1.

МЕРНА НЕСИГУРНОСТ

Политика квалитета у било којој области базира се на метрологији. Основни појмови везани
за метрологију су: мерна несигурност и следивост.
Следивост је систем (ланац) калибрација мерила са интернационално прихваћеним и
акредитованим еталонима -стандардима (слика 1.1). Међународни еталон је еталон признат
међународним споразумом за међународну основу за утврђивање вредности свих других
еталона односне величине.
Свака држава развија сопствени систем мерила и прописа (метролошки систем) који
контролише националним еталонима и референтним материјалима. Честа употреба еталона
високих метролошких перформанси није ни практична ни економски оправдана. Због тога је
развијен читав низ међуреференци које служе да "премосте" пут мерних информација од
највиших тачака у хијерархији (еталона) до мерила и мерених величина.

Слика 1.1. Структура метролошког система и токови мерних информација

Тиме се формира мерна следивост и редукује употреба еталона. Поређење бројних
вредности једне исте физичке величине на различитим хијерархијским нивоима назива се
пренос (ток) мерних информација.
Мерила неког вишег хијерархијског нивоа (контролна мерила или еталони) морају имати
боље метролошке перформансе од мерила следећег нижег хијерархијског нивоа (испитивана
мерила). Правило је да је тај однос барем 10:1. Са слике 1.1 види се да се у метролошком
систему смер тока мерних информација поклапа са смером пораста мерне несигурности.
Да би се одредила бројна вредност {X} неке физичке величине X потребно је обавити
одговарајуће мерење. Како су приликом мерења неизбежне грешке, следи да ће резултат
мерења увек бити интервал у коме се, са одређеном вероватноћом, налази непозната бројна
вредност {X}. Јасно је да је резултат мерења кориснији и поузданији (има већу вредност),
што су границе интервала уже а вероватноћа већа. Границе интервала одређене су тачношћу
и прецизношћу мерења (слика 1.2), док се вероватноћа да се измерена величина налази у
исказаним границама добија проценом варијација (динамике) саме величине у току трајања
мерења. Тачност мерења подразумева блискост слагања резултата мерења (или средње
вредности резултата код вишеструких мерења) са стварном вредношћу величине.
Прецизност мерења је мера расипања резултата вишеструких мерења једне исте величине
обављених под истим условима. Мерна несигурност указује колико су резултати мерења
прецизни. Најбоље се илуструје кроз расипање вредности поновљених мерења око тачне, а
ако не знамо тачну, онда око средње вредности, која представља процену тачне вредности.
Од процене средње вредности зависи колика ће бити тачност мерења.

