UNIVERZITET U PRIŠTINI

EKONOMSKI FAKULTET
NAUČNO ISTRAŽIVAČKI CENTAR

TRŽIŠNA ANALIZA I
CENE

Maj, 2012.

1
 TRŽIŠNA ANALIZA I CENE

Udžbenik
Ekonomski fakultet Priština – Kosovska Mitrovica
Za izdavača: prof. dr Zvezdica Simić, dekan
Lektura autor
Tehnička priprema: autor

Recenzenti:
prof. dr Boban Stojanović, redovni profesor Ekonomskog fakulteta u Nišu,
prof. dr Slobodan Anñelković, redovni profesor Ekonomskog fakulteta u Kragujevcu,

Tiraž: 200 primeraka

Štampa: „Kvark“ – Kraljevo

2
 Sadržaj:
Teorija cena u sistemu ekonomskih nauka ............................................................................................................. 5
1. Začetci ekonomske misli i prvi elementi mikroekonomije ....................................................................... 6
2. Normativno i troškovno odreñivanje cena................................................................................................ 6
3. Nastanak teorije vrednosti ........................................................................................................................ 7
4. „Homo ekonomikus“ i princip „nevidljive ruke“ ..................................................................................... 7
5. Retkost i opadajući prinosi ....................................................................................................................... 9
6. Normalne cene, tržišne cene i konkurencija ........................................................................................... 10
7. Nastanak mikroekonomije ...................................................................................................................... 12
8. Bitne karakteristike savremene marginalne teorije cena ........................................................................ 13
9. Parcijalna analiza i nepotpuna konkurencija .......................................................................................... 14
10. Opšta ravnoteža i efikasnost ................................................................................................................... 16
11. Subjektivna teorija vrednosti, oportunitetni troškovi i teorija kapitala................................................... 16
12. Neoklasična sinteza ................................................................................................................................ 16
13. Meñusektorska analiza, teorija igara i linearno programiranje ............................................................... 17
14. Kritika mišljenja o prihodima „ceteris paribus“ ..................................................................................... 17
15. Kritika teorije kapitala ............................................................................................................................ 20
16. Nastanak monopola ................................................................................................................................ 22
17. Ekletičnost savremene teorije cena i mikroekonomije ........................................................................... 22
2. EKONOMSKA EFIKASNOST I CENE ...................................................................................................... 24
2.1. Paretova načela efikasnosti ................................................................................................................ 24
2.2. Efikasna razmena zasnovana na opštoj ravnoteži u razmeni ............................................................. 24
2.3. Ugovorna kriva razmene ................................................................................................................... 26
2.4. Uslov efikasne razmene ..................................................................................................................... 27
3. Opšta ravnoteža u proizvodnji i efikasna proizvodnja .................................................................................. 28
3.1. Raspodela proizvodnih činioca unutar preduzeća .............................................................................. 28
3.2. Ravnoteža dvaju proizvodnji ............................................................................................................. 29
3.3. Granica proizvodnih mogućnosti ....................................................................................................... 30
3.4. Uslov za efikasnu raspodelu proizvodnih faktora unutar preduzeća ................................................. 31
3.5. Mera proizvodne transformacije ........................................................................................................ 32
3.6. Nedorečenost prvog alokacionog pravila u proizvodnji .................................................................... 33
3.7. Raspodela proizvodnih fakora izmeñu preduzeća ............................................................................. 33
3.8. Raspored proizvodnje izmeñu preduzeća .......................................................................................... 34
4. Meñunarodna razmena i komparativne prednosti ......................................................................................... 37
5. Opšta ravnoteža u razmeni i proizvodnji ...................................................................................................... 38
5.1. Uslovi za efikasnu razmenu u proizvodnji ........................................................................................ 38
5.2. Efikasnost proizvodnje i ugovorna kriva ........................................................................................... 40
6. Osnovni koncepti mikroekonomije ............................................................................................................... 42
7. Potražnja i ponuda ........................................................................................................................................ 42
7.1. Definicija i zakon tražnje ................................................................................................................... 42
7.2. Promene tražnje i tražene količine ..................................................................................................... 43

1
 7.3. Elastičnosti tražnje ............................................................................................................................. 45
7.4. Cenovna elastičnost tražnje ............................................................................................................... 45
7.5. Lučna elastičnost tražnje ................................................................................................................... 48
7.6. Unakrsna elastičnost tražnje .............................................................................................................. 51
7.7. Dohodovna elastičnost tražnje ........................................................................................................... 51
7.8. Definicija i zakon ponude .................................................................................................................. 51
7.9. Cenovna elastičnost ponude .............................................................................................................. 53
7.10. Ravnotežna cena i ravnotežna količina .............................................................................................. 56
8. Teorije ponašanja potrošača ......................................................................................................................... 60
8.1. Teorija granične korisnosti ................................................................................................................ 60
8.2. Teorija indiferencije .......................................................................................................................... 63
7.21. Odreñivanje ravnoteže potrošača ......................................................................................................... 64
7.2.2. Premeštanje ravnoteže u slučaju promene cene ili dohotka ................................................................ 67
7.2.3. Izvoñenje krive tražnje i Engelova kriva ............................................................................................ 69
7.2.4. Efekti dohotka i supstitucije u slučaju promene cene dobra ............................................................... 73
8.3. Teorija otkrivene preferencije............................................................................................................ 75
8.4. Novi pristup teoriji potrošnje: potražnja za osobinama ..................................................................... 77
7.4.1. Novi pristup teoriji potrošnje naspram tradicionalnom ...................................................................... 77
8.5. Utvrñivanje ravnoteže potrošača ....................................................................................................... 79
8.6. Izbor potrošača u vremenskoj dimenziji ............................................................................................ 80
8.7. Uticaj promene kamatne stope na izbor potrošača ............................................................................ 84
8.8. Uticaj promene nivoa cena na izbor potrošača .................................................................................. 85
7.5.3. Izbor potrošača na tržištu trajnih dobara ............................................................................................. 86
9. Preduzeće njegove funkcije, oblici organizacije i ciljevi .............................................................................. 91
9.1. Preduzeće i njegove funkcije ............................................................................................................. 91
3.2. Osnovni organizacioni oblici preduzeća .................................................................................................... 92
9.2. Inokosna ili jednovlasnička preduzeća .............................................................................................. 93
9.3. Partnerstvo ili ortaštvo ....................................................................................................................... 94
9.4. Akcionarsko društvo ili korporacija .................................................................................................. 95
9.5. Teorija preduzeća .............................................................................................................................. 97
Cilj i vrednost preduzeća .............................................................................................................................. 97
Knjigovodstveni profit naspram ekonomskom ............................................................................................. 98
Granice teorije preduzeća ............................................................................................................................. 99
10. Teorija proizvodnje .............................................................................................................................. 101
10.1. Proizvodna funkcija ......................................................................................................................... 101
10.2. Proizvodnja u kratkom roku ............................................................................................................ 102
10.3. 4.3. Proizvodnja u dugom roku........................................................................................................ 105
10.4. 4.4. Ravnoteža preduzeća u proizvodnji više proizvoda .................................................................. 113
11. Analiza troškova ................................................................................................................................... 117
11.1. Troškovi proizvodnje u kratkom roku ............................................................................................. 117
11.2. Troškovi proizvodnje u dugom roku ............................................................................................... 125
11.3. Elastičnost ukupnih troškova ........................................................................................................... 127

2
 11.4. Izvoñenje krive ponude preduzeća .................................................................................................. 129
12. Ravnoteža i odreñenost cene i outputa u različitim tržišnim stanjima.................................................. 133
12.1. Klasifikacija tržišnih struktura ......................................................................................................... 133
12.2. Potpuna konkurencija ...................................................................................................................... 137
2.1.1. Karakteristike potpune konkurencije .......................................................................................... 137
2.1.2. Ravnoteža na nivou grane u potpunoj konkurenciji .................................................................... 137
2.1.3. Ravnoteža preduzeća u potpunoj konkurenciji ........................................................................... 141
2.1.4. Ravnoteža preduzeća u kratkom roku ......................................................................................... 142
2.1.5. Ravnoteža preduzeća u dugom roku ........................................................................................... 143
12.3. Monopol .......................................................................................................................................... 146
12.3.1. Bitne karakteristike monopola .................................................................................................... 146
12.3.2. Odluka o ceni i outputu u jednopogonskom i multipogonskom monopolu ................................ 147
12.3.3. Monopolska diskriminacija cena ................................................................................................ 151
12.3.4. Regulisanje monopola................................................................................................................. 153
12.4. Oligopol ........................................................................................................................................... 156
12.4.1. Bitne karakteristike oligopola ..................................................................................................... 156
12.4.2. Ravnoteža u modelima samostalnog delovanja oligopolista ....................................................... 157
12.4.3. Štakelbergova analiza ................................................................................................................. 160
12.4.4. Modeli stabilnosti cena na oligopolskim tržištima ...................................................................... 161
12.4.5. Ravnoteža u modelima koordiniranog delovanja oligopolista .................................................... 163
12.4.6. Teorija igara u analizi oligopola ................................................................................................. 166
12.5. Ograničena konkurencija ................................................................................................................. 171
12.5.1. Karakteristike tržišta ograničene konkurencije ........................................................................... 171
12.5.2. Odreñenost cene i outputa ........................................................................................................... 171
12.5.3. Merenje monopolske moći .......................................................................................................... 175
13. Tržište faktora proizvodnje .................................................................................................................. 180
13.1. Formiranje cene kapitalnih dobara .................................................................................................. 180
13.1.1. Potpuna konkurencija na prodajnoj i kupovnoj strani tržišta ...................................................... 180
13.1.2. Potpuna konkurencija u nabavci inputa, a monopol u prodaji proizvoda ................................... 183
13.1.3. Monopson ................................................................................................................................... 185
13.1.4. Bilateralni monopol .................................................................................................................... 187
13.2. Tržište i cena rada ............................................................................................................................ 189
13.2.1. Potražnja i ponuda rada ............................................................................................................... 189
13.2.2. Odreñivanje ravnoteže ................................................................................................................ 195
13.2.3. Diskriminacija na tržištu rada ..................................................................................................... 197
13.2.4. Sindikati i kolektivno pregovaranje ............................................................................................ 198
13.3. 7.3 Finansijsko tržište ...................................................................................................................... 202
13.3.1. Kamata, kapital i vremenska vrednost novca .............................................................................. 202
13.3.2. Specifičnosti finansijskog tržišta ................................................................................................ 205
13.3.3. Emisija vrednosnih papira .......................................................................................................... 208
13.3.4. Valutiranje vrednosnih papira ..................................................................................................... 211
13.4. Zemlja i renta ................................................................................................................................... 214

3
14. Tržišni nedostatci i dodatna regulacija ................................................................................................. 222
14.1. Asimetrična informisanost i tržišna selekcija .................................................................................. 222
14.1.1. Tržište polovnih dobara .............................................................................................................. 222
14.1.2. Tržište osiguranja ........................................................................................................................ 223
14.2. Nedostaci tržišta u alokaciji resursa ................................................................................................ 224
14.2.1. Nesavršenost tržišta kao rezultat nepostojanja pretpostavki njegovog efikasnog delovanja ...... 224
14.2.2. Tržišni neuspesi .......................................................................................................................... 225
15. Alternativne teorije preduzeća .............................................................................................................. 232
15.1. Model maksimizacije profita ........................................................................................................... 232
15.2. Model maksimizacije prihoda.......................................................................................................... 238
15.3. Model maksimizacije korisnosti ...................................................................................................... 240
15.4. Model maksimizacije rasta .............................................................................................................. 243

4
Teorija cena u sistemu ekonomskih nauka

Saznanja ili tvrdnje, koje su dokazane i opisane nazivamo hipoteze, aksiomi ili
postulati. Zaključke, koje smo misaonim putem izvukli iz tih aksioma, nazivamo teoreme.
Hipoteze nastaju kao misaoni proizvod analitičara a one nam kasnije uz pomoć teorema služe
za shvatanje ekonomske stvarnosti. Teoreme pak, nastaju kao posledica posmatranja
ekonomske stvarnosti. Naime, teoreme su samo misaone konstrukcije, koje analitičarima
omogućavaju odkrivanje skrivenog. U ekonomskoj teoriji srećemo i istrumente, kojima se
služimo kod odreñivanja i odkrivanja hipoteza i teorema. Hipoteze, teoreme i istrumenti
zajedno čine ekonomsku teoriju. Naime, Džoana Robinson, je za nju istakla konstataciju da
je ekonomska teorija „sanduk sa alatom“, sa kojim ekonomisti deluju i istražuju privredu.
Sledeće posebno važi za teoriju cena. Zapravo, svaka cena i svako tržište ima
odreñene specifičnosti, ali ima i mnogo zajedničkog. To zajedničko sačinjava teoriju cena i
omogućava, da objašnjavamo pojedinačne slučajeve, a da se ne moramo uvek vraćati ka
opštem i ponovo ga odkrivati. Tako teoriju cena čine odreñene šeme, modeli, načela, norme i
ideje, koje zasnivamo na istrumentiima, hipotezama i teoremama. Sve pomenuto nam
omogućava analizu i shvatanje svake pojedinačne cene i svakog tržišta, kao i ulogu tržišta i
cena u funkcionisanju celokupne društvene privrede.
Mikroekonomska teorija objašnjava ekonomsko ponašanje odreñenih subjekta, koji
donose odluke. Takvi subjekti su potrošači, vlasnici proizvodnih faktora i preduzeća. Kako se
oni sreću na tržištu, to su tržišta osnovni predmet proučavanja mikroekonomske teorije.
Mikroekonomska teorija je nasuprot makroekonomskoj teoriji, koja analizova agregatne
veličine, kao što su proizvodnja, nacionalni proizvod, zaposlenost, potrošnja, investicije i
opšti nivo cena.
Makroekonomija omogućava analizu društveno privrednih tema, meñutim
mikroekonomska analiza omogućava analizu ekonomskih i društvenih problema, koji se
pojavljuju u svakodnevnom životu. Takvi su problemi visokih troškova energije, blagostanja,
okoline, rente, minimalnih najamnina i najamnina na odreñeno, troškova lečenja, monopola,
diskriminacije, radničkih sindikata, kriminala, poreza, subvencija itd.
Mikroekonomska teorija u osnovi uključuje dva tipa ekonomskih subjekta,
domaćinstva i preduzeća, kao i dva tipa tržišta: tržište proizvoda i usluga i tržište proizvodnih
faktora. Meñusobni odnosi izmeñu domaćinstva i preduzeća na tržištima proizvoda i usluga i
tržištima proizvodnih faktora je osnova slobodnog preduzetničkog ekonomskog sistema.
Domaćinstva su vlasnici rada, kapitala i zemlje i drugih oblika proizvodnih faktora, koja
preduzeća zahtevaju za proizvodnju dobara. Ta dobra kupuju preduzeća. Preduzeća zato
plaćaju domaćinstvima najamnine, plate, profite i rente za usluge i faktore, koje domaćinstva
tim preduzećima nude i koje preduzeća troše u proizvodnji proizvoda i usluga.
Domaćinstva na taj način ostvaruju dohodke, koje zatim troše za kupovinu proizvoda
i usluga od preduzeća. Dohodci domaćinstava su proizvodni troškovi u preduzećima. Izdatci
domaćinstava su dohodci u preduzećima. Proizvodi i usluge, sa kojim preduzeća i
domaćinstva trguju na tržištu su dobra. Na taj način se tok ekonomske aktivnosti zaokružuje.
Kad meñusobno usklañivanje domaćinstava i preduzeća i različitih vrsta tržišta primenjuju
cene, cene su centralna kategorija ekonomskog sistema, koji se zasniva na slobodnom
preduzetništvu. Teorija cena proučava cene i tržišta, a mikroekonomija domaćinstva,
preduzeća i tržišta, na kojima se susreću. Zato je teorija tržišta deo mikroekonomske teorije.

5
 1. Začetci ekonomske misli i prvi elementi mikroekonomije
Srednji vek Glavni mislioc tog perioda je bio Toma Akvinski (1225 - 1274).
Prvi koraci u razvoju ekonomske misli su povezani sa nastankom robne proizvodnje.
Kod je robne proizvodnje je karakteristično da dolazi do odvajanja kupaca od prodavaca,
dolazi do ustaljivanja razmenskih odnosa a razmena se odvija posredstvom tržišta, kao opšti
ekvivalent služi novac a novčani izraz vrednosti robe je izražen cenom. Iz toga
nedvosmisleno proističe i zaključak da se začetci teorije cena podudaraju sa začetcima
ekonomske misli. Tako za teoriju cena važi ocena, poznata za ekonomsku misao uopšte, da
njeni početci sežu nekako u 4. vek pre nove ere.
Sa razvojem privrede, naročito robne proizvodnje, pojavilo se mnogo pitanja, a ljudi
na većinu od njih u tom trenutku nisu imali odgovor. Predmeti, koje ljudi razmenjuju izmeñu
sebe, imaju na jednoj strani upotrebnu vrednost, ako zadovoljavaju odreñene čovekove
potrebe, a na drugoj strani imaju prometnu vrednost, ako njih upotrebimo u razmeni, i ako
njih kupci i prodavci menjaju u datom odnosu sa drugim predmetima. Pri tom korištenje
predmeta u razmeni ne bi bilo neprirodno, jer ljudi razmenjuju predmete izmeñu sebe zato,
da bi bolje zadovoljili sopstvene potrebe. Aristotel je upozorio na to, da svaka razmena
uključuje odreñenu jednakost i da mora biti u robi nešto zajedničko, mada na pitanje šta je to
zajedničko čitavom robnom svetu, Aristotel nije dao odgovor. Pojmovi upotrebne i prometne
vrednosti ali i razmena su kasnije postali predmet rasprava na čijim je osnovama nastajala
teorija cena i savremena mikroekonomija.
Sve do srednjeg veka teorija cena nije bitno napredovala. Srednji vek je na jednoj
strani doveo do širenja robne proizvodnje, čime su problemi tržišta i cena postali izraženiji i
jasni. Tako reći, odnosi u društvu i u privredi srednjega veka su izazvali nastanak dvaju
stajališta o ekonomskim pojavama, koja su se očuvala u savremenoj teoriji cena i
mikroekonomiji.

2. Normativno i troškovno određivanje cena

Prvo je bilo normativno poimanje ekonomskih pojava i normativno ocenjivanje

tržišnih cena. U srednjem veku su manje razlikovali uzročne i posledične veze izmeñu
kategorija i zakonitosti u privredi, mnogo veću pažnju su posvećivali tome da li su privredne
pojave u skladu sa religioznim i etičkim vrednostima crkve. Tako se uvražilo normativno
poimanje privrede. U srednjem veku se nisu trudili da objasne odreñene pojave, za koje je
religiozno učenje već dalo objašnjenje. Mislioci toga vremena pokušaju da daju odgovor na
pitanje, da li su privredne pojave u skladu sa religioznim i etičkim stavovima crkve. Tako, na
primer, o plati za rad nisu govorili kao o kategoriji, koju bi trebalo analizirati sa aspekta šta je
odreñuje, već su postavljali pitanje, da li je najamnina za rad pravedna ili ne, da li omogućava
radniku u okviru njegovog društvenog statusa normalan život.
Tako se normativno shvatanje, koje se u teoriju cena implementiralo u srednjem veku,
sačuvalo i do danas u savremenoj teoriji cena. Naime, danas teoriju cena delimo na deo, koji
pokušava da objasni pojedinačne tržišne pojave, i na deo, koji je normativne prirode i koji
pokušava da odgovori na pitanje, da li su efekti tržišta i na tržištu formiranih cena u skladu
sa datim principom. Pri tom su se načela i norme, na osnovu kojih ocenjujemo efekte tržišta i
cena, razvojem društva promenile.
Najtipičnija kategorija normativne teorije cena u srednjem veku je tako zvana
pravedna cena. Njoj bi na jednoj strani odgovarala količina u proizvodnji potrošenog rada i
drugih faktora, a na drugoj strani bi sa aspekta prodavca dobara predstavljala dohodak, koji bi

6
mu omogućavao normalan život, adekvatno njegovom društvenom statusu. Cene bi takoñe
najbolje garantovale očuvanje položaja odreñenih slojeva i klasa u društvu. Zagovornici
„pravedne cene“ su čak zahtevali, da cene ne smeju omogućavati ni bogaćenje ni
osiromašenje odreñene individue. Svako bogaćenje jednog na štetu drugog je pogrešno, crkva
se zalagala sa sprečavanje takvih aktivnosti. Drugim rečima, tržište i cene su predstavljale
garant očuvanja društvenih razlika u srednjem veku.
Drugo stanovište je bio troškovni način objašnjenja cena. Kao što smo već istakli, u
srednjem veku su zahtevali, da cena pokriva sve troškove proizvodnje odreñenog dobra, pri
tom najviši troškovi bi bili odreñeni na nivou, koji bi omogućavao odreñenim društvenim
slojevima i klasama normalan život i opstanak. Sa tim je uveden u teoriju cena troškovni
pristup, jedna od novina u analizi cena, koju su kasnije razradili D. Rikardo i K. Marks, a isti
se u različitim oblicima javlja i u savremenoj teoriji cena.
Na taj način je takoñe srednjevekovna ekonomska misao uvela normativno poimanje
ekonomskih pojava i troškovni način objašnjenja cene - dve karakteristike, koje istovremeno
odreñuju savremenu teoriju cena i mikroekonomiju.

3. Nastanak teorije vrednosti

Zapravo su se pitanja o tome, šta sadrži cena, pojavljivala već od samoga početka
istraživanja cena, ali je pojava kapitalizma prvi put u ekonomskoj misli aktuelizovala pitanje
sadržaja cene dato kroz tako zvano pitanje vrednosti dobara. Sa tog aspekta je potrebno
pomenuti doprinos Villiama Petija (1623 - 1687), koga je Marks nazvao začetnikom klasične
političke ekonomije u Engleskoj. Peti je razlikovao političku cenu od prirodne cene. Dobro bi
se po njemu, razmenjivalo na tržištu po političkoj ceni, koja je tržišna cena. Odnosno,
najbolje je da svaka tržišna cena ima u pozadini tako zvanu prirodnu cenu. Ona bi najbolje
reprezentovala tržišnu cenu a takoñe i njenu vrednost. Peti je zagovornik prihvatanja
prirodne cene ili tako zvanog zakona prirodne cene. Sa tim je Peti u teoriju cena uneo
dualizam, koji je determinisao veći deo kasnijeg razvoja teorije cena i teorije vrednosti.
Teorija cena bi najadekvatnije objašnjavala površinske, očigledne pojave, dok bi teorija
vrednosti objašnjavala suštinu cena, odnosno, šta je u robi jednako i šta omogućava, da se
različite količine dobara razmenjuju, kao i faktore, koji utiču na formiranje cena. Danas
razlikujemo tri nivoa, na kojima se susrećemo sa cenom. Svakodnevne tržišne cene su
očigledne, po njima dobra kupujemo i prodajamo, na njih pak utiču brojni, slučajni, uticaji.
Zatim postoje - po Petiju - prirodne cene, koje su tržišne cene, očišćene od slučajnih uticaja, i
predstavljaju neku vrstu dugoročnog proseka tržišnih cena. One imaju nešto zajedničko. To je
vrednost dobara.
Podela teorije cena na pitanja teorije cena i na pitanja teorije vrednosti je dugo
vremena determinisala razvoj teorije cena, ali je u savremenoj teoriji cena njen uticaj
smanjen. Ta dvojnost u teoriji cena je aktuelizovala pitanje, da li je za istraživanje cena i za
shvatanje formiranja cena i delovanja tržišta potrebno razvijati i poznavati teoriju vrednosti ili
je vrednost samo reč, nepotrebna za shvatanje tržišta, cena i robne proizvodnje.
4. „Homo ekonomikus“ i princip „nevidljive ruke“

Savremena teorija cena je u krajnjoj liniji nastala na osnovu radova Adama Smita
(1723-1790). On je predstavnik engleske klasične političke ekonomije, a živeo je i radio u
periodu manufakturnog kapitalizma. Slobodno možemo reći, da se sa njim završio
jednosmerni razvoj teorije cena. Zapravo, cene su pre Smita različito tretirali, ali ne možemo
tvrditi, da su se u istim vremenskim periodima pojavili bitno različiti pogledi. A. Smit je

7
završio tu jednosmernost u razvoju teorije cena, jer se nakon njega teorija cena podelila na
dve velike struje. Prva je sledila Marksovu tradiciju, druga subjektinu ekonomiju.
Glavne stavove o analizi tržišta i cena Smit je izložio u delu Istraživanje o prirodi i
uzrocima bogastva naroda ili skeraćeno Bogastvo naroda, (1776). Smit je u tom delu, koje je
ključno za savremenu ekonomsku teoriju i za teoriju cena, objasnio, kako dolazi do razmene i
kako su cene na tržištu sposobne da usklañuju proizvodnju sa potražnjom. Sa tim svojim
objašnjenjem on je postavio neka načela, koja su kasnije postala osnovna načela teorije cena.
Meñu tim načelima, najznačajnija su, princip „homo economicusa” i princip tako zvane
„nevidljive ruke“. Ta načela, koja su meñusobno povezana, govore o tome, da egoistično
ponašanje odreñenih ekonomskih subjekta, koji ulaze u ekonomski odnos i zalažu se za
ostvarenje svojih vlastitih ciljeva, dovodi do odnosa u privredi, kada cene uspevaju da
izjednače ponudu i potražnju u odnosu na svaku pojedinačnu robu i kada cene dovode do
toga da privreda skladno funkcioniše.
Načelo „homo economicusa” govori o tome, da se svaki privredni subjekt ponaša
egoistično i da pokušava ekonomskim poslovanjem maksimizirati odreñenu kategoriju, koja
odreñuje njegov položaj u društvu i njegovo zadovoljstvo. Pri tom su motivi odreñenih
ekonomskih subjekta izmeñu sebe po pravilu konkurentni. Usmeravajući svoje aktivnosti po
tom načelu, ljudi koncipiraju agregatne ekonomske tokove, koji su u skladu sa iteresima
društva kao celine.
Načelo“nevidljive ruke” nam ukazuje na to, da bi cene bile u mogućnosti da usklañuju
ponudu i potražnju i usmeravaju privredne tokove, a da država ne treba da se meša u
privredne tokove. Princip „nevidljive ruke” zasniva se na načelu „homo economicusa“, jer je
ponašanje, kakvo predpostavlja ideja o „homo economicusu“, je uslov nastanka tržišnih
snaga, koje se nazivaju ponuda i potražnja, i da te snage oblikuju cene i da istovremeno cene
utiču povratno na nastajanje ponude i potražnje. Ponuda i potražnja kao glavne kategorije
tržišta su posledica ponašanja ekonomskih subjekta kao „homo economicusa“, to ponašanje
nastaje tada, kad se potrošači prilagoñavaju cenama, koje već postoje na tržištu i konkurenciji
izmeñu kupaca i prodavaca, sa kojom se na tržištu susreću.
Tako načela „nevidljive ruke” i „homo economicusa” predstavljaju načela ekonomske
slobode. Konkurencija u privredi po Smitu dovodi do toga, da se brojna ekonomska
delovanja odreñenih ekonomskih subjekta prevode u agregatne tokove u privredi,
posredstvom kojih dolazi do usaglašavanja proizvodnje i potražnje. Na osnovu toga stvaraju
se pretpostavke za zadovoljenje svakog odreñenog potrošača i stalno obnavljanje društvene
reprodukcije. Na osnovu izloženog proističe, da je A. Smit uveo u teoriju cena princip
liberalizma, po kome nije potrebno, da se država meša u privredne tokove, da bi se efikasno
odvijao proces reprodukcije. Ovaj princip je nastao u vremenu, nastanka kapitalizma kada je
liberalizam u privredi bio pogodan za razvoj kapitalizma. Zadržao se sve do današnjih dana s
tim da se u savremenoj teoriji cena u najvećoj meri izučava u teoriji potpune konkurencije.
Činjenica je da su te tri osobine Smitove analize tržišne privrede razlog, zbog koga
obično ukazujemo, da je sa radom A. Smita nastala savremena teorija cena, odnosno teorija
cena kao nauka.
Smit je prilikom analize cena polazio od principa dvojnosti izmeñu teorija cena i
teorije vrednosti. Isto kao i Peti, Smit je isticao da tržišne cene osciliraju oko nekog nivoa. Tu
tvrdnju je zagovarao mnogo izraženije od Petija. Smatrao je tako reći, da je taj obim odreñen
količinom rada, koji je bio utrošen u proizvodnji dobara, da je zavisan od količine rada, koga
prodavac dobara kupi sa datim robama. Naročito je sa prvim poimanjem cene Smit postavio
osnove tako zvane radne teorije vrednosti, po kojoj je vrednost dobara pokušao objasniti
količinama utrošenog rada u njihovoj proizvodnji. Odnosno, po njegovom mišljenju takva
analiza vrednosti dobara bi bila adekvatna samo za period, kada u privredi još ne postoji
kapital kao proizvodni faktor. Kako se sa razvojem kapitalizma kapital sve više uvećavao,

8
Smit nije mogao da objasni razlike izmeñu cena, odreñenih na bazi radne teorije vrednosti, i
cena, koje su nastajale u takvoj privredi. Zato je napustio radnu teoriju vrednosti polazeći od
toga, da cene treba objašnjavati sa stanovišta teorije proizvodnih troškova. Po toj teoriji
vrednost dobara bi bila jednaka dohodcima vlasnika proizvodnih faktora u strukturi cena, to
jest kamatama, profitima i rentama. Sa tim je Smit inicirao ideju o troškovnom objašnjavanju
cena.
Smitova teorija troškova je bila kasnije izvor za nastanak moderne mikroekonomske
analize. Sa Smitovim radom se teorija cena nije samo podelila na dva velika dela, već je
Smit ustanovio predpostavke za jedan od njih, to jest za savremenu mikroekonomsku teoriju.
Po Smitu najbolje je da tržišne cene osciliraju oko prirodne cene, odreñene proizvodnim
troškovima. Tako, tržišnu cenu odreñuje na jednoj strani količina dobara koja je na tržištu, a
na drugoj strani, efektivna potražnja. To je novčano izraženo potražnja. Tržišna cena je
jednaka nivou cene, gde se ponuda i potražnja izjednačavaju. Istina, odnos izmeñu tržišne
cene i prirodne cene je onaj koga po Smitovom mišljenju uspostavlja „nevidljiva ruka“.
Razlika izmeñu obe cene, vodi do toga, da se sučeljavaju snage, koje izjednačavaju ponudu i
potražnju. Ako je, na primer, tržišna cena iznad prirodne, do čega dolazi, kada je dobara na
tržištu premalo u odnosu na potražnju, povećava se ponuda dobara, kupci ga kupuju manje.
Te snage ne odklanjaju samo nesklade izmeñu ponude i potražnje, već usmeravaju kretanje
tržišnih cena ka ravnoteži. Prirodne cene su zato cene, oko kojih tržišne cene osciliraju. Smit
je bio prvi, koji je smatrao, da su tržišne cene sposobne uspostaviti ravnotežu na svakom
pojedinačnom tržištu ali i istovremeno na svim tržištima. Sa tim je postavio osnove za teoriju
opšte ravnoteže, koja je doživela vrhunac posle drugog svetskog rata, prestavljajući najviše
dostigniće teorije cena, ako ne i cele ekonomske teorije.

5. Retkost i opadajući prinosi

Podela teorije cena u dva pravca je delom zastupljena i u radu Davida Rikarda (1772-
1823). Rikardo je sa aspekta teorije vrednosti ostao na nivou, koji je bio karakterističan još za
Smita. Bitno je, da je uveo u analizu dve kategorije, koje se danas u razvijenom obliku
javljaju kao sastavni deo teorije cena.
Prvo, Rikardo je smatrao, da dobra izvlače prometnu vrednost iz dvaju izvora. Jedan
je njegova retkost, drugi je količina rada, koja je potrebna za proizvodnju dobara. Sa
količinom rada on se uvrstio meñu zagovornike radne teorije vrednosti, i kao što smo već
istakli, ostao na nivou, koji je razvio Smit. Smatrao je, da u nekim slučajevima retkost sama
po sebi odreñuje prometnu vrednost dobara. Pri tom je mislio na slučajeve, koji važe za
prodaju stvari, koje se ne mogu umnožiti radom. Možemo reći da je Rikardo razlikovao dve
vrste dobara. Za jednu vrstu je važno, da je rezultat proizvodnje, zato se količine toga dobra
povećavaju sa dodatno uloženim radom i granica za to povećanje ne postoji. Za drugu vrstu
dobara je obim ponude odreñen monopolom. Taj monopol uzrokuje, da je količina dobara,
koja dolazi na tržište, ograničena i da je dobro retko jer se ne da povećavati sa dodatnim
radom. Zato retkost determiniše, kakva će biti razmenska vrednost toga dobra. Sa tim drugim
aspektom Rikardo je uneo u analizu cena retkost, kategoriju, koja je bitna za marginalnu
mikroekonomsku teoriju.
Pojam retkosti u savremenoj mikroekonomskoj teoriji se bitno razlikuje od
Rikardovog shvatanja retkosti, meñutim činjenica je da se Rikardova rasprava o retkosti
kasnije pojavila kao izvor za jednu od najozbiljnijih kritika marginalne mikroekonomske
teorije. Značaj te kritike je u tome, da postoje različita tržišta. Jedna grupa tržišta je takva, da
su pod uticajem potražnje (u slobodnoj privredi su takva tržišta preovladavajuća) i druga za

9
koje je važno, da odnose na njima ne odreñuje potražnja, već u većoj meri proizvodnja,
odnosno troškovi.
Marginalna mikroekonomija se može primeniti samo za analizu prve vrste tržišta.
Rikardo je u vezi sa raspravom o retkosti razvio zakon opadajućih prinosa. Smatrao
je, da u takvim proizvodnim delatnostima, u kojima proizvodimo uz pomoć zemlje, važi
zakon opadajućih prinosa. Zemlja je fiksni proizvodni faktor, koji uzrokuje, da dodatno
zapošljen varijabilni proizvodni faktor ne povećava proizvodnju proporcionalno, već ta stopa
rasta proizvodnje pada i ostvaruje stanje, kada uz utrošak većih količina proizvodnih faktora
opada sama proizvodnja.
Zakon opadajućih prinosa je kasnije na jednoj strani doživeo procvat u okviru
marginalne mikroekonomske teorije. Meñutim, Rikardu zameraju to što je zakon shvatio
preusko, jer ga je ograničio samo na slučajeve u poljoprivredi. Na drugoj strani se taj zakon u
obliku, u kakvom ga je razvio Rikardo, očuvao u delu savremene teorije cena, koja smatra, da
je marginalna mikroekonomija nekritično proširila Rikardov zakon opadajućih prinosa na sve
slučajeve u privredi, gde se sreću fiksni i varijabilni proizvodni faktori.

6. Normalne cene, tržišne cene i konkurencija

Karl Marks (1818 - 1883), njegovim radom je teorija cena u razvoju ekonomskih
doktrina doživela konačni rascep. On je do kraja razvio radnu teoriju vrednosti. Na osnovu
njegovog doprinosa radnoj teoriji vrednosti sa aspekta razvoja teorije cena, možemo reći, da
njegov značajan doprinos toj teoriji proističe iz tako zvanog transformacionog problema.
Rikardo je za razliku od Smita u ovom pristupu bio uspešen kod objašnjavanja nivoa cena uz
pomoć količina utrošenog rada, dok nije shvatio, da je kapital u odnosu na rad jednakovredan
proizvodni faktor. Takvo stanje je bilo karakteristično samo za feudalizam i primarne oblike
kapitalizma. Sa razvojem kapitalizma, angažovanje kapitala u proizvodnji je važno promenilo
veličine cena, koje nisu više izražavale samo količine utrošenog rada, već je u troškove unelo
prinos kapitala. Rikardo nije uspeo da da odgovor na pitanje, kako objasniti prirodne cene,
koje su još uvek odreñene količinama utrošenog rada, a koje bi istovremeno najbolje
garantovale dohodke za nosioce rada i vlasnike kapitala. Taj, tako zvani transformacioni
problem je razrešio Marks.
On je jasno pokazao, kako konkurencija prvo unutar grane izjednačava ponuñene
cene proizvoñača istovrsne robe u jedinstvenu tržišnu cenu i kako se sa tim idividualne
količine utrošenog rada kod odreñenih proizvoñača prevode u tržišne vrednosti, odnosno u
društveno priznate količine rada.
Po njemu, prirodne cene tako još uvek izražavaju količine utrošenog rada, koje nisu
jednake količinama utrošenog rada odreñenog proizvoñača, ali su zbog konkurencije izmeñu
proizvoñača u grani jednake samo prosečne količine utrošenog rada u nekoj grani, takoñe
proizvoñača istovrsnih dobara. Takvu prosečnu količinu utrošenog rada je Marks nazvao
tržišna vrednost.
Značaj rešavanja transformacionog problema je i u tome što Marks objašnjava, kako
sa mobilnošću kapitala izmeñu odreñenih grana dolazi do prelivanja vrednosti iz grane u
granu i do nastajanja nivoa cena, koji sadrži prosečne profite po jedinici kapitala. Time je na
neki način i ostvareno načelo pod kojim su sprovoñene buržoaske revolucije „Sloboda,
bratstvo i jednakost“. Jednakost se svela na to da na jedake sume uloženog kapitala,
kapitalisti ostvaruju iste profite. Marks objašnjava, da u granama sa nadprosečnim
količinama kapitala po jedinici rada prirodne cene rastu iznad tržišne vrednosti, jer samo tada
ostvaruju dovoljno profita za ivestitore kapitala u tim granama. Odnosno oni, i očekuju
jednake prinose po jedinici kapitala kao ivestitori u granama sa ispod prosečnim količinama

10
kapitala po jedinici rada. Kad rad u tim granama ostvari višak iznad tržišne vrednosti u
odnosu na profite po prosečnoj profitnoj stopi, priliv kapitala u te grane povećava ponudu i
snižava prirodne cene ispod tržišne vrednosti.
Na taj način je Maksu uspelo da sjedini teoriju vrednosti, koja objašnjava vrednost
dobara sa količinom utrošenog rada, sa ravnotežom cena, koje Marks naziva normalne cene,
gde se veličina pojedinačne prirodne cene ne izražava više posredstvom neposredno
utrošenog rada, već na nju utiču prosečne količine angažovanog kapitala, radne snage i
zemlje u odreñenoj grani. Marks je sa radnom teorijom vrednosti došao do vrha, jer nije samo
konzistentno objašnjavao samo teoriju radne vrednosti, već mu je uspelo da prikaže odnos
izmeñu teorije cena i teorije vrednosti i odkloni nesaglasnosti izmeñu obe teorije. Bez obzira
na to, kakav je bio odnos kasnije ekonomske teorije i radne teorije vrednosti, Marksovi su
stavovi u odnosu na pitanja o formiranju vrednosti i odnosa izmeñu cena i vrednosti ostali u
suštini nepromenjeni do današnjih dana.
Sa nastankom savremene teorije cena je isplivalo na površinu jedno drugo pitanje, o
kome Marks nije mnogo razmišljao. To je bilo pitanje, da li je teorija vrednosti uopšte
potrebna za objašnjenje cena. Ovo pitanje se nije pojavilo samo unutar Marksove i kasnije
marksističke teorije cena, već se postavljalo unutar marginalne mikroekonomske teorije cena.
Ekonomisti, koji su zasnovali glavne pravace razvoja marksističke teorije cena i
mikroekonomske marginalne teorije cena, su dugo smatrali, da je teorija vrednosti neophodni
deo teorije, sa kojom objašnjavamo tržišne cene.
Danas, radna teorija vrednosti, nema veću ulogu u savremenoj teoriji cena, jer je
Marksov uticaj na savremenu teoriju cena gotovo zanemarljiv. Zapravo je zato u trećoj knjizi
Kapitala Marks opisao mnoge slučajeve sa tržišta na način, koji je važan za deo savremene
teorije cena. Pre svih dva sastavna dela savremene teorije cena nalazimo već kod Marksa.
Prvo, vrlo savremen je njegov odnos prema konkurenciji. U teoriji cena još danas
prevladava odreñivanje konkurencije, značajno za A. Maršala, o kome ćemo govoriti kasnije.
To odreñivanje zasniva na odnosu izmeñu kupaca i prodavaca na tržištu i konkurenciju
opisuje kao odreñeno stanje na tržištu koje u najveći meri determiniše broj kupaca i
prodavaca. Za Marksa je značajan faktor konkurencije mobilnost kapitala. Na to ukazuje
njegovo objašnjenje odnosa izmeñu tržišnih i normalnih cena. Taj odnos Marks u celini
objašnjava mobilnošću proizvodnih faktora. Tako je za formiranje cena i za uticaj
konkurencije na formiranje cena odlučujuće, kolika je mogućnost, da kapital iz neke grane
„odstupi“, i kolike su mogućnosti, da kapital u neku granu „uñe“. Istina takav odnos prema
konkurenciji, kod koga su podudara mobilnost kapitala jer ulaz i izlaz kapitala kao značajan
deo konkurencije, je važan za savremenu teoriju cena i mikroekonomiju.
Drugo, Marks je odlučujuće uticao na teoriju tako zvane normalne cene. Normalne
cene su dugoročne ravnotežne cene, koje omogućavaju reprodukciju društvene privrede.
Normalne cene izražavaju „prirodne” zakonitosti društvene reprodukcije, te se njima privreda
mora prilagoñavati. Ako, na primer, privreda raste po odreñenoj stopi i ako koristi odreñenu
tehnologiju, moraju cene da odgovaraju normalnim cenama, jer samo takve cene
omogućavaju i vode do takvog rasta, i ne prouzrokuju neravnoteže, koje bi rast zaustavljale.
Pri tom nije ništa rečeno o tome, da li takve cene u krajnjoj liniji na tržištu nastaju ili ne,
odnosno, kakva će biti tržišna cena na nekom tržištu i u nekom trenutku. Tematiku normalnih
cena je Marks razrañivao kod rešavanja transformacionog problema.
Kao što ćemo videti kasnije, Marksova je rasprava o normalnim cenama uticala samo
na retke ekonomiste, koji su se kasnije bavili teorijom tržišta i cena. Meñutim, šezdesetih
godina se ponovo pojavila teorija normalnih cena i takoñe na odreñeni način nezavisno od
Marksovih doprinosa, u većoj meri se povezala sa Rikardovim delom. Kao što ćemo
detaljnije obrazložiti kasnije, ta je teorija nastala kao posledica kritike savremene marginalne
teorije cena. Razvila se u deo savremene teorije cena, koji cene sagledava na svojstven način,

11
pre svega drugačiji od onog koji je važan za savremenu mikroekonomiju i za preovladavajući
deo teorije cena.

7. Nastanak mikroekonomije

Naime, značajan tok u razvoju teorije cena išao je mimo Marksa. Pod uticajem Smita,
a naročito pod uticajem Rikarda, u prvoj i drugoj polovini devetnaestog veka je počeo
nastajati u savremenoj marginalnoj ekonomskoj misli smer, koga obično nazivamo
marginalistička mikroekonomija. Taj smer je počeo nastajati istovremeno sa Marksovim
naukom, zapravo potpuno nezavisno od njegovog rada i uticaja.
Glavni začetnici tih pravaca su živeli u isto vreme kad i Marks. Pre svih treba
pomenuti tri: Hermann Heinrich Gossen (1810-1858), William Stanley Jevons (1832-
1882) i Carl Menger (1840-1921).
Teorija cena, koja je počela nastajati u radovima tih ekonomista, se bitno razlikuje od
teorije cena, koju je razvio Marks i koja je bila osnova kasnijeg marksističkog istraživanja
tržišta i cena. Glavna karakteristika, po kojoj se razlikuju oba smera, je drugačiji pristup. Dok
je Marksova ekonomska misao proisticala prevashodno iz analize proizvodnje i raspodele,
ekonomisti marginalističke mikroekonomije polaze od razmene i potrošnje. Naime, ako
zanemarimo teoriju vrednosti, kod koje su razlike izmeñu obeju škola još podudarnije, već
kod analize teorije cena imamo različiti pristup. Marks je cene tumačio prevashodno u obliku
normalnih cena. Za analizu normalnih cena je važno, da je determinisana karakteristikama
proizvodnje i raspodele u društvu. Poznavanje tehnike, korišćene u datom trenutku, i
raspodele u društvu omogućava ostvarenje dugoročnih ravnotežnih, normalnih cena. Marks
za analizu normalnih cena nije koristio ni aparaturu teorije proizvodnje iz marginalne
ekonomske analize, čiji su centralni deo proizvodne funkcije, ali ni teorije ponašanja
potrošača. Kad je Marks analizirao normalne cene, on je takoñe govorio o cenama, koje
obračunavamo u razmeni, odnosno, kao što smo već istakli, to nisu bile tržišne cene, već
cene, koje ostvaruju društvenu reprodukciju i njima se tržišne cene manje ili više
prilagoñavaju. Marksova analiza tržišnih cena je podreñena njegovom cilju, da objašnjava,
kako se ostvaruje društvena reprodukcija i kako se formiraju normalne cene.
Marginalna mikroekonomija započinje svoju analizu sa analizom ponašanja potrošača
i odreñenog proizvoñača. Pri tome, celinu proizvodnje ne sagledava na način, kakav znamo iz
Marksove analize proizvodnje, već samo kao jednosmerni odnos od proizvodnih faktora ka
proizvodima i takoñe ne kao proces, koji se ponavlja i reprodukuje. Optika njihovog naučnog
sagledavanja je usmerena ka zakonitostima, koje nastaju u ponašanju potrošača i
proizvoñača, koji se sreću na tržištu i tako je razmena centralna tačka analize marginalne
ekonomske misli.
Različite predpostavke marksističke i marginalne teorije cena se mogu razumeti kao
dva različita pogleda na isto pitanje, na pitanje cena i tržišta. Odnosno, u razvoju teorije cena,
kao što ćemo detaljnije videti kasnije, pojavilo se pitanje: Da li je moguće teoretski
zaokruženo i racionalno razložiti formiranje cena i tržišta sa tim, da analizu započnemo na
različitim pretpostavkama? Pitanje je takoñe: Da li različite predpostavke pokazuju istina
samo različite aspekte istih pojava ili iste pojave opisujemo u teoriji na različite načine, od
kojih je samo jedan prihvatljiv?

12
 8. Bitne karakteristike savremene marginalne teorije cena

Savremena marginalna teorija cena ima pet bitnih karakteristika, po kojima je

odvajamo od marksističke i Marksove teorije cena.
Prvo, subjektivnost. Kao što sam već istakao i kao što ćemo videti kasnije, marginalna
mikroekonomija počinje svoju analizu sa analizom ponašanja potrošača i proizvoñača.
Ponašanje ekonomskih subjekata, njihovi meñusobni odnosi, koji se oblikuju na tržištima,
prouzrokuju nastanak tržišnih zakonitosti, koje omogućavaju shvatanje tržišta, cena i efekte
tržišta i cena.
Drugo, idividualizam. Treba reći, da marginalna mikroekonomija počinje svoju
analizu sa analizom odreñenog ekonomskog subjekta, potrošača i proizvoñača, i iz ravni
odreñenih ekonomskih subjekta izvodi agregatne ekonomske tokove i ekonomske zakonitosti.
Kod Marksa je put bio obrnut. Istina primer normalnih cena govori, kako je prvo tražio
agregatne tokove, koji nastaju po dosezanju zakona u društvenoj privredi, i odmah zatim
pokušao objašnjavati, kako je pojedinačni privredni subjekt podreñen tim tokovima. Kad
ponašanje odreñenih ekonomskih subjekta nije neposredno povezano sa agregatnim tokovima
- kao što je to u marginalističkoj mikroekonomiji – dolazimo do objašnjenja, kako
izjednačavanje ekonomskih subjekta vodi do kriznih odnosa u privredi, kad agregatni rezultat
njihovih aktivnosti nije u skladu sa zakonima društvene reprodukcije.
Treće, marginalizam. Marginalna mikroekonomija je do krajnosti razvila
marginalistički način analize ekonomskih tokova. Marginalizam je zato važan za teoriju cena.
Marginalizam omogućava shvatanje ekonomskih pojava uz pomoć marginalnih promena na
osnovu predpostavke, da zapravo te marginalne promene izražavaju način, kako odreñeni
privredni subjekti optimizuju svoj ekonomski položaj. Marginalizam je u odreñenoj meri
povezan kako sa subjektivizmom tako i sa idividualizmom, značajnim za marginalnu
mikroekonomiju, jer je idealna tehnika za analizu ponašanja odreñenog ekonomskog
subjekta. U marksističkoj ekonomski misli marginalizma nema. Već nakon drugog svetskog
rata su se u ekonomskoj teoriji pojavili pokušaji sjedinjavanja marksističke analize sa
marginalističkom tehnikom. Naime to su samo osamostaljeni primeri, koji nisu ostavili trag
ni u marginalnoj mikroekonomiji ni u marksističkoj ekonomskoj teoriji. U marksističkoj
analizi obično koriste ukupne i prosečne veličine. Te veličine su obično agregati.
Treće, retkost. Marginalna mikroekonomija je Rikardov princip retkosti razvila u
osnovni princip ekonomije. Na taj način ona je retkost utkala u ekonomsku teoriju a posebno
u analizu proizvodnje. Proizvodnju je tretirala kao jednosmernu ulicu. Na jednoj strani ulaze
u proizvodnju proizvodni faktori, koji su u datom trenutku na raspolaganju u društvu, rad a
zatim i tehnika, utrošena u privredi, kao i njihov meñusobni prinos koji je odreñen
proizvodnom funkcijom, odreñuje, kakva će biti proizvodnja uz date proizvodne faktore.
Redkost proizvodnih faktora, koja je odreñena njihovom raspoloživošću, se izražava i u
retkosti proizvoda, koji na tržištu ide u potražnju, koja izražava korisnost tih proizvoda za
pojedinačne potrošače. U kombinaciji izmeñu retkosti na jednoj strani i korisnosti na drugoj
strani se na tržištu zatim oblikuju tržišne cene. Marksovo shvatanje proizvodnje je bilo
drugačije, kao što smo već istakli, on je proizvodnju shvatao kao kružni proces, u kome se
svako dobro reprodukuje. Tako je Marks video proizvodnju kao odnos bez granica, gde su
proizvodni faktori, koji ulaze u nju, rezultat te proizvodnje. Tako se u marksističkoj
proizvodnoj teoriji princip retkosti ne pominje. Princip retkosti se u marksističkoj teoriji
javlja na isti način kao i kod Rikarda, takoñe kao princip, ograničen samo na takve
proizvodnje, koje su povezane sa zemljom.
Peto, apologetika. Marksova misao je bila kritika političke ekonomije i kritika
kapitalizma. Tako je njegova teorija cena formulisana na takav način, da omogućava prikaz
mogućnosti nastanka kriza hiperprodukcije karakterističnih za kapitalizam i ukazuje na

13
slabosti robne proizvodnje. Bez obzira na to, danas vidimo, da i ako je kritički stav kod
Marksa prenaglašen on je takvim načinom sagledavanja osvetlio poseban aspekt robne
proizvodnje i uloge cena u privredi. Marginalna mikroekonomija nije imala namere da ukaže
na kritičnost robne proizvodnje. Njena opšta odrednica, je zato povezana sa Smitovom
analizom „nevidljive ruke” i „homo economicusa“, podudara više vrednost robne proizvodnje
i funkcije tržišta i cena. Kao što ćemo videti kasnije, kada izlažemo o javnim dobrima i
eksternim ekonomijama, marginalna mikroekonomija prikazuje neefikasnost tržišta samo kao
specifičan primer u privredi. Istina teorija opšte ravnoteže, koja se oformila posle drugog
svetskog rata i koju ćemo kasnije obrazložiti, je pokušala da ukaže na to da je moguće
dokazati, da cene uspostavljaju ravnotežu na svakom pojedinačnom tržištu i na svim tržištima
u privredi istovremeno.
Teorija cena u obliku marginalne mikroekonomije je nastala zajedno sa teorijom
vrednosti, koju obično nazivamo subjektivna teorija vrednosti. Začetnici marginalne
mikroekonomije su zapravo više začetnici subjektivne teorije vrednosti kao savremene
marginalne teorije cena. Bitna osobina subjektivne teorije vrednosti je, da vrednost dobara
nije u dobrima samim, već proističe iz čovekovog odnosa prema njegovim potrebama. Tako,
početne količine dobara, sa kojim potrošač zadovoljava svoje potrebe za njega imaju veću
vrednost nego sledeće jedinice tih dobara. Vrednost dobara je zatim korisnost, koju potrošač
pripisuje odreñenoj jedinici dobara. Tako potrošač, koji u potrošnji povećava raspoloživu
količinu odreñenog dobra, pripisuje dodatnim jedinicama sve manju korisnost, koju nazivamo
marginalna korisnost. Ona je takoñe opadajuća funkcija količine dobara, koje troši korisnik.
Potrošač, za koga se količina dobara smanje, pripisuje zadnjim jedinicama sve veću
marginalnu korisnost. Iz tog odnosa dolazi do razmene. Razmena je posledica toga, da
marginalne korisnosti različitih vrsta dobara kod odreñenih potrošača nisu izjednačene.
Potrošač pokušava da u razmenu plasira dobra, čije marginalne korisnosti su ispod prosečnih,
i dobije u razmeni dobra, čije su marginalne korisnosti nadprosečne. Na taj način, sa aspekta
ukupne korisnosti, koju ima od potrošnje, sa datim robama manje gubi, nego što dobijenim
robama dobija. Kad marginalne korisnosti sa povećanom potrošnjom opadaju, istovremeno
nastaje težnja za izjednačavanjem marginalnih korisnosti. Koristnosti, koji se oblikuju u
ravnoteži, zatim odreñuju razmenske odnose, odnosno cene. Teorija subjektivnih vrednosti u
celini odbacuje stav, da su troškovi odlučujući za odreñivanje cena dobara.
Kao što smo istakli, teorija subjektivnih vrednosti je bila odlučujuća kod formiranja
savremene marginalne mikroekonomije. Za razliku od Marksove teorije cena, koja je sve do
šezdesetih i sedemdesetih godina posle drugog svetskog rata nije bila podložna većim
dopunama i razvoju, savremena je mikroekonomija doživela procvat i razvila se u
preovladavajuću ekonomsku teoriju. Slobodno možemo reći, da se sa razvojem u njoj
smanjivao uticaj teorije subjektivne vrednosti. Ako je nastanak savremene mikroekonomije
bio povezan sa subjektivnom teorijom vrednosti, slobodno možemo tvrditi, da današnji oblik
mikroekonomije odnosno, marginalne teorije cena nema neposrednih veza sa subjektivnom
teorijom vrednosti.

9. Parcijalna analiza i nepotpuna konkurencija

Savremena marginalna mikroekonomija se razvijala u okviru triju škola: kembridžke,

ženevske i austrijske.
Značajna za razvoj marginalne mikroekonomije je kembrička škola, naročito zbog
doprinosa Alfreda Maršala (1842-1924). Maršal je jedan najpominjanijih ekonomista
savremene teorije cena. Sa svojim radom takoñe nije izazvao revolucije ili zastoje u razvoju
ekonomske teorije, uspelo mu je da sjedini tradicionalnu klasičnu političku ekonomiju, Smita

14
i Rikarda, sa novijim tendencijama, koje su se pojavile sa nastankom marginalizma. Tako je
bio meñu pionirima, koji su pokušali da načela marginalizma zaokruže u celokupnu
ekonomsku teoriju. Istina zbog te uloge ga često navodimo kao začetnika tako zvane (prve)
neoklasične sinteze, koju je Paul Samuelson posle drugog svetskog rata, doveo do vrhunca.
Jedna od glavnih karakteristika Maršalovog rada je, da je uveo marginalizam i da ga
je dosledno sjedinio sa matemetičkom i geometrijskom analizom i tako postavio osnove
savremene analize, koja je značajna za današnju teoriju cena. Naučno je odredio tako zvanu
parcijalnu analizu, kao analizu odreñenog potrošača i odreñenog prodavca. I ako je Maršal
detaljnije analizirao potražnju, proučavao je i ponudu, kao i uticaj troškova na formiranje
ponude. Zatim je u analizu uveo interne i eksterne ekonomije i pokazao, kako one utiču na
kretanje troškova i na dosezanje optimalnog položaja odreñenog preduzeća. Ponudu je
analizirao u različitim vremenskim periodima, uvodeći u analizu vrlo kratak, kratak i dugi
rok. Naročito mnogo pažnje je posvetio uspostavljanju ravnoteže na tržištu u uslovima dugog
roka. Njegova teorija nije ostala samo teorija ponašanja potrošača i preduzeća, potražnje i
ponude na tržištu već je prerasla u analizu raspodele i rasta. Na taj način je Maršal povezao
mikroekonomska pitanja sa makroekonomskim i zato ističemo, da je začetnik neoklasične
sinteze.
Maršalov teoretski sistem u okviru kembridžke škole nastaviljaju poznati ekonomisti
Edvard Chamberlin (1899-1967) i Joan Robinson (1903-1983). Za Maršala možemo istaći da
je njegova analiza ostala unutar analize potpune konkurencije, i da nije dovoljno uvažavala
realnost na privrednoj sceni toga doba. Na početku 20. veka se u privredi sve više
pojavljivala nepotpuna konkurencija. Mišljenja, na kojima se zasnivala dotadašnja teorija
cena, da postoje samo dva preovladavajuća oblika konkurencije - potpuna konkurencija i
monopol - i da je moguće sa ta dva oblika konkurencije objasniti sve realne pojave u privredi,
pokazalo se pogrešnim. Sve je bilo jasnije, da su realni oblici konkurencije, koji stvarno
predstavljaju okruženje za delovanje pojedinačnog preduzeća, konkurencija, koja se nalazi
negde izmeñu potpune konkurencije i monopola. Ta dva oblika konkurencije su više
teoretske kategorije i analitičko sredstvo za proučavanje privrede. Tako se jasnije izražava
potreba za teorijskom proučavanjem konkurentnih oblika, koji nisu ni potpuna konkurencija
ni monopol. Te konkurentne oblike obično nazivamo nepotpuna konkurencija.
Čemberlin i Robinsonova, svojim radovima postavljaju osnovu teorije nepotpune
konkurencije. Tako su godine 1933 izdata dva rada, u kojima se objašnjavala nepotpuna
konkurencija. Robinsonova je izdala rad pod naslovom „Teorija nepotpune konkurencije“,
dok je naslov Čemberlinovog rada „Teorija monopolističke konkurencije“.
Teorija nepotpune konkurencije ima u razvoju teorije cena u odreñenoj meri
kontraverzan položaj. Na jednoj strani predstavlja nadogradnju teorije potpune konkurencije i
teorije monopola i na taj je način zaokružuje analizu tržišnih pojava na osnovu parcijalne
analize. Na drugoj strani je nastala kao kritika potpune konkurencije i teorije cena, koja se
oformila sa Maršalovim radom. Istine radi, začetnik te kritike je italijanski ekonomist Piero
Srafa.
Teorija nepotpune konkurencije je nastala zbog toga, da bi ukazala na deo kritike,
usmerene na teoriju potpune konkurencije kroz parcijalnu analizu tržišnih pojava. Meñutim,
teorija nepotpune konkurencije nije dala zadovoljavajući odgovor na tu kritiku. Zapravo je na
drugoj strani bitno doprinela parcijalnoj analizi tržišnih pojava. Tako je teorija nepotpune
konkurencije u savremenoj teoriji cena pre svega sredstvo, koje omogućava shvatanje
dosezanja posebnih oblika formiranja ravnoteže na tržištima u uslovima nepotpune
konkurencije, nema mogućnosti kojima je u stanju da objasni sve oblike tržišne ravnoteže i
istovremeno opštu ravnotežu, koja nastaje u iterakciji cena i konkurentnih snaga.

