Boka 37 PDF

ISSN 0350-7769
ISSN 0350-7769 (Print) (Print)

ISSN 2336-9868
ISSN 2336-9868 (Online) (Online)
Б Б
О О 37 37
К К
А А
37 37
Издавачки савје т
(Publishing Council)
Проф. др Ђорђе Бубало, проф. др Илија Лалошевић

Невенка Митровић, Мила Петијевић, Милош Радуловић
Редакција
(Editorial Staff)
Проф. др Ђорђе Бубало, проф. др Илија Лалошевић,

мр Зорица Чубровић, др Горан Комар,
др Драгана Радојичић, научни савјетник,
проф. др Иван Стевовић, Невенка Митровић
Гл а в н и и о д г о в о р н и у р е д н и к
(Editor in Chief)
Невенка Митровић
Власник и издавач
(Owner and Publisher)
ЈУ Градска библиотека и читаоница Херцег Нови
Адреса Редакције
(Editorial offices)
ЈУ Градска библиотека и читаоница Херцег Нови
Трг Херцег Стјепана 6
Tel. 031/321-900; Fax: 031/324-328; e-mail: biblhn@t-com.me

web: bibliotekahercegnovi.co.me
ISSN 0350-7769 (Print)
ISSN 2336-9868 (Online)
БОКА
37
ЗБОРНИК РАДОВА
ИЗ НАУКЕ, КУЛТУРЕ И УМЈЕТНОСТИ
(A COLLECTION OF WORKS IN SCIENCE,

CULTURE AND ART)
Херцег Нови, 2017. година

САДРЖАЈ
Јасминка ГРГУРЕВИЋ, Славица ЛОМПАР, Драгутин РАДИМИР
Двери из Ратишевине иконописца Димитрија Даскала. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7
Зорица ЧУБРОВИЋ
О сакралном простору - прилог проучавању Бококоторске иконописне школе. . . . . . . . 33
Милица КРИЖАНАЦ
Налази новца из цркава Св. Ане и Св. Михаила у Котору - (1982-2000). . . . . . . . . . . . . . . 55
Злата МАРЈАНОВИЋ
Од почаснице до жуђења у љубави: неке особине паштровског певачког наслеђа. . . . . . 87
Катарина НИКОЛИЋ КРАСАН
Кула Тројица, Котор – истраживања и рестаурација. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 127
Душан ТОМАНОВИЋ
Куће породице Томановић из 19. века у Лепетанима - Бока Которска. . . . . . . . . . . . . . . . 211
Марија ЦРНИЋ ПЕЈОВИЋ
Народни обичаји и власт (XVIII - XX вијек у Боки Которској). . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 245
Катарина НИКОЛИЋ КРАСАН, Зоја КНЕЖЕВИЋ
Прилог познавању цркве Св. Николе на Шкољу, Будва. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 257
Софија ХАЈРИЗАЈ
Стамбена цјелина у горњој зони Прчања. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 277
ПРИЛОЗИ
Небојша РАШО
Неколико података о кријумчарењу у Боки Которској почеткoм друге аустријске
владавине. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 291
Марија МИХАЛИЧЕК
Острво Страдиоти код Тивта на неким примјерцима картографије из XVII и XVIII
вијека. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 299
Марина КНЕЖЕВИЋ
Конзерваторско-рестаураторски третман бојених површина трифора на емпорама
катедрале Св. Трипуна у Котору. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 307
ГРАЂА
Горан Ж. КОМАР
Збирка топаљског и савинског посланика Марка Мирковића. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 351
Мирјана ВУКАСОВИЋ
Неколико писама породице Висковић из Пераста . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 369
UDK 75.025.3/.4:271.22-526.62 (497.16 Херцег Нови) ”16/17”
Јасминка ГРГУРЕВИЋ, Славица ЛОМПАР, Драгутин РАДИМИР
ДВЕРИ ИЗ РАТИШЕВИНЕ ИКОНОПИСЦА

ДИМИТРИЈА ДАСКАЛА
Кључне ријечи: двери, црква Св. врачева Козме и Дамјана, Ратишевина,

иконописац Димитрије
Увод
Веома оштећене двери из цркве Св. врачева из Ратишевине донио

је у атеље Регионалног завода за заштиту споменика културе у Котору,
брачни пар Ћетковић, Савета и Шпиро. Те 2007. године они су предузели
послове на обнови ове у земљотресу срушене цркве.
Цркву је обишла Зорица Чубровић, архитекта Регионалног завода
за заштиту споменика културе из Котора и указала на могућност рестаур-
ције остатака икона које су стајале у цркви од земљотреса у априлу 1979.
године. Међу иконама биле су и двери којима је посвећен овај рад.
Црква Св. врачева Козме и Дамјана
Црква Св. врачева Козме и Дамјана, Ратишевина1, саграђена је

на јужним обронцима планине Орјен, изнад насеља Топла у Херцег
Новом, на заравни са које пуца поглед на Топаљски залив. До цркве се
долази каменом стазом која иако дјелимично тешка за успон, прилаз
цркви чини узбудљивим. Стаза, је формирана између подзида грађених
у техници сувомеђе и представља нераскидиви дио окружења цркве и
дио аутентичног пејзажа2. Поред ове цркве у селу се налазе и црква Св.
1
Горан Ж. Комар, Херцегновске знаменитости, Књига 1 (Херцег Нови, 2006) и
Горан Ж. Комар, Мојдеж, Ратишевина, Сушћепан, Требесин, Сасовићи, Пресјека, Ластва
и Бјелске Крушевице у 18. вијеку: Прилошци историји херцегновског краја, Херцег
Нови, 1995, Катарина Николић, Црква Св. врачева Козме и Дамјана, Ратишевина, Бока
бр. 31, Херцег Нови, 2011.
2
Стаза и околни предио представљају нераскидив и изузетно вриједан дио окружења
цркве, некада култивисаног и уређеног културног пејзажа залеђа Херцег Новог. Према
Г. Комар насеље Ратишевина се помиње у средњем вијеку. Једно је од најстаријих
новљанских насеља.
8 Јасминка ГРГУРЕВИЋ, Славица ЛОМПАР, Драгутин РАДИМИР
Тројице и црква Покрова Богородице.

Према Саву Накићеновићу3 црква је „ограђена у 17. вијеку, и то
дозволом Топал паше, којему платише 500 гроша4.“ У историјским изворима
нема других доступних података о времену њене градње. Током истраживања
цркве, за потребе израде конзерваторског пројекта, закључено је да је старија
црква била мања једнобродна грађевина са ниском, полукружном апсидом
на источној и улазом на западној страни и да је била покривена каменим
плочама5. Закључено је такође, да је цркви додата наткривена припрата, као
и да је обновљена и проширена према западу, којом приликом су дјелови
зидова припрате употребљени као дјелови зидова проширеног објекта.
Цркви је додат и звоник на преслицу са једним звоном6.
Црква је наново обновљена између 2007. и 2013. године, захваљујући
залагању породице Ћетковић, па данас, као и прије више од три вијека,
представља један од важних сакралних објеката у новљанском крају.
Ентеријер цркве – затечено стање
Како смо напред истакли, црква је формирана тако што је старија црква,
једнобродна грађевина мањих димензија, у једном периоду проширена
према западу. Овом проширеном објекту је, почетком двадесетог вијека,
додат звоник на преслицу на једно звоно.
У цркви је затечена дрвена олтарна преграда, димензија 3,16 цм x
3,08 цм, једноставне израде. Преграда је била подијељена на три зоне, доњу,
израђену од пуног дрвета, централну са отвором за три престоне иконе
и отворима за царске и бочне двери, и горњу зону изнад носеће греде са
отворима за три веће иконе. Била је обојена плавом бојом, док су профилисани
капители на стубићима и хоризонталне лајсне били позлаћени (Слика 1).
3
Сава Накићеновић, Бока, Београд, 1913, стр. 454
4
Интересантно је споменути да се име Хусеин Топал паше везује најчешће за битку на
Каменом, изнад Херцег Новог, која се десила 15. септембра 1687. године, а којом приликом
су Црногорци поразили војску Хусеин Топал паше која је хтјела да деблокира Херцег Нови
који је био под управом млетачке војске, Црногораца и Бокеља. О томе Његош у Горском
вијенцу пјева: „Топал-паша са двадесет хиљада да помаже Новоме хиташе, сретоше га
млади Црногорци на Камено, поље поуздано. Турској капи ту име погину; сва утону у једну
гробницу; мож и данас виђет костурницу“(битка на Каменом, 15. септембар 1687.) Крајем
тог истог мјесеца, септембра, хришћанска коалиција коју су организовали Млечани, успјела
је да ослободи Херцег Нови од Османлија
5
К. Николић, Црква Св. врачева Козме и Дамјана, Ратишевина, Бока бр. 31, Херцег
Нови, 2011, стр.111
6
К. Николић, н.д, Херцег Нови, 2011, стр.105-113. Изградња звоника везује се за податак
о набавци и поклону звона од стране омладине исељеника Ратишевине, као и за податак да је
оно изливено у Сплиту. Ови подаци су забиљежени на звону које се доскора чувало у цркви
Св. Тројице у Ратишевини.
Двери из Ратишевине иконописца Димитрија Даскала 9
Дјелови деизисне плоче су затечени у секундарној употреби, као запуне

празног простора између горњих зона иконостаса и свода цркве (Слика1а).
Поред дјелова деизисне плоче на иконостасу су затечени дјелови централног
распећа са остацима бојеног слоја и царске двери о којима је ријеч7 (Слика1б).
Унутрашњост цркве је била омалтерисана кречним малтером и
обојена плавом бојом8.
Слика 1. Затечени ентеријер цркве са детаљима
7
Тема овога рада су царске двери из Ратишевине. Приликом радова на дверима
спроведене су конзерваторске мјере и на централном распећу и на дјеловима деизисне плоче
који су пронађени у цркви. Деизисна плоча је према нашој рачуници (рачунајући могући
распон између лукова у које су смјештени апостоли у стојећем положају) била дужине 4,80 м.
Дакле, њене димензије су биле 4,80 м х 0,50 м, па је с обзиром на наведено припадала цркви
чија ширина је била око 5м. Чак и ако претпоставимо да су апостоли били распоређени у два
реда, с обзиром на висину (0,50 м висина х 2), нијесу могли припадати овој цркви. На исти
начин централно распеће о којему је ријеч, а које према начину израде одудара од примјера
које срећемо у црквама у Боки, је у овој цркви могло бити у функцији, на врху иконостаса
само под претпоставком да је било накривљено према наосу. Како наведено захтјева ширу
анализу истим се у овом раду нијесмо бавили.
8
Већ изнесени описи направљени су на основу увида у фотодокументацију. Анализу
тоналитета иконостаса и зидова у цркви у том тренутку, на жалост, нијесмо били у прилици
да направимо. Током 2012. године предлог израде новог иконостаса израђен је у радионици
за ликовне умјетности „Дрвенина арцхаицарт“ Дамира Младеновића из Сомбора. У предлогу
су приложене фотографије затеченог стања иконостаса, а исте су преузете из предлога за
потребе овог рада (Слика 1 и 1а и 1б).
Слика 1а. Дио деизисне плоче

Царске двери – затечено стање и спроведене конзерваторске мјере
Као што је већ истакнуто, двери о којима је ријеч, затечене су на

иконостасу. Имале су функцију царских двери све док се црква користила за
службу. Како су биле оштећене у једном моменту су поправљене и премазане
слојем уљане боје9. Димензије двери (два крила) су 65 цм x120,3 цм; лијево
крило са вертикалним преклопним стубићем 34.5 цм x120,3 цм, десно крило
30,5 цм x 120,3 цм. Израђене су од јеловог дрвета, дебљне 2 цм. Недостаје
централни крст (Слика 2).
Двери су дуже вријеме биле изложене дејству воде што је узроковало
оштећење структуре дрвета. Истовремено дошло је и до оштећења, које су
9
Упоредбе ради, сличну ситуацију имамо у оближњем селу Мокрине, у цркви Св. Петке,
у којој на иконостасу налазимо царске двери које су према стилским карактеристикама
дрвореза настале у истој радионици, а на којима су централна поља на исти начин као и
у цркви у Ратишевини премазана уљаном бојом у тону осталих дјелова иконостаса. За
претпоставити је да су ове двери припадале старијем иконостасу који је пропао, а двери
су због њихове важности, као и због љепоте позлаћеног дрвореза, сачуване и уклопљене
у нови иконостас. Како је централна сцена на дверима, Благовјести била оштећена, иста је
премазана и украшена сликаним цвијећем и крстовима. http://www.bokokotorskaslikarskasko-
la.rs/mokrine-crkva-svete-petke/mokrine-crkva-svete-petke-ikona/
Слика 1б. Двери, снимљене у цркви 2007.

узроковали ксилофагни инсекати.10

У тренутку преузимања двери, према оптичким процјенама око 20%
структуре дрвета је било неповратно изгубљено, док је око 60% структуре
било угрожено и дестабилизовано. Промјене у структури дрвета и услови у
којима су се двери дуже вријеме налазиле, узроковали су и велике промјене
стања бојеног слоја. Бојени слој је изгубио своју везивну кохерентност,
одвојио се од подлоге и покренуо у виду неправилних љуспи. Наведене
промјене могле су се уочити као неравнине испод накнадних премаза
уљаном бојом. Према овим неравнинама било је могуће претпоставити да су
велике површине бојеног слоја биле изгубљене и прије премазивања новим
слојем боје (Слика 3 и 3а). Закључено је да су двери досада најмање једном
поправљене, ојачане централним, вертикалним стубићем и да су на њима
додате шарке индустријске израде. Том приликом двери су с лица премазане
уљаном бојом11. За претпоставити је да је истом приликом премазан и цијели
иконостас и да се то десило приликом радова на обнови ентеријера цркве.
Пронађени дјелови дрвета су исушени, уз сталну контролу стања
бојеног слоја, а затим су на њима спроведене неопходне конзерваторске
мјере. Дрвена структура је фиксирана паралоидом Б-72 у ацетону. Проценат
фиксатива је прилагођаван у зависности од процјене структуре дрвета.
Током чишћења накнадних премаза упоредо су фиксирани и откривени
остаци оригиналног бојеног слоја; портрети царева Соломона и Давида са
дјелимично сачуваним дјеловима записа на свицима, сцена Благовјести са
приказом Богородице и арханђела Гаврила и потписом сликара Димитрија,
представе три архијереја и представа анђела серафина у доњем дијелу двери.
На основу карактеристика бојеног слоја закључено је да су двери осликане
у техници темпере на дрвету12. За потпис сликара Димитрија на дверима је
на основу упоређивања са сачуваним и идентификованим потписима овог
сликара, као и на основу стилских карактеристика самог дјела, закључено
да се ради о Димитрију Даскалу, родоначелнику бококоторске сликарске
школе Димитријевић-Рафаиловић који је живио и радио у овим крајевима
10
Ксилофагним инсекатима је структура дрвета служила за полагање јајашаца из којих
су се легле ларве. Ларве су затим кроз меку структуру дрвета копале канале у различитим
правцима, хранећи се истом (скроб, целулоза и сл.), до тренутка када би се претварале у
бубе из којих би се у одређеном тренутку развио одрастао инсект (имаго), који би копао
нови отвор за излетање. На тај начин њиховим радом брзо би била разорена и унутрашња
и спољња структура дрвета. У случају двери не можемо са сигурношћу да тврдимо о којој
врсти инсеката се ради, али за претпоставити је да се ради о ксиилофагу који се, у структуру
двери, уселио у цркви у условима слабијег физиолошког стања дрвета и повољне влажности.
11
Шарке о којима је ријеч, а које су замијениле изворне окове за качење, биле су
премазане истим тоном уљане боје као и двери.
12
Наведено је закључено на основу оптичких карактеристика бојеног слоја; према
начину подсликавања, начину сликања у слојевима и начину надсликавања лазура
крајем XVII и почетком XVIII вијека. Одлучено је да се на дверима спроведу

конзерваторске мјере уз очување свих оштећења и централног стубића,
као претходне рестаурације за коју је закључено да је битно допринијела
очувању двери као цјелине13 (Слика 2а и 4д).
У међувремену је црква Св. врачева Козме и Дамјана обновљена.
Израђен је нови иконостас по узору на затечени. Двери су по завршетку
радова, у договору са породицом Ћетковић, враћене у цркву и презентиране
14
на њеном јужном зиду.
Слика 2. Двери из Ратишевине, Слика 2а. Двери из Ратишевине, по

затечено стање завршетку конзерваторских мјера
13
Конзерваторске мјере су спровели Јасминка Гргуревић, дипломирани конзерватор-
рестауратор,савјетник конзерватор, Славица Ломпар, ликовни техничар и Драгутин Радимир,
сликар конзерватор.
14
Како смо већ истакли, овом приликом се нећемо бавити дјеловима деизисне плоче
и централним распећем јер су припадали неком другом иконостасу, а у цркви су затечени у
секундарној употреби.
Слика 3. Богородица прије Слика 3а. Богородица послије

рестаурацје (детаљ) рестаурације (детаљ)
Технички детаљи
Приликом конзерваторских истраживања и током спровођења конзер-

ваторских мјера, запажени су технички детаљи који су, по нама, важни за
анализу техничко-технолошког поступка карактеристичног за сликаре који
су дјеловали у оквиру радионице бококоторске сликарске школе. Овом при-
ликом их само таксативно наводимо:
- Дрво за двери је обрађено ручно што се потврђује грубљим засјецима
који су евидентни на полеђини;
- Лице двери је удубљено за око један цм, а затим су изведени ободни
и диобени дрворезни преплети (троструки и двоструки) (Слика 4);
- Обрађене површине дрвета су изглачане;
- Пукотине, чворови, спојеви и ризичне зоне дрвета су ојачане кома-
дима грубо тканог ланеног платна (Слика 4 и 4б);
- Ивице су каналисане зарезивањем да би се успоставила чвршћа веза
са импрегнатуром (Слика 4а);
- Обрађене и припремљене површине дрвета су импрегниране кредно-
туткалном импрегнатуром у дебљини до 1,5 мм;
- Импрегнатура је изглачана и припремљена за сликање и позлату;
- Сликање је изведено у техници јајчане темпере;

- На неким мјестима нанесен је цртеж златом, и то танким потезима,
најфинијом четкицом;
- Удубљења између дрворезних преплета су попуњена црвеном бојом,
док су преплети позлаћени.
Слика 4. Ојачање ивице грубо Слика 4а. Каналисање ивица,

тканим ланеним платном зарезивањем
Слика 4б. Слободно украшавање Слика 4ц. Ојачање споја клином ручне
ободних ивица израде
Слика 4д. Претходна рестаурација централног дијела двери

вертикалним стубићем (детаљ)
Симболика царских двери
Царске двери су врата на иконостасу, која отварају средишњи пролаз

ка олтарском простору у православним вјерским објектима. Кроз њих се
пролази из наоса цркве у олтар, из профаног у свето, из материјалног у
духовно. У току литургије врата су затворена, а отварају се само у одређеним
тренуцима службе. Симболика царских двери, нарочито њиховог отварања
и затварања представља значајан мотив у православној теологији. Отварање
означава обећање да ће се вјернима отворити Царство небеско. Затварање,
међутим, означава да су људи лишени небеског раја услед њиховог пада
у гријех. На дверима је обично представљена сцена Благовјести, сусрет
дјевице Марије и арханђела Гаврила који јој је рекао да ће родити Спаситеља
људског рода. Са овом благовјешћу почиње обнова човјечанства, а ријечима
арханђела Гаврила “Радуј се Благодатна! Господ је с тобом!” отвара се
историја Новог завјета и почиње преображај човјечанства.
Кроз царске двери само посвећени пролазе.

Налаз и мишљење
Царске двери из цркве Св. врачева Козме и Дамјана припадају типу

резбарених двери на којима доминирају сликане површине, док је дрворез
распоређен по ивицама у облику преплета. Осликане су са предње и са задње
стране. На предњој страни, на централном дијелу двери, представљена је
сцена Благовјести; Богородица на лијевој и арханђел Гаврило на десној
страни. Богородица је представљена у стојећем положају, у полуокрету.
Тијелом је окренута према арханђелу, док је лицем окренута према наосу
цркве. У рукама држи преслицу са пурпурном пређом. Насупрот њој,
арханђел Гаврило (на грч. архи - први, аггелос – вијесник = Вијесник
Божији) је искорачио лијевом ногом. У лијевој руци држи гласнички штап,
док испруженим покретом деснице и кажипрста навјештава Богородици
догађај који слиједи. Крила су му надсликана златом, танким потезима
четком. Богородица и арханђел су смјештени у ентеријеру објекта.
Приказ Богородице с преслицом у руци, тј, Богородице преље, ушао је
у иконографију још у 5. вијеку (мозаик у цркви Santa Maria Maggore у Риму).
Овакав начин приказа посебно је развијен у византијској иконографији, од
12. вијека надаље. На исти начин и арханђела Гаврила у покрету, како је
приказан на дверима из Ратишевине, налазимо у романичким приказима
који су настали у 12. вијеку и касније.
На горњој троугластој лучној површини двери представљени су царе-
ви Соломон и Давид са отвореним свицима у којима су црном бојом, круп-
ним правилним словима на црквенословенском језику исписани текстови.
Дјелови натписа који атрибуирају њихове представе сачувани су у записима

исписаним црвеним словима у нивоу њихових рамена. Обојица на главама
имају круне украшене драгим камењем и тракама са бисерима (Слика 5а и
5б).
Слика 5а. Цар Соломон, детаљ Слика 5б. Цар Давид, детаљ
На доњој, десној страни двери, испод представе арханђела Гаврила,

представљена су три архијереја, чији натписи нажалост нијесу сачувани
(Слика 6а). Испод представе Богородице представљен је пламеноцрвени
серафин који су својим крилима заклања лице и ноге (Слика 6б).
Слика 6а. Три непозната архијереја Слика 6б. Анђео-серафин

Двери су уоквирене јединственим троструким решеткастим дрво-

резним преплетом, који се без прекида трансформише у двоструки, дије-
лећи сликане сцене по хоризонтали на три цјелине (Слика 7). Преплет је
позлаћен. Употребљено је злато у листићима нанесено на изглачани болус
свијетлог тоналитета15. Удубљења између преплета обојена су црвеним то-
ном. Овакав непрекинут решеткасти преплет познат је на овом подручју од
раније. Налазимо га на романичким фрагментима декоративне пластике и у
црквама у Боки Которској. На истим фрагментима налазимо и трагове боје-
ног слоја и то често трагове црвене боје.
У радионицама бококоторских иконописаца (од краја XVII до друге
половине XIX вијека), дрворез је представљао саставни дио иконописачке
вјештине. Није се могао замислити квалитетнији иконостас без неког
изрезбареног дијела. Најчешће су то биле “царске двери”, као централни
и најважнији дио у конструкцији иконостаса што је како закључујемо био
случај и у овој цркви.
Слика 7. Позлаћени дрворез, детаљ споја троструког и двоструког преплета
На полеђини двери је црвеном бојом, директно на дрвету, исписан

(нацртан) крст са криптограмом (Слика 8). На жалост остаци овог записа
нијесу сачувани у довољној мјери да би их могли растумачити. Крст се
налазио на централном дијелу двери, док су слова била распоређена у
угловима кракова крста. Постављање крста са криптограмом на полеђини
15
Хемијске анализе подлоге и бојеног слоја нијесу рађене тако да се наведена
констатација заснива на оптичким посматрањима.
двери, тј. на страни према олтару може се објаснити вјеровањем да се на

тај начин спречавао пролаз демона у олтар. Није нам познат ниједан сличан
примјер приказа овог мотива на дверима, али га налазимо на зидним
сликама и то на унутрашњој страни врата на црквама16. Примјера ради,
овакве криптограме насликао је сликар Радул17 и то у скоро свим црквама
у којима је сликао зидне слике. Налазимо их у вратима цркве Св. Тројице у
манастиру Прасквица18.
Слика 8. Полеђина двери са дјеловима

криптограма
16
Овакви записи, исписани најчешће црвеном бојом директно на прекреченом малтеру,
чували су улазе у цркве. Неке од њих разријешио је Павле Шеровић.
17
Активност сликара Радула може се пратити у период од 1665. до 1680. године.
Географски она се везује за данашњу територију Црне Горе, Косова и Метохије и Босне и
Херцеговине. Зоран Ракић, Радул, српски сликар XVII века, Нови Сад, 1998. год. У стручној
литературе важи мишљење да је Димитрије био ученик сликара Радула и да га је Радул
довео у манастир Прасквицу (1680/81), да би му помогао у радовима на осликавању цркве
Св. Тројице. Упоређењем зидних слика у цркви Св. Тројице и у цркви Св. Николе у селу
Пелиново, Горњи Грбаљ, у којој се Димитрије потписао 1718. године, може се са великим
степеном сигурности тврдити да се ради о истим или јако сличним сликарским предлошцима.
18
У унутутрашњости врата у цркви Св. Тројице у манастиру Прасквица, коју је осликао
сликар Радул око 1680. године, налазимо приказ криптограма.
За ову анализу важно је нагласити да криптограме налазимо и у вратима

цркава које је у Боки которској осликао Димитрије Даскал и то у цркви Св.
Ђорђа у Шишићима, цркви Св. Петке у селу Мркови на Луштици и у цркви
Св. Николе у Пелинову19.
На дијелу земље, испред Богородичиних ногу налазимо потпис
сликара Димитрија. Потпис је исписан златом, црквенословенским, писа-
ним словима. Читамо, ”рука Димитрија писа” (Слика 9а и 9б). Потпис је
открила, анализирала, упоредила и атрибуирала Јасминка Гргуревић, један
од аутора овог рада.
Слика 9а. Димитријев потпис на дверима из Ратишевине
Слика 9б. Димитријев потпис на дверима из Ратишевине, калк
Двери из цркве Св. врачева Козме и Дамјана из Ратишевине, насликао

је Димитрије Даскал, крајем XVII вијека. У то вријеме Димитрије је могао
боравити у Рисну. Према Вујичићу (Р. Вујичић, 1983.) Димитрије је 1680.
године, насликао икону Исуса Христа у цркви Св. Петра и Павла у Рисну.
Према истом аутору, икону Богородице са Христом и арханђелима, у истој
цркви, насликао је нешто касније, јер се на њој у натпису спомиње “са
благословенијем В(ла)дике Херцеговачка кир Саватија.20” На овој икони
19
Црква Св. Ђорђа у селу Шишићи, у Горњем Грбљу је осликана крајем XVII вијека.
Црква Св. Петке у Мрковима, на Луштици осликана је у првој деценији XVIII вијека, док је
црква Св. Николе у Пелинову, најобимније Димитријево сликарско дјело, осликана 1817/18.
Према натпису на западном зиду у унутрашњости цркве изнад улаза, осликавање ове цркве
је трајало 800 дана. У свим напред наведеним црквама које је у fresco техници осликао
Димитрије криптограме налазимо у унутрашњости врата.
20
Р. Вујичић, н.д, Задар, 1983, стр. 42
Димитрије се потписао21 (Прилог 2). Потврду о Димитријевом боравку у

Рисну налазимо тек 1705. године у Рисанском катастру.22 Димитрија, према
сачуваним натписима, налазимо 1689. године у цркви Св. Луке у Котору,23
у којој је насликао два наддверја; Гостољубље Аврамово и Недремано око,
који се и данас налазе на иконостасу ове цркве.
Већ наведено свједочи о Димитријевом континуираном присуству
на подручју Боке крајем XVII вијека24. За потребе даљих анализа важно је
споменути двери из мале савинске цркве, тзв. “тврдошке двери”, за које
је Павле Мијовић, на основу иконографске и стилске анализе, утврдио да
их је осликао Димитрије.25 Налаз из Ратишевине на којему се Димитрије
потписао засигурно потврђује ову атрибуцију. Анализом ова два рада, тј.
сцене Благовјести на дверима из Ратишевине и исте сцене на дверима из
мале цркве у манастиру Савина, закључујемо да се ради о потпуно истом
предлошку и истом сликарском поступку (Слика 10а, 10б, 10ц, 10д, 10е,
10ф). Из наведеног је даље могуће закључити да су оба дјела насликана у
кратком временском распону. Двери из Ратишевине засигурно су биле на
иконостасу цркве која се спомиње на овом мјесту у XVII вијеку и која је према
Накићеновићу26 подигнута дозволом Топал паше. Могуће је претпоставити
да је ова мала једнобродна грађевина са ниском, полукружном апсидом
на источној и улазом на западној страни, која је била покривена каменим
плочама, саграђена (или обновљена) на турској територији тј. у пограничној
зони у вријеме када је ова територија била предмет подјеле између Турске
и Венеције27. Овоме у прилог иде и чињеница да се село Камено, које се
налази у залеђу Херцег Новог, на око 2,5 км удаљено од Ратишевине, а у
којему се десила битка између Турака и Црногораца (битка на Котобиљу),
у којој је Турке предводио Топал паша, до те 1687. године спомиње као
21
Потпис је објавио и атрибуирао Р. Вујичић, н. д, Задар, 1983, стр. 42
22
У Рисанском катастру (“Terra D’Risano”, ИАК, УПМ СС, ф11), који је завршен 11.03.
1705, у попису страних лица наведен је под редним бројем 55 “Miter Descolo detto Pizaz”,
који у породици има жену и четворо ђеце, једну кћер и три сина. О томе Р. Вујичић, н.д,
Цетиње, 1999, стр. 179
23
Натписи са наддверја први пут су објављени у Шематизму Епархије бококоторске,
дубровачке и спичанске за год. 1899, стр. 45-46, одакле их је преузео Љ. Стојановић, Записи
и натписи бр. 1901, 1902, 1903. Поново их је обрадио Павле Шеровић, Стари записи из цркве
Св. Луке и капеле Св. Спиридона у Котору, Гласник Народног универзитета 1-4, 1940, стр. 47.
24
Наведеним се аргументовано бавио Р. Вујичић у раду Иконописна дјела Димитрија
даскала у Рисну; Студије из црногорске историје умјетности, Цетиње, 1999, стр.173-183
25
П. Мијовић, Бококоторска сликарска школа, стр. 76 -77
26
С. Накићеновић, н.д, стр. 276
27
Дилема око старости и датације цркве Св. врачева Козме и Дамјана произилази
из чињенице да су истраживања која су спроведена током радова на цркви резултирала
подацима о преломљеном своду у тјемену у старијем дијелу цркве. Управо зато користимо
изразе, саграђена или обновљена крајем XVII вијека
“турска баштина и пусто”. 28

За претпоставити је да је и село Ратешевина које се налази у
непосредној близини Каменог, било турски посјед. Накићеновић наводи
да је Топал паши плаћено 500 гроша да би се изградила црква. Изгледа да
је било уобичајно да локално становништво у пограничним областима под
Османлијском влашћу може да издејствује одређене привилегије плаћајући
турским везирима који су тим областима управљали. Резултат ове појаве
су овакве, једноставне, мале цркве које су саграђене (или обновљене) у
овим областима. У оваквим црквама управо и налазимо иконостасе настале
у радионицама бококоторских сликара. Ове цркве биле су уствари мали
хришћански “бункери”, како за житеље ових изолованих села, тако и за
путнике намјернике. Наведено свакако отвара и питање односа турске
власти према локалном становништву, што није тема овога рада, али је
чињеница која је резултирала у многим сличним сликарским дјелима па и
овим о којима је ријеч. Могуће је да је црква Св.врачева Козме и Дамјана
добила иконостас убрзо послије градње или поправке која се у изворима
назива градњом, а коју је дозволио Топал паша и да би се у њој вршила
служба. Бићемо слободни изнијети мишљење да је, овај иконостас настао
у Димитријевој радионици. Двери су сачуване, иако се иконостас мијењао,
како због чињенице што се радило о најсветијем и најзначајнијем дијелу
иконостаса, тако и због тога што су биле украшене дрворезом и позлаћене.
У контексту наведеног треба споменути и двери из мале савинске цркве.
Извјесно је да су и савинске двери настале у истој радионици.29 Како
смо напред истакли, ово мишљење изнио је 1960. године Павле Мијовић
на основу њихове стилске и иконографске анализе. Истовремено, након
поновног исчитавања натписа на њима, овај аутор је утврдио да су на
иконостас мале савинске цркве, двери постављене 1703. године и то уз
жељу њиховог наручиоца, одбјеглог тврдошког проигумана Георгија, да се
пренесу у тврдошку цркву када ова буде обновљена. Из напред наведеног
Мијовић закључује да су двери и осликане 1703. године.30
Слиједи да је Димитрије осликао царске двери за цркву Св. врачева
Козме и Дамјана у Ратишевини крајем XVII вијека и да је истовремено
28
С. Накићеновић, н.д, стр. 276, Накићеновић даље каже да је село до 1687. било
турска баштина и пусто, јер у њему није било воде, иако тамо постоји земља, поље. Од
1687. село је, како пише Накићеновић, насељено Црногорцима и Херцеговцима (њима није
сметало што село нема воде).
29
П. Мијовић, Бококоторска сликарска школа, стр.76 -77, До Мијовићевих истраживања
и његовог читања натписа на дверима, за ове двери је важило мишљење да су их са собом
донијели калуђери требињског манастира Тврдоша, када су, након што им је 1694 год. разорен
манастир, побјегли у Савину носећи са собом највриједније драгоцјености. Због тога су те
двери назване “тврдошке” а њихово датирање је било доста произвољно.
30
Већ следеће 1704. године Димитрија налазимо у Луштичком селу Мркови.
осликао и иконостас у овој цркви који је нажалост изгубљен. Овај иконостас

је замијењен новим иконостасом на којему су остале старе двери. Убрзо
послије радова у Ратишевини, Димитрије је добио нову наруџбину и започео
је радове на другим дверима користећи исти сликарски шаблон. Двери су,
како смо већ истакли, требале бити поклон тврдошког проигумана Георгија
цркви у манастиру Тврдош. Како је ова црква била срушена, двери су остале
у малој савинској цркви гдје се и данас налазе.
Поставља се питање ко је наручио двери за цркву у Ратишевини?
Или ко је упутио црквене ктиторе на сликара Димитрија? Разматрајући
околности на подручју Херцег Новог крајем XVII вијека, као и чињеницу да
Димитрије у свом запису на икони Богородице са Христом и арханђелима
у цркви Св. Петра и Павла у Рисну (на којој се и потписао), спомиње
владику Саватија Љубибратића, захумско-херцеговачког, за којег знамо да је
столовао у манастиру Тврдош, и да се крајем XVII вијека бјежећи од Турака
преселио у манастир Савину (касније у цркву на Топлој), имамо елемената да
претпоставимо да су се Саватије и Димитрије познавали, да су сарађивали,
и да је Димитрије радове који су настали на подручју Херцег Новог управо
израдио уз подршку, у сарадњи и свакако уз препоруку владике Саватија.
И на крају, на које изворе се Димитрије ослањао, какве предлошке
и коју сликарску технику је користио? Димитрије Даскал, је како смо већ
истакли, по својим сликарским предлошцима најсличнији сликару Радулу.
Аутори који су се бавили његовим сликарским рјешењима сагласни су да је
био Радулов ученик и да му је управо он помагао у радовима на осликавању
цркве Св. Тојице у манастиру Прасквица. Осликавање ове цркве завршено је
1680. године. Послије тога Димитрија налазимо у Боки Которској, иако Бока
крајем XVII вијека почиње да осјећа барокне таласе из Венеције. Иако сликар
Трипо Кокоља у то вријеме слика раскошне сибиле и динамичне пророке у
цркви на Шкрпјелу преко пута Пераста, нови сликарски импулси Димитрија
не дотичу. Његова слика окренута је византијским изворима и заснована на
византијским предлошцима. За подлогу користи локално дрво; јелу, храст,
јавор. Дрво је морало бити суво, обрађено и препарирано. Исто импрегнира
кредно-туткалном препаратуром. Приликом третмана подлоге, посебну
пажњу посвећује ивицама, ослабљеним дјеловима дрвета, или мјестима на
којима се налази чвор у дрвету, мада, како се може закључити, приликом избора
дрвета преферира “безбједне” дјелове и у томе је врло пажљив што свједочи
о његовом темељном занатском искуству. За сликање користи провјерену
технику, јајчану темперу. Инкарнате подсликава хладним тоновима, између
умбре и зелено окера. Освјетљење ликова постиже свијетлим тоновима који
често завршавају бијелим акцентима које наноси у виду линијских зареза.
Његов колорит је интензиван, набори на хаљинама не прате увијек анатомију
тијела. Експресивности цртежа доприноси надсликавање златом.
Слика10а. Богородица на дверима Слика10б. Богородица на дверима

из Ратишевине из Савине 31
31
Фотографије Богородице са двери из мале цркве манастира Савина преузете са сајта
Александра Рафајловића, пројекат Бококоторска сликарска школа
Слика 10д. Богородица из Савине, детаљ
Слика 10ц. Богородица из Ратишевине, детаљ
Слика 10е. Арханђел Гаврило Слика 10ф. Арханђел Гаврило

из Ратишевине, детаљ из Савине, детаљ
Закључак
Двери из Ратишевине иконописца Димитрија Даскала, представљају

још један додатак богатом сликарском опусу овог мајстора. Једноставним
рјешењем, сликарским и занатским умијећем, перфектним дрворезним
акцентима, потврђују вриједности богате ризнице Бококоторске сликарске
школе и исту доводе у везу са значајним ликовним дјелима насталим на
просторима Боке и залеђа, Црне Горе и Херцеговине, с краја XVII и с
почетка XVIII вијека. Као да су у тим немирним временима између Турске, с
једне и Венеције с друге стране, давале посебан печат духовном и световном
раслојству овог простора и као да су управо одољеле времену уз саму поруку
коју двери у себи носе ”царство Божје је унутра у вама”
Истовремено, налаз потписа иконописца Димитрија на дверима,
испред ногу Богородице, упозорава све будуће истраживаче и конзерваторе
да сваки корак мора бити измјерен правом мјером неопходних истраживања
и познавања проблематике којој се приступа, јер налази чекају, често
скривени, као поруке сликара на важним мјестима. У овом случају то је
земља по којој Она гази, а на којој он понизан оста.
Литература
1. Анђелко Бадурина, Лексикон иконографије, литургике и симболике

западног хришћанства и Увод у иконографију Радована Иванчевића,
Загреб 1990.
2. Горан Ж. Комар, Херцегновске знаменитости, Књига I, Херцег
Нови, 2006.
3. Павле Мијовић, Бококоторска сликарска школа XVII-XIX вијека,
Титоград, 1960.
4. Сава Накићеновић, Бока, Београд, 1913.
5. Светлана Ракић, Иконе Босне и Херцеговине (16 - 19. вијек), Београд
1998.
6. Зоран Ракић, Радул, српски сликар XVII вijека, Нови Сад, 1998.
7. Рајко Вујичић, Студије из црногорске историје умјетности, Цетиње
1999. год.
8. Рајко Вујичић, Бококоторска иконописна школа XVII-XIX вијека,
докторска теза, Задар, 1983, необјављено
9. http://www.bokokotorskaslikarskaskola.rs/-Projekat Aleksandra Ra-
failovića
Прилог 1. Двери из Ратишевине, полеђина

и лице послије спровођења конзерваторских мјера
Прилог 2.
Упоредбе потписа:
Потпис сликара Димитрија на дверима из Ратишевине
Потпис Димитрија даскала у Пелинову 32
Потпис Димитрија даскала на икони

Богородице у цркви
Св. Петра и Павла у Рисну 33
Потпис Димитрија даскала на

иконостасу у цркви
Св. Петке у Мрковима 34
32
Потпис из цркве Св. Николе у Пелинову, са записа над улазним вратима са унутрашње
стране, 1717/18. Калк скинула Јасминка Гргуревић
33
Потпис по Р. Вујичићу потиче из 1680/81 и први је датиран Димитријев рад. Преузето
из Р. Вујичић, Бококоторска иконописна школа XVII-XIX вијека, Задар, 1983, докторска теза,
необјављено, стр.44
34
Потпис по П. Мијовићу потиче из 1704. године. Преузето из књиге Бококоторска
сликарска школа аутора Павла Мијовића, Титоград, 1960, стр. 7
Прилог 3. Димитријеве двери из Ратишевине по завршетку радова

Jasminaka GRGUREVIĆ, Slavica LOMPAR, Dragutin RADIMIR
HOLY DOORS OF RATIŠEVINA BY ICON

PAINTER DIMITRIJE DASKAL
Summary
In the Region of Boka Kotorska and its hinterland, from the late 17th centu-
ry as long as to the early 20th century a specific painting activity was developed.
Icons were painted in the spirit and after the schemes of Byzantine tradition, in
the technique of egg tempera. The painter who works in this way, and who distin-
guishes in the region due to his specific painting approach and style is Dimitrije,
in literature found under the name Dimitrije Daskal.
The paper deals with the conducted conservation measures on the Holy
Doors discovered in the Church of Sts. Cosmas and Damian the Physicians,
which have not been known of till now. As it was concluded in the paper the Holy
Doors were painted by Dimitrije towards the end of the 17th century. It is a newly
discovered work of this painter. The aim of the paper is to pay attention to the
find, also to point out to the fact that research of the past is an everlasting pro-
cess in continuity, therefore no author, or work, has been sufficiently discussed.
At the same time the aim of the paper is to point out the necessity of systematic
approach on the occasion of performing conservation works, the necessity of
careful analyses, as well as to the importance of the given conservation techni-
cal-technological and stylistic chronological problematic on the side of the one
who performs works.
Key words: Holy Doors, Church of Sts. Cosmas and Damian the Physicians,
Ratiševina, icon painter Dimitrije
UDK 75.046.3:271.22(497.16 Бока Которска)”16/17”
Зорица ЧУБРОВИЋ
О САКРАЛНОМ ПРОСТОРУ - ПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊУ

БОКОКОТОРСКЕ ИКОНОПИСНЕ ШКОЛЕ
Кључне ријечи: Бококоторска сликарска школа, иконописна школа

Димитријевић – Рафаиловић, Димитрије Даскал, Стара школа у Рисну,
цркве у Грбљу, цркве на Луштици, црква Св. Николе Пелиново, црква Св.
Вартоломеја Кримовице, црква Св. Николе Бигово, црква Св. Еустахија
Доброта, црква Св. Луке Котор, манастир Прасквица.
Захваљујући исходима досадашњих проучавања Бококоторске

сликарске школе, посебно радовима Павла Мијовића и Рајка Вујичића,
те најисцрпнијем инвентару икона ове школе који је сачинио Александар
Рафаиловић1, а посебно раду сликарско-конзерваторског атељеа у Котору
којим руководи Јасминка Гргуревић, данас је могуће са знатно више
података говорити о амбијенту у коме је ова школа остваривала поручене
дјела (иконостасе, фрескоансамбле и иконе) током дугог периода од краја
17. до друге половине 19. вијека. Повољном амбијенту за проучавање
иконописне школе Димитријевић - Рафаиловић допринијело је дјеловање
Регионалног завода за заштиту споменика културе у Котору који се, у оквиру
своје дјелатности, током више од 3 деценије након земљотреса 1979. године,
са изузетном пажњом старао о сабирању документације и рестаурације
црквених грађевина било да је била ријеч о скромним грађевинама или пак
о значајним сакралним здањима која су представљала простор у којем се
одвијала сликарска активност Бококоторске сликарске школе.
Опус ове школе може се пратити у оквиру градитељских
могућности и стваралаштва 18. и 19. вијека и како је то установљено,
не само у оквирима православне цркве.2 Чињеница да је Димитрије
Даскал, родоначелник школе, био ангажован на осликавању цркве
1
ДВД (фотографије) под називом Бококоторска сликарска школа, Иконе 1 и Иконе
2, аутор Александар Рафајловић, новембар 2013. године
2
Димитрије Даскал је осликао свод капеле у старијој цркви Св. Еустахија у Доброти
(XIV в.) чија темељна зона и најнижи редови зидова су откривени у археолошким
истраживањима вршеним крајем 2011. године. Црква Св. Еустахија је још постојала у
вријеме израде аустријског катастра 1838. године на коме је забиљежена а срушена је у
периоду до 1886. године.
34 Зорица ЧУБРОВИЋ
Св. Еустахија у Доброти3 и у пословима везаним за цркву Св. Матеја4 у

истом мјесту поред Котора, указује до сада мало изучавану димензију
њиховог умјетничког дјеловања тј. на ону исту карактеристику коју су у
средњовјековној прошлости Котора посједовале радионице „pictores greaci“,
заправо, оспособљеност за рад на изради фресака и икона за православну и
католичку средину свог времена.
На почетку сликарске дјелатности, а и током развоја школе, запажа се
да се дјела Бококоторске сликарске школе јављају у црквама и манастирима
највећег угледа и старине. У првом реду то су манастир Морача и манастир
Пива, затим Никољац у Бијелом Пољу, манастири Прасквица и Градиште у
Паштровићима, Бања код Рисна, манастир Савина, црква Св. Луке у Котору,
црква Св. Павла у Рисну, Стара црква у Сарајеву, црква Св. Илије у Петровцу...
Ријеч је о најзначајнијим монашким средиштима и најзначајнијим градским
црквама. Овај период обухвата крај 17. и цијели 18. вијек. Поред иконостаса
и икона израђених за манастирске и градске цркве тада је осликанo и више
цркава у Грбљу, на Луштици и у Доброти. Двије од њих су порушене (Св.
Мина у Шишићима и Св. Еустахије у Доброти) тако да се не може знати
како су изгледала њихова сликарска и иконографска рјешења. То је посебно
важно за цркву Св. Еустахија јер се на основу штурих података из уговора
склопљеног са Димитријем Даскалом из Рисна, те податка да је његов рад
износио 32 дуката, не може прецизније закључити какав сликарски задатак
је рјешавао у овој цркви. Да ли је била ријеч о декорацији свода капеле
Розарија или покривању сценама? Да ли је задатак који је Димитрије Даскал
добио у цркви Св. Еустахија један од више урађених послова исте врсте?
Да ли је његова иконописачка радионица већ примала поруџбине за израду
икона од припадника католичке вјероисповијести у Боки? Ово питање
заслужује даља истраживања јер податак о његовом раду у капели цркве Св.
Еустахија и у цркви Св. Матеја намеће закључак да се у средини каква је
Бока, у којој су прожимања утицаја Истока и Запада представљала особину
и елемент идентитета, а тиме и њеног културног насљеђа, и на почетку 18.
вијека, у занатским и умјетничким пословима заправо опредјељивало на
основу створеног реномеа и обучености сликара.
Међутим, када се има на уму да је Димитрије Даскал заједно са
својим синовима и следбеником школе Максимом Тујковићем, рјешавао
најсложеније сликарске задатке, било да је ријеч о темама које је требало
сликарски и теолошки осмислити, или о простору у који је требало смјестити
иконе и иконостасе усклађене са захтјевима ентеријера древних градских
цркава (црква Св. Луке у Котору из 1195. године) или владарских задужбина
3
Антун-Тонко Томић, Доброта повјесница бокељског поморства, Доброта 2009, 201
4
Антун-Тонко Томић, н.д, 194; Наводи се да је живописцу Димитрију Даскалу из Рисна
исплаћено 2.137 лира за раздобље од 1723. до 1731. године.
О сакралном простору - прилог проучавању Бококоторске иконописне школе 35
и маузолеја (манастир Морача), манастирских цркава (црква Св. Николе

Прасквица, црква Св. Николе Градиште, Бања код Рисна, Тврдош) постаје
очигледно да се њихов рад остваривао у срединама које подразумијевају
највиши умјетнички и занатски ниво. Оцјена предложеног сликарског и
занатског рјешења зависила је од црквених личности највишег ранга. Стога,
када се имају на уму највиши домети радионица ове школе, остварени на
широком простору на коме се јављају њихова дјела, постаје јасна чињеница
да њихову продукцију треба посматрати у цјелини и по могућности
неодвојиво од унутрашњег простора цркава у којим су дјела стајала. А то би
значило да се у сагледавању опуса школе морају паралелно посматрати она
дјела која су настајала у грађевинама знатно старијим као и дјела настајала
у грађевинама из епохе којој су сликари школе припадали. Ових других
грађевина знатно је више, али су оне по свом изразу скромније од великих
манастирских и градских цркава велике старине у којима су ови сликари,
такође, стварали. Чињеница да се у оквиру њих нису сачувала комплетна
дјела већ само неке од њихових икона. Ипак недвосмислено показује да су
иконостаси и појединачне иконе ових сликара у једном периоду стајали
у простору најзначајнијих цркава, да би током времена били замијењени
другим. Узроци таквих збивања су многоструки и зависили су од мноштва
фактора од којих су пропадљивост дрвета и дотрајалост конструкције
иконостаса међу основним.
У срединама у којима су могућности замјене иконостаса биле мање,
а то су углавном сеоске средине (Грбаљ, Луштица, Паштровићи, Орјен...)
очували су се цијели ансамбли заједно са аутентичном унутрашњошћу
цркава. Зато се, не ријетко, ова сликарска школа поистовјећује са таквим
цјелинама, а притом можда губи из вида, да су сеоске цркве само један од
израза ове иконописне школе. Бројност пак сачуваних сеоских цркава у
Боки омогућава да се заједно са изучавањем њихове изворне архитектуре и
развоја ближе него што је то случај са другим црквеним здањима у којима
су стварана дјела ове школе, сагледа њено вријеме будући да је садржано
у сачуваном амбијенту и атмосфери, ових, најчешће малих сакралних
простора.
Када је ријеч о најстаријим црквама ту свакако спада црква Св. Госпође
манастира Подластва чији нестали иконостас је према документима израдио
Георгије Димитријевић5. И црквене грађевине које су настајале после цркве
Св. Госпође у Подластви биле су по свом просторном склопу њој веома
сличне - то су једнобродне засведене грађевине са полукружном апсидом на
источној, припратом (или без ње) као и звоником на преслицу на западној
страни. Црквице су освијетљене мањим прозорима на подужним странама
5
Рајко Вујичић, Бококоторска иконописана школа XVII-XIX вијека, докторска теза,
Задар 1983. стр. 123
и исто таквим прозором у апсиди. Простор испред цркава и око њих је био
осмишљен за окупљање у празничним данима и за ту сврху омогућавао
је одвијање црквених церемонијала и играње кола. Унаоколо су постојале
зидане клупе.
Чемпреси су означавали постојање гробља (црква Св. Николе Бигово,
црква Св. Петке Главатичићи, црква Св. Димитрија Наљежићи), али
чемпреси су постојали и уз цркве око којих није постојало гробље (црква
Св. Ђорђа Радованићи), а постоје гробљанске цркве без чемпреса (црква Св.
Варваре Сутвара, црква Св. Вартоломеја Кримовице...).
Стара школа у Рисну
У Рисну постоји предање да су иконописци Бококоторске сликарске

школе имали радионицу на првом спрату зграде која се налазила у близини
цркава Св. Петра и Павла и цркве Св. Арханђела Михаила, у склопу овог
сакралног ансамбла. Зграда је и данас сачувана у виду рушевине обрасле
у самониклу вегетацију. Прислоњена је својим источним зидом уз гробље
које се налази на вишој коти у односу на парк из којег се улазило у приземље
гдје је био млин за маслине. Са сјеверне стране је стајало степениште
прислоњено уз бочни зид и водило је на први спрат, односно у радионицу
сликара иконописаца.
Извод из катастарског плана Рисна из 1838. године

Извод из старог плана Рисна - положај школе у оквиру сакралног комплекса
Поглед на зграду Школе са југозапада - фотографија

се чува у канцеларији Црквене општине у Рисну
Карактеристични типови и облици у градњи

цркава Грбља, Луштице, Орјена
Најразвијенији, а притом и најбоље сачувани примјер цркава грађених

током 17. и у првој половини вијека 18. вијека је црква Св. Николе у
Пелинову. Унутрашњост цркве, њена западна фасада живописане су руком
Димитрија, родоначелника Бококоторске сликарске школе Димитријевић –
Рафаиловић. Сликар је за њу израдио иконостас који је у непознато вријеме
нестао из цркве а други, изгледа, није био постављен.
Архитектуру ове цркве карактерише постојање прве припрате која је
у виду засведеног простора са кровом плитког нагиба дограђен уз западну
фасаду како би од атмосферских утицаја штитио фреске које покривају њену
цијелу површину. Са обје бочне стране припрате сазидане су камене клупе.
Такво рјешење испред улаза у наос цркве, могао је стајати врло дуго, свакако
дуже од једног стољећа. У другој фази дограђена је данашња припрата са
зиданим клупама унаоколо и двоводним кровом са видном дрвеном кровном
конструкцијом. Простор припрате функционално је одвојен од простора цркве.
Основа цркве Св. Николе, Пелиново

У цркви Св. Јована, у селу Дуб, простор првобитне припрате је у

познијој фази повишен и изједначен по висини са зидовима цркве. У тој
доградњи, западни зид цркве је срушен, а над припратом је изграђен свод
чиме је простор припрате припојен наосу цркве (Слика 1, 2).
У цркви Св. Вартоломеја и цркви Св. Андрије, у селу Кримовице у
Доњем Грбљу, првобитна дрвена кровна конструкција једнобродне цркве је
уклоњена, зидови су повишени, а над њима је изграђен полукружни свод,
чиме је у унутрашњости настао већи простор (Слика 3,4).
У цркви Св. Димитрија у Наљежићима (горњи Грбаљ), на источном
дијелу подужних зидова једнобродне цркве, постоје плитке нише-пјевнице
којима је простор наоса проширен. У овој цркви, рјешење звоника на
преслицу, са једним звоном одступа од уобичајеног јер показује накнадно
подизање висине стубаца удвајањем стандардне висине и поновним
постављањем профилисаног вијенца, чиме се нагласила висина, али и
пореметило традиционално правило градње звоника (Слика 5, 6).
У цркви Св. Јована у Горовићима (Горњи Грбаљ), грађеној у оквиру
стамбене цјелине једног од развијених братстава на подручју Грбља, сачувана
је оригинална обрада унутрашњости са иконостасом из прве половине
19. вијека. Вјероватно је обрада зидова настала у вријеме постављања
иконостаса Христифора Рафаиловића изведена по традиционалном обрасцу
који је владао у то доба па би се могло закључити да је обрада унутрашњости
коју имамо у цркви Св. Јована карактеристична за већи број цркава 17-18.
вијека (Слика 7, 8).
Архитектура цркве Св. Ђорђа у Шишићима, Горњи Грбаљ, представља
типично рјешење из времена настанка иконописне школе Димитријевић
– Рафаиловић. То је једнобродна грађевина са полукружном апсидом
уз коју је накнадно дозидана припрата са нешто нижим сљеменом крова
у односу на кров цркве. У цркви је сачуван фреско-ансамбл и иконостас,
дјело Димитрија, родоначелника школе. Градњом припрате простор цркве
је припојен стамбеној цјелини породице којој је црква припадала (Слика 9).
У цркви Св. Николе у Бигови, Доњи Грбаљ, постоји оформљен простор
и над припратом. Вјерује се да је у том простору боравио монах и да је овај
манастирчић слиједи древни манастир Св. Николе који је по предању стајао
на овом мјесту (Слика 10).
У цркви Св. Ђорђа, Радованићи, сачувано је изворно рјешење
једнобродне засведене грађевине са иконостасом из друге половине 18.
вијека. Камене клупе постоје на западној страни, уз фасаду цркве (Слика 11).
Млађа црква Св. Јована на Сврчку, Морињ, настала је средином 18.
вијека у вријеме изузетног просперитета породице Милиновић којој је
припадао и Криле Милиновић, истакнута личност Мориња. Старија црква
која је постојала на истом мјесту срушена је у земљотресу 1667. године. Била
је знатно дужа и нешто шира од данашње саграђене средином 18. вијека, а

претрпјела преградњу у 19. вијеку. Основа старије цркве са пиластрима на
подужним странама, откривена је у радовима на темељној реконструкцији
цркве спроведеној 2008. године.
Основа старије цркве Св. Јована, Сврчак
У цркви Св. Петке, у селу Мркови, на полуострву Луштица, осликаној

руком Димитрија Даскала, сачуван је и католички олтар који је стајао у
припрати, прислоњен уз западну фасаду цркве, сјеверно од улазних врата.
Црква има правоугаону основу са припратом приближно исте дужине. Њен
кров је нешто нижи у односу на кров цркве (Слика 12, 13).
У цркви Св. Јована у селу Калимож, изнад Бијеле, на високој коти са
које се пружа широки видик на Боку, сачуван је иконостас чије су неке иконе
због оштећења и трошности скинуте са иконостаса. Црква је покривена
каменим плочама и њен покривач представља старије типично рјешење за
већи број цркава које су грађене на падинама Орјена (Слика 14).
У цркви Св. Петке у Петијевићима, у којој се налазе дуборезне двери
Бококоторске сликарске школе, камени кровни покривач сачуван је на крову
апсиде док је на крову наоса замијењен каналицом.
Црква Св. Николе, Пелиново
Црква Св. Николе у Пелинову својим положајем, архитектонским

склопом, а посебно добро очуваним фрескосликарством родоначелника
Бококоторске сликарске школе Димитријевић-Рафаиловић, иако данас
без иконостаса који је у њој изворно стајао, у највећој мјери одражава

карактеристични израз настао у другој деценији 18. вијека уношењем
сликарског дијела посвећеног зографа, у простор ове скромне црквене
грађевине у средишњем дијелу Горњег Грбља.
Да је овој цркви придаван велики значај може се закључити на основу
натписа исписаних „руком Димитрија многогрешног писара“ у којима се
наводе имена ктитора и приложника из седам тадашњих села: Шишића,
Пелинова, Тујковића, Наљежића, Патела, Сутваре и Дуба. Међу њима су
имена четири свештеника и стотину четири приложника којих је највише
било из Шишића, Дуба и Пелинова.
Сликар је написао да је на осликавању цркве радио 800 дана, плаћено
му је 70 цекина, а владика Данило га је још даривао „једном златицом“.6
Претпоставља се да је осликавању претходило проширење раније
цркве чија је олтарска трпеза задржана а на њој натпис да је постављена
1614. године и да је Војин Ђукин приложник.
У свом данашњем облику црква Св. Николе, са својом засведеном
првом припратом која је била отворена, а штитила је осликану западну
фасаду цркве од атмосферских утицаја, и познијом издужене правоугаоне
основе, и звоником на преслицу са три окна за звона, подигнута над
западним зидом цркве настала је у оквиру четири фазе градње.
Првобитна црква остала је непозната осим часне трпезе која је
задржана у проширеној цркви јер њени темељи нису откривени у току
досадашњих ископавања која су се одвијала са спољне стране темељних
зидова ради израде дренажно-вентилационог канала.7
У другој фази саграђена је данашња црква, у трећој је дозидана
засведена припрата, а у четвртој припрата са двоводним кровом. Звоник је
могао настати након градње засведене припрате што се може закључити на
основу положаја степеништа усјеченог у њен сјеверни зид а које је водило
на раван кров са којег се могло звонити.
Поред цркве Св. Николе, 1859. године је на мјесту старије срушене
1853. године, саграђена црква Св. Тројице, саборни храм за неколико села
горњег Грбља.8
Црквени комплекс настао градњом Св. Тројице ограђен је каменим
зидом са капијом на западној страни којој се са главног пута приступа
степеништем.
6
Сретен Петковић, Црква Св. Николе Пелиново - Грбаљ, Грбаљ 2009, 10
7
Зорица Чубровић, Приступ обнови споменика сакралне архитектуре на подручју
Грбља, у зборнику „Грбаљ кроз вјекове“, Грбаљ, 2005, 611-612
8
Младен Ш. Црногорчевић, Цркве у Грбљу, Гласник Православне далматинске цркве
X, Часопис бр.1, Задар, 1902, 40
Црква Св. Ђорђа, Шишићи
У цркви Св. Ђорђа која је саграђена као породична капела братства

Шовран, у средишњем дијелу села Шишићи, налази се најстарији познати
фрескоансамбл сликан руком Димитрија Даскала9 и иконостас са иконама
које су израдили иконописци његове школе. Црква је саграђена као
једнобродна грађевина засведена полукружним сводом који је ојачан једним
попречним луком на мјесту које одговара положају иконостаса. На источној
страни грађевине је полукружна апсида, на западној улаз. Кров је на двије
воде покривен каналицом. Уз цркву је, са њене западне стране, дограђена
припрата чији продужни зидови су изворно прислоњени уз старији зид који
је припадао некадашњој стамбеној цјелини Шоврана. Улаз у припрату је
на јужној страни, из дворишта, које је судећи по конзолама испод кровног
вијенца цркве, имало тријем или настрешницу са лозом. Када је пропала
дрвена конструкција припрате није поново обновљена, па је њен простор
коришћен као отворена припрата у цркви Св. Стефана у Врановићима или у
цркви Ризе Богородице, Кримовице.
Са изградњом припрате црква Св. Ђорђа у Шишићима је у просторном
смислу постала дио стамбене цјелине са кућама породице Шовран које су се
налазиле у непосредној близини. Првобитно, црквица је стајала самостално,
попут оближње цркве Св. Госпође10 која припада породици Латковић. Ове двије
сусједне црквице, са кућама унаоколо, раздваја пут који повезује Шишиће са
селима Горњег Грбља у једно по многим карактеристикама јединствено подручје
чији заједнички именитељ представља ланац црквених споменика саграђених
у оквиру сеоских агломерација у одређеном ритму који одговара положају села
и на приближно истој коти. Ове црквице су у виду низа сагледиве из поља на
западној страни као и са наспрамне, источне стране Горњег Грбља гдје се налазе
групације са сликом пејзажа сличном на другој страни Грбаљског поља.
За разлику од цркве Св. Николе која је остала без свог иконостаса,
црква Св. Ђорђа одаје у највећој мјери дух времена када је настао њен
живопис и иконостас, у неколико етапа и дјело су исте школе. Све до
земљотреса 1979. године црква је са становницима села и њиховим кућама
чинила нераздвојну цјелину. Након тога у селу се задржавало све мање људи
јер су га постепено напуштали. Иако најпотпунија цјелина са брижљиво
изведеним рестаураторским захватом на грађевини, фреско-сликарству и
иконама ипак интегритету цркве Св. Ђорђа којој ће ускоро бити враћен и
кров припрате, недостаје њено изворно окружење.
9
Павле Мијовић, Бококоторска сликарска школа XVII-XIX вијека; Титоград, 1960, 17-
22, З. Чубровић, н.д, 612-613, сл.19
10
Војислав Кораћ, Монументална сакрална архитектура у Грбљу, у зборнику „Грбаљ
кроз вјекове“, Грбаљ, 2005, 579-584.
Црква Св. Јована, Горовићи
Црква Св. Јована се налази у селу Горовићи, непосредно уз пут који

повезује села Горњег Грбља са Лаством Грбаљском. Са њене јужне стране се
налази стамбена цјелина братства Мензалин са кућом и гумном што заједно
представља заокружени стамбени комплекс једне од истакнутих породица
села Горовићи.
Црква Св. Јована је једнобродна засведена грађевина правоугаоне
основе, са улазом и звоником на преслицу на западној и полукружном.
апсидом на источној страни. Кров цркве је двоводан и покривен каналицом.
Кровни вијенац је од камених плоча (тзв.“котали“). Испред цркве је
правоугаоно двориште ограђено каменим зидовима. Улаз у двориште са
вратима која се затварају жељезном капијом је према западу. Црква је зидана
у три фазе што се јасно запажа по техници зидања на западној фасади.
Првобитна црква је била нижа за око 70 цм; зидана рустично обрађеним
каменом у правилним редовима. У познијој фази (друга фаза) изграђен
је звоник на преслицу са једним звоном. У трећој фази градње црква је
повишена и добила је свод. Улазни портал и прозор над њим су из прве
фазе градње. Портал карактерише употреба крупних састављених блокова
камена за довратнике и једноставни надвратник. Окулус на западном зиду
има благо закошене ивице према унутрашњости зида. Дворишни зидови са
зиданом клупом унаоколо су постојали и у првој фази градње.
Унутрашњост цркве је карактеристична за већи број цркава на
подручју Грбља и Боке Которске у цјелини. Зидови и свод су омалтерисани
и обојени. До вијенца у подножју свода зидови су бојени бијелом, а свод
и калота апсиде плавом бојом. Границу између бијеле и плаве наглашава
линија тамно цигласте боје којом су оивичени и прозорски отвори. У
подножју зидова, у висини сокла, је тамно сива бордура. Под је од камених
плоча сложених у правилне редове који се пружају у правцу пружања цркве.
Иконостас дијели унутрашњост засведене једнобродне грађевине
на наос и олтарски простор. Два узана отвора на источној страни наоса,
заједно са прозором и крупнијим окулусом на западној страни, освјетљавају
унутрашњост цркве. Прозор на апсиди је у накнадној фази зазидан као и
прозори у наосу. У олтарском простору се налази часна трпеза у виду стола
са квадратном каменом плочом ослоњеном на стуб. У углу између сјеверног
и источног зида је ниша за проскомидију, а на јужном зиду олтарског
простора је квадратна ниша (ђаконикон).
Иконостас је насликан руком Христифора Рафаиловића, иконописца
Бококоторске сликарске школе. Састоји се од три престоне иконе, два
надверја, деизисне плоче и крста на врху.
Црква Св. Јована је у земљотресу 1979. године претрпјела оштећења
звоника и крова. Током 1982. године ова оштећења су санирана од стране

Општинског завода за заштиту споменика културе Котор.
Црква Св. Јована репрезентује тип једнобродних цркава које су
настајале у оквиру стамбених цјелина појединих развијених братстава у
Грбљу. Генеза настанка цркве очитује се на западној фасади са повишењем
изнад карактеристичног портала и накнадним звоником на преслицу. Поред
сачуваних одлика архитектуре настајалих у оквиру три фазе градње, црква
посједује и оригинални иконостас Христифора Рафаиловића из 1834.
године. За ово вријеме може се везати градња свода, односно, трећа фаза
градње цркве. Значај цркве Св. Јована се огледа у изворности просторног
склопа коме припада као и у рјешењу ентеријера.
Слика 1. Црква Св. Николе, Пелиново - поглед са сјевероистока (снимила З. Чубровић)
Слика 2. Црква Св. Јована, Дуб - поглед са југа (снимила З. Чубровић)

Слика 3. Црква Св. Вартоломеја, Кримовице - поглед са сјеверозапада (снимио А. Рафајловић)
Слика. 4. Црква Св. Вартоломеја, Кримовице - југоисточни угао цркве

(снимила З. Чубровић)
Слика 5. Црква Св. Димитрија, Наљежићи (снимила З. Чубровић)
Слика 6. Црква Св. Димитрија, Наљежићи - унутрашњост (снимио А. Рафајловић)

Слика 7. Црква Св. Јована, Горовићи - поглед са западне стране (снимио А. Рафајловић)
Слика 8. Црква Св. Јована, Горовићи - унутрашњост (детаљ) (снимио Д. Палибрк)

Слика 9. Црква Св. Ђорђа, Шишићи - поглед са југоистока (снимио А. Рафајловић)
Слика 10. Црква Св. Николе, Бигова - поглед са југоистока (снимила З. Чубровић)
Слика 11. Црква Св. Ђорђа, Радованићи; (снимио А. Рафајловић)

Слика 12. Црква Св. Петке, Мркови - поглед са југозапада (снимио А. Рафајловић)
Слика 13. Припрата цркве Св. Петке, Мркови - припрата (снимио А. Рафајловић)
Слика 14. Црква Св. Јована, Калимож - поглед са југозапада (снимио А. Рафајловић)
Zorica ČUBROVIĆ
ON SACRAL SPACE – CONTRIBUTION TO

BOKA KOTORSKA ICON PAINTING SCHOOL
Summary
Owing to the results of the previous studies of the Boka Kotorska Painting
School, also the inventory of their icons composed in recent time and in particular the
work of the conservation ateliers of Regional Institution for Protection of Cultural Mon-
uments Kotor, many new data were obtained about the ambience in which the school
worked and realized the ordered works (iconostases, fresco ensembles and icons) during
the long period from the end of the 17th to the second half of the 19th century.
Convenient conditions for the study of the icon painting school Dimitrijević-Ra-
failović were contributed by the activities of the Regional Institution for Protection of
Cultural Monuments in Kotor which in the period longer than two decades within its
activities, during longer than 3 decades after the earthquake in 1979, with exceptional
care attended to the collection of the documentation and restoration of church buildings
whether it was the case of modest buildings or significant sacral constructions in whose
space the painting activities of generations of this school took place.
The fact that Dimitrije Daskal, school’s progenitor, was engaged in decorating of
the Church of St. Eustahije (St Eustachius) in Dobrota and works connected to the church
of St Matej (St. Mathias) in the same settlement by Kotor, points up to so far rarely stud-
ied dimension of their artistic work, the same characteristic that in the Medieval history
of Kotor belonged to the „pictores greaci“, that is the production of frescos and icons for
orthodox and catholic communities of their time.
At the beginning of the painting activity and also during the development of the
school it can be noticed that the works of the Boka Kotorska School appear in churches
and monasteries of high reputation and great age. Their activities occurred in the church
of Morača and Piva Monastery, in Nikoljac and Bijelo Polje, Praskvica and Gradište in
Paštrovići, Banja by Risan, Savina, the Church of St. Luke in Kotor, the Church of St.
Pavle (St. Paul) in Risan, Old Church in Sarajevo ... . The said are the most significant
monastic centres and most significant town churches. Except for iconostases and icons
produced for monastic and town churches in this period the interior of a certain number
of churches in Grbalj, on Luštica and in Dobrota were also decorated. Two of them were
destructed (St. Mina /Mena/ in Šišići and St. Eustahije /Eustachius/ in Dobrota) and there-
fore it cannot be established what their painting and iconographic solutions were like.
However, taking in consideration that Dimitrije Daskal together with his sons and
successor of the School Maksim Tujković solved the most complex tasks, both dealing
with themes that had to be presented through painting or theologically conceived and
those of space in which they had to place the icons and iconostases so that they can suit
the requirements of the interior of the ancient town churches (the Church of St. Luke
in Kotor 1195) or rulers’ endowments and mausoleums (Morača Monastery), monastic
churches (Church of St. Nikola, Praskvica; Church of St. Nikola, Gradište; Banja by Ri-
san, Tvrdoš) it is obvious that their work was realized in the environments which require
the greatest level of art and craftsmanship. The evaluation of the proposed painting and
artisanal solutions depended on the ecclesiastic personalities of highest rank. Therefore,
considering the greatest reach of the workshops of the School produced on the wide area
on which their works appear it is clear that their production should be observed as a
whole and if possible in relation to the conditions of the interior of the churches in which
they used to stand. Which means that when researching the opus of the School it should
be observed parallel to those works produced in the buildings much older, and also the
works produced in the buildings in the same epoch to which the painters of the School
belonged. The number of the latter buildings is considerably greater but they according to
their expression more modest than the large monastic and town churches of great age in
which the afore said painters were also creating. The fact is that within the former works
have not been preserved as a whole, but only some of their icons, yet undoubtedly shows
that both the iconostases and the single icons by those painters in a certain period stood
in the space of the most significant churches and in due course were substituted by others.
The causes of such occurrences are manifold and depended on a large number of factors
of which the decay of the wood and worn-out structure of the iconostases are among the
basic ones.
While in environments in which the replacements of iconostases were fewer, and
they are mainly village environments (Grbalj, Luštica, Paštrovići, Orjen...), also complete
ensembles were preserved together with the authentic interior of the churches. Therefore,
not rarely, this painting school is identified with such entities and therewith, maybe, it is
not noticed that the village churches are just one of the expressions of the icon painting
School. Yet, a great number of preserved village churches in Boka Kotorska enables us to
study simultaneously their architecture and development, more closely than it is the case
with other church buildings in which the works of the Boka Kotorska Painting School
were created, and to perceive the characteristics that define the time of its origination and
activity.
The Church of St. Nikola (St. Nicolas) in Pelinovo and the Church of St. Đorđe (St
George) in Šišići are presented as the remarkable examples of their architecture.
Key words: Icon Painting school of Boka Kotorska, Icon Painting School Dimitrije-
vić-Rafailović, Dimitrije Daskal, Old school in Risan, churches in Grbalj, churches on
Luštica, church of St. Nikola Pelinovo; Church of St. Bartholomew Krimovice; Church
of St. Nikola Bigovo; church of St. Eustachius Dobrota; Church of St. Luke Kotor; mon-
astery Praskvica
UDK 737.1:272(497.16 Котор) ”10/19”
Milica KRIŽANAC
NALAZI NOVCA IZ CRKAVA SV. ANE I SV. MIHAILA

