UNIVERZITET U NIŠU

Fakultet zaštite na radu u Nišu

Hemijski parametric radne I životne sredine

SEMINARSKI RAD

Tema: Zagađenje radne I životne sredine

Mentor: Student:
Amelija Đorđević Aleksandar Barši 18069

Niš, decembar,2019

1
 SADRZAJ

Uvod................................................................................................................................................................................2
1. Definicija životne sredine...........................................................................................................................................3
1.2. Abiotska ili geofizička sredina............................................................................................................................5
1.3. Biotska ili biološko-socijalna sredina..................................................................................................................5
1.4. Ekosistem............................................................................................................................................................6
1.5. Zagađenje životne sredine...................................................................................................................................7
1.6.Epidemiologija životne sredine............................................................................................................................8
2.Definicija radne sredine...............................................................................................................................................9
2.1. Radno mesto......................................................................................................................................................10
2.2. Klasifikacija profesionalnih štetnosti (agensa)..................................................................................................11
2.3. Interakcije profesionalnih štetnosti....................................................................................................................13
2.4.Monitoring profesionalnih štetnosti...................................................................................................................14
2.4.1.Procena individualne ekspozicije radnika...................................................................................................14
2.5. Opterećenja........................................................................................................................................................16
2.5.1 Fizičko opterećenje.....................................................................................................................................16
2.5.2.Psihofiziološko opterećenje.............................................................................................................................17
2.6.Zahtevi rada........................................................................................................................................................18
2.6.Procena rizika na radnom mestu.........................................................................................................................19
2.7. Radno mesto sa povećanim rizikom..................................................................................................................20
2.7.1.Radno mesto sa povećanim rizikom................................................................................................................20
2.7.2. Upravljanje rizikom...................................................................................................................................21
2.8. Ekologija rada....................................................................................................................................................22
2.9. Psihofiziologija rada..........................................................................................................................................23
3. Uticaj na životnu sredinu I zdravlje..........................................................................................................................23
3.1. Zagađena životna sredina I njeni uticaji............................................................................................................24
Zaključak.......................................................................................................................................................................27
Literatura.......................................................................................................................................................................28

2
 Uvod

Životna sredina je skup svih prirodnih i radom stvorenih vrednosti, čiji kompleksni međusobni
odnosi čine okruženje, odnosno prostor i uslove za život.

Činioci zivotne sredine su zemljište, voda, vazduh, flora i fauna, koji su sadržani u litosferi,
pedosferi, hidrosferi, atmosferi, biosferi i tehnosferi (radom stvorenih vrednosti).

Zagadjivanje zivotne sredine je unošenje zagađujućih materijau životnu sredinu, izazvano

ljudskom delatnošću ili prirodnim procesima, koje imaju ili mogu imati štetne posledice po
životnu sredinu i zdravlje ljudi.

Zagadjen vazduh je zagađen kada sadrži netoksične i toksične materije (zagađujuće materije)
koje nastaju kao posledica mehaničke, fizičke, hemijske i biološke obrade materijala od prirode
ili čoveka.

Zagadjivac je preduzeće, drugo pravno ili fizičko lice koje svojom aktivnošću (činjenjem ili
nečinjenjem) zagađuje životnu sredinu.

3
 1. Definicija životne sredine

Prema definiciji datoj u britanskom Rečniku pojmova za oblast životne sredine, pod
životnom sredinom se podrazumeva region (prostor) ili okolina, okolnosti u kojima bilo ko
egzistira - dakle, sve ono što je izvan organizma.Životna sredina je skup prirodnih i stvorenih
vrednosti čiji kompleksni međusobni odnosi čine okruženje, odnosno prostor i uslove života
(Zakon o zaštiti životne sredine, 2009). Životnu sredinu čoveka čine svi fizički, hemijski i
biološki faktori van ljudskog tela, tj. pod životnom sredinom čoveka podrazumevaju se abiotski
faktori (zemljište, voda, vazduh, klima, buka i dr.); sistem antropogenih tvorevina kao i sav ostali
živi svet koji, međusobno povezani, čine celovit interaktivni sistem koji je u stanju dinamičke
ravnoteže.

Životna sredina jednog organizma uključuje:

◆ fizičku ili abiotsku sredinu u kojoj on egzistira, odnosno geografsku lokaciju, klimatske
uslove i zemljište;

◆ organsku ili biotsku sredinu, uključujući sve žive organske materije i celokupni živi svet iz
okruženja, kao i populaciju kojoj organizam pripada.

Svaki pokušaj podele životne sredine na komponente vodi pojednostavljenjima koja osiromašuju
kompleksnost ekoloških međuodnosa abiotske i biotske sredine. Abiotska sredina se označava i
kao geosfera, a biotska kao biosfera I one zajedno čine ekosferu. U najopštijem smislu, pojam
životne sredine se izjednačava sa pojmom ekosfere.

“Ekosfera obuhvata sloj zemljine kore, uključujući vodu i vazduh. U ekosferi je smešten
celokupni živi svet. Nauka o odnosima živih bića i sredine koja ih okružuje zove se ekologija.

4
Ekologija je nauka o živim bićima u njihovom okruženju ili staništu. Ona izučava odnos živih
bića unutar zajednice (biocenoze) i odnose prema njihovom staništu (biotipu). “ 1

1
Matović, M., (1997), Životna sredina, Prirodno-matematički fakultet, Kragujevac.

Ekoepidemiologija ili ekološka epidemiologija bavi se izučavanjem i tumačenjem odnosa

između životne sredine i zdravlja čoveka u populaciji uz primenu epidemioloških metoda.
Stavljanjem težišta na čoveka, tj. Antropogeni uticaj na ekosferu u celini, kao i na efekte
izmenjene životne sredine na zdravlje čoveka, razvila se naučna disciplina „environmental
health“, tj. humana ili medicinska ekologija- ekološko zdravlje (koristi se pojam ekološko
zdravlje). Humana ili medicinska ekologija, tj. eko-epidemiologija, proučava međuodnose
čoveka i sredine, uticaj ljudi na okruženje i obrnuto, kao i uticaj sredine na zdravlje ljudi.

1.2. Abiotska ili geofizička sredina

Abiotska sredina obuhvata sve ono što čini neživu prirodu: vazduh, voda i zemljište
(osnovni faktori životne sredine). Brojni činioci nežive sredine koji utiču na raspodelu zdravlja i
bolesti u humanoj populaciji obično se dele na geološke, geografske i klimatske. Geološki
činioci mogu imati direktan uticaj na zdravlje (npr. Endemska gušavost usled nedostatka joda u
zemljištu i vodi ili rak pluća kao posledica pojačanog prirodnog fona radioaktivnosti terena).
Češće je reč o indirektnom uticaju gde geološki sastav tla utiče na floru i faunu, a njihovim
uključivanjem u lanac ishrane i na zdravlje ljudi. Geografski činioci utiču na topografsku
raspodelu bolesti (npr. u Velikoj Britaniji nema besnila zahvaljujući prirodnoj prepreci –
Lamanšu). Najveći značaj imaju geografski faktori koji određuju klimatske prilike (geografska
širina, nadmorska visina i sl.).

Klimatski činioci direktno deluju na zdravlje, a indirektno preko flore i faune (ishrana), životinja
kao rezervoara i prenosilaca zaraze (npr. glodara), kao i preko izbora zanimanja.

1.3. Biotska ili biološko-socijalna sredina

5
 Biotsku sredinu čine sva živa bića kao i odnosi koje ona međusobno uspostavljaju. Ti
odnosi se ispoljavaju u vidu njihove socijalne organizacije i zavise od stepena njihovog
evolutivnog razvitka.

