POL ITIKOLOGIJA

Stručni članak UDC

Primljen: 14. februar 2014. 316.47

Milovan Dekić
Univerzitet u Beogradu
Fakultet političkih nauka

Zašto ljudi sarađuju i

kažnjavaju?
Logika snažnog reciprociteta

Apstrakt
U tekstu se analizira preferencija snažnog reciprociteta. Najpre ćemo videti
koje su alternativne teorije u objašnjenju ljudske prodruštvenosti. Potom šta
je preferencija snažnog reciprociteta i putem kojih mehanizama ona može
da generiše društvenu saradnju. Razmotrićemo da li je ona racionalna, i koja
je njena funkcija. Na kraju ćemo sagledati koje su joj kritike upućene, odno-
sno da li se ona pouzdano može smatrati generatorom društvene saradnje.

Ključne reči:
snažni reciprocitet, uslovna saradnja, racionalnost, altruističko kažnjavanje,
heuristike, emocije, evolucija

Društvo funkcioniše ne zato što smo ga svesno izumeli, već zato

što je ono drevni proizvod naših evoluiranih predispozicija.
Ono je bukvalno naša priroda.
Matt Ridley, The Origins of Virtue. Human Instincts
and the Evolution of Cooperation, 1996.

 Email: milovan.dekic@fpn.bg.ac.rs
94 M i l ova n De k ić

KOOPERATIVNA VRSTA

Ljudi su prava anomalija u životinjskom svetu: oni su jedina vrsta unutar koje
se međusobna saradnja odvija masovno i intenzivno, čak i među genetski ne-
povezanim članovima. Dokaza za ovo je jako puno; u istoriji (recimo, ljudi se
dobrovoljno prijavljuju da idu u rat, i često su spremni da se žrtvuju za svoje
etničke grupe), svakodnevnom životu (u SAD, u 2011. godini iznos dobro-
tvornih davanja je iznosio 298.3 milijarde dolara, pri čemu 88% domaćinsta-
va učestvuje u tim davanjima; ili recimo, susret potpunih neznanaca u kome
jedan pomaže drugome pri pokretanju auta, ili mu pokazuje smernice za sna-
laženje u nepoznatom kraju; ljudi se odazivaju na javne akcije i finansijski
pomažu nepoznatim ljudima), političkom životu (recimo, ljudi glasaju na iz-
borima iako su svesni da njihov glas ne može ništa da promeni, ili se upuštaju
u bespoštedne kritike i polemike sa političkim protivnicima iako to jako često
ne proizvodi nikakav rezultat), ali i u laboratorijskim uslovima (ključni nalaz
bihejvioralne teorije igara, od njenog ustanovljenja eksperimentom Igre ulti-
matuma Vernera Guta iz 1982. godine, jeste da ljudi postupaju pravično čak
i u jednokratnim susretima sa potpunim neznancima i u situacijama potpu-
ne anonimnosti), kao i u kros-kulturnim terenskim eksperimentima. Prema
nalazima Bruna Freja i Matijasa Benca, koji su izvršili meta-analizu većeg bro-
ja bihejvioralnih eksperimenata, svaka populacija se uvek sastoji od 60–70%
kooperativnih i 30–40% sebičnih igrača (ili free-ridera).
Dakle, ovi primeri ukratko upućuju na to da su ljudi kooperativna vrsta.
Kao pojam, kooperativnost podrazumeva kolektivno ponašanje koje je u in-
teresu svih strana koje u njemu učestvuju. Kooperativnost može da poprimi
dve varijante. Prva je mutualizam. Mutualizam je vid saradnje pokrenut lič-
nim interesom: onaj ko se upušta u kooperativnu aktivnost dobija za to kon-
kretnu nagradu. Druga forma je altruizam. Altruizam je kooperativna aktiv-
nost u kojoj onaj ko je izvodi sebi nanosi štetu kako bi uvećao materijalno
blagostanje druge strane u interakciji.
Sa pozicije evolutivne biologije, i standardne teorije racionalnog izbora,
altruizam je zagonetka: zašto bi iko sebe izlagao trošku sa ciljem uvećanja ispla-
te za drugu stranu, naročito stranu sa kojom nije genetski povezan? Teorija

 Vidi Joseph Henrich, Robert Boyd, Samuel Bowles, Colin Camerer, Ernst Fehr,
Herbert Gintis, The Foundations of Human Sociality. Economic Experiments and Etno-
graphic Evidence from Fifteen Small-Scale Societies, Oxford University Press, Oxford,
2004.
 Bruno Frey & Matthias Benz, “Motivation Transfer Effect”. Working paper. Insti-
tute for Empirical Research in Economics, University of Zürich, 2001.
 Samuel Bowles & Herbert Gintis, A Cooperative Species. Human Reciprocity and Its
Evolution, Princeton University Press, 2011.
 Z a što lj u di sa r a đu j u i k a ž n javaj u ? ... 95

racionalnog izbora predviđa da će ljudi u interakciji uvek postupati egoistič-

no, tako da uvećaju sopstvene materijalne isplate iz te interakcije. Sa druge
strane, iz evolutivne perspektive, prodruštveni geni trebalo bi da iščeznu iz
populacije, a u korist sebičnih gena. Da obe ove teorije podbacuju svedoči na-
vedeno svakodnevno iskustvo, ali i brojni drugi eksperimentalni nalazi.
Tri glavne teorije koje su ponuđene u prilog objašnjenju ljudske koope-
rativnosti su teorija srodničkog odabira, recipročni altruizam i indirektni re-
ciprocitet. Međutim, ove tri teorije nisu u stanju da objasne i novije eksperi-
mentalne nalaze koji dokazuju da su ljudi spremni da sarađuju sa drugima i:
(1) u jednokratnim interakcijama (koje neće biti ponavljane i gde nema mo-
gućnosti za građenje reputacija), (2) u susretima sa potpunim strancima (gde
nema genetske povezanosti aktera), (3) u situacijama potpune anonimnosti
(gde može da se izbegne osveta u sledećoj rundi). Dodatni, takođe zagonet-
ni dokazi iz novijih eksperimenata svedoče još i da su ljudi: spremni da prvi
otpočnu saradnju sa drugima, da imaju averziju prema neegalitarnim ishodi-
ma, da vole da vide da drugi pravično dele (novac i druga dobra), da hoće da
nagrade one koji postupaju pravično, ali i da po cenu izlaganja sebe materi-
jalnom trošku kazne one koji postupaju nepravično i prevarantski. Kako obja-
sniti zašto se ljudi ovako ponašaju? Zašto ljudi žele da prvi počnu da sarađuju
sa drugima, ali i da kažnjavaju ponašanje koje je suprotno tome?

