ANATOMIJA DOMAĆIH

ŽIVOTINJA
SKRIPTA

1
 SADRŽAJ

REGIJE
VEZE KOSTIJU

SPLANCHNOLOGIA

USNA DUPLJA
ŽDRELO
JEDNJAK
ŽELUDAC
CREVA
JETRA
PANKREAS
PRIBOR ZA VARENJE PREŽIVARA
PRIBOR ZA VARENJE KONJA
PRIBOR ZA VARENJE SVINJE
PRIBOR ZA VARENJE PSA
APPARATUS RESPIRATORIUS
APPARATUS UROPOETICUS
ORGANA GENITALIA
ORGANA GENITALIA MASCULINA
ORGANA GENITALIA FEMININA

ORGANA SENSUUM
ORGANUM VISUS
ORGANUM VESTIBULOCOCHLEARE
ORGANUM OLFACTUS
ORGANUM GUSTUS
ORGANUM TACTUS

INTEGUMENTUM COMMUNAE
VIME
ORGANUM DIGITALIS
UNGULA
UNGULAE
UNGUICULA
CORNU

ANGIOLOGIA
SRCE
ARTERIJE MALOG KRVOTOKA
ARTERIJE VELIKOG KRVOTOKA
SRČANE ARTERIJE
SRČANE VENE
LIMFNI SISTEM
KRVOTOK

2
REGIJE

Životinjsko telo se može podeliti na tri dela: glavu-caput; trup-truncus; udove, ekstremitete-membra seu
extremitatas. Trup se može podeliti na: vrat-collum; trup u užem smislu i rep-cauda, a svaki od pomenutih
delova se može podeliti na predele, regije-regiones.

GLAVA – CAPUT
Na glavi sse razlikuju:
a. lobanjski deo-cranium seu neurocranium;
b. lični deo-facies seu splanchocranium, gde su nosne i usna duplja.
a. Regiones cranii:
1. Regio occipitalis-potiljačna
2. Regio parietalis-temena
3. Regio temporalis-slepoočna
4. Regio frontalis-čeona
b. Regiones facei:
1. Regio orbitalis-očna
2. Regio nasalis-nosna
-regio dorsalis nasi et regiones lateralis nasi
3. Regio infraorbitalis-podočna
4. Regio masseterica-obrazna
5. Regio mandibularis-donjovilična i Regio maxilaris-gornjovilična
6. Regio oralis sa regio mentalis-brada
7. Regio intermandibularis
8. Regio parotidea
9. Regio pharyngea-ždrelna
10. Regio laryngea-grkljanska

VRAT – COLLUM
1. Regio coli dorsalis
2. Regio coli lateralis dexter et sinister
3. Regio coli ventralis

TRUP – TRUNCUS
Na trupu u užem smislu se razlikuju: grudi-thorax; trbuh-abdomen; karlica-pelvis

REGIONES PECTORIS – REGIJE GRUDI

1. Regio dorsi: kranijalni deo ovog predela je regio interscapularis
2. Regio pectoralis lateralis dexter et sinister: u ovoj regiji u predelu extremiteta su regio
scapularis, kaudalni deo lateralnih regija su regio costalis
3. Regio sternalis: kranijalno od sternuma je regio praesternalis.

REGIONES ABDOMINIS – REGIJE TRBUHA

1. Regio abdominalis cranialis seu epigastrica:
a. regio xsiphoidea-kaudalni deo grudne kosti
b. regio hypochondriaca dex et sin-predeo rebarnih lukova
Ova regija se prostire sa kranijalne strane od rebarnog luka a sa kaudalne strane sa jednom transverzalnom
ravni položenom uz kaudalni rub poslednjeg para rebara vertikalno na ventralni trbušni zid
2. Regio abdominis media seu mesogastrica:
a. regio lumbalis-slabinski predeo
b. regio abdominis lateralis sin et dex-regio ilica dex et sin-fossa paralumbalis
c. regio umbilicallis-pupčana regija
Ova regija je nešto kraća nego epigastrična. Prostire se od kaudalne granice epigastrične regije pa do
zamišljene ventralne ravni koja prolazi kroz obe bedrene kvrge

3
 3. Regio abdominis caudalis seu hypogastrica:
a. regio pubica-preponska
b. regio inguinalis sin et dex
Ovo je najkaudalniji trbušni predeo. Počinje od mezogastrične regije a završava na ulazu u karličnu duplju.

REGIONES PELVIS – REGIJE KARLICE

1. Regio sacralis, u predelu krsne kosti Krsni sa glutealnim predstavlja sapi.
2. Regio glutea, levo i desno od krsne kosti
3. Regio tuberis coxae, u predelu bedrene kvrge
4. Regio clunis, kaudalno od glutea
5. Regio analis, oko čmara i ispod repa
6. Regio perinealis, međica
7. Regio scrotalis, regija mošnica

EKSTREMITETI - EXTREMITATAS

REGIONES MEMBRI THORACICI – regije predneg extremiteta

1. Regio scapularis:
a. regio supraspinata
b. regio infraspinata
c. regio axillaris-podpazušna
2. Regio tricipitalis-regio anconea-u uglu koji zatvara kaudalni rub lopatice, ramena kost i kaudalni
rub M. triceps brachi
3. Regio cubiti-lakatni zglob
4. Regio brachi-ima 4 podregije: kaudalnu, kranijalnu, medijalnu i lateralnu.
5. Regio antebrachi- ona takođe ima 4 podregije: kaudalnu, kranijalnu, medijalnu i lateralnu.
6. Regio carpi-ima 4 podregije: medijalnu, lateralnu, dorzalnu i palmarnu.
7. Regio metacarpi- ima 4 podregije: medijalnu, lateralnu, dorzalnu i palmarnu.
Svakom članku jednog prsta odgovara jedna regija npr. Metacarpophalangea, phalanx proximalis, media
distalis ( kod konja ungulae).

REGIONES MEMBRI PELVINI – regije zadnjeg extremita

1. Regio articulationis coxae- koksalni zglob, kuk
2. Regio femoris koji ima svoje 4 podregije: cran., caud., lat., med.
3. Regio genus-koleni zglob:
a. regio pattelaris
b. regio poplitea-šupljina iza kolena
4. Regio cruris-potkolena
5. Regio tarsi-skočni zglob
6. Regio metatarsi-ima 4 podregije: medijalnu, lateralnu, dorzalnu i plantarnu.

4
VEZE KOSTIJU

Pod vezama kostiju podrazumevamo vezu dve ili više kosti nekom drugom vrstom tkiva. To su najčešće fibrozno i
hrskavičavo tkivo ili njihova kombinacija. Prema tome postoje tri različita tipa veze:
1. fibrozna veza
2. hrskavična veza
3. sinovijalna ili zglobna veza

1. FIBROZNA VEZA- JUNCTURA FIBROSA

Ovo je veza pomoću vezivnog tkiva. Pokreti kostiju povezanih ovim tipom veze su minimalni- skoro onemogućeni.
Često se dešava da fibrozno tkivo u toku života okošta pa nastaje koštana veza (synostosis). Razlikujemo nekoliko
tipova fibrozne veze:
1) syndesmosis- veza pomoću fibroznog ili elastičnog tkiva odnosno njihova mešavina. Medjusobno tela
metakarpalnih kostiju, radius i ulna, golenjača i lisnjača.
2) sutura- šav; veza nekih kostiju glave. šav može biti:
a) zupčast šav- sutura serrata- izmedju obe čeone kosti
b) ljuskast šav- sutura squamosa- izmedju slepoočne i temene kosti – krajevi se stanjuju i preklapaju
c) listast šav- sutura foliata- izmedju čeone i nosne kosti- rub jedne kosti ulazi u žleb druge kosti
d) ravan šav- sutura plana- izmedju nosnih kostiju- rubovi susednih kostiju su ravni i dodiruju se
3) gomphosis- veza zuba sa okolinom

2. HRSKAVIČNA VEZA- JUNCTURA CARTILAGINEA

Ona može biti pomoću fibrozne ili hijaline rskavice ili se radi o njihovoj kombinaciji.
a) veza pomoću hijaline rskavice- synchondrosis. Ovakva veza postoji izmedju dijafize i epifize dugih cevastih
kostiju pre završetka rasta; izmedju bazalnog dela potiljačne i klinaste kosti
b) veza pomoću fibrozne rskavice- symphysis. Izmedju leve i desne karlične kosti; izmedju pršljenova grudne
kosti i izmedju tela kičmenih pršljenova.

3. ZGLOBNA (SINOVIJALNA) VEZA- JUNCTURA SYNOVIALIS SEU ARTICULATIO

Ova veza se karakteriše obično dobro izraženom pokretljivošću. Ako se radi o vezi dve kosti govorimo o prostom
zglobu (articulatio simplex), a ako je veza izmedju više od dve kosti onda je u pitanju složeni zglob (articulatio
composita).
Zglob gradi više elemenata:
1) Zglobna površina- facies articularis
Facies articularis je glatka i različitog oblika. Na jednoj kosti je najčešće izdubljena, a na drugoj ispupčena.
2) Zglobna rskavica- cartilago articularis
Ona je hijalinog tipa bez perihondrijuma i pokriva zglobnu površinu kosti. Ona je deblja na onim mestima koja su
više izložena pritisku i trenju. Služi da ublaži udare i smanji trenje izmedju kostiju koje se ozglobljavaju.

3) Zglobna čaura- capsula articularis

To je dvoslojni omotač zglobne šupljine. Pričvršćen je za rub zglobnih površina. Njen spoljašnji sloj gradi fibrozna
a unutrašnji sinovijalna opna. Membrana fibrosa je na nekim mestima toliko debela da podseća na ligament, a na
drugim je toliko tanka skoro da i ne postoji. Membrana synovialis je tanka i bogata mrežom krvnih sudova i
nerava. često gradi nabore- plicae synovialis i resice- villi synovialis koje štrče u zglobnu šupljinu.
Sinovijalni sloj zglobne čaure luči ljigavu tečnost- synovia, bledožućkaste boje, koja pokriva i podmazuje zglobne
površine. Ova tečnost takodje nosi hranljive materije za zglobnu rskavicu.
Zglobna čaura, zajedno sa krajevima kostiju, zatvara zglobnu šupljinu- cavum articulare. U njoj se nalazi malo
sinovijalne tečnosti.
4) Ligamenta
Ligamenta su u obliku traka ili opni od fibroznog tkiva. Njihova uloga je da povezuje susedne kosti i učvršćuje
zglob. U odnosu na fibroznu opnu zglobne čaure mogu da budu izvan nje, manje ili više spojeni sa njom, ili
obuhvaćeni sa njom, ali uvek izvan sinovijalne tečnosti. Ligamenti mogu biti dugi i kratki.
5) Zglobni diskovi- discus articularis i menisci- meniscus articularis
Diskuse poseduje vilični, a meniskuse koleni zglob. Oni predstavljaju ploče od fibrozne rskavice umetnute izmedju
navedenih zglobnih površina. Njihova uloga je da doprinesu boljem podudaranju zglobnih površina i omoguće
veću pokretljivost zgloba.

KARDIOVASKULARNI SISTEM

Srce predstavlja centralni organ ovog sistema. Ono predstavlja glavni motor za transport krvi kroz krvne sudove.
Arterije odvode krv iz srca u sve delove tela. Arterije izlaze iz srčanih komora. Vene dovode krv u srce tj. u srčane

5
pretkomore. Prekapilarne arterije, kapilari i postkapilarne vene predstavljaju terminalni deo krvotoka u kome se vrši
razmena materija između krvi i ćelija. Srce i krvni sudovi obrazuju zatvoren sistem kroz koji kruži krv.

Građa zidova krvnih sudova:

Zidovi arterija imaju tri sloja:
- unutrašnji sloj-tunica intima;
- srednji sloj-tunica media;
- spoljašnji sloj-tunica externa seu adventitia.
Intima se sastoji od endotelnih ćelija i sloja elastičnih vlakana. Srednji sloj se sastoji od glatkih mišićnih i elastičnih
vezivnotkivnih vlakana. Spoljašnji sloj čine rastresita vezivno elastična vlakna. U adventiciji se nalaze krvni sudovi
krvnog suda – vasa vasorum i nervi. Za arterije je karakteristično da posle smrti u njima nema krvi. Po boji i građi zida
razlikuje se dve vrste arterija:
- arterije elastičnog tipa-imaju žućkastu boju, to su najveće, glavne arterije;
- arterije mišićnog tipa-imaju crvenkastu ili belu boju, nalaze se prema periferiji.
U zidovima vena u srednjem sloju ima manje elastičnih i mišićnih vlakana pa su im zidovi manji nego u odgovarajućim
arterijama. Posle smrti krv se zadržava u venama. Vene prate istoimene arterije s tim da se nalaze površnije od arterija.
U venama se na nekim mestima nalaze zalisci- valvulae venarum, koji sprečavaju kretanje krvi nazad.

KRVOTOK

Proticanje krvi kroz aortu i njene grane i njihove kapilare i povratak krvi preko venskih kapilara , grana i venskih
stabala u srce je veliki krvotok. Proticanje krvi kroz plućno arterijsko stablo – truncus pulmonalis seu A. pulmonalis, i
njegove grane u pluća i povratak krvi iz pluća u srce kroz plućne vene Vv. Pulmonalis je mali krvotok . Poseban deo
krvotoka je portalni krvotok . Njega sačinjavaju vene koje odvode krv iz želuca creva , gušterače i slezine i dovode je
preko portalne vene – V. portae u jetru . portalni krvotok je umetnut u veliki krvotok .

SRCE – COR, CARDIA

Srce je šuplji mišićni organ oblika nepravilne i nešto spljoštene kupe. Smešteno je u srednjem medijastinalnom prostoru
grudne šupljine između oba plućna krila, koja ga celog pokrivaju, izuzev ventralnog dela. Baza srca se nalazi u visini
sredine prvog rebra, a vrh je od 5-6 interkostalnog prostora udaljen od grudne kosti 1-3 cm. Srce je pričvršćeno za
kičmu, pluća i dijafragmu pomoću krvnih sudova koji iz njega izlaze. Aorta ga pričvršćuje za kičmu, truncus
pulmonalis i Vv. Pulmonales za pluća a V. cava caudalis za dijafragmu.
Položaj srca: kod konja, preživara i svinja je skoro vertikalan, a kod mesojeda skoro vodoravan. Kod konja se prostire
od 3-6 rebra a kod preživara i svinje od 3-5 rebra, kod mesojeda od 3-7 rebra. Srce zauzima takav položaj da su 3/5 levo
a 2/5 desno od medijane ravni.

PERICARDIUM - OSRČJE, SRČANA KESA

To je fibrozno serozna kesa koja opkoljava srce i delimično krvne sudove koji izlaze iz srca. Oblik perikarda odgovara
obliku srca tako da se i na perikardu razlikuje baza i vrh- basis et apex pericardii. Baza perikarda je pričvršćena za
krvne sudove: aortu, V. cava caudalis et cranialis, A. pulmonalis, Vv. Pulmonales. Vrh perikarda nije slobodan.
Pričvršćen je za grudnu kost ili za dijafragmu ili za obe:
Konj i preživar- Lig. sternopericardiacum
Pas- Lig. phrenicopericardiacum
Svinja- Lig. sternophrenipericardiacum.
Srčana kesa se sastoji od fibroznog lista- pericardium fibrosum koji se nalazi spolja, i seroznog lista- pericardium
serosum koji je unutra. Pericardium serosum čine dva lista međusobno gradeći jednu kesu. Spoljašnji serozni list
naleže na fibrozni- lamina parietalis, a unutrašnji na srce- lamina visceralis-epicardium. Između visceralnog i
parietalnog lista je cavum pericardii sa malo serozne tečnosti- liquor pericardii, koja omogućava klizanje ovih
ovojnica. Perikardium je prekriven sa mediastinalnom pleurom- pleura mediastinalis seu epipericardium.

SPOLJAŠNJI IZGLED SRCA

Srce je oblika zatupaste kupe koja je spljoštena sa strane. Dorzalni deo srca je širok i predstavlja bazu- basis cordis, a
ventralni je zašiljen vrh- apex cordis. Na srcu se razlikuje leva i desna strana- facies dextra et sinistra, kranijalni i
kaudalni rub- margo cranialis et caudalis. Margo cranialis je konveksan a margo caudalis je ravan. Na srcu se nalazi
nekoliko žlebova-sulcusa: na najširem delu srca, kružnog oblika je sulcus coronarius. Ovaj žljeb je spoljna granica
između pretkomora i komora. Na levoj strani srca je uzdužni žleb, počinje u sulcus coronarius-u i leži između
kranijalne i srednje trećine leve strane srca, ne dopire do vrha srca nego povija oko margo cranialis i delimično prelazi
na desnu stranu srca- to je sulcus longitudinalis sinister seu sulcus interventricularis paraconalis. Na desnoj strani
srca se nalazi uzdužni žleb koji počinje u sulcus coronarius-u, leži između kaudalne i srednje trećine srca, prostire se
do vrha srca- sulcus longitudinalis dexter seu sulcus interventricularis subsinuosus. Uzdužni žljebovi predstavljaju
spoljašnju granicu između komora. U žljebovima se nalaze arterijski i venski krvni sudovi, limfni sudovi i manja ili

6
veća količina masnog tkiva. Najveću količinu masnog tkiva bele boje-loj, tvrde konzistencije imaju preživari. Kod
konja je masno tkivo žute boje i mekano je. Kod pasa je žućkaste boje i mekano a kod svinje je beličasto i mekano.
Desna pretkomora- atrium dextrum- se nalazi dorzalno od sulcus coronarius-a i desne komore. Zid desne
pretkomore je izvučen u vidu uške- auricula dextra, koja povija sa desne na levu stranu, obuhvata aortu sa desne i
kranijalne strane i dopire do truncus pulmonalis. U desnu pretkomoru vensku krv dovode dva krvna suda- V. cava
cranialis et caudalis. Ušće kranijalne šuplje vene nalazi se na dorzokranijalnom delu, a kranijalne šuplje vene u
kaudoventralnom delu. Ove dve vene se ulivaju u prošireni deo pretkomore- sinus venarum cavarum.
Desna komora- ventriculus dextrum- se nalazi ventralno od sulcus coronarius-a i desne pretkomore. Ona
oblikuje kranijalni deo srca ali ne dopire do vrha srca. Leva strana desne komore se izbočuje i stvara se conus
artheriosus iz koga izlazi truncus pulmonalis.
Leva pretkomora- atrium sinistrum- oblikuje kaudalni deo baze srca, manja je od desne pretkomore. Nalazi se
dorzalno od leve komore i sulcus coronarius-a, a kaudalno od aorte i truncus pulmonalis-a. Zid je izvučen u obliku
uške- auricula sinistra, koja je vrlo velika, proteže se na levu stranu a njen slepi kraj se nalazi iza početka truncus
pulmonalis-a. Plućne vene- Vv. Pulmonales kojih ima 5-8 ulaze u pretkomoru na njenoj desnoj i kaudalnoj strani na
otvorima različite veličine- ostia venarum pulmonarum.
Leva komora- ventriculus sinister- oblikuje kaudalni deo srca i debljeg je zida nego desna komora. Nalazi se
ventralno od leve pretkomore i sulcus coronarius-a, obuhvata vrh srca. Iz nje izlazi aorta koja se pruža dorzalno i nalazi
se smeštena levo od desne pretkomore a desno od truncus pulmonalis.

UNUTRAŠNJI IZGLED SRCA

Desna pretkomora – atrium dextrum - je odeljena od leve pretkomore pregradom – septum interatriale seu
septum atriorum . Na njoj postoji ovalno udubljenje – fossa ovalis , na kojoj se nalazi za vreme fetalnog života otvor –
foramen ovale . Na dorzalnom delu pretkomore je ostium venae cave craniales a na kaudalnom delu je ostium venae
cave caudales . Između jednog i drugog otvora je ispupčenje zida pretkomore – tuberculum intervenosum . Na
ventralnom delu je otvor ostium atrioventriculare dextrum , koji predstavlja komunikaciju između desne i leve
pretkomore. Unutrašnji zid pretkomore je gladak osim u aurikuli gde je prekriven sa mišićnjim gredicama – Mm.
pectinati.
Desna komora – ventriculus dexter – odeljena je od leve komore mišićnom pregradom septum
interventriculare , koja je konveksna prema desnoj a konkavna prema levoj komori . Zid desne komore je tanji u
odnosu na zid leve komore . Desna komora komunicira sa desnom pretkomorom preko otvora – ostium
atrioventriculare dextrum koji je ovalnog oblika . Na otvoru se nalazi beličasti vezivnotkivni prsten – anulus fibrosus
za koji se pričvršćuje valva tricuspidalis sa tri zaliska – cuspisa . Zalisci nose naziv kako su postavljeni – jedan je na
komornoj pregradi – cuspis septalis, drugi na desnom rubu – cuspis parietalis i treće između Av otvora i conus
artheriosus - a - cuspis angularis. Za slobodne rubove zalistaka hvataju se chordae tendineae ,koje izgledaju kao niti
izgrađene su od gusto zbijenih kolagenih vlakana , pričvršćuju se na drugom kraju za tri papilarna mišića –Mm.
papillares koji predstavljaju izbočenje miokarda u obliku papilla. Dva su na komornoj pregradi a samo jedan na zidu
desne komore . Na bazi desne komore zid je izbočen – conus artheriosus , iz tog mesta izlazi truncus pulmonalis na
otvoru - ostium trunci pulmonalis. Taj otvor je okružen fibroznim prstenom – annulus fibrosus za koji se hvataju tri
polumesečasta zaliska – valvulae semilunares, koji sprečavaju povratak krvi za vreme dijastole iz truncus pulmonalis-
a u srce. Na unutrašnjoj strani komora miokard gradi mrežasto isprepletane gredice – trabeculae carneae – koje
pomažu kontrakciju komora. Pored ovih gredica nalaze se i tetivaste grede – trabeculae septomarginales koje povezuju
zid komore za srčanu pregradu . Onemogućavaju prekomerno širenje srca – ima ih 2 do 8 i kroz njih prolaze mišićna
vlakna Hisovog snopa .
Leva pretkomora – atrium sinistrum – na dorzalnom delu se nalazi 5 do 8 otvora za plućne vene – ostia
venarum pulmonalium . Unutrašnja površina je glatka i na aurikulama postoje Mm. pectinati . Na ventralnom delu se
nalazi otvor ostium atriaventiculare sinistrum kao komunikacija između leve pretkomore i leve komore .
Leva komora – ventriculus sinister – ima deblji zid nego desna komora . Od desne komore je odvaja septum
interventiculare koja je prema levoj komori konkavna te je stoga leva komora na poprečnom preseku ovalna dok je
desna polumesečastog oblika . Komunicira sa pretkomorom pomoću ostium anticoventiulare sinistrum . Na ovom
otvoru se nalazi vezivnotkivni prsten annulus fibrosus za koji se pričvršćuje valva atrioventiculare sinistra ( valva
bicuspidalis , mitralis) , koja ima dva zaliska , jedan je na komornoj pregradi – cuspis septalis a drugi na zidu – cuspis
parietalis .
Chordae tendinae se pričvršćuju za dva papilarna mišića koji se nalaze na zidu komore . Pored ovog otvora nalazi se i
otvor aorte – ostium aortae , on leži uz septum interventriculare a zaklonjen sa cuspis septalis . Otvor aorte je okružen
fibroznim prstenom – annulus fibrosus , za koji se hvataju tri valvulae semilunares. Ovi zalisci onemogućuju
povratak krvi iz aorte u levu komoru za vreme njene dijastole . U anulus fibrosus aorte se nalaze jedno do tri
hrskavice – cartilagines cordis . Kod govečeta su umesto hrskavica koščice – ossa cordis.

GRAĐA SRCA
Srce se sastoji iz tri sloja : spoljašnji sloj je epicardium , srednji mišićni je miokardium i unutrašnji endocardium .
Epicardium je serozni omotač i predstavlja viscelarni list pericardiuma – osrčja ili srčane kese .
Miokardium je najdeblji deo srca , sastoji se od srčanog mišićnog tkiva koje je slične građe poprečno prugastoj
muskulaturi a po funkciji je sličan glatkoj muskulaturi. Miokard zida pretkomora je tanji od zida komora i sastoji se od

7
dva mišićna sloja . Miokard leve komore je oko tri puta deblji od miokarda desne komore i kod obe se sastoji od tri
sloja . Oko AV otvora nalaze se fibrozni prstenovi - anulus fibrosus koji potpuno deli mišićno tkivo pretkomora od
komora . Veza postoji samo preko AV snopa – Hissov snop .
Endocardium oblaže šupljine srca i nastavlja se unutrašnji sloj krvnih sudova . Sastoji se iz endotela i subendotela a
ispod njega je subendocardium u kome osim mnogobrojnih krvnih sudova se nalaze specifične srčane mišićne ćelije –
Purkinijeva vlakna koja imaju impuls provodnu ulogu .

ARTERIJE MALOG KRVOTOKA

Truncus pulmonalis izlazi iz desne srčane komore na conus arteriosus. Njegov početni deo leži u srčanoj kesi izmedju
aurikula leve i desne pretkomore. Pruža se kaudodorzalno prema korenu pluća. Pri izlasku iz srčane kese truncus
pulmonalis je povezan sa aortom pomoću lig. arteriosum (botalle). Umesto ligamenta u fetalnom periodu je postojao
ductus arteriosus, preko koga je jedan deo krvi prelazio iz truncus pulmonalis u aortu. Kaudalno od luka aorte, a
ventralno od bifukacije traheje, deli se na levu i desnu plućnu arteriju (arteria pulmonalis sin. et dex.).

ARTERIJE VELIKOG KRVOTOKA

AORTA
Počinje na bazi leve srčane komore. Najpre se pruža kraniodorzalno kao aorta ascendens i leži desno od stabla plućnih
arterija, zatim povija obrazujući luk (arcus aortae) sa konveksitetom okrenutim kraniodorzalno i izlazi iz srčane kese.
Pružajući se dalje kaudodorzalno, aorta dopire do tela 5.,6. ili 7. ledjnog pršljena i pruža se dalje kaudalno kao aorta
descendens. Njen deo u grudnoj duplji do dijafragme je aorta thoraccis, a prelaskom u grudnu duplju nosi naziv aorta
abdominalis.
Početni deo aorte je malo proširen i naziva se bulbus aortae. Iz konveksne, kraniodorzalne strane luka aorte izbija u
preživara i konja truncus brachiocephalicus, koji daje grane za prednji deo grudnog koša, prednje ekstremitete, vrat i
glavu. Kod svinje i psa iz luka aorte, pored truncus brachiocephalicus-a izbija i a. subclavia sin. koja je kod preživara
i konja prva grana od truncus brachiocephalicus-a. Iz grudnog dela aorte izbijaju grane koje se granaju u zidovima i
nekim organima grudne duplje.
Trbušna aorta leži levo od medijalne ravni i kaudalne šuplje vene uz ventralnu stranu m. psoas minor. U predelu
poslednjeg ili pretposlednjeg slabinskog pršljena deli se na svoje završne grane.
Od trbušne aorte odvajaju se grane za zidove i organe trbušne duplje, a od njenih završnih grana odvajaju se grane za
zidove i organe karlične duplje i za zadnje ekstremitete. Iz početnog dela aorte, u predelu polumesečastih zalistaka
izbijaju srčane arterije.