15
 Kembridžka škola je dala još nekoliko zapaženih predstavnika, verovatno najbolji
izmeñu njima je Arthur Piqoue (1877-1959), autor ekonomike blagostanja, koga ćemo
kasnije detaljnije analizirati .

10. Opšta ravnoteža i efikasnost

Druga škola, koja je uticala na formiranje savremene marginalne teorije tržišta i cena,
je ženevska. Ženevsku školu čine prevashodno radovi tri vrlo poznata ekonomista: Leon
Walras (1834-1910), Vilfredo Pareto (1840-1923) i Eugen Barone (1859-1924). Naročito su
Valras i Pareto bili začetnici takavih poglavlja u savremenoj marginalnoj teoriji cena, u
teoriji cena uopšte, koja su danas analitički najobuhvatniji deo te teorije i predstavljaju
najviša dostignuća ekonomske misli uopšte. Tako je Valras začetnik teorije opšte ravnoteže,
sa kojom je hteo dokazati, da cene u uslovima potpune konkurencije i slobodnog formiranja
na tržištu dovode do ravnoteže svih tržišta u jednoj društvenoj privredi istovremeno. To je
dokazivao uz pomoć matemetičkih jednačina i inicijator je uvoñenja matemetike u savremenu
teoriju cena. Pareto je postavio načela efikasnosti i pokazao, da tržišnu privredu u uslovima
potpune konkurencije ta načela odreñuju. Sa tim stavovima Valras i Pareto postavljaju
teoretske osnove potpune konkurencije, koji još danas preovladavaju u velikom delu
savremene teorije cena a koja ima svoje korene, kao što smo već istakli, u razmišljanjima
Adama Smita.

11. Subjektivna teorija vrednosti, oportunitetni troškovi i teorija

kapitala

Austrijsku školu čine u glavnom radovi Karla Mengera (1840-1921), Friedricha

Wiesera (1851-1926) i Eugen Behm-Bawerka (1851-1914). Karl Menger je autor subjektivne
teorije vrednosti u takvom obliku, kao što smo je mi opisali. Po tom je posebno značajna
njegova teorija imputacije, koja ističe da vrednost dobara nije u samim dobrima, već je
vrednost dobara odreñena njegovim potrebama zato što je u mogućnosti da zadovoljava
odreñene potrebe.
Vrednost dobara višeg reda, koji potrebe potrošača ne zadovoljavaju neposredno, je
preneta vrednost takvih dobara, koja neposredno zadovoljavaju čovekove potrebe. Vizer je
zagovornik subjektivne teorije vrednosti. Zapravo je najznačajniji njegov doprinos u delu
tako zvanih oportunitetnih troškova. Oportunitetni troškovi mu omogućavaju, da odredi
ravnotežu na tržištu proizvodnih faktora, ističući da ona nastaje kada se ravnotežni troškovi
dobara izjednačavaju sa cenama odreñenim troškovima proizvodnih faktora. Bem-Baverk je
začetnik savremene teorije profita i kapitala. Pri tom je polazio od takvog poimanja
proizvodnje, po kome je proizvodnja na svoj način pretvaranje sadašnjih dobara u buduća
dobara.

12. Neoklasična sinteza

Kao što smo već istakli, kembridžka škola je formirala sadašnji oblik parcijalne
analize kao osnovni sastavni deo marginalne teorije cena i savremene mikroekonomije. Ta
teorija se kasnije, posebno posle drugog svetskog rata, razvijala dalje, ali nije doživela
posebne prodore. Za nju je karakteristična nadogradnja neoklasične sinteze, koju je započeo
svojim radom još Alfred Maršal. Nakon drugog svetskog rata je bilo pokušaja sjedinjenja

16
sadašnje mikroekonomije sa makroekonomijom, koja se kao sporedni pravac razvila unutar
marginalne ekonomije. Začetnik makroekonomije je bio J. M. Kejnz.
U povezivanju mikroekonomije i makroekonomije je značajno učestvovao Pol
Samuelson, koji je napisao rad pod naslovom Osnove ekonomske analize i u njemu odredio
osnove te veze, kasnije je u svojoj poznatoj Ekonomiji razvio pedagošku i popularniju verziju
te sinteze. Samuelson sintezi nije dodao mnogo novog, ali je tu ekonomsku teoriju prikazao
vrlo jasno. Istina sa Samuelsonom se u marginalnoj teoriji cena do kraja uvražio princip, da
za teoriju cena nije potrebna teorija vrednosti ni u obliku subjektivne teorije vrednosti.
Elementi subjektivne teorije vrednosti su uz teoriju cena postali sve više nepotrebna
ideološka navlaka, nekorisna za savremenu ekonomsku analizu, i zato su gubili ulogu u
savremenoj marginalnoj misli. Danas bi za savremenu teoriju cena teško tvrdili, da se još
zasniva na subjektivnoj teoriji vrednosti. To razume se ne ukazuje o tome, da metodološki
nije značajno različita od marksističkog pravaca i od drugih smerova, koji su se pojavili
unutar marginalne ekonomske misli.

13. Međusektorska analiza, teorija igara i linearno programiranje

Savremena mikroekonomija se posle drugog svetskog rata razvijala u dva smera. Na

jednoj strani su pokušali detaljnije odrediti i čvršće dokazati neka stara pitanja. Značajan
takav primer je teorija opšte ravnoteže, koju je započeo Valras. Nakon drugog svetskog rata
su teoriju opšte ravnoteže preradili G. Debreu i njegovi saradnici i razvili je u analitičko
najobuhvatniji deo savremene ekonomije. Posle toga se savremena mikroekonomija proširena
nekim poglavljima, koja analitički nemaju ništa zajedničko sa marginalnim i parcijalnim
načinom analiziranja tržišnih pojava ili je veza sa takvim oblikom analize samo posredna, jer
postavljaju ista pitanja i sude u sklopu istog teoretskog koncepta kao savremena
mikroekonomija. Takva poglavlja su zato meñusektorska (input-output) analiza Vasilija
Leontijeva, teorija igara autora O. Morgensterna i J. von Neumanna i linearno programiranje,
koje su Dorfinan, Samuelson i Solow povezali sa marginalnim tipom analize.
Savremena mikroekonomija se razvijala u dva smera. Tako je nastala tako zvana
upravljačka ekonomija, koja je mikroekonomija, prilagoñena za donošenje poslovnih odluka,
uz primenu matemetičke analize - sa toga aspekta je još posebno zanimljiva teorija igara koja
je postala osnovna teoretska analiza u savremenoj ekonomiji.

14. Kritika mišljenja o prihodima „ceteris paribus“

Kao što smo već istakli, marksistički i marginalni smer u savremenoj teoriji cena su se
razvijali nezavisno jedan od drugog. Naime, u vremenskom periodu posle drugog svetskog
rata, kad je došlo do intenzivnijeg povezivanja oba pravaca nastala je izrazitija kritika jedne i
druge, ta kritika nikako nije bila dovoljno snažna, da bi bitno poljuljala jedan ili drugi smer.
Osnovni razlog za takvo stanje je velika razlika u metodologiji analize u oba smera, na koju
smo već ukazali. Za marginalnu ekonomsku misao je bila od značaja kritika savremene
mikroekonomije, koja je nastala radom Piera Srafe (1889-1988). Srafa je začetnik
alternativne marginalne teorije cena, koja je zato sedemdesetih godina uslovila vraćanje ka
marksističkoj analizi tržišta i cena, naročito ka Marksovoj teoriji normalnih cena. Srafa je bio
siva eminencija engleskog Kembridža i savremenik J. Robinson i J. M. Keynesa, začetnika
makroekonomije. U istoriju ekonomske misli je Srafa ušao sa kritikom Maršala. Zamerao mu
je prevashodno dve predpostavke; na kojima zasniva njegova analiza tržišta i cena. To su

17
predpostavke, bez kojih Maršalova analiza ne može opstati, naročito ne kao opšta teorija
cena.
Godine 1925 Srafa je u jednom italijanskem članku napao analizu ravnoteže u
potpunoj konkurenciji, čiji je autor bio Maršal. Srafa je osporio dve predpostavke, koje čine
osnovu Maršalove analize formiranja cena. Izrazio je sumnju, prvo, da postoje u svakom
preduzeću promenljivi prinosi, i drugo, da je moguće analizirati ravnotežu na odreñenim
tržištima, ravnotežu potrošača i proizvoñača uz poštovanje predpostavke „ceteris paribus“.
Maršal je u ekonomskoj teoriji odredio vezu izmeñu troškova i obima proizvodnje, koju
znamo u obliku poznate U krive prosečnih troškova i koja je osnova zakona ponude i krive
ponude. Maršal je pri tome polazio od predpostavke, da su prinosi u odnosu na obim
proizvodnje promenljivi i da nastaje kombinovanje rastućih i opadajućih prinosa. Po tom su
konstantni prinosi samo ravnotežna kombinacija rastućih i opadajućih prinosa. Srafa je
smatrajući, da je takvo kombinovanje različitih prinosa slaba tačka Maršalove teorije. Klasici
političke ekonomije, koji su govorili o prinosima, mislili na Rikardovu ideju o opadajućim
prinosima, koju smo već istakli, rastuće prinose A. Smit povezuje sa analizom efekata
društvene podele rada. Ideje o različitim prinosima su takoñe nastale kod objašnjenja
različitih ekonomskih pojava. Opadajuće prinose su otkrili kod objašnjenja rente i njih su
tretirali kao deo teorije raspodele. Rastuće prinose su koristili za shvatanje efekata društvene
podele rada, koje je razvio A. Smit, i takoñe u okviru teorije proizvodnje. Tako bi se najbolje
po Srafinom mišljenju ideje o rastućim i opadajućim prinosima pojavljivale u različitim
slučajevima a njih nije moguće kombinovati u jednu teoriju, koja je adekvatna za objašnjenje
promene prinosa i troškova u nekom preduzeću, sa promenama obima proizvodnje.
Srafa se nije slagao sa dobro poznatom pretpostavkom „ceteris paribus“, po kojoj je
moguće analizirati formiranje cena na nekom tržištu uz iste neizmenjene okolnosti. Srafa u
tom slučaju polazi od predpostavke, da su rastući i opadajući prinosi važeći za većinu
proizvodnji, za većinu vrsta dobara. Opadajući prinosi bi najviše odgovarali takvim
proizvodnjama, koje koriste neki redak proizvodni faktor, kao na primer zemlju.
Srafa zato smatra, da promena, na primer, u obimu proizvodnje nekog dobra ne utiče
samo na cenu toga dobra, već preko kriva ponude na cene drugih vrsta dobara. Uopšte
promene cena različitih vrsta dobara je kasnije promenjen predpostavkom, na kojoj se
zasniva kriva ponude odreñenog dobara, kod koga je prvo nastala promena u obimu
proizvodnje. Slično tome je i da potražnja zavisi od cena velikog broja različitih vrsta dobara.
Kad takoñe sa poznatim krivama ponude i potražnje ustanovimo ravnotežu i tvrdimo, da je
ravnotežna cena tamo, gde se seku krive ponude i potražnje, zanemarili smo to, da formiranje
takve ravnotežne cene, dato kretanje cene ka ravnotežnoj vrednosti, promenjene
predpostavke, na kojima zasniva kriva ponude, i kriva potražnje, kako su kasnije smatrali
neki drugi ekonomisti. Novo nastala ravnotežna cena je u procesu nastajanja promenila
troškove kod proizvodnje drugih vrsta dobara, ti promenjeni troškovi su promenili njihove
cene i te cene su promenile uslove, u kojima su odlučivali potrošači pri uspostavljanju svoje
potrošačke ravnoteže i ponudioci pri uspostavljanju svoje ponude. Zato u trenutku, kada se
formira ravnotežna cena, u privredi već deluju snage, koje tu ravnotežnu cenu ruše. Zato je
predpostavka „ceteris paribus” nerealna i istine radi veštački omogućava formiranje odreñene
ravnoteže na tržištu. U krajnjoj liniji takva je ravnoteža samo meñufaza pri uspostavljanju
krajnje ravnoteže, koja ništa ne ukazuje o krajnjem stanju.
Srafa je na osnovu dvaju centralnih tačaka svoje kritike Maršalove teorije cena zatim
pokušao zatražiti izlaz iz Maršalovih dilema. Po tom su se njegovi pogledi na to rešenje
menjali i tako možemo reći, da je u kasnijem periodu od 1925 godine do 1960 godine
ponudio tri različita rešenja. Najpre je proglasio konstantne prinose za opšte važeće i očuvao
Maršalovu analizu sa krivama ponude i potražnje. Nezadovoljan tim rešenjem je krenuo u
napuštanje pretpostavke o potpunoj konkurenciji i uvoñenju nepotpune konkurencije, pri

18
kojoj bi se najbolje meñusobna zavisnost cena izražavala preko kriva ponude i potražnje zbog
opadajućeg značaja kriva potražnje u uslovima nepotpune konkurencije. Nezadovoljan sa tim
rešenjem, on je 1960 godine opisao teoriju, koja uvažava meñusobnu povezanost troškova i
cena u različitim proizvodnjama i granama u okviru opšte ravnoteže, koja se ne bi zasnivala
na pretpostavci o prinosima.
U članku iz 1925 godine Srafa se prvo zalagao za pretpostavku o konstantnim
prinosima u proizvodnji. Bio je zagovornik, da je najadekvatnije prihvatiti tu pretpostavku
kao osnovu za uprošćenu teoriju konkurencije i cena. Sa njom bi na jednoj strani
pojednostavio dilemu o obliku prinosa i približio je realnosti a na drugoj strani konstantni
prinosi uzrokuju, da se sa promenom obima proizvodnje ne menjaju cene i da zato ne nastaje
problem meñusobne zavisnosti cena. Pri tom se takoñe pozivao na Rikarda, ističući, da je
njegova odluka ne govori, da u praksi u proizvodnji važe konstantni prinosi. Konstantni
prinosi predstavljaju samo deo realnosti, koja dopušta pojednostavljenu analizu ravnoteže u
grani, nije po njegovom mišljenju dovoljna u teoriji cena uopšte. Zato predpostavka o
konstantnim prinosima ne omogućava formiranje teorije cena. Pre svega ga je bunilo, što se
teorija „popravlja“ sa empirijskim posmatranjem prinosa.
Nezadovoljan sa prvim ishodom, Srafa je 1926 godine napisao članak, u kome je
predlagao, da bi pretpostavku o potpunoj konkurenciji i konstantnim prinosima trebalo
napustiti i uvesti pretpostavku o nepotpunoj konkurenciji. Sa tim člankom je postao začetnik
teorije nepotpune konkurencije, koju su kasnije razvijali Robinsonova i Čemberlin. Taj Srafin
zaokret ka nepotpunoj konkurenciji su na jednoj strani pobudile promene u ekonomskoj
stvarnosti na početku 20. veka. Do tada je bilo opšte uvraženo shvatanje da je moguće
konkurenciju u stvarnosti proučavati samo na primerima potpune konkurencije i monopola.
Meñutim, bez obzira na to u praksi se pojavljivalo sve više oblika konkurencije, koji nisu
spadali ni u potpunu konkurenciju ni u monopol. Ti oblici tako zvane nepotpune konkurencije
su počeli prevladavati u slobodnoj kapitalističkoj privredi. Za njih je bilo bitno, da je
potražnja po proizvodima takvih nepotpunih konkurenata opadajuća i da nije bila elastična
kao u potpunoj konkurenciji. Gornju granicu proizvodnje i ponude nepotpunim konkurentima
odreñuje potražnja a ne rastući marginalni troškovi, što je važilo u potpunoj konkurenciji.
Saznanje, da su krive potražnje po proizvodima tipičnih prodavca u slobodnom
kapitalizmu opadajuće, Srafi je omogućavalo, da maršalijanska pitanja rešava na drugi način.
Predlagao je uvoñenje opadajućih kriva potražnje u tom smislu, da opadajuće krive
predstavljaju meñusobnu zavisnost odreñenih prodavca. Ta meñusobna zavisnost se ističe u
konkurenciji izmeñu prodavca i u teškoćama kod prodaje na tržištu. Ako odreñeni prodavac
snizi cenu, dobija deo kupaca svojih konkurenata i zato se obim potražnje njegovih proizvoda
povećava. Ako cena raste, gubi deo kupaca, koji odlaze ka njegovim konkurentima. Ako
hoće u takvim uslovima da proda veće količine dobara, mora sniziti cene. Te promene cene
utiču na tržišni položaj konkurenata i drugih prodavca i sa tim uspostavljaju njihovu
meñusobnu zavisnost čak, i ako u proizvodnji važe konstantni prinosi.
Meñutim, Srafa nije bio zadovoljan sa krajnjim rezultatom teorije nepotpune
konkurencije. Isticao je, da je teorija nepotpune konkurencije sa aspekta teorije cena slepa
ulica, tako da se u jednom članku iz godine 1930 vratio na svoju kritiku maršalijanske teorije
cena. Teoriju cena je pokušao izgraditi na osnovu meñugranske meñuzavisnosti i bez
predpostavke o prinosima u proizvodnji. Po Srafi je teorija nepotpune konkurencije sačuvala
sve osobine marginalizma i slabosti Maršalove teorije i zato nije omogućavala formiranje
opšte teorije cena. Svoj zaokret od teorije nepotpune konkurencije ka analizi meñusobne
granske zavisnosti je završio sa radom, koji ima naslov Proizvodnja roba uz pomoć roba, koji
je izišao 1960 godine. U tom delu je pokazao, kako je moguće odrediti formiranje
pojedinačne cene uz dve predpostavke, prvo, da se cena formira u potpunoj zavisnosti od
formiranja cena drugih vrsta dobara, sa čime se u celini napustio Maršalovu pretpostavku

19
„ceteris paribus“, i, drugo, da predpostavka o prinosima nije potrebna za analizu cena, sa
čime je izazvao polemike o tome, kako je moguće kombinovati pojedinačne prinose i kakvi
prinosi postoje u ekonomijama u praksi. Kao što smo već istakli, Srafa je bio zagovornik, da
u stvarnosti postoje različiti prinosi, da teoretski nije opravdano ni kombinovanje odreñenih
prinosa u proizvodnji ni trajno razvrstavanje grana u odnosu na različite prinose. Tako je bio
kod grañenja teorije cena prisiljen nositi se mišlju o prinosima u proizvodnji.
Na primer pogledajmo njegov najprostiji model tako zvane samoreproduktivne
ekonomije. U njoj se svi proizvodni radnici obnavljaju unutar proizvodnje, proizvode tačno
toliko, koliko potroše. Pretpostavio je privredu sa samo dve grane, gde u prvoj grani
proizvode pšenicu, a u drugoj gvožñe, Proizvodnja 400 tona pšenice, iziskuje 280 tona
pšenice i 12 tona gvožña. U drugoj grani, u kojoj proizvode gvožñe, je za proizvodnju 20
tona gvožña zahteva 120 tona pšenice i 8 tona gvožña. Iz tih količina sledi, da u prvoj grani
nude 120 tona pšenice i zahtevaju po 12 tona gvožña. U drugoj grani nude 12 tona gvožña i
zahtevaju po 120 tona pšenice. Ravnoteža bi se uspostavila, kada bi 12 tona gvožña zamenili
za 120 tona pšenice. To je razume se omogućavaju samo odgovarajuće ravnotežni nivoi cena
gvožña i pšenice. Da bi 12 tona gvožña zamenili za 120 tona pšenice, mora biti gvožñe deset
puta vrednije od pšenice. Po takvim cenama, koje su razume se normalne cene, bi ponuñene
količine bile jednake količinama potražnje, proizvodnja u toj privredi bi se obnavljala bez
granica.
Napuštanje predpostavke o prinosima u proizvodnji je uzrokovalo, da je Srafa pri
uspostavljanju svoje teorije cena morao napustiti metodološke predpostavke savremene
mikroekonomije. Činjenica je da prilikom analize cena nije smeo polaziti od promena nivoa
proizvodnje, što je uzrokovalo, da nije mogao više koristiti marginalne tehnike. Kad nije
uvodio predpostavke o prinosima, nije bio u mogućnosti da koristi krive ponude i njih u
poznatoj analizi uporeñivati sa krivama potražnje. Tako njegova analiza ne sadrži poznate
krive ponude i potražnje, koje znamo iz savremene mikroekonomije, nije marginalistička i
nije parcijalna, jer je napustio pretpostavku „ceteris paribus” i ukazao na meñusobnu
zavisnost cena. Uprkos tome on je uspeo dobiti ravnotežne cene.
15. Kritika teorije kapitala
Teoriju cena, kakvu je izgradio Srafa, obično danas nazivamo teorija normalnih cena i
zasniva se na priznavanju meñusobne zavisnosti svih cena proizvodnje u trenutku analize
cena. Njegova analiza ne predviña odreñene oblike konkurencije. Istina, to ne proističe iz
teorije ponašanja potrošača ili teorije preduzeća, koje su važeće za savremenu
mikroekonomiju. Sa teorijom normalnih cena Srafa nastavlja tradiciju, koju je zacrtao Marks,
kasnije su je razvijali drugi autori, a naročito Bortkievič i V. K. Dmitrijev. Na osnovu radova
brojnih ekonomista, koji su dalje razvijali Srafin teorijski koncept, sedemdesetih godina
nastaje teorija normalnih cena kao deo savremene teorije cena.
To je teorija, koji objašnjava cene, koje ostvaruju reprodukciju društvene privrede pri
datoj tehnici i datoj raspodeli.
Na prvi pogled se vidi, da se sedemdesetih godina imamo dve teorije cena. Prva je
proisticala iz savremene marginalne mikroekonomije i prevashodno objašnjava tržišne cene,
formiranje cena na odreñenim tržištima, ponašanje ekonomskih subjekta na tržištu i različite
oblike konkurencije. Druga je teorija normalnih cena, koja objašnjava cene kao odreñenu
prirodnu zakonitost, koja omogućava društvenu reprodukciju. Na privi pogled su to dve
teorije cena, koje se dopunjuju. Jedna objašnjava dugoročne tendencije i zakonitosti pri
uspostavljanju cena, druga objanjava tržišne cene. To nas navodi na pomisao, da se obe
teorije cena razlikuju samo po različitim aspektima sagledavanja iste ekonomske pojave, cena
i tržišta. Naime, teorija normalnih cena je već od nastanka bila dalja kritika savremene
mikroekonomske teorije. Ta kritika se oformila u obliku kritike teorije kapitala.

20
 Kritika teorije kapitala se zapravo odnosi na neoklasičnu sintezu, koja se pojavila sa
Samuelsonom pedesetih godina. Nedodirnuta je ostala ta ekonomska teorija u delu, koji
pokušava da objasni ravnotežu na datom tržištu i koji ostaje unutar granica, koje je kritikovao
Srafa. Kritika teorije kapitala je bitna za savremenu mikroekonomiju jer pokušava da objasni
celokupni ekonomski sistem i da postane opšta teorija cena kao što ćemo videti kasnije,
savremena mikroekonomija se zasniva na teoriji proizvodnje. Teorija proizvodnje je
zasnovana na zakonu supstitucije, koji ističe, da relativne cene proizvodnih faktora
sistematski ureñuje odnos izmeñu upošljenih proizvodnih faktora. Povećanje profitne stope u
odnosu na prosečnu stopu bi vodilo do smanjenja kapitala po jedinici zaposlenog rada. Taj
zakon supstitucije je bitan za shvatanje neoklasičnog shvatanja ravnoteže u privredi, jer sa
sistematskom promenom odnosa izmeñu kapitala i rada cene proizvodnih faktora uvek
ostvaruju takav odnos izmeñu kapitala i rada, da dosežu agregatnu ravnotežu u privredi.
Dobro je poznato, da agregatnu ravnotežu formulišemo kao ravnotežu izmeñu investicija (I) i
štednje (S). Ako oba agregata delimo sa kapitalom (K), saznajamo, da je stopa rasta kapitala
(g=I/K) jednaka odnosu izmeñu sklonosti ka štednji (s=S/Y), gde sa (Y) označavamo
nacionalni proizvod, i kapitalom po jedinici narodnog dohodka - kapitalnim koeficijentom
(h=K/ Y). On je povezan sa odnosom izmeñu kapitala i rada (k).
Ako poñemo od toga, da je stopa rasta kapitala odreñena investicijama, koje su
odreñene investicionim odlukama na osnovu očekivanja, privreda ostvaruje ravnotežu na taj
način, što se prilagoñava investicijama ili preko različite sklonosti ka štednji ili preko
različitih vrednosti kapitalnog koeficijenta. Za neoklasičnu sintezu je značajno mišljenje, da
privreda ostvaruje ravnotežu sa promenom kapitalnog koeficijenta, jer su cene proizvodnih
faktora najsposobnije da sistematski usmeravaju taj koeficijent ka ravnotežnoj vrednosti.
Kritika teorije kapitala je namenjena zakonu supstitucije i pokušava da pokaže, kako
sa njim nije moguće objasniti proces formiranja ravnoteže u društvenoj privredi. Sa
teoremom o tako zvanoj obnovi tehnike pokazuje, da je u privredi visok odnos izmeñu
kapitala i rada kako kod niskih tako i kod visokih profitnih stopa. S tim pokazuje, da cene
proizvodnih faktora ne vode sistematski do agregatne ravnoteže u privredi. Po tom kritika
teorije kapitala nije ništa drugo do razvijeni oblik Srafine kritike maršalijanske teorije cena.
Zato je danas po mišljenju nekih ekonomista uvraženo mišljenje, da u teoriji cena
upotrebljavamo savremenu mikroekonomiju samo kod objašnjavanja ponašanja odreñenih
ekonomskih subjekta jer kod objašnjavanja ravnoteže na odreñenim tržištima i različitih
konkurentnih oblika unutar jasno odreñenih granica, koje je kritikovao Srafa. Kada pokušamo
da posmatramo cene kao opšti istrumentarij sagledavanja reprodukcije društvene privrede,
savremena je mikroekonomija nekorisna i teoretski sporna. Po tome je kritika teorije kapitala
vrlo značajna. Kao što smo već istakli, na jednoj strani je nastala mogućnost razvoja
parcijalne analize i savremene mikroekonomije u opštu teoriju cena, tako je na drugoj strani
nastala racionalnost vrlo raširenih kategorija u ekonomskoj analizi, kao što su proizvodna
funkcija, funkcija troškova, funkcija potražnje za proizvodnim faktorima i funkcija ponude.
Naime, kritika teorije kapitala nije bila samo kritika marginalne mikroekonomije. Kao što
smo već istakli, to je bilo jedno od osnovnih pitanja Marksove teorije cena. Teorija normalnih
cena je jasno pokazala, da za odreñivanje normalnih cena nije potrebno poznavati vrednost
dobara. Vrednost dobara takoñe omogućava odgovore na neka ekonomska pitanja, a da ta
pitanja nisu neposredno povezana sa pitanjem cena i tržišta. Tako se savremena teorija
normalnih cena oslobodila teorije radne vrednosti, koja je bila u prošlosti strogo povezana sa
teorijom normalnih cena. Zato smatramo, da ni savremena mikroekonomija a ni savremena
teorija normalnih cena nije više neposredno povezana sa teorijom vrednosti.

21
 16. Nastanak monopola
Kritika teorije kapitala nije izazvala samo nastanak savremene teorije normalnih cena,
već je izazvala nastanak nekih posebnih pravaca u mikroekonomskoj analizi i u teoriji cena.
Kritika teorije kapitala je bitno uticala na savremenu makroekonomsku teoriju, koja je bila
deo neoklasične sinteze. Tako su sa kritikom makroekonomske teorije nastale odreñene
alternativne makroekonomske teorije, meñu kojima je gotovo najzastupljenija
postkejnezijanska teorija. Postkejnezijanska ekonomska teorija već od svog nastanka
pokušava da obrazloži funkcionisanje privrede u uslovima oligopolske konkurencije. Po tom
je postkejnezijanska teorija kao svaka makro teorija agregatna i adekvatna kao neoklasična
sinteza, težila ka traženju svojih mikro osnova.
U tom traženju se najviše istakla teorija cena, čiji autor je M. Kalecki. To je teorija
oligopola i danas je često nazivamo postkejnezianska teorija cena. Bitna osobina te teorije je,
da cene objašnjava uz pomoć stope monopola i da formiranje cena povezuje sa teorijom
razvoja preduzeća a pokušava da da objašnjenje cene kao funkcije investicione aktivnosti
odreñenih preduzeća. Postkejnezijanska teorija cena je tipična mikro teorija i teorija tržišnih
cena, zato smo je mi uvrstili uz savremenu mikroekonomiju u poglavlju o tržišnim cenama.
Naime, postkejnezijanska teorija ima odreñenu osobinu, koju ne možemo pripisati ni
savremenoj mikroekonomiji ni teoriji normalnih cena. Postkejnezijanska teorija je uspešno
povezala mikro i makro teoriju. Kao što smo već istakli, savremena je mikroekonomija
postala osnova analize društvene privrede samo onda, kada je prešla u analizu opšte
ravnoteže, koja se još uvek zasniva na mikro analizi, i koja je postala deo neoklasične sinteze,
koju je kritika teorije kapitala zaobišla.
Teorija normalnih cena nije bila neka agregatna analiza, već je deo analize opšte
ravnoteže. Tako je postkejnezijanska teorija, kao što ćemo mi videti kasnije, bila jedina u
mogućnosti da poveže formiranje cena na datom tržištu, odnosno, cene odreñenog proizvoda
sa narodno-privrednim i agregatnim kretanjima. Nakon toga, postkejnezijanska teorija cena
nije ni marginalistička ni subjektivna, kao što je karakteristično za savremenu
mikroekonomiju. To je tipična teorija, koji objašnjava cene i spada u teoriju cena, ne možemo
je uvrstiti u mikroekonomiju, jer nema njenih tipičnih osobina.
17. Ekletičnost savremene teorije cena i mikroekonomije
Danas takoñe smatramo, da postoje u okviru teorija cena dve velike grupe. Prvu grupu
čine teorije, koje objašnjavaju tržišne cene. Drugu grupu čine teorije opšte ravnoteže i teorije
normalnih cena, koje proučavaju cene u meñusobnoj zavisnosti i sa aspekta reprodukcije
društvene privrede kao celine. Sem toga, savremena mikroekonomija i postkejnezijanska
teorija cena nisu spojive, zajedničko im je to, da razlažu formiranje pojedinačne cene u
različitim konkurentnim okvirima. Teorija cena danas nije više neposredno povezana sa
teorijom vrednosti i zato ovde nećemo obrañivati pitanje vrednosti dobara. Takav način
sagledavanja teorije tržišta i cena je takoñe eklektički, jer sjedinjuje teorije različite prirode,
jedne, koje omogućavaju istraživanje primenom svih raspoloživih analitičkih oruña, koja
danas pomažu ekonomistima u istraživanju cena i tržišta. Omogućava nam, da takoñe sa
različitih aspekata i na različite načine upoznajemo glavne sastavne delove savremene teorije
cena i mikroekonomije: ekonomske subjekte, tj. preduzeća i potrošače, njihovo ponašanje uz
data ograničenja, koja proističu iz ograničenosti izvora za privreñivanje, institucionalnih
okvira, koji odreñuju mogućnosti, koje su na raspolaganju korisniku, i ravnotežnu analizu,
koja je agregatni rezultat delovanja potrošača u datim institucionalnim okvirima.
Zapravo, teoriju tržišta i cena, odnosno mikroekonomiju danas čine različite teorije,
koji su često nespojive, a delimo ih na pozitivne i normativne teorije. Pozitivna teorija ima
ulogu da objašnjava, „kakav je svet u stvarnosti“, a normativna teorija daje odgovor na
pitanje: „kakav bi svet trebao biti“. Normativna teorija uvek uvodi odreñene vrednosne

22
sudove. U ekonomskoj teoriji, koju čine savremena mikroekonomija i teorija cena, ti su
vrednosni sudovi povezani sa efikasnošću privrede. Efikasnost privrede je povezana sa
pitanjema, da li društvo idealno koristi raspoložive faktore, koje ima na raspolaganju (u
ograničenom obimu). Odnosno, konkretnije, ekonomska efikasnost je stanje u društvu, u
kome potrošač maksimizira svoje potrošačko zadovoljstvo, kad troši svoj dohodak a
preduzeća koriste proizvodne faktore najproduktivnije. U uslovima ekonomske efikasnosti ni
potrošač ni preduzeće ne mogu poboljšati svoj položaj, a da to ne bude na račun drugih.
Ekonomska efikasnost se zasniva na predpostavci, da su faktori, kako za potrošača, tako i za
preduzeće ograničeni, redki.
Da bi efikasnost objasnili, moramo poći od toga, da to nije moguće, a da ne poñemo
od pretpostavke da postoji opšta ravnoteža. Kad smo tvrdili, da je stanje ekonomske
efikasnosti moguće, kad na primer potrošač ne može više poboljšati svoj položaj, tretirali smo
ga kao korisnika. Tada odreñeni potrošač povećava svoje potrošačko zadovoljstvo na račun
drugog. Zato kažemo, da je potrošač maksimizirao svoj položaj, kad ga ne može poboljšati, a
da ne pogorša položaj bilo kog drugog potrošača. To nam govori, da ekonomsku efikasnost
proučavamo, ako predvidimo meñusobnu zavisnost ekonomskih subjekta. Ona je izvor
analize opšte ravnoteže. Da bi razumeli delovanje odreñenih subjekta u privredi, moramo
uvažavati njihovu meñusobnu povezanost. Već kroz tu povezanost dolazi do izražaja njihova
racionalnost, da traže najbolje alternative od raspoloživih i pri tome uvažavaju sve
raspoložive informacije a sposobni su da analiziraju različite mogućnosti.
Institucionalni okvir, koga predviña savremena mikroekonomija i teorija cena, je
decentralizovana privatno vlasnička privreda. Dentralizovana je na dva načina. Informaciona
decentralizacija govori, da odreñeni privredni subjekt uvažava samo informacije, koje su
važne za njegovo odlučivanje. Decentralizacija pri odlučivanju ističe, da svaki odreñeni
privredni subjekt donosi odluke sam u odnosu na raspoložive faktore, tehnologiju i tržišne
okvire. Ta decentralizacija se takoñe zasniva na individualnom vlasništvu, koje omogućava
nezavisne odluke korisnika.

23
2. EKONOMSKA EFIKASNOST I CENE

2.1. Paretova načela efikasnosti

U uvodu smo istakli, da je osnovno pitanje, koga obrañuje ekonomska teorija i
mikroekonomija, kako što efikasnije rasporediti proizvodne faktore, proizvode i usluge na
različite proizvodnje, potrebe, preduzeća i potrošače. Objasnili smo, zašto na to nije moguće
odgovoriti, a da ne apstrahujemo meñusobne povezanosti i zavisnosti ekonomskih subjekta.
Takvu povezanost analiziramo uz pomoć modela opšte ravnoteže.
Zato ćemo kasnije koncipirati uprošćeni ravnotežni model. To će biti model dvaju
potrošača, dvaju vrsta dobara i dvaju vrsta proizvodnih faktora, koji će nam omogućiti
slikovito rasvetljavanje procesa, u kojima nastaje opšta ravnoteža. Sa modelom ćemo odrediti
načela ekonomske efikasnosti - verovatno najzastupljenija načela u ekonomiji. Obično ih
nazivamo Paretova načela efikasnosti. Model ćemo sastaviti postupno, tako što ćemo prvo
analizirati , kako nastaje ravnoteža u razmeni i šta je efikasna razmena, a zatim ćemo odrediti
nastajanje ravnoteže u proizvodnji i objasniti, šta je efikasna proizvodnja. Na kraju je ćemo
saznanja o ravnoteži u razmeni i o ravnoteži u proizvodnji sjediniti u opštu ravnotežu, koja
omogućava istovremenu ravnotežu u razmeni i proizvodnji. U razmeni ćemo upoznati jedan
princip, a u proizvodnji tri, na šta ćemo dodati još peti, na odreñeni način sintetički princip.

2.2. Efikasna razmena zasnovana na opštoj ravnoteži u razmeni

Zamislimo uprošćenu privredu, u kojoj postoje samo dve vrste dobara - jedna dobra
ćemo nazvati dobra X, druga dobra Y - i dva potrošača. Prvog potrošača smo označili sa
slovom S a drugog slovom J. Da bi našu analizu ograničili samo na pitanja razmene,
zamislimo, da se u toj privredi ništa ne proizvodi i da dobra, sa kojim raspolaže pomenuti
potrošač, nastaju u nekom drugom periodu ili van privrede, koju analiziramo . Na početku
razmenskog perioda, takoñe još pre same razmene, podrazumevamo, da potrošači S i J
raspolažu sa datim količina dobara X i Y. Inicijalno stanje u privredi će biti takvo, da pre
početka razmenskog perioda potrošač S raspolaže sa količinom Xs, meñutim, potrošač J
raspolaže sa količinom X, obe količine zajedno izražavaju celokupnu raspoloživu količinu
dobara X u privredi. To znači da ako raspolažu sa odreñenim količinama dobara Y (Ys)
potrošač S i sa odreñenim količinama dobara Y (Yj) potrošač J, količina oba potrošača
predstavlja celokupnu količinu dobara Y u privredi.
Takve odnose u privredi predstavićemo grafički. Zamislićemo poseban tip grafikona,
gde abscisa izražava celokupnu količinu dobara X, a ordinata celokupnu količinu dobara Y u
privredi. Donji, levi koordinatni početak, predstavljaće položaj potrošača S u privredi.
Analogno tome, gornji, desni koordinatni početak prestavljaće potrošača J u toj privredi. Tip
grafikona u grafu 1 obično nazivamo Edževortov boks dijagram razmene.
U suštini, taj je graf sastavljen iz dvaju običnih grafova, koje znamo iz analize
potrošača, samo što smo graf za potrošača J obrnuli na glavu i postavili ga nasuprot grafa
potrošača S. Kad su u privredi, kao u našoj pretpostavci samo dva potrošača i kad su u
privredi količine dobara X i Y ograničene, ograničili smo dužinu abscise i ordinate u grafu,
koji ilustruje položaj odreñenog potrošača. Najveća količina dobara X, sa kojom u toj
privredi raspolaže potrošač S, je razume se jednaka ukupnoj količini dobara X. U tom slučaju
potrošač J nema na raspolaganju ni jednu jedinicu dobara X. Mi ćemo za početak, poći od

24
takve raspodele dobara X i Y izmeñu potrošača S i J, kao u tačci A na grafu 1. U tom slučaju
potrošač S kao i potrošač J raspolažu sa odreñenom količinama obe vrste dobara. Tako tačka
A predstavlja početno stanje razmene, stanje pre samog procesa razmene. Zamislimo, da su
po nekim pravilima u prethodnom periodu potrošači S i J dobijali opisane količine dobara X i
Y i imaju u tekućem periodu mogućnost, da dobra X i Y meñu sobom razmenjuju.
Do razmene bi došlo samo u slučaju, ako oba potrošača razmenjuju, i ako sa tim svoj
položaj poboljavaju. Zaustavila bi se u tačci, kod koje je raspodela dobara X i Y izmeñu
potrošača S i J takva, da oba dosežu najvišu moguću korisnost u razmeni i da oba smatraju,
da daljom razmenom njihov položaj nije moguće poboljšati.
Da bi uočili, kako se menja korisnost, koju u razmeni ostvari odreñeni potrošač,
moramo u graf uneti kategoriju, koja tu korisnost grafički izražava. U teoriji ponašanja
potrošača, krive indiferencije (I) izražavaju korisnost u razmeni za odreñenog potrošača. One
izražavaju kombinacije dvaju vrsta dobara, koje su sa aspekta potrošača jednakovredne. Zato
u graf unesemo krive indiferencije, kako za potrošača S, tako i za potrošača J. Krive
indiferencije potrošača S leže izmeñu koordinih osa i izražavaju količinu dobara X, koja
pripada potrošaču S, i količinu dobara Y, koja pripada potrošaču S. Konveksne su u odnosu
na koordinatni početak. U isti graf unesemo i krive indiferencije potrošača J. Te krive
indiferencije su obrnute naniže i izražavaju količine

dobara.
Grafikon 1-1. Edževortov boks dijagram razmene

X, koja pripadaju potrošaču J i leže na gornjoj granici grafa, jer koordinatna osa, izražava
količine dobara Y, koja pripadaju potrošaču J i leže na desnoj granici grafa. Krive
indiferencije potrošača J su konveksne u odnosu na koordinatni početak Oj. Što su niže krive
indiferencije potrošača J, to izražavaju veći nivo korisnosti. Drugačije je za potrošača S. Što
više na grafu leže krive indiferencije, to veću korisnost predstavljaju za potrošača S.
Jasno je, da bi potrošač S pokušao da u razmeni dostigne što višu krivu indiferencije,

25
jer mu ona omogućava veće potrošačko zadovoljstvo, a na drugoj strani je razumljivo, da bi
potrošač J pokušao dostići što nižu krivu indiferencije, jer mu ona takoñe omogućava veće
potrošačko zadovoljstvo. Da bi smo stvorili bolje predpostavke za analizu, pedpostavimo da
se potrošač S nalazi na krivi indiferencije, koji smo je označili u grafu 1.2 slovom Is .
Potrošač S je takoñe spreman za svaku raspodelu dobara X i Y izmeñu njega i potrošača J,
koja leži na toj krivi indiferencije. Pitanje je, koju kombinaciju na toj krivi indiferencije je
izabrao potrošač J.
X

Grafikon 1-2. Edževortov boks dijagram

Odgovor na to pitanje je jednostavan, zato što bi potrošač J pokušao da ostvari takvu
kombinaciju raspodele dobara X i Y izmeñu oba potrošača, koja leži na odabranoj krivi
indiferencije potrošača S (I2) i istovremeno na najnižoj dostižnoj krivi potrošača J. To je
tamo, gde kriva indiferencije potrošača J samo u jednoj tačci - tački E u grafu 2 - dodiruje
izabranu krivu indiferencije potrošača S. Niže krive indiferencije potrošača J (na primer I3),
koja takoñe za njega predstavlja veću korisnost, nisu dostižne, pa je najbolje da potrošač S
ostane na svojoj krivi indiferencije I2. Više krive indiferencije (na primer I) se za tu izbranu
krivu indiferencije potrošača seku dvaput, kad leže više, predstavljaju za potrošača J manju
korisnost. Tačaka I2, u kojoj se obe krive indiferencije samo dodiruju, je takoñe tačka, kod
koje uz date korisnosti potrošača S potrošač J ostvaruje svoju najveću korisnost. Takva tačka
je jedna od mogućih ravnoteža dva potrošača u razmeni.
2.3. Ugovorna kriva razmene
Kada bi krenuli obratno, od tačke, kod koje uz date korisnosti potrošača J potrošač S
ostvaruje svoje najveće potrošačko zadovoljstvo. Analizu bi počeli sa predpostavkom, da je
potrošač J izabrao neku početnu krivu indiferencije, koja mu donosi odreñenu korisnost u
razmeni. Svakoj krivi indiferencije potrošača S na adekvatan način nalazimo odreñenu krivu
indiferencije, koja donosi najveću korisnost za potrošača J, i isto važi, da svaku krivu
indiferencije potrošača J tražimo odreñenu tačku, u kojoj potrošač S ostvaruje najvišu krivu
indiferencije i sa tim najveću korisnost. Zato u takvoj privredi, odreñujemo brojne ravnoteže
u razmeni, za koje je važno, da dosežu uz date korisnosti jednog od potrošača drugi potrošači

26
svoju najveću korisnost. Takve su tačke E1, E2 i E3 u grafu 1.3.
Tačke, koje smo označili slovima E, zapravo izražavaju najveću moguću ukupnu korisnost
oba potrošača. To postaje jasno, ako uporedimo na primer tačku E2 sa tačkom B. U tačci B se
seku dve

Grafikon 1-3. Edževortov boks dijagram

krive indiferencije potrošača S i J, tako da daju odreñenu moguću kombinaciju raspodele
dobara X i Y izmeñu oba potrošača. Tada kada sa preraspodelom dobara izmeñu oba
potrošača, u razmeni dobara, pomeramo po krivama indiferencije ili u tačci E1 ili u tačci E2,
povećava se korisnost samo jednog od oba potrošača. Ako se na primer pomerimo sa tačke B
po krivi indiferencije u tačku E1, na taj način se povećava korisnost potrošača J, jer se on
pomera ka nižoj krivi indiferencije. Ako se pomerimo iz tačke B u tačku E, uz date korisnost
potrošača J povećava se i korisnost potrošača S, jer se on pomera na više krive indiferencije.
Ako potrošač menja dobra tako, da se pomera izmeñu obe krive indiferencije ka ravnotežnim
tačkama, povećava se korisnost i jednog i drugog potrošača.
Ako sve tačke E povežemo, dobijamo krivu, koju nazivamo ugovorna kriva u
razmeni. Neke tačke van ugovorne krive u razmeni omogućavaju, da razmeni poboljšamo
korisnost jednog ili drugog potrošača ili oba istovremeno. Kada potrošači, raspodelom
dobara, dosegnu ugovornu krivu, nije više moguće daljom razmenom povećati korisnosti
jednog potrošača, a da se istovremeno ne smanji korisnost drugog potrošača. Zato
ukazujemo, da tačke duž ugovorne krive izražavaju efikasnost u razmeni ili tako zvane
Paretove optimume u razmeni.
Za te tačke je važno, da takoñe nikome u razmeni ne može biti bolje, a da drugom ne
bude gore. Ili u našem konkretnom primeru: korisnost potrošača S se ne može povećati, a da
se ne smanji korisnost potrošača J. Ako je raspodela dobara izmeñu oba potrošača takva, da
kombinacija, izražava tu raspodelu, van te ugovorne krive, moguće je povećati korisnost ili
jednog ili drugog ili oba istovremeno.
2.4. Uslov efikasne razmene
U teoriji ponašanja potrošača nagib krive indiferencije odreñenog potrošača jednak je
tako zvanoj marginalnoj stopi supstitucije. Marginalna stopa supstitucije govori, kako je
potrošač spreman razmenjivati dve vrste dobara meñusobno na način, da sačuva

27
nepromenjeno potrošačko zadovoljstvo. Videli smo, da marginalnu stopu supstitucije grafički
izražavamo tangentom na krivu indiferencije, odreñenu uglom nagiba krive indiferencije.
Za ugovornu krivu je važno to da kad se krive indiferencije potrošača S i J dodiruju u
jednoj tački i kad su zato nagibi uglova tih kriva indiferencije jednaki za oba potrošača,
efikasnost u razmeni odreñujemo kao odnose u razmeni, u kojima su marginalne stope
supstitucije (MSS) oba, odnosno svih potrošača jednake.
MSSsx,r = MSSsx,r
Razmena je takoñe u nekoj privredi efikasna, ako su dobra izmeñu potrošača
raspodeljena na taj način, da su njihove marginalne stope supstitucije meñusobno
izjednačene.
U praksi je razume se teško naći slučajeve čiste razmene, gde nije uključena
proizvodnja. Zbog toga se često koristi primer razmene izmeñu zatvorenika u logorima u II.
svetskom ratu, koju su teoretski obradili ekonomisti. Racionalno je predpostaviti, da su
zatvorenike na početku nedelje snabdeli različitim proizvodima za taj period. Tako su, na
primer, na početku nedelje dobili mleko, šećer čokoladu, žilete, cigarete, pisaći papir i slično.
Preko nedelje su te proizvode izmeñu sebe razmenjivali i normalno je da su ljudi, koji na
primer nisu pušili, cigarete zamenili za druge proizvode. Ako je ta razmena potpuno slobodna
i bez drugih uticaja, dolazimo do toga da su obe strane od razmene imale koristi i da se
razmena završila u tom trenutku, kada sa dodatnom razmenom zatvorenici nisu mogli više
povećavati svoja potrošačka zadovoljstva. Ili, teoretski rečeno, kad su se marginalne stope
supstitucije različitih proizvoda meñusobno izjednačile.

3. Opšta ravnoteža u proizvodnji i efikasna proizvodnja

Analogno tome kao što smo u prethodnom slučaju analizirali opštu ravnotežu
razmene bez uključivanja proizvodnje, sada ćemo analizirati proizvodnju, apstrahovanjem
razmene.
Govorićemo takoñe o privredi, u kojoj postoji samo proizvodnja, nema razmene.
Naime, u tom slučaju ćemo opštu ravnotežu predstaviti uprošćenim modelom, u kome se
proizvode dve vrste dobara J i Y sa dva različita oblika proizvodnih faktora: radom, koga
ćemo označiti sa slovom L, i kapitalom, koga ćemo označili slovom K. Kada budemo
govorili o preduzećima, u kojima proizvode ta dobra, shvatićemo, da postoje samo dva
preduzeća, preduzeće A i preduzeće B.
Kad govorimo o opštoj ravnoteži u proizvodnji, uočavamo tri različite ravnoteže.
Svaka od tih triju ravnoteža je povezana sa posebnom analizom efikasnosti u proizvodnji.
Najpre ćemo videti efikasno zapošljavanje proizvodnih faktora unutar preduzeća, zatim
efikasnu raspodelu proizvodnih faktora izmeñu preduzeća i na kraju efikasnu raspodelu
proizvodnje obe vrste dobara izmeñu preduzeća.
3.1. Raspodela proizvodnih činioca unutar preduzeća
Zamislimo preduzeće, koje proizvodi proizvode X i Y i u proizvodnji koristi kapital
(K) i rad (L). Kao što znamo iz teorije proizvodnje, moguće je odreñenu vrstu dobara
proizvesti upotrebom različitih kombinacija proizvodnih faktora. To važi i za odabrane vrste
dobara X i Y. Ako moguće kombinacije proizvodnih faktora, kojima proizvodimo neka
dobra, unesemo u slikovitu analizu i sve te tačke spojimo meñusobno dobićemo krivu
jednakog proizvoda, odnosno izokvantu. Za izokvante je važno, da izražavaju kombinacije
proizvodnih faktora, koji su upotrebljeni u proizvodnji odreñenog dobra koje daju isti obim
proizvodnje.

28
Grafikon 1-4. Edževortov boks dijagram u proizvodnji
Takve izokvante ćemo uneti u graf, kao što smo to uradili u grafu 1.4, uz pomoć već
poznatog Edževortovog boks diagrama, samo što ovog puta taj dijagram upotrebljavamo u
analizi proizvodnje. U tom slučaju dužine abscise i ordinate prikazuju količinu raspoloživog
kapitala (K) i rada (L) u datom preduzeću. Na abscisi smo nacrtali raspoložive količine rada,
na ordinati, raspoložive količine kapitala. Naime, u tom slučaju Edževortov boks dijagram
ima dva koordinatna početka. U levom donjem uglu će biti koordinatni početak za prikaz
proizvodnje dobra X, u desnom gornjem uglu će biti koordinatni početak za prikaz
proizvodnje dobara Y. Preduzeće, koje analiziramo u tom primeru, kapital i rad rasporeñuje
izmeñu proizvodnje dobara X i Y različito. Svaka tačka u boks diagramu predstavlja
odreñenu raspodelu kapitala i rada izmeñu proizvodnje dobara X i Y. Ako bi na primer
celokupnu količinu kapitala i rada namenili za proizvodnju dobara X, bili bi u koordinatnom
početku za analizu proizvodnje dobara Y.

3.2. Ravnoteža dvaju proizvodnji

Donja abscisa i leva ordinata boks diagrama u grafu 4 bi tako predstavljali

koordinatni sistem za proizvodnju dobara X. u njega unesemo izokvante, za koje važi, da što
su višlje, to veću količinu proizvodnje dobara X predstavljaju. Uz datu količinu jednog
faktora tačke na višljoj izokvanti predstavljaju više drugog faktora, što daje veću
proizvodnju. Gornja abscisa i desna ordinata boks diagrama predstavlja koordinatni sistem za
proizvodnju dobara Y. Naime, u tom slučaju unesemo izokvante, koje odgovaraju različitim
količinama proizvodnje dobara Y. Što niže u diagramu leže te izokvante, to veću proizvodnju
dobara Y predstavljaju, jer se duž njih kombinuju veće količine kapitala i rada.
Ponovo ćemo da prikažemo nastanak ravnoteže uz predpostavku, da se preduzeće
odlučilo za odreñenu proizvodnju dobara X, na primer za proizvodnju, koju označava u grafu
5 izokvanta X. U tom slučaju će biti reči o tome kakva kombinacija kapitala i rada, bi
odgovarala toj izokvanti. Pitanje je razume se, koja od tih mogućih kombinacija je

29
najpogodnija sa aspekta proizvodnje dobara Y. Meñutim, kad se preduzeće odlučilo za
odreñeni obim proizvodnje dobara X, ono bi pokušalo da ta dobra proizvede takvom
kombinacijom kapitala i rada, kojom bi dostiglo najveću proizvodnju dobara Y. To je razume
se izraženo u grafu 5 tako, da bi izabralo ili kombinaciju kapitala i rada duž izokvante X.,
koja će biti povezana sa najnižom izokvantom proizvodnje dobara Y.
Takoñe u tom slučaju neki obimi proizvodnje dobara Y i neke izokvante, kao na
primer Y3, nisu moguće i njih nije moguće proizvoditi uz proizvodnju dobra X, koga
označava izokvanta X. Naime, neke izokvante se seku sa izokvantom X dvaput, što ukazuje,
da nisu najniže, da to nisu takve izokvante, koje izražavaju najveću moguću proizvodnju
dobara Y. Sa aspekta preduzeća ravnotežna je i efikasna samo takva kombinacija kapitala i
rada u proizvodnji dobara X, koja omogućava najveću proizvodnju dobara Y, a to je
kombinacija u tačci, kod koje izokvanta proizvodnje X samo dodiruje najnižu izokvantu
proizvodnje Y. Naime, ovde smo takvu tačku u grafu 5 označili sa E2

Grafikon 1-5. Edževortov boks dijagram i ravnoteža u proizvodnji

3.3. Granica proizvodnih mogućnosti

Adekvatno opštoj ravnoteži u razmeni i ovde tražimo svakoj izokvanti proizvodnje X

odgovarajuću najnižu izokvantu proizvodnje Y, gde izokvanta, izražava najveću moguću
proizvodnju dobara Y uz datu proizvodnju dobara X. Sve tačke, kod kojih se izokvante
meñusobno samo dodiruju, čine tako zvanu granicu proizvodnih mogućnosti ili
transformacionu krivu. Za njih je važno, da izražavaju takve kombinacije upotrebe kapitala i
rada u proizvodnji dobara X i Y, kojim ostvaruju najveću ukupnu proizvodnju dobara X uz
proizvodnju dobara Y ili Y uz proizvodnju dobara X.
Preduzeće sa tim količina kapitala i rada ne može proizvesti više dobara X i Y, nego
što proizvodi na krivi sa kombinacijama kapitala i rada duž granice proizvodnih mogućnosti.
Ako je van granice proizvodnih mogućnosti, kao na primer u tački C iz Grafa 6, sa
pomeranjem ka granici proizvodnih mogućnosti povećava proizvodnju oba dobra ili je uz
date proizvodnju jedne vrste dobara veća proizvodnja druge vrste dobara.

30
Grafikon 1-6. Granica proizvodnih mogućnosti
Granica proizvodnih mogućnosti takoñe predstavlja odreñenu efikasnost u proizvodnji
kod upošljavanja proizvodnih faktora u različitim proizvodnjama. Naime, u tom slučaju
granica proizvodnih mogućnosti izražava sličan princip, kao što smo imali kod ugovorne
krive u razmeni. Ako je preduzeće na granici proizvodnih mogućnosti, ne može povećati
proizvodnju jedne vrste dobara, a da ne bude smanjena proizvodnja druge vrste dobara. Jedini
izbor preduzeća je takoñe u tome, da se pomera duž granice proizvodnih mogućnosti i sa tim
odlučuje o tome, koliko će biti proizvedeno dobara X a koliko dobara Y.
Normalno je da efikasno preduzeće pokušava da preñe sa tačaka van granice
proizvodnih mogućnosti na granicu proizvodnih mogućnosti, pri čemu odlučuje još o tome,
kako će proizvodne faktore koristiti u proizvodnji dobara X i Y. Sada bi istakli, da je efikasna
alokacija proizvodnih faktora unutar odreñenih preduzeća na različite proizvodnje takva, da
nije moguće povećati proizvodnju jedne vrste dobara, a da se ne smanji proizvodnja druge
vrste dobara. Taj princip nazivamo prvo alokaciono pravilo u proizvodnji i predstavlja jedan
od Paretovih optimuma u proizvodnji.