DRUŠTVENE PREFERENCIJE KAO

IZVOR DRUŠTVENE SARADNJE

Kao što sam napomenuo, u objašnjenju ljudske sklonosti ka saradnji i poma-

ganju bile su dominantne tri teorije: teorija srodničkog odabira (kin selection),
recipročni altruizam i indirektni reciprocitet. Po Alanu Dugatkinu, u pitanju
su tri (od četiri) puta ka društvenoj saradnji. Međutim, one nisu bile sposobne

 Najbolji pregled eksperimentalnih dokaza dat je u knjizi Ananish Chaudhuri, Ex-

periments in Economics. Playing Fair With Money, Routledge, London, 2009.
 William Hamilton, “The Genetical Evolution of Social Behavior”, Journal of Theo-
retical Biology, Vol. 7, No. 1, pp. 1–16.
 Robert Trivers, “The evolution of reciprocal altruism”, Quarterly Review of Biology,
Vol. 46, pp. 35–57.
 Richard Alexander, The Biology of Moral Systems, New York, De Gruyter, 1987.
 Alan Dugatkin, Cooperation Among Animals: An Evolutionary Perspective, New York,
Oxford University Press, 1997. Četvrti put ka saradnji je grupna selekcija. Među-
tim, ona spada u domen konačnih, a ne neposrednih uzroka saradnje, pa zato
ostaje izvan domena razmatranja.
96 M i l ova n De k ić

da objasne novije nalaze, ali i veliki deo svakodnevnog društvenog iskustva:

zašto bi bilo ko pomogao strancu na ulici (recimo objasnio mu gde je neka
ulica u gradu) ili zašto bi neko anonimno donirao sredstva u dobrotvorne
svrhe.
Po teoriji srodničke selekcije, najbolje razvijene u članku Vilijema
Hamiltona „Genetička evolucija društvenog ponašanja” iz 1964. godine, lju-
di sarađuju sa onima sa kojima su genetski povezani jer time pomažu širenje
sopstvenih gena. U ovoj perspektivi (tzv. sebičnog gena) ljudi su samo mašine
za replikaciju gena, i oni usmeravaju ponašanje ljudi u onom smeru koji uve-
ćava njihove šanse da se repliciraju i prebace se u sledeću generaciju. Tako,
saradnja sa bratom ili sestrom nije zagonetna, jer se u oba slučaja promoviše
interes istih gena.
Po teoriji recipročnog altruizma, koju je razvio Robert Trivers u članku
„Evolucija recipročnog altruizma” iz 1971. godine, ljudi sarađuju sa drugima
(i time sebi nanose štetu) očekujući da će im ta saradnja biti recipročno uzvra-
ćena u budućnosti. „Ti počeši meni leđa, pa ću ja tebi.” Tipičan primer ovog
tipa saradnje je ona koja se odvija na bazi heuristike milo-za-drago (tit-for-
tat): jedna osoba može da postupa prema drugoj onako kako je druga prema
njoj postupala u prethodnoj interakciji. Kako je dokazao Robert Akselrod10,
milo-za-drago je najuspešnija strategija koja se može primeniti u procesu di-
rektne kompeticije.
Treći put ka društvenoj saradnji je indirektni reciprocitet. Ovu teoriju je
naročito razvio Ričard Aleksander u Biologiji moralnih sistema. Ovde se radi o
indirektnom (za razliku od direktnog) reciprociteta jer onaj ko sarađuje (A re-
cimo) pomaže strani B i time u očima treće strane (C i ostalih) uvećava sop-
stvenu reputaciju kao kooperativni igrač. Ukoliko u sledećoj interakciji B ne
uzvrati uslugu A, to trećim stranama šalje signal da je možda u budućnosti
sigurnije sarađivati sa A, a ne sa B, jer se radi o kooperativnom igraču. Dakle,
osoba može da sarađuje sa drugima jer time u očima drugih gradi reputaciju
kao osoba na koju drugi mogu da se oslone.
Međutim, uspon bihejvioralne teorije igara i eksperimentalne ekonomi-
je uneo je nove zagonetne elemente u fenomen ljudske saradnje. Stopa ko-
operativnosti u populacijama koje su eksperimentalno testirane prevazilazila
je predviđanja i teorije racionalnog izbora i navedenih teorija. Iz tog razloga,
razvijena je nova teorija o ljudskoj saradnji, prema kojoj su izvor društvene sa-
radnje racionalne, prodruštvene preferencije, a naročito preferencija snažnog
reciprociteta (strong reciprocity). Prvi autor koji je matematički razvio model
snažnog reciprociteta kao izvora saradnje je Herbert Gintis.11 Važnu empirij-

10 Robert Axelrod, The Evolution of Cooperation, Basic Books, 1984.

11 Herbert Gintis, “Strong Reciprocity and Human Sociality”, Journal of Theoretical
Biology, Vol. 206, No. 2, pp. 169–179.
 Z a što lj u di sa r a đu j u i k a ž n javaj u ? ... 97

sku potporu modelu dao je Ernst Fer, sa nizom saradnika, putem svojih ekspe-
rimentalnh istraživanja u oblasti bihejvioralne teorije igara.12

Šta je snažni reciprocitet?

Herbert Gintis najpre razlikuje snažni od slabog (weak) reciprociteta koji se is-
crpljuje u vidu direktnog i indirektnog reciprociteta. Po njemu, laboratorijski
eksperimenti „konzistentno pokazuju da se ljudi ponašaju prodruštveno i ka-
žnjavaju antidruštveno ponašanje, i o sopstvenom trošku, čak i kada je vero-
vatnoća budućih interakcija ekstremno niska, ili na nuli”.13
Po Ernstu Fehru, osoba se ponaša na principima snažnog reciprociteta
onda „kada je voljna da žrtvuje resurse (a) da bi bila dobra (kind) prema onima
koji su dobri (snažni pozitivni reciprocitet) i (b) da kazni one koji nisu dobri
(unkind) (snažni negativni reciprocitet). Suštinska odlika snažnog reciproci-
teta je voljnost da se žrtvuju resursi kako bi se nagradila pravična i kaznila ne-
pravična ponašanja čak i kada je to skupo i ne obezbeđuje ni trenutne ni buduće
materijalne nagrade reciprocitatoru”14.
U sledećem delu ću, zbog ograničenog prostora, navesti samo neke po-
stojeće dokaze koji idu u prilog tvrdnji da je snažni reciprocitet glavni uzrok
društvene saradnje.

SNAŽNI RECIPROCITET I GENERISANJE

SARADNJE

Ekonomisti su često skloni tome da društveni život modeliraju kao

Zatvorenikovu dilemu. Međutim, kako lepo primećuje Ken Binmor, da je
osnovna dilema istorije društvenog života bila Zatvorenikova dilema ljudi ve-
rovatno nikada i ne bi evoluirali kao društvene životinje.15 Naime, prisustvo

12 Ernst Fehr & Simon Gachter & Georg Kirchsteiger, “Reciprocity as a Contract
Enforcement Device: Experimental Evidence”, Econometrica, Vol. 65, No. 4, pp.
833–860; Ernst Fehr, Simon Gächter, “Cooperation and Punishment in Public
Goods Experiments”, American Economic Review, Vol. 90, No. 4, pp. 980–994; Urs
Fischbacher, Simon Gächter, Ernst Fehr, “Are people conditionally cooperative?
Evidence from a public goods experiment”, Economics Letters, Vol. 71, No. 3, pp.
397–404.
13 Herbert Gintis, “Strong Reciprocity and Human Sociality”, op. cit., p. 177.
14 Ernst Fehr, Urs Fischbacher, Simon Gächter, “Strong reciprocity, human coop-
eration, and the enforcement of social norms”, Human Nature, Vol. 13, No. 1, pp
1–25.
15 Ken Binmore, Natural Justice, Oxford University Press, 2005, p. 65.
98 M i l ova n De k ić