SRČANE ARTERIJE- Aa. CORDIS

A. CORONARIA DEXTRA
Izlazi iz početnog dela aorte u predelu kranijalnog semilunarnog zaliska. Ona izbija izmedju truncus pulmonalis-a i
desne aurikule u sulcus coronarius i pruža se desno, zatim kaudalno do sulcus longitudinalis dexter. Od a. coronaria
dextra u koronarnom žlebu odvajaju se grane za zid desne komore i pretkomore, a od silazeće grane u uzdužnom žlebu
(ramus interventricularis subsinuosus) odvajaju se grančice za susedne delove zidova leve i desne komore kao i za
srčanu pregradu (septum interventriculare).

A. CORONARIA SINISTRA
Izlazi iz aorte u predelu njenog levog semilunarnog zaliska i prolazi izmedju truncus pulmonalis-a i leve aurikule u
sulcus coronarius. Od nje se odmah odvaja grana koja se pruža kroz sulcus longitudinalis sinister prema srčanom vrhu
(ramus interventricularis paraconalis). Produžetak od a. coronaria sin. se pruža kroz sulcus coronarius kaudalno
(ramus circumflexum sin.), povija desno i prelazi u desni deo sulcus coronarius-a i anastomozira (povezuje se) na
desnoj strani srca sa a. coronaria dextra. Od ramus interventricularis paraconalis odvajaju se grane koje dovode krv u
zidove leve i desne komore i medjukomorne pregrade. Grane od ramus circumflexus dovode krv u zidove leve komore
i pretkomore.

SRČANE VENE- Vv. CORDIS

To su krvni sudovi koji odvode krv iz srca direktno u desnu pretkomoru ili preko sinus coronarius-a. Sinus coronarius
je proširenje velike srčane vene (v. cordis magna) koja se nalazi ispod v. cava caudalis smešten u sulcus coronarius.

8
V. CORDIS MAGNA
Pruža se kroz sulcus coronarius sa desne strane srca kaudalno prema margo caudalis gde prelazi na levu stranu i ide po
sulcus coronarius-u sve do sulcus longitudinalis sin. gde nastavlja dužinom ovog žleba. Deo koji se pruža kružnim
žlebom je ramus circumflexus, a onaj deo koji se pruža dužinom uzdužnog žleba naziva se ramus descendens. Ogranci
ove vene odvode vensku krv iz zida leve i desne komore srca.

V. CORDIS MEDIA
Spušta se niz sulcus longitudinalis dex. prema apex cordis i odvodi vensku krv iz zida leve i desne komore kao i srčane
pregrade.

Vv. CORDIS PARVAE (DEXTRAE)

Predstavljaju 4-5 malih vena koje nose vensku krv iz desne komore direktno u desnu pretkomoru.

Vv. CORDIS MINIMAE

To su male vene dužine nekoliko mm koje nose vensku krv direktno u pretkomore i komore kroz foramina venarum
minimarum.
LIMFNI SISTEM- SYSTEMA LYMPHATICUM

Limfni sistem obuhvata limfne sudove ispunjene limfom i limforetikularno tkivo organizovano u samostalne limfatične
organe ili ugradjeno u pojedine organe. ćelije limforetikularnog tkiva su sposobne da materije strane telu prepoznaju,
zadržavaju i uništavaju (fagocitoza) i da izgradjuju limfocite. Zbog navedenih svojstava ovo tkivo ima odbrambenu
funkciju.
Limfni kapilari, sudovi i sabirni sudovi imaju transportnu funkciju jer vraćaju deo tkivne tečnosti i ekstravaskularne
proteine u krv. Tako limfni sudovi dopunjuju vene kojima su po gradji slični i koje prate.

LIMFATIČNI ORGANI

Osnovu limfatičnih organa čine fiksne retikularne ćelije koje medjusobno povezane grade trodimenzionalnu mrežu u
kojoj se nalazi veliki broj limfocita i drugih slobodnih ćelija kao što su makrofage, plazma ćelije, granulociti i mastociti.
U svim limfatičnim organima, osim u timusu, limfociti su grupisani u limfne folikule (folliculi lymphatici).

KRAJNICI- TONZILLAE
To su epitelne skupine limfnih folikula u sluzokoži usne i ždrelne duplje. Pet glavnih tonzila (tonzilla palatina, tonzilla
lingualis, tonzilla vellipalatini, tonzilla pharyngica i tonzilla tubaria) nalaze se na početku digestivnog i respiratornog
trakta i imaju zadatak da u stalnom kontaktu sa alimentarnim i aerogenim infekcijama reaguju radi odbrane organizma.

LIMFNI ČVOROVI- LYMPHONODI SEU NODI LYMPHATICI

Limforetikularno tkivo obavijeno vezivnotkivnom kapsulom u uklopljeno u sistem limfnih sudova predstavlja limfni
čvor. Veličine su od nekoliko mm. do više cm. Gradjeni su od omotača (capsulla), kore (cortex) i srži (medulla). Od
omotača, koji je sastavljen od vezivnog tkiva sa brojnim elastičnim i kolagenim vlaknima, kao i glatkomišićnih ćelija,
polaze prema unutrašnjosti čvora trabekule-pregrade. Periferni deo limfnog čvora, odnosno kora je gradjena od limfnih
folikula. Srž (medulla) je ispunjena velikim brojem limfocita.
Limfa dospeva u limfni čvor preko više limfnih sudova (vassa aferentia). Oni se ulivaju na konveksnoj strani limfnog
čvora, u ivični sinus (sinus marginalis seu terminalis) koji se nalazi izmedju omotača i kore. Dalje kroz koru limfa
stiže do sržnog sinusa. Na putu kroz limfni čvor limfa je u stalnom kontaktu sa fagocitnim retikularnim ćelijama. Limfa
napušta limfni čvor preko 1 ili 2 limfna suda (vassa eferentia), kroz hilus koji se nalazi na konkavnoj strani čvora.
Gradja limfnog čvora omogućava filtraciju limfe, i to mehanički i fagocitnom aktivnošću retikularnih ćelija. Pri filtraciji
limfe štetne materije ili mikroorganizmi mogu biti prepoznati, fagocitovani ili zadržani kraće ili duže vreme usled čega
dolazi do promene u konzistenciji, boji ili veličini limfnog čvora. Ove promene se mogu uočiti makroskopski i koriste
se pri pregledu mesa. Otok, bolnost i povećanje temperature limfnog čvora koji je dostupan palpaciji se koristi u
kliničkoj dijagnostici. Veliki medicinski značaj ima mogućnost da limfnim tokom dolazi do metastaza ćelija tumora.

SLEZINA- LIEN

To je limfopoezni organ složene gradje. Pored limfocita u slezini se diferentuju plazma ćelije i makrofage tako da
slezina kao deo retikulo endokrinog sistema učestvuje u odbrani organizma. Fagocitnom sposobnošću ćelija slezine
razgradjuju se eritrociti. Slezina ima ulogu i rezervoara krvi jer se u sinusima ovog organa može nakupiti krv i u slučaju
potrebe vratiti u krvotok. I pored navedenih funkcija slezina nije neophodna za život, jer u slučajevima odstranjivanja
slezine drugi organi preuzimaju njenu funkciju.
Na svakoj slezini postoje dve površine: facies parietalis kojom naleže na dijafragmatski trbušni zid i facies visceralis na
koju naležu trbušni organi (želudac, creva i bubreg). Na slezini se ističu dva ruba, margo cranialis i oštar margo
caudalis, i jedan dorzalni i ventralni kraj, extremitas dorsalis et extremitas ventralis. Na visceralnoj strani slezine

9
nalazi se hilus lienis odnosno ulazna vrata za krvne sudove (a. et v. lienalis), nerve (grane n. vagus-a i n. symphaticus-
a) i limfni čvorovi.
Slezina se, dakle, nalazi u levoj polovini intratorakalnog dela trbušne duplje sasvim blizu želuca.
GRADJA SLEZINE
Spoljašnji omotač, kapsula, koja je gradjena od vezivnog tkiva i glatkomišićnih ćelija, gradi pregrade trabeculae
lienalis, koje nepotpuno dele slezinu na manje odeljke. Kroz trabekule se pružaju krvni, limfni sudovi i nervi. Izmedju
kapsule i trabekula razapeta je mreža retikularnog veziva koja sadrži mnogobrojne krvne sudove i naziva se pulpa
lienale. Deo pulpe sa sinusoidima ispunjenim krvlju je crvena pulpa- pulpa lienalis rubra. Deo pulpe koju grade bele
tvorevine u obliku čvorića (folliculi lymphatici lienales)- Malpigijeva telašca, predstavljaju belu pulpu- pulpa lienalis
alba.

THYMUS

Najznačajniji limfopoezni organ mladih jer zauzima centralno mesto u izgradnji limfocita. Kod novorodjenih životinja
je potpuno razvijen i nalazi se kao paran organ u predelu vrata i u prekardijalnom medijastinalnom prostoru grudne
duplje. Pre polne zrelosti, koja nastaje u različito vreme kod različitih životinja, počinje involucija žlezde. Involuciju
karakteriše regresija i nestajanje pravog žlezdanog tkiva. Deo timusa koji se nalazi u prekardijalnom medijastinalnom
prostoru naziva se lobus thoracicus i nalazi se kod svih domaćih životinja. Vratni deo (lobus cervicalis) je razvijen kod
preživara i svinje. Grudni i vratni deo stoje u vezi preko parenhimskog mosta koji se naziva lobus intermedius seu
isthmus cervicothoracalis thymi. Timus je obavijen vezivnotkivnom kapsulom od koje polaze pregrade koje dele ovu
žlezdu na lobuse a ove na lobuluse, lobuli thymi.
Lobulus je osnovna morfološka i funkcionalna jedinica timusa. Na svakom lobulusu se razlikuje svetla srž i tamna kora.
U srži se nalaze epiteloidne ćelije, limfoblasti, plazmociti, mastociti i corpuscula thymi, poznata pod imenom Hasell-
ova telašca. Ova telašca su gradjena od modifikovanih ćelija retikuluma koje pripadaju retikuloendokrinom sistemu.
Kod svih akutnih infekcija broj tih ćelija se povećava što predstavlja njihovo učešće u odbrani organizma. U kori
lobulusa limfociti su difuzno rasporedjeni jer, suprotno od svih drugih limfatičnih organa, limfociti ne grade folikule.

Timus teleta se sastoji iz neparnog grudnog i parnog vratnog dela. Neparnan grudni deo je vezan sa vratnim preko
uskog neparnog mosta- lobus intermedius. Lobus cervicalis se pruža uz dušnik sve do grkljana. Involucija timusa teleta
počinje posle 8. nedelje života. Grudni režanj ostaje do 6. godine života.

Timus malih preživara je sličan timusu teleta. Involucija se završava sa 2 godine starosti.

U svinje su razvijeni grudni i vratni režanj timusa. Lobus cervicalis je veći deo, dopire kranijalno do grkljana, prateći
dušnik najpre ventralno, a prema glavi bočno.

Timus konja se sastoji obično iz grudnog režnja. Na njemu se razlikuju levi i desni deo od kojih je desni manji. Nekada
se može naći vratni režanj kod ždrebeta koji je neparan i kratak.

Timus psa se sastoji samo iz grudnog režnja koji je nepotpuno podeljen na veći desni i levi manji deo.

U mačke pored grudnog režnja timusa može se naći i kratak vratni režanj.

LIMFNI SUDOVI- VASSA LYMPHATICA

Provode limfu kroz organizam. Po gradji su slični venama čiju transportnu funkciju dopunjuju. Limfni sudovi creva su
primarni putevi resorpcije i transporta dugolančanih masnih kiselina. U tokove limfnih sudova uključeni su limfni
čvorovi koji filtriraju limfu i snabdevaju je limfocitima.
Limfni putevi počinju limfnim kapilarima. Limfni kapilari se prazne u manje limfne sudove, a ovi u veće kod kojih se
već razlikuju 3 sloja- intima, media i adventitia. Limfni sudovi transportuju limfu prema regionalnim limfnim
čvorovima i dalje prema krvotoku.
Za transport limfe, limfni sudovi koriste ekstravaskularnu snagu (mišićno kretanje), arterijsku i vensku pulsaciju, uticaj
disanja i krvnog toka. Limfni sudovi, osim najmanjih, imaju brojne dvolisne zaliske, koji limfu usmeravaju prema srcu.
Limfa prikupljena u telu uliva se u kranijalnu šuplju venu preko dva limfovoda: ductus thoraccicus i truncus
lymphaticus dexter.
DUCTUS THORACCICUS
Počinje u abdomenu jednim velikim limfnim rezervoarom- cisterna chyli, sprovodi limfu zadnjih ekstremiteta, karlične
i trbušne duplje, levog prednjeg ekstremiteta i leve polovine grudne duplje do kranijalne šuplje vene. Neposredno pre
ušća u kranijalnu šuplju venu ductus thoraccicus prima limfu leve polovine glave i vrata preko truncus jugularis
sinister.

10
TRUNCUS LYMPHATICUS DEXTER
Prikuplja limfu desne polovine glave i vrata, desnog prednjeg ekstremiteta i delom iz desne polovine grudne duplje.

LYMPHA

Limfa , tečnost koja cirkuliše limfnim sudovima, je mešavina kapilarnog filtrata i tkivne intersticijalne tečnosti koja je
ušla u limfne kapilare. Po sastavu je slična krvnoj plazmi ali ima nižu koncentraciju belančevina. Sadrži fibrinogen i
protrombin i lagano se zgrušava. Tečni deo koji ostane posle zgrušavanja naziva se limfni serum.

CISTERNA CHYLI

To je trbušni deo glavnog limfovoda. U nju se sliva limfa trbušnih organa. Ona se nalazi desno i dorzalno od trbušne
aorte izmedju oba crura diaphragmatis. Ona se u domaćih životinja, sem psa, pruža od 2. slabinskog do zadnjeg
ledjnog pršljena; kod psa se prostire od 4. do 1. slabinskog pršljena. Ona ima različit oblik kod različitih domaćih
životinja. Kod svinja i konja ovalan ili vretenast oblik, kod psa oblik džaka, a kod preživara vrlo neujednačen oblik.
Cisterna chyli domaćih životinja osim konja nema zalistaka, tako da zalisci dovodnih i odvodnih limfnih stabala
regulišu pravac limfotoka.

SPLANCHNOLOGIA

APPARATUS DIGESTORIUS

USNA DUPLJA

Usna duplja-cavum oris predstavlja pocetak organa za varenje. U njoj se hrana obradjuje mastikacijom (žvakanjem) i
pomocu zuba sitni i melje. Usna duplja se deli na: hodnik usne duplje- vestibulum oris, i pravu usnu duplju- cavum oris
proprium. U usnoj duplji se nalaze receptori cula ukusa tako da usna duplja ima dvojaku ulogu: priprema hrane i culo
ukusa.
Gradju usne duplje cini:
1. Koštana osnova;
2.Usna pukotina- rima oris;
3.Usne- labia;
4.Meko nepce- palatum molle;
5.Tvrdo nepce- palatum durum;
6.Jezik- lingua (glossa);
7.Mišici jezika i jezicne kosti;
8.Desni (zubno meso)- gingiva;
9.Zubi- dentes seu odontes.
USNE – labia – obrazuju i ogranicavaju ulaz- usnu pukotinu- rima oris, gornja i donja usna- labium superius seu
labium maxilaris, labium inferius seu labium mandibularis. Prelaz jedne usne u drugu- usnena spojnica- commisura
labiorum. U predelu usnenih spojnica usne grade usneni ugao- angulus oris. Usnama se životinje služe pri uzimanju
hrane i one su, kod ovce, koze i konja duge i vrlo pokretljive, a svinje, psa i goveceta kratke i manje pokretljive. Usne
grade: koza, mišici usne, žlezde, kutana sluzokoža, krvni i limfni sudovi i nervi. Kod goveda gornja usna sa nosem
gradi nosno-usneno ogledalo- planum nasolabiale, kod svinje gornja usna sa rilom- planum rostrale, a kod malih
preživara i psa- planum nasale.
OBRAZI- buccae- predstavljaju bocne zidove usne duplje- vestibulum buccale. Obraz kao bocni zid usne duplje se
pripaja za alveolarne izdanke gornjovilicnih i donjovilicnih kosti odgovarajuce strane. Zid obraza cine: koža- obrasla
slicnim pokrovnim dlakama kao i ostali delovi glave, mišicni sloj obraza u sredini i sluzokoža sa unutrašnje strane. Kod
preživara na sluzokoži obraza postoje mnogobrojne kupaste orožale bradavice- papillae conicae, ispod sluzokože su
pluvacne žlezde obraza- glandulae buccales. U visine treceg ili cetvrtog premolara tj. prvog molara gornje vilice
(zavisno koja je životinja u pitanju), postoji sluzokožni bradavicasti nabor- papilla parotidea seu salivalis. U sredini
nabora je mali otvor- ušce izvodnog kanala- ductus parotideus.
TVRDO NEPCE- palatum durum- predstavlja krov usne duplje, a ujedno i sluzokožno-koštanu pregradu, koja odvaja
usnu od nosne duplje. Sluzokoža tvrdog nepca je pripojena za periost- spoljašnji sloj kostiju tvrdog nepca. Napred i u
stranu ona prelazi u gingivu, a nazad u sluzokožu mekog nepca. U medijalnoj ravni na sluzokoži tvrdog nepca nalazi se
uzduzni žleb- raphe palati, koji deli tvrdo nepce na dve skoro simetricne polovine. Sluzokoža tvrdog nepca gradi i
poprecne nabore- rugae palatinae. Broj poprecnih nabora je razlicit, oni su manje ili više povijeni lukom sa
konveksitetom okrenutim unapred- apikalno. Na sluzokoži apikalnog dela tvrdog nepca, postoji u medijalnoj ravni,
bradavicasti nabor tj. sekuticna bradavica- papila incisiva. Bocno od ove bradavice, osim kod konja, nalazi se po jedan
otvor preko kojih nosna duplja komunicira sa usnom dupljom- ti otvori predstavljaju ušca nosno nepcanih kanala-
ductus nasopalatinus sin. et dex.

11
MEKO NEPCE- palatum molle seu velum palatinum- cini pregradu izmedju usne i ždrelne duplje. Ono predstavlja
duplikaturu sluzokože u kojoj se nalaze mišici i sloj žlezda. Meko nepce se pricvršcava za horizontalni deo nepcanih
kosti i pruža se koso kaudo-ventralno prema korenu jezika. Slobodni rub mekog nepca je konkavnog oblika i
predstavlja nepcani luk- arcus palatinus. Za vrene disanja i u momentu gutanja hrane meko nepce menja svoj položaj.
Površina okrenuta prema usnoj duplji je prevucena kutanom sluzokožom, a površina okrenuta prema ždrelu je
prevucena žlezdanom sluzokožom.
DNO USNE DUPLJE-na dnu usne duplje leži jezik. Prednji deo usnog dna koji se nalazi ispod vrha jezika je prevucen
kutanom sluzokožom. Jezik je vezan za dno usne duplje pomocu sluzokožne duplikature u vidu vezice (uzde) srpastog
oblika- frenulum linguae. Napred i bocno od sluzokožnog nabora postoji levo i desno po jedna sluzokožna podjezicna
bradavica- caruncula sublingualis sin. et dex. Tu se kod životinja nalaze ušca izvodnih kanala podvilicne i velike
podjezicne pljuvacne žlezde. Cavum sublinguale apicale prelazi aboralno u levi i desni podjezicni prostor- cavum
sublinguale laterale sin. et dex. (recessus sublinguale laterale sin. et dex.) Na dnu podjezicnog lateralnog prostora
postoji uzdužni sluzokožni nabor u vidu grebena- crista sublingualis, ispod koga leži podjezicna pljuvacna žlezda-
glandula sublingualis polystomatica. Na sluzokoži grebena se nalaze sitni otvori, ušca izvodnih kanala ove žlezde-
ductus sublinguales minores.
JEZIK- lingua seu glossa- mišicno-sluzokožni organ koji leži na dnu usne duplje. On ispunjava pravu usnu duplju-
cavum oris proprium. Vrlo je pokretan i služi za uzimanje hrane. U sluzokoži jezika smešten je receptorni deo cula
pipanja i cula ukusa pa stoga jezik služi i za odabiranje hrane. Na jeziku razlikujemo vrh- apex; telo- corpus; koren-
radix; dorzalna strana- dorsum linguae; ventralna, podjezicna strana- facies ventralis seu sublingualis; dva bocna
ruba- margo sin. et dex. linguae. Vrh jezika je slobodan sa svih strana, on se prostire sve do frenulum limguae. Telo
jezika je najduži i najdeblji deo, na njemu se nalaze tri slobodne površine- dorzalna i dve bocne. Koren je najkraci deo,
on se pricvršcuje aboralno za jezicnu kost- slobodna je samo dorzalna strana. Jezik je izgradjen od sluzokože i
poprecno-prugastih mišica koji se pricvršcuju za jezicnu kost i donjovilicne kosti. U jeziku se nalazi vezivno i masno
tkivo, odgovarajuce pljuvacne žlezde, krvni sudovi i nervi. Na sluzokoži dorzalne strane jezika postoje posebne
morfoloski karakteristicne bradavicaste forme- papillae linguales. Razlikuju se koncaste koje se prostiru celom
površinom jezika- papillae filiformes; konusne (samo kod preživara)- papillae conicae; pecurkaste- papillae
fungiformes; opšancane- papillae vallatae seu circumvallatae; listaste- papillae foliatae. Koncaste i konusne imaju
mehanicku ulogu- guranje hrane prema ždrelu- papillae mechanicae, a pecurkaste, opšancane i listaste imaju
gustatornu ulogu- papillae gustatoriae. Mišici jezika su poprecno-prugasti i dele se na unutrašnje i spoljašnje.
Spoljašnji su parni, pripojeni su za jezicnu kost i donjovilicne kosti. Unutrašnji se prostiru difuzno u jeziku u obliku
mišicnih snopova, koji se pricvrscuju za kosti. U spoljašnje mišice spadaju tri parna mišica: M.
genioglossus, M. hyoglossus, M. styloglossus.
PLJUVACNE ZLEZDE
1. Zaušna pljuvacna žlezda- Gl. Parotis- režnjevite je gradje, leži u kranijalnom delu vrata. Ona manje-više
ispunjava prostor izmedju donjovilicne kosti i prvog vratnog pršljiena. Dorzalno dopire do baze usne školjke, a
ventralno do grkljana. Kaudo-ventralno se pruza duž vrata, a kranijalno naleže na M. masseter. Na njenu lateralnu
stranu naleže koža, površna fascija- fascia parotidea, i M. parotidoauricularis. Iz režnjeva
izlaze odvodni kanalici koji se udružuju i obrazuju izvodni kanal- ductus parotideus. Kod goveda, svinje i konja
ductus parotideus se pruža kroz medjuvilicni prostor- spatium mandibulare, prelazi preko incisura vasorum na
površinu lica i uliva se u vestibulum buccale. Kod malih preživara i psa ductus parotideus se pruža od zausne
žlezde, preko M. masseter-a i takodje se uliva u vestibulum buccale. Na ušcu sluzokoža gradi vecu ili manju
bradavicu- papilla parotidea seu salivalis.
2. Podvilicna pljuvacna žlezda- Gl. Mandibularis- leži dublje tj. medijalno od zaušne pljuvacne žlezde izmedju
atlasa i baze jezicne kosti. Ona je režnjevite gradje. Najveca je kod goveceta, kod koga je veca i od zausne. Njen
oroventralni zaobljeni kraj leži u medjuvilicnom prostoru u visini incisura vasorum. Kod svinja je ova žlezda
manja i ima ovalan oblik. Kod mesojeda ima slican oblik kao kod svinje. Kod konja je znatno manja od zaušne,
dugacka je i tanka. Izvodni kanal se uliva u apikalni deo podjezicnog prostora na caruncula sublingualis.
3. Podjezicne pljuvacne žlezde- Glandulae sublinguales- nalaze se oralno od podvilicne pljuvacne žlezde ispod
sluzokože lateralnog podjezicnog prostora dna usne duplje. Na grebenu crista sublingualis u tom delu se primecuje
veci broj malih otvora koji predstavljaju ušca izvodnih kanalica ove žlezde. Kod svih životinja osim konja postoji
sa jedne strane dve podjezicne pljuvacne žlezde- Gl. sublingualis monostomatica seu major i Gl. sublingualis
polystomatica seu minor. Gl. sublingualis monostomatica ima samo jedan izvodni kanal- ductus sublingualis
major, koji se uliva u usnu duplju na podjezicnoj bradavici- caruncula sublingualis. Gl. sublingualis
polystomatica se sastoji od veceg broja žlezdanih režnjica tako da iz nje izlazi veci broj izvodnih kanalica -
ductus sublinguales minores, koji se ulivaju svaki posebno neposredno na crista sublingualis. Kod konja postoji
samo Gl. sublingualis polystomatica.
DESNI- zubno meso- gingiva- predstavlja deo bezžlezdane kutane sluzokože usne duplje koja pokriva alveolarne
izdanke gornjo i donjovilicnih kosti. Nema podsluzokože pa se tesno povezuje sa pokosnicom. Gingiva sa alveolarnim
periostom ucvrscuje zube u njihovim ležistima u alveolama.