U KOTORU - (1982-2000)
Ključne reči: Kotor, Crkva Sv. Ane, crkva Sv. Mihaila, novac
Razorni zemljotres, koji je zadesio Crnu Goru 1979. godine, oštetio

je veliki broj građevina u Kotoru. Pod rukovodstvom Opštinskog zavoda za
zaštitu spomenika kulture (danas Regionalni zavod)1 iz Kotora, nakon potre-
sa je obavljena sanacija gradskih zdanja, koja je velikim delom obuhvatila i
oštećene crkve. Tokom zaštitnih arhitektonskim radova na crkvama Sv. Mi-
haila i Sv. Ane, unutar i oko zdanja, nađen je raznovrstan pokretni materijal.
Tokom radova, sprovedenih u periodu od 1982. do 2000. godine, u
ovim dvema sednjovekovnim kotorskim crkvama, nađena su 53 primerka
novca. Od tog broja, 46 je bilo moguće determinisati na osnovu bolje ili lošije
sačuvanih predstava, dok je 7 moneta potpuno korodirano. Najstariji novac,
u ovom nalazu, iskovan je u vreme vizantijskog cara Romana IV Diogena
(1068-1071), a najpozniji u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca (Aleksandar
I Karađorđević). Svi primerci, sem dva, su načinjeni od bakra. Srebrni su ne-
mački gulden kovan u Ahenu 1314. godine (kat. br. 4) i polugroš (kat. br. 17)
kovan u Kotoru za vreme providura Franćeska Pizanija (1548-1549).
U dvobrodnoj, romaničkoj crkvi Sv. Ane, podignutoj u glavnoj kotor-
skoj ulicu, koja je od katedrale Sv. Tripuna vodila do crkve Sv. Marije na Rije-
ci, nađene su 33 kovanice. Ova crkva je prvobitno sagrađena kao jednobrodna
građevina krajem 12. ili u prvoj godini 13. veka, da bi do sredine 13. veka bila
dograđena i odaja uz severni zid. Prvobitni patron crkve bio je Sv. Martin, koji
je zatim ime ustupio Sv. Venerandi, a ona kasnije Sv. Ani. Sredinom 15. veka
unutrašnjost hrama je oslikana, a crkva je predata bratovštini mesara.2
Sa prostora romano-gotičke, jednobrodne crkve Sv. Mihaila, sagrađenoj
vek kasnije (krajem 13. ili početkom 14. veka) potiče 13 moneta, od kojih je
najstarija najverovatnije iskovana u vreme vizantijskog cara Alekseja I Komn-
1
Prilikom rada na obradi numizmatičkih nalaza iz crkava Sv. Ane i Sv. Mihaila sarađivala
sam sa Zoricom Čubrović arhitektom Regionalnog zavoda za zaštitu spomenika kulture Kotor.
Ovom prilikom najsrdačnije se zahvaljujem koleginici Čubrović na pomoći i podacima o vre-
menu i mjestu nalaza.
2
Fotografije je načinio Zlatko Križanac, kome se, takođe, veoma zahvaljujem.
56 Мilica KRIŽANAC
ina. Ovaj novac može se vezati za stariju jednobrodnu, romaničku crkvu, koja je
postojala na ovom istom mestu krajem 11. ili u prvoj polovini 12. veka. Crkve su
podignute na trgu kojem je gravitirao centralni deo starog Kotora, a sa njihove
južne strane pružala se jedna od ulica srednjovekovnog grada.3
Prva cirkulacija novca iz ove dve kotorske crkve započinje vizantijskim
kovanicama iz 11. veka. Kotor se u ovom periodu nalazi pod vizantijskom vlašću
(nominalno do 1185. godine), u sastavu Dalmacije, u okviru koje se razvio sop-
stveni municipalni sistem i prerastao u srednjovekovnu komunu sa snažnom
ekonomsko-političkom i crkvenom organizacijom.4 Anonimni folis (kat. br. 1)5
pronađen u crkvi Sv. Ane, potiče iz vremena cara Romana IV Diogena (1068-
1071), zapamćen kao car koji nije uspeo da spreči prodor Turaka Seldžuka na
teritoriju Vizantijskog Carstva, izgubivši bitku kod Mancikerta (1071). Prethodi
jedan čitav vek početku izgradnje crkve Sv. Ane. Moneta je nađena u temeljnoj
sondi uz južnu stranu crkve i tu je mogla dospeti u zemlji koja se koristila za
građevinske radove ili se može vezati za neku stariju građevinu u neposrednoj
blizini. Iz perioda dinastije Duka, u katedrali Sv. Tripuna nađeno je nekoliko
anonimnih folisa,6 ali ni jedan ne potiče iz vremena kratkotrajne vladavine cara
Romana IV Diogena.
Anonimni folis (kat. br. 2), čiji je avers potpuno korodirao, a na čijem
reversu bi mogla biti bista Bogorodice Orans, prikazane spreda (u tom slučaju
kovan u periodu od c. 1085-1092. godine - Grupa K),7 nađen je na prostoru crkve
sv. Mihaila, i to, najveroatnije, u okviru starijeg, ranoromaničkog zdanja. Ovo
kovanje pada u period vladavine vizantijskog cara Alekseja I Komnina (1081-
1118), tokom koje je ponovo ojačana vlast Vizantije, iako su u vreme njegovih
prethodnika Seldžuci zauzeli Malu Aziju, Normani posede u južnoj Italiji, a u
državama na Balkanu oslabila je njena dominacija.8 Primerak iz crkve Sv. Mi-
haila, kovan je pre monetarne reforme, koju je ovaj car sproveo 1092. godine.9 Iz
vremena Alekseja I Komnina u bunaru katedrale Sv. Tripuna u Kotoru nađeno je
14 moneta, od kojih i jedan anonimni folis (Grupa M).10
Cirkulacija novca u 13. veku osvedočena je jednim kotorskim folarom
(kat. br. 3)11 nađenim u crkvi Sv. Mihaila, na čijem je aversu predstava Sv. Tripu-
na a na reversu gradsko utvđenje. Na ovom najstarijem, kao uostalom i na svim
ostalim vrstama, novca kovanom u kotorskoj kovnici, je predstavljen zaštitnik
3
Čanak -Medić 1989: 179 –182.
4
Kalić 1981: 252.
5
Worth 1908, Vol. II: Pl. LXII/5, 6.
6
Križinac 2015: 203, 204
7
Radić, Ivanišević 2006: 196, Т.56/906-912?. Hendu 1999, Pl. II, АЕ 18.3.
8
Ostrogorski, 1969: 336-347
9
Sommer 2010: 16.
10
Križinac 2015: 204.
11
Stockert 1911: 230, Abb. 11; Jovanović 2001, 25, Dobrinić 2002, 14, Tip III
Nalazi novca iz crkava Sv. Ane i Sv. Mihaila u Kotoru (1982-2000) 57
grada, Sv. Tripuna. U gradovima na Zapadu, poštovanje i stavljanje patrona prvo

na pečate, a potom i na aversnu stranu novca, započinje još od 11. veka, dok je
najčešća predstava na reversu bila gradska tvrđava.12
Veliki srpski župan Nemanja je od Vizantije zauzeo Kotor (1185), koji će
u okviru srpske srednjovekovne države, kao njena glavna pomorska luka i na-
jznačajniji primorski, trgovački i zanatski centar, preko kojeg se odvijala trgov-
ina sa unutrašnjošću Balkanskog poluostrva, ostati do 1371. godine.13 Kotoru je
potvrđena autonomija i između ostalih povlastica i privilegija da kuje sopstveni
gradski novac, koji je korišćen u svakodnevnim trgovačkim transakcijama. U
kotorskom statutu kovnica novca, za koju se smatra da se nalazila van gradskih
zidina, pominje se samo posredno, u vezi sa izborom dvojice kovača novca. U
Statutu nema pomena ni kotorskog novca. Nema ni podataka kada je kovnica
novca u Kotoru započela sa radom, ali je najverovatnije da je to bilo drugoj polo-
vini 13. ili u prvim decenijama 14. veka,14 оd kada datira i ovaj najstariji kotorski
novac. U katedrali Sv. Tripuna nađena su 22 folara ovog tipa kovanih u Kotoru, u
najranijem periodu rada kovnice.15
Cirkulacija novca u 14. veku na prostoru ove dve kotorske crkve pot-
vrđena je sa tri kovanice koje potiču iz Nemačke, Ugarske i grada Skadra (Alba-
nija).
Novac Ludviga IV Bavarskog (kat. br. 4), cara Svetog rimskog carstva
(1328—1347), nemačkog kralja (1314—1347) i vojvode Bavarske (od 1301. g.)
nađen je u unutrašnjosti crkve Sv. Ane. Ludvig IV je pripadao lozi Vitelsbah, koja
je bila jedna od dinastija i davala knezove izbonike za Rimsko-nemačko carst-
vo. Nakon smrti cara Henrika VII Luksemburškog (1311-13), posle dinastičkih
razmirica, Ludvig IV i Fridrih I Habzburški su se 1314. godine na dva različita
mesta krunisali za careve. Ludvig IV u Ahenu, gde je krunisana i većina careva
Svetog rimskog carstva, u gradu kojem je on, pored ostalih privilegija, potvrdio
i pravo da kuje novac. Ovom prilikom u Ahenu se kuje i tip guldena nađenog u
crkvi Sv. Ane, sa predstavom krsta i natpisom LVDOVICVS R(E)X, na aversu i
krunom i natpisom TVRONVS CIVIS, na reversu.16
Druga kovanica (kat. br. 5) potiče iz vremena vladavine ugarskog kralja
Ludviga I (1342-1382), koji je upravljao Kotorom od 1370/71. do 1382. godine.
Grad se stavio pod zaštitu Ugarske u nemogućnosti da se odbrani od lokalne,
zetske vlastele, u čemu ni Venecija ni Nemanjići nisu mogli da mu pomognu.17
Tokom ugarske vladavine Kotor je zadržao pravo da kuje sopstveni novac. Jedan
12
Odak Mihailović 2016, 23.
13
Kovačević 1967: 402,403, 408. Kalić
14
Odak Mihailović 2016, 23-25; Jovanović 2001, 25
15
Križinac 2010: 278.
16
Garnier 2014, 79-122.
17
Mihaljčić 1981: 579-58.
od dva tipa folara koji se kuju tokom ovog perioda, sa predstavom Sv.Tripuna u
tunici sa palminom granom na aversu i ugarskim grbom na reversu,18 nađen je u
grobu, postavljenom uz zapadnu fasadu crkve Sv. Ane. Četiri monete ovog tipa
nađene su i u katedrali Sv. Tripuna u Kotoru.19
Treća moneta potiče iz Skadra (kat. br. 6),20 grada koji je tokom druge
polovine 14. veka bio u posedu zetske dinastije Balšića (1358-1391). U kovnici
koja je započela sa radom 1372. godine, osim bakarnih folara, kovani su i srebrni
dinari. Kovnica je radila do 1391. godine, kada je Balšići prebacuju u Bar. U
crkvi Sv, Tripuna nađeno je deset skadarskih moneta, koje su se mogle podeliti u
tri varijante. Prve dve emisije kovane su tokom druge polovine 14. veka, a treća
krajem 14. i početkom 15. veka.21 Na pločniku ispred crkve Sv. Mihaila nađen je
jedan anonimni folar na čijem aversu je stojeća figura Sv. Stefana, a na reversu
grb. U crkvi Sv. Tripuna nađena su tri anonimna skadarska folara ovog tipa, ko-
vani tokom druge polovine 14. veka.22 Iz pisanih izvora je poznato da su kotorski
jedrenjaci tokom 14. i 15. veka plovili do svih važnijih luka na Jadranskom moru,
između kojih i do skadarske luke Sv. Nikola.23
Cirkulacija novca u 15. veku posvedočena je sa dva kotorska polufolara
iz prevenecijanskog perioda, sa tri folara kovana za vreme mletačke vlasti u gra-
du i jednim folarom kovanim u Baru.
Dva polufolara nađena uz zapadnu fasadu i u središnjem, unutrašnjem delu
crkve Sv. Ane, kovani su u periodu relativne nezavisnosti Kotora (1402-1420),
kada je grad, i pored ogromnih poteškoća, imao potpunu samoupravu. Ovaj kra-
tki period trajao je od smrti bosanskog kralja Tvrtka do stavljanja grada pod mle-
tačku vlast.24 Za bakarne polufolare, manjeg prečnika od folara, se pretpostavlja
da su se kovali u drugoj polovini 14. veka.25 U katedrali Sv. Tripuna nađeno je 13
polufolara (obola) iz ovog perioda kovanih u dve varijante.26 Od obe varijante,
na čijim aversima je uvek poprsje Sv. Tripuna sa skrštenim rukama na grudima, a
na reversu krst (kat. br. 7)27 ili stojeća figura Sv. Tripuna (kat. br. 8),28 nađen je po
jedan primerak i u crkvi Sv. Ane.
18
Stockert 1910: T. I/11; Stockert 1912: 121, Abb. 50h; Jovanović 2001, 81, br. 15; Dobrinić
2002, 30, Tip I Stockert 1910: T. I/11; Stockert 1912: 121, Abb. 50h; Jovanović 2001, 81, br. 15;
Dobrinić 2002, 30, Tip I
19
Križanac 2010: 281.
20
Stockert 1910: 16/29 ili 33, Typus I, 3; Dobrinić 2002, 56, Tip IV
21
Ivanišević 2001: 68.
22
23
Kovijanić 1976, 93.
24
Radimir 2007, 150.
25
Dimitrijević 2006, 322–323
26
27
Stockert 1910: T.II/6; Jovanović 2001, 80, бр. 10; Dobrinić 2002, 20, 21
28
Stockert 1910: 9-10, T.I/7.
Od tri folara kovana u Kotoru krajem 15. veka, kada je grad već pod
okriljem Venecije, dva su nađena u grobu uz oltarsku menzu u crkvi Sv. Ane, a
jedan u crkvi Sv. Mihaila. Kotor je, nakon više neuspelih pokušaja i konstantne
opasnosti od lokalne vlastele Balšića i Crnojevića, kao i Osmanlija, 1420. godine
uspeo da dobije zaštitu moćne Mletačke republike, u čijim okvirima će ostati do
njene propasti 1799. godine.29 Iako sa delimičnom samoupravom grad je tokom
ovog perioda uspeo da ojača razvoj zanata, a nakon privremene obustave rada
kovnice (1420), već 1433. godine dobija ponovo pravo da kuje sopstveni novac.
Iako se mletački novac kuje u Kotoru od treće decenije 15. veka, na prostoru
crkava Sv. Ane i Sv. Mihaila prvi nađeni novci ovog tipa potiču tek s kraja ovog
veka,
Kao i na dugim varijantama mletačkog kotorskog novca, na aversu prime-
raka iz crkava sv. Ane i sv. Mihaila je stojeća figura Sv. Tripuna sa nimbom, u
tunici sa palminom granom u desnoj ruci, a sa strane su inicijali providura, koji se
na novcu kovanom u Kotoru pojavljuju od 1442. godine. U prethodnom, najrani-
jem mletačkom periodu (1434-1442), kovanja su bila anonimna, bez inicijala ili
sa zvezdicama sa strane, kakva su nađena u crkvi Sv. Tripuna,30 dok sve kovanice
iz crkava Sv. Ane i Sv. Mihaila imaju inicijale providura. Na jednom primerku
sveti Tripun ima preko tunike ogrnut plašt (kat. br. 12), koji se na mletačkom
novcu iz Kotora javlja od providura Đeronima Orija. Na reversu je mletački lav
u krugu, a od 1470. godine, na novcu se javljaju i trougaoni štitovi providura.
Avers jedne monete (kat. br. 9) iz Sv. Ane je nečitak, a na osnovu reversa on je
mogao biti kovan u 15. ali i u 16. veku, dok drugi (kat. br. 12) potiče iz vremena
kotorskog providura, Đeronima Orija (1492-1494),31 čiji je novac, takođe, nađen
i u katedrali Sv. Tripuna.32 Početno slovo prezimena providura na folaru iz Sv.
Mihaila (kat. br. 11) nije potpuno čitljiv, ali na osnovu drugih karakteristika, on
bi mogao biti kovan u vreme kotorskog providura Priama Trona (1488-1489),33
čijeg novca nije bilo u katedrali, mada je publikovan kod Štokerta.
Folar kovan u Baru (kat. br. 10), u vreme mletačke dominacije, nadjen je
kao slučajan nalaz u crkvi Sv. Mihaila. Mlečani su zavladali Barom 1443. i vla-
dali njim do 1517. godine, kada ga osvajaju Osmanlije. Oni ukidaju rad kovnice
novca, koja je osnovna 1391. godine.34 Za vreme mletačke vladavine kovan je
novac sa likom Sv. Đorđa na aversu, a na reversu sa mletačkim lavom.35 Do mle-
29
Sindik 1950: 76; Radimir 2007:152
30
Križanac 2010, kat. br. 1-14
31
Stockert 1916: 31, Abb. 83; Dobrinić 2002, 42,8.3.2. 10
32
Križanac 2010: 278-279
33
Stockert 1916: 31, Abb. 78; Dobrinić 2002, 42,8.3.2.
34
Ivanišević 2001: 68
35
Dobrinić 2002, 10, 4.1.3.
tačke dominacije, u gradu su kovane dve vrste folara,36 i obe su nadjene u crkvi
Sv. Tripuna. Mletački primerak kovan u Baru, a nađen u crkvi Sv. Mihaila, ima
sličnosti sa prevenecijanskom varijantom, na kojoj je na aversu Sv. Đorđe na
konju kako dugačkim kopljem ubija aždaju, dok je na reversu stojeća figura Sv.
Đorđa koji dugim kopljem ubija aždaju i natpis D ANTIVR.
Cirkulacija novca u 16. veku očitava se preko 12 mletačkih folara i je-
dnog polugroša kovanih u Kotoru, kao i jednim bagatinom i jednim denarom
kovanim u Veneciji. Od svih ovih moneta pet potiče iz crkve Sv. Mihaila (kat. br.
13,16,17, 20, 26), a ostale iz crkve Sv. Ane.
Svi čitljivi natpisi na mletačkim folarima kovanim u Kotoru (do 1569.) a
nađeni na prostoru ove dve crkve, imaju na aversu natpis S TRIFON CATARI,
a na reversu S MARCVS VENETI, za razliku od novca nađenog u katedrali Sv.
Tripuna, gde se javljao i natpis SANTVS TRIFON/S MARCVS VENETVS.37
Od providura Bernarda Kontarinija (1569-1571) na ovim kovanicama, mletački
lav na reversu se nalazi u kvadratu, a natpis je skraćen na: S M V (kat. br. 26). Na
kovanicama providura Domeniga Gritija (1526-1527) Sv. Tripun ima plašt preko
tunike, a u desnoj ruci drži model grada (kat. br. 14-16, 18-21).
Na osnovu odela sveca, njegovih atributa i u zavisnosti u kakav je okvir
upisan mletački lav, folari nađeni na prostoru ove dve kotorske crkve, mogu se
podeliti u tri varijante. Na prvoj, koja je zastupljena samo jednim primerkom
(kat. br. 13), Sv. Tripun je odeven samo u tuniku, sa palminom granom u desnoj
ruci, ali ne drži model grada, a mletački lav na reversu je upisan u krug.38 Druga
varijanta zastupljena sa sedam primeraka (kat. br. 14-16, 18-21) na aversu ima
predstavu Sv. Tripuna sa plaštom preko tunike, sa palmom u desnoj i gradskom
kulom u levoj ruci, a na reversu mletačkog lava u krugu.39 Na trećoj varijanti,
koju čine tri folara (kat.br. 22-24, 26), Sv. Tripun je predstavljen kao i na drugoj
varijanti, ali se mletački lav na reversu nalazi u kvadratu sa grbom providura u
dnu, oko koga je skraćeni natpis S M V.40
Iz 16. veka iz ove dve kotorske crkve sačuvani su folari osam kotorskih
providura, i svi su zastupljeni u Štokertovim publikacijama. Međutim, u crkvi
Sv. Tripuna, nađeni su novci od samo šest providura,41 dok iz vremena Bernarda
Kontarinija (kat. br. 24) i Benedeta Erika (kat. br 26) nije bilo nalaza. Poslednji
folari, kao i u crkvi Sv Tripuna, potiču iz 1612. godine.
Srebrni i jedini polugroš (kat. br. 17) u ovom nalazu, kovan u Kotoru u
36
Dimitrijević 1977: 138, br. 97, 98
37
Križanac 2011/12, 260
38
Stockert 1916: 33; Dobrinić 2002, 43,8.3.2.
39
Stockert 1916: Abb. 154, 193, 200, 222; Dobrinić 2002, 45,47,48
40
Stockert 1916: Abb. 262; Dobrinić 2002, 50
41
Križanac 2011/12: kat.br. 62-63 (Paolo Valeresi), 70-76 (Domenigo Griti), 84-88 (I. Mateo
Bembo), 90-99 (Batista Barbaro), 100-102 (Franćesko Priuli), 103 (Jacopo Ćelzio)
vreme providura Franćeska Pizanija (1548-1549), nađen je u crkvi Sv. Mihaila.

Veliki broj kotorskih providura je pored folara i groševa kovao i polugroševe.42
Iz katedrale Sv. Tripuna potiču tri polugroša,43 ali ni jedan iz vremena ovog ko-
torskog providura.. Na aversnoj strani je stojeća figura Sv. Tripuna sa palminom
granom u desnoj ruci, kao i na folarima, i sa krstom u levoj ruci, a sa strane su
inicijali. Na reversu je Sv. Marko sa bradom i krunom, kako sedi na prestolu,
sa pisaljkom u desnoj i jevanđeljem u levoj ruci. Natpis je isti kao i na folarima
nađenim na prostoru ove dve crkve: S TRIFON CATARI / S MARCVS VENE-
TI.44 Kotor je jedan od retkih južnodalmatinskih gradova koji je kovao i srebrni
novac, kao potvrdu sopstvenog trgovačkog značaja, koji ni Dubrovnik ni Veneci-
ja nisu blagonaklono posmatrali. Dubrovčani su tako u više navrata zabranjivali
promet kotorskog novca, a Mlečani su odmah na početku njihove vlasti u Kotoru
zabranili rad kovnice.45
Jedan bakarni bagatin (kat. br. 25),46 kovan u Venecija, za vrema dužda
Alvisea I Moćeniga (1570-1577), nađen je u crkvi Sv. Ane, u prolazu sa severne
strane. U Veneciji se ova vrsta novca u pisanim dokumentima javlja od 1442.
godine, a prvi primerci potiču iz Padove gde se kuju od 1274. godineti. To je bio
sitan (bagatelan) novac, koji je činio 1/6 groša. Bagatini sa predstavom Bogoro-
dice sa malim Hristom u naručju na aversu i krilatim mletačkim lavom u kvadratu
na reversu, poput primerka iz Kotora, kuju se od 1519. godine.47
Venecijanski denar (kat. br. 27),48 nađen je, takođe, u prolazu uz severnu
stranu crkve Sv. Ane. On je bio prvi zvanični novac Mletačke republike, koji se
kuje još od 9. veka. Primerci sa imenom dužda na aversnoj strani javljaju se od
12. veka. Poslednja varijanta ima na avesu krst i ime dužda, a na reversu bistu
krilatog mletačkog lava u krugu.49 Ovoj varijanti pripada i denar nađen uz crkvu
Sv. Ane, koji je kovan za vreme Paskvala Ćigonja (1585-1595). Sudeći po na-
tpisu sadrži ime ovog dužda.50 U katedrali Sv. Tripuna nađeno je sedam ovakvih
novaca, od kojih se za dva, na osnovu sačuvanih imena duždeva, Pjetra Loredana
(1567-1570) i Đovanija Kornera (1625-1629) zna kada su iskovani.51
Cirkulacija novca u 17. veku potvrđena je sa tri kotorska mlatačka novca
(kat. br. 28-30). Dva folara potiču iz crkve Sv Ane, jedan iz prolaza na severnoj
strani (kat. br. 28), a drugi iz groba uz oltarsku menzu (kat. br. 30). Treći je nađen
42
Martinović 2007 , 100,101
43
Križanac 2011/12: kat.br. 13, 104, 108
44
Stockert 1916, 56, Abb. 325; Dobrinić 2002, 34, 8.2.2.2 Dobrinić 2002, 34, 8.2.2.2
45
Babić 1985, 119.
46
Papadopuli Aldobrandini 1907, knj. II:861-879; T. XLIVXLVI
47
Belaubre 1996
48
Papadopuli Aldobrandini 1907, knj. II: T. XXXII, XLVII
49
Paolucci 1990, denaro
50
Baiocchi 1981, Cicogna, Pasquale
51
Križanac 2010, 293, sl. 28/1
u crkvi Sv. Mihaila, u prolazu na južnoj strani (kat. br. 29).

Ovi primerci se mogu svrstati u treću varijantu, izdvojenu u okviru folara
nađenih u crkavama Sv. Ane i Sv. Mihaila, u 16. veku. Na aversu ovih kovanica
je predstava Sv. Tripuna sa plaštom preko tunike, sa palmom u desnoj i gradskom
kulom u levoj ruci, a na reversu je mletački lav u kvadratu u čijem dnu je grb
providura, a slova S M V su raspoređena uz sredine gornjih stranica kvadrata.52
Ovi folari su kovani u vreme tri kotorska providura, od kojih su novci
dvojice, Can Franćeska Bragadina (1604-1606) i Đeronima da Molina (1610-
1612), nađeni i u katedrali Sv. Tripuna,53 dok od, eventualno trećeg, Can Marka
da Molina (1602-1604), nije bilo nalaza, mada ga ima u Štokertovim člancima.
Cirkulacija novca u 17/18. veku zastupljena je jednom vrstom novaca,
venecijanskim gazetama. One na aversu imaju krilatog mletačkog lava i oznaku
vrednosti, a na reversu skracene natpise venecijanskih kolonija. Sem jednog pri-
merka (kat. br. 40) koji ima vrednost jednog solda, svi ostali su u vrednosti od dva
solda. Od ukupno 12 primeraka (kat. br. 31-42), samo jedan je nađen u crkvi Sv.
Mihaila (kat. br. 40), a svi ostali na prostoru crkve Sv. Ane.
Kada je Venecija 1640. godine ukinula povlasticu gradu Kotoru da kuje
sopstveni novac, uvela je novu monetu koja se koristila u Dalmaciji i tzv. Mle-
tačkoj Albaniji, koja je obuhvatala i Boku Kotorsku.54 Ovi bakreni, anonimni
novci kovani su do propasti Venecije (1797) za potrebe trgovine u krajevima
koje je Venecija držala na istočnoj jadranskoj obali i jugoistoku Europe. Mletačka
republika, koja je vladala celom Dalmacijom do 1420. godine, nakon osman-
skih osvajanja tokom 16. veka, zadržala je vlast samo nad uskim priobalnim
područjem. Od 1699. do Požarevačkog mira (1718) cela Dalmacija je ponovo
pod Mletačkom republikom, u čijim okvirima ostaje do njenog sloma (1799),
pod naletom Napoleona. Termin venecijanska Albanija, korišćen od 15. veka,
obuhvatao je priobalni deo južne Dalmacije od Dubrovnika do Drača. Kada se
njena južna granica, nakon osmanlijskih osvajanja Bara, Ulcinja, Skadra i Drača,
pomerila do Budve, naziv severna Albanija je ostao u upotrebi.55 Najveći broj ga-
zeta, njih deset, nađenih na prostoru crkava Sv. Ane i Sv. Mihaila, kovano je baš
za mletačke posede, Dalmaciju i Albaniju. Na sedam gazeta u vrednosti od dva
solda natpis na reversu je DALMA ET ALBAN, a na aversu SAN MARC VEN
(kat. br. 31-37).56 Dva primerka u vrednosti, takođe, od dva solda, imaju nešto
skraćen natpis: DALM ET ALB/S MARC VEN (kat. br. 38-39).57 Obe ove vari-
52
Stockert 1916: Abb. 295, 298, 300; Dobrinić 2002, 50, 8.3.4.28
53
Križanac 2011/12, 293, kat. Br. 109-112
54
Martinović 2007, 101
55
Šeparović 2010, 372
56
Papadopuli Aldobrandini 1907, knj. III: 927/N8;T. CXLVIII/4, 7
57
Papadopuli Aldobrandini 1907, knj. III: 932/N42; T. CXLVIII/6
jante zastupljene su i među novcem nađenim u katedrali Sv. Tripuna.58 Međutim,

tu nije bilo ni jednog nalaza gazete u vrednosti od jednog solda, kakav je nađen
u crkvi Sv. Mihaila, sa natpisom DAL ET ALB/S MARC V (kat. br. 40). Jedan
primerak ovog tipa, nađen je na prostoru južnog Velebita, čije se kovanje vezuje
za kovnicu novca u Zadru.59
Jedna gazeta (kat. br. 41) nađena u crkvi Sv. Ane kovana je za mletačka
ostrva u Jonskom moru, Krf, Kefaloniju i Zakintos. Krf je u trajnom posedu Ve-
necije od kraja 14. veka, mada ga je ona na kratko osvojila još tokom četvrtog
Krstaškog rata (1204), a ostala grčka jonska ostrva do kraja 15. veka, pretvarajući
ih u važnu trgovačku ispostavu sa Istokom. Na ovoj gazeti, na aversu je krila-
ti mletački lav i natpis S MARCVS VEN, a na reversu natpis CORF/CEFAL/
ZANT.60 U crkvi Sv. Tripuna nađeno je sedam novaca ovog tipa.61
Poslednja gazeta (kat. br. 42)62 nađena u crkvi Sv. Ane kovana je za ostrvo
Krit u periodu od 1645. do 1669. godine. Za vreme dužda Franćeska Erica (1631-
1646), Venecija počinje rat sa Osmanlijskim carstvom za ostrvo Krit. Tokom op-
sade, koja je trajala više od 20 godina, nakon koje su Osmanlije zauzele ostrvo,
Venecija je kovala novac za Krit (tzv. Zecche ossidoniali) sa natpisom CANDIA
na reversnoj strani. Na aversu ovih moneta predstavljen je mletački lav, koji u
izdignutoj desnoj ruci drži mač, kao pretnju Turcima i odlučnost da se ostrvo ne
preda. Novac ovog tipa, poput primerka iz Sv. Ane, sa natpisom CAND na rever-
su, nije nađen u katedrali Sv. Tripuna.
Cirkulacija novca u 20. veku očitava se preko austrougarskog, američkog
i jugoslovenskog novca.
Iz vremena Franca Jozefa I (1830-1916), austrijskog cara i ugarsko-hrva-
tskog i češkog kralja (1848-1916) potiču dve monete (kat. br. 43, 44) nađene u
prolazu sa severne strane crkve Sv. Ane. Oba primerka imaju vrednost 2 ugarska
filera, a kovana su 1908. godine u kovnici u Kremnitzu, odnosno Kremnici u da-
našnjoj Slovačkoj.63 U katedrali Sv. Tripuna nađeni su austrijski krojceri, koji su,
takođe, kovani u vremena ovog austrougarskog cara.64
Sa teritorije Sjedinjenih američkih država potiče jedna moneta (kat. br. 45)
nađena, takođe, u prolazu sa severne strane crkve Sv. Ane. Novac u vrednosti
od jednog centa, poznatiji kao peni (penny), potiče iz vremena dvadesetdevetog
američkog predsednika Vorena G. Hardinga, koji je bio na čelu države u periodu
od 1921. do 1923. godine. Ova vrsta centa (Lincoln Wheat Ears Reverse) ko-
58
Križanac 2010, 297, sl. 30/1
59
Dubolnić-Glavan, Glavaš 2011 , 116
60
Papadopuli Aldobrandini 1907, knj. III: 941/108
61
Križanac 2010, 297, sl. 30/2
62
Baker 2011: 1324-1325
63
Leányfalusi, Nagy 2006, 2 Fillér
64
Križanac 2010, 298
vana je u periodu od 1909-1958.godine. Na aversu ovog novca je bista Abraha-

ma Linkolna u profilu, šesnaestog i verovatno najvećeg američkog predsednika
(1861-1865), kome je uspelo, da nakon građanskog rata, ujedini severne i južne
Američke države.65
Najpozniji novac u ovom nalazu, nađen u crkvi Sv. Mihaila, potiče sa te-
ritorije države Srba, Hrvata i Slovenaca. Novac u vrednosti od 2 dinara (kat. br.
46) kovan je 1925. godine, za vreme vladavine kralja Aleksandra I Karađorđevi-
ća (1921-1934), u čijim okvirima se od 1918. godine nalazila i Crna Gora66.
Vrednost dinara, koja je tokom Prvog svetskog rata ostala prilično stabilna, na-
kon rata znatno opada. S druge strane, u novostvorenoj državi, Kraljevini SHS
(1918-1929), u opticaju je bilo novaca iz više država, poput austrougarske krune,
srpskog dinara crnogorskog perpera, nemačke marke ili bugarskog leva tako da
se unifikacija valute nametnula kao prioritetno pitanje, koje je rešeno reformom
novčanog sistema izvršenoj već 1920. godine.67
Novac, načinjen od legure nikla i bakra, sa bistom kralja u profilu na aver-
su, oznakom vrednosti i godinom kovanja na reversu, čiju predstavu je dizajnirao
francuski vajar i graver medalja i novca Henri Ogist Žil Patej/Henri Auguste Ju-
les Patey (1855 – 1930) kovan je u Parizu (Francusko društvo za kovanje novca)
i Briselu (Belgijska kraljevska kovnica).68
Zaključak
Uprkos činjenici da je na istom mestu, gde je danas postojeća romano-go-

tička crkva Sv. Mihaila, koja je zamenila ranoromaničko zdanje, prvobitno po-
stojala trobrodna ranovizantijska bazilika iz 6. veka,69 među novcem nađenim u
ovoj crkvi nema vizantijskih kovanica starijih od 11.70 veka. Anonimni folis (kat.
br. 2) kovan, najverovatnije, za vreme vizantijskog cara Alekseja I Komnina, po-
tiče iz vremena kada na ovom kotorskom trgu egzistira ranoromanička crkva, po-
dignuta najverovatnije nad centralnim brodom vizantijske bazilike, krajem 11. ili
u prvoj polovini 12. veka i koja se, najverovatnije, pominje u povelji o osvećenju
katedrale Sv. Tripuna u Kotoru iz 1166. godine.71
Folar kat. br. 3, nađen u crkvi Sv. Mihaila, potiče iz prve kovnice novca
u Kotoru. Predstava Sv. Trifuna na ovim kotorskim monetama, nije mogla da
65
Bowers 2008, 1922
66
Jovanović 2012, 129
67
Mijatović 2014, pdf.
68
Spasić 2003, 30, 31
69
Čubrović 2002: 3–4
70
Situacija u katedrali sv. Tripuna je slična. Ako se izuzme jedna moneta Konstancija II i eve-
nualno polufolis Anastasija I, prve vizantijske kovanice potiču tek iz 10. veka (Križanac 2010, 275)
71
Milošević 1966, 24, 25
se pojavi pre sredine 13. veka, tj. pre početka kovanja novca vizantijskog cara
Teodora II Laskarisa (1254-58). Sv. Trifun je slavljen kao patron Nikeje i dina-
stije Laskarisa. Kult sveca posebno jača u vreme Teodora II, koji kuje i novac sa
Sv. Trifunom flankiranim sa dva cveta krina.72 Ovaj folar mogao bi se vezati za
izgradnju postojeće romano-gotičke crkve, kraj 13. ili početak 14. veka. Jedan
folar kovan u Baru (kat. br. 10), mogao bi poticati iz sredine 15. veka, kada je
unutrašnjost crkve Sv. Mihaila ukrašena freskama, a na zapadnoj strani je podi-
gnut zvonik na preslicu.73
Na crkvi Sv. Ane bilo je, takođe, više intervencija, od sredine 15. veka,
kada je oslikana njena unutrašnjost, tokom 17. veka, nakon jakog zemljotresa
(1677) crkva je rekonstruisana, pa do 19. veka, i nove restauracije, sprovedene
prilikom izvođenja ulične kanalizacije,74 ali se nijedan novac u ovom nalazu ne
može direktno vezati za njih.
Iako je brojčano nalaz novca iz crkava Sv. Ane i Sv. Mihaila deset puta
manji u odnosu na monete nađene u crkvi Sv. Tripuna tokom iskopavanja spro-
vedenih krajem 20. veka, on sadrži neke primerke koji nisu bili zastupljeni u
katedrali. Jedan od njih, gulden cara Ludviga IV Bavarskog (kat. br. 4) pred-
stavlja jedinstven nalaz, ne samo u crkvi Sv. Ane, već i u Kotoru. Na prostoru
katedrale Sv. Tripuna, iz poznog srednjeg veka, nađeni su brojni tipovi novca
kovani za Mletačku republiku, njene kolonije, južno-dalmatinske gradove, kao i
za seldžučke i mamelučke oblasti, ali ni jedan nije poticao iz nemačkih zemalja.
Međutim, ova kovanica mogla je stići u Kotor i sa teritorije severne ili srednje
Italije, koje su, takođe, bile u okvirima Svetog rimskog carstva i gde se uputio
Ludvig IV Bavarski, kada je, nakon više sukoba sa svojim savladarom i rođakom
Fridrihom I Habzburškim, postao jedini vladar Rimsko-nemačkog carstva. On je
ovim gestom želeo da učvrsti oslabljenu vlast na Apeninskom poluostrvu i tom
prilikom je 1327. godine krunisan u Milanu za langobardskog kralja, a 1328. u
Rimu za cara Svetog rimskog carstva.75
Najveći broj kovanica u ovom nalazu predstavljaju novci kovani u Kotoru
u vreme mletačke vlasti. Oni čine 40% od ukupnog broja determinisanih moneta,
a slična situacija je bila i u katedrali Sv. Tripuna, gde je taj procenat bio 30. Bilo
je slučajeva da neki tipovi iz Sv. Ane i Sv. Mihaila nisu nađeni u katedrali Sv.
Tripuna tokom arheoloških iskopavanja krajem 20. veka, ali su bili zastupljeni u
ranijim istraživanjima i publikovani u radovima Karla Štokerta. U ovu grupu spa-
daju folari kovani u vreme kotorskog providura Prijama Trona (1488-49), Ber-
narda Kontarinija (1569-71), Benedita Erica (1575-77) i Can Marka da Molina
(1602-1604), jedan polugroš iz vremena providura Franćeska Pizanija (1548-49),
72
Odak Mihailović 20016, 26, 27
73
Čubrović 2002: 3–4
74
Čanak-Medić 1989, 179 –182.
75
Godthardt 2011, 189
kao i folar (kat. br. 10) kovan u Baru u vreme Mletačke vlasti. Do prestanka rada
kovnice u Kotoru (1640) u gradu je vlast imalo 118 mletačkih providura, koji
su gotovo svi kovali svoj novac.76 Tokom najnovijih istraživanja, na prostoru tri
kotorske crkve (Sv. Tripun, Sv. Ana i Sv. Mihailo) nađeni su novci samo 33 pro-
vidura, a poslednji nađeni folari kovani su od 1610. do 1612. godine.
Od ostalih novaca u crkavama Sv. Ane i Sv. Mihaila, a koji nedostaju u
katedrali Sv. Tripun, su folis vizantijskog cara Romana IV Diogena (kat. br.1) i
dve mletačke gazete. Jedna u vrednosti jednog solida sa natpisom DAL ET ALB
(kat. br. 40), namenjena mletačkim posedima u Dalmaciji i Albaniji, možda iz
kovnice u Zadru, a druga je kovana za ostrvo Krit (kat.br. 41) tokom ratova sa
Osmanlijama.
Iz 19. veka na prostoru ove dve kotorske crkve nije bilo nalaza novca, a sve
monete koje potiču iz 20. veka, ugarski fileri (kat. br. 43, 44), američki cent (kat.
br. 45) i jugoslovenski dinar (kat. br. 46), takođe, nisu nađeni u crkvi Sv. Tripuna.
Literatura:
1. B. Babić, Numizmatika na teritoriji Crne Gore do kraja XV vijeka,

Kulturno Nasljeđe 1, Cetinje, 1985
2. J. Belaubre, Dictionaire de Numismatique médiévale occidentale,
Pariz, 1996
3. J. Baker, Le zecche italiane fino all’Unità. in: L. Travaini (ed.), Guida
per la storia delle zecche italiane medievali e moderne (fino all’Unità),
Rome, (2 voll.). Roma, 2011, II, pp. 1324-1325
4. A. Baiocchi, Cicogna Pasquale, Dizionario biografico degli italiani,
vol. 25, Roma, 1981
5. D. Q. Bowers, A Guide Book of Lincoln Cents, Atlantam, 2008
6. M. Clauss, Ludwig IV. der Bayer. Herzog, König, Kaiser. Pustet, Re-
gensburg , 2014
7. M. Čanak - Medić, Arhitektura Nemanjinog doba II, Beograd, 1989,
179 – 233
8. Z. Čubrović, Crkva Sv. Mihaila u Kotoru, Istraživanja i restauracija,
katalog, Kotor, 2002
9. S. Dimitrijević, Srednjovekovni srpski novac, Beograd, 1977
10. S. Dimitrijević, Datiranje bakarnih novčanih vrsta primorskih grado-
va, u: M. S. Dimitrijević (ur.), Novac srpskih srednjovekovnih vladara,
Beograd, 2006, 311–326
11. J. Dobrinić, Novci dalmatinskih i sjevernoalbanskih gradova u sredn-
jem vijeku: «In memoriam dr. Karl Stockert», Volume 1, Rijeka, 2002
76
12. M. Dubolnić Glavan, V. Glavaš, Prilog poznavanju najstarijeg opticaja

novca na prostoru južnog, Prilozi Instituta za arheologiju u Zagrebu,
2011, 28/2011, 95–121
13. F. Godthardt, Marsilius von Padua und der Romzug Ludwigs des Bay-
ern. Politische Theorie und politisches Handeln. Göttingen, 2011
14. M. F. Hendy, Catalogue of the Byzantine Coins in the Dumbarton Oaks
Collection and in the Whittemore Collection, Alexius I to Michael VIII
(1081-1261), Vol. Four, London, 1999
15. V. Ivanišević, Novčarstvo srednjovekovne Srbije, Beograd, 2001
16. M. Jovanović, Srpski srednjovekovni novac, Beograd, 2012
17. J. Kalić, Borbe i tekovine velikog župana Stefana Nemanje, Istorija
srpskog naroda, 1981, I, 251 – 262
18. J. Kovačević, Slabljenje dukljanske države, Istorija Crne Gore, 1967,
1, 399 – 403
19. R. Kovijanić, Kotorski medaljoni, Beograd, 1976
20. M. Križanac, Novac iz katedrale Sv. Tripuna u Kotoru (istraživanja
1987-1989), u: Zborniku radova, 1200 godina od prenosa moštiju Sv.
Tripuna, Kotor, 2010 , 271-301,
21. M. Križanac, Mletački novac iz katedrale Sv. Tripuna u Kotoru, Go-
dišnjak pomorskog muzeja u Kotoru LIX-LX, prvi deo, 2011-2012,
257-297
22. M. Križanac, Vizantijski novac iz katedrale Sv. Tripuna u Kotoru: (Is-
traživanja 1987-1999), Boka 35, Zbornik radova iz nauke, kulture i
umjetnosti, Herceg Novi, 2015, 199-224
23. K. Leányfalusi, Á. Nagy, A korona-fillér pénzrendszer - Magyarország
fém- és papírpénzei 1892-1925 (The korona-fillér monetary system -
coins and paper money of Hungary 1892-1925), Budapest, 2006
24. J. J. Martinović, Novci srednjevjekovne komune Kotora, u: Novac u
Crnoj Gori, Radovi sa naučnog skupa, april 2006. godine, urednik S.
Radunović, Cetinje, 2007, 89–108
25. M. Milošević, Arhitektura romaničke bazilike iz 1966. godine i nastale
promjene tokom vjekova, 800 godina katedrale Sv. Tripuna u Kotoru
(1166 – 1966), Kotor, 1966, 21-43
26. R. Mihaljčić, Dva carstva, Istorija srpskog naroda, I, 573 – 583, 1981
27. B. Mijatović, Zamena austrijskih kruna za dinare 1920. (PDF), u: B.
Dimitrijević (ur.), Istorija 20. veka. Beograd: Institut za savremenu is-
toriju, 2014
28. M. Odak Mihailović, Predstava Svetoga Trifuna na novcu srednjove-
kovne komune Kotora u sastavu države Nemanjića, Boka 36, Zbornik
radova iz nauke, kulture i umjetnosti, Herceg Novi, 2016, 23-41
29. G. Ostrogorski, Istorija Vizantije, Beograd, 1969
30. R. Paolucci, Le monete dei Dogi di Venezia, Padova, 1990

31. N. Papadopuli Aldobrandini, Le monete di Venezia, parte II (1472-
1605) e parte III, Venezia, 1907
32. Z. Radimir, Kotorska kovnica pod mletačkom upravom (1434-1640),
Radovi sa naučnog skupa Novac u Crnoj Gori, Cetinje, 2007
33. V. Radić, V. Ivanišević, Vizantijski novac iz Narodnog muzeja u Beo-
gradu, Beograd, 2006
34. I. Sindik, Komunalno uređenje Kotora od druge polovine XII do poč-
etka XV veka, Beograd, 1950
35. A.U. Sommer, Die Münzen des Byzantischen Reiches 491-1453, Bat-
tenberg, 2010
36. S. Spasić, Novac Srbije, Crne Gore i Jugoslavije 1868-1941, Kraljevo,
2003
37. K. Stockert, Die Münzen der Städte Nordalbaniens, Numismatische
Zeitschrift XLIII, 1910, 67-128
38. K. Stockert, Die vorvenezianischen Mšnzen der Gemeinde von Catta-
ro, Numismatische Zeitschrift XLIV, 1911, 202-236,
39. K. Stockert, Die Prägungen der Gemeinde von Cattaro unter vene-
zianischem Protektorat, Numismatische Zeitschrift, Neue Folge, 1916,
Band IX, Heft 1, Wien
40. T. Šeparović, Numizmatički nalazi na groblju kod crkve sv. Petra u
Kuli Atlagića nedaleko Benkovca, Archaeologia Adriatica IV, 2010 ,
369-384
41. W. Wroth, Cataloque of the Imperial Byzantine Coins in the British
Museum, Vol. 2, London, 1908
1. Anonimni folis
Crkva sv. Ane, temeljna sonda na južnoj
strani crkve (1987.g), bakar
Vizantijsko carstvo, Roman IV Diogen
(1068-1071)
Av: Poprsje Hrista sa nimbom i jevand-
jeljem, spreda.
Rv: Patrijaršijski krst sa x-om u sredini.
U uglovima su slova : S, R, P i Δ
(Σταυρε βοηθει
Pwmavov Δεσποτην /O krstu, pomogni
našem vladaru Romanu.
(Wroth 1908, Vol. II: Pl. LXII/5, 6)
2.Anonimni folis
Ckva sv. Mihaila, severozapadni ugao
crkve, bakar
Vizantijsko carstvo, 11 vek
(c.1085-1092) ?
Av: Nečitak.
R: Možda polufigura Bogorodice Orans
spreda.
(Радић, Иванишевић 2006: 196,
T.56/908?;
Hendy 1999, Pl. II, AE 18.3)
3. Folar
Crkva sv. Mihaila istočno od apside,
zona A, dubina oko 80 cm (2000. g),
bakar, Kotor, 13. vek
Av: Stojeća figura sv. Tripuna u dugoj
odeždi sa kopljem sa krinom na vrhu.
Natpis: (S)AN(TE) TR(IFON).
Rv: Gradska tvrdjava sa krupnijim
blokovima i izrazito
izdignutim središnjim delom sa
jednim manjim bočnim zubcem.
Natpis: (C)IVI(TAS CATARI)
(Stockert 1911: 230, Abb. 11; Jovanović
2001, 25, Dobrinić 2002, 14, Tip III).
4. Gulden?
Crkva sv.Ane, u unutrašnjosti uz južni
zid (1987g.), srebro
Nemačka (Ahen?), Ludvig IV Bavarski
(1314)
Av: Jednokraki krst u tačkastom krugu.
Okolo ide središnji natpis u tačkastom
krugu: LVDOVICVS R(E)X.
Natpis po obodu: DEI PI? koji se
ponavlja
Rv: Kruna? u sredini i natpis okolo:
TV(R)ONVS CIVIS.
Po obodu je ukrasni ornament.
(www. de.pinterest.com/pin/3697)
5. Folar
Crkva sv. Ane, grob uz zapadnu fasadu,
dubina oko 1.5 m (1987), bakar
Kotor, Ludvig I Ugarski (1370-1382)
Av: Stojeća figura sv. Tripuna u tunici
sa palminom granom u desnoj ruci.
Natpis: SANTVS TRIFON
Rv: Ugarski grb. Natpis:
M CATARENSIS
(Stockert 1910: T. I/11; Jovanović 2001,
81, бр. 15;
Dobrinić 2002, 30, Tip I)
6. Anonimni folar
Crkva sv. Mihaila, pločnik na trgu
zapadno od crkve (1988.g.), bakar
Skadar, druga polovina 14. veka
Av: Stojeća figura sv. Stefana sa zrnas-
tim nimbom u tunici. Natpis
(STEFANE).
Rv: Grb podeljen horizontalnom
linijom. Donji deo je ištraftan kosim
linijama, a u gornjem su tri
ljiljana. Natpis: SCV(TARINEN)SIS.
(Stockert 1910: 16/29 ili 33, Typus I,3;
Dobrinić 2002, 56, Tip IV)
7. Polufolar/obol
Crkva sv. Ane, grob uz zapadnu fasadu,
dubina oko 1.5 m (1987.g), bakar
Kotor, 1402-1420.
Av: Poprsje sv. Tripuna sa skrštenim
rukama na grudima. Natpis: SANTVS
TRIPH(ONI).
Rv: Deo gornjeg kraka jednokrakog
krsta. Natpis: +CA(T)ARENSIS.
(Stockert 1910: T.II/6; Јовановић 2001,
80, бр. 10;
Dobrinić 2002, 20, 21)
8.(Polu)folar
Crkva sv.Ane, u središnjem delu
crkve (1987.g), bakar
Kotor, 1402-1420.
Av: Poprsje sv. Tripuna. Natpis:
(STRIFON) CI KTA(I).
Rv: Stojeća figura sv. Tripuna sa krstom
u desnoj ruci.
Natpis: (STRIFON CI K)TARI.
(Stockert 1910: 9-10, T.I/7).
9. Folar
Crkva sv. Ane, oltarski prostor (1987.g)
bakar
Kotor, 1423-1565.
Av: Nečitak. Natpis: (SANTVS) TRI(-
FON) ili (S) TRI(FON CATARI).
Rv: Mletački krilati lav u krugu. Nat-
pis: (S MARCVS VENE)T(VS) ili
(S MARCVS VENE)T(I)
(Stockert 1916: 24-43)
10. Folar
Crkva sv. Mihaila, slučajan nalaz
bakar
Bar, druga polovina 15. veka
Av: Stojeća figura Sv. Djordja u tunici
sa zrnastim nimbom i kopljem u desnoj
ruci. Sa strane su inicijali
providura M-P. Natpis: ANT-IV(A)R(I)
Rv: Krilati mletački lav u krugu.
Natpis: S (MARCVS) VENETI
(Dobrinić 2002, 10, 4.1.3)
11. Folar
Crkva sv.Mihaila, III kvadrant,
dubina 80-120 m (1982. g), bakar, Ko-
tor, Priamo Tron? (1488-1489)
sa palminom granom u desnoj ruci. Sa
strane su inicijali providura P-T?
Natpis: (SANTVS TRIFON).
Rv: Krilati lav u zrnastom krugu sa
grbom u dnu.
Natpis: (S MARCVS VENETVS)
(Stockert 1916: 31, Abb. 78; Dobrinić
2002, 42,8.3.2.5)
12. Folar
bakar, Kotor, Jeronimo Orio (1492-
1494)
sa plaštom, sa palminom granom u des-
noj ruci i gradskom tvrdjavom u levoj.
Sa strane su inicijali providura (JE)-O
Natpis: (S TR)IFON CA(TARI).
Rv: Krilati lav u zrnastom krugu sa
grbom u dnu.Natpis: (S MARCVS)
VE(NETII)
2002, 42,8.3.2. 10)
13. Folar
Crkva sv.Mihaila, III kvadrant, dubina
80-120 m (1982. g), bakar
Kotor, Paolo Valaresso? (1508-1510)
Av: Stojeća figura sv. Tripuna sa
nimbom u tunici, sa palminom granom
u desnoj ruci. Sa strane su inicijali
providura P-V?
Natpis: (S TRIFON) CATAR(I).
Rv: Krilati lav sa grbom u dnu. Natpis:
(S MARCVS VENETII)
(Stockert 1916: 33; Dobrinić 2002,
43,8.3.2.)
14. Folar
Crkva sv. Ane, prolaz na severnoj strani
(1986.g), bakar
Kotor, Domenico Gritti (1526-1527)
sa krupnim faltama i plaštom, sa grads-
kom tvrdjavom u levoj ruci. Sa strane
su inicijali providura D-(G)
Natpis: (S TRIFON CATARI)..
Rv: Gotovo nečitak. Krilati lav. Natpis:
(S MARCVS VENETII)
2002, 45,8.3.2.72)
15. Folar
bakar, Kotor, Zan Mateo Bembo ili Bat-
tista Barbaro (1538-1540. ili 1546-1548)
Av: Stojeća figura sv. Tripuna sa nim-
bom u tunici sa plaštom sa palminom
granom u desnoj ruci i gradskom tvrd-
javom u levoj. Sa strane su inicijali
providura (M ili B)-B. Natpis: (S TR)
IFONCA(TARI).
Rv: Krilati lav sa grbom u dnu
(iako slabo vidljiv mogao bi biti grb
providura Zan Mateo Bembo). Natpis: (S
MARCVS VENETVS) (Stockert 1916:
38, Abb. 193 ili 40, Abb. 200; Dobrinić
2002, 47,8.3.2.119 ili 8.3.2.122 )
16. Folar
80-120 m (1982. g), bakar
Kotor, Battista Barbaro (1546-1548)?
Av: Gotovo nečitak. Stojeća figura sv.
Tripuna?
Rv: Krilati lav sa štitom providura u
dnu
2002, 47,8.3.2. 122)
17. Polugroš
80-120 m (1982. g), srebro
Kotor, Francesco Pisani (1548-1549)
Av: Stojeća figura sv. Tripuna koji u
desnoj ruci drzi palminu grnu a u levoj
krst, u zrnastom krugu. Sa
strane su inicijali providura F-P.
Natpis: (S) TRIFON C(ATARI).
Rv: Sv. Marko sa bradom, otvorenom
krunom i nimbom na prestolu. U desnoj
ruci drži pisaljku, a u levoj jevandjelje.
Ispred kolena je trouglasti grb.
Natpis: S MARCUS (UENETI).
(Stockert 1916, 56, Abb. 325; Dobrinić
2002, 34, 8.2.2.2 )
18. Folar
(1986.g), bakar
Kotor, 1538-1577.
sa plaštom sa palminom granom u des-
Natpis: (S TRIFON) CAT(ARI).
Rv: Nečitak.
(Stockert 1916: 38-55)
19. Folar
bakar, Kotor, Francesco Priuli (1562-
1563)
sa plaštom sa palminom granom u des-
Sa strane su inicijali providura (F)-P.
Natpis: (S TRIFON CATARI)..
Rv: Krilati lav u sa grbom u dnu
(iako slabo vidljiv mogao bi biti grb
providura Zan Mateo Bembo).
Natpis: (S MARCVS) VE(NETI)
(Stockert 1916: 42, Abb. 222)
20. Folar
80-120 m (1982. g), bakar
Kotor, Francesco Priuli (1562-1563)
bom u tunici sa plaštom sa palminom
providura F-P Natpis: (S TRIFON)
CAT(ARI)..
Rv: Krilati lav sa grbom u dnu.
Natpis: (S MARCVS) VEN(ETI)
(Stockert 1916: 42, Abb. 222)
21. Folar
Crkva sv. Ane, oltarski prostor (1987. g)
bakar, Kotor, Jacopo Celsi (1563-1565)
bom u tunici sa plaštom i sa palminom
providura (I)-C Natpis: S TRIFO(N
CATAR)I.
Rv: Krilati lav u krugu sa grbom u dnu
Natpis: (S MARCVS VENE)TI.
2002, 48, 8.2.2.146)
22. Folar
bakar, Kotor, Bernardo Contarini (1569-
1571).
Av: sv. Tripuna sa nimbom u tunici sa
plaštom, sa palminom granom u desnoj
ruci i gradskom tvrdjavomu levoj
izmedju inicijalaprovidura B-C. Natpis:
S TRIFON CA(TARI).
Rv: Krilati lav u zrnastom kvadratu sa
grbom providura u dnu izmedju slova
I-I. Legenda: (S) M V.
2002, 50, 8.3.4.28)
23. Folar
Crkva sv. Ane, oltarski prostor (1987)
bakar, Kotor, Bernardo Contarini (1569-
1571)
bom u tunici,
sa palminom granom u desnoj ruci. Sa
strane su inicijali providura B-C.
Natpis: S (T)R(IFON) CATA(RI).
Rv: Krilati lav u zrnastom kvadratu sa
grbom u dnu. Legenda: S (M V)
(Stockert 1916, 46: Abb. 262; Dobrinić
2002, 50, 8.3.4.28 )
24. Folar
(1986.g), bakar
Kotor, Bernardo Contarini (1569-1571)
bom u tunici sa plaštom, sa palminom
javom u levoj. Sa obe strane sveca
su inicijaili providura B-C. Natpis: (S
TRIF)ON) C(ATA)RI..
Rv: Delimično vidljiv. Krilati lav u zr-
nastom kvadratu sa grbom providura u
dnu. Legenda: (S M) V. (Stockert 1916:
46, Abb. 262; Dobrinić 2002,
50, 8.3.4.28)
25. Bagattino
Crkva sv. Ane, prolaz na severnoj
strani(1986.g), bakar, Venecija, Alvise I
Mocenigo (1570-1577)
Av: Bogorodica sa Hristom u naručju,
sa tačkastim nimbom. Okolo su slova R
C L A, a ispod crte su inicijali providura
A-M (Alvise I Mocenigo).
Rv: Krilati mletački lav u vadratu sa 4
zvezdice na Sredini stranica.
(Papadopuli Aldobrandini 1907, knj. II:
861-879; T. XLIVXLVI)
26. Folar
Crkva sv. Mihaila, šut u jugoistočnom
uglu, crkve, dubina oko 1,30m (1989. g)
bakar, Kotor, Benedetto Erizzo (1575-
1577)
javom u levoj. Natpis: S TRI(FO)N
CATARI.
Rv: Krilati lav u kvadratu sa štitom
providura u dnu, izmedju slova B-E .
Legenda: (S) M V. (Stockert 1916: 53,
Abb. 315)
27. Denaro
(1986.g), bakar, Venecija, Pasquale
Cicogna (1585-1595)
Av: Jednokraki krst sa proširenjima na
krajevima. Izmedju su tačkice, a iznad
jedna zvezdica. Natpis: PASC CICO
(D)VX.
Rv: Bista krilatog mletačkog lava u
zrnastom krugu. Natpis: SANCTV (S
M)A(RC)VS VEN.
T. XXXII, XLVII)
28. Folar
(1986.g), bakar
Kotor, Zan Marco Da Molin ili Geron-
imo da Molin (1602-1604. ili 1610-
1612)
Av: Slabo vidljiv. Stojeća figura sv. Tri-
puna u tunici sa plaštom, sa palminom
granom u desnoj ruci.
Natpis: (S TRIFON) CATA(RI).
providura u dnu. Legenda: (S M) V.
(Stockert 1916: 50, Abb. 295 ili 51,
Abb. 300, Dobrinić 2002, 51, 8.3.4.63)
29. Folar
Crkva sv. Mihaila, prolaz na južnoj
strani, istočno od apside, Zona A, dub.
oko 0.80 m (1989. g), bakar
Kotor, Zan Francesco Bragadin (1604-
1606)
javom u levoj. Sa obe strane sveca
inicijaili providura (Z)F-B.
Natpis: S T(RIF)ON CATARI.
providura u dnu na kojem je krst po
sredini, izmedju slova I-I. Legenda:
(S) M V. (Stockert 1916: 51, Abb. 298;
Dobrinić 2002, 52, 8.3.4.65)
30. Folar
Crkva sv. Ane, otarski prostor (1987.g)
bakar. Kotor, Geronimo da Molin
(1610-1612)
Av: Sv. Tripun sa nimbom u tunici sa
plaštom, sa palminom granom u desnoj
ruci i gradskom tvrdjavom u levoj
izmedju inicijala providura G-M.
Natpis: (S) TRIFON CATARI.
providura u dnu izmedju slova I-I.
Legenda: (S) M V.
2002, 52, 8.3.4.67)
31. Gazeta
Crkva sv. Ane, prolaz na severnoj
strani(1986.g), bakar
Mletačke kolonije Dalmacija i Albanija
(1640-1797)
Av: Krilati, mletački lav sa nimbom,
frontalno postavljen, oko kojeg ide
natpis: SAN MARC VEN. Ispod crte u
dnu je rimsko II.
Rv: Natpis u tri reda: DALMA /ET/AL-
BAN, (Papadopuli Aldobrandini 1907,
knj. III: 927/N8;T. CXLVIII/4, 7)
32. Gazeta
Crkva sv. Ane, sonda uz zapodni portal
u unutrašnjosti crkve, dubina 1-1.8m
(1987.g), bakar
(1640-1797)
frontalno postavljen,oko kojeg ide
natpis: SAN MARC VEN.
Ispod crte u dnu je rimsko II.
Rv: Natpis u tri reda: DALMA /ET AL-
BAN (Papadopuli Aldobrandini 1907,
knj. III: 927/N8; T. CXLVIII/4, 7)
33. Gazeta
(1987.g), bakar
(1640-1797)
dnu je rimsko II.
Rv: Natpis u tri reda: DALMA /ET/
ALBAN
(Papadopuli Aldobrandini 1907, knj. III:
927/N8;T. CXLVIII/4, 7)
34. Gazeta
(1987.g), bakar
(1640-1797)
natpis: SAN MARC VEN.
Ispod crte u dnu je rimsko II.
ALBAN
str. 927/N8; T. CXLVIII/4, 7)
35. Gazeta
Crkva sv. Ane, u središnjem delu
(grob?), (1987.g), bakar
(1640-1797)
dnu je rimsko II
ALBAN
927/N8; T. CXLVIII/4, 7)
36. Gazeta
Crkva sv. Ane, šut uz pilastar, dubina
oko 40 cm (1987.g), bakar
(1640-1797)
frontalno postavljen, oko kojeg ide nat-
pis: SAN MARC VEN. Ispod crte u dnu
je rimsko II (sastoji se od dva solda)
ALBAN
927/N8; T. CXLVIII/4, 7)
37. Gazeta
Crkva sv. Ane, sa severne strane kapele-
za ojačavanje temelja (1987.g.)
bakar, Mletačke kolonije Dalmacija i
Albanija (1640-1797)
frontalno postavljen, oko kojeg ide nat-
pis: SAN MARC VEN. Ispod crte u dnu
ALBAN
927/N8; T. CXLVIII/4, 7)
38. Gazeta
(1987.g), bakar, Mletačke kolonije
Dalmacija i Albanija (1640-1797)
natpis: S MARC VEN. Ispod crte u dnu
Rv: Natpis u tri reda: DALM /ET/ALB
(N. Papadopuli Aldobrandini 1907, knj.
III: 932/N42; T. CXLVIII/6)
39. Gazeta
u Unutrašnjosti crkve, dubina 1-1.8m
(1987.g), bakar, Mletačke kolonije
natpis: S MARC VEN. Ispod crte u dnu
Rv: Natpis u tri reda: DALM /ET/ALB
(N. Papadopuli Aldobrandini 1907, knj.
III:
932/N42; T. CXLVIII/6)
40. Gazeta
Crkva sv. Mihaila, nasip južno od
južnog Portala dubina oko 0.80 cm
(1989. g), bakar, Mletačke kolonije
Av: Natpis u tri reda: DAL/ET/ALB
Rv:Krilati, mletački lav sa nimbom,
frontalno
postavljen, oko kojeg ide natpis: S
MARC V.
(Dubolnić- Glavan, Glavaš 2011. 105).
41. Gazeta
(1987.g), bakar
Mletačke kolonije na ostrvima Krfu ,
Kefaloniji i Zakintosu (1640-1797)
Av: Krilati mletački lav sa nimbom
frontalno postavljen. Natpis: (S)
MARC(VS VEN).
Rv: Natpis u tri reda: CO(R)F/C(EF)
AL/(ZAN)T.
(Papadopuli Aldobrandini
42. Gazeta
Inv. br. Crkva sv.Ane, šut iz groba
(1987.g.), bakar, Mletačka kolonija
ostrvo Krit (1645-1669)
Av: Krilati mletački lav sa nimbom,
frontalno postavljen, sa mačem oko
kojeg ide natpis SANCT MARCVS V.
Ispod crte u dnu je rimsko II
(sastoji se od dva Solda)
Rv: Na sredini je natpis CAND. Iznad
i ispod su po dve zvezde a izmedju je
rozeta. Ispod crte u dnu je natpis M A
(S)
(Baker 2011: 1324-1325)
43. Fillér
(1986.g). bakar, Austrougarska (Krem-
nitz), Franz Jozef I, 1908.
Av: Broj 2 ispod kojih su slova K-B. Po
obodu je lovorov venac.
Rv: Šlem sa krstom u sredini. Ispod
je godina 1908. i ispod nje je jedna
zvezdica. Natpis: MAGYAR KIRÁLYI
VALTOPENZ.
(Leányfalusi, Nagy 2006, 2 Fillér)
44. Fillér
(1986.g)., bakar
Austrougarska (Kremnitz), Franjo Josip
I, 1908.?
Av: Slabo vidljiv. Broj 2 i po obodu
lovorov venac.
Rv: Slabo vidljiv. Šlem u sredini.
Natpis:
MA(GYAR K)IR(ÁL)YI (V)AL-
TOPE(NZ).
(Leányfalusi, Nagy 2006, 2 Fillér)
45. Cent
(1986.g)., bakar, Sjedinjene američke
države, Voren G. Harding, 1923.
Av: Bista predsednika sa bradom u
profilu (Abraham Linkoln). Sa leve
strane je natpis
(LI)BERTY, a sa desne godina 1923.
Iznad biste je natpis: (IN) GOD WE
TRUST
Rv: Natpis u 4 reda: ONE CENT
UNATED
STATES OF AMERICA. Okolo je ve-
nac, a na sredini iznad natpisa je natpis
manjim slovima: PLUREBUS UNUM.
(Bowers 2008, 1922)
46. Dinar
Crkva sv. Mihaila, udubljenje u zidu
tokom demontaže istočnog dovratnika
severnog portala (1989. g).
Legura nikla i bakra
Država Srba, Hrvata i Slovenaca, Alek-
sandar I, 1925.
Av: Bista kralja Aleksandra u profilu
na levo. Okolo natpis: ALEKSANDAR
KRALJ SRBA HRVATA I SLOVE-
NACA. Ispod biste ime gravera PATEY.
Sve u bisernom krugu.
Rv: Natpis: 2 DINARA i 1925 ispod
u otvorenom vencu od lovorovog i
hrastovog lišća, sa kraljevskom krunom
na vrhu. Sve u bisernom krugu.
(Spasić 2003, 30, 31)
Milica KRIŽANAC
COINS FROM THE CHURCHES OF ST. ANA AND ST. MIHAILO