snažnog reciprociteta radikalno menja strukturu društvenog odnosa, trans-

formišući Zatvorenikovu dilemu u Igru uveravanja.16
Zamislite situaciju Zatvorenikove dileme, sa dva igrača, gde svaki od njih
ima po 10 dolara. Svako od njih može taj novac da prosledi drugom igraču, a
potom eksperimentator prosleđeni iznos uvećava tri puta. Igrači donose od-
luke simultano. Dakle, jasno je da ukoliko oba igrača odluče da svoj novac
proslede drugom igraču, oba završavaju sa 60 dolara (svako sa po 30 dolara).
Međutim, perfidnija (sebična) matematika bi uvek jednom igraču savetovala
da za sebe zadrži svojih 10 dolara, i da očekuje da od drugog igrača dobije nje-
govih 10 (a zapravo 30), jer će tako završiti sa 40 dolara, umesto sa 30. Takav
ishod predvidela bi ekonomska teorija racionalnog izbora. Međutim, već na-
vedena metaanaliza Ledjarda pokazuje odstupanje od tog predviđanja, sa pro-
sečnom stopom saradnje od oko 50%.17
Po Fehru i Fišbaheru, ovo je najbolje objasniti upravo činjenicom da je
pređašnja igra, iako Zatvorenikova dilema u materijalnim isplatama, zapra-
vo Igra uveravanja u isplatama u korisnosti.18 Ona ima dva ekvilibrijuma.
Ukoliko igrač A poseduje preferenciju snažnog reciprociteta i veruje da će
igrač B proslediti svoj novac, onda je njegova strategija da sarađuje i prosle-
di i svoj novac. Isto je i sa igračem B. Ova dupla saradnja obe strane je jedan,
kooperativni ekvilibrijum. Isto važi i za obrnute strategije: ukoliko oba igrača
veruju da druga strana neće sarađivati, onda strategija oba igrača postaje ne-
saradnja, što dovodi do drugog ekvilibrijuma u igri. Da je ovo realna moguć-
nost najbolje svedoče dva važna nalaza iz bihejvioralnih eksperimenata. Prvi
je nalaz koji dokazuje da mogućnost komuniciranja među igračima, za koju
standardna teorija veruje da ostaje samo cheap talk, zaista uvećava stopu sa-
radnje u društvenim dilemama.19 Drugi nalaz je onaj koji pokazuje da frejmo-
vanje (framing) igre (recimo kao Vol Strit ili Komunalne igre) značajno utiče

16 Formalan dokaz za ovu tvrdnju može se naći u Armin Falk and Urs Fischbacher,
“Modelling Strong Reciprocity” in: Herbert Gintis, Samuel Bowles, Robert Boyd,
Ernst Fehr, Moral Sentiments and Material Interests: The Foundations of Cooperation
in Economic Life, Cambridge, The MIT Press, 2005.
17 John Ledyard, “Public Goods: A Survey of Experimental Research”, Kagel and Roth
(eds.), Handbook of Experimental Economics, Princeton University Press, 1995.
18 Ernst Fehr and Urs Fischbacher, “The Economics of Strong Reciprocity” in: Gintis,
Samuel Bowles, Robert Boyd, Ernst Fehr, Moral Sentiments and Material Interests:
The Foundations of Cooperation in Economic Life, Cambridge, The MIT Press, 2005.
19 Džon Orbel je sa kolegama dokazivao da je glavni razlog zašto komunikacija vodi
ka većoj saradnji taj što ona stvara osećaj grupnog identiteta. John Orbell, Al-
phons van de Kragt, & Robyn Dawes, “Explaining discussion-induced coopera-
tion”, Journal of Personality and Social Psychology, Vol. 54, No. 5, pp. 811–819.
 Z a što lj u di sa r a đu j u i k a ž n javaj u ? ... 99

na odluku igrača da li će sarađivati ili ne.20 Na kraju, Fišbaher, Gahter i Fehr su

u svom eksperimentu sa javnim dobrom i dokazali da je 50% učesnika u igri
voljno da uveća svoj lični prilog javnom dobru ukoliko se uveća prosečan do-
prinos svih članova.21

Snažni reciprocitet u Igri javnih dobara

Na koji način logika snažnog reciprociteta i institucionalno okruženje sude-

luju i oblikuju dinamiku društvene saradnje? To su u svom eksperimentu sa
javnim dobrom pokazali Fehr i Gahter (grafikon 1).
Igra javnih dobara je nešto poput Zatvorenikove dileme sa n brojem
igrača. Ona je slična Zatvorenikovoj dilemi u pogledu strukture podsticaja:
i u Zatvorenikovoj dilemi i u Igri javnih dobara postoji dominantna strategi-
ja svakog igrača, a to je sebično ponašanje, koje je najbolja opcija u ponaša-
nju bez obzira na to koju opciju odabere druga strana. Igra javnih dobara se
uglavnom organizuje u nekoliko, često deset rundi. Organizuju se manje gru-
pe igrača, N>2, a uglavnom sa po tri ili četiri igrača. Svaki igrač dobija određe-
nu sumu novca (ili poene) od eksperimentatora. Svaka grupa ima neku vrstu
budžeta (koji igra ulogu javnog dobra, pa otud i naziv igre). Svaki igrač od svo-
je sume novca može da odvoji jedan deo i priloži ga u budžet, dok drugi deo
zadržava za sebe. Nakon što svako priloži koliko želi, eksperimentator množi
prikupljeni novac, recimo brojem dva (M=2). Nakon toga, on deo umnože-
nog budžeta raspodeljuje natrag igračima, svima na podjednake delove, ko-
liko god da su inicijalno priložili. Recimo da neko želi da, od svog iznosa Y,
priloži 5 dolara (X=5). Kada se tih 5 dolara pomnoži sa 2 (grupa dobija 10), a
onda raspodeli na četiri igrača, jasno je da svaki igrač dobija, ali onaj koji pri-
laže dobija natrag manje od svog uloga. Iz toga sledi da sebičan igrač neće pri-
ložiti ništa u budžet. Međutim, ukoliko bi svako uložio sve što ima, svako bi
na kraju mogao i da duplira svoj iznos. No, i u tom slučaju postoji individual-
ni podsticaj za free-riding jer, ukoliko je recimo N=10, onda je na svaki uloženi
dolar dobit 2/10.

20 Varda Liberman, Steven Samuels & Lee Ross, “The name of the game: Predic-
tive power of reputations versus situational labels in determining prisoner’s di-
lemma game moves”, Personality and Social Psychology Bulletin, Vol. 30 , No. 9, pp.
1175–1185.
21 Urs Fischbacher, Simon Gachter & Ernst Fehr, “Are people conditionally coopera-
tive? Evidence from a public goods experiment”, Economics Letters, Vol. 71, No. 3,
pp. 397–404.
10 0 M i l ova n De k ić