3.4. Uslov za efikasnu raspodelu proizvodnih faktora unutar preduzeća

Prvo alokaciono pravilo u proizvodnji možemo izraziti obrascem. Nagib izokvante je

jednak marginalnoj stopi tehničke supstitucije (MSTS), koja izražava, kako preduzeće
zamenjuje angažovanje dvaju proizvodnih faktora, u cilju očuvanja jednakog obima
proizvodnje odreñene vrste dobara. Kad se u ravnotežnim tačkama izokvante iz proizvodnje
dobara X i proizvodnje dobara Y se samo dodiruju, tada su nagibi uglova tih izokvanti
jednaki, što govori, da su u tačkama efikasne proizvodnje marginalne stope tehničke
supstitucije jednake. Zato prvo alokaciono pravilo formulišemo kao: efikasna raspodela

31
proizvodnih faktora unutar preduzeća izmeñu različitih proizvodnji je uspostavljena kad su
marginalne stope tehničke supstitucije u svim proizvodnjama u preduzeću jednake.
MSTN X kl= MSTN Y kl

3.5. Mera proizvodne transformacije

Analizu nastavljamo tako što krivu proizvodnih mogućnosti preslikamo u novi graf,
Graf 7, gde smo na abscisi označili količinu proizvodnje dobara X, na ordinati je količina
proizvodnje dobara Y. Ako smo u tački koordinatnog početka za proizvodnju dobara X (Ox),
dosežemo najveću moguću proizvodnju dobara Y, jer smo na granici proizvodnih mogućnosti
i nema proizvodnje dobara X. Ta tačka takoñe označava presek granice proizvodnih
mogućnosti i ordinate. Kad se pomeramo duž granice proizvodnih mogućnosti u boks
diagramu ka koordinatnom početku OY, proizvodnja dobara Y se smanje i proizvodnja dobara
X povećava. U koordinatnom početku Ov je cela količina proizvodnih faktora namenjena za
proizvodnju dobra X, preduzeće je na granici proizvodnih mogućnosti, što govori, da kod te
tačke preduzeće ne proizvodi dobara Y, proizvodi najveću moguću količinu dobra X. Tako
koordinatni početak OY iz Grafa 6 odreñuje presek granice proizvodnih mogućnosti sa
abscisom u grafu 7.
o

Grafikon 1-7. Mera proizvodne transformacije

Granica proizvodnih mogućnosti u grafu 7 je opadajuća, jer se razumljivo, da se sa
seljenjem proizvodnih faktora iz proizvodnje dobara Y u proizvodnju dobara X proizvodnja
Y smanje, raste proizvodnja dobara X. Takva kriva je konkavna u odnosu na koordinatni
početak. Treba reći, da se kod povećanja proizvodnje dobara X, moramo za svaku dalju
jedinicu povećanja dobra X odreći sve većih količina proizvodnje dobara Y. Koliko se
jedinica proizvodnje dobara Y moramo odreći za povećanje jedne jedinice proizvodnje dobra
X, odreñuje mera proizvodne transformacije (MPT), koja je grafički jednaka nagibu ugla
granice proizvodnih mogućnosti.

32
MPT xy = ∆Y/∆ ∆X
Bez obzira na to, što je potrebno za dalje povećanje proizvodnje dobara X za jednu
jedinicu odreći se sve veće proizvodnje dobara Y, moramo težiti ka tome, da se sa seljenjem
proizvodnih faktora iz proizvodnje dobara Y u proizvodnju dobara X upošljavaju u
proizvodnji dobara X proizvodni faktori - u našem slučaju kapital i rad, koji za proizvodnju
toga dobra nisu najadekvatniji, jer se kapital i rad upošljavaju u za tu proizvodnju
neodgovarajućim kombinacijama. To nam govori, da na primer jedinica rada, koga preselimo
iz proizvodnje dobara Y u proizvodnju dobara X kod manje količine proizvodnje dobara X
daje veći dodatni, tako zvani marginalni proizvod nego jedinica, koju utrošimo kod većih
količina proizvodnje dobara X. Adekvatno bi bilo i za kapital.
Granica proizvodnih mogućnosti takoñe ističe različite kombinacije proizvodnje
dobara X i Y, koje se proizvode u nekom preduzeću sa datim količina rada i kapitala i sa
najboljom raspoloživom tehnologijom. Tačke desno od granice proizvodnih mogućnosti za
preduzeće nisu dostižne bez promene tehnologije ili povećanja količine raspoloživog kapitala
i rada u preduzeću. Dostižne su pak sve tačke koje se nalaze izmeñu obe koordinatne ose i
granice proizvodnih mogućnosti. Takva je tačka C na grafu 7. Te tačke izražavaju
neefikasnost proizvodnje i slične su sa odreñenom tačkom C iz Grafa 6.

3.6. Nedorečenost prvog alokacionog pravila u proizvodnji

Prvo alokaciono pravilo nam ne pruža odgovor na dva pitanja, na koja sa njim nismo
u mogućnosti da dokazujemo, a koja su neposredno povezana sa njim. Prvo pitanje je, koliko
odreñenog proizvodnog faktora mora dobiti preduzeće. Videli smo, da je granica proizvodnih
mogućnosti zavisna od količine proizvodnih faktora, sa kojim raspolaže neko preduzeće. Zato
je za preduzeće i za efikasnost privreñivanja u njemu važno pitanje, kako rasporediti
proizvodne faktore izmeñu preduzeća i ko njih rasporeñuje. Drugo pitanje se odnosi na
proizvodnju dobara. To je pitanje, gde na granici proizvodnih mogućnosti da se preduzeće
zaustavi. Ili, drugim rečima, kolika je najpovoljnija proizvodnja za preduzeće dobara X a
koliko dobara Y. Na to drugo pitanje nismo u stanju da damo odgovor, ako analizu
ograničimo na odreñeno preduzeće. Na to pitanje ćemo odgovoriti ako preduzeća
uporeñujemo meñusobno. Na taj način ćemo u krajnjoj liniji odgovoriti na pitanje, koliko će
odreñenog dobra da proizvede posmatrano preduzeće. U odgovoru na oba pitanja bitna je
efikasnost, jer bi odgovarajući na navedena pitanja odredili stanje, gde bi sa datom količinom
proizvodnih faktora proizveli najveću količinu različitih vrsta roba.
3.7. Raspodela proizvodnih fakora između preduzeća
Kao što smo već istakli, jedno od bitnih pitanja, na koje prvo alokaciono pravilo u
proizvodnji ne daje odgovor, koliko će najviše datog proizvodnog faktora koristi posmatrano
preduzeće. Pitamo se takoñe, da li postoji neka posebno efikasna raspodela proizvodnih
faktora izmeñu preduzeća.
Da bi odgovorili na to pitanje, zamislimo uprošćenu situaciju: posmatramo dva
preduzeća, koja upotrebljavaju u proizvodnji iste proizvodne faktore i proizvode ista dobra.
Da bi primer bio razumljiviji, u Tabeli 1 zamislimo preduzeća, koja su u vinogradarskoj
proizvodnji i koriste kao proizvodni faktor samo rad, a proizvode na primer vino. Prvo
preduzeće, to je preduzeće A, je najproduktivnije jer za dodatno radno vreme proizvodi 3
hektolitra vina, to govori, da je marginalni proizvod rada u proizvodnji žita preduzeća A 3.
Drugo preduzeće za dodatno radno vreme proizvodi jedan hektolitar vina, što nam ukazuje da
je marginalni proizvod rada u drugom preduzeću 1. Marginalni proizvod izražava, za koliko
se povećava proizvodnja odreñenog dobra, ako za njegovu proizvodnju angažujemo jednu

33
dodatnu jedinicu proizvodnog faktora.
Tabela 1
Preduzeće Marginalni proizvod rada u proizvodnji žita

A 3 hektolitra vina za dodatno radno vreme

B 1 hektolitar vina za dodatno radno vreme

Takvi odnosi u prvom i drugom preduzeću jasno pokazuju, da raspodela proizvodnog

faktora rada izmeñu ta dva preduzeća nije efikasna. Kada bi preduzeću B uzeli jedan čas rada
i preselili ga u preduzeće A, ukupni bi se proizvod vina povećao. Sa tim da ako oduzmamo
preduzeću B jedan čas rada gubimo u privredi jedan hektolitar vina, jer je marginalni
proizvod rada u tom preduzeću 1, taj čas rada je ostvario u preduzeću A 3 hektolitra vina, jer
je marginalni proizvod rada tu 3. Na taj način je dodatni proizvod, koji ostvarimo sa
preraspodelom rada iz preduzeća B u preduzeće A 2 hektolitra vina. Ili drugačije rečeno,
preraspodelom rada uz istu količinu tog proizvodnog faktora povećavamo ukupni proizvod
oba preduzeća.
Takva raspodela rada iz jednog preduzeća u drugo preduzeće je racionalna toliko
dugo, dok se marginalni proizvodi rada u oba preduzeća ne izjednače. Iz teorije proizvodnje,
koju ćemo kasnije još obrañivati, znamo, da se sa potrošnjom proizvodnog faktora njegov
marginalni proizvod menja i da se sa rastom upotrebe proizvodnog faktora marginalni
proizvod proizvodnog faktora smanjuje, seljenje rada iz preduzeća B u preduzeće A povećava
marginalni proizvod u preduzeću B a smanjuje marginalni proizvod u preduzeću A. Takvo
seljenje rada iz preduzeća B ka preduzeću A nije neograničeno, i ono traje sve dok se svaka
preseljena jedinica marginalnog proizvoda u odreñenoj meri izjednači. Kad se marginalni
proizvodi izmeñu oba preduzeća izjednače, seljenje proizvodnih faktora nije više racionalno.
Situacija kada samo seljenjem proizvodnih faktora ukupnu proizvodnju nije moguće više
povećavati, nam govori, da je raspodela proizvodnih faktora izmeñu preduzeća efikasna.

MPAPD ≡ MPBPD
Na taj način smo došli do drugog alokacionog pravila u proizvodnji, koje govori, da je
efikasna raspodela proizvodnih faktora (PD) izmeñu preduzeća uspostavljena, onda kada su
marginalni proizvodi odreñenih proizvodnih faktora (MP) jednaki u svim preduzećima (u
našem slučaju u preduzećima A i B):
Kad je takoñe raspodela proizvodnih faktora izmeñu preduzeća takva, da se
marginalni proizvodi odreñenih proizvodnih faktora izjednačavaju po preduzećima, možemo
reći, da je formalno dobijena optimalna veličina Edževortovih boks diagrama za data
preduzeća.

3.8. Raspored proizvodnje između preduzeća

Kao što smo već istakli, prvo alokaciono pravilo u proizvodnji ne odreñuje, koliko
dobara X, odnosno koliko dobara Y je najoptimalnije da proizvodi odreñeno preduzeće. Na to
pitanje nam ne daje odgovor ni treće alokaciono pravilo u proizvodnji, koga ćemo kasnije
razmatrati, jer moramo odgovor na to pitanje prepustiti potražnji. Tada kad potražnja odredi
količine dobara X i Y, koje će biti moguće prodati na tržištu još uvek ostaje pitanje, koliko
tog dobra bi bilo najoptimalnije da proizvodi posmatrano preduzeće. Tako bi tražnja zajedno

34
sa trećim alokacionim pravilom u proizvodnji odlučila o tome, gde duž granice proizvodnih
mogućnosti da se posmatrano preduzeće zaustavi, da bi raspodela proizvodnje izmeñu
preduzeća bila efikasna.
Poñimo ponovo od uprošćenog primera: zamislimo, da imamo dva preduzeća, koja
proizvode dobra X i Y, koja ćemo nazvati preduzeće A i preduzeće B. Za oba preduzeća
znamo granice proizvodnih mogućnosti, koje su takve, kao što smo ih nacrtali u grafu 8.
Dalje predpostavimo, da sada oba preduzeća proizvode jednaku količinu dobara X i dobra Y -
tako da svako preduzeće proizvodi 50 jedinica dobara X i 100 jedinica dobara Y. Sada ćemo
prikazati početnu raspodelu proizvodnje izmeñu oba preduzeća.
Tabela 2
Ukupno pre raspodele Preduzeće A Preduzeće B Ukupno posle raspodele

Y X Y X

X 100 100 50 100 50 X 100

Y 200 102 49 99 51 Y 201

Ovde ćemo uzeti u obzir nagib granica proizvodnih mogućnosti u tačkama, koje
izražavaju početnu kombinaciju proizvodnji dobara X i Y u preduzećima A i B, pa
pogledajmo, šta se dogaña, kad se odlučimo, da preduzeće B proizvodi jednu jedinicu dobara
X više, a preduzeće A jednu jedinicu dobara X manje. Izvršimo i preraspodelu proizvodnji
dobara X i Y izmeñu oba preduzeća.

Grafikon 1-8. Raspodela proizvodnje izmeñu preduzeća

U tom slučaju se preduzeće B spušta naniže po granici proizvodnih mogućnosti. Zbog
nagiba tangente na granicu proizvodnih mogućnosti kod početne raspodele proizvodnje
izmeñu preduzeća, koju smo nacrtali u grafu 7, zaključujemo, da će sa takvom
preraspodelom proizvodnih faktora unutar toga preduzeća biti smanjena proizvodnja dobara
Y za jednaku količinu, za koju se povećala proizvodnja dobara X. Smanjenje, recimo, od 100
na 99. Na drugoj strani ako se preduzeće A penje po granici proizvodnih mogućnosti naviše,
proizvodi 49 jedinica dobara X, tada nešto više povećava proizvodnju dobara Y, jer je
transformaciona kriva u početnoj tačci okomitija nego kod preduzeća B. Ako se, recimo,
proizvodnja dobara Y poveća od 100 na 102. Kao što vidimo, takva bi preraspodela
proizvodnje sačuvala nepromenjenu celokupnu količinu proizvodnje X i povećala količinu

35
proizvodnje Y u oba preduzeća od 200 na 201.
Takvo povećanje količine proizvodnje je moguće, onda kad ugao nagiba granice
proizvodnih mogućnosti za oba preduzeća kod početne raspodele proizvodnje dobara X i Y
preduzeća nije jednak.
Ako se preseljenje kreće u tom smeru, da preduzeće A proizvodi sve više dobara Y i
sve manje dobara X a preduzeće B proizvodi sve više dobara X a sve manje dobara Y,
smanjuje se nagib granice proizvodnih mogućnosti za preduzeće A, a nagib granice
proizvodnih mogućnosti za preduzeće B se povećava. Treba reći, da dolazi do preraspodele
proizvodnje izmeñu oba preduzeća u smeru, koji približava ugao nagiba granice proizvodnih
mogućnosti.
U našem slučaju smo pokazali, kako je moguće preraspodelom proizvodnji izmeñu
preduzeća povećavati ukupnu proizvodnju, meñutim, to važi tako dugo, dok uglovi nagiba
granica proizvodnih mogućnosti oba preduzeća nisu jednaki, kad se izjednače, premeštanje
proizvodnje iz jednog preduzeća u drugo ukupnu proizvodnju ne bi više povećavalo. U tom
slučaju kasnija dalja preraspodela proizvodnje izmeñu preduzeća nije više racionalna.
Najveću moguću ukupnu proizvodnju dobara X i Y u oba preduzeća takoñe dosežemo kod
takve raspodele proizvodnje, kod koje su njeni uglovi nagiba granica proizvodnih mogućnosti
jednaki.
Nagibi uglova izražavaju mogućnost zamene jedne proizvodnje drugom
proizvodnjom unutar nekog preduzeća. Tu sposobnost preduzeća za zamenu različitih vrsta
proizvodnji meñusobno izražavamo tako zvanom merom proizvodne transformacije. Mera
proizvodne transformacije ukazuje, za koliko mora neko preduzeće smanjiti proizvodnju
dobara Y, da bi povećalo proizvodnju dobara X za jednu jedinicu i ostalo na granici
proizvodnih mogućnosti. Zato kažemo, da je proizvodnja efikasno rasporeñena izmeñu
preduzeća tada, kad se mere proizvodne transformacije u svim preduzećima izjednače:
MFTv=MPT\Y
To je uslov trećeg načela efikasnosti u proizvodnji, odnosno trećeg alokacionog
pravila u proizvodnji.
Kod poslednjeg alokacionog pravila u proizvodnji posebno zapažamo da smo efikasnu
raspodelu proizvodnje izmeñu preduzeća izveli iz odreñene početne raspodele proizvodnje.
Kada bi se odlučili, da za početnu raspodelu nije bitno, da preduzeća A i E proizvode po 100
jedinica dobara Y i 50 jedinica dobara X, dobili bi drugu krajnju tačku, koja bi ukazivala na
efikasno stanje kod raspodele dobara izmeñu preduzeća. Adekvatno bi, polazeći od uslova
trećeg alokacionog pravila efikasnu kombinaciju dobili, polazeći od predpostavke, da
preduzeće A izbere kombinaciju proizvodnje X i Y onda se postavlja pitanje, koja
kombinacija proizvodnje dobara X i Y bi preduzeću B omogućila najveću ukupnu
proizvodnju oba preduzeća. Naime, u tom slučaju bi zaključili, da je najveća proizvodnja
tada, kad se mere proizvodne transformacije oba preduzeća izjednače.
Sa tom napomenom uočavamo, da treće alokaciono pravilo ne govori, gde duž
granice proizvodnih mogućnosti će se preduzeća zaustaviti i koliko dobara X i Y će
proizvesti. To pravilo ističe samo to, da je neka raspodela proizvodnje izmeñu oba preduzeća
najefikasnija samo u slučaju, kad su mere proizvodne transformacije različitih preduzeća,
koja sudeluju u proizvodnji izabranih vrsta i količina dobara, meñusobno izjednačene. Tada
oba preduzeća zajedno proizvode najveće količine dobara.
To ukazuje, da mora o relativnim odnosima izmeñu količina proizvodnji odreñenih
vrsta dobara odlučiti neko van proizvodnje, jer nijedno od tri alokaciona pravila proizvodnje
o tome ne odlučuje. Takav sklop je razumljiv, jer smo već videli, da se o relativnim odnosima
izmeñu količina proizvodnje odlučuje u razmeni. Zato je poslednji korak, kad tražimo opštu
ravnotežu i efikasnost u njoj, udruživanje proizvodnje i razmene i odreñivanje opšte
ravnoteže, a sa tim i efikasnosti u razmeni i proizvodnji.

36
4. Međunarodna razmena i komparativne prednosti
Na osnovu načela, koja smo upoznali kod odreñivanja opšte ravnoteže i efikasnosti u
proizvodnji i razmeni, ukazaćemo na koristi, koje proističu iz razmene izmeñu dve države:
Primenićemo treći alokacioni princip u proizvodnji.
Zamislimo uprošćeni primer dvaju država. Obe raspolažu sa jednakim količinama
kapitala i rada, ali je njihova tehnika različita. Država A, koju smo u grafu 9 predstavili
granicom proizvodnih mogućnosti AA, sa datim količina rada i kapitala proizvodi
proporcionalno više dobara X nego država B, koju smo u grafu 9 predstavili sa granicom
proizvodnih mogućnosti BB. Zato je i presek granice proizvodnih mogućnosti sa abscisom u
državi A ostvariv kod većih količina proizvodnje dobara X nego u državi B. Na drugoj strani,
država B sa jednakim količinama kapitala i rada kao država A proizvodi proporcionalno veće
količine dobara Y nego država A. Naime, to ističe presek granice proizvodnih mogućnosti
države B sa ordinatnom osom. Taj presek je za državu B kod većih količina proizvodnje
dobara Y nego kod države A. Ako država A takoñe nameni sve proizvodne faktore u
proizvodnju dobara Y i ne proizvodi ništa od dobara X, proizvodi manje dobara Y nego
država B, ako ona rasporedi proizvodne faktore na isti način.

D
Grafikon 1-9. GPM krive različitih zemalja

Zbog takve osobine tehnika u državama A i B govorimo, da država A ima

komparativne prednosti u proizvodnji dobara X, a država B u proizvodnji dobara Y. Na
osnovu predhodnih saznanja iz teorije opšte ravnoteže bi zaključili, da bi bilo racionalno, da
se kasnije država A specijalizuje za proizvodnju dobara X, a država B za proizvodnju dobara
Y i da nakon toga proizvedene količine dobara X i Y razmenjuju izmeñu sebe tako, da
zadovolje svoje potrošačke potrebe.
Shodno onom, što smo zaključili prilikom analize trećeg alokacionog pravila u
proizvodnji, da je raspodela proizvodnje odreñenog dobra izmeñu dva preduzeća
najefikasnija tada, kada se mere proizvodne transformacije u oba preduzeća izjednače, jasno

37
na našem slučaju uočavamo, da je raspodela proizvodnje izmeñu države A i države B
najefikasnija tada, kada se mere proizvodne transformacije u obe države izjednače. U svim
drugim slučajevima bi premeštanje proizvodnje iz jedne države u drugu u prvoj državi
smanjilo proizvodnju, da bi se u drugoj državi povećala. Sada bi se zajednička proizvodnja u
obe države sa takvim premeštanjem i približavanjem tački, kod koje su mere proizvodne
transformacije u obe države jednake, povećavala.
Ako u našem slučaju povučemo liniju, koja postaje tangenta na granicu proizvodnih
mogućnosti obe države istovremeno, dobijamo tačke M, u kojima su te granice jednako
nagnute, ali su i mere proizvodne trasformacije obe države jednake. Kako ističe tačka D
specializacija države A, dovodi do toga da ta država proizvodi više dobra X, tačka D je
specializacija države B, kada ta država proizvodi više dobra Y. Kada su dobra proizvedena,
države razmenjuju proizvode i količine izmeñu sebe tako, da dobijaju količine dobara Y i X,
koje odgovaraju potražnji u svakoj od njih.

5. Opšta ravnoteža u razmeni i proizvodnji

U skladu sa načelima Paretove efikasnosti efikasnost u razmeni i proizvodnji
odreñujemo kao stanje, kod koga postoji takva raspodela dobara i proizvodnih činioca
izmeñu preduzeća i potrošača u odreñenim proizvodnjama, da nikome ne može biti bolje, a
da bilo kom drugom ne bude gore. Sa takvom opštom ravnotežom je dostignuta najveća
efikasnost u privredi.
5.1. Uslovi za efikasnu razmenu u proizvodnji
Da bi taj princip detaljnije prikazali, moramo objasniti kako nastaje istovremeno
ravnoteža u razmeni i u proizvodnji. Najprostiji je primer dat u Grafu 10, kod koga polazimo
od predpostavke, da u privredi postoji samo jedan akter, koji je istovremeno potrošač i
proizvoñač. Proizvodnja u jednom preduzeću predstavljena je sa dve vrste dobara, odnosno
dobrima X i Y. Granica proizvodnih mogućnosti (0y-0x) izražava najveću moguću efikasnost
u proizvodnji, jer izražava moguće transformacije izmeñu proizvodnje dobara X i dobra Y
kod najefikasnijeg trošenja raspoloživih proizvodnih faktora sa aspekta proizvodnje je za
takvoga proizvoñača, koji je istovremeno potrošač efikasna je svaka tačka duž granice
proizvodnih mogućnosti.

38
Grafikon 1-10. Granica proizvodnih mogućnosti i krive indiferencije

Kad postoji u privredi samo jedan potrošač, ne postoji problem raspodele dobara
izmeñu različitih potrošača. Tako je za krajnju ravnotežu odlučujuća samo raspodela njegovih
kriva indiferencije (I). U Grafu 10, u kome smo nacrtali granicu proizvodnih mogućnosti,
ucrtavamo i krive indiferencije toga proizvoñača-potrošača. Kao i uvek potrošač će težiti da
dostigne što višu krivu indiferencije. Sa aspekta raspoloživih proizvodnih faktora i tehnike,
koji se izražavaju visinom granice proizvodnih mogućnosti, razume se da je racionalno, da se
odluči za neku kombinaciju dobara, koja leži duž granice proizvodnih mogućnosti, jer bi sa
tim dostigao efikasnost u proizvodnji. Izabrao bi ili kombinaciju, koja bi odgovarala njegovoj
najvišoj krivi indiferencije, koja omogućava za njega najveću korisnost, koju ostvaruje u
razmeni i potrošnji (tačka E). Tako njegove potrošne preferencije, preko njegove potražnje,
odlučuju, za koju tačku duž granice proizvodnih mogućnosti se odlučuje. Sve druge tačke duž
te granice su sa stanovišta potrebe dostižne, istovremeno su efikasne sa aspekta proizvodnje.
Meñutim, to nisu tačke, koje bi bile efikasne sa aspekta potreba, jer leže na nižim krivama
indiferencije. Više krive indiferencije, koje ne dodiruju granice proizvodnih mogućnosti,
potrošač ne može dostići sa datom količinom proizvodnih faktora i sa raspoloživom
tehnologijom.
Ako pokušamo da odredimo ravnotežnu tačku E iz Grafa 10 formalno, vidimo, da
granica proizvodnih mogućnosti dodiruje najviše krive indiferencije samo u jednoj tački i da
je ugao nagiba obe krive jednak. Nagib kod krive indiferencije meri marginalna stopa
supstitucije a nagib kod granice proizvodnih mogućnosti meri mera proizvodne
transformacije, ugao nagiba je u tački E je jednak, uočavamo, da takva uprošćena privreda
ostvaruje efikasnost u razmeni i proizvodnji tada, kad se marginalna stopa supstitucije toga
potrošača izjednači sa merom proizvodne transformacije potrošača, koja nastaje tada, kad
potrošač proizvodi:

39
MSSxy=MPTxy
Tako u tački E potrošač-proizvoñač iz primera ostvaruje ravnotežu i efikasno stanje
istovremeno kao potrošač i kao proizvoñač.

5.2. Efikasnost proizvodnje i ugovorna kriva

Uprošćeni primer iz prethodnog poglavlja ćemo da proširimo, tako što ćemo da
napustimo pretpostavku o samo jednom proizvoñaču i potrošaču. Još uvek privreda proizvodi
samo dve vrste proizvoda, dobra X i dobra Y, i koristi samo dva proizvodna faktora, rad i
kapital.
Analizu počnimo odreñivanjem posebne granice proizvodnih mogućnosti. Do sada
smo u analizi koristili samo granice proizvodnih mogućnosti, koje su važile za data
preduzeća. Ako zamislimo, da na osnovu granica proizvodnih mogućnosti odreñenih
preduzeća nacrtamo opštu granicu proizvodnih mogućnosti. Takva opšta granica proizvodnih
mogućnosti odražava preovlañujuću tehnologiju u celokupnoj privredi, koja odlučuje, kako
privreda kao celina menja proizvodnju jedne vrste dobara za proizvodnju druge vrste dobara
uz preraspodelu proizvodnih faktora. Tako u tom slučaju granica proizvodnih mogućnosti
ističe opštu ravnotežu u proizvodnji i njenu efikasnost. Tačke duž granice proizvodnih
mogućnosti su tačke efikasne proizvodnje, ali ovog puta ne pojedinačnog preduzeća, već
privrede kao celine. Takvu opštu granicu smo nacrtali u grafu 11 (Ox).
Y
Ox
ugovorna kriva

Grafikon 1-11. Granica proizvodnih mogućnosti - efikasnost proizvodnje

Ako uvedemo u analizu i predpostavku, da se privreda nalazi u odreñenoj tački M na

granici proizvodnih mogućnosti. Tačka M izražava ostvarenu proizvodnju dobara X i dobara
Y. Količine dobara X i dobara Y, koje privreda proizvodi u tačci M, su granice raspoloživih
dobara u privredi u celini i istovremeno granice, unutar kojih dolazi do razmene. Kao što smo

40
videli, da se abscisom i ordinatom Edževortovog boks diagrama u razmeni odreñuje količina
raspoloživog dobara X Y, vidimo, da količine proizvedenog dobara X i Y odreñuje boks
dijagram u razmeni, koja polazi od tih količina dobara. To zato unesemo u prostor izmeñu
ordinate i abscise i granice proizvodnih mogućnosti, gde zatim koordinatni početak postaje
koordinatni početak za sagledavanje razmenskog položaja potrošača S, odnosno tad tačka M
na granici proizvodnih mogućnosti postaje koordinatni početak razmene za potrošača J.
U taj boks dijagram unesemo ugovornu krivu, koju smo upoznali, kad smo analizirali
opštu ravnotežu i efikasnost u razmeni. Tako smo dobili graf, u kome imamo dve krive, koje
izražavaju dve različite opšte ravnoteže. Opšta granica proizvodnih mogućnosti ističe opštu
ravnotežu i efikasnost u proizvodnji. Ugovorna kriva unutar granice proizvodnih mogućnosti
ističe opštu ravnotežu i efikasnost u razmeni.
Kad smo primer sastavili tako, da smo opštu ravnotežu u proizvodnji već prikazali
(tačka M), moramo da damo odgovor i još na pitanje, koja tačka duž ugovorne krive
odgovara izabranoj opštoj ravnoteži u proizvodnji.
U jednostavnom slučaju iz prethodnog poglavlja smo zaključili, da bi to morala biti tačka, u
kojoj bi marginalna stopa supstitucije oba potrošača bila jednaka meri proizvodne
transformacije u tački M duž granice proizvodnih mogućnosti. Tu tačku na ugovornoj krivi
smo označili u grafu 11 sa slovom E. Samo kod takve raspodele dobara su potrošači spremni
razmeniti dobra X za dobra Y tačno u jednakim odnosima, kao što se te dve vrste dobara
mogu razmeneti meñusobno u proizvodnji u privredi kao celini. Kada bi se potrošač odlučio
za drugačiju meñusobnu raspodelu dobara, onda bi bili spremni zameniti dobra X i dobra Y u
drugačijim odnosima.
Zato takvom rasporedu dobara u razmeni ne bi više odgovarala tačka M, već neka
druga tačka, koja bi ležala na drugom delu granice proizvodnih mogućnosti, gde bi privreda
proizvodila druge količine dobara X i dobara Y. Ravnoteža u proizvodnji i razmeni je takoñe
moguća samo tada, kada je marginalna stopa supstitucije u razmeni jednaka meri proizvodne
transformacije u proizvodnji. Kod toga ne smemo gubiti iz vida, da smo tačku M, koja je
odredila početak naše analize, prikazali proizvoljno. U poslednjem delu smo takoñe
proizvoljno prikazali tačku E na ugovornoj krivi i zatim tražili tačku M na opštoj granici
proizvodnih mogućnosti, koja bi omogućavala ravnotežnu i efikasnu razmenu i proizvodnju
analizirane privrede.

41
6. Osnovni koncepti mikroekonomije
U modelu savremenog tržišno organizovanog ekonomskog sistema domaćinstvo i
preduzeće su dva osnovna, relativno samostalna ekonomska entiteta čije se aktivnosti
usklañuju posredstvom tržišta. Domaćinstva, kao centar potrošnje, težeći da rapoloživim
dohotkom maksimizuju korisnost (izraženu stepenom zadovoljenja potreba), pojavljuju se na
tržištu kao nosioci tražnje za odreñenim skupom dobara i usluga i na taj način svojim novcem
licitiraju šta treba da se proizvodi. Preduzeća, pak, kao centri proizvodnje, organizuju takvu
proizvodnju za koju pretpostavljaju da će njenom prodajom maksimalizuje korisnost izraženu
veličinom profita po izvršenom ulogu i/ili veličinom kapitalnog dobitka. Opisana
maksimizirajuća ponašanja spomenutih kategorija ekonomskih entiteta, čije se aktivnosti
usklañuju delovanjem tržišnog mehanizma, u teorijskom modelu tržišno organizovanog
ekonomskog sistema, dovode do toga da se traži odgovor na tri osnovna ekonomska pitanja:
šta, kako i za koga proizvoditi.

7. Potražnja i ponuda
7.1. Definicija i zakon tražnje
Pod potražnjom se podrazumevaju količine dobara i usluga koje će se kupiti po
odreñenim cenama, na odreñenom tržištu, u odreñenom vremenu. Prema tome, potražnja
pokazuje kupovnu spremnost potrošača po različitim cenama nekog dobra, na
odreñenom tržištu, u odreñenom periodu.
Kolike će biti prodate količine dobara zavisi, ceteris paribus, od cene dobra, pa je u
vezi sa tim potražnja definisana u odnosu na cene. Naime, tokom jednog perioda u svakom
trenutku postoji odreñeni odnos izmeñu mogućih cena i traženih količina dobra koji se može
empirijski utvrditi i koji predstavlja skalu tražnje tog dobra. Skala tražnje može biti
individualna kad pokazuje kupovnu spremnost pojedinog kupca, i agregatna ili ukupna, kad
pokazuje kupovnu spremnost svih kupaca na odreñenom tržištu. Skala agregatne tražnje
dobija se vodoravnim sabiranjem pojedinačnih skala tražnje (vidi tabelu 1, u kojoj c označava
cenu dobra u dinara ma, d1, d2, i d3 individualne skale, a D agregatnu skalu tražnje količine u
hiljadama ).
Tabela 1. Skala mesečne tražnje dobra X mf

Situacija P d1 d2 d3 3

∑ di
i =1

A 10 2 0 3 5

B 7 3 2 5 10
C 5 4 3 8 15

D 3 5 4 11 20

E 1 7 5 13 25

Iz skale tražnje izvodi se kriva tražnje koja grafički prikazuje odnose cena i traženih
količina odreñenog dobra, a dobija se spajanjem svih tačaka koje pokazuju te odnose.

42
 Grafikon 2-2. Kriva tražnje

7.2. Promene tražnje i tražene količine

Potrebno je razlikovati tražnju i potraživanu količinu. Obim tražnje označava

kupovnu spremnost kupaca po različitim cenama, pa se ne može govoriti da se potražnja
menja ako se menja cena. Promena tražnje znači promenu spremnosti kupaca da kupi i
grafički se ogleda pomeranjem cele krive tražnje udesno ili ulevo (povećanje ili smanjenje).
Znači, promena cene ne izaziva promenu tražnje, već samo promenu tražene količine i
grafički se manifestuje kao kretanje po odreñenoj krivi tražnje (grafikon 2-2). Zbog toga se
može reći da pad cene nekog dobra dovodi do povećanja tražene količine.
Oblik krive tražnje (pada sleva na desno) pokazuje da su tražene količine i kretanje
cene dobra u odnosu obrnute zavisnosti, što znači da se količina povećava kad se cena
smanjuje i obrnuto, količina se smanjuje kad se cena povećava.

43
 Zakon tražnje izražava navedene odnose i ističe: kad cena dobra raste, tražena količina se
smanjuje i obrnuto, a matematičku formulaciju tog zakona u obliku funkcije prvi je dao A. A.
Cournot 1838. godine, d=f(p) uz uslov f ` (p)<0.
Taj zakon važi samo uz uslove ceteris paribus. Da bi se u potpunosti sagledala
potražnja za nekim dobrom, potrebno je analizirati i ostale varjable koje utiču na potražnju, a
to su cene ostalih dobara i dohodak potrošača i izvršiti dinamičku analizu. Uvoñenjem novih
elemenata u analizu izdiferencirala su se četiri razvojna oblika formulacije zakona tražnje
koji postupno uključuju u analizu ove varjable, a u literaturi su nazvani po imenima njihovih
autora; (1) Courno - Marshallov zakon tražnje tražena količina nekog dobra funkcija je
njegove cene; (2) Walrasov ili Edžeworth - Fisher Paretov zakon tražnje tražena količina
jednog dobra funkcija je ne samo cene tog dobra, nego i funkcija cena svih ostalih dobara na
datom tržištu u datom vremenu posmatranja; (3) Slutsky Hicks Allenov zakon tražnje tražena
količina jednog dobra funkcija je ne samo cene tog dobra i ostalih dobara, već i dohotka
potrošača; (4) Moore - Schultzov zakon tražnje funkcija tražnje se izvodi kao izraz veze
meñuzavisnosti njenih promenljivih veličina koje se odnose na različite vremenske jedinice,
što znači prelazak sa statičke na dinamicku analizu..1
Prvo, imajući u vidu povezanost kretanja cena pojedinih dobara sa kretanjem njihove
tražnje, mogu se razlikovati zavisna i nezavisna dobra. Zavisna su dobra supstituti i
komplementarna dobra i kod njih postoji zavisnost tražnje jednog dobra od nivoa cene
drugog. Kako su supstituti meñusobno konkurentna dobra, kriva tražnje za jednim dobrom
pomeriće se udesno kad poraste cena njegovog supstituta i obrnuto, pomeriće se ulevo kad
padne cena supstituta. Sa druge strane, kako su komplementarna dobra u procesu upotrebe
meñusobno povezana, kriva tražnje jednog dobra pomeriće se ulevo kad poraste cena
njegovog komplementa i obrnuto, pomeriće se udesno kad padne cena njegovog
komplementa. Drugo, dohodak potrošača je faktor koji utiče na tražnju pa tako povećanje
nominalnog dohotka, ceteris paribus, utiče na porast tražnje, a pad dohotka na smanjenje
tražnje. 2
Veća cena, manja tražena količina i obrnuto, manja cena, veća tražena količina, opšte
je pravilo. Meñutim, u literaturi se navode tri odstupanja od zakona tražnje:
(a) Giffenov paradoks (kad cena raste, raste i potraživana količina slučaj kad raste
cena inferiornih dobara ili dobara slabijeg kvaliteta, raste i potražnja za njima kod
stanovništva koje ima nizak realni dohodak);
(b) Veblenov efekat (kad cena pada, tražena količina se smanjuje snobovski efekat
kod dobara koja su simbol ekskluzivnosti, pa sa padom cene i širom dostupnošću pada i
potražnja za njima);
(c) slučaj špekulacije (pad cene nekog dobra ne izaziva povećanje tražnje jer se
očekuje dalji pad cene i obrnuto, rast cene izaziva naglo povećanje tražnje jer se očekuje dalje
veće povećanje cena).

1
Vidi opširnije S. Jurin, J. Šohinger, Teorija tržišta i cena, Globus, Zagreb, 1990., str. 42- 47.
2
Osim navedenih faktora na potražnju utiču i veličina tržišta, ukusi i posebni uticaji. Ako veličinu tržišta
odreñujemo na osnovu broja stanovnika, onda je jasno da će veći broj stanovnika kupovati više nego manji broj.
Dva miliona ljudi u Beogradu kupovaće više mleka nego pedeset hiljada ljudi u Požarevcu, npr. Ukusi mogu
sadržati veliku dozu tradicije ili religije, pa su tako jela od govedine popularna u Argentini, dok su u Indiji
zabranjena. Isto tako, na potražnju utiču i posebni uticaji, npr. padanje kiše utiče na potražnju za kišobraniraa pa
će se kišobrani više prodavati u Engleskoj nego u Srbiji.

44
 7.3. Elastičnosti tražnje
Elastičnost u ekonomskom smislu označava osetljivost neke ekonomske veličine na
promene druge ekonomske veličine sa kojom se nalazi u nekom korelacionom odnosu. Stepen te
osetljivosti meri se koeficijentom elastičnosti koji uopšte predstavlja odnos izmeñu relativne
promene zavisne ekonomske varjable i relativne promene nezavisne ekonomske varjable (npr. u
slučaju d = f(p), d je zavisna, a p nezavisna varjabla jer specifikovanjem varjable p može se odrediti
d),
Dve su osnovne kategorije elastičnosti tražnje cenovna elastičnost i dohodovna
elastičnost, Cenovna elastičnost može se posmatrati kao reakcija na promenu cene odreñenog
dobra i naziva se cenovna elastičnost tražnje, a može se posmatrati i kao reakcija na promene
cene drugog dobra i naziva se unakrsna elastičnost tražnje (cross price elasticity).

7.4. Cenovna elastičnost tražnje

Cenovna elastičnost tražnje pokazuje intenzitet promene tražene količine u zavisnosti

od promene cene dobra. Meri se deljenjem nastale promene u odnosu tražene količine toga
dobra, s procentualnom promenom njegove cene, odnosno
% povecanja (smanjenja) Qx >
Ed = =1
% povecanja (smanjenja) px >
Ako se cenovna elastičnost tražnje meri po infinitezimalnim procentualnim
promenama cena, formula koeficijenta cenovne elastičnosti tražnje glasi:
dQ
dQp
Ed = Q
dp
= ≥≤= −1
p dpQ
a kako koeficijent po pravilu predstavlja negativan broj, da bi se izbegli eventualni
nesporazumi, A. Marshall je stavio u formulu predznak minus
dQp
Ed = ≥≤= 1
dpQ
pa se tako dobijaju pozitivne vrednosti koeficijenta.

Grafikon 2-3. Savršeno elastična tražnja

45
 Grafikon 2-4. Savršeno neelastična tražnja
Dva ekstremna slučaja su savršeno elastična potražnja (Ed = ∞, grafikon 2-3) i savršeno
neelastična potražnja Ed =0, grafikon 2-4), a izmeñu njih su situacije relativno elastične tražnje
(∞>Ed >1), relativno neelastične tražnje (0 > Ed > 1) i stabilne ili jedinične elastičnosti (Ed = 1).
Grafikon 2-5. pokazuje kako promena cene od p1 na p2 kod krive tražnje veće
elastičnosti (de) izaziva veću promenu tražene količine (q0- q1) nego kod krive tražnje manje
elastičnosti (di), gde je promena tražene količine (qi- q1).
Elastičnost tražnje u jednoj tački geometrijski se može utvrditi povlačenjem tangente
u toj tački i deljenjem veličine njenog dela od te tačke do preseka na apscisi koja izražava
količinu sa veličinom dela od te tačke do preseka na ordinati koja izražava cenu. Prema tome,
na grafikonu 2-6. u tački T elastičnost je Ed = TM/ TN `
a to je jednako odnosu odgovarajućih veličina na apcisi, odnosno Ed = LM/ OL

Grafikon 2-5. Manje i više elastična kriva tražnje

Naime, još je A. Marshall definisao postupak kojim se može geometrijski odrediti
vrednost koeficijenta cenovne elastičnosti u odabranoj tački date krive tražnje. Na grafikonu
2-6. u tački T cena je OK a tražena količina OL. Kad cena padne sa OK na OP, tražena

46
količina poraste sa OL na OS (tačka T,J. Ako su u pitanju infinitezimalne promene u veličini
cene, T je vrlo blizu T pa je OS aproksimativno jednako veličini QR. Uvrštavanjem tih
veličina u formulu za izračunavanje E dobija se:
dQ LR
LR OK
Ed = = =
Q OL
dp KP
*
p OK KP OL
Iz teoreme o identičnim pravouglim trouglovima LR/KP = LM/ OK pa je

LM TM
Ed = Kako je LM/OL = TM/TN, to je
Ed =
OL TN
Postoje krive tražnje koje u svim tačkama imaju koeficijent cenovne elastičnosti
jednak jedan. To je slučaj kriva tražnje koje su rektangularne hiperbole, gde za sve nivoe
cene relativne promene u ceni imaju za rezultat jednaku procentualnu (ali obratnu) promenu u
potraživanoj količini (kod tih kriva P Q je konstantno).
Ako je kriva tražnje oblika pravca DD kao na grafikonu 2-7, iznad centralne tačke M
potražnja je elastična (Ed >1), u centralnoj tački je stabilna ili jedinična (Ed =1), a ispod
centralne tačke je neelastična (Ed <1). Normalno,u tački dodira krive tražnje i ordinate Et = ∞
a u tački dodira krive tražnje i apscise Ed = 0. Prema tome, sve krive tražnje koje su linije
negativnog nagiba imaju različite vrednosti koeficijenta cenovne elastičnosti u različitim
tačkama pa nagib i elastičnost nisu ista stvar. Jedino u slučajevima vertikalne ili vodoravne
krive može se izvesti zaključak o cenovnoj elastičnosti samo iz nagiba.

Grafikon 2-6. Elastičnost tražnje u jednoj tački

47
 Grafikon 2-7. Elastičnost tražnje u različitim tačkama
Normalno, u tački dodira krive tražnje i ordinate Ed = ∞? a u tački dodira krive tražnje
i apscise Ed = 0. Prema tome, sve krive tražnje koje su oblika pravca negativnog nagiba
imaju različite vrednosti koeficijenta cenovne elastičnosti u različitim tačkama pa nagib i
elastičnost nisu ista stvar. Jedino u slučajevima vertikalne ili vodoravne krive može se
izvesti zaključak o cenovnoj elastičnosti samo iz nagiba.

7.5. Lučna elastičnost tražnje

U realnom svetu ne dolazi do infinitezimalnih promena u ceni i odnosu tražene

količine (najpre zbog problema deljivosti traženog dobra) već promenama koje su mnogo
veće od njih, pa formula za merenje cenovne elastičnosti u jednoj tački ne može dati tačan
rezultat. Najčešće je poznato iz prošlosti svega nekoliko kombinacija cena i prodatih količina.

48
 Grafikon 2-8. Lučna elastičnost dve kombinacije
Tako npr. ako su poznate samo tačke A1 i A2 na grafikonu 28 koje su odredjene
prodajnim cenama i kupljenim količinama, kriva tražnje nije jednoznačno odreñena pa postoji
beskonačno mnogo kriva koje impliciraju različite koeficijente cenovne elastičnosti, a koje
prolaze kroz tačke A1 i A2. Stoga je potrebno izabrati jednu od tih kriva kako bi se izračunala
elastičnost tražnje u jednom luku ili lučna elastičnost. Najjednostavnije je da to bude
pravac i da se koeficijent cenovne elastičnosti izračunava u tački koja se nalazi na sredini
duži A1A. 2
Koeficijent lučne elastičnosti tražnje izračunava se na sledeći način:
∆Q * P
Ed = −
p * Q A kako je ∆Q = Q 2- Q1, ∆p sredina što znači da je p2-p1 te

kako za p i Q uzimamo aritmetičke sredine što znači da je p= (p1+p2)/2 a Q=(Q1+Q2)/2

Kako je to je
Koeficijent lučne elastičnosti meri prosečnu cenovnu elastičnost luka krive tražnje,
odnosno u tački koja se nalazi u sredini izmeñu dvaju kombinacija cena i traženih količina.
Zavisnost odnosa promene cene i ukupnog prihoda od prodaje nekog dobra o vrednosti
koeficijenta cenovne elastičnosti tražnje.
Razumevanje cenovne elastičnosti od presudne je važnosti za mnoge poslovne odluke
jer elastičnost odreñuje efekte cenovnih promena na ukupan prihod od prodaje dobara. S
obzirom na to da je ukupan prihod definisan proizvodom cene i prodate količine (TR = p*Q),
postoji odreñeni odnos izmeñu njega i cenovne elastičnosti tražnje. Tako (vidi tabelu 22),
dok god je elastičnost tražnje veća od jedan, ukupan prihod od prodaje odnosnog dobra
kretaće se u obrnutom pravcu od kretanja cene (cena raste, ukupan prihod opada, odnosno
cena opada, ukupan prihod raste); kad je jednaka jedan > ukupan prihod je konstantan po bilo
kakvoj promeni cene, a kad je elastičnost tražnje manja od jedan, kretanje cene i ukupnog
prihoda je u istom pravcu(raste cena, raste ukupan prihod, odnosno opada cena, opada

49
ukupan prihod). U skladu sa tim, efikasnost menadžerskih odluka u politici cena zavisi od
poznavanja tražnje i cenovne elastičnosti pa je to ključno pitanje mnogih preduzeća. 3
Tabela 2-2. Odnos izmeñu kretanja ukupnog prihoda i promena cene nekog vreme
promena cene nekog dobra po različitim vrednostima koeficijenta cenovne elastičnosti tražnje

Ed Cena Ukupan prihod Granični prihod

>1 raste opada <0
opada raste >0
=1 raste konstantan =0
opada konstantan =0
<1 raste raste >0
opada opada <0

Grafički prikaz kretanja ukupnog prihoda od prodaje nekog dobra u pojedinim

zonama cenovne elastičnosti krive tražnje tog dobra, koja je oblika pravca negativnog nagiba,
dat je na grafikonu 2-9. Ukupan prihod od prodaje odreñenog dobra dostiže maksimum po
ceni p1 i odnosu prodaje Q1? a to su koordinate tačke na krivi tražnje u kojoj je Ed =1.U toj
tački ucrtan provougao ispod krive tražnje unutar datog provouglog koordinatnog sistema
(provougao Op1Ed Q1 ) je provougao najveće površine (kako je TR=p x Q, površina
provougla jednaka je ukupnom prihodu). Svi ostali mogući ucrtani provouglovi ispod date
krive tražnje manje su površine. U skladu sa tim, prati li se promena u veličini površine
provougla, u slučaju promene cene naviše ili naniže može se lako utvrditi kojoj kategoriji
elastičnosti pripada takvo kretanje.
Postavlja se pitanje što odreñuje cenovnu elastičnost tražnje ? Tri su glavna faktora:
(1) stepen supstitucije sa drugim dobrima, (2) veličina dela kupčevog dohotka koji se troši na
dobro i (3) dužina vremena u kome se kupci upoznaju sa promenama uslova.4 Tako, što je
više bližih supstituta, što je veći deo dohotka koji se troši na odreñeno dobro i što je duži
period u kome kupci mogu reagovati na promenu cena, to će elastičnost tražnje biti veća.

Grafikon 2-9. Kretanje ukupnog prihoda cenovne elastičnosti tražnje

3
O tehnikama procenjivanja tražnje vidi D, Salvatore, Ekonomija za menadžere, MATE, Zagreb, 1994., str.
119- 197.

50
 7.6. Unakrsna elastičnost tražnje

Unakrsna elastičnost pokazuje osetljivost tražene količine dobra y na promene cene

dobra x. Prema tome formula za izračunavanje koeficijenta unakrsne elastičnosti je:

Koeficijent unakrsne elastičnosti, je pozitivan kad su oba izvoda istog predznaka i

tada se radi o supstitutima (jer promena cene jednog dobra izaziva promenu tražnje drugog
dobra u istom smeru), a negativan je kad je reč o komplementarnim dobrima (jer su tada
izvoda različita predznaka, odnosno promena cene jednog dobra izaziva promenu tražnje
drugog dobra u suprotnom smeru). Ako je jednak nuli, tada se radi o nezavisnim dobrima.

7.7. Dohodovna elastičnost tražnje

Obim tražene količine nekog dobra reaguje i na promene dohotka. Zavisno od toga
koje su kategorije dobara u pitanju, reakcija je različita. Dohodovna elastičnost tražnje meri
se koeficijentom 4

Tome se može dodati i stepen neophodnosti dobra. Što je veći stepen neophodnosti dobra,
manja je elastičnost tražnje za njim, za razliku od luksuznih dobara.
Ako je vrednost veća od nule, reč je o normalnim, odnosno superiornim dobrima i
to ako je je > 0 ali <1, radi se o dobrima neophodnim i za život, a ako je IEx > 1 reč je o
dobrima luksuzne potrošnje. Ako je vrednost koeficijenta manja od nule, reč je o
inferiornim dobrima jer jedino potražnja za njima opada kad ceteris paribus raste dohodak.
I na kraju, ako je koeficijent jednak nuli, to je slučaj apsolutno neelastične tražnje, odnosno
potražnja nije funkcija dohotka.
7.8. Definicija i zakon ponude

Pod ponudom se podrazumevaju količine dobara i usluga koje će se nuditi na prodaju

po odreñenim cenama, na odreñenom tržištu, u odreñenom vremenu. Prema tome, ponuda
pokazuje prodajnu spremnost proizvoñača nekog dobra po različitim cenama tog
dobra, na odreñenom tržištu, u odreñenom periodu.
Kolika će biti ponuñena količina dobra zavisi, ceteris paribus, od cene dobra pa je,
kao i potražnja, i ponuda definisana s obzirom na cene.5 Izmeñu cene i ponuñene količine
postoji odnos uzajamne zavisnosti. Zakon ponude upućuje na taj odnos i, prema njemu, po
pravilu će proizvoñači biti voljni ponuditi veću količinu odreñenog dobra kad mu je, ceteris
paribus, cena veća i obrnuto, kad je cena manja, biće spremni da ponude manju količinu.

4
O faktorima koji utiču na elastičnost tražnje opširnije vidi P. A. Samuelson, W.D. Nordhaus, Ekonomija,
petnaesto izdanje, MATE, Zagreb,.2000., str. 58. i R.N. Waud, Economics, Fourth Edition, Harper & Row
Publishers, Inc., New York, 1989., str. 460-462.
5
Uz cenu dobra, u literaturi se kao faktori koji utiču na ponudu navode i cilj poslovne politike preduzeća, cene
drugih proizvoda, kao i cene inputa potrebnih za proizvodnju odreñenog dobra.

51
 Prvu matematičku formulaciju zakona ponude dao je A. A. Cournot na način da je
postavio ponuñenu količinu nekog dobra kao izvesnu funkciju cene tog dobra, i to kao
funkciju čiji je prvi izvod po ceni veći od nule, odnosno s = f(p) uz uslov f ’(p)>0, gde je s
ponuñena količina, a p cena dobra.
Zavisnost cene i ponuñene količine izražava skala ponude koja daje sve kombinacije
mogućih cena i ponuñenih količina nekog dobra u odreñenom periodu (tabela 23. u kojoj je p
moguća cena po jedinici dobra x u dinarima, a Qs količina u hiljadama komada koje će
proizvoñači da budu spremni da iznesu na tržište).

Tabela 2-3. Skala mesečne ponude dobra X

Situacija P
Qs
A 10 30

B 7 20
C 5 15
D 3 10

E 1 5

Podaci iz tabele 23. uneti su u grafikon 210. i spajanjem tačaka A, B, C, D i E dobija

se kriva ponude koja se suprotno od krive tražnje penje naviše i udesno od jugozapada ka
severoistoku. Takav položaj krive ponude pokazuje da se količina ponuñene robe i kretanje
cena nalaze u odnosu meñusobne zavisnosti Q se povećava kad p raste i obrnuto, Q se
smanjuje kad p opada.

Grafikon 2-10. Kriva ponude

52
 Grafikon 2-11. Regresivna kriva ponude
Kod ponude, kao i kod tražnje, treba praviti razliku izmeñu ponude i ponuñene
količine. Promene cene imaju za posledicu promene u veličini ponuñene količine (a ne
ponude) koje se ogledaju kretanjem po datoj krivi ponude. Za razliku od toga, promena
ponude označava promenu prodajne spremnosti proizvoñača po odreñenim cenama i grafički
se prikazuje pomeranjem cele krive ponude udesno (povećanje), ili ulevo (smanjenje).
Kriva ponude uobičajeno je rastuća. Meñutim, u nekim situacijama može biti
odstupanja od pravila veća cena veća ponuñena količina, pa posle rastućeg dela kriva može
biti opadajuća tzv. regresivna kriva ponude grafikon 2-11 (npr. kod ponude rada - posle
odreñene visine najamnine, rast najamnine vodi manjoj ponudi rada jer radnik slobodno
vreme i druge aktivnosti pretpostavlja kretanju ponude rada).

7.9. Cenovna elastičnost ponude

Cenovna elastičnost ponude predstavlja intenzitet promene ponuñene količine

nekog dobra u odnosu prema promeni cene tog dobra. Meri se koeficijentom cenovne
elastičnosti ponude, a on se dobija deljenjem relativne promene u odnosu ponuñene količine
tog dobra s procentualnom promenom njegove cene, odnosno

Kako je kriva ponude po pravilu pozitivnog nagiba, i koeficijent cenovne elastičnosti

ponude po pravilu je pozitivan, a može biti veći, jednak ili manji od jedan. Kao i kod tražnje i
ovde su dva krajnja slučaja savršeno elastična pomida, kad je kriva ponude vodoravna (Es =
∞), i savršeno neelastična ponuda (Es =0), kad je kriva ponude vertikalna u odnosu na apscisu
(primer lako kvarljivih dobara koja se prodaju po bilo kojoj ceni koja se postiže). Izmeñu tih
krajnosti su situacije relativno elastične (Es >1), jedinične (Es =1) i relativno neelastične (Es
<1) ponude. Meñutim, ovde prestaje analogija sa cenovnom elastičnošću tražnje.
Ako se pretpostavi da je zavisnost količine i cene linearna, ponuda se geometrijski
može prikazati pravcem pozitivnog nagiba. Na grafikonu 2-12. date su tri krive ponude S1 S2
i S3. Kriva ponude oblika pravca S i svaka druga koja prolazi kroz koordinatni početak ima u
svim tačkama koeficijent elastičnosti jednak jedan (za razliku od toga ne postoji linearna
kriva tražnje koja u svim tačkama ima elastičnost jednaku jedan). Kriva S2 i svaka druga koja
preseca apscisu (osa količine) ima u svim tačkama koeficijent manji od jedan, a kriva S3 i

53
svaka druga koja preseca ordinatu (osa cene) ima u svim tačkama koeficijent veći od jedan
(za razliku od toga ne postoje linearne krive tražnje koje u svim tačkama imaju elastičnost
manju ili veću od jedan).

Grafikon 2-12. Različite elastičnosti ponude

Grafikon 2-13, Elastičnost ponude u odreñenoj tački

Naime, nagib krive S jednak je AB/OB, a element za utvrñivanje elastičnosti ponude
dQ/dp jednak je recipročnoj vrednosti nagiba krive, odnosno jednak je GB/AB. Prema tome,

- može se napisati kao Q AB OB =1.