тачно и прецизно нетачно и прецизно тачно и непрецизно нетачно и непрецизно

Слика 1.2. Илустрација тачности и прецизности
Мерна несигурност представља сумњу у резултат мерења. То је параметар, придружен
резултату мерења, који описује његову тачност и карактерише дисперзију измерених
вредности (резултата). Одређује ширину интервала у којој се може наћи мерена вредност са
одређеном вероватноћом. Мерна несигурност има увек позитивну вредност, а математички
се представља стандардним одступањем (девијацијом). Резултат мерења је апроксимација
или процена мерене вредности и комплетан је само ако је праћен исказом о мерној
несигурности.
Мерна несигрност игра кључну улогу у оцењивању квалитета и стандардима за квалитет.
Она не подразумева нити представља сумњу у валидност мерења, већ насупрот томе, знање
о мерној несигурности доприноси већем поверењу у валидност мерења.
Ни једно мерење није тачно. Када се мери величина, исход зависи од мерног система,
поступка мерења, вештине оператера, услова средине и осталих утицаја. Чак и уколико се
величина мери неколико пута, у већини случајева сваки пут ће се добити различита вредност
показивања. Расипање вредности показивања указује на то колико је добро изведено
мерење. Њихова средња вредност даје процену праве вредности величине која би генерално
требало да буде поузданија него вредност појединачног показивања.
Није могуће навести колико је добро позната права вредност мерене величине, већ само
колико се поуздано верује да је позната. Мерна несигурност може бити описана као мера
колико чврсто неко верује да зна праву вредност величине. Ова несигурност одсликава
непотпуно познавање мерене величине.
1.1.Фактори и њихов допринос мерној несигурности
Укупна вредност несигурности неког мерења може се одредити само ако су познати сви
кључни фактори који утичу на мерење и њихов допринос овој вредности. Наравно, није увек
могуће одредити све утицаје, али је искуствено могуће проценити оне најбитније чији је
допринос знатно већи од осталих. Међу најбитније факторе, који су присутни у скоро свим
процесима мерења и чији се допринос мерној несигурности може проценити, спадају
следећи:
 - непотпуна дефинисаност мерене величине,
- начин узорковања,
- начин руковања узорком (транспорт, складиштење, руковање и припрема за
мерење),
- неадекватно познавање ефеката услова околине на мерење или несавршено мерење
услова околине,
- несавршеност у поставци мерења, мерне методе и мерне процедуре,
- несавршеност еталона, референтних материјала и мерне опреме,
- неегзактна вредност константи или других параметара добијених из
спољашњих извора и коришћених при израчунавању резултата,
- несигурност која проистиче из корекције резултата мерења,
- апроксимације и претпоставке унете у процедуру и методу мерења
укључујући и несавршеност софтвера за израчунавање,
- обученост особља које спроводи мерења.
Сви фактори се могу разврстати у следеће утицајне целине: несавршеност мерне опреме,
смештај и услови околине, поступци (процедуре) мерења, објекти мерења и знања и
вештине особе која врши мерење. Доприноси свих наведених фактора укупној вредности
мерне несигурности чине буџет мерне несигурности која се односи на одређено
еталонирање или испитивање. Процена ових доприноса и укупног буџета је моћно средство
у имплементацији стандарда SCS ISO/IEC 17025 и анализи квалитета резултата обављених
мерења.
Познавање мерне несигурности резултата еталонирања или испитивања је од
фундаменталне важности за лабораторије, њене клијенте и све оне који користе ове
резултате. Без тога се не може оценити поверење у резултате обављених испитивања,
односно еталонирања, као ни извршити њихово поређење, чак ни између њих самих.
Несигурност резултата мерења даје информацију о квалитету мерења.
1.2. Компоненте мерне несигурности
Мерна несигурност се процењује кроз два метода који су у суштини само концепти за
обраду различитих врста мерних резултата: метод типа А и метод типа B. Оба типа процене
су заснована на расподелама вероватноће. Резултујуће несигурности су квантитативно
дефинисане варијансама или стандардним одступањем у оба случаја.
Тип А стандардне несигурности је добијен из серије поновљених посматрања и једнак је
квадратном корену статистички процењене варијансе, односно стандардном одступању.
Метод типа А је метод процене несигурности статистичком анализом серије посматрања. У
већини случајева, резултати поновљених мерења су расподељени око средње вредности у
звонастом облику криве тј. нормално расподељени (Слика 2). За ову расподелу је каракте-
ристично да је вероватноћа вредности које леже ближе процењеној средњој вредности већа
од оних које леже у близини екстрема. Процена мерне несигурности на бази поновљених
мерења се добија релативно једноставном математичком формулом за израчунавање
стандардног одступања.
При одређивању мерне несигурности, поред нормалне (Гаусове) понекад се користе и друге
расподеле а пре свих равномерна (униформна), троугаона и трапезоидна.

Слика 2: Учестаност вредности поновљених мерења и њихова интерполација.