Kako se igrači ponašaju kada se zaista nađu u ovoj igri? Džon Ledjard22 i
Fehr i Šmit23 su u svojim metaanalizama eksperimenta igre sa javnim dobri-
ma utvrdili da u početnim rundama ljudi prilažu 50% svoje imovine (kao što
ćemo još videti, prilozi opadaju u kasnijim rundama). Ovi nalazi su u suprot-
nosti sa predviđanjima teorije racionalnog izbora, i oni u prvi plan izbacuju
pitanje zašto su ljudi uopšte spremni da sarađuju sa drugima?
Do kojih su nalaza došli Fehr i Gahter? Kao što se može videti, dinamika
u prvih 10 rundi je takva da nivo saradnje konstantno opada, a inicijalni nivo
saradnje počinje sa prosečnom stopom od oko 50%, što potvrđuje nekoliko
već spomenutih nalaza. Jedan način da se objasni ovaj sled događaja (drastič-
nog opadanja saradnje, u rundi 10 gotovo da svi prestaju da sarađuju) jeste
da se pretpostavi da postoji norma uslovne saradnje koja kaže „ja ću da prilo-
žim ako ćeš i ti”. Ona pretpostavlja i heuristiku koja kaže „uvek prvi sarađuj”.
Međutim, kada ljudi koji prilažu shvate da postoje ljudi koji ništa ne prilažu
(dakle free-rideri), oni ne žele da budu naivčine, pa i oni sami polako presta-
ju da doniraju. Takođe, u slučaju kada nemaju opciju direktnog kažnjavanja,
onima koji žele da sarađuju jedini način da kazne free-ridere je taj da i sami
odustanu od saradnje.
Međutim, kao što vidimo na grafikonu, u rundi 11 nešto se drastično me-
nja. Tada je u igru uvedena mogućnost kažnjavanja onih koji ništa ne dopri-
nose. Svaki igrač je, na kraju svake runde, nakon što sazna prosečan dopri-
nos ostalih, mogao da dodeli kaznene poene članovima grupe. Svaki kazneni
poen je onog ko želi da kazni koštao umanjenja sopstvene isplate za jednu
novčanu jedinicu, a 10% jedinica onoga ko je kažnjen. Ključno je pitanje: za-
što bi bilo ko sebe izlagao trošku kažnjavanja?

22 John Ledyard, “Public Goods: A Survey of Experimental Research”, Kagel and Roth
(eds.), Handbook of Experimental Economics, Princeton University Press, 1995.
23 Ernst Fehr & Klaus M. Schmidt, “A Theory Of Fairness, Competition, And Coope-
ration,” The Quarterly Journal of Economics, Vol. 114, No. 3.
 Z a što lj u di sa r a đu j u i k a ž n javaj u ? ... 101

Grafikon 1. Prosečna saradnja tokom vremena u uslovima

bez i sa mogućnošću kažnjavanja (Preuzeto iz Ernst Fehr and
Simon Gachter, “Cooperation and Punishment in Public Goods
Experiment”, American Economic Review, Vol. 90, No. 4, p. 989)

Ukoliko su u populaciji svi igrači free-rideri, mogućnost kažnjavanja ne

bi trebalo da promeni ništa, jer ona košta, a sebičan igrač sebe ne želi da izla-
že trošku. Drugi deo grafikona pokazuje da igrači ipak nisu sebični. Saradnja
srozana skoro do nule u desetoj rundi počinje da raste do skoro maksimalnog
nivoa u poslednjoj, dvadesetoj rundi. Ono što je zagonetno je zašto bi bilo ko
kažnjavao u poslednjoj rundi, kada se tu igra završava, i izlaganje trošku tada
naročito nema smisla jer nekažnjavanje može da generiše samo ličnu uštedu?
Odgovor Fehra i Gahtera je da se tu radi o altruističkom kažnjavanju: free-ri-
ding uzrokuje bes kod onih koji sarađuju i upravo zbog naleta emocija oni ka-
žnjavaju one koji krše norme saradnje.24
U prilog tvrdnji da ljudi prirodno inkliniraju ka saradnji sa drugima idu i
neki nalazi iz neuronauke.25 Kada ljudi uzajamno sarađuju sa drugima njima
se u mozgu aktiviraju centri za nagrađivanje (koji se aktiviraju kada imamo
seks recimo), dok ispaljivanje (nesaradnja) može da uzrokuje pad dopamina.

24 Ernst Fehr and Simon Gachter, “Altruistic Punishment”, Nature, Vol. 415, No.
6868, pp. 137–140.
25 Ovih dokaza je jako puno. Vidi npr. James Rilling, “A neural basis for social coope-
ration”, Neuron, Vol. 35, pp. 395–405.
102 M i l ova n De k ić

Postoje dokazi i da se ljudima prilikom odbijanja niskih ponuda u Igri ultima-

tuma u mozgu aktiviraju delovi povezani sa gađenjem.26

Značaj altruističkog kažnjavanja

Institucije koje omogućavaju kažnjavanje sebičnih igrača takođe su jedan od

elemenata neophodnih kako bi društvena saradnja mogla da evoluira kao
evolutivno stabilna strategija u populaciji. Međutim, kao što sam već napo-
menuo, i za uspešno funkcionisanje institucija kažnjavanja neophodna je
neka vrsta prirodne, psihološke osnove, a to su emocije. Naime, free-riding
može uzrokovati negativne emocije kod kooperativnih igrača, i time uvećati
njihovu želju da kazne prve. Tačnost tvrdnje testirali su Fehr i Gahter. Oni su
subjektima eksperimenta, koji su trebali da doniraju javnom dobru sa još tri
osobe, postavili pitanje kako bi se osećali kada bi druga dva člana uložila ma-
nje od njih, a jedna osoba drastično manje od svih ostalih. Subjekti su mogli
da biraju intenzitet besa na skali od 1 („nisu ljuti”) do 7 („jako ljuti”). Skoro
polovina subjekata očekivala je bes intenziteta 6 i 7, a njih 38% intenziteta 5.
U drugom slučaju, ukoliko su sami subjekti bili free-rideri, njih 74,5% očeki-
valo je od drugih da budu besni na nivou 6 i 7, a njih 22,5% očekivalo bes na
nivou 5.
U testiranjima, Fehr i Gahter su dokazali i nekoliko specifičnih hipoteza
koje proizlaze iz teorije da su emocije neposredni mehanizam kažnjavanja.
Najpre, dokazali su da u većini slučajeva (74,2%) oni koji kažnjavaju su i oni
koji najviše doprinose javnom dobru, a kažnjavaju one koji daju najmanje.
Drugo, kažnjavanje se intenziviralo što se free-riding više udaljavao od proseč-
ne stope investicija ostalih članova. Na kraju, činjenica je da je očekivani bes
kredibilna pretnja jer, kao što smo videli, samo otvaranje mogućnosti kažnja-
vanja vodi ka ishodu da skoro svi oni koji su želeli da budu free-rideri, na kraju
ipak investiraju u javno dobro, što od poretka propale saradnje vodi ka poret-
ku u kome se skoro stoprocentno sarađuje.

Snažni reciprocitet u Igri ultimatuma

U Igri ultimatuma se anonimno sastaju dva igrača (uglavnom stranca): pred-

lagač (proposer) i prihvatilac (responder). Predlagač dobija određenu sumu nov-
ca koju treba da podeli kako želi sa prihvatiocem. Ukoliko predloženu podelu
prihvatilac prihvati, obe strane idu kući sa sumama koje je predložio predla-
gač. Ukoliko je odbije, niko ne dobija ništa. Kako se igrači ponašaju u ovoj igri.
Uglavnom ne onako kako predviđa teorija racionalnog izbora. Pod različitim

26 Alan Sanfey et al., “The Neural Basis of Economic Decision-Making in the Ultima-
tum Game”, Science, Vol. 300, No. 5626, pp. 1755–1758.
 Z a što lj u di sa r a đu j u i k a ž n javaj u ? ... 103

uslovima, i sa različitim iznosima novca, predlagači prosečno nude podelu

50–50, dok se podele u kojima se prihvatiocu nudi ispod 30% uglavnom od-
bijaju.27 Zašto se igrači ovako ponašaju?
Smatra se da je to iz razloga što poštuju normu pravičnosti. Smatra se da
oba aktera dele shvatanje toga šta je pravično a šta nepravično.28 Predlagači
dele 50–50 zato što smatraju da je tako pravično, i zato što imaju averziju pre-
ma nejednakosti, dok prihvatioci odbijaju niže podele jer smatraju da je time
prekršena norma pravičnosti. Ovo odbijanje je takođe vrsta altruističkog (sku-
pog) kažnjavanja: iako bi prihvatiocu u svakom slučaju bilo bolje da prihvati
i 1% (kao što predviđa teorija racionalnog izbora) oni odbijaju i veće podele
jer su skloni recipročnoj pravičnosti. I sami prihvatioci, koji su odbijali ono
što su doživljavali kao nepravične podele, na kraju su tvrdili da su već ionako
dovoljno isplative podele odbijali zato što su time želeli da kazne nepravično
ponašanje.