12
ZDRELO

Ždrelo- pharynx- je sluzokožno-mišicni organ koji delom pripada organima za varenje, a delom organima za disanje. U
priboru za varenje se nalazi kao most usne duplje i jednjaka, a u priboru za disanje kao most usne duplje i grkljana. U
ždrelu se ukrštaju putevi za hranu i vazduh. Ono leži u aboralnom delu medjuvilicnog prostora- spatium mandibulare.
Njegova uzdužna osovina se pruža ventrokaudalno. Ždrelna šupljina- cavum pharyngis je nepravilno cilindricnog
oblika. Prošireni deo ždrelne šupljine je okrenut prema bazi lobanje tj. prema hoanama, a njen suženi deo- dno ždrelne
šupljine je upravljen ventro-kaudalno. Ždrelna šupljina komunicira sa nosnom dupljom i stoji u neposrednoj vezi sa
laringealnom šupljinom i jednjakom, a preko obe Eustahijeve tube je povezana sa šupljinom srednjeg uha i jedne i
druge strane. Ždrelo ostvaruje 7 komunikacija:
1,2. Ždrelo komunicira sa nosnom dupljom sa dva velika otvora nosne duplje- choanae, preko kojih ždrelna šupljina
stoji u vezi sa obe polovine nosne duplje. Ova dva otvora su otvorena i pri disanju i pri gutanju hrane, tako da se njihov
oblik i velicina ne menja.
3. Ždrelo komunicira sa usnom dupljom preko usno-ždrelnog tesnaca- isthmus faucium, velicina i oblik ovog tesnaca
zavise od položaja mekog nepca i korena jezika. Pri gutanju hrane meko nepce se podiže tj. udaljava se od korena jezika
i tada se usno-ždrelni poklopac znatno povecava.
4. Aboroventralno od isthmus faucium-a se nalazi ulaz u grkljansku šupljinu- aditus laryngis. Oblik i velicina ovog
otvora se menjaju. Pri disanju je ovaj otvor otvoren, a pri gutanju hrane grkljanski poklopac
naleže na grkljansku šupljinu, potpuno zatvara otvor i sprecava ulazak hrane iz ždrelne u grkljansku šupljinu.
5.Aborodorzalno od ulaza u grkljansku šupljinu nalazi se ulaz u jednjak- aditus oesophagi. Oblik i velicina ovog otvora
su promenljivi. Pri disanju on je zatvoren, a pri gutanju je otvoren.
6,7. Na oba bocna zida ždrela nalazi se po jedan otvor (rascep na sluzokoži) kanala koji povezuje ždrelnu šupljinu i
srednje uho odgovarajuce strane-, ostium pharyngeum tubae auditivae Eustachii. Ovi otvori su pukotinastog izgleda, a
njihova velicina i oblik se malo menjaju pri disanju i gutanju hrane.
Ždrelo ima zadatak da pravilno usmerava kretanje vazduha i hrane kroz njegovu šupljinu. Vazduh prolazi u oba smera, a
kod preživara i hrana u oba smera. Ono igra pasivnu ulogu pri disanju a aktivnu pri gutanju hrane. Od bocnih krajeva
slobodnog ruba mekog nepca pruza se po bocnim zidovima ždrela po jedan nepcano-ždrelni nabor sluzokože- arcus
palatopharyngeus sin. et dex. Ovaj nabor razdvaja ždrelo na njegov dorzalni, respiratorni- pars nasalis seu
respiratoria seu pharyngeus respiratorius, i ventralni, digestivni deo- pars digestoria seu pharyngs digestorius. Pri
gutanju hrane meko nepce se podize, respiratorni deo ždrelne šupljine se smanjuje, a ventralni digestivni deo se
povecava. Sa obe strane krune grkljana stvara se u digestivnom delu ždrela po jedan žleb- recessus piriformis sin. et
dex. Kroz ove žlebove prolazi pri gutanju dobro sažvakana i tecna hrana. Pri disanju digestivni deo ždrelne duplje se
smanjuje, meko nepce se spušta prema bazi grkljanskog poklopca i na koren jezika.
Zid ždrela cine: sluzokoža, podsluzokoža, unutrašnja fascija, mišicni sloj i spoljašnja fascija. Sluzokoža respiratornog
dela šdrela je žlezdana. U aboro-dorzalnom zidu respiratornog dela ždrela, izmedju otvora Eustahijevih tuba, nalazi se
ždrelni krajnik- tonsilla pharyngea. U digestivnom delu želuca sluzokoža je kutana, ona je produžetak kutane
sluzokože usne duplje. Hrana pri prolasku kroz ždrelo dodiruje samo kutanu sluzokožu. Na ulazu iz usne u ždrelnu
šupljinu, nalazi se u sluzokoži mekog nepca i korena jezika limfo-retikularno tkivo koje obrazuje krajnike- tonsillae.
Mišicni sloj cine poprecno-prugasti mišici, koji se pripajaju za kosti baze lobanje, jezicnu kost i hrskavice grkljana.
Prema funkciji koju vrse, mišici ždrela se mogu podeliti na konstriktore i dilatatore. Konstriktori su parni mišici i prema
polozaju ih delimo na oralne, srednje i kaudalne. Dilatator ili rasirivac ždrela je jedan paran mišic. Konstriktori su
aktivni kod gutanja hrane, a dilatatori kod disanja. Spoljašnja fascija ždrela je znatno jaca nego unutrašnja. Ona oblaze
mišice ždrela i na nekim mestima se tesno povezuje sa njima.

JEDNJAK

Jednjak- oesophagus- je sluzokožno-mišicni cevast organ koji se pruza od ždrela do želuca. On se pruža celom
dužinom vrata, zatim ulazi u grudnu duplju i prolazi kroz sva tri medijastinalna prostora. Iz grudne duplje se probija
kroz otvor na dijafragmi- hiatus oesophageus u trbušnu duplju i završava na želucu tako da razlikujemo vratni, grudni i
trbušni deo jednjaka.
Vratni deo- pars cevicalis oesophagi- pocinje dorzalno od kaudalnog dela grkljana i pruža se kaudalno duž dorzalne
strane dušnika. U predelu petog vratnog pršljena jednjak prelazi na levu stranu dušnika i odatle se dalje kaudalno pruža
uz levu stranu dušnika do ulaza u grudnu duplju.
Grudni deo- pars thoracica oesophagi- na svom početku prelazi sa leve na dorzalnu stranu dušnika, a zatim se dalje
pruža kaudalno, prelazi preko bifurkacije dušnika i nastavlja put prema dijafragmi izmedju oba plućna krila.
Trbušni deo- pars abdominalis oesophagi- je njegov najkraći deo koji se pruža od otvora na dijafragmi- hiatus
oesophageus pa sve do zeluca. Ovaj deo jednjaka je obuhvacen sa ligamentom koji povezuje želudac za dijafragmu-
Lig. gastrogrenicum. U zidu jednjaka se razlikuju tri sloja: površni- u vratnom delu- adventicija, u grudnom delu
seroza-visceralna pleura, u trbušnom delu seroza- visceralni peritoneum; srednji- mišicni sloj- stratum musculare;
unutrašnji- sluzokoža- tunica mucosa.
Povezivanje jednjaka za okolinu je takvo da omogucava veliko proširivanje njegovog lumena pri prolasku hrane.
Mišicni sloj u zidu jednjaka kod preživara i psa cine poprecno-prugasta mišicna vlakna, dok se kod svinje i konja vrši

13
smena poprecno prugaste i glatke muskulature. U podsluzokoži jednjaka kod psa i svinje se nalaze žlezde- Gll.
oseophageae, kod preživara, konja i macaka ovih žlezda ima samo u pocetnom delu jednjaka.

ZELUDAC

Želudac- ventriculus seu gaster- prdstavlja kesasto proširenje alimentarno-digestivnog kanala koji leži u trbušnoj duplji
izmedju jednjaka i tankog creva. Ušce jednjaka u želudac leži levo od medijane ravni i naziva se ostium cardiacum.
Otvor želuca preko koga on stoji u neposrednoj vezi sa tankim crevom, leži desno od medijane ravni i zove se ostium
pyloricum. U želucu se hrana meša i omogucuje delovanje želudacnog soka u kome se nalaze fermenti varenja i HCl.
Sve želuci domacih životinja mogu se podeliti prema izgledu na jednokomorne i višekomorne. Jednokomorni imaju
svinja, konj i pas, a višekomorni preživari. Zid želuca cine: seroza- tunica serosa; mišicni sloj- tunica muscularis;
podsluzokoža- tela submucosa; sluzokoža- tunica mucosa. Razlikuju se dve vrste sluzokože kutana i žlezdana. Prema
vrsti sluzokože koja oblaže zidove želuca, oni se dele na proste i složene. Prost želudac ima samo žlezdanu sluzokožu, a
kod složenog želuca jedan, manji deo oblaže kutana, a veci deo žlezdana sluzokoža. Kutana sluzokoža predstavlja
neposredni produžetak kutane sluzokože jednjaka. Onaj deo želuca koji oblaže kutana sluzokoža- pars proventricularis
venticuli, a deo želuca sa žlezdanom sluzokožom- pars glandularis ventriculi. Prost i jednokomorni želudac imaju pas i
macka, složen jednokomorni svinja i konj. Višekomoran složen želudac je kod preživara. Prazan ili slabo napunjen
želudac kod svinje, konja i psa leži u intratorakalnom delu trbušne duplje, neposredno kaudalno od dijafragme i jetre.
On leži svojim vecim delom levo, a manjim delom desno od medijane ravni. Njegov položaj i oblik se menjaju u
zavisnosti od njegove napunjenosti. Na njemu razlikujemo parijetalnu, kranijalnu stranu- facies parietalis- ka
dijafragmi, i visceralnu, kaudalnu stranu- facies visceralis- ka crevima; veliku krivinu- curvatura ventriculi major, i
malu krivinu- curvatura ventriculi minor. Velika krivina je konveksna i znatno duža. Konveksitet velike krivine je
okrenut ventralno, a konkavitet male krivine dorzalno i desno. Ušce jednjaka u želudac kod konja je relativno bliže
pilorusu nego kod svinje i psa. Na maloj krivini se nalazi usek, levo od ovog useka je telo želuca- corpus ventriculi.
Levi deo tela završava slepo i uzdiže se dorzalno i levo od ušca jednjaka i naziva se fornix ventriculi. Taj deo želuca je
narocito dobro razvijen kod konja i predstavlja slepi kesasti deo- saccus caecus ventriculi. Kod svinje na njemu se
javlja još jedno slepo proširenje šupljine želuca- diverticulum ventriculi. Desno od useka na maloj krivini i tela želuca
je pilorusni deo želuca- pars pylorica ventriculi, na njemu se razlikuju njegov prošireni deo, bliži telu- sinus pyloricus i
suženi deo- canalis pyloricus. Preko ovog otvora želudac komunicira sa tankim crevom.
Gradja jednokomornog želuca- pars nonglandularis ima kutanu sluzokožu koja kod svinje oblaže mali deo želuca, a
kod konja znatno veci deo. U žlezdanoj sluzokoži želuca nalaze se tri vrste žlezda: Gll. cardiacae, Gll. gastricae
propriae, Gll. pyloricae. Sluzokoža sa kardijalnim žlezdama je tanka, fundusna sluzokoža je deblja, neravna i obrazuje
nabore u želucu koji nije dobro napunjen ili je prazan. Na fundusnoj sluzokoži se primecuju krateraste udubljenja koja
predstavljaju ušca izvodnih kanala želudacnih žlezda- foveolae gastricae, i brazdice koje dele ovu zonu sluzokože na
manja polja- areae gastricae. Pilorusna sluzokoža je dva puta manja od fundusne sluzokože i takodje tanja. Mišicni sloj
cine glatka mišicna vlakna. Kod jednokomornog želuca se razlikuju tri sloja mišicnih snopova: uzdužni- longitudinalni;
kosi i kružni- cirkularni. U predelu pilorusa kružni sloj mišica je zadebljao i obrazuje dva svinktera- mm. sphincteres
pylori.
Seroza predstavlja površni sloj zida želuca. Kao visceralna seroza prelazi u vidu duplikature sa želuca na susedne
organe ili sa susednih organa na sam želudac i povezuje želudac sa ostalim organima.
Veze želuca- želudac povezuje za dijafragmu Lig. gastrophrenicum- ovaj ligament se pripaja oko ušca jednjaka i
pružajuci se od dijafragme do želuca ovaj ligament obuhvata trbušni deo jednjaka. Želudac vezuje za slezinu Lig.
gastrolienale- ovaj ligament se veže na levom delu velike krivine želuca. Želudac za jetru veže Lig.
hepatogastricum- taj ligament se veže desno od ušca jednjaka i u predelu male krivine želuca. Želudac za duodenum
vezuje Lig. gastroduodenale- ovaj ligament se veže u predelu velike krivine i levo od ušca.

CREVA-INTESTINUM

Najduži deo alimentarno-digestivnog kanala. Pruža se od želuca do čmara. Crevo leži u trbušnoj i karličnoj duplji i
obrazuje mnogobrojne vijuge (zavoje) različite dužine i oblika. Debljina odnosno prečnik prednjeg dela creva je manji,
pa se taj deo kanala naziva tankim crevom (intestinum tenue), dok se zadnji deo creva čija je debljina veća naziva
debelim crevom (intestinum crassum). Tanka creva delimo na tri dela:
- dvanaestopalačno crevo (intestinum duodenum)
- prazno ili tašto crevo (intestinum jejunum)
- vito crevo (intestinum ileum)
Delovi debelog creva su:
- slepo crevo (intestinum caecum)
- kolon (intestinum colon)
- pravo ili čmarno crevo (intestinum rectum)
Medjusobne granice pojedinih delova creva se mogu odrediti prema duplikaturama seroze (plicae, ligamenta) koje
povezuju pojedine delove creva medjusobno, kao i po krvnim sudovima koji ih snabdevaju krvlju.

14
U nekih domaćih životinja razlika u debljini izmedju tankog i debelog creva je relativno mala (pas), dok je u drugih
znatno veća (konj). Medjutim, granica izmedju tankog i debelog creva se najpreciznije odredjuje po sluzokoži.
Sluzokoža tankog creva ima crevne resice (villi intestinales) a u debelom crevu ih nema.

TANKO CREVO– INTESTINUM TENUAE

Počinje na pilorusu želuca i pruža se do njegovog ušća u debelo crevo. Tanko crevo je pričvršćeno za dorzalni trbušni
zid pomoću mezenterijuma. Ono je povezano pomoću duplikatura seroze za druge trbušne organe. Početni deo je
duodenum, srednji i najduži deo jejunum, a najkaudalniji, završni deo je ileum.

DVANAESTOPALAČNO CREVO– DUODENUM

Ovaj naziv je uzet iz humane anatomije, mada je u životinja znatno duži (od 12 palaca). Početni deo duodenuma pruža
se od želuca (pilorus) prema desnom trbušnom zidu uz visceralnu stranu jetre. Zatim obrazuje zavoj (flexura duodeni
cranialis seu prima). Onda se pruža put kaudalno kao nishodni deo duodenuma (pars descendens), uz desni trbušni zid
i ispod desnog bubrega. Iza desnog bubrega duodenum povija levo obrazujući svoj kaudalni zavoj (flexura duodeni
caudalis seu secunda) i pruža se dalje transverzalno u levu polovinu trbušne duplje. On povija kranijalno kao njegov
ushodni deo (pars ascendens duodeni). U blizini želuca ili nešto kaudalnije (konj) on prelazi u jejunum, čineći pri tome
u preživara, svinje i psa duodeno-jejunalni zavoj (flexura duodenojejunalis). U početni deo duodenuma se ulivaju
žučovod (ductus choledochus) i izvodni kanali gušterače (pankreasa).
Duodenum je povezan sa jetrom (lig. hepatoduodenale) i sa želucom (lig. gastroduodenale). Završni deo duodenuma
povezan je sa kolonom (lig. duodenocolicum). Kranijalni rub ovog ligamenta označava prelaz duodenuma u jejunum.
Ostali deo duodenuma je pričvršćen za dorzalni trbušni zid pomoću mezenterijuma (mesoduodenum).

PRAZNO CREVO– JEJUNUM

Jejunum je najduži deo tankog creva. Ono se nastavlja na duodenum u predelu lig. duodenocolicale. Obrazuje
mnogobrojne vijuge (ansae jejunales) koje se nalaze:
- u konja u dorzalnoj srednjoj trećini leve polovine trbušne duplje;
- u psa zavoji jejunuma naležu na ventralne i bočne zidove trbušne duplje;
- u preživara jejunum opkoljava spiralne zavoje kolona u vidu venca tako što vise na periferiji crevne ploče na
kratkom mezenterijumu (s obzirom na položaj buraga i jejunum se nalazi u desnoj polovini trbušne duplje);
- u svinje jejunum visi na mezenterijumu, leži u desnoj polovini trbušne duplje, a jedan njegov deo može da
predje u levu.
-
VITO CREVO– ILEUM

On je nastao od praznog creva i po svom spoljašnjem izgledu se malo razlikuje od praznog creva. Predstavlja najkraći
deo tankog creva. U preživara i svinje ileum se uliva u debelo crevo na mestu gde slepo crevo prelazi u kolon, pa se
ušće ileuma u debelo crevo naziva ostium ileocaecocolicum. U konja ileum se uliva u slepo crevo (ostium ileocaecale).
U psa se ileum uliva u kolon (ostium ileocolicum).
Ileum je pričvršćen za slepo crevo pomoću lig. ileocaecale. Ligament se pruža celom dužinom ileuma sve do njegove
granice prema jejunumu.

GRADJA ZIDA TANKIH CREVA

Zid tankog creva se sastoji od seroze, mišićnog sloja, podsluzokože i sluzokože. Seroza predstavlja produžetak seroze
mezenterijuma. To je visceralni list peritoneuma.
Mišićni sloj (tunica muscularis)- glatka muskulatura se sastoji od spoljašnjeg, uzdužnog (stratum longitudinale) i
unutrašnjeg, jačeg, kružnog sloja (stratum circulare). Izmedju njih je tanak sloj vezivnog tkiva.
Sluzokoža (tunica mucosa) je žlezdana. Njena površina je zaštićena sa svojom sluzi, vlažna je i klizava. Sluzokoža igra
posredničku ulogu izmedju krvnih i limfnih sudova sa jedne strane, i crevnog sadržaja sa druge. Sluzokoža tankog creva
stvara uzdužne i poprečne nabore. Površni sloj sluzokože, pored pomenutih nabora, obrazuje sitne končaste tvorevine-
crevne resice (villi intestinales) koje daju somotast izgled površini sluzokože tankog creva. Na taj način se povećava
površina sluzokože tankog creva.
Podsluzokoža (tela submucosa) se sastoji iz rastresitog vezivnog tkiva i labavo povezuje sluzokožu za mišićni sloj. U
njoj se u kranijalnom delu tankog creva nalaze klupčaste tubuloalveolarne, Brunner-ove žlezde – gll. duodenales.
Limfoidni elementi su difuzno rasporedjeni ili grupisani u vidu čvorića – lymphonoduli. Limfni čvorići u zidu creva su
nekada tako veliki da se mogu videti golim okom. Oni se pojavljuju kao usamljeni (lymphonoduli solitarii) ili više njih
grupisani (lymphonoduli aggregati) koji obrazuju Payer-ove ploče.

15
DEBELO CREVO– INTESTINUM CRASSUM

Predstavlja kaudalni deo alimentarno-digestivnog kanala koji se pruža od tankog creva do čmara. Kraće je i deblje nego
tanko crevo. Leži u trbušnoj duplji a samo se rektum nalazi u karličnoj. Na debelom crevu se razlikuju caecum, colon i
rectum. Granica izmedju cekuma i kolona se lako odredjuje prema ušću ileuma. Medjutim, prelaz kolona u rektum je
mnogo nejasniji i teže ga je tačno odrediti. Pričvršćen je za dorzalni trbušni zid preko mezenterijuma.

SLEPO CREVO- CAECUM

Najbolje je razvijeno u konja, a najslabije u psa. Nalazi se u desnoj polovini trbušne duplje, a samo kod svinje u levoj.
Slepo crevo u svih domaćih životinja sisara završava na slobodnom kraju slepo, pa je zato taj deo slepog creva označen
kao apex ceci. Početni deo slepog creva, osim kod svinja, leži u predelu desne gladne jame (fossa paralumbalis
dextra). Njegov vrh je u preživara i pasa upravljen kaudalno, a u konja kranioventralno i levo. Kod svinja leži u
predelu fossa paralumbalis sinistra a vrh mu je upravljen kaudoventralno i desno.
Slepo crevo je kod svih životinja povezano sa ileumom pomoću lig. ileocaecale. U konja je povezano i za dorzalni
trbušni zid. Slepo crevo kod pasa je spiralno uvijeno. U svinja i konja uzdužna mišićna vlakna obrazuju kod konja 4, a
kod svinja 3 uzdužna zadebljanja u vidu pantljika (teniae caeci). Izmedju dve susedne tenije na zidu cekuma stvaraju se
izbočenja (haustra caeci). Neke tenije se mogu videti, a neke su zaklonjene ligamentima.

COLON

Najduži je deo debelog creva. Ima različiti oblik, veličinu i položaj u pojedinih domaćih životinja sisara.
- kolon u psa ima izgled lat. slova U ili potkovice sa kracima okrenutim kaudalno;
- u preživara ima izgled crevne ploče;
- u svinje ima izgled crevne kupe;
- u ekvida je u obliku duple potkovice, takodje sa kracima okrenutim kaudalno. Osim toga, kolon kod ekvida se
deli na veliki kolon (colon crassum) i mali kolon (colon tenue).

PRAVO ILI ČMARNO CREVO- RECTUM

Završni deo debelog creva. Leži ventralno od poslednjeg slabinskog, krsnih i prvih repnih pršljenova. Pruža se pravo
prema čmaru. Neposredno pred čmarem obrazuje ampulasto proširenje (ampulla recti). Već deo rektuma visi na
mezorektumu, a njegov kaudalni deo pred čmarom je opkoljen rastresitim vezivnim tkivom (adventitia) koje ga
povezuje i učvršćuje sa okolinom. Ventralnom stranom rektum naleže:
a) u životinja muškog pola na kaudalne delove mokraćovoda i semenovoda, mokraćnu bešiku, mokraćnu izvodnu
cev i akcesorne polne žlezde
b) u životinja ženskog pola naleže na matericu, vaginu i predvorje vagine

GRADJA ZIDA DEBELOG CREVA

Zid debelog creva čine seroza, mišićni sloj, podsluzokoža i sluzokoža. Na završnom delu rektuma nema seroze, već je
tu adventitia.
Mišićni sloj je kao i u zidu tankog creva podeljen na spoljašnji i uzdužni (stratum longitudinalis) i unutrašnji kružni
(stratum circularis).
U svinje i konja sloj uzdužnih mišićnih vlakana u zidu slepog creva i kolona nije ravnomerno rasporedjen, već je
zadebljao u 2-4 uzdužna snopa u vidu pantljika (teniae). U predelu tenija zid creva je kraći i deblji nego izmedju njih.
Zbog toga crevni zid izmedju tenija obrazuje izbočenja (haustra). Crevni zid u predelu haustra posmatran spolja je
talasastog izgleda. U zidu pravog creva nema tenija ni haustri. Njegov mišićni sloj je deblji nego u cekumu i kolonu.
Mišićni snopovi uzdužnih mišićnih vlakana obrazuju na bočnim stranama kaudalnog dela raktuma po jedan pljosnat i
dosta jak mišićni trak glatke muskulature. On napušta pravo crevo, postaje okrugao i, pošto izmenja mišićna vlakna sa
onim sa druge strane, pripaja se kao m. rectococcygeus na ventralnoj strani prvih repnih pršljenova. Taj mišić drži
rektum. Jedan broj mišićnih vlakana ne dopre do repnih pršljenova već obrazuje omču koja obuhvata rektum sa
dorzalne strane.
Sluzokoža debelog creva nema resice. U njoj se nalaze mnogobrojne proste tubulozne žlezde. Sluzokoža u rektumu
obrazuje poprečne nabore. Lnn. Solitarii se nalaze u sluzokoži svih delova debelog creva. Peyer-ove ploče su u
debelom crevu redje nego u tankom crevu.

ČMAR- ANUS

Čmar je kaudalni završni deo alimentarnog digestivnog kanala u obliku kratke cevi koja kaudalno završava otvorom
(orificium ani). Ovaj otvor je normalno uvek zatvoren i otvara se samo kada životinja izbacuje izmet (defecira).
Spoljašnju površinu anusa pokriva koža koja može biti pigmentisana. Zid anusnog kanala sa unutrašnje strane oblaže
kutana sluzokoža. Sluzokoža je jasno odvojena od kože sa linea anorectalis. Kranijalni deo sluzokože obrazuje

16
sluzokožne nabore (zona columnaris). Ti nabori su stalni. Zadnji deo sluzokože anusa, tj. Intermedijalna zona (zona
intermedia) predstavlja prelaz kože u sluzokožu. Produžetak glatkih cirkularnih mišićnih vlakana sa rektuma u predelu
anusa je pojačan i obrazuje unutrašnji sfinkter anusa (m.sphincter ani internus). Iznad njega je spoljašnji sfinkter anusa
(m. sphincter ani externus) koji je sastavljen iz poprečnoprugastih mišićnih vlakana. Na bočnim zidovima zadnjeg dela
rektuma leži paran poprečnoprugast mišić, podizač čmara (m.levator ani).

JETRA- HEPAR

Jetra je najveća žlezda u telu životinja, pridodata alimentarno digestivnom kanalu. Uloga jetre je mnogostruka. Luči
žuč. U njenim ćelijama se nalazi veliki broj različitih fermenata, ima veliku ulogu u prometu materija. Ona je depo
hranljivih materija. Vrši dezintoksikaciju organizma i u embrionalnom razvoju u jetri se stvaraju eritrociti.

POLOŽAJ I OBLIK JETRE

To je pločast čvrsto-elastičan organ. Ona je kao i drugi organi trbušne duplje obavijena peritoneumom, pa je zbog toga
njena slobodna površina glatka, sjajna i vlažna. Jetra je režnjevite gradje. Podeljena je sa manje ili izraženim usecima
(incisurae interlobares) na režnjeve- lobuse (lobi).
U svih domaćih životinja sisara jetra leži skoro cela u intratorakalnom delu trbušne duplje. Njena kranijalna strana,
kojom naleže na dijafragmu, je facies diaphragmatica, a kaudalna, okrenuta prema organima trbušne duplje je
visceralna strana, facies visceralis. Kranijalna strana je konveksna, a kaudalna konkavna. Na visceralnu stranu jetre
naležu želudac, delovi creva, pankreas i desni bubreg. Preko dorzalnog ruba jetre (margo obtusus) prelaze jednjak i
kaudalna šuplja vena. Svi ovi organi stvaraju na njoj udubljenja i žlebove (impressio i sulcus). Srednji deo dorzalnog
ruba jetre je tup (margo obtusus) a ventralni i postrani rubovi su oštri (margo acutus).
Od oštrog ruba se prema njenom tupom rubu pružaju useci incisurae interlobales koje dele jetru na režnjeve. Lig. teres
hepatis predstavlja obliteriranu pupčanu venu. Desno od ovog ligamenta na visceralnoj strani jetre nalazi se udubljenje
u kome leži žučna bešika (fossa vesicae felleae). Levi deo jetre predstavlja levi jetrin režanj (lobus hepatis sinister). On
je u preživara nepodeljen a u drugih životinja je podeljen na levi lateralni i levi medijalni režanj (lobus hepatis sin.
lateralis et lobus hepatis sin. medialis). Desni deo jetre predstavlja desni režanj jetre (lobus hepatis dexter). U
preživara i ekvida desni režanj je nepodeljen, dok je u svinja i psa podeljen na desni lateralni i desni medijalni režanj
(lobus hepatis dex. medialis et lobus hepatis dex. lateralis). Na visceralnoj strani u predelu srednjeg dela jetre a nešto
bliže njenom tupom rubu nalazi se žleb. Taj žleb se naziva vratima jetre (porta hepatis). On deli srednji deo jetre na dva
režnja. Dorzalno od porte je repati režanj (lobus caudatus). Desni, bolje razvijeni deo repatog režnja je repati izdanak
repatog režnja (processus caudatus lobi caudati). Ventralno od porte je kvadratni režanj jetre (lobus quadratus).