(ST. MICHAEL) IN KOTOR (1982-2000)
Summary
During protective works (1982-2000), conducted after the destructive earthquake

(1979), in two Medieval churches of Kotor, St. Mihailo’s and St. Ana’s, 53 examples
of coins were found, of which 46 could be identified. In the double-nave, Romanesque
Church of St. Ana (late 12th or early 13th century) were found 33, and in the Roman-
esque-Gothic, single-nave church of St Mihailo (late 13th or early14th century) 13 coins.
The oldest coin in this find was minted during the reign of the Byzantine emperor Roma-
nos IV Diogenes (1068-1071), and the most recent in the Kingdom of Serbs, Croats and
Slovenes (Aleksandar I Karadjordjević). All exemplars, except for two (cat.no. 4, 17), are
made of copper.
The first circulation of money begins with the two Byzantine coins from the 11th
century. Folis (cat.no.1) found in the Church of St. Ana, dating from the time of Emperor
Romanos IV Diogenes (1068-1071), while the anonymous folis (cat. No. 2) which might
have been minted in the time of Emperor Alexios I Komnenos (1081- 1118) was found in
the area of the Romanesque - Gothic church of St. Mihailo, and may be linked to the late
Romanesque building which existed in the same place in the 12th century.
The circulation of money in the 13th century was witnessed through a folar of Ko-
tor (cat. No. 3) found in the u church St. Mihailo, the earliest money minted in Kotor, at
that time a part of the Medieval Serbian state.
The circulation of money in the 14th century was established through three coins
coming from Germany, Hungary and the town Shkodra (Albania).
The silver gulden of Ludwig IV of Bavaria (cat. No. 4), the emperor of the Holy
Roman Empire (1328—1347), found in the Church of St. Ana, was minted in Aachen,
on the occasion of his crowning.
The second coin (cat. No. 5) dates from the time of the Hungarian King Ludwig I
(1342-1382), who ruled over Kotor from 1370/71 till 1382.
The third circulating currency originates from Shkodera (cat. No. 6), town which
during the second half of the 14th century was in the possession of Balšić dynasty of Zeta
(1358-1391) and with which Kotor had trading connections .
The circulation of money in the 15th century was witnessed with six coins. Two
half- folars of Kotor (cat.No.7, 8) found in the Church of St. Ana, date from the period of
relative independence of Kotor (1402-1420).
Three folars, two from the Church of St. Ana (cat. No.9, 12) and one from the
Church of St. Mihail (cat. no. 11) were minted in Kotor in the late 15th century, when the
town was already under the patronage of Venice (1420-1797).
The folar found in the Church of St. Mihailo (Cat. No. 10), was minted in Bar, in
the period in which this town was within Venice (1443-1517).
The circulation of money in the 16th century is established through 12 Venetian
folars (cat. No. 13-16, 18-24, 26) and a silver half groschen (cat.no17) minted in the
mint in Kotor, as well as one bagatin (cat. No. 25) and one denar (cat. No. 27) minted in
Venice. Of all the said currency five come from the Church of St. Mihailo (cat. No. 13,
16, 17, 20, 26).
The circulation of money in the 17th century was established through three Vene-
tian pieces, found in the church of St. Ana (cat. No. 28, 39) and one found in the Church
of St. Mihailo (cat.no 29).
The circulation of money in the 17/18th century was proved through Venetian ga-
zettes (1640-1797) minted for Venetian colonies on the east Adriatic Coast and the south
east of Europe. Of the total of 12 exemplars (cat. No. 31-42), only one was found in the
Church of St. Mihailo (cat. No. 40).
Ten gazettes in the value of two (cat. No. 31-39) and one (cat. No.40) sold were
minted for Venetian Dalmatia and Albania, one gazette (cat. No. 41) minted for venetian
islands in the Ionian Sea, Corfu, Cephalonia and Zakyntos, and one gazette (cat. No.42)
with the inscription CANDIA, minted for the island of Cyprus, during the wars between
Venice and Turkey (1645-1669).
The circulation of money in the 20th century was proved through two Hungarian
filers (cat. No. 43, 44) minted during the reign of Austro-Hungarian emperor Franz Jo-
seph I (1830-1916), one American penny (cat.No. 45) minted in the time of the twentieth
American president Voren G. Harding (1921-1923) and one dinar (cat. No.26) minted in
1925, during the reign of King Aleksandar I Karađorđević (1921-1934).
Key words: Kotor, Church of St. Ana, Church of St. Mihailo, money
UDK 784.4(497.16 Паштровићи)
Злата МАРЈАНОВИЋ
ОД ПОЧАСНИЦЕ ДО ЖУЂЕЊА У ЉУБАВИ

Неке особине паштровског певачког наслеђа
Кључне речи: Паштровићи, Бока Которска, Будва, јужна Далмација,

вокално наслеђе, паштровски музички дијалекат, мелодијски модел,
мелодија неједнаке јединице мере, стопа трохеја, стопа јамба, здравице,
почаснице, старије љубавно певање
Иако је традиционално певање Паштровића до сада било тема

многих радова1, особине тог певања и даље пружају нове изазове на
пољу етномузиколошких пручавања. Реч је о делу наслеђа изнедреном на
подручју на коме се у најширем смислу додирују и прожимају динарска и
јадранска култура. Oтуда је и то певање по својим особинама слојевито.
У овом раду ће више пажње бити посвећено особинама једног од
стилова певања који је забележен према певању већине интервјуисаних
Паштровића рођених у селима2.У том се певању препознају два музичка
дијалекта3. Први би био континтенално-планински, којег Паштровићи
деле са житељима области које их окружују,4 а који је, такође, и једно
1
Видети више о томе у: Марјановић 2013; Марјановић, 2016 а–д, итд.
2
Паштровску музичку традицију детаљније почињем да изучавам почев од јануара
2002. године. Поред постојећих писаних и звучних извора (Марјановић 2016а), умногоме
су том истраживању допринели и резултати мојих теренских истраживања. Отуда се
уопштено, за паштровску музичку традицију може констатовати да су за њено практиковање
били пресудни ново друштвено уређење уведено након 1945. године и земљотрес 1979.
године. Од тада па надаље Паштровићи напуштају села у којима живе, доприневши (и
тиме) да се не само певање, већ многи други делови паштровске традиције током друге
половине 20. века изобичаје.
3
Под називом музички дијалекат се овде подразумева идентификација начина
музичког изражавања једног подручја, обликованог разним утицајима (географским,
кулутрно-историјским, социолошким итд.) захваљујући којима се дати начин, посебно
према особеностима мелодије, одваја од начина изражавања других подручја.
4
По овом дијалекту су Паштровићи део ширег културног подручја под којим се
подразумевају околни крајеви (Спич, Маине, Побори, Браjићи, Грбаљ, Црмница итд) као
и неки континентални делови Црне Горе. У прилог томе, на пример, сведоче историјски
извори по којима је некада у Паштровићима певано и антифоно. То је један од архаичних
начина извођења, у давна времена када је веровано да ће се и на тај начин обезбедити
заштита и продужетак живота. Да је антифонија део паштровске традиције први
88 Злата МАРЈАНОВИЋ
од сведочанстава о култури некадашег паштровског завичаја.5 Други

музички дијалекат се односи на певање које је по својим особинама, особито
мелодијским, веома слично певању Боке Которске,6 Будве и делова јужне
Далмације, указујући тиме да је део једног ширег приморског културног
подручја.7 Међутим, захваљујући подацима, из доступних писаних извора,8
као и резултатима мојих истраживања певање има такве особености по
којима је могуће да се одреди као певање паштровског дијалекта.
Када Паштровићи почињу да певају песме паштровског дијалекта
није могуће утврдити јер је реч о традицији која је преношена усменим
путем. То се свакако није десило изненада и одједном. С тим у вези је веома
интригантно питање да ли се песме паштровског дијалекта неким својим
особинама у даљој прошлости лагано наслојавале на делове већ постојећег,
највероватније старијег музицирања континентално-планинског дијалекта,
сугерише Фрањо Кухач (1881: пр. 1283, стр. 72, 73) а речима је описује Дионисије Миковић
(1998: 42, 43). Поред наведеног, неке особине певања старијих Паштровића, поготово Анђе
Тодорице (1886–1973) коју снима Никола Херцигоња 1954. године наводе на помисао да је
некада певано и хетерофоно-секдундно, слично традицијама подручја која такође припадају
конитинентално-планинском дијалекту (Марјановић 2013: 93, 94). О особинама хетерофоног
певања у српској традицији в. у: Големовић 1991: 309–317.
5
Паштровићи се у науци сматрају „аутохтоним“ становништвом, односно приморским
становништвом старијег слоја, јер се интензивније насељавају у време владавине млетачке
управе овим крајем (1423–1779). Њихово порекло је најчешће из тзв. динарских крајева (или
из „динарског људског резервоара“) (Дворниковић 1939: 241), попут континенталних делова
Црне Горе (Његуши, Пипери, Црмница), Херцеговине, Арбаније (данас Албаније). али и из
других даљих крајева, на пример, из Старе Србије (према тумачењу Ердељановића то су„све
српске земље које су биле доскора под Турцима“) (Ердељановић 1920: 58). (Накићеновић
1913: 122, 123; Ердељановић 1920: 47; [S. n.] Даничићев зборник 1925: 154, 437 и 441;
Вукмановић 1960: 141–143). Разлози њиховог пресељења су многи, бројни и разнородни,
али понајпре су повлачење од најезде Турака и економски (Цвијић 1991: 171, 174).
6
Поред наведених крајева из којих потичу Паштровићи, наводе се и суседни приморски,
а посебно Бока Которска (Накићеновић 1913: 122, 123; Ердељановић 1920: 47; [Б. и.]
Даничићев зборник 1925: 154, 437 и 441; Вукмановић 1960: 141–143).
7
На пример, део вокалне традиције Паштровића je испољаван стилом обликованим
приморском културом (в. у: Медиговић Стефановић 2013: 65; Медиговић Стефановић 2014;
Марјановић 2016д). Примера ради, певање урбаног стила у Петровцу на Мору било најчешће
двогласно и хомофоно, премда не и клапско, попут оног које се развило широм Хрватске
(првобитно на приморју а потом и на континенту) (в. у: Ćaleta 2008: 159–176; Ćaleta, Bošković
2011). По једном од слојева овог стила су Паштровићи део ширег културног подручја под
којим се подразумевају околни крајеви (Спич, Маине, Побори, Браjићи, Грбаљ, Црмница
итд) као и неки континентални делови Црне Горе.
8
Уз поменуте податке, паштровско певање овог дијалетка умногоме осветљавају подаци
из публикација Дионисија Миковића (1891; 1998), Вука Врчевића (1883; 1888; 2011), Вука
Караџића (1969), др Јована Вукмановића (1960), као и нотни и звучни записи већ наведеног
Фрање Кухача (1878–1941), Миодрага А. Васиљевића (1965), Јована Милошевића (2000) и
Николе Херцигоње (Марјановић 2002).
Oд почаснице до жуђења у љубави: неке особине паштровског певачког наслеђа 89
а онда постепено од њега и одвајале?9 У прилог наведеној могућности

иду особености песама паштровског дијалекта које показују јаке споне са
традицијом у којој су песме имале битну улогу у оквиру разних ритуала
(нарочито свадбног).10 Наведено је оличено везаношћу песама за одређене
делове ритуала, у симболици поетских текстова, квази-строфичном низању
мелостихова,11 одуству риме,12 силабичној основи, а такође и у принципу
употребе мелодијских модела.13
Упркос нејасном пореклу песама паштровског дијалекта, многи
су разлози који су ове песме обликовали, а понајпре културно-историјска
збивања и особине географског простора којег већина Паштровића
насељава већ шест столећа. О томе можда најбоље сведоче особености
мелодијске линије модела који припадају паштровском дијалекту. Иако је
веома тешко описати музику речима, па и мелодијске линије овог дијалекта,
за њих се може рећи да су гипке, распеване, такође поступног тока, а по
изразу свакако „мекше“ од мелодија песама континентално-планинског
дијалекта. Мелодије паштровског дијалекта се, такође, крећу најчешће по
дијатонском тонском низу квинтног опсега14. Уз поетске текстове различитог
9
Попут културе и музичке традиције многих других примораца, и код Паштровића
се истиче спој различитости. То није ни мало необично ако се зна да се они у прошлости
истовремено баве сточарством и оскудном земљорадњом, поморством и трговином а уз све
то срчано војоју за своју аутономност ([Б. и.] Даничићев зборник 1925: 142; Вукмановић
1960: 150, 186; Ковачевић 1976: 101). Многи од њих су потекли и живели у залеђу у коме
су неговали културу примерену урбаним средина. Примера ради, село Тудоровићи је имало
читаоницу Слога, почетком 20. века мештани су одржавали многе позоришне представе (као
што су „Еквиноцијо“ дубровачког књижевника Ива Војновића, „Балканска царица“ и „Књаз
Арванито“ краља Николе I Петровића Његоша, „Мати“ руског књижевника Максима Горког)
итд.
10
О ритуалима в. у: Мур, Мајерхоф 1984: 117–139; о свадби, као веома обрађиваној
теми с различитих аспеката в. Златановић 2003.
11
Реч је о музичком обликовању песама карактеристичном за многа подручја широм
Балкана (в. у: Радиновић 2008: 117, 118, 120).
12
О употреби мелодијских модела у традицији ширег подручја в. у Големовић 1997:
5–22.
13
Према истраживањима Миодрага Васиљевића (1953: XVIII) мелодија је првобитно
„настала на темељу текста“, од тада служећи „као `калуп` за прављење нових текстова“.
Васиљевић се такође током теренског истраживања у многим крајевима среће са великим
бројем различитих поетских текстова испеваним једном мелодијом, илуструјући своје
тумачење мелодијских модела и следећом реченицом забележеном од једног казивача: „Знам
пјесму о којој ме питаш, само не знам на коју арију да ти је запјевам“, напомињући чак да
је изложено особито карактеристично за подручје Црне Горе, односно да су „то речи које
скупљач може чути од сваког петог Црногорца – певача“.
14
Мисли се на мелодије које Александра Јовић Милетић констатује у најстаријим
песама певаним у склопу ритуала, чији се тонски низови ужег обима „крећу од дорског и
фригијског трихорда ка дорском и фригијском тетрахорду, са појавом проширења обима“
жанра изводе се унисоно, не много гласно и много мирније него што је то

забележено у неким суседним приморским подручјима у којима је, наведено
је већ, примарно певање континентално-планинског дијалекта (у Грбљу,
Маинама, Спичу итд).
Дакле, песме паштровског дијалекта су сасвим могући показатељ
дубоког поштовања традиције некадашњег, давнашњег паштровског
завичаја, и истовремено, спонатани „одговор“ оних Паштровића на нову
средину, културу и животне захтеве постављене у једном, сада већ далеком
моменту на делу Јадранског приморја. Певање паштровског дијалекта би
отуда могло бити новије у односу на певање континентално-планинског
културног простора али, показаће се у редовима који следе, под овом
одредницом „новије“ не треба подразумевати певање које је одскора у
паштровског традицији (а свакако је практиковано више од стопедесет
година).15
Према резултатима мојих истраживања, песме које се приклањају
паштровском дијалекту су констатоване на целом паштровском подручју, по
певању мештана рођених у местима уз обалу мора, попут Петровца на Мору,
Рафаиловића, Пржна и мештана рођених у местима паштровског залеђа
попут Подличка, Челобрда, Подбабца, а такође и код Паштровића одавно или
одскора насељених ван свог завичаја.16 Новија истраживања показују и да,
када су у прилици – а то није тако често17 – Паштровићи пре свега музицирају
паштровским дијалектом, поготово када је реч о певању свадбених песама
(некада и у оквиру опхода крстаноша прожетог хришћанским учењем, ради
успављивања детета итд), а певање континентално-планинског дијалекта
везују за мањи опус песама које су пратиле плес.18
(више о стварању лествичних језгра и формирању првих облика лествичних низова в. у:

Јовић Милетић 2011: 35–42).
15
Примера ради, најстарији познати нотни записи паштровског певања у којем се
препознаје певање у паштровском дијалекту се приписују већ помињаном Фрањи Кухачу и
забележени су 1869. године (в. о томе у: Марјановић 2016а: 38–42).
16
Под наведеним се подразумевају будвански Паштровићи, београдски Паштровићи
итд, које сам тако назвала према месту у којем живе.
17
Од друге половине 20. века Паштровићи све ређе поштују своје обичаје током којих
се музицира. На пример, према истраживањима Душана Медина (2016а: 476, 477), обичаји
попут паштровске свадбе се у новије доба не одвијају онако како је било у прошлости, а
како описују многи писани извори (Миковић 1998), али се дешава да по неко од окупљених
поведе и по коју стару, традиционалну песму.
18
Да ли је тако било и раније није лако одгонетнути с обзиром на већ наведени принцип
усменог преношења које није довољно нотно записивано да би могло послужити као
ваљани доказ. Тако, на пример, према постојећим звучним записима Николе Херцигоње из
1954. године, и мештани Петровца на Мору су често испевали песме и у континентално-
планинском дијалекту (Марјановић 2016: 48–50) (које су такође већином пратиле плес и које
су скоро све у међувремену заборављене), а према резултатима мојих истраживања певање
Отуда ће у редовима који следе, на примеру примене једног мелодијског

модела бити осветљене најважније особености песама паштровског
дијалекта. Да је овај мелодијски модел наслојен на (нај)старију традицију
не показује само његова већ описана мелодијска линија, већ и његов
иницијалис. Мелодије које су старијег порекла почињу хипофиналисом,
односно тоном f1,19 тумачење је Александре Јовић Милетић (2011: 35–42),
јер је то особеност многих песама практикованих у разним ритуалима (током
календарског циклуса, на пример), у којима овај тон „уводи“ у следећи
тон, финалис (g1) и има велики значај и у мелодијском смислу и у смислу
каденционог покрета. Насупрот томе, овај модел почиње иницијалисом
на тону c2, тону који представља веома важну функцију вишег реда, који
се јавља нешто касније али опет у давној прошлости, онда када су се у
свадбеним песмама афирмисали скокови.
Иако Паштровићи овај модел традиционално спајају са песмама
различите врсте стихова,20 за потребе овог рада ће бити представљене и
тумачене само две песме испеване у тринаестерачком стиху са две цезуре
(XIII: 4, 4, 5):21
Особености одабраних песама ће показати какви су и колико су

Паштровићи приморци који музицирају својим и посебним, локалним, отуда
паштровским дијалектом. То ће бити посматрано с аспекта жанра, сижеа,
овог дијалекта је било део наслеђа пре свега оних Паштровића који су рођени у неком од
места смештених у залеђу (а не у Петровцу на Мору).
19
Реч је о примени устаљене тзв. финске методе, по којој су ради лашег поређења
мелодије транспоноване тако да им је финалис тон g1
20
Овај мелодијски модел се у паштровским свадбеним песмама спаја са несиметричним
десетерцем (X: 4, 6; Маглица се повр` врва вила, Пошли с Богом, кићени сватови, Процвјетала
жутица неранча итд) (Марјановић 2013: 722, 728, 758) као и симетричним осмерцем (VIII: 4,
4) (Текла вода на валове) (Марјановић 2013: 732).
21
Тринаестерац се у науци посебно повезује са старијом традицијом примораца једног
ширег подручја (јужна Далмација, Бока Которска и Црногорско приморје) (Марјановић 2013:
47, 48). Ту се веома често јавља почев од најстаријих писаних извора, попут Ерлангенског
рукописа (Меденица, Аранитовић 1987: Сиромаше Рамедане, где спиш, где лежиш, пр. 93;
Киша иде, трава расте, гора зелени, пр. 148; А што су ми Карловкиње, беле, румене, бр. 153
итд) па све до пемама различитог жанра (Mаретић 1907: 18).
прилика када се изводе као и мелодијских и метро-ритмичких особености.
Уз трпезу, низ трпезу, сиви соколе: у почаст старом наслеђу.
Песма Уз трпезу, низ трпезу, сиви соколе има своје бројне поетско-
текстуалне варијанте извођене на свадби једног ширег подручја. Забележена
је у многим деловима Црногорског приморја,22 укључујући и Паштровиће
(пример 1), у континенталним деловима Црне Горе, крајевима насељеним
Црногорцима (попут Бачке), у неким деловима Херцеговине као и у
деловима јужне Далмације.23
Особине ове песме са различитих аспеката сведоче о њеном
претхришћанском пореклу као делу наслеђа које и Паштровићи поштују
(чим је остала упамћена). Везује се за један од нарочитих делова свадбе док
сватови ишчекују извођење младе у њеном дому или када су је већ довели
у младожењин дом и њоме пригодно величају дати моменат. Поетски текст
ове песме управо то и дочарава, јер се њиме часте најважнији учесници,
али и остали сватови. Отуда ће она бити у даљем тексту означавана као
почасница, иако то није термин забележен у Паштровићима.24
Ова почасница има веома чврсту, традицијом утврђену краћу
макроформу, којом се пре свега величају јунаштво и – оданост заједници
22
В. више у: Караџић 1898: пр. 52, стр. 33, 34 и пр. 57, стр. 35; Марјановић 2013: пр.
235-246, 390, 547, 742–744, 869 итд.
23
Поетско-текстуалне варијанте наведене песме су забележене у крајевима као што
су: Развршје (Дурмитор), у: Васиљевић 1965: пр. 112; Колашин, у: Васиљевић 1965: пр.
469; Конавли, у: Вукмановић 1980: 227; Бачка, у: Лајић-Михајловић 2004: пр. 30 и пр. 31;
Требиње, у: Рихтман 1986: пр. 657 итд.
24
У народној књижевности се ове усмено преношене песме кратке форме могу
поделити према својој намени на 1) здравице, које су у далекој прошлости извођене током
Божића, свадбе или прославе крсног имена уз приношење жртве у вину а у славу оностраних
бића (неког божанства, Бога, предака) и на 2) почаснице, које су настале наког здравица,
намењене живима, а којима се наздравља домаћину и његовим гостима (Nedić 1992: 940).
Песме оваквих поетско-текстуалних особина су бележене у писаним изворима од 16. века ,
посебно у Боки Которској, јужној и средњој Далмацији (Крњевић 1992а: 608, 609; Кулишић
1953: 203; Приморац, Марјановић 2015: 69–73; 193; Марјановић 2016: 29–31). У народу се
изводе и здравице и почаснице, чак се се у неким крајевима неке од њих заједно устаљују
на својеврсном макроплану. Попут ординаријума мисе, на пример, у Паштровићима је у
прошлости током крсног имена и свадбе извођено седам оваквих песама, од којих су прва и
друга здравице (намењене Богу и свецима), а све остале почаснице (намењене свештенику,
највиђенијим људима, цару и свих окупљених) (Караџић 1969: 89). Битно је нагласити да се
тада ова врста песама (и здравице и почаснице) или, према терминологији Вука Караџића
а често и Паштровића, здравице, попут речитатива и арије у опери, састоје од „молитве“ –
односно здравице која се изговара и „припјева“, односно песме. Проблемом ове врсте песама
се опсежније бавио Јакша Приморац тумачећи бокељски рукопис Лудвика Кубе из 1907.
године (в. у: Приморац, Марјановић 2015: 69–73).
(Међу браћом и дружином...). Једно место у њој је осмишљено у виду

променљивог рефрена (означеног у нотном запису испрекиданом
линијом), 25 јер је намењено да се сваким новим извођењем песме именује
по један од чинова. Тако сви најважнији учесници и заслужни реализатори
свадбе (уједно и највиђенији припадници заједнице) добијају своју
посебну песму. Њима су намењене одабране речи, још боље, добри гласи
о њиховим врлинама које доноси али и даље преноси соко (пре свега о
њиховом поштењу).
Чинови и соко су у овој почасници смештени за трпезу, ритуалан
простор магијски омеђен и заштићен с различитих аспеката. То се чини самим
навођењем трпезе у песми а такође и чињеницом да се соко по њој шета.
Константно кретање сокола унутар тог простора (уз и низ) још и изазива,
подстиче и обезбеђује континуитет живота, императив сваке свадбе. То соко
може, јер се у народној митологији сматра небеским бићем, представником
сунца (Топорков 2001: 523) и уопште, свега доброг, односно божанског (Aj-
dačić 2007).26 Соко је у народној митологији још и биће млађе од змаја са
којим се често и изједначује (Петровић 1999: 78, 79). У том смислу се соко
може схватити као спона између горњег и доњег света, посредником између
неба и земље.
Отуда можда није ни бео – добар, нити црн – лош, већ сив
(Раденковић 1996: 312). Тиме је омогућена преко потребна равнотежа
у обезбеђењу већ наведеног континуитета живота, а такође и заштита
актуелних учесника:
Пример 1:
25
В. о наведеном рефрену и његовој везаности за традицију многих крајева в. у
Големовић 2000: 43–47.
26
Такође, овај поетски текст је веома сродан тексту песме која се за совром пева на
Косову и Метохији а по којој шетају сиви соко, али и шарен или златан јелен (Васиљевић
2003: пр. 305a, 305б, 306б и 306в), који је уз сокола такође симбол сунца (наглашен још и
златном бојом) (Раденковић 1996: 256).
Уз трпезу низ трпезу, сиви соколе,

уз трпезу низ трпезу, сиви соколе.

На трпезу пуна чаша вина црвена,
Попиј нам је стари свате,* нека ви је част,
Међу браћом и дружином вазда поштен глас.
*А пјева се и овија главним међу сватове: кум, ђевер,

барјактар, мачетар, првијенац и засједа,
и на крају сви сватови или пусти свати, без чина.
Певао и објаснио Владо Кентера (1937).

Марјановић 2013: пр. 744.
Упркос широкој распрострањености варијаната ове песме, варијанта

забележена у Паштровићима је посебна због мелодијских особина модела
којим се изводи.
О старости, слојевитости али и својеврсној уникатности песама које
припадају паштровском дијалекту (у односу на певање околних простора)
посебно сведоче њихове метро-ритмичке особине у којима је осмина
јединица бројања. Ту се међу осталим истиче наведени мелодијски модел
којим је изведена и ова почасница. Једна од његових најистакнутијих особина
је мелодија осмишљена у неједнаким јединицама мере, у облику који се у
науци сматра „прậвим“, а у којем комбинују бар две врсте неправилног метра
(в. у: Радиновић 2010: 7–22).27 Како песме са неједнаким јединицама мере
нису до сада проучаване и тумачене у традицији већег дела Црногорског
приморја, јер овакве песме изводе до скора једино Паштровићи, свакако им
треба посветити нарочиту пажњу.
На основу података из доступних извора није могуће разлучити порекло
и развој ове врсте метрике у Паштровићима. Јавља се чак и помисао да је то
заправо утицај некадашњег живота мањег броја Паштровића исељених током
27
Проблемом неједнаке јединице мере у српској музичкој традицији се, поред многих,
студиозно баве Коста Манојловић (који је истиче да је то једна од њених најважнијих
карактеристика) (1925: 139), Владимир Дворниковић (по коме је то психолошки важнија
особина од њеног мелографског значаја) (1939: 388, 389), Миодраг Васиљевић, Александра
Јовић Милетић и Сања Радиновић, а овој теми се код других народа посвећују многи
научници, попут Констатинуа Браилоуа, Беле Бартока, Курта Сакса, Стојана Џиџева, Нице
Фрацилеа итд. Захваљујући њиховим делима, мелодије неједнаке јединице мере су осим у
Србији, констатоване и у Бугарској, Македонији, Грчкој, Алабнији, Румунији, Африци (код
бедуина и црнаца), Индији, код Баскијаца итд (в. у: Дворниковић 1939: 388–390; Радиновић
2010: 7–22; Јовић Милетић 2011: 73; Fracile 2013: 191–216).
19. века у тадашњи Цариград,28 настала као одраз акултурације паштровске

музичке традиције и традиције оријента.29 Међутим, особине паштровске
метрике наводе на закључак да је пре настала из другачијих разлога, у оним
давним временима у којима је певање имало значај и функцију у оквиру
разних ритуала.30 Тада је реч имала толико снажно „дејство“, чак и примат
над осталим компонентама песме, пре свега над мелодијом, са којом је
тада у једној посебној симбиози „обликовала“, а у неким случајевима и
условљавала метрику песме.31
У прилог томе, да је реч о традицији старијег слоја приморског
становништва, иду и записи песама исте врсте метрике, забележене у скоро
потпуно заборављеној традицији континенталних и приморских крајева
који окружују Паштровиће (и из којих, наведено је већ, неки од њих воде
своје давнашње порекло).32 Такође, метрички слично осмишљене песме су
28
Разлози овоме су били економски (Пантић, Ивановић, Зеновић 1998: 18), па се од 18.
века многи селе прво у Грчку а онда у Цариград у коме су лепо зарађивали (Пантић, Ивановић,
Зеновић 1998: 68). Одлазили су у групама, а тамо су прво радили најчешће физичке послове,
од средине 19. века раде на бродовима тако да је крајем 19. века скоро цела царградска лука
била у „њиховим рукама“ (Вукмановић 1960: 73, 188, 189).
29
Анализирајући велики опус публикованих српских народних песама, описани облик
метрике Сања Радиновић (2010: 10, 11, 21) налази у варошима у вокалној традицији (нарочито
под утицајима оријенталног порекла), образлажући да је то резултат акултурације. Тај процес
се дешавао нарочито између Срба и њихових јужних и источних суседа, у српским варошима
у доба Отоманске империје (у чијој је традицији такође забележена поменута метрика).
30
У складу са наведеним, и Сања Радиновић (2010: 11) описани облик мелодија
неједнаких јединица мере означава као део старијег слоја српске традиције иако је налази
у мањем броју песама, понајпре по селима (посебно Косова и Метохије у свадбеним
мелодијама) као и у инструменталној орској традицији.
31
Да је то старији начин извођења у Паштровићима указује и нотни запис Фрање
Кухача паштровске здравице Ко винце пије настао 1869. године (1881: пр. 1283, стр. 72, 73),
који се уз остале песме које овај етномузиколог тада бележи, сматра најстаријим познатим
паштровским записом (в. у Марјановић 2016а: 35–71). Ову здравицу Кухач спаја са клавирском
деоницом, следећи своје виђење песама које бележи у народу (в. о Кухачу, као поборника да
му песме које бележи у народу темељ у развоју националног правца у уметничкој музици в.
у Marošević 1989: 109), а такође је и смешта у двочетвртински такт. Међутим, ако се прати
смисао поетског текста из његовог записа је јасно да је реч о другачијој подели такта у
којој би осмина била јединица бројања. Иако није могуће веродостојно одговорити како су
Паштровићи извели ову здравицу Кухачу, наведено поткрепљује и поређење његовог записа
са новијим варијантама ове здравице.
32
На пример, такве су песме (бележене од прве пловине 20. века надаље): Расло дрво
ловорика (комбинација 5/8 и 4/8) из Црмнице (Вујовић 1933: пр. 11), Вила бана са планине
звала из Павловог Дола (Васиљевић 1996: 74), Ој, невенко, мој невенко (комбинација 4/8 са
7/8) из Рисна коју 1907. године бележи Лудвик Куба (Primorac, Marjanović 2015: пр. 137),
песма Двадесетога липња пшеница је сазрела забележена у Будви (Марјановић 2013: пр.
467), песме из Шкаљара Лов ловило младо момче звере кроз горе, Још је рано на високо
сунце, Санак иде уз улицу (Васиљевић 1965: пр. 327, 329, 332) итд.
забележене и у традицији неких делова Далмације.33

Након свега наведеног, вероватно је принцип извођења неједнаких
јединица мере очуван употребом описаног мелодијског модела и један
je од сведочанстава да су Паштровићи помни чувари једне особине
музирања традиционалног старијег певања приморског подручја и његовог
непосредног залеђа.34
Поред наведене метрике, мелодија паштровских песама, по још
неким особеностима, показује да произилази из ритма говора. Говор многих
крајева (Јовић Милетић 2011: 72–74), па и паштровског је трохејског типа и
на тај начин се „углавном постиже мелодија реченице“ (Јовановић 2016).35
ако је у оквиру једног такта уз равномеран проток осмина приметна управо
трохејска стопа: ова стопа се налази већ на самом почетку (такт 1, пример 1)
али и у даљем току (тактови 2, 4, 5, пример 1), недвосмислено сведочећи о
старости песама које се овим моделом изводе.36
Отуда се почасница Уз трпезу, низ трпезу, сиви соколе својим
33
Старост песама оваквих особина препознаје и Антун Добронић па мелодије песама
са Јелсе (Хвар) бележене 1938. и 1946. године у свом рукопису означава као „исконске“ (в.
о томе у: Безић 1977: 32, 33). Песме описане нејденаке јединице мере забележене су и: на
Шолти Ево је водимо (комбинација 6/8 и 8/8) (Безић 1991: пр. 9, стр. 28), на Брачу (Весели се,
Босно, земља равна) (Rihtman 1975: пр. 7,с тр. 286), у Блату (Корчула) Од студенца не виду
се мири, (комбинација 5/8 и 7/8) (Безић 1977: пример 5b, стр. 24, 44, 50), у насељу Звековица
(Конавли) Запјевала птица јаребица (комбинација 7/8 и 5/8), према певању Кате Приморац
(дев. Клечак), рођене 1906. године у Габрилима (Приморац 2016) итд.
34
Према доступним писаним изворима, мелодија неједнаке јединице мере није
утврђена у певању континенталних крајева Црне Горе, што свакако не мора да значи да не
постоји у неком подручју (за сада неистраженом) или да у даљој прошлости није шире и
чешће примењивана. У том случају би Паштровићи на пример, били чувари једне веома
старе традиције некадашњег завичаја.
35
Истраживања Миодрага Јовановића (2016) показују да по својим општим
особеностима, паштровски говор припада „дијелу ширег простора Боке Которске, у подножју
брда између Будве и Спича – са пуно дублета, разних мјешавина и факултативних варијанти
у многим елементима структуре (прозодијским, фонетско-фонолошким и морфолошким)
карактерише се као типични периферни црногорски говор зетско-јужносанџачког типа
на чију је физиономију у великој мјери утицао и страни језички елеменат – у првом реду
романски. И он је, како се често каже, и један од главних разлога за развитак појединих
далматинизама“. То је говор који спаја Паштровиће са околним крајевима, као архаичног
део цетињског типа (Ивић 1971: Дијалектолошка карта српскохрватског подручја; Пецо
1985: 59–62) зетско-сјеничке говорне групе (Белић 1929: 1073). О наведеном можда најбоље
сведочи податак да су Паштровке у даљој прошлости говориле посебним, старопаштровским
говором (Вукмановић 1960: 144).
36
У традицији западне Европе је низање метричких стопа (попут јамба, трохеја итд)
константа у оквиру једног такта или његове половине, а у источноевропској традицији, којој
се по овој особености свакако прикључује и паштровска, учесталост и појава метричких
стопа није доследна и константна, већ је зависна од структуре поетског текста (Netll 1989:
82).
особинама приклања старијој традицији, оној континентално-планинског

дијалекта, од које се одмакла описаним особинама „приморске“ мелодијске
линије модела којом се изводи а највероватније и својом мелодијом
неједнаке јединице мере. То би, вероватно, били и први музички кораци које
су Паштровићи у далекој прошлости учинили.
Зачух вилу у дубраву ђе пјесан поје: у част приморској љубави.
Употребљивост у разним жанровима и приликама, истовремено и

широка заступљеност мелодијског модела паштровског дијалекта о којем
је у овом раду реч, свакако указују на то да је био (и остао) по паштровском
музичком укусу. Отуда се њиме изводе не само пригодни (попут примера
1),37 већ и поетски текстови другачијег жанра, међу којима је најомиљенији
и међу Паштровићима најпознатији љубавни текст песме Зачух вилу у
дубраву ђе пјесан поје:38
Пример 2 (паштровска варијанта)
Зачух вилу у дубраву ђе пјесан поје,

Зачух вилу у дубраву ђе пјесан поје.
Зачух вилу у дубраву ђе пјесан поје,

А уз пјесан ђе припјева славуј од горе.
Ја сустегох вранца коња да боље чујен,
Па подигох био клобук да боље видин,
Вргох оком у дубраву зазрех јој круну,
37
Под овим термином се подразумева поетски текст који је својим сижеом везан за
одређени моменат током неког обичаја.
38
В. паштровску варијанту и у Васиљевић 1965: пр. 345.
И свилену русу косу бисера пуну.

Ја јој манух паун пером да ми долети,
Прије ми је долећела вила бијела,
Слађи ми је целив дала слађи од меда,
А ја њојзи вас мој живот, вас мој весели,
Поведох је у џардине рајске љубави,
Пољубих је два-три пута, сан ме превари.
Превари ме санак моји, мој преварени,
Дође друге иза мене, преграби ми је!
Учиње ли иђе ико што учињех ја,
Набавих се рајске виле па је другом дах,
Да је други у двор гледа, а не јадан ја,
Да јој други лице љуби, а не јадан ја!
Што не градих бјеле дворе да је затварам,
И не ковах златне кључе да је закључам?
Ведро небо загрмјело, гром га убио,
Црна земља пропуцала, у њој пропао!
Дизали Миодраг Мијо Зеновић, 1944. и

Илија Митровић, 1928,
Марјановић 2013: пр. 641.
Овом песмом је опевана љубав човека и виле, али много раскошније,

слободније и слојевитије него што би то било приказано по универзалном
патријархалном обрасцу (по којем се традиционално управљају и Паштровићи),
тако да је у њој веома танка линија између симболике песама извођених у
оквиру ритуала39 и уметничког љубавног песништва, којим се детаљно бави
Јакша Приморац (2013) проучавајући шире приморско подручје.40
39
Истраживања показују да испевање поетских текстова љубавног садржаја током
ритуала није новија појава У литератури се овакве песме означавају разнолико, а најчешће
као народне лирске (Крњевић 1992б: 509–511). Сматра се да су ове песме настале из
људске жеље за обезбеђивањем континуитета живота потенцирањем теме плодности током
пролећних ритуала (в. у: Пешић 1992: 423).
40
Отуда је Миодраг Васиљевић (1965: 196) највероватније означава као „локалну
уметничку песму“. На ширем подручју су поетски текстови љубавног садржаја бележени
у 15 веку, захваљујући Јурају Шижгорићу, затим у првој по реду збирци народних песама
Вука Караџића, под поднасловом Љубавне и друге различне женске пјесме (в. у: Караџић
1969: 8-16; Пешић 1992: 432) итд. Љубавним певањем ренесансне Далмације се темељно
бави Јакша Приморац, посветивши своју пажњу и традицији Црногорског приморја (2013:
226). Оно шта је према његовом истраживању битно за ове редове јесте да је дуж Јадранске
обале, од Ловрана на Истри до Будве негована народна љубавна лирика 17. и 18. века а да се
ова лирика наслонила на ренесансне традиције касног 15. и целог 16. века.
Указујући на евентуалне трагове старинских мотива из средњег века,

љубав у првом лицу износи и наоко започиње витез, коњаник, лепо одевен,
са клобуком (шеширом) на глави,41 ометен можда и у лову. Његова вила
је у овој песми заводница „од крви и меса“ али и митско биће.42 Она уме
да пева, и то чаробно, дозивајући и омамљујући својом песмом сваког ко
је чује. Вилински моћни и несвакидашњи пој преплиће се у људском уху
неодољивом дуету са њеним верним пратиоцем, славићем или славујем
лужанином (из луга), птицом најпознатијег и најмилозвучнијег гласа у
нашим крајевима, вероватно овде представником небеског, божанског.43
Да је и вила из истог , небеског света показује и опис да је крилата.
Она је и ненадмашне лепоте, али није само уобичајено бијела, већ је њезина
лепота наглашена ретким украсима: круном, симболом високог, високог,
господског рода, бисерима – симболима плодности заденутим у свилену,
највероватније распуштену косу, потврду њене снаге и здравља али и
истицања еротике.44 До ње се, такође, долази одузимањем извора њене моћи
– круне и дуге русе косе украшене бисерима (уједно и атрибута)45 као и
мамљењем одређеним магијским поступцима (махањем пауновим перјем).46
За разлику од осталих песама у многим ритуалима опеване су разне
згоде са вилама. У овој песми она није само плодна и животворна, већ је и
пожељна, позната међу људима и као заводница и то не само због певачког
талента већ и због путености. Она је чак у том смисли и моћна чаробница,
љубавница, толико надарена да јој се добровољно дарује, заправо жртвује
41
Није немогуће да је и реч о представи неког претхришћанској божанства које је
често коњаник (Чајкановић 1973: 108), поготово јер на глави има и клобук, који се у нашој
традицији сматра исходиштем натприродних моћи (Зечевић 1979: 141).
42
Култ виле је могуће констатовати у свадбеним паштровским (Приморкиња коња јаше,
Ој, јелова горо) (Марјановић 2013: пр. 710, 737) и бокељским песмама (Дозивала вила с
горе, Бјела вила град градила) (Марјановић Крстић 1998: пр. 122, 231) као и у неким старим
будванским песмама, попут спасовских (Марјановић 2016б: 31).
43
У свадбеним песмама је славуј често гласоноша, весник венчања младенаца, попут
песме забележене током 19. века на рисанској свадби (Караџић 1849: 62) или у паштровској
песми Славић пјева у башчи зеленој, у којој је опет спојен са вилом (Миковић 1998: пр. 9,
стр. 88). Славић се у паштровским песмама спаја и са звездом и заједно се симболично дарују
старом свату, да му небеском песмом и небеским светлом покажу пут којим ће предводити
сватове на путу по девојку (Миковић 1998: 77). У једној паштровској варијанти се уместо
славуја наводи соко (Караџић 1969: 93), указујући и тиме да су птице попут наведених
гласоноше и представници бића из небеског простора.
44
О истицању еротских мотива у пролећним ритуалима, на пример, в. у: Пешић 1992:
423.
45
Реч зазрети значи сазнати, открити, схватити (зазрети – открити, сазнати) (Радоњић
2010: 284).
46
Паун има слојевито значење у традицији, те може означавати једно од небеских бића,
тада најчешће везиваног за младожењу али може бити и замена за змаја (Ајдачић 2007), једно
од најстаријих демонских бића наше традиције, познатог као отмичар.
цео живот у замену за пољубац (А ја њојзи вас мој живот, вас мој весели) и
то уз пуну свест да се тиме закорачује у другу димензију, „онај“ или „други“
свет. Тако вила обитава не само на овом свету и на небу, већ и у дубрави –
дубовом (храстовом) гају,47 иначе честом вилинском станишту утемељном
митолошким веровањима.
У дубрави је, према овој песми, истовремено и љубавни рај, из њега
вила долеће и радо се у њему посвећује свом обожаватељу. То је место у
песми када се из света чаролије поново прелази у овај свет, у којем се љубав
међу њима разиграно одвија у посебном простору, односно у адекватним,
љубавном џардину. Својим умећем вила свог љубавника омађија те он пада
у дубок сан, али, то користи неко други који вилу одводи (премами је). То је
место кулминације и преокрета на којем се можда види и како се некадашњи
динарац преобликује у приморца: у интимној, али отвореној исповести,
он отоворено изражава своју патњу за њом. Али и гнев остављеног се не
усмерава на вилу – вилин љубавник је пре свега љут на себе. Свестан своје
грешке, јер је није склонио у посебно изграђене, а вили приличне бијеле
дворе и потом их закључао.48 Његова огромна срџба се попут грома, којег
и призива, свом снагом и опсесивно обрушава на супарника, којег чак и
сурово проклиње. Таквим понашањем и особинама се мушкарац од обичног,
људског лика уздиже до неког митског бића.
Поетски текст ове песме у контексту свадбених ритуала, подробно
тумачи Мила Медиговић Стефановић (2016: 88), указујући на жељу жене
да буде надмоћнија од мушкарца, коју она спроводи завођењем. Тиме се
подрива онај мушки модел успостављен патријархатом који у овој песми
излази на видело у жељи да се вилина необузданост огради зидовима,
односно, да се она склони у тврђаву као безбедан простор и од спољних
непријатеља и од њене, нестабилне „женске“ природе.
Напослетку, неки мотиви поетског текста песме Зачух вилу у дубраву
ђе пјесан поје су веома сродни једној од песама коју крајем 19. века бележи
Валтазар Богишић (1878: пр. 39, стр. 104, 105). Реч је о песми коју Богишић
насловаљава Како је Новаку утекла вила његова љубовца.
Испевана је дужим стихом (XV: 7, 8), указујући тиме да је настала у
47
Према народним веровањима, дуб је дрво живота, такође је и свето, повезано крошњом
са небеским а кореном са хтонским бићима (Раденковић 1996: 205, 206), отуда није ни мало
необично што је станиште и ове виле повезано са овим дрветом.
48
Описани крај такође наводи на размишљање о слојевитости ове песме, јер је вила
шумско божанство, њено је станиште гора (а могу бити и језера и облаци), она, додуше,
захваљујући лукавству или јунаштву неког смртника може живети с њиме у дому и са њим
имати децу. Ту ће, међутим, боравити све док не уграби прилику да се врати у своје природно
окружење, јер њене емоције нису попут људских, већ су велика непознаница (Чајкановић
1994: 276, 278), па је отуда, упитно зашто би вила била у тим дворима закључана.
далекој прошлости.49
Један од главних актера је (Старина односно Дебелић) Новак,
епски лик око којег је народ још од средњег века испредао од историјских
чињеница једну комплексну и општебалканску слику. Он је истовремено
хајдук, такође типског јунака, али и замена за једно митско биће.50 Како
таквом лику и приличи, Новакова љуба је вила, коју он на силу и превару
отима (узимајући јој њену „моћ“, крила и оглавља). Колико је ова песма
стара показује не само постојање виле, као митског бића. Њено станиште
из којег је Новак отрже је – Дунај, такође и тихи Подунај јесте историјски
потврђено подручје на којем је четовао Старина Новак (Сувајџић [2003]).
Вила налази начин да побегне из ропства лукавством: Новак прави не један,
већ три весела скупа: због сестрине удаје, рођења сина Грујице (у другим
пемсама Грујице Новаковића) и изграђеног дома. Овако посебне прилике,
па чак ни рођење детета не веселе и вилу, напротив, она у њима налази
начин да се избави из ропства. Тако обећава да ће сва три весеља обележити
на нарочит начин, танцем (плесом) у којем ће бити још и дванаест девојака,
лепих попут ње. Можда и вила, али само ако јој Новак врати крила и
оглавља. Он попушта, не схватајући да ће тиме остати без своје љубе. Реч је
о атрибутима који се често везују у народним песмама за виле. Број дванаест
има магијско значење и везује се за девојке које су једнолике – отуда и њене
(највероватније) посестриме које ће удружене раскинути нити којима је
Новак везује.51 Њихов танац који се такође веома често везује за народне
представе о вилама је свакако чаробан, моћан, натприродан и делотворан
(Чајкановић 1973: 87), а потом и њено знамење, крила и оглавље јој враћају
снагу. Она од обичне жене поново постаје натприродно биће и успева да се
избави из Новаковог ропства.
Да ли је песма Зачух вилу у дубрав ђе пјесан поје настала по узору на
песму Како је Новаку утекла вила љубовца није могуће дати одговор, али
се ове две песме свакако могу повезати 1) ликом виле, потпуно самосвојне
и на многе начине посебне и веште која је, опет, 2) столетни предмет
жудње па иако 3) и вила ужива у љубавним ђардинима и рађа децу, 4) она
је самосвојна, те је мушкарац (јунак, хајдук, божанство) ни милом ни силом
49
У стручној литератури се ове песме називају најчешће бугарштицама, међутим, према
исцрпним и детаљним истраживањима Ненада Љубинковића, реч је о народним песмама
дугог стиха (Љубинковић 2010: 9119).
50
О народној интерпретацији Старине Новака в. у: Сувајџић. [2003].
51
Број дванаест је у народним веровањима заправо умножен број три, који је констатован
у многим народним обичајима, предањима и веровањима. Веровало се да постоје три
света, на небу, на земљи и под земљом (или негде иза мора). На тај начин су само још више
потенциране моћи броја три, тако да би број дванаест био четвороструко тројство које има
посебан интензитет, симболишући и одређено јединство – у овој песми, конкретно – дајући
вили снагу да се избави (в. у: Тодоровић [б. г.]).
не успева да задржи.
Чија је распевана вила из дубраве по свом поетском тексту? Многе
песме паштровског дијалекта, па и песма Зачух вилу у дубраву ђе пјесан
поје (пример 2) се могу сматрати новијим у односу на многе песме извођене
у оквиру ритуала (попут почаснице Уз трепзу, низ трепзу, сиви соколе,
пример 1), истовремено су сасвим могуће и оне, већ је наведено, сличног
или уметничког – а свакако су настале у далекој прошлости. Тако ће у
наредним редовима трагом особина њених поетско-текстуалних варијанти,
бити покушано да се (колико је могуће) расветли у ком крају је могла
настати, а биће поново покушано да се ближе дефинишу још неке особине
паштровског дијалекта.
Иако је песма Зачух вилу у дубраву ђе пјесан поје током мојих
теренских истраживања традиције Боке Которске и Црногорског приморја
констатована само у певању Паштровића, доступни писани извори показују
да су њене поетско-текстуалне варијанте некада биле део традиције Будве
и Боке Которске. Реч је о становништву једног дела приморја које се такође
сматра старијим слојем и које својом културом,52 и музицирањем показује
да је према тумачењу Јакше Приморца, део једног ширег приморског
подручја.53
Најстарији запис ове песме, заправо њене две варијанте бележи Вук
Караџић (1898: 307, 308). Веома отежава то што Караџић не наводи одакле
су тачно, али на то да је могуће их налази у традицији Паштровића, Будве и
Боке Которске указују следеће чињенице: 1) Караџић иначе у својим збирка-
ма не прецизира одакле је песма онда када је бележи у традицији неколико
различитих подручја, 2) наведено је да је ова песма забележена само у тра-
дицијама поменутих подручја и 3) особине поетско-текстуалих варијаната
које Вук бележи (о чему ће детаљније бити више речи нешто касније):
52
Ово становништво у најширем смислу повезује 15. век као време насељавања
на приморје. То је период, већ је наведено, које се везује за насељавање Паштровића;
под старијим слојем бокељског становништва се подразумевају они Бокељи који су се
насељавали на уском приморском појасу залива почев од 15. века у местима попут Доброте,
Прчања, Мула итд (Кулишић 1953: 195–197); почетком 20. века је у Будви констатован
старији слој становништва пореклом из Далмације и Италије (Накићеновић 1913: 406–408) а
такође и из околних крајева: на пример, братство Бубића и Витомира је пореклом из Маина,
документовано још за време Ђурђа Бранковића у 15. веку; од тада, у прво време као српска
властела, а под Млецима као млетачка, Бубићи имају велике повластице на овим просторима
(Накићеновић 1913: 406–408; Дулетић [б. г]).
53
Поред проучавања далматинске традиције, Јакша Приморац се посвећује и нотним
записима Лудвика Кубе из 1907. године насталим по певању Бокеља. Према његовим
истраживањима, и бокељско певање из тог доба се може повезати и са сачуваним записима
песама из средњег века, отуда такво певање означава као старије љубавно, које Бокеље припаја
културном простору којем осим Боке Которске, припадају делови Далмације (особито јужна)
(в. у: Приморац, у: Приморац, Марјановић 2015: 49–61).
Караџић 1898: 307, 308.
Једна веома слична варијанта ове песме публикована је крајем 19.

века у песмарици названој Илустрована велика српска народна лира уз коју,
као и код Караџића, нема јасне одреднице у ком је крају забележена, али
која опет показује поетско-текстуалну сродност те би могла потећи и из
наведених крајева ([S. n.] 1893: пр. 28, стр. 215, 216).54
54
Варијанта у овој песмарици (некој врсти антологије песама) публикована је у Новом
Саду, али је попут Вукових, такође испевана ијекавицом, указујући бар тиме да је и она
настала у крајевима у којима се тако говори (попут Паштровића, Будве, Боке). Такође, на
самом крају ове песме се јавља стих Да је шетам до Стамбола, до бјела двора који можда
указује да је настала у традицији краја чије је становништво током 19. века одлазило на рад
у овај град, попут паштровског (Вукмановић 1960: 73, 188, 189).
Конкретно сазнање да је ова песма певана у Будви пружају разни

писани извори: рукопис непознатог аутора из 1854. године ([S. n.] 1854),
публикација Вука Врчевића из 19. века (1883: 139, 140)55 и рукопис поетских
текстова песама оквирно настао на прелазу из 19. у 20. век по певању
Будванке Јане От (Медин 2016б: пр. 22, стр. 301).56 Из наведеног је јасно
да је ова песма у 19. веку била део будванског певачког опуса, али је према
мојим истраживањима, током 20. века у овом граду заборављена.57
Варијанта песме Зачух вилу у дубраву ће пјесан поје је забележена и у
Котору 1907. године (Приморац, Марјановић 2015: пр. 10) захваљујући Лудвик
Куби. Пола века касније записане су и три поетско-текстуалне варијанте у
Шкаљарима (Вукмановић 1959: 12) и Прчању (Васиљевић 1965: пр. 270 и 293(а)).
Попут будванске варијанте, и у Боки ова песма одавно није више у пракси.58
Отуда се ова песма свакако може сматрати и делом традиције сва
три подручја старијег слоја приморског становништва – Паштровића,
Будве и Боке Которске. Чим је у њима констатована, а још, уз велику дозу
опреза. Због недостатка доступних писаних извора остаје могућност да је у
прошлости певана и у другим крајевима.59
55
Према Врчевићу (1883: 139, 140) је ова песма извођена у моментима када су Будвани
плесали, и то у оквиру свадбе, прославе Божића и крсног имена. То је био део праксе у
периоду између 1835. и 1860. године када Врчевић „за Г. Вука“ (Караџића) скупља песме у
Будви, Боки Которској итд (в. у: Караџић 1898: XXIII).
56
Нажалост, нема много нотних записа будванског певања из даље прошлости, отуда
се музичка традиција само може разматрати по поетским текстовима. Један од најбољих
доступних извора представља наведени рукопис будванских песама старијег слоја које је
Луки-Лукши Медину (1882–1935) извела Јане От (а којег половином 20. века као значајног
помиње у својој студији Матија Мурко) (1951: 201, 281). Није јасно да ли је она те песме и
певала, или их је само казивала, такође, за сада нема прецизнијих података када је Јане живела,
али се претпоставља да је преминула крајем 19. или почетком 20. века. Највероватније је реч
о једној старој Будванки, чије је познавање народних песама успео у својој младости да
забележи Лука Медин (јер је забележено да је као младић веома био активан у друштвеном
животу родне Будве). Приређивач, Војмир Војо Медин (2016б: 315) поима овај рукопис као
једну песму, без наслова, састављену од тридесет пет строфа, међутим, реч је о тридесет
пет посебних песама које су својевремено певане у Будви, о чему сведоче варијанте многих
песама из доступних писаних извора: на пример, песму Играх се златном јабуком у Будви
бележе Вук Врчевић (1883: 140) и Фрањо Кухач (у горњем приморју, 1881: пр. 1271, стр. 61),
песму Фатајте се бијеле руке у Будви такође бележе Вук Врчевић (1888: 35) и Фрањо Кухач
(1880: пр. 1608, стр. 261, 262 итд) а такође, неке од њих су до скора остале упамћене у сећању
старих Будвана (Марјановић 2016б: 21–59).
57
Пручавањем будванске музичке традиције се детаљније бавим од маја 2002. године.
58
Бокељску музичку традицију проучавам почев од 1986. године.
59
На пример, једна варијанта ове песме је публикована 1890. године у часопису Нова
Зета према запису учитеља Јоше Ф. Иванишевића (Мартиновић 1961: 205), али нам наведено
ништа више не казује од тога да је оставила снажан утисак на дотичног учитеља и на
уреднике часописа, чим су је публиковали.
Међутим, наведено је, ова песма већ више од пола века није више део
ни бокељске, а ни будванске праксе, већ је остала најукорењенија у музичком
наслеђу Паштровића.60 Певана је свакако у другој половини 19. века, о
чему сведочи њен најстарији поетско-текстуални запис којег 1891. године
публикује архимандрит Дионисије Миковић (1861–1942).61 Уз запис – а то
не чини тако често – Миковић (1891: 365) нам дарује и драгоцену напомену
по којој Паштровићи у другој половини 19. века „слиједећу дивну познату –
„паштровску“ пјесму, не пропусте испјевати ни једном приликом“. Према
томе, биће да и у његово доба, као и према мојим истраживањима, ретко ко
у Паштровићима није познавао ову песму поштујући је као битан део свог
наслеђа:62
Миковић 1891: 365.
60
Истраживања на терену показују да ову песму Паштровићи веома пристрасно
сматрају својом, не остављајући најмању могућност да то није истина.
61
Више о публиковању Миковићевог текста в. у: Медин 2016а: 467.
62
Сасвим је могуће да је ова песма у далекој проишлости имала и неко значајније место
током свадбе, јер су управо виле, према истраживањима Веселина Чајкановића (1973: 315)
биле божанства која удешавају и чувају брак. То потврђују многи примери, сматра Чајкановић,
наводећи запис Вука Караџића о младим Будванима и Будванкама који су призивали виле на
вилином гумну, тражећи – венац, по коме је и изведена реч венчање за овај нарочити чин.
Према доступним и наведеним варијантама ове песме, уочљиво је

да оне не почињу истим мелостихом, већ да постоје три варијанте према
почецима, а све три су забележене и у Паштровићима, само у различитим
периодима.
У варијантама из Будве и Котора, у првој Караџићевој варијанти
као и у варијанти коју половином 20. века у Паштровићима бележи Јован
Вукмановић, почиње се са Пробудих се у љубави, жуђење моје а потом
најчешће следи мелостих Зачух вилу у дубрави ђе пјесан поје (Караџић 1898:
366; Врчевић 1883: 139, 140; Medin 2016б: пр. 22, стр. 301; Primorac, Mar-
janović 2015: пр. 10; Васиљевић 1954: 270; Вукмановић 1960: 325). 63
За разлику од њих, према варијанти из 19. века, Паштровићи „језде
трима горама“, као што је то често у усменој народној уметности, те једини,
колико је познато, почињу песму мелостихом Минух гору, минух другу, зелен`
зелену,64 након којег следи објашњење А у трећој зачух вилу ђе пјесан поје.
Ови различити почеци не могу пружити јасан одговор на питање у
којем је крају ова песма настала, али опет, дају адекватну слику културног
идентитета њених носилаца који сами одређују своје певачко наслеђе. Према
томе, Бокељи, Будвани и Паштровићи из 20. века су посвећени изражавању
љубави која изазива жудњу, а то би могло да иде у прилог претпоставци да
је у тим срединама испевана ова љубавна песма. Паштровићи из 19. века,
међутим, својим почетним делом пре свега истичу важност витештва и
јунаштва а не љубави, а тек потом подлежу чарима горске виле.
Ако се, ипак, анализа почетних мелостихова задржи на мелостиху
Зачух вилу у дубраву ђе пјесан поје којим Паштровићи у новије време изводе
ову песму (пример 2), одмах се уочава да то чине онако како је то у неком
крају забележио Караџић и како је публиковано у поменутој песмарици с
краја 19. века (Караџић 1898: 367; ([Б. и.] 1893: пр. 28, стр. 215, 216). Према
томе се са сигурношћу може тврдити да је ова песма већ више од два столећа
63
Анализа лингвисте др Јовановића говора у овој Вуковој варијанти показује да „нема
ништа особено паштровско“, те се стога не може прецизно одгонетнути на којем је подручју
забележена (Јовановић 2016).
64
Наведени мелостих је додуше, веома сличан мелостиху Прођох гору, прођох другу
и трећу којим почиње љубавна песма коју Фрањо Кухач 1869. године бележи у Будви (1880:
пр. 918, стране 109, 110). Отуда се јавља помисао да је можда чак дошло и до прожимања
поетког текста ове две песме, иако се оне разликују по многим особеностима (врсти стиха,
XI: 4, 4, 3 итд) а свакако и сижејно. Кухач не бележи будвански текст ове песме већ само њену
прву строфу, али цео текст публикује уз њене варијанте из разних крајева Хрватске (Сењ,
Петриња) или краја насељеног Хрватима (Мароф у железној жупанији, управној јединици
средњовековне Краљевине Угарске, касније и хабзбуршке Угарске између 11. и 20. века)
(1880: стр. 107–109). Према тим варијантама, и ово је песма у којој је љубав међу двоје
младих слободније исказана: како би своју драгу призвао себи момак моли Бога за помоћ, Бог
услишава молбу, шаље ветар с мора да помери лист с дрвета (јавора, бора) и да падне драгој
на лице, а онда двоје младих три дана проводе кришом од свих три дана у постељи.
део репетоара паштровског дијалекта, без обзира на то којим је мелостихом

почињала. Да су Паштровићи ову песму изводили у још ранијој прошлости
иде у прилог научно тумачење говора лингвисте др Миодрага Јовановића по
којем је најстарију, а другу по реду варијанту ове песме Вук Караџић (1898:
367) „пренио у паштровском духу. Ево неколико несумњивих паштровских
карактеристика:
1. Употреба гласа х (за коју се Вук цијелог научног вијека борио);

2. св'јет, умјесто свијет.
3. Глагол врћи – употријебљен у једном стиху – изражено је у употреби
у говору Паштровића;
4. Приђе – данас није у употреби у пастровском говору, али је у
Вуковом времену могло бити – како потврђују истраживачи околних говора
(Црмница, Спич, средњекатунско-љешански).
5. Њојзи – употреба партикуле зи је изражено присутна и у савременом
паштровском говору (и уопште у приморским).
Тешко се може рећи да је свака поједина црта искључиво паштровска.