DA LI JE SNAŽNI RECIPROCITET
EKONOMSKI RACIONALAN?

Treba naglasiti da se snažni reciprocitet bitno razlikuje od druge potenci-

jalne društvene preferencije, preferencije bezuslovne saradnje. Ovoj prefe-
renciji odgovara klasični sociološki „model presocijalizovanog čoveka” (D.
Wrong), koji se i u realnosti i u literaturi retko beleži. Za razliku od iracio-
nalne preferencije bezuslovne saradnje, na osnovu koje čovek želi da sa-
rađuje po svaku cenu, preferencija snažnog reciprociteta je racionalna jer
reaguje na eksterne podsticaje. To znači da je preferiranje saradnje, ili pre-
feriranje vrednosti pravičnog deljenja i govorenja istine samo posebna vr-
sta ukusa, koja je logički identična, recimo, preferiranju ekonomskog dobra
poput čokolade. Drugim rečima, saradnja i pravičnost su samo vrste doba-
ra koje čovek može da konzumira, kao što može da konzumira čokoladu ili
picu. Iz toga sledi da ukoliko njihovo konzumiranje preti da postane isuviše
skupo, može se očekivati da ljudi jednostavno smanje njihovo korišćenje.
(Naravno, ovo ne znači da ljudi ne cene norme koje stoje u osnovi saradnje;

27 Werner Guth and Reinhard Tietz, “Ultimatum Bargaining Behavior: A Survey and
Comparison of Experimental Results”, Journal of Economic Psychology, Vol.11, pp.
417–449; Colin Camerer and Richard Thaler, “Ultimatums, Dictators, and Man-
ners”, Journal of Economic Perspectives, Vol. 9, No. 2, pp. 209–219.
28 Naravno, shvatanja toga šta je pravično a šta nepravično su kulturno specifična,
pa u skladu sa tim i podele variraju. Joseph Henrich, Robert Boyd, Samuel Bowles,
Colin Camerer, Ernst Fehr, Herbert Gintis, The Foundations of Human Sociality.
Economic Experiments and Etnographic Evidence from Fifteen Small-Scale Societies,
Oxford University Press, Oxford, 2004.
10 4 M i l ova n De k ić

to samo znači da oni racionalno reaguju na podsticaje.) Postoje li dokazi za

ovu tvrdnju?29
Zbog ograničenog prostora, ovde ću navesti samo jedan dokaz u prilog
toj tvrdnji. Kristofer Anderson i Luis Paterman su u svom klasičnom eksperi-
mentu sa javnim dobrom30 pokušali da saznaju da li se nestrateško kažnjava-
nje podvrgava logici zakona potražnje, odnosno da li trošenje za kažnjavanje
zavisi od njegove cene. Nalazi su sumirani u grafikonu 2. Kao što se tu može
videti, nivo kažnjavanja (shvaćen kao potrošnja) podložan je promenama u
ceni: što cena više raste to potražnja za kažnjavanjem opada. Pri ceni od 5 cen-
ti kupuje se 1.95 jedinica kažnjavanja; pri ceni od 10 kupuje se 1.62. Kad cena
poraste za 60%, potražnja pada na 0.49 jedinica. Pri ceni od 1.20$, potražnja
je samo 0.38. Ukratko, potražnja za kažnjavanjem negativno je povezana sa
cenom koju je onaj ko treba da ga kupi spreman da plati. To znači da je i ka-
žnjavanje, koje je nestrateško (dakle utemeljeno u emocijama i društvenim
normama) racionalno, i da se može modelirati kao preferencija koja, kao i
svaka druga, ulazi u funkciju preferencija pojedinca.

29 Za detaljniju raspravu na temu racionalnosti, iracionalnosti, altruizma i društvene

teorije upućujem na svoj članak Milovan Dekić, „Da li su ljudi racionalno
prodruštveni? Neki dokazi iz bihejvioralne teorije igara”, radna verzija, 2014.
30 Cristopher Anderson & Louis Putterman, “Do non-strategic sanctions obey the
law of demand? The demand for punishment in the voluntary contribution
mechanism”, Games and Economic Behavior, Vol. 54, No. 1, pp. 1–24.
 Z a što lj u di sa r a đu j u i k a ž n javaj u ? ... 105

Grafikon 2. Prosečan broj jedinica kažnjavanja kupljen pri svakoj

ceni, u pojedinačnim slučajevima (Izvor: Cristopher Anderson
& Louis Putterman, “Do non-strategic sanctions obey the law of
demand? The demand for punishment in the voluntary contribution
mechanism”, Games and Economic Behavior, Vol. 54, No. 1, p. 10)

ZAŠTO BI SNAŽNI RECIPROCITET UOPŠTE

POSTOJAO?

Ako je tačno da je snažni reciprocitet uzrok društvene saradnje, zašto bi on

uopšte postojao, odnosno koja je njegova funkcija? Da je u pitanju neka vrsta
adaptivnog ponašanja može se zaključiti iz činjenice njegove utemeljenosti u
heuristikama, ali u njegovoj utemeljenosti propratnim emotivnim i neurolo-
škim osnovama.
Evolutivna racionalnost nekog postupka ili odluke upućuje na to da se
tu radi o zadovoljavajućem načinu odlučivanja u kontekstu strukture ljud-
skog evolutivnog okruženja (i naročito onoga što Kosmidisova i Tubi naziva-
ju okruženje evolutivne adaptiranosti (environment of evolutionary adapted-
ness, EEA)). A u evolutivnom kontekstu, ono što prethodi pojmu korisnosti
je pojam fitnesa (ili prikladnosti), za koji se može tvrditi da stoji u osnovi
fenomena korisnosti (i kojim se, takođe, mogu objasniti brojne ljudske uni-
verzalije u pogledu korisnosti i poželjnosti mnogih stvari u životu). Sada,
ukoliko se složimo sa pretpostavkom da je cilj ljudskog uma da uvećava
10 6 M i l ova n De k ić

fitnes organizma koji ga nosi31, pre svega tako što će ga učiniti adaptivnim
u odnosu na okruženje, onda postaje očigledno zašto služenje heuristikama
ima evolutivnog smisla. U drevnim sredinama32, gde su se naši preci susre-
tali sa problemima kakvi su, recimo, izbegavanje predatora, oslanjanje na
ionako fragilne mogućnosti prikupljanja i obrade tačnih informacija bilo bi
isuviše skupo, i moglo bi rezultirati i smrću. Iz tog razloga, prirodna selek-
cija favorizovala je evoluciju brzih pravila odlučivanja, koja su specifična
za određene domene, i koja je trebalo da organizmu donesu dobitke u po-
gledu njegovog fitnesa. Iz tog razloga, kaže se da su heuristike i adaptivno
racionalne.33
Kako su najvažniji ljudski problemi, i u drevnim sredinama, smešteni
u domenu njihovog društvenog okruženja, logično je i postojanje posebnih,
društvenih heuristika. Većina ovih heuristika34 (poput heuristika milo-za-
-drago (tit-for-tat), darežljive heuristike milo za drago, heuristike jednakosti,
heuristike ogledala itd.) evoluirala je sa ciljem da ljudima omogući da donose
adaptivne odluke u društvenim igrama, tj. igrama društvene razmene, u koji-
ma drugi ljudi i njihove odluke čine najvažniji element akterovog okruženja.
Da se ljudi na društvenu saradnju odlučuju upravo intuitivno, na bazi brzih i
efikasnih heuristika, dokazano je u nekoliko eksperimenata na bazi tzv. hipo-
teze društvenih heuristika.35
Koja je evolutivna poenta ljudske želje za kažnjavanjem free-ridera? Po
tezi Majkla Prajsa, Lide Kosmidis i Džona Tubija36, poriv za kažnjavanjem
free-ridera je evoluirao sa ciljem da eliminiše njihovu dobit u fitnesu do
koga dolazi švercovanjem u procesu kolektivnog delanja. Naime, u procesu