GRADJA JETRE
Površinu jetre pokriva seroza. Ispod seroze je sloj vezivnog tkiva (capsula fibrosa). Od vezivno-tkivne kapsule prema
unutrašnjosti jetre se pružaju vezivno-tkivne pregrade koje dele jetru na režnjiće (lobuli) i predstavljaju jetrin
intersticijum. Jetrini režnjići predstavljaju njen parenhim. U intersticijumu leže ogranci portalne vene, jetrine arterije,
limfni sudovi, nervi jetre i žučni kanalići (ductuli biliferi interlobulares) U parenhimu jetre se nalaze jetrene ćelije-
hepatociti.

VEZE JETRE
1. Lig. coronarium pričvršćuje jetru za dijafragmu vezujući se za tup rub jetre.
2. Lig. triangulare sinister takodje veže jetru za dijafragmu kao i
3. lig. triangulare dexter vezujući se za jetru levo i desno u odnosu na tupi rub.
4. Lig. falciforme je srpasti ligament koji sa parijetalne strane vezuje jetru za dijafragmu. Njemu se pridružuje i
5. lig. teres hepatis i završavaju zajedno u predelu lopataste hrskavice grudne kosti (cartilago xiphoidea).
Jetru i želudac povezuje lig. hepatogastricum, a jetru i duodenum lig. hepatoduodenale. Oba ova ligamenta
predstavljaju omentum minus (malu trbušnu maramicu).
Jetru još za dijafragmu vezuje i kaudalna šuplja vena.

ŽUČNI KANALI JETRE

Prema portalnom žlebu se pružaju žučni kanalići (ductuli biliferi). Oni se udružuju u portalnom žlebu i obrazuju levi i
desni jetrin žučni kanal (ductus hepaticus sin. et dex.). Kada se udruže obrazuju zajednički žučni kanal (ductus
hepaticus communi) koji se spaja sa izvodnim kanalom žučne bešike (ductus cysticus) i obrazuju žučovod (ductus
choleoideus). Žučovod napušta portalni žleb i pruža se prema duodenumu kroz lig. hepatoduodenale i uliva se u
duodenum razl. daleko od pilorusa u raznih vrsta.

ŽUČNA BEŠIKA- VESICA FELLEA

Rezervoar žuči. Ona je kruškolikog oblika i leži u udubljenju na visceralnoj strani jetre (fossa vesicae felleae) izmedju
srednjeg i desnog dela jetre. Žučna bešika je za jetru pričvršćena pomoću vezivnog tkiva- adventitia, dok seroza čini
njen površni sloj samo sa njene slobodne površine. U sredini je mišićni sloj i sa unutrašnje strane je sluzokoža. U nekih
životinjskih vrsta ona visi preko oštrog ruba jetre (preživari) dok u drugih životinjskih vrsta ne dopire ili jedva dopire

17
do oštrog ruba jetre. U žučnu bešiku žuč dovodi kanal žučne bešike (ductus cisticus). On takodje odvodi žuč iz žučne
bešike.

PANKREAS- GUŠTERAČA

Sekretorno-inkretorna žlezda pridodata organima za varenje. Egzokrina uloga pankreasa je u lučenju fermenata koji
razlažu masti, ugljene hidrate i belančevine. Endokrina uloga pankreasa je u lučenju hormona insulina koji reguliše
metabolizam šećera.
Leži u trbušnoj duplji kaudalno od jetre i želuca, a u zavojima duodenuma. On je režnjevite gradje i na njemu se
razlikuju sledeći delovi: srednji deo- telo pankreasa (corpus pancreatis); levi režanj (lobus pancreatis sin. ); desni
režanj (lobus pancreatis dex.). U intersticijumu (vezivno tkivo) pankreasa leže izvodni kanalići koji se udružuju i
najzad stvaraju jedan ili dva veća izvodna kanala koji se ulivaju neposredno u duodenum. Ako postoji samo jedan
pankreasni izvodni kanal on se zove ductus pancreaticus, a ako postoji još jedan on se zove akcesorni pankreasni kanal
(ductus pancreaticus accessorius).

ORGANI ZA VARENJE PREŽIVARA

Usne velikog preživara su kratke, čvrste i malo pokretne. Kod malih preživara su duge, meke i veoma pokretne. Koža
gornje usne sa nosom pravi nosnousneno ogledalo (planum nasolabiale). Za razliku od drugih životinja preživari imaju
u usnoj duplji konusne (kupaste) bradavice (papillae conicae). U medijalnoj ravni na gornjoj usni u ovce i koze se
nalazi dubok usek (philtrum). U sekutićnim kostima nema zuba sekutića. Sluzokoža u tom delu je zadebljala i gradi
dentalnu ploču (pulvinis dentalis). Aboralno od nje se nalazi sekutićna bradavica. Na dorzalnoj strani srednjeg dela tela
jezika uzdiže se izbočenje u vidu grbe (torus linguae). Listaste bradavice (papillae foliatae) ne postoje u preživara.
Meko nepce u preživara je kraće nego u ekvida.
U preživara isthmus faucium je širok i prostran.
Zaušna žlezda gl. parotis je klinasto okruglastog oblika. Izvodni kanal ove žlezde se pruža kroz medjuvilični prostor a
zatim kroz incisura vasorum prelazi na površinu lica. Ova žlezda kod ovce je četvorougla. Podvilična žlezda je veća
nego zaušna. Podjezične žlezde su gl. sublingualis monostomatica i gl. sublingualis polystomatica.
Ždrelo govečeta je relativno kratko. Recessus piriformes su duboki. Kaudalna granica ždrela na ulazu u jednjak nije
jasno izražena.
Za jednjak preživara je karakteristično da celom dužinom ima poprečnoprugastu muskulaturu.
Želudac je višekomoran i složen. Sastoji se iz: buraga (rumen), mrežavca (reticulum), listavca (omasum) i sirišta
(abomasum). Zid prva tri dela oblaže kutana sluzokoža pa se ta tri dela nazivaju predželucima. U sirištu je žlezdana
sluzokoža pa se naziva pravim želucem. Želudac preživara zauzima oko ¾ trbušne duplje.

BURAG- RUMEN
Leži u levoj polovini trbušne duplje, a njegov kaudo-ventralni deo prelazi preko medijalne ravni u desnu trbušnu duplju.
U levoj polovini trbušne duplje osim buraga leži slezina, neznatan deo levog režnja jetre i jedan deo mrežavca. Burag se
pruža kranijalno do dijafragme a kaudalno do ulaza u karličnu duplju. Ventralno od buraga može ležati samo jedan deo
sirišta.
Na buragu se razlikuju leva i desna strana, zaobljeni dorzalni (curvatura dorsalis) i ventralni rub (curvatura ventralis)
kao i kranijalni i kaudalni kraj. Na levom zidu pruža se levi uzdužni žleb (sulcus longitudinalis sinister) a na desnom
zidu njegov desni uzdužni žleb (sulcus longitudinalis dexter). Ovi žlebovi dele spolja burag na njegovu dorzalnu vreću
(saccus ruminis dorsalis) i ventralnu vreću (saccus ruminis ventralis). Spolja su još izraženi horizontalni kaudalni usek
(sulcus caudalis) i horizontalni kranijalni usek (sulcus cranialis). Dorzalni koronarni žlebovi (sulcus coronaris
dorsalis et sulcus coronaris ventralis) odvajaju slepe delove buragove kese- saccus caecus caudodorsalis et saccus
caecus caudoventralis. Na mestima gde se na spoljašnjoj površini buraga nalaze opisani žlebovi mišićni sloj zida
želuca zadebljava, odnosno unutrašnji- cirkularni mišićni sloj obrazuje nabore (pillae ruminis) koji štrče u šupljinu
buraga.

MREŽAVAC- KAPURA- RETICULUM

To je najkranijalniji deo želuca. Najmanji je deo želuca u velikih preživara, a u malih preživara je veći samo od listavca.
On je nepravilno loptastog oblika. Preko ostium ruminoreticulare povezan je neopsredno sa dorzalnom vrećom buraga.
Leži u intratorakalnom delu trbušne duplje, skoro podjednako levo i desno od medijalne ravni. Svojom kranijalnom
konveksnom površinom naleže na jetru i dijafragmu a njegova kaudalna strana dodiruje ostale delove želuca. Ventralna
strana naleže na dijafragmu i trbušni zid.

LISTAVAC- OMASUM
U govečeta je bočno malo spljošten a u ovce je ovalnog oblika. Na kranioventralnom delu je suženi vrat listavca
(collum omasum) na kome se nalazi otvor preko koga listavac komunicira sa mrežavcem (ostium reticuloomasum), a
preko drugog otvora komunicira sa sirištem. To je ostium omasoabomasum.

18
SIRIŠTE- ABOMASUM
Ima oblik kruške sa proširenim delom okrenutim prema listavcu, a njegov suženi deo prelazi u duodenum. Položaj
sirišta je promenljiv i zavisi od punjenosti. Pruža se kaudalno od mrežavca i listavca po ventralnom trbušnom zidu i leži
uz desnu stranu kranijalne polovine ventralne buragove kese.

ZID ŽELUCA U PREŽIVARA

Seroza (peritoneum)- visceralni predstavlja površni sloj zida želuca. Mišićni sloj (tunica muscularis) čine glatka
mišićna vlakna koja se na ušću jednjaka u želudac graniče sa poprečnoprugastim mišićnim vlaknima.
Sluzokoža (tunica mucosa) u buragu, mrežavcu i listavcu je kutana, dok je u sirištu žlezdana. U njoj se nalaze gll.
cardiacae, gll. gastricae propriae i gll. pyloricae pa se razlikuju pars cardiaca, pars fundica i pars pylorica. U predelu
žlebova na spoljašnjoj površini buraga štrče u šupljinu buraga zadebljanja zidova u vidu greda ili stubova ( pila
ruminis). Sluzokoža obrazuje mnogobrojne bradavice izmedju greda (papillae ruminis). Sluzokoža mrežavca stvara
stalne nabore (cristae reticuli) koje medjusobno povezane grade ćelijice (cellulae reticuli) koje liče na pčelinje saće.
Izmedju nabora sluzokoža mrežavca obrazuje male bradavice (papillae reticuli). Sulcus reticuli je žleb koji se pruža od
ušća jednjaka u želudac do sirišta. Preko njega tečna i kašasta hrana može iz jednjaka da bude sprovedena neposredno u
sirište. Na njemu se razlikuju sulcus reticuli (ranije nazivan sulcus oesophagius) i sulcus omasi. Sulcus reticuli
ograničavaju sa bočnih strana leva i desna usta (labium sin. et dex.). Šupljina listavca je većim delom ispunjena
naborima u vidu listova (laminae omasi). Po tim listovima listavac je i dobio svoj naziv. Listovi su polumesečastog
izgleda. Na bočnim stranama i slobodnim rubovima listova listavca sluzokoža stvara bradavice (papillae omasi).
SIRIŠTE
Na sluzokoži u pars pylorica sirišta se primećuju foveolae i areolae gastricae. U zidu sirišta se razlikuju longitudinalni
i cirkularni mišićni sloj. U predelu pilorusnog otvora cirkularni sloj obrazuje dosta slab sfinkter a na samom pilorusnom
otvoru cirkularni mišićni sloj i masno tkivo pokriveni sluzokožom obrazuju ispupčenje (torus pyloricus) koje štrči u
pilorusni kanal i pomaže sfinkteru pilorusa pri zatvaranju pilorusnog otvora.

TANKO CREVO

U preživara se deli kao i u drugih životinja. Duodenum obrazuje u predelu jetre zavoj u vidu lat. slova S i penje se dalje
dorzalno čineći još jedan zavoj, flexura duodeni cranialis. Zatim povija kaudalno kao njegov nishodni deo, pars
descendens. U govečeta u blizini tuber coxae, u malih preživara nešto kranijalnije, duodenum gradi svoj kaudalni
zavoj, flexura duodeni caudalis. Na ovom mestu duodenum skreće medijalno (levo), ali ne prelazi u levu polovinu
trbušne duplje. On povija kranijalno i prelazi u svoj uzlazni deo pars ascendens. Ushodni deo se pruža kranijalno uz
ventromedijalnu stranu nishodnog kolona. Ushodni duodenum na svom kraju obrazuje duodenojejunalni zavoj (flexura
duodenojejunalis) i prelazi u jejunum. Na početku duodenuma u deo koji obrazuje krivinu uz portalni žleb jetre uliva se
žučovod (ductus choledochus). U pars descendens kod velikih preživara oko 30-40 cm kaudalnije od ušća žučovoda
uliva se pankreasni izvodni kanal (ductus pancreaticus). U predelu oba ušća sluzokoža duodenuma obrazuje po jednu
bradavičastu tvorevinu (papilla duodeni). Na vrhu obe ove bradavice nalazi se po jedan otvor. U malih preživara
ductus choledochus i ductus pancreaticus se udružuju i ulivaju u duodenum oko 30-35 cm kaudalno od pilorusa, na
papilla duodenum.
Jejunum kod preživara obrazuje veliki broj zavoja zbijenih jedan do drugog, koji leže na periferiji crevne ploče i vise na
mezenterijumu. Kaudalni deo jejunuma je nešto pokretljiviji. Leži uz ventralnu buragovu kesu, listavac, sirište, jetru,
pankreas i ventralni trbušni zid.
Ileum je povezan sa slepim crevom pomoću mezenterijuma za ostale delove crevne ploče. Ileum se kod preživara uliva
na granici izmedju slepog creva i kolona (ostium ileocaecocolicale). Ušće ileuma u debelo crevo u goveda leži u
predelu 4. slabinskog pršljena, a u malih preživara u predelu najkaudalnije tačke rebarnog luka.
Debelo crevo leži u desnoj polovini trbušne duplje. Levo naleže na burag, a od desnog trbušnog zida ga odvaja
omentum majus. Slepo crevo i početni deo kolona imaju znatno veću debljinu nego tanko crevo. Medjutim, kolon se na
kraju stanjuje tako da se njegova debljina skoro izjednačava sa debljinom tankog creva. Na debelom crevu nema tenija
ni haustri. Slepo crevo leži u dorzalnoj trećini desne polovine trbušne duplje. Ono počinje u visini sredine slabinskog
dela kičmenog stuba, a njegov vrh (apex caeci), upravljen kaudalno, leži na ulazu u karličnu duplju. Inače, slepo crevo
ima valjkast oblik. Početni deo slepog creva je mezenterijum povezan sa drugim delovima creva u crevnoj ploči, a vrh
mu je slobodan.
Kolon u preživara ima tri dela: ushodni (colon ascendens), transverzalni (colon transversum) i nishodni (colon
descendens). Na ushodnom kolonu u preživara razlikuju se takodje tri dela: proksimalna krivina ili petlja (ansa
proximalis), njegovi spiralni zavoji (ansa spiralis) i distalna krivina (ansa distalis). Kolon pravi kružne zavoje koji se
pružaju do centra spiralnog lavirinta u pravcu kretanja kazaljki na satu. To su centripetalni zavoji (gyri centripetales).
U centru crevne ploče poslednji centripetalni zavoj povija u suprotnom pravcu i obrazujući centralnu krivinu ili vijugu
(ansa centralis), prelazi neposredno u prvi centrifugalni zavoj kolona. Centrifugalni zavoji kolona (gyri centrifugales)
se pružaju izmedju centripetalnih zavoja od centra crevne ploče u suprotnom pravcu. Poslednji centrifugalni zavoj
napušta crevnu ploču i obrazuje distalni zavoj (ansa distalis coli). U ovoj krivini kolon se pruža najpre kaudalno
izmedju ushodnog duodenuma i proksimalne petlje kolona (ansa proximalis). U predelu 5. slabinskog pršljena povija i
pruža se kranijalno sve do poslednjeg torakalnog pršljena a onda povija levo i prelazi u transverzalni kolon (colon
transverzum). Transverzalni kolon u levoj polovini trbušne duplje povija kaudalno i prelazi u nishodni kolon (colon

19
descendens). Nishodni kolon se pruža kaudalno prema karličnoj duplji i leži levo od ushodnog dela duodenuma i vezan
je sa duodenumom pomoću lig. duodenocolicum. Nishodni kolon pred ulaskom u karličnu duplju, pre polaska u pravo
crevo obrazuje još jednu krivinu u vidu lat. slova S (colon sigmoideum). Crevna ploča leži u desnoj polovini trbušne
duplje pričvršćena za dorzalni trbušni zid pomoću mezenterijuma. Svojom desnom i ventralnom stranom naleže na
visceralni list (omentum majus). Njena leva strana naleže na dorzalnu buragovu kesu i visceralni list omentum majus-a.
Kranijalno crevna ploča dopire do listavca, sirišta i visceralne strane jetre, odvojeno od ovih organa sa omentum majus-
om. Svojom dorzalnom stranom dopire do bubrega.
Rektum je kod preživara opkoljen većom količinom masnog tkiva. Kaudalno od prvog repnog pršljena leži izvan
peritonealnog dela karlične duplje opkoljen adventicijom sa dosta masnog tkiva.
Čmar je u preživara dosta kratka cev. Analni otvor leži u predelu 4. repnog pršljena.
JETRA
Incisurae interlobares na jetri u preživara su slabo izražene. Inače, i levi i desni jetrin režanj su nepodeljeni. Kod njih je
dobro razvijena žučna bešika, i ona prelazi preko oštrog ruba jetre.
PANKREAS
Na pankreasu su izraženi telo i levi i desni režanj. Levi režanj je tanji od desnog. Iz pankreasa u govečeta pankreasni
sok izvodi samo jedan izvodni kanal (ductus pancreaticus). Medjutim, može postojati još jedan izvodni kanal koji se
uliva u duodenum zajedno sa žučovodom. Kod malih preživara se svi pankreasni kanali ulivaju u jedan kanal koji se
uliva zajedno sa žučovodom.

20
PRIBOR ZA DISANJE

Organi koji omogućuju pravilno i nesmetano strujanje vazduha. Kroz njihove disajne puteve do pluća i natrag nazivaju
se disajni organi (apparatus respiratorius seu organa respiratoria seu sistema respiratorium). Organi za disanje se
sastoje od disajnih puteva i centralnog organa- pluća.
Putevi su:
- nosne duplje (cavum nasis sin. et dex.);
- respiracioni deo ždrela (pharynx respiratorium);
- grkljan (cavum laryngis);
- dušnik (trachea) i njegov sistem razgranat u plućima.
Pomenuti putevi su obloženi dobro vaskularizovanom sluzokožom tako da se vazduh prolazeći kroz njih vlaži, zagreva,
donekle i prečišćava.
Glavni organ disanja predstavljaju pluća (pulmones seu pulmona). U sastav pribora za disanje uključen je i receptorni
deo čula mirisa i glasnice (plicae vocales) koje služe za proizvodnju glasa. Pod plućnim spoljašnjim disanjem, za
razliku od unutrašnjeg ćelijsko-tkivnog disanja, podrazumeva se primanje kiseonika iz atmosferskog vazduha i
odavanje ugljen-dioksida iz krvi plućnih kapilara za vreme respiracije.

NOS

Nos se u životinja sisara nije razvio i posebno uobličio kao u čoveka, već je srastao sa licem, uglavnom sa gornjom
usnom. Nos se najizrazitije istakao u dugonosnih rasa pasa ili svinja. Na nosu životinja se razlikuju spoljašnji nos
(nasus externus) i na njemu vrh nosa (apex nasi). Ulaz u nosne duplje čine dve nozdrve (nares) ili levi i desni nosni
otvor (apertura nasi sin. et dex.) koji vode svaki posebno u odgovarajuće nosne duplje (cavum nasis sin. et dex.). U
ekvida i mesojeda vrh nosa se naziva njuška, u preživara gubica, a u svinje rilo (rostrum). Kod konja na ulazu u nosnu
duplju postoji slepo kožno proširenje levkastog oblika (diverticulum nasi).
U gradji nosa učestvuju koža, mišići nosa i gornje usne kao i odgovarajući delovi mišića lica, koji regulišu širenje i
sužavanje nozdrva, najzad vezivno tkivo, odgovarajući krvni i limfni sudovi i nervi. Koštanu podlogu čine izvesne
kosti lica, nosne kosti, delovi sekutićnih i gornjoviličnih kostiju, delimično i jagodičnih kostiju. U gradji učestvuju
posebne nosne hrskavice.
Obe nosne duplje prostiru se od spoljašnjih nosnih otvora (apertura nasi) pa do rešetnice sitaste kosti (lamina cribrosa
ossis ethmoidalis) i nosnog lavirinta pomenute kosti (labirintus ossis ethmoidalis sin. et dex.) Inače, nosne duplje su
potpuno podeljene u medijalnoj ravni koštano hrskavičavom nosnom pregradom (septum nasi) na dve jednake napred
pomenute nosne duplje. Koštani deo nosne pregrade počinje oralno od petlove kreste (crista galli) a rostralno od
koštanog dela se nastavlja hijalina hrskavičava pregrada. I koštani i hrskavičavi deo su prevučeni nosnom sluzokožom.
Nosne duplje komuniciraju sa respiratornim delom ždrela preko dva nosno-ždrelna hodnika (choanae). U nosnim
dupljama se nalaze nosne školjke. Njihovu podlogu čine posebne tanke, porozne i lake, kao turbine uvijene koštane
lamine, označene kao ossa turbinata. U svakoj nosnoj duplji postoje dve veće i jedna manja nosna školjka, čije su
površine prevučene nosnom sluzokožom. Jedna je dorzalna (concha nasalis dorsalis), a druga veća je ventralna
(concha nasalis ventralis). Treća mala je medijalna (concha nasalis media). Nosne školjke su svojim položajem,
oblikom i veličinom podelile odgovarajuću nosnu duplju na tri poluolučasta, prema nosnoj pregradi otvorena, nosna
hodnika (meatus nasi). Dorzalni nosni hodnik (meatus nasi dorzalis seu olfactorius) ili mirisni obrazovao se izmedju
nosnog krova tj. čeone i nosne kosti i dorzalne nosne školjke odgovarajuće strane. Ovaj hodnik je relativno uzan i dosta
dugačak i pruža se dorzalno, sve do mirisne oblasti sitaste kosti. Srednji nosni hodnik (meatus nasi medius seu sinuosi)
ili sinusni nalazi se izmedju dorzalne i ventralne školjke. On je relativno širi i kraći od prethodnog. Vazduh koji ide
ovim hodnikom ide u sinuse glave. Ventralni respiratorni nosni hodnik (meatus nasi ventralis seu respiratorius)
obrazovao se izmedju ventralne nosne školjke, nosne pregrade i poda odgovarajuće nosne duplje. Kroz njega prolazi
najveća količina vazduha. On kaudalno preko ductus nasopharyngeus svoje strane neposredno komunicira sa
respiratornim delom ždrela a dalje sa ostalim disajnim putevima.
NOSNI VOMERO-NAZALNI JACOBSON-ob ORGAN
Nalazi se ispod nosne sluzokože na podu jedne i druge nosne duplje. Komuniciraju sa usnom dupljom (osim u ekvida)
preko ductus nasopalatinus jedne i druge strane tako da služe kao pomoćni organ čula ukusa. U nosnu duplju dolaze i
suze preko nosno sluznih kanala ali preko otvora ostium lacrimali.
SINUSI
To su manji ili veći, tankom sluzokožom obloženi šuplji pneumatizovani prostori. Nalaze se, u većini, izmedju
spoljašnje i unutrašnje koštane lamine (lamina externa et interna) pločastih kostiju glave. Na jednoj polovini glave
nalaze se sledeći sinusi:
1. sinus dorzalne i ventralne nosne školjke
2. sinusi nosnog lavirinta
3. sinus maksile
4. sinus nepčane kosti
5. sinus suzne kosti
6. sinus čeone kosti

21
 7. sinus klinaste kosti
8. u ekvida postoji relativno mali sinus nosne kosti.

ŽDRELO (vidi ranije)

GRKLJAN- LARYNGS

Predstavlja poseban organ svojstvene morfologije i topografije uključen u sistem disajnog puta i služi za prolaz vazduha
i proizvodnju glasa. U mladih životinja osnovu laringsa čini elastičan, a u starijih životinja dosta čvrst, hrskavičav
skelet. Hrskavice laringsa su medjusobno povezane ligamentozno-membranoznim vezama i mišićima laringsa.
ŠUPLJINA LARINGSA- CAVUM LARYNGIS
Presvučen je sluzokožom respiratornih puteva. Unutrašnji uzani deo predstavlja usko grlo (rima glottidis). Oralno,
larings je u neposrednoj vezi sa ždrelom, a aboralno je neposredno povezan sa dušnikom. Topografski, larings se nalazi
ventralno od baze lobanje i ždrela. Hrskavičavi skelet laringsa grade tri neparne i dve parne hrskavice:
1. štitna hrskavica (cartilago thyroidea);
2. prstenasta hrskavica (cartilago cricoidea);
3. hrskavica grlenog poklopca (cartilago epiglottica);
4. dve parne simetrične hrskavice piramidalnog oblika (cartilagines arytenoideae).
Štitasta hrskavica je najveća, svojstvenog oblika i najmakartnija. Ona je hijalina. Prstenasta je takodje hijalina, nalazi se
kaudalno od štitne i uobličena je u vidu prstena. Hrskavica grlenog poklopca je lopatastog oblika, većim delom je
slobodna i pokretna. Fiksirana je samo svojom bazom za štitnu hrskavicu. Na strani prema ždrelu prevučena je
kutanom, a na strani prema grlu sluzokožom respiratornih puteva. Služi zaista kao poklopac jer zatvara i otvara ulaz u
grlenu šupljinu regulišući prolaz hrane i vazduha.
Parne piramidalne hrskavice su najmanje. Pomične su, tako da mogu medjusobno da se dodiruju. Sve hrskavice se
medjusobno povezuju ligamentima, elastičnim membranama, a i zglobovima. Grlena šupljina se deli na predvorje ili
vestibulum laryngis, srednji deo tj. cavum laryngis intermedium i aboralni deo tj.cavum laryngis aboralis. U srednjem
delu se nalaze glasnice (plica vocales sin. et dex.).

