Slavomir Nastasijević

USTANAK U ZETI

NARODNA KNJIGA · BEOGRAD

By

2
 Romejski konjanici

Bilo je vreme kada kosi sunčevi zraci nagoveštavaju da je dan na

izmaku. Tada ptice počnu da lepršaju u šipražju, da preleću s obale na
obalu, ili da kruže iznad reke i jezera tražeći mesto za prenoćište. Iz
toplih bara izbija beličasta izmaglica i lebdi nad glatkom površinom vode,
ili povijajući se pod blagim vetrićem kola oko stabljika i krunica požutele
trske i bokora zelene bukve. Isparenje ustajale vode meša se sa mirisom
lokvanja, divljeg bosioka i majčine dušice.
Na obalama Morače, u blizini mesta gde se reka račva u dva kraka i
nestaje u Skadarskom jezeru, rasle su žalosne vrbe, prkosne breze i
granate topole. Kao da se otimaju da uhvate što više prostora u visinu i
širinu, natkrilile su granama i lišćem gusto šiblje gložja, zove i leske. Kad
poslednji zraci sunca blesnuše iznad grebena planine Lovćena, ptice
zamukoše. Na obalama reke zavlada tišina, senke se izgubiše, a ispod
gustih krošanja i žbunova sumrak krenu u svoj tajanstveni pohod. Voda
u reci dobi tamnozelenu boju, a bela izmaglica posive i poče da plazi
između stabala. Rojevi komaraca povrveše sa svih strana i stadoše se
kovitlati iznad žbunova i vodene površine.
Crvena traka na zapadnom nebu lagano je dobijala narandžastu
boju. Slepi miševi pišteći počeše izletati iz svojih duplja i ispod senovitih
rakita. Jurišajući u rojeve komaraca, kao utvare su preletali hitajući da
utole glad i da blagovremeno nestanu sa domaka golemog bukavca,
njegovog oštrog kljuna i strahovitih kandži.
Mesecima ljudski stvor nije remetio prirodni tok zbivanja kraj
Morače. Najčešće bi se kroz šibljak provlačilo vitko telo lisice koja na
obali obrasloj trskom vreba šljuke i divlje plovke, ne usuđujući se da
zaskoči srnu, odlutalu od svoga stada.
Neočekivano, sa grane jedne topole diže se jato vrana i gačući
stade kružiti iznad visokog drveća. Par crnih kosova pisnu i izlete iz
šipražja leske. Kao dve bačene kamenice, dve ptice preleteše na drugu
obalu i iščezoše u gustim bokorima jasmina. Jedna vidra, noseći u
zubima plen, velikog klena, prenu se, zastade, oslušnu za trenutak,
podskoči i s obale gnjurnu u modrozelenu vodu.
U šibljaku se začu kršenje granja. Neko se naglo približavao
probijajući se prema reci.
Na mali proplanak ispod jedne granate topole dotrča čovek. Za njim

3
u stopu dopade drugi, pa i treći.
— Gde su ostali? — upita prvi zadihano.
— Ne znam... Jure za nama... — odvrati drugi jedva dišući.
Treći se nasloni o deblo topole brišući rukavom prtene košulje
znojavo lice:
— Ja dalje ne mogu... — prostenja.
Prvi zaokruži šakama usta i viknu:
— E-hej! E-hej!
— Umukni! — dobaci drugi. — Navući ćeš nam na glavu konjanike!
Prokleti Romeji! 1 Gone nas kao da smo divlje zveri!
— Nemaju oni ni boga, ni duše! — reče treći sedajući na zemlju. —
Šta će biti od nas? Na koju stranu da se okrenemo? Sve su nam uništili!
Ako nas uhvate, polomiće nam kosti na točku, ili će nas prodati u
ropstvo.
— Ne jadikuj! — prekornim glasom reče prvi. — Sad bar znamo da
se moramo boriti do skončanja.
— Čime da se boriš? — primeti drugi. — Imamo samo sekiru i nož,
a iza nas su oklopljeni konjanici! Stići će nas...
— Neće... — ubedljivo odvrati prvi. — Mrak počinje da obavija
zemlju. U ovom šibljaku konjaniku je i danju teško da se snađe...
Granje se opet stade kršiti.
— Dolaze! — potmulim glasom reče prvi.
— Ne boj se... To su naši...
Na mali proplanak ispod topole dođoše još petorica. Manje zadihani
i sa više samopouzdanja, došljaci se priključiše drugovima. Po njihovu
držanju videlo se da je opasnost minula.
— Izbegli smo sigurnu smrt — reče jedan, svakako najstariji. —
Romejski konjanici gonili su nas sve do ivice šipražja. Čim smo zamakli
u gustiš, okrenuli su konje i udarili natrag.
— Gde su ostali naši? — upita prvi begunac koga su zvali Togo.
— Ko zna! — odvrati došljak. — Sedmoricu su neprijatelji ubili, a
bar deset pohvatali i povezali... Odvešće ih u grad Bar...
— Bog neka se smiluje njihovim dušama! — prekrsti se Togo.
Drugi begunac koji je s njim dotrčao na proplanak zvao se Staniša,
a treći Vuksan. Bili su skoro vršnjaci. Ni punih dvadeset godina nisu
imali.
Među došljacima isticao se Dragoje, tridesetogodišnji seljak,
dugačkih ruku i nogu, koščate glave i žilava vrata. Za pojasom mu je bila
dvorezna sekira ogrezla u krvi. Borio si se? — upita ga Togo.
— Nisam... — nemarno odgovori Dragoje.
— Sakrio sam se iza debelog stabla. Kad je naišao romejski
konjanik, klepnuo sam ga sekirom za vrat, i to je sve... Nisam ni oružje
mogao da dignem sa mrtvog neprijatelja, jer su četvorica jurila prema

4
meni... Žao mi je što bar konja nisam uhvatio...
— A posle? — upita Staniša.
— Posle? Bežao sam preko njiva kao da me glavom satana goni! I
evo me...
— Odavde se nećemo maći do zore — reče Togo sedajući na
zemlju.
— U pravu si — reče Vuksan vadeći iz nedara kesicu s kremenom i
trudom. — Naložićemo vatru i u ovom šipražju provesti noć. Odsjaji vatre
neće se videti, a dim nas po mraku ne može odati.
— Tako je! — složi se Dragoje. — Napred, momci... Skupljajte
suvarke... A vi — obrati se dvojici mladića koji ni punih šesnaest godina
nisu imali — dole košulje pa u reku da pod obalom hvatate ribe i rakove!
Šta ćeš! Sirotinjska večera sirotinji i prianja! Ješćemo ribu bez hleba i
soli. A kad se dočepamo neprijateljskog oružja, strela, kopalja i mačeva,
imaćemo napretek mesa svinjskog i srnećeg, i to dobro posoljenog i
začinjenog belim lukom.
Međutim, mrak se uveliko spustio. Begunci su sedeli kraj vatre i na
štapićima pekli ribu i gurkali i prevrtali rakove koji su se čvarili na žaru.
Zadovoljni što su se od skoro sigurne smrti spasli i uverili da će bar tu
noć bezbedno provesti, begunci se razbaškariše. Dok su ostali polegali
po suvom skorelom blatu, Dragoje, Togo, Staniša i Vuksan ostadoše
sedeći u razgovoru i praveći planove šta da preduzmu u toku sutrašnjeg
dana.
Najstariji i najrečitiji seljak Dragoje uze reč:
— Mi smo, eto, sami samciti i jadni... — otpoče, kidajući rep
pečenog raka. — Sad me pitate šta ćemo i kuda ćemo — nastavi, iako
ga to niko nije pitao. — A ja vam kažem: pred nama stoji buna, ona
prava, seljačka, žestoka, kao kad svakome dozlogrdi i dogori do nokata.
— Buna? Gde? Kome da se obratimo? — zažagoriše mladići.
Dragoje otkide i štipaljke raka pa ih zajedno s repom strpa u golema
usta, a ostatak baci preko sebe u reku.
— Pitate kome da se obratite? — reče žvaćući.
— To pitamo — odvrati Togo.
— Baš to! — dodade Staniša.
— E, onda ću vam reći... Meni treba da se obratite!
— Tebi?! — zinu Vuksan.
— Baš meni!
— Ama, ko si ti?
— Ne znamo ko si! — upirući oštar pogled na njega reče Togo.
— Ja sam niko, a iza mene stoji buna! Tri mladića su se
unezvereno zgledala. Činilo im se da je njihov slučajni drug i sapatnik
sišao s uma. Toga dana po podne našao se u njihovom selu desetak
milja udaljenom od Morače. »Bežite, ljudi! Sklanjajte žene i decu!

5
Romejski konjanici dolaze! Hvataju, robe, pale...«, vikao je trčeći kroz
selo. Ljudi i žene se uzjazbiše. Ali odavno naviknuti da se hitro sklanjaju
i beže ispred pljačkaša, brzo se stadoše spremati da napuste selo.
Dočepavši bošče i torbe s hranom, i gurkajući starce i decu ispred sebe,
uskoro se nađoše pred kućom starešine sela.
Došljak je s malo reči sve ubedio da treba bežati.
— Hvataju mlađe ljude i žene... Hoće da ih prodaju u ropstvo... U
luci kod Kotora stoje usidreni brodovi trgovaca robljem...
Stari Radan, starešina sela, ne stiže da upita došljaka ko je i otkud
dolazi, kad se na golom brežuljku, udaljenom nekoliko strelometa,
pojaviše konjanici.
Radan trže rog iza pojasa i dunu nekoliko puta. Davao je znak
pastirima koji su u podnožju planine napasali krave i ovce. Taj zvuk je za
njih značio da stoku oteraju što dalje u šumu.
Međutim, žene, deca i starci već su hitali stazom između vrljika i
žive ograde. Zaklonjeni visokim bokorima trnja, jasmina i zove, udariše u
bekstvo i uskoro ih nestade u jaruzi na koju se nastavljala gusta šuma.
Radan otrča za njima, a ostali muškarci, mladi i snažni, po dogovoru,
udariše u bekstvo na suprotnu stranu. Neki goloruki, ostali dočepavši
sekire, motike i noževe, bežali su prema zapadu da se dohvate šipražja
oko reke Morače. Begunci su trčali preko njiva i livada koliko im je daha
dostajalo. Grupa u kojoj je bio došljak Dragoje izbegla je poteri. U
nevolji, begunci su bili srećni što su neprijateljske konjanike povukli za
sobom.
Ali nisu svi konjanici krenuli u poteru. Polovina ih je ostala da
pretresa selo. Vizantijski ratnici, gnevni što im prepad nije uspeo,
poubijaše nekoliko zaostalih staraca i baba i do poslednje kuće spališe
selo. Međutim, goniocima je pošlo za rukom da uhvate dvanaest
begunaca, većinom mladića, i sedam da ubiju.
Kad je sumrak počeo da se spušta, vizantijski ratnici se iskupiše i
utvrdiše da im jedan nedostaje. Njega je ubio seljak Dragoje. Poteravši
povezane robove ispred sebe, ozlojeđeni zbog slabog plena, konjanici
kretoše put grada Bara.
Tri mladića gledala su u koščato i preplanulo lice došljaka Dragoja.
Osvetljeno odsjajem plamena, izgledalo im je surovije, jer su se na
njemu isticale blistave oči, crne kao gar. Njegova hrabrost dovodila ih je
do ushićenja, a isto tako izazivala bojazan. Jer krvava sekira još uvek
mu je bila za pojasom. On se nije plašio romejskih oklopljenih konjanika.
Tri mladića sećala su se prošlogodišnjeg ratovanja, kada je pobuna
seljaka kao oluja prohujala Zetom i Travunijom. 2 Dosta su se naslušali
priča o knezu Vojislavu, sinu vojvode Dragomira. Mnogo ljudi je tada
izginulo ili pohvatano i prodato u ropstvo. Pokretač pobune, Stefan
Vojislav, zarobljen je i s celom svojom porodicom odveden u Carigrad, u

6
zatočeništvo.
Mladići su se čudili otkud sad pobuna, ko je pokreće i vodi i gde su
pobunjenici.
Posle kraćeg razmišljanja, Togo upita:
— Ko je vođa pobune?
— Razvigor?3 — odvrati Dragoje džarkajući štapićem vatru. — Ko je
Razvigor?
— Ne znam... Kako ne znaš!
— Ne znam, brate!... Ali ću vas sutra zorom povesti čoveku koji ga
zna...
— Na koju stranu idemo? — upita Vuksan. Prema reci Bojani...
Sva četvorica zaćutaše. Oko vatre su obletali noćni leptiri
sužavajući krugove dok ih plamen ne dohvati. Rojevi komaraca zujali su
oko ušiju begunaca i držeći se podalje od vatre, padali im po rukama i
vratovima. Na reci, uzvodno, povremeno se čulo bućkanje i cičanje, kao
kad lasica goni vodene pacove. U tihoj noći izdaleka su dopirali glasovi
noćnih ptica i groktanje divljih svinja.
— Moglo bi se malo prileći — zevajući i protežući se reče Dragoje.
— U pravu si — dodaci Togo pružajući se kraj vatre i poturajući
panjić pod glavu.
Polegaše i Vuksan i Staniša. Uskoro, njihovo hrkanje se pridruži
ostalima koji su već uveliko spavali.
— Razvigor, kažeš? — reče Togo.
— Razvigor — odvrati Dragoje.
— A buntovnici gde su?
— Ima ih svuda po Zeti i Travuniji. Ubijaju carske ratnike i dižu
oružje i odelo... Njihova tela vešaju po drveću...
— E!
— Da se živi, kad ih nađu, nahvataju straha... Za poslednjih
četrnaest dana trideset i osam su pobili. Potere idu na sve strane, ali
slabo koga uhvate...
— Šta rade s onima koje uhvate?
— Šta rade? — zevnu Dragoje. — Vode ih u grad Bar u tvrđavu,
bacaju ih u tamnicu. Posle ih prodaju u ropstvo ili im polome kosti na
točku... Pre nedelju dana jednog našeg su uhvatili i isekli ga na četiri
komada i uz pretnje i psovke okačili te delove na čengele tamo na trgu o
stub za mučenje.
— Znam, čuo sam — tiho izusti Togo osećajući kako mu se grlo
suši.
— Ako nas sutra uhvate? — reče.
— Neće... — nemarno odvrati Dragoje. — Povešću vas putem gde
romejski konjanici ne zalaze.
Mladić Togo želeo je da nastavi razgovor, ali uskoro začu duboko

7
disanje, a zatim i hrkanje seljaka Dragoja. Togo još neko vreme ostade
budan razmišljajući, okrećući se na skorelom blatu s leđa na bok i s boka
na leđa, dok najposle i on ne zaspa. Suvarci na vatri su dogorevali, žar
se lagano pretvarao u pepeo.

Begunci su pre zore počeli da se bude. Mada je leto bilo u punom

jeku, na planinskim kosama i padinama, a osobito kraj reka, jezera i
močvara, noći su prohladne. Isparenja u vidu beličaste izmaglice mešala
su se sa rosom i lebdela nad Moračom natapajući vlagom suhu zemlju,
kvaseći grane i ogranke i slivajući se u sitnim kapljicama niz lišće i
stabla.
Prvi ustade Vuksan i stade štapićem razgarati pepeo na vatrištu.
Kad se ukaza zapretana žeravica, mladić nabaca nekoliko suvaraka i
vatra planu. Na tihom vremenu dim se rasplinu na sve strane štipajući za
oči i nagoneći begunce na kašalj. Ozebli u toku noći, svi se stadoše
pribijati uz vatru. Dva dečaka koji su svečeri po čkaljama u reci hvatali
ribe i rakove, cvokotali su zubima. Oni su na sebi imali samo po prtenu
košulju koja im je visila do kolena. Iz njihovih očiju izbijala je molba da ih
ne teraju nanovo u vodu. Gledaju ih prekorno, Dragoje reče:
— Pred nama je dug put. Gladni ni četvrtinu nećemo preći... Ko će u
vodu?
— Ja! — odazvao se Togo skidajući košulju i drešeći učkur na
čakširama od valjana sukna.
— Zajedno ćemo pod obalu... — odvrati Dragoje i poče da se svlači.
Praskozorje je bilo na pomolu. Od strane Skadarskog jezera duhnu
povetarac, zaljulja lišće i grančice u krošnjama drveća, dohvati dim i
stade ga raznositi iznad šibljaka.
Odnekud se začu dozivanje:
— E-hej! E-hej!
— Neko nas viče — reče Vuksan.
— Neko od naših — dodade Staniša. Togo zaokruži usta šakama i
iz svog glasa odazva:
— E-hej! E-hej!
Begunci se utišaše osluškujući. Uskoro začu kršenje granja u
šibljaku.
— Ovde smo! — viknu Togo.
Dragoje dohvati sekiru i istupi nekoliko koraka napred. Iz šipražja se
pomoli jedna glava, za njom druga i treća.

8
 — Tu smo! — doviknu Staniša.
Idući jedan za drugim, navrveše seljaci. Predvodio ih je starešina
sela, Radan. Begunci pod toplom s ushićenjem prihvatiše torbe i bošče s
hranom i odećom, koje došljaci zbaciše s leđa.
— Sad već ne moramo da hvatamo ribe! — zadovoljno reče
Dragoje.
Pridošlica je bilo devetnaest.
— Doneli smo vam hleba, sira i slanine — reče Radan sedajući na
panjić kraj vatre. — Ako slušate mene, ne vraćajte se u selo. Romeji su
sve spalili. Žene i decu smo sa pastirima i stokom odveli na sigurno
mesto, a mi ćemo uz bunu.
Gledajući u oči Dragoju, starešina sela nastavi:
— Narod se diže na sve strane... Ti ćeš to svakako znati?
— Znam...Zbog toga sam došao ovamo. Pre osam dana u blizini
Drivasta seljaci su udarili na romejske konjanike, ubili dvanaest, a ostale
nagnali u bekstvo. Druga grupa borila se na desnoj obali Drima. Bilo je
mrtvih na obe strane... Buna se širi. Seljacima dozlogrdilo. Bore se...
— Ko im daje oružje? — upita Radan.
— Neprijatelji! Otimaju od romejskih konjanika, a napadaju i
motkama, motikama i kosama...
— Ko im je vođa?
— Razvigor.
— Gde se nalazi?
— Ko to zna! — odmahnu rukom Dragoje.
— Jedni govore da je u šumi, drugi tvrde da sedi u gradu među
zanatlijama, treći misle da je trgovac... U narodu se svašta priča, tek
buna se sve više širi i biće nekome po glavi... Nego, pođite za mnom.
Odvešću vas do čoveka koji zna gde je vođa pobune.
— Zna, kažeš? Pa da pođemo? Evo, ići ćemo, pa kud puklo! Ovako
se više ne može! — zažagoriše seljaci.
— Kuda ćemo ići? — upita Radan.
— Okolo, na Drivast, ne možemo... Daleko je. Nego, udarićemo
preko Rumije, padinom, kroz šumu pa proplancima...
— Između Bara i Rumije vršljaju romejski konjanici, prokleti da su!
— primeti Radan.
— Bojim se naletećemo na njih, pa...
— Vrdakaćemo... — reče Dragoje. — Ima nas dvadeset i sedam.
Ako naiđe manji odred, borićemo se... Najpre da vidimo s hranom kako
stojimo...
— Biće je za četiri dana — odvrati starešina sela. A i uz put će se
valjda nešto naći... Evo košulja, gunjeva i čakšira za ove momke.
Oblačite se, pa da krenemo zarana!
Dok su se begunci oblačili, Dragoje pregleda oružje. Bilo je ukupno:

9
osam noževa, četiri sekire, jedan luk i tobolac ša strelama i šest motika.
— S ovim se baš nećemo proslaviti! — reče. — Ali hrabrima i
valjanima bog pomaže! Sad najpre da jedemo, pa na put.
U toku letnjih meseci reka Morača gubi skoro polovinu vode u svom
koritu ostavljajući na obalama tinju koja se na suši pretvara u skorelo
blato. Da ne bi gazili po glibovitoj vodi, begunci navališe da seku jednu
povisoku brezu kraj obale. Kad je oboriše preko reke, počeše jedan za
drugim prelaziti i uskoro se svi nađoše na drugoj strani. Da bi izbegli
grdna blatišta u močvari koja su se unedogled širila istočno od reke
Cijevne, Dragoje i Radan odlučiše da krenu putem između Skadarskog
jezera i padina planine Rumije.
— Taj put je manje težak i mnogo preči do reke Bojane — reče
Dragoje. — Ali postoji opasnost da naiđemo na romejske konjanike.
Moramo se više držati šume...
— Držaćemo se šume. — odvrati Radan. U razgovor se umeša
mladić Togo. On se obrati Dragoju:
— Ako nas neprijatelji poteraju ili razbiju, na koju stranu da bežimo?
Gde ćemo naći Razvigora i buntovnike?
— Na reci Bojani, u blizini manastira Svetog Srđa i Vakha. —
odgovori Dragoje.
Pošto se činilo da je razgovor iscrpen, begunci ćuteći nastaviše put.
Izbegavajući obalu jezera, i držeći se planinske padine, izdaleka su
gledali dimove sa ognjišta retkih naselja, ali i napuštena sela i zgarišta.
Na jednom proplanku okruženom gustom šumom naiđoše na veliko
naselje. Tu su bile kolibe napravljene od pruća ispletenog oko pobodenih
stubova. Pod jednom strmom obalom begunci ugledaše niz zemunica
koje su zjapile duž jaruge sa crvenkastom zemljom.
Ljudi i žene se okupiše oko begunaca i učestaše s pitanjima:
— Ko ste? Otkuda idete? Kud ste krenuli? Jedan postariji seljak se
ispreči:
— Niste valjda došli ovamo da jedete naš hleb! Nemamo ga ni za
sebe dovoljno! Smesta hvatajte put!
Drugi dodade preteći:
— Begunci ste, a možda i buntovnici! Navući ćete nam na vrat
romejske konjanike! Ako se ne izgubite iz našeg naselja dok očitam
Očenaš, svetoga mi Nikole čudotvorca, povezaćemo vas i poterati u
grad Bar pred lice carskog namesnika!
— Zar te nije stid! Pominješ svetog Nikolu i u njegovo ime pretiš,
bezbožniče! Zar ne vidiš da smo putnici? 4 — odbrusi mu Radan.
Dragoje dodade:
— Prezirete zakon gostoprimstva! Ko vam je uterao strah u kosti?
— Onaj što nam preko dvadeset godina sedi za vratom! Gospodar
nad gospodarima, car romejski! I ovako jedva životarimo!

10
 — Gospodariće vam doveka, jer bolje i ne zaslužujete! — odvrati
Dragoje i zagleda mu se u lice:
— Da li znate ko je Razvigor?
— Ne znamo i ne tiče nas se! Drugi kroz stisnute zube prosikta:
— Ne znamo i nećemo da čujemo za njega! Prošle godine Romeji
su zbog pobune grdan narod pobili i oterali u ropstvo... Ove godine niko
nas neće navući na zlo!... Idite do đavola, i vi i Razvigor!..
— Prekrsti se, čoveče, kad svoju opakost vezuješ s pobratimom
nečastivim! Niko te ne primorava da ideš za nama! Živi i dalje kao rob i
umri kao rob! — odseče Radan.
— Pusti ih neka žive u čast i slavu prokletog Vizantinca
Armenopulosa! — odmahnu rukom Dragoje, pa obrativši se seljacima,
dodade:
— Nećete da znate ko je Razvigor? Uskoro ćete ga na svoje jade
poznati! Stalo vam je do golog života! Glavno je da se živi, makar i u
ropstvu! Služite tuđinu, a on vas je do skota doterao!
— Ne služimo mi nikome! — odvrati prvi seljak, svakako starešina
sela. — Romeji dolaze ovamo, uzimaju što pripada caru i namesniku i
nikome zla ne čine...
— Oni znaju da nemamo veze s buntovnicima! — dobaci treći.
— Zbog ovakvih jadnika nasilnici mogu da caruju! — reče Radan
polazeći.
Ostali begunci kretoše za njim.
— Od ovakvih nikakvom se dobru ne nadaj! — reče Dragoje.
— Mogu nas još i izdati... — dodade Togo.
— Kako im se zove selo?
— Morovići. — reče Radan.
Dragoje se priseti:
— Pre osam dana kraj reke Bojane uhvatili smo i obesili sedam
romejskih ratnika. Među njima bila su dvojica... Oni su pominjali selo
Moroviće.
— Služe našim dušmanima! — ogorčeno reče Radan i pljunu u
stranu.
Begunci ubrzaše. Činilo im se da će biti bezbedniji ako što dalje
odmaknu od sela Morovića. Držeći se neprestano padina planine
Rumije, išli su sve dok ne uvideše da su slabiji počeli posrtati i zaostajati.
Sunce je skoro prevalilo svoj nebeski put kad Radan uzviknu:
— Ne vredi! Ne može se dalje!
— Neka... — reče Dragoje. — Ovde ćemo prileći. Kad se
odmorimo, nastavićemo put. Skidajte, momci, torbe! Najpre se moramo
prihvatiti jela... Gladan čovek nije ni za šta!
Odmorište im je bilo na jednom malom proplanku opkoljenom
lipovom šumom. Pošto se najedoše ovsena hleba i tvrda sira, begunci

11
polegaše po suvoj zemlji i uskoro jedan za drugim pospaše. Samo su
Radan i Dragoje sedeli i tiho razgovarali. Oni su, jedini iz grupe, bili
učesnici prošlogodišnje bune. Zbog toga su smatrali da njihovo iskustvo
u ovakvoj prilici mnogo znači.
— Primetio sam, — otpoče Radan — da Romeji pljačkaju i pale
samo sela s one strane jezera. Znaju prokletnici da se otuda mogu
nadati zlu.
— Istina je. — reče Dragoje. — Sela u blizini grada Bara mirno
podnose sve što ih snađe. Tamo se niko ne usuđuje da diže oružje
protiv neprijatelja. Isti slučaj je oko Drača, gde vlada patricije Mihailo.
— Pa, bogami, i oko Drivasta. — dodade Radan.
U toku razgovora Radan doznade da je njegov drug rodom iz
humske oblasti, čak tamo od reke Neretve, u blizini grada Bune. 5 Stari
seljak se iznenadi, jer je bilo poznato da su Humljani, pod knezom
Ljutovidom, odani Vizantincima i njihovoj carici Zoi Porfirogeneti.
— Pobegao sam u Zetu, jer ne mogu da gledam kako naši ljudi
služe tuđinu. — reče Dragoje.
— Ako nam gospod dodeli milost da Romeje proteramo iz Zete i
Travunije, neće nam biti teško da i Hum oslobodimo, a kneza Ljutovida
obesimo o vraga grada Stona...
Odjednom, Dragoje se prenu. Čuo je pucketanje grančica pod
nogama. Skoro u isti mah na proplanak sa tri strane navrveše vizantijski
konjanici. Bilo ih je preko dve stotine. Dragoje trže sekiru iza pasa, ali se
predomisli i opusti ruke. Nije bilo nikakvog smisla započinjati borbu. Stari
Radan, na izgled miran, i ne pomače se mesta.
Vizantijskim ratnicima pođe za rukom da bez mrtvih glava pohvataju
i vežu begunce. Proteraše ih niz padinu planine sve do završetka šume.
Tu ih svrstaše po dva i dva.
Konjanici, goneći robove stigoše pred kapiju grada Bara u prvi
sumrak. Prešavši preko mosta, grupa se uputi prema trgu gde je bio stan
vizantijskog namesnika Armenopulosa.

Namesnik Armenopulos i njegovi istaknuti ratnici sa zadovoljstvom

dočekaše u gradu novu gomilu robova. Dvadeset i sedam mladih i
snažnih ljudi predstavljali su pozamašnu sumu na tržištu, u luci kod Boke
Kotorske. Zapovednik konjanika, Pelops, njegov otac Kleomen i
namesnik stadoše zagledati robove i bez mnogo reči složiše se da
trojicu izdvoje za mučilište.

12
 — Šteta je za novac. — reče Armenopulos.
— Ali moramo pokorene Zećane držati u strahu. Samo tako se
može ugušiti pobuna koja već uzima maha. Prekosutra ćemo javno
pogubiti trojicu na trgu.
Pelops odmah izdvoji iz gomile tri roba. Njih će zatvoriti u zasebnu
ćeliju i javno pogubiti. Polomiće im kosti na točku pred očima građana i
seljaka iz obližnjih sela.
— Zašto da odlažemo? — reče Kleomen.
— Pogubljenje možemo izvršiti sutra po izlasku sunca.
— Odložićemo za prekosutra — odvrati namesnik. — Otac Dionisije
treba da im čita molitve za oproštaj grehova. Ne možemo pogubiti
hrišćane bez duhovne pripreme...
Tri roba, Dragoja, Radana i Toga, ratnici izdvojiše iz gomile i
poteraše ih prema zgradi namesnika Armenopulosa, gde je bila tamnica
za one koji su određeni da umru na mukama. To je bila odaja vlažna i
bez otvora na zidovima. Po podu nije bilo ni slame, ni dušeme gde bi se
moglo sesti. Robovima u toj tamnici nije davana ni hrana, ni voda, jer
nisu ostajali u životu više od dva dana, koliko da ih sveštenik pripremi za
onaj svet.
Vizantijski ratnici gurnuše tri roba u tamnicu i zalupiše vrata. Sužnji
ostadoše neko vreme gde se ko zatekao. Jedan drugog nisu mogli
videti. Mrak je bio potpun. Sva trojica sa užasom osetiše kako ih vlaga i
smrad ščepaše za gušu.
— Ovo je grob! — tiho reče Togo.
— Kamo sreće! — odvrati Dragoje. — Da je grob, muke bi nas
mimoišle. A ovako... Dva dana umiraćemo ovde, a trećeg osetiti svu
strahotu mučenja!
Po podu je bila voda do članaka. Stari Radan, klonuo od umora,
spusti se u ugao tamnice. Oslonjen leđima o zid, odmarao se, ne hajući
što mu vlaga prodire u odelo.
— Gde si, stari? — reče Dragoje.
— Ovde, u uglu... Sedim u vodi, jer noge više ne osećam... Umor
me je skrhao...
Dragoje pođe prema glasu i uskoro napipa starica i sede kraj njega.
Pridruži im se i Togo.
— Pre smrti vlaga će nam rastočiti kosti! — reče mladić.
Radan uzdahnu:
— Žao mi je što bar jednog od dušmana nisam ubio... Ovako,
odlazim u smrt kao jagnje na klanje.
— To i mene tišti! — dobaci Togo. — Nego, reci mi, Dragoje, da li
se ikad desilo nekome da se iz ove tamnice živi izvuče?
— Koliko znam, nikome... Odavde se ide samo u smrt...
Sužnji zaćutaše. Spolja nije dopirao ni glasak. Ali se čulo kako sa

13
tavanice padaju kapljice vode i tiho i odmereno pljeskaju po bari na
podu.
— Treba osmotriti gde se nalazimo. — reče Dragoje ustajući. Hoću
da proverim kolika je dužina i širina tamnice...
Idući lagano i stalno dodirujući rukom zid, Dragoje utvrdi da se
nalaze u prostoriji koja je šest-sedam lakata dugačka i isto toliko široka.
— Vidim pukotinu. — reče. — Odnekud se probija slabačka svetlost
u ovu našu pomrčinu.
Togo i Radan se prenuše, pa kao da im je sloboda na pomolu,
ustadoše i šljapkajući po vodi, priđoše Dragoju. Pukotina je bila mala i
sasvim uzana. Jedva je propuštala tračak svetlosti.
— Ovo dopire negde odozgo, od tavana. — reče Radan.
— Tamnica je u zemlji, a gore je nekakva odaja. — dodade Togo.
— Pod zemljom smo, inače otkud bi voda kapala! — dobaci Dragoje
pa dodade:
— Tako mi boga, nalazimo se ispod konjušnice! Zar ne osećate
koliki smrad izbija iz ove vode pod nama?
— Istina je! — reče Togo. Štapa za oči... Mokraća je to...
Odjednom sva trojica zamukoše. Činilo se da neko prilazi vratima.
— Ako otvori, ščepaću ga za gušu! — tiho reče Dragoje i primače
se vratima.
— Najpre da vidimo ko je... — šapnu Radan.
Vrata se otvoriše. Četiri ratnika sa isukanim mačevima poređaše se
kraj ulaza. Između njih stajao je otac Dionisije. Sveštenik odmah krenu
niz stepenice, ali zapahnut vlagom i smradom, na polovini zastade.
— Čitaću vam molitve za oproštaj grehova. — reče stavljajući šaku
na nos i usta. — Skinite kape, pognite glave i dobro slušajte...
Tri sužnja gledala su sveštenikovu figuru koja se do polovine
ocrtavala na vratima prema svetlosti buktinje. Po njihovim začuđenim
pogledima videlo se da nisu pomišljali ni na svoje grehe, ni na molitve.
— Čas smrti vam se približava. — otpoče otac Dionisije. — Radi
spasenja vaših duša počinjem molitvu velikog oproštaja grehova...
Sveštenik otpoče: »Absolvo te peccatis tuis«6, na brzinu i
preskočke, malo prigušenim glasom, jer je još uvek držao šaku na
ustima. Kad završi, on se pope za nekoliko stepenica i reče:
— Još jednom ću doći i moliti se za vas... A sad, pred smrt, možete
mi reći: ko je Razvigor?
— Ćutite! — prošapta Dragoje.
Uprkos tome, stari Radan odvrati:
— Mi smo seljaci, prosti i neuki... Osim rala i motike, ništa drugo i
ne znamo! Pustite nas da živimo... Nikome zla nismo činili...
— Ne bogoradaj! — reče Dragoje, pa, obrativši se svešteniku,
dodade:

14
 — Vaše đavolske molitve nisu nam potrebne, jer ih ne razumemo.
Čitajte ih onima koji krštene ljude bacaju u podrum pun mokraće! Neka
se bog smiluje na njih i neka ih što pre pošalje u pakao!
— Apage, satanas! 7 — odmahnu sveštenik rukom i, preskačući po
dve stepenice, izađe iz tamnice. Vrata se za njim zalupiše.
Tri sužnja obavi mrak. Međutim, pade im na pamet da posedaju na
stepenice i tako izbegnu baru koja se širila po podu.
Kad posedaše, Togo se obrati Dragoju:
— Pita nas ko je Razvigor! Otkud mi to možemo znati?!
— Pa jeste... — dodade Radan. — Otkud mi možemo znati! A ti,
Dragoje? Znaš li ko je Razvigor?
— Znam...
— Pa? Ko je?
— Ja!
— Ti!? — viknuše u isti mah Togo i Radan.
— Onda će buna propasti! — uzdahnu Radan.
Na stepenicama tri sužnja se pritajiše. Vreme je lagano prolazilo.

15
 Ustanak u Zeti je posledica a ne uzrok

Između grada Bara i brda Možure otegla se prostrana livada

pokrivena razbacanim kupinovim žbunovima, bokorima žutilovke i
pojedinačnim drvećem. Zapadni vetrić raznosio je miris prezrele trave i
lelujao krunice ljutića i »trave od poseči«. 8 Prema kosim sunčevim
zracima bleskala su krilca pčela i šarenih bumbara. Iz pukotina ispucale
zemlje izbijali su ujednačeni zvuci popca i mešali se sa zrikanjem
skakavaca. Vreo julski dan bližio se kraju. Kroz ljubičastu izmaglicu u
daljini prema zapadu nazirali su se vrhovi planine Lovćena. Na
zagasitoplavom nebu nije bilo ni oblačka. Samo se na visini ocrtavalo
malo jato ždralova. Ptice su letele od mora Skadarskom jezeru hitajući
da pre mraka prelete grebene planine Rumije i da se dohvate močvare,
obrasle u gustu šikaru između vrba i granatih topola. Neujednačeni
glasovi na mahove su dopirali sa visine ukazujući da se jato opreznih
ždralova trudi da izbegne nadletanje orla krstaša koji ih uporni goni.
Po sredini livade vijugao je kolski put s duboko usečenim
kolotečinama, jer se nedaleko od toga mesta stiču prolazi i drumovi od
Skadra, Svetoga Srđa, reke Bojane i Ulcinja. Prekriven žućkastom
prašinom, put se završavao pred velikom kapijom grada Bara.
Tuda su najčešće prolazili vizantijski ratnici, oklopljeni konjanici i
pešaci, goneći robove, pohvatane seljake, osumnjičene da pripadaju
buntovnicima, ili one koji nisu mogli namiriti danak u žitu, ulju i stoci.
Tuda su prolazila kola s visokim kanatama i golemim točkovima,
natovarena opljačkanom hranom, drvima, kamenom ili opekom.
Carskom namesniku u Baru, Armenopulosu, nikakvi izgovori nisu mogli
biti opravdanje. Šta je tražio, dobijao je ili otimao. Njegova ćud je bila
zakon, a volja neprikosnovena. Zbog toga su tamnice u gradu uvek bile
pune, a vešala i stub mučenja na trgu okićeni jezivim plodom. Osim
toga, na svaku dostavu, makar i lažnu, građanin i seljak mogao je
dospeti u tamnicu ili na uže. Tako se i desilo da se, ni punu godinu posle
prve pobune, narod u Zeti uveliko spremao da se opet dočepa oružja.
Prema uobičajenom razrezu, svake godine se carski namet morao
namiriti do Male Gospojine. I kad je rodna godina, slobodni seljaci i
parici9 jedva su odgovarali obavezama. Od svoje zlehude imovine
odvajali su dobru polovinu i davali je poreskim službenicima. Od ostatka
plaćali su: travarinu, brodarinu, pravo na ribolov, na seču šume,

16
pomeljarinu, razliku na bolju zemlju i drugo. A ono što bi preteklo, u
svako doba bilo je izloženo grabljivim rukama vizantijskih ratnika.
Uzalud su seljaci jadikovali: — Godina je podbacila... Ubi nas suša!
Molimo da nam se smanje davanja!
Vizantijski namesnik Armenopulos je, smešeći se, odgovarao:
— Ako je godina podbacila, naša prava prema pokorenim narodima
su netaknuta. Njih suša ne može da uništi! Nema žita, ulja, vina, stoke i
ribe... Znači, takva je volja gospoda, neka mu je slava i hvala! Ali
obaveze prema caru i namesniku moraju se ispuniti! Svaka kuća daće
po jednog muškog člana. Našem carstvu potrebni su i robovi.
Ova izjava namesnika Armenopulosa nije uznemirila seljake, jer su
oni navikli da ih »romejski« ratnici pod raznim izgovorima hvataju, bacaju
u tamnicu i prodaju u ropstvo. Ali zanatlije i trgovci, koji su stanovali u
gradu, sa užasom shvatiše da se pretnja opakog Vizantinca i na njih
odnosi. Znali su oni da se tamnice pod visokom kulom često pune i
prazne. Toliko puta su videli kako trgovci odvode gomile robova. Čuli su
oni da je namesnik po visokoj ceni prodavao pohvatane seljake koji su
brodovima prenošeni na Maloazijski arhipelag. Zbog toga su bili i
zaplašeni i ozlojeđeni. Pokušavali su da utiču na savest namesnikovu.
Uzalud. Vizantinac se nikad nije odricao svojih namera, niti je menjao
odluke.
Kad zanatlije i trgovci doznadoše da će i njih pogoditi opaka ćud
namesnikova, spopade ih užas. I strah se širio kao zaraza. U takvim
okolnostima počelo je i u gradu Baru šapatom da se izgovara ime
Razvigor.
I građani zanatlije klecali su pod nametom. Oni su s mukom davali:
izrađevine od metala, oklope, pancire, kacige, mačeve i noževe; pored
toga sukno, platno, obuću, zemljano i metalno posuđe, drvene štitove i
lukove i strele. A trgovci, nekad imućni, za poslednjih pet godina spali su
na dan i komad. Od njih se zahtevalo bez reda, sve što je vizantijskim
ratnicima padalo na pamet. Neki među zanatlijama i trgovcima morali su
služiti u državnoj upravi, čak i u carskoj vojsci kao ratnici.
U gradu su se ljudi došaptavali kako da utiču na namesnika da bar
građanske porodice poštedi od ropstva. U nevolji, odlučiše da se obrate
papskom nunciju, ocu Dionisiju, koji je nedavno došao iz Dubrovnika da
bdi nad pastvom i dobrim savetima utiče da hrišćani u neznanju ne
srljaju u grehe.
Pet zanatlija i isto toliko trgovaca posetiše sveštenika:
— Molimo te, spašavaj naše porodice i nas grešne!.. Ropstvom
nam se preti! Odani smo i caru i namesniku, a njihove ruke drže nas za
vrat! Zadaviće nas! Spasavaj, časni oče!
Sveštenik ih blago pogleda:
— Duše vam niko ne može uzeti! Moje je da vas od grehova

17
spasavam... Idite i molite se gospodu... Verujte, uslišiće vas. Jer ko se
moli, toga će se i spasenje dotaći...
Otac Dionisije priđe jednom trgovcu i tiho ga upita:
— Znaš li ko je Razvigor?
— Nikad nisam čuo za njega!
— Bog neka ti oprosti i ovu laž... — prekrsti se sveštenik, pa
obraćajući se drugom, trećem i ostalima, dodade:
— A ti? A ti? Isto tako ne znate? Lepo... Raspitajte se pa dođite k
meni...
Kad ostadoše nasamo, zanatlije i trgovci se stadoše zgledati i
slegati ramenima. Uvidevši da im je pothvat propao, stadoše jedan
drugom prebacivati što su uopšte pokušavali da se obrate svešteniku.
— Gura nas pravo u ruke Razvigoru i njegovim buntovnicima —
reče jedan trgovac.
— Popu je stalo da dozna koje Razvigor, pa da ga izda
namesniku... — dobaci jedan zanatlija. — Čuo sam da mu je Vizantinac
obećao kesu zlatnika ako mu javi ko je vođa pobunjenika.
— Tako će i biti! — složiše se ostali. Međutim, jedan zanatlija
predloži da odu namesniku.
— Glavu nam neće otkinuti! — reče. — Ako nam molbu ne usliši,
bar ćemo znati šta nam preostaje...
— Izgleda da si u pravu. — reče jedan trgovac obarajući pogled.
Ostali stadoše dobacivati:
— Tražićemo pomoć na drugoj strani...
— A znamo gde treba da je tražimo!
— Znamo!...
— Ruke neka mi otpadnu, ako oružjem ne zaštitim svoju porodicu!
— I meni! I meni! Ništa nam drugo ne ostaje! Izginućemo!
Ipak, pošto se malo primiriše, građani, hrabreći se, pođoše
Armenopulosu.
— Pokušaćemo da umilostivimo čudovište — reče najotresitiji.
Namesnik ih primi i mirno sasluša njihove molbe. Obećavši da će im
izaći u susret i promeniti odluku, reče:
— Sve ću učiniti. Bićete bezbedni i vi i vaše porodice...
Građani se vidno obradovaše. Najotresitiji među njima odvrati:
— Naši ljudi nose oružje i ratuju u slavu vizantijskog cara i carice!
— Za naše zasluge neka nam bar porodice žive u miru! — dodade
drugi.
— I biće! Sve će biti! — odvrati namesnik. — Samo od vas
zahtevam...
— Govori! Sve ćemo učiniti u čast i slavu...
— Nije u pitanju čast, a još manje slava! — odmahnu rukom
Armenopulos. — Tražim da mi kažete ko je Razvigor? Recite ko je i gde

18
ga mogu naći!
— Ko to zna! — reče vođa grupe razočarano.
— Buntovnik! Krvavi neprijatelj i vama Vizantincima i nama čiji
sinovi nose oružje u slavu vašeg carstva!
— Znači, ne znate? — sevnu očima Vizantinac. — Onda, naš
razgovor je završen!
Građani, uvidevši da je svaka dalja reč izlišna, napustiše
namesnikovu odaju. Ali kad stigoše u senku kraj velike kule, začuše
stražara koji je stajao na zidu iznad velike kapije. Ratnik je iz sveg glasa
vikao:
— Konjanici se približavaju! Idu putem preko velike livade! Dolaze u
trku!
Na ulazu u predvorje glavne zgrade pojavi se Armenopulos. On
žurno krenu prema mestu gde je stajao stražar. Za njim pođoše građani i
ratnici koji su se zatekli u blizini. Nadnoseći dlanove nad oči, svi su
gledali u daljinu gde se kretala gomila konjanika iza kojih je ostajao
oblak prašine. Poslednji sunčevi zraci osvetljavali su vrhove kopalja,
kacige i pucad na kaišima konjske opreme. Vizantijski ratnici nisu dugo
čekali da se povorka približi gradu.
— Rana mi Isusovih, ono je moj prijatelj, humski knez Ljutovid! Vitez
se vraća iz Drača gde je bio u poseti kod patricija Mihaila... — usiljeno
smeškajući se reče namesnik.
Uskoro i ostali ratnici poznadoše humskog kneza.
Desno od kneza Ljutovida, u znak počasti, jahao je vitez na golemu
mrkovu. Ispod purpurnog ogrtača koji mu je od ramena padao po sapima
konja, sijao se dobro očišćen oklop. Na glavi mu je bila kaciga sa dva
jastrebova krila. Iza viteza, za dve konjske dužine, jahao je njegov
štitonoša, ratnik goleme glave, širokih pleća i kratkih, debelih nogu.
Povorka oklopljenih konjanika otegla se za njima na prašnjavu putu. Na
prvi pogled moglo se videti da pratilaca ima bar tri stotine.
Namesnik Armenopulos i njegovi ratnici uzalud su se trudili da
poznadu viteza.
— Retki i veoma dragi vitezi dolaze nam u goste. — usiljeno reče
namesnik. — Prekrasnih mi očiju Palade Atene, 10 otvoriću večeras bure
najstarijeg vina da počastim i njih i vas i sebe...
Velika kapija se otvori, lanci zveknuše i široki most se spusti preko
rova. Prolaz je bio otvoren. Konjanici, po četiri u redu, uđoše u grad.
Carski namesnik Armenopulos bio je krupna ljudima debelih mišica i
butina. Po modrom nosu i crvenilu na licu videlo se da vitez voli dobro
vino. Ispod kosmatih veđa koje su se spajale u povijama bleskala su dva
krupna oka boje zamućene vode. Iz tih očiju, malo udaljenih od korena
nosa, izbijale su dremljivost i dosada. Zbog toga se teško moglo oceniti
šta vitez misli, a još manje šta namerava. Glas mu je bio dubok i

19
promukao pa je svaka reč koju izgovori zvučala kao uvreda. Nije imao
punih pedeset godina, a izgledalo je da je načeo šezdesetu. Važio je za
iskusnog ratnika i neumoljivog starešinu. Zbog toga je postao namesnik
u Zeta i Travuniji. Vizantijski carevi dobro su znali koliko su važni činioci
ratno iskustvo i surovost prema pokorenim narodima u srcu Balkanskog
poluostrva.
Osim svoje kćerke Doroteje, Armenopulos nije voleo nikoga.
Devojka je bila muškobanjasta crnka. Plahovita i prkosna, nije se
ustručavala čak i svom ocu da se suprotstavi i da mu se, naočigled
ratnika, podsmeva. Doroteja je iznad svega uživala u lovu na jazavce.
Njena četiri žuta kera, kratkih nogu i šiljatih njuški, nasrtali su na jazavce
i klali se s njima. Koji put je i devojka priticala u pomoć svojim
ljubimcima. Ratnici, njeni pratioci, često su je viđali kako spretno skače s
konja i s dvoreznim nožem juriša u gužvu, gde se klupčaju jazavci,
obično mužjak i ženka, i njeni kratkonogi psi. Njena lepota, stas i gipki
pokreti mnogim ratnicima zavrteli su pamet. Ali bojeći se namesnikova
gneva, svi su se držali podalje od devojke.
Među istaknutim ratnicima u Baru osobito se isticao Kleomen, visok
i koščat starac, hrabar do bezumlja, ali sakat u desnu ruku. Njemu su
bugarski odmetnici u Trakiji odsekli ruku do lakta. Ratnik je stekao slavu
na bojnom polju još u vreme cara Vasilija. Iako je još njegov ded
Partenopej primio hrišćansku veru, surovi ratnik se držao paganskih
bogova. Bio je rodom iz Mikene i tvrdio je da vodi poreklo od slavnog
Agamemnona. 11 Njegova oholost prenela se i na sina Pelopsa. Mladić je
od oca nasledio i hrabrost. Vešt borac s mačem i kopljem, Pelops nikad
nije ustuknuo pred neprijateljem. Kraj svega, slavniji je bio po surovosti
nego po junaštvu. Mada mu je na štitu bilo napisano »FIAT JUSTITIA«, 12
mladi vitez je postao omražen kod prostih ratnika, a starešine ga nisu
podnosile jer je naginjao zapadnoj crkvi. Pelops je zbog hrabrosti bio
čuven među dvoranama u Carigradu, a od njegove podlosti zazirali su i
stratezi.13
Ostali ratnici u gradu bili su prosti i zapušteni. Više siledžije nego
hrabri, voleli su vojne pohode radi robljenja i pljačke, a borbe većeg
zamaha nisu ih privlačile i oduševljavale. Stotinari nisu bili daleko iznad
prostih ratnika. Preko namesnika cenili su i cara i caricu. Za njih su se
borili i njihova naređenja izvršavali.
Armenopulosu i njegovim istaknutim ratnicima svaka poseta bila je
draga, osim iz Carigrada. Carski poklisari retko su dolazili u Zetu. Zbog
toga im je važnost bila veća a uz nju i pravo da se šepure i zahtevaju
poštovanje svoje ličnosti i dostojanstva. Jer ko bi se odlučio, ako ne
mora, da prevali dalek i težak put da bi video podbuhlo lice namesnika
Armenopulosa i njegove ratnike, slične gomili razbojnika? Zato se i
događalo da poklisari dođu ovamo jedino iz preke potrebe. Njihovo

20
poslanstvo skoro uvek bilo je skopčano s neprijatnostima koje su
zagorčavale život Armenopulosu i njegovom ljudstvu. Carska poruka
skoro uvek je bila prekor i naređenje, što je namesnika dovodilo u
nedoumicu.
Eto zbog čega su se povici namesnika sveli na lažno oduševljenje
kad je video carskog poklisara da se primiče gradu. Pomenuto staro vino
trebalo je da poteče kao sredstvo za pridobijanje poklisareve naklonosti.
Namesniku Armenopulosu činilo se da je prisustvo humskog kneza
Ljutovida slučajno i bezopasno.
Glavna zgrada, stan zapovednika Zete i Travunije, bila je
napravljena od kamenih kocki. Na donjem i gornjem delu kuće bili su
otvori u zidu, dugi jedan lakat, a široki pedalj i po. Otvori su namenjeni
strelcima, ali su više služili za propuštanje dnevne svetlosti u
polumračne odaje. Jer strelac, ma koliko vešt, ne može domašiti
napadača koji se primakne zidu. Ipak, zgrada je pre podsećala na
tvrđavu nego na kuću za stanovanje. Osim predvorja koje je bilo svetlije,
hodnici i odaje i usred dana bili su u polumraku. Na donji deo zgrade
nastavljao se trem postavljen na hrastove dirke obavijene divljom lozom.
Armenopulos i njegovih pet najistaknutijih starešina prihvatiše goste
i smestiše ih za golem čamov sto pod tremom. Domaćin i njegovi ratnici
doznadoše da se vitez, carski poklisar, zove Teodoros. Kraj njega je bio
mladić bleda lica, sivih očiju i kose pepeljave boje.
— Ovo je moj sin Mina. — reče poklisar. — Kneza Ljutovida već
znate...
Celo društvo se smestilo pod tremom. Gosti se nisu brinuli za svoje
pratioce. Njih su prihvatili ratnici iz gradske posade.
Pred večeru vitezi popiše po pola pehara kvasa, 14 pošto najpre po
običaju poželeše svojoj carici dobro zdravlje, sreću i dug vek, razume se,
čuvajući se da ne pomenu njenog muža i ljubavnika.
Armenopulos, mada je goreo od nestrpljenja da čuje carsku poruku,
trudio se da kao dobar domaćin zanima goste razgovorom o tekućim
događajima u svojoj oblasti, da se raspituje o novostima u Carigradu i o
prilikama koje vladaju u drugim oblastima velikog vizantijskog carstva.
Knez Ljutovid i poklisar Teodoros rado su prihvatili takav razgovor koji se
oduvek smatrao kao obavezna predigra za pravi smer i cilj posete gosta
iz Carigrada. Namesnik je morao čekati da poklisar prvi povede reč u
vezi sa svojom misijom.
Pošto se sumrak spuštao, stari Kleomen naredi slugama da donesu
zapaljene buktinje i da ih zadenu u alke učvršćene na direcima pod
tremom. U nameri da pokaže svoje poštovanje prema carskom poklisaru
i istakne važnost njegove posete, Armenopulos naredi da se na sto
postave voštane sveće. Tri hitra mladića iznesoše posuđe, duboke
tanjire od nikla, kašike i noževe, i četiri korpice ispunjene do vrha

21
komadima hleba. Odmah zatim na sto stigoše zdele i poslužavnici s
parčićima mesa, srneći butovi, nadeveni slaninom i belim lukom, dva
pečena petla i, po običaju drevnih Helena, zemljani lonac pun čorbe sa
svinjetinom.15
Povrh svega, mladići izneše na sto nekoliko kondira vina i pred
svakog viteza staviše po nikleni pehar.
Još se vitezi nisu mašili jela kad pod trem stiže otac Dionisije,
papski nuncije i starešina manastira Svete Bogorodice. Prekrstivši ruke
na grudima, sveštenik se pokloni:
— Laudemus Christum, verum filium dei omnipotentius! 16 — reče.
— Amen... — uglas prihvatiše vitezi.
Armenopulos, malo zbunjen, obrati se svešteniku:
— Tvoje mesto za ovom trpezom, časni oče, uvek pripada samo
tebi... Sedi, dakle, jedi i pij, pošto najpre blagosloviš hleb i vino...
U glasu namesnika osećao se prizvuk pravdanja, jer je bilo
očevidno da je te večeri otac Dionisije zaboravljen. Ali sluge hitro doneše
još jedan pribor za jelo i time je stvar, bar donekle, izglađena.
Poklisar Teodoros i njegov sin Mina zlurado su se smeškali, jer su
znali da patrijarh u Carigradu uveliko propoveda da se služba božija vrši
samo na grčkom, a ne i na latinskom jeziku.
— Oprostite, časni... Zakasnio sam... — otpoče sveštenik. — Moja
briga za spasenje duša ne ograničava se samo na ljude... Imam još
jedan narod kome svakodnevno posvećujem dobar deo svoga
vremena... Ne čudite se, valjani i poštovanja dostojni vitezi, — nastavi
otac Dionisije, iako se niko nije čudio. — To su pčele. Taj drugi narod je
krotkiji i blagorodniji nego ljudski rod... Sedamdeset i dve košnice imam.
Sva su društva u punoj snazi. Sad je vreme zrelog voća i plavog bosiljka,
pa vrvi po livadama, voćnjacima i oko košnica.
Otac Dionisije bio je izuzetno raspoložen, ne sluteći u kakvu će
nevolju zapasti. Međutim, njegovom bistrom oku ne promače da je
vitezima više stalo do jela nego do slušanja njegovih priča o pčelama.
Zbog toga ustade i na brzinu očita »Pater noster«17
— Panem et vinum benedico...18 Pristupimo...
Po mrgodnim licima vitezova moglo se lako zaključiti da ne žele pre
večere ništa više da slušaju. Jer osim Teodorosa i njegovog sina niko od
sveštenikove latinštine ni reč nije razumeo. A o papi u Rimu ni vitezi nisu
bili načisto da li je muško ili žensko.
Svi navališe da sipaju svako u svoj tanjir i da srču već prohlađenu
čorbu. Gosti su bili gladni, a domaćinima se činilo da ih ne treba
uznemiravati praznim razgovorima i izlišnim pitanjima. Tako je večera
skoro u tišini protekla.
Armenopulosu se činilo da je došlo vreme kad treba da se čuje reč
poklisara. On se značajno zagleda u oči Ljutovidu. Knez shvati njegov

22
upitni pogled i zausti da progovori, ali ga prekide otac Dionisije.
Sveštenik, inače sklon brbljivosti, pod uticajem dobrog vina, uze reč
i stade naširoko pričati o kralju Arturu i vitezima okruglog stola, 19 o ser
Sagramuru i Lanselotu Jezerskom, o ser Gavenu, o kraljici Gvineveri i
njenim dražima, o proroku Merlinu i njegovim vradžbinama, činima i
čaranjima. Nadahnut pričama i pesmama o lutajućem viteštvu, otac
Dionisije se dohvata Parsifala, Rolanda i njegovog prijatelja Olivera,
Ogijera Danca i drugih. Ne zaboravi ni sveti Gral. 20 Nakisele i bezvoljne
osmehe vitezova sveštenik je shvatio kao podstrek da priču nadovezuje
na priču, a mrgođenje namesnika Armenopulosa kao znak srdžbe što se
Parsifalu čini nepravda.
Ali jedan predah sveštenikov iskoristi knez Ljutovid i preuze reč:
— Zahvaljujemo ocu Dionisiju na mudrim i punim pouka pričama —
otpoče. — Sad mislim da je vreme za početak našeg poslovnog
razgovora. Neka, dakle, počivaju u miru svi vitezi kralja Artura, a mi, dok
nas vino ne obori, da pređemo na ono što se tiče našeg domaćina kome
zahvaljujemo na dobrom dočeku i još boljoj večeri... On je svoju dužnost
valjano ispunio. Sad je na nas red. Treba da mu se odužimo. A to ćemo
učiniti ako zadovoljimo njegovu želju.
— Njegova želja je i naša! — dobaci Kleomen.
— Odavno je trebalo da čujemo poklisara! — primeti Pelops.
— Želja dobrog domaćina isto je što i zapovest. — umeša se otac
Dionisije. — I ja sam domaćin... Malopre sam dočekao kaluđere iz
manastira Svetoga Srđa i prihvatio pošiljku koju mi starešina toga
manastira velikodušno šalje.
— Ispraznimo najpre pehare — reče poklisar Teodoros, ne slušajući
brbljanje sveštenikovo.
— Ispraznimo ih, jer drugačije ih ne možemo opet napuniti! —
dobaci sveštenik, nezadovoljan što ga prekidaju i ometaju u govoru. —
Pijmo, dakle, u zdravlje domaćina i svih dobrih... — nastavi, dižući pehar
levom rukom, dok je desnom pokušavao da dohvati svoja leđa, gde ga je
između plećki svrbelo.
Vitezi ispiše pehare, nanovo ih napuniše i opet ispiše.
— Sad neka poteku reči isto tako dobre kao što je domaćinovo vino.
— reče knez Ljutovid.
— Reči kao vino — promuca otac Dionisije i ispi četvrti pehar pa
dodade:
— Aequos Mars amat...21
Izazov oca Dionisija ostade bez efekta. Knez Ljutovid reče:
— Pre tri nedelje napustio sam grad Ston i otišao u Drač, u posetu
svome prijatelju, patriciju Mihailu, zapovedniku grada i okoline... Zamolio
sam ga da mi pošalje četiri stotine oklopljenih konjanika...
— Otkud to? — iznenadi se namesnik.

