo nego meso? upita Frank.
— Jeste, samo je crno kao katran!
— Ali okusi samo! Čudićeš se kako prija!
— O, jako prija! Zajedno sa pepelom!
— Pa, otresi pepeo.
— Dede, prvo ti probaj.
— Drage volje!
Mali Frank izvadi parče mesa i stade da ga trlja o kožu šatora,
dok nije skinuo sav pepeo.
— Eto, tako se mora raditi. Ali, tebi nedostaje dovitljivost i
veština prstiju. A sada, da vidimo kakva je ovo poslastica. Kad
zagrizeš, prosto ti se topi u ustima...
Ali najedared zastade. Zagrizao je bio u meso i ostao otvorenih
usta, zabezeknuto gledajući svoje drugove.
— Ajde, grizi dalje! reče Džemi.
— Da grizem dalje?... đavo bi ga znao, ovo škripi i prska pod
zubima baš kao... kao prženi pesak. Otkuda to sad?
— Pošalji ludu u vojsku, a sam sedi kod kuće pa plači! Ja mislim
da je i šerpenja mekša od ovog mesa. Možeš ovaj proizvod svoje
kuvarske veštine sam da ždereš!

308
 — Ali, možda će se naći neko parče koje neće biti tako
karakteristično.
Na sreću, našlo se nekoliko komada koji su još bili upotrebljivi,
ali Frank je bio manji od makovog zrna.
Sutradan je trebalo da Niks i Hilton umru na stubu ispaštanja.
Možda je ista sudbina čekala i ostale belce? Ovakav slučaj za
crvenokošce je uvek velika svečanost, pa je trebalo i ovom
prilikom da se za nju svi valjano pripreme. Zato su, posle pozne
večere, odmah svi otišli na počinak. Pogasili su sve vatre. Samo su
dve vatre gorele: pred šatorom u kome su se nalazili lovci i pred
šatorom u kome su bili Noks i Hilton sa svojim čuvarima. Oko
šatora lovaca napravio se trostruki krug crvenokožaca, a van
logora stojale su mnogobrojne straže. Svaki pokušaj bekstva bio je,
ako ne onemogućen, a ono svakako vrlo težak i opasan.
Old Šeterhend spusti asuru na vratima da Indijanci ne bi cele
noći virili u šator. Lovci su ležali u mraku, uzaludno se trudeći da
zaspe.
— Bog sveti zna šta će biti do sutra uveče s nama! reče Dejvi.
Možda će nas ovi crvenokošci već dotle poslati na Večna lovišta.
— U najmanju ruku jednog, dvojicu ili trojicu od nas, odgovori
Džemi. Šta vi mislite, gospodine kapetane?
— Ja mislim da nam neće tako lako pokloniti slobodu.
Verovatno ćemo se morati za nju boriti.
— Do đavola! Pa, to bi bilo sjajno! To bi bilo isto kao i da nas
odmah pobiju, jer će nam postaviti uslove koje nećemo moći da
ispunimo.
— To je sigurno. Ali ne smemo da gubimo hrabrost. Beli čovek
prošao je indijansku školu. On je isto tako lukav i okretan kao i
Indijanac, a u pogledu izdržljivosti i premaša ga. Ratnička gordost
crvenokožaca neće im dopustiti da protiv nas izvedu veliki broj
svojih ratnika, tako da brojno prema nama budu nadmoćni. Ako to
ipak učine, treba ih ismevati, tako da povuku svoju odluku.
— Ali, reče Ćopavko Frank koji je dosada ćutao, naši izgledi nisu
nimalo sjajni. Oni će nam tako zamesiti pogaču da će biti milina
jedna! Da, vi sa telesnom snagom jednog bika i ne treba da ih se
309
bojite. Ali mi ostali nesrećnici — mi danas uživamo poslednje
radosti ovozemaljskog života.
— Da, sigurno uživamo u tvom pečenju! reče Džemi.
— Ti opet počinješ da svom najboljem prijatelju i drugu u
nevolji još pre ovog kratkog puta na drugi, bolji svet, jedeš
džigericu. Nemoj samo da me izda strpljenje! Sve moje misli
usredsređene su na naše spasenje, a ti sad gnjaviš!
Mali Frank se ljutito okrete i zatvori oči. Na drugoj strani čulo
se nešto kao neki tihi, prigušeni smeh. Ali on nije mario za to. Ostali
ne produžiše razgovor. U šatoru je nastala tišina, koju je samo na
momente prekidalo pucketanje vatre. San je sve više umornim
lovcima zatvarao oči, koje su se sada već sklapale same od sebe.
Probudiše ih glasni poklici van šatora. Asura na vratima se
podiže i u šator zaviri jedan crvenokožac koji reče:
— Bledoliki neka ustanu i neka pođu sa mnom!
Lovci ustadoše, dohvatiše svoje oružje i pođoše za Indijancem.
Vatra se davno već bila ugasila. Sunce se baš rađalo na istoku.
Njegovi slabi jutarnji zraci odbijali su se od pomenutog obronka sa
koga se rušio potok, koji je u sunčanoj svetlosti bleštao kao tečno
zlato. Površina jezera sjala je kao ogledalo. Videlo se mnogo dalje
nego sinoć. Ravnica, na čijem je severnom delu ležalo jezero, bila
je dugačka otprilike jednu englesku milju i upola toliko široka.
Unaokolo je bila opkoljena šumom. Na južnoj strani nalazio se
indijanski logor, više stotina šatora i koliba. Na obali jezera pasli su
konji sočnu travu. Konji lovaca nalazili su se u blizini njihovog
šatora.
Između koliba i šatora vrzmali su se Indijanci sa svima svojim
ratničkim ukrasima kojima su se bili okitili u čast svečanosti,
povodom mučenja zarobljenika belaca-ubica. Kad su beli lovci
naišli, Crvenokošci se s poštovanjem skloniše s puta, posmatrajući
ih pogledom koji je bio pre ispitivački nego neprijateljski.
— Šta nameravaju ti ugursuzi s nama? upita Ćopavko Frank.
Gledaju nas kao konje na vašaru.

310
 — Ispituju našu fizičku kondiciju, reče Old Šeterhend. To je
znak da sam imao pravo. Oni već znaju šta je odlučeno. Moraćemo
da se borimo za svoj život.
— Lepo! Ja svoj neću dati tako jevtino. Džemi, je l’ te uhvatio
strah?
Frankov bes na debeljka davno je bio prošao. Po njegovom
pitanju videlo se da se više brine za svog prijatelja nego za sebe.
— Ne plašim se, ali sam, razume se, u brizi. Strah bi mi sada
mogao samo da škodi. A sada treba, po svaku cenu, biti što
pribraniji i mirniji.
Van logora bila su pobijena u zemlju dva stuba. Pred njima su
stojali u svečanim odorama ratnici Utaha s Velikim Vukom na čelu.
Kada spazi lovce, Veliki Vuk im pođe nekoliko koraka u susret i
reče:
— Ja sam pozvao bledolike da budu svedoci kako se crveni ljudi
svete svojim neprijateljima. Zločinci će biti odmah dovedeni i
umreće na stubu ispaštanja.
— Mi ne želimo da gledamo, odgovori Old Šeterhend.
— Vi ste, znači, kukavice koje se boje krvi? Onda ćemo morati i
s vama da postupimo isto ovako kao i sa njima. U tome slučaju ne
treba da održim svoju reč.
— Mi nismo kukavice, mi smo hrišćani. Mi ubijamo svoje
neprijatelje kad moramo, ali ih ne mučimo.
— Sada ste kod nas, i imate da se ravnate po našim zakonima i
običajima. Ako nećete da prisustvujete mučenju, to će biti za nas
uvreda, koja se kažnjava smrću.
Old Šeterhend je znao da poglavica govori istinu, i da bi se i on
i njegovi drugovi našli u velikoj opasnosti, ako ne bi hteli da
prisustvuju pogubljenju zločinaca. Zato reče:
— Mi ćemo ostati.
— Onda, sedite ovde! Ako se budete pokoravali i vama će biti
priređena časna smrt.
Poglavica sede u travu okrenut licem stubu ispaštanja. Ostali
dostojanstvenici učiniše isto, a i belci se moradoše pokoriti običaju.

311
Onda Veliki Vuk izusti gromki poklič koji se nadaleko zaori i na koji
odgovori opšte likovanje Indijanaca. To je znak da strašna
ceremonija može da počne.
Indijanski ratnici obrazovaše oko stubova polukrug. U sredini
su sedele poglavice sa belcima. Onda pristupiše žene i deca i
posedaše muškarcima nasuprot, tako da je krug oko stubova bio
potpuno zatvoren.
Zatim dovedoše Noksa i Hiltona, koji su bili tako čvrsto vezani
da nisu mogli ni ići, nego su ih Indijanci morali nositi kao džakove.
Veze su im bile urezane duboko u meso. Hilton je ječao, ali Noks
nije davao glasa od sebe. On je imao groznicu i nije uopšte znao za
sebe. Nešto je mrmljao u bunilu. Izgledao je užasno. Vezaše ih
uspravno za stubove mokrim kaiševima koji su se prilikom
sušenja stezali. Ovo je učinjeno zato da se žrtvama pričine što veći
bolovi. Jer indijanska pravda je grozna.
Noksove oči bile su zatvorene a glava mu beše klonula na grudi.
Bio je bez svesti nije znao šta se sa njim događa. Hilton je,
međutim, unezvereno gledao oko sebe. Kad je opazio • bele lovce,
on povika:
— Spasite me, spasite me, gospodo! Pa vi niste divljaci! Zar ćete
gledati kako umiremo groznom smrću? Zar ćete da se naslađujete
našim mukama?
— Ne, odgovori Old Šeterhend. Mi se nalazimo ovde silom
prilika i to vašom krivicom, i ne možemo ništa za vas da učinimo.
— Možete, samo da hoćete. Crveni će vas poslušati.
— Ne. Vi ste sami krivi za svoj zao udes. Ko ima hrabrosti da
čini zlo, taj mora imati hrabrosti i da primi kaznu.
— Ja sam nevin! Ja sam nisam nijednog Indijanca ubio! To je
učinio Noks!
— Nemojte da lažete! Drsko je i kukavički prebacivati krivicu
na njega samog. Radije se pokajte za svoje zločine i molite se da
vam se Svevišnji smiluje duši.
— Ali, ja neću da umrem! Ja neću da umrem! U pomoć! U pomoć!
Hilton je toliko zapomagao da se orilo nadaleko. Kidao je
pritom svoje veze, da mu je krv tekla iz rana.
312
313
 Tada ustade Veliki Vuk i dade znak rukom da hoće da govori.
Svi pogledi se upraviše na nj. On je ispričao kratko i jezgrovito, ali
jezgrovitim rečima odličnog indijanskog govornika, sve šta se
dogodilo. Prikazao je izdajnički postupak belih ljudi sa kojima su
Utahe dotle živeli u miru. Njegove reči učinile su tako dubok utisak
na crvenokošce da su ovi počeli besno da urliču, vitlajući i
zvekećući oružjem. Zatim poglavica izjavi da su dva uhvaćena
zlikovca osuđena na smrt na stubu ispaštanja i da će sada biti
pogubljeni.
Kad je poglavica završio i seo, poče Hilton opet da zapomaže i
doziva u pomoć Olda Šeterhenda, moleći da se zauzme za njega.
— Dobro, ja ću pokušati, reče Old Šeterhend. Ako ne mogu da
vas spasem smrti, možda će mi poći za rukom da umolim da
umrete bez mučenja.
Old Šeterhend se okrete poglavici da mu nešto kaže, ali još nije
bio ni zaustio, kad Veliki Vuk besno povika:
— Ti znaš da ja razumem govor belih ljudi i da sam čuo što si ti
ovom psu obećao. Zar nisam dovoljno učinio što sam tebi i tvojim
lovcima pomogao? Ako budeš govorio protiv moje odluke,
razbesnećeš moje ratnike, tako da te ni ja neću moći odbraniti.
Ćuti, dakle, i ne govori ni rečce više!
— Moja vera mi zapoveda da se zauzmem za nesrećnike, bio je
jedini odgovor koji je našao Old Šeterhend.
— A po kojoj veri treba da postupamo, po vašoj ili po našoj? Da
li je vaša vera branila ovim psima da nas bez ikakva povoda
napadnu, da nam otmu konje i da pobiju naše ljude? Ne! Onda vaša
vera ne treba ni da se brine o kazni ovih zlikovaca.
Poglavica se ljutito okrete i dade rukom znak. Dvanaestorica
ratnika iziđoše nasred kruga. Zatim se poglavica opet okrete Old
Šeterhendu i reče mu:
— Ovo su rođaci onih koje su beli zločinci pobili. Oni imaju
pravo da izvrše kaznu. Prvo će gađati noževima.
Kad kod crvenokožaca ima neko da umre na stubu ispaštanje,
onda Indijanci pronalaze svakojaka mučenja, da bi ga što duže
mučili. Zato su prve rane vrlo lake, a onda dolaze sve teže i teže.
314
Obično se pominje gađanjem noževima; unapred se označe delovi
tela koje treba gađati. Biraju se takva mesta da što manje krvi
istekne, da osuđenik ne bi usled gubitka krvi pre vremena klonuo.
— Levi palac! zapovedi Veliki Vuk.
Ruke zarobljenika bile su vezane za stub tako da je pesnica
ostala slobodna. Crveni koji su imali da bacaju noževe podeliše se
u dve grupe: jedna za Hiltona a druga za Noksa. Bacači noževa
uzeše rastojanje od dvadeset koraka i poređaše se jedan za drugim.
Onaj koji je imao prvi da baci nož, uze sa tri prsta sečivo, zamahnu
snažno i baci ga. Pogodio je palac. Hilton jauknu od bola.
Drugi pogodi Noksa. Ali njegova nesvestica bila je tako duboka
da ništa nije osetio, jer nije ni mrdnuo.
— Kažiprst! zapovedi poglavica.
Tako se redom išlo, prst po prst, i začudo svaki je nož pogađao
tačno mesto koje je unapred bilo označeno. Hilton je sada urlao bez
prekida. Noks je došao sebi tek kada su počeli da mu gađaju i levu
ruku. Zverao je divlje oko sebe, a zatim sklopio podlivene oči i
počeo da urliče nečovečanskim glasom. Bio je svestan šta ga čeka.
Zatim ga je ponovo uhvatila groznica. Usled groznice i smrtnog
straha iz grla mu se oteo takav urlik da to već nije ličilo na čovečji
jauk.
Ali mučenje je nastavljeno i pored urlikanja ove dvojice. Noževi
su pogađali prste, zglobove, mišice, podlaktice i nadlaktice. Isto je
tako išlo i kod nogu. Ovo mučenje je trajalo svega četvrt sata i bilo
je samo početak pravog mučenja, koje je trebalo da traje satima.
Old Šeterhend i njegova tri druga okrenula su se bila u stranu, da
ne gledaju ovo odvratno mučenje. Iako su bili otvrdnuli, nisu mogli
da gledaju ovaj užasan prizor. Samo viku su morali ipak da slušaju.
Indijanac se od malena vaspitava da podnosi bez muke telesne
bolove. On se toliko privikne na izdržljivost da i najveće muke i
patnje može da podnosi a da okom ne trepne. A možda su i živci
crvenokožaca manje osetljivi nego živci belaca... Kad Indijanac
bude zarobljen i treba da umre na stubu ispaštanja, on podnosi sve
muke sa osmehom na usnama: peva u sav glas svoju pogrebnu
pesmu , koju prekida samo poneki put, kada ismeva i grdi svoje

315
mučitelje. Ratnika koji bi na stubu ispaštanja jauknuo, nema kod
Indijanaca. Da ko jaukne od bolova, svi bi ga prezreli. I što je jače
jaukanje, to je i prezrenje veće. Dešavalo se da su belci, mučeni na
stubu ispaštanja, bili puštani na slobodu, jer su svojim neljudskim
jaukanjem i zapomaganjem dokazivali da su kukavice i plašljivci.
A za crvenog ratnika sramota je da ubija kukavicu.
Može se, dakle, zamisliti kakav je utisak učinilo na Indijance
jaukanje Noksovo i Hiltonovo. Crvenokošci su glasno izražavali
svoje negodovanje i prezrenje. Kad je rođacima ubijenih Utaha
dozlogrdilo da slušaju njihovo zapomaganje, ponudiše drugima da
nastave mučenje. Ali nijedan ratnik se nije javljao. Niko nije hteo
da se prlja „takvim psima, kojotima i kornjačama".
Tada se diže jedan od poglavica i reče:
— Ovi beli ne zaslužuju da umru od ruku pravih ratnika. Mi ih
ostavljamo ženama. Ko umre od ruke jedne žene, njegova duša
dobiće na Večnim lovištima lik žene i moraće raditi celog veka. Ja
sam rekao!
Posle kraćeg savetovanja, ovaj je predlog prihvaćen. Pozvaše
žene i majke ubijenih, dadoše im noževe, da muče na smrt osuđene,
onako kako je naređivao Veliki Vuk.
Jedan civilizovani Evropejac teško može shvatiti da žena može
biti naviknuta na ovakve svireposti. Ali crvenokošci nisu još
civilizovani, a osveta za mnogostruko ubistvo ne dopušta mesta
nekim blažim osećanjima. Žene, većinom stare, počele su svoje
krvavo delo, a jaukanje i zapomaganje mučenih belaca ponovilo se
tako strašno da je i za tvrde indijanske uši bilo nepodnošljivo.
Veliki Vuk zapovedi da se mučenje prekine i reče:
— Ove kukavice nisu vredne ni da postanu žene posle smrti.
Oni treba da umru na takav način da na Večna lovišta dođu kao
kojoti-hijene, koje svi bez prestanka gone i progone. Daćemo ih
psima da ih razderu. Ja sam rekao!
Počelo je savetovanje, čiji je ishod Old Šeterhend predvideo i sa
zebnjom očekivao. Nekoliko Indijanaca odoše da dovedu pse.
Poglavica se obrati belim lovcima:

316
 — Psi Utaha su izvežbani protiv belaca. Ali, oni nasrću na njih
tek kad ih napujdamo. Samo, onda navaljuju da rastrgnu svakog
belca koji se nađe u blizini. Ja ću vas udaljiti i zatvoriti u šator, dok
psi ne svrše svoj posao.
Tako se i dogodilo. Napolju je desetak minuta vladala nema
tišina, koju je na momente prekidalo samo jaukanje Hiltonovo.
Zatim se čuo žestok lavež, koji je prešao u krvoločno zavijanje. Dva
ljudska glasa vrištala su u samrtničkom strahu. Onda se opet sve
umiri.
— Slušajte! reče Džemi. Dali su ih psima da ih rastrgnu!
— Mogućno, ali ne verujem, reče Old Šeterhend. Tebi se to samo
čini, jer si uzrujan. I ja sam uzbuđen. Baš dobro po nas što nas nisu
prisilili da gledamo taj odvratni prizor.
Zatim opet izvedoše lovce iz šatora da ih odvedu na gubilište.
Malo dalje nalazili su se Indijanci koji su vodili pse na jakim
kaišima natrag. Bilo da su psi nanjušili trag belaca ili šta drugo...
tek jedan pas nikako nije hteo da ide. Okrenuo se i kad je opazio
belce, snažnim pokretom se istrgao i poleteo na njih. Začuo se opšti
krik užasa. Pas je bio toliko velik i jak da je izgledalo gotovo
neverovatno da bi mu se čovek mogao odupreti. Ali, ipak, nijedan
Indijanac nije hteo da puca u skupocenu životinju. Dejvi brzo
zgrabi pušku i uperi je na psa, ali ga Old Šeterhend zadrža:
— Stoj, ne pucaj! reče Old Šeterhend. Crveni bi mogli da nam
upišu u zlo, ako ubijemo ovog ogromnog psa. A ja ću im pokazati
šta je kadra da učini pesnica jednog belca...
Old Šeterhend je to rekao odlučno i samouvereno. Sve što je
zatim došlo, desilo se mnogo brže no što se može ispričati ili
opisati. Pas je dojurio u velikim skokovima, kao panter. Old
Šeterhend mu naglo skoči u susret stisnutih pesnica i opuštenih
ruku.
— Ti si izgubljen! viknu Veliki Vuk.
— Čekaj, prvo da vidiš! odgovori veliki lovac.
U taj mah pas se stvori pred njim. Razjapio je bio čeljusti sa
oštrim zubima i sa zverskim režanjem skočio na protivnika. Old
Šeterhend mu je gledao oštro u oči. U istom trenutku kad je pas
317
hteo da odskoči od zemlje i malo se podigao u vazduh, bacio se Old
Šeterhend na njega, zamahnuvši pesnicom. Strašan sudar između
čoveka i životinje! Old Šeterhend zgrabi psa za vrat, steže rukama
i pritisnu mu glavu sebi na prsa tako snažno da ga pas nikako nije
mogao da ugrize. Jedan snažan pritisak i pas prestade da diše. Noge
kojima se otimao klonuše bespomoćno. Hitrim pokretom odgurnu
lovac glavu psa levom rukom od sebe, desnicom ga žestoko odvali
po njušci i baci ga na zemlju.
— Evo ti tvog psa, reče zadihano poglavici. Reci neka ga vežu
da ne prođe gore kad dođe sebi.
— Uf! Uf! Uf! Uf! čuli su se usklici zadivljenih Indijanaca.
Jer to što je učinio Old Šeterhend niko se od njih ne bi usudio
da učini. Ovaj junački podvig izgledao im je gotovo nemogućan i
neverovatan. Veliki Vuk zapovedi da psa odvuku, a zatim pristupi
Old Šeterhendu i reče mu iskreno:
— Moj beli brat je junak. Noge nijednog crvenokošca ne bi
izdržale i grudi nijednog od njih ni bi podnele taj napad. Zašto Old
Šeterhend nije hteo da puca?
— Nisam nipošto hteo da vas lišim ovakvog divnog psa.
Poglavica ga pogleda pogledom u kome se videlo i divljenje i
blagodarnost. Zatim ga odvede ustranu, gde su sedela ostala trojica
belih lovaca van kruga Indijanaca, da ne bi čuli savetovanja veća
staraca. Potom poče većanje o sudbini lovaca.
Lovci su, naravno, morali da pogledaju na stubove ispaštanja.
Tamo su visila raskomadana tela osuđenih ubica koje su bili
rastrgli psi. Prizor je zaista bio užasan i odvratan.
Veće je počelo svoje većanje po indijanskom običaju. Prvo je
govorio Veliki Vuk. Govorio je dugo i opširno. Zatim su se ređale
poglavice jedan za drugim. Potom je opet govorio Veliki Vuk, pa
opet poglavice po redu. Obični ratnici nisu imali pravo da govore,
ali su smeli da slušaju. Oni su stojali u pristojnom odstojanju u
krugu oko poglavica. Indijanac je štedljiv na rečima, ali na
savetovanjima govori mnogo i opširno. Mnogi su tako kao
govornici postali slavni.

318
 Većanje je trajalo skoro dva puna sata. To je isuviše dugačko i
za onog o čijoj se koži radi. Zatim svi u veću viknuše „haug!“ što je
bio znak da je većanje završeno. Dovedoše belce. Oni su morali da
stanu u središte kruga i da saslušaju odluku o svojoj sudbini. Veliki
Vuk im saopšti:
— Beli lovci znaju zašto su Utahe iskopali ratne sekire. Mi smo
se zakleli da ćemo pobiti sve belce koji nam padnu u ruke. Vi ste
prijatelji crvenih ljudi i zato će vas mimoići sudbina ostalih belaca
koje uhvatimo. Oni će biti odmah privezani za stub ispaštanja, a
vama dajemo pravo da se borite za svoj život.
Pošto je poglavica zastao, Old Šeterhend iskoristi priliku da
upita:
— Sa kime? Nas četvorica protiv svih vas? Dobro, ja pristajem.
Moja začarana puška otpremiće mnoge tvoje ratnike na Večna
lovišta.
Pritom slavni lovac podiže svoj karabin. Poglavica nije mogao
da sakrije svoj strah. On diže ruke kao da hoće da se odbrani i reče:
— Old Šeterhend se vara. Svaki od vas dobiće jednog protivnika
sa kojim će se boriti. Pobednik ima pravo da ubije pobeđenog i da
uzme svu njegovu imovinu.
— Pristajem i na to. Ali ko ima pravo da bira sebi protivnika, mi
ili vi?
— Mi. Ja ću ih pozvati i oni će se dobrovoljno javiti.
— A kojim oružjem treba da se borimo? I Kako treba da se
borimo?
— Onako kako odredi onaj koji se javi da se bori s vama.
— To nije pravo.
— Ne, to je pravo. Mi smo prema vama pokazali isuviše obzira
i vi nemate više šta da zahtevate.
— Dobro, ali ja tražim časne uslove. Ti kažeš da pobednik ima
pravo da ubije pobeđenog. Ako, dakle, ja pobedim kojeg tvog
ratnika i ubijem ga, da li onda mogu slobodno da napustim ovo
mesto.
— Da. Ali, ti nećeš pobediti. Nijedan od vas neće pobediti.

319
 — Aha, razumem. Vi ćete između svojih ratnika izabrati borce
koji će izabrati takav način borbe da moraju pobediti? Ali pazi da
se ne prevariš! Može lako da ispadne drukčije no što ti misliš! Ja
tražim od vas reč da ćete onoga između nas koji iziđe iz borbe kao
pobednik smatrati svojim prijateljem.
— To ti obećavam.
— Dobro. Pitaj tvoje ratnike ko će da se javi.
Među Indijancima zavlada živost. Svi su živo razgovarali i
raspravljali. Old Šeterhend reče svojim drugovima:
— Na žalost, ne smemo da teramo do kraja. Ako se struna
suviše zategne — pući će. Ja nisam baš mnogo zadovoljan uslovima
koje smo dobili...
— Ali, moramo biti zadovoljni, kad nismo mogli da dobijemo
bolje, reče Dugački Dejvi.
— Ne bojim se ja za se. Što se mene tiče, ne vodite brige. Ja sam
radoznao da vidim da li će se za me naći protivnik.
— To će verovatno biti sam Veliki Vuk glavom! Pošto se niko
drugi neće javiti, moraće on da spasava čast svoga plemena. On je
strašno jak — pravi slon.
— Toga se ja ne bojim. Nego, kako ćete vi? Vama će izabrati
najopasnije protivnike i odrediti za svakog način borbe za koji
misle da ste vi najmanje sposobni. Na primer, moj protivnik
nikako neće izabrati pesničenje. . . Ali, svaki strah i briga su suvišni
i štetni. Pripremajmo mišice i držimo oči otvorene!
— A misao mora biti jasna i bistra, reče Ćopavko Frank. Što se
mene tiče, ja sam miran kao kamen koji pokazuje kilometre na
drumu. Utahe će danas videti šta vredi jedan Frank. Ja ću se boriti
da će sve prštati...
Među Indijancima vladala je duga tišina. Krug se napokon
otvorio i Veliki Vuk izveo je tri ratnika, koji su se dobrovoljno javili
za borbu sa belcima.
— Dakle, odredi parove, reče Old Šeterhend.
Poglavica gurnu prvoga prema Dugačkom Dejviju i reče:

320
 — Ovo je Pagu Angare — Crvena Riba: on hoće da pliva sa ovim
belcem na život i smrt.
Izbor je bio mnogo povoljniji za Indijanca. Za Dugačkog
Dejvija, suvog kao motka, moglo se pretpostavljati da ga voda neće
lako držati. Crvenokožac, naprotiv, bio je pun, širok; imao je
snažno razvijene grudi, jake ruke i noge. Naravno, on je bio najbolji
plivač u plemenu. Prezrivim pogledom on odmeri svog protivnika
Dejvija.
Zatim poglavica predstavi jednog visokog plećatog ratnika, čiji
su mišići na telu iskakali kao čvorovi, malom debeljuškastom
Džemiju i reče:
— Ovo je Nambo Avat — Velika Noga. On će se rvati sa debelim
belcem. Biće vezani jedan za drugog, leđima okrenuti. Svaki će
dobiti nož u ruku i ko koga obori, ima pravo da ga zakolje.
Velika Noga dobio je s pravom to ime. Imao je ogromne
nožurde, koje su stojale na zemlji tako sigurno da je mali, debeli
Džemi od straha sav pretrnuo.
Ostao je bio još treći, koščati klipan, visok skoro četiri lakta,
vitka stasa, ali snažnih grudi i neverovatno dugačkih ruku i nogu.
Poglavica ga dovede pred Ćopavka Franka i reče:
— Ah, ovo je To Ok Tej — Brzonogi Jelen. On će trčati sa ovim
bledolikim na život i smrt.
Siromašni Ćopavko! Dok Brzonogi Jelen napravi svojim
kracima dva koraka, morao bi mali Frank da napravi deset koraka!
Da, crvenokošci su protivnike bili dobro izabrali. Bili su u svakom
pogledu u nadmoćnosti.
— A ko će da se bori sa mnom? upita Old Šeterhend.
— Ja, odgovori Veliki Vuk i gordo se isprsi. Ti si mislio da se mi
vas bojimo. Ja ću ti dokazati da se varaš.
— To je vrlo lepo od tebe, odgovori slavni lovac pomirljivo. Ja
sam sebi protivnike do sada uvek tražio među poglavicama.
— Ti ćeš biti pobeđen! Ko može da kaže da je pobedio Velikog
Vuka?!
— Ne treba da se borimo rečima, već puškama!

321
 Old Šeterhend je to rekao malo podrugljivo, jer je znao da
poglavica neće na to pristati. I zaista, ovaj brzo odvrati:
— Ja neću da se borim sa tvojom začaranom puškom. Među
nama će da odluči nož i sekira.
— Ja se slažem i sa tim.
— Ti ćeš biti mrtav i ja ću dobiti svu tvoju imovinu, pa i konja!
— Verujem da ti je moj konj zapeo za oko. Ali začarana puška
vredi više od njega. Šta ćeš sa njom da uradiš?
— Meni ona ne treba, niti ikome od mojih ljudi. Ona je opasna,
jer ko se nje dotakne, ubija svoje najbolje prijatelje. Mi ćemo je
zakopati duboko u zemlju, gde će rđa da je izgrize...
— Ali, oni koji se nje dotaknu, moraju da budu veoma oprezni
jer će inače navući na pleme Jamba Utaha veliku nesreću. A sada,
reci, kad i kojim redom treba da otpočnu borbe.
— Prvo će se plivati. Ali, ja znam da hrišćani pre svoje smrti
vrše tajanstvene obrede. Zato ću im dati onoliko vremena koliko
bledoliki zovu jedan čas.
— Crvenokošci su odmah opkolili belce. Verovatno zato da bi
se uverili kako će se ovi upravljati videći kakve su im borbe
odredili i kakve su im protivnike odabrali. Naoko oni kao da nisu
uopšte marili za lovce, ali ovi su znali vrlo dobro da ih crvenokošci
i te kako pažljivo posmatraju. Zato su belci sedeli mirno i
raspravljali o mogućnosti, kako da se spasu. Dugačkom Dejviju bila
je opasnost najbliža, jer je on bio prvi koji je imao da se bori.
Njegovo lice, doduše, nije bilo očajno, ali ipak prilično zabrinuto i
mračno.
— Crvena Riba! gunđao je on. Jasno, ta lopuža i dobila je svoje
ime zato što je odličan plivač.
— A ti? Kako stojiš s plivanjem? upita Old Šeterhend. Ja sam te
doista video nekoliko puta u vodi, ali samo na konju, kad smo
prelazili reke. Dakle, kako si s plivanjem?
— Slabo, bogami.
— To ne valja.

322
 — Dabome da ne valja. Ali šta ja mogu, kad sam ceo sastavljen
od samih teških kostiju. Mislim da imam najteže kosti na svetu.
— Onda od brzine neće biti ništa. A da li si izdržljiv?
— Izdržljiv? Naravno! Izdržati mogu koliko hoćete. Snage
imam dosta, ali brzine nemam. Sve mi se čini da ću morati da dam
svoj skalp.
— To se još ne može reći. Nemoj još da gubiš nadu. Da li umeš
da plivaš na leđima?
— Da, to mi je mnogo lakše.
— Naravno, iskustvo je pokazalo da mršavi i nevični ljudi
plivaju na leđima bolje nego inače. Dakle, plivaćeš na leđima. Glavu
ćeš zabaciti u vodu, rukama ćeš veslati odmereno i pravilno, a
nogama se otiskivati. Vazduh ćeš udisati samo kad ti ruke budu uz
telo.
— Vel! Ali, sve mi to neće pomoći, jer će me ta Crvena Riba ipak
preteći i oderati.
— Možda ipak neće, ako se dosetimo nekom lukavstvu...
— Nema tu nikakva lukavstva!
— Treba udesiti da ti plivaš niz struju, a tvoj protivnik protiv
struje.
— Ali, kako to da udesimo? Zar u jezeru postoji neka struja?
— Ja mislim da mora postojati. Ako je nema, onda, naravno,
nema ni tebi spasa.
— Pa, mi još i ne znamo gde će se takmičenje održati.
— Sigurno u jezeru, koje je u stvari bara. Ono je svega pet
stotina metara dugačko i otprilike trista metara široko, koliko se
može odavde odmeriti. Voda iz gorskog potoka sliva se u jezero
slapom i to, kako izgleda, više prema levoj strani. Usled toga, dakle,
mora da se stvara neka struja, koja ide levom obalom sve do mesta
gde reka izvire iz jezera. A to je skoro tri četvrti celog jezera.
Čekajte da vidim! Ako se ikako može, ja ću udesiti da pomoću struje
pobediš svog protivnika.
— To bi bilo sjajno, gospodine! A recimo da pobedim, zar ću
morati da zakoljem svog protivnika?

323
 — Imaš li volje za to?
— On mene sigurno ne bi poštedeo, ako ni zbog čega drugog
ono zbog mog skalpa i zbog ovo malo sirotinje što imam.
— To je tačno. Ali pored toga što smo hrišćani, u našem je
sopstvenom interesu da se pokažemo milosrdni.
— Lepo, a šta ćete vi da uradite, ako on pobedi i nasrne na mene,
nožem u ruci? prema sporazumu, ja smem da se branim!
— U tom slučaju, ja ću da ih prisilim da odlože izvršenje kazne
dok se sve borbe ne završe.
— Vel! I to je neka uteha za nevolju. Ja sam potpuno miran. Ali,
Džemi, kako stoji stvar sa tobom?
— Nimalo bolje nego s tobom, odgovori debeljko. Moj protivnik
se zove Velika Noga. Znaš li šta to znači?
— Šta?
— To znači da on stoji na svojim nogama tako čvrsto da ga niko
ne može oboriti. A ja, koji sam od njega niži za dve glave, treba da
ga bacim iz ravnoteže! Taj momak ima stopala kao slon, a mišice
kao nilski konj. Šta mogu ja protiv njega sa svojom slaninom?
— Nemoj da kloneš duhom, dragi Džemi, tešio ga je Old
Šeterhend. Ja sam u isto tako teškom položaju. Poglavica je mnogo
viši i krupniji od mene, ali nema moje čvrstine, a verujem da su mi
i mišice snažnije.
— Da, vaša je snaga pravo čudo. Vi ste pravi izuzetak. Ali šta
sam ja prema toj Velikoj Nozi? Ja ću se boriti iz sve snage, ali
svejedno, ipak ću podleći... Ovde, bogami, nema nikakve struje i
nikakvo lukavstvo ne može tu da pomogne! Nema tu lukavstva!
— Ali ipak ima! upade mu u reč Ćopavko Frank. Kad bih se ja
borio sa tim dugonjom, ne bih mnogo trljao glavu...
— Ti? Pa, ti si još slabiji od mene.
— Da, telom, ali ne duhom. A pobeđivati se mora duhom.
— Šta pomaže duh protiv ovakve snage?
— Eto, vidiš, tu smo! Ti uvek znaš sve bolje od mene, ali kad se
radi o životu i skalpu, onda si manji od makova zrna. Koprcaš se

324
kao muva u surutki. Mlatara i rukama i nogama, pa opet ne može
da iziđe.
— Dakle, govori, šta si pronašao?
— Pronašao? Kakav je to opet razgovor? Ja ne treba ništa da
pronalazim, jer sam i bez pronalaženja dosta pametan. Predstavi
sebi dobro svoj položaj. Stojite vas dvojica okrenuti jedan drugome
leđima i vezani ste preko trbuha, kao oni čuveni sijamski blizanci.
Svaki od vas drži nož u ruci i borba počinje. Ko obori koga i pritisne
ga o zemlju, taj je pobedio. Ali kako čovek može u tom nezgodnom
položaju nekog da obori i da ga još pritisne na zemlju? Može, ali
samo tako ako njegovim nogama oduzme oslonac. A to može opet
tako ako ga žestoko udari pozadi u list noge ili zakači svoju nogu
za njegovu i sruši ga... Imam li pravo ili nemam?
— Da, imaš. A dalje?
— Samo polako! Sve se mora promisliti bez žurbe. Ako ti uspe
ovo što sam ti rekao, udariće protivnik nosem o zemlju, a ti ćeš
ležati na njemu, ali na žalost svojim leđima na njegovim leđima. Pri
tom možeš vrlo lako i sam da izgubiš svoju evropsku ravnotežu. U
stvari, vi biste morali biti vezani lice u lice... Možda crveni smišljaju
neko lukavstvo i time što će vas leđima vezati jednog za drugog.
Ali, koliko mogu da shvatim, to može da bude samo tebi od koristi.
— Kako? Na koji način? Ajde, govori brže! uzrujavao se Džemi.
— Pa, zaboga, ja govorim već čitavih četvrt časa, a ti samo
slušaj. Crvenokožac će se od pozadi ritati kao konj, da ti podmetne
nogu, da ti izgubiš ravnotežu. Time ti neće ništa nauditi, jer pored
strahovite debljine tvojih bataka, osetićeš ti te udarce tek
četrnaest meseci docnije... A ti ćeš sačekati momenat kad on
ponovo digne nogu da te udari. U taj mah stajaće on na jednoj nozi.
Ti ćeš se sagnuti iz sve snage napred, dići ćeš ga, znači, na leđa,
preseći ćeš brzo konopac, ili kaiš, kojim ćete biti vezani, i pustićeš
ga da preleti preko tvoje glave na zemlju. A onda ćeš skočiti na
njega, zgrabiti ga za gušu i metnuti mu nož pod grlo. Jesi li me
razumeo, ti, staro rešeto?
Old Šeterhend pruži malom ruku i reče:

325
 — Eh, Franče, ti nisi glup kao što izgledaš. Ovo je dobra ideja i
mora da uspe.
Frankovo dobroćudno lice ozari se od zadovoljstva. Stisnuo je
pruženu mu ruku i rekao:
— Hvala vam, veliki vojskovođo! To je jasno kao dan. Ali, to je
ujedno i dokaz da glupi ljudi često smatraju mudrace magarcima.
I u šljunku se nađe često puta dijamant. Zato mislim...
— Brilijant, a ne dijamant! prekide ga Džemi. Gospode, otkuda
u šljunku da se nađe uglačani dijamant!...
— Ama ćuti, večna svađalice! Ja ti svojom oštroumnošću
spasavam ludu glavu i život, a ti mi u znak blagodarnosti bacaš o
glavu uglačani šljunak! Ako smesta ne prestaneš da se češeš o
mene, može ti se desiti da ti otkažem prijateljstvo, i onda ćeš videti,
kako ćeš da se probijaš kroz život. Već bi jednom bilo vreme da se
opametiš.
— To je dobra ideja, reče Džemi pomirljivo. Ali, šta ćeš ti da
uradiš, dragi Franče? Kako ćeš ti da se izvučeš?
— „Dragi Franče“! podsmevao mu se mali Frank. Kako to lepo
zvuči! Šta ću ja da radim? Trčaću, šta mogu drugo da radim!
— Znam da ćeš trčati, ali nećeš stići. Tebi treba tri koraka, dok
ona žirafa napravi jedan.
— Tako je, na žalost!
— Dakle, pitanje je koliko je duga staza i da li ćeš ti uopšte
izdržati do kraja. Kako stojiš sa disanjem?
— Odlično. Džigerica mi radi kao mešina. Ja mogu da pevam i
vičem ceo dan, a da mi dah ne iziđe. A mogu i da trčim. Zato sam,
kao bivši šumar, imao često prilike...
— Ali, tog dugonogog Indijanca nećeš moći stići i prestići!
— Hm! To je još pitanje!
— On se zove Brzonogi Jelen. Dakle brzina u trčanju glavna je
njegova osobina.
— Kako se on zove, mene se ništa ne tiče, samo da ja stignem
na cilj pre njega.