Mnoge životinje i biljke direktno dovode do poremećaja ljudskog zdravlja. To se

prevashodno odnosi na uzročnike zaraznih bolesti (viruse, rikecije, bakterije, gljivice, protozoe i
višećelijske parazite), kao i na otrovne biljke (ražena glavica, bunika, otrovne gljive) I otrovne
životinje (pauci, zmije i dr.) Direktan uticaj na zdravlje imaju I neškodljive biljke i životinje,
odnosno njihovi produkti ako čovek ima alergiju, tj. preosetljiv je na iste (npr. polen, perje, dlaku
i dr). Neposredan uzročno-posledični odnos vidljiv je u vezi između raspoloživih izvora hrane,
biljnog ili životinjskog porekla, i bolesti izazvanih neodgovarajućom ishranom. Takođe,
značajnu ulogu u oboljevanju ljudi imaju vektori i animalni rezervoari zaraze. Njihov uticaj u
velikoj meri zavisi od stepena razvijenosti društva, socijalno-ekonomskog stanja, kulture,
zdravstvene zaštite itd. Gledajući na stanje zdravlja pojedinaca, vidimo da ono umnogome zavisi
od izbora načina života, od ishrane, potrošnje alkohola, duvana, fizičke aktivnosti itd. Dakle,
ljudsko ponašanje, navike i običaji imaju veliki uticaj na strukturu oboljevanja i umiranja, ali i na
stanje nacionalnog zdravlja. Proučavanje korelacije stanja ljudskog zdravlja i stanja u okruženju,
tj. narušavanje zdravlja uzrokovano životnom sredinom, bilo u pojedinačnom ili epidemijskom
obliku, predmet je izučavanja epidemiologije životne sredine.

1.4. Ekosistem

Ekosistem je sistem međusobnog delovanja, odnosa između biljaka i životinja i njihove

nežive okoline, staništa gde razmena materija ima kružni tok. Ekosistem je jedinstvena
funkcionalna celina živih bića i nežive prirode na određenom prostoru. Veza između živih i
neživih komponenata jednog ekosistema ostvaruje se dvojako: protokom energije i kruženjem
hranljivih sastojaka. Energija je neophodna za kretanje hranljivih materija u ekosistemu. Njen
protok je jednosmeran: na početku su sunčevi zraci, zatim slede biljke, potom biljojedi, a na
kraju su mesožderi i konačno čovek. Energija se sve vreme troši, ali je sunčeva svetlost stalno
nadoknađuje. Hranljive materije stalno kruže u ekosistemu. Radi se o tzv. Biohemijskom ciklusu
tokom kojeg se esencijalni elementi, raspadanjem organskih materija, vraćaju u neživu sredinu

6
odakle ih prvo iskoriste biljke, a zatim preuzimaju životinje. Kruženje neophodnih hemijskih
supstanci, odnosno hranljivih materija, omogućeno je postojanjem tri grupe živih organizama
koji su podeljeni prema načinu na koji koriste energiju. Razlikuju se proizvođači hrane, odnosno
energije (mnoge zelene biljke), potrošači (životinje, gljive i većina mikroorganizama) i
razgrađivači organskih materija (određene vrste mikroorganizama).

Ekosistem je stabilan kada postoji ravnoteža između proizvodnje I razgradnje organskih

materija. Čovek mnogim svojim aktivnostima ugrožava ovu ravnotežu. Intezivna poljoprivreda
ubrzanom proizvodnjom osiromašuje tlo, pa se taj nedostatak nadoknađuje đubrenjem zemljišta
čime se narušava delikatna ravnoteža što nam pokazuje da se i druge ljudske aktivnosti mogu
negativno odraziti na održavanje samog ekosistema.

1.5. Zagađenje životne sredine

Čovek svojim aktivnostima troši prirodne resurse i energiju i u životnu sredinu unosi
velike količine zagađujućih materija i energije. Promenom sastava vode, vazduha i zemljišta
narušava se prirodna ravnoteža koja se ogleda u poremećaju svih faktora životne sredine
izazvane njihovom nemogućnošću da na prirodan način obavljaju razmenu materija. Posledice su
izumirnje i nestajanje mnogih populacionih grupa i ugrožavanje zdravlja ljudi. O zagađenju
životne sredine može se govoriti u trenutku kada u istu dospe neka supstanca u količini koja
prevazilazi mogućnosti svoje razgradnje, izazivajući negativne posledice. Zagađujuće materije
(polutanti) su supstance čije ispuštanje u životnu sredinu utiče ili može uticati štetno na prirodni
sastav, osobine i integritet životne sredine. Polutanti se klasifikuju na osnovu fizičko-hemijskih
osobina, prema izvoru nastanka, načinu prenošenja, putu ulaska u organizam, toksičnosti (akutna
i hronična toksičnost), na osnovu efekta koji stvaraju (kancerogeni, teratogeni, mutageni,
alergogeni, toksični itd.). Tako su oksidi sumpora i azota značajan toksikološki problem (sa
stanovišta komunalne higijene). Stanovništvo gradova je posebno izloženo štetnom delovanju
niskih, ali ipak toksičnih koncentracija ovih gasova (saobraćaj - motori sa unutrašnjim
sagorevanjem, grejanje - sagorevanje fosilnih goriva, industrija). Oksidi sumpora i azota
prouzrokuju tzv. kisele kiše - termin kojim se opisuje aciditet suve ili mokre depozicije. Kisele
kiše se javljaju kada emitovani sumporni oksidi i azotni oksidi reaguju u atmosferi sa vodom,

7
ozonom i oksidansima i tada dolazi do forimaranja kiselih jedinjenja. Ova jedinjenja opstaju u
atmosferi nekoliko dana, a onda padaju na zemlju u vidu suve (gasovi, čestice) i mokre
depozicije (kiša, sneg, magla, grad, susnežica, izmaglica). Proces deluje na ekosistem i dovodi
do acidifikacije. Pre nego što padnu na zemlju, kiseli gasovi i čestice smanjuju vidljivost i utiču
na zdravlje ljudi. Taj uticaj može biti direktan (inhalacija) ili indirektan - preko oštećenja
ekosistema.

Kada zagađujuće materije pređu graničnu vrednost i postanu opasne po organizme i

ekosisteme u celini, postaju izvori ekološkog rizika. Pod pojmom ekološki rizik (environmental
risks) podrazumeva se rizik koji se odnosi na ugrožavanje životne sredine, a rizik koji se odnosi
na ugrožavanje zdravlja je zdravstveni rizik.

1.6.Epidemiologija životne sredine

Epidemiologija životne sredine (environmental epidemiology) izučava posledice

izlaganja štetnim uticajima životne sredine, tj. posledice narušene ekološke ravnoteže usled
zagađenja. Štetnosti iz životne sredine razmatraju se posebno kao faktori rizika koji povećavaju
mogućnost nastanka niza poremećaja i bolesti. Međutim, uticaj faktora rizika zavisi i od čoveka
kao pojedinca tako da efekti nisu kod svih jednaki u populaciji. Procena rizika po zdravlje zbog
kontinuiranog ili akcidentalnog oslobađanja opasnih materija u životnu sredinu predstavlja
osnovu za formiranje strategije kontrole zagađenja okoline i zaštite zdravlja. Procena rizika po
zdravlje pojedinaca ili populacije započinje identifikacijom hazarda, procenom ekspozicije,
procenom odnosa dozaodgovor, kao i sveobuhvatnim opisom prirode i obima mogućeg i
utvrđenog uticaja na zdravlje. Prisustvo uzroka ne podrazumeva uvek nastanak poremećaja ili
oboljenja, odnosno jedan isti uzrok u različitim koncentracijama može da izazove različite
bolesti (npr. previše fluora izaziva fluorozu, nedovoljno fluora karijes, dok njegovo prisustvo u
optimalnoj koncentraciji deluje blagotvorno na organizam). Pored koncentracije, dejstvo agenasa
na organizam zavisi i od načina (puta) ulaska u organizam (udisanje - inhalacija, gutanje -
ingestija, preko kože – perkutano). Tako je, na primer, branje otrovnih gljiva je bezopasno, dok
konzumiranje istih može imati i smrtni ishod, ili prilikom povrede spore tetanusa prodiru u
krvotok i izazivaju ozbiljno oboljenje, ali ih zato čovek može bez posledica uneti u organizam
zaprljanom hranom. Put ulaska u organizam određen je fizičko-hemijskim osobinama agenasa
(para, gasovi I aerosoli inhalacijom ulaze u pluća, tečnosti gutanjem, itd). Mnogi agensi deluju

8
kumulativno i izazivaju poremećaje tek posle višegodišnje izloženosti, ali ne kod svih. Nasleđe,
pol, uzrast i prethodne bolesti ubrajaju se u najznačajnije predisponirajuće činioce koji imaju
uticaja na ishod uticaja faktora rizika na zdravlje čoveka. Ovi predisponirajući faktori
istovremeno su i nepromenljivi, pa se epidemiološkim istraživanjima otkrivaju ti ekološki
(sredinski) činioci kako bi se izvršila preventive poremećaja i oboljenja.