31 Štaviše, i cilj procesa kakvi su ljudsko zaključivanje i rezonovanje je, takođe, uve-
ćanje fitnesa organizma. U tom svetlu, i pristrasnosti poput confirmation bias-a
evolutivno postaju savršeno razumljive. Za to poziciju vidi Hugo Mercier and Dan
Sperber, “Why Do Humans Reason? Arguments for an argumentative theory”, Be-
havioral and Brain Sciences, Vol. 34, pp. 57–111.
32 Ne treba zaboraviti da su ljudi 99% svoje evolutivne istorije proveli u ovim
sredinama.
33 Martie Haselton et al., “Adaptive Rationality: An Evolutionary Perspective on Cog-
nitive Bias”, Social Cognition, Vol. 27, No. 5, pp. 733–763.
34 Njihov popis se može naći u Ralph Hertwig and Stefan Herzog, “Fast and Fru-
gal Heuristics: Tools of Social Rationality”, Social Cognition, Vol. 27, No. 5, pp.
661–698.
35 David Rand, Joshua Greene & Martin Nowak, “Spontaneous giving and calculated
greed”, Nature, Vol. 489, No. 7416, pp. 427–430.
36 Michael Price, Leda Cosmides and John Tooby, “Punitive sentiment as an anti-free
rider psychological device”, Evolution and Human Behavior, Vol. 23, pp. 203–231.
 Z a što lj u di sa r a đu j u i k a ž n javaj u ? ... 107

kolektivnog delanja, dok proizvođači javnog dobra unapređuju svoj fitnes

samom proizvodnjom, to čine i free-rideri dodatnim fitnesom koji stiču usled
neulaganja energije u sam proces proizvodnje. Taj dodatni fitnes im omo-
gućava da nadigraju proizvođače u evolutivnoj igri, što bi čitavu igru povelo
ka suboptimalnom ekvilibrijumu. Kako se to ne bi desilo, proces prirodne
selekcije favorizovao je posebnu adaptaciju čija je poenta u tome da umanji
povraćaje koje free-rideri stiču švercovanjem, tako što će izbalansirati razlike
između njihovih fitnesa. Ta adaptacija je upravo ljudski poriv za kažnjava-
njem. Poriv za kažnjavanjem podrazumeva neku vrstu ispoljavanja evolui-
rane neurološke staze u motivacionom sistemu, čije je najvažnije oličenje
želja da se nanese šteta predmetu poriva. Bez ove vrste kognitivne adapta-
cije, u ljudskoj vrsti saradnja nikada ne bi mogla da se razvije kao evolutiv-
no stabilna strategija, jer bi bez nje praktično nemoguće bilo rešiti ključni
problem svakog kooperativnog poretka, a to je tzv. drugostepeni problem
free-ridinga (second order free-rider problem) – „ko kažnjava onog ko neće da
kažnjava one koje treba kazniti”?
Dokaze da ova adaptacija zaista postoji već smo videli (u studiji Fehra i
Gahtera). Međutim, ono što su Pirs, Kosmidisova i Tubi dokazali jeste tvrdnja
da je poriv za kažnjavanjem evoluirao sa isključivim ciljem da umanji fitnes
free-ridera, a ne sa ciljem da optimizira sistem regrutovanja ljudi za koopera-
tivni poduhvat (ovo je samo njegov nusproizvod). Ovo su dokazali time što
su utvrdili da se poriv aktivira prema free-riderima, bez aktiviranja posebnog
poriva za nagrađivanje onih koji sarađuju; time što se aktivira prema konkret-
nim free-riderima, bez aktiviranja kažnjavalačkih poriva generalno; želja za
saradnjom bila je jedina varijabla koja je nezavisno uspela da predvidi moti-
vaciju da se free-rideri kažnjavaju. Po autorima, ovo su neki od dokaza za po-
stojanje „posebnog dizajna” koji sugeriše postojanje posebne adaptacije evo-
luirane sa ciljem da eliminiše štetnu razliku u fitnesima koju bi proizvođači
sebi nametali ukoliko bi dopuštali da free-rideri prolaze nekažnjeno.37

DA LI JE BAŠ SNAŽNI RECIPROCITET

GENERATOR DRUŠTVENE SARADNJE?
Ideja da je snažni reciprocitet izvor društvene saradnje nije prošao bez kriti-
ka. Neki prigovori se uglavnom kreću po liniji sumnje u to šta laboratorijski
eksperimenti uopšte mogu da dokažu. Po Frančesku Guali, snažni reciprocitet
jeste generator društvene saradnje ali samo u specijalnim, veštačkim labora-
torijskim uslovima. Po njemu, on nema podršku u etnografskim podacima,

37 Ibidem, p. 219.
10 8 M i l ova n De k ić

niti postoje njegovi dokazi do kojih se došlo u prirodnom okruženju ili prirod-
nim terenskim eksperimentima.38
Kao što smo videli, glavni element snažnog reciprociteta je da je ka-
žnjavanje koje izvodi akter skupo po njega. Ali kako naglašava Guala, dok je
nesporno da je kažnjavanje važno, nije jasno da li je ono u realnosti zaista i
skupo.39 Ako se ispostavi da nije, time se narušava cela zgrada snažnog reci-
prociteta. Naime, postoji mogućnost da se relativni trošak raspline i ode ka
nuli jer ogromna većina ljudi može da ima udeo u njemu. Tipičan primer su
uobičajeni mehanizmi koji generišu saradnju, kao što su ogovaranje, ismeja-
vanje i verbalne osude, gde saučestvovanje u njima prestaje da bude skupo.
Drugi problem je činjenica da iako kažnjavanje možda može da bude skupo,
ono može da ima i odložene benefite: na primer, oni koji su poznati kao naj-
kooperativniji mogu imati najlakši pristup seksualnim partnerima. Na kraju,
Guala navodi i da snažniji uzrok društvene saradnje mogu biti kolektivne ko-
operativne institucije (poput policije) koje imaju malo veze sa skupocenim
kažnjavanjem.
Pa zašto onda akteri u eksperimentima pribegavaju skupocenom ka-
žnjavanju? Po Guali, „skupoceno kažnjavanje je jedini način da oni izraze
svoje nezadovoljstvo, pri čemu je akter zaštićen anonimnošću i pravilima
eksperimenta”.40
Sa druge strane, Tošio Jamagiši se, sa kolegama, usmerio ka kritici tvrd-
nje da prihvatioci u Igri ultimatuma odbijaju nepravične podele zato što gaje
preferenciju snažnog reciprociteta.41 Prema teoriji snažnog reciprociteta, onaj
ko gaji tu preferenciju trebalo bi da bude sklon da na dobro uzvraća dobrim,
a na loše lošim. Jamagiši i kolege su pobili tvrdnju da se prihvatioci koji od-
bijaju nepravične podele ponašaju u skladu sa pozitivnim reciprocitetom u
nekim drugim situacijama. Naime, oni su dokazali da odbijanje u Igri ultima-
tuma nije pozitivno povezano sa pozitivnim reciprocitetom kada prihvatilac
igra ulogu poverenika u Igri poverenja. Takođe, oni su dokazali da odbijanje
nije pozitivno povezano ni sa prodruštvenim dispozicijama i prodruštvenim
vrednosnim orijentacijama prihvatioca. Na kraju, pokazali su i da odbija-
nje nije povezano ni sa prodruštvenim ponašanjem u drugim igrama poput
Zatvorenikove dileme.