Za krivu S2 nagib jeAB/CB tako da je dQ/dp = CB/AB, a koeficijent cenovne

54
elastičnosti je i manji je od 1 (jer je CB < OB).
Za krivu S3 nagib je AB/DB tako da je dQ/dp = DB/AB pa je otud

što znači da Es mora biti veći od 1 jerje DB>OB. 6

Ako je kriva ponude SS oblika kao na grafikonu 2-13, njena elastičnost u odreñenoj
tački, npr, u tački A, utvrñuje se tako da se povuče tangenta na krivu ponude u toj tački i
utvrdi kojoj krivi ponude sa grafikona 2-12. je slična. Potrebno je istaći da kako tangenta
povučena na različite tačke krive ponude može prolaziti kroz koordinatni početak ali i
presecati ordinatu (osa cene) ili apscisu (osa količine), a u krajnjim slučajevima biti paralelna
sa apscisom ili vertikalna na apscisu, elastičnost je različita u različitim tačkama krive ponude
i duž nje opada od ∞ do 0 (grafikon 2-13).
Osim navedenog, kako je koeficijent elastičnosti neke varjable uvek jednak odnosu
njene marginalne i prosečne promene (zavisne u odnosu na nezavisnu varjablu, a što je
geometrijsko-grafički jednako odnosu nagiba tangente na funkciju prema nagibu radijus
vektora funkcije za istu vrednost argumenta), u slučaju cenovne elastičnosti ponude to

je
pa se elastičnost ponude u tački A može izračunati na sledeći način

Grafikon 2-14 Utvrñivame elastičnosti ponude

pa je Es < 1, što je u skladu s pre navedenim izračunavanjima

tangenta seče ordinatu ali ovde ordinata meri količinu (kad bi apscisa merila količinu a
6
Postupak utvrdivanja elastičnosti ponude grafički prikazane pravcem vidi u G. S. Maddala, E. Miller,
Microeconornics Theory and Applications, McGrawHill Book Compan New York, 1989, str 59- 60. i S, Jurin,
J, Šohinger, isto delo, str. 96 - 97.

55
ordinata cenu, tada bi trebalo u obračun uzeti odnos kotangensa uglova α i β jer je Q zavisna
a p nezavisna a varjabla i dobili bismo elastičnost veću od jedan jer tangenta seče ordinatu, a
u tom slučaju to je osa cene).
U stvarnosti, kod merenja cenovne elastičnosti ponude javlja se jednak problem kao i
kod merenja cenovne elastičnosti tražnje (netačnost dobijenih rezultata po gore opisanim
postupcima izračunavanja elastičnosti zbog diskontinuiranosti koja je rezultat nedeljivosti
dobara, odnosno mali broj poznatih kombinacija cene i ponuñene količine). Problem se
rešava na jednak način kao i kod tražnje - izračunavanjem elastičnosti u luku krive ponude,
odnosno u tački koja se nalazi u sredini dvaju kombinacija cena i ponuñenih količina.
Koeficijent lučne elastičnosti ponude razlikuje se (zbog predznaka minus u polaznoj
formuli elastičnosti tražnje ) od koeficijenta lučne elastičnosti tražnje, a jednak je

Stepen elastičnosti ponude umnogome zavisi od stanja zaliha i vremenskoj

mogućnosti usklañivanja obima proizvodnje i cene. Efekat cene na količine sve je veći kako
je rok usklañivanja duži. Mogu se razlikovati trenutni, kratki i dugi rok. Trenutni rok
obuhvata vreme realizacije već proizvedene robe i ponuda je odreñena stanjem zaliha. U
kratkom roku postoji izvestan stepen elastičnosti ponude jer se obim proizvodnje može
menjati u granicama rapoloživih kapaciteta i date tehnologije. Naspram tome, u dugom roku
elastičnost ponude je najveća jer ponuda nije ograničena datim kapacitetima i tehnologijom
već je to vreme sazrevanja investicija, promene tehnologije i mogućnosti ulaska i izlaska
preduzeća iz odreñene grane. 7
7.10. Ravnotežna cena i ravnotežna količina

Kriva tražnje ni kriva ponude uzete same za sebe, ne daju odgovor na pitanje na kom
će se nivou stvarno formirati cena na tržištu u datim uslovima i kako će se stvarno ponašati
ponuda.
Tabela 2-4. Ponuda i potražnja dobra X
Situacija P D S Pritisak na cenu

A 10 5 30 naniže
B 7 10 20 naniže
C 5 15 15 neutralan
D 3 20 10 naviše
E 1 25 5 naviše

Samo u slučaju kad se uzmu zajedno, one čine zakon ponude i zakon tražnje koji
glasi: cena na tržištu formira se izjednačenjem ponude i tražnje. Prema tome, tačka
preseka kriva ponude i tražnje daje tržišnu ravnotežnu cenu i ravnotežnu količinu.
Ako se skale tražnje i ponude za dobrom X (tabele 2-1 i 2-3) uzmu zajedno, dobija se
tabela 24, odnosno grafikon 2-15, koje ilustruju delovanje zakona ponude i tražnje.
Na grafikonu 2-15. krive ponude i tražnje seku se u tački C i daju ravnotežnu cenu p
= 5 i ravnotežnu količinu Q = 15. U ovom slučaju reč je o stabilnoj ravnoteži jer bi svako
pomeranje cene ili količine od ravnotežne aktivirao korigujuće snage koje bi ih vraćale u

7
Kratki i dugi rok ne mogu se vezivati za odreñeni vremenski period, oni su različiti u različitim delatnostima,
tako u dugom roku u jednoj delatnosti može vremenski biti nekoliko godina, a u drugoj jedan ili nekoliko dana.
Vidi primere u W. Boyes, M. Melvin, Microeconomics, Houghton Mifilin Corapany, Boston, 1991., str. 191. i
D. Benić, Osnove privrede mikropristupj..., str 59,

56
ravnotežu.
Naime, po višoj ceni od ravnotežne u tački A postojao bi višak ponude u odnosu na
potražnju, pa bi se cena konkurencijom prodavaca snižavala prema ravnotežnoj. Naspram
tome, po nižoj ceni od ravnotežne, u tački D postojao bi manjak ponude u odnosu prema
potražnji pa bi konkurencija kupaca podizala cenu prema ravnotežnoj.
Takoñe bi pomeranje količine na nivo npr. 20 značio veću cenu ponude nego tražnje,
pa kako kupci ne bi bili voljni da plate visoku cenu ponude, ne bi bilo dovoljne realizacije,
zbog čega bi količina padala prema ravnotežnoj ceni. Sa druge strane, ako bi količina pala na
nivo napr. 10, cena potražnje bi bila veća od cene po kojij prodavci nude, , što bi stimulisalo
proizvodnju pa bi se količina vratila na ravnotežni nivo.

Grafikon 2-15. Ravnotežna cena i količina

57
 Grafikon 2-16. Efekti pomeranja kriva ponude i tražnje na ravnotežu

Krive ponude i tražnje mogu se premeštati zbog izmenjenih ceteris paribus uslova
(npr. povećanje troškova proizvodnje kod ponude ili povećanje dohotka kod tražnje ), što
vodi novoj ravnoteži. Na grafikonu 2-16. u delu (a) prikazano je kako je pomeranje krive
ponude ulevo (smanjenje) dovodi do nove više ravnotežne cene i manje ravnotežne količine,
a u delu (b) kako je pomeranje krive tražnje udesno (rast) dovodi do nove više ravnotežne
cene, ali i više ravnotežne količine. Obrnuto, ako bi se kriva ponude pomerila udesno, uz
neizmenjenu krivu tražnje, rezultat bi bio niža ravnotežna cena i viša ravnotežna količina,
dok bi pomeranje krive tražnje ulevo (pad) uz neizmenjenu krivu ponude imalo za rezultat
nižu ravnotežnu cenu i nižu ravnotežnu količinu.
Istovremenim pomeranjem kriva ponude i tražnje moguće je prikazati sve
kombinacije istovremenog delovanja promena ponude i tražnje koje moraju dovesti do
promene jedne ili obe ravnotežne vrednosti (cene i količine).

58
 REZIME
1. Pod tražnjom se podrazumevaju količine dobara i usluga koje će se kupiti po odreñenim cenama, na
odreñenom tržištu, u odreñenom vremenu. Zakon tražnje glasi: kad cena dobra raste, ceteris paribus,
tražena količina se smanjuje i obrnuto.
2. Skala tražnje pokazuje odnos izmeñu mogućih cena i traženih količina dobra koji se može
empirijski utvrditi. Kad se taj odnos prikaže grafički, dobija se kriva tražnje.
3. Kad se promeni cena proizvoda, dolazi do kretanja po postojećoj krivi tražnje što znači da se menja
tražena količina. Za razliku od toga, promena tražnje nastupa kad se menja nabavna spremnost kupaca
i grafički se ogleda u pomeranju cele krive tražnje udesno ili ulevo (povećanje ili smanjenje).
4. Osnovni faktori koji utiču na tražnju su cena dobra, cene ostalih dobara i dohodak potrošača (uz
broj stanovnika, ukuse potrošača i neke posebne uticaje).
5. Dve su osnovne kategorije elastičnosti tražnje cenovna elastičnost i dohodovna elastičnost.
Cenovna elastičnost se može posmatrati kao reakcija na promenu cene odreñenog dobra i naziva se
cenovna elastičnost tražnje, ali i kao reakcija na promene cene drugog dobra i naziva se unakrsna
elastičnost tražnje.
6. Cenovna elastičnost tražnje može biti savršeno elastična, savršeno neelastična, relativno elastična,
relativno neelastična i stabilna ili jedinično elastična. U odnosu prema unakrsnoj elastičnosti tražnje
postoje zavisna i nezavisna dobra. Zavisna dobra su supstituti i komplementarna dobra. Kad su u
pitanju supstituti promena cene jednog dobra izaziva promenu tražnje drugog dobra u istom smeru, za
razliku od komplementarnih dobara gde je promena tražnje drugog dobra u suprotnom smeru.
7. Elastičnost tražnje odreñuje efekte cenovnih promena na ukupan prihod od prodaje dobra. Dok god
je Ed veća od jedan, TR od prodaje odreñenog dobra kretaće se u obrnutom pravcu od kretanja cene;
kad je jednak jedan, TR je konstantan po bilo kakvoj promeni cene, a kad je Ed manji od jedan,
kretanje cene i ukupnog prihoda je u istom pravcu.
8. Dohodovna elastičnost zavisi od toga koja kategorija dobara je u pitanju. Kod inferiornih dobara
potražnja za njima opada kad ceteris paribus raste dohodak, za razliku od superiornih dobara kod
kojih potražnja raste. Ako je procenat promene odnosa tražene količine manji nego procenat promene
veličine dohotka, radi se o dobrima neophodnim i za život, a ako je veći, radi se o dobrima luksuzne
potrošnje.
9. Ponuda pokazuje prodajnu spremnost proizvoñača nekog dobra pri različitim cenama tog dobra na
odreñenom tržištu u odreñenom periodu. Zakon ponude glasi: proizvoñači će po pravilu biti spremni
da ponude veću količinu odreñenog dobra kad mu je, ceteris paribus, cena veća i obrnuto.
10. Skala ponude pokazuje odnos izmeñu tržišne cene nekog dobra i količine koju su proizvoñači
spremni da proizvedu i prodaju, ceteris paribus. Kriva ponude grafički je prikaz skale ponude.
11. Osnovni faktor koji utiče na ponudu je cena samog dobra, a na ponudu utiču i cilj poslovne
politike preduzeća, cene inputa i tehnologija, cene dobara koja su povezana s tim dobrom, kao i neki
posebni uticaji.
12. Kad se promeni cena proizvoda promeni se i ponuñena količina (kretanje po postojećoj krivi
ponude). Za razliku od toga kad se menja neki od dragih faktora koji utiču na ponudu, menja se
ponuda (što znači pomeranje krive ponude ulevo ili udesno).
13. Cenovna elastičnost ponude predstavlja intenzitet promene ponuñene količine nekog dobra u
odnosu na promenu cene tog dobra, a ponuda može biti savršeno elastična, savršeno neelastična,
relativno elastična, relativno neelastična i jedinično elastična. Stepen elastičnosti ponude zavisi od
stanja zaliha i vremenske mogućnosti usklañivanja obima proizvodnje i cena. Efekat cene na
ponuñene količine je veći kad je rok usklañivanja duži, a razlikujemo trenutni, kratki i dugi rok.
14. Tržišna ravnoteža se ostvaruje pri ceni i količini po kojima su izjednačene ponuda i potražnja. Što
znači da kupci žele da kupe upravo onoliko koliko su proizvoñači spemni da prodaju. Ako bi cena bila
viša od ravnotežne, postojao bi višak na tržištu, a ako bi bila niža od ravnotežne, na tržištu bi postojala
nestašica, a to su nestabilna stanja u komparaciji sa stabilnim stanjem koje se uspostavlja u ravnoteži.
15 Krive ponude i/ili tražnje mogu se premeštati zbog izmenjenih ceteris paribus uslova, što ima za
rezultat promenu ravnoteže, odnosno promenu ravnotežne cene i/ili ravnotežne količine.

59
8. Teorije ponašanja potrošača
Postoje različiti pristupi problemu ponašanja potrošača. U osnovi može se govoriti o teoriji
radne vrednosti i subjektivnoj teoriji vrednosti. Za razliku od teorije radne vrednosti koja je
objektivna i poziva se na ukupnu ekonomsku aktivnost pa subjektivne želje i ocene pojedinca stavlja u
drugi plan, subjektivna teorija vrednosti polazi od pojedinca, njegovih potreba i odnosa prema
dobrima. Kako je prema toj teoriji vrednost odnos čoveka prema stvari odnosno kako je vrednost
nekog dobra jednaka korisnosti tog dobra za pojedinca koja je odreñena subjektivnim odnosom
pojedinca prema tom dobru i zadovoljstvu koje očekuje od njegove potrošnje, to je analiza ponašanja
potrošača od izuzetne važnosti.
U sklopu subjektivne teorije vrednosti postoje različite teorije i različita istraživanja ponašanja
potrošača, iako je zajednička polazna tačka svih tih teorija gledište da potrošač maksimira korisnost
u granicama rapoloživog, unapred datog dohotka. Ono po čemu se te teorije razlikuju je da li mere u
traženju optimalnog rešenja neposredno korisnost ili ne. U vezi s tim, neke se teorije zasnivaju na
elementima kardinalne korisnosti i polaze od toga da se intenzitet korisnosti može izmeriti i
prikazati kardinalnim brojevima (1, 2, 3....), dok ih druge, uporeñujući korisnosti različitih dobara,
rangiraju ordinalno (prvi, drugi, treći,...)
Prvo ćemo objasniti osnovne osobine triju teorija ponašanja potrošača, od kojih se teorija
marginalne korisnosti zasniva na elementima kardinalne korisnosti a teorija indiferencije i teorija
otkrivene preferencije na elementima ordinalne korisnosti, da bi zatim razmotrili novi pristup teoriji
potrošnje i sagledali potrošačev izbor u vremenskoj dimenziji.

8.1. Teorija granične korisnosti

Sedamdesetih godina devetnaestog veka sa pojavom radova W. S. Jevonsa, K.

Mengera i L. Walrasa razvila se teorija marginalne korisnosti prema kojoj je vrednost nekog
dobra jednaka korisnosti marginalne, poslednje jedinice tog dobra kojom se postiže
maksimiziranje zadovoljenja potreba pojedinca. 8
U objašnjenju ponašanja potrošača marginalisti polaze od dvaju Gossenovih zakona (koje je
nemački istraživač Hermann Heinrich Gossen postavio 1854. godine).
Prema prvom Gossenovu zakonu, tzv. zakonu opadajuće marginalne korisnosti, korisnost
dobra menja se na različitim nivoima zadovoljenja potreba. Dok se marginalna korisnost nekog dobra
za pojedinca smanjuje sa svakim povećanjem količine koju već ima, ukupna korisnost se
povećava do tačke zasićenosti ili saturacije sa svakim povećanjem količine, ali po opadajućoj
stopi. Posle tačke zasićenosti dodatne količine dobra vode opadanju ukupne korisnosti dok
marginalna korisnost postaje negativna (vidi grafikon 2-17, gde je TU ukupna korisnost, MU
marginalna korisnost, a Q količina dobara). Vrednost dobra odreñuje se njegovom
marginalnom korisnošću.9

8
Pojava radova tih ekonomista značila je raskid s klasičnom školom i nastanak subjektivne teorije vrednosti, a
kako je u središtu njihova pristupa bila marginalna ili marginalna korisnost, celokupni pravac u ekonomskoj
misli koji se na tom zasnivao dobio je naziv marginalizam. U razvoju marginalizma su postojali različiti smerovi
poznati kao austrijska škola sa predstavnicima (K. Menger, E. Bohm Baerk, F. Wieser), engleska škola sa
predstavnicima (W.S.Jevons, P Wicksteed, E Edgeworth, A. Marshall), lozanska škola sa predstavnicima (L.
Walras, V Pareto), švedska škola sa K. Wicksellom, dok je u Sjedinjenim Državama osnivač marginalizma bio
J.B. Clark.
9
U literaturi su se vodile rasprave o tome što odreñuje marginalnu korisnost, da li je to osećaj gubitka korisnosti
kad bi se oduzela poslednja jedinica dobra (Bohm Baverk), ili priraštaj zadovoljstva kao rezultat dodatne
jedinice (Wieser). Dokazano je daje to po infinitezimalnom računu jednako (Fisher), a inače se obično po
razmatranju odreñenja marginalne korisnosti polazi od Wieserovih postavki.

60
 Granična korisnost jednaka je10

Tačka
zasićenosti

Grafikon 2-17. Zakon opadajuće granične korisnosti

Prema drugom Gossenovom zakonu pojedinac zadovoljava različite potrebe prema
redosledu koji zavisi od intenzltetu potreba. Tako najpre zadovoljava potrebu najvećeg
intenziteta. Meñutim, ne zadovolji je do kraja jer su u njemu prisutne i druge potrebe, pa se
zadovoljavanjem prve njen intenzitet smanjuje i izjednačava sa drugom potrebom po veličini
početnog intenziteta. U skladu s tim, pojedinac bi alocirao novac na taj način da izjednači
stepene marginalne korisnosti različitih dobara sa jedinicom novčanog dohotka. Taj se zakon
zove zakon izravnavanja stepena marginalne korisnosti.
Ravnoteža potrošača formira se prema drugom Gossenovu zakonu. Naime, potrošač
maksimira korisnost na taj način da kupuje različite količine različitih dobara tako da
njihove marginalne korisnosti po cenama budu jednake s tim da se celokupni potrošačev
dohodak utroši na kupovinu tih dobara.

10
Geometrijski MU jednak je koeficijentu smera krive TU u odabranoj tački, odnosno prvom izvodu funkcije
TU, ili tangensu ugla koji zatvara tangenta povučena na odabranu tačku krive TU sa apscisom.

61
 Grafikon 2-17a. Zakon opadajuće granične korisnosti

Znači, u ravnoteži potrošača postoji relacija gde su

MU1 ...,MUn marginalne korisnosti različitih dobara, p1...,pn njihove cene, MU marginalna
korisnost rapoloživog dohotka, odnosno granične korisnost novca, a p1 je cena novca. U
sklopu ove teorije potrebno je još istaći sledeće:
Uz datu veličinu realnog dohotka potrošača i cene ostalih dobara granična korisnost
odreñenog dobra odreñuje tražnju za njim. Prema tome, iz krive marginalne korisnosti
može se izvesti kriva tražnje odreñenog dobra. Naime, jednako kao što opada marginalna
korisnost svih dobara opada i marginalna korisnost sukcesivno upotrebljenih jedinica
nominalnog potrošačevog dohotka. U odnosu potrošač uporeñuje korisnost dobra koju
kupovinom dobija sa korisnošću novca koji plaćanjem izdaje. Ako je veličina korisnosti
odreñenog dobra veća od korisnosti koje se kupac odriče plaćanjem cene, do kupovine će
doći. To znači da je uslov tražnje, odnosno kupovine nekog dobra taj da je njegova granična
korisnost veća od korisnosti poslednje jedinice potrošačevog novčanog dohotka. Na
grafikonu 2--17. kriva MU je identična krivi tražnje odreñenog dobra ako se za jedinicu
korisnosti uzme korisnost koju predstavlja poslednja jedinica novčanog dohotka za
potrošača.11
Drugo, potrebno je istaći koncept potrošačkog viška ili potrošačke dobiti. Uvek
postoji razlika izmeñu ukupne korisnosti i ukupne tržišne vrednosti ili cene koju potrošač
plaća. Ta se razlika naziva potrošačkim viškom. Potrošač do tog viška dolazi tako što svaku
jedinicu dobra koje kupuje plaća onoliko koliko vredi poslednja jedinica. Prema zakonu o
opadajućoj marginalnoj korisnosti prijašnje jedinice dobara za potrošača više vrede nego
poslednja, pa tako on postiže višak na svakoj od prijašnjih jedinica. Otud je potrošačev višak
onaj višak cene koju bi potrošač bio spreman platiti više od cene koju plaća samo da ne bi
ostao bez odreñenog dobra.
Razlikovanje ukupne i marginalne korisnosti pomaže nam u davanju odgovora na čuveno
pitanje (koje je postavio Adam Smith) poznato kao paradoks vrednosti: Kako je cena vode koja je
esencijalno važna za opstanak i život niska, a cena dijamanata koji su gotovo nepotrebni vrlo visoka?
11
Kad bi marginalna korisnost novčane jedinice za potrošaca bila veća od jedinice korisnosti, kriva tražnje
ležala bi levo od odgovarajuće krive marginalne korisnosti odreñenog dobra, a kad bi bila manja, kriva tražnje
ležala bi desno od odgovarajuće krive marginalne korisnosti odreñenog dobra.Primere izvodenja krive tražnje iz
krive granične korisnosti vidi u S. Jurin, J. Sohinger, isto delo, str. 64- 66.

62
Posledica je to kriva ponude i tražnje koje se za vodu seku po niskoj ceni a za dijamante po visokoj.
Voda je relativno obilna dok su dijamanti retki i trošak dobijanja dodatnih dijamanata vrlo je visok.
Iako nekoliko kapi vode može spasiti život čoveku, njenu tražnju ili cenu odreñuje marginalna a ne
ukupna korisnost, a kako je ima mnogo njena granična korisnost je mala iako je njena ukupna
korisnost vrlo velika. Kod dijamanata je obrnuto ukupna korisnost je vrlo mala dok je marginalna
korisnost vrlo velika.
Na grafikonu 2-18. prikazana je ukupna tržišna kriva tražnje za nekim dobrom. Ona
pokazuje cene koje bi potrošaci plaćali za svaku jedinicu koju potroše. Kad potrošaci kupuju
A količinu dobara plaćaju je po ceni OB. Kako je ukupna korisnost za tu količinu ukupno
područije ispod krive tražnje, tj. OECA, oduzimajući deo koji potrošači plaćaju OBCA dobija
se potrošačev višak BEC. Prema tome, BEC je višak korisnosti koji potrošači dobijaju iznad
onog što plaćaju za dobro. 12

Grafikon 2-18. Potrošački višak

8.2. Teorija indiferencije

Teorija indiferencije polazi od toga da merenje subjektivne korisnosti u kardinalnom

smislu nije moguće jer ne postoji odgovarajuća mera, korisnost je subjektivno definisana i
varira od jednog do drugog potrošača, pa čak i kod jednog potrošača varira od jedne do druge
situacije. Ako se i uzme da postoji jedinica mere korisnosti (util = marginalna korisnost /
cena), merenje korisnosti u kardinalnom smislu nije potrebno, već je dovoljno ordinalnim
merenjem (uporeñivanjem i rangiranjem) utvrditi koju od dostupnih kombinacija količina
različitih proizvoda („korpa dobara“) potrošač preferira, ili eventualno njihovom potrošnjom
postiže jednaku satisfakciju pa im daje jednako značenje.
Ta je teorija nastala početkom dvadesetog veka kad su E. Edžeworth i V. Pareto,
nezavisno jedan od drugog, postavili posebnu analitičku tehniku (površina i krive
indiferencije) na kojoj se zasniva teorija indiferencije. Najveći domet teorija indiferencije
dostigla je u periodu izmeñu Prvog i Drugog svetskog rata u radovima engleskih ekonomista
J. R Hicksa i R G. D. Allena.

12Primer izračunavanja potrošačkog viška vidi u M. Parkin, D, King, Economics, Second Edition,
AddisonWesley Publishers Limited, Wokingham, 1995,, str. 185.

63
7.21. Određivanje ravnoteže potrošača

Analiza u teoriji indiferencije polazi od funkcije zajedničke korisnosti dvaju dobara

F(X,Y), a da bi se geometrijski prikazala potreban je trodimenzionalni dijagram gde x i y
predstavljaju dva različita proizvoda, a u trećoj dimenziji (U) meri se korisnost različitih
kombinacija tih dvaju dobara. Znači, ako potrošač kupuje više jedinica dobra, penje se uz
površinu sve dok ne postigne na odreñenom nivou potrošnje zasićenje ili saturaciju potreba,
posle čega nastupa negativna korisnost, što bi na dijagramu značilo prelaz preko vrha površine i
početak silaženja niz nju.

Grafikon 2-19. Površina zajedničke korisnosti

Ako potrošač kupuje više samo jednog dobra, postiže višu korisnost (npr, za količinu
x1dobra X postiže w jedinica korisnosti, Grafikon 2-19).
Prema tome, svaka kombinacija dobara X i Y daje jednu tačku na koordinatnoj ravni
xoy iz koje se povlači vertikala (u trećoj dimenziji) do površine, a čija visina pokazuje kolika
je korisnost. Tako se dobija zajednička korisnost svih mogućih kombinacija dobara X i Y
unutar ravni xoy, a spajanjem vrhova izvučenih vertikala dobija se „površina zajedničke
korisnosti“.
Da bi se izbeglo kardinalno merenje korisnosti dovoljno je površinu zajedničke
korisnosti postupno presecati presecima koji su paralelni sa površinom xoy i projektovati
preseke na površinu xoy. Dobijaju se krive (na grafu 2-20. u dvodimenzionalnom
koordinatnom sistemu gde apscisa prezentuje dobro X, a ordinata dobro Y, to su krive AB i
CD) koje povezuju sve tačke različitih kombinacija dobara X i Y koje daju jednaki nivo
korisnosti. Te krive zovu se krive indiferencije a čitav sistem takvih kriva dobijen iz povrñine
zajedničke korisnosti se naziva mapa indiferencije. Što je nivo korisnosti viši, to je kriva
indiferencije udaljenija od koordinatnog početka. U skladu sa iznetim, da bi uporedili koju
kombinaciju potrošač peferira, doboljno je videti koja se kombinacija nalazi na krvi
indiferencije koja je najudaljenija od koordintatnog početka.

64
 Grafikon 2-2o Krive indiferencije
Krive indiferencije imaju tri osobine i to: (1) opadaju s leva na desno, što znači da su
negativnog nagiba, (2) konveksne su prema koordinatnom početku i (3) nikad se ne seku,
Upravo iz te prve osobine proizlazi da potrošač krećući se niz krivu indiferencije
smanjuje potrošnju dobra Y, a povećava potrošnju dobra X, i da će zadržati jednak nivo
satisfakcije žrtvujući sve manje jedinica dobra Y za sticanje dodatne jedinice dobra X
(Grafikon 2-21).
Odnos u kome se zamenjuje jedno dobro za drugo zove se marginalna stopa
supstitucije (MRS), koja je jednaka MRS = ∆Y/∆X = MUX /MUY.
Granična stopa supstitucije dobija se kao odnos promena dobra Y s promenom dobra
X, Činjenica da kriva indiferencije ima negativan nagib znači da je jedna od ovih promena
negativna, a druga pozitivna. Kako je uobičajeno definisati MRS kao pozitivan broj uzima se
apsolutna vrednost odnosa pa je MRS yx =[∆Y/∆X].
Sa druge strane, gubitak korisnosti napuštanjem potrošnje dobra Y u iznosa ∆YMUY
mora biti jednak povećanju korisnosti povećanjem potrošnje dobra X u iznosu ∆XMUX, što
znači da je |∆YMUY| = |∆XMUx|,odnosno |∆Y/∆X|= MUX/MUY, pa je MRSYX = MUX/MUY.

Grafikon 2-21, Supstitucija jednog dobra drugim

65
 Da bi se utvrdila ravnoteža potrošača, u analizu je potrebno uvesti ograničavajuću
budžetsku liniju. Kako potrošač ima odreñeni nivo dohotka (I), uz date cene (px i py) dobara
X i Y i uz uslov da troši celokupni dohodak, njegovo budžetsko ograničenje može se izraziti

budžetskom jednačinom V odnosno

Grafički, ova jednačina da je ograničavajuću budžetsku liniju koja povezuje sve
moguće kombinacije koje potrošač može kupiti a da potroši celokupni dohodak, dok je tzv.
budžetsko polje ono polje koje zatvara ograničavajući budžetska linija u koordinatnom
sistemu, a pokazuje sve dostupne kombinacije dobara X i Y u datim uslovima s tim da
kupovina kombinacija koje se nalaze ispod budžetske linije ne zahteva utrošak celokupnog
potrošačkog dohotka (Grafikon 2-22).

Grafikon 2-23. Ravnoteža potrošača

Budžetski
prostor

Grafikon 2-22. Ograničavajuća budžetska linija

Ako se na jednom grafikonu (Grafikon 2-23) prikažu budžetska linija i mapa
indiferencije, moguće je utvrditi potrošačku ravnotežu, odnosno moguće je utvrditi koja je
to alokacija dohotka izmeñu dobara X i Y kojom potrošač maksimira korisnost u sklopu
rapoloživog dohotka. To je tačka (E) u kojoj je nagib budžetske linije izjednačen sa nagibom

66
jedne od kriva indiferencije.
Kako je nagib ograničavajuće budžetske linije u apsolutnoj vrednosti13 jednak odnosu

cena dobara, odnosno on mora biti jednak nagibu krive indiferencije

Otud je

odnosno - ili uopšteno

Što znači da se u tački ravnoteže uspostavlja uslov ravnoteže poznat iz teorije

marginalne korisnosti, tj. da marginalne korisnosti po cenama kupljenih dobara moraju
biti jednake.

7.2.2. Premeštanje ravnoteže u slučaju promene cene ili dohotka

Ako se menja cena jednog dobra, uz nepromenjenu cenu drugog dobra i nepromenjeni
dohodak, menja se odnos cena dobara i shodno tome nagib budžetske linije jer taj pravac
rotira oko tačke na osi dobra čija se cena ne menja. Promene nagiba budžetske linije imaju za
posledicu menjanje tačke njegove tangencije sa krivom indiferencije koja označava
potrošačku ravnotežu u datim uslovima. Takav niz uzastopnih tačaka tangencije budžetske
linije daje putanju premeštanja potrošačke ravnoteže, a spajanjem tih tačaka dobija se kriva
odnosa cene i potrošnje (price consumption curve).
Na grafikonu 2-24. prikazano je premeštanje potrošačke ravnoteže 14 i izvoñenje krive
odnosa cene i potrošnje (PCC) u slučaju promene (smanjenja) cene dobra X. Sniženjem cene
dobra X budžetska linija rotira oko preseka na ordinati i kako mu se menja nagib (sve je
manji), tangira krive indiferencije posle tačke A u tačkama B i C koje označavaju putanju
premeštanja potrošačke ravnoteže; spajanjem tih tačaka dobija se cenovno potrošna kriva.
Promena potrošačke ravnoteže može biti i posledica promene veličine nominalnog
dohotka potrošača. Promena veličine nominalnog dohotka uz nepromenjene cene dobara X i
Y ima za posledicu premeštanje budžetske linije udesno (ako se dohodak povećava) ili ulevo
(ako se dohodak smanjuje). Premeštanjem položaja budžetske linije premeštaju se njegove
tangencije sa krivama indiferencije (iz date mape indiferencije), što znači da se premeštaju
tačke potrošačke ravnoteže.

13
Nagib pravca jednak je tangensu ugla koji zatvara s pozitivnim smerom x ose, pa kako je tg(180- α) =- tg α =
-px/pY uzima se apsolutna vrednost.
14
O premeštanju ravnoteže vidi E. G. Dolan, D. E. Lindsey, Microeconomics, Fifth Et ition, The Dryden
Press, New York, 1988., str. 174176,; D. Salvatore, MicroeconomicTheoryTheory and Problems,Mc
GrawHill,Inc., NewYork, 1992., str. 6971. i 9298. i S. Jurin, J. Šohinger, isto delo, str. 8185,

67
 Grafikon 2-24. Kriva PCC – Cenovno potrošna kriva

Grafikon 2-25. Kriva ICC- Dohodno potrošna kriva

Spajanjem tih tačaka dobija se kriva odnosa dohotka i potrošnje (income
consumption curue) odnosno dohodno potrošna kriva.
Na grafikonu 2-25. Prikazano je premeštanje ravnoteže potrošača i izvoñenje dohodno

68
potrošne krive, odnosno krive odnosa dohotka i potrošnje (ICC).
Porast nominalnog dohotka uz neizmenjeni odnos cena dobara dovodi do postupnog
paralelnog premeštanja budžetske linije udesno, te do postupnog premeštanja tačke
potrošačke ravnoteže na različite nivoe korisnosti (A, B, C krive indiferencije Il, I2, I3). U
svim tačkama ravnoteže nagib budžetske linije (u apsolutnoj vrednosti px/py) jednak je nagibu
krive indiferencije (MRSYx). Kako je MRSYx = MUx/MUY odnos marginalnih korisnosti
dobara X i Y jednak je u tačkama A, B, i C (jer sve tri budžetske linije imaju jednak
koeficijent smera) iako su, verovatno, MUX i MUY različiti u tim tačkama.

7.2.3. Izvođenje krive tražnje i Engelova kriva

Iz cenovno potrošne krive PCC može se izvesti kriva tražnje za dobrima, X ili Y.
Naime, ako su date mape indiferencije, cene dobara X i Y i nominalni dohodak potrošača, uz
uslov da svi ostali faktori budu konstantni osim cene dobra čija se kriva tražnje želi izvesti,
tada promena cene tog dobra vodi premeštanju potrošačke ravnoteže. Spajanjem tačaka
uzastopnih ravnoteža dobija se cenovno potrošna kriva PCC iz koje se neposredno izvodi
kriva tražnje za datim dobrom.
Na grafikonu 2-26. prikazano je izvoñenje krive tražnje iz cenovno potrošne krive PCC.
Pretpostavimo da se mesečni dohodak od 120 dinara plasira u kupovinu dobara X i Y čije su cene X
= 4 din. i Y = 2 din., a da su iz mape indiferencije ucrtane krive indiferencije U1, U2 i U3
oblika kao na grafikonu.

Grafikon 2-26, Izvoñenje krive tražnje iz cenovno potrošne krive PCC

Na delu grafikona (a) prikazana je početna ravnoteža u tački A sa kombinacijom
potrošnje dobara X i Y (18, 24). Padom cene dobra X na 3 dinara budžetska linija I1 rotira na

69
polozaj I2 što vodi ravnoteži u tački B na višoj krivi indiferencije U2 sa kombinacijom
potrošnje dobara X i Y (30, 15). Dalji pad cene dobra X na 2 dinara dovodi do ravnoteže na
krivi indiferencije U3 u tački C (50, 10). Spajanjem tačaka A> B i C dobija se cenovno
potrošna kriva PCC. Na delu grafikona (b) izvedena je kriva tražnje za dobrom X tako da se
za različite cene tog dobra spuste vertikale sa odgovarajućih tačaka cenovno potrošne krive
PCC na korespondirajuće nivoe potrošnje dobra X, a spajanjem tako dobijenih tačaka A`, B` i
C` dobija se kriva tražnje dx.
Treba primetiti da je na delu grafikona (a) u tački A marginalna stopa supstitucije
MRSYX=MUx/MUy = 2, u tački B MUx/MUy=l,5, a u tački C MUX /MUy = 1. Prema tome,
krećući se iz tačke A u tačku B, te kao i iz tačke B u C, MRSYX, odnosno odnos marginalnih
korisnosti dobara X i Y, pada. Meñutim, da bi odnosMUX/MUY opadao, nije neophodno da
opadaju MUX i MUY. Npr. MUj/MU može opadati čak iako MUX i MUy rastu, sve dok je rast
MUX manji od rasta MUy. Zbog toga opadanje MRSYX ne ukazuje obavezno na smanjenje
MUX i MUy, a opadanje marginalne korisnosti nije neophodno za izvoñenje krive tražnje
negativnog nagiba.
Sa druge strane, iz tačaka na dohodno potrošnoj krivi ICC moguće je utvrditi količine
dobara X ili Y koje se potražuju po različitim nivoima dohotka. Engelova kriva pokazuje
iznos dobra koji bi potrošač kupio u odreñenom vremenu po različitim nivoima
dohotka i neposredno se izvodi iz dohodno potrošne krive ICC. Engelova kriva je nazvana
po nemačkom statističaru Ernestu Engelu. On je 1857. godine na uzorku od 153 belgijske
porodice istraživao vezu izmeñu porodičnog dohotka i traženih količina različitih dobara pa
je formulisao četiri zakona :
I. Relativni udeo troškova za ishranu u ukupnom dohotku varira u obrnutom
pravcu od veličine dohotka;
II. Udeo troškova za odeću u ukupnom dohotku ostaje isti bez obzira na veličinu
dohotka;
III. Udeo troškova na stanovanje, ogrev i osvetijenje u ukupnom dohotku ostaje isti
bez obzira na veličinu dohotka;
IV. Povećanjem dohotka povećava se u ukupnom dohotku udeo troškova za
higijenu, razonodu, putovanja i sl.
Kasnija istraživanja su pokazala da su samo I. i IV. Engelov zakon od opšte važnosti.
Na grafikonu 2-27. prikazano je izvoñenje Engelove krive iz dohodno potrošne krive
ICC. Pretpostavimo da se u prethodnom primeru u odreñenom vremenskom periodu (mesec
dana) dohodak povećava sa 120 na 160, a zatim na 200 din, da su cene dobara X i Y
nepromenjene i iznose 4, odnosno 2 din, da su krive indiferencije Ul, U2, i U3 imaju oblik kao
na slici. Povećanje dohotka vodi paralelnom premeštanju budžetske linije udesno a tim novim
budžetskim linijama odgovaraju neke druge više krive indiferencije što u krajnjoj liniji vodi
ka postupnom premeštanju potrošačke ravnoteže na više krive indiferencije

70
Grafikon 2-27. Izvoñenje Engelove krivrilje iz dohodno potrošne krive ICC

71
 Grafikon 2-28. Luksuzno, neophodno i inferiorno dobro
Spajanjem tačaka A, B i C dobija se kriva ICC. Na delu grafikona (b) izvedena je Engelova
kriva (EC) za dobro X tako da se za različite nivoe dohotka spuste vertikale sa odgovarajućih tačaka
dohodno potrošne krive ICC na korespondirajuće nivoe potrošnje dobra X, a spajanjem tako
dobijenih tačaka A, B i C dobija se kriva EC.
Uočavamo da je dobijena Engelova kriva pozitivnog nagiba što znači da je dohodovna
elastičnost tražnje za dobrom X je > 0 pa je u pitanju superiorno, odnosno normalno dobro za kojim
potražnja raste kad raste dohodak, odnosno opada kad opada dohodak, ceteris paribus. Kad je
Engelova kriva negativnog nagiba E<0 pa je posmatrano dobro inferiorno dobro za kojim potražnja
opada kad dobodak raste, odnosno potražnja raste kad dohodak opada, ceteris paribus. Ovome
možemo dodati sledeće:
Kad je tangenta povučena na odreñenu tačku Engelove krive pozitivnog nagiba, a seče
osu dohotka, elastičnost je veća od jedan i dobro je u toj tački luksuzno dobro. Ako je
tangenta povučena na odreñenu tačku Engelove krive pozitivnog nagiba, a seče osu količine,
elastičnost je izmeñu nule i jedan i dobro je u toj tački neophodno dobro, odnosno dobro
široke potrošnje. Ako je tangenta povučena na Engelovu krivu negativnog nagiba, u pitanju je
inferiorno dobro. Odreñeno dobro može biti luksuzno na nižim nivoima dohotka, neophodno
dobro na srednjim nivoima dohotka i inferiorno dobro na vrlo visokim nivoima dohotka (npr.
kupovina automobila na kredit). Na grafikonu 2-28. u tački A pri nivou dohotka IM1 dobro X
je luksuzno dobro, u tački B po dohotku IM2 dobro X je neophodno dobro, a u tački C po
dohotku IM3 dobro X je inferiorno dobro.

72
7.2.4. Efekti dohotka i supstitucije u slučaju promene cene dobra

Promena cene jednog dobra uz nepromenjenu cenu drugog dobra i nepromenjeni

dohodak ima za posledicu dva efekta; efekat supstitucije i efekat dohotka. Efekat
supstitucije nastaje zbog težnje da jeftinijim dobrom u procesu potrošnje supstituišemo
skuplje, a efekat dohotka iz okolnosti što promena cene dobra dovodi do povećanja ili
smanjenja potrošačkog realnog dohotka, odnosno njegove kupovne moći. Zbir tih dvaju
efekta često se naziva ukupan efekat promene cene ili jednostavno efekat cene. Izdvajanje
efekta supstitucije i efekta dohotka iz ukupnog efekta promene cene može se izvesti na
nekoliko načina, u zavisnosti od toga šta se drži konstantnim. Dve osnovne metode analize
koje nalazimo u literaturi su Hicksova i Slutskyjeva. Nazvane su po britanskom ekonomisti
Sir John R. Hicksu (1904-1989) i ruskom ekonomisti Eugeneu Slutskyju (1880-1948) koji su
ih uveli u ekonomsku analizu. Obe metode koriste se komparacijom cenovno potrošne krive
PCC i dohodno potrošne krive ICC , a razlikuju se po načinu definisanja realnog dohotka.

Grafikon 2-29. Hiksova metoda izdvajanja efekata dohotka i supstitucije

Hicksova metoda izdvajanja efekata dohotka i supstitucije prikazana je na grafikonu
2-29 Početna potrošačkog ravnoteža je u tački A sa potrošnjom dobara X1+
Y1. Porastom cene dobra X sa px na pxl budžetska linija rotira oko preseka na ordinati (I/PY)
ulevo tako da je njegov novi presek na apscisi I/pxl a potrošačka ravnoteža postiže se u tački
B sa potrošnjom X2 + Y2, Zbog porasta cene dobra X, potrošač kupuje manje tog dobra (a
više dobra Y kome je cena nepromenjena), ali tačka B je na nižoj krivi indiferencije (U1)
nego tačka A (U2) što znači da je potrošačev realni dohodak pao. Prema tome, ukupan efekat
promene cene dobra X je promena tačke potrošačke ravnoteže, odnosno kretanje iz tačke A u
tačku B ili smanjenje tražene količine dobra X sa X1 na X2.
Sada se može postaviti pitanje: u kojoj tački bi bila potrošačka ravnoteža uz
promenjenu cenu dobra X ali bez promene realnog dohotka? Isti realni dohodak podrazumeva

73
da potrošač ostaje na krivi indiferencije U2. Da bi to bilo moguće, mora se povećati njegova
kupovna moć novčanim dotacijom u iznosu I1- I. Novčani dodatak vodi ka novoj budžetskoj
liniji I1/PY, I1/PX1 koja je paralelna sa budžetskom linijom I/py, I/pxl (jer je jednak odnos cena
dobara). To ima za posledicu potrošačevu ravnotežu u tački C sa potrošnjom X3 + Y3. Kako
su tačke A i C na istoj krivi indiferencije (U2), što znači da potrošač ima jednak realni
dohodak, efekat supstitucije je X1X3. Efekat dohotka je X3-X2 koji je moguće jednostavno
utvrditi oduzimanjem novčanog dodatka potrošaču, čime bi došlo do pomeranja njegove
ravnoteže iz tačke C u tačku B. Prema tome, ukupan efekat promene cene dobra X jednak je
efektu supstitucije uvećanom za efekat dohotka, odnosno (X1- X3) + (X3-X2) = X1-X2. U
ovom slučaju dobro X je normalno dobro jer su efekat supstitucije i efekat dohotka delovali u
istom pravcu (negativni efekti sa X na X3 i sa X3 na X2), a uz to porastom dohotka sa I na I1
tražena količina dobra X je porasla sa X2 na X3, što pokazuje da je u pitanju normalno dobro.

Grafikon 2-30. Slutsky metoda izdvajanja efekata dohotka i supstitucije

Slackijeva metoda izdvajanja efekata dohotka od efekta supstitucije prikazana je na
grafikonu 2-30. Za razliku od Hicksa, Slacki ne definiše realni dohodak u izrazima jednog
dobra čija se cena menja već u izrazima izvorne korpe dobara. Upravo zato u svojoj analizi
dnovčanim dodatkom ne vraća potrošača na početni nivo njegove korisnosti (krivu
indiferencije U2) već mu dodatkom omogućuje potrošnju početne korpe dobara.
Početna ravnoteža potrošača je u tački A sa izvornom korpom dobara X1 + Y1. Porast
cene dobra X ima za posledicu rotiranje budžetske linije oko preseka na ordinati pa je nova
potrošačka ravnoteža je u tački B, a ukupni efekat promene cene dobra X je smanjenje
tražene količine dobra X sa X1 na X2. Novčanim dodatkom I1 - I teži da kompenzira pad
potrošačkog realnog dohotka i omogući mu potrošnju početne korpe dobara X1 + Y1. Nova
budžetska linija I1/py I1/PX1 povučena kroz tačku A i paralelna sa budžetskom linijom I/py,
I1/PX1 dostiže viši nivo korisnosti (U3) u tački C. Kretanje uzduž budžetske linije I1/py3, I1/PX1
iz tačke A u tačku C (X1 -X3) efekat je supstitucije kao posledica promene cene dobra X.
Pomeranje iz tačke C u tačku B (X3 -X2) efekat je dohotka koji se može jednostavno utvrditi
oduzimanjem novčanog dodatka potrošaču.

74
 Hicksova metoda je teorijski ispravna jer efekat supstitucije meri pomeranje uzduž
jedne krive indiferencije kao posledicu promene relativnih cena, dok efekat dohotka meri
pomeranje izmeñu kriva indiferencije po nepromenjenim relativnim cenama. Problem u ovoj
analizi je neoperativnost u smislu da se tačka C ne može realno utvrditi. Sa druge strane,
Slutskijeva metoda je operativna utoliko što se potrošaču daje novčani iznos kako bi mu se
omogućila potrošnja izvorne korpe dobara. Nakon toga moguće je utvrditi šta potrošač
izabira a to je kombinacija potrošnje dobara u tački C. Meñutim, iako operativna, Slutskijeva
metoda nije teorijski ispravna jer pomeranje iz A u C uključuje pomeranje izmeñu kriva
indiferencije i zbog toga to nije stvarni efekat supstitucije. Osim toga, iako se uopšteno
smatra da je efekat dohotka manji od efekta supstitucije jer su izdaci potrošača na svako
pojedinačno dobro samo mali deo njegovih ukupnih troškova (osim u slučaju tzv, „ultra
inferiornih dobara“ čija je kriva tražnje pozitivnog nagiba i gde je efekat dohotka veći od
efekta supstitucije), ova metoda uopšteno precenjuje efekat supstitucije a podcenjuje efekat
dohotka. Upravo zbog navedenog u literaturi se za izvoñenje teorijskih zaključaka više koristi
Hicksova metoda.
8.3. Teorija otkrivene preferencije

Teoriji indiferencije upućivane su kritike koje su se uglavnom odnosile na to da se u

njoj upotrebljavaju neke kategorije koje se ne mogu jednostavno primetiti posmatranjem
ponašanja potrošača, i da polazi od pretpostavki koje se ne mogu jednostavno proveriti. Kao
reakcija na te kritike nastala je nova teorija izbora potrošača poznata kao teorija otkrivene
preferencije.

U literaturi se P. A. Samuelson smatra osnivačem te teorije u prvom redu zbog

njegove formulacije postulata o konzistentnosti potrošača u izboru potrošnje i hipoteze o
cenovno količinskom ponašanju. 15 P. A. Samuelson i njegovi naslednici u ekonomskoj nauci,
tzv. „bihevioristi“, polazio je od toga da je naučno samo ono što se može u praksi
jednostavno proveriti i da se i nova teorija o ponašanju potrošača treba zasnivati na
15
O hipotezi o ponašanju cena i količina na kojoj završava čista teorija ponašanja potrošača, vidi R A.
Samuelson, Foundations of Economic Analysis, Enlarged Et ition, Harvard University Press, Cambridge,
Massachusetts, and London, England, 1983., str. 116-117.

75
empirijskim podacima. Tako teorija otkrivene preferencije polazi od toga da je u svom
izboru svaki kupac suočen s postojećim cenama i dohotkom i da se ponaša
jednoobrazno.
Osnovna pretpostavka koja je srž ove teorije je pretpostavka o doslednosti ponašanja
potrošača, tj. o nepromenljivosti njegovih ukusa i sklonosti, a ideja na kojoj se zasniva teorija
je sledeća (Grafikon 2-31). Potrošač kupuje neku kombinaciju dobra X i Y (korpu dobara)
zbog toga što je više želi nego neku drugu ili zbog toga što je jeftinija od drugih. Ako su
korpe dobara jednako skupe, tj. ako se nalaze na odreñenoj budžetskoj liniji PI a potrošač
kupuje korpu A a ne B, to znači da je njegov izbor takav jer korpu A više želi i da je prema
tome A otkriveno preferirajuće u odnosu prema B, ili da je B otkriveno inferiorno u odnosu
na A. Sve korpe ispod budžetske linije, npr. C, otkriveno su inferiorne u odnosu na A.
Tri su osnovna kriterija na kojima se zasniva ova teorija:
(1) konzistentnost ili doslednost (pretpostavlja se da će potrošač uvek birati isti niz
dobara po datim cenama i dohotku);
(2) tranzitivnost (ako je A otkriveno preferirajuće na B, B na C, C na D i tako do Z,
onda je A otkriveno preferirajuće i na Z, a Z ne može nikad biti otkriveno preferirajuće u
odnosu na A);
(3) za svaku datu korpu dobara postoji ograničavajuća budžetska linija koja
opredeljuje potrošača da upravo nju kupi.
U teoriji indiferencije pretpostavlja se da se krive indiferencije izvode jednostavno
pitajući potrošače da izaberu izmeñu svih mogućih kombinacija dobara X i Y. Često potrošači,
na direktno pitarije o njihovim preferencijama ne mogu ili neće pouzdano odgovoriti. Za razliku od
toga, prema teoriji otkrivene preferencije moguće je utvrditi preferencije potrošača i izvesti
krivu indiferencije iz dovoljnog broja posmatranih izbora, odnosno kupovina potrošača na
tržištu.

V
Grafikon 2-32. Izvoñenje krive indiferencije iz otkrivene preferencije
Na grafikonu 2-32. prikazano je kako se iz otkrivene preferencije može izvesti kriva
indiferencije potrošača. Pretpostavimo da je potrošač na ograničavajućoj budžetskoj liniji PP
izabrao kombinaciju dobara X i Y označenu tačkom A. U skladu sa tim A je preferirajuće
bilo kojoj tački na PP i ispod PR. Sa druge strane, tačke poviše i/ili desno od tačke A (kao
tačka D) superiorne su odnosno otkriveno su preferirajuće u odnosu prema A jer obuhvataju
više dobara X i/ili Y, a očigledno je da su takve kombinacije skuplje od A. Otud potrošačka
kriva indiferencije mora biti iznad PP, izuzev u tački A gde tangira PP, odnosno levo ispod

76
osenčene površine CAB. U ekstremnim slučajevima ta kriva može biti ili pravouglog oblika
ili u obliku linije negativnog nagiba. Pretpostavka je da će stvarni oblik krive indiferencije
biti izmeñu tih ekstrema, odnosno da će biti kriva negativnog nagiba. Kriva indiferencije je
konveksna prema koordinatnom početku zbog toga što ako nije konveksna, ušla bi u
područije OPP.
Dalje se u analizi postupno sužava prostor izmeñu PP i CAB kako bi se preciznije
locirala kriva indiferencije. Potrošač se može odlučiti za kupovinu kombinacije dobara
označene tačkom E koja je na liniji PP ako odnos cena px/py dovoljno padne tako da je
ograničavajuća budžetska linija u tom slučaju npr. RR. Tada je svaka tačka na liniji RR i
ispod nje otkriveno inferiorna u odnosu na tačku E koja je inferiorna u odnosu prema tački A.
Otud se može eliminisati područije EPR. Sa druge strane, budžetska linija SS koja prolazi
kroz tačku A pokazuje jednak realni dohodak kao u tački A, ali kako je px/pY veće nego u
tački A, potrošač će kupovati manje dobra X a više dobra Y, npr. u tački F. Tada su
kombinacije dobara predstavljene tačkama u išrafiranoj površini iznad i/ili desno od tačke F
preferirajuće na F koje je preferirajuće na A, pa se i taj deo područja iznad PP može
eliminisati. Nastavljajući ove postupke moguće je precizno odrediti krivu indiferencije kroz
tačku A.
8.4. Novi pristup teoriji potrošnje: potražnja za osobinama

Novi pristup teoriji potrošnje postavio je K J. Lancaster, polazeći od toga da potrošač

potražuje dobro zbog njegovih osobina ili svojstava i te karakteristike, a ne samo dobro, po sebi daju
korisnost potrošaču. Takav pristup ima prednost nad klasičnim pristupom jer omogućava neka važna
razmatranja,

7.4.1. Novi pristup teoriji potrošnje naspram tradicionalnom

Prema tradicionalnom, uobičajenom pristupu potrošač potrošnjom dobara dobija
zadovoljstvo, odnosno korisnost. Kao što smo videli iz teorije indiferencije, krive indiferencije
(prikazane u dvodimenzionalnom koordinatnom sistemu gde apscisa i ordinata označavaju količine
pojedinog dobra) pokazuju sve kombinacije dvaju dobara koje potrošaču daju jednaki nivo korisnosti.
Da bi uporedili koju kombinaciju potrošač preferira u odnosu prema drugoj, dovoljno je videti koja
kombinacija leži na krivi indiferencije udaljenijoj od koordinatnog početka. U cilju utvrñivanja
potrošačke ravnoteže u analizu se uvodi ograničavajuća budžetska linija koji pokazuje sve dostupne
kombinacije dvaju dobara za potrošača. Ravnoteža potrošača je u tački u kojoj ograničavajuća
budžetska linija tangira jednu od kriva indiferencije, što znači da je u ravnoteži marginalna korisnost
dobara u odnosu prema njihovim cenama jednaka.
Za razliku od ovog pristupa K. Lankaster polazi od toga da potrošač potražuje dobra zbog
njihovih osobina i da mu te osobine daju korisnost. Jedno dobro može imati više od jedne osobine, a
jednu osobinu može imati više dobara. Dobra koja imaju zajedničke osobine mogu imati i neke druge
osobine kvalitativno različite ili mogu imati iste osobine ali u kvantitativno različitoj kombinaciji.
Ako je odnos izmeñu dobara i osobina jedan za jedan u oba pravca, tako da je npr. jedino osobina
jabuke jabučnost, a jedini izvor jabučnosti jabuka, tada ne bi bilo razlike izmeñu uobičajenog i novog
pristupa teoriji potrošnje.16 Pretpostavlja se da je potrošnja aktivnost u kojoj su dobra pojedinačno ili u
kombinaciji inputi, a u kojoj je asortiman osobina output. Takoñe se pretpostavlja da su osobine koje
ima dobro ili kombinacija dobara jednake za sve potrošače i da su uz datu jedinicu mere u jednakoj
količini, tako da lični element kod potrošačkog izbora proizlazi samo iz izbora izmeñu asortimana
osobina, a ne u alociranju osobina na dobra.
Suština novog pristupa može se sažeti u tome:
1) dobra po sebi ne daju potrošaču korisnost; dobra imaju osobine koje daju korisnost i da
svaka pretpostavka označava raskid sa uobičajenim pristupom.
16
K. Lancaster, Ckange and Innouation in the Tkchnology of Consumption, American Economic Review, May
1966., str. 138

77
 2) Uopšteno, dobra imaju više od jedne osobine i mnoge osobine ima više nego jedno dobro.
3) U kombinaciji dobra mogu imati osobine različite od onih koje pripadaju odvojenim
dobrima.
Razmotrimo jednostavan primer potrošača suočenih sa dve osobine i tri dobra. 17 Svako dobro
daje vektor dve osobine, a potrošnja je aktivnost trošenja dobara odvojeno ili u linearnoj kombinaciji.
Uvoñenjem budžetskog ograničenja dobijaju se vektori osobina koji su dostupni potrošaču. Grafikon
2-33. pokazuje dvodimenzionalni prostor osobina, a tačke A i B označavaju osobine dostupne
potrošaču ako čitav dohodak troši na dobra A i B pojedinačno. Ako čitav dohodak troši na
kombinaciju dobara A i B, mogu se dostići vektori osobina predstavljeni tačkama na liniji AB, pa AB
predstavlja budžetsko ograničenje.
Razmotrimo treće dobro C koje daje osobine u proporcijama datim linijom OC* Koliko
osobina duž linije OC* potrošač može dobiti zavisi od cene dobra C uz pretpostavku da troši čitav
dohodak na dobro C. Uz date cene i dohodak dostižna osobina data su tačkama A, B i C i njihovirn
linearnim kombinacijama, što znači tačkama u trouglu ABC i na njemu. Iz dostupnog skupa potrošač
izabire osobine koja preferira. Efikasan potrošač izabira kombinaciju na ACB (to je novo budžetsko
ograničenje, odnosno granica efikasnosti ), a koja će to tačka biti zavisi od njegovih preferencija.
Značajna razlika izmeñu ovog pristupa i tradicionalne teorije je u tome što osobina dostupna
kombinacijama dobara A i B u jednakim proporcijama mogu biti i veća kao rezultat potrošnje dobra C
ili kombinacije potrošnje dobara A i C ili B i C,
Granica efikasnosti menja se promenom cena dobara. Tako, ako se poveća cena dobra C,
vektor osobina kreće se do tačke C*, pa bi granica efikasnosti sada bila AB. To znači da nijedna
kombinacija potrošnje dobara u kojoj bi bilo dobro C ne bi bila efikasna, pa je očito da u tom slučaju
dobro C po toj ceni ne bi imalo kupca.
To možemo posmatrati i na drugi način kao uvoñenje novog dobra G koje je jedna od
kombinacija dobara A i B. Njegov vektor osobina je izmeñu vektora osobina dobara A i B. To dobro
će se prodavati ako je njegova cena dovoljno niska da dovede vektor osobina do tačke C ili dalje na
grafikonu 2-33. Analogno ovome, druge kombinacije dobara čiji vektori leže izmeñu A i C i C i B
proširiće granicu efikasnosti i prodavaće se ako imaju primereno odreñenu cenu.
A i C i C i B proširit će granicu efikasnosti i prodavat će se ako imaju primereno
odreñenu cenu.