Dakle, faktori rizika mogu se podeliti na uzročne, predisponirajuće i doprinoseće za

nastanak ili pogoršanje već postojeće bolesti. Na primer, bacil tuberkuloze je uzročni faktor
tuberkuloznog zapaljenja pluća muškarca starog 57 godina. Taj muškarac radi 30 godina kao
stolar, boluje od hroničnog bronhitisa i šećerne bolesti i puši 40 godina po jednu kutiju cigareta
dnevno. Starost, nasleđe i bolesti su nepromeljivi, predisponirajući faktori.

Pušenje i aerozagađenje su doprinoseći faktori koji su istovremeno i promenljivi i oni

povećavaju mogućnost razvoja oboljenja nakon izlaganja uzročnom faktoru. Znači, u
nepromenljive faktore ubrajaju se: nasleđe, uzrast, pol, rasa, prethodna stanja i oboljenja.
Promenljivi (doprinoseći, varijabilni) faktori podložni su promenama i u njih se ubrajaju: navike,
običaji, stanje u okruženju, životnoj i radnoj sredini. Osobe sa izrazitim porodičnim
opterećenjem za infarkt miokarda imaju visok rizik da obole zbog genetske predispozicije
(nepromenljivi faktor - nasleđe), ali da li će infarct dobiti u 35, 55, 75. godini života ili ga uopšte
neće dobiti, zavisi i od njihovih navika (promenljivih faktora) kao što su pušenje, ishrana, fizička
aktivnost itd. Otkriveni su brojni faktori rizika i ustanovljeno je da njihovom modifikacijom ili
eliminacijom dolazi do redukcije oboljevanja, ali mehanizam njihovog dejstva nije dovoljno
razjašnjen. Utvrđivanjem faktora rizika došlo se do zaključka da je većina oboljenja
multifaktorska, pa je I nastalo objašnjenje modelom mreže uzročnosti za razliku od zaraznih
bolesti kod kojih je glavni model koji objašnjava njihov nastanak - lanac infekcije.I čovek i
uzrok (agens) su integralni deo životne sredine. To je sistem koji funfunkcioniše na
mnogobrojnim nivoima. Ovaj sistem čini skup podsistema organizovanih na više osnova i svi su
umreženi. Sam čovek predstavlja složen sistem, strukturno i funkcionalno organizovan
(anatomsko-fiziološki), u stalnom stanju održanja homeostaze, okružen radnom i životnom
sredinom, sa uzajamnim delovanjima poput kineskih kutija - manja je u većoj kutiji, veća u još
većoj itd. Zbog mnogih metodoloških teškoća vezanih za identifikaciju, kvantifikaciju i procenu

9
faktora rizika na zdravlje, ispitivanje treba ograničiti na homogeniju populacionu grupu (npr.
radnici zaposleni u određenoj radnoj organizaciji, pripadnici određene profesije koji su približno
istog obrazovnog i socijalnog statusa). Na taj način mogu se jednostavnije pratiti posledice kako
bi se prevenirale bolesti.

2.Definicija radne sredine

Radna sredina se može definisati i kao ukupnost materijalnih činilaca procesa rada i
međuljudskih odnosa koje ostvaruju učesnici u tom procesu.Materijalni činioci, kako oni koji
nisu proizvod ljudskog rada, tako i oni koji to jesu, predstavljaju elemente fizičke radne sredine,
dok društveni odnosi koje ljudi obrazuju u komunikaciji i interakciji u radnom prostoru i procesu
rada predstavljaju psihosocijalnu radnu sredinu i međusobno su povezani i uslovljeni. Podela
radne sredine na fizičku i psihosocijalnu radnu sredinu je iz didaktičkih razloga jer je neodvojivo
i istovremeno dejstvo i jedne i druge. Karakteristike fizičke radne sredine značajne su za
delatnost radnika zato što direktno deluju na njegovu efikasnost, tačnost i pouzdanost.
Psihosocijalni odnosi, postojeća organizacija rada, ergonomski uslovi, kao i sam radnik, subjekt
radnog procesa, predstavljaju složen interaktivni sistem. Radna sradina je prostor u kom se
obavlja rad i podrazumeva radno mesto, radni prostor, radne uslove, radne postupke i odnose
među zaposlenima u procesu rada.

2.1. Radno mesto

Radno mesto je prostor namenjen obavljanju poslova (u objektu ili na otvorenim i

pokretnim gradilištima, uređajima, saobraćajnim sredstvima I sl.), u kom zaposleni boravi ili ima
pristup u toku rada i koji je pod neposrednom ili posrednom kontrolom poslodavca. Obavljajući
svoje zadatke, zaposleni na radnom mestu ostvaruju raznovrsne komunikacije i iterakcije. Na
radnom mestu odvija se kontinuirana razmena informacija koje su neposredno u vezi i sa radom i
radnom ulogom i ona nosi obeležja korisnika, čineći psihosocijalnu radnu sredinu. Obeležja, kao
i pozicija radnog mesta u radnom kontekstu, oblikuju i modifikuju profesionalne karakteristike,

10
pozicije i uloge ljudi u organizaciji. Interakcije i komunikacije koje oni ostvaruju sadrže
elemente koji prenose i formiraju organizacionu kulturu koja sadrži stavove, uverenja i vrednosti
zaposlenih. Psihosocijalna radna sredina zasnovana je na brojnim interakcijama radnika
organizaciono (hijerarhijski) i prostorno određenih. Poslovni kontakt se ostvaruje u socijalnoj
zoni personalnog prostora.

Kako se sa tradicionalne hijerarhijske strukture sve više prelazi na timski rad, menja se
odnos prema personalnom (radnom) prostoru i on postaje sve manji. Radno mesto i radni prostor
definisani su značenjem I iskustvom koje je rezultat ljudske aktivnosti, pravila i normi ponašanja
na radu. Podela radne sredine na fizičku i psihosocijalnu radnu sredinu je iz didaktičkih razloga.
Rad sa svojim sadržajem, režimom i organizacijom predstavlja opterećenje čoveku koji ga
obavlja. Opterećenja iz rada i štetno sti iz radne sredine formiraju zahteve koji traže da čovek
uloži izvestan napor kako bi na njih odgovorio. Fizičke karakteristike radne sredine zajedno sa
opterećenjima određuju zahteve radnog mesta. Procena stanja fizičke radne sredine vrši se na
osnovu merenja (monitoringa) profesionalnih štetosti (agenasa) koji se klasifikuju na fizičke,
hemijske i biološke. Osnovni preduslov za praćenje bilo kog parametra radne sredine je njegova
merljivost. Posle merenja (npr. nivoa buke) utvrđuje se da li izmerene vrednosti prelaze
dozvoljene norme i za koliko (prema nacionalnim i/ili međunarodnim propisima) da bi se
procenio stepen rizika od buke (fizički agens) po zdravlje. Ambijentalni monitoring
podrazumeva periodično ispitivanje (merenje) profesionalnih štetnosti u radnoj sredini pri radu
svih tehnoloških kapaciteta (opreme za rad, instalacija za klimatizaciju i provetravanje itd.).
Dobro planiran ambijentalni monitoring može pouzdano i precizno da odredi prisutne
profesionalne štetnosti i spoljašnju izloženost radnika u radnoj sredini.

2.2. Klasifikacija profesionalnih štetnosti (agensa)

Pod profesionalnim štetnostima se podrazumevaju svi štetni činioci(agensi) kojima je

izložen radnik u toku obavljanja svojih zadataka i oni mogu uticati na opterećenje na radu i na
oštećenje zdravlja. Profesionalne štetnosti mogu biti u neposrednoj vezi sa tehnološkim
procesom ili mogu poticati od nepovoljnih higijenskih i sanitarnih uslova (neodgovarajuća

11
površina i zapremina prostorija, loše osvetljenje, neadekvatna ventilacija i zagrevanje itd.).
Profesionalne štetnosti (agensi) klasifikuju se na fizičke, hemijske i biološke.

◆ Agensi fizičke prirode

U profesionalne štetnosti fizičke prirode ubrajaju se: buka, vibracije, nepovoljna klima i
mikroklima (npr. toplotno opterećenje ili rad u hladnim pogonima), zračenja (jonizujuća,
nejonizujuća) I dr.