Процена несигурности вредности измерене величине може бити одређена, без стварних
посматрања и вишесруких мерења, путем искуства базираног на доступним информацијама.
Таква процена назива се метод процене типа B и изведена несигурност означава се као
стандардна несигурност типа B. Метод процене је дефинисан као процена несигурности
средствима различитим од статистичке анализе серије посматрања. Тип B стандардне
несигурности је израчунат из претпостављене функције густине расподеле засноване на
степену вероватноће да ће се догађај појавити. Тип B стандардне несигурности није
неопходно репрезентован нормалном расподелом. У случајевима када подаци нису
смештени око средње вредности, примењују се расподеле као правоугаона (равномерна,
униформна), троугласта, трапезоидна, U-облика и друге.
Мерна несигурност тип B одређује се на основу:
- свих расположивих сазнања о коришћеној мерној опреми,
- о утицају параметара окружења на мерење,
- о разним врстама сметњи,
- података из каталога које произвођач даје уз мерни инструмент,
- података из уверења о еталонирању,
- података из приручника,
- података добијених искуствено.

1.2.1.Мерна несигурност тип А

Ако су резултати поновљених мерења представљени узорком: x1, x2,...xi ,... xn може се
израчунати средња вредност:
 1
𝑥𝑠 = ∑𝑛1 𝑥𝑖 (1)
𝑛
Стандардно одступање s(x) појединих резултата износи:
𝑛
)2
√∑ 𝑥𝑖 −𝑥𝑠
(
𝑠(𝑥) = 1
(2)
𝑛

Као строжији критеријум уобичајено је да се израчунава кориговано стандардног одступања

(Беселова корекција) која у количнику уместо n, у прорачуну стандардног одступања има
члан (n-1) па је:
𝑛
)2
√∑ 𝑥𝑖 −𝑥𝑠
(
𝑠(𝑥) = 1
(3)
𝑛−1

Уочено је да се код великог броја мерења добијају мерни резултати који се могу приказати
на начин приказан на Слици 3. Приближавамо се Гаусовој расподели, где s(x) тежи према σ,
а xs према математичком очекивању μ. Важи тзв. „емпиријско правило“, које говори да
вредности измерених резултата код више од две трећине мерења (68%) лежи у интервалу
између (μ –σ) и (μ+σ), око 95% резултата налази се у интервалу између (μ–2σ) и (μ+2σ), а да
се преко 99% резултата налази у интервалу између (μ–3σ) и (μ+3σ), где је са μ обележена
аритметичка средина бескрајног скупа, а са 𝜎 вредност стандардног одступања (а не
коригованог). Може се сматрати да је и код ограниченог броја мерења вероватноћа
расподеле измерених резултата xi слична овој.

Слика3: Емпиријско правило расподеле вредности измерених резултата

Средња вредност xs као величина случајног карактера има своје стандардно одступање us,
које се у теорији процењивања назива и стандардна грешка, и којом се одређује мерна
несигурност средње вредности. Вредност us према теорији грешака зависи од броја мерења
и износи:
uA=us= s/√𝑛 (4)
За приказ мерне несигурности типа А користи стандардна девијација средње вредности па се
уместо ознаке us користи ознака за мерну несигурност типа А са ознаком uA (u је од енг.
uncertainity). Заменом израза за стандардно одступање са Беселовом корекцијом (3) у израз
за стандардну девијацију средње вредности (4), добија се да се мерна несигурност типа А
рачуна према следећој релацији:
 ∑𝑛
1 (𝑥𝑖 −𝑥𝑠 )
2
uA = √ (5)
𝑛(𝑛−1)

Ако се представља мерна несигурност појединачног мерења 𝑥𝑖 тада је мерна несигур-ност

типа А једнака стандардном одступању појединих резултата мерења s, дакле (𝑥𝑖 ± s), а ако се
резултат представља као средња вредност резултата мерења, што је обично случај, онда је
мерна несигурност једнака стандардном одступању средње вредности uA, дакле резултат се
приказује у облику:
(xs± uA)
Статистичка несигурност која одговара мерној несигурности тип А зависи од статистичке
расподеле која се може усвојити у датом случају. Ако се ради о релативно великим
узорцима теоријски се може показати да средња вредност има Гаусову расподелу
(одговарајући доказ даје централна гранична теорема). При томе елементи који сачињавају
узорак могу имати било коју од расподела (униформну, Гаусову и др.).