Ипак, неке које сам прокоментарисала, јесу више везане за ову област. Али
све заједно када се чују (како их је чуо Вук) препознатљиво су паштровске.
Но, свака ова црта појединачно може се чути и у сусједним говорима (чак и
говору континенталног говора Црмнице).“ (Јовановић 2016)
Зашто се овакав почетак не налази и код Миковића, одговор
највероватније даје сам аутор, иако непосредно: испред љубавне
песме Минух гору ... забележен је поетски текст једне почаснице, која
почиње управо са – Зачух вилу у дубрави ће пјесан поје (Миковић
1998: 89, 90). Својим особинама, ова почасница показује да је свакако
део старије традиције: попут почаснице Уз трепзу, низ трепзу,
сиви соколе (пример 1) и овом песмом Паштровке часте окупљене
мушкарце.65 Она завршава такође идентичном формулом којом се
потенцира заједнишво и поштење окупљених сватова (Међу браћом и
дружином вазда поштен глас):
65
Миковићева напомена да ову почасницу обично певају Паштровке наводи на то да је
и почасница Уз трпезу, низ трпезу сиви соколе била део њиховог репертоара (а аналогно, на
пример, традицији Грбља, у којој се и даље тачно знају које песме певају мушкарци а које
жене).
Миковић 1891: 365.
То је опет поверено представницима небеских простора, али не

соколу, већ дуету никог другог, до – виле из дубраве и славића из горе.
Можда јесте пресмела помисао јер засада нема доказа, али се она не може
тек олако одбацити: како је и у овој почасници стих тринаестерац (XIII: 4, 4,
5),66 можда је и она у Паштровићима извођена истим мелодијским моделом
о којем је у овом раду реч (а попут примера 1 и 2)?
У том случају Миковић нам можда пружа доказ да су Паштровићи
његовог доба певали и почасницу, али и љубавну песму у којој се помињу
вила и славуј. По томе би ова почасница могла бити претеча и инспирација,
својеврсни међуоблик, од певања у оквиру ритуала ка опевању љубави.
Уколико су, затим, ове две садржајно и жанровски различите песме једна за
другом певане онако како их Миковић публикује, по традицији утврђеном и
строго поштованом редоследу (попут здравица, на пример),67 онда је можда
временом у народу превагнула жеља да се изводи само љубавна песма, не и
почасница испред ње.68 Јер, ту је битан моменат њиховог извођења, а то је
субота увече, када су укућани и најважније званице завршили све припреме
око свадбе, па се веселе.69 Отуда је почасница у том делу, чини се, мање
66
У Миковићевом запису је претпоследњи мелостих непотпун, највероватније јер
му је пажњу приликом бележења ове песме омело записивање објашњења коме се све ова
почасница „припјева“.
67
Реч је о већ наведених седам свадбених паштровских здравица и почасница (Караџић
1969: 89–93; Миковић 1998: 60–77). Такође, о томе да је и ова љубавна песма била део
свадбене свечаности неког краја сведочи и стих који бележи Караџић (1898: 367), и то у
варијанти која почиње са Зачух вилу... : Други дође иза њега, препроси му је, односно, верена
девојка је отета.
68
Није само ова почасница заборављена, већ и већи део песама које Миковић публикује
казивачи током мојих истраживања више не познају јер се, како је већ наведено, у другој
половини 20. века све ређе пева током паштровских окупљања.
69
У складу са наведеним, љубавне песаме у неким крајевима и даље остају везане
за ритуале (попут лазаричких и краљичких песама) (Големовић 1997b: 23-55), а у неким
крајевима су временом десакрализоване, заузевши од тада своје „место“ већином на мање
званичним окупљањима попут јесењих сеоских посела (Големовић 2006b: 147, 153).
битна од оних које се изводе у свечаном делу, за трпезом (пример 1) али је

њен први мелостих остао и даље у пракси, премда везан за љубавну песму.
Наведено, међутим, и даље не доказује да је реч о песми искључиво
паштровског порекла, јер је половином 20. века и у Шкаљарима
забележена веома слично изведена песма. И у овом бокељком месту се
пева и моменту свадбе када је млада већ доведена у њен нови дом. Реч
је о почасници и љубавној песми које су чак публиковане не одовојено
(као код Миковића) већ заједно, највероватније јер су тако и у народу
извођене у моменту њиховог записивања. Док њен други део започиње
нагло, у првом лицу, инсертом из варијанте песме Зачух вилу у дубраву
ђе пјесан поје, од мелостиха Ја јој махнух десном руком, дођи до мене, уз
даљи и уобичајени опис љубави са рајском вилом,70 почетни део ове песме
је управо почасница у којој је сажето осликана љубав двоје младих, али
дијалогом девојке и славуја који обитава у лугу, а који својим појем части
њихову љубав (Вукмановић 1959: 12).71
Преплитање ове две песме различитог жанра (почаснице и љубавне
песме о вили) се може констатовати и у њиховој везаности за плес, поново
делу старије традиције када су поштовани разни ритуали у Паштровићима,
Боки и у Будви. Паштровска и шкаљарска почасница се изводи на свадби,
али је наведено, у моментима када се окупљени веселе: паштровска, на
пример, служи да се у суботу увече на свадби провоцира плес сваког њоме
прозваног и високо цењеног учесника, почев од свештеника па надаље, а
потом се плеше и уз љубавну песму (Миковић 1998: 89, 90). Уз љубавну
песму (о вили) играно је и у Будви и то током свадбе, крсног имена и
Божића и опет у моментима када се мештани веселе. Отуда су будвански
момци плесали уз ову песму не у домовима, већ су „по обједу, на пјаци у
граду“ (Врчевић 1883: 139, 140).72 Бокељи су „у старијим временима“ (у
70
Да је реч о посебној песми сведочи њена варијанта из Прчања (Васиљевић 1965: 270).
71
О међусобној повезаности свадбених и љубавних песама уопште сведоче и последња
два мелостиха забележена само у новијој паштровској пракси. У њима се јавља већ поменути
мотив клетве (пример 2), потекао из старе народне жеље да се заштите најважнији учесници
свадбе. Овај мотив је обавезан део неких свадбених песама примораца, попут Бокеља,
Грбљана и опет – Паштровића. На тај начин се прате и дочекују сватови док одлазе и доводе
младу, и то тако да се прво позива и моли Бог за помоћ и добру срећу а онда се завршава
са клетвом, односно претњом упућеном онима који желе да осујете невестин одлазак из
родитељског дома и долазак у њен нови дом (Миковић 1998: 106, 107; Марјановић 2013:
пр. 320, 841). Међутим, како нема ваљаних доказа, на основу овог мотива се опет не може
прецизно одредити порекло песме (о вили), али се може указати на вероватноћу да је овај
мотив из свадбених песама „прешао“ у ову љубавну песму и у Боки и у Паштровићима.
72
Многи ритуали овог дела приморја су временом обележавани сличним или истим
песмама и плесом. На пример, поменута протезалица (у Боки још и шеталица/протезавица)
уз коју се наздравља песмом присутнима за Ђурђевдан је део плеса типа зетског кола, којег
Милица Илијин у Боки препознаје као – сватовско коло, јер је пре свега и најчешће бележено
даљој прошлости) уз почасницу славили и Ђурђевдан, која је тада служила

као пратња протезалици (плесу мирнијег карактера) (Васиљевић 1965: пр.
270).73 Помен овог празника је у Боки сачуван и у претпоследњем мелостиху
шкаљарске варијанте, На самањи Ђурђевдан да је отворим74 поставши
временом део љубавне песме. У њој се односи на пропуштену прилику
да витез проведе са рајском вилом не само три дана и три ноћи, већ целу
зиму, до Ђурђевдана када је раније у нашем народу почињао топлији део
календарске године (Вукмановић 1959: 12).75
Из свега наведеног се стога може закључити да су у прошлости старијег
слоја приморског становништва постојале и почасница и љубавна песма
којима је народ опевао вилин пој и то као део паштровке и бокељске традиције
из доба поштовања ритуала. Могуће је да су обе у Паштровићима извођене
мелодијским моделом о којем је у овом раду реч, те би се у том случају свакако
могле приписати традицији паштровског дијалекта. Томе у прилог иде и
поетски текст љубавне песме, односно део у коме се младић не љути на неверну
вилу, већ на свог супарника. У међувремену је почасница заборављена, можда
баш због атрактивније, љубавне песме, некако пословично примереније
култури једног приморца. Уместо очекиваног одговора на питање чија би та
љубавна песма могла бити, треба можда поставити оно важније: да ли је ова
почасница послужила поети из народа као инспирација да изнедри и једну
љубавну песму попут песме Зачух вилу у дубраву ђе пјесан поје?
Чија је распевана вила из дубраве по својој мелодији?
Према анализи мелодијских особености доступних варијаната

љубавне песме Зачух вилу у дубраву ђе пјесан поје (пример 2), већ је наведено
у оквиру ове свечаности (други део овог плеса је поскочица, живљег карактера) (о томе
детаљније в. у Илијин 1953: 247, Лазаревић 1953: 236, 247).
73
В. о прослави Ђурђевдана у Боки Которској в. у: ([Б. и.] 1893: пр. 28, стр. 215, 216).
(в. о томе у: Де Сарно 1896: str. 24, пр. 14; Kулишић 1953: 209–210; Вукмановић 1960: 363;
Марјановић 2016: 106–111).
74
Овај мелостих пружа могућност да је и већ наведена варијанта из песмарице
непознатих аутора ([Б. и.] 1893: пр. 28, стр. 216) пореклом из ових приморских крајева
(можда баш Боке) јер је у њој након јунаковог ламента што није закључао своју вилу, испеван
следећи стих: А кад дође Ђурђев данак да је отварам.
75
Управо због сличности песама и традиције коју негују Бокељи старијег слоја и
Паштровићи, можда је песмом Зачух вилу у дубраву ђе пјесан поје и у Паштровићима некада
такође обележаван Ђурђевдан (када су на пример, ујутро рано, мајке до друге половине 20.
века симболично ударале зеленом дубовом гранчицом своју децу док још нису устала из
кревета, верујући да ће им тиме обезбедити здравље итд). На сличну помисао наводи и
констатација Вука Врчевића (1888: 32), који, иако не прецизира на који крај тачно мисли
(јер у истом тексту описује обичаје из Боке, Будве, Паштровића, Црне Горе и Херцеговине),
бележи да младеж уз ђурђевданско љуљање пева многе песме љубавне садржине.
да су једино Паштровићи наставили да је певају својим традиционалним

и описаним моделом паштровског дијалекта. За разлику до њих, Бокељи
ову песму изводе мелодијама које не припадају њиховом старијем слоју
музицирања.76
На пример, варијанта из Прчања, заборављена већином, па стога
записана тек од мелостиха Вргох оком у думбрави, замјерих круне (Васиљевић
1965: пр. 293(а)) је певана мелодијским моделом западноевропског порекла.
Уз поетске текстове различитог жанра од прве половине 19. века, почев од
надахнутих носилаца илирског покрета, овај модел је постао део традиције
многих народа (Словенаца, Хрвата, Срба). Прихватају га и Бокељи приликом
испевања многих поетских текстова, почев од свадбених до љубавних и
родољубивих (пример 3), заменивши њиме старије мелодијске моделе. Али,
да ли се та замена десила и са овом љубавном песмом или није, тешко је
одгонетнути без ваљаних доказа:77
Пример 3 (прчањска варијанта)
76
Више о мелодијским моделима Боке Которске везаним за тринаестерац в. у Марјановић
Крстић 1998: 51–57. Насупрот варијантама љубавне песме, мелодија протезалице са истим
мотивом из Прчања (Васиљевић 1965: 270) можда указује на старији начин музицирања у
Боки, који би по својим особинама био сличан певању паштровског дијалекта. Тако је ова
бокешка песма својом метро-ритмичком основом донекле подударна са метро-ритмичком
основом љубавне паштровске варијанте (пример 2), највероватније под утицајем акцената
говора. Такође, она се изводи сличним стилом као и љубавна паштровска варијанта (пример
2), мелодијска линија је квинтног опсега, заснована је на дијатонском низу, поступног је
покрета, прекинутог скоком мале терце навише.
77
О овом мелодијском моделу в. у: Марјановић 2013: 135–160.
– Вргох оком у думбрави, замјерих круне,

И вилине русе косе цвијећа пуне,
И вилина б`јела лица, сунце истече,
И вилино б`јело грло пуно бисера,
И вилине б`јеле руке пуне прстена.
Ја јој рекох: ― Дој до мене, вило бијела!
Прије ми је долећела него стријела,
Рукама ме загрлила вила бијела,
Слатки ми је цјелов дала, слађи од меда,
А ја њојзи вас мој живот, живот весели.
Васиљевић 1065: пр. 293(а)
Друга, которска варијанта ове љубавне песме још више наводи

на сумњу колико је ова песма бокешка, јер је изведена мелодијом која
својом линијом недвосмислено показује велику сродност са паштровском
варијантом:
Пример 4 (которска варијанта)
Primorac, Marjanović 2015: пр. 10
Тога је свесна и извесна гђа Стефановић која 1907. године напомиње

Лудвик Куби да песма није бокешка, већ да је будванска.
Ова Которанка то чини највероватније или зато што је 1) тако чула
док је боравила у Будви или 2) јој је тако неко казао (пријатељи, чланови
породице итд).
Међутим, и то је делимично тачно, јер овај мелодијски модел није
забележен током мојих истраживања као део будванске традиције, већ као
део паштровске традиције, тако да се може закључити како је гђа Стефановић
извела песму на паштровски начин, моделом о којем је у овом раду реч.78

Према свему наведеном, опет није могуће издвојити једно подручје у
којем је ова песма настала. Оно шта се такође не може закључити, на основу
особина доступних варијаната, је да ли су у далекој прошлости и Будвани
и Бокељи уз њу певали своје, посебне мелодије или су је певали одређеним
традиционалним мелодијским моделима. За разлику од тога, веома је извесно
да је у Котору и у Будви поетски текст ове песме певан (и) паштровским
моделом. Ако је тако било и у другим бокељским местима (Шакљарима,
Прчању итд), онда можда и није тако необично што ова љубавна песма
није дуже у њима заживела већ је везивана и за друге мелодије, ближе
бокешком музичком укусу. Напослетку, јавља се питање да ли то што једино
Паштровићи памте ову песму у целости и радо је целу изводе паштровским
дијалектом (премда у новије време и они у ретким приликама) указује на
могућност да је она потекла у традицији овог подручја или је ова песма
најдуже остала у паштровском сећању управо захваљујући мелодијском
моделу паштровског дијалекта, за разлику од Бокеља и Будвана који су
своје старе моделе у међувремену препустили забораву?
Уз трпезу, низ трпезу, сиви соколе и Зачух вилу у дубраву ђе пјесан

поје: у почаст паштровском наслеђу.
Поменути Кубин нотни запис по певању гђе Стефановића (пример 4)

је посебно драгоцен из још једног разлога. Њиме се доказује, да у оквиру
паштровског дијалекта мелодијски модел о коме је у овом раду реч и
почетком 20. века карактерише описана мелодија у неједнакој јединици
мере (у тактовима 3–6, комбинацијом две врсте неједнаке јединице мере итд;
пример 4). Међутим, ако се мелодијска линија ове которске варијанте песме
(пример 4) и мелодијска линија почаснице Уз трпезу низ трепзу (пример 1)
упореде са прво наведеном, паштровском варијантом љубавне песме Зачух
вилу у дубраву ђе пјесан поје (пример 2) приметно је да се њихови први и
четврти такови разликују по својој тактовној подели – уместо такта од пет
осмина (пример 1 и 4) постоји такт од шест осмина (пример 2).
Детаљнија анализа песама изведених мелодијским моделом о којем
78
С тим у вези треба напоменути је тврдња гђе Стефановићеве делимично тачна, али
уз додатно појашењење: поред чињенице да Будву столећима унатраг сукцесивно насељавају
и Паштровићи, током мојих теренских истраживања будванског традиционалног певања
констатовала сам како мештани овог града који нису паштровског порекла познају песме
потекле из Паштровића, тако их и називајући. Те, паштровске пјесме су у Будви певане
на окупљањима попут свадбе, на пример, и то у домовима Будвана паштровског порекла,
показујући колико су се становници овог града међусобно поштовали. Више о међусобном
прожимању паштровских и будванских песама в. у: Марјановић 2013: 63; Марјановић 2016д:
23–25, 34–36; Медин 2016б: пр. 3, 14, 16, 19 итд.
је у овом раду реч показала је да су током мојих истраживања Паштровићи

различитих генерација шестосминском ритмичком пулсацијом везаном за
различите мелодијске моделе изводили песме потекле из ритула, било да су
оне својим поетксим текстовима биле везане за дате прилике или је њима
опевана љубав.79 Даље се, као ништа мање битно показало да је ова промена
тактовне поделе проузроковала још једну промену – уместо трохејске стопе
у тим тактовима се јавља стопа јамба:
С обзиром на процес усменог преношења који је део традиције

многих крајева, па и паштровског, није могуће прецизно одредити када се
ова промена десила, нити дати одговор зашто се то десило. Компарација
са доступним записима показује да стопа јамба у песмама или тактовима
шестосминске поделе, на пример, није толико карактеристична за песме
континенталних делова Црне Горе као ни за песме суседног Спича на
пример,80 али се може констатовати у неким бокељским песмама (па и у
варијанти почаснице са мотивом вилиног поја из Прчања).81 Такође, у
79
Према наведеном, сасвим је могуће да је и перашка песма Мјеста узећа од
Пераштанина (тачније Потла узећа мјеста Рисна од Млечанина) иако изведена у оквиру
троосминске тактовне поделе, некада извођена неједнаком јединицом мере. Да је то могуће
ми је, као прво, указао Јакша Приморац (те му се овде срдачно захваљујем) а као друго, у
прилог овој претпоставци иду особености 1) њене мелодијске линије, везане за дужи стих,
као и 2) жанр ове песме, која се доводи у везу са песмама дугог стиха (овом је песмом опеван
догађај од 15. маја 1654. године) које иначе карактерише силабичност и превага поетског текста
над мелодијом (в. у: Приморац, Марјановић 2015: пр. 40, стр. 75–78, 138, 200–206; 313)
80
На пример, скоро потпуно низање трохејске стопе (сем у каденционом делу) је
констатовано у Враћеновићима (околина Никшића) (Васиљевић 1965: пр. 72), Марсенића
ријеци (околина Андријевице) (Васиљевић 1965: пр. 419). Комбинација низа од три осмине
са фигуром трохејске стопе је забележена у Спичу (Марјановић 2013: пр. 503-507, стр. 59)
и на Цетињу (Васиљевић 1965: пр. 5). Једини изузетак представљају песме констатоване
у Смријечну и Дубљевићима (околина Плужина) у којима се низже стопа јамба (Jerkov
2015: пр. 17, 70). С тим у вези је потребно нагласити сродност паштровског музицирања са
музицирањем других делова приморја попут оног забележеног на Брачу. Један од издвојених
метро-ритмичких образаца јесте управо образац приметан и у првом такту примера 1,
састављен од две осмине након које следи стопа трохеја (Rihtman 1975: 241).
81
Бокељска традиција је слојевита попут паштровске, а то се може приметити и у
следећем: песме шестосминске тактовне поделе су осмишљене 1) скоро потпуним доследним
низањем стопе јамба (Приморац, Марјановић: пр. 29, 73, 80; Васиљевић 1965: пр. 182, 285),
2) у комбинацији стопе јамба и трохеја (Кроза лишће зелено, Рисан, Кухач 1880: пр. 1026,
стр. 217, 218; Сједи Мара на чардаку, Рисан, Кухач 1941: пр. 91, стр. 92; Васиљевић 1965: пр.
270, пр. 279, 328), 3) трохејском стопом у комбинацији са следом од три осмине (Васиљевић
оквиру такта од шест осмина са две узастопне стопе јамба поклапају са

најзаступљенијим плесним обрасцем јадранске плесне зоне (Иванчан 1965:
29). Отуда је веома интригантно питање да ли је примена стопе јамба у
традицији показатељ прихваћених утицаја нове животне средине и културе.
Конкретно, на примеру паштровске традиције, да ли је могуће да се стопа
јамба уоквирена шестосминском тактовном поделом јавила онда када су
Паштровићи учинили други корак, односно још се више укоренили својом
културом као приморци, мењајући тиме оно, очигледно тобож непроменљиво,
мелодијски модел којим су се дотле изводиле песме у склопу ритуала (попут
почаснице Уз трпезу, низ трепзу, сиви соколе, пример 1).82
Овде треба обратити пажњу и на чињеницу да јамб није потпуно
потиснуо трохејску стопу: према мојим истраживањима, стопа јамба је
подједнако блиска певачима и старије и средње генерације као и стопа
трохеја, тако да сваки од њих од песме до песме, посеже за једном или
другом стопом по неком свом, најслободнијем нахођењу. Такође, јасно је
да је мелодијски модел, о којем је у овом раду реч и даље остао заснован на
мелодији неједнаке јединице мере, само је такту од пет осмина придодата
још једна.
Анализом 1) стила извођења паштровских песама, који се разликује
од континенталних црногорских песама83 и анализом 2) песама околних
1965: пр. 209, 308, 322) или 4) доследно примењеном трохејском стопом у деловима Боке у
којима су половином 20. века били јаки утицаји традиције континенталних крајева (попут
Рисна) (Васиљевић 1965: пр. 303, 304).
82
Шестосмински ритмички проток уопште је једна од особина музицирања
карактеристична за шире медитеранско подручје, оно које према речима Јерка Безића (1977:
37) насељава становништво „европских обала Средоземног мора“, подразумевајући под тиме и
комплексно музицирање урбаног стила становништва које живи на „источној обали Јадранског
мора“. Реч је најчешће о песмама љубавног поетског текста забележених широм Јадранског
приморја (Поћи ћуна море, у: Bezić 1977: пр. 6, стр. 44 итд) а такође и у Будви (Звјездо вечерња,
Данице моја несуђена, Твоја ме љубав довела, Ако си пошла спат, Да ми је знати, Боже мој,
Нема ватре без зелених дрва (Марјановић 2013: пр. 461, 462, 464, 465, 468), мелодијама које
прате плес (попут Морешке на Корчули) (Марошевић 2002: пр. 2, стр. 124) итд.
83
На пример у Спичу се такве песме везују за мелодијски модел који се изводи након
напијања здравица за трпезом и посвећене су младенцима, кумовима и величању Светог
Јована (Марјановић 2013: пр. 503–507, стр. 59). Овај спичански мелодијски модел је
заснован на анхемитонском тетрахордалном тонском низу и изводи се другачијим стилом
од паштровског: гласно уз акцентовање сваког силабично осмишљеног слога, онако како је
то уобичајено за музицирање континентално-планинског културног простора (в. о томе у:
Марјановић 2013: 118-121; о стилу певања Грбљана и Спичана в. у: Марјановић 2016в: 125–
139; Марјановић 2016г: 61–81). Стил извођења, напослетку, одваја паштровске, бокељске и
остале приморске песме ове групе од песама континенталних делова Црне Горе попут оних
из Смријечна и Дубљевића (околина Плужина) које су, иако осмишљене у скоро доследном
низању стопе јамба у оквиру шестосминске тактовне поделе изведене другачијим стилом и
двогласно хетерофоним двогласјем (Јерков 2015: пр. 17, 70).
(претежно приморских) крајева испеваних у шестосминској тактовној

подели поготово оних које припадају старијем слоју традиције бокељског84
и шире, приморског становништва могуће је поново тумачити певање
паштровског дијалекта као део културе приморја.
Најбољи пример за то представља још једна варијанта почаснице
Уз трпезу, низ трпезу, сиви соколе. Звучно је бележи 28. јануара 1954.
године године Никола Херцигоња у Петровцу на Мору. Изводи је мешовита
група мештана, највероватније инспирисана или вођена музичком визијом
једног од њих, Милорада Ђ. Перазића, по којој су Паштровићи, бар они из
његовог родног Петровца на Мору, током прве половине 20. века неговали и
приморску музичку кулутру урбаног стила. Ова група Петровчана поштује
старе принципе музичког извођења, употребом мелодијског модела о којем у
овом раду реч за испевање поетског текста описане и велике старости својом
изведбом показује како култура приморја мења старије слојеве музицирања.
Отуда је њихова мелодија шестосминске тактовне поделе, уз појаву стопе
јамба. Још је важније нагласити да ова група Петровчана пева – хомофоно и
двогласно,85 а не унисоно,86 које и даље остаје једини традиционални начин
певања Паштровића. Међутим, описан стил певања већ више од пола века
није део паштровске праксе,87 али је до пре неку деценију постојао у неким
бокељским местима (на пример, у Бијелој) (Марјановић Крстић 1998: пр.
172, 214), сведочећи тиме поново у прилог да су Паштровићи и Бокељи
свакако део старијег слоја приморског становништва.
84
Пример наведеном представља успаванка коју Куба бележи 1907. године у Тивту,
у којој се смењују трохејска стопа са стопом јамба управо онако како је то констатовано у
паштровским песмама о којима је овде реч (Приморац, Марјановић 2015: пр. 158).
85
Упркос додавању само једног пратећег гласа, чија линија веома подсећа на линију
тзв. песама на бас забележених у певању руралног стила ширег подручја (Хрватске, Босне,
Србије), његова везаност за мелодију описаних карактеристика пре би се могла повезати
са процесом далматинизирања констатованог у многим приморским подручјима (у првом
реду, Боке Которске). Реч је о појму којим се у етномузикологији тумаче песме различитог
порекла (као што су, на пример, староградске), чије су компоненте преобликоване праксом у
приморским областима, тако да су у њима приметни елелменти градског даламтинског стила
(у мелодији, поетском тексту итд) (в. у: Приморац, Марјановић 2015: 110–112).
86
С једне стране, традиције околних подручја (Грбља, Маина итд), иако су део приморја
којег у географском и историјском смислу деле са Паштровићима, нису досегле описани
начин музицирања (Марјановић 2013). С друге стране, Никола Херцигоња у истом периоду,
половином 20. века овакво двогласно хомофоно певање бележи у Боки Которској, код
становништва старијег слоја, на пример, током свадбе у Каменарима и Јошицама (Марјановић
2002: пр. 5, 18, 19, 21).
87
Описано хомофоно двогласје није даље практиковано нити развијано јер се Перазић
након Другог светског рата преселио у Будву, а у Петровцу на Мору није било неког попут
њега ко би наставио да даље негује овакав начин певања (в. у: Марјановић 2016д: 309–316;
Медиговић Стефановић 2014: 335–356).
Иако, напослетку, не постоји никакав доказ, сасвим је могуће да су

у Петровцу на Мору током прве половине 20. века на исти начин певали и
љубавну песму Зачух вилу у дубраву ђе пјесан поје:
Пример 5

Уз трпезу низ трпезу, сиви соколе.

На трпезу златна чаша вина пунана,
Попиј ми је стари свате, нека ти је част,
Међу браћом и дружином вазда поштен глас!
Марјановић 2002: пр. 42
У почаст љубави према наслеђу: уместо закључка.
Пореклу поетског текста почаснице Уз трепзу, низ трпезу, сиви соколе

(примера 1) у овом раду није посвећена већа пажња, јер је реч о веома старом
начину изражавања из претхришћанског периода којем се, због усменог
преношења, не може ући у траг. Уз наведено, могуће је констатовати да је
ова почасница, по свом тексту, део традиције једног ширег подручја, а да
посебном, паштровском, чини мелодијски модел помоћу којег се изводи.
Порекло поетског текста љубавне песме (пример 2), је, опет, веома
подробно разматрано, јер је према доступним варијантама и анализираним
особеностима могуће да потиче из традиције једног дела приморја којег
насељава старији слој становништва: Бокељи, Будвани и Паштровићи. На то

свакако указује преплитање мотива традиције из периода када су поштовани
ритуали са мотивима карактеристичним за уметничку књижевност. Невезано
с изложеним претпоставкама о пореклу, али ипак као веома важно се истиче
чињеница да су ову песму једино очували Паштровићи, певајући је истим
мелодијским моделом којег користе и за почасницу (као и за многе друге
песме), што иде у прилог старости паштровског дијалекта.
Пре свега, очигледно је да је овај модел заслужан за очување многих
песама, почев од оних најстаријих – а таква је и почасница Уз трпезу, низ
трпезу, сиви соколе (пример 1) – до љубавне песме попут песме Зачух вилу
у дубраву ђе пјесан поје (пример 2). Наведеној старости али и посебности
певања паштровског дијалекта у прилог иду и неједнака јединица мере у
мелодијама одабраних песама испеваних овим мелодијским моделом као и
постојање трохејске стопе. Овај мелодијски модел, затим, доживљава и неке
промене које је кроз постојеће записе могуће пратити: у одређеном степену
је преобликован, конкретније, постаје још приморскији88 развијањем у
култури паштровског дела приморја, истовремено тиме на најбољи начин
показујући особине паштровског музичког дијалекта. Tо се осликава
1) с аспекта поетског текста (мотивом љубави неубичајене за мушкарца,
патријархалца и некадашњег динарца), 2) с аспекта музичких особина
(шестосминском тактовном поделом и стопом јамба) а 3) у једном краћем
периоду и заменом унисоног певања хомофоним двогласјем.
Отуда, уместо двоумљења да ли песма Зачух вилу у дубраву, ђе пјесан поје
паштровког порекла или није, можда је битније запитати се није ли управо овај
мелодијски модел о којем је у овом раду реч окаменио и од заборава сачувао
ову песму, начинивши је тиме не само делом старијег слоја приморске културе,
већ и с аспекта савременог теренског истраживања, несумњиво – аутентичном
паштровском. Јер, иако се речи Ненада Љубинковића (2010: 13, 14) односе
на епску традицију, оне се могу применити и на друге жанрове, па тако, и на
песму Зачух вилу у дубраву ђе пјесан поје. Поднародном песмом „треба `подр а
зумевати` песму коју јеиспеваопојединац, која јеприлагођена иприусменом
преношењу се прилагођава увек укусу и захтевима среди не и захтевима поје
дин
ца (као дел а средине). Разлика међу њима била би у томе што појединац
који ствара народну песму изражава став, жеље и стремљења једне средине
(оне којој припада) исказујући оно што остали мисле и осећају и чему теже – и
сликовитије и целовитије, дакле богатије од њих“ (...) Могу се мењати лично
сти, може се мењати и сам догађај, али никада ниједна средина није чувала
песмекојејој нису ништа значиле. Онога тренутка када народна песма изгуби
интимниразлог постојања за средину у којој сеналази– она нестаје“.
88
Иако нимало граматички коректан, као инспирација за овај термин је послужио већ
наведени појам далматинизирање (в. у: Приморац, Марјановић 2015: 110–112).
Ако, напослетку, поетски текст ове љубавне песме и јесте дело

надареног и за сада анонимног поете, из градова попут Будве и Котора89
(на шта можда указује мотив из њене најстарије варијанте: виле – госпође
којој једино пристају „вељи гради“ које паштровско подручје не познаје)
(Караџић 1898: пр. 366) или урбаних места попут бокешких, тај поетски
текст је одавно својим извођењем помоћу локалног паштровског мелодијског
модела уписан у културу паштровског приморја. И, отуда – зашто да не,
можда баш међу Паштровићима треба тражити тог поету који је ко зна у
ком времену када и ко зна каквим вилинским надахнућем изнедрио ову
љубавну песму, темељећи је на елементима и значају почаснице као старије
форме, оставши тако веран и својим најстаријим и најдубљим коренима
а најбитније, погодивши „право место“ код свих осталих сународника,
савременика, и потомака, очигледно и истомишљеника по култури и певању.
90
Можда баш зато његови потомци, а не више и Будвани и Бокељи песму
Зачух вилу у дубрвау, ђе пјесан поје и даље познају и с поносом изводе
као једну од најбитнијих традиционалних песама паштровског дијалекта,
спонтано препознавши у њој стабилан културни и наслеђени, приморско-
паштровски ослонац.
89
Проучавање традиционалног певања Котора и Будве веома је отежано, јер је
забележено већином оно урбаног стила (односно тзв. далматинске и староградске песме),
а само у фрагментима је забележено и певање старијег слоја које су неговали припадници
старијих генерација: чини се да у Котору те певаче није затекао ни Лудвик Куба (Приморац,
Марјановић 2016) а у Будви су то били мештани рођени око двадесетих година 20. века
(Драгичевић 2016). Свакако да је реч о градовима у којима је развијана и размењивана
музичка култура са далматинским градовима, Трстом, Венецијом или градовима Западне
Европе, у којима се такође, музком баве професионални музичари из Италије или Чешке те
не би било необично да у њима настане и ова песма. Котор је у односу на Будву предњачио, у
њему се музички живот посебно развија током 19. века. На примеру Градске музике, которска
је основана 1842. године са којом између 1886 и 1892. године компонује и са которским
свирачима ради италијански композитор Дионизије де Сарно Сан Ђорђо (1856–1937) (Mi-
lošević 1983: 83–131; Марјановић 2016: 26-142) а будванска 1906. године, захваљујући Чеху
Карлу Вели (Лаловић 2016: 155–160). Многи од Которана и Будвана имају прилике да се за
то доба широко образују (Павићевић 1996: 53, 54; Прибиловић 1996: 67; Челебић 1996: 81,
82) али се у контексту потраге за пореклом ове песме посебно истиче Будванин Мирослав
Зановић, паштровског порекла, аутор књиге Мисли и попијевке (више о Зановићу в. у:
Лукетић 2000: 65–71), јер је, на пример, једна од његових песама љубавног садржаја у Будви
певана половином 19. века, када је нотно бележи Фрањо Кухач (У кошуљи ђевојчица) (Ku-
hač 1878: пр. 157, стр. 126) и то варијантом мелодије која је тада била популарна у многим
крајевима (више о томе в. у: Марјановић 2016б: 43, 44).
90
Већ је раније наведено да Бокељи, Будвани и Паштровићи столећима унатраг
делe живот и културу једног дела Јадранског приморја (Накићеновић 1913: 119, 406, 407;
Вукмановић 1960: 178–187; Којовић 1996: 96–101, 165, 219), па стога, ако је ова песма
потекла потекла у Будви или Котору, то не искључује могућност да би њен аутор могао бити
Будванин или Которанин – паштровског порекла.
• Bezić, Jerko. 1977. „Dalmatinska folklorna gradska pjesma kao predmet et-
nomuzikološkog istraživanja.“ Narodna umjetnost: hrvatski časopis za et-
nologiju i folkloristiku, Vol. 14 No. 1. Zagreb: Institut za etnologiju i folklor-
istiku, 23–52.
• Bezić, Jerko. 1991. „Folklorna glazba otoka Šolte.“ Narodna umjetnost: hr-
vatski časopis za etnologiju i folkloristiku, br. 28/1. Zagreb: Institut za et-
nologiju i folkloristiku, Zagreb, 9–47.
• Белић, Александар. 1929. „Штокавски дијалекат.“ У: Станојевић,
Станоје. Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, књ. IV.
1064–1077.
• Богишић, Валтазар. 1878. Народне пјесме из старијих највише
приморских записа: скупио и на свијет издао Валтазар Богишић. II
Одељење Гласника Српског ученог друштва. Књига X. Биоград: Државна
штампарија.
• Васиљевић, Зорислава М. 1996. Српско музичко благо. Београд: Просвета.
• Васиљевић, Миодраг А. 1965. Народне мелодије Црне Горе. Београд:
Музиколошки институт Српске академије наука – Научно дело.
• Врчевић, Вук С. Ришњанин. 1883. Три главне свечаности. Божић,
крсно име и свадба [...] по Боки–Которској, Црној–гори и Ерцеговини.
Панчево: Наклада књижаре Браће Јовановића.
• Врчевић, Вук. 1888. Помање српске свечаности уз мимогредне народне
обичаје. Панчево: Наклада Књижаре браће Јовановића.
• Вукмановић, Јован. 1959. „Свадба у Шкаљарима.“ Гласник Етнографског
института САНУ, Београд: САНУ, 1–14.
• Вукмановић, Јован. 1960. Паштровићи. Антропогеографско–етнолошка
испитивања. Цетиње: [б. и.].
• Golemović, Dimitrije O. 1991. „Uloga pratećeg glasa u srpskom narodnom
dvoglasnom pevanju: na primeru vokalne tradicije zapadne Srbije.“ Narodna
umjetnost, posebno izdanje br. 3. Zagreb: Institut za etnologiju i folkloristiku,
309–317.
• Golemović, Dimitrije О. 1997в. „Narodna pesma kao melopetska zajednica.“
Etnomuzikološki ogledi. Beograd: Biblioteka XX vek, 5–22.
• Големовић, Димитирје, О. 2000. Рефрен у народном певању, од обреда
до забаве. Бијељина: Реноме, Бања Лука: Академија умјетности.
• Дворниковић, Владимир. 1939. Карактерологија Југословена. Београд:
Космос.
• Драгичевић, Јерко. 2016. Интервју са Златом Марјановић, Будва, 25.
новембар.
• Duletić, Vlado Đ. [s. a]. Budvanska plemićka porodica Bubić. Portal Monte-
negrina, kulturna kapija Crne Gore. http://montenegrina.net/fokus/vlado–d–

duletic–budvanska–plemicka–porodica–bubic/ (приступљено 6. јануара
2015).
• Ердељановић, Јован. 1920. „Етничко сродство Бокеља и Црногораца.“
Глас Српске краљевске академије 96. Београд: Српска краљевска
академија; : 1–78.
• Зечевић, Слободан. 1979. „Вила и окриље.“ Гласник етнографског
музеја, књига 43. Београд: Етнографски музеј, 135–143.
• Ивић, Павле. 1971. Српски народ и његов језик. Београд: Српска
књижевна задруга.
• Јовановић, Милорад. 2016. Имеилови послати Злати Марјановић 29.
октобра, 13. и 16. новембра.
• Јовић, Милетић, Александра. 2011. Почетно музичко образовање на
српском музичком језику. Београд: Дијамант принт.
• Караџић, Вук Стефановић. 1849. Ковчежић за историју, језик обичаје
Срба сва три закона. Беч: Штампарија јерменског манастира.
• Караџић, Вук Стефановић. 1898. Српске народне пјесме, књ. V: у којој
су различне женске пјесме. Београд: Државна штампарија Краљевине
Србије.
• Караџић, Вук Стефановић. 1969а. Српске народне пјесме, књига I.
Београд: Просвета.
• Ковачевић, Предраг. 1976. Паштровићи: културно–историјски преглед.
Београд: Манастир Прасквице из Светог Стефана.
• Којовић, Антун. 1996. Дјела. Цетиње: Обод.
• Krnjević, Hatidža. 1992а. „Počasnice.“ Rečnik književnih termina. Beograd:
Nolit, 608, 609.
• Krnjević, Hatidža. 1992б. „Narodne lirske pesme“. Rečnik književnih termi-
na. Beograd: Nolit: 509–511.
• Kuba, Ludvik. 1890 i 1892. Pjesme iz Dalmacije, brojeva 1–249, rukopis.
• Кулишић, Шпиро. 1953. „Етнолошка испитивања у Боки Которској:
претходна саопштења.“ Споменик 103, Београд: САНУ, 195–213.
• Kuhač, Franjo Š. 1878–1881. Južno-slovjenske narodne popievke, knj. I–IV.
Zagreb: izdanja autora. [knj. I: 1878; knj. II: 1879; knj. III: 1880; knj. IV:
1881].
• Lalović, Itana. 2016. „Muzika za svoj grad: jedna budvanska priča.“ Зачух
вилу у дубраву ђе пјесан поје: зборник радова о музичким и музици сродним
темама. Београд: Удружење Паштровића и пријатеља Паштровића у
Београду „Дробни пијесак“; Петровац на Мору: НВУ „Бауо“ Друштво
за културни развој, 155–159.
• Лукетић, др Мирослав. 2000. Поменик Паштровића I. Петровац:
Банкада – збор Паштровића.
• Љубинковић, Ненад. 2010. Трагања и одговори: студије из народне

књижевности и фолклора (I). Београд: Институт за књижевност и
уметност.
• Manojlović, Kosta. 1925. „Muzičke karakteristike našeg juga.“ Sveta Cecili-
ja Smotra za crkvenu glazbu sa glazbenim prilogom, broj 5. Zagreb: Miro-
slav Cugšvert, 138–174.
• Марјановић Крстић, Злата. 1998. Вокална музичка традиција Боке
Которске. Подгорица: Удружење композитора Црне Горе.
• Марјановић, Злата. 2002. Народне песме Црне Горе по тонским записима
и одабраним белешкама из дневника Николе Херцигоње. Подгорица:
Институт за музикологију и етномузикологију Црне Горе.
• Марјановић, Злата. 2013. Народна музика Боке Которске и Црногорског
приморја. Докторска дисертација. Београд: Факултет музичке уметности.
• Марјановић, Злата. 2016а. „Музичка традиција Паштровића кроз
нотне и тонске записе (XIX–XXI век).“ Зачух вилу у дубраву ђе пјесан
поје: зборник радова о музичким и музици сродним темама. Београд:
Удружење Паштровића и пријатеља Паштровића у Београду „Дробни
пијесак“; Петровац на Мору: НВУ „Бауо“ Друштво за културни развој,
35–71.
• Марјановић, Злата. 2016б. „Приморју на велико знамење: приповијести
Стефана Митров Љубише као извор за проучавање музичке традиције.“
Приморју на велико знамење: одабрани радови о музичкој традицији
Боке Которске, Грбља, Будве, Маина, Побора, Брајића, Паштровића и
Спича. Београд–Петровац на Мору: Удружење Паштровића и пријатеља
Паштровића „Дробни пијесак“ у Београду, Друштво за културни развој
„Бауо“, 21–59.
• Марјановић, Злата. 2016в. „Пјевање из гласа. Приморју на велико
знамење: одабрани радови о музичкој традицији Боке Которске, Грбља,
Будве, Маина, Побора, Брајића, Паштровића и Спича.“ Београд–
Петровац на Мору: Удружење Паштровића и пријатеља Паштровића
„Дробни пијесак“ у Београду, Друштво за културни развој „Бауо“, 125–
139.
• Марјановић, Злата. 2016г. „И једно и друго је музика: поимање и
разумевање народног певања.“ Приморју на велико знамење: одабрани
радови о музичкој традицији Боке Которске, Грбља, Будве, Маина,
Побора, Брајића, Паштровића и Спича. Београд–Петровац на Мору:
Удружење Паштровића и пријатеља Паштровића „Дробни пијесак“ у
Београду, Друштво за културни развој „Бауо“, 61–81.
• Марјановић, Злата. 2016д. „Петровцу на Мору и Будви: пој од љубави
Милорада Ђ. Перазића.“ Зачух вилу у дубраву ђе пјесан поје: зборник
радова о музичким и музици сродним темама. Београд: Удружење
Паштровића и пријатеља Паштровића у Београду „Дробни пијесак“;

Петровац на Мору: НВУ „Бауо“ Друштво за културни развој, 309–316.
• Marjanović, Zlata. 2016. „Peraški poj po Dioniziju De Sarnu San Đorđu.“
Lirica: Dionisio De Sarno San Giorgo. Uspomena iz Perasta (1896. G). Br.
4. Urednik Milan Kovačević. Perast: NVO Međunarodni festival klapa Per-
ast, 26-142.
• Marošević, Grozdana. 1989. „Kuhačeva etnomuzikološka zadužbna.“ Narod-
na umjetnost, 26. Zagreb: Institut za etnologiju i folkloristiku, 107–154.
• Marošević, Grozdana. 2002. „Korčulanska moreška, ruggiero i spagnolet-
ta.“ Narodna umjetnost 39/2. Zagreb: Institut za etnologiju i folkloristiku,
111–140.
• Martinović, dr Niko S. 1961. Narodno stvaralaštvo u crnogorskim časopisima
1871–1912. Cetinje: [B. I.] ili [S. e.].
• Medenica, Radosav i Dobrila Aranitović. 1987. Erlangenski rukopis: zbornik
starih srpskohrvatskih narodnih pesama. Nikšić : Univerzitetska riječ.
• Медиговић Стефановић, др Мила. 2013. Урамљена љетовања. Прилог
туристичкој историји Паштровића. Београд: Удружење Паштровића и
пријатеља Паштровића у Београду „Дробни пијесак“.
• Медиговић Стефаноовић, Мила. 2014. „Музичка култура Паштровића.“
Паштровски алманах I. Свети Стефан – Петровац: Марко Кентера и др
Мирослав Лукетић, 353–356.
• Медиговић Стефановић, Мила. 2016. Невјеста у свадбеном кругу.
Удружење Паштровића и пријатеља Паштровића у Београду „Дробни
пијесак“; Петровац на Мору: НВУ „Бауо“ Друштво за културни развој.
• Medin, Dušan. 2016a. „O svadbi u Paštrovićima.“ Паштровски алманах II.
Лукетић, M. (ур). Свети Стефан–Петровац: НВУ „Паштровски алманах“,
465–478.
• Medin, Luka Lukša. 2016б. „Pjesan: kazivala Jane Ot.“ Priredio dr Vojmir
Vojo Medin. Паштровски алманах II. Лукетић, M. (ур). Свети Стефан–
Петровац: НВУ „Паштровски алманах“, 295–316.
• Миковић, Дионисије. 1891. „Паштровска свадба: посвећено паштровској
омалдини (наставак).“ Босанска вила: лист за забаву, поуку и
књижевност. Годиште 7, број 23. Сарајево: Власник и уредник Никола
Т. Кашиковић, Сарајлија, 362–366.
• Накићеновић, Сава. 1913. Бока: антропогеографска студија. Српски
етнографски зборник 20. Београд: Српска краљевска академија.
• Nedić, Vladan. 1992. „Zdravice.“ Rečnik književnih termina. Beograd: Nolit,
940.
• Netll, Bruno. 1989. Folk and Traditional Music of the Western Continents
(Prentice-Hall History of Music Series). United States: Prentice Hall College
Div.
• Павићевић, Бранко. 1996. „Од доласка Словена оо стварања Краљевине

СХС.“ Будва. Београд: Октоих: КИЗ Култура, 40–59.
• Пецо, Асим. 1985. Преглед српскохрватских дијалеката. Београд:
Научна књига.
• Pešić, Radmila. 1992а. Ljubavne pesme. Rečnik književnih termina. Beo-
grad: Nolit: 432.
• Прибиловић, Ђорђије. 1996. „Будва кроз историју.“ Будва. Београд:
Октоих: КИЗ Култура,63–67.
• Primorac, Jakša. 2013. Poj ljuveni – pučko pjevanje u renesansnoj Dalmaciji.
Split: Književni krug.
• Primorac, Jakša i Zlata Marjanović. 2015. Pjesme dalmatske iz Boke Ludvika
Kube (1907. g). Perast: NVO Međunarodni festival klapa Perast.
• Приморац, Јакша. 2016. Интервју са Златом Марјановић, 4. новембар,
Нови Сад/Панчево.
• Раденковић, Љубинко. 1996. Симболика света у народној магији Јужних
Словена. Ниш: Просвета, Београд: Балканолошки институт САНУ.
• Радиновић, Сања. 2008. „Макроформа српских народних песама –
предлог типологије и систематизације типова.“ Зборник радова са
Међународног научног скупа Дани Владе Милошевића у Бањалуци,
10–11. априла 2008. Бања Лука: Академија умјетности Бања Лука,
Музиколошко друштво Републике Српске. 117–155.
• Радиновић, Сања. 2010. „Хемиолна метрика (асиметрични ритам)
у српском музичком наслеђу – „аутентичан“ феномен или резултат
акултурације?“ Зборник Матице Српске за сценске уметности и музику
43. Нови Сад: Матица Српска: 7–22.
• Rihtman, Dunja. 1975. „Narodna tradicionalna muzika otoka Brača.“ Narod-
na umjetnost: hrvatski časopis za etnologiju i folkloristiku, Vol 11/12. Za-
greb: Institut za etnologiju i folkloristiku, 235–298.
• [S. n.]. 1925. Даничићев зборник. Посебна издања / Српска краљевска
академија, књ. 55. Философски и филолошки списи, књ. 15. Београд:
Српска краљевска академија, Љубљана: Учитељска тискарна.
• [S. n.]. 1893. ИВСНЛ. Илустрована велика српска народна лира највећа
и најпотпунија од свију које до данас света угледаше: са 1600 песама
даворја, јуначких, родољубних, љубавних, сватовских, бачванских,
банатских, позоришних и словенских. У Новоме Саду: Српска књижара
и штампарија Браће М. Поповића.
• [S. n.] 1854. Pjesme i drugi napisi iz Budve. Rukopis u arhivu Odsjeka za
etnologiju HAZU, sign. MH 191/11
• Сувајџић,
Бошко. [s. a.]. Хајдуци и ускоци у народној поезији: историјске
претпоставке за настанак и развој хајдучког покрета. Предговор књизи:
Епске песме о хајдуцима и ускоцима: Антологија. Приредио Бошко
Сувајџић. Српске народне умотворине, књига 5. Београд, Гутенбергова

галаксија. Пројекат Растко: Библиотека српске културе. Књижевност.
http://www.rastko.rs/knjizevnost/usmena/bsuvajdzic-uskoci_c.html
(приступљено13. марта 2017. године).
• Тодоровић, Ивица. [s. a.]. Број. Појмовник српске културе. Етнографски
институт у Београду. http://etno-institut.co.rs/cir/pojmovnik/b/broj.php
(приступљено 13. марта 2017. године).
• Ćaleta Joško. 2008. „Modern Klapa Movement –Multipart Singing as a Pop-
ular Tradition.“ Euuropian Voices I. Multipart Singing in the Balkans and the
Mediterranean. Böhlau Verlag Wien, Köln. Weimar. 159–176.
• Ćaleta, Joško, Bošković, Jurica. 2011. Mediteranski pjev: o klapama i klap-
skom pjevanju. Zagreb: Vječernji list d.o.o.
• Чајкановић, Веселин. 1973. Мит и религија у Срба. Београд: Српска
књижевна задруга.
• Челебић, Гојко. 1996. „У ружи вјетрова.“ Будва. Београд: Октоих: КИЗ
Култура, 80–82.
• Топорков, Андрей Львович. „Сунце.“ Словенска митологија,
енцикопедијски речник. Београд Zepter book world, 522, 523.
• Цвијић, Јован. 1991. Балканско полуострво. Београд: Српска академија
наука и уметности – Завод за уџбенике и наставна средства – НИРО
„Књижевне новине“.
• Bezić, Јerko. 1979. „Zapisivanje nejednakih jedinica mjere uz primjere voka-
lne folklorne glazbe iz SR Hrvatske“. Zbornik 24. kongresa jugoslovanskih
folkloristov Piran 1977. [uredila Mirko Ramovš in Janez Bogataj]. Ljubljana:
Slovensko etnološko društvo, 314-319.
• Bezić, Jerko. 1991. „Vokalna i vokalno-instrumentalna folklorna glazba oto-
ka Hvara“. Zbornik radova 29. kongresa Saveza udruženja folklorista Jugo-
slavije, Hvar 16-20.X.1982. T. Đurić ur. Zagreb: Hrvatsko društvo folkloris-
ta, 53-60.
Zlata MARJANOVIĆ
FROM A TOAST SONG TO CRAVING LOVE – SOME TRAITS

OF PAŠTROVIĆI SINGING HERITAGE
Summary
According to its characteristics, Paštrovići’s traditional rural singing shows

that it is partly related to the singing in broader cultural area surrounding Paštro-
vići, such as Spič, Grbalj, Crmnica as well as some inland parts of Montenegro.
Paštrovići’s traditional singing is also partly related to the way of singing of Boka
Kotorska, Budva and parts of southern Dalmatia, which indicates that this singing
is a part of a broader coastal cultural area. The author deals with the interpretation
and analysis of the aforesaid Paštrovići’s singing because: 1) till now, this kind of
singing has not received sufficient attention; 2) some of its characteristics show
archaisms in musical expression (even those of pre-Christian period), so it is
concluded that Paštrovići are descendants of an early of coastal population and;
3) some traits make Paštrovići singing particular (hemiola metrics, trochaic feet
etc.). Such singing, where the stress of spoken dialect is transferred to singing,
can be defined as the singing of Paštrovići. Paštrovići traditionally used lyrics
of different genres to be turned into songs. In this paper the use of that melodic
model is presented through: a song performed on occasion of raising toast and a
love song.
.
Key words: Paštrovići, Boka Kotorska, Budva, southern Dalmatia, vocal heri-
tage, Paštrovići music dialect, melody model, melody of uneven measurement
units, trochee feet, iamb, toasts, toast songs, older love singing.
UDK 725.182.025.4(497.16 Котор) ”653”
Катарина НИКОЛИЋ КРАСАН
КУЛА ТРОЈИЦА, КОТОР – ИСТРАЖИВАЊА

И РЕСТАУРАЦИЈА
Кључне речи: Кула Тројица, млетачке тврђаве у Боки Которској,

аустроугарске тврђаве у Боки Которској, црква Св. Тројице
Опис и анализа затеченог стања
Утврђење Тројица налази се на омањем, заравњеном платоу, на

истоименом превоју који раздваја Которски залив од Грбаљског поља,
брдо Врмац од обронака планине Ловћен. Кроз историју, ово је био
простор укрштања значајних путева, локација од изузетне важности за
одбрану Котора и његово снабдевање у време опсада. Све ово узроковало
је потребу за сталним надзором и контролом овог положаја кроз градњу
различитих видова војних објеката и осматрачница
Прилог 1. Положај утврђења Тројица у односу на градове

Котор и Тиват и полуострво Врмац (©Google Earth)
Прилог 2.Положај утврђења Тројица у односу на мрежу локалних путева
(©Google Earth)
128 Катарина НИКОЛИЋ КРАСАН
Слика 1. Изглед превоја Тројица и положај утврђења
Утврђење данас представља комплекс грађевина који чине

вишеспратна кула из млетачког периода и приземна батерија лучног облика
из аустроугарског периода. Данашњи облик комплекс је добио 1876. године,
када је старија кула адаптирана и уз њу саграђена нова топовска батерија
која је опколила кулу и прислоњена је уз њену јужну страну. Кула је грађена
масивним обимним зидовима дебљине 80-120 цм и висине до 11 метара.
У најнижој зони има квадратну основу са закошеним спољашњим зидом
– ескарпом, која се завршава равним венцем од камена. Изнад овог нивоа,
основа куле прелази у осмоугаоник, са краћим странама на четири угла, док
зидови на последњој етажи носе два полуелипсаста свода, који се ослањају
у правцу исток-запад. Нивелета затеченог пода у кули одговара околном
терену (229.64 мнв).
Слика 2. Положај куле у односу на аустроугарску батерију

Кула Тројица, Котор - Истраживања и рестаурација 129
Сликa 3. Изглед северне фасаде куле и положај у односу на аустријску батерију

Сликa 4. Изглед западне фасаде куле и положај у односу на аустријску батерију
На врху зидови се завршавају оградом платформе која лежи на

поменутим каменим сводовима – то је тераса за осматрање и деловање.
Висина ограде је ccа 125 цм. За сада, на објекту нису пронађени остаци који
би указивали на постојање крова над кулом. Међуспратне таванице ни из
млетачког ни из аустроугарског периода нису сачуване, као ни унутрашњи
преградни зидови, али су сачувани подаци о њиховој конструкцији, положају
и димензијама.
Слика 5. Изглед сводова од камена и остатака средњег носивог зида

На северозападном углу куле, оградни зид је знатно повишен у односу

на остали део платформе. Док су у доњој зони зида сачувани зазидани
прозор и три зазидане пушкарнице из млетачке фазе, које сведоче да су биле
у унутрашњости куле, у аустроугарско време, на овом месту, зид је повишен
за ccа 1 метар.
На угловима оградног зида уочени су ниски зазидани квадратни
отвори већих димензија, налик топарницама. У аустријском периоду,
под терасе поплочан је плочама од сивог ђуричког камена у правилним
редовима ширине 35 цм, вероватно у секундарној употреби јер ширина
плоча одговара млетачкој стопи (34,77 цм), док су испод њега сачувани
остаци старијег млетачког поплочања од ружичастих плоча из каменолома
у Ђурићима. У оси исток-запад, под терасе је подељен на две симетричне
равни које одводњавају кишницу ван објекта ка северној и јужној страни.
Слика 6. Изглед тврђавске платформе са повишеним с

еверозападним углом и степенишном кућицом
У западном своду од камена налазе се два отвора за степеништа која су

водила на терасу куле. Отвор правоугаоног облика има централни положај,
зазидан је опеком и одговара положају дрвеног унутрашњег степеништа
које у свом извештају помиње Montalboti, као и ономе које је приказано
на аустроугарским нацртима. Млађи отвор кружног облика налази се у
северозападном углу терасе и накнадно је пробијен. Над централним,
зазиданим отвором сачувани су остаци омање степенишне кућице зидане
разнородним материјалом (камен, опека) за коју се може претпоставити да
је служила за заштиту степенишног отвора од кише. На основу положаја

и технике градње, закључује се да правоугаоно степениште и кућица
припадају старијој, млетачкој фази, док је кружно степениште из млађег,
аустроугарског периода.
На источној и западној фасади, у периоду аустроугарске владавине,
накнадно су отворени велики прозорски отвори, и то три на источном (један
у приземљу и два на спрату) и четири на западном зиду (по два у приземљу и
на спрату). Ови отвори имају једноставно обрађене оквире од корчуланског
камена, без профилације. Отвори одговарају млађем распореду етажа. Током
ове интервенције промењен је распоред међуспратних таваница, оштећена
су угаона закошења и поремећен распоред пушкарница. На северној и
јужној фасади нема аустроугарских прозорских отвора. У унутрашњости
и на фасадама у два нивоа налазе се густо распоређене пушкарнице. На
источној фасади, од нивоа првог спрата до врха оградног зида терасе, пружа
се димњак зидан опеком, са остацима малтерне облоге.
Слика 7. Накнадни прозорски отвор из аустроугарског периода на источној фасади

Слика 8. Накнадни прозорски отвор из аустроугарског периода на западној фасади
Слика 9. Изглед пиластра на јужном зиду

Слика 10. Потпорни лук угаоног закошења на југозападном углу куле
У унутрашњости куле, уз северни и јужни зид читавом висином

пружају се два зидана ступца-пиластра ширине 50 цм. На њима су уочени
остаци ослонца лука пролаза у срушеном централном носећем зиду и то у
нивоу приземља, 1. и 2. спрата.
У унутрашњим угловима куле такође се налазе закошења, која почињу
од нивоа таванице изнад приземља млетачке фазе. Закошења су подупрта
сегментним луковима зиданим од плочастог камена, који се ослањају на
бочне зидове. Лукови су имали и улогу ослонаца дрвених греда међуспратне
конструкције у млетачкој фази.
Након уклањања рецентних наслага материјала, испод затеченог пода
куле, у централној зони, откривена је зидана камена цистерна за воду -
бистијерна. Њене димензије су релативно мале, ccа 2 x 2 x 3 метра. Засведена
је плитким сводом од камена и омалтерисана хидрауличним малтером.
Затечена је у великој мери затрпана отпадним материјалом.
На унутрашњим зидовима куле налазе се 2-3 слоја малтера,
вишеструко кречена. Анализом малтера утврђено је да се ради о кречном
малтеру, са агрегатом различите крупноће и порекла (морски и из локалних
каменолома). Фасаде куле такође су малтерисане, превасходно продужним
малтером црвенкасте боје, уз видљиве парцијалне интервенције у малтеру
других боја и састава. Испод овог слоја, местимично је била видљива
изворна фугована камена фасада.
Слика 11. Вишеструки слојеви малтера разликују се по саставу и боји

Слика 12. Оштећени фасадни малтер местимично открива изворну фасаду од камена
На почетку истраживања, у октобру 2016. године, кула се налазила у

запуштеном стању, статички озбиљно угрожена. Под у унутрашњости био је
застрт великом количином асфалта, шљунка и другог отпадног материјала.
У другој половини 20. века, у северном зиду куле пробијен је велики
отвор неправилног облика који се протезао кроз две етаже, и који је служио
за гаражирање камиона и депоновање материјала. Истом приликом, у
великој мери уклоњен је и средишњи носиви зид од камена. На врху, овај
зид је представљао ослонац и носио два свода од камена испод кровне
терасе. Због тога су настала озбиљна оштећења у виду пукотина ширине до
5 цм у своду и изнад рецентног отвора на северном зиду, која су угрожавала
статичку стабилност куле. Поред везе са поменутим ступцима на јужном и
северном зиду, остаци централног зида сачувани су у темељној зони куле до
висине од 60-70 цм, а откривени су током археолошких ископавања. Услед
присуства влаге, коришћења морског песка, малтера различитог састава у
унутрашњости куле уочена је појава одвајања оригиналног малтерног слоја
од зидне подлоге.
Конзерваторска и археолошка истрживања
Са циљем одгонетања кључних чињеница из историје куле, у периоду

од октобра 2016. до априла 2017. године извршена су архивска, археолошка,
архитектонска, као и истраживања литературе која се бави одбрамбеном
архитектуром млетачког и аустроугарског периода у Боки Которској и шире.
Истраживања су вршена са циљем да се одгонетну следећа питања:
• Шири просторни контекст куле;
• Локација цркве Св. Тројице и оквирно време градње;
• Изворни изглед куле;
• Година/период изградње куле;
• Хронологија и фазе преградњи куле;
Црква Св. Тројице
Сматра се да је локалитет Тројица добио име по некадашњој цркви

Св. Тројства или Св. Тројице која се налазила на непознатој локацији у
близини данашњег простора под истим називом. О цркви има врло мало
познатих података: до данас су остали непознати тачна локација, година
градње, величина и изглед. Ипак, познато је да је била под управом которске
општине, те да је имала посебну важност, јер су уз њу живели пустињаци и
била је место ходочашћа1.
1
Иво Стјепчевић, Архивска истраживања Боке Которске, Пераст, 2003, 68
Прво помињање цркве било је 15.01.1428. године2 када се у једном од

дукала упућеном которском ректору Јоханесу Балби помиње забрана сајма
код цркве Св. Тројице у близини Котора.
Документом од 29.06.1431. Михаило Враћен проглашен је за ректора
цркве Св. Тројице. У документу се помиње да је цркву изградила и о њој се
старала општина Котор, те да је имала право избора њеног ректора.3
Дана 07.08.1450. которски бискуп Марин Контарено потврдио је
избор Матије Ћурилице за ректора и капелана цркве Св. Тројства у близини
Котора (локалитет Тројица)4. И поред релативно честих помена цркве Св.
Тројице у историјским документима, њени остаци до данас нису пронађени.
Монталботијев попис јавних грађевина из 1788. године
Најзначајнији историјски документ који је коришћен приликом овог

истраживања био је попис јавних грађевина у Котору, Херцег Новом и
Будви5 који је 1788. године сачинио Ђакомо Монталботи (Giacomo Montal-
botti) по налогу провидура Анђела Мема Четвртог (Angelo Memo 4to).6
Овај текст има изузетну важност за истраживање куле на Тројици,
али и осталих јавних млетачких грађевина, јер поред пописа садржи
детаљне описе и димензије свих јавних млетачких грађевина. У поступку
истраживања документације о млетачкој кули на Тројици, показао се као
врло добро упутство за даља истраживања, како архитектонска тако и
археолошка. У опису, даје се детаљан приказ изгледа куле на Тројици крајем
18. века. Следи превод дела текста:
Тврђава Тројица, генерална обнова извршена је 1786. г. Ова грађевина је
мала кула. Дужине 5 пасова, ширине 5 пасова, висине 4 паса и 2 стопе. Састоји
се из 3 спрата. Читаво приземље је један простор, и служи као заједничка
кухиња. У унутрашњости, у углу је мали затвор, а у средини бистијерна. У
приземље се улази споља из рова, који је брањен зидом са пушкарницама.
Први спрат је једна просторија, служи за смештај војника, има под
од дасака, и из њега се силази у приземље помоћу дрвеног унутрашњег
степеништа.
Други спрат је једна просторија, и служи за смештај војника. До овог
2
Водич кроз архивску грађу, Историјски архив Котор, Котор, 1977, 272
3
Ibidem, 273
4
Ibidem, 276
5
Пуни назив гласи: Catastico generale delle fabbriche tutte esistenti nelle tre piazza di
Cattaro, Catel Nuovo e Budua e loro territori nella superior provincial dell’ Albania istituito con
terminazione primo marzo 1788 dell’illustrissimo eccellentissimo signor Angelo Memo 4to prove-
ditor general in Dalmazia et Albania.
6
Овај обиман попис обрадио је Григор Станојевић у раду који је објављен у Споменику
бр. 127 САНУ Српске академије наука и уметности, 1986, str. 139-178
спрата долази се каменим степеништем смештеним у рову, са покретним

мостом који када је подигнут служи као врата. На овај спрат такође се долази
са првог спрата помоћу унутрашњег дрвеног степеништа. У ваздушном
простору овог спрата лажним зидом формиране су две мале собе које служе
за официре страже, а до њих се долази помоћу дрвених степеница.
Тврђаву окружује суви ров ширине 2 паса и 2 стопе. Контраескарпа
овог рова, на коју се наслања врх гласије, од дна рова до врха има висину
од 1 паса и 1 стопе. Две зидане осматрачнице постављене су дијагонално у
односу на овај објекат и служе за осматрање.
На основу овог описа установљено је да је кула изворно била
окружена ровом, потврђене су њене прецизне димензије, број етажа, положај
бистијерне, положај унутрашњег дрвеног степеништа, итд.
Слика 13. Изглед новооткривене оригиналне нивелете пода кула са

положајем врата затвора, оригиналним поплочањем
Слика 14. Изглед новооткривене бистјерне
Слика 15. Удубљења за угаоне греде таванице изнад приземља

Слика 16. Положај обијених камених конзола на западном зиду које су
носиле таваницу изнад приземља
Слика 17. Положај лежишта за греде међуспратне конструкције изнад првог спрата
Слике 18. Изглед зазиданог отвора степеништа у своду куле

Слике 19. Изглед зазиданих врата за улаз у приземље
Слике 20. и 21. Изглед откопаног дијела одбрамбеног рова
Већина навода из овог пописа потврђена је током конзерваторских

и археолошких истраживања. До сада још увек нису пронађени положај
каменог степениште које води из рова на 2. спрат куле на које се ослањао
покретни мост (ponte levatojo). Може се претпоставити, да је током адаптације
у аустроугарском периоду, доста елемената млетачке фазе оштећено или
уклоњено. Једна од најбитнијих промена настала је подизањем нове лучне
батерије уз јужну страну куле. На овај начин неповратно су изгубљени део
рова и драгоцени подаци које је могао да садржи.
Истраживања архивске грађе
У сврху проналажења поузданих извора који ће дати податке о

времену подизања, преградњама, изворном изгледу куле, и сл., извршена
су истраживања у Историјском архиву у Котору и Ратном архиву у Бечу
(Аустрија). Овом приликом пронађени су подаци који се односе пре свега на
помен локалитета Тројица са црквом или утврђењем, али и прикази (цртежи
и акварели) утврђења из 19. века.
Прилог 3: Најстарији познати документ представља једну од гравира

из атласа које је израдио Винћенцо Kоронели7
На мапи је означен положај Тројице са натписом Тrinita chiesa е posto
di guadia (у преводу: Тројица, црква и стражарско место).
Прилог 4: Наредни документ чува се у Историјском архиву у Венецији

и заведен је под ознаком ASV P.Т.М. F. 598/dis. 1. Документ садржи графички
приказ и текстуални опис. У графичком приказу представљен је дио
Которског залива са залеђем, са означеним путевима, стазама и кључним
објектима, као и са предлогом за изградњу четири нове куле-стражаре,
означене словима А, Б, Ц и Д. Уз карту, са означеним положајем нових кула,
дат је и детаљан изглед типске куле (основа, пресек и изглед). Предлог је
израђен након посете генерала Росинија Котору 1754. године8. Ово је један
од најзначајнијих докумената који се односе на историју куле на Тројици,
јер је локација једне од кула на овом плану управо на месту постојеће, што
упућује да је једна од четири типске куле изграђена и то управо она на
Тројици (на карти означена ознаком А).
7
Vincenzo Coronelli: Исолар (тзв. Мали Коронелијев Атлас), 1684, чува се у Музеју
града Пераста, Пераст
8
Илија Лалошевић, Фортификацијска архитектура Боке Которске венецијанског
периода (XV-XVIII vijek), Универзитет Црне Горе, Подгорица, 2016, прилог 28, 241
Прилог 5: Наредни документ представља графички прилог, чува се

у Ратном архиву у Бечу (Аустрија) и носи сигнатуру КVII и 146-450Е Ge-
gend um Blockhaus 2. Графички прилог подељен је на два дела: на левој
половини приказан је шири простор Тројице, са означеним путевина,
стазама, извориштима и водотоковима, морфологијом терена и кулом. На
десној половини, у крупнијој размери налази се основа приземља куле и
рова, са прецизним распоредом функција. Документ потиче из 1827. године,
што сведочи да је већ у то време могло бити уклоњено камено стпениште са
подизним мостом. Аутор овог прилога био је Јозеф Бекерс (Joseph Beckers).
Прилог 6: Наредни документ представља графички прилог, чува се у

Ратном архиву у Бечу (Аустрија) и носи сигнатуру GPA Inland CII Cattaro
no. 52. Приказан је шири простор Тројице са млетачком кулом и суседним
објектом на западној страни покривеним двоводним кровом. У истој
размери приказана је основа куле са ровом и гласијом, моргологија терена
и водотоци. У доњем десном углу приказан је пресек куле са ознакама
просторија и функција. Важан податак је да је кула приказана са кровом и
спољашњим степеништем и подизним мостом. Судећи по техници израде
и графици овај прилог је старији од претходног, јер на њему још увек не
видимо спроведене аустроугарске интервенције. Име аутора уписано је у
доњем десном углу као Franz и Zalusky. Све мере приказане су у бечким
клафтерима.
Прилог 7: Наредни документ представља графички прилог, чува

се у Ратном архиву у Бечу (Аустрија) и носи сигнатуру КVII i 169-20Е
Pass Sperre Trinita Pl. NR. 284. Израђен је 1876. године. На њему је врло
детаљно приказан план изградње нове топовске батерије на Тројици и
реконструкција млетачке куле. На прилогу се налазе упоредни цртежи
старог и планираног стања, са преклопљеним основама темеља, основама
приземља, првог и другог спрата, основом терасе, као и три пресека. Сви
цртежи дати су у метричким мерама, исцртани врло прецизно, па садрже и
процену капацитета новог комплекса (1 официр, 20 припадника артиљерије,

30 пешадије), као и наоружање (2 топа од 120 мм, 1 хаубица од 150 мм и 2
топа од 150 мм). Вредност овог документа лежи у томе што је поред планова
за нове објекте, млетачка кула приказана врло детаљно. Стање приказано на
овом плану у великој мери одговара стању затеченом 2016.
Прилог 8: Наредни документ представља графички прилог, чува се

у Ратном архиву у Бечу (Аустрија) и носи сигнатуру GPA Inland CIII Cat-
taro Nr. 53. Овај прилог представља прецизан цртеж куле на Тројици, али
није позната година његове израде. С обзиром да су мере приказане у
клафтерима (1 клафтер = 1,8965 метара), може се претпоставити да се ради
о периоду прије преласка на метрички систем (1876. г.). Претпоставља се да
би ово могао бити приказ куле каква је затечена почетком 19. века. Кула је
окружена ровом са контраескарпом, има три етаже, терасу са одбрамбеним
зидом, закошене углове на зидовима изнад венца, низове пушкарница, и сл.
Висина од ccа 5,4 клафтера одговара висини од 10,20 метара односно 4 паса
и 2 стопе (мерено изнад венца) коју наводи и Монталботи. У овом приказу,
средњи носећи зид не пружа се до врха, и нема сводова изнад другог спрата
који носе терасу. Међуспратна конструкција је једноставна, дрвена, док су
зидани камени сводови само изнад приземља.
Прилог 9: У Ратном архиву у Бечу (Аустрија) пронађен је документ

из 1861. са два предлога за осавремењавање и проширење куле на Тројици.
Документ је дио фонда са ознаком GPA Inland CIII Cattaro Nr. 28 9. Вриједност
овог прилога лежи у томе што је поред планираног стања, дат и детаљан
приказ млетачке куле. Судећи по затеченом стању, овај план није спроведен
у дело.
9
Ibidem, прилог 89, 278
Прилог 10: Наредни прилог је једна је од литографија које чине

албум Giuseppe Rieger10. Ово је представа дела которског залива на коме су
приказана насеља Шкаљари и Муо, 1853. године. У позадини, на превоју
Тројица, поједностављено је приказана кула у пуној висини са натписом
Форте С. Тринита.
Прилози 11 и 12: Два акварела Федора Карачаја11 (1787-1859) приказују

шири простор Тројице, са кулом. Иако су слични, прикази нису идентични и
приказују изглед куле са ровом и терасом за осматрање на врху.
10
Giuseppe Rieger: Panorama della Costa e delle Isole di Dalmazia nei viaggi dei Piroscafi
del Lloyd Austriaco, Trst, 1853
11
Цвито Фисковић, Бока Которска у акварелима Федора Карацсаја из прве половице
19. стољећа, Споменик 127 САНУ, 1986, као и Споменичка баштина Боке Которске (Загреб,
2004), 334-335, 127
Прилог 13: Наредни документ представља цртеж утврђења на Тројици

и део је заоставштине аустроугарског путописца Феликса Каница (1829-
1904)12. На цртежу је реалистично приказана кула са одбрамбеним ровом, у
изгледу какав је могао бити пре 1876. године.
12
Илија Лалошевић, Фортификацијска архитектура Боке Которске венецијанског
периода (XV-XVIII vijek), Универзитет Црне Горе, Подгорица, 2016, прилог 87, стр. 277
Археолошка истраживања
Археолошка истраживања извршена су у периоду од 12-20. децембра

2015. Истраживање је спровео Полимски музеј из Берана. Стручни тим су
чинила два археолога и један сликар-конзерватор. Руководолац истраживања
био је археолог Предраг Лутовац. Теренска истраживања извођена су
на основу претходно истражене архивске и друге грађе. Ископавања су
вршена у унутрашњости и у непосредној околини куле. У току ископавања
коришћена је сва потребна опрема и уређаји, а сви налази документовани су
графички, фотографски и описно.
Слика 22. Археолошка ископавања вршена уз стручни надзор

Слика 23. Сонда у кули у којој је откривен нижи, млетачки под

Слика 24. Сонда изван куле у којој је откривен ров
Архитектонска истраживања
Упоредо са истраживањем архивске грађе и археолошким ископа-

вањима, извршено је и архитектонско истраживање које је подразумевало
анализу архитектонских елемената комплекса куле, анализу малтера, ана-
лизу аналогних примера, и сл. Циљ истраживања био је да се утврди из-
ворни архитектонски склоп комплекса куле, хронологија, изворни изглед,
преградње, и сл.
Најзначајнији документ у овом истраживању свакако је поменути
попис јавних грађевина Ђакома Монталботија из 1788. године. У опису
куле на Тројици, из овог пописа, наведени су кључни елементи комплекса
као што су спратност, ров са каменим степеништем и покретним мостом,
димензије куле, намена просторија по спратовима, и сл. На основу њега,
истраживања су била усмерена на конкретне елементе и позиције.
У истраживању је било неопходно да се са одређених партија са
унутрашње и спољашње стране зидова изврши уклањање малтерне облоге
да би се омогућило сагледавање технике зидања, евентуалних преградњи,
зазиђивања, и сл. Откривени су елементи који су били кључни за утврђивање
изворног стања комплекса, као и каснијих преградњи, као што су:
• положај и димензије централног носивог зида са отворима врата/
пролаза на свим етажама,
• положај и димензије бистијерне у кули,

• улазна врата којима се из рова улазило у приземље,
• остаци обијених камених конзола које су носиле међуспратну
конструкцију изнад приземља,
• положај, димензије и размак дрвених греда међуспратне конструкције
изнад приземља и изнад првог спрата,
• димензије и распоред пушкарница, топарница и прозора из млетачке
и аустроугарске фазе,
• положај дрвеног степеништа унутар куле, итд.
Такође, врло значајни су били цртежи и акварели из 19. века на којима

је комплекс приказан у стању у каквом је био у том периоду, што је помогло
у дефинисању хронологије.
Из архивских докумената из аустроугарског периода евидентно је да
је ров око куле постојао и током 19. века, али да је затрпан, највероватније
приликом изградње аустроугарске батерије 1876. године уз јужну и западну
страну куле.
Анализом димензија утврђене су и мјере које су коришћене у вријеме
градње куле, као и њихов однос са метричким мерама, а то су:
• 1 унча = 0.028978 метара
• 1 стопа = 12 унчи = 0.3477 метара
• 1 пас (сежањ) = 5 стопа = 60 унчи = 1.739 метара
Архивска докумената из аустроугарског периода показују да су у тој
фази као главна јединица мере коришћен клафтер (1 клафтер = 1,8965 метара).
Монархија је 1876. године прешла на метрички систем мерења.
Прилог 14. Упоредна анализа ситуације комплекса из млетачког и ау- строугарског периода
Прилог 15: Упоредна пропорцијска анализа димензија куле из три главна периода
На ширем подручју Тројице, налазе се још два утврђена објекта. Нема

података у ком периоду су подигнута, и о њима до данас нису пронађени
никакви историјски подаци. За потребе овог истраживања означени су
бројевима 1 и 2.
Прилог 16. Положај два утврђења у односу на кулу на Тројици (©Google Earth)
Тврђава 1 налази се на заравњеном платоу у оближњој боровој шуми,

југоисточно од куле на Тројици. У основи је приближно квадратна грађевина,
са две угаоне куле на северном и јужном углу. Димензије су цца 10 x 10
метара. Уочено је да су на тврђави вршене преправке, као и да је у посљедњој
фази имала двоводни кров покривен каналицом. Данас је у рушевном стању
и напуштена.
Прилог 17. Сателитски снимак Тврђаве 1 (©Google Earth)

Слике 25. и 26. Изглед тврђаве 1
Тврђава 2 налази се у густом ткиву савременог тројичког насеља. Има

основу правоугаоног облика, са две округле куле дијагонално постављене
на углове главног корпуса (север и југ). Данас је јужна половина претворена
у стамбени објекат и покривена двоводним кровом. Северна половина није
у употреби, без крова је, али у добром је стању, и без видљивих оштећења.
Прилог 18. Сателитски снимак Тврђаве 2 (Google Earth)

Слике 27. и 28. Изглед тврђаве 2
С обзиром на положај ова два утврђења, може се претпоставити да

су у неком историјском периоду са кулом на Тројици функционисале као
јединствени систем. За разлику од Тројице, два утврђења имају савршену
визуелну контролу Кавча, Грбаљског поља и Котора. Стога се може
претпоставити да су имале и неку врсту комуникације и садејства.
Хронологија
До сада нису пронађени прецизни подаци о времену настанка

утврђења на Тројици. Историјски, његова најстарија позната фаза везује
се за цркву Св. Тројице за коју се поуздано зна да се налазила на ширем
локалитету Тројице, али њени остаци до данас нису пронађени.
Најстарији познати приказ утврђења Св. Тројице је на Коронелијевој
карти Боке Которске из 1684. године (Trinita chiesa e posto di guadia), као и
на Гриманијев план из 1701. (Posto della Trinita). О њеној старини сведоче и
други историјски извори на којима се помиње утврђење (posto) на Тројици
приказани у поглављу Истраживање архивске грађе.
Из ових извора не може се са сигурношћу закључити да ли се ради
о заштићеној грађевини или неком старијем одбрамбеном објекту. Ипак,
континуитет постојања одбрамбене грађевине на овом мјесту је несумњив и
сведочи о његовом стратешком значају.
Један од најзначајнијих докумената је план са предлогом за изградњу
четири куле у близини Котора, израђен након посете млетачког генерала
Росинија Боки 1754. године. На овом плану, на позицији која одговара
Тројици, уцртана је кула квадратне основе. Уз то, приказан је цртеж
предложене куле (основа, пресјек и фасада). Ова кула има већину елемената
данашње куле: приземље и два спрата, бистијерну у приземљу, оградни
зид са пушкарницама, густе низове пушкарница на првом и другом спрату,
и сл. На овом приказу кула има и четвороводни кров, чији остаци нису
пронађени приликом истраживања, али нема приказан ров, који се помиње
још од 1786. године. Како је изглед предложене типске куле најсличнији
изгледу куле из млетачког периода, 1754. година може се условно узети као
година њене изградње у форми коју се сматра да је кула добила у млетачком
периоду. Такође, Монталботи наводи да је велика обнова (generale restau-
ro) извршена 1786. године, што такође иде у прилог овој тези. На основу
архивских и архитектонских истраживања препознато је најмање четири 5
фаза у хронологији куле, и то:
Прва фаза – средњовековни период 14-15. век
О изгледу куле у овој фази постоји мало података. Ипак, због важности
Тројице у одбрани прилаза граду Котору, може се претпоставити да је и у
Средњем веку на овој локацији постојао објекат који је служио за контролу
и одбрану. Нема података да ли је ово била самостојећа кула или је била
део ширег утврђеног одбрамбеног комплекса са црквом и другим пратећим
објектима.
Анализом архитектонских елемената, технике градње и малтера
утврђено је да су најнижи, закошени зидови, приближно до висине венца,

старији од остатка данашње куле тј. њене млетачке фазе. На основу ових
налаза, изворна кула имала је квадратну основу, са ескарпираним зидовима
приземља и вертикалним зидовима над квадратном основом спратова.
Слике 29. и 30. Остаци најстарије фазе куле у приземљу
По узору на сличне примере, кула је могла имати 2-4 спрата, са

спољашњим каменим степеништем које је водило до нивоа другог спрата,
што је типичан елемент средњовековних и донжон кула. Степениште је
могло бити паралелно (као у тврђави Св. Крст у Перасту) или ортогонално
у односу на прочеље куле са улазом. Камено степениште из најстарије фазе
могло се задржати и током млетачког периода 17-18. века, што потврђује
Монталботи у свом извештају.
Слике 31. и 32. Типични примери средњовековних кула у Италији13, Србији14 и Албанији15
Друга фаза – од почетка млетачке власти 1420. године до

Монталботијевог пописа 1786. године
За изглед куле у овом периоду упориште би се могло наћи у примеру

типске куле на Росинијевом плану из 1754. године. Ова кула имала је
приземље и два спрата, кров, машикуле на све четири стране, бистијерну у
приземљу и оградни зид са пушкарницама око куле.
Како је ово био само предлог, није сигурно да је спроведен у дело, или
у целости. Сви елементи куле, осим крова, наведени су и у Монталботијевом
опису, што указује да је ово могла да буде фаза која је претходила стању
из 1786. Временски, ове две фазе су врло блиске, што иде у прилог овој
хипотези.
Изглед куле који 1788. године описује Монталботи у свом извештају,
резултат је велике обнове куле на Тројици (generale restauro) која је завршена
1786. године. У овој фази, кула је имала три етаже. Око куле је постојао
одбрамбени ров, који је био штићен зидом са пушкарницама. У средини
приземља била је цистијерна. Улази су били из рова у нивоу приземља и
преко покретног моста на ниво другог спрата. Међуспратне таванице биле
су од дрвета. Кроз средину куле цијелом висином протезало се дрвено
13
Кула Пиетра (1568. г.), Margherita Di Savoia, Италија, преузето са http://www.mon-
dimedievali.net/Castelli/Puglia/bat/margheritatorpietra.htm
14
Вршачка кула (15. век), Вршац, преузето са http://www.planinari.org.rs/transverzale/
vrsacka.html
15
Млетачка кула у Бутринту (15. век), снимила К. Николић, 2014
степениште које је повезивало све етаже. Да би се спречио продор кишнице

кроз отвор степеништа у своду, на тераси је сазидана омања кућица са
једноводним кровом која је покривала степенишни излаз на терасу.
Прилог 19. Приказ типске куле из Росинијевог плана из 1754.г.
Трећа фаза - од пада Млетачке Републике 1797.