Uticaj fizičkih štetnosti se procenjuje na osnovu određivanja njihovog nivoa, trajanja ekspozicije,
tipa izloženosti (kontinuirano, povremeno), uključujući i ekspoziciju drugim prisutnim
štetnostima. Na primer, procena toplotnog opterećenja na osnovu parametara mikroklime
(temperatura, vlažnost, brzina strujanja vazduha i toplotno zračenje) kojima je radnik izložen na
random mestu, dužina izloženosti u toku radne smene, ali i izloženost I ostalim štetnostima iz
radne sredine, prisustvo buke i vibracija, fizičko naprezanje pri radu itd. Iz ovoga se može
zaključiti da se pri proceni uticaja agenasa fizičke prirode na zdravlje zaposlenih razmatraju
interakcije fizičkih agenasa sa ostalim prisutnim profesionalnim štetnostima.

◆ Agensi hemijske prirode

Hemijski agensi ili štetnosti u radnoj sredini mogu se klasifikovati na osnovu fizičkih svojstava,
na osnovu efekata koje prouzrokuju i prema organima na koje deluju. Hemijski agensi na osnovu
fizičkih svojstava svrstavaju se u dve kategorije: gasovi i pare, kao jedna kategorija i aerosoli
(prašina, dim, magla) kao druga. Ispitivanje hemijskih štetnosti u radnoj sredini (npr. u
atmosferi) podrazumeva identifikaciju supstance uzorkovanjem vazduha iz radne sredine.
Merenje se vrši odgovarajućim analitičkim postupcima kojima se određuje koncentracija
hemijske štetnosti, a zatim se vrši interpretacija rezultata (upoređivanje sa maksimalnim
dozvoljenim koncentracijama - MDK). Na kraju se daju preporuke za poboljšanje uslova rada.
Za određivanje intenziteta izloženosti hemijskim štetnostima u radnoj atmosferi neophodno je
primeniti adekvatne metode uzorkovanja. U slučajevima kada se koncentarcije hemijskih
štetnosti u toku radnog vremena menjaju, proračunava se procenjena dnevna koncentracija
(PDK), pa se tako dobijena vrednost upoređuje sa standardnom. Pri razmatranju MDK u praksi,
treba razmišljati i o količini koja se unosi u organizam, ne samo profesionalnom ekspozicijom,
već I hranom i vodom. Pri proceni uticaja mešavine hemijskih materija treba definisati njihovo

12
kombinovano dejstvo (pojedinačna koncentracija svake hemijske štetnosti, iako je ispod MDK,
zbog udruženog dejstva može predstavljati ozbiljan rizik po zdravlje). Kombinovano dejstvo
hemijskih štetnosti može biti aditivno, sinergističko i antagonističko. Kod aditivnog dejstva
ukupna toksičnost jednaka je zbiru toksičnosti pojedinih komponenti (toksična dejstva se
sabiraju). Antagonističko dejstvo podrazumeva slabljenje toksičnosti jedne hemijske štetnosti od
strane druge (npr. Etanol smanjuje toksičnost metanola). Sinergističko dejstvo postoji kada
prisustvo niskotoksične supstance pojačava toksično delovanje druge (npr. toksično delovanje
ugljen-tetrahlorida na jetru jače je izraženo u prisustvu acetona). Inače, u praksi se najčešće sreće
aditivni tip toksičnog delovanja hemijskih štetnosti. Pojedinačne koncentracije svih hemijskih
štetnosti, iako su ispod MDK, predstavljaju rizik zbog aditivnog efekta.

◆ Agensi biološke prirode

Agensi biološke prirode su: mikoorganizmi, ćelijski ili nećelijski mikrobiološki entiteti sposobni
za razmnožavanje i prenošenje genetskog materijala, uključujući i one koji su genetski
modifikovani, ćelijske kulture poreklom od multićelijskih organizama i humani endoparaziti koji
su sposobni da izazovu infekciju, alergijsku reakciju ili toksične efekte. Kategorizacija nivoa
ekspozicije biološkim štetnostima određuje se u odnosu na prirodu štetnosti i njihovu patogenost
(vrsta), kao i na osnovu stepena trajanja izloženosti.

2.3. Interakcije profesionalnih štetnosti

Radna sredina je deo životne sredine i treba je posmatrati u kontekstu ukupnog okruženja.
Pored radne sredine postoji i kućna sredina koja je karakteristična za svakog pojedinca, ali i
komunalna sredina, grad, region kome pripada pojedinac, kao i klimatska zona kojoj pripada
region. “U brojne interakcije uključuje se i čovek sa svim svojim karakteristikama (godine
života, pol, nasleđe, preležane bolesti itd), međutim, pri proceni stanja u radnoj sredini
prvenstveno se razmatraju interakcije fizičkih, hemijskih i bioloških faktora radne sredine. U
radnoj sredini najčešće je prisutan istovremeno veći broj profesionalnih štetnosti, pa je
neophodno poznavanje njihovog kombinovanog uticaja.” 2 Pri proceni uticaja hemijskih štetnosti
najčešće se sreće aditivni tip toksičnog delovanja hemijskih štetnosti. Pojedinačne koncentracije
svih hemijskih štetnosti, iako su ispod MDK, predstavljaju rizik zbog aditivnog efekta. Visoka

13
temperatura u radnoj sredini i veće fizičko naprezanje dovode do ubrzanja metaboličkih procesa
u organizmu, do ubrzanja srčanog rada i produbljivanja disanja.

2
Marković, Ž.D., (1996), Socijalna ekologija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd.

Kao posledica veće količine udahnutog vazduha u jedinici vremena, dolazi do unošenja i
većih količina hemijskih štetnosti u organizam izloženog radnika, kao i intenziviranje svih
elemenata toksikokinetike zbog ubrzanog metabolizma. Visoka temperatura i povećana vlažnost
vazduha mogu da utiču na intenziviranje dejstva bioloških agenasa (neke gljivice u uslovima
povećane relativne vlažnosti i na temperaturama višim od 35°C stvaraju veću količinu
mikotoksina) i u takvim uslovima negativni efekti po zdravlje radnika su veći. Kod radnika koji
su istovremeno izloženih povišenim nivoima buke i vibracija brže dolazi do težeg oštećenja
sluha nego kod radnika koji su samo izloženi povišenim nivoima buke.

2.4.Monitoring profesionalnih štetnosti

Ambijentalni monitoring podrazumeva periodično preventivno ispitivanje uslova radne

okoline (fizičkih, hemijskih i bioloških štetnosti) u uslovima rada svih tehnoloških kapaciteta.
Ambijentalnim monitoringom se određuje eksterna (spoljna) izloženost. Dobro planiran
ambijentalni monitoring može pouzdano i precizno da odredi koje su profesionalne štetnosti
prisutne u radnoj okolini, da li njihove vrednosti prelaze dozvoljene norme i za koliko (prema
nacionalnim i međunarodnim propisima), tj. koliki je stepen spoljašnje izloženosti.
Ambijentalnim monitoringom mogu se odrediti izvori zagađenja, njihova fluktuacija tokom
tehnološkog procesa kao i i da li su mere tehničke zaštite adekvatne i efikasne.

2.4.1.Procena individualne ekspozicije radnika

Ambijentalni monitoring ne pruža informacije o tome kolika je količina agensa dospela u

organizam radnika, odnosno kolika je stvarna opterećenost organizma štetnostima koje ga
okružuju -interna doza.

14
Uneta količina hemijskog agensa iz radne sredine u organizam zavisi od:

◆ individualnih razlika u resorpciji, transportu, distribuciji, biotransformaciji i izlučivanju

hemijskih štetnosti iz organizma;

◆ izloženosti organizma i van radnog mesta, od dodatne izloženosti u životnoj sredini;

◆ težine rada, odnosno od brzine i dubine disanja (veličina ventilacije pluća), krvnog pritiska,
mikroklimatskih uslova i prisustva drugih profesionalnih štetnosti (izloženost kombinacijama
različitih fizičkih, hemijskih i bioloških štetnosti) koji dospevaju različitim putevima ulaska u
organizam.