1.2.2.Мерна несигурност тип B

Осим мерне несигурности типа А, постоји и мерна несигурност типа B (уобичајена ознака
uB). Обе мерне несигурности су квантитативни показатељи грешке мерења и узимају се у
обзир за рачунање укупне мерне несигурности . Мерна несигурност типа B се процењује на
основу знања о мерној методи и поступку мерења, о карактеристикама инструмената и свим
осталим подацима (осим оног што је урачунато кроз процедуру рачунања мерне
несигурности типа А).
И мерна несигурност типа B се процењује на сличан начин као и за тип А, с тим што је у
случају мерне несигурности типа А, расподела добијена на основу поновљених мерења
(експерименталних резултата), а у случају мерне несигурности типа B расподела се
процењује на основу доступних података (претпостављена расподела одступања). При
процени мерне несигурности типа B полази се од поставке да се сваком податку о мерној
несигурности може са довољно тачности придружити нека функција расподеле, као и
вероватноћа која одговара том податку.
Мерна несигурност типа B је уведена јер није у свим случајевима могуће израчунати мерну
несигурност типа А, као и зато што је то за неке практичне примене комплексна процедура.
За процену мерне несигурности типа B најчешће се користе подаци из спецификације
инструмента према упутству произвођача. Треба узети у обзир да за већину мерних
инструмената, произвођачи дају ограничен рок гаранције, када је у питању тачност
инструмента. Како би инструмент могао да се користи и након истека гарантног рока,
потребно га је калибрисати (уобичајено једном годишње). У упутству произвођача се налазе
и вредности спољних услова под којима важи тачност инструмента и подаци који се могу
искористити за процену мерне несигурности типа B. То су најчешће вредности температуре
и влажности ваздуха у просторији у којој се користи инструмент. За потребе индустријских
мерења, где је потребно да мерни инструмент ради у ширем опсегу температуре и
влажности ваздуха, најчешће се производе специјализовани инструменти. Осим што се
дефинише радна температура, неки произвођачи могу навести и промену тачности за
различите опсеге температуре унутар радног опсега.
Процењивање мерне несигурности тип B се ради тако што се одреди тип расподеле и одреди
се стандардна девијација. Могуће расподеле за мерну несигурност тип B:
 - равномерна (униформна) расподела,
- троугаона расподела,
- трапезна расподела,
- гаусова расподела,
- студентова (t) расподела,
- U расподела.

У примеру који следи ће се примењивати равномерна (униформна) расподела. Униформна

расподела се најчешће усваја када се располаже са мало информација о неком инструменту,
пошто подразумева највиши ниво несигурности од свих наведени расподела.
Нека се, например, из произвођачког проспекта прочита податак да инструмент има
гарантовану грешку мању од ±1,5 % максималне вредности. Ако не постоји искуство или
друго сазнање о евентуалном груписању резултата око средње вредности, може се
претпоставити да резултати при некој вредности мерене величине имају униформну
расподелу са полуширином а лево и десно од измерене вредности. Вредност а је једнака
производу цифре 0.015 и измерене вредности.

Слика 4: Равномерна расподела вредности са основним параметрима

Дијаграм симетричне равномерне расподеле приказан је на Слици 4. Дат је теоријски случај

са великим бројем мерења и одређеном средњом вредношћу μ. Исто разматрање важи и у
нашем случају где се ради се максималној вредности опсега грешке. Вредности случајне
променљиве x могу да се налазе у опсегу x∈(μ-a, μ+a), при чему је свака вредност у
интервалу подједнако вероватна. Свака расподеле мора да испуњава услов нормираности,
што значи да површина испод криве расподела износи 1. Математички је овај услов изражен
изразом:
∞
ʃ p(x) dx = 1 (6)
−∞
где је p(x) функција расподеле. Из услова нормираности и са Слике 4 добија се:
а
ʃ p(x) dx = 1, односно
−а
p(x)= 1/(2a) (7)
Стандардно одступање s, као корен средње вредности квадрата одступања, добија се као
корен из израза за варијансу s2: ∞
s2= ʃ p(x)⋅(x – μ)2 dx (8)
−∞
Убацивањем једначине (7) у једначину (8) добија се стандардно одступање s које је једнако
стандардној несигурности:
uB = s = a/√3 (9)