до аустроугарске обнове 1876.г.
О изгледу куле и начину њеног коришћења у периоду након пада

Млетачке Републике 1797. године, до почетка 19. века, зна се врло мало.
Након година борби између великих сила за превласт над регионом, у
периоду од 1807-1813. Боком Которском је владала Француска Република.
Ради војних преговора, у тврђави су се 1807. састали Петар I Петровић
Његош и француски маршал Мармон.16 Црногорци су освојили Тројицу
24.09.1813. године, а у борбама је дошло до велике експлозије кад је тврђа-
ва оштећена.17 Године 1814. Бока је припала Аустрији, тј. Хабзбуршкој
монархији. Године 1837, при изради аустријског војног катастра, Тројица
је први пут укњижена као forteza, честицом земље 151 у власништву
војске18.
Четврта фаза – аустријски и аустроугарски период од 1814-1918.г.
Године 1876, могуће и раније, дошло је до радикалне интервенције када

је извршена адаптација млетачке куле и њено укључивање у нови утврђени
војни комплекс, део Тврђаве Бока. Овом приликом дошло је до затрпавања
рова око куле, што је узроковало потребу за зазиђивањем улазних врата у
приземљу, подизањем нивоа приземља за ccа 65 цм. Зазидане су млетачке
пушкарнице и прозори, а пробијени нови прозори на источној и западној
страни. Централно дрвено степениште замењено је спиралним, железним
16
Нико Луковић, Бока Которска, Цетиње, 1953, 173
17
Ибидем, 173
18
Историјски архив Котор, Фонд DVI, Фасцикла II, уговор бр. 3
које се налазило у северозападном углу и које је узроковало пробијање

новог кружног отвора у своду од камена.
Слика 33. Изглед војне батерије из аустроугарског периода која

је заклонила кулу са јужне и западне стране
Оградни зид терасе (фасадни зид куле) снижен је највећим делом свог
обима, а део зида на северозападном углу надзидан је да би се формирала
надстрешница за ново степениште. Извршено је малтерисање фасада и
унутрашњих зидова, као и доградња топовске батерије лучног облика уз
јужну и западну страну куле.
Пета фаза од 1918. године до обнове куле 2016. године
У овом периоду кула на Тројици углавном је била напуштена или

коришћена у цивилне сврхе, уз видно одсуство бриге и одржавања.
Крајем 20. века, објекат је коришћен за смештај материјала, опреме и
машина. Том приликом, пробијен је велики отвор на северном зиду куле и
срушен централни носиви зид. У оваквом стању кула је затечена приликом
почетка истраживања, крајем 2015. године.
Слика 34. Изглед прозора из аустроугарског периода

Слика 35. Остаци степенишне кућице и повишеног зида из млетачког периода
Слика 36. Остаци зазиданог отвора из млетачког периода у
своду куле и млађи кружни отвор из аустроугарског периода
Прилог 20. Упоредни приказ фасада и пресека куле из млетачке и аустроугарске фазе
Конзерваторски радови изведени 2016. године
Током 2016. године, по конзерваторском пројекту израђеном на

основу резултата претходно описаних истраживања, изведени су обимни
конзерваторско-рестаураторски радови на кули Тројица. Радови су се односили
само на старију кулу, а не на аустроугарску топовску батерији.
Изведени конзерваторски радови представљају прву фазу обнове
тврђавског комплекса. У току извођења радова, након обијања малтера са
спољашњих и унутрашњих зидова, извршена су и додатна конзерваторска
истраживања. Тако је утврђено да је најстарија фаза која се може датовати у
период 14-15. вијека сачувана у приземљу куле, приближно до висине кордон
венца.
Из млетачког периода презентовани су: улазна врата приземља,
оригинални камени под, положаји међуспратних таваница, низови пушкарница,
прозорски отвори, и сл., док су из аустроугарске фазе презентовани прозори на
другом спрату, те кружни отвор у своду и степенишна кућица изнад спиралног
металног степеништа. Обнова је вршена уз примјену принципа минималних
интервенција и без примене армирано-бетонских конструктивних елемената.
Како је анализом малтера утврђено да је фасадни малтер из аустроугарског
периода, фасадна облога је у потпуности уклоњена и презентоване су камене
фасаде куле из млетачке фазе.
Унутрашњи зидови су у овој фази такође презентовани у камену, уз
задржавање и конзерваторски третман парцијално сачуваних остатака кречног
малтера.
Приликом рестаурације куле користили су се природни и материјали
најсличнији изворним. То се прије свега односи на слиједеће:
• Камен: коришћен је камен из локалних мајдана, који по врсти,
боји, димензијама, начину обраде, висини редова, ширини спојница и сл.
најсличнији сачуваним материјалима и елементима;
• Малтери: за зидање и фуговање коришћен је кречни малтер без додатка
цемента, са агрегатом који је по боји, гранулацији и пореклу најсличнији
изворним малтерима;
• Каналица: за покривање крова степенишних кућица на тераси куле
коришћена је стара патинирана каналица.
На самом крају радова, приликом ископа терена за полагање камених
плоча пода приземља откривени су остаци више зидова који се пружају у
правцу сјевер-југ и исток-запад, као и једна гробница. Након ових налаза
радови су заустављени. Због њихове важности, у наредној фази, потребно
је извршити систематска археолошка и конзерваторска истраживања
унутрашњости куле, на основу којих ће се планирати наставак радова.
Слика 37. Положај и изглед новооткривених зидова испод пода приземља куле
Слика 38. Положај и изглед новооткривене гробнице испод пода приземља куле
Закључак и препорука за даље активности
С обзиром на значај најновијих открића везаних за историјат куле на

Тројици, њен положај на превоју између которског залива и грбаљског поља,
као и вишевековни континуитет утврђеног одбрамбеног места, сврставају је
у ред најзначајнијих одбрамбених објеката у Боки Которској. Упркос дугој
и сложеној историји и многобројним интервенцијама које је претрпела, њен
интегритет и аутентичност још увек су у великој мери очувани. С обзиром
да простор уже и шире околине куле још увек није истражен у довољној
мери, у наредном периоду потребно је наставити истраживања, и то:
• Наставак истраживања одбрамбеног рова око куле. У рову се оче-
кује налаз остатака спољашњег каменог степеништа које је води-
ло до дрвеног покретног моста на другом спрату, као и остатака
одбрамбених зидова из аустроугарске и млетачке фазе;
• Систематско археолошко истраживање ширег простора платоа
око куле; овде се очекује налаз остатака објеката и одбрамбених
бедема из фазе којој припадају најнижи слојеви куле (14-15. век).
• Систематска археолошка и конзерваторска истраживања унутра-
шњости куле,
• Реконструкција међуспратних дрвених таваница у унутрашњости
куле
• Одговарајућа савремену намену.
1. Нико Луковић, Бока Которска, Цетиње, 1951

2. Григор Станојевић, Попис јавних грађевина у Котору, Херцег
Новом и Будви, Споменик САНУ бр. 127, Београд, 1986
3. Цвито Фисковић, Бока Которска у акварелима Федора Карацсаја
из прве половице 19. стољећа, Споменик САНУ бр. 127, Београд,
1986
4. Цвито Фисковић, Бока Которска у акварелима Федора Карацсаја из
прве половице 19. стољећа, Споменичка баштина Боке Которске,
Загреб, 2004
5. Иво Стјепчевић, Архивска истраживања Боке Которске, Пераст,
2003
6. Водич кроз архивску грађу, Историјски архив Котор, Котор, 1977
7. Илија Лалошевић, Фортификацијска архитректура Боке Которске
венецијанског периода (XV-XVIII вијек), Универзитет Црне Горе,
Подгорица, 2016
8. Гордана Симић, Донжон куле у фортификацији средњовековних
градова, Београд, 2010
9. Радојица Павићевић, Wерк – Аустроугарске тврђаве у Црној Гори,
Херцег Нови, 2012
Извори
1. Историјски архив Котор, Фонд DVI, Фасцикла II, уговор бр. 3

2. Државни архив Аустрије, Фондови KVIII, GPA Inland CIII Cattaro,
Ратни архив у Бечу, Аустрија
3. Google Earth
4. www.mondimedievali.net
Фотографије стања пре и после радова

(аутор фотографија: Срећко Красан)
Сјеверо-западна страна куле (фотографије затеченог и изведеног стања)
Прилаз кули Тројица са сјеверо-источне стране

(фотографије затеченог и изведеног стања)
Источна фасада куле (фотографије затеченог и изведеног стања)
Западна страна куле (фотографије затеченог и изведеног стања)

Јужна страна куле (фотографија затеченог стања)
Јужна страна куле (фотографија изведеног стања)

Изглед дијела кровне терасе (фотографија затеченог стања)
Изглед дијела кровне терасе (фотографија изведеног стања)



Изглед доње партије јужног зида (фотографија затеченог стања)
Изглед доње партије јужног зида (фотографија изведеног стања)

Изглед горње партије јужног зида (фотографија затеченог стања)
Изглед горње партије јужног зида (фотографија изведеног стања)

Изглед горње партије источног зида (фотографија затеченог стања)
Изглед горње партије источног зида (фотографија изведеног стања)

Изглед сјеверног зида (фотографије затеченог и изведеног стања)

Katarina NIKOLIĆ KRASAN
TOWER TROJICA, KOTOR – RESEARCH AND RESTORATION
Summary
The fortress Trojica is located on a flat plateau on the same saddle which separates
Kotor Bay from the Grbalj Valley, and also the hill Vrmac from the slope of the mountain
Lovćen. Throughout history it was the place of crossroads of important trading routes and
a location of strategic significance for the defence of the town of Kotor.
It is considered that the locality Trojica got its name after the former Church of
Holy Trinity or Trojica which used to stand on an unidentified location in the vicinity of
the space bearing the same name. In historic documents the first found mentioning of the
church is 1428 and then 1431 and 1450. There are no known precise data of its location,
year of construction, or appearance.
Aiming to decipher the key facts of the history of Trojica, archival, archaeological
and architectonic research was performed, as well as the research of literature dealing
with defensive architecture of Venetian and Austro-Hungarian period in Boka Kotorska.
Within these research works were those carried out in the Historic Archives in Kotor and
the War Museum in Vienna (Austria). Architectonic and archaeological research were
performed in the period 2015-2016, and the aim was to establish original architectonic
framework of the tower complex, chronology, original appearance, upgrading, and sim-
ilar.
The oldest known mentioning of St. Trojica are on Coronelli’s map of Boka
Kotorska from 1684 (Trinita chiesa e posto di guardia), as well as in Grimani’s from
1701(Posto della Trinita).
Except for the remains of the medieval tower preserved in the lowest zones in the
aspect of slanted walls – escarps, the main corpus of the tower belongs to Venetian phase.
The complex underwent a significant change in 1876 when the old ramparts were pulled
down, the existing tower adapted, and next to it a new artillery battery was built, with
defensive walls and trenches.
The most important historic document used on the occasion of this research, deal-
ing with Venetian period, is Inventory of public buildings in Kotor, Herceg Novi and
Budva, composed by Giacomo Montalbotti. In the report it was stated that the tower is
surrounded by trenches, and the data have been found witnessing that except for the tower
the complex contained some other buildings and was fortified by ramparts. Most of the
things reported in this very detailed inventory were confirmed during the latest research
2015-2016.
During the research the minimum of five phases in the chronology of the tower
were established as follows: phase I -15-16 century; phase II –from the beginning of
Venetian rule in 1420 to Montalbotti’s inventory in 1786; phase III from the fall of the
Republic of Venice 1797 to Austro-Hungarian renovation in 1876; phase IV of rule from
1786 to the fall of Austro-Hungarian Monarchy in 1918; phase V from 1918 to the reno-
vation of the tower in 2016.
At present the tower with several stories from Venetian period is preserved as well
as the single-story artillery battery from Austro-Hungarian period. In the renovation of
2016 during the works remains of older walls and a tomb were discovered under the tow-
er floor, therefore the works were cancelled till the resumption of research.
Taking in consideration the importance of the latest discoveries linked to the histo-
ry of the tower at Trojica, due to its strategic position, also the manifold continuity of the
fortified defensive place, is ranked as one of the most significant defensive constructions
in Boka Kotorska. In spite of long and complex history and numerous interventions that
it suffered, its integrity and authenticity are still preserved in great measure. As for the
space of closer and further environment of the tower, it is has not been sufficiently ex-
plored yet, it is necessary to continue the research in the oncoming period.
Key words: Tower Trojica, Venetian fortresses in Boka Kotorska, Austro-Hungarian for-
tresses in Boka Kotorska, Church of Holy Trinity.
UDK 728.3(497.16 Лепетани)”18”
Dušan TOMANOVIĆ
KUĆE PORODICE TOMANOVIĆ IZ 19. VEKA U

LEPETANIMA - BOKA KOTORSKA
Ključne reči: kuća porodice Tomanović, stambena arhitektura Lepetana,

poluostrvo Vrmac
Uvod
Tema ovog rada su tri autentične kuće iz 19. veka u Lepetanima, u ko-
jima su se generacije mojih predaka rađale i umirale. Svaka od generacija
unosila je deo sebe u ove kuće i trudila se da ih u što boljem stanju ostavi
svojim naslednicima.
Objekte narodne arhitekture na području Bokokotorskog zaliva, danas
u svom izvornom obliku sve ređe možemo naći. Kuće koje nisu u gradu, ali
imaju sve atribute građanske kuće primorja, kuće oslobođene krutih pravila
stila, iako su u neposrednom dodiru sa njim.
Ove objekte je važno opisati i zbog sačuvanih ostataka enterijera sa
izrazitim stilskim obeležjima i bogatim mobilijarom, kojeg danas ima sve
manje.
Istraživanje za rad trajalo je više godina i podrazumevalo je istraživanje
istorijske dokumentacije, analizu arhitekture, uređenja imanja, konstrukcije,
organizacije i stilskih karakteristika posmatranih kuća.
Slika 1. Situacioni plan starog jezgra Lepetana sa pozicijom analiziranih objekata

212 Dušan TOMANOVIĆ
Istorijat porodice
Porodica Tomanović u Lepetane je došla početkom 19. veka iz mesta Rovi-

na blizu Cetinja. Ova čuvena srpska porodica, u prvoj polovini 18. veka naselila
je prvo Morinj (po svoj prilici Gornji), a odatle Lepetane i Činovicu u Donjoj
Lastvi [1].
Slika 2. Slika iz porodičnog albuma Slika 3. Porodični grb

s početka 20. veka
Kuće Tomanovića u Lepetanima sačinjavale su bratstvo najuglednije u
Boki. Preci lepetanskih Tomanovića potiču od čuvenog junaka Nikca Tomanovića
koga je narodna pesma opevala kao “Nikca od Rovina”. Lazar Tomanović o tome
kaže: “Bratstvo Tomanovića spada u one sedam Brastava, koja su bila na čelu
Crne Gore prije Vladike Danila. U “Gorskom vijencu” Vuk zauzimlje pristojno
mjesto; a Vladika Rade smatrao je Nikca Tomanovića kao drugog Obilića” [2].
Odmah su se počeli baviti pomorstvom, pa su svojim marljivim radom
postali zapaženi pomorski trgovci i brodovlasnici. Prvi kapetan i brodovlasnik
iz bratstva Tomanovića bio je kapetan Marko Tomanović, vlasnik i zapovednik
pifare Ortolano, koji se pominje u spisku Lučke kapetanije Rose 1807. godine.
Kapetan Marko Tomanović je 1827. godine u jednom pomorskom okršaju, sav-
ladao jedan turski brod [1]. Zatim se od 1807. do 1907. godine pominju iz ovog
bratstva šesnaest pomorskih kapetana i brodovlasnika. Biti kapetan u to vreme u
Boki bila je najvažnija titula.
Govorilo se da su Tomanovići uživali najveće poverenje kod grčkih bro-
dovlasnika u Trstu. Dva Tomanovića su se i oženila iz tih kuća. Kapetan Andrija
Tomanović, koji je bio brodovlasnik na pelez Valente, plovio je od Preveze i Krfa
do Venecije 1848. godine [1]. Kasnije je putovao između Albanije i Trsta i takvo
je poštovanje uživao kod Grka da su ga zvali amos antropos (gospodar ljudi).
Kuće porodice Tomanović iz 19. veka u Lepetanima - Boka Kotorska 213
Slika 4. Lojdov parobrod Meduza u Slika 5. Brod na jedra ponosno se čuva

oluji blizu obala Malabara u „šali“ kuće A.Tomanovića
Božo Tomanović, brat Lazarov, kao najmlađi oficir na Lojdovom parobro-

du Meduzi1 spasao je parobrod od monsuna u Indijskom okeanu.
Pisac uspomena “Moje Bratstvo” dr Lazar Tomanović s pravom kaže “Po-
morstvo je podiglo naše kuće u Lepetanima u prvi rang kapetanskih kuća niz
obale zaliva Stoliva, Prčanja, Dobrote i Perasta“[2].
Lepetani su rodno mesto i Špira Tomanovića (profesora) (1867-1932),
Lazara Tomanovića (čuvenog državnika) (1845-1932), Milutina Tomanovića
(ađutanta kneza Nikole) (1877-1940), Luke Tomanovića (vajara) (1909-1992),
Vasa Tomanovića (profesora univerziteta) (1896-1988), kao i drugih članova ove
velike porodice.
Poznati članovi porodice Tomanović iz Lepetana
Dr Lazar Tomanović (1845-1932)
Dr Lazar Tomanović je rođen 30. marta 1845. godine u Lepetani-

ma. Otac i deda su mu bili poznati pomorski kapetani. Majka mu
je bila Ana Miletić iz Penuzice, kako se nekad zvao Prčanj. Gim-
naziju je učio u Zadru i Novom Sadu, studirao pravo u Budimpešti
i Gracu. U Gracu je promovisan za doktora prava 1874. godine.
1
Lazar Tomanović o ovom događaju piše: ”Brat mi Božo, kao najmlađi oficir na Lojdovom
parobrodu Meduzi, spasao ga je od monsona, koji vlada neko vrijeme na Indijskom oceanu. Ka-
madant je telegrafao upravi Lojda u Turstu: „Tentu Tomanoviću dugujemo život Meduže i naš“.
Ingliski listovi su taj događaj proslavili kao unikum u pomorstvu. Kada se bila izgubila svaka nada,
on je rekao ja ću poći da tražim na obali Malabara (gdje hijene čekaju da prožderu što živo), neću li
naći koji parobrod u Mormagau, gdje se počela graditi luka, nego ko će sa mnom. Prvo se pojavio
jedan momak iz Spljeta, pa jedan po jedan do dvanajest. Sobom su bili ponijeli oružja i hrane, pa
na jedro krenuli. Meni je pisao „čijem gdje me dozivlju, a ja se ne smijem okrenuti držeći krmilo“.
Poslije dva sata povratio se sa jednim ingleskim parobrodom koji je spasao Meduzu, povakavši je
Mormagau“.
Dužnost sekretara Senata Crne Gore obavljao je do 1874. Sudsku praksu u Koto-
ru i advokatsku kancelariju na Cetinju pohađa od 1874. do 1888. godine. Urednik
je Glasa Crnogoraca u ratu sa Turskom od 1876. do 1888. godine. Sudija je
Velikog suda na Cetinju od 1903. i predsednik istog do 1907. godine. Predsednik
vlade i ministar inostranih poslova bio je od 4. aprila 1907. do 10. avgusta 1911.
Ministarstvo pravde vodi od 4. aprila 1907. do 2. aprila 1909. Nakon toga postaje
Ministar unutrašnjih poslova od 24. januara do 31. marta 1910. i Zastupnik min-
istra pravde od 1. septembra 1910. do 10. avgusta 1911. Predsednik vlade bez
portfelja bio je od 10. avgusta 1911. do 6. juna 1912. godine. Penzionisan je 19.
aprila 1920. Bio je urednik i saradnik velikog broja časopisa, kalendara i listova
pre ujedinjenja 1918. godine. Bavio se i prevođenjem sa italijanskog. Umro je
novembra 1932. godine u Lepetanima.
Važniji radovi Lazara Tomanovića su: Petar II Petrović Njegoš kao vlada-
lac (1896); Povodom aneksije Bosne i Hercegovine (1909); Iz mog ministrovanja
(1921).
Špiro Tomanović – profesor (1867-1932)
Rođen je 3. septembra 1867. godine u Lepetanima. Apsolvirao je Filo-

zofski fakultet u Gracu 1893. godine. Iste godine postaje predavač matematike
u Kotoru, zatim postaje direktor Cetinjske gimnazije 1913. godine. Posedovao
je bogatu biblioteku na nemačkom jeziku. Umro je 1932. godine u Jošicama, a
sahranjen je u porodičnoj grobnici u Kamenarima.
Luka Tomanović - vajar (1909-1992)
Luka Tomanović, vajar, rođen je u Lepetanima 25. septembra

1909. godine. Na Cetinju je 1932. godine završio Učiteljsku ško-
lu, a do II svetskog rata službovao je u Hercegovini. Od 1941.
učestvovao je u NOB i neko vreme bio je zatočen na ostrvu Mam-
ula. Godine 1952. diplomirao je Akademiju primenjenih umetno-
sti u Beogradu, a u periodu od 1953. do 1964. godine obavljao je
dužnost direktora Umetničke škole u H. Novom.
Bio je član ULUCG-a i Crnogorske akademije nauka i umjetnosti. Imao
je više samostalnih izložbi. Izlagao je na svim značajnim manifestacijama
crnogorske likovne umetnosti u zemlji i inostranstvu. Dobitnik je mnogih nacio-
nalnih nagrada i priznanja. Obimno skulptorsko delo vajara Luke Tomanovića
može se podeliti na spomeničke biste, portrete i intimnu skulpturu.
Počeo je stvarati u vreme kada je u našoj skulpturi moderni senzibilitet tražio
pravo sopstvene afirmacije. U tom delikatnom prožimanju modernih stremljenja i
tradicije uspevao je da nađe racionalan odnos i da razvojem, uz stalnu, ali nenametl-
jivu metamorfozu, dođe do samosvojnosti. Od materijala najčešće je radio u drvetu

i kamenu. Važnija dela: spomenik „Bezmetković”, „Spomenik krivošijskim ustan-
icima”, spomen kompleks Doli kod Plužina, spomenik narodnim herojima Milanu
Spasiću i Sergeju Mašeri u Tivtu, spomenik „Palim za slobodu“ u Kotoru i dr.
Luka Tomanović je umro u Igalu 28. avgusta 1992. godine.
Dr Vaso Tomanović - univerzitetski profesor (1896-1988)
Profesor Vaso Tomanović potiče iz stare vrlo ugledne bokeljske

pomorske porodice. Rođen je 11. maja 1896. godine u Lepetani-
ma. Osnovnu školu završio je u Lepetanima, a klasičnu gimnaziju
u Kotoru. Dobivši stipendiju, prešao je u Zadar gde je bio pit-
omac Srpskog pravoslavnog sjemeništa. Po završetku Prvog sv.
rata upisuje književnost i srpsko-hrvatski jezik na Univerzitetu u
Beogradu. Bio je asistent profesorima Aleksandru Beliću i Pavlu
Popoviću sve do 1923. godine kada se vraća u Boku i postaje nastavnik herceg-
novske gimnazije. Iz H. Novog prelazi u Kotor, Banju Luku i Bjelovar. Mnogi od
ovih premeštaja bili su po potrebi službe. Početkom Drugog sv. rata sklanja se od
ustaških progona i iz Dubrovnika odlazi u Banja Luku, a odatle u Bjelovar, gde
prelazi na oslobođenu teritoriju. Po završetku rata dolazi u Zagreb i do 1946. go-
dine radi kao prevodilac ruske pedagoške literature. Iz Zagreba Tomanović odlazi
u Skoplje gde odmah, posle obnove rada Filozofskog fakulteta, biva izabran za
vanrednog profesora na katedri za srpsko-hrvatski jezik i književnost. Njegovi
naučni radovi objavljivani su u zemlji i inostranstvu. Učesnik je brojnih kongresa
i simpozijuma. Umro je u Skoplju 1988. godine.
Naselje Lepetane
Atar
Atar sela Lepetani zahvata površinu od 208 ha, od granice prema Opatovu
na jugu, do vrha Veriga prema Stolivu na severu.
Slika 6. Atar Lepetana [3]

Teren je šljunkovit, veoma je porozan i rastresit. Na pojedinim mestima je

sastavljen od glinovitih krečnjaka i fliša sa mestimičnim krašem. Velika strmost
terena iznad sela dovodi do velike erozije tla. Potoka ovde nema, ali za vreme
jakih kiša, potoci izviru na više mesta u selu i narastaju u prave rečice.
Uz morsku obalu teren se kultivisao i oformljen je u obliku terasastih vrto-
va sa podzidima. U ovoj zoni nalaze se bogati zasadi agruma, kamelija, mimoza,
bogumila, hortenzija.
Oblasti na koje su se ekonomski orijentisali stanovnici Lepetana su: Gomi-
la, Ravnica, Konobica, Plavda i Veće Brdo. Do tih terena su vodili, a i danas vode
mali, krivudavi, ponegde omeđeni i iskaldrmisani putevi. Podužne staze prate
izohipse terena, dok su poprečne rešene u obliku stepeništa, koje je rađeno od
lokalnog kamena.
U gornjim delovima sela, kroz područje na kojem se nalazi šuma prema
Većem Brdu, životinje su imale izobilje hrane, a ljudi drva za ogrev. Na grani-
ci između atara Lepetani i Stoliva, u Verigama, nalazi se kamenolom iz kojeg
se tokom celog 20. veka uzimao ’’sivi kamen’’. Služio je za ukrašavanje kuća,
dvorišta, trgova i terasa ovoga kraja.
Za atar sela Lepetani s kraja 19. veka pop Savo Nakićenović 1913. kaže:
''Selo ima malo zemlje za obrađivanje, to su većim delom vrtovi (56 ha), vinogra-
di (25 ha), oranice (2 x 10 ha), pašnjaci (104 ha) i šume (13 ha). Selo u površini
ima 208 ha, a porezu je podložno 200 stanovnika. Hrane i životinja ima: 19 gove-
da, 94 ovce, 22 svinje i 15 koza'' [5].
Slika 7. Položaj Lepetana u odnosu na zaliv

Slika 8. Pogled na Lepetane sa Kamenara [4]

Klima na ovom području ume da bude surova zimi i topla leti. Dominantni
vetrovi su zimi bura, a leti severozapadnjak (maestral). Sneg je retka pojava, a
kada padne ima ga najčešće u januaru i februaru. Najveća dubina mora u ovom
delu zaliva je oko 40 m.
Istorija
U srednjem veku područje Lepetana zvalo se ’’Kraj sv. Lovrenca’’, po crkvi

istoga imena koja se nalazila u mestu Plavda. Tu su krišom sahranjeni mučenici
Petar, Andrija i Lovrijenac, Luštičani iz Žanjica, koji se nisu hteli odreći pravo-
slavne vere i primiti bogumilstvo. Zovu ih ’’Lepetanskim mučenicima’’(i martiri
di Lepetane), a njihove svete mošti danas se čuvaju u Dubrovačkoj katedrali pod
imenom ’’Petilovrenci’’.
Naziv sela Lepetani bio je predmet mnogih rasprava. Jedna od njih bila
je da je današnje naselje dobilo ime po nadimku peraške porodice ’’Lepetanus’’
koje su tu imale svoje letnjikovce. Druga, koja je i verodostojnije tumačenje jeste
da je selo dobilo ime po zvuku koji je dopirao od vesala čamaca koji su prevozili
putnike od obala Lepetana do Kamenara.
Lepetani su i rodno mesto poznatog državnika Lazara Tomanovića, pozna-
tog vajara i skulptora Luke Tomanovića, profesora, filologa za srpski jezik i kn-
jiževnost Vasa Tomanovića i mnoštva moreplovaca.
Naselje
Naselje je selo primorskog tipa. Nastalo je krajem 18. i početkom 19. veka.
U početku to je bio niz 30-ak kuća koje su se nalazile jedna pored druge ili jedna
uz drugu, uz morsku obalu. Početkom 20. veka zabeleženo je da selo ima 95 kuća
[5].
Prostor Lepetana je obeležen saobraćajnom funkcijom ovog mesta. Prirod-

no je najpogodnije za prelaz sa jedne na drugu obalu jer se tu najlakše prilazi
obali.
Slika 9. Stara catara - trajekt
Slika 10. Lepetani - luka
Strma padina zapadne strane Vrmca spušta se praktično do mora i time ne

ostavlja prostora da se kuće povuku od obale. Pošto je stanovništvo većinom bilo
orijentisano na pomorstvo, trgovinu i ribarstvo, dvorišta karakteristična za seoske
kuće nisu ni bila potrebna.
Naselje se razvija nizanjem kuća uz obalu, ispred je put, a bočno ili iza
kuće pojavljuju se manja ili veća dvorišta i poneka staza. Taj put bio je ujedno
i ulica koja je pravilna i široka 5 m. Na sredini starog jezgra naselja je mali trg
(pjaca). Osim glavne ulice postoji i druga koja selu daje oblik krsta. Ta ulica je
ograđena velikim brojem stepeništa, a vodi do glavne crkve u selu, crkve Sv.
Antuna.
Slika 11. Kuće se nižu uz glavnu ulicu
Slika 12. Naselje se razvija iznad crkve Sv. Antuna
Paralelno sa njom, u zadnjem kvartalu 20. veka gradi se i asfaltira nova

ulica, za novo stambeno naselje koje se nalazi iznad starog jezgra sela. Najveće
promene u izgledu naselja izazvala je izgradnja magistrale početkom 60-ih go-
dina 20. veka, koja se završavala na mestu trajektnog proširenja (Luka). Starim
austrougarskim putem i dalje se može doći do Kotora.
Razvoj naselja u drugoj polovini 20. veka odražava se izgradnjom savre-
menih kuća za stanovanje. Izgradnja novih kuća ubrzano se odvijala oko nove
magistrale, naročito na samom ulazu u mesto (Stevovići), gde se grade mali pri-
vatni hoteli i autokamp. Gradnja novih kuća intenzivna je i iznad starog jezgra
sela, iznad stare crkve Sv. Antuna prema starom groblju. Arhitektonska rešenja
ovih kuća najčešće nisu poštovala rešenja tradicionalne arhitekture.

Od novijih javnih objekata gradi se dom kulture u kojem je bila i osnovna
škola do sredine 80-ih godina 20. veka.
Tada se zbog nedostatka učenika škola seli u Kamenare, gde je i danas. U
domu kulture nalazila se i pošta.
U Lepetanima postoji i vodovod koji crpi vodu iz lokalnog izvora Plavda.
Od većih objekata infrastrukture, ispod Plavde nalazila se i vojna kasarna
koja je i danas magacin za vojne predmete.
U ovom periodu otvaraju se i razni objekti uslužnih delatnosti (kafane,
prodavnice i sl.).
Demografija
Početkom 20. veka Lepetani su imali 273 stanovnika, pravoslavnih 66, a

rimokatolika 207. [5]
Godina Stanovnika
1948. 269
Demografija
1953. 289
1961. 288
1971. 243
1981. 233
1991. 221
Tabela 1. Uporedni pregled broja stanovnika - Lepetani [6]
Godine 1948. po državnom popisu, naselje je brojalo 269 osoba, a 1991.

godine 221. Stanovništvo je u ovom naselju heterogeno, a u poslednja dva popisa
20. veka primećen je blagi pad u broju stanovnika.
Crkva
Najstarija crkva u selu je mala crkva na ulazu u selo, Sv. Ana. Datum i go-
dina njene izgradnje nisu nam poznati. Nalazi se pored samog puta, na istočnom
kraju niza kamenih kuća duž mora. Kompaktne je celine, sa prednjim kamenim
dvorištem potpuno ograđenim zidom i pižuom.
Gradnja crkve Sv. Antuna Padovanskog započeta je 1757. godine, a za-
vršena je 1760. godine. U njoj se nalazi oltarska slika Gospe od Rozarija sa Sve-
tim Antonom i Svetim Diminikom. Delo pripada Tjepolovoj školi slikarstva 18.
veka. Sliku je poklonio crkvi patrun Anton Damjanović, brodovlasnik iz Lepeta-
Slika 13. Crkva Sv. Antuna
Slika 14. Crkva Sv. Ane Slika 15. Gospa od Anđela - Verige
na. U crkvi se nalazi jedna slika Mihaila Floria iz Prčanja, kao i vrlo interesantna
slika Bogorodice nepoznatog franjevca iz 1869. godine. U crkvi se čuva slika
Sv. Petra i Sv. Pavla, delo italijanskog slikara Frančeska. 1905. godine crkva je
popravljena i u takvom izdanju zadržala je izgled do današnjeg dana. Ova crkva
ima tri oltara.
Groblje je udaljeno oko pet stotina metara. Do njega se dolazi uskom sta-
zom, a na groblju je i mala kapela.
Crkva Gospe od Anđela u Verigama spominje se 1469. godine. Kada su
Turci zauzeli suprotnu obalu, služila je kao odbrambeno uporište, pa su oko nje
podignuti zidovi 1585. godine. Tako je crkva postala tvrđava osmatračnica.
Etnološka crtica
Običaji koji su važili za ostala mesta Boke Kotorske odnosili su se i na

katoličko i na pravoslavno stanovništvo Lepetana.
Porodice koje su naseljavale ovo područje u 19. i 20. veku su: Bergan, Bor-
ovac, Drvar, Došljak, Grubišić, Ilić, Kralj, Krivokapić, Lipovac, Lukšić, Marić,
Miholović, Niketić, Đandić, Perak, Stevović, Sbutega, Serventi, Todorović, To-
manović, Vuković, Vučinović, Zifran.
Karakteristike kuće
KUĆA 1 (Pr+Sp+Pk) - kapetan Andrija Tomanović
Sagrađena je 1826. godine po projektu italijanskog arhitekte (potpis neči-

tak), za kapetana duge plovidbe Andriju Tomanovića. Originalni crtež se još uvek
čuva u kući, u boji je, i ispisan na italijanskom jeziku.
Slika 16. i 17. Originalni projekat kuće porodice Tomanović iz

1826. god. delo je italijanskog arhitekte
Osnova kuće je pravougaona i sastoji se iz prizemlja, sprata i potkrovlja

(Prilog1). Smeštena je na dnu zapadne padine amfiteatra na poluostrvu Vrmac i
zapadne je orijentacije. Postavljena je neposredno uz glavni put Kotor-Tivat, na
samoj obali mora i svojom većom dužinom, glavna fasada je paralelna sa izo-
hipsama terena.
Kao neodvojivi deo kuća na obali u Boki Kotorskoj pa tako i ove, izgrađe-
na su pristaništa ’’ponte’’ za prihvat čamaca. One su istovremeno služile i kao
zaklon za barke ’’mandrać’’. Uz ponte je napravljena i površina za izvlačenje bar-
ki ’’tiradur’’. Početkom 20. veka, izgradnjom priobalnog puta, ponta i mandrać
odsečeni su od kuće kojoj su pripadali.
Porodica Tomanović izgradila je svoju pontu, mandrać i tiradur počet-
kom 19. veka, davne 1826. godine. U tom periodu udareni su temelji njihove
porodične kuće. Početkom 20. veka izgradnjom već pomenutog priobalnog puta,
ponta, mandać i tiradur odsečeni su od kuće kojoj su do tada pripadali, a auten-

tičan izgled koji je tada ovaj deo sela dobio, sačuvan je do današnjih dana.
Ova i slične kuće redovno su opkoljene dvorištem (avlijom). Avlija je
ograđena i naglašena zasebnim dobro obezbeđenim ulazom, a ozidana je debelim
kamenim zidom.
Ulaz ispred avlije i ispred glavnog ulaza u kuću je popločan fino klesanim
kamenim pločama, u slogovima sa pravilnim spojnicama.
Ispred kuće uz glavnu fasadu i put nalazi se kamena klupa za sedenje
’’pižuo’’.
Slika 18. i 19. Porodica Tomanović izgradila je svoju pontu 1826. godine u vreme
kada su udareni temelji njihove porodične kuće
Slika 20. Ulazna kapija sa Slika 21. Ulazna kapija sa Slika 22. Ispred kuće nalazi
spoljašnje strane unutrašnje strane se kamena klupa za sedenje
(pižuo)
Na ulazu u avliju u uglu dva dvorišna zida sa desne strane, smešten je
toalet. U prednjem delu avlije nalazi se još i bunar ’’počuo’’, i on ima grlo ob-
zidano kamenom.
Iza kuće u prostoru između zadnjeg zida kuće i prvog doca ograđen je deo
za čuvanje stoke (na zidu još uvek stoje alke za vezivanje).
Zadnji deo dvorišta ograđen je docima i terasastim vrtovima, a u zadnjem
vrtu dominira pergola sa lozom ’’odrina’’. Ona je u početku bila od kamenih
stubova, a u današnje vreme je od drvenih greda ili metalnih profila. U vrtu su
stabla lovorike, narandži, limuna, smokava, duda (murvi) i slično. Ovaj, a i drugi
elementi dvorišta (podzidi, ograde, stepeništa) urađeni su od kamena iz obližnjih
kamenoloma - Verige, Kamenari i Lipci.
Slika 23. Počuo – bunar Slika 24. Žardin sa niskim Slika 25. Palma ’'cikas'' stara
kamenim zidom preko stotinu godina
U prizemlju se nalazi konoba, koja je služila a i danas služi kao ostava

za ribarski i radni materijal, skladištenje hrane, vina, ulja (pilo) i sl. Prostor u
konobi je popločan lepom kamenom pločom iz obližnjeg kamenoloma Đurići
kod Kamenara.
Zbog dužine objekta od 15.8 m, osnova konobe se deli na jednake polovine
debelim kamenim zidom. U krajnjem levom uglu kuće nalaze se uzane stepen-
ice koje povezuju konobu i sprat podizanjem drvenog kapka na podu ’’portela’’.
Prostor pored stepeništa imao je i dimnjak, zvao se zimska kuhinja. Tu se kuvalo
i mesio se hleb.
Na sprat se ulazi iz avlije pomoću spoljašnjih kamenih stepenica (skalina).
Postavljene su uz sam objekat sa zadnje (istočne) strane kuće.
Preko solara2 i dobro obezbeđenih ulaznih vrata ulazi se u mali predprostor
(portik). Tu se nalaze i stepenice koje vode u potkrovlje (šufit).
Od ulaznog hola pravo, sprat je organizovan po šemi palaca.3 Salon (šala)
je svečano ukrašen, a u ostale četiri sobe se živelo i spavalo. Jedna od soba (od
ulaza desno) je sredinom 20-og veka pretvorena u kuhinju sa trpezarijom.
U potkrovlju je bila kuhinja (kužina), sa ognjištem i nekom vrstom
trpezarije. Ostali prostor služio je za ostavljanje stvari neophodnih za pripreman-
je i loženje. U skorije vreme tavanski prostor je koristio i za stanovanje. Da bi
taj prostor i kuhinja dobili dovoljno svetla, sa zadnje strane kuće postavljena je
vidionica sa jednim prozorom (dogradnja na fasadi i krovu u obliku kalkana sa
dvovodnim krovom), ispod koje se nalazi škafa (sudopera ili kameno korito sa
propusnom rupom za pranje posudja) .
Prednja fasada kuće urađena je od bolje obrađenog pravougaonog kamena.
Slog zida debljine 70 cm je pravilan sa prevezom na jednu polovinu. Utopljen je
i fugovan vrućim krečnim malterom.
Stilska obrada fasade svodi se na prozore i vrata koji su skladno ukom-
ponovani na fasadi objekta. Ima na njoj i simetrije i proporcije. Dimenzija
manjih prozorskih otvora u konobi iznosi 104.31/69.54, odnosa strana 3:2,
a većih na spratu je 121.69/86.925, odnosa strana 7:5. Sastavni deo prozora
konobe su rešetke od kovanog gvožđa (krajevi rešetki su utopljeni u olovo
da ne bi rdjali). Njihova glavna uloga bila je da zaštiti ukućane od upada
pljačkaša.
Vrata konobe su dvokrilna, od punog drveta, dobro su obezbeđena i sa
spoljne i sa unutrašnje strane, dimenzija 2x78/182. Ulazna vrata u kuću su di-
menzija 2x57/192 i obojena u zeleno. Svi prozori i vrata na kući uokvireni su
pragovima korčulanskog kamena sa modulom od ½ mletačke stope koja iznosi
17.4 cm (1 stopa=34.8 cm).
Škure su obavezan elemenat prozora u Boki. Karakteristične su zelene
2
Solar- završni podest spoljašnjih kamenih stepeništa koji veže dvorište sa spratom
3
Šema palaca bila je “uno salone quattro stanza“, jedan salon i četiri sobe koje ga okružuju
boje, od punog su drveta, bez pokretnih delova. One štite drvenariju prozorskih
okvira od jakih bura i kiša. Spoj zida i krova rešen je jednostavnim kamenim
pločama (kotali) a krovni pokrivač je kanalica.
Slika 26. Dimenzija prozorskog otvora od 4'6''/

3'6'', što iznosi 121,6/86,9 cm
U kući nailazimo na enterijer sa izrazitim stilskim obeležjima i bogatim

mobilijarom.
Po zidovima konobe okačeni su parangali, osti, lampadine, mreže i ostali
ribarski pribor. Zaseban deo prostora konobe zauzimaju artikli za prodaju (vino,
rakija), a jedan dio za kućnu upotrebu. Zidovi nisu obrađeni, a na plafonu su
vidne grubo obrađene drvene grede koje svojom veličinom ulaze u zidove, u rupe
unapred pripremljene.
Slika 27. i 28. Ponta, mandrać, tiradur i kuća porodice Tomanović iz 1826. godine
zadržali su autentični izgled do današnjih dana
U ostalim sobama na spratu nalaze se kreveti sa dušecima (federima). Za

bračne parove u jednoj od ovih soba nalazi se francuski krevet i ormari od punog
orahovog drveta.
Umesto škrinje (sanduk za veš) koja je karakteristična za 19. vek, u svakoj
od soba je komo (ormarić sa nekoliko fioka i mermernim postoljem), a pored
kreveta je i komodina (noćni ormarić). Sobe su nekada osvetljavane petrolejskim
lampama okačenim na zid (i danas ih ima u kući). Danas je kuća osvetljena elek-
tričnim lampama, prilagođenim enterijeru ovog objekta.
Slika 29. i 30. Salon (šala) u kući Andrije Tomanovića

Slika 31. Ogledalo Slika 32. Kredenca Slika 33. Komo (škrinja za
posteljinu)
Slika 34. Komo sa mermernim Slika 35. Komodina Slika 36. Luster u šali
postoljem i ogledalom (noćni ormarić)
Slika 37. i 38. Salon (šala)

Život u potkrovlju, u kome je bila kuhinja, u ovoj kući je zamro 70-tih go-
dina 20. veka. U jednoj od prostorija na spratu premešta se kuhinja iz potkrovlja
u koju se uvodi modernije pokućstvo (šporet na struju, sudopera, frižider, termo
peć). U potkrovlju zidovi su kameni neobrađeni, a da je ovaj prostor bio u dugoj
upotrebi govori nam krovna konstrukcija koja je vidno potamnela od čađi i dima
ognjišta.
Slika 39. Ponara

(sanduk za kuhinjske artikle)
Slika 41. Škanj (drvena klupa) Slika 40. Ognjište sa napom
Od opreme enterijera u potkrovlju najinteresantnije je ognjište gde se pri-

premala hrana i koje je služilo za zagrevanje. Nalazi se u uglu kalkanskog zida
od ulaza pravo. Malo je izdignuto od poda, a iznad ognjišta je zvono za hvatanje
dima (napa). Dimnjaka u 19. veku na ovoj kući nije bilo, pa je dim kroz krov
izlazio napolje. U 20. veku dimnjak je dograđen na istom mestu iznad nape.
Zimi se sedalo na škanju (drvena stolica) i malim stolicama oko ognjiš-
ta. Tu su i svi potrebni rekviziti za pripremanje hrane (kamastre, žarač, pinjate,
trinoge, razni kočuli veliki i mali, romijenča, bolanča). Na zidu je bila okačena
i skancija4, na kojoj su ostavljane pinjate (lonci), pjati (tanjiri), šolje, piruni (vil-
juške), ožice (kašike), noževi i kućarini (kašičice). Na podu je bila i ponara, gde
su se odlagali kuhinjski artikli i potrepštine. Prema narodnim običajima kuhinja
je bila glavna stambena prostorija. U njoj je vatra, a vatra je simbol života.
4
Skancija (lok. škancija) – neka vrsta viseće otvorene drvene stalaže
KUĆA 2 (P+Sp+Pk) - kapetan Špiro Tomanović
Ova palata izgrađena je prema projektu italijanskog arhitekte Boriania iz

1842. godine za kapetana duge plovidbe Spiridona Tomanovića iz Lepetana. Pal-
ata je po definiciji ’’velika i lepa kuća’’ ili građevina koja se u sklopu naselja ističe
veličinom i raskoši. Reč palatium na latinskom znači carski dvor, a potiče od na-
ziva Palatina, brega u starom Rimu, gde je bio dvor cara Avgusta i gde su njegovi
naslednici gradili svoja raskošna prebivališta- palate. Palate u Boki su u ovom
periodu pod jakim uticajem reprezentativnih palata Italije, pre svega Venecije.
Originali projekta nalaze se u Arhivu grada Kotora.5 Kuća je locirana na
saobraćajnici Lepetani-Stoliv koja ide uz more, a postavljajući kuću, tj. njenu
dužu stranu paralelno sa izohipsama terena, glavna fasada dobila je jugozapadnu
orijentaciju. More je u trenutku nastajanja ove kuće imalo funkciju glavne i jedi-
ne saobraćajnice, pa su ponta i malo pristanište tada pripadali kući. Izgradnjom
priobalnog puta, početkom 20. veka od strane austrougarskih vlasti, kuća biva
odsečena od mora, a takva situacija zadržala se i do današnjeg dana.
Osnova je pravougaonog oblika i ima unutrašnje dvorište sa zadnje strane,
opasano visokim kamenim zidom i zasebnim ulazom.
Slika 42. Dokument OK.IX-169/0 Odluka opštinskih vlasti o izdavanju

građevinske dozvole Spiridonu Tomanoviću za izgradnju kuće
5
Državni arhiv Crne Gore, Kotor, Dokument OK IX – 169 / 0
U arhitektonskom smislu, ovaj tip kuće je jedan od najlepših primera kuće

pomorca kapetana iz 19. veka, kuće s prizemljem, spratom i korisnim potkrovl-
jem. Ona je kao i sve kuće toga tipa zadržala osnovne funkcije raspoređene po
vertikali.
Slika 43. Dokument OK.IX-169/1 Slika 44. Dokument OK.IX-169/2

Osnova sprata sa linearnim Originalni crtež kuće u
razmernikom izraženim u mletačkim i Lepetanima-arh. Boriani-1842.
austrougarskim stopama
Slika 46. Zlatni pravougaonik dobijen je

konstrukcijom kvadrata u visini
vidionice. Odnos 12:17 je 1:√2 sa
relativnom greškom od 1/1000
Slika 47. Izgleda da je ceo korpus

Slika 45. Pravougaona osnova je sa zgrade sa potkrovljem upisan u
približnim odnosom strana 2:3 paralelogram u odnosu 1:x:y
Osnova je pravougaonog oblika i ima unutrašnje dvorište sa zadnje strane,

opasano visokim kamenim zidom i zasebnim ulazom. Može da se upiše u pravou-
gaonik sa približnim odnosom strana 2:3. Definišu je 3 modularne jedinice u
pravcu ''Y''ose.
Slika 48. Širina bočne fasade u odnosu na visinu korpusa (u cm) je u približnom odnosu 1:1
Slika 49. Front fasade (dimenzije izražene u centimetrima)

U prizemlju ove kuće nalazile su se ekonomske prostorije (konobe). U

njima se nije živelo, a imale su direktnu vezu sa morem i najviše su služile u
tu svrhu (ostavljanje ribarskih mreža, alata, ponekad i manjih čamaca tokom
zimskih meseci). Zbog dužine objekta od 13,2 m, osnova konobe deli se na dve
jednake polovine debelim kamenim zidom. Veze između konobe i sprata na prim-
eru ove kuće nije bilo.
Na sprat se ulazilo iz avlije pomoću spoljašnjih kamenih stepenica (ska-
line). Postavljene su uz sam objekat sa zadnje (severo-istočne) strane kuće. Preko
solara6 i dobro obezbeđenih ulaznih vrata ulazilo se u portik.7 Desno od ulaza
nalazile su se ulazne stepenice koje su vodile u potkrovlje. Od ulaznog hola pra-
vo sprat je organizovan po šemi palaca ’’la casa di un padron, quattro stanze un
salon’’, kuća jednog gospodara, četiri sobe i jedan salon. Salon (šala)8 je svečana
prostorija dok se u ostale četiri sobe živelo i spavalo. Posle Drugog svetskog rata,
jedna od soba na ovom spratu pretvorena je u kuhinju sa trpezarijom.
Slika 50. Uzane stepenice vodile su Slika 51. U pokrovlju se nalazila kuhinja
do potkrovlja sa ognjištem i dimnjakom
Do potkrovlja dolazilo se iz centralnog stepenišnog hola na prvom spratu,

uzanim stepenicama postavljenim uz zadnji zid kuće. Nevelik prostor vidionice9
bio je podeljen na dve prostorije, od kojih je prva bila kuhinja sa ognjištem i
dimnjakom gde se pripremala hrana, a druga je služila kao trpezarija i bila je
okrenuta ka jugozapadu sa svoja dva prozora na frontalnoj fasadi.
6
Solar- završni podest spoljašnjih kamenih stepenica koji veže dvorište sa spratom
7
Portik- mali predprostor na ulasku u kuću
8
Šala- centralno postavljen prostor za prijem gostiju prilikom porodičnih svečanosti (svadbi,
krštenja, krsnih slava), ali je korišten i za svakodnevni život
9
Vidionica-dogradnja na fasadi, u ovom slucaju je sa četvorovodnim krovom
Slika 52. Izgled kuće pre i Slika 53. Zbog izletanja frontalni zid sa vidi-
u početku obnove onicom i visinom od 9 m morao je biti srušen.
Odvajanje spratova, grupacija i komunikacija svedoče nam o radikalnim prom-

enama u gradnji i projektovanju objekata na ovom području u 19. veku u poređenju sa
prethodnim periodom [7].
Zidovi su se radili od klesanih ili priklesanih kamenih blokova sa ispunom od
sitnog kamena (sovrnja-lat. sauornam) [8]. Malterske spojnice generalno predstavljaju
’’slaba mesta’’ u zidu, pogotovo kada je za zidanje upotrebljen malter lošeg kvaliteta [9].
Tradicionalno graditeljstvo poznaje različite tipove krečnih maltera: sa dodatkom starih
ulja, tucane opeke, zemlje’’crvenice’’(ital. terra rossa) itd. [10]. Iako je bilo pokušaja da
se vidionica poveže sa ostatkom građevine, pomoću drvenih greda-zatega i železnih
kotvi, tzv. ’’ključeva’’(ital. capochiave), za vreme zemljotresa na mestu diskontinuiteta,
odnosno suženja zidnog fasadnog platna, dolazi do koncentracije napona i pucanja po
horizontalnoj spojnici pa čak i pada čitave vidionice [11].
Ovako organizovana kuća služila je za stanovanje sve do katastrofalnog zeml-
jotresa koji je pogodio Crnogorsko primorje 1979. godine. Efektivno jedino što je ostalo
od objekta bili su spoljašnji zidovi.
Od 2001-2003. godine uradjena je rekonstrukcija i revitalizacija celog objek-
ta. Novoprojektovano stanje namenjeno je petočlanoj porodici i u potpunosti poštuje
četvrtastu osnovu kuće (Prilog 2). Naročito je bio oštećen frontalni zid sa vidionicom i
visinom od 9 m. Nova sanacija bazirana je na rekonstrukciji vitalnih nosivih elemenata.
Kod statičkog proračuna vodilo se računa da se objekat nalazi u IX seizmičkoj zoni
prema skali MCS. Svi novi konstruktivni elementi urađeni su sa unutrašnje strane i nisu
vidljivi na fasadi.
Prilikom sanacije, u potpunosti je zadržan izvorni jednostavni izgled i sklad
tradicionalnog graditeljstva. Spoljašnji izgled sačuvan je u potpunosti, dok je unutrašnji
raspored prilagođen savremenom načinu života.
Slika 54. i 55. Izgled objekta posle rekonstrukcije i revitalizacije
KUĆA 3 (P+2Sp+Pk) - dr Lazar Tomanović
Projektantski najinteresantnija je kuća Lazara Tomanovića. Do današnjih

dana ostala je u posedu porodice. Na zapadnoj je padini amfiteatra i u neposred-
noj blizini mora. Formirana je na oštrim prelamanjima izohipsa terena, pa je tako
njena kraća strana paralelna sa izohipsama terena. Zbog velike strmine terena
samo je potkrovlje potpuno oslobođeno od dodira sa zemljom. Zadnji deo osnove
kuće je zbog strmine sav ukopan, pa je zbog toga jedan njegov deo i nasipan
zemljom.
U poslednjem velikom zemljotresu 1979. zapažene su manje pukotine u
kamenim zidovima koje nisu ukazivale na neka veća oštećenja. Na zahtev Zavo-
da za zaštitu spomenika kulture u Kotoru, izvršeno je utezanje objekta par godina
kasnije. Prilikom sanacionih zahvata vodilo se računa da se konstrukcija objekta
ne menja i da izgled kuće ostane autentičan.
Slike 56. i 57. Izgled kuće danas

Kuća ima četiri funkcionalna nivoa, i to: konobu, dva sprata i potkrovl-
je (Prilog 3). Nekoliko spoljašnjih stepenica, smeštenih uz bočni zid kuće, iz
dvorišta vode na podest, gde je i glavni ulaz u kuću. Podest na vrhu stepeništa je
proširen, tako da se formira jedna manja terasa popločana finim kamenim ploča-
ma, a okružena kamenim klupama za sedenje (pižuo).
Slika 58. Podest sa Slika 59. Ulazna kapija Slika 60. Spoljašnje stepenište
proširenjem ispred glavnog obezbeđena je sistemom nalazi se uz bočni zid kuće
ulaza u kuću reza i brava
Glavni ulaz u kuću je sa podesta spoljašnjeg stepeništa, koje je na nešto

višoj koti nego ulaz u konobu. Taj prvi sprat čine tri prostorije i predsoblje. Od
ulaza levo je biblioteka, a ostale dve prostorije su spavaće sobe. U predsoblju je i
jednokrako ugaono stepenište koje vodi na drugi sprat.
Slika 61. Biblioteka je u Slika 62. Francuski prozor sa Slika 63. Jednokrako ugaono
kućama 19. veka bila retkost pogledom na selo i luku stepenište vodi na prostor
prvog sprata
Prostorna dispozicija i forma prostorija drugog sprata nije ista kao kod
prvog. Na ovom spratu nalaze se četiri prostorije, i to: prijemna odaja (šala),
spavaća roditeljska, i dve radne sobe. Do prijemne odaje dolazi se iz stepenišnog
hola. Šala je i danas bogato opremljena stilskim nameštajem i slikama iz 19. i s
početka 20. veka.
Slika 64. Šala je dvokrilnim vratima povezana sa Slika 65. I danas je opremljena baroknim stil-
spavaćom sobom što je čini prolaznom skim nameštajem i slikama iz 19. veka
Slika 66. Fotelja dimenzija Slika 67. Ogledalo sa stočićem Slika 68. Barokna kićenost na
83/73/49 cm zauzima centralno mesto u šali stolici više je nego
prepoznatljiva
Ono što je interesantno napomenuti je da je spavaća soba dvokrilnim vrati-

ma direktno povezana sa šalom, pa je ona na neki način prolazna. Kako šala
i spavaća soba zauzimaju kraću stranu osnove, dobijamo da ove dve prostori-
je imaju i severnu i južnu orijentaciju. Slobodna južna strana nije ograničena
bliskim susedom i pruža dobar pogled na selo i luku.
Slika 69. Dečiji krevet iz 19. veka Slika 70. Francuski krevet
sa perjanim dušekom
U potkrovlju je kuhinja sa trpezarijom. Tokom 20. veka oprema kuhinje

je pretrpela najveću promenu u enterijeru. Od autentične opreme ostalo je samo
ognjište.
Fasada je kamena, nepravilnog sloga. Prozorski otvori uokvireni su pra-
govima korčulanskih kamenara. Sva spoljašnja i unutrašnja stolarija je drvena
i autentična je. Interesantno je pomenuti francuski prozor na južnoj fasadi, sa
ogradom od kovanog gvožđa, koji je, u vreme kada je napravljen, bio atipičan
za ovo podneblje. Unutrašnja vrata su dvokrilna i dekorisana su geometrijskim i
floralnim motivima.
Krov na obe kuće je dvovodan, prekriven ćeramidom starog tipa koja je
vezana krečnim malterom.
Slika 71. Komodina Slika 72. Unutrašnja Slika 73. U prostoru

(noćni ormarić) vrata dekorisana su floralnim potkrovlja centralno mesto
motivima zauzimalo je ognjište
Zaključak
U ovom radu namera mi je bila da prikazanim objektima demonstriram

lepotu i vrednost bokeške tradicionalne arhitekture.
Uprkos dvestogodišnjim neprilikama i zanemarivanjima, spomenici kul-
ture, pa i ovde opisani, svakodnevno propadaju. Vreme razara krovove, kiše
ispiraju temelje i fasade, od vlage trunu ikone i rezbarije. Kuće koje su iznedrile
mnoštvo kapetana i školovanih ljudi (Andrija, Lazar, Vaso, Luka, Branko), kuće u
kojoj su boravili Nikac od Rovina, kralj Nikola, Simo Milošević, Simo Matavulj i
drugi, kuće koje i danas postoje i žive, zaslužuju da se o njima povede više brige.
Ovaj delić seoskog graditeljstva zaslužuje istu pažnju kao i stilska arhitek-
tura gradova, kuće plemića i građana.
Lepota ovakvih objekata treba da se shvati i uvaži. Teško je reći da je
proučavanje, snimanje i opisivanje ovog blaga način njenog spasavanja, ali i to
je jedno od sredstava.
Rečnik
- avlija = dvorište
- bolanča = vaga-kantar
- kamastre (komoštre) (ital. camastro) = lanci nad ognjištem
- kanapa = tapacirani naslonjač
- kanalica = krovni pokrivač u obliku olučastog crepa
- komo = ormarić za posteljinu sa nekoliko fioka i mermernim postoljem
- komodina =noćni ormarić(kantunal)
- konoba = najniža prizemna etaža
- kočuli = sud za kuvanje
- kotali = krovni venac od kamenih ploča
- kredenca = komad nameštaja, ormar iz dva dela za čuvanje posuđa
- mandrać = mala luka za čamce, ograđeni deo mora ispred kuća
- napa = zvono za hvatanje dima, skupljač dima iznad ognjišta
- odrina = loza
- portela = omanji otvor na podu prvog sprata za silazak u konobu
- pilo = kamenica za ulje
- portik = mali hodnik
- počuo = bunar
- pižuo = kamena klupa za sedenje
- ponara = otvoren sanduk za odlaganje kuhinjskih artik
- ponta = istureni deo obale
- romijenča = bakarni sud za vodu
- solar = završni podest spoljašnjih kamenih stepeništa koji veže dvorište
sa spratom
- skaline = stepenice
- skancija (lok. škancija) = neka vrsta otvorene drvene stalaže sastavljene
od više horizontalnih polica a služi za smeštaj stonog posuđa
- šala = salon
- škafa = kameno korito sa propusnom rupom za pranje posuđa (kamena
sudopera)
- šufit = malo potkrovlje
- škanj = drvena klupa oko ognjišta bez naslona
- tiradur = mesto za izvlačenje barke
- tremo = manji ormar sa ogledalom
- trinoge = niski tronožac od kovanog gvožđa na ognjištu
- vidionica = dogradnja na fasadi i krovu u obliku kalkana sa dvovodnim
krovom
- žara = posuda od pečene gline sa dve ručke (ćup)
Literatura
1. Maksim Zloković, Boka, zbornik…19, Herceg Novi, 1987, 305-317.