Grafikon 2-33. Dvodimenzionalni prostor osobina

17
K. Lancaster, Change and Innovation..., str. 16 17. i 21.

78
 Meñutim, ako se dobra ne mogn koristiti u kombinaciji, analiza biva donekle
drugačija. Razmotrimo pojednostavnjeni model sa dva automobila i dve osobine potrošnja
goriva i udobnost. Dva automobila, renault i volkswagen, predstavljena su tačkama A i B na
slici 2-33. Potrošač ne može postići kombinaciju osobina kupujući pola renaulta i pola
volkswagena, tako da su tačke A i B na granici efikasnosti, a.tačke na liniji AB nisu. Tada
neki potrošači mogu preferirati kombinaciju sa takvom cenom da daje tačku C*, a ne A ili B,
pa u ovom slučaju konveksnost odnosa cena i osobina nije neophodan uslov za proñu.
Prema tradicionalnoj teoriji potrošnje potrošačke krive indiferencije date su u odnosu
na izvornu korpu dobara. U slučaju uvoñenja novog dobra moraju se utvrditi nove krive
indiferencije jer se odbacuju sve informacije o preferencijama u vezi sa izvornom korpom
dobara, činjenica je da su mnoga od novih dobara u suštini ista kao stara dobra sa različitim
odnosom osobina (npr, automobili, šporeti, frižideri, mašine za veš i sl). Novi pristup teoriji
potrošnje koji razmatra preferencije u odnosu prema osobinama omogućuje laku analizu
uvoñenja novih dobara uz korištenje ranije utvrñenih kriva indiferencije. Samo u slučaju kad
se uvodi novo dobro sa novim osobinama, potrebno je utvrditi nove krive indiferencije.
Glavna prednost novog pristupa u komparaciji sa tradicionalnim je mogućnost
uvodenja u analizu više dobara, ali i novi način analiziranja efekta supstitucije. 18 Tako, ako je
potrošač zainteresovan za dve osobine (a i b), a postoji više dobara koja imaju pojedine
karakteristike (dobra xl, x2, x3... imaju karakteristike a, a dobra yl, y2, y3 , karakteristike b),
potrošač izabira dobra sa najnižom cenom po jedinici osobine (npr. Xl i X3). Ako se cena
dobara menja, efikasan potrošač menja skuplje dobro jeftinijim (npr. x l sa x2 i Yi s Ya) i to
supstitucija nema nikakvu vezu sa krivama indiferencije. To je efekat efikasne supstitucije. 19
Efekat supstitucije i efekat dohotka iz tradicionalnog pristupa teoriji potrošnje primenjuje se i
u ovom pristupu u izboru izmeñu dobara x i y, meñutim supstitucija unutar grupe dobara ne
zavisi od bilo koje krive indiferencije.
Ukratko, uporeñujući tradicionalni i novi pristup, novi pristup ima sledeće prednosti:
20

1. supstituti se objašnjavaju pomoću izvesnih zajedničkih osobina,

2. moguće je razmatrati uvoñenje novih dobara,
3. moguće je razmatrati efekte promena u kvalitetu.

8.5. Utvrđivanje ravnoteže potrošača

Uzmimo primer iz potrošnje prehrambenih proizvoda. Potrošač ima na pameti dve

karakteristike kalorije i vitamine. Postoje tri prehrambena proizvoda, A, B i C, sa sledećim
karakteristikama i cenom za količinu od 100 g (tabela 2-5)
Tabela 2-5, Kalorije, vitamini i cena proizvoda (100 g)

Proizvod Kalorije(kcal) Vitamini (mg) Cena (din, )

A 200 3 1
B 30 25 1
C 300 30 2

18
G. S. Maddala, E. Milier, isto delo, str. 152 153.
19
K. J. Lancaster, A New Approach to Consumer Theory, Journal of Political Economv April 1966, str. 142-
143.
20
D. Salvatore, Microeconomic Theory,..., 1992., str. 109.

79
 Najpre analizirajmo situaciju u kojoj je potrošač suočen sa dva proizvoda A i B.
Potrošač rapolaže dohotkom od 10 dinara. Ako bi celokupni dohodak potrošio na kupovinu
proizvoda A dobio bi 2000 kcal i 30 mg vitamina, a ako bi ga potrošio na kupovinu proizvoda
B, dobio bi 300 kcal i 250 mg vitamina. Na grafikonu 2-34. apscisa meri vitamine, a ordinata
kalorije pa tačke Ai B predstavljaju svojstva dostupna potrošaču ako čitav dohodak troši na
kupovinu dobra A, odnosno dobra B. Ako čitav dohodak troši na kupovinu kombinacije
dobara A i B, potrošač može dostići vektore osobina predstavljene tačkama na liniji AB.
Linija AB je potrošačevo budžetsko ograničenje. Ako je potrošačka kriva indiferencije I
potrošač je u ravnoteži u tački R (gde budžetsko ograničenje tangira krivu indiferencije).
Tačku R potrošač dostiže sa OD karakteristikama proizvoda B i DR jednako OE u dužini i
smeru) svojstva proizvoda

Grafikon 2-34. Ravnoteža potrošača

Pretpostavimo da se na tržište uvodi novi prehrambeni proizvod C koji daje više
kalorija i vitamina od proizvoda A i B za količinu od 100 g, ali koji je skuplji od njih. Ako
potrošač čitav dohodak troši na kupovinu dobra C, dobija 1500 kcal i 150 mg vitamina što je
predstavjjeno tačkom C na grafikonu 2-34. Novo budžetsko ograničenje je ACB, To je
granica efikasnosti na kojoj potrošač odabire kombinaciju svojstava u zavisnosti od njegovih
preferencija. Tako, ako su njegove krive indiferencije I, trošiće prehrambene proizvode B i C,
a ukoliko su T, Tl3 trošiće proizvode A i C sa odgovarajućim kombinacijama osobina.

8.6. Izbor potrošača u vremenskoj dimenziji

Analiza ponašanja potrošača u prethodnim delovima udžbenika izvršena je na nivou

komparativne statike. U takvoj statičkoj analizi polazilo se od toga da u datom periodu
potrošač teži da maksimira korisnost u granicama rapoloživog dohotka sa tim da troši
celokupni dohodak na kupovinu različitih dobara i usluga. Meñutim, kako u realnosti
potrošač u datom periodu može potrošiti celokupni dohodak, ali isto tako i potrošiti više (ili
manje) nego što je njegov dohodak u datom periodu, i kako se posledice izbora izmeñu više
mogućnosti potrošnje javljaju u kraćem ili dužem vremenskom periodu, analiza ponašanja

80
potrošača mora uzeti u obzir i vremensku dimenziju, 21
Problem uključivanja vremenske dimenzije u izbor potrošača postaje još složeniji ako
se zna da u realnosti vremenska dimenzija nosi neizvesnost, pa je otuda uz vremensku
dimenziju potrebno analizom obuhvatiti i rizik. Meñutim, ovde se, radi pojednostavljenja, u
analizu izbora potrošača u vremenskoj dimenziji neće uzimati u obzir neizvesnost.22
Ako se analizira izbor potrošača u dva vremenska perioda sadašnjem i budućem -
treba imati u vidu sledeće. Potrošač može birati izmeñu sadašnje i buduće potrošnje s tim da
može; (a) potrošiti celi sadašnji dohodak; (b) deo tog dohotka može uštedeti za buduću
potrošnju; (c) može uzeti kredit na račun budućeg dohotka da bi povećao sadašnju potrošnju.
Uopšteno posmatrano, potrošač će uvek težiti da maksimalizuje korisnost, odnosno svoje
zadovoljstvo, kroz celokupni vremenski period (u ovom slučaju u sadašnjem i budućem
periodu).
Pretpostavlja se da se potrošačke sklonosti prema sadašnjoj i budućoj potrošnji mogu
predstaviti krivama indiferencije negativnog nagiba, konveksnim prema koordinatnom
početku,23 Ovakve krive indiferencije upućuju na racionalno odlučivanje potrošača prema
kome bi radije imao neku normalnu potrošnju u svakom periodu nego da ima mnogo danas, a
ništa sutra ili obrnuto.
Isto tako može se obeležiti: y0= potrošačev sadašnji dohodak; y1 budući dohodak; C0
=sadašnja potrošnja; c1 =buduća potrošnja; i = kamatna stopa za štednju i zajam (kredit).
Pretpostavlja se takoñe da su cene konstantne u oba perioda i da imaju vrednost 1. Problem se
svodi na to da se odrede c0 i c i uz zadate i, y0, i yl.
Prva situacija je kad potrošač ne štedi niti koristi kredit pa je jednostavno C0 = yo i c1 =
24
y1 Da bi se analizirale situacije kad je potrošač štediša ili zajmodavac, odnosno kad je
pozajmljivač, u analizu treba uvesti budžetsku liniju.
Sa jedne strane, sadašnja vrednost budućeg dohotka y dobija se diskontovanjem i
25
iznosi pa je maksimalna sadašnja vrednost potrošnje
S druge strane, ako potrošač štedi celokupni tekući dohodak, u budućem periodu on će
biti vredan pa je maksimalna buduća vrednost potrošnje ili

21
Dva su osnovna pravca rnoderne razrade teorije ponašanja potrošača. Jedan pravac je išao za tim daseuanalizu
izbora uključe efekti rizika i neizvesnosti te da se teorija preformuliše tako da bude postavljena na stohastičku
osnovu. Drugi pravac sastojao se u eksplicitnom uvodenju vremena i dinamičkoj reformulaciji teorije. Tako je
umesto standardnog problema optimalne alokacije potrošačkog budžeta na data dobra i usluge centralno mesto u
analizi je zauzelo pronalaženje optimalne putanje potrošnje u vremenu. Vidi opširnije S. Jurin, Moderna tzorija i
analiza ponašanja potrošača (Elementi studijskog projekta), Ekonomska misao i praksa, Dubrovnik, 1993., str.
208-209.
22
Kako se ponašanje potrošača u vremenskoj dimenziji zasniva na konceptu buduće vrednosti, koju dobijamo
diskontovanjem sadašnje vrednosti, izbor odluke u uslovima neizvesnostio je determinisano diskontovanom
vrednošću novca, o čemu ćemo govoriti kasnije.
23
Ovde krivua indiferencije povezuju sve tačke koje odslikavaju one kombinacije sadašnje i budude potrošnje
koje su jednake korisnosti.
24
Ovu situaciju u potrošnji H. R. Varian naziva „Poloniusova tačka“, prema sceni iz Hamleta u kojoj Polonius
daje savet sinu da ne bude zajmoprimac ni zajmodavac H. R. Varian, (1990.), Interrnediate Microecoekonomics
Modern Approach, Second Et ition, W, W Norton & Company New York, str 180.
25
Iako ovde pod diskontovanjem podrazumevamo kamatnu stopu na štednju i zajam, koja je u oba slučaja
jednaka, treba imati u vidu da.se u postupku diskontovanja pod kamatnom stopom uvek podrazumeva diskontna
stopa, odnosno kamatna stopa prilagoñena riziku odreñene rizične grupe. Kako je to teško u svakom
pojedinačnom slučaju utvrditi egzaktno, najčešće se uzima u obzir „kamatna stopa na ulaganja bez rizika
uvećana za odreñenu premiju rizika“.

81
 Grafikon 2-35. Budžetska linija
ili kako se znaju maksimalni iznosi vrednosti sadašnje i buduće potrošnje, može se
konstruisati budžetska linija čiji je nagib jednak -(1 + i), kao što je prikazano na grafikonu 2-
35, a on ilustruje dostupne maksimalne korabinacije korisnosti sadašnje i buduće potrošnje.
Da bi se odredila potrošačka ravnoteža, treba analizirati tačku tangencije krive
indiferencije i budžetske linije. 26 Ta tačka odreñuje hoće li potrošač biti zajmodavac (štediša)
ili zajmoprimac.
Na grafikonu 2-36. prikazana je već analizirana prva situacija. Krive indiferencije su
takve da se izbor, odnosno ravnoteža (E) postiže u tački A gde je c0=y0 i c1=y1. Bez štednje
i/ili zaduživanja potrošač je uvek u ravnoteži u tački A. Druga situacija Grafikon 2-37 oblik
krive indiferencije je takav da je tačka tangencije sa budžetskom linijom u tački E, a kako je

Grafikon 2-36. Ravnoteža potrošača koji nije štediša ni zajmoprimac

26
Maksimizacija korisnosti zahteva da je nagib krive indiferencije u apsolutnoj vrednosti jednak nagibu
budžetske linije. Kako je nagib krive indirerencije jednakstopi marginalnihkorisnosti c0i cb to je MUCO/MUC| =
l+i . U vezi s nagibom meñuvremenske krive indiferencije važno je istaći sledeće ( vidi opširnije Miller R.,
Fishe R., Microeconomics: Price Theory in Practice, Harper Collins College Publishers, New York, 1995., str.
628629). Apsolutna vrednost nagiba krive indiferencije naziva se granična stopa vremenske preferencije
(MPRTP) i ona definiše stopu „kompromisa“ (trade off) potrošača izmeñu sadašnje i buduće potrošnje. Ako je
MPRTP > 1 potrošač mora primiti više od 1 dinara buduće potrošnje da se odrekne 1 dinara sadašnje potrošnje u
pitanju je pozitivna vremenska preferencija. Nasuprot tome, ako je MPRTP<1, potrošač je spreman odustati od
1 dinara sadašnje potrošnje za rnanje od 1 dinara buduće potrošnje u pitanju je negativna vremenska preferencija
koja je retka u realnom životu (npr. slučaj izbeglice koji napušta svoju zemlju pre hapšenja i spreman je da
proda nekretnine po niskoj ceni da što pre ode i tako izbegne hapšenje i gubitak svih nekretnina). Ako je
MPRTP=l, potrošač ima neutralnu vremensku preferenciju i spreman je da odustane od 1 dinara sadašnje
potrošnje za tačno 1 dinar potrošnje u budućnosti.

82
 Grafikon 2-37. Ravnoteža potrošača koji je štediša
C0< y0 i C1 > y1, to znači da potrošač štedi kako bi povećao bududu potrošnju i dostiže
višu krivu indiferencije. Na kraju, treća situacija je prikazana grafikonom 2-38, gde je oblik
krive indiferencije takav da budžetska linija tangira krivu indiferencije u tački E, a kako je c0
> y0 i c1 < y1, potrošač je zajmoprimac čime povećava sadašnju potrošnju iznad sadašnjeg
dohotka i dostiže višu krivu indiferencije. Ove tri situacije mogu se analizirati i na sledeći
način: Ako potrošač odluči da štedi u prvom periodu, potrošnja c0 će biti manja od njegovog
dohotka y0. Kako će dobiti kamatu po kamatnoj stopi i na iznos y0 c0 to će već u idućem
periodu moći da potroši c1 =y1+(y0-c0)+i(y0-co), odnosno c1 =y1+(l+i)(y0-c0). To znači da će u
idućem periodu moći potrošiti uz dohodak iz tog perioda i iznos koji je uštedeo u prvom
periodu plus kamatu dobijenu na štednju.
Ako pak potrošač uzme zajam u prvom periodu, taña je njegova potrošnja u tom
periodu veća od dohotka C0 > y0, a u drugom periodu mora da vrati pozajmljeni iznos c0-y0 i
plati kamatu i(c0-y0) Prema tome, njegovo budžetsko ograničenje u drugom periodu je c1 =y1-
i(c0-y0)-(c0-y0) odnosno c =y1 +(l + i)(y0 C0) što je isto kao u prvom slučaju. Kada je y0 - c0
pozitivno, potrošač zarañuje kamatu na tu uštedu; kada je y0 - C0 negativno, potrošač plaća
kamatu na uzeti zajam; kada je C0 = y0, tada je i c1 = y1 potrošač nije ni štediša ni
zajmoprimac.

Grafikon 2-38. Ravnoteža potrošača koji je zajmoprimac

83
 8.7. Uticaj promene kamatne stope na izbor potrošača

Veliki uticaj na donošenje odluke o sadašnjoj ili bududoj potrošnji imaju promene
kamatne stope i inflacija. Postavlja se pitanje: kako će potrošač reagovati na promene u
kamatnoj stopi?
Pretpostavimo da kamatna stopa i opada. Pad kamatne stope ima za posledicu
rotiranje budžetske linije (BB) u tački A (koja označava da nema štednje ni pozajmljivanja) i
njegov blaži nagib (B’B’). Kako to deluje na potrošača štedišu, a kako na potrošača
zajmoprimca?
Kad kamatna stopa opada, ako potrošač stediša odluči da ostane štediša, za smanjenje
c0 dobija manju potrošnju u budućem periodu i dostiže nižu krivu indiferencije (Grafikon 2-
39). Za razliku od toga, potrošač zajmoprimac će uz pad kamatne stope bolje proći i doći će
na višu krivu indiferencije (Grafikon 2-40).

Grafikon 2-39. Uticaj promene kamatne stope na potrošača štedišu

Grafikon 2-40. Uticaj promene kamatne stope na potrošača zajmoprimca

Analiza se može proširiti tako da se u razmatranje uzme slučaj u kome se potrošač

84
susreće sa različitim kamatnim stopama na štednju i zajam. Može se pretpostaviti da potrošač
dobija kamatu na štedne uloge po kamatnoj stopi i1, a da na kredit plaća kamatu po kamatnoj
stopi i2, kao i da je i2 > i1. (što je uobičajeno u praksi). Kako izgleda budžetska linija u ovom
slučaju?
Potrošač može da poveća sadašnju potrošnju iznad y0 pretvarajući deo budućeg
dohotka u sadašnji po kamatnoj stopi i2. Isto tako on može da poveća buduću potrošnju iznad
y1 štedeći deo y0 po kamatnoj stopi i1. Kako je i 2 > i1, budžetska linija će se prelamati u tački
A s tim da je deo AB0 strmiji od dela AB1 (Grafikon 2-41).

Grafikon 2-41. Ponašanje potrošača suočenog sa različitim kamatnim stopama na

štednju i kredit

8.8. Uticaj promene nivoa cena na izbor potrošača

Do sada je u analizi korištena pretpostavka da su cene konstantne i da imaju vrednost

1. Napuštanjem te pretpostavke u analizu se uvode promene u nivou cena. Ako je rp stopa
rasta cena, odnosno stopa inflacije, tada je
A kako je p0=l, to je
Odnos izmeñu maksimalne sadašnje potrošnje w0 i maksimalne buduće potrošnje w0,

w 1 = w0(l + i)u stvarnim pokazateljima postaje

r

jer w0 investirano u sadašnjem trenutku postaje w0(l + i) u buñućem, ali stvarno važi
samo w0(l + i)/(l + rp). Sada nagib budžetske linije u apsolutnoj vrednosti postaje w1/w0 = (l +
i)/(l + rp) pa se uticaj promena u stopi inflacije može jednostavno analizirati prilagoñavanjem
promenama nagiba budžetske linije. Tako npr. ako je kamatna stopa 10%, a stopa inflacije
takoñe 10%, apsolutni nagib budžetske linije je (1 + 0,10)/(1+0,10) = 1, što znači da se
sadašnja potrošnja može zamenjivati za buduću u odnosu 1:1.
U donošenju potrošačkih odluka od posebne je važnosti koncept stvarne, odnosno
realne kamatne stope jer se prema njemu može utvrditi koliko se više potrošnje može dobiti
u budućem periodu ako se odustane od dela potrošnje u sadašnjem trenutku. Realna kamatna
stopa ir na ulog je stopa po kojoj se realna vrednost ili kupovna moć tog uloga povećala u
vremenu. Nominalna kamatna stopa i jeste stopa po kojoj se nominalna vrednost uloga
povećala u vremenu.
Realna kamatna stopa zavisi od nominalne kamatne stope i stope inflacije
Ova jednačina daje približnu vrednost, a više je precizna kad stopa inflacije nije visoka.Tako

85
u gornjem primeru ako neko položi 1000 dinara na godinu dana uz i = 10%, odnosno i = 0,l
na kraju perioda imaće (1+i)1000 din. = (l+0,l).1000 din. = 1100din.Da bismo znali koliko to
realno iznosi, u obzir treba uzeti stopu inflacije. Ako je rp = 0,1, a cena na početku perioda 1,
na kraju perioda cena će biti l+rp. Stavljanjem u odnos (1 + i) sa (1 + rp) dobijamo koliko se
realno menja ulog od 1000 din, a to je [(1 + 0,1)/(1 + 0,1)] • 1000 dinara = 1000 din, Što
znači da je realna vrednost uloga ostala ista.
Izraz (1+i)/(l + rp) nije ništa drugo nego (l+ir) tj. l + ir =(1 + i)/(l + rp), pa je ir=[(l + i)/(l+rp)]-l,
odnosno ir =.(i-rp)/(l + rp) gto tačno odreñuje realnu kamatnu stopu. Ako stopa inflacije nije
previsoka, možemo ir približno definisati kao ir= i-rp27
Iz svega iznetog proističe da ako je kamatna stopa 10%, a cene rastu po stopi 5%, tada
je realna kamatna stopa 5% i označava koliko se u budućem periodu može više potrošiti ako
se odustane od sadašnje potrošnje.
Meñutim, kad se pozajmljuje ili pak kad se ulaže depozit na račun u banci, nominalna
kamatna stopa se unapred zna dok se realna kamatna stopa ne zna jer zavisi od stope inflacije
koja će biti poznata tek po isteku poslovne godine.
Kako zajmodavci, zajmoprimci i ulagači ne znaju kolika će stvarno biti realna
kamatna stopa, odluku o tome koliko dati ili uzeti na zajam ili koliki depozit uložiti donose
na osnovu realne kamatne stope za koju očekuju da će se ostvariti. Kako nominalnu kamatnu
stopu znaju, očekivana realna kamatna stopa zavisi od toga koliku inflaciju očekuju.
Očekivana realna kamatna stopa ire otud je jednaka nominalnoj kamatnoj stopi umanjenoj za

očekivanu stopu inflacije ipe, odnosno,

Ako su očekivanja ispravna, pa očekivana i stvarna iiiflacija budu jednake, tada će
očekivana realna kamatna stopa i realna kamatna stopa biti jednake.
Postoje različite metode kako izmeriti očekivanu stopu inflacije (ispitivanja
očekivanja pojedinaca, predviñanja instituta ili vlade, ekstrapolacija kretanja stope inflacije iz
bliske prošlosti), ali nisu savršene pa svako merenje očekivane realne kamatne stope koje
sprovode ekonomisti sadrži izvesnu grešku jer se radi o prognozi pa je ista uvek sa odreñenim
stepenom odstupanja.

7.5.3. Izbor potrošača na tržištu trajnih dobara

Trajna dobra su ona dobra koja se duži vremenski period koriste u procesu potrošnje:
nameštaj, ureñaji za domaćinstvo, automobili i sl. Kad potrošač kupuje takvo dobro, on
kupuje tok usluga u vremenu, Upravo zato, odluka potrošača o kupovini trajnog dobra je
problematika izbora potrošača u vremenskoj dimenziji, a osim toga, donošenje takve odluke
umnogome je slično donošenju odluke preduzeća o investiranju. Kako odluka o kupovini ima
vremensku dimenziju, potrošač će kupiti trajno dobro samo ako je sadašnja vrednost
toka usluga uvećana za diskontovanu vrednost dobra, koje se posle korišćenja može
prodati bilo na tržištu upotrebljavanih dobara, bilo na otpadu, veća od cene koju plaća
za to dobro. Drugim rečima, najviša cena koju je potrošač spreman platiti za trajno dobro je
sadašnja vrednost toka usluga (koja se, normalno, razlikuje od potrošača do potrošača)
uvećana za diskontovanu spašenu vrednost posle upotrebe .
Vezano za tržište trajnih dobara, problematika veka trajanja potrošnog dobra,
odnosno trajnost dobra, tema je stalnih polemika u stručnoj literaturi. Naime, pitanje je kako
proizvoñač odreñuje vek trajanja proizvoda trošeći manje kvalitetne ili kvalitenije materijale
u njegovoj izradi, ali i kakav uticaj na njegov odnos prema trajnosti dobra imaju uslovi u
kojima proizvodi. Široko zastupljeno mišljenje je bilo da za razliku od proizvoñača u
uslovima potpune konkurencije, preduzeća u monopolizovanim industrijama imaju intenciju
27
Vidi: H.R. Varian, isto delo, str. 185-187

86
ka smanjenju trajnosti. Taj zaključak se izvodio iz pristupa problemu koji počiva na tome da
su troškovi dobra funkcija trajanja dobra i da monopolista stremi ka proizvodnji dobra manje
trajnosti. Meñutim, gledajući potpunu konkurenciju i monopol kao tržišne krajnosti, može se
pokazati da se konkurentno preduzeće i monopolista ponašaju na isti način, birajući trajnost
dobra tako da minimalizuju prosečan trošak u odnosu na diskontovani tok usluga trajnog
dobra, pa je zbog toga optimalna trajnost dobra jednaka u oba tržišna stanja. Analizu trajnosti
dobra moguće je jednostavno izvršiti na sledeći način: Pretpostavlja se da neko trajno dobro
daje stalan tok usluga za odreñen broj godina i da tada propada, a da marginalni trošak raste s
povećanjem trajnosti dobra, S druge strane, kod utvrñivanja sadašnje vrednosti dobra, sve je
manji doprinos usluga iz dalje budućnosti, pa je otuda prirast sadašnjoj vrednosti sve manji sa
povećanjem trajnosti. Uticaj trajnosti dobra na ukupan trošak i sadašnju vrednost prikazan je
na grafikonu a (TC je ukupan trošak a PV sadašnja vrednost), a odgovarajući marginalni
trošak MC i prirast sadašnjoj vrednosti na grafikonu b. Kako je prirast PV sadašnja vrednost
usluga iz budućih godina, kriva prirasta PV je će facto kriva tražnje za trajnošću dobra. U
skladu sa tim, uz pretpostavku da se potrošači jednako ponašaju, društvena optimalna trajnost
odreñena je tačkom preseka kriva MC i prirasta PV (tačka T) i iznosi y godina.28

Grafikon a Grafikon b

Izbor odluke u vezi sa kupovinom trajnog dobra može se analizirati na primeru

kupovine ili iznajmljivanja kuće, odnosno stana.
Posedovanje kuće ili stana omogućuje vlasniku da ne iznajmljuje stan i ne plaća
stanarinu, bar ne direktno. Meñutim, indirektno vlasnik plaća stanarinu, i ona je jednaka ceni
po kojoj bi mogao iznajmiti istu kuću (ili stan), ili ceni po kojoj bi vlasnik mogao iznajmiti
svoju kuću (stan). Ako se uzme da bi plaćanje zakupa za istu kuću iznosilo R dinara za
godinu dana, tada je povraćaj od posedovanja kuće iznos od R dinara za godinu i on je
indirektan dohodak za vlasnika (jer je to iznos koji bi morao plaćati da živi u identičnoj
iznajmljenoj kući). Isto tako, kupovanje kuće je investicija pa postoji i povraćaj na takvu
investiciju kroz povećanje vrednosti kuće. To se povećanje vrednosti dobra naziva
apresijacija. Očekivani porast vrednosti kuće u dinarima za godinu dana može se obeležiti sa
A, pa je celokupni povraćaj posedovanja kuće zbir povraćaja zakupa R i investicionog
povraćaja A. Ako je cena kuće kad ju je vlasnik kupio bila P, tada je ukupna stopa povraćaja
na investiciju u stanovanje i sastoji se od potrošačke stope povraćaja R/P i
finansijske stope povraćaja od investicije A/P.
U ravnoteži ukupna stopa povraćaja na investiciju u stanovanje treba biti jednaka
stopi povraćaja finansijskih dobara, odnosno kamatnoj stopi (i) pa je
Budući da na početku godine vlasnik može investirati iznos P u kupovinu kuće i
28
Vidi D. Binić, Tržište trajnih dohara, Ekonomska misao i praksa, Vol. III., br. 1, Dubrovnik, 1994,, str 89.

87
uštedeti R dinara na zakupu i zaraditi A dinara na apresijaciji, treba doneti odluku o boljem
izboru, imajući u vidu da bi povraćaj na obe investicije trebao da bude jednak.
Ako je R + A<i*P, bolje je novac uložiti u banku i plaćati zakup za kuću u iznosu R
dinara, jer na kraju godine vlasniku ostaje i*P-R> A dinara. Sa druge strane, ako je R +
A>i*P, investicija u kupovinu kuće je bolji izbor.29
Kako ukupan povraćaj treba rasti po kamatnoj stopi, to će finansijska stopa povraćaja
A/P, uopšte posmatrano, biti manja od kamatne stope. To znači da će dobra koja s vremenom
daju tok usluga, u potrošnji imati nižu finansijsku stopu povraćaja nego čisto finansijska
dobra. Zbog toga je kupovanje kuće (baš kao i umetničkih slika, ili nakita npr.) gori izbor od
ulaganja u banku, ako se gleda kao isključivo finansijska investicija. Meñutim, imajući u vidu
i drugi deo povraćaja (kroz potrošnju), tj. ukupan povraćaj, koji se u zavisnosti od vlasnika
može različito visoko vrednovati za takva dobra, često je investiranje u kupovinu stana ili
kuće bolji izbor.

29
Ovde nisu uzeti u obzir provizija posrednika i drugi troškovi u vezi kupovine kuće, kao ni troškovi održavanja
kuće, odnosno njen vek trajanja vidi, H. R. Varian, isto delo, str. 200-201.

88
 REZIME
1) Postoje različiti pristupi problemu ponašanja potrošača, U osnovi može se govoriti o teoriji radne
vrednosti i subjektivnoj teoriji vrednosti. U sklopu subjektivne teorije vrednosti neke se teorije
zasnivaju na elementima kardinalne korisnosti (teorija marginalne korisnosti), a neke na
elementima ordinalne korisnosti (teorija indiferencije i teorija otkrivene preferencije).
2) Vrednost nekog dobra zavisi od pojedinca, njegovih potreba i odnosa prema dobru. Ona je
jednaka korisnosti tog dobra za pojedinca a korisnost je jednaka subjektivnom odnosu pojedinca
prema tom dobru i zadovoljstvu koje očekuje od njegove potrošnje.
3) U teoriji marginalne korisnosti od posebne je važnosti marginalna korisnost koja meri porast
ukupne korisnosti nakon povećanja potrošnje za jednu jedinicu. Zakon opadajuće marginalne
korisnosti kaže da se marginalna korisnost smanjuje kad potrošač koristi sve veću količinu nekog
dobra. Ravnoteža potrošača formira se prema zakonu izjednačavanja nivoa marginalne korisnosti.
Potrošač maksimizuje korisnost na taj način da kupuje različite količine različitih dobara tako da
izjednačava njihove marginalne korisnosti sa odnosima cena, s tim da se celokupni dohodak
potrošača utroši na kupovinu tih dobara.
4) Uz datu veličinu realnog dohotka potrošača i cene ostalih dobara marginalna korisnost odreñenog
dobra odreñuje tražnju za njim pa se iz krive marginalne korisnosti može izvesti kriva tražnje
nekog dobra.
5) Uvek postoji razlika izmeñu ukupne korisnosti i cene koju potrošač plaća. Ta se razlika naziva
potrošačkim viškom. Potrošač do tog viška dolazi tako što svaku jedinicu dobra koje kupuje plaća
onoliko koliko vredi poslednja jedinica s tim da ranije jedinice dobara za potrošača više vrede
nego poslednja. U skladu sa tim potrošačev višak je onaj višak cene koju bi potrošač bio spreman
da platiti više od cene koju plaća samo da ne bi ostao bez odreñenog dobra.
6) Prema teoriji indiferencije krive indiferencije pokazuju sve kombinacije potrošnje dvaju dobara
koje potrošačima pružaju isti nivo korisnosti. Konveksne su prema koordinatnom početku zbog
zakona supstitucije koji se može najednostavnije formulisati iskazom: Što je dobro reñe, to je
njegova relativna vrednost supstitucije veća. Granična stopa supstitucije pokazuje odnos u kom se
zamenjuje jedno dobro za drugo, jednak je odnosu marginalnih korisnosti dobara i pokazuje nagib
izokvante u odreñenoj tački.
7) Potrošač može svoj fiksni dohodak potrošiti na jedno ili drugo dobro, ili na neku kombinaciju tih
dvaju dobara. Ograničavajuća badžetska linija povezuje sve moguće kombinacije dobara koje
potrošač može kupiti a da potroši celokupni dohodak. Njegov nagib zavisi od odnosa cena dvaju
dobara.
8) Ako se zajedno prikažu mapa indiferencije i budžetska linija, moguće je utvrditi potrošačku
ravnotežu. Ona se postiže u tački u kojoj budžetska linija tangenta na najvišoj dostupnoj krivi
indiferencije. U toj tački su nagibi krive indiferencije i budžetske linije jednaki su pa se iz toga
izvodi uslov ravnoteže da marginalne korisnosti po cenama kupljenih dobara moraju da budu
jednake.Ako se menja cena jednog dobra, uz nepromenjenu cenu drugog dobra i nepromenjeni
dohodak, dolazi do premeštanja potrošačke ravnoteže. Spajanjem tačaka koje označavaju putanju
premeštanja potrošačke ravnoteže dobija se cenovno potrošna kriva ili drugim rečima kriva
odnosa cene i potrošnje (PCC). Iz cenovno potrošne krive PCC može se izvesti kriva tražnje za
jednim od dobara X ili Y.
9) Promena potrošačke ravnoteže može biti i posedica promene veličine nominalnog dohotka
potrošača uz nepromenjene cene dobara. Spajanjem tačaka koje označavaju putanju premeštanja
potrošačeve ravnoteže dobija se dohodno potrošna kriva ili drugačije formulisano kriva odnosa
dohotka i potrošnje (ICC). Iz dohodno potrošne krive ICC moguće je utvrditi količine dobara X ili
Y koje se potražuju sa različitim nivoima dohotka. Engelova kriva pokazuje iznos dobra koji bi
potrošač kupio u odreñenom vremenu pri različitim nivoima dohotka.
10) Promena cene jednog dobra uz nepromenjenu cenu drugog dobra i nepromenjeni dohodak ima za
posledicu efekat supstitucije i efekat dohotka. Efekat supstitucije nastaje zbog težnje potrošača da
jeftinijim dobrom supstituišu skuplja, a efekat dohotka zbog toga što promena cene dovodi do

89
 povećanja ili smanjenja potrošačkog realnog dohotka. Dve osnovne metode izdvajanja efekata
dohotka i supstitucije iz ukupnog efekta prodajne cene postavili su J. R. Hicks i E. Slutsky, a
razlikuju se po načinu definsanja realnog dohotka.
11) Teorija otkrivene preferencije polazi od toga da je u svom izboru svaki kupac suočen sa
postojećim cenama i dohotkom i da se ponaša jednoobrazno. Potrošač kupuje neku korpu dobara
zato što je želi više nego neku drugu, ili zato što je jeftinija od drugih. Ako su korpe jednako
skupe, što znači da se nalaze na ograničavajućoj budžetskoj liniji, ako potrošač kupuje jednu
korpu dobara, a ne neku drugu, to znači da tu korpu želi više i da je ona otkriveno preferirajuća u
odnosu prema drugim dostupnim korpama dobara. Prema teoriji otkrivene preferencije moguće je
utvrditi preferencije potrošača i precizno odrediti krivu indiferencije iz dovoljnog broja
posmatranih izbora odnosno kupovina potrošača na tržištu.
12) Za razliku od tradicionalnog pristupa teoriji potrošnje prema novom pristupu, koji je u ekonomsku
teoriju uveo K J. Lancaster, potrošač potražuje dobra zbog njihovih osobina koja mu daju
korisnost. Prema tome, dobra po sebi ne daju potrošaču korisnost nego ona imaju osobine koje
daju korisnost. Uopšteno dobra imaju više od jedne osobine i mnoge osobine imaju više od jednog
dobra. Osim toga u kombinaciji dobra mogu imati osobine različite od onih koje pripadaju
odvojenim dobrima. Novi pristup teoriji potrošnje koji razmatra preferencije u odnosu prema
karakteristikama omogućava laku analizu uvoñenja novih dobara (ako nisu u pitanju nova dobra
sa novim karakteristikama) uz korištenje ranije utvrñenih kriva indiferencije. Isto tako omogućuje
razmatranje efekata promena u kvalitetu.
13) U analizi izbora odluke o potrošnji u dva vremenska perioda polazi se od toga da potrošač može
birati izmeñu sadašnje i buduće potrošnje s tim da može: potrošiti ceo sadašnji dohodak; deo
dohotka može uštedeti za buduću potrošnju; može uzeti kredit na račun budućeg dohotka da bi
povećao sadašnju potrošnju. Ponašanje potrošača u vremenskoj dimenziji zasniva se na konceptu
sadašnje vrednosti. Potrošač suočen sa izborom izmeñu sadašnje i buduće potrošnje ponaša se
tako da maksimira korisnost kroz sadašnje i buduće periode, što znači da odnos marginalnih
korisnosti sadašnje i baduće potrošnje treba da bude jednak nagibu budžetske linije, odnosno
jedinici uvećanoj za kamatnu stopu (1+i).
14) Povećanje kamatne stope ima za rezultat bolji položaj štediše, za razliku od zajmoprimca koji
prolazi gore, dok pad kamatne stope ima za rezultat bolji položaj potrošača zajmoprimca za
razliku od potrošača štediše. Ako se potrošač štediša i potrošač zajmoprimac suoče sa različitim
kamatnim stopama na štednju, budžetska linija će biti prelomljenog oblika. U donošenju odluke o
potrošnji od posebne je važnosti koncept realne kamatne stope po kome je ona jednaka
nominalnoj kamatnoj stopi umanjenoj za stopu inflacije.

90
9. Preduzeće njegove funkcije, oblici organizacije i ciljevi
9.1. Preduzeće i njegove funkcije

Preduzeće je samostalna organizacija koja obavlja odreñenu ekonomsku delatnost u

cilju ostvarenja takvog prihoda koji pokriva troškove i jednim delom služi za raspodelu
profita.
Kako je već navedeno, preduzeće upotrebljava ekonomske resurse da bi proizvelo
dobra koja prodaje. Ova definicija može se proširiti naglašavanjem da je preduzeće poslovna
organizacija koja poseduje, pozajmljuje i stavlja u pogon opremu, unajmljuje rad, nabavlja
materijal i energetske inpute. Ono organizuje i usklañuje korištenje svih faktora proizvodnje
u cilju proizvodnje i trgovanja dobrima i uslugama. 30
Postavlja se pitanje koja je uloga preduzeća, odnosno zašto se proizvodnja organizuje
u većim i manjim preduzećima umesto da svako proizvodi šta mu treba. Više je razloga za
postojanje preduzeća, a tri su najvažnija: (a) iskorištavanje ekonomije obima, (b)
povećanje fondova i (c) organizovanje procesa proizvodnje. 31
(a) Ekonomija obima pojavljuje se kada troškovi proizvodnje opadaju (smanjuju se
prosečni ukupni troškovi) sa sve većom količinom outputa. Razlozi pojavi ekonomije obima
najpre su veća tehnička podela i specijalizacija rada i delotvornija upotreba timskog rada u
proizvodnji. Kada ne bi postojala specijalizacija i ekonomija obima, svako bi kod kuće
proizvodio svoj automobil, televizor ili cipele.
(b) Važna je funkcija preduzeća da stvara sredstva za proizvodnju velikog obima. Za
pojedine tehnološke linije su potrebni milioni dolara, a pitanje je odakle pribaviti ta sredstva.
Većina sredstava dobija se iz profita preduzeća ili tako da preduzeća pozajmljuju od velikog
broja individualnih štediša. Upravo bez sposobnosti velikih preduzeća da svake godine
milione dolara namenjuju novim projektima, bilo bi nezamislivo privatno finansiranje
proizvodnje.
(c) Treći razlog za postojanje preduzeća je neophodnost organizacije i voñenja
proizvodnje, odnosno menadžment. Proizvodnja se ne može organizovati sama po sebi, pa je
potrebno da neko odlučuje o tome da li da gradi novu fabriku, uvede novi proizvodni
program, kako da osvoji nova tržišta i dr. Upravo su menadžeri ličnosti koje organizuju i
rukovode poslovanjem.
U vezi s tim, proizvodnja se organizuje u preduzećima jer, uopšteno posmatrano, uspešnost
zahteva proizvodnju velikog obima, znatna finansijska sredstva i dobru organizaciju, voñenje i
kontrolu poslovanja.
Preduzeće treba razlikovati od objekata u kojima se proizvodi, rudnika, fabrika,
prodavnica i sl. i zbog toga što preduzeće u svom sastavu može imati jedan ili veći broj
objekata u kojima posluje. Kad preduzeće ima u vlasništvu više objekata, s obzirom na to
obavlja li se u sklopu takvih objekata isto poslovanje (npr. nekoliko robnih kuća), ili su
možda takve tehniloške linije na različitim nivoima u proizvodnom procesu (npr. Ford
poseduje objekte od rudnika gvožña, preko čeličana do montažnih fabrika ), razlikuju se
vodoravno ili vertikalno udružena ili integrisana preduzeća. Isto tako, postoje i tzv.
konglomerati ili preduzeća koja proizvode širok spektar različitih dobara i usluga za brojna
nepovezana tržišta, a nastaju obično kupovinom postojećih preduzeća od strane preduzeća
„roditelja“ (koja često zadržavaju svoja postojeća imena)
Osim toga, preduzeća se razlikuju i prema veličini, a kao ekstremni primeri mogu
poslužiti npr. ATT i „General Motors“ sa realizacijom većom od 40 milijardi USD godišnje i

30
Prema R. N. Waud, isto delo, str. 512.
31
Vidi:H A. Samuelson, W. D. Nordhaus, Ekonomija, četrnaesto izdanje, MATE, Zagreb,1992., str. 104-105,

91
gotovo milion zaposlenih, i vrlo brojna mala preduzeća od samostalnih uslužnih radnji do
malih prodavnica mešovite robe koje mogu imati jednog ili nekoliko zaposlenih.
Treba imati u vidu i činjenicu da svakog dana niču nova preduzeća, a deo starih se
gasi. U SAD svake godine započinje sa poslovanjem gotovo pola miliona novih preduzeća, a
nešto manji broj propada.

3.2. Osnovni organizacioni oblici preduzeća

Preduzeće je organizacija koja posluje u skladu sa zakonskim propisima koje su

različite za različita preduzeća. U skladu sa tim, postoje tri osnovna zakonska
organizaciona oblika preduzeća: inokosna ili jednovlasnička preduzeća, partnerska ili
ortačka društva i akcionarsko društvo ili korporacija.
Mala preduzeća, čiji je vlasnik jedna ličnost, najbrojnija su u tržišnim ekonomijama
iako su najčešće male ekonomske snage. Tako mnoga ne donose vlasnicima znatno više nego
što bi sa manje rizika mogli zaraditi zapošljavajući se u nekom drugom preduzeću.

Grafikon 2-42. Ekonomska aktivnost pojedinih organizacionih oblika preduzeća

Meñutim, kako su za otvaranje takvih preduzeća (koja su obično porodična preduzeća,

odnosno u njima rade samo članovi porodice ) potrebna su mala početna novčana sredstva, pa
je to osnovni razlog što se svake godine otvara se veliki broj ovih preduzeća, ali se i veliki
broj istih gasi jer su unapred osuñena na neuspeh zbog početnog malog kapitala i malih
mogućnosti. Uprkos tome, svake godine niče veliki broj takvih preduzeća jer ljude vodi želja
i nada da će upravo njihov poslovni poduhvat biti od onih retkih koji uspevaju i koji sa
vremenom rastu i donose velike profite.
Za razliku od takvih preduzeća (veliki broj a mala ekonomska snaga), u SAD npr. oko
1/5 svih preduzeća su korporacije, pa one po vrednosti imovine i broju zaposlenih,
ekonomskom značaju i političkom uticaju dominiraju; Iza njih po ekonomskom značenju su
partnerstva sa oko 1/10 ukupnog broja svih preduzeća (vidi grafikon 22. gde apscisa meri
procenat svih preduzeća, a ordinata prosečnu prodaju po preduzeću u hiljadama. USD, pa
svakoj vrsti preduzeća pripada odgovarajuća površina provougla - broj x prodaja koja
pokazuje njihov deo ukupne ekonomske aktivnosti). 32 Postavlja se pitanje koje su osnovne

32
Prema F.A. Samuelson, W. D. Nordhaus, Economics, Thirteenth Edition, McGrawHill International Editions,

92
osobine svake od tih osnovnih zakonskih organizacionih formi preduzeća.33
U Republici Srbiji status preduzeća utvrñen je Zakonom o preduzećima. Prema tom zakonu
preduzeće je definisano kao pravno lice. Četiri su osnovna oblika postojanja preduzeća:
1. javno preduzeće, 2. komanditno društvo, 3. akcionarsko društvo, 4. društvo sa ograničenom
odgovornošću, i 5. još ne transformisana društvena preduzeća.
S obzirom na osnov povezivanja navedena se društva mogu podeliti na društva lica i društva
kapitala.
Društva lica su javno preduzeće i komanditno društvo kojima je osnov povezivanja veza
izmeñu članova koji ih čine. Postoji kontrola ulaska i izlaska članova iz društva. Društvo ne mora
imati osnovni kapital da bi počelo sa radom. Bar jedan član društva lica odgovara za obaveze društva
celokupnom svojom imovinom što znači da se odgovornost člana ne ograničava samo na ono što je u
društvo uložio.
U javno preduzeće udružuju se dva ili više lica zbog trajnog obavljanja delatnosti pod
zajedničkom firmom, a svaki član društva odgovara poveriocima društva neograničeno solidarno
celom svojom imovinom. Za razliku od toga, u komanditno društvo udružuju se dva ili više lica radi
trajnog obavljanja delatnosti pod zajedničkom firmom od kojih najmanje jedna odgovara za obaveze
društva solidarno i neograničeno celom svojom imovinom (komplementar), a najmanje jedna
odgovara za obaveze društva samo do iznosa odreñenog imovinskog uloga u drustvo (komanditor),
Društva kapitala su akcionarsko društvo i društvo s ograničenom odgovornošću kojima je
osnov povezivanja kapital a ne lice. Ne postoje ograničenja u pogledu ulaska i izlaska članova iz
društva. Kapital je vrednost imovine koju članovi unose u društvo, a može se sastojati od unošenja
novca, stvari i prava. Članovi društva kapitala odgovaraju za obaveze društva do visine kapitala koji
su u njega uložili.

9.2. Inokosna ili jednovlasnička preduzeća

U inokosnom ili jednovlasničkom preduzeću postoji jedan vlasnik koji donosi sve odluke
i snosi svu odgovornost za celokupno poslovanje.
Prema tome, vlasnik može da zaposli koliko hoće radnika i da pozajmi koliko može
dobiti kapitala, ali on je neograničeno odgovoran za sve nastale dugove iz poslovanja za čiju
se otplatu, prema zakonu, može zapleniti sva njegova imovina. U vezi s tim su i prednosti i
nedostaci takvog preduzeća. Glavna prednost tog oblika preduzeća je ta da je vlasnik jedini
sopstvenik preduzeća i zbog toga ima potpunu kontrolu nad preduzećem. Meñutim, postoje i
tri glavna nedostatka:
Prvi je nedostatak što su resursi preduzeća ograničeni iznosom finansijskih sredstava
koja vlasnik može dobiti na zajam. Upravo tu su teškoće za vlasnika najveće. Ako se uzima
privatni zajam od inokosnog finansijskog preduzeća, kamate su visoke i do 50% godišnje,
osim ako se daje hipoteka (npr. na kuću), pa se dobija zajam uz kamatu od npr, 10% godišnje.
Sa druge strane, poslovna banka retko daje zajam za poslove za koje je rizik veliki i nije u
stanju da proveri pouzdanost preduzeća. Osim toga, takve banke, po pravilu, daju kredite sa
rokom od 90 dana, a prilično je teško u tom roku sredstva tako iskoristiti da bi se poslovanje
održalo i unapredilo i sredstva sa kamatom vratila banci. Sve i da se dobije kredit od takve
banke na rok duži od tri meseca, npr. godinu dana, banka bi sigurno uz redovnu kamatu
naplatila i ekstra rizik koji bi ponekad bio jednak dvostrukoj kamati.
Drugi nedostatak proizlazi iz navedene neograničene odgovornosti pa u slučaju
finansijskih poteškoća i neplaćanja duga kreditori mogu prisvojiti vlasnikovu nepokretnu i
pokretnu imovinu. I na kraju, treći je nedostatak taj što vlasnik mora biti spličnostn da radi
mnogo različitih menadžerskih poslova, što ograničavajuće deluje na mogućnost rasta

Singapore, 1989., str. 472.

33
Potrebno je naglasiti da poslovanje preduzeća zavisi od zakonskih odredbi koje su različite u pojedinim
zemljama za različita preduzeća.

93
preduzeća.
U akcionarskom društvu članovi (akcionari ) učestvuju sa ulozima u osnovnom
kapitalu podeljenom na akcije, Na osnovi akcija akcionari imaju imovinska i upravljačka
prava u društvu. Za obaveze akcionarskog društva prema poveriocima odgovara samo
društvo pa u slučaju stečaja, odnosno likvidacije društva, akcionari gube jedino prava koja su
imali po osnovu akcija ali nisu obavezani da namire dugove društva iz svoje imovine van
društva.
Za razliku od akcionarskog društva u društva s ograničenom odgovornošću jedno ili
više pravnih ili fizičkih lica unose osnovne uloge koji ne moraju biti jednaki a sa kojima
učestvuju u unapred dogovorenom osnovnom kapitalu. Prema veličini njihovog udela pripada
im deo godišnje dobiti. Članovi odgovaraju za obaveze društva samo svojim ulogom u
društvo pa u slučaju stečaja gube samo prava stečena udelom u društvu.

9.3. Partnerstvo ili ortaštvo

Partnerstvo ili ortaštvo je najmanje popularan i prema tome najmanje rasprostranjen

oblik preduzeća (za SAD vidi grafikon 2-42). Stvaraju ga dva ili više lica koja se udružuju
pristajući na zajedničko vlasništvo i poslovanje. Svaki partner ulaže rad i kapital u preduzeće
i u skladu s tim učestvuje jednim delom u raspodeli profita, ali isto tako i u podnošenju
gubitaka i otplati dugova. Uobičajeno partneri u jednakom odnosu učestvuju u raspodeli
ukupnog profita i u eventualnom podnošenju gubitaka. Meñutim, odnos može biti i drugačiji.
Odnos se utvrñuje imajući u vidu merljive (kapital, odnosno imovina) i nemerijive
(reputacija, ime) uloge. Partnerstvo se može sklapati i usmenim dogovorom. Meñutim,
uobičajeno se pravi formalni pismeni ugovor radi izbegavanja mogućih nesporazuma oko
prava i obaveza.
Slično jednovlasničkom preduzeću koje je u ekspanziji ograničeno vlastitom
akumulacijom, a zajam redovno dobija do visine svog potencijalnog kapitala, i kod
partnerstva se kao ograničavajući faktor u ekspanziji javlja mogućnost povećanja kapitala.
Naime, čak i ako je poslovanje preduzeća uspešno, pa i ako se zbog toga bez problema
dobijaju kratkoročni krediti od banaka, partnerima za proširenje preduzeća treba više kapitala
koji mogu dobiti samo povećanjem imovine preduzeća. To mogu postići primajući u
preduzeće nove partnere koji unose novi kapital. Tako se stvara novo partnerstvo. Meñutim,
iako teorijski broj partnera nije ograničen (u praksi je bilo slučajeva partnerstva više od 100
lica), čim je veći broj partnera, manja je mogućnost individualnog uticaja i kontrole
poslovanja. Zbog toga partnerstva uglavnom ostaju vezana za mala preduzeća.
Može se govoriti o prednostima partnerstva u odnosu na inokosna ili jednovlasnička
preduzeća, ali i o njegovim nedostacima. 34
Dve su moguće prednosti partnerstva u odnosu na jednovlasmčko preduzeće. Prvo,
kako je u partnerstvu više od jednog vlasnika, njegovi finansijski resursi mogu biti veći kao i
sposobnost pozajmljivanja. Drugo, poslovi manadžmenta i drugi zadaci mogu se podeliti
izmeñu partnera, što omogućuje veću specijalizaciju i uspešnije delovanje nego u
jednovlasničkom preduzeću (samo u slučaju malog broja partnera).
Sa druge strane, brojni su nedostaci partnerstva. Prvi i najveći nedostatak je taj što
partneri imaju neograničenu odgovornost. Uopšteno, svaki partner ima neograničenu
odgovornost u celokupnoj veličini svoje lične imovine za sve dugove koje zaključi
partnerstvo. Npr, ako je jedan partner suvlasnik preduzeća u visini 1% i ako preduzeće pretrpi
neuspeh, on će biti pozvan da podmiri 1% obaveze, a ostali će partneri podmiriti preostalih
99%. Meñutim, ako oni ne mogu iz bilo kojih razloga da izmire svoje obaveze, onda je

34
Prema P A. Samuelson, W D, Nordhaus, Economics,... str. 475. isto delo, str. 513-514

94
moguće da partner sa udelom u partnerstvu od 1% izmiri celokupne obaveze, tj. od 100%,
odnosno onoliko koliko može, koliko omogućava njegova nepokretna i pokretna imovina.
Upravo zbog neograničene odgovornosti partnerstva su uglavnom ograničena na mala
preduzeća, kao što su trgovina poljoprivrednim proizvodima i trgovina na malo, izmeñu lica
meñu kojima vlada veliko poverenje. Prosto rečeno, partnerstvo je previše rizično.
Radi pribavljanja kapitala partnerskom preduzeću bez prisiljavanja investitora da
snosi celokupni rizik partnerstva, može se odobriti status ograničenog partnerstva. Limitirani
partner reskira samo novac direktno investiran u preduzeće. Njegova lična imovina ne može
se upotrebiti za podmirenje dugova preduzeća, a s druge strane takav partner obično ne
učestvuje u upravljanju preduzećem i njegovom voñenju, niti dobija neki poseban posao kao
partner.
Dalji nedostaci partnerstva proizilaze iz toga što je u slučaju smrti ili napuštanja
preduzeća jedinog partnera potrebno poništiti i ponovno organizovati partnerski sporazum.
To može za neko vreme prekinuti poslovanje preduzeća.
Takoñe, treba imati u vidu da se partnerstvo može raskinuti kad god neki od partnera
nije zadovoljan postojećim stanjem u preduzeću, ili ako se jednostavno hoće povući iz
partnerstva iz bilo kog razloga. Uz to zakon o partnerstvu zabranjuje da partner proda svoj
deo licu izvan partnerstva osim ako na to pristanu ostali partneri. Ako se takav pristanak ne
dobije, a drugi partneri ne otkupe njegov deo, partnerstvo se likvidira. Navedeni nedostaci
utiču na to da partnerstvo ostaje vezano za mala preduzeća, odnosno da ta forma preduzeća
ne odgovara ekspanziji poslovanja i potrebama savremene industrije.