1.2.2.1.Мерна несигурност типа B аналогних инструмената

Код аналогних инструмената се тачност најчешће изражава као проценат од пуне скале
приликом читања вредности мерења. Када је мерена вредност код аналогног инструмента
близу целе скале (или се бар налази у другој трећини скале), онда мерна несигурност која се
рачуна има смисла. Што је очитавање мерене вредности "даље" од пуне скале, онда је веће
одступање од тачне вредности. Пример скале аналогног волтметра приказан је на Слици 5.
Ако је, на пример, дат аналогни волтметар који има тачност ±3% у опсегу [0 100] V, тада се
на основу овог податка, закључује да је грешка која се може добити мерењем вредности у
овом опсегу једнака ±3 V. У том случају, за тачну вредност која се мери од 90V, инструмент
може да покаже неку вредност у опсегу од 87 V до 93 V, па је одступање од тачне вредности
тј. грешка једнака ±3.3%. Међутим, ако се на овој скали мери напон чија је тачна вредност
10 V, онда инструмент може да покаже неку вредност у опсегу од 7 V до 13 V, па је грешка
±30%. Из овог разлога је пожељно да се мерење аналогним инструментима изврши када се
мерена величина налази у последњој трећини опсега.
Потребно је одабрати одговарајући опсег како би мерење било што тачније!
 Слика 5. Фотографија скале аналогног волтметра (Искра, Стегне, Љубљана) са 4 мерна опсега
(3V, 6V, 12V i 30V).
За рачунање мерне несигурности приликом мерења аналогним инструментима од значаја је
податак о класи тачности K. Ова величина је истакнута на самом инструменту и даје
податак о максималној апсолутној грешки ΔX, коју инструмент прави на неком опсегу М:
K=100·( ΔXmax /M)
То значи да максимална апсолутна грешка коју даје произвођач инструмента ΔX, која се
често се означава и кao дозвољена грешка Gdoz износи:

ΔXmax = Gdoz≤ abs(K·M/100)

Најчешће се приликом мерења претпоставља униформна расподела, па се мерна

несигурност типа B, процењује као стандардна девијација за униформну расподелу:
uB = а/√3 = Gdoz/√3 или uB = K ·M /(100√3)

Мана аналогних инструмента је што грешка мерења може бити резултат паралаксе,
погрешног очитавања мерене величине у зависности од положаја посматрача у односу на
скалу на којој се очитавају вредности.