326
 — A to je ono što ti neće poći za rukom, odnosno — nogom!
Uporedi tvoje noge s njegovim!
— Ah, tako. Ti misliš, dakle, da sve zavisi od nogu?
— Dabome. A od čega treba, moliću, da zavisi sve kod jedne trke
na život i smrt?
— Da, od nogu zavisi mnogo, ali ne sve. Mnogo više trka zavisi
od — glave.
— Pa, nećete glavom trčati!
— Naravno, i glava će trčati sa mnom! Zar misliš da će noge
trčati same, a ostali deo tela zajedno sa glavom da će čekati dok
stignu noge? To bi bilo sasvim nezgodno. Ako me, recimo, moje
noge ne bi više našle, morao bih da čekam, dok mi druge izrastu, a
to se događa samo kod rakova Prema tome i glavu ću morati uzeti
sa sobom, jer ona, ako ne znaš, igra glavnu ulogu u trci.
— Bogami, ne mogu da shvatim; reče Old Šeterhend, diveći se
hladnokrvnosti ovog čovečuljka.
— Ni ja, bar još zasada. U ovaj mah znam to da jedna dobra
misao vredi koliko i sto brzih koraka ili skokova koji vode do cilja.
— Neće biti baš tako. Ali ja mislim, ako Džemi hoće da mi
veruje, da neću samog sebe ostaviti u nevolji. Ja još ne znam ni gde
će se trka održati. Kad se bude to znalo, onda će se tek moći videti
u kome grmu leži zec. Nemojte vi samo da se brinete za mene! Meni
govori neki potajni glas da još neću morati napustiti ovu dolinu
plača... Ja sam se rodio za velike stvari, a istorijske ličnosti ne
umiru nikada pre no što izvrše zadatak koji im je istorija odredila.
A najmanje imam volje da umrem tako daleko od zlatnih plodova
civilizacije...
Uto se Veliki Vuk vratio zajedno sa ostalim poglavicama da
saopšti belcima da borbe počinju.
Pošli su svi do jezera. Tamo se već bilo iskupilo celo indijansko
pleme, staro i mlado, da vidi takmičenje u plivanju na život i smrt.
Kad su došli na obalu jezera, Old Šeterhend se odmah mogao
uveriti da je njegova pretpostavka bila tačna. U jezeru je postojala
jaka matica. Samo jezero bilo je duguljastog oblika. Gore, na užoj
strani, ulivao se u jezero gorski potok sa velikom snagom i njegova
327
voda tekla je uzduž leve obale, zatim je zaokretala donjom užom
stranom, pa je pored desne duže obale hitala ka mestu gde je
izvirala reka iz jezera. To mesto nije bilo daleko od mesta gde se
potok ulivao u jezero. Dakle, matica je opticala skoro tri četvrtine
jezera uz obalu. Ako se to bude moglo iskoristiti za Dejvija, pomisli
Old Šeterhend, onda je on možda spasen.
Indijanske žene, devojke i deca posedali su na obalu jezera.
Odrasli muškarci posedali su na donjoj užoj strani, jer je odatle
trebalo takmičenje da počne. Sve oči bile su uprte u takmičare.
Crvena Riba gledao je ponosno i samouvereno na jezero, kao čovek
koji je potpuno siguran u svoj uspeh. I Dejvi je bio naoko miran, ali
često je gutao pljuvačku. Grlo mu se sušilo, a to je kod njega bio
znak uzbuđenja.
Veliki Vuk se obrati Old Šeterhendu rečima:
— Dakle, možemo li početi?
— Da, ali još nam nisu poznati bliži uslovi.
— Sad ćeš ih čuti. Ovde, evo, pred nama skočiće obadva borca u
vodu. Kad pljesnem rukom o ruku otisnuće se i zaplivati. Plivači
moraju da plivaju jedared oko jezera, držeći se stalno obale u
dužini jednog čoveka. Ko skrene sa tog pravca da bi prekratio put,
pobeđen je. Onaj koji se prvi vrati ovamo, probošće pobeđenog
nožem.
— Dobro! Ali kojom će stranom plivati? Desnom ili levom?
— Levom, a vratiće se desnom.
— Moraju li plivati jedan pored drugog?
— Naravno.
— Dakle, moj drug treba da bude desno, a Crvena Riba levo?
— Ne, obratno.
— A zašto?
— Jer onaj ko pliva levom stranom bliže je obali i ima da prevali
duži put.
— Onda je nepravično i neopravdano da plivaju jedan pored
drugog. Ti ne voliš prevaru i dozvolićeš, ispravnije bi bilo kad bi
pošao jedan na jednu a drugi na drugu stranu. Tada bi jedan plivao

328
pored leve a drugi pored desne obale Gore bi se sreli i vratili
suprotnim obalama. Tako bi obojica prešli isti put.
— Ti imaš pravo, reče poglavica. Ali, ko treba da ide desnom a
ko levom obalom?
— Da budemo pravični i ovde! Neka odluči kocka. Evo, ja ću
uzeti dve slamke, pa neka takmičari vuku. Ko izvuče dužu slamku,
plivaće levo a ko kraću desno.
— Dobro, neka tako bude.
— Haug!
Ovu poslednju reč rekao je Old Šeterhend, da bi Dejvi znao da
tu nema čega da se boji. On nađe dve slamke i slomi ih tako da su
bile jednake dužine. Zatim pristupi Crvenoj Ribi i pruži mu ruku
da izvuče slamku. Zatim pruži Dejviju njegovu slamku, ali pri tom
vrlo vešto odlomi parče i slamku skrati. Izmeriše slamke. Dejvijeva
je bila kraća, i, prema tome, on je morao da pliva desnom stranom.
Njegov protivnik nije video u tome ništa sumnjivo, jer mu je,
izgleda, bilo svejedno kojom će stranom da pliva. Ali zato se
Dejvijevo lice ozarilo. On pogleda na jezero i prošaputa Old
Šeterhendu:
— Ne znam ni sam, kako sam dobio kraću slamku. Ali spasla me
je, jer ću izgleda stići pre Indijanca. Matica je jaka, iako se ne vidi.
Imaće Crvena Riba muke i bruke...
Dejvi skide gornje odelo i uđe u plitku vodu. Crvena Riba učini
isto. Poglavica pljesnu dlanovima. Plivači se otisnuše u dubinu i
zaplivaše. Crvenokožac levom, a belac desnom obalom.
— Dejvi, drž’ se junački! doviknu Ćopavko Frank svom
prijatelju.
Ispočetka nije se primećivala nikakva razlika. Indijanac je
plivao odmerenim, ali snažnim zamasima, kao svaki koji ume
dobro da pliva. Gledao je samo preda se, ne osvrćući se na belca, jer
bi time izgubio u vremenu. Dejvi je plivao nepravilno, uzbuđeno.
On nije bio vešt plivač i morao je tek da hvata tempo. Kako ga nije
mogao brzo da uhvati izvrnuo se na leđa. Tako je već išlo bolje.
Struja ovde nije bila naročito jaka, ali mu je ipak pomagala utoliko

329
što nije zaostajao za crvenokošcem. Nalazili su se neprestano na
istoj visini.
Ali, ubrzo Indijanac poče da uviđa da mu je teža strana pala u
deo. On je imao sve vreme do utoka gorskog potoka da pliva protiv
struje, koja je postajala sve jača i jača. Pokušao je da štedi snagu, ali
je ubrzo uvideo da će morati da zapne iz petnih žila. Veslao je
rukama tako snažno da mu je svakim zamahom skoro pola prsiju
izlazilo iz vode.
A na drugoj strani, kod Dejvija, matica je postajala sve slabija,
ali pravac je bio pogodan za njega. Sem toga, sve više je dolazio u
,,švung“. Plivao je odmerenije i pravilnije. Proučavao je svaki
pokret i zamah, i ubrzo opazio šta ne valja. Zato mu se brzina
udvostručila i uskoro je pretekao crvenokošca. I ovaj je to
primetio, pa je još više zapinjao, umesto da štedi snagu za docnije,
kad teškoće budu veće.
Dejvi se približio mestu gde je voda oticala iz jezera. Tu je
struja bila jaka. Povukla ga je u stranu i zamalo ga nije odvukla iz
jezera. On se borio svim silama i bio zaostao prilično iza
crvenokošca. To je bio momenat kada je sve bilo na kocki.
Dejvijevi drugovi na obali bili su u najvećem uzbuđenju.
— Crveni će ga prestići, reče Džemi u strahu. Izgubiće.
— Samo da izdrži još nekoliko metara, reče Old Šeterhend.
Savladao bi maticu i bio bi spasen.
— Da, da, reče Frank. Izgleda da je i on to primetio. Eno, koliko
se upinje i muči! Eno ga, sada je krenuo napred. Prošao je maticu!
Ura, živeo!...
Dejvi je bio uspeo da iziđe iz matice i došao je u mirniju vodu.
Ubrzo je prošao mrtvi deo vode. Tako je prošao celu desnu
polovinu svog puta. Indijanac se još mučio na svojoj levoj obali.
Tek je bio skrenuo na užu stranu jezera.
Indijanac je besomučno plivao — da spase svoj život. Ali
svakim pa i najjačim zamahom bi se pomakao samo za koji lakat
napred, dok je Dejvi u mirnoj vodi još brže plivao. Sada je Dejvi
stigao do ušća potoka. Kad je prošao ušće, zahvati ga matica i

330
ponese snažno napred. On je već bio prešao dobru polovinu svog
puta, a Indijanac jedva trećinu. Prođoše jedan pored drugog.
— Ura! pozdravi Dejvi svog protivnika.
Crveni odgovori besnim srditim krikom.
Sada se Dejvi više nije morao naprezati.
Mogao je lepo po vodi da pliva, samo da krmani da bi zaplivao
malo jače. To nije bio nikakav napor i Dejvi se držao tako kao da se
celoga veka takmičio u plivanju. Stigao je na cilj i izišao
pobedonosno na obalu. Indijanac je tek bio stigao do mesta gde je
reka izvirala iz jezera. Tamo se opet borio sa maticom.
Kratki uzvik koji prodire kroz kosti zaori se kroz vazduh.
Indijanci su tako javljali da je Crvena Riba izgubio i da ga čeka
smrt. Dejvi prvo obuče svoje odelo i onda se rukova sa svojim
prijateljima, koji su mu čestitali što je sebi spasao život.
— Ko bi to mislio, reče on, rukujući se sa Old Šeterhendom. Pa,
ja sam pobedio najboljeg plivača Utaha.
— Da, jednom slamkom, odgovori veliki lovac smešeći se.
— A kako ste to udesili?
— O tome ćemo docnije da govorimo. Tu je bilo malo lukavstva,
ali nije bilo prevare. Međutim, tebi je time spasen život, a
crvenokošci neće nikakvu štetu pretrpeti.
— Tako je! reče Frank, koji je bio van sebe zbog pobede svog
prijatelja. Tvoj život nije visio o niti nego o slamci. Tako je to uvek
kod takmičenja. Nisu noge glavne nego glava. Samo čovek ne sme
da ima slamu u glavi! I za me će se valjda naći neka slamka, pa da i
ja pobedim. Da. U nogama čovek mora ponešto da ima, ali u glavi
još više. Eno, gledajte, ide ona nesrećna riba!
Indijanac je došao sa desne strane, ali čitavih pet minuta posle
belca. Izišao je na obalu i seo oborene glave. Nijedan od Indijanaca
nije ga pogledao. Svi su čekali da Dejvi zada pobeđenom smrtni
udarac.
Tada iziđe jedna indijanska žena — skvo — vodeći u svojoj ruci
po jedno dete. Ona pristupi svom mužu. Crvena Riba privuče jedno
dete s leve, a drugo s desne strane sebi, poljubi ih a zatim pruži ženi

331
ruku i dade joj znak da se udalji. Potom potraži pogledom Dejvija i
reče mu:
— Nani vič, ne pokaj! Tvoj nož, ubij me.
Čestitom dugajliji skoro udariše suze na oči.
On prihvati decu za ruku i odvede ih opet njihovom ocu, pa
reče pola na engleskom a pola na jeziku Utaha, koji nije dobro
znao:
— Ne nož, ne ubiti!
Zatim se okrete i pođe svojim drugovima. Utahe su sve to videli
i čuli. Njihov poglavica upita Dejvija:
— Zašto nećeš da ga ubiješ?
— Zato što sam hrišćanin. Ja mu poklanjam život.
— Ali da je on pobedio, on bi tebe ubio.
— On nije pobedio i ne može to da uradi. A on neka živi.
— Ali, njegovu imovinu ti ćeš uzeti? Njegovo oružje, njegove
konje, njegovu ženu i njegovu decu?
— Neću! Ja nisam razbojnik. Neka zadrži sve što ima.
— Uf! To ne mogu da shvatim! On bi pametnije postupio.
Ni drugi Indijanci nisu mogli to da razumeju. Iz pogleda koji su
bili na Dejvija upravljeni videlo se jasno da se čude njegovom
postupku. Nijedan od njih ne bi se bio odrekao svojih prava.
Crvena Riba se izgubi. Ni on nije moga sigurno da shvati zašto ga
beli lovac nije ubio i skalpirao. Stidio se što je pobeđen i smatrao je
da je najbolje ako se izgubi.
Ali, ipak, neko se Dejviju zahvalio. Žena Indijančeva pristupi
dugajliji i pruži mu ruku. I dečica digoše prema njemu ruke, dok je
žena mucala neke nerazumljive reči, koje Dejvi, doduše, nije
razumeo, ali je ipak naslućivao njihovu sadržinu.
U taj mah pristupi Nambo Avatu — Velika Noga i upita
poglavicu kad će da počne dvoboj sa belcem. Veliki Vuk reče da to
može odmah. Svi krenuše ka mestu koje je bilo određeno za ovu
borbu. Ono se nalazilo u blizini stubova ispaštanja. Tu je, kao i
obično, obrazovan bio veliki krug: Veliki Vuk na sredinu izvede
Veliku Nogu.
332
 Old Šeterhend izvede debelog Džemija. Time je hteo da pokaže
da on dobro pazi da se ne bi upotrebila kakva prevara ili lukavstvo.
Borci skinuše gornja odela i stadoše jedan prema drugome
okrenuti leđima. Džemijeva glava nije dolazila crvenokošcu ni do
ramena. Poglavica je izmahnuo u rukama laso kojim ih veza. Kaiš
lasa prolazio je crvenom oko pojasa, a debeljku preko grudi. Na
sreću, pukim slučajem kraj kaiša došao je debeljku pravo na prsa,
gde poglavica veza petlju.
— Sada bar nećeš morati da sečeš kaiš. Treba samo da odrešiš
petlju, reče Old Šeterhend debeljku.
Borci su dobili po jedan nož u desnu ruku i borba započe.
Poglavica odstupi od njih, a Old Šeterhend isto tako.
— Stoj čvrsto, Džemi, i ne daj da te iznenadi, doviknu Ćopavko
Frank svom prijatelju. Znaj, ako te pobedi, da ću ja ostati kao siroče
bez igde ikog na svetu. A ti to, valjda, nećeš dozvoliti? Pusti neka
se rita i prebaci ga prvom zgodom preko glave!
I Indijanci su sa svih strana hrabrili svog borca. Ovaj im reče:
— Ja nisam Crvena Riba da se dam pobediti. Ja ću ovu guravu,
debelu kornjaču koja mi visi na leđima zgnječiti kao bubu.
Džemi ne reče ništa. Držao se pribrano i ozbiljno, ali u stvari bio
je vrlo smešan onako debeo, privezan za leđa snažnog Indijanca. Iz
predostrožnosti Džemi je držao glavu malo ukoso, da bi mogao
videti Indijančeve noge. Nije imao nameru a niti bi mu to mnogo
koristilo da prvi započne borbu, pa je nije ni započinjao. Ostavio je
to Indijancu.
I ovaj je neko vreme stojao nepokretan i nepomičan. Hteo je da
iznenadi svog protivnika neočekivanim napadom. Ali to mu nije
pošlo za rukom. Kad je, verovatno sasvim nehotice, pomakao
nogu, da Džemiju podmetne nogu, ovaj ga tako snažno udari u
drugu nogu koja je bila ostala na svom mestu, da je Indijanac skoro
pao. A zatim je sledio udarac za udarcem, napad za napadom.
Crvenokožac je bio jači, ali je belac bio smišljeniji. Indijanac je sve
više dolazio u jarost, što mu napadi ne uspevaju. Ali, što je on više
besneo i udarao nogama, belac se sve više snalazio. Izgledalo je da
će se borba otegnuti u nedogled. Nije se mogla primetiti nikakva

333
prednost ni za jednog ni za drugog. Ali utoliko brže trebalo je da
dođe do konačne odluke lukavstvom Indijanca.
Ovaj je hteo svojim dosadašnjim postupcima samo da zavara
protivnika. Trebalo je da belac misli da nema drugog načina za
napad. I u jedan mah Indijanac naglo zateže laso da bi dobio
prostora da se okrene. Ali... nije mu pošlo za rukom da se sasvim
okrene. Da mu je to uspelo i da se potpuno okrenuo, jednostavno
bi belca zgrabio rukama i zadavio. Ali, Džemi je takođe bio
prepredenjak i umeo je da čuva svoju kožu. Sem toga, Ćopavko
Frank bio je istovremeno primetio potajnu nameru Indijančevu i
doviknuo debeljku:
— Baci ga! Okrenuće se!
— Znam! reče Džemi.
U isti mah kad je izgovorio te reči i kad se
Indijanac upola okrenuo, dakle kad nije imao čvrst oslonac pod
nogama, Džemi se naglo saže, diže protivnika na leđa i odreši petlju
na prsima. Laso popusti. Crvenokožac zamlatara rukama po
vazduhu kao vetrenjača i napravi preko Džemijeve glave sasvim
propisan salto mortale. Tresnuo je o zemlju tako da mu je nož ispao
iz ruke. Debeljko priskoči brzo kao munja, kleknu Indijancu na
prsa, levom rukom zgrabi ga za gušu a desnicom prisloni nož pod
vrat.
Verovatno da bi se Velika Noga branio, jer se Indijanci ne
predaju ni po koju cenu. Ali salto mortale toliko ga je bio ošamutio,
a oči debeljkove sevale su tako strašno i tako blizu, da je Indijanac
ipak smatrao da je bolje da leži mirno i da se ne miče. Tada pogleda
Džemi ispod oka poglavicu i upita ga:
— Priznaješ li da je pobeđen?
— Ne, odgovori ovaj prilazeći.
— Zašto ne? umeša se odmah Old Šeterhend, prilazeći i sam.
— On nije pobeđen.
— A ja tvrdim, naprotiv, da jeste.
— To nije istina, jer je laso odvezan.

334
 — Za to je kriv Velika Noga, jer se on okrenuo tako da se laso
zategao...
— To nije niko video. Pusti ga! On nije pobeđen i borba mora da
se nastavi!
— Ne, Džemi! Ne puštaj ga, reče veliki lovac. Čim ti kažem ili
čim mrdne, probodi ga.
Tada se poglavica isprsi gordo i reče:
— Ko ovde ima da zapoveda, ja ili ti?
— Ti i ja. Obojica.
— Ko ti to kaže?
— Ja kažem. Ti si poglavica tvojih, a ja sam vođa mojih ljudi. Ti
i ja, nas dvojica, napravili smo ugovor o uslovima borbe. Ko se tih
uslova ne drži ili ko prekrši ugovor, taj je lažov i varalica.
— Ti... ti ne smeš tako da govoriš sa mnom pred crvenim
ratnicima. To je drskost!
— To nije nikakva drskost. Ja govorim istinu i zahtevam
iskrenost i poštenje i sa tvoje strane. Ako ne smem da govorim ja,
dobro, onda će da govori moja puška.
Pri tom Old Šeterhend preteći uze svoj karabin na gotovs.
— Onda reci šta želiš, reče poglavica pomirljivije.
— Jesi li ti sam rekao da ova dvojica moraju biti leđima
okrenuti jedan prema drugom?
— Da.
— A Velika Noga zategao je laso da bi se okrenuo. Je li tako? Ti
si to takođe video.
— Da, prizna poglavica i nehotice.
— Da li treba da umre onaj koji bude oboren? Je l’ tako glasi
pogodba?
— Da
— A ko leži oboren?
— Velika Noga.
— Ko je dakle pobeđen?

335
 — On..., odgovori poglavica i nehotice, jer je Old Šeterhend
držao karabin tako da je cev bila uperena pravo poglavici u prsa.
— Imaš li šta da prigovoriš?
Kod tih reči slavni lovac sevnu očima tako da se poglavica
uprkos svoje velike snage oseti pobeđen, pa zato odgovori:
— Ne. Pobeđeni pripada pobedniku. Reci mu, neka ga zakolje.
— To ne treba da mu kažem, jer on zna i sam da to može da
učini. Ali on to neće učiniti.
— Zar će mu pokloniti život?
— O tome ćemo docnije razgovarati. Dotle Velika Noga mora da
bude vezan istim lasom koga se na prevaru hteo osloboditi.
— Zašto da bude vezan? On neće pobeći.
— Jamčiš li ti za njega?
— Da.
— Onda dobro. Slobodan je i neka ide kud hoće, ali na kraju
takmičenja mora da se vrati onome koji ga je pobedio.
Džemi ustade i potraži svoje odelo da se obuče. A Velika Noga
diže se sa zemlje i, postiđen i oborenih očiju, probi se kroz krug
crvenokožaca, koji su bili u nedoumici da li je zaslužio prezir ili
nije.
Utahe još nisu bili doživeli da jedan belac postupa sa njima i
njihovom poglavicom tako kao ovaj Old Šeterhend, ali ipak se nisu
usuđivali da ne učine ono što je on tražio. To je bilo dejstvo njegove
snažne ličnosti i onih priča koje su se pričale o njemu.
Poglavica je ipak bio besan, što su dvojica od njegovih najboljih
ratnika bili pobeđeni, i to od strane protivnika koji im nisu ni
izdaleka bili dorasli. Ali, kad pogleda. na Ćopavka Franka i njegovog
protivnika, raspoloženje mu se odmah vrati. Taj guravko zacelo
neće biti kadar da pobedi Brzonogog Jelena. Ovde je crvenima već
osigurana pobeda.
Poglavica dovede Brzonogog Jelena do Old Šeterhenda i reče:
— Ovaj ratnik, je brz kao vetar. Njega još nijedan trkač nije
pobedio. Posavetuj tvog druga da se preda bez borbe.
— Ne!
336
 — Tako će brže umreti i neće se osramotiti.
— Zar nije najveća sramota predati se bez borbe? Zar nisi ti
smatrao da je i Crvena Riba nepobediv, zar Velika Noga nije rekao
da će svog protivnika, kornjaču, zgnječiti kao bubu? Misliš li da će
Brzonogi Jelen biti srećnije ruke od onih koji su tako gordo počeli i
tako žalosno završili i otišli postiđeni?
— Uf! uzviknu Brzonogi Jelen. Ja mogu da trčim sa srnom za
opkladu!
Old Šeterhend ga odmeri pogledom. Da, uistinu ovaj Indijanac
je bio građen kao pravi trkač. Noge su mu doista bile stvorene za
trčanje na dugačke staze. Ali, obim njegovog mozga, izgleda, nije
bio u skladu sa dužinom i snagom njegovih nogu. Imao je pravo
majmunsko lice, na kome se nije primećivala ni trun inteligencije.
Ćopavko Frank priđe i pogleda Brzonogog Jelena iz blizine.
— No, šta misliš o njemu? upita Old Šeterhend.
— Takve otelovljene gluposti nisam još video u životu. Pazi ga,
glup je kao panj, a izgleda kao strašilo za ptice, reče Ćopavko. Što
se tiče njegovih nogu, tri puta će me preteći. Ali, što se tiče glave,
nadam se da je daleko za mnom. Treba da se prvo zna gde ćemo
trčati. Možda ću ja glavom trčati bolje i brže nego taj divljak svojim
dugačkim nogama.
Old Šeterhend se opet obrati poglavici:
— Da li je već rešeno gde će se trčanje na život i smrt održati?
— Da, ja ću ti pokazati.
Old Šeterhend i Ćopavko Frank pođoše za poglavicom van
kruga. Brzonogi Jelen ostade u krugu, pošto je već znao stazu.
Poglavica pokaza prema jugu i reče:
— Vidiš li drvo na pola puta do šume?
— Da.
— Trčaće se do njega. Treba ga tri puta optrčati i vratiti se
ovamo. Ko prvi stigne, pobedio je.
Ćopavko Frank odmeri rastojanje i ceo kraj, dalje prema jugu, i
reče engleski:
— Ja se nadam da će s obe strane borba biti časna.
337
 — Ti hoćeš da kažeš da bismo mi mogli postupiti nečasno? upita
poglavica oštro.
— Da.
— Nemoj da te kaznim.
— Pokušaj samo! Kuršum mog revolvera brži je od tvog noža.
Zar se malopre Velika Noga nije okrenuo, iako je to bilo
zabranjeno. Da li je to bilo časno?
— Nije bilo nečasno, nego lukavo.
— Ah, tako! A da li je lukavstvo dozvoljeno?
Poglavica se zamisli. Ako kaže da jeste, opravdaće postupak
Velike Noge, ali će možda dati i Brzonogom Jelenu dozvolu da
upotrebi lukavstvo. Belci su, međutim, bili prepredeniji nego što
se moglo i pomisliti. Možda je ovaj čovečuljak takođe dobar trkač.
Dakle sasvim je zgodno da se Jelenu ostave odrešene ruke. Zato
poglavica reče:
— Lukavstvo nije prevara. Zašto bi bilo zabranjeno?
— Dobro, ja sam sporazuman i spreman da trku počnem.
Odakle se trči?
— Ja ću da pobodem koplje u zemlju. Tu će biti početak i
završetak trke.
Zatim se okrete i ode, tako da su belci za trenutak ostali sami.
— Tebi je sigurno palo nešto na pamet? upita Old Šeterhend
Ćopavka.
— Da... Jeste li primetili to na meni?
— Dabome. Ti se osmehuješ tako zadovoljno sam sebi kao
devojka koja se gleda u ogledalo.
— I jeste smešno. Ovaj poglavica misli da će mi nauditi time što
je dozvolio lukavstvo, a učinio mi je baš najveću uslugu.
— Kako?
— Odmah ćete čuti. Kakvo je ono drvo oko koga treba tri puta
da optrčimo?
— Čini mi se da je bukva.
— A vidite li tamo dalje, levo. Tamo stoji takođe jedno
osamljeno drvo, ali skoro dva puta dalje. Kakvo je to drvo?
338
 — Omorika.
— Dobro. A dokle treba da trčimo?
— Do bukve.
— A ja ću trčati pravo prema omorici.
— Jesi li poludeo?
— Ne, nisam. Ja ću trčati glavom prema bukvi, ali nogama
prema omorici, iako je ona skoro dva puta dalje.
— A zašto?
— Videćete i radovaćete se. Nadam se ipak da se neću prevariti.
Ipak kada pogledam ovog Brzonogog Jelena u firmu, siguran sam
da se neću prevariti.
— Budi oprezan, Franče! Radi se o životu!
— Ne, ako se radi samo o životu, onda ne treba suviše da se
naprežemo. I ako budem pobeđen ja ću živeti. Velika Noga trebalo
je da umre, a vi ćete savladati poglavicu. Dakle, možete me
zameniti za ovu dvojicu. Za moj život, prema tome, nema
opasnosti. Ali, radi se o časti. Zar da se docnije u romanima čita da
je mene, Ćopavka Franka, iz Moricburga, pobedio Indijanac sa
licem merino ovce? To ja ne mogu da dopustim zbog svoje
istorijske slave.
— Ali, razjasni mi, šta nameravaš? Možda ti mogu dati neki
dobar savet.
— Hvala lepo! Ja sam sebi najbolji savetnik i hoću svoj
pronalazak sam da iskoristim. Recite mi samo kako se kaže
„omorika" na jeziku Utaha.
— Ovomb.
— Ovomb? Čudnovato ime! A kako se kaže ukratko: „do
omorike“?
— Inč ovomb.
— To je sasvim kratko, svega dve reči. Dakle, neću da
zaboravim.
— A u kakvoj je vezi „inč ovomb“ sa tvojim planom?
— To je zvezda vodilja moje trke na daljinu. Ali, pst! Eno, dolazi
poglavica.
339
 Veliki Vuk se vraćao. Zabio je jedno koplje u neku ledinu i
objavio da će početi trčanje na život i smrt. Frank skide sa sebe sve
odelo osim pantalona. Brzonogi Jelen imao je na sebi samo
pregačicu od kože. Gledao je svog protivnika licem koje je trebalo
da izražava prezrenje, ali je u stvari bila slika neverovatne
blesavosti.
— Franče, postaraj se opomenu ga Džemi. Seti se da smo Dejvi
i ja pobedili!
— Nemoj samo da plačeš! uteši ga mali. Još nisi ni video da li
imam noge ili nemam, a već balaviš koješta!
Poglavica pljesnu dlanovima. Brzonogi Jelen kliknu gromko i
polete kao strela. Mali Frank potrča za njim. Svi stanovnici logora
bili su na okupu i gledali ovu trku. Po njihovom mišljenju biće
dovoljna prva dva-tri sekunda, pa će se videti ko će pobediti.
I, zaista, Brzonogi Jelen daleko je bio odmakao ispred svog
protivnika i svakim korakom sve je više dobijao na terenu.
Indijanci su likovali. Bilo bi upravo bezumno tvrditi da će belac
stići ili možda prestići Indijanca. Smešno je bilo videti malog
Franka kako se bacaka svojim nožicama. Skoro se nisu ni videle
koliko je brzo mlatarao njima, ali ipak, bar za pažljivog
posmatrača, bilo je jasno da on ne daje sve što može od sebe, već da
bi on mogao i mnogo brže trčati, samo kad bi hteo.
Indijanci su bili sve radosniji. Čule su se reči podsmeha i
zluradosti. Oni su već bili sigurni da imaju pravo da se rugaju.
Uzrok je bio sledeći: bukva je stojala u pravoj liniji pred logorom
usred otvorene prerije, nekih tri hiljade koraka daleko. Levo od
nje, ali još nekih dve hiljade koraka dalje, stojala je spomenuta
omorika. Sada, kad su trkači prilično daleko bili odmakli, videlo se
jasno da mali nije uzeo pravac ka bukvi, nego ka omorici. On je
trčao koliko su ga noge nosile prema omorici. To je, naravno, bilo
smešno i opravdavalo je veselost kod Indijanaca.
— Tvoj drug me je krivo razumeo! viknu poglavica Old
Šeterhendu.
— Ne, nije.
— Ali, on trči prema omorici.

340
 — Dabome.
— Onda će Brzonogi Jelen malog pobediti za dve dužine staze.
— Neće.
— Neće? upita Veliki Vuk začuđeno.
— Da, neće. To je lukavstvo, koje si ti sam dopustio.
— Uf! čuli su se usklici crvenih, kad im je poglavica saopštio Old
Šeterhendove reči.
Brzonogi Jelen vrlo brzo stigao je do bukve. Morao je tri puta
da je optrči. Već prvi put kad se osvrnuo spazio je svog protivnika,
iako je ovaj bio trista koraka za njim, kako trči u drugom pravcu.
Stao je i gledao zabezeknuto malog debeljka.
Iz logora se videlo kako mali pokazuje rukom prema omorici.
Ali oni u logoru nisu čuli kad je doviknuo Indijancu:
— Inč ovomb! Inč ovomb! Do omorike!
Indijanac se, najzad, izgleda dosetio. Njegove misli nisu išle
dotle da pomisli, recimo, da je možda poglavicu krivo razumeo i da
nije cilj bukva nego omorika. Mali je već bio prošao. Tu nije bilo
mesta za razmišljanje i oklevanje. Radilo se o životu i smrti.
Brzonogi Jelen ostavi bukvu i pojuri prema omorici. Za nekoliko
trenutaka stigao je i prestigao protivnika. Jurio je bez ogledanja
prema novom cilju, prema omorici.
To je izazvalo neobično uzbuđenje među Crvenokošcima.
Vikali su i derali se, kao da se radi o životu i smrti. Ali utoliko veća
bila je radost kod belaca. Osobito je bio veseo Džemi, kad je video
da je doskočica njegovog druga uspela.
Ovaj se, dakle, čim ga je Brzonogi Jelen pretekao, naglo
okrenuo i otrčao do bukve. Kad je došao do nje, obišao je tri-četiri
pa i pet puta i potrčao natrag. Polovinu puta pretrčao je najvećom
brzinom, a onda se osvrnuo da vidi šta radi Indijanac. Brzonogi
Jelen stojao je nepomično pored omorike. Naravno, lice mu se nije
moglo razabrati, ali se videlo da stoji ukočen kao kip. Nije znao na
čemu je, a njegova pamet nije bila toliko dovitljiva da uvidi kako je
grdno nasamaren.
Ćopavko Frank, sav veseo, prošao je komotno ostatak staze.
Indijanci ga dočekaše mrkim pogledima, ali on se nije na to mnogo
341
osvrtao, već je prišao poglavici, potapšao ga po ramenu i rekao
veselo:
— Ej, staro momče, ko je pobedio?
— Onaj koji je ispunio uslove odgovori crvenokožac ljutito.
— Ja sam ih ispunio.
— Ti?
— Da, ja. Jesam li bio do bukve?
— Jesi, video sam.
— I onda sam se vratio.
— Da.
— Jesam li četiri-pet puta optrčao oko drveta?
— Zašto si trčao više?
— Iz čiste ljubavi prema Brzonogom Jelenu. Kad je on jedared
obišao bukvu, otrčao je dalje i ja sam optrčao mesto njega još dva
puta bukvu, da se bukva ne bi požalila na njega.
— A zašto je on otrčao do omorike?
— I ja sam hteo da ga pitam, ali on je projurio pored mene tako
brzo da nisam stigao da ga pitam. Kad se vrati, možda će ti reći.
— A zašto si ti u prvi mah trčao prema omorici.
— Zato Što sam mislio da je jela. Old Šeterhend reče da je
omorika, pa sam hteo da vidim ko od nas dvojice ima pravo.
— A zašto si onda skrenuo s puta i nisi otišao do omorike?
— Zato što me Brzonogi Jelen pretekao, pa pomislih da će mi
on posle reći ko se prevario, ja ili Old Šeterhend.
Ćopavko je govorio sasvim mirno i bezazleno. Poglavica je
besneo od gneva. Prosto je siktao:
— Ti si prevario Brzonogog Jelena.
— Prevario? Nemoj da me vređaš, preseče ga mali naoko besan,
služeći se sopstvenim rečima poglavice.
— Ili si upotrebio lukavstvo?
— Lukavstvo? Zašto da upotrebim lukavstvo?
— Da pošalješ Brzonogog Jelena do omorike.

342
 — To bi bilo slabo lukavstvo, kojeg bih se morao stideti. Čovek
koji trči na život i smrt ne da se tako lako poslati dalje od cilja. Kad
bi to učinio, bio bi bezuman i oni kojima takav ludak pripada,
morali bi se stideti što ga nisu bolje naučili i vaspitali. Samo budala
bi pustio takvog čoveka da se bori na život i smrt sa jednim belcem.
Poglavica se maši rukom za pojas da dohvati nož. On bi
najradije zaklao ovog koliko hrabrog toliko i lukavog čovečuljka.
Ali, morao je da savlada svoj gnev.
Ćopavko Frank pristupi svojim drugovima, koji su mu čestitali
mirno ali utoliko srdačnije.
— Evo, i ja sam pobedio. Jesi li zadovoljan sa mnom? upita on
Džemija.
— Dabome! To si odlično izveo. To je bilo pravo majstorsko
delo.
— Zbilja? Onda utuvi jednom zasvagda i imaj uvek na umu da
sam ja pametniji od tebe. Eno, vraća se Brzonogi Jelen, ali ne trči,
nego se vuče kao prebijen pas. Čini mi se da mu nije savest čista.
Pogledaj samo kakvo je lice napravio! I sa tim idiotom trebalo je da
se merim! Da, da, nije sve u nogama, čak ni kod trčanja, nego treba
imati i u glavi.
Brzonogi Jelen hteo je da se neprimetno izgubi, ali ga poglavica
pozva sebi i okomi se na njega:
— Ko je pobedio?
— Bledoliki, glasio je uplašeni odgovor.
— Zašto si trčao prema omorici?
— Bledoliki me je prevario. Rekao je da je omorika cilj. Slagao
me...
Old Šeterhend prevede Ćopavku da su ga Indijanci nazvali
lažovom. Lukavi Ćopavko obrati se poglavici:
— Ja da sam slagao? Ja da sam rekao Jelenu da je omorika cilj?
To nije istina. Ja sam video gde stoji pored bukve i bleji u mene šta
ću učiniti. Sažalio sam mu se i doviknuo mu: „Inč ovomb“. Rekao
sam mu da ja idem prema omorici. Zašto je on potrčao za mnom,
bog će ga sveti znati. Možda ni on sam ne zna. Ja sam rekao. Haug!

343
 Old Šeterhend se smejao u sebi, što se ovaj mali ugursuz
poslužio indijanskim načinom govora. Ali poglavica se žestoko
naljuti:
— Da, ti si rekao. Ali ja još nisam rekao. Ja ću još da se
porazgovaram s tobom, kad dođe vreme. Indijanci drže svoju reč.
Život, skalp i imovina Brzonogog Jelena pripadaju tebi.
— Ne, ne! odbijao je mali. Ja neću ništa. Zadržite ga samo sebi!
Možda će vam biti potreban, ako bude još kakvih trkačkih
utakmica!
Indijanci su samo gunđali, a poglavica reče škripeći zubima:
— Sada još možeš da govoriš otrovne reči, a posle ćeš da moliš
za milost, tako da će se čuti do neba. Svaki deo tvog tela mora
umreti zasebnom smrću. I tvoja duša izlaziće polako, parče po
parče: smrt tvoja trajaće mesecima!
— Šta mi ti sad možeš? Ja sam pobedio i slobodan sam.
— Tu je još jedan koji nije pobedio: Old Šeterhend. Sačekaj
nekoliko trenutaka, da ga vidiš preda mnom u prašini kako moli za
milost. Ja ću njegov život pokloniti za tvoj život i ti ćeš biti moj.
Hajdete svi sa mnom. Sada je na redu poslednja, najveća i odlučna
borba!
Crvenokošci pođoše sa poglavicom u gomili, bez reda. Belci su
koračali polako za njima.
— Da nisam šta suvišno rekao? upita Ćopavko Frank zabrinuto.
— Ne, nisi, odgovori Old Šeterhend. Dobro je da se malo ohlade
ovi goropadni Indijanci. Ali, vidi se da se tim crvenokošcima ne
može mnogo verovati. Ja sam siguran da neće lako da nas puste da
na miru odemo. Oni su se odlučili za ove borbe, jer su čvrsto
verovali da ćemo mi svi biti pobeđeni. Pošto im to nije uspelo,
izmisliće drugo nešto. Sve mi se čini da će nas zadržati kao taoce.
Ali, mi to moramo sprečiti, jer u tom slučaju ne bismo bili sigurni
nijednog trenutka za svoj život.
Tako su došli do kruga, koji su sačinjavali šatori i kolibe. U
sredini kruga vršile su se već pripreme za predstojeću glavnu
borbu. Iz gomile velikog kamenja, koje je bilo doneto sa reke, virio
je jak kolac, za koji su bila vezana dva lasa. Oko tog mesta iskupili
344
su se svi stanovnici logora, muško i žensko, staro i mlado, da vide
veliku borbu.
Old Šeterhend stupi u sredinu kruga, gde je poglavica već
stojao. Veliki Vuk se držao vrlo samouvereno. On pokaza na lasa i
reče:
— Vidiš li ove kaiševe? Jedan kraj je vezan za kolac, a drugim će
nas vezati oko pasa.
— Zašto?
— Zato da se možemo kretati samo u tom uskom krugu i da
jedan drugom ne možemo pobeći.
— Da, da, razumem. Ti znaš da sam ja brži i veštiji i hoćeš da me
sprečiš da se ja koristim ovim svojim preimućstvima. Neka bude
tako. Meni je pravo. Kakvim oružjem ćemo se boriti?
— Svaki će dobiti nož u levu ruku i tomahavk u desnu.
Borićemo se dok jedan od nas ne padne mrtav.
Bilo je jasno da je poglavica izabrao ovaj način borbe, znajući
da će ovako biti nadmoćniji. Ali belac reče mirno:
— Pristajem.
— Pogledaj kolika je moja snaga! reče poglavica, pristupi gomili
kamenja, dohvati jedan ogroman i težak kamen, podiže ga uvis i
daleko odbaci. On je bio telesno neobično jak i verovao je da belac
ne može da učini to isto. Indijanci su mu odobravali glasnim
poklicima.
— Ti si jak čovek, reče Old Šeterhend, i ja se nadam da se uzdaš
samo u se...
— Dabome. A ko bi mi pomogao?
— Tvoji ratnici. Kako izgleda, oni ipak smatraju da je mogućno
da ja tebe pobedim. Zašto su naoružani, kao da će doći do bitke?
— A da li su tvoji drugovi bez oružja?
— Ne, nisu. Ali mi ćemo sve svoje oružje ostaviti u šatoru. Da li
ćete i vi biti toliko hrabri?
— Zar hoćeš da me vređaš? naljuti se Indijanac. Meni ne treba
ničija pomoć. Moji ratnici će ostaviti svoje oružje u šatorima, ako
to isto učine i tvoji.
345
 — Dobro. Mi ćemo to učiniti. Ja ću zadržati samo svoj nož.
Old Šeterhend zatim predade svoju pušku Ćopavku Franku, a
isto učiniše i Džemi i Dejvi. Pri tom Old Šeterhend reče malome na
nemačkom:
— Ti sve to, tobože, odnesi u šator, ali, pazi da te niko ne vidi, i
proturi sve sa stražnje strane napolje. I nemoj da se vraćaš. Svi će
gledati borbu i niko neće primetiti da tebe nema. Zatim se pozadi
izvuci iz šatora i drži spremne naše konje, koji se tamo nalaze.
Ćopavko Frank ode. Na poglavičinu zapovest, Indijanci
predadoše svoje oružje ženama, koje sve odneše u šatore.
Poglavica svuče kaput da mu ne bi smetao. Old Šeterhend nije
sledio njegovom primeru. Oblačenjem bi izgubio dosta vremena, a
to bi moglo da bude, u izvesnom slučaju, sudbonosno. Žene se
vratiše brzo, da im ne promakne nijedan momenat borbe. Svi
pogledi bili su uprti na borce unutarnjeg kruga i niko nije mislio na
malog Ćopavka.
— Da li ti je sada sve po volji? upita Veliki Vuk. Možemo li da
počnemo?
— Još jedno pitanje pre toga. Šta će biti sa mojim drugovima
ako ti mene ubiješ?
— Oni će biti naši zarobljenici.
— Ali, oni su borbom dobili svoju slobodu i, prema tome, mogu
da idu kud hoće.
— To će i biti. Ali sada moraju još da ostanu kod nas kao taoci.
— To je protiv ugovora. Ali, oko toga ne treba da trošimo reči.
A šta ako ja tebe ubijem?
— To se neće desiti! odgovori Indijanac gordo.
— Moramo za svaki slučaj da pretpostavimo i tu mogućnost.
— Dakle, dobro. Ako ti mene pobediš, onda ćete dobiti slobodu.
— I niko nas neće zadržavati?
— Niko.
— Dobro, slažem se. Možemo početi.
— Da, počnimo. Neka nas vežu. Evo ti tomahavka.