9.4. Akcionarsko društvo ili korporacija

Za razliku od jednovlasničkog preduzeća i partnerstva, akcionarska društva imaju

zakonsko pravni identitet odvojen od njihovih vlasnika. Upravo zato u toj vrsti preduzeća
vlasnici imaju ograničenu odgovornost. Može se tužiti akcionarsko društvo, ali ne i njegovi
vlasnici.
U podmirenju dugova učestvuje samo imovina akcionarskog društva dok vlasnici
akcionarskog društva, odnosno imaoci akcija svojom imovinom ne učestvuju u podmirenju
dugova. Njihova finansijska odgovornost ograničena je samo na iznos novca koji su uložili u
preduzeće kupujući akcije.
Prema tome, akcionarsko društvo, odnosno korporacija, vrsta je preduzeća čiji su
vlasnici brojni individualni imaoci akcija ili akcionari Akcionarsko društvo ima poseban
zakonski identitet i može kupovati, prodavati, pozajmljivati novac, sklapati ugovore i sl. Ono
uživa pravo ograničene odgovornosti, po čemu je svaka vlasnikova investicija u preduzeće
tačno ograničena navedenim iznosom.43
Glavna prednost akcionarskog društva u odnosu na jednovlasničko preduzeće i
ortakluk je u mogućnosti relativno lake nabavke novca za ulaganje u preduzeće. Zbog
ograničene odgovornosti i očekivanja veće dobiti nego da drže novac u štednim ulozima u
bankama, brojni investitori, veliki i mali, žele da ulože novac u kupovinu vrednosnih papira,
tj. obveznica i/ili akcija, akcionarskog društva. Na taj način akcionarsko društvo dobija velike
iznose novca i može da širi poslovanje izgradnjom novih pogona, uvoñenjem savremenih
tehnologija i sl.
Sa druge strane, kad kupuju akcije u zamenu za uloženi novac akcionari dobijaju
certifikat o pravu udela u dobiti, riziku i upravljanju preduzećem. Upravo je prednost
akcionarskog društva s aspekta interesa akcionara u tome što investiranjem u akcije
njegova ostala imovina nije ugrožena.
Manje je važna činjenica da je akcionarsko društvo odgovarajući oblik preduzeća u
kome svako telo ima zakonski ograničen delokrug rada kojim kao punomoćnik akcionara

95
stvara za njih finansijske obaveze i da se akcionarsko društvo ne gasi već trajno postoji,
bez obzira na to koliko puta akcije menjale vlasnika (nasleñivanjem, prodajom ili poklonom).
Važno je to da, za razliku od partnerstva, akcionare niko ne može da natera da prodaju ili
zadrže akcije koje imaju te da je za donošenje poslovnih odluka dovoljna većina glasova.
Potrebno je naglasiti da se prednost akcionarskog društva u odnosu na ostale oblike
preduzeća ogleda i u tome što je ono pogodan oblik organizovanja u svim ekonomskim
delatnostima u kojim je potrebno angažovati mnogo novca i veliki broj zaposlenih (crna i
obojena metalurgija, proizvodnja i prerada nafte i sl.), ali je isto tako u mogućnosti da stalno
primenjuje tehnički progres (jer lako dolazi do potrebnog kapitala) i time ostvari visoke
poslovne rezultate.
Još su dve prednosti akcionarskog društva.35 Prvo, ulaganje u kupovinu akcija je
atraktivno jer investitorima omogućuje difuziju poslovnog rizika kupovinom malih i tržišno
lako mobilnih uloga u većem broju preduzeća. Sa aspekta rizika ulagača, akcionarsko društvo
pretvorilo je osnovni dugoročni rizik vlasnika sa vrlo velikom masom kapitala u kratkoročni
rizik ulagača vezan za malu masu kapitala. Naime, upravo zato što se akcije mogu prodavati
akcionari se (za razliku od vlasnika u jednovlasničkom preduzeću i ortaštvu) ne vezuju za
dato preduzeće na rok jednak veku njegove kapitalne opreme ili roku povraćaja, već mogu
štedeti ostvarene dividende i/ili ih upotrebiti kao ulog u kupovinu akcija drugih preduzeća ili,
pak, prekinuti eventualni gubitak (koji se javlja kad je dividenda manja od kamate na štedni
ulog) kad god im se to čini ekonomski opravdanim.
Drugo, akcionarsko društvo omogućuje efikasnu kontrolu nad tzv. agencijskim
troškovima ili agencijskim rizikom. U velikim preduzećima vlasnici prenose poslove
voñenja preduzeća i upravljanja preduzećem na svoje agente i nameštenike pa se pojavljuje
rizik da će agenti i nameštenici bez obzira na časnost svojih namera težiti da upravljaju
organizacijama u vlastitu korist. U slučaju akcionarskog društva instrumentarijum kontrole
ove vrste vrlo je jednostavan i efikasan. Ako se ulagaču ne sviña način na koji se vode
poslovi, on svoje nezadovoljstvo može realizovati odmah; prodajom akcija odreñenog
preduzeća i reinvestiranjem iznosa ostvarenog tom prodajom u kupovinu akcija drugog
preduzeća. Taj oblik kontrole, sa negativnim delovanjem na tržišnu vrednost akcija jednog, a
sa pozitivnim delovanjem na tržišnu vrednost akcija drugog preduzeća a što se sve odražava
na tržišnu valorizaciju menadžera, navodi menadžere da se meñusobno takmiče u služenju
interesima akcionara „svog“ preduzeća.
Meñutim, uz navedene prednosti akcionarskog društva postoje i izvesni nedostatci.36
Akcionari, u komparaciji sa vlasnicima u jednovlasničkom preduzeću ili partnerstvu, imaju
mali uticaj na bord direktora, odnosno na upravljanje i voñenje preduzeća. Iako svaka akcija
nosi jedan glas, kako u velikim akcionarskim društvima postoji vrlo mnogo akcija, većina
akcionara ne može da se nada da će imati dovoljno akcija kako bi imali neki veći uticaj. Kao
rezultat vlasništvo i kontrola dele se značajno više nego što je to moguće u partnerstvu (u
jednovlasničkom preduzeću te su dve funkcije jedna).
Osim toga, nedostatak akcionarskog društva je i plaćanje većeg poreza nego u ostalim
vrstama preduzeća. Tako se u SAD na platu koju vlasnik ili članovi ortakluka primaju kao
profit iz poslovanja plaća porez od 28%. Na profite akcionarskog društva, odnosno na neto
dobit koja je jednaka ukupnom prihodu umanjenom za ukupne troškove, plaća se porez u
visini 34%. Meñutim, na dividende koje se isplaćuju akcionarima iz ostatka profita posle
plaćanja poreza takoñe se plaća porez u visini 28%. To je, sa jedne strane, diskriminacija

35
Prve korporacije, odnosno akcionarska društva, nastaju kao pojedinačne pojave dosta rano (Istočnoindijska
kompanija 1600. godine), meñutim, njihova relativna važnost raste tek u dvadesetom veku kad prema
ekonomskoj aktivnosti postaju dominantni oblik preduzeća.
36
Vidi R. N. Waud, isto delo, str. 515. i P. A. Samuelson, W. D. Nordhaus, Economics,... str. 47-478.

96
prema vlasnicima, odnosno akcionarima, u komparaciji sa vlasnicima u drugih preduzeća, a
sa druge strane za malo preduzeće visoka cena koju plaća da bi uživalo ograničenu
odgovornost i lakši način dolaženja do kapitala.

9.5. Teorija preduzeća

Cilj i vrednost preduzeća

Iako je bilo mnogo polemika u odnosu na pitanje šta je osnovni cilj i motiv poslovanja
preduzeća u savremenim uslovima, i ako su brojni autori isticali da postoji veći broj ciljeva i
da preduzeća u savremenim uslovima posluju sa čitavom gamom ciljeva, i dalje je opšta
pretpostavka da proizvoñač donosi proizvodne odluke motivisan prevasodno maksimizacijom
profita, odnosno teži da maksimira pozitivnu razliku izmeñu ukupnih prihoda i ukupnih
troškova.
Teorija preduzeća u početku se zasnivala na pretpostavci da je cilj preduzeća da
maksimira tekuće ili kratkoročne profite. Meñutim, u stvarnosti preduzeća često svesno
ostvaruju manje kratkoročne profite kako bi u budućnosti povećala profite, tj. žrtvuju
kratkoročne profite zbog povećanja dugoročnih profita. Tako npr. preduzeća ulažu u
istraživanje i razvoj, novu kapitalnu opremu, ili pak vode politiku proširenja tržišta
odreñujući niže cene kako bi dobili liderstvo u tržišnom udelu i dugoročno maksimizirali
profit.
Kako su od posebne važnosti i kratkoročni i dugoročni profiti, novija teorija preduzeća
zasniva se na pretpostavci da je cilj preduzeća da maksimira vrednost preduzeća.
Postavlja se pitanje: čemu je jednaka vrednost preduzeća? Vrednost preduzeća je jednaka
sadašnjoj vrednosti očekivanog budućeg toka profita odreñenog preduzeća. Jedan dinar u
budućnosti je manje vredan nego jedan dinar danas pa je tako i odreñeni iznos profita u
budućnosti manje vredan nego danas. Zbog toga je neophodno budući tok profita
diskontovati na sadašnjost i tako dobiti vrednost preduzeća. Da bismo dobili osnovni model
vrednovanja preduzeća, potrebno je ukratko analizirati problematiku buduće ili krajnje
vrednosti i sadašnje ili diskontovane vrednosti.
Činjenica je da se ne cene podjednako 100 dinara naplativih za godinu dana i 100
dinara danas u ruci. U slučaju takvog izbora svako bi preferirao 100 dinara danas. Postavlja
se pitanje da li bismo se jednako ponašali ako bismo se prema 100 dinara danas suočili sa
alternativom 110 dinara naplativih za godinu dana. 37 Odgovor na to pitanje zavisi od veličine
stope koja se upotrebljava u diskontovanju buduće naplate, odnosno budućeg prihoda.
Naime, ako neko položi danas 100 dinara kao štedni ulog uz kamatnu stopu od 15%
godišnje, za godinu dana imaće 115 din, odnosno (1 + kamatna stopa) x 100 din, tj. (1 + 0,15)
x 100 dinara. Prema tome, 100 dinara danas vredi isto kao 115 dinara rapoloživih posle
godine dana, pa bi shodno tome pojedinac opet izabrao iznos od 100 dinara danas.
Uopšteno posmatrano, krajnja (ili buduća) vrednost odreñenog početnog uloga
izračunava se rešenjem jednačine FVn=PV(l + i)n
gde je: 1/(1 + i)n= diskontni faktor ili dekurzivni kamatni fakor (recipročna vrednost
koeficijenta progresije ili faktora kompaundacije iz prethodne jednčine. FVn = krajnja
(buduća) vrednost koju štedni ulog dostigne po isteku n-tog perioda složenog ukamaćivanja;
PV = sadašnja vrednost, odnosno početni iznos štednog uloga; i =tržišna kamatna stopa; n =
broj perioda ukamaćivanja, odnosno obračuna;
Treba obratiti pažnju na sledeće: kako raste kamatna stopa i dužina vremena

37
Pretpostavka je da nema dileme da će se ponuñeni iznos naplatiti za godinu dana, odnosno da je rizik naplate
= 0, te da pojedinac trenutno nema potrebe za 100 dinara i u slučaju da izabere 100 dinara danas, iznos bi
položio kao štedni ulog u banku.

97
posmatranja sadašnja vrednost novca u budućnosti opada.38
Shodno prikazanom izračunavanju sadšnje vrednosti neke buduće vrednosti, vrednost

preduzeća je jednaka: odnosno

gde su : PV = sadašnja vrednost svih očekivanih budućih profita preduzećša; Pf1, Pf2, Pfn=
očekivani profiti u svakoj od ne posmatranih godina; i =diskontna stopa; t = vreme a uzima
vrednosti od 1 do n posmatranih godina.
Čim se uzima u obzir vremenska dimenzija, mora se uzeti u obzir i analiza
neizvesnosti. Model vrednovanja preduzeća treba doraditi uključenjem rizika preko
prilagoñavanja diskontne stope. Tako, što je neizvesniji tok očekivanih budućih profita,
potrebno je upotrebiti veću diskontnu stopu, što će dovesti do manje sadašnje vrednosti
preduzeća.50
Ovde je potrebno istaći sledeće: Kad se ima u vidu vremenska dimenzija i
neizvesnost, odnosno rizik, investiranje ukazuje opšti cilj ekonomske aktivnosti u tržišnoj
privredi koji se može raščlaniti na četiri elementa: (a) minimiziranje rizika, odnosno
maksimizacija sigurnosti; (b) maksimizacija stope prinosa na izvršeno ulaganje kapitala; (c)
maksimizacija kapitalnog dobitka i (d) maksimizacija likvidnosti. Meñutim, ovi ciljevi nisu
kompatibilni pa se tako najčešće visoka stopa profita ostvaruje u visoko rizičnim situacijama.

Knjigovodstveni profit naspram ekonomskom

Kao što je več navedeno, profit je pozitivna razlika izmeñu ukupnih prihoda i ukupnih
troškova. U svakodnevnom javnm korištenju i poslovnim izveštajima profit, poslovni profit
ili knjigovodstveni profit je razlika izmeñu prihoda preduzeća i eksplicitnih troškova. Šta
obuhvataju eksplicitni troškovi? Eksplicitni troškovi su troškovi u knjigovodstvenom smislu
i obuhvataju sve direktne novčane troškove koje preduzeće plaća za kupovinu ili zakup
resursa (dnevnice za unajmljeni rad, kamate za pozajmljeni kapital, rentu za zemlju ili zgrade
i troškove za sirovine). Njihova veličina zavisi od količine i ceni po kojoj su nabavljeni inputi

i mogu se izračunati po formuli: gde su: EC = eksplicitni troškovi; x=inputi,

odnosno resursi; c = cena inputa.
Za razliku od toga, za ekonomistu je ekonomski profit jednak razlici izmeñu prihoda
preduzeća i eksplicitnih i implicitnih troškova. Naime, eksplicitni troškovi su samo jedan deo
ukupnih ekonomskih troškova. Ukupni ekonomski troškovi obuhvataju osim novčanih
troškova (eksplicitnih troškova) i odreñene implicitne troškove. Šta su implicitni troškovi?
Implicitni troškovi odnose se na vrednost faktora koje preduzeće poseduje i upotrebljava u
sopstvenim proizvodnim procesima a predstavljaju veličinu prihoda koji bi se ostvario
zapošljavanjem resursa u drugoj najboljoj alternativi (oportunitetni trošak). Ovi troškovi
uključuju platu koju bi preduzetnik mogao zaraditi kada bi radio za nekog drugog i povraćaj
koji bi preduzeće moglo zaraditi investirajući svoj kapital i izdajući u zakup zemlju, zgrade i
ostale resurse drugim preduzećima. Resursi koje preduzeće ima u vlasništvu i upotrebljava u
proizvodnom procesu nisu za preduzeće besplatni čak i kad ih upotrebljava bez ikakvih
eksplicitnih plaćanja. Njihovi implicitni troškovi jednaki su zaradi koju bi mogli ostvariti u
38
Često se dobici na lutriji isplaćuju u dužem vremenskom periodu. Npr. 1000 000 dinara
isplaćuje se u periodu od 10 godina po 100 000 din, ili čak 20 godina po 50 000 dinara godišnje.
Iako će se na kraju perioda ukupno isplatiti 1 000 000 din, uz kamatnu stopu od 10% sadažnja
vrednost dobitka u prvom slučaju iznosi približno 676 200 din, a u drugom samo 425 700 dinara.

98
najboljoj alternativnoj upotrebi van preduzeća. U skladu sa tim, ekonomisti u troškove
uključuju eksplicitne i implicitne troškove pa se ekonomski profit mora koristiti u donošenju
investicionih odluka, dok se knjigovodstveni profit koristi u druge svrhe računovodstvene,
poreske i sl.
Pretpostavimo da preduzeće tokom godine ostvari knjigovodstveni profit u iznosu
40000 din. Sa druge strane, preduzetnik može zaraditi godišnje 45000 dinara npr. kao
menadžer u nekom drugom preduzeću, te može zaraditi 15000 dinara pozajmljujući svoj
kapital drugom sličnom preduzeću. Naspram knjigovodstvenom profitu, za ekonomistu taj
preduzetnik ostvaruje gubitak u iznosu od 20000 dinara jer od knjigovodstvenog profita treba
oduzeti implicitne troškove.
Prosečan profit (normal profit) je onaj iznos profita koji zadržava preduzetnika u
odreñenoj privrednoj aktivnosti, odnosno preduzeću, pa se on kao implicitni trošak u
ekonomskoj analizi uobičajeno iskazuje sa eksplicitnim troškovima u sklopu ukupnih
troškova. U skladu sa tim, u nastavku teksta pojam profit podrazumeva ekonomski profit, a
pojam trošak zbir eksplicitnih i implicitnih troškova.

Granice teorije preduzeća

Klasična ili tradicionalna teorija preduzeća polazila je od pretpostavke da

preduzeće teži maksimizacijl profita, a kao što smo već istakli, novija teorija preduzeća
zasniva se na pretpostavci da je cilj preduzeća maksimalizuje vrednost preduzeća. Meñutim,
takve su se teorije preduzeća kritikovale kao previše uske, odnosno isticalo se da ne
odgovaraju stvarnosti. Naime, u uslovima sve izrazitijeg razdvajanja vlasništva i upravljanja,
u velikim akcionarskim društvima menadžeri imaju mogućnost voñenja preduzeća prateći
neke svoje ciljeve naročito ako postignu odgovarajuću stopu profita koja zadovoljava
akcionare.
Na osnovi toga pojavio se niz alternativnih teorija preduzeća. Sa jedne strane su
menadžerske teorije preduzeća u okviru kojih su tri osnovne teorija maksimizacije
prihoda, teorija maksimizacije korisnosti i teorija maksimizacije rasta. One polaze sa
aspekta da satisfakcija menadžera, njegova plata, pozicija na tržištu i sl. direktno zavise od:
veličine preduzeća merenog obimom prihoda od prodaje, snazi i prestižu preduzeća izraženog
kroz njegov rast.; različitim povoljnostima koje menadžer uživa i, u skladu sa tim, o više
troškova kao što su : raskošne kancelarije, reprezentacija, službena putovanja i sl.;
S druge strane su teorije ponašanja preduzeća koje analiziraju zadovoljavajuće
ponašanje preduzeća i u centar istraživanja stavljaju internu organizaciju preduzeća, a jednim
se delom oslanjaju na psihologiju. Naime, ističući veliku složenost upravljanja velikim
akcionarskim društvima, kao i veliki uticaj neizvesnosti i nedostataka podataka, zaključuju da
menadžeri nisu u stanju da maksimiziraju profite. Menedžeri samo mogu da teže postizanju
odreñenog zadovoljavajućeg cilja na području profita, prodaje, rasta i sl, odnosno oni teže
zadovoljavajućem ponašanju. To znači da je veliko akcionarsko društvo organizacija koja
zadovoljava, a ne maksimizira. Iako su ove alternativne teorije izvedene iz stvarnih osobina
preduzeća sa naglaskom na odreñene bitne momente u poslovanju savremenih akcionarskih
društava, one nisu uspele da zamene klasičnu teoriju preduzeća koje maksimira profit ili
vrednost. Jaka konkurencija kako na tržištu proizvoda i faktora tako i na tržištu menadžerstva
i preduzetništva prisiljava menadžere da teže da maksimiziraju profite kako bi preduzeće
opstalo na tržištu, odnosno kako njih ne bi smenili. Zbog toga klasična teorija predviña ponašanje
preduzeća tačnije od bilo koje alternativne teorije.

99
 REZIME
1) Preduzeće je samostalna organizacija koja obavlja odreñenu ekonomsku delatnost radi ostvarenja
prihoda koji podmiruje troškove i daje profit. Više je razloga za postojanje preduzeća, a tri
najvažnija su: iskorištavanje ekonomije obima, povećanje fondova i organizacija procesa
proizvodnje.
2) Tri osnovna zakonska organizaciona oblika preduzeća su: inokosno ili jednovlasničko preduzeće,
partnerstvo ili ortaštvo i korporacija ili akcionarsko društvo.
3) U jednovlasničkom preduzeću postoji jedan vlasnik koji donosi sve odluke i snosi svu
odgovornost za celokupno poslovanje preduzeća. Glavna prednost jednovlasničkog preduzeća je
da je vlasnik jedini gospodar i zbog toga ima potpunu kontrolu nad preduzećem. Glavni nedostaci
su nemogućnost pribavljanja većih finansijskih sredstava, neograničena odgovornost vlasnika i
uslov da vlasnik mora biti vešt da radi više menadžerskih poslova.
4) Partnerstvo čine dve ili više ličnosti koje se udružuju pristajući na zajedničko vlasništvo i
poslovanje. Prednosti partnerstva u odnosu na jednovlasničko preduzeće su: mogu biti veći
njegovi finansijski resursi i mogućnosti: pozajmljivanja, a poslovi menadžmenta i drugi zadaci
mogu se podeliti izmeñu partnera. Nedostaci partnerstva su: partneri imaju neograničenu
odgovornost; teškoće u pribavljanju dodatnog kapitala; u slučaju da pojedini partner napusti
preduzeće partnerski sporazum se poništava i potrebno ga je ponovo sačiniti, što na neko vreme
prekida poslovanje preduzeća; partnerstvo se može prekinuti kad god to poželi jedan od partnera.
5) Akcionarsko društvo ili korporacija vrsta je preduzeća čiji su vlasnici brojni akcionari. Ono ima
zakonsko pravni identitet odvojen od njegovih vlasnika. Glavne prednosti akcionarskog društva u
komparaciji sa jednovlasničkim preduzećem i partnerstvom su u: mogućnosti relativno lake
nabavke novca za ulaganje u preduzeće; investiranjem u akcije ostala imovina akcionara nije
ugrožena; akcionarsko društvo trajno postoji bez obzira na to koliko puta akcije menjale vlasnika;
pogodan je oblik za organizovanje u svim ekonomskim delatnostima u kojima je potrebno
angažovanje više kapitala i veliki broj zaposlenih; omogućenje investitorima difuziju poslovnog
rizika i efikasnu kontrolu nad agensijskim troškovima ili agensijskim rizikom. Nedostaci
akcionarskog društva su što akcionari za razliku od vlasnika u jednovlasničkom preduzeću i
partnerstvu imaju mali uticaj na upravljanje preduzećem i njegovo voñenje, kao i to što se u
akcionarskom društvu plaća veći porez (dvostruko oporezivanje) nego u ostalim vrstama
preduzeća.
6) Cilj preduzeća je maksimizacija profita, odnosno maksimizacija vrednosti preduzeća. Vrednost
preduzeća jednaka je sadašnjoj vrednosti očekivanog budućeg toka profita odreñenog preduzeća.
Kod vrednovanja preduzeća potrebno je isključiti neizvesnost, odnosno rizik prilagoñavanjem
diskontne stope. Što je veći rizik, potrebno je upotrebiti veću diskontnu stopu a to za rezultat ima
manju sadašnju vrednost preduzeća.
7) Knjigovodstveni profit je jednak razlici izmeñu prihoda preduzeća i eksplicitnih troškova, a
ekonomski profit jednak je razlici izmeñu prihoda preduzeća i eksplicitnih i implicitnih troškova.
Eksplicitni troškovi obuhvataju sve direktne novčane troškove koje preduzeće plaća za kupovinu
ili zakup resursa. Implicitni troškovi predstavljaju veličinu prihoda koja bi se ostvarila
zapošljavanjem resursa u drugoj najboljoj alternativi.
8) Naspram klasičnoj teoriji preduzeća koja polazi od toga da je cilj preduzeća maksimizacija
profita, odnosno vrednosti preduzeća, postoje i alternativne teorije u okviru kojih su najpoznatije
menadžerske teorije o maksimizaciji prihoda, korisnosti i rasta. Meñutim, nijedna alternativna
teorija nije uspela da zameni klasičnu teoriju preduzeća.

100
10. Teorija proizvodnje
10.1. Proizvodna funkcija

Teorija proizvodnje počinje proizvodnom funkcijom odnosno razmatranjem kolika se količina

outputa može ostvariti utroškom rapoloživih inputa. Za proizvodnju jednog proizvoda, odnosno
outputa, potrebna je odreñena količina inputa ili resursa (npr. za proizvodnju pšenice potrebna je
zemlja, voda, ñubrivo, mašine, radnici). Uopšteno, output se može proizvoditi sa mnogo različitih
kombinacija inputa. Proizvodna funkcija pokazuje funkcionalne odnose izmeñu inputa i outputa,
i to upravo maksimalni output koji se može proizvesti datim inputima uz datu tehnologiju.
Prema tome, proizvodna funkcija u opštem izrazu može se prikazati kao: q =
f(x,y,...,z); q,x,y.., z>0, gde q označava maksimalnu količinu outputa, a q,x,y.., z veličinu
utroška resursa ili inputa, Ako se, zbog jednostavnosti, pretpostavi da u proizvodnji
homogenog proizvoda q učestvuju samo dva inputa x i y (npr. rad i kapital), tada proizvodna
funkcija poprima oblik
q = f(x,y); x,y,q>0.
Važno je istaći da je za proizvodnju preko potrebna upotreba oba resursa jer svoñenje
jednog ili drugog na nulu ukazuje da je output jednak nuli, tj. f(0,y) = f(x, 0) =0
Proizvodna se funkcija može grafički prikazati u trodimenzionalnom dijagramu slično
funkciji zajedničke korisnosti. Ovde (Grafikon 2-13) apscisa i ordinata mere utroške inputa x
i y, a a osa z količinu outputa q, samo je razlika u tome što se uz površinu proizvodnje ne
može penjati (kao uz površinu korisnosti) korišćenjem samo jednog inputa (tada je output
jednak nuli), Vertikalni preseci pokazuju kako se menja količina outputa kad se menja jedan
varjabilan input, uz fiksnu količinu utroška drugog inputa. Za razliku od toga, vodoravni
preseci pokazuju da se isti nivo outputa može dobiti ako istovremeno variramo utroške oba
faktora i to u odreñenim odnosima, u suprotnom smeru, zbog meñusobne supstitucije
(promene u istom smeru vode promeni nivoa outputa).
Linearno homogena proizvodna funkcija, ili proizvodna funkcija homogena prvog
stepena, je funkcija u kojoj proporcionalna promena utrošaka oba inputa dovodi do
proporcionalne promene outputa (npr. povećanje utrošaka oba faktora od 100% dovodi do
povećanja outputa od 100%). 39
Zavisnost outputa od različitih kombinacija utrošaka inputa može se matematički
prikazati različitim funkcijama. Najpopularnija i najšire upo trebljavana (i u
mikroekonomskom i u makroekonomskom podničju) od svih proizvodnih funkcija je Cobb
Douglasova proizvodna funkcija. Postavili su je C. W. Cobb i P. H. Douglas 1928. godine, a
u vrlo jednostavnom obliku kad su u pitanju rad (L) i kapital (K) Cobb-Douglasova
proizvodna funkcija ima oblik Q= KL .
To znači, ako preduzeće upotrebljavajući datu tehnologiju zaposli četiri radnika i
upotrebljava devet jedinica kapitala biće u mogućnosti da proizvede šest jedinica outputa (4 x
9 = 36; √36 = 6 ), Ako se poveća broj radnika i broj jedinica kapitala za 100%, povećaće se i
output za 100% (8x18 = 144; √l44=12). Meñutim takva vrlo jednostavna funkcija ne

39
Ako za proizvodnu funkciju q = f(x,y) važi f(ax, ay) = an q gde je n konstanta i a pozitivan realni broj,
radi se o homogeno proizvodnoj funkciji n-tog stepena. Ako je n = 1, reč je o homogenoj funkciji prvog
stepena gde proporcionalno povećanje inputa dovodi do proporcionalnog povećanja outputa, pa je to
funkcija konstantnog prinosa na obim proizvodnje; ako je n > 1, u pitanju su rastući prinosi na obim jer se
output više povećava nego inputi, a ako je 0 < n < 1, radi se o opadajućim prinosima na obim proizvodnje
jer se output manje povećava nego inputi.

101
odgovara stvarnosti, pa su u upotrebi viši matematički oblici Cobb-Douglasove funkcije.40

Grafikon 2-43. Grafički prikaz proizvodne funkcije u trodimenzionalnom dijagramu

q = aXX YY ... Zz a x,y,...,z>0

gde je a konstanta koja zavisi od jedinica merenja outputa i inputa, X, Y, ...., Z
količine inputa, a x,y,...,z elastičnosti outputa u odnosu na odnosne količine utrošaka inputa,
pa je npr. x = ∆q/q ; ∆X/X = ∆qX/∆Xq.
Ako se definišu odgovarajuće jedinice merenja funkcija dobija oblik q = XX YY ... Zz .
Stepen homogenosti te funkcije zavisi od eksponenata, tako da su u slučaju
konstantnog prinosa na obim proizvodnje x + y + z = l, u slučaju opadajućih prinosa na obim
proizvodnje x + y + z <l, a u slučaju rastućih prinosa na obim proizvodnje x + y + z>l

10.2. Proizvodnja u kratkom roku

Inputi ili faktori proizvodnje dele se na fiksne i varjabilne, u zavisnosti od toga da li

se njihova količina može lako menjati ukoliko se odluči da se poveća obim proizvodnje.
Fiksni faktori se teško menjaju u kvantitetu, odnosno nisu prilagodljivi za razliku od
varjabilnih faktora koji se lako prilagoñavaju izmenjenim uslovima proizvodnje. Uobičajeno
se kapitalna oprema posmatra kao fiksni, a rad i sirovine kao varjabilni faktori.
Isto tako, u teoriji proizvodnje postoji razlika izmeñu kratkog i dugog roka. Kratki
rok obuhvata vremenski period u kome su jedan ili više faktora fiksni pa se proizvodnja
može menjati samo u granicama postojećih, fiksnih kapaciteta bez tehnoloških inovacija. Za
razliku od toga, u dugom roku svi su faktori varjabilni (prirodni resursi samo su fiksni), pa
se kapaciteti, kao i tehnologija, mogu menjati.
Prema tome, u kratkom roku proizvodnja, odnosno nivo outputa može se menjati
samo u onom odnosu koliko dopuštaju promene varjabilnih faktora uz date fiksne faktore.
Ako se u proizvodnoj funkciji q = f (x,y) uzme da je x varjabilan, a y fiksni faktor,

40
Vidi K. E. Case, RC. Fair, Principles of Microeconomics, PrenticeHall, Inc, Englewood Cliffs, New Jersey,
1989., str. 177.

102
onda je ukupan proizvod varjabilnog faktora x funkcija količine utrošaka tog faktora,
odnosno TPx=f(x).

Grafikon 2-44. Kriva ukupnog proizvoda

Kriva ukupnog proizvoda TPX (Grafikon 2-44) grafički je prikaz vertikalnog

preseka površine proizvodnje. Raste sve sporije pa je konveksnog oblika. Oblik krive TPX
odraz je principa opadajućeg marginalnog proizvoda, odnosno odraz je zakona opadajućih
prinosa ili zakona varjabilnih proporcija koji je 1767. godine postavio Jacques Turgot,
uopštavajući iskustvo poljoprivrednika da se na ograničenoj površini zemlje, ma koliko se
povećavala količina rada, ne mogu dobiti neograničene količine proizvoda. Naime, zakon
opadajućih prinosa glasi da će uz datu tehnologiju i količine drugih faktora, sukcesivno
jednako povećanje jednog faktora iza neke tačke za rezultat imati sve manji porast ukupnog
proizvoda.
U vezi s tim, po malom angažovanju varjabilnog faktora x svako dodatno angažovanje
tog faktora povećava output po relativno velikoj stopi, da bi posle odreñene tačke (A) porast
varjabilnog faktora rezultirao sve manjim porastom ukupnog proizvoda i u tački C porast bi
imao vrednost nula, a posle toga bio bi negativan.
Ako se ukupan proizvod faktora x na i-tom nivou količine utroška tog faktora podeli

tom količinom utroška, dobija se prosečni proizvod faktora x,

Geometrijski, prosečan proizvod faktora x jednak je tangensu ugla koji zatvara radijus
vektor, odnosno pravac (P) povučen iz koordinatnog početka na odabranu tačku na krivi TPX
(Grafikon 2-44). Prosečan proizvod u početku raste, dostiže maksimum (u tački B gde je
tangens ugla najveći, a pravac se poklapa s tangentom (T) povučenom na tu tačku - što znači
da se izjednačava sa marginalnim proizvodom) i zatim opada. Dakle, što je viši nagib
tangente MPx, a u tački infleksije (A) krive TPx tangenta zatvara najveći ugao pa u toj tačci
MPx maksimalnu vrednost, da bi nakon toga opadala, u tačci (C) maksimuma TPx je jednak
nuli, a posle toga poprima negativnu vrednost.

103
 Grafikon 2-45. Tri karakteristične zone proizvodnje

Granični proizvod faktora x povećanje je ukupnog proizvoda tog faktora koje je

rezultat jedinične promene količine utroška tog faktora,

Geometrijski marginalni proizvod MPX jednak je tangensu ugla koji tangenta

povučena na odabranu tačku krive TPX zatvara sa apscisom (Grafikon 2-44). Što je veći nagib
tangente, MPX je veći, a u tački infleksije (A) krive TPX tangenta zatvara najveći ugao pa u
toj tački MPX dostiže maksimalnu vrednost, posle toga opada, u tački (C) maksimuma TPX
jednak je nuli, a posle toga poprima negativnu vrednost.
Uporeñenjem kretanja ukupnog, prosečnog i marginalnog proizvoda faktora x mogu
se utvrditi tri karakteristične zone proizvodnje (Grafikon 2-45)
I. zona OB’-MPX>0, APX je rastući, pa se otud MPX>APX, a TPx neprekidno se
povećava.
II. zona B’C’-MPX>0, APX je opadajući, pa je MPX<APX, ali se TPx još uvek
povećava jer je MPX > 0,
III. zona C’E’-MPx, < 0, a opadajući su APx i TPX.
Nijedan maksimirajuće profitno orijentisan proizvoñač ne bi proizvodio u I. ili u III.
zoni. U I. zoni, dodajući jednu jedinicu varjabilnog faktora, npr. rada, proizvoñač može
povećati prosečnu proizvodnju, pa bi bilo nerazumno zaustaviti proizvodnju u toj zoni. Isto
tako, u III zoni, smanjenjem varjabilnog faktora, može povećati ukupan output i uštedeti npr.
na radu. Prema tome, ekonomski je značajna II. zona proizvodnje.

104
 10.3. Proizvodnja u dugom roku

Prilikom razmatranja proizvodnje u dugom roku treba polaziti od nekoliko činjenica u

vezi sa faktorima proizvodnje. Prvo, u dugom roku svi su faktori proizvodnje varjabilni,
zatim proizvodni su faktori komplementarni i na kraju, proizvodni su faktori meñusobno
zamenjivi. Iz tih činjenica proizlazi da se isti nivo outputa moguće ostvariti različitim
kombinacijama faktora proizvodnje.
Vodoravni preseci površine proizvodnje na grafikonu 2-43 pokazuju da se isti obim
outputa može dobiti različitim kombinacijama količina utrošaka datih faktora proizvodnje x i
y, Projektovanjem preseka na koordinatnu ravan xoy dobijaju se krive (na grafikonu 2-46. u
dvodimenzionalnom koordinatnom sistemu, gde apscisa označava faktor x, a ordinata faktor
y, to su krive ql, q2, i q3) koje povezuju sve tačke različitih kombinacija utrošaka faktora x i y
koje daju jednaki nivo outputa.Takve krive nazivamo izokvante. Što je izokvanta udaljenija
od koordinatnog početka, predstavlja višu nivo outputa pa znači da je q3 > q2 > q1.

Grafikon 2-46. Izokvante

105
 Grafikon 2-47, Supstitncija faktora proizvodnje
Premeštanjem u različite tačke na istoj izokvanti moguće je zameniti odreñenu
količinu utroška jednog faktora sa odreñenom količinom utroška drugog faktora. Negativni
nagib izokvante ukazuje da je potrebno zamenjivati sve manju količinu faktora y dodatnom
količinom faktora x, što je poseban oblik izražavanja zakona opadajućih prinosa.
Odnos u kojem se meñusobno zamenjuju faktori na odreñenoj tački izokvante zove se
marginalnom stopom supstitucije jednog faktora drugim. 41

je definisan nagibom izokvante u odreñenoj tački, tj.

tangensom ugla koji zatvara tangenta u datoj tački izokvante sa apscisom (Grafikon 2-47).
Kako po premeštanju sa tačke A na tačku C gubitak outputa izazvan smanjenjem količine
utroška faktora y mora biti jednak povećanju outputa koji donosi povećana količina utroška
faktora x, ili AB* MPy =BC*MPX ili

Kako je to je

što znači da je marginalna stopa supstitucije dvaju faktora jednaka stopi njihovih
marginalnih proizvoda.
Da bi proizvoñač doneo odluku koju će kombinaciju inputa primeniti za proizvodnju
outputa odreñenog nivoa, u analizu je potrebno uvesti izotroškovnu liniju. To je linija koja
spaja sve tačke različitih kombinacija inputa koje se mogu kupiti uz date cene i novčani

41
U literaturi se ta stopa naziva i marginalnom stopom tehničke supstitucije (MPRTS), zbog toga što je
odreñena tehnologijom proizvodnje.

106
trošak, pa on će facto omogućava da se utvrditi koja se maksimalno moguća proizvodnja
outputa može dostići uz odreñene troškove, odnosno koja je to kombinacija utrošaka faktora
uz najniže troškove.
Jednačina izotroškovne linije ili linije jednakih troškova glasi

odnosno

gde su qx i qy količine kupljenih faktora x i y> px i py njihove cene, a

TC ukupni trošak.
Ako se na jednom grafikonu (Grafikon 2-48) ucrtaju izotroškovna linija (tako da spaja
tačke TC/px i TC/py na apscisi i ordinati, a koje označavaju količine odreñenih faktora koje se
mogu kupiti datim novčanim iznosom) i izokvante, moguće je utvrditi ravnotežu na sledeći
način,
Preduzeće teži da izotroškovnom linijom dostigne što je moguće dalju izokvantu u
odnosu na koordinatni početak. Ravnotežna situacija je u tački R u kojoj je izotroškovna
linija tangenta na izokvantu.

Grafikon 2-48. Ravnoteža preduzeća

Ta tačka odreñuje izbor kombinacije (x: i yx) najnižeg troška izmeñu svih mogućih
kombinacija utrošaka faktora koji mogu proizvesti nivo outputa Q2.42
U tački tangentnosti izotroškovna linija i izokvanta jednakog su nagiba. Kako je nagib
izotroškovne linije u apsolutnoj vrednosti jednak odnosu faktorskih cena,

on mora biti jednak nagibu izokvante, pa je

42
Ovo se može posmatrati i na taj način da proizvodač želi proizvesti Q nivo outputa. To može postići različitim
kombinacijama utrošaka faktora x i y koji po jednakim cenama daju seriju uporednih izotroškovnih linija
(jednak im je nagib px/py). Što je linija udaljenija od koordinatnog početka to su troškovi veći. Proizvoñač se
odlučuje za onu kombinaciju u kojoj je jedna izotroškovna linija tangenta na tačku (R) izokvante (Q) koja daje
kombinaciju inputa najnižeg troška

107
 odnosno uslov ravnoteže je

To znači da se u proizvodnji bilo kog nivoa outputa kombinacija faktora najnižih

troškova postiže u tački u kojoj svaki dinar uložen u nabavku svakog faktora donosi jednak
marginalni fizički proizvod.
Izokvante, u praksi, nemaju u svim tačkama negativan nagib, već su u jednom delu
zakrivljene unazad tako da su nagibi u tim segmentima pozitivni (Grafikon 2-49). Naime, kad
se sve više jedinica jednog inputa upotrebljava u proizvodnji, posle neke tačke dodatne
jedinice tog faktora irnaju negativan doprinos proizvodnji pa je potrebno upotrebljavati više
drugog faktora kako bi se negativni do prinos prvog faktora nadoknadio i održala isti nivo
outputa.

Grafikon 2-49. Izokvante zakrivljene unazad

108
 Znači, prevelika količina utroška jednog faktora u komparaciji sa drugim dovodi do
toga da njegov marginalni proizvod postaje negativan, a nagib izokvante postaje pozitivan.
Utrošak faktora y viši od y daje negativan MPy pa ako se upotrebljava više od y1 faktora y,
potrebno je utrošiti dodatne jedinice faktora x (višu količinu utroška od x1) da nivo outputa
ostane jednak. Isto tako, iza x2 jedinica faktora x marginalni proizvod tog faktora MPX je
negativan.
Nema ekonomskog smisla zapošljavati jedinicu faktora čiji je marginalni proizvod
negativan. Kombinacija faktora iz tačke Ai tačke C daje jednak output, samo što se ona iz
tačke C sastoji iz više jedinica faktora x i faktora y pa je, prema tome, skuplja i neće se
izabrati. Jednak argument važi za sve kombinacije koje su izvan dela izokvante negativnog
nagiba pa je jedino segment AB ekonomski racionalan.
Kad se analiziraju sve izokvante (Grafikon 2-50), područije izokvanti sa negativnim
nagibom daje ekonomski racionalno (relevantno) područije proizvodnje. To se područije
dobija tako što se tzv. linijama grebena proizvodne površine spoje tačke u kojima marginalni
proizvodi odreñenih faktora dobijaju nultu vrednost. U tačkama A, C i E, MPy =0, a u
tačkama B, D i F, MPX = 0, pa prema tome samo kombinacije faktora izmeñu (unutar) linija
grebena čine ekonomski racionalno područije proizvodnje.
Inače od oblika izokvante zavisi kakva je zamenljivost faktora proizvodnje. Ako bi
izokvanta bila negativnog nagiba, faktori bi bili meñusobno savršeni supstituti, a ako bi
izokvanta imala pravi ugao, to bi pretpostavljalo fiksni odnos faktora. Koeficijent
elastičnosti tehničke supstitucije meri lakoću kojom se jedan faktor menja (supstituiše) sa
drugim uz zadržavanje jednakog outputa. Koeficijent se uobičajeno obeležava slovom sigma.

109
 Grafikon 2-50. Ekonomski racionalno područije proizvodnje
izražava se u apsolutnim izrazima, a definiše se kao:
σ = procentualna promena odnosa izmeñu faktora
procentualna promena MPRS yx

odnosno
Tako posmatrana elastičnost supstitucije pokazuje kako se ponašaju udeli pojedinih
faktora u ukupnim troškovima ako im se cene menjaju. Ako je σ = l udeo faktora x u
ukupnom trošku biće konstantan [udeo faktora x jednak je (px*x>/(px*x+Py*y)] Ako je σ >l,
kako px/py raste x/y opada u većem procentu i otud opada udeo faktora x u ukupnom trošku.
Sa druge strane, ako je σ <l, kako px/py raste, udeo faktora x se povećava.

Krajnji slučajevi su kad je σ = ∞ a izokvanta je oblika linije i kad je σ =0, a izokvanta

ima pravi ugao. Što je koeficijent veće vrednosti veći je i stepen zamenljivosti faktora.
Elastičnost supstitucije se može definisati i kao procentualna promena odnosa izmeñu faktora
i procentualne promene odnosa njihovih cena odnosno Px/Py

110
Grafikon 2-51. Efekti promene cene inputa na output
Potrebno je analizirati i efekte promene cena inputa na output. Ako se menja cena
jednog faktora, menja se i nagib izotroškovne linije, pa dolazi do premeštanja tačke ravnoteže
iz A u B (Grafikon 2-51). Preduzeće sada postiže kombinaciju najnižeg troška u tački B u
kojoj se zbog pada cene inputa x promenio odnos u kojem se koriste faktori x i y, pa je
ostvaren veći nivo outputa (Q2) bez promena u ukupnim troškovima. Meñutim, preduzeće se
zbog tržišne situacije (nedovoljna potražnja, npr.) može odlučiti na minimiziranje troškova,
uz proizvodnju jednakog outputa. U tom slučaju preduzeće je u ravnoteži u tački C u kojoj
proizvodi i dalje output Q1, ali sada uz niži trošak (povećava korištenje faktora x kojem se
cena smanjila, a smanjuje korištenje faktora y1, x2, y3; izotroškovnu liniju TC ’paralelan je sa
izotroškovnom linijom TC koja tangira izokvantu Q2 u tački B, jer im je isti nagib, odnosno
jednak je odnos cena px i py ali su različiti utrošci faktora x i y).
I na kraju, postavlja se pitanje kakva je putanja ekspanzije proizvodnje u dugom roku.
Ako se pretpostavi fiksna cena faktora proizvodnje i kombinacija najnižih troškova,
ekspanzija će se kretati kao na grafikonu 2-52. Naime, povećanje proizvodnje znači prelazak
na izokvante koje su udaljenije od koordinatnog početka (Ql, Q2, Q3) i na sve više
izotroškovne linije (TC1, TC2, TC3), a koje su meñusobno paralelne jer imaju isti nagib (cene
faktora su fiksne). Prema tome, putanja ekspanzije u dugom roku, kad su faktori proizvodnje
varjabilni, jeste izoklina A B C, odnosno kriva (LRE) koja spaja tačke istih nagiba izokvanti
Ql, Q2, i Q3.

111
 Grafikon 2-52. Putanja ekspanzije proizvodnje u kratkom i dugom roku
Za razliku od toga, kako u kratkom roku nisu oba faktora varjabilna već je jedan
fiksni, ekspanzija proizvodnje može se dogañati samo povećanjem utroška varjabilnog
faktora. Tako će linija ekspanzije biti A- D -E ili A –F- G (nije izoklina jer spaja tačke
različitih nagiba izokvanti), paralelna je sa osom y ili osiom x, u zavisnosti od toga dali je
fiksni faktor x u količini X1, ili faktor y u količini y1. Te linije (SRE ili SRE’) pokazuju da
putanja ekspanzije u kratkom roku ukazuje sistemsko udaljavanje od optimalne solucije jer se
prelazi na više izokvante kombinacijama inputa koje sve više odstupaju od kombinacija
najnižeg troška.
U celokupnoj teoriji ponašanja proizvoñača ima velikih sličnosti sa teorijom
ponašanja potrošača, koje su obe date u tabeli 2-6. 43
Tabela 2-6. Uporeñenje izmeñu teorija potrošnje i proizvodnje
Teorija ponašanja potrošača Teorija ponašanja proizvoñača
1. Potrošač 1. Proizvodač
2. Dobra X i Y 2. Inputi (faktori) x i y
3. Ukuse predstavlja funkcija korisnosti 3.Tehnologiju predstavlja funkcija
F(X, Y) proizvodnje f(x, y)
4. MUX i MUy 4. MPxiMPy
5. Krive indiferencije 5. Izokvante
6. MRSyx 6. MPRSxy (ili MPRTSyx)
7. Apsolutna vrednost nagiba krive 7. Apsolutna vrednost nagiba izokvante =
indiferencije MRSyx= [∆Y/∆X] MRSyx = [∆y/∆x| =: = MPx/MPy
MUx/MUy
8. Potrošači prihvataju cene na tržištu 8. Proizvoñači prihvataju cene na tržištu
dobara inputa
9. Jednačina ograničavajuće budžetske 9. Jednačina izotroškovne linije
linije I=Xpx+Ypy TC = qxpx+qypy
10. Potrošač maksimira korisnost u okviru datog 10. Proizvodač minimizira trošak datog outputa
dohotka
11. U ravnoteži: MRSyx= Px/Py = 11. U ravnoteži; = px/py = MPx/MPy
MUx/MUy
43
Uporedi, G. S. Maddala, E. Miller, isto delo, str. 177.

112
 10.4. Ravnoteža preduzeća u proizvodnji više proizvoda

U dosadašnjoj analizi posmatrao se slučaj kad preduzeće proizvodi samo jedan

homogeni proizvod. Meñutim, u praksi resursi se mogu upotrebljavati u proizvodnji različitih
proizvoda tako da proizvoñač mora odabirati izmeñu različitih kombinacija proizvoda.
Različiti proizvodi različito utiču kako na troškove proizvodnje tako i na prihod preduzeća,
pa proizvoñač izabira tako što teži da maksimira profit.
Jednostavnosti radi, pretpostavlja se da preduzeće rapoloživim resursima i
tehnologijom proizvodi samo dva proizvoda, A i B. Kriva koja pokazuje različite
kombinacije outputa A i B, koje se mogu rapoloživim resursima i tehnologijom proizvesti u
maksimalno mogućim količinama, naziva se krivom maksimalnih proizvodnih mogućnosti ili
krivom transformacije( Grafikon 2-53).

Grafikon 2-53. Kriva transformacije

Kriva transformacije pokazuje uslove u kojim se jedan proizvod može transformisati u
drugi prebacivanjem resursa iz proizvodnje jednog u proizvodnju drugog. Oblik krive
transformacije zavisi od uslova proizvodnje tako da je u uslovima delovanja zakona
opadajućih prinosa konkavna prema koordinatnom početku, dok bi u uslovima konstantnih
prinosa bila oblika linije negativnog nagiba, a u uslovima rastućih prinosa bila bi oblika krive
konveksne prema koordinatnom početku. Isto tako, ako se povećanje proizvodnje jednog
proizvoda posmatra kroz smanjenje proizvodnje drugog proizvoda, odnosno kroz njegov
oportunitetni trošak, u praksi je najčešći slučaj da tako iskazan trošak raste zbog delovanja
zakona rastućih troškova, čija je posledica i konkavni oblik krive transformacije.44
Granična stopa transformacije (MRPTBA) odgovara nagibu krive transformacije u
nekoj tački i pokazuje za koliko se mora smanjiti proizvodnja proizvoda B da bi se osiguralo
povećanje proizvodnje jedne jedinice proizvoda A, odnosno u apsolutnoj vrednosti
MRPTBA = [∆yB/∆qA].
Ako se količina utrošaka faktora proizvodnje fiksira, kombinacije proizvoda koje se
tom količinom dobijaju na krivi transformacije označavaju jednake troškove proizvodnje.
Svaka data kombinacija proizvoda na krivi transformacije predstavlja jednaki trošak. U vezi
sa tim, premeštanjem iz tačke C u tačku E (Grafikon 2-53), sniženje troškova u iznosu
CD*MCB (gde je MCB marginalni trošak od qB) mora biti jednako povećanju troška u iznosu
DE*MCA ( gde je MCA marginalni trošak od qA), odnosno

44
Uslovima opadajućih, konstantnih i rastućih prinosa odgovaraju uslovi rastućih, konstantnih i opadajućih
troškova.

113
 CD*MCB=DE*MCA
ili
CD = MCA
DE MCB

Kako je to je to je
što znači da je marginalna stopa transformacije proizvoda B u proizvod A jednaka
količniku marginalnog troška proizvoda A i marginalnog troška proizvoda B.
Pitanje je kako utvrditi optimalni asortiman proizvodnje? Da bi se na krivi
transformacije utvrdila optimalna kombinacija qA i qB koja donosi najveći ukupni prihod
potrebno je u analizu uvesti izoprihodnu liniju ili liniju jednakog prihoda. Sve tačke na toj
liniji predstavljaju kombinacije proizvoda qA i qB koje daju isti ukupni prihod. Ako se
količine proizvoda A i B označe sa qA i qB, njihove cene pA i pB, a ukupni prihod sa TR,
jednačina izoprihodne linije glasi:

Grafikon 2-54 Optimalni asortiman proizvodnje

odnosno
TR =qA* pA + qB *pB odnosno
qB = PA * qA +TR
PB PB
Variranjem ukupnog prihoda dobija se serija izoprihodnih linija koji imaju isti nagib,
a linija udaljenija od koordinatnog početka odgovara većem ukupnom prihodu
(TR3>TR2>TR1). Kako svaka kombinacija proizvoda na krivi transformacije pretpostavlja
jednaki trošak, ekonomski je optimalna ona kombinacija količina proizvoda kojom se
osigurava maksimalno mogući ukupni prihod. To je ona kombinacija qB koju predstavlja
tačka (R) u kojoj je izoprihodna linija tangenta na krivi transformacije (Grafikon 2-54). U toj
su tački izjednačeni nagibi izoprihodne linije i krive transformacije. Kako je nagib
izoprihodne linije u apsolutnom izrazu jednak PA/PB, to se uslov optimalnosti svodi na zahtev

114
da je odnosno ili
Ova problematika se može razmatrati i na sledeći način: Prvo, marginalna stopa
transformacije može se dobiti preko marginalnih proizvoda faktora x ili y u proizvodnji
proizvoda A i B. Naime,
MPxA = marginalni proizvod faktora x u proizvodnji proizvoda
MPxB marginalni proizvod faktora x u proizvodnji proizvoda
Kad se smanjuje output B za ∆qB deo faktora x biće osloboñen i on je ∆x = ∆q/MPxB.
Taj se faktor može upotrebiti u proizvodnji proizvoda A, čije je povećanje jednako ∆qA = ∆x

MP odnosno

Otud se dobija
A

Na isti način, uzimajući u obzir faktor y, dobija se

Dalje, po optimalnoj soluciji izoprihodna se linija podudara sa tangentom na krivu
transformacije, što znači da su nagibi krive transformacije i izoprihodne linije jednaki, pa je

otuda
Iz toga sledi i
što znači da je u ekonomski optimalnoj kombinaciji vrednost marginalnog proizvoda
faktora x jednaka u proizvodnji oba proizvoda (isto važi i za input y). Kada ta jednakost ne bi
postojala, ukupni bi se prihod mogao povećavati jednostavnom promenom asortimana bez
ulaganja dodatnih količina faktora proizvodnje, što znači da postojeći asortiman ne bi bio
optimalan.

115
 REZIME
1) Output se može proizvoditi uz više različitih kombinacija inputa. Proizvodnja je proces u kome se
kombinuju i transformišu inputi u outpute, a proizvodna funkcija je odnos izmeñu inputa i
outputa. Ona pokazuje maksimalni output koji se može proizvesti datim inputima uz datu
tehnologiju.
2) Inputi ili faktori proizvodnje dele se na fiksne i varjabilne, u zavisnosti od toga dali se može
njihova količina lako menjati ako se odluči da se poveća obim proizvodnje. Fiksni faktori teško
menjaju količinu, odnosno nisu prilagodljivi za razliku od varjabilnih faktora koji se lako
prilagoñavaju izmenjenim zahtevima proizvodnje. Uobičajeno se kapitalna oprema posmatra kao
fiksni faktor, a rad i sirovine kao varjabilni faktori.
3) S obzirom na vreme u kome se proizvodi razlikujemo trenutni, kratki i dugi rok. U trenutnom
roku proizvodnja se ne može menjati, dok se u kratkom roku može menjati samo u onom odnosu
koliko dopuštaju promene varjabilnih faktora uz date fiksne faktore. Za razliku od toga, u dugom
roku svi su faktori varjabilni pa se kapaciteti kao i tehnologija mogu menjati a time i proizvodnja
prilagoñavati promenjenim uslovima na tržištu.
4) Treba razlikovati ukupni prosečni i marginalni proizvod. Ukupni proizvod je ukupno proizvedena
količina outputa, a prosečan proizvod je ukupna proizvodnja podeljena ukupnom količinom
inputa. Granični proizvod je povećanje proizvodnje koje je rezultat povećanja jednog inputa uz
nepromenjene ostale inpute.
5) Prema zakonu opadajućih prinosa, marginalni proizvod svake jedinice inputa smanjivaće se
uzastopnim jednakim povećanjem tog inputa ako ostali inputi i tehnologija ostaju nepromenjeni.
6) Kako su u dugom roku svi faktori proizvodnje varjabilni, isti nivo outputa je moguće dobiti
različitim kombinacijama faktora proizvodnje. Izokvanta je kriva koja povezuje sve tačke
različitih kombinacija utrošaka dvaju faktora koje daju jednak nivo outputa. Odnos u kome se
meñusobno zamenjuju faktori na odreñenoj tački izokvante zove se marginalna stopa supstitucije
jednog faktora drugim i definisana je nagibom izokvante u datoj tački, a jednaka je stopi
marginalnih proizvoda faktora.
7) Izotroškovna linija spaja sve tačke različitih kombinacija inputa koje se mogu kupiti uz date cene
i novčani trošak, a njen nagib zavisi od odnosa cena inputa. Preduzeće teži da izotroškovnom
linijom dostigne što je moguće dalju izokvantu u odnosu na koordinatni početak, što znači viši
nivo proizvodnje. Ravnotežna je situacija ona u kojoj je izotroškovna linija tangenta na izokvantu,
što znači da se u proizvodnji bilo kog nivoa outputa kombinacija faktora najnižih troškova postiže
u tački u kojoj svaki dinar uložen u nabavku svakog faktora donosi jednak marginalni fizički
proivod.
8) Kad preduzeće proizvodi više proizvoda, proizvoñač bira proizvodnju one kombinacije proizvoda
koja mu maksimira profit. Kriva transformacije pokazuje uslove u kojima se jedan proizvod može
transformisati u drugi prebacivanjem resursa iz proizvodnje jednog u proizvodnju drugog.
Granična stopa transformacije odgovara nagibu krive transformacije u nekoj tački i jednaka je
količniku marginalnih troškova dvaju proizvoda. Izoprihodna linija spaja sve tačke različitih
kombinacija dvaju proizvoda koji daju isti ukupni prihod, a njegov nagib zavisi od odnosa cena
proizvoda. Uslov za optimalni asortiman proizvodnje je da su marginalni troškovi proizvoda
jednaki u odnosu na njihove cene.

116
11. Analiza troškova
Troškovi imaju veliki značaj za preduzeće uglavnom iz dva osnovna razloga. Prvo,
svako povećanje troškova smanjuje profit proizvoñača i zbog toga se posebna pažnja mora
posvetiti njihovom praćenju i mogućnosti njihovog sniženja za dati obim proizvodnje. Drugo,
važnost troškova proizlazi iz toga što količina dobara koju su proizvoñači spremni da ponude
zavisi od tržišne cene ali i o troškova proizvodnje. Tačnije, uz maksimizujuće profitno
ponašanje proizvoñača njegova ponuda zavisi od marginalnog troška, bez obzira na to u kom
tržišnom stanju posluje, pa je marginalni trošak ključni koncept za shvatanje njegovog
ponašanja.
Kako veličina troškova zavisi velikim delom od toga da li se mogu i kako menjati
inputi u proizvodnji datog outputa, potrebno je razlikovati troškove u kratkom roku i troškove
u dugom roku, pa će se u ovom delu troškovi tako i razmatrati. Osim toga, zbog posebne
važnosti osetljivosti ukupnih troškova na promene obima proizvodnje, posebno će se
analizirati elastičnost ukupnih troškova, kao i izvoñenje krive ponude preduzeća.

11.1. Troškovi proizvodnje u kratkom roku

Osnovna karakteristika troškova u kratkom roku je fiksna veličina jednog njihovog

dela nezavisna od proizvodnje, a koja proizlazi iz činjenice da je u kratkom roku deo inputa
fiksan pa preduzeće povećava obim proizvodnje utroškom veće količine varjabilnih inputa.
Tri osnovne analitičke kategorije troškova čije kretanje i meñusobni odnosi utiču na
ponudu preduzeća su ukupni, prosečni i marginalni troškovi. Uz date cene inputa i
tehnologiju ukupni troškovi (TC) proizvodnje rastuća su funkcija nivoa outputa, TC = f(Q)
uz uslov f’’(Q)>0.
U kratkom roku sa promenom nivoa outputa ne menjaju se svi delovi ukupnih
troškova (SRTC), pa se s obzirom na to mogu razlikovati fiksni troškovi (FC) i varjabilni
troškovi (VC) s tim da je SRTC =FC+ VC
Fiksni su troškovi ukupan novčani trošak koji je potrebno podmiriti čak i kad je nivo
outputa jednaka nuli. Na njih nemaju uticaj promene u nivou outputa, a kao primer tih
troškova mogu se navesti zakupnine, vremenska amortizacija, premije osiguranja i sl. Prema
tome, ukupni fiksni troškovi mogu se grafički prikazati kao linija paralelna sa apscisom koja
meri output Q (Grafikon 2-55)
Za razliku od fiksnih troškova, varjabilni se troškovi povećavaju sa povećanjem nivoa
outputa i obuhvataju sirovine, plate, pogonsku energiju i sve druge troškove koji nisu fiksni.
Prema tome, u kratkom roku kako raste obim proizvodnje, rastu i varjabilni troškovi, a kao
posledica toga rastu i ukupni troškovi, što znači da ukupni i varjabilni troškovi (kako su FC
konstantni) sa povećanjem outputa uvek pokazuju jednaka povećanja.