2. Mirjana Kovčin, Boka, zbornik…26, Herceg Novi, 2006, 357-382.
3. www.googlemaps.com
4. www.googleearth.com
5. Savo Nakićenović, Boka, Antropogeografska studija S.A.N., Beograd,
1913, 417-418.
6. Knjiga 9, Stanovništvo, uporedni pregled broja stanovnika 1948, 1953,1961,
1971, 1981, 1991, 2003, podaci po naseljima, Republički zavod za statistiku,
Podgorica, septembar, 2005.
7. Milan Zloković, Građanska arhitektura u Boki Kotorskoj u doba Mletačke
vlasti, Spomenik S.A.N., Beograd, 1953, 131-146.
8. Ilija Lalošević, Kostanjica - prirodno i kulturno nasljeđe, Centralna narodna
biblioteka Crne Gore, Cetinje, 2009, 25.
9. Vlastimir Radonjanin, Sanacija i ojačanje zidanih zgrada oštećenih usled de-
jstva zemljotresa, Izgradnja 5-6, Beograd, 2011, 267.
10. Vinko Đurovic, O malterima na zgradama od 16. do 19. veka u Boki Kotor-
skoj, Zbornik zaštite spomenika kulture 6-7, 1955/56, 79-89.
11. Ilija Lalošević, Svojstva istorijskih zidanih konstrukcija u seizmičkim zona-
ma (primjer Boke Kotorske), Izgradnja 11-12, Beograd, 2011, 702.
Prilog 1. Kuća kapetana Andrije Tomanovića iz 1826. godine - autentično stanje

Prilog 2. Kuća kapetana Špira Tomanovića iz 1842. godine - promenjeno stanje

Prilog 3. Kuća dr Lazara Tomanovića - autentično stanje

Dušan TOMANOVIĆ
FAMILY HOUSES TOMANOVIĆ FROM THE 19TH CENTURY

IN LEPETANI - BOKA KOTORSKA
Summary
The objective of this research are three authentic houses dating from the 19th cen-
tury in Lepetane, in which generations of my ancestors lived and died. Each generation
had contributed to keep the house in a good condition for the succeeding generations.
Today, it is very rare to find the objects of traditional architecture in the bay of
Kotor in its original shape. These houses, which are not in town but have all the attributes
of the urban coastal house, do not apply any specific architectural rules.
These objects are important to be described due to the remains of the stylistic
interior and rich furnishings.
The research took years of work, which involved a survey of historical docu-
mentation, architecture analysis, property design, construction, organization and stylistic
features of the observed houses.
Key words: House of Tomanović family, residential architecture of Kotor, Peninsula

Vrmac
UDK 392/398:351.862.6(497.16 Бока Которска)”17/19”
Марија ЦРНИЋ ПЕЈОВИЋ
НАРОДНИ ОБИЧАЈИ И ВЛАСТ

(XVIII - XX вијек у Боки Которској)
Кључне ријечи: забране, обичаји, крсно име, свадбе, сахране, Бока

Которска, Котор, Топла, Херцег Нови, Луштица, Мојдеж, Ратишевина.
Увод
Млетачке, француске и аустријске власти Краљевине Југославије

током XVIII-XX вијека доносиле су наредбе о забрани одређених
народних обичаја који су због великих трошкова доводили многе до
сиромаштва, па су били штетни по становнике Боке Которске, а поред
тога и због конзумирања алкохола долазило је до тешких посљедица.
Предвиђене казне за прекршиоце забрана биле су веома строге, али
то није дало жељене резултате. Забране су се односиле на крсно име,
свадбене и посмртне обичаје. Поред појединих институција власти и
становници појединих насеља, да ли самоинцијативно или уз подстицај
виших инстанци власти, доносили су забране о гошћењу више дана о
крсном имену, бројним даривањима о свадби, пићу и конзумирању јела
код цркве на празнике. Туђинска власт је уводила забране сматрајући
да осиромашени становници нијесу у могућности плаћати предвиђене
обавезе држави. Међутим, народ се и даље држао изреке: Боље да
пропадне село, него обичај.
Познато је да је Бокoм Которском у XVIII вијеку (источним од
почетка XV вијека), до 1797. године владала Венеција, затим неколико
година Аустрија, а у прве двије деценије XIX вијека смјењивала се власт
Нaполеона, па кратко вријеме руска управа. Дошло је и до уједињења са
Црном Гором што је трајало веома кратко, да би као и увијек велике силе
за зеленим столом предале је Аустрији која је по распаду Аустроугарске
1918. године напустила овај крај.
Један од приоритета туђинске власти је извлачење економске
користи са заузете територије, а предуслов за то је и познавање свих
видова живота становника који на њој живе. Брига о благостању
поданика je вођена у сврху убирања прихода путем намета који су
знатнији уколико је становништв економски јаче. Да би се постигли ти
246 Марија ЦРНИЋ ПЕЈОВИЋ
циљеви, неопходно је познавати све облике дјеловања и живота подређеног

становништва. Из овдје изнесених података сазнајемо колико су власти
у Боки Которској у омеђеном времену (од половине XVIII до половине
четврте деценије XX вијека) и одређеном простору, добро познавале
народне обичаје и менталитет Бокеља. Истовремено сазнајемо колико
је туђинска власт контролисала и уплитала се у живот становника Боке
покушавајући наредбама измјенити њихове вјековне адете који су били
саставни дио њиховог душевно - емоционалног живота и на својеврстан
начин били знак самосталности. Поред тога, сазнаћемо и о сузбијању
неких обичаја и у времену након ослобођења од туђинске власти.
Млетачка власт је наредбама забрањивала или ограничавала већи
број народних обичаја домицилног становништва Боке Которске. У вријеме
владавине Венеције Бококоторским заливом од краја XVII до краја XVIII
вијека донесен је већи број одлука које су ограничавале слободу Бокеља,
реметиле њихов устаљени начин живота и изазивале незадовољство.
Веома важан млетачки магистрат који су сачињавали тројица синдика-
инквизитора боравио је повремено у Далмацији, односно у Боки Которској,
а имали су задатак да контролишу администарицију и спријече разне
злоупотребе. Током 1749. године три синдика боравила су дуже у Боки и из
сачуваних докумената произилази да су се добро упознали и са народним
обичајима овога краја. Одлуку коју су том приликом донијели о забрани
одржавања већег броја народних обичаја 16. маја, а Сенат је одобрио
декретом 16. јула, објављена је на италијанском и нашем језику. Наиме,
забрањено је било одржавати било која гошћења као за крсно име, приликом
сахране, парастоса, Младе мисе (код католика се тим означавала прва миса
којом клерик улази у ред свештеника) јер се, како су навели, тада много једе,
пије, па у пијанству долази и до убојства, а породица осиромаши.
Тако на дан крсног имена нико није смио позивати родбину ни
пријатеље ни на ручак, ни на вечеру него благовати с својим укућанима
што му је Бог дао.1
Приликом сахране и на годишњицу смрти могли су само ближи рођаци
да дођу да утјеше разговором живe, али не да остају на ручкове. Забрањено
је било на светковине, мисли се прије свега црквене гдје се окупљао велики
број људи, доносити вино, ракију, јела и састајати се да би се јело и пило
него помоливши се у цркви и оправивши своја духовна диела има се с миром
вратити свак својој кући. Предвиђено је да прекршилац буде жестоко
педипсан, бандиксањем, тамницом, галиом и осталим педиспами на вољу
Правде, уз новчану казну од 25 гроша. Истовремено је наређено свим
сердарима, харамбашама и свим другим главарима, ако сазнају за прекшај,
1
Славко Мијушковић, Став туђинских власти према народним обичајима у Боки
Которској, Гласник Етнографског музеја, Цетиње,1962,171-173
Народни обичаји и власт (XVIII - XX вијек у Боки Которској) 247
одмах јаве заповједницима подложним им градова да се одмах наплати казна

од двадесет пет гроша од чега половину је добијао онај који би дојавио,
а другу половину службена лица (пандури и други) који су извршавали
наплату. Затим је слиједила примјена других веома строгих казни за
прекршиоце наведене наредбе. Народни обичаји су били нераздвојиви дио
живота овдашњег становништва, па донијета забрана и казне нијесу имале
жељеног учинка. Генерални провидур за Далмацију децембра 1751. године
понавља наредбу коју су донијели двије године раније његови претходници
која се односила на забрану славља односно одржавања одређених народних
обичаја-славе и скупова у селима јер су тада због употребе алкохола биле
веома опасне посљедице и да би се угасио пламен који гутајућуи животе
и иметак поданика постаје узроком уништења многих породица и знатног
оштећења интереса Млетачке републике. Нарочито је забранио продају
вина у близини цркава. Једна од казни као и двије године раније била је
веслање на галији, али није прецизирано колико времена. Овом наредбом
предвиђено је годину и по дана. Иста казна примјењивала се и на главара
села уколико не би пријавио прекршиоце надређенима.2
Наведене забране и строге казне за прекшиоце дале су веома слабе
резултате. 11. и 12. октобра 1758. године провидур Херцег Новога позвао је
капетана Комунитади топаљске (самоуправе заједнице која је дјеловала у
херцегновском крају уз одобрење Млетачких власти од 1718-1797. године,
на чијем су челу били капетан (од комунитади) и четири суђе бирани сваке
године), Глигора Павковића и суђу Стјепана Зупковића и наредио им да
сазову сабор да би се донијеле одлуке у циљу сузбијања гозби приликом
божићних празника и у других пригода. Сабор је одржан већ за четири дана
и донијета одлука, која се разликовала од оних донесених 1749. и 1751.
године, посебно у оштрини казни које су биле блаже.
Прво је одлучено да на крсно име, прислужби, крштењу дјетета, или
приликом смрти нико не смије учинити гозбе ни у своме дому ни на гробу
мртвога.
Друга одлука се односила на свадбу. Наиме, нико није смио звати
никога на гозбу, ни кућа младе ни младожење. Младожења је звао најближе,
да му помогну довести дјевојку, а да не смије нико преноћити нити сутрадан
доћи на објед. Сватове који би довели дјевојку даривали су само са три
кварта постава биелога невезена (обично платно).
Трећа забрана се односила на кума, било да је вјенчани или крштени.
Кум је могао младој даровати само прстен приликом вјенчања, а она њему
шта жели. Крштени кум могао је на дар понијети литру сапуна, док је
забрањено било њега даривати.
2
Исти, н.д. 173-174; bando - италијанска ријеч, значи прогонство; pena - италијанска
ријеч, значи казна.
Кнезови су били у обавези да у светачки дан код цркве сазову народ

уз обавезу да буде заступљена свака кућа и да прочитају донесене забране
Комунитад и да упозоре да их се морају придржавати сви без разлике. Парох
је својим потписом потврдио да је обавијестио парохијане и потписао сваког
присутног појединца односно већину који нијесу знали писати. Наређено је
и да сви главари и пароси имају добро отворити око и за потпуно испуњење
овие заповиеди, наредба и регула. Ако би главар или парох прикрио неког
преступника слиједила му је иста казна од 25 дуката. Пет дуката би било
дато ономе ко пријави прекршиоца, главара или пароха капетану и суђама
Комунитади с тим што не би био откривен његов индетитет. Главари и пароси
били би уклоњени са својих мјеста и други постављени, а ово се све настои
за ставити овај пук у боли начин, да могу плаћати кануле принципове и да
могу провидиети и рекуперати своие оружие и с чим ће обранивати сами
себе и од многие лупежа и да могу свога принципа боле послужити него
дослен. Овај записник потписали су капетан Глигор Павковић и суђе: Стјепан
Зупковић и Лесандро Живковић, као и суђе Иво Мандић кога је потписао
Ђикан Павковић јер Мандић није знао писати и Шћепан Видаковић у чије
име се потписао Павао Петровић и на крају канцелијер Комунитади Симо
Вукадинов. Овдје се види да је један од разлога забрана био да се изврши
боља наплата обавеза према Венецији и да би могли повратити оружје које
им је било одузето.
Провидур херцегновски, имајући ближу комуникацију са народом, од
виших инстанци власти затражио је од самоуправне народне институције
да донесе одлуку о забранама гозби, сматрајући да ће тиме бити постигнут
много бољи резултат. Предвиђена казна од 25 дуката била је знатно блажа
од казне боравка осамнаест мјесеци на галији као веслач коју је одредила
млетачка власт. Ванредни провидур за Боку Которску стога није прихватио
одлуку топаљских главара већ је тражио да се досљедно примјењују раније
донесене млетачке одлуке. Међутим, надређени ванредном провидуру
за Боку прихватили су одлуку Комунитади топаљске знајући да ће преко
народних главара у већој мјери постићи, односно да ће бар знатно спријечити
велике трошкове становништва, па ће моћи бити ревноснији у плаћању
разних дажбина млетачким властима.3
Вјероватно је одлука Комунитади топаљске дала боље резултате
од млетачких одлука, па 1770. године и Комунитад луштичка доноси на
свом збору сличну одлуку која се односила на даривања приликом свадбе.
У одлуци се помињу поједини сватови као стари сват, првијенац. Новом
одлуком предвиђени су дарови веома скромни: марама, чарапе и новaц,
али у знатно мањим износима него раније. Тако наконче (мушко дијете
3
С. Мјушковић, н.д. 176-179; Одлука је на српском језику објављена у Шематизму
православне цркве бококоторско –дубровачко спичанске епархије за 1895. годину.
које млада у новом дому узме у наручје да би рађала мушку дјецу) могла је
даривати са двије лире, а попу три лире. Знатно скромније даривање било
је одређено како приликом свадбе тако и у обичајима прије и послије. Казна
за прекршиоце износила је 55 дуката (што је знатно повећање у односу на
25 дуката како су одлучили на збору Комунитади топаљске или је висина
казне иста, али је дошло до девалвације дуката). Ову одлуку Луштичана
поред капетана општине Ђура Беговића потписали су и капетани: Перо
Беговић, Никола Мишевић, Гаврило Калуђеровић, Никола Рашковић, Иво
Тројановић и судије, Лука Мишевић и Стијепо Јановић, и сви присутни на
збору, укупно двадесет четири који су знаком крста потписали јер нијесу
знали писати. Одлуку је писао поп Ђорђе Петровић. Луштички капетан
Ђорђе (Ђуро) Беговић однио је одлуку на овјеру у канцеларију которског
ректора што значи да је одобрена од стране млетачких власти.4
Вријеме је пролазило, а народ је наставио и даље по своме, власт
по своме, па током прве аустријске владавине Боком Которском 1797-
1806. године поново су доношене забране трошења приликом одржавања
одређених народних обичаја. То се наставља и током владавине Француске
(1806-1814) овим заливом. Начелник херцегновске општине, Никола
Живковић, 26. априла 1810. године поднио је француском владином делегату
за Боку писмену преставку у којој наводи да су му се обратили сеоски главари
херцегновског краја да би се донијела уредба којом би се одредило да се
крсна слава може прославити само једним ручком. Владин делегат је већ
послије три дана донио декрет одређујући да се крсно име може прославити
само једним ручком, забрањујући све гозбе дан прије и дан послије Славе
као и наредних дана. У случају непридржавања ових наредби, глоба је
износила 50 млетачких лира. Начелник Живковић, већ након пет дана,
поново је поднио преставку владином делегату, објашњавајући да породице
приликом смрти својих укућана, да би обавили сахрану по уобичајеним
народним обичајима имају велике трошкове, јер породица мора да почасти
све присутне код цркве ракијом, а затим да послужи богати ручак онима
који дођу у кућу ради изјављивања саучешћа, тражећи да власт декретом
забрани гошћења и чашћавања том пригодом. Владин делегат је и у овом
случају био веома брз, јер је већ након два дана донио декрет забрањујући
предње обичаје приликом сахране уз казну од 30 млетачких лира за чашћењe
ракијом и 60 млетачких лира одржавање ручка.5
Какви су ефекти ових декрета били најбоље показује то да се и током
друге владавине Аустрије (1814-1918) предузимају мјере за спрјечавање
одржавања више народних обичаја са образложењем да многе тјерају
4
Исти, 179-181; Документа која су од стране самоуправних јединица достављана
италијанским властима морала су бити преведена на италијански језик.
5
С. Мијушковић, н.д.181-182
да се задужују и да доводе своје породице и до сиромаштва. Аустријска

управа за Далмацију 16. марта 1824. године донијела је на основу предлога
Среског начелства за Боку, одлуку којом је наредила да се пировања на
селу колико код православаца, и код католика, мора ограничити на један
дан, да би се спријечиле економске штете као и незгоде које настају услијед
дуготрајних теревенки код народа охола карактера који се лако узбуди,
нарочито када је загријан вином. У овом случају радило се о свадбеним
обичајима, па је наређено да, уколико је број званица на свадби виши од
двадесет, младожења је дужан да о томе обавијести сеоског главара да би он
поставио сеоску стражу која би интервенисала уколико би дошло до неког
нереда. Уколико младожења не би пријавио био би кажњен од два до десет
фиорина, као што је била предвиђена казна и за оне који су више од једног
дана славили било који празник. Срески суд у Котору био је задужен за
изрицање казни. Индикативно је да се у истој одлуци наглашава да је код
православаца превладао обичај да најближи сродник младожење који држи
превез прву ноћ проведе у невјестином кревету. У том циљу, Срески суд у
Котору обратио се управи општине которске да би се укинуо речени саблазни
и опасни обичај. Сматрам да су се ове наредбе односиле на цијели простор
Боке Которске. Славко Мијушковић, који је објавио наведене податке,
сматра да су доношење забрана аустријских власти пригодом одржавања
народних обичаја имале за циљ да ослабе духовну везу која је постојала
између Бокеља и сусједних Црногораца што потврђује у то вријеме забраном
издавања дозвола Бокељима за одлазак у Црну Гору односно у манастир
Острог.6
Двадесетак година касније, Окружно начелство Котора обавијестило
је далматинску владу да до сада нешкодљив обичај да се невјесте приликом
вјенчања покривају марамом или велом у неким општинама чије је
становништво грчког несједињеног обреда почиње да ишчезава те да нема
потребе да се доносе административне мјере за његову забрану. То није
било довољно властима већ је Далматинска влада из Задра 20. фебруара
1847. године упутила акт далматинско-бококоторско-истарском епископу
Јеротију Мутибарићу, тражећи да настоји преко подређеног му свештенства
да потпуно се напусти овај обичај. Епископ је тражио од свештенства да
ревносто дјелују за укидање овог обичаја7. Интервенисање власти у вези
са покривањем лица младе приликом вјенчања нема неког разлога, јер се
тај обичај и данас често примјењује у цивилизованим земљама. Како овај
обичај није захтијевао никакве трошкове због којих је ова власт, као и
претходне, захтијевала укидање многих обичаја, то се намеће закључак да
6
Исти н.д. 183-185
7
С. Мијушковић, Још нешто о туђинским властима и народним обичајима у Боки
Которској, Гласник Етнографског музеја Цетиње, Цетиње, 1964, 309-310.
је ипак доношење забрана одржавања народних обичаја било настојање да

се народна традиција постепено сведе на најмању могућу мјеру, а што је
значило гушити индентитет народа на којег су се односиле забране.
Све наведене мјере млетачких, француских и аустријских власти током
сто педесет година и више, да макар ограниче одржавање народних обичаја
(приликом крсног имена, свадбе, сахране и других у сврху штедње, како је
истицано, али иза чега је стајала намјера да се одржавање народне традиције
сведе на најмању могућу мјеру) нису имале успјеха. Да декрети, наредбе и
уредбе нијесу имали потпун ефекат доказују и два записника, који се овдје
први пут објављују, са збора у два села херцегновског краја –Ратишевине
и Мојдежа, који су одржани истога дана 4. (16) фебруара 1890. године.8 Да
ли су Сеоски уговор или Уговор, како стоји у наслову, настали по наредби
општинске управе или њој надређене власти, из текста ових докумената
немогуће је сазнати. Највјероватније да јесу јер се на сједници Вијећа
општине марта мјесеца разматрао и усвојио Сеоски уговор сељана Мојдежа,
потврдио и вратио сељанима с напоменом да их Господин Парох народу
разјасни и прогласи да сваки сељак дозна ове одредбе. Такође, наведено је
да одребе постају правоснажне од 15. (27) априла, те ко их преступи платиће
одређене глобе у корист сиромаха села Мојдежа. Преступнике дојавити
овом Управитељству те ће оно потребито одредити. У овом документу
исписаним рукописом у самом почетку констатује се да у нашем народу има
много обичаја који нијесу ни од какве користи већ велике штете, па тако и
у овом селу постоје обичаји каритат, заглаве о крсном имену, носење јаја
итд. Присутни Мојдежани увидјели су, како се наводи, да са овим обичајима
сами себе упропашћују и једногласно су предложили и закључили да се горе
наведени обичаји од њихове стране сасвим запусте.
1. Прва одредба се односила на каритаде, односно да нико послије
сахране не смије ићи на објед у кућу умрлога. За прекршај је била предвиђена
глоба од пет форинти.
2. Иста висина глобе била је предвиђена и уколико би неко остао на
заглаву о крсном имену што значи и сутрадан.
3. Забрањено је било ношење јаја у кућу гдје се дјевојка удала од
стране њене породице. Овај обичај се обављао у првој години послије удаје.
Одлука о забрани донијета је јер се на силу мора доњети 500 јаја.
4. Предложен је био и нов обичај који до тада није практикован.
Наиме, одређено је да бар по једно чељаде из сваке куће мора присуствовати
сахрани сваком умрлом у селу преко десет година старости.
Ко би прекршио двије посљедње одредбе плаћао би глобу као и код
предходних – пет форинти.
8
Државни архив Црне Горе Цетиње, одсјек Херцег Нови, арх. фонд Општина Херцег
Нови, (у даљем тексту ДА ОХ )1890. г. бр. дј. 221, 322
5. У погледу свадбених обичаја донесена је још једна забрана. Дјевојка

је својом одлуком могла даривати само укућане куће у којој се удала, а кућа
младожење могла је даривати само укућане дјевојке из које је дошла.
6. Остали пријатељи и својте нити смију што даривати нити дарове
примати. Према овој одредби ни кум није могао даривати младу ни она
њега, што је иначе био устаљени обичај који се и данас одржао.
Закључено је и да свако ко преступи овај Уговор биће кажњен са 10
форинти глобе. Како није наведена висина глобе за прекршиоце под тачком
5. и 6. за претходне забране предвиђена је била глоба од 5 форинти. То би
могло значити да се ових 10 форинти односе на прекршиоце тачке 5. и 6.
овог Уговора.
7. На збору је одлучено и да наплаћене глобе се чувају у цркву
саборну Мојдешку за поправке цркве или по договору сељана за сеоске
ствари. Под појмом сеоске ствари вјероватно се подразумијевала поправка
сеоских путева или санирање водених бујица и слично. Општинска управа
у попратном акту враћајући овај Уговор Мојдежанима навела је да је он
прихваћен. Ова седма тачка, међутим, одредила је да се новац од глоба
користи за сиромашне Мојдежане. Ако је овај договор примјењиван и ако
је наплаћена бар извјесна сума глобе непознато је да ли је коришћена како
је Општинска управа одредила или како су одлучили Мојдежани на збору.
8. Такође, закључено је да ће се овај Уговор примјењивати од дана
када је збор одржан, а зна се да је Општинска управа одредила примјену од
половине априла.
Слиједе потписи односно крстови поред имена домаћина Мојдешких,
па и кнеза Тодора Поробића, сем неколико изузетака: Миловић Стева Ост,
Мркаић Лазар, Радуловић Јоко Мијов, Драго Поробић Петров, Шпиро
Поповић парох који су се својеручно потписали што значи да су били писмени
или су се можда знали само потписати. Укупно је потписан педесет један
домаћин - Андрић (2), Брајевић (6), Будеч (1), Велаш (1), Вилов (2), Влаовић
(2), Гојковић (1),Ђапан (2-вјероватно надимак неке породице), Зипанчић (1),
Зорић (1), Кецовић (2), Котлаш (2), Краљевић (1), Кулиновић (2), Миловић
(3), Мркајић (1), Паријез (1), Поповић (4), Поробић (10), Радуловић (1),
Унковић (2), Шабовић (1).
У нашим крајевима био је обичај да на први Васкрс послије удаје
млада носи јаја кумовима и дијели их тај дан послије литургије свима пред
црквом. Забиљежено је да је до Другог свјетског рата у Паштровићима
био обичај да прве године по вјенчању родитељи удатој кћерки шаљу
онолико јаја колико је било мушких и женских чланова у братству и ближој
младожењиној родбини. Остало је сјећање да је један из Тодоровића морао
сакупити неколико стотина јаја. Некада су морали да их набављају и у
сусједним областима.9
Сељани сусједног села Ратишевине састали су се код цркве Св.
Тројице исте године и дана када и Мојдежани и сачинили Уговор који је
одобрен једногласно, потврђен и потписан.
1. Најпре је констатовано да кад умре неко у селу слабо долази народ
да отпрати мрца до ладнога гроба му, особито ако је пуки сиромах па је
договорено:
а. Кад умре неко старији од десет година присилна је по једна особа
из поједине куће да у пратњу носења мртваца учествује. Сви учесници
договора су пристали да се са пет форинти глоби она кућа која овај договор
прекрши.
б. Послије спровода забрањено је да породица из које је био умрли
позове да се сврати у њихову кућу на чашћење, односно да се једе и пије
као што је био обичај, већ да послије сахране сви иду својој кући. Од ове
забране била је изузета својта покојника која је била из удаљених мјеста.
Прекршилац се глобио са пет форинти.
2. Под овом тачком наводи се да је био обичај да удатој невјести
њезини родитељи купе по неколико стотина јаја које јој поклоне за
Васкресење Христово, а она би их дјелила својим својтама,па се
ц. данас овдје на састанку једногласно закључује се на корист села
Ратишевине... да ни једна родбина удате невјесте несмије се усудити носити
на дар јаја као што је до тада био обичај.
3. Затим, констатује се да се још одржао старински обичај да се крсно
име слави више дана чиме се наноси велика штета, па је одлучено да се
убудуће слави уочи и на дан Крсног имена, а не више дана како је било
уобичајено.
4. Пошто је примјећено да народ слабо долази приликом ношења Св.
крста закључено је једногласно
д. да приликом ношења Св. крста приморана је по једна особа из сваке
куће доћи и учествовати у ношењу крста одређеног дана.
За прекршиоце забрана под тачком 2, 3 и 4 предвиђена је била глоба
као и за прву забрану у износу од пет форинти.
Уговор је прочитан и потписан од стране кнеза села Николе Радовића,
затим од осталих присутних сељана уз чија имена се налази крст написан
њиховом руком, а имена је вјероватно написао кнез који је писао и Уговор.
Потписи-крстови стављени су у име тридесет четири куће - домаћинстава
и то: Бачановић (2), Будеча (2), Деретић (3), Гојковић (1), Лепетић (1),
Михајловић (1), Пиљуровић (1), Познановић (8), Поповић (1), Радовић (4),
Рисанчић (1), Сабљичић (1), Сикимић (3), Станић (1), Ћетковић (1), Черовић
9
Јован Вукмановић, Паштровићи, антропогеографско - етнолошка испитивања,
Цетиње, 1960, 327.
(1). Поред Николе Радовића, крстови се не налазе уз имена Филипа Деретића

и Митра Гојковића, док се као перовођа потписао Матеј Гојковић. Наведено
је да под тачком а, б. и е. потпадају као граничари Ратишевине и три куће
Андрића и по једна Михајловића и Краљевића које су крстом потврдиле да
су прихватиле донесене забране, док је њихова имена вјероватно написао
Матеј Гојковић. Уговором није одређено у коју сврху ће се користити
евентуално наплаћене новчане казне, да ли ићи у општинску касу или за
потребе села.
Одлуке донесене на сеоским зборовима Мојдежа и Ратишевине знатно
се разликују од претходно изнесених забрана. Ни у једној ранијој одлуци
о забрани одржавања одређених народних обичаја не налазе се одлуке
повезане са трошковима. Сељани ова два села, поред уобичајених забрана
обичаја који су изискивали трошкове, донијели су и одлуке које нијесу
повезане са трошењем. То се односи на одлуке да из сваке куће по један члан
мора судјеловати у испраћају умрлих старијих од 10 година из сиромашних
породица у чему се огледа народна хуманост, солидарност, потирање
социјалних разлика. Иста обавеза је одређена и приликом ношења крста
у чему се настојало оживљавање и одржавање народно црквеног обичаја.
На ове двије одлуке сигурно није утицала општинска или виша власт, па
су највјероватније ове одлуке потекле од пароха којему су се придружили
вјероватно кнез и одређени број утицајнијих домаћина, те их је једногласно
прихватио читав збор.
Аустријске власти настављају са контролисањем народних обичаја.
Которско поглаварсто упутило је кратак допис 1. априла 1915. године
општинској управи Херцег Новог којом је обавјештава да је царском
наредбом из 1854. године забрањено бојадисање јаја и продаја бојадисаних
јаја пригодом Ускрса, уз напомену да ће доставити оглас у вези са тим. Из
предње обавијести може се закључити да је забрањено било бојадисање јаја
уопште, посебно продаја таквих јаја. Оглас који се помиње вјероватно би
дао тачно тумачење, међутим није сачуван међу актима из те године.10
Eкономско стање Бокеља није се побољшало, а трошење приликом
одржавања посебно неких народних обичаја и даље је изнад могућности
већине становника и током двадесетог вијека. На сједници општине
Луштица одржане 13. априла 1933. године констатовано је да је велика
економска криза која утиче на тешко економско стање народа па је донесена
забрана - Да се укину Каритади које су до тада постојале. Друга одлука
је гласила: Да се приликом свадби и крсних имена може приређивати гозба
само једнодневно. За прекршиоце горе наведених забрана предвиђена је
10
ДА ОХ, 1915. г, 613, 618-оглас није сачуван.
била казна од 500 до 1000 динара. 11

Пропадале су царевине, краљевине, владари туђих територија и на-
рода, а њихове наредбе и забране остале су само на сачуваним пожутјелим
папирима, док је народна традиција опстајала и опстаје уз извјесне моди-
фикације. Овим радом скрећем пажњу младим истраживачима прије све-
га друштвеног живота у прошлости да изворе за своје теме више траже у
Архивама. Проучавати одређену друштвену појаву не познавајући извор-
но њен настанак и развитак у прошлости немогуће је адекватно обрадити
и објаснити. Истраживање прошлости на документованим чињеницама из
разних извора повезујући је са садашњошћу сигурнији је ослонац за плани-
рање будућности.
Народна пословица Боље да пропадне село него адет дубоко је
укорењена код Бокеља, па стриктне забране народних обичаја уз примјену
и веома строгих казни за прекршиоце нијесу имале ефекта, већ је народ и
даље славио онако како су славили и његови преци. Временом, долазило је
до модификовања појединих елемената народних обичаја усљед промјене
културе живљења, а не на основу никаквог декрета власти што најбоље
потврђује вријеме друге половине 20. вијека па и наших дана. Његовати
народне обичаје не значи трошење изнад могућности и међусобно такмичење
у томе, већ окупљање родбине и пријатеља, дружење у весељу, али и тузи.
11
Марија Црнић Пејовић, Организација и рад управе луштичке општине 1912 - 1933
године, Зборник Бока, 17, Херцег Нови, 1985, 141.
Marija CRNIĆ PEJOVIĆ
FOLK RITES AND THE AUTHORITIES

(18th -20th CENTURY IN BOKA KOTORSKA)
Summary
The paper presents a certain number of decisions on the ban of holding certain
folk rites in the period of 18th to 20th century. Venetian, Austrian, French, Austro-Hungar-
ian administration during their rule banned many rites on occasion of celebrating Slava
(Patron Saint’s Day), weddings, Easter, funerals, explaining that the people on such oc-
casions were exposed to great expenses that it lead to poverty, and it was pointed out that
consequently people could not pay their duties towards the state, and also that excessive
consummation of alcoholic drinks causes riots and fights. Some of such decisions were
passed at request of foreign authorities, and some by the local self-governing bodies –
Komunitad Topaljska and Komunitad Luštička. The most rigorous penalties for violating
the prohibitions were during Venetian rule where the penalties could be even 18 months
of rowing on galleons. Two documents which appear in public for the first time are par-
ticularly important Village Contract, that is Contract –records kept at the village meeting
of the family heads from villages Mojdež and Ratiševina in 1890 when it was decided to
reduce the expenses on the occasion of weddings, patron saint’s day, taking dyed eggs on
Easter and funerals. The most important parts of afore records are those which contain
kind of decisions that did not exist in previous documents. Namely, those are not bans,
but promises - each home is obliged to send at least one of its members to be present
during the funeral of each deceased older than 10. The second decision obliged each
home to provide one member to participate in carrying the Holy Cross. The first decision
was brought in order to provide a proper escort to the grave yard even to poor villagers
because few people attended their funeral.
The paper also treats examples of bans of wedding and burial rites brought by the
Municipality Luštica in 1933.
Key words: bans, rites, patron saint of the family, wedding, funeral, Boka Kotorska,
Kotor, Тopla, Herceg Novi, Luštica, Мојdež, Ratiševina
UDK 726.54.025.4:271.22(497.16 Будва)
Катарина НИКОЛИЋ КРАСАН, Зоја КНЕЖЕВИЋ
ПРИЛОГ ПОЗНАВАЊУ ЦРКВЕ СВ. НИКОЛЕ

НА ШКОЉУ, БУДВА
Kључне ријечи: Острво Св. Никола-Шкољ, црква Св. Никола
Будва, обнова цркава, рестаураторски радови
Увод
Рјешењем о увођењу у Регистар број 08-1395/1 од 04.11.1967.

године, а затим Рјешењем о упису у Централни Регистар непокретних
споменика културе број 02-866 од 30.12.1994. године, црква Св. Николе
добила је статус културног добра. Овај рад настао је као резултат
конзерваторских истраживања која је током 2016. и 2017. године спровео
конзерваторски атеље ПРОЈЕКТОР из Тивта. Након истраживања,
спроведених током маја и јуна 2016. године, током септембра 2017.
године спроведена су допунска истраживања и дио конзерваторских
мјера. Један од главних циљева био је прикупљање података о изворном
изгледу цркве, о хронологији, техници зидања, изворном изгледу
фасадних и унутрашњих зидова и преградњама која су се у посљедњих
више од 400 година догађале на цркви.
Положај острва и цркве
Острво Св. Никола које се налази у будванском заливу, југоисточно

од Старог града, познато је и под називом Шкољ (лат. Scopulos, итал.
scoglio). Острво површине приближно 47 хектара, има издужени облик,
пружа се у правцу сјеверозапад-југоисток и има сложену морфологију.
На сјеверо-источној страни налази се падина прекривена макијом, на
југо-западној страни су стјеновите, стрме падине, а на сјеверном дијелу
острва је природна плажа. Острво је обрасло густом медитеранском
вегетацијом, а највиша тачка острва има надморску висину од 120,3
метара. Подводним спрудом-туњом, острво је повезано са копном.
Насељава га велики број птичјих врста и неколико примјерака јелена и
муфлона1.
1
Просторни план подручја посебне намјене за Морско добро: Генерални концепт и
разрада за острво Св. Никола (Котор, 2007), 4
258 Катарина НИКОЛИЋ КРАСАН, Зоја КНЕЖЕВИЋ
Слика 1. Изглед сјеверозападног дијела острва са

црквом Св. Николе (снимљено 1970-их година)
Слика 2. Поглед са Могрена на острво Св. Слика 3. Изглед острва са црквом Св.
Николе (снимљено 1933. г.) Николе (снимљено 1969. г.)
Црква се налази на сјеверо-западном дијелу острва, на самом

морском жалу. Својим осамљеним положајем, на зеленој позадини
вегетацијом обраслог острва и насупрот копну, представља незаборавну
слику и незаобилазни репер у пејзажу Будве. Вјековима је за грађане Будве
представљала важно култно мјесто које се посјећивало и о коме се бринуло
са посебном пажњом. Данас се црква отвара једном годишње, на празник
Св. Николе (6. маја), док су њена историја, изузетне вриједности и значај
мало познати широј јавности.
Слика 4. Изглед цркве Св. Николе – поглед са

сјеверозапада (снимљено маја 2016. г.)
Прилог познавању цркве Св. Николе на Шкољу, Будва 259
Слика 5. Изглед цркве Св. Николе – поглед са Слика 6. Изглед споменика уз

сјевероистока (снимљено маја 2016. г.) цркву (снимљено маја 2016. г.)
Историјски извори и хронологија
До сада нису пронађени поуздани подаци о времену градње цркве на

Шкољу.
Према једној од легенди, крајем 11. вијека, јединице крсташке војске,
на путу за Јерусалим, захватила је смртоносна епидемија. По тој легенди,
крсташи су сахрањени на Шкољу и тим поводом подигнута је завјетна
капела. За сада, ова легенда нема упориште у историјским изворима, а није
могуће утврдити ни да ли се ради о истој или некој другој локацији на острву.
У архивским изворима, прво помињање цркве на острву било је 1579.
године у визитацији бискупа Вероне Аугустуса Валијерија (Augustus Va-
lieri)2. Из ње се сазнаје да је црква затечена у рушевном стању, те да је у то
вријеме била посвећена Богородици.
Најстарија позната гравира Будве на којој је приказано и острво са
црквом и двије куће, израдио је Анри де Бово (Henry de Beauvau) и потиче
из 1615. године. Гравира се чува у Јеврејској националној и универзитетској
библиотеци Хебрејског Универзитета у Јерусалиму3. Ознака број 6 која се
налази поред острва, у опису има назив S. Coieto што у преводу означава
острво, шкољ. Друга гравира која потиче из друге половине 17. вијека, дјело
је П. Коронелија (Padre Corronelli). Ова два приказа, иако их дијели више од
100 година, одликује изузетна сличност у композицији, начину приказа обале,
острва, брда у позадини, грађевина у старом граду, техници израде, и др, па се
може претпоставити да је Коронелијева (Corronelli) гравира рађена по узору
на старију.
2
Ibidem, 45
3
Владо Ђ. Дулетић, Записи са камена црногорског (НУ Будвански културни идентитета,
Будва, 2011), 23
Прилог 1. Гравира Будве са околином – аутора Анрија

де Бовоа из 1615. године
Као црква на острву посвећена Св. Николи, први пут се помиње

у аналима дон Крста Ивановића, око 1650. године у оквиру пописа 16
католичких цркава у Будви, а затим 1714. године у попису старих будванских
свечаности. Иако се лоше стање цркве поново помиње 1808. године4,
обновљена је тек 1864.
Риједак примјер извора у којима се помиње црква Св. Николе,
представља текст из 1864. године, у коме је детаљно описан обичај
становника Будве да на празник Св. Николе организују излет и славље у
цркви на Шкољу5. Постоји предање да је непосредно уз цркву постојала кућа
за пустињака који је бринуо о светионику. Евентуални остаци овог објекта
до сада нису пронађени, али би могли бити током будућих архолошких
истраживања.
Значајан извор података о периоду друге половине 19. и почетка 20.
вијека представљају дневници Будванина Пава Микуле (1843-1924), који
је у периоду од скоро 70 година свакодневно биљежио догађања у граду и
околини. До сада је публикован само дио дневника који се односи на период
Другог свјетског рата, и у њему нема помена цркве Св. Николе.
4
Ibidem, 46
5
Никола Вучковић, Из старе Будве, Туристички савез, Будва, 1966, 75-76
Прилог 2. Гравира Будве П. Коронелија из друге половине 17. вијека
Како у првој половини 19. вијека, све до 1836. године, није било
дозвољено сахрањивање у Старом граду, сахране су се обављале на
гробљу уз цркву на острву. Данас је простор око цркве на коме се налазило
некадашње гробље, потпуно празан, без видљивих гробова, а о његовом
постојању свједочи само поменути споменик. У периоду од 1940 - 1997.
године у цркви није служена миса, а 1949, уочи прославе Првог маја, црква
је девастирана, када је тешко је оштећена престона икона Св. Николе. Прва
поправка цркве након овог догађаја извршена је 1959. године.
Прилог 3. Фотографије цркве Св. Николе са почетка 20. вијека

Опис и анализа цркве
Црква Св. Николе је омања, једнобродна грађевина зидана каменом,

са звоником са једним звоном на западној и полукружном апсидом на
источној страни. Оријентисана је у правцу исток-запад, димензије основе
износе 4,35 x 6,30 метара, док је висина сљемена крова око 4,5 метра. На
западном зиду цркве налазе се улазна врата, а изнад њих мањи правоугаони
прозор. На апсиди се, такође, налази мањи издужени правоугаони прозор,
док их на бочним зидовима нема. У унутрашњости цркве, простор је са
два пара пиластара подијељен на три травеја, и покривен полуобличастим
сводом, преломљеним у темену. У полукружној апсиди налази се зидани
олтар израђен од камених блокова и плоча са рецентним интервенцијама
у цементном малтеру. Испред олтара налази се ниски, издигнути камени
подијум. Унутрашњост цркве малтерисана је цементним малтером. Кров
је двоводан, покривен каналицом, положеном у свјежи малтер. Звоник
на преслицу, на западној фасади у посљедњој интервенцији 1979. године
израђен је у бетону, али је сачуван изворни камени оквир ложе за звона.
Оквири прозора и врата на западној фасади израђени су од типизираних
блокова корчуланског камена.
Испред улазних врата, налази се каменом поплочани плато, упуштен
у односу на околни терен за 35-40 цм. Ради заштите од близине мора, удара
таласа и нестабилног тла, крајем 19. вијека, простор око цркве оивичен
је ниским каменим зидом са улазном капијом на сјеверној страни. У југо-
источном дијелу ограђеног простора налази се камени споменик подигнут
да обиљежи постојање гробља на овом простору, као поклон цара Фрање
Јосипа Првог 1888. године6 као и седам стабала приморског бора (лат. Pinus
maritimus) посађених 1886. и 1894. године.
Цјелокупни склоп цркве пиластрима подијељен на травеје, облик
свода преломљеног у темену карактеристичан за готику, техника зидања
уским хоризонталним редовима и др., свједоче о старости цркве коју данас
затичемо, те се може датовати у период 14-15. вијека. Овоме одговара и
податак да је 1579. године црква била у рушевном стању.
Положај црквеног комплекса на жалу, морфологија острва и бујна
медитеранска вегетација представљају елементе културног пејзажа
изузетних вредности и значаја.
Након више од 50 година, рестаурација престоне иконе Св. Николе,
дјело непознатог мајстора, извршена је 2001. године, од стране Завода за
заштиту споменика културе на Цетињу, а данас се чува у катедрали Светог
Ивана у Старом граду у Будви. Поред престоне иконе, црква Св. Николе
6
Дон Антон Белан, Будванска бискупија, оток и црква Св. Николе, Хрватски гласник
бр. 98, 2013, Котор, 43
Слика 7. Престона икона Св. Николе
посједује и друге реликвије које се чувају у цркви Св. Ивана, а преносе на

Шкољ једном годишње, на дан одржавања мисе.
Покретном фонду цркве припада и икона Св. Николе димензија 50x70
цм италијанског сликара Да Луиђи Моргариja (Da Luigi Morgari, 1857-1935),
израђена 1921. године, дарована цркви од стране породице Митровић из Будве.
Оштећења настала у земљотресу 1979. године и обнова цркве
У земљотресу 1979. године, црква је поново тешко страдала. Из

сачуване фото документације сазнаје се да су централни дио свода и
звоник срушени, да су источни зид и апсида претрпјели највећа оштећења
у виду пукотина и парцијалног рушења, те да је сјеверни зид помјерен из
вертикалне осе за ~10 цм.
Слика 8. Изглед западног зида цркве Слика 9. Изглед западног зида цркве након
након земљотреса 1979. г. земљотреса 1979. г.
Слика 10. Изглед источног и сјеверног зида Слика 11. Изглед гроба откривеног током
цркве 1979. г радова 1979. г. уз сјеверни зид, испод пода цркве
Током истраживања документације утврђено је да је прва реконструкција

цркве, након земљотреса, изведена 1984. године. Конзерваторски пројекат
израдио је и данас се чува у архиви Републичког завода за заштиту споменика
културе на Цетињу (данас је то Управа за заштиту културних добара),
а одговорни пројектант био је Ђ. Мугоша. Радове је извео грађевински
предузимач из Будве Нико Палунко. Увидом у документацију утврђено је да
изради пројекта нису претходила конзерваторска истраживања.
Прилог 4. Попречни пресјек Прилог 5. Попречни пресјек

(затечено стање) (предлог интервенције)
Прилог 6. Подужни пресјек (затечено стање)
Прилог 7. Подужни пресјек (предлог интервенције)

Овим пројектом били су предвиђени сљедећи радови:

- Уклањање малтера са преосталих партија спољних зидова и обрада
спојница дерсовањем;
- Уклањање зиданог олтара у апсиди;
- Реконструкција срушених дјелова западне фасаде са звоником;
- Израда армирано-бетонских серклажа на врху зидова и израда новог
свода од армираног бетона;
- Ојачање западног и источног зида армирано-бетонским платнима
d=10 цм;
- Ојачавање темеља темељним армирано-бетонским гредама;
- Ојачање конструкције ињектирањем зидова;
- Малтерисање унутрашњих и спољашњих зидних површина;
- Покривање крова каналицом;
- Израда пода од постојећих камених плоча са набавком недостајућих;
- Израда нове столарије;
- Израда громобранске инсталације.
Анализа затеченог стања 2016. године
Стање цркве затечено 2016. године је стабилно, уз видно

вишедеценијско одсуство конзерваторског третмана. Услијед нестабилног
тла морског жала, на коме се црква налази, дошло је до благог тоњења
њеног западног дијела. Уочен је отклон зидова од вертикалне осе ка западу,
а ова деформација најјасније се уочава у нагибу котала у подножју крова
који износи ~2˚. Ова појава заустављена је статичком санацијом објекта у
темељној зони, током обнове 1984. године.
Упркос чињеници да је након 1802. године скоро сва земља на острву
распродата становницима Паштровића и Бечића, на острву није било
градитељских интервенција и коришћено је углавном као пољопривредно
земљиште. Тек је крајем 20. и почетком 21. вијека услијед интензивирања
туристичке привреде, на острву дошло до значајних промјена. Овим
интервенцијама, стање културног пејзажа сјеверног дијела острва, значајно је
нарушено. Током 1990-их и почетком 2000-тих година сјеверо-источна обала
и њено природно пјешчано жало преобликовани су у пристаниште, уз масивне
интервенције у армираном бетону, изградњу бетонског мула, парапетних
зидова, и сл. У истом периоду, на острву је изграђено више објеката. У
непосредној близини цркве, уз саму јужну границу парцеле, саграђен је
ресторан чији положај, функција, архитектонско обликовање и материјали
нарушавају природни амбијент острва и сакралног простора цркве.
Природни фактори, као што су близина морске воде, мала надморска
висина тј. близина средње линије плиме и осеке, као и нестабилно тло морског
жала, на коме се налази црква, вијековима су узроковали појаву оштећења

и њено лоше стање, о коме свједоче историјски извори (визитацији бискупа
Вероне Аугустуса Валиера 1579. г). Тако је и данас у зидовима цркве видно
присуство капиларне влаге.
Слике 12, 13. Оштећења малтерне облоге изазвана капиларном влагом

Око отвора улазних врата налази се камени оквир коме недостаје

доњи праг. Под у унутрашњости цркве израђен је од камених плоча
правоугаоног облика, ружичасте боје, сложених у правилним редовима,
док је олтар у полукружној апсиди цркве озидан разнородним каменом и
омалтерисан цементним малтером. Занимљивост представља предњи дио
олтарске мензе у који у секундарној употреби уграђен елемент каменог
оквира врата (довратник или надвратник). На њему се налазе сачувани
остаци бојене декорације. Тачно поријекло овог елемента није познато,
али се претпоставља да би могао бити дио оквира старијих улазних врата
цркве или неког другог струшеног објекта на острву. Након отварања сонди
на фасадама и потпуног уклањања малтера са унутрашњих зидова цркве,
утврђено је да армирано-бетонски елементи предвиђени конзерваторским
пројектом из 1984. године нису изведени. Умјесто дерсовања, фасаде и
унутрашње површине зидова омалтерисани су цементним малтером. Након
рушења у земљотресу, недостајући централни дио свода цркве израђен је од
армираног бетона.
Радови изведени 2017. године 7
Након истраживања спроведених 2016. и 2017. године, на цркви су

спроведени радови на потпуном уклањању облоге од цементног малтера
са унутрашњих зидова, фуговање унутрашњих зидова кречним малтером,
малтерисање бетонских површина кречним малтером, отварање прозорских
отвора на западној фасади, обнова оштећених дјелова кровног покривача,
уклањање оштећених дјелова фасадног малтера и поновно малтерисање,
упуштање платоа испред цркве и израда дренаже.
Након завршетка ових радова резултати конзерваторских истраживања
спроведених 2016-2017. године, могу се сумирати у сљедећем:
- Цементни малтер на фасадама има изузетну чврстоћу и потпуно
пријања за камене зидове, што представља својеврсну оплату и учвршћује
фасадне зидове, па овом приликом није уклоњен;
- У сондама на фасадним зидовима откривени су парцијално сачувани
остаци кречномалтерних фуга, па се може претпоставити да је фасада
изворно била фугована;
- На унутрашњим зидовима пронађени су остаци бојеног кречног
7
Истраживања и радови који су изведени у овој фази, дио су пројекта санације влаге
у цркве Св. Николе који је покренуло Министарство културе Црне Горе. Како није било
могуће овако деликатан споменик третирати парцијално, овом приликом извршена су
детаљна конзерваторска истраживања, а споменик конзерваторски третиран и презентован.
У овом истраживању, кључну помоћ пружио је поменути рад дон Антона Белана Будванска
бискупија, оток и црква Св. Николе.
малтера, што свједочи о томе да су унутрашњи зидови и сводови цркве

изворно били малтерисани; нису пронађени остаци живописа;
- У сјеверном дијелу западног зида, испод слоја цементног малтера,
откривена је каменом накнадно зазидана ниша димензија ~45x45х20 цм, чија
је унутрашњост омалтерисана кречним малтером окер боје, и са траговима
горења;
- На западном зиду откривена су 2 мања отвора, која су зазидана у
обнови након земљотреса;
- Сва оштећења зидова и сводова цркве настала у земљотресу 1979.
године президана су армираним бетоном;
- На унутрашњој страни западног и источног зида нема армирано-
бетонских зидних платана како је предвиђено пројектом из 1984. године;
- Након уклањања малтера утврђено је да је изворно лук свода био
благо преломљен у тјемену, па је овај елемент конзерваторски адекватно
третиран и презентован.
Закључак и предлог наредних активности
Узимајући у обзир изузетне вредности цркве Св. Николе, као и

њену недовољну истраженост, у наредној фази потребно је приступити
систематским археолошким и конзераторским истраживањима да би се
утврдило постојање и старост гробља око ње, остатака срушених објеката у
непосредној близини цркве, и сл.
Да би се очувала слика цркве у природном и културном пејзажу острва
и мора, потребно је заштитити простор око цркве од даље девастације
настале изградњом трајних и привремених туристичких објеката. Потребно
је поставити жељезну капију и ограду дуж каменог оградног зида. Поред
овога, потребно је израдити програм ублажавања и прилагођавања
постојећих објеката који својом архитектуром нарушавају амбијент и
сакрални карактер простора око цркве.
Слика 14. Стање цркве након радова – поглед са сјеверозапада
Слика 15. Стање цркве након радова – поглед са сјевероистока

Слика 16. Стање цркве након радова Слика 17. Стање цркве након радова
изглед западне фасаде изглед источне фасаде
Слика 18. Стање цркве након радова Слика 19. Стање цркве након радова
изглед унутрашњости источног зида изглед унутрашњости западног зида
Слика 20. Стање цркве након радова – изглед свода цркве
Слика 21. Стање цркве након радова – новооткривена ниша на источном зиду
Литература и извори
1. Крсто Ивановић, Љетопис Будве - препис Пава Микуле из 1898.

г, Монтенегрина – дигитална библиотека црногорске културе,
hltp://www.montenegrina.net/pages/pages1/istorija.'odcrnojevica_do-
petrovi ca/ljetopis_budve.htm
2. Младен Црногорчевић, Цркве и манастири у опћини будванској,
Задар, 1901
3. Сава Накићеновић, Бока, Београд, 1913
4. Мирослав Лукетић, Будва, Св. Стефан, Петровац, Будва-Цетиње,
1966
5. Никола Вучковић, Из старе Будве, Туристички савез, Будва, 1966
6. Владо Ђ. Дулетић, Записи са камена црногорског, НУ Будвански
културни идентитет, Будва, 2011
7. Монографија, Будва, Октоих, Београд; Култура, Београд и КИЗ,
Београд, 1996
8. Дон Антон Белан, Будванска бискупија, оток и црква Св. Николе,
Хрватски гласник бр. 98, Котор, 2013
9. Дневници Пава Микуле, Матица бр. 63, Подгорица, 2015, 515-550
10. Острво Св. Никола, Будва, Генерални концепт и разрада на нивоу
детаљног плана, Монте Цеп, Котор, 2007
11. Грађевинско-конструктивни пројекат санације цркве св. Никола,
Шкољ, Будва, Републички завод за заштиту споменика културе,
Цетиње 1984
12. Просторни план подручја посебне намјене за Морско добро:
Генерални концепт и разрада за острво Св. Никола, Котор, 2007
Katarina NIKOLIĆ KRASAN, Zoja KNEŽEVIĆ
CONTRIBUTION TO APPREHENSION OF THE

CHURCH OF ST. NIKOLA
Summary
This paper emerged as the result of architectonical – conservation research of the

Church of St. Nikola on Školj (Budva) conducted during the year 2016 by the Studio
for Conservation PROJEKTOR of Tivat, based on the Public Tender of the Ministry of
culture for the year 2016.
The island of St. Nikola is situated in the Budva Bay to the south-east of the Old
Town, and it is known as Školj (ital. scoglio, lat. scopulos).
The church is located on the north-western part of the Island, on the very shore. It
is a fairly small single-nave building built of stone, with belfry with a single bell on the
western side and semi-circular apse on the eastern side. The dimensions of the basis are
4.35 x 6.30 metres, and the height 4.5 metres. In the interior the space is with two pilas-
ters divided into three aisles, and it is covered by a half-rounded vault, broken at the top.
By the decision on registration in the Register in 1967, and then the decision on
being registered in the Central Register of Cultural Monuments in 1994, the Church of St.
Nikola acquired the status of cultural property.
The position of the church complex on the shore, morphology of the island, lush
Mediterranean vegetation and others present elements of cultural landscape of exception-
al value and importance.
The church on the island is for the first time mentioned in the archival sources in
1579, while the church on the island dedicated to St. Nikola is mentioned in the annals
of don Krsto Ivanović approximately in 1650, and then in 1714 in the list of festivities
of Budva.
The oldest known engraving of Budva in which the island with the church is also
presented was produced by Henry de Beauvau in 1615, while the other important engrav-
ing dates from the second half of the 17th century and is the work of P.(adre) Corronelli.
The diaries of Pavo Mikula of Budva (1843/1924) present a significant source of
facts about the second half of the 19th century and early 20th century.
In the period from 1940 to 1997 the church was out of function, and it was again
badly damaged in the earthquake of 1979. The first reconstruction of the church after the
earthquake was performed in 1984.
On the occasion of the latest research of the Church of St. Nikola during 2016
sondage architectonical research of exterior and interior walls of the church were per-
fomed.
Regarding the rare value of the Church of St. Nikola, and also the insufficient
level of exploration, in the next phase it is necessary to start with systematic archaeolog-
ical exploration in order to establish possible phases of building, existence and age of a
graveyard around the church, and also possible existence of other objects in the immedi-
ate vicinity.
In order to preserve the image of the church in its natural and cultural landscape
of the island and the sea, it is necessary to protect the space of the fenced-in church yard
from further devastation caused by building of permanent and temporary tourist objects.
It is also necessary to produce a program of alleviation and adaptation of the exist-
ing objects that by their architecture spoil the ambience and sacral character of the space
around the church.
Key words: Saint Nikola island - Školj, Church of St. Nikola Budva, revitalization of
churches, restauration works.
UDK 728.1(497.16 Прчањ)
Sofija HAJRIZAJ
STAMBENA CJELINA U GORNJOJ ZONI PRČANJA
Ključne riječi: Prčanj, Stambena cjelina u gornjoj zoni, Matkovići, porodica

Matković, porodica Lazari, karta Prčanja iz 1802. g, katastarski plan Prčanja
iz 1838. g, popis kuća prof. Đurović Vinka iz 1958. g, porodice Marković i
Rizoniko
Uvod
Na sjevernoj strani gornje zone Prčanja, nedaleko od granice ovog

naselja prema Markovom rtu, gdje počinje Stoliv, sačuvana je stambena cje-
lina koju čine dvije zgrade gotovo identičnog izgleda i njihovo neposredno
okruženje sa karakterističnim elementima tradicionalne stambene arhitekture
Boke Kotorske. Ove zgrade su srušene i predstoji njihova obnova za potrebe
novih vlasnika1.
Kuće se nalaze u podnožju Vrmca, u najvišoj zoni naselja, u osi sa
priobalnim nizom zgrada koje su pripadale porodici Lazari. Porodica Lazari
spada u red najznačajnijih pomorsko-trgovačkih porodica Prčanja. Njihovi
posjedi protezali su se od obale mora uz koju su stajale njihove kuće sa luči-
cama za barke, dvorištima sa pomoćnim zgradama (magazinima, konobama,
mlinovima...) i uređenim kaskadnim vrtovima, te obradivim terasastim par-
celama sve do podnožja brda.
Najstarija sačuvana kuća ove porodice koja se nalazi u priobalnoj zoni
Prčanja potiče iz 1577. godine, a ranije je pripadala plemićkoj porodici Jakon-
1
Novi vlasnici stambene grupacije u gornjoj zoni Prčanja obratili su se krajem 2014.
godine, Upravi za zaštitu kulturnih dobara u Kotoru za propisivanje konzervatorskih smjernica
za izradu projektne dokumentacije. U cilju izrade konzervatorskih smjernica za izradu projek-
ta obnove i rekonstrukcije predmetnih zgrada pristupilo se sagledavanju njihovog istorijata,
arhitektonskih i ambijentalnih karakteristika i vrijednosti. Sagledavanja kojima se pristupilo
na osnovu proučavanja katastarskih podataka, pisanih izvora i terenskih analiza rezultirala su
nizom novih saznanja koja se tiču naselja Prčanj a kojima do sada nije bila posvećena posebna
pažnja. Osim što su rezultati proučavanja ove cjeline omogućili definisanje konzervatorskih
smjernica za rekonstrukciju ovog ansambla, za njegovu savremenu namjenu (kuće za odmor),
pružili su i dokumentacionu osnovu za ovaj rad.
278 Sofija HAJRIZAJ
ja2. Porodica Lazari podigla je crkvu Sv. Antona, sredinom 18. vijeka3.
Opis ansambla
Stambenu cjelinu u gornjoj zoni Prčanja, sa karakterističnim elementima

tradicionalne stambene arhitekture Boke Kotorske, kao što je u uvodu rečeno,
čine dvije stambene zgrade, orjentisane sjever - jug, ispred kojih su sačuvana
ograđena i popločana dvorišta, prema moru. Prislonjen uz sjevernu stambenu
zgradu nalazi se prizemni pomoćni objekat koji je najvjerovatnije naknadno doz-
idan (Slike 1 i 2, fotografije br. 1, 2, 3 i 4).
Slika 1. Položaj stambene cjeline u gornjoj zoni sjevernog dijela Prčanja u odnosu na priobalni
niz kuća porodice Lazari; izvod iz savremenog katastarskog plana
Slika 2. Dispozicije stambenih zgrada, dvorišta i pomoćnih objekata

u okviru stambene grupacije
2
Don Niko Luković, Prčanj, Kotor 1937, 371
3
Isti, nav. dj. 335
Stambena cjelina u gornjoj zoni Prčanja 279
Fot. 1. Pogled sa sjeveroistoka na stambenu Fot. 2. Sjeverna stambena zgrada

cjelinu sa južnom zgradom (lijevo) i sjevernom sa prilaznim stepeništem
zgradom (desno)
Fot. 3. Pogled na južnu zgradu (lijevo) i Fot. 4. Pogled sa juga na sjevernu stambenu
dvorište sjeverne zgrade sa ruševnim zgradu sa dvorištem i pomoćnim objektom
pomoćnim objektom
Zapadno od stambenih zgrada, na strani prema brdu, uklopljeni u padinu

terena, u tehnici suvozida izgrađena su tri pomoćna prizemna objekta, koji su
danas u ruševnom stanju i bez krovova. (Fot. 5, 6 i 7).
280 Sofija HAJRIZAJ
Fot. 5. Pomoćni objekat (štala) na zapadnoj Fot. 6. Pomoćni objekat (štala)

strani sjeverne zgrade sjeverozapadno od južne zgrade
Fot. 7. Najmanji pomoćni objekat (štala) na Fot. 8. Pješačka staza (detalj), koja vodi od
gornjoj strani južne zgrade priobalnog puta u više zone naselja,
sjeverno od kompleksa
Prilaz kompleksu sa sjeverne strane je od pješačke staze, koja vodi od

priobalnog puta u gornje zone naselja (Fot. br. 8). Od ove staze ka denivelisanom
dvorištu sjeverne zgrade spušta se kameno stepenište, a dalje preko popločanog
dvorišta dolazi se i do dvorišta južne stambene zgrade (Fot. br. 2, 3, 4, 9 i 10). Sa
južne strane, prilaz ovoj stambenoj cjelini moguć je od postojećeg kolskog puta,
koji je formiran na trasi starog pješačkog puta.
Fot. 9. Dvorište južne stambene zgrade Fot. 10. Ostaci popločanja dvorišta južne
stambene zgrade (detalj)
Na osnovu zatečenih ostataka uređenja terena oko objekata, može se zak-

ljučiti da su dvorišta ispred obje stambene zgrade bila ograđena kamenim zidom
debljine cca od 70 - 100 cm i popločana kamenim pločama nepravilnog oblika
(Fot. br. 3, 4, 9 i 10). Obje stambene zgrade su pravougaone osnove i spratnos-
ti P+2+Pk, zidane od priklesanog kamena u pravilnim horizontalnim redovima.
Kuće su imale dvovodne krovove, pokrivene kanalicom sa ugaonim viđenicama
orjentisanim prema brdu (Fot. 1, 2, 3, 4, 11 i 12).
Fot. 11. Pogled sa jugozapada na Fot. 12. Pogled na sjeverozapadni ugao

sjevernu stambenu zgradu južne stambene zgrade
Iako u ruševnom stanju, na fasadama i u unutrašnjosti obje stambene zgrade,

mogu se očitati podaci na osnovu kojih se u potpunosti mogu sagledati njihove
arhitektonske karakteristike. Iako se za sjevernu stambenu zgradu može reći da je
282 Sofija HAJRIZAJ
bolje očuvana od južne, obje zgrade posjeduju autentične oblike i karakteristične

elemente fasada, krovova i unutrašnjosti.
Na sjeveroistočnim (prednjim) fasadama stambenih zgrada u nivou prvog
i drugog sprata, ravnomjerno su raspoređene četiri prozorske ose sa kamenim
okvirima otvora, dok se fasade u prizemlju međusobno razlikuju po broju otvora,
a na šta je uticala konfiguracija terena. Naime, u prizemlju sjeverne stambene
zgrade postoje samo dvokrilna vrata (dvoje), dok u prizemlju južne stambene
zgrade, pored dvokrilnih vrata su i prozori. Veći pravougaoni je prema sjeveru, a
manji horizontalni, karakterističan za magazine i ostave, na južnoj strani.
Sjeverna i južna stambena zgrada, razlikuju se još i po tome što je uz ju-
goistočnu fasadu sjeverne zgrade, dozidan prizemni pomoćni objekat (Fot. br. 1,
2, 3, 4 i 13).
Fot. 13. Pogled sa sjeveroistoka na južnu zgradu
Da su glavni objekti stambene cjeline u gornjoj zoni Prčanja zidani sa pažn-

jom i umijećem, govori i karakteristični detalj odvoda vode sa parapeta gotovo
svih prozora, preko manjih otvora u zidanju, a koji se mogu uočiti na fasadama
ispod podprozornika (Fot. br. 14). Na položaj dvije manje puškarnice formirane
u visini parapeta prozora prvog sprata glavne fasade sjeverne zgrade, imala je
uticaja prilazna staza kao opasnost od mogućih napada (Fot. br. 15).
Fot. 14. Otvori za odvod vode ispod Fot. 15. Položaj južne puškarnice u visini
podprozornika prozora na sjevernoj prvog sprata glavne fasade sjeverne zgrade
fasadi južne zgrade
Pomoćni prizemni objekat koji je dozidan u širini južne fasade sjeverne

stambene zgrade u dužini od cca 4 m, zidan je u nešto lošijoj tehnici u odnosu na
stambene zgrade. Ima otvor za vrata i zazidan prozor na istočnoj strani. Na južnoj
strani, na kalkanskom zidu pomoćni objekat ima dva prozora koji nijesu u istoj
osi, dvokrilni na kojem se još nalaze drvene grilje i manji iznad njega. Sudeći po
kalkanskom zidu, krov pomoćnog objekta je bio dvovodan (Fot. br. 3 i 4). Na os-
novu podataka sa terena i iz katastarske dokumentacije, ostali pomoćni objekti na
okolnom terenu sagrađeni su kasnije, od kamena su i građeni u tehnici suvozida,
a nalaze se u najlošijem stanju. Osim na srednjem, nema pouzdanih podataka o
njihovim visinama i krovovima (Fot. br. 5, 6 i 7).
U južnom dijelu dvorišta, ispred sjeverne stambene zgrade, nalazi se stablo lim-
una i uz sjevernu fasadu južne zgrade razgranati grm jasmina 4, a čitav ansambl je uok-
viren lovorima i maslinama (Fot. br. 16, 17 i 18). Istočno i južno od opisane stambene
cjeline, još uvijek se pružaju terasasta obradiva imanja sa maslinjacima i voćnjacima.
Fot. 16. Stablo limuna u južnom dijelu dvorišta ispred sjeverne stambene zgrade
4
Prema kazivanju g-đe Tonke Marković (djevojačko Laptuta) koja je po udaji živjela u južnoj
stambenoj zgradi, ovaj jasmin je ona zasadila.
284 Sofija HAJRIZAJ
Fot. 17. Jasmin uz sjevernu Fot. 18. Maslinjaci i terasasta obradiva imanja
fasadu južne zgrade koja se pružaju istočno, prema moru
Opis unutrašnje organizacije i enterijera sjeverne zgrade
Unutrašnja organizacija, kao i osnovne enterijerske karakteristike u stam-

benim zgradama opisanog ansambla u većoj mjeri su očuvani u sjevernoj stam-
benoj zgradi (Fot. br. 19, 20 i 21). Analizirajući očuvane djelove enterijera sje-
verne stambene zgrade može se, pored ostalog, utvrditi da komforni raspored
prostorija prate i oslikani zidovi sa fino obrađenim drvenim detaljima.
Prizemna etaža zgrade podijeljena je, centralnim kostruktivnim zidom, na
južnu i sjevernu prostoriju. U stambenu zgradu ulazilo se kroz dvokrilna drve-
na vrata, direktno u južnu prostoriju prizemlja, gdje je uz zapadni fasadni bilo
postavljeno drveno jednokrako stepenište (Fot. br. 19). Stepenište je vodilo do
prvog sprata i hodnika iz kojeg se ulazilo u dvije prostorije, a hodnik i obje pros-
torije bili su razdvojeni jednostavnm drvenim pregradama (Fot. br. 20). Od prvog
sprata do potkrovlja vodilo je još jedno drveno stepenište, pozicionirano uz za-
padni zid iznad donjeg stepeništa. Prostor potkrovlja, u zatečenom stanju, bio je
bez pregrada (jedinstven).
Tavanjače međuspratne drvene konstrukcije oslanjale su se na grede
postavljene na kamenim konzolama (Fot. br. 19 i 21). Ograda stepeništa takođe je
bila od drveta, bojena svjetlo zelenom bojom, sječena i dekorisana ručno (Fot. br.
19). Drvene pregrade, na prvom spratu, bile su dekorisane u donjoj zoni, jednos-
tavnim geometrijskim motivima, a ispod oštećenog bojenog sloja na zapadnom i
istočnom zidu prvog sprata i potkrovlja mogu se uočiti tragovi starijeg slikarstva
sa geometrijskim podjelama u plavoj, tamno sivoj i oker boji (Fot. br. 19, 20 i 21).
Fot. 19. Detalj očuvanog enterijera - drveno Fot. 20. Drvene pregrade između prostorija na
stepenište u prizemlju sa djelimično očuvanom I spratu dekorisane u donjoj zoni, jednostavnim
ogradom i detalj međuspratne konstrukcije geometrijskim motivima u plavoj boji
Fot. 21. Tragovi starijeg bojenog sloja sa

geometrijskim podjelama u tamno sivoj i oker boji koji
se naziru ispod podljuspanog poznijeg krečnog
premaza na istočnom zidu prvog sprata
Podaci iz istorijskih izvora
Analizirajući kartu Prčanja iz 1802. godine, koju je izradio Antonio Fil-

ipini može se zaključiti da su se, na lokaciji na kojoj se danas nalazi stambeni
kompleks, već nalazila tri objekta, označena brojevima 98, 99, 100 (Sl. 3 i 4).
Ovako označeni objekti pomenuti su i u u popisu vlasnika kuća predstavljenih na
Filipinijevoj karti Prčanja. U ovom spisku vlasnici označenih kuća (98, 99 - 101)
navedeni su kao “Cugini Macovich”5 što bi moglo značiti da su kuće pripadale
članovima porodice Matković.
5
B. Kojić, Iz istorije naselja Prčanj u Boki Kotorskoj, SPOMENIK CV, Beograd 1956, 172
286 Sofija HAJRIZAJ
Slika 3. Karta Prčanja Antonija Filipinija iz 1802. godine preuzeta iz članka B. Kojića iz 1956.
godine sa označenom pozicijom predmetne stambene cjeline
Slika 4. Izvod iz karte Antonija Filipinija iz1802. godine sa prikazom

stambene cjeline Macovich
Na austrijskom katastarskom planu iz 1838. godine, širi prostor kojem pri-

pada stambena cjelina na Filipinijevoj karti označena kao “Cugini Macovich”,
naziva se Matcovich, odnosno, što bi moglo da označava posjed porodice Mat-
ković (Sl. 5). Stambene zgrade, sa pomoćnim objektom, ograđenim dvorištima
ispred zgrada, a na ovom planu predstavljene su u današnjim gabaritima. Isti
plan sadrži i trase današnjih prilaznih puteva i staza. Kada se preklopi austrijski
plan iz 1838. godine sa savremenim katastarskim planom, može se uočiti da je
na prostoru između sjeverne i južne stambene zgrade, u to vrijeme, postojao još
jedan objekat, koji je u međuvremenu nestao.
Na austrijskom planu ne uočavaju se pomoćni objekti (štale) na strani pre-
ma brdu, a što ukazuje na njihovo mlađe porijeklo u odnosu na vrijeme izrade
austrougarskog katastarskog plana.
U Popisu kuća na Prčanju, koji je 1958. godine sačinio prof. Vinko Đurović,
predmetne stambene zgrade u gornjoj zoni Prčanja mogu se prepoznati u kućama
koje su navedene kao Gornje kuće pod brojevima 179 i 180.
Kuća pod rednim brojem 179 u vrijeme popisa opisana je kao Kuća Mar-
ković i pripadala je Jozu Markoviću, penzionisanom pomorcu koji je tu živio sa
porodicom, a navodi se i da je kuća starinom pripadala porodici Matković, što
odgovara toponimu sa austrijskog katastarskog plana iz 1838. godine. Riječ je o
južnoj stambenoj zgradi.
Kuća pod rednim brojem 180 opisana je kao Kuća Nika Rizonika, zem-
ljoradnika, koja je, takođe, starinom pripadala porodici Matković. U pitanju je
sjeverna zgrada.
Kada se ima u vidu sve navedeno može se pretpostaviti da su “Cugini
Macovich” zapravo Matkovići, te da je kartograf Filipini izostavio jedno slovo u
imenu porodice po kojoj je cijeli potez dobio toponim Matković.
Slika 5. Položaj stambene cjeline u sjevernom Slika 6. Preklop savremene katastarske podloge
dijelu naselja Prčanj, prikazan na austrijskom preko austrougarskog katastarskog plana iz
katastarskom planu iz 1838. g. 1838. godine
288 Sofija HAJRIZAJ
Sofija HAJRIZAJ
RESIDENTIAL ENSEMBLE IN THE UPPER ZONE OF PRČANJ
Summary
According to the oldest map of Prčanj, composed by Antonio Filipini in 1802, the
residential ensemble in upper zones of northern Prčanj belonged to the cousins Maković
(“Cugini Macovich”), while the section on which this ensemble of houses is located in the
Austro-Hungarian plan of 1838 bears the toponym Matković.
According to the List of houses in Prčanj, composed by prof. Vinko Đurović in
1958, it can be concluded that this residential ensemble from olden times belonged to
Matković family, and at that period there lived two families, the Markovićs and the Ri-
zonikos.
Unlike the rest of the houses in the rural (upper) zone of Prčanj, these houses,
which from olden times belonged to Matković family, were built as representative build-
ings with great care and skill. It is obvious that the whole complex which also included
spacious, multi-levelled land property, was suited for the lifestyle of two well-to-do fam-
ilies.
Key words: Prčanj, Residential ensemble in the upper zone of Prčanj, Matkovići, family
Matković, family Lazari, map of Prčanj of 1802, cadastral plan of Prčanj of 1838, list of
houses by prof. Đurović Vinko of 1958, families Marković and Rizoniko
ПРИЛОЗИ
UDK 339.194+343.359.3(497.16 Бока Которска)”18”
Небојша РАШО
НЕКОЛИКО ПОДАТАКА О КРИЈУМЧАРЕЊУ

У БОКИ КОТОРСКОЈ ПОЧЕТКОМ ДРУГЕ
АУСТРИЈСКЕ ВЛАДАВИНЕ
Након Наполеонових ратова Бока Kоторска, Дубровник и Далма-