Biološki monitoring je metoda koja prevashodno služi za sagledavanje uticaja hemijskih

profesionalnih štetnosti na organizam, a podrazumeva merenje i procenu tih štetnosti ili njihovih
metabolita u biološkom materijalu nakon ulaska u organizam (tkiva i telesne tečnosti), najčešće u
urinu i krvi. Biološkim monitoringom se određuje interna doza, kao I otkrivanje ranih, još uvek
reverzibilnih (povratnih) bioloških efekata. Njime se određuju rane i prekliničke, ali i specifične
promene u fiziološkim funkcijama organizma, nastale usled delovanja određene hemijske
štetnosti. Praćenje uticaja štetnosti kroz zdravstveno stanje izloženih ljudi naziva se medicinski
monitoring. Medicinskim monitoringom prati se zdravstveno stanje radnika obavljanjem
zdravstvenih pregleda. To su preventivni pregladi i u njih se ubrajaju: prethodni, periodični,
ciljani, vanredni, sistematski itd. Pregledi se obavljaju u određenim vremenskim intervalima,
odgovarajućim dijagnostičkim metodama i služe ranom otkrivanju simptoma oštećenja zdravlja
zaposlenih. Kako se pored fizičkih, hemijskih i bioloških agenasa javljaju I nepovoljni
psihosocijalni odnosi na radnom mestu, nerešeni ergonomski uslovi, neracionalna organizacija
(režim rada i odmora, prekovremeni rad, rad u turnusima, noćni rad), prekomerni intenzitet rada i
naprezanje pojedinih organa ili sistema, ovim pregledima se ne otkrivaju samo preklinički
poremećaju, već se utvrđuje i psihofizička sposobnost radnika za obavljanje tih poslova. Pregledi
kojima se procenjuje zdravstvena i radna sposobnost pre zapošljenja nazivaju se prethodni
pregledi. Profesionalne štetnosti i opterećenja na radu determinišu zahteve radnog mesta, što
podrazumeva da radnik, da bi obavljao taj posao, treba da poseduje određene psihofizičke
sposobnosti pored posedovanja znanja I određenih veština. Istovremeno je čovek, kao subjekt
radnog procesa, izložen profesionalnim štetnostima sa radnog mesta i radne sredine, kao i svim

15
drugim opterećenjima. Opterećenja pri radu i štetnosti mogu uticati na fiziološki status
(poremećaj homeostaze) i ugroziti zdravlje, odnosno mogu poremetiti ravnotežu i usloviti
nastanak poremećaja i oboljenja radnika. Opterećenja pri radu i štetnosti iz radne sredine
formiraju zahteve rada koji iziskuju da čovek uloži izvestan napor kako bi na njih odgovorio.
Opterećenja i zahtevi pripadaju radu, a uloženi napor čoveku.

2.5. Opterećenja

Opterećenje podrazumeva ulaganje određenog napora, tj. angažovanje potrebnih fizioloških

funkcija pri obavljanju radne operacije. Veličinapromena u angažovanim sistemima
(kardiovaskularnom, respiratornom sistemu i dr.) ukazuje na veličinu radnog opterećenja. Radno
opterećenje zavisi od vrste rada, intenziteta i trajanja radne aktivnosti, ali i od izvršioca
(radnika).

2.5.1 Fizičko opterećenje

Radom (aktivnošću) skeletnih mišića i potrošnjom energije savlađuje se fizičko

opterećenje i to je fizički rad, a aktivnošću kortikalnih centara centralnog nervnog sistema
ostvaruje se intelektualni (mentalni) rad. Jasno je da je ova podela na fizički i umni
(intelektualni) rad uslovna, jer je praktično nemoguć bilo kakav fizički rad bez umnog rada i
obrnuto. Pod fizičkim radom se podrazumeva rad koji čovek obavlja pri savladavanju tereta i
otpora (sve vrste pokretanja ili zaustavljanja predmeta rada). Fizički rad može biti dinamički i
statički, zatim rad velikih i malih mišićnih masa, rad u fiziološkim i nefiziološkim, „prinudnim“
položajima tela i rad u kome se podiže ili nosi teret. Dinamički rad obavlja se izotoničkom
kontrakcijom skeletne muskulature, kada mišić uz istu napetost menja svoju dužinu, tj. menja se
položaj tela ili delova tela (ruke, noge) u prostoru. Pojam prinudni položaj tela pri radu
podrazumeva sve nefiziološke položaje koji odstupaju od „normalnog“ (stajanje, sedenje) kao što
su rad rukama iznad glave, klečanje, povijen položaj i sl. Kod dinamičkog rada grčenje i
opuštanje mišića deluje kao pumpa koja ubrzava cirkulaciju krvi kojom se dopremaju hranljive
materije, a eliminišu raspadni produkti metabolizma. Pri određivanju fizičkog opterećenja kod
pretežno dinamičkog rada i danas dominira koncept energetske potrošnje na osnovu potrošnje
kiseonika. Pri statičkom radu ne dolazi do skraćivanja mišićnih vlakana I vidljivog spoljašnjeg

16
mišićnog rada - menja se unutrašnji tonus mišića. Potrošnja kiseonika pri statičkom radu
nedovoljno govori o veličini fizičkog opterećenja. Statički rad karakteriše manja energetska
potrošnja u odnosu na dinamički rad, ali ovaj rad brže dovodi do zamora i premora. Statička
(izometrijska kontrakcija) komponeneta zastupljena je pri održavanju tela u uspravnom položaju,
a statičko opterećenje se dodatno povećava ako proces rada zahteva i rad u nefiziološkim
položajima.

Ergonomsko prilagođavanje (alata, uređaja, pribora) za rad psihofizičkim

karakteristikama radnika, kao i antropotehnička rešenja (optimalni raspored komandnih i
kontrolnih uređaja u radnoj zoni) i druge tehničke mere smanjuju fizička opterećenja. Međutim,
danas je sve više poslova sa neznatnim fizičkim opterećenjem, a dominiraju psihosenzorna,
psihomotorna, intelektualna i emocionalna opterećenja, kao i poslovi sa „hronobiološkim“
opterećenjem (pri smenskom radu).

2.5.2.Psihofiziološko opterećenje

Pod radnim opterećenjem podrazumevaju se okolnosti u kojima se radnik ne oseća

prijatno, u kojima ne postiže i ne održava zadovoljavajuću efikasnost, tj. nekompetentno se
odnosi prema zahtevima posla.Vrsta i intenzitet psihofiziološkog opterećenja zavise od tri grupe

faktora:

◆ uslova radne sredine (prisustvo profesionalnih štetnosti);

◆ zahteva rada (vezani za organizaciono-tehničke karakteristike koje podrazumevaju posebne

psihofizičke kapacitete radnika, tj. Posebne zdravstvene uslove, znanja i veštine) i

◆ karakteristika ličnosti (individualne karakteristike pojedinca).

Procena psihofiziološkog opterećenja vrši se posebno za svaki element psihofiziološkog

opterećenja.

U psihofiziološka opterećenja ubrajaj se:

◆ hronobiološko opterećenje pri radu u smenama;

◆ psihomotorno opterećenje;

17
◆ monotonija i dinamika radne aktivnosti;

◆ emocionalno i

◆ intelektualno (mentalno) opterećenje.

Merenje opterećenja moguće je sprovesti na više načina i u ove svrhe primenjuje se nekoliko
metoda : metode zasnovane na merenju efikasnosti primarnih poslova; metode zasnovane na
merenju rezervnih kapaciteta (sekundarni poslovi); različiti fiziološki pokazatelji opterećenja
koji su isti ili veoma slični znacima zamora; subjektivna stanja i subjektivna procena opterećenja.

2.6.Zahtevi rada

Opterećenja na radu i štetnosti (agensi) iz radne sredine formiraju zahteve rada koji iziskuju da
čovek uloži izvestan napor kako bi na njih odgovorio. Opterećenja i zahtevi pripadaju radu, a
uloženi napor čoveku. Zahtevi rada su karakteristike posla izražene osobinama radnika, tj.
Predstavljaju biološku odrednicu i tačno definišu šta opterećenja i štetnosti zahtevaju od
organizma radnika. Zahtevi, kao i opterećenja, mogu da budu izazvani pojedinačnim činiocima
ili radom u celini.

Zahtevi rada se definišu:

◆ u odnosu na kvalitet pojedinih fizioloških funkcija organizma važnih za rad - posebna

angažovanost čula vida (oštrina vida, širina vidnog polja i stereoskopski vid), čula sluha i
ravnoteže zbog rada na visini;

◆ zahtevi za određenu starosnu granicu radnika (npr. ne treba angažovati starije radnike od 55
godina za noćni rad ) i

◆ zahtevi u odnosu na pol radnika nisu česti, a zasnivaju se na specifičnim razlikama u

fiziologiji organizma za rad u sa pojedinim tehnologijama (hemijska, farmaceutska industrija,
rad sa fizičkim opterećenjem).