DUŠNIK- TRACHEA

Dušnik se po svojoj topografiji i prostiranju deli na duži, vratni (pars cervicalis) i kraći grudni deo (pars pectoralis).
Vratni deo dušnika predstavlja neposredne nastavke laringealne šupljine. On je u stvari hrskavično-sluzokožna čvrsto-
elastična cev, cilindričnog oblika, uključena u sastav disajnih puteva.
Vratni deo počinje od prstenaste rskavice laringsa (cartilago cricoidea) sa kojom je povezan svojim prvim hrskavičavim
prstenom, pomoću elastične prstenaste membrane. Prema grudnoj duplji dušnik se pruža ventralnom stranom vrata
ispod jednjaka. Obavijen je svojom rastresitom fascijom koja predstavlja njegovu adventiciju.
Hrskavičavi prstenovi (cartilagines tracheales seu anuli cartilaginei tracheales) predstavljaju njegov hrskavičavi
skelet, a povezani su medju sobom –jedan do drugog- u vidu karika, pomoću tankih i uzanih prstenastih membrana
(ligg. anularia tracheae). Dorzalni hrskavičavi prstenovi u domaćih životinja sisara su manje ili više razdvojeni.
Slobodni krajevi ovih prstenova povezani su elastičnim i mišićnim tkivom. Na grudnom delu dušnika (pars pectoralis)
hrskavičavi prstenovi se postepeno smanjuju. U starih životinja može da dodje do okoštavanja pojedinih hrskavičavih
prstenova.
Unutrašnju stranu dušnika oblaže relativno tanka sluzokoža respiratornih puteva- tunica mucosa.
Pars pectoralis u visini trećeg do petog medjurebarnog prostora, na svojoj račvi ispred pluća (bifucatio tracheae), se
deli na glavni levi i desni bronhus (bronchus principalis sin. et dex.). U preživara i svinje iz desnog zida dušnika,
nekoliko santimetara od pomenute bifukacije, izbija poseban, treći trahealni bronhus (bronchus trachealis seu
eparterialis). Svaki od pomenutih glavnih bronhusa intrapulmonalno se razgranava u cevasti disajni sistem na svoje
manje grane i ogranke (bronchuli lobares) prvog, drugog, trćeg i četvrtog stepena, sve do vazdušnih mehurića odnosno
kesica na čijem su se zidu obrazovala mnogobrojna izbočenja. Ta izbočenja su respiratorne alveole (alveoli
respiratorii). Preko epitela alveola fizičkim zakonima difuzije vrši se izmena gasova izmedju plućnog, alveolarnog,
udisanog vazduha i gasova krvi plućnih kapilara. Razgraničavanje respiracionih puteva u plućima prati razgranavanje
plućne arterije (a. pulmonalis), a isto tako i plućnih vena (v. pulmonalis). Završni ogranci pomenutih krvnih sudova
obrazuju oko plućnih alveola kapilarni sistem u kome se vrši difuzna izmena gasova.

PLUĆA- PULMONA

Predstavlja glavni respiratorni organ sastavljen od levog i desnog plućnog krila (pulmo sin. et dex.). Pluća su
prekrivena sa visceralnim pleurama (pleurae pulmonalis). Od njih potiče mrežoliko razgranat plućni intersticijum.
Zdrava pluća su sundjerasto elastične konzistencije, napunjena obilnom količinom krvi i ispunjena vazduhom; na
pritisak šušte odnosno pucketaju i vraćaju se u svoje prvobitno stanje. Pluća nemaju svoj stalni oblik jer za vreme
respiracije menjaju svoj volumen i oblik. U inspirijumu ona ispunjavaju celu grudnu duplju, a za vreme ekspirijuma se
smanjuju tako da zauzmu najmanji prostor u takodje smanjenoj grudnoj duplji.

22
Pluća su izgradjena od vezivnog- fibroelastičnog i glatkog mišićnog tkiva i režnjevite su gradje (lobuli pulmonalis).
Kroz intersticijum pluća pruža se razgranato bronhijalno stablo, krvni i limfni sudovi i nervi. Terminalne jedinice
odnosno alveole predstavljaju plućni parenhim.

VEZE PLUĆA
Pluća su elastično povezana pomoću seroznih pleura za dorzalni i ventralni zid grudne duplje, za dijafragmu i bliže
organe na koje pleura prelazi. Ona su neposredno spojena sa bronhijalnim stablom, sa dušnikom a preko njega dobrim
delom i sa jednjakom. Preko A. pulmonalis su vezana sa desnom srčanom komorom, a preko Vv. pulmonalis sa levom
srčanom pretkomorom. Ova fizička veza predstavlja ujedno i funkcionalnu kardiovaskularnu vezu odnosno cirkulaciju
krvi izmedju srca i pluća, a to je mali odnosno plućni krvotok. Kao što je rečeno, pluća se sastoje iz dva plućna krila
(pulmo dex. et sin.) medjusobno povezana plućnim parenhimom i bronhijalnim stablom. Strana na medijastinalnoj
površini je facies mediastinalis.
U pluća ulaze glavne bronhije (bronhus pricipalis), grane plućne arterije, nervni i limfni sudovi i to mesto ulaska
predstavlja plućni koren (radix pulmones) odnosno plućni hilus (hilus pulmonis). U domaćih sisara desno plućno krilo
je relativno veće od levog. Izmedju oba plućna krila nalazi se srce tako da je na medijastinalnoj površini pluća nastao
otisak od srca (impresio cardiaca) jače ispoljen na levom krilu. Na plućnim krilima razlikujemo slične morfološke
karakteristike i odlike:
a) vrh odgovarajućeg plućnog krila (apex pulmonis);
b) spoljašnja rebarna površina koja je konveksna (facies lateralis seu costalis);
c) unutrašnja medijalna (facies medialis seu mediastinalis);
d) površina izmedju pojedinih plućnih režnjeva (facies interlobares);
e) dorzalni tupi rub odgovarajućeg plućnog krila (margo optusus seu dorsalis pulmones);
f) oštar ventrokaudalni rub odgovarajućeg plućnog krila (margo acutus);
g) plućni režnjevi (lobi pulmonis);
h) plućne usekline (incisura cardiaca dex. et sin.);
i) medjurežanjske pukotine (fissurae interlobares pulmonis).
Lobulacija odnosno broj režnjeva je različit kod različitih domaćih životinja.

PREŽIVAR
Pluća preživara satoje se od 6 a prema ranijoj podeli od 8 plućnih režnjeva. Po ranijoj podeli desno plućno krilo se
sastoji od 5 plućnih režnjeva. Prvi režanj po novoj nomenklaturi se po staroj nomenklaturi sastojao od 2 režnja. Po
novoj nomenklaturi to su:
1. desni kranijalni plućni režanj (lobus cranialis dex.), podeljen je na kranijalni i kaudalni deo (pars cranialis et
pars caudalis lobi cranialis dex.);
2. srednji ili medijalni plućni režanj (lobus medius);
3. desni kaudalni plućni režanj (lobus caudalis dex.);
4. sporedni plućni režanj (lobus accessorius).
Levo plućno krilo kod preživara sastoji se od 2 režnja po novoj a od 3 prema staroj nomenklaturi. Prema sadašnjoj
nomenklaturi levo plućno krilo se sastoji od:
1. levog kranijalnog plućnog režnja (lobus cranialis sin.) koji je podeljen pukotinom na kranijalni i kaudalni deo
(pars cranialis et pars caudalis);
2. levog kaudalnog plućnog režnja (lobus kaudalis sin.).
Prema staroj nomenklaturi levi kranijalni režanj je smatran za dva režnja.

23
MOKRAĆNI PRIBOR- APPARATUS UROPOETICUS

U njega spadaju sledeći organi:

1. bubrezi- renes;
2. mokraćni sprovodnici (mokraćovodi)- ureteres;
3. mokraćna bešika- vesica urinaria seu urocist;
4. mokraćni izvodnik- urethra.

BUBREZI- RENES SEU NEPHROI

U mokraćnom priboru bubrezi predstavljaju centralne organe. To su složene ekskretorne tubulozne žlezde, odnosno u
njima se stvara i izlučuje mokraća. Kapitalna uloga bubrega je u prečišćavanju krvi. Stalno regulišu količinu vode i soli
u organizmu. Oni na taj način održavaju humoralnu ravnotežu, a kao osmoregulatori obezbedjuju normalni osmotski
pritisak u krvnim sudovima i tkivima.
Osnovnu morfološko-funkcionalnu gradju bubrega čine nefroni koji su u vezi sa obilnom mrežom krvnih sudova.
Nefroni zajedno sa sabirnim urinoformnim kanalićima, malo vezivnog tkiva i nešto nervnih vlakana predstavljaju
parenhim bubrega. Bubrezi domaćih životinja sisara, kao i čoveka, su sastavljeni od odgovarajućeg broja bubrežnih
režnjeva ili renikula piramidarnog oblika (lobi pyramidales seu reniculi renales) u kojima se i nalaze pomenuti nefroni.
Stoga bubrežni režnjevi predstavljaju “bubrege u malom”.
Nefron je mali, delom vijugav, delom prav kanalić ili tubulus na kome se razlikuju:
1. arterijsko sudovno kapilarno klupče (glomerulus seu glomerulum);
2. Bowman-ova čaura ili kapsula (capsula glomeruli Bowmani seu Milleri);
3. malpigijevo telašce (corpusculum renis Malpighi);
4. glavni segment nefrona (portio principalis);
5. tanak vezni segment nefrona (portio conducens);
6. srednji segment nefrona (portio intermedia);
7. spoljni uzan i kratak kanalić (pars reuniens).
Glomerulus nastaje prelazom dovodne arteriole (vas afferens) u sistem klupčasto razgranatih kapilara. Na vaskularnom
polu nastaje iz kapilara glomerula odvodna arteriola (vas efferens).
Bovmanova kapsula oko glomerula gradi dvolisni epitelni omotač složene strukture. Izmedju oba pomenuta lista
obrazovao se uzan prostor (spatium interskapulare). Na malpigijevom telašcu postoje dva pola, jedan je sudovni-
vaskularni a drugi je mokraćni- urinarni pol. Bovmanova kapsula, glomerul i početni deo glavnog segmenta se nalaze u
kortikalnoj zoni, ali ne dopiru nikad do fibrozne bubrežne kapsule. Na glavnom segmentu (portio principalis) se
razlikuju proksimalni vijugavi deo (pars convoluta) i prav distalni deo (pars recta). Na tankom segmentu (portio
conducens), koji je, u stvari, kontinuirani nastavak tankog segmenta, ali je znatno manjeg prečnika, se razikuje tanak
nishodni deo (pars descendens), Henleova petlja ili omča i tanko-debeli ushodni deo (pars ascendens). Neprekidni
produžetak ovog segmenta je srednji segment nefrona (portio intermedia) i na njemu se rezlikuju prav ushodni (pars
recta) i prav vijugav deo (pars convoluta secunda) poznatiji pod imenom distalni konvoluta. Najzad, odgovarajući
nefron završava uzanim kratkim kanalićen (pars reuniens) pomoću koga se mokraća iz nefrona uliva u sabirni kolektor
mokraće (ductus colectivus) prvog, drugog i sledećeg reda. Sabirni kanali ili kolektori mokraće nalaze se u kortikalnoj i
subkortikalnoj zoni, a većinom u medularnoj zoni. Kolektori se zbog pravog smera nazivaju tubuli recti. Oni
neposredno prelaze u još kraće kanale bradavice (ductus papillares). Svaki kanal bradavice se završava sa otvorom
bradavice (foramen ductus papillaris) koji predstavlja ušće mokraće odgovarajućeg kanala. Otvori ovih kanala
predstavljaju na vrhu bradavice bubrežnih režnjeva rešetkasto polje ili sito (area cribrosa apicis papillae) preko kojeg
se izliva mokraća u odgovarajuću bubrežnu časicu (calix renalis), a u nekih životinja u zajedničku sabirnu cev ili čašicu
(calix communis) ili neposredno u bubrežnu karlicu (pelvis renalis).

Na uzdužnom paramedijalnom preseku bubrežnog režnja piramidalnog oblika razlikuju se:

1. površni tanak, vezivnotkivni sloj (capsula fibrosa renis);
2. kora ili kortikalna zona (cortex renis seu supstantia corticalis renis);
3. subkortikalna zona (substantia subcorticalis renis);
4. sržna ili medularna zona (zona medullaris seu medulla renis).
Preko fibrozne čaure prelazi masna čaura bubrega (capsula adiposa renis) a preko ove visceralni peritoneum.
Subkortikalna zona se često opravdano zove i vaskularnom zonom (zona vasculosa). Krvni sudovi subkortikalne zone
potiču od medjurežnjastih krvnih sudova (arteriae et venae interlobares). Ovi sudovi povijaju prema sredini bubrežnih
režnjeva u vidu luka, pa se stoga nazivaju i lučne arterije i vene (aa. et vv. arcuatae). Iz ovih izbijaju uspravni ogranci
(aa. et vv. radiatae). Aa. radiatae se granaju sve do kortikalne zone na kratke dovodne arteriole (aa. aferentia).

Prema načinu i stepenu srastanja režnjeva medju sobom obrazovali su se tri makromorfološki karakteristična tipa
bubrega i to:
1. bubrezi koji su spolja izbrazdani- režnjasti, a unutra višebradavičasti- polipapilarni (veliki preživar);
2. bubrezi koji su spolja glatki, a unutra višebradavičasti (svinja);
3. bubrezi koji su spolja glatki, a unutra jednobradavičasti- unipapilarni (konj, mali preživar, pas).

24
Kod bubrega velikih preživara režnjevi su delimično srasli u kortikalnoj zoni, potpuno u subkortikalnoj i delimično u
medularnoj. Bradavice kod bubrega velikih preživara nisu medjusobno srasle, već su slobodne i prominiraju u obliku
piramida, obuhvaćene bubrežnim čašicama (calices renales). Broj ovih čašica je saglasan broju ovih režnjeva. Ove
čašice se distalno sužavaju i ulivaju u zajedničku čašicu (calix communis).
Kod bubrega svinja je došlo do potpunog sraštavanja kortikalne i subkortikalne zone, delom i medularne zone
bubrežnih režnjeva, tako da su bradavice bubrežnih režnjeva ostale slobodne i prominiraju u zajedničku bubrežnu
karlicu (pelvis renalis).
Bubrezi kod konja, malih preživara i karnivora su nastali potpunim sraštavanjem kortikalnih, subkortikalnih i
medularnih zona bubrežnih režnjeva, tako da su bradavice bubrežnih režnjeva medjusobno srasle i obrazovale
zajedničku bubrežnu bradavicu (papilla communis renalis) preko koje se sliva mokraća u zajedničku bubrežnu karlicu
(pelvis renalis).

Bubrezi su parni organi. Nalaze se levo i desno od medijalne ravni (kod preživara su oba desno), ventralno, ispod
kičmenog stuba, na prelazu ekstra- u intra-torakalni deo trbušne duplje lumbalne regije. Oni su asimetričnog položaja
(osim kod svinje). Desni je manje ili više fiksiran, leži desno od medijalne ravni, u neposrednoj blizini kaudalne šuplje
vene, nešto kranijalnije od levog bubrega. Levi bubreg leži levo od medijalne ravni, nešto kaudalnije od desnog
bubrega, u neposrednoj blizini trbušne aorte (a. abdominalis). Levi bubreg je manje-više slobodan tj. visi na svom
bubrežnom visku (mesorenum).
Na bubrezima razlikujemo:
1. dorzalnu i ventralnu površinu (facies dorsalis et ventralis renalis);
2. bočni- lateralni konveksni i medijalni konkavni rub (margo lateralis covexus et margo medialis concavus
renalis);
3. kranijalni i kaudalni, manje ili više zaobljeni vrh (extremitas convexus cranialis et caudalis renalis);
4. markantno, malo ulegnuto ulazno mesto krvnih i limfnih sudova i nerava (hilus renalis);
5. udubljenje kraterastog oblika na medijalnoj strani, u čiji prostor prominira bubrežna karlica (pelvis renalis);
6. bubrežna karlica (pelvis renalis) levkastog oblika.

ZAJEDNIČKA BUBREŽNA ČAŠICA- CALIX COMMUNIS

U bubrezima velikih preživara ne postoji bubrežna karlica već zajednička bubrežna čašica- calix communis. U nju se
sliva mokraća preko bradavičnih čašica bubrežnih režnjeva (calices renalis).
Calix communis se nalazi u sinusu bubrega. Od distalnog suženog dela ove čašice, nastaje u produžetku mokraćovod-
ureter.

BUBREŽNA KARLICA- PELVIS RENALIS

Bubrežna karlica postoji u malih preživara, svinje, ekvida i karnivora. Ona predstavlja mišićno- sluzokožno proširenje
kesastog oblika. Zid karlice je gradjen od glatkog mišićnog tkiva, sluzokože sa unutrašnje strane i spolja od adventicije.
Karlica je takodje smeštena u sinusu bubrega.

MOKRAĆOVODI- URETERES
Kod preživara počinju od calix communis a kod ostalih kod pelvis renalis. To su parni organi i predstavljaju mišićno-
sluzokožne i elastične uzane cevi. Opruženi su od odgovarajućeg bubrega do mokraćne bešike u koju ulivaju mokraću.
S obzirom na topografski položaj bubrega desni ureter je duži od levog. Zid uretera je izgradjen od glatke muskulature
spolja, a unutra je tunica mucosa. Glatka muskulatura se sastoji od tri sloja: spoljašnjeg longitudinalnog jačeg, srednjeg
cirkularnog i unutrašnjeg, takodje longitudinalnog, slabijeg. Ureteri se prema svom topografskom položaju se dele na:
a) Trbušni- abdominalni deo (pars abdominalis ureteris);
b) Karlični deo (pars pelvina ureteris).
Oni, put kaudalno, konvergiraju i završavaju svaki posebno- u vidu tesnaca (isthmus ureteris sin. et dex.) i otvorom
ovih tesnaca u mokraćnu bešiku (ostium seu orificium ureteris sin. et dex.). Pomenuti kosi položaj i tesnaci uretera ne
dozvoljavaju povratak moktaćše iz mokraćne bešike u uretere.

MOKRAĆNA BEŠIKA- VESICA URINARIA

Mokraćna bešika predstavlja mišićno-sluzokožno elastično proširenje kruškolikog oblika. Ona predstavlja rezervoar
mokraće koja se prilikom uriniranja izbacuje napolje putem uretre. Na njoj se razlikuju:
1. kranijalni slepi vrh ili teme (apex seu vertex vesicae urinariae);
2. kaudalni suženi vrat ili grlić bešike (cervix seu collum vesicae urinariae) koji neposredno prelazi u uretru;
3. srednji deo ili telo bešike (corpus vesicae urinariae);
4. dorzalna i ventralna strana mokraćne bešike (facies dorsalis et ventralis vesicae urinariae).
Ligamentum vesicae urinariae laterale jedne i druge strane pridržavaju bočno mokraćnu bešiku u vidu suspenzorijuma
povezujući je sa parijetalnim peritoneumom karlične duplje. Mokraćna bešika je povezana svojim ventralnim zidom sa
karličnim dnom sa lig. vesicae urinariae medianum.
Položaj mokraćne bešike je dosta promenljiv. Kada je mokraćna bešika potpuno ispunjena mokraćom ona prominira u
trbušnu duplju. Medjutim, u karnivora, ona se normalno jednim delom nalazi u trbušnoj duplji. U svih životinja se ona
nalazi ventralno u karličnoj duplji i to:

25
 1. u ženskih životinja ventralno od materice i vagine
2. u muških životinja ispod rektuma.
Kaudalni deo bešike (njen vrat) nije obuhvaćen visceralnim peritoneumom. Na mestu gde se ulivaju ureteri, obrazovalo
se trouglasto polje (trigonum vesicae urinariae).
Zid mokraćne bešike je gradjen od:
1. visceralnog peritoneuma (tunica serosa);
2. glatkog mišićnog tkiva (tunica muscularis);
3. sluzokože (tunica mucosa).
Mišićni sloj je gradjen od tri sloja:
a) stratum longitudinale externum
b) stratum circulare (najjači sloj)
c) stratum longitudinale internum.

URETHRA
Uretra je različitih odlika i položaja kod muških životinja (urethra masculina) i kod ženskih životinja (urethra
feminina). Počinje od orificium urethrae internum na vratu mokraćne bešike, a završava svojim ušćem (orificium
uretrae externum) na granici vagine i predvorja vagine kod ženki i na vrhu penisa kod mužjaka.
Ostale karakteristike zajedno sa polnim organima.

26
POLNI PRIBOR – APPARATUS GENITALIS seu SYSTEMA GENITALIA

MUŠKI POLNI ORGANI – ORGANA GENITALIA MASCULINA

U ove organe spadaju:

1. glavne muške polne žlezde (semenici-testes i pasemenici-epididymes);
2. spermatoforni-odvodni putevi i kanali (ductus seu canalis epididymidis et ductus deferens);
3. sporedne akcesorne polne žlezde (organa accessoria seu glandulae gentales accessoriae), u koje spadaju:
Gll. Vesiculares seu vesicae seminales, Gl. prostatica seu prostata, Gll.bulbourethrales;
4. kopulacioni organ- penis.
Glavne i sporedne muške polne žlezde i njihovi odvodni kanali predstavljaju generacione organe- organa generationis.
Oni učestvuju u stvaranju i prenošenju muških polnih ćelija- spermatozoida, sadržanih u proizvodu sporednih polnih
žlezda. Muški kopulacioni organ- penis služi za vreme parenja- coitus, kao posrednik u prenošenju ejakulata do
ženskog polnog organa tj. vagine. U muški polni pribor spadaju i mošnice- scrotum, koje predstavljaju ležište semenika
i pasemenika.

MOŠNICE – SCROTUM
Predstavljaju dvogubi kesasti prostor u kome se nalazi levi i desni semenik- testis sin. et dex. Nalaze se u predelu
prepona- regio inguinalis et regio pubis, a kod nekih životinja u subanalnom predelu- regio subanalis. Scrotum se
sastoji od:
1. spoljašnje kože- integumentum communae;
2. podkožnog elastično-mesnatog sloja- tunica dartos;
3. tanke unutrašnje i spoljašnje skrotalne fascije- fascia superficialis et fascia profunda scroti.
Koža mošnica je tanka, meka i elastična. Ona je kod životinja različito pigmentisana. Obrasla je dlačicama kod ekvida,
dlakom kod velikih preživara i mesojeda, vunom kod ovce i čekinjama kod svinje, a bogata je znojnim i lojnim
žlezdama.
Tunica dartos se sastoji od: veziva, elastičnih i mišićnih organa. Ona predstavlja kontraktilno-suspenzorni sistem
mošnica tj. reaguje na različite, a naročito mehaničke i termičke nadražaje. Zbog toga se mošnice mogu, pomoću
posebnih poprečno-prugastih mišića- M.cremaster externus sin. et dex., da kontrakuju, smanje i podignu naviše-
dorzalno, zajedno sa semenicima i njihovim omotačima. Mošnice su unutra- po sredini- pregrađene skrotalnom
pregradom sagitalnog pravca- septum scroti, koji dopire dorzalno do penisa, u čiju duboku fasciju prelazi- fascia penis
profunda. Po sredini kože mošnica ocrtava se deblja ili plića brazda sagitalnog pravca- raphae scroti. Kod preživara
mošnice su dobro razvijene i relativno velike, vise na ventralnom zidu trbušne duplje, kaudalno između oba zadnja
ekstremiteta, a kranijalno u pravcu pupka. Zato je razmak između mošnica i anusa tj. međice- regio perinealis ovih
životinja dosta dugačak. Kod veprova su mošnice takođe dobro razvijene, nalaze se sasvim ispod čmara, subanalno, pa
je zato međica kod njih dosta kratka. Kod mesojeda (pas i mačak) mošnice su relativno male, nalaze se subanalno. U
muških ekvida mošnice su relativno dobro razvijene, vise na ventralnom zidu trbušne duplje sasvim kaudalno u regio
pubis, zaklonjene zadnjim ekstremitetima.
Kada se mošnice preseku u sagitalnom pravcu javljaju se sledeći slojevi:
1. koža;
2. tunica dartos zajedno sa spoljašnjom i dubokom skrotalnom fascijom;
3. dvolisni zid vaginalnog izvrata- tunica vaginalis proccessus vaginalis, koji se sastoji spolja od poprečne
trbušne fascije- fascia transversa abdominalis koja je imenovana i kao lamina fibrosa tunicae vaginalis, a
unutra od parijetalnog peritoneuma, koji je označen i kao lamina serosa tunicae vaginalis;
4. bela tunika semenika- tunica albuginea testis;
5. parenhim semenika- parenchima testis.

SEMENICI- TESTES- ORCHIS

Postoji levi i desni semenik- testes sin. et dex. Predstavljaju parne genitalne gameto-endokrine tubulozne žlezde. U
njima se tokom spermatogeneze stvaraju muške semene ćelije- spermatozoidi. Leže u mošnicama obavijeni
odgovarajućim omotačima. Oni su okruglo-jajastog oblika, bočno malo deprimirani. U narodu su poznati kao muška
jaja, muda i beli bubrezi. Na semenicima se razlikuje:
1. vrh, kraj ili glava- caput seu extremitas capitata;
2. suprotni kraj, rep- extremitas caudata;
3. lateralna i medijalna strana ili površina- facies lat. et med.;
4. slobodni konveksni rub- margo liber;
5. pasemenični, fiksni rub- margo epididymidis, na kome se pruža pasemenik pričvršćen za ovaj rub pomoću
visceralnog peritoneuma.
Semenici u embrionalnoj fazi razvića a i u fetalnom dobu se nalaze retroperitonealno u trbušnoj duplji. Visceralni
peritoneum ih je obuhvatio sa svih strana i srastao sa njihovim sopstvenim omotačem, odnosno belom tunikom- tunica
albuginea. Kada se semenici sasvim spuste u mošnice taj visceralni peritoneum tj. epiorchium zvaće se tunica
vaginalis propria testis. Složeni proces spuštanja semenika zove se descensus testis. Prolazeći kroz preponske

27
(inguinalne) kanale- canalis inguinalis sin. et dex., oni su povukli parietalni peritoneum i poprečno-prugastu trbušnu
fasciju- peritoneum parietale et fascia trasversalis abdominis, sa kojima su se spustili u mošnice. Prilikom tog
spuštanja testisi su se okrenuli skoro za 180.
Tada su se parietalni peritoneum i poprečna trbušna fascija prisno spojili i obrazovali u mošnicama vaginalni kesasti
izvrat kruškolikog oblika- processus vaginalis. Dvoslojni list ovog vaginalnog izvrata bio je poznat pod imenom tunica
vaginalis communis, a prema sadašnjoj terminologiji imenovan je kao tunica vaginalis. Dvoslojni list vaginalnog
izvrata grade fascia transversalis abdominis imenovana i kao lamina fibrosa tunicae vaginalis, i peritoneum parietale
označen kao lamina serosa tunicae vaginalis. Po najnovijoj terminologiji lamina fibrosa tunicae vaginalis je označena
kao lamina parietalis tunicae vaginalis, a lamina serosa tunicae vaginalis kao lamina visceralis tunicae vaginalis. Sa
spuštanjem testisa spustio se iz trbušne duplje i poseban poprečno-prugasti mišić- M. cremaster externi koji podiže
testise. On potiče od kaudalnog dela, svoje strane, unutrašnjeg kosog mišića- M. obliquus internus abdominis. M.
cremaster externi jedne i druge strane predstavljaju jake suspenzorne mišiće podizače vaginalnih izvrata- processus
vaginalis, a samim tim i mošnica. Između sopstvenog visceralnog peritoneuma semenika i tunica vaginalis proprium
seu epiorchium obrazovao se prilično uzan idubok serozni prostor – cavum vaginale. Dorzalno cavum vaginale se
suzio u obliku vrata- collum vaginale, gde se obrazovao uzan kanal- canalis vaginalis, koji završava prsteeenastim
otvorom, odnosno ulazom u ovaj kanal- anulus vaginale et ostium vaginale. Preko ulaza taj kanal, cavum vaginale
neposredno komunicira sa seroznom šupljinom trbušne duplje- cavum peritonei. U slučaju da se pomenuti, prstenasti
otvor- ma iz kojih razloga manje ili više proširi, u tim slučajevima nastaje preponska, ingvinalna, skrotna kila- hernia
inguinalis et hernia scrotalis. Anomalija u pogledu nepravilnog položaja semenika tj. nespuštanja semenika, označena
je kao kriptorhizam- cryptorchismus, on može biti jednostran i obostran.
Semenici se sastoje spolja od sopstvenog omotača- tunica albuginea, a unutra od intersticijuma i parenhima. Tunica
albuginea je od kompaktnog veziva, prisno srasla sa visceralnim peritoneumom semenika tj. epiorchiumom. Ispod ove
tunike, i to se vidi, pružaju se zmijoliko-vijugavi krvni sudovi, uglavnom grane i ogranci unutrašnje spermatične
arterije- A. spermatica interna, koji se kroz belu tuniku jasno zapažaju. Ta strana se naziva pars vasculosa tunicae
albugineae testis. Od unutrašnje strane bele tunike polaze i pružaju se vezivnotkivni končasti snopovi, koji
predstavljaju intersticijum semenika a i pregrade- septula testis, koje pregrađuju parenhim semenika na brojne režnjiće
piramidalnog oblika- lobi piramidales testis. U ovim režnjevima se nalaze brojni semeni kanalići- tubili semeniferi,
vijugavog i pravog smera- tubili seminiferi concorti et recti. Početni deo slepih vijugavih semenih kanalića- tubuli
seminiferi concorti nalaze se u kontaktu sa unutrašnjom dobro vaskularisanim stranom bele tunike- pars vasculosa
tunicae albugineae testis, iz čijih matičnih ćelija tj. spermatogonija počinje proces spermatogeneze. Ovi se vijugavi
semeni kanalići isprave ispred medijastinuma semenika i postaju tubuli recti. U medijastinumu se tubuli recti sjedine i
isprepliću tako da obrazuju mrežolik splet- rete testis. Septule testisa stiču se u sredini parenhima i grade medijastinum
testisa. Iz rete testis semenika izbija različit broj odvodnih kanalića- ductuli efferentes. Pošto se probiju kroz belu tuniku
semenika, ductuli efferentes se udružuju u jači i duži bezbroj puta izuvijani zajednički kanal pasemenika- canalis
epididymidis. Semenici su dakle egzokrine žlezde jer se u njima stvaraju polne ćelije, spermatozoidi, u semenim
kanalićima. U semenicima se nalaze Ley-digove ćelije intesticijuma, koje proizvode hormone semenika- testosteron.

