ЧИТАЈТЕ ОНЛАЈН ЕТНО КУЛТУРОЛОШКИ ЗБОРНИК XVI PDF

ЕТНО-КУЛТУРОЛОШКИ ЗБОРНИК
Књига XVI
УДК 008:39(082.1) ISBN 978–86–907131–2–7
WORKSHOP FOR ETHNOLOGICAL AND CULTURAL STUDIES – SVRLJIG
Book XVI
ETHNO-CULTURAL
ANNALS
for the study of the culture of eastern Serbia
and the neighbouring regions
Editor-in-Chief
Sreten Petrović
Editor
Nedeljko Bogdanović
Editorial staff
Petar Vlahović, Mihaj N. Radan, Dragan Žunić,
Stanka Janeva, Ivica Todorović, Rade Milojković,
Irena Ljubomirović, Vojislav Filipović, Zoran Vučić
Svrljig
2012
УДК 008:39(082.1) ISBN 978–86–907131–2–7
ЕТНО-КУЛТУРОЛОШКА РАДИОНИЦА – СВРЉИГ
књига XVI
ЕТНО-КУЛТУРОЛОШКИ
ЗБОРНИК
за проучавање културе источне Србије
и суседних области
Главни и одговорни уредник

Сретен Петровић
Уредник
Недељко Богдановић
Редакција
Петар Влаховић, Михај Н. Радан, Драган Жунић,
Станка Янева, Ивица Тодоровић, Раде Милојковић,
Ирена Љубомировић, Војислав Филиповић, Зоран Вучић
Сврљиг
2012
Издавач:
ЕТНО-КУЛТУРОЛОШКА РАДИОНИЦА – СВРЉИГ
Боре Прице 2, Сврљиг, тел. 018/ 821-059
За издавача:
Раде Милојковић
Рецензенти:
Лектор
Превод резимеа на енглески:

Марина Цветковић
Класификација
Татјана Филиповић – Радулашки
Припрема и штампа
Чигоја штампа, Београд
Тираж
300
Штампано 2012
4
Етно-културолошки ЗБОРНИК, књ. XVI, Сврљиг 2012
ДУХОВНА И МАТЕРИЈАЛНА КУЛТУРА СТАНОВНИШТВА

ИСТОЧНЕ СРБИЈЕ И СУСЕДНИХ ОБЛАСТИ
У овом броју Зборника доносимо прилоге

етнолошких, етномузиколошких, културолошких, антрополошких,
филолошких и археолошких истраживања културе
источне Србије и суседних области
5
Председник Савета Етно-културолошке радионице
мр Раде Милојковић
Председник Управног одбора Етно-културолошке радионице

проф. др Сретен Петровић
Савет редакције зборника
др Радост Иванова (Софија)

др Танас Вражиновски (Скопје), др Драган Жунић (Ниш)
др Сретен Петровић (Београд), др Недељко Богдановић (Ниш)
др Анна Плотникова (Москва), др Бранимир Ђорђевић (Ниш)
др Весна Марјановић (Београд), мр Раде Милојковић (Сврљиг)
др Милена Беновска-Събкова (Софија), др Владимир П. Петровић (Београд)
Душица Живковић (Књажевац), мр Дејан Крстић (Зајечар)
6
Садржај
Предговор . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11
I
АРХЕОЛОШКА И ФИЛОЛОШКА ИСТРАЖИВАЊА
Владимир П. Петровић, Војислав Филиповић
РЕЗУЛТАТИ АРХЕОЛОШКИХ ИСТРАЖИВАЊА ЛОКАЛИТЕТА
TIMACUM MAIUS КОД СВРЉИГА ТОКОМ 2011. ГОДИНЕ . . . . . . . . . . . . . . 15
Кристоф Римел, Јана Шкундрић, Владимир П. Петровић, Војислав Филиповић
РЕЗУЛТАТИ ГЕОФИЗИЧКИХ ИСТРАЖИВАЊА РИМСКОГ НАСЕЉА У
НИШЕВЦУ КОД СВРЉИГА (TIMACUM MAIUS) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 19
Александар Капуран, Александар Булатовић, Игор Јовановић
ПРАИСТОРИЈСКИ ЛОКАЛИТЕТИ НА ПОДРУЧЈУ ОПШТИНА БОР И
МАЈДАНПЕК . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 25
Ирена Љубомировић
АРХЕОЛОШКА ИСТРАЖИВАЊА НИКОЛЕ ВУЛИЋА У ЈУГОИСТОЧНОЈ
СРБИЈИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 39
Светозар Стајић
ЗАВЕТНИ КРСТОВИ У ПОПШИЦИ И ПИРКОВЦУ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 47
II
ИСТРАЖИВАЊА БАЛКАНСКИХ КУЛТУРА
Милена Беновска-Събкова
СОЦИАЛНИ МРЕЖИ И ИДЕНТИЧНОСТ: РУСКАТА ДИАСПОРА В СОФИЯ . 59
Драгољуб Златковић
РУГАЛИЦЕ И ЊИМА СРОДНИ ОБЛИЦИ У ТРАДИЦИЈИ ПИРОТСКОГ КРАЈА . 69
Недељко Богдановић, Ана Савић-Грујић
ИГЛА У ЈЕЗИКУ И НАРОДНОЈ КУЛТУРИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 77
Недељко Богдановић, Тања Милосављевић
НОС У НАРОДНОМ ЈЕЗИКУ, ФРАЗЕОЛОГИЈИ И КУЛТУРИ . . . . . . . . . . . . . . . . 83
III
ТЕОРИЈСКЕ И МЕТОДОЛОШКЕ НЕДОУМИЦЕ
у истраживању и тумачењу народне културе
ЈЕДАН (НЕ)МОГУЋ ДИЈАЛЕКАТСКИ РЕЧНИК . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 93
САН И ВИДОВИТОСТ МИТОЛОШКИХ БИЋА ВИСОКОГ РАНГА . . . . . . . . . 103
7
ХРОНИКА
Осврти и прикази
Љубиша Рајковић – Кожељац, Суза скамењена. О епитафима са неких
тимочких гробаља. Минићево 2011 (Сретен Петровић) . . . . . . . . . . . . . . . . . 131
Борисав С. Јовановић: Стари занати Пирота и околине. Народна
библиотека, Пирот 2012 (Недељко Богдановић) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 133
Пиротски зборник 2011, 35–36. Народна библиотека, Пирот, Уредник Ивко
Јовановић (Слађана Степановић-Николић) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 135
Белопаланачки зборник, 2010, 6. Народна библиотека „Вук Караџић“, Бела
Паланка. Уредник Љубисав Ћирић (Марија Митић) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 136
Одлуке Радионице . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 138
In memoriam: Др Миљана Радовановић (1921–2011) (Десанка Николић) . . . . . . 139
In memoriam: Раде Милисављевић (1920–2011) (Сретен Петровић) . . . . . . . . . . 140
In memoriam: Живојин-Жикица Михајловић (1929–2012) (Сретен Петровић) . 141
Нови сарадници зборника . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 142
Спонзори . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 143
8
Contents
Foreword . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11
I
ARCHAEOLOGICAL RESEARCH
Vladimir P. Petrović, Vojislav Filipović
RESULTS OF THE ARCHAEOLOGICAL RESEARCH OF THE SITE
TIMACUM MAIUS NEAR SVRLJIG DURING 2011 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 15
Kristof Rimel, Jana Škundrić, Vladimir P. Petrović, Vojislav Filipović
RESULTS OF THE GEOPHYSICAL RESEARCH OF THE ROMAN
SETTLEMENT IN NISEVAC NEAR SVRLJIG (TIMACUM MAIUS) . . . . . . . . 19
Aleksandar Kapuran, Aleksandar Bulatović, Igor Jovanović
PRE-HISTORICAL SITES IN THE AREAS OF BOR AND MAJDANPEK
MUNICIPALITIES . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 25
Irena Ljubomirović
ARCHAEOLOGICAL RESEARCH OF NIKOLA VULIĆ OF SOUTH-EASTERN
SERBIA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 39
Svetozar Stajić
VOTIVE CROSSES IN POPSICA AND PIRKOVAC . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 47
II
RESEARCH OF THE BALKAN CULTURES
Milena Benovska-Sbkova
SOCIAL NETWORKS AND IDENTITY: THE RUSSIAN DISPORA IN SOFIA . . . . 59
Dragoljub Zlatković
MOCKING STORIES AND SIMILAR FORMS IN THE TRADITION OF THE
AREA OF PIROT AND NEIGHBOURING REGIONS . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 69
Nedeljko Bogdanović, Ana Savić-Grujić
NEEDLE IN LANGUAGE AND FOLK CULTURE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 77
Nedeljko Bogdanović, Tanja Milosavljević
NOSE IN THE FOLK LANGUAGE, PHRASEOLOGY AND CULTURE . . . . . . . . . 83
III
ТHEORETICAL AND METHODOLOGICAL DOUBTS IN RESEARCH
AND INTERPRETATION OF THE FOLK CULTURE
ONE (IM) POSSIBLE DIALECT DICTIONARY . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 93
9
Sreten Petrović
DREAM AND PROPHECY OF THE MYTHOLOGICAL CREATURES OF
THE HIGH RANK . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 103
CHRONICLES
Reviews and retrospectives
Ljubiša Rajković-Koželjac, The Stoned Tear. Оn the epitaphs from several
cemeteries of the Timok region, Minićevo 2011 (Sreten Petrović) . . . . . . . . . . . 131
Borisav S. Jovanović: Old Trades of Pirot and the Surrounding Area. Narodna
biblioteka Pirot 2012 (Nedeljko Bogdanović) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 133
The Book of Proceedings of Pirot 2011, 35–36. Narodna bibilioteka, Pirot, Editor
Ivko Jovanović (Sladjana Stepanović-Nikolić) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 135
The Book of Proceedings of Bela Palanka 2010, 6. Narodna bibilioteka “Vuk
Karadžić”, Bela Palanka, Editor Ljubisav Ćirić (Marija Mitić) . . . . . . . . . . . . . . 136
Resolutions of the Workshop
From the Life of Ethno-cultural workshop . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 138
In memoriam: Miljana Radovanović (1921–2011) (Desanka Nikolić) . . . . . . . . . . . 139
In memoriam: Rade Milisavljević (1920–2011) (Sreten Petrović) . . . . . . . . . . . . . . . 140
In memoriam: Živojin-Žikica Mihajlović (1929–2012) (Sreten Petrović) . . . . . . . . . 141
New associates in the Ethno-Cultural Annals . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 142
Sponsors . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 143
10
Предговор
Носећа тема XVI свеске Зборника су резултати археолошких истраживања

на простору источне Србије. Поред текстова који дају преглед досадашњих
истраживања у регионима Бора, Мајданпека и Ниша, Зборник доноси и оригинал-
не радове о најновијим резултатима оствареним на локалитету Timacum Maius, код
Нишевца (Сврљиг). Аутори су на трагу решења велике енигме која је у археологији
остала нерешена још од XIX века. Питање је, дакле, на којој се локацији – на
путу од Ниша ка Арчару, на Дунавиу – налази прва станица. Наиме, после Наиса
као прва станица на познатој римској Појтингеровој табли означен је Timacum
Maius. Међутим, до данас ова станица још није прецизно локализована. Док је
ствар решена у погледу друге станице од Наиса, тј. Timacum Minus – код села
Равне, ниже Књажевца, више је контроверзних одређења било о питању локације
Timacum Maius-а. Савремена истраживања на претпостављеном локалитету ста-
нице Timacum Maius код Сврљига вршена су сложеним археолошким методама
укључујући и примену нових геофизичких техника. У раду су учествовали наши и
немачки археолози.
Зборник доноси и радове из области филолошких истраживања, народног го-
вора и народне књижевности, са посебним приказом. ругалица у традицији пирот-
ског краја. Ту је и текст о руској дијаспори у Бугарској, као и два рада у рубрици о
теоријским и методолошким недоумицама у истраживању традиционалне културе.
У редовној рубрици Хроника, објављујемо осврте и приказе монографија, односно
зборника на простору источне Србије.
Публиковање ове свеске Зборника знатним средствима су помогли: фабри-
ка МИН-ДИВ и Културни центар из Сврљига, Ристић промет, из Ниша, као и
Винарија СТАТУС из Сврљига. Користимо прилику да се донаторима захвалимо
за помоћ.
Раде Милојковић
11
12
I
АРХЕОЛОШКА И ФИЛОЛОШКА ИСТРАЖИВАЊА
13
14
Резултати археолошких истраживања локалитета Timacum Maius код Сврљига ... ЕКЗб. XVI (2012)
Владимир П. Петровић, Балканолошки институт САНУ УДК 904:930.85(497.11–11)

Војислав Филиповић, Археолошки институт, Београд
РЕЗУЛТАТИ АРХЕОЛОШКИХ ИСТРАЖИВАЊА

ЛОКАЛИТЕТА TIMACUM MAIUS КОД СВРЉИГА
ТОКОМ 2011. ГОДИНЕ
У раду су представљени резултати археолошких истраживања из 2011. године. Том

приликом реализована су нова истраживања на локалитету Timacum Maius код села
Нишевца, и настављено је ископавање великог и репрезентативног античког објекта
са системом подног и зидног грејања. Покретни налази указују да је објекат подигнут
почетком II века. Исто тако, извршена су и мања сондажна истраживања на два места
у непосредној близини објекта, а која су се учинила инструктивним након дводневних
геофизичких снимања.
Кључне речи: Сврљиг, „Timacum Maius“, археолошка ископавања, геофизичка снимања,
репрезентативни објекат, хипокауст.
На подручју села Нишевац надомак Сврљига, у долини реке Сврљишки Ти-

мок, настављена су археолошка истраживања и током 2011. године.1 Археолошка
истраживања на овом локалитету започета су 2008. године, када је истражен сег-
мент објекта са остацима зидног грејања (сонда 1),2 а у кампањи 2009. године из-
вршено је сондажно археолошко истраживање (сонда 2 и 3), на простору удаљеном
око 40 m североисточно од сонде 1. Овогодишња кампања (2011) археолошких
истраживања имала је за циљ да заврши истраживање луксузног римског објекта
откривеног 2008. године, а делимично истраженог у кампањи 2010. године.3
Сагледавајући циљеве истраживања са ширег аспекта, идеја истраживања је
да се на најбољи могући начин документују остаци простране античке агломерације
за коју се сматра да би могла бити станица Timacum Maius на римском путу Lissus
– Naissus – Ratiaria, који је повезивао Јадранско море са Дунавом.4 Овај маги-
стрални друм је у антици представљао најкраћу везу јадранских лука са рудама
богатим областима централног Балкана, дакле, са подручјем града Naissus-а, ода-
кле је настављао у правцу североистока према Ratiaria-ји, код данашњег Арчара у
Бугарској. На основу података које доноси чувени антички итинерар, Појтингерова
табла, Timacum Maius је прва станица на деоници римског пута од Naissus-а према
Ratiaria-ји.
Током кампање археолошких истраживања 2010. године откривен је по мно-
гим особинама јединствен римски објекат – део грађевине која је поседовала хи-
1
Археолошка истраживања организује Балканолошки институт САНУ у сарадњи
са Завичајном музејском збирком у саставу Културног центра Сврљиг, а реализована је уз
финансијску помоћ Министарства културе Републике Србије и Општине Сврљиг.
2
Petrović and Filipović 2009, 47–58.
3
Петровић и Филиповић 2011, 145 и даље.
4
Петровић 2007.
15
покаустни систем загревања подова и зидова. Том приликом констатовано је 26 са-

чуваних, местимично перфорираних, керамичких тубула који су фланкирали канал
где је струјао топао ваздух. На основу нумизматичких налаза који указују на време
Хадријана и Антонина Пија објекат је могао настати у првој половини II века по
Христу и био је у употреби све до варварских најезда крајем IV века.
Током кампање 2011. године у потпуности је завршено истраживање овог
објекта, тј. регистровани су остаци темеља просторије 2 констатоване прошле го-
дине (2010) и наставка северног зида објекта који је делимично био продужен ка
истоку, али није чинио засебну просторију објекта (слика 1). Вероватно је реч о
некој врсти „заветрине“ и оставе за дрва, с обзиром на то да се у том делу налазило
ложиште хипокаустног система. У и око објекта су регистроване велике количине
покретног археолошког материјала, као и 30-ак нумизматичких налаза.
Као што се то може прочитати у засебном раду у овој свесци,5 паралелно са

ископавањима извршена су и геофизичка истраживања локалитета. У циљу провере
резултата добијених геомагнетским методама, отворене су још две мање сонде на
местима где су колеге из Римско-немачке комисије Немачког археолошког инсти-
тута констатовале остатке чврсте архитектуре. У сонди 6 регистрована је зона од
ситног ломљеног камена и сухозид од већих плоча сивог кречњака, што је донекле
потврдило сирове резултате геофизичких снимања.6 У сонди 7 нису констатовани
5
Види рад у овој свесци Зборника: Римел, Шкундрић, Петровић и Филиповић.
6
Сирови резултати су добијени након једног дана, па се приступило провери, а снимак
приказан у поменутом раду је накнадно обрађиван у Немачкој.
16
Резултати археолошких истраживања локалитета Timacum Maius код Сврљига ... ЕКЗб. XVI (2012)
чврсти објекти, иако су геомагнетска снимања дала другачију слику.7 У обе сонде
констатована је велика количина покретног материјала, а знатне количине гари, пе-
пела и нагореле земље указују да се копало у непосредној близини неког зиданог
објекта.
Резултати археолошких истраживања у протекле четири године указују на
важност и разуђеност римског насеља за које верујемо да представља Timacum
Maius. Откривањем трагова урбанизације, комуникација, луксузног објекта и по-
кретног археолошког материјала, назиру се контуре, значај и хронологија насеља у
Нишевцу. Исто тако, на основу прелиминарних резултата геомагнетских снимања
јасно је да се на локалитету прецизно издвајају трагови планског развоја насео-
бинских структура. Наставком археолошких истраживања која свакако имају јасну
перспективу и која би захватила шири простор, у временима која следе, утврдиће
се границе и различити сектори насеља. У претходним радовима8 разматране су
могућности и изношени бројни аргументи који указују на то да се станица Timacum
Maius налазила на простору античког локалитета Калница у атару села Нишевац
надомак данашњег Сврљига.
Литература
Петровић, П. В. 2007. Дарданија у римским итинерарима, Београд: Балканолошки институт
САНУ.
Petrović, P.V. and Filipović, V. 2008. Newly-discovered Traces of the Roman Naissus-Ratiaria
Road and the Problem of Locating Two Timacum stations, Balcanica XXXVIII, 29–43.
Petrović, P.V. and Filipović, V. 2009. The Location of the Timacum Maius Station on the Roman
Road Lissus–Naissus–Ratiaria: New Archaeological Research, Balcanica XXXIX, 47–58.
Petrović, P.V. and Filipović, V. 2010. The Roman Station Timacum Maius (?): Evidence of
Urbanization and Communications, Balcanica XL, 25–30.
Петровић, П.В. и Филиповић, В. 2011. Историјат археолошких истраживања Сврљига и ре-
зултати нових археолошких истраживања на локалитету Timacum Maius (2010. година).
Етно-културолошки зборник XV, 145–154.

RESULTS OF THE ARCHAEOLOGICAL RESEARCH OF THE SITE
TIMACUM MAIUS NEAR SVRLJIG DURING 2011
In the research, we have presented new results of the archaeological research from 2011 at
the site Timacum Maius near the village Nisevac. The excavation of the great and significant object
7
Могуће је да је због коришћења примарних снимака дошло до малог одступања у
постављању сонди, па је стога и лако објашњив резултат у сонди 7.
8
Petrović and Filipović 2008, 29–43; Idem. 2009, 47–58; Idem. 2010, 25–30.
17
(eraised at the beginning of the second century) with the system of ground and wall heating. In the
vicinity of the object, small sondase research has been done. There have been geo-physical record-
ing for two days.
18
Резултати геофизичких истраживања римског насеља у Нишевцу код Сврљига ... ЕКЗб. XVI (2012)
Кристоф Римел, Римско–Немачка комисија УДК 904:930.85(497.11–11)

Немачког археолошког института, Франкфурт
Јана Шкундрић, ФУ, Франкфурт
Владимир П. Петровић, Балканолошки институт САНУ, Београд
Војислав Филиповић, Археолошки институт, Београд
РЕЗУЛТАТИ ГЕОФИЗИЧКИХ ИСТРАЖИВАЊА РИМСКОГ

НАСЕЉА У НИШЕВЦУ КОД СВРЉИГА (TIMACUM MAIUS)
У раду су приказани резултати нових геофизичких снимања и истраживања на

локалитету Калница у селу Нишевац код Сврљига. Овакав вид недеструктивних метода
по први пут се примењује на локалитету за који верујемо да би могао представљати
римски Timacum Maius. Снимања су резултат сарадње Римско–Немачке комисије Не-
мачког археолошког института и Балканолошког института САНУ и она су обезбедила
низ нових података у вези са урбанизацијом и архитектонским остацима на површи-
ни од око 1 хектара, где су регистровани остаци правоугаоних већих архитектонских
структура вероватно римске провенијенције.
Кључне речи: Сврљиг, „Timacum Maius“, геофизичка истраживања, насеље, археолош-
ка ископавања
Током протеклих 150 година, археолошка прошлост Сврљишке области била

је предмет интересовања бројних љубитеља старина и врхунских научника.1 Те-
ренски радови Ђ. Бошковића и П. Петровића везани за археологију Сврљига и
његове околине,2 омогућили су добру полазну основу за озбиљнија археолошка
истраживања која се од 2008. године обављају на локалитету Калница у селу Нише-
вац код Сврљига.3 На основу досадашњих истраживања и репрезентативних налаза
архитектуре и покретног материјала, са великом вероватноћом може се претпоста-
вити да је реч о станици Timacum Maius на римском путу Lissus–Naissus–Ratiaria.4
Открића извршена током протекле четири истраживачке кампање, на првом месту
остаци неколико грађевина, дренажног система и дела градске комуникације јасно
потврђују значај ове римске насеобине, подигнуте на остацима насеља палеобал-
канског племена Трибала.5
Током 2011. екипа Римско-немачке комисије (Römisch-Germanische Kommis-
sion) Немачког археолошког института прихватила је позив Балканолошког инсти-
тута САНУ да локалитет у Нишевцу буде укључен у шири пројекат геофизичких
истраживања археолошких локалитета у југоисточној Европи, а који се спроводи
1
Каниц 1986, 350 и даље; Мачај 1866, 285–345; Милићевић 1876; Драгашевић 1887,
1–128; Мишковић 1889, 45–49; Костић 1970, 53–69.
2
Бошковић 1951, 221–244; Петровић 1968, 55–61; Исти 1975, 43–56; Исти 1992,
121–132.
3
Petrović and Filipović 2008, 29–43; Idem 2009, 47–58; Idem 2010, 25–30.
4
Петровић 2007, 81–95.
5
Petrović and Filipović 2009, 27.
19
још од 2004. године и који обухвата територије Мађарске, Србије, Босне и Херце-
говине, Албаније и Црне Горе. У октобру 2011. године, током овогодишње кампање
археолошких истраживања, немачка екипа извела је дводневно снимање на цен-
тралном простору локалитета у Нишевцу, тј. у непосредној околини већ истражи-
ваног простора римског насеља. Мрежа по којој су извршена геофизичка снимања
постављена је око сонди истражених током претходних кампања археолошких
ископавања. Оваква метода примењена је како би се видело да ли постоји могућност
реконструкције претпостављених урбаних целина раније истражених објеката на
основу геофизичких података. Геомагнетски истражене целине већих габарита
јужно и источно од главних сонди на локалитету јасно указују на наставак архео-
лошких објеката и урбаних структура на том простору. Генерално гледајући, про-
стор на којем се налази локалитет пружа добре услове за геофизичка истраживања,
с обзиром на то да у околини нема модерних грађевина које би ометале сигнал са
апарата.
Укупна површина снимљена током октобарске кампање обухвата скоро 1 ha.
Упркос ограниченом простору истраживања, добијени подаци на локалитету у
Нишевцу сведоче о бројним магнетним аномалијама које представљају археолошки
значајне и индикативне ситуације. Иако се неке аномалије на западном делу лока-
литета јављају услед површинских металних отпадака, три веће линије у источном
делу снимљене области, подељене модерном саобраћајницом, показују јасну слику
без позадинског шума. Вертикалне паралелне бразде на јужном делу снимка, као
и поједине на источном делу, резултат су модерних пољопривредних делатности.
Исто тако, хоризонталне паралелне бразде на североисточном сегменту сниманог
дела локалитета вероватно су узроковане сувом вегетацијом. Овај део локалитета
такође садржи две паралелне аномалије које се морају посматрати као овогодишњи
трагови пољопривредних возила. Дугачке паралелне црне и беле аномалије које су
се уочавале преко чак седам паралелних линија којима је пролазио магнетометар у
југозападном делу локалитета, резултат су модерних пољопривредних активности.
Главни објекти и целине од археолошког интереса које су могле бити иден-
тификоване у снимљеној области су велике, првенствено правоугаоне позитивне
аномалије тамних тонова сиве боје, које су уобичајене за јаме или спаљене површи-
не унутар објеката (сл. 1). Три мерене линије на источном делу локалитета имају
серију, чини се, правоугаоних аномалија, док на западним и централним делови-
ма снимљеног подручја оне не могу бити повезане са јединственим археолошким
објектима. Оне упућују на то да би се на овом делу налазишта могли налазити
већи објекти који прате заједничко поравнање, као што би то било очекивано на
римском локалитету урбане природе. Оријентација ових аномалија је паралелна
практично са свим осталим позитивним аномалијама на локалитету, што указује на
одређен степен јединственог планирања на целом простору који је снимљен помоћу
магнетометра.
Претходна ископавања, као и сезона 2011. године, идентификовала су бројне
чврсте архитектонске структуре, на првом месту остатке зидова од камена (сл. 2).
Такве структуре, или само камени темељи могу се такође идентификовати помоћу
геомагнетних мерења. На пример, на најзападнијем делу који је сниман овом прили-
ком, могу се уочити дугачке негативне аномалије беле боје које, на неки начин, могу
20
бити повезане под одређеним угловима у целине, иако ограничена снимљена повр-
шина не дозвољава извлачење јасних закључака. Интерпретација ових аномалија
као зидова не треба да остане у зони хипотезе, с обзиром на то да је у једној сонди
постављеној на основу геомагнетног снимка, регистрован масиван камени сухозид
делимично оштећен пољопривредним радовима. Координате овога зида одговарају
апсолутно краткој линијској негативној аномалији на геомагнетном снимку.
Снимљени источни део локалитета такође садржи сличне линијске аномалије, од
којих неке јасно формирају правоугаоне објекте који могу бити окарактерисани као
камене структуре. Од посебне важности су две линије западно од централне сни-
мане области, где линијске негативне аномалије, тј. зидови, чини се да окружују
аморфне позитивне аномалије, тј. јаме или подове. На основу свега изнетог, чини се
смисленим предложити постојање једног већег објекта у овом делу локалитета.
Поред овога, ту је и велики број мањих аморфних или кружних, као и кратких
линијских аномалија. Све ове аномалије могу бити идентификоване као остаци рупа
за стубове или темељни ровови. Ова врста аномалија видљива је на целој површини
локалитета, највише у његовом западном делу. Чини се да на самом локалитету
поред аномалија које могу указивати на камене темеље, постоје и конструкције од
дрвета, плетера и лепа.6 Шире посматрано, ове аномалије или пре низови аномалија
прате замишљене осе од истока-североистока ка западу-југозападу. На основу
прелиминарних резултата и ограничених података од само два радна дана, јасно
је да постоје трагови планског развоја структура на локалитету у Нишевцу. При-
суство различитих типова конструктивних метода може указивати на дуготрајно
насељавање ове локације, а такође може бити индикација постојања зграда разли-
читог статуса које постоје у истом временском интервалу.
Краткотрајно геомагнетно снимање показало је и да су услови за даљи рад
и примену геофизичких метода веома погодни у Нишевцу. Иако овде презентова-
ни прелиминарни резултати дозвољавају само површну интерпретацију, они јасно
упућују на то да је, имајући у виду примену геофизичких метода, за прецизније
интерпретације потребан даљи и просторно шири рад на локалитету.
На крају, важно је да се нагласи и то, да резултати досадашњих археолош-
ких ископавања – римски пут, дренажни канали и репрезентативни објекат са си-
стемом подног и зидног грејања, као и покретни археолошки материјал пружају
јаке доказе за убикацију Timacum Maius-а на месту римског насеља крај села Ни-
шевац на локалитету Калница.7 Комуникације унутар насеља заједно са канали-
ма за одвођење отпадних вода, указују на детаљно планирање, које урбанистички
прате резиденцијални и објекти других намена. Даља археолошка ископавања и
укључивање локалитета у Нишевцу у шири пројекат геофизичких истраживања
пружиће нове податке за разумевање важности и карактера овог римског насеља.
6
Немачки истраживачи нису знали да се на локалитету у Нишевцу налазе и остаци
кућа из старијег гвозденог доба. Остаци једног таквог објекта регистровани су приликом
ископавања у сонди 2.
7
Petrović and Filipović 2009, 47 и даље; Idem 2010, 25 и даље.
21
Бошковић, Ђ. 1951: Средњевековни споменици источне Србије II. Старинар Н.С. II,
221–244.
Драгашевић, Ј. 1877: Археологијско-географијска истраживања. Гласник СУД,XLV, 1–128.
Каниц, Ф. 1986. (1909): Србија, земља и становништво. Београд, СКЗ и Рад.
Костић, М. 1970: Свљишка (Нишевачка) бањица. Зборник радова Географског института
„Јован Цвијић“ 23, 53–69.
Мачај, С. 1866: Грађа за топографију округа књажевачког. Гласник СУД XIX, 285–368.
Милићевић, М. Ђ. 1876: Кнежевина Србија. Београд, Државна штампарија.
Мишковић, Ј. 1889. Неки стари градови и њихове околине у Краљевини Србије. VII Сврљиг.
Старинар, бр. 2, год. VI, 45–49.
Петровић, П. В. 2007а: Дарданија у римским итинерарима, Београд: Балканолошки институт
САНУ.
Petrović, P.V. and Filipović, V. 2008: Newly-discovered Traces of the Roman Naissus-Ratiaria
Road and the Problem of Locating Two Timacum stations, Balcanica XXXVIII, 29–43.
Petrović, P.V. and Filipović, V. 2009: The Location of the Timacum Maius Station on the Roman
Road Lissus–Naissus–Ratiaria: New Archaeological Research, Balcanica XXXIX, 47–58.
Petrović, P.V. and Filipović, V. 2010: The Roman Station Timacum Maius (?): Evidence of
Urbanization and Communications, Balcanica XL, Belgrade: Institute for Balkan Studies,
SASA, 25–30.
Петровић, П. 1968: Нови миљоказ Филипа Арабљанина – прилог топографији античког Наи-
са. Старинар XVIII, 55–61.
Петровић, П. 1975: Станице Timacum на путу Naissus – Ratiaria и античко насеље код села
Равна. Старинар XXVI, 43–56.
Петровић, П. 1992: Антички Сврљиг. стр. 121–132 у: Културна историја Сврљига, књ. II:
Језик, култура и цивилизација (ур. С. Петровић). Ниш и Сврљиг: Просвета и Народни
универзитет.
22
Сл. 1. План геомагнетског пробног снимања 2011. године у 256 тонова сиве боје
(фото: РНК-НАИ, К. Римел).
Сл. 2. Масивни камени блокови откривени помоћу геомагнетних снимања 2011. године.
23
Kristof Rimel, Jana Škundrić

RESULTS OF THE GEOPHYSICAL RESEARCH OF THE ROMAN SETTLEMENT IN
NISEVAC NEAR SVRLJIG (TIMACUM MAIUS)
In the research we have shown new results of geo-physical recordings and research at the
site Kalnica in the village Nisevac near Svrljig. This method of non-destructive methods has been
applied for the first time at the site which is believed to be the Roman town Timacum Maius.
24
Праисторијски локалитети на подручју општина Бор и Мајданпек ... ЕКЗб. XVI (2012)
Александар Капуран, Археолошки институт, САНУ, Београд УДК 904:930.85(497.11–11)

Александар Булатовић, Археолошки институт, САНУ, Београд
Игор Јовановић, Музеј рударства и металургије, Бор
ПРАИСТОРИЈСКИ ЛОКАЛИТЕТИ НА ПОДРУЧЈУ

ОПШТИНА БОР И МАЈДАНПЕК
У раду су наведени до данас идентификовани и убицирани праисторијски локалитети

који се налазе на просторима које покривају музеји у Бору и Мајданпеку. Представљена
је њихова културна стратиграфија, а дат је и кратак преглед културних кретања од
раног неолита до доласка Римљана. Приложена је и кратка историја археолошких
истраживања, а и имена археолога који су својим учешћем допринели да се овај про-
стор нађе у средишту интересовања, посебно на пољу археометалургије.
Кључне речи: североисточна Србија, праисторија, историјат истраживања, археолошки
локалитети, културна стратиграфија.
Територију североисточне Србије у највећем делу чине сливови река Дунав,

Пек, Тимок, Црни Тимок и Бели Тимок. Територија на којој се налазе општине
Бор и Мајданпек, представља централни део ове области, коју према типу рељефа,
сврставамо у изразито брдско-планинску област. Захваљујући вулканској активно-
сти у далекој геолошкој прошлости, овај терен је веома богат минералним сиро-
винама. Прва обимнија истраживања трагова праисторијских култура започео је
Никола Тасић, који је 1963–1964. и 1968–1969. године истраживао Злотску (Лаза-
реву) пећину. Реч је о ретком локалитету код нас који је комплетно истражен.1 Н.
Тасић је руководио и истраживањима локалитета Кулмја Шкјопулуји у Клокочевцу
и Пјатра Кости у Црнајки, као и локалитета Чока лу Балаш код Кривеља.2 Крајем
60-их година прошлог века започињу истраживања најстаријег рудника бакра на
тлу Европе „Дневни коп“ у Рудној Глави, под руководством Б. Јовановића.3 Уследи-
ла су и обимна заштитна истраживања Ђердапа у време изградње хеидроцентрале
Ђердап I, која су као резултат имала бројна нова открића првенствено везана за ме-
золит и рани неолит.4 Током 80-их година прошлог века у околини Бора су извршена
истраживања насеља и некрополе у Трњанима где се дошло до занимљивих доказа о
животу металуршких заједница у бронзаном добу,5 а заштитно су истраживани лока-
литети Кучајна у Бору6 и Старо гробље у Кривељу.7 Захваљујући вишедеценијском
ангажовању кустоса Музеја рударства и металургије И. Јанковића, сазнало се о
1
Tasić 1969; Tasić 1982; Гарашанин 1973; Vasić 1987; Tasić 1995.
2
Tasić 1982; Tasić 1995; Tasić 1997.
3
Jovanović 1971; Јовановић 1982.
4
Срејовић 1969; Јovanović 1969; Јовановић 1982–1983.
5
Jovanović i Janković 1987–1990; Jovanović i Janković 1996; Jovanović 1999; Срејовић
и Лазић 1997.
6
Stanojević 1988, Stanojević 1988а.
7
Jevtić 1992; Јевтић 1996; Јевтић 2004.
25
бројним праисторијским локалитетима на овоме подручју. Јанковић је анимирао

ђаке средњих школа који су у групи „младих истраживача“ извели више системат-
ских рекогносцирања у ширем региону Бора, у времену од 1981. до 1983. године.8
Захваљујући записницима који су том приликом направљени, извршена су током
2010. године ревизиона рекогносцирања, чиме су већ откривени локалитети изнова
евидентирани и прецизно убицирани GPS-ом. Наравно да многи од њих више нису
могли да се идентификују на терену, тако да су у овоме раду наведени једино они за
које имамо релевантне податке.
Нови талас истраживања овог простора уследио је доласком Т. Рајковаче у
Музеј рударства и металургије у Бору, под чијим руководством је током 90-их го-
дина изведено више систематских истраживања праисторијских насеља, од којих
и неколико пећинских, а започело се и са истраживањима на две некрополе из
средњег/позног бронзаног доба на Борском језеру и Хајдучкој чесми у Брестовцу.9
У првој деценији 21-ог века настављена су истраживања на Трњанима и Борском
језеру под руководством М. Лазића, а нови кустос И. Јовановић покренуо је нова
истраживања на локалитетима Кмпије у Бору10 и Дубрава у Брестовцу. Захваљујући
њему и сарадњи са Археолошким институтом у Београду, започела су и помену-
та ревизиона рекогносцирања, а и публиковање серије чланака о богатој грађи
праисторијске збирке Музеја у Бору.11
Поред локалитета који се налазе искључиво на територијама које покривају
музеји у Бору и Мајданпеку, у овоме раду приказаћемо и неке од локалитета који се
налазе изван територија ових општина. (Налази керамике са рекогносцирања данас
се налазе у депоу Музеја у Бору).
Праисторијски локалитети на подручју општина Бор и Мајданпек:

001. Чока морминц, Кривељ. Насеље на речној тераси из позног енеолита
(Коцофени-Костолац).
002. Старо гробље, Кривељ. Насеље на речној тераси из старијег и млађег
гвозденог доба и антике (Басараби, Латен).12
003. Ваља маре – код воденице, Мали Кривељ. Насеље на речној тераси из
средњег/позног бронзаног доба (Параћин-Вербичоара).
004. Ваља маре – код циглане, Мали Кривељ. Насеље из средњег/позног
бронзаног доба (Параћин/Вербичоара).
005. Чока лу Балаш, Кривељ. Утврђено градинско насеље из средњег и по-
зног енеолита. (Бубањ – Салкуца–Криводол и Коцофени–Костолац).13
006. Чока лу Балаш – подграђе, Кривељ. Истовремено насеље у подножју
Чока лу Балаша.14
8
Капуран, Булатовић, Јовановић 2010.
9
Срејовић, Лазић 1997; Kapuran 2010; Капуран, Радмиловић-Миладиновић 2011.
10
Јовановић 2008.
11
Капуран, Булатовић, Јовановић 2010; Булатовић, Капуран, Јовановић 2011.
12
Jevtić 1992; Јевтић 1996; Јевтић 2004. Заштитна истраживања су изведена1977–1978.
године.
13
Тasić 1982; Тасић 1995, Tasić 1997. Систематска истраживања 1971–1972. Године.
14
Тasić 1982; Тасић 1995, Tasić 1997.
26
007. Кривељски крш – Каменолом, Кривељ. Градинско насеље из средњег

бронзаног доба и антике (Параћин-Вербичоара).
008. Кмпије, Бор. Праисторијско насеље из средњег енеолита (Бубањ-
Салкуца).15
009. Кучајна, Бор. Вишеслојно насеље из раног неолита, средњег енеолита и
средњег бронзаног доба (Старчево, Бубањ-Салкуца, Параћин-Вербичоара).16
010. Чока Казак, Бор. Градинско насеље на врху брда северзападно од Бора.
Средње бронзано доба (Параћин-Вербичоара).17
011. Чока Кормарош, Бор. Градинско насеље из позног енеолита и средњег
бронзаног доба (Коцофени-Костолац, Параћин-Вербичоара).18
012. Чока Њица, Брестовац. Висинско насеље са елементима градине са леве
обале Брестовачке реке, из средњег бронзаног доба (Параћин-Вербичоара).19
013. Трњане, Брестовац. Насеље и некропола из средњег бронзаног доба са
леве обале Брестовачке реке (Параћинска група).20
014. Брестовачко или Борско језеро, Брестовац. Некропола из средњег брон-
заног доба на узвишењу изнад Брестовачке реке, која је данас претворена у вештач-
ко језеро, из средњег/позног бронзаног доба (Параћинска група).21
015. Дубрава, Брестовац. Вишеслојно равничарско насеље на речној тераси
са западне стране Џановог поља, из раног неолита, средњег/позног бронзаног и
старијег гвозденог доба (Параћин-Вербичоара).22
016. Трујканов поток, Брестовац. Насеље на речној тераси изнад потока
Огашу Ђени, на западном ободу Џановог поља, из средњег/позног бронзаног доба
(Параћин-Вербичоара).23
017. Церова фаца, Брестовац. Насеље на речној тераси потока Огашу Ђени,
на западном ободу Џановог поља из раног неолита и средњег/позног бронзаног
доба (Старчево, Параћин-Вербичоара).24
018. Хајдучка чесма (Огашу Дрики), Брестовац. Насеље и некропола на
уздигнутој речној тераси из средњег/позног бронзаног доба (Параћинска група).25
019. Кот 1, Метовница. Насеље на речној тераси изнад леве обале Црног
Тимока из раног неолита и средњег/позног бронзаног доба (Старчево, Параћин-
Вербичоара).26
15
Јовановић 2008. Систематска истраживања 2004–2007. Године, И. Јовановић.
16
Stanojević 1988, Stanojević 1988а. Заштитна истраживања 1985–1988. године.
17
Рекогносцирање 2003. и 2010. године.
18
Рекогносцирање 2003. и 2010. године.
19
Срејовић и Лазић 1997. Рекогносцирање 1990. године Т. Рајковача, и 2010. И. Јо
вановић и А. Капуран.
20
Jovanović i Janković 1987/1990; Jovanović i Janković 1996; Jovanović 1999; Срејовић и
Лазић 1997. Систематска истраживања 1985–1989, 1998, 2003, Т. Рајковача и М. Лазић.
21
Kapuran 2010; Капуран, Радмиловић-Миладиновић 2011. Заштитна истраживања су
изведена 1997. под руководством Т. Рајковаче и 2002. под руководством М. Лазића.
22
Систематска истраживања 2007. године И. Јовановић.
23
Рекогносцирање 1983. године И. Јанковић и 2010. И. Јовановић и А. Капуран.
24
Рекогносцирања 1981–1983. година И. Јанковић и 2010. И. Јовановић и А. Капуран.
25
Срејовић и Лазић 1997. Систематска истраживања 1992. године Т. Рајковача.
26
Рекогносцирање 1981–1983. године, И. Јанковић и 2010. И. Јовановић и А. Капуран.
27
020. Мускал, Метовница. Насеље на речној тераси на левој обали Црног Ти-
мока из старијег неолита, средњег/позног бронзаног и млађег гвозденог доба (Стар-
чево, Параћин-Вербичоара, Басараби).27
021. Селиште, Шарбановац. Насеље на речној тераси на десној обали Црног
Тимока, из позног енеолита и средњег/позног бронзаног доба (Коцофени-Костолац,
Параћин-Вербичоара).28
022. Велика падина, Шарбановац. Насеље на речној тераси на левој обали
Црног Тимока из средњег/позног бронзаног и старијег гвозденог доба (Параћин-
Вербичоара, Басараби).29
023. Ла Бунар, Шарбановац. Насеље на речној тераси изнад Сувог пото-
ка, из раног неолита и средњег/позног бронзаног доба (Старчево, Параћин-Вер
бичоара).30
024. Пунђилов поток, Шарбановац. Насеље на речној тераси, изнад леве оба-
ле Пунђиловог потока, из раног неолита и средњег/позног бронзаног доба (Старче-
во, Параћин-Вербичоара).31
025. Лазарева пећина, Злот. Вишеслојно пећинско насеље из средњег и позног
енеолита, средњег бронзаног и старијег гвозденог доба (Бубањ-Салкуца, Костолац-
Коцофени, Параћин-Вербичоара, Гава група, Басараби, Злотска група).32
026. Трвај, Злот. Насеље на речној тераси на излазу из кањона Ваља Микуљ,
недалеко од Лазареве пећине, из средњег и позног енеолита, средњег/позног брон-
заног и старијег гвозденог доба (Бубањ-Салкуца, Костолац-Коцофени, Параћин-
Вербичоара, Гава група, Басараби, Злотска група).33
027. Верњикица, Злот. Пећинско насеље у кањону Ваља Микуљ, из средњег/
позног бронзаног доба, вероватно има и осталих периода као и у Лазаревој пећини
(Параћин-Вербичоара.34
028. Кобила, имање Б. Башиновића, Злот. Висинско насеље из средњег/
позног бронзаног доба, изнад Скорушког потока и Огашу лу Виње (Параћин-
Вербичоара).35
029. Кобила, имање И. Урсуловића, Злот. Насеље на речној тераси из раног
неолита и средњег/позног бронзаног доба (Старчево, Параћин-Вербичоара).36
030. Доња Стопања, имање Петрујкића. Мултикултурно насеље на уздигнутој
речној тераси, можда је окружено земљаним бедемом? Локалитет је са три стране
окружен водотоковима. Откривене камене секире припадају енеолиту, а керамика
27
Булатовић, Капуран, Јовановић 2011. Рекогносцирање 1982. године, И. Јанковић и
2010. И. Јовановић и А. Капуран.
28
Рекогносцирања 1981–1983. године, И. Јанковић и 2010. И. Јовановић и А. Капуран.
29
30
31
Рекогносцирања 1982. године, И. Јанковић и 2010. И. Јовановић и А. Капуран.
32
Tasić 1969; Tasić 1982; Гарашанин 1973; Vasić 1987; Tasić 1995; Nikolić 2000. Истра
живања су вршена под руководством Н. Тасића 1963–64 и 1968–69.
33
Јевтић 2004. Рекогносцирања 2010. И. Јовановић и А. Капуран.
34
Димитријевић 1997; Ђуровић 1998. Сондажна истраживања је вршио Т. Рајковача
средином 90-их година прошлог века.
35
36
28
средњем/позном бронзаном и млађем гвозденом добу (Бубањ-Салкуца, Параћин-

Вербичоара, Латен).37
031. Шетаће у Смолници, Злот. Градинско насеље на узвишењу изнад ушћа
Огашу Лупсе у поток Кобила из средњег/позног бронзаног доба, и касноантичко
утврђење (Параћин-Вербичоара).38
032. Корњет, Подгорац. Утврђено градинско насеље из старијег гвозденог
доба.Налази се на неприступачном месту и на великој надморској висини. Дивљи
копачи су у пећинама испод овог локалитета нашли оставу перфорираних стрелица
из истог периода (Калакача/Басараби).39
033. Извор Несторовог потока, Смолница, Висинско насеље из старијег
неолита (Старчево).
034. Боговинска пећина, Боговина, Пећинско и градинско насеље из позног
енеолита и средњег бронзаног доба (Коцофени-Костолац, Параћин-Вербичоара).40
035. Бела стена, Рготина, насеље из старијег и млађег гвозденог доба (Злотска
група, Латен).41
036. Мали Визак, Танда, градинско насеље из средњег/позног бронзаног,
старијег гвозденог доба, антике и средњег века. Повезује се са металургијом због
постојања шљакишта у подножју (Параћин-Вербичоара, Басараби).42
037. Пјатра Кости, Црнајка, градинско насеље из позног енеолита (Коцофени-
Костолац).43
038. Кузњица, Рудна глава. Градинско насеље из средњег/позног бронзаног и
старијег гвозденог доба (Параћин-Вербичоара, Басараби, Злотска група).44
039. Дневни коп, Рудна Глава, праисторијски рудник бакра из раног енеолита
(Винчанска култура).45
040. Букова Глава, Рудна Глава, градинско насеље из старијег гвозденог доба
и антички каструм који се везује за металургију (Калакача-Басараби).46
041. Шетаће, Рудна Глава, насеље позног енеолита и средњег/позног бронза-
ног доба (Коцофени-Костолац, Параћин-Вербичоара).
042. Кулмја Шкјопулуји, Клокочевац, насеље позног енеолита (Коцофени-
043. Капетанова пећина, Мајданпек, пећинско насеље из позног енеолита
(Коцофени-Костолац).48
37
Булатовић, Капуран, Јовановић 2011. Рекогносцирање 1982. године, И. Јанковић и
2010. И. Јовановић и А. Капуран.
38
Систематска истраживања 2008. године М. Вуксан.
39
Stojić 2006.
40
Капуран 2011: Кат. Бр. 053. Рекогносцирање 2010. И. Јовановић и А. Капуран.
41
Булатовић, Капуран, Јовановић 2011.
42
Капуран 2011: Кат. Бр. 034. Рекогносцирање 2010. А. Капуран и М. Јевтић.
43
Tasić 1982; Tasić 1985; Николић 1997; Nikolić 2000; Систематска истраживања 1971.
године Н. Тасић.
44
Jovanović 1972. Систематска истраживања 1971. Б. Јовановић и И. Јанковић.
45
46
Кондић 1990; Пековић 2007.
47
Tasić 1982; Tasić 1995; Тасић 2004; Nikolić 2000; Систематска истраживања 1970. Н. Тасић.
48
Николић 1997. Систематска истраживања 1995. Т. Рајковача.
29
044. Кљанц, Мајданпек, градинско насеље на брду изнад Новог гробља у

Мајданпеку из позног енеолита и антике (Коцофени-Костолац).49
045. Језеро, Мајданпек, градинско насеље које се данас налази на обали веш-
тачког језера северно од Мајданпека из позног енеолита и касне антике (Коцофени-
046. Рајкова пећина, Мајданпек, пећинско и градинско насеље из позног ене-
олита (Коцофени-Костолац).51
047. Велика чука, Нересница, градинско насеље из позног енеолита (Коцо
фени-Костолац).52
048. Врело, Доња Бела река, насеље из средњег и позног енеолита (Бубањ-
Салкуца, Коцофени-Костолац).
049. Падина, Добра, вишеслојно праисторијско насеље из позног енеолита и
старијег гвозденог доба (Коцофени-Костолац, Басараби).53
050. Пешћера Маре, Бољетин, пећинско насеље из позног енеолита и старијег
гвозденог доба (Коцофени-Костолац, Басараби).54
051. Лепенски вир, Бољетин, насеље из мезолита, старијег неолита, и средњег
енеолита (Култура Лепенског вира, Старчево, Бубањ-Салкуца).55
052. Бољетин, Бољетин, насеље из старијег неолита и старијег гвозденог доба
(Старчево, Басараби).56
053. Власац, Бољетин, насеље из мезолита, старијег неолита и позног енеоли-
та (Култура лепенског вира, Старчево, Коцофени-Костолац).57
054. Велики Градац-Талијата, Горњи Милановац, насеље из средњег и по-
зног енеолита, и некропола из прелазног периода бронзаног у гвоздено доба (Бубањ-
Салкуца, Коцофени-Костолац, гава култура).58
055. Мрфаја, Мосна, некропола из позног бронзаног доба и насеље из сатријег
гвозденог доба који су се налазили нешто источно од античког кастела потопљеног
изградњом бране (Параћин-Вербичоара, Басараби).59
056. Пецка Бара, Мироч, утврђено насеље из старијег гвозденог доба (Злот-
ска група).60
057. Мироч, праисторијско насеље из позног бронзаног и сатријег гвозденог
доба које се налазило испод некадашњег античког кастела и данашњег села Мироч
(Гава, Калакача-Басараби, Фериђиле).61
49
Николић 1997; Ружић 1995.
50
Николић 1997; Nikolić 2000. Систематска истраживања 1995. Т. Рајковача.
51
Заштитна истраживања Т. Рајковача 1996. године.
52
Рекогносцирања 1971. И. Јанковић и 2010. А. Капуран и А. Булатовић.
53
Јovanović 1968; Јовановић 1982–1983.
54
Капуран, Јевтић и Борић 2007. Систематска истраживања 2004. Д. Борић и Б.
Трипковић.
55
Срејовић 1969; Летица 1971; Jevtić 1981.
56
Jевтић 1982.
57
Срејовић, Летица 1978; Јevtić 1987.
58
Булатовић, Капуран, Јањић у штампи.
59
Trbuhović 1969; Пековић 2007.
60
Janković 1969; Минић и Ерцеговић-Павловић 1982–1983 ; Радојчић и Васић 2003.
61
Пековић 2007. Рекогносцирање 2004. М. Пековић.
30
058. Хајдучка Воденица, некропола из мезолита и насеље из старијег не-

олита и старијег гвозденог доба, и антички каструм (Култура Лепенског вира,
Басараби).62
059. Пећина код Трајанове табле, Мироч, пећинско насеље из позног енео-
лита и старијег гвозденог доба (Коцофени-Костолац, Басараби).63
060. Кошобрдо-Арија Баби 2, Бољетин, праисторијско насеље из раног нео-
лита и позног енеолита (Старчево, Костолац-Коцофени).64
Постоје многе дилеме око одређења правца таласа неолитизације. За сада се

може претпоставити да је тај талас дошао до источне Србије дунавском обалом
преко Кључа, из правца Олтеније, а да се контакт са популацијама мезолитских
ловаца одиграо негде у околини Хајдучке воденице.65 Ако имамо у виду природну
комуникацију којом се до Ђердапа може доћи долинама Црнајске и Поречке реке,
може се узети у обзир и да је правац ширења неолитизације ове области могао
ићи и овим правцем. Старчевачка керамичка продукција откривена на локалитети-
ма Кучајна, Дубрава, Церова фаца, Извор Несторовог потока, Кот 1 итд., показује
како се на простору слива Црног Тимока прве неолитске заједнице јављају још у
најранијим фазама неолитизације.66 Ипак не можемо сматрати како су оне имале
пољопривредни карактер, јер за такву тезу треба имати чврсте доказе поткрепљене
у налазима материјалне културе и палеоботаничких остатака. У овоме случају ве-
роватно се радило о мобилнијим заједницама које су вероватно доместификовале
поједине врсте животиња али су се и даље интензивно бавиле ловом и сакупљањем
хране. Насеље на Кучајни могло је имати нешто виши ниво пољопривредног карак-
тера од осталих налазишта из околине Бора, будући да је на овоме локалитету кон-
статован већи број мотика од кости и кремених ножића из композитних жетелачких
алатки.67 Апсолутни датуми са ових старчевачких локалитета за сада нису познати,
али се оквирно могу определити у прву половину VI миленијума пре н.е.
Следећи период праисторије на простору североисточне Србије припадао би
бакарном добу. Прву фазу представљају винчанска налазишта на Рудној Глави и
Збрадили код Корбова,68 другу фазу представља Бубањ-Салкуца-Криводол култур-
ни комплекс, док су за трећу фазу карактеристична налазишта Коцофени-Костолац
културног комплекса.69 Начин живота заснован на ранонеолитској економији могао
је трајати и све до појаве рударских заједница из Винчанског културног круга, које
овај простор привлачи богатством минералних сировина које су се у самородном
облику могле наћи и на самој површини тла, и у потоцима и рекама.70 Истраживања
62
Jovanović 1968; Васић 1982–1983; Jevtić 1987.
63
Капуран, Јевтић и Борић 2007. Систематска истраживања 2004–2006. године, Д.
Борић, Т. Рајковача и А. Капуран.
64
Борић, Старовић 2008. Систематска истраживања 2004. Д. Борић и А. Старовић.
65
Jovanović 2008, 308.
66
Капуран, Булатовић, Јовановић 2010.
67
Ibid.
68
Jovanović 1971: 18; Babović 1984; idem 1986.
69
Тасић 2004: 61–63.
70
Simić 1969.
31
праисторијских рударских окана на Руднoj Глави дала су кључна објашњења везана

за рударско-технолошке процесе, типологију и функцију камених и коштаних алат-
ки које су се користиле приликом рударских активности, што је посредно довело до
открића и других рудних окана, првенствено на територији Бора и Мајданпека, али
и у осталим деловима Србије. Најновија АМS датовања стављају овај праисторијски
рудник у хронолошке оквире раноенеолитске фазе између 5400/5350 и 4650. године
п.н.е.71
Будући да је рано бакарно доба представљала млађу фазу винчанске културе,
средње бакарно доба у североисточној Србији обележила је појава Бубањ-Салкуца-
Криводол културног комплекса.72 За ове заједнице можемо сигурно тврдити да
им је приоритет била експлоатација бакра са налазишта у рудоносним региони-
ма око Бора и Злота. Ово је потврђено налазима бројних бакарних алата, игала и
секира које су проналажене у оквиру насеља у Злотској пећини, Чока лу Балашу,
Кмпију, Кривељу итд. Мада нека налазишта са десне обале Црног Тимока и даље
показују више пољопривредни карактер (Белигово, Бањска стена) претпостављамо
како су вероватно пружале логистику у намирницама за снабдевање насеља која су
специјализована за експлоатацију и прераду бакра, као што је нпр. било Кмпије. О
духовном животу ових заједница мало се зна, али се може претпоставити да је био
сличан винчанском, судећи према налазима антропоморфне и зооморфне пласике,
жртвеника и налаза из ритуалних јама.73 Сакралне обичаје представља само један
гроб са налазима керамике културе Салкуца, откривеном на Лепенском Виру.74
Судећи према апсолутним датумима Бубањ-Салкуца-Криводол културни комплекс
почиње око 4600/4550 и завршава се 4100/3800 године п.н.е.75
Претпоставља се да је током друге половине IV миленијума, вероватно под
притиском степских племена, започело насељавање носилаца Коцофени културе на
територији североисточне Србије.76 Овај продор је могао ићи преко обала Дунава,
будући да се примарно језгро ове културне манифестације налазило на територијама
Олтеније и Мунтеније. На простору североисточне Србије дошло је до симбиозе
две истовремене културе Коцофенија и Костолца, што се најбоље види на приме-
ру мешавине особених стилова приликом украшавања керамике.77 Када је реч о
популацијама Коцофени културе сматра се како су оне имале претежно трансхумани
карактер, тј. биле су мобилне, сезонски се померајући из равничарских у планинске
крајеве заједно са својим стадима. Међутим открића трагова стамбене архитектуре,
у насељима Кулмја Шкјопулуји, Пјатра Кости и Језеро, приказују другачију слику.
Оваква стамбена архитектура није карактеристична за заједнице сточара које су у
сталном кретању. Можда је ово била једна од последица симбиозе Коцофенија са
Костолцем, који је у равницама Подунавља и у Посавини имао карактер седентар-
них, пољопривредних заједница. Поред насеља која су подизана на екстремно не-
71
Borić 2009: 205–206.
72
Tasić 1979; Tasić 1982; Тасић 1983; Tasić 1995; Тасић 1997; Тасић 2004; Jevtić 1987.
73
Николић 1998.
74
Летица 1972.
75
Boyadzijev 1995: 173.
76
Boyadzijev 1998: 360.
77
Tasić 1982: 27; Тасић 1990: 12.
32
приступачним теренима, Коцофени-Костолац популације насељавају бројне пећине

као што су Злотска, Рајкова, Капетанова, Боговинска, Пешћера маре, Камени рог
итд. Трећи тип насеља се налазио на уздигнутим платоима унутар широких речних
долина, нарочито на обалама Дунава, на местима где је лако прећи на другу обалу.
Није нам познато колико су припадници културног комплекса Коцофени-Костолац
имали додира са рударењем и прерадом бакра, али је тешко замислити како су мог-
ли живети на местима одакле је овај минерал вековима експлоатисан а да нису зна-
ли да искористе његову велику вредност. Хронолошки оквир Коцофени-Костолац
групе у Подунављу и шире, може се одредити само посредно јер са ових локалитета
недостају C14 датуми. Фазе II–III Коцофени групе (4400–4300 bp) могу се определи-
ти приближно истовремено када и Костолац група (4500–4100 bp), крајем IV, што
значи да је трајала и током прве половине III миленијума пре н.е., мада је могуће да
се у појединим регијама задржале и дуже.78
Због недостатка налазишта из периода раног бронзаног доба, склони смо
мишљењу како се на традицијама економије позног енеолита живело све до дола-
ска климатског оптимума у суббореалу, негде у средњем бронзаном добу.79 На ово
указују моћни културна стратиграфија на налазиштима неких Коцофени-Костолац
локалитета, која у неким случајевима достижу и до 3m висине.80 У сваком случају
археолошки налази насеља и некропола указују како на појачану експлоатацију
руде бакра, тако и на повећање броја насеља и појаву великих некропола типа
Urnenfelder81.
На простору око Борског металуршког басена и источног Кучаја код Злота, на-
стала су насеља наглашеног рударско-металуршког карактера, док у долинским пре-
делима Џановог поља и на обалама Црног Тимока настају насеља пољопривредног
карактера. Она између себе успостављају веома динамичну интеракцију. Пољопри
вредници снабдевају металурге намирницама а за њих добијају бронзу од које могу
да производе за то време технолошки напредне алатке, раонике, српове и моти-
ке. Уз металуршка насеља, у којима се обично налазила већа количина бронзане
шљаке на подовима кућа, настају некрополе са гробовима изграђеним у виду круж-
них камених конструкција и урнама укопаним у земљу. Ово је откривено приликом
истраживања на Трњанима, Борском језеру и Хајдучкој чесми, а вероватно и на
Мосни. Пољопривредна насеља нису имала некрополе у оквиру насеља већ се, спо-
радично, могу наћи усамљени гробови као што је случај на Ромулијани, Звездану и
Пишура чесми код Зајечара. И ако су гробови ове две различите заједнице обликом
исти, облици урни се разликују, тако да оне у металуршким некрополама имају јаке
карактеристике Параћинске културе, а оне у пољопривредним подручјима имају ка-
рактеристике и орнаментику културе Вербичоара.82 Судећи према налазима метала
можемо претпоставити да су заједнице бронзаног доба у сливу Црног Тимока могле
да припадају средњем/позном бронзаном добу, мада за сада не постоје апсолутни
датуми.
78
Boyadzijev 1995, 175, 178; Boyadzijev 1998: 350, 357–358.
79
Капуран 2011.
80
Ibid.
81
Термин Urnenfelder у археологији означава „културу поља са урнама“.
82
Срејовић, Лазић 1997; Jovanović 2000; Капуран 2011.
33
Истовремено на обалама Дунава се налазе насеља у којима живе носиоци кул-

туре Жуто Брдо-Гирла Маре, познатији као припадници комплекса инкрустрова-
не керамике у Подунављу. Они су највероватније били трансхуманог карактера. У
насељима нема озбиљније стамбене архитектуре, а позиционирани су искључиво
на местима великих пешчаних спрудова и ада, на којима је лакше прећи на другу
страну реке. Некрополе такође припадају Urnenfelder културном кругу али немају
камене конструкције и гробови су богатији, урне су богато украшене орнаментима
а као прилози су похрањиване антропоморфне и зооморфне фигурине.83
Према новијим датумима бронзаног доба за Европу, средње бронзано доба
траје од 1900. до 1600. године пре н.е., а позно од 1600/1500. до 1300. године пре
н.е.84
Неки аутори сматрају како се овај економски динамичан период на тлу севе-
роисточне Србије могао завршити током новог климатског погоршања које је усле-
дило крајем бронзаног доба а која су могла бити изазвана вулканским ерупцијама
у Медитерану и на Исланду.85 Изгледа да је овом територијом прошао један брзи
талас носиоца Гава културне групе, чији су остаци керамике и металних предме-
та констатовани највише уз обале Дунава али и у Злотској пећини. О овоме пе-
риоду најсликовитије говоре оставе бронзаних предмета од којих је најпознатија
остава оружија и накита из Топонице.86 Приликом истраживања античког каструма
Талијате (Велики Градац) код Горњег Милановца, откривена су три праисторијска
гроба са керамичким прилозима из овог периода.87 Култура Гаве се према налазима
из Тополнице и Злотске пећине може определити у период X и IX века пре н. е.
односно Ha А1 и A2/B1-В2.
Период старијег гвозденог доба, тј. почетак експлоатације гвоздене руде на
територији Балкана, започиње крајем II миленијума.88 Рана металургија гвожђа
на територији североисточне Србије није нигде јасно констатована, али се може
претпоставити да није био већи проблем трансформације од производње бронзе
ка производњи гвожђа. Налази материјалне културе показују одлике пребасара-
би или Калакача-Босут комплекса, који је карактеристичан за територију Влашке
низије и за гранични појас између јужних Карпата и Паноније, док се трагови ове
културе могу наћи и на северу Бугарске, мада су малобројни.89 Постоје извесне
индиције да је на простору горње клисуре, између Кожице и ушћа Поречке реке,
дошло до контаката културних група Калакача и Инсула Банулуи, што је могло да
утиче на развој културе старијег гвозденог доба на овој територији.90 Насеља ових
заједница се налазе претежно у долинама великих река, где се претежно налази
83
Крстић 1983.
84
Kristiansen and Larsson 2005.
85
Васић 1998.
86
87
Ове налазе су случјно открили А. Булатовић и А. Капуран међу бројним налазима
античке керамике са овог локалитета. Ови налази нису нигде поменути у извештајима ис-
траживача. Булатовић, Капуран, Јањић, 2012: у штампи.
88
Vasić 1997: 344.
89
Jevtić 1992.
90
Вукмановић 1990: 44.
34
пољопривредно земљиште, али су поједина насеља подизана и на теже приступач-

ним теренима где је лакше организовати одбрану од непријатеља. Насеља окружена
бедемима констатована су у Пецкој бари и Стрмљеном у Подгорцу, док су природно
заштићена насеља потврђена на Малом Визаку и Кузњици. Насељавају се и пећине
као што су Злотска, Пећина изнад Трајанове табле и Пешћера маре. На територији
Бора и Мајданпека нису утврђене некрополе овог периода, али је зато на Мирочу, у
Михајловом понору, откривен велики број камених конструкција са заветним даро-
вима у виду кенотафа.91 Негде током Басараби III фазе, око 650–550. године пре н.е.,
на овим просторима се формирала Злотска или Фериђиле група.92 Она представља
финалну културну манифестацију старијег гвозденог доба коју је први дефинисао
Р. Васић првенствено руковођен налазима фибула, игала, копаља и појаса из Злотске
пећине и са Трваја.93 Поред њих, налази керамике који се могу везати за ову кул-
турну манифестацију откривени су и на Кузњици.94 Најкарактеристичнији налази
за овај период као што су фибуле са ногом у облику беотског штита, такође су от-
кривени и на Михаиловом понору као и у остави из Бољетина.
Последњем периоду праисторије који претходи римским освајањима припадају
насеља са траговима културе млађег гвозденог доба, Латена. Оно започиње осва
јањима источних Келта у другој половини IV века пре н.е. Након њиховог пораза
код Делфа они се враћају и формирају нови савез Скордиска заједно са Дачанима
и Трибалима.95
Латенски локалитети у Борској регији распоређени су већином на обронцима
Кучајских планина, у брдовитој области око Црног Тимока и на терасама његових
притока.96 Према налазима керамике из до сада јединог археолошки истраживаног
локалитета „Старо гробље“ у Кривељу, може се закључити да сви наведени лока-
литети потичу из позног Латена, односно од краја II века пре н. е. до I века. Исто
тако, керамичке форме са ових локалитета не разликују се од налаза са осталих по-
знолатенских насеља у регији Тимочке Крајине.97
Boyadzijev, Y. 1995. Chronology of Prehistoric Cultures in Bulgaria. In D.Bailey and I.Panajotov
(ed.), Prehistoric Bulgaria. Prehistory Press. Wisconsin: 79–98.
Boyadzijev, Y. 1998. Radiocarbon ating From outheastern Europe. in M.Stefanovich (ed.) James
Harvey Gaul in Memoriam. James Harvey Gaul Foundation. Sofia: 349–370.
Borić, D. 2009. Absolute Dating of Metallurgical Innovations in the Vinča Culture of the Balkans.
In: T. Keinlin and B. Roberts (ed.) Metals and Societes, Studies in honour of Barbara S.
Ottaway. Verlag Dr. Rudolf Habelt GMBH. Bonn: 191–245.
Булатовић, А., Капуран, А. и Јовановић, И. 2011. Латенски налази у околини Бора. Зборник
Народног музеја. XX. Београд: 119–128.
91
Jevtić 2006.
92
Jevtić 1992
93
Vasić 1977: 19–20; idem 1997; Јевтић 2004:
94
Jovanović 1972; Капуран 2011.
95
Поповић, Сладић 1997: 109; Јовановић 2010.
96
Булатовић, Капуран, Јовановић 2011.
97
Popović 1994.
35
Булатовић, А., Капуран, А. и Jањић, Г. 2012. Неготин, култруна стратиграфија праисто

ријских локалитета на подручју Неготинске Крајине, Археолошки институт и Музеј
Крајине. Београд-Неготин (у штампи).
Vasić, R. 1977. The Chronology of the Early Iron Age in Serbia. BAR Supplementary Series 31.
Oxford.
Васић, Р. 1982–1983. Хајдучка Воденица, праисторијско налазиште. Старинар XXXIII–
XXXIV: 315–318.
Vasić, R. 1987. Moravsko-timočka oblast. У: Praisorija Jugoslavenskih zemalja. V, ANUBIH и
Svjetlost, Sarajevo: 651–672.
Vasić, R. 1997. Gvozdeno doba. u D. Srejović (ur.) Arheološki leksиkon. Савремена администрација.
Београд:342–344.
Васић, Р. 1998. Праисторијске оставе у делу Драгослава Срејовића. У Н. Тасић (ур.) Рад Дра-
гослава Срејовића на истарживању праисторије Централног Балкана Центар САНУ
и Универзитет у Крагујевцу. Крагујевац:189–194.
Вукмановић, М. 1990. Старије гвоздено доба у источној Србији. у Ј. Јевтовић (ед.) Господари
сребра, Изложба у Народном музеју, Београд: 43–49.
Гарашанин, М. 1973. Праисторија на тлу Србије. Српска књижевна задруга. Београд.
Димитријевић, В. 1997. Плеистоценска сисарска фауна источне Србије. Археологија источне
Србије, Ур. М. Лазић, Центар zа археолошка истраживања Филозофског факултета.
Београд: 45–53. Ђуровић, П. (ед) 1998. Спелеолошки атлас Србије. САНУ, и други.
Београд.
Jевтић, M. 1981. Праисторијско насеље код Бољетина – Прилог познавању раног гвозденог
доба Ђердапа. Старинар XXXII: 19–32.
Jevtиć M. 1987. Les stations énéolithiqes dans le secteur de Djerdap I–II (Portes de fer). In:
D.Srejović and N. Tasić (ed.) Hügelbestattung in der Karpaten-Donau-Balkan-zone.
Während der äneolithischen Periode. Inetnational symposium. Д. Милановац 1985. Центар
zа археолошка истраживања Ф. Ф. и Балканолошки институт САНУ. Београд: 21–26.
Jevtić M. 1992. Basarabi kultura na teritoriji Srbije. Докторска дисертација. Одбрањена на
Филозофском факултету у Београду.
Jевтiћ, M. 1996. Керамика старијег и млађег гвоиденог доба са налазишта „Старо гробље“ у
Кривељу, код Бора. Зборник Народног музеја XVI: 129–142.
Jевтић, M. 2004. Гвоздено доба у околини Бора. у М. Лазић (ур.) Бор и околина у праисторији
антици и средњем веку. Музеј рударства и металургiје у Бору и Центар zа археолошка
истраживања Филозофског факултета у Београду. Бор-Београд: 129–163.
Jevtić M. 2006. Secred Groves of the Tribali on Miroč Mountain. Старинар LVI. 271–290.
Jovanović, B. 1969. Chronological frames on the Iron Gate Group of the Early Neolithic. Arheologia
Yugoslavica X, Beograd 1969: 23–38.
Jovanović, B. 1971. Metalurgija eneolitskog perioda Jugoslavije. Arheološki institut, Beograd.
Jovanović, B. 1972. Kuznjica, Rudna Glava, Majdanpek-gradina starijeg gvozdenog doba, AP 14:
41–44.
Јовановић, Б. 1975. Остава из Тополнице. Праисторијске оставе у Србији и Војводини I,
Археолошка грађа Србије I. САНУ. Београд: 81–86
Jovanović, B. 1982. Rudna Glava, najstarije rudarstvo na području centralnog Balkana. Муzеј ру-
дарства i металургије у Бору и Археолошки институт у Београду, Београд.
Јовановић, Б. 1982–1983. Падина насеље мезолита и старијег неолита. Старiнар XXXIII–
XXXIV: 159–167.
Jovanović, B. 1999. Funerary Rites and Tomb Constructions in Necropoles of the Paraćin and
Donja Brnjica Cultures. In: E. Petrova (ed.) Macedonia and the Neighbouring Region from
3rd to 1st Milenium B.C., International Symposium in Struga 1997, Museum of Macedonia,
Skopje: 67–72.
36
Jovanović, B i Janković, I. 1987–1990. Nekropola paraćinske grupe u Trnjanima kod Brestovačke

banje, Zbornik radova muzeja rudarstva i metalurgije u Boru 5/6, Bor: 1–20.
Jovanović, B i Janković, I. 1996. Die Keramik der Нekropole der Paraćin-Kultur-Trnjane bei
Bor, in N. Tasić (ed)., The Yugoslav Danube basin and the neighbouring regions in the 2nd
Millenium B.C., International symposium in Vršac 1995, SANU Institute for Blakan studes,
Beograd: 185–200.
Јовановић, И. 2008. Археолошка истраживања на локалитету Кмпије у Бору. Археолошки
преглед 4. Београд.
Капуран, А. 2010. О утицајима Ватина и Вербичоаре на налазима гамзиградске културне
групе. Старинар LIX: 53–69.
Капуран, А. 2011. Топографија насеља из металних доба на територији североисточне
Србiје. Докторска дисертација. Одбрањена на Филозофском факултету у Београду.
Капуран, А., Булатовић, А. и Јовановић, И. 2011. Неолитизација Тимочке крајине и њена
улога у раном неолиту централног Балкана. Старинар LX: 19–36.
Капуран, А., Борић, Д. и Јевтић, М. 2007. Налази керамике iz енеолита и гвозденог доба у две
новооткривене пећине на територији Ђердапа. ГСАД 23: 103–124.
Капуран, А. и Миладновић-Радмиловић, Н. 2011. Некропола на Борском језеру, нови прилози
о сахрањивању у бронзаном добу, Старинар LXI:141–154.
Кондић, В. 1990. Локалитети у околини Бора. у И. Јанковић и В. Кондић (ур.) Археоме-
талуршки локалитети у Србији, Интернационални симпозијум Старо рударство и
металургија југоисточне Европе. Бор: 23
Крстић, Д. 1983. Карактеристике сахрањивања на некрополи бронзаног доба у Корбову.
Зборник Народног музеја XI-1 археологија. Београд: 19–30.
Крстић, Д. 2003. Гламија некропола бронзаног доба у Корбову. Народни музеј Београд.
Београд.
Kristiansen, K. and Larsson, T. 2005. The Rise of Bronze Age Society, Trevels, Transmissions and
Transformations. Cambridge University Press. Cambridge.
Николић, Д. 1997. Енеолитска насеља у околини Мајданпека, .Археологија Источне Србије,
Ур. М. Лазић, Центар за археолошка истраживања Филозофског факултета. Београд:
197–208.
Николић, Д. 1998. Белигово. Прилог проучавњу енеолитских култура источне Србије. у Н.
Тасић (ур.), Рад Драгослава Срејовића на истраживању праисторије централног Бал-
кана. Центар за научна истраживања САНУ у Крагујевцу. Крагујевац: 105–114.
Nikolić, D. 2000. Kostolačka kultura na teritoriji Srbije. Centar za arheološka istraživanja
Filozofskog fakulteta. Beograd.
Летица, З. 1972. Гроб Салкуца културе са ЛепенскогВира. Старинар XXI: 119–122.
Минић. Д. и Ерцеговић-Павловић, С. 1982–1983. Пецка Бара, праисторијско, античко и сред
њевековно налазиште. Старинар XXXIII–XXXIV: 301–304.
Пековић, М. 2007. Војни музеј-пет деценија археолошких истраживања 1954–2004, САД и
Војни музеј, Београд.
Popović, P. 1994. The territories of Skordisci. Старiнар XLIII–XLIV: 13–21.
Поповiћ, П. i Сладiћ, М. 1997. Млађе гвоzдено доба iсточне Србiје. Археологiја Источне
Србiје, Ур. М. Лазић, Центар за археолошка истраживања Филозофског факултета.
Београд: 101–113.
Радојчић, Н. и Васић, В. 2003. Археолошко путовање Ђердапом. Народни музеј. Београд.
Simić, V. 1969. Istorijski osvrt na rudarstvo bakarnog rudišta u Boru i okolini, Zbornik radova VIII.
Рударско-Металуршки факултет и Институт zа бакар у Бору, Бор: 18–164.
Срејовић, Д. 1969. Лепенски Вир, нова праисторијска култура у Подунављу. Српска књижевна
задруга. Београд.
37
Срејовић, Д. и Лазић, М. 1997. Насеља и некрополе бронзаног доба у Тимочкој крајини.

Археологија Источне Србије, Ур. М. Лазић, Центар за археолошка истраживања Фило-
зофског факултета. Београд: 225–244.
Срејовић, Д. и Летица, З. 1987. Власац, мезолитско насеље у Ђердапу. САНУ књ. 5.
Београд.
Stanojević, Z. 1988. Kučajna, in The Neolithic of Serbia, ed. D. Srejović, Univercity of Belgrade
and Center for Archeological Research, Belgrade:77–78.
Stanojević, Z. 1988a Kučajna kod Bora, Neolitsko i bronzanodobsko naselje. AP 29. Ljubljana:
47–49.
Stojić, M. 2006. Podgorac – Iron Age hillfort – Kornjet, Старинар LV: 75–80.
Tasić, N. 1969. Osnovni rezultati istraživanja u Zlotskoj pećini i nalazišta na Đerdapu, Materijali
VI, ed. N. Tasić, Beograd: 71–80.
Tasić, N. 1979. Bubanj-Salkcuţa-Krivodol kompleks. У: A.Benac (ur.) PJZ III. ANUBIH i Centar
za balkanološka ispitivanja. Svjetlost. Sarajevo: 87–114.
Тасић, Н. 1982. Насеља бакарног доба у Источној Србији. Зборник радова 2. Музеј Рударства
и металургије у Бору. Бор: 19–36.
Тасић, Н. 1983. Југословенско подунавље од индоевропске сеобе до продора Скита. Матица
Српска и Балканолошки институт САНУ.
Тасић, Н. 1990. Чока лу Балаш код Кривеља-вишеслојно енеолитско насеље. У И. Јанковић
и В. Кондић (ур.) Археометалуршки локалитети у Србији, Међународни симпозијум
Старо рударство и металургија југоисточне Европе. Бор: 9–11.
Tasić, N. 1995. Eneolithic cultures of Central and West Balkans. Draganić. Beograd.
Тасић, Н. 1997. Енеолит и бронзано доба источне Србије. Археологија источне Србије. Ур. М.
Лазић, Центар за археолошка истраживања Филозофског факултета. Београд:79–90.
Тасић, Н. 2004. Налазишта и културе из енеолитског периода. Бор и околина у праисторији
антици и средњем веку. Ур. М. Лази, Музеј рударства и металургије у Бору и Центар за
археолошка истраживања Филозофског факултета у Београду. Бор / Београд: 57–100.
Trbuhović, V. 1969. Ušće Porečke reke-praistorijsko naselje, AP11: 103–104.
Aleksandar Kapuran, Aleksandar Bulatović, Igor Jovanović

PRE-HISTORICAL SITES IN THE AREAS OF BOR AND MAJDANPEK
MUNICIPALITIES
In this paper we have shown already identified and stated pre-historical sites in the area of
Bor and Majdanpek. Its cultural stratigraphy has been given as well as the review of cultural mov-
ing from early Neolith do the arrival of the Romans. Brief history of archaeological research has
been given, important for archo-metarulgy as well.
38
Археолошка истраживања Николе Вулића у југоисточној Србији ... ЕКЗб. XVI (2012)
Ирена Љубомировић УДК 904:930.85(497.11–11)

Филозофски факултет, Ниш
АРХЕОЛОШКА ИСТРАЖИВАЊА НИКОЛЕ ВУЛИЋА

У ЈУГОИСТОЧНОЈ СРБИЈИ
Рад се бави археолошким истраживањима Николе Вулића на територији југоисточне

Србије, тачније Ниша и његове околине. Током свог вишедеценијског истраживања
бројних локалитета на територији Србије Вулић је у неколико наврата посетио околину
Ниша, обишао локалитете и пописао налазе из античког периода. Попис налаза је био
од посебне важности за израду археолошке карте. У Вулићевој рукописној заоставшти-
ни, чији се један део чува у Народној библиотеци Србије, пронађена је свеска са по-
писом свих налаза са локалитета у сврљишким селима. У раду је дат преглед резултата
до којих је Вулић дошао током обиласка археолошких налазишта у Нишу и Сврљигу
и њиховој околини.
Кључне речи: Никола Вулић, локалитети, археолошка карта, античко наслеђе
Никола Вулић (1872–1945), историчар, класични филолог и археолог, настав-

ник на Београдском универзитету један је од најзначајнијих проучавалаца антике у
Србији. Својим радовима сврстао се у ред истраживача који су утемељили принци-
пе критичког изучавања у области историје старог века, епиграфике и археологије.
Вулићев предан рад на пољу археологије и епиграфике сврстао га је у ред наших ис-
такнутих археолога и епиграфичара чији је допринос од великог значаја у домаћој
али и у светској науци.1
Пре него што је Вулић заједно са А. Премерштајном обишао локалитете у
Нишу и његовој околини, територију југоисточне Србије је посетио и чувени пу-
тописац Феликс Каниц (1824–1904).2 Он је Ниш први пут посетио 1859. године и
осим неколико римских споменика испред Хункјар-џамије на другим местима није
било античких остатака. С обзиром на то да су старине у Нишу раније описиване,
једино објашњење за нестанак остатака античког града јесте да су у периоду од два
века узидани у Тврђаву и друге грађевине од чврстог материјала које су изградили
Турци. У Србији је поново боравио 1860. и 1861. године да би Ниш по други пут по-
сетио 1864. године.3 Том приликом отпочео је истраживање Тврђаве, Јагодин-мале
и ископавања на Медијани. Током истраживања у Брзом Броду Каниц је открио
1
О животу Николе Вулића видети ауторову докторску дисертацију Никола Вулић-
историчар Антике. Одбрањена на Филозофском факултету у Нишу 2011. (Рад је у припреми
за штампу).
2
О Феликсу Каницу видети: Ф. Каниц, О земљи и становништву II, Београд 1981; П.
Петровић, Ниш у античко доба, Ниш 1999; Ниш у делима путописаца од IV до XX века (при-
редио и уредио Видосав Петровић), Ниш 2000; Слике са Балкана Феликса Каница (приредио
Ђорђе С. Костић), Народни музеј Београд, 2011.
3
М. Тимотијевић, Визуелна представа Србије у делима Феликса Каница, Слике са Бал-
кана Феликса Каница, 119. У д. тексту Визуелна представа.
39
темеље римског кастела одакле је тих година Мидхат-паша односио грађевински

материјал за изградњу касарне. На пола пута између откривеног утврђења и пута
Каниц је пронашао остатке монументалне грађевине осмоугаоног облика чији је
под био прекривен мозаиком. У записима насталим двадесетак година након по-
сете Нишу, Каниц је забележио да је ова грађевина могла бити део царске виле која
је на том месту могла бити саграђена због „лепоте предела и два лековита врела у
близини, са температуром воде од 19 и 38 C чинили су место сасвим прикладним за
царску летњу резиденцију.“4
Следећи велики обилазак Србије Каниц је предузео 1887, 1888. и 1889. године.
Током 1887. и 1889. године боравио је и у Нишу када је наставио рад на прикупљању
споменика, обилазио је околину и израдио низ нових скица, цртежа и акварела.5 Ка-
ниц је у Нишу пронашао и три заветна споменика која је детаљно описао и приложио
њихове скице. Један надгробни споменик је пронађен испред источне капије нишке
Тврђаве и на њему је приказано попрсје мушкарца у тоги између два детета. Друга два
споменика била су узидана у потпорни зид терасе пред сахат-кулом и на њима је при-
казано попрсје мушкарца, детета и жене и на другом два детета.6 Скице ових споменика
и њихов опис касније је објавио Никола Вулић у Споменику СКА.7 Каниц је поменуо и
налаз бронзане главе Константина Великог приликом изградње новог гвозденог моста
код нишке Тврђаве 1900. године.8 На 11 км од Ниша, у Јелашничкој клисури Каниц је
открио заветни камен посвећен римском војнику легије VII Claudia.9
У два наврата је посетио и Белу Паланку (1887. и 1889. године) и забележио
је „да је римска Remesiana заузимала четири пута већу површину од оне коју на
њеном североисточном делу заузима турска тврђава.“10 Приликом копања за беде-
ме железничке пруге 1889. године откопани су темељи римских стамбених згра-
да и снимке је, како Каниц наводи, сачинио инжењер Сабољевић,11 док их је Ка-
ниц допунио цртежом.12 Каниц је евидентирао и некрополу у граду и забележио је
постојање античке засведене просторије и под од опека, као и античке гробнице на
имању Антонија Миленковића. У винограду Косте Цинцарина, Каниц је пронашао
гроб са мушким скелетом и остацима одеће.13 На истом простору локалитета Варош
Каниц је запазио и античку лучно засвођену гробницу са три оловна саркофага чији
су покојници били орјентисани запад-исток са рукама поред тела.14
4
Ф. Каниц, Земља и становништво, II, 174.
5
П. Петровић, Ниш у античко доба, 14.
6
Каниц, Исто,168.
7
Н. Вулић, Споменик LXXI (1931), 103. бр.247, 249
8
Каниц, Исто, 170. О овом проналаску више, у необјављеном магистарском раду И.
Љубомориовић, Понишавље у касној антици (IV–VI век). Филозофски факултет, Ко-
совска Митзровица, 2008, 93–94.
9
Каниц, Исто, II , 187.
10
Каниц, Исто, II, 201.
11
Д. Сабољевић, Дописи. Старине из Беле Паланке, Старинар V-1 (1888), 71.
12
Каниц, Исто, II, 200–202.
13
Каниц, Исто, II, 201.
14
И. Николајевић, Сахрањивање у ранохришћанским црквама на подручју Србије, Ар-
хеолошки весник, XXIX, Љубљана 1978, 682.
40
О античким остацима са територије Србије Каниц је оставио илустрације

у виду документарних техничких цртежа који су изведени прецизно и јасно.
Материјал су чинили: мапе, планови, преписи текстова и представе појединих пред-
мета и споменика у целини или у појединим детаљима. У Архиву САНУ је сачуван
цртеж настао приликом Каницове прве посете Србији 1859. године који показује
да каснија репродукција објављена у књигама верно следи непосредно забележено
виђење.15 Каницови радови су највише вредности имали са археолошког гледиш-
та и његов допринос проучавању римског наслеђа у Србији је био значајан. Први
рад из области римске археологије објавио је 1861. године и у њему је пописао 40
локалитета на територији Србије, да би 1892. године описао преко 340 римских на-
лазишта у Србији.16 О значају Каницових радова говорио је и Милоје М. Васић који
је истакао „да је Каниц прокрстарио Србијом с пером да забележи све што чује и с
оловком да сними све што опази.“17 Каниц је настојао не само да опише виђено већ
и да оживи чиме је описивање допуњено нарацијом у великој мери омогућило боље
разумевање виђеног.
Рад на археолошкој мапи Србије Каниц је отпочео 1861. године да би почет-
ком XX века посао наставио Никола Вулић. Заједно са Антуном Премерштајном
1899. године истраживали су Тврђаву, када им је у војничком кругу старог града
командант Никола Петровић дозволио да отпочну са ископавањима. Вулић је са
Премершајном тих година боравио и у Равни код Књажевца, где су открили велики
број споменика, а резултате о томе су касније и објавили.18 Од 1903. године Вулић
ће наставити сам да организује археолошка истраживања. Године 1905. поново је
обишао Ниш и околину и том приликом је направио преписе натписа до којих је
дошао, али је обишао и локалитете у околини града. Недалеко од села Балајнца
обишао је рушевине, за које је тврдио да су остаци неког града, али није навео
којег.19 Балајнац је привлачио пажњу археолога и много година касније. Каснији
истраживачи су у даљим истраживањима полазили од резултата до којих је дошао
Вулић.20 Мишљење А. Јовановића, да се код Балајнца у античком периоду налазило
важно војно утврђење, још увек је на нивоу хипотезе, јер ни најновија археолошка
ископавања нису могла потврдити ову хипотезу.21
Током посете Равни, Вулић је на једном брежуљку у близини локалитета про-
нашао остатке зидова.22 Мештани су веровали да су то остаци цркве и зато су их
звали Св. Тројица. Вулић је на основу великог броја предмета из римског доба,
пронађених на локалитету, установио да су зидине уствари остаци римског храма.
15
М. Тимотијевић, Визуелна представа.119.
16
Т. Цвјетићанин, Феликс Каниц и античко наслеђе на тлу Србије. 156–157. У: Костић,
Слике са Балкана.
17
М. Васић, Феликс Каниц (поводом стогодишњице рођења), Српски књижевни глас-
ник. Нова серија XXVII/8 (1929), Београд, 594–603.
18
Народна библиотека Србије. Рукописна грађа. Р 432/7, 68. У д. тексту НБС.
19
Вулић, Споменик. XLVII (1909), 151.
20
Видети радове: А. Јовановић, Археолошке белешке из касноантичког Наиса и околи-
не, Ниш и Византија I, (2003), 23–37; М. Милинковић, Нека запажања о рановизантијским
утврђењима на југу Србије, Ниш и Византија III (2005), 163–182.
21
Јовановић, Ниш и Византија I (2003), 36–37.
22
41
О свим пронађеним налазима објавио је студије, и постарао се да ти налази буду

допремљени у Народни музеј у Београду.23
Приликом посете поменутом крају, Вулић је обишао и рушевине једног старог
града који је био смештен на врху брда Тилварош, преко пута рудника бакра. Зидове
су открили сељаци који су на том месту копали, али остаци су били малобројни те
се на основу њих није могло установити из кога је периода поменути кастел. Вулић
је код града пронашао један надгробни споменик из римског периода, на основу
којег се није могло закључити да је и кастел римски, јер је споменик могао бити
узидан у тврђаву као грађевински материјал.24
Локалитет у Равни Вулић је посетио и 1908. године о чему је поднео извештај
Академији наука.25 Недалеко од римског храма открио је темеље зидова и остатке
мање грађевине. Организовао је вађење више камених блокова за које се испоста-
вило да садрже натписе. Пронашао је мноштво натписа и материјалних остатака,
али је много споменика још увек било под земљом јер, како Вулић каже, „сељаци су
прошле године слабо откопавали.“26 Суочен са таквим приликама Вулић је истакао
да ће резултати у археологији бити већи тек када се буде почело са систематским
ископавањима за која су била потребна већа новчана средства.
Када није боравио на терену, Вулић је настојао да о новим налазима буде на
време обавештен. Због тога, када је јула месеца 1934. године у нишки Музеј доспео
један споменик из Беле Паланке, на коме се први пут помиње име града Ремесијане,
секретар Музејског друштва А. Ненадовић одмах је препис послао Вулићу. Он је пре-
вео натпис и у писму које је упутио Ненадовићу инсистирао је да се споменик, који
се налазио на приватном имању у Белој Паланци, што пре превезе у Музеј, како би
се сачувао од даљег пропадања.27 Вулић је радио и на изради археолошке карте за
територију Ниша и суседних општина, за коју су му били потребни подаци о налази-
ма античког новца из Ниша и његове околине. Због тога се обратио Музеју са захте-
вом да му доставе податке о музејским налазима новца и других експоната, али само
оних за које су имали податке где су тачно нађени.28 У једном од писама које је упутио
Музеју Вулић је прецизно навео шта је списак требало да садржи и то је табеларно и
приказао.29 Вулићу су били потребни и подаци о праисторијском добу. Када је сазнао
да је у Музеју било око 700 извештаја из Ниша и суседних општина о праисторијским
налазима, замолио је да му их доставе поштом.30 У врло кратком року Вулић је добио
из Музеја све тражене податке на чему им је посебно био захвалан.
Потврда да је Вулић обилазио Ниш и околину града како би разгледао ло-
калитете, али и прикупио података о материјалним остацима и епиграфским спо-
23
24
Вулић, Споменик XLVII (1909), 164.
25
Годишњак СКА XXII (1909), 191–194.
26
Годишњак СКА XXII (1909), 193.
27
Архив Народног музеја у Нишу. Документи Музејског друштва за 1934. (II) 18.04.
1934–27.06.1934, фасцикла бр. 179, бр.242, 244. У д. тексту АНМ.
28
Редовне седнице Музејског друштва (1933–1938). Документи везани за оснивање
Музејског друштва (50 докумената) фасцикла бр. 183, 786. У д. тексту: Редовне седнице.
29
Редовне седнице, бр.183.
30
Редовне седнице, 25/2 1036.
42
меницима јесу необјављене белешке насловљене „Прилози за археолошку карту

секција Ниш“, који представљају део Вулићеве рукописне заоставштине.31 Рукопис
садржи попис свих места у околини Ниша које је Вулић обишао и у којима је про-
нашао налазе из римског периода. Локалитети су, у зависности од територије на
којој се налазе, груписани у пет великих целина. Првој групи припадају села у око-
лини Сврљига. Вулић је навео да су у општини Нишевац на месту званом „Бањица“
пронађени темељи римских зграда који потичу из периода од II до V века. На истом
локалитету 200 m изнад воденице ископани су темељи старохришћанске цркве из
IV века са засведеном гробницом.32 Археолошкким ископавањима је потврђено да
су сељаци у цркви откопали оловни саркофаг, и пронађени су делови мермерне
плоче у виду оквира за натпис али је натписно поље разбијено и нестало.33 От-
кривени су и темељи римских зграда на месту познатом као „Црквиште“ код во-
денице Владимира Јовановића.34 На потезу од Сврљига ка Плужини на имању Ти-
хомира Радивојевића, Јакима Вујића и Петка Младеновића откривени су остаци
нашљунканог римског пута. У Плужини је Каниц пронашао миљоказ Требонијана
Гала који је објавио Вулић у Споменику СКА.35 Из Села „Варош“ је и женска статуа
од мермера коју помиње Каниц, док у Вулићевим белешкама о њој нема записа.36
У Гулијану, 200 m источно од села, видели су се темељи римског града, док су у
Перишу, Манојлици, Попшици и Рибару пронађени остаци римских цигала. Како је
Вулић навео „у Манојлици су му мештани показали парице Констанција и Јулијана
које су наводно на том месту пронађене.“37 У селу Црнољевица на месту познатом
као „Перивој“ Вулић је на брду запазио темеље римске куле.
Другој групи локалитета припадају они који су у најближој околини Ниша:
Кравље, Хум, Комрен, Каменица, Доњи и Горњи Матејевац, Доња и Горња Врежи-
на, Кнез село и Малче.38 Међу значајнијим налазима са поменутих територија Вулић
бележи остатке војних објеката и једну зидану гробницу према Хуму на месту зва-
ном „Рибник“. На падини Виника пронађени су остаци виле из II и III века и, како је
Вулић навео, „под остацима једне дрвене зграде нађена је велика остава денара.“39
Новац је кован од чистије легуре сребра, пронађен је у великим земљаним питосима
и чува се у Народном музеју у Београду и Народном музеју у Нишу.40 У Малчи је на
месту „Улица“ 1 km северно од села, 1910. године откопана једна засведена гробни-
ца о којој недостаје више података.
Трећу групу чине локалитети у Просеку, Горњем Међурову, Малошишту,
Перутини, Клисури, Кочанама, Габровцу и Вукманову.41 Вулић је забележио да су
у Клисури на имању Драгутина Стојиљковића откривени темељи и зидине вели-
31
НБС, Р 467/7б, I–V.
32
НБС, Р 467/7б, I.
33
А. Оршић Славетић, Белешке са путовања, Старинар X–XI (1935–36), 170–174.
34
НБС, Р 467/7б, I.
35
Вулић, Споменик. XCVIII (1941–48), бр.417.
36
Каниц, Земља и становништво, II, 143.
37
НБС, Р 467/7б, I.
38
НБС, Р 467/7б, II.
39
НБС, Р 467/7б, II.
40
П. Петровић, Ниш у античко доба (1999), 62–63.
41
НБС, Р 467/7б, III.
43
ког римског града. Испред капије су били темељи куће са хипокаустом и мозаи-
ком. У Габровцу на брду „Камара“ на имању Душана Цекића откопани су темељи
строхришћанске цркве и сачуван је натпис са Христовим монограмом који је Вулић
објавио у Споменику СКА.42 У Вукманову је у близини школе видео остатке римске
гробнице и комаде новца из IV века.
У четврту групу локалитета спадају Брзи Брод, Суводол, Бербатово, Доњи
Барбеш, Гркиње, Гаџин Хан, Драшкова Кутина, Копиривница, Јагличе, Чагровац,
Челије, Миљковац, Краставче, Овсињинац, Шебет и Велики Вртоп.43 Петој групи
локалитета припадају Нишка Бања, Јелашница, Островица, Топоница, Ореовац и
Бела Паланка.44 Међу значајним налазима Вулић је поменуо остатке римске виле
недалеко од Брзог Брода. Вила потиче из IV века. У њој су пронађени остаци мо-
заика, хипокауста, купатила. Вулић се у опису виле позвао на Ф. Каница „који је
копао на том месту и описао мозаике.“45 У току летњих месеци 1935. и 1936. го-
дине Вулић је боравио у Нишу и надгледао археолошке радове код Брзог Брода и
у Нишкој Бањи. Током ископавања у Брзом Броду откривена је одаја са савршено
урађеним мозаиком. Препорука еминентних археолога, међу њима и Вулића, била
је да се мозаик конзервира тако што ће се над њим подићи конструкција од тврдог
материјала. Вулић је изнео претпоставку да је одаја са мозаиком један део палате
цара Константина, те би стога требало, након подизања конструкције над мозаи-
ком, убрзано наставити ископавања.46 Заштитна зграда је подигнута 1939. године, а
настављена су и ископавања која су потврдила Вулићеве претпоставке да се ради о
репрезентативној грађевини.47 У Овсињинацу је откривен споменик са представом
Трачког коњаника који је Вулић објавио у Споменику LXXV.48
Вулић је обрадио и епиграфске споменике са подручја Ниша и први је научник
који је указао на „натпис који говорио о лику који се вежба у морнарској служби“.49
На основу тог натписа Вулић је закључио да је на Нишави постојала мала пловна
флота, што су потврдили и други научници много година касније.50
Током ових обилазака терена Вулић је попунио збирку отисака и фотографија
грчких и римских натписа и рељефа.51 На тај начин је настојао да комплетира збир-
ку споменика за коју је сматрао да ће бити корисна за изучавање историје Србије у
римско доба. Будући да је био одличан познавалац грчког и латинског језика, оштро-
умног критичног духа и да је са великом сигурношћу допуњавао и интерпретирао
натписе, корист од збирке споменика коју је сачинио и данас је велика.
42
Вулић, Споменик. LXXVII (1934), 48–49, бр. 41; А. О. Славетић, Старинар X–XI
(1933–34), 173.
43
НБС, Р 467/7б, IV.
44
НБС, Р 467/7б, V.
45
НБС, Р 467/7б, IV.
46
АНМ, Извештај Управе музеја Бану Моравске бановине, 8.09.1935.
47
A. О. Славетић, Археолошка истраживања у Нишу и околини, Старинар VIII–IX
(1933–34), 3015-
310; П. Петровић, Медијана резиденција римских царева (1994), 29–34.
48
Вулић, Споменик LXXV (1933), 54–55, наптис 171.
49
АНМ, Нишки музеј Банској управи о преношењу споменика, 27.03.1935.
50
П. Петровић, Ниш у античко доба (1999), 52.
51
Годишњак СКА. XXII (1909), 194.
44
Irena Ljubomirović
ARCHAEOLOGICAL RESEARCH OF NIKOLA VULIĆ
OF SOUTH-EASTERN SERBIA
In this paper we have presented results of the archaeological research of Nikola Vulic at
the territory of Niš and near vicinity. His multi-decades research is of special significance for the
archaeological card. The paper showed the results of Vulić from his visits of archaeological sites
in Niš and Svrljig.
45
46
Заветни крстови у Попшици и Пирковцу ... ЕКЗб. XVI (2012)
Светозар Стајић УДК 398.33(497.11–11)

Историчар, Алексинац
ЗАВЕТНИ КРСТОВИ У ПОПШИЦИ И ПИРКОВЦУ
У раду се описују остаци заветних крстова и обичаја литија (крстоноша) у селима Поп-
шица и Пирковац (источна Србија), у непосредној околини Манастира Свети Арханђел
(Сврљиг).
Кључне речи: источна Србија, заветни крстови, опходи, литија.
Заветни крстови су творевина заједнице људи или породица ради очувањa

животних функција заједнице и појединаца у одређеним друштвено-економским
условима. Окупљање људи око заветних крстова обављало се по обичајним и
хришћанским нормама, молитвама Оцу Створитељу − Христу, уз светковину, на
дан православног светитеља који се славио у неком насељу.
Скоро свако село у Србији имало је у свом атару заветне крстове. Заветни
крстови су могли бити дрво са урезаним крстом на стаблу или крстови од камена са
посебним обликом, натписом и урезима на предњој страни. У Србији се издвајају
два карактеристична подручја, када је реч о материјалу од кога су се крстови пра-
вили. Најпре је реч о подручју западно од Јужне Мораве у коме су у највећем броју
случајева поједина дрвећа проглашена за заветне крстове (храст, дуд, крушка...).
Затим, следи подручје источно од Мораве − источна Србија, у којем су у већини за-
ветних крстова исклесани од камена, мада има и крстова урезаних у самом дрвету,
но, нешто ређе. Овакву околност у различитом градиву крстова треба тражити у
геолошкој основи терена, као и у флори, али и у историјским околностима у којима
су живеле људске заједнице на овим просторима. У источној Србији се догађало
да су се у неким периодима поједини камени заветни крстови премештали са једне
локације на другу. Пример је заветног крста Ђурђевданске сеоске славе у Пирковцу
(Сврљиг). Западно од Мораве, сасвим природно, дрвећа у функцији заветних крсто-
ва нису се могла преносити, већ су напуштена због померања насеља и главног
атара села. Тако да се и данас сусрећемо са локацијама са топонимом „Запис“, а да
на том месту више нема записа, нити каквог дрвета.
Камени заветни крстови у Попшици и Пирковцу (селима Сврљига), грађени
су од бигра (садре), и спадају у групу класичних крстова са јасно издвојеним хори-
зонталним крацима, горњим вертикалним краком и доњим укомпонованим краком
у носач.
У сврљишком крају, у скоро свим насељима, постоје камени заветни крсто-
ви. „До краја XVIII века крстови су прављени искључиво од сиге. Почетком XIX
века јављају се крстови од локалног камена и они су са јабукама на крацима. На
крстовима од сиге година је уклесана на доњем краку. Везани су за сеоске заветине,
славе или спровођење ритуала опхода око села − крстоноша. Најстарији потичу
из XVII века. У источној Србији их има највише. Горњи крак је у облику трапеза
47
(XVIII век), док су доњи у облику квадра и мањи су. Доњи крак је стуб на коме је
постављен крст’’52.
1. Камени крстови у Попшици. У атару села Попшице постоје четири каме-
на заветна крста, док су у атару села Пирковца постојала три. Један заветни крст,
у непосредној близини пирковачког гробља (на његовој источној страни) порушен
је и раскомадан, вероватно од вандалских трагача за драгоценостима. По казивању
Синише Милојковића, родом из Попшице, овај је крст био висок око 2 метра и на
њему је била уписана 1782. година.
Када је реч о намени, у Попшици постоје две врсте камених крстова. Једни су
имали функцију опхода − литија, док је други тип имао улогу сеоске славе и налази
се код попшичког гробља. Сеоска заветина у Попшици посвећена је Св. Марку,
јеванђелисти, славила се 8. маја, а камени заветни крст посвећен Светом Марку био
је у центру села, и представљао је главни крст са кога се полазило у опход и код
њега поново долазило, али са супротне стране. Уз сам крст, а непосредно иза њега,
стоји дрвени запис, багремово дрво, које је већ почело да се суши и вене.
Заветни крст посвећен Светом

Заветни крст Марку
посвећен у Попшици
Светом Марку у Попшици
Камени крст се налази на ивици ширег простора у центру села на коме се
окупљао народ. На том је простору својевремено био саграђен сеоски кош са по-
знатом наменом складиштења резерве хране, као и једна просторија за окупљање
мештана, а ту се и славило када временске прилике нису дозвољавале да се то чини
52
Бдење, Културни центар, Сврљиг, број 8−9, 2005
48
на платоу испред крста. Кош је порушен после Другог светског рата, а од његове
грађе направљена је надстрешница на сеоском гробљу у Попшици.
Литија53 се обављала у пролеће са почетком пољопривредних радова и вегета-
ционог периода. Литија је имала аграрни карактер, као обичајна молитва за заштиту
усева од суше, градобитних облака и других природних недаћа. Поред тога литија
је имала и молитвени карактер, у магијској функцији како би убрани усеви могли
послужити за здравље људи, њихове и сточне исхране. Опход се обављао обила-
ском заветних крстова – записа. Код сваког записа свештеник је чинодејствовао
обилазећи са литијашима три пута око записа.
Путања кретања била је сваке године иста. Полазило се од главног заветног
„Крста“, а тако се звао центар села где и сам камени крст посвећен Св. Марку. Ишло
се, затим, према истоку до Шиљегарника, где је запис подно узвишења Бабишта,
потом се прелазила Топоничка река (Бела река), са леве на десну обалу, и ишло се
десном обалом до заветног крста на Бршљаници, на узвишењу, где је било много
винограда. Поворка литијаша би се даље кретала врзином Бршљанице до каменог
заветног крста званог „Мали Камен“, а на западним обронцима Бршљанице. Од
„Малог Камена“ поворка би ишла до записа „Влајков храст“, да би се поново пре-
шла Топоничка река и пристигло на њену леву обалу. Када је водостај реке низак,
литијаши је прегазе код места „Брод“. Но, када је водостај висок прелази се преко
„Брва“, мостића сачињеног од дугачких греда, једне или више њих, да би се стигло
до каменог крста званог „Дубје“, а одатле према првим сеоским кућама. При уласку
у село код мостића на Селишкој реци литијаше би чекала маса мештана која је ба-
цала на литијаше зрна пшенице и поливала их водом. Тако све до каменог заветног
крста „Св. Марко“. На платоу испред крста, а усред села, приређивана је свечана
трпеза праћена народним весељем.
Камени заветни крст посвећен Св. Марку исклесан је од садре (сиге). Висок
је 130 cm, а дебљине 24 cm. Има облик класичног каменог крста са благо нагла-
шеним бочним крацима. Горњи крак је у свом највишем делу по ширини једнак са
ширином крста и оба бочна крака, дужине 60 cm. Ширина постамента је 44 cm, а
дужина 76 cm. По ивици је плитко урезана линија. Она уоквирује предњу површи-
ну крста градећи својеврсни крст. Непосредно изнад натписа године подизања је
запис, недовољно читак. Чини се да је реч о словима М и Р. Почетно М би могло
означити име светитеља Марка.
Горњи крак је трапезоидног облика са окапницом на врху, на предњој страни
са испустом од 7 cm и дебљине 4 cm. Испод окапнице, на десној страни су удубљена
слова И С, а на левој ХС (Исус Христос). Са доње стране удубљеног крста у среди-
ни је урезано НИ, а на другој страни КА, што значи Исус победник. Испод године
укопавања крста има записа у два реда преко целе ширине постамента. У горњем
реду могу се са сигурношћу прочитати следећа слова: М, Н, ћ, А, а, у доњем реду:
А, M, I, A, ћ, А.
Сличан камени крст налазимо у селу Лабукову поред Беле реке, северно од
Попшице. Натпис на њему је уништио зуб времена, али се виде линије којима су
представљени троуглови. Посвећен је Светој Тројици. Према мишљењу Борисла-
53
О литијама у сврљишком крају нашироко је писао Ивица Тодоровић, Ритуали ума.
Београд 2005.
49
ва Андрејевића, настао је за време владавине Турака54. Вероватно је савременик

крста „Св. Марка“ у Попшици, с обзиром на то да је манастир Св. Аранђео55 својом
службом покривао сва околна насеља. Становништво насеља у близини манасти-
ра је своје духовне и културне садржаје остваривало ослањајући се на интелек-
туални капацитет манастирских старешина и монаха. Вероватно је да су монаси
учествовујући у верском и културном животу тога становништва, суделовали и у
писању године подизања крстова, а и текста испод године подизања. Како су године
подизања на крсту „Св. Марко“ у Попшици означене арапским бројевима, може
се претпоставити да је подигнут за време Турака, када и престаје обележавање го-
дина старословенским писмом и бројевима. У ужем кругу манастира, у селима у
окружењу, свуда налазимо заветне крстови. У Попшици – „Св. Марко“ (1771), у Ла-
букову − „Св. Тројица“, у Пирковцу − „Св.Ђорђе“ (1830), у Копајкошари − „Ускрс“
(1882), у Давидовцу −„Ускрс“ (1861).
Семантика опхода за време литија у Попшици и његове специфичности.
Основни крст је у средини села, а друга два постављена су изван насеља: „Мали
камен“ на десној, а „Дубје“ на левој обали Топоничке реке. Атар села захвата про-
стор са обе стране реке, па се приликом опхода река прелазила два пута. Заветни
крстови су обележавали атар села. У даљем тексту коментаришемо два крста изван 2
самог насеља.
Заветни крст „Дубје“ и цртеж (Попшица)

Заветни крст „Дубје” и цртеж (Попшица)
Заветни крст „Мали камен“ је на десној обали Топоничке Реке, на узвишењу
Бршљаница. Висина крста је приближна висини крста „Дубје“. Овај заветни крст
се разликује од свих на овом простору, по томе што је прво изграђен без икаквих
натписа и украса, и друго, што су краци крста призматични. Постамент је веће ши-
рине од горњег крака. Бочни краци су дужи на горњој страни него на доњој јер се
уклапају у ширину постамента. Грађен је од садре.
54
Види: Културна историја Сврљига. Књ. 2, Ниш − Сврљиг 1992, стр. 227.
55
О овом манастиру више у: Светозар Стајић: Манастир Свети Аранђео (Рашинска
црква), Сврљиг − Ниш 2010.
50
Заветни крст „Дубје” и цртеж (Попшица)

Заветни крст Мали Камен
Заветни крст Мали Камен Цртеж

Цртеж заветног
заветног крстакрста
Мали Мали
Камен Камен
Заветни крст „Дубје“ грађен је од садре (сиге), без украса је. Горњи крак је
трапезоидног облика. Бочни краци су ужи призматичног облика. У средини кракова
удубљен је крст 25 х 25 cm. Доња ивица бочних кракова је за неких десетак см из-
над тла. Постамент је приземљен тако да доњи део кракова нису виши од 0,5 m од
тла. То је, држимо, због тога, што је у прохујалом времену долазило до засипања
постамента ерозивним материјалом. Поред овог крста постојао је дрвени запис од
храстовог дрвета огромних димензија. Дрво са дебелим стаблом се у народу звало
„дуб“, те је и камени запис добио име по њему. Не зна се да ли је прво постојао
„дуб“ као запис, па онда поред њега постављен камени заветни крст, јер оваква хра-
стова дрвећа могу достићи старост и неколико стотина година. Велики дуб је посе-
чен после Другог светског рата за потребе изградње хидроцентрале на Топоничкој
реци у Попшици.
Опход је, дакле, уоквиравао одређен простор села Попшице, а упражњаван је
и у XX веку, све до краја Другог светског рата. Тако је остало од старина. Опход
није обухватао већи део садашњег насеља и атар села према брду Баиру, Пеште-
ру и Попшичкој Бањици. На том простору се налазе Латинско гробље, Селиште,
Попшичка пећина, Попшичка Бањица, као и пространи пашњаци, бачије, воћњци
и њиве. Круг опхода можда крије у себи тајну о најстаријој локацији насеља. За
Попшичку Бањицу се зна да је за време Турака припадала спахији, а не Попшици
као насељу. Такође је познато да се насељавање Попшице на левој обали Топо-
ничке реке одвијало касније а у односу на насељавање старог језгра око заветног
крста „Св. Марко“. Из овога би могло закључити да се насеље измештало, а да се
опход одвијао по старој траси. Старији људи у Попшици (Ранко Рајковић, р. 1910.
и Јеленко Живковић, р.1925) чувају предање да је Попшица као насеље првобитно
било смештено између садашњег пута за Гојмановац и пута за Попшицу, дакле, на
десној обали Топоничке реке, а да се временом становништво преселило на леву
обалу исте реке. Тај простор називају Старо селиште код Влајковог кладенца. Иако
је по предању насеље било на десној страни реке, гробље је лоцирано на левој оба-
ли, где се и данас налази. За време зимских месеци, а и приликом већега водостаја
реке, било је тешко превести покојника преко реке и сахранити га. То је разлог што
51
су мештани били приморани да се преселе на леву обалу где се и сада налази поп-
шичко насеље.
Заветни камени крст код попшичког гробља посвећен је празнику „Русални
петак“, односно „Света Петки“. Налази се на стотинак метара североисточно од
гробља. Изграђен је од сиге (садре), а висок је 120 сm. Доста је оштећен зубом
времена, посебно његов леви крак на горњем делу, а и натпис на предњој страни,
те га је тешко дешифровати. Саграђен је брижљиво, са хоризонталном и вертикал-
ном симетријом. Налази се поред храста-записа, који је веома стар и разгранат.
Краци крста су трапезоидног облика, а у центру је плитко урезан византијски крст
око њега је урезан соларни круг. Постамент је трапезоидног облика са подужним
краком.
Заветни крст „Русални Петак“ код гробља Заветни

у Попшици
крст „Русални Петак” код гробља у Попши
(фотографије свих крстова су из 2006. године)
(фотографије свих крстова су из 2006. године)
Грађен је вешто, са правилним геометријским садржајем, што га чини
јединственим у односу на све друге заветне крстове у околини. Натпис се налази
испод хоризонталних кракова у више редова. У једном реду, око средине, може се
са сигурношћу прочитати реч „камили“, што претпоставља да је текст својеврсна
хришћанска порука о преласка са овоземаљског у небеско царство. У најнижем делу
постамента су натписи ИС − ХС и НИ − КА. Текст је писан Вуковом ортографијом
и по свему судећи, крст је постављен у другој половини XIX века. У непосредној
близини крста су откривени темељи цркве Свете Петке. Русални петак, је, у ствари,
Духовски петак, или први петак после Ускрса. Ову светковину упражњавало је цело
село, окупљајући се око крста и црквишта. Месио се славски колач; сеоског опхода
није било, већ се све до свршетка Другог светског рата светковина одвијала код
црквишта. После тога је било забрањено одржавање црквених и обичајних свеча-
ности изван црквеног објекта.
2. Камени крстови у Пирковцу. У Пирковцу су својевремено постојала три
камена заветна крста: 1) код сеоског коша, 2) источно од гробља, између гробља и
52
манастира Св. Аранђео, који је био масивнији и виши од других, али су га „трага-
чи за драгоценостима“ порушили и поломили у комаде, док се 3) трећи налази у
старом Селишту. Заветни крст код сеоског коша такође је саграђен од садре (бигар
камена), висок је 82 сm. а дебео 31 сm. На предњој ивици је урезана линија − трака
која прати облик крста. Горњи крак и бочни краци су у облику трапезоида. Бочни
су ужи и мањих димензија. У средини крста је плитко утиснут (урезан) крст 23 х
20 сm. Са леве стране крста уписана су слова НИ, а са десне КА (Христ победник).
На крајевима горњег крака је натпис ИС и ХС. Изнад уписаног крста је година
укопавања 183...(последњи број се не може поуздано прочитати). Овај заветни крст
посвећен је „Светом Ђорђу“, а литије су ношене на Ђурђевдан.
Заветни крст „Свети Ђорђе“

Заветни крст и„Свети
скицаЂорђе”
његоваи скица његова.
Некада је овај крст био ван садашњег насеља у близини куће Десимира
Михајловића, на Заравку, да би га са тога станишта пренео Видојко Живадиновић.
Он је, наиме, поклонио део имања (простора) не само за укопавање крста већ и за
сеоски кош. У близини крста је сеоска чесма са које су се Пирковчани снабдевали
здравом пијаћом водом, а испред чесме је корито које је служило за прање веша и
појило за стоку. Видојко Живадиновић се помиње у попису Србије из 1863. године
(имао је тада 29 година), као богати домаћин у Пирковцу, са 20 рала њива и укупне
имовине од 130 ћесарских дуката. Некада је опход полазио од некадашњег места на
коме се налазио крст „Св.Ђорђа“, а касније од центра села и сеоског коша.
Трећи камени заветни крст налази се у пирковачком Селишту на десној обали
Беле реке, на источном ободу узвишења Бршљаница. Насеље Пирковац се време-
ном преселило са десне на леву обалу Топоничке реке (Беле реке). У породици
Стевановић из Пирковца, држе у своме сећању податак да су се својевремено до-
селили из Давидовца на десну обалу Топоничке реке, а затим, да су се касније пре-
селили на леву обалу реке. Као разлог наводе недостатак извора пијаће воде, док је
воде у изобиљу било на левој обали. Поред овога сачувано је предање о коме је го-
53
ворила Денка Стевановић (1934) из Пирковца да су се неки становници некадашњег

села Рашинца преселили у Пирковац.
Заветни крст у Селишту је изграђен од садре. Висок је 85 сm, а дебљине 24
сm. Горњи крак је у облику трапезоида. Бочни краци су призматични. Постамент
је у облику издужене призме. У његовом доњем делу је исписан текст, који је де-
вастиран услед спољних утицаја и дугог времена његовог постојања на отвореном
простору. Пажљивим посматрањем записа примећују се посебне сигнатуре које су
налик на скраћенице употребљаване у средњевековној писмености Србије. Због
тих чињеница настанак овог заветног крста могао би се сместити у XVII век. На
предњој страни је у средини урезан једнакокраки крст 29 х 29 сm. Ширина кракова
крста је 12 сm, а дубина уреза 5 сm. На ободу крста је плитко урезана линија. Поме-
нути крст је могао бити полазиште литијаша јер се тада налазио у средини насеља
које се пресељавало од 17. до 19. века. Овај заветни крст се може убројити у један
од најстаријих у овом крају. Напомињем да сам овај крст пронашао са својим сарад-
ницима и уз помоћ мештана породице Стевановић, према томе, овај споменик није
до сада обухваћен неким научним радом.
Заветни крст у Селишту у Пирковцу (са аутором овог текста)

Заветни крст у Селишту у Пирковцу
О ношењу литија у Пирковцу зна се једино по сећању људи. Може се рећи да
је време ношења литије везано за прву половину XX века. Тако се на Ђурђевдан
полазило у литији од крста, код сеоског коша, да би поворка ишла ка манастиру,
до заветног крста код гробља. После чинодејства на десној обали Топоничке реке
прелазило се преко брвна до заветног крста у Селишту, а одатле десном страном
реке до записа Крушка. И данас још постоји стара крушка око које се обилазило.
Од записа Крушка прелазило се поново на леву обалу, а затим кроз село, како би се
дошло до заветног крста, од кога је опход и кренуо. На челу поворке био је крсто-
ноша. Обично је то дечак до 10 година који је носио бели барјачић. Крстоноша је
биран после повратка литијаша код крста „Св. Ђорђе“. Он је биран тако што се
прво пријаве домаћини који би хтели да њихова деца следеће године преузму улогу
крстоноше. Откине се онолико орахових листова колико је пријављених кандидата
54
6
за крстоношу, при чему се само један такав лист добро савије, а онда се сви они,
заједно са несавијеним убаце у торбу. Свештеник приноси торбу пред кандидате и
они извлаче листове. Онај ко извуче савијени орахов лист тога ће дечак бити крсто-
ноша наредне године. Затим настаје весеље са игранком, печеном јагњетином и
вином. О избору крстаноша казивала је Денка Стевановић из Пирковца.
Заветни крстови нису била места само и једино обредног карактера. Њихов
значај је много комплекснији. Око њих су се често окупљали мештани једног
насеља, те су, социолошки и културолошки, то била средишта учвршћивања сеоске
заједнице. Литије су посећивали и становници околних села, те је зближавање људи
у овим свечаностима имало далеко шири значај. Окупљање становника око све-
тих места пружало је могућност за стварање чврсте сеоске заједнице ради очувања
традиције, културе, као и неговање обичаја који су у невољи каткада настајали, из
елементарне потребе за очување породице и светосавског завета у условима више-
вековног ропства под Турцима.
После Другог светског рата опходи су забрањени, а заветни крстови пре-
пуштени зубу времена. Занемарени, обрасли у коров и маховину, постепено су се
Заветни крст уиСелишту
урушавали нестајали.у Пирковцу
Поред цркава и манастира, заветни крстови су у прошло-
сти представљали места окупљања хришћанског народа, учвршћивања народног
јединства у борби за опстанак на Балкану.
Скица опхода литија у Попшици и Пирковцу

Скица опхода литија у Попшици и Пирковцу 55
Svetozar Stajić
VOTIVE CROSSES IN POPSICA AND PIRKOVAC
In this paper we have described remains of the votive crosses and the customs of cross bear-
ers in the villages of Popisica and Pirkovac (Eastern Serbia) in the near vicinity of the monastery
St. Arandjeo.
56
II
ИСТРАЖИВАЊА БАЛКАНСКИХ КУЛТУРА
57
58
Социални мрежи и идентичност: руската диаспора в София ... ЕКЗб. XVI (2012)
Милена Беновска-Събкова УДК 316.347.2(=161.1)(497.223)

Етнографски институт с музей при БАН, София
СОЦИАЛНИ МРЕЖИ И ИДЕНТИЧНОСТ:

РУСКАТА ДИАСПОРА В СОФИЯ
Руската диаспора в България се формира след 1920 г., когато се разпада Руската импе-
рия и страните на Балканскя полустров дават убежище на потоци от бежанци-емигран-
ти от Русия. Въпреки социалната и разнородност, за „Бялата емиграция“ в България
са емблематични представителите на образованите средни и висши слоеве на дорево-
люционното руско общество. Последните оставят значителна следа в интелектуалния
живот на „новата си родина“. През социалистическия период (1944–1989) в България
се заселва втората вълна от руски мигранти и това са главно жени, сключили бракове
с българи. Третата вълна е съставена от постсоциалистически (главно икономически)
мигранти.
Докладът разглеждава вътрешната социална организация на днешната руската диас-
пора в София. Поради историческата си и социална разнородност, руската диаспора
съществува под формата на социални мрежи и общности: от неформални приятелски
групи до формални асоциации и клубове. Мрежовата структура на руската диаспора
в София се основава на стратификационната йерархия, характерна за историческата
родина (Русия или Съветския Съюз) и цели да поддържа тези социални границите и
в рамките на българското общество. Поддържането на руската идентичност е друга
основна функция на руските диаспорични мрежи. Основната цел на моя доклад е да
изследвам вътрешната структура и функции на мрежите, с помощта на наблюдения,
автобиографични наративи и полу-структурирани интервюта.
Ключови думи: диаспора, руснаци, идентичност.
„Руската диаспора в България не е диаспора“ – казва с горчивина рускиня-

та Лариса Василиевна – „това са просто руските съотечественици зад граница.
Диаспора е, когато не се смесваш с другите, запазваш езика и обичаите си. А ние
се смесихме.“ Този цитат от интервю, проведено през 2010 г., отразява основния
изследователски въпрос, който си задавам: диаспора ли е руската общност в Бълга-
рия? Ще наричам тази общност диаспора, в съответствие с моята предварителна
хипотеза, както и с аналитична цел; в края на доклада ще се върна отново към
началния въпрос.
Руската диаспора в България наброява 15 595 души по данни на Националния
статистически институт според преброяването от 2001 г.1. Това е третото по числе-
ност етническо малцинство в страната след етническите турци и ромите. Пребро-
яването обаче е обхванало само гражданите с български паспорт, докато немалка
част от живеещите в България руснаци са руски поданици, следователно, тяхното
присъствие не е отразено от статистиката. Според приблизителна преценка, произ-
1
http://www.nsi.bg/Census/Census.htm. Окончателните данни от последното преброява-
не от 2011 г. все още не са достъпни.
59
лизаща от самата общност, руснаците в България наброяват около 70000 (Рожков

2009: 12). Други източници дават сведения за 36 000 съветски граждани, живеещи
в България през 1990 г. (Петкова 2009).
Руската диаспора в България е формирана в резултат на три основни истори-
чески вълни2. Първата обхваща руснаците, пристигнали в България преди, но глав-
но през периода 1918–1922 г., в резултат от гражданската война в Русия след Ок-
томврийската революция 1918 г. През лятото на 1922 г. в България има вече 35 000
руски бежанци и войници от армейския корпус на „бялата армия“ (Кьосева 2002: 6,
12). Втората вълна заселвания на руснаци в България се осъществява през периода
на социализма (1944–1989); третата вълна започва след 1990 г. Проучвания (най-
вече исторически) са проведени почти изключително върху „бялата емиграция“ и
нейната съдба в България. Българската политика спрямо тези първи руски бежан-
ски и емигрански потоци е непоследователна до края на 1950-те години. През време
на социализма темата за руската диаспора в България остава силно политизирана
и е обект на идеологически контрол, в следствие на негативната съветска позиция
по въпроса; малобройните публикации са идеологически тенденциозни. След края
на социалистическия период отношението към вече станалата историческа руска
общност се променя в диаметрално противоположна насока, което стимулира след
1990 г. появата на редица исторически изследвания върху „бялата емиграция“ в
България.
Съветските граждани, заселили се в България през социалистическия период
(1944–1989) и особено постсоциалистическата икономическа миграция от послед-
ните двадесет години, са почти непроучени от българските изследователи. Този
факт контрастира с бума от 1990-те години насам на публикации (от международни
и руски автори) върху постсъветските руски диаспорични общности, намиращи се
главно в „близката чужбина“, т.е. в бившите съветски републики, които днес са не-
зависими държави3. На свой ред, моето проучване е има ограничени цели и обхват.
Поради това основната цел на статията е да очертае спецификите на руската диас-
пора в България, докато конкретните задачи са насочени към очертаване на перс-
пективните насоки за изследователска работа. Ще разгледам вътрешната социална
организация на днешната руската диаспора в София и по-конкретно – неформал-
ните социални мрежи и формалните асоциации, които осъществяват вътрешното
соцално сцепление в общността. Етнографските методи като наблюденията и авто-
биографичните интервюта са съчетани с вниманието към писмени извори.
Трите основни исторически пласта на съвременната руска диаспора в Бълга-
рия и нейното травматично начало, свързано с катастрофално историческо събитие,
донякъде напомнят за разнородната в историческо и социално отношение структу-
ра на гръцката диаспора (вж. Hassiotis 2004: 93–101; Kokot, Tololyan, Alfonso 2004:
3). От друга страна, съществените разлики идват от по-малката историческа дъл-
бочина на руската диаспора в България, от отсъствието на приемственост между
различните исторически вълни.
2
По-диференцирана периодизация предлагат Анастасова в пет (Анастасова 2005: 120)
и Рожков – в седем етапа (Рожков 2009: 12–13).
3
Вж. преглед у Kolstø 2001: 297–305; Попков 2003; Попков 2009; Laitin 2004: 5–35;
60
Както и в други страни домакини, първият пласт4 на руската диаспора в Бъл-

гария, формиран в следствие на т. нар. „бяла емиграция“ 1918–1924 г., е близо до
типологията на парадигматичната диаспора-жертва. Нейното начало е дадено от
травматични исторически събития, последвани от масово разпръскване под нати-
ска на безпрецедентно политическо насилие. Тенденцията към затваряне на тази
общност в България, подсилвана до средата на ХХ век от идеята за завръщане в
историческата родина (вж. Анастасова 2005: 126–127), също се отнася към белезите
на прототипната диаспора5
Първоначално новозаселилите се руснаци са като умален образ на тогаваш-
ното руско общество (Димитров 2009: 121): от представители на аристокрацията
(дворянството) и армейския елит, до обикновени казаци и войници от селски про-
изход. За голяма част от елитната прослойка на руската емиграция пребиваването
в България се оказва само временно – скоро след пристигането си те се преселват
в Западна Европа (Кьосева 2002). Не е преувеличено да се твърди, че България е
една от страните, които предоставят най-благоприятни условия за руската емигра-
ция (пак там: 251). Въпреки това, сложната обстановка в страната домакин – една
от победените в Първата световна война, натоварена с огромни репарации и прежи-
вяваща „национална катастрофа“ България, неминуемо рефлектират в трудности
при намирането на работни места и в оказването на социална грижа спрямо част от
емигрантите. Официалната българска политика спрямо русите е непоследователна
и противоречива в периода между двете световни войни, но от друга страна руска-
та общност е се радва на помощ, подкрепа и симпатия от страна на българските
граждански и църковни организации и на обществото като цяло. Кризисни събития
през през 1922 завършват с разформироването на армията на генерал Врангел, а
през 1922–1923 г. в следствие на директна съветска намеса в българската вътрешна
политика 11000 руски бежанци са репатрирани в Съветския Съюз (Кьосева 2002:
51–60, 80–85). Като цяло обаче в България между двете световни войни са създаде-
ни добри условия за социална адаптация и културна автономия. Руската диаспора
развива свои граждански организациr и културни институции: училища, църкви,
болница, Руски червен кръст в България и много други; показателно е например из-
даването през същия период на 85 руски и 4 украински вестници и списания (Кьо-
сева 2002: 10; Анастасова 2005: 129). След 1944 г. при присъствието на Червената
армия в България, Съветският Съюз установява пълен контрол върху статута на и
политиката към руската диаспора. Ликвидирани са образователните, културни и
граждански организации на общността; на част от руснаците са издадени съветски
паспорти и им е разрешено „завръщане“ в Съветския Съюз. До 1958 г. за Съветския
Съюз заминават 5000 „съветски граждани“ от редовете на „бялата емиграция“, в
4
Условно към този пласт присъединявам две по-малки групи, заселили се през втората
половина на ХІХ в. Религиозната диаспора на старообрядците е представена от две малки
групи, заселили се компактно в две села България, едната през 1800 г. , а другата – в нача-
лото на ХХ в. Техните наследници днес все още пазят специфичната си културна памет и
идентичност (Анастасова 2005: 116, 120). Друга малочислена група (около хиляда души) се е
заселила по време на и след Руско-турската война 1877–1878 г. (пак там).
5
Критериите за дефинирането на термина диаспора вж. у: Cohen 1997; Butler 2001:
189–194; Werbner 2000: 5–9; Safran 2004; Kokot, Tololyan, Alfonso 2004.
61
следствие на което през 1959 г. нейните представители в България намаляват вече

до 7500 души (Кьосева 2002: 251).
Несъмнено, запомнящият се принос на „белоемигрантите“ към българското
общество и култура е свързан с диаспоричната руска интелигенция (Анастасова
2005: 132–133): университетски професори, лекари, художници, писатели, режисьо-
ри и актьори, инженери, включително и един министър-председател. Значимостта
на руското духовенство за религиозния живот в България е очевидна и понасто-
ящем. Руската църква „Св. Николай“ в София е несъмнено най-привлекателният
център на православно религиозно поклонничество в България. Това е мястото, къ-
дето е служил до смъртта си през 1950 г. руският епископ Серафим Соболев, считан
днес за светец от тълпите поклонници, без разлика на етническа принадлежност и
възраст, отдаващи почит край неговия саркофаг в подземието на църквата (Шкаров-
ский 2009: 28–29).
Вторият пласт на руската диаспора в България има специфичен облик: форми-
ран е чрез индивидуални миграции в следствие на сключени бракове между съвет-
ски и български граждани по време на социализма. Това е „основният извор за по-
пълнения на руското задграничие в България до 1990-те години“ (Рожков, Ушаков
2009: 187). Почти изключително той се състои от жени, сключили брак с българи,
което очертава специфичният от гледна точка на пола облик на този диаспоричен
пласт. Първата малка група пристига през 1945 г. и това са съпруги на български
висши комунистически функционери – до тогава политически емигранти в Съвет-
ския Съюз (Вылканова-Матеева 2009: 176). Основният поток обаче датира от 1953
г. насетне, след като в Съветския Съюз е приет закон, разрешаващ браковете на
съветски граждани с чужденци. През 1990 г. съветските граждани в България на-
брояват 36 000 души (Терзиева, Пенкова 2009: 181) – число, което дава представа
за количествената значимост на този диаспоричен пласт. В последния ясно се от-
крояват две социални категории жени. Първата е по-скоро градски феномен и се
състои от високо образовани професионалисти: учени, инженери, лекари, учители
и др., които са се запознали със съпрузите си като състуденти в съветските универ-
ситети. Повечето от тях се интегрират добре в българското общество и развиват
успешни кариери (Анастасова 2005: 135; Терзиева, Пенкова 2009: 180). Не малко от
тях произхождат от високите етажи на съветската социална йерархия. Именно сред
такива жени премина моята теренна работа досега, при все че това беше случайно
обстоятелство, а не обмислена стратегия. Втората категория се състои от съпруги
на български работници, работили в Съветския Съюз в дърводобивната, минната,
нефтодобивната индустрия (Терзиева, Пенкова 2009: 180). Като цяло тази категория
руски жени е по-ниско образована от първата и постига по-нисък социален статус
в българското общество.
На пръв поглед изглежда необяснимо, защо не малобройната общност от
руски жени е останала съвсем до скоро „невидима“ за научните и публичните
дискурси в България, както при социализма, така и след неговия край. Липсата на
интерес към диаспоричния пласт на съпругите контрастира с „бума“ на интереса
към различни (понякога съвсем малочислени) малцинства в българската етнология
през последните двадесет години (вж. Benovska-Sabkova 2010). Имам основания да
предположа, че основната причина за премълчаването е политическа. Макар че не
62
аргументират мнението си с емпирични доказателства, Терзиева и Пенкова заявяват