Fiziološke mogućnosti žena da odgovore na ove zahteve su manje. Kada se objektivno definišu
zahtevi, moguće je dalje utvrditi kakve napore organizam treba da uloži da bi na te zahteve
odgovorio. Pri svakom radu napor mora ostati u fiziološkim okvirima kako ne bi opterećenja,

18
odnosno zahtevi, prevazišli fiziološke mogućnosti. Veličina psihofiziološkog naprezanja zavisi
od uslova i zahteva rada, ali i od samog radnika (individualne karakteristike pojedinca, tj. od
osobina ličnosti, a od posebnog značaja je emocionalna stabilnost). Poznavanje zahteva radnog
mesta je najvažniji element u oceni radne sposobnosti.

Zahtev rada je ključna veza između rada I izvršioca. Ocena radne sposobnosti je procena
usklađenosti zdravstvenog stanja radnika, njegovih psihofizičkih sposobnosti sa zahtevima
poslova, kao i sa uslovima rada i radne sredine.

2.6.Procena rizika na radnom mestu

Procena rizika na radnom mestu zakonska je obaveza (Zakon o bezbednosti I zdravlju na

radu, 2005), tj. poslodavac je dužan da na osnovu ovog zakona i podzakonskih akata sačini akt o
proceni rizika u pisanoj formi za sva radna mesta u radnoj okolini i utvrdi načine i mere za
njihovo otklanjanje. Akt (elaborat) o proceni rizika zasniva se na utvrđivanju mogućih vrsta
opasnosti i štetnosti na radnom mestu, u radnoj okolini, na osnovu kojih se vrši procena rizika od
nastanka povreda i oštećenja zdravlja zaposlenog. Procena rizika je sistematsko evidentiranje i
procenjivanje svih faktora u procesu rada, svih opasnosti i štetnosti na radnom mestu i radnoj
okolini koji mogu da prouzrokuju povredu na radu, oštećenje ili oboljevanje zaposlenog.
Procenom rizika sagledavaju se organizacija rada, tehnološki i radni procesi, sredstva za rad,
sirovine i materijali koji se koriste u tehnološkim i radnim procesima, sredstva i oprema za ličnu
zaštitu na radu, kao i drugi elementi koji mogu izazvati rizik od povreda na radu, profesionalnih
oboljenja I bolesti u vezi sa radom i druga oštećenja zdravlja zaposlenog. Prepoznavanje i
utvrđivanje štetnosti i opasnosti, tj. procena uslova na radnom mestu i u radnoj sredini vrši se na
osnovu rezultata ispitivanja – ambijentalnog, biološkog i medicinskog monitoringa, kao i važećih
stručnih nalaza o izvršenim pregledima i ispitivanjima opreme i sredstava za rad. Verovatnoća
nastanka oštećenja zdravlja vrši se na osnovu procenjenog opterećenja zaposlenih radnika
(prinudni položaj tela), zahteva tog radnog mesta (manuelna spretnost, okulomotorna
koordinacija uz emocionalno opterećenje itd.), verifikovanih profesionalnih štetnosti i na osnovu
trajanja izloženosti tim štetnostima. Najčešće se iskustveno pretpostavlja stepen vrovatnoće
nastanka određenih oboljenja i povreda kao posledice utvrđenih opasnosti i štetnosti na tom
radnom mestu. Pored verovatnoće nastaka zdravstvenog poremećaja utvrđuje se obim i težina
oboljenja ili povrede od potencijalnih profesionalnih štetnosti. Na kraju se izračunava veličina

19
njihovog potencijalnog rizika po zdravlje zaposlenih. Procena rizika se vrši za svaku prepoznatu
i kvantifikovanu štetnost i opasnost - u kom stepenu (štetnosti i opasnosti) mogu da ugroze
zdravlje zaposlenih (procena veličine koja dovodi do pojave štetnih zdravstvenih efekata na
osnovu dužine izloženosti, ali i usled kombinovanog delovanja prisutnih profesionalnih štetnosti
i opterećenja). Nakon izvršene procene rizika na radnom mestu i radnoj okolini, radon mesto
može biti dvojako ocenjeno i to kao radno mesto bez rizika i radno mesto sa povećanim rizikom.

2.7. Radno mesto sa povećanim rizikom

Radno mesto sa povećanim rizikom jeste radno mesto utvrđeno aktom o proceni rizika,
na kome, i pored potpuno i delimično primenjenih mera zaštite u skladu sa zakonom, postoje
rizici koji mogu da ugroze bezbednost i zdravlje zaposlenog. To su radna mesta i poslovi:

◆ pri čijem su obavljanju zaposleni izloženi hemijskim, fizičkim I biološkim štetnostima;

◆ za čije obavljanje su potrebne posebne zdravstvene, odnosno psihofizičke sposobnosti; na

kojima postoje specifični tehnološki procesi: gde ne postoji mogućnost primene adekvatnih

mera zaštite na radu.

Uz sve gore navedeno, kao profesionalni štetni faktori koji mogu imati negativan uticaj na
zdravlje, stoje i neracionalna organizacija rada i odmora, nepovoljni psihosocijalni odnosi u
kolektivu, nerešeni ergonomski uslovi rada i nepovoljna dužina radnog vremena. Sve ovo čini
osnovu za ispoljavanje efekta profesionalnog stresa kao još jednog činioca radne sredine koji
može negativno da utiče na zdravlje i bezbednost zaposlenih.

2.7.1.Radno mesto sa povećanim rizikom

Radno mesto sa povećanim rizikom jeste radno mesto utvrđeno aktom o proceni rizika, na kome,
i pored potpuno i delimično primenjenih mera zaštite u skladu sa zakonom, postoje rizici koji
mogu da ugroze bezbednost i zdravlje zaposlenog. To su radna mesta i poslovi:

◆ pri čijem su obavljanju zaposleni izloženi hemijskim, fizičkim ibiološkim štetnostima;

◆ za čije obavljanje su potrebne posebne zdravstvene, odnosno psihofizičke sposobnosti; na

kojima postoje specifični tehnološki procesi: gde ne postoji mogućnost primene adekvatnih mera

20
zaštite na radu.Uz sve gore navedeno, kao profesionalni štetni faktori koji mogu imati negativan
uticaj na zdravlje, stoje i neracionalna organizacija rada i odmora, nepovoljni psihosocijalni
odnosi u kolektivu, nerešeni ergonomski uslovi rada i nepovoljna dužina radnog vremena.

Sve ovo čini osnovu za ispoljavanje efekta profesionalnog stresa kao još jednog činioca radne
sredine koji može negativno da utiče na zdravlje i bezbednost zaposlenih.

2.7.2. Upravljanje rizikom

Upravljanje rizikom je organizovani proces identifikacije i merenjarizika (monitoring) i izbora,
razvoja i primene mogućih rešenja za tretman rizika. Upravljanje rizikom je proces koji počinje
identifikacijom.Rano identifikovanje rizika je jedan od najvažnijih segmenata u okviru
upravljanja rizikom, a moguće je ako postoji:

◆ kontinuirano praćenje radnog ambijenta (ambijentalni monitoring) i organizacije radnog

procesa, režima rada i odmora;

◆ poboljšanje radnih uslova, ograničavanje dužine noćnog rada, kao I poboljšanje socijalnih
uslova;

◆ zapošljavanje radnika sa odgovarajućim psihofizičkim mogućnostima (zdravstveno sposobni

radnici u odnosu na zahteve posla) I odgovarajućim znanjem i veštinama; adekvatna selekcija
zaposlenih (obavezni prethodni pregledi pre zapošljavanja na radnom mestu sa povećanim
rizikom);

◆ kontinuirano praćenje zdravstvenog stanja radnika (periodični, kontrolni i drugi preventivni

pregledi) i edukacija zaposlenih u razvijanju adekvatnih mehanizma za suočavanje s radnim
stresom;

◆ kontinuirana provera psihofizioloških zahteva koje rad iziskuje od zaposlenih; ograničenje

trajanja i intenziteta ekspozicije radnika na radnom mestu sa povećanim rizikom; podizanje
psihofizičkih sposobnosti, odnosno, radne sposobnosti (upoznavanje zaposlenih sa značenjem
redovne fizičke aktivnosti itd.) mogućih profesionalnih štetnosti i opterećenja u radnom procesu
I radnom okruženju, preko analize i ocene (vrednovanje) rizika po zdravlje zaposlenih, a
završava se predlaganjem odgovarajućih preventivnih mera u oblasti bezbednosti i zdravlja na
radu, tj. merama tretmana rizika, merama bezbednosti po zaposlene i životnu sredinu

21
2.8. Ekologija rada

Ekologija rada (kao sinonimni oblik se koristi higijena rada) bavi se izučavanjem radne sredine i
to:

◆ otkrivanjem, identifikacijom i kvantifikacijom fizičkih, hemijskih i bioloških faktora u radnoj

sredini i njihovom evaluacijom;

◆ procenom drugih faktora, uslova rada i radne i životne sredine koji deluju na zdravlje radnika;

◆ predlaganjem mera za poboljšanje uslova rada i smanjenje rizika od nastanka profesionalnih

oboljenja, bolesti u vezi sa radom i povreda na radu, tj. izučavanjem i predlaganjem mera za
bezbedan i zdrav rad.