PASEMENIK – EPIDIDYMIS
To je u pravom smislu reči nastavak ranije pomenutog kanala u koji se ulivaju ductuli efferentes. To je u stvari
pasemenični-sematoforni izuvijani kanal- canalis epididymidis, u obliku izduženog klubeta koji predstavlja pasemenik.
Pasemenik je obavijen, kao i semenik sopstvenim omotačem- tunica albuginea koja prelazi sa semenika na pasemenik
sa razlikom što je nešto tanja od bele tunike semenika. Visceralni peritoneum takođe neposredno prelazi sa semenika na
pasemenik i pričvršćuje ga za margo epididymalis semenika. Na pasemeniku se razlikuju:
1. glava- caput epididymidis;
2. srednji deo, telo- corpus epididymidis;
3. rep- cauda epididymidis.
Glavu pasemenika obrazuju ductuli efferentes. Na završnom delu canalis epididymidisa lumen je nešto širi od
njegovog početka. Ovaj kanal u nastavku predstavlja semenovod tj. ductus deferens. Epididymis leži celom svojom
dužinom na margo fixum seu epididymidis delom prelazi na lateralnu, a sasvim malo na medijalnu stranu- facies lat. et
med.

SEMENOVOD – DUCTUS DEFERENS

Predstavlja neposredni nastavak canalis epididymidisa. Na njemu se razlikuju:
1. početni, duži deo- pars simplex ductus deferentis;
2. kraći, završni, nešto širi anpularni deo- ampulla ductus deferentis.
Semenovod na svom početku krivuda, potom se ispravi i uđe u sastav spermatičnog svežnja- funiculus spermaticus.
Pošto semenovod napusti ovaj svežanj kroz ostium vaginale processus vaginalis, uđe u trbušnu duplju, u kojoj se pruža
retroperitonealno i povija u vidu luka sve do prelaza u svoj završni deo. Završni delovi semenovoda su uklopljeni u
karličnoj duplji u posebnu pertionealnu, urogenitalnu duplikaturu- plica urogenitalis, i razvijeni su u obliku ampula-
ampullae ductus deferentis. Put kaudalno završni delove semenovoda konvergiraju tj. približe se jedan drugom, prelaze
preko dorzalne strane mokraćne bešike, malo se suze i podvuku ispod prostate, a zatim se uliju u početni deo uretre-
urethra masculina. Između oba završna dela semenovoda može postojati ostatak Milerovog hodnika tj. zakržljli uterus-
uterovagina seu uterus masculinus. Kod preživara i konja, završni deo semenovoda se najpre sjedini sa kanalom

28
semene kesice iste strane- ductus excretorius vesicae seminalis, s kojim obrazuje zajednički kanal- ductus
ejaculatorius. Međutim, kod vepra, psa i mačora završni delovi semenovoda se ne sjedinjuju sa kanalima semenih
kesica već se svaki posebno uliva u početni deo uretre. Semenovodi koji predstavljaju sluzokožo-mišićne uzane kanale
građeni su od adventicije, mišićnog sloja i sluzokože. Mišićni sloj je građen od longitudinalnih i cirkularnih snopova
glatke muskulature. Sluzokoža je po dužini naborana i na njoj postoje resice. Adventicija je bogata krvnim sudovima.

SPERMATIČNI SVEŽANJ – FUNICULUS SPERMATICUS

Uobličen je u vidu izdužene, bočno komprimirane i ventralno proširene kese kruškolikog oblika, koja se dorzalno,
prema odgovarajućem ingvinalnom kanalu, kaišasto sužava. Funiculus spermaticus sadrži:
1. unutrašnju spermatičnu arteriju i venu- A. et V. spermatica interna;
2. unutrašnji spermatični nerv- nervus spermaticus internus;
3. limfne sudove;
4. semenovod- ductus deferens;
5. snopove glatke muskulature;
6. vezivo.
Oko A. spermatica interna upleo se splet unutrašnje spermatične vene u obliku markantne pletenice kruškolikog
oblika- plexus pampiniformis. Između zavoja ovog spleta nalaze se snopovi glatke muskulature koji predstavljaju M.
cremaster internus, mišić sposoban da svojom kontrakcijom uspori kretanje venske krvi kroz ovaj splet. Funiculus
spermaticus završava na ostium vaginale.

SPOREDNE, AKCESORNE POLNE ŽLEZDE – ORGANA GENITALIS seu GLANDULAE GENITALES

ACESSORIAE
U ove žlezde spadaju :
1 . Dve žlezde kesičastog oblika – Gll. vesiculares, koje se u ekvida nazivaju semene kesice – vesiculae seminales ;
2. Prostata ;
3. Bulbouretralne žlezde – Gll. Bulbourethrales .
Proizvod ovih žlezda zajedno sa spermatozoidima kao proizvodima semenika čini ejakulat. Pomenuti proizvod se
izlučuje za vreme parenja, odnosno polnog snošaja. Kada se ovaj ejakulat izolira i ohladi on želatinizira.
Kesičaste žlezde – semene kesice – Gll. vesiculares seu vesiculae seminales
Predstavljaju dve parne žlezde kruškolikog oblika i prilično debelih sluzokožo–mišićnih zidova. Nalaze se u karličnoj
duplji i leže koso iznad vrata mokraćne bešike. Izvodni kanali ovih žlezda – ductus excretorius kod preživara i ekvida
najpre se sjedine sa završnim delovima semenovoda i obrazuju zajednički ejakulatorni kanal – ductus ejaculatorius.
Ovim kanalom, a preko ostium ejaculatorium colliculus seminalis urethrae semene kesice i semenovodi ulivaju svoje
produkte u početni deo uretre. Međutim kod vepra semene kesice tj. njihov kanal se ne sjedinjuje sa završnim delom
smenovoda. Semene kesice kod psa i mačora ne postoje. Izgrađene su od :
1. Adventicije;
2. Mišićnog sloja;
3. Sluzokože.
Prostata – nalazi se u karličnoj duplji, dorzalno na završnom delu vrata mokraćne bešike i početnom delu uretre.
Najbolje je razvijena kod mesojeda. Sastoji se uglavnom od :
1. Spoljašnjeg dela , tela – pars externa seu corpus prostatae ;
2. Unutrašnjeg dela – pars disseminata prostatae.
Starošću životinja postepeno atrofira i degeneriše kao i u kastriranih životinja. Kod psa prostata se sastoji od dva
međusobno prisno pripojena režnja lopatastog oblika - lobus sin. et dex. prostatae. Kod mesojeda unutrašnji deo
prostate – pars disseminata je slabo razvijen. Oba režnja dorzalno su prisno međusobno povezana spojnicom - isthmus
prostatae. U ekvida pars disseminata nije razvijen. Kod preživara i svinja je corpus prostatae slabo razvijen a pars
disseminata sasvim dobro. U jarca nije razvijen corpus prostatae . Prostata svoj proizvod uliva dorzalno u početni deo
uretre pomoću kanalića čiji je broj različit.
Bulbouretralne žlezde – Gll. Bulbourethrales – u veprova su najbolje razvijene, u psa nedostaju a u mačora su sasvim
male. Nalaze se kaudalno od prostate, leže dorzo lateralno na zidu uretre, na granici na kojoj uretra, u visini arcus
ischiadicus ulazi u sastav penisa. Tubulozne su građe. Spolja ih obavija sopstvena čaura izgrađena kod velikih preživara
i mačora od veziva kod ostalih životinja i od veziva i od poprečno prugaste muskulature. Ove žlezde preko pomenute
čaure obuhvata M. bulbourethralis. Kod konja ove žlezde ulivaju svoj proizvod pomoću kanalića poređanih po dužini.
Kod preživara i vepra svaka od ovih žlezda uliva svoj proizvod pomoću jednog malog kanala – ductus bulbourethralis.

MUŠKI POLNI KOPULACIONI ORGAN- PENIS SEU PARS GENITALIS EXTERNA

Služi za vreme parenja (copulatio seu coitus animalii), kao posrednik u prenošenju sperme- ejakulata u vaginu ženke.
Posredstvom uretre penis omogućuje i uriniranje. Sastoji se od:
1. sundjerastog kavernoznog tela (corpus cavernosum penis);
2. uretre, koja morfološki i funcionalno dopunjuje strukturu penisa;
3. fibroelastične mišićno-bele tunike (tunica albuginea penis), veziva, krvnih i limfnih sudova, nerava i
odgovarajućih mišića, a u karnivora i od

29
 4. penisne kosti (os penis seu priapi).
Na penisu se razlikuje:
a) koren (radix penis);
b) srednji deo- telo (corpus penis);
c) vrh ili glavić (apex seu gladis penis).

Koren penisa obrazuju:

- dva tetivasta kraka (crura penis);
- početni delovi kavernoznih tela penisa (corpora cavernosa radicis penis);
- uretra i njeno kavernozno telo (corpus cavernosum urethrae);
- odgovarajući mišići (mm. ischiocavernosi et mm. bulbocavernosi).
Telo je najveći deo penisa. Izgradjeno je uglavnom od kavernoznog tela (corpus cavernosum corporis penis) i ostalih
napred pomenutih konstruktivnih delova penisa, uključujući i uretru (pars externa urethrae).
Vrh ili glavić penisa predstavlja njegov završni deo, izgradjen od corpus cavernosum glandis penis, bele tunike,
završnog dela uretre i njenog kavernoznog tela.

Crura penis, odakle počinje penis, pripojeni su za ventralnu površinu luka sedalnih kostiju (arcus ischiadicus). Na
korenu penisa se pridružuje uretra (pars externa urethrae seu canalis urogenitalis). Penis se od svog početka pruža
napred, subkutano u ventrokranijalnom smeru, dužinom ventralnog zida trbušne duplje. Svojim vrhom dopire do puzdre
(preputium), koja se nalazi kaudalno, iza pupka. Pružajući se u medijalnoj ravni prolazi izmedju oba funiculus
spermaticus-a, dorzalno iznad mošnica i semenika. Penis je obavijen svojom površnom i dubokom fascijom (fascia
superficialis et profunda penis).

Irigiranjem krvlju šupljina dvogubog kavernoznog tela, nastaje aktivna hiperemija usled čega penis nabrekne- postane
čvrst i sposoban da svojom erekcijom izvrši kopulaciju i ejakulaciju. Posle koitusa, evakuacijom krvi iz napred
navedenih šupljina, penis splasne i vrati se u stanje mirovanja. Kavernozno telo penisa je središnjom pregradom
podeljeno na dve simetrične polovine (corpus cavernosum penis sin. et dex.) i obavijeni su belom i veoma jakom
tetivastom fibroznom tunikom (albugina penis). Izdanci ove tunike (trabeculae tunicae albuginae) grade u
unutrašnjosti kavernoznih tela odgovarajući skelet tj. intersticijum. Kao što je već navedeno, izmedju obe polovine
kavernoznog tela penisa obrazovala se od bele tunike tanka pregrada (septum corporis cavernosi penis), koja po sredini
u medijalnoj ravni sagitalnog pravca deli kavernozna tela na levu i desnu simetričnu polovinu.
Na dorzalnoj strani penisa u medijalnoj ravni se nalazi uzdužna brazda saglasna položaju pomenute pregrade (sulcus
dorsalis corporis penis) u kojoj leže krvni sudovi (Aa. dorsales penis) i nervi (Nn. Dorsales penis). Suprotno, na
ventralnoj strani penisa postoji sasvim jasno izražen žleb po kome se pruža uretra (sulcus urethralis corporis penis).

MOKRAĆNA IZVODNA CEV MUŠKIH ŽIVOTINJA

Uretra počinje od završnog dela vrata mokraćne bešike (cervix vesicae urinariae), bolje reći od unutrašnjeg otvora
uretre (orificium seu ostium urethrae internum) a završava se na glaviću penisa svojim izdankom (proccessus
urethralis) i spoljašnjim otvorom (orificium seu ostium urethrae externum). Na muškoj uretri se razlikuju:
1. početni, kraći- karlični deo (pars pelvina seu urethra propria);
2. duži, spoljašnji deo koji ulazi u sastav penisa (pars externa seu pars penina urethrae).
U karlični deo uretre akcesorne polne žlezde ulivaju svoje proizvode, a sa druge strane semenovodi spermatozoide. Na
prelazu karličnog u penisni deo uretre, obrazovao se uretralni tesnac (isthmus urethrae), a potom se uretra ponovo
proširuje. Oko penisnog dela uretre nalazi se posebno kavernozno telo- corpus cavernosum urethrae. Spolja,
kavernozno telo uretre obuhvata tanka bela tunika (tunica albuginea corporis cavernosi urethrae).

ŽENSKI POLNI ORGANI

ORGANA GENITALIA FEMININA

30
U njih spadaju: ženske polne žlezde - jajnici - ovaria; jajovodi - tubae uterinae; materica-uterus; usmina-vagina;
predvorje, trem usmine-vestibulum vaginae; stidnica-vulva. Jajnici obrazuju ženske polne celije, a jajovodi ih
prihvataju. U jajovodima ženske polne celije dozrevaju za oplodjenje i u njima se vrši oplodjenje. Jajovod
posle oplodjenja sprovodi oplodjenu polnu celiju do materice. U materici se vrši ugnjezdavanje embriona i
njegova ishrana do rodjenja. Jajnici, jajovodi i materica su generacioni organi. Vagina i vestibulum vaginae
služe pri parenju i za istiskivanje ploda napolje pri porodjaju, pa se stoga nazivaju kopulacionim organima.
Vestibulum vaginae služi i za izvodjenje mokrace u spoljašnju sredinu pa se naziva urogenitalnim sinusom-
sinus urogenitalis. Stidnica predstavlja ulaz u ženski polni pribor. Ženski polni organi se razvijaju do polne
zrelosti životinje, a posle toga u periodu polne aktivnosti se odigravaju periodicno izvesne promene pod
uticajem hormona i nervnog sistema i ponavljaju se u odredjenim vremenskim intervalima. Sve te promene
koje se periodicno ponavljaju su seksualni-polni ciklus. Pored morfoloških promena na polnim organima
menja se i ponasanje životinje.
U odnosu na trajanje i broj ponavljanja u toku jedne godine seksualnog cikluse-estrusa životinje mogu biti: poliestricne-
krava, krmaca, ovca, kobila-traje krace i ponavlja se više puta u toku jedne godine; diestricne-kuja, maca - dva
puta u toku godine i monoestricne- divlje životinje koje jednom godišnje imaju ciklus. Sa polnom zrelošcu
polni organi ne dostižu svoj maksimalni porast, vec se to dogadja tek posle prve bremenitosti.

JAJNIK – OVARIUM

To je paran organ okruglog ili ovalnog oblika. Leži kaudalno od bubrega levo i desno od medijane ravni. Vise na
duplikaturama seroze – jajnim viskovima – mesoovaria. Na rubu jajnika gde dopire jajni visak – margo mesoovaricus,
ulaze u jajnik krvni sudovi i nervi, a izlaze limfni sudovi, pa ovaj rub predstavlja i hilus ovarii. Nasuprot ovom rubu je
slobodan rub jajnika – margo liber. Margo mesoovaricus je okrenut dorzalno, a margo liber ventralno. Na jajniku se
još razlikuju: kranijalni kraj jajnika za koji se pricvršcuje pocetni deo jajovoda – extremitas tubaria, i kraj jajnika
okrenut kaudalno prema materici – extremitas uterina, koji je povezan sa vrhom odgovarajuceg dela materice pomocu
lig. ovarii proprium. Na jajniku se razlikuju još i lateralna i medijalna strana – facies lat. et med. U kobile u predelu
slobodnog ruba jajnika se nalazi udubljenje – ovulaciona jama – fossa ovarii seu fossa ovulationis. Površina jajnika
polno zrelih krava i krmaca je neravna sa izvesnim izbocenjima. Ceo jajnik polno zrele krmace je kao kupina, dok kod
krave izbocenja ima manje i nisu sva iste velicine. Najvece jajnike ima kobila.

GRADJA I FUNKCIJA JAJNIKA

Na jajnicima domaćih životinja sisara, izuzev kobile, razlikuju se površina- kortikalna ili parenhimska zona (zona
parenchimatosa) zbijenije gradje, i centralna zona bogata krvnim sudovima- vaskularna zona (zona vasculosa). Spolja
preko parenhimskog sloja jajnika naleže njegov vezivnotkivni omotač (tunica albuginea), a preko vezivnotkivnog
omotača je sloj klicinog epitela. U kobile bliže površini jajnika je njegova vaskularna zona, a dublje u jajniku, opkoljena
sudovnom zonom, je parenhimska zona. Parenhimska zona u jajniku kobile dopire do površine jajnika samo u predelu
ovulacione jame (fossa ovulationis). Osnovu parenhimske zone čine vezivnotkivne ćelije strome (fibrociti). Izmedju
njih se nalaze ženske polne ćelije- ovociti. Broj ovocita za jednu životinjsku vrstu je odredjen.
Ovocit (jajna ćelija) je obavijen najpre jednim slojem epitelnih (folikularnih) ćelija i tako obrazuje primarni jajni
mešak-folikul koji leži periferno u parenhimskoj zoni jajnika. Pod uticajem gonadotropnih hormona jednoslojan epitel
postaje deobom višeslojan. Jajna ćelija postaje veća i dobija svoj površni omotač (zona pellucida). U toku daljeg
razvoja jajnog folikula razmnožavaju se folikularne ćelije i izmedju njih nagomilava se folikularna tečnost ( liquor
folliculi). Nakupljanjem veće količine folikularne tečnosti stapaju se mali prostori u veću šupljinu folikula (cavum
folliculi). Stvaranjem šupljine ispunjene tečnošću u jajnom folikulu, od primarnog folikula nastaje sekundarni ili
vezikularni (de Graff-ov) folikul (folliculus ovaricus vesiculosus). Sekundarni folikul sa porastom se približava
površini jajnika i stvara izbočenje, koje se vidi kao veći ili manji mehurić. Folikularne ćelije u sekundarnom folikulu su
potisnute na periferiju a jajna ćelija leži ekscentrično. Oko jajne ćelije je sloj kockastih folikularnih ćelija koje obrazuju
corona radiata. U toku razvića sekundarnog folikula stvara se oko sekundarnog folikula od njegovog okolnog vezivnog
tkiva vezivnotkivni omotač (theca folliculi). Theca folliculi ima dva sloja (tunica seu lamina extena thecae folliculi et
tunica seu lamina interna thecae folliculi). Spoljašnji sloj je bogat vezivnim valknima, a unutrašnji ćelijama i krvnim
sudovima. Ćelije vezivnotkivnog omotača, a to je theca folliculi, i strome jajnika luče estrogen.
Dejstvom više faktora (pritisak folikularne tečnosti, fermenti, hormoni i dr.) prska vezikularni (sekundarni, de Graff-ov)
folikul i iz njega, odnosno iz jajnika se izbacuje jajna ćelija. Taj proces izbacivanja jajne ćelije iz jajnika naziva se
ovulacija. Kod životinja unipara, u toku ovulacije izbacuje se jedna jajna ćelija. U životinja multipara tokom ovulacije u
kartkom vremenskom periodu prska više sekundarnih folikula, a samim tim se izbacuje više jajnih ćelija. Katkad, u
zrelom folikulu, izumre jajna ćelija i ne dodje do prskanja folikula i na tom mestu se stvara retenciona cista.
Nezavisno od toga šta će biti sa jajnom ćelijom, posle ovulacije u jajniku se u prslom sekundarnom folikulu stvara žuto
telo (corpus luteum). U izgradnji žutog tela učestvuju folikularne i lamina interna thecae foliculi onog folikula iz koga
je izbačena jajna ćelija. Kod žutog tela se razlikuje stadijum njegovog porasta posle koga nastaje stadijum njegovog
smanjivanja. Žuto telo ima ulogu endokrine žlezde. Njegov hormon progesteron utiče na pripremanje materice za
ugnjezdavanje oplodjene jajne ćelije i sprečava zrenje drugog, novog grafovog folikula u jajniku. On sprečava
kontrakcije zida materice i istiskivanje ploda iz materice.

31
Ako se izbačena jajna ćelija ne oplodi, odmah počinje redukcija žutog tela. Takvo žuto telo je periodično žuto telo
(corpus luteum periodicum). Ako dodje do oplodjenja i nastupi bremenitost, tada žuto telo zadržava svoju maksimalnu
veličinu duže vreme tj. Za vreme graviditeta i ono se naziva gravidno žuto telo ( corpus luteum graviditatis). Ono
sprečava izbacivanje ploda iz materice. U kasnom stadijumu graviditeta ulogu lučenja estrogena preuzima posteljica.
Posle porodjaja žuto telo se smanjuje i rastom novog sekundarnog folikula počinje nov seksualni ciklus. Periodično žuto
telo može se duže zadržati i takvo žuto telo se naziva perzistentno (corpus luteum persistens). Tada je seksualni ciklus
zaustavljen jer je nastajanje novih folikula sprečeno periodičnim žutim telom.

JAJOVOD- TUBA UTERINA- SALPINX

To je tanka, vijugava sluzokožno mišićna cev koja ima zadatak da preuzme izbačene jajne ćelije iz jajnika. U jajovodu
se dešava i sazrevanje jajnih ćelija i njihova oplodnja. Jajovod oplodjenu jajnu ćeliju provodi u matericu. Kranijalni kraj
jajovoda (extremitas craniales seu abdominales) je levkasto proširen (infundibulum tubae uterini). Rubovi proširenog
jajovoda su nepravilno zarezani i imaju nepravilne produžetke (fimbriae tubae uterinae). Na dnu levkastog proširenja
jajovoda se nalazi otvor (ostium abdominale tubae uterinae), preko koga šupljina jajovoda stoji u neposrednoj vezi sa
peritonealnom dupljom. Kaudalno od ovog otvora jajovod je proširen pa se taj deo jajovoda naziva ampulla tubae.
Srednji deo jajovoda je sužen i naziva se mostom jajovoda (isthmus tubae uterinae). Kaudalni deo jajovoda (pars
uterina tubae) se uliva u matericu na vrhu njenog roga. Njegovo ušće na vrhu roga je ostium uterinum tubae.
Jajovod leži u duplikaturi seroze (mesosalpinx). Kaudalni kraj jajnika je vezan za vrh roga materice pomoću lig. ovarii
proprii. Mesosalpinx i lig. ovarii proprii zatvaraju ovarijalnu burzu (bursa ovarica), u koju se može ući samo sa
ventralne strane. Bursa ovarica je različite veličine u različitih životinja, najmanja je kod kobile a najveća kod kuje.

GRADJA ZIDA JAJOVODA

Zid se sastoji od sluzokože, mišićnog sloja i seroze. Za vreme estrusa sluzokoža pojačava sekreciju i ona može imati
jednoslojni a i višeredni cilindrični epitel, sa i bez treplji. Sluzokoža jajovoda stvara uzdužne nabore. Mišićni sloj se
sastoji od jačih cirkularnih i slabijih longitudinalnih mišićnih snopova glatke muskulature. Za vreme ovulacije
infundibulum tubae aktivno učestvuje u prihvatanju jajne ćelije. Ono aktivnim pokretima svojih treplji (fibrija) usisava
jajnu ćeliju kroz ostium abdominalis tubae u jajovod. Ako se dogodi da jajna ćelija bude izbačena u ovarijalnu kesu
(bursa ovarica) tada će ona ipak biti usisana preko infundibuluma u jajovod.
Jajna ćelija se kreće kroz jajovod prema materici peristaltičkim kontrakcijama mišićnog sloja i pokretima trepalja
epitela sluzokože jajovoda.