346
 Pružiše im dve sekire. Poglavica, naoružan i svojim nožem,
dohvati sekire i jednu pruži Old Šeterhendu. Ovaj je pogleda i
odmah je baci u stranu, tako da je u visokom luku preletala van
kruga.
— Šta to radiš? upita poglavica začuđeno.
— Bacio sam sekiru, jer ništa ne vredi. Tvoja je svakako bolja.
Ali, ova koju sam bacio, raspala bi mi se pri prvom udarcu u ruci.
Uprkos debelog sloja boje, kojom je bilo premazano lice
poglavičino, video mu se na licu podrugljiv osmejak.
— Slobodno ti je da odbaciš sekiru, reče poglavica. Ali, drugu
dobiti nećeš.
— I ne treba mi. Ja ću se boriti samo svojim nožem, koji me neće
izdati, to znam.
— Uf! Jesi li ti pri zdravoj pameti? Prvim udarcem svoje sekire
ubiću te. Ja imam nož i sekiru, a sem toga jači sam od tebe.
Old Šeterhend se saže, dohvati kamen, koji je maločas Veliki
Vuk digao, diže ga prvo do visine grudi, a zatim ga podiže iznad
glave, zamahnu malo i onda ga baci gotovo desetinu koraka daleko
od sebe.
— Pokušaj ti tako, ako možeš, reče zabezeknutom poglavici.
— Uf! Uf! Uf! divili su se Indijanci. Poglavica ne odgovori
odmah. Pogledao je lovca, pa kamen. Vio je iznenađen, ali, najzad,
reče:
— Misliš li da ćeš time da me uplašiš? Uzalud ti je trud! Ja ću te
ipak ubiti i skinuti skalp s glave, pa makar borba trajala do večeri.
Vežite nas.
Priskočiše dva Indijanca, vezaše poglavici i Old Šeterhendu
laso oko pasa i odstupiše. Vezani na taj način za kolac, borci su
morali da se kreću samo u krugu, čiji je prečnik određivao slobodni
deo lasa. Stojali su jedan prema drugome tako da je remenje bilo u
jednom pravcu. Crvenokožac je imao sekiru u desnoj, nož u levoj
ruci. Old Šeterhend je imao samo nož u desnoj ruci.

347
348
 Veliki Vuk zamišljao je borbu sigurno tako da će jedan drugog
terati u krugu i truditi se da dođu jedan drugome tako blizu da se
može zadati siguran udarac. Ali, sada kao da se bio uverio da on
svom protivniku nije dorastao ni po snazi. Samo im je oružje bilo
nejednako, i zato je poglavica još uvek bio uveren da će pobediti,
naročito stoga što je belac po njegovom mišljenju držao nož sasvim
neispravno. Old Šeterhend je držao nož u ruci tako da sečivo nije
bilo okrenuto dole, već gore. Dakle, nije mogao da zada udarac
odozdo prema gore. Poglavica se zbog toga u sebi radovao i oštro
motrio protivnika, da mu nijedan njegov pokret ne izmakne. I
belac je držao oštro na oku svog protivnika. Pratio je napregnuto
svaki njegov pokret. On nije hteo da napada, već je čekao da
poglavica prvi napadne. Čim se to dogodi, Old Šeterhend je znao da
će odluka odmah da padne. Radilo se samo o tome, kako će Veliki
Vuk da se posluži svojom sekirom. Ako bude hteo da udari njome,
onda nije bilo opasnosti. Ali ako je bude bacio, onda je trebalo
dobro paziti. Udaljenost između njih nije bila velika.
Stojali su tako desetinu minuta, ali nijedan nije napadao.
Crveni gledaoci postajali su sve nestrpljiviji. Veliki Vuk izazivao je
podrugljivo svog protivnika da započne borbu. Dobacivao mu je
razne uvrede, ali se Old Šeterhend nije dao izazvati. Njegov
odgovor sastojao se u tome što je čučnuo i zauzeo tako miran i
nedužan stav kao da se nalazi u najprijatnijem društvu. Ali svi
njegovi mišići i tetive bili su napregnuti i spremni da stupe u
dejstvo.
Međutim, poglavica je taj njegov stav shvatio kao izraz
nipodaštavanja, iako je to u stvari bila vrlo opasna ratnička varka
koja je imala svrhu da protivnika navede na neku nepromišljenost.
Tako je i bilo. Poglavica je pomislio da će protivnika koji čuči,
odnosno sedi, lakše moći da obori i hteo je tu priliku što brže da
iskoristi. Glasnim ratničkim poklikom skoči prema Old
Šeterhendu, podigavši sekiru za smrtonosni udarac. Crvenokošci
su već pomislili da je udarac pao. Svi su bili zinuli da zaklikću od
radosti i veselja. Ali belac munjevitom brzinom skoči u stranu. Nož,
koji je držao gore okrenut, izvršio je bio svoju dužnost. Udarac
sekire je promašio, ruka poglavičina, koja se naglo spustila, nabola

349
se na oštro sečivo noža. Sekira mu ispade iz ruke. Brz udarac, kakav
samo Old Šeterhend ume da zada, izbio je poglavici nož iz ruke.
U isti mah, skoro neprimetno ali snažnim udarcem drške od
noža, udario je Old Šeterhend poglavicu u grudi pored samog srca,
tako da se ovaj srušio na zemlju kao sveća. Old Šeterhend zamahnu
nožem i povika:
— Ko je pobednik?
Nijedan glas mu ne odgovori. Čak ni oni koji su smatrali da i
njihov poglavica može da bude pobeđen, nisu verovali da se to
može dogoditi tako munjevitom brzinom. Indijanci su stojali kao
okamenjeni.
— On je sam rekao da skalp pobeđenog pripada pobedniku,
nastavio je Old Šeterhend. Njegov perčin je dakle moja
sopstvenost, ali meni ne treba. Ja sam hrišćanin i prijatelj crvenih
ljudi. Ja mu poklanjam život. Možda sam mu slomio koje rebro, ali
on nije mrtav. Moja crvena braća neka ga pogledaju. Ja idem u svoj
šator.
Old Šeterhend odreši laso i ode. Niko ga nije sprečavao u tome.
A isto tako ni Dejvija ni Džemija, koji pođoše za njim. Crvenokošci
su hteli prvo da vide šta je sa Velikim Vukom, pa su se u gomilu
okupili oko njega. Tako su lovci ni od koga sprečavani stigli do svog
šatora. Iza šatora čekalo ih je oružje, a tu je stajao i Ćopavko Frank
sa konjima. Brzo posedaše na konje i krenuše prvo korakom a
zatim kasom između šatora i koliba. Tek kad ih van logora
primetiše straže, koje nadadoše ratnu viku, obodoše lovci konje.
Planuše nekoliko pušaka. Belci obodoše konje i poleteše u galopu.
Hici stražara uzbuniše ceo logor. Crveni povrveše sa svih strana
između šatora. Za beguncima se diže urnebesna graja i đavolska
vika, koja je stostruko odjekivala po planinama.
Lovci su jurili u prvoj liniji preko ravnice ka mestu gde se
gorski potok rušio u jezero. Old Šeterhend je prilično dobro
poznavao kraj i znao je da mogu najlakše da pobegnu dolinom tog
potoka. Znao je i to da će Utahe odmah poći u poteru za njima, pa
da zato moraju da skrenu u takav kraj gde će crvenokošci teško
moći da prate njihove tragove.

350
 IV
ĆOPAVKO FRANK I TETKA DROL

Tog istog jutra pored potoka, kojim su sinoć prošli Utahe sa

svojim zarobljenicima, jahala je uzbrdo jedna grupa konjanika. Na
čelu se nalazio Old Fajerhend sa tetka Drolom. Iza njih je jahao
Grbavko Bil i Ujka Motka sa engleskim lordom. Ukratko rečeno, tu
su bili svi belci koji su doživeli pustolovinu u Orlovskoj dolini, koju
smo ranije već opisali. Oni su krenuli u brda prema Srebrnom
jezeru. U Denveru pridružio im se inženjer Batler sa svojom
ćerkom Elenom. On je bio sa farme svog brata otišao pravo u
Denver. Njegova žena, koja je posle događaja sa panterom na brodu
nešto poboljevala, ostala je na Batlerovoj farmi. Devojčica, koja
nikako nije htela da se odvoji od svoga oca, sedela je u nekoj vrsti
nosiljke, koju su nosila dva izdržljiva indijanska konjića.
Vinetu nije bio među njima,. jer je on kao izvidnik odjahao
daleko napred. Slučajno je Old Fajerhend naišao na put kroz šumu
i preko onog proplanka gde su Olda Šeterhenda i njegove pratioce
bili napali Utahe. Po tragovima lovci su videli da su Indijanci odveli
belce i odmah su pošli njihovim tragom, da im se u slučaju nevolje
nađu u pomoći. Nisu ni slutili da su Utahe iskopali ratne sekire. I
Vinetu i Old Fajerhend živeli su sa tim plemenom u najvećem miru
i prijateljstvu, pa su bili uvereni da će ih i ovog puta gostoljubivo
primiti i da će se tom prilikom moći da zauzmu za zarobljene belce.
Ali nisu znali još tačno gde su Utahe načinili svoj logor. Znali su
samo da je kod jezera u brdima vrlo zgodno mesto za logorovanje
i da će verovatno Utahe tamo zateći. Ali, iako su pretpostavljali da
će ih Utahe gostoljubivo primiti, ipak bi bilo protiv običaja Divljeg
zapada da se pojave pred njima, pre no što izvide kako stvari stoje.
zato je Vinetu odjahao napred da ih uhodi. Baš kad je ova mala četa
stigla na mesto gde se obale potoka udaljuju jedna od druge, vratio
se Apač natrag. Dojurio je u galopu, mašući im još izdaleka da
stanu.
To nije bio dobar znak i zato mu Old Fajerhend doviknu:

351
 — Moj crveni brat hoće da nas opomene. Da li je video Utahe?
— Video sam i njih i njihov logor.
— A Vinetu nije smeo da im se pokaže?
— Ne, jer su iskopali ratne sekire.
— Po čemu se to vidi?
— Po bojama kojima su namazani, a i po tome što ih je mnogo
na okupu. Crveni ratnici okupljaju se u tolikom broju samo kad je
rat ili kad se priređuju veliki lovovi. Pošto sad nije vreme velikih
lovova na bivole, znači, sakupili su se jedino za rat.
— Koliko ih je otprilike?
— Vinetu nije mogao tačno da vidi. Bilo ih je oko tri stotine na
jezeru, a zacelo ih je bilo i u šatorima.
— Na jezeru? Toliko njih? Šta se tamo dešava? Možda je veliki
ribolov?
— Ne. Kod ribolova ljudi se miču, a ovi su svi stojali mirno i
gledali u vodu. Vinetu misli da se plivalo na život i smrt.
— Po čemu ti to misliš?
— Utahe imaju na sebi ratne boje; znači, belce koji su kod njih
smatraju kao neprijatelje. Oni treba da budu ubijeni. Ali, crveni
čovek ne daje svom neprijatelju da umre brzo, nego ga muči dugo.
Često mu daju da se bori sa nadmoćnijim protivnikom za svoj
život. Tako puštaju zarobljenika da se bori plivanjem, samo da bi
se produžio njegov strah od smrti i muka.
— I ja mislim isto tako. Mi smo naišli na tragove prvo četvorice
belaca, a zatim još dvojice. To je šestoro. Utahe neće dati da se svi
oni bore plivanjem, nego će svaki morati na drugi način da se bori
za svoj život. Treba da požurimo i da ih spasemo, jer su inače
izgubljeni.
Apač reče vrlo značajno:
— Među bledolikima nalazi se jedan čovek koji neće dopustiti
da njega i njegove drugove tako lako pobiju...
— Ko je to?
— Old Šeterhend.

352
 — Šta!? uzviknu Old Fajerhend. Old Šeterhend, sa kojim ti treba
da se sretneš gore na Srebrnom jezeru? Zar je on već ovde?
— Old Šeterhend je tačan kao sunce na nebu.
— Da li si video i njega?
— Ne, nisam.
— Onda kako možeš znati da je on tu?
— Znam još od početka puta.
— I nisi mi to rekao?
— Ćutati je bolje nego govoriti. Da sam juče rekao čija je puška
govorila u onoj šumskoj čistini, vi ne biste ostali na miru, nego
biste požurili napred.
— Njegova puška je govorila? Odakle ti to znaš?
— Kad smo pretraživali ivicu šume i travu na proplanku, našao
sam drvo izbušeno mecima. Meci su bili iz začarane puške Old
Šeterhenda. To znam tačno. On je hteo crvene ratnike da zaplaši,
jer se oni boje njegove puške.
— A što mi nisi pokazao to drvo? Hm! Ako se Old Šeterhend
nalazi sa tim belcima, onda ne treba mnogo da se bojimo za njih. A
šta sad da radimo?
— Moji će prijatelji poći sada sa mnom. Jahati moramo jedan za
drugim, tako da Utahe, ako naiđu na naš trag, ne mogu da izbroje
koliko nas ima. Haug!
Vinetu okrete konja desno, ne obazirući se da li ko ide za njim.
Obale potoka, kao što već spomenusmo, na tom mestu
udaljavale su se jedna od druge. Bile su oivičene prvo niskim a
zatim sve višim i višim padinama, koje su opkoljavale jezero.
Dolina je bila bez drveća, ali padine su bile prekrivene šumom koja
se spuštala skoro do podnožja. Šuma se završavala žbunjem i
šipragom. Skrivajući se za grmlje i drveće išao je Vinetu desnom
padinom koja je ivičila severnu stranu doline i upirala se u brdski
masiv, sa koga je jezero primalo vodu. Na toj strani obišli su beli
lovci ravnicu sa istoka na zapad, dok ne izbiše na potok, nekoliko
stotina koraka više jezera. Iz zaklona pod drvećem otuda se mogao
lepo videti logor Utaha. Tu sjahaše s konja, vezaše ih za drveće i

353
polegaše u mahovinu. Mesto je bilo kao stvoreno za tajno
posmatranje indijanskog logora.
Utahe su bili južno. Lovci primetiše dva čoveka koji su se odelili
iz gomile i pojurili trkom prema jugu. Old Fajerhend pogleda
dogledom i povika:
— Trka između jednog Indijanca i jednog belca! Crvenokožac je
izmakao belome daleko napred i pobediće. Belac je sitan čovek!
Zatim pruži dogled Vinetuu. Čim je ovaj spazio malog belca
uzviknu:
— Uf! Pa, to je Ćopavko Frank! Ovaj mali junak mora da se bori
na život i smrt sa crvenokošcem koji će ga prestići.
— Ćopavko Frank? upita Old Fajerhend. Ne smemo da sedimo
skrštenih ruku. Moramo mu pomoći!
— Još ne, reče Apač. Još nema nikakve opasnosti. Old Šeterhend
je pored njega!
Od drveća nije se mogla videti cela trka. Trkači su nestali desno.
Lovci su sa sigurnošću očekivali da će se brzonogi crvenokožac
pojaviti prvi. Koliko je, međutim, njihovo iznenađenje bilo, kad se
umesto ovoga na vidiku pojavi — Ćopavko Frank! On je sem toga
išao tako komotno kao da se radi o nekoj maloj šetnji.
— Pa, zaboga, Ćopavko je prvi! uzviknu Old Fajerhend. Kako je
to samo mogućno?
— Samo lukavstvom! odgovori Vinetu. On je pobedio, a docnije
ćemo čuti kako je to izveo. Čujte Utahe, kako se besno deru! Evo,
vraćaju se natrag u logor. A eno tamo stoje četiri belca. Ja ih
poznajem!
— I ja! reče tetka Drol. To su Old Šeterhend, Dugački Dejvi,
Debeli Džimi i taj mali Ćopavko Frank!
Imena slavnih lovaca izazvaše opštu pažnju. Svako je poznavao
ponekog iz tog društva, a o drugima je svakako već mnogo štošta
čuo. Primedbe su padale sa svih strana. Vinetu reče Oldu
Fajerhendu:
— Naši prijatelji imaju još svoje oružje kod sebe. Dakle, ne preti
im nikakva naročita opasnost. Vi ostanite ovde, a ja ću pokušati da
saznam šta se tamo dešava.
354
 S dogledom u ruci Vinetu iščeze između drveća. Prošlo je
dobrih pola sata, kad se vratio i javio:
— Usred logora vodi se dvoboj. Utahe sede tako gusto oko
boraca da se borci ne mogu videti. Ali Ćopavka Franka sam video.
On je krišom odveo konje za šator i osedlao ih. Belci hoće da beže.
— Krišom? Dakle hoće da beže? upita Old
Fajerhend. Mi treba da se postavimo tako da ih ili prihvatimo
ili da im pođemo u susret.
— Ni jedno ni drugo! odbi Vinetu glavom. Old Fajerhend neka
promisli: šta će crvenokošci učiniti, ako belci pobegnu?
— Goniće ih.
— Kad se gone pet-šest ljudi, koliko ratnika treba za to?
— Pa, dvadeset ili trideset.
— Dobro! Ove ćemo lako pobediti. Ali, ako se pokažemo
Utahama, navaliće na nas celo pleme i proliće se mnogo krvi.
— Ti si u pravu, Vinetu. Ali crvenokošci će saznati i po tragu
koliko nas ima.
— Oni će ići po tragovima koji su pred njima a neće ići za
tragovima koji su iza njih.
— Ah, ti misliš da mi pođemo za njima... Ali, čuj! Šta je to?
Iz logora odjeknu strahovita graja. Odmah zatim primetiše
četiri konjanika kako jure iz logora. To su bili beli lovci. Udarili su
pravcem ka gornjem delu jezera — dakle, imali su nameru da
stignu do potoka i da potokom pobegnu uzbrdo.
— Old Fajerhend neka pođe za mnom, reče Vinetu. Ostala moja
bela braća moraju, pak, s konjima dublje u šumu, da nas sačekaju
dok se ne vratimo. Neka povedu i naše konje.
Zatim Vinetu uhvati Olda Fajerhenda za ruku i povuče ga za
sobom. Išli su ivicom visoke i strme obale, ispod drveća, do jednog
mesta odakle se još bolje mogao videti indijanski logor. Tu se
zaustaviše.
Old Šeterhend sa svojima dolazio je sve bliže. Prvo se držao
bliže potoka. Znači, jahao je dole, dok su Apač i Old Fajerhend
stojali gore na obali.

355
 Kad su Old Šeterhend i njegovi došli do mesta gde su stojali Old
Fajerhend i Vinetu, Vinetu viknu odozgo:
— Uf! Neka se moja bela braća zaustave!
Lovci zaustaviše konje i pogledaše gore.
— Vinetu! Vinetu! začu se jednoglasan uzvik.
— Da, to je Vinetu, poglavica Apača, odgovori ovaj. A ovde stoji
još jedan koji je brat moje bele braće!
Zatim pusti velikog lovca napred.
— Old Fajerhend! uzviknu Old Šeterhend. Ti si ovde? Ti? Kolike
li radosti! Da li ste vas dvojica sami?
— Ne. Ima nas četrdeset lovaca i raftera. Naći ćeš mnogo
poznanika među njima. Ali, sada nije vreme za pričanje. Kuda ćete
vi?
— Na Srebrno jezero.
— I mi. Terajte samo dalje! Čim prođu vaši progonitelji, mi
ćemo za njima. Tako će se naći između dve vatre.
— Odlično! uzviknu Old Šeterhend. Prava sreća što smo na vas
naišli! Možete li odozgo da vidite logor?
— Da.
— Pazite, da me ne iznenade. Ja ću da vam ispričam kratko šta
se desilo.
Zatim Old Šeterhend u kratkim potezima ispriča šta se sve
dogodilo. Vinetu na to reče:
— Moj beli brat zna duboku kotlinu koju bledoliki zovu Najt
Kanjon, Tesnac noći. Donde se može otići za pet sati jahanja.
Provalija se u sredini proširuje u okruglu vrtaču čije stene dosežu
do neba. Seća li se Old Šeterhend tog mesta?
— Da, sećam se vrlo dobro.
— Neka moja bela braća pođu onamo. Kad dođu do te vrtače,
neka sa strane zauzmu busiju. Tesnac koji vodi u vrtaču toliko je
uzan da jedva dva konjanika mogu da prođu jedan pored drugoga.
Tu Old Šeterhend sa svojom ukletom puškom može sam da zadrži
više stotina Utaha. Oni tada neće moći ni napred ni nazad, jer ćemo
im doći sa leđa.
356
 — Dobro, učinićemo tako. Ali, pre svega, jedno malo
objašnjenje: zašto vi svi idete na Srebrno jezero?
— Reći ću ti odmah, odgovori Old Fajerhend. Ima gore vrlo
bogata srebrna žica, ali je kraj toliko bezvodan da se ne može
srebro vaditi. I neće se moći, ako ne uspemo da nađemo vodu. Ja
sam se dosetio da bi u tu svrhu mogli dovoditi vodu iz Srebrnog
jezera. Ako nam to uspe, uzećemo milione za rudnik. Zato sam
poveo inženjera koji će ispitati da li je stvar izvodljiva.
Preko Old Šeterhendovog lica preleti značajan osmeh.
— Rudnik? A ko ga je otkrio?
— Ja sam!
— Hm! Ako dovedeš vodu iz jezera u taj rudnik, napravićeš
duplo sjajan posao. Jer na dnu jezera leži veliko blago, prema kome
je tvoj srebrni rudnik sitnica.
— Ah, i ti veruješ u blago Srebrnog jezera? Šta znaš o njemu?
— Više nego što ti misliš. Ali, čućeš docnije. Izgleda da i ti nešto
znaš. Od koga si saznao?
— Od... eh, o tome docnije. Kreći ti, polako! Vidim indijanske
ratnike na konjima gde izlaze iz logora.
— Koliko ih ima?
— Petorica.
— Koještarija! Onda ne treba da ih se bojimo. To je prethodnica
koja treba da nas drži na oku. Glavna četa doći će za njom. Dakle,
napred! Do viđenja u Najt Kanjonu!
Old Šeterhend obode konja i odjuri sa svoja tri pratioca. Old
Fajerhend i Vinetu skloniše se, posmatrajući onu petoricu Uzaha.
Ovi prođoše pored Vinetua i Olda Fajerhenda, pažljivo gledajući
preda se, prateći tragove begunaca.
Vinetu i Old Fajerhend vratiše se svojim ljudima. Ovi su se bili
povukli u šumu, u blizinu mesta gde je potok uticao u jezero. Old
Fajerhend htede da im kaže da je razgovarao sa Old Šeterhendom,
ali u isti mah primeti nekoliko indijanskih žena koje su se približile
obali jezera. Nisile su naprave potrebne za ribolov u rukama. On
upozori Vinetua na njih i reče:

357
 — Valjalo bi prisluškivati šta će ove žene među sobom da
razgovaraju. Možda bi se moglo štogod saznati o namerama
njihovih ratnika.
— Vinetu će pokušati, reče Apaš.
Žene se približiše. Nisu išle na jezero nego na ušće potoka.
Tamo posedaše na obali između grmlja, namestiše vrške i udice i
započeše razgovor. Izgleda da nisu mnogo vodili računa o tome da
se prilikom pecanja ne sme glasno govoriti. Vinetu im se privuče
kao zmija i, ležeći pozadi grmlja pred kojim su žene sedele, poče da
prisluškuje. Bilo je vrlo zanimljivo posmatrati odozgo žene i njega.
Vinetu je ležao dobrih četvrt sata blizu žena, a zatim se vrati i reče:
— Ako te žene ne nauče bolje da ćute, neće nikada nijednu
pastrmku da ulove. Rekle su mi sve što sam hteo da znam. Ona
petorica ratnika koji su prošli pored nas treba da idu po tragu Old
Šeterhenda. Za njima će poći drugih pedeset ratnika, koje će
predvoditi Veliki Vuk.
— Zar on nije povređen? upita Old Fajerhend.
— Udarac Old Šeterhenda povredio mu je desnu ruku i oduzeo
mu dah. Dah mu se povratio, a povreda mu ne smeta da poteru sam
vodi. Utahe će se raštrkati po celom ovom kraju, da ulove dosta
divljači zbog mesa, jer sutra dižu logor.
— Kuda će da premeste logor?
— Žene i deca poći će starcima u brda, gde je sigurnije, a ratnici
će pod vođstvom Velikog Vuka poći na zbor svih plemena Utaha.
— A gde je taj zbor?
— Izgleda da ni same žene to ne znaju. Više nisam mogao da
saznam Ali za naše dalje namere i to je sasvim dovoljno.
— Onda nam ne preostaje ništa drugo nego da sačekamo dok
ne prođe Veliki Vuk sa svojom trupom.
Odmah polegaše u travu. Posle jednog sata stiže Veliki Vuk sa
svojim ratnicima. Projahali su pored njih ne bacivši ni jedan jedini
pogled pod drveće. Držanje im je bilo ratničko. Svi bez izuzetka bili
su naoružani puškama i vatrenim oružjem. Poglavica je držao
desnu ruku u zavoju. Lice mu je bilo još jače obojeno nego jutros.
Na pleća je bio zabacio perjem ukrašeni ratni ogrtač, koji je visio
358
preko konja. Ali, na glavi nije imao ukrasa od orlovskog perja. On
je bio pobeđen i mogao je to odličje ponovo da metne tek kad osveti
svoj poraz.
Deset minuta docnije pošao je Vinetu za Utahama. Deset
minuta iza njega krenuše i svi ostali.
O pravom putu tu dabome nije moglo biti ni reči. Jahalo se
prosto potokom uzbrdo. Vodostanje potoka bilo je prilično visoko
i voda se izlivala preko obala. Kamenje, građa pa i čitava stabla
ležala su ispreturana na putu i zbog toga se napredovalo vrlo
lagano. Naročito je teško bilo sa nosilima male Elene Batlerove. Tek
kad su prešli planinsku kosu, put je bio lakši. Najveći uspon bili su
prošli i što je pad vode bio manji, to je obala potoka bila manje
izrivena.
Put za Najt Kanjon vodio je preko najužeg mesta Elk planina
Gore na kosi ostaviše potok. Ušli su u gustu šumu. Krošnje drveća
bile su tako gusto srasle da je sunčana svetlost mogla samo
mestimično da prodre do zemljinog tla. Tlo je bilo vlažno i meko.
Tragovi su duboko upadali u zemlju.
Nekoliko puta približili su se Vinetuu, toliko da su ga mogli
videti. Njegovo držanje bilo je bezbrižno. On je znao da se Utahe
neće osvrtati iza sebe.
Bilo je deset časova izjutra kad je Old Fajerhend sa svojim
ljudima bio krenuo sa jezera. Sve do jednog sata išli su skoro
isključivo kroz šumu, a zatim iziđoše u preriju, prošaranu
žbunjem. To je bilo vrlo pogodno za belce. Da je prerija bila sasvim
otvorena, oni bi morali da drže veliko odstojanje od Indijanaca.
Travnati tereni su se često spuštali do u samu dubodolinu, pa se
opet peli na padine. Zatim se prostirala opet šuma, ali nije bila
velika, -jer je za nekoliko minuta pređoše. Tu se Vinetu zaustavi da
sačeka svoje drugove.
Pred belcima se pružao jedinstven pogled. Masiv Elk planine
bio je pozadi, a pred njima se pružala oblast Grand rivera sa
njegovim kanjonima. Zdesna, sleva i prema mestu gde su stojali
uzdizale su se tri crne, strme stene, kao tri ogromne ploče od
kamena škriljca. Nagib je bio tako jak i površina ploča tako glatka

359
da se jahač ne bi mogao održati u sedlu. Jeziv je bio pogled u
dubinu. Sa obeju strana, tamo gde su se stene sastajale, slivala se
voda. Nigde ni drveta, ni grma, ni travke. Dole, u dubini, voda se
slivala i ulivala u jedan mali tesnac koji je izdaleka izgledao kao
prorez.
— To je Najt Kanjon, Kanjon Noći, objasni Old Fajerhend
pokazujući na tesnac. Ime je dobio po tome što je tako duboko
isečen i uzan da svetlost ne može prodreti u nj. I u po bela dana
tamo je sumrak. Pogledajte dole!
Pokazao je na mesto gde se voda gubila u pukotini. Tamo su se
kretale male prilike. To su bili konjanici, ali tako sitni i mali kao
mravi. To su bile Utahe, koji se izgubiše u tesnacu.
Tesnac je bio skoro okomito usečen u jedan kameni zid. Gore,
na tom zidu, prostirala se široka visoravan, zatvorena brdskim
gorostasima zavijenim u maglu. To je Bak planina.
Tetka Drol pogleda u dubinu i reče Crnom Tomu:
— I tu treba da se spustimo dole? To može samo divokoza! To
je po život opasno, ako izvolite! Da sedneš i da poletiš, mogao bi da
se odsankaš do dole.
— Pa, ipak, moramo se sputiti, reče Old Fajerhend. Skidajte se
s konja i vodite ih za uzdu. Ali držite ih na kratko. Ne smemo da
idemo pravo, nego u zavojima. Pošto nemamo kočnice, možemo da
kočimo samo tako da idemo u serpentinama.
Tako i učiniše. U prvoj liniji bilo bi teško, a možda i nemogućno
spustiti se preko ploča škriljca. Zato im je trebalo više od pola časa
da se spuste. Najzad su stigli dole i spremili se za put kroz kanjon,
koji je ovde bio tako uzan da su pored vode mogli da jašu samo po
dvojica. Na čelu je, naravno, opet bio Vinetu. Za njim je išao Old
Fajerhend. Pored njega jahao je lord, a za njim ostali lovci i rafteri,
među kojima inženjer i njegova ćerka. Trupa se od Orlovske doline
uvećala, jer im se pridružio Vinetu i poslovođa Vatson, s većim
brojem radnika.
Razgovarati se nije smelo, jer se ovde u tesnacu svaki glas čuo
mnogo jače nego na slobodnom prostoru. Bat konjskih kopita
mogao je lako da ih izda. Zato Vinetu sjaha s konja, predade ga

360
jednom rafteru, a sam pođe napred u izvidnicu, koračajući nečujno
u svojim mokasinima.
To je bilo putovanje kao u nekom podzemnom svetu. Napred i
pozadi uzani tesnac, a sa strane ogromne, ukočene stene, na
kojima je štrčalo ogromno kamenje. Išli su podnožjem skoro
okomitih stena, tako visokih da se nebo skoro nije videlo. Izgledalo
je da se stene u visini sastaju. A levo i desno prostirale su se mračne
vode. Što se više ulazilo u tesnac, vazduh je bivao sve hladniji i teži.
Svetlost dana pretvori se u sumrak.
A kanjon je bio dugačak, beskrajno dugačak. Mestimično samo
on se proširivao toliko da je moglo projahati pet-šest konjanika
uporedno. Ali, onda bi se opet toliko suzio i kameni zidovi jedan
drugome toliko približili da je čovek imao osećanje kao da će
svakog trenutka da se sklope i smrve ljude. Čak se ni konji nisu
prijatno osećali. Prestrašeno su frktali i hitali napred da bi što pre
izišli iz ovog tesnaca.
Prošlo je četvrt sata, zatim još četvrt sata. Tada najednom... svi
se nehotice zaustaviše... Nasta lom, kao da je istovremeno deset
topova odjednom opalilo.
— Zaboga, šta je to? upita inženjer Batler. Da se ne ruše stene?
— Hitac iz puške, odgovori Old Fajerhend. Sada je došao
trenutak. Za svaka tri konja neka ostane po jedan čuvar. Ostali
napred! Sjaši!
Svih trideset ljudi u tren oka poskakaše s konja i s puškama u
rukama pojuriše za njim. Već posle nekoliko koraka Vinetu stade,
leđima okrenut prema svojim ljudima, i uperi pušku, srebrom
ukrašenu, spreman da opali.
— Dole oružje, inače pucam! zaori se snažan glas. Nije se znalo
odakle taj glas dolazi, odozgo ili ispod zemlje.
— Dole oružje! začu se isto tako pozadi na jeziku Utaha glas koji
se u uskom tesnacu pretvori u pravu grmljavinu.
Odmah zatim planuše, jedan za drugim, tri hica. Dolazili su iz
jedne te iste puške. To je bio karabin Old Šeterhenda čiji je prasak
imao jačinu topovskog metka. Istoga trenutka planu i srebrom

361
ukrašena puška Vinetuova. Ranjenici jauknuše, a zatim nasta
urlanje kao da su se sve nečastive sile pakla pobunile.
Old Fajerhend je stigao baš do Vinetua i mogao je da vidi ko je
pred njim. Tesnac se tu malo širio i stvarao neku vrstu pećine,
veliku otprilike toliko da bi u nju moglo stati oko sto konjanika.
Voda je proticala levom stranom ovog prostora. Tu je bio još veći
sumrak. Ipak se mogla razabrati jedna četa Utaha.
Ona petorica ratnika koji su bili poslati napred učinili su veliku
grešku. Bili su zaostali ovde da sačekaju ostale svoje ratnike. Da to
nisu učinili, prisilili bi onu četvoricu belaca, koje su gonili, da ih
zaustave i mogli bi da se naglo povuku i da svoje drugove opomenu
na opasnost. Ali pošto su ovde čekali, našli su se svi zajedno u
klopci. Gore je stojao Old Šeterhend sa ukletim karabinom u ruci,
pored njega je klečao Ćopavko Frank da bi Dejvi i Džemi morali
preko njega da pucaju. Crvenokošci ipak nisu hteli da polože oružje
na prvi poziv i zato su belci pripucali. Pet mrtvih Utaha ležalo je na
zemlji. Ostali nisu mogli ni da pomisle na dalji otpor.
Imali su pune ruke posla da obuzdaju svoje konje, koji su se
grdno preplašili silne jeke od puščane paljbe.
— Bacajte oružje, ako vam je život mio! povika Old Šeterhend
još jedared.
A s druge strane odjeknu gromki glas:
— Ovde stoje Old Fajerhend i Vinetu, poglavica Apača. Predajte
se!
Ni jedan jedini Utah nije se usudio da ponovo digne oružje.
Stajali su zbunjeno, gledajući napred i nazad, i ne znajući šta da
rade. Tada Drol skoči pored Vinetua i Olda Fajerhenda, progura se
do poglavice, uperi mu cev puške u grudi i viknu:
— Bacaj pušku, jer ću da pucam!
Veliki Vuk ukočeno je gledao nepoznatu debeljuškastu pojavu
kao da je ugledao avet. Prsti desnice mu se i nehotice razmakoše i
puška pade na zemlju.
— I tomahavk i nož!
Poglavica odbaci i ovo oružje iza pasa.
— Razvezuj laso!
362
 I ovu zapovest poslušao je Veliki Vuk pokorno. Drol mu veza
lasom noge konju ispod trbuha, zatim uhvati konja za uzdu,
odvede ga u stranu i reče Ujka Motki, koji je stojao iza Olda
Fajerhenda:
— Ajde, Ujka, veži mu i ruke!
Ujka pristupi dostojanstveno i svečano reče poglavici:
— Bez velike muke, vezaću mu ruke!
Zatim skoči za leđa Velikom Vuku na konja, sveza mu ruke na
leđa, zatim skoči s konja. Izgledalo je kao da poglavica nije svestan
šta se sa njim dešava. Nalazio se kao u nekoj vrsti sna. Ovo što se
desilo sa njim uticalo je i na ostale Indijance. Svi njegovi ljudi
pokoriše se sudbini. Bili su isto tako razoružani i vezani kao i on.
Sve se to dogodilo vrlo brzo. Sada je valjalo da se što pre iziđe iz
kanjona. Čim je poslednji Indijanac bio vezan i zaplenjeno oružje
pokupljeno, odmah se krenulo dalje. Napred su jahali lovci, onda
zarobljenici i na kraju rafteri.
Vinetu i Old Fajerhend jahali su napred sa Old Šeterhendom.
Rukovali su se s njim i to je bio jedini pozdrav koji je u ovom
trenutku bio mogućan. Napred, pred zarobljenicima, jahala su
dvojica koji su jedan drugome bili bliži no što su i mislili. To su bili
tetka Drol i Ćopavko Frank. Oni dosada još ni reči nisu progovorili
jedan sa drugim. Tek posle nekog vremena izvuče tetka Drol nogu
iz uzengija i okrete se u sedlu, tako da je gledao unatrag.
— Nebesa! Šta to ima da znači? upita ga Ćopavko Frank. Da ne
terate šegu, gospodine? Ili ste, možda bili u cirkusu zaposleni kao
klovn?
— Ne, gospodine. odgovori debeljko. Ja sam seo natraške, jer bi
moglo da nama pođe „natraške“. Treba da znate da za nama ide
pedeset crvenih ratnika i može lako da nam se desi štogod što nije
predviđeno. A ovako ja ih držim na oku sa revolverom u ruci i
mogu ako treba da ih naučim pameti.
— Hm! Bogami, to je tačno. Moj konj neće zameriti ako mu i ja
okrenem leđa.