38 Francesko Guala, “Reciprocity: Weak or strong? What punishment experiments do

(and do not) demonstrate”, Behavioral and Brain Sciences, Vol. 35, No. 1, pp. 1–15.
39 Ibidem, p. 7.
40 Ibidem, p. 11.
41 Toshio Yamagishi, Horita, Y., Mifune, N., Hashimoto, H., Li, Y., Shinada, M., Mi-
ura, A., Inukai, K., Takagishi, H., Simunovic, D., “Rejection of unfair offers in the
ultimatum game is no evidence of strong reciprocity”, Proceedings of the National
Academy of Sciences, Vol. 109, No. 50, pp. 20364–20368.
 Z a što lj u di sa r a đu j u i k a ž n javaj u ? ... 109

Njihova, alternativna interpretacija odbijanja prihvatilaca je da oni od-

bijaju nepravične podele ne zato što smatraju da je povređena norma pravič-
nosti, već je to njihova psihološka reakcija na izazov njihovom integritetu ili
statusu. U prilog ovoj hipotezi („hipotezi ranjenog ponosa”, kako je na tragu
drugih autora nazivaju) oni navode neke dokaze koji ukazuju da su oni koji
su odbijali nepravične podele imali viši nivo testosterona od onih koji su ih
prihvatali.42
Sa ciljem da do kraja pobije snažni reciprocitet, Jamagiši je organizovao
Igru nekažnjavanja (Impunity game). Igra je slična Igri ultimatuma, s tim što
kada prihvatilac odbije ponudu, njegov deo spada na nulu, dok predlagač za-
država svoj deo onakvim kakvim ga je predložio. Tako u ovoj igri prihvatilac
ne može da postigne niti jednakost (predlagač svakako završava bolje), niti
može da kazni predlagača. Igra je takva da prihvatilac može samo da završi
gore ako odbije ponudu. Nalazi iz Igre nekažnjavanja kažu da prihvatioci od-
bacuju 30–40% nepravičnih podela.43 Ovim je dokazano da odbijanje prihva-
tioca nema veze sa željom da se ispravi nepravično stanje, već sa željom da se
očuva lični integritet i reputacija kao neko ko je odan svojim principima.

Bibliografija
[1] Alexander, Richard, The Biology of Moral Systems, New York, De Gruyter, 1987.
[2] Anderson, Cristopher and Putterman, Louis, “Do non-strategic sanctions obey the
law of demand? The demand for punishment in the voluntary contribution mec-
hanism”, Games and Economic Behavior, Vol. 54, No. 1, pp. 1–24.
[3] Axelrod, Robert, The Evolution of Cooperation, Basic Books, 1984.
[4] Barkow, Jerome, Cosmides, Leda & Tooby, John (eds.), The adapted mind:
Evolutionary psychology and the generation of culture, Oxford University Press, New
York, 1992.
[5] Binmore, Ken, Natural Justice, Oxford University Press, Oxford, 2005.
[6] Bowles, Samuel & Gintis, Herbert, A Cooperative Species. Human Reciprocity and Its
Evolution, Princeton University Press, 2011.
[7] Burnham, Terence, “High-testosterone men reject low ultimatum game offers”,
Proc Biol Sci., Vo. 274, No. 1623, pp. 2327–2330.
[8] Camerer, Colin, Behavioral Game Theory: Experiments in Strategic Interaction,
Princeton University Press, 2003.

42 Terence Burnham, “High-testosterone men reject low ultimatum game offers”,

Proc Biol Sci., Vo. 274, No.1623, pp. 2327–2330.
43 Toshio Yamagishi et al., “The private rejection of unfair offers and emotional
commitment”, Proc Natl Acad Sci USA, Vol. 106, No. 28, pp. 11520–11523.
110 M i l ova n De k ić

[9] Camerer, Colin and Thaler, Richard “Ultimatums, Dictators, and Manners”,
Journal of Economic Perspectives, Vol. 9, No. 2, pp. 209–219.
[10] Chaudhuri, Ananish, Experiments in Ecoonomics. Playing Fair With Money,
Routledge, London, 2009.
[11] Cosmides, Leda and Tooby, John, “From evolution to behavior: Evolutionary
psychology as the missing link” in: J. Dupre (ed.), The latest on the best: Essays on
evolution and optimality, The MIT Press, Cambridge, 1987.
[12] Dekić, Milovan, „Da li su ljudi racionalno prodruštveni? Neki dokazi iz bihejvio-
ralne teorije igara”. U štampi za Srpska politička misao, 2014.
[13] Dekić, Milovan, „Zašto su ljudi altruisti? Mikro temelji društvenih normi i ljudske
prodruštvenosti u evolutivnom kontekstu”. Radna verzija, 2013. Dostupno na:
http://milovandekic.files.wordpress.com/2013/12/mikroevolucija-altruizma.pdf
[14] Dobzhansky, Theodosius, “Nothing in Biology Makes Sense Except in the Light of
Evolution”, American Biology Teacher, Vol. 35, pp. 125–129.
[15] Dokins, Ričard, Sebični gen, Heliks, Smederevo, 2010.
[16] Dugatkin, Alan, Cooperation Among Animals: An Evolutionary Perspective, New York,
Oxford University Press, 1997.
[17] Durham, William, Coevolution: Genes, Culture, and Human Diversity, Stanford
University Press, 1991.
[18] Falk, Armin and Fischbacher, Urs, “Modelling Strong Reciprocity” in: Herbert
Gintis, Samuel Bowles, Robert Boyd, Ernst Fehr, Moral Sentiments and Material
Interests: The Foundations of Cooperation in Economic Life, Cambridge, The MIT
Press, 2005.
[19] Fehr, Ernst and Schmidt, Klaus, “A Theory of Fairness, Competition, and
Cooperation”, The Quarterly Journal of Economics, Vol. 114, No. 3, pp. 817–868.
[20] Fehr, Ernst and Gachter, Simon, “Cooperation and Punishment in Public Goods
Experiment”, American Economic Review, Vol. 90, No. 4, pp. 980–994.
[21] Fehr, Ernst and Gachter, Simon, “Altruistic Punishment”, Nature, Vol. 415, No.
6868, pp. 137–140.
[22] Fehr, Ernst, Gachter, Simon and Kirchsteiger, Georg, “Reciprocity as a Contract
Enforcement Device: Experimental Evidence”, Econometrica, Vol. 65, No. 4 pp.
833–860.
[23] Fehr, Ernst, Fischbacher, Urs and Gächter, Simon, “Strong reciprocity, human co-
operation, and the enforcement of social norms”, Human Nature, Vol. 13, No. 1,
pp. 1–25.
[24] Fehr, Ernst and Gächter, Simon, “Cooperation and Punishment in Public Goods
Experiments”, American Economic Review, Vol. 90, No. 4, pp. 980–994.
[25] Fischbacher, Urs, Gachter, Simon & Fehr, Ernst, “Are people conditionally coope-
rative? Evidence from a public goods experiment”, Economics Letters, Vol. 71, No.
3, pp. 397–404.
 Z a što lj u di sa r a đu j u i k a ž n javaj u ? ... 111