23
 — Ratnici su mi potrebni kao potpora u poteri za buntovnicima koji
se iz Travunije prebacuju u Hum i pljačkaju.
— Takvu pomoć si i od nas mogao dobiti. — primeti Kleomen.
— Dabome! — dobaci Pelops. — Naši ratnici nisu gori od onih u
Draču!
— Istina je... Nisu gori. — reče Ljutovid.
— Ali od vas ih ne tražim jer će oni uskoro vama biti potrebniji!
— Da li to samo naslućuješ, ili pouzdano znaš? — pogleda ga
iskosa namesnik.
— Pouzdano znam... isto kao i ti i tvoji ljudi... Zeta i Travunija nalaze
se pred pobunom!
— Ba! — tresnu namesnik pesnicom o sto.
— Ko to bolje zna od mene!
— Zna carski poklisar, vitez Teodoros! — prkosno reče knez. —
Pitaj ga, pa ćeš uvideti da oni tamo na dvoru u Carigradu ne spavaju...
Armenopulos i njegovi ratnici munjevito ukrstiše poglede.
Teodoros mirnim glasom reče:
— Jeste... Zeta i Travunija nalaze se pred pobunom... Zbog toga
sam i došao ovamo...
— Gospode! — uzviknu Pelops. — Vi u Carigradu bolje od nas
znate šta se ovde događa!
— Eto, znamo... — sleže ramenima poklisar, pa obrativši se svome
sinu, dodade:
— Mina, donosi moju torbu... Imam sve zapisano šta treba da vam
kažem i šta treba da uradim...
Mina ustade i ode u predvorje zgrade gde su gosti ostavili svoj
prtljag. A za stolom pod tremom zavlada neugodna tišina. Samo se čulo
tiho hrkanje oca Dionisija koji je sedeći spavao.
Armenopulos progunđa:
— Među pokorenima bilo je buntovnika otkako je sveta...
Namesnik dohvati svoj pehar i ispi ga do dna. Mršteći se i pomalo
hripajući od uzdržane ljutine, obrati se knezu Ljutovidu, jer mu se činilo
da od njega potiče sve zlo koje je osetio da mu se sprema:
— A ti, Slovenine, čuvaj svoju zemlju, a u tuđe se ne mešaj!
— U mojoj zemlji je sve u redu. — odvrati Ljutovid. — Ali je nevolja
što pljačkaši iz tvoje oblasti prelaze u Hum. Njihovi pohodi su sve češći,
a ubistva i paljevine ne prestaju... Ja jesam Sloven, i toga se ne stidim
— podiže glas knez. — I našto to podrugljivo isticati? Moja odanost
prema carici nije manja nego odanost mnogih Vizantinaca!
— Verujemo, verujemo... — kroz stisnute usne progovori namesnik.
— Tvoja odanost bila bi dobra, samo da nije suvim zlatom plaćena...
Knez Ljutovid se trže i preblede. Gledajući u poklisara Teodorosa,
izusti tihim glasom:

24
 — Mene niko ne plaća... Bedna bi bila odanost koja se kupuje
zlatom... Nego, dični namesniče, reci mi da li si štogod preduzeo da se
pljačkašima iz Zete i Travunije spreči prelazak u Hum?
Namesnik progunđa:
— Sloveni se između sebe tamane, a ja treba da kukam i naričem
zbog toga!
— Ubijaju oni i vizantijske ratnike! — dobaci Ljutovid. — Uostalom,
zakukaćeš svakako... Došlo je vreme da položiš račune o svojim
postupcima!
Armenopulos steže goleme šake u pesnice i zausti da odgovori, ali
oćuta, jer se toga trenutka pojavi Mina noseći očevu torbu.
Poklisar Teodoros prihvati torbu i drešeći veze na njoj stade tiho
govoriti:
— Prezir vizantijskih ratnika prema Slovenima nije samo povod
nego i uzrok čestih pobuna. Zbog toga car i carica naređuju da se prema
pokorenima blago postupa...
— Mi tako i postupamo... — reče Armenopulos.
— Ne! Vi tako ne postupate! — oštro ga pogleda u oči poklisar
vadeći iz torbe svitak papirusa. — Krvoločne i samovoljne namesnike
treba primerno kazniti pred očima potlačenih, ili ih smeniti... Sad slušajte
carski nalog i ne prekidajte me dok ne završim...
Poklisar razmota papirus i otpoče:
»Pre godinu dana u Zeti je izbila pobuna koja se pretvorila u
ustanak. Carskoj vojsci jedva je uspelo da ponovo uspostavi svoju vlast
u toj oblasti. Knez Vojislav, koga seljaci zovu Dragoslav, sin pokojnog
vojvode Dragomira, uhvaćen je kao vođa pobune i odveden u Carigrad
kao talac. S njim se tamo lepo postupa, mada je kao buntovnik trebalo
da umre na mukama. A čujte šta se događa... Dok carica i njeni dvorani
postupaju na blagorodan način, kako i dolikuje pravim hrišćanima, a da
bi dokazali pokorenim narodima da im samo dobro žele, dotle namesnici
progone i surovo uništavaju seljake, zanatlije i građane, a s njima i
tekovine koje se s mukom održavaju. Zbog samovolje i surovosti carskih
namesnika u Maloj Aziji izgubili smo posede od životne važnosti. Naš
slavni i plemeniti car Roman i carica Zoe — koje Gospod neka čuva od
svakog zla — naređuju da se prekine surova uprava koja se u
provincijama po periferiji našeg carstva sprovodi u njihovo ime...«
Poklisar Teodoros za trenutak zastade, nakašlja se, dohvati pehar i
dobro otpi vina. Međutim, učini mu se da nije zgodno čitati carsku
zapovest dok neko spava, još i hrče. Zbog toga se obrati Mini i Pelopsu:
— Uhvatite ispod miški dobrog sveštenika i odvedite ga da spava.
Valjda bojeći se da otac Dionisije ne poremeti dalji tok izlaganja,
dodade:
— Samo pažljivo, momci! Pažljivo, da se ne probudi...

25
 — Za to neka te ne mori briga! — reče Armenopulos. — Koga moje
vino obori, taj se lako ne diže! Nego, časni viteže, reci nam šta smo
učinili što bi se kosilo sa zakonima našeg moćnog carstva?
— To baš i hoću — odvrati poklisar. — Izneću sve po redu kako su
stizale pritužbe na dvor.
— Pritužbe! — uzviknu Kleomen.
— Da... Pritužbe...
— Od koga? — upita namesnik.
— To zasad nije važno... Evo, slušajte: Za poslednjih šest meseci u
gradu Baru devet puta su se tamnice punile i praznile, a toliko puta
dolazili su brodovi trgovaca robljem od Maloazijskog arhipelaga...
Prodavali ste robove, seljake iz Zete i Travunije, a carska riznica od toga
nije videla ni aspre!.. Za isto vreme obešena su na trgu u Baru pedeset i
četiri zatvorenika oglašena za buntovnike. Pitanje je koliko su oni uopšte
bili buntovnici! Sedamnaest građana, zanatlija i seljaka, stavljeno je na
točak i umrlo mučeničkom smrću. Njihova raskinuta tela bačena su u
jarugu van grada da ih psi razvlače. Tako drugi carski namesnici ne
postupaju sa pokorenim hrišćanima! Namesnik u ovoj oblasti teško se
ogrešio o carski i božiji zakon... Šest lica, optuženih da su buntovnici,
krvnik je iskomadao na četiri dela i delove obesio više kapije na ulazu u
grad... Eto šta se čini u Zeti i Travuniji, a sve u ime carstva... Je li tako
bilo?
— Jeste... Činili smo to radi sreće i napretka države... Ima li još
kakvih prigovora? — reče namesnik.
— Čineći tako izazvali ste narod protiv sebe, a time i protiv carstva.
Takav postupak mora da izazove pobunu.
Poklisar malo poćuta. Onda mu pogled pređe preko namesnika,
Kleomena i njegovog sina.
— Ko je Razvigor? — reče.
Pitanje poduže ostade bez odgovora. Armenopulos i njegovi ratnici
ukrštali su poglede i slegali ramenima, kao da se čude i pitanju i zahtevu
da se na njega odgovori. Mladi vitez Mina uporno je gledao u .jednu
buktinju koja je dogorevala, i kapi smole koje su šarale kamenu ploču
kraj stuba. Činilo se da mladog ratnika ništa van toga ne zanima.
Knez Ljutovid se pakosno smešio.
Teodoros nastavi:
— Mnogo ljudi ste poubijali i prodali u ropstvo, a pravog buntovnika
niste pronašli!
— Pronaći ćemo ga... reče namesnik, a iz očiju mu sevnu mržnja.
— Još jednom pitam: ko je Razvigor? — tiho reče poklisar.
Armenopulos žestoko planu:
— Niko to ne zna, ali ja ću reći. .. Razvigor je naš odgovor na sve
što smo večeras čuli iz usta carskog poklisara. Zbog Razvigora smo i

26
krive i prave bacali u tamnicu, ubijali ih i prodavali u ropstvo. Razvigor je
glavni uzrok zlog stanja koje vlada u mojim oblastima.
Teodoros baci prodoran pogled na Armenopulosa:
— Razvigor nije uzrok! Razvigor je posledica...
— Za poslednjih mesec dana osamdeset mojih ratnika je
razoružano i pobijeno. Razbojnici ih žive ili mrtve vešaju po drveću,
pošto im najpre skinu odeću! — gušeći se od gneva reče namesnik.
— Opet posledica zlog stanja koje si zaveo u Zeti i Travuniji —
odmahnuvši rukom, kao da se vajka, završi Teodoros.
— Ta posledica skupo staje i moje Humljane — dobaci Ljutovid. —
Razvigor i njih ubija jer ih smatra za izdajnike, pošto, preko mene služe
vizantijskoj carici.
Armenopulos iskrivi usta u prezrivi osmeh:
— Čuli smo i razumeli sve. Sad treba da nam se kaže šta treba da
preduzmemo i kako dalje da upravljamo u ovoj oblasti... Da li da pustimo
buntovnike da nas ubijaju? Ili smatrate da će nam doći u pohode da se s
nama bratime?
— Za ljubav i bratimljenje sad je sasvim dockan — praveći se da ne
oseća zajedljivost reče Teodoros. — To treba činiti dok se ne pojave
znaci pobune, a kad bukne ustanak, svako milosrđe otpada. Mesto toga
dolazi oganj i mač...
— Još jednom pitam: šta treba preduzeti? — uzviknu namesnik.
Carski poklisar se nasmeši:
— Zasad ništa, osim da što pre odemo na spavanje. Sutra ćemo
nastaviti razgovor, jer u Baru ostajem duže.
— Dokle? — upita namesnik nestrpljivo.
— Dok ne proverim da li sve optužbe koje ste večeras čuli
odgovaraju istini. A onda, ostaću dok ne doznam ko je Razvigor i dok ga
ne uhvatim.
— To?! — zinu od čuda namesnik.
— To! — odvrati poklisar ustajući. — Bole me krsta od duga
jahanja, a noge mi trnu od sedenja... Da, bratac moj... Bez velike
potrebe ne napušta se Carigrad i ne dolazi se u daleke oblasti gde vlada
sve drugo osim zakona.
Vitezi, premoreni od mučnog razgovora i popijenog vina, bezvoljno
pođoše na počinak.

27
 Teško izdajnicima

Sveštenik, otac Dionisije, uzgredno je pomenuo pred namesnikom i

carskim poklisarem da je te večeri stigla u grad povorka kola natovarenih
pšenicom, vinom i uljem. Bio je to poklon starešine manastira Svetog
Srđa i Vakha crkvi Svete Bogorodice u Baru. Armenopulos je znao za
uobičajeni dar koji je tri puta godišnje bratstvo svetoga Srđa slalo
siromašnim manastirima. Za njega to nije bilo neobično, a isto tako ni za
ratnike i stražare. Međutim, padalo je u oči da su sad prvi put za
manastir u Baru krenula četvora kola, i to natovarena više nego ikad,
iako godina nije bila osobito rodna. Ovu okolnost svako je mogao uvideti
ako je ranije imao veze sa pratiocima kola, a takođe i prilike da zagleda
u tovar.
Povorka od četvoro kola krenula je toga jutra u praskozorje iz
manastira Svetog Srđa i Vakha. Mada su visoke kanate bile prepune
vreća i buradi, snažni konji dobro su vukli kola. Na svakim kolima kraj
kočijaša sedeo je po jedan mlad kaluđer, a ozgo, na tovaru, po dva
manastirska parika. Kola skretoše prema reci Bojani i uskoro se
smestiše na skelu koja se odmah otisnu od obale. Na drugoj strani reke
bio je ravan i dobro utaban put. Snažni konji grabili su napred
ostavljajući za sobom oblak žućkaste prašine. Ali kad sunce za tri koplja
odskoči na vidiku, konji, ogrezli u znoj i penu, usporiše. Kola, kvrckajući,
nastaviše put, Uzbrdica je bila na domaku.
Povorka kola stigla je pred kapiju grada Bara u predvečerje, odmah
iza poklisara Teodorosa i njegovih pratilaca. Još se prašina iza odreda
konjanika nije sasvim slegla, a kola pređoše preko mosta i kroz veliku
kapiju uđoše u grad. Namesnikovi ratnici, još pod utiskom koji je izazvao
dolazak carskog poklisara, ovlaš pogledaše kola, a stražari ni toliko, jer
su smatrali da to nije njihova dužnost.
Pratioci, četiri kaluđera, svi mladi i uhranjeni više nego što priliči
ljudima njihova reda, siđoše s kola na trgu. Parici prihvatiše konje za
vođice i grupa krete prema manastiru. Kaluđeri, stavivši ruke u dugačke
rukave ili ispod pazuha svojih kabanica, išli su laganim korakom,
dostojanstvenim, više nego što priliči njihovu položaju. Jer po bosim
nogama i likovu konopcu oko struka moglo se videti da su iskušenici.
Uskoro i njih, i parike pratioce, i kočijaše, i kola proguta velika
manastirska kapija, koja se škripeći na izlizanim šarkama zatvori za

28
njima. Tovar je bio dopremljen i smešten na sigurno mesto.
Otac Dionisije prihvati mlade kaluđere i uvede ih u svoje odaje gde
ostali monasi nemaju pristupa. Pošto posedaše oko stola na klupe bez
naslona, sveštenik im se obrati:
— Umorni ste... Večerajte, pa odmah na počinak! Iskušenici ste i
molim — ne zaboravite da pred spavanje po sedam puta očitate »Pater
noster«... Ko je među vama najstariji?
— Ja! — odazva se jedan stasit mladić.
Na njegovu licu videlo se da je crnomanjast, iako mu je kosu, obrve
i trepavice popala prašina, sitna i bela kao paspalj.
Otac Dionisije mu priđe, dobro ga zagleda i prostreli pogledom:
— Ti nisi kaluđer? — reče.
— Nisam... — odvrati mladić.
— Onda, ko si?
— Razvigor!
— Ti! — stuknu sveštenik dva koraka.
— Ja!
— On je, on! — rekoše uglas ostala trojica.
— Znaš li šta te čeka ako te otkriju u gradu i uhvate?
— Znam... Kolac za mučenje ili točak! Ali neće me uhvatiti! —
samouvereno odvrati crnomanjasti mladić pa nastavi:
— Po naređenju starešine manastira Svetoga Srđa doneli smo u
buradima oružje: mačeve, noževe i ubojne sekire...
Sveštenik preblede i zanemože. Kad se malo pribra, ushoda se po
odaji. Iako je znao da je starešina manastira Svetoga Srđa na strani
buntovnika, nije očekivao da će i njega uvući u svoje kolo. Uz ulje i vino,
poslao mu je oružje i naprtio mu na vrat pobunjenike. A mesto smernih
pratilaca kola, Razvigora i njegove razbojnike. Otac Dionisije sa užasom
oseti kako mu krv odlazi iz lica, jer mu pade na pamet da bi namesnik i
carski poklisar mogli zaviriti u manastir i malo preturiti stvari po odajama
i podrumu. On u strahu sklopi oči i, prekrstivši ruke na grudima,
prošapta:
— Veliki su putevi gospodnji... Hm... I što baš moraju da nas vode u
teška iskušenja!?
Otac Dionisije odmeri pogledom tri kaluđera:
— Ni vi niste monasi? — reče.
— Nismo! — graknuše mladići.
— Nego?
— Borci za slobodu!
— Gospod nas sačuvao od svakog zla, a osobito od izdaje! —
prekrsti se sveštenik. — Imate li kakvu poruku od starešine manastira
Svetoga Srđa?
— Imamo... — reče jedan kaluđer, izvadi golemu britvu iz nedara i

29
stade parati postavu na kabanici.
— Evo poruke... — reče pružajući svešteniku list papirusa, ispisan
latinskim jezikom.
Poruka je bila kratka i jasna. Po bledilu na licu oca Dionisija i po
rukama koje su mu podrhtavale dok je čitao, mladići videše da je i
opasna.
— Sad slušajte i dobro se nagutajte straha! — reče otac Dionisije
kao da im se sveti. — Evo šta piše vaš starešina: »Neka je opravdana i
blagoslovena svaka borba protiv izopačitelja prave Hristove vere! Prema
naređenju Svete stolice u Rimu, a pod nadahnućem Svetoga duha,
dižemo glas protiv paganstva kojim iz dana u dan grčka crkva u
Carigradu sve više truje duh pravovernih. Zbog toga papska kurija u
Dubrovniku nalaže da se rečju i delom hita u pomoć oprsvdanom gnevu
onih koji se bore pro libertate et gloria immoratlitateis nominis Christi,
Salvatoris orbis terrarum...«22
— To latinsko nismo razumeli — reče crnomanjasti mladić.
— Sveta crkva blagosilja vašu borbu za slobodu... — odvrati
sveštenik cepkajući pismo na najsitnije delove. Onda, razmislivši malo,
dodade:
— Sveta stolica se bori za prečistu službu na latinskom jeziku... Da
li znate, a uveren sam da ne znate, da je sveti apostol Simon Petar,
neka mu je slava i hvala, 23 svoje poslednje duhovno nadahnuće
izgovorio na latinskom jeziku! Onda je prišao krstu da ga razapnu capite
erga terram, pedibus adversis coelum.24 Zbog toga vam naglašavam da
vodite borbu poštenu i dostojnu onih koji, radi vašeg spasa, umreše na
krstu. Čuvajte se dobro i ne izdajte jedan drugog, jer vae produtoribus! 25
Ko se ogreši o svetu dužnost borca za svetu veru Hristovu, biće proklet
na ovom i osuđen na muke na onom svetu! A sada, dužnost, mi nalaže
da odem do namesnika i učinim podvorenje carskom poklisaru. Za to
vreme vi večerajte i lezite, ali ne zaboravite da ste skrušeni manastirski
poklonici i božije sluge... Vama je mesto u manastiru i ni koraka van
kapije!…
Tako je otac Dionisije sa strahom u srcu napustio odaju i krenuo
prema stanu namesnika Armenopulosa. Već je i prvi mrak počeo da
obavija zemlju kad je stao pred velikog gosta iz Carigrada i namesnika
Armenopulosa.

Namesnik Armenopulos rđavo je proveo noć. Iako je protekle noći

30
popio sedam ili osam pehara vina, san mu nije dolazio na oči. Dug i
mučan razgovor sa poklisarom Teodorosom i zlonamerne upadice kneza
Ljutovida izazvali su nespokojstvo, brigu i crnu slutnju. Namesnik je bio
gotovo ubeđen da će ga poklisar baciti u okove i odvesti u Carigrad da
pred sudom odgovara zbog surovog postupanja prema pokorenom
zetskom narodu. Na njegova pleća baciće odgovornost zbog pobune
koja je već otpočela u Zeti i Travuniji. Stari ratnik se s bolom u duši
sećao doba cara Vasilija,26 kad su namesnici bili cenjeni i odlikovani
prema stepenu straha koji su svojom surovom upravom izazivali u
pokorenom narodu. Osećao je da je prošlo vreme kad je carski
namesnik bio neprikosnoveni gospodar u osvojenoj oblasti.
Armenopulos se čudio shvatanjima carice i novog cara koji su zahtevali
lepo postupanje prema pokorenima. Njemu se činilo da je pljačkanje
porobljenog naroda prirodno i uzakonjeno pravo nužno za opstanak
carske vlasti. To pravo isto tako ide i u korist namesnika i njegovih
ratnika. Jer zašto bi se inače ljudi otimali o taj položaj! Ratnikovo je da
se bori i da pogine u slavu svoga cara, a naknada mu je, ako ostane živ,
da se što više napljačka kad mu se ukaže prilika i mogućnost. Zakon je
oduvek bio na strani jačeg. Pobeđeni je isto što i rob, iako veliki feudalci
govore da je vreme ropstva prošlo. Kroz zbrku, koja mu je poremetila
duhovnu ravnotežu, nametalo se pitanje: zbog čega mu dvor prebacuje
za surovost, kad se drugi namesnici baš zbog toga pohvaljuju?
Razmišljajući o tome, namesniku pade na pamet da oni u Carigradu
znaju o tome bolje nego on, ali da se iza toga krije nešto drugo.
Armenopulos odjednom pretrnu.
»Uzeće me na odgovornost«, poče da razmišlja. »Ubiće me ili baciti
u tamnicu doživotno da bi se dočepali moga blaga! Bilo u Zeti pobune ili
ne, uzeće mi sve što sam stekao prodajući robove!«
Tako je mislio i zbog toga strepeo namesnik Armenopulos.
Međutim, on nije znao da i najsposobniji vladari prave greške, pa i žena
vladarka, njen muž i njen ljubavnik. Ali on je imao prilike da se nasluša
priča koje su iz Carigrada donosili trgovci Mlečani, Talijani i Dubrovčani,
a uz njih retki poklisari, kao i stotinari i prosti ratnici koji su iz vizantijske
prestonice dolazili da pojačaju posadu u Baru i drugim gradovima.
Car Vasilije II Makedonac umro je kao neženja. Nasledio ga je brat,
Konstantin VIII, 27 lenji, neuračunljivi i oblaporni starac od sedamdeset
godina. Od prejela i preteranog pića ovaj vladar rasipnik pao je u
postelju i umro kao poslednji muški član makedonske dinastije. Ostavio
je za sobom tri kćeri: Evdokiju, Zoe i Teodoru. Prva je ubrzo nestala sa
istorijske pozornice da završi život u manastirskoj tišini. Ostale dve
lagano su sazrevale u ginekiji. 28 Zoe je imala pedeset godina kad im je
otac umro. Dvorani, stratezi i ratnici, sećajući se slavnih dana cara
Vasilija, izvukoše iz zaborava pedesetogodišnju devicu i, ukazujući joj

31
počasti, izvikaše je za caricu. Pronađoše joj i čoveka za muža. To je bio
upravnik grada Roman Argir. Bio je iz otmene porodice, stasit, lep i —
oženjen. Njega nateraše da otera svoju zakonitu ženu i privenčaše ga za
Zoe Porfirogenitu. Njemu se drukčije nije ni moglo, jer je u testamentu
pokojnog cara Konstantina on određen za muža naslednice prestola.
Tako je ovaj lepi i priglupi šezdesetogodišnjak postao vizantijski car
Roman III. Nova carica, i pored svojih pedeset godina, isticala se
izvanrednom lepotom. Iz njenog lica i tela izbijala je belina, blistava kao
slonova kost. Imala je prekrasnu plavu kosu, krupne oči i guste obrve.
Po malo kukastu nosu podsećala je na svoga strica, cara Vasilija. Zoe je
bila ljupkija nego bilo koja žena. »Kome nisu bile poznate njene godine,
zakleo bi se da pred sobom vidi mladu devojku.« 29 Ona se nije oblačila u
teške raskošne haljine, niti se kitila skupocenim nakitom. Ali je iznad
svega volela pomade iz Fenikije i mirise iz Etiopije i Indije.
Carica Zoe uživala je u pohvalama. Ko je umeo dovoljno da se divi
njenoj lepoti, lako je postizao milost. I među pokvarenim dvoranima
nastalo je takmičenje u laskanju. Govorilo se da »niko ne može da vidi
caricu a da ne stane kao gromom udaren«. Zoe, prezadovoljna i
blažena, i ovakve reči primala je za gotovo, što je siguran znak njene
skučene pameti. Bila je nagla u svakom pogledu. Rasipala je novac iz
državne blagajne deleći ga laskavcima, a štedela je tamo gde se nije
moglo misliti na korist. Oslobađala je okorele zločince, a nevine ljude za
slučajnu ili neznatnu krivicu bacala u tamnicu ili ih predavala krvniku.
Svaki gest ove čudne vladarke bio je uslovljen njenim trenutnim
raspoloženjem. Ona je od svoga najvećeg neprijatelja, dvoranina evnuha
Jovana, načinila prijatelja kad je videla njegovog brata Mihaila. Mladića
je htela za ljubavnika i dobila ga je. S njim se sastajala tajno i javno, ne
vodeći računa o ugledu, a još manje o osećanjima svoga zakonitog
muža, cara Romana. Tako se iz godine u godinu na vizantijskom dvoru
produžavala vladavina cara, carice i njenog ljubavnika.
Sve je to znao namesnik Armenopulos, ali nije znao čiju je milost
zadobio poklisar Teodoros i ko ga je poslao u Bar. Isto tako nije mu
moglo pasti na pamet da je vlast u Carigradu, podeljena na tri ličnosti,
bila uzrok pobuna i ustanaka u golemom vizantijskom carstvu. Namesnik
se pitao kome bi od troje vladajućih bilo najumesnije i najkorisnije
ponuditi novac u mito. Trostruko davanje u svakom slučaju ne bi moglo
doći u obzir, jer bi tako njegov sanduk, nabijen zlatnicima, ostao prazan.
Na dvoru u Carigradu stalno se raspravljalo o pobunama u carstvu.
Mnogima je bilo jasno da sprega od tri vladajuće ličnosti mora odvesti
državu u propast. Protivnici vladajućeg trojstva vrteli su glavama i javno
govorili:
— Pokojnom caru Vasiliju nije bilo teško da stvori veliko carstvo, a
njegovi naslednici nisu u stanju da ga održavaju i sačuvaju od propasti.

32
 Car Roman III bio je blagorodan čovek, ali neoprezan i u teškim
prilikama nagao. On je naređivao namesnicima da u pokorenim
oblastima blago postupaju, a za upravljače je postavljao razbojnike koje
su mu podmetali pokvareni dvorani, pristalice evnuha Jovana i njegovog
brata Mihaila. S druge strane, carica Zoe Porfirogenita, na najmanji znak
nezadovoljstva ili komešanja među pokorenima, dizala je buku i zaricala
se da će sve odreda staviti pod mač. Ona je opovrgavala careva
naređenja, izdavala naloge da se bez milosti uništava sve što podseća
na bunu, a posle se kajala i odlazila patrijarhu da izmoli oproštaj
grehova.
Sve je to dovodilo u nedoumicu mnogobrojne dvorane, a naročito
stratege i namesnike u pokorenim provincijama.
Pored toga, u Carigrad su sve češće dolazili poklisari iz Rima. Oni
su svojim zahtevima remetili spokojstvo vladajućeg trojstva. Činilo se da
je papskoj stolici u Rimu više stalo do potkopavanja vizantijsko! carstva
nego do latinskog jezika i kanona uspostavljenih u zapadnim zemljama.
Sumnjalicama i protivnicima dvora izgledalo je da patrijarh i kler u
Carigradu nisu u stanju da shvate namere pape Benedikta 30 i zapadne
crkve, da slabo uzvraćaju žaokama koje stižu iz Rima i da se mlitavo
bore za istočnu crkvu. Tvrdili su da će rimska crkva oboriti i carsko
trojstvo, i patrijarha, i da će se oni, zbog svoje gluposti, čuditi šta ih je
snašlo.
Najzad, u Bar je stigao poklisar iz Carigrada s nalogom — glupim i
smešnim — da kazni surovog namesnika i da surovo uguši pobunu.
»Blag postupak prema mirnim, a surov prema buntovnicima.« Ovakvo
ovlašćenje carskog poklisara zbunilo je i preznojilo namesnika
Armenopulosa.
Namesnik je u ranu zoru bio na nogama, otišao pod veliki trem i uz
pehar kvasa nastavio da razmišlja kako da se sa što manje zla izvuče iz
nevolje koja ga je iznenada snašla. U jednom trenutku ugleda Kleomena
i njegovog sina Pelopsa kako opremljeni kao za paradu zamakoše iza
zgrade gde je bilo stanište ratnika.
Armenopulos primače pehar ustima, dobro otpi i zagleda se u
crveno nebo na istoku, gde je sunce počelo da se pomalja.
— He-e... — osmehnu se. — Kleomen i njegov sin obilaze ratnike i
konjušnice... Boje se! Ništa se tamo neće dogoditi, osim što će ove moje
lenštine predati vaške poklisarevim pratiocima.
Uskoro pod trem dođoše Kleomen i njegov sin.
— Gle! Tu ste! — prenu se namesnik.
— Sve smo pregledali. Nema nikakve zamerke. Naši i poklisarski
ratnici su na nogama i pod oružjem... Konji po štalama su namireni...
Carski poklisar sigurno će izvršiti smotru. — reče Pelops.
— U dobri čas smo se setili da pre sunca obiđemo sve — dodade

33
Kleomen.
— A građani? A zatvorenici? Šta ćemo s njima? Ako se raspričaju
pred poklisarem, ode moja koža na bubanj! — jetko odvrati namesnik.
— Građani se neće usuditi ni slovca da prozbore protiv tebe, —
primeti Pelops — a zatvorenike možemo izvesti nekud van grada i držati
ih skrivene dok Teodoros ne ode.
— Jeste li obišli tamnice? — upita namesnik.
— To nam nije palo na pamet... A i zašto? — reče Kleomen. —
Robove možemo poubijati i svaka opasnost od njihovog brbljanja je
prošla. Izvešćemo ih van grada u šumu i sve poklati...
— Koliko ih ima? — upita Armenopulos.
— Biće oko sto osamdeset.
— Da li bar znate njihove krivice? Zbog čega su u tamnici?
Otac i sin se stadoše zgledati, smejuljiti i slegati ramenima. Ovakva
pitanja namesnik im nikada nije postavljao. Uostalom, ko bi mogao
pamtiti sve krupne i sitne krivice seljaka, zanatlija i građana, a i čemu,
kad su već određeni da budu prodati u ropstvo.
— Zar je to važno? — najposle reče Pelops.
Armenopulos se nasmeši:
— Bogme, sad je važnije nego ikad! Svi će oni uglas bogoradati da
nisu krivi i da za pobunu nisu ni čuli, a kamoli učestvovali u njoj.
— Carski poklisar će zahtevati i njih da vidi. — brižno reče
Kleomen.
— Zahtevaće svakako — dodade Pelops.
— Gospode, kakva nevolja! — uhvati se namesnik za glavu. — U
šta smo se ovo zapetljali! Kad ti izgladneli i u prljavštini zabagreli bednici
stanu da govore, usta neće zaklopiti dok i mene i vas ne oteraju na
vešala!
— Na vešala nas valjda neće oterati? — trže se Kleomen.
— Neće nikako! — neubedljivo dodade Pelops.
— Neće! — iskrivi usta namesnik. — Ponavljate »neće«, a srce vam
premire od straha! Govorite, šta da radimo s tim prokletim robovima dok
Teodoros nije ustao!
Kleomen se zagleda u kamene ploče ispred sebe i zamisli se:
— Da ih pustimo — reče.
— Koga!? — naroguši se namesnik. — Da pustimo buntovnike?
— Nisu svi buntovnici!
— Ako nisu danas, sutra će biti!
Iza bokora divlje doze nešto šušnu. Pojavi se otac Dionisije:
— Milost! Milost im dajte u slavu božiju! Neka se priča da je
namesnik u Zeti jednom bio velikodušan! — reče.
Tri ratnika zgledala su se u nedoumici. Sveštenikovo lice, rasplinuto
i ljubazno, dovodilo ih je do besa.

34
 — Oprostite zatvorenicima i pustite ih na božji dan, pa će Gospod i
prema vama bigi milostiv! — produži otac Dionisije.
— Nećemo ih pustiti! — stiskajući usta odvrati namesnik.
— Onda neka vam se svi anđeli nebeski nađu u pomoći kad robovi
progovore pred carskim poklisarom! Reći će oni kako u smrdljivoj vodi
leže po tamnicama sa jednim obrokom na dan. Podnose muke kao da
se ne krste časnim krstom... Pred poklisarom svi će ispasti nevini, a vi
krivci, što, u stvari, i jeste! Zasužnjili ste ih, a ni za jednog ne možete
dokazati da je buntovnik. ..
— Poubijaćemo ih i leševe baciti u provaliju van grada. — mrgodno
reče Pelops.
— Doznaće se... Otkriće se... — zatrepta sveštenik.
— Neće se doznati! — tresnu pesnicom o sto namesnik, pa
prilazeći svešteniku, dodade:
— Neće se otkriti! Da vidimo toga ko će se usuditi!
— Neki će se ipak usuditi. — blago reče sveštenik.
— Ko!? — dreknu namesnik.
— Ja... Ja ću reći poklisaru da ste ih pobili!
— I ja... — začu se jedan glas iza drvenog stuba obavijenog lozom.
Ratnici se prenuše. Pod trem dođe Doroteja, kći namesnika
Armenopulosa.
— Hoćete da pobijete sužnje koji vam ništa nisu skrivili. — reče
devojka.
— Skriviće, do đavola! — grmnu namesnik.
— Odavno su mi vaši zločini dozlogrdili! — nastavi Doroteja. — Bila
sam nemoćna da ih sprečim, ali ovoga puta mogu!
— Anđeo... Anđeo gospodnji! — sklapajući ruke i gledajući u nebo
reče otac Dionisije. — Čujte i primite glas iz čista srca!
— Oče Dionisije ne dajte im da ubijaju sužnje! — reče devojka.
— Ne dam! Neću dati! Neću dozvoliti, za njihovo dobro, a na sreću i
radost nesrećnika koji...
Sveštenik zastade, pa, obraćajući se namesniku i njegovim
ratnicima, dodade:
— Cenite iznad svega milosrđe, a osobito sad, kad vam se takva
prilika ukazuje... Vi sužnje morate pustiti! Jer carski poklisar...
— Propali, dabogda, i ti i poklisar! — škrgutnu zubima namesnik i
obrati se Pelopsu i Kleomenu: — Idite! Oslobodite ih i propustite ih na
malu kapiju, tamo iza zapadne kule... Žurite, dok se poklisar ne probudi!
— O, blagorodna dušo! — uzviknu sveštenik. — Za ovu milost
opraštam ti kletve i sablažnjive reči koje si u jarosti bacio na slugu
gospodnjeg!... Absolvo te peccatis tuis... Pavor in corde meae! 31
Kleomen i njegov sin hitro krenuše prema tamnicama, ne primetivši
mladoga kaluđera koji se skoro očeša o njih. U pohabanoj mantiji

35
utegnutoj likovim konopcem oko struka, bosonogi iskušenik duboko se
pokloni, najpre namesniku, a zatim i svešteniku. Na devojku i ne obrati
pažnju, kako i priliči njegovom iskušeničkom redu.
— Prečasni oče, — reče — pokorno molim za oproštaj što se
usuđujem da primetim... Vreme je za jutarnju službu...
— Jeste... Vreme je... Isus neka se smiluje na nas grešne! Prevelika
briga za svoje bližnje odvukla je moju pažnju od svete dužnosti... Odmah
ćemo početi službu božiju... Danas je dan blažene mučenice Marije
Magdalene... Trkni, smerni brate, do crkve i zvoni na jutrenje!
— U sva zvona? — upita tobožnji kaluđer.
— U sva.
— Ne! — viknu namesnik. — Ne zvonite! Probudićete carskog
poklisara...
— Ja bih baš zvonila! — prkosno dobaci Doroteja polazeći.
— Ne! Ne slušajte je! Danas služite bogu bez zvona!
— Prema tvojoj želji. — pokloni se otac Dionisije i krete za
devojkom. Za njim pođe i crnomanjasti iskušenik.
— Zapovest si prekršio, nesretniče! — prošapta sveštenik
ubrzavajući korak. — Naredio sam da tvoja noga ne prekorači
manastirski prag!
— Morao sam. — tiho reče mladić.
— Morao si!? — izbeči se sveštenik.
— Da, morao sam... Kopkalo me da vidim namesnika i da se izbliza
divim čudovištu...
— Ćuti! — prošišta otac Dionisije. Na dvadesetak koraka ispred njih
stajala je Doroteja držeći osedlanog konja za vođice. Kraj nje su bile dve
devojke, pratilice, Selena i Kaliopa. Četiri žućkasta kera nestrpljivo su
poskakivala oko devojaka, predosećajući skori pohod u lov.
— Pogledaj, smerni brate... — reče otac Dionisije. — Vidi anđela
gospodnjeg! Divi se mladosti, lepoti i milosrđu! Danas će sužnji slaviti
božiju milost koja se preko ove devojke izlila na njih. Njena je zasluga
što će robovi, sto osamdeset mučenika, biti na slobodi... Zahvali se,
skrušeni brate, i moli se za nju...
Crnomanjasta mladić prvi put izvuče ruke iz golemih rukava i
pokloni se pred Dorotejom.
— Zahvaljujem! — reče i zagleda joj se u oči.
Devojka se osmehnu i za trenutak vide njegovo lepo lice i crne
svetle oči.
— Iskušenik? —reče.
— Iskušenik... — potvrdi otac Dionisije. — Iskušenik jeste, ali
njegove molitve su bogougodne.
— To treba proveriti — nasmeši se Doroteja.
Njene dve drugarice glasno se nasmejaše.

36
 — Kaliopa, Selena, na konje! — viknu devojka stavljajući nogu u
stremen.
Mladi kaluđer pritrča, uhvati je obema rukama oko struka i pomože
joj da uzjaše konja.
— Kakav iskušenik! — opet se nasmeši Doroteja. — Od njega će
još i božiji čovek postati!
Selena i Kaliopa baciše se u sedla. Tri devojke poteraše konje
prema velikoj kapiji. Četiri kera jazavčara, kevćući i poskakujući, trčala
su za njima.
— Quanta stultitia! Maxima stupiditas! 32 Razvigor i kćerka
namesnika Armenopulosa! — reče otac Dionisije, pa presecajući
pogledom crnomanjastog mladića, dodade:
— To tebi i odgovara, jer da imaš pameti, ne bi ni dolazio ovamo!
Sasvim bezuman čovek! Kaluđer iskušenik hvata devojku oko struka!
Sablazan! Prava sablazan!
— Ali ja nisam...
— Ćuti, satano!
— Samo sam hteo da joj pomognem...
— Pomozi joj molitvama, a ne hvatanjem oko struka! Bezumniče,
još danas ćeš visiti na konopcu!
Otac Dionisije i monah približavali su se manastirskoj kapiji. Iz
jednog podzemnog hodnika povrveše zatvorenici. Tiskajući se na
zavojitim stepenicama, počeše ispadati na zaravan prema branič-kuli.
Žmirkajući i zaklanjajući oči na jakoj sunčevoj svetlosti, zbijali su se u
gomilu, očekujući u strahu šta će ih snaći.
Međutim, Kleomenu i Pelopsu mnogo se žurilo. Oni mahnuše
rukama, i desetak ratnika čuvara poteraše robove prema maloj kapiji.
Potamnelih lica, sa izbuljenim očima i zarasli u kosu i bradu, išli su
sužnji posrćući i pridržavajući jedan drugog. Njihovi unezvereni pogledi
padali su iskosa na lica ratnika tražeći makar i senku samilosti. Ali osim
surovosti, ništa drugo nisu mogli videti. Na izmršavelim telima visile su
prljave rite iz kojih su izvirivale ruke i noge, suve i tanke, kao da na
njima, osim kože i kostiju, nema ni grama mesa. Ali na čelu gomile
videlo se oko pedesetak momaka krepkih i snažnih. Među njima se
isticao seljak Dragoje, a iza njega Radan, Togo, Vuksan, Staniša i drugi.
Na začelju grupe vukli su se iznemogli sužnji, satrveni glađu i bolešću.
Oslanjajući se na jače i zdravije, išli su podižući poglede prema nebu i
moleći boga da što pre umru. Jer niko među sužnjima nije znao kuda ih
vode.
— Napred! Za njima! — reče otac Dionisije i krete prema maloj
kapiji.
— Možemo ih i preteći... Ali mislim da bi trebalo najpre nešto
učiniti... — odvrati mladić i brzo zamače kroz veliku kapiju u manastir.

37
 Kad sužnji stigoše do izlaza, sveštenik je već stajao na poljani iza
otvorenih vrata. On je blagosiljao sužnje propuštajući kraj sebe jednog
po jednog. Međutim, crnomanjasti mladić, noseći pun džak na leđima,
stiže zaduvan.
— E-hej! Šta je to? — viknu Pelops.
— Dar presvete Bogorodice sužnjima...
— Koji su od ovog trenutka slobodni ljudi... — dobaci otac Dionisije
izvirujući iza kapije.
— Hm...— učini Pelops. — Nisam mislio da vam zabranim...
Dok je crnomanjasti mladić delio hlepčiće, suve kolačiće, jabuke,
komade tvrdog sira, pogače od ovsena brašna i drugo, stigoše još dva
mladića, tobožnja kaluđera. Oni doneše u cimentama i vrčevima vino i u
bačvicama kvas.
Nijedan sužanj nije prošao kroz kapiju u slobodu a da nije počašćen
jelom i pićem. Crnomanjasti mladić dobaci seljaku Dragoju:
— Kad se dohvatite poljane, razbijte se u grupe i brzo odmičite od
grada, jer namesnik i poklisar mogu da se predomisle...
— Znamo već... Do viđenja, brate... — odvrati Dragoje.
— Idite! Bežite, s blagoslovom božijim, dok se namesnik satana nije
predomislio! — govorio je otac Dionisije.
Sužnjima nije bilo potrebno dvaput reći. Osetivši dah slobode, jači i
zdraviji dohvatiše ispod miški slabije i iznemogle i vukući ih, uskoro su
uveliko odmicali preko prostrane livade.
— Ptice su izletele iz krletke. — tiho reče svešteniku crnomanjasti
mladić.
— Izletele... — prihvati otac Dionisije. — Odletele svome jatu,
nahranjene i napojene, potkrepljene duhom svetim i nadahnute verom i
novom snagom za borbu...
Sveštenik i četiri mlada kaluđera, držeći ruke ispod pazuha ili
uturene u široke rukave kabanica, krenuše prema manastiru idući jedan
za drugim i gledajući u zemlju.
Otac Dionisije išao je napred glasno čitajući molitvu:
— Pater noster, qui es in coelis, santificteur nomen tuum, adveniat
regnum tuum, fiat voluntas tua...33

38
 U nedostatku hrabrosti — lukavstvo

Služba božija u manastirskoj crkvi, posvećena blaženoj Mariji

Magdaleni, toga jutra bila je izuzetno kratka. Najpre, starešina crkve,
otac Dionisije, podobro je zakasnio, a bez njegova prisustva
bogosluženje nije moglo otpočeti. Zakasnilo se i sa zvonjenjem, što je na
pastvu uticalo, pa su mnogi zakasnili s dolaskom u crkvu. Ali uprkos
tome, ili baš zbog toga, preko očekivanja, građani su dolazili sa svih
strana, skupljali se u manastirskoj porti, pogledali se i došaptavali, kao
da očekuju da će se toga dana nešto naročito i izuzetno dogoditi.
Odmah je palo u oči da građani nisu sa sobom poveli žene i decu, kako
je bilo uobičajeno.
Na znak malog zvona vernici nagrnuše u crkvu. Išli su pogruženi i
utonuli u pobožnost kao da je toga dana praznik od izuzetne važnosti.
Međutim, svakome je palo u oči da vizantijski ratnici nisu došli u crkvu.
Izgledalo je da se više boje carskog poklisara i namesnika
Armenopulosa nego gneva božijeg. Oni su ispred staja, zgrada za
oružnike i konjušnica stajali pod oružjem u besprekornom redu očekujući
svoje starešine da izvrše smotru.
Po završetku kratke službe u crkvi, otac Dionisije se biranim rečima
stade pravdati kako nije u stanju da održi uobičajenu pridiku, jer je
odlučio da tri dana jednoniči 34 u slavu božiju, pošto mu je pošlo za rukom
da namesnika umilostivi te su sužnji pušteni na slobodu. Onda se obrati
poimence nekolicini među prisutnima i zamoli ih da ostanu u crkvi radi
ispovesti.
— Grešili ste — reče. — Moram smoći snage da vas očistim od
grehova.
Četrnaest građana, većinom zanatlija, snebivajući se i bacajući
jedan na drugog upitne poglede, stadoše se probijati kroz masu ljudi.
Kad stigoše do oltara, sveštenik im dade rukom znak da kleknu. Sa
rukama prekrštenim na grudima, građani ostadoše klečeći i pogruženi u
molitvi.
Međutim, otac Dionisije još jednom se obrati pastvi:
— Mili i predragi moji, verni i krotki građani... Sa ovog svetog mesta
upućujem Gospodu molitve za zdravlje i sreću našeg plemenitog
namesnika Armenopulosa, a isto tako i carskog poklisara, viteza punog
vrlina. Jer moleći se za njih, isto je kao da svoje iskrene molitve

39
upućujemo bogu za sreću, napredak, dug život i spasenje duše našeg
presvetlog cara Romana i carice Zoe, koje Gospod neka štiti kao i dosad
što je... A sad, budite blagosloveni ovde, u božijem hramu, i na domu
svom...
Građani, pomalo razočarani, jer se ništa naročito nije dogodilo,
pođoše izlazu. Uskoro u crkvi ostadoše samo sveštenik i četrnaest
građana, grešnika određenih za ispoved.
— Ustanite... — obrati im se otac Dionisije. — Gresi su vam
oprošteni... A sad, doći će jedan mladi kaluđer, iskušenik. Saslušajte
pažljivo njegove reči i trudite se da ih razumete... Oče Ambrozije...
Možeš izaći... Verni su ovde i s nestrpljenjem te očekuju.
Otac Ambrozije, crnomanjasti mladić, izađe iz oltara i mahnuvši
rukom građanima, uputi se jednim sporednim vratancima.
— Pođite za njim. — dobaci otac Dionisije. — Uskoro dolazim i ja za
vama.
Četrnaest građana jedan za drugim prođoše kroz uzani otvor u zidu
i krenuše niz stepenice. Crnomanjasti mladić čekao ih je pri dnu, držeći
buktinju iznad glave. Malo zatim svi se nađoše u jednoj velikoj prostoriji
pretrpanoj sanducima, polomljenim stolovima i klupama. U jednom uglu
ležala je gomila mačeva. Kraj nje su bile poređane ubojne sekire sa dva
reza i kratkim držaljama, kamara dugačkih lukova od tisova drveta i
čitava hrpa tobolaca dobro nabijenih dugačkim strelama.
— Gospode, oružje! — uzviknu jedan građanin po imenu Zlatoje.
— Kome je namenjeno? upita drugi, mlad čovek širokih pleća i
kosmate glave, koga su zvali Puniša.
Vama... Vama je namenjeno! — reče mladi kaluđer. — Došlo je
vreme da se Zeta i Travunija oslobode vizantijskog ropstva. Seljaci
uveliko napadaju pljačkaške odrede koje namesnik Armenopulos šalje
na sve strane. Sad treba da otpočnu borbe većeg zamaha. Zbog toga
vas je odabrao otac Dionisije. On ima potpuno poverenje u vas i smatra
da ćete prići onima koji više vole smrt nego život u ropstvu.
— Sasvim... Sasvim je tako kao što kaže otac Ambrozije! — dobaci
otac Dionisije sa stepenica. — Vas sam izabrao, jer smatram da ste
najpouzdaniji među građanima.
— I jesmo! Borićemo se! — reče Zlatoje. — Samo treba da znamo
ko nas vodi...
— Znaćete. — reče sveštenik, koji je već prišao grupi građana. —
Znaćete! To bar nije tajna za nas, borce za slobodu i veru.
— I veru!? — prenu se Puniša.
— I veru, i veru! — odvrati sveštenik. — Carigradski patrijarh
sprema izdaju! Hoće da napusti hrišćanstvo i da se vrati paganskim
bogovima! 35
— Zar i to! — trže se Zlatoje.

40
 — I to! I to se radi pored nas živih, pravih i odanih boraca za
Hristovu veru. Papska stolica u Rimu počiva na Ocu, Sinu i Svetom duhu
i latinskom jeziku... Sad nam iz Carigrada prete da će uništiti i nas i
hiljadugodišnje tekovine velike hrišćanske crkve...
— A da ne govorimo o zlom stanju koje je namesnik Armenopulos
zaveo u Zeti i Travuniji. Kad ceo narod dotera do prosjačkog štapa,
prodaće u ropstvo svaku mušku glavu... dodade crnomanjasti mladić.
— Hoće i nas građane. — reče jedan zanatlija. — Zbog toga,
primiću oružje i boriti se. Ako treba i zakletvu...
Treba... Ovo je sveta borba, kao i svaka za veru i slobodu — primeti
sveštenik.
— Ko je vođa pobune? — upita Zlatoje.
— Razvigor! — odvrati mladić.
— Čuli smo za njega... A gde je on?
— Svuda... Razvigor je uvek tamo gde treba voditi borbu, pripremati
pohod na pljačkaše, romejske konjanike, preotimati roblje i vešati
neprijatelje o drveće... On se brine da njegovi borci imaju uvek ono što
im je najpotrebnije: hleba i oružja.
Zatim, sveštenik, iako je bio siguran u odanost ovih građana,
podvrže građane strašnoj kletvi, ako se usude da odaju skrovište oružja,
mladog crnomanjastog kaluđera i njega, oca Dionisija. Na kraju završi:
— Usta imate, jezik nemate! Izdajnika i njegovu celu porodicu čeka smrt,
sigurna i brza. Bićete pozvani kad dođe vreme... Čujte i upamtite znak
za sastanak: crveni končić sa tri čvora znači hitan sastanak u porti ili u
crkvi radi oproštaja grehova...
Sveštenik pođe prema stepenicama. Jedan za drugim građani
kretoše za njim.
Kad se vratanca na vrhu stepenica zatvoriše, iza gomile polomljenih
stolova, klupa i sanduka izađoše tri mlada kaluđera sa osam
manastirskih parika i četiri kočijaša koji su kao pratioci tovara došli u Bar
od Svetoga Srđa i Vekha. Odnekud se pojavi i suludi Stojša, koga su u
gradu i okolini svi dobro poznavali, zadirkivali ga i smejali se na njegov
račun. Suludi momak umeo je da podražava glasove ptica i siktanje
zmija. U manastir je dolazio kad mu se prohte i radio sve što mu se
zapovedi, a odlazio je kad ga oteraju. Onda je tumarao po gradu, prosio
ili se muvao oko ratnika timareći konje ili čisteći štale za komad hleba. U
gradu je svakog građanina u glavu poznavao. Viđali su ga i po obližnjim
selima gde seljačkoj omladini za parče sira, jaje ili komadić suve slanine
cvrkuće kao češljugar ili crvendać, i sikće podražavajući zmiju otrovnicu.
Događalo se da Stojša po mesec dana ni reč ne progovori. Jedni su se
smejali njegovom tvrdoglavom ćutanju, dok su ga se drugi pribojavali,
verujući da se u dušu suludog momka usadio satana. Ruke i noge su mu
bile kratke a podebele, i čvrste kao da su od tuča. Na zdepastom vratu

41
stajala mu je velika glava, malo nakrivo nasađena, obrasla u crnu
kudravu kosu. Momak je bio zrikav u oba oka. Zbog toga je izazivao
smeh kad ga neobuzdani mladići zaokupe pitanjima, jer je izgledalo da
ne odgovara onome koji ga pita. Vizantijskih ratnika se pribojavao, mada
je pokazivao spremnost da im se nađe pri ruci, i bio je spreman da od
njih podnese svaku uvredu.
Međutim, u poslednje vreme Stojša nije izbijao iz manastira.
Pomagao je crkvenjaku oko paljenja sveća i zvonjenja, čistio crkveni pod
i brinuo se da u škropionici uvek bude sveže vode. Osim toga, u
manastirskoj konjušnici bio je potpun red i vladala je besprekorna
čistoća. Dok je Stojša u manastiru, konjušari su mogli lenstvovati do mile
volje. Ovoga puta činilo se da ga niko ne može isterati iz manastira, jer
je bilo očevidno da ga otac Dionisije štiti.
— Stojša... — obrati mu se sveštenik. — Video si one građane?
— Video sam... Sedeo sam u onom velikom sanduku i gledao kroz
izbijen čvor...
— Znaš ih sve?
— Znam... Znaju i oni mene... Onaj potkivač Sredoje duguje mi
četiri ručka. Četiri dana sam mu pomagao kad je potkivao romejske
konje. Romejski konjanici nisu mu platili, pa mi zbog toga Sredoje zajeo
četiri ručka! Kaže, daće mi kad mu romejski konjanici plate, a ja znam da
romejski konjanici nikome ne plaćaju! A moja četiri ručka...
— Čekaj! — prekide ga sveštenik. — Slušaj i pamti šta ću ti reći...
Od ovoga trenutka pratićeš svaki korak ovih građana. Ako primetiš da
razgovaraju sa nekim od romejskih ratnika, ili njihovih starešina, odmah
dođi da mi javiš... Sad dobro upamti: došlo je vreme kad moraš ćutati!
Govorićeš samo sa mnom...
— Ćutaću... Govoriću samo s tobom... — obori Stojša glavu i
zagleda se u zemlju, pa kao da se priseti, reče:
— A mogu li da cvrkućem?
— Možeš... — nasmeši se otac Dionisije. — Sad idi...
Stojša, cvrkućući kao crvendać, žurno ode uz stepenice. Kad se za
njim zatvoriše vrata, Razvigor upita sveštenika:
— Je li on lud?
— I jeste i nije! U svakom slučaju, s njim nije sve u redu!
— Ako nas izda?
Za to ne brini! Pre će se nebo sručiti na zemlju nego što će Stojša i
pomislite da meni učini nažao! A sad, dobri moj, moram da obiđem
namesnika Armenopulosa. Kad sam uz njega, sve mi se čini da neće
posumnjati...
— Reci mu da je sekira za njega već spremljena... — dobaci jedan
mladi kaluđer.
Otac Dionisije uvuče glavu u ramena i otresajući rukama požuri

42
prema stepenicama. Jer njegova hrabrost nije prelazila meru one u
običnog domaćeg miša. Sveštenik je u duši proklinjao i starešinu
manastira Svetoga Srđa i Vakha, i papsku kuriju u Dubrovniku, i sa
strahom u srcu i Svetu stolicu u Rimu. Dobri otac Dionisije odrekao bi se
i latinskog jezika, i bio je spreman da godinu dana živi na hlebu i vodi, ili
da bosonog otpešači u Jerusalim, samo da ga je ova čaša mimoišla. Ali
naređenje pape za njega je značilo kao da je s neba došlo. Otac
Dionisije više se plašio anateme i isključenja iz svete crkve nego kuge. I
kao što obično biva, nedostatak hrabrosti nadoknađuje lukavstvo. O
tome se majka priroda odvajkada brine. Snabdeven znanjem i rečitošću,
sveštenik je umeo da se snađe u svakoj prilici, ma koliko izgledala teška
i bezizlazna.
On toga dana nije morao po drugi put obilaziti namesnika, ali je
osećao žarku želju da još jednom zaviri u njegovu kuću, jer mu je na
pamet došla misao koja će svakako stvoriti još veću zabunu između
poklisara i namesnika Armenopulosa, i pogoršati inače teško stanje koje
je zavladalo između dva Vizantinca. Nije tu bilo nikakve dvoumice. Od
prošle večeri, kada je dobio poruku od starešine manastira Svetog Srđa,
a pored toga još i oružje, otac Dionisije smatrao je svakog Vizantinca za
neprijatelja. Osećao je da mu je sveta dužnost da ruši ugled i
dostojanstvo namesnika Armenopulosa. Sveštenik je gajio želju da
omrznutom namesniku što pre očita poslednju molitvu kraj vešala. A na
obećanu kesu zlatnika, ako pronađe i izda Razvigora, nije više ni mislio.
Međutim, četiri lažna kaluđera iskušenika, njihovi pratioci i gomila oružja
u crkvenom podrumu kao mora su mu pritiskivali dušu i sputavali ga da
precizno razmišlja i kuje planove. Crnomanjasti mladić, koji se izdaje za
Razvigora, bio mu je crn kao da je iz pakla izašao.
— Osećam da ću zbog njega krenuti putem mučenika... — prošapta
sveštenik prolazeći kraj stuba za mučenje na trgu. — Gospode, spasi
sve grešnike, pa i mene koji sam celog života u svom srcu nosio tvoj lik!
Otac Dionisije se prekrsti i ubrza korake. Uskoro se nađe pod
tremom namesnika Armenopulosa. Ali se iznenadi kad ugleda samo
namesnika i njegove istaknute ratnike. Svi su sedeli za stolom brižni i
ćutljivi. Po izrazima lica videlo se da ih je strpljenje odavno napustilo i da
se mesto njega pojavila klonulost. Doista, vreme je uveliko poodmaklo, a
carski poklisar, njegov sin i knez Ljutovid nisu napuštali odaju u kojoj su
prenoćili. Domaćinu se činilo da nije zgodno uznemiravati goste, a
njegovim ratnicima htelo se da smotra što pre prođe. Međutim, ratnicima
u stroju ispred konjušnica dosadilo je čekanje, pa su mnogi posedali u
hlad kraj velike kule i dremuckali.
— A poklisar i njegov sin? — upita sveštenik.
Namesnik ga mrko pogleda. Ostali ratnici, mrzovoljni i zagrižljivi,
progunđaše kletve.