117
 Grafikon 2-55. Ukupni fiksni troškovi

Grafikon 2-56. Proporcionalno varjabilni troškovi

Varijabilni troškovi počinju od nule, odnosno polaze iz koordinatnog početka i mogu
rasti proporcionalno, degresivno i progresivno u odnosu na rast outputa.
Proporcionalno varjabilni troškovi (Grafikon 2-56) povećavaju se upravo
proporcionalno povećanju outputa pa se prikazuju linearnom funkcijom TVC=aQ. Kretanje
troškova u odnosu na rast outputa zavisi od koeficijenta proporcionalnosti koji može biti veći
od jedan, jednak jedan ili manji od jedan, u zavisnosti od toga dali zatvara linija sa apscisom
ugao veći od 45°, jednak 45° ili manji od 45°.

118
 Grafikon 2-57. Degresivno varjabilni troškovi

Grafikon 2-58. Progresivno varjabilni troškovi

Degresivno varjabilni troškovi (Grafikon 2-57) rastu proporcionalno sporije od rasta
outputa i ilustruju se rastućom krivom nagnutom ka apscisi, za razliku od progresivno
varjabilnih troškova koji rastu proporcionalno brže od rasta outputa. Oni se ilustruju
rastućom krivom nagnutom ka ordinati (Grafikon 2-58).
Postavlja se pitanje: od čega zavisi kako će rasti varjabilni troškovi u odnosu na rast
outputa? Rast varjabilnih troškova zavisi od zakona o prinosima. Tako u zoni rastućeg
marginalnog fizičkog proizvoda, zbog manje potrebe za utroškom varjabilnog faktora da bi se
proizvela dodatna jedinica outputa, ukupni varjabilni trošak će rasti po opadajućoj stopi. Za
razliku od toga, kad počne da deluje zakon opadajućih prinosa, zbog veće potrebe za
utroškom varjabilnog faktora da bi se proizvela dodatna jedinica outputa, ukupni varjabilni
trošak će rasti po rastućoj stopi.

119
 Grafikon 2-59, Kriva ukupnih troškova
Na grafikonu 2-59. na kome je na apscisi ozačena količina outputa (Q), a na ordinati
novčane vrednosti (N), prikazana je kriva ukupnih troškova TC koja je rezultat zbira kriva FC
i VC. Ona ima oblik naopako napisanog latiničnog slova S što je posledica odgovarajućeg
rasta krive VC, što je rezultat delovanja zakona o prinosima. Na njoj se mogu izdvojiti zone
degresivno (0 – Q1), proporcionalno (Q1 - Q2) i progresivno (Q2 –Q3) varjabilnih troškova.
Prosečni troškovi mogu se sagledati kroz prosečne ukupne, prosečne fiksne i prosečne
varjabilne troškove.
Prosečni ukupni troškovi predstavljaju ukupne troškove proizvodnje po jedinici
outputa i dobijaju se deljenjem ukupnih troškova sa ukupnim outputom,
ATC = TC
Q
ili sabiranjem prosečnih fiksnih troškova (AFC) i prosečnih varijabilnih troškova
(AVC) = AFC+AVC.
Prosečni fiksni troškovi dobijaju se deljenjem ukupnih fiksnih troškova i
proizvedenog outputa, AFC = TFC / Q,
Ovi troškovi sistemski opadaju sa rastom outputa tako da:

120
 Grafikon 2-60, Dobijanje krive AFC iz TFC
Prosečni varjabilni troškovi predstavljaju ukupne varjabilne troškove po jedinici
outputa i dobijaju se deljenjem ukupnih varjabilnih troškova sa outputom,
AVC = TVC
Q
Pojedine kategorije prosečnih troškova mogu se predstaviti grafički kao krive, a
dobijaju se iz odgovarajućih kriva ukupnih troškova povlačenjem radijus vektora, odnosno
linije na različite tačke tih kriva, jer nagibi tih linija, odnosno tangensi uglova koje zatvaraju
sa apscisom, predstavljaju prosečne veličine za različite nivoe outputa. Tako je na grafikonu
2-60. prikazano dobijanje krive AFC iz TFC gde se vidi da je tangens ugla radijus vektora
povučenog iz koordinatnog početka na tačke A, B, C, D i E sve manji, pa je prema tome AFC
sve manji sa povećanjem outputa. Na grafikonu 2-61. na isti se način iz krive TVC (u delu a)
dobija kriva AVC (deo b), uz napomenu da u tački infleksije krive TVC, po Q, varjabilni
troškovi (prosečni) dostižu minimalnu vrednost (do te tačke su AVC opadali zbog delovanja
zakona rastućih prinosa, a posle Q2 rastu zbog delovanja zakona opadajućih prinosa). Slično
takvom načinu dobijanja AVC iz TVC, mogu se dobiti i ATC iz TC, meñutim, ATC se mogu
dobiti i vertikalnim sabiranjem kriva AFC i AVC za različite nivoe outputa (Grafikon 2-62).
Granični troškovi (MC) predstavljaju porast ukupnih troškova uslovljen jediničnim

porastom outputa. odnosno

121
 Grafikon 2-61. Dobijanje krive AVC iz TVC
MC se može dobiti iz krive TC kao tangens ugla koji zatvaraju tangente povučene na
odreñene tačke krive TC. Oblik krive MC jasno izražava činjenicu da MC pada kada MP
varjabilnog faktora raste, a da MC raste kada MP varjabilnog faktora opada, pa je kriva MC
zapravo inverzni odraz krive MP baš kao što je i kriva AVC inverzni odraz krive AP. U vezi
sa tim, moguće je prikazati (Grafikon 2-63) krive prosečnog i marginalnog proizvoda
varjabilnog faktora u ekonomski važnoj II. zoni proizvodnje (vidi grafikon 2- 45) deo
grafikona (a) i korespondirajuće krive troškova AVC i MC što je ilustrovano u delu grafikona
(b). U delu grafikona (b) II. zona počinje od najniže tačke krive AVC jer odgovara najvišoj
tački krive AP. U delu (a) II. zona završava gde je MP = 0, dok u delu (b) II. zona završava
teorijski tamo gde je MC= ∞ (jer je ∞recipročna vrednost od 0). Imajući u vidu važnost
kratkoročnih kriva troškova za poslovnu politiku preduzeća potrebno je naglasiti sledeće: 45

45
O tehnikama procenjivanja troškova vidi D. Salvatore, Ekonomija za menedžere..., str. 299-314.

122
 Grafikon 2-62. Dobijanje SRATC vertikalnim sabiranjem AFC i AVC
Kako se fiksni troškovi ne menjaju sa povećanjem outputa, promene u ukupnim
troškovima su rezultat promena u troškovima varjabilnih inputa pa se marginalni trošak
može izraziti kao odnos porasta ukupnih varjabilnih troškova i porasta outputa, to jest
MC=ATVC/AQ.

Grafikon 2-63. Krive AP i MP i njima korespondirajuće krive AVC i MC

123
 Tabela 2-7. Različiti koncepti troškova
Q TFC TVC TC MC AFC AVC ATC
1 2 3 4 = 2 + 3 5 = 4i-4i-1 6 = 2/1 7 = 3/1 8=4/1
0 100 0 100 ∞ neodre. ∞
50
1 100 50 150 100 50 150
40
2 100 90 190 50 45 95
30
3 100 120 220 33,3 40 73,3
10
4 100 130 230 25 32,5 57,5
20
5 100 150 250 20 30 50
40
6 100 190 290 16,7 31,7 48,3
70
7 100 260 360 14,3 37,1 51,4

U tabeli 2-7. prikazani su svi dosad analizirani koncepti troškova. Geometrija odnosa
tih koncepata u kratkom roku na različitim nivoima outputa data je na grafikonu 2-64, na
kojoj su krive prosečnih troškova dobijene iz kriva ukupnih troškova na već prikazani
način.Imajući u vidu važnost kratkoričnih kriva troškova za poslovnu politiku preduzeća
potrebno je posebno istaći sledeće:
Tri tačke na krivi MC od posebnog su značenja, i to (a) teme krive MC, (b) tačka
preseka MC i AVC i (c) tačka preseka MC i ATC.
(a) Teme krive MC predstavlja prag na osnovu zakona o prinosima jer pri outputu
Q1 MC dostižu minimum, a MP maksimum, pa je posle te tačke zbog delovanja zakona
opadajućih prinosa sporiji porast proizvodnje od rasta troškova, pa i ako AVC i ATC još uvek
opadaju, sve sporije opadaju u odnosu na porast proizvodnje.
(b) Tačka preseka MC i AVC je tačka zatvaranja i na ordinati pokazuje tržišnu cenu
po kojoj bi preduzeće uz proizvodnju i prodaju outputa Q2 pokrivalo TVC i ostvarivalo isti
gubitak (u visini fiksnih troškova) kao i kad ne bi proizvodilo.
(c) Tačka preseka MC i ATC je prelomna tačka i na ordinati pokazuje tržišnu cenu
po kojoj bi preduzeće uz proizvodnju i prodaju outputa Q3 pokrilo ukupne eksplicitne i
implicitne troškove. Na tom nivou outputa dostiže se jednakost marginalnog i prosečnog
ukupnog troška (MC = ATC), pa bi sa aspekta optimalnog korišćenja resursa i u skladu sa
minimalnim troškovima po jedinici outputa, to bio optimalan nivo proizvodnje u tehničkom
smislu.46

46
Politika proizvodnje prema kriterijumu izjednačenja marginalnog i prosečnog ukupnog troška vodila bi se na
taj način da; ako je ATC > MC (levo od Q2), obim proizvodnje bi se povećavao jer ATC padaju ako je MC
manji od njih, a ako je ATC<MC (desno od Q2) obim proizvodnje bi se smanjio (meñutim, tehnički optimum se
ne mora podudarati sa ekonomskim optimumom).

124
 11.2. Troškovi proizvodnje u dugom roku

Za razliku od kratkog roka, u dugom roku nema fiksnih faktora proizvodnje pa, prema
tome, ni fiksnih troškova. Svi su troškovi varijabilni jer preduzeće može prilagoñavati
kapacitete, odnosno sve faktore zahtevima veće ili manje proizvodnje outputa.

Grafikon 2-65. Dobijanje krive LRTC iz kriva SRTC

U cilju povećanja outputa preduzeće proširuje kapacitete i zapošljava više faktora.
Ako se pretpostave fiksne cene faktora proizvodnje, kretanje ukupnih troškova u dugom roku
(LRTC) može se prikazati krivom koja povezuje tačke tangentnosti serije izotroškovnih linija
sa izokvantama koje predstavljaju različite nivoe outputa (pa je LRTC jednako LRE sa
grafikona 2-52).
Preduzetnička aktivnost u dugom roku je jednaka zbiru kratkoročnih kombinacija
proizvodnih faktora na onom stepenu njihove zaposlenosti koja osigurava minimalne
troškove outputa. Ako se krive SRTC preduzeća (kad je rapolagalo sa tri različite veličine
kapaciteta) prikažu kao na grafikonu 2-65, kriva LRTC se dobija spajanjem tačaka infleksije
pojedinih kriva SRTC. Te se tačke spajaju jer tačkama infleksije odgovaraju outputi u kojima
se postižu minimalni troškovi po jedinici proizvoda, odnosno u kojima je MC = ATC. Kriva
LRTC polazi iz koordinatnog početka jer u dugom roku nema fiksnih troškova, a po pravilu
je oblika obrnuto napisanog latiničnog slova S, jer povećanje kapaciteta dovodi u početku do
rastućeg, a kasnije do opadajućeg prinosa u odnosu na obim.

125
 Grafikon 2-66. Dobijanje krive LRATC iz krive LRTC
Kriva LRATC se može dobiti iz krive LRTC povlačenjem radijus vektora iz
koordinatnog početka na različite tačke krive LRTC, s tim da u tački infleksije krive LRTC,
po Q2, LRATC dostižu minimalnu vrednost (Grafikon 2-66).

Grafikon 2-67. Dobijanje krive LRATC iz kriva SRATC

Osim toga, kriva LRATC može se dobiti i spajanjem temena pojedinih kriva SRATC
koje odgovaraju različitim obimima proizvodnih kapaciteta (Grafikon 2-67). Naime, da bi
ostvarilo najniže ATC u proizvodnji datog outputa preduzeće menja kapacitete i to u tačkama
Q1 Q2 Q3 i Q4 Kako se za sve outpute do Q1 najniži ATC ostvaruju sa kapacitetom 1, za
output od Q1Q2 sa kapacitetom 2, za output Q2Q3 sa kapacitetom 3, za output Q3Q4 sa
kapacitetom 4, a za veći output trebali bi još veći proizvodni kapaciteti 5 itd., kriva LRATC
sastoji se od segmenata krivih SRATC koje odgovaraju različitim kapacitetima. U prvom delu
povećanje kapaciteta dovodi do sve nižih ATC, a posle odreñenog iskorištenja kapaciteta
ATC rastu, što je posledica ekonomije i disekonomije obima.
Opadajući deo krive LRATC se može objasniti ekonomijom obima jer povećanje
kapaciteta dovodi do rastućeg prinosa u odnosu na obim i zato do opadanja LRATC (to

126
omogućava veća tehnička podela rada i specijalizacija i dr). Sa druge strane, disekonomija
obima objašnjava rastući deo krive LRATC tako što stalno povećanje kapaciteta dovodi do
opadajućeg prinosa zbog poteškoća izazvanih višom piramidom upravljanja, povećanom
administracijom, odnosno sve uvećane troškove poslovanja uzrokovane „gigantomanijom“.
Oblik krive LRATC se ne može objasniti delovanjem zakona opadajućih prinosa jer su u
dugom roku svi faktori varjabilni.

Grafikon 2-64. Geometrija odnosa TFC, TVC, TC, AFC, AVC, ATC i MC
11.3. Elastičnost ukupnih troškova
Elastičnost ukupnih troškova je osetljivost ukupnih troškova na promene obima
proizvodnje. Ovako iskazana osetljivost se meri koeficijentom elastičnosti (Ec) koji pokazuje
za koliko će se procenata promeniti ukupni troškovi ako se obim proizvodnje poveća za jedan
procenat, što znači da je

Kako je i kako je to je

127
 U analizi kratkog roka (Grafikon 2-68) prelomna tačka, odnosno tačka u kojoj se seku
MC i AC (pa su prema tome MC AC, a Ec = 1), označava granicu (QE) do koje brže raste
output nego ukupni troškovi (jer su do tu AC veći od MC, što znači da je Ec < 1), a posle toga
je obrnuto, brže rastu ukupni troškovi nego output (MC su veći od AC pa je Ec >1).
U analizi dugog roka (Grafikon 2-69) koeficijent elastičnosti ukupnih troškova
upućuje na zone ekonomije i disekonomije

Grafikon 2-69. Elastičnost ukupnih troškova u dugom roku zone ekonomije i disekonomije
obima
Naime, dok god je LRATC veći od LRMC, to je Ec <1, što znači da brže raste output
nego ukupni troškovi. To je zona ekonomije obima u kojoj povećanje kapaciteta dovodi do
rastućeg prinosa u odnosu na obim. Za razliku od toga, kad je DMTr veći od LRATC onda je
Ec > 1, što znači da brže rastu ukupni troškovi nego output, a to je karakteristika zone

128
disekonomije obima. Obim proizvodnje QE u kome su DMTr i LRATC jednaki, odnosno gde
je Ec = 1, definiše optimalni odnos odreñenog preduzeća u kome su prosečni ukupni troškovi
najniži.
11.4. Izvođenje krive ponude preduzeća

Opšti neposredni cilj i kriterijum ponašanja preduzeća je maksimiziranje pozitivne

razlike izmeñu ukupnog prihoda i ukupnih troškova, odnosno max (TR-TC). Uslov za
maksimiziranje te funkcije cilja je da je njen prvi izvod jednak nuli, odnosno da je
dTR - dTCQ
dQ dQ
Otuda je dTR = dTC
dQ dQ

Kako je
znači da se max (TR-TC) postiže pri obimu proizvodnje pri kome su MC= MPR, što
znači gde se izjednačavaju marginalni troškovi i marginalni prihod. Zbog toga je obrazac MC
= MR definicija opšteg značenja kriterija maksimizacije dobiti i primenjuje se pri odreñivanju
ravnoteže, odnosno cene i outputa u svim tržišnim stanjima. Prema tome, kad su cene
proizvoda i faktora stalne, bez obzira na nivo outputa, preduzeće ekonomski ispravno postupa
kad prilagoñava obim proizvodnje tržišnoj ceni outputa tako da taj obim uvek bude odreñen
presekom kriva cene i MC iznad prelomne tačke. U tom slučaju imalo bi gubitak u visini
fiksnih troškova, a ako je cena proizvoda iznad prosečnih varjabilnih troškova ono bi imalo
manji gubitak kad bi nastavilo proizvodnju jer bi pokrilo deo fiksnih troškova. Dok je cena u
kratkom roku jednaka ili veća od prosečnih varjabilnih troškova (p > AVC), preduzeće treba
da nastavi proizvodnju jer tako maksimira pozitivnu razliku izmeñu TR i TC.
To nikako ne znači da preduzeće mora da obustavi prizvodnju u kratkom roku ako
cena proizvoda padne ispod prelomne tačke.

Grafikon 2-70 Kriva ponude preduzeća u kratkom roku.

U takvim uslovima kriva ponude preduzeća u kratkom roku izvodi se iz njegove

129
krive SRMC iznad tačke zatvaranja (Grafikon 2-70). Pri svakoj ceni od p1 do p2,
odgovarajućom količinom outputa od Q1 do Q2 preduzeće ostvaruje manji gubitak nego kad
ne bi proizvodilo. Sa cenom p2 i količinom Q2 preduzeće pokriva ukupne troškove
(eksplicitne i implicitne) po jedinici outputa, a sa cenom p3 i količinom Q3 ostvaruje profit
(odnosno, profit iznad prosečnog - ekstra profit).
Za razliku od kratkog roka, u dugom roku kriva ponude preduzeća je odreñena
segmentom krive DMTr iznad prelomne tačke, jer se u toj tački pokrivaju ukupni troškovi
obračunati po jedinici outputa (Grafikon 2-71).

Grafikon 2-71. Kriva ponude preduzeća u dugom roku

130
 REZIME

1. Veličina troškova zavisi velikim delom od toga da li se mogu i kako menjati inputi u
proizvodnji datog outputa, pa s obzirom na to treba razlikovati troškove u kratkom i
troškove u dugom roku.
2. Osnovna karakteristika troškova u kratkom roku je fiksna veličina jednog njihovog dela
koji ne zavisi od odnosa poizvodnje, a koji je posledica toga što je u kratkom roku deo
inputa fiksan pa preduzeće povećava obim proizvodnje utroškom veće količine
varjabilnih inputa.
3. Ukupni troškovi u kratkom roku se sastoje od ukupnih fiksnih troškova čija veličina ne
zavisi od obima proizvodnje i ukupnih varjabilnih troškova koji se povećavaju sa
povećanjem nivoa outputa. Prosečni ili jedinični troškovi su ukupni troškovi podeljeni
brojem proizvedenih jedinica, a razlikuju se prosečni ukupni troškovi, prosečni fiksni
troškovi i prosečni varjabilni troškovi. Granični trošak proizvodnje je dodatni trošak
proizvodnje jedne dodatne jedinice proizvoda.
4. Eksplicitni troškovi su direktni novčani iznosi koje preduzeće plaća za kupovinu ili
zakup resursa, a implicitni troškovi predstavljaju veličinu prihoda koja bi se ostvarila
zapošljavanjem resursa u drugoj najboljoj alternativi. Prosečan profit je onaj iznos
profita koji zadržava preduzetnika u datoj privrednoj aktivnosti pa se on uobičajeno
iskazuje sa eksplicitnim troškovima u ukupnim troškovima.
5. Tri tačke na krivi MC su od posebnog značaja. (1) Teme krive MC naziva se „prag
zakona o prinosima“ jer tu marginalni trošak dostiže minimum, a marginalni proizvod
maksimum, pa posle te tačke zbog delovanja zakona opadajućih prinosa sporiji je porast
proizvodnje nego porast troškova. (2) Tačka preseka MC i AVC naziva se „tačka
zatvaranja“ i na ordinati pokazuje tržišnu cenu po kojoj bi preduzeće uz odgovarajući
output pokrivalo varjabilne troškove i ostvarivalo gubitak u visini fiksnih troškova, isto
kao i kad ne bi proizvodilo. (3) Tačka preseka MC i ATC naziva se „prelomna tačka“ i
na ordinati pokazuje tržišnu cenu po kojoj bi preduzeće uz odgovarajući output
pokrivalo ukupne eksplicitne i implicitne troškove.
6. Kako u dugom roku nema fiksnih inputa, odnosno faktora proizvodnje, nema ni fiksnih
troškova. Svi su troškovi varjabilni pa kriva dugoročnih ukupnih troškova polazi iz
koordinatnog početka i uvek je nalik obrnuto napisanom latiničnom slovu S. Kriva
prosečnih ukupnih troškova u je prvom delu opadajuća, a u drugom delu raste. Oblici
tih kriva posledica su toga što povećanje kapaciteta u vremenu ima za rezultat u početku
rastući, a kasnije opadajući prinos u odnosu na obim proizvodnje.
7. Ekonomija obima je zona u kojoj povećanje kapaciteta proizvodnje dovodi do rastućeg
prinosa u odnosu na obim i opadajućih prosečnih ukupnih troškova kao posledicu veće
tehničke podele rada, specijalizacije i dr. Disekonomija obima je zona u kojoj
povećanje kapaciteta ima za rezultat opadajući prinos u odnosu na obim i u skladu s tim
rastuće prosečne ukupne troškove, koji su posledica teškoća izazvanih višom
piramidom upravljanja, povećanom administracijom, kontrolom jednom rečju
„gigantomanijom“.
8. Elastičnost ukupnih troškova je osetljivost ukupnih troškova na promene obima
proizvodnje. Meri se koeficijentom elastičnosti koji pokazuje za koliko će se procenata
promeniti ukupni troškovi ako se obim proizvodnje poveća za jedan procenat a jednak
je odnosu marginalnog i prosečnog troška. U analizi dugog roka koeficijent elastičnosti

131
 ukupnih troškova upućuje na zone ekonomije i disekonomije obima. U zoni ekonomije
obima koeficijent elastičnosti ukupnih troškova manji je od jedan, u zoni disekonomije
obima veći je od jedan, a kad je njegova vrednost jednaka jedan u pitanju je optimalni
položaj preduzeća u kome su prosečni ukupni troškovi najniži.
9. Kriva ponude preduzeća u kratkom roku izvodi se iz njegove krive marginalnih
troškova iznad tačke zatvaranja. Za razliku od toga, u dugom roku kriva ponude preduzeća
odreñena je segmentom krive marginalnog troška iznad prelomne tačke.

132
12. Ravnoteža i određenost cene i outputa u različitim
tržišnim stanjima
12.1. Klasifikacija tržišnih struktura
Do tridesetih godina ovoga veka slobodna konkurencija bila je teorijska osnova za
utvrñivanje zakonitosti formiranja cena, a monopol se tretirao kao poseban slučaj. 47
Morfologija tržišta pojednostavljeno se razmatrala kroz ta dva krajnja tržišna stanja. Sve veća
prisutnost monopolskih i oligopolskih struktura u stvarnosti dovela je do pokušaja da se
teorijski ustanove nove tržišne strukture, odnosno na osnovu odreñenih kriterija napravi takva
klasifikacija tržišnih struktura koja bi odgovarala stanju u realnom svetu i omogućila
objašnjenje načina uspostavljanja cena i odreñivanja veličine outputa proizvoñača.
H. Stackelberg je 1934. godine dao klasifikaciju tržišnih struktura koja je jedna od
najšire prihvaćenih do danas. U klasifikaciji je pošao od sledećeg: što je veći broj učesnika na
tržištu, manja je ekonomska snaga svakog od njih, odnosno što ih je manji broj, veća im je
ekonomska moć. Broj učesnika na tržištu kategoriše u tri kategorije mnogo, malo, odnosno
samo jedan. Tako je dobio shemu koja sadrži devet tržišnih stanja (tabela 28) i koja
predstavlja simetričnu matricu s obzirom na tržišna stanja ispod i iznad glavne dijagonale
potpuna konkurencija bilateralni oligopol bilateralni monopol (monopolu odgovara
monopson, oligopolu oligopson, a kvazimonopolu kvazimonopson).

Tabela 2-8. Štakelbergova klasifikacija tržišnih struktura

BROJ KUPACA MNOGO MALO JEDAN
Broj prodavaca
Mnogo potpuna konkurencija oligopson monopson
Malo oligopol bilateralni oligopol kvazimonopson
Jedan monopol kvazimonopol bilateralni monopol

Ovoj klasifikaciji stavljani su prigovori u vezi sa pretpostavkom o obrnutom kretanju

veličina broja učesnika i njihove ekonomske moći (jer se u stvarnosti mali broj učesnika ne
mora monopolistički ponašati), a naročito što ne obuhvata tzv. parcijalna tržišna stanja, tj.
one tržišne situacije u kojima, osim jednog ili nekoliko prodavaca ili kupaca, postoji i veći
broj manjih (outsidera) koji nemaju uticaja na cenu.

47
Tako npr. A. Marshall razlikuje slobodnu konkurenciju i monopol kao dva tržišna stanja i objašnjava
formiranje cena u njima (vidi A. Marshall, Načela ekonomike, Centar za kulturnu delatnost, Zagreb, 1987.,
knjiga V), dok su retki teoretičari razmatrali i druga tržišna stanja (kao što su npr. duopol razmatrali A. A.
Cournot 1838., odnosno J. Bertrand 1883. godine.

133
 Tabela 29. Samuelsonova klasifikacija tržišnih struktura

BROJ
DEO PRIVREDE STEPEN
PROIZVODAČA I METODE U
U KOME KONTROLE
STRUKTURA STEPEN MARKETINGU
PREVLADAVA CENA
DIFEREN.
PREDUZEĆA
PROIZV.
savršena mnogo proizvoñača; malo uopšte nema tržišna razmena ili
konkurencija identični proizvodi poljoprivrednih kontrole aukcija
grana (pšenica,
nesavršena mnogo proizvoñača, kukuruz,...)
konkurencija mnoge stvarne ili
ukrasne razlike u trgovina na malo I
proizvodima (hrana, benzinske Z
stanice,...) V
monopolistička nekoliko E
ograničena proizvoñača; mala S
konkurencija razlika u proizvodu čelik, hemikalije T
ili uopšte nema A propaganda i
razlike N suprostavljanje
kvaliteta
nekoliko automobili,
oligopol proizvodača; kompjuteri
izražena
diferenciranost

jedini proizvoñač; lokalna telefonija, veliki ali propaganda i

potpuni monopol proizvod bez bliskih el energija, gas obično promocija
supstituta („prirodni regulisan
monopoli“)

Bilo je više pokušaja postavljanja potpunije klasifikacije od Štakelbergove. Oni su

polazili od većeg broja kriterijuma. Tako P. A. Samuelson, polazeći od tri osnovna kriterija
(broj učesnika, diferenciranost proizvoda, uticaj na cenu) i dva promotivna pokazatelja
(metode prodaje marketing i deo privrede u kome preovladava), razlikuje tri osnovna tržišna
stanja: savršenu konkurenclju, nesavršenu konkurenciju i potpuni monopol. 48
U savršenoj konkurenciji veliki broj proizvoñača proizvodi identičan proizvod, nema
kontrolu nad cenom, a uglavnom je zastupljena u malo poljoprivrednih grana u kojima je
metoda prodaje npr. robna berza. Nesavršena konkurencija se razlikuje s obzirom na broj
učesnika i diferenciranost proizvoda. Postoji: (a) nesavršena konkurencija kada veliki broj
proizvodača proizvodi proizvode koji se uveliko razlikuju ili je diferenciranost formalna
(proizvodnja paste za zube, trgovina na malo); (b) mali broj proizvoñača proizvodi proizvode
koji se malo razlikuju ili meñu njima nema nikakve razlike (čelik) i (c) mali broj proizvoñača
proizvodi proizvod dosta izražene diferenciranosti (automobil). U sva tri oblika nesavršene
konkurencije postoji delimična kontrola cena, a metode u marketingu su reklama i
suprotstavljanje kvaliteta. U trećem osnovnom tržišnom stanju, u potpunom monopolu, jedan
proizvoñač proizvodi proizvod koji je izrazito diferenciran, odnosno proizvod za koji nema
bliskih supstituta. Proizvoñač ima veliki stepen kontrole nad cenom. To je stanje najčešće
zastupljeno kod nekih vrsta usluga, a od metoda u marketingu koristi se promocija, odnosno
javne komunikacije.

48
P. A. Samuelson, W. D. Nordhaus, Economics,. Nordhaus, Ekonomija,...1992, str. 165, str. 570.; P. A.
Samuelson W. D.

134
 Tabela 2- 10. Pregled osobina osnovnih tipova trzišnih struktura prema Waudu

Obeležja Savršena Monopotistička Oligopol Monopol

konkurencija (ograničena)
konkurencija

Broj preduzeća na Vrlo mnogo Mnogo Nekoliko Jedan

tržišitu

Mogućnost preduzeća Nema je Ograničena Zavisi od ponašanja Znatna

da kontroliše cenu drugih preduzeća, ali
velika u slučaju
sporazuma
Mogućnost ulaska Lako,bezbitniji Umereno lako Teško, značajne Nemoguće
novih preduzeća u h prepreka prepreke
granu

Diferencijacija Nediferenciran Diferenciran Nediferenciran i Proizvod

proizvoda diferenciran jednog tipa

Necenovna Nema je Donekle Velika propaganda i Promocija

konkurencija propagiranje i promocija prizvoda i
promocija propaganda
različilosti javnim
proizvoda komuniciranje
m
Primeri Poljoprivreda Prodavnice Autoindustrija, čelik i Lokalno
trgovine na malo većina kućnih aparata telefonsko
preduzeće

R. N. Waud, slično R A. Samuelsonu, daje pregled osobina četiri osnovna tipa

tržišnih struktura (tabela 210). 49
TRŽIŠNO BROJ KOEFICIJENT KOEFLCENT
STANJE UČESNIKA ELASTIČNOST UNAKRSNE
I ELASTIČNOSTI
SUPSTITUCIJE TRAŽNJE
Potpuna Veliki Odreñen (mali) broj 0
konkurencija
Monopol Jedan mali ∞ Odreñen broj
oligopol
Ograničena Veliki Odredeni (veliki) Odreñen broj
konkurencija broj
Tržišno stanje Broj Koeficijent Koeficijent unakrsne
učesnika elastičnosti elastičnosti tražnje
supstitucije
49
R.N. Waud, isto delo, dodatak Pregled mikroekonomije, str. 6, M. Bronfenbrenner,
W. Sichel i W. Gardner na osnovi tri kriterija broj preduzeća, diferencijacija proizvoda i
lakoća ulaska u granu takoñe razlikuju četiri tržišna stanja (potpunu konkurenciju, potpuni
monopol, monopolističku konkurenciju i oligopol). Vidi opširnije M. Bronfenbrenner, W.
Sichel, W. Gardner, Microeconomics, Third Et ition, Houghton Mifnin Company, Boston,
1990., str. 200.

135
 Tabela 2-11. Weintraubova Idasifikaclja tržišnih struktura

Broj Koeficijent elastičnosti Koeflcent unakrsne

Tržišno stanje
učesnika supstitucije elastičnosti tražnje
Potpuna konkurencija Veliki ∞ 0
Monopol Jedan Odredeni (mali) broj 0
oligopol mali ∞ Odreñen broj
Ograničena
Veliki Odredeni (veliki) broj Odreñen broj
konkurencija

Za razliku od toga, S. Weintraub na osnovu tri kriterija (broj učesnika, koeficijent

elastičnosti supstitucije i koeficijent unakrsne elastičnosti tražnje) definiše četiri različita
tržišna stanja (tabela 2-11). Ta se klasifikacija najviše koristi u analizi odreñenosti cena i
outputa, a osnovne karakteristike pojedinih tržišnih stanja su sledeće:

Potpuna konkurencija veliki broj proizvoñača nudi identičan proizvod pa je

koeficijent elastičnosti supstitucije∞, a kako svaki proizvoñač učestvuje u ukuphoj ponudi sa
zanemarivo malim udelom, svaka je akcija u sklopu vlastite politike cene beznačajna.
Monopol jedan proizvoñač proizvodi proizvod za koji postoji mala mogućnost
supstitucije, pa kupci vremenom reaguju na promene u ceni promenom odnosa svojih
kupovina, a koeficijent unakrsne elastičnosti tražnje je jednak nuli jer nema drugih
proizvoñača.
Oligopol analizira se čisti ili homogeni oligopol pa nema diferencijacije proizvoda,
odnosno elastičnost supstitucije je savršena, a unakrsna elastičnost tražnje, za razliku od
potpune konkurencije, postoji jer se promene u ceni jednog proizvoñača odražavaju na obim
prodaje drugih.
Ograničena konkurencija - veliki broj učesnika proizvodi diferencirane proizvode
ali, iako postoji odreñena izoliranost sopstvenog tržišta, relativno je lako ući u odreñenu
delatnost (mala su preduzeća) pa postoji relativno velika elastičnost supstitucije, dok je
unakrsna elastičnost tražnje veća od nule jer promene u ceni jednog proizvoñača utiču na
obim prodaje drugih koji, iako ne prodaju isti proizvod, ipak prodaju vrlo sličan.
Polazeći od Weintraubove klasifikacije, u nastavku analize prezentovaćemo
uspostavljanje ravnoteže i odreñenost outputa i cene proizvoda.

136
 12.2. Potpuna konkurencija

2.1.1. Karakteristike potpune konkurencije

Na tržištu potpune konkurencije veliki broj prodavaca (proizvoñača) nudi

homogene, odnosno potpuno standardizovane, identične proizvode pa kupci ne prave razliku
izmeñu njih. Zbog toga je elastičnost supstitucije izmeñu proizvoda svih prodavaca savršena
pa je i kriva tražnje sa kojom se suočava preduzeće na tržištu savršeno elastična. Svaki
pokušaj bilo kog pojedinačnog prodavca da podigne cenu iznad cene konkurenata dovodi do
njegovog uklanjanja sa tržišta jer njegovi kupci prelaze kod konkurenata, a sniženje cene
ispod cene konkurenata zbog njegove male snage bilo bi zanemarujuće za položaj
konkurenata.
Prema tome, kako je svaki prodavac mali, jer u ponudi učestvuje sa zanemarivim
udelom, ne može uticati na cenu već je prihvata kao zadatu veličinu koja se formira na
tržištu delovanjem agregatne ponude i agregatne tražnje. Bilo kakva akcija prodavaca u
vlastitoj politici cena nema gotovo nikakav uticaj na položaj ostalih konkurenata, pa je zbog
toga koeficijent unakrsne elastičnosti tražnje jednak nuli.
Osim toga, tržište potpune konkurencije karakteriše i savršena mobilnost učesnika,
odnosno sloboda ulaza i izlaza preduzeća iz grane po vlastitom izboru, kao i neograničenost
kretanja cena uzrokovanih merama ekonomske politike.
Iz svih navedenih karakteristika može se zaključiti da je potpuna konkurencija
ekstremno tržišno stanje koja se retko sreće u realnom privrednom životu, izuzev u nekim
poljoprivrednim granama.Najčešće se koristi kao teorijka apstrakcija u cilju komparacije sa
drugim tržišnim strukturama. Meñutim, neko preduzeće može da se ponaša kao konkurentno i
u slučaju kada tržište nema sve navedene karakteristike. Tako npr. ako preduzeće oceni da ne
može uticati na tržišnu cenu svog proizvoda, nego tržišnu cenu prihvata kao zadatu i njoj
prilagoñava obim proizvodnje, tada se na njega može gledati kao na preduzeće u usloviima
potpune konkurencije.

2.1.2. Ravnoteža na nivou grane u potpunoj konkurenciji

U potpunoj konkurenciji postoji razlika izmeñu ravnoteže na nivou grane i ravnoteže

na nivou preduzeća. Kako preduzeće prihvata cenu svog proizvoda kao zadatu veličinu koja
se formira na tržižtu, kod njega se problem ravnoteže svodi na utvrñivanje odgovarajućeg
obima proizvodnje po datoj tržišnoj ceni i njegovim troškovima proizvodnje. Za razliku od
toga, ravnoteža na nivou grane obuhvata proces formiranja ravnotežne cene na osnovu
interakcije granske ponude i tražnje.
U razmatranju ravnoteže na nivou grane potrebno je razlikovati trenutni, kratki i dugi
rok. Dok je trenutni rok vreme realizacije u kome je ponuda ograničena postojećom zalihom
dobara a kratki rok omogućava promene u proizvodnji i ponudi samo u granicama postojećih
fiksnih kapaciteta, u dugom roku svi su faktori varjabilni (fiksni su samo prirodni resursi) pa
se kapaciteti, kao i tehnologija, mogu menjati. Otuda, prema A, Marshallu, postoji
privremena ravnoteža ponude i tražnje i tržišna cena u trenutnom roku, kratkoročna
ravnoteža i subnormalna cena kratkog roka, kao i dugoročna ravnoteža i normalna cena
dugog roka. Što je kraći vremenski period analize, na formiranje ravnotežne cene veći
uticaj ima potražnja, a što je duži vremenski period, odlučujući je uticaj ponude i
troškova proizvodnje.

137
 Grafikon 2-72, Ravnoteža na nivou grane u kratkom roku

Grafikon 2-73. Ravnoteža na nivou grane u kratkom roku

U kratkom roku (Grafikon 2-72) ponuda je fiksna pa je odlučujući uticaj tražnje u

odreñivanju cene- nivo cene zavisi od položaja krive tražnje. Veća potražnja ima za rezultat
višu cenu a manja potražnja nižu cenu. Kako u kratkom roku postoji odreñena varjabilnost
ponude (u granicama postojećih kapaciteta), ponuda i troškovi proizvodnje u interakciji sa
potražnjom utiču na formiranje cene (Grafikon 2-73). Povećanje tražnje sa D na D1 vodi
privremenom porastu cene sa p na p1 i ravnoteži u tački R1. Povećanje cene podstiče
povećanje proizvodnje i rast ponude sa S na S1 što vodi novoj ravnoteži u tački R2, odnosno
ceni p2 koja je veća od početne cene p ali je manja (zbog povećane ponude) od privremene
cene p1.
U dugom roku dolazi do optimalnog prilagoñivanja proizvodnje i ponude grane
tržišnoj situaciji pa ponuda odlučujuće utiče na formiranje cene. Upravo zato je cena dugog

138
roka normalna cena. Kriva ponude u dugom roku je najelastičnijeg oblika, odnosno približava
se liniji paralelnoj sa apscisom.
(Grafikon 2-74. a). Ako se pretpostavi opadanje troškova u dugom roku, kriva
ponude će biti negativnog nagiba pa će u slučaju povećanja tražnje dugoročna normalna cena
biti niža od početne (Grafikon 2-74 b). Za razliku od toga, ako bi u grani delovali rastući
troškovi, kriva ponude bi bila pozitivnog nagiba, a to bi imalo za rezultat normalnu cenu višu
od početne, dok bi u slučaju konstantnih troškova kriva ponude bila paralelna sa apscisom, a
dugoročna normalna cena bi bila jednaka ceni pre povećanja tražnje.

Grafikon 2-74. Ravnoteža na nivou grane u dugom roku

U okviru analiziranja ravnoteže na nivou grane potrebno je istaći iz literature poznatu
cobweb teoremu (engl. Cobweb -paukova mreža), odnosno obrazac prilagoñivanja u koji su
uključena vremenska kašnjenja. Naime, u tom slučaju u potpunoj konkurenciji proizvoñači
planiraju buduću proizvodnju na osnovu očekivanja održanja postojećih cena, a cena je
odreñena rapoloživom ponudom. Na grafikonu 2-75. kriva D je kriva tražnje u uobičajenom
smislu tokom odreñene godine, a S je kriva ponude u koju je ugrañeno vremensko kašnjenje
(npr. ponuñena količina na tržištu tokom dve godine po različitim cenama iz prošle godine,
ceteris paribus). Za ilustraciju se može uzeti situacija u kojoj poljoprivrednici donose odluku
o zasadu useva koji će sazrevati godinu dana, na osnovu postojece tržišne cene. U prvoj
godini tržišna cena je p1 i odreñena je ponudom i potražnjom u toj godini. Poljoprivrednici
privučeni visokom cenom nude iduće godine količinu q1 proizvoda pa cena pada na nivo p2
Iduće godine se po toj ceni nudi q2 proizvoda što dovodi do porasta cene na p3 pa takvo
kretanje vodi tački preseka krive tražnje i krive ponude (sa ugrañenim vremenskim
kašnjenjem), odnosno ceni ravnoteže pe.

139
Grafikon 2-75, Cob-web teorema

(a) (b)
da
Cene

Cene
nu
Po

C2

C1
Tr
a žn
aj

0 K1 K2 1 2 3
Količine t godine
Grafikon 2-75, Cob-web konstantih oscilacija a
a
C

Cene
nu
Po

(c) (d)
C1
C1
C3
C4
C2
Tr
ažn
ja

K1 K3 K4 K2 1 2 3
Količine t godine

140
 Grafikon 2-75, Cob-web prigušenih oscilacija b
Kako je nagib krive ponude veći od nagiba krive tražnje, nastaju prigušene oscilacije
oko ravnotežne cene. U slučaju kad je apsolutna vrednost nagiba krive tražnje veća od nagiba
krive ponude, cene bi se neprekidno udaljavale od ravnotežne cene pe (ekspandirajući cob-
web), a u slučaju da je apsolutna vrednost oba nagiba jednaka, ne bi bilo ni približavanja ni
udaljavanja od ravnotežne cene (cob-web neprigušenih oscilacija).

a
nud

Cene
C

Po
(e) (f)
C5
C3
C1
C2
C4

Tr
až
nj
a
K1 K2 K3 K4 1 2 3
Količine t godine
Grafikon 2-75, Ekspandirajući Cob-web c

Kob veb teoremu je koncipirao holandski ekonomista Jan Timbergen koji je za

ogroman doprinos razvoju ekonometrije i primenu dinamičkih matematičkih modela u analizi
ekonomskih procesa dobio nobelovu nagradu za ekonomiju 1969 godine, zajedno sa
norveškim ekonomistom Ragnarom Frišom..
Primedbe cob-web teoremi upućivane su sa nekoliko aspekata: statičnost analize
(teorema pokazuje šta bi se dogodilo ako se u datim uslovima ništa ne menja u vremenu
posmatranja); pojednostavljenost (svi proizvoñači reaguju na tekuće cene istovremeno i na
jednak način, pa podjednako procenjuju budućnost); proizvoñači ne izvlače pouke iz
prethodnih ciklusa. Uprkos navedenim primedbama smatra se da je primena cob-web teoreme
sasvim ispravna saglasno pretpostavkama u slučaju prilagoñavanja ponude (sa kašnjenjem)
promeni cene (slučajevi tzv. specijalnih ciklusa nastalih iz tehničkih razloga).

2.1.3. Ravnoteža preduzeća u potpunoj konkurenciji

Pitanje je: kako se preduzeće ponaša u uslovima potpune konkurencije, odnosno

koliki obim proizvodnje bi preduzeća koja deluju u uslovima potpune konkurencije trebala da
uspostave?
U analizi se polazi od toga da preduzeće teži da maksimira profit, tj. razliku izmeñu
ukupnog prihoda i ukupnih troškova. Prema tome, profit zavisi od ukupnog prihoda koji je
jednak proizvedenoj količini pomnoženoj tržišnom cenom (preduzeće koliko proizvede može
i da proda), ali i od ukupnih troškova.
Preduzeće koje posluje u uslovima potpune konkurencije ne može uticati na tržišnu
cenu, pa je kod svake prodate jedinice upravo cena marginalni prihod koji preduzeće
ostvaruje. To znači, npr., ako je tržišna cena proizvoda 1 din, proizvoñač može na tržištu
potpune konkurencije da proda koliko god hoće po toj ceni. Prema tome, ako odluči da proda
1001 umesto 1000 proizvoda, prihod će mu se povećati za 1 dinar.
Koliko će preduzeće proizvesti i prodati nekog dobra zavisi od troškova proizvodnje.
Odluku koliko će proizvoditi donosi u zavisnosti od marginalnih troškova. Za razliku od
marginalnog prihoda koji je jednak po svim obimima prodaje, marginalni trošak se menja sa

141
povećanjem proizvodrije. Najbolje rešenje za preduzeće je da proizvodi onu količinu pri
kojoj su marginalni troškovi jednaki marginalnom prihodu. Zašto je to tako? Zato što, dok
god je marginalni prihod veći od marginalnog troška poslednje proizvedene jedinice,
preduzeće može ostvariti i dodatni profit, a kad bi marginalni trošak bio veći od marginalnog
prihoda, ukupni profit bi se smanjivao. Prema tome, kad je marginalni trošak poslednje
proizvedene jedinice jednak marginalnom prihodu, ukupan profit je maksimalan.
Treba imati u vidu sledeće: Kako je u potpunoj konkurenciji marginalni prihod
jednak ceni, to znači da će preduzeće maksimalizuje profit po onom obimu proizvodnje
kod koga su marginalni troškovi jednaki ceni, tj. kada je MC = p.
Meñutim, postoji razlika u ravnoteži preduzeća s obzirom na to dali je u pitanju kratki
ili dugi rok, pa se u nastavku daje analiza ravnoteže preduzeća u kratkom, a zatim u dugom
roku.

2.1.4. Ravnoteža preduzeća u kratkom roku

U kratkom roku preduzeće prihvata cenu kao zadatu veličinu i variranjern outputa
postiže ravnotežu. Ukupan prihod (TR = p*Q) preduzeća može se grafički predstaviti linijom
pozitivnog nagiba koja polazi iz koordinatnog početka, a veličina njenog nagiba zavisi od
cene koja je odreñena. Kako se iz TR veličine AR i MR mogu dobiti izračunavanjem
tangensa ugla koji sa apscisom zatvara radijus vektor, odnosno tangenta povučena na
odreñenu tačku krive TR, to je u ovom slučaju tangens ugla jednak veličini cene p, prosečnog
prihoda AR i marginalnog prihoda MR preduzeća (Grafikon 2-76).
Ako preduzeće teži da maksimira dobit, odnosno profit, iz kretanja kriva ukupnog
prihoda i ukupnih troškova jednostavno se nalazi kojom nivoom outputa preduzeće postiže
max(TR- TC) Grafikon 2-77.

Grafikon 2-76, Ukupan, prosečni i marginalni prihod Grafikon 2-77. Maksimiziranje dobiti preko kriva
ukupnih veličina
Najveća meñusobna udaljenost kriva TR i TC, s tim da je TR > TC, postiže se pri
outputu Q3 jer su tada nagibi kriva jednaki (tangenta povučena na tačku D paralelna je sa
krivom TR). To znači da su tada jednaki MR i MC, a kako je MR = p, to je i MC = p.
Izjednačenje MR i MC postiže se i pri outputu Q1, s tim što su tu TC > TR, pa preduzeće
ostvaruje gubitak. Samo u zoni Q2 do Q4 ukupni prihod preduzeća je veći od ukupnog troška,
pa je samo to zona profitabilne proizvodnje, a po outputu Q3 postiže se maksimalni profit (u
tački E MPf = 0, što znači da je ukupni profit maksimalan).
To se može prikazati i na sledeći način: U kratkom roku preduzeće se na tržištu
susreće sa potražnjom odreñenom visinom cene. Na grafikonu 2-78. ona je prikazana
vodoravnom linijom. Kako svaku jedinicu proizvoda preduzeće prodaje po istoj ceni, ta kriva

142
prikazuje i njegov marginalni i prosečni prihod (p = MPR = PPR = dd), Grafikon prikazuje
kako se preduzeće ponaša po različitim tržišnim cenama da bi maksimiziralo dobit.

Grafikon 2-78. Maksimiziranje dobiti preko kriva prosečnih i marginalnih veličina

Ako je cena na tržistu niža od prosečnih varjabilnih troškova -SRAVC (manja od p),
preduzeće bi svojim poslovanjem ostvarivalo gubitak veći od iznosa fiksnih troškova,
odnosno preduzeće po toj ceni ukupnim prihodom ne nadoknañuje celokupne varjabilne
troškove. Tek po ceni koja je jednaka prosečnim varjabilnim troškovima (p), preduzeće u
celini pokriva varjabilne troškove i ima gubitak u iznosu flksnih troškova pa mu je, sa aspekta
maksimizacije dobiti, svejedno hoce li zaustaviti proizvodnju ili nastaviti da proizvodi.
Output zatvaranja je Ql kada je cena jednaka marginalnom trošku, odnosno prosečnom
varjabilnom trošku p = MC=AVC). Za svaku cenu u rasponu od prosečnih varjabilnih
troškova do prosečnih troškova (od p1 do p2) preduzeće ima gubitak manji od fiksnih
troškova, pa preduzeće nastavlja proizvodnju jer je gubitak u tom slučaju manji nego da
zaustavi proizvodnju. Po ceni koja je jednaka troškovima po jedinici proizvodnje (p2) i
proizvodnji Q2, prihodima od prodaje se u celini pokrivaju troškovi i nema gubitka, ali ni
dobitka jer je ukupan prihod jednak ukupnim troškovima (eksplicitnim i implicitnim). U
situaciji kada su tržišne cene veće od troškova po jedinici proizvodnje (p2), preduzeće
ostvaruje dobitak. Tako kod cene p3, zbog maksimiziranja dobiti, preduzeće proizvodi output
u visini Q3 i, kako je cena koštanja na nivou c, ostvaruje dobit po jedinici proizvoda cp3,
odnosno ukupnu dobit cp3* Q3 .
Prema tome, u kratkom roku preduzeće u potpunoj konkurenciji maksimira
dobit izjednačenjem marginalnog troška i cene, uz uslov da je marginalni trošak rastući
i da cena pokriva prosečni varjabilni trošak, odnosno kriterijum je MC = p uz uslov da
je p ≥ AVC.

2.1.5. Ravnoteža preduzeća u dugom roku

Meñutim, preduzeće u dugom roku ne može stalno poslovati sa gubitkom pa su uslovi

ravnoteže (1) c = LRMCi (2) p ≥ LRATC, odnosno cena se izjednačava sa dugoročnim
marginalnim troškom, a dugoročni prosečni ukupni trošak ukupne proizvodnje manji je od
ostvarene prodajne cene. Isto tako, za razliku od kratkog roka, zbog mogućnosti ulaska
preduzeća u granu i izlaska iz grane, nema ekstradobiti, odnosno ekstraprofita, već se
ostvaruje dobit na prosečnom nivou, odnosno prosečni profit.

143
 Grafikon 2-79. Prilagoñivanje preduzeća ceni na tržištu proširenjem kapaciteta u
dugom roku
Ako se posmatra preduzeće u dugom roku (Grafikon 2-79), ceni na tržištu P1
prilagoñava se proširenjem kapaciteta pa se dugoročna kriva prosečnih ukupnih troškova
(LRATC) dobija iz kratkoročnih kriva prosečnih ukupnih troškova (SRATC), a na osnovu nje
dobija se dugoročna kriva marginalnih troškova (LRMC). 50
Grafikon 2-80, Ravnoteža preduzeća potpune konkurencije u dugom roku
Najveću dobit preduzeće ostvaruje pri proizvodnji q3, pri kojoj se izjednačila cena,
kratkoročni i dugoročni marginalni trošak, a kako su u troškovima sadržani eksplicitni i
implicitni troškovi, odnosno prosečan profit, preduzeće ostvaruje ekstraprofit, i to veličine
cp1 po jedinici outputa, odnosno ukupne veličine cp1* Q 3
Taj ekstraprofit privlači druga preduzeća u granu pa krivu agregatne ponude pomera
udesno, što uz datu krivu agregatne tražnje izaziva pad cene proizvoda. To smanjuje profit
preduzeća, pa postepeno nestaje ekstraprofit, odnosno ostvaruje se samo prosečan, normalan
profit kao što je prikazano na grafikonu 2-80.
Prema tome, u tržišnom stanju potpune konkurencije u dugom roku, cena je na

50
Ovde treba primetiti da tačke dodira kriva SRATC i krive LRATC nisu uvek u minimumu kriva SRATC
(osim kod SRATC2), Geometrijaki je nemoguće nacrtati krive LRATC kroz minimume kriva SRATC, s tim da
uvek leže ispod tih kriva. Kod krive LRATC važno je znati najniži jedinični trošak proizvodnje svakog datog
nivoa outputa, odnosno „najniži ovoj“ krive SRATC. Vidi opširnije J. Hirshleifer, Price Theory and
Applications, Third Edition, PrenticeHall, Inc,, Englewood Cliffs, New Jersey, 1984., str, 190-192.

144
nivou normalne cene, nema ekstradobiti pa je ravnoteža preduzeća u dugom roku
ujedno i ravnoteža preduzeća u kratkom roku (p = MR=AR = d = LRATC =
SRATC=LRMC = SRMC). Za razliku od toga, ravnoteža preduzeća u kratkom roku ne
mora da ima osobine ravnoteže preduzeća u dugom roku. Kao što je navedeno, u kratkom se
roku može ostvarivati i gubitak i ekstradobitak.
I na kraju, dve su prednosti i dva nedostatka potpune konkurencije. Prva prednost
su brze reakcije na promene u tražnji, pa ako potrošači više traže, više i dobiju jer više cene
stimulišu proizvodnju. Druga prednost je što u potpunoj konkurenciji u dugom roku
preduzeća proizvode na najnižoj tački krive prosečnih ukupnih troškova pa ne postoji
rasipanje resursa. Nedostaci su: prvo, što su proizvodi standardizovani i time su kupci
oštećeni jer nemaju širi izbor i drugo, mala preduzeća mogu da proizvode sa najnižim
troškovima, ali u mnogim granama ima preduzeća sa velikim kapacitetima koja to nisu u
stanju i koja bi teško mogla da posluju u uslovima potpune konkurencije.

145
 12.3. Monopol

12.3.1. Bitne karakteristike monopola

Potpuna konkurencija je jedno ekstremno tržišno stanje, a drugi krajnji ekstrem je

monopol. To je tržišna situacija u kojoj je jedan prodavac jedini u celom proizvodnom
sektoru, odnosno grani (naziv monopolista dolazi od grčkih reči mono jedan i polist
prodavac),
Drugo karakteristika monopola je da taj prodavac, odnosno proizvoñač, proizvodi
proizvod za koji nema dobrog supstituta. To znači da se u drugim sektorima ne proizvodi
proizvod koji je konkurent u potrošnji. Prema tome, monopolista može da vodi aktivnu
politiku cene, ali treba imati u vidu da na promene cene njegovog proizvoda kupci postupno
reaguju obimom svojih kupovina. Potražnja za proizvodima monopolista nije sauršeno
neelastična jer će se kupci vremenom preusmeriti na kupovinu nekog drugog proizvoda. U
dugom roku nije nijedan monopolista potpuno siguran od konkurencije.
Dalje, u slučaju monopola drugi proizvoñači nemaju slobodan pristup proizvodnji i
tržištu odreñenog proizvoda. Barijere slobodnom ulasku u tu granu mogu biti različite:
kontrola nad sirovinama, patenti, licence, zaštitni znak, velika početna ulaganja, voñenje
takve politike cena koja odbija moguće konkurente i sl. Kako drugi proizvoñači nemaju
slobodan pristup proizvodnji i tržištu, nema ni uticaja politike cena monopola na obim
prodaje bilo kog proizvoda drugih proizvoñača jer nema konkurenata. Koeficijent unakrsne
elastičnosti tražnje je jednak nuli. Ako prilikom analize dva ekstremna tržišna stanja
posmatramo odreñivanje cene i uspostavljanje ravnoteže preduzeća, uočićemo da postoje dve
bitne razlike izmeñu monopola i potpune konkurencije.
Prvo, u potpunoj konkurenciji pojedinačna preduzeća ne mogu uticati na cenu svojih
proizvoda pa tržišnu cenu prihvataju kao zadatu veličinu, dok monopolističko preduzeće
može voditi politiku cene svog proizvoda, odnosno može odreñivati cenu svom proizvodu.
Zbog toga u potpunoj konkurenciji preduzeće maksimira profit iznalaženjem obima
proizvodnje pri kom ostvaruje izjednačenje marginalnog troška sa cenom, dok se u monopolu
profit maksimira drugačije. U monopolu preduzeće maksimira profit iznalaženjem
odgovarajuće kombinacije izmeñu obima proizvodnje i troškova proizvodnje, sa jedne, i
cene i obima prodaje sa druge strane.
Drugo, u slučaju čistog monopola preduzeće se identifikuje sa granom pa kriva tražnje
sa kojom se suočava na tržištu ima isti oblik kao kriva agregatne tražnje u potpunoj
konkurenciji, što znači da pada s leva u desno. Zbog toga monopolističko preduzeće može da
povećava prodaju proizvoda samo snižavanjem cene, pa mu je s obzirom na to marginalni
prihod manji od prosečnog prihoda, odnosno marginalni prihod je manji od cene. Prema
tome, marginalni prihod je manji od cene zbog gubitka koji izaziva potrebno sniženje cene u
odnosu na cenu prethodne jedinice u cilju povećanja prodaje za jednu jedinicu. Dok su u
potpunoj konkurenciji marginalni prihod, prosečni prihod i cena jednaki, u monopolu
je marginalni prihod manji od prosečnog prihoda koji je jednak ceni (MR < AR = p),
Do pojave monopola može doći iz više razloga. Naime, ako neko preduzeće ima
kontrolu nad odreñenom sirovinom, to mu omogućuje da postane monopol. To je čest slučaj
u nekim granama industrije. Kada jedno preduzeće ima kontrolu nad nekim rudama, npr.
olova i cinka, to mu omogućuje da postane monopolista u proizvodnji olova i cinka. Isto tako,
ako neko preduzeće ima patente za proizvodnju odreñenih dobara (npr. specifičnih mašina),
to mu omogućuje da bude jedini proizvoñač tih dobara. Osim toga, često preduzeće koje prvo
počne proizvodnju nekog dobra, voñenjem politike cena onemogućava konkurenciju i postaje
monopolista. Naime, kada se konkurenti pojave, preduzeće snižava cenu čak i ispod cene

146
koštanja. Konkurenti ne mogu da izdrže tako nisku cenu jer tek ulaze u proizvodnju, pa je
napuštaju, a preduzeće koje vodi takvu politiku cena onda podiže cenu dobara koje proizvodi,
nadoknañuje eventualne gubitke i postaje monopolista. Osim navedenog postoje i prirodni
monopoli. Prirodni monopol ima preduzeće čiji prosečni troškovi naročito opadaju sa
povećanjem proizvodnje (velika ekonomija obima), pa takvo preduzeće može da pokrije
ukupnu proizvodnju grane efikasnije nego što bi to moglo više preduzeća zajedno. Ovo je čest
slučaj u distribuciji električne energije, gasa, ili u telekomunikacijama. U mnogim zemljama
se dozvoljava da u proizvodnji i prodaji nekih dobara postoji monopol (na primer distribucija
električne energije), s tim da se takvi monopoli regulišu državnim ekonomskim merama.