Bezbednost i zdravlje na radu zasniva se na prinicipu „dobrobiti na radu“, što podrazumeva

zdravog radnika na zdravom radnom mestu. Zdravo radon mesto je ono radno mesto na kojem
radnici i poslodavci sarađuju, kontinuirano unapređuju proces zaštite i promocije zdravlja,
bezbednosti I dobrobiti radnika za održvi razvoj radnog mesta, a sve na osnovu identifikovanih
potreba, uzevši u obzir sledeće:

◆ zdravlje i bezbednost u fizičkom radnom okruženju;

◆ zdravlje i bezbednost i dobrobit u psihosocijalnom radnom okruženju, uključujući

organizaciju rada i kulturu radnog mesta;

◆ lične zdravstvene resurse zaposlenih i

◆ način učešća zajednice u cilju unapređenja zdravlja radnika, njihovih porodica i drugih
članova društva

22
2.9. Psihofiziologija rada

Psihofiziologija rada proučava procese i promene u organizmu čoveka tokom obavljanja rada, tj.
izučava povezanost fizioloških i psiholoških procesa radnog učinka i stanja na radnom mestu i u
radnoj okolini. Primena psihofiziologije rada je u svim oblastima ljudske aktivnosti, a rezultati
saznanja se primenjuju u iznalaženju najadekvatnijeg zanimanja sa ciljem postizanja najveće
produktivnosti u radu. Iznalaženje najadekvatnijeg zanimanja, tj. najpodesnijih poslova za
pojedinca u skladu sa njegovim sposobnostima i sklonostima. Neusklađenost individualnih
osobina I sposobnosti sa zahtevima posla može dovesti do umora (još u toku prve polovine radne
smene), premora, neprilagođenog ponašanja (nedisciplina, alkoholizam), psihičkih poremećaja
(depresija) i psihosomatskih oboljenja (povišen krvni pritisak, astma i dr.) Primeri primarne
prevencije su profesionalna orijentacija i profesionalna selekcija, a sve sa ciljem zaštite i
unapređenja zdravlja, kao i održavanja i unapređenja radne sposobnosti.

3. Uticaj na životnu sredinu I zdravlje

Pitanje koncepta održivog razvoja kroz identifikaciju globalnog problema opstanka
problema na planeti Zemlji povezano je sa definicijom kvaliteta života. Poznato je da je koncept
održivog razvoja usvojen od strane Međunarodnog foruma Evropske zajednice, održanog 1990.
godine i od Ujedinjenih nacija na samitu u Rio de Ženeiru 1992. godine. Ovi i kasniji skupovi o
globalnom zagrevanju i zaštiti životne sredine ukazuju na ozbiljnost problema pred kojim se svet
našao. Od postanka čoveka pa do današnjih dana, njegove stalne fizičke I duhovne aktivnosti su
bile usmerene na poboljšanje uslova življenja. One su proizašle kao večita čovekova težnja i
nastojanje za podizanjem nivoa kvaliteta života – što je rezultiralo u njegovu stalnu borbu sa
prirodom.

Jedan od glavnih ciljeva zdravstvenog vaspitanja je da omogući zajednici da nauči da

sačuva i unapredi svoje zdravlje stvarajući povoljne uslove za zdrav način života u zdravoj

23
životnoj i radnoj sredini. Isto tako, cilj primarne zdravstvene zaštite je da dođe do ljudi svuda gde
postoji potreba za pružanjem zdravstvenih usluga.

Zagađivanje životne sredine i sve njegove posledice po ljudsko zdravlje ne mogu biti
uspešno sanirane samo praćenjem i eventualnom korekcijom postojećih tehnoloških procesa i
otpočetih radova, već ugradnjom primarne – preventivne zaštite u fazi projektovanja svih
aktivnosti koje mogu ugroziti životno okružrnje. S druge strane, svedoci smo da su u bližoj
prošlosti, pa i sada, „prirodne i radom stvorene vrednosti kao i ukupni prostor u kome čovek
živi“ bile izložene degradaciji pa i uništenju, uglavnom iz želje za bržim industrijskim razvojem i
sticanjem što većeg profita. Na žalost, neekološki planovi i programi, kao i nepoštovanje
ekoloških principa u upravljanju prostorom, doveli su do koncentracije „prljavih“ tehnologija na
malom prostoru i ozbiljne degradacije životne sredine, a samim tim i zdravlja izložene
populacije. Kao po pravilu, uvek su nedostajala sredstva za ugradnju sistema zaštite prirodnih
resursa (vazduha, vode, tla...) Usklađenost uzajamnih veza i uticaja čovek – životna sredina (u
oba smera) predstavlja jedinu mogućnost za njegovo održavanje i reprodukciju, kao i za
dostizanje opšteg kvaliteta življenja u opštem smislu.

3.1. Zagađena životna sredina I njeni uticaji

Prisutni su različiti faktori koji sprečavaju korisnike zgrada da obavljaju planirane

funkcije i utiču ne samo na smanjeni komfor, već uzrokuju I ozbiljnije zdravstvene tegobe.
Termin „bolesne“ zgrade odnosi se na kompleksne probleme za koje je odgovoran veći broj
faktora, među kojima je i energetsko zagađivanje. Loši sistemi grejanja, hlađenja i klimatizacije,
I njihovo loše održavanje izazivaju simptome, kao što su: nadražljivost nosa, grla i kože,
neurotoksični simptomi (mentalni zamor, umanjena moć pamćenja, letargičnost I ošamućenost,
smanjena moć koncentracije, glavobolja, mučnina, umor), nespecifične hiperreakcije (curenje iz
nosa i očiju, astmatični simptomi), poremećaji mirisa i ukusa i dr. Neudobnost, bolovi ili akutne
bolesti povezani su sa simptomima bolesnih zgrada, čiji su faktori temperatura, stepen unošenja
svežeg vazduha ventilacijom, relativna vlažnost, osvetljenje ... Zbog lošeg projektovanja
objekata za date uslove dolazi do kondenzacije, pojave buđi, mikroba I slično. Takođe, akcije

24
koje utiču na povečanje energetske efikasnosti ne bi trebalo da utiču na degradaciju čovekove
životne i radne sredine, ugrožavanje zdravlja ljudi i pogoršavanje uslova života.