1.2.2.2. Мерна несигурност типа B дигиталних инструмената

Приликом одређивања мерне несигурности типа B дигиталних инструмената треба посебно
обратити пажњу на сам дигитални дисплеј. Ако се нпр. наведе да дисплеј има 3½ цифара
(енг. digits), целобројни део овог дисплеја (3) значи да дисплеј на том броју места / цифара
може имати било коју вредност из опсега [0 9]. Половина цифре (½) означава да на том
дигиталном дисплеју постоји и још једна најзначајнија цифра која може имати или вредност
0 или вредност 1. Стога, овај дисплеј је четворосегментни. На пример, такав инструмент
може приказивати вредности у опсегу [0 1999]. Некад се уместо ознаке од 3½ цифара
користи и ознака 2000-count што значи да тај дисплеј може приказати укупно 2000
различитих вредности мерене величине.
Ако на пример дигитални инструмент има ознаку 4½ цифара или 20000 -count, то значи да
може да прикаже вредности које се налазе у опсегу [0 19999]. Резолуција се такође може
приказати и кроз 3/4 једне цифре. То значи да прва и најзначајнија цифра може имати
вредности 0, 1, 2 или 3 (ово је уобичајено у савременим дигиталним инструментима). Тако
за инструмент са 4¾ цифара (40000-count) значи да се могу приказати вредности на дисплеју
у опсегу [0 39999], односно може да прикаже 40000 различитих вредности.
Треба напоменути да код већине дигиталних инструмената када најзначајнија цифра
преузима вредност 0, онда се може десити да се 0 и не прикаже на дисплеју (то зависи од
инструмента). Додатно, дигитални инструменти имају могућност аутоматске детекције
поларитета, односно код њих се приказују негативне вредности аналогно позитивним: за
инструмент са 3½ цифара приказ може обухватити вредности у негативном [-1999 0] и
позитивном опсегу [0 1999].
Резолуција (најмања промена мерене величине коју инструмент приказује) инструмента са
3½ цифара се изражава као (1/2000)·100% што је 0.05%. Међутим, резолуција се такође
изражава као најмања промена коју може да прикаже дигитални инструмент. Та резолуција
зависи од другог важног податка код дигиталних инструмената, а то је резолуција А/D
конвертора. Резолуција А/D конвертора се изражава преко бита. Што је већи број бита то је
већа и резолуција. На пример за резолуцију од 24 бита број корака је 2 24, а за резолуцију од
12 бита број корака је 212.
Већина савремених дигиталних инструмената има могућност аутоматског одабира опсега на
коме се мери. Међутим, неке старије верзије дигиталних инструмената имају мануелну
опцију за одабир опсега. Код њих се оптималан опсег за очитавање вредности мерене
величине одређује као код аналогних инструмената. За дигитални мултиметар (DMM) са 3½
цифара који може да мери напон за следеће опсеге напона 200mV, 2V, 20V, 200V i 1000V,
потребно је опсег инструмента поставити на највећу вредност опсега (у овом случају 1000V)
и постепено смањивати опсег док се не задовољи услов да се мерена вредност очитава када
се налази у последњој трећини опсега.
Ако је у упутству произвођача дато да је тачност DMM-a при мерењу DC (енг. direct current)
вредности ±1%, онда значи да је очекивана вредност за мерење DC напона од 1V једнака 1V
± 1% или у опсегу [0.99 1.01] V. Овако изражена тачност инструмента не узима у обзир све
елементе, као што су толеранција, нелинеарност и offset A/D конвертора. Такође, присуство
шума приликом мерења може унети додатна ограничења у резолуцији.
Ако је, на пример, у упутству за DMM дат следећи податак: "Complete accuracy
specifications: ±(% of reading + number of LSD)", то значи да је генерална тачност одређена
датим бројем (који је изражен у процентима) у односу на измерену тј. "прочитану" (енг.
read) вредност, који се сабира са датим бројем најмање значајних цифара (LSD од енг. least
significant digit). LSD дефинише несигурност која може настати услед offset-a, шума и
грешке заокруживања. Број LSD може да варира у зависности од опсега, па је веома важно
да се посматра у односу на опсег у коме је мерење извршено.
Ако је опсег DMM-a за мерење напона 30 kV и ако се резултат приказује на
четворосегментном дисплеју са 3½ цифара, онда није могуће користити прву најзначајнију
цифру (јер та цифра може да преузме само вредности 0 или 1). У том случају постоји
ограничење на тросегментни дисплеј, па је приказ облика 30.0 kV.
Ако би се за приказ овог напона користио дисплеј са 4½ цифара, онда би вредност била
приказана као 30.00 kV. За инструмент са дисплејем са 3½ цифара и опсегом од 10 kV,
приказ ће бити четворосегменти и на дисплеју ће бити приказано 10.00 kV. За инструмент са
дисплејем са 4½ цифара и опсегом од 10 kV, приказ ће бити петосегменти и на дисплеју ће
бити приказано 10.000 kV.
Посебан случај је приказ опсега као што су 2, 20, 200 и 2000. Ако се на пример за приказ
напона у опсегу до 20 kV користи дисплеј са 3½ цифара онда се уместо максималаног
приказа од 20.0 kV (где се најзначанија цифра не користи) може подесити да максимални
приказ буде 19.99 kV како би резолуција била већа. Мана приказа облика 19.99 kV је што се
не може приказати вредност од 20.00 kV. Када би се напон од 20.00 kV довео на инструмент
који мери максимално 19.99 kV, тада би се на инструменту појавило упозорење за
прекорачење опсега (енг. overload).
Опсег А/D конвертора (настао услед заокруживања у процесу дигитализације) се може
одредити поређењем резултата два А/D конвертора од којих један има већи број бита, а
други мањи.
Ако је резолуција неког дигиталног инструмента δx, онда се очитана вредност мерења
непознате мерене величине x налази у опсегу [x-δx/2, x+δx/2]. Под претпоставком симетричне
униформне расподеле, стандардна девијација (мерна несигурност типа В) за свако
очитавање је:
uB = δx /√12= 0.29 δx
Грешка мерења са дигиталним инструментима се најчешће процењује као збир
процентуалне грешке у односу на прочитану вредност X (енг. accuracy) и процентуалне
грешке у односу на опсег који се користи за мерење М. Укупна дозвољена грешка мерења
са дигиталним инструментом може се представити следећом релацијом:
Gdoz = (δ1 /100)𝑋 +(δ2 /100)𝑀