43
 — Neka se Gospod smiluje na vas grešne. — prekrsti se sveštenik.
— Zašto neko od vas ne zaviri u odaju, da pogleda šta se tamo događa?
Zar ne vidite da je dan uveliko odmakao!
— Ko da zaviri, i zašto? — reče Armenopulos.
— Mislim da bi bilo poželjnije zaviriti malo u manastirske odaje i
videti šta se tamo događa. — primeti Pelops.
Otac Dionisije oseti da je došao trenutak velikog iskušenja.
Napravivši izraz lica bezazlen kao u odojčeta, smeškajući se odvrati:
Zavirite, braćo... Manastirska vrata su svakom hrišćaninu u svako doba
otvorena. Obrativši se namesniku, sveštenik reče:
— Da li mladi ratnik Pelops sumnja u ispravnost svete crkve i njenih
slugu? Ili nešto zna, ili baca klevetu?
— Sumnja... — reče namesnik. — Video je jutros kako je tvoj
iskušenik, onaj crnomanjasti mladić, pomogao mojoj kćerki da uzjaše
konja.
— Uhvatio je oko struka! — kriveći usta u pakostan osmeh dobaci
Pelops. — Zar božijem čoveku priliči da se zanosi takvim tricama!
— Moj sinko... — nasmeja se Kleomen.
— Zar misliš da kroz žile mladog kaluđera mesto krvi teče surutka?!
— Pelops je u pravu. — ozbiljno odvrati sveštenik. — Mladi kaluđer
je postao iskušenik, jer je u dva maha pokazao pohotljivost prema
ženskom rodu. Oba puta nije mu prošlo bez kazne u manastiru Svetoga
Srđa. Kazniću ga i ja... Sedam dana ima da jednoniči i da leži pred
oltarom kao raspet za vreme jutrenja...
— Više bih voleo da ga ja lično kaznim. — zlurado reče Pelops.
— Na to nemaš pravo! — odvrati otac Dionisije.
— Ko će mi zabraniti?
— Ja! Digneš li ruku na svešteno lice, baciću anatemu na tebe! A to
je gore nego da budeš aeternitate in fundo! 36
— Videćemo mladoga popa i proveriti da li je kaluđer. — nemarno
reče Armenopulos.
— A sad, časni oče Dionisije, tebi najbolje priliči da pođeš do odaje
poklisara i da vidiš šta radi...
— Tako je! — dobaci Kleomen. — Ocu Dionisiju to niko neće
zameriti.
— Polazim... odmah ću... — ubrza sveštenik i zamače u aulu.
Otac Dionisije umeo je da se snađe u svakoj prilici. Njemu nije bilo
teško da poseti carskog poklisara. Ali sumnja koju je Pelops nabacio pod
tremom, i namesnik je donekle prihvatio, pala mu je na dušu kao grdan
teret. Svešteniku se činilo da je omča oko njegovog vrata počela da se
steže. Osetivši golemi strah, sveštenik uspori hod i stade da razmišlja
šta da čini. Znao je on iz iskustva da i u najtežim prilikama iskrsne koji
put okolnost za koju se može uhvatiti. Ali sad mu se činilo da mora igrati

44
na rizik.
Kada je ušao u aulu i stigao do stepenica koje vode na sprat,
sveštenik začu korake i naglo se okrenu. Na drugom ulazu ugleda Minu,
sina poklisara Teodorosa.
— Tražio sam te, časni oče, u manastiru, — otpoče mladić — ali
nisam te našao. Rekoše mi da si izašao... Knez Ljutovid i moj otac žele
da te vide.
— A namesnika? — prenu se sveštenik.
— Želeo da te vide bez namesnika. Hoće s tobom da razgovaraju...
Otac Dionisije klimnu glavom i pođe uz stepenice, a mladić se
zagleda u dvorište gde su tri devojke na konjima baš prošle kroz veliku
kapiju.
Kad otac Dionisije stiže do poklisareve odaje, za trenutak zastade
da predahne, onda se nakašlja i lupnu na vrata. Knez Ljutovid i vitez
Teodoros sedeli su za stolom. Obojica su imala na sebi oklope i
pripasane mačeve. Iza njih, u uglu, na slamnjači, gde su valjda protekle
noći spavali, sedeli su Aristobul, poklisarev štitonoša, i Golija, štitonoša
humskog kneza. Oba ratnika bila su takođe pod oružjem. Bistrom oku
sveštenika Dionisija ne promače da se knez i poklisar drže kao da se
nalaze u neprijateljskom gradu.
— Laudetur nomen Christi 37 — pokloni se sveštenik. — Namesnik
Armenopulos i njegovi vitezi očekuju vas pod tremom, a ratnici stoje
spremni i čekaju da pozdrave carskog poklisara.
— A građani? Hteo bih i s njima da razgovaram... — reče poklisar.
— To možeš, ali najpre namesnik i njegovi vitezi, a pre svega,
doručak...
— S namesnikom sam završio razgovor prošle noći... Minu sam
poslao da naredi da nam se ovde donese doručak...
— Ovde ćemo razgovarati s građanima. — dodade knez Ljutovid.
— Zbog toga smo te pozvali, da nam kažeš koga treba saslušati...
— Hm... — učini sveštenik. — Biće to teško iskušenje za mene!
— Zašto? Tvoja je dužnost da nam pomogneš. — reče poklisar.
— Dabome! Dužnost važna i sveta. — ljubazno odvrati sveštenik.
— Ali šta će biti sa mnom kad vi odete? Namesnik, Kleomen i Pelops
jedva će dočekati da me se dočepaju! Oni odavno za to vrebaju zgodnu
priliku...
Dva viteza se pogledaše.
— U pravu je. — reče knez Ljutovid.
— Nema razloga da se plaši. — primeti poklisar. — Namesnik i
njegova dva pomagača poći će sa mnom u Carigrad. Oni se verovatno
nikad neće vratiti u Bar...
Na sveštenikovu licu blesnu radost. Sklopivši ruke na grudima, reče:
— Bog neka im se grešnima smiluje! I ovo što su jutros učinili

45
Gospod će im uračunati u pokoru grehova...
— Šta su učinili? — prenu se poklisar.
Otac Dionisije diže obrve kao da se sprema za blagi prekor:
— Pustili su na slobodu zatvorenike... Time su učinili bogougodno
delo, premda verujem da su mnogi među njima buntovnici...
— Pustili robove buntovnike!? — zgranu se poklisar.
— Eto, pustili ih... — sleže ramenima sveštenik. — Da su to učinili iz
hrišćanskog milosrđa, ja bih svu trojicu blagoslovio! Ali posredi je nešto
drugo.
Dva viteza upreše poglede u sveštenika. A on, spustivši glas skoro
do šapata, dodade:
— Nisu želeli da robovi pred tobom progovore... Najpre su hteli da
ih poubijaju, ali su se prepali da ti doznaš. Najposle, da ih skinu s vrata. I
— pustili su ih...
— Kad se to desilo? — upita poklisar ustajući.
— Odmah po izlasku sunca.
— Za njima! Odmah za njima! Pohvatati sve i vratiti u tamnicu! —
razvika se Teodoros. — Tako mi boga, ovakve gluposti nije bilo na
svetu! Najpre izazvati bunu, a onda pohvatane buntovnike pustiti na
slobodu!
Na vratima se pojavi Mina.
— Namesnik je rekao da je doručak spremljen dole pod tremom. —
reče.
— Napred! — viknu poklisar. — Odmah treba razaslati potere na
sve strane da pohvataju buntovnike!
— Otkud znaš da su baš oni buntovnici? — upita Mina.
— Posle muka koje su propatili po tamnicama sigurno je da će svi
prići pobunjenicima...
— Možda je dockan za poteru? — primeti knez Ljutovid.
— Kakvi dockan! Nisu oni ni deset strelometa odmakli... Sve ćete ih
pohvatati! — umeša se otac Dionisije.
Teodoros se obrati svome štitonoši:
— Aristobule, smesta idi dole među naše ratnike. Odaberi sto
pedeset, podeli ih u tri grupe i odmah u poteru za robovima... Pohvatajte,
poubijajte... Glavno je da se nijedan ne dočepa planine...
— Tako... Samo tako... — dobaci otac Dionisije. — Jer ti su
najopasniji... Oni će se krvavo svetiti!
— Izaberite i među mojim ratnicima četrdeset. — reče Ljutovid. —
Neka i oni pođu u poteru.
Obrativši se svome štitonoši, dodade:
— Golija, napred! Idi, i ne vraćaj se bez trideset glava ili toliko pari
ušiju!
Aristobul i Golija žurno napustiše odaju. Za njima krenuše poklisar i

46
Ljutovid. A poslednji, ne hitajući, išli su Mina i otac Dionisije.
Pod tremom namesnik, Kleomen i Pelops stojeći dočekaše goste.
Teodoros odmah primeti da je namesnikovo lice crvenije nego obično i
da su mu prošle noći oči bile manje zakrvavljene. Isto tako poklisaru
pade u oči preterano bledilo na licu viteza Kleomena i stisnute usne i
podmukli pogled njegovog sina Pelopsa.
Doručak je tekao u mučnoj tišini. Bilo je očigledno da se svi za
stolom, osim mladića Mine, nelagodno osećaju. I poklisar i namesnik se
iznenadiše kad sveštenik odbi da se prihvati jela:
— Jednoničim, braćo... reče smerno. — Jednoničiću sedam dana u
slavu bogougodnog dela našeg časnog namesnika Armenopulosa.
Njegovo jutrošnje milosrđe dovodi me do ushićenja koje se graniči sa
ekstazom... Zahvaljujući njegovoj plemenitosti, sto osamdeset mučenika
osetilo je blagodet slobode! Eto zašto svoje tople molitve upućujem
Svemogućem za sreću i dobro zdravlje namesnika...
Carski poklisar se dobro zagleda u lice oca Dionisija, ali na njemu
ne primeti ni crticu podsmeha ili pakosti. Čudeći se i sležući ramenima,
obrati se knezu Ljutovidu:
— Naš dobri sveštenik moli boga za oproštaj grehova namesnika i
njegovih ratnika, a mi ćemo se pobrinuti za njihove pogreške...
— Pogreške?! — promuklim glasom reče Armenopulos.
— Pogreške! — ponovi poklisar. — Učinio si dve neoprostive
pogreške: svojim postupcima izazvao si pobunu, a onda, mesto da
svojski udariš po buntovnicima, pustio si pohvatane na slobodu!... Sad
uviđam da su sve optužbe protiv tebe opravdane. Od ovog trenutka ja
sam zapovednik Bara i namesnik u Zeti i Travuniji. Od vas zahtevam
potpunu pokornost...
Kleomen htede nešto da odgovori, ali ga ućutka namrgođeni pogled
namesnika Armenopulosa.
Međutim, oko štala i konjušnica ratnici su se uveliko komešali.
Uskoro se otvori velika kapija, debeli lanci zveknuše i most se spusti
na bedem. Četiri grupe konjanika, idući po četiri u redu, izađoše iz grada
i dohvatiše se polja.

47
 Jedan oklopljeni konjanik vredi koliko
dvadeset pešaka

Oslobođeni robovi grabili su preko prostranog polja da se što pre

dočepaju šume. Potkrepljeni donekle jelom i pićem što su im na izlazu iz
grada dali sveštenik i njegov crnomanjasti iskušenik, za trenutak samo
osetiše blagodat slobode. Reči oca Dionisija da brzo odmiču od grada
Bara učinile su svoje: od sužnjeva postali su begunci. Ukoliko su se
udaljavali, strah se povećavao, pa su mlađi i snažniji počeli ostavljati za
sobom iznemogle. Tri i po milje trajala je mučna trka koja se najposle
pretvorila u mahnito bežanje. Kad su prvi stigli do ivice šume, poslednji
iz grupe ni polovinu puta nisu prešli. Prvi se pribra Dragoje:
— Stanite, ljudi! — reče. — Strah nam je oduzeo pamet! Izbezumili
smo se! Sačekaćemo ovde iznemogle drugove i uputiti ih kako kroz
šumu da zameću tragove.
— Pomama! Prava pomama nas je spopala! — dobaci Togo dišući
teško.
Staniša, Vuksan i ostali iz njihove grupe pristizali su jedan za
drugim, znojavi, zajapurenih lica i brekćući od umora. Kako je koji
dopadao do ivice šume, seo bi ili legao na zemlju. Među poslednjima
stiže Radan. Iako je već zašao u godine, starešina grupe nije pokazivao
znake umora. Bilo je očigledno da njega jedinog nije spopao strah. On je
malaksale drugove bodrio i najslabije naizmenično vodio i gurkao da što
brže odmiču.
Dragoje i Togo, nadnoseći dlanove nad oči, gledali su u veliku
gradsku kapiju okrenutu prema šumi. Stojeći na blagoj uzvišici na ivici
šume, sa strepnjom su očekivali pojavu vizantijskih konjanika.
— Pojaviće se... Krenuće u poteru za nama! — reče Togo. — Nisu
nam badava sveštenik i onaj mladi kaluđer govorili da bežimo...
Sačekavši da begunci malo predahnu, Dragoje im se obrati:
— Eto, braćo... Nekim čudnim slučajem spasli smo glave.. Neka je
hvala onom dobrom svešteniku i njegovom bosonogom pomoćniku! Oni
su nas prihranili i napojili. Hvala im za reči koje su nam uputili pri izlasku
iz grada. Svi smo čuli da nam valja bežati. I bežaćemo, braćo! Ali kad se
pogledamo oči u oči sa romejskim konjanicima, kunem se u obe svoje
ruke: otpale mi naprečac ako dozvolim da još jednom živ padnem u

48
njihovu tamnicu!
Dragoje pogleda po skupu:
— Ima li u blizini kakvo selo? — reče.
— Ima... Ima selo... Ima selo, više kao zaselak, naselje... Zovu ga
Treska... — javi se nekoliko glasova.
— Onda napred na Tresku! Uzećemo hrane i od oružja šta nađemo:
milom ili silom!
— Bogme, i silom! — dodade Radan. — Mi smo pred borbom i
borićemo se. .. Svi smo videli romejske tamnice... Ne treba više ništa da
se kaže... Ko hoće da se bori?
— Ja! Ja! Svi ćemo!
— Ima nas sto osamdeset. — reče Dragoje.
— Ako naiđu romejski konjanici, dočekaćemo ih i zasuti kamenjem!
— Kamenjem na oklopljene konjanike! Gde je to bilo! — začu se
jedan glas.
— Ako nije bilo, evo, biće! Neka i to jednom bude! — planu Dragoje.
— Možda oni i neće za nama... — bojažljivo dobaci neko.
— Ako neće, hvala bogu! — reče Togo.
— Imaćemo prilike da se bolje pripremimo za borbu. Ali ako dođu,
onda, bogami, kamen, busiku, oplavak u šake, pa udri!
— Dosta je pričanja! — viknu Dragoje.
— Napred za Tresku!
Osvrćući se bojažljivo i potrčkujući begunci nastaviše put kroz
šumu. Ali mlađima i snažnijim se žurilo, pa slabiji opet počeše zaostajati.
Iako je bilo još jutro, vrućina je zalazila pod drveće u šumi. Mnoge među
beguncima počela je da mori žeđ. Izmoždeni, stadoše se vući od drveta
do drveta. Ipak ne gubeći samopouzdanje, jer im se činilo da su u šumi
bar donekle zaklonjeni, neki posedaše na zemlju da malo prikupe snage.
Tako se grupa begunaca osipala i uskoro se smanjila za trećinu.
Međutim, oni napred stigoše do potočića.
Pošto se napiše i dobro ispljuskaše vodom po licu, Dragoje i Togo,
zaokruživši usta šakama, zavikaše:
— Voda! Voda!
Nekoliko mladića krenu natrag da prihvate i dovede bar one koji su
im bili najbliži među zaostalima.
— Ima li još koliko ove šume i gde leži Treska? — upita Dragoje.
Jedan seljak odgovori:
— Sad nam valja ići nizvodno. Ovaj potok odvešće nas pravo na
selo...
— Teško nam je. — otpoče Radan. — Ali što se više namučimo,
bićemo dalje od romejskih konjanika, ako su prokletnici krenuli za
nama... Nije nam onaj pop badava govorio da treba bežati!...
— I bežaćemo! Diži se i polazi! — viknu Dragoje.

49
 Begunci su s divljenjem i pomalo sa strahom gledali stasitu figuru
seljaka Dragoja. Njegova snaga izazivala je osećanje sigurnosti, a
držanje i brze odluke isticali su čoveka rešenog da se bori do smrti. Zbog
toga nikome nije izgledalo čudnovato što im se volja surovog gorštaka
sama po sebi nametnula. I kao što biva, za kratko vreme mnogi među
beguncima osetiše kao da se nalaze pod zaštitom čvrste ruke. Bilo je tu i
dvadesetak građana, većinom zanatlija iz Bara. Kod njih se već moglo
primetiti oduševljenje za borbu.
Išli su jarugom kraj potočića. Osveženi hladnom vodom i vođeni
istom željom, odmicali su primećujući da su im koraci postali duži.
Tajanstveni dah šume zamamljivao ih je i davao poleta za živog. Mirisi
vlažne zemlje, mahovine i trulog lišća u potoku mešali su se i kolali po
jaruzi i oko debelih stabala. Sunčevi zraci prodirali su kroz krošnje
visokih bukava i hrastova i kao zlatne trake iskosa padali po vlažnoj
zemlji i bistroj vodi u potočiću.
Dok su bili na kratkom odmoru, Dragoje, Radan i Togo oceniše da
se mogu pouzdati u stotinu pari ruku. Na polasku, oni se i ne osvrnuše
da pogledaju nekoliko drugova koji su odlučili da beže na drugu stranu.
— Sad više nema kolebanja. — reče Radan. — Uskoro u ovoj
zemlji niko neće biti siguran ako se uzda u sreću i tuđe ruke. U selu
Treski borićemo se i otimati hranu i oruđe, ako se seljaci budu pokazali
kao oni u Moroviću.
Borićemo se s njima žešće nego s Romejima! — podviknu jedan
dečak trčkajući pored Dragoja.
Iz rastresite zemlje u jaruzi voda je ponegde pištala slivajući se u
tankim mlazevima niz strmu obalu. Na nekoliko mesta potok je primao
vodu od izvora i povećavao se ispunjavajući uvalice i stubline. Jaruga je
postepeno dobijala blagi pad. U potoku su se stvarali mali brzaci. Voda
je polako tekla iskreći se i penušeći oko oblih kamenova. Šuma se
proređivala. Između debelih stabala, na prisojnoj strani, obasjano
suncem, ležalo je selo.
— Treska. — reče Radan i zastade brišući rukavom znojavo lice.
— Selo Treska! — dodade neko iz grupe.
— Da se izdvojimo trojica, prvi da zađemo u naselje... Da vidimo
kako će nas primiti... — reče Togo.
— Ne!.. Svi ćemo... Nema se vremena... — primeti Dragoje. — Sad,
braćo, gledajte šta ja radim, pa to činite i vi... Samo brzo i složno! I da se
ne izdajemo! Rekosmo li?
— Rekosmo! — odvratiše begunci.
— Onda, napred!
Izađoše iz šume i stigoše pred selo. Zemunica nije bilo, već samo
malih kuća i koliba napravljenih od grubo otesanih dasaka i pokrivenih
slamom, i potleušica od pruća, oblepljenih blatom ili balegom.

50
 Iako se video dim kako leno izbija kroz otvore na vratima i kroz
pukotine na zidovima kuća i koliba, činilo se da u naselju žive duše
nema.
Kod prve kuće begunci ugledaše ubijenog čoveka. Leš je bio skoro
napola presečen preko grudi. Ležao je licem prema zemlji. Noge su mu
se isprečile preko praga.
Radan se prekrsti i ubrza. Ostali ćuteći krenuše za njim.
Idući prema sredini sela, begunci su svakog časa nailazili na leševe
ljudi i žena, isečene mačevima, ili isprobadane kopljima. U nastupu
besa, romejski konjanici nisu se ustručavali i žene da ubijaju. Dragoju
pade u oči da se kraj leševa krv još nije zgrušala. Togo i Vuksan
primetiše sveže utisnuta konjska kopita u zemlju kraj puta.
— Da smo stigli ranije, samo dok pet puta očitaš očenaš, naleteli
bismo pravo na koplja i mačeve romejskih razbojnika. — reče Dragoje.
— Ovoga puta sreća je bila na našoj strani. — dodade Staniša
izmičući napred.
Ali na jednom zaokretu iza vršine kraj puta mladić zastade, obazre
se bojažljivo i udari natrag.
— Šta je? — doviknu Dragoje i pritrča. Požuriše i ostali. O niske
grane jednog oraha bilo je obešeno osam ljudi. Njihovi izduženi leševi
skoro su nogama dodirivali zemlju.
— Šta li su skrivili jadnici! — tiho reče jedan seljak.
— Šta su skrivili! — odvrati Radan.
— Skrivili su što nisu znali da kažu romejskim konjanicima gde se
mi nalazimo...
— U pravu si, stari! — reče Dragoje.
— Romeji su pošli za nama, obišli šumu sleva i stigli u Tresku pre
nas. Ove jadnike su ispitivali, mučili ih i poubijali i nisu doznali ništa.
Odavde su otišli ko zna kud!
— A seljaci? Valjda je nekom pošlo za rukom da pobegne? — upita
Togo.
Srčanost begunaca naglo se smanjila. Neljudski postupak romejskih
konjanika mnoge je pokolebao. Ubledeli i prestrašeni, bacali su jedan na
drugog preneražene poglede. Neki se stadoše osvrtati spremni da se
razbeže kud koji.
Odjednom iza visoke žive ograde kraj puta izviriše četiri glave.
— Šta je? Ko ste? — viknu Dragoje.
Kroz vrzinu se provukoše četiri mladića.
— Vas su tražili... — reče jedan bojažljivo.
— Šta se ovde dogodilo? — upita Radan.
— Eto, gledaj... — odvrati mladić bespomoćno sležući ramenima. —
Romejski konjanici ubili su svakog ko nije uspeo da pobegne.
— Tražili su nekakve robove begunce. To ste sigurno vi? — umeša

51
se drugi mladić.
— Niko u našem selu nije umeo ništa da im kaže. Odmah su počeli
da ubijaju.
Treći mladić drhtećim glasom progovori:
— Romeji su i pre dolazili ovamo i prolazili, ali ovakvih nije bilo... I
moga oca su ubili...
— Gde su ostali iz vašeg sela? — upita Dragoje.
— Razbežali su kud koji po šumi gore... Do mraka niko neće silaziti
u selo.
— Zašto?
— Jer će Romeji ovuda da se vrate... Tuda im je najpreči put za
grad Bar.
— Koliko ih ima?
Mladić obori pogled:
— Ne znam... Ne umem da brojim... manje ih je nego vas.
— Ima ih koliko onih tamo vaših što sede na zemlji. — dobaci drugi
mladić.
— Znači, oko pedeset — reče Radan.
— Tako izgleda! — dodade Dragoje.
Radan baci značajan pogled na drugove.
Togo kašljucnu i kolebajući se odgovori:
— Možda će se ovuda vratiti? Da im postavimo zasedu!? A?
— Najpre ćemo se dobro nahraniti i skupiti što više oruđa — reče
Dragoje.
— Ima toga kod nas. — primeti jedan mladić. — Nego, ako hoćete i
mene da uzmete u družinu, da se svetim... Oca su mi ubili...
— Može! A sad na posao!
Begunci se razbiše u grupice i zađoše po kućama i dvorištima. Šta
je ko našao za jelo, odmah je počinjao da jede. Bilo je napretek sira i
mleka u zemljanim ćupovima, ovsena hleba, kuvane pšenice, jabuka,
šljiva, oraha i pogačica.
Pošto se prihvatiše i dobro potkrepiše, begunci se dadoše na posao
oko sakupljanja oruđa. Uskoro su svi bili snabdeveni sekirama, kosama,
budacima, motikama i noževima. Posle toga, dadoše se na savetovanje
šta im valja dalje preduzimati. Neki su predlagali da se nastavi se
bežanjem desno ili levo od pravca kuda su otišli romejski konjanici.
Dragoje se obrati mladićima iz Treske:
— Vaši sigurno neće silaziti u selo pre noći?
— Neće... — reče jedan. — Oni su u jaruzi s one strane brda, u
šumi. Postavili su stražare gore na ćuviku da motre kad se Romeji
vrate... Oni sad i vas vide...
— A vas četvorica?
— Došli smo da uzmemo malo hrane, da im nosimo...

52
 — Znači, romejski konjanici će svakako pri povratku proći ovuda?
— A ko to zna! Tako naši gore u šumi misle!
Dragoje se obrati svojima:
— Šta sad kažete? Ako krenemo dalje, uletećemo pravo u ruke
neprijatelju!
— Možemo udariti na drugu stranu. — primeti jedan seljak.
— Onda će oni za nama! Krenuće našim tragom... Nema druge,
braćo. Moramo se boriti!
Svi zaćutaše. Unezvereni pogledi stadoše se ukrštati. Strahovita
mogućnost da romejskim konjanicima nanovo padnu u ruke činila im se
neizbežna. A ceneći po zverstvu koje su učinili u selu Treski, sa
sigurnošću su mogli računati da ih neće ni voditi u Bar. Romeji će ih
odmah iseći mačevima ili povešati o drveće.
Mučno ćutanje prekide Radan. On se obrati mladićima iz Treske:
— Vraćajte se svojima dokle još imate vremena. Nosite hranu!
— Mi bismo s vama... — reče onaj mladić što su mu ubili oca. —
Hoćemo da se borimo... Imam ždrepca tamo na livadi, iza topola.
Uzjahaću ga i krenuti tragom romejskih konjanika da vidim gde su...
— Nosite najpre hranu... — reče Dragoje tapšući mladića po
ramenu. — Kako ti ono beše ime?
— Stane... — snebivajući se odvrati mladić.
— E. Stane, stasao majci... Trk na livadu i hvataj ždrepca. A vas
trojica, i još trojica od naših, odnećete hranu onima u jaruzi iza šume.
Dragoje se obrati svojima:
— Sad ste čuli... Ostajemo ovde! Ko neće da se bori, neka se
izdvoji i neka ide kud ga oči vode i noge nose! Plašljivci nam nisu
potrebni u družini...
Bez kolebanja, četrnaest ljudi se izdvoji. Oni su još uz put gunđali,
gledajući podmuklim pogledima Dragoja, Radana i ostale kojima je
odvažnost izbijala iz očiju.
— Odlučili ste i smesta idite! — preseče ih pogledom Dragoje. —
Bežite kud znate i gledajte da nam se ne vraćate!
— Nećemo se vraćati. — isprsi se najdrskiji i najgrlatiji među
otpadnicima. — Umećemo i sami da se snađemo i sačuvamo!
On baci pogled na svoju grupu i krete prema otvoru na vrzini.
Njegovi drugovi u stopu pođoše za njim.
— Odoše... — reče Togo. — Odoše, a nijedan ne ponese oruđe,
čak ni nož!
Za to vreme tri mladića iz Treske i još trojica od begunaca žurno su
trpali u vreće sve što se može poneti od hrane. Uskoro natovareni
pođoše udesno prema uzbrdici gde se nastavljala šuma i iza nje jaruga s
beguncima iz Treske. Mladić Stane uhvatio je svoga ždrepca, uzjahao
ga i pojurio tragom romejskih konjanika.

53
 Međutim, i poslednji od iznemoglih, koji su putem zaostajali, pristigli
su u selo.
Svi begunci bili su uvereni da im predstoji borba na život i smrt.
Zbog toga su upirali poglede u Dragoja, Radana i ostale iz njihove
grupe, kao da od njih očekuju, ne spasenje, već pouzdanje, podstrek i
dobar primer kako se treba boriti.
Dragoje im se obrati:
— Ovako, dok sedimo dokoni, dobro će biti da čujete neke reči koje
će vam koristiti... Donedavna služio sam u Skadru kao konjušar. Moj
gospodar bio je vitez pun znanja i nije se libio da i nama, slugama,
upućuje lepe reči. Meni je osobito bio naklonjen, jer sam mu bio
štitonoša. Mnogo sam od njega naučio. Taj je govorio da jedan oklopljeni
konjanik vredi koliko dvadeset pešaka. U skupu nastade komešanje.
— Eto ti đavola! — dobaci neko.
— Ali, — govorio je taj moj gospodar — ako ga petorica skole
valjano, ni konj ni oklop neće ga zaštiti koliko ni cedilo od groma!
— Au! — dobaci neko.
— O-ho! — dodade drugi.
— Isti taj moj gospodar je govorio: kad i trojica napadnu, ako nisu
rđe ili mlakonje, nego srčani borci, ako, kaže, učestaju oko oklopnika kao
osice, od njega neće ostati ništa!
— Zar i trojica? — opet upita neko.
— I trojica! — prevali očima Dragoje.
— Bogu hvala! — dobaci jedan dežmekasti seljak. — Koliko smo se
napatili po romejskim tamnicama, i dvojica ćemo na jednog!
— Sad slušaj i dobro pamti šta ću reći... — podiže ruku Dragoje. —
Kad počneš borbu sa oklopljenim konjanikom, nasrći i udri gde stigneš!
Najbolje je mlatnuti konja po glavi... I pamti: nipošto ne okreći leđa, jer
nećeš uteći! Ako nagneš u bekstvo, znaj da će te poseći mač ili ti koplje
utonuti u leđa! Nećeš uteći... Umrećeš, a nećeš stići ni reč da kažeš!...
Zato, kad počneš borbu, ruke imaš, noge nemaš!
Tako je seljak Dragoje učio svoje drugove kako treba da se bore.
Najvažnije je da se nipošto ne sme bežati. To je bilo jasno svakome, a
ponekome da je svemu osnova hrabrost, koju mnogi nisu imali. Ali
rešenost da se bore učinila je svoje. Grupa begunaca postala je celina, a
neustrašivost vođe unela je poverenje u kolebljiva srca.
Međutim, vreme je prolazilo. Vatrišta po kućama i kolibama pritulila
su se. Dim se više nigde nije video. I podne je odavno prošlo, kad se
pojaviše ona šestorica što su odnela hranu beguncima iz Treske.
Dragoje, Radan i ostali vidno se obradovaše kad uz njih primetiše i
grupu seljaka. Bilo ih je preko četrdeset. Oni žagoreći rekoše da su došli
da vide ljude koji se ne boje romejskih konjanika. Starešina sela,
Strašimir, vičući i mlatarajući rukama utiša svoje i progovori:

54
 — Ako nas primate, borićemo se uz vas. Dobra volja i četrdeset pari
ruku nisu naodmet!
— Nisu! bogme, nisu! — uglas rekoše Dragoje i Radan.
— Jeste li se oprostili sa svojima? — upita Dragoje.
— Jesmo... Idemo s vama... Kud vi, tu i mi... Došlo je vreme kad
valja mreti ili živeti u slobodi!
— Imate li kakvih konja? — upita Radan.
— Imamo dvanaest. Eno ih dole iza topoljara. Čuvaju ih tri momka...
Samo, to su rage, kljusine...
— Dajte ih ovamo! Trebaće terete da nose... I nosiće, ako
ostanemo živi posle borbe!
— Eno momka na ždrepcu! — uzviknu jedan mladić pokazujući
rukom prema bregu levo.
Sve se glave okretoše na tu stranu. U najvećem trku jurio je
konjanik prema selu. Preskačući žbunove i krivudajući pokraj grupa
drveća, konjanik se spusti niz breg. Za trenutak ga nestade u uvali, pa
se opet pojavi. Onda, uhvativši pravac, dopade u selo.
Kad stiže do rupe begunaca, mladić Stane skoči sa znojavog
ždrepca.
— Šta je? Šta je? Gde su? — zavikaše mnogi.
— Tamo iza brega... Idu polako... Teraju gomilu robova. —
zadihano reče Stane.
U skupu za trenutak nastade komešanje.
Dragoje reče mladiću:
— Vodi ždrepca iza topola i ostani tamo... — obrativši se ostalima,
dodade:
— Razbijajte se u male grupe! Napravićemo zasedu... Krijte se iza
kuća i po kolibama! Pritajite se. I niko da ne pisne dok ne čuje znak...
Moja grupa prva će jurišati. Vi, na onu stranu... Drugi preko puta... I
propustite ih, pa navalite s leđa! Naš napad mora biti žestok, a udarci
brzi i smrtonosni. Ako ih odmah zbunimo, pobeda je na našoj strani.
Bodreći sve odreda. Dragoje smesti borce, onda još jednom zađe
od grupe do grupe, i kad se uveri da su se svi dobro smestili, leže i on u
korov iza jedne kolibe. Oko njega su bili: Radan, Togo, Vuksan i Staniša,
a uz njih nekoliko ljudi iz Treske. Njima se pridruži i Stane, pošto je
ždrepca odveo iza topola.
Begunci, dobro prikriveni, stezali su oruđe koje se u snažnim
rukama lako pretvara u strahovito oružje.
Put je vodio kroz sredinu sela. Živa ograda od trnja ometala je
skretanje desno i levo. A kome bi i moglo pasti na pamet da bez preke
potrebe napušta dobro uhodan put? Najviše kuća i koliba bilo je
podignuto na sredini sela. Tu se nalazio poširok prostor, dovoljan da
prilikom skupova primi sve ljude iz sela. Bio je tu i golemi hrast koji je

55
označavao mesto za zbor i dogovor. Na tom delu bila je postavljena
zaseda.
Vizantijski konjanici pojaviše se iza okuke. Bilo ih je oko pedeset.
Išli su lagano, jer su ispred sebe terali grupu od dvadeset robova,
seljaka koje su usput pohvatali. Na čelu kolone jahao je Aristobul,
štitonoša poklisara Teodorosa. On je, prema naređenju svoga
gospodara, krenuo u poteru za oslobođenim robovima, da ih poubija, a
nekolicinu da stavi na muke. Ratnik je smatrao da će mu na taj način
poći za rukom da otkrije i pronađe leglo buntovnika i njihovog vođu
Razvigora. Međutim, pošto se dan primicao kraju, ratniku se žurilo da se
za videla vrati u grad Bar. Zbog toga odluči da pohvatane seljake stavi
na muke u selu Treski, da bi po mogućstvu doznao gde se krije grupa
pobunjenika i njihov vođa, da ih poubija i da nesmetano nastavi put
prema gradu.
Povorka konjanika prođe između kuća i koliba gde je počinjala
zaseda. Dok su skriveni begunci očekivali Dragojev znak za napad, čelo
kolone stiže do hrasta. Aristobul diže ruku i zaustavi grupu. Konjanici
sjahaše.
Dragoje se naže prema Radanu i na samo uho mu prošapta:
— Danas je sreća i po drugi put na našoj strani!
Na prostoru oko hrasta nastade komešanje. Vizantijski ratnici žurili
su da što pre obave posao. Jedna grupa stade prihvatati konje za
vođice, ostali potrčaše prema robovima sa noževima i konopcima u
rukama. Jedan ratnik priđe najbližoj kolibi i zaviri kroz otvorena vrata. U
isti mah dreknu i lati se mača. Tri para žilavih ruku zgrabiše ga i uvukoše
u kolibu.
Za trenutak pod hrastom nastade pometnja. Dragojev glas odjeknu:
— Razvigor, napred! Udri!
I napad otpoče. Seljaci, dugim čekanjem dovedeni do krajnje
granice nestrpljenja, navališe sa svih strana, kao da im je stalo da što
pre okončaju borbu. Jedni gonjeni strahom, drugi mržnjom i željom za
osvetom, kidisahu kao izgladneli vuci. Romejski konjanici, zaprepašćeni,
u mahu ostadoše gde se koji zatekao.
— Za mačeve! — dreknu Aristobul i potrča prema konjima.
Ali o organizovanoj odbrani nije moglo biti ni reči. Opkoljeni
odasvud, vizantijski ratnici padali su pod udarcima sekira, kosa i motika.
Sečeni, tučeni i premlaćivani, mnogi su ginuli ne stigavši ni mač iz korica
da izvade. Borba se vodila mahnitom brzinom, bez ikakvog reda.
Najveću pometnju stvarali su Dragoje, mladić Togo i seljaci iz Treske.
Ostali, podstaknuta njihovom smelošću, tukli su se nesmanjenom
žestinom.
Dragoje, stežući u levoj ruci nož a desnom vitlajući sekirom, u
prvom naletu ubi dva romejska ratnika, treći trže mač i pokuša da se

56
brani, ali ga Togo napade sa strane. Motika zveknu o tvrdu kacigu a
romejski ratnik pade kao pokošen. Jedan seljak iz Treske pritrča i nožem
mu prereza grlo. Dragoje dopade do Aristobula i smesta ga napade.
Štitonoša carskog poklisara, vičan megdanima svake vrste, ispruži mač.
Ali o viteškim pravilima niko nije vodio računa. Dok su se dvojica vođa
borila, seljaci kao osice navališe na Vizantinca, Radan mu obe noge
zaseče kosom, a Staniša ga tresnu motikom među plećke.
Konji, preplašeni od zveketa oruđa o oklope, stadoše se ritati i
propinjati. Neki istrgoše vođice iz ruku konjovodaca i vrišteći jurnuše
kroz gomilu boraca. Neke oboriše, druge razdvojiše i, uhvativši put,
jurnuše prema šumi. Nekoliko romejskih ratnika kao bez duše potrča za
njima. Ali u isti mah potekoše i seljaci. Bosonogi i hitri, brzo pristigoše
begunce i poubijaše sve. Ipak, dva Vizantinca uspeše još kod hrasta da
se bace konjima na leđa. Budući ih ostrugama, uspeše da se izvuku iz
meteža. Dve sekire bačene za njima ne pogodiše cilj.
Kad i poslednji romejski konjanik pade, Dragoje, dižući krvavu
sekiru, uzviknu:
— Pobeda je naša! Živeo Razvigor!
— Živeo! Živeo! Ko je Razvigor? Ko je Razvigor? — zavikaše
seljaci.
— Ja! — reče Dragoje.
Njegovi borci za trenutak ućutaše bacajući na gorštaka zadivljene
poglede. Onda se kao iz jednog grla prolomi:
— Živeo Razvigor!

57
 Izdaja najgore i najgluplje vrste

Poklisar Teodoros bio je i dvoranin i ratnik. U Carigradu je važio

kao tih i u sebe povučen čovek, što velikodostojniku njegove vrste ne
priliči. Mnogi ga nisu podnosili, jer im se činilo da je slava koju je vitez
stekao ratujući u Maloj Aziji preuveličana. Bio je ćutljiv i nenametljiv. Nije
isticao sebe, što su mnogi smatrali kao znak ograničenosti, čak i
nesposobnosti. Neki su tvrdili da je lukav i podmukao, drugi su ga
izbegavali, jer je bio nedruževan. Ali svi skupa znali su da car njegove
savete bez rezerve prima. Mali broj dvorana koji je poznavao narav
ovoga viteza priznavao je da se u teškim prilikama samo njemu treba
obratiti za savet.
Car Roman Treći, na osnovu stečenog iskustva u toku nekoliko
godina, bio je uveren da su Teodorosova rasuđivanja nepogrešiva. Zbog
toga mu je i poverio tešku dužnost sprečavanja ili ugušivanja pobune u
Zeti i Travuniji. Vesti o komešanju naroda u te dve oblasti, a isto tako o
nasilničkoj upravi namesnika Armenopulosa, doneli su u Carigrad najpre
dubrovački trgovci. Odmah zatim sličan izveštaj stigao je iz Drača od
patricija Mihaila i iz Huma od kneza Ljutovida.
Snabdeven neograničenim ovlašćenjima, poklisar Teodoros
napustio je Carigrad i sa tri stotine dobro opremljenih konjanika stigao u
grad Bar. Ratniku njegove pameti i iskustva nije bilo teško da uvidi da je
za sprečavanje pobune zakasnio. On je protekle večeri jasno istakao
carev nalog: »Prema pokorenima postupati blago, ali na najmanji znak
pobune biti surov...«
Namesnik Armenopulos je svojom preterano surovom upravom
nagnao narod u Zeti i Travuniji da se lati oružja. Tako je proigran prvi
deo carske naredbe. Drugi deo pripao je vitezu Teodorosu da ga reši
kako zna i ume. Loše posledice surove uprave pale su na njegova pleća.
Teret odmazde, klanje, stavljanje na muke pravih i krivih, nasilje i
nedogledno pustošenje stajali su pred njim kao ukleta i jedina
mogućnost da se Zeta i Travunija ponovo dovedu u stanje mira.
Carskom poklisaru do krajnje mere bio je odvratan taj krvnički posao.
Najviše jada zadavala mu je pomisao da mu se pravi krivac, namesnik
Armenopulos, nalazi nadomak ruke, a on nije u stanju lično da ga kazni
kako treba. Puštanje na slobodu robova, kad je već pobuna u jeku,
dovodilo ga je do besa. Jer, iskusnom ratniku bilo je jasno da sto

58
osamdeset ljudi mučenih po tamnicama neće mirovati. Za osam dana
njihov broj će se udesetostručiti. I teško svakom vizantijskom ratniku koji
padne u njihove ruke.
Već se i dan primicao kraju, a on i knez Ljutovid skoro nisu ni izlazili
iz odaje u kojoj su prenoćili.
— Kakva neizmerna glupost! Pustiti robove na slobodu! — uzviknu
poklisar.
— Glupost, svakako! — reče knez Ljutovid. — Tvrdoglavom
namesniku Armenopulosu, osim klanja i nasilja, svaka druga ideja je
nedostupna. Ja to najbolje znam, jer sam mu najbliži... — primeti
Ljutovid.
U toku razgovora poklisar je uvideo da je humskog kneza počelo da
hvata nestrpljenje.
— Sačekaću svoje ratnike, a sutra zorom napuštam grad Bar —
reče knez.
— Kuda misliš? — ledenim pogledom ga preseče poklisar.
— Kući... Idem u Hum da čuvam svoju oblast. Svaka pobuna širi se
kao zaraza... Moja bojazan nije bez opravdanja.
— Nije, ali ne moraš žuriti... Trenutno si ovde potreban... —
mrgodno odvrati poklisar.
— Potrebniji sam svojoj zemlji... — nasmeši se knez.
Poklisar ustade i ushoda se po odaji. On je smatrao da se njegova
ovlašćenja prostiru i na kneza Ljutovida. Bio je ubeđen da ga može
podvrgnuti svojim naređenjima, jer je znao da je odanost humskog
kneza caru plaćena. Pet hiljada zlatnika carska blagajna isplatila je u
gotovu Ljutovidu. Date obaveze od strane kneza značile su pokornost i
potpunu poslušnost.
Poklisar stade ispred kneza i reče:
— Ostaćeš u Baru sve dok prilike to zahtevaju!
Ljutovidu udari krv u lice. Htede da odgovori, ali se ugrize za donju
usnu i oćuta. Po držanju viteza Teodorosa bilo mu je jasno da njegove
obaveze prema vizantijskom caru nisu ostale u tajnosti. Poklisar ih zna i
koristiće se njima. Ljutovid mučno oseti da je plaćeno prijateljstvo sve
drugo samo ne prijateljstvo. U nastupu nemoći i pakosti odluči da
poklisarevo strpljenje stavi na probu.
— Ipak ću otići. — reče. — Sačekaću svoje ratnike i u zoru odlazim!
— Da li znaš koga predstavljaš ovde? — upita ga Teodoros.
Knezu sevnu zloba u očima:
— Na dvoru u Carigradu ti si samo jedan od mnogih kojima car i
carica zapovedaju! A ja... Ja sam knez i samostalan gospodar u svojoj
oblasti! Osim cara, kome sam obavezan, ničija naređenja ne želim da
slušam, niti da ih izvršavam!
Humski knez je očekivao da će poklisar planuti. Ali se iznenadi kad

59
na njegovom licu ne primeti ni senku gneva. Začuđen i upitni pogled
Ljutovidov poduže ostade bez odgovora. Knez nije znao do koje je mere
duh vizantijskog viteza prekaljen.
Teodoros sede za sto, podboči rukom bradu i udubi se u
razmišljanje. Najposle se prenu i reče:
— Znači, odbijaš moje naređenje?
— Odbijam! — neodlučno odvrati knez.
Poklisar ustade, priđe vratima, otvori ih nemarno i doviknu stotinaru
u hodniku:
— Mnezikle, dovedi četvoricu naoružanih ratnika!
Ljutovid preblede i ustade:
— Ne misliš valjda...
— Da! To mislim! Baciću te u tamnicu... Predaj mač! Imam
ovlašćenje i na muke da te stavim! Naš je odnos: gospodar-najamnik!
— Ja sam knez! — planu Ljutovid.
— Da, knez... Ali, eto, i kneževi ponekad postanu najamnici!
Stotinar Mnezikle i četiri naoružana pratioca uđoše u odaju. Za
njima uđoše i dva ratnika bledih lica i sa strahom u očima.
— Šta je? — oslovi ih poklisar.
— Gospodaru, propast! Naš odred od pedeset ratnika je uništen!
Nekoliko trenutaka zavlada tišina. Poklisarev pogled prelazio je
preko prašnjavih i krvlju isprskanih odela dvojice ratnika.
— Gde je Aristobul štitonoša? — reče.
— Poginuo...
— Ko ga je ubio?
— Seljaci... Robovi koje smo gonili. Ubili su ga kosama i
motikama... I ostali su tako pobijeni. Zaopkolili su nas sa svih strana...
— Znači, oslobođeni robovi su vas napali? — upita poklisar.
— Tako je! Oni koje smo hteli da pohvatamo!
— Ko im je vođa?
— Za vreme borbe vikali su »Razvigor«... To je jedan seljak
strahovite snage! Ko se s njim sretne u borbi, smrt mu je sigurna!...
— Idite! — mahnu rukom poklisar. — Izađite i vi i ostanite pred
vratima — obrati se stotinaru.
Kad ostadoše sami, Teodoros reče knezu:
— Čuo si?
Ljutovid klimnu glavom.
Poklisar se ushoda:
— Vođa pobunjenika nalazio se među robovima u tamnici, — reče
— a namesniku palo na pamet da ga pusti!.. Je li to izdaja?
— Svakako! — odvrati knez, — Izdaja najgore i najgluplje vrste!
Poklisar sede za sto i zagleda se u pod:
— Ubili su mi štitonošu... Bio je najsmeliji i najveštiji borac. — reče

60
igrajući se kićankom na kneževom maču koji je ležao na stolu kao znak
Ljutovidove pokornosti.
— Aristobul je činio čuda od junaštva. — nastavi. — Stratezi su ga
hvalili, a car Vasilije lično ga je nagradio...
Poklisar uzdahnu. Odajući poslednje poštovanje svome štitonoši,
ratnik se u mislima vrati u prošlost. Seti se slavnih dana ratovanja po
Aziji, krvavih borbi sa Kurdima oko reke Tigra, sa divljim nomadima po
Armenije i ganjanja podmuklih Skita po baruštinama oko Kaspijskog
jezera. To je bilo vreme cara Vasilija i njegovih stratega. Teodoros se
seti dvoboja koje je sa svojim štitonošom dobijao pred očima cara,
njegovih najistaknutijih vojskovođa i neprijateljske vojske.
— Moj štitonoša umro je neslavnom smrću. — reče, bolno se
osmehnu i zagleda se u kneza: — Možda tebe i mene čeka ista sudbina,
jer seljački gnev ne zna za viteška pravila... Kad bukne ustanak, mač i
koplje padaju pod udarcima kose i motike!
Teodoros ustade i nanovo poče da hoda po odaji. Knez ga je sa
čuđenjem gledao. Njemu se činilo da stanje u Zeti i Travuniji nije baš
toliko zabrinjavajuće. Za trenutak mu pade na pamet da je poklisara
spopao strah, možda i neopravdan, i da će cela pobuna za nekoliko
dana pasti i propasti. Ali ozbiljnost u glasu poklisara Teodorosa, a
osobito njegov hladni i nepokolebljivi pogled, nateraše ga da zastrepi.
Poklisarev tihi glas preseče ga u razmišljanju:
— Prema tome, dobri moj viteže, sasvim je svejedno da li ćeš
izgubiti glavu u Zeti i Travuniji ili u humskoj oblasti!
— Zar i tamo? — prenu se Ljutovid.
— I tamo... Zar nisi malopre kazao da se svaka pobuna širi kao
zaraza!
— Istina je... Rekao sam...
— Razvigor nam je bio u rukama! — podiže glas poklisar. — Da
smo mu na vreme odsekli glavu, pobunjenička hidra bi uginula. A ovako,
šta nam ostaje? Borba na život i smrt!
Poklisar uze sa stola Ljutovidov mač:
— Uzmi ga i pripaši. — reče. — Nestrpljenje i tvoje i moje dovelo
nas je do sukoba. Radićemo zajedno kao drugovi, jer su u pitanju
interesi naše carevine... Prihvataš li?
— Prihvatam... — odvrati knez. — Bilo bi bezdušno i neviteški svaliti
na tvoja pleća ceo teret pobune. Biću ti pomagač...
Dva viteza se rukovaše.
— Mnezikle... — viknu poklisar.
Stotinar uđe u odaju.
— Gde je namesnik?
— Ne znam — odvrati ratnik.
— Nađi ga i smesta dovedi ovamo! Neka dođu i Kleomen i Pelops...

61
Šta je sa ostalim ratnicima? Jesu li se vratili iz potere?
— Jesu... Osim Aristobulove grupe, svi su na broju. Doveli su sa
sobom oko pedeset robova seljaka. Bacili smo ih u tamnicu...
— Hm... — učini poklisar. — Seljaci, robovi... Pronađi sada koji su
među njima buntovnici!
— Buntovnici su svi! — reče knez.
— Pa da... — sleže ramenima poklisar.
— Ako nisu danas, sutra će sigurno biti!
— Quanta catastrophe! Quantus casus miserimus! 38
Pedeset ratnika umrlo je neviteškom smrću! Eto, dokle nas je
dovela glupost i pohlepa jednog čoveka! Šta će biti sa ostalima? U šta
će ogreznuti ova nesrećna zemlja!? O, tempus ultimum! Tempus
misericordiae dignum! 39
Tako je govorio otac Dionisije pojavivši se na vratima. Sklapajući
ruke i podižući pogled prema nebu, sveštenik je jadikovao.
— Nije vreme za jadikovanje, časni oče! — reče poklisar. — Sad
treba raditi!
— Radite brzo i odlučno! — dodade knez.
— Zalažem sebe u taj posao... — dobaci sveštenik sedajući za sto.
— Zahvalni smo ti — nasmeši se poklisar.
— Ali buna se krvlju ugušuje, a ne molitvama!
Otac Dionisije baci na poklisara jedan bespomoćan pogled:
— Sotona je među nama! Treba ga isterati! — reče.