MATERICA – UTERUS - METRA

Materica ima zadatak da primi oplodjenu jajnu celiju. U njoj se ugnjezdava embrion, pa se na taj nacin osigurava
ishrana i dalje razvice ploda u materici. I najzad njen zadatak je da izbaci zreo plod za radjanje u spoljašnju sredinu.
Materica domacih životinja sisara ima dva roga, telo i vrat. Zbog toga se naziva dvorogom- uterus bicornis.
Rogovi materice- cornua uteri- su kranijalni delovi materice. Onaj deo materice gde se kaudalno rogovi sastaju je dno
materice- fundus uteri, a kaudalno od dna je telo materice- corpus uteri, koje ima jednu jedinstvenu šupljinu kod
kobila- uterus bicornis nonsubseptus. Kod drugih životinja kaudalni delovi rogova materice se pružaju jedan uz drugi
tako da izgledaju kao pravo telo materice. Medjutim, taj deo tela je pregradom podeljen (velum) na dve šupljine- uterus
bicornis subseptus, i njega imaju kuja, krmaca i preživari. Ova pregrada je najduža kod preživara, pa krmaca, a
najmanja je kod kuja. Rogovi materice imaju razlicit oblik i velicinu kod razlicitih životinja. Kod krmace su najduži u
odnosu na velicinu tela, imaju zavoje slicne zavojima jejunuma. Kod kuja su dosta dugi, pravi i trakastog oblika. Kod
preživara oni prave zavoj i po, promer im se smanjuje prema vrhu i podsecaju na ovnovske rogove. Kod kobile su
rogovi pravi, istog promera i na pocetku i na vrhu roga. Rogovi materice su dosta pokretni jer vise na dugackim
ligamentima- Ligg. lata uteri.
Vrat materice- cervix uteri, je njen najkaudalniji i relativno najkraci deo, koji kaudalno prelazi u usminu- vaginu. U
vratu materice se nalazi kanal- canalis cervicis uteri, koji se preko svog kranijalnog otvora- ostium seu orificium uteri
interni, uliva u vaginu. Ovaj kanal vrata materice nije prav, on je zatvoren i otvara se samo u estralnoj fazi sexualnog
ciklusa i za vreme porodjaja. Posmatranjem se ne može utvrditi granica izmedju vrata i tela materice. Medjutim,
pipanjem spolja se utvrdjuje da je zid vrata tvrdji nego zid tela materice i vagine, pa se pipanjem spolja može utvrditi
granica.
Kaudalni deo vrata materice u preživara, kobile i kuje štrci u vidu cepa u vaginu i naziva se vaginalnim delom materice-
portio vaginalis uteri. Portio u krave je srastao sa ventralnim a kuje sa dorzalnim zidom vagine, kod kobile je u centru.
Sluzokoža u predelu kanala materice stvara nabore karakteristicnog oblika- plicae longitudinales et circulares, koji
pomažu pri zatvaranju kanala vrata materice. Nabori u kanalu svinje su bradavicastog, zupcastog oblika, nepravilno
rasporedjeni.
POLOZAJ I VEZE MATERICE
Kod životinja koje nisu u polnom žaru (nadražene) materica je mlitava i leži vecim delom u trbusnoj duplji, a samo telo
i vrat leže u karlicnoj duplji. Za vreme polnog žara- estrusa, materica je nadražena i leži skoro cela u karlicnoj duplji, a

32
rogovi su joj jedan do drugog. Znaci, mateirca leži ventralno od zavrsnog dela crevnog kanala. Kod svinje gde su rogovi
dugi oni dopiru i do ventralnog trbusnog zida. Materica je pricvrscena za dorzalni zid trbusne duplje slabinskog predela
i karlicne duplje pomocu siroke duplikature seroze- mesometrium. U predelu gde se mesometrium pricvrscuje za
matericu ulaze i izlaze krvni sudovi, limfni sudovi i nervi. Seroza mesometriuma prelazi na matericu i obrazuje njenu
povrsinu- serozni sloj- perametrium. Vezivno tkivo izmedju seroznih listova oznacava se kao parametrium.
GRADJA ZIDA MATERICE
Zid materice se sastoji od sluzokože, mišicnog sloja i seroze. Sluzokoža materice- tunica mucosa- endometrium- ima
jednoslojan, cilindricni epitel. U njoj se nalaze mnogobrojne žlezde- Gll. uterinae, cija se aktivnost narocito ispoljava
za vreme estrusa i u periodu gravidnosti životinja. Mišicni sloj- tunica muscularis- myometrium- sastoji se iz dva sloja-
površnog, tankog longitudinalnog i znatno jaceg unutrašnjeg cirkularnog sloja. Izmedju oba mišicna sloja materice
nalazi se sloj bogat krvnim sudovima- stratum vasculare. U gravidnih životinja debljina ovog sloja se znatno povecava.
Mišicni sloj je dobro razvijen u vratu materice. Površni sloj materice je seroza- tunica serosa- perimetrium- koja
predstavlja produžetak seroze mesometriuma.

USMINA – VAGINA – COLPOS

To je sluzokožno-mišicna cev koja postaje spajanjem kaudalnih delova Milerovih kanala u embrionalnom razvoju
jedinke. Pocinje od vrata materice. Kranijalni deo vagine koji opkoljava portio vaginalis uteri naziva se vaginalnim
svodom- fornix vaginae. Kaudalno vagina prelazi u predvorje vagine- vestibulum vaginae. Izmedju vagine i predvorja
vagine spolja se ne vidi nikakva granica, a unutra kao granica se nalazi nabor sluzokože- hymen seu plica
vestibulovaginalis. Kod životinja koje su se parile ili radjale himen se ne primecuje ili je od njega ostao samo mali
trag,, pa se granica izmedju vagine i vestibuluma može odrediti prema ušcu uretre- ostium urethrae externae. Ušce
uretre leži neposredno kaudalno od himena. Vagina sa predvorjem služi za parenje životinja, a predstavlja i deo
porodjajnog kanala. Vagina leži u karlicnoj duplji ventralno od rektuma, a dorzalno od mokracne besike i njene izvodne
cevi uretre. Zid vagine je relativno tanak i obrazuju ga sluzokoža, mišicni sloj i seroza na kranijalnom delu vagine, a na
kaudalnom delu njen površni sloj je adventicija. Sluzokoža vagine je kutana, bez žlezda. Pri kontrakciji mišicnog sloja
stvara uzdužne nabore. Pred estrus i za vreme estrusa slojevi epitela orožaju, dok posle estrusa orožali slojevi epitela se
razgradjuju.

PREDVORJE, TREM VAGINE – VESTIBULUM VAGINAE

Predstavlja neposredni kaudalni produžetak vagine, a pošto se u njega uliva uretra, naziva se još i sinus urogenitalis.
Neposredno pred ušcem uretre u predtorje vagine – ostium seu orificium urethrae externum, ispod uretre u krave,
ovce,koze i krmace nalazi se izbocenje vertikalnog zida predvorja vagine u vidu slepe kesice – diverticulum
suburethrale. Zid predvorja cini sluzokoža, mišicni sloj i adventicija. Na izvesnim mestima ispod sluzokože predvorja
vagine nalaze se žlezde – Gll vestibulares. Razlikujemo male žlezde Gll. vestibulares minores i velike Gll. vestibulares
majores. Velikih ima sa obe strane po jedna. Svaka ima po jedan izvodni kanal koji se uliva u predvorje vagine na
ventralnom zidu. Male su poredjane u uzdužne redove, rasroredjene sa obe strane i one imaju više izvodnih kanala.
Kraniodorzalno od ušca uretre, u zidu predvorja vagine cesto se nalaze otvori Gartnerovih kanala. Sekret vestibularnih
žlezda cini sluzokožu predvorja vagine klizavom, vlažnom za vreme parenja i porodjaja.

STIDNICA – VULVA – PUTENDUM FEMININUM

To je spoljni, završni deo polnog aparata. Nju cine dve zadebljale usne – labia vulvae, koje su slabije obrasle dlakom
nego okolna koža. Medjusobno se sastaju dorzalno i ventralno i obrazuju spojnicu usana stidnice – kommissura
labiorum dorsalis et ventralis. Usne ogranicavaju pukotinasti otvor – rima vulvae. Koža usana stidnice na unutrašnjoj
strani prelazi u kutalnu sluzokožu. Ventralna komisura leži preko luka sednih kostiju – arcus ischiadicus, i u njenom
predelu leži dražica – clitoris, organ homolog muškom polnom udu. Klitoris pocinje sa svoja dva korena na luku sednih
kostiju, korenovi se udružuju i obrazuju telo klitorisa – corpus clitoridis, u kome se nalazi kavernozno telo – corpus
cavernosum clitoridis. Na kaudalnom kraju klitoris završava malom glavicom – glans clitoris, koja leži u fossa
clitoridis seu preputialis.

33
KOŽA- INTEGUMENTUM COMMUNAE

Predstavlja spoljašnji telesni zaštitni pokrivač. Preko njenih znojnih žlezda se reguliše toplota a time i količina vode.
Ona vrši i respiracionu ulogu. Sastoji se od kutisa (cutis) i subkutisa (subcutis).
Kutis se sastoji od:
a) pokožice (epidermis);
b) krzna (corium seu derma);

a) Pokožica je najpovršniji sloj kože čiji je najpovršniji sloj na nekim mestima manje ili više orožao. Sloj
pokožice od kojeg nastaje perut naziva se stratum disjunctum.
b) Krzno se sastoji od dva sloja- površnog ili papilarnog (stratum papillare) i dubljeg (stratum reticulare). Krzno
životinja zabog svoje čvrstine, otpornosti i elastičnosti predstavlja u industriji kože važan i skupocen materijal.
Subkutis ili potkožno tkivo predstavlja najpovršniji sloj površnih fascija. U potkožnom tkivu životinja je manje ili više
deponovano masno tkivo (paniculus adiposus).

DLAKE- PILLI
To su proizvodi epidermisa. Na njima razlikujemo:
1. koren dlake (radix pilli)- to je usadjeni deo dlake;
2. slobodni deo dlake (scapus pilli) i na njoj vrh (apex pilli).
Na preseku dlake razlikuje se srž dlake (substantia medularis) i omotač dlake (cuticula seu epidermicula pilli).
Kod domaćih životinja sisara razlikuje se više vrsta dlake:
1. pokrivne dlake;
2. dugačke dlake:
– griva (juba);
- rep (cirrhus caudae);
- na čelu (cirrhus capitis);
- na kičicama nogu (cirrhus pedis).
3. čekinjaste dlake:
- na koži svinja;
- u nosnim otvorima (vibrissae);
- trepavice (ciliae);
- obrve (superciliae);
- u spoljašnjem slušnom hodniku (tragae).
4. osetne dlake;
5. vunaste dlake.

KOŽNE ŽLEZDE- GLANDULAE CUTIS

U njih spadaju lojne i klupčaste žlezde.

Lojne žlezde- gll sebacee
Luče lojnu masu- sebum, koja podmazuje epidermis kože i dlake. Po gradji su alveolarne a po lučenju holokrine
žlezde.
Klupčaste žlezde- gll. glomiformes
Ima ih dve vrste. Jedne su znojne, tubulozne žlezde ekrinog tipa- gll. sudoriferae čije ćelije luče znoj. Druge su
apokrine tubuloalveolarne žlezde kakva je i mlečna žlezda.

VIME- MAMMA
To je mlečna žlezda- gl. lactifera. To je parna, bilateralno simetrična žlezda.
Kod malih preživara se nalazi po jedna sa svake strane izmedju zadnjih ekstremiteta. Kod velikih preživara i ekvida ona
je dvogubo bilateralno simetrična žlezda i kod njih se manje-više vime nalazi izmedju zadnjih ekstremiteta. Kod svinja i
mesoždera ona je multipolarno simetrična i prostire se ventralnim trbušnim zidom sve do grudnog koša. Kod sisara
(mammalia) predstavlja karakteristično biološko i klasno obeležje. Ona pod normalnim uslovima, za vreme laktacije,
apokrinom sekrecijom luči mleko- lak. Mleko je neophodna hrana mladunčadi, sadrži sve neophodne hranljive materije
za taj period rasta. Prvi proizvod mlečnih žlezdi je kolostrum. On podstiče pražnjenje prvog crevnog sadržaja odnosno
mekonijuma kod novorodjenčeta. Takodje sadrži imunoglobuline, belančevine važne za pasivni imunitet.
Razvoj mlečnih žlezda stoji pod hormonalnim uticajem hipofize, jajnika i placente. U toku puberteta žlezdani parenhim
se umnožava, a u toku trudnoće vime se potpuno razvije.
Za vreme laktacije vime je pod uticajem prolaktina, laktacionog hormona adenohipofize. Suprotno, za vreme trudnoće,
na lučenje mleka inhibitorno deluju progesteron i estradiol kao hormoni jajnika. Laktaciona perioda kod domaćih sisara
traje različito dugo, a najduža je kod krava što se koristi u ljudskoj ishrani. Kod sasvim starih, polno neaktivnih
životinja vime potpuno involuira i zakržlja.

34
Vime je uglavnom karakteristika ženskih životinja (mamma feminina). Medjutim, vime kao rudiment se javlja kod
muških životinja sa istim brojem sisa (mamma masculina), ali ono je kod njih neaktivno. Izuzetno kod jarca vime može
da luči vodnjikav beo sekret, ali ne i mleko.

MORFOLOGIJA I TOPOGRAFIJA VIMENA DOMAĆIH ŽIVOTINJA SISARA

Vime je spolja obavijeno mekanom, elastičnom i pomičnom kožom. Ispod kože vime je obavijeno površnom fascijom
trupa (fascia trunci superficialis) a sem ove i dubokom fascijom trupa.
Duboka fascija trupa je manje ili više žućkaste boje (tunica flava). U odnosu na vime predstavlja njegov suspenzorni
ligament (lig. suspensorium mammae), a ujedno i središnju dvolisnu pregradu (septum intermammaricum). Spolja, u
predelu ove pregrade obrazovao se manje-više plitak intermamarni žleb (sulcus intermammaricus). Ispod duboke
fascije vime neposredno obavija tanka vezivnotkivna čaura (capsulla mammae). Od ove čaure polaze i pružaju se
unutra u parenhim mlečnih žlezda vezivnotkivne pregrade- septe. One ujedno predstavljaju intersticijum mlečnih žlezda
koji deli parenhim mlečnih žlezda na režnjiće (lobulli glandulae latiferae). Kroz intersticijum se pružju krvni i limfni
sudovi, nervna vlakna i manji ili veći kanalići ductuli lactiferi.
U parenhimu se nalaze acinusi odnosno alveole, slični po obliku jagodama. Sa unutrašne strane acinusa se nalazi
žlezdani epitel. U ćelijama ovog žlezdanog epitela se nagomilavaju masne mlečne kapljice, ćelije nabubre i tada njihov
apikalni deo, koji štrči u lumen acinusa, puca i zajedno sa masnim mlečnim kapljicama pada u lumen acinusa. Ovaj
način lučenja predstavlja apokrinu sekreciju pri kojoj se stvara mleko.
Mleko iz acinusa i njihovih izvodnih kanalića teče prema mlekovodima (ductuli lactiferi), koji se usput udružuju. Oni
ulivaju mleko u mlečnu cisternu, sabirni prostor (cisterna lactis). Iz mlečne cisterne mleko sisanjem ili mužom prolazi
kroz kanal sise (ductus papillaris) i izlazi iz vimena kroz njen spoljašnji otvor (ostium papillare). Dakle, na jednoj
mlečnoj žlezdi piramidarnog oblika sa bazom okrenutom na gore razlikuju se:
a) telo mlečne žlezde (corpus gl. lactiferae)
b) vrh mlečne žlezde (apex gl. lactiferae) koji neposredno prelazi u bradavicu ili sisu (papilla mammae).
Telo mlečne žlezde zajedno sa sisom predstavlja mamarni kompleks. Svaki mamarni kompleks luči mleko nezavisno od
drugih.
Vime u krave je hipertrofičko i voluminozno. Domestikacijom krave, poboljšanjem ishrane i nege produžila se
laktaciona perioda i količina mleka se povećava. Vime kod krave se nalazi izmedju zadnjih ekstremiteta i visi na
kaudalnom delu trbušnog zida u ingvinalnoj regiji (regio inguinalis seu pubica). Kod krava se normalno nalaze četiri
mamarna kompleksa. Od njih su dva kranijalna i dva nešto veća kaudalna. Svakom mamarnom kompleksu pripada po
jedna sisa sa po jednim sisnim otvorom. Sisni otvori vode u kratak sisni kanal (sisni kanal je kraći od sise) a ovaj u
mlečnu cisternu koja stoji u vezi sa mlekovodima kojih kod krava ima 8-12. Sise su dugačke 5-8cm i konusnog su
oblika. Stoje koso, ventrokranijalno. Promer sisnog otvora je 1-2mm a sisni kanal je dugačak 1-2cm. Na prelazu sise u
cisternu nalazi se venski prsten. Ovaj prsten ispunjen krvlju zajedno sa prstenastim mišićem sise steže i proširuje sisu.
Intermamarni žleb kod vimena krava postoji samo izmedju kranijalnih mamarnih kompleksa i on je dosta plitak. Kod
nekih krava postoje još dva ili više rudimentiranih mamarnih kompleksa sa zakržljalim sisama.
Kod malih preživara vime se sastoji iz levog i desnog mamarnog kompleksa, izmedju kojih se dobro ističe
intermamarni žleb. Svakom mamarnom kompleksu pripada po jedna sisa na čijem vrhu postoji po jedan sisni otvor.
Vime ovaca je sasvim zaklonjeno izmedju zadnjih ekstremiteta.
I telo i sise u ovce su relativno male. Sise su upravljene put ventrokaudolateralno.
Kod koze je vime znatno veće nego kod ovce. Njemu pripada po jedna prilično dugačka sisa na čijem vrhu postoji po
jedan sisni otvor. Obe sise su upravljene put ventrokraniolateralno.
Vime u kobile i magarice je prema njihovoj veličini relativno malo. Nalazi se u ingvinalnom predelu sasvim kaudalno
izmedju ekstremiteta. Na izgled spolja ima dve simetrične polovine i dve sise. Izmedju oba pomenuta dela, ima izražen
intermamarni žleb. Medjutim, svaka polovina se sastoji od dva zasebna mamarna kompleksa. Na vrhu sisa postoje po
dva otvora, kranijalni veći i kaudalni manji. Sisni otvori vode, svaki u svom pravcu, u 5-12 cm dugačke sisne kanale,
koji dopiru do odgovarajuće, takodje male mlečne cisterne. Mleče cisterne kranijalnog mamarnog kompleksa su veće od
mlečnih cisterni kaudalnog mamarnog kompleksa.
Kod svinja imamo 5-8 mamarnih kompleksa sa svake strane. Svakom mamarnom kompleksu pripada po jedna sisa na
čijem se vrhu nalaze 2-3 sisna otvora. Svaki od ovih otvora vodi u posebni sisni kanal, a svaki kanal dopire do
odgovarajuće posebne mlečne cisterne. Vime se u svinja prostire od ingvinalnog predela do grudnog koša. U
ingvinalnom predelu se nalaze dva- levi i desni- mamarna kompleksa. U predelu trbušnog zida sa svake strane ostoje po
četiri, a u grudnom predelu takodje jedan mamarni kompleks.
U mesojeda se vime nalazi slično kao i kod svinja.
Zavisno od rasa pasa imamo 4-6 mamarnih kompleksa. Svakom mamarnom kompleksu pripada kraća ili duža, zavisno
od rase, sisa. Na sisi, zavisno od rase, postoje 8-20 sisnih otvora. Svaki od njih vodi u odgovarajući sisni kanal. Svaki
sisni kanal vodi u odgovarajuću mlečnu cisternu.
Kod mačaka se vime sastoji od po četiri mamarna kompleksa sa svake strane. Dva se nalaze na grudnom a dva na
trbušnom zidu. Svakom mamarnom kompleksu pripada po jedna sisa na čijem vrhu postoji 5-7 sisnih otvora.

35
CULA – ORGANA SENSUUM

Cula proucava nauka o culima- aesthesiologija. Pod culima se podrazmevaju oni organi koji primaju spoljašnje utiske i
nadražaje, prenose ih do odgrovarajucih culnih centara u mozgu, tako da omogucuju orjentaciju organizma u
spoljašnjem svetu. Svako culo predstavlja složen pribor koga cini niz organa. Jedni primaju i provode nadražaje, drugi
ih registruju i na njih reaguju. Cula mogu biti složena i prosta, odnosno viša i niža.
U viša cula spadaju:
1. Culo vida, osetljivo na svetlost;
2. Culo sluha, položaja i ravnoteže – osetljivo na zvucne talase tj. na zvuk i gravitaciju.
U niža cula spadaju:
1. Culo mirisa;
2. Culo ukusa;
3. Culo osecaja i pipanja, kome se pridružuje culo fizickog bola.

CULO VIDA – ORGANUM VISUS

Culo vida se sastoji od sporednih (zaštitnih i pomocnih) organa- organa oculi accessoria; senzorno – optickog pribora;
vidnog nerva i centra cula vida. Opticki pribor je smešten u ocnoj jabucici- bulbus oculi, ili u oku u užem smislu-
oculus.

ORGANA OCULI ACCESSORIA

To su pomocni, sporedni i zaštitni organi oka. U ove organe spadaju:

1. Ocna koštana duplja – orbita
2. Periorbita
3. Spoljašnje extraorbitalno masno tkivo – corpus adiposum extraorbitale
4. Unutrašnje intraorbitalno masno tkivo – corpus adiposum intraorbitale
5. Fascije ocne jabucice i ocnih mišica
6. Mišici ocne jabucice – Mm. bulbi oculi
7. Ocni kapci – palpebrae oculi
8. Vežnjaca – conjunctiva
9. Suzni pribor – apparatus lacrimalis

1. ORBITA – ocna koštana duplja- predstavlja koštanu duplju u kojoj su smešteni pomocni i zaštitni delovi oka i ocna
jabucica. Orbita je kruškolikog ili jabucastog oblika i nalazi se bocno na jednoj i drugoj strani glave, na granici lobanje i
lica. Dno i zidove orbite grade sledece kosti: pars orbitalis ossis frontalis; pars orbitalis ossis sphenoidei seu ala
orbitalis (kosti lobanje); pars orbitalis ossis zygomatici; pars orbitalis ossis palatini (kosti lica). Spoljašnji ulaz u orbitu
je kružnog ili prstenastog oblika. Ovaj otvor je kod ekvida i preživara potpuno oivicen rubom – margo orbitalis, dok
kod svinja i karnivora nije u potpunosti oivicen rubom – kod njihovog orbitalnog ruba izmedju processeus zygomaticus
frontalne kosti i arcus zygomaticus nedostaje koštani deo. Taj deo je zamenjen orbitalnim ligamentom. Kaudodorzalno
orbitalna duplja je otvorena i stoji u neposrednoj vezi sa slepoocnom jamom – fossa temporalis, a ventrokaudalno i sa
fossa pterygopalatina.
2. PERIORBITA – orbitalna duplja je prevucena periorbitom, dosta jakom, kožastom, fibroznom opnom. Ona pocinje
na margo orbitalis i sve do foramen opticum obavija unutra, u vidu levka veci deo sporedne organe oka i ocnu
jabucicu, obzirom da je skoro istog oblika kao ocna duplja.
3. CORPUS ADIPOSUM EXTRAORBITALE – extraorbitalno masno tkivo ima zaštitnu ulogu. Nalazi se ispod kože
pa se može opipati. Ono se nalazi u kranioventralnom delu slepoocne jame a delimicno i ispod arcus supraorbitalis
tako da je ukljuceno i izmedju periorbite na koju naleže i koštanih delova.
4. CORPUS ADIPOSUM INTRAORBITALE – ovo masno tkivo se nalazi intraorbitalno, obuhvaceno periorbitom.
Smešteno je izmedju mišica ocne jabucice, krvnih sudova i nerava. Takodje služi kao mehanicka zaštita ocne jabucice.
Ovog masnog tkiva ima manje nego spoljašnjeg.

5. FASCIJE OCNE JABUCICE I OCNIH MIŠICA – intraorbitalno se nalaze sledece fascije:

A. POVRSNA ORBITALNA FASCIJA– fascia orbitalis superficialis- ona prelazi neposredno ispod
periorbite, pocev od foramen opticum. Ova fascija prekriva intraorbitalne akcesorne delove oka i
posredno ocnu jabucicu. U predelu ocnih kapaka prelazi u njih.
B. DUBOKA ORBITALNA FASCIJA – fascia orbitalis profunda. Takodje polazi od ivice foramen
opticum i deli se na spoljašnji i unutrašnji list, prisno obuhvata mišice ocne jabucice i dopire do ocnih
kapaka u kojima se prostire subkonjunktivalno. Unutrašnji list se podvlaci ispod mišica ocne jabucice,
neposredno se spaja sa snopovima površnog lista ove fascije tako da oba njena lista obuhvataju spolja

36
 i unutra mišice ocne jabucice u vidu vezivnotkivne košulje. Ona prelazi preko sklere i dopire do
konjunktive beonjace.
C. UNUTRASNJA ORBITALNA FASCIJA – fascia bulbi oculi Tenoni- pocinje od rožnjace, potom
se pruža preko ekvatorijalnog dela sklere, koju delimicno obuhvata i pozadi, a potom se pruža u vidu
levka put prema foramen opticum gde završava. Obrazovana je u vidu tanke membrane.