ција, одлукама Бечког конгреса, додијељене су Аустрији. Тако је започео
период тзв. друге аустријске управе. Од Боке Kоторске, Дубровника и
Далмације створена је посебна политичко-управна јединица „Краљевина
Далмација“1. Сједиште ове јединице-покрајине било је у Задру. Управу
бококоторског округа вршила је Царско краљевска Интенденца у Котору.
Судско-политичка и управна власт у херцегновској општини повјерена је
Царско краљевском претуру.
Политички, полицијски, санитарни и војнички органи добили
су наређење да строго пазе на путнике који долазе копном или морем
на аустријску територију. Организован је санитарни кордон, уведена
је уредба о карантину за аустријске грађане који долазе из османског
царства, а формиране су и сеоске страже. Корак по корак Аустрија је
уводила Боку Kоторску у војни, политички и царински систем покрајине.
Аустрија је покушала да уведе ред, по својим законима. Један од
проблема, са којим се суочила, било је кријумчарење. Кријумчарење
у првој половини XIX вијека у Боки и Далмацији било је изузетно
распрострањено. Највише су се кријумчарили дуван и со. Држава је
покушала да уведе монопол на трговину овим производима. Био је то
уносан и распрострањен посао. У Боки Которској највише се из крајева
Османског царства кријумчарио дуван.
Далматинска влада издала je 13. јануара 1818. обавјештење да је
укинула све француске законе у вези промета дувана и ставила на снагу
аустријску Одлуку о дувану од 5. маја 1784.2 Обавјештење је потписао
цивилни и војни управитељ Далмације барон Томашић и владин
савјетник Rechcron.
1
Максим Злоковић, Привредне и политичке прилике у Херцегновској општини у
првој половини XIX вијека, Годишњак поморског музеја у Котору XXIV, Котор 1976,
стр. 113.
2
АХН (Државни архив Црне Горе, Архивско одјељење у Херцег Новом), ОХ-
160/260 (1818).
292 Небојша РАШО
Циљ Одлуке3 био је, како се у њој каже, да се уреди посебна дирекција
за доходак од дувана, која ће обезбиједити држави већу корист која ће се
моћи употребити за опште добро. Чланом 1 Одлуке забрањује се уношење у
Царевину дувана из неке друге Краљевине, сировог или прерађеног, ако не
би прво добио „пролазну књигу“ дирекције за дуван. Чланом 4 регулише се
такса за увозни дуван.
Чланом 5 регулише се сијање и узгајање дувана, за шта је такође
требала дозвола. Произвођач није смио даровати, замијенити или продати
дуван ником сем државном управитељству.
Чланом 7 регулисала се куповина дувана код Дирекције и његова
продаја.
Чланом 9 уводи се функција чувара (guardiani). Чувари су постављени
на свим границама. Истим чланом регулисане су дужности и поступања
чувара.
Одлуком су предвиђене и казне за кријумчарење, пружање отпора,
повреду чувара и нуђење мита. Чланом 21 наглашава се да су казне
предвиђене за кријумчаре и за оне који нареде или плате другом лицу да
кријумчари.
Оном ко произведе дуван са дозволом, а буде га дао другом или га
преради за своју употребу, био би по члану 24 кажњен са 16 фјорина, а ако
би се то поновило, платио би казну и било би му одузето допуштење да
узгаја дуван. Онај који не буде могао платити казну морао је, први пут, за
сваки фјорин радити дан у ланцима. Други пут казна би му се удвостручила.
Ове и друге строге одредбе, али и непрактичне и неповољне за
произвођаче, пружиле су могућност за кријумчарење дувана. Сем поморства
и слабе пољопривреде, у Боки Которској није било могућности за неку
зараду. Поморство је страдало у Наполеоновим ратовима и налазило се у
периоду обнове. Зато су многи, са обје стране границе, угледали прилику за
брзу зараду.
Поред свега наведеног, царинска политика за Далмацију разликовала
се од осталих аустријских покрајина јер се приликом извоза из котара у
котар или округа у округ наплаћивала царинска тарифа на робу4. Кршењу
Одлуке о дувану допринијела је чињеница да је становништво сматрало
производњу и трговину дуваном уобичајеном и нису хтјели да прихвате да
је њихова трговина у ствари кријумчарење. Со и дуван били су производи са
вишевјековном историјом кријумчарења.
3
АХН, ОХ-160/261 (1818).
4
Tадо Оршолић, Хајдучија, разбојства и кријумчарења у Далмацији од успоставе друге
аустријске управе до средине 19. стољећа, Анали Завода за повијесне знаности Хрватске
академије знаности и умјетности у Дубрвнику, бр. 44, свибањ 2006, 241-254. Преузето са
http://hrcak.srce.hr/7761, 248.
Неколико података о кријумчарењу у Боки Которској... 293
Бока Которска била је скоро цијелом својом границом погодна за

кријумчарење. Копнена граница била је углавном брдска или планинска што
је представљало проблем финансијској стражи. Са морске стране кријум-
чарило се из правца Бара, а увала Молунат представљала је кријумчарско
гнијездо.
Територијалне снаге у окрузима Котора и Дубровника, за разлику од
других округа Далмације, формирају се тек 18325. До тада, на подручју ова
два округа, постављена су три територијална надзорника (sopraintendanti ter-
ritoriali). Њих су опслуживали наоружани тежаци (terrieri). Ова служба није
ревносно обављала своју дужност и од њих није било велике користи. Разлога
је било више, слаба плата, опасан посао, непостојање жеље да се супротставе
мјештанима, корупција. Ипак, ове снаге и успостављен војни санитарни
кордон требале су обезбиједити граничну контролу и зауставити кријумчаре.
Бродови, односно барке, ухваћене у кријумчарењу, биле су заплијењене
и постале власништво владе. Четири барке са опремом заплијењене 1818. на
граници Паштровића у ували Траште дате су на продају на лицитацији6.
Лицитација је вршена за рачун Дирекције у Задру (Direzione Sali, Tabacchi
e Bollo).
Ц. К. Претура7 обавијестила је општину Херцег Нови 12. марта 1819.
о лицитацији која се требала одржати на острву Госпе од Шкрпјела близу
Пераста за барку која се налазила у луци Росе, а која је заплијењена са
товаром соли. Барка је била дуга 24 стопе, а широка 8 стопа8.
Барон Томашић издао је више прогласа (Notificazione – Oznanjen-
je) у циљу борбе против кријумчарења. Прогласом од 7. септембра 1819.
наредио је удвостручење царинских стража над бродовима који превозе
сол и пристају у аустријске луке9. Мјере против кријумчара соли изнијете
су у Прогласу10 од 6. јуна 1820. Установљен је један уред у Задру који ће
управљати осталим огранцима у цијелој Далмацији.
5. децембра 1820. издат је Проглас11 о забрани приступа бродовима
5
Тадо Оршолић, Територијалне снаге као редарство у дубровачком и которском окружју
након успоставе аустријске управе, Анали Завода за повијесне знаности Хрватске академије
знаности и умјетности у Дубровнику, бр. 46, 2008, 295-314. Преузето са http://hrcak.srce.
hr/28422, 295.
6
АХН, ОХ-160/505 (1818).
7
АХН, ОХ-161/153 (1819).
8
Венецијанска стопа износила је 34 cm а падованска 35 cm, тако да је дужина барке
износила око 8,15 m а ширина око 2,8 m.
9
Мириса Катић Пиљушић, Издања тискаре Марине Баттаре од 1817. до 1824. године,
Радови Завода повиј. знан. ХАЗУ Задру, св. 49/2007, 523-581. Преузето са http://hrcak.srce.
hr/26696, 550.
10
АХН, ОХ-162/528 (1820).
11
АХН, OХ-163/71 (1821).
далматинској обали, изван домета топова, који су превозили дуван и со, а

нису подложни аустријском ерару. По наредби Високог Царско-краљевског
дворског општег вијећа (Imperiale Regia Aulica Camera Generale) ови
бродови нису смјели прићи сем у случају пријеке потребе, невремена или
другог случаја који се могао законски оправдати. У случају прекршаја
наредбе брод би био заплијењен са товаром. Проглас12 од 3. јуна 1821. донио
је наредбу вијећа којом се иста забрана уводи и бродовима који су пловили
под аустријском заставом. Прогласи су штампани на словенском (slovinski)
и италијанском језику.
Проглас13 о одредбама о надлежностима претуре над прекршајима
кријумчарења соли донијела је далматинска влада 11. марта 1823. Претура је
добила компетенције као прва инстанца у поступку и суђењу кријумчарима
соли.
Царско краљевска претура у Херцег Новом упутила је 30. августа
1821. извјештај14 предсједнику херцегновске општине (Capo Comunale)
Николи Ђучићу. Извјештај је говорио о хапшењу које је извршила которска
финансијска јединица (Brigata di Finanza) ван канала. Јединица је заробила
барку која је долазила из Бара натоварену кријумчареном робом, соли и
нешто дувана. Том приликом дошло је до пуцњаве у којој је смртно рањен
један од кријумчара. Они су били из Бијеле и један из Кумбора.
Кријумчарска рута из Бара морским путем усталила се тако да је нови
цивилни и војни управитељ Далмације Лилиенберг, који је ову дужност
обављао од 1831. до 1841, међу својим посебним мјерама наредио да
стражарски бродови из залива Траште и Будве крстаре према Бару.15
Претура је обавјестила16 херцегновску општину 1821. о завршеној
криминалној истрази против пет особа из Бијеле и једне из Бијелских
Крушевица који су ухваћени у кријумчарењу соли и дувана. Крајем
1821. ухапшене су двије особе, једна из Црне Горе и једна из Грбља због
кријумчарења једне либре изрезаног дувана за пушење. Претура је о том
обавјестила општину Херцег Нови17 4. децембра 1821.
Снаге предвиђене за контролу границе нису могле зауставити
кријумчарење. Кријумчари су боље познавали терен, а у неким случајевима
имали су и подршку локалног становништва.
Кријумчарење дувана био је уносан посао и половином XIX вијека.
12
АХН, ОХ-163/1145 (1821).
13
АХН, ОХ-165/327 (1823).
14
АХН, ОХ-163/1469 (1821).
15
Тадо Оршолић, Хајдучија, разбојства и кријумчарења у Далмацији од успоставе
друге аустријске управе до средине 19. стољећа, 251
16
АХН, ОХ-163/1826 (1821).
17
АХН, ОХ-163/1966 (1821).
Гарднер Вилкинсон приликом путовања по Далмацији оставио је запис18 и

о кријумчарењу дувана. Он наводи да се приликом доласка у Боку са мора
исти надзор примјењује у царинарницама као и у другим далматинским
лукама, без обзира да ли је роба из иностранства или из другог краја
покрајине. Прописи против дувана су тако строги да би починилац који
би покушао унијети било коју количину дувана остао без истог уз казну
од шеснаест фјорина за сваку фунту. Ово се чинило да би се заштитили
пољопривредници који су производили дуван – appallatori. Упркос оваквим
казнама забрањени турски дуван су користили сви на граници. „Заиста
веома добар квалитет овог најпрофитабилнијег усјева може бити узгајан у
Далмацији, али ово није дозвољено, а влада запушта могућност користи од
прихода, прихватајући најбоље врсте наплаћивањем већих такси. Свакако
не постоји разлог зашто би људи били упућени да користе оно што је лоше,
када се добра роба може добити; забрана директно охрабрује кријумчарење,
и у међувремену Далматинци, који купују мало лиценцираног дувана (да
би га имали у торби за показивање) дошли су на идеју да пуше забрањени
турски“ – закључује Вилкинсон.
Сви напори далматинске владе, војни и казнени, да угуши кријумчарење
нису дали резултат, упркос казнама па и реквизији пловила ухваћених у
кријумчарењу. Трговина соли и дувана показала се као најисплативији
посао. Тек ће осамдесетих година XIX вијека кријумчарење почети да
стагнира. Разлог томе није био успјех борбе против кријумчарења већ
улазак Далмације у заједнички царински систем Аустро-Угарске монархије
као и запосједање Босне и Херцеговине од стране Аустро-Угарске након
Берлинског конгреса 1878.
18
Sir J. Gardner Wilkinson, Dalmatia and Montenegro: with a journey to Mostar in Herzegov-
ina, Vol. I, London, 1848, 393-394.
Обавјештење далматинске владе од 13. јануара 1818. да је укинула све

француске законе у вези промета дувана и ставила на снагу аустријску
Одлуку о дувану од 5. маја 1784. - АХН, ОХ-160/260.
Проглас од 6. априла 1820. о мјерама против кријумчара - АХН, ОХ-162/528

Проглас од 3. јуна 1821. донио је наредбу којом се бродовима који су пловили под
аустријском заставом а превозили су дуван и со уводи забрана приступа далматинској
обали изван домета топова - АХН, ОХ-163/1145.
UDK 912.43(497.16 Тиват)”16/17”
Marija MIHALIČEK
OSTRVO STRADIOTI KOD TIVTA NA NEKIM PRIMJERCIMA

KARTOGRAFIJE IZ XVII I XVIII VIJEKA
“Neki otoci izgledaju kao da plove ili tonu, drugi kao da su okamenjeni
ili usidreni. I jednima i drugima pridaju se čovječja obilježja. Mogu biti tihi,
ukleti, pusti, osamljeni, goli, žedni, djevičanski, ljubavnički, ponekad sretni i
blaženi.”
Predrag Matvejević, Mediteranski Brevijar
Najveće ostrvo u Boki i na čitavoj crnogorskoj obali, koga su starosje-

dioci Tivta zvali jednostavno Šкоlj,1 nosi u sebi od svega toga po malo. Uz to, i
burnu prošlost obavijenu mnogim tajnama. Iz samog imenovanja ovog ostrva:
Sveti Gabrijel, Sveti Marko i Stradioti, može se naslutiti koliko je tragova
ostavilo vrijeme na ovom bajkovitom “Školju”.
Stanovnici sa obala tivatskog zaliva su geografski pojam Krtoljski arhi-
pelag poznavali kao: Prevlaku, Školj i Otok Gospe od Milosti.
Ne tako davno, Krtoljani su na svojim posjedima gajili masline i svo-
jim malim barkama, premazanim crnim katranom, donosili vodu sa obale da
napoje stoku. Tivćani su za Školj više bili vezani kao orjentirom za ribarske
poste, ronjenjem u potrazi za “pilingrinima”2 na Tunji, a s ranog proljeća tra-
ganjem u pijesku za “žboguljama”3 - još jednom lokalnom delicijom. Od djet-
injstva se sticala vještina da se preko plićine Tunje bezbjedno zaplovi barkom
za vrijeme oseke. Školj, znači rada sjećanja na ljetna kupanja u uvali Gabrio,
Malo i Veliko Ralo, ili na rtu Debela Glava i Lipa; uspomene na vrijeme 60-tih
godina XX vijeka, kada je naš Školj nazvan jednim od njegovih zaboravljenih
imena - Sveti Marko, i postao turistički centar kluba Mediterane - raj za he-
doniste i zagovornike života u prirodi. Slijedile su godine tišine i samovanja
kada se Školj vratio prirodi. Masline, žuka i mrča potpuno su osvojile i sakrile
posljednje tragove njegove epizode svjetski poznate turističke destinacije.
Posljednjih godina, nama zavičajnima, ali i svim osviještenim o vrijednostima
1
Ital. scoglio (malo ostrvo, ostrvce)
2
Lokalni naziv za školjku rebrastog oklopa
3
V. Lipovac Radulović zabilježila žbogula u Romanizmi u Crnoj Gori, Jugoistočni dio
Boke Kotorske, Cetinje -Titograd,1981, 383.
300 Маrija MIHALIČEK
krajolika i baštine, ostaje strepnja nad sudbinom Školja i zebnja da jednu od posl-
jednjih idiličnih oaza Boke, ne “proguta” beton.
Akvatorij Tivatskog zaliva obilježen je mnogim lokalitetima na kojima
su pronađeni artefaki o tragovima života antičkog vremena, pisanih svjedočan-
stava u arhivskim vijestima srednjovjekovlja. Kada je prostor bremenit, kao ovaj
burnom prošlošću, u kojoj se često ratovalo, otimalo, osvajalo radi ekonomskih i
političkih razloga, uvijek je ostajalo mjesta za predanja i legende.
Tokom istorijskih mijena, uvijek na razmeđu istoka i zapada, postoje
mnoge potvrde strategijske važnosti ostrva Stradioti, posebno zbog blizine Solila,
gdje se od najranijeg vremena eksploatisala so. Ova teritorija je bila mjesto čestih
sukoba, zbog “bijelog zlata” tokom čitavog srednjeg vijeka, kasnije mletačke i
turske prisutnosti u Boki.
Ostrvo Stradioti je imalo i značajno mjesto u sakralnoj topografiji Boke
Kotorske u srednjem vijeku. Istina, do danas nijesu sprovedena terenska is-
traživanja koja bi pronalaskom materijalnih dokaza potvrdila sakralnu i strate-
gijsko - odbranbenu komponentu Stradiotija. Međutim, pisani izvori, arhivska
i kartografska građa, na kojima se temelji bogata postojeća istoriografija Boke
Kotorske upućuju i spoznaju o davnom duhovnom i vojničkom životu ostrva.
Najstariji naziv našeg Školja je ostrvo Sv. Gabriela (Insula S. Gabrielis) i
potiče od imena titulara crkve, arhanđela Gabrijela. O postojanju ranohrišćanske
crkve, posvećene “Božijem glasniku”, koji je donio vijest Blaženoj Djevici Mar-
iji - postoji jedan jedini pisani izvor. Nalazi se u Ljetopisu popa Dukljanina, gdje
se crkva povezuje sa zločinom koji se dogodio 1018. godine na ovom posvećen-
om mjestu. Po popu Dukljaninu: Kotorani, koji su bili na strani Vizantije, na pre-
varu dovedu strica kneza Vladimira, Dragomira, vladara Zahumlja i Travunije, na
gozbu koju su priredili na ostrvu. Pošto je prozreo namjere urotnika, Dragomir se
sklonio u crkvu, ali urotnici su ga tu pogubili.4
Crkva posvećena Sv. Gabrijelu u XI vijeku vezuje se za benediktinsku
sakralnu baštinu u Boki Kotorskoj, odnosno Tivatskom zalivu između dva bene-
diktinska središta Gospe od Milosti i Prevlake.
Crkva Sv. Gabrijela postojala je do XV vijeka. Ranih osamdesetih godina
XX vijeka vršena su arheološka iskopavanja, koja nijesu na tom mjestu rezultira-
la očekivanim rekognosticiranjem crkve Sv. Gabrijela.5
Od XV vijeka se ostrvo pominje kao Sveti Marko, što neki autori povezu-
ju sa postojanjem istoimene crkve na “brežuljku Ašamarku”,6 za što za sada ne
4
E. Peričić, Ljetopis popa Dukljanina, Bar, 1999.
5
Istraživanjem je rukovodio arheolog Ilija Pušić iz Herceg Novog
6
Toponim Ašamark je zabilježila prof. Vesna Lipovac Radulović, kao « ribarsku postu na
zapadnom rtu ostrva Stradioti » sa objašnjenjem da je « dobila ime po crkvi Sv. Marka, koja se
nalazila pri jednoj srednjovjekovnoj isposnici » Romanizmi u Crnoj Gori, Jugoistočni dio Boke
Kotorske, Cetinje -Titograd, 1981, 17.
Ostrvo Stradioti kod Tivta na nekim primjercima kartografije iz XVII i XVIII vijeka 301
postoje relevantni dokazi. Ostrvo je bilo pod jurisdikcijom grada Kotora od XI

vijeka, pa je možda prihvatljiva pretpostavka da ime potiče od kotorske crkve Sv.
Marka, koja je bila vlasnik dijela zemlje na ostrvu.7
Ovdje ćemo pomenuti i Sava Nakićenovića, koji navodi na Stradiotima
“desetak hramova i kapela, po jednoj starinskoj knjizi”. 8
Kada je Republika Sv. Marka ovladala Bokom 1420. godine ostrvo sve više
povezuje sa vojno-strateškim planovima. Tu se prije svega misli na stacioniranje
kopnenih konjičkih vojnih grupacija u čijem su sastavu bili vojnici iz Grčke i
Albanije, poznati kao “stradioti“.9
Novo imenovanje ostrva potiče otuda, a zadržalo se i do danas. Arhivski
se mogu pratiti vijesti o raznim graditeljskim poduhvatima koje je poduzimala
Venecija da bi utvrdila raznim oblicima fortifikacija svoje posjede, uključujući i
Stradioti.10 Na ostrvu je postojao jedan od centara za provođenje sanitarnih mjera
i karantin za pomorce, što je arhivski potvrđeno 1623. godine.11
Iz vremena XVI, XVII I XVIII vijeka postoji ogromna kartografska građa
koja se bavi prostorom Bokokotorskog zaliva, pa time i kako su razni kartogra-
fi vidjeli akvatorij Tivatskog zaliva i neposredno zaleđe. Za ovaj prostor, kao
uostalom za čitavu istočnu obalu Jadrana (Golfo di Venezia) najpreciznije karte
štampane su u Veneciji, istaknutom kartografskom centru.
Pod imenom zvaničnog državnog kartografa Mletačke republike,
Vićenca Marije Koronelija, koji je izradio više stotina karata, brojne atlase
i druga geografska djela12, sačinjen je najtačniji kartografski prikaz Boke
Kotorske i zabilježen niz dragocjenih podataka o ostrvu Sv. Gabrijela ili
Stradiotima.
Ova Koronelijeva karta naslovljena “Disegno topografico del Canale di
Cattaro descritto dal Padre Coronelli in Venezia l’ ano MDCXXXVIII13, poznata
je po širokom spektru informacija ne samo o geografskim, topografskim i hidro-
grafskim karakteristikama, već i mnogim podacima o lokalitetima, toponimima,
istorijskim događajima i stanovništvu, sakralnim, vojnim i drugim građevinama.
Karta je za nas važna jer nam pruža prikaz Stradiota u Tivatskom zalivu, koji je
na karti označen kao Rhizonicus sinus. Ostrvo je na karti ucrtano kao (I./isola/
7
K. Nikolić, Benediktinci na području Barske nadbiskupije i Kotorske biskupije (9.
stoleće-1571), Kotor, 2015, 62-63)
8
S. Nakićenović, Boka antropografska studija, Beograd, 1913, 388.
9
P. Butorac, Boka Kotorska u 17. i 18. stoljeću-Politički pregled, Perast, 2000, 9, 13.
10
I. Lalošević, Fortifikacijska arhitektura Boke Kotorske venecijanskog perioda (XV-XVIII),
Podgorica, 2016, 165-167.
11
M. Š. Milošević, Lazareti na Crnogorskom primorju, Godišnjak Pomorskog muzeja u Ko-
toru VIII, Kotor, 1959, 58-59
12
O životu i djelima ovog čuvenog kartografa, E. Armao, Vincenzo Coronelli, Firenze,1944.
13
I. Sindik, Koronelijeva karta Boke Kotorske, Prilog istorijskoj kartografiji balkanskog polu-
ostrva), Glasnik Geografskog društva, Beograd, 1927, 86-92.
de Stradioti o I. di S. Gabriel). Prema obali Krtola, upisana je uvala Oko sa izv-

orom vode (Ocho valle con acgua viva), a morski pojas Zaliv Stradioti (Canale
di Stradioti). Time se podvlači važnost ostrva, na kome su prema Tivtu označene
razvaline crkve Sv. Gabrijela (Ventiggie della ciesa S. Gabriel), a prema Pre-
vlaci utvrđenje: kula (Tore), koja je imala namjenu odbrane ostrva i mosta sa
Prevlakom preko tjesnaca: srušeni drveni most (Ponta di legno rota) Prevlaka
(Prewlaza) je netačno upisana na kopnu, a na samom poluostrvu su označena tri
lokaliteta: Penisola gia de signor Drusco, crkva kaluđera (Chieza de Calogieri) i
kuća Miladinović (Miladinovich casa). U neposrednoj blizini, u kopnenom dije-
lu: Brda, selo sa 7 kuća (Barda V. /vila) 7 casa ). Jugozapadno od ostrva Stradioti
je Gospin otok ”otaca sa cokulama” (Sco/oglio/. della Mad./ona/ ha conato de
P.P/padri/. zoccolanti).
Iako je ostrvo kartografski zabilježeno pod sva tri poznata imena u mnogim
topografskim i pomorskim kartama raznih provinijencija, zadržaćemo se na rar-
itetnoj karti poznatoj kao “Zambelina karta Boke Kotorske”. Karta je štampana
u Veneciji 1716. godine, a njen puni naziv je: Crtež Boke Kotorske opisan od
don Antonia Zambele, opata iz Perasta, sa tačnim mjerama i rastojanjima između
mjesta podložnim presvijetloj vladi Venecije (Dissegno delle Bocche di Cattaro,
Descrito da D. Antonio Zambella Abbate di Perasto, con sue giuste misure, e
distanze delli siti e nomi particolari in esse contenuti, Sogette al Sereniss/i/ mmo
Dominio di Venezia).
Karta u naslovu ima i posvetu Đovaniju Franćesku Morosiniju, veneci-
janskom duždu i glavnokomandujućem flote u Morejskom ratu (1665-1699)14.
Izrađivači ove karte imali su kao uzorak Koronelijevu kartu, jer se u potpuno-
sti drže topografije – opisa reljefa. Skromnija dimenzijama, prikazana u manjoj
razmjeri, bez prateće dekorativnosti Koronelijevog uzorka ova karta donosi nove
i provjerene podatake, s obzirom da ih daje rođeni Peraštanin, opat Zambela. Za
područje Tivta (Teodo) Zambela navodi, pored poznatih i niz novih lokaliteta, ko-
jih nema kod Koronelija. Tako na Isola di Stradioti sa jugoistočne strane navodi
luku (Porto), dubinu mora i oznake za sidrišta, a na sjeverozapadnoj strani ostrva
plićak (Porporella), koji je poznat kao Tunja. Uz obalni pojas Krtola (Kartolli)
upisuje podatak, da se tu proizvode sve vrste crijepa (Qui si fanno li cappi d’ ogni
sorte). Kartografski se potvrđuju, na obali Krašića (Krassichi), i poznate arhivske
vijesti o proizvodnji drugog važnog građevinskog materijala - kreča (Gui si fa la
Calcina in gran qualita).
Jedan od Koronelijevih izolara15 sa naslovom CITTA, FORTEZZE, ED
ALTRI LUOGI PRINCIPALI DELL’ALBANIA, EPIRO E LIVADIA PARTI-
COLARE POSEDUTI DA VENETI, descriti e delineati dal P(adre) VICENZO
14
M. Mihaliček, Zambelina karta Boke Kotorske, Godišnjak Pomorskog muzeja u Kotoru
LIV, Kotor, 2006, 189-210.
15
Izolar je pomorski priručnik, u kome je opisana obala
MARIA CORONELLI. To je IV dio iz serije od pet kartografskih izdanja, koja su

objavljena pod zajedničkim naslovom Repubblica Venezia, kojima je prikazana
teritorija Mletačke republike, ali i onih teritorija koje su poslije Morejskog rata
ostale u Osmanlijskom posjedu. (Parte I: Republicca di Venezia in Terraferma; II
dio: P.III: Dalmazia, P.IV: Albania, P. V Morea). Sva izdanja su iz 1708.
Primjerak koji smo koristili, pripadao je Antonu Viskoviću16 i nije u pot-
punosti sačuvan, nedostaju neki listovi. Prema sadržaju saznajemo da ovo izdanje
ima 81 kartografski prikaz, od kojih su dvije karte (Boke Kotorske i toka rijeke
Drima i Bojane). Ostalo su veduta grada Perasta, Peraštanina, čuvara mletačke
zastave i planovi gradskih utvrđenja. Peraški primjerak ovog Koronelijevog djela
nažalost nije kompletan, u njemu je sačuvano 69 prikaza.
Izolar je podjeljen u tri cjeline: ALBANIJА,17 LIVADIJA i ЕPIR,18 čiji su
naslovi ispisani na posebnim listovima, u kartušnim okvirima. Kao što je uobiča-
jeno, u ovim kartografskim izdanjima postoji i tekstualni dio sa opisom prika-
zanog obalnog područja. Pored kraćeg teksta o Mletačkoj Albaniji, opširniji tek-
stualni dio govori o gradovima Kotoru i Perastu, a spominju se još Herceg Novi,
Budva, Barska nadbiskupija, Ulcinj, Lješ i Drač. Na ovom izolaru nema godine
izdanja, ali je vjerovatno štampan poslije 1688. u vrijeme Morejskog rata (1684-
1699). Sadrži nekoliko prikaza Herceg Novog i njegovog fortifikacionog sistema,
zbog važnosti ovog grada za Veneciju i njegovog oslobođenja od Turaka, 1687.
U ovom izolaru je karta Canale di Cattaro con Castelnuovo ed altri lu-
oghi (Kotorski zaliv sa Herceg Novim i drugim mjestima). To je pojednostavljena
karta Boke na kojoj su istaknuta samo mjesta od posebne važnosti za Mletačku
republiku. Pored Herceg Novog, Kotora, Risna, Perasta je i ostrvo Sv. Gabrijela
(I./Isola/ S. Gabriele). U istom izolaru su, na pojedinačnim listovima, prikazane
vedute i utvrđenja navedenih mjesta, kao i Plan utvrđenja na ostrvu (Scoglio de
Stradiotti colle proposte Fortificazioni). U sadržaju je navedeno, da je na 18.
strani izolara, na dva bakroreza donesen plan utvrđenja ostrva Stradioti (Scoglio
de Stradioti nel Canale di Cattero per rami due). Taj nerealizovan plan, pokazuje
ambicioznu ideju Republike Sv. Marka da oko čitavog ostrva podigne kompliko-
vanu i jaku fortifikaciju. To je najilustrativnije svjedočanstvo njegovog strategi-
jskog i vojnog značaja.
Primjeri stare kartografske građe pokazuju kako su njihovi autori doživl-
javali geografski prostor dijela Tivatskog akvatorija, posebno ostrva Stradioti.
Karte su urađene u tehnici bakroreza, a neke od njih posjeduju, kroz prateće de-
korativne elemente, izraženu baroknu estetiku karakterističnu za vrijeme nastan-
ka. Nama su poslužile kao izvor i potvrda značaja ostrva Stradioti i pomogle da,
ovim prilogom, otkrijemo dio njegove tajnovite prošlosti.
16
M. Mihaliček, Ostavština porodice Visković u Perastu, Kotor, 2016, 110-111
17
Mletačkom Albanijom je nazivana južna Dalmacija i Boka za vrijeme vladavine Venecije
18
Livadija i Epir, djelovi Grčke
UDK 726.54.025.3/.4:272(497.16 Котор)
Marina KNEŽEVIĆ
KONZERVATORSKO-RESTAURATORSKI TRETMAN
BOJENIH POVRŠINA TRIFORA NA EMPORAMA
KATEDRALE SV. TRIPUNA U KOTORU
Uvod
U okviru kompleksnih istraživačkih, sanacionih i konzervator-

sko-restauratorskih radova, preduzetih na katedrali Sv. Tripuna u Kotoru,
nakon zemljotresa od 15. aprila 1979. godine, restaurirane su četiri trifore
na emporama (galerijama) crkve. Na osnovu sačuvanih podprozornika
koji su stajali in situ određen je položaj trifora, a analizom originalnih
elemenata do kojih se došlo u toku arhitektonskih istraživanja, utvrđen je
izvorni izgled ovih trodjelnih otvora koji su povezivali unutrašnjost crkve
sa galerijama na spratu. U obnovi crkve koja je sprovedena 1584-1613.
godine originalne trifore bile su demontirane (osim podprozornika), a nji-
hovi otvori ispunjeni zidom. Elementi demontiranih trifora korišćeni su
kao građevinski materijal u pregradnjama zidova u visini iznad njihovih
podprozornika.
Trifore su obnovljene na sjevernoj i južnoj strani zapadnog i sredn-
jeg traveja. Na triforama u istočnom traveju, koje su u današnjem obliku
nastale u vrijeme austrijske restauracije Katedrale (1892-1908. g) nije se
intervenisalo.
Trodjelni prozori na galerijama formirani su od dva reda osmouga-
onih stubića (kolonete) sa kapitelima na vrhu. Dvojne kolonete su iznad
kapitela povezane impost-kapitelima. Impost kapiteli stoje i na vrhu do-
prozornika trifora. Na imposte se oslanjaju lukovi trodjelnog otvora. (Slike
1-5; Crtež 61). Lukovi su blago prelomljeni u tjemenu, a sastavljeni su od
lučnih elemenata (početni, srednji i završni).
Bočne strane trifora sastavljene su od blokova kamena čija širina
odgovara cijeloj debljini zida. Slično je izveden i podprozornik čija je
unutrašnja strana, okrenuta prema crkvi, profilisana i ukrašena reljefnim
ukrasom. Rubovi okvira trifore, prema unutrašnjosti crkve, (doprozornici i
lučni elementi trodjelnog otvora), kapiteli, impost kapiteli i podprozornici
308 Мarina KNEŽEVIĆ
ukrašeni su reljefnom dekoracijom.1

Ovaj izvještaj nastao je na osnovu dnevnika konzervatora, vođenog u
periodu od 6. juna do 10. septembra 1993. godine.2 Pored deskriptivnog opisa
dnevnik sadrži i crteže elemenata trifora na kojima su bojom označeni podaci i
zapažanja nastali tokom otkrivanja i konzervacije bojenih površina na original-
nim elementima trifora.3 Klesani ukras trifora, sa male udaljenosti, saglediv je
samo do izvjesne mjere i to jedino sa galerija Katedrale prema kojima je orjenti-
sana ravna strana okvira i lučnih djelova trifora (Slike 2, 3, 4, 5, 6).
Skulptoralni ukras i slikana dekoracija trifora okrenuta ka unutrašnjosti
crkve, zbog visine na kojoj se trifore nalaze, ljudskom oku nije dostupna za
analizu detalja (Slika 1). Stoga će ovaj rad, nastao prilikom restauratorskog
tretmana bojenih površina, pružiti dokumentaciju o skulptoralnim rješenjima
zastupljenim na triforama kao i o zapažanjima uočenim okom slikara konzer-
vatora.
Probno čišćenje
Probe čišćenja izvedene su na dijelu bočnog imposta nad doprozornikom

sjeverne trifore u srednjem traveju, gdje je čišćenje već započeto krajem maja
1993. godine od strane profesora Milorada Medića i Jasminke Popović. Boja
je na frontalnom dijelu imposta dobro očuvana i intenzivna na cijeloj površi-
ni međuprostora ornamenta, dok isti nije bojen. Razlikuju se dvije crvene boje:
tamnija-bordo i svjetlija-cinober, te jedna zelena boja. Na ravnoj traci imposta
vidljivi su bojeni srcoliki motivi sa sledećim redosljedom boja: zelena, bordo, ci-
nober. Crvene boje su, posebno bordo, vrlo postojane dok je zelena na pojedinim
1
O klesanom ukrasu na triforama empora u crkvi sv. Tripuna vidjeti: Milka Čanak-Medić,
katedrala Svetog Tripuna kao izraz umetničkih prilika u Kotoru sredinom XII veka, Zbornik rado-
va Vizantološkog instituta XXXVI, Beograd 1997, 84 -97; Zorica Čubrović, Prozori u sakralnoj
arhitekturi Kotora od 12 do 15. vijeka (II dio), Godišnjak Pomorskog muzeja u u Kotoru XL-
VII-XLIX, Kotor, 1999-2001, 19-21; Milka Čanak Medić, Zorica Čubrović, Katedrala Svetog
Tripuna u Kotoru- Istorija, arhitektura, arhitektonska plastika i liturgijski namještaj, Kotor, 2010,
155-167
2
Dnevnik konzervatora vodila je autor ovog rada.
3
Rad na čišćenju i konzervaciji bojenih površina trifora na emporama u Katedrali Sv. Tripuna
odvijao se u saradnji sa stručnim timom koji je rukovodio sanacionim i konzervatorsko-restau-
ratorskim radovima na ovoj građevini i to sa Jasminkom Popović koja je izvela konzervator-
sko-restauratorski tretman na fresko-slikarstvu u Katedrali, Mirom Franović, rukovodiocem Oper-
ative Reginalnog zavoda za zaštitu spomenika kulture Kotor koja je izvela istraživačke, sanacione
i konzervatorsko-restauratorske radove na ovom spomeniku te sa arhitektom Zoricom Čubrović,
rukovodiocem radova i Zoranom Milošević, koja je izradila tehničke crteže impost kapitela. Pome-
nuti crteži zajedno sa crtežima doprozornika, podprozornika i lučnih elemenata trifora, koje je
izradila autor ovog rada, korišćeni su za unošenje podataka o bojenim površinama, što je urađeno
tokom samog tretmana.
Konzervatorsko-restauratorski tretman bojenih površina trifora na emporama katedrale Sv. Tripuna... 309
mjestima gotovo praškasta (Crtež 1).

Čišćenje kalcinacija i prljavštine sa bojenog sloja vrši se na način da se
površina koja se čisti najprije opraši četkom, a zatim se natapa vodom, kako
bi se bolje uočili tragovi boje i ujedno omekšao sloj koji se odstranjuje. Me-
haničkim putem, skalpelom, pažljivo se pristupa čišćenju. Na mjestima gdje je
sloj kalcinacije tvrđi, površina se natapa rastvorom vode pomiješanim sa ljepilom
za tapete (skrob) koji zasiti podlogu, održava vlažnost i omogućava djelovanje
rastvora na površini.
Na bočnoj strani istog imposta tretman je jednak kao i na frontalnoj površi-
ni, osim što je cinober vrlo nepostojan i slabog intenziteta. Srcoliki motiv na
ravnoj traci očuvan je u mnogo manjoj mjeri.
Crtež 1
Tretman srednjeg lučnog elementa, sjeverne trifore u srednjem traveju, sa

motivom „finika“. Na fragmentu je boja nanesena direktno na kamen i idući od
dna ka tjemenu redosljedom: siva, mrka, plava. Najbolje očuvana boja je mrka,
na srednjem ornamentu. Glatka površina međuprostora, desno od ose, nosi tanak
sloj fresko maltera sa ostacima tamne crvene boje, vrlo postojane, koja djelimič-
no prelazi na ornament. Isti prostor lijevo od ose, nosi tragove i ostatke sive, mrke
i plave boje, kao i fresko maltera, te tragove crvene (Crtež 2).
Crtež 2
I Južna trifora u zapadnom traveju
Čišćenje zapadnog imposta nad doprozornikom južne trifore u zapadnom

traveju pokazalo je dosta ostataka maltera i kalcinacije na čitavoj površini istočne
i bočne sjeverne strane. Na istočnoj strani imposta jedini značajniji ostatak boje je
u međuprostoru oko ornamenta sasvim desno i to je cinober, te iznad njega slabije
očuvan ostatak zelene boje. Sitni tragovi i tačkice cinobera i tamne plave boje
uočavaju se i drugdje na ovoj strani (Crtež 3).
Crtež 3
Na čeonoj strani uočavaju se ostaci cinober i zelene, kao i malo tam-

nocrvene boje na rubu ornamenta (Crtež 4).
Crtež 4
Čišćenje zapadnog doprozornika južne trifore u zapadnom traveju obuhva-

ta ornament na uglu doprozornika i bočne strane. U vrhu ornamenta je čovječiji
lik ispod kojeg se nižu trinaest osmokrakih zvjezdica i motiv biljke na samom
dnu. Veliki sloj kalcinacije prekriva površinu ornamenta. Ima dosta ostataka
maltera (Crtež 5).
Nakon završenog čišćenja ljudskog lika i sljedećih šest zvjezdica, uočeno

je da je boja u znatnoj mjeri očuvana. Razlikuju se dvije crvene - cinober i tam-
nija crvena, te zelena, tamnoplava i svjetloplava boja. Zjenice očiju ljudskoga
lika su od olova kao i na istočnom doprozorniku sjeverne trifore u zapadnom
traveju. Polovina lica ka istoku bojena je crvenom bojom čiji ostaci se vide i na
drugoj strani ispod sloja zelene boje. Fresko malter je prisutan duž obje bordure
desno i lijevo od ose. Bojen je, a debljina sloja varira. Osnovna boja na borduri
je tamnocrvena, mjestimično preslikana zelenom ili plavom bojom. Bočni kraci
zvjezdica na istočnoj strani imaju ostatke boja i to: prve dvije zelene, treća i čet-
vrta svjetloplave, peta i šesta zelene, sedma i osma plave, deveta i deseta zelene,
jedanaesta i dvanaesta plave i trinaesta zelene boje. Sa zapadne strane prvih šest
zvjezdica imaju na bočnim kracima samo ostatke zelene boje, sedma ima ostatke
tamnoplave i svjetloplave boje na borduri uz nju. Osma zvjezdica odozgo ka
dolje ima ostatke svjetloplave, deveta i deseta zelene, jedanaesta i dvanaesta sv-
jetloplave, a trinaesta zelene boje.
Crtež 5
Svi kraci po osi ornamenta bojeni su crvenom bojom direktno na kamen.

Često se ciglasta crvena boja nalazi na bočnim kracima zvjezdica i to uglavnom
sa zapadne strane. Nanesena je direktno na kamen i obično preslikana zelenom
ili plavom bojom. Takođe, na ornamentu se zapažaju i ostaci drugačije crvene
boje koja prekriva sloj fresko maltera bordure i tu, na kracima, pojavljuje se vje-
rovatno usljed nepreciznog bojenja bordure. Pri samom dnu doprozornika na
stilizovanom biljnom motivu i motivu izduženog finika koji izlazi iz njega, kao
i na glatkoj površini desno i lijevo od istih, uočavaju se prskani ostaci cinobera i
tamne plave boje. Veća mrlja tamne plave boje nalazi se i na vrhu biljnog motiva.
Na obje glatke površine doprozornika ima mnogo tragova boje u vidu kapi
i mrlja direktno na površini kamena. Tragovi su zeleni, tamnoplavi, cinober, zag-
asito crveni, oker, pri dnu opet prskane tačke tamne plave boje i cinobera.
Na početnom lučnom elementu nad doprozornikom južne trifore u zapad-
nom traveju sačuvani su samo sitni ostaci tamne crvene boje preko ostataka fres-
ko maltera na ravnoj površini bordure desno od ose (Crtež 6).
Crtež 6
Ostaci iste i cinobera ponegdje se mogu uočiti i na bočnim kracima sa iste

strane, te dvije tri tačkice tamnoplave boje.
Zapadna strana istočnog imposta nad kolonetama zaprljana je po cijeloj
površini (Crtež 7).
Crtež 7
Njenim čišćenjem uočava se ostatak cinober boje na površini međupros-

tora oko ornamenta u južnoj polovini, kao i ostatak zelene boje na istoj površini
u sjevernoj polovini. Cinober prekriva veliki dio, izvanredno je očuvan i inten-
zivan. Ovom bojom je bojen i južni pupoljak ornamenta, dok ostali dio istog ima
samo tragove crvene i zelene boje. Zelena je mjestimično otpala sa kamena. Na
ravnoj traci imposta pojavljuje se opet srcoliki motiv, bojen zelenom i cinoberom,
prilično oštećen.
Čišćenjem istočne strane istog imposta (Crtež 8) pokazuje se cinober i
zelena boja na međuprostoru, kao i kod srcolikog motiva, na ravnoj traci impos-
ta. U polju međuprostora sjeverno, zelena je podslikana crvenom bojom, koja je
dobro očuvana i vezana za podlogu, dok je zelena djelimično otpala s nje.
Crtež 8
Preko čitavog ornamenta, ponegdje preko bojenog dijela, i na ravnoj traci

imposta, vidi se mrkosiva patina slična onoj na sjevernoj koloneti ispod ovog
imposta za koju se može pretpostaviti da je to možda čađ. Neki od listića lozice
ornamenta nemaju ovaj sloj i tu je kamen potpuno bijel. Ova patina je zadržana,
a uklonjena je samo površinska nečistoća.
Čeona strana ovog imposta, prema sjeveru, na ornamentu sadrži ostatke
cinobera jedino na centralnom listu, te tragove tamnoplave i zelene boje. Cinober
crvena dominantna na površini međuprostora (Crtež 9).
Crtež 9
Na dijelu međuprostora, sasvim u vrhu pod ravnom trakom, istočno i za-

padno, cinober je podslikan zelenom bojom. Srcoliki motivi bojeni zelenom i
cinoberom nalaze se na ravnoj traci ovog imposta.
Čišćenjem zapadne strane istog elementa, nad istočnim parom koloneta
južne trifore u zapadnom traveju, otkriva se prisustvo kalcinacija na motivu zv-
jezdica (Crtež 10). Zapažaju se samo ostaci tamnocrvene boje preko fresko ma-
ltera na borduri lijevo od ose i ponegdje na kracima.
Čišćenjem istočne strane istog elementa (Crtež 11) utvrđen je isti postupak
kao kod prethodne zapadne strane, s tim što se ostaci boje nalaze na desnoj strani
u odnosu na osu.
Crtež 10 Crtež 11
Srednji lučni element nad istočnim parom koloneta ove trifore (Crtež 12)
sadrži takođe motiv osmokrakih zvjezdica i ostatak crvene boje na fresko malte-
ru po borduri desno od ose.
Crtež 12
Očišćen je istočni tjemeni element luka iste trifore. Motiv se sastoji od

samo jedne zvijezde, a na borduri ostaci fresko maltera su bojeni crvenom bojom.
Mjestimično su se preko te crvene sačuvali ostaci zelene boje. Ista boja ponegdje
je na kracima zvijezde.
Na srednjem lučnom elementu, nad istočnim doprozornikom, postoje jedi-
no ostaci crvene boje po fresko malteru na borduri lijevo od ose (Crtež 13).
Ista situacija i na početnom lučnom elementu nad istočnim doprozornikom,
samo što je ovdje sačuvan vrlo mali djelić maltera i boje na njemu (Crtež 14).
Crtež 13 Crtež 14
Impost nad istočnim doprozornikom južne trifore u zapadnom traveju ima

sačuvan reljefni ornament na zapadnoj i čeonoj strani okrenutoj ka unutrašnjosti
crkve (sjever). Na zapadnoj strani postoje ostaci boje samo na međuprostoru i to
cinober i zelene. Prvo sjeverno polje međuprostora ima ostatke zelene boje pods-
likane cinoberom. Po dnu ornamenta ostaci fresko maltera i tamnocrvene boje na
isturenim djelovima i u istoj ravni (Crtež 15).
Crtež 15
Čeona strana je skoro potpuno pokrivena slojem kalcinacije ispod koje se

uočava cinober na međuprostoru (Crtež 16), a pored nje još i zelena, tamna crve-
na, kao i ostaci fresko maltera.
Crtež 16
Сam ornament vjerovatno nije bio bojen jer ne nosi ostatke boje osim
ponegdje na krajevima listova te na prutićima loze, dolje istočno, gdje je prvo
nanesen malter, a zatim na tu glatku traku tamnocrvena boja. Zelena boja se saču-
vala mnogo slabije od crvene. Na ravnoj traci takođe. Tu su ostaci ove boje jedva
primjetni dok su srcoliki cinober motivi bolje očuvani i uočljivi.
Čišćenjem istočnog doprozornika južne trifore u zapadnom traveju, sa mo-
tivom osmokrakih zvjezdica (Crtež 17) uočava se da je svaka druga zvjezdica
bila obojena svijetlom plavom bojom čije ostatke nosi.
Zvjezdice između njih nemaju ostataka boje na čitavoj svojoj površini po
kojima bi se moglo odrediti kako su bile bojene. Na njima postoje ostaci iste svi-
jetloplave koja se vjerovatno slila sa plavih zvjezdica; zatim tamnocrvene boje

kojom je bojen fresko malter nanesen na glatku traku lijevo i desno od ose, te
tamnoplave kapi i mrlje. Čišćenje je teško i sporo jer je kalcinacija vrlo tvrda,
iako u tankom sloju.
Patina i kalcinacija su mjestimično zadržane jer su jako vezane sa pigmen-
tom. Ravne površine doprozornika, sjeverno i zapadno, takođe nose prskane tra-
gove boje, i u vidu kapi: mrkoplave, tamnocrvene, ciglastocrvene, kao i ostatke
maltera.
Na sjevernom kapitelu zapadne kolonete u južnoj trifori zapadnog traveja
jedva su primjetni tragovi cinobera, u maloj količini sačuvani.
.
Crtež 17
II Sjeverna trifora u zapadnom traveju
Tretman početnog lučnog elementa trifore na istočnoj strani obuhvata

čišćenje srednjih listića ornamenta, po osi oslikanih cinoberom, djelimično di-
rektno preko kamena, nanesen je sloj fresko maltera sa ostacima iste boje. Ovaj
postupak je vidljiv na cijeloj površini ovog elementa. Bočni listići su podslikani
cinoberom, a zatim preslikani mrkozelenom bojom. Ponegdje su uočljivi i tra-
govi plave boje.
Čišćenjem međuprostora između ornamenata desno i lijevo od ose pokazu-
je da je preko kamena nanesen tanak fresko malter, sa tragom tamne crvene boje,
takođe preslikane mrkozelenom. Boja je vrlo postojana i intenzivna (Crtež 18).
Crtež 18
Istočni doprozornik sjeverne trifore u zapadnom traveju, ukrašen zvjezdo-

likim motivom na čijem vrhu je ljudski lik, nema nikakvog ostatka boje, osim
sitnih tragova crvene, plave i ponegdje mrke i zelene (žutozelene). Jedini, vrlo
primjetan trag je na glatkoj površini desno od ose, gdje se čitavom dužinom, na
fesko malteru, uočava tamna crvena boja. Kod osme zvjezdice odozgo ka dolje,
lijevo, trag je ciglaste boje direktno na kamenu. Zjenica desnog oka ljudskog lika
u vrhu doprozornika je od olova, dok su u lijevom samo tragovi. Tragovi olova su
vidljivi i u najnižem lijevom, uvijenom listiću (Crtež 19).
Crtež 19
Vrši se čišćenje od prljavštine, krečnih naslaga i maltera mehaničkim

putem (skalpelom) onih površina doprozornika na kojima nema boje. Zadržava
se patina kamena.
Čišćenjem istočnog imposta nad doprozornikom sjeverne trifore u zapad-
nom traveju uočava se da ornament nije bio oslikan. Međuprostor nosi vidljive
tragove svijetlocrvene i zelene boje, ali su obje slabog intenziteta, vrlo neposto-
jane i praškaste. Crvena se ispiranjem skida. Na ravnoj traci imposta nije uočljiv
nikakav bojeni motiv. Ima samo jedva primjetnih tragova crvene i nešto jače crne
boje (Crtež 20).
Crtež 20
Čišćenjem istočnog impost kapitela sjeverne trifore u zapadnom traveju

uočeni su ostaci bojenih srcolikih motiva na ravnoj traci (Crtež 21).
Crtež 21
Intenzivna cinober boja, u jednom od polja međuprostora, je potpuno

praškasta i skida se na dodir četke, kao i ispiranjem vodom. Redosljed boja kod
srcolikih motiva na ravnoj traci je istovjetan onome na impostu na sjevernoj tri-
fori u srednjem traveju - zelena, bordo, cinober.
Kalcinacija na zelenoj, kao i na tamnocrvenoj boji je vrlo tvrda i kompakt-
na sa samom bojom, što znatno otežava čišćenje tako da se na nekim mjestima za-
država. Na jednom od listova ornamenta je neznatan trag narandžastog pigmenta.
Takođe, na prvom lijevom listu ornamenta vidljiv je ostatak tamne crvene boje
kojom je bojeno i polje međuprostora. Sve boje na ovoj strani imposta nanesene
su direktno na kamen.
Na bočnoj, južnoj strani istog impost kapitela i prije čišćenja, vidljivi su
ostaci tamnozelene boje i cinobera u međuprostoru, te vrlo tamne plave boje na
ornamentu (Crtež 22).
Crtež 22
Trag zelenoplave, skoro tirkizne boje, na ravnoj traci, kao i tamnocrvena

kod koje se samo da naslutiti srcoliki motiv. Cinober i zelena, na međuprostoru,
su vrlo dobro očuvane i intenzivne, ali nepostojane i osjetljive na dodir skalpela
i ispiranja. Sam ornament, duž svih žlijebova među prutićima, ima ostatke tamne
plave boje, dok je površina listića okolo najvjerovatnije bila oslikana narandžas-
tom bojom, vrlo nepostojanom, čiji tragovi se vide samo u sitnim oštećenjima i
rupicama u kamenu gdje se zadržalo nešto pigmenta.
Čišćenjem zapadne strane istočnog imposta sjeverne trifore u zapadnom
traveju (Crtež 23) uočava se odlično očuvana i vrlo intenzivna cinober boja koja
se javlja na površini međuprostora oko ornamenta, sasvim desno, te na ravnoj
traci imposta u ostacima srcolikog motiva. Na ravnoj traci je srcoliki motiv tam-
nocrvene boje jasno definisanog oblika, koja se takođe nalazi i na međuprosto-
ru oko ornamenta. Vidljiv ostatak zelene boje je na pupoljku, sasvim desno uz
cinober, a trag zelene, vrlo sitan, i na ravnoj traci imposta. Krajnji južni uvije-
ni prutići ornamenta nose ostatke tamne plave boje, kao na ornamentu s bočne
strane istog imposta.
Crtež 23
Čišćenjem istočne strane zapadnog impost kapitela sjeverne trifore u za-

padnom traveju uočava se jedino ostatak cinobera, postojanog i intenzivnog, na
međuprostoru krajnje površine lijevo. Djelimično boja prelazi i na ornament. Po
ornamentu desno, kao i u međuprostoru oko njega nalaze se ostaci olova (ka-
pljice).
U zatečenom stanju prije čišćenja zapadne strane istog impost kapitela
nisu uočljivi nikakvi tragovi boje (Crtež 24).
Crtež 24
Po završenom čišćenju uočavaju se ostaci zelene, te mali trag crvene boje

na južnom, ugaonom međuprostoru oko ornamenta, kao i praškasta tačka vrlo
mrkog, plavog pigmenta na uvijenom listu istog. Zelena boja je jako loše vezana
za podlogu. Ponegdje po ornamentu primjetni su ostaci olova. U međuprostoru
prvog ornamenta s lijeva, trag tamnocrvene boje, nedovoljno je sačuvan da bi
definisao cijelu bojenu površinu.
Na bočnoj, južnoj strani istog impost kapitela zapažaju se ostaci cinobera,
relativno dobro očuvanog, i zelene boje, obje na površini međuprostora. Cinober
prekriva i vrhove uvijenih listića ornamenta. Jedva vidljiv trag tamne crvene boje
na ravnoj traci imposta, vjerovatno je srcoliki motiv (Crtež 25).
Crtež 25
Čišćenje južnog kapitela, pod zapadnim impost kapitelom sjeverne trifore

u zapadnom traveju, uočava se da su listići u gornjem redu naizmjenično bojeni
cinoberom i tamnom plavom bojom, a u donjem redu plavi, pa nebojeni list.
Međuprostor oko ornamenta nema tragova boje. Ostaci cinobera na užoj, ravnoj
traci kapitela (Crtež 26).
Crtež 26
Na južnom, početnom lučnom elementu nad zapadnom kolonetom sje-

verne trifore u zapadnom traveju, ima samo sitnih tragova tamne plave boje i
tamne crvene boje na ornamentu, koja se nalazi i lijevo od ose, na glatkoj traci,
na sloju fresko maltera. Isti slučaj je i kod ornamenta na zapadnoj strani ovog el-
ementa, gdje se još da uočiti i trag cinobera na jednom od listića na osi (Crtež 27).
Crtež 27
Na srednjem lučnom elementu, nad zapadnim kolonetama iste trifore,

primjetni su ostaci tamne plave boje, direktno na kamenu, u međuprostoru oko
ornamenta. Ostatak cinobera je i na djeliću lista na osi ornamenta (Crtež 28).
Crtež 28
Impost nad zapadnim doprozornikom sjeverne trifore u zapadnom traveju

sadrži samo ostatke zelene boje sačuvane u uglovima međuprostora oko orna-
menta. Pigment je loše vezan za podlogu (Crtež 29).
Crtež 29
Čišćenjem južnog početnog lučnog elementa nad zapadnim doprozorni-

kom uočen je veoma veliki sloj kalcinacije na cijeloj površini.
Svi kraci zvjezdica ornamenta, duž cijele ose, bojeni su cinoberom direkt-
no na kamenu. Bočni kraci su svjetloplavi kod jedne, a kod druge tamnozeleni, i
tako naizmjenično. Na glatkoj površini, lijevo od ose, preko sloja fresko maltera
je cinober, preslikan istom svjetlom plavom ili zelenom bojom, zavisno od toga
pored koje je zvjezdice. Pri samom dnu ove površine ostatak je tamnoplave boje
na kamenu. Desno od ose, na glatkoj površini, opet fresko malter bojen tamnom
crvenom bojom, takođe preslikanom bojama bočnih krakova zvjezdica ornamen-
ta. Kod najnižeg ornamenta ova crvena nije preslikana, jer vjerovatno ornament i
nije bojen, osim cinober lista na osi. Mjestimično je i svijetla plava boja preslika-
na tamnoplavom. Na ravnoj površini elementa, ka unutrašnjosti crkve, tragovi
svijetle (trava) zelene, tamne plave boje i mrkocrvene ciglaste (Crtež 30).
Crtež 30
Zapadni doprozornik sjeverne trifore u zapadnom traveju. Po zvjezdicama

ornamenta tragovi cinobera, tamne plave boje i tamne crvene boje. Tamna crve-
na, na pojedinim mjestima prekriva i sloj fresko maltera na glatkoj traci, lijevo od
ose ornamenta. Ista boja na nekim bočnim kracima zvjezdica javlja se direktno po
kamenu, vjerovatno nepreciznim bojenjem glatke trake. Na ravnoj površini nižeg
elelementa doprozornika, ka unutrašnjosti crkve, vidljivi su tragovi tamne plave
boje (skoro mrke), tamne zelene, svijetle zelene boje (trava), cinobera, okera i
tamne crvene boje. Svi tragovi su u vidu manjih ili većih kapi koje su se slivale
niz površinu kamena (Crtež 31).
Crtež 31
Čišćenjem podprozornika sjeverne trifore u zapadnom traveju uočava se

da podprozornik ima ostatke boja jedino na ravnoj traci, i to cinober i zelene u
vidu srcolikih motiva, te tamnoplave na sloju fresko maltera kojim je prevučena
ivica između ravne trake i površine sa ornamentima (Crtež 32).
Crtež 32
Boje na ravnoj traci su crvene, pa zelene naizmjenično. Sasvim lijevo na

ornamentu profil čovjeka iz čijih usta izlazi lozica ornamenta (Crtež 32, detalj).
Zjenica oka lika je bojena crveno. Mogu se uočiti i prskani tragovi tamne plave
boje, te tragovi tamne crvene boje kao krupnije tačke na ornamentu.
Crtež 32, detalj
III Južna trifora u srednjem traveju
Čišćenje površina impost kapitela nad zapadnim doprozornikom obuhvati-

lo je bočnu, sjevernu stranu na čijoj ravnoj traci su srcoliki motivi bojeni naizm-
jenično cinoberom i tamnom zelenom. Međuprostor oko ornamenta je cijelom
površinom bojen zeleno, s tim što je oko gornje polovine lista zelena podslikana
cinoberom (Crtež 33).
Crtež 33
Na površini međuprostora, dolje desno, vidljiv je sloj fresko maltera sa

ostacima tamnocrvene boje. Tragovi cinobera nalaze se i na samom listu orna-
menta, a ostaci zelene na prutićima stabljike desno, kao i na centralnom listu.
Cinober je intenzivan, dobro očuvan i vrlo postojan, dok je zelena na nekim mjes-
tima prhka i nepostojana. Trag tamnocrvene, mrlje mrke plave boje i okera na
gornjoj je ravnoj plohi impostа.
Na istočnoj strani istog imposta, nad doprozornikom južne trifore u sredn-

jem traveju (Crtež 34) zapaža se kalcinacija koja je vrlo tvrda i čvrsto vezana za
bojeni sloj, što otežava čišćenje.
Crtež 34
Iz tog razloga na nekim mjestima kalcinacija je ostavljena da se njenim

uklanjanjem ne bi uklonila i boja ispod. Ravna traka imposta je bojena cijelom
površinom. Cinober i zeleni srcoliki motivi su naizmjenični, a prostor okolo njih
nosi ostatke mrke boje kojoj je teško odrediti ton. Srcoliki motivi, bojeni zelenom
bojom, sačuvani su kao bijele površine sa vrlo malo tragova same boje. Među-
prostor oko ornamenta uglavnom prekriva cinober, mjestimično podslikan zele-
nom i preslikan ljubičastom tamnom bojom. Manja očuvana površina međupros-
tora, sasvim lijevo, ima ostatke zelene boje. I sam ornament je bio oslikan mrkom
bojom čiji ostaci su vidljivi. Jedan pupoljak ornamenta je bojen cinoberom (desno
od ose) i zelenom bojom (lijevo od ose). Gornja ravna ploha ima tragove okera,
tamnoplave, mrke i tamnocrvene boje. Ostatak tamnocrvene boje je uočljiv na
pupoljku ornamenta okrenutom ka dolje.
Duž ose ornamenta, na zapadnom doprozorniku južne trifore u srednjem
traveju, zapažaju se tragovi mrke boje. Na šestom ornamentu „finika“ (odozgo
ka dolje) je mrlja tamne plave boje i cinobera. Ostaci tamnoplave boje naročito
su uočljivi na trinaestom ornamentu, istim redoslijedom, a tragovi iste, poput ka-
pljica i na svim ostalim ispod šestog. Na glatkoj traci i desno od ose ostaci tamne
crvene boje na fresko malteru i nešto svjetlije direktno na kamenu. Pri samom
vrhu istočne ravne površine doprozornika ostatak tamne plave boje je nanesen
četkom u vidu natpisa ili crteža (Crtež 35).
Čišćenje zapadnog impost kapitela nad kolonetama iste trifore obuhvatilo
je njegovu zapadnu (Crtež 36) i istočnu stranu (Crtež 37).
Na ravnoj traci zapadne strane ovog imposta su ostaci mrke i smeđe boje.
Kod ove druge moguće je naslutiti srcoliki oblik. Ornament je bojen sivom kao
i jedan dio površine međuprostora. Ostali dijelovi međuprostora su sa ostacima
smeđe boje, zelene i cinobera. Najbolje očuvana je smeđa boja za razliku od
drugih.
Čišćenjem istočne strane istog imposta uočava se mrkosiva boja na or-
namentu. Međuprostor, s lijeva na desno, bojen cinoberom, dobro je očuvan i
intenzivan, zelene i sive boje.
Crtež 35
Crtež 36
Crtež 37
Uska glatka površina međuprostora, gore i dolje od ornamenta, nosi tra-

gove mrke tamne boje i zelene. Na ravnoj traci zapažaju se ostaci zelene, tam-
nocrvene i mrke. Vjerovatno su srcoliki motivi.
Na ravnoj traci istočne strane istočnog impost kapitela nad istočnim parom
koloneta južne trifore u srednjem traveju, smjenjuju se cinober i zeleni srcoliki
motivi. Zeleni su očuvani loše i samo po konturi motiva. Sam ornament nosi tra-
gove zelene boje, te jednu mrlju vrlo tamnog plavog pigmenta.
Međuprostor oko istog bojen je cinoberom koji je u centralnom polju odlič-
no očuvan na čitavoj površini. Na površini desno podslikan je zelenom bojom, a
na lijevom polju međuprostor takođe zelenom. Ostaci ove dvije boje vidljivi su i
na spiralno uvijenom pupoljku. S desne strane lijevog pupoljka površina među-
prostora je bila zelena podslikana cinoberom. Zelena boja je i tu znatno oštećena
i neočuvana (Crtež 38).
Crtež 38
Bočna, južna strana istog imposta na ornamentu sadrži samo sitne i rijetke
tragove zelene boje i cinobera. Iste boje se pojavljuju i na površini međuprostora.
Djelimično je zelena podslikana cinoberom. Jedno od polja međuprostora bojeno
je tamnom crvenom bojom koja je podslikana cinoberom.
Čišćenjem istočnog imposta nad doprozornikom južne trifore u srednjem
traveju, pokazuje se da je boja sačuvana u maloj mjeri. U poljima međuprostora
ostaci su ciglaste crvene, zelene i tamnocrvene boje, skoro ljubičaste. Mjestimič-
no po ornamentu mrki tragovi (Crtež 39).
Crtež 39
Čišćenjem istočnog doprozornika ove trifore sa motivom „finika“ poka-

zuje da se lijevo od ose nalazi bordura fresko maltera sa ostacima tamne crvene
boje. Desno od ose, na glatkoj traci bordure, nema nikakvih tragova. Ostaci iste
crvene boje su i na tri gornja ornamenta „finika“. Kod ostalih ornamenata vidljivi
ostaci tamne gotovo crne boje, naročito na šestom odozgo ka dolje, te desetom i
jedanaestom. Na četrnaestom finiku su ostaci fresko maltera sa tamnocrvenom i
mrkom bojom. Sjeverna, ravna strana doprozornika ima ostatke ciglaste crvene,
tamnocrvene, tamne plave boje i okera, sve u vidu tačkica ili kapi koje se slivaju
niz površinu (Crtež 40).
Crtež 40
Čišćenjem srednjeg lučnog elementa (istočni dio) osim kalcinacije i osta-

taka maltera ne pokazuje se nikakav trag boje.
Početni lučni element nad istočnim parom koloneta na istočnoj strani sa-
drži ostatke fresko maltera. Srednji motiv „finika“ je sa ostacima cinobera direk-
tno na kamenu.
Tačkice cinobera su i na gornjem „finiku“, dok se na donjem javlja ostatak
tamnocrvene boje preko tankog sloja fresko maltera. Desno od ose, na glatkoj
površini, na mjestu gdje se dodiruju srednji i donji finik, jedva primjetan je trag
tamne plave boje na kamenu (Crtež 41).
Na zapadnoj strani elementa je isti motiv. Na najnižem motivu finika su
ostaci crvene boje preko sloja fresko maltera. Sitne tačke tamnoplave boje su na
glatkoj površini desno od ose kao i na listu finika koji se dodiruje s njom (Crtež
42).
Na zapadnom dijelu srednjeg lučnog elementa, nad istočnim parom koloneta
trifore, zapaža se bordura fresko maltera sa ostacima tamnocrvene boje. Malter i
boja prelaze i na dodirne listove finika kod donjeg i gornjeg, dok se na srednjem
vide ostaci svjetloplave boje, vrlo intenzivne, ali loše očuvane (Crtež 43).
Crtež 41 Crtež 42 Crtež 43
Čišćenjem podprozornika uočava se da na njemu nema tragova boje, a i

sam motiv je sačuvan u veoma maloj mjeri (Crtež 44).
Crtež 44
IV Sjeverna trifora u srednjem traveju
Čišćenjem istočnog doprozornika sjeverne trifore u srednjem traveju

(Crtež 45), uočava se da preko glatke trake, istočno od ose ornamenta, ima dosta
ostataka debelog sloja fresko maltera bojenog crvenom bojom koja se takođe do-
bro očuvala. I malter i boja zahvataju i listove finika na toj strani. Pri dnu dopro-
zornika ostaci maltera na ravnoj, južnoj površini doprozornika, bojeni su tamnom
plavom bojom. Isti ostaci su i na stilizovanim listovima biljke na dnu ornamenta.
Zapadno od ose su u mnogo manjoj mjeri sačuvani ostaci i boje i maltera. Boja
je i ovdje crvena, ali nešto zagasitija ciglastocrvena. Na najnižim motivima orna-
menta nalaze se prskani ostaci tamnoplave boje, cinobera i tamnocrvene. Isti su
tragovi i na ravnoj površini, uz motiv. Inače, tragovi ove tri boje su prisutni kao
kapi, mrlje, prskani ostaci na ornamentu, borduri i ravnim površinama dopro-
zornika. Zapadna ravna strana doprozornika, u gornjem dijelu, ima crteže rađene
tamnom plavom bojom od kojih su dva horizontalno postavljena (geometrijski
motivi) i niži crtež sa motivom oblih formi (srce, cvijet...).
Crtež 45
Čišćenjem podprozornika sjeverne trifore u srednjem traveju koji je

ukrašen lozicom sa lišćem, uočavaju se po ornamentu i okolo njega prskani ostaci
crvene, tamnoplave i smeđe boje (Crtež 46).
Crtež 46
Na ravnoj traci podprozornika srcoliki motivi su zelene i cinober boje. Pre-

ko cinobera je patina tako da djeluje kao tamna crvena. Preko ivice, između ravne
trake i površine sa ornamentom, zapaža se sloj fresko maltera i tamnoplava boja.
Na zapadnoj strani istočnog imposta, nad kolonetama sjeverne trifore u
srednjem traveju, zapaža se tvrdi sloj kalcinacije. Sačuvani su samo ostaci zelene
boje u međuprostoru oko ornamenta, te sasvim mali trag cinobera (Crtež 47).
Crtež 47
Na bočnoj južnoj strani ovog imposta zapažaju se ostaci crvene i zelene

boje na međuprostoru oko ornamenta (Crtež 48). Kalcinacija je i ovdje vrlo tvrda.
Zelena boja je loše vezana za podlogu, dok je crvena nešto postojanija. Na ravnoj
traci sitni ostaci ove dvije boje, vjerovatno su trag bojenih srcolikih motiva.
Crtež 48
Na istočnoj strani istog imposta sačuvan je samo veoma oštećeni fragment

(Crtež 49).
Crtež 49
Ipak, cinober na površini međuprostora intenzivan je i postojan. Prekrivao

ga je debeo i mek sloj kalcinacije. Zelena boja loše je očuvana i zadržana je u
maloj mjeri. Impost nad doprozornikom sjeverne trifore u srednjem traveju, ima
izvrsno očuvane ostatke cinobera, tamnocrvene i zelene boje na površini među-
prostora, te na ravnoj traci imposta, u vidu srcolikih motiva (Crtež 50).
Crtež 50
Sam ornament nema tragova boje osim mjestimično gdje prelazi na isti
kao posljedica nepreciznog bojenja četkom. Na površinama ornamenta koji se
nalaze na desnoj polovini imposta nemaju nikakve tragove boje što se javljalo i
na ranije obrađenim elementima. Može se stoga pretpostaviti da nisu bile bojene
ili je na tim površinama bila neka nepostojana boja koja se vremenom potpuno
sprala i nestala s kamena. Bočna strana imposta (sjever) nosi, takođe, vrlo dobro
očuvane ostatke iste tri boje (Crtež 51). Srcoliki motiv se ponavlja. Ponegdje su
na ornamentu mrki tragovi.
Crtež 51
Zapadni impost nad kolonetama sjeverne trifore u srednjem traveju po-

kazuje veoma sitne ostatke cinobera i zelene boje u poljima međuprostora oko
ornamenta (Crtež 52).
Crtež 52
Početni lučni element nad zapadnim doprozornikom, sa motivom tri finika

(Crtež 53) u najnižoj zoni ima ostatke tamne plave boje, fresko maltera i tam-
nocrvene boje. Srednji element ima samo ostatke fresko maltera i tamnocrvene
boje, dok na gornjem ima ostataka svijetloplave boje, djelimično podslikane ci-
noberom i preslikane tamnoplavom, te fresko maltera sa tamnocrvenom bojom
koja se, kao i na predhodna dva motiva, pojavljuje kao ostatak bordure. Na glat-
koj traci, desno od ose motiva, tamnoplava boja i takođe tamnocrvena na fresko
malteru se nalazi i sa ravne istočne površine elementа.
Crtež 53
Početni lučni element nad parom koloneta iste trifore riješen je istovjetno
u vidu finika sa istočne i sa zapadne strane elementa (Crtež 54).
Crtež 54
Na zapadnoj, ostaci maltera i tamnocrvene boje na njemu kao i nešto ci-

nobera na glatkoj površini desno od ose ornamenta su direktno na kamenu. Or-
nament okrenut istoku je sa ostacima tamnoplave boje koja se vidi i na glatkoj
površini desno od ose, te djelimično prelazi preko crvene na debelom sloju fresko
maltera s istočne ravne površine elementa. Lijevo od ose, na glatkoj traci je samo
fresko malter sa ostacima crvene boje.
Pregledom i čišćenjem dva kapitela od kojih jedan nad kolonetom u sjever-
noj trifori srednjeg traveja, a drugi, nemontiran, koji je izvorno pripadao trifori u
istočnom traveju (Crtež 55) utvrđeno je da su pokriveni slojem kalcinacija.
Crtež 55
Na kapitelu koji pripada trifori u srednjem traveju ima nešto ostataka

crvene boje na ravnoj traci kapitela.
Kapitel sa uvijenim trakama ornamenta takođe ima ostatke crvene boje,
manje na široj ravnoj traci, a mnogo više na užoj, uvučenoj (Crtež 56).
Crtež 56
Ista boja se vidi ponegdje na oblim uvijenim trakama ornamenta. Osim

ovog nema drugih tragova boje.
Kapitel koji je takođe pripadao triforama u istočnom traveju ima samo
ostatke tamne crvene boje na užoj, uvučenoj ravnoj traci (Crtež 57).
Crtež 57
Još je jedan nemontirani kapitel sa trifore u istočnom traveju. Crvena boja

se nalazi na široj i užoj uvučenoj ravnoj traci, te ponegdje na oblim površinama
kapitela gdje se preko ornamenta uvija. U trouglastom dijelu međuprostora, u
gornjoj zoni između dvije uvijene trake, vide se ostaci mrkoljubičaste boje (Crtež
58).
Crtež 58
Rastvorom sačinjenim od nitro razređivača sa 4% paraloida vrši se fiksir-

anje boje. Fiksiranje je izvedeno na površinama boje dva nemontirana elemen-
ta, imposta nad doprozornikom i na srednjem lučnom elemetu sjeverne trifore u
srednjem traveju.
Nakon toga uklanjanjem prašine i čišćenjem vodom pripremljeni su za fik-
siranje ostali elementi ove trifore.
Fiksiranje boje izvedeno je na svim elementima sjeverne trifore u srednjem
traveju nanošenjem rastvora četkom u dva sloja. Isti postupak fiksiranja izveden
je i na bojenim površinama sjeverne trifore u zapadnom traveju, južne trifore u
zapadnom i južne trifore u srednjem traveju.
V Ostali fragmenti
Tretman čišćenja od kalcinacije i prljavštine obuhvatio je i dva nemontira-

na imposta nad doprozornicima koji su se prvobitno nalazili na nekoj od trifora
u istočnom traveju.
Pripremljeni su i za fiksiranje, kao i kapiteli sa istih trifora. Na međupros-
toru su ostaci cinobera i zelene boje koja je loše očuvana, samo par tačkica (Crtež
59).
Crtež 59
Ostaci boje na drugom impostu mnogo su bogatiji. Ornament ni ovdje nije

bojen, a na površinama međuprostora ljubičasta, zelena i zagasitocrvena boja.
Na ravnoj traci imposta su ljubičasti i crveni ostaci boje kao krugovi ili srcoliki
motiv (Crtež 60).
Crtež 60
Fiksiranje boje izvedeno je na isti način, u dva sloja.