Namesnik Armenopulos, Kleomen i Pelops skoro ceo dan proveli su

u stanovima svojih ratnika. Oni su izvršili smotru, što je poklisar odbio da
učini. Posle obavljenog posla, pozvali su stotinare, devet na broju, i s
njima se povukli u jednu malu odaju. Postavivši stražu kraj vrata, ratnici
se stadoše dogovarati šta da preduzmu.
U nekoliko poteza namesnik izloži u kakvu nezgodu je zapao, a i oni
uz njega. Iznese im nezadovoljstvo poklisara i njegove optužbe zbog
surovog postupanja prema narodu u Zeti i Travuniji. Ratnici su bez
uzbuđenja slušali reči svoga starešine i, smešeći se, pomalo se čudili,
ne mogući da shvate u čemu je njihova greška. Pod dugogodišnjim
uticajem namesnika Armenopulosa stekli su ubeđenje da njihovi
postupci i upravljanje u obe oblasti samo takvi mogu bigi. Prosti i
zatucani ratnici bili su odani svome starešini, mada su ga mrzeli, jer
namesnik im je dozvoljavao da bez odgovornosti mogu pljačkati

62
pokoreni narod. S druge strane, prilikom deobe velikoga plena,
namesnik je uzimao lavovski deo, ostatak su grabili Kleomen i Pelops, a
mrvice su, gunđajući i psujući, skupljali stotinari i ostali ratnici. Od novca
primljenih za prodate robove, osim trojice starešina, niko nije dobijao ni
aspre. Zbog toga se netrpeljivost ratnika pretvorila u mržnju. Jer deoba
plena sama po sebi nosi obeležje gramzivosti i često izaziva sukobe, pa
i krvoproliće. Za divlje ratnike plen znači isto što i bačena kost u gomilu
izgladnelih pasa.
Ipak, zahvaljujući gramzivosti namesnika Armenopulosa i služeći
pod njim, svaki od njih stekao je više nego ma koji stotinar u vizantijskoj
carevini. Svi su oni imali u sanduku pod katancem skriveno po nekoliko
stotina zlatnika. Po njihovu ubeđenju, to je bilo pravo i bogu drago, osim
što im je razdiralo dušu saznanje da namesnik i njegova dva pomagača
imaju dvadeset puta više.
Zbog toga su stotinari zlurado primili vest o poklisarevu gnevu i
njegovim namerama, ne priznajući jedan drugom pravi razlog svoje
radosti. Činilo im se da odgovornost namesnika Armenopulosa nema
veze s njima. Ratnici su bili spremni da mu okrenu leđa, jer su bili
uvereni da pod drugim starešinom mogu više steći.
Međutim, namesnik bezočno završi svoje izlaganje:
— Mora se priznati! Carski poklisar je u pravu! Hvatali ste i krive i
nedužne i bacali ih u tamnicu... Zbog toga vaša krivica podleže najvećoj
kazni!
Ratnici su bacili začuđene poglede na namesnika, Kleomena i
njegovog sina. Odjednom im bi jasno da starešina želi svu odgovornost
da prebaci na njih. Mrgodeći se i sevajući očima, htedoše svi u isti mah
da govore. Ali najstariji i najsuroviji među njima, Polion, mahnu rukom
prema ostalima. Kad ih smiri, progovori:
— Istina je... Ubijali smo i pljačkali! Hvatali smo seljake i bacali ih u
tamnicu. Sve smo to činili po naređenju svoga starešine. Njemu je takav
posao još kako bio koristan! Pohvatane seljake prodavao je kao robove,
a novac zadržavao za sebe.
— U poslednje vreme počeo je i građane da progoni — dobaci drugi
stotinar.
Treći se smesta umeša:
— Sve je bilo dobro i valjano dok nije došao carski poklisar iz
Carigrada... Sad mi, ratnici, ne valjamo! Sad svi ne valjaju, osim
namesnika koji je, eto, naprečac postao blagorodan i velikodušan čovek!
Čak i robove pušta na slobodu!
— Za njegove postupke neko mora da bude kriv. I valjani čovek
odabrao je nas, stotinare. — reče Polion, pa dodade: — Možda ćemo
svojom smrću iskupiti onaj sanduk nabijen zlatnicima u njegovoj kući!
Kleomen ustade i priđe ratnicima:

63
 — Šta ste vi? — reče. — Ovako se ranije niste ponašali! Sigurno
ste doznali da je namesnik pao u nemilost kod poklisara? Ko vam je
rekao?
— Otac Dionisije! — neočekivano odvrati jedan stotinar. — Danas u
podne kazao nam da se molimo za dušu namesnika!
Armenopulos izbeči oči:
— Kao da sam umro! — reče.
— Možda smatrate da ste po položaju ravni svome starešini? —
nastavi Kleomen. — Ili ne znate da on ima čin stratega? Mogao bi
smesta da vas baci u okove i da vam kao buntovnicima polomi kosti na
točku!
Polion se pakosno nasmeja:
— Mogao je do juče! Danas ne verujem da bi se usudio!
— Vaša drskost prelazi granice! — planu Pelops. — Vređate svoga
starešinu čija je jedina krivica što vam je dozvoljavao da radite što vam
se prohte! Pre dolaska carskog poklisara bili ste pokorni, a sad...
— Dosta! — tresnu namesnik pesnicom o sto. — Hoćete
zaupokojene molitve da čitate nada mnom živim!
— Izgleda da će neko morati i nama mrtvima da ih čita! — drsko
dobaci Polion. — Jer krivica starešine pašće i na nas...
— Tako će vam biti! — reče Pelops. — Vaše ponašanje odvešće
vas na vešala!
— Videćemo ko će na vešala! — upade jedan stotinar. —
Poklisarev sin rekao nam je danas da vas trojica više niste naše
starešine...
Namesnikovo lice pomodre od besa. Oči mu se iskolačiše, a zubi
blesnuše kao u vuka: A vi ste poverovali u to! — reče. — Poverovali ste,
prokletnici! Sad nada mnom živim grakćete!
Obraćajući se Polionu, namesnik nastavi:
— Ti si kolovođa! Ti buniš protiv mene! Izlazi na dvorište, životinjo, i
biraj oružje! Pokazaću i tebi i ovim volovima kako treba poštovati
starešinu!
— Primam izazov! — odvrati Polion.
— Borićemo se, ako se između nas ne ispreči poklisareva ruka! On
nam je stavio omču oko vrata. Ona se može stegnuti pre nego što
stignemo do dvorišta!
— Napred! u dvorište! — dreknu namesnik.
— Stoj! — doviknu Pelops hvatajući ga za mišicu. — Tebi ne
dolikuje da se tučeš sa izdajnikom. Ja ću s njim ukrstiti mač... A vi, ostali
stotinari, čujte... Kad budem svršio sa vašim vođom, možete i vi, jedan
po jedan, ili svi skupa, jurišate na mene! Boriću se sa svima!
— Neće među nama biti borbe... Zašto bismo se tukli! — blago reče
Kleomen, i smeškajući se dobronamerno priđe Polionu. Onda munjevito

64
istrže nož i upre ga ratniku u trbuh:
— Baci mač, izdajniče, ili ću ti prosuti utrobu! — žmirkajući i ne
povišavajući glas dodade sakati ratnik.
— Prokleti da ste! — viknu Polion, maši se mača i tresnu ga o pod.
— I vi ste prokleti! — odvrati Pelops.
— Položite oružje...
Pred vratima se začu galama. Neko je pokušavao da uđe u odaju, a
stražari su ga sprečavali.
— Otvori! — doviknu namesnik jednom stotinaru.
Ratnik otvori vrata. U odaju uđe Mnezikle, stotinar poklisara
Teodorosa. Namesnik i njegovi ratnici za trenutak ostadoše gde se ko
zatekao. Po izrazima na licu i strahu u očima izgledalo je kao da su videli
zmiju otrovnicu. Miran glas stotinara Mnezikla još više uveća strah:
— Carski poklisar Teodoros želi da vidi namesnika Armenopulosa,
Kleomena i Pelopsa. Poklisar se nalazi u svojoj odaji sa knezom
Ljutovidom... Molim namesnika da sa svoja dva pratioca odmah pođe...
Obrativši se stotinarima. Mnezikle dodade:
— Vi ćete poći sa mnom. Idemo da obiđemo stanove ratnika i
konjušnice...
Poklisarev stotinar izađe iz odaje. Polion i njegovi drugovi krenuše
za njim.
Kad ostadoše sami, namesnik i njegova dva pomagača se
pogledaše.
— Mačeve nam nije uzeo. — reče Pelops.
— Nije... — osmehnu se Kleomen.
— Neće ih ni uzeti! — mrgodno dodade namesnik. — Poklisaru je
više stalo do našeg blaga... Sve će nam pokupiti!
Kleomen bespomoćno sleže ramenima, a Pelops škrgutnu zubima.
— No! Videćemo na šta će sve ovo izaći! — prenu se namesnik.
Tri ratnika napustiše odaju, izađoše u hodnik, a odatle krenuše
prema trgu. Ne žureći, okretoše levo i uputiše se prema velikoj zgradi
namesnikovoj.
Međutim, Mnezikle je okrenuo desno i sa stotinarima zamakao iza
branič-kule ispod koje su bile tamnice. U jednom mrtvom uglu, između tri
zida, stajala je grupa od dvadeset ratnika poklisara Teodorosa. Oni bez
reči položiše koplja i uperiše ih na namesnikove stotinare.
— Bacajte mačeve! — viknu Mnezikle.
— Zašto? Zbog čega? Mi ništa nismo krivi! — zavikaše ratnici i ne
pokušavajući da se brane.
— Tako mora da bude! — dobaci Mnezikle. — Budite mirni i
predajte mačeve... To je znak predostrožnosti. Vama se nikakvo zlo
neće dogoditi!
Polion baci pogled na vrhove naperenih kopalja. Uverivši se da

65
nema smisla otpočinjati borbu, lati se kajasa, otpasa ga i s mačem ga
predade poklisarevom stotinaru. Ostala osmorica se takođe pokoriše.
Devet stotinara namesnika Armenopulosa uskoro se nađoše u tamnici.
Namesnik. Kleomen i Pelops išli su ćuteći prema zgradi u kojoj je
stanovao poklisar. Dvojica starijih bacali su brižne poglede jedan na
drugog, a Pelops je bio uveren da mu se ništa rđavo neće desiti, jer
zašto bi im inače poklisarev stotinar ostavio mačeve.
U prolazu Pelops primeti poklisarevog sina Minu i pored njega
Doroteju, kćerku namesnika Armenopulosa, mladi ratnik se namršti i
ubrza korake. Njegova ljubav prema vragolastoj devojci bila je
dugotrajna i beznadežna. Svi njegovi pokušaji da stekne ljubav lepe
devojke ostali su uzaludni. Pelopsu se činilo da devojka, osim svoja četiri
psa i dve drugarice, Selene i Kaliope, ne oseća ljubav ni prema kome.
Ali kad je primeti kako vesela i nasmejana ćaska sa sinom carskog
poklisara, oseti kako mu krv jurnu u glavu. Ruka mu munjevito pade na
balčak od mača.
— Ostavi se gluposti, ludače! — dobaci mu Kleomen. — Zar ne
vidiš koliki nas jadi pritiskuju?!
— Duša će mi prepući! — škrgutnu zubima mladić. — Jutros onaj
crni kaluđer, sad ovaj! Prokleta devojka! Za svakog ima osmeh i lepu
reč, osim za mene!
— Sudbina! — nasmeši se namesnik. — Ubio si čoveka pred njom.
Zbog toga te ne podnosi!
— Ono je bio rob... — prkosno odvrati mladić.
— Baš zato! Devojka voli viteza, a ne krvnika... — dobaci Kleomen.
— Ali dosta sad o tome... Kome je ruka brža od pameti, ništa bolje ne
zaslužuje!
— Ostavite gluposti za bolju priliku. — reče namesnik. — Poklisar
nas čeka. Osećam da je došao trenutak kad treba da čujemo njegovu
presudnu reč...
Tri ratnika ubrzaše korake. Zadihani stigoše u odaju carskog
poklisara. Njegova presudna reč ih je zaprepastila:
— Od danas, vi ste sužnji! Predajte mačeve... U Carigradu pred
sudom odgovaraćete za svoja dela...
Tri ratnika bez reči otpasaše mačeve i staviše ih na sto.
Namesnik zausti nešto da kaže, ali stiže samo da vidi široka pleća
poklisara Teodorosa, koji napusti odaju, i podrugljivi pogled kneza
Ljutovida koji krenu za njim.
Osam dobro naoružanih ratnika opkoliše sužnje i poteraše ih niz
stepenice.
U odaji carskog poklisara začu se uzdah olakšanja. Otac Dionisije
izađe poslednji, mrmljajući molitve.

66
 Tri komadića razbijenog perpera

U gradu je bilo oko šest stotina namesnikovih ratnika. Tokom

vremena svi su postali tromi i nepouzdani, jer im je lenstvovanje uništilo
karakter pravih ratnika. Njihova se aktivnost u toku godina svela na
povremene pohode u pljačku i lov na ljude. Veliki deo slobodnog
vremena provodili su u gradu izležavajući se, pijančeći i kockajući se. U
takvim okolnostima izgubili su pojam o vojnoj disciplini. Naduti i oholi,
smatrali su da iznad njih, osim namesnika Armenopulosa, ne postoji
nikakva sila.
Poklisaru Teodorosu odmah je palo u oči da pred sobom, mesto
pravih ratnika, ima razularenu gomilu razbojnika.
— Od njih i neposlušnost možeš očekivati — reče knez Ljutovid.
— Ako im ne uteram strah u kosti, razneće nas mačevima! —
primeti poklisar.
U predvečerje istoga dana stajali su namesnikovi ratnici postrojeni
na trgu spremni da izdrže smotru. Nezadovoljni što od jutra očekuju
poklisara, bili su svi natmureni. Gunđajući, bacali su podmukle poglede
na poklisara, Ljutovida i njihove ratnike koji su u besprekornom redu
stajali po strani.
Poklisar tiho reče svome stotinaru:
— Mnezikle, pripremi naše ratnike... Možda ćemo imati borbu...
Stotinar klimnu glavom.
Poklisar i knez Ljutovid otpočeše smotru. Pregledavši oružje samo
petorici namesnikovih ratnika, poklisar reče:
— Smotra se obustavlja... Mačevi su čišćeni, ali se vide tragovi
stare rđe. Nije potrebno više gledati...
Teodoros je bio ubeđen da su ratnici doznali za hapšenje
namesnika, Kleomena, Pelopsa i devet stotinara. Isto tako osećao je da
će zbog toga izbiti nezadovoljstvo, a možda i oružani sukob između
njega i namesnikovih ratnika. Zato mu se žurilo da pre mraka raščisti
odnose za koje je smatrao da su od životne važnosti.
Poklisar se obrati ratnicima:
— Vaš glavni zapovednik i ostale starešine nalaze se u tamnici. Ja
sam ih zasužnjio prema naređenju našega cara. Odvešću ih u Carigrad
da pred sudom polože račune o svojim postupcima. Oni će odgovarati
zbog rđave uprave u Zeti i Travuniji, a osobito zbog pljačke i

67
porobljavanja pokorenog naroda u tim oblastima.
Među ratnicima nastade komešanje. Iz žagora počeše izbijati
preteći glasovi:
— S kakvim pravom? Namesnik je carski strateg! Gde su, do
đavola, naši stotinari!
Poklisar, kao vajkajući se, nastavi:
— Eto, dokle su vas dovele vaše starešine! Iz stroja dobacujete
strategu i carskom poklisaru! Ja sam sad vaš zapovednik...
— Ko zapovednik? Ti?! — isceri se jedan pijani ratnik.
— Ja! — odvrati poklisar.
— Nećemo te! Puštaj na slobodu našeg namesnika i čisti se do
vraga!
— Tako je! — začu se nekoliko glasova.
Poklisarev pogled munjevito prelete po ratnicima.
— Ovo je pobuna... — tiho dobaci Ljutovid primičući se svojim
ratnicima.
Teodoros se obrati Mneziklu:
— Idi i učini što ti je dužnost... Stotinar priđe pijanom ratniku:
— Izađi iz stroja — reče.
— A zašto? Kome se to prohtelo? — zažmiri ratnik i iskrivi usta u
podsmeh.
— Izađi! — ponovi stotinar. — Carski poklisar, glavni zapovednik,
želi da te izbliza vidi!
Ratnik zakoluta očima, gunđajući izađe iz stroja i uputi se prema
poklisaru. Kad mu se primače, ruka mu munjevito pade na balčak. Ali ne
stiže da potrgne mač. Mnezikle ga ščepa za vrat, okrete mu glavu prema
sebi i posla mu strahoviti udarac pesnicom pod bradu. Ratnik se zaljulja i
pade na leđa.
Stotinar se obrati onima u stroju:
— Neka izađu oni što su malopre vikali »tako je«... Carski poklisar
želi i njih da vidi izbliza.
Ratnici su ćutali.
— Niko se ne javlja? — upita Mnezikle.
— Ostavi ih! — dobaci poklisar. — Kome među njima nešto nije po
volji, javiće se kasnije. A sad... krvnika ovamo!
Iz grupe poklisarevih ratnika izdvoji se jedna snažna ljudina goleme
čupave glave, niska čela i sitnih žućkastih očiju kao u životinje.
— Prokopije, vrši svoju dužnost! — reče poklisar.
Ljudina zasuka do lakata rukave svoje prtene košulje, priđe
ošamućenom ratniku, zgrabi ga za gušu i smesta poče da ga davi.
Zanemeli ratnici gledali su kako goleme krvnikove šake uranjaju pod
grlo njihovog druga. Krkljanje namah prekide lomljenje kostiju. Prokopije
odbaci telo sa slomljenim vratom.

68
 Za nekoliko trenutaka nastade mrtva tišina. Krvnikov pogled
prelazio je po stroju ratnika koji su stajali kao skamenjeni. Onda se
zaustavi na poklisaru:
— Gospodaru, treba li još koga da pridavim?
— Čekaj! — mahnu rukom Teodoros, pa se obrati ratnicima: — Vaš
drug je pogubljen jer ga je pijanstvo navelo da bude drzak prema svome
starešini. Pijan je izašao na smotru... Među vama ima još pijanih. Čuo
sam proteste sa nekoliko strana... Ne verujem da bi se trezan ratnik
usudio da na taj način, u stroju, pred starešinom, izražava svoje
nezadovoljstvo!
— Sad su svi trezni... Otreznili se od straha! — dobaci knez
Ljutovid.
Poklisar se obrati stroju:
— Ratnici, pred nama je pobuna seljaka u Zeti i Travuniji... Zbog
toga, od ovoga trenutka smatrajte da smo u ratnom stanju. Moramo se
boriti, na prvom mestu, za čast i slavu našega cara Romana i svetle
carice Zoe Porfirogenite, za dobro i napredak domovine, i najposle za
svoje lično dobro... Ne treba da vam napominjem šta svakoga od nas
čeka ako padnemo u ruke pobunjenika! Po naređenju namesnika
Armenopulosa, vaša surovost prešla je sve granice. Takvo ponašanje
vašeg starešine dovelo vas je dotle da postanete zli i opaki kao divlje
životinje. Sad valjda uviđate da je mržnja zetskog naroda ravna vašim
zverskim postupcima... Ali upamtite, ratnici... Za blag postupak zakasnili
smo! Prema tome, milosrđe neka ostane u zapećku sve dok se pobuna
ne uguši! U isti mah napominjem vam da će svaki od vas za najmanju
neposlušpost ili drskost biti kažnjen smrću... Za takve postupke svojih
ratnika naši stari ubijali su svakog desetog... Ostavljam vam na volju:
ako ne primite moj savet, koji vam dobronamerno dajem, nateraćete me
da i ja primenim način desetkovanja... Razmislite o tome... A sad, na
svoje mesto!
Ratnici se u tišini počeše razilaziti.

Knezu Ljutovidu bilo je jasno da je poklisar Teodoros odlučio da što

pre podvrgne svojoj volji zapuštene namesnikove ratnike.
— Treba što pre otpočeti krstarenje kroz pokorene oblasti — reče.
— U gradu imamo blizu hiljadu dobro naoružanih ratnika. Sa njima se
može ugušiti pobuna.
— Može. — odvrati poklisar. — Ali zaboravljaš da neko treba i grad

69
da čuva... Od tog broja bar polovina mora ovde osta gi i biti u
pripravnosti. Zar nisi primetio kako nas građani posmatraju? U toku
celoga dana nijedan mi nije prišao...
— Zaplašeni su — reče knez. — Posetiće nas oni već... Doći će bez
straha, jer su sigurno doznali da su namesnik i njegovi glavni pomagači
u tamnici. Među njima ima valjanih i ispravnih ljudi.
— Ima svakako — mrgodno odvrati poklisar. — Ali Armenopulos je
imao dovoljno vremena da se i njima zameri! I pazi šta ti kažem: Valjani
među građanima pristaće uz bunu. Oni će to sigurno učiniti, jer dugo su
trpeli ropstvo...
— Ima bar trideset njih koji služe u namesnikovoj vojsci.
— Zar i to? — iznenadi se poklisar.
— I to... I vrlo su poslušni i odani.
— Moraću sutra s njima da porazgovaram — reče poklisar. — Jer
ako nisu hulje, oni će svakako preći svojima.
— A ako su hulje, ostaće kod nas! — nasmeja se knez.
— Takvi nam nisu potrebni...
— Znači, otpustićeš ih? — prenu se knez.
Poklisar ga preseče pogledom:
— Ne! — reče. — Razoružaću ih i baciti u tamnicu!
Mrak se uveliko spustio. Poklisar i knez išli su prema velikoj zgradi
gde im je bila odaja za prenoćište. U razgovoru nisu osećali da
ubrzavaju hod. Isto tako nije im padalo na pamet da se koji put osvrnu.
Zbog toga se obojica trgoše kad iza sebe čuše reči oca Dionisija:
— Laudetur Christus... Jedva sam uspeo da vas stignem...
— Nešto si hteo, časni oče? — bezvoljno ga upita poklisar.
— Hteo sam da molim, da preklinjem.. Video sam grozotu kad je
krvnik udavio onog ratnika... Čemu ta surovost? Zar se baš mora tako
postupati?
— Hteo si za nešto da moliš? — reče poklisar.
— Da molim? Jeste... Molim u ime Hrista da se više onakva scena
ne ponovi! I još nešto... Trebalo bi pustiti iz tamnice namesnika i njegove
ljude.
Poklisar zastade, stavi ruku na rame svešteniku, zagleda mu se u
oči i reče:
— No sutor ultra crepidam! 40
— Non per me! Nom pro me, sed pro nomine Christi hoc postulo! 41
— Benigne fater, — blago reče poklisar — unusquisque per se
operam dandum atque curandum est! 42
— Samo tako i nikako drugačije! — zatrepta sveštenik, čudeći se
otkud poklisar zna latinski. — Svako treba da se brine o sebi i da vodi
računa o svojim postupcima, ali moje molitve su iznad svih, a božija
milost među nama...

70
 Prema slaboj svetlosti zvezda poklisar primeti kako svešteniku oči
čudno sijaju, a usne podrhtavaju kao u deteta kad se sprema na plač.
— Znači, odlučili ste se na krvoproliće? reče otac Dionisije. — Vaši
ratnici su danas doveli u grad oko pedeset seljaka. Šta ćete učiniti s
njima?
Poklisar se osmehnu i baci pogled pa kneza Ljutovida:
— Dobri sveštenik svojski se zauzima da se ne proliva krv. — reče.
To je plemenito i bogougodno. Ali, reci mi, sveti oče, šta si ti lično učinio
da do pobune ne dođe?.. Koliko si uticao na namesnika Armenopulosa i
njegove ljude da budu milostivi dok je vremena bilo za to?..
— Surdo fabulam narare...43 Badava sam se trudio! Nije pomoglo...
A sad molim da ih pustite na slobodu.
— Zašto? — prenu se poklisar.
— Da im daš priliku da se pokaju.
— Neće se pokajati! — nasmeja se Ljutovid.
— I da se smiluješ na onih pedeset seljaka što nevini čame u
tamnici — nastavi sveštenik. — Njihova krv pašće na tvoju glavu!
— Oni će sutra biti pogubljeni. — nemarno reče poklisar.
— Strahota! — sklopi ruke sveštenik.
— Tako mora biti! — odvrati poklisar. A sad... Sit tua anima in paca
vigitet super nos et eos...44
— Videlicet!...45 — sleže sveštenik ramenima i pođe prema
manastiru.

Toga dana popodne suludi Stojša je prosio po kućama u gradu. O

ramenu mu je visila povelika torba, skoro prazna, jer je izgledalo da se u
poslednje vreme darežljivost građana uveliko smanjila. Uzalud je suludi
momak bogoradao, stavljao ruku na trbuh i prevrtao očima. Građane nije
moglo da pokrene ni cvrkutanje crvendaća, ni zvižduk crnoga kosa, pa ni
zavijanje kukumavke. Međutim, padalo je u oči da Stojša nije prilazio
svakoj kući. Ali kad bi zalupao na kapiju, žene su ga izdaleka grdile i
terale, ne usuđujući se da mu priđu. Ljudi ga se nisu plašili. Oni bi
suludog momka oslovljavali i, smeškajući se, pokušavali da od njega
izvuku neku reč. Ali Stojša je mucao i mlatarao rukama pružajući
pojedincima crveni končić sa tri čvorića. Građani bi namah počeli da
blede. Gledajući za Stojšom i slušajući njegovo bezbrižno cvrkutanje,
stavljali bi crveni končić u nedra i ulazili svaki u svoju kuću oprezno
zatvarajući vrata za sobom.

71
 Četrdeset i tri građanina na taj način pozvana su da u sumrak dođu
u manastirski podrum.
Po zalasku sunca građani, jedan po jedan, počeli su zamicati u
crkvenu portu. Među poslednjima stiže i Stojša. On se nalazio na trgu i
čekao da ratnici posle smotre počnu da se razilaze. Bogoradajući i
proseći milostinju, Stojša je uporno tražio petoricu ratnika, našao ih i
uspeo da svakome od njih tutne u ruku crveni končić. Ta petorica su
odmah iza Stojše stigla u crkvu.
I dok je carski poklisar na trgu upućivao romejske ratnike kako treba
da ugušuju pobunu, u podrumu manastirske crkve otpočelo je
savetovanje među odabranim građanima kako da se bore. Mladi
kaluđer, crnomanjasti iskušenik, s nekoliko reči pozdravi građane i
odmah pređe na glavnu stvar:
Nije potrebno da opširno i pojedinačno iznosite svoje nevolje! Mojim
drugovima i meni dobro je poznato šta sve podnosite pod surovom
upravom namesnika Armenopulosa i romejskih razbojnika. Još do juče
strepeli ste od njihove poslednje odluke. Da nije carski poklisar stigao u
Bar, svako domaćinstvo u gradu moralo bi odvojiti po jednog muškog
člana i predati ga u ropstvo nezasitom namesniku i njegovim
pomagačima. Sad vam skrećem pažnju da nipošto ne smatrate dolazak
poklisara kao svoj spas! Jer svi su izgledi da će njegova uprava u
svakom pogledu prevazići zločine namesnika Armenopulosa. Tako i
mora biti, jer je poklisar došao da uguši pobunu Mislim da nije potrebno
naglašavati da nam predstoje teški dani! Romeji će stavljati na muke i
ubijati svakoga. Oni neće gubiti vreme ispitujući ko je kriv... Borba će se
voditi svuda i pobeda će biti na strani upornijih i izdržljivijih. Prema tome,
borićemo se svim sredstvima u svako doba i na svakom mestu. Noćas
ćete dobiti oružje, a znak za početak borbe očekujte svakog trenutka.
Crnomanjasti mladić zastade brišući rukavom znoj sa lica. Njegov
pronicljivi pogled prelazio jes jednog na drugog čoveka, kao da teži da ih
sve obuhvati. Građani, ozbiljnih i ubledelih lica, gledali su netremice u
mladića, njegova tri druga u kaluđerskoj nošnji i dvanaest parika
pomagača. Ceo skup osvetljavale su četiri buktinje. Treperava svetlost
padala je na gomilu oružja i gubila se među sanducima, polomljenim
klupama i stolovima.
— Uzdamo se u vašu hrabrost i mišice — nastavi crnomanjasti
mladić. — Molimo vas da u naše kolo uvedete još pokojeg od ostalih
građana. Ali obraćajte se samo onima u koje imate potpuno poverenje.
Na kraju, dužnost mi je da vam kažem: ako se dogodi izdaja, nijedan od
nas ni pola dana neće živeti!... Umrećemo na točku ili na konopcu...
Prema tome, osetite li između sebe ili u gradu izdajnika, ubijte ga bez
milosti... Nego, vidim među vama i pet ratnika... Dosad ste služili
Romejima, a odsad pripadate pobunjenicima...

72
 — Zato smo i došli... Borićemo se za slobodu... Živote nećemo
žaliti... — odgovoriše ratnici.
— Koliko još ima naših među Romejima'' — upita mladić.
— Trideset i osam ukupno, s nama...
— Šta oni misle?
— Ne znamo... Ćutljivi su... Boje se... — reče jedan ratnik.
— Onda im ne govorite ništa. Kad dođe vreme, oni će već preći na
našu stranu.
Odjednom u skupu nastade tajac. Sve glave se munjevito okretoše
prema stepenicama. Na malim vratima pojavi se otac Dionisije.
Sveštenik, preskačući po dve-tri stepenice, zadihan uđe u podrum.
Savladavajući se da prikrije strah, otac Dionisije reče:
— Hvaljen Isus...
— Na vjeki vjekov... — odazva se nekoliko glasova.
Sveštenikov pogled lagano pređe preko bledih lica i zaustavi se na
crnomanjastom mladiću:
— Nadam se da vam je naš časni brat objasnio šta treba da radite?
— reče.
Građani su ćutali. Njima se činilo da nisu čuli sve što ih očekuje.
Zbog toga su osećali da i otac Dionisije treba da kaže svoju reč. Jedan
od petorice ratnika progovori:
— Iskupili smo se ovde da se borimo, i da umremo, ako treba. Ali
hoćemo da znamo, najpre, ko nam je vođa, a zatim, šta od ovog
trenutka treba da radimo...
— Tako je! To hoćemo! Izjasnite se! — začuše se glasovi iz skupa.
— Čućete! Sve ćete čuti! Okolnosti su se toliko nagomilale, da se
više ništa ne može odlagati... Došlo je vreme da prorade mač, koplje i
ubojna sekira! — odvrati crnomanjasti mladić. — Razumljivo je što
tražite da vam se kaže ko je vođa pobune... Ja ću vam reći...
U skupu nastade komešanje. Prema svetlosti buktinja oči građana i
ratnika čudno su svetlucale.
Crnomanjasti mladić nastavi:
— Vođa pobune sam ja!
— Ti! Kaluđer! Iskušenik! — začuše se glasovi.
— Nisam kaluđer... Ja sam Razvigor...
— Razvigor! — zaori se iz pedeset grla.
— Borićemo se i pobediti! Pobeda je naša! Živeo Razvigor!
Građane i ratnike naglo uhvati oduševljenje. Neki pritrčaše mladiću i
stadoše ga hvatati za ruke i gledati sa divljenjem.
— Ljudi, čujte me! — viknu jedan ratnik.
— Ovde nešto nije u redu. Želim da mi se objasni...
— Da čujemo... Da čujemo.. — stadoše se smirivati građani.
Ratnik produži:

73
 — Znamo da su pobunjenici uništili jedan odred od pedeset
romejskih konjanika i ubili Aristobula, štitonošu poklisarevog. Ali dva
ratnika su uspela da se izvuku iz borbe i da stignu u grad. Oni pričaju da
ih je napao Razvigor sa svojim ljudima.
— Istina je. Tako pričaju... — dobaci drugi ratnik.
— E pa, — nastavi prvi — ako je tamo na polju Razvigor, kako to
onda sad ispada!?
— Znači da ih ima dvojica! — dobaci jedan zanatlija.
— Tako izgleda... — reče drugi.
Otac Dionisije bacao je zbunjene poglede na skup građana, na
ratnike i na crnomanjastog mladića. U prvi mah zausti da progovori, ali
se predomisli, sklopi ruke i stade šapatom izgovarati molitve. Najposle
se obrati mladiću:
— Brate, valjda uviđaš da je ovde potrebno objašnjenje? Ko je
Razvigor? Ti ili onaj seljak što je uništio poklisarev odred?
— I on, i ja — reče mladić.
— Kako? Znači, dvojica? — nakrivi sveštenik glavu da bolje čuje.
— Ne, nego trojica!
— Eto ti sad!
— Krajem maja ove godine doneta je odluka za početak pobune.
Gde?
— U jednoj kovačnici u blizini Drivasta. Tu smo se sastala nas
trojica.
— Gospode, svega trojica! — zaprepasti se sveštenik.
— Trojica — ponovi mladić smešeći se — Kovač Mrkša, Dragoje,
seljak iz humske oblasti, i ja... Razgovor nije dugo trajao. Odlučili smo da
dignemo narod na ustanak. Ali u ovakom pothvatima često se događa
da vođa pobune pogine. Zbog toga smo se složili da budu tri vođe.
Jedan će valjda ostati živ i dovesti pobunu do kraja! Tako su postala tri
Razvigora: kovač Mrkša, seljak Dragoje i ja! Onda smo između čekića i
nakovnja stavili srebrnu perperu i razbili je na tri dela. Svaki od nas uzeo
je po jedan deo...
— Čemu to?
— Ta tri dela slomljene perpere nekoliko puta su odigrala svoju
ulogu...
— Kako, čoveče? — upita jedan ratnik. — Prosto... Kad jedan
Razvigor pošalje nekoga drugom Razvigoru, preda mu svoj komadić
perpere...
— Jasno... Dobro smišljeno... Potpuno sigurno... — začuše se
glasovi.
— Sad da čujemo kakve nam vesti donosi otac Dionisije! — reče
jedan zanatlija.
— Loše... Loše u svakom pogledu! — obori glavu sveštenik. —

74
Carski poklisar sprema se da sutra pogubi na trgu pohvatane seljake
koje su danas doterali u grad i bacili u tamnicu!
— Zar i to? viknu crnomanjasti mladić.
— I ne samo to! Sutra će sve naše ratnike koji služe Romejima
razoružati i... baciti u okove...
Pet ratnika, ubledelih lica, stadoše ukrštati poglede.
— Poklisar će to sigurno učiniti jer vam ne veruje — primeti
sveštenik.
— Znači, zakasnili smo! — reče jedan ratnik obarajući glavu.
Ostala četvorica bespomoćno su slegala ramenima.
— Još nismo ni otpočeli borbu, a treba da propadnemo! — dobaci
drugi.
— Nećete propasti! — reče sveštenik. — Naći će se neki način da
vas spasemo.
— Treba odmah obavestiti i ostale ratnike. — dodade crnomanjasti
mladić. — Sad će valjda uvideti gde im je pravo mesto!
— Šta treba da radimo? — upita jedan ratnik.
— Da pobegnete iz grada! Noćas ćete pobiti stražare, otvoriti veliku
kapiju i dočepati se prostrane livade...
— A konji?
— Konji su u konjušnici. Vaše je da odlučite kako ćete ućutkati
konjušare... Sad možete ići... Pripremite svoje drugove za bekstvo!
— Ako nam budu poverovali!
— Drugog izlaza nemate!
— Dobro... — reče ratnik. — Možda će nam sreća biti naklonjena...
Ali kome treba da se obratimo tamo napolju? Seljaci će nas pobiti pre
nego što doznaju ko smo!
— Ako vas napadnu, vičite »Živeo Razvigor«! To će ih malo zbuniti.
Onda se raspitajte za kovača Mrkšu ili seljaka Dragoja... Daću vam
sigurnu potvrdu da vas oberučke prime...
Mladić izvadi iz nedara kesu s novcem i izruči sadržinu na dlan.
Onda stade prebirati dok ne nađe komadić razbijenog perpera.
— Evo... Ovu zalogu vratićete mi kad se budemo opet sreli... Uzmi!
— obrati se jednom ratniku. — Kako ti beše ime?
— Spasoje — odvrati ratnik — Spasoje, sin Puniše Katića, oružara.
— Stojša, idi s njima! — doviknu otac Dionisije.
Suludi momak se izdvoji iz grupe i priđe Razvigoru.
— Nož! — reče.
— Nož?! U pravu si! Uzmi jedan sa gomile! Uzmi i strpaj ga u
nedra...
Petorka ratnika priđoše svešteniku. Spasoje mu se obrati:
— Ako noćas izginemo, moli se za naše duše! I još nešto... Naredi
da nas sahrane hrišćanski!

75
 — I porodice da nam Romeji ne diraju... — dodade drugi.
— Blagoslov božiji nad vama! — reče sveštenik praveći rukom znak
krsta.
Petorica ratnika i Stojša lagano krenuše uz stepenice. Kad se za
njima zatvoriše vratanca, Razvigor se obrati građanima:
— Uzmite oružje i jedan po jedan razilazite se!

76
 Razvigor je organizacija

— Jeste, braćo! Razvigor sam ja! I kunem se da ću, dokle živim,

uništavati naše zlotvore!
Tim rečima je seljak Dragoje posle pobede u selu Treski pozdravio
svoje borce.
Gledajući rasturene leševe po bojištu, nastavi:
Pobedili smo i stekli nešto oružja i konja... Sad ste i vi ratnici. Ako
ste pristali da se uz mene borite, morate se pokoravati mojim
naređenjima... Ko to ne može ili neće, eno mu puta! Niko ga neće
zadržavati.
Seljaci, zbijeni u gomilu, netremice su gledali svoga vođu. Iz bledih
lica nije izbijala radost zbog pobede. Brižni pogledi munjevito su se
ukrštali, jer ratnicima je bilo jasno da je to tek početak mučne i
dugotrajne borbe koja im predstoji.
— Izgleda da smo zaglabali veći komad nego što možemo da
prožderemo! — reče jedan postariji seljak iz Treske.
Načeli smo ga, i sad nam valja jesti — dodade drugi.
— Ješćemo ga i pojesti! — osmehnu se Dragoje. — Stomak nam
neće provaliti! Ja vam stojim dobar!
— Neće... — prihvati Radan. — Ako se budemo i dalje ovako borili,
imaćemo i prilike i vremena da se radujemo pobedama...
— Nismo sami. — reče Dragoje. — U šumama kraj reke Bojane
nalazi se naša glavna vojska. Nju predvodi kovač Mrkša, drugi
Razvigor...
— Drugi? Kako drugi? Zar vas ima dvojica? — zažagoriše seljaci.
— Prvi je onaj crnomanjasti mladić što nas je pri izlasku iz grada
počastio jelom i pićem...
— Zar kaluđer!? — uzviknu Radan.
— Nije kaluđer... Na sebe je bacio kaluđersku nošnju da lakše uđe
u grad. On će tamo pobuniti građane... Drugi je kovač Mrkša, na reci
Bojani. On ima pet stotina dobro naoružanih ratnika... Sad, pokupićemo
rastureno oružje i pohvatati romejske konje i odmah krenuti da se
pridružimo ratnicima kovača Mrkše.
— Tako je! Nema čekanja! — živnuše seljaci i smesta se latiše
posla.
Jedni stadoše da skupljaju oružje, drugi navališe da sa mrtvih

77
romejskih ratnika skidaju kacige, pancire i odela. Treći, razbivši se u
grupe, pohitaše da hvataju konje.
Uskoro iz sela Treske krenu grupa od dve stotine ratnika. Na
prostoru oko hrasta ostadoše nagi leševi poubijanih vizantijskih ratnika i
desetak seljačkih.
Konjanika je bilo oko pedeset. Jašući zaplenjene konje, bili su
naoružani mačevima, kopljima, sekirama i topuzima. Neki među
pešacima snabdeli su se lukovima i tobocima dobro nabijenim strelama,
dok su ostali nosili kose i motike.
Na prvom konačištu Dragoje odredi mladića Toga sebi za
zamenika. Zatim odabra tri stotinara: Radana, Stanišu i Strašimira.
Ratnici sami između sebe izabraše osam desetara. Isto tako izabrano je
pet izviđača i toliko uhoda.
Iako je predviđeno da odmor ne traje dugo, stotinari se pobrinuše
da se na četiri istaknute tačke postave stražari. Dok su konji navalili da
pasu suvu travu, ratnici su leškarili na zemlji i prepričavali svoje podvige
učinjene toga dana u borbi sa romejskim konjanicima.
Po zalasku sunca ratnici odmorni nastaviše put. Predvođeni dobrim
vodičima, išli su prečicama prema reci Bojani, gde se u gustim šumama
skrivaju Mrkša i njegovi ratnici. Radan i Dragoje su smatrali da će se dve
grupe ratnika spojiti sutra uveče, jer su konjanici zbog pešaka sporo
odmicali.
Već su Vlašići uveliko šetali po nebu, kad Dragoje podiže ruku i
uzviknu:
— Stoj! Ovde ćemo noćiti... Boravak kratak, koliko da se konji
napasu i provaljaju po travi, a mi da večeramo i malo pridremamo. U
prvo svanuće krećemo dalje.
Mesto je bilo pogodno za prenoćište. Na padini koja se završavala
potokom ratnici se raspasaše i odložiše oružje. Pešaci, po nekoliko u
svakoj grupi, odmah otpočeše da jedu. Za to vreme konjanici rasedlaše
konje i, popustivši im oglave, sputaše im prednje noge i pustiše ih da
pasu. Kad su i straže postavljene, ratnici utonuše u san.
Mesec u poslednjoj četvrti rasplinu svoju kao sumaglica srebrnastu
svetlost. Lišće na žbunovima i krošnjama drveća namah dobi bledosivu
boju. Na kosom proplanku senke postadoše veće i činilo se da se
sablasno pomeraju. Konji kraj potoka izgledali su krupniji, jaruga
mračnija i dublja, a planinski grebeni bliži i stravičniji. Glasovi noćnih
ptica odjekivali su izazivajući nespokojstvo. Izgledalo je kao da se ptice
ne dozivaju nego vapijući preklinju jedna drugu da se nikad ne sretnu.
Zavijanje gladne vučice mešalo se sa promuklim kliktanjem orlušine i
huktanjem golemog bukavca.
Umorni ratnici spavali su sve dok se na istoku ne pojaviše prvi
nagoveštaji novoga dana. Bleda mesečeva svetlost iščeze. Senke se

78
izgubiše. Mesečev srp čudno mali, lagano je nastavljao svoj put prema
zapadu.
Kad je sunce izašlo, ratnici su napustili prenoćište. Držeći se
podnožja planine Rumije, išli su padinama podalje od puteva koji vode
za Drač, Ulcinj, Skadar i Bar.
Dragoje je znao da njegovi neuvežbani ratnici ne bi mogli na
otvorenom polju da se nose sa vizantijskim konjanicima. Zbog toga nije
napuštao šume, jaruge i šipražje.
— Težak put smo izabrali — obrati se jednom svojim pratiocima. —
Doista, nije lako ići bespućem i potucati se kroz šibljak! Ali pogledajte
dole...
Ratnici se prenuše. Na svetlom sunčanom danu videla se beskrajna
ravnica kako se gubi prema morskoj obali i nestaje u plavkastoj izmaglici
u maslinjacima oko Ulcinja. U pravoj liniji na nekoliko hiljada koraka
videla se žućkasta prašina na krivudavu putu.
— Kad se spojimo sa Mrkšinim ratnicima, biće nas preko šest
stotina. Onda ćemo i tim putem ići — reče Dragoje nadnoseći dlan nad
oči. — Eno, pogledajte! Vide se konjanici!
U daljini od desetak milja južno, zdrave oči gorštaka ugledaše
zbijenu masku konjanika. Na jasnom sunčanom danu grupa je izgledala
kao čopor vukova ili krdo ovaca. Da vrhovi kopalja i kacige nisu blistali
na suncu, niko ne bi pomislio da su konjanici. Mada ih je beličasta
prašina okružavala, videlo se da jezde u pravcu Bara.
— Kome li pripadaju — reče Togo.
— Romejski su svakako! — primeti Radan.
Odjednom, u šumi sleva, začu se žagor.
Tri izviđača trčeći dopadoše do ratnika. Iza njih se videla grupa od
pedeset do šezdeset seljaka. Neki su bili na konjima.
— Šta je? — obrati se Dragoje izviđačima.
— Zlo! — reče najstariji od trojice. — Propast! Mrkšin odred uništili
romejski konjanici. Ostalo je samo ovo što ide za nama!
— A Mrkša?
— Poginuo! Isekli ga na komade...
Među Dragojevim ratnicima nastade zaprepašćenje. Ubledelih lica i
unezverenih pogleda stajali su gde se ko zatekao. Njihovo kolebljivo
samopouzdanje, bez Dragoja i Radanove grupe ratnika, i inače je pretilo
da se raspline.
Međutim, pristigoše i Mrkšini ratnici, dvadeset i šest konjanika i
pedeset pešaka. Po njihovu držanju videlo se da su prekaljeni borci. Ni
na jednom licu nisu se mogli primetili tragovi straha, mada je među njima
bilo i ranjenika. Ozbiljni i snažni stotinar Prokopije priđe Dragoju i
pozdravi se s njim. Pruži ruku i Radanu. Ostali nazvaše boga i sedoše
na zemlju. Konjanici sjahaše i namakoše konjima zobnice.

79
 — Eto, brate Dragoje! — otpoče Prokopije. — Pretrpeli smo poraz...
Sila je nadvladala silu... Napala nas je grupa od dve stotine romejskih
konjanika. Borba se vodila na jednoj čistini. Već smo osećali da je
pobeda na našoj strani, kad neočekivano u borbu ulete nova grupa
neprijateljskih konjanika. Bilo ih je preko tri stotine. Sakriveni iza
topoljara, ti ratnici uvrebali su priliku, napali nas s leđa i potukli nas.
Četiri stotine naših boraca palo je u bici. Poginuo je i Mrkša...
— Znači, potpun poraz? — reče Dragoje.
— Potpuno...
— Je li neko pao u ropstvo?
— Niko! Svaki je više voleo da pogine u bici nego da umre na
mučilištu!
— Kuda sad nameravate? — upita Dragoje.
— Da se priključimo vama ili da samostalno nastavimo borbu... Ali
najpre moramo osvetiti smrt svojih drugova... Eno, pogledajte! — reče
Prokopije pokazujući rukom prema prostranoj ravnici gde su se na putu
videli vizantijski konjanici. — Kad su nas napali, bilo ih je preko pet
stotina, a sad ih ni tri stotine nema! Pobedili su nas, ali su, bogme, i oni
dobro očerupani! Rešili smo da ih napadnemo! Napašćemo ih noćas,
kad budu na odmorištu... Zbog konja moraju da zastanu, a i ljudima je
potreban odmor...
Dragoje se obrati svojima:
— Čuste li ovo?
— Čusmo! Ići ćemo sa Mrkšinim ratnicima!
Polazak! Odmah napred! — začuše se glasovi. — Postavićemo
zasedu ili ih napasti na odmorištu!
— Eno prokletnika na putu! Sasvim se lepo vide!
— Namlatićemo ih se noćas! Treba osvetiti smrt drugova!
Stotanar Prokopije, vidno obradovan, zahvali se Dragoju i obrati se
svojima:
— Evo nas opet u sastavu odreda koji će umeti valjano da se bori!
Izgubili smo svoga vođu Mrkšu Razvigora. Sad smo dobili drugo!...
Borićemo se uz njega i slušati njegova naređenja... Rekosmo li, braćo?
— Rekosmo! — uglas odgovoriše ratnici.
— Onda sedlajte konje i pašite oružje! Odmah krećemo... — reče
Dragoje. — Udarićemo natrag, istim putem kojim smo i došli dovde...
Kroz šumu je preki put. Postavićemo zasedu ili napasti neprijatelja na
odmorištu! Ovoga puta boriće se samo konjanici... Pešaci neka idu
našim tragom...
Ratnici se uskomešaše. Jedni su pregledali oružje, drugi pohitaše
da sedlaju konje. Dragoje se obrati Prokopiju:
— Je li kod tebe Mrkšin komadić perpere?
— Jeste... Pošlo mi je za rukom da dignem kesu sa novcem sa

80
mrtvog vođe. U kesi je njegov komadić perpere.
Kad se konjanici baciše u sedla, Dragoje im se obrati:
— Evo, braćo, trećeg Razvigora! Mrkša je poginuo, neka mu je
slava! Njegovo mesto pripada najstarijem i najhrabrijem među preteklima
iz družine... Stotinar Prokopije od danas je treći Razvigor!
— Živeo! Živeo!... — zaori se sa svih strana.
— A sad čujte! — nastavi Dragoje. — Pred nama je borba s
romejskim konjanicima. Ima ih mnogo više nego nas. Ako ih ne
iznenadimo, svršeno je s nama! Naš napad mora bita brz i žestok. Svaki
ratnik neka se bori kao da mu je ovo poslednja bitka. Mi nismo vični
rukovanju oružjem, ali umemo bita brzi i hrabri do bezumlja. Za nas ne
važe viteška pravila, nego iznenadan i žestok napad. Ako potučemo i
ovu grupu romejskih konjanika, znajte da će naša buna uroditi dobrim
plodom. Za nekoliko dana utrostručićemo se. Seljaci će sa svih strana
nagrnuti da nam se pridruže... Naposletku, valja imati u vidu da treba da
osvetimo smrt Mrkše i njegovih ratnika...
— Tako je! Živeo!
— Onda, napred!
— Stoj! — uzviknu Togo.
— Šta je sad?
— Da povedemo bar četrdeset pešaka strelaca? — bojažljivo reče
mladić. — U nevolji i po dvojica mogu na jednog konja, bar dok ne
stignemo do neprijatelja.
— Mladić je u pravu! — reče Prokopije.
— Istina je! — složi se Dragoje. — Hej, pešaci... Odvojte se mlađi,
pa na konje iza jahača!
— Ja ću ih predvoditi! — dobaci Togo. — Ako treba, možemo malo i
trčati ukorak s konjima...
Iz grupe pešaka izdvojiše se strelci, većinom mladići, svi naoružani
lukovima, strelama i noževima.
— Bacajte se na konje i polazak! — viknu Dragoje. — Ostali pešaci
po našem tragu...
Konjanici kretoše kroz šumu putem kojim su već prolazili. Mrkšini
ratnici, izvrsni jahači, smesta se razrediše, vešto obilazeći debela stabla
i bokore mladica oko njih. Dragojevi ratnici s mukom su držali korak. Svi
su jahali ćuteći. Kroz podnevnu tišinu čulo se samo tupkanje kopita i
frktanje konja koji su se spoticali o žile i panjeve skrivene u bokorima
mladih izdanaka. Vizantijski ratnici jezdili su preko prostrane ravnice
dobro uhodanim putem. I pored toga, njihova prednost bila je umanjena.
Oni nisu znali da nevidljivi neprijatelj ide paralelno s njima, a zatim,
njihov put je bio obilazan, kao golemi luk. Dragojevi ratnici išli su po tetivi
luka.
Činilo se da Mrkšini ratnici poznaju put bolje nego iko. Oni su

81
spretno jezdili kroz šumu, spuštali se u jaruge i zalazili u šibljake. Brzo
su odmicali, krčeći put pratiocima.
Na jednom mestu izbiše na čistinu. Prostrana livada širila se na
čitavu milju i po. Zaklonjeni visokim šibljem i šumom koja se kao pojas
isprečila između njih i romejskih konjanika, ratnici su jurili galopom.
Konji, ogrezli u znoj i penu, grabili su preko livade preskačući žbunove.
Kad se dočepaše brega i nanovo zađoše u šumu, konji, koji su nosili po
dva jahača, uveliko su brektali.
— Stoj! — uzviknu Dragoje. — Moramo pustiti konje da malo
predahnu... Sjašite... A vi, momci, — obrati se strelcima — odsad ćete
peške kasati za nama!
— Hoćemo i možemo! — uglas se odazvaše pešaci.
Izvirujući iznad visokih žbunova, izviđači ugledaše romejske
konjanike. Put ih je sasvim približio padini planine, ali su zaostali bar dve
milje.
— Jašite i zalazite dublje u šumu! — dobaci Dragoje ratnicima. —
Za živu glavu ne smemo dozvoliti da nas primete...
Ratnici nastaviše put. U predvečerje su već bili daleko odmakli od
vizantijskih konjanika. Izviđači su ih izgubili iz vida po zalasku sunca.
Međutim, ravnicu su zamenili brežuljci obrasli u žbunje i pojedinačno
drveće. Put od Ulcinja prema Baru gubio se u šumi. Zbog mnogih potoka
koji su prilikom plahih letnjih pljuskova nadolazili i prelivali jaruge, mladi
izdanci oko debelih lipa, zasićeni vlagom, bujali su i narasli uvrh
konjanika. Na jednom dubokom useku put je skretao ulevo kroz tesnac
kuda šest konjanika jedva mogu naporedo proći. Dragoje odluči da na
tome mestu postavi zasedu.
— Šta je? Gde su? — obrati se Prokopije izviđačima.
— Mnogo su zaostali. — odvrati Stane. — Izgleda da su sjahali i
postavili odmorište iza trećeg brežuljka odavde.
— Onda i mi možemo da se odmorimo... — reče Radan.
Dragoje podviknu:
— Sjašite, momci, napojte konje i zavedite ih malo dalje od puta.
Dok su se ratnici pripremali za kratak odmor, Dragoje, Prokopije,
Radan i Togo siđoše na put da izvide mesto gde će postaviti zasedu. Tri
izviđača pođoše putem prema romejskim konjanicima. Njihova dužnost
je bila da motre, i kad se neprijatelji pojave na putu, da se neprimetno
povuku.
Iako je sunce tek zašlo, sumrak je počeo da zalazi u šumu i usek
kuda je krivudao put. Ispod kamenja iskakali su cvrčci i otpočinjali svoju
uobičajenu večernju pesmu. Negde u blizini, žunja je kljucala koru suhe
breze. Tupi udarci mešali su se sa žuborenjem potoka koji je presecao
put. Mlaz vode, razbijen u nekoliko krakova, padao je na granitnu stenu i
gubio se u uzanoj vrtači.

82
 Zaseda je bila postavljena. Gore u šumi, desno i levo od puta,
postavljeni su strelci. Na mestu gde je usek počinjao, na blagom nagibu,
zaklonjeni šibljem, sedeli su Radan, Togo i Strašimir sa četrdeset
konjanika. Njihova dužnost je bila da propuste romejske ratnike i na dati
znak da ih napadnu s leđa. Na putu iza okuke bili su poređani Dragojevi i
Prokopijevi konjanici. Na njih je imalo da naleti čelo neprijateljske kolone.
Na četiri uzvišena mesta pešaci su nagomilali suve trave, lišća i
suvaraka. U toku borbe treba da planu četiri vatre.
— Pazite, ljudi… — govorio je Dragoje. — Da se u mraku ne bismo
između sebe tukli, borbeni uzvik biće nam »Razvigor«. A vi, strelci, tamo
gore, samo po tri strele u gomilu romejskih konjanika, onda za noževe i
sasuljajte se na put! Četiri vatre neka planu u isti mah!
Uskoro sve utonu u tišinu. Cvrkutanje ptica nije se čulo, jer se
spuštala noć bez meseca. Zamuče i pesma cvrčaka. Samo se još čulo
kako voda iz potoka u tankim mlazevima udara o granitnu stenu.
Spuštala je noć stravično tiha i mračna. Beličasti put vijugao je gubio se
iza okuke. Konji naviknuti i na prepade i na zasede stajali su kao
ukopani. Ratnici su napregnuto osluškivali, očekujući da se izviđači
pojave.
Odjednom, neočekivano, sa suprotne strane začuše se koraci. Dva
čoveka pojaviše se na putu.
— Otkud ovi sad! — prošapta Dragoje Prokopiju. — Izađi na put i
vidi ko su...
Mrkšin stotinar sjaha i pođe u susret došljacima.
— Stanite! Ni koraka dalje! — dobaci im. — Strelci vas drže na oku!
Ko ste vi?
— Seljaci iz Treske... — bojažljivo reče jedan došljak. — Gde je
Razvigor?
— Tu je... — odvrati Prokopije. — Bežite s puta! Upali ste u zasedu!
Pođite sa mnom...
— Ali, čekaj, brate! — reče drugi seljak već malo slobodnije. — Eto
tu, na trideset koraka iza nas, ide grupa od stotinu seljaka. Sa njima su i
ratnici iz Bara...
— Kakvi ratnici?
— Oni su naši... Služili su Romejima pa su pobegli i sad hoće da se
bore uz vas...
— Dovedite ovamo te ljude! — reče Dragoje prilazeći.
— Tako, brate! — uzviknu seljak. — Idemo, Stanimire.
Dva došljaka se povukoše i hitro zamakoše iza okuke.
— Šta kažeš na ovo? — obrati se Dragoje Prokopiju.
— Bićemo jači nego vizantijska carevina! Međutim, neki od ratnika
čuli su da im pristiže pomoć. Za tili čas vest se pronese od usta do usta i
sve obuze radost.