363
 Tako i on sede natraške u sedlu, da bi mogao da drži
crvenokošce na oku. Upustiše se u razgovor i najedared reče
Ćopavko Frank:
— Nemojte mi zameriti ako vas zapitam kako se zovete. Sve mi
se čini da sam vas već video.
— Gde?
— U svojoj mašti.
— Sto mu paradajza! Ko bi mogao da sluti da ja živim u nečijoj
mašti! Koliku kiriju imam da platim i koliki je otkazni rok?
— Po miloj volji. Ali, danas je sa maštom svršeno, jer vas vidim
u licu i personi. Ako ste vi onaj, kao što pretpostavljam, onda sam
o vama čuo mnogo šaljivih stvari.
— No, pa šta mislite ko sam?
— Tetka Drol.
— A gde ste o meni slušali?
— Na raznim mestima, gde sam god bio sa Old Šeterhendom i
Vinetuom: gore u Nacionalnom parku, pa onda u Ljanu Estekadu.
— Tako? Hm! I ja sam o vama slušao, gospodin Ćopavko! Vinetu
mi je pričao o vama. I danas vas je spomenuo, kad smo ležali pred
logorom Utaha, kao velikog junaka.
— Junaka?! zgranu se Ćopavko Frank, a lice mu se ozari
blaženim osmejkom. To moram da zabeležim! Ja sam naslućivao ko
sam, ali nisam znao tačno.
— E, Pa sad znate. A otkuda vi znate da sam ja tetka Drol?
— Zaključio sam po vašem odelu i po vašem ponašanju. Čuo
sam mnogo gde pričaju da je tetka Drol neobično zanimljivo
stvorenje u ženskim haljinama i kad sam video kako ste skočili
poglavici na leđa, odmah sam pomislio: To nije niko drugi nego
tetka!
— To je velika čast za mene! Ali, čini mi se da ste vi Nemac?
— Da. Iz srca Nemačke. Saksonac.
— Sto mu gromova! I ja sam Saksonac! Iz Altenburga.
— Sto mu patlidžana! Da li je to mogućno? Iz same varoši
Altenburg?
364
 — Ne, iz sela Langenlojbe.
— Iz sela Langenlojbe? Pa, tamo ja imam rođake i dva puta sam
bio na saboru. Četrnaest dana sam bio u gostima i samo jeo i pio.
— A kako se zovu vaši rođaci? upita Drol.
— Zovu se kao i vi: Drol. I to su mi vrlo bliski rođaci. Moj otac
imao je kuma čija se snaja preudala u Langenlojbe. Ona je docnije
umrla, ali njen pastorak imao je zeta. To je taj moj rod, na koji
mislim. Bio je zgodan dečko, spreman na sve. Jedno vreme je bio
kelner, zatim zvonar, zatim grobar, pa narednik građanske straže,
najzad provodadžija, zatim...
— Stoj! Dosta po bogu brate! prekide ga Drol, udarivši ga
snažno po ramenu. Da li je taj tvoj rođak imao dece?
— Kao pilića!
— A znate li kako su se zvala?
— Ne, više se ne sećam. Samo znam da se najstariji zvao Bastel,
jer sam sa njim bio prijatelj. To je skraćenica od Sebastijan. Mislim
da se pored toga zove Melhior. To je vrlo obično ime kod nas.
— Tako je, upravo tako! Sve se slaže, odlično se slaže! Sebastijan
Melhior Drol! Znate li šta je sa njim?
— Ne znam, na žalost.
— Onda, gledajte šta je sa njim! reče tetka Drol i upre prstom
sebi u grudi.
— Vi? Vi ste taj Sebastijan Melhior Drol? začudi se Ćopavko.
— Da, ja! Glavom i bradom! Ja se još tačno sećam ko je kod nas
bio na crkvenoj slavi. Tu je bio i teča Frank, koji je docnije postao
šumar.
— E, to sam opet ja, bradom i glavom! dakle, ovde u pustinji da
se nađemo kao najbliži rođaci! Dođi, sinovče, ovamo, da te
poljubim!
— Evo, tečo, da se poljubimo!
Nagnuše se jedan prema drugome. Zagrljaj je bio prilično
nespretan, pošto su sedeli natraške na konjima, ali ipak su se
izgrlili i izljubili. Ne obazirući se na zarobljenike, koji su ih, obojena
lica, mračno gledali, oni su jahali zagrljeni, i razgovarali nadugačko
365
i naširoko o danima mladosti. I razgovor ne bi bio tako brzo
završen da nije povorka zastala. Bili su već došli do kraja tesnaca
kojim se ulazilo u jedan veći i mnogo širi kanjon.
Sunce se dosta već bilo nisko spustilo, tako da njegovi kosi
zraci nisu dopirali do dna kotline, ali tu je ipak bilo više svetlosti i
svežeg vazduha. Jahači odahnuše s olakšanjem kad iziđoše na ovu
širinu. Tu je kanjon bio svojih dvesta koraka širok i njime je tekla
uzana rečica, koja .se lako mogla pregaziti. Pored vode bilo je trave
i grmlja, pa i poneko drvo.
Belci poskidaše zarobljenike s konja i položiše ih vezane u
travu. Sada su tek mogli da izmenjaju srdačne pozdrave, pa to i
učiniše.
Old Fajerhendova četa imala je sa sobom dovoljno hrane. Svi
posedaše da se potkrepe jelom. Zatim je trebalo da se odluči o
sudbini zarobljenih Indijanaca. Vinetu, Old Fajerhend i Old
Šeterhend bili su za to da se puste na slobodu, ali svi ostali tražili
su strogu kaznu. Lord napokon prekrati raspravu i reče:
— Sve do onog trenutka, dok su se u logoru držali dvoboji, nisu
ništa kažnjivo učinili. Ali, onda su morali svojim zarobljenicima,
koji su pobedili, da vrate slobodu. Umesto toga, oni su pošli za
njima u poteru da ih pobiju. A ta namera je kažnjiva.
— Pa, kako ćete da ih kaznite? Nećemo ih valjda pobiti!
— To ne.
— Da ih bacimo u zatvor ili otpremimo u kazneni zavod da se
poprave?
— Glupost! Treba ih dobro izbatinati!
— To bi bilo ono najgore što bismo mogli da učinimo. Jer, nema
za Indijance veće uvrede nego batinanje.
— Onda, neka plate globu! Oduzmite im konje i oružje!
— To bi tek bilo svirepo. Bez konja i oružja poumirali bi od gladi
ili bi pali svojim neprijateljima u ruke.
— Ja vas ne razumem, gospodo! Baš vi ne biste trebali da budete
tako milostivi, jer su u prvom redu hteli vas da udese...
— Baš zato što su mene, Franka, Dejvija, i

366
 Džemija hteli da udese, moramo nas četvorica da odlučimo o
njihovoj sudbini.
— Radite kako znate! reče lord i zlovoljno se okrete. Ali odmah
zatim upita:
— 'Ajde da se kladimo!
— U šta?
— Kladim se da će vam ti klipani vratiti dobro zlom, ako budete
prema njima obzirni.
— Ja se ne kladim.
Svi se složiše sa Old Šeterhendovim predlogom, koji se zalagao
da sklope ugovor o večnom prijateljstvu sa crvenokošcima. Ali nije
bilo dovoljno da se to ugovori samo s poglavicom. I njegovi
podanici trebalo je da čuju sve što će on govoriti i obećati. Možda
će on, s obzirom na svoj ugled i svečano obećanje, da održi svoju
reč.
Okupili su se u velikom krugu, belci i crvenokošci. Dva raftera
čuvali su stražu na ulazu i izlazu iz kanjona, da odmah jave ako bi
slučajno naišao neki neprijatelj. Poglavica Utaha sedeo je prema
Vinetuu i Oldu Šeterhendu. Ali, on ih nije gledao, možda od
sramote a možda iz pakosti, zlobe i ogorčenja.
— Šta misli Veliki Vuk o svojoj sudbini? upita Old Šeterhend na
jeziku Utaha.
Poglavica ne odgovori ni rečce.
— Poglavica Utaha strahuje i zato nam ne odgovara.
Veliki Vuk podiže oči i izazivački upilji pogled u velikog lovca,
pa reče:
— Bledoliki laže kad kaže da se ja bojim.
— Onda, odgovaraj! Ti nemaš prava da drugome kažeš da laže
jer si ti sam najveći lažov.
— To nije istina.
— To je živa istina. Dok smo mi još bili u vašem logoru, ja sam
te pitao da li ćeš nas pustiti u slobodu, ako pobedimo. Šta si ti
odgovorio?
— Da ćete moći otići.
367
 — Zar onda nisi lagao?
— Ne, jer ste vi otišli.
— Ali, vi ste pošli u poteru za nama? Zar nije tako?
— Ne, nismo. Mi smo pošli na zbor Utaha, a ne vas da gonimo.
— Zašto si onda poslao pet svojih ratnika da tragaju za nama?
— Ja to nisam učinio. Mi smo iskopali ratne sekire, a kad do toga
dođe onda treba biti na oprezu. Mi smo vas pustili i održali smo
svoju reč. Ali, vi ste na nas izvršili prepad i petoricu naših ratnika
ubili.
— Zašto su tvoji stražari pucali na nas kada smo pošli?
— Oni nisu znali šta sam ja obećao.
— Zašto su svi tvoji ljudi kliknuli bojni poklič? Oni su čuli tvoje
obećanje!
— Taj poklič se nije ticao vas; već stražara — da ne pucaju. Baš
ono što je bilo u vašu korist, ti mi sada upisuješ u greh.
— Ti umeš vrlo dobro da se braniš. Ali, ja imam neoboriv dokaz
tvoje krivice. Mi smo se došunjali do tvog logora i slušali šta tvoji
ljudi govore. Mi znamo da ste hteli da nas poubijate. Znaš li kakvu
kaznu za to zaslužujete?
Crvenokožac ništa ne odgovori.
— Mi vam nismo ništa učinili, a vi htedoste da nas poubijate.
Zaslužili ste zato smrt. Ali, mi smo hrišćani. Mi ćemo vam oprostiti.
Dobićete svoju slobodu i svoje oružje. Ali zato nam morate obećati
da nijednom od nas, koliko god nas ovde ima, neće ni dlaka s glave
pasti od vaše strane.
— Govori li to tvoj jezik ili tvoje srce? upita poglavica sa
nevericom, gledajući Old Šeterhenda oštrim ispitivačkim
pogledom.
— Moj jezik ne govori nikada druge reči do one koje su mi na
srcu. Hoćeš li da daš obećanje koje tražim?
— Da.
— A da li si spreman da se zakuneš lulom mira?
— Da, spreman sam.

368
 — Poglavica je odgovorio brzo i bez razmišljanja. Po tom se
moglo pretpostaviti da misli ozbiljno. Ali, izraz njegovog lica nije
se mogao videti zbog debelog sloja boje na licu.
— Onda neka zaređa lula mira unaokolo, reče Old Fajerhend. Ja
ću govoriti reči, a ti ponavljaj za mnom.
— Govori, ja ću za tobom!
Ova spremnost poglavičina bila je naizgled dobar znak, i
dobronamerni lovac radovao se od srca tome. Ali nije propustio da
opomene poglavicu.
— Ja verujem da ovoga puta ozbiljno misliš. Ja sam uvek bio
prijatelj crvenih ljudi. Meni je žao što su Utahe napadnuti i
izazvani. Da nije tako, ne biste tako jevtino prošli.
Poglavica obori pogled ne dižući oka na govornika. Old
Šeterhend skide lulu s vrata i napuni je duvanom. Pošto je zapali,
odreši poglavici veze, i ovaj dunu dim na svih šest strana sa rečima:
— Ja sam Veliki Vuk, poglavica Jamba Utaha. Govorim u ime
svoje i u ime svojih ratnika. Govorim bledolikima koje vidim: Old
Fajerhendu, Old Šeterhendu i svima ostalim, kao i Vinetuu,
slavnom poglavici Apača. Svi ti ratnici i beli ljudi naši su prijatelji i
braća. Od nas ih neće zadesiti nikakvo zlo i mi ćemo pre umreti
nego što ćemo dozvoliti da nas oni smatraju svojim neprijateljima!
To je moja zakletva! Ja sam rekao. Haug!
Zatim opet sede. Onda oslobodiše i druge Indijance veza: lula
mira zaređa od usta do usta, dok se nisu svi izređali. Čak i mala
Elena Batler morala je da povuče šest dimova, jer se zbog nje nije
smeo praviti izuzetak. Tada crvenokošcima vratiše oružje i konje.
To nije bila nikakva nepredostrožnost, pošto se zakletvi Indijanaca
može verovati. Ali, ipak, belci su bili još uvek na oprezu i svi su
držali ruke na revolverima. Poglavica sede na konja i reče Old
Šeterhendu:
— Mi se vraćamo u svoj logor.
— Ah! Pa, vi ste hteli na zbor Utaha! Sada i sam priznaješ da ste
progonili samo nas.
— Ne. Vi ste nas zadržali, tako da smo izgubili mnogo vremena
i sada smo zadocnili. Mi se vraćamo natrag u svoj logor.
369
 — Kroz klisuru?
— Da. Ostaj zbogom!
Zatim pruži belcima ruku i obode konja. Odjahao je u klisuru
ni jedared se ne osvrnuvši. Njegovi ljudi odoše za njim, srdačno
pozdravljajući.
— Taj poglavica je ipak velika lopuža, reče stari Blenter. Da mu
lice nije namazano prst debelom bojom, čitala bi mu se na licu
licemernost. Kuršum u glavu bio bi najbolji lek za njega.
Vinetu, koji je čuo ove reči, odgovori:
— Moj brat možda ima pravo. Ali bolje je činiti dobro nego zlo.
Mi ćemo ovde prenoćiti, a ja ću poći za Utahama da pripazim na
njih.
Odmah zatim Vinetu se takođe izgubi u klisuri.
Posle svega ovoga svima je laknulo i u logoru zavlada odlično
raspoloženje. Šta bi drugo i mogli da rade sa Utahama? Da ih
pobiju? To je bilo nemogućno! Da ih ovako vuku sa sobom kao
zarobljenike? To je isto tako bilo nemogućno! Sada su Utahe bili
vezani prijateljstvom i bratstvom, a dobili su i slobodu. To je bilo
najbolje što se moglo učiniti.
Dan se bližio kraju, iako je u tesnacu bilo još od ranije mračno.
Nekoliko ljudi pođoše da potraže Drva. Old Fajerhend odjaha u
južnom pravcu niz kanjon, a Old Šeterhend u severnom pravcu
uzbrdo, kao izvidnici. Na oprezu se moralo biti stalno. Obojica,
pošto su pažljivo razgledali okolinu, ubrzo se vratiše, jer ništa
sumnjivo nisu primetili, pa sedoše da sa ostalima podele oskudnu
večeru. Nešto docnije vrati se i Vinetu. Ovaj čovek se snalazio i
pored velike pomrčine koja je vladala u tesnacu. Saopštio je da su
Utahe pokupili leševe svojih ratnika koji su poginuli u tesnacu, i
zatim produžili put. On je išao za njima sve do izlaza iz klisure i
video je gde su se uspeli na strminu, a onda se izgubili u šumi.
Ipak, za svaku sigurnost, bi postavljena straža duboko u
tesnacu, da bi se predupredio eventualni prepad. Druge dve straže
stojale su ispod i iznad logora u glavnom kanjonu. Na taj način
sigurnost je bila potpuna.

370
 Naravno, bilo je isuviše materijala za pričanje. Već je bila prošla
ponoć kad su lovci legli na počinak. Old Fajerhend je pre toga opet
obišao straže, da se uveri da je sve na svom mestu. On je odredio
ujedno red i vreme stražarenja. Zatim se ugasi vatra, pa u logoru,
u dubokom kanjonu, zavlada mir i tišina.
Vinetu je imao pravo: Utahe su se zaista izgubili gore u šumi.
Ali... oni nisu odjahali kroz šumu, već su se u njoj zaustavili. Prenos
leševa nije bio težak, jer su dobili i konje pobijenih. U šumi
zapovedi poglavica da se mrtvaci poskidaju s konja. On sam pak
dođe do ivice šume, pogleda dole u kanjon i reče:
— Zacelo nas uhode. Tu za nama sigurno se nalazi neki beli pas
koji motri da li se mi zaista vraćamo u svoj logor.
— Pa, zar se nećemo vratiti? upita jedan od nižih poglavica.
— Ti imaš tako malo mozga u glavi kao prerijski šakal, reče
Veliki Vuk. Zar ne treba da se osvetimo tim bledim kornjačama?
— Ali, oni su naši prijatelji i braća! Mi smo sa njima popušili lulu
mira!
— Čija je bila lula?
— Old Šeterhenda.
— Eh, onda zakletva važi samo za njega. Zašto je bio toliko glup,
pa nije pušio iz moje lule! Zar nije tako?
— Veliki Vuk ima uvek pravo, odgovori onaj drugi, koji se
potpuno složio sa dvosmislenim tumačenjem svog poglavice.
— Zar hoćeš da ih iznenada napadnemo? Malo nas je ovde, a
klisurom ne možemo da se vratimo, jer je dobro čuvana.
— Poći ćemo drugim putem i povešćemo toliko ratnika koliko
je potrebno. Zar ih nema dovoljno gore, kod P-A-Mova, šume
bogate vodom? A zar odozgo ne vodi preki put za koji izgleda belci
ne znaju? Mrtvaci i naši konji neka ostanu ovde i sa njima dva
stražara. Svi ostali idemo na sever.
Tako i postupiše. Šuma, istina, nije bila duboka, ali je bila
dugačka nekoliko časova jahanja. Utahe su jahali sve dok nisu došli
do mesta gde se šuma spušta u jednu poprečnu uvalu. Ta uvala
vodila je u glavni kanjon u kome su se nalazili belci. Njome krenuše

371
Indijanci sa Velikim Vukom na čelu. Uvala je ulazila u glavni
kanjon čitave tri engleske milje više mesta gde su se belci bili
ulogorili. U kanjon je ulazila kao uzan tesnac sa strane, koji ipak
nije bio toliko uzan kao onaj u kome su se toga dana bili sukobili
belci i Crvenokošci. Tim tesnacom pođe Veliki Vuk sa svojim
ljudima. Videlo se da poglavica put vrlo dobro zna, jer uprkos
velike pomrčine nije pogrešio ni jedan jedini put.
Uvala kojom su išli bila je bezvodna i pela se naviše.
Crvenokošci ubrzo stigoše do proplanka na ogromnoj kamenitoj
visoravni koja je bila sva išarana i ispresecana mrežom dubokih
kanjona. Bila je mesečina kao dan. Jasan i pun mesec plovio je
nebom. U galopu su prošli visoravan i za nepunih pola sata počela
se ravnica spuštati u vidu jedne široke, položene padine. Levo i
desno dizale su se visoke stene, kao odbrambeni zidovi, koji su
postajali sve viši i viši, što se više dno useke spuštalo. Najzad se
useka završavala vencem visokih vrhova ispod kojih su gorele
mnogobrojne vatre. Tu se na kamenitoj visoravni, od bura i oluja
oronjenoj i od sunca opaljenoj, iznenada pojavi šuma. Ta šuma
imala je da zablagodari svoj opstanak zaklonjenoj uvali. Bure su
besnele nad njom, ali je nisu mogle zahvatiti, a vodeni talog
sakupljao se u obliku jezera čija je voda osvežavala drveće koje je
tu moglo da uhvati korena. To je bila P-A-Mov, šuma bogata
vodom, u koju je bio krenuo poglavica.
Velikom Vuku nije bila potrebna mesečina da se snađe ovde, jer
su vatre koje su gorele bile mnogobrojne. To je bio živahan logor i
to ratni logor. Nije bilo nijednog šatora i nijedne kolibice.
Mnogobrojni crveni ratnici koji su se videli ležali su pored vatre,
na svojim ćebetima, pokrivačima ili na goloj zemlji. Oko njih su
pasli konji.
To je bilo zborno mesto svih Utaha, gde su se sva njihova
plemena sakupljala za ratni pohod.
Veliki Vuk priđe prvoj vatri, skoči s konja i reče svojim ljudima
da ovde pričekaju, pa doviknu jednom koji je sedeo kod vatre:
— Nanap Niv? to jest: Stari poglavica?
To je bio glavni vođa svih utaških plemena. Indijanac ustade od
vatre i provede Velikog Vuka prema jezeru, gde je, po strani od
372
ostalih, gorela najveća vatra. Pored nje su sedela četiri Indijanca,
svi okićeni orlovskim perjem. Jedan od njih naročito je privlačio
pažnju. Lice mu nije bilo obojeno, ali je bilo izbrazdano bezbrojnim
borama. Kosa mu je bila bela kao sneg i padala mu niz pleća. Tom
čoveku moglo je biti najmanje osamdeset godina. Pa ipak, sedeo je
uspravno, gordo i snažno kao da mu nema više od pedeset. On
pogleda oštrim okom došljaka, ali ne reče nijedne reči u znak
pozdrava. I ostali su sedeli u dubokom ćutanju. Veliki Vuk sede
takođe bez reči pored vatre, gledajući preda se. Prošlo je tako
nekoliko minuta u dubokom ćutanju. Najzad. starac prozbori:
— Drveće odbacuje lišće u jesen. Ako ga izgubi pre, znači da ne
valja i treba ga poseći. Pre tri dana nosio je još orlovska pera, a gde
su mu danas?
To se pitanje odnosilo na Velikog Vuka, koji nije više imao
orlovska pera u kosi. A to je za svakog ratnika bio težak prigovor:
— Sutra će orlovska pera biti opet na svom mestu, a za pojasom
biće skalpovi desetorice ili dvadesetorice belih ljudi, odgovori
Veliki Vuk.
— Zar je Veliki Vuk bio pobeđen od bledolikih, pa ne sme više
da nosi znak svoje hrabrosti i svog dostojanstva?
— Samo od jednog bledolikog, ali od onog čija je pesnica teža
od bilo čije pesnice.
— To može da bude samo Old Šeterhend.
— To je on i bio. On je tu u blizini. A sa njim i mnogo drugih
belaca. Old Fajerhend, Vinetu i debeli lovac i jedna četa od pet puta
po deset ratnika. Ja sam došao da vam donesem njihove skalpove.
— Uf! ote se starcu.
— Uf! iznenadiše se i ostali.
Lice Nanap Niva toliko se odjednom ozari i ožive da se skoro
nijedna bora na njemu nije videla.
— Neka priča Veliki Vuk!
Veliki Vuk posluša i poče da priča, trudeći se da svaki svoj čin
predstavi u što boljoj svetlosti. Poglavice su sedele nepomično i
pažljivo gutale svaku njegovu reč. Svoje pričanje Veliki Vuk završi
rečima:
373
 — Nanap Niv daće mi pedeset ratnika s kojima ću da napadnem
belce. Njihovi skalpovi moraju još u ranu zoru biti na našim
pojasevima.
Bore na starčevom licu opet se pojaviše. Obrve mu se nabraše,
a orlovski nos kao da mu se još više istanji i zaoštri. Ličio je na
pravu pticu grabljivicu.
— Još pre zore? Da li su to reči jednog crvenog ratnika?
Bledoliki su nas osudili na smrt i izumiranje, a sada je Veliki Duh
dao najslavnije i najveće od njih u naše ruke. Oni treba da umru
brzo i bez bola, kao dete u naručju svoje majke. Šta kažu moja
crvena braća na reči Velikog Vuka?
— Ne. Belci moraju na stub ispaštanja, odgovori jedan
poglavica.
— Moramo da ih žive uhvatimo, dodade drugi.
— Što su slavniji, to veće moraju biti njihove muke, reče treći.
— Moja braća dobro govore, pohvali ih starac. Mi ćemo te pse
pohvatati žive.
— Neka se veliki poglavica seti kakvi su ljudi među njima!
opomenu ih Veliki Vuk. U njihovom oružju su svi zli duhovi.
— Dosta! preseče ga ljutito starac. Ja znam koliku snagu i
veštinu imaju ti .ljudi, ali mi imamo dovoljno ratnika da ih
savladamo. Ja ću ti dati ne pedeset nego trista ratnika i ti ćeš mi
bledolike dovesti žive. Ti već imaš pedeset ljudi. Na svakog belca
doći će sedam crvenih. Mora vam poći za rukom da ih opkolite,
pohvatate i vežete pre no š go se probude. Ponesite dovoljno
konopaca! Sada, idite. Ja ću sam da izaberem one koji će poći sa
Velikim Vukom.
Zatim ustadoše i obiđoše logor, od vatre do zatre. Ubrzo su
sakupili trista ljudi, sve samih odabranih, a sem toga pedeset za
čuvanje konja, sa kojima nisu smeli u blizinu belaca. Veliki Vuk
objasni svojim ratnicima o čemu se radi, opisa im tačno položaj i
svi zajednički utvrdiše ratni plan. Zatim pojahaše konje i krenuše.
Išli su istim putem kojim. je, došao Veliki Vuk, ali samo do
glavnog kanjona. Tamo se poskidaše sa konja i predadoše ih na
čuvanje ljudima za to određenim. Pored tolike brojne nadmoćnosti
374
trebalo je da se podvig smatra kao potpuno bezopasan. Postojala
je samo opasnost da konji belaca ne osete Indijance po vetru i da
ih ne izdadu svojim nemirnim frkanjem. Šta da preduzmu protiv
toga? Poglavica je pomenuo to pitanje, tako da su ga svi čuli. Tada
se jedan od njih saže i uzabra jednu travu. pruži je poglavici i reče:
— Ovo, je sigurno sredstvo da se prevari konjski njuh!
Poglavica je poznao biljku po mirisu. To je bila kadulja. Na
Divljem zapadu postoje čitave oblasti široke mnogo kvadratnih
milja, koje su prekrivene samom kaduljom. I u kanjonu, gde god je
sunce dopiralo, bilo je ove trave u izobilju. Indijanci natrljaše svoje
ruke i telo kaduljom. Od nje se širio tako jak miris da je bilo
verovatno da ih konji neće osetiti. Sem toga, primeti Veliki Vuk,
laka struja vazduha u kanjonu dolazila je odozdo, dakle u korist
Indijanaca.
Dalje pođoše peške. Trebalo je preći neke tri engleske milje. U
početku nije bilo zapreka, ali kad su prošli drugu milju, morali su
da idu sve opreznije. Išli su polako, tiho, prikradajući se kao zmije.
Šest stotina koraka i nijedan šušanj se nije čuo. Nijedan kamenčić
se nije odronio, nijedna grančica nije slomljena pod nogom. Tada...
Veliki Vuk koji je bio na čelu, stade. Opazio je stražarsku vatru. To
je baš bio trenutak kad je Old Fajerhend obilazio straže. Poglavica
je još za dana bio opazio da je jedna straža postavljena napred, a
druga pozadi logora. Trebalo je dakle prvo stražare onesposobiti.
Poglavica zapovedi da se stane i reče da ga samo dvojica prate.
Polegaše na zemlju i počeše bauljati. Tako se primakoše gornjoj
straži. Stražar je baš gledao za Oldom Fajerhendom, koji tek što
beše otišao od njega. Crvenokošcima je stražar bio okrenut leđima.
Iznenada zgrabiše ga dve snažne ruke za vrat, a druge četiri
pritegoše mu ruke i noge. Nije mogao ni da mrdne, jer je odmah
pao u duboku nesvesticu. Kad je opet došao sebi bio je već vezan a
usta su mu bila zapušena krpom. Pored njega stajao je Indijanac
koji mu je držao sečivo noža upereno u srce.
U međuvremenu ugasila se vatra. Poglavica zapovedi da dođu
još dva ratnika. Trebalo je savladati donjeg stražara. A za to trebalo
je proći pored celog logora. Sva tri Indijanca prebaciše se preko
potoka obilazeći mesto gde su bili belci u logoru. Moglo se
375
pretpostaviti da su stražari u jednakom rastojanju kod logora
postavljeni i tako se lako moglo izračunati koliki deo puta treba
preći. Voda je bleskala i njen šum mogao je da ih izda. Zato se
crvenokošci još više udaljiše od obale na drugu stranu, pa podalje
od logora pređoše potok i puzeći na rukama i nogama kretoše opet
prema logoru. Uskoro primetiše dva stražara. Stojali su nekih
desetinu koraka pred njima, licem okrenuti u stranu. Još trenutak,
zatim nagao skok, tihi krik i gušanje, pa su i ovi stražari bili
savladani. Dva Indijanca ostaše pored njih, a Veliki Vuk se vrati
sam preko potoka da rukovodi glavnim napadom.
Konji su stojali podeljeni u dve grupe između logora i oba
stražara. Oni su se dosada sasvim mirno držali. Ali oni bi ipak bili
osetili Indijance uprkos mirisa kadulje da su im se više bili
približili. Zato je Veliki Vuk smatrao da je zgodnije da se svi njegovi
ljudi prebace prvo preko potoka. To su Indijanci izveli neobično
vešto. Kad su došli na drugu stranu, polegaše svi i ostatak puta,
nekih sto koraka, pređoše bauljajući prema logoru. Najveća je
teškoća pri tome bila ta što se toliko ljudi našlo na tako uskom
prostoru. Kako su oni tako ležali u gomili, prema ljudima i konjima
iz logora, ovi poslednji se uznemiriše. Trebalo je raditi brzo.
— Napred! ču se prigušena zapovest Velikog Vuka.
Potok brzo preskočiše. Nijedan belac još nije bio budan. Svi su
bili u najdubljem snu. Ležali su jedan pored drugoga, tako da oko
njih nije bilo mesta za trista Indijanaca. Njih po pet-šest, pa i više,
skakali su na po jednog belca, i čim bi ga zgrabili, onako bunovnog
predavali bi ga onima koji su stojali iza njih. Tako su redom hvatali
jednog belca za drugim. Za ove je to došlo tako iznenada da su se
našli zarobljeni pre no što su se i probudili. I suprotno običaju
Indijanaca, koji svaki napad izvode sekirama uz najveću viku,
postupili su Utahe tako tiho i nečujno da se ništa nije čulo. Tek
onda kad su belci počeli da galame, zaorio je ratni poklič Indijanca,
koji prodire do srži kostiju. Taj poklič prolomio je noćnu tišinu,
odjekujući od stena kanjona u stostrukoj jeci.
U gomili telesa, ruku i nogu, samo Old Fajerhend, Old
Šeterhend i još neki pojedinci uspeše da blagovremeno iskoče i da
zauzmu odbrambeni stav. Priljubljeni leđima uza stenu, oni su se
376
branili očajno noževima i revolverima protiv daleko nadmoćnijeg
neprijatelja, koji nije hteo da se posluži oružjem, jer je trebalo da
belci budu pohvatani živi. Ali i njih crvenokošci ubrzo tako
pritisnuše da im je uskoro svaki pokret i svaka odbrana bila
nemogućna, jer nisu mogli da mašu rukama. Bili su oboreni i
vezani kao i njihovi drugovi. Strahovito urlikanje crvenokožaca
objavilo je da je prepad uspeo.
Sada zapovedi veliki Vuk da se naloži vatra. U svetlosti ognja
koji je osvetljavao poprište borbe, utvrđeno je da je preko dvadeset
crvenokožaca ranjeno, a nekoliko čak i ubijeno.
— Za to će ovi psi da pretrpe desetorostruke muke! uzviknu
besno poglavica. Oderaćemo im živima kožu s leđa. Svi će da pomru
groznom smrću. Pokupite mrtve, ranjene, konje i oružje
bledolikih. Treba da se vratimo.
— Ko će da uzme začaranu pušku belog lovca? upita jedan.
— Ona je opasna za svakog ko se nje dotakne.
— Ostavićemo je ovde i zatrpaćemo je gomilom kamenja, da
nijedan crveni čovek ne metne ruku na nju. Gde je?
Počeše da traže karabin buktinjama, ali karabina nigde nije
bilo. Bio je prosto naprosto nestao. Kad se Old Šeterhend u gužvi
probudio i skočio, neko mu je bio zgrabio karabin iz ruke i odneo.
Ali on ne reče ni reči poglavici o tome. Jamba Utahe videle su preko
dana pušku u njegovim rukama i sada nisu mogli da objasne kako
je puška nestala. Začarana puška mogla je, dok su bili ovde, da im
zada grdnih jada, i zato Veliki Vuk, kome je to bilo vrlo neprijatno,
bez mnogo okolišenja zapovedi:
— Vežite zarobljenike na konje i odmah da se kreće! Zao duh je
napravio začaranu pušku; on je nju i sakrio. Ne smemo ovde da
ostanemo da nas ne stignu njeni kuršumi.
Zapovest bi odmah izvršena i praznoverni crvenokošci u
velikoj žurbi krenuše. Od početka napada pa do njegovog
završetka nije bio prošao ni pun čas.
Ali Veliki Vuk nije znao da je Old Fajerhend postavio i treću
stražu. Ona je bila postavljena iznad tesnaca. Taj stražar bio je —
tetka Drol, koga je trebalo zameniti tek posle dva sata.
377
378
 Ćopavko Frank mu se pridružio dragovoljno, da bi mogao sa
njim da razgovara o milom zavičaju. Sedeći u dubokom mraku oni
su razgovarali šapatom i samo poneki put bi zastali, osluškujući da
li je u tesnacu sve u redu.
Iznenada začuše na ulazu u tesnac sumnjiv šum.
— Čuj! prošaputa Frank.
— Šta?
— Nešto se dešava. Izgleda da su se naši ljudi probudili.
— Ne, nisu. To je bat nogu najmanje dvesta ljudi.
On zastade usplahireno, jer su se odozgo čuli uzbuđeni glasovi.
— Grom i pakao, pa to je prepad! uzviknu Ćopavko Frank.
Mislim da smo napadnuti!
— Da, da, to je prepad, složi se Drol. To mora da su one crvene
lopuže, ako izvolite.
U taj mah zaori se ratni poklič iz grla stotine Indijanaca.
— Pomozi bože! To su, zbilja, Indijanci! uzviknu Frank. Napred,
na njih! Ispadaj, brže!
Zgrabio je tetku Drol za ruku i hteo da ga povuče onamo. Ali
ovaj, po svojoj lukavosti poznati lovac mirno ga zadrži.
— Ostani ovde! Nemoj da se žuriš! Kad Indijanci preduzimaju
noćni napad, onda ih ima kao skakavaca. Prvo da vidim kako stoji
stvar, a onda tek da odlučimo šta da radimo.
Puzajući rukama i nogama privukli su se izlazu iz klanca.
Uprkos pomrčine, videli su da su njihovi drugovi izgubljeni. Brojna
nadmoćnost Indijanaca bila je isuviše velika. Levo od njih plamtela
je borba. Revolverski meci praštali su, ali ne za dugo. Ubrzo je
zaorio pobednički poklič Indijanaca.
— Brzo za mnom, preko potoka! šapnu Drol Franku. Ima samo
jedan slobodan put iz tesnaca, jer su svi Indijanci zauzeti u logoru.
Šunjali su se brzo pogureni. Drol napred, Frank za njim.
Iznenada, oseti Drol pod rukom neki tvrd, dugačak predmet. To je
bila puška sa dobošem.
Old Šeterhendov skraćeni karabin, pomisli tetka Drol i,
naravno, uze ga.
379
 Došli su srećno do potoka i prebacili se na drugu stranu. Tamo
Drol uhvati Franka za ruku i povuče ga za sobom. Išli su nizbrdo u
južnom pravcu. Pobegli su lako, jer je vladala teška pomrčina, a
njihovi koraci u opštoj vici Indijanaca nisu se mogli čuti. Ali uskoro
je prostor između potoka i stena bio toliko sužen da je Drol
predložio:
— Moramo opet na levu obalu. Tamo je put širi.
Pregaziše opet potok. Na sreću bili su već daleko od mesta gde
je stajala straža. Trčali su dalje, nailazeći čas na samu stenu, čas na
golemo kamenje koje je stojalo na putu, dok najzad više nisu čuli
indijanske glasove. Tada Ćopavko zaustavi svog druga i reče mu
prekorno:
— Stani, najzad, nesrećo! Zašto smo upravo mi pobegli? Nije
dosta što si sam pobegao, već si i mene sramotno zaveo da bežim s
tobom! Zar nemaš ni najmanje osećanje časti?
— Osećanje časti? odgovori Drol, skoro bez daha zbog svoje
debljine i napora trke. Kako da nemam! Ali ko hoće da opravda
osećanje dužnosti i časti, taj mora u prvom redu sam sebe da spase.
Zato sam pobegao.
— Ali zar se ovako ostavljaju drugovi u nevolji?
— A zašto to ne bi bilo dozvoljeno?
— Jer nam je bila dužnost da priteknemo u pomoć svojim
drugovima.
— Tako? A na koji način da im pomognemo?
— Trebalo je da jurnemo na crvene.
— Hihihi! Da navalimo i da ih potučemo? smejao se tetka Drol.
Ništa drugo ne bismo postigli, nego samo to da i nas zarobe.
— Zarobe? Zar misliš da bi u tom slučaju naši prijatelji bili samo
zarobljeni, a ne možda pobijeni, zaklani ili postreljani?
— Ne, ubili ih ne bi ni u kom slučaju. Jesi li čuo hice?
— Da.
— A ko je pucao? Da nisu Indijanci?
— Ne. Ja sam čuo samo revolverske metke.

380
 — Eto vidiš! Indijanci uopšte svoje puške nisu upotrebljavali.
Njihova je namera bila da bledolike pohvataju žive, da bi ih docnije
što više izmučili. I zato smo mi pobegli. Sada smo nas dvojica
spaseni i možemo za njih učiniti više nego da smo zarobljeni
zajedno s njima.
— Imaš pravo, Tetka. Puno pravo. Sad mi je laknulo na srcu, kao
da mi se s njega svalio težak kamen. Zar bi bilo veće sramote nego
da se čuje da je slavni Ćopavko Frank, dok su njegovi drugovi bili u
opasnosti, pobegao kao zec? Ne daj mi, bože! Radije ću srnuti u
najveći okršaj. Ja sam sav izvan sebe!
— I ja sam jako potresen. Ali zbuniti se ipak ne dam. Sačekajmo
mirno dalji razvoj stvari...
— To je lako reći. Samo, koji bi to Indijanci mogli biti?
— Utahe, naravno. Veliki Vuk se nije vratio u svoj logor kao
obično, nego se, znajući da se u blizini nalaze ostali njegovi
saplemenici, vratio s pojačanjem i izvršio prepad na naše drugove.
Pošto ne znamo u kome će pravcu on sada da pođe, ne smemo ovde
da se zadržimo. Moramo što pre dalje, dok ne nađemo mesto gde
ćemo se dobro prikriti.
— A onda?
— Onda? Pa čekaćemo da svane dan. Zatim ćemo potražiti
tragove i poći za Indijancima, dok ne saznamo šta možemo da
učinimo za naše prijatelje. A sad, kreći!
Drol opet povuče Franka za ruku i tom prilikom oseti karabin.
— Šta? reče. Ti imaš dve puške?
— Da. Našao sam jednu kada smo puzili ka potoku. To je Old
Šeterhendov skraćeni karabin.
— To je dobro, možda i odlično! On nam može dobro da posluži.
Ali umeš li ti iz njega da pucaš?
— Dabome! Ja sam već dugo sa Old Šeterhendom i prilično
dobro poznajem ovu pušku. Teško Indijancima i teško celom
Divljem zapadu, ako nekom našem prijatelju padne ijedna dlaka s
glave! Ja sam dobar čovek, takoreći duša od čoveka. Ali kad
pobesnim, mogu da izmenim istoriju čovečanstva...

381
 On stisnu pesnice i zapreti njome.
Pored vode, s desne strane, i okomitih stena, s leve strane,
hitali su stalno prema jugu, dok posle jednog sata nisu stigli do
mesta gde je kanjon pravio zavijutak prema zapadu. Usled tog
zaokreta došao im je sada mesec sa desne strane. Mesec su videli,
jer je tu u glavni kanjon ulazio jedan sporedan. Tetka Drol zastade
i reče:
— Stoj! Ovde moramo da proučimo na koju ćemo stranu da se
odlučimo, gore ili dole?
— Tu nema mesta nikakvom dvoumljenju, reče Frank. Moramo
u sporedni tesnac, jer • se mora •pretpostavljati da će Indijanci
poći glavnim kanjonom. Ako se sakrijemo u sporednom kanjonu,
oni će proći pored nas i mi ćemo moći da pođemo za njima. Šta
misliš ti?
— Hm! Ideja nije rđava, dok mesec stoji pravo nad dolinom i
osvetljava nam put.
— Da, mesec mi uliva samopouzdanje u srce i osvetljava potoke
mojih suza koje ronim od besa. Hajdemo za njegovim slatkim
zracima! Možda će nas njegov verni sjaj dovesti do mesta gde ćemo
se moći dobro sakriti. A to je u ovaj mah najglavnije.
Pregazili su opet potok i skrenuli u sporedni kanjon, u kome u
taj mah nije bilo vode, ali je bilo znakova da je u drugo godišnje
doba celo dno uzane doline bilo korito jednoga potoka. Sada su išli
u pravcu zapada. Išli su tako dobrih pola sata kad najedared
zastaše najneprijatnije iznenađeni. Stena sa desne strane
najednom je nestala, jer je sa jednom stenom koja je dolazila sa
severa činila oštar ugao. A pravo pred njima nije se pružala
otvorena ravnica nego šuma, prava pravcata šuma, kakvu nikada
ne bi čovek mislio da će naći u ovom kamenjaru. Nad retkim
žbunjem dizale su se krošnje crnogorice, tako guste da se mesečina
probijala samo mestimično do tla. To je bila „šuma vode“, gde su
Utahe smestile svoj ratni logor.
Uvala u kojoj je bila šuma išla je pravo od severa prema jugu,
paralelno sa glavnim kanjonom koji nije bio daleko ni pola sata
odavde. Između kanjona i šume bila su dva spojna puta, dve
poprečne doline, jedna severno, kojom je bio došao Veliki Vuk, i
382
jedna južno, kojom su dolazili sada tetka Drol i Frank. Ove dve
doline, koje su dolazile sa istoka prema zapadu, stvarale su sa
glavnim kanjonom i šumom pravougaonik, čija se površina
sastojala iz visokih blokova stena u kojima je voda bila izdubila
svoje više stotina metara duboko korito sa strmim obalama.
— Šuma! Gaj! Sa pravim drvljem i grmljem! reče Ćopavko
Frank. Bolje skrovište ne bismo mogli da nađemo! Je l’ tako?
— Ne, odgovori tetka Drol. Ta šuma mi je sumnjiva ili, u
najmanju ruku, podozriva. Ja joj mnogo ne verujem. Ko će bolje
znati da se tu nalazi šuma, mi ili ovi crveni hajduci?
— Indijanci!
— Pa, dabome. I oni vrlo dobro znaju da se u šumi možemo
najbolje sakriti. Zar ti ne rekoh da indijanski tabor mora biti negde
u blizini.
— Da, jer je od njih Veliki Vuk dobio pomoć.
— A gde je taj logor? U pustom glavnom kanjonu ili u gustoj
šumi? Ja sam uveren da imamo mnogo razloga da budemo vrlo
oprezni. Sad brzo pravo u grmlje, da vidimo ima li tu koga živog.
Napred!
Pretrčali su brzo mesečinom osvetljeni prostor. Kad su došli
pod drveće, legoše odmah i počeše da osluškuju šta se oko njih
zbiva. Ali ništa se nije čulo. Nijedan list nije zatreperio. Drol
pomirisa vazduh i reče:
— Pomiriši, Franče! Miriše na dim! Zar nije tako?
— Da, odgovori ovaj. Ali miris se jedva oseća. Oseća se svega
jedna četvrtina dima.
— Zato jer dolazi izdaleka. Moramo da izvidimo stvar i da
priđemo bliže vatri od koje dolazi ovaj dim.
Uhvatiše se za ruke i pođoše polagano i tiho napred. Pod
drvećem vladala je neprozirna tama. Pomrčina je bila tolika da su
morali ići više pipajući nego gledajući. Što su dalje išli to se jače
osećao miris dima. Šunjali su se tako sve dok najzad nisu opazili
drhtavu svetlost vatre. Uskoro zatim čuli su u daljini i žagor
ljudskih glasova. Šuma kao da se pružala više udesno. Pošli su u
tom pravcu i ubrzo primetili više vatara.
383
 — O, pa to je veliki logor, prošaputa Drol. To su svakako ratnici
Utaha, koji se skupljaju za pohod protiv Navahosa. Biće ih već više
stotina na okupu.
— Ništa ne mari. Moramo bliže, da saznamo šta je sa Old
Šeterhendom i ostalima. Treba...
Iznenadni gromki pobednički poklič prekinuo je njegove reči.
— Ah, sada dolaze oni sa zarobljenicima, reče Drol. Veliki Vuk
dolazi sa severa, a mi smo došli sa juga. Moramo svakako da
saznamo šta su naumili s njima da urade.
Do sada su išli uspravno, ali sada su morali da bauljaju. Zato su
polegali u travu i počeli da puze napred. Za kratko vreme približili
su se steni koja kao da se dizala do neba. Tu je ujedno bila i severna
granica šume. Šunjali su se ispod stene dalje napred, držeći se
stalno za ruke. Vatre su im sada bile na levoj strani i ubrzo su
primetili južni deo malog jezera, na čijoj je zapadnoj strani gorela
velika vatra glavnog poglavice. Pošli su u tom pravcu, dalje napred,
dok nisu došli do jednog visokog drveta čije su grane mogli
dohvatiti rukama. U taj mah nabacaše Indijanci ponovo granja na
vatru. Vatra naglo planu i osvetli lica zarobljenih belaca, koji su baš
u tom trenutku bili dovedeni.
— Sada treba bolje da pripazimo, reče Drol. Umeš li da se penješ
na drveće?
— Kao veverica!
— Onda, napred! Odozgo ćemo bolje videti nego odozdo.
Popeše se na drvo i dobro se sakriše u gustom granju.
Zarobljenici su išli, dakle, jer im noge nisu bile vezane.
Dovedeni su u krug oko vatre, pored koje je između ostalih
poglavica sedeo i Veliki Vuk. On se bio ponovo zakitio orlovskim
perjem, koje je ranije morao da skine i da nosi za pasom. On je sada
bio pobednik i smeo je svoja odličja opet da nosi. Njegov pogled sa
izrazom gladnog pantera počivao je na belcima, ali govorio nije
ništa, jer je najstariji poglavica imao pravo da govori prvi.
Pogled Nanap Niva, najstarijeg poglavice, prelazio je od jednog
zarobljenika na drugog, dok se najzad ne zaustavi na Vinetuu.