категорично, че по време на социализма: „Съветската емиграция […] не създава
свои организации в България. Причината се крие не само в благоприятната полити-
ческа конюктура, но и в ярко изразеното нежелание на ръководствата на България
и на СССР да отделят съветските граждани в особена общност. Имало е значение
и желанието на самите емигрантки да се интегрират в новата среда и традиционно
позитивното отношение на българите към руснаците“ (Терзиева и Пенкова 2009:
180). Същите авторки свидетелстват за преференциална грижа на българската ко-
мунистическа власт и институции за осигуряването на работа за съветските граж-
данки и жилища за техните семейства (пак там: 181), но и този въпрос остава извън
публичните дискурси на социалистическата епоха.
Казано накратко, въпреки отношенията на хегемония между СССР и най-близ-
кия и сателит България по време на социализма, руските и съветски жени не могат
да бъдат причислени към „имперската диаспора“ (според терминологията на Cohen
1997: 66–78). Разликата се дължи най-вече на личните мотиви за тяхното заселване
в България.
Цитатът от интервю, с който започнах този текст, свидетелства за страха от
хибридизация и усещането за застрашена идентичност. Идентичността на руските
жени в България се характеризира с напрежението, което оказват върху нея два
противоположни фактора. Първият фактор е императивната необходимост от инте-
грация в българското общество, особено в началните години от престоя им в Бъл-
гария; вторият е стремежът към опазване на руската култура от заплашващата я хи-
бридизация. Опасността от асимилация е ясно засвидетелствана като перспектива
чрез представителите на второто поколение, които често възприемат българска или
хибридна идентичност (вж. Анастасова 2005: 138–139; Кръстева 2009).
Подобно на отслабената идентичност на ирландските жени в Англия (Gray
2004: 33), езиковата и културна близост между България и Русия създават допълни-
телна трудност пред съхраняване на „рускостта“. Като аргумент в полза на казаното
мога да посоча факта, че почти всички формални интервюта бяха проведени на
български език, по желание на моите събеседници. В някои от случаите отказът да
говорим на руски език беше обяснен с притеснението на информатора за чистотата
на руския език. Моята реплика, че като българка нямам за цел да оценявам руската
езикова компетентност, не донесе успокоение, защото според събеседничката ми,
някои българи говорели на нейния роден език по-добре и от руснаците.
Третият най-нов пласт на руската диаспора е резултат от постсоциалистическа
(след 1990 г.) икономическа миграция. Не е установена числеността на тази група,
но е известно, че в България пристигат цели семейства (Рожков 2009а: 13). Този
най-нов пласт на руската диаспора се състои от представители на руските дело-
ви среди, които развиват икономическа дейност в България. От регистрираните в
България 1,5 милиона фирми през 2009 г. няколко десетки хиляди са собственост
на руснаци – част от диаспората в България. Голяма част от руските бизнесмени
се занимават с недвижима солственост, строителство, туризъм, ресторантьорство,
търговия, издаване на вестници, юридическа дейност и др. (Рожков, Ушаков 2009:
188–189). Дали най-новият пласт от руската общност в България притежава чер-
тите на търговска диаспора (според Cohen 1997) и доколко диаспората е ресурс за
успех (Kokot 2009), е въпрос на бъдещи изследвания.
63
След приемането в Русия на „Закон за руските съотечественици зад граница“ в

края на 1990-те години и особено след идването на президента Владимир Путин на
власт през 2000 г. се наблюдава съществена промяна на съвременната руска поли-
тика спрямо глобалната руска диаспора, включително и в България. „Най-важното,
което протича във взаимоотношенията между метрополията и диаспората, е пре-
ходът от приемането на съществуването на руското задграничие към осъзнаване на
необходимостта от съвместни действия на държавата с организациите на руските
съотечественици, отделните представители на руското задграничие, насочени към
благото на Русия, използване потенциала на руската диаспора зад граница“ (Рожков
2009а: 13). Това наблюдение е важно, доколкото установява характерното диаспо-
рично отношение между страната домакин и (историческата) родина. Най-новият
постсоциалистически пласт на руската общност в България има принос за устано-
вяване на нови форми на организационен живот, сцепление и вътрешна йерархия
в цялата руска диаспора в България – въпрос, на който ще се спра в следващия
раздел.
Между трите основни пласта на руската диаспора в България съществуват ис-
торически променящи се връзки, отношения, противоречия или стереотипни пред-
стави. Вторият пласт, състоящ се от първото поколение съветски жени мигрантки,
е обект на влияния както от страна на т. нар. „белоемигранти“, така и от страна на
постсоциалистическите представители на руския бизнес. През социалистическия
период между „белоемигрантите“ и мигрантите, сключила брачни съюзи с бълга-
ри, са разделени от политическа бариера: противоположното им отношение към
революцията от 1918 г. и последвалите събития (Анастасова 2005). След падането
на Берлинската стена и края на Съветския Съюз, отношенията са коренно различ-
ни. Чувстващите се заплашени от хибридизацията жени се възхищават от после-
дователността, с която наследниците на някогашните „белоемигранти“ са запази-
ли руския език и култура чрез предимно ендогамни бракове. „Свалям шапка пред
белоемигрантите“, казва Анастасия. Трябва да се отбележи обаче, че представата
за образцово съхранена културна идентичност на „белоемигрантите“ е и донякъде
преувеличена (вж. Анастасова 2005).
Значителна част от първото поколение мигранти, заселили се в България през
1950-те и 1960 г., днес са пенсионирани и преживяват тежестите на постсоциалис-
тическия преход наравно с останалите български пенсионери. С други думи, ико-
номическият статус на тази диаспорична прослойка е като цяло по-неблагоприятен
в сравнение с „белоемигрантите“ и особено спрямо постсъветските бизнесмени.
Създаденият още през 1990 г. „Русский клуб – Радуга“ (вж. Рожков 2009б; Стари-
кова 2009) например дълго време изпитва притеснения от страна на най-новите
представители на диаспората. Последните установяват контрол върху сградата на
бившия Комитет за българо-съветска дружба, където клубът използва едно от по-
мещенията за сбирките си. Клубът е принуден да напусне сградата. Отношенията
между тези две диаспорични прослойки са обаче сложни и най-малкото амбива-
лентни, заради трансграничните връзки на новите руски бизнес кръгове в България
и най-вече заради ролята им в поддържането на активни контакти на цялата диас-
пора с родната земя.
При все че „белоемигрантските“ среди са склонни да поддържат своята общ-
ност по-скоро затворена спрямо останалата руска диаспора, в известни случаи те
64
подпомагат (донякъде и финансово) дейността на някои от руските клубове, чиито

членове са се заселили в България през време на социализма.
Социалните мрежи, осъществяващи комуникация между различните про-
слойки, са фактор, който превръща мигрантската маса в диаспора. Смяната на по-
литическата система в България след 1989 г., довела до обща демократизация и
либерализация на социалния живот, е свързана и с продължително охлаждане на
българо-руските политически отношения през 1990-те години. Демократизацията,
както и опасенията от прояви на русофобия, стимулират основаването и разцвета
на разнородни руски клубове, дружества, асоциации (вж. Анастасова 2005: 144),
а също и на неформални мрежи. Според едно лично свидетелство,“инициаторите
за възраждането на руските клубове […] първи почувстваха вятъра на промените,
които настъпват в бившите социалистически страни и разбраха, че скоро и в Бълга-
рия ще се измени отношението към Русия и че трябва да бъдем готови“ (Старикова
2009: 201). Най-старото дружество е „Русский клуб – Радуга“, основано през 1990 г.
и разделило се на две отделни организации през 2004 г. (Рожков 2009б: 207). Едната
от тях понастоящем се нарича „Русский клуб“, а другата е регистрирана под първо-
началното название на организацията преди нейната фрагментация.
Броят на руските организации в България не е уточнен. Показателен е обаче
фактът, че понастоящем тридесет и пет организации членуват само във вертикалната
структура „Федерация Союз соотечественников“ (Рожков 2009б: 209). Последната
е създадена през 2000 г. с подкрепата и на официалните руски институции в Бълга-
рия – посолството, Руския културно-информационен център и др. Представянето
на тези клубове е извън капацитета на настоящата статия, затова ще очертая някои
основни тенденции. Основна им цел е поддържането на руската култура и идентич-
ност: чрез редовно общуване, чрез помощта на организирани културни програми
и прояви, чрез култивирането на специфични ритуални форми. Разнообразните
дружества и клубове осъществяват и социална кохезия и превръщат разпръснатото
множество на руснаците в България в общност. Проявите на взаимопомощ и грижа
за нуждаещите се са също постоянен аспект от дейността на клубовете. Последните
са разнородни по големина (от няколко лица до няколстотин души) и по социален
състав. Към хомогенност се стремят клубовете на наследниците на някогашната
„бяла емиграция“.
Налице е и тенденцията към диференциация на клубовете според предмета
на дейност и според интересите и на техните членове. Заслужава да се отбележат
любителската формация Руски камерен театър (Рожков 2009б: 212), Руският ака-
демически съюз (пак там: 216), просветното дружество с религиозна ориентация
„Луч“ (пак там: 215).
Дори и най-повърхностното запознаване с асоциациите и клубовете разкри-
ва множество противоречия, породени от социалната и културна хетерогенност на
руската диаспора в България, от съперничества за лидерство. Изглежда, че в това
отношение руската диаспора се развива в съгласие с подобни тенденции в българ-
ското общество-домакин. Съществуването на руските клубове трябва да се раз-
глежда като процес във времето: тяхната дейност преживява периоди на възход,
криза или упадък. В същата светлина е необходимо да се тълкува и съществуването
на неформални социални мрежи. В процеса на теренна работа в София се запознах
65
с една такава мрежа, поддържана от разочаровани от противоречията във формал-

ните руски асоциации и клубове. В мрежата (или може би приятелска група) са
включени тринадесет жени, които се срещат в дома на едната от тях, основно по
празнични поводи. Във всекидневнието между тях текат взаимодействия, взаимо-
помощ, рутинно общуване.
Споменатият пример показва, че някои социални мрежи остават невидими в
публичното пространство, защото функционират в сферата на частния живот. Об-
ратната тенденция е централизацията на социалния живот на руската диаспора след
2000 г. Руският културно-информационен център предоставя просторната си сграда
за част от руските клубове и културно-просветни дружества: „Русский клуб“, Ру-
ският камерен театър, дружеството „Луч“, „Русский клуб – Согласие“ и др.6 Поддъ-
ржането на връзката с и интереса към родната страна е първостепенна задача. Ин-
тервютата показват обаче и смущение от възможностите за контрол върху живота
на дружествата.
Кратко заключение. Терминът диаспора коректно определя характеристики-

те на руската общност в България. Травматичният изход от родината, разсейване по
света и аурата на мъченичеството характеризират само първия и пласт. Социалната
разнородност и проявите на хибридизация се съчетават с факта, че руската диа-
спора в България успешно играе ролята на „мост“ между родната земя и страната
домакин; включена е в транснационални мрежи. Руската диаспорична общност в
България обаче се различава от постсъветските диаспори в бившите съветски ре-
публики по това, че досега не е служила като аргумент за руска намеса във вътреш-
ната политика на страната домакин. Промените в политиката на Русия след 2000 г.
осезаемо включват руснаците в България в съвременния руски национален проект.
Успешното бизнес развитие сред постсоциалистическият среди в руската диаспора
представят възможността диаспората да е ресурс за икономически успех, но и про-
водник на руските икономически интереси в България.
Потомците от смесени бракове между руснаци и българи нерядко развиват
българска или двойна идентичност. От друга страна, руската диаспора осъществява
социално сцепление чрез съществуването на социални мрежи: от неформални при-
ятелски групи до формални асоциации и клубове. Мрежовата структура на руската
диаспора в София се основава на стратификационна йерархия, характерна за исто-
рическата родина (Русия или Съветския Съюз) и цели да поддържа тези социални
граници и в рамките на българското общество. Руските клубове допринасят за под-
държането на руската идентичност.
Литература:
Анастасова, Е. 2005: Руснаци. – В: Кръстева, А. (съст.) Имиграцията в България. София: Между-
народен център за изследване на малцинствата и културните взаимодействия,119–146.
Вылкова-Матеева, Клара 2009: Памяти русских женщин – „советских декабристок“. – В:
Рожков, С. А. (сост.) Русское зарубежье в Болгарии: история и современность. София,
Русский Академический Союз в Болгарии, 175–178.
6
Вж. http://rkic-bg.com/index.php/sootech/
66
Димитров, Эмил 2009: Особенности русской эмиграции в некоторых городах Болгарии. – В:

Рожков, С. А. (сост.) Русское зарубежье в Болгарии: история и современность. София,
Русский Академический Союз в Болгарии,120–123.
Крыстева, Анна 2009: Русские в Болгарии: идентичность, демографический и социально-ку-
льтурный портрет. – В: Рожков, С. А. (сост.) Русское зарубежье в Болгарии: история и
современность. София, Русский Академический Союз в Болгарии, 183–186.
Кьосева, Ц. 2002: България и руската емиграция (20-те-50-те години на ХХ век). София,
Международен център за изследване на малцинствата и културните взаимодействия.
Петкова, Галина 2009: Болгарская судьба русского ученого Петра Бицилли. – В: Рожков, С.
А. (сост.) Русское зарубежье в Болгарии: история и современность. София, Русский
Академический Союз в Болгарии, 56–57.
Попков, В. Д. 2003: Феномен этнических диаспор. Москва: Институт социологии Россий-
ской академии наук.
Рожков, Сергей А. 2009а: Введение. – В: Рожков, С. А. (сост.) Русское зарубежье в Болгарии:
история и современность. София, Русский Академический Союз в Болгарии, 11–13.
Рожков, Сергей А. 2009б: Современные организации российских соотечественников в Болга-
рии. – В: Рожков, С. А. (сост.) Русское зарубежье в Болгарии: история и современность.
София, Русский Академический Союз в Болгарии, 207–217.
Рожков, Сергей, Ушаков, Игорь 2009: Некоторые общие характеристики русской эмиграции
в Болгарии после 1990 года. – В: Рожков, С. А. (сост.) Русское зарубежье в Болгарии:
история и современность. София, Русский Академический Союз в Болгарии, 198–189.
Старикова, Лидия 2009: Общество „Русский клуб-Радуга“. – В: Рожков, С. А. (сост.) Русское
зарубежье в Болгарии: история и современность. София, Русский Академический
Союз в Болгарии, 202–206.
Шкаровский, М. 2009: Русская церквная эмиграция в Болгарии. – В: Рожков, С. А. (сост.)
Русское зарубежье в Болгарии: история и современность. София, Русский Академиче-
ский Союз в Болгарии, 20–29.
Терзиева, Райна, Пенкова, Павлина 2009: Движение за болгаро-русскую и болгаро-совет-
скую дружбу. – В: Рожков, С. А. (сост.) Русское зарубежье в Болгарии: история и совре-
менность. София, Русский Академический Союз в Болгарии, 179–182.
Benovska-Sabkova, M. 2010: Bulgarian Ethnology in the Wake of 1989: Expanding Horizons,
Challenging Frontiers. – Ethnoscripts, 12, N 1, 181–217.:
Butler, Kim. D. 2001: Defining Diaspora, Refining a Discourse. – Diaspora, 10, № 2, 189–219.
Cohen, R. 1997: New Roles for Diasporas in International Relations. – Diaspora, 14, № 1,
179–183.
Gray, Breda. 2004: ‘Too Close for Comfort’. Re-membering the forgotten diaspora of Irish women
in England. – In: Kokot, W., Tölölyan, K., Alfonso, C. (eds). Diaspora, Identity, and Religion:
New Directions in Theory and Research. Routledge: New York, 33–52.
Hassiotis, Iannis 2004: Past and Present in the History of Modern Greek Diaspora. –In: Kokot, W.,
Tölölyan, K., Alfonso, C. (eds). Diaspora, Identity, and Religion: New Directions in Theory
and Research. Routledge: New York 93–101.
Kokot, W., Tölölyan, K., Alfonso, C. 2004: Introduction. – In: Kokot, W., Tölölyan, K., Alfonso, C.
(eds). Diaspora, Identity, and Religion: New Directions in Theory and Research. Routledge:
New York, 1–9.
Kokot, W. 2009: Diaspora as a resource? Managing social capital in the Armenian community of
Sofia, Bulgaria. In: Greiner, Clemens and Waltraud Kokot (eds.): Networks, Resources and
Economic Action. Ethnographic Case Studies in Honor of Hartmut Lang. Berlin, Dietrich
Reimer Verlag.
Kolstø, P. 2001: Russian Diasporas in the “Near Abroad”: Implications for International Peace. –
Diaspora, 10, N 2, 297–305.
67
Laitin, D. D. 2004: The De-cosmopolitanization of the Russian Diaspora: A View from Brooklyn in
the Far Abroad. – Diaspora, 13, N 1, 5–35.
Safran, William 2004: Deconstructing and Comparing Diasporas. – In: Kokot, W., Tölölyan, K.,
Alfonso, C. (eds). Diaspora, Identity, and Religion: New Directions in Theory and Research.
Routledge: New York, 9–30.
Werbner, Pnina 2000: Introduction: the Materiality of Diaspora: Between Aesthetic and “Real”
Politics. – Diaspora, 9, № 1, 5–20.
Милена Беновска-Сбкова
СОЦИАЛНИ МРЕЖИ И ИДЕНТИЧНОСТ: РУСКАТА ДИАСПОРА В СОФИЯ
Руска дијаспора у Бугарској формирала се после 1920. године. Када се распала Руска
империја део емиграната дошао је у Бугарску. У овоме раду се разматра савремена унутрашња
социјална организација руске дијаспоре у Софији. Руска дијаспора делује кроз друштвене
мреже и удружења: од неформалних пријатељских група до формалних асоцијација и
клубова. Циљ је рада да се истражи унутрашња структура мрежа руске дијаспоре, користећи
метод посматрања, аутобиографске наративе и полу-структуриране интервјуе.
Milena Benovska-Sabkova
SOCIAL NETWORKS AND IDENTITY: THE RUSSIAN DISPORA IN SOFIA
Russian Diaspora in Bulgaria came to the fore after 1920, when Russian Empire disrupted
and the countries in the Balkan Peninsula gave asylum to flows of refugees coming from Russia. Al-
though socially heterogeneous, “White Emigration” in Bulgaria was emblematically perceived by
its representatives belonging to the educated middle and high strata of the Russian pre-revolution-
ary society. They significantly contribute to the intellectual life in the host country. Second wave of
Russian migrants settled in Bulgaria under the socialist period (1944–1989) and it happened mostly
via bi-cultural marriages. Third wave consisted of post-socialist (mostly economic) migrants.
This paper addresses internal social organization of the present-day Russian Diaspora in
Sofia. Due to its historic and social heterogeneity, Russian Diaspora exists under the form of social
networks and communities, ranging from informal groups of friends to formal clubs and associa-
tions. The network structure of the Russian Diaspora in Sofia is based on the stratification hierarchy
which is characteristic of the historic fatherland (Russia or Soviet Union). Keeping Russian iden-
tity is another basic function of the Russian diasporas’ networks. It is the main aim of my paper to
investigate internal structure and function of the networks, using fieldwork techniques as observa-
tions, life-history narratives and semi-structured interviews.
68
Ругалице и њима сродни облици у традицији пиротског краја ... ЕКЗб. XVI (2012)
Драгољуб Златковић УДК 398.9(497.11–11): 821.163.41–7.09

Музеј Понишавља, Пирот
РУГАЛИЦЕ И ЊИМА СРОДНИ ОБЛИЦИ У ТРАДИЦИЈИ

ПИРОТСКОГ КРАЈА
Ругалице су увредљиве шале чија увредљивост варира од безазленог другарског

пецкања, којим се изражавају присност и радост при сусрету или у другој прилици,
што је најчешће, до грубог вређања које изазива нелагодност, љутњу или бес код онога
који се осети повређеним. Најчешће се, и по навици, прикривајући своје мане, ругају
несигурне и неостварене особе, а међу њима има и злочестих, које у погодној прилици,
и то увек пред другима и у виду шале, ругањем или увредљивим надимком умањују или
обезвређују не само предности, него и сваку вредност особе којој се ругају. Значајан
број ругалица садржи општа места која се ослањају на древне обрасце настале из саме
суштине човека и његовог става према свету и према себи.
Кључне речи: подругљивац, прилика, жртва, опште место, одбрана, антиругалица.
Ругање је таштина малих срца. Тенисон.
Од свих увреда ругање се најмање опрашта. Ла Бријер.
Ругалица је досетка између шале и увреде. Када се у присном друштву кори-

сти као шала којој се даје привид увреде, она увећава општу веселост и покреће
међусобну размену досетки, што се каткада претвара у прави турнир духовитости
који има привид велике свађе. Највећи број таквих ругалица одржава, појачава и
проверава блискост међу особама које се дуго познају и поштују. А када се користи
као увреда која има привид шале, она једнога понижава да би му се остали смејали,
и тако изазива размену увреда и ствара услове за трајну неслогу. Подругљивац је
користи само као увреду у виду шале. Он за ругање, да би било што убојитије, бира
најнеповољнију прилику по изабрану и присутну жртву, па увећава или измишља
њене мане и невоље, или јој приписује туђе мане, или истиче своје предности над
њом, које обично нема, па тако изазива општи смех на њен рачун. Или се, низом
ругалица и заједљивим смехом, једна група руга онима који одскачу од ње, и тако,
савладавајући свој осећај недораслости, она обликује и учвршћује свој систем вред-
ности и своје јединство.
За оне који се ругају једно другом народ каже закачују се, задевају се, шегују се,
износе се, изазивају се, дрнче се, това неје шала, не приличе њим теја речи. Већина
има негативан став према увредљивом ругању и ругалицама, као и према свему што
понижава неку особу, јер се тако нарушавају, или се могу нарушити, добри односи
међу људима. Увредљиво ругање се зове шега или изигравање. Подругљива особа
је шегобивљива или бијошегљива. Женска особа, која се увијањем уста иза нечијих
леђа немо руга, је умргуљћа или жьмба (Жьмби се по свакога ко коњско дупе; само
жьмби устата. Сукoво)1, а подругљив мушкарац је шегобија или шегобијандра.
1
Уз пример наводим село у коме је забележен.
69
Подругљивци су обично несигурне особе које настоје да се истакну ругањем,

псовањем или галамом (Оче да се покаже сас шегуту, а не вреди две паре. Петро-
вац). На рачун подругљивца, док се некоме руга, користе се изрека Потсмејал се
цреп на грне и пословица Кој је за шегу, он се шегује, чиме се донекле ублажава не-
лагодност коју изазива ругање. А и пословице других народа имају сличан или исти
однос према ругању (Ко није ни за шта способан увек се руга другима. Малгашка.
Пре ће се хроми ругати правом, него прав хромом. Пољска. Онај без панталона
руга се оном са поцепаним панталонама. Абхаска).
Увредљиво ругање, грубу забаву недораслих без обзира на године, највише
користе деца при задиркивању на пашњаку, на улици или у школи. А што се тиче
одраслих, подругљиваца има много више међу варошанима и образованим људима,
него међу сељацима и обичним људима. Има их и међу богаташима, чиновницима
и представницима власти, па и међу занатлијама, и сви они без зазора исмевају
наказне особе, чудаке и глупаке, сељаке или градску сиротињу, као да имају при-
родно право на такво понашање, јер су, чини им се, у свему изнад њих. На сличан
начин средишна села појединих подручја истичу своје предности у односу на окол-
на, мања или забаченија, села (Имамо цркву, школу, општину, пут и превоз, а ви
немате. Темска).
Док је међусобно ругање код деце и омладине више задиркивање и забава
него вређање, старије особе га доживљавају као непримерену шалу. Код младих
разметљиваца ругање је пролазна појава везана за њихово одрастање, којим ис-
тичу своју припадност, снагу или памет, а обезвређују било чију. Међу старијима
има наивчина које се невешто и ретко упуштају у ругање, и то на подстицај дру-
гих. Код правих подругљиваца, одраслих особа, ругање постане лоша навика, и
они непрекидно траже и прилику за ругање и особе којима ће се ругати. Старије
особе, поготово оне које држе до свог и туђег достојанства, не воле да се ругају,
а када им се неко наруга отћуте или се удаље. Особе у блиским односима, без об-
зира на старост и карактерне особине, управо ругалицама, које користе као шале,
појачавају међусобну срдачност и стварају веселу атмосферу. Духовитим људима и
најбољим шаљивџијама увредљиво ругање је испод части, па га користе само када
се од њега бране, а њихове ругалице имају у себи више шаљивог и стваралачког
него зле намере.
Каткада сама прилика створи подругљивца. Неискусни и недорасли, када поч-
ну да се кочопере да буду духовити, крену од ругања. И ако некоме од њих почне
да годи то што ругањем изазива громки смех и одобравање присутних, он може да
почне да користи сваку прилику, па чак и да је прави, и да се све више претвара у
подругљивца који се руга све већем броју људи. Тако од несигурне особе постане
успешна особа која ужива у својој изопаченој навици и у свом дару, па озбиљне осо-
бе убрзо почну да је избегавају.
Прилика за ругање јако утиче на избор ругалице и њено извођење. Ученици
се ругају један другом до школе и натраг највише у вези са успехом у школи и
понашањем, а деца пастири у вези са пашом, стоком и успехом у игри. Омладина на
прелу, сабору или свадби руга се онима из другог села, како би их одбила од својих
девојака и момака, наводећи уобичајене ругалице на рачун њиховог села. На њиви,
при мужи и стрижи, и при сваком групном раду, ругалице су одмереније, имају
шаљив тон и имају за циљ да подстичу рад и дружење, а слично је и уз свечану
70
трпезу. У пијаном друштву ругање прелази границу пристојности, а ругалице су

заједљиве и алудирају на неверност мужа или жене; на затуцаност, глупост и беду,
на склоност крађи, лењост, уображеност и на друге стварне или измишљене мане
присутне жртве, па тако смештају паметнијег и успешнијег од себе међу безвредне
особе и глупаке. Избор и извођење ругалице прилагођавају се прилици, па се оне у
журби и при сусрету на путу разликују од оних у току пута, а оне на пијаци од оних
које иду уз беспослицу. Дешава се да се подругљивац пред својим друштвом руга
особама које не познаје, изазивајући их да се упусте у тучу, што је често међу децом
и омладином. Најгори подругљивац бира најнеповољнију прилику по жртву: њен
свечани тренутак, или њену велику невољу, или присуство особа које је поштују и
које је се тичу, или присуство оних које је мрзе. Важан му је громки смех гомиле
злочестих или недораслих особа, које га прате и охрабрују својим подругљивим
смехом, којим истовремено подстичу себи сличне да се придруже ругању.
Веселост већине на рачун једне или неколико особа тамна је страна ове врсте
шала, ако се могу тако назвати. Различите особе различито подносе ругање: или
не маре, или се бране, или га схватају као шалу која боли, или се вређају, или не
могу да га поднесу и преболе па га примају као дубоку и трајну увреду. Умешни и
духовити бране се низом ругалица којим зачас претворе подругљивца у предмет
поруге, а када не желе да га понизе, онда блажим ругалицама и антиругалицом по-
ниште његову ругалицу, па окрену разговор на другу тему. Пргави и мање умешни,
ако се бране, то чине увредама и псовкама, па и батинама. Дешава се да дубоко
увређена особа, која никога ничим није изазвала, отћути увреду, али почне да избе-
гава подругљивца, и да га презире и мрзи до краја живота. Како ће се ко понашати
зависи од његове личности, али и од тога ко му се руга, како му се руга и у којој
прилици, и како ругалицу прихватају присутни.
Међу одраслима најлакше се опрашта ненамерна и незлобна ругалица, када
је очигледно да не изражава злу намеру. Осетљивост није велика на међусеоске
ругалице, али ако се неко некоме из другог села стално руга, и при том изобличава
глас и лице, прави увредљиве покрете и бира прилику у којој ће га највише пого-
дити, жртва се брани свим средствима. Код одраслих најтеже се прима ругање чла-
новима породице, родбини, вери, нацији, а код деце и омладине ругање на изглед,
говор и глупост. Јако је увредљиво ругање мужу пред женом, сину или ћерки пред
родитељима, детету пред одраслима, и обрнуто, и то у присуству особе која мрзи
жртву. Осетљивост је велика када се варошанин руга сељаку или планинац равни-
чару, и обрнуто, што се ретко чини непосредно. Не погађа толико сама садржина
било које ругалице колико прилика у којој се она изриче и изводи, уз увредљиве
гестове, мимику, изобличен глас и често понављање. Када се руга замлата, особа
без вредности међу људима, онда је та осетљивост много мања, него када се руга
особа која ужива известан углед, или чак велики углед, или има јак глас и добро
изводи ругалицу. Злонамерно ругање које се понавља јако погоршава односе међу
људима. Ако се подругљивац и жртва често сусрећу, и подругљивац јој се увек руга,
створи се непријатељство које расте до дубоке мржње, која у жртви буди жељу да
се подругљивцу сурово освети.
Предмет ругања је све оно на шта је неко осетљив: смешан или понижавајући
догађај из детињства или младости, личне особине и обележја (изглед, интели
генција, замуцкивање, говор, знање, вештине, занимање, име, завист, уображеност,
71
негостољубивост, неумешност, неукост, простота, насиље), припадност (место борав-

ка, породица и порекло, класа, професија, генерација, група, партијска припадност,
вера, нација) и стање (положај у породици, имовно стање, болест, лош живот, глад).
Пијаницама, крадљивцима, лажовима, расипницима, лењивцима, неуредним особа-
ма, свим особама које нарушавају систем вредности сви се ругају у свакој прилици,
па и када нису присутне. У међусеоским ругалицама исмејавају се име и положај
села, имена места у атару, говор, лоши услови за живот (клима, беспуће, безводност,
неплодност тла), беда, негостољубивост, глупост, затуцаност, непријатни догађаји из
блиске или даље прошлости, и при том се, што је одлика ругалица, нечије обележје,
стварно или измишљено, приписује свима из тога села. Уопштавање се користи и код
исмејавања чланова породице, родбине, професије, класе, вере, нације, политичке
групације, генерације или било које групе о којој је реч.
Да би изазвао општи смех на рачун изабране жртве, вешт подругљивац уграђује
у ругалицу различита средства, па она тако постаје и убојита и упамтљива. У об-
разац уобичајен за ругалице уноси измишљени догађај у који затим уноси истините
појединости, или у истинити догађај уноси измишљене појединости, меша истину
и лаж у различитим односима, мења ток догађаја, хвали оно што треба да куди и
куди оно што заслужује похвалу, убацује лажне сведоке, увлачи наивне да му се
ругају и да губе битку, искривљава изговор и значење речи и реченица, игра се двос-
мисленим речима и поређењима, уноси риму и друге разноврсне звучне украсе, и
све то заједно даје ругалици и ругању посебан морбидан шарм. Домишљатост и зла
намера достижу различите степене зависно од способности, горчине и суровости
особе која се руга и прилике у којој се руга, а звучни украси и домишљатост, који су
уграђени у њу, појачавају ефекат ругалице и њено запамћивање, ширење и трајање.
Што је подругљивац духовитији то је веће одступање од уобичајеног обрасца за
ругање, и обрнуто. А хорски смех присутних, ако га буде, увишестручава ефекат ру-
галице. Негативно дејство ругалице се појачава ако је подругљивац понавља дани-
ма, месецима, годинама, при сваком сусрету са жртвом и када му прилика одговара,
што је чест случај код деце и млађих особа, а његова група се при том увек громко
смеје и понавља у исто време скраћену верзију или поенту ругалице, или је свако
из групе повремено подсећа на ситуацију у којој јој се неко ругао. Рима, једно од
тих средстава, које појачава и ругање и упамтљивост, присутна је у највећем броју
ругалица које су преживеле много векова и које се чују у разним варијантама на ши-
роком простору источне Србије. Када ће ругалица бити увреда а када шала, зависи
од подругљивца и особе на коју је ругалица усмерена, као и од околности у којима
се изриче, и од њеног садржаја, гестова, мимике, громког смеха, псовања, или туче,
шта буде од тога и шта је прати.
Оно што успе да преживи филтер низа генерацијских памћења и заборављања
постане образац, стереотип, опште место за будућа ругања, и учвршћују заблу-
де тако што један или неколико стварних или измишљених негативних примера
проширује на све остале особе неког народа, краја, села, неке вере или било које гру-
пе. Један део успелих ругалица уђе у приповедачке и поетске форме, где наставља да
преживљава, а дешава се и обрнуто, да од неких од тих форми преостане само ру-
галица или да се нека ругалица сведе на пословицу, изреку или увредљив надимак.
Присуство стереотипа у укупном броју ругалица са истраживаног простора, износи
око 15%. Ругалица о скакању у маглу, која истовремено говори о глупој и голој
72
сиротињи, присутна на широком подручју источне и јужне Србије, врло је честа

и у многобројним варијантама и на истраживаном подручју. Сличан је пример са
помињањем лопота, као и са низом варијаната о Ропоту и другим затуцаним сели-
ма, о појењу врбе, о сакупљању масла у чибук, о читавом приносу кукуруза у само
једној капи, о неуспевању паприке, о коњанику који носи терет на својим леђима
да би олакшао коњу, о везивању врећа са јајима на товарном коњу, о везивању
пилића за квочку, о шишању квочке, о прављењу качамака у бунару или на гумну,
о преживљавању од лова врана или мишева, о цркви од сира, о трешњовом топу и
јунацима око њега, о збрци коју ствара дозивање сточара са једног брда на друго, о
наопаком гостопримству, о двосмисленом позивању на прославу, о мужу чија жена
не може да се сети да ли је имао главу, о пијаном попу који на гробљу чита имена
власника свиња а не помен мртвих, о одбијању овчара да због заузетости дође на
своју свадбу, о прослави у селу када се из њега одсели лоша фамилија, о равној
ливади на којој се ваља празна торба, о упоређивању становника села са мишевима
или мравима, о великој печурки под којом се игра коло и пландују овце или која се
тестером пресеца, о глупом продавцу који упорно тражи нижу суму од понуђене,
о побеглој невести и одређивању по измету да ли је далеко одмакла, о невести која
тужи за својим уклетим селом, о осуди кртице на смрт закопавањем у земљу, о
корњачи у којој препознају Богородицу, о планинцу који бере грожђе заједно са
чокотом, о рабаџији који губи пут и кружи у магли, о збрци са значењем речи горе
и доле и са другим речима, о молитви да свиња сиђе са крушке, о бркању малог
магарета са великим зецом, о утеривању зеца бубњем у воденицу, о домаћину чија
је кућа под сламом а свињац под ћерамидом, о чизми као футроли за пијук, као и о
првом сусрету са плех музиком, возом, аутомобилом или бициклом. Многобројне
варијанте наведених ругалица, од којих се један део налази и у приповедним фор-
мама, највећим делом спадају у међусеоске ругалице. Неке од њих вероватно имају
древно митолошко порекло и у вези су са човековим односом према свету, људима и
према себи, али су се њихово порекло и значење замаглила у току дугог низа векова.
Присуство неких бројева у њима, као што су три, девет, дванаест и сто, али и два-
десет, седамдесет и седамдесет пет, који се понављају у различитим примерима,
је један од знакова који указују на везу са древном прошлошћу.
Ругалице могу условно да се поделе према пореклу, броју предмета којима се
руга, средствима која користе, функцији, степену посредности, потпуности и још
по много чему, а по својој природи у ругалице спадају и антиругалице. Према по-
реклу ругалице су општа места прилагођена ситуацији, остаци смешних прича или
догађаја, домишљата импровизација у датој прилици или понављање увредљивог
низа нечијих речи. Према броју предмета ругања могу се поделити на оне које се
ругају само једном и на оне које се истовремено ругају већем броју предмета, какве
су међусеоске, које се ругају већем броју села. Према средствима могу се поделити
на оне које користе општи образац, а са њим и риму и остале звучне украсе, делом
или у читавом тексту, и на оне које се више ослањају на импровизацију и извођење
него на садржај. Према функцији могу се поделити на оне које се користе као без-
азлене шале и на увредљиве. А увредљиве ругалице могу се даље делити према сте-
пену увредљивости. Безазленом ругалицом се упозорава неко да има неке особине
које нема, што сви присутни знају и радо прихватају као шалу. Увредљиве ругалице
подмећу неистину или изобличавају истину и често позивају жртву, исмејавајући јој
73
све што јој је драго, да буде сведок против себе (Неје ли тека било!? Крупац). Оне
могу даље да се деле према степену увредљивости, јер иду од благог подсмевања
до суровости и садизма, зависно од садржине исказа, тона, мимике, гестикулације,
учесталости, окружења, избора прилике, осетљивости жртве. Према степену по-
средности ругалице се могу делити на непосредне и на посредне (околишне). У по-
средне ругалице може да се сврста намерно и неумерено истицање свог идентитета
као надмоћнијег, али и учтиво ругање као што су покуда у облику ничим заслужене
похвале, самохвала подругљивца којом заобилазно истиче мане особе којој се руга,
као и добро употребљене окамењене досетке из прича и анегдота, изреке, послови-
це или поређења, са циљем да понизе жртву а да јој не допусте да се брани. Према
потпуности могу се поделити на оне које су потпуне и на оне чији се део садржаја
увек не исказује већ се подразумева. Антиругалице се могу поделити на оштре и на
ублажавајуће. Оштре антиругалице настоје да надмаше ругалицу подругљивијом
садржином у виду ругалице и подругљивијим извођењем, да је тако неутралишу
и да ућуткају подругљивца, што не смањује већ повећава напетост, а ублажавајуће
антиругалице ублажавају ругање примамљивим шаљивим садржајем, често и на
сопствени рачун, како би га обесмислили.
Тешко је одвојити ругалице од шала, увреда, увредљивих надимака, дечјег
фолклора, подругљивих песама и анегдота или њихових делова, па и од свакоднев-
них исказа. Оне су у њиховом простору и међупростору, са њима се мешају у току
ругања, и више су у тону, мимици и гестовима подругљивца, и у хорском смеху
присутних, него у самој садржини, па има много исказа који нису само ругалице и
много њих који се могу узети и као ругалице.
Код деце, омладине и млађих људи пуних снаге, каткада и обести, ругање је
међусобно задиркивање, скретање пажње на себе, борба за престиж, игра духа и по-
треба за стварањем, размена безболних удараца са циљем да се створи весела атмос-
фера и уједначи систем вредности групе. У тој игри млада особа побеђује стидљивост,
убрзава сазревање, увежбава сопствену досетљивост, јача самопоуздање, стиче
социјални имунитет, постепено се ослобађа крутости и стидљивости, уображености
и сујете, тако да је све способнија да доприноси општој радости, али и да се брани
вербалним досеткама. Група млађих особа, ругајући се, исмејава оне који одскачу и
тако ствара свој систем вредности и одређује границе својег и туђег. А свој иденти-
тет брани хвалисањем, истицањем сопствених предности и куђењем других. Када
подругљивац жели да понизи некога он се најчешће и најрадије руга особама које
се стиде, имају обзире или су неумешне да се супротстављају и бране, а много ређе
особама које имају велике мане или могу да га истуку. И што је мање духовит то се
више служи увредљивим ругалицама, општим местима и уобичајеним ругалицама
по припадности (село, део села, фамилија, досељеник или старинац, генерација,
професија, класа, вера, нација).
Закључак
Ругалица је приземна шала, заправо злоба увијена у шалу, коју исказује под
ругљивац, особа без достојанства, увек пред присутним припадницима своје групе
и у изабраној прилици неповољној по изабрану жртву. При том, под видом наво-
дног другарства, увлачи припаднике своје групе да му одобравају громким смехом.
74
Његова ругалица погађа као увреда, а као истовремена шала искључује враћање
увреде, јер је другарска, па жртва нема право да се љути на шалу. Он тако истиче
своју простоту као своју домишљатост и предност над присутнима. А самоистицање
на рачун нечијег достојанства има своју цену: ко се укључује у ругање губи соп-
ствено достојанство, јер му се свако, поготово они које је вређао, може наругати у
било којој прилици, па због тога зазире од оних које је увредио, плаши се да му се
могу осветити ругањем или на други начин.
У присном друштву ругање се користи као шала која се радо прихвата, а избор
ругалица је примерен осетљивости оних на које се односи и општој забави која се
њима постиже.
Примери ругалица
Бајковци из Кљоштицу: – Еј баје, еј мори додо, па има ли ти мушко бебе? Засков-
ци. (На рачун Ћуштице). (Бора кавеџија променил бебе на пијане жене, па затој).
Бимо се, ђинумо / Бимо се, ђинумо / Иде мука и невоља / И на крај се избројимо / Од
осам смо девет остали / Родило се још једно / Циганче. Добро До. (На рачун Рома).
Бог ли га знаје какво смо се шегували једни на друђи, свакакво. Росомач. (О
ругању и међусеоским ругалицама).
Бугарашити / Они млого дооде/ И незвани дооде/ И млого једу на-госје. Добри
До. (На рачун Бугара).
Бугаре / Братко, братко / Па крк у ребра. Пирот. (На рачун Бугара).
Има десетина Белће у Пьклештицу. И има који и ишегавају што су Белће.
Паклештица. (О ругању).
Дошло / Али дошљак. Росомач. (На рачун досељеника).
Има кому је Бела невела / На Белци је Бела / Бела Паланка. Бела. (Ублажавајућа
антиругалица).
Јеловичко Равниште / Душовадиште. Височка Ржана. (На рачун сиромашне
Јеловице и њених стрмих њива и ливада).
Како се вале / Како се смеју једни на друђи / Има од село до село / Разлика. По-
кровеник. (О међусеоским ругалицама).
Мој Ковани доле / Моје воде студене / Моје сенће дебеле / Моји шипци гнили /
Моји венци црвени / Моји прозорити камење. Дојкинци, Велика Лукања. (На рачун
Топлог Дола).
Морузу плне сане набра / Теле за њи врза / Теле се разјело / Па до класьк изело.
Височка Ржана. (На рачун Дојкинца, Брлога, Јеловице и Росомача).
Нека је ко шебек / Ама да је наш човек. Велика Лукања. (Зазирање од
досељеника).
Ој Бело, Бело / И ти ли си село /Девет куће, дванајес сокака / Будала је цура
свака / Која Белца сака. Паклештица. (На рачун Беле).
Палисветови / Гадна семка / Какви су добри / Свет би запалили. Пирот. (На
рачун једне фамилије).
Покриштица / Гориштица / Лове вране / Па се ране. Ореовица. (На рачун
Копривштице).
Пьсјачање, тавралије / Тавре гусће / За зимусће / Товар вар / Товар дрва на
пазар / Торба брашно од пазар / Под самар. Расница. (На рачун Пасјача).
75
Расница паница / Чивлик ложица / Блато рогато / А Костур злато. Костур.

(О свом и суседним селима).
Сињоглавче / Дигноглавче / Дигло рње / Па у трње / Искарало поганца / Изело
му муданца. Расница. (На рачун Сиње Главе).
Сопочање / Лопочање / Куд се ставе / Тув се даве. Ореовица. (На рачун Сопота).
Србје / Навишије / Куде се тражи ред / И тражи договор / Несу добри. Госту-
ша. (О Србима).
Суково / Војнеговци / Смрдан / Отуд пругу ни зајек / Неје благ. Мали Јовановац.
(на рачун Сукова, Војнеговца и Петровца).
Шевуљини / Свињете њим добре / Женете њим добре / А од мужје немају
ништа. Станичење, Сопот. (На рачун једне фамилије).
Непознате речи
Баја – старији брат; бимо се – ратовасмо; тукосмо се; благ – сладак, укусан; вали
се – хвалити се; десетина – десетак на броју; дигноглавче – уображенко; дода – старија
сестра (јетрва, заова); дооди – долази; душовадиште – јако стрмо место уз које се губи
дах; ђинумо – страдасмо; жьмба – кривоуста женска особа; жена која се кревељи;
жьмби се – кревељити се; зајек – зец; замлата – особа која неразумно прича; ишегава
– исмејавати; затој – због тога; кому – коме; ложица – кашика; на-госје – у гостима;
навишија – својеглава особа; невела – не одговара, није добро; незван – непозван;
неје – није; оче – хоће; паница – чанак; поганац – миш; равниште – зараван; рани се
– хранити се; рње – ноздрве; сака – жели; тражи; сане – саонице за превоз товара; ставе
се – сусретну се; састану се; тека – тако; тув(а) – ту; шебек – мајмун.
1. Гордана Љубоја: Етнички хумор XX века у хумористичкој штампи Србије. Етнограф-
ски музеј у Београду, Београд 2001.
2. Драгољуб Златковић, Фразеологија омаловажавања, омаловажавање припадности. У:
Српски дијалектолошки зборник, књ. 36, САНУ, Београд 1990, стр. 244–286.
3. Драгољуб Златковић, Ругалице, друга колекција. (Рукопис припремљен за штампу).
Dragoljub Zlatković
MOCKING STORIES AND SIMILAR FORMS IN THE TRADITION OF THE AREA
OF PIROT AND NEIGHBOURING REGIONS
Mocking stories are insulting jokes. Insulting varies from benign teasing which expresses
closeness and joy when meeting someone to rough insults. Most frequently insecure and incomplete
persons are mocked at, concealing their drawbacks. There are mean and evil mocking stories.
76
Игла у језику и народној култури ... ЕКЗб. XVI (2012)
Недељко Богдановић УДК 811.163.41*282.2:398.3(497.11–11)

Филозофски факлултет, Ниш
Ана Савић-Грујић
Институт за српски језик, САНУ, Београд
ИГЛА У ЈЕЗИКУ И НАРОДНОЈ КУЛТУРИ
У раду се указује на постојање више речи за иглу (најмању ствар у домаћинству), с

ослонцем на говоре југоисточне Србије, а такође и на богату суфиксалну деривацију
од основе игла.
Кључне речи: српски језик, источна Србија, игла, катанка, закачаљка, запекљајка.
Игла (прасл. *jьgla) је свакако најмања ствар1 сваког домаћинства, и рекло би

се да ту нема појединости које још могу занимати истраживача.
И у самом Речнику САНУ (књ. 7) налазимо подоста речи везаних за ову тему.
У оквиру тога има 6 значења и више подзначења, а налазимо и речи које би се могле
сматрати дериватима:
иглан (морска риба),
иглаоница (украсна игла, чиода),
иглар (онај који израђује или продаје игле),
иглара (фабрика игала),
игларев / игларов (припада иглару),
игларија (разноврсне игле и сличан прибор),
игларица (јастуче где се чувају забодене игле / младина другарица или рођака која
јој после венчања доноси игле у кућу, још и она која израђује или продаје игле),
игларка (иглењача),
игларница (иглара),
игларски (који се односи на игларе, који припада иглару, који је израђен иглом),
игласт (налик на иглу),
иглат (игласт),
иглачаст (игличаст),
Иглашић (презиме),
игленаст (игласт),
иглени (који се односи на иглу),
1
* Овај рад настао је по пројекту „Дијалектолошка истраживања српског језичког про-
стора“ (ЕДБ 178020), који се у Институту за српски језик САНУ реализује под руководством
академика Слободана Реметића и уз материјалну подршку Министарства за науку и техно-
лошки развој Републике Србије.
Запис А. Савић: „Рад је отпочео случајно. Идеју за овај напис чула сам од проф. Не
дељка Богдановића. Наиме, у једном разговору о томе како да почетник пронађе тему за
истраживање, рекао је и ово: почети од најмање ствари, од једноставних питања. И ето,
почињемо од – игле!“ У коначној редактури рада аутори су решили да и овај запис остане,
можда као поучан, можда као пријатно подсећање на почетак наше сарадње.
77
игленик (игленица – кутијица у којој стоје игле, попут игле),

игленица (иглењача – кутија, јастучић и сл. за држање, забадање игала, као и
украсни предмет, украсна игла),
иглено (попут игле),
иглењак (игленица) (место где се држе игле / вилин коњиц),
иглењарка (иглењача) – врста пушке, јастуче, кутијица, накит који су босанске
сељанке носиле уз прегачу,
иглетина (пејоратив),
иглеша (име кози, овци),
иглин (који припада игли),
иглина (аугментатив),
иглинка (вежљика),
Иглитовић (презиме),
иглић (кројач шаљиво),
Иглић (презиме),
иглица (деминутив, лист четинара, иње, паперје, жива трава, здравац, ливадна
иглица, пастирска иглица, …),
Иглица (име),
игличав (игличаст),
игличаво (као иглице),
игличак (врста цвећа),
игличар (иглар, рођак који доноси невести…, птић коме је избило прво перје…),
игличарка (иглењача, име кокоши),
игличаст (налик на иглу, обрастао иглама, пун честица које боцкају као игли-
це, који изазива осећај као при убоду иглица, продоран, љутит, кратак, испрекидан,
живахан, титрав, који подстиче, заједљив, саркастичан),
игличати (бости, ледити се, смрзавати, добијати ситно перје, ...),
игличе (иглица, врста биљке – јагорчевина),
игличити (бости као игла),
игличица (дем. и хип. од иглица),
игличје (зб. именица од игла),
игличњача (иглењача),
игловати (парати земљу између редова кукуруза пре првог окопавања),
игловић (иглић),
иглозуб (морска риба),
иглокожац (бодљар),
иглоница (игленица, место где стоје игле),
иглун (морска сабља),
иглунић (врста морске рибе),
иглурина (аугментатив и пејоратив од игла).
Списак деривата је, дакле, импозантан. На основу ексцерпиране грађе видимо
да је семантика ових деривата разноврсна. Неки од њих односе се на различите врсте
игала, затим на оне који израђују, продају игле, као и на место где се игле производе
или чувају. Међу њима има и придева којима се означава да је нешто попут игле, да
се односи на иглу, да припада иглару, или да је израђено иглом. Такође, забележен
је и један број деривата којима се означавају деминутиви (иглица) и хипокористици
78
(игличица) са једне стране, као и аугментативи (иглина) и пејоративи (иглетина и

иглурина) са друге стране. Један број назива мотивисан је изгледом игле: иглан (мор-
ска риба), иглењарка (иглењача) – врста пушке, иглун (морска сабља), иглунић (врста
морске рибе), иглокожац (бодљар), и сл. И презимена Иглитовић, Иглић, Иглашић
мотивисана су називом игла. Игла као мотивација види се и у глаголима игличати
(бости, ледити се, смрзавати, добијати ситно перје), игловати (парати земљу између
редова кукуруза пре првог окопавања). Код неких изведеница дошло је до померања
семантике: иглеша (име кози, овци), игличарка (иглењача, име кокоши).
Са намером да укажемо на још неке појединости у вези са иглом, издвојили
смо суфиксе који се јављају у наведеним дериватима. Овом приликом нашу пажњу
усмерили смо само на питања везана за суфиксну синонимију.
игл – а игл – ени игл – ич – ар
игл – ан игл – ен – ик игл – ич – ар – ка
игл – а – оница игл – ен – ица игл – ич – аст
игл – ар игл – ено игл – ич – а – ти
игл – ара игл – ењ– арка игл – ич – и – ти
игл – ар – ев игл – етина игл – ич – ица
игл – ар – ија игл – еша игл – ич – је
игл – ар – ица игл – ин игл – ич – ња – ча
игл – арка игл – ина игл – ов – а – ти
игл – арница игл – ин – ка Игл – ов – ић
игл – ар – ски игл – ит – ов – ић игл – о – зуб
игл – аст Игл – ић игл – о – кож – ац
игл – ат игл – ица игл – оница
игл – ач – аст игл – ич – ав игл – ун
игл – аш – ић игл – ич – аво игл – ун – ић
игл – ен – аст игл – ич – ак игл – ур – ина
Примера ради, наводимо деривате изведене од исте основе помоћу формално
различитих, али семантички блиских суфиксних морфема.
Игларица, игларка, игленик, игленица, иглењак, иглењарка, иглењача, иглони-
ца јесу називи за јастуче, кутијицу где се чувају игле.
Придевима игласт, иглат, иглачаст, игленаст, игличаст означава се онај који
је налик на иглу, попут игле.
Фабрика где се производе игле, јесте игларница и иглара.
Дакле, на овај начин, изведенице као нове лексичке јединице међусобно
ступају у синонимичан однос.
Рекло би се: све је ту. Па ипак, народни говори, по нашем скромном сазнању
још увек могу понудити и по неко изненађење, па тако и у случају игла. Јер иако је
игла само игла, тј. танка, нарочито удешена шипчица, различитог облика и намене и
она има своје делове. Па и по облику није увек једноставна. А још по намени!
У овакво сазнање „улетели смо“ случајним погледом на грађу за Речник црно-
травске Калне,2 и на слово К угледали једну катанку. Узбуђење од овог финог сазнања
2
Грађу је прикупио пок. Стојан Глигоријевић, и она се налази на обради у Центру за
научна истраживања САНУ и Универзитета у Нишу, где се обрађује под руководством проф.
Н. Богдановића.
79
појачало се кад смо истога дана на 95. страни часописа Српски југ3, у збирци речи које
је из родне Црне Траве прикупио покојни проф. Миодраг Поповић прочитали: катанка
– зихернадла. Њено објашњење, на листићу каланске збирке, јесте: „игла која се кори-
сти да се прикачи део одеће“, са сличном функцијом коју у другим околностима (на
вратима, сандуку, торби...) има катанац! Управо ово сазнање подстакло нас је на даље
размишљање и трагање за новим речима и изразима у вези са иглом. Изненађујуће је
откриће да се и о најмањој ствари које смо се сетили, може рећи тако пуно.
О самој катанки изгледа да се понајвише може проговорити, будући да ту има-
мо и највише назива. Један од њих је гербица, који се чује у селу Браћевцу (општ.
Зајечар),4 можда према рум. gheáră „kandža“.5
Нас је искључиво занимало име, односно назив за иглу у народним говорима.
Због тога овде износимо сазнања из говора својих родитеља, рођених у сврљишком
селу Гулијану.6 Разуме се, кад нам буде могуће указати на неку паралелу са сусед-
ним говорима, то ћемо и учинити.
Приметили смо да се и игле могу груписати (ваљда и описати) према намени, об-
лику, величини... Тако се игле за шивење називају шиваће и шиваљће,7 шићке,8 како где,
а има их ручних ~,9 или машинских ~. У Црној Трави игличе ласкарче је „иглица којом
су се на вутама пришивале шљокице (`ласке~) и перле“;10 оне за плетење: плетићке
~, плетиљће, али ни оне нису од исте руке, јер их има са кукицом, или без ње. Те које
имају кукицу служе за посебну врсту плетења, које се зове кукичање; иглу коју користе
израђиваћи самара, која је и величином и обликом особена, зову самарџиска11; по
функцији, односно по начину на који се користи, и сврси којој служи, постоји при-
бадача, она не спаја као катанка или катанче, већ само прибоде једно за друго.
Игла шијаљћа (шијаљка, шићка), према говору Сврљига, има вр, и уши / ушице,
односно рупицу кроз коју се удева12 конац. Кад се те ушице поломе, обуше, игла се
зове обушка. По облику: игла прибадача која има тачкасту стаклену масу на задњем
3
Српски југ, часопис за књижевност, уметност и културу, Ниш бр. 6/2006. Занимљиво
је увид у каланску грађу настао кад се уредник Српског југа књижевник Р. Стојановић инте-
ресовао за послове на изради дијалекатских речника, који нам је, каквим случајем?!, и донео
Поповићеву грађу на увид.
4
Миланче Бранковић: Речник браћевачких речи и израза, Неготин 2008, стр. 27.
5
Gligorije Zaječaranović: Rumunsko-srpski i srpsko-rumunski rečnik, Zaječar 2003, стр. 31.
6
Гулијан припада тимочко-лужничком типу призренско-тимочких говора, чије се одлике
слажу с говором Бучума; в. Н. Богдановић: Говори Бучума и Белог Потока, СДЗб XXV, Београд
1979, као и рад ауторке овог прилога: Фонолошки опис говора села Гулијана, Сврљиг 2008.
7
Према фонетици Гулијана, где је позната промена к, иза ј, љ, њ у ћ (као и девојћа,
сојћа, бољћа, сењћа, уосталом!). У овом раду, примери с подручја сврљишких говора, сем у
случају шва / ə΄ / носе акценат (иначе експираторан) обележаван знаком / ´ /.
8
Има у Алексиначкој Морави једна псовка: Не ј...м те за пуна кола игле шићке! а такође
и једно поређење забележено у Сврљигу: Стисла се, не мож да јој иглу обушку набијеш у...
9
Дугачке и јаче игле за дебље плетиво (за чарапе, џемпере, сукње од вунене пређе)
израђивали су у крају сами сељаци од челичних жица из кишобрана, када су им правили и
одговарајуће кукице. За још дебље плетиво израђиване су од каквог витког шибља.
10
Радосав Стојановић: Црнотравски речник.
11
Исто.
12
Нисмо чули да се у овом крају каже протне, иако у широј околини, по обавештењу проф.
Богдановића, постоји протиња, са значењем `провлачи`, што се може односити и на иглу.
80
делу (на оном делу где није врх) зове се чопунка,13 иглица, или игличка (чиода).14
Иглицом или игличком зове се и украсна прибадача у облику каквог броша.
У Тимоку ћеречаска игла је „подужа сребрна игла са главом у облику четворо-
стране призме, којом су жене учвршћивале косу или причвршћивале капу за главу.“15
У Црној Реци управо је иглица та украсна игла, „прибоде се на мараму на гла-
ви или на груди“, а игличка је дем. од игла.16
У Гулијану17 постоји неко семантизовање једног или другог облика, па је дем.
од игла иглица, а игличка остаје за украсну иглу (брош или чиода). Чини нам се да се
нешто слично може рећи и за црнотравско стање, јер Р. Стојановић даје пар: иглица
– игличка, где нам се чини да је ово прво деминутив, а друго игла посебне вресте
(облика или намене).18
Она зихернадла, или црнотравска катанка, дем. катанче, у Сврљигу ће бити
закачаљка, негде: затечкаљка,19 њоме се закаче два дела одеће, припоје се, или
затечкају.20 По обавештењу Станислава Станковића, у Власотинцу катанка је „си-
гурносна игла, запекљајка.
У Пироту: катанче, мн. катанчетија „дем. од катанац; игла запињача, зихер-
надла.“ Ево, дакле, и једне запињаче, али не знамо да ли је својина локалног говора
или аутора речника.21
Због своје (све)присутности у домаћинству, у животу великог броја људи, игла
улази и у шире поље културе. Има је у песмама, причама, загонеткама, изрекама,
псовкама. Ево нешто записа из предања.
„Лакше је камили проћи кроз иглене уши неголи богатоме ући у царство Божије.“22
„Ако муж с виле доноси, а жена с иглу растура, од кућу нема ништа.“ –
сврљишка нар. пословица.
„Девере, ситан бисере, / девере, розна иглицо, / девере, љубиле би те, / девере
носиле би те, / девере лети под грло, / девере, зими под перо...“23
„Стигал пролет, игличица избола.24 – разг.
13
У сврљишком крају врх игле је остар, а овај други чупес, па помишљамо да је чопун-
ке < чуп-унка, односно игла са изразито `чупастим` задњим делом.
14
У Каменици, код Ниша, игличка је „дем. и хип. од игла, иглица. – Дај ми игличку да
извадим трн из прс.“ В. Јовановић: Речник села Каменице код Ниша, СДЗб LI, Београд 2004.
15
Ј. Динић: Тимочки дијалекатски речник, Београд 2008.
16
М. Марковић: Речник народног говора у Црној Реци; СДЗб XXXII, Београд 1986, стр. 322.
17
И у Бучуму, по обавештењу проф. Богдановића.
18
Извор у нап. 10.
19
Да занемаримо тимочко-лужничке облике с променом к > ћ (в. нап. 6).
20
Са значењем `затечкати` јесте и спојити механизмом (обично под грлом или на тас-
лицама (манжетама), који се овде зове патенче.
21
Н. Живковић: Речник пиротског говора, Пирот 1987.
22
Јеванђеље по Луци, 18, 25; Библија или Свето писмо (превод Новог завета Вук. Стеф.
Караџић, Издање Библијског друштва Србије и Црне Горе, Београд 2004, стр. 85.
23
Бела лоза (свадбене песме сврљишког краја, прир. Н. Богдановић), Ниш 2000, стр.
62–3. Овде је девер та розна иглица (украсна игла розе боје), која се може носити тако да се
лети њоме спучи кошуља под грлом, а зими споје пера мараме.
24
Јаглика, у Сврљигу игличица, спада у рано пролећно шумско цвеће, и за њену појаву
каже се избола (= избила, пробила земљу, изникла...). Има овде још неких наоко аналогија,
а свакако дубљих и далеких веза недалеко од наше игле. Наиме, иглом се човек убоде, а
81
У Тимоку постоји израз „иде игла“, а односи се на обичај да мајка о крштењу

женског детета започне неко плетиво, како би му касније „ишла игла“, тј. како би
ћерка била добра плетиља.25
У Врању је постојао породични надимак Иглар / Игларци „Игларци се већем
потикали'' (Белишево).
1. Бела лоза (свадбене песме сврљишког краја, прир. Н. Богдановић), Ниш 2000.
2. Богдановић, Недељко. „Говори Бучума и Белог Потока“, Српски дијалектолошки збор-
ник XXV, Београд, 1979.
3. Бранковић, Миланче. Речник браћевачких речи и израза, Неготин 2008.
4. Gligorije Zaječaranović, Rumunsko-srpski i srpsko-rumunski rečnik, Zaječar 2003.
5. Динић, Јакша. Тимочки дијалекатски речник. Београд: Институт за српски језик САНУ,
2008.
6. Живковић, Новица. Речник пиротског говора. Пирот: „Музеј Понишавља“, 1987.
7. Јеванђеље по Луци, 18, 25; Библија или Свето писмо (превод Новог завета Вук. Стеф.
Караџић, Издање Библијског друштва Србије и Црне Горе, Београд, 2004.
8. Јовановић, Властимир. „Речник села Каменице“. Српски дијалектолошки зборник LI,
Београд, 2004, 313–688.
9. Марковић, Миодраг. „Речник народног говора у Црној Реци“. Српски дијалектолошки
зборник XXXII, Београд, 1986.
10. Савић Грујић, Ана. Фонолошки опис говора села Гулијана, Сврљиг 2008.
11. Српски југ, часопис за књижевност, уметност и културу, бр. 6, Ниш, 2006.
12. Стојановић, Радосав. Црнотравски речник.
13. Ћорић, Божо. Творба именица у српском језику, Београд, 2008.
Nedeljko Bogdanović, Ana Savić-Grujić

NEEDLE IN LANGUAGE AND FOLK CULTURE
This paper points at the existence of many words for the needle (the smallest item in the
household), relying on the speeches of South-Eastern Serbia, and also to rich suffix derivation of
the basis of the word needle.
иглицом бə΄цне (= боцне), па се за неку садњу која се изводи спуштањем семенке у земљу
убадањем, на питање, рецимо: Посадисте ли лук? одговара: Бə΄цнумо га, па сə΄г како му бог
даде! Бə΄д је реч за ознаку једног убода иглом којом се везе, а ако се нешто чини тако да једно
пада управо на друго, што не мора бити везано са шићем или везом, каже се: „бə΄ д у бə΄ д!“ –
баш једном у друго, баш једно према другом!
25
Ј. Динић, н. д.
82
Нос у народном језику, фразеологији и култури ... ЕКЗб. XVI (2012)
Недељко Богдановић УДК 811.163.41*282.2:398.3(497.11–11)

Филозофски факлултет, Ниш,
Тања Милосављевић
Институ за српски језик, САНУ, Београд
НОС У НАРОДНОМ ЈЕЗИКУ, ФРАЗЕОЛОГИЈИ И КУЛТУРИ
У раду се испитује ширина употребе лексеме нос у народној фразеологији, српског

књижевног и народног језика, а указује и на бројност настајања нових речи са лексе-
мом нос у основи.
Кључне речи: српски језик, народни говори и народна култура, фразеологија, де
ривација.
Ваљда свако зна шта је нос, неки знају и више, али има и оних који не виде
даље од носа. Због тога сматрамо да нос треба боље упознати и са језичке и са кул-
туролошке стране, те смо, овде, покушали сабрати и у складу са схватањима своје
средине осмотрити могућности комбиновања ове речи са другим речима у фразео-
лошке целине којима се покрива много више значења, углавном комуникацијске,
што значи, културолошке нарави.
Разуме се, нос има своју функцију и значај за биолошко одржавање организма,
а због истурене позиције на лицу за његово поимање у схватању људи стоје и естет-
ски моменти, истина не толико као кад су у питању очи или усне, чело или образи,
али то је овога пута изван наше пажње. Додуше, у народском, лаичком схватању
основна димензија носа – величина, строго везана за мушку или женску особу није
изван система за карактеризацију по телесним особинама, па и онда када се нека
привремена околност на њега односи, као на пример у изразу: љубав и кијавица не
могу се сакрити, па се онда све сведе на румен као на биолошку чињеницу психо-
лошког стања, те се каже: не може се сакрити љубав и црвен нос, а најзад: по црве-
ном носу познајеш шта се с човеком збива.
У народном схватању које се многоструко одсликава и у усменом песништву,
па и у веровању, позиција носа супротна је позицији очију, устију, чела и образа.
Сазнања о „носу у народу“ темељимо на скромним сазнањима која смо стекли
пратећи говоре југоисточне Србије, посебно од кад се тема „зачела“, напоредо са
радом на пројекту Дијалектолошка истраживања српског језичког простора.
Нос је претежно са негативном конотацијом. Он одудара. Он штрчи, не само
физички но и духовно, појмовно. Када се, рецимо човек карактерише по носу, за то
у неким крајевима служе поређења:
Нос је: ко бабура; ко шушпа; ко попушка (= комад паприке); ко ћишир (=
репа).1
1
* Овај рад настао је по пројекту „Дијалектолошка истраживања српског језичког про-
академика Слободана Реметића и уз материјалну подршку Министарства за науку и техно-
лошки развој Републике Србије.
83
Реч је иначе назив за део тела, „nasus“, са два отвора за удисај и издисај ваз-
духа, које се негде зову носнице, а негде нозре, ноздре, ноздрве или (х)рњке. Онај са
изразитим носем, је носат, а то се даде и супстантивизирати у носоња. То је онај
који има носину. Разуме се, постоје и деминутиви / хипокористици: носак, носић,
ношче. Природа се постарала да се појави и носорог, а човек је неке делове просто-
ра именовао као Бабин нос. Да жене не буду прикраћене, језик бележи и нόса, као
хипокористик (!?), а у далматинским градовима спомињеу се и два имена: Ноздра
мушко, Ноздрача женско и Ноздроња презиме. Све по реду и обичају.2
Фразеологија с појмом (и лексемом као ознаком појма) нос релативно је бога-
та, и добрим делом је у речницима (најпотпуније у Речнику САНУ и Речнику МС
– једнотомнику), али не треба се изненадити ако народни говори чувају још по неку
изреку, неко специјалније значење, па и изведеницу од исте основе.
Преписујемо најпре из једнотомника (в. Литературу).
Речник Матице српске (курзив наш)3:

• види му (јој и сл.) се по носу − види се (нешто) по његовој (њеној и сл.)
спољашњости;
• вући (некога) за нос − варати, заваравати (некога);
• говорити кроз нос − говорити носним, назалним гласом, уњкати;
• дати некоме по носу (преко носа) − а) истући, испребијати некога, б) оштро
изгрдити, укорити некога;
• дићи нос − уобразити се, постати охол;
• добити по носу (преко носа) − а) добити батине, бити изударан; б) бити
оштро изгрђен, укорен;
• душа му (јој и сл.) је у носу − тешко је болестан, једва је жив, на самрти је;
• душа ми је испала (изашла, искочила) на нос − намучио сам се, напрегнуо
сам се до крајњих граница;
• забадати нос (у нешто) − уплитати се, петљати се, мешати се у нешто где
не треба;
• забости нос (у нешто) а) задубити се, занети се у нешто, б) умешати се у
оно у што не би требало;
• затворити (залупити) некоме врата пред носом − не пустити некога да уђе
у кућу;
• избити (изићи) некоме на нос − пресести;
• имати нос за нешто − умети нешто добро оценити, осетити, предвидети;
• ићи (некоме) уз нос − пркосити (некоме);
• набијати на нос (некоме нешто) − пребацивати некоме нешто, замерати;
Види рад Н. Богдановића Фитоними и детерминацији људи (Флора југоисточне Србије,

зборник реферата, Лесковац 1991, стр. 249–255), настао на грађи из: Драгољуб Златковић:
Пословице и поређења у пиротском говору, Српски дијалектолошки зборник, XXXIV, Бео-
град 1988.
2
Све према: Petar Skok, Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, knj. II, `Za-
greb 1972, str. 524–525.
3
Речник српскога језика, Матица српска, Нови Сад, 2007.
84
• натрљати нос (некоме) − рећи некоме врло непријатне ствари, изгрдити

некога;
• не видети даље од носа − бити ограничен, приглуп;
• обесити нос − снуждити се, покуњити се;
• отети, уграбити, узети (некоме) испред носа − узети, уграбити баш у тре-
нутку када је то исто и неко други хтео;
• падати на нос − сувише се замарати радом;
• под носом (пред носом) − сасвим близу, у нечијој близини;
• показати, помолити нос − појавити се, изићи;
• шупаљ нос до очију (добити, имати и сл.) − (не добити, немати и сл.)
ништа.
Речник САНУ4:
• бити, стајати некоме у носу, навр носа − бити некоме против воље, смета-
ти, досађивати, бити досадан
• вода до носа − врло тежак положај, велика опасност
• врћи куку преко носа − разљутити се, ражестити се
• вући (водити, водати, повлачити и сл.) за нос (некога) − подваљивати (не-
коме), варати, обмањивати, изигравати (некога), правити будалу (од некога)
• да(ва)ти под нос (некоме) − пребацивати (некоме), укорити, корити (некога)
• даље од носа − извн, даље од круга наближих, нјприступачнијих и нај
простијих чињеница
• забадати шиљак у нос (некоме) − говорити некоме нешто на непријатан
(увредљив, изазивачки и сл.) начин
• забити нос у футрол − покр. в. обесити нос
• забости нос, носом у ледину, у земљу − пасти на нос
• залупити, затворити врата, спустити рампу и сл. пред носом, испред
носа (некоме) − затворити некоме врата или пролаз у последњем тренутку,
неочекивано
• запрчити нос − в. дићи нос
• изаћи, избити, попети се, искијати, ударити, искакати, избијати и сл. на
нос, на врх носа − пресести, донети, проузроковати непријатности, бити
пропраћен непријатностима
• имати (добар, фин, ваљан) нос − имати способност, моћ уочавања, про
цењивања нечега, обично на основу интуиције, бити проницљив
• имати некога у носу − бити љут, киван на некога, не подносити, не трпети
некога
• имати (свој) нос − бити присутан, пазити, надгледати, прислушкивати и сл.
• искихати горушицу на нос за то − доживети, претрпети непријатне после-
дице због тога
• истерати (некоме нешто) на нос − учинити да некоме нешто преседне, да
буде праћено непријатностима
• ићи на нос − кретати се нагињући се напред (о плугу)
• ићи (поћи и сл.) за (својим) носом − ићи било куда, без одређеног циља
4
Речник САНУ.
85
• муха у носу − врло непријатна ствар, неугодна чињеница

• набијати, набацивати, набадати, натицати некоме нешто (некога) на нос, о
нос − 1) у појачаном значењу: пребацивати некоме због нечега; 2) упадљиво,
наметљиво указивати некоме на некога као пример за углед, узор или пре-
терано (надмено, неумерено, безобзирно и сл.) говорити некоме о нечему; 3)
(некоме нешто) сасвим, потпуно објаснити или показати некоме нешто
• напети, натегнути нос − наљутити се, расрдити се
• насмејати се некоме у нос − у појачаном значењу: подсмехнути се, наругати
се некоме у лице, у његовом присуству;
• носити душу, живот у носу − бити слаб, једва жив, бити врло уморан,
задихан
• нос у нос − непосрдно један према другоме, очи у очи, лицем у лице
• окинути некоме нос − покр. осрамотити, обрукати некога, узети образ некоме
• остати без носа, изгубити нос − бити осрамоћен, обрукан, изгубити част
(обично о женама)
• остати дуга носа − покр. бити преварен, изигран
• пасти (падати), побити се и сл. на нос − 1) умрети (умирати), погинути
(гинути); бити побеђен и понижен у борби; 2) исцрпсти (исцрпљивати) се,
сатрети (сатирати се) од рада, напора;
• побијати, посадити и сл. некога на нос − убијати, усмртити (усмрћивати)
• под нос (х)рена давати (дати), (на)трти или добити и сл. − упућивати, из-
рицати некоме или добити, (пре)трпети грдњу, оштри прекор, лекцију
• показивати, правити, слати и сл. некоме (дуги) нос − наругати (ругати) се
некоме наместивши палац на врх носа и раширити прсте, шаку у правцу
некога
• превући (нешто некоме) испод носа − прекорити, укорити некога због нечега
• пуцати под нос некоме − злурадо се подсмевати, подругивати некоме
• рутав нос, човек рутава носа − одрешит, одлучан, храбар човек (обично у
одбрани себе или својих права)
• тискати (подметати, гурати, сервирати и сл.) некоме нешто под нос −
упадљиво, наметљиво указивати некоме на нешто
• увући се некоме у нос − досадити, дозлогрдити некоме
• угнати дим у нос (некоме) − научити некога памети, дати некоме лекцију
• ударити у нос некоме − изазвати непријатан, мучан утисак код некога
• црвену свилу на нос (некоме) истерати − ударити некога тако да му пође крв
на нос
Народна пословица да нема носа, пасао би траву − каже се за приглупа, огра-

ничена човека (НПосл., Вук)
Деривати од основе нос образују се уз помоћ већег броја суфикса и означавају
различите појмове.
носа / Носа покр. а) жена великог носа, носата жена; б) име кози
Носак презиме
носак, -ска а) дем. и хип. од нос; б) в. носац; в) сужени део светиљки на течно
гориво кроз који излази фитиљ и пламен; г) мали отвор на посудама за течност који
служи за пролаз ваздуха приликом пуњења и пражњења
86
носак, -ака покр. човек великог носа, носоња

Носаковић презиме
Носан презиме
носан 1. пеј. онај који има велики нос, носоња; 2. бот. стрижуша
носани в. носни
носанка зоол. назив за слатководне рибе с издуженим „носом’’, тј. предњим
делом главе, које живе у Африци
носара 1. зоол. врста рибе (буборак); 2. жена великог носа
носат а) који има велики нос; б) који има нос, неки део (обично врх) у облику
носа
изр. носати мајмуни − усконосни мајмуни
носатица зоол. покр. назив за мању рибу ражу
носаторожник зоол. велики, обични кљунорожац
носац а) издужени и кљунасти део неких посуда кроз који се излива течност,
сисак (на ибрику, чајнику и сл.); б) покр. навише савијени врх саоника, једног од
два дела саоница којим оне клизе по снегу, кљун; в) в. носак; г) навише савијени део
опанка и неких папуча, отисак тога врха; д) део окарине у облику кљуна, кроз који
се дува да би се произвео звук; ђ) део шлема који штити нос
носача покр. пеј. женска особа великог носа
носвица зоол. 1. кечига; 2. јесетра
носекања разг. аугм. и пеј. од нос
носетина разг. аугм. и пеј. од нос
носина аугм. и пеј. од нос
Носић презиме
носић 1. дем. и хип. од нос; 2. а) в. носац; б) в. носак; в) испупчење на наличју
црепа којим се он качи за летву, кукљић; 3. анат. зоол. израштај на глави неких змија
камењарки
носићац покр. дем. и хип. од нос
носни који је у некој вези са носом (који припада носу, који се налази на носу,
који се изговара кроз нос)
носница 1. в. ноздрва; 2. покр. брњица за вола
носност особина неког гласа, говора и сл., да се изговара (пева и сл.) кроз нос,
назалност
носњача анат. носна кост
нособоља бол у носу
нособран метални штитник за нос, обично као део кациге
носов који припада носу
Носовић презиме
носовни в. носни
носомице прил. на нос, носом доле
носоња 1. онај који има велики нос; 2. зоол. в. буборак
носорезац онај који реже носове
носорог 1. зоол. крупни тропрсти сисар, биљојед с једним или два рога на
носној или чеоној кости, који живи живи у Индији, југоисточној Азији и Африци;
2. фиг. погрд. а) незграпан и глуп, ограничен човек; б) сиров и развратан човек; в)
онај који има велики нос; 3. зоол. кљунорожац; 4. в. носорожац
87
носорог, -а, -о који има рог на носу (носорога буба)

носорога зоол. 1. кљунорожац; 2. носорожац
носорожац зоол. 1. инсекат тврдокрилац, мрке боке, чији мужјак има на глави
роголики израштај; 2. в. носорог
носорожни који потиче од носорога, који је као у носорога
носорошки који је као у носорога, својствен носорозима
нососмрка зоол. морска риба
носочић само у загонеци: нос − Нађох тиће брадиће, виш’ брадића усточиће,
виш’ усточића носочиће, виш’ носочића гледочиће, виш’ гледачића челочиће, виш’
челочића Гојко крме враћа (тј. брада, уста, нос, очи, чело и чешаљ у коси)
носуља покр. врста смокве дугуљастог облика
носуљак дем. и хип. од нос
носур покр. а) име овну; б) име нерасту
носурина аугм. и пеј. од нос
носурка покр. име крмачи
Суфикси:
нос – а – етина – орезац
– ак – ина – орог
– ак-овић – ић – орог-а
– ан – ић-ац – орожац
– ан-и – ни – орожни
– ан-ка – ница – орошки
– ара – ност – омрка
– ат – њача – очић
– ат-ица – обоља – уља
– ат- – обран – уља-к
– орожник – ов – ур
– ац – овић – ур-ина
– ача – овни – ур-ка
– вица – онице
– екања – оња
Лексема нос обухваћена је Семантичко-деривационим речником (СДР), према
материјалу који пружа шестотомни Речник српског књижевног језика (Речник МС).
У обради Ј(асмине) Д(ражић), стр. 220–223, нашла се 31 реч, као (по процедури
СДР): првостепени дериват (нос-ак и сл.), другостепени дериват (носан-ка и сл.),
префиксални првостепени дериват (преко-нос-ица и сл.), првостепена сложеница
(дуг-о-нос и сл.), другостепена сложеница (носорож-ац и сл.). Ми ову процедуру
нисмо следили, најпре зато што смо узели ширу базу (Речник САНУ), али и зато
што је тежња нашега рада на богатој фразеологији, тј. на употреби лексеме нос и
разуђеној комуникацији свакодневног говора. Тако смо дошли доскоро 50 деривата
и преко 6о фразема.
Фразеолошки изрази у већини случајева имају негативну конотацију. Можда
зато и добро служе за карактеризацију људи, њиховог карактера и понашања, што
88
је у складу са неким сазнањима да у лексикону има више јединица за ознаку нега-

тивних страна човека него позитивних.
Речник МС. Речник српскохрватског књижевног језика, I–III Матице српске – Матице хрват-
ске, IV–VI Матице српске, Нови Сад.
Речник САНУ. Речник српскохрватског књижевног и народног језика Српске академије наука
и уметности, књ. XVI, Институт за српски језик САНУ, Београд 2001.
СДР. Семантичко-деривациони речник, Свеска 1 (ред. Д. Гортан-Премк, В. Васић, Љ.
Недељков), Филозофски факултет, Одсек за српски језик и лингвистику, Лингвистичке
свеске 3, Нови Сад 2003.
Nedeljko Bogdanović,Tanja Milosavljević

NOSE IN THE FOLK LANGUAGE, PHRASEOLOGY AND CULTURE
This paper is on the wideness of the use of lexeme nose in folk phraseology of Serbian lit-
eracy and folk language, and we pointing at the numerous new words with the lexeme nose in its
basis.
89
90
III
ТЕОРИЈСКЕ И МЕТОДОЛОШКЕ НЕДОУМИЦЕ
у истраживању и тумачењу народне културе
91
92
Један (не)могућ дијалекатски речник ... ЕКЗб. XVI (2012)
Недељко Богдановић УДК 811.163.41*282.2

Филозофски факултет, Ниш
ЈЕДАН (НЕ)МОГУЋ ДИЈАЛЕКАТСКИ РЕЧНИК
У раду се износе недоумице у визи са могућностима да се једно лингвистичко подручје

(непосредна околина Сврљига, у источној Србији) лексикографски обради у условима
када је већ захваћено претходним радовима истог карактера. Указује се и на неке мето-
долошка решења таквог случаја.
Кључне речи: српски језик, дијалекат, дијалекатски речник.
Наука о народним говорима југоисточне Србије, у другој половини двадесетог

века, обележена је широким теренским истраживањима ради описа граматичког
система, ономастике, лексике и терминологије, односно израдом и публиковањем
више дијалектолошких монографија и већим бројем речника народних говора.
Међу овим резултатима, велики значај даје се дијалекатским речницима, због
њихове високе културолошке вредности, и због очигледне жеље да се, на једној
страни, бар унеколико надомести деценијско закашњење у овој области језичке нау-
ке, а на другој да се хитно уради попис језичких реалија у условима наглог осипања
становништва при сазнању да је народни језик усмена својина најстаријег слоја
становништва и да се затире са сваким одласком говорника са овога света.
Сврха дијалектолошког речника као залихе дијалекатске лексике несумњиво је
и културолошка. У зависности од степена обухватности и од пажње за ширину опи-
са семантичких и функционалних вредности обрађене лексике дијалекатски реч-
ник омогућава појмовну реконструкцију система културема и културних процеса у
једној заједници у историјском пресеку. Иако не може бити у потпуности (мислећи
ту на неку потпуну обухватност појмова и њихових језичких знакова) дијалекатски
речник увек ће бити поуздани сведок постојања, значења и функционисања многих
токова живота носилаца дијалекта. За пример наводимо лексику обичаја или обре-
да. Ако речник садржи све речи, рецимо, посмртног обреда, и ако је на основу њих
могуће сагледати веровање и ритуал сахране као незаобилазне чињенице живота,
саме ће јединице тога семантичког поља, због постојања шире семантике, односно
поливалентности лексике, омогућити и шире везе са религијом дотичног социо-
на, са митологијом, са праксом, па и материјалним условима живота у којима се
одвија посмртни ритуал. Сврха која се из тих података чита је у највећем степену
културолошка.
Ако се из дијалекатског речника може читати све називље човека према некој
особини, рецимо „однос према новцу“ или материјалним вредностима тога типа,
уопште, као: трошаџија, распикућа, расипник, растурник, растурикућа, развејан,
или: шкртав, шкртац, стискав(ац), цврца, скрчав, згомиљач, онда се већ према
мотивацији за стварање оваквих назива може читати однос људи (говорника, при-
падника једног дијалекта) према новцу, или неком другом виду богатства. Народ ни-
кад није нити за потпуно гомилање, нити за потпуно расипање материјалних вред-
93
ности, па ће у систему назначеног називља бити читаве скале прихватљивог одно-

сно неприхватљивог, некад и прекорног, исмевајућег или осуђујућег односа који
нека (на овај начин именована) особа исказује. Детерминација даје културолошки
аспект тога односа. Та чињеница да се из дијалекатског речника може очитавати
културни моменат једног времена и једне средине, што и сматрамо културолош-
ким аспектом, намеће потребу да се с посебном пажњом таква лексика прикупља
и обрађује. Културолошка сврха мора онда бити позната и састављачу речника, и
садржина његовог пројекта, уз настојање да се пројекат оптимално испуни. Један
од путева тога испуњења тиче се обраде у оквиру дефиниције забележеног појма.
Ширина информације везује се за дату насловну реч, али је обрада шира. То може
личити и на разводњавање карактеристичне концизности речничке обраде. Други
пут може бити ширење азбучника, када ће сваки ужи појам, који има своју лексему,
бити засебно обрађен. Слабост овога поступка је дисперзија лексема у азбучнику.
Читаоцу који се интересује за било коју тему тешко да ће бити познат дијалекатски
лик лексеме из његове теме, по коме ће тражити потребну информацију, а по лику
се, по формалном моменту, тражена реч једино смешта у азбучник. Решење као да
је у комплекснијој обради носеће лексеме, и у појави висећих лексема (у облику
празних одредница) на одговарајућим местима у азбучнику, с позивом на ону где се
материја потпуније обрађује.
Културолошки моменат сврхе дијалекатског речника је у томе што се свет не
спознаје директним искуством, помоћу чула и осетила, већ преко речи и речника
као чињеница културног продукта. Дијалекатски речник, више него други тип реч-
ника, не дефинише реч са лингвистичке стране, него дефиниште стварност коју та
реч означава. Он дакле почива, и опстаје, на културној семиотици, па би његова
културолошка вредност била у могућности реконструкције културне семиотике
„читањем“, тј. употребом речника.
Посебна је чињеница што дијалекатски речник, као речник живог народног
говора, који опслужује (и описује) садашњост, али и чува прошлост, доноси мно-
га значења из, условно речено, културних слојева стварности и комуникације. У
предговору најновијег речника, Тимочког дијалекатског речника Јакше Динића,
читамо:
„Уписиване се речи из пољопривреде, сточарства, затим називи биљака, на-
зиви домаћих животиња настали у вези с њиховим телесним и другим особинама,
називи дивљих животиња, инсеката, речи из грађевинарства, сеоских заната, речи
из породице, друштвених односа, митологије, религије, историје, речи о празници-
ма, обредним хлебовима, о међусобним односима, о смерности и неумерености, о
разбојништву, лоповлуку, о вредноћи и приљежности, о лењости, о домаћинском
односу и расипништву, о псовкама и насиљу, о подсмеху, о милосрђу, о старости и
немоћи, о сиромаштву и беди, о финансијским тешкоћама и запошљавању, речи о
болестима људи и животиња, о анатомији људској и животињској, о народној меди-
цини, о враџбинама, бајањима, песмама, свиркама, музичким инструментима, на-
родним колима, свадбама, рођењу, крштавању, о погребним обичајима, покућству,
алату, посуђу, саобраћајним средствима, о ратовима и великим народним невољама,
о радости и тузи, о дечјим играма и радовањима, о школовању, о народној ношњи
мушкој и женској, о домаћој радиности: ткању, предењу, плетењу, крпљењу и прању,
94
о народним јелима, свађама и тучама, речју: о свим видовима људске делатности и

живота (истицање наше – Н.Б.).“1
Већ на први поглед могле би се издвојити области знања и искуства које имају
културолошко исходиште.
Пишући о лексици лесковачког говора, поред осталог, рекли смо: „Лексика уз
именословље једнога језика представља појмовни свет човека одређеног времена и
поднебља претворен у речи за ознаку искуством и историјом створених појмова, са
представом коју је реч некад и у нечијем говору именовала.“2
„...Речнички састав једнога говора или језика јесте комуникативна основа
вербалног општења у социјалној заједници, али је и хранилиште (архива) многих,
непредвидиво многих, значења из прошлости, сведок и споменик вековног живо-
та народа и језика. Свако упознавање речничког фонда значило би упознавање са
животом, историјом и културом минулих генерација, али и са поднебљем у којем
су те генерације живеле, природним простором којим су се кретале или у којем су
обитавале, привредом од које су живеле: са биљним и животињским светом који су
нераздвојни човеков пратилац, па и са човековим спознањем стварности. На основу
прираста броја речи може се судити којим редом је човек освајао природу, од кад
зна за поједине болести и њихов лек, кад је шта измислио, обликовао, ставио у упо
требу, у промет, дајући му име и утврђујући му атрибуте“.3
После овога, надамо се да ће бити јасније порекло недоумица у вези са једном
вишегодишњом идејом, иако саме недоумице остају за неко одлучније решење.
*
У условима скоро неконтролисаног, (и, можда, баш зато продуктивног), или
непројектованог, „процвата“ дијалекатске лексикографије, односно ужурбаног
настанка, па и публиковања речника народних говора (понајвише са подручја
призренско-тимочких говора српског језика) јавља се нужно питање дијалекатске
лексикологије, и оно се засад решава више практичним прилозима и приносима
са терена, него теоријским осмишљањем ове (могуће) гране (или гранчице) наше
језичке науке. Питање ће и овде остати у сенци практичних потреба. У одсуству
друштвених планова који би захтевали и оправданост избора дијалекта за лексико-
графску презентацију, највећи број објављених речника дошао је по личном плану
и личном, несебичном труду аутора, по правилу завичајаца, најчешће из дуга према
завичају. Као да се хтео надокнадити вишедеценијски застој у проучавању лексике
народних говора, и заузетост стручних снага чији је број далеко испод националних
потреба, радом на лексикографским пројектима који су давно већ били засновани,
па су знатижељни аматери и агилни завичајци похрлили да надоместе заостатак.
1*
Овај рад настао је по пројекту „Дијалектолошка истраживања српског језичког про
академика Слободана Реметића и уз материјалну подршку Министарства за науку и
технолошки развој Републике Србије.
Динић 2008, стр. XXV.
2
Н. Богдановић: О лесковачком говору, Лесковачки културни центар, Лесковац 2009,
стр. 40.
3
Исто.
95
И успели су да нас обогате приносима и приновама са забитих терена, тим више

ако су ти терени даљи од основице књижевног језика и специфичнији у односу на
књижевнојезички стандард. У исто време отворили су многа питања дијалекатске
лексикографије, дајући за нека и сопствена решења која им је наметнула конкретна
грађа и лично схватање лексикографског задатка.
Тако се десило и са нашим речником, односно са оним што је могло бити резул-
тат мојих личних запажања и бележења матерњег говора. Током вишедеценијског
бављења народним говорима источне и југоисточне Србије, скупило се доста
језичких података који би, да су обједињени, и обзнањени, могли бити од кори-
сти неким другим посленицима у науци о српским народном језику (етимолози-
ма, дијалектолозима, социолингвистима, али и етнолозима, социолозима или
прихолозима). Највише је те грађе из говора мога родног села Бучума (општина
Сврљиг, источна Србија), села које је, како статистике кажу, расло и преко 400 душа,
а сада нема но тек једва преко четрдесетак. То је, као и иницијативе колега па и
институција, нарочито око пројекта Дијалектолошка испитивања српског језичког
простора, потхрањивало идеју да се најзад прикупљена грађа лексикографски об-
ради и публикује на уобичајени начин (као речник, прилог речнику, или речничка
збирка, у зависности од обима и од степена лексикографске обраде).
Али, појавило се питање како један могући речник оформити када га у вели-
ком проценту излишним чини већ објављени резултат вишегодишњег рада другог
аутора на блиском дијалекатском подручју. Наједноставније је лишити се оног што
још није објављено, али се и ту могу јавити оправдани разлози одступања од те
генералне одлуке, било због обавезе према уложеном раду, из сентименталних раз-
лога према идеји која је потхрањивала вишегодишње припреме, било због атрак-
тивности онога што би у односу на познато било допуна или новина.
Са таквим питањима сусрели смо се при помисли да израду речника свога
матерњег говора зауставимо, или напустимо.
Бучум је село једва десетак километара удаљено (на запад) од Доње Каменице
која је била извориште Тимочког дијалекатског речника (ТДР) Јакше Динића. Дели
их једно село, Мучибаба, али и више високих врлети тако да је комуникација Бу-
чума и Каменице била врло слаба. Ипак, припадају истом говору, говору тимочко-
лужничког типа призренско-тимочке дијалекатске области српског језика. Исти им
је говор, па и лексикон, у највећој мери. Оно што је на том плану представљено
Тимочким дијалекатским речником (ТДР), и оно што би било представљено Бучум-
ским речником у великом би проценту било подударно.
Поставило се, онда, питање оправданости израде речника Бучума, при посто
јању речника Каменице (Динић), а ако се та оправданост и потврди, како успо-
ставити однос потоњег речника, према претходном. Најпре, он би морао бити
диференцијалан, а свака диференцијалност треба да кориснику буде позната и
читљива, како би оно што претпоставља за оба говора, а нема га у другом, могао
потражити у првом, ако му је доступан (а и то је у условима наших малих тиража и
неразвијене библиотечке комуникације врло сумњиво).4
4
Примера ради, било би очекивано да свака школа на подручју Ниша има примерак
јединог речника народнога говора са њене територије (то је Речник села каменице – код
Ниша, аутора Властимира Јовановића), али поуздано знамо да тако није. Не само да није за
96
Могло се прићи и изради Речника Бучума без обзира на Динићев, а могло се и

одустати како се не би трошило време и новац.
Наметнуло нам се размишљање о једном, ипак неизвесном путу, вођени лич-
ним разлозима: сачувати забележену грађу и ставити је на увид стручне и научне
јавности у уобичајеном облику, али успоставити однос са себи географски и језички
најближим сличним остварењем, и рационализовати целу замисао.
Неподударности би биле
а. због стварне разлике у лексичком фонду,
b. у значењу или облику лексема које су познате и једном и другом говору,
c. у делу значења у једном говору у односу на други.
Ad „a“
Упркос заједничким историјским приликама, природним и привредним окол-
ностима, вери и обичајима, Каменица је место на Тимоку, и на путу (Књажевац –
Пирот), има цркву, црквени сабор, воденице које су млеле за десетак села из планин-
ске околине, и то је могло утицати на ширу комуникацију. Бучум, опет, архаичнији,
затворенији, у брдима и даље од комуникација могао је сачувати нешто од архаич-
ности лексикона.
Пошто никад нећемо „ухватити“ целину тога фонда, можемо размишљати да
у ствари оперишемо само опсегом који је аутор, један или други, успео захватити.
Ту је у предности аутор који следи, јер увек зна шта је допуна у односу на већ
објављено. Неповољност је што потоњи речник, ако жели представити целину сво-
га фонда, мора да упућује на речи које су већ обрађене, јер би (и са становишта
времена и са становишта трошкова) било несврсисходно да их понавља.
Практични потези могли би бити такви да се обрађује само оно што већ није
обрађено, а информативније би било да се на неки начин наведе шта је то што је
испуштено с разлога „што се већ налази у ТРД“.
Одлучили смо се за овакво решење:
У азбучник се, кумулативно, in kontinua, у секцијама између косих заграда /.../
наводе речи које постоје у Б, али су већ дате у ТРД:
/а, абаи, абаи се, абајуе, абајуе се, абь́р/.
Ad „b“
Поред стварне разлике у значењу појединих лексема, могу се створити и при-
видне разлике када један или други аутор региструју само значења која су одабрали
за „пласман“. Разлике, дакле, могу доћи и од концепције речника, када један аутор
инсистира на значењу (или употреби) које се другом чини мање важним. У нашем
случају, приметили смо да се у ТДР уноси доста речи које одавно нису у употреби.
Поред велике вероватноће да су оне и говорницима Бучума биле познате, стоји и
поприлична вероватноћа да их данас нико не употребљава. Иако ТДР има кратицу
то било пара, већ није било ни свести о потреби да тај речник буде део културне и језичке
баштине средине у којој је настао и коју репрезентује.
97
„заст. застарело“ (стр. XXVII), ње, рецимо, нема код речи абаџиль́к, иако ова реч
никако није део активног лексичког фонда.5
Затим, могуће су фонетске или обличке разлике у изговору истих лексема.
Могуће решење било би да се у секцији заједничких речи (које се не обрађују)
у угластим заградама [...] поред одговарајуће речи ТДР дода лик (различитог фо-
нетског инвентара, места акцента) или облик (другачије морфолошко решење) који
репрезентује говор Б. У нашем случају то би изгледало овако;
/а, абаи [обаји1], абаи се [обаји], абајуе, абајуе се [баји се2] , абь́р/.
Поред очигледног настојања аутора (1) да редукованост гласа -ј– која је судећи
по записаним ликовима већа у Каменици него у Бучуму, што може бити и ствар
личне перцепције записивача, означи његовом елиминацијом, јавља се и појачано
отварање вокала изван акцентованог слога (о > а), која је позната и у Б, али не код
наведених речи, што ствара фонетску разлику између говора ова два села, али на
лексичком плану имамо исте речи. У случају (2) имамо другачији начин грађења
итератива. Уместо обајуе се у Каменици, у Б је баји се. У свему другом реч је иста.
Ad „c“
Постоји могућност да се у неком од значења лексеме већ описане у ТДР у
Б јави разлика. Да у случају вишезначности буде више или мање од значења већ
пласиране речи. Лишавајући се могућности да се у таквим случајевима назначује и
оно чега у Б нема у односу на ТРД, прихватљиво нам је било да региструјемо дамо
додатак, допуну. То би се технички решило на следећи начин.
Азбучник доноси и такву реч (која већ постоји у ТДР), али се она означава
звездицома [ * ], и подразумева опис у ТДР, а додаје само оно што је допуна из
говора Бучума.
абь́р* само у изразу `прати абь́р` – пошаље неку поруку.
Та допуна може бити у значењу, али и у неком другом моменту, творбеном,
рецимо:
/абење, аби, аби се, ав, ава, авгус, аветан, авијон, авне, авњује [авка]/
авне* обичније лавне.
Очигледно се итеративи у Б и у Каменици другачије образује што ствара пара-
лелне ликове авњује и авка (в. напред обајује се : баји се!). У Каменици преовлађују
облици на -ује.
Пошто, како би се рекло, централна тема нашег речника јесте Бучум, дакле
облик авка, уколико се жели успоставити однос према ТДР, облик авњује требало
би да дође на другу позицију. Кад томе има разлога (а без штете по Б то би се могло
и занемарити), биће овако:
(л)авне [авњује*]. – Остарело ни кучево, лајало је ко курјак, а сь́г једва лавне
понекад;
што значи да је реч позната и у ТДР, у свему сем у другачијем облику.
5
Што се Бучума тиче, једино сам од пок. деде Живка (рођ 1892, умро 1988) чуо да су
се такви кројачи у нас звали терзије, али они су већ имали шиваће машине, док абаџије није
познавао. Каменица је ближе чаршији, па је могуће да је постојање абаџија у томе говору
било евидентније. Ипак, и као речи и као реалије, и абаџије и терзије заслужују неку ознаку
која их смешта у прошлост.
98
Пошто облици авне / лавне: авњује /лавка имају деминутивну (хипокористич-

ну) нијансу у значењу, она се остварује у К променом у глаголској основи: -не-: (као
копне : копњује, (до)дирњује...), а у Б другачијим наставком с лементом -к-: (као
лавне : (л)ав-ка, пивка, дирка, свирка...).
Иако овакви процеси нису без везе са обликом лексикона, мислимо да су ствар
дијалектолошког описа, па и кад се у речнику јаве, биће више сигнал за другачија
проучавања, а не успостава потпуне паралеле семантички заједничке лексике.
После ових напомена, неће бити сувишно да представимо азбучник Речника
села Бучума. Пробе ради, узимамо 100 првих азбучничких позиција ТДР, и сходно
изложено налазимо следеће стање.
ТДР Бучум ТДР Бучум
1. а 28. ает [ajaт / ајет
– a! 29. аз [ас
– а? 30. аз-башча –
2. ь [ạ?] – аздисал
3. ьь́ [ạь́] 31. аинин –
– ь́ạ 32. ај
4. абаи [обаји] 33. аја
5. абаи се [обаји се] 34. ајд1
6. абајуе [баји] 35. ајд2
7. абајуе се [баји се] 36. ајдамак –
8. абьн [абен] 37. ајдарача –
9. абь́р * 38. ајде
10. абьџиль́к – 39. ајдук
11. абење 40. ајдукль́к
12. аби 41. ајдукување
– абипара 42. ајдукуе
13. аби се 43. ајдуче
– абре-убре! 44. ајдучица –
14. ав – ајдучка трава
15. ава 45. ајдучћи
16. авгус 46. ајдучћи мелен –
17. аветан 47. аје
18. авијон * 48. ајка
– авлија 49. ајкар
– авлиска врата 50. ајкарсћи
19. авне – ајлук
20. авњује [авка] 51. ајмана
21. авољак – 52. ајманисање
22. авруг * – ајманисување
23. адвокат [двокат] 53. ајманит
24. адвокатль́к – 54. ајманише [алманисује]
25. адет 55. ајманише се [ајманисује се]
26. адумка 56. ајмансћи1
27. ае 57. ајмансћи2
99
58. ајсне 81. аламан

59. ак1 82. аламансћи
60. ак2 – 83. аламуња
61. ака 84. аламуњес
62. ака се – алапача
63. акање 85. алат
64. акь́л 86. алачуга
65. акь́лан 87. албатин
66. акне – албатница
67. акне се – албатсћи клинци
– ако – албатсћи кљештеви
– ако ли? албатсћи нож
68. акреп 88. алваџија –
69. акробатичар – 89. Алдина река –
70. ал 90. Алдиноречанин –
71. ала 91. Алдиноречанка –
72. ала алосана 92. алдиноречћи –
73. алав1 93. алдинсћи –
74. алав2 94. Алдинци –
75. алавужда 95. Алдинчанин –
76. алавуждес 96. Алдинчанка –
77. алака се – 97. але
78. алал ти чук * 98. алев
79. алалење 99. алевије се
80. алали 100.алевко
– алален
– алалом
Објед. азб.Зеједн. Речи којих Речи којих Речи другог Речи дели- Укуп-
ТДР речи нема у ТДР нема у Буч. значења у мично друг. но
и Буч. – Буч. *
[ ]
100+20 = 120 63 20 20 13 4 120
Табела би се овако могла прочитати.

Од сто насловних речи азбучника Тимочког дијалекатског речника, секције А,
у Бучуму нема 20 речи (ознака: –). Ту треба узети у обзир да су одреднице 89–96
везане за постојање Каменици блиског села и Алдинци / Алдина Река, које се у
Бучуму и не могу јавити.
Насупрот томе, Речник Бучума садржао би нових 20 речи којих нема у ТДР.
Неке би, уопштено гледано, могле бити у оба азбучника, али нећемо се бавити прет-
поставкама зашто их у ТДР нема.
Тринаест речи у Бучуму показује неко одступање у односу на ТДР, због чега
се ставља у [ ]. Неке (2, 3, 4, 5, 8, 23, 28, 29) имају другачији фонетски лик, који се,
ваља рећи, у ТДР такође појављује али на каснијим позицијама азбучника. Друге (6,
100
7, 20, 54, 55) имају другачије образовање, и друго место у азбучнику. Дакле, ту су
разлике привидне. Свих ових речи има и тамо и овамо, у неједнаким ликовима и на
неједнаким позицијама у азбучнику.
Четири речи, означене су звездицама (9, 18, 22, 78), што значи да постоји
потреба да буду делимично објашњене у Речнику Бучума, према значењу у томе
говору.
Такође треба обрадити и оних 20 речи које постоје у Бучуму, али их не даје
ТДР.
Разуме се, слика коју видимо у светлу првих сто одредница азбучника ТДР не
мора бити подударна са стањем у осталом делу Речника који има преко 900 стра-
на, поготову што лексикон у секцији А ни пореклом речи, ни бројем не може бити
ваљан репрезентант целине лексикона.
Проценат новине ипак доводи у сумњу сврху израде Речника Бучума, или се
бар наше оклевање да томе приђемо (ако наслућујемо шта у овом случају значи
селективност у односу на ТДР), може лакше схватити.6
ONE (IM) POSSIBLE DIALECT DICTIONARY
This paper is on the doubts of the possibilities of a single linguistic area (the vicinity of Svr-
ljig in Eastern Serbia), to be lexicographically processed in the conditions when it has already been
discussed in similar papers. New methodological solutions of this case have been shown.
6
Колико нам је познато, слична размишљања прате и рад др Љубише Рајковића на Реч-
нику Средњег Тимока, који је одавно подоста одмакао, и уздамо се у ауторову инвентивност,
и чврсту решеност „да се не понавља“, из чега се могу очекивати решења која би и другима
била од помоћи.
101
102
Сан и видовитост митолошких бића високог ранга ... ЕКЗб. XVI (2012)
Сретен Петровић УДК 398.49(497.11–11)

Филолошки факултет, Београд
САН И ВИДОВИТОСТ МИТОЛОШКИХ БИЋА

ВИСОКОГ РАНГА
У овоме раду настоји се анализирати „сан“ који прати деловање два дијаметрално раз-
личита митска субјекта, змајевитог Марка Краљевића и хришћанског светитеља Нико-
лу. Њиховом „сну“, који претходи сусрету ових јунака са непријатељем, склони смо да
припишемо карактер „видовитости“. Колико нам је познато, овај тип „пророчког сна“
није био предмет теоријске расправе.
Кључне речи: Марко Краљевић, св. Никола, сан, видовитост, змај, аждаја, бог Словена,
критика В. Пропа.
Митопоетска је чињеница да јунака пред какву одсудну битку са противни-

ком ненадано спопадне „херојски сан“, свеједно да ли му предстоји обрачун са
непријатељем соларне или хтоничке природе. Ако је реч о јунаку са позитивном
настројеношћу према људској заједници – а видимо га како је непосредно пред
битку утонуо у сан – у овој се улози може наћи змај, односно његов двојник зду-
хач, најзад, хришћански светитељ. У улози, пак, негативног јунака, најчешће се
сусрећемо са моћним аловитим демонским бићима попут аждаје или ламије.
У теоријским разматрањима смисла магијско-митског „сна“ не наилазимо на
сагласности око неких важних питања. Утолико не задовољава ни тумачење фол-
клористе Владимира Пропа. Он, наиме, сматра да такав изненадни „сан“, коме
јунак допада, за самог јунака представља једину могућност да „сиђе у царство
смрти“ где походи своје умрле претке тражећи од њих помоћ. На томе путу митски
јунак се иницијализира, постаје одистински „херој“1. Свакако, овде ћемо навести и
примере типичнога митолошко-демонског сна, који не указују на било какав одла-
зак њихове душе прецима. Имамо у виду случајеве када се јунак соларно-змајске
конфигурације задеси у хтонском времену, путујући ноћу, када би, дакле, задремао
а да му не предстоји било какав сусрет са непријатељем. Исто тако, видимо и јунаке
типично хтонске провенијенције, попут Мусе Кесеџије или Влаха Алије, које заде-
си слична судбина, да утону у сан чак и у по бела дана, само зато што је јунак, под
дејством Сунца, изложен енергији која га девитализује. Најзад, и чобаница Јања до-
пада сну пре но што ће је обљубити небески змај као нека врста хипостазе соларног
божанства. Тај чин, узет са моралне стране, не може се, свакако, интерпретирати
као негативан и неугодан по њену личну егзистенцију.
Најпре ћемо изложити већ познате карактеристике два митска лика, Марка
Краљевића и св. Николу. Истраживачи се, углавном, слажу да се у структури ових
митских ликова једнако находе и прежици старијих божанских структура.
1
Vladimir Prop, Historijski koreni bajke. Svjetlost, Sarajevo, 1990, стр. 399. У даљем
тексту: Проп.
103
1. О Марку Краљевићу. До каквих су закључака дошли антрополози, фено-

менолози и филолози о лику Марка Краљевића. Овде само о најважнијем. Као син
краља Вукашина, Краљевић Марко својство змајевитога хероја није могао стећи
од свога оца будући да његов родитељ није имао змајевску харизму, већ је задобио
посредством мајке Јевросиме, сестре близнакиње змајевитога војводе Момчила.
Тим поводом Чајкановић наводи једно старинско веровање о инкарнацији душе,
па би се, сходно томе, у бићу Марка „инкарнирала нека душа“, „преродио се неки
предак“. Сасвим конкретно, „у Марку Краљевићу преродио се војвода Момчило“,
Марков ујак2. Међутим, змајевско порекло могло је ускрснути у Марку и из једног
другог извора, преко виле помајке о чему нас поучава следећа песма. Не само што
је „вила задојила Марка Краљевића“, већ и шире: „Што год има Србина јунака, /
Свакога су задојиле виле“3 .
Чајкановић је још запазио како се у Марковом менталном склопу находи још
једна, месијанска црта, која долази из далеке старине. Наиме, „божанска личност, из
српског месијанског пророчанства, доиста није нико други него некадашњи српски
врховни бог“, а потврда за то налази се „и у миту о Краљевићу Марку. Видели смо
да је у једном делу традиције Марко означен као апокалиптички спасилац“4. На то
упућује још и митска чињеница, да је Марко Краљевић херој путник. Ову дина-
мичну црту поседује још један број митских ликова нашега старог веровања, на
пример, деспот Стефан и свети Сава. Једном речи, ову је црту Марко наследио од
„неког старинског путујућег божанства“ (Чајк. II, 91).
За потврду става да се Краљевић Марко с правом доводи у везу са „месијанским
пророчанством“, најзад, да је замена и наследник „нашег врховног бога“, а то значи
да „Марко има доиста карактерних црта тога хтоничног божанства“ – на прилику
нашег Дабога, налазимо у Чајкановићевом старијем издању књиге О српском врхов-
ном богу5. Овде се тврди да је Марко конфигуриран на слику и прилику српскога
summus deus-а. Најзад, Чајкановић указује и на заједничке црте Марка Краљевића
и светога Ђорђа. Наиме, оба лика „представљају хипостазу једне исте личности
– српског summus deusa“. Коментаришући Чајкановићево гледиште Драгослав
Срејовић сматра да је овај суд заснован пре свега на месијанским елементима из
предања о Марку Краљевићу, тачније „на одређеној сличности између њега и Дабо-
га, Световида и Водана“6.
Чајкановић, такође, запажа како је Марко, као змајевити јунак стално путовао
јашући на своме Шарцу. Но, и још важније, ову митопоетску чињеницу наш мито-
лог сматра потврдом тезе да се у структури Марковог лика проносе атрибути старог
2
Веселин Чајкановић, Студије из српске религије и фолклора. Сабрана дела из српске
религије и митологије 1925–1942. Друга књига. СКЗ, Бигз, Просвета, Партенон М.А.М,
Београд, 1994, 457. У даљем тексту, Чајк. II.
3
Богољуб Петрановић, Српске народне пјесме из БиХ. Свјетлост, Сарајево, 1989, књ.
III, 228–229.
4
Види и Веселин Чајкановић, О врховном богу у старој српској религији. Сабрана
дела из српске религије и митологије. Београд, 1994, књ. III,141.
5
В. Чајкановић, О српском врховном богу. Посебна издања СКА, књ. CXXXII. Фило
софски и филолошки списи, књ. 34, Београд, 1941, 66–69. Види и књ. III, Сабраних дела,
Београд, 1994, 142
6
Чајкановић, исто, 120–121.
104
врховног божанства. „Марко нас свакако подсећа на нашег Дабога, чији је атрибут
такође коњ“. Осим поменутих својстава, да је Марко змајевске конституције, са
месијанским и пророчким еланом, да је пред нама јунак спасилац, што су уједно и
атрибути врховног бога, Чајкановић придодаје и следеће: „Маркова чаша и његова
сабља, од којих се такође није растао ни на оном свету [...] и са којима би се могао
упоредити Световидов пехар и тиквица светога Саве“; коначно ту је и „Световидов
мач“ (Чајк. III, 142). Овде се жели упозорити како се Марко, осим са Дабогом, може
упоредити и са Световидом, са чиме је сагласан и Драгослав Срејовић, који сматра
како је Марко „као свемоћни спаситељ“ и „национални јунак свих јужнословенских
народа“ нико други до „јунак коњаник из доба пре доласка Словена на Балкан,
који је живео у свести племена на Балкану н много пре него што ће се појавити
историјски краљ Марко“7.
Ово питање Срејовић даље промишља кроз анализу сличности два митска
јунака светога Ђорђа и Марка Краљевића, установивши како Марко и Ђорђе у
више нивоа кореспондирају са старинским богом. На могућност иманентне, струк-
турне везе ликова: Марка и Ђорђа, с једне, односно: са древним врховним богом
Триглавом, како нам га презентује српски фолклор, с друге стране, говорио је и
словеначки митолог Јосип Мал. Он је показао како није нимало случајно што се
за Триглава везује велики пролећни празник који је у хришћанству познат као
Ђурђевдан. Уистину, овде је пре свега реч о светковању знатнога старинског бо-
жанства, на чије је место црква убацила светога Ђорђа, па је сада њему, као и
раније паганском божанству, посвећено симболичко жртвовање мушкога младун-
ца, овна или јарца, тј. јагњета или јарета.
Поводом сличности митских ликова Марка и светог Ђорђа, а с обзиром на
генезу ових ликова, Срејовић је формулисао две хипотезе. Уколико следимо сми-
сао одређеног броја српских народних песама Марко би могао бити личност из
много старије народне традиције, блиске хришћанском светом Ђорђу, или је, пак,
реч о томе, да је он каснија хипостаза древног балканског јунака коњаника који
је „у лику Светог Ђорђа добио interpretatio christiana и једину могућност умет-
ничке конкретизације у историографском и књижевном смислу, после званичног
прихватања хришћанства“ (Среј, 87–88). На крају Срејовић артикулише и следећу
хипотезу. Наиме, уколико се докаже да је на Балкану „Свети Ђорђе само хипоста-
за националног балканског јунака коњаника у оквиру хришћанске вере и феудал-
ног друштва“, постало би извесно да је Марко „познији лик истог јунака који није
оптерећен црквеним догмама, али је много животнији и ближи првобитном лику“
(Среј, 89).
Несумњиво је, лик Марка Краљевића носи низ значајних атрибута српског
врховног бога. Тако се долази до оне тачке, када је потребно да се теоријски поза-
бавимо овде важним питањем о тзв. „Марковој смрти“. Најпре о „незнаном“ месту
где је Марко сахрањен. Са том чињеницом кореспондира и митопоетски „податак“
о Марковом животу у пећини, што указује на још један важан атрибут врховног
бога. Наиме, у краткој, а вишезначној песми Смрт Марка Краљевића, Чајкановић
је уочио бројне митске елементе. Најпре се има у виду једна секвенца у којој се
7
Драгослав Срејовић, Илири и Трачани. О старобалсканским племенима. СКЗ, Бео
град, 2002, 89 и. 101. У даљем тексту: Среј.
105
описује природа Марковог демонског коња, Шарца. Наиме, коњ је сав у „сузама“,
а својим „посртањем, предсказује смрт свога господара“. Овде се уочава аналогија
Шарца са Ахиловим коњем, а затим, указује на још једну карактеристику Марко-
вога лика. Наиме, пред нама је „јунак који је неповредив“, што говори у прилог
аналогији са Ахилом или Ајантом, са Кенејом из грчке митологије, најзад, са Сиг-
фридом из германске митолошке традиције. Сасвим јасно овде можемо сагледати
дубину смисла митолошке чињенице, да је Марко јунак који живи три стотине го-
дина. А затим назначен је и призор Марковог убијања коња, потом, ломљење сабље
и копља. Нема сумње, „певач није свестан“ правога смисла описа ових симболич-
ких радњи, али нам се тиме обзнањује истина да „са Марком заједно на онај свет“
нужно одлази не само оружје већ и јунаков одани коњ. Управо на овом примеру а
по мишљењу Чајкановића, видимо како из структуре поменутог јунака пробија лик
„‘старог крвника’, који није нико други и нико мањи него српски врховни нацио-
нални бог“ (Чајк. V, 34–35).
Чајкановић је, такође, запазио како ће и сам Марко наслутити властиту смрт,
чиме се подастире теза о могућној Марковој видовитости. О томе може да посве-
дочи детаљ из једне песме. Нагнавши се над бунаром Марко је „у води видео само
слику“, свакако „своју слику“, чиме је добио од „пророштва непосредно, без помоћи
каквог демона или каквог медијума“ чудесни знак о своме животном крају. Ову ми-
толошку чињеницу Чајкановић убраја у преостатке древне вере, у особине старога
врховног српског Бога. (Чајк. II, 296).
Најзад, у групу атрибута који припадају домену старинског националног
бога – у конкретном случају, у структури лика Марка Краљевића – Чајкановић је
укључио и идеју бесмртности. Као знак тога обележја је и чињеница како значајне
митске личности напросто нестану са овога света а да им се не зна гроб. Управо се
„у епској поезији“ приповеда о таквом мотиву Маркове смрти. Чајкановић подсећа
на Вукову опаску да је Марка Краљевића „Бог ‘некакијем чуднијем начином пренио
(заједно са Шарцем) у некаку пећину, у којој и сад обојица живе’“ (Чајk. II, 512).
А затим, додаје: „мит о хероју који не умире, него чудесно ‘нестаје’, жив одлази
на онај свет, доиста, врло је стар, и у епској поезији добро познат“, закључујући:
„Најпознатији носилац овога мита код нас јесте, наравно, Марко Краљевић“. Пара-
лелу овоме Марковом повлачењу у пећину Чајкановић налази у миту о Фридриху
Барбароси, који се такође „повукао у пећину“ (Чајк. II, 513–514).
Да би поткрепио идеју о бесмртности митских бића која оличавају структуру
лика древног врховног бога, попут Краљевића Марка, Чајкановић је имао у виду
више примера из наше народне поезије. Само неколико карактеристичних места.
У песми Урош и Мрљавчевићи „куне краљ Вукашин Марка: »Сине Марко, да те
Бог убије! / Ти немао гроба ни порода!«“8. У другој песми Сестра Леке капетана
говори се како Марко „Ни ће имат’ гроба ни укопа / Ни ће с’ Марку гроба опојати“
(Вук, II, 151). Најзад, у песми Смрт Марка Краљевића (Вук, II, 278) проигуман
Светогорац Васа, наишавши на умрлога Марка, лађом га превози до Хиландара,
где ће сахранити мртвога Марка, али му ничим „гроб није обележио“. Зашто? Из
јединога тешко схватљивога разлога, како песма наводи „да се Марку за гроб не раз-
8
Вук Караџић, Српске народне пјесме. Нолит, Београд, 1969. I–IV, књ. II, 126. У даљем
тексту, Вук, I–IV.
106
наде...“. Поводом такве смрти јунака, о томе да се Марку не зна гроб, односно да је
јунак окончао свој живот у пећини, Чајкановић је склон да закључи како је „Марко
Краљевић [је] заменио нашег старинског националног бога. Јунак који 'нестаје' у
ствари је божанство“ (Чајк. II, 515).
Структури митског лика Марка Краљевића, који представља својеврсну хипо-
стазу врховног српског Бога, припада и осећај за правду, а то значи, да ће је он спро-
водити без обзира на то ко је њен виновник, односно прекршилац. Утолико се за
његов лик везује прека нарав, тачније, склоност да преступнике сурово кажњава, те
је утолико Марко близак „Страхору“, или „Страшном и јаком Богу“, који је једнако
прек и суров и према својим ближњим. Марко кажњава брата Андрију када овај
прекорачи одређене норме. Лик таквога страшнога Краљевића Марка, коњаника и
трачкога хероса, са брковима, портретирао је и Иван Мештровић у познатој скул-
птури. Најзад, Краљ Вукашин саопштава још једну истину о своме сину Марку,
како је он „самовољан“, те „‘куд гођ иде, никога не пита, / ђе год сједне, свуђе пије
вино, / а све ради кавгу да огради’“ (Вук, II, 120). Томе иде у прилог и искуство
Турака, да је „Марко [је] несита аждаха, / Никад њему није доста вина,/ Ни јуначке
прољевене крвце“ (Петрановић, III, 511).
Питање остаје: да ли се због чињенице што је Марко, а у односу на Милоша,
на пример, увек приказиван као знатно старији мушкарац, са маркантним брковима,
може упоредити са структуром врховног Бога, односно са ликом како су га прика-
зивали Западни Словени? Добро је позната представа врховног бога Световида код
Балтичких Словена, посебно на острву Рујану, а и код Словена уопште, на каменим
рељефима и дрвеним статуама, на којима се Световид приказују као четворогла-
во божанство са брковима9. Сличних представа имамо и о словенском Триглаву у
Шћећину.
2. Свети Никола је једна од најзначајнијих личности хришћанске цркве.

Па ипак, у његовој се структури, сходно богатом епском, односно фолклорном
материјалу са ових простора, а и шире, налазе елементи који указују да је овај
светитељ преузео улогу древног божанства. Наводим најпре примере који го-
воре о компетенцијама светога Николе, номинално, у кругу хришћанске цркве.
У добропознатој песми Свеци благо дијеле, једноме од четири високо рангира-
на светитеља, светоме Илији припале су „муње и громови“, „Пантелији велике
врућине“, док је трећи, најстарији светитељ, Никола добио „воде и бродове“10. У
једној другој збирци, назначују се подручја над којима свеци владају, па је тако
свети Ђурђе добио „зелене дубраве“, свети Јован „кумовска крштења“, док свети
„Никола снијег и студени“11. И овај пример, бар када је реч о домену над којим је
9
Види у мојој Српској митологији у веровању, обичајима и ритуалу (2004). Слике на
стр. 280, 285, као и приказ Триглава са брковима и брадом на стр. 305; рог изобиља, стр. 282,
који је пронађен близу Чернигова.
10
„Свеци благо дијеле“. У: Вук, Српске народне пјесме. Нолит, Београд, 1969, II, 8.
11
У песми „Свеци даре дијеле“ која је записана у Крупи, у Босни, а објављена у:
Хрватске народне пјесме. Јуначке пјесме. I и II књига. Уредили др Иван Броз, и др Стјепан
Босанац. Издање Матице Хрватске, Загреб, 1896, бр. 5, стр. 9.
107
власан свети Никола, одговара постојећим варијантама исте песме. Ова теза остаје
и када се указује како у Николину надлежност спадају и „кола и волови“12.
Према начину на који песма портретира лик светога Николе, а затим његов
домет, тачније, да је светитељ одговоран за зимски период и да се везује за кола и
волове, Натко Нодило је установио да се пред нама налази нико други до древни бог
Словена високога ранга, главом и брадом, Велес. Нодило каже како су „стари, бра-
дати христјански светац Никола“, а онда, заједно с њим, свети Влах или Василије,
супститути древних божанстава високог ранга „Вида-Велеса“, прецизније Свето-
вида и Велеса.13 Нема никакве сумње, а о томе су писали и руски фолклористи,
„у народном поштовању св. Николе сачувани [су] фрагменти култа паганског
божанства“14.
Ову врсту размишљања следи и В. Чајкановић, који саопштава како је култ
светог Николе веома развијен и у Србији и у Русији. Према црквеним подацима
из 1894, у Београду су Св. Николу славила 35% домаћинства, док на сва остала от-
пада 46 светаца. То значи, према статистичком просеку, и сасвим условно, по 1.5%
по сваком другом светитељу. У истом контексту а о култу св. Николе у Русији, он
наводи занимљив податак познатога руског фолклористе Афанасјева, који је саоп-
штио „како се у руском народу каже да би, ако би се Бог из којих разлога повукао,
на његово место дошао свети Никола“15.
Произлази како Никола има велике заслуге код Бога, свеједно што изричи-
то брине о хтонском свету, о морима и подземном простору, о зимском периоду.
Но, као врховно божанство, његове су компетенције универзалне, тачније, он
влада и соларним простором, то ће рећи бдије и над оним делом света који ре-
гионално контролишу соларна, змајевита митолошка бића. Уосталом, Никола
је један од ретких хришћанских ликова који се најдиректније доводи у везу са
змајевитим бићем.
Познато је како су митолози неке од битних змајевитих црта приписали управо
светом Николи. Реч је најпре о генеалогији. Према народним веровањима у источној
Србији, додаћемо, на простору на којем су живели Трачани, змај је настао од ша-
рана. Како је познато шаран је табуисани демонски лик. Установљено је како се у
обреду „змија“ и „змај“ митолошки и магијски доводе у везу са „епилепсијом“, као
нарочитим менталним стањем, карактеристичним код демонских ликова. Иваничка
Георгијева, бугарски митолог је сасвим одређена: „Црте змаја можемо открити и на
св. Николи“. Наиме, „Змај произлази од шарана, а код Срба у неким крајевима људи
не једу месо шарана сматрајући такав поступак предохраном против епилепсије.
Шаран је основна обредна храна у част св. Никола, а кост рибље главе која је кур-
бан, јесте апотропејон и зашива се на дечјој капици“. Коначно, „према народном
религиозном сазнању св. Никола је господар мора, но његове га црте зближавају са
12
Исто: Хрватске народне пјесме. Додатак. (Песма из Черигаја у Херцеговини), 1896,
479.
13
Натко Нодило, Стара вјера Срба и Хрвата, Логос, Сплит, 1981, 391.
14
Топоров у: Словенска митологија. Енциклопедијски речник. Цептер, Београд 2001,
387.
15
„Свети Никола у српским легендама и култу“. (Чајк. 493)
108
старијим митолошким ликом. У кругу митолошких ликова змајобораца вероватно

можемо да убројимо и Перуна, а није искључен ни Трачки херос“16 .
И опет смо код битног питања. Због којих је заслуга управо свети Никола
најомиљенији код Бога? Пратећи митопоетско представљање овога лика видимо да
је Никола стално на мору где помаже људима у невољи. Када га једном приликом
Бог позва к себи, да мора сместа доћи горе и обавестити га о томе шта он поваздан
ради на мору, Никола, неуредан и поцепан, правдајући се што је такав приступио
божанским дверима, каже како се управо „борио са морском алом и са вихорима,
који су заљуљали море и хтели да потопе лађе и путнике“17.
Због тих компетенција, због успешнога владања морима, снеговима, једном
речи због савесног обављања послова над хтонским светом, међу митолозима се
утврдило мишљење да је Никола замена за Посејдона. „Обично се сматра да је
свети Никола, када је са доласком хришћанства, нестао паганизам, заменио позна-
тог морског бога Посидона или Нептуна“. Разуме се, овај став, мада није нетачан,
Чајкановић сматра непотпуним. Наиме, „област светога Николе чудотворца далеко
је шира него Посидонова; не само на мору и на води, него је свети Никола уопште
спасилац у свакој невољи: он избавља сужње, спасава целу варош од глади, даје но-
вац сиромасима али тако да га они не виде, чак и мртвима повраћа живот – све чуда
са којима Посидон нема никакве везе“. Једном речи, „свети Никола не може, дакле,
бити наследник Посидонов“. Укратко, „особине, атрибути, област у којој свети Ни-
кола делује, веровања и легенде о њему нису, додуше, увек изворне хришћанске,
већ имају своје готове обрасце у старој вери; али његов пагански претходник није
био Посидон, или бар није био само Посидон“ (исто, Чајк. II, 497, 498).
У митски лик св. Николе Чајкановић је уградио бар још два важна утицаја:
византијско оријентални, који се очитује у чињеници да се о св. Николи, у обичају
„у источној Србији жртвује свецу, о његовом дану, риба шаран“ – а тако је и на
простору ка Црном мору, што је преостатак трачке традиције – док је други утицај
древно српски. Укратко, „други утицај на постанак легенда о светом Николи и на
формирање његовог култа дошао је из наше старе вере. За то говоре многе чињенице.
У једној легенди из околине Ћуприје каже се како је, пре светога Аранђела, вадио
душе свети Никола“. А затим, ту је и легенда да у рају свети Никола и свети Илија
„лађама превозе душе ‘с овог света на оног’“. Све то говори у прилог тези да је због
„високог ранга и велике популарности“ „Свети Никола [као] заменик старинског
врховног бога“. Он је, такође, у култу и легенди замишљен као велики „путник“,
а добро је познато, како смо видели поводом Марка Краљевића и деспота Стефа-
на, најзад, светога Саве, да је атрибут „путник“ био и „сталан епитет некадашњег
нашег врховног бога, исто онако као и сродник божанстава, Водана и Хермеса“.
Најзад, и најважније, он „је господар судбине мртвих, а то је све ужа област и нашег
старинског врховног бога“ (исто, Чајк., II, 499–500).
У прилог тези да је овде реч о хтонској црти митскога лика светог Николе, као
хипостазе врховног бога треба имати у виду и резултате истраживања немачких
аутора. Најпре се има у виду обимно дело Адолфа Вуткеа које, по обухватности
16
И. Георгиева, Българска народна митология. Второ преработено и допълнено
издание. София, 1993, 129–130.
17
Чајкановић, „Св. Никола“. У: Чајкановић, књ. II, 496. У даљем тексту (Чајк, II).
109
и етнографском захвату читавог немачког етничког и језичког простора, стоји уз

раме са Немачком митологијом Браће Грим. У првом Вуткеовом издању дела Не-
мачка народна веровања данас (1869) аутор је на основу минуциозно сакупљеног
материјала, поред осталог и о прослави Никољдана, установио како се тих дана
скупљају митски вукови. Овај дан, посвећен „св. Николи (6. дец.)18, припада групи
Воданових празника, то ће рећи постоји голем списак забране које се имају пошто-
вати за време трајања овога периода? Тада се не сме ништа радити са вуном, дакле,
плести одевни предмети иначе ће вук упасти у стадо (источна Пруска)“19. У комен-
тару ове забране Вутке запажа како се уздржавање од рада са вуном упражњава и
у другим годишњим празницима, на пример за време трајања Мратинаца почев од
11. новембра, али исти сплет забрана важи и у периоду од светога Никола (Wuttke,
437). У овоме видимо потпуну сагласност германских са српским обичајем. Узгред,
на простору источне Пруске и данас се још налазе енклаве Лужичких Срба, нека-
да преко стотину хиљада људи, што још више указује и на индоевропску старину
обичаја, који су пренесени на хришћанске свеце.
Како видимо, приликом разматрања структуре наших митских личности
Чајкановић је, примењујући метод компаративне анализе, настојао да пронађе
њихову могућну паралелу и у митологијама других индоевропских народа. Тако
и поводом древних митских својстава у лику светога Николе. Не изненађује стога
Чајкановићево прихватање става А. Вуткеа, да „свети Никола подсећа на божанство
Водановог типа (као и на Германаца)“20. Имајући у виду компетенције овога свеца,
посебно његово хтонско одличје, будући да овај лик покрива зимски период године,
а затим, високи ранг који светитељ има у хришћанској цркви, Чајкановић је готово
сигуран да је Никола „био сасвим подесан светац да се и на њега пренесу функције
некадашњег великог божанства мртвих“. Могући доказ за то је и аналогија нашега
свеца „са германским светим Николом, који је доиста наследио германског бога
мртвих, Водана“. Коначно, „као и код Германаца“, свети Никола се и код нас јавља
понекад као коњаник, што је, такође, „карактеристично за Водана“ (Чајк. III, 48). Да
би поткрепио став о српском светом Николи као коњанику, Чајкановић наводи једну
занимљиву басму против црвеног ветра, преузевши је из књиге М. Ђ. Милићевића
Живот Срба сељака, а у којој се у три маха апострофира свети Никола на коњу.
„Пошао свети Никола на сињем коњу... Пошао свети Никола на црвеном коњу... По-
шао свети Никола на белом коњу“21.
Због поменуте особине да је атрибут путника понео и свети Сава, Чајкановић
закључује како се у српским легендама у улози „вечитих путника“ јављају „свети
Сава, а такође и свети Никола“. Према томе „свети Никола је један од наследника
18
Код Срба је 6. дец. Никољдан, по старом календару, односно 19. децембар по новом.
Прим. С.П.
19
Dr Adolf Wuttke, Der deutsche Volksaberglaube der Gegenwart. Dritte Bearbeitung von
Elard Hugo Meyer. Berlin, 1900, 87. У даљем тексту: Wuttke.
20
Веселин Чајкановић, О врховном богу у старој српској религији. Сабрана дела из
српске религије и митологије. Трећа књига. СКЗ, Бигз, Просвета, Партенон М.А.М, Београд,
1994, 30.
21
М. Ђ. Милићевић, Живот Срба сељака. Просвета, Београд, 1984, стр. 270–271. Види
и Чајкановић, исто, књ. III, 203.
110
нашег великог националног бога“, при чему је одлика „путника несумњиви карак-
теристични атрибут тога бога“ (Чајк. III, 111, 149). У тексту Зимски свеци, у једној
фусноти, Чајкановић прихвата мишљење Натка Нодила „да је свети Никола [...]
врховни бог Срба и Хрвата“ (Чајк. III, 203).
Свођење
Из предочене анализе ставова, односно чињеничнога материјала антрополога
и митолога, а посебно имајући у виду коментаре које су тим поводом изнели Ве-
селин Чајкановић и, делом, Драгослав Срејовић, постоји довољно добрих разлога
за артикулацију тезе, да се у ширем спектру митолошки изузетно важних ликова,
у којем су Високи Стефан, Свети Сава, Свети Мрата, Свети Ђорђе, као несумњиво
парадигматични ликови издвајају две митолошке фигуре са ауром божанства старе
вере. Реч је о Марку Краљевићу и Светом Николи као типичним хипостазама древ-
ног српског Бога. Анализа је указала на бројне атрибуте Марка и Николе, који се,
иначе, сматрају типичним за структуру врховног бога. Код њих се, дакле, запажају
следећа својства: хтоничка црта, божанства рата; као јунаци они поседују
надљудску снагу; правдољубиви су, стога хитро ступају у сукоб са непријатељем,
каткада и са аловитим бићима; попришта на којима се одвија борба на живот и смрт
може бити копно или море; они су, такође, коњаници и вечни путници а одликује их
дионизијска обилност – песма их описује као јунаке који се опијају. Показали смо
како се Марку не зна време смрти, а ни гроб ни знамење на њему, што га сврстава
у хероје, односно богове који не умиру као обични смртници. Будући да су богови
бесмртни, да егзистирају ван емпиријског времена и трајања, они просто нестану
са овога света. Свети Никола као и хтонични врховни бог брине о рађању и смрти
људи. Утолико је Николи додељена и улога превозника душа умрлих са овога на
онај свет. На крају, за оба је лика суштинско то што су приказани у лику старца.
Марко је редовно портретисан са пуним, спуштеним брковима док је Никола прика-
зан са огромном брадом, која се у словенској митологији и народној књижевности
назива још и „Велесова брада“. По тој се одлици Никола и доводи у везу са врхов-
ним Богом, бар у веровању појединих словенских грана, посебно код Источних и
Јужних Словена.
Остаје још једно важно питање. Да ли, осим наведених атрибута који припадају
митолошком портрету Краљевићу Марку и светом Николи недостаје још нека од
важних особина врховног бога? Овде ћу подсетити на неке, на неке, на први по-
глед не тако приметне одлике наша два национална лика. Марко и Никола, сходно
материјалу из балканске традиције, често се пореде са Световидом и Триглавом, а
Натко Нодило томе придодаје и Велеса. Управо због овога указивања, двојици бал-
канских хероја – Краљевићу Марку и Светом Николи – недостаје још једна битна
одлика без које је остаје непотпуна компарација поменутих ликова са врховним бо-
гом. О којој је црти реч без које се не може замислити портрет јунака који претендује
да заузме место божанства са компетенцијом summus deus-а, коју поседују ликови
попут Световида, Триглава, Тројана, Дајбога, чак и Сварога, делом Перуна, а о чему
сведочи богат материјал из опште словенске старине22. Наиме, осим што се древни
22
Види С. Петровић, Српска митологија у обичајима веровању и ритуалу. Београд,
Народна књига, 2004.
111
бог редовно приказује као коњаник, као бог соларне али и хтоничке провенијенције,
који брине о свим нивоима егзистенције, најзад, који је уједно и бог плодности који
даје обиље рода, он је и ратни је бог, и господар који влада над људским душама.
Међутим, и то је битно, врховни бог је и бог судбине, бог пророк, видовити бог.
Код Западних Словена, испред Световидовог храма пророковало се помоћу
Световидовог коња. Према описима хроничара, поглавито хришћанских, испред
храма би био доведен Световидов коњ. Познато је из традиције и описа хроничара
како су коњ и коњаник, у овом случају Световид, имали важну мантичку способ-
ност – моћ пророковања. Ево шта о томе казују хронике.
„Исти коњ служио је и за гатање, на овај начин: кад је реч да ли треба или не
треба предузимати какав рат, свештеници наместе испред храма троструки
ред копаља. Затим вежу два копља косо са шиљцима доле. Сад кад хоће да
крену у рат, најпре обаве свечане молитве, и свештеник доведе коња, да пређе
преко копаља. Пође ли он сада при прескакању десном ногом, онда је срећан
знак за исход рата; ако пође левом ногом, одмах се окану поласка“.
Код овог подухвата коњу се стави седло, па је на основу тога Винеке закључио
да ће невидљиви бог на то седло сести и затим управљати коњем. И иначе се, за
поједине, парадигматичне змајевите јунаке говори да поседују видовитост23. Дакле,
коњ са способношћу пророковања, митолошко-магијски кореспондира са његовим
коњаником, ратним богом, тј. Световидом.
У Немачкој митологији Јакоба Грима, на једноме месту се наводи како старо-
словенски бог „Сватовит одговара Марсу“24, римском богу рата, док М. Елијаде,
у истом духу, напомиње како је „могуће претпоставити да је врховни бог Западних
Словена – у својим разноликим облицима (Триглав, Свантевит, Ружевит) – био со-
ларно божанство“, додајући, како је ова претпоставка подупрта „улогом светог коња
у прорицању“25. Мирча Елијаде претпоставља да се под копреном привидно разли-
читих имена богова: Триглав, Рујевит, Световид а што зависно од индивидуалних,
племенских разлика међу словенским народима назире истоветна супстанција
„врховног бога“: ратника, коњаника, бога даваоца, најзад, пророка.
Тако су и у Шћећину, у оквиру годишње прославе Триглава, на исти начин
као и код Балтичких Словена у Аркони на острву Рујану, у част Световида про-
роковали помоћу Триглавовог коња који би „прекорачивао унакрсно постављена
копља“26. Једном речи, оно што је било карактеристично за Световида, важило је и
за Триглава. Наиме, обојици је иманентна одлика „пророштво“. За време врачања у
Шћећину су Триглавовог „црног“ коња „трипут водили кроз девет копаља“.
Овде бисмо, иако узгред, могло поставити и питање: Зар разлог толиком броју
топонима са основом „вид“ на јужнословенском простору, али и богати репертоар
обичаја о Бадњој вечери, који иду у прилог веровању у мантичку способност древ-
ног врховног божанства, не упућују на изузетну сличност обредних церемонија у
23
Исто, стр. 291–292.
24
J. Grimm, Deutsche Mythologie. I–III, Graz, 552, 108.
25
М. Елијаде, Историја веровања и религијских идеја. III, Београд, 1991, 34.
26
Z. Váa, Mythologie und Götterwelt der slawischen Völker. Die geistigen Impulse Ost-
Europas. Uravhhaus, Stuttgart, 1992, 94.
112
славу видовито-пророчке способности Световида и Триглава код Западних Слове-

на? Наводимо опис из дела Историја Dанаца Сакса Граматика.
„Једанпут у години, кад се сабере летина, скупи се гомила народа испред хра-
ма, па принесу на жртву животињске главе, и сви учествују у овој великој
религиозној гозби. Свештеник, који противно обичају земље носи браду и
врло дугу косу, једини је имао право да уђе у храм. Дан пре те свечаности
он је брижљиво очистио метлом сав храм, где такође једини има право ући,
пазећи добро да не дише док је ту. Кад му треба да удише ваздух, истрчи на
врата, да божанство не би било окужено додиром једног човечјег даха. Су-
традан, кад се скупи свет пред вратима, свештеник узме суд из идолових
руку, и испитује: да ли се течност у суду смањила од раније обележеног знака.
Ако јесте, онда он предсказује оскудицу, сиромаштво у производима у идућој
години; у противном случају предсказује изобиље. По овим знацима он уна-
пред обавештава да ли ће бити мало или много користи од земаљских про-
извода. Затим то пиће од прошле године проспе по ногама идоловим у виду
преливања жртве, па напуни рог новим пићем. Одавши кипу поштовање,
чинећи као да му нуди да пије, почне онда од њега свечаним призивањем
тражити свакојака добра за себе и за отаџбину, богатство и славу за грађане.
Онда одједном прогута све оно што је било у суду, поново га напуни, па метне
у десну идолову руку. После овога донесу пред кип један округао и као стас
човечији висок колач, посут медом; свештеник зађе иза колача и пита народ да
ли га виде. Ако одговоре да га виде, он изјави жељу: да га догодине не виде.
Ова жеља значи: не да попова или народна срећа догодине буде боља, већ да
је догодишња жетва обилнија [...]. Остатак дана посвећен је гозби: једу месо
животиња на жртву принесених. Оне их тада наведу и на неумереност. Но,
на овим гозбама повредити умереност и трезвеност (прејести се и напити се),
значи учинити акт побожности. Сви људи и жене дају сваке године за култ
овога бога по један новчић)“27.
Примере овога ритуала налазимо и код јужнословенских народа. У Далмацији,
Босни и Херцеговини много је обичаја који произлазе од некадашњих обреда у сла-
ву бога Световида. О томе, на пример, говори и Гржетић.
„Ено има и дан данас у Дувну и Ризну старински обичај, да ће свећар са-
крити се иза громаде пецива, које је приуготовљено за госте, те ће насло-
вити госте, да ли се помаља иза пецива. Кажу ли, да се малко помаља – тад
ће кућегазда рећи: до године не помаљао се нимало! А тако је питао на-
род и ’Крева’ Свантевитов заклонив се иза огромне пшеничне чеснице, а
тако је и одговарао; Свантевит је био сунчано божанство а храм му је био
на отоку Рујани у Аркони тако удешен, да си у њему могао излазак сунца
мотрити“28.
27
Saxo Grammaticus, Historia Danorum (Gesta Danorum). Hrsg. v. A. Holder, Straßburg,
1886, књ. XIV.
28
Nikola Vitez Dr. Gržetić Gašpićev, O vjeri starih Slovjena prema pravjeri Arijaca i Pra-
semita (Mithologia comparativa Slavorum). Na temelju starih hronista, narodnih običaja, starih
pjesama, mjestnoga, ličnoga i obiteljskoga nazivlja. I dio, U Mostaru, 1900. Види и II издање,
Београд, 7510 (2002), 32, 124, 31.
113
Сличне свечаности као „светковине богу жетве Сутвиду (Светевит) и жртве

(криесови)“, упражњавали су сви стари Словени, посебно за време „Видов-дана“
и „Ивањ-дана“. Пример који Гржетић наводи у опису светковине у Дувну и Ризну
истоветан је са оним који је Вук нашао у Херцеговини, а затим описао у Рјечнику
под назнаком „Милати се“.
У Херцеговини се „милају“ на Божић с чесницом, тј. узму двојица чесницу,
па је окрећу међу собом и пита један другога: „Милам ли се“ (т.ј. помила ли се иза
чеснице)? Онај му одговори: „Милаш мало“, а први онда рече: „Сад мало, а до го-
дине ни мало (т.ј. да роди жито добро, и да тако велика буде чесница да се ни мало
не помила иза ње)“29.
У источној Србији сам забележио низ примера врачања који подсећају на
случај са Световидовим рогом, односно са отпијеном или пак у рогу пресахлом
течношћу. Реч је истом моделу. Наиме, уколико недостаје текућине у боци, предвиђа
се лош исход будућег догађаја. Односно, уколико је течност остала нетакнута, то
је повољан знак да се ступи у намеравану акцију. Овај магијски опит предузимају
српски грађевинари на селу приликом тестирања места за градњу куће. На намера-
ваном плацу, месту за градњу, а уочи почетка копања темеља, ставе четири боце са
вином, па сутрадан гледају: ако недостаје течности у боцама, тада се процењује како
је место за градњу непогодно, будући да духови предака то не допуштају. У бројним
магијским радњама сматра се позитивним уколико се предузети потез уради десном
руком, односно десном ногом. Уколико приликом поласка на пут укућанин излази
на кућна врата десном ногом, добар је знак. Исто важи и када у Аркони идол држи
рог у десној руци, или када коњ преко оних укрштених копља крене десном ногом.
Лева нога, односно лева страна је, свакако, лош знак.
О митском, видовитом сну Марка Краљевића и светога Николе

У досадашњим анализама структуре неколико значајних митских личности,
које би могле бити својеврсне хипостазе врховног бога, нисмо се експлицитно суочи-
ли са примерима који би потврдили изнету тезу: да се Марко Краљевић и свети Ни-
кола, осим наведених атрибута врховног бога, одликују и мантичком способношћу.
Осим Чајкановићевог става, који је на примерима из епске књижевности, а поводом
Маркове смрти, указао на могућност јунака да предвиди властиту смрт, а и инди-
ректно поводом случаја са Марковим Шарцем.
Прилика је да се управо тај проблем размотри. Да ли се тзв. мантичка способ-
ност, којом се примарно одликује структура врховног бога, може приписати и на-
шим јунацима? Код нас се често наводе примери из епских песама о Николином и
Марковом поспаном стању. Том се приликом код ових јунака активирају и њихове
змајевите црте, а уочи предстојећег а важног задатка. Наиме, када је потребно да се
притекне у помоћ невиним људима које је задесила каква велика опасност. У тим
околности јунак најчешће „задрема“, али, и то је битно, он би испустио чашу вина,
која се, опет, никада не разбије. Ми знамо за већину Маркових фаза поспаности, у
приликама када је овај јунак добро поднапит и када тражи да му се пева. Међутим,
постоје и стања, слична онима која познајемо код светога Николе. Марко, налик
29
В. Ст. Караџић, Српски рјечник. 1818, Просвета, Београд, 1966, 399.
114
Николи, зна да у сну некамо одлута, и при томе снагом видовитости наслути будуће
догађаје, а понекад је и кадар да сагледа како је већ био на месту где се несрећа
недужних догодила, на мору, на двору, а каткада и у пољу. У комплекс елемената
који указују на сличност двојице јунака, осим поменутих црта, у епу наилазимо на
још један податак. У опису могуће Маркове крсне славе, осим Св. Ђорђа фигурира
и слава Св. Никола. „Канил Марко гости пријатељи, / Канил Марко гости на Св.
Никола“30.
А сада о проблему видовитости. Према полазној тези, Марко и Никола,
осим што носе змајевите црте, по својим маркантним митолошким својствима у
које најпре убрајамо мантичку способност, они су уједно и супститути врховног
српског бога. Марков „Шарац се назива у песми видовитим или зато што га је Мар-
ко Краљевић, по причи, добио од некакве виле, или што он има таквих способности
каквих немају други коњи“31. Ова два јунака, а према примерима који о томе говоре,
редовно утону у сан када у исти мах раде на спашавању недужних. Већ смо указа-
ли на Чајкановићеву претпоставку да се Марку и Николи, осим ратничког елана,
тј. улоге путника и својстава хтоничких јунака, приписивала и диониска природа
– склоност ка обилном пићу. Овде је од много већег значаја, ипак, то што помену-
те митске ликове одликује и пророчка способност, видовитост, којом се одлико-
вао Световид, и која је у јужнословенској и источнословенској митологији, такође,
приписивана Перуну као божанству високога ранга, ако не и идентичном врховном
богу.
Говоримо, дакле, о „видовитости“, која је на особен начин повезана са снови-
ма Марка Краљевића и светога Николе. Најпре о самим терминима: видовитост,
пророштво [профетизам], врачање? У другом издању Рјечника (1852) Вук је по-
водом израза „врач“ забележио како су немачки, односно латински еквиваленти
српске речи „Wahrsager, divinus, ef. погађач, гатар“32, односно „врачање, n. das
Wahrsagen, divinatio“ (ВукРј.1852,74). У овом контексту Вук указује и на значење
сродних речи: „прорећи, рèчêм, v. pf. wahrsagen, vaticinor“ (ВукРј.1852,611), док
је „прорицање, n. das Weissagen, vaticinatio“ (ВукРј.1852, 610), а „пророк, m. (pl.
gen. прóрôкâ) der Prophet, propheta“ (ВукРј. 1852, 612). Дакле, врачање је, на ла-
тинском, divinatio, при чему је значење термина „divinatio“ или „дивинација, -ē ж
[лат. divinatio] предвиђање, прорицање, предсказивање“33. Најзад, „дùвинизовати,
-ујēм (и дивинизúрати, двинùзūрам, 3. л. мн. дивинизúрајў) сврш. и несврш. [фр.
diviniser, према лат. divinus божански] славити кога као божанство, уздићи, уздићи
до неба, обожавати“34. Овим поводом Петар Ж. Петровић бележи како „видовите
30
Јозеф Обрембски, Фолклорни и етнографски материјали од порече. кн. I. Скопје –
Прилеп. Ред. Танас Вражиновски, 2001, 33.
31
С. Водник, Народне песме српскохрватске. I дио. Јуначке пјесме. Приредио др
Станко Водник. III издање, Загреб, 1930, 87. Види и С. Петровић, Српска митологија, 2004,
184–185.
32
Вук, Рјечник (1852), Нолит, Београд, 1975. 73. У д. тексту, ВукРј.1975.
33
И. Клајн, М. Шипка, Велики речник страних речи и израза. Прометеј, Нови Сад, 4.
изд. 2008, 363.
34
Иван Клајн, Милан Шипка, Велики речник страних речи и израза. IV изд. Прометеј,
Нови Сад, 2008, 363.
115
личности виде оно што обични људи не виде: чују како трава расте, како птице и
животиње разговарају... Они познају жене које су вештице, гатају и проричу народу,
јер унапред предвиђају догађаје... Видовити могу бити коњи и пси, јер предосећају
несрећу, штету, нечију смрт итд“35. А поводом „врачања“ Петровић додаје како је,
по народном веровању, особа обдарена таквом способношћу кадра „да врачањем
утиче на природне појаве и будућност човека“. „У старој словенској заједници врач
је био жрец. Он је [...] управљао верским обредима и поворкама (од жрети: сла-
вити). Касније се јавља као старац и свештеник који је прорицао помоћу пепела
спаљених жртава“36.
Овде подсећамо како се, на пример, у Аркони врачало помоћу коња, односно
седла, а према распореду копаља словенског ратног бога, какав је на Балтику био
Световид, или, пак, у Поморанији Триглав. Врачало се и пред обличјима и симбо-
лима Перуна или Сварог, најзад, Велес, какав је случај код Источних и Јужних Сло-
вена. Позивајући се на становиште Јована Ердељановића, П. Ж. Петровић сматра
да врачање, а ми бисмо додали и „пророковање“, претпоставља да „душа“ неког
наднаравнога бића „има у себи нарочиту магијску моћ и силу којом може утицати
на појаве у природи“.
Па ипак, филозофски и антрополошки гледано, овде нису прецизно дифе-
ренцирана два нивоа деловања. Најпре, како такво наднаравно биће поступа у
свакодневној, егзистенцијалној, трансценденталној функцији, у емпиријском
простору и времену, када се јавља у јединству својих саставница: душе и тела?
Односно, како то бива када такво или слично наднаравно биће, са истом, двојном
конфигурацијом, у другојачијој митској улози, када напушта дату дуалистичну
природу и почне деловати у формату трансцендентне егзистенције, као божанско
биће са статусом иматеријалне, душевне или духовне егзистенције? Једном речи,
када почне деловати с оне стране темпоралности. Још конкретније: као Биће неза-
висно од емпиријског или пролазнога времена а у модалитету бивствовања изван
властите телесне супстанције. У таквоме статусу ван-временитости, којим се укида
диференција: прошло-садашње-будуће душа – одвојена од тела, има увид над цели-
ном постојања, при чему све што јесте, добија димензију вечности и трајности.
Ствар је у томе што управо такви духови, на први поглед у форми обичних
људи, но са митским својствима, егзистирају на земљи. Они су једним делом у
статусу трансценденталне егзистенције, живећи свој живот као већина људи, но,
који су истовремено обдарени и надљудском способношћу. Њиховој душевној
супстанцији приписује се нарочито својство, да се могу одвојити од властитог тела,
како би за време њиховог трајања у формату ове надегзистенције, могла изван тела,
а у димензији вечности, утицати на друге људе и одсудне догађаје. Што се, међутим,
смртника тиче, за њих важи принцип каузалитета, чије деловање има временско и
пролазно важењем, с оне стране начела наднаравних егзистенција. Могућност да
се „види-у-будућност“, да се „исходи из властитог тела“, а ради „предузимања ак-
тивне улоге“ у управљања догађајима и људима, припада, дакле, особеној врсти
35
П. Ж. Петровић, „Видовитост“ у: Српски митолошки речник. Ш. Кулишић, П. Ж.
Петровић, Н. Пантелић, Етнографски институт САНУ / Интерпринт, Београд, 1998, Друго
издање, 95.
36
П. Ж. Петровић, „Врач“ и „Врачање“. У:: Српски митолошки речник. исто, 110, 111.
116
наднаравних ликова са божанском ауром. Ова врсте митских бића живи, додуше,
у свету обичних људских бића, али је кадра да се ненадано, поглавито за време
једнога нарочитог „сна“, отме из таквога битисања! Тада „видовита“ бића, у истом
трену, и на волшебан начин, постају „делотворна“. Њихова се душа ставља у такав
замајац што се одвоји од свога готово умртвљеног тела, да би на другом, од тела
удаљеном месту, горе негде, ступила у акцију која се може поредити са последица-
ма и постигнућима божанског бића.
Има се утисак да су наши научници, антрополози и етнолози, превидели један
важан сегмент који припада структури овде разматрана два репрезентативна митска
лика: Марка Краљевића и светога Николе. Наиме, није уочен начин на који функ-
ционише њихова „видовита“ и „пророчка“ способност, и у том контексту „делатна“
улога ових јунака, када се промене дате околности, а они почну ненадано користити
своје, привидно „успаване“ трансцендентне моћи. Овде се потенцира теза да се
једино уважавањем таквога становишта може растумачити и сан многих других не
само митских већ и демонских ликова. Разуме се, када је реч о демонским бићима,
попут аждаје или, пак, јунака који делују по људе у негативном предзнаку, потребно
је у тумачењу тих ликова имати у виду и један додатни низ посебнијих услова који
на свој начин детерминирају профил њихових акција.
1. Марко Краљевић. Од бројних песама у којима се о Марковом сну говори,

постоји једна варијанта „сна“ која је са већ поменутога теоријског гледишта изузет-
но значајна. Реч је о песми Женидба Шћепана Јакшића. Јакшић је, како нам песма
казује, наумио да „верно“ проведе 12 година служећи на двору бечкога ћесара како
би стекао ћесарово поверење и у згодној прилици приближи се његовој прелепој
кћери. Једнога дана, у одсуству ћесаровом, Јакшић је, подмитивши слушкиње,
обљубио владареву кћер. Нема сумње, девојка му је већ била наклоњена. Но, бојећи
се ћесарове одмазде, Јакшић бежи у Србију. Лукави ћесар пошаље књигу Јакшићу
с поруком, да сакупи сватове и дође по његову, сада већ обљубљену кћер, јер му
је, вели он, притворно, Јакшићу, сада једина шанса да је уда за Јакшића. Уз писмо
ћесар му поручује да не води јунаке спремне за кавгу! Ускоро, стиже Јакшићу и
друга књига управо од ћесареве кћери, која је, слутећи очеву превару, саветовала
Јакшићу да у Беч дође са врлим српским јунацима.
Јакшић тако и учини. Главну улогу међу јунацима поверава Марку Краљевићу,
који је у песми опеван као јунак који на Шарцу своме, од Прилепа до Биограда и
даље до Беча, вазда спавао. „По шарцу се коњу положио, / На јабуку наслонио
главу, / Пак борави санак на шарину“. А о Марку нам, на истом путу, песма још
казује: „Гледају га кићени сватови, / Сви се чуде начудит не могу / Што је Марка
санак освојио“. Разуме се, сходно фолклорном материјалу, позната је митопоетска
чињеница да у току ноћи Марко уобичајено дрема на Шарцу, као и то да је Марко
склон обилноме пићу. Но, овде бива необично то што Марко спава и по дану, а
његово уснуло стање, постаје загонетно не само обичним сватовима већ и врсним
српским јунацима који су Марку блиски и који су с њим вазда војевали. Дакле, Мар-
ков „сан“ се одиграва у сватовској поворци која се искључиво дању креће ка Бечу.
Као да постоји неки нарочит разлог овој Марковој дремљивости. Испоставило
се, да је ствар у томе што их је у Бечу чекала превара. Ћесар их је „срдачно“, но
117
ипак притворно дочекао. Сваког свата добро је даривао, а потом наредио да се, уочи
повратка сватова за Београд, два девера Војиновића, издвоје од осталих како би по
латинскоме обичају преноћили са девојком, како би сутра са девојком могли путова-
ти назад. У међувремену ћесар је наредио да се два девера закољу и испеку. Ујутру
је наложено сватовима да најпре ручају и доброг се вина напију, како би сити и
задовољни са младом кренули у Србију. На томе „ручку“, од свих сватова једино је
Марко приметио да месо мирише на људску душу. Питање остаје: Како је управо
Марко приметио превару а не и други сватови? Да ли је Марко бољега чула укуса од
других? Објашњења за ову слутњу, предсказање, даје нам сам Марко:
„‘Ја бих реко и заклео бих се, Јер сам ноћас рђав сан уснио:
Ђевери су наши изгинули: Ђе заспаше два сокола сива,
А ја одох лијепој ђевојци, А до њих је ‘тица голубица,
Да потражим два ђевера мила, Долећеше два гаврана црна,
Два ђевера два Војиновића, Пак им црне очи извадише’“37.
Јесу л’ нама ђеца у животу;
Сасвим је извесно да је главни јунак свадбе Марко Краљевић. Његов сан је,
додуше са мањим прекидима, трајао све време: од његовог поласка из Прилепа до
Београда – Јакшићева двора, а онда и у наставку пута, па све до Беча. Реч је о раније
већ споменутом Марковом „видовитом“ сну, када је у сну „видео“ како ће му ускоро
Мина од Костура похарати дворе и поробити жену. С обзиром на безброј других и за
Марка, као змајевитог соларног јунака, нормалних „снова“, чини се како су ова два
сна, у Јакшићевим сватовима на путу до Беча, и други у вези са Мином од Костура,
повезани у једном важном детаљу, која таквоме сну даје „нарочит“ смисао. Наиме,
Марко је видовитошћу духа – који се у сну ослобођа тела, и тако све време до Беча –
наслутио, а затим како се приближавала трагедија, он у одсудном тренутку, у истом
сну, сасвим јасно „види“ несрећу. Утисак је како је онај први сценарио „сна“ нека
врста наговештаја, тј. „одгођенога сусрета са непријатељем“.
Други Марков сан, рекосмо, описан је у песми Марко Краљевић и Мина од
Костура и представља својеврсну варијанту, иначе, типски истоветне структуре
„сна“ који је описан у Јакшићевим сватовима. Па ипак, у појединим сегментима,
по начину како Марко улази у формат сна, овај други сан кореспондира са описом
изненадне утонулости у сан који нје карактеристичан за светитеља Николу.
„Голубан му рујно вино служи: мало тренух, чудан санак усних’
узе чашу Краљевићу Марко, чудан санак а у чудан часак:
чашу узе, у сан се занесе, ђе се прамен магле запођеде
и испусти чашу на трпезу, од Костура, града бијелога,
чаша паде, вино се не просу. пак се сави около Прилепа,
Буди њега слуга Голубане: у тој магли Мина од Костура,
‘Господару, Краљевићу Марко, он похара моје б’јеле дворе,
и досад си на војску ишао, све похара и огњем попали,
ал’ нијеси тако дријемао, стару мајку с коњма прегазио,
ни из руке чашу испуштао!’ зароби ми моју верну љубу,
А Марко се трже иза санка, одведе ми коње из арова
37
Петрановић, књ. II, 539, 540, 542.
118
па говори слузи Голубану: и однесе из ризнице благо’“38.

‘Голубане, моја вјерна слуго,
У овом Марковом „сну“ сагледавамо нови облик најављивања „истине“ у ју
наковом сну. Док у ранијем, „сватовском“ сну, Марко предосећа несрећу која ће се,
временски узев, тек догодити – у будућности, односно, само што се није догодила,
у овом другом модалитету, у песми о Мини од Костура, догађај се временски по-
мера у прошлост, наиме, несрећа се већ догодила. У оба Маркова сна душа јунака
само саопштава непријатне догађаје, које предосећа, односно које види одигра-
не. Овде је изузетно важно да душа још није напустила тело како би партиципи-
рала у окршају са непријатељем, какав је случај са другим јунацима. Присетимо
се снова светитеља Ђорђа или пак Николе. Марко приповеда садржаје својих сно-
ва у којима није дошло до симболичког одвајања душе од тела, нити до обрачуна
са непријатељем у коме душа самостално учествује. Када се има у виду Пропова
теоријска стратегија, требало би за време поспаности јунака да његова душа по-
сети „свет умрлих предака“ тражећии тамо помоћ за окршај који јунаку предстоји.
У Марковом случају, међутим, душа јунакова за време „сна“ напросто опсервира
догађаје непријатеља, један који ће се одиграти и други који се већ збио. Но, душа
је и даље у једноме комаду са телом. Она је, према томе видовито, да не кажем
спекулативно на месту оба догађаја. Па ипак, освета, акција јунака још не почиње.
Пред нама је демонстрација божанске видовитости, рекапитулација већ одигра-
ног, односно „виђење“ догађаја унапред, а у обе димензије времена, у прошлости и
будућности. Други Марков сан наговештава сусрет са Мином од Костура тек када
Марко најпре обави неодложне послове. Та позиција кореспондира са хришћанском
представом о Божјем суду, пред којим ће се у будућности наћи свака душа, и тамо
одговарати, односно испаштати за своје грехе и недела, а и бити награђена борав-
ком у рају за своје богоугодне радње.
Из казивања народног песника као да се назире есхатолошка црта „сна“, али
и као особено екстатичко стање јунака који „иде усусрет“ догађајима, извиђајући
надолазак тренутка у којем – процењујући ситуацију, почиње смишљати најбоља
решења за успех акције. Уосталом, у тзв. „митском“, божанском времену престаје
важење „искуственог“, тј., у Кантовом смислу, „емпиријског“, „трансцендентал-
ног“ времена и простора. Тако су овде планови, односно временске координате ис-
премештене, и то тако да је у јунаковој свести већ на самом почетку, макар и у
сновиђењима, у обрисима, дат читав „сценарио“, прошлога и будућег времена.
а) У српском епу се као типичан мотив јавља ненадани сан који ухвати
хришћанског светог Николу пред какву важну акцију спасавања недужних. Указали
смо на структуру лика светога Николе која је обликована према обрасцу древног
српског хтоничког божанства: Велеса, може бити и Тројана, односно Дабога или
Дабе. Међутим, структура „сна“ светога Николе није истоветна Марковом сну. Ни-
колин сан је грађен према обрасцу древног српског змајевитог бића, здухача или
змаја, код којих се за време сна душа јунака истовремено дисоцира, раздваја од
тела, да би тако одељена кренула на далек пут, до месте које је видовитошћу „инту-
ирала“, и тамо помогла морнарима у невољи. О овој паралели моделовања помену-
38
Вук, II, 229–230.
119
та два лика, до сада у литератури, односно теорији није било подробнијих анализа.
Најпре ћу, за наш случај, навести две парадигматичне песме.
„Славу диже светитељ Никола, у дријему чашу испустио,
а напија у славу Ристову; чаша паде на столове златне,
ал’ се њему мало задријема, нит’ се разби, нит’ се проли вино“.
Када је, после свега, Никола дошао себи, запажамо исти онај след догађаја са
којим се сусрећемо у приповести гулијанског змаја Видена39. У случају Николе, на
питање св. Илије зашто је задремао и чашу испустио, св. Никола одговара: „Мало
тренух, чудан санак усних“. Наиме, у сну је видео како је триста калуђера кренуло
лађом према Светој Гори, са даровима цркви, али их на мору снађе недаћа:
„Ударише по мору таласи, ‘Помоз’, боже, и свети Никола!
да с’ потопи триста калуђера; Ђе си гође, да си сада овђе’!
углас викну триста калуђера: А ја одох те их потпомогох“40.
Иако, привидо, у радикално преосмишљеном сценарију, хришћански јунак Ни-
кола је, попут здухача, задремао. У сну су му се „приказали“ догађаји из непосредне
садашњости. Тога трена душа светитеља Николе, попут здухачеве, на одложено вре-
ме оставља своје тело на земљи како би ушла у битку са вихорним и градобитним
облацима. Када се Никола вратио „из сна“ у реалност „простора“ и „времена“ – у
тело, као његов трансцендентални формат, модус овосветовне егзистенције, свети
Никола је слично здухачу, уосталом, почео тек тада приповедати о догодовштинама
и путу своје душе на други крај света, на мору. Исти је мотив и у песми: Слава Св.
Архангела. Но ова песма је занимљива због једног другог детаља, тј. начина како је
заспао свети Никола.
„А Ника је чашу прихватио, А из руке чашу испустио,
Док он заспа за пуном трпезом, Паде чаша на пуну трпезу,
Па он паде на лијеву страну, Нит’ се разби нит’ се проли вино“41.
Тело светитеља је „пало на лијеву страну“, дакле, на хтоничку страну, и у томе
положају остало непокрено, закочено, будући да је душа светитеља – као и здухаче-
ва – некамо одлутала. Душа је, да подсетимо, према анимистичком и идеалистичком
филозофском обрасцу динамички фактор, агенс који покреће. Душа светитеља је
тога трена већ на мору где спашава калуђере од невремена и немани. Остављајући
по страни чињеницу да је овај сценарио формално сагласан са сценографијом и
догматиком хришћанске цркве, опис Николиног „дремања“, феноменолошки по-
сматрано, истоветан је са позицијом тела „здухача“, али и са функцијом његове
душе. Наиме, душа здухача / змаја, као и Николина душа, одвојила се од имобилног
тела – коме митолошки, а и патријархално аксиолошки, припада „леви део тела“ –
како би се нашла на попришту догађања где се одлучује о судбини људи. Док је тело
„умртвљено“ дух је тај који у борби односи победу.
Сасвим је други карактер односа тела и душе код јунака који свесно очекује
„блиски сусрет“ са немани. У јунаку су у истом, онтичком комаду и душа и тело.
Међутим, и то је битно, троје актера су у истом простору: јунак у егзистенцијалном
39
Види мој текст у: Етно-културолошки зборник, бр. XV, 2011, стр. 162–163.
40
Вук, II, 65, 66.
41
Петрановић, II, 23.
120
јединству душе и тела, затим; угрожена жртва – уплакана девојка која крај језера
чека аждају; најзад, у томе се кругу налази и жртвопрималац – сама аждаја.
Према митском сценарију у акцији спашавања девојке одлучујуће је да се Душа
јунака, претходно утонула у сан, буди и тако из оностраног приводи се свести, како
би заједно са својим телом које сада покреће ступила у борбу спасавања невине
девојке. Подсећамо овде на хипотезу В. Пропа да душа јунака за време сна одлази
до света умрлих предака тражећи од њих помоћ. Вративши се отуда у своје тело,
душа – сада ојачана снагом предака, заједно са телом својим – ступа у борбу са
предвидљивим исходом.
Строго узев, пред нама су четири сценарија, то јест четири модалитета од-
носа душе и тела у структури митских и демонских јунака, најзад религијских
личности.
1) Најпре, реч је о класичној варијанти према којој душа змаја / здухача – у
томе реду и демонских ликова вештице и вампира – напушта тело за време сна како
би се без њега борила са непријатељем. Моделски је исти случај и када вештица,
док јој је тело остало у кревету напушта кућу и чини другима зло. По обављеном
послу душа се враћа у своје тело.
2) На другом месту је змајевити јунак у лику могуће хипостазе врховног Бога,
попут Марка Краљевића, чија душа за време сна пророчки „види“ / „предосећа“
немили догађај у будућности или, ретроспективно, одиграну епизоду у прошло-
сти. Тек потом, душа јунака, пробуђена и из сна приведена свести, ступа у акцију
заједно са својим телом, а у циљу освете.
3) На трећем месту издвајамо однос душе и тела једнога броја хришћанских
светитеља. У првој групи запажамо, на парадигматичан начин, херојско деловање
двојице светитеља, Ђорђа и Димитрија, док се у другој групи налазе дела митскога
светог Николу. Дакле, свети Ђорђе и свети Димитрије као христијанизовани древни
митски јунаци – пошто су се нашли у митскоме сну а пре напада на непријатеља
(аждају) – делују искључиво као бића код којих у време ступања у акцију са
непријатељем па све док траје сукоб – душа и тело јунака, гледано онтички, делују
јединствено. Само у том јединству они бивају кадри да се са успехом боре против
немани. Овај је модел у радикалној супротности са дисоцијативним односом душе
и тела здухача или змајевитог јунака где видимо да тек пошто је душа напустила
своје тело постаје кадра да инокосно ступи у борбу са непријатељем. Уосталом,
тако наступа и вештица када јој је погана душа онтички дисоцирана од тела.
4) На четвртом месту запажамо херојску освету, такође, хришћанског свеца
над непријатељем, али који ненадану, а изнуђену активност спроводи под посеб-
ним условима. Овде се може феноменолошки диференцирати једна особена форма
„сна“, која је у функцији јуначких радњи светитеља Николе. У случају деловања
св. Николе реч је, дакле, о потпуној супротности односа душа и тело јунака за
време сусрета са непријатељем, но што смо то имали на примеру деловања све-
таца Ђорђа и Димитрија. Нема сумње Свети Никола је прворангирани лик моно-
теистичке религије. Никола је, попут Марка Краљевића, експонент релевантних
одлика самога српског врховног Бога. Марка и Николу епска поезија приказује
као јунаке који, док су при пићу, и то без икакве најаве, ненадано утону у сан.
И том приликом они испуштају чашу из руке а да се чаша никако не разбије. У
чему је разлика тројице светитеља? Формат сна са којим се сусрећемо у деловању
121
светитеља Ђорђа и Димитрија а у диференцији спрам Николиног, је у томе, што су

прва двојица, након повратка из несвеснога које прати стање „сна“, свим својим
бићем, душом и телом, залегли да свладавају неман. Томе насупрот, свети Никола,
такође извршавајући обавезу према недужнима, он то чини искључиво ослоњен на
своју душевну супстанцију – на свој Дух. Овде је посебно важно то што је све време
Николиног одбијања непријатеља, његово имобилно тело – накривљено „улево“ –
задржало првобитни простор на којем су се светитељи гостили. Таква концепција
је сасвим у духу монотеистичке, идеалистичке традиције хришћанства, према којој
сам Бог делује ослоњен искључиво на своје духовно биће, док је „тело тамница и
оков душе“. Уосталом, Бог је и сам Свет ствара „ни из чега“!
Тек ова чињеница оправдава „брзину“ којом се душа светитеља Николе, не-
ометена телом, силовито и брзо нашла на Егејском мору, а затим, након успеш-
но обављена посла, вратила назад у своје тело. Могли бисмо се чак позабавити
својеврсном паралелом, односом двеју врста „сна“: здухача / змајева, с једне,
и светитеља Николе, с друге стране. Њима је заједничко само то што је душа
змајевитих јунака кадра да се избори са непријатељем искључиво пошто се најпре
ослободила тела. Но, ствари тако не стоје са другом врстом историјских змајевитих
српских јунака. Разлика је суштинска, јер је овде реч о типично соларним, персо-
нификованим змајовитим јунацима, дакле, о ликовима у људском саздању, попут
Бановић Страхиње и Бановић Секуле. Њихов наступ, улазак у битку, дијаметрално
је супротан од наступа који пратимо код светога Николе. Код наших епских јунака а
у борби са непријатељем, њихова егзистенција партиципира у окршају целовито, у
јединству телесне и душевне супстанције. Код Николе, видели смо, сама чињеница
да светитеља ненадано ухвати сан, омогућава јунаку да његова душа напусти тело
како би на волшебан начин похитала кроз простор и време, демонстрирајући тако
вишу фазу у развоју религијске свести чији је коначан циљ чиста спиритуализација.
Овде је реч о дематеријализацији Духа који је сасвим ослобођен „окова тела“! Нико-
ла је приказан као светитељ чија је божанска харизма неупитна. И више од тога. Он
се понаша као хипостаза врховног Бога. Са том божанском природом, он је кадар
да моментано притекне у помоћ калуђерима, будући да се његова душа аутоматски
ослобађа властитости тела како би у чисто мистичком елементу деловања извојевала
победу. Номинално, у интересу хришћанства! Исто тако, и то је сада битно, постоји
више назнака о томе да се – као и у случају са Марком Краљевићем – може догодити
да и свети Никола доспе у стање „сна“ на путовању. „Заспал, задремал Свети Нико-
ла / Међу два пота, међу два друма,/ Међу два друма, два манастира“42.
О недоумицама, конкретно
Описали смо све модалитете митолошког сна. О некима аспектима аутор је
говорио у тексту „Изненадни сан“ митских јунака и демонских бића43, у коме је про-
блематизована „дуалистичка природа“ митских и демонских бића. Посматрајући
сада проблем у целини суочавамо се са одређеним недоумицама, а једна од њих
42
И. С. Ястребов, Обычаи и пъсни Турецкихъ сербовъ. Второе издане, дополненно ихъ
прозою. С.-Петербургъ. 1889, 472.
43
С. Петровић, Етно-културолошки зборник. св. XV, Сврљиг, 2011,157–175.
122
односи се на питање смисла девојачких „суза“ које, како је предочено, на волше-

бан начин мобилишу „обамрло и у сан утонуло тело“ јунака, односно светитеља,
са митском харизмом. У овој улози већ смо се сусрели са светитељима Ђорђем и
Димитријем. Са значењем суза у митско-магијском смислу уско је везана и улога
певања које од својих сапутника тражи епски јунак. Како је показано најчешће би
Марко Краљевић, када путује ноћу у тзв. „хтонско“ доба, захтевао да му се пева,
образлажући то потребом очувања сопствене свесне мобилности.
И у овом раду, у коме се разматра улога сна Краљевића Марка и светога Ни-
коле, а који слове као хипостазе божанских личности, постоји један важан елемент
који, такође, изазива теоријску пажњу. Пре но што би св. Никола и Марко утонули
у „сан“ они пију вино. Питање би се могло и овако формулисати: да ли је, а ако
јесте у којој мери, пиће услов могућности дислоцирања Душе и Тела, као услов
могућности осамостаљивања душе како би ова тек у таквој менталној обузетости
пићем, у дионизијском стању, достигла ниво екстатичке форме, у којем тек она
постаје кадра да „види“ даље, односно дубље „проничући“ у саму ствар? У том
контексту, нашој пажњи се намеће питање могућног постојања неке тајне магијске
везе између „пића“ и девојачких „суза“! Зар вино не провоцира утонулост свести у
сан, ход ка бесвесном или несвесном. На другој страни зар сузе које, за разлику од
вина, падају на лице јунака чија је глава у наручју девојке, не покрећу механизам
повратка јунака из дремежа у стање свесности? Свакако, постоји и трећи фактор
одржавања јунака у свесном стању. То је песма, односно музика која надолази када
томе време није, у хтонском добу које је, као такво, вазда погубно по мобилност
јунака соларне провенијенције.
За највећи број јунака, укључујући и демонска бића, почев од светитеља са
митском ауром, преко змајева и здухача, све до вештица и алових бића, карактери-
стично је да сви ови ликови предузимају своје активности док им је егзистенција
у сну. За то време њихова се душа, односно духовна егзистенција бори са против-
ником, било да је фактички одвојена од тела, или је у савезу с њим, но у сваком
је случају загледана у више нивое постојања. Овде, имамо у виду два маркантна
изузетка у форми „божанских снова“, којим се одликују структуре бића. У првом
случају, Краљевићу Марку се у сну обзнањује „оно што јесте, што је било и што ће
бити“, док се у другом, Николи, светитељу са харизмом божанства највишег ранга,
сан појављује у форми „свевидећег ока“. Наиме, Николи је сан потребан како би
његова духовна егзистенција доспела у наднаравно стање, у коме овај истовремено
види и чује све, све региструје, па тако и сваку недаћу људи – на пример, калуђерâ на
мору. Па ипак, ојн је истовремено кадар да напусти своју земну егзистенцију, како
би се својим духовним бићем винуо до трансцендентне висине, до натчулног, над-
темпоралног нивоа, пристижући до оних којима је помоћ потребна.
Управо су та два сна потврда идеје да управо овде, и то сасвим експлицит-
но, присуствујемо епифанији древног врховног бога, као Бића највише, наднаравне
егзистенције. То би, уједно, могао бити и путоказ у трагању за одговором на питање
смисла јуначкога „сна“ уопште. Дакле, наведени снови, могли би хеуристички
узев, послужити као полазиште у анализи „сна“ из угла митологије, а на примеру
змајевитих, или соларних митских бића, укључујући овде и демонолошке ликове,
попут вештица и аждаја, па у крајњој линији, и вампира. Дакле, искуства која нам
123
нуде ова два парадигматична сна могла би важити не само за историјске, змајевите
јунаке српске поетске традиције, за Бановић Страхињу и Бановић Секулу, Рељу
Бошњанина и Милоша Обилића, Високог Стефана, већ и за „снове“ хришћанских
светитеља, супститута древних митолошких личности – Ђорђа и Димитрија. Али,
они су, такође, од методолошке и теоријске вредности и у анализи аловитих лико-
ва „змијске“ конституције, према томе, хтоничних и демонолошких ликова – који
се, епски моделовани, појављују као непријатељи балканских народа, попут Влаха
Алије, Мине од Костура, Мусе Кесеџије.
Док је В. Проп сматрао да, за време сна јунак одлази у царство мртвих ради
помоћи коју би да задобио од својих умрлих предака, овде се прихвата суштински
различито гледиште. Широко постављајући ствар, овде долазимо до битнога про-
блема. Наиме, како је то гулијански здухач – змајевити човек, који је са дружином
косио код турскога спахије, а приликом наиласка кишних облака, могао „сазнати“
да је овде реч о градобитним облацима које предводе аловита бића, свеједно, што су
персонификована у лику турскога непријатеља? Јунаку то свакако нико није могао
дојавити, осим уколико не пристанемо на идеју да змајевита бића по природи своје
харизме, попут Марка и светог Николе, носе способност натчулне, екстрасензорне
перцепције збивања, тј. дешавања која се одигравају изван трансценденталнога про-
стора и времена, а која није кадра да домаши до перцепције рационалног човека.
Због тога нам се чини да су примери „сна“ који прате Марка и светог Николу,
као два митско-религијска лика новијега датума, истовремено кључ за разумевање
смисла и осталих, мање транспарентних, типова „снова“ митско-демонских бића.
Наиме, како је показано, змајевити јунаци и један број демонских бића, поседују
по три „јуначка срца“. Та чињеница на итолошком језику симболизује лик са
надљудском, демоничном снагом. У тој одлици ваља сагледати траг божанске моћи
свакога митско-демонског бића, без обзира што ће се понеко од тих суштастава,
а у каснијој вредносној артикулацији, појавити као људима наклоњено, односно
супротстављено, непријатељско биће. Према материјалу из тзв. „мито-поетске“
историје деловања Марка Краљевића, разазнајемо како је овај српски, и не само
српски, већ опште „балкански“ јунак, понео и епитет „Страхора“ или „Страхиње“,
свагда осетљив на неправду, без обзира са чије стране долазила. Отуда се, да оста-
немо код нашег народа, Срби прибојавају Бога једнако као и рођенога Кума, хотећи
да избегну њихову близину. Код избора породичног кума, а такав нам наук долази
из искуства, ваља да се кум бира из каквога другог села; потом, да са кумом на
њиви не ваља делити међу, док се у кафану не улази уколико је у њој засео кум! Јер,
замерити се куму, који може да вас прокуне, носи непредвидиве последице! Стога
није случајно, да се и врховни бог код Срба појављује у изрекама „Бог као стари
крвник“.
Изложили смо модалитете тзв. „митолошкога сна“, који у облику транса често
обузимао поједина митска и демонска бића. Сумирајући, понешто ћемо поновити.
Пред нама је неколико типова снова, карактеристичних за змајеве или здухаче, тј.
јунаке у људском обличју који су наклоњени заједници. Поврх тога, назначили смо
и облике снова типичних за егзистенцију демонских бића, пре свега ала и аждаја,
који се према људима односе антитетички. У древној митологији прву групу ли-
кова репрезентују јунаци змајевскога порекла: Марко Краљевић, Бановић Секула,
124
Реља Бошњанин, Милош Обилић, Бановић Страхиња, Високи Стефан, док би ек-
споненте друге групе јунака, хтоничне провенијенције, такође, у људском облику,
представљали Влах-Алија, Муса Кесеџија, Мина од Костура. Свакако, узет је у об-
зир и феномен митскога сна који је запажен код одређеног типа женских ликова,
попут чобанице Јање, а и код појединих хришћанских светитеља. Реч је, најпре, о
директним наследницима епских змајевитих јунака а из старе српске митологије,
укључујући овде и ликове који контролишу хтонски простор. Посебно смо се ос-
врнули на хришћанске супституте хероја из наше старе вере, поглавито светитеље,
Ђорђа, Димитрија и Николе, пружајући подробну феноменолошку дескрипцију
„сна“ који волшебне јунаке често ухвати пре битке.
О феномену „митског, херојскога сна“ било је више покушаја да се он теоријски
разјасни. Поменули смо фолклористу Владимира Пропа који је образложио теорију
о тзв. „јуначком сну“ покушавајући тиме да објасни један од значајних елемента
сижеа бајке. Много је истраживача који су покушали да ту концепцију примене на
читав комплекст митопоетских жанрова. Пропов став гласи: „У бајци је сан који
спопадне јунака пре борбе – бунило, искушење којему јунак никад не попушта“.
Реч је, дакле, о тзв. „витешком сну“. „Царева кћи га буди, али пробудити јунака
у таквим је случајевима врло тешко“44. Пропов опис сагласан је и са примерима
сижеа српскога јуначког епа. Када „суза“ девојке која очекује драматичан сусрет
са аждајом, падне на пример, на лице св. Димитрија или, пак, св. Ђорђа – чија гла-
ва лежи на девојачком крилу, поменута суза, а у симболичком кључу, представља
аларм којим се јунак „буди“. То да је јунак допао „сна“, како учи Проп, за митску
личност представља једину могућност „силаска у царство смрти“ како би се, идући
тим путем, јунак иницијализирао и постао одистински „херој“ (Проп. 399).
Пред питањем смо домета Пропове теорије. Пре свега, да ли Пропово тумачење
овога мито-поетског сна и примена те теорије на свет бајке жанровски сеже шире и
даље но што је његова употребљивост на руском бајковном материјалу. А затим, чак
и када је о самој бајци реч, да ли је оправдано инсистирање на универзалној, или
барем, општој примењивости тога принципа и на све остале рукавце бајки а унутар
индоевропског културног простора? Када би поменути принцип интерпретације
важио за бајку у целини, да ли би то могао постати и хеуристички принцип, реле-
вантан и за тумачење епскога материјала у целини. Сасвим конкретно, у коликој је
мери Пропова теорија примењива на фолклор јужнословенских народа? На једном
примеру ћемо покушати да сагледамо досеге Проповога тумачења, односно при-
мену принципа тумачења бајке у целини, а затим његову примењивост и приликом
тумачења структуре епског јунака.
Да би се схватила основна идеја В. Пропа, треба имати на уму ауторово дифе-
ренцирано промишљање двеју врста змаја, хтоничног и небеског. А змај се једнако
јавља у бајци као и у епу. У том је смислу најпре непримењива полазна Пропова
теза према којој Змај, принципијелно, заузима непријатељски став према људима
уопште! Он каже: „Најпре ћемо размотрити хтоничког змаја, а затим соларног
змаја. У оба случаја развија се она линија коју смо спомињали и раније – линија
непријатељског односа према змају“. Дакле, Проп овде инсистира не само на на
непријатељству хтоничног змаја – попут Кербера, односно але, аждаје или ламије,
44
V. J. Prop, Historijski koreni bajke. Svjetlost, Sarajevo, 1990, стр. 413.
125
који су везани за доњи свет, већ је, а то је овде одлучно, и соларни, према томе, „не-
бески змај увек непријатељ. Хтонички змај повезан је с царством мртвих. Небески
змај у Индији с њим није повезан, њега уздиже на небо водена змија. У Египту је
очито узнесен хтонички змај“ (Проп. 401, курзив мој). И оно што је већ познато чи-
таоцу, Проп претпоставља како је „хтонички змај повезан с царством мртвих“.
Пре свега, треба приметити да је Пропов став, по коме је „небески змај
увек непријатељ“ људима, митопоетски нетачан, он је неистинит с обзиром на
митологију балканских народа, поименице, Срба, Бугара и Хрвата. Код балканских
народа Змај и Ала представљају антитетичке полове: Змај је уопште и без изутетка,
вазда пријатељ људи, док се Аждаја поставља непријатељски45.
У овом смислу изгледа нам као неопходно да се ограничити домет важења
теоријског става В. Пропа. Ствар је у томе што постоји врло диференцира-
но моделовање лика змаја у фолклору Источних и Јужних Словена. Гледишта
српских и бугарских теоретичара митологије, са ослонцем на огроман емпиријски
материјал, најзад, на обичаје и фолклор у целини, и у томе на народна веровања,
потпуно су истоветна. За потврду ове тезе нека послужи став Иваничке Георгијеве.
„Разграничавање, противречност и персонификација добрих и злих сила довели су
до тога, да се код неких народа змај схвата у различитим функцијама. У источнос-
ловенском фолклору налазимо змаја у негативном лику. У културама Балканских
Словена змај је носилац доброга начела, а негативан лик су ламија и ала. Његова
основна улога је борба са ламијом и алом како би се сачувала и подржала космичка
равнотежа и ред“46.
Битно питање остаје: Шта би, уистину, према В. Пропу требало да значи то
када у сан утоне митски јунак? Када у бајци сан спопадне јунака пре борбе руски
фолклорист тумачи како у том стању јунак силази у царство мртвих, тражећи помоћ
од умрлих предака. Дакле, силазак „у царство смрти“ јесте по њему „катабаза, услов
хероизације“ (Проп. стр. 399).
Раније је изложено тумачења првобитних анимистичких представа, и у вези с
тим, феномен дуализма Душе и Тела. Да бисмо Пропово становиште комплексније
осветлили, треба прегледати одговоре у антрополошкој и филозофској литератури
о смислу напуштања тела од стране душе. Већина истраживача полази од Тајлорове
мисли да су рани народи у представи „сна“ видели тајанствену моћ кретања душе,
која се привремено одвојила од тела. „За Бантуе из Касаија (у конгоанској котлини)
неке снове доносе душе које се одвајају од тела за време спавања и одлазе на раз-
говор с душама умрлих“47. Има се утисак да је овај став био окосница Пропове
теоријске стратегије. Дакле, пре важних акција, душе хероја напуштају тело и одла-
зе на разговор са душама умрлих предака.
45
Види мој текст: „Особеност структуре змаја у српско-бугарској митологији“. У
Митолошки зборник. бр. 19. Тема: Академик Драгољуб Живојиновић. Центар за митолошке
студије Србије. Рача – Београд, 2008. стр.239–253. Види и радове Веселина Чајкановића,
Иваничке Георгијеве, Милене Беновске, а који су у овоме раду наведени.
46
И. Георгијева, исто, 123, курзив мој.
47
Fourche-Tiarko J.-A. et Morlighem H., Les communications des Indigènes du Kasaï avec
les âmes des morts.(Institut royal colonial belge), Bruxelles, 1939. стр. 66. Према: J. Chevalier /
A. Gheerbrant, Rjeчnik simbola. Zagreb, 1987, стр. 577, и даље.
126
Међутим, аутори француског Речника симбола Гербрант и Шевалије су приме-

тили како „снови имају значај предсказивања онога што ће се догодити дотичној осо-
би, а могу бити и праве поруке умрлих живима, те се стога тичу читаве заједнице“.
За ову прилику корисно је подсетити се митолошкога значење сна, који је у древној
представи света био идентификован са „смрћу“, што је и немачки романтички фи-
лозоф митологије и уметности, Фридрих Шелинг потврдио48. Он је изнео став по
коме је стање сна равно стању „смрти“. „Ми се будимо рефлексијом, тј. изнуђеним
враћањем к себи самима“, тј, долазимо свести враћајући се „као из стања смрти“49.
Према тој логици, питање је да ли се успаваност јунака пре битке може протума-
чити искључиво као одлазак његове душе у свет умрлих предака, а опет само зато,
како би тамо успоставио контакт и стекао не само њихову наклоност, већ и добио
неопходну помоћ и снагу за предстојећу битку? Сасвим конкретно, да ли би се мог-
ло претпоставити да хришћански Свети Ђорђе, пре сусрета са сатанским бићем
које еп приказује у форми аждаје, тражи помоћ од својих предака из света мртвих,
одређеније од Бога-створитеља, који је, иначе, свим хришћанским светитељима из-
вор и основа снаге? Отворено је питање, да ли, сходно нашем фолклорном, и у томе
епском материјалу, обичајном искуству које нуди народна митологија, таква теза
уопште има смисла?
Sreten Petrović
DREAM AND PROPHECY OF THE MYTHOLOGICAL CREATURES
OF THE HIGH RANK
This paper is on the analysis of the “dream” which follows actions of two diametrically dif-
ferent mythical subjects: the dragon-like Marko Kraljević and Christian St Nicolas. The paper is
based on the hypothesis that the “dream” preceding the meeting of a hero with the enemy has the
character of “prophecy”.
48
Види: С. Петровић, Предговор за књигу: Ј. Ф. В. Шелинг, Увод у филозофију мито
логије. Превела са немачког: Олга Кострешевић, Издавачка књижарница Зорана Стојано
вића, Сремски Карловци, Нови Сад, 2010. стр. 5–68, и С. Петровић, „Шелингово утемељеље
филозофије митологије“. Трећи програм Радио Београда. Београд, бр. 145, I – 2010. стр.
212–274.
49
Schelling, Pisma o dogmatizmu i kriticizmu, pismo 8, str. 321. U: Schelling, Sistem tran-
scendentalnog idealizma. Naprijed, Zagreb, 1965.
127
128
ХРОНИКА
129
130
Осврти и прикази
Љубиша Рајковић – Кожељац, Суза скамењена. О епитафима са неких

тимочких гробаља. Минићево 2011.
Љубиша Рајковић – Кожељац, историчар књижевности и истраживач тра-

диционалне културе објавио до сада замашан број научних радова, међу њима и
систематске прегледе прикупљенога материјала из наше духовне баштине, осим
из српске књижевности ту су и сведочанства народног певача и приповедача. Тако
прикупљеном и сређеном материјалу Љ. Рајковић редовно подастире теоријску
интерпретацију, указујући на значај прикупљенога за историју књижевности, за
духовну културу уопште. Но, у резултате тога прегалачког рада треба, поред оста-
лог, убројити и студије и монографије демографског и историјског карактера. Ис-
куство нам говори да је Рајковићево дело постало, временом, инспирација мно-
гим нашим романсијерима, етнографима и митолозима. И аутор овога прилога у
својим истраживањима српске митологије вишеструко је користио Рајковићеве
збирке народних песама, посебно са Старе планине. Поменућу овде и Живојина
Павловића, који је у збиркама Љ. Рајковића проналазио продуктивне подстицаје за
своје списатељство.
Када се опус Љубише Рајковића свестраније разгледа, имајући у виду и
његове објављене радове последњих деценија, поред наведених прилога и књига из
историје књижевности и уметности уопште, уочавају се бројна монографска дела о
појединим насељима из Тимочке крајине, а ту су и хронике школа, али и студија о
појединим истакнутим личности културе народа овога краја. Истраживачу склоном
изрицању општијих судова чини се да је пред нама узорни хроничар и историчар
културе Тимочке крајине. Љубишино дело постаје вредан прилог демографији и
историографији, разумевању књижевног и песничког стварања, најзад, допринос
изучавању нарави нашега народа и његове духовности уопште, али и пре свега
људи источне Србије.
Инспирисан сличним радовима који се баве тзв. „књижевношћу на гробљу“,
одређеније, епитафима, Љ. Рајковић се предано упустио у истраживање овога жан-
ра народне књижевности коју је сам назвао „каменом књигом предака“, а која би
се још могла одредити и као посебан жанр „утилитарне“, „функционалне“ литера-
туре. Љубиша је предузео озбиљно испитивање прежитака, древних трагова који
су забележени на „каменој књизи“, ограничивши се на замашној локацији град-
ских и сеоских гробља Тимочке Крајине, поглавито од Књажевца до Зајечара.
Пописане и сређене, а репрезентативне епитафе, пропратио је својим теоријским
запажањима и коментарима, спреман да изнесе и свој суд о њиховој књижевној,
поетској вредности.
Као врстан зналац историје поезије, Љ. Кожељац је у неким епитафима ана-
литички запазио како су многим састављачима епитафа узорима били великани
српског песништва, користећи, свакако, и искуство наше епске поезије. Суптилном
анализом указао је како су надгробни текстови пре свега израз емотивног става
породице, пријатеља – израз крика оних с ове стране камених громада. Каткада би
живи комуникатор, учитавајући своје мисли у дух и душу умрлих, често одонуд – са
131
споменика „чуо“ глас поруке, жеље и надања умрлих. Рајковић показује, да осим из-
разито емотивног набоја и утилитарне семантике – који одзвањају са споменичких
натписа, пробије каткада, и чисто поетски звук, естетски достатна порука.
Због тога не изненађује што у уводној студији за ову књигу сâм Љубиша
Рајковић доводи у везу епитафе и поезију. То нам на речит начин казује како су
многи песници управо у феномену „смрти“ проналазили инспирацију за своје ства-
ралаштво. Не мали број епитафа управо проблематизује смисао живота после жи-
вота. Тема је темпоралност и пролазност телесне егзистенције, наспрам које се сад
уздижу љубав и нада, доброта и племенитост, што нам као узорне идеје и вредности
поручују и умрли и живи, с оне али и с ове стране камене књиге.
Уосталом, шта бива с онима којима се ни камен не зна, а нема ни епитафа?
На једном месту у уводном огледу Кожељац с правом примећује: онај који је умро
а обележја, камен, епитаф, нема – као да и није постојао. Наводећи мисли једнога
угледника он каже: „Бити заборављен значи, умрети још једном, и потпуном смрћу.“
Када иза некога који је на овоме свету био не остане ни сећања на вредности његове
душе, тога је напустило све; он је, просто, лишен постојања уопште.
Сабравши на једноме месту разбацане цртице о животу после живота, по
купљене са разних „камених“ страница, са бројних гробља у источној Србији, као
сабране мисли и оцене живих о онима најбољима, а које више нема, Љубиша на
једном вишем нивоу анализе потцртава, уистину, једну посебну филозофију, на-
рочит поглед на свет и живот народа овога краја, указујући, конкретно, на систем
његових идеала и снова, мисли о прошлости, традиција која нас одређује. Уз све
то и – ма колико каткада неуко срочена – та је мисао, бар у најплеменитијем хтењу
покојнику најближе родбине, демонстрација својеврсне песничке даровитости. На-
родном казивачу „камене књиге“, не само да је стало да искаже свој став о животу,
понешто и о себи и души покојниковој, већ му је – колико год то било неуко – битан
и начин како да то срочи! Епитафи, посебно они најпуније изражајности, индирек-
тно говоре и о томе колико је сама поезија као и уметност душе, израз унутрашње
оскудности, грча егзистенције, најзад, форма којом се песник бори животом над
празнином и, парадоксално, тако постаје „израз пунине које нема“, која се ка оно-
страном, утопијском шири у недоглед. И само у тим грчевима – а крик песнички то
заправо јесте, епитаф као један од његових израза, залог је самога живота! Уистину,
шта нам казује ова нема алеја постројених камених симбола, са епитафима, свака-
ко? Она говори, али нас истовремено упућује ка једној великој истини, коју је један
писац изрекао а Љубиша цитирао. Наиме, „на гробљима има највише живота, да се
на тим вечним одмориштима и у смртима људи стиче, сабира и сагледава сав њихов
живот“. Али, и то је битно, по Рајковићу „вредности живота најбоље се упознају у
тренуцима када је очигледна његова пролазност“
На крају, но, не и сасвим узгред. Наглашавам овде суморан Љубишин доживљај,
утисак који је понео сусревши се са призором стотинак наших поглавито сеоских
гробља. Посвуда је приметан немар нашега народа у источној Србији. Гробља су му
зарасла у корову и шибљу, несређена и неограђена, неприступачна... Бритка је, али
и тачно нађена Љубишина критичка реч: „обезљудило село па подивљало гробље“!
Имајући у виду запуштеност сврљишких гробља, додао бих са своје стране, да су
такво стање и немар доиста симптоми опште кризе, последица замирања села у
132
овом делу државе, али и још више, у првом реду знак су свеопштег умирања наше
духовности на овим источним просторима заједнице. У том смислу црквеним вла-
стима у источној Србији ваља поручити. Кудикамо би било продуктивније да се,
уместо што поједини достојанственици црквени дебатују о глобалним политичким
темама Србије, све црквене снаге упрегну како би са народом на терену, а и са ло-
калним властима, порадили на искорењивању ове „загробне некултуре“, посвуда
приметне на нашим гробљима. Нагледао сам се гробља на простору наше бивше
заједничке државе, али и гробља народа оних других конфесија, најзад, многих
православних гробља у Војводини, Републици Српској, у западној Србији. Ипак,
оваквога немара, очајнога стања које влада у алејама умрлих у источној Србији, на
моју велику жалост, нигде не видех.
Борисав С. Јовановић: Стари занати Пирота и околине. Народна

библиотека, Пирот 2012; стр. 280
У издању Народне библиотеке Пирот објављена је обимна монографија о за-

натима у Пироту и околини аутора Борисава Јовановића, који се и досад представио
као неуморни истраживач пиротске културне и привредне прошлости (Хроника села
Чиниглавци, Пиротски Роми, Пиротски еротски хумор и др.), агилног сарадника
Пиротског зборника. И овом књигом он је учинио оно што нису урадиле позваније
институције: сабрао је, систематисао, и публиковао десетине хиљада података о
оној делатности по којој је Пирот некада био позната чаршија, о занатству.
У књизи се о занатству говори као о историјској чињеници која је обележавала
привредну и културну прошлост Пирота и овог дела Србије.
Књига је структурирана тако да се по азбучном реду обрађује историја сваког
заната чије је постојање регистровано у Пироту али и у његовој најближој околини.
Тако сазнајемо да занатство није било само обележје варошког живота, већ је имало
и свој сеоски вид (описује се занатство у 26 села).
У оквиру сваког заната, а има их 195, даје се историјат, односно назнаке
друштвено-политичких односа у време настанка и развоја заната, затим информације
о садржини занатског посла (негде и шири опис производног процеса), занатлијама,
њиховим радњама и удружењима. Са те стране ова књига постаје монографска
подлога за врло различита истраживања, нарочито кад се погледа структура за-
натских и услужних послова који су се у једној средини обављали и који су чи-
нили егзистенцијални миље града у развоју. У неким занатима импозантан је број
занатлија (именом и презименом) па се може закључивати да они нису радили само
за уску средину, већ и за шире тржиште (неки и врло успешно: ћилимарство, про-
изводи од коже, сточарски производи...), те да су ту и зачеци оних грана које су у
двадесетом веку прерасле у индустрију, и бар пола века, успешно партиципирале у
привредном животу земље.
133
Са социолошког становишта поглавља посвећена великом броју заната имају

и „пропратни“ материјал: лексику за означавање алата, материјала, производа (тзв.
речници заната, који, обједињени, могу представљати и засебно дело!); дају се мно-
ге згоде и незгоде из занатлијског живота; народне песме и приче (карактеристичне
за дотични занат); а уграђени су и репортерски пасажи о појединим занимљивијим
догодовштинама међу занатлијама и чарширлијама Пирота. Слика живота занатлија
(њихових породица, и средине) употпуњује се описом обичаја (код мутавџија и не-
ких других), веровања (свилари), занимљивости (ћумурџије), преко бројних леген-
ди, анегдота народних прича и казивања.
Књига доноси преко двеста фотографија, и близу четрдесетак цртежа и скица,
међу којима ће данашњем читаоцу врло илустративни бити цртежи алатки старих
заната.
Књига потврђује и један споредан, иако не и неважан утисак: настанак и развој
занатства везује се за настанак чаршије (једно друго подржава, и ствара!) и за пери-
од вишевековне турске окупације. Види се то по високом проценту турцизама у на-
зиву заната (мутавџија, ћурчија, абаџија, кубеџија, кујунџија...), материјала, пред-
мета занатске израде, назива алала (најочитије у дунђерском занату!) и по другој
терминологији. Разуме се, овим се пружа основа и за смену утицаја више техничких
и културнијх средина током развоја (пример речи: стега – менгеле – шрафштук,
који показује исти појам означен домаћом речи, турцизмом и германизмом).
Иако је ово подацима врло богата, и надасве инспиративна и корисна књига, за
њену укупну валоризацију читалац (нарочито ако је из неке струке ближе историји,
социологији, демографији, етнологији, или језику) пожелео би прецизнију факто-
графску идентификацију (лоцирање у времену, квантитативни обим производње,
финансијски резултат, комуникацијску оверу у говору или терминологији и сл.).
Може се аутору и замерити на одвећ глобалном погледу на појам заната, јер се овде
дају подаци и о нечему што нису занати, већ и прометна занимања (џамбаси и други
трговци различих врста и статуса), комуналне услуге (гробари, фењерџије, колпор-
тери), домаћа радиност (овчари), култура (бубњари), па чак и: просјаци, мађијарке
и сл.
По љубави и труду с којима је рађена, књига Стари занати Пирота и око-
лине Борисава С. Јовановића, доживљава се као врло занимљиво штиво из про-
шлости једног од наших дуговечних градова, али и као споменик многим именова-
ним и неименованим трудбеницима који су опслуживали грађанатсво (од исхране,
хигијене, облачења, лечења, до градитељства и урбанологије; од нужде до забаве;
од најпрљавијег до најсвечанијег...).
Она је, међутим, и опомена да се дуго чекало на овакву хронику, која – да
би била историја, тражи чвршће везивање за извор и податак, јер се у времену та
историја или расточила, или подлегла забораву и уништењу документације. Та
опомена сугерише да историја прошлости Пирота, нарочито оних делатности које
Пирот чине градом, треба да буде шире заснован истраживачки пројекат, институ-
ционализован, кадровски, документационо и методолошки осавремењен. Аутор и
издавач учинили су колико су могли. Више би требало да могу они у које се више
улаже, од којих се више и очекује, а таквих – и појединаца и институција – има и
у самом Пироту. Волели бисмо да то буде задатак и оних које на труд не подстиче
134
само љубав према завичају и лични мотив. Оно што је учинио Бора велико је, оно
што му је помогла општина задовољавајуће је, оно што треба да учини национална
наука скоро да је (засад) једва приметно. А требало би да је у обрнутој пропорцији
са удаљеношћу од научних центара и од садашњег времена. Пирот је управо то.
Пиротски зборник 2011, 35–36. Народна библиотека, Пирот,

Уредник Ивко Јовановић
Историја појединих зборника, међу којима и Пиротског, траје вишe од пола века.
Најновији двоброј Пиротског зборника препун је података и садржаја. У рубрици
Етнографија, Борисав Јовановић даје преглед Обичаја пиротских рома: циганску
свадбу, Нову годину – Василицу, Ђурђевдан, обичаје везане за одлазак у војску.
У тексту Занати Пирота и околине (II) тежиште аутора Ранка Баришића је опи-
су древног грнчарског заната. У истој, Привредној рубрици, су и радови Сточарење
на Старој планини, Борисава Николића и записи Светлане Губин: Информатичка
писменост у хотелској индустрији Пиротског округа.
У рубрици Личности наилазимо на записе о знаменитим личностима овога
краја. Миодраг Раичевић даје Запис о Драгољубу Јовановићу књижевнику, а Ми-
лош Јевтић објављује свој Разговор са сликаром Чедомиром Крстићем, из Пирота.
Објављена је и Беседа о књизи и Форском Љубише Рајковића Кожељца. Тугомир
Костић саопштава о Просветитељском раду и политичкој делатности Спасоја
Костића. Објављен је и истраживачки текст Вјекослава Бутигана Политичка кул-
тура грађана општине Бабушница.
Рубрика Уметност доноси текстове из народне уметности: Шара пиротског
ћилима као симбол, аутора Момчила Ђурђића и Јане Ђурђић; Појава и развој лут-
карства у Пироту, Александра Вељића, и Оркестар друштва пријатеља музике
при Народној библиотеци у Пироту 1972–1978, Вјекослава Бутигана. У рубрици О
пиротском хумору налазимо неколико текстова: Хумор у усменој традицији пирот-
ског краја, Ивка Јовановића, Свадба, обичај који обавезује учеснике на најсмелије
шале, Драгољуба Златковића, Хумор, средства и начини саопштавања, Борисава
Николића, Хумор у пиротском крају, Јована Мијалковића, Мијалко Раснички, С. Р.,
Витомира Живковића, Турнир духовности, Борисава Јовановића, Између уганућа
руке и уганућа мозга, Миодрага Л. Пејића и рад Хумориста о хумору, Јордана
Андоновића-Ставрије. Рубрика Књижевност доноси два рада Оратете, уста,
да несте пуста, Мирјане Јонић-Игић и Даровни ћилим Цвете Агнине, Момчила
Антића (Монодрама сценаристе Момчила Антића).
У рубрици Грађа, налазимо радове: Микротопонимија слива Расничке и Ко-
стурске реке, Драгољуба Златковића, Шест породичних турских докумената из
прве половине XIX века, Божидара Н. Стефановића и Теренски запис о припреми
атентата на регента Александра Карађорђевића, Драгољуба Златковића.
135
На крају се у рубрици Подсећања осветљена су имена значајних личности пи-

ротског краја: проф. др Борислав Борко Лилић, проф. др Јован Ћирић и мр Радован
Живковић.
Зборник је опсежан, темељит, са доста илустрованог материјала.
Слађана Степановић-Николић
Белопаланачки зборник, 2010, 6. Народна библиотека „Вук Караџић“,

Бела Паланка. Уредник Љубисав Ћирић
И у овом броју Белопаланачког зборника, радови су представљени по темат-

ским рубрикама.
У рубрици Историја објављен је садржински обиман рад Животе В. Јоцића
Белопаланачка насеља у писаним изворима до 1877. године. Први део овога рада
(14 насеља) под истим насловом објављен је у Белопаланачком зборнику 5/2009.
Сада се, у наставку, објављују одреднице следећих 18 насеља: Клисура, Кремени-
ца, Чифлик, Теловац, Шпај, Црвена Река, Црвени Брег, Глоговац, Топоница, Вета,
Тамњаница, Лесковик, Ланиште, Црнче, Пајеж, Козја, Витановац, Мирановац, као и
8 фотографија. Бора Рајковић објављује рад Бој на Куновици – Тамњаничка битка,
с намером да отргне забораву овај битан догађај у коме су Срби борећи се на истој
страни с Угрима, против Турака, последњи пут у боју били победници.
Рубрика Социологија доноси рад Данила Ж. Марковића Социолошке рефлексије
о контексту остваривања економске делатности у савременом друштву. Аутор
коментаришући појмове и појаве капитализма и свеукупне светске глобализације даје
осврт на светску друштвену ситуацију на пољу економске превласти.
Део Ономастика доноси рад Именослов Паланачког гробља Љубисава Ћирића
и Марије Павловић. У раду су пописана лична имена и презимена са надгробних
споменика гробља у Белој Паланци, с циљем да се покаже која су све имена носили
некадашњи становници Беле Паланке у прошлости, каква су она била по пореклу,
како су саграђена, јесу ли са данашњег становишта већ превазиђена итд.
Рубрика Спелеологија и туризам доноси два рада. Спелеолошко друштво Зе-
лена брда из Требиња, у раду Спелеолошка истраживања на подручју села Горњи
Рињ представља неколико истражених објеката: истражене су три јаме и једна
пећина, а све то пропраћено богатим илустрацијама. Радмила Јовановић се у делу
Физичко-географске специфичности као фундаменту туристичке валоризације
Старе Планине бави указивањем на бројне туристичке вредности којима обилује
Стара планина.
Део Књижевност доноси записе дечјег фолклора Драгољуба Златковића (Пес-
ме за децу и дечје песме из белопаланачког краја).
У одељку Сликарство Бора Рајковић својим записом скреће пажњу на врсног
уметника из Беле Паланке (Иван Колев – уметник од душе и заната). Дати су бројни
подаци о аутору, као и ликовни прилози.
136
У делу Ликови и личности Данило Ж. Марковић носталгично пише о Ви-

дену Ранђеловићу Џери (Прилог за биографију једног заљубљеника у село и
задругарство).
Сећања, казивања, записи. У овој рубрици објављени су радови: Ко је осло-
бодио Белу Паланку од Немаца (Јован Петровић), Најлепше је ђачко доба (Војислав
Кујунџић), Легенде о белопаланачким врелима (Радослав Петровић), Завичајни клуб
Белопаланчана у Београду (Верица Ракић) као и Три српска завештања (приређивач
Љубисав Ћирић). Радови су уз бројне податке о датој теми пропраћени и богатим
илустрацијама.
И обај број Зборника садржи приказе из пера Боре Рајковића: Аутобиографија
као запис о људима (о раду Профира Пејчића Проке), Оговарање комунизма (о ро-
ману Живорада Н. Павловића), Пушке од злобе (о роману Живојина Митића), Лепо
упакована општост (о књизи Милосава Петровића), Лакоћа писања (о раду Душа-
на Јовановића), као и Генерацијски подсетник.
Приказима су се представили и Недељко Богдановић (о поезији Љубише
Митровића), као и Љубиша Митровић (о монографији Драгана Крстића).
Рубрика Хроника доноси рад Недељка Богдановића о последњим бројевима
завичајних зборника југоисточне Србије.
У одељку Библиорафија доноси се рад Милосава Ј. Петровића Библиографија
Белопаланачког зборника.
На крају, у рубрици In memoriam, редакција и бројне колеге и пријатељи
опраштају се од научника др Богољуба Станковића.
И овај број Белопаланачког зборника по квалитету наставља традицију прет-
ходних, те уз бројне податке доноси и доста илустративног материјала, који су у
већини случајева штампани у боји.
Марија Митић
137
Одлуке Радионице
На седници Савета Етно-културолошке радионице од 2. априла 2012, донете

су, поред осталог, и следеће одлуке. На упражњено место у Надзорном одбору Ради-
онице једногласно је изабран др Љубинко Радосављевић, досадашњи члан Савета.
Исто тако, на два упражњена два места у Савету Радионице, изабрани су као нови
чланови Савета Радионице, садашњи директор Културног Центра Зоран Гавриловић
и културни посленик Радионице од њенога формирања, Зоран Радовановић.
На предлог Уредништва Етно-културолошког зборника, за чланове Редакције
Етно-културолошког зборника изабрани су мр Војислав Филиповић, члан Савета
Редакције Зборника, као и активни сарадници Радионице од њенога оснивања, др
Станка Янева из Софије и др Михај Радан, из Темишвара.
138
In memoriam
Др МИЉАНА РАДОВАНОВИЋ
1921–2011
Заувек нас је напустила др Миљана Радовановић, научни саветник Етнограф-

ског института Српске академије наука и уметности, свестрани научни посленик,
плодни писац и пријатељ.
По образовању антропогеограф и настављач дела Јована Цвијића, допринела
је етнолошкој науци, а и фоклористици у Србији. У Етнографском институту САНУ
запослила се 1962. године, где је и пензионисана 1987. године, да би и у пензији
била веома активна у истраживачком раду Института и другим сродним установама
и организацијама.
Као антропогеограф највише се бавила питањима развитка и структуре сео-
ских насеља у Србији, а истовремено и етнодемографских процеса у готово свим
регијама Србије (западна Србија, источна Србија, Војводина, Косово и Метохија),
укључујући у та проучавања етнички састав становника. Посебно је инсистира-
ла на проблемима тумачења промена у традиционалној, сеоској култури под усло-
вима урбанизације и индустријализације, што је доводило до миграција из села у
градове.
Учествовала је у реализацијама свих пројеката Етнографског института („Ет-
нолошко проучавање савремених промена у народној култури на селу“, „Истра
живања приградских насеља у Србији“, „Етнологија српског народа и Србије“,
„Монографија Бачко Добро Поље – Горштаци у равници“ са групом аутора, „Шар-
планинске жупе Гора, Опоље и Средска“ са групом аутора итд.).
У области фолклористике М. Радовановић је дала допринос у проучавањима
Русина и Словака Војводине, а посебно треба поменути резултате њених проучавања
заслуга Вука Караџића у истицању вредности српске културе и језика. О томе је М.
Радовановић објавила књигу („Вук Караџић етнограф и фолклориста“), претходно
одбранивши на ту тему своју докторску дисертацију.
Била је добар и стрпљив теренски радник, прилагодљив и радознао у циљу
стицања података не само о истраживаној породици, већ и о приликама које су вла-
дале у тој средини.
Сарађивала је са бројним установама у земљи и у иностранству, присуствујући
са рефератима и саопштењима на више међународних стручних и научних устано-
ва, штампајући своја искуства са тих путовања (Париз, Атина, Софија, Москва, Бу-
димпешта, Братислава, Сомбор, Пријепоље итд.).
За тридесетак година рада у Етнографском институту написала је и објавила –
осим поменуте књиге у издању Одељења друштвених наука САНУ – скоро стотину
научних прилога, приказа и есеја, објављујући не само у издањима Института, већ
и у публикацијама других установа (Савез фолклориста Југославије, Сеоски дани
Сретена Вукосављевића итд.).
139
У својству члана Етнографског одбора Одељења друштвених наука САНУ

радила је на координацији сарадње Одбора са Институтом. Објавила је, а претход-
но и средила вредну грађу са подручја северозападне Србије са почетка XX века,
свога оца и академика Војислава Радовановића. Активно је учествовала и у раду
редакције међународног чласописа DEMOS.
Посебно треба нагласити вишегодишње учествовање М. Радовановић
у раду Етно-културолошке радионице у Сврљигу на међународним научним
симпозијумима у том месту. У рефератима објављиваним у Етно-културолошком
зборнику у Сврљигу 90-тих година XX века М. Радовановић се највише интере-
совала за традиционалну културу становника источне Србије, радећи на истицању
мање познате етнографске грађе из тих крајева.
Миљана Радовановић је волела музику, а посебно дружење са колегама, и мада
већ у зрелијим годинама, није изостајала у друштвено-забавним догађањима. Нема
више наше Миље, али су остала жива сећања не само на њен научни допринос и
неуморну активност, већ и на дух и пријатељство које је несебично пружала.
Десанка Николић
научни саветник Етнографског института САНУ
In memoriam
РАДЕ МИЛИСАВЉЕВИЋ
1920–2011
После пензионисања из ЈНА, у чину мајора 1957. па све до смрти, Раде

Милисављевић се активно бавио уметничком фотографијом, стекавши звање ли-
ковног уметника фотографије. Још пре оснивања Етно-културолошке радионице у
Сврљигу, Раде је био укључен у пројекат „Културна историја Сврљига“, чија су
се прва два тома појавила 1992. године. У овим публикацијама фотографије Раде-
та Милисављевића, посебно у првом тому, представљају вредан илустративни део
текста из митологије и народних обичаја. По оснивању Радионице 1994. а затим, од
1995. до 2004. године, у време када је Радионица организовала међународне научне
скупове са општом темом Духовна и материјална култура источне Србије и сусед-
них области, Раде Милисављевић је био присутан на свим симпозијумима, оста-
вивши о томе драгоцену фото документацију, посебно са првих осам међународних
скупова. Један део тога материјала публикован је у рубрици Хроника у Етно-
културолошким зборницима.
Раде Милисављевић је, и сасвим инокосно, у изјавама и бројним интервјуима
које је дао медијима, укључујући и радио, с поштовањем говорио о раду Радио-
нице и тиме доприносио њеном угледу. Осим фото илустрација у првим томовима
Културне историје Сврљига, Раде је својим сликама обогатио и наредне свеске Кул-
турне историје. Посебно су запажене његове илустрације у монографији Витомира
140
Ђорђевића, Варош. Сврљиг-град и Подграђе, будући да је реч о књизи која се бави

историјом, обичајима и веровањима народа Села Варош, иначе родног места Радета
Милисављевића.
На својим бројним путовањима у свету, а о Европи да и не говоримо, Раде је
са тих путовања, нарочито из земаља Далеког Истока, Шри Ланке, Непала, Индије,
посебно са Пенџаба и Кашмира, али и Западног дела Тибета и Авганистана, донео
јединствену колекцију фотографија, у којима доминирају предели и људи ових крајева.
Портрети обичног човека, осим топлине у гесту, носе и трагове особене психологије и
нарави људи ових далеких предела и култура. Неколико импозантних изложби, са тим
материјалом, приредио је у више градова Југославије. Овим поводом Раде је добио за-
пажене награде и признања значајних угледника из амбасада азијских земаља. А тек
позитивних критика, колико их је само било. Његове уметничке фотографије налазе
се данас широм бивше Југославије, поред осталог и у Музеју савремене уметности у
Београду. Али и то је значајно, његова су дела и у Француском Музеју фотографије у
Паризу (Museé français de la photographice), у збирци Пленера међународне седмице
фотографије у Пловдиву, и другде. Раде је био члан Удружења ликовних уметника
примењених уметности и дизајнера Србије. Излагао је на преко 350 изложби у земљи
и иностранству, а остварио је и двадесетак самосталних изложби, и у истчној Србији,
такође. Добитник је више од 80 награда. За рад на фотографији и ширењу техничке
културе добитник је плакете „Борис Кидрич“.
Агилност Радета Милисављевића, која се види већ у првом искораку мај
сторовом, а затим, у сваком његовом гесту, најзад, његова несебична помоћ Култур-
ном Центру Сврљига на прикупљању и снимању фото материјала за бројне жан-
ровске изложбе које је Центар организовао, коначно његов допринос раду Етно-
културолошке радионице, незаменљиви су и остаће трајно упамћени.
In memoriam
ЖИВОЈИН-ЖИКИЦА МИХАЈЛОВИЋ
1929–2012
Смрћу Живојина-Жикице Михајловића Етно-културолошка радионица изгу-

била је једног од најагилнијих сарадника, који је својим организационим способ-
ностима на најбољи могући начин допринео визуелно-техничкој, односно естетској
презентацији наших скупова. У послератном периоду, од 1945. године, ниједна
јавна манифестација у Сврљигу, да о културним приредбама и не говоримо, није
се могла замислити без несебичне помоћи овога чаробњака декоративног умећа.
Жикица је на најприкладнији, најефектнији начин успевао да за најкраће могућно
време, не жалећи ни труд ни време, пронађе најкреативније решење како би осмис-
лио амбијент у којем ће бити организована каква јавна манифестација.
141
Члановима наше Радионице добро је познато да је Жикица Михајловић, почев

од 1995. године, од првог међународног научног скупа у организацији наше Радио-
нице, па све до последњег, одржаног 2004, био стални члан Организационог одбора.
Памтимо га и у улози педагога који је несебично преносио своја дугогодишња знања
и стручна умећа млађим сарадницима. Жикица Михајловић остаће Сврљижанима
у сећању и као изразито племенита личност, који је све своје слободно време
посвећивао акцијама за добробит шире друштвене заједнице.
НОВИ САРАДНИЦИ ЗБОРНИКА
1. Др Александар Булатовић, доктор археологије, виши научни сарадник

у Археолошком институту у Београду. Ужа област научног интересовања: бакар-
но, бронзано и гвоздено доба, протоисторијске заједнице и племена централног
Балкана.
2. Др Александар Капуран, доктор археологије, научни сарадник у Архео-
лошком институту у Београду. Ужа област научног интересовања: бронзано и гвоз-
дено доба централног Балкана, праисторијска архитектура.
3. Др Кристоф Римел, доктор археологије, сарадник Римско–Немачке
комисије Немачког археолошког института у Франкфурту, Немачка. Скоро 10 годи-
на бави се геофизичким истраживањима античких локалитета на територији цен-
тралног Балкана.
4. Игор Јовановић, археолог, кустос Музеја рударства и металургије у Бору.
Бави се праисторијском археологијом.
5. Јана Шкундрић, археолог, дипломирала на Одељењу за археологију Фило-
зофског факултета у Београду. Тренутно на докторској стипендији у Франкфурту,
Немачка.
6. Тања Милосављевић, сарадник Инстита за српски језик САНУ, Београд
7. Светозар Стајић, историчар, истраживач историјских збивања и тра-
диционалне културе, посебно, алексиначког, сокобањског и сврљишког краја.
Објавио књигу: Манастир Свети Арханђео − Рашинска црква (Сврљиг). Припрема
монографију о Светоаранђелској школи.
142
СПОНЗОРИ
Kulturni centar –
SvrQig
“LASER VISION”
Д.О.О. – Сврљиг
143
CIP – Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд
008:39(05)
ЕТНО-културолошки зборник за проучавање
културе источне Србије и суседних области =
Ethno-cultural annals for the study of the
culture of eastern Serbia and the
neighbouring regions / главни и одговорни
уредник = Editor-in-Chief Сретен Петровић
; уредник = Editor Недељко Богдановић. –
1995, књ. 1– . Сврљиг (Боре Прице
2) : Етно-културолошка радионица, 1995 –
(Београд : Чигоја штампа). – 24 cm
ISBN 978–86–907131–2–7 = Етно-културолошки
зборник
COBISS.SR–ID 110765831
144

ЧИТАЈТЕ ОНЛАЈН ЕТНО КУЛТУРОЛОШКИ ЗБОРНИК XVI PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

ЧИТАЈТЕ ОНЛАЈН ЕТНО КУЛТУРОЛОШКИ ЗБОРНИК XVI PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

ЕТНО-КУЛТУРОЛОШКИ ЗБОРНИК

WORKSHOP FOR ETHNOLOGICAL AND CULTURAL STUDIES – SVRLJIG

ЕТНО-КУЛТУРОЛОШКА РАДИОНИЦА – СВРЉИГ

Главни и одговорни уредник

Превод резимеа на енглески:

ДУХОВНА И МАТЕРИЈАЛНА КУЛТУРА СТАНОВНИШТВА

У овом броју Зборника доносимо прилоге

Председник Управног одбора Етно-културолошке радионице

Савет редакције зборника

др Радост Иванова (Софија)

Носећа тема XVI свеске Зборника су резултати археолошких истраживања

Владимир П. Петровић, Балканолошки институт САНУ УДК 904:930.85(497.11–11)

РЕЗУЛТАТИ АРХЕОЛОШКИХ ИСТРАЖИВАЊА

У раду су представљени резултати археолошких истраживања из 2011. године. Том

На подручју села Нишевац надомак Сврљига, у долини реке Сврљишки Ти-

покаустни систем загревања подова и зидова. Том приликом констатовано је 26 са-

Као што се то може прочитати у засебном раду у овој свесци,5 паралелно са

Vladimir P. Petrović, Vojislav Filipović

Кристоф Римел, Римско–Немачка комисија УДК 904:930.85(497.11–11)

РЕЗУЛТАТИ ГЕОФИЗИЧКИХ ИСТРАЖИВАЊА РИМСКОГ

У раду су приказани резултати нових геофизичких снимања и истраживања на

Током протеклих 150 година, археолошка прошлост Сврљишке области била

Kristof Rimel, Jana Škundrić

Александар Капуран, Археолошки институт, САНУ, Београд УДК 904:930.85(497.11–11)

ПРАИСТОРИЈСКИ ЛОКАЛИТЕТИ НА ПОДРУЧЈУ

У раду су наведени до данас идентификовани и убицирани праисторијски локалитети

Територију североисточне Србије у највећем делу чине сливови река Дунав,

бројним праисторијским локалитетима на овоме подручју. Јанковић је анимирао

Праисторијски локалитети на подручју општина Бор и Мајданпек:

007. Кривељски крш – Каменолом, Кривељ. Градинско насеље из средњег

средњем/позном бронзаном и млађем гвозденом добу (Бубањ-Салкуца, Параћин-

044. Кљанц, Мајданпек, градинско насеље на брду изнад Новог гробља у

058. Хајдучка Воденица, некропола из мезолита и насеље из старијег не-

Постоје многе дилеме око одређења правца таласа неолитизације. За сада се

праисторијских рударских окана на Руднoj Глави дала су кључна објашњења везана

приступачним теренима, Коцофени-Костолац популације насељавају бројне пећине

Истовремено на обалама Дунава се налазе насеља у којима живе носиоци кул-

пољопривредно земљиште, али су поједина насеља подизана и на теже приступач-

Булатовић, А., Капуран, А. и Jањић, Г. 2012. Неготин, култруна стратиграфија праисто­

Jovanović, B i Janković, I. 1987–1990. Nekropola paraćinske grupe u Trnjanima kod Brestovačke

Срејовић, Д. и Лазић, М. 1997. Насеља и некрополе бронзаног доба у Тимочкој крајини.

Aleksandar Kapuran, Aleksandar Bulatović, Igor Jovanović

Ирена Љубомировић УДК 904:930.85(497.11–11)

АРХЕОЛОШКА ИСТРАЖИВАЊА НИКОЛЕ ВУЛИЋА

Рад се бави археолошким истраживањима Николе Вулића на територији југоисточне

Никола Вулић (1872–1945), историчар, класични филолог и археолог, настав-

темеље римског кастела одакле је тих година Мидхат-паша односио грађевински

О античким остацима са територије Србије Каниц је оставио илустрације

О свим пронађеним налазима објавио је студије, и постарао се да ти налази буду

меницима јесу необјављене белешке насловљене „Прилози за археолошку карту

Светозар Стајић УДК 398.33(497.11–11)

ЗАВЕТНИ КРСТОВИ У ПОПШИЦИ И ПИРКОВЦУ

Заветни крстови су творевина заједнице људи или породица ради очувањa

Заветни крст посвећен Светом

ва Андрејевића, настао је за време владавине Турака54. Вероватно је савременик

Заветни крст „Дубје“ и цртеж (Попшица)

Заветни крст „Дубје” и цртеж (Попшица)

Заветни крст Мали Камен Цртеж

Заветни крст „Русални Петак“ код гробља Заветни

Заветни крст „Свети Ђорђе“

ворила Денка Стевановић (1934) из Пирковца да су се неки становници некадашњег

Заветни крст у Селишту у Пирковцу (са аутором овог текста)

Скица опхода литија у Попшици и Пирковцу

Булатовић, А., Капуран, А. и Jањић, Г. 2012. Неготин, култруна стратиграфија праисто