83
 Stotinak seljaka naoružanih kosama i motikama i trideset i dva
Baranina na konjima i pod oružjem brzo se uklopiše u zasedu.
U očekivanju izviđača, Dragoje doznade zbog čega i kako su
pobegli Barani, koji su pripadali vizantijskoj posadi u gradu.
— Bilo nas je trideset osam u romejskoj vojsci. — reče Dobrosav,
vođa begunaca. — Zahvaljujući svešteniku, ocu Dionisiju, pobegli smo
blagovremeno i izbegli tamnicu, a možda i smrt. Ipak, šest naših drugova
poginulo je dok smo se sa stražarima tukli oko velike kapije. Kad smo se
dočepali prostranog polja, bežali smo koliko konji mogu izdržati. Ali
Vizantinac, carski poklisar, nije poslao poteru za nama. .. Crnomanjasti
mladić, jedan od tri Razvigora, dao mi je ovaj komadić perpere kao
potvrdu naše odanosti pobunjenicima.
Ratnik izvadi iz nedara kesu s novcem i odreši je. Malo zatim, pruži
Dragoju komadić perpere.
Dragoje doznade da su namesnik Armenopulos, Kleomen i Pelops
bačeni u tamnicu i da je novi zapovednik posade u gradu Teodoros.
— Taj će svojim zločinima prevazići Armenopulose! — reče
Dobrosav. — Zaveo je disciplinu od koje ratnike hvata užas... Sprema se
da celu Zetu i Travuniju pretrese uzduž i popreko! Sve živo što mu
padne šaka baciće na točak ili pod mač!
Osim toga, Dragoje doznade da je Armenopulos, na navaljivanje
svoje kćerke Doroteje i oca Dionisija, pustio na slobodu njega i ostalih
sto osamdeset robova. Vođa begunaca reče da je pobuna u gradu
organizovana i da se svakog trenutka može očekivati prepad na
romejsku posadu.
Noć je uveliko osvojila, kad se na putu pojaviše izviđači.
— Idu... Idu... — tiho su dobacivali kroz zasedu. — Tu su, iza
brega... Nekoliko strelometa iza nas...
Tihi žamor pronese se među ratnicima i namah prestade. Zlokobna
tišina zavlada šumi i u useku kuda je krivudao put.
Vizantijski konjanici dva dobra sata su se odmarali na padini planine
Rumije. Odmorivši konje, krenuli su prema gradu Baru ne zazirući od
mračne noći koja se naglo spustila. Pripadali su patriciju Mihailu,
gospodaru Drača. Išli su kao hitna pomoć humskom knezu Ljutovidu.
Doznavši uz put da se u šumama oko reke Bojane nalaze buntovnici.
Postumije, zapovednik odreda od četiri stotine konjanika, odluči se da ih
napadne. On je razbio odred kovača Mrkše, trećeg Razvigora, ali je u
borbi izgubio sto dvadeset svojih ratnika. Uvereni da su učinili veliki
podvig, Postumije i njegovi konjanici išli su bezbrižno putem kroz šumu.
Radan, Togo i ostali iz njegove grupe, prema dogovoru, propuste
čelo kolone koja se kao crna i zbijena masa kretala putem. Dok su
romejski konjanici prolazili kroz zasedu, desno i levo, kraj puta počeše
da bleskaju varnice. U noćnoj tišini čulo se čak i kresanje kremena o

84
kresivo. Onda planu najpre jedna vatra, zatim druga i treća, a na stotinak
koraka napred i četvrta. Konjanici na putu se uskomešaše. Čelo kolone
stade. Ratnici se latiše oružja. Obasjani vatrom sa četiri uzvišena mesta,
vizantijski konjanici videli su se kao na dlanu.
U tom trenutku začu se graja. Dragojevi ratnici jurnuše sa svih
strana i svom žestinom napadoše protivnike. Dragoje i Prokopije udariše
u čelo kolone. Zadajući brze udarce, dva ratnika prokrčiše put svojim
pratiocima koji su nadirali za njima. Na začelju kolone namah se stvori
pometnja. Romejski konjanici, ne mogući da se okrenu, padali su s
konja. U strahu, mnogi su pobacali beskorisno oružje i gušeći se i tukući
se pesnicama između sebe pomamno su pokušavali da oslobode
prostor i nagnu u bekstvo. Vizantijski ratnici, zatvoreni u tesnacu, spreda
i otpozadi, kovitlali su se kao u paklenom kotlu. Dok su oni na čelu i na
kraju kolone ginuli pod udarcima mačeva, ubojnih sekira i noževa, ratnici
u sredini padali su pogođeni strelama. Dragojevi pešaci gađali su iz
blizine pa im nije bila potrebna osobita veština u gađanju strelom.
Ranjeni i preplašeni konji, ričući kao divlje zveri, skakali su i propinjali se,
zbacivali sa sebe jahače i kao besni se tiskali u tesnacu. Gazeći po
leševima, druzgajući pale i gnječeći između sebe posrnule borce, skakali
su jedni na druge, dokle zbijeni u gomilu svojom masom i težinom ne
otvoriše prolaz pred sobom. Koji ostadoše u tesnacu, popadaše izbodeni
mačevima i noževima. Jer Dragojevi pešaci u određenom trenutku
odbaciše lukove i svi do jednog se sjuriše niz padinu na put.
— Razvigor! Razvigor! — vikali su iz sveg glasa izmahujući
nasumice noževima.
Kad su konji protutnjali kroz prolaz, vatre su već dogorevale. Borba
je počela naglo, vodila se strahovitom žestinom i završila se porazom
romejskih konjanika. U šumi i na putu u tesnacu nanovo zavlada
neprozirni mrak. Jauci ranjenika i stenjanje i hripanje izranavljenih konja
strahotno su prodirali kroz noćnu tišinu.
— E-hej! Ložite nove vatre, vi gore! — začu se Dragojev glas.
Odozgo se niko ne odazva. Svi strelci bili su na putu. Bujica
pomahnitalih konja mnoge pešake je oborila i izgazila kopitima. Ostali,
pipajući i spotičući se o leševe ljudske i konjske, lagano su se primicali
izlazu iz tesnaca.
Iz mraka neko zavapi:
— Gospode, pomiluj nas grešne! Ovo je noćas pakao otvorio svoje
ždrelo!
Na nekoliko mesta počeše da izbijaju varnice. Žagor se pojačavao.
Preneraženi ratnici lagano su dolazili sebi. Na putu iza okuke, gde se
završavala zaseda, začuše se ljudski glasovi i konjski topot.
— Ko je sad ovo? — viknu neko.
— Mi smo... Radan i Togo... Obišli smo tesnac, jer putem se preko

85
mrtvih ljudi i konja ni dva koraka ne može! — reče Radan.
Najposle na putu blesnu vatra i osvetli strahotu poraza. Stenjanje i
zapomaganje ranjenika čulo se duž puta. U tesnacu se širio zadah krvi,
znoja i smrada od razvaljenih utroba ljudskih i konjskih.

86
 Cum Domini auxilio! 46

Ocu Dionisiju činilo se da je od životne važnosti da stalno bude u

blizini poklisara Teodorosa. Dva jaka razloga gonila su sveštenika na
ovu nemilu ulogu: trebalo je motriti da novi zapovednik ne otkrije u gradu
zaveru koja je dobila svoj definitivan oblik, a zatim, ocu Dionisiju bilo je
isto toliko važno da bude u toku događaja. Njegovom bistrom oku nije
promaklo da ga poklisar i knez Ljutovid ne podnose. Svešteniku ipak nije
bilo teško da se pretvara kako ne oseća njihovu netrpeljivost, da na
njihovu grubost odgovara ljubaznim osmehom, da na obojicu utiče
hrišćanskim milosrđem i da ih podstiče na plemenitost.
Jednoga jutra, posle službe božije, sveštenik se uputi prema zgradi
u kojoj je stanovao poklisar. Kad stiže do vrata odaje, naglo zastade.
Čuo je povišene glasove.
Ovo se neko s nekim svađa... promrmlja prislanjajući na vrata
desno uho na koje je bolje čuo. Iz vike su izbijale pojedine reči iz kojih se
ništa nije moglo razabrati. Otac Dionisije otvori vrata i uđe.
— Laudetur nomen Christi. — pokloni se sveštenik. — Molim za
izvinjenje što sam vas uznemirio!
Poklisar i njegov sin Mina sedeli su za stolom. Između njih ležale su
dve blistave kacige pokraj dva mača u nožnicama.
Otac Dionisije smerno zatrepta:
— Osećam potrebu da sicut servus dei! 47 pozdravim na jutrenju
poklisara et eum filium, iuvenem aureum...48
Mina, »zlatni mladić«, sedeo je za stolom bacajući mrgodne
poglede na svoga oca i na sveštenika. Otac Dionisije primeti da ni
Teodorosu njegova poseta nije po volji.
Ne mogući da se otrgne mučnom utisku koji je izazvao razgovor za
stolom, poklisar reče:
— Tako mi boga, mi stari nemamo razloga da živimo! Strašno je
kako mladost bezumno odbacuje iskustva i zdravo rasuđivanje starijih!
Ta divna cvetna mladost kako je veličanstveno sebična kad traži svoje!
Kakva uzvišena samoživost! Mome sinu palo na pamet da se ženi.
Pored toliko devojaka u Carigradu prolazio je kao da se zavetovao da u
čistoti provede vek, a sad je odjednom u njemu buknula nekakva
ludačka želja prema namesnikovoj kćerki!
— To nije ludačka želja! To je ljubav! — prkosno dobaci mladić.

87
 — Tako ti Isusa i njegovih rana, čuješ li ga! — uzviknu poklisar.
Sveštenik se smejuljio i slegao ramenima kao da nije u stanju da
shvati ni oca ni sina. Sklapajući ruke, tiho reče:
— Inventus aurea…49
— Non aurea, sad stulta et stupida quae recte in vanitateum ducit. 50
— odvrati poklisar.
— Pustimo neka ljubav čini svoje! — reče sveštenik, a na lipu mu se
rasplinu prezadovoljni osmeh.
— Niti je to ljubav, niti se može očekivati da to ikad bude! — prasnu
Teodoros. — Moj sin je pre nekoliko dana video devojku i ubi se
dokazujući da se zaljubio! Došao sam ovamo da ugušim pobunu seljaka
i da kaznim namesnika i njegove pomagače, a mesto toga moram da se
nosim sa glupošću svoga sina!
— Rekao sam: bez nje ne mogu da živim i ostajem pri tome! —
gledajući ga pravo u oči reče Mina.
— A da je nisi video i sreo? Kako bi onda živeo?
— Živeo bih i dalje u mraku! Božanska iskra blesnula je u mome
srcu i neće se ugasiti dok god osećam da sam živ! — završi Mina. Po
njegovom natmurenom licu videlo se da ne želi više ni reč da izusti.
— Božanska iskra! Čuješ li ga, časni svešteniče? viknu poklisar.
Božanske iskre te vrste svakodnevno bleskaju po celom svetu! A moj sin
smatra da se njemu jedinom osmehnula sreća...
— Hm... — učini otac Dionisije. — Pitanje je da li je to uopšte sreća.
— Da! Pitanje je! — složi se poklisar. — Pre bi se moglo reći...
Pred vratima se začu galama. U odaju upade knez Ljutovid, a za
njim nekoliko ratnika.
— Šta je? — prenu se poklisar.
— Glasnik iz Carigrada... — reče knez.
Iz grupe se izdvoji jedan snažan ratnik.
Na levoj rupi držao je srebrnu kacigu. Stavivši desnu ruku na grudi,
pokloni se pred poklisarem:
— Naša svetla i puna vrlina carica, Zoe Porfirogenita, i njen slavni i
pun viteških vrlina suprug, car Roman, kojima gospod neka podari dug
vek i srećnu vladavinu...
— In hora honeste! 51 — dobaci otac Dionisije.
Glasnik kao uzgredno baci pogled na tu stranu i nastavi:
— ...srećan vek i dugotrajnu vladavinu, šalju vitezu poklisaru svoj
blagoslov, lepe želje i naređenje da ustanak u Zeti i Travuniji uguši, jer...
— Cum Domini auxilio! 52 — opet se glasnu sveštenik.
Glasnik zastade i kašljucnu. Teodoros preseče pogledom
sveštenika, jer je oduvek bilo nepodesno da se glasnik prekida.
— Govori! — doviknu poklisar glasniku.
— ...uguši, jer je knez Vojislav, koga seljaci u Zeti i Travuniji

88
nazivaju Dragoslav, pobegao iz zatočeništva u Carigradu...
— Pobegao!? — uzviknu poklisar.
— Pobegao sa četiri svoja sina...
— A gde je peti? — upita sveštenik. — Taj knez imao je pet sinova!
— To mi nije poznato... — reče glasnik. — Naš carski svetli par
zahteva da se taj knez i njegovi sinovi odmah pronađu i pogube, da se
ne bi stavili na čelo pobunjenih seljaka. Naša plemenita carica
blagoizvoleva da što pre pred svojim nogama vidi njihove glave.
— I videće ih! — reče poklisar. — Još danas krećemo u poteru i
uhvatićemo ih! Ima li još štogod? — obrati se glasniku.
— Ima... Naređeno je da se namesnik Armenopulos i njegovi
pomagači vezani otpreme u Carigrad.
— Ko će ih sprovesti?
— Ja! Vraćam se prekosutra...
— Koliko imaš ratnika pratilaca?
— Dvesta pedeset.
— Stotinu ćeš ostaviti nama...
— Neka bude... — zavrte glavom glasnik.
Poklisar pogleda prisutne:
— Čuli smo reči glasnika iz Carigrada i razumeli ih... Sad molim da
svi, osim kneza Ljutovida, napustite odaju...
— Zari ja? — upita Mina.
— I ta... Spremaj se za put! Prekosutra u zoru napustićeš grad Bar i
s glasnikom i njegovim pratiocima krenuti za Carigrad.
— Dozvolićeš... — otpoče Mina.
— Rekao sam! Idi! — prekide ga poklisar.
Mladić gunđajući pođe za ostalima.

Za nekoliko dana događaji su se toliko nagomilali da se poklisar u

čudu pitao na koju stranu da se okrene. Iskusnom ratniku činilo se da u
prvi plan nametljivo izbijaju okolnosti od sporednog značaja i ometaju ga
da se ceo posveti poslu zbog koga je došao u grad Bar. Znao je on da
se svaka pobuna brzo širi, ali sad je sa zaprepašćenjem uvideo da pred
sobom ima organizovani ustanak i borce koji su u stanju da sa kosama i
motikama jurišaju na oklopljene konjanike. Gomila seljaka uništila je
odred od pedeset ratnika, proslavljenih još u vreme cara Vasilija, i ubila
štitonošu Aristobula, kome su najistaknutiji borci zavideli na snazi i
veštini borenja. Trideset i dva ratnika Baranina pobegla su iz grada

89
ostavivši za sobom osamnaest leševa. Iste noći seljačka rulja potukla je
odred patricija Mihaila iz Drača. Od četiri stotine i pedeset oklopljenih
konjanika stiglo je u Bar svega devet. A to je bio odred u koji se knez
Ljutovid pouzdavao. U te ratnike uzdao se i sam poklisar, jer njegovo
poverenje u ljudstvo namesnika Armenopulosa bilo je neznatno.
Teodoros je isto tako znao da je samo ogromna volja jednog čoveka u
stanju da pokornu i bezobličnu masu zatucanih seljaka pokrene, da joj
ulije hrabrost i od nje stvori gomilu neustrašivih boraca. Prestrašeni
ratnici, koji su se čudom spasli ispod seljačke kose i motike, dobro su
osetili kolika snaga leži u tom čoveku.
— Imali smo ga u rukama! — škrgutao je vitez zubima. — Imali ga i
pustili na slobodu! Nevešti i glupi uvek gube igru... To je vajkadašnji
zakon i trajaće dok je sveta!
Umesto da svom snagom udari po buntovnicima, poklisar mora da
se nosi sa glupostima koje ga dovode do besa. Najpre treba da pošalje
namesnika u Carigrad. Bar sto pedeset ratnika treba odvojiti za pratioce.
Pa i tolika grupa teško će se probiti kroz pobunjenu zemlju. Osim toga,
Armenopulosovi ratnici, navikli na lenstvovanje, odavno su zaboravili što
znači vojna disciplina. Teodoros se s razlogom bojao da se i oni na svoju
ruku ne pobune. I najposle, naprasna ljubav njegovog sina prema
namesnikovoj kćerki do krajnje mere je razbesnela poklisara. Povrh
svega, moljakanja oca Dionisija da se zasužnjeni seljaci puste na
slobodu i njegovo pozivanje na milosrđe izazivalo je odvratnost kod
viteza. Poklisar je primetio da je knez Ljutovid izgubio hrabrost i
samopouzdanje. Jer pomoć iz Drača iščezla je u nepovrat, a dug
patriciju Mihailu, za četiri stotine pedeset konjanika, ostao je u celini.
Vazalske obaveze gospodara humske oblasti pred pobunom u Zeti i
Travuniji začas mogu pasta u vodu.
Tri naredna dana Teodoros je proveo u pripremama: najpre da
isprati ratnike sa zasužnjenim namesnikom, a zatim da organizuje potere
koje će uzduž i popreko prokrstariti kroz Zetu i Travuniju, da I one
pobunjenike i da po mogućstvu uhvate kneza Vojislava i njegove sinove.
Moralo se voditi računa i o tome da i u Baru ostane jedan deo ratnika
radi obezbeđenja grada.
Zbog svega toga, pogubljenje zasužnjenih seljaka odloženo je na
neodređeno vreme. Međutim, građani su živeli kao da ne znaju šta se
događa. Naoko bezbrižni, radili su svaki svoj posao. Zanatlije su od jutra
do večeri ostajali u svojim radnjama. Prodavci životnih namirnica, kao i
obično, izlazili su iz grada da od seljaka iz obližnjih sela kupuju kokoške,
jaja, sir, maslo, voće i povrće i pre zalaska sunca vraćali se u grad.
Trgovci su otkupljivali robu od zanatlija, tovarili je na kola i nosili u
barsku luku, tri kilometra udaljenu od grada. Poklisaru Teodorosu činilo
se da bar s te strane ne mora da strepi. Među građanima prividno je

90
vladao red i mir. Ipak, padalo je u oči da se žene i deca sve manje viđaju
na ulicama i da ljudi hitaju da za videla budu kod svojih kuća. Prilikom
susreta žurno su prolazili, upućujući uzgred značajne poglede jedni
drugima.
Devet stotinara namesnika Armenopulosa pušteno je na slobodu.
Oni su položili zakletvu novom starešini i vratili se svaki svojoj grupi
ratnika.
Armenopulos, Kleomen i Pelops zatvoreni su u jednu prostranu
sobu. Mada su bili zasužnjeni, ratnici su se tešili da ih carski poklisar ne
smatra za obične prestupnike određene za gubilište. Ali vest da je stigao
glasnik iz Carigrada, sa zahtevom da ih okovane dovede i preda sudu,
porazila ih je. Namesnik i njegovi pomagači počeli su da uviđaju do koga
je krivica za ustanak u Zeti i Travuniji. Dokaza ima na pretek. Sud se
neće dvoumiti da ih otera u smrt. Tako su se nade, brige i dvoumljenja
zasužnjenih pretvorile u potištenost. Vest o dolasku carskog glasnika
donela im je Doroteja, namesnikova kćerka. Njoj je poklisar Teodoros
tek četvrtog dana dozvolio da poseti oca u zatvoru.
Na devojčinom licu nije bilo ni traga od tuge ili brige. Odrasla pored
oca koji je ceo život posvetio vojničkom pozivu, devojka skoro nije ni
osetila roditeljsku nežnost, jer je kao sasvim mala ostala bez majke. Ona
je od detinjstva provodila život po vojničkim postajama i rasla i razvijala
se kraj ratnika čiji je jedini posao bio ubijanje. Navikla na surovost, i
sama je postala neosetljiva na tuđe muke i nevolje. Pohlepu za novcem,
nasilje i ubijanje smatrala je za normalnu stvar. U njenoj blizini nije bilo
ratnika koji te osobine nije posedovao. Prodaju robova opravdavala je
dobit. Devojka je od detinjstva stalno bila u okolnostima u kojima su se
čovečnost i milosrđe smatrali za slabosti. Ratnici su uvek bili spremni da
se podsmehnu svakome ko se usudi da na njih utiče plemenitom rečju i
dobrim delom. Iako je krštena po obredima hrišćanske crkve, Doroteja
nije znala za milosrđe sve dok otac Dionisije, godinu dana ranije, nije
došao u grad Bar. Posle dugotrajnog napora, svešteniku je pošlo za
rukom da kod devojke pronađe znake plemenitosti i dobrote. Ali pokraj
svega, devojka se još uvek stidela da pokaže nežnost i plemenita
osećanja. To je dobro osetio mladi vitez Mina, sin poklisara Teodorosa.
Na njegovu plamenu ljubav Doroteja je odgovarala začuđenim
pogledom, smehom ili sleganjem ramenima. Lepe reči uglađenog
mladića uvek su bile propraćene podsmehom, iako su u njoj budile
plemenita osećanja. Onda se desila promena u njenom životu i devojka
je zaplakala. U isti mah osetila je i ljubav i mogućnost da ostane bez
oca... I prvi put je došla do saznanja šta znači novac i kolika je njegova
vrednost u nevolji.
Čim se namesnik našao u zatvoru, Mina joj je rekao da sakrije sav
novac, ako ga ima:

91
 — Nema dvoranina ni velikodostojnika u Carigradu koji se ne može
potkupiti. Pa i sama carica pohlepna je za zlatnike. — rekao je mladić.
Devojka je shvatila. U jednoj zabačenoj odaji digla je ploču s poda,
iskopala rupu i zakopala gomilu zlatnika. Kad je otvorio sanduk s
novcem namesnika Armenopulosa, poklisar je našao svega sto trideset
zlatnika. Njegova sumnja se nije smanjila, mada ga je devojka gledala
pravo u oči i rekla da se nje nikada nisu ticali očevi računi. Na tome se i
svršilo, jer se poklisar donekle zadovoljio novcem koji je našao u
sanduku Kleomena i Pelopsa.
Kad Doroteja uđe u odaju, namesnik se pridiže s postelje na kojoj je
ležao. Njegovo podbuhlo lice se za trenutak namrgodi. Onda mu se oko
usta pojavi osmeh sličan grču.
Kćerka ga zagrli.
— Došla si da se oprostiš sa ocem? Lepo... A šta će biti s tobom
kad mene odvedu?
— Nadam se da će mi biti sasvim dobro! — odvrati devojka sedajući
na klupu.
— Da... Tebi je uvek dobro... Navikla si na to... Od detinjstva nisi
znala šta znači briga!
— Ali sad znam! Brinuću se ne samo o sebi, nego i tebe da
spasem...
— Kako? — prenu se namesnik.
Klemen i Pelops upreše poglede u devojku.
— Spašću i vas dvojicu. — dobaci Doroteja. — Carski poklisar
pokupio je vaše zlatnike...
— A moje? — upita namesnik.
— Uzeo bi i tvoje da se blagovremeno nisam pobrinula da dobar
deo sakrijem. U sanduku je našao svega sto trideset zlatnika!
— O, Apolone! O Zevse! Dugujem vam veliku žrtvu! — uzviknu
namesnik zaboravljajući da je još njegov deda primio hrišćansku veru.
— Otkupićemo se. — reče Kleomen. — Poklisaru treba ponuditi
veliku sumu i bićemo slobodni. Za hiljadu zlatnika pristaće da nas ne
vodi u Carigrad.
— Ja mu ne bih dao ništa! — dobaci Pelops. — Taj podlac nam je
učinio veliko zlo! Zbog toga, ubiću mu sina, ako se ikad dočepam
slobode!
— Nećeš ti njegovog sina više ni videti! — planu devojka. — U toku
sutrašnjeg dana sva trojica krećete za Carigrad!
— Zar već sutra! — viknu namesnik.
— Sutra... — sleže devojka ramenima.
— Onda nam nema spasa! — reče Kleomen.
Pelops zagnjuri glavu u šake i ostade tako neko vreme. Onda se
prenu i razvika se:

92
 — Zar se ovako postupa sa vitezima! Gone nas kao da smo
seljačka rita! Još danas ću izazvati na dvoboj tog nadmenog poklisara!
— Čekaj! — primeti Kleomen. — Zar misliš da će se on tući sa
sužnjem kome predstoji smrtna kazna!?
— Ako je vitez, tući će se.
Obrativši se devojci, Pelops reče:
— Odnesi mu moju poruku i kaži mu da je kukavica ako mi danas
ne izađe na dvoboj!
— Odneću mu tvoju poruku, časni viteže! — iskrivi usta devojka.
— Ne rugaj se! — planu mladić. — Moja ljubav prema tebi može se
pretvoriti u mržnju!
— Za mene to nema nikakvog značaja! — okrete mu leđa devojka,
pa se obrati svome ocu:
— Spašću te... Uzdaj se u mene...
Namesnikovo lice dobilo je plavkastu boju. Oči su mu čudno
bleskale, a beonjače dobile žućkastu nijansu. Nasuprot njemu, Kleomen
je bio bled i sa unezverenim pogledom i usnama koje su podrhtavale.
Pelops je u besu grizao donju usnu. Oči su mu sevale kao u divlje zveri.
Ponos ovoga mladića raspinjao je njegovu pakosnu i samoživu dušu.
Ova tri ratnika stotinama puta gurala su u smrt nevine ljude.
Gledajući njihove muke na točku ili konopcu, smeškali su se kao da im
tuđa smrt pričinjava osobito zadovoljstvo. Sad poniženi i zasužnjeni, u
nedoumici šta će ih snaći, prosipali su mržnju jedan na drugog.
Zaboravivši na svoj ponos i ratnički ugled, Kleomen je u nastupu
očajanja predlagao da carskog poklisara mole za milost. Namesnik ga je
prezrivo gledao, ne zbog poniženja, nego što je bio uveren da je predlog
beskoristan. Pelops je otpljunuo u stranu i zagnjurio glavu u šake.
Doroteja na polasku reče:
— I ja ću u Carigrad... Stići ću svakako pre vas...

Iza kuće namesnika Armenopulosa bila je jedna razgranata

maslina. U njenoj senci, kad padne noć, sastajali su se Mina i Doroteja.
Te večeri devojka je prva došla. Sela je na klupu ispod masline i još pod
utiskom mučnog razgovora sa ocem u zatvoru utonula je u razmišljanje.
Sad joj se činilo više nego ikad da svoga oca ne voli, premda ju je
njegova grubost još od detinjstva odbijala. Ovoga puta shvatila je svu
bedu i moralni pad jednog tiranina, koga je sad tek počela da se stidi.
Doroteja je primetila, prvi put u životu, strah u očima svoga oca. Osetila

93
je da toga čoveka, za koga smrt drugih ljudi nije značila ništa, spopada
užas od pomisli da treba da umre. Njoj se činilo da ratnik treba laka srca
da pogne glavu pred sudbinom i da umre sa osmehom na usnama.
Potištena i ojađena srca sedala je na klupi i zurila u mrak. Iz razmišljanja
se prenu tek kad je naišao Mina.
Mladić bez reči sede kraj nje i uhvati je za ruku. Teško je sebi
prebacivao što je pokušao u dva maha da tu na klupi pod maslinom
otme od devojke poljubac. Zbog toga se zaricao da ni po koju cenu neće
pokušati i treći put. Zaljubljeni mladić bojao se da ga devojka ne odbaci i
ne prezre kao grubijana. Sad je bio presrećan što je drži za ruku i što mu
ona to ne brani.
Obišla si oca danas u zatvoru? — reče. Ona ga pogleda. Mina se
iznenadi kad u njenim očima vide suze.
— Obišla sam ga... Sutra će ga otpraviti za Carigrad...
— Znam... — reče mladić.
Oboje zaćutaše. Imali su toliko jedno drugom da kažu. Ali pritisnuti
tugom i prevelikim osećanjem, nisu mogli da otpočnu razgovor. Bili su
prepuni mladalačke strasti, kad se za svake reči i pokreta skriva velika
želja da jedno drugom padnu u zagrljaj. U takvoj prilici ćutanje više
govori, a u isti mah sputava osećanja da ne izbiju u jedinstveni krik.
U trenutku mladiću postade jasno da se devojka izmenila. Njen
podrugljivi i đavolski pogled iščezao je. Mesto toga, oko usta pojavile su
joj se brižne bore. Mini se činilo da pod rukom oseća kako joj krv toplije
struji.
— Šta se s tobom dogodilo? — najposle reče.
— Ništa... — mučno se osmehnu Doroteja. — Uvidela sam da na
svetu nemam nikog!
— Nikog!? — prenu se mladić i uhvati je i za drugu ruku. — A ja?...
— Ti? — opet se osmehnu devojka. — Doznala sam... Sa carskim
glasnikom i sužnjima sutra i ti polaziš za Carigrad... Tako gubim oca,
prema kome osećam samo sažaljenje, i tebe... Zavolela sam te. Sad na
rastanku mogu to da ti kažem...
U mladićevim očima blesnu radost. Stežući joj ruke, zadihano reče:
— Ostajem! Neću ići! Niko me ne može odvojiti od tebe!
Devojka mu pade u zagrljaj.
Ona se prva pribra, i kao da ne pridaje važnosti uzbuđenju koje ju je
trenutno savladalo, nastavi:
— Otići ćeš u Carigrad, a ja ću za tobom. Tvoj otac pokušava da
onemogući našu ljubav, ali mu to neće poći za rukom...
Oduševljeni mladić je nanovo stade grliti i ljubiti:
— Ići ćemo zajedno... celog veka kroz život!
— Rekla sam, — reče Doroteja — imam samo oca i tebe. Njega ću
pokušati da spasem od smrti ili tamnice, jer mi je to dužnost... A tebe

94
jedinog volim i neću se odreći svoje ljubavi...
Zagrljeni, dugo su sedeli na klupi pod maslinom. Ona mu je govorila
o svome detinjstvu koje je prošlo u nepovrat, o devojaštvu i danima
samoće i dosade. Sa ushićenjem, devojka mu reče:
— Žalost me spopada kad pomislim u kakvoj praznici mi je prošla
prva mladost! Sad sam tek uvidela da se nisam uzalud rodila! Ako me
napustiš kad stignemo u Carigrad, biću ti zahvalna bar za ovaj trenutak
sreće koji si mi poklonio...
Mina je slušao reči lepe devojke ne mogući da shvati sreću koja ga
je iznenada snašla. On je nju zavoleo svim žarom mladićke ljubavi, iako
je bio uveren da, osim podsmeha i podrugivanja, od nje ništa nije mogao
očekivati. Mina se čudio i načinu njenoga govora, jer nije znao da
Doroteja ima u svome sanduku Homerove epove, »Ilijadu« i »Odiseju«,
Aristotelova i Platonova dela i pored svega toga nekoliko knjiga Mihaila
Pselosa,53 koji živi u Carigradu na carskom dvoru.
On je pričao o svojoj majci i dvema sestrama koje ga vole iznad
svega; o velikoj vili i vinogradima koji pripadaju njegovoj porodici; o
životu u Carigradu, o velikom cirkusu, pozorištu, arenama za konjske
trke i o divnim brodovima koji plove kraj Bosfora.
— Sve je lepo i prekrasno! — završi mladić. — I biće i lepše kad se
vidi i doživi udvoje... Svaka radost i uživanje trostruko se uvećavaju kad
se dele sa voljenim bićem!
Doroteja ga je slušala, ali joj se na licu videla zabrinutost. Najposle
Mina primeti suze u njenim očima.
— Opet te nešto tišti? — reče.
— Jeste... Tišti me dvostruka briga. Tvoj otac sigurno ti priprema
brak sa nekom devojkom iz dvorskih krugova. Njega se ne tiču ni tvoja,
ni moja osećanja... Ja sam za njega divljakuša, kćerka namesnika koga
će sud oglasiti za razbojnika i oterati na vešala...
Devojka ućuta. On je pokušao da dokazuje kako ništa ne može da
poremeti njegovu ljubav. Govorio je brzo i zadihano. Reči pune nežnosti
ređale su se, ali Doroteja ostade neubeđena. Ona nastavi:
— Da li pomišljaš na opasnost koja i tebi i meni predstoji? Treba da
prođemo kroz pobunjenu zemlju. Ako nas seljaci uhvate, ubiće nas! Ti si
sin carskog poklisara, a ja kćerka omrznutog namesnika.
— Idem sa sto pedeset oklopljenih ratnika. — reče Mina. — Ne
verujem da će se seljaci usuditi da nas napadnu na otvorenom polju.
— Postaviće zasedu. — odvrati devojka.
— Ovoga puta to im neće uspeti! Bićemo oprezni...
Mladić se zagleda u lice devojke:
— A ti? Kako misliš da nam se pridružiš?
— To je moja briga... Sačekaću vas na glavnom putu kuda morate
proći... Zamoliću carskog glasnika da i mene primi u grupu...

95
Putovaćemo zajedno do Carigrada, a posle kako nam bog da!
— Prekrasno! — oduševi se mladić grleći devojku.
Noć je uveliko osvojila kad se Mina i Doroteja rastadoše. Na
polasku ona dobaci:
— Sutra ćemo se videti na glavnom putu... On joj još jednom mahnu
rukom i zamače u mraku.
Do duboko u noć Doroteja je provela u zabačenoj odaji gde je pod
kamenom pločom bilo sakriveno blago. Još za videla je donela sedlo,
rasparala ga na nekoliko mesta i uspela da između kože i postave ugura
hiljadu zlatnika. Pošto je završila posao, ušila je postavu na sedlu i
odnela ga u štalu.
Sutra zorom Doroteja je krenula u lov na jazavce. Ovoga puta nije
sa sobom povela drugarice, Kaliopu i Selenu, a isto tako ni svoje
ljubimce, četiri psa jazavčara. Stražarima na velikoj kapiji to nije palo u
oči. Oni nisu obratili pažnju ni na bisage, dobro nabijene hranom.

96
 Oni umiru čedni, s blaženim licem

Carski poklisar je, u dogovoru s knezom Ljutovidom, poslao

dvadeset ratnika u humsku oblast kao pojačanje. Knez im je dao pismeni
nalog da Stojimir, strateg iz Stona, smesta dovede u Bar sedam stotina
dobro opremljenih konjanika.
— Neka pošalje pouzdane ratnike! — reče poklisar. — Ne želim da
polovina od njih prebegne buntovnicima.
— Izdaje neće biti... — nasmeši se knez. — Siguran sam u vernost
svojih ratnika...
— Onda, u dobri čas! — klimu glavom poklisar i mahnu rukom
konjanicima.
Dvadeset ratnika prođoše kroz veliku kapiju, dohvatiše se
prostranog polja i, popustivši konjima vođice, odjuriše prema zapadu.
Odred od sto pedeset konjanika, pod vođstvom carskog glasnika
Nićifora, stajao je na trgu spreman za pokret. Ovim ratnicima povereno
je da namesnika Armenopulosa, Kleomena i Pelopsa sprovedu do
Carigrada. Po zapovesti poklisara, njima je pridodat i njegov sin Mina.
— Vrati se kući i zaboravi devojku koja ni po čemu ne zaslužuje da
uđe u našu kuću — reče Teodoros na rastanku, — pa valjda bojeći se
da mladić pred ratnicima ne ispolji inat, odmah se obrati glasniku:
— Nićifore... Ti si ratnik i svakako vitez...
— Vitez pod zaštitom svetog Pankratija. 54
— Izbegavaj veće sukobe sa pobunjenicima i čuvaj se zaseda!
Vitez treba da se bori, ali isto tako mora koji put i da izbegne borbu.
— Teško je ne boriti se. — nasmeši se glasnik.
Poklisar, ne pogledavši namesnika Armenopulosa, Kleomena i
Pelopsa, mahnu rukom da se otvori kapija. Iz grada izađe i druga
povorka konjanika. Na prostranoj livadi ratnici okružiše tri sužnja i
kretoše prema istoku.
Istoga dana popodne vikači su objavljivali građanima naređenje
carskog poklisara, da sutra pre izlaska sunca svi moraju biti na trgu.
Tom prilikom biće javno pogubljeni zarobljeni seljaci, kao buntovnici i
saučesnici. Naređenje je preneto i u obližnja sela, u kojima su seljaci
ostali pokorni vizantijskim vlastima.
Isto tako pripremljena su tri odreda, u svakom po dvesta konjanika,
da sutradan, po pogubljenju seljaka, krenu u krstarenje po oblasti. Ovi
ratnici dobili su posebno naređenje: da seljake iz obližnjih sela ne gone,
jer oni su glavni proizvođači hrane za grad Bar.
— Oni su pokorni i bar prividno ne pripadaju buntovnicima — reče
poklisar. — Osim toga, među njima se mogu naći uhode koje će dobro
poslužiti za ugušivanje pobune, naravno, ako im se dobro plati... Ipak
primorajte i njih da dođu u grad da gledaju pogubljenje... Strah od smrti
mnoge će još više utvrditi u pokornosti.
Doista, seljaci nagrnuše u grad. Mnogi su došli još s večeri, dok je
velika kapija bila otvorena. Toplu letnju noć prespavali su na klupama ili
po dvorištima ispod drveća.
Sutradan u praskozorje stražari otvoriše kapiju i propustiše u grad
još nekoliko grupa seljaka. Na istoku se nebo žarilo nagoveštavajući
skori izlazak sunca. Već su i građani, zanatlije, krčmari i trgovci, pristizali
na trg. Žene vizantijskih ratnika stajale su na prozorima, balkonima i na
krovovima kuća koje su okruživale trg. Njih niko nije gonio, a ipak su
izašle da gledaju pogubljenje. Ubledele, bacale su prestrašene poglede
na stub za mučenje i golemu sekiru, prislonjenu uz široki panj. Mada su
znale da će ih prizori mučenja progoniti u snu i na javi, došle su tiskajući
se i gurkajući jedna drugu da uhvate mesto odakle će bolje gledati
pogubljenje. Međutim, žene barskih građana nisu napuštale kuće.
Utučene, one su ispratile svoje muževe i odrasle sinove i vratile se u
kuće da bde nad pospalom decom koja su se u snu blaženo smešila.
Na trgu je sve bilo spremno. Dva krvnika, protagonisti tragedije koja
treba uskoro da počne, stajali su kraj panja i sprava za mučenje. Stotinu
ratnika određeno ja za održavanje reda. Ali njihovo prisustvo kao da je
bilo izlišno. Građane i seljake strah je držao u besprekornom redu. Pred
izlazak sunca kroz kapiju prođe i poslednja grupa seljaka iz obližnjih
sela. Žurili su galameći, ali ukoliko su se približavali zlokobnom mestu,
razgovor im se stišavao, dok se najposle na pretvori u šaputanje.
Naviknuti na opreznost, sad su se obraćali jedni drugima više izrazom
lica i očiju nego rečju. Uskoro i oni utonuše u gomilu ljudi, odakle se čuo
potmuli žamor i pokoja slučajno glasnije izgovorena reč. Masa ubledelih
lica čudno je odudarala od svetlog i nasmejanog letnjeg jutra. Ljudi,
pritisnuti stravom, stajali su kao ukleta gomila grešnika.
Kad se sunce pojavi na istoku i obasja sumornu povorku koja se
lagano kretala prema gubilištu, ljudi na trgu se uskomešaše.
— Idu... Idu... — kao talas se prenose kroz gomilu.
Napred je išao otac Dionisije, a iza njega, desno i levo, dva mlada
kaluđera. Sveštenik je glasno izgovarao molitve gledajući ispred sebe ili
podižući pogled prema nebu. Njegovi prisluživači ponavljali su za njim
latinske reči. Trudeći se da koju ne propuste, izgovarali su molitve
udešavajući ih prema koraku.
Otac Dionisije još jednom je toga jutra pokušao da umilostivi

98
surovog poklisara. Najpre je preklinjao, a onda pretio anatemom zbog
prolivanja krvi nevinih ljudi.
Poklisar Teodoros se smešio:
— Pusti, časni oče, neka svako svoj posao radi! Tvoje je da se
moliš za pokoj duše sužanja, da očišćeni od grehova izađu pred lice
Gospodnje... Oni moraju da umru radi dobra ostalih. Buna se krvlju
ugušuje a ne molitvama! A strah je najsigurnije jemstvo da se najsmeliji
razmisle pre nego što odluče da dignu oružje protiv svojih gospodara.
Poslednji pokušaj oca Dionisija propao je.
Sužnji, povezani po dvojica konopcima jedan za drugog, išli su
lagano prema trgu, jer njihov put od tamnice do gubilišta bio je kratak.
Navikli na patnje i poniženja, išli su u smrt čudno smireni. Tišina na trgu
bila je potpuna pa se činilo kao da ulaze u hram, čisti i preporođeni. Lica
su im dobila blaženi izraz, kao da su im duše ispatile za trenutak sve
grehe učinjene u toku života. Mesto bola i očajanja došla je neka vrsta
odsutnosti, stalna pratilica smrti još od iskoni.
Na trgu se nalazio crnomanjasti mladić, tobožnji kaluđer iskušenik.
On je pogledom pratio suludog Stojšu koji se lagano provlačio između
građana, zastajkivao i pojedinima vešto doturao crveni končić sa tri
čvorića.
U jednom trenutku mladić oseti da ga neko povuče za ruku. U isti
mah do njegovog uha dopreše reči tiho izgovorene:
— Donosim komadić razbijene perpere.
Ne osvrćući se, crnomanjasti mladić odvrati šapatom:
— Stoj pored mene i čekaj.
Međutim, krvnici su otpočeli svoj posao. Sužnji su, jedan po jedan,
privođeni panju. Golema sekira dizala se i spuštala. Tupi udarci
zlokobno su odjekivali. Glave su padale kraj panja, a tela, ogrezla u krvi,
odvajana su i kao drva slagana na gomilu. Krvnici, vični svome poslu,
radili su spretno i brzo. Ovoga puta bili su zadovoljni, jer se među
žrtvama nije čula uobičajena kuknjava i zapomaganje. Iznureni glađu u
tamnici i pomireni sa sudbinom, sužnji su prilazili panju bez glasa, kao
da su doista svesni da umiru za dobro svojih sugrađana.
Crnomanjasti iskušenik se upola okrete. Kraj njega je stajao snažan
mladić obučen u seljačko odelo. Iz krupnih zelenih očiju izbijala mu je
smelost, a iz širokih pleća i snažnih ruku hitrina.
— Ko si? — upita ga Razvigor.
— Togo... — reče mladić gledajući ga pravo u oči.
— Ko te poslao ovamo?
— Seljak Dragoje.
— A Mrkša?
— Poginuo...
Nekoliko trenutaka su obojica ćutali.

99
 — Ko ga je zamenio? — upita Razvigor.
— Stotinar Prokopije... Poginuo je i on... Sad sam ja onaj treći...
— Treći ili prvi... — rasejano reče Razvigor gledajući gomilu
obezglavljenih tela koja su krvarila i podrhtavala. Malo zatim dodade:
— Nasilnici su oduvek pravili paradu od smrti... To je staro i
oprobano sredstvo da se izazove strah među potlačenima. Taj način je
jak i ubedljiv, ali nije trajan... Posle parade strah se raspline kao magla, a
ostane žeđ za osvetom... Neka nas ubijaju... Ubijaćemo i mi njih, ali bez
parade...
Toga jutra otac Dionisije rekao mu je da se broj pobunjenika u
gradu povećao na dve stotine dvadeset.
Poklisar Teodoros nije prisustvovao pogubljenju. Za njega je bilo
važnije da priprema ratnike određene da toga dana krenu u krstarenje i
da po Zeti i Travuniji gone buntovnike.
Na trgu je četrdeset i pet glava palo pod krvničkom sekirom. Pet
preostalih sužanja ostavljeni su za kraj. Po uobičajenom postupku,
trebalo ih je podvrgnuti mučenju. I već su mučitelji pripremali konopce,
noževe i zemljani sud za raspirivanje žara, kad naiđe stotinar Mnezikle.
On došapnu nekoliko reči jednom ratniku, ovaj drugom i trećem, i
najposle vikač objavi da je poslednjih pet sužanja stiglo poklisarevo
milosrđe. Oni neće biti podvrgnuti mučenju. Mesto toga, biće im
odsečene glave na panju, kao i ostalima.
— Kakva plemenitost i dobrota! — osmehnu se crnomanjasti
mladić. — Šta li bi na ovo hrišćansko milosrđe rekli papa i patrijarh!?
Obrativši se mladiću kraj sebe, dodade:
— Pođi za mnom... Ne žuri i ne osvrći se... Imaš li pratioce?
— Imam...
— Pođite svi!
Tobožnji iskušenik, držeći ruke pod pazuhom, stade se probijati
kroz masu ljudi. Stane, Vuksan i Staniša, jedan za drugim, išli su ne
progovorivši ni reč. Grupa mladića uputi se prema manastirskoj kapiji.
Izgledalo je da skrušeni i pogruženi idu na ispovest i pokajanje grehova.
Razvigor im se obrati tek kad se nađoše u manastirskom podrumu:
— Pokaži komadić od razbijene perpere. — reče Togu.
Mladić otvori stisnutu pesnicu i pruži mu svoj deo perpere.
Crnomanjasti iskušenik bez uzbuđenja sasluša kako je Dragojev
odred uništio dve grupe romejskih konjanika, kako je poginuo kovač
Mrkša, treći Razvigor, a u borbi u tesnacu i njegov zamenik, stotinar
Prokopije.
— Sad eto... Treći Razvigor sam ja... — završi Togo. — Ako
poginem, na moje mesto doći će drugi...
Crnomanjasti mladić doznade da pobunjenicima, posle pobede u
tesnacu, pridolaze novi ratnici.

100
 — Sad nas ima osam stotina. — reče Staniša. — Polovina je
snabdevena konjima, mačevima, pancirima, kacigama, lukovima i
strelama.
— Koplja ne upotrebljavamo! — dobaci Vuksan. — Te motke
smetaju nam da se lako krećemo i brzo borimo... U metežu koplje hoće
da skrene i promaši cilj, a mi ne želimo da se između sebe ubijamo —
reče Stane.
— Jesmo li u pravu? — upita Togo.
— Valjda... — nasmeši se Razvigor.
U podrum dođoše otac Dionisije, Zlatoje, Puniša, Obrad i Milinko.
Četiri zanatlije, najborbeniji i najotresitiji među građanima, izabrani su za
vođe pobunjenika u gradu.
Sveštenik se obrati mladim došljacima: Mislim da znam ko ste...
Sigurno vas je poslao onaj seljak Razvigor što je žestoko potukao dva
odreda romejskih konjanika... Neka ste srećni i blagosloveni!
Otac Dionisije obrisa rukavom znoj s lica i, još pod utiskom grozota
kojih se nagledao na trgu, drhtećim glasom nastavi:
— Gospode, smiluj se na nas grešne! Tako umiru samo junaci koji
se potpuno posvećuju bogu...
Međutim, zanatlije iz grada i došljaci sa sela bratski se zagrliše i
izljubiše. Pošto se upitaše za zdravlje, stadoše se zaklinjati da će glavu
jedan za drugog položiti.
Sveštenik ih je gledao sa blaženim izrazom na licu. On se divio
mladićima, ali ga je zaprepastilo držanje sužnja na gubilištu. Otac
Dionisije ranije je tvrdio da su Sloveni varvari, da podmuklo ratuju, a
bedno umiru u neznanju i kukavičluku. Sad je, sklapajući ruke i podižući
obrve, govorio:
— Ništa su vitezi i njihov ponos! Sloveni će potkopati vizantijsko
carstvo!
Sveštenik je priznavao u sebi da je toga jutra osetio veći strah nego
oni koji su stavljali glavu na panj. Stideo se svoje malodušnosti još od
ranije. Ali ovoga puta bilo mu je jasno da je na kraju svoje snage. Otkako
je dobio naređenje od Svete stolice u Rimu da pomaže pobunjenicima u
Zeti i Travuniji, sveštenik je prezao od svakog šušnja. Noću se znojio i
preturao u postelji proklinjući i romejske ratnike i pobunjene seljake. U
snu je gledao kako se između sebe kolju, ili s mačevima i kopljima
jurišaju na njega. Ali ovoga jutra njegov strah počeo je da se pretvara u
užas. Videći strahotu prolivanja krvi nevinih ljudi, otac Dionisije odlučio je
da se nekako oslobodi bede koja ga je snašla. Rešio je da Razvigora i
njegove pristalice i pomagače privoli da napuste grad, ili sam da
pobegne glavom bez obzira. Pothvat, u koji je silom okolnosti i on
umešan, postao je do krajnje mere opasan. Jer, ukoliko se stvar
odugovlačila, broj Razvigorovih pristalica je rastao, a time i mogućnost

101
da se zavera otkrije.
Otac Dionisije se pitao na koji način da se oslobodi buntovnika iz
grada. Molbe sigurno neće pomoći, a ako zapreti, smatraće ga za
izdajnika i bez milosti ubiti.
— Ubiće me i zakopati ispod kamenih ploča u podrumu i niko neće
znati gde su mi kosti...
Međutim, silazeći niz stepenice, sveštenik oseti kako mu se vraća
samopouzdanje. Pala mu je na pamet spasonosna misao. I kao što se
događa malodušnim ljudima, da im se nada smenjuje sa očajanjem, tako
se desilo i ocu Dionisiju. Sa usiljenim osmehom na usnama sišao je u
podrum i prividno strpljivo saslušao Togovo pričanje. Tom prilikom
sveštenik pokaza preteranu radost što su se begunci, ratnici iz Bara,
spasli i spojili sa pobunjenicima. Pošto pomenu dve pobede nad
romejskim konjanicima, sveštenik blagoslovi ustanike i otpoče da pravi
uvod kako bi mlade ratnike pripremio za svoj plan:
— Sad je svakome jasno da neprijatelji gube prisustvo duha.
Njihove greške vama će biti na korist. Novi zapovednik oblasti drži se
zastarelog načina ratovanja. On uzima u pomoć strah i prolivanje krvi
nevinih. Ubijao bi on i krive, ali ne može da ih se dočepa! Kao i svakom
nasilniku, i njemu se žuri da što pre svrši posao zbog koga je došao
ovamo. On zna da svaki dan za vas znači dobit. Vaša vojska se
umnožava, a njegova se rasipa. Mora da šalje odrede ratnika na sve
strane da vas traže i ubijaju... I opet prednost je na vašoj strani, jer ste
manje vidljivi. Možete da ih zavaravate, da se krijete i da postavljate
zasede gde vam je volja...
Sveštenik ućuta pa se, brišući znoj s lica, zagleda u Toga:
— Mlad si i hrabar. — reče. — Po tvome držanju rekao bih da si i ti
nekakav starešina...
— On je treći Razvigor nasmeši se crnomanjasti mladić.
— Gospode, pomiluj ns grešne! — pljesnu sveštenik rukama. — Taj
ni osamnaest godina nema!
— U septembru ulazim u devetnaestu. — mršteći se reče Togo.
— Junak si! — zatrepta sveštenik. — Jesi li ubio koga romejskog
ratnika?
— Dosad šest...
— Hm... Lepo... lepo... — ubrza sveštenik. — Sad čujte... Carski
poklisar juče je otpremio za Carigrad sto pedeset konjanika. Odveli su
namesnika Armenopulosa, Kleomena i Pelopsa... Carski sud će im
odmeriti kaznu...
— Mi bismo im bolje presudili! — primeti Togo.
Sveštenik nastavi:
— Poklisar i knez Ljutovid očekuju pomoć iz Stona, Drača i
Skadra... Strašna će to vojska biti! Vaši drugovi neće izdržati ako im

102
zanatlije iz grada ne priteknu u pomoć...
— Šta treba da radimo? — upita Razvigor.
— Da napustite grad. Približava se odsudna bitka tamo, a vi sedite
ovde i čekate, svemogući će valjda znati šta!
Zanatlije iz grada i mladići stadoše se zgledati. Sveštenikov predlog
ih je zbunio. Zlatoje užar prvi progovori:
— Nestrpljenje naših pristalica u gradu nije manje nego oca
Dionisija... Kod mnogih se ono pretvorilo u strah, osobito posle
jutrošnjeg pokolja na trgu... Ali, dobri oče, rat guta bez reda, a ustanak
ništi i krive i prave! Ko se uhvati u kolo, mora da igra do kraja... razume
se, ukoliko ga smrt ne pretekne... Znam da nam strahovita opasnost visi
nad glavom... Ipak mislim da ostanemo ovde i u datom trenutku
napadnemo gradsku posadu.
Puniša prihvati:
— Nije junaštvo samo boriti se s neprijateljem, nego i sa samim
sobom!
— Ostajemo u gradu! — reče treći, za njim i ostali.
— Borićemo se u gradu. — otpoče Razvigor. — Posle bekstva
romejskih ratnika Barana, kapije se mnogo bolje čuvaju... Ne želim da
nas polovina izgine pre nego što izađemo iz grada.
— Izaći ćete... Izaći ćete već... — neodlučno reče sveštenik
osećajući da mu je plan propao.
Na malim vratima, gore uz stepenice, pojavi se Stojša. Suludi
momak mlatarajući rukama i gunđajući siđe u podrum i odmah se obrati
svešteniku:
— Traže te gore!
— Ko?! — traže se otac Dionisije.
— Romeji...
Za trenutak nastade tišina. Pogledi mladića i ratnika kao strele su se
ukrštali. Crni iskušenik se obrati Stojši:
— Gde su romejski ratnici?
— U crkvi.
— Koliko ih ima?
— Ovoliko i još više! — pokaza suludi momak svoje šaka sa
raširenim prstima.
Razvigor se obrati drugovima:
— Sklonite se tamo iza klupa i sanduka... U uglu ćete naći oružje...
Mislim da nas je neko izdao...
— Borićemo se do smrti!— reče Zlatoje užar.
— Drugo nam ne ostaje! — dobaci Puniša.
— Propast!... — drhtećim glasom reče otac Dionisije. — Gospode,
primi i ovo u pokoru mojih grehova! Šta da radimo?
— Idi odmah! — reče Razvigor. — Sveštenik si... Tebe valjda neće

103
ubiti!
— Istina je... — užurba se otac Dionisije. — Možda nam i ne preti
opasnost... Idem, da oni ne bi došli ovamo... Jer ako ih đavo donese,
oprosti mi, bože, grešnom, propast je sigurna i meni i vama!
Sveštenik pođe uz stepenice čudeći se svojoj iznenadnoj
odlučnosti. Ratnici su gledali za njim sve dok se ne izgubi iza vrata.
Jedino Stojši se činilo da nema razloga za strah. Smeškajući se i
cvrkućući kao crvendać, i on krenu uz stepenice.
— Ima li ovaj podrum i drugi izlaz? — upita Togo gledajući prema
svetlosti buktinje mač koji je našao iza sanduka.
— Ima. — odvrati Razvigor. — Ali bolje da ne pokušavamo tuda da
izađemo... Odvešće nas pravo pred romejsku stražu!
Zadenuta u alku na zidu gorela je samo jedna buktinja. Njena
svetlost padala je na stepenice i dobar deo podruma. Ali uglovi iza
polomljenih klupa, stolova i sanduka bili su u polumraku. Zanatlije i mladi
ratnici, naoružani sekirama i noževima, dobro su se zaklonili.
— Sad tišina! — reče Razvigor. — Čekaćemo sveštenika... Niko ne
zna da smo u podrumu... Ali opreznost nije naodmet... Položite pored
sebe isukane mačeve i sekire i uzmite lukove i strele... Jer uskoro može
da otpočne igranka... Ako se pojave romejski ratnici, gledajte šta ja
radim pa to činite i vi!
Ratnici su već zatezali lukove ispitujući prstima da li su tetive dobro
zategnute. Pored svakog je ležalo po nekoliko strela, mač ili sekira.
Sa pogledom uperenim u vrata pri vrhu stepenica, mladi ratnici tiho
su dobacivali jedan drugome zakletve da će se boriti do smrti.
— U ruke me živog neće dobiti! — tiho reče Zlatoje užar.
— Ni mene... Ni mene... prihvatiše ostali.
Odjednom vrata se naglo otvoriše i romejski ratnici jedan za drugim
počeše silaziti niz stepenice. Napred je išao stotinar Mnezikle. U ruci mu
je bleskao isukani mač. U stopu za njim otegla se povorka ratnika.
Poslednji je išao Stojša gunđajući i mlatarajući rukama.
— Tišina... — tiho reče Razvigor stavljajući strelu na tetivu. —
Odavde nijedan živ ne sme izaći!
Razvigor zateže tetivu do iza uha i odape.
Strela zviznu, promaši stotinara i pogodi jednog ratnika iza njega.
Vizantinac dreknu i pade niz stepenice. Strela mu se zabola u podgrlac.
Skoro u isti mah zaprskaše i druge tetive. Još četiri romejska ratnika
strmoglaviše se niz stepenice. Stojša preskoči ogradu na stepenicama, s
visine od nekoliko metara skoči u podrum i zamače iza sanduka u uglu.
Vizantijski ratnici nisu očekivali otpor. Oni, zbunjeni, za trenutak
zastadoše zgledajući se.
— Za mačeve! — dreknu stotinar i jurnu prema iskušeniku
Razvigoru. Držeći u levoj ruci nož, a u desnoj vitlajući ubojnom sekirom,

104
crnomanjasti mladić smesta prihvati borbu.
Mnezikle, prekaljeni borac mačem, svom žestinom navali na
mladića. Oštrica njegovog mača munjevito je bleskala pri svetlosti
buktinje. Snažno izmahujući i zadajući bodove, stotinar je računao da će
s mladićem lako izaći na kraj. Ubeđen da ispred sebe ima kaluđera
iskušenika koji je vičniji brojanicama nego maču i ubojnoj sekiri,
Mnezikle sa zaprepašćenjem uvide da mu je protivnik potpuno dorastao.
Njegovi udarci mača uvek su se odbijali o glavu sekire, a nož mladog
borca svakog trenutka pretio je da ga okrzne ili da mu se zabode u telo.
Razvigor je vešto izbegavao udarce ili je obletao oko protivnika nagoneći
ga da se okreće u mestu.
Međutim, borba se vodila i između romejskih ratnika i Razvigorovih
buntovnika, kojima je uveliko pomagao Stojša. Suludi momak, dohvativši
jednu dasku od slomljene klupe, pomamno je jurišao u gomilu romejskih
ratnika. Koga bi dohvatio daskom, smesta ga je obarao na pod. Tako je
ubio dva protivnika i otpočeo borbu sa trećim. Ali Stane i užar Zlatoje
ležali su na zemlji u krvi. Puniša i Milinko, nevešti borbi mačem, s
mukom su odolevali protivnicima. Vuksan i Staniša, obojica ranjeni,
obletali su oko romejskih ratnika ulažući poslednju snagu da se odbrane
i da ostane na nogama. I da im Stojša u nekoliko mahova nije pritekao u
pomoć, oba momka bi pala isprobadana mačevima. Daska suludog
momka pet romejskih ratnika je poslala na pod.
Togo se tukao sa jednim ratnikom džinovskog rasta. Za dve glave
viši od mladića, zadavao je strahovite udarce. I da hitrina nije u nekoliko
mahova spasla Toga, mač bi ga nadvoje presekao. Preskačući klupe i
leševe palih ratnika, mladić se kao vidra izvlačio ispod protivnikovog
mača. U nastupu gneva snažni Vizantinac zadade jedan munjeviti bod.
Togo odskoči i lupi sekirom protivnika za vrat.
Od dvanaest romejskih ratnika na nogama je bio još jedino stotinar.
Na malom prostoru u zagušljivom podrumu, spotičući se o leševe i
ranjenike, Razvigor i Mnezikle još uvek su se borili. Surovog romejskog
ratnika počela je da izdaje snaga. Znoj mu je uveliko pokrio lice i nage
mišice. Žestoko izmahivanje mačem i brzi bodovi i promašaji dobro su
izmorili starog borca. Gledajući po podu leševe svojih ratnika, stotinara
spopade bes i otpoče da pravi greške. U jednom trenutku svom snagom
izmahnu. Razvigor odskoči. Stotinarev mač fijuknu i dobro zaseče nogu
jednog izvrnutog stola. U isti mah Razvigorova sekira zaseče mu desno
rame, a nož mu se zabi u trbuh.
Razvigor odbaci sekiru i brekćući od umora sede na pod.
Buktinja je dogorevala. Slabačka svetlost treptala je boreći se kao
samrtnik da što duže održi svoju dušu. Ustajali vazduh u podrumu
zaudarao je na memlu, znoj i usirenu krv.
Razvigor se za trenutak prenu i spopade ga užas. On vide kako su

105
ludi Stojša sekirom odseca glave mrtvim i ranjenim romejskim ratnicima.
Crnomanjasti mladić za zgrabi za ruku, privuče ga sebi i zagleda mu se
u oči, zakrvavljene, odsutne, bez ikakva izraza. Grozan prizor toga dana
na trgu dokrajčio je ionako pomračeni um Stojšin. Razvigor mu istrže
sekiru iz ruke i naredi mu da sedne na pod. Suludi momak ga bez reči
posluša.
Togo, Puniša i Obrad pridizali su svoje drugove koji su u krvi ležali,
tražeći u njima znake života. Vuksan i Milinko bili su mrtvi. Užar Zlatoje i
mladić Stane ležali su ranjeni, bez svesti.
U jednom velikom vrču bilo je nešto ustajale vode. Razvigor i Togo
smesta stadoše ispirati rane drugovima. Puniša i Obrad iscepaše
nekoliko košulja koje su poskidali sa leševa. I previjanje otpoče. Stane
otvori oči i zahvalno pogleda drugove.
— Vode... — prošapta. Vrč je bio prazan.
— Vode... — začu se glas i drugog ranjenika, Zlatoja užara.
— Nemamo ni kapi! — tiho reče Togo.
Ranjenici se pritajiše. Neko vreme samo se čulo njihovo teško
disanje. Zlatoje je bio ranjen mačem u rame i udaren u krsta. Stane je
dobio tri udarca: jedan po glavi pljoštimice mačem i dva duboka zareza u
butinu.
Togo i Puniša u uglu iza klupa i stolova poređaše daske po podu i
položiše ranjenike.
U jednom trenutku Razvigor podiže glavu i ugleda Stojšu kako hita
uz stepenice i kako šmugnu kroz mala vrata.
— Svršeno je! — reče crnomanjasti mladić. — Onaj koji nas je
izdao dovešće novu grupu romejskih ratnika.
— Ko je izdajnik? — pogleda ga Togo.
— Stojša... Suludi momak osetio krv... Ogrezao je u krvi. Zbog toga
mu se um potpuno pomračio...
Togo bespomoćno sleže ramenima:
— Borićemo se i izginuti! — reče.
Buktinja na zidu zatrepta još nekoliko puta i utrnu. U podrumu
zavlada mrak.

106
 Zanimanje

Doroteja je znala da je ludost i pomisliti da sama putuje za

Carigrad. Zbog toga je i odlučila da se pridruži vizantijskim ratnicima koji
su sprovodili njenog oca, Kleomena i Pselosa. Nadajući se da se vođa
konjanika, carski glasnik Nićifor, neće protiviti, devojka je rešila da im se
priključi na zgodnom mestu i u pogodnom trenutku.
— Ako se glasnik i usprotivi, zaštitiće me Mina mislila je Doroteja.
Idući često u lov na jazavce, imala je prilike da dobro upozna puteve
i stranputice oko grada Bara. Ona u kasu pređe veliku livadu i dohvati se
šume. Jezdeći između golemih stabala, devojka je odmicala poznatim
putem.
Kad je sunce već povisoko odskočilo, naiđe na potok koji je teko
naporedo sa glavnim putem kroz selo Tresku. Doroteja je znala da
seljaci iz okoline Bara ne pripadaju buntovnicima, ali joj nije bilo poznato
da se baš na tom mestu vodila borba između ratnika poklisara
Teodorosa i pobunjenih seljaka. Surovost novog zapovednika brzo se
pročula te je to pojačalo devojčinu opreznost i ona odluči da u blagom
luku obiđe selo Tresku. Nanovo se dohvati ivice šume i gledajući sa
uzvišice selo, začudi se što između koliba ne vidi ni traga od života.
— I ovi su otišli buntovnicima — pomisli osetivši kako je obuzima
nespokojstvo.
Ne usuđujući se da izađe na put, Doroteja, napustivši šumu, potera
konja kroz šibljak. Kad je dobro odmakla od napuštenog sela, devojka
sjaha u šibljaku i priveza konja za jedan glog. Dok je životinja kidala
suvu travu koja joj je bila nadomak, Doroteja izvadi iz bisaga hranu: sir,
suvo meso i hleb, i otpoče da jede.
Svetao sunčev dan lagano je odmicao. Vrućina je sve više osvajala.
Ptice po drveću i po žbunovima, usamljene i zamukle, stajale su na
granama i grančicama i kunjajući čekale da prođe sparno letnje
popodne. Samo iznad jednog visokog bora letele su dve mlade rode koje
su se proletos izlegle. Nevešte letenju, mahale su golemim krilima i
izduženih vratova i opuštenih nogu podsećale s na utvare zalutale u po
bela dana.
Doroteja je sedela u hladu. Pogled joj je sve češće padao u žućkasti
put koji je krivudao preko golog brda prema prisojnoj strani. Kako je
vreme prolazilo, devojku je sve više hvatalo nestrpljenje. Činilo joj se da

107
je povorka konjanika trebalo odavno da se pojavi. Od napornog gledanja
u daljinu i treperenja pregrejanog vazduha iznad žbunova oči su joj se
zamorile. Počeo je da je hvata dremež.
— Nešto se moralo desiti! — reče trljajući oči.
Dobro je ona znala da je to jedini put kuda su prolazili i vojska, i kola
i povorke mazgi natovarenih raznovrsnom robom.
— Ako se vratim u Bar, šta sam postigla... — promrmlja devojka. —
Nijedna grupa konjanika neće skoro za Carigrad.
Konj, privezan za glog, srubio je travu do zemlje i ržući otpočeo da
trza ular.
Doroteja ustade, priđe mu i potapša ga po vratu. Konj stade da
kopa prednjom nogom i da maše glavom.
Devojka oseti kako je hvata strah.
— Neko se približava. — tiho reče bacajući brz pogled prema putu.
Tamo nije bilo nikoga.
— Ako padnem u ruke buntovnicima, ubiće me... Za kćerku
namesnika Armenopulosa nema milosti! — dodade drešeći čvor na
ularu.
Već se spremala da se baci na konja, kad se u blizini začu topot i
kršenje granja u šibljaku. Iza jednog visokog žbuna leske pojavi se Mina.
Mladić sjaha i priđe devojci. Ona mu bez reči pade u zagrljaj.
— Šta se dogodilo? — najposle reče.
— Ništa... — odvrati mladić. — Naš vođa, glasnik Nićifor, suviše je
oprezan. Naređenje moga oca da se čuva zaseda shvatio je preterano
ozbiljno. Čim je prešao veliku livadu, skrenuo je s glavnog puta i udario
stranputicama. Njegovi konjanici s mukom se probijaju kroz šumu i
šipražje.
— A ti? Otkud ovde?
— Odvojio sam se od grupe da tebe nađem...
— Mogao si zalutati.
— Mogao sam. — osmehnu se mladić. — A sad, na konje i trk!
Moramo stići naš odred konjanika.
— Znaš li kuda su otišli?
— Čini mi se da znam...
Međutim, o brzom hodu kroz šibljak nije moglo biti ni govora. Konji
su se jedva probijali između gustih bokora gložja, leske i drena.
Lice mlade devojke nije više bilo brižno. Bila je srećna što je Minu
dobila za pratioca. Gledajući ga zahvalnim pogledom, Doroteja reče:
— Osećam da sam bezbedna! Kraj tebe čini mi se da sam sigurna
kao usred Carigrada.
Mina se mučno osmehnu i steže joj ruku. On je bio hrabar mladić i
vešt borac mačem, ali smišljen i oprezan. Njemu se činilo da im je
bezbednost ništavna, jer su prolazili kroz zemlju punu pobunjenika. Ako

108
im pođe za rukom da se neprimećeni izvuku iz zetske oblasti, na šta će
sve naići na putu do Carigrada! U Makedoniji i Trakiji vrvelo je od
razbojničkih družina, osobito u poslednje vreme otkad je olabavila
vizantijska vlast. Mina je znao da je i u Makedoniji počelo komešanje
naroda. Ime Petra Deljana, vođe nekoliko pobunjenih grupa, sve češće
se pominjalo. A dole, oko Drača, nekakav Sloven Tihomir uveliko je
otpočeo napade na vizantijske postaje i trgovačke karavane. Zbog toga
je Mina, osećajući nespokojstvo, želeo da što pre sustigne odred
glasnika Nićifora. Probijajući se kroz šibljak, konji su sporo odmicali i
gubili snagu.
— Ako ovako produžimo, nećemo pre mraka stići odred glasnikovih
konjanika. Moramo izaći na put... — reče mladić.
— Onda napred! — viknu devojka i ošinu svoga konja.
Oko tri milje jezdili su putem. Kad konji otpočeše brektati od umora,
jahači usporiše hod. Skretoše s puta ulevo, dohvatiše se jednog velikog
proplanka, a zatim zađoše u šumu.
Držeći se stalno istoka, Mina i Doroteja gonili su svoje konje sve
dok se sunce ne poče kloniti zapadu. Uskoro u šumi nastade sumrak. Za
čitav dan putovanja na konju izmakli su od grada Bara, a nisu uspeli ni
tragove da nađu. Glasnik Nićifor, videlo se, bio je suviše oprezan.
— Ovde u blizini nalaze se dva sela, Kozlići i Stubline. U njima su
seljaci oduvek bili mirni. — reče devojka.
— Ipak ćemo ih obići. — primeti mladić. — Jer kad otpočne pobuna,
od seljaka jaganjaca postanu krvoločni vuci... Spustićemo se u jarugu i
niz potok nastaviti put.
Bojazan mladog Vizantinca bila je opravdana. Veče je počelo da se
spušta, a konjanike nisu sustigli.
Pred njima je bila prostrana jaruga. Sjahaše. Mina, držeći vođice
oba konja, lagano ih povede niz strmu obalu. Iako su izgubili nadu da će
po mraku uspeti da nađu svoj odred ratnika, ipak ih je nešto nagonilo da
nastave put. Pošto se napiše vode na potoku, napojiše i konje i niz
jarugu krenuše dalje. Uskoro izađoše iz šume. Desno i levo od jaruge
prostirale su se njive i livade obrasle u žbunje. Sa desne strane, preko
valovitog zemljišta, mladić i devojka ugledaše selo. U sumraku videle su
se vatre kako svetlucaju na padini brežuljka udaljenog nekoliko stotina
koraka.
— Selo Kozlići. — reče devojka. — Iza njega, na drugoj strani brda,
nalaze se Stubline. Seljaci su dobroćudni, a osim toga i poznaju me...
Više puta sam posle lova svraćala kod njih. Mislim da ne treba da se
plašimo...
Mina je ćutao. Idući kasom kroz jarugu, konji su se spoticali o žile i
kamenje u potoku.
— Bojiš li se? — upita Doroteja.

109
 — Da... Bojim se za tebe. — odvrati mladić.
Jaruga je postajala sve plića i voda u potoku se rasplinula. Konjska
kopita šljapkala su po barama i blatnjavom koritu.
Odjednom, iza žbuna kraj jaruge odjeknu glas:
— E-hej! E-hej!
Mina i Doroteja ugledaše čoveka kako trči prema selu.
— Otkrili su nas! — reče mladić, obode konja i istera ga na drugu
obalu. U žurbi doviknu devojci:
— Za mnom, i trk preko livade!
Doroteja ošinu konja. Životinja podskoči i klonu na kolena.
— Brzo... Brzo... Čujem dovikivanje u selu! — Uzviknu Mina.
Devojka je uzalud šibala konja. Ječeći, životinja pokuša da se
digne, ali opet klonu. Mina sjaha i skoči u potok. Zagledajući konju
prednje noge, reče:
— Svršeno je! Kopito mu se zaglavilo između dva kamena...
Uzjahaćemo oboje na moga konja i pobeći!
Doroteja je stajala pored svoga konja:
— Uganuo je desnu prednju nogu... Zglavak mu otiče...
Mladić je povuče za ruku:
— Ostavi konja i polazi sa mnom!
— Ni pomena! — odvrati devojka. — Ostaću pored svoga konja, a ti
beži ako si se uplašio!
Doroteja nije htela da ostavi sedlo u kome je sakrila hiljadu zlatnika.
Imala je ona još pet puta toliko. Glavni novac je ostao ispod kamene
ploče u odaji njene kuće u Baru. Sa novcem sakrivenim u sedlu odlučila
je da podmiti sudije u Carigradu, da oslobode njenog oca od optužbe.
Iako oca nije volela, devojka je htela da ispuni dužnost prema roditelju.
— Neću ići!... — reče prkosno i sede na jednu kladu pored svoga
konja.
Mina progunđa kletvu i ščepa je za ruku:
— Hoćeš li da te seljačka rulja stavi na muke i ubije!? — uzviknu.
Ali za bekstvo je bilo kasno. Gomila od nekoliko desetina ljudi jurila
je prema jaruzi. Naoružani sekirama i motikama, seljaci su se u trku
razređivali. Kad stigoše do jaruge, već su napravili krug oko begunaca.
Videći da imaju posla samo sa dva jahača, seljaci se osmeliše.
Mina istrže mač.
— Ostavi! — viknu devojka. — Tvoja hrabrost ovoga puta nikome
neće koristiti...
Mladić zavrte glavom i vrati mač u korice.
— Gle! Ovo je devojka! — viknu jedan seljak i skoči u jarugu.
— Otkud devojka!? — začudi se drugi i skoči za njim.
— Ovo je kćerka namesnika u Baru! — začu se jedan glas.
— Tako mi boga, ona je! — dodade drugi.

110
 — Stanko je u pravu — reče jedan starac, svakako starešina sela.
— Momka vežite, a devojku neka drže dvojica.
— Zašto da me drže?! Neću bežati! Dobro znam vaše selo, a i vi
mene poznajete... Hleba i soli jela sam kod vas. Nikakvo zlo nisam vam
učinila!
— Napred! — viknu starac.
Povorka lagano krenu prema selu. Mina je išao vezanih ruku
pozadi. Od celog razgovora ni reč nije razumeo. Doroteja je dobro znala
jezik Zećana i lako se s njima sporazumevala.
Selo Kozlići zauzimalo je padinu brda. Zbog toga je, pored koliba od
pruća oblepljenih blatom, bilo dosta i zemunica, obloženih jelovim
daskama, s vratima na šarke.
U takvu jednu zemunicu seljaci zatvoriše Minu, a Doroteju
odvedoše u kolibu Zaharije, starešine sela.
— Nećemo vas ubiti! — reče domaćin devojci. — Zadržaćemo vas
u zalogu ako Romeji, po svom običaju, navale na naše selo da robe i
pljačkaju.
Doroteja se olakšanjem u duši doznade da nijedan od sužanja
određenih za pogubljenje u gradu Baru nije iz sela Kozlića niti iz
Stublina.
Stari Zaharija odmah se dade na posao i komadom prtenog platna
dobro uveza nogu Dorotejinog konja.
— Poštujemo zakon gostoprimstva. — reče devojci — Iako
pripadate neprijateljima našeg naroda, od nas vas nikakvo zlo neće
snaći... Bilo je reči o tome da vas oboje pogubimo. Ali naše savetovanje
završilo se u vašu korist. Ako nas Romeji poštede, i za vas će biti
dobro... Konj će ti ozdraviti, devojko... — završi starac i pođe prema
vratima.
— Čekaj! — doviknu mu Doroteja. — Imam kod sebe kesu sa
pedeset zlatnika... Pusti nas da odemo i novac je tvoj...
Starac se počeša iza uha i zagleda se u devojku:
— Pedeset zlatnika, kažeš?
— Toliko...
— Gospode, šta se sve može učiniti sa tolikim novcem! — uzviknu
starac.
— Nudim ti i svoje prijateljstvo...
— Hm... Malopre mi je snaja rodila zdravo muško dete. Grlato je i
glavato! Biće dobar junak!
— Neka ga bog poživi! — odvrati devojka. — Biću mu kuma na
znamenju... 55 Daću mu ime Obrad, da se raduješ i ti i cela tvoja
porodica.
— Kumstvo se ne odbija... — zamišljeno reče Zaharija. — U dobri
čas! Primam te, u ime svetog Jovana!

111
 Starac poljubi devojku u čelo i izađe iz kolibe. Devojka se osmehnu i
leže na slamu pokrivenu asurom.
»Sreća nas služi«, pomisli. »Ovo selo ne pripada pobunjenicima.
Izgleda da ćemo sutra nastaviti put... Kad izađemo iz zetske oblasti,
najmićemo pratioce. Za dobru nagradu ići će s nama do Carigrada...«
Doroteja nije očekivala ovakav ishod. Kćerka ozloglašenog
namesnika Armenopulosa u čudu se pitala šta je navelo seljake iz
Kozlića da ovako postupe.
Na odgovor nije čekala dugo. Uskoro u kolibu dođe Zaharija. Za
njim uđoše četiri žene. Jedna je nosila povijeno novorođenče. Ostale
poređaše po stolu zemljane zdelice sa sirom i mlekom, pogačice, šolju
meda, nekoliko komadića suve slanine i dva hleba od pšeničnog brašna.
— Darovi za kumu... — reče jedna.
— Neka je srećna i dugovečna! — dodade druga.
— U dobri čas, za napredak, sreću i dug vek kumčeta! — reče
treća.
Četvrta žena stavi joj na ruke dete i stade ga prskati vodom iz
tikvice.
— Neka mu je ime Obrad, na znamenju... — reče Doroteja.
— Gospodu na slavu i hvalu! — uglas viknuše žene.
Stari Zaharija očita Očenaš.
Obred je bio završen, Doroteja izvadi iz nedara kesicu sa pedeset
zlatnika i darova dete. U tom trenutku u kolibu uđoše tri ratnika, svi
naoružani mačevima. Devojka preblede i ustuknu.
— Ne boj se... — blago joj reče najstariji ratnik. — Ako su zetski
seljani osvetnici, nisu neblagodarni.
— Buntovnici! — tiho reče Doroteja.
— Devojko, priberi se! Mi smo buntovnici protiv zla... Ali ti od nas
nikakvo zlo nećeš doživeti!
Jedan ratnik dobaci:
— Tvoj otac ne zna za milosrđe, a mi tebi poklanjamo život i
slobodu!
Devojka se prenu. Prema slaboj svetlosti luča poznade ratnika. U
isti mah seti se i onog drugog. Ta dvojica bili su Barani iz grupe
begunaca. Stari ratnik Radan bio im je vođa. Ratnici su došli u selo
Kozliće da sačekaju Toga i drugove koji su otišli u Bar da gledaju
pogubljenje seljaka na trgu.
— Zahvaljujući tebi i onom dobrom svešteniku, sto osamdeset naših
ljudi pušteno je iz tamnice i ugledalo slobodu. — reče stari Radan.
Devojka se trže i osmehnu se:
— Toga puta i moj otac je pokazao milosrđe. Zbog toga sad pati.
— Zahvalni smo ti. — dodade Radan. — Slobodna si i možeš ići
kuda ti je volja!

112
 — A moj pratilac?
— Njega ćemo povesti Razvigoru, on da mu sudi!
— Onda povedite i mene. Taj ratnik je moj zaručnik!
— Rekao sam da si slobodna... Tvoj zaručnik je romejski ratnik.
Njega čeka smrt! — završi Radan i izađe iz kolibe. Za njim odoše i oba
ratnika, stari Zaharije i tri žene s detetom. Četvrta ostade u kolibi.
Doroteji bi jasno da joj je određena za čuvarku.
»Poklonili su mi život i slobodu, bolno se osmehnu devojka. »Ali kad
doznaju da je Mina sin poklisara Teodorosa, nikakva sila neće ga
spasti... Umoriće ga na mukama...«
Tako je mislila Doroteja, zaričući se da će umreti zajedno sa
zatočenikom.

Dan je uveliko osvojio kad su dva krvnika na trgu u Baru odbacila

krvave sekire. Po naređenju poklisara Teodorosa, stražari su širom
otvorili obe kapije na gradu. Prestrašeni seljani, idući u grupama, žurno
su se udaljavali od trga, zaričući se šapatom da ih niko i ništa neće
zadržati da ne odu Razvigoru. Znali su da pogubljeni sužnji nisu bili krivi
i da novom zapovedniku oblasti može pasti na pamet da svakog od njih
podvrgne istoj kazni. Dohvativši se prostrane livade, seljaci se razbiše
na sve strane hitajući da što pre stignu svojim kućama. Jer osim straha,
osećali su i poniženje.
Međutim, tri odreda dobro naoružanih konjanika stajala su spremna
za pokret. Po opremi ratnika moglo se zaključiti da su spremni za
krstarenje od nekoliko dana. Na čelu prvog odreda stojao je poklisar
Teodoros. Druga je predvodio knez Ljutovid, a treći stotinar Kasandar.
Zapovedništvo nad gradskom posadom od trista pedeset ratnika poklisar
je poverio stotinaru Mneziklu.
Po predviđenom planu, poklisarev odred treba da pređe brdo
Možuru, da uhvati južni deo Skadarskog jezera, da pređe reku Bojanu i
da uzvodno desnom obalom Drima izbije na Skadar. Stotinar Kasandar
dobio je naređenje da ide prema Ulcinju, da izbije na reku Bojanu, da
njene šumovite obale dobro pretrese, pa i on da izbije na Skadar. Knezu
Ljutovidu povereno je da ispita severozapadni deo Zete, da prodre u
Travuniju, da stigne do Onogošta, 56 a odatle da pođe u susret svome
strategu Stojimiru, čiju su pomoć očekivali i on i poklisar.
Teodoros je stao na čelo odreda od tri stotine konjanika. Stotinar
Kasandar dobio je dve stotine. Knezu Ljutovidu dato je svega sto ratnika,

113
pošto se očekivalo da će us put sresti svoga vojskovođu Stojimira.
Kad su se na prostranoj livadi ispred gradske kapije konjanici
svrstali, poklisar i stotinar mahnuše rukama knezu pozdrav i odjezdiše
prema jugu. Ljutovid krenu prema severozapadu.
Ratnici sa zidova grada pratili su pogledima povorku konjanika
viteza Teodorosa sve dok i poslednji redovi ne zamakoše u šumu.
Stotinar Mnezikle među poslednjima je sišao niz stepenice.
Osećajući važnost položaja zapovednika grada, ratnik je ponosan, a u
isti mah i brižan, išao prema zgradi namesnika Armenopulosa. I već je
koraknuo da uđe u predvorje, kad ga sustiže jedan mlad ratnik.
— Starešino, — oslovi ga mladić — nešto bih ti rekao... Mislim da je
važno...
— Govori! — reče stotinar.
— Za vreme pogubljenja na trgu izdvojila se jedna grupa od četiri
mladića. Bili su mi sumnjivi i pošao sam za njima. Predvodio ih je onaj
crnomanjasti iskušenik što je došao iz manastira Svetoga Srđa i Vakha.
Grupa je ušla u manastirsku crkvu. Malo zatim u crkvu je ušao i
sveštenik, otac Dionisije. Dosad nijedan nije izašao.
Mnezikle se zamisli. Prebirajući u pameti postupke sveštenika za
poslednjih nekoliko dana, pomisli da nije zgoreg zaviriti malo u crkvu i
manastirski podrum.
— Sozile, — obrati se ratniku — dovedi ovamo deset naoružanih
ljudi. I nikome ne pominji ovo što si mi rekao. Možda si se prevario, a
nije zgodno da se čuje da smo naoružani ulazili u crkvu i manastirske
prostorije.
Mladi ratnik se brzo udalji, a stotinar ostade ispred zgrade. Kad je
video da se grupa od jedanaest ratnika približava, pođe im u susret.
Uskoro su bili pred manastirskom crkvom. Pred vratima ugledaše Stojšu.
Suludi momak shvati da romejski ratnici traže oca Dionisija, ali mu ne
pade u oči da mu ne misle dobro. On cvrkućući uđe u crkvu. Za njim
povrveše i ratnici. Stojša se okrete tek kad je otvorio mala vrata.
Kad se otac Dionisije pojavi u crkvi, stotinar ga ugrabi za ruku:
— Kuda vode ova mala vrata? — reče.
— U manastirski podrum! — odvrati sveštenik trepćući. — Ali tamo,
osim polomljenih klupa i stolova, nema ništa...
— To ćemo videti — reče Mnezikle i obrati se Sozilu: — Vodi
sveštenika u namesnikovu zgradu i dobro ga čuvaj!
Sveštenik tiho dobaci Stojši:
— Biću u namesnikovoj zgradi... Mladi ratnik ga uhvati za ruku i
povede prema izlazu, a stotinar Mnezikle otvori vratanca i krete niz
stepenice da se više ne vrati.

114
 *

Mala grupa ratnika u manastirskom podrumu pritajila se u mraku.

Rešeni da se bore i poginu, crnomanjasti iskušenik Razvigor i njegovi
drugovi uzalud su tražili novu buktinju.
— Ako naiđe druga grupa romejskih ratnika, borićemo se u mraku.
— reče Razvigor.
— Doći će oni već... — dodade Togo.
— Mislim da smo se dobro iskupili — primeti Puniša. — Desetina
neprijatelja leži mrtva!
Zaćutaše. U podrumu se čulo tiho ječanje ranjenika, Stana i Zlatoja.
Najposle i to prestade. Pacovi, osetivši miris krvi, izmileše iz rupa na
zidu i podu. Njihova smelost se povećavala pod okriljem mraka. Cičali su
i trčkali po podu ispod polomljenih klupa i stolova i oko leševa ratnika.
Podrumska memla, pomešana sa ustajalim vazduhom i dimom dogorele
buktinje, otežavala je disanje. Vrućina je bila nepodnošljiva. Ratnici su
se kupali u znoju.
Vreme je lagano odmicalo. Dva ranjenika nisu više davala glasa od
sebe. Izgubili su svest.
Odjednom, ratnici se prenuše. Vrata na stepenicama se otvoriše.
Prema slaboj svetlosti koja je dopirala iz unutrašnjosti crkve, ugledaše
oca Dionisija. Za njim je išao Stojša sa vrčem u ruci.
— Buktinju! Brzo donesite buktinju! — zavika Razvigor idući im u
susret.
Stojša spusti vrč na pod i otrča da donese buktinju.
Sveštenik lagano siđe niz stepenice, pa spotičući se o rasturene
leševe priđe Razvigoru:
— Gospod neka se smiluje na vas grešne! — reče. — Oskrnavili ste
sveto mesto. Duše će vam pravo u pakao!
— Bila je borba časna, viteška... Romejski ratnici su pobijeni. Dva
naša druga su poginula, a dvojica teško ranjeni... Petorica nas je ostalo
na nogama. Borićemo se do smrti! — reče Razvigor. — Nego, časni oče,
šta se s tobom dogodilo? Otkud da si na slobodi?
— Gospodnja volja! Volja Gospodnja! — bolno i kroz nos odvrati
otac Dionisije. — Mladi romejski ratnik koji nas je izdao i koji je mene
čuvao u namesnikovoj kući promenio je svetom.
— Kako? — uzviknu Togo.
— Umro je...
— Umro? — uzviknu i Razvigor.
— Da-a... — oteže sveštenik. — Umro je, ali ne voljom Gospoda!
— Sasvim mrtav? — umeša se Puniša.

115
 — Da... Sasvim mrtav... Kao Gaj Julije Cezar... Ubio ga je Stojša,
bog se smilovao njegovoj suludoj duši... Do drške mu zabio nož u leđa!
Horibile dictu! 57 Ali nemojte ga žaliti! Mladi ratnik je bio jeretik. Dok smo
sedeli u odaji namesnikove kuće, mladić je počeo da me ubeđuje da je
od svih Isusovih apostola najpametniji bio Juda Iskariotski, tobože zbog
toga što je izdao Hrista.
— Eto ti sad! — dobaci Puniša. — A šta će biti s nama?
— Čekaj! Biće prema Gospodu! Ta sablazan od mladića govorio je
kako, da Hristos nije umro na krstu, njegova nauka nikad ne bi u tolikoj
meri prodrla u svet... Morao je umreti, i neka je slava Judi Iskariotskom!
uzviknuo je. I, braćo moja, nemojte ga žaliti! Žalite Stojšu što je morao
proliti ljudsku krv...
Stojša se pojavi na stepenicama:
— Šta vredi! Nisam imao sekiru da mu odsečem glavu...
Otac Dionisije se strese, sklopi ruke na molitvu i podiže oči u vis:
— Sekirom je bolje... Ali može i ovako... nožem. — reče kao za
sebe.
Razvigor se povuče nekoliko koraka, Togo i ostali isto tako. Bilo im
je jasno da je suludi momak, pod utiskom jutrošnjih događaja, postao
krvoločan kao zver. Ratnicima se činilo da je i otac Dionisije, od straha,
pomerio pameću.
— Idite odmah! Svi idite! Napustite sveto mesto! Izađite iz grada!
Purgate urbem! 58 Mene ostavite da se molim Gospodu za vaše grešne
duše! — razvika se otac Dionisije.
— Je li ko video kad si došao ovamo? — upita ga Razvigor.
— Jeste!... Video me je svemogući! On sve vidi i sve čuje!
— A od ljudi? — oprezno dobaci Togo.
— Nema ovde ljudi! Omnes bestiae fiunt. 59
— Dobri oče, — priđe mu Razvigor — dozvoli da te odvedem u
odaju i stavim u postelju... Treba da spavaš...
— Da spavam! — prenu se sveštenik. — A ko će čitati molitve za
upokojene grešnike?
— Ja!
— Ti? Vrlo dobro! — I, qua te tua virtus vocati.60 A vi? Isterajte strah
iz srca! Ultimus moritur! 61 Ići ću i leći u svoju postelju, ali najpre molim da
mi se donese vino iz podruma pokojnog namesnika Armenopulosa...
— Zar je umro? — upita Obrad.
— Nije, ali će umreti! Svi ćemo umreti! Stojša, napred! Idemo na
spavanje.
Razvigor uhvati sveštenika ispod ruke i povede ga uz stepenice.
Kad su stigli do malih vrata, otac Dionisije se upola okrete i zausti nešto
da kaže. Razvigor oseti teški zadah vina. Crnomanjasti iskušenik se
osmehnu. Sveštenik je bio pijan.

116
 Zetski seljaci postali su pravi ratnici

Sutradan posle borbe u tesnacu s vizantijskim konjanicima

Dragojevi ratnici uvideše da ih je pobeda skupo stala. Poginulo je skoro
stotina seljaka. Među njima pao je i Mrkšin stotinar Prokopije. Pošto
pokupiše rastureno oružje po putu i pohvataše romejske konje, ratnici se
dadoše na posao da sahrane svoje poginule drugove. Za deset
ranjenika napravljena su nosila. Sa ispranim i previjenim ranama stavili
su ih u hladovinu. Ceo taj posao obavili su pešaci koji su u toku noći
pristigli na mesto gde se vodila borba.
Ali posle svega trebalo je odlučiti na koju stranu ratnici da krenu i
gde da se zaustave. Jedni su predlagali da se povuku dublje u šumu i da
se prevremeno sklone u neku jarugu. Drugi su bili mišljenja da se cela
grupa uputi prema Bojani, jer im se činilo da gusti topoljari i vrbaci na
obalama reke pružaju sigurniju zaštitu.
Togo predloži da se ratnici podele u dve grupe:
— Izgledaćemo veći i jači. — reče mladić. — Možemo se odvojiti i
održavati vezu preko glasnika...
Neki među ratnicima podrugljivo su se smejuljili i žagorili na račun
mladića. Ali svi se iznenadiše kad Dragoje prihvati njegov predlog.
— Togo je u pravu. — reče. — Napravićemo dva odreda. Drugi
odred biće sastavljen od konjanika. Njega će predvoditi treći Razvigor.
Mrkša i Prokopije su poginuli, a treba nam još jedan vođa. Evo ga! On je
odsad treći Razvigor! To je mladić Togo!
Ratnici se iznenadiše. Neki se nasmejaše, ali većina s radošću
pozdravi novog vođu.
Togo s ponosom primi počast i predloži da se odmah pristupi podeli
ratnika.
— Odvajajte se! — viknu Dragoje. — Ko hoće uz trećeg Razvigora
neka stane levo...
Borci se stadoše snebivati. Ipak počeše da se izdvajaju. Na levu
stranu prešlo je oko osamdeset ratnika, većinom mladića. Začudo, među
njima su bili i ratnici Barani, begunci iz romejske vojske. Stari Radan
baci pogled na Dragoja, pa sležući ramenima kao da se pravda, pređe
na Togovu stranu.
— Zar i ti?— obrati mu se Dragoje. — Napuštaš me? Ali neka je u
dobri čas! Mladiću si potrebniji nego meni... Budi uz njega i pazi, jer

117
mladost hoće koji put da prenagli...
— Zbog toga sam baš i prinuđen da te napustim! — reče Radan
obarajući glavu.
— Samo za kratko vreme. — primeti Dragoje. — Prilike su takve...
Biće bojeva i... uskoro ćemo se sresti...
Dva ratnika se zagrliše. Dragoje se obrati ratnicima:
— Treći Razvigor dobio je sve mlade borce. Neka mu je sa srećom!
Oni će biti naša glavna udarna snaga... Brzi su u skoku, na maču i
ubojnoj sekiri! Da bi bili još bolji i brži, daćemo im konje i najbolje oružje.
U odredu trećeg Razvigora neće biti pešaka.
Mladi ratnici dobili su najbolje konje, mačeve, sekire, noževe, lukove
i tobolce dobro nabijene strelama.
— Mladi ste i puni snage. Možete izdržati svako čudo — reče im
Dragoje. — Ali dobro zarežite u pamet što ću vam reći... Na odmorištu,
makar i kratkom, postavljajte straže. Stražari da budu u svakom trenutku
budni i oprezni. Posle toga, ne sedaj da jedeš dok najpre konja nisi
namirio! Među vama su ratnici Barani. Oni će vas učiti veštini borenja
mačem i sekirom. Trudite se da se izjednačite s njima, a bogami, kako
ste mladi i snažni, i da ih nadmašite! Sad, neka vam je srećan put!
— Do skorog viđenja! — povikaše ratnici.
Pošto se izgrliše, Togo podviknu svojima. Mladi ratnici pojahaše
konje i kretoše prema planini Možuri. Tri stotine Dragojevih boraca
gledalo je za njima. Kad i poslednji zamakoše iza debelih stabala u šumi,
i oni pođoše lagano prema reci Bojani.
Togov odred stigao je na dan hoda od grada Bara i utaborio se u
jednoj uvali u blizini sela Kozlića. Već u toku sutrašnjeg dana počeli su
da pristižu seljaci iz svih krajeva Zete i Travunije, jer se vest o drugom
porazu neprijatelja brzo pročula. Radan i Togo zadržaše kod sebe
trideset i tri konjanika, a dvaput toliko pešaka uputiše Dragoju. Dva
mlada konjanika bili su im vođe.
Među došljacima izdvojiše se tri seljaka iz Morovića. Oni,
snebivajući se i bodreći pogledima jedan drugog, stadoše se pravdati:
— Jesmo iz sela Morovića, ali nismo izdajnici! — reče jedan.
Togo se namršti:
— Ko nas je izdao kad smo nedavno prolazili kroz vaše selo?
— Znamo da ste prolazili. Ali niko vas nije izdao, nebesnog nam
videla!... — odvrati seljak.
Ostala dvojica zaplašeno su gledala Toga i Radana. Bilo je
očevidno da su ih poznali.
— Bog vidi maša srca! — pravdajući se reče drugi.
— Eto, Milen govori u naše ime! — dobaci treći. — Pobegli smo iz
sela... Gone nas u grad... Naređeno je da svaka odrasla muška glava
bude sutra zorom na trgu u Baru. Oće, kažu, da pogube neke seljake što

118
su ih pohvatali romejski konjanici kao buntovnike...
— Oni su buntovnici koliko i vi! — primeti Radan.
— ...pa su naredili da svaka odrasla muška glava sutra zorom...
— Dobro, dobro... — prekide ga Togo. Treći se opet umeša:
— Oće, kažu, da pogube...
— De, de... Čuli smo već... Dosta sad! — odmahnu rukom Radan.
— Došli ste, pa ako budete valjani, kod nas će vam biti kao u svome
jatu. Imaćete prilike da se pokažete, jer predstoje nam velike borbe...
— Neka ih da bog što pre, koliko da se vidi kakvi smo borci i, ovaj,
da nismo izdajnici!
Kad se tri seljaka udaljiše, Togo se obrati Radanu:
— Motrite na njih... A ja bih malo da zavirim šta se u gradu Baru
događa... Hoću da gledam pogubljenje onih seljaka na trgu i da nađem
prvog Razvigora. To je onaj prnomanjasti kaluđer iskušenik. Dobro sam
ga upamtio pri našem izlasku iz grada. I s njim moram uhvatiti vezu.
Radan je razmišljao. Bilo je očevidno da se mladi zapovednik
odreda izlaže velikoj opasnosti. Najposle sleže ramenima i reče:
— Pomešaj se među seljake. Tako te neće otkriti i uhvatiti...
— Odmah polazim. — reče Togo. — Ako se za tri dana ne vratim,
birajte novog Razvigora na moje mesto!
— Taj treći baš nema sreće. — dobaci Vuksan. — Pogiboše Mrkša i
Prokopije, a evo, ti sad sam sebi stavljaš omču oko vrata!
Togo se nasmeja:
— Ići ću u Bar, a i ti sa mnom! Isto tako, poći će Stane, Staniša.
Mirko i Milinko. A uz nas i Tiosav...
Mladići svukoše sa sebe ratnička odela. Nekoliko seljaka pridošlica
ponudiše im svoja. Razmena je brzo učinjena. Sedam mladih drugova
baciše se na konje, mahnuše rukom svojima i odjuriše preko livade.
Ponoć je uveliko prošla kad su stigli do potoka u šumi na koju se
nastavlja velika livada u blizini Bara.
Togo sjaha.
— Odavde ćemo peške — reče. Obrativši se Mirku i Tiosavu,
dodade:
— Čuvajte konje u jaruzi i čekajte nas do sutra uveče... Ako dotle ne
dođemo, vraćajte se
Dva mladića zavedoše konje u jarugu i privezaše ih za žile koje su
se pružale do potoka. Pošto im namakoše zobnice, i sami se mašiše
torbi i otpočeše da jedu.
Togo, Stane, Staniša, Vuksan i Milinko nastaviše put kroz šumu. Ne
žureći, pred svanuće stigoše do Bara i izmešaše se sa seljacima koji su
pred kapijom čekali da prođe noć. U zoru sa jednom grupom seljaka
uđoše u grad.
Tiosav i Mirko prespali su ostatak noći. U svanuće probudi ih

119
frktanje konja i lupa njihovih kopita o zemlju. Mirko izađe iz jaruge i uputi
se prema ivici šume. Sa uzvišenog mesta na svetlom letnjem jutru jasno
se video grad Bar i velika kapija, okrenuta prema jugu. Mladi ratnik sede
na zemlju i osloni leđa o jedno debelo stablo. Ne žureći, izvadi iz svoje
torbe komad ovsena hleba, golemu britvu i zastrug nabijen sirom, i
otpoče da jede. Međutim, stiže i Tiosav, pošto je napojio konje na potoku
i dao im ostatak ječma.
Njihova dužnost činila im se jednostavna. Mislili su da samo treba
da sačekaju svoje drugove i da se s njima vrate u odred.
— Pogubljenje neće trajati dugo. — reče Mirko. — Kad sunce na
vidiku odskoči za tri koplja, Togo i ostali pojaviće se sa seljacima na
velikoj kapiji...
— I ja tako mislim. — složi se Tiosav stavljajući u usta poveliko
parče hleba s malo sira.
U šumi se sve više osećao život. U krošnjama visokog drveća
lepršali su šareni štiglici. Njihovo cvrkutanje mešalo se sa zviždukom
kosova u jaruzi i gakanjem vrana koje su kružile iznad jedne granate
topole gde su provele noć. Sunce je uveliko osvojilo. Iznad prezrele
trave na livadi lebdela je laka izmaglica od rose koju su sunčevi zraci
naglo sušili.
Dan je lagano odmicao. Već se mesto izmaglice na livadi pojavilo
treperenje vazduha. I ptice su zaćutale i odletele u potragu za hranom.
Dva mlada ratnika brižno su upirala poglede prema gradu. Najposle,
kapija se otvori. Gomila ljudi poče izlaziti na livadu.
— Eno ih... Izlaze!... — reče Mirko.
— Među seljacima su i naši drugovi. — dodade Tiosav čudeći se
što su ljudi, izlazeći iz grada, počeli da se razbijaju u manje grupe, i da
sve više ubrzavaju hod.
— Bogami, ovi će početi i da trče. — reče.
— Neki zaista trče! — primeti Mirko. Među pešacima video se i
poneki konjanik.
Jahači, šibajući kljusad, naglo su odmicali desno i levo od grada.
Pešaci, zahvaćeni strahom, trudili su se da ih dostignu. Iz grada je izašlo
skori hiljadu ljudi, a kapija je još uvek stajala otvorena. Dva mladića
netremice su gledala kako grupice seljaka i pojedinaca zamiču iza
žbunova i šiblja, koje se kao more prostiralo desno i levo od kobne
kapije. U njihovom pravcu prema selu Treski niko nije išao. Uskoro
prostrana livada ostade pusta. Dva mlada ratnika se pogledaše.
— Naših nema! — reče Mirko.
— Nema. — odvrati njegov drug obarajući glavu. — Čekaćemo do
večeri, prema dogovoru. Nego konji su pojeli i poslednji obrok ječma. U
podne počeše ulare da grizu.
— Isteraćemo ih na livadu. Neka pasu... — sleže ramenima Mirko.

120
 — Ako se pojave romejski konjanici, videće nas...
— Neka vide! — prkosno reče Mirko i ustade.
U isti mah ustade i Tiosav.
— Pogledaj! — reče hvatajući druga za ruku.
Kroz gradsku kapiju izlazili su konjanici. Dva mladića su gledala
njihovo svrstavanje na livadi.
— Evo, već kreću... Ima ih nekoliko stotina... Ako udare na Kozliće,
živa duša od naših neće ostati! — reče Tiosav.
— A onih iz grada nema... — dodade Mirko. — Sigurno su ih
Romeji uhvatili i pobili ili bacili u tamnicu!
Za trenutak dva druga zaćutaše. Obojica su osećala da im valja
doneti brzu odluku šta da čine. Jer konjanici su u kasu grabili putem
približavajući se ivici šume.
— Oni će preko Treske, a odatle na Kozliće... Moramo javiti našima
— reče Mirko zaklanjajući se iza debelog stabla.
— Idi ti, a ja ću ostati — predloži Tiosav.
— Uhvatiće te.
— Uhvatili, ne uhvatili, tek moram ostati do mraka da prema
dogovoru sačekam drugove. Romeji idu putem, a ja ću s konjima biti u
jaruzi...
Dva mlada ratnika potrčaše prema mestu gde su ostavili konje.
Pošto izabraše najjačeg i najbržeg, Mirko ga povede uz strmu obalu i
zagrlivši druga, reče:
— Čim padne prvi mrak, beži i ti... Treći Razvigor, vidi se, nema
sreće!
— Nema... — sleže ramenima Tiosav. — Ipak, čekaću...
Mirko se baci na konja i vrdakajući oko stabala, istera ga na put.
Onda šibajući ga prutom, u galopu odjuri prema selu Treski.

Tek sutradan po podne seljaci iz Kozlića odveli su Minu i Doroteju u

tabor pobunjenika. Stari Radan je želeo da se o sudbini zarobljenog cara
ne raspravlja dok se Togo ne vrati. Međutim, ratnici Barani smatrali su
da se njihov boravak na tom mestu može iznenada prekinuti. Ovo
mišljenje prihvatiše i ostali ratnici, a uz njih i seljaci iz Kozlića. Sad je već
svima bilo poznato da je, zahvaljujući devojci, pušteno na slobodu sto
osamdeset sužanja iz tamnice u Baru. Iako je bila kćerka omrznutog
namesnika, nijedan ratnik nije zahtevao njenu smrt, ali su svi bili za to da
se njen pratilac, mladi vizantijski ratnik, pogubi.

121
 Pred skupom od preko stotinu ratnika Doroteja progovori:
— Kad sam svoga oca, Kleomena i Pelopsa molila da puste sužnje
iz tamnice, nisam ni pomišljala da će baš ti sužnji suditi o mome životu i
smrti... Nije samo moja zasluga što su ti sužnji izbegli ropstvo ili
krvnikovu sekiru. Vaša zahvalnost više pripada svešteniku, ocu
Dionisiju... Njegova rečitost je spasla sužnje. Moje milosrđe došlo je
uzgredno... Zbog toga ne želim da to bude razlog da moga pratioca i
mene pustite na slobodu! Među vama vidim i ratnike Barane. Oni su se
donedavno borili za čast i slavu vizantijskog carstva, a sad se bore za
slobodu svoje zemlje. Ko može da im zameri zbog toga? Ali pošto me
svaki od njih dobro poznaje, pozivam ih skupa da ovde, pred svima
vama kažu, da li sam se ikad nekome siromašku u gradu ili sa sela
zamerila.. Da li sam kome učinila nepravdu? Osećam vašu nameru da
mene pustite... Ali znajte: ako ubijete moga pratioca, ubili ste i mene!
Ceo život provela sam pored surovog oca, ratnika i pljačkaša... Sad mi
se prvi put osmehnula sreća. Zavolela sam ovoga mladića... Došao je
nedavno u Bar, pa nije ni hteo ni mogao da nekome nanese zlo... Na
kraju: on je moj zaručnik. Pustićete i njega i mene, ili oboje pogubite!...
Odlučnost mlade devojke zadivila je ratnike. Svima se činilo da je
pravo da oboje zarobljenih treba da se puste. Starešina sela, Zaharija,
sa suzama u očima molio je Radana za milost. Ali stari ratnik nije hteo
da iznosi svoje mišljenje dok ne čuje ostale.
Jedan Baranin prvi uze reč:
— Poznata nam je plemenitost namesnikove kćerke. Nema čoveka
u Baru koji ne oseća ljubav prema devojci. Ona sama nije svesna koliku
nam je uslugu učinila. Skoro svi sužnji pušteni na slobodu, danas su naši
najistaknutiji borci. Među njima se nalazio Dragoje, drugi Razvigor, pa i
treći, mladić Togo. Možda bi ustanak propao da nije bilo milosrđa
devojke Doroteje... Zbog toga mislim: učiniti njoj nažao, isto je što i biti
nezahvalan... Predlažem da se pusti i njen pratilac...
U skupu nastade odobravanje. Devojka pritrča Mini i pade mu u
zagrljaj. Mladi Vizantinac shvati da su oboje van opasnosti i zausti nešto
da kaže. Ali jedan od Barana ratnika zavika:
— Neka je blagoslovena plemenitost mlade devojke! Samo, čini mi
se da vam nije poznato ko je ovaj mladić... On je sin carskog poklisara
Teodorosa.
— Jeste... Istina je... — začuše se glasovi.
Baranin nastavi:
— Devojka tvrdi da on nikakvo zlo nije učinio! A kakvo zlo su učinili
oni čije su glave pale danas na trgu u Baru?
U skupu zavlada tišina. Sve oči bile su uprte u Minu.
— Predlažem da ga ne pustimo, makar devojka patila zbog toga!
— Tako je! Nije tako! Da ga pustimo! Smrt romejskom ratniku! —

122
začuše se glasovi.
— Čuli ste sve! — otpoče Radan. — Na vama je da rešite sudbinu
ovoga mladog Romejca...
— Stojte, ljudi... — zavika jedan ratnik. — Gledajte tamo!... Eno
konjanika! Juri kao bez duše!
— Tako mi boga, ono je Mirko! — reče jedan mladić.
— On je... On... Mirko dolazi, i to sam... Konj, ogrezao u znoj i penu,
donese jahača pred skup.
— Šta je? Ko te goni? Gde su naši? — učestaše pitanja.
Mladić sjaha i sede na jedan panj.
— Da se malo priberem... — reče prihvatajući čuturu s vinom koju
mu jedan seljak iz Kozlića pruži. Mirko dobro otpi i otpoče:
— Togo i ostali drugovi nisu se vratili iz Bara. Tiosav sa konjima ih
čeka u jednoj jaruzi u blizini grada.
Mladić obrisa rukavom znojavo lice i dodade:
— Čekaće ih do mraka, ako ga nisu romejski konjanici uhvatili...
— Romejski konjanici? Gde su? Koliko ih ima? — povikaše neki.
— Sila je krenula iz grada na nas! — reče Mirko. — Ima bar pet
stotina ratnika... Pobegao sam ispred njih i dojurio da vam javim... Ako
okrenu ovamo na Kozliće, naleteće pravo na nas!
— Gde su sad? — upita Radan.
— Pre dobar sat video sam ih kod sela Treske.
— Da li su te videli? — obrati mu se jedan Baranin.
— Da su me videli, sad me ti ne bi gledao! Izmicao sam ispred njih
na podobrom odstojanju.
— Sedlajte konje i jašite! Odmah polazimo! — podviknu Radan.
— Kuda? Kuda ćemo?
— Tri ratnika trkom prema Bojani... Treba javiti Dragoju da nam
kroz planinu krene u susret. Mi ćemo kroz šibljak i šumarke naporedo s
romejskim konjanicima.
Ratnici potrčaše svaki svome konju. Dok su ih sedlali i spremali za
pokret, Radan se obrati seljacima iz Kozlića:
— Čuli ste? Predstoji nam velika borba... Romeji će uništavati sve
ispred sebe. Bolje je da pođete s nama, nego da vas kao ovnove kolju
na zgarištu vašeg sela...
— Oćemo! Oćemo! Pravo kaže! — zažagoriše seljaci.
— Ako treba da umrem pre roka, neka se bar jednom mrtvom
glavom iskupim! — dobaci jedan seljak.
— Onda se spremajte i odmah za nama! — reče Radan. Zatim se
obrati Doroteji:
— Čula si, devojko, šta se događa... Sad te ne možemo pustiti —
tebe i tvog zaručnika povešćemo... Posle bitke videćemo šta ćemo s
vama.

123
 Doroteja se obrati Mini:
— Naši ratnici krenuli su iz Bara da gone buntovnike.
— Moj otac ih predvodi. — nasmeši se mladić.
— Seljaci neće da nas puste. — jetko dodade devojka.
— U pravu su... Ja bih prvi izvestio naše gde se nalaze buntovnici!
Kao što vidiš, zetski seljaci postaju pravi ratnici! Okolnosti ih na to
nagone...
Videći natmureno devojčino lice, mladić dodade:
— Pokušaćemo noćas na odmorištu da pobegnemo.
Jedan mladi ratnik priđe i oboma veza ruke pozadi.
— Šta kažeš na ovu opreznost? Seljaci su postali i pametni. —
dobaci Mina.
— Da su pametni, dosad bi ubili i tebe i mene! — zlovoljno reče
Doroteja.
Međutim, ratnici su pojahali konje. Radan im se obrati:
— Tri mladića desno, prema putu! Mirko vam je vođa...
Smesta se izdvojiše desetak ratnika.
— Samo trojica. — viknu Radan pokazujući prstom na pojedince. —
Ići ćete naporedo sa romejskim konjanicima. Probijajte se kroz šibljak,
motrite na njih i dobro pazite da vas ne primete. Mi ćemo padinom
planine, a vi između nas i Romeja...
Mirko mahnu glavom pratiocima i ošinu konja.
Dva ratnika smestiše Minu i Doroteju na konje i povorka krete iz
uvale. Radan mahnu rukom seljacima iz Kozlića:
— Pođite našim tragom i stići ćete nas... Recite onima gore iz
Stublina da i njih očekujemo...
— Zbogom pošli! — doviknu Zaharija polazeći prema selu. Onda se
još jednom osvrte, zavrte glavom i nasmeši se. Konj Dorotejin još jedva
primetno je hramao, a on ga je lečio.

Vest o porazima vizantijskih konjanika brzo se prenela kroz Zetu i

Travuniju. Seljaci iz Gornje Morače, poznati po svojoj hrabrosti i
hajdučkom životu, ne čekajući poruku Razvigora, digoše se na oružje.
Prolazeći kroz sela i zaseoke Travunije, dizali su manje odlučne i
bojažljive seljake. Uništavajući uz put izvidničke grupe i manje
vizantijske postaje, pustiše se u Donju Moraču. Donjomoračani, stavivši
se pod zaštitu svetog Arhangela Mihaila, listom pristadoše uz bunu. Oko
pet stotina seljaka, naoružanih nadohvat, uskoro zagospodariše zemljom

124
između Kotora, Risna, Ribnice i zapadnog dela Skadarskog jezera.
Risan, stari ilirski grad, 62 leži u podnožju visokog brega hvatajući
strminu i ravnicu pri moru. Bio je dobro poznat još u doba Rimljana. Od
Kotora je udaljen gri dana pešačkog hoda.
Jedne noći Moračani se pojave na šumovitom brežuljku iznad
grada. Pomoću jelovih stabala prebace se preko zida i učine prepad na
vizantijsku posadu, Oko stotina romejskih ratnika skoro bez borbe položi
oružje. Snabdeveni hranom, dobrim konjima, mačevima i sekirama
Moračani stanu ispadati iz grada. U jednom pohodu unište do
poslednjeg čoveka dvadeset ratnika koje je humski knez Ljutovid poslao
u Ston po pomoć. Sutradan po podne stupe u otvorenu bitku s knezom
Ljutovidom. Od sto pedeset ratnika spaslo se svega petnaest. Oni,
zaokruživši kneza, probiju obruč seljaka i zahvaljujući noći koja je ubrzo
došla, izmaknu ispred potere Moračana.
Broj pobunjenika naglo je rastao. Njihove starešine, Gornjomoračani
Toma i Peko, odluče da krenu na jug, da udare na Bar, ili da prođu mimo
grada pa da se sjedine s Razvigorom.

Crni iskušenik Razvigor i Suludi Stojša oprezno odvedu oca

Dionisija u njegov stan, u crkvenoj porti. Pod uticajem pretrpljenog
straha i dobrog vina koje je našao u namesnikovom stanu, premoreni
sveštenik ubrzo zaspa. Razvigor i Stojša, videći da im ne preti nikakva
opasnost, vrate se u podrum i uz pomoć drugova iznesu ranjenike,
Staneta i Zlatoja. Pošto i njih smeste na široku postelju u odaji pored
sveštenikove, drugovi izađu u portu. Tri lažna kaluđera iskušenika u
mahu se stvoriše kraj ranjenika.
— Izgleda da je romejski stotinar slučajno naišao na nas u
podrumu. — reče Razvigor.
— Reklo bi se. — složi se Togo.
— Celu grupu romejskih ratnika smo pobili, a to niko ne zna!
— Sad ćemo proveriti reče Razvigor otvarajući kapiju.
Ulica je bila pusta. Na nekoliko stotina koraka levo videla se velika
gradska kapija još uvek širom otvorena. Dva stražara stajala su
oslonjena na koplja. Po njihovu držanju videlo se da u gradu vladaju red
i mir. Osim toga, zdesna, od stanova vizantijskih ratnika, dopirala je
pesma. Odlazak novog zapovednika iz grada i proterivanje namesnika
Armenopulosa Romeji su shvatili kao razlog da bar privremeno ne
moraju da se drže vojničke stege. Stotinaru Polionu nije bilo teško da u

125
namesnikovoj kući pronađe bure s vinom.
— Mislim da je sve u redu. — reče Razvigor. — Dok ne primete da
im stotinar Mnezikle nedostaje, sigurni smo!
Obrativši se Puniši, mladić dodade:
— Nećemo se vraćati u podrum... Krićemo se negde u gradu, a
noćas ćemo izvršiti napad na gradsku posadu!
— Zar već? — reče Puniša.
— Moramo... — nasmeši se crnomanjasti mladić. — Ako Romeji
posumnjaju da smo im ubili Mnezikla i njegove pratioce, borba mora
otpočeti pre mraka.
— Znači, danas ili noćas? — reče Togo.
— Sad ili nikad! — ozbiljno odgovori Razvigor.
Togo i Obrad gledali su ga s divljenjem. Hladnokrvnost prvog
Razvigora dovodila ih je do ushićenja. Njegov dolazak u Bar činio im se
više nego ubitačan. On je pokrenuo zanatlije u gradu i raspalio im
duhove za borbu. Iznad svega, od romejske posade otkinuo je trideset i
dva Baranina. I, što je glavno, omogućio im da pobegnu i da priđu
ustanicima na polju.
Togo ga uhvati za ruku i sa suzama u očima reče:
— Hrabar si, brate, iznad svih! Noćas ćete se boriti ovde u gradu...
Ko zna da li ću te ikad više videti među živima... Sad, na rastanku, kaži
nam ko si...
Razvigor smešeći se stavi ruku na mladićevo rame:
— U pravu si... Reći ću... Ja sam Gojislav, najstariji sin kneza
Vojislava...
Ratnici se prenuše i stadoše se zgledati.
— Vitez kneževskog roda! — uzviknu Togo.
— Neka se slavi ime Gospodnje! — prekrsti se Puniša. — Sad
verujem da će naša borba uroditi plodom!
Obrad skide kapu, dohvati ruku crnomanjastog mladića i poljubi je.
— Ne tako, brate! — reče Razvigor. — Mi smo borci i svi jednaki
pred bogom i pred ljudima! Ovako će biti bolje!
Mladić ga zagrli, a zatim i ostale drugove.
— Još februara meseca pobegao sam iz zatočeništva u Carigradu.
Prebacio sam se u Malu Aziju i tamo se skrivao. Maja meseca došao
sam u Zetu. Drugi Razvigor Dragoje ne zna ko sam. Nije znao ni kovač
Mrkša... Njima to nije bilo važno... Isto tako neka i vama bude važnije
borba za slobodu od moga porekla. Ja sam vaš drug i brat...
Crnomanjasti mladić se za trenutak zamisli:
— Otac Dionisije rekao mi je da je i moj otac Vojislav sa ostala četiri
sina pobegao iz zatočeništva... Naša zemlja rađa junake i slavne vođe...
Razvigor se obrati Togu:
— Tebe i tvoga druga izvešću iz grada. Idite u svoj odred i borite se

126
do pobede.
Obrativši se Puniši, dodade:
— Posle toga doći ću tvojoj kući. Tri lažna kaluđera iskušenika i
osam parika povešću sa sobom...
— Čekaću vas i pripremiti skrovište. — reče zanatlija.
Dva Razvigora i Obrad kretoše lagano prema gradskoj kapiji.
Crnomanjasti mladić, ozbiljan, pognute glave, sa rukama ispod pazuha,
išao je dva koraka napred. Kad stigoše blizu kapije, pobožni iskušenik
otpoče da izgovara molitve. Stražari su ga ravnodušno gledali. Činilo se
da dva mladića i ne vide.
— Čeda Gospodnja. — obrati im se iskušenik. — Otac Dionisije
zadržao je na ispovesti ova dva momka. Nameravaju da se žene...
Potrebno im je očišćenje duše i blagoslov svete crkve.
— Samo neka se ožene! — nasmeja se jedan stražar.
Drugi dobaci:
— Po njima se vidi da se neće oženiti uzalud!
— Gospod s vama! — napravi crnomanjasti kaluđer rukom znak
krsta. — Postite šest dana i sedmog jednoničite i grehovi će vam biti
oprošteni.
Togo i Obrad poljubiše ga u ruku i ne pogledavši stražare, prođoše
kroz kapiju.

127
Tako se umnožavala vojska ustanika u
Zeti i Travuniji

Poklisar Teodoros jezdio je na čelu odreda od četiri stotine

konjanika. Do njega je bio stotinar Kasandar, ratnik u koga se poklisar
posle Mnezikla najviše uzdao. Prema dogovoru, trebalo je da dva ratnika
idu skupa do gradića Svača i tu da se razdvoje. Poklisar je uzeo na sebe
da prođe desnom obalom reke Bojane, a stotinar da udari na Ulcinj, da
pređe Bojanu u blizini ušća i da pretrese predeo južno od Svača sve do
Drima. Dva ratnika zakazala su sastanak u Skadru.
Ratnici su prešli prostranu livadu i uveliko zašli u šumu, a poklisar
nije pokazivao znake opreznosti. Među ratnicima namesnika
Armenopulosa izabrao je dvadeset i pet najotresitijih i postavio ih za
vodiče. Hoteći da se pokažu pred novim zapovednikom, ovi ratnici trudili
su se da steknu njegovo poverenje. Njihov vođa, stotinar Merokle, još na
polasku skrenuo im je pažnju da se na pohodu ističu marljivošću i
požrtvovanjem.
Kad su naišli na proređenu šumu u blizini sela Treske, Merokle
pritera konja do poklisara:
— Sad treba da počne naša opreznost — reče. — Na ovom mestu
nastradao je štitonoša Aristobul.
— Dobro... — klimnu glavom poklisar i diže ruku uvis.
Ratnici zaustaviše konje. Merokle doviknu svojima. Grupa od
dvadeset pet ratnika produži putem, spusti se niz blagi nagib, dohvati se
strmine i jurnu pravo u središte sela. Tutnjanje kopita o tvrdu zemlju
razbi tišinu. Iza konjanika ostao je beličasti oblak prašine. Kad stigoše do
kraja sela, konjanici se vratiše i razbiše se u tri grupe, odmah stadoše
zavirivati u kolibe. Ali ne nađoše ni traga od života. Selo je bilo pusto.
Uskoro stiže i poklisar s odredom.
— Ovi seljaci su pristali uz buntovnike i napustili selo. — reče. —
Palite kolibe!
Dvadesetak ratnika sjahaše, povadiše iz kesica kremenje, kresivo i
trud i odmah počeše da krešu. Gužve suve trave se zapališe, a zatim
planuše i buktinje.
— Popalite sve! — viknu poklisar i mahnu rukom
Konjanici u redu nastaviše put. Kolibe i potleušice, napravljene od

128
suvih jelovih dasaka i leskovog pruća, buktale su kao slama. Dok su
romejski ratnici palili poslednje, prve su već dogorevale. Zlehuda
imovina zetskih seljaka brzo se pretvarala u pepeo. Na kraju palikuće
baciše buktinje na nekoliko stogova sena i slame, uzjahaše konje i u trku
potekoše za svojima.
Izviđači, po petorica u grupi, poteraše brže svoje konje i izmakoše
ispred odreda. Na nekoliko stotina koraka desno i levo od puta, šume,
žbunovi i šibljaci dobro su pretreseni. Odred ratnika bezbedno je
nadirao. U predvečerje poklisar zaustavi konjanike i naredi im da
pripreme prenoćište.
Merokle i grupa izviđača vratiše se goneći ispred sebe tri seljaka.
Namesnikov stotinar ih stade ispitivati pred poklisarem.
— Vi ste buntovnici — reče.
— Nismo... — odgovori najstariji seljak.
— Odakle ste?
— Iz Morovića. Pošli smo u Svač da se ispovedimo u manastiru
Svete Bogoroicie.
— Znate li gde su buntovnici?
— Znamo! — uglas rekoše sva trojica. Potukli su vaše konjanike u
tesnacu, gore u šumi — nastavi prvi seljak. — Posle toga otišli su prema
reci Bojani. Tamo ćete ih naći!
— Ima li buntovnika na drugim mestima? — upita poklisar.
Seljaci upreše u njega bojažljive poglede. Merokle im prevede
pitanje.
— Nema... Nema, koliko mi znamo!
— Gde su oni iz sela Treske?
— Nešto pobijeno, a ostalo se razbežalo kud koje!
— Slaže se... — reče poklisar. — Obale reke Bojane glavno su im
skrovište... Obesite seljake i spremajte se za večeru i počinak.
Merokle zausti nešto da kaže, ali ga poklisarev hladan pogled
preseče.
Nekoliko ratnika dočepaše zarobljenike, namakoše im omče oko
vrata i obesiše ih o niske grane jednog divljeg kestena.
U zoru odred poklisara Teodorosa nastavi put. Na napuštenom
odmorištu ostala su pogašena vatrišta i ugažena trava. A na niskim
granama divljeg kestena visila su tela obešenih seljaka. Iz njihovih
izbuljenih očiju izbijalo je nedorečeno pitanje, kao da se još uvek čude
šta ih je snašlo.
Kad poslednji romejski konjanici zamakoše za breg, iz šibljaka se
pojaviše tri ratnika: Togo, Obrad i Tiosav. Po izlasku iz grada dva ratnika
našla su Tiosava u jaruzi. Pojahavši tri konja, i vodeći gri u povodu,
krenuli su tragom romejskih konjanika. Idući nekoliko strelometa iza
poklisareva odreda, najpre naiđoše na zgarište gde je bilo selo Treska.

129
Imajući uzase oružje koje je ostalo na konjima dok su se bavili u gradu,
tri ratnika oprezno su išla prema romejskom bivaku. Sakriveni u šiblju,
čekali su da prođe noć.
— Novi zapovednik romejski nastavlja svoju krvavu igru. — reče
Togo. — Zgarišta i leševi glavna su mu zabava!
Mladić istrže mač i preseče sva tri užeta. Leševi se opružiše po
zemlji.
— Još danas ova tri života moraju biti osvećena. — reče i baci se
na konja. — Napred!
Dva druga potekoše za njim. Treći Razvigor skrete s glavnog puta i
zađe u šibljak. Krupni konji, zaplenjeni od romejskih ratnika moćno su
grudima razmicali ižđikljale bokore zove, leske, jasmina i mlade izdanke
lipa koji su bujali oko debelih stabala.
Togo se obrati pratiocima:
— Preteći ćemo neprijatelje. Odsad ići ćemo ispred njih...
Dok je poklisarev odred išao glavnim putem, zavojicama i okukama,
tri mlada ratnika hvatala su prečice. Jedno vreme išli su naporedo, onda
ih prestigoše nastavljajući da se probijaju kroz šiblje.
— Stojte! — reče Obrad i u mestu zaustavi svoga konja.
— Šta je? — upita Togo.
— Pogledajte!
Na stotinak koraka ispred sebe tri ratnika ugledaše konjske sapi i
leđa petorice poklisarevih izviđača.
— Romejski izviđači... — reče Togo i sjaha. — Luk i strele u šake i
za mnom!
Tiosav poveza konje za tanko drveće u šibljaku i krete za
drugovima.
— Napravićemo im zasedu u šumi... — reče Togo.
Provlačili su se kroz šiblje visoko koliko i konjanik na konju. Sa
uzvišenog mesta držali su na oku vizantijska konjanike. Uskoro ih
obiđoše i dopadoše do jednog malog proplanka.
— Ovde ćemo ih sačekati... — reče Togo. — Sakrijte se iza
stabala... Po tri strele u gomilu, pa onda za mačeve! I nikakva larma!
Ako ih je petorica... Borićemo se i pobediti!
Mladi ratnici polegaše po zemlji iza stabala i pritajiše se. Pet
vizantijskih konjanika pojaviše se na malom proplanku. Bili su u grupi.
Mada su išli prezajući na svaki šum, upadoše u zasedu. Tri strele
puštene iz blizine pogodiše cilj. Dva ratnika, obojica pogođena u glavu,
padoše s konja, treći jauknu i uhvati se za mišicu desne ruke iz koje je
izvirivala strela. Dok su se ostali pribrali, tri tetive nanovo prasnuše.
Ratnik ranjen u ruku, ovoga puta dobi strelu u podgrlac, drugoga
pogodiše dve strele. Četiri romejska ratnika ležala su prostrta po zemlji.
Peti obode konja i bodući ga ostrugama naže u bekstvo. Togo skoči iz

130
zaklona i jurnu za njim. U nekoliko skokova mladić dostiže konja i u trku
mu zabode mač u trbuh. Životinja zanjišta, prope se, pade porebarke i
pritisnu jahača. Treći Razvigor priđe i jednim udarcem mačem rastavi ga
sa životom.
— Hvatajte konje, a ja ću pokupiti oružje! — doviknu Togo svojima.
Četiri nepovređena konja stajala su mirno na proplanku. Mladići ih
lako uhvatiše, pa brzo zamakoše u šibljak i udariše natrag.
Međutim, glavni odred romejskih konjanika prošao je putem i dobro
odmakao od mesta gde su tri mlada ratnika ostavila svoje konje.
— Sad već moramo zaći dublje u šumu, jer će nas goniti. — reče
Togo.
Tri ratnika, udaljujući se od puta, izađoše iz šibljaka i dohvatiše se
hrastove šume. Namera im je bila da izbiju na selo Kozliće gde im je bilo
logorište. Ali idući zaobilaznim putem, gubili su pravac i najposle utvrdiše
da ne mogu da se snađu. Međutim, sve češće su nailazili na proplanke.
Nekoliko puta puštali su konje da pasu jer u torbama nije više bilo ječma.
Izgladnele životinje proždirale su travu koja je na planinskim proplancima
obilato rasla.
Na jednom odmorištu Togo se obrati drugovima:
— Nema nade da ćemo izbiti na selo Kozliće. Zbog toga ćemo
krenuti desno, prema reci Bojani... Naš odred Romeji su prešli, ali postoji
opasnost da onaj drugi iznenade. Dragoje i njegovi ratnici moraju doznati
da im se neprijatelji približavaju.
— U pravu si. — reče Obrad. — Izgleda da su romejski ratnici pošli
na taj odred! Uništiće ga ako ga iznenada napadnu.
Treći njihov drug, Tiosav, bio je srećan što može bar svojim
prisustvom da sudeluje u savetovanju. Iako se njegova saglasnost nije
tražila, on je na predloge starijih drugova klimao glavom odobravajući,
bečio oči i dizao obrve. Tiosav jedva ako je imao punih šesnaest godina,
a na njegova pleća svalio se teret koji i snažni ratnici jedva nose.
Čekajući Toga i drugove u jaruzi, u blizini Bara, dečak je premirao od
straha, osobito kad je naišao odred romejskih konjanika. Ratnici su bili
udaljeni od njega oko dvesta koraka, i prošli su. A da je od njegovih
konja samo jedan otpočeo da frkće, mladi ratnik odavno bi visio na
drvetu.
Dečak pogleda najpre Toga pa Obrada:
— Moramo im javiti — reče i pocrvene do ušiju.
Kad je sunce prešlo zenit, mladi ratnici izađoše iz šume. Ispred njih
se prostirala livada sa žbunovima i pojedinačnim drvećem. Zatim je
nastajalo valovito zemljište. Bregovi sa sitnogoricom izmenjivali su se sa
uvalama. Ratnici su prelazili potoke i potočiće i presecali jaruge dokle u
podne ne naiđoše na kamenito tlo. Tu tek, kao ukleto, stajalo je selo sa
rasturenim kolibama i zemunicama.

131
 Seljaci se iskupiše oko ratnika i stadoše ih zapitkivati ko su, odakle
idu i kuda su pošli.
Jedan seljak reče:
— Juče pred noć ovuda je prošla jedna poveća grupa konjanika...
— Koliko ih je bilo? — upita Obrad.
— A ko će ih znati! — sleže seljak ramenima. — Odoše dole, niza
strminu, rekao bih prema reci Bojani.
— Jesu li naši ili romejski? — upita Togo.
— Naši, brate! »Mi pripadamo Razvigoru«, rekoše na polasku.
Obrad ih ozbiljno oslovi:
— Da li znate šta vas čeka ako na vaše selo udare romejski
konjanici?,
— Mi smo daleko od glavnog puta... Neće oni ovamo... Retko su i
dosad zalazili — zažagoriše seljaci.
— Sve će vas pobiti! — reče Togo. — Selo će vam spaliti... Ni
mačka živa neće ostati!
— Šta da radimo jadni? — zapita starešina sela.
— Crni ti smo i kukavni! — zavapi jedna žena.
— Dete u dupku neće nam ostaviti! — dobaci druga.
— Seme će nam se utreti, kao da nismo božiji! — zakuka i treća.
Ljudi su ćutali bacajući brižne poglede jedan na drugoga. Od koliba
rasturenih po stranama i uvalama čulo se mukanje krava i blejanje ovaca
pred mužu. Iako je sumrak počeo da se spušta, koze su propinjući se još
uvek brstile lišće koje je po vrzinama već žutelo. Zavijanje nekog psa
zlokobno se pronosilo i odjekivalo odbijajući se o strme litice obrasle
borovom šumom.
— Ona psina već gri dana zavija! — reče Miljko, starešina sela.
— Ja, prokleta bila! — dodade drugi.
— Arlauče, ne bilo je, kao da nam predstoji nepogoda ili Romeji...
— primeti treći.
Obrad im se obrati:
— Ako naiđe nepogoda, sklanjajte se io kolibama i zemunicama.
Ako navale Romeji, bežite u brda...
— Da se potucamo jadni?
— Da se potucate, ali ostaćete bar živi! Mi bi da se borimo... —
bojažljivo reče jedan mlađi seljak.
— Pa, bogami, i red je! — dodade jedan postariji.
— Pa eto! — reče treći.
Kako »eto«, crni čoveče! ispreči se Miljko. — Čime da se boriš?
— Evo sedam konja i oružje... — reče Togo. — Ko hoće s nama,
neka jaše!
— Ne umemo... — zateže onaj prvi seljak.
— Bacajte se na konje i polazimo! — podviknu Togo. — Nama se

132
žuri!
Sedam mladih ljudi popentraše se na konje i držeći se rukama za
grive, bacili su ponosne poglede na svoje zemljake.
— Mi idemo... — reče jedan.
— Zbogom pošli! — doviknu Miljko. Na polasku Obrad dobaci
ostalima:
— Za živu glavu ne čekajte romejske konjanike!
— Eto i nas sutra za vama s božjom pomoći! — odvrati Miljko.
Tako se umnožavala vojska u Zeti i Travuniji. Od zaostalih i
zaplašenih seljaka postajali su ratnici. Surovost carskog poklisara
Teodorosa urodila je takvim plodom. On za nekoliko dana nije mogao
uvideti da je prolivanje krvi na trgu u gradu Baru bilo uzaludno. Stari
ratnik smatrao je da će samo njegovo ime izazivati užas među
domorocima. Zbog toga je lično preduzeo pohod na buntovnike.
Ostavljajući za sobom leševe i zgarišta, poklisar je nadirao prema
Svaču. Uz put je još četiri sela spalio i preko osamdeset seljaka
pohvatao i obesio.
Kad su Meroklovi izviđači našli leševe pobijenih drugova, Teodoros
reče:
— Odsad ćete udvostručiti broj izviđača. Na odmorištima danju i
noću straže moraju biti povećane od dva na po deset ljudi...
Međutim, strele su noću dolazile iz šibljaka, zviždale pored
romejskih ratnika, ranjavale ih i ubijale. Jedne noći vizantijski ratnici
zatekoše čitav pokolj među vozarima. Od trideset i pet kola koja su išla
za odredom noseći hranu i rezervno oružje, sedamnaest je ostalo bez
zaprege. Konji sa isprobadanim trbusima ležali su mrtvi kraj ruda. Pet
vozara bilo je ubijeno. Ako bi koji od ratnika slučajno zaostao za
odredom ili se izdvojio iz grupe, nestajao je. Sva traganja i potere bili su
uzaludni. Ratnici trećeg Razvigora promicali su između straža,
zavaravali potere i nestajali u gustom šiblju.
Togo je pristigao svoje i priključio se odredu. Radan i ostali sa
suzama u očima dočekaše mladog vođu.
— Vuksan i Milinko su nam poginuli, a Stane i Staniša izranjavljeni
leže u manastiru u strahu da ne budu otkriveni i stavljeni na muke —
reče Togo.
Radan i ostali oboriše glave i utonuše u ćutanje. Mirko zaplaka, jer
je sa Milinkom bio brat po mleku. 63
Logor su postavili na kamenitom tlu mestimično obraslom sitnom
glatkom travom. Kvrgavo drveće izbijalo je iz pukotina ili se krivudavo
izvlačilo ispod golemih stena, oblih i obraslih mahovinom.
Ratnici nisu ložili vatre jer su želeli da što duže ostanu neopaženi.
Prema slabačkoj svetlosti zvezda Togo povede razgovor sa Dorotejom:
— Znam da smo tvojom zaslugom pušteni iz tamnice. Zbog toga

133
smatraj da si slobodna.
— A moj zaručnik? — upita devojka.
— I on isto tako... Samo, ne možete otići dok se ne sukobimo sa
vašim ratnicima. Predstoji nam velika bitka. Ako pobedimo, pustićemo
vas pa idite kud hoćete. Ako izgubimo, vaši ratnici će vas osloboditi.
Prema tome, nemate razloga da pokušate bekstvo! Togo se zamisli:
— Moram da obiđem naše straže reče. Ne želim da budem
iznenađen... Do bitke vama je najsigurnije kod nas... Izgleda mi da i tvoj
zaručnik tako misli... Može se desiti da u bekstvu naiđete na neku novu
grupu seljaka. Oni nam stalno pridolaze... Kad doznadu ko ste, ubiće
vas...
— Ne, nećemo bežati. — odvrati devojka.
Kad Mina razumede o čemu je reč, nasmeši se:
— Mladi vođa pobunjenika je plemenit. — reče. — On je hrabar i
pametan... Te tri osobine retko koji vitez poseduje.
Togo naredi da im se skinu veze s ruku.
Sparna letnja noć lagano je odmicala. U neko doba s planinskih
kosa i grebena krenu talas svežeg vazduha noseći miris mahovine i
sparušene trave. Stenovita uvala zjapila je prema nebu na kome su
oblaci počinjali da zaklanjaju zvezde. Iznad mora prema Ulcinju munje,
brze i stravične, cepale su pomrčinu. Izdaleka se čula grmljavina,
preteća i potmula kao da dolazi iz utrobe zemlje. Borovi i smrče širili su
miris rastopljene smole. Požutelo lišće na brezama u jaruzi treperilo je
kao da oseća da će dobiti blagotvorne kapi letnje kiše.
Za trenutak zavlada tišina. Činilo se da je kamenita uvala bez znaka
života. Samo su munje kao ogromne zmije šarale nebom. Odjednom se
začu hujanje među borovima gore na litici, a na proplanku se pojača
šuštanje lišća. U ogolelim granama zakržljalog drveća u uvali fijukao je
vetar, dok su se krošnje visokih borova povijale desno i levo kao da se
klanjaju nekoj nevidljivoj sili. Oluja je počinjala svoju mahnitu igru.
Krupne kapi kiše zapljeskaše po lišću, stablima i po golom stenju. Jedna
sovuljaga, čučeći na natrulom panju u jaruzi pomamno je kreštala. Slepi
miševi, zaplašeni njenom drekom, izletali su iz gustih krošnji smreka i
tuja i kao utvare proletali kroz mrklu noć.
U blizini, ispod kamenitog grebena odjeknu prasak groma, za njim
drugi, pa treći. Iz vrha jednog džinovskog bora suknu vatra. Kiša se izli u
debelim mlazevima. S jedne visoke omorike polete jato vrana i
poduhvaćeno vetrom nestade u mračnoj noći
Oluja je brzo protutnjala i nastavila svoju stravičnu igru s druge
strane Bojane i Drima. Iznad grebena planine Prokletija bljeskale su
munje i čula se grmljavina.
U uvali kiša je naglo prestala. Ratnici, mokri i prozebli, skakutali su i
trčkarali da se zagreju.

134
 — Mačeve u šake i vežbajte se! — viknu Togo.
Barani, iskusni ratnici, smejući se prihvatiše zapovest i borbena igra
otpoče. Svi ratnici trećeg Razvigora izmahivali su mačevima, odbijali
udarce, obletali oko protivnika i napadali. Vežbanje je dugo potrajalo.
Mokri ratnici počeli su da se znoje i jedan za drugim da se povlače iz
borbe. Na kraju ostadoše samo Togo, Obrad i Mirko. Barani koji su se s
njima borili jednodušno se složiše da njima skoro i ne treba više
vežbanja.
Dobrosav, najstariji među Baranima, reče:
— Pravi ste borci! Brzi ste na maču i skoku, vešti u odbijanju
udaraca, i što je najvažnije, izdržljivi ste...
U zoru u uvalu dođoše Dragojevi izviđači.
— Vaši glasnici stigli su na vreme da nas obaveste o dolasku
romejskih konjanika. — reče vođa grupe. — Drugi Razvigor ide za nama
i uskoro će biti ovde sa svojim ratnicima.
— Ovo je čitava vojska! — uzviknu Radan kad se pojaviše.
Doista, oko sedam stotina konjanika i pešaka siđoše u uvalu.
— Dolaze nam sa svih strana. — reče Dragoje. — Stižu iz
najudaljenijih krajeva Zete i Travunije. Ima ih od Drivasta, Ribnice,
Onogošta, pa čak i sa Popovog polja. Idu s one druge strane jezera.
Nekoliko Gornjomoračana priđoše Radanu. Stasiti, crnomanjasti, s
plitkim kapama nakrivljenim na desno uho, mladi ratnici su ostavljali
utisak neustrašivih boraca. Najstariji se obrati Radanu:
— Ti si, valjda, taj Razvigor?
— Nisam ja nego ovaj momak ovde... nevoljno odvrati Radan.
— Zar ovaj!? — upita drugi Moračanin gledajući podsmešljivo Toga.
— On glavom!
— Hm... — učini ratnik. — Pa toga majka tek što je od sise odbila!
— A je li on prvi? — upita treći ratnik.
— Nije, nego treći — smešeći se reče Dragoje.
— A gde je prvi?
— Otišao bogu po mekinje da nahrani takve mazgove kao što ste vi!
— planu Togo.
— Čujte, ljudi... Primajte moja naređenja, ili, tako mi svetoga Srđa,
udariću vam po trideset štapova i proterati vas iz odreda!
— On je treći Razvigor. — umeša se Dragoje. — Pripada mu pravo
na poštovanje isto kao i meni. I velim vam, ostavite se besposlica i
začikavanja, nego govorite, šta se tamo gore kod vas radi!
— Pa mi, eto... Digli smo se tamo gore u našem... Tukli smo se s
Romejima i, tako to... — reče jedan.
— Smlatili smo vojsku kneza Ljutovida i, eto tako... — dodade drugi.
— I zauzeli grad Risan i neke romejske postaje oko Kotora i krenuli
na grad Bar...

135
 — Gospode! — uzviknu Obrad. — Toliki uspeh postigli, a ne pada
im na pamet da nam to kažu! Mesto toga uzeli pa se podruguju našem
vođi!
— Mi velimo, mlad je pa...
— I premlad...
— Ali opet, možda u njemu leži srce junačko...
— Ko vam je vođa tamo gore? —upita Radan.
— Strašimir iz Ljevišta... Strašimir Ljuti... Neki ga zovu Ljutica... E
pa, on je sa četiri stotine ratnika krenu na Bar...
Gornjomoračana je bilo svega šesnaest. Togo im se obrati:
— Čujte vi, što nosite kapu nakrivo... Vraćajte se svojima iz ovih
stopa i pozdravite drugove, a najpre Strašimira Ljuticu, i recite mu da su
ustanak u Zeti i Travuniji podigla tri Razvigora. Osim poštovanja, svaki
ratnik ima da se podvrgava njihovim naređenjima! Ko to neće, pozivam
ga na borbu na smrt! Recite: Razvigor treći svakoga će probosti mačem
ili mu odseći glavu... A sad, jašite konje i hvatajte put kojim ste i došli
ovamo!
Moračani se stadoše zgledati. Preteći pogledi padali su na Toga,
Obrada i Mirka. Jedan se isprsi i škrgućući zubima dobaci:
— Terate nas, je li?
— Teramo, bogme! — odvrati Obrad. — Smutljivci i inadžije nisu
nam potrebni u družini!
— Zar tako!? — podviknu najprsatiji među Moračanima. — Vadi
mač, kopilanoviću, i stani na belegu!
Togo. Obrad i Mirko smesta potrgoše mačeve. Moračani, svi do
poslednjega, nasrnuše na njih.
— Stojte! — viknu Dragoje i stade između boraca. — Vraćajte
mačeve u korice! Obrativši se Moračanima, ratnik dodade:
— Čuli ste reči trećeg Razvigora. Jašite svoje konje i idite. Pred
nama je bitka s Romejima i ne dam kap krvi mojih boraca da padne... Ne
pokorite li se, iskomadaćemo vas kao izdajnike.
Ozbiljna pojava i strašni pogled seljaka Dragoja smesta ukrotiše
Moračane. Oni se još jednom pogledaše među sobom i okretoše leđa
vođama. Malo zatim pojahaše konje i bez pozdrava odoše iz uvale.
— Strašimir Ljuti iz Ljevišta... — kao za sebe reče Togo. — Ako mu
ne odrubim glavu ovim mačem, neka mi se desnica do ramena osuši!
— Pored Romeja, još će nam se i Moračani isprečiti! — reče
Radan.
Jedan ratnik priđe vođama i bojažljivo reče:
— Onaj Romejac i devojka pobegli su...
— Kako?! — prenu se Radan.
— Pobegli...
— Pored vas živih! — dobaci Togo.

136
 — E pa, — odvrati ratnik — ti si naredio da im se skinu veze s ruku i
nogu! Poslušali smo te i, eto, pobegli su! Dočepali se svojih konja i
pobegli...
— Kad su pobegli? — upita Dragoje.
— Sad... Malopre... Petorica naših krenuli su za njima da ih uhvate.
Begunci su zamakli iza onog brega tamo dole...
Radan sleže ramenima:
— Pravo prema romejskim konjanicima. — reče.
— Javiće im da smo ovde i koliko nas ima. — dobaci Obrad.
Dragoje se zamisli. Najposle, češući se iza uha, reče:
— Možda je i bolje što su pobegli... Ovde ćemo dočekati Romeja i
primiti bitku.
Razgledajući predeo, dodade:
— Uvala je prostrana... Pešake ćemo smestiti okolo po ivici šume, a
konjanici ostaju ovde...

Otac Dionisije probudio se u sumrak i po običaju odmah otpočeo

molitvu:
— Pater noster, qui es in coelis, santificteur nomen tuum, adveniat
regnum tuum, fiat voluntas tua…
Iz očiju su mu izbijali svetlaci, sitni i treperavi, a u ustima je osećao
ukus pepela.
— Prokleti Armenopulos ! — reče. — Uvek se hvalio svojim vinom,
a ono gle! Kao da sam se buđe napio! Taj bezbožnik ne preza ni
Lominem ad deum venerarem!...64
Ali seti se da nije molitvu dovršio, još i da je pogrešio: — ... adveniat
regnum tuum, fiat voluntas tua…
Spolja su dopirali glasovi,, dovikivanje. U odaju utrča Stojša.
Usplahireni momak držao je dvoreznu sekiru.
— Biju se... Biju... Biće glava napretek!... — poigravao je suludi
momak. — Sve ću ih odseći... Samo ja... Samo ja...
— Ko se bije, satano!? — dreknu sveštenik.
— Biju se, biju...
— Ko se bije, prokletniče!? Govori, usta ti otpala, dabogda! Jezik ti
se u kamen pretvorio!
Sveštenik zgrabi Stojšu za vrat i stade ga drmusati.
— Zapevaće kukumavka... — izusti Stojša.
Otac Dionisije mu se zagleda u oči, mutne, odsutne, kao da gledaju

137
nekud u daljinu.
— Ko se bije, anatema te! — ponovi sveštenik drmusajući ga.
Sulud momak se za trenutak pribra:
— Naši i Romeji... Biće glava napretek! — podviknu i jurnu na vrata.
— Znači, počelo je... — klonulim glasom reče otac Dionisije i sede
na postelju.
Celoga dana prvi Razvigor, Puniša i ostali građani s nestrpljenjem
su očekivali da padne noć. Isto tako strepeli su da pijani ratnici u gradu
ne uvide da je stotinar Mnezikle nestao.
Ali neočekivano, pred zidove grada stigli su Moračani, oko četiri
stotine konjanika i pešaka. Vičući iz sveg glasa, seljaci su tražili da se
gradska kapija otvori i da im se posada preda. Mašući kopljima na čijim
su se vrhovima kezile glave ratnika kneza Ljutovida i Vizantinaca, pretili
su da će svu posadu staviti pod mač.
Ratnici u gradu smesta dočepaše oružje. Jedni potekoše na zidove,
a drugi, usplahireni, stadoše se dovikivati i tražiti stotinara Mnezikla,
zamenika poklisarevog. Ne mogući da ga nađu, počeše gubiti
samopouzdanje.
Vikanje i pretnje seljaka na polju povukoše mnoge vizantijske
ratnike da se poređaju po zidovima grada. Oni prosuše strele iz tobolaca
i zategnuvši lukove, otpočeše bez reda da gađaju u gomilu napadača.
Moračani, preteći i kunući, pokupiše nekoliko mrtvih i ranjenih među
svojima, i povukoše se van domašaja strela. Polupijani romejski ratnici
udariše u smeh. Jer seljaci, inače nevični borenju, nisu imali nikakvih
opsadnih sprava za napad na grad. Njihov vođa, Strašimir Ljuti smatrao
je da će neprijatelje uhvatiti strah i trepet od samog njegovog imena. On
se ze trenutak izdvoji iz gomile i stade iz sveg glasa izazivati vođu
gradske posade na borbu — »na život i smrt«.
I dok su se ratnici na zidovima rugali Strašimiru Ljutom, i uzalud
puštali strele na njega, u gradu otpoče borba. Zanatlije su sa svih strana
dotrčavale pod manastirsku kapiju. Kad ih se iskupi preko stotine,
Razvigor dade znak i juriš na romejske ratnike otpoče.
Stotinar Polion prvi nalete na grunu građana i otpoče borbu.
Njegovih pedeset pratilaca potrgoše mačeve i navališe na građane. U
prvom naletu oboriše sedam-osam, pa onda otpoče borbu s više reda.
Međutim, vidljivost se sve više smanjivala. Sumrak je naglo prelazio u
mrak. Masa građana predvođena Razvigorom žestoko je navaljivala na
romejske ratnike. Napadajući po trojica na jednoga, uskoro ih priteraše u
mrtav ugao između zida namesnikova doma i dve kule. Razvigor, parici
vozari i tri lažna kaluđera tukli su se mačevima i dvoreznim sekirama.
Njihovi snažni i brzi udarci unesoše pometnju među Polinove ratnike.
Podstaknuti njihovom smelošću, zanatlije iz grada jurišale su
neočekivano neustrašivo. Polovina romejskih ratnika već je bila oborena.

138
Ostali su se branili rešeni da skupo prodaju svoje živote.
Na platou jedne kule pojavi se Puniša sa pet boraca:
— Namesnikov dom i branič-kula osvojeni su! — viknu.
Odjednom, ispred Puniše istrča Stojša. Držao je u levoj ruci
zapaljenu buktinju, a u desnoj dvoreznu sekiru ogrezlu u krvi.
— Biće glava! Biće mnogo odsečenih glava! — viknu i baci buktinju
među romejske ratnike.
Dok su se ostali povlačili sa ispusta, suludi momak skoči u gomilu
Polionovih boraca, u padu obori trojicu, iskobelja se ispod njih i stade na
noge. Dvorezna sekira namah blesnu u njegovoj ruci. Udarci su
munjevitom brzinom padali na glave romejskih ratnika. Razvigor i njegovi
pratioci iskoristiše pometnju i dotukoše ostale protivnike.
Jedan zanatlija podiže sa zemlje zapaljenu buktinju i osvetli leševe.
Među njima licem prema zemlji raširenih ruku ležao je Stojša. Na leđima
mu je zjapila rana široka kao šaka.
— Evo junaka! — reče Razvigor. — Poginuo je slavnom smrću. O
njemu će se priče pričati...
— Priredićemo mu dostojan pogreb. Ploču sa natpisom stavićemo
na njegov grob... — reče Puniša prilazeći.
Jedna grupa građana tukla se sa stražarima kod južne kapije. Dok
su se ratnici gore na zidovima dovikivali i u čudu se pitali šta se dole
događa, dvanaest stražara bilo je pobijeno i grede prevornice na kapiji
podignute. Kad drveni most pade preko opkopa, ratnici kao pomamni
pojuriše sa zidova. Međutim, seljaci s polja, videći ispred sebe otvorenu
kapiju i spušten most, kao povodanj jurnuše i smeta otpočeše borbu.
Zbunjeni romejski ratnici trčali su niz stepenice, sudarali se, pristizali
jedni druge i tukli se kraj zidova. Zveket oružja, jauci i zapomaganje čuli
su se odasvud. Bojni pokliči bili su jedina mogućnost da se borci, bar
donekle, raspoznaju u mraku.
— Udri za Razvigora! Živeo Strašimir Ljutica! Za cara i caricu! —
odjekivalo je.
Dvadesetak romejskih ratnika, dohvativši se konja, jurnuše kroz
otvorenu kapiju, izbiše na prostranu livadu i iščezoše u noći. Svaka nada
za spas gradske posade iščezla je. Nekoliko građana setiše se da
zatvore kapiju. Drugi stadoše paliti buktinje. Na trgu i po ulicama ležali
su mrtvi i ranjeni romejski ratnici. Kod južne kapije najaviše je bilo
leševa. Tu je poginulo oko stotinu zanatlija iz grada i Moračana. Ali od tri
stotine ratnika iz posade koji su ostali u gradu nijedan nije ostao u životu.
Ogorčeni seljaci poubijali su i ranjenike i zarobljenike.

139
 Presudna bitka

Mina i Doroteja nisu ni pomišljali da beže iz pobunjeničkog tabora.

Reč mladog vođe Toga za njih je značila potpunu sigurnost. Uvereni da
trenutno nemaju mogućnosti da stignu do Carigrada, smatrali su da
treba čekati povoljniju priliku. Odred glasnika Nićifora odavno je izmakao
iz zetske oblasti; ili su ga možda buntovnici uništili. U svakom slučaju,
mladi par nije se mogao uzdati u taj odred ratnika. Put za Carigrad bez
pratilaca bio je nemoguć.
Ratnik, njihov čuvar, koji im je i hranu donosio, dan ranije skinuo im
je veze s ruku. Mladić i devojka proveli su u slobodi olujnu i kišnu noć.
Sutradan su sušili svoja odela na suncu, šalili se i smejali i ne
pomišljajući na bekstvo. Ali kad se u uvali pojavio odred drugog
Razvigora, Mina se uozbilji.
— Ovo je čitava vojska. — reče. — Ima ih preko hiljade... Pogledaj!
Polovina ih je na konjima! Ako udare na odred moga oca, satrće ga do
poslednjeg čoveka! Naši ratnici su dole u ravnici... Možda ne znaju šta
im se sprema...
Doroteja je ćutala. Njen pogled je bio upravljen na gomile ratnika
seljaka koji su žagorili u uvali. Njihova surova lipa ulivala su strah.
Devojka uzdrhta. S mesta gde su stajale vođe pobunjenika dopirali su
preteći glasovi. U isti mah primeti kako jedna grupa ratnika sa isukanim
mačevima nasrće na mladog vođu koji im je poklonio slobodu.
— Pogledaj! — reče devojka.
Mladić sleže ramenima:
— Vidim... Ako ga ubiju i s nama je svršeno! Pobunjeni varvari
često se između sebe tuku. Tako će biti i sad... Zbog toga, spremaj se.
Oprezno osedlaj konja... Pobeći ćemo...
— Pobeći? — prenu se devojka. — A naša reč? Dali smo je
mladom vođi da nećemo bežati...
— Izgleda da će i naša reč i mladi vođa istovremeno propasti! —
reče Mina zauzdavajući svoga konja.
Devojka još jednom baci pogled na grupu ratnika. Gromki glas
seljaka Dragoja odjekivao je u uvali. Činilo se da njegovi pokreti ruku
znače poziv na borbu. Izgledalo je da će ratnici početi između sebe da
se ubijaju.
— U pravu si... — reče Doroteja prilazeći svom konju.

140
 Zaklanjala su ih dva velika bokora jasmina. To im je omogućilo da
se neprimetno pripreme za bekstvo. I dok su sve oči bile uprte u
Dragoja, Mina i Doroteja uzjahaše konje, u galopu izleteše iz uvale,
dohvatiše se proplanka i zamakoše u šibljak. Pet ratnika uzalud je
krenulo za njima u poteru. Vratili su se u gabor saopštivši svojima da su
se begunci priključili svojima.
Poklisar Teodoros zgranu se kad ugleda svoga sina. Stotinari:
Kasandar, Dikearh, Merokle i Nikanor zapaziše tek trenutni odblesak
radosti u njegovim očima. Poklisarev pogled pade na devojku i smrači
se:
— Pobegao si iz odreda glasnika Nićifora i pao u ropstvo? — obrati
se sinu.
Mina je ćutao. Otac oseti da mladić ne želi pred ratnicima da iznosi
svoja osećanja.
— Momci... — obrati se stotinarima. — Ostavite nas malo nasamo,
ali budite u blizini, jer ovaj mladi vitez je bio u ropstvu kod buntovnika.
Verovatno će imati nešto da nam kaže...
Poklisar se obrati Doroteji:
— Ti si ga namamila! Trebalo je da te prati do Carigrada... Pošla si
tragom svoga oca. Hoćeš da ga oslobodiš odgovornosti... Oni tamo na
dvoru iznad svega cene žensku lepotu, ali ne verujem da će ti poći za
rukom da ih umilostiviš! Zločini tvoga oca dobro su pretegli na kantaru
boginje pravde! Ličnost moga sina i njegovo posredništvo pokazaće se
tamo na dvoru isto tako nemoćnima kao i tvoja lepota!
— Ne branim svoga oca! — planu Doroteja. — Neka odgovara za
zločine ako ih je počinio! Ali reci mi, nadmeni viteže, da li i jedan
namesnik u našem carstvu bolje postupa s porobljenim narodom? Zbog
čega izbijaju ustanci na sve strane? Optužuješ moga oca za zločine, a
prva ti je briga bila da se dočepaš njegovog blaga! Žalim, plemeniti
viteže, što ti nije uspelo da isprazniš njegov sanduk! Neka on i bude
kažnjen! Ali ko će kazniti tebe za paljevine i prolivanje krvi nevinih ljudi...
Ruke cara i carice neće te domašiti, ali pogledaj gore prema planini...
Tamo stoje varvari, buntovnici, osvetnici... Oni su prema meni bili
milostiviji nego ti, dvorski viteže! Tvoja plemenitost hoće da me zgnječi
jer sam se usudila da zavolim tvoga sina. Mogu ti reći, da mene nije bilo,
njegovo telo bi kljuvale vrane i razvlačili vuci... A sad ti ga poklanjam!
Ponosi se njim! Meni nije potreban, jer je isuviše sličan svome ocu!
Poklisar je razrogačenih očiju gledao u devojku. Otkako pamti sebe,
niko mu nije ovako govorio u lice. U jednom trenutku pogled mu pade na
Minu.
Kad Doroteja ućuta, on se obrati sinu:
— Gledaj kakvo si čudovište zavoleo! Žena koja se usuđuje ovako
da govori jednom vitezu i carskom poklisaru mora umreti na mukama!

141
 Mina je skrušen stajao pored oca. Po njegovom skamenjenom
izrazu lica videlo se da najviše osuđuje sebe. On odjednom uvide da je
Dorotejina mržnja prema njegovom ocu ravna preziru koji oseća prema
njemu. Devojčine reči, a naročito ton kojim ih je izgovorila, uzbudile su
ga i razbesnele. Mladi vitez je ponižavanje svoga oca osetio kao ličnu
uvredu. Zbog toga htede da odbrusi devojci, ali ga prekide poklisarev
glas:
— Merokle... — obrati se stotinaru.
Ratnik pritrča.
— Uzmi ovu devojku i dobro je čuvaj! Kad završimo borbu,
stavićemo je na muke i ubiti!
— Zar i to? — prenu se Mina.
— I to!
Dorotejin prezrivi pogled pređe preko oca i sina.
— Neka i taj dram zločina pretegne na drugom tasu boginje pravde!
— reče i okrete mu leđa.
Merokle je uhvati za mišicu i povede prema sredini logora.
— Nesrećnice, šta si uradila! — reče joj.
— A šta si ti uradio? — preseče ga pitanjem devojka. — Moj otac
dva puta ti je spasao život, dozvolio da se pljačkanjem obogatiš, a ti
sada služiš njegovom dželatu!
Ratnik obori pogled.
Poklisar je pozvao svoje stotinare na savetovanje. Od Mine je
doznao kolika je snaga neprijatelja gore na bregu. Stari ratnik hteo je da
čuje mišljenje stotinara pre nego što donese odluku. Ratnici predložiše
da se smesta diže tabor i da se napadnu buntovnici.
— Oni su tri puta brojniji od nas. — primeti Mina. — Polovina ih je
na konjima i pod punim naoružanjem...
— Seljačka rita neće odoleti našim konjanicima! — reče Kasandar.
— Seljaci nisu ratnici. — dobaci Nikanor. — Danas ćemo ih se
naseći do mile volje!
Dikearh podviknu:
— Žao mi je što naša današnja bitka neće ući u opseg slave! Jer
pobeda nad robovima kod svakog će izazvati podrugljiv osmeh.
Poklisar ga mrko pogleda:
— Bolje bi bilo da ćutiš! — reče. — Moj štitonoša Aristobul bio je
bolji borac od tebe. Kosa i motika prekinule su njegovu slavu... Nije
zgodno, moji ratnici, da se penjemo uz planinu i da tražimo neprijatelja.
Ratnici upreše pogled u poklisara. Njegova slava, isto tako i
junaštvo dobro su im bili poznati.
— U ovoj bici pobediće onaj koji ima veće strpljenje. — reče
Teodoros. — Sigurno je da su buntovnici smislili kako da nas dočekaju.
Oni su pešake sakrili u šumi, a konjanike ostavili u uvali...

142
 Poklisar ućuta i oslušnu. Sa polja su dopirali neki čudni glasovi,
uzvici i podvikivanje.
— Buntovnici nas očekuju gore... Rekao sam... Kad uvide da nas
uzalud čekaju, pomisliće da smo se uplašili i sići će ovamo da nas
napadnu. Na ravnom polju potući ćemo ih do nogu. Tako će se završiti
ustanak u Zeti.
Jedan desetar izviđač dotrča i uzviknu:
— Kursilije, pomoćnik zapovednika iz Drača poslao je glasnika... Taj
ratnik dolazi nam u pomoć sa trista pedeset konjanika.
— Gde se nalaze? — upita poklisar.
— Na pola dana hoda od nas. U predvečerje biće u našem taboru...
— Vidite li? — mirno reče Teodoros stotinarima. — Čekaćemo da
neprijatelji nas napadnu!
Ratnici su žagoreći odobravali svome zapovedniku. Sad su bili
sigurni u pobedu.
Međutim, radost u poklisarevom taboru bila je kratkotrajna, jer
uskoro stigoše i drugi glasnici. Bilo ih je svega trojica. Oni izgladneli i s
grozničavim strahom u očima , doneše vest da su ustanici zauzeli grad
Bar.
Poklisar i njegovi stotinari bili su uvereni da se celokupna ustanička
vojska nalazi na domak njihovog tabora. Sumnjičavi pogledi ratnika
uzbuniše begunce.
— Odakle dolazite? — upita ih poklisar.
— Iz Bara...
— Šta se tamo dogodilo?
— Pokolj! — jedva izusti jedan od begunaca. — Građani su
dočepali oružje, pobili stražare, otvorili kapiju i pustili seljake u grad.
Cela posada je pobijena. Spasli smo se samo mi... Probili se kroz rulju
i... pobegli...
— Bilo nas je dvadeset. — dobaci drugi begunac.
— Gde su ostali?
— Pobili ih seljaci uz put! Nas trojica jedva smo uspeli da stignemo
dovde...
— Dva dana se potucamo i skrivamo po šibljacima...
— Gde su vam konji. — reče poklisar.
— Pobijeni... Četiri puta upadali smo u zasedu... Sedamnaest naših
ratnika poginulo je, a mi, jedva smo živi doprli do vas! Buntovnici šalju
izviđače na sve strane... Njihove oči prate svaki pokret ma sa koje strane
dolazio!
Begunci su bili u pravu. Dragoje i Togo slali su izvidnice u daljinu od
po nekoliko časova hoda. Izviđači su išli peške ili na konjima. Tako se
desilo da su svoj tabor mogli obavestiti da se Romejima približava
pojačanje. Oni su videli Kursilijeve ratnike, ali i drugi odred konjanika kod

143
reke Bojane.
— Ako se ova tri odreda spoje, od nas ni glasnik neće ostati reče
Radan.
Ratnici se uskomešaše.
— Neće se spojiti! — reče Dragoje. — Odmah krećemo u bitku...
Starešine smesta potekoše svojim odredima. Priprema je išla brzo i
spontano, jer se svakome činilo da sa poklisarem treba okončati bitku
dok ne stignu dve nove grupe romejskih ratnika. Ljudi oba Razvigora
doznali su da je Bar osvojen. Tu vest doneli su im seljaci koji su u
manjim grupama pristizali u njihov tabor. Pad grada u ruke Razvigora
prvog i građana činio im se kao konačna pobeda. Sad im se činilo da
polaze u poslednju bitku. Zbog toga su s radošću krenuli iz uvale i počeli
da se uređuju tek u podnožju planine odakle se prostirala velika livada.
Dragoje se razvika:
— Pešaci desno i levo! Daću vam znak kad treba da jurišate! Dobro
uprite poglede u mene! Konjanici u sredinu!
Pešaci se smesta stadoše odvajati. Na čelo odreda od tri stotine
ljudi stavi se Radan. Drugi odred poveli su Obrad i Mirko. Togo, Dragoje
i ratnici iz Bara stadoše na čelo konjanika. Kad se sve utiša, Dragoje se
obrati ratnicima:
— Izgleda mi da se nalazimo pred poslednjom bitkom... Ako je
dobijemo, naš ustanak je urodio plodom! Ako pobedi neprijatelj, svaka
dalja borba je izlišna! To je jasno kao božiji dan... Zbog toga nije
potrebno prosipati mnoge reči o tome kako treba da se borite...
Izgubljena bitka za nas znači propast. Ako neko i preživi poraz, umreće
na mukama, ili će tavoriti život gori od smrti!... Mi nismo vični borenju
kao romejski ratnici, ali umemo silovito da napadamo, da jurišamo i da
se branimo snagom i smelošću... Od svega je najvažnije ne napustiti
mesto u bojnom redu, boriti se za život i neprijatelju nipošto ne okretati
leđa. Kad se primaknete neprijatelju, gledajte u mene... Ništa ne
počinjite bez mog znaka... Zavete i molitve ostavite za posle bitke, a sad
se uzdajte u smelost, svoju desnicu i brze udarce!
Ratnici u tišini saslušaše reči svoga vođe, trgoše mačeve i ubojne
sekire i lagano kretoše preko livade. Osim Barana, prekaljenih boraca,
nijedan nije nosio štit. Čemu bi mu i koristio, kad nije umeo njim da se
služi.
Na desnom i levom krilu pešaci su se već udaljavali. Njihova
dužnost je bila da u pogodnom trenutku udare u oba boka romejskih
ratnika, da zađu među konjanike i da ih kosama i sekirama napadaju.

144
 Stotinar Merokle doveo je Doroteju do mesta gde su kola stajala
poređana u kakaru. Ratnik je pokušavao da uteši devojku:
— Žena si. — reče. — Moraš podneti sve što te snađe! Tako je od
vajkada... Carski poklisar je u ljutini rekao da te treba pogubiti... Verujem
da će se predomisliti...
— Ko?! — zažmire devojka. — On da se predomisli! Ne poznaješ
ćud zmije otrovnice! Njemu je ubijanje duhovna potreba!...
— Neće biti baš tako... Vitez je on... Strateg... Glavni zapovednik i
oblasti i vojske... Njegova reč za svakoga znači život ili smrt.
— Tako izgleda ratnicima. On se vama može činiti šta hoće... Ako
ikad stignem u Carigrad, zemlju i nebo ću prevrnuti dokle ne oslobodim
svoga oca! Onda, teško i nadmenom poklisaru i izdajnicima!
— Ko je izdajnik! — planu ratnik.
— Svi koji su napustili moga oca!
— Znači i ja?
— I ti! Stojiš pored mene kao pas čuvar! I stajaćeš sve dok me ne
predaš dželatu!
— Poklisar je u pravu... — sleže ramenima ratnik. — Rekao je da si
čudovište, i pogodio je!
— Pogodio! — prezrivo se nasmeši devojka — A zar ja nisam
pogodila kad sam rekla da ste svi izdali mota oca?!
Merokle pocrvene i zausti nešto da odgovori, ali oćuta. Iza sebe je
začuo korake. Mina priđe devojci.
— Moliću svoga opa da promeni odluku. — reče. — On te neće
ubiti...
Devojka ga i ne pogleda. Mladić se obrati stotinaru:
— Ja ću čuvati devojku... Možeš ići.
Merokle ga preseče pogledom:
— Je li to poklisar naredio?
— Nije...
— Skloni se! — grubo reče ratnik. — Idi, i ne mešaj se u ovo!
— Doroteja... — reče Mina. — Zar nijednu reč nemaš više za
mene?
— Rekao sam ti da se skloniš! — podviknu stotinar i obema rukama
odgurnu mladića.
Mina potrže mač, stotinar takođe. Nekoliko trenutaka dva ratnika su
se proždirala pogledima. Doroteja stade između njih i obrati se mladiću:
— Zar nisi čuo? Malopre sam ti rekla: potpuno si sličan svom ocu!
Šta sad hoćeš?
— Tvoju ljubav. — molećivim glasom reče Mina.
— Kad sam tvome ocu rekla istinu u oči, činilo se da si na njegovoj
strani. Sad si promenio mišljenje!

145
 — Ako te napustim, bićeš ubijena... Želim da te spasem...
— Takvo spasenje nije mi potrebno! Radije ću umreti nego da
gledam pored sebe celog veka nadmenog poklisara i njegovog sina koji
premire od straha na svaku njegovu reč!
— Ja sam vitez! — planu mladić.
— Budi vitez, ali mi se skloni s očiju! Ne želim više da te vidim!
Mina dobaci stotinaru pogled pun mržnje, jer ratnik je bio svedok
njegovog sramnog poraza.
— Ovo je naš poslednji razgovor. — dobaci devojci.
— Neka bi Gospod dao! — odvrati Doroteja, pa se obrati stotinaru:
— Merokle... Dovedi moga konja i priveži ga za ova kola... U bisagama
stoje stvari koje su mi potrebne...
Ratnik se udalji. Doroteja je sa strepnjom očekivala da se vrati. Za
novac sakriven u sedlu samo je ona znala i sad se s pravom pribojavala
da stotinar ne dovede konja bez sedla.
— Moja ljubav prema Mini bila je žarka. — tiho se nasmeši. — Ipak
nisam mu poverila gde mi stoji novac. Kad bi doznao, mogao bi me
ucenjivati...
Doroteja oseti olakšanje na duši kad vide i konja i sedlo na njemu.
— Priveži ga za ova kola. — reče ratniku.
Međutim, u romejskom taboru trube su pozivale ratnike da se
svrstavaju za borbu.
Dragojevi konjanici lagano su im se primicali. Jahali su ponosito kao
da nisu tek nedavno bacili ralo i motiku. Konji, zaplenjeni od romejskih
ratnika, naviknuti na ubojni red, lako su se svrstali.
Nasuprot im je stajala grupa od četiri stotine konjanika, vizantijskih
prekaljenih boraca. Bilo je među njima ratnika koji su još u vreme cara
Vasilija išli u vojne pohode i sticali slavu na bojištima u Maloj Aziji, Italiji i
na Balkanskom poluostrvu. Grupa je stajala kao salivena od tuča. Oči
ratnika bile su uprte u konjanike koji su im se približavali.
— Čekati! — začu se poklisarev glas.
— Čekati... Čekati... — prenese se među ratnicima.
I čekali su napad prividno mirni i hladni. Na seljačku pešadiju koja
se kao lesa povijala desno i levo niko nije obraćao pažnju. Za romejske
konjanike ona nije predstavljala opasnost.
Kad je vitez Teodoros obavešten da je odred ratnika njegovog
štitonoše Aristobula uništen, osetio je da se među buntovnicima nalazi
vođa izuzetne sposobnosti. Zbog toga je želeo da se što pre sukobi s
njim. I ovaj iznenadni napad pružio mu je tu priliku. Stari ratnik bio je
siguran da će se bitka završiti brzo. Pobunjeni seljaci biće pobijeni.
Glavna udarna snaga je konjica. Uništiti nju, znači imati osiguranu
pobedu. U to se uzdao strateg Teodoros, isto tako i njegovi ratnici. Zato
je čekao da pobunjenici prvi otpočnu bitku.

146
 — Ako ovoga seljaka uništim, ustanak u Zeti i Travuniji biće
okončan. — pomisli poklisar.
Međutim, zdesna i sleva pešaci su počeli naglo da se približavaju. U
isti mah Dragoje zaustavi konja i diže ruku. Njegovi konjanici stadoše.
Poklisar namah ostade zbunjen. Onda mu postade jasno. Pešaci su
jurišali na bokove njegovog odreda pre nego što su konjanici otpočeli
borbu. Zbunjeni romejski ratnici bacali su unezverene poglede desno i
levo ne znajući šta da preduzmu.
— Napred! — odjeknu poklisarev glas. Konjanici trgoše mačeve i
jurnuše prema
Dragojevim borcima. Ali je bilo kasno. Pešaci Radana i Obrada već
su stigli i svom žestinom udarili u bokove neprijatelja. I dok su romejski
konjanici odbijali udarce kosa i motika, i padali s konja izbodenih trbuha i
zasečenih nogu i sapi, Dragoje podviknu svojima. Togo i ratnici Barani
šibajući konje, začas dopadoše do protivnika i otpočeše borbu. Seljački
napad bio je strahovit. Ne znajući pravila borbe, ustanici su svoju
neveštinu nadoknađivali brzim napadom i još bržim izmahivanjem
mačeva i sekira. Njih nisu zbunjivali česti promašaji. Oni su izmahivali,
udarali, obarali ratnike i konje i sami ginuli. U metežu koji su stvorili
nastade borba bez ikakva reda.
Dragoje se sukobi sa stotinarem Nikanorom. Kad ispred sebe
ugleda vođu pobunjenika, romejski ratnik obode konja i izmahnu mačem.
Udarac je bio snažan, ali Dragoje podbaci sekiru. Nikanor oseti kako mu
utrnu desna ruka. Mač mu se do polovine prebi. Ratnik trže uzde konja
da bi dobio u vremenu. I već maši svoje sekire koja mu je u sedlu visila,
ali ne stiže da je dohvati. Dragojeva sekira snažno pade konju između
ušiju. Životinja bez glasa klonu i pade. Stotinar pokuša da se izvuče
ispod mrtvog konja, ali mu pritrča Obrad i probode ga mačem. Dragoje
smesta nagna konja među romejske ratnike. Njegova sekira dizala se i
spuštala munjevitom brzinom. Mačevi i sekire upereni protiv njega lomili
su se ispadali iz ruku boraca. Ko se sukobio s njim, padao je bez glasa.
Romejski konjanici pokolebaše se, jer pored strašnog ratnika
bleskale su oštrice mačeva i sekira stotine boraca seljaka; a pešaci s
kosama i motikama žestoko su udarali u bokove poklisarskih ratnika:
Teodoros je stajao na jednoj uzvišici. Pokraj njega bio je odred od
šezdeset ratnika. Glavni zapovednik čekao je pogodan trenutak da s tom
rezervom konjanika jurne i reši bitku u svoju korist.
Romejski ratnici uporno su se borili, ali ih je skoro polovina izginula.
Poklisar se obrati Mini i stotinaru Dikearhu koji su bili kraj njega:
— Seljačka rita se očajnički bori i postaje nadmoćna... Od ove
grupe rezervnih ratnika zavisi nam pobeda ili propast!
Poklisar podviknu ratnicima:
— Za mačeve! Pregazite seljačke pešake i udrite u bok konjice!

147
 Ratnici potekoše niz breg i sudariše se sa Dragojevim pešacima.
Neke oboriše, ostale rasteraše i kao klin se zabiše u seljačku konjicu.
— Vođu seljaka ubijte! — doviknu poklisar Mini i Dikearhu.
Romejski konjanici, videći da im pristiže pomoć, počeše se
sređivati. Njihov pritisak postajao je sve žešći. Ali Dragojevi ratnici su
ginuli i ne pomišljajući na odstupanje.
Ratnici iz Bara najpre su se tukli u redu. Ali podstaknuti hrabrošću
svoga vođe, počeše se razdvajati i voditi pojedinačne borbe. Preko
dvadeset romejskih konjanika palo je pod udarcima njihovih mačeva, ali
su se i oni proređivali. Dobrosav, najstariji i najiskusniji borac među
njima, pade proboden mačem. Togo u naletu dohvati sekirom njegovog
ubicu i obori ga s konja. U isti mah mladić primeti na desetak koraka
ispred sebe kako stotinar Dikearh i Mina skupa napadoše Dragoja. Drugi
Razvigor stade odbijati udarce stotinara, a Mina iskosa nalete, obori s
konja jednog Baranina, provuče se između dva seljaka ratnika i mačem
probode Dragojevu levu mišicu. Mladi Vizantinac po drugi put diže mač.
Da bi udarac bio jači, Mina se izdiže u stremenu. Za tren oka Dragojev
život visio je o koncu. Ali Togo im se već primakao za tri konjske dužine.
Videći podmukli napad mladog Vizantinac, treći Razvigor uzviknu:
— Zar sam ti zato poklonio život, pseto romejsko!
Njegova sekira izbačena iz ruke blesnu i pogodi Minu u grudi.
Mladić jauknu i ispusti mač. Ali klonu i Dragoje. Iz leve mišice gorštaka
lopila je krv. Stotinar Dikearh htede da ga dotuče, ali mu konj stade
posrtati dok ne pade. Obradovi pešaci uveliko su zašli među konjanike i
konje boli noževima u trbuhe ili im kosama zasecali noge. Stotinar
Dikearh ne stiže da se oslobodi ranjenog konja. Nekoliko motika skoro u
isti mah padoše po njemu i dotukoše ga.
Togo i njegovi ratnici zaokružiše Dragoja. Pešaci, izmahujući
kosama i motikama, štitili su im bokove i leđa.
Poklisar Teodoros borio se na drugom kraju bojišta. Dvadeset pet
istaknutih ratnika borilo se naporedo s njim. Oni su lagano ali uporno
potiskivali grupu seljačkih konjanika. Njihovi brzi udarci pravili su pustoš
u protivničkom redu. Poklisarev mač pet konjanika je oborio.
S druge strane navaljivao je stotinar Merokle sa trideset
namesnikovih ratnika. Već je izgledalo da je romejskim konjanicima
pobeda osigurana, jer poklisar i stotinar prodirali su u bokove i skoro se
spojili.
Odjednom nečiji prodoran glas nadvika borbenu graju:
— Ljudi, spasavajte se! Romejima pristiže pomoć!
Togo i nekoliko ratnika izveli su Dragoja iz bitke, odveli ga u šibljak,
skinuli s konja i privezali mu ranu na mišici.
Kad začu viku, Togo istrča iz šibljaka. Na ivici šume sleva ugleda
gomilu konjanika. Bilo ih je oko sto pedeset. Predvodio ih je vitez na

148
golemu konju. On potrže mač i mahnu prema svojima. Konjanici u
galopu jurnuše prema mestu bitke.
— Izginućemo! — viknu Togo, baci se na konja i pojuri prema
svojima.
Romeji i seljaci namah prekidoše borbu. Svi pogledi bili su
upravljeni u odred vitezova koji se naglo približavao. Zaklonjeni štitovima
i sa isukanim mačevima, novi ratnici jurili su u bitku. Odjednom, među
njima prolomi se poklič:
— Živeo knez Vojislav!
— Šta!? Gospode, pomiluj nas grešne! — uzviknu Radan. — Ovo je
naš knez Dobroslav...
— Koji Dobroslav? — doviknu neko.
— Naš knez Vojislav! 65
Nekoliko starijih ratnika vikali su iz sveg glasa:
— Razmičite se! Sklanjajte se! Ovo je naš knez Vojislav! To su i
njegovi sinovi!
Zaprepašćeni seljaci trkom su napuštali bitku. Konjanici i pešaci
razbežaše se desno i levo i napraviše prolaz kneževim ratnicima.
Udar kneževih konjanika bio je strahovit. Oni u prvom naletu razbiše
romejske inače raštrkane redove i pognaše po polju grupe begunaca.
Togo i njegovi drugovi videše kako knez ukrsti mač sa poklisarem.
Siloviti vitez u nekoliko poteza savlada protivnika, izbi mu mač iz ruke i
jednim udarcem obori ga s konja.
Poklici oduševljenja zaoriše se iz stotine grla. Dragojevi ratnici grlili
su se i ljubili i ne pomišljajući da se vrate u bitku.
Stotinar Merokle podviknu svojim pratiocima i začas se stvori kraj
kola gde je Doroteja već bila na konju.
— Beži s nama! — doviknu joj ratnik.
Njegova grupa od svega dvanaest konjanika udari desno. Devojka,
jašući na odmornom konju izmače ispred njih. Nekoliko kneževih ratnika
pognaše ih, ali se begunci dohvatiše šume.
Od četiri stotine ratnika poklisara Teodorosa zarobljeno je trideset
pet. Ostali su izginuli. Samo grupa stotinara Merokla s devojkom uspela
je da se spase.
Stotinar Kasandar predade mač knezu Vojislavu.
Merokle je neko vreme bežao kroz šumu. Kad uvide da je izmakao
poteri, izvede svoj odred ratnika na drum. Uskoro srete romejske
konjanike pod vođstvom stratega Kursilija.
— Ko ste i kuda jurite? — upita vizantijski vojskovođa.
— Bitka je izgubljena. — odvrati stotinar. — Poklisar Teodoros
poginuo je. Njegovi ratnici su satrveni. Zeta i Travunija nalaze se u
rukama buntovnika!...
— Ko vas je potukao?

149
 — Knez Vojislav...
— Zakasnili smo... — zavrte glavom strateg. — Moramo natrag.
Sad treba spremati novu vojsku protiv Zete i Travunije...
Merokle, njegovi ratnici i Doroteja priključiše se Kursilijevim
konjanicima i s njima krenuše prema Draču.

150
 Epilog

Kursilije je, po dogovoru s patricijem Mihailom, krenuo iz Drača za

Carigrad. Strateg je smatrao da je neophodno podneti izveštaj caru i
carici o stanju koje je zavladalo u Zeti i Travuniji. Osim toga, osećao je
da na dvoru i sebe treba da opravda, jer je zakasnio za presudnu bitku
između ustanika i poklisara Teodorosa. Davnašnji prijatelj namesnika
Armenopulosa, Kursilije je svesrdno prihvatio Doroteju obećavajući joj da
je preporuči glavnim ličnostima na dvoru. On je ubeđivao devojku da će
se lično zauzeti kod carice za njenog oca.
Među pratiocima stratega Kursilija bili su i ratnici namesnika
Armenopulosa sa stotinarem Meroklom. Ta dvanaestorica poslužiće kao
svedoci namesnikove nevinosti na sudu — ako do njega dođe.
Doroteja i strateg Kursilije iznenadiše se kad u Carigradu
doznadoše za promenu na dvoru. Mesto Romana III, došao je na presto
Mihailo IV, brat istaknutog dvoranina, evnuha Jovana. Među važnim
ličnostima na dvoru pričalo se da je Roman III ubijen po naređenju carice
Zoe. Jedni su govorili da je otrovan, drugi da je udavljen za vreme
kupanja i da se carica iste noći venčala sa svojim ljubavnikom Mihailom.
Ova druga priča pokazala se kao istinita jer se dugo održala. Nju su
istoričari zabeležili. Car Roman III Argir i carica Zoe Porfirogenita žarko
su želeli da dobiju naslednika prestola. Ali sve mađije i amajlije nisu
pomogle, »jer car je imao preko šezdeset godina, što je mnogo, a carina
pedeset, što je za ženu premnogo« 66 Uvređena i ponižena carica bacala
je krivicu na supruga i uzela za ljubavnika Mihaila. Uskoro snaga i lepota
cara Romana počeše naglo opadati. Volju za jelo i piće potpuno je
izgubio, san mu postao zadihan i kratak. Kosa mu je opala, a lice dobili
mrtvačku boju. Bilo je očevidno da su mu Zoe i Mihailo davali otrov.
Ali zaljubljenom caru žurilo se da se što pre oslobode cara. Jednoga
dana kad se Roman za vreme kupanja u bazenu zagnjurio u vodu, sluge
priđu, dohvate ga za vrat i ostave ga pod vodom dok se nije udavio. I
dok je carevo telo ležalo u dvorskoj kapeli, Zoe i Mihailo su se venčali.
Tako je došao na vizantijski presto car Mihailo IV.
Strateg i Doroteja doznadoše da novi car pati od padavice i da mu
se bolest pogoršala, jer mu se probudila savet zbog zločina nad
njegovim prethodnikom.
Ali devojci je bilo najvažnije da dozna: da li je njen otac stigao u

151
Carigrad, ako jeste, da li je u životu i gde se nalazi. O tome je brzo
dobila obaveštenje. Doneo ga je Kursilije. Namesnik Armenopulos,
Kleomen i Pelops bačeni su u tamnicu i biće izvedeni pred sud.
Doroteja mirno primi izveštaj, a isto tako i savet šta treba da
preduzme:
— Postoje dve ličnosti koje mogu da oslobode Armenopulosa, —
reče strateg — evnuh, carev brat, i carica Zoe. Jovan je pohlepan na
zlato. Kod njega sva moljakanja i ubeđivanja nemaju važnosti. A carica
je pohlepna na lepe reči. Ko ume da se divi njenoj lepoti, može postići
sve što želi. Osim toga, i ona voli sjaj zlatnika. Sutra u podne izlazim
pred cara i caricu. Povešću i tebe. Ako te prime i saslušaju, smatraj da ti
je otac slobodan.
Strateg se zagleda u devojčine oči:
— Imaš li novaca?
— Pa, biće za toliko... — zateže Doroteja. — Oko pet stotina
zlatnika mogu da namaknem.
— Ponesi sve što imaš... Car zida crkvu i rado prima priloge...
Sutradan u podne Doroteja je bila u dvoru. Sedela je u predvorju
carske odaje i čekala da se pojavi strateg Kursilije koga su car i carica
već primili. Vreme je poprilično odmaklo kad se strateg pojavi. On uhvati
devojku za ruku i uvede je u carsku odaju.
Poklonivši se duboko, devojka ostade po strani. Dok je Kursilije
govorio, ona je posmatrala carski par. Mihailo je imao belo lipe i crne oči.
Stas mu je bio vitak i zavodnički. Uprkos tome, iz njega je izbijala neka
smirenost kao i dostojanstvo, osobine koje na prvi pogled plene. Carica
je bila osrednjeg rasta i punačka. Na njenom licu isticale su se guste
obrve i krupne i svetle oči. Imala je malo kukast nos i divnu plavu kosu.
Iz pele njene pojave izbijala je ljupkost. Bilo je čudno što joj se na licu ne
primećuje nijedna bora.
— Sve znamo... — nasmeši se carica devojci. — Strateg Kursilije
rekao nam je zbog čega si došla u Carigrad... Tvoj otac je bio namesnik
u... Kako se zvaše ta oblast? — obrati se Kursiliju.
— Zeta i Travunija. — pokloni se strateg.
— Da, da... U toj oblasti... Kažu da je tamo surovo postupao prema
seljacima... Je li to istina?
Doroteja oseti kako joj krv udari u lice:
— Istina je. — reče. — Ali koji namesnik postupa blago? Uprava
moga oca bila je stroga. Da nije bila takva, tamo bi ustanak izbio još pre
deset godina.
— Tako je! — nasmeši se car gledajući pohotljivo u lepu devojku.
— Možda je i tako... — prihvati carica. — Ali on je prodavao seljake.
— Da ih je sve prodao, sad ne bi imao ko da digne bunu! —
nasmeja se car.

152
 Zoe sleže ramenima:
Pokojni car Roman bog neka se smiluje njegovoj duši, — podiže
carica pogled prema nebu — govorio je da je vreme ropstva prošlo.
Zbog toga je, eto, pokojnik osuđivao tvoga opa, devojko!
— Osuđivala si ga i ti! — bezvoljno reče car.
Zoe preču ovu upadicu:
— I sad, tamo je ustanak izbio. Strateg Kursilije kaže da su seljaci
zbacili našu vlast u toj oblasti... Kako se ono zvaše?
— Zeta i Travunija... — pokloni se Kursilije.
— Da... U toj varvarskoj oblasti sad vladaju seljaci... Čuli smo da je
strateg Teodoros poginuo... Šteta! Imao je lepe noge...
— Hm... — učini car. — Za njega kažu da je isto tako bio surov iako
je imao lepe noge!
U dvorani nastade mučan tajac. Doroteja oseti kako gubi rečitost.
Car je žmirkajući gledao u srebrni oklop stratega Kursilija i njegove noge,
malo krive upolje, upoređujući ih sa svojima. Carica je, isturivši donju
usnu, prebrojavala po podu svetle sunčeve trake koje su iskosa prodirale
kroz rešetkasti prozor. Bilo je očevidno da je mori dosada.
Najposle Kursilije progovori:
— Najponiznije molim carsko veličanstvo, prekrasnu sinovicu
slavnog, velikog i punog viteških vrlina blaženopočivšeg cara Vasilija, da
ne zameri kćerki slavnoga stratega Armenopulosa... Devojka prvi put vidi
lepotu naše carice. Ona stoji zapanjena pred božijom krasotom i od čuda
ne može da dođe do reči... Ja iz njenog pogleda čitam šta joj se događa
u duši...« Bože moj, misli devojka, zar je moguće da ovakva lepotica
postoji među smrtnima!« Ne zameriti joj i oprostite...
Carica je užagrenih očiju pratila reči stratega Kursilija. Na njenom
licu blistalo je blaženstvo. Doroteja je doista stajala zapanjena i u čudu
se pitala da možda carica nije luda. Jer Zoe je treptala, smešila se
srećno, uspijala ustima i dizala obrve. Kursilije se obrati i caru:
— Ona nije manje začuđena ni pred tvojim carskim veličanstvom.
Devojka vidi, kao i svaki duševan čovek, da iz tvoga lica izbija pobožnost
koja se graniči sa svetaštvom... Ona se klanja pred carskom
skrušenošću! Ona zna da tvoje veličanstvo zida crkvu... Devojka u svojoj
duši nosi Hristov lik, a duboko poštovanje prema tebi u svome srcu...
Donela je skroman prilog za sveti hram koji tvoje veličanstvo zida u
slavu...
— Ee... — oteže car. — A koliko je donela ?
— Pet stotina zlatnika velikodušno daje za taj hram...
Caru blesnuše oči:
— Bogami, to je lepo! Čak vrlo lepo! Strateg Kursilije, spretni
dvoranin, dobro se raspitao i doznao da se car Mihailo po vazdan bavi u
društvu kaluđera, asketa i podvižnika. Znao je da i crkvu zida, a isto tako

153
da je carska riznica, zahvaljujući neuračunljivosti carice Zoe, prilično
oskudna.
— Devojka je doista divna! — reče carica smešeći se.
— Prekrasno! — dodade njen suprug, dohvati zvono sa stola i stade
zvoniti.
U odaju utrča jedan dvoranin i duboko se pokloni.
— Uzmi novac od devojke i prebroj! — reče mu car. — Treba da
bude pet stotina zlatnika.
Doroteja preblede. Kad je pošla iz krčme gde je odsela, posle
dugog razmišljanja odlučila je da ponese četiri stotine zlatnika. Ona iz
skuta izvuče kesu i pružajući je dvoraninu promuca:
— Ima svega četiri stotine zlatnika...
Dvoranin baci brz pogled na cara.
— Pa-a... — zateže Mihailo. — Naposletku, ako je devojčino srce
čisto, dovoljno će biti i toliko!
Doroteja oseti olakšanje na duši, mada joj srce nije bilo sasvim
čisto, jer je namerno zakinula od sume koju je namenila za
podmićivanje.
Odjednom carica se priseti:
— A šta je sa knezom Vojislavom? — upita tonom kao da se radi o
sasvim beznačajnoj ličnosti.
— On se priključio pobunjenicima. — odvrati strateg.
— Bednik! — napući usta carica. — Pobegao je od nas, a tako smo
ga penili... Devojko, tvoj će otac još danas biti slobodan.
Doroteja pritrča, kleče i obgrli joj kolena. Kursilije se duboko pokloni,
pa gledajući caricu pogledom punim neutešne čežnje, natraške krenu
prema vratima.
U predvorju gomila dvorana se tiskala. Kad se otvoriše vrata carske
odaje, nastade tišina. Sve oči sa zavišću bile su uprte u Kursilija i
Doroteju. Jer carski par izuzetno dugo ostao je u razgovoru s njima.
Prošavši kroz hodnike između ratnika sa helebardama, strateg i
devojka najposle izbiše na ulicu.
Kursilije reče:
— Onih stotinu zlatnika predaćeš meni, a ja ću ih odneti carskom
rizničaru.
Devojka klimnu glavom u znak odobravanja i pođe prema krčmi gde
je odsela. Bila je ubeđena da će strateg novac zadržati za sebe.
— I zaslužio je. — osmehnu se Doroteja ubrzavajući korake.
Tako je namesnik Armenopulos stekao milost carice Zoe i novoga
cara Mihaila. Poklisara Teodorosa s pravom je hvatao bes što ne može
sam krivca da kazni kako treba. Vitez je dobro znao šta se sve može
učiniti i pomoću novca postići na carskom dvoru u Carigradu.

154
 *

Posle pobede nad ratnicima poklisara Teodorosa, seljaci, konjanici i

pešaci gromko pozdraviše kneza Vojislava. Knez sjaha s konja, skide
šlem s vizirom i predade ga slugi. Pred zadivljenim seljacima stajao je
vitez u punoj snazi. Duga kosa padala mu je do ramena, a tanki brkovi i
kratka brada, raščešljana na sredini, dopunjavali su lepotu njegovog
zdravog lica. Oči su mu bile krupne, kestenjaste boje.
— Dovedite mi svoje vođe... — obrati se seljacima.
Pred njim se stvoriše Togo i Dragoje.
— Gde vam je treći vođa? — brižno upita knez.
— Treći? Ostao je u gradu Baru. On je pobunio građane i uništio
romejsku posadu. — reče Togo.
— Da li je živ?
— To ćemo uskoro doznati — odvrati Dragoje pridržavajući svoju
ranjenu ruku. — Iz ovih stopa krećemo prema Baru...
— Tri Razvigora! — reče knez smešeći se.
— Zeta i Travunija skoro su oslobođene. Sad nam valja ratovati da
oslobodimo i ostale gradove. Hvala vam, moji hrabri ratnici! — obrati se
knez seljacima. — Zaslužili ste da živite kao slobodni ljudi!
— Konjanici dolaze! Pogledajte! Eno ih, dolaze sleva! — povikaše
ratnici.
Sve glave se okretoše u tom pravcu. Iz šume povrveše konjanici.
Bilo ih je preko pet stotina. Predvodio ih je crnomanjasti mladić, prvi
Razvigor. Kraj njega je jahao otac Dionisije držeći se obema rukama za
oblučje sedla.
— Neka je slava Gospodu! — zavika sveštenik izdaleka. —
Laudetur nomen Christi! Naše prevelike muke urodile su plodom... Bog
nas je nagradio!
Crnomanjasti mladić, obučen u raskošno odelo, pritera konja do
kneza i sjaha.
— Oče! — viknu i pade Vojislavu u zagrljaj.
Otac i sin, uzbuđeni, grlili su se. Seljaci su brisali suze rukavima.
Radan i Togo glasno zaplakaše.
— Moj sin Gojislav... — uzbuđenim glasom reče knez.
— Živeo! Živeo! — zavikaše ratnici.
Prvi Razvigor uhvati za ruke Toga i Dragoja:
— Evo junaka. — reče. — Njihova zasluga veća je od moje! A
najviše dugujemo ovim seljacima... Oni su odbacili ralo i motiku i krenuli
u borbu...
Uskoro povorka konjanika i pešaka krete prema Baru.

155
 *

Otac Dionisije najposle se oslobodio golemog straha. Za učinjene

zasluge ustanicima dobio je priznanje kneza Vojislava, odlikovanja
papske kurije u Dubrovniku i pohvalu od Svete stolice u Rimu. Pored
svega svešteniku je poručeno usmeno: da je izgubio život u Baru,
proglašen bi bio za velikomučenika. Otac Dionisije bio je srećan što je
njegov trud zapažen, a još srećniji što nije ušao u spisak
velikomučenika.
Zahvalan Zapadnoj crkvi knez Vojislav primio je katoličku veru i
zaveo je kao obaveznu u svojoj oblasti. Grad Bar postao je glavno
žarište za širenje katolicizma. Na pretnje koje su stizale iz Carigrada od
dvora i patrijaršije knez se nije obazirao, ali je zato ulagao veliki trud da
zavede red i blagostanje u svojoj zemlji. Vojislav je osećao da trzavice
na vizantijskom dvoru neće dugo trajati. Romejski stratezi, željni vojničke
slave, s nestrpljenjem očekuju vojni pohod na Zetu i Travuniju. Među
njima se naročito ističu: Kursilije, kome je carica podarila upravu u
Draču, i Armenopulos kome je vraćena sloboda a uz nju čin stratega.
Knez Vojislav je znao da mu predstoji bitka sa romejskim ratnicima,
brojnijim i vičnijim oružju od njegovih. Zbog toga je sa svojim sinovima
nastojao da od seljaka i zanatlija stvori stajaću vojsku.
Za nekoliko meseci knez je imao više hiljada ratnika, dobro
naoružanih i uvežbanih. Sve manje i veće starešine prikloniše se
njegovoj volji. Čak i Gornjomoračani, uvek samovoljni i buntovni, počeše
veličati kneza i njegovu vlast.
Od kneževih pet sinova osobito su se isticali Gojislav i Radoslav.
Stasiti i snažni vitezi ulagali su mnogo truda da svoje ratnike što bolje
nauče rukovanju oružjem. Gojislav, Razvigor prvi, uzeo je sebi za
štitonošu Toga, Razvigora trećeg, Radoslav Obrada, a knez Vojislav
Dragoja, Razvigora drugog. Neustrašivost trojice štitonoša bila je na
glasu.
Od zanatlija naročito su zapaženi Puniša oružar i Zlatoje užar, kome
su rane zalečene. Oni omileše knezu, jer su se u savetu isticali pameću i
zdravim rasuđivanjem. I već se govorilo da će im Vojislav podari titulu
satnika.67
Knez se spremao da podeli zemlju na županije, da svakoj bude na
čelu ban ili župan. Vojislav — ili Dobroslav — bio je omiljen, jer je
priznavao »da ga je narod uzdigao na presto«. 68 Zbog toga se i
očekivalo da će najistaknutiji među seljacima i zanatlijama postati

156
zapovednici provincija koje bi se u toku narednih godina ustanovile. 69
Međutim, vreme je prolazilo a vizantijski ratnici nisu preduzimali
pohod na zemlju kneza Vojislava. Oni to nisu mogli učiniti, jer je u
Bugarskoj uveliko besneo ustanak protiv romejske vlasti. Pečenezi, 70
nekadašnji vizantijski savetnici protiv Bugara, osetivši slabost carske
vlasti, počeše se prebacivati preko Dunava i pljačkati svuda po
Balkanskom poluostrvu. U jednom naletu ovi varvari dopreše do Soluna i
Egejskog mora. Za njima se povedoše i makedonski Vlasi. Kraj svega, u
Makedoniji je izbio ustanak pod Petrom Deljanom. Ustanici skoro bez
muke zauzeše Skoplje i Niš. Oko Drača digao je ustanak Sloven
Tihomir.
A na dvoru u Carigradu nastavljala se slaba i beskrvna politika.
Iscrpen grižom savesti i lošim vestima koje su stizale iz provincije car
Mihailo IV je umro. Nasledio ga je njegov sinovac, Mihailo V Kalafat.
Njega je carica Zoe usinila i proglasila za cara. Podmukao, zao i
nezahvalan, Mihailo odluči da se reši svoje dobrotvorke. Caricu Zoe baci
u zatočeništvo, u jedan manastir. Obučena u strogo isposničku odeću i
ošišana do glave, bivša carica je imala dovoljno vremena da razmišlja o
svojim nepromišljenim postupcima. I ispaštala je, sve dok je razjarena
rulja građana i ratnika ne izvuče iz manastira i na rukama ne unese u
dvor. Istoga dana pred crkvom Svete Sofije ratnici su iskopali oči
nezahvalnom caru Mihailu V i njegovom stricu Konstantinu. Tako Zoe
Porfirogenita opet postade carica. Bilo je jasno da je građanima i
ratnicima golemog vizantijskog carstva mnogo stalo do toga da loza
slavnog cara Vasilija Makedonca ne propadne. I stara carica nanovo
poče sebi tražiti supruga. Kocka je pala na Konstantina IX Monomaha.
Jedan vizantijski prvosveštenik primivši mito u zlatu, zažmuri pred
kanonima crkve i izvrši treće venčanje između carice i novog cara. 71
Konstantin je bio »lep kao Ahil«, ljubak, divno skrojen i veliki zavodnik.
Novi car je voleo uživanje, žene i raskošan život, a najviše šalu i smeh.
Ovaj car smešljivko više je cenio lakrdijaše i dvorske budale nego
dvorane koji su ga okruživali. Ali je bio učen i veoma obrazovan čovek. 72
On brzo shvati potrebu vojnih pohoda na oblasti u kojima su ustanici
uzeli maha, a isto tako na provincije gde ja vizantijska uprava zbačena.
Tako je došla na red i zemlja kneza Vojislava. U to vreme u blizini
Bara bura je izbacila na obalu jednu romejsku lađu. Seljaci su u olupini
našli blago u zlatnicima i srebrnim i zlatnim polugama. To je vizantijskom
caru poslužilo kao povod za vojni pohod na Zetu. On naredi upravniku
dračke oblasti Kursiliju da spremi veliku vojsku, da s njom krene na
sever i da se na reci Bojani spoji sa strategom Armenopulosom, koji će
poći iz Carigrada. U isti mah car je, bilo poklonima ili silom, zadobio
raškog župana, bosanskog bana i humskog kneza. Po utvrđenom planu
vojska romejskih saveznika trebalo je da se iskupi u dolini reke Zete.

157
Tako se protiv kneza Vojislava spremala vojska s juga i sa severa.,
Armenopulos je dobio četiri hiljade konjanika i pešaka i spremao se
da pođe iz Carigrada. Uz njega je bila i Doroteja. Devojka je šest godina
provela na dvoru među družbenicama carice Zoe. Ona je odlučila da
pođe s ocem u vojni pohod, da posle poraza zetske vojske ode u Bar i
digne blago koje je ostalo sakriveno ispod ploče na podu u jednoj odaji
njihove kuće.
Na rastanku car se obrati Armenopulosu:
— Poznaješ dobro tu provinciju. Šest godina je prošlo otkako si
napustio grad Bar... Sigurno si se uželeo toga kraja. Uželeo si se i
seljaka, a isto tako i oni tebe! Biće to dirljiv susret! — završi car smejući
se.
Armenopulosu nije bilo do smeha. Ali iz pažnje prema veličanstvu
pokuša da se nasmeši. Na lipu mu se pojavi grimasa kao da se sprema
da kine. Car je, osim dvorskih budala i lakrdijaša, voleo i mimičare. Kad
pogleda lice svoga vojskovođe, Konstantin pršte u grohotan smeh.
Obraćajući se dvoranima i stratezima, reče:
— Armenopulos je šaljiv čovek... Velika je šteta što nas napušta.
Krajem meseca septembra (1042. god.) romejska vojska krenula je
iz Carigrada. Zapovedniku se žurilo da pre jesenjih kiša stigne na reku
Bojanu i da svoje i Kursinijeve ratnike spoji. Zbog toga je hvatao najpreči
put. Vojska je išla preko Trakije, dolinom reke Marice, preko Samokova i
Dupnice i izbila na reku Vardar. Razbivši uz put gomilu zadivljalih
buntovnika Petra Deljana, romejski ratnici nesmetano stignu do Skadra,
obiđu grad i pred noć se utabore na desnoj obali reke Bojane.
Dragoje, Togo. Gojislav i Radoslav nalazili su se u blizini grada
Svača. Preko uhoda, izviđača i seljaka koji su im naklonjeni, zetski
ratnici su dan i noć ranije bili obavešteni da se romejska vojska
približava. Iskusni ratnici smesta stanu razašiljati glasnike u svoje
postaje duž Skadarskog jezera. Uskoro se u njihovom taboru iskupilo
oko osam stotina konjanika i dva puta toliko pešaka. Poznajući dobro
zemljište oko reke Bojane, zetski ratnici najpre smaknu stražare i u noći
bez meseca izvrše napad. Romejski ratnici, bunovni i zahvaćeni
panikom, tukli su se bez reda. I kao što biva u noćnim prepadima, strah
im se uvećavao, a broj napadača se trojio. Bežeći, tiskajući se i
sudarajući se između sebe, mnogi izgiboše. Ostali, dohvativši se konja,
nagoše na reku, pregaziše je i u trku se izgubiše među topoljarima na
levoj obali Bojane.
Dobra polovina romejskih ratnika je izginula. Pao je i strateg
Armenopulos i njegovi pomagači Kleomen i Pelops, a Doroteja je
zarobljena.
Begunci udariše na jug i u zoru susretoše stratega Kursilija sa osam
hiljada konjanika.

158
 Od zarobljenih ratnika Zećani doznadoše plan romejskih starešina.
— Kursilije nam se s juga približava. — reče Dragoje. — Moramo
što pre u sastav kneževe vojske...
Gojislav dodade:
— A sa severa idu na nas ratnici pod knezom Ljutovidom. Svoje
ranjenike ostavićemo seljacima, a mi smesta u pokret! Konjanici napred,
a pešaci, koliko im snage dostaje, za nama!
Ratnici kneza Vojislava nalazili su se u Crmnici, između Skadarskog
jezera i planina Rumije i Sutormana. Od nekoliko prebeglica raškog
župana doznadoše da se vojska kneza Ljutovida utaborila u blizini reke
Zete. Njene starešine očekuju glasnike od Kursilija.
Obrad, Zlatoje i Mirko sa tri manje grupe konjanika i pešaka
prepreče puteve i lako pohvataju glasnike stratega Kursilija.
Uvidevši da je neprijateljska vojska četiri puta brojnija od njegove,
knez Vojislav odluči da prvo napadne Kursilija. On smesta izda
naređenje i cela zetska vojska krene u susret dračkom strategu.
Do bitke je došlo na prostranoj poljani blizu grada Bara. Srednji deo
fronta uzeo je knez Vojislav sa svoja dva sina, Gojislavom i Radoslavom.
Tri ostala kneževa sina sa manje ratnika i nekoliko desetina trubača
raspoređeni su na krilima i u pozadini. Najiskusniji i najhrabriji ratnici
pridodati su trojici mladih kneževića. To su većinom bili seljaci i zanatlije
koji su se borili još u vreme poklisara Teodorosa. Njihov zadatak je bio
da u odsudnom času, uz veliku galamu, viku, sviranje u trube i lupanje u
talambase napadnu romejske ratnike iz pozadine i s bokova. Bili su
sakriveni u šume i po šibljacima. Napad je određen za ponoć, između 6.
i 7. oktobra posle nestanka komete koja je nekoliko noći prolazila
nebom.
Pred samu bitku dođe jedan Baranin u Kursilijev logor i stane
govoriti da su romejski ratnici odasvud opkoljeni. Ova vest se brzo
pronese kroz celokupnu vojsku.
U određeno vreme knez Vojislav izvrši napad. Dok se bitka uveliko
razvijala na srednjem delu bojišta, na bokovima i u pozadini začuje se
strahovita galama, sviranje u trube, dovikivanje i ratni pokliči. Romejski
ratnici, već obavešteni od Baranina »prebeglice« da su opkoljeni, stanu
se zbijati u gomile. Jureći tamo-amo, potiskivani u samom središtu
borbenog reda, počnu odstupati. Ali kad se prenese vest da je Kursilije
ranjen, sve odreda udari u bekstvo. Napadači s bokova i iz pozadine,
okuraženi njihovom pometnjom, izvrše žestok napad. Gonjenje je trajalo
sve do reke Drima. Strateg Kursilije umre od rane na putu za Skadar.
Slavna romejska vojska bila je uništena. Ostao je još knez Ljutovid
sa Humljanima, Rašanima i Bosancima.
Knez Vojislav je odmah poslao svoga sina Gojislava sa nekoliko
stotina konjanika da utiče na Ljutovida i ostale vizantijske saveznike da

159
se okanu bitke. Razvigor je poveo pedeset romejskih zarobljenika kao
dokaz da je Kursilije potučen. Humski knez, cepteći od ljutine, nazva
mladog ratnika kukavicom i lažovom. U isti mah izazva ga na dvoboj.
Gojislav prihvati izazov.
Dvojica vojskovođa izjahaše ispred svojih ratnika. Po ondašnjem
običaju svaki je poveo svoga štitonošu i još po jednog borca. Šest
ratnika naoružanih mačevima i topuzima odmah se postaviše za borbu.
Desno uz kneza Ljutovida stajao je njegov štitonoša Golija, snažan i
neustrašiv borac. S leve strane bio je omalen dežmekast ratnik Tugomir.
Gojislav je pozvao Dragoja i Toga.
Ovakva vrsta borbe bila je na život i smrt, jer je vojska pobeđenog
imala da se povuče kao da je izgubila bitku. Zbog toga su ratnici sa obe
strane s najvećom pažnjom pratili svaki pokret svojih starešina.
Dragoje je stao prema Goliji, a Togo prema Tugomiru. Svi borci bili
su na konjima. Na dati znak mačevi se ukrstiše i borba otpoče. Knez
Ljutovid žestoko napade protivnika. Njegovi udarci bili su brzi i snažni, ali
ih je mladi knežević vešto odbijao dočekujući ih na mač i topuz. Konji
uplašeni od zveketa oružja stadoše se propinjati. Odmičući se jedan od
drugog, prisiljavali su borce da iznova jurišaju.
Togo se tukao samo mačem. Vatrenog mladića dobro su izučili
veštini borenja begunci Barani, još u vreme početka ustanka. On je
izvijanjem tela izbegavao udarce ili ih je mačem odbijao. U početku
borbe mladić se samo branio hoteći da ispita snagu i veštinu svoga
protivnika.
Međutim, Dragoje strahovitom brzinom zaokupi Goliju. U jednom
naletu dva mača se sudariše. Ljudevitov štitonoša oseti kako mu desna
ruka utrnu. Drugi udarac izbi mu mač iz ruke. Dragoje izmahnu i treći put
i protivnika dobro zaseče po vratu. Golijin konj se prope i sa sebe zbaci
mrtvog jahača.
Tugomir teško obrani Togovog konja. Mladić skoči sa sedla i pešice
nastavi borbu. Oblećući oko protivnika. Togo dva puta zaseče Tugomira
po nogama. Iz dubokih rana krv stade prskati na sve strane. Ratnik
Humljanin namah okrete konja i naže u bekstvo.
Knez Ljutovid i Gojislav borili su se nesmanjenom žestinom. Mladi
Razvigor, znajući da ispred sebe ima prekaljenog borca, ulagao je veliku
pažnju i trud da se zakloni od udaraca koji su munjevito padali na njegov
mač i topuz. Konji obojice protivnika već su krvarili. Zasekotine po
glavama i vratovima iscrple su snagu životinja. Vrišteći i propinjući se
konji se u jednom mahu sudariše. Razvigorov mač izvi se za trenutak i
zaseče butinu kneza Ljutovida. Humski vojskovođa pade s konja. Na
jednoj strani začuše se borbeni pokliči. Ali u centru nastade povlačenje.
Zbunjeni i zaplašeni humski ratnici nagoše u bekstvo, jer su mislili da je
knez poginuo.

160
 Dok je Gojislav mašući rukama smirivao svoje ratnike, knez Ljutovid
ustade, s mukom se baci na konja i pobeže.

Nekoliko stotina romejskih ratnika doterano je u Bar. Među njima je

bila i Doroteja. Devojka nije osećala strah, jer je znala da Zećani nisu
zaboravili njene usluge od pre šest godina. Ona se uzdala u sveštenika
Dionisija, njenog zaštitnika i duhovnog oca još odranije. Izgubivši
zaručnika i rođenog oca, osećala se kao puko siroče. Poraz romejskih
ratnika i oslobođenje Zete i Travunije potpuno su izmenili njene planove.
Više je nije vuklo srce da se vrati u Carigrad, jer su joj ispadi
neuračunljive carice Zoe i pokvarenost dvorana dodijali. U svakom
slučaju, odlučila je da ispod ploče u odaji svoje nekadašnje kuće digne
sakriveno blago.
Dok su ratnici na trgu u Baru prebrojavali, odvajali i beležili u
spiskove zarobljenike, Doroteja se izdvoji i potera konja prema
manastirskoj kapiji s namerom da potraži oca Dionisija. Iznenada
devojka oseti kako joj srce brže zakuca. Sveštenik je stajao ispred
manastirske kapije i razgovarao s Gojislavom. Razvigor, nekadašnji crni
iskušenik, pokloni se:
— Evo devojke dostojne obožavanja. — reče. — Usluga koju nam
je učinila ravna je njenoj lepoti i otmenosti!
Otac Dionisije se nasmeja:
— To je ona, — reče — što si je nekada kao iskušenik uhvatio oko
struka i pomogao joj da se popne na konja...
— Istina je! — odvrati vitez. — Sad ću joj pomoći da se skine s
konja...
Doroteja mu predade vođice. On je uhvati oko struka i spusti je na
zemlju. Držeći je tako, Razvigor reče:
— Od prvog našeg susreta prošlo je šest godina. Onda sam te
popeo na konja, a sad skinuo... I kao da se između ta dva trenutka ništa
nije dogodilo...
Devojka se zagleda u njegove crne oči i nasmeši se:
— Da... Kao da se ništa nije dogodilo... Otac Dionisije isturi malo
donju usnu i podiže obrve kao da se sprema za blag prekor. Mladić i
devojka već su se grlili. Sveštenik sleže ramenima i reče:
— Inventus aurea...73

161
 Kraj

Obrada: Disco Ninja

162
 Pogovor

Za razliku od drugih istorijskih romana o našoj prošlosti, kao što su

Stefan Dušan, Vitezi kneza Lazra ili Despot Stefan, čiji naslovi otkrivaju i
glavne aktere dela, naslov najnovijeg romana Slavomira Nastasijevića,
pa čak i ime njegovog glavnog junaka (glavnih junaka!), deluje tajnovitije
i podstiče radoznalost. U romanu je reč o ustanku iz prve polovine XI
veka, u stvari, nastavku pobune protiv tuđinske, vizantijske vlasti u
južnoslovenskim zemljama. Međutim, za razliku od ustanka
makedonskih Slovena pod Samuilom, koji je izbio u doba kada je
Vizantijsko Carstvo bilo u usponu i dostizalo zenit, ustanak u Zeti počeo
je u vreme opadanja Carstva pa je, prema tome, imao više izgleda da se
uspešno završi.
Vizantijski car Vasilije II razorio je Samuilovu državu 1018. godine.
Car koji je prvi posle doseljenja Slovena uspostavio tematsko uređenje u
unutrašnjosti Balkanskog poluostrva, što znači stvarnu vojnu i civilnu
vlast, ostavio je svojim nesposobnim naslednicima moćnu državu. Ona
se »prostirala od jermenskih planina do Jadrana i od Eufrata do
Dunava«. I mnoge južnoslovenske zemlje uključene su u okvire
Vizantijskog Carstva, dok su drugi južnoslovenski vladari bili prinuđeni
da priznaju vrhovnu vlast Carigrada.
Carstvo je izgledalo moćno i nepobedivo, ali javljali su se prvi znaci
njegovog opadanja. U borbi između provincijskog, vojnog plemstva i
civilne aristokratije, nadvladali su ovi drugi, na štetu države. Njena
odbrambena snaga slabi jer osetno slabe seoski i vojnički posedi. Ove
događaje prate dvorske spletke, rasipništvo Vasilijevih naslednika i česte
smene na vlasti. Već je Konstantin VIII (1025. - 1028.), sušta suprotnost
svome prethodniku, neštedimice trošio blago koje je dugo i uporno
prikupljao njegov brat Vasilije II. Sklon gozbama, bogatoj trpezi,
dvorskim zabavama i cirkuskim igrama, državne poslove prepuštao je
drugima. U tom pogledu nije se mnogo razlikovala njegova kći Zoja koja
ga je nasledila u svojim poznim godinama. Odana pustolovinama i
raspusnom životu, carica nije pokazivala ni smisao ni interesovanje za
upravljanje državom. Svu vlast preuzeli su njeni muževi Roman III Argir
(1028. - 1034.), Mihailo IV (1034. - 1041.), Mihailo IX Monomah (1042. -
1055.) — ili njihovi rođaci.
U senci dvorskih spletki, raskalašnog i rasipničkog života na dvoru,

163
došlo je do krupnih promena u Vizantijskom Carstvu. Pobedom civilne,
činovničke aristokratije, napušten je sistem dažbina na kome je, pored
ostalog, počivala snaga Carstva. Na račun seoskih i vojničkih imanja
jačalo je veleposedništvo. Ukinut je poreski dodatak (alilengion) koji su
plaćali veleposednici na napuštena seoska imanja. Istovremeno,
povećani su nameti potčinjenom sloju, a slovenskom stanovništvu na
Balkanskom poluostrvu, umesto u naturi, uveden je porez u novcu.
Jedan savremenik piše da su »nameti postali tako mnogobrojni da ga je
sramota da ih nabraja«. Prekomerne obaveze i nameti izazvali su
ustanak Južnih Slovena.
Ustanak koji je protiv vizantijske vlasti izbio na širokom prostoru,
započeo je upravo u Zeti pod vođstvom Stefana Vojislava —
Dobroslava. Prema Barskom rodoslovu ili Letopisu popa Dukljanina,
Vojislav je podsticao narod na pobunu: »Što podnosite tako velike
nevolje od strane Grka? Nepravedno vam sude, čine preljubu sa
ženama, obeščašćuju i sramote vaše kćeri devojke. Nikada vam nisu
moji oci, koji su pre mene bili kraljevi, tako što činili.« Odlučni sukob
odigrao se u zetskim klancima, gde su 1042. godine uništene čete
vizantijskog stratega iz Drača. Zeta je stekla nezavisnost, a Vojislav je
pored Zete zavladao Travunijom i Zahumljem. To je istorijska podloga
romana Ustanak u Zeti u kome Vojislav-Dobroslav nije glavna ličnost.
Naprotiv, on se retko pojavljuje u ovom delu Slavomira Nastasijevića.
Autor romana u velikoj meri držao se stvarnih zbivanja, ali je, prirodno,
imao više slobode pišući o manje poznatim istorijskim ličnostima i
neistorijskim likovima. U romanu, vođe ustanka su Vojislavov sin
Gojislav, zatim kovač Mrkša i seljak Dragoje. Pobunjenici nisu vitezi
ratnici od zanata — već narod. Na drugoj strani glavni likovi su pohlepni i
okrutni vizantijski namesnik Armenopulos, zatim njegova kći Doroteja,
carev poklisar Teodoros i njegov sin Mina. Uz sukob Vizantinaca i
ustanika, zanimljiv je i zaplet u krugu vizantijskih velikodostojnika.
Iznenadni obrti, neočekivani sukobi i neprekidna akcija osnovne su
odlike ovog dela koje drži čitaoca u neizvesnosti do poslednje stranice.

Rade Mihaljčić

164
 1
Romeji — Vizantinci, vizantijski ratnici (prim. autora).
2
Godine 1035. knez Vojislav je digao ustanak u Zeti protiv
vizantijske vlasti, ali nije uspeo.
3
Razvigor je vetar koji duva u proleće i razvija pupoljke.
4
Sveti Nikola se smatra zaštitnikom putnika.
5
U blizini današnjeg Stoca.
6
Oslobađam te tvojih grehova! (latinski)
7
Odlazi, đavole! (grčki)
8
Kantarion.
9
Parici: zavisni seljaci u doba ranog feudalizma.
10
Palada Atena — statua boginje Atene; rad vajara Fidije (peti vek
pre n.e.); vizantijski ratnici, mada su odavno bili hrišćani, s ponosom su
pominjali i paganske bogove.
11
Agamemnon — glavni zapovednik helenskih ratnika trojanskom
ratu, brat kralja Menelaja, rodom iz Mikene.
12
Neka živi pravda!
13
Strateg — visoki vojni čin.
14
Kvas — vrsta piva pravljenog od ječma i cvetića hmelja.
15
Omiljena hrana spartanskih ratnika.
16
Hvalimo Hrista, istinitog sina svemoćnog boga (latinski).
17
Pater noster — Očenaš.
18
Blagosiljam hleb i vino.
19
Kralj Artur, legendarni keltski kralj iz V ili VI veka n.e.; prvi ga

165
pominje Nenius (oko 945 god.); ostali pripadaju njegovoj grupi, osim
Rolanda, paladina Karla Velikog i Ogijera Dania, viteza lutalice; Arturovi
vitezi ratovali su protiv Angla i Sasa; Parsifal — i on pripada kralju
Arturu; u XII veku poslužio je kao glavni junak u epu pesnika Kretjena de
Troa; taj motiv upotrebio je Vagner za istoimenu operu.
20
Sveti Gral je pehar u koji je, po predanju, Josif iz Arimateje
prihvatio krv iz Isusove rane koju su mu, dok je bio na krstu kopljem
probili na grudima; Sveti Gral je u srednjem veku služio vitezovima kao
izgovor da lutaju i da ga traže.
21
Mars voli jednake (sebi ravne)!
22
Za istinu i besmrtnu slavu imena Hrista, Spasitelja sveta. (u to
vreme uveliko je bila počela netrpeljivost između Istočne i Zapadne
crkve; rascep je došao 18 godina docnije — 1054 god.)
23
Urbi et Orbi! (Gradu Rimu i celom svetu)!
24
Glavom prema zemlji, a nogama prema nebu.
25
Teško izdajnicima!
26
Vasilije Makedonac — vizantijski car (976—1025).
27
Car Konstantin VIII godine vladao u Vizantiji od 1025—1028.
28
Ginekija — strogo odvojeno odeljenje ili zgrada za žene.
29
Reči Mihaila Pselosa, dvoranina, književnika i istoričara u Vizantiji
(jedanaesti vek); dalje pod navodnicima njegov je tekst.
30
Papa Benedikt IX (1032—1044).
31
Oslobađam te grehova… Srce mi trepti od uzbuđenja!
32
Kakva ludost! Najveća glupost!
33
Oče naš koji si na nebesima, neka bude sveto ime tvoje, neka
dođe carstvo tvoje, neka bude volja tvoja… (lat).
34
Jednoničiti — jesti i piti samo jednom dnevno, i to samo

166
najposniju hranu i vodu.
35
Sveštenik očevidno preteruje, ali je izvesno da je rimska crkva
tada uveliko otpočela da ruši ugled i potkopava istočnu crkvu, naravno,
ne birajući sredstva. Zbog toga je i pomagala ustanak u Zeti.
36
Doživotno u tamnici.
37
Neka se slavi ime Hristovo!
38
Kakva propast! Kakva najžalosnija propast! (lat.)
39
O, poslednje vreme! Vreme dostojno žaljenja! (lat.)
40
Obućar neka se ne udaljava od cipele! (lat.)
41
Ne za sebe, ne za sebe, nego u ime Hrista ovo zahtevam (lat.)
42
Dobri brate, svaki pojedinac treba da se truli i brine za sebe! (lat.)
43
Gluvom priču pričati. (lat.)
44
Neka tvoja duša u miru bdi nad nama i njima. (lat.)
45
Tako je, jasno. (lat.)
46
S božijom pomoći! (lat.)
47
Kao božji sluga. (lat.)
48
I njegovog sina, zlatnog mladića. (lat.)
49
Zlatna mladost. (lat.)
50
Ne zlatna nego luda i glupa koja vodi pravo u ništavilo! (lat.)
51
U dobri čas! (lat.)
52
S pomoću Gospoda! (lat.)
53
Mihailo Pselos — vizantijski književnik, istoričar filozof (XI vek).

167
 54
Pankratije — četrnaestogodišnji dečak iz Frigije, ubijen kao
hrišćanin u Rimu 304. godine.
55
Znamenje — prvo ime deteta čim se rodi.
56
Onogošt — danas Nikšić.
57
Strašno je reći (lat.).
58
Očistite grad! (lat.)
59
Svi su postali zveri! (lat.)
60
Idi, kuda te tvoja vrlina zove (lat.)
61
Poslednji je umro! (lat.)
62
U Risan se sklonila ispred Rimljana ilirska kraljica Teuta 228. god.
pre n.e.
63
Ako majka nema mleka ili umre na porođaju, dete se daje na
dojenje drugoj ženi koja ima odojče i dosta mleka, prema tome Mirko i
Milinko su »braća po mleku«.
64
Ni božijeg čoveka da truje! (lat.)
65
Seljaci su kneza Vojislava zvali Dobroslav.
66
Iz hronike Mihaila Pselosa.
67
Satnik — senducus, centurio — čin u vojsci i civilnoj službi,
kapetan.
68
Iz Hronike popa Dukljanina.
69
Pop Dukljanin pominje te provincije: Lješkopolje, između Morače i
Sitnice, Podlužje, oko Žabljaka, Gorska, Kupilnik, Oblik i dr.
70
Pečenezi: nomadski narod tursko-tatarskog porekla; Pečenezi su
došli it Azije u Evropu u IX i X veku; napadali su na Vizantiju i na
Kijevsku Rusiju.

168
 71
Konstantin se ženio dva puta pa je i sa te strane bila smetnja.
72
U njegovom društvu stalno su bili naučnici i književnici:
Konstantin Likudis, Ksifilin, Jovan Mauropus, Mihailo Pselos i drugi.
73
Zlatna mladost!

169