12.3.2. Odluka o ceni i outputu u jednopogonskom i

multipogonskom monopolu

Kao što je navedeno, kod preduzeća u uslovima monopola cena je jednaka prosečnom
prihodu, a veća je od marginalnog prihoda p =AR > MR

Grafikon 2-81. Odnos cene, prosečnog i graničnog prihoda u usloviima monopola

Iz grafikona 2-81. vidi se da je kriva MR dva puta strmijeg nagiba od krive AR,
odnosno da seče apscisu na polovini udaljenosti od koordinatnog početka do tačke gde kriva
AR preseca apscisu. Potrebno je naglasiti da odnos izmeñu krive AR i odgovarajuće krive MR
uopšte zavisi od elastičnosti krive AR, odnosno od koeficijenta cenovne elastičnosti tražnje,

tako da je odnosno

Kako je uvek AR = p (jer je TR=p*q a AR = TR/q)to je i

Prema tome, na grafikonu 2-81. u tački u kojoj je Ed = 1, MR je jednak nuli jer je tu
MR = AR -AR /1 = 0.
Isto tako, ako monopolistista želi da poveća obim prodaje, mora stalno da smanjuje
cenu proizvoda, a to, samo kad je elastičnost tražnje veća od jedan (Ed > 1), dovodi do
porasta ukupnog prihoda (tada je i marginalni prihod veći od nule). U tački u kojoj je Ed = 1,
ukupni prihod dostiže maksimum (a marginalni prihod je jednak nuli), a u zoni gde je Ed <l
snižavanjem cene opada ukupan prihod (a marginalni bi prihod bio manji od nule). Prema
tome, kriva ukupnog prihoda monopolističkog preduzeća je oblika parabole (grafikon 2-82).

147
 Grafikon 2-82. Krive ukupnog i prosečnog prihoda monopolističkog preduzeća

Uopšteno gledajući, monopolističko preduzeće kombinuje količinu proizvodnje i cenu

koja maksimira dobit, a to je posle izjednačavanja marginalnog troška sa marginalnim
prihodom. Cena će biti viša ako je elastičnost tražnje manja i ona se može definisati po tzv.
Amoroso - Robinson formuli. Prema njoj se postiže max (TR,TC) kad se ostvaruje jednakost

Otuda se dobija,

a odavde se monopolska cena može definisati obrascem

Kako je cilj monopolističkog preduzeća maksimizacija dobiti, optimalan obim
proizvodnje odreñuje izjednačenje marginalnog prihoda i marginalnog troška (Grafikon 2-
83), a ravnotežna cena (c1) odreñena je takvim optimalnim obimom proizvodnje i krivom
tražnje. Ta cena monopolističkom preduzeću osigurava dobit po jedinici proizvoda veličine
cp, odnosno ukupnu dobit veličine c1p1*q1 ili c1p1AC. Kada bi vladala potpuna konkurencija,
ravnoteža bi se ostvarivala nakon izjednačavanja MC i cene, ponuñena količina bi bila veća
(q2) a cena niža (p2). Monopolističko preduzeće, zahvaljujući svom položaju na tržištu,
ostvaruje monopolsku ekstradobit (po jedinici proizvoda p1p2 a ukupnu p1p2• q1, ili
p2p1AB), Za razliku od monopolske ekstradobiti p1p2, c1p2 je veličina prosečne dobiti je u
strukturi monopolske cene.

148
 Grafikon 2-83. Ravnoteža monopolističkog prema konkurentnom preduzeću

Postavlja se pitanje: Kako se odreñuje dugoročna ravnoteža u monopolu?

U dugom roku monopolističko preduzeće nastavlja sa poslovanjem samo ako
ostvaruje profit uz najoptimalniji nivo outputa i najoptimalniji odnos kapaciteta preduzeća.
Najoptimalniji nivo outputa postiže izjednačenjem dugoročnih marginalnih troškova i
marginalnog prihoda, odnosno uz LRMC = MR. Najbolji odgovarajući odnos kapaciteta je
onaj u kome odgovarajuća kriva SRAC tangira krivu LRAC po optimalnom outputu. Prema
tome, u dugoročnoj ravnoteži kratkoročni marginalni trošak je jednak dugoročnom
marginalnom trošku i oni su jednaki marginalnom prihodu, ili izraženo simbolima
pojedinih kategorija SRMC=LRMC=MR. Dok se u kratkom roku ravnoteža postiže sa SRq i
SRp, u dugom roku se proizvodi output LRq, a cena se stvara na nivou LRp (Grafikon 2-84),

Grafikon 2-84. Ravnoteža monopola u dugom roku

149
 S druge strane, postavlja se pitanje kako monopolističko preduzeće koje ima više
proizvodnih jedinica, odnosno pogona ili ogranaka, odreñuje cenu proizvodu i output koji
proizvode te jedinice, drugim rečima kako se postiže ravnoteža multiproizvodnog monopola?
Kad ima više proizvodnih jedinica, nivo outputa uz minimalne troškove proizvodnje
postiže se pri takvoj alokaciji outputa izmeñu tih jedinica po kojoj su marginalni troškovi u
njima jednaki. Prema tome, u slučaju multiproizvodnog monopola marginalni troškovi i
marginalni prihod odreñuju i raspodelu obima outputa izmeñu pojedinih pogona. Na
grafikonu 2-85, jednostavnosti radi, marginalni troškovi dvaju proizvodnih jedinica dati su u
obliku linije.Vodoravnim sabiranjem kriva marginalnih troškova pojedinih proizvodnih
celina (MC1 MC2) dobija se kriva ukupnih marginalnih troškova preduzeća (ΣMC),
Multiproizvodni monopol dostiže ravnotežu izjednačenjem ΣMC i MR proizvodeći ukupni
output na nivou qr i odreñujući cenu cr, s tim da prva proizvodna jedinica proizvodi količinu
q1, a druga q2, jer se u takvoj raspodeli proizvodnje izjednačuju njihovi marginalni troškovi
(MC1 =MC2 =c).

Grafikon 2-85. Ravnoteža multiproizvodnog monopola

Na taj način multiproizvodni monopol maksimira profit, odnosno takva alokacija
proizvodnje izmeñu proizvodnih jedinica minimizira preduzeću troškove u proizvodnji obima
q r.

150
 12.3.3. Monopolska diskriminacija cena

Monopolista ne može da profitira povećanjem cene,51 pa u cilju maksimiziranja dobiti

primenjuje politiku diskriminacije cena. Ta politika je veoma raširena u savremenim
tržišnim ekonomijama, a sastoji se u tome da monopolističko preduzeće prodaje odreñeni
proizvod po različitim cenama na različitim, odvojenim, tržištima na kojima je elastičnost
tražnje za tim proizvodom različita, a razlike u ceni se ne mogu opravdati razlikom u
troškovima (proizvodnje, prometa, ili drugim) to je monopolska diskriminacija cena trećeg
stepena. Ako postoje dva odvojena tržišta (Grafikon 2-86) s različitom elastičnosću tražnje
(na prvom je tržištu elastičnost tražnje manja), viša cena (p1) postiže se na tržištu sa
neelastičnijom krivom tražnje. Izjednačavajući ukupne marginalne prihode (vodoravno
sabiranje kriva marginalnog prihoda MR1 i MR2 sa marginalnim troškovima dolazi do
izjednačivanja marginalnog prihoda sa prvog i drugog tržišta, što na prvom tržištu daje
količinu prodaje q1, po ceni p1, a na drugome q2 po ceni p2.52
Isto tako, na oba se tržišta ostvaruje dobit po jedinici proizvoda, i to na prvom veličina
cp1, a na drugom cp2. Prosečan trošak (odnosno cena koštanja c) izvodi se iz krive prosečnog
troška kod outputa qu jer je to ukupno proizvedena količina koju monopolističko preduzeće
raspodeljuje na dva tržišta u srazmeri koja maksimira dobit.

Grafikon 2-86. Monopolska diskriminacija cena trećeg stepena

Osim ove diskriminacije cena, postoje i diskriminacije cena drugog i prvog stepena.
Diskriminaciju cena drugog stepena monopolista sprovodi odreñujući jednu cenu za
odreñenu količinu proizvoda ili usluga, a drugu cenu za svaku jedinicu iznad te količine. Ova

51
Pogrešno je mišljenje da je povećanje cene uvek u interesu monopoliste. To bi bilo tačno da je kriva tražnje
savršeno neetastična. Meñutim, u realnosti kriva tražnje je negativnog nagiba pa u različitim tačkama ima
različite elastičnosti i da bi monopolista povećao prodaju rnora da snizi cenu. Maksimizacija profita postiže se
izjednačenjem MPR i MC. Kako je MC uvek pozitivna veličina, da bi se postiglo izjednačenje Ci shodno tome
maksimizacija profita) MPR mora biti pozitivan. U zoni gde je Ed>l porast cene uvek dovodi do smanjivanja TR
što znači da je MPR<0, a to znači da MPR i MC ne mogu biti jednaki, odnosno da monopolista ne bi
povećanjem cene ostvario maksimizaciju profita.
52
Prema tome, ključ za odreñivanje obima prodaje na različitim tržištima je izjedačavanje marginalnih prihoda
sa tih tržišta (zato što je normalno, ako je proces maksimizacije profita u toku, da će monopolista u cilju
maksimizacije profita prodavati proizvod na onom tržištu na kome od dodatne prodaje jedinice proizvoda
ostvaruje veće povećanje ukupnog prihoda uz date troškove). Izjednačavanjem ΣMR sa MC monopolista
izjednačava MR1 i MR 2 sa MC, a uz output qu maksimizira ukupan profit.

151
diskriminacija je uobičajena na području komunalnih usluga. Na grafikonu 2-87. prikazano je
kako potrošač za ukupnu mesečnu potrošnju (npr. vode) količinu q plaća po ceni p1 dalju
potrošnju od q1 do q2 plaća po nižoj ceni p2 a sledeću količinu q2 do q3 po još nižoj ceni p3.
Na taj način potrošač je diskriminisan jer kad ne bi bilo diskriminacije, platio bi ukupnu
potrošnju, tj. količinu q3 po ceni p3. Ovako plaća više jer je [q1p1+(q2-q1)*p2+(q3-q2)*p3]>q3-p3

Grafikon 2-87. Monopolska diskriminacija cena drugog stepena

Potrošačev višak se smanjuje. Kad ne bi bilo diskriminacije cena, njegov višak bio bi
površina p3AF (uz konstantnu marginalnu korisnost novca). Primenom različitih cena deo
potrošačkog viška prisvaja monopolista (išrafirana površina), a potrošačev višak ostaje p1AB
+ BCD + DEF.

Grafikon 2-88. Monopolska diskriminacija cena prvog stepena

152
 Diskriminacijom cena prvog stepena monopolističko preduzeće odreñuje različitim
kupcima različitu cenu za isti proizvod, odreñujući svakom od njih najvišu cenu koju je ovaj
spreman da plati samo da ne ostane bez dobra, i tako pokušava da iscedi sav potrošački višak
(Grafikon 2-88). Linija AR1 predstavlja prosečan prihod kad se primenjuje diskriminacija
cena, a ARm kad se ne primenjuje diskriminacija cena.53 U slučaju primene savršene
diskriminacije monopolska dobit je veća nego bez nje (p1ck1*q1 > pmckm*qm) Potrošački
višak je u celini izgubljen. Kada je output q1 višak je ACB. Deo Ap1DB pripada monopolisti,
a ostatak viška p1 CD potrošaču nestaje, odnosno monopolista ga „preseli“ jer su trouglovi
p1CD i DEB jednake površine (p1D=DE, uglovi BDE i p1DC su jednaki, a kako su u pitanju
pravougli trouglovi, iste su površine).

12.3.4. Regulisanje monopola

Jedna od posledica monopola, kao što je naglašeno, je viša cena nego što bi bila u
uslovima potpune konkurencije i koja monopolskom preduzeću donosi ekstraprofit. Za
razliku od potpune konkurencije, po kojoj je dugoročni ekstraprofit isključen, kod monopola
to nije slučaj. Zbog monopolskog položaja, formirana monopolska cena sadrži ekstradobit i
on se ostvaruje sve dok preduzeće ima monopolski položaj. Zbog toga se u praksi često
primenjuje zakonsko regulisanje monopola porezima ili kontrolom cena.
U ekonomskoj teoriji se zbog svega već navedenog postavlja pitanje: koje su još
posledice monopola? Uz višu cenu. koja se postiže u monopolu u komparaciji sa potpunom
konkurencijom, jedna od posledica je što potrošači nisu oštećeni samo tim višim cenama već
gube i potrošački višak. Osim toga, za razliku od potpune konkurencije u kojoj preduzeće
proizvodi na najnižoj tački krive LRAC, u monopolu je manji stepen racionalnog korišćenja
rapolozivih resursa. Monopolista ne proizvodi uz najmanje troškove proizvodnje pa su
troškovi po jedinici veći nego što bi bili u potpunoj konkurenciji, ceteris paribus, a kako
nema slobodnog ulaska u tu granu, resursi ostaju u drugim granama gde su njihovi doprinosi
zadovoljenju potreba potrošača manji.
Zbog tako loših posledica koje postojanje monopola u privredi nosi sa sobom u
ekonomskoj teoriji se postavlja pitanje; kako država svojim aparatom i zakonskom
regulativom može da spreči zloupotrebu monopolskog položaja na tržištu a da istovremeno
podstakne konkurencije izmeñu preduzeća?
Država ekonomskim propisima i antitrustovskom politikom obuzdava monopolsku
moć preduzeća. Ekonomski propisi sastoje se od vladinih uredbi i zakona koji se odnose na
kontrolu cena, standarde proizvoda,uslove za ulazak i izlazak na tržište i sa tržišta, kao i na
standarde usluga u pojedinim sektorima. Oni ograničavaju tržišnu moć preduzeća jer država
regulišući monopole ograničava porast cena njihovih proizvoda.
Tradicionalno su ekonomisti smatrali da država svojim delovanjem treba da reguliše
one sektore u kojima je monopolska moć velika, sa jednim ili nekoliko preduzeća, a posebno
monopole koji proizvode osnovna dobra koje karakteriše mala cenovna elastičnost tražnje.
Meñutim, pitanje je da li je kontrola države nad nekim ekonomskim sektorima potrebna i da
li ona zajsta štiti potrošače. Novija ekonomska istraživanja dokazuju da dolazi do apsurdne
situacije jer državno regulisanje koristi preduzećima, a ne potrošačima, pa često regulacija
umesto da cene održava na nižem nivou, drži ih na višem (čest primer u trgovini ili
osiguranju). To se objašnjava time što se regulisanjem ograničava ulazak novih preduzeća u
granu, a to vodi povećanju profita preduzeća u grani pa je u interesu preduzeća da se

53
Vidi primer kod: S, Jurin, J. Šohinger, isto delo, str. 220 -221.

153
regulisanje produži, jer njime ona i dalje ostvaruju visoke profite.

Grafikon 2-89. Regulisanje monopola

Potrošači uvek najuiše koristi imaju od konkurencije jer ona povećava efikasnost i
snižava cene. Prema tome, država treba da podstiče konkurenciju, a regulisanje pojedinih
grana svede na najmanju moguću meru. Meñutim, ima argumenata u prilog regulaciji kao što
je slučaj koji se javlja kod prirodnih monopola. Tu država mora da kontroliše cene, odnosno
sprečava preterani porast cena monopoliste. Tu se pak postavlja pitanje načina na koji država
to treba da sprovodi?
Vlada treba da formira komisiju koja kontroliše cene i stanje u datoj grani pa onda na
osnovu uvida i izveštaja komisije donese odluku kolika će biti cena monopoliste. Idealno
regulisanje kroz odreñivanje cene zahtevalo bi da cena monopoliste bude izjednačena sa
marginalnim troškom, samo što to dovodi do na primer sledećeg problema. Ako preduzeće
koje ima opadajuće prosečne troškove odredi cenu na nivou marginalnog troška, neminovno
će ostvariti gubitak (kad kriva prosečnog troška pada, kriva marginalnog troška je ispod nje),
jer kada je cena manja od prosečnog troška, preduzeće ima gubitak. Da se ne bi taj gubitak
nadoknañivao državnom finansijskom podrškom koju država treba da stvori iz povećanja
poreza, cena monopoliste odreñuje se na nivou prosečnog troška. Tako se npr. za
preduzeće koje proizvodi i distribuira električnu energiju uzimaju svi troškovi (fiksni i
varjabilni) i raspodeljuju se na svaku prodatu jedinicu, pa se svakoj kategoriji potrošača
naplaćuje cena kojom je potpuno raspodeljen prosečan trošak za kategoriju usluge koju
dobija.
Na grafikonu 2-89. prikazana je regulacija monopola. Monopolista bi proizvodio
output qm i odredio cenu pm kad ne bi bilo regulisanja. U potpunoj konkurenciji ponudila bi
se količina qpk a cena bi bila ppk. Meñutim, kad bi se odredila cena ppk, monopolista bi
ostvarivao gubitak jer bi cena koštanja bila veća od prodajne cene. Zbog toga država, u cilju
izbegavanja finansijske podrške monopolisti koji bi regulisanjem, odnosno odreñenjem cene
ostvarivao gubitak, odreñuje cenu na nivou pr na kojoj kriva AC seče krivu tražnje.
Monopolista po toj ceni proizvodi output qri ostvaruje samo prosečan ili normalan profit.
Sa druge strane, antitrustovska politika danas se najviše koristi i najdelotvornije je
vladino oružje u obuzdavanju tržišne moći preduzeća.
Široko se koristi više od 100 godina (Šermanov zakon iz 1890 godine u Sjedinjenim
Državama) kako bi se efikasno suzbili monopoli i trustovi. Trust je grupa preduzeća (najčešće
u jednoj grani) koja se sporazumom udružuju kako bi regulisala proizvodnju i cene

154
proizvoda. Antitrustovska politika sprovodi se donošenjem zakona koji zabranjuju
monopolizaciju, ograničavanje trgovine i tajne sporazume sačinjene u cilju povećanja cena i
ograničavanja konkurencije. Ta politika na dva načina suzbija ograničavanje konkurencije.
Prvo, zabranjuje takvo poslovno ponašanje preduzeća koje ograničava konkurentne snage
(npr. dogovorno odreñivanje cene) i drugo, ograničava takve tržišne strukture koje
omogućuju zloupotrebu ekonomske moći (npr. monopole).
Treba naglasiti da se u poslenje tri decenije na novi način pristupa antitrustovskoj
politici, naročito u Sjedinjenim Državama. U fokus antitrustovske politike dolazi
problematika poboljšanja efikasnosti, a ne suzbijanje veličine preduzeća. Snažna
konkurencija inostranih preduzeća domaćim preduzećima pokazala se efikasnijom od
nametanja tržišne discipline domaćim preduzećima antitrustovskim zakonima. Sa druge pak
strane, antitrustovski zakoni zabranjuju zajedničko ulaganje i nastupanje pa smanjuju
efikasnu utakmicu domaćih ponuzeća u inostranstvu. Upravo zbog toga, mere antitrustovske
politike treba da budu usmerene uglavnom na sprečavanje tajnih sporazuma kao što je
dogovorno odreñivanje cena.

155
 12.4. Oligopol

12.4.1. Bitne karakteristike oligopola

Oligopol je najzastupljenija forma tržišne strukture na savremenim tržištima, a

posebno je zastupljen u industriji.72 Jedna od osnovnih osobina tog tržišnog stanja je mali
broj prodavaca koji su moćni, u tom smislu da mogu svojom ponudom, a posebno politikom
cena, značajno da utiču na tržište i druga preduzeća, a povratno i na same sebe („oligopolski
bumerang“). Znači, da kod njih postoji velika unakrsna elastičnost tražnje.
Osim toga, bitna karakteristika oligopola je laka supstitucija proizvoda, posebno
kad su u pitanju čisti oligopoli koji nude ekonomski homogene proizvode. Za razliku od toga,
kod diferenciranih oligopola supstitucija proizvoda nije savršena.
Isto tako, postoje prepreke preduzećima za ulazak u granu, a glavne su visoki
troškovi ulaska koji su posledica visokih troškova kapitalne opreme potrebne za proizvodnju
u takvim granama.
Za to je tržišno stanje je značajno da se preduzeće nakon utvrñivanja i sprovoñenja
svoje poslovne politike, a posebno politike cena, mora brinuti o politici i reakciji
konkurenata. Upravo zbog mogućnosti različitih reakcija konkurenata na poslovne odluke
preduzeća, nema opšteg modela ni opšte teorije oligopola. Različiti su modeli koji se
zasnivaju na različitim pretpostavkama ponašanja oligopolističkih preduzeća.
Prema tome, ne postoji jednostavan odgovor na pitanje o tome kako pojedina
preduzeća reaguju. Različita preduzeća različito reaguju u zavisnosti od različitih situacija,
različitim granama, čak zavisno i od različitih temperamenata menadžera u preduzećima.
Najjednostavniji oblik oligopola je duopol. Duopol je situacija kada se dva
samostalna i maksimizacijom profita motivisana prodavaca nalaze naspram mnoštva kupaca
koji, zbog brojnosti i nedovoljne ekonomske snage, nisu u mogućnosti da na bilo koji način
utiču na cene. Treba naglasiti da u realnom privrednom životu nema mnogo primera
duopolskih situacija, iako su u ekonomskoj literaturi modeli duopola prihvaćeni kao osnova
proučavanja oligopola jer njihova rešenja važe u celini za oligopole.
Treba naglasiti još nešto. Ima razlike u ponašanju oligopolista kada deluju samostalno
kao meñusobni rivali i ponašanja kada izmeñu njih postoji odreñena meñusobna koordinacija.

156
 12.4.2. Ravnoteža u modelima samostalnog delovanja
oligopolista

Klasični modeli oligopola (Cournoov, Bertrandov i Edževortov) zasnivaju rešenje na

pretpostavci samostalnog delovanja oligopolista.

Kurnoov model
A. Courno se bavio analizom oligopola još 1838. godine. Pretpostavke njegovog
modela su da svaki rival u donošenju odluke pretpostavlja da će output drugog rivala ostati
neizmenjen, pa svako od njih teži da maksimizira dobit u okviru dela tržišta koje mu je
preostalo.

Grafikon 2-90. Cournoov model

Dva su izvora mineralne vode, nema troškova proizvodnje, a potražnja sa kojom se
susreću oligopolisti (u pitanju je duopol) je negativnog nagiba. Kako proizvoñači ne rade
zajedno već samostalno, prvi početno proizvodi količinu q1 i prodaje je po ceni p1 (Grafikon
2-90). Na taj način maksimira profit. Naime, provougao 0p1eq1 najveći je koji se može
iscrtati ispod krive tražnje, što znači da je tu maksimalan ukupan prihod, (on je maksimalan
jer je cenovna elastičnost tu jednaka 1), a kako su TC = 0, to znači da je maksimalizovan
profit (Pf = TR-TC). Osim toga, kako se maksimalni profit ostvaruje kad je MR = MC, kako
su MC = 0 i MR= 0 mora biti jednak nuli, a to je po outputu q1. Kad drugi proizvoñač dolazi
na tržište nalazi polovinu tržišta (0D) nezadovoljenu i odlučuje da proizvodi količinu q1q2 što
čini 1/4 ukupnog tržišta (jer pretpostavlja da će output prvog oligopoliste ostati isti i teži da
maksimizira profit na preostalom delu tržišta). Odreñujaći cenu p2, drugi oligopolist ostvaruje
dobit ABq2, meñutim takvom cenom smanjuje dobit prvog na 0p2Aq1. Zbog toga sledi
reakcija prvog koji teži ka maksimiziranju dobiti u preostalom delu tržišta i proizvodi l/2(l-
l/4) = 3/8, odnosno ½-1/8. Zatim sledi reakcija drugog rivala i on proizvodi 1/2(1 -3/8) = 5/16
ili 1/4+1/16. Zatim reaguje prvi, pa drugi i na kraju
prvi proizvodi ½-1/8-1/32-1/128.. =1/3
drugi proizvodi l/4 + l/16 + l/64 + l/256 +... = l/3.

157
 Ravnoteža se može prikazati i pomoću kriva reakcija rivala (Grafikon 2-91). Ako prvi
proizvodi 1/2 0D, drugi će proizvoditi 1/4 0D. Ako prvi proizvodi 1, drugi će proizvoditi 0, a
ako prvi proizvodi 0, drugi će proizvoditi 1/2. Ovim se odreñuje reakcija drugog oligopoliste
na akciju prvog (R II/I). Sa druge strane, ako drugi proizvodi 1/2 0D, prvi će 1/4, ako drugi
proizvodi 1, prvi će 0, ako drugi proizvodi 0, prvi će 1/2. Time se dobija reakcija prvog na
akciju drugog oligopoliste (RI/II). Krive reakcije seku se u tzv. Cournoovoj tački pokazujući
da će oba oligopolista proizvoditi po 1/3, odnosno zajedno 2/3. Ravnoteža je stabilna jer ako
npr. prvi proizvodi q1 drugi reaguje s q1’, zatim prvi reaguje sa q2, a drugi s q2’ i tako se kreću
ka ravnoteži u Cournoovoj tački.

Grafikon 2-91. Ravnoteža u Cournoovoj tački

Znači, oba oligopolista zajedno proizvode 2/3 u odnosu prema outputu koji bi se
ostvarivao u uslovima potpune konkurencije (kako se u uslovima potpune konkurencije
ravnoteža dostiže kada je p = MC, a kako su ovde troškovi jednaki nuli, to bi se proizvodio
output 0D). Kad bi oligopolisti zajedno nastupali, formirali bi cenu na nivou monopolske
cene (p1), a svako od njih bi proizvodio 1/4 umesto 1/3 0D i ukupno bi proizvodili 1/2 0D.
Ako bi postojalo četiri oligopolista prema Cournoovom modelu proizvodili bi ukupno 4/5
0D, odnosno ako bi ih bilo n, proizvodili bi n/(n + l) 0D.

Bertrandov model
Daleke 1883 godine, J. Bertrand postavlja model pokazujući da se napuštanjem
Cournoovih pretpostavki ne može postići ravnoteža jer svaki vlasnik izvora mineralne
vode/odnosno proizvoñač, može malim obaranjem cene istisnuti konkurenta sa tržišta i
gotovo udvostručiti svoju dobit. Bertrand zamenjuje Cournoovu pretpostavku konstantne
veličine outputa pretpostavkom da je rivalova cena konstantna, Da bi privukli kupce, oba
konkurenta naizmenično obaraju cene svog proizvoda sve dok se ne spuste do konkurentnog
nivoa p =MC = 0 (svaki pretpostavlja da će cena drugog ostati nepromenjena) pa snižava
cenu kako bi osvojio veći deo tržišta).

158
 Grafikon 2-92, Bertrandov model
Grafikon 2-92. pokazuje sledeće. Drugi oligopolist postavlja cenu p1 a prvi reaguje
cenom p1’ na šta drugi obara cenu na p2, zatim prvi reaguje cenom p2’ i tako se naizmenično
obaraju cene da bi se na kraju postigla cena potpune konkurencije po kojoj je p = MC = 0.
Bertrand nije opovrgao Cournoa jer se modeli zasnivaju na različitim pretpostavkama.
Cilj oba modela je da pokažu da je limit oligopola potpuna konkurencija, a oba modela daju
rešenje determinisane ravnoteže.

Edževortov model
Edževort osporava rešenja koja daju Cournoov i Bertrandov model.
On postavlja model uz pretpostavku limitiranosti svakog oligopolista u ponudi
veličinom rapoloživih proizvodnih kapaciteta i pokazuje da oligopolski modeli daju rešenje
indeterminisane ravnoteže (Grafikon 2-93).

Grafikon 2-93, Edžeworthov model

Svaki oligopolista je limitiran u ponudi na 3/4 dela tržišta koje mu pripada i svaki je
suočen sa krivom tražnje (D, odnosno D’) koju formira 1/2 ukupnog broja kupaca. Kad
oligopolisti ne nastupaju na tržištu zajedno, dogaña se sledeće:
Drugi oligopolist prvi nastupa na tržištu i postavlja cenu p1 i ostvaruje dobit 0p1HB.

159
Prvi oligopolista kad nastupi na tržištu snizi cenu malo ispod p1 pa time može prodati koliko
god može proizvesti, a to je prema kapacitetima veličina 0C, sa tim da će privući deo
potrošača drugog oligopoliste i ostvariti dobit 0CFG. Tada drugi obara cenu ispod cene prvog
oligopoliste i privlači deo njegovih potrošača, zatim sledi reakcija prvog, pa drugog itd, a kad
cena padne na nivo p2, oligopolisti dostižu granicu sopstvenih kapaciteta. Meñutim, ta cena
nije stabilna jer će po njoj prvi oligopolist prodati sav output polovini potencijalnih kupaca
OC = (OC + OE)/2, dok bi druga polovina bila spremna da kupi i po višoj ceni. Iz tog razloga
drugi oligopolist (ili prvi, svejedno je) podiže cenu na p1 potražnja je u zoni BD’, odnosno u
AD neelastična pa rastom cene raste ukupan prihod, a kako su troškovi nula, raste i dobit, a sa
druge strane konkurent je formirao cenu koja mu je osigurala potpunu zaposlenost kapaciteta
pa se njega ne treba bojati). Prvi (ili drugi) oligopolist će ponovo sniziti cenu i kad cena siñe
na nivo p2 jedan od njih će ponovno podići cenu. Prema tome, cena će se neprekidno kretati
izmeñu p1 i p2, što znači da je ravnoteža u oligopolskim modelima nedeterminisana.
Sva tri analizirana klasična modela polaze od toga da oligopolisti deluju nezavisno,
odnosno da ne uzimaju u obzir meñusobnu zavisnost. Ako rade zajedno, odnosno ako bi uzeli
u obzir meñusobnu zavisnost, formirali bi cenu na nivou monopolske cene. Tako bi u
Cournoovom modelu, kako je navedeno, svaki proizvodio po 1/4 umesto 1/3 0D, što znači
zajedno 1/2 0D, a cena bi bila na nivou p1 sa grafikona 2-90. To znači da po formiranju cene i
količine koju će pojedina preduzeća da proizvode, nije važan broj preduzeća u grani ako
preduzeća uvažavaju meñusobnu zavisnost i deluju sinhronizovano.

12.4.3. Štakelbergova analiza

Rivalstvo u oligopolu i moguće koordinisano delovanje oligopolista može se
analizirati Štakelbergovom analizom. U toj analizi koriste se izoprofitne krive ili krive
jednake dobiti rivala, koje povezuju sve kombinacije različitih cena rivala (I, i II) koje
odreñenom rivalu donose jednak profit.54 Na grafikonu 2-94. izoprofitne krive rivala I.
označene su s PF, a rivala II. s pf.

Grafikon 2-94. Štackelbergov model

54
Vidi opširnije S. Jurin, J. Šohinger, isto delo, str. 233- 237.
Štackelbergova analiza se može izvršiti i izoprofitnim krivama koje povezuju otput I i II. rivala. Uporeñenje
tog modela sa Kurnoovim modelom vidi u A. Schotter, Microeconomics A Modern Approach, Second Edition,
Addison Wesley, Reading, Massachusetts, 1997., str. 370-373. i A. Mas-Colell, M. D. Whinston, J. R. Green,
Microeconomic Theory, Oxford University Press, New York, 1995., str. 426-427.

160
 Tako će rival, odnosno preduzeće II, postići profit na nivou 1 ako na formiranu cenu
preduzeća I. nivoa pI2 formira cenu svog proizvoda pII1, a jednak profit postiže i
kombinacijom cena pI1 i p1I2.
Kako je preduzećima cilj maksimiziranje profita, težiće da dosegnu što je moguće
višu izoprofitnu krivu, a kako su različitih struktura troškova, njihove izoprofitne krive
različitih su oblika. Oba rivala proizvode dobra koja su meñusobni supstituti pa ako je cena
njihovog proizvoda fiksna, ostvaruju veći profit kad rival poveća cenu jer privlače deo
rivalovih potrošača.
Krive IR i IIR su Bertranove krive reakcija rivala koje povezuju geometrijska mesta
najvećeg profita odreñenog preduzeća po datoj ceni njegovog rivala. Kako preduzeća reaguju
na postavljenu cenu rivala svojom cenom koja ih dovodi do najvišeg mogućeg profita, kriva
IR povezuje najniže tačke izoprofitnih kriva PF u odnosu na ordinatu dok kriva IIR prolazi
kroz najniže tačke izoprofitnih kriva pf u odnosu na apscisu. Ravnoteža se ostvaruje u
preseku kriva reakcija (tačka A). To je stabilna ravnoteža jer ako je početna cena pI1, II.
reaguje sa pII2, zatim I sa pI3> pa II sa pII3, da bi I. reagovao sa pI4 i tako se postiže ravnoteža
u tački A.
Meñutim, postoje mesta koja obojici rivala (ili samo jednom od njih) donose više od
onog što postižu u tački A. To mogu ostvariti jedino ako uzmu u obzir meñusobnu zavisnost i
napuste svoje krive reakcija, odnosno ako deluju sinhronizovano. Mesta koja rivalima donose
više nego što dobijaju ravnotežom u tački A odreñena su tačkama tangentnosti izoprofitnih
kriva PF i pf, i to od tačke B do tačke F. U krajnjim tačkama B i F jedan učesnik ostvaruje
jednak profit kao u tački A dok drugi ostvaruje više; u tačkama C, D i E oba ostvaruju viši
profit nego u A. Kriva BF je Edževortova ugovorna kriva, a kretanje duž te krive dovodi u
bolji položaj jednog rivala na štetu drugog. Gde će se na krivi uspostaviti ravnoteža, zavisi od
pregovaračke sposobnosti i ekonomske snage rivala.

12.4.4. Modeli stabilnosti cena na oligopolskim tržištima

Dva modela samostalnog, nekoordinisanog delovanja oligopolista upućuju na

stabilnost cena na oligopolskim tržištima - teorija prelomljene krive tražnje i model prostorne
distribucije preduzeća.

Teorija prelomljene krive tražnje

Oligopolska se preduzeća u realnom privrednom životu sve manje služe cenom kao
osnovnim sredstvom konkurencije, a sve više svim drugim elementima marketing miksa
(kvalitetom proizvoda, uslugama, servisima, propagandom, promocijom, lokacijom i dr.),
tako da konkurencija postaje necenovna (non price competition). U težnji da daju objašnjenje
rigidnosti cene u stvarnosti, razvila se teorija prelomljene krive tražnje oligopola.
U ekonomskoj teoriji postoji čitav niz ekonomista (R, Hall, C. Hitch, P Sweezy, G.
Stigler) koji su kao jednu od osnovnih karakteristika oligopola isticali prelomljenu krivu
tražnje i postavili teoriju koja se zasniva na dve osnovne pretpostavke:
(1) kad jedno preduzeće obara cenu, konkurenti ga prate u tome kako ne bi izgubili
potrošače i
(2) kad jedno preduzeće povećava cenu, konkurenti ga ne prate pa potražnja može
potpuno nestati, odnosno značajno se smanjiti s obzirom na situaciju kad bi i konkurenti
podigli cenu.
U skladu sa napred iznetim, preduzeće se susreće sa dve krive tražnje, dd i DD (dd je
kriva tražnje iz Maršalove analize izvedena pod ceteris paribus uslovima da ostala preduzeća
ne menjaju cenu i elastičnija je od DD, a DD je Čemberlinova kriva tražnje prema kojoj i
druga preduzeća menjaju cenu). Inicijalna ravnoteža je u tački R u kojoj se seku krive dd i

161
DD po ceni p1 i količini q1. Ako bi preduzeće smanjilo cenu ispod cene pl, kriva tražnje za
njegovim proizvodom postala bi neelastičnija jer bi ga i druga preduzeća u tome pratila, a ako
bi povećalo cenu, kriva tražnje postala bi elastičnija, prodaja bi brže opala jer druga
preduzeća ne bi povećala cenu (ako potražnja potpuno padne, kriva tražnje bi imala oblik
p1RD, a ako bi se smanjila, dRD). Znači, kriva tražnje za preduzeće je prelomljena i ima
oblik dRD, a onda je i kriva marginalnog prihoda prekinuta (Grafikon 2-95). Prekinuta kriva
marginalnog prihoda ima veliki značaj jer pokazuje da postoji veliki prostor (AB) u kome se
krive troškova preduzeća mogu menjati, a da oligopolista nema potrebu da menja cenu i
količinu zbog maksimizacije profita (i ako troškovi rastu sa SRAC1 na SRAC2 uvek su mu
MC=MR), a uz to u oba slučaja ostvaruje ekstraprofit.

Grafikon 2-95. Prelomljena kriva tražnje

Teoriji prelomljene krive tražnje upućivane su brojne kritike. 55 Empirijske studije su

pokazale da cene u oligopolu nisu ni više ni manje stabilne nego u drugim tržišnim
strukturama, Istraživanja su takoñe pokazala da su se povećanja cene jednog preduzeća
pratila povećanjima cena drugih preduzeća. Meñutim najveći problem u ovoj teoriji je kako je
odreñena cena p1. Ako se model postavi sa datom cenom na nivou p1 analiza je konzistentna,
ali ako se ne zna kako se postiže cena p1 ne postoji opšta teorija početne tržišne ravnoteže a
bez metode odreñivanja ravnoteže model je ograničene korisnosti. Istina, pretpostavka
asimetrične reakcije rivala dovodi do preloma krive tražnje na nivou pl, ali kako preduzeća
dolaze do p1? Meñutim, treba imati u vidu da se teorija prelomljene krive tražnje zasniva na
specifičnim pretpostavkama i važi samo u okviru tih pretpostavki, kao i da ovaj model ne
55
Vidi R. L. Miller, R. R H. Fishe, isto delo, str. 533-534. i R. H, Frank, Microeconomics and Behavior, Mc
GraHill, Inc., NewYork, 1991., str. 469,

162
objašnjava odluke preduzeća o cenama i količinama. Model nije teorija odreñivanja cene već
samo pomagalo u objašnjavanju zašto cena, jednom odreñena na ovaj ili onaj način, teži da
ostane nepromenjena.56

Model prostorne distribucije preduzeća

Model prostorne distribucije preduzeća, polazeći od geografskog razmeštaja

preduzeća i troškova transporta u formiranju ravnotežne cene, upućuje na stabilnost cena na
oligopolskim tržištima.
Pretpostavka u modelu je da dva proizvoñača proizvode identičan proizvod uz
jednake troškove proizvodnje pa ih kupci razlikuju jedino prema njihovoj lokaciji, s obzirom
na to da moraju da plate transportne troškove za kupljenu robu prilikom kupovine koja je
najzastupljenija f-co prodavac. Ako su potrošači ravnomerno rasporeñeni na tržištu duž linije
I, a dva preduzeća, I i II, locirana u tačkama A i B respektivno, svaki potrošač mora kupovati
ili u tački A ili u tački B i platiti cenu pI ili pII, ali i transportne troškove u iznosu t dinara po
jedinici udaljenosti za kupljenu robu (kupac lociran c jedinica od A mora da plati troškove
transporta u iznosu tc za svaku kupljenu jedinicu proizvoda) Grafikon 2-96.

Grafikon 2-96. Model prostorne distribucije preduzeća

Ako postoji a potrošača levo od A i b potrošača desno od B, kao i c + d potrošača

izmeñu A i B, ukupna prodaja u svakoj vremenskoj jedinici biće a+b+c + d (uz pretpostavku
da je tržišna kriva tražnje savršeno neelastična, kao i da je jedan potrošač na svakoj jedinici
udaljenosti i da u svakom vremenskom periodu kupuje jednu jedinicu dobra). Oba preduzeća
imaju zaštićena tržišta - I levo od A, II. desno od B - jer sigurno neće formirati cenu svog
proizvoda toliko visoko da bi kupcima bilo jeftinije da kupuju od drugog preduzeća koje je
locirano na drugom delu linije L. Za svaku odreñenu kombinaciju cena pI i pII kupci c + d
locirani izmeñu A i B biće podeljeni nekom točkom, npr. T u kojoj se ostvaruje jednakost:
pI+ t*c=pII t*d
Prostorni razmeštaj preduzeća nije stabilan jer će oni vremenom težiti da
realokacijom povećaju veličinu svog zaštićenog dela tržišta. Kretaće se jedan prema drugom i
na kraju će se locirati u tački M koja je na sredini linije L Takvo lociranje je društveno
nepoželjno jer se u tom slučaju transportni troškovi maksimizuju. Racionalnije bi bilo
lociranje preduzeća L u tački koja se nalazl na 1/4 udaljenosti, a preduzeća II. na 3/4
udaljenosti od početka prema kraju linije L,

12.4.5. Ravnoteža u modelima koordiniranog delovanja

oligopolista
Kako su oligopolisti svesni svoje snage i moći, oni teže da izbegnu rat cenama, a to
vodi sporazumevanju prećutnim sporazumima, npr. liderstvo (voñstvo ) u politici cena, što je
najčešce u praksi, ili dominantnom preduzeću sa formalnim sporazumima, npr. udruženjima
(kartelima).

56
A. Koutsoyiannis, Moderna mikroekonomika, drugo izdanje, MATE, Zagreb, 1996.,str. 232.

163
 Model cenovnog liderstva
U modelu cenovnog liderstva pretpostavka je da su u grani dva oligopola koji
proizvode homogeni proizvod i koji dogovorno zauzimaju jednak tržišni udeo, imaju različitu
strukturu troškova, tj. prvo preduzeće ima veće troškove (Grafikon 2-97). Kako preduzeća
imaju podjednak tržišni udeo, kriva marginalnog prihoda, izvedena iz granske krive tražnje,
predstavlja krivu tražnje za proizvodima svakog od ta dva preduzeća, a iz nje je dobijena
kriva marginalnog prihoda (mr) i jednog i drugog preduzeća. Optimalna cena i količina prvog
oligopoliste odreñena je presekom njegove krive marginalnih troškova (SRMC) i krive
marginalnog prihoda (mr) i iznosi q1 i p1 a drugog q2 i p2, pa će cena na tržištu biti p2 i svako
će preduzeće prodavati količinu q2.

Grafikon 2-97. Cenovno liderstvo

Tada drugo preduzeće maksimira profit (c2p2), premda i prvo preduzeće ostvaruje
profit po jedinici u iznosu c1p2. Da je u grani bilo više preduzeća, uvek bi preduzeće sa
najnižim troškovima bilo lider (voña) u politici cena, a drugi bi morali da odrede istu
cenu kao i lider ili da napuste granu, ako je ta cena niža od njihovih prosečnih troškova.

Model dominantnog preduzeća

Na oligopolskom tržištu moguća je i takva situacija da preduzeće lider u politici cena,

zahvaljujući niskim troškovima proizvodnje, ostvari dominaciju u grani, a to znači da
ostvaruje veliki tržišni udeo a svim ostalim preduzećima u grani ostane relativno mali udeo.
Model dominantnog preduzeća polazi od pretpostavke da dominišuće preduzeće
formira cenu i odreñuje obim proizvodnje kojom maksimira profit, a zatim prepušta
malim preduzećima da, prihvatajući tu cenu (kao u potpunoj konkurenciji), prodaju
koliko god mogu (Grafikon 2-98).
D je granska kriva tražnje a ΣMC je kriva ponude kratkog roka malih preduzeća,
dobijena horizontalnim sabiranjem pojedinačnih kriva marginalnog troška svih malih
preduzeća, koja pokazuje količine koje bi mala preduzeća nudila po različitim cenama.
Horizontalna razlika izmeñu kriva D i ΣMC je kriva tražnje d koja pokazuje količine dobra
koje bi dominantno preduzeće moglo prodati po različitim cenama. Presek krive

164
kratkoročnoga marginalnog troška dominantnog preduzeća SRMC i njegova marginalnog
prihoda MR odreñuje output Q1 i cenu pQ1 po kojima ono maksimira profit. Mala preduzeća
prihvataju cenu pQ1 i po takvoj ceni prodaju količinu Q2 svojih proizvoda. Q1 + Q2 je ukupna
tražena količina Q3 po ceni pQ1.

Grafikon.2-98. Model dominantnog preduzeća

Model meñusobnog sporazuma oligopolista

Na tržištu često dolazi do meñusobnog sporazuma oligopolista (collusiue Oligopoly).
Kartel je česti oblik takvog udruženja, ali se može razlikovati po nadležnostima. Za razliku
od centralizovanog kartela, gde se donose sve poslovne odluke za sve članove, najčešće
kartel donosi samo odluke o politici cena i outputu (Grafikon 2-99). Kriterijum tih odluka je
maksimizacija granskog profita pa se problem ravnoteže oligopola pretvara u problem
multiproizvodnog monopola. Potražnja za proizvodom kartela je D i iz nje se dobija funkcija
marginalnog prihoda kartela (MR).

165
Grafikon 2-99. Donošenje odluke o ceni i outputu u kartelu

Ako se pretpostavi da dva preduzeća sačinjavaju kartel, treba napraviti takvu

raspodelu proizvodnih kvota izmeñu njih da marginalni trošak jednog preduzeća za njegovu
proizvodnu kvotu bude jednak marginalnom trošku drugog preduzeća za njegovu proizvodnu
kvotu. U takvoj situaciji sa jednakošću u podeli minimizuju se ukupni troškovi proizvodnje u
proizvodnji datog zajedničkog outputa. Vodoravnim sabiranjem kriva marginalnih troškova
dolazi se do krive marginalnih troškova kartela i dobija se (MC=MR) ravnotežna cena pk i
ravnotežni output qk, Svaki član kartela proizvodi onu količinu po kojoj su im izjednačeni
marginalni troškovi (q1 i q2) Oba preduzeća ostvaruju dobit (proflt) po jedinici proizvoda
veličine razlike izmeñu utvrñene cene i vlastite cene koštanja (AC), a ukupna je dobit jednaka
proizvodu te dobiti i količine proizvoda (išrafirane površine). Iako preduzeća takvom
raspodelom postižu najveći zajednički mogući iznos dobiti, ravnoteža nije stabilna jer neki
oligopolista može da sopstveni položaj proceni kao bolji ako ne prihvati sporazumom
utvrñene kvote proizvodnje i počne nezavisno da nastupa na tržištu.
U oligopolu se postiže viša cena (koja sadrži monopolski profit) i manja količina
prodaje nego u potpunoj konkurenciji, cena nije elastična (naniže), a proizvodnja
varira. Česti su prećutni i formalni sporazumi. Konkurencija cena sve se manje koristi, a
zamenjuje je tzv. necenovna konkurencija (non price competition) konkurencija kvalitetom,
uslugama, dizajnom, ambalažom i sl., čime se konkurencija reanimira.

12.4.6. Teorija igara u analizi oligopola

Izmeñu dva svetska rata a naročito posle Drugog svetskog rata razvila se teorija igara
kao novo sredstvo analize oligopolskih tržišta uz tradicionalnu analizu koja je polazila od
kriva troškova i tražnje. Teoriju igara formulisali su 1944. godine J. von Neumann i O.
Morgenstern kao matematičku metodu istraživanja ponašanja učesnika u igri koji teže da
pronañu optimalnu strategiju, imajući u vidu da na rezultat igre utiče njihovo ponašanje i
ponašanje drugih učesnika. Postoje igre izmeñu dve ličnosti i igre sa n ličnosti, a u igri dvaju
ličnosti ponašanje igrača i izbor strategija izvodi se na sledeći način: Učesnici u igri ponašaju
se tako da jedan igrač primenjuje tzv. maksimin strategiju, a drugi minimaks strategiju,
odnosno jedan igrač teži da maksimizira svoje dobitke svedene na minimum strategijom
drugog igrača, dok drugi igrač teži da minimizira svoje maksimalne gubitke postavljene
strategijom prvog igrača. Primena tih strategija vodi ih ka ravnoteži koja nastaje u tački
minimaks maksimin kombinacije ili tzv. sedlastoj tački.

Igra sa nultim ishodom

U analizi oligopola najjednostavniji model koji se može analizirati teorijom igara je

duopol igra dvaju subjekata. Postoje nekooperativne i kooperativne igre. U nekooperativnim
igrama ne postoji mogućnost formalne ili neformalne kooperacije i koordinacije izmeñu
igrača i u nastavku ćemo analizirati takve igre. Igre mogu biti sa nultim ishodom i sa ishodom
različitim od nule. Igre sa nultim ishodom mogu biti modeli sa izvesnim strategijama i modeli
neizvesnosti. U igri sa nultim ishodom sve što dobija jedno preduzeće gubi drugo preduzeće,
odnosno dobitak jednog suparnika nadoknañuje se gubitkom drugog suparnika pa je neto
dobitak nula i odatle i proizilazi naziv igre.
Primer jednostavne igre sa nultim ishodom i izvesnim strategijama je težnja
duopolista da maksimizuju svoj tržišni udeo uz poznavanje strategije konkurenta i očekujući
njegovu najgoru strategiju, odnosno očekujući da će konkurent izabrati za sebe najbolju
rapoloživu strategiju. Pretpostavimo da je preduzeće I u mogućnosti da primenjuje tri

166
strategije (npr. različiti uslovi kreditiranja kupaca), a preduzeće II. četiri (npr. različite vrste
ekonomske propagande). Sve moguće kombinacije strategije oba rivala mogu se prikazati
matricom (koja se u teoriji igara naziva matrica plaćanja) koja prikazuje relativne udele
preduzeća I. na tržištu.

Tabela 2-12. Matrica relativnog udela na tržištu preduzeća I.

Strategije preduzeća II.

B1 B2 B3 B4
+
Strategije A1 45* 20* 70 25
preduzeća I. A2 30 15* 35 95+
A3 5 10 90+ 40

Preduzeće I. ispituje rezultate svake strategije koja mu je dostupna očekujući da će

njegov konkurent izabrati najpovoljniju od svih strategija koje su njemu dostupne. Tako, ako
izabere A1, konkurent bi izabrao B2 jer bi u toj kombinaciji preduzeće I. ostvarilo najmanji
udeo na tržištu izborom svoje strategije A1. Ako preduzeće I. izabere A2, preduzeće II. opet bi
izabralo B2, a ako preduzeće I. izabere A3, preduzeće II. odgovara sa B1. Rezultati takvih
kombinacija strategija obeleženi su u tabeli 2-12. zvezdicom. Očigledno je da bi u takvoj igri
preduzeće I. izabralo strategiju A1 jer bi takvim izborom uz date reakcije rivala ostvarilo
najveći udeo na tržištu. Prema tome preduzeće I. opredeljuje se za tzv. maksimin strategiju
koja mu osigurava maksimum izmeñu minimalnih dobitaka („najbolje od najlošijeg“) koje
mu omogućuju strategije preduzeća II.
Sa druge strane preduzeće II. ponaša se na potpuno isti način - ispituje rezultate svojih
strategija očekujući da će rival izabrati za sebe najpovoljniju strategiju. Tako, ako bi izbor
preduzeća II. bila strategija B1, preduzeće I. izabralo bi strategiju A1 jer mu takav izbor
osigurava 45% udela na tržištu. Ako bi preduzeće II. izabralo strategiju B2 preduzeće I. opet
bi izabralo A1, dok bi na strategiju B3 odgovorilo sa A3, a na B4 sa A2. Rezultati takvih
kombinacija strategija preduzeća II. i preduzeća I. obeleženi su u tabeli 2-12. znakom +. Oni
predstavljaju maksimum vrednosti relativnih udela na tržištu koje preduzeće I. može ostvariti
pri svakoj od mogućih strategija preduzeća II, odnosno maksimalne gubitke preduzeća II. U
takvoj igri preduzeće II. izabralo bi strategiju B2 jer mu taj izbor s obzirom na reakciju
preduzeća I. osigurava najveći udeo na tržištu. Prema tome, preduzeće II. opredeljuje se za
tzv. minimaks strategiju koja mu osigurava minimum izmeñu maksimalnih gubitaka koji
proizilaze iz reakcija preduzeća I. na njegove alternativne strategije.
Maksimin i minimaks strategije vode preduzeća ravnotežnom rešenju koje preferiraju
oba preduzeća. Rešenje se ostvaruje u tački susreta navedenih strategija, odnosno u tački
maksimin minimaks kombinacije tzv. sedlastoj tački. Ravnotežno rešenje je najbolji izbor za
preduzeće I. u odnosu na reakciju preduzeća II. i najbolji izbor preduzeća II. u odnosu na
reakciju preduzeća I, a I. preduzeću osigurava 20% udela na tržištu a II. preduzeću 80%
tržišnog udela.
U realnom privrednom životu je malo verovatno da preduzeća znaju tačne vrednosti
rezultata svake strategije. Realnosti više odgovara model neizvesnosti u kome preduzeće za
svoju strategiju može očekivati protiv strategiju rivala sa više rezultata i različitim
verovatnoćama tih rezultata. Upravo zato u igru se uključuju očekivane vrednosti rezultata
koje se unose u matricu, a dobijaju se kao zbir proizvoda mogućih rezultata odreñenog
parova strategija rivala i odgovarajućih verovatnoća. Uz takvu matricu očekivanih rezultata
preduzeća se ponašaju isto kao u modelu sa izvesnim strategijama.

167
 Igra sa ne nultim ishodom

U stvarnom privrednom životu su retke situacije igre sa nultim ishodom u kojima

maksimin i minimaks strategije konkurenata osiguravaju optimalno rešenje. Uobičajeno se
dobici ne nadoknañuju jednakim gubicima suparnika pa su to igre sa rezultatom različitim od
nule koje ne moraju osigurati optimalno rešenje već u mnogim slučajevima konkurente vode
u suboptimalno rešenje, odnosno rešenje gore od onog koje bi se moglo postići. Primer
takvog suboptimalnog rešenja, koje može pomoći u razumvevanju ponašanja preduzeća
suočenih sa neizvesnošću akcija njihovih konkurenata, je u literaturi poznata zatvorenikova
dilema.
Dva zatvorenika osumnjičena su za teže krivično delo i zatvorena su u posebne ćelije
tako da im je onemogućena bilo kakva komunikacija. Javni tužilac ih ispituje, ali ima manji
deo dokaza na osnovu kojih bi zatvorenici mogli biti osuñeni samo na godinu dana zatvora.
Zbog toga on obećava svakom osumnjičenom oslobañanje od bilo kakve kazne ako prizna
izvršeno delo, ali i preti teškom kaznom od deset godina zatvora drugom osumnjičenom koji
ne priznaje izvršeno krivično delo. Ako niko od optuženih ne prizna, obojica će dobiti kazne
od godinu dana zatvora, a ako oboje priznaju, dobiće kazne koje im pripadaju po zakonu npr.
pet godina zatvora. Ti rezultati su dati u tabeli 2-13.
Tabela 2-1. Zatvorenikova dilema

Strategija zatvorenika Y
PRIZNATI NE PRIZNATI

X Y X Y
PRIZNATI
5 5 0 10
Strategija zatvorenika X
X Y X Y
NE PRIZNATI
10 0 1 1

Svaki osumnjičeni ima na rapolaganju dve strategije - priznati ili ne priznati i

suočavaju se sa dilemom: (a) priznati i osloboditi se svake optužbe ako drugi ne prizna ili
dobiti pet godina zatvora ako i drugi prizna, ili (b) ne priznati i dobiti godinu dana zatvora
ako i drugi osumnjičeni ne prizna ili dobiti deset godina zatvora ako drugi prizna.
Dominantna strategija (strategija koja daje najbolji rezultat jednom igraču bez obzira na
strategiju drugog, a zasniva se na maksimin pretpostavci, odnosno na pravilu očekuj najgore
od drugog) u zatvorenikovoj dilemi je priznati. Bez obzira na to šta će Y učiniti, bolje je za X
da prizna ako i Y prizna dobija pet godina zatvora umesto deset, a ako Y ne prizna, biće
osloboñen umesto da provede godinu dana u zatvoru. Kako je matrica simetrična, jednako je
bolje za lice Y da prizna bez obzira na to šta će lice X učiniti. Na taj način obojica dobijaju po
pet godina