384
 — Ko si ti? upita poglavica. Imaš li ime i kako se zove šugavi pas
koga ti nazivaš svojim ocem?
Svakako da je očekivao da gordi Apač neće uopšte ništa
odgovoriti.
Ali Vinetu mu mirno odgovori:
— Ko mene ne poznaje, slepi je crv koji živi od pogani. Ja sam
Vinetu, poglavica Apača.
— Ti nisi nikakav poglavica i nikakav ratnik, nego strvina i
mrtvi pacov, rugao se starac. Svi ovi belci umreće mučeničkom
smrću. Ali tebe ćemo baciti u vodu da te pojedu rakovi i ribe.
— Nanap Niv je star čovek. On je proživeo mnogo leta i zima i
mnogo štošta je doživeo. Ali on još ne zna da se Vinetu ne da
nekažnjeno ismevati. Poglavica Apača je spreman da pretrpi sve
muke, ali se nipošto ne da vređati od jednog Utaha!
— Šta ti meni možeš? nasmeja se starac. Vezan si kao džak.
— Nanap Niv neka pomisli da je lako naoružanom čoveku biti
hrabar prema vezanom protivniku! Lako je, ali nije časno. Ponosni
ratnik postideo bi se da izgovori takve nedostojne reči. I ako Nanap
Niv ne posluša moje reči, on će se svakako pokajati.
— Da se pokaje? Da li je kada tvoj nos osetio smrad crknutog
šakala u preriji, koga ni strvinar neće da takne? Takav šakal si ti.
Smrad...
Ali nije dospeo da dovrši. Iz. grla svih Utaha koji su stojali u
blizini začu se užasan krik. Vinetu je u snažnom, tigrovskom skoku
udario glavom starca u trbuh, tako da se ovaj prevrnuo. Onda se
okrenuo i mirno se vratio na svoje mesto. Njegov protivnik je ležao
nepomičan, bez daha.
Posle sveopšte vike, nastala je za trenutak tišina, tako da se čuo
jasni glas poglavice Apača Vinetua:
— Vinetu ga je opomenuo. Nanap Niv nije hteo da ga posluša.
On više nikada neće vređati jednog Apača.
Ostale poglavice Utaha skočiše do starca, da vide što se desilo.
On je pri padu bio udario o kamen, tako da mu je lobanja prsla.
Crveni ratnici nasrnuše sa svih strana sa noževima u rukama i
zakrvavljena pogleda na Vinetua. Moglo se pretpostaviti šta ga
385
čeka. Bes Utaha bio je bezgraničan. Ali, ništa se nije dogodilo. Oni
su uprkos svog besa ostali potpuno mirni. Samo je Veliki Vuk digao
ruku i rekao:
— Nazad! Apač je ubio velikog poglavicu, koji je umro brzo i bez
muka. On je mislio da ćete vi navaliti na njega i ubiti ga na mestu.
Ali, on se prevario. On mora da umre jednom smrću kakve još
nijedan čovek nije video. Mi ćemo održati veće. Odnesite starog
poglavicu u njegovom gunju, da oči belih pasa ne uživaju gledajući
ga mrtvog! Svi će oni biti pogubljeni na njegovom grobu. Haug!
Zarobljenike odvedoše na jedan mali proplanak usred šume,
gde nije bilo nijedne vatre. Tu im povezaše i noge i baciše ih na
zemlju u travu. Šest naoružanih ratnika stojalo je pored njih da ih
čuvaju. Na bekstvo se tu uopšte nije moglo ni pomisliti.
Drol i Frank videli su sve ovo dobro iz svoga skrovišta. Drvo na
kome su stojali bilo je svega oko sto koraka udaljeno od vatre, tako
da su čuli svaku reč koja je tu bila izrečena. Sada je trebalo doći do
mesta gde su se zarobljenici nalazili.
Baš kad su hteli da se skinu sa drveta, donesoše indijanski
ratnici oružje zaplenjeno od belaca pred poglavice i položiše im
pred noge. Pored velike vatre ostale su još samo poglavice. Moralo
je biti nekog razloga što su se svi ostali ratnici povukli na drugo
mesto. To su bile pogrebne svečanosti. Začula se tužbalica. Prvo se
čuo jedan glas, a zatim ceo hor. I tako bez prekida, čas slabije, čas
jače.
— Znaš li šta je to? upita Drol.
— To je zacelo tužbalica za starim poglavicom.
— Da.
— Za nas je to važno zbog toga. jer nas pored tužbalice neće
čuti. Moramo svakako da dođemo do naših. Trebalo bi u prvom
redu da ih oslobodimo veza, to jest da presečemo kaiševe kojima
su vezani. Ako mesto gde se nalaze nije daleko od vatre pored koje
sede poglavice i gde se nalazi njihovo oružje, onda smo dobili igru.
Prava je sreća da je pod drvećem ovoliki mrak. Vatre nam neće
smetati, nego će nam čak šta više ići na ruku, jer mi prema vatri
lako možemo videti Indijance i možemo da im se sklonimo s puta.

386
 — To je u jednu ruku tačno. A sada, skidaj se opet dole i, napred,
na posao! Ja ću da idem prvi.
— Zašto ti da ideš prvi?
— Zato što sam stariji zapadnjak i razumem se u puzanje bolje
nego ti.
— Ah, šta mi reče! Nemoj mnogo da uobražavaš! Ali, pošto si ti
moja draga tetka, daću ti prvenstvo. Ako te ko dirne, ti samo gukni,
ja ću ti priskočiti u pomoć.
Prišunjali su se pedesetak koraka daleko od poglavica i
neprimećeni došli do vatre koju su blizu zarobljenika stražari bili
naložili. Nekoliko puta im se činilo da će na njih da nagazi neki
Indijanac. Jedared je šta više Frank kao munja skočio u stranu, da
ne bi jedan Indijanac, koji je prolazio. stao nogom na njega. Zatim
začuše neko trčkaranje i muvanje. Oni koji su pevali tužbalicu
smenili su se. Jedni su ostali kod leša i produžili jadikovanje, a
drugi su se povukli na spavanje.
Tako dospeše obojica do stražara koji su čuvali zarobljenike.
Drol je ležao iza jednog drveta a Frank iza drugog. Plamen vatre
jedva je treperio, jer se bio skoro ugasio. Likovi zarobljenika jedva
su se raspoznavali. Drol otpuza nekoliko koraka udesno, zatim
skrete malo ulevo, ali stražara nije primetio. Kad se vratio do
Franka, prošaputa mu:
— Izgleda da je sada trenutak pogodan. Vidiš li Old Šeterhenda?
— Da. On je prvi s kraja odavde.
— Otpuzi do njega i ostani pored njega, ležeći kao da si i sam
vezan.
— A ti?
— Ja ću da otpuzim do Old Fajerhenda i Vinetua, koji leže na
drugom kraju.
— To je vrlo opasno.
— Nije opasnije nego ovde. Kako će se Old Šeterhend
obradovati. kad opet dobije u ruke svoj karabin! Dakle, napred
brzo!
U taj mah zatreperi plamen i ugasi se. Nasta pomrčina, tako da
se zarobljenici više nisu mogli ni videti. Jedan od stražara ode da
387
donese drva. Ali, pre no što su se drva upalila, Drol i Frank
iskoristiše pomrčinu da se dovuku do određenih mesta.
Frank leže pored Old Šeterhenda. Ispruži noge kao da je i on
vezan, tutnu u ruke svom prijatelju karabin i ispruži ruke tako da
bi svaki stražar pomislio da su mu čvrsto vezane uz telo.
— Ti, Franče? upita Old Šeterhend tiho.
— Gde je Drol?
— Leži tamo pored Old Fajerhenda i Vinetua.
— Hvala bogu, kada ste nas našli pre no što je svanulo.
— Zar ste znali da ćemo doći?
— Dabome! Kad su ovi ugursuzi posle bitke naložili vatru,
videh da vas nema među zarobljenicima. Crvenokošci su tražili
moju pušku. Pobojao sam se da je ne nađu. Kad su se vratili bez
puške, bilo mi je sve jasno.
— Da, bez nas biste se proveli kao bos po trnju.
— Tako baš ne bi bilo. Pogledaj ovamo!
Frank napreže vid i primeti da je slavnom lovcu desna ruka već
bila slobodna.
— Ovu ruku sam oslobodio, a za četvrt sata bila bi slobodna i
druga, reče Old Šeterhend. U jednom skrivenom džepu kaputa
imam prikriven perorez, koji bi išao od jednog do drugog, tako da
bismo se za kratko vreme oslobodili veza. Onda bismo poskakali i
dohvatili oružje koje leži tamo kod poglavica. Ali, bolje je što ste
nas našli. Biće manje mrtvih. Jeste li išli za crvenokošcima?
— Ne, nismo. Išli smo za svoj račun, neprestano niz kanjon, dok
nismo došli u jednu sporednu uvalu. Hteli smo docnije, kad svane,
da potražimo tragove crvenokožaca, pa da vidimo šta je s vama i
šta da se radi.
— Dakle, nije vaša zasluga što ste se našli u ovoj šumi?
— Ne, na šumu smo nabasali slučajno. Ali, iako je slučaj posredi,
mislim da vam nije krivo što smo sebi uzeli slobodu da vas
posetimo.

388
 — Ja to umem i umeću da cenim, stari moj druže. Ali privuci
sebi pušku! Može lako da se primeti. I daj mi nož, da oslobodim
svog suseda. On će onoga do sebe, i tako redom. -
— A kad se oslobodite veza, onda ćemo prvo do oružja, a zatim
do konja, pa onda — magla!
— Ne. Mi ćemo ostati ovde. Da potrčimo prvo do oružja, a zatim
do konja, nastala bi takva zbrka i gužva da nijedan od nas ne bi
došao do svog oružja. Crvenokošci bi napravili uzbunu i pre no što
bismo se mi dočepali konja. A ko zna, uostalom, da li su ovi i
osedlani. Ne. Mi se moramo prikriti svojim štitovima, a to će u
ovom slučaju biti poglavice.
— To je sjajna ideja!
— Mi ćemo se dočepati poglavica i onda smo sigurni da nam se
ništa neće desiti. Sad tiše! Vatra se opet gasi i stražari neće videti
ako mičemo rukama.
Old Šeterhend naglo preseče svoje veze, a isto tako i svom
susedu. Onaj doda nož dalje. I Drolov nož je bio u živom saobraćaju.
Old Šeterhendovo uputstvo predavalo se od uha do uha, od usta do
usta: svi treba da se bace na poglavice, čim se vatra pred njima
ugasi.
— Kako da se vatra ugasi? pitao je Frank.
Kako ćete to izvesti?
— Videćeš. U svakom slučaju mora da se ugasi, jer će nas inače
stići kuršumi stražara.
Svi su bili spremni. Old Šeterhend je čekao da stražar pođe opet
po drva i da ih baci na vatru, jer se onda plamen utuli. Čim se to
desilo, skoči Old Šeterhend k vatri, udari pesnicom stražara u
slepoočnicu i gurnu ga u vatru. Pošto ga je nekoliko puta prevrnuo,
vatra se ugasi. To se desilo tako brzo da je nastao potpun mrak pre
nego što se stražar osvestio. Bilo je već dockan kad su se ostali
stražari setili da viknu, jer su zarobljenici već pojurili prema
poglavicama.
Veliki Vuk tek što je bio otišao svojim ratnicima. Pored vatre
ostala su bila još samo trojica poglavica. Oni čuše viku stražara, ali
u isto vreme opaziše zarobljenike gde jure prema njima. Nekoliko
389
trenutaka docnije već su bili oboreni, razoružani i vezani. Belci
zgrabiše svoje oružje koje je ležalo pored poglavica. Kad su se
stražari pojavili na ivici šume, mogli su da vide svoje poglavice
savladane i belce kako im sa golim noževima u rukama kleče na
grudima. A pored ovih druge gde stoje sa uperenim puškama.
Crveni se u strahu povukoše nazad, urlajući od besa. Na tu viku
iskupiše se i ostali crvenokošci. Bili su prikriveni iza drveća, dok su
belci bili obasjani vatrom. Ali nije bilo sumnje da će pri prvom
metku ili napadu belci poklati poglavice.
Old Šeterhend, koji je bio dograbio najstarijeg poglavicu, upita
ga oštro kako se zove.
— Kun Puj, Plameno Srce, reče ovaj. Pusti me, ja ću s vama da
pregovaram.
— Pustiću te, ali tek onda kad pristaneš da ispuniš ono što
tražimo.
— A šta vi tražite? Slobodu?
— Ne. jer mi smo već slobodni. Mi samo tražimo...
Iznenada Old Šeterhend bi prekinut. Kad su navalili na
poglavice, karabin mu je bio ispao iz ruke. Sada ga je bio opet
dohvatio. Prekoputa, dobro skriven za drvećem, stojao je — Veliki
Vuk. On je sigurno opazio začaranu pušku Šeterhendovu, jer je sav
prestravljen viknuo:
— Začarana puška! Začarana puška. Opet je tu! Zli duhovi su je
doneli!
— Začarana puška! Začarana puška! čuli su se glasovi
prestravljenih Jamba Utaha pod drvećem.
Old Šeterhend se ponovo obrati Plamenom Srcu:
— Mi tražimo da nas pustiš da nesmetano odemo odavde. Kad
svane dan, mi ćemo krenuti i vas ćemo uzeti kao taoce. Čim
budemo sigurni da nam od vas ne preti nikakva opasnost, mi ćemo
vas pustiti na slobodu.
— To je sramota, velika sramota! stenjao je Indijanac. Vi ste bili
u našim rukama. Trebalo je u zoru da budete na stubovima
ispaštanja. A sada smo mi vaši taoci i vi nam propisujete zakone!

390
 — Hoće li vam biti bolje ako ti ne pristaneš na moj zahtev? Seti
se moje začarane puške!
Ova je opomena učinila svoje, jer Plameno Srce reče:
— Kuda ćete da nas vodite? U koji kraj idete?
— Ja bih mogao iz predostrožnosti da te slažem, reče Old
Šeterhend. Ali to neću učiniti, jer neću da se sramotim. Idemo u Bak
planine, gore na Srebrno jezero. Ako se uverimo da ćete vi održati
svoju reč, zadržaćemo vas kao taoce samo jedan dan. Dajem ti
četvrt časa da razmisliš. Ako ne pristanete, počeće da govore naše
puške, čim prođe taj rok. Ja sam rekao! Plameno Srce obori glavu.
Iznenada pogleda prema drveću, jer je odande čuo prigušeni glas:
— Maj ive!
Ove reči znače: Pogledaj ovamo! Ove reči su bile više
prošaputane nego izgovorene. Nisu mogle biti nikom drugom
upravljene nego poglavici, a mogle su da budu slučajne i za belce
bez svakog značenja. Ipak, i Šeterhend i Fajerhend i Vinetu
pogledaše onamo. Ono šta su ugledali, zaista je bilo neobično.
Tamo su stajala dva crvenokošca, koji su držali jedno ćebe kao
zavesu. To ćebe su dizali i spuštali. Iza ćebeta gorela je vatra. Na taj
način su Indijanci davali znake poglavici, to jest razgovarali su sa
njime.
Indijanci umeju znacima da govore. Ti znaci su kod raznih
plemena različiti. Noću upotrebljavaju strelicu na čijem vrhu upale
klupče suve trave. Danju nalože vatru i pokriju je kožom ili
ćebetom da se nakupi dima. Kad odmaknu tu kožu ili ćebe, diže se
dim duže ili kraće vremena. Tako daju znake. Ova bežična
telegrafija liči na našu, Morzeovu, jer manji ili veći razmaci dima
imaju isto značenje kao naše tačke i zapete.
Čim su Indijanci počeli da dižu i spuštaju ćebe, stade Vinetu
poglavici tačno iza leđa, tako da je i on mogao da čita znake koji su
bili namenjeni poglavici. To telegrafisanje trajalo je nekih pet
minuta, za koje vreme poglavica nije dizao oka sa ćebeta. Zatim
prestadoše da daju znake, verovatno i ne sluteći da su njihovo
saopštenje pročitali i njihovi protivnici. Plameno Srce primetio je
to tek kad je opazio Vinetua sebi iza leđa. Naglo se okrenuo da vidi

391
u kom pravcu poglavica Apača gleda. Ovaj se napravi kao da je sva
njegova pažnja usredsređena na površinu jezera, koja je bleštala u
svetlu mesečine. Plamenom Srcu bilo je to dovoljno da se umiri. Ali
Vinetu priđe polako Old Fajerhendu i Old Šeterhendu. Ovi se
odmakoše u stranu i on im reče tiho:
— Utahe su govorili sa svojim poglavicom.
— Da li je moj brat video njihove reči i razumeo ih?
— Video sam dobro, ali nisam svaku reč razumeo. Ali, sadržina
mi je jasna. Onda dva Indijanca, mlade su poglavice Sampiča
Utaha, čiji se ratnici takođe nalaze ovde. Oni su rekli Plamenom
Srcu da mirne duše pođe sa nama. Ako pođemo na Srebrno jezero,
naš put prolazi preko Grand rivera i onda u Tejvipah — Jelensku
dolinu. Tamo se ulogorio veliki broj ratnika Taša, Kapota i
Viminuča Utaha, koji su se iskupili za rat protiv Navaosa i tu
očekuju ovdašnje Utahe. Mi moramo na njih da naiđemo i oni će
nas napasti i taoce osloboditi. Odmah će biti poslano nekoliko
glasnika da ih o tome Obaveste. A da ni u kom slučaju ne bismo
umakli, čim krenemo, napustiće i ovi Utahe svoj šumski logor i poći
za nama, tako da ćemo dospeti između dve vojske Utaha, odakle
nam nema spasa.
— Do đavola! Ovaj plan nije glup. Šta kaže moj crveni brat na
to?
— Ja se slažem s tobom utoliko što je dobro smišljen. Ali ima
jedan veliki nedostatak.
— Koji?
— Taj što smo ga mi saznali. Mi sad znamo šta treba da radimo.
— Ali Jelenskom dolinom moramo proći, ako nećemo da
učinimo zaobilazni put od najmanje četiri dana putovanja.
— Ne moramo ići stranputicom i ne moramo Utahama pasti u
ruke. Pitaj moga brata Old Šeterhenda. Ja sam s njim bio u
Jelenskoj dolini. Gonila nas je velika četa putujućih Elk Utaha. Mi
smo im bili pobegli, jer smo našli jedan put preko stene, na koji
možda pre nas nije stupila čovečja noga.
— Dobro, onda da pođemo tim putem. A taoce nećemo
osloboditi pre no što pređemo opasnu Jelensku dolinu.
392
 Tako je prošlo četvrt sata, rok koji je bio dat Indijancima, i Old
Šeterhend upita Plameno Srce:
— Rok je prošao. Šta je rešio poglavica Utaha?
-— Pre nego što vam kažem svoju odluku, treba da znam tačno
dokle ćete voditi sa sobom taoce, odgovori poglavica.
— Morate nas pratiti u Jelensku dolinu. Ako nam se donde ništa
ne dogodi, smatraćemo da ste svoju reč održali i oslobodićemo vas.
— Da li ćete vi to utvrditi s nama lulom mira?
— Samo s tobom. To je dovoljno, jer ti govoriš i pušiš u ime
ostalih.
— Onda uzmi i pripali svoj kalumet.
— Uzmi radije svoj.
— Zašto? Zar tvoja lula nije isto tako dobra kao i moja? Ili se
tvoja dimi samo oblacima laži?
— Moj kalumet govori uvek istinu. Lula Velikog Vuka nas je
lagala, i ti si preuzeo na sebe njegovu krivicu, jer si mu dao ratnike
da nas napadne. Ne, pušićemo samo tvoj kalumet. Ako nećeš, znači
da ne misliš pošteno. Odlučuj se zato brzo!
— Onda me odrešite, da mogu da uzmem kalumet!
— To nije potrebno. Ti si talac i moraš biti vezan. Tek u
Jelenskoj dolini daćemo ti slobodu. Ja ću sam da uzmem tvoj
kalumet i da ti ga držim u ustima.
Plameno Srce smatrao je da je pametnije da ne odgovara više.
Old Fajerhend mu skide lulu s vrata, napuni je i zapali. Zatim
povuče dim, pusti ga prema nebu, prema zemlji i na sve četiri
strane sveta. Zatim objavi da će održati obećanje koje je dao
Plamenom Srcu, ako se Utahe odreknu svih neprijateljstava. Zatim
postaviše Plameno Srce na noge i okrenuše ga na sve četiri strane
sveta. Pri tom je morao svih šest dimova da pusti iz iste lule i da u
ime svoje i u ime svojih ratnika da obećanje da neće belce napadati.
Zatim dovedoše konje belaca. Taoce takođe natovariše na
konje. Zora je upravo svitala. Belci su smatrali da treba da ubrzaju
svoj polazak. Poglavice vezaše za konje, zatim svakog od njih
metnuše u sredinu između dva belca. Povorka krete u pravcu

393
sporednog kanjona, kojim su tetka Drol i Ćopavko Frank došli do
logora Utaha. Crvenokošci su se držali mirno. Samo mračni pogledi
kojim su ispratili belokošce dokazivahu kakvo je raspoloženje
vladalo među njima.

394
 V
BITKA IZMEĐU INDIJANACA

Zbog srećnog završetka ove pustolovine niko nije bio

zadovoljniji od tetke Drol i Ćopavka Franka. Kad su napuštali logor
reče Drol, smejući se onim svojim naročitim, prepredenjačkim
smehom:
— Hihihihi! To je pravo zadovoljstvo za moju staru dušu! Ala će
se Indijanci jediti što su nas ovako lako ispustili iz ruku. Šta misliš
ti o tome, striko?
— Dabome! reče Frank. Bez nas bi ovi naši ležali još u okovima
kao Prometej.
— Znaš, Franče, ja ipak mislim da bi se oni i sami iskobeljali.
— I ja tako mislim, ali ropstvo bi im ipak bilo teško. Ja se,
doduše, ne ponosim tim podvigom naročito, ali mi je ipak prijatno.
Kad jedared odem u penziju, pisaću o tome u svojim memoarima,
kao što to rade svi slavni i znameniti ljudi.
U to je povorka naišla na sporedni tesnac. On nije skretao levo,
dole, prema glavnom kanjonu, nego desno, i išao je uporedo s
glavnim kanjonom. Vinetu, koji je put najbolje poznavao, jahao je,
kao i obično, na čelu povorke. Za njim su išli lovci, zatim rafteri sa
zarobljenicima u sredini. Zatim je dolazila nosiljka u kojoj se
nalazila Elen Batler. Pored nje jahao je Elenin otac, inženjer, a na
kraju povorke opet rafteri.
Mala Elen i juče se junački držala. Srećom, Indijanci nisu sa
njom tako grubo postupali kao s ostalim zarobljenicima —
muškarcima. Kad su ovi bili oslobođeni veza i poskakali prema
poglavicama, devojčica je u pratnji svog oca i Crnog Toma hrabro
potrčala napred...
Uzani kanjon peo se prilično strmo i završavao se posle jednog
časa hoda drugom, otvorenom, stenovitom visoravni, ograđenom
tamnim masama Roki planina. Ovuda poteraše konje koliko se
moglo juriti sa nosiljkom. Docnije je trka prekinuta jednim za
lovce vrlo prijatnim iznenađenjem. Najedared se pred njima
395
pojavilo stado divokoza i antilopa sa rakljastim rogovima. Lovci
dve oboriše iz pušaka. Bilo je tako dovoljno mesa za ceo dan.
Brda su se sve više približavala. Visoravan se naoko prostirala
do samog podnožja brda. Međutim, nije bilo tako, jer ju je presecala
dubodolina Grand river. Oko podne, kad je sunce najžešće peklo,
mučeći i konje i ljude, stiže povorka na jedno uzano mesto
kamenite ravni gde se stena okomito rušila u bezdan.
— To je početak jednog kanjona, kojim ćemo se spustiti do reke
— reče Vinetu, spuštajući se uzanim žlebom.
Žleb je izgledao tako kao da je neki div uzeo ogromnu sekiru i
njom usekao uzanu stazu u tvrdom kamenu. Staza se naglo
spuštala u dolinu. Stene levo i desno, isprva jedva veličine čoveka,
zatim visine kuće, postajale su sve veće i veće, dok najzad nisu
postale tako ogromne da je izgledalo kao da dosežu do neba. Dole,
u dolini, bilo je mračno i hladno. Sa stena se slivala voda, koja se u
podnožju pretvorila u potočić, tako da su lako mogli da napoje
konje. I, začudo, taj kanjon nije imao ni najmanje krivine. Bio je kao
uklesan u stenu, pravo kao po kanapu, i na kraju video se svetao
otvor koji se sve više širio što su mu se više približavali. To je bio
izlaz, otvor ovog nekoliko stotina stopa dubokog tesnaca.
Kad su jahači došli do kraja kanjona, ukaza im se veličanstven
prizor. Nalazili su se u dolini Grand River. Dolina je bila pola
engleske milje široka, a sredinom je proticala reka. S obe strane
reke nalazila se livada koja je dopirala sve do strmih stena kanjona.
Dolina se spuštala sa severa prema jugu pravo kao strela, oivičena
sa strane ogromnim stenama bez ijednog prolaza levo ili desno.
Bez ijednog prolaza? Pa ipak, pravo prema lovcima na levoj
obali reke primećivao se prilično širok prosek, odakle je dolazio
poveći potok. Vinetu odlučno pokaza rukom na tu stranu i reče:
— Tim potokom moramo uzbrdo. On vodi do Jelenske doline.
— Ali, kako ćemo da se prebacimo preko reke, upita Batler, koji
je bio u brizi zbog svoje kćeri.
Reka, doista, nije brza, ali izgleda da je prilično duboka.
— Više potoka ima jedan brod, toliko plitak da u ovo godišnje
doba voda neće dosegnuti do nosila. Moja braća neka me prate!
396
 Jahali su preko livade sve do mesta gde je počinjao gaz. Pošto
bi pregazili reku, morali bi preći i potok, jer je njegova desna obala
bila pogodnija za put nego leva. Vinetu potera svog konja u vodu,
a ostali za njim. Kad se našao na drugoj obali, Vinetu zastade i
iznenađen uzviknu poluglasno:
— Uf! Ovuda su prošli ljudi na konjima!
Old Fajerhend i Old Šeterhend priteraše konje k obali da
razgledaju tragove. Tragovi su bili široki kao da je prošlo mnogo
konjanika. Trava je još bila polegla. Zatim ova trojica iziđoše na
obalu, i sjahaše s konja da stvar dobro izvide.
— To su bili neki bledoliki, reče Vinetu.
— Da, reče Old Šeterhend. Indijanci bi jahali jedan za drugim i
ne bi ostavljali ovolike tragove. Ja mislim da je bilo trideset do
četrdeset jahača.
— Hm! promrmlja Old Fajerhend. Verujem da pogađate ko je
pred nama. Riđokosi Kornel sa svojom bandom.
— Sto mu gromova! Da li je to mogućno?! Po mom računu, ipak
bi to mogli oni biti. A to se slaže i s onim što smo saznali od Noksa
i Hiltona. Ali kuda su otišli? Pošto su skrenuli desno, znači da se
nisu spustili niz reku Grand river, već su se uputili uz potok, prema
Jelenskoj dolini. Dakle, naleteće Utahama pravo u ruke. Sami su
sebi tu sudbinu pripremili. Mi ne možemo da je promenimo.
— Oho! uzviknu Old Fajerhend. Onda će nam propasti nacrt,
koji je Kornel ukrao, a s njime i ceo naš plan. Ako ne dođemo do
nacrta, sigurno je nikada nećemo saznati gde leži blago u Srebrnom
jezeru.
— Ali, pomisli, koliko su oni pred nama izmakli!
Old Fajerhend se saže, pregleda još jedared travu i reče
razočarano:
— Na žalost, prošli su ovuda pre pet sati. Pašće crvenokošcima
u ruke pre no što mi pređemo polovinu puta. Ali, šta je sa
glasnicima koje su Jamba Utahe poslali u ovu dolinu? Oni su u
svakom slučaju krenuli pre nas, a njihovih tragova nigde nema.
— Oni sigurno nisu pošli na konjima, nego peške, trkom,
objasni Vinetu. Za pešaka je put mnogo kraći, jer obuća mokasino
397
može da prođe i onuda gde bi jahač i konj slomili vrat. Moja braća
neka ne vode računa o Kornelu već o tome kako da izbrišemo svoje
tragove.
— Zašto da zamećemo trag?
— Mi znamo da nas Jamba Utahe gone. Oni treba da Kornelove
tragove, koji vode pravo u Jelensku dolinu, smatraju za naše. Oni
će poći za tim tragovima, jer neće ni pomisliti da bi mi mogli da
skrenemo ustranu, da bismo pobegli. Zato ne smeju da opaze da su
pre nas prošli ovuda neki jahači. Moja bela braća neka zatru
tragove odavde, pa dokle oko dostiže. Kad naiđu Jamba Utahe,
videće travu uspravljenu i izgaženu samo tamo gde smo mi
projahali.
Ideja je bila sjajna. Lovci su pošli Kornelovim tragom nekoliko
stotina koraka, poškropili travu vodom i uspravili je, a zatim,
polagano uzmičući, vukli za sobom svoju ćebad. Ostalo će već
učiniti sunce. Svak ko naiđe biće uveren da su tragovi Kornelove
bande tragovi Old Fajerhenda i njegove družine.
Zarobljeni crvenokošci posmatrali su bez reči šta se radi. Od
trenutka polaska nije još nijedan od njih progovorio ni rečce. Ali
ovo što su videli bilo im je jako sumnjivo. Videli su da je njihova
prepredenost i podmuklost otkrivena i oborili su glave.
Zatim pođoše širokim tragom Kornelove družine. Potok se peo
uzbrdo mnogobrojnim krivinama. Dolina se sve više širila. Bilo je
sve više grmlja i drveća. Najzad se dolina račvala u više sporednih
udolica iz kojih su dolazili mali potočići koji su stvarali ovu rečicu.
Vinetu pođe prema najjačem izvoru. Tu je dolina bila široka četvrt
časa hoda, a na jednom mestu se sužavala u tesnac koji se opet
završavao nešto manjom dolinom sa zelenim pašnjakom. Pošto su
prošli tesnac, zaustavi Vinetu odred i reče:
— Ovo je odlično mesto za odmor. Naši konji su gladni i
umorni, a i nama je potreban odmor. Moja braća neka sjašu s konja
i ispeku antilope.
— Ali Utahe mogu da nas stignu, primeti Old Fajerhend.

398
 — Po danu oni nam se ni u kom slučaju neće približavati. A ne
mogu nam ionako ništa, jer je dovoljan jedan stražar na ulazu u
tesnac, da ih izdaleka primeti i da nas obavesti.
Apač je imao pravo. Stražare odmah postaviše. Zarobljenike
privezaše za drveće, konje pustiše na pašu, a zatim naložiše dve
vatre i uzeše da ispeku antilope. Prijatan miris pečenja ubrzo se
širio dolinom. I Indijanci dobiše svoj deo, a lord ih napoji vodom iz
pehara koji je uvek nosio uza se.
Lord je bio naročito dobre volje. Izvadio je svoj beležnik da
sabere koliko duguje Bilu i Ujki za pustolovine.
— Hoćemo li da se kladimo? upita on Bila.
— U šta?
— Da vam dugujem već više od hiljadu dolara.
— Ja se ne kladim.
— Šteta! Ovu opkladu bih sigurno dobio.
— To nam je drago. Uostalom, imaćete danas još malo da
beležite, gospodine, jer će biti svega i svačega.
Malo zatim spremiše se opet za polazak. Prošli su pašnjak,
zatim padinom brega do celog spleta ambisa i udolica, koji su iz
raznih pravaca vodili, izgleda, prema jednom te istom mestu. To je
bio ulaz u jednu široku, pustu, nekoliko sati hoda dugu stenovitu
kotlinu, gde kao da nije bilo ni jedne jedine travke. Stenje i
kamenje raznog oblika i veličine bilo je nagomilano jedno na
drugo, tako da je ličilo na neke ruševine. Izgledalo je kao da je ovde
nekada u pradavno doba bio neki prirodni tunel koji se srušio.
U toj gomili kamenja teško bi se mogao pronaći bilo kakav trag.
Samo tu i tamo, po nekom pomaknutom ili konjskom kopitom
oštećenom kamenu, moglo se zaključiti da su trampovi projahali
ovuda. Vinetu pokaza rukom napred i reče:
— Za dva sata jahanja spušta se ovaj kamenjar u veliku, zelenu
Jelensku dolinu. Ali, mi ćemo skrenuti levo. Old Fajerhend i Old
Šeterhend neka sjašu s konja i neka idu poslednji, da izbrišu naše
tragove, ako ih ima, da Jamba Utahe ne bi primetili da smo skrenuli
s puta u stranu!

399
 Vinetu skrete levo, među ruševine. Oba Olda sjahaše i učiniše
sve po savetu Vinetua. Pošto su zatrli svaki trag, malo podalje od
puta opet uzjahaše konje. Apač je i ovog puta dokazao da ima
neverovatno pamćenje i oštroumnost. Kao da je u onoj zbrci
kamenja zapamtio svaki kamen, svaku stenu, svaki zavoj i svaki
uspon, iako je tuda prošao možda pre mnogo godina svega jedared.
Put je vodio prvo, uz veoma strmo brdo, do jedne široke puste
visoravni. Preko te visoravni pretrčali su u galopu. Sunce je već
bilo zašlo za Stenovite planine kad su stigli na kraj platoa. Apač
zaustavi konja i pokaza pravo preda se:
— Još pet stotina koraka i odande pada kamen pravo u dubinu
kao kaplja vode. S druge strane je isto tako. Ali, u sredini leži
Jelenska dolina, sa velikom šumom i dobrom vodom. Ima samo
jedan poznati ulaz u dolinu — to je onaj koji smo mi obišli, i jedan
izlaz, koji vodi gore na Srebrno jezero. Ali Old Šeterhend i ja otkrili
smo slučajno još jedan prolaz. Ja ću vam ga pokazati.
On priđe ivici ambisa. Na samoj ivici bile su naslagane gomile
kamenja i stenja, kao neki zaštitni zid, da čovek ne padne u strašnu
provaliju. Vinetu nestade između dva takva ogromna kamena, a
ostali pođoše za njim, jedan za drugim.
Odatle se, doista, spuštala jedna staza. Levo je zjapila strašna
dubina, u koju je trebalo da se spuste. Vinetu, međutim, skrete
levo, za jednu stenu. Staza je bila tako strma da su svi morali da
sjašu i da povedu konje. Golema, visoka i široka stena imala je tu
jednu pukotinu koja se u mnogobrojnim zavojima i serpentinama
spuštala dole. Odronjeno kamenje tako je ispunilo tu pukotinu da
se po njoj moglo ići polako i oprezno.
Iako je staza bila strma, ipak konji nisu posrtali, jer kamenjar
nije bio gladak, već posut sitnim kamenjem i zemljom. Što se više
silazilo, to je mrak bio sve veći. Old Fajerhend posadio je malu Elen
Batler na svog konja i podržavajući devojčicu išao je pored konja.
Činilo im se kao da se satima spuštaju u dubinu, dok najzad ne
uđoše u jednu pukotinu koja se širila, stvarajući zatvorenu
prostoriju sa ravnim tlom. Vinetu se ovde zaustavi i reče:

400
 — Bićemo uskoro u dolini. Ovde ćemo se zadržati dok ne padne
mrak i dok nam pomrčina dopusti da promaknemo pored Utaha.
Napojte konje i zapušite zarobljenicima usta da ne mogu da viču!
Zatim pođe sa nekoliko lovaca da im pokaže okolinu. Spreda,
na mestu gde se prostorija sužavala, nalazio se prolaz tako uzan da
su jedva dva čoveka uporedo mogla da prođu. Taj prolaz skretao je
odmah ustranu. Pošto su izišli, lovci odmah iza nekoliko
zavijutaka nađoše se pred prirodnom zavesom od puzavica. Vinetu
malo razmače tu prirodnu zavesu i lovci ugledaše pred sobom
šumu koja je bila tako gusta i mračna da verovatno nijedan sunčev
zrak nije mogao da prodre do zemlje.
Vinetu iziđe iz skloništa da pregleda šumu. Kad se vratio, Apač
reče:
— Desno od nas, prema severu, gore mnoge vatre pod drvećem.
Znači, tamo je logor Utaha. Niže, u dolini vlada mrak. Mi moramo
da se spustimo tamo. Možda tamo nema crvenokožaca. U
najgorem slučaju biće dva ili tri stražara postavljena na izlazu iz
Jelenske doline. Njih ćemo lako da uklonimo. Mogli bismo onda da
prođemo bez velike opasnosti, da se u dolini ne nalazi crveni
Kornel. Bezuslovno moramo da saznamo šta je sa njim. Zato ćemo
se ja, Old Fajerhend i Old Šeterhend privući vatrama da izvidimo
stvar.
Posle dva sata, pošto se dobro smračilo, kretoše sva trojica u
izviđanje. Oprezno su se privukli do šume. U šumi se ništa nije ni
videlo ni čulo. Vatre su gorele prilično daleko. Bilo ih je veoma
mnogo. Po tome se dalo zaključiti da je na okupu vrlo velik broj
Utaha.
Krijući se, od drveta do drveta išli su izvidnici dalje. Vinetu je
vodio. Što su se više približavali vatrama, sve im je lakše bilo da iz
mraka vide lepo sve šta se zbiva pred njima. Išli su desnom
stranom doline. Vatre su bile više prema sredini. Indijanci, izgleda,
nisu mnogo verovali steni. Polomljeno drveće i ogromno kamenje
zabijeno u zemlju dokazivalo je jasno da se kamen često lomio sa
stene i survavao u dolinu. Izvidnici su napredovali dosta brzo. Već
su bili prema prvoj vatri. Levo od njih gorela je velika i visoka

401
vatra, malo postrani od ostalih. Pored nje sedelo je pet Indijanaca.
Po orlovskom perju na glavi videlo se da su to bile poglavice.
U taj mah ustao je baš jedan od njih i zbacio sa sebe ratnički
ogrtač. Gornji deo tela, lice i ruke bili su namazani debelim slojem
drečeće žute boje.
— Tab Vagare, Žuto Sunce! prošapta Vinetu. To je poglavica
Kapot Utaha. Jak je kao medved. Pogledajte njegove snažne grudi,
debele i jake mišice!
Žuto Sunce dade znak drugom poglavici, koji isto tako ustade.
Ovaj je bio još viši, a sigurno nije bio ni slabiji.
— To je Cu In Kuc, Četiri Bivola, reče Old Šeterhend. On je dobio
ovo ime zato jer je sa četiri strele jednom ubio četiri bivola.
Poglavice izmeniše nekoliko reči i odoše od vatre. Verovatno
su otišli da obiđu straže. Prošli su pored ostalih vatara, držeći se
više stene.
— Ah! reče Old Fajerhend. Oni će proći ovuda. Šta misliš o tome,
Šeterhende, da ih pohvatamo?
— Žive i čitave?
— Naravno!
— To bi bilo sjajno! Lezi odmah na zemlju. Ja ću prvog, ti
drugog!
Poglavice Utaha se približiše. Išli su jedan za drugim. Iznenada
se iza njih podigoše dve senke — dva snažna udarca pesnicom
oboriše Indijance kao klade na zemlju.
— Dobro je bilo! prošaputa Old Fajerhend. Naši su. Sada brzo s
njima u naš zaklon.
Svaki dohvati svog zarobljenika, a Vinetuu rekoše da ih tu
sačeka. Zarobljenike poneše u svoje sklonište od puzavica. Tamo
predadoše svoje nove zarobljenike rafterima da ih vežu i da im
zapuše usta, a zatim se vratiše do Vinetua. Njega zatekoše na istom
mestu. Bilo je od veće važnosti da se pronađe mesto gde se nalazi
riđokosi Kornel sa svojom bandom nego da prisluškuju one tri
poglavice koji su bili ostali kod vatre. A zato su morali da obiđu celu

402
dolinu. I ova tri hrabra čoveka pođoše, neprestano idući uza stenu,
tako da su vatre sada bile levo.
Na tu stranu dobro se videlo, ali spreda je bilo mračno. Morali
su zato da se kreću s najvećom opreznošću. Gde nije pomagalo
oštro oko, išlo se napred pipajući rukama. Vinetu je, kao i obično,
bio izmakao napred. Iznenada, skoro isuviše glasno, uzviknu:
— Uf!
Lovci zastadoše napregnuto osluškujući. Ali, sve je bilo mirno.
— Šta je? upita Old Fajerhend.
— Neki čovek, odgovori poglavica Apača.
— Gde?
— Ovde, pored mene, preda mnom, u mojoj ruci.
— Drži ga čvrsto, da ne viče!
— Neće vikati: mrtav je!
— Zar si ga već udavio?
— Ne. Bio je već mrtav. Na kocu je...
— Zaboga! Nema skalpa. Telu mu je puno rana. Hladan je i moje
ruke su vlažne od krvi.
— Onda su belci koje tražimo već mrtvi. To je gubilište. Da ga
pretresemo odmah!...
Pipajući oko sebe, tri čoveka izbrojaše na tom mestu oko
dvadeset strahovito unakaženih leševa, vezanih na stubove i
drveće.
— Užasno! reče Old Šeterhend. Ja sam mislio da ću te ljude moći
spasti barem ovih muka! Obično Indijanci čekaju do narednog
dana, ali ovoga puta su se nešto žurili.
— A naš plan, naš nacrt! reče Old Fajerhend. Sad je propao.
— Nije još. U našim rukama su zarobljene poglavice. Možda
ćemo moći da ih zamenimo za nacrt.
— Ako nije uništen i ako još postoji.
— Uništen? Teško. Crveni već znaju važnost takvih hartija.
Toga ne treba da se bojiš. Samo zašto su tako brzo pobili ove
nesrećnike?