LSD (енг. least significant digit) је ознака грешке опсега који се користи за мерење и
пропорционалан је најмањој могућој вредности R коју је могуће измерити на неком опсегу.
Други начин изражавања укупне дозвољене грешке дигиталног инструмента је:
Gdoz = (δ1 /100)𝑋 + NR

У претходним релацијама са X је означена мерена вредност, са ΔX укупна грешка мерења

дигиталним инструментом, N је број цифара најмање тежине за процену опсега грешке, R је
резолуција инструмента, δ1 је грешка у односу на очитану вредност и δ2 je грешка опсега на
ком се мери.
За случај да расподела није наведена или на неки начин експериментално утврђена, увек се
претпоставља да је расподела грешке униформна, па се мерна несигурност типа B рачуна
као стандардна девијација за униформну расподелу:
uB = Gdoz/ √3

1.2.2.3.Пример рачунања мерне несигурности типа B

Дигиталним волтметром са 3½ цифара мери се напон од 1.6 V. Ако DMM за мерење DC
напона има тачност дефинисану као ±(0.5% + 3), потребно је одредити мерну несигурност
типа B за мерени напон.

Слика. 6. Мерење напона од 1.6 V за три опсега: а) 200 V, б) 20 V и в) 2 V

За тачно очитавање вредности напона са дигиталног дисплеја DMM-а, потребна је
информација о LSD и потребно је одабрати најмањи могући опсег. Најпре се DMM постави
на највећи опсег (200 V), како је раније описано. На дисплеју ће се приказати мерена
вредност у ознаци 01.4 (Слика 6а).
Процентуална грешка у односу на прочитану вредност (према упутству произвођа ча)
једнака је 1,4·0.5/100=0.007 V. Ову вредност није могуће приказати на екрану, јер је прика-
зана само прва децимала (01.4). Међутим, ако се узме у обзир да последња цифра на
дисплеју може да варира са ±3 LSD (бројања), грешка опсега је:
NR = ± 3‧0.1V=± 0.3V.
У том случају је грешка у односу на измерену вредност од 0.007V занемарива. Узимајући у
обзир израчунату дозвољену грешку инструманта, процењена вредност се креће у опсегу
[1.1 1.7]V. Пошто је у овом случају тачна вредност позната (1.6V), може се закључити да се
она налази у опсегу измерене вредности и назначене дозвољене грешке 1.4± 0.3V.
За мање опсеге резултати су много тачнији. Тако је за опсег (20 V) измерена вредност је 1.58
(Слика 6б), а процентуална грешка у односу на прочитану вредност увећана за
процентуалну грешку опсега (3 LSD-а) износи ±1,58·0.5/100± 3‧0.01V = ±0.0379V и
процењена вредност се налази у опсегу [1.15621 1.6379] V.
За најмањи опсег (2V) измерена је вредност је 1.602 (Слика 6в), а процентуална грешка у
односу на прочитану вредност увећана за процентуалну грешку опсега је
±1,602·0.5/100±0,003= ±0.01101V, па се процењена вредност мерења налази у опсегу
[1.159099 1.61001] V.
Под претпоставком да је расподела грешке униформна мерна несигурност типа B за три
наведена примера се добија када се добијене вредности грешке, (нпр. у последњем случају
ΔX = ±0.01101V) поделе са √3.
Закључује се да на тачност мерења утиче у великој мери опсег на ком се мери задата
вредност, односно расипање резултата мерења око тачне вредности је мање за одабир
најмањег могућег опсега.
У претходном примеру приказан је значај одабира одговарајућег опсега и његов утицај на
тачност мерења дигиталним инструментом. Када се одређује мерна несигурност типа B
дигиталних инструмената, требало би напоменути да не постоји стандардизован начин на
који произвођачи наводе податке о тачности мерења.
Често се у пракси амплитуда напонских сигнала мери осцилоскопом. За рачунање мерне
несигурности типа B потребно је из спецификације осцилоскопа прочитати податке о броју
бита А/D конверзије (резолуција А/D конверзије) и податке о тачности напонског појачања.