Do sukoba čoveka i prirode dolazi pri nekontrolisanom korišćenju prirodnih bogatstava,

demografskoj ekspanziji, urbanizaciji, razvoju saobraćaja i dr. Indirektno zagađivanje zemljištai
biljaka teškim metalima iz izduvnih gasova, drumskog saobraćaja u blizini glavnih i gradskih
saobraćajnica prelazi granice dozvoljenih vrednosti, posebno olova. Pored zagađenja životne
sredine uslovi radne sredine su mogući faktori oboljevanja i vozača, kao učesnika u saobaćaju, i
to pre svega vozača profesionalaca. Za potrebe jednog istraživanja u Nišu analizirano je
zdravstveno stanje 250 vozača profesionalaca i 150 vozača sa amaterskom vozačkom dozvolom.
Vozači su komisijski bili pregledani od specijalista medicine rada, oftamologa, psihologa,
neuropsihijatra i drugih specijalista ako se za to ukazala potreba. Ispitivanje je obuhvatalo
detaljnu radnu, ličnu i porodičnu anamnezu; klinički pregled i dopunske analize (laboratorija,
RO, EKG i dr.), kao i analizu saobraćajnih nezgoda. Rezultati pokazuju da su vozači
profesionalci hronično izloženi sledećim nepovoljnim faktorima radne sredine: buka, vibracije,
mikroklimatski uslovi, stres. Ovi nepovoljni faktori mogu predisponirati pojavu sledećih bolesti:
arterijska hipertenzija, lumbalna spondiloza, neuroza, gastrični i duodenalni ulkus. Kumulativni
efekti ovih bolesti i nepovoljnih radnih uslova profesionalnih vozača mogu predstavljati značajne
faktote nastajanja saobraćajnih nezgoda. Analizom zdravstvenog stanja vozača profesionalaca
utvrđeno je da se u ovoj grupi arterijska hipertenzija javlja kod 94 (31.3%) slučajeva, da je
cervikalna spondiloza prisutna kod 94 (37.6%) radnika, lumbalna spondiloza kod 104 (41.6%)
vozača, neuroza je prisutna kod 73 (29.2%), a ulkusna bolest kod 28 (11.2%) vozača. Od 300
vozača eksponovane grupe njih 151 (50.3%) je imalo bar jednu saobraćajnu nezgodu. U radnoj
sredini „Beopetrola“ ispitan je zdravstveni status 80 radnika koji su izloženi parama benzina i
tetraetil olova. Svim ispitanicima su urađene osnovne laboratorijske i toksikološke analize koje
su ukazale na povećanje vrednosti šećera u krvi kod većeg broja ispitanika, kao i na prisustvo
određenih toksikoloških parametara u krvi. Ovi rezultati ukazuju na toksično dejstvo i na potrebu
povećanog preventivnog delovanja u okviru radne sredine. Kod radnika VDP „Južna Morava“
ispitivanje se odnosilo na 50 radnika koji svoju delatnost obavljaju u uslovima povećane
zaprašenosti mineralnomprašinom, povećane ekspozicije buci, vibracijama i hemijskim
noksama. Kao rezultat prisutnih profesijskih noksi u radnoj sredini, najveći broj ispitanika
bolovao je od hronične opstruktivne bolesti pluća (HOBP) i oštećenja sluha, a jedan broj radnika

25
imao je profesijsko oboljenje kože. Eksploatacija i prerada mineralnih sirovina, odnosno
rudarstvo kao privredna grana, spada u veće zagađivače životne sredine.

Zavisno od vrste mineralnih sirovina (ugalj, metali, nemetali), rudarsko – geoloških

uslova, konfiguracije terena i primenjene tehnologije eksploatacije i prerade dolazi do većeg ili
manjeg ugrožavanja životne sredine u vidu: zagađenja vazduha, vodotokova i zemljišta, a u
nekim slučajevima dolazi do ugrožavanja terena i objekata koji se nalaze iznad ili blizu ležišta
koje se eksploatiše i ugrožavanja bukom i vibracijama (seizmički talasi). Odgovarajuća pažnja
mora se posvetiti i razvoju uređaja za prečišćavanje vazduha na zaštiti životne sredine u
odeljenjima za preradu pamuka. Izdvajanje prašine koju je praktično teško potpuno odvesti iz
odeljenja za preradu predstavlja veliki problem. Istaknuta je pojava bisinoze – bolesti
prerađivača pamuka koja je direktna posledica uticaja velike koncentracije prašine izdvojene iz
pamuka pri njegovoj preradi. Buka u životnoj i radnoj sredini je faktor uznemiravanja i
oštećenja zdravlja radnika. Ispitivano je 300 radnika profesionalno izloženih buci u životnoj i
radnoj sredini (eksponovana grupa) i 120 radnika koji rade u uslovima gde buka nije prisutna
(kontrolna grupa). Posle osmočasovnog rada kod radnika eksponovane grupe je registrovana
statistički značajno češća pojava arterijske hipertenzije, subjektivnih tegoba i promena na krvnim
sudovima donjih ekstremiteta u odnosu na stanje pre početka rada, što nije bio slučaj kod radnika
kontrolne grupe. Buka predstavlja značajnu noksu u životnoj i radnoj sredini koja ispoljava
brojna dejstva na sistem i organe izloženih osoba.njen nivo je svakim danom sve viši, tako da u
poslednjih 20 – 30 godina predstavlja jedan od osnovnih uzroka oštećenja zdravlja ljudi u
industrijski razvijenim zemljama. Zabeleženo je da buka ima negativan učinak na tok i ishod
trudnoće, na radni učinak i da utiče na funkciju endokrinog sistema. Komunalna i industrijska
buka utiče na pojavu arterijske hipertenzije, povećanih koncentracija serumskog holesterola i
triglicerida. Ove činjenice ne treba zanemarivati jer se naša zemlja svrstava u red onih u kojima
su bolesti srca i krvnih sudova sve češći uzroci smrti i prevremene invalidnosti.

26
 Zaključak

Danas se čovek nalazi na prekretnici kada treba menjati dosadašnju razvojnu politiku a
unapređivati standard života koji pored ostalog uključuje povećanje proizvodnje hrane,
poboljšanje ljudskog zdravlja kao i poboljšanje zaštite životne i radne sredine. Realizacija
sistema zaštite životne i radne sredine kojom bi se obezbedila potrebna harmonija između
čoveka, njegovih aktivnosti I prirode, zahteva integralni pristup kojim bi se razrešili nastali
složeni problemi ne samo za potrebe sadašnjih već i budućih generacija. Ključ za realizaciju
stabilnog i održivog razvoja, planiranja i upravljanja prirodnim resursima I urbanom sredinom
jeste, pre svega, u njenoj adekvatnoj valorizaciji. Ekološka svest se ispoljava kao saznanje o
vrednostima koju zdrava životna sredina ima za čoveka, kao i faktori koji je ugrožavaju i način
kojima se ona štiti od njih, jer alternative za opstanak čoveka i zaštitu i očuvanje životne sredine
nema. Nova etika životne sredine podrazumeva kvalitet života izgrađen na naučnoj osnovi kojim
se obezbeđuje fizičko, intelektualno, ekonomsko, ekološko i duhovno zdravlje, a ono je (ili će
biti) onoliko visoko koliko imamo razuma, snage, želje, vizije, hrabrosti, moći ali i objektivnih
mogućnosti u društvuunutar kojeg ga ostvarujemo. Inženjerstvo, ekonomski život i tehnološki
proces mora da se dovede u sklad sa principima održivog društvenog razvoja, odnosno
prihvatljivog opstanka i života u skladu sa prirodom jer su ljudi deo prirode. Širenje
deoničarstva, akcionarstva i pre svega zadrugarstva, omogućiće se da svojom životnom sredinom
konačno svi zagospodare. Na tome se zasniva i depolitizacija odlučivanja o životnoj sredini
polazeći od osnovne društvene ćelije do nivoa svetske zajednice. Veština dobrog kontakta se uči
i u praksi stalno razvija, a dobre komunikacije kao sredstvo dobrog kontakta, nisu prirodno date,
one se stvaraju. Savremeno doba tehnološke i informacione revolucije zato nosi karakteristike
„nove“ patologije. Infektivne bolesti je sve manje, dok dok hronične bolesti kardiovaskularnog,
respiratornog sisteme, dijabetes, degenerativne i maligne bolesti dobijaju sve veći značaj, a
rezultati su odnosa čovek – životna sredina. Zbog svoje biološke određenosti genetskim kodom i
ograničenog kapaciteta adaptacije, čovek čovek ne može da se prilagodi izmenjenim uslovima
koje sada stvara, jer ih nema zapisane u genetskoj šemi, pa i prilagođavanje „novim“ uslovima
ne postoji.

27
 Literatura

1. Marković, Ž.D., (1996), Socijalna ekologija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva,

Beograd.

2. Cifrić, I., (1989), Socijalna ekologija – prilog zasnivanju discipline, Zagreb.

3. Crnogorac, B.Č., (2005), Geografske osnove zaštite životne sredine, Prirodno – matematički
fakultet, Banjaluka.

4. Matović, M., (1997), Životna sredina, Prirodno-matematički fakultet, Kragujevac.

28