403
 — Šta misliš? Zašto?
— Da naprave mesta za nas. Oni znaju već da mi dolazimo.
Znači, očekivali su nas svakako za danas ujutro, pa kako nismo
došli, poslali su uhode da nas potraže.
— Glasnici koji su poslani da jave naš dolazak, već su stigli, ali
Jamba Indijanci još nisu, reče Vinetu.
— Ne Jamba Utahe još nisu stigli. Verovatno se satima nisu
usudili da prođu pored mesta gde smo se odmarali i da uđu u
klisuru. Možda će stići tek sutra u zoru, jer je poslednji deo puta
tako opasan da se noću neće... Čuj! Pa oni dolaze! Eno ih!
Više mesta gde su stojala tri lovca, začulo se odjednom gromko,
radosno klicanje, na koje je sledovao odgovor iz doline. Uprkos
mračne noći i rđavog puta Jamba Utahe su ipak došli. Sa
buktinjama pojuriše ostali Indijanci Jamba Utahama u susret.
Šuma ožive. Od mnogobrojnih buktinja postalo je tako svetlo da je
izvidnicima pretila opasnost da budu primećeni.
— Moramo što brže odavde, reče Old Fajerhend. Ali kuda?
Svuda oko nas nalaze se Indijanci.
— Na drveće, reče Old Šeterhend. U gustom granju možemo da
sačekamo dok se logor umiri.
— Dobro, odmah na drveće! Ah, Vinetu se već popeo!
Zaista, Apač se nije mnogo predomišljao. Popeo se brzo kao
veverica i sakrio se u gustom granju. Druga dvojica sledovaše
njegovom primeru i popeše se na drveće.
S drveća su se u sjaju buktinja odlično videli Jamba Utahe gde
dolaze. Kad su ovi čuli da je preko dvadeset belaca poginulo na
stubu ispaštanja, pomislili su da su to oni belci koje su oni gonili i
hteli su da ih vide. Kad su bakljama osvetlili gubilište, lovcima
skrivenim na drveću ukaza se pred očima jeziv prizor, koji je bio
još strašniji usled treperenja buktinja. Videći da to nisu leševi onih
koje su oni progonili, Jamba Utahe dadoše svom besu oduška na
neobičan način. Na sreću, taj prizor nije dugo trajao. Bio je naglo
zacelo prekinut jednim iznenadnim događajem koji zacelo niko
nije predviđao.

404
 Sa donjeg kraja doline začu se razvučen krik, krik koji ako se i
jedared u životu čuje ne može se više zaboraviti. To je bio
samrtnički krik jednoga čoveka.
— Uf! uzviknu jedan od poglavica ispod drveta. Šta to može da
bude? Žuto Sunce i Četiri Bivola su tamo!
Začu se i drugi samrtnički krik, i odmah zatim zapraskaše
puške.
— Navaosi! Navaosi! povikaše poglavice. Vinetu, Šeterhend i
Fajerhend su ih nagovarali da napadnu na nas. Ustajte, ratnici
Utaha! Napred na ove pse! Uništite ih! Ostavljajte konje, borite se
peške između drveća!
Za nekoliko trenutaka sve se uskomeša. Utahe dograbiše
oružje, nabacaše drva u vatre da osvetle bojište i zatim urlajući
poleteše na neprijatelja. Šuma se orila od bojne vike. Puščana vatra
sve se više bližila ka mestu gde su izvidnici bili sakriveni. Strani
napadači jurili su od drveta do drveta iza kojih su praskale puške.
Utahe su prihvatili borbu, prvo pojedinačno, a onda udruženi
u jake grupe. Jedinstvenog, opšteg bojišta nije ni bilo, nego se oko
svake vatre razvijala ogorčena, ljuta bitka.
Da, to su bili Navaosi. Oni su hteli da iznenade Utahe, ali nisu
uspeli da savladaju njihove straže na izlazu iz doline. Samrtnički
krik stražara uzbudio je ceo logor i borba se sada vodila ne na
prepad, nego prsa u prsa. Sada je odlučivala nadmoćnost.
Ubrzo se videlo da su Utahe brojno nadmoćniji. Sem toga, oni
su bolje poznavali bojište od njihovih neprijatelja. Na taj način,
uprkos velike hrabrosti, Navaosi su bili postepeno potiskivani.
Borba se najvećim delom vodila kopljima, noževima i
tomahavkama. Koplja su letela kroz vazduh, a tomahavke i noževi
sevali su u rukama. Čak i za trojicu sakrivenih izvidnika bio je ovaj
krvavi, noćni boj najuzbudljiviji događaj u životu. Indijanci protiv
Indijanaca, u borbi na život i smrt, iz najveće blizine! Ovde su se
borili dvojica urlajući kao divlji zverovi, tamo su se dvojica klala
noževima bez ijedne reči! Čim bi jedan pao, njegov protivnik bi mu
odmah oderao sklap sa glave, da možda već u narednom trenutku
izgubi i svoj sopstveni!

405
 Od trojice poglavica koji su bili sedeli pored vatre, dvojica su
poleteli u borbu da svoje ratnike primerom ohrabre. Treći se bio
naslonio na jedno drvo u blizini vatre i oštrim okom posmatrao tok
bitke, izdajući, levo i desno, gromkim glasom Zapovesti. To je bio
vojskovođa u čijim su rukama bile sve niti odbrane. Čak i kad su
Navaosi počeli sve više da se povlače i uzmiču, on je ostao na svom
mestu.
Borba se sve više i više udaljavala od mesta gde su izvidnici bili
sakriveni. Sad je trebalo da se nehotični posmatrači bitke postaraju
o svojoj sigurnosti. Put u njihovo sklonište bio je sada slobodan.
Brzo se skinuše sa drveća. Poglavica Utaha još uvek je stojao na
svom mestu. Vreva bitke čula se već u daljini.
— Sada natrag! uzviknu Vinetu. Docnije će oni da naprave
pobedničke vatre i biće kasno da pobegnemo.
— Da povedemo i ovog poglavicu sa sobom? upita Old
Šeterhend.
— Da. Ja ću da mu se...
Zastao je preneražen. Iz mraka je iskočio, brzo kao munja, mali,
sitan i ćopav čovečuljak, zavitlao puškom i dobro odmerenim
udarcem kundaka oborio poglavicu na zemlju. Zatim ga uhvati
ispod kolena, bacio na leđa i nestao u mraku. Pri tom je rekao
glasno, tako da su ga i izvidnici mogli čuti:
— Što može Old Šeterhend i Old Fajerhend, može i Ćopavko
Frank!
— Ćopavko Frank! prenerazi se Old Fajerhend. Poludeo je,
bogami! Hajdemo za njim, da ne napravi još neku glupost!
— Poludeo? Nije učinio nikakvu glupost već junačko delo! reče
Old Šeterhend. To je sjajan švrća, nema zbora. Ali odvažan je
takođe, nema sumnje. Ja sam ga uzeo u svoju školu i dobar je
učenik.
Zatim lovci pohitaše za Ćopavkom u pomrčinu. Baš kad su bili
pred ulazom u sklonište, odjeknu prasak puške, a odmah zatim
čuše se podsmešljive reči Ćopavka Franka:
— Budalo, pazi kuda pucaš! Ako hoćeš mene da pogodiš, ne
pucaj u mesec! Evo ti šta tražiš, i laku noć!
406
 Ču se potmuli udarac kundaka i odmah zatim zavlada grobna
tišina. Lovci dotrčaše do Franka.
— Natrag! uzviknu ovaj. Ovde se puca i bode!
— Ne pucaj! reče Old Šeterhend. To smo mi!
— Kažite hvala bogu, što ste se javili! Da vas nisam po glasu
poznao, bogami, pobio bih vas kao zečeve.
— A zašto si napustio sklonište? upita Old Fajerhend.
— Samo briga zbog vas dala mi je hrabrosti i snage. Tek što ste
bili otišli, kad se podiže vika kao da Cimbri navaljuju na Tevtone.
A onda je počela paklena pucnjava, tako da sam se grdno bio
uplašio za vas. Zato sam dohvatio pušku i klisnuo u ovu egipatsku
pomrčinu. Pucalo se levo, a vi ste otišli desno, pa sam i ja krenuo
onamo. Tamo videh poglavicu gde stoji uz drvo kao punjena ptica.
To me je naljutilo i dao sam mu vertikalni udarac, tako da je odmah
zauzeo horizontalni stav. Zatim sam ga zgrabio da ga odnesem na
sigurno mesto, ali pošto je bio težak, bacio sam ga na zemlju i seo
na njegov korpus delikti, da se malo odmorim. Tada mi se iznenada
privukao neki crveni komitadžija i opalio iz puške. Ja se izvrnuh i
metak mi prošiša pored glave. Ja ga zatim položih pomoću kundaka
pored poglavice. Šta da radim s njima? Ne mogu ih obojicu poneti!
— Mi ćemo da ti pomognemo. Što brže u sklonište! U dolini je
prestala pucnjava i Utahe će ubrzo da se vrate.
Zarobljene Indijance preneše u sklonište. Vezaše ih i zapušiše
im usta, kao i ostalim zarobljenicima.
I, zaista, Utahe se ubrzo vratiše i to kao pobednici. Bilo je
naloženo još više vatara, pošto su Utahe hteli da pretraže šumu
zbog ranjenika i sakrivenih neprijatelja. Međutim, Navaosi su
svoje ranjenike bili odneli, kao što je to običaj kod Indijanaca. Kad
god bi našli nekog svog ratnika mrtvog, Utahe bi podigli besnu
viku i naricanje. Leševe sakupiše da ih svečano sahrane. Najteže je
Utahama bilo zbog tri nestale poglavice, za koje su mislili da su ih
zarobili Navaosi. Cela šuma zbog toga odjekivala je od besnog
urlikanja ratnika. Dve preostale poglavice sazvaše veće
najuglednijih ratnika, kojom prilikom su se držali vatreni govori.

407
 To navede Vinetua na pomisao da još jedared pođe u izviđanje,
ne bi li saznao šta su rešile Utahe. To mu nije bilo teško.
Crvenokošci su bili uvereni da ih više niko neće napasti i nisu bili
ni najmanje oprezni. Potučeni Navaosi sigurno se neće vraćati
natrag, a i kad bi se vratili, sačekale bi ih straže na ulazu u dolinu.
Da se u samoj dolini nalazi još opasniji neprijatelj, ne bi im ni u snu
palo na pamet. Zato je Vinetu mogao lako da se privuče i da sazna
sve što će biti preduzeto.
Mrtve su hteli još iste noći da zakopaju. Tužbalice su mogli da
ostave za docnije. Sada je, pre svega, trebalo osloboditi zarobljene
poglavice. Štaviše, to je bilo potrebnije nego sačekati ujutru
dolazak Vinetua i njegovih belih saputnika. Pošto su ovi hteli gore
na Srebrno jezero, morali su na svaki način pasti u ruke Utaha.
Zato su morale da budu preduzete sve pripreme, da bi se u svitanje
moglo pristupiti gonjenju.
Sada se Vinetu povuče natrag, polako i oprezno. Došavši u
blizinu zakona, on primeti više konja. Ove životinje su se za vreme
borbe poplašile i odvojile od drugih. Tada se Apač priseti da ima
novih zarobljenika, tri poglavice i jedan ratnik. Za to su bila
potrebna četiri konja. U blizini nije bilo nijednog Utaha. Konji ga se
nisu plašili, jer je bio Indijanac. Dohvati jednog za uzde i povede ga
prema zaklonu. Tamo, iza zavese od puzavica sedeo je Old
Fajerhend, koji prihvati prvog konja. Na ovaj način bila su
dovedena i ostala tri. Oni su, doduše, malo frkatali, ali ih je Vinetu
vrlo brzo umirio.
U unutrašnjosti zaklona nije bilo nikome dosadno. Bilo je
mnogo štošta za pričanje i za slušanje. Ćopavko Frank se spustio,
naravno u punoj tami, pored svog prijatelja Drola. Ranije se on nije
odvajao od debelog Džemija i sa njim je uvek bio jedno srce i jedna
duša. Otkako je, međutim, našao svog zemljaka — bilo je drukčije.
Drol nije hteo da bude učen, pa ga je puštao da govori, nikada ga ne
popravljajući. To je Ćopavka još jače vezalo uz njega. Lord je sedeo
s druge strane čovečuljka i, oduševljen njegovim podvigom, upita:
— Hoćete li se naljutiti na mene, ako vas na nešto podsetim?
On mu stavi u ruke jednu od svojih divnih pušaka, Frank mu
pušku, međutim, vrati i reče:
408
 — Slušajte, milorde, šalu na stranu! Vi, zaista, želite da otuđite
ovu pušku?
— Da, odgovori Englez.
— I da je meni poklonite?
— Tako je.
— Onda, odmah mi je dajte, samo brže, dok se ne pokajete!
Zabuna je kratka kao Džemi, a kajanje dugačko kao Dejvi, reče neki
mudrac. Ova puška je, dakle, moja, moja neosporna sopstvenost!
To je sigurno kao što je sigurno da je sada noć! Ja sam van sebe od
veselja! Ja sam ganut do suza! Milorde, ako vam ikada bude
potreban drug u nevolji, koji će za vas u vatru i u vodu, samo me
zovnite! Kako da vam se zahvalim? Hoćete li da vam stisnem ruku,
da vas zagrlim i da vas poljubim?
— Biće dovoljno da stegnemo jedan drugom ruku.
— Dobro! Ti si tako hteo, Antone. Evo ruke, lorde. Možete da je
stisnete, koliko god hoćete. Dajem vam je na raspoloženje
svakodnevno, ukoliko meni samom ne bude potrebna. Jer
zahvalnost je vrlina koja krasi moju dušu. Drol, tečo moj iz
Altenburga, jesi li video, kakva mi je danas sreća pala u deo?
— Da, odgovori Drol. Da si ko drugi, ja bih ti pozavideo, ali
pošto si mi prijatelj i rođak, radujem se s tobom zajedno iz dubine
srca. Jednom reči, čestitam ti!
Pošto se moglo očekivati da će sutrašnji dan biti naporan,
postaviše straže i legoše da spavaju. Dugo niko nije mogao da zaspi.
Zaspali su tek posle ponoći, ali već u ranu zoru bili su budni, jer su
Indijanci uz veliku buku i galamu odlazili iz doline. Posle kratkog
vremena nije više bilo nijednog Indijanaca u dolini. Belci su mogli,
dakle, mirno da napuste svoje sklonište.
Prvo su, sigurnosti radi, postavljene straže na ulazu i izlazu iz
doline, a onda je cela dolina pažljivo pretresena. Našli su jedan
veliki zajednički grob. Na leševe bila je nabacana velika gomila
kamenja. Našli su u dolini i nekoliko leševa konja, koji su bili
poginuli od zalutalih kuršuma. Dalji put na Srebrno jezero, ako bi
hteli izbeći Utahe, vodio je preko pustih predela.

409
 Tu nije bilo lako da se nađe hrane za veliku družinu. Zato su bili
dobro došli izginuli konji. Zapadnjak nije probirač. Ako ništa bolje
nema, dobra je i konjetina. Zar ga često Indijanci ne ugoste
pečenjem ugojenog psa! Izabrali su najbolje komade mesa, podelili
ih i ispekli na vatri, da bi se meso duže držalo.
Pošto su Utahe otišli, odvezali su zarobljenicima usta. Kad su
ovi zatražili da ih puste u slobodu, rečeno im bi kratko i jasno da
su znaci u „šumi vode“ pročitani da zato taoci ne mogu biti pušteni
u slobodu. Na to zarobljenici nisu imali šta da odgovore.
Sada je u prvom redu trebalo da se sahrane pobijeni belci. Oni
su bili bačeni na najstrašnije muke. Lovci koji su pregledali
gubilište mnogo štošta su videli i preživeli. Ali nisu mogli da
savladaju svoje gnušanje gledajući izmrcvarena tela i unakažene
udove poginulih. Trampovi su požnjeli ono što su sejali. Najgore je
prošao riđokosi Kornel. On je bio vezan na stubu ispaštanja, s
glavom prema zemlji. Bio je sasvim nag, bez odeće, kao i njegovi
drugovi. Crvenokošci su podelili među sobom njihova odela, do
poslednje krpe. Otetog nacrta nigde nije bilo. Ako ga ne iznude od
Utaha, malo je bilo nade da će od Velikog ili Malog Medveda saznati
tajnu Srebrnog jezera.
Pobijene skidoše sa stubova ispaštanja, položiše u raku koju su
iskopali i zatrpaše kamenjem. Zatim poskakaše na konje i pod
vođstvom Vinetua krenuše zaobilaznim putem prema Srebrnom
jezeru.

410
 VI
NA SREBRNOM JEZERU

Pred očima belaca, kad su se posle nekoliko dana napregnutog

jahanja približavali cilju svog putovanja, ukazao se prizor koji je
prosto poražavao svojom veličanstvenošću. Prolazili su kroz
kanjon koji se lagano peo. S obeju strana kanjona dizale su se
ogromne, veličanstvene stene, sve u sjaju jarkih boja. Ogromne
kamene piramide peščanika, nagomilavane jedna na drugu, dizale
su se, činilo se, nebu pod oblake. Te piramide stvarale su okomite,
prave zidove, a mogle bi da se uporede i sa zidinama starinskih
zamkova i tvrđava načičkanih mnogobrojnim kulama, terasama i
grudobranima.
Sunce je bilo još visoko i svojim kosim zracima obasjavalo ovu
divnu panoramu, koja je sva sjala u sjaju boja neopisane lepote.
Neke stene su bleštale u najsvežijem plavetnilu, druge u
crvenkastom zlatu. Među njima ležali su žuti, maslinastozeleni ili
bakarnovatreni slojevi, dok su se u udubine povukle tamnoplave
senke. Ali sva ta bleštava lepota, sa koje gledalac nije mogao oka da
skine, bila je mrtva. Nigde ni daha života, nigde ni najmanjeg
pokreta. Sa stena nije kapala ni kap vode: nijedna biljka, nijedna
travka, pa čak ni mahovina nisu mogle da nađu hrane ni vlage, niti
su se mogle zadržati na golim stenama. Nigde ne beše ni žbuna ni
drveta, čije bi sveže zelenilo moglo da obraduje i odmori oko.
Da je ovde nekad bilo vode, i to u ogromnim količinama,
pokazivali su tragovi koji su se jasno videli sa strane na stenama.
U kišno doba dno sada suvog kanjona bilo je korito neke hučne
reke, koja se ulivala u duboki i široki Kolorado. Tada je kanjon
nedeljama bio nepristupačan i teško da bi se koji zapadnjak ili
Indijanac odlučio da poveri brzim i burnim valovima svoj slabački
čamčić-kanoe...
Dno kanjona sastojalo se iz debelog sloja okruglog, krupnog
šljunka zatrpanog peskom. Putovanje je zbog toga bilo veoma
otežano, jer je okrugli šljunak — valutak — izmicao ispod konjskih

411
kopita, tako da su putnici često morali da se zadržavaju da bi se
konji odmorili.
Old Fajerhend, Old Šeterhend i Vinetu jahali su napred. Old
Fajerhend je s naročitom pažnjom posmatrao okolinu. Na mestu
gde su se dizale uvis dve ogromne kamene kule, jedna pored druge,
dok je između njih bio uzan prolaz, širok svega desetinu stopa, koji
kao da se pozadi sasvim zatvarao, Old Fajerhend zaustavi svog
konja i, posmatrajući položaj mesta ispitivački pogledom, reče:
— Mora da sam ovde izišao, kad sam bio pronašao srebrnu žicu.
Ali, da vidimo, možda se i varam.
On htede da sjaše s konja, ali Vinetu potera svog konja do
samog prolaza i reče svojim mirnim, uverenim glasom:
— Moja bela braća neka pođu za mnom. Ovde počinje prečica
koja će nam skratiti put. A i za konje će biti mnogo lakše ovuda
nego po šljunku u kanjonu.
— Zar je tebi poznata staza? upita iznenađeno Old Fajerhend.
— Ona se malo dalje još više sužava, a zatim se proširuje. Ali ne
u usku dolinu, nego u veliku, glatku, kamenitu visoravan, koja se
postepeno penje.
— Tako je! Dakle, na prvom smo mestu. Ova ploča se penje
nekoliko stotina stopa, a šta onda dolazi?
— Gornja ivica se ruši strmo s one strane u dubinu, u jednu
veliku, okruglu kotlinu, vrtaču, iz koje vodi uzan, krivudav tesnac
gore, u divnu, široku dolinu Srebrnog jezera...
— Sasvim je tako. Da li si ti u toj kotlini primetio štogod
naročito?
— Ne. Tamo nema ništa. Ni vode, ni trave, ni života uopšte.
Tamo nema ni bube, ni mrava, a kamoli neke zverke ili životinje.
Samo golo, suncem isprženo kamenje.
— Ali ja ću ti ipak pokazati da tamo ima nešto što je mnogo
skupocenije od vode, trave i svih zverki...
— Misliš li na srebrnu žicu koju si otkrio?
— Da, Baš zbog te kotline ja sam i pošao na ovaj dalek put. Ali,
sada napred, tim putem!

412
 Uđoše u tesnac. Išli su jedan za drugim, jer nije bilo mesta za
dva jahača uporedo. Međutim, ubrzo se stene razmakoše i tesnac
se širio sve više i više. Ogromne kamene kule su se sve više
udaljavale i pred jahačima se ukaza golema, glatka trougaona
kamena visoravan, čiji se jedan ugao oslanjao o ulaz u tesnac.
Površina se u blagom nagibu terasasto pela naviše, oivičena
visokim stenama.
Put je vodio uzbrdo. Izgledalo je kao da se konji penju na neki
visoki krov, ali uspon ipak nije bio toliko koliko se činilo. Za čas
jahanja povorka je stigla gore. Pred jahačima se ukaza široka,
stenovita ravan, sa onom kotlinom napred, iz koje je vodila mračna
staza prema jugu. To je bio tesnac koji je vodio na Srebrno jezero.
Ubrzo počeše naši putnici da se spuštaju. Nagib je bio toliki da
su morali da sjašu s konja. Nailazila su mesta gde je silaženje bilo i
opasno po život. Zarobljenike su naravno skinuli s konja i odrešili
im noge. Kad se spustiše, posadiše ih opet na konje i vezaše.
Tada Old Fajerhend pokaza svojim pratiocima budući rudnik.
Utahe, koji o tome ništa nisu smeli da saznaju, odvedoše malo
podalje u tesnac. Nekoliko raftera ostadoše da ih čuvaju. Ostali
putnici poskakaše s konja. Vest da se nalaze na cilju sve je u
najvećoj meri uzbudila.
Kotlina je imala otprilike jednu englesku milju u prečniku. Tle
se sastojalo većim delom iz debelog sloja peska, pomešanog sa
šljunkom veličine pesnice. Inženjer Batler razgleda poljanu i reče:
— Lako može biti da smo ovde naišli na bogat rudnik srebra —
bonancu. Ako ovde ima plemenitog metala, onda ga zacelo ima u
ogromnoj količini. Ova golema vrtača stvarala se vekovima. Voda
je dolazila iz klisure s juga i, pošto nije mogla dalje, stvarala je
jedan vir, vrtlog, koji je mrvio kamenje u šljunak i pesak. Zemljište
na kome stojimo kišama je isprano, i ako ima dragocenih metala,
oni usled svoje težine leže na dnu. Znači, ispod peska. Ako kopamo
u dubinu od nekoliko stopa, odmah ćemo znati da li je naš trud i
put bio uzaludan ili nije.

413
 — Ne treba da kopamo. Dovoljno je da se pregleda da li obale
ovog nekadašnjeg vira sadrže plemenitog metala, reče Old
Fajerhend.
— Dabome. Ako ga ima u kamenju, sigurno je da ga ima i u
pesku.
— Onda izvolite! Evo vam dokaza!
Old Fajerhend uputi se jednom mestu, a ostali pođoše za njim
sa najvećim interesovanjem.
— Tetka, meni će srce da iskoči, reče Ćopavko Frank. Ako ovde
naiđemo na srebro, natrpaću pune džakove, pa hajd u Sasku. Tamo
ću na najlepšem mestu na obali Elbe da sagradim takozvanu vilu i
od zore do mraka neću se pomaći sa prozora. Neka ljudi vide kakav
sam otmen gospodin!
— A ja, reče tetka Drol, kupiću jedan salaš sa dvadeset konja i
osamdeset krava i praviću samo sir i kajmak. Tako se radi u mom
kraju.
Old Fajerhend priđe steni koja je na tom mestu bila podlokana
i raspukla i dohvati jedan odlomljeni kamen, zatim još nekoliko
manjih. Ukaza se pukotina. Ta pukotina bila je očigledno postala
prirodnim putem, ali je bila, kao što se videlo, proširena veštačkim
putem. Old Fajerhend pruži ruku u pukotinu i reče:
— Od onoga što sam ovde našao i dao da se hemijski ispita bio
sam uzeo samo jedan komad. Sada hoću da čujem da li je gospodin
inženjer istog mišljenja.
Kad je izvadio ruku iz pukotine, držao je u njoj nešto beličasto,
prošarano mrkim, i pružio inženjeru. Čim je ovaj uzeo u ruku masu
i pogledao, uzviknu:
— Zaboga! Pa to je, nema sumnje, čisto, samorodno srebro! I to
je, doista, nađeno ovde, u ovoj pukotini?
— Da, cela pukotina je bila puna ove rude. Izgleda da žila ide
daleko u kamenjar i da je vanredno bogata.
— Onda je jasno da se može vaditi naveliko. Ima svakako
mnogo rude koja sadrži srebro.
Old Fajerhend se osmehnu i izvadi jedan još veći komad rude.
Vio je veći od dve pesnice. Inženjer ga razgleda i zadivljen reče:
414
 — Hemijska analiza biće pouzdanija, razume se. Ali ja bih
mogao da se zakunem da je ovo kerargit, srebrna hlorna ruda!
—Tako je. I hemijska analiza dala je isti rezultat.
— Koliko ima procenata srebra?
— Sedamdeset i pet procenata čistog srebra.
— Sjajno! U području Utaha nalazi se uglavnom hlorno srebro.
Gde je glavna žila?
— Tamo pozadi, na drugoj strani kotline. Ja sam je zatrpao
kamenjem.
— Old Fajerhende, ovde leže milioni! Pronalazač blaga može da
kaže da je bogat, vrlo bogat čovek! uzviknu Vatson, bivši
poslovođa.
— Zar samo pronalazač? Svi imate udela u tome. Ja sam
pronalazač, Batler je inženjer, a vi svi ostali pomoći ćete pri
vađenju. Zato sam vas i poveo ovamo gore. Uslove i udeo svakog
pojedinca ugovorićemo docnije.
Ove reči izazvaše opšte oduševljenje. Mnogi su hteli da na licu
mesta počne vađenje, ali ih Old Fajerhend opomenu:
— Nemojte se žuriti, gospodo! Treba da mislimo i na druge
stvari. Nismo mi sami ovde gore!
— Ali mi smo došli pre crvenokožaca, reče lord, koji, doduše,
nije tražio nikakva udela u pronalasku, ali se radovao isto tako kao
i ostali.
— Da, došli smo pre njih, ali ne mnogo. Navaosi će stići možda
samo nekoliko časova docnije od nas na Srebrno jezero, a za njima
svakako i Utahe koji ih u stopu gone. Ne smemo, dakle, da gubimo
vreme, već treba da se dobro pripremimo.
— To je tačno, složi se Old Fajerhend. Ali ja bih ipak hteo da
znam, da li će radovi na vađenju srebra naići na teškoće? Inženjeru
Batleru dovoljno je, mislim, svega nekoliko minuta da to utvrdi.
Inženjer razgleda okolinu i upita:
— Koliko je odavde udaljeno Srebrno jezero?
— Za dva časa bićemo tamo.
— Da li je ono više od ovog mesta?
415
 — Da, mnogo više.
— Dakle, potrebni pad za vodu imamo. Ali, biće ipak potrebne
cevi, makar i drvene. Da li ima gde u blizini drveta?
— Koliko god hoćete. Srebrno jezero opkoljeno je šumom.
— Sjajno! Možda i nećemo morati da celim putem postavljamo
cevi. Malo više odavde možemo da napravimo rezervoar. Od jezera
do tog rezervoara može voda otvoreno da teče. Od rezervoara pak
možemo da je dovedemo cevima, da bismo dobili potreban
pritisak.
— Zbog prskanja?
— Da. Trudićemo se da ne razbijamo kamenje pijucima i
budacima. Razbijaćemo ga vodom, a ukoliko ne bude išlo,
upotrebićemo barut. A i ovaj šljunak i pesak, pun metala,
ispiraćemo...
— Ali voda mora da otiče, jer bi se inače kotlina napunila, tako
da ne bismo mogli da radimo.
— Da, voda mora da otiče! Ali oticaj moramo tek da izgradimo.
Ja mislim da će za prvo vreme biti dovoljna crpka ili dolap, kojim
ćemo vodu dizati do visine kose preko koje smo došli. A odavde će
dalje sama da otiče tesnacom u kanjon. Naravno da će nam biti
potrebne i mašine. Ali ni tu neće biti naročitih teškoća. U roku od
mesec dana možemo lako da ih nabavimo. Ali ima i drugih stvari o
kojima treba da se porazmisli. Kome pripada ovo zemljište?
— Timbabačima. Vinetuov ugled učiniće da nam ga prodaju.
Kupovinu moramo potvrditi kod nadležnih vlasti.
— Tako je. Glavna je stvar da se voda iz jezera dovede ovamo, a
da li će to ići, videćemo prilikom daljeg puta. Dakle, mislim da
možemo da krenemo. Napred!
Malu rupu koju je bio otvorio, Old Fajerhend je ponovo
zatrpao, pa zatim celo društvo pojaha konje.
Mesto gde su čekali zarobljeni crvenokošci sa svojim
stražarima bilo je neka vodom izdubljena vododerina, široka
najmanje deset, a najviše dvadeset stopa, koja je služila kao staza
gore. I ta vododerina bila je pusta. Vodeno korito bilo je potpuno

416
suvo. Verovatno samo u proleće bilo je tu vode i vlage, ali ne u
tolikoj meri da bi se moglo da održi u životu i najobičnije rastinje.
Ispod Srebrnog jezera tesnac se proširivao u jedan proplanak
sa jezercem. Tu je, najzad, posle dugog jahanja bilo malo paše za
konje. Konji su usled vrućine, nestašice hrane i vode i teškog puta
mnogo stradali. Nisu hteli više da se pokoravaju uzdama, nego su
se otimali da pasu. Zato jahači sjahaše s konja i pustiše ih na pašu.
Jahači posedaše u grupama. Povede se živ razgovor o bogatstvu
koje ih je očekivalo u budućnosti.
Inženjer, koji je celim putem proučavao situaciju, reče:
— Dosad sam vrlo zadovoljan. Vododerina je ne samo zgodna
za dovođenje vode nego i za prenos potrebnih mašina. Mogu reći
da nam je priroda mnogo izišla u susret.
— Ti, reče Ćopavko Frank, munuvši laktom tetku Drol, čuješ li
šta ovaj veli? Ipak, biće nešto od moje vile.
— A isto tako i od moga salaša! Raduj se, moj zavičaju, kad se
jedan od tvojih najznamenitijih sinova vrati s punim džakom para!
Rođače, hodi da te poljubim!
— Sada još ne! branio se Frank. Ja sam...
Prekinuo ih je inženjer zabrinuto:
— Elen! Gde je Elen, zaboga? Ja je nigde ne vidim!
Devojčica je posle dva dana ugledala ne samo prvu travu već i
nekoliko cvetova, pa je pohitala da ih ubere. Vlaga bliskog jezera
dopirala je čak dovde, pa je unaokolo porasla bujna vegetacija, koja
se spuštala čak u vododerinu. Berući cveće, išla je Elen tako sve
dalje i dalje, dok nije došla do jednog zavijutka. Baš htede da
uzbere jedan cvet, kad se odjednom pred njom pojaviše tri
Indijanca sa oružjem u ruci. Devojka se skameni od užasa i htede
da vikne, ali je grlo izdade. Indijanac je tako vaspitan da uvek
sačuva prisebnost i pribranost. On se u svakoj prilici snalazi brzo i
postupa odlučno. Čim Indijanci ugledaše devojčicu, dvojica
priskočiše da je uhvate. Jedan joj rukom zapuši usta, a drugi joj
stavi nož pod grlo i reče rđavim engleskim jezikom:
— Mir ili si mrtva!

417
 Treći se odšunja napred da vidi čija je devojčica, jer je samo po
sebi bilo jasno da ona nije sama ovde. Već posle dva minuta vratio
se i šapnuo svojim drugovima nekoliko reči, koje Elen nije
razumela. Zatim je povedoše. Sirota Elen nije se usudila ni da
pisne.
Brzo prođoše tesnac koji se završavao na podnožju visoke
padine brega. Donji deo padine bio je obrastao žbunjem koje je
gore prelazilo u šumu. Malu Elen odvukoše kroz žbunje do šume
gde je sedelo mnogo Indijanaca. Pored Indijanaca ležalo je oružje
koje oni odmah dograbiše, videći gde im drugovi dolaze s jednom
belom devojčicom.
Videći gde je svi gledaju pretećim pogledima, Elen shvati
odmah da se nalazi u opasnosti. U taj mah seti se totema koji joj je
Mali Medved bio dao na lađi. On joj je bio rekao da će je to pismo
sačuvati od svake neprijatnosti. „Njegova senka je moja senka,
njegova krv je moja krv. On je moj stariji brat.“ Tako je pisalo na
totemu. Zato ona izvuče vrpcu na kojoj je visio totem, odreši ga s
vrpce i pruži Indijancu, koga je zbog njegovog strašnog izgleda
smatrala najopasnijim.
Crvenokožac razmota kožu. Pošto je razmotrio znake na njoj,
viknu s čuđenjem i pruži totem najbližem do sebe. Totem je išao od
ruke do ruke. Lica Indijanaca postajala su sve ljubaznija, dok
najzad onaj koji je već govorio sa malom Elen ne reče:
— Ko ti je to dao?
— Nitropan Homoš, odgovori devojčica.
— Mladi poglavica?
— Da.
— Gde?
— Na lađi.
— Na velikoj vatrenoj kanoji?
— Da.
— Na Arkanzasu?
— Da.
— Istina je. Nitropan Homoš je bio na Arkanzasu. A ko su oni
ljudi tamo? upita Indijanac pokazujući u vododerinu.
418
 — Vinetu, Old Fajerhend i Old Šeterhend.
— Uf! uzviknu Indijanac.
— Uf! povikaše i ostali.
Hteo je dalje da raspituje, ali u žbunju nešto zašušta i ona
trojica, čija su imena baš bila sad spomenuta, ispadoše na čelu
ostalih belaca pred Indijance, opkoljavajući ih sa svih strana.
Uhode nisu bile ni primetile Vinetua kad im je Apač mirno prišao.
Sada ga je tek jedan od Indijanaca bio poznao.
— Veliki poglavica Apača! uzviknu Indijanac. Ova devojka ima
totem Malog Medveda. Ona je naš prijatelj. Mi smo je poveli sa
sobom, jer nismo znali da li su ljudi sa kojima je došla naši prijatelji
ili neprijatelji.
Crvenokošci su po licu bili namazani plavom i žutom bojom.
Zato Vinetu odmah upita:
— Vi ste ratnici Timbabača?
— Da.
— Koji vas poglavica vodi?
— Čia Nicas, Dugačko Uho.
Taj čovek se svakako tako zvao zbog svog oštrog sluha.
— Gde je on? upita Vinetu.
— Na jezeru.
— Koliko je vaših ratnika ovde?
— Stotina.
— Da li su se i druga plemena sakupila?
— Ne. Ali doći će još dve stotine ratnika Navaosa. Sa njima ćemo
poći na sever, da Utahama oderemo skalpove.
— Pazite, da oni ne oderu vaše! Jeste li postavili straže?
— Zašto da postavljamo straže? Neprijatelj je još daleko.
— Nije baš tako daleko kako ti misliš. I ima ih više nego što vi
želite. Da li je Veliki Medved na jezeru?
— Da, a isto tako i Mali Medved.
— Vodite nas njima!

419
 Naiđoše rafteri sa konjima i zarobljenicima iz vododerine, dok
su ostali belci išli peške za Elen Batlerovom. Timbabači pođoše na
čelu kao putovođi. Put je išao jedno vreme padinom brega, a jedno
vreme ispod drveća. S one strane kose poče padina da se spušta i
uskoro ugledaše bleštavu površinu vode.
Najzad su bili stigli na Srebrno jezero!
Stene visoke kao kule, u raznolikim bojama, kao one u kanjonu,
zatvarahu sa svih strana dolinu otprilike dva časa dugačku i upola
toliko široku. Iza prvih stena dizale su se druge, sve nove i nove,
sve više i više. Ali te stene nisu bile gole. U bezbrojnim terasama i
pukotinama, kojima su bile izukrštane i prošarane, raslo je žbunje
i drveće. Što niže prema jezeru, to je gušća bila šuma koja se
spuštala skoro do samog jezera. Između jezera i šume ostao je
samo uzan pojas pašnjaka.
U sredini jezera bilo je jedno zeleno ostrvce sa čudnovatom
građevinom u sredini. Građevina je svakako poticala iz vremena
pre Indijanaca, jer nije bila građena u njihovom stilu. Na livadi
pored jezera bilo je nekoliko kolibica, a pred njima na obali
nekoliko kanua — indijanskih čamaca. Ostrvo je bilo sasvim
okruglo, u prečniku svega oko stotinu koraka. Starinsko zdanje
bilo je sve obraslo puzavicama, punim cveća. Ostala zemlja na
ostrvu bila je obrađena kao bašta.
Šuma se ogledala u jezerskoj vodi kao u ogledalu, a planinski
vrhovi kupali su svoj lik u njemu. Ipak, jezero nije bilo ni zeleno ni
plavo. Nije uopšte bilo tamne boje, nego više srebrnastosive.
Nikakav vetrić nije nabirao njegovu površinu. Moglo se pomisliti
da se ispred očiju nalazi sud napunjen živom.
U kolibicama i pred kolibicama ležali su Indijanci. To su bile
one dve stotine ratnika Timbabača. Oni se malo uskomešaše kada
ugledaše povorku belaca. Ali pošto su se na čelu povorke nalazili
njihovi saplemenici, brzo se umiriše. Još belci i nisu sasvim stigli
do njih, kad preko, na jezeru iz zdanja, iziđoše dva čoveka. Vinetu
stavi ruku na usta i viknu:
— Nitropan-Hanej! Vinetu je došao!