1.3. Комбинована мерна несигурност

Када се процењује укупна несигурност, сваки допринос несигурности мора бити узет у
обзир посебно. Несигурност изражена на овакав начин је означена као комбинована
несигурност и сваки појединачни допринос несигурности представља компоненту
несигурности. Комбинована ( и одговарајућа проширена мерна несигурност о којој ће бити
рећи у наставку) представља резултанту више различитих несигурности и она је крајњи циљ
мерења. Одређује се за:
 - мерење које је поновљено n пута и за које је одређена мерна несигурност типа А, а из
расположивих знања о мерењу (о инструменту и методи) је одређена и мерна
несигурност типа B,
- извршено је једно мерење (n=1) и анализом је утврђено да постоји одређен број
величина које утичу на мерну несигурност типа B (uB1, uB2 , ...).
Комбинована несигурност је процењено стандардно одступање и карактерише расипање
вредности које би могле бити придружене мереној величини.
Мерена (излазна) излазна величина Y зависи од одређеног броја улазних величина X.
Y = f (X1, X2,...Xi ,... Xn ) => y = f(x1, x2,...xi ,... xn ) (10)
У пракси је најчешћи случај да не постоји корелација између случајних променљивих xi , и
да су ефекти који су корелисани занемариви. Комбинована мерна несигурност за вредност y
излазне величине генерисана за сваку вредност xi улазне величине је:
uc (i) = √∑ ui 2(y) (11)
Однос стандардне несигурности вредности излазне тј. мерене величине ui (y) и стандардних
несигурности вредности улазних величина u(xi) дата је изразом:
ui (y) = ci ⋅ u (xi) (12)
где је ci коефицијент осетљивости и показује како се вредност мерене величине мења са
малим променама вредности улазних величина:
ci = δf /δxi (13)
Примена прорачуна комбиноване мерне несигурности неопходна је и за утврђивање мерне
несигурности код индиректног мерења неких величина, нпр. електричне отпорности,
користећи вредности мерних несигурности величина, нпр. струје и напона, које се директно
мере.

1.4. Проширена мерна несигурност

Вероватноћа да се вредност мерене величине налази у интервалу који је дефинисан помоћу
стандардне несигурности u је релативно мала:
- за нормалну расподелу - несигурности типа А, 68%
- за униформну расподелу - несигурности типа B, 58%
Да би се мерна несигурност гарантовала са већом вероватноћом уведен је параметар под
називом проширена мерна несигурност. Проширена мерна несигурност је величина која
дефинише интервал око резултата мерења у коме се може очекивати велики део расподеле
вредности која се може приписати межеранду. Ово је остварено множењем комбиноване
стандардне несигурности са фактором покривености k . Као резултат се добије проширена
стандардна несигурност означена са U . Тада је резултат мерења изражен као:
Y = y ±k·u = y ±U.