6. Mm. BULBI OCULI – mišici ocne jabucice- u intraorbitalne mišice ocne jabucice spadaju:
1.)Mm. recti bulbi oculi:
D. M. rectus bulbi dorsalis (frontalis)- podizac;
E. M. rectus bulbi ventralis (maxillaris)- spuštac;
F. M. rectus bulbi medialis (nasalis);
G. M. rectus bulbi lateralis ( temporalis).
Sva cetiri mišica pocinju iz okoline foramen opticum, potom divergiraju u vidu lepeze i dopiru, svaki na svojoj strani,
do beonjace za koju se pripajaju svojim tankim plocastim tetivama, u visini sulcus sclerae. Ovi mišici povlace i
pokrecu ocnu jabucicu svaki na svoju stranu. Lateralni pravi mišic inerviše ogranak Vl moždanog nerva – N.
abducens, a ostala tri mišica inervišu ogranci lll moždanog nerva – N. oculomotorius.
2.) M. retractor bulbi oculi – to je mišic levkastog oblika, koji u vidu kape prisno obuhvata vidni nerv, odnosno
cerebralni pol ocne jabucice. Takodje pocinje u okolini foramen opticum, ispod pocetnih delova pravih mišica, a
njegovi snopovi završavaju i pripajaju se unaokolo za skleru ocne jabucice iza njenog ekvatorijalnog dela. Ovaj mišic,
koji vrši akomodaciju oka ne postoji kod coveka i svinje, a inervišu ga organci lll moždanog nerva – N.
oculomotorius.
3.) M. obliquus bulbi oculi ventralis – je kosi, donji, kratak i tanak, ali prilicno širok intraorbitalni mišic ocne jabucice.
Pocinje na periostu orbitalnog dela suzne kosti. Sa tog mesta se pruža koso i prelazi preko pravog lateralnog mišica i
dopire do sklere ocne jabucice za koju se pripaja lateralno, u blizini rožnjace. Ovaj mišic povlaci ocnu jabucicu kružno,
ventromedijalno, u pravcu suprotnom skazaljki na satu. Inervišu ga organci lll moždanog nerva – N. oculomotorius.
4.) M. obliquus bulbi oculi dorsalis – je kosi, gornji mišic. On je gajtanastog oblika, ali je tanji i duži od prethodnog.
Pocinje na orbitalnom delu klinaste kosti u blizini foramen ethmoideum, a završava na skleri na dorzolateralnom
ekvatorijalnom delu ocne jabucice. On povlaci ocnu jabucicu u suprotnom pravcu od donjeg kosog mišica,
dorzomedijalno, u pravcu skazaljki na satu. Ovaj mišic inervise lV moždani nerv – N. trochlearis.
5.) M. levator palpebrae superioris – je kaišast i tanak intraorbitalni mišic gornjeg ocnog kapka. Pocinje u blizini
foramen ethmoideum, potom izbija iz periorbite, lepezasto se proširuje i dopire do osnove gornjeg ocnog kapka. Ovaj
mišic zajedno sa M. orbicularis palpebrarum povlaci i podiže gornji ocni kapak. Inervišu ga organci lll moždanog
nerva – N. oculomotorius.
7. PALPEBRAE OCULI – ocni kapci – postoji gornji i donji ocni kapak- palpebra oculi superior seu frontales et
palpebra oculi inferior seu maxillaris. Postoji i treci ocni kapak- palpebra oculi tertia. Gornji kapak je veci, jaci i
nešto pokretljiviji od donjeg kapka. Kapci su spolja izgradjeni od kože, a sa unutrašnje strane tj. konjunktive ocnih
kapaka od sluzokože. Izmedju kože i sluzokože nalaze se mišici ocnih kapaka, vezivo tj. fascije, krvni i limfni sudovi,
odgovarajuce žlezde i nervni ogranci. Na slobodnom rubu ocnih kapaka – margo palpebrales, gde koža prelazi u
sluzokožu, postoje dve ivice. U prvoj ivici su usadjene trepavice – ciliae, koje su brojnije i razvijenije na gornjem
ocnom kapku. Druga, unutrašnja ivica je slabije ispoljena. Na njoj se uocavaju sitni, tackasti otvori tarzalnih ( Meibom-
ovih) žlezda -Gll. tarsales. Njih ima više na gornjem ocnom kapku. One luce mast slicnu buteru – sebum palpebrae,
poznate kod ljudi kao krmelj. U osnovi gornjeg ocnog kapka nalazi se orbikularni mišic i snopovi podizaca gornjeg
ocnog kapka (levator). Oba ocna kapka se u medijalnom i lateralnom ocnom uglu bezgranicno spajaju u vidu spojnica –
commissurae palpebrarum. Na tim mestima njihova veza je pojacana kratkim ligamentima. Izmedju gornjeg i donjeg
kapka je obrazovana pukotina – rima palpebrarum. Nekoliko cm. iznad gornjeg kapka kod nekih životinja nalaze se
manje ili više dugacke taktilne dlake – superciliae, koje odgovaraju obrvama kod ljudi. Kožu obrva pomice mišic
mrštac – M. corugator supercilii.
8. CONJUNCTIVA – VEŽNJACA
Unutrašnju površinu očnih kapaka prevlači tanka, bledoružičasta, vlažna i glatka kutana sluzokoža- conjuctiva
palpebrarum. Sa očnih kapaka prelazi na orbitalnu osnovu očnih kapaka (conjuctiva orbitalis). Tu ona povija i gradi
konjuktivalno dno očnih kapaka (fornix conjuctivae palpebrarum). Najzad, sa dna konjuktiva prelazi na beonjaču
(conjuctiva sclerae) i dopire do periferije rožnjače.

TREĆI OČNI KAPAK- PALPEBRA OCULI TERTIA

U dnu medijalnog, odnosno nazalnog očnog ugla konjuktiva obrazuje duplikaturu u vidu polumeseca. To je, u stvari,
treći očni kapak. U osnovi ove duplikature nalazi se rskavica trećeg očnog kapka (cartilago palpebrae tertiae) pločasto-
sidrastog oblika. Do ove rskavice i neposredno oko nje nalaze se sitne žlezde koje zbijene predstavljaju žlezdu trećeg
očnog kapka (gl. superficialis palpebrae tertiae). Kod domaćih sisara treći očni kapak je pasivan- nepokretan (kod ptica
je veoma aktivan). U nekim slučajevima, naročito kod pojave tetanusa i besnila se veoma raširi i tada prelazi preko očne
jabučice. Ovaj kapak se naziva i žmurnjačom ili trepčanicom (membrana nicticans). On kod ptica u odnosu na rožnjaču
ima zaštitnu ulogu. U blizini trećeg očnog kapka postoji suzna bradavica (caruncula lacrimalis). Oko ove bradavice se
skuplja unaokolo suza u obliku jezera koja potom teče dalje.

37
9. SUZNI PRIBOR- APPARATUS LACRIMALIS
U ovaj pribor spadaju suzna žlezda sa svojim odvodnim kanalima kao i sporedna suzna žlezda trećeg očnog kapka.
Suzna žlezda (gl. lacrimalis) je žlezda režnjastog oblika. Nalazi se intraorbitalno na laterodorzalnom delu očne
jabučice. Leži retrokonjuktivalno u periorbiti, naslonjena indirektno na koštano udubljenje ove žlezde (fossa gl.
lacrimalis) čeone kosti. Odvodni kanalići ove žlezde, radijalno poredjani, dopiru do konjuktivalnog dna gornjeg očnog
kapka, kroz koji se probijaju i završavaju sitnim tačkastim otvorima preko kojih se izlivaju suze.
Suze (lacrimae) slivajući se niz rožnjaču vlaže je i čiste. Slivajući se niz rožnjaču, suze dopiru i do konjuktive donjeg
očnog kapka, a potom se skupljaju oko suzne bradavice u medijalnom očnom uglu, u vidu napred pomenutog jezera
(lacus lacrimalis). Iz ovog jezera suze poniru preko tačkastih otvora (puncta lacrimalia), a potom se preko ductuli
lacrimalis slivaju u suznu kesicu (saccus lacrimalis). Ova kesica leži u fossa sacci lacrimalis suzne kosti. Suze iz
kesice teku dalje u nosno-suzni kanal svoje strane (canalis nasolacrimalis). Suze koje se izlivaju kroz ovaj kanal kvase
i vlaže kožu, odnosno sluzokožu ulaza spoljnih nosnih otvora (nares) i zaštitne dlačice (vibrissae) u cilju sprečavanja
ulaska prašine u nosnu duplju.
OPTIČKI DELOVI OKA
Optički delovi se nalaze u u nutrašnjosti očne jabučice (bulbus oculi seu oculus). Očna jabučica je ili okrugla
(karnivori) ili okruglo-kruškolikog pa čak i elipsoidnog oblika (ekvidi, preživari, svinje). Očna jabučica je sa
odgovarajućim akcesornim delovima smeštena u koštanoj očnoj duplji, obuhvaćena periorbitom. Spolja, na očnoj
jabučici se razlikuje:
- zadnji, proksimalni, skleralni ili cerebralni pol;
- prednji, distalni ili kornealni pol.
Na prednjem polu očne jabučice nalazi se providna rožnjača (cornea). Na zadnjem polu se nalazi vidni nerv (n.
opticus). Ostalu površinu očne jabučice predstavlja čvrsta i jaka beonjača (sclera).
Pored omotača očne jabučice, kojih ima tri, i koji većim delom spadaju i sami u optičke delove oka, ostale optičke
delove oka predstavljaju: prednja i zadnja očna komora, očno sočivo i staklasto telo.

OMOTAČI OČNE JABUČICE- TUNICAE BULBI OCULI

Omotači su:
1. spoljašnji fibrozni (tunica externa seu fibrosa oculi);
2. srednji sudovni- sudovnjača (tunica media seu vasculosa oculi);
3. unutrašnji nervni- mrežnjača (tunica interna seu nervea oculi).

1. TUNICA EXTERNA SEU FIBROSA OCULI

Spoljašnji omotač se deli na:
a) beonjaču (sclera);
b) rožnjaču (cornea).
a) BEONJAČA
To je veći, jači, neproziran i slabo vaskularizovan deo spoljašnjeg omotača. Bele je boje po čemu je i dobila ime.
Obuhvata oko 4/5 površine očne jabučice. Granica beonjače i rožnjače je označena žlebom- sulcus sclerae. Beonjača
svojom kosom površinom kao klin prelazi preko rožnjače. Beonjača je najdeblja i najčvršća na proksimalnom
cerebralnom polu očne jabučice. Na tom polu snopovi vidnog nerva probijaju beonjaču kroz više sitnih tačkastih otvora
(area cribriformis sclerae).
b) ROŽNJAČA
Predstavlja na prednjem kornealnom polu jaku elastičnu i dobro napetu providnu kožicu. Sastoji se od pet histološki
različitih slojeva. Kroz nju prodiru svetlosni zraci kao kroz staklenu ploču tako da rožnjača spada u optičke delove oka.
2. TUNICA MEDIA SEU VASCULOSA OCULI- SUDOVNJAČA
Dobro je vaskularisana, pigmentisana i protkana nervnim vlaknima. Ona se morfološki i funkcionalno deli na:
a) horioideu ili pravu sudovnjaču (chorioidea);
b) cilijarno telo (corpus ciliare);
c) dužicu ili šarenicu (iris).
a) CHORIOIDEA
To je najbolje vaskularisani deo i stoji u neposrednom dodiru sa beonjačom cerebralnog pola očne jabučice. Na njoj se
sa unutrašnje strane nalazi (sem kod svinje i čoveka) svetlo, žućkasto-zeleno-plavkasto polje (tapetum lucidum). Ovo
obojeno polje, slično duginim bojama, reflektuje svetlosne zrake i osvetljava u polutami unutrašnji deo oka. Drugi deo
sa crno-smedjim pigmentom je tapetum nigrum.
b) CILIJARNO TELO
To je oralni deo srednjeg omotača očne jabučice i predstavlja prstenast, složen mehanizam optičkog dela oka. U njemu
se nalaze radijalno postavljeni cilijarni izdanci (processus ciliaris). Za ove izdanke pripajaju se nežni i veoma tanki,
prozirni i elastični končići (fibrae suspensoriae lentis), koje se pripajaju za očno sočivo, predstavljajući na taj način
njegov noseći pribor (apparatus suspensorius lentis). Glatki i prstenasti mišići cilijarnog tela (m. ciliaris), svojom
kontrakcijom utiče preko pomenutih končića na akomodaciju očnog sočiva.
c) ŠARENICA, DUŽICA OKA- IRIS
Predstavlja krajnji, završni deo sudovnjače. Dužica je, u stvari, produžetak cilijarnog tela, koji se pruža kao prstenasta, u
centru probušena pregrada izmedju rožnjače sa jedne i sočiva sa druge strane. S obzirom da se na spoljašnjoj površini

38
nalazi pigment različite šarene boje dobila je ime šarenica. U centru dužice nalazi se otvor- zenica (pupilla). Na rubu
zenice (margo pupillaris) nalaze se dva prstenasta mišića. M. sphincter pupillae, koga inerviše parasimpatikus, sužava
zenicu, a m. dilatator pupillae koga inerviše simpatikus širi zenicu. Tako zenica podseća na mehaničke blende u
fotoaparatu, jer reguliše intenzitet svetlosnih zraka koji prodiru dublje u ostale delove optičkog aparata.
Kod preživara i ekvida zenica je u transverzalnom pravcu ovalna. Kod psa je skoro okrugla, a kod mačke je ona u
obliku vertikalno postavljenog procepa. Kod ekvida na dorzalnom delu ruba zenice postoje posebni bradavičasti izdanci
(granulae iridis), koji potiču od pars iridica retinae.
Na mestu gde se retina pripaja za cilijarno telo, ocrtava se nejednaka kružna ivica (ora serrata).

3. TUNICA INTERNA SEU NERVES OCULI

Treći, najdublji omotač očne jabučice je jedan od najvažnijih medju optičkim delovima oka. Iz retine izbijaju
amijelizirana eferentna vlakna, tj. neuriti koji se u bradavici vidnog nerva (papilla optica) skupljaju i udružuju. Odatle
se ova vlakna odevaju mijelinskim omotačem i grade snopove vidnog nerva. Snopovi vidnog nerva se dalje pružaju
prema mestu ukrštanja očnih nerava (chiasma opticum). Retina koja oblače unutrašnju stranu chorioidee je izgradjena
od slojeva nervnih i fotoreceptorskih ćelija i vlakana. Na nju naleže sa unutrašnje strane staklasto telo. Put oralno se
pripaja za cilijarno telo ora serrata. Ona ima deo koji je osetljiv na svetlost (oko očne bradavice) i taj deo predstavlja
fotoreceptorno polje (pars optica retinae). Dalje, prema cilijarnom telu, retina je snabdevena pigmentnim slojem i ta
njena oblast nije osetljiva na svetlost (pars caeca retinae). Retina je vrlo složene gradje i sastoji se od 10 različitih
slojeva. U mikrostrukturi mrežnjače nalaze se zaštitne glija ćelije, nežni i retki krvni sudovi, kojih u neuroepitelijalnom
i pigmentnom delu retine nema. Taj deo retine se hrani pomoću krvnih sudova chorioidee. Najosetljivije vidno polje za
recepciju slike predmeta se naziva fovea centralis. Neosetljivo mesto za recepciju slike predmeta se naziva slepa mrlja
(macula caeca). Osetljivih mesta kod domaćih životinja ima dva. Jedno je okruglog oblika- area centralis rotunda,
nalazi se lateralno od žute mrlje (macula lutea). Drugo je u vidu prugastog ispupčenja (area centralis striaeformis).
Nalazi se medijalno od žute mrlje. Prvo polje služi za binokularnu viziju a drugo za monokularnu viziju.
PREDNJA I ZADNJA OČNA KOMORA- CAMERA OCULI ANTERIOR ET POSTERIOR
Prednja očna komora zauzima prostor izmedju zadnje strane rožnjače i prednje strane dužice. U tom prostoru se nalazi
bezbojna bistra i prozirna tečnost (humor aqueus). Pomenuta tečnost održava odgovarajući pritisak i napetost i oblik
prednjeg pola očne jabučice.
Prednja očna komora preko zenice stoji u neposrednoj vezi sa zadnjom očnom komorom. Zadnja, koja je relativno
manja od prednje, nalazi se izmedju zadnje strane dužice i prednje strane sočiva. I u ovoj komori se nalazi pomenuta
tečnost.
OČNO SOČIVO- LENS CRISTALLINA
To je fizički i fiziološki optičko telo, čvrsto-mekano-elastične konzistencije i providno kao staklo. Po obliku je
bikonveksno, slično zrnu sočiva.
Spolja je obavijeno veoma tankom prozirnom opnom (capsula lentis). Izgradjeno je od kristalno prozirnih vlakana, koja
zbijena grade sistem spiralnih lamela. U njemu nema krvnih i limfnih sudova i nervnih vlakana pošto se ishranjuje
osmotičkim putem iz okolnih cilijarnih tela. Prednja strana sočiva je manje, a zadnja više ispupčena. Za periferni rub
sočiva pripojeni su ranije pomenuti tanki i veoma nežni providni končići cilijarnog tela.
STAKLASTO TELO- CORPUS VITREUM
Predstavlja bistru i potpuno providnu želatinoznu masu koja ispunjava unutrašnji prostor očne jabučice izmedju sočiva i
mrežnjače. U dodiru sa atmosferskim vazduhom ta želatinozna masa ubrzo likvefaktira i pretvara se u veoma bistru
tečnost (humor corporis vitrei). Inače, izgradjeno je od belančevinaste, delom koloidne supstance. Staklasto telo je
povezano sa očnom bradavicom pomoću tankog i prozirnog izdanka (processus hyaloideus).

ČULO SLUHA I RAVNOTEŽE

ORGANUM VESTIBULOCOCHLEARE

Čulo sluha se deli na:

1. spoljašnje- auris externa;
2. srednje- auris media;
3. unutrašnje- auris interna.

SPOLJAŠNJE UHO – AURIS EXTERNA

U njega spada:
a. ušna školjka- auricula
b. spoljašnji slušni hodnik- meatus acusticus externus
c. mišići ušne školjke- Mm. Auriculare
d. bubna opna- membrana tympani

USNA SKOLJKA- AURIKULA

Ona je kod životinja, za razliku od ljudi, dejstvom odgovarajućih mišića pokretna skoro u svim pravcima, a bez pokreta
vrata i glave. Levkastog je oblika tako da je obrazovana unutrašnja konkavna strana- scapha. Suprotno od unutrašnje

39
strane dobro se ističe grb ušne školjke- dorsum auriculare, a sem toga na osnovi školjke je i prstenasta rskavica-
cartilago auriculae, kojom se ušna školjka nasađuje na otvor koštanog slušnog hodnika. Ušna školjka se sastoji od:
1. spoljašnje i unutrašnje kože;
2. elastične rskavice- carilago auriculare;
3. delimično od sloja odgovarajućih mišića;
4. veziva, krvnih, limfnih sudova i nerava.
Koža je posuta pokrovnim dlakama (ekvidi, veliki preživar, karnivore) ili dlakama u vidu čekinja ( svinje i koze), kao i
vunom (ovce). Ispred ili na samom ulazu u spoljašnji slušni hodnik koža je posuta prilično gustim dlačicama koje u
vidu četke štite ulaz od prašine i stranih predmeta. Životinje stavom i pokretima ušnih školjki izražavaju strah, radost ili
srdžbu.
SPOLJASNJI SLUSNI HODNIK- MEATUS AURICULARIS EXTERNA
Počinje sa svojim spoljašnjim otvorom- meatus seu porus acusticus externus. Ovaj hodnik je do bubne opne prevučen
kožom posutom manje ili više sitnim dlačicama- tragi. U koži se pored dlačica nalaze i Gll. ceruminosae koje
proizvode smešu u vidu voska, mekane konzistencije, pomešanu sa deskvaminisanim epitelom- cerumen.
BUBNA OPNA- MEMBRANA TYMPANI
Predtavlja zategnutu kožno-sluzokožnu membranu, koso postavljenu između spoljašnjeg i srednjeg uha koje pregrađuje.
Izgrađena je od tri sloja. Spolja je prevučena kožom- stratum cutaneum, u sredini je stratum proprium sa krvnim
sudovima i vezivom. Treći sloj je sluzokoža- stratum mucosum koja potiče od sluzokože srednjeg uha. Bubna opna
služi kao prenosna, percepirajuća membrana zvučnih talasa. Za unutrašnju stranu bubne opne pričvršćena je drška
čekića, jedne od slušnih koštica srednjeg uha, tako da se slušni talasi prenose i na ostale slušne koštice srednjeg uha.

SREDNJE UHO – AURIS MEDIA

Nalazi se u koštanoj šupljini bubnog dela slušne kosti- cavum tympani. Postavljeno je između spoljašnjeg uha, od koga
je pregrađeno bubnom opnom i unutrašnjeg uha od koga je odeljeno unutrašnjim koštanim zidom. Na tom zidu se
nalaze odgovarajući otvori za komunikaciju se vestibulumom i kohlearnim delom unutrašnjeg uha. Srednje uho stoji
preko Eustahijeve tube u vezi sa ždrelom, a samim tim preko usta i sa spoljašnjom sredinom.
Unutrašnji zid srednjeg uha oblaže sluzokoža. Unutrašnji prostor srednjeg uha je podeljen na dorzalnu ložu-
epitympanicum, srednji deo- mesotympanicum, ventralnu ložu- hypotympanicum. Lateralni zid šupljine predstavlja
bubna opna. Na medijalnom zidu šupljine (koštani zid) ističe se posebno koštano ispupčenje- promontorium. Dorzalno
se na ovom zidu (koji razdvaja srednje od unutrašnjeg uha) postoji tankom membranom pregrađen vestibularni prostor-
fenestra vestibuli seu foramen ovale, koji vodi u statični deo unutrašnjeg uha. Na ovaj otvor se nastavlja svojom
osnovom slušna koštica –stapes. Nešto lateralnije od ovog otvora nalazi se drugi, takođe mali otvor koji vodi prema
pužu- fenestra cochleae seu foramen rutundum. Ovaj otvor je zatvoren tankom membranom. U nivou ventralne lože
mediolateralno se nalazi poseban otvor koji vodi u Eustahijevu tubu- ostium tubae pharyngotympanicae. Najzad, na
krovu dorzalne lože se nalazi facijalni kanal – canalis facialis. Ovaj kanal počinje na dnu unutrašnjeg slušnog hodnika a
završava extrakranijalno- foramen stylomastoideum.
U unutrašnjosti srednjeg uha se nalaze rezonirajuće slušne koštice- ossicula tympani seu aditus. Jedna je uobličena u
vidu čekića- malleus, druga kao nakovanj- incus, a treća kao kao uzengija- stapes. Između nakovanja i uzengije se
nalazi sasvim mala sočivasta koštica- os lenticulare. Pomenute koštice se međusobno zglobno vezuju, povezane su
tankim membranoznim ligamentima, a uz to su prevučene žlezdanom sluzokožom. Čekić je pripojen za unutrašnju
stranu bubne opne pomoću posebnog mišića, a uzengija za dno fenestra cochleae i za rub ulaza u facijalni kanal isto
pomoću malog posebnog mišića.

UNUTRAŠNJE UHO - AURIS INTERNA SEU LABYRINTHUS

U ovom delu cula sluha i ravnoteze smešten je centar za sluh i ravnotezu. Nalazi se u
najcvršcem koštanom delu slušne kosti- pars petrosa ossis petrosi. Unutrašnje uho se deli na koštani i membranozni
labirint.
Koštani labirint - capsula ossea labyrinthi
Ima oblik piramide na cijojse bazi dorzalno nalaze tri koštana polukruzna luka, a ventromedijano prema vrhu piramide
kao truba spiralni zavoj koji lici na ljudšturu
puza. Koštani puz se sastoji od tri medusobno komunikativna dela i to:
1. Trema- vestibulum;
2. Tri polukruzna luka u cijoj se unutrašnjostinalaze kanali- canales semicirculares;
3. Puza- cochlea.
Trem- vestibulum- se nalazi u sredini. Predstavlja nepravilno loptasti prostor. Na njemu postoje dva izbocenja: jedno,
sferoidnog oblika- recessus sacculi seu sphericus, a drugo elipsoidnog oblika- recessus utriculi seu ellipticus. Oba
izbocenja su pregradena niskim grebenom-crista vestibuli. Trem stoji u vezi:
-lateralno sa srednjim uhom-fenestra vestibuli;
-ventralno sa kanalom koji se pruza prema puzu-scala vestibuli;
-dorzalno sa polukruznim kanalima;
- medijano salobanjskom šupljinom (sa subarahnoidalnim mozdanicnim prostorom-
aqueductus vestibuli).

40
Polukruzni koštani kanali - canales semicirculares ossei - su tri iznadtrema uzdignuta šuplja luka, cije su osnove,
koje stoje u vezi satremom, ampularno proširene- ampullae ossae. Jedan od lukova jesagitalnog pravca. Drugi stoji
transverzalno, a treci ima skoro
horizontalni polozaj.
Koštani puz- cochlea- je ventralni nastavak trema spiralnog oblika u kome se pruza kanal takode spiralnog oblika. U
puzu se nalazi stubicvretenastog oblika- modiolus, koji se prema vrhu spiralno uvija kao rog. Oko modiolusa se pruza
unaokolo kao stepenice spiralna ploca- laminaspiralis ossea. U pocetku je ploca široka, a potom, ka vrhu se suzava. Na
dnu jedne i druge strane ploce i modiolusa pruzaju se dva spiralna kanala. Jedan je nešto širi i predstavlja scala tympani
i stoji u vezi sa fenestra cochleae srednjeg uha. Oba kanala se na vrhu puza- cupula sastaju u praznom prostoru-
helicotrema.
Membranozni labirint - labyrinthus membranaceus
On je smešten u koštanom labirintu i slicnog je oblika. Izmedu koštanog i membranoznog labirinta postoji uzan prostor
ispunjen perilimfom. U tom prostoru koji komunicira sa subarahnoidalnim prostorom nalazi se i vezivo, koje povezuje
pokosnicu koštanog labirinta za zid membranoznog labirinta. Zid membranoznog labirinta se sastoji od vezivnotkivne
proprie i bazalne membrane preko koje se nalazi jednoslojni epitel, koji se u nekim delovima diferencirao u neuroepitel.
Unutrašnji prostor membranoznog labirinta ispunjen je endolimfom i podeljen na staticki- pars statica i slušni- pars
auditiva.
Staticki deo- pars statica labyrinthi- u njemu se nalazi centar zaravnotezu tela i mišicni tonus. Ovaj se deo sastoji iz
dva tankozidna, mešinasta proširenja- utriculus et sacculus i tankozidnih polukruznih kanala- ductus semicirculares,
ispunjenih endolimfom. Pomenuti delovi sa endolimfom su slicni libeli. Pribor koji reaguje i registruje nadrazaj
predstavljaju narocita tela- maculae staticae et cristae staticae, koje se nalaze na unutrašnjem zidu pomenutih
proširenja. U ovim ampularnim proširenjima se nalazi po jedna crista statica ampullaris.
Slušni deo- pars auditiva labyrinthi- predstavlja slušni, spiralni, membranozni kanal- ductus cochlearis, koji se pruza
u scala vestibuli koštanog labirinta. Na bazalnom delu koštane spiralne stepenaste lamine, uzdize se, prema ductus
cochlearis-u, neuroepitelna pruga koja na preseku ima izgled bradavice- papilla spiralis. Ova pruga u vidu
piramidalnog uzvišenja predstavlja organon spirale, odnosno Kortijev organ- organum spirale Corti, tj. culni centar
sluha. Od neuroepitela ovog organa pocinje senzoricni slušni nerv.

ČULO MIRISA- ORGANUM OLFACTUS

U olfaktornoj sluzokoži nosne duplje nalaze se čulne neuroolfaktorne tj. specifične mirisne ćelije. To su modifikovane
bipolarne ganglijske ćelije preko čijih se dendrita prima a neurita prenosi nadražaj. Neuriti ovih ćelija grade I moždani
mirisni nerv. Čulo mirisa je organ hemijskog čula, na koje deluju gasovite materije. Kod životinja čulu mirisa pripada i
sekundarni mirisni vomero-nazalni organ- organum vomeronasalis Jacobsoni.

ČULO UKUSA- ORGANUM GUSTUS

Ovo čulo predstavljaju naročite bradavice u sluzokoži jezika- papillae linguales. To su: papillae valatae, papillae
foliatae i papillae fungiformes.
Neurogustatorna receptorska telašca stoje u vezi sa IX moždanim nervom- n. glossopharyngeus i sa jezičnom granom
trigeminusnog nerva.

ČULO DODIRA- ORGANUM TACTUS

Ovaj pribor je naročito razvijen u koži. Njega predstavljaju četiri posebna čula:
- za dodir (organum tactus);
- za pritisak;
- za bol (organum doloris);
- za temperaturu- osećaj toplog i hladnog.
Ćelije za osećaj dodira nalaze se i na vrhu jezika. Posebno diferencirane dlake za osećaj kod životinja se nalaze oko
prirodnih otvora i nazivaju se osećajne- taktilne dlake. U unutrašnjim organima se takodje nalaze senzoreceptorne ćelije
koje predstavljaju organsku senzibilnost, preko kojih se zbivaju refleksi.

41