[26] Fischbacher, Urs, Gächter, Simon and Fehr, Ernst, “Are people conditionally co-
operative? Evidence from a public goods experiment”, Economics Letters, Vol. 71,
No. 3, pp. 397–404.
[27] Frey, Bruno & Benz, Matthias, “Motivation Transfer Effect”, Working paper,
Institute for Empirical Research in Economics, University of Zürich, 2001.
[28] Gigerenzer, Gerd & Selten, Reinhard, Bounded Rationality: The Adaptive Toolbox,
The MIT Press, 2002.
[29] Gintis, Herbert, Bowles, Samuel, Boyd, Robert, Fehr, Ernst, “Moral Sentiments
and Material Interests: Origins, Evidence, and Consequences” in: Herbert Gintis,
Samuel Bowles, Robert Boyd, Ernst Fehr, Moral Sentiments and Material Interests:
The Foundations of Cooperation in Economic Life, Cambridge, The MIT Press, 2005.
[30] Gintis, Herbert, “Strong Reciprocity and Human Sociality”, Journal of Theoretical
Biology, Vol. 206, No. 2, pp. 169–179.
[31] Guala, Francesko, “Reciprocity: Weak or strong? What punishment experiments
do (and do not) demonstrate”, Behavioral and Brain Sciences, Vol. 35, No. 1, pp.
1–15.
[32] Guth, Werner and Tietz, Reinhard, “Ultimatum Bargaining Behavior: A Surveyand
Comparison of Experimental Results”, Journal of Economic Psychology, Vol. 11, pp.
417–449.
[33] Hamilton, William, “The Genetical Evolution of Social Behavior”, Journal of
Theoretical Biology, Vol. 7, No. 1, pp. 1–16.
[34] Haselton, Martie et al., “Adaptive Rationality: An Evolutionary Perspective on
Cognitive Bias”, Social Cognition, Vol. 27, No. 5, pp. 733–763.
[35] Henrich, Joseph, Boyd, Robert, Bowles, Samuel, Camerer, Colin, Fehr, Ernst, Gintis,
Herbert, The Foundations of Human Sociality. Economic Experiments and Etnographic
Evidence from Fifteen Small-Scale Societies, Oxford University Press, Oxford, 2004.
[36] Hertwig, Ralph and Herzog, Stefan, “Fast and Frugal Heuristics: Tools of Social
Rationality”, Social Cognition, Vol. 27, No. 5, pp. 661–698.
[37] Kaplan, Hillard and Hill, Kim, “Food sharing among Ache foragers: Tests of expla-
natory hypotheses”, Current Anthropology, Vol. 26, No. 2, pp. 223–246.
[38] Ledyard, John, “Public Goods: A Survey of Experimental Research”, Kagel and Roth
(eds.), Handbook of Experimental Economics, Princeton University Press, 1995.
[39] Liberman, Varda, Samuels, Steven & Ross, Lee, “The name of the game: Predictive
power of reputations versus situational labels in determining prisoner’s dilem-
ma game moves”, Personality and Social Psychology Bulletin, Vol. 30, No. 9, pp.
1175–1185.
[40] Mayr, Ernst, “Cause and Effect in Biology”, Science, Vol. 134, No. 3489, pp.
1501–1506.
[41] Mercier, Hugo and Sperber, Dan, “Why Do Humans Reason? Arguments for an
argumentative theory”, Behavioral and Brain Sciences, Vol. 34, pp. 57–111.
112 M i l ova n De k ić

[42] Orbell, John, Van de Kragt, Alphons & Dawes, Robyn, “Explaining discussion-in-
duced cooperation”, Journal of Personality and Social Psychology, Vol. 54, No. 5, pp.
811–819.
[43] Pinker, Steven, The Language Instinct. How The Mind Creates Language,
HarperPerennial, New York, 1994.
[44] Pinker, Steven, How The Mind Works, W.W. Norton & Company, New York, 1997.
[45] Price, Michael, Cosmides, Leda and Tooby, John, “Punitive sentiment as an
anti-free rider psychological device”, Evolution and Human Behavior, Vol. 23, pp.
203–231.
[46] Rand, David, Greene, Joshua, Nowak, Martin, “Spontaneous giving and calcula-
ted greed”, Nature Vol. 489, No. 7416, pp. 427–430.
[47] Rilling, James, “A neural basis for social cooperation”, Neuron Vol. 35, pp.
395–405.
[48] Ridley, Matt, The Origins of Virtue. Human Instincts and The Evolution of Cooperation,
Penguin Press, London, 1996.
[49] Sanfey, Alan, Rilling, James, Aronson, Jessica, Nystrom, Leigh and Cohen,
Jonathan, “The Neural Basis of Economic Decision-Making in the Ultimatum
Game”, Science, Vol. 300, No. 5626, pp. 1755–1758.
[50] Schaller, Mark, Norenzayan, Ara, Heine, Steven J., Yamagishi, Toshio and Kameda,
Tatsuya (eds.), Evolution, Culture and the Human Mind, Psychology Press, Taylor
and Francis Group, 2010.
[51] Tooby, John and Cosmides, Leda, “Conceptual Foundations of Evolutionary
Psychology” in: David Buss (ed.), The Handbook of Evolutionary Psychology, John
Wiley & Sons, Inc, 2005.
[52] Trivers, Robert, “The evolution of reciprocal altruism”, Quarterly Review of Biology,
Vol. 46, pp. 35–57.
[53] Yamagishi, Toshio, Horita, Yutaka, Takagishi, Haruto Shinada, Mizuho Tanida,
Shigehito and Cook, Karen, “The private rejection of unfair offers and emotional
commitment”, Proc Natl Acad Sci USA, Vol. 106, No. 28, pp. 11520–11523.
[54] Yamagishi, Toshio Horita, Y., Mifune, N., Hashimoto, H., Li, Y., Shinada, M.,
Miura, A., Inukai, K., Takagishi, H., Simunovic, D., “Rejection of unfair offers
in the ultimatum game is no evidence of strong reciprocity”, Proceedings of the
National Academy of Sciences, Vol. 109, No. 50, pp. 20364–20368.
 Z a što lj u di sa r a đu j u i k a ž n javaj u ? ... 113

Milovan Dekić
Why Humans Cooperate and Punish?
The Logic of Strong Reciprocity

Abstract
Humans are cooperative species. Human cooperativity has biological and
cultural roots as well. This article offers an explanation of the proximate
sources of human cooperation, those coming from the sphere of social psy-
chology of culture. The main proximate source I’m focusing on is the prefer-
ence for strong reciprocity. In the article I show how it operates, and how it
generates and sustains the system of social cooperation. After that, I discuss
the economic and evolutionary foundations of this preference.

Key words:
strong reciprocity, conditional cooperation, rationality, altruistic punish-
ment, heuristics, emotions, evolution.