420
 Odjeknuo je i odgovor. Ona dva čoveka sa ostrva sedoše u
kanue i zaveslaše prema obali. To su bila oba Medveda, otac i sin.
Njihovo čuđenje, kad ugledaše poznata lica, bilo je, naravno,
veliko. Ali na licima im se ništa nije moglo primetiti. Kad je Veliki
Medved izišao iz čamca, pruži Vinetuu ruku i reče:
— Veliki poglavica Apača je svugde, i gdegod on dođe razveseli
srca. Ja pozdravljam i Old Šeterhenda, koga poznajem, i Olda
Fajerhenda, sa kojim sam bio na lađi!
Kad je primetio tetku Drol preleti mu preko lica ljubazan
osmejak. Setio se poslednjeg susreta s ovim osobenjakom, pa mu
reče, pružajući mu ruku:
— Moj beli brat je hrabar čovek. On je ubio pantera. Dobro nam
došao!
Zatim se rukova sa svima redom. Njegov sin priđe Elen Batler,
koja je ustala sa nosila, pokloni joj se i slabim engleskim jezikom
reče:
— Mali Medved se nije nadao da će belu mis opet ugledati. Kuda
ona putuje?
Mi ne idemo dalje od Srebrnog jezera, odgovori ona.
Njegovo lice ozari se rumenilom od radosti, mada nije mogao
da prikrije izraz čuđenja.
— Onda će bela mis neko vreme ovde ostati?
— Dabome, i to dugo vremena, odgovori ona.
— Onda molim za dozvolu da uvek budem u njenoj blizini. Ona
treba da upozna sve drveće, biljke i cveće ovde. Lovićemo ribu u
jezeru i divljač u šumi. Ali ja ću uvek biti u njenoj blizini, jer mnogo
ima rđavih ljudi i divljih zveri. Hoće li mi beli mis to dopustiti?
— Vrlo rado. Mnogo se radujem što sam te zatekla ovde.
Elen mu pruži ruku i on je, kao pravi džentlmen, prinese
ustima i poljubi.
Konje belaca Timbabači odvedoše u šumu, gde su i njihovi bili
sakriveni. Poglavica Timbabača, koji je dotle gordo sedeo u svojoj
kolibici, iziđe najzad polagano, prilično zlovoljan što se na njega
niko nije osvrtao.

421
422
 To je bio čovek mrka pogleda, dugačkih ruku i nogu, i ličio je na
oranguntana. Stao je podalje i gledao preko stranaca u brda, kao da
ih uopšte ne primećuje. Ali tu se bez sumnje prevario, jer mu tetka
Drol odjednom priđe i reče:
— Zašto Dugačko Uho ne prilazi bliže? Zar neće da pozdravi
slavne ratnike belih ljudi?
Poglavica progunđa nešto nerazumljivo na indijanskom
jeziku. Ali namerio se na pravoga, jer ga tetka Drol potapša po
ramenu, kao starog, dobrog poznanika, i reče:
— Govori samo engleski, mladiću! Ja ne razumem tvoj jezik, a
ti moj dobro razumeš!
Indijanac opet progunđa nešto nerazumljivo. Ali tetka produži:
— Nemoj da mi se rugaš! Ja znam dobro da ti odlično govoriš
engleski.
— No, odricao je poglavica.
— Ne? I ne poznaješ me?
— No!
— Hm! Dede, seti se! Ti se mene sigurno sećaš!
— No!
— Pa mi smo se videli dole u tvrđavi Defjens!
— No!
— Kako da nismo? Nas je bilo tri belca, a vas jedanaest
Indijanaca. Malo smo se kockali i pili. Crveni su pili više od nas
belaca i napili se najzad, tako da nisu znali ni kako se zovu. Spavali
su celo po podne i celu narednu noć. Zar ne možeš da se setiš, stari
druže!
— No!
— Ne? E, pa lepo! Mi belci legli smo takođe pod daščaru zajedno
sa Indijancima, jer nije bilo mesta. Kad smo se probudili
Crvenokožaca više nije bilo. Znaš li kud su otišli?
— No!
— Ali sa njima je otišla i moja puška i redenik sa fišecima! Samo,
vidiš li, ja sam urezao na kundaku puške slova T. D. To jest: tetka

423
Drol. Čudnovato, da se ta slova nalaze urezana i na tvojoj pušci. Ne
znaš možda otkuda to?
— No!
— A moji redenici izvezeni su srmom, a i na njima slova T. D.
Nosio sam ih oko pasa, tako kao i ti. E, baš se mnogo radujem, što
su na tvom redeniku ista slova. Ne znaš možda ni kako su moja
slova došla na tvoje redenika?
— No!
— Onda ja znam bolje kako je moja puška došla u tvoje ruke i
moji redenici tebi oko pasa. Ja ću te osloboditi njih!
U tren oka istrgnu Drol Indijancu pušku iz ruku, pa se okrete
da ode. Ali crvenokožac strelovitom brzinom pojuri za njim i reče
čistim engleskim jezikom:
— Daj ovamo!
— No! odgovori sada tetka Drol.
— To je moja puška!
— No!
— I taj redenik isto!
— No!
— Ti si lopov!
— No!
— Daj ovamo ili ću silom da uzmem!
— No!
Tada crvenokožac trže nož. Drol prasnu u vedar smeh i reče:
— Ti si Dugačko Uho. Ja te poznajem. Ali duže su ti od ušiju
ruke, a još duži prsti!
Priznaj istinu, pa ćeš dobiti stvari natrag! Dakle, otvoreno:
poznaješ li me?
— Jes! odgovori crvenokožac protiv svakog očekivanja.
— Ti si bio sa mnom u tvrđavi Defjens?
— Jes!
— I bio si pijan?
— Jes!
424
 — I kidnuo si sa mojom puškom i redenicima?
— Jes!
— Dobro. Kad priznaješ, evo ti i puške i redenika. I evo ti moje
ruke. Ostaćemo prijatelji. Ali engleski i istinu moraš da govoriš, jesi
li razumeo?
— Jes!
Tako tetka Drol vrati crvenokošcu pušku i redenike. Crveni uze
pušku kao da se ništa nije desilo i reče ganutim glasom:
— Moj beli brat je moj pravi prijatelj. On zna šta je pravo i
pošteno. Jer on je našao svoje stvari kod mene i opet mi ih je vratio.
On je prijatelj crvenih ljudi i ja ga volim!
— Da, mladiću, i ja tebe volim. Ti ćeš to uskoro da uvidiš. Jer da
mi nismo došli, sigurno bi vam Utahe odrali kožu s glave.
— O, oni neće doći. Navaosi su potukli Utahe i mi ćemo ubrzo
poći za njima Da mnogim Utahama oderemo kožu s glave.
— Ti se ljuto varaš!
— Ali, eto i kod vas zarobljenih poglavica i ratnika Utaha. Znači
da su ipak pobeđeni!
— Ove smo mi zarobili za svoj račun. Ali
Navaosi su sramno potučeni i pobegli su tragom bez obzira.
Utahe ih gone u stopu i možda će već danas stići ovamo na Srebrno
jezero.
— Uf! uzviknu Dugačko Uho i zinu od čuda.
— Je li mogućno? upita Veliki Medved. Da li tetka govori istinu?
— Da, odgovori Old Fajerhend. Mi ćemo sve da vam ispričamo,
ali tek pošto se osiguramo da nas neprijatelj ne iznenadi. A
neprijatelj može svakog trenutka da se pojavi. Neka pedeset
ratnika Timbabača odjašu kanjonom naniže. Frank, Drol, Dejvi,
Džemi, Bil i Ujka, pođite sa njima! Vi ćete se spustiti do mesta gde
kanjon počinje da se sužava i zauzećete busiju na stenama. Tamo
ima dovoljno udubljenja gde ćete moći da se sklonite. Utahe će
žestoko pritisnuti Navaose i odmah za njima stići će na Srebrno
jezero. Vi ćete morati da im priskočite u pomoć, a ovamo odmah
javite po glasniku čim se neprijatelj pojavi. Ali prvo napojte i

425
nahranite konje, a i sami se potkrepite jelom i pićem, jer dole nema
vode. A Veliki Medved će vam dati mesa da ponesete sa sobom.
Mesa je bilo u izobilju. Ono se u velikoj količini sušilo na
kaiševima zategnutim između drveća. Vode za piće bilo je takođe
dovoljno. Sa brda se spuštalo nekoliko potočića i potoka koji su se
ulivali u jezero. Na jedan potok odvedoše konje da ih napoje.
Pedeset Indijanaca i šest belaca bili su brzo spremni da pođu. Vodio
ih je Mali Medved.
Planinska dolina Srebrnog jezera pružala se od severa prema
jugu. Sa istočne i zapadne strane bilo je potpuno nepristupačno. Sa
severne strane moglo se prići samo kanjonom i tesnacom kojim su
došli belci, dok se na južnoj strani voda iz jezera ulivala u jednu
provaliju. To je ujedno bio onaj drugi, južni izlaz iz doline. Sa juga
nije trebalo očekivati nikakvog neprijatelja. Pre su se odande mogli
očekivati saveznici, Navaosi.
Ko bi ispitivao severnu stranu Srebrnog jezera, brzo bi se
uverio da je jezero ranije oticalo ne na južnu, već na severnu stranu
i da se voda iz jezera slivala u kanjon. Ali sada se između jezera i
kanjona nalazio greben nalik na nasip, koji ranije nije postojao.
Sam od sebe taj greben nije postao. Dakle, moglo se pretpostaviti
da je stvoren veštačkim putem. Ali ljudi koji su taj nasip izradili
davno su izumrli, jer je na nasipu raslo drveće koje je sigurno bilo
starije od sto pedeset godina. U koju je svrhu bio sagrađen nasip?
Da li je postojao još koji čovek koji je to znao?
Odred, koji je Old Fajerhend bio poslao u kanjon, projahao je
nasip iza koga je počinjao kanjon. Kanjon je ovde bio širok svega
desetinu lakata, isprava plitak, a zatim se sve više usecao u
kamenje. Što mu je veća bila dubina, sve se više i više širio. Ubrzo
iza nasipa nestalo je žbunja i drveća, a malo niže nije više bilo ni
trave. Svuda se prostirao go kamen.
Nisu jahali ni desetinu minuta, a stene kanjona već su dostizale
visinu od preko sto stopa. Posle četvrt sata izgledalo je kao da štrče
do neba. Ovde je već bilo šljunka i valutka koji su mnogo otežavali
jahanje. Posle pola sata kanjon se odjednom udvostručio u širinu.
Stene ne samo da su mu bile dvostruko visoke nego i jako
raspucane i ozdo podlokane. Izgledalo je kao da stoje na ogromnim
426
stubovima, ispod kojih vode hodnici. Ovi su mogli da posluže
odlično kao zakloni.
— Ovde ćemo da se zaustavimo, reče Mali Medved, koji je jahao
napred sa belcima. Ovde ima dosta dubokih pećina u kojima
možemo dobro da se sakrijemo.
— A konje ćemo vratiti, reče Drol, da se ne nađu ovde gde može
lako doći do borbe.
Tako i učiniše. Svih sedamdeset i pet ljudi posakrivaše se u
udubljenja na stenama. Nisu dugo čekali. Posle kratkog vremena
začuše kaskanje jednog umornog konja po šljunku. Ubrzo zatim
pojavi se jedan usamljeni jahač, Navaos, čiji se konj jedva vukao.
Taj čovek kao da je bio ranjen, jer mu je odelo bilo poprskano
krvlju. Ali on je ipak i rukama i nogama gonio svog konja.
Mladi Medved iziđe iz svog skrovišta. Čim ga Navaos ugleda,
zaustavi konja i reče:
— Uf! Moj mladi brat! Jesu li ratnici Navosa koje čekamo već
stigli?
— Još nisu.
— Onda smo izgubljeni! Veliki Duh nas je ostavio i prišao je
onim psima, Utahama. Mi smo ih napali u Dolini jelena, ali naš
napad bio je odbijen. Morali smo da se povučemo i Utahe nas gone.
A jutros im je stigao u pomoć i jedan novi veliki odred. Oni su sada
četiri puta jači od nas i snažno prodiru za nama.
— Uf! Pa onda ste vi strašno poraženi!
— Da, skoro uništeni! Deset puškometa niže vodi se borba.
Mene su poslali do jezera da dovedem pomoć, jer smo mislili da su
već stigli ratnici koje očekujemo. Znači da su naši izgubljeni?
— Još nisu. Sjaši s konja i odmori se! Pomoć će doći.
Trebalo je Navaosima, koji su se nalazili u škripcu, priteći u
pomoć da bi im se omogućilo povlačenje. Odmah bi poslan glasnik
na Srebrno jezero, nešto ljudi ostade kod konja, a ostali pohitaše
žurno na bojište.
Da, s Navaosima je stvar stojala rđavo. Konji su im većinom
izginuli. Njihovi leševi bili su jedini zaklon borcima, jer su kamene

427
stene ovde bile kao odsečene, bez ijednog udubljenja i zaklona.
Strelice su Navaosima već bile ponestale, pa su ih odapinjali samo
kad su bili sigurni da će pogoditi cilj. Neki od najhrabrijih ratnika
istrčavali su napred, da pokupe strelice Utaha koje su bile gusto
posejane svuda unaokolo, u celoj širini kanjona. Borba se vodila
peške, jer su i jedni i drugi povukli svoje konje nazad, da bi ih
poštedeli.
Bojna vreva bila je u taj mah malo popustila, jer su i jedni i
drugi primetili da je Navaosima stigla pomoć. Belci se zaustaviše
na puškomet od Utaha, u sredini kanjona, na mestu bez zaklona, i
otvoriše vatru iz pušaka. Jauk i zapomaganje na strani Utaha
dokazivahu da su meci pogađali. Novi meci, novo zapomaganje.
Timbabači polegoše i počeše da puze napred, da i oni dođu u bojnu
liniju.
Grbavko Bil je bio mišljenja da ne treba da svih šest belaca
pucaju u isti mah, jer bi u tom slučaju nastajao prekid kad su se
puške punile.
Odlučiše da pucaju dvojica po dvojica, dok ostali pune puške,
tako da se paljba neprestano održavala. Ubrzo se videlo šta mogu
da naprave šestorica dobrih strelaca sa dobrim puškama. Svaki
metak — pogodak. Utahe počeše da se povlače. U bojnoj liniji
ostadoše samo oni koji su imali puške, da brane odstupnicu ostalih.
Ali kuršumi njihovih pušaka nisu dobacivali do belaca, a Utahe se
nisu usuđivali da priđu bliže. Tada Ćopavko Frank doviknu Malom
Medvedu:
— Nas šestorica ostaćemo ovde, Navaosi neka se iza nas
povuku. Reci im to!
Poglavičin sin posluša zapovest. Pod zaštitom belih lovaca
Navaosi se počeše sasvim povlačiti. Sada se tek videlo kolike su
gubitke bili pretrpeli. Ostalo ih je još svega šezdesetak ljudi, ali ni
polovina ovih više nije imala konja. Na sreću, mogli su se
nesmetano povući, jer su Timbabači zauzeli njihova mesta, držeći
Utahe u škripcu.
Kad su se Navaosi povukli, počeše polako da se povlače i
njihovi spasioci. Utahe stadoše opet da navaljuju. Ali sada su

428
štedeli strelice i vodili borbu samo iz pušaka. • Tako su se jedni
povlačili malo pomalo, a drugi napredovali za njima, dok prvi ne
dođoše do mesta gde je bilo dobrih zaklona. Tada belci zauzeše ove
zaklone, a Mali Medved, koji je važio kao tumač, zapovedi opšte
povlačenje Indijanaca. Navaosi su bili već u sigurnosti. Ovde je bilo
zaklona za svakog belog strelca, dok su Utahe bili na otvorenom
polju. Da je sada stigla očekivana pomoć, bitka bi uzela drugi obrt.
A ta pomoć je bila na domaku. Old Fajerhend je ukratko
saopštio Velikom Medvedu šta se dogodilo. Ovaj zabrinuto reče:
— Ja sam upozorio Navaose. Savetovao sam im da sačekaju
ovde dok se svi njihovi ratnici ne okupe. Ali, oni su mislili da se
plemena Utah;! još nisu sjedinila, pa su hteli da ih tuku pleme po
pleme. A doživeli su sudbinu koju su hteli da prirede svom
protivniku. Pa i da im pođe za rukom da se povuku u brda, broj
njihovih gonilaca biće iz časa u čas sve veći, i lako se može desiti da
se na Srebrnom jezeru iskupi mnogo hiljada Utaha.
— A šta je s tobom? Smatraju li te Utahe svojim neprijateljem?
— Da.
— Onda si i ti u najvećoj opasnosti.
— Ne.
— Sigurno zato što imaš ovde Timbabače i očekuješ još neke
Navaose?
— Ne. Ja se uzdam samo u se.
— Ne razumem te.
— Ja se ne bojim hiljada Utaha. Treba samo ruku da dignem i
oni su svi izgubljeni. U tren oka biće svi mrtvi.
— Hm? Baš svi?
— Ti ne veruješ? Da, ti to ne možeš da razumeš. Vi bledoliki ste
vrlo mudri ljudi, ali na takvu misao ne bi nijedan od vas došao.
To je rekao vrlo ponosno. Old Fajerhend sleže ramenima.
Pogled mu pade preko jezera na brda i on lagano reče, sa jedva
primetnim osmejkom na usnama:
— Ali, ni ti nisi taj koji je došao na ovu pomisao.
— Ne. A ko ti to reče?

429
 — Znao sam. Mi smo hrišćani i nećemo da izvršimo pokolj u
masi. Ali, dovoljno smo mudri da proniknemo u tvoju dušu.
— I ti misliš da znaš zašto se ja ne bojim hiljade neprijatelja?
— Da.
— Onda reci.
— Dobro! Ti možeš da pogubiš hiljadu Utaha u tren oka?
— Da.
— I kad se nalaze u kanjonu?
— Da.
— Ti nećeš to da učiniš ni nožem ni puškom ni drugim kojim
oružjem, znači nekom višom silom. Vazduhom? Burom? Gromom?
Ne. Vatrom, isto tako ne. Onda samo vodom!
— Tvoje misli su dobre i mudre. Ali, dalje ne znaš!
— Da vidimo! Gde ima toliko vode da ih podaviš? U jezeru. Hoće
li ti ljudi sami doći u jezero? Ne. Onda mora jezero da dođe do njih.
Ono mora svoju vodu iznenada da izlije u kanjon. Na koji način?
Između kanjona i jezera nalazi se veliki i jak nasip! E, taj nasip nije
oduvek tu. Nekada ga nije bilo. Znači da je sagrađen. Pritom je tako
udešen da se suvi kanjon može u tren oka preplaviti i pretvoriti u
strašnu bujicu. Zar nisam pogodio?
Uprkos hladnokrvnosti, koju Indijanac uvek ume da sačuva,
uzviknu Veliki Medved:
— Zar si ti sveznajući?
— Ne, ali umem da mislim.
— Ti si pogodio. Zaista, sve si pogodio! Ali kako sam ja došao do
velike tajne?
— Nasledio si je.
— A kako se nasip otvara?
— Ako mi dopustiš da pogledam, i na to ću ti brzo odgovoriti.
— Ne, to ti ne mogu dozvoliti. A možeš li da pogodiš, zašto je taj
nasip podignut?
— Iz dva razloga. U prvom redu radi odbrane. Osvajači juga
dolazili su uvek sa severa. Veliki kanjon je bio omiljen put osvajača.
Nasip je bio sagrađen da prepreči put iznenadnom poplavom.
430
 — A drugi uzrok?
— Blago.
— Blago? upita poglavica i ustuknu nazad. Šta znaš ti o blagu?
— Ništa. Ali, naslućujem mnogo. Ja vidim jezero, njegove obale,
okolinu i izvodim zaključke. Pre, dok nije bilo nasipa, nije bilo ni
jezera nego samo duboka kotlina kojom su proticali potoci koji se
danas ulivaju u jezero. Ti potoci ulivali su se u kanjon koji su sami
iskopali u toku vekova i kojim je tekla reka. Ovde je živeo u staro
doba jedan bogat i srećan narod. Pod pritiskom osvajača sa juga,
taj narod je uvideo da će morati da beži, možda samo privremeno.
Zato je svoje blago, dragocenosti i svete utvari zakopao ovde u
kotlini i sagradio nasip da se stvori jezero, na dnu koga bi bilo
sakriveno blago kao u riznici.
— Ćuti! Ćuti! uzviknu Veliki Medved zapanjeno. Nećemo da
govorimo o tom blagu, nego samo o nasipu. Da, ja mogu da ga
otvorim. Ja mogu da podavim hiljade i hiljade Utaha koji se nalaze
u kanjonu. Da li da to učinim kad naiđu?
— Ne, za ime božje, to nikako! Ima i drugih sredstava da ih
pobedimo.
— Koja su ta sredstva? Oružje?
— Da. A zatim, taoci koji leže tamo u travi. To su najznamenitije
poglavice Utaha. Utahe će, po svoj prilici, prihvatiti sve naše
uslove, samo da pustimo njihove poglavice na slobodu. Zato smo
ih zarobili i doveli ovamo.
— Onda zarobljenike moramo da smestimo na sigurno mesto.
— Ima li tu neko zgodno mesto?
— Da. Prvo neka se najedu i napiju. Onda ćemo ih odvesti.
Zarobljenicima oslobodiše ruke veza i dadoše im mesa i vode.
Pošto su se najeli, ponovo ih vezaše. Zatim ih uz pomoć nekoliko
Timbabača čamcima prebaciše na ostrvo. Old Fajerhend, Old
Šeterhend i Vinetu pođoše takođe onamo. Hteli su da vide kako
izgleda unutrašnjost onog zdanja na ostrvu.
Zgrada je bila prizemna i zidom pregrađena u dva odeljenja. U
jednom se nalazilo ognjište, a u drugom je bilo mesto za stanovanje

431
koje je bilo vrlo oskudno snabdeveno pokućanstvom. Jedna viseća
postelja i jedno jednostavno ležište bilo je sve.
— Zar ovde treba da se smeste zarobljenici?
— Ne. Jer ovde ne bi bili u punoj sigurnosti. Ima jedno još
zgodnije mesto.
Poglavica odmaknu ležište u stranu. Ono se sastojalo iz
drvenih nogara na kojima su bile poređane motke, a preko ovih
nabacane asure i ćebeta. Pod ležištem se nalazio četvorougaoni
otvor. Jedno zarezano drvo služilo je mesto merdevina za silaženje.
Poglavica se po tim merdevinama spusti u prostoriju. Old
Šeterhend pođe za njim. Zatim unutra spustiše zarobljenike
jednog po jednog.
Kroz otvor padalo je vrlo malo svetlosti u ovu podrumsku
prostoriju. Prostorija je bila veća nego gornja za stanovanje.
Produžavala se prema baštenskoj strani. Na jednoj strani bio je zid,
od neke šupljikave opeke, na kome nije bilo ni prozora ni vrata, niti
drugog otvora. Kad je lovac kucnuo po zidu, odjeknu ovaj muklo.
Dakle, pozadi ovog zida nalazila se još jedna podrumska prostorija,
ispod gornje odaje sa ognjištem. Ali ulaz u tu prostoriju nisu lovci
bili primetili.
Zarobljenike spustiše i poređaše. Old Šeterhend izrazi svoju
bojazan da će im nestati vazduha, ali Veliki Medved mu reče:
— Imaće dovoljno vazduha. Na zidovima i tavanicama ima
dovoljno rupa, jer su zidovi zidani od šupljikave opeke.
Prastanovnici ovih krajeva dobro su razumeli svoj posao.
Old Šeterhend udari kao nehotice nogom malo jače o patos. I
pod je odjekivao muklo i šuplje.
Ostrvo je, svakako, pre no što je jezero postalo, bilo jedna
velika zidna kula, koja je, pre nego što je zaustavljena voda u
kotlini, bila obložena debelom naslagom zemlje i kamenja, da bi se
sprečilo prodiranje vode.
Da li je tu dole, u toj kuli, bilo zakopano blago Srebrnog jezera?
Za dalje istraživanje nije bilo vremena, jer je već bio spušten i
poslednji zarobljenik. Poglavica pođe gore. Šeterhend je morao da
se popne za njim. Na tavanu zgrade, pod samim krovom, visila je
432
velika količina na dimu sušenog mesa u velikim komadima. Uzeše
nekoliko komada, koliko im je trebalo za večeru. Baš u trenutku
kad su prilazili čamcem drugoj obali, pojavi se glasnik na
zapenušenom konju, koji je bio poslan po pomoć. Svi zgrabiše
oružje i pojuriše ka konjima.
Elen je naravno morala da ostane na jezeru. Sa njom ostade i
njen otac, da je čuva i pazi na nju. Veliki Medved posavetova
inženjeru da se sa devojčicom prebaci na ostrvo, jer su tamo mogli
biti potpuno sigurni. Batler odmah uze svoje oružje, sede sa
ćerkom u čamac i otisnu se na jezero. Svi ostali posedaše na konje
i krenuše u kanjon.
Iz predostrožnosti bila je postavljena jaka straža u tesnacu
kojim su belci juče stigli na Srebrno jezero. To im je bilo dovoljno
da se zaštite s leđa.
Ostali poteraše konje malo dalje u tesnac. Jurili su trkom preko
valutka i kamenja i za četvrt sata prevališe put za koji su prva
pedesetorica upotrebila pune tri četvrti časa. Tu naiđoše na konje
one pedesetorice Indijanaca. Pred njima napred čula se pucnjava.
I belci ostaviše konje ovde i počeše da se približuju Indijancima,
koji su ležali u zaklonima od kamenja.
Utahe su mislile da su pred njima još uvek samo oni sa kojima
su se dotle borili. Izgleda da su baš u taj mah rešili da jednim
snažnim jurišem okončaju bitku.
Zaurlaše odjednom, kao da je zaurlao čopor besnih zverova, i
pojuriše napred. Ali posle svega dva minuta oštre paljbe, morali su
da se povuku, ostavljajući mnogo mrtvih i ranjenih.
Old Šeterhend je stajao iza jednog kamenog stuba i nekoliko
puta opalio iz svog karabina. Gađao je tako da nikog ne ubije nego
samo rani i onesposobi za borbu. Ali istovremeno opazi kako se
Timbabači šunjaju napred da skalpiraju mrtve i ranjene. Njihov
poglavica bio je pred njima.
— Stoj! uzviknu slavni lovac. Ostavite te ljude!
— Zašto? Njihovi skalpovi pripadaju nama! odgovori Dugačko
Uho.

433
 Baš je bio izvadio nož i sagnuo se da jednom ranjeniku odere
kožu s glave. U tren oka bio je Old Šeterhend pored njega sa
uperenim revolverom. Lovac reče pretećim glasom:
— Ako ga samo dirneš, ubiću te!
Dugačko Uho se ispravi i reče krajnje pomirljivo:
— Šta ti imaš protiv toga? Utahe bi i nas skalpirali!
— Da sam na njihovoj strani, zabranio bih im to isto tako. Ja to
ne dozvoljavam. Bar ne kod živih.
— Pa, njima neka ostanu njihovi skalpovi. Ali s mrtvih ćemo da
uzmemo.
— Kojim pravom?
— Ja te ne razumem! reče crvenokožac začuđeno. Ubijeni
neprijatelj mora da se skalpira!
— Ovde ima mnogo mrtvih. Da li si ti sve njih pobio?
— Ne, samo jednog.
— Koga?
— Ne znam.
— Da li je mrtav?
— Ne znam ni to.
— Dakle, pokaži mi koji je mrtvac ubijen kuršumom iz tvoje
puške? Toga možeš da skalpiraš, ali nijednog drugog!
Poglavica se negodujući i gunđajući povuče, a njegovi ljudi za
njim. Najednom se među Utahama, koji su se posle neuspelog
napada opet pribrali, podiže velika graja. Dok je slavni lovac stajao
među Timbabačima Utahe nisu mogli dobro da ga vide. Sada kako
je ostao sam na čistini poznaše ga Utahe i nadaše dreku:
— Old Šeterhend! Začarana puška! Začarana puška!
Old Šeterhend pođe laganim korakom prema njima i pošto je
prišao toliko blizu da su ga mogli dobro čuti, doviknu im:
— Pokupite vaše mrtve i ranjene! Mi vam ih poklanjamo!
Jedan od vođa Utaha iziđe napred i reče:
— Vi ćete pucati na nas!
— Nećemo! reče slavni lovac, okrete se i pođe svojima.

434
 Kolikogod su crvenokošci nepoverljivi, oni poverovaše da nije
posredi neka klopka ili ratna varka. A sem toga Indijanci smatraju
za veliku sramotu da na bojištu ostave svoje mrtve i ranjene. Zato
odmah poslaše, prvo radi izviđanja, dvojicu svojih ljudi koji
oprezno priđoše jednom ranjeniku da ga odnesu. Pošto ih u tome
niko nije sprečavao, dođoše i drugi. Poverenje je bilo
uspostavljeno. Old Šeterhend iziđe opet iz svog zaklona i doviknu
Utahama:
— Stojte! Neće vam se ništa desiti.
Oklevajući, oni stadoše. Old Šeterhend im priđe sasvim blizu i
upita:
— Koliko je poglavica među vama?
— Četvorica.
— Koji je najslavniji među njima?
— Kaj Unune, Strašni Grom.
— Recite mu da želim s njime da govorim! Neka pređe pola
puta, a ja ću drugu polovinu. Srešćemo se u sredini. Oružje nećemo
poneti.
Utahe odmah predadoše poruku svom poglavici i donesoše
odgovor:
— Strašni Grom će doći zajedno sa drugim poglavicama.
I, zaista, poglavice odmah dođoše. Od strane belaca iziđoše Old
Šeterhend, Old Fajerhend i Vinetu. Sastali su se na pola puta.
Pozdraviše se ozbiljno, klimanjem glave, i posedaše jedni prema
drugima na zemlju. Ponos je branio crvenima da počnu razgovor.
Crte lica nisu im se mogle razabrati, jer su im lica bila namazana
debelim slojem boje. Samo na Velikom Vuku moglo se primetiti da
mu nije baš prijatno. Tako su sedeli ćutke, jedni prema drugima.
Tek posle izvesnog vremena, posle dugog ćutanja i ispitivanja
pogledima, najzad najstariji među crvenokošcima, Strašni Grom,
popusti i odluči se da progovori. Gordo se diže, zauze
dostojanstven stav i poče:
— Kad je još ova velika zemlja sva pripadala samo sinovima
Velikog Manitua i kad još nije bilo belaca, onda...

435
 — Onda ste mogli držati govore, koliko ste hteli, upade mu u
reč Old Šeterhend. Ali beli ljudi vole da budu kratki u govoru. Tako
treba i sada da bude.
Kad Indijanac drži svečani govor, onda govoru nema kraja. I
Strašni Grom bi možda govorio satima da ga Old Šeterhend nije
prekinuo još u samom početku. Crvenokožac mu dobaci i začuđen
i besan pogled, pa odmah sede sa rečima:
— Strašni Grom je znameniti poglavica. On je izbrojao mnogo
više godina nego Old Šeterhend i nije naučio da ga mlađi ljudi
prekidaju. Ja sam rekao. Haug!
— Jedan čovek može mnogo godina da izbroji, ali da ima
iskustva manje nego jedan mlađi od njega. Ti si hteo da govoriš o
vremenima kad nije još ovde bilo belaca. A mi treba da
raspravljamo o današnjem danu. Pošto sam ja tebe pozvao, to ja
treba da budem onaj koji će prvi da govori i da ti kaže šta hoće od
tebe. Ja sam rekao! Haug!
To su bile oštre reči. Svi su ćutali, a Old Šeterhend produži:
— Ti si rekao moje ime — znači da me poznaješ. A poznaješ li
ovu dvojicu ratnika koji sede pored tebe?
— Da. To su Old Fajerhend i Vinetu, poglavica Apača.
— Ti svakako dobro znaš da smo mi uvek bili prijatelji crvenih
ljudi. Zašto ste nas gonili?
— Jer ste vi prijatelji naših neprijatelja.
— To nije tačno. Veliki Vuk nas je zarobio, mada mu ništa nismo
napravili. Da spasemo svoje živote, morali smo se boriti na život i
smrt.
— Zar niste u šumi sa mnogo vode ubili starog poglavicu, a
druge poglavice zarobili i poveli sobom kao zarobljenike?
— I to samo zato da se spasemo.
— A sada ste opet sa Navaosima i Timbabačima, koji su naši
neprijatelji.
— To je puki slučaj. Mi smo pošli na Srebrno jezero, i tu smo ih
zatekli. Čuli smo da će doći do bitke između vas i njih, pa smo
pohitali da načinimo mir...

436
 — Mi tražimo osvetu, a ne mir.
— Vi ste teško uvređeni i oštećeni. Ja to znam i priznajem. Ali
nepravično je sa vaše strane da se svetite i nevinima. Da smo naišli
na vas, davno bismo izdahnuli na stubu ispaštanja kao i oni belci u
Jelenskoj dolini.
— Zar i to već znate?
— Da. Znamo. Mi smo njihove leševe sahranili.
— To znači da ste vi bili tamo?
— Da. Mi smo bili u vašoj sredini. Čuli smo kako Utahe govore i
videli smo šta rade. Stojali smo između drveća, kad su Navaosi
došli i videli smo kako ste ih oterali.
— To je nemogućno, to ne može biti!
— Ti znaš da ja nikada ne lažem. Pitaj poglavice Utaha koji su
prisutni.
— Kako da ih pitam? Oni su nestali. Veliki duh ih je uzeo sebi.
— Ne. Veliki duh neće ništa da zna o verolomnim ljudima i
izdajnicima. On ih je dao nama U ruke.
— Tvoj jezik je pogan. On govori te reči da bi nas nagovorio na
mir.
— Da, ja želim mir i hoću da vam ga nametnem. Ali ja govorim
istinu. Kad smo ono veče u Dolini jelena bili među vama, zarobili
smo poglavice. Ja ću ti dokazati da govorim istinu. Šta je ovo?
On izvadi iz džepa uzan kaiš koji je bio optočen okruglastim
pucetima od Venerine školjke i pokaza ga Strašnom Gromu.
— Uf! uzviknu stari poglavica preneraženo. Vampun pojas
Žutog Sunca.
— A ovo ovde?
Old Šeterhend mu pokaza i drugi kaiš.
— Vampun poglavice Četiri Bivola.
— A ovaj treći?
Starom poglavici zasta reč u grlu. Preneražen, on promuca:

437
 — Nijedan ratnik ne daje svoj vampun od sebe. On mu je svetiji
od svega. Ko ima vampun nekog čoveka, ili ga je ubio ili zarobio. Da
li su naše poglavice još u životu?
— Da, oni su još u životu, ali u našim rukama.
— Šta ćete da radite s njima?
— Život za život, krv za krv! Ako sklopite mir sa Navaosima i
Timbabačima, vratićemo vam zarobljenike!
— I mi imamo zarobljenika. Možemo da ih zamenimo, čoveka
za čoveka!
— Zar misliš da sam ja neki glupi dečko i da ne znam da jedan
poglavica vredi trideset ratnika! Ja ti kažem samo to: ako ne sklopiš
mir sa nama, vrlo malo tvojih ljudi ugledaće svoje rodne vigvame!
Strašni Grom mračno i zamišljeno obori pogled na zemlju.
Tada ustade Old Fajerhend, ispravi se u svom gigantskom rastu, i
reče:
— Koješta! Čemu reči, kad imamo oružje! Strašni Grom neka
nam odmah kaže, hoće li rat ili mir, da bismo znali na čemu smo, i
onda ćemo mu dati šta mu spada: život ili smrt.
— Tako brzo ne možemo se odlučiti.
— Zašto ne? Jeste li ratnici ili žene?
— Mi nismo žene, već ratnici. Muškarcima ne dolikuje da imaju
vrelu krv. Mi idemo i razmislićemo šta ćemo da radimo.
— Onda, imajte na umu da će za pola časa biti noć!
— Mi vam možemo i noću reći šta smo rešili. Ako koja strana
hoće da govori, neka opali metak iz puške i glasno dovikne.
Odgovor neka bude isti. Ja sam rekao. Haug!
Old Šeterhend ustade, klimnu glavom u znak pozdrava i pođe.
Ostali isto tako.
— Sada smo upravo onde gde smo bili i ranije, ljutio se Old
Fajerhend.
— Moj brat je srdito govorio, reče Vinetu svojom poznatom
mirnoćom. Trebalo je pustiti Old Šeterhenda da govori. Strašni
Grom je već bio počeo da se koleba.

438
 Old Fajerhend je, izgleda, shvatio umesnost ovog prigovora i
prekora, jer nije ništa odgovorio.
Kad su se vratili, dočeka ih Dugačko Uho i odmah upita:
— Dakle, bila su četvorica Utaha. Zašto ste išli vas samo trojica?
— Jer je bilo dovoljno, odgovori Old Fajerhend otresito.
— Ima ovde još uglednih ljudi. I ja sam poglavica. Trebalo je da
i mene pozovete na pregovore.
— Ionako se mnogo pričalo bez potrebe i bez koristi. Nismo za
to morali povesti i četvrtog.
Dugačko Uho ućuta. Ali da mu lice nije bilo namazano bojama,
moglo bi se videti koliko se naljutio. On je uopšte bio vrlo
nezadovoljan i zlovoljan. Prvo zato što ga je Drol osramotio, a
drugo što ga je Old Šeterhend sprečio da skalpira ranjenike. To je
za njega bila teška uvreda. Poglavica je bio kukavica i nije imao
hrabrosti da glasno izrazi svoje negodovanje. Ali bes koji je on
vešto prikrivao sve se više kuvao u njemu.
Počeo je da pada mrak i ubrzo je nastupila noć. Istina, nije se
moglo pretpostaviti da bi se Utahe usudili da ponove svoj napad,
ali je ipak bilo potrebno da se preduzmu izvesne mere
predostrožnosti, da ne bi bilo iznenađenja. U prvom redu trebalo
je da postave straže. Dugačko Uho ponudi se dobrovoljno da čuva
stražu sa svojim ljudima. Odbiti ga nisu mogli.
Sa poglavicom je pošlo pet ljudi, koji napraviše lanac uzduž
kanjona. Dugačko Uho nalazio se na krajnjem desnom krilu tog
lanca. Bes se u njemu kuvao sve više. Hteo je da pokaže tim
omrznutim belcima da je i on važna ličnost, koja se ne sme
zapostavljati i nipodaštavati. Kako bi bilo da Utahe krenu u napad,
a on to da otkrije! Ta misao nije mu dala mira i on odluči da pokuša
sreću. Bauljao je napred, sve dalje i dalje. Ali nije bilo lako puzati
bez šuma, kako je on to sebi zamišljao, jer je pod njim bio šljunak
koji je neprestano pod njegovim dugačkim telom škripao. Zato je
morao više da pazi poda se negoli preda se. Ponovo se otkotrljao
ispod njega jedan kamen. Pored njega diže se neka tamna senka,
pred njim isto tako. Dve snažne ruke zgrabiše ga kao klešta oko

439
vrata Dve druge ruke stegoše mu ruke pored tela. Dah mu zasta i
on izgubi svest.
Kad je opet došao sebi, ležao je između dva čoveka koji su mu
držali noževe na golim grudima. Ruke i noge bile su mu vezane, a
usta zapušena. On učini jedan pokret koji opazi treći Indijanac, koji
je sedeo prema njemu. Ovaj reče tihim glasom i položi Dugačkom
Uhu ruku na glavu:
— Mi smo poznali Dugačko Uho. Ja sam Strašni Grom. Ako
Dugačko Uho bude pametan, ništa mu se neće desiti. Ako ne bude
mudar, on će osetiti nož koji je uperen u njegove grudi. Neka mi
Dugačko Uho potvrdi glavom da li je čuo i razumeo moje reči!
Zarobljeni poglavica dade znak da je razumeo. Nalazio se
između života i smrti i, razume se, izabrao je život.
— Dugačko Uho neka mi da znak da će da govori tiho, ako mu
otčepimo usta! reče isti Indijanac.
Poglavica opet dade znak. Otpušiše mu usta, ali ga Strašni
Grom opomenu:
— Ako izgovoriš ijednu reč naglas, smesta ćeš poginuti. Ako pak
stupiš sa mnom u savez, dobićeš deo našeg plena. Odgovaraj mi!
Plen! Kod te reči pade Timbabaču na pamet jedna spasonosna i
dragocena misao. On je jednom zgodom bio prisluškivao razgovor
između Malog i Velikog Medveda, razgovor koji mu je, od reči do
reči, još i sada zvonio u ušima. Plen! Da, plena mora biti, i to plena
kakvog još nikad nije bilo posle jedne bitke! Od tog trenutka on je
bio dušom i telom pristalica Utaha.
— Ja mrzim i prezirem te proklete belce, reče on. Ako mi
pomogneš, oni će biti uništeni.
— I Medvedi takođe?
— Da. Ali moji ratnici treba da ostanu u životu.
— To ti svečano obećavam. Ali, zašto si ti bio naš neprijatelj?
— Zato što nisam znao ono što sada znam. Bledoliki su me tako
uvredili da moram da im se krvavo osvetim.
— Osvetu ostavljam tebi. Ja ću se ubrzo uveriti da li ti misliš
pošteno ili hoćeš da nas obmaneš.