Fotografije
Slika 1. Trifora na južnoj strani zapadnog traveja - izgled prema crkvi

Slika 2. Južna trifora u zapadnom traveju - pogled prema galeriji

Slika 3. Sjeverna trifora u zapadnom traveju

Slika 4. Južna trifora u srednjem traveju - pogled prema galeriji

Slika 5. Sjeverna trifora u srednjem traveju

Slika 6. Detalj sjeverne trifore u zapadnom traveju

Crtež 61. Crtež trifore na južnoj strani zapadnog traveja; osnova, presjek i
izgled prema unutrašnjosti crkve (prema M. Čanak -Medić, Z. Čubrović)
ГРАЂА
UDK 394.92 МИРКОВИЋ М.
Горан Ж. КОМАР
ЗБИРКА ТОПАЉСКОГ И САВИНСКОГ ПОСЛАНИКА

МАРКА МИРКОВИЋА
Овом Збирком писама заступника Топаљске комунитади и

Светоуспенског манастира Савина из половине 18. вијека, сачуваних
у Архиву манастира и Архивском одјељењу Херцег Нови Државног
Архива Црне Горе (Топаљска комунитад), настоји се допринијети
освјетљавању веома значајних дјелатности ове личности у Венецији и
Трсту. Најстарије писмо којим сам располагао датирано је 29. септембра
1746. године, а упућено је игуману манастира Савина, веома заслужном
јеромонаху Арсенију (Милутиновићу)1. Слиједи пуномоћ Топаљске
комунитади Марку Мирковићу од 15. децембра исте године коју је
издала Управа комунитади на челу са веома предузимљивим капетаном
Вуковојем Вуковим Јовановићем из Доње Ратишевине. Капетан Вуковој
истакао се дјеловањем у обнови пећке епископије Српске Православне
Цркве у Боки Которској2 и спада међу најактивније капетане који су на
дужност бирани три пута. Даље, доносе се писма игумана Арсенија
Марку Мирковићу из 1749. и 1750. године у којима изражава велику
забринутост за средства која је великим трудом сакупио. Из ових писама
види се да је игуман Арсеније дјеловао у правцу поновног успостављања
епископије у Даламцији и Боки (оспоравање наметнутог кандидата
Лаврентија), као и у правцу сређивања послова везаних за некретнине
манастира, као и цркава Светих Сергија и Вакха на Подима и Саборне
цркве Светог Вазнесења Господњег на Топлој. Очигледно је да манастир
дјелује у складу са управом Топаљске комунитади.
У овој преписци поменут је велики број православних свештеника
и трговаца који су дјеловали у Венецији и Трсту.
На крају, сматрао сам да је корисно објавити и препис тестамента
Марковог брата Матеја (Матије) из 1790. године. Он нам је познат као
даровалац украшеног рама за чудотворну икону Пресвете Богородице
1
Горан Ж. Комар, Савински игуман јеромонах Арсеније (Милутиновић) 1684-1754,
прилози животопису, Херцег Нови, 2010. Игумана Арсенија помиње Дејан Медаковић,
Манастир Савина, Велика црква, ризница, рукописи, Београд, 1978, 30, 62.
2
Горан Ж. Комар, Прва књига Топаљске општине. Темељна акта, Херцег Нови -
Београд, 2009, 50-52, 56-66.
352 Горан Ж. КОМАР
Савинске.3
Приређивач је својим преписом учинио минималне правописне
интервенције у односу на изворни текст писама.
1.
ВЕНЕЦИЈА, 29. септембра 1746.
Писмо топаљског и савинског посланика у Млецима, Топљанина

Марка Мирковића4 савинском игуману Арсенију Милутиновићу, поводом
послова око земаља манастира и цркава на Подима и Топлој.5 Читајући ово
писмо ми смо стекли утисак да г. Марко Мирковић, могуће, под општим
дјелом мисли на неку акцију раздвојено од свога задатка у вези са земљама
Савине и топаљских и пођанских цркава. Сасвим је могуће да је већ тада у
Топлој и у Савини зачета идеја о градњи Велике манастирске цркве.
Пречастњејши и словењејши господин: отац игуман Арсеније
Часности ваше примили смо нам придраги и млого суелатељни и

исписани у јулију 17 – у истому млого обрадовали се о вашему добром
здрављу и мирному. Видимо што нам сте писали за ђела от земаља
моностира и цркава на Топлу и на Поду. Био је господин Ђини рекао ми да
ће поћи трошка и церка 15 – цекина. Како ви сам писао ми смо му казали
3
Горан Ж. Комар, Манастир Успења Пресвете Богородице на Савини код Херцег Новог,
Херцег Нови, 2013, 292 (Либро от саландара манастира Савина).
4
О роду топаљских Мирковића може се читати у Србско–далматинском магазину за
1851. годину: Похвално сведочанство србској породици Графу (конте) Мирковићу, издао
Андрија граф Кверини у Венецији 16. марта 1801. године, страна 53–59. Такође: Горан
Комар, Небојша Рашо, Похвално свједочанство србској породици, Драчевица. Часопис
Друштва за архиве и повјесницу херцегновску год II, бр. III, Херцег – Нови, 2004, 84 – 89.
Изнова штампано. Познати су и Мирковић Јово, канцелар Нико, Сава, Матија Ћетков. Види
код: Гoран Ж. Комар, Бока Которска. Ћирилски споменици 17, 18. и 19. вијека (acta serbica),
Херцег Нови, 2009, 365, 366, 280, 282, 339, 178, 241, 251, 131, 144, 176, 198, 199, 205, 275, 280,
313, 339. Од 1750. године, када је начињена Нота од соли парохије топаљске, уписан је под
ред. бр. 155. Марко Мирковић са осам укућана, а Марко је 1758. уписан као суђа који живи
са братом и укупно седам укућана. Године 1771, уписан је у Ноту Мато (Матеј) Мирковић
са дванаест укућана: Горан Ж. Комар, Херцегновски ћирилични пописи 1750-1826, Херцег
Нови, 2011, 13, 17-18.
5
Документ који се односи на послове Марка Мирковића у Венецији, а у вези са
настојањем да се врати правилана епископија у Приморје, објавио је Јефто М. Миловић,
Зборник докумената из историје Црне Горе (1685 – 1782), Цетиње, 1956, 215. Он пружа
исправу од 17. марта 1746. насталу у Новоме која је објављена у Шематизму православне
Епархије Бококоторске, дубровачке и спичанске, 1881, 31.
Збирка топаљског и савинског посланика Марка Мирковића 353
ваше писмо који ми одговара да за његов труд неће искати а ови трошак
ваља дати господару који ће понијети парту у консулту и сустентати да се
декрета. Зато смо настојали да се ово доспије прије не(г)о пођу господа на
двор. Није се могло оправити прије него дођу господа з двора. Ми ћемо
настојати ђело доспјети при(је) него се упутимо одовле Виђу што ми
мотивате да су долазили пријатељи из Далмације и да сте ми писали по
њима што је потребно да нађем ако би видио да се ђело може оправити. Ја
сам ође до сада гледао – да ће доћи и ако ми је и отац – Симеун – писао да
су на справи. Сада виђу да неће доћи знадући да господа иду на двор – а
унапријед не знам што мисле ово су два мјесеца да ми нијесу писали а без
њи(х) ја нијесам – могао почет за опште ђело – унапријед – Просим вас да
ми заповидите што се има одлучити ако не би дошли они из Далмације да
овди не дангубим – и не трошим – Писао сам господину Трифуну за грађу
који ми није отписао када ми одговори бићете авизани при којем – остају
се ваше часности услуговатељ љубећи вам десницу и припоручујући се на
молитви.
На 29 – сектембра 1746 – у Млецима, Марко Мирковић суђа –
А(рхив) м(анастира) С(авина)
Писмо заступника Марка Мирковића игуману Арсенију (Милутиновићу)

2.
TOПЛА, 15. децембра 1746.
Пуномоћ Топаљске комунитади за суђу Марка Мирковића у послању

у Млетке. Ова пуномоћ суђи Марку није конкретизована према посебним
задацима.
Ва имје И(су)са: Х(ристо)са: амин годишта од његова прес(ве)т(а)

го: рождества 1746= индикта деветога на 15. деценбра по грчаски, у дан
истинити понеђељник, у Новоме на Топлој вароши од Новога, у офици
цивил од превјерне комунитади од Топле државе Новске и проча.
Мјесто печатно С(ве)таго: Вознесенија Х(ри)с(то)ва:
Ми ка(пета)н: и суђе атуали од више речене комунитади чинећи на
име и осталије главара и старјешина, и свега пука од исте комунитади, који
ћемо бити одиздол подписати. Чинимо за нашега влаштитога прокаратора
и посланика го(споди)на: суђа Марка Мирковића, из ове вароши који се на-
оди саде у Млецима и ко је и он исти од ове наше комунитади, и дајемо му
сву обилату и изпуниту облас да може изићи и конпарити пред преведрије-
му принципом, и у преузвишени сенат и сваки трибунал колеђ и мађистрат
ђе би било од потребе, а за потребе свеколике од наше комунитади пре-
дати наше молбе преведроме принципу; просећи да би наша привелеђа и
еженциони у нашем мјесту и по свем стату преведрога принципа азентао
и потврдио обилато у сваки понат, с надограђењем и проча, како су искали
наши првашњи у шупљици у вријеме кад нас преведри принцип превелеђао
и азентао года 1718 – и проча. И за боље увјереније подписујемо се и по-
стављамо наш печат комунски.
Вуковој Вуков ка(пета)н: од комунитади

Игњатије Петровић суђа од комунитади
Јово Лакетић суђа од комунитади
Марко Ожеговић суђа од комунитади
Матије Мирковић вици суђа од исте комунитади
Матије Јововић канзали=
јер од комунитади
АХ, Т(опаљска) к(омунитад) ф.1., 1

3.
ВЕНЕЦИЈА, 4. април 1747.
Марко Мирковић пише оцу Арсенију Милутиновићу о разним

дјелима, укључујући и работе око неког великог дјела које у својим писмима
назива ’’општим дјелом’’. Вјерујемо да је овдје у питању започета акција на
стварању услова за истицање захтјева за градњу Велике цркве манастира
Савина. И у овоме писму се јасно раздваја посао око земаља. У вријеме
боравка у Венецији Марко је задужен да поради око баштина манастира, као
и топаљских и пођанских цркава. При крају писма он говори о овоме послу
сасвим одређено и раздвојено од послова који се односе на ’’опште дјело’’.
Чак се на једном мјесту помиње градња цркве.
Преподобњејши и словесњејши господине оче игум(а)не Арсеније
мене љубими и сани оче господине. Часности ваше примили смо писану
от – 3 фебрара пасанога. У истому видим да сте примили моје писмо у ком
сте се млого ожалостили чујући самрт оца протосинђела Партенија. У ову
се морете обрадоват да је исти жив – у заточенију како ми сада пише из Беча
господин Јово Милетић – кому сам био млого препоручио ја одавле пошао
у Беч – да испита за живот и смрт и његово имуће ђе му је остало. И ево ви
шаљем књигу коју ми је писао господин – Јово да видите што ми је писао
и опет ми исту књигу пошљите амо ја не мањкам да се нађе и зна што је
обећао послати за грађу от цркве а овије се дана чека ође господин Трифун
– Чаци Симић с коијем ћу зборити а и ви бисте добро учинили да му пишете
како знате а за опште дјело дошао је скоро господин поп Кричка и били смо
у господина Карајањића који је прије настојао зо (!) дјело и сада се обећао
прифатит ако му дамо у депозит цекина двијести. Ја сам рекао дати ако ми
учини писмо како ћу бити сигуран за исте. И тако чекамо докле се нађу
нека писма и видимо који се има почетак и пут узети за дјело када се почне.
Бићете от свега авизани прије него дамо аспри у руке господин Карајањићу
који је добри христијанин. Видим да ви је долазио два пута Гаврило
Трапарић. Скоро ви сам послао копију от тастамента у коју ћете виђети што
му је оставио покојни срзенте и сада шаљем ви ови булентин – што ми је дао
господин капетан Раде Маина у кога сам примио и динаре ваше и Гаврилове
и робу вашу како је у овому булентину. Робу сам послао брату мому који ће
вам предати а динари су у мене ја ћу вам и(х) донијети ако Господ Бог да
здравља за које ми је дат аманат да вами предам у руке а море бити да ће
ми служити за опште ђело. А ви тамо Гаврилу кажите да су примили чујем
од господина – конте Васиља да сте имали јазбу от нашије поглавица које
нијесу добро учинили како чујем. За земље настојим оправити ако се узморе
прије него пођем одовле. При којем остају се ваше часности услуговатељ –
поздрављајући вас и љубећи вам десницу и препоручујући се на молитви.
У Млецима 1747 на 4 априла по србски.

Марко Мирковић с(у)ђа.
АМС
4.
ВЕНЕЦИЈА, 20. децембар 1747.
Марко Мирковић савинском игуману Арсенију Милутиновићу о

дјелима за која је задужен.
Пречастњејши и словењејши господин: господин: отац игумен –

Арсеније свето(г)у с(ло)венскаго монастира Савина м(е)не љубими господин.
Млого времена пасало је не виђу от ваше частности писма ни на

моје писмо риспосте писао ви у сетемру и авизао вас за општа ђела што
је углављено с овијем госпарима који су се прифатити и обећали за дјело
оправити. А ми смо метнули у депозит цекина двјести а они из Далмације
нашли ође сигуру пријатељу који се облегао за њи(х) изброити триста
цекина ако буде потреба и дјело се оправи ако ли Боже сачувај не оправи да
узмемо наше новце натраг и када је ово табиљено пошао је о(тац) протопопе
Димитрије дома и био би и ја исто учинио докле би нам писали ови госпари
да дођемо и ја имајући моије интереса и трговина до сада нијесам могао
доћи а сада говоре ми да не идем одавле за мало дана уфамо у Бога знаћемо
шта ће бити за опште ђело а за земље монастирске и цркве на Топлој и на
Подима настојало се и није се могло до сад оправити будући преузвишени
Сенат о(д)лучио послати у Далмацију и у Боке –3- инквижитура који ће
имати влас за ифештиде и за друге после принципове за милостивну што
је оставио покојни срзенте Трапарић – вама и његову брату. Ја сам примио
од господин капетан Рада Маине и вас авизао да су они новци служили
за депозита за то ако би била потреба његову брату подајте му биће дао
му Мато мој брат – цекина – 10 – а ви му морате дати решто. Млого пута
писао сам у Беч господину – Јову Милетићу да настоји за они аманет што
је оставио отац протосингел – Партемије у онога гриа и није могао изнаћи
до сада слава Богу опростио се од заточенија господин – протосингел како
ми пише господин – Милетић – није се нашао у кривици него праветан – и
када је изашао помиловала га је краљица и даровала и рекла му да проси
од ње милос коија би била на припазит да ће му учи-нити за друго пише
да му је рекао отац протосингел да је реметио ође на једнога Грка прво

цекина – 24 – и друго сада цекина .40 – то ће бити у све цекина –64- А ево
вам шаљем књигу коју сам данас примио из Беча и како партива у преши
ова филуга от спаца. Не мого виђети трговца кому је наређено из Беча да
пошље ове новце за које ћете бити з другом авизани от свега желећи од
вас, риспосту на прву и на ову. С овијем, свршујем. Љубећи вас. заједно.
Господин. Оцем. Протосингелом. Нектаријом и свом братијом при којем
остајући ваше частности умилни и понизни услуговатељ.
У Млецима на 20 – децемра славо 1747.
5.
САВИНА, 6. август 1749.
Игуман савински, Арсеније Милутиновић, савинском и општинском

заступнику суђи Марку Мирковићу са Топле у Млетке поводом акције на
обнови приморске епископије, инсистира на повраћају средстава одвојених за то
дјело. Помиње мисију топаљских суђа Јова Жарковића и Игњатија (Петровића)
у Задру жалећи се на неуспјешност и трошак петнаест цекина манастирских
средстава. Изражава бојазан за манастирска средства у Млецима.
Благородному г(о)с(по)д(и)ну г(о)с(по)д(и)ну суђи Марку Мирковићу.
Много времена има да нијесам примио вашего писанија, ни авиза

никаква. Нисте ме авизали поради дјела и оправљана за изискати у преведрога
принципа милос(т) имати Пастира нашега што изискава комунитат новска и
рисанска и сва Далмација, и свак ве контен да би могло то бит и свак обећава
да ће дати спензе ма не дава нико ништа. С овијем како ви знате што сте у
ваше руке примили што сам ви ја у руке дао од лемозине од наше потребне
церкве Свете Госпође за ово дјело будући имао велику вијерност у вас да
нећете Светој Госпођи кривице учинити, знајући да сте ви чловијек разумни.
Зато сам вами препоручио да разаберете да се и(м)вормате у оније у које ви
знате хоће ли принцип допустит нашем народу владику и ако би га допустио
с онијем начинима с коијем пристају и како је и прије било тадај вољни
бисте били поа-рчит динаре које сам ви дао од наше лемозине. Ма у ово
дуго вријеме не пишете ми ствари стабиле никакве за ово дјело. Истина је да
сте писали свијетлому г(о)с(по)д(и)ну капетан Вуковоју и његовијем суђам
вашијем колегам, да пођу у Задар у преузвишене наше господе инквижитура
и тако су они мене дозвали и облегали ме по заповједи вашој и вашега писма
те сам им дао од наше лемозине цекина петнаест за спензе у Задар. И(з)
Задра кад су се врратили исти суђе Игњатије и шјор Јово Жарковић казали
су ми да су поарчили све петнаест цекина а не знам што су оправили. У
писму мени нијесу донијели ништа. Садe ваше госпоство ово су пасале три
године да сте у Млецима. Знам да имате вашијех терговина и вашијех посала
око коијех радите и настојите. Боже дај да ви буду корисни. У то спомените
се како је мила вама ваша корис(т) тако је и нама мило за ову церкву и за
наш монастир, Не бих раду моју старост да ми реку братија моја да чиним
штету обшту у овој церкви, него ако мислите к вашој кући берзо доћи тако
видите да не море ова ствар изићи што иште пук владику те нијесте сигури
да ће принцип допуштит дукалу без преудиције од овога пука који је иште
док сте ви тамо да је донесете с(а) собом. Ако ли имате мисао доћи дома
молим ваше госпоство донесите ми собом динаре које сам ви дао зашто
нећу иза себе да ми их остављаш у Млецима зашто наша је церква вазда
била потребна. А потом како доди г(о)с(поди)н Патријарх толико и г(о)с(по)
д(и)н владика Херцеговачки. Имали смо пеназа колико поднијети могли
нијесмо и зато вас молим тако ви била у помошч Света Госпођа немојте да
наша церква штету има и да међу нама ријечи буде. Настојте се састати са
Симеоном те иштите нека ви да оне аспри што сте дали за икону зашто их
мени није дао и не разумијем од мога да буду поарчени, Настојте за саат
и ако их икако морете продат с користију о свем онога Партенијева, и за
стихар они гледајте те га покерпите ако не би било онакога колура, а оно с
жутом каквом што би било према оному; -
Вашего дображелатељ Арсени игумени богомољац

у монастиру на Савини
со братијами
На 6= августа
1749 талиано
АМС
6.
САВИНА, 10. август 1750.
Игуман савински манастирском и општинском заступнику у Млецима,

Марку Мирковићу поводом активности на избору далматинског архијереја
уз упозорења на гласове о могућем наметању кандидата Лаврентија, а
затим, о манастирским предметима које треба вратити манастиру. Поздрави
протопопу Дмитрију Крчки.
Благородни г(о)с(по)д(и)н Марко Мирковић, нам от Хр(и)стjе брат,

љубезњејшије.
Прип(а)де нам писаније от Вашего Благородја које јест писато, во: 24,
јулија, ва којем извјестно разумјесмо Васа чертанаја в њем, у којем сердачно
жудимо што би Премилостиви Бог дао, и преузвишени принцип допустио за
онога с коијем би било боље, и за ползу душевнују и тјелеснују, утолико зна
Ваше Б(лагородје) и пређешње писмо које нам ве писао протопоп Димитрије
Керчка и прочи от далмације и нами и комунитати ва Купе, да ми нађемо
овамо онога који би био достоин возити на степен архијерејства, И ми тако
са савјетом капетана и суђа избрасмо измежду себе два братакоја би били
достојни за таково дјело, за које смо Вам дали и писмо наше да заиного
познати не хоћемо и от инијех монастира точију од нашего монастира,
Сада слишимо ако би допустио преведри Сенат таково прошеније, да би
и некотори Лавре-нтије могао пристат и да су и њега метнули у балоту,
ако би што било да и ..(нч) стане за таково дјело, и да је тобож от нашега
монастира, за то В(аше) Б(лагородје) можемо поздравит и г(о)с(поди)на
Протопопа Димитрија Керчку, и скажите му истино за ексарха Лаврентија,
што говоре да је од нашего монастира и да је овдје учио и пошао от нас
по својој вољи, Толико да Вам је препоручено. То лемозине от наше убоге
церкве да не би пропало куће, и ако не би било онако како смо Вам реклии
од нашега монастира, те би који други био, да не имате пенџат наше ништа
нити ћемо за то познат ни у то пристат никога, зашто знатеколико је наш
монастир за то спенџао има више тридесет љета и остао без ништа већ ако
ово јоште заклада икона, а знате који имамо и добитак, пака сутра да други
стане на готово свер(х) нашега трошка и муке оволико времена, то не право
било нити хоће Бог ни људи који иду правијем судом како је Бог заповидио,
Утолико ако би што Бог дао и преведри принцип допустио и да би и дали
дукалу, можете узети и чинити најприје од она три монастира од коије сте
однијели и писма, како су се облегали и притиснули своје му(ху)ре, нека
издаду, што прије могу, пак (и)м је прикaжите.
Молимо Вас за они стихар настојте га поправит онуда куда се раздеро,

с онаковом материом и како ако морете наћи, Ако ли нема онако златоткане
материје, а Ви нађите према оному свиле онакове. жуте те и покерпите.
Зашто тамо има от свакога колура, и немојте много да стоји него нам
оправите за то што пређе можете, И за они саат отца Партени-ја настојте
пака га можете послати заједно, са стихаром. Знамо да Вам дајело труда, али
и ...штни будемо послужит, нећемо се заборавити. Молим Вас поздравите
ми г(о)с(поди)на Протопопа Димитрија Керчку, и за ове ствари давам ве
препоручено, И поздравља Вас отац протосингел такожде и васа братија
здјешније обитељи, Молимо Вас ако знате што смо Вам и пређе говорили и
писали, да бисте послали поради креста утолико не знамојесте ли послали
али нијесте овамо доселе пришло није. Него ако нијесте послали настојте
послати за скоре зашто зн-ате да нам је от потребе и да је било злато и јошт
би мајстор доспио пређе Воскресенија. И мир Хр(и)стов буди с вами;
Присетже и остају се Вашега Благородја у монастиру, с братијами

Усердни доброжелатељ на Савиње
и богомољац Арсени игумен
На: 10: августа, 1750: словеносербски

Из Каштел Новога
АМС
Тестамент Mатеја Mирковића
СРБИНА, 27. август 1790.
Прва страна тестамента

Тестаменат г(оспо)д(и)на: ка(епатан)а: Матиа Мирковића, с коијем

наређује да се не има разбучати ни прогластит, само у кућу у дан када му се
прилучи самрт.
У Новом.
У име Исуса Хр(ис)та: амин. Године о његова Пресвтегао Рожденства:

1790: мјесеца августа на: 27: индикта . . . . у дан истинити сриједу у Новом
у Србини држава от Топле:
Чини се ови тастаменат за добро вјеровање у напредак, који ће имати
своју јакост, и крепост колико да је учињен од руке госпоцкога писца; како
наодећи се г(осподи)н: ка(пета)н: Матије Мирковић у маломе чувству
од своје болести у постељи перо здрав од ума, и памети, а знајући да је
свак дужан умријети и Г(оспо)ду: Богу: отвјет дати; тако данаске за вазда
одлучује наредити и наређује и тастаментује сваку ствар, и своје последње
окћење како одиздол насљеђује у начин.
Прво. Препоручујем своју душу Г(оспо)ду: Богу, и Пресветој

Богородици и свијем светијем Божијем угодницима, и С(вето)ме: Јо(в)
ану Крститељу својему протетору, и оћех и разумије, и орденава, када
би се преставио, да буде његово тијело погребено код цркве С(вета)го:
Вознесени(ј)а Христова на Топлпј, у свој гроб ђе су и његови родитељи
укопати. И да му се имаде учинити паметотвореније по закону С(ве)те:
матере цркве јеросалимске, у јакост свога имућа.
2. Оћех и разумије и наређује и поставља за своје ереде законите своје

синове Саву и Теодора, од первога мога вјенчања, и Јова, Митра, Марка
моје синове од другога мога вјенчања, тако да буду свиколици погодни у
послушање ко(ј)и би боље атендио за интерес од брацке кумпаније и користи
своје куће, а ко(ј)и би се овазнао од више речене браће да буде чинити у
штету осталој реченој браћи, а моијем синовима, допуштавам цијелу област
да га имаду извадит на банду, о(д) све брацке компаније, у које препоручујем
моју невјесту Јану, и мога унука малога Сима да се имаду само мантенати с
осталом нашом фамиљом да не пате.
3. Оћех и разумије и наређује за своју милостиву г(оспо)ђу домаћицу

Мар(и)ју, и да буде дона, и мадона о(д) свакога мојега имућа, толико
здворњега, тако и покујства, доклен узбуде живљети ђе се вјенчала, а
облегавам најтврђијем покорнијем начином више речене моје синове да је
имаду вазда у напредак држати у свакоме владању, и покорноме послуху, и у
свашто да буде знати што би се чинило за корист од инетереса од наше куће
и да не имаду без њезина (nиезиnа) знања чинити ни једне сат...(тр) него за

свако да буде информата и питана за одлуке које ће бити од исте допуштене
моијем синовима, за бољи начин од користи наше фамиље. И за већу милост
остављам мојој домаћици Марији (марихи) кућу са свом направом која је
од мога разлога у овоме граду да имаде иста уживати саме афитке поради
свога бољега комода за ње живота у начин изречени, а потље њезине самрти
остаће иста кућа, за моије ереда.
4. Оћех и разумије и наређује поради своје двије предраге кћери

г(оспо)ђе: Госпаву и Елену, ова је вјерена за г(осподи)на: Стефана Андрије
Јововића на Топлу, и када узбуде суђене да је удаду заповједам моијем
ередима синовима да јој имаду дат за конат своје прћије колико би се
узмогло, а у јакост нашега могућа. Тако на исти начин и Госпави имаће јој
дат се од веће која милост како буде воља моје домаћице уједно с ередима, и
докле узбуде стајати у своју кућу да је имаду свиколици држати како и своје
очи, и наносити свака пристојна чест како правој и милостивој сестри која
се није поштеђела потрудит за корист наше куће.
5. Оћех и разумије и наређује за капитул што је остало од покојнога

мога сина Сима који се преставио у Францу; а наш Јово који је рекуперао
робу, и динаре, за то имао је дужност арендит конат г(оспо)ђи: својој мајци
и мени како је и ередио, а од исте суме батио је спензе које су биле учињене
за прешу од наше фамилије а остало да им је у комуну брацкоме у начин.
И с овијем анулавамо за дићарацион истога ђела што је учињено у првоме
тастаменту који је учињен года 1784-
6. Оћех и разумије, и наређује спрешно за мојега предрагога непута

Николета сина покојњега Марка мога брата, остављам истога да може
у напредак уживати с мојом фамиљом, добра како су и до саде, и да има
настојати, и помагати у брацку компан(и)ју како је и до саде. Ако ли исти
Николето не би био контенат, неко (!) би октио познати половицу и(д)
добара свога покојнога свога оца Марка, која су била у компан(и)ју до
нашега првога подјељења, за то га остављам у цијелу либертад, ма прво
да извадимо од нашије комуније добара, онилико (!) колико је узео покојни
Стефан Чупковић од нашије проиндивижије добара, и осталије спеназа
што сам учи(нио) учинио за покојнога брата Марка како се види у либру с
картом бергамином года 1713: з двора зазвато, у њему за све дићарено што
сам платио и поарчио за бранити се од његовије дужника и осталога.
7. Дићаривам за по кампа земље што сам инвештио по(д) Ђурђевицом

покрај Игала до пута комунскога како се види у декрету преуз(вишено)га:
г(осподи)на: ђенерала Микели года: 1765: и посадио о своијем спензам

лозу, маслину, и смокву, како се види; а данас годи г(оспо)д(и)н: Стефан
Чупковић, ма не знам с којом фондаментом. Зато разумијем да је имаде
вратит упут моијем ередима земљу с мајораментима и фруте од када годи
моју половицу пра(к)тикату од земље за коју плаћам кануле госпоцке.
8. Дићаривам за правду упућену што имам г(оспо)д(и)н: Стефаном

Чупковићчем за узрок од ц(еки)на: 35: што је узајмио комунитади о(д)
Топле, с моијем облегациуном, а то је за спензе када је краина послала мене
и Жарковића у Млетке за ослоб(од)ити капетана и суђе, из фортина у Задру,
који су били арестати с области преуз(вишено)га: г(осподи)на: ђенерала
Диеда, а иста комунитад учинила мени облегацион и импотегала ми њиове
плате, и аванце о(д) соли од које нијесам имао за ови конат ништа, него
само када сам ја био за атуалога ка(пета)на: аванцало ми је од плата, и о(д)
соли Z 400: инцирка, а пасати капетани, од Ђелалића до дневи данашњега
нијесу дали ништа за ови конат; У које наређујем моијем ередима да имају
настојати за наплатит од наше ком(унитад)и:, и ако се не буду сложит овоме
пагаменту, упут имати ће исти мо(ј)и ереди саквестра капетанске плате и
аванце о(д) соли до цијелала (!) нашега наплаћења главније динара и добити
шест по сто. А исти речени Чупковић примио је на кона(т) (!) веви (!) како
отргау од жита, и робе како у конат што сам презентао суду. И савише браћа
Паријези из Требесина јесу депожитали у камару госпоцку како ће се виђет, а
то за мој конат, што сам оставиог(осподи)ну: Ћупковићу да се има наплатит
што би му мајкало, докле учине конат с ередима моијем.
9. Дићаривам одвеће како ми имаде дат наша комунитад како њиово

писмо од облегациона исте банкаде, и свије главара, а то је поарчено у
Млетке када је иста краина послала мене и Жарковића, да вадимо ка(пета)
на: и суђе из галије преуз(вишено)га: г(осподи)на: ђенерала о(д) Задра, и за
друге прешне потребе јесам ја спенчао цекина Но: 90: како у либрету конат
што :што сам презентао истој комунитади, која ми и акордава да ми се плати
главно, и добит и на конат ове речене суме примио сам у Задру од ка(пета)
на: Марка Ожеговића, и његовије колега цекина = 67 а осташе ми дужни
цекина Но: 85: да ми плате испунити капитал и добит шест по сто у начин.
10. Дићаривам с овијем капитулом поради комесарије покојнога

ка(пета)н: Сима Томашевића с Топле, будући помрли атуали, и дативи
његови прокуратори тастаментари; У које се наодимо у данашње доба
ја Матије Мирковић, и Ђорђије Радић а трећега нијесмо имали рашта
постављати; утолико што сам ја владао за исту комеср(и)ју биће записато
од моје руке у либро исте комесарије што је шегвило у које нам је мени и
Ђорђију акордатои декретато о(д) три кариге провидура новскије вас наш
маниђ у начин и проча. А за исто ђело имали смо дугачку правду у кварант(и)
ју у Млецима супроћ Алексе Ћеловића који је унук реченога ка(пета)
на: Томашевића, има годишта седамнаест како је на силу с Ришњанима
уљегао у процес од кућа и баштина на Предивану. У толико ми комесари
видећи се агравати од великије спеназа здворније, и великије импровера,
реченога Ћеловића =Ћеловића, и његове велике мижерије, ко(ј)и имаше
за одкупит свога сина о(д) сужњице турске, тако одабрасмо, и цједисмо
истоме Ћеловићу Предиван, куће и баштину с мајораментима како се види
у скритури учињеној у офиц(и)ју госпоцкоме у Новоме на: 27: луђа 1790=
а он исти нама да имаде дати цекина Но: 130= у талијерима млетачкијем.
Од исте суме примили смо цекина стотину у талијерима а цекина тридесет
у талијерима. Ове остаде дужан до првога Никоља дне ко(ј)и има доћи ове
године како у исту скритуру. А више речена сума о(д) цекина :100: од овије
смо платили комесарима што су имали имат и друге спензе испунили ма не
све испуњено истијем комесарима докле се наплати и остало како се види у
либро од комесарије а нотано од руке Мирковића дар и авер; И од исте суме
више речене дали смо цекина Но: 50: на до... (тр) да се плаћа шест по сто, и
ови доходак бити ће раздато сиромасима пре(д) црквом на Топлој у виђење
г(осподи)на: пахрока ко(ј)и узбуде намјерити на дан суботе задушне. И
ово ђело поста(в)љам на моје мјесто мо(га) сина Јова Мирковића да имају
испунит(и) и заједно с колегом г(оспо)д(ино)м: Ђорђијем Рад(ићем).
11: Оћех, разумије и нар(еђуј)е да магазин на море ко(ј)и је од

разлога нашега, а био је инпотекан покојноме г(осподи)ну: оцу Теодору
Костантиновићу за цекина како у његову писму; А што сам наградио на
други таван то сам спенчао моије динара како се види у либро од фабрика:
А поради бутига у пј(а)ци (пици) од вароши до Буће ове су биле заложене с
робом за ц(еки)на: 312= г(осподи)ну: ко(нт)у Надалу Евђен(и)ју Гргурини,
које су биле забулате на име г(осподи)на: Луке Каштели и г(осподи)на:
Стијепана Чупковића; А исти речени г(оспо)д(и)н: Гргурина чини одбулати
исте наше бутиге и преписа робу што се нашло, а то у јакост његова кредита
како у шкритуре; А у ово вријеме ја се наођак у Млецима будући послат
од наше комунитади за ђела братинска. Тако се нашло свега дуката: 900=
цирка:, И када сам дошао на здравље из Млетака, исти речени г(оспо)д(и)
н: Гргурина цеди ми речене бутиге, и робу. Тако је остало на исте бутиге
што није могла роба одговорити, ја сам платио исте бутиге, и дао са(м) му
испунито ц(еки)на: 120: инцирка; А исте бутиге што су награђене и спензу
учинио о свом арчу како у либро од карте бргамине, а поради бутига анна,
ја не знам како је уз= :узео г(оспо)д(и)н: Чупковић а будући моја половица
костају ме цекина Но: 120 цирка, ово ми је у комуну с моијем братом
покојнијем Марком; А послије нашега девижијуна спенчао сам на исте

бутиге што сам наградио један камарин, поарчио сам моије динара ц(еки)на:
14= за коју суму имаће ми одговорити мој возљубљени непут Нико, и платит
мени али моијема ередима, а за добит на (о)ве динаре, даривам за братинску
љубав истоме више реченоме братићу Нику у начин:
12. Оћех и разумије, и наређује спрешно дићаривам перво, и прво,

а то за винограде наше што се наоде мајораменти на земље турске, а то су
власници ачи Асановић ис Требиња; а Лука Галиотовина која је ливелата,
и посађена на моје спензе да уживамо ми и наши ереди, докле уздура лоза,
маслина, и смоква, а мо(ј)и ереди имаће појму и дужност давати и плаћати
исти кесим по два вижлина свакога годишта, будући ја исте земље истрапио
о своме арчу; а то је од милостива дарах илаша што ми је оставила моја
покојна домаћица Марија кћи покојнога г(осподи)на: Тодора Петровића из
Дубровника како дићарива њезин тастаменат, ко(ј)и је учињен пох офиц(и)
ју нашему од овога града у Новоме; у о =у ово дићарено ђело разумије
се како не имаде мој брат покојни Марко никакава интереса; ма за љубав
неизречену мога братића НИка постављам га да има исти уживати доотке у
комуну с моијема ередима како више:
13. Оћех, разумије, и наређује, поради прћије што је донијела моја прва
покојна домаћица Мари(ј)а кћи покојнога г(осподи)на: Тодора Петровића
из Дубровника ко(ј)и су ереди од више речене доте мо(ј)и синови Сава,
и Тодор, иако по њезину тастаменту ко(ј)и је оставила моијем реченијем
синовима два дијела, а трећи мени, за које разумијем поради овога мога
трећега дијела остављам га моијем ередима како се види записато од моје
руке у либро од карте бргамине од :3: отомбра :1745= почињући на лист
:75: што сам примио; како у другоме либру у картуну од года 1748: што сам
поарчио за њу, а по (ње)зину ордену; А што ми мајкало за иуспунити речену
доту да се има извадити из комуна о(д) добара моије и мога покојнога брата
Марка будући интрало у негоц(и)ју од наше брацке компаније исти динари:
А савише дићаравам поради трећега дијела од исте доте што се чека мојему
сину Тодору да не може претендит ни узети докле му брат Сава то: :пошље
комишиун у писму, али прокуру.
14. Оћех, разумије, и наређује да се има дати за моју спомен, а то

да буде испуњено од моије ереда један саландар у цркву на Топлу ђе има
почивати моје тијело; а други саландар у цркву С(ве)то Успенску на Савину
тако садржава моје могуће;
= И савише мо(ј)и ереди имаће учинити у дан од мога укопа, дати
сиромасима, једну лемозину пристојну у начин нашега могућа; а на друга
потребита мјеста не могу одвеће наредит ни дешпонити, тако садржају моја

могућа;
У које се препоручујем моијема изреченијема ередима за вазда да
се спомену моје душе поради труда што сам подносио, и поднио за нашу
возљубљену цијелу фамиљу у начин:
15. Оћех, разумије и наређује, за свога сина Јова, ко(ј)и влада и труди
за сву нашу фамил(и)ју, а не могући чинит здворне трговине за своју корист
за така испунита ђела, облегавам молећи све моје возљубљене синове, када
се састану уједно с моијем братићем Николетом на стојаћему нашему дому
да му учине једну пристојну познају од нашега аквишта, а то је од монте
комуна свије моије возљубљеније синова и братића; тако и другоме који би
трудио у напредак за сву на= нашу фамиј(и)ју ако би би познали да чини
испуниту корист за сву брацку нашу.
16. Оћех, разумије, и наређује своијем ердима да у напредак имају

јединокупно настојати за наплаћивати наше кредите како се види у либру
од нашега негоци(ј)а записато све мојом руком; а одвеће како се види у
скритима, нека се наплати, и све поставиће у монте комун моије нареченије
ереда:
Тако истијема темељито препоручујем да имаду испунити ова
моја најпоследња одлучења у све, и за све при свакоме суду госпоцкоме
и овченоме; И ови тастаменат за његову бољу јакост, и крепост бити ће
подписат и афермат од истините руке г(осподи)на: ка(пета)н: Мати(ј)а
Мирковића; И свише подписа о(д) два сједока по његову оредену: ја Јово
Милановић учини ови тастаменат по ријечи тако мољен од г(осподи)на:
к(апета)на: Мати(ј)а Мирковића, с коијем савршује и иште проштење од
свакога, и он опрашта милостиво свакоме у начин:
Ја Матио Мирковић аф(е)рма(в)ам

Ђорђије Радич јесам сједок овом тастаменту
Нико ..дуквић јесам сједок овоме тастаменту
UDK 394.92 ВИСКОВИЋ
Mirjana VUKASOVIĆ
NEKOLIKO PISAMA PORODICE VISKOVIĆ IZ PERASTA

Iz fundusa Muzeja grada Perasta
Viskovići su jedna od najstarijih vlastelinskih porodica u Perastu,

višestruko značajnog mjesta u Boki Kotorskoj, koja je ostavila trag u um-
jetnosti i kulturi. Članovi ove porodice slavom su ovjenčali grad, prvo u
periodu vladavine Mletačke republike, a zatim Austrougarske monarhije.
Osim što je iznjedrila brojne kapetane, porodica Visković dala je i literate,
prevodioce i istoričare. Prema podacima koje posjedujemo, prvi se u Per-
astu nastanio Nikola, još u prvoj polovini 13. vijeka. Članovi ove porodice
veoma brzo su stekli ugled kao pomorci i ratnici i za svoje zasluge dobili
prvo plemićku titulu, a zatim i brojna odlikovanja. Tokom 19. i 20. vijeka
više članova ove porodice bilo je angažovano u diplomatiji Austrougarske
monarhije. Poslednji Visković umro je u Perastu u drugoj polovni 20. vijeka.
Pored brojnih vrijednih predmeta koji se čuvaju u Muzeju grada Per-
asta tu je i arhiv porodice Visković i nalazi se dijelom u stalnoj postavci
muzeja. Arhivsku građu porodice Visković čine i razna pisma. Na prvom
mjestu izdvajamo prepisku između članova porodice koja se većinom odno-
si na pisma između roditelja i djece, a broj kojim raspolaže ovaj fond je
negdje oko 1000 pisama.
Iz arhiva porodice Visković, u ovom radu predstavljamo pisma su-
pružnika Alviza i Karlote Visković i njihovih sinova Hanibala i Martina,
datiranih u periodu 1813. do 1833. godine. Ova pisma su bila dio izložbe
Pismom i razglednicom kroz vjekove, autorke Mirjane Vukasović, u Perastu
2011. godine. Pisma je prevela Anita Mažibradić, arhivistkinja u penziji.
Pisma su data hronološki i predstavljaju jedan segment iz života po-
rodice u periodu od 7. januara 1813. godine do 31. maja 1833. godine, na
italijanskom jeziku, stilski i gramatički ispravno napisana. Pisana prije dva
vijeka, veoma često su putovala dugo, na odgovor se čekalo i po nekoliko
mjeseci, a nekad bi više pisama stiglo u isto vrijeme. Ponekad, kada je bilo
izvjesno da će se sresti u nekoj luci, uručivali su ih peraški pomorci. Pisma
su višestruko interesantna. Osim porodičnih odnosa, koje karakteriše ljubav,
odanost, poštovanje, brižnost... među članovima porodice, ali i među pri-
jateljima i mještanima, fragmentarno pominjanje peraških porodica, znača-
370 Mirjana VUKASOVIĆ
jnih ličnosti i običaja na jedinstven način doprinose sagledavanju Perasta u 19.

vijeku.
Nekoliko pisama porodicе Visković iz Perasta 371
Pismo br. 1
Pismo Hanibala Viskovića ocu Alvizu Viskoviću
Venecija, 7. januar 1815. god. (br 250)
Dragi gospodine oče,

Već mjesec dana obilazimo trgove Venecije, ali nema nade da će i jedan
od nas naći posla. Nadali smo se da će se, kada dođe naš car, trgovina pokrenuti,
ili, pak, da će nam uliti nadu da će je biti idućega marta. Svi su polagali nadu u
njegov dolazak, ali svi su razočarani i zatečeni njegovim odlaskom iz Veneci-
je bez ikakvog dekreta koji bi bio od opšteg interesa za oblast trgovine. Božja
providnost nas napušta, ali ne želi da budemo bez nade. Dragi Bog nam je poslao
u pomoć strica Krsta, ali ne želim dalje o tome, kako nam (priča o tome) ne bi
naškodilo ili izazvalo tužne posljedice koje bi mogle u odnosu na nas proizići.
Margaritina komoda je ovdje kod mene u kući, teta Delfina je skoro sve
pripremila; njen ogrtač skerletne boje još je u radnji za bojenje (tekstila); ona mis-
li da ga treba obojiti u tamno plavo, ali se ja bojim da neće uspjeti; majstor sma-
tra da ga treba obojiti u tamno zeleno ili braon, kao što i ja mislim.....pokušaću
da ga pošaljem u Margaritinoj komodi. Luka Krivokapić će mu poslati pušku i
„mazariolu“, a to će sve biti na brodu poznatog Paranovića. Javiću bratu Franu da
to preuzme. Kažite (bratu) Antonu da mi je bilo teško poslati rječnik italijanskog
jezika koji mi je naručio, ali ću pokušati da mu ga obezbijedim drugom prilikom.
Recite mami da ne nalazim naušnice (minđuše) po svom ukusu ali da ću
ih nabaviti – najljepše i najfinije koje se ovdje mogu naći i koje bi joj se dopale...
Nadam se da će nona biti zadovoljna sa cipelama koje vam je poslao tetak Valeri
preko pomorca iz Dobrote na brodu Ivanovića. Anton Bašić je dobro ali nije
dobio nikakav odgovor (na pisma) od svoje braće. Ja bih, ipak, želio znati novo-
sti o mojim zetovima i svojoj dragoj sestri Margariti. Sada će se gospodin ujak
don Vicko dići od stola zadovoljan što je i objedovao i večerao...hoću samo da
podsjetim ujaka don Vicka da me se sjeti i da ga zasmijem. Ostajem sa željom
da karneval prođe bolje nego prošle godine. Molim vas, poljubite sve u porodici
Balović, Mazarović, Bane i Martinović.
Vaš odani sin, Hanibal Visković

Pismo br. 2
Pismo Alviza Viskovića sinu Hanibalu
Pearst, 16. maj 1824. god. (br. 137)
Moj voljeni sine Hanibale,

Primio sam vaše željeno pismo iz luke (Sirije?) u kojemu pišete kako ste se
u istoj luci sastali sa bratom Antonom i zetom (?) Bašićem. Istovremeno su stigla
pisma od vaše braće Josipa, Antona i Luke iz Aleksandrije. Svi su dobro i zdravo.
Odatle su otplovili za Carigrad. Anton izražava svoju veliku privrženost porodici,
kao i ostala braća. Neka vam je pri srcu bratska ljubav, kao što smo se ja i vaš stric
Krsto voljeli istinski kao prava braća, a sada mi u mojoj bolesti pomaže. Pa ipak,
sine, ne mogu se oporaviti sa dva cvancika dnevno, za ljekara da dođe iz Kotora
dva puta dnevno i za ljekove. U vašim smo rukama ja i vaša majka. Vaša nona
vas želi vidjeti; brat Martin i naročito drug (camerato) Krsto Matikola i njegova
gospođa.
Vaš odani roditelj, Alviz Visković
Dragi i voljeni sine Hanibale, grli vas vaša majka i uvjerava vas da ne vje-
rujete glasinama o odnosu sa nedostojnim mladićem Ćorkom (Chiorche). Nisam
sigurna da li je iz porodice Ćorko, jer nismo pamet izgubili da damo kćer jednom
nečasnom čovjeku; što se toga tiče budite mirni: vaš stric Krile pisaće vam o sve-
mu tome, a ja vam ponavljam da budete mirni za ovo ovdje. Nemojte se sekirati
što starim i što sam stalno kući. Nadam se da nije tako, ali, dovoljno je da Bog
živi naše drage i dobre sinove. Biće sve dobro. Sestre i svi iz njihovih porodica
vas grle osim tetke Nete koja je prije osam dana prešla u bolji život (preminula).
Sada imamo ovdje kćerku Dijanu, vašu sestru, kada nedostajete vi i vaša draga
nona. Srdačno vas grle tetka i ujak don Vicko (Balović), Krile Matikola, porodica
Bane i Balović. Mazarovići vas od srca pozdravljaju. Don Krile Bašić vam šalje
poljupce, a ja vas beskrajno privijam na grudi, Bog vas blagoslovio!
Vaša odana majka Karlota

Pismo br. 3
Pismo Hanibala Viskovića majci Karloti Visković
Dubrovnik, 14. juni 1824. god. (br. 166)
Draga moja majko,

Usidrili smo se iza otoka Sv. Marko nasuprot gradu nakon dolaska iz
Smirne, pa mi se pruža prilika da vam se javim o svom sretnom dolasku carsko
– kraljevskom galijom „ARETUS“ kojom zapovijeda kapetan Bandiera. Za koji
čas, ako Bog da, otplovićemo pod jedrima za Trst, gdje ćemo čekati da saznamo
novo odredište.
Samo je osam dana prošlo kako sam u luci Mondo (na Moreji) saznao
tužnu vijest o smrti mog nesretnog oca. Sve nas čeka smrt, toga sam svjestan.
Ali način na koji mi je kapetan Marko Škaljarin iz Prčanja javio vijest o smrti,
potpuno me je dotukao, smrvio. Brodski ljekar se uplašio za moje zdravlje. Tu
vijest mi je saopštio tako naglo da me nije stid da vam to opišem, jer ništa što nam
je priroda dodijelila nije tako teško kao bol sina kada izgubi dobroga oca. Samo
se uz Božiju pomoć mogu pomiriti sa sudbinom. Ipak, zdravlje mi je u odličnom
stanju. Juče, na dan Sv. Antona, tačno u podne, nalazili smo se na pomenutoj lađi,
na šest milja od bokeljske Ponte Oštre; neću vam reći kakve su mi se misli rojile
u glavi i kako mi je težak bio taj dan.
Htio bih da prekinem i ne ponavljam više o istoj stvari, ali mi srce to ne da.
Ne mogu zamisliti da oca nema više i da sam ga zauvijek izgubio; ne vjerujem
da ga nema niti znam način koji bi me uvjerio da me otac ne čeka kod kuće i da
me neće priviti na svoje roditeljske grudi. Prekidam o tome, crni mi se list pred
očima.
Oprosti mi draga moja majko, što zbrkano pišem ove redove, srce mi je
teško ozlijeđeno skorašnjom ranom. Molimo se za mrtve, to je jedino dobro koje
im možemo prinijeti. Budite sigurni da ćete u meni (kao i u svojim ostalim sinovi-
ma) naći onoga Hanibala koji je znao puno da voli i da pobudi ljubav i koji (sada)
nije u stanju da misli ni na šta drugo osim na svoju sadašnju bol.
Molim vas da mi zagrlite strica don Vicka, tetku Agnezu, brata Martina i
sestre kao i moju dragu nonu, a onda i svu rodbinu i prijatelje. S velikim pošto-
vanjem i sinovljevom ljubavlju,
Vaš veoma odani sin Hanibal Visković

Pismo br. 4
Pismo Karlote Visković sinu Martinu
Perast, 29. maj 1830. god. (br. 166)
Premili moj sine, pošto mi se već pružila prilika da pošaljem pismo po

Luki Koloviću, imam prigovor što Vi kasnite sa pisanjem. Ne možete ni zamisliti
koliko sam brinula i koliko je moje srce patilo čitave prošle zime, stalno misleći
gdje ste se na zaleđenom Dunavu zatekli da zimujete i da cijelo to vrijeme nemam
vijesti od Vas. Ali, Bogu hvala, Marko Bašić je pisao svojoj ženi i napisao da se
Vi nalazite u Odesi i da ste dobro i zdravo. To me je donekle umirilo, ali biću
zadovoljna tek kada vidim vaš rukopis; želim i nadam se da ću ga brzo ugledati.
Pružite mi utjehu, pišite mi da mi bude lakše. Da li ćete uskoro u Boku i da li ste
zadovoljni s vašim kapetanom? Svi me uvjeravaju da je on čestit mlad čovjek,
jedino mi Josip Balić koji je sad kod kuće, tvrdi da će vam biti bolje s (kapeta-
nom) Mršićem. Pišem vam na brzinu jer sam iznenada saznala da rečeni Kolović
ide na brod. Javljam vam novost da se Josip Banović vjerio; vjerio se sa Anetom
Balović, ćerkom Đulijovom, ona je zadovoljna kao i njeni roditelji; u avgustu će
se vjenčati neka ih Bog blagoslovi. Snaha vam od srca šalje poljubac, sestre sa
svojima iz porodice isto tako; svi iz rodbine i prijatelji vas pozdravljaju. Samo
još jedna novost: Tripo Ćorko je postao kapetan (gradonačelnik) Perasta. Jela je
svekrvi podarila lijepog muškarčića. Dragi moj Martine, (mali) Alviz stalno zove
barba Martina i govori: „Ma kad će doći doma?“
Vjerujte mi, to je veoma mio dječak, svi ga vole, stalno ima posla s puška-
ma. I on i ja vas zajedno grlimo. Grlim vas, mili moj Martine, ne mogu dočekati
da vas vidim i privijem na grudi. Pišite mi da mi lakše bude; ovo je peto pismo
da vam pišem.
Vaša veoma odana majka Karlota Visković

Pismo br. 5
Pismo Karlote Visković sinu Hanibalu
Perast, 24. januar 1833. god. (br. 135 – 136)
Dragi moj odani sine,

Pošto već kod sebe imam četri vaša draga pisma, nisam u stanju da vam
sama (svojeručno) napišem odgovor, zbog čega moram da zamolim osobu koja
mi je dosad pisala. Jedan od razloga za to je i moja ogromna radost što vas čeka
mjesto jednog oficira na brodu (mletačkog) plemića konta Dandola, pa vam ovom
prilikom želim da ostanete u njegovoj stalnoj službi. Bratu vašem, Martinu, i
bratancu Marku vječno će ostati u pamćenju to vaše izuzetno službovanje...
/U nastavku dužeg pisma majka Karlota priča sinu da mu je brat Anton
pozvao (brata) Martina u Trst i da je tamo zdravo stigao, a da Marko, zbog loših
trgovačkih prilika, nema volje da se mota po Trstu. Ali, zahvaljujući kapetanu
Đuroviću, otploviće uskoro za Levant. Karlota sinu piše i o drgim detaljima: opi-
suje jedan skorašnji događaj u Perastu i o svom raspoloženju za vrijeme održanog
karnevala. Napominje da mu pismo šalje po pomorcu Pašku (Paskvalu) Lukoviću
(iz Prčanja)./
U smiraj dana 27. decembra desilo se nešto što je zamalo značilo pogibelj
za Perast. Petorica oficira koji su iz Kotora došli, nagovoriše jednoga od svojih
da izazove jednoga od naših (Peraštana). Na to je naš oficir, zapovjednik tvrđave
sv. Križ doveo četu od 25 vojnika na peraški trg, gdje je s oružjem u ruci izazvao
na dvoboj bratanca Marka (Balovića) i Đura Đuranovića. Pružili su mu zadovol-
jštinu riječima, na fini način, onako kako su to radili njhovi preci. Rekla sam vam
dovoljno; iz ovog ćete sve razumjeti. Sami su se izložili opasnosti, nisu doveli
u iskušenje ostale Peraštane koji su bili izazvani riječima ovog oficira žestoke
naravi…
Sada je vrijeme karnevala, ali je prilično tužno, jer pored mene nema ni-
jednog od mojih voljenih sinova. Kunem vam se da mi je Martin srce slomio što
me je suviše navikao da imam sinove pored sebe, makar nekoliko mjeseci; kunem
vam se da mi se to čini kao san; hoću da se nadam da će me Bog utješiti prije
smrti i da ćete se vratiti da nekoliko mjeseci budete u mom zagrljaju. Ne mogu
dočekati da primim pisma od Antona i Martina i da saznam što je s njima. Svi vas
ljube, sestre, zetovi, rodbina i prijatelji. A ja vas svim srcem ljubim.
Karlota Visković
Pismo br. 6
Pismo Karlote Viković sinu Hanibalu Viskoviću
Perast, 31. maj 1833. god. (br. 137)
Hanibale, moj voljeni sine,

Nakon toliko mjeseci poslije vašeg odlaska, primih poštom jedno vaše pis-
mo koje je za mene bilo ogromna utjeha, jer mi pišete da ste dobro i zdravo pošto
ste propatili od ne tako bezopasne bolesti; zahvalite Bogu što je bolest prošla tako
bez puštanja krvi. Dragi Hanibale, morate shvatiti da se sve čini radi zdravlja;
ovako vam govorim, jer vas volim. Ovo je treće pismo koje vam pišem, dva su
otišla brodom, a ovo ću poslati poštom. Želim znati da li ste ih primili. Primih od
dragih Antona i Martina odgovor na moje pismo; pišu mi gdje se sada nalaze; nji-
hova pisma su me puno obradovala i iznad svega utješila. Molim Boga da ih prati
dobra sreća i dobra zarada. Za Martina sam se dvostruko obradovala: namješten
je na brodu na kojemu je bio i Anton, pa je uz dobrog kapetana. Nadam se da ću
ih obojicu vidjeti, neka vas Bog svu trojicu blagoslovi i neka vam Bog da sve što
vam ja želim i čemu se, bez prestanka našoj Presvetoj Majci Zaštitnici molim i u
koju se ufam (uzdam).
A sada da vam pišem o našim porodičnim stvarima koje se tiču zemlje.
Prije mjesec dana završilo se sve onako kako ste bili naložili Đuliju. Sve je uradio
kako treba: dao je dva fijorina za mise za Gospu u Sv. Nikoli, poći ćemo svi da je
slušamo. Isprave su još kod Bana i jedva čekam da mi javi da je učinio sve kako
ste mi vi usmeno rekli... Obećao mi je da će poći u Stoliv, a ja činim sve što mogu,
ali treba strpljenja. Obojica (rođaci) su lijene pijanice, nešto u trenutku obećaju,
ali to izvrše kad im se prohtje. Obavjestiću vas o svemu kada sve bude gotovo.
Margarita me obasipa poljupcima zbog onih ljekova koje joj je tetak Valeri
poslao iz Trsta. Ovo vam pišem, tako mi je preporučila jer ih je preko vas dobila.
Alviz i Josip su dobro; Alviz vas stalno spominje i pita kada ćete doći. Molim vas,
ako pišete braći, od mene ih pozdravite. Mislim da je Martin otplovio za Odesu,
neka ga Bog prati i čuva; isto tako i Antona, umirem od straha jer je pošao daleko,
ali se nadam u Svevišnjeg da ću brzo čuti o njegovom sretnom povratku. Rođak
Marko Balović je sa Đurovićem iz Prčanja otputovao u Konstantinopolj. Juče je
njegov zet Banović po Rafaeliju primio pismo u kojemu mu piše da je sretno sti-
gao. Naš dobri Nikola Balović skinuo je svećenićko ruho, obukao civilno odjelo
ali crne boje, ali samo zbog toga što ovih dana putuje za Trst, a odatle za svojom
sudbinom, da primi blagoslov od Pape. Neka mi Bog da milosti da doživim i
slušam njegovu misu. Kunem vam se da mi se srce cijepa za mojim Alvizom i
Josipom; uvijek ću vam biti zahvalna za vašu ljubav. Vaše sestre vas od srca vole
i grle, zetovi vas pozdravljaju. Snaha sa djecom je u Rosama već petnaest dana,
dobro su, a ja vas i s njihove strane pozdravljam, jer znam koliko na vas misle.
Josip Banović i draga Aneta šalju vam poljubac, a i ja vas ljubim, dragi
Hanibale. Pišite mi da se utješim i smirim; sjećate li se koliko je prošle godine
bilo radosti što ste bili tu, uz mene, vi i Martin; a Bog zna kada ćemo opet biti
zajedno; a sada je i godišnje doba i vrijeme kada sam imala zadovoljstvo da vas
grlim. Nadam se da će me Bog i drugi put brzo utješiti; znajte da vas volim i da
ću vas dovijeka voljeti. Ufam (uzdam se) da ćete i vi mene voljeti kao što ste me
do sada voljeli. Neka vas Bog blagoslovi i da sve što poželite i što ja vama želim,
a to je da se što prije vratite. Još jednom vas grlim!
Pas je dobro i dobar je čuvar. Dosta toga razumije, i tuguje što mu gospodar
nije kod kuće. Porastao je tako da je veći i od svoje majke i od oca. To je jedan
prelijepi pas.
P.S. Umalo da zaboravim o proslavi dana 15. maja. Nedostajali su nam naši
mladići. Pogodite ko je bio barjaktar, pravi i čestiti patriota: kažem vam, Nikola
Mazarović. Izgledao je kao mladić dok je nosio barjak. A rođak Krsto Balović
je predstavljao gradskog kapetana, jer je Brajković bio spriječen. Ja sam obavila
dužnost umjesto moga Martina i rado poklonila šugaman i kokota, jer je takav
običaj, ali, falilo je mladosti ovoga puta. I pored toga lijepo je prošlo. Zbogom,
pišite mi!
Vaša vrlo odana majka, Karlota Visković,

gospodinu Hanibalu Kontu Viskoviću,
carskom – kraljevskom zastavniku frigate u Smirni.
Лектор
Слободанка Песторић
Превод резимеа
Соња Ракић
Тираж
500 примјерака
Штампа
Штампарија Обод А.Д. Цетиње
CIP – Каталогизација у публикацији

Национална библиотека Црне Горе, Цетиње
008
ISSN 0350-7769 (Print)

ISSN 2336-9868 (Online)
Бока (Херцег Нови)
COBISS.CG-ID 7761922
Редакција задржава сва права редактуре текстова, наслова, међунаслова и техничког

уређења примљеног материјала. Рукописи се не враћају и не хоноришу. Прештампавање из
часописа дозвољено уз навођење извора.
ISSN 0350-7769
ISSN 0350-7769 (Print) (Print)
ISSN 2336-9868
ISSN 2336-9868 (Online) (Online)
Б Б
О О 37 37
К К
А А
37 37

Boka 37 PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Boka 37 PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

ISSN 0350-7769

ISSN 0350-7769 (Print) (Print)

Проф. др Ђорђе Бубало, проф. др Илија Лалошевић

Проф. др Ђорђе Бубало, проф. др Илија Лалошевић,

Tel. 031/321-900; Fax: 031/324-328; e-mail: biblhn@t-com.me

(A COLLECTION OF WORKS IN SCIENCE,

Херцег Нови, 2017. година

Јасминка ГРГУРЕВИЋ, Славица ЛОМПАР, Драгутин РАДИМИР

ДВЕРИ ИЗ РАТИШЕВИНЕ ИКОНОПИСЦА

Кључне ријечи: двери, црква Св. врачева Козме и Дамјана, Ратишевина,

Веома оштећене двери из цркве Св. врачева из Ратишевине донио

Црква Св. врачева Козме и Дамјана

Црква Св. врачева Козме и Дамјана, Ратишевина1, саграђена је

Тројице и црква Покрова Богородице.

Ентеријер цркве – затечено стање

Дјелови деизисне плоче су затечени у секундарној употреби, као запуне

Слика 1. Затечени ентеријер цркве са детаљима

Слика 1а. Дио деизисне плоче

Као што је већ истакнуто, двери о којима је ријеч, затечене су на

Слика 1б. Двери, снимљене у цркви 2007.

узроковали ксилофагни инсекати.10

крајем XVII и почетком XVIII вијека. Одлучено је да се на дверима спроведу

Слика 2. Двери из Ратишевине, Слика 2а. Двери из Ратишевине, по

Слика 3. Богородица прије Слика 3а. Богородица послије

Приликом конзерваторских истраживања и током спровођења конзер-

- Сликање је изведено у техници јајчане темпере;

Слика 4. Ојачање ивице грубо Слика 4а. Каналисање ивица,

Слика 4д. Претходна рестаурација централног дијела двери

Симболика царских двери

Царске двери су врата на иконостасу, која отварају средишњи пролаз

Кроз царске двери само посвећени пролазе.

Царске двери из цркве Св. врачева Козме и Дамјана припадају типу

Дјелови натписа који атрибуирају њихове представе сачувани су у записима

На доњој, десној страни двери, испод представе арханђела Гаврила,

Слика 6а. Три непозната архијереја Слика 6б. Анђео-серафин

Двери су уоквирене јединственим троструким решеткастим дрво-

Слика 7. Позлаћени дрворез, детаљ споја троструког и двоструког преплета

На полеђини двери је црвеном бојом, директно на дрвету, исписан

двери, тј. на страни према олтару може се објаснити вјеровањем да се на

Слика 8. Полеђина двери са дјеловима

За ову анализу важно је нагласити да криптограме налазимо и у вратима

Слика 9а. Димитријев потпис на дверима из Ратишевине

Слика 9б. Димитријев потпис на дверима из Ратишевине, калк

Двери из цркве Св. врачева Козме и Дамјана из Ратишевине, насликао

Димитрије се потписао21 (Прилог 2). Потврду о Димитријевом боравку у

“турска баштина и пусто”. 28

осликао и иконостас у овој цркви који је нажалост изгубљен. Овај иконостас

Слика10а. Богородица на дверима Слика10б. Богородица на дверима

Слика 10д. Богородица из Савине, детаљ

Слика 10ц. Богородица из Ратишевине, детаљ

Слика 10е. Арханђел Гаврило Слика 10ф. Арханђел Гаврило

Двери из Ратишевине иконописца Димитрија Даскала, представљају

1. Анђелко Бадурина, Лексикон иконографије, литургике и симболике

Прилог 1. Двери из Ратишевине, полеђина

Потпис сликара Димитрија на дверима из Ратишевине

Потпис Димитрија даскала у Пелинову 32

Потпис Димитрија даскала на икони

Потпис Димитрија даскала на

Прилог 3. Димитријеве двери из Ратишевине по завршетку радова

Jasminaka GRGUREVIĆ, Slavica LOMPAR, Dragutin RADIMIR

HOLY DOORS OF RATIŠEVINA BY ICON

О САКРАЛНОМ ПРОСТОРУ - ПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊУ

Кључне ријечи: Бококоторска сликарска школа, иконописна школа