440
 — Ja sam ti drug i to ću ti ubrzo dokazati.
— Onda mi reci, je li istina da su naše poglavice zarobljeni kod
belaca?
— To je tačno. Ja sam ih video.
— Onda su ti psi u savezu sa Zlim duhom. Jer kako bi im inače
pošlo za rukom ono što je svakom drugom čoveku nemogućno! A
gde se nalaze poglavice Utaha?
— U kući na ostrvu usred jezera.
— Ko ih čuva?
— Jedan jedini belac i njegova ćerka.
— Da li je to mogućno? Jedan jedini ratnik i jedna devojčica da
čuvaju toliko hrabre i slavne ratnike? Ti, sigurno, lažeš!
— Ja govorim istinu. Treba da znaš da su zarobljenici vezani.
— Dobro, verujem ti. Dakle, oni su na ostrvu. A koliko ratnika
ima na kopnu?
— Samo nekoliko belaca. Oni čuvaju drugi prilaz na Srebrno
jezero.
— Uf! Zar put kroz kanjon nije jedini? Zar ima i drugi?
— Da. Ako hoćeš ja ću ti ga pokazati.
— Gde je taj put?
— Nešto niže odavde, gde se između dveju stena nalazi
pukotina kojom se može doći preko jedne strmeni u duboku
kotlinu iz koje vodi put za Srebrno jezero preko stene. Ja sam sa
Velikim Medvedom prošao tim putem.
— Koliko treba da se tim putem stigne odavde do jezera?
— Tri sata.
— To je mnogo, vrlo mnogo!
— Ali nagrada će biti velika. Svi neprijatelji pašće ti u ruke. Ti
ćeš osloboditi svoje poglavice i ratnike i...
On zamuca.
— I... govori dalje!
— Sem toga naći ćeš plen kakav još niko nije dobio.
— Plen? Kod Navaosa? Ti misliš na njihove konje i oružje?
441
 — Ja ne govorim o Navaosima nego o Medvedima i njihovom
Srebrnom jezeru, na čijem se dnu nalazi ogromno blago: zlato,
srebro i drago kamenje u ogromnoj količini.
— Ko te je to slagao?
— Niko. Ja sam čuo svojim sopstvenim ušima, kad su Mali
Medved i Veliki Medved pričali o tome. Ležao sam jedne večeri u
mraku pod drvetom. Oni su došli sasvim blizu do mene i ne znajući
da sam ja tamo. Tada sam čuo njihovu tajnu o tom golemom blagu.
— Kako je to blago dospelo na dno jezera?
— Neki narod koji je pre mnogo vekova ovde živeo i docnije bio
uništen, sakrio ga je u jezeru.
— A kako da se dođe do blaga kad leži na dnu jezera?! Trebalo
bi iscrpsti svu vodu.
— Ne. Tamo gde je sada jezero, bila je nekad kotlina. Onaj narod
sagradio je tu veliku kulu čiji je vrh sadašnje ostrvo. Iz te kule vodi
čvrsto sagrađen hodnik koji se završava tamo gde počinje kanjon.
Tada je sagrađen jak i širok nasip, tako da voda nije mogla da otiče
prema severu. Kotlina se punila vodom i pretvorila u jezero, iz
koga viri samo vrh kule kao ostrvo. Kada je sve bilo gotovo, potekla
je voda iz jezera prema jugu, a završetak hodnika zatrpan je
kamenjem.
— Da li je sve to što pričaš istina?
— Živa istina. Ja sam se uverio, jer sam to kamenje krišom
raskopao. Tamo sam našao ulaz u hodnik. U samom početku
hodnika leže buktinje koje su potrebne da se hodnik osvetli.
Hodnik vodi dnom jezera do ostrva, to jest do nekadašnje kule, u
čijem najnižem spratu leži neocenjeno blago. Taj hodnik je ujedno
i zato tu da se njime propusti voda i podave svi neprijatelji koji bi
došli kanjonom. Treba samo otvoriti jedno mesto u hodniku. Voda
će prodreti u hodnik i izliti se u kanjon i potopiti sve što se zatekne
u njemu.
— Uf! To bi bilo nešto za nas! Kad bismo mogli potopiti sve
belce!
— To ja ne mogu dopustiti, jer bi se podavili i moji Timbabači.

442
 — Tačno. Ali, ako je sve tako kako ti kažeš, onda su belci ionako
izgubljeni. Videćemo, da li ti istinu govoriš i pošteno misliš. Hoćeš
li da nas povedeš ka jezeru?
— Da, drage volje. Ali koliki deo blaga će meni pripasti?
— To ćemo odrediti čim se uverimo da si istinu govorio. Ja ću
sada da te odrešim i daću ti konja. Ali ako pokušaš da pobegneš,
bićeš ubijen.
Poglavica tihim glasom izdade zapovesti. Utahe pojahaše konje
i pođoše kanjonom natrag, prvo sa najvećom opreznošću, bez buke
i glasa. Stigoše do mesta gde su belci iz kanjona bili skrenuli u
vrtaču i pođoše u istom pravcu.
Put je sada, noću, bio još teži nego danju. Ali crvenokošci kao
da su imali mačje oči, a njihovi konji isto tako. Prešli su kosu,
spustili se u kotlinu, a zatim ušli u klisuru, istim putem kojim su
bili došli i belci. Druga polovina puta bila je olakšana time što je
mesec izišao.
Trebalo je tri puna sata dok su Utahe stigli do mesta odakle se
pružala šuma. Ovde se zaustavi Dugačko Uho i reče:
— Ulaz u dolinu je toliko uzan da ga jedna straža može lako
odbraniti. Ali vi ćete doći straži iza leđa.
— Kako?
— Hodnikom, o kome sam vam govorio. On počinje nekoliko
koraka odavde. Mi ćemo ga otvoriti kad razgrnemo kamenje.
Zatim ćemo se spustiti u hodnik gde ćemo naći buktinje. Sa
zapaljenim buktinjama moći ćemo lako da prođemo kroz hodnik.
Tako ćemo dospeti u kulu, popeti se gore i izbiti na ostrvo. Tamo
uvek ima nekoliko čamaca pomoću kojih ćemo se prebaciti na
obalu. Tako ćemo doći neprijatelju iza leđa i lako ćemo ga savladati.
Ovo utoliko pre što će moji Timbabači, čim im zapovedim, preći na
našu stranu.
— Dobro! Polovina Utaha ostaće ovde, a druga će poći sa nama
u hodnik. Pokaži nam gde je hodnik!
Utahe se skidoše sa konja. Dugačko Uho povede ih na stranu,
sve do mesta gde je uza stenu bila naslagana velika gomila
kamenja.
443
 — To kamenje treba ukloniti, reče Timbabač. Odmah će se
pojaviti otvor.
Skloniše kamenje i pred njima se ukaza mračna rupa, pet
lakata široka i tri lakta visoka. Poglavica uđe unutra i pipajući nađe,
kao što mu je Timbabač rekao, celo slagalište buktinja od jelenjeg i
bivoljeg loja. Pomoću punka-kresiva upališe svetlost. Podeliše
baklje i zapališe ih. A onda pođoše hodnikom.
Vazduh u hodniku bio je zagušljiv, ali nije bio vlažan. Hodnik je
bio izvanredno čvrsto sagrađen, a sem toga jako debeo, obložen
ilovačom i kamenjem, pošto voda iz jezera nije mogla da prodre u
hodnik.
Da ne bi isuviše dugo udisali taj pokvareni vazduh, koji je usled
dima i smrada baklja bio postao još teži, išli su što su brže mogli,
sve dok nisu posle izvesnog vremena stigli u jednu široku
prostoriju u kojoj su pored zidova bili naslagani neki paketi
zamotani u asure.
— To je zacelo prizemlje kule, dakle, podnožje ostrva, reče
Dugačko Uho. Možda se u tim paketima nalazi blago o kome sam
vam govorio. Da vidimo.
— Da, odgovori Strašni Grom. Ali, ne smemo dugo da se
zadržavamo, jer moramo da požurimo da izbijemo na ostrvo.
Docnije ćemo imati duže vremena da pogledamo šta je u paketima.
Poglavica Timbabača skide sa jednog paketa asuru i u svetlosti
baklji zablešta veliki zlatni kip nekog idola. Već sam taj kip
predstavljao je sam za sebe ogromno bogatstvo. Belci bi možda, da
su ga videli, zakliktali od oduševljenja, ali crvenokošci su ga hladno
posmatrali. Ponovo prebaciše asuru preko kipa i počeše da se
penju u kulu.
U kuli su bile ugrađene uske stepenice. To nisu bile stepenice u
našem smislu. One su vodile gore u kulu. Po tim stepenicama
moglo je da prolazi samo jedno lice. Zato su crvenokošci morali da
idu jedan za drugim.
Dugačko Uho peo se, sa bakljom u ruci, na čelu. Još nije bio
stigao na gornje stepenice ovog stepeništa, kad se odozdo začu

444
jeziv krik. Svi se prestraviše. Poglavica stade i osvrte se. Ono što je
opazio, ispunilo bi svakog užasom i jezom.
Iz hodnika u kome se nalazilo još mnogo i mnogo Utaha u svoj
njegovoj širini, kuljala je voda u kulu. Baklje su bacale svoju
treperavu svetlost na mračni i bučni mlaz vode koji je šikljao već u
visini čoveka i sa jezivom brzinom peo se sve više i više. Oni koji
su se nalazili u hodniku bili su izgubljeni. Voda ih je odmah
progutala. A oni koji su stojali na stepenicama bili su isto tako
izgubljeni. Srljali su napred, jer je svaki hteo da izvuče živu glavu.
Gurali su se i vukli jedan drugoga dole. Na svoju nesreću pobacali
su baklje da bi mogli obema rukama da se bore. Tako se desilo da
nijedan od njih nije uspeo da se održi na stepenicama. A voda je
rasla tako brzo da je od prvog krika došla ljudima već do guše.
Indijanci su plivali, gušali se i tukli na život i smrt. Ali — sve je bilo
uzalud.
Samo šestorica njih su bili na najgornjim stepenicama mogli su
još da se nadaju da će im poći za rukom da se spasu. Dugačko Uho,
Strašni Grom i Veliki Vuk nalazili su se ispred sviju. Oni su imali
jednu jedinu baklju koju je nosio Timbabač. Uzani otvor vodio je u
gornji sprat u kome su bile iste takve stepenice.
— Daj mi svetlost i puštaj me napred! zapovedi Strašni Grom
Timbabaču. On zgrabi baklju, ali dugačko Uho ne htede da je pusti.
Nastala je kratka borba, za koje vreme se voda digla još više. Već je
prodirala kroz otvor i u ovaj sprat. Otvor je bio uzan, mnogo uži
nego na donjem spratu, i zato je voda kuljala desetostruko brže.
Dugačko Uho bio je mlađi i jači od Strašnog Groma. On se otrže
od njega i obori ga snažnim udarcem na patos. Ali druge Utahe
nasrnuše na njega. Timbabač nije imao oružja, a sem toga, bila mu
je slobodna samo jedna ruka kojom se mogao braniti od napadača,
jer je u drugoj držao baklju. Već je Veliki Vuk zamahnuo bio
pesnicom da ga obori, ali se ovaj doseti i reče:
— Stoj, ili ću da bacim baklju u vodu, a onda smo svi izgubljeni!
Nećete videti kuda treba da se penjete i voda će vas progutati.
To je pomoglo. Utahe su uvideli da se spasti mogu samo tako
ako očuvaju svetlost. Voda im je bila već do pasa.

445
 — Drži baklju i penji se napred, pseto! povika Strašni Grom. Ali
docnije ćeš mi platiti za to!
Timbabač skoči na stepenice i pojuri napred. Opet je došao do
jednog malog otvora koji je vodio na gornji sprat. Pretnja starog
Indijanca bila je ozbiljna. Dugačko Uho je to znao. Zato, pošto se
povukao kroz otvor, zastade i pogleda nazad. Na otvoru se pojavi
glava Strašnog Groma.
— Ti si me nazvao psom i hoćeš da mi se svetiš, povika besno.
Ti si sam pas i kao pas ćeš umreti. Natrag, u vodu!
I Dugačko Uho udari starog Indijanca nogom u lice, tako
strašno da se ovaj srozao natrag kroz otvor. Trenutak docnije
pojavi se na otvoru glava sledećeg Utahe. Ali ni ovaj nije prošao
bolje. I on je dobio udarac nogom u lice tako da se stropoštao
natrag. Isto tako i treći. Dugačko Uho zadihao se bio od straha i
uzbuđenja. Ali u isto vreme oči su mu sijale od divljačke radosti
zbog pobede.
Ali iznenada se pojavi iz mračnog otvora jedna dugačka i
snažna ruka, koja ščepa Timbabača za nogu kao kleštima. Sa
užasom osetio je Timbabač da se zaklatio i da će pasti. Odmah
zatim pojavilo se na otvoru unezvereno od besa lice Velikog Vuka.
Užas je dao Timbabaču natčovečansku snagu. Strahovito udari
on svog neprijatelja gorućom bakljom po licu. Veliki Vuk zaurla od
bola i uhvati se obema rukama za glavu. Ali, u isti mah pogodi ga i
drugi, nemilosrdni udarac goruće baklje. On se zatetura i stropošta
u vodu koja je, krkljajući i neodoljivom snagom, prodirala u gornji
sprat.
Dugačko Uho bio je ostao sam. Jedino je bio on preostao od svih
onih koji su sa njim bili ušli u tunel.
Peo se sve više i više, još nekoliko spratova, ali voda ga je gonila
istom brzinom. Najzad, on oseti da vazduh postaje svežiji.
Stepenice su sada bile sasvim uzane. Najzad, više nije uopšte bilo
stepenica nego samo jedno zasečeno deblo kao merdevine,
prislonjeno uz zid. Već je Timbabač bio zakoračio na drvo, da se
popne gore, kad se odozgo začu oštar glas:

446
 — Stoj, ostaj dole, jer ću odmah da pucam! Utahe su hteli nas
da unište, ali su oni svi izginuli. I ti ćeš, kao poslednji od njih, da
umreš!
To je bio glas Velikog Medveda. Timbabač ga je poznao.
— Pa, ja nisam Utah. Nemoj da pucaš! odgovori on sav u strahu.
— A ko si ti?
— Tvoj prijatelj, poglavica Timbabača.
— Ah, Dugačko Uho! Ti si baš zaslužio smrt, jer si izdajnik!
— Ne, ne, nisam! Ti se varaš!
— Ne varam se. Ti si na neki način saznao moju tajnu i odao je
Utahima. Udavićeš se kao i oni.
— Nisam ja ništa odao! kleo se Timbabač u očajanju, jer mu je
voda dolazila već do kolena.
— Nemoj da lažeš!
— Pusti me gore! Seti se da sam ja oduvek bio tvoj prijatelj!
— Ne, ti ćeš ostati dole!
Tada se začu glas Old Fajerhenda:
— Pusti ga gore! Dovoljno je pretrpeo straha, kukavica. On će
svoju krivicu priznati.
— Da, priznajem. Sve ću vam reći, sve! preklinjao je Dugačko
Uho, jer mu je voda došla bila već skoro do pasa.
— Dobro, ja ću da ti poklonim život i verujem da ćeš mi biti
zahvalan.
— Moja zahvalnost biće bezgranična.
— Pazi, šta si obećao. Ja ću zapamtiti tvoje reči. Penji se gore!
Da bi se što brže popeo, poglavica odbaci baklju u vodu. Kad je
stigao gore, nađe se u onoj prostoriji zgrade na ostrvu u kojoj se
nalazilo ognjište. Pred otvorenim vratima gorela je vatra i pri
njenom drhtavom sjaju on spazi Velikog Medveda, Old Fajerhenda
i Old Šeterhenda. Klonuo je bio od umora i pretrpljenog straha, ali
se brzo pribrao, skočio i povikao:
— Bežimo odavde, što brže, jer će nas voda sve podaviti!

447
 — Ostaj samo ovde! umiri ga Veliki Medved. Vode ne treba više
da se bojiš jer ne može više da se digne. Ti si spasen, a sada ćeš nam
ispričati kako si se izgubio sa svoga mesta na straži.
Prošao je bio otprilike jedan čas posle poslednje smene straža,
kad Old Fajerhendu pade na pamet da još jedared obiđe straže.
Pošao je polako prvo ka mestu gde je trebalo da stoji Dugačko Uho.
Ali, njega nije bilo na stražarskom mestu. Old Fajerhend se uputio
susednom Timbabaču da ga pita šta je sa poglavicom. Ovaj mu reče
da se poglavica odšunjao napred.
— Kuda?
— Prema Utahama. Ali još se nije vratio natrag.
— Kad je otišao?
— Pre jednog sata.
— Onda, mora da mu se nešto desilo. Idem da ga potražim.
Lovac leže na zemlju i poče da se prikrada prema neprijatelju.
Ali neprijateljskih straža nigde nije bilo. Tamo gde su Utahe ranije
držali zaposednut kanjon popreko, sada nije bilo nijednog
Indijanca. Sa najvećom opreznošću Old Fajerhend je išao sve dalje
i dalje. Nije našao nijednog Utaha, ali ni poglavice. To ga je mnogo
zabrinulo. Išao je još malo, ali neprijatelju nije bilo ni traga. Zato se
brzo vrati natrag i javi svojima da su se Utahe izgubili. To ne bi bilo
ništa strašno, da se s njima nije bio izgubio i Dugačko Uho.
— Oni su ga uhvatili, reče Veliki Medved. Bio je sigurno isuviše
drzak. Sada je sa njim svršeno.
— A verovatno i sa nama, reče Old Fajerhend.
— Zašto sa nama?
— Sumnjivo mi je što su se Utahe povukle. Tu mora da je neka
sasvim druga stvar posredi. Samo to što im je pao u ruke poglavica
Timbabača, ne može da bude uzrok njihovom neočekivanom
povlačenju. Mora da je u stvari ipak nešto drugo, što je ipak u vezi
sa nestankom Dugačkog Uha.
— Šta bi to moglo da bude?
— Hm! Ja ne verujem mnogo Dugačkom Uhu. On mi nikada nije
ulivao mnogo poverenja.

448
 — Ne znam zašto mu ne biste verovali. On nikada nije bio
neprijateljski raspoložen prema meni.
— Može biti. Ali on ipak nije čovek kome bih ja poklonio svoje
poverenje. Poznaje li on dobro ovaj kraj?
— Da-
— Zna li on put koji preko vrtače vodi od jezera?
— Zna, jer je jednom bio sa mnom tamo.
— Onda mi je stvar prilično jasna. Moramo odmah da pohitamo
na jezero.
— Zašto?
— Zato jer je on verovatno Utahama pokazao taj put. Varao se
ja ili ne, on im je, dobrovoljno ili silom nateran, odao taj put. Ali ne
radi se o tome. Ja sam uveren da će Utahe, pošto su se pre jednog
sata povukle, za dva sata biti na jezeru.
— I ja mislim tako, složi se Old Šeterhend.
— Dugačko Uho nema otvoreno srce, reče Vinetu. Moja braća
neka odmah pohitaju na jezero, jer će Utahe stići tamo pre nas, i
zarobiti Batlera i njegovu ćerku.
Skočiše odmah na konje pojahaše kanjonom uzbrdo što su brže
mogli. Trebalo im je ceo čas dok su stigli do ulaza u kotlinu jezera.
Ovaj ulaz odmah zaposedoše i to samo belci, jer je u Timbabače,
pošto im je poglavica bio nestao, nisu mogli mnogo da se pouzdaju.
Batler se u to vreme više nije nalazio na ostrvu. On je prvo
vreme sedeo sa svojom ćerkom Elen u zgradi na ostrvu. Ispred njih
su ležali zarobljenici koji su međusobno razgovarali. Njihovi
glasovi odzvanjali su tako avetinjski da se mala Elen počela plašiti
i zamolila je oca da odu sa ostrva preko na kopno. On je posluša i
prebaci se čamcem na drugu obalu. Kad se sasvim smračilo, Batler
naloži vatru, ali je ipak bio toliko oprezan da nije seo pored same
vatre nego se sa malom Elen povukao u senku drveća, odakle su
lepo mogli da vide osvetljenu okolinu, dok su oni sami ostali u
mraku. Bilo im je neprijatno onako samima na tako usamljenom i
opasnom mestu. Zato su se mnogo obradovali kad su se vratili
njihovi beli prijatelji sa Timbabačima.

449
 Belci se odmah ulogoriše pored jezera, pošto se više nije
moralo stražariti na obema stranama kotline. Posedaše oko vatre.
Timbabači naložiše vatru oko koje se iskupiše, raspravljajući o
tajanstvenom nestanku svog poglavice. Da belci ni njima mnogo
ne veruju, nije im još bilo poznato jer im niko nije rekao ništa.
Do samog dolaska na jezero nije Vatson, bivši poslovođa, imao
prilike da razgovara sa Velikim Medvedom. Sada, kad su se našli
jedan pored drugoga kod vatre, reče on crvenokošcu:
— Moj crveni brat nije još nikada sa mnom govorio. Ja sam
jedan od one dvojice bledolikih koji su ovde prezimili jednu zimu.
Tada je još bio živ Ikači Tatli, tvoj ded, koga smo mi bolesnog
negovali i posle njegove smrti sahranili.
— Hvala ti za to, reče Veliki Medved prosto.
— Da, mi smo ga negovali i on nam je dao jedan dar. On nam je
poverio jednu tajnu, tajnu o blagu koje je ovde sakriveno.
— Veliki Otac nije učinio pravo. On je bio star i slab, a
zahvalnost ga sprečila da se seti da je. obećao večito ćutanje. On je
smeo tu tajnu da preda samo svom sinu i unuku.
— Dakle, misliš da ja nemam pravo da govorim o toj stvari?
— Ja ti to ne mogu zabraniti. Ali moraš da se odrekneš nade da
ćeš moći da se koristiš tajnom koju znaš. Svaku drugu želju ću ti
drage volje ispuniti.
— Da li je to tvoja poslednja reč? upita Old Fajerhend. Onda ću
te ja umesto naših drugova nešto zamoliti.
— Izvoli! Ako budem mogao, ja ću ti ispuniti želju.
— Kome pripada zemlja na kojoj se nalazimo?
— Meni. A ja ću je ostaviti u nasledstvo svom sinu, Malom
Medvedu.
— Možeš li da dokažeš svoje pravo na zemlju?
— Da. Kod crvenih ljudi važi reč. Beli ljudi pak zahtevaju
hartiju sa crnim pismom. Ja sam tražio da se napravi takva hartija
i beli poglavica mi je potpisao. Ima na njoj i veliki pečat. Zato sam
i putovao u varoš velikom Belom Ocu. Zemlja oko Srebrnog jezera,

450
dokle god ti oko dopire, moja je i ja sa njom mogu da radim štogod
hoću.
— A kome pripada vrtača kojom smo danas prošli?
— Timbabačima. Bele poglavice izmerile su ceo kraj i
razgraničile ga. Onda je Beli Otac u Vašingtonu potpisao da je ona
vlasništvo Timbabača.
— Oni je, dakle, mogu prodati, dati u najam ili pokloniti kome
hoće?
— Da.
— Dakle, da ti kažem, ja bih hteo da kupim onu vrtaču.
— Ja ne mogu da im zabranim niti da im zapovedim da je tebi
prodaju ili ne.
— Ne radi se o tome, nego da li bi tebi bilo milo da ti postanemo
susedi ili ne.
Lice Velikog Medveda dobi lukav izraz i on upita:
— Zašto hoćete da živite u kraju u kome nema vode i gde ne
raste ni trava? Belci kupuju samo takvu zemlju koja im donosi
koristi. Ali ja pogađam vaše misli. Za vas ima vrednost kamen,
stena.
— Tako je. Ali oni će dobiti svoju vrednost tek onda kad mi
dobijemo vodu.
— Uzmite je iz jezera!
— To je baš ono što sam hteo da te molim.
— Uzmi koliko god hoćeš.
— Smem li da je odvedem cevima?
— Da.
— Ti ćeš mi prodati pravo na to i ja ću ti platiti.
— Ako je kupovina potrebna, učinićemo tako. Ti odredi cenu,
ali ja ti vodu poklanjam. Vi ste mi ukazali veliku uslugu. Bez vas
bih ja pao u ruke Utahama. Zato ću vam pomoći da dođete do blaga
iz kotline.
— To mi se sviđa! prošaputa Ćopavko Drolu. Vode već imamo.
Ako tako lako dođemo i do srebra, moći ćemo ubrzo bezbrižno da
zazviždimo i da poživimo kao Krezovi.
451
 — Misliš kao Krez? Krez se zove onaj strahoviti bogataš.
— Nemoj da me mučiš kao onaj debeli Džemi! Ako misliš da
ostanemo prijatelji i rođaci, onda...
Pred ulazom u kotlinu začuo se zvižduk. To je bio znak
ugovoren sa rafterima. Belci skočiše na noge i pojuriše ka ulazu
koji je vodio u dolinu. Tamo im rekoše da se u tesnacu čuje sumnjiv
šum, kao da se približuje mnogo ljudi na konjima. Potrebne mere
bile su odmah preduzete. Belci zauzeše busiju iza drveća, čekajući
napregnuto šta će biti. Ali, prošlo je mnogo vremena, a od strane
neprijatelja ništa se nije čulo. A to je baš bilo sumnjivo. Zato Vinetu
otpuza napred da izvidi prostor ispred njih. Posle nekih četvrt sata
on se vrati na mesto gde su bili Old Fajerhend, Old Šeterhend i
Veliki Medved i saopšti:
— Ratnici Utaha podelili su se u dve grupe. Polovina se
zaustavila sa konjima tamo gde se završava put iz kotline. Ostali
su otišli desno, gde počinje kanjon. Tamo su otvorili jednu rupu u
kamenju i nestali u njoj.
— Rupu? upita Veliki Medved preplašeno. Onda oni znaju za
tajni hodnik koji vodi na ostrvo. Neko im je odao moju tajnu! To ne
može biti niko drugi nego Dugačko Uho. Samo, otkuda je on to
saznao? Pohitajte za mnom! Moramo da vidimo da li je to istina.
Veliki Medved pohita na vrh nasipa, ostala trojica za njim.
Skriveni iza drveća, oni primetiše odmah da je ulaz u kanjon
osvetljen. Gomila kamenja bila je razbacana i u svetlosti mesečine
videli su se Utahe koji su ulazili u hodnik.
— Da, oni znaju moju tajnu, reče Veliki Medved. Oni hoće da
prodru na ostrvo da bi nam došli iza leđa i da bi se dokopali mog
blaga. Ali to im neće poći za rukom. Brzo, svi na ostrvo! Old
Šeterhend i Old Fajerhend neka pođu za mnom, a Vinetu neka
ostane. Treba nešto da mu kažem.
Veliki Medved odvede poglavicu Apača do jednog mesta na
nasipu, gde se ovaj strmo rušio u jezero. Tu se na nasipu nalazi
ogroman kamen, težak nekoliko stotina kilograma. Taj kamen je
ležao na drugom manjem kamenju koje je bilo naročito poređano.
Veliki Medved pokaza na jedan od tih kamenova i reče:

452
 — Čim Vinetu opazi sa svog mesta da ja na ostrvu mašem
gorućim ugarkom, neka gurne taj kamen u stranu. Onda će se i ovaj
veliki kamen otkotrljati u vodu. Moj crveni brat neka odmah
odskoči u stranu i neka se ne uplaši, jer će se čuti veliki lom.
Zatim Veliki Medved otrča sa Old Šeterhendom do vatre na
obali jezera. Poglavica zgrabi jedan ugarak i skoči u čamac. Dok se
on trudio da očuva vatru, Old Šeterhend i Old Fajerhend dohvatiše
vesla, otisnuše čamac od obale i zaveslaše prema ostrvu. Veliki
Medved otrča odmah u zdanje. Na ognjištu je bilo suvog granja i
drva. On iznese suvarke napolje pred zgradu, nabaca na gomilu i
potpali.
— Neka slušaju moja braća! reče on, pokazujući u pravcu gde je
bio ostao Vinetu.
Tamo se začu kratko, muklo kotrljanje, zatim pljusak kamena
u vodu, a odmah zatim strašan lom i tutnjava, kao da se ruši velika
kuća.
— Uspelo je! uzviknu Veliki Medved, odahnuvši sa olakšanjem.
Ulaz je zatvoren! Utahe su propale. Hajdete sa mnom!
Uđoše opet u zgradu, u prostoriju u kojoj se nalazilo ognjište.
Ognjište je bilo, kao što su lovci sada videli, na pokretnoj podlozi.
Bez ikakvog napora Veliki Medved ga pomače ustranu. Pod
ognjištem se pojavi jedan otvor u koji Veliki Medved zaviri.
— Oni su unutra, ali su još dole. Čujem gde dolaze. Ali, sada
brzo vodu u hodnik!
Veliki Medved istrča napolje, i zađe iza zgrade. Šta je tamo
radio lovci nisu videli. Ali, kad se vratio, pokaza na jezero i reče:
— Vide li moja braća kako se tamo voda vrti?
Stvorio se vir, jer voda teče u hodnik.
— Zaboga miloga! Pa, onda će se Utahe svi podaviti! uzviknu
Old Šeterhend.
— Da, podaviće se svi do jednoga! Ni jedan jedini neće izvući
čitavu glavu!
— Grozno! Užasno! Pa zar se to ne bi moglo izbeći?

453
 — Ne. Nijedan od njih ne sme da se spase, da ne bi pričao šta je
video.
— Ali ti si uništio svoje sopstveno blago!
— Da. Moje blago je uništeno i niko ga više ne može dobiti.
Blago je za ljude zauvek izgubljeno. Nijedan smrtnik ga više neće
videti, jer će se ostrvo do vrha napuniti vodom. Hodite unutra!
Belce prođe jeza. Voda koja je prodirala u hodnik poterala je
zagušljivi vazduh koji je velikom snagom izbijao kroz otvor na
patosu. To je značilo smrt stotina ljudi.
— Ali naši zarobljenici koji se nalaze u susednoj prostoriji!
uzviknu Old Šeterhend. I oni će se podaviti!
— Ne, neće. Zidovi će izdržati još neko vreme. Dotle ćemo ih,
naravno, izvaditi. Čujte sada!
Odozdo se čula paklena graja, a zatim se u donjoj prostoriji na
jednom otvoru pojavi neki crvenokožac sa bakljom u ruci. To je bio
Dugačko Uho. Veliki Medved hteo je da se i on udavi, ali na Old
Fajerhendovu molbu ipak je odustao od ove svireposti. Tek što je
Timbabač bio stigao na sigurno mesto, voda u kuli zaustavi se na
jednoj visini, na kojoj je bila i napolju na jezeru. Vrtlog na jezeru
opet se bio izgubio.
Dugačko Uho sede pored vatre. Jedva se držao na nogama od
pretrpljenog straha. Veliki Medved sede prema njemu, izvadi
revolver iza pasa i reče mu pretećim glasom:
— Sada neka mi poglavica Timbabača ispriča kako je sa
Utahama dospeo u hodnik. Ako me slaže, dobiće kuršum u glavu.
Da li je on znao tajnu Srebrnog jezera?
— Da! priznade otvoreno Dugačko Uho.
— Ko ti je izdao tu tajnu?
— Ti sam.
— To nije istina.
— Istina je. Sedeo sam ispod drvenog hrasta, kad si ti naišao sa
svojim sinom Malim Medvedom. Bili ste blizu mene i razgovarali o
ostrvu, o blagu koje je sakriveno u njemu i o hodniku kojim se
može voda pustiti u kanjon. Sećaš li se toga?

454
 — Da.
— Iz vaših reči razabrao sam da hodnik počinje tamo gde je
naslagana gomila kamenja pored stene. Drugog jutra pošli ste vi u
lov na jelene i ja sam iskoristio tu priliku da raskopam kamenje.
Našao sam hodnik, ušao unutra i video da je sve tako kao što ste vi
pričali. To mi je bilo dovoljno, jer sam saznao vašu tajnu, pa sam se
vratio iz hodnika i ulaz opet zatrpao kamenjem.
— A danas si prišao Utahama da im izdaš moju tajnu!
— Ne! Hteo sam da ih uhodim, ali su me uhvatili. Da bih se
spasao, rekao sam im za taj hodnik i njegovu vezu sa ostrvom.
— To je bilo kukavički. Da Old Fajerhend nije slučajno primetio
da si nestao, izdaja bi uspela i naše duše bi se već nalazile na
Večnim lovištima. Da li ste videli šta leži u dnu kule ispod ostrva?
— Da.
— I otvarali ste omote?
— Samo jedan.
— Šta je bilo u njemu?
— Idol, kip nekog božanstva od čistog zlata.
— Nijedno ljudsko oko neće ga više videti, pa ni tvoje. Šta
misliš, šta si zaslužio za tvoje nedelo?
Timbabač je ćutao.
— Smrt! Desetostruku smrt! Ali ti si mi bio drug i prijatelj, a ovi
bledoliki neće da te ubijem. Ti ćeš, dakle, ostati u životu, ali
samo pod uslovom ako pristaneš na ono što ću tražiti od tebe.
— Šta?
— Da učiniš ono što će Old Fajerhend tražiti od tebe. On hoće
da živi u vrtači i zato želi da je otkupi od tebe. Ti ćeš mu je prodati,
a pored toga i put koji vodi od vrtače do Srebrnog jezera.
— Nama nije potrebna vrtača jer je neplodna i bez trave.
Nijedan konj ne može tamo da pase.
— Koliko tražiš za nju?
— Moram prvo da se dogovorim sa ostalim
Timbabačima.

455
 — Ja ću ti reći koliko smeš da tražiš. Old Fajerhend će ti dati
dvadeset pušaka, dvadeset funti baruta, deset ćebadi, pedeset
noževa i trideset funti duvana. To uopšte nije malo. Pristaješ li?
— Ja pristajem i udesiću da i drugi pristanu.
— Onda ćeš ti sa Old Fajerhendom i nekoliko svedoka poći do
najbližeg poglavice belaca da se kupovina potvrdi. Zato ćeš dobiti
posebnu nagradu, veliku ili malu, već prema tome kako zaslužiš i
kako Old Fajerhendu bude volja. Vidiš, ja govorim u tvoju korist.
Ali ja se nadam da ćeš učiniti sve da se zaboravi tvoje izdajstvo.
Sada pozovi nekoliko tvojih ljudi, da iznesu zarobljene Utahe, da
se ne podave.
Dugačko Uho posluša zapovest. A bilo je već krajnje vreme da
se zarobljenici prenesu na sigurno mesto. Tek što je poslednji od
njih iznet iz podruma pred zgradu, začu se prasak i krkljanje vode.
Voda je bila provalila tanki zid i napunila podrum.
Zarobljenike zatim kanuima prebaciše na kopno i predadoše
Timbabačima na čuvanje. Poglavicu nisu još puštali njegovim
ratnicima, jer mu se još nije moglo verovati. On je morao ka izlazu
iz kotline, gde su ostali belci držali budnu stražu, pošto je prema
njima stojala druga polovina Utaha, koji se nisu povukli, jer nisu
znali kakva je sudbina zadesila one koji su pošli hodnikom.
Utahe uopšte nisu znali šta se s njima dogodilo. Kad je Vinetu
gurnuo kamen, ovaj je presekao hodnik tako da voda nije mogla da
prodre u kanjon. To je baš i bila namera Velikog Medveda. On je
hteo da uništi samo onaj deo hodnika koji je od nasipa vodio do
jezera.
Utahe koji su poslednji ušli u hodnik i koje nije zatrpala
zemlja i kamenje, kad su videli šta se dogodilo, uzmakoše u
strahu. Oni nisu znali šta se desilo sa onima koji su bili pred
njima. Ako su prošli hodnik, trebalo je da napadnu belce s leđa.
Zato su Utahe napregnuto čekali šta će se dalje dogoditi. Ali vreme
je prolazilo a njihovi se nisu javljali. Bilo je jasno da su svi pali kao
žrtve teške nesreće.
Već je svanuo i dan, a Utahe su stojale još uvek na istom mestu.
Da ih belci ne bi iznenada napali, postavili su nekoliko predstraža.

456
Odjednom, stražari Utaha primetiše Old Šeterhenda gde ide prema
njima. On im doviknu da želi da govori sa njihovim poglavicom.
Kad se ovaj pojavi, reče Old Šeterhend:
— Ti znaš da se nekoliko vaših poglavica i ratnika nalaze kod
nas kao taoci?
— Da, znam, odgovori ovaj.
— A znaš li šta se dogodilo sa vašim ratnicima koji su otišli u
podzemni hodnik?
— Ne znam.
— Hodnik se srušio i voda je prodrla u njega. Samo Dugačko
Uho se spaslo. Utahe su se sve podavile. Upravo sada je stiglo
dvesta Navaosa. Mi smo mnogo jači od vas, ali mi ne želimo vašu
krv, nego hoćemo da sklopimo mir sa vama. Budi mudar i pristani
da se izmirimo! Ja ću te povesti do poglavica Navaosa. Govorićeš sa
njima i vratićeš se.
Utaha je neko vreme ćutao, gledajući preda se, a onda reče:
— Ti ćeš održati svoju reč i pustićeš me natrag. Ja ti verujem i
dolazim.
Zatim poglavica obavesti svoje ljude o čemu se radi, ostavi
oružje i pođe sa lovcem prema jezeru.
Ovde je vladala velika živost, jer su Navaosi doista bili stigli.
Oni su goreli od žudnje da osvete poraz svojih ratnika u šumi sa
mnogo vode. Trebalo je mnogo govorničke veštine da se Navaosi
nagovore na mir.
Taoci su bili oslobođeni veza. Sedeli su pod jakom stražom
kada im Old Šeterhend privede druga. On sede pored njih. Dugačko
Uho im priđe da im da obaveštenja o katastrofi. Pregovori su trajali
dugo. Zatim Dugačko Uho saopšti da su Navaosi rešili da pristanu
na pregovore za mir. Potom je održana svečana sednica, na kojoj
su uzeli učešća najugledniji belci i crvenokošci. Sednica je trajala
nekoliko časova. Održano je mnogo govora, dok najzad ne zaređa
„lula mira“. Rezultat je bio „večni mir“ među svima. Krivicu,
naravno, nijedni nisu priznavali. Zarobljenici behu odmah pušteni
na slobodu i svi, Utahe, Navaosi i Timbabači, obavezaše se belcima
koji će živeti u kotlini da će im biti prijatelji i u svemu ići naruku.
457
 Nacrt koji je bio kod riđokosog Kornela propao je bio zauvek.
Ali, taj nacrt je sada ionako bio bez ikakve vrednosti.
Zatim je održan veliki lov, koji se produžio do večera i koji je
bio vrlo obilan.
Sledećeg dana došao je bio čas rastanka. Utahe krenuše na
sever, Navaosi na jug, a Timbabači se vratiše u svoje vigvame.
Dugačko Uho obeća da će u vezi prodaje vrtače da održi skupštinu
svog plemena i odluku će odmah da javi. I, zaista, ovoga puta
Dugačko Uho održao je svoju reč. Već trećeg dana vratio se i doneo
vest da je plemenska skupština prihvatila ponudu da proda vrtaču
po ceni koju je bio odredio Veliki Medved. Valjalo je samo da se
kupovina potvrdi na nadležnom mestu.
Nastalo je pričanje puno nada, kojim nije bio zadovoljan samo
jedan član društva — lord.
On je sa Grbavkom Bilom i Ujka Motkom ugovorio da ga ovi
doprate do Friska. Ali njima sada nije bilo ni na kraj pameti da u
sadašnjim prilikama pođu s njim. Ipak, lord je bio dovoljno obazriv
da im to ne upiše u greh.
Uostalom, pošto nije bilo izgleda da će radovi u vrtači tako brzo
početi, lord je još imao dovoljno vremena da sa ovom dvojicom ode
u brda u potrazi za pustolovinama.
Old Fajerhend, s Velikim Medvedom i Dugačkim Uhom, krenu
u Filmor Siti, gde je trebalo da se kupovina potvrdi. To je bilo i
mesto gde su se mogle nabaviti mašine i alat. Tetka Drol pošao je
sa njima, da sa svedocima utvrdi pred javnim beležnikom da je
riđokosi Kornel mrtav, da bi dobio raspisanu nagradu.
Tek posle dva meseca stigoše poručene mašine na Srebrno
jezero i inženjer pristupi radovima. Bile su postavljene cevi za
vodu. Prvo je počelo rušenje vrtače. Srebrna žica bila je zaista
bogata. Dobitak se povećavao iz dana u dan. Svako veče dragocena
kovina dobijena toga dana merena je, i kad bi rezultat bio
zadovoljavajući tetka Drol bi zadovoljno trljao ruke, šapćući svom
zemljaku i rođaku!
— Ako tako bude išlo dalje, ja ću ubrzo da kupim salaš. Posao
ide sjajno!

458
 A Ćopavko Frank bi redovno odgovarao:
— A moja vila je skoro gotova, barem u glavi. To će biti
veličanstvena građevina na divnim obalama Elbe. Ali, ime koje ću
joj dati biće još veličanstvenije. Ja sam rekao. Haug!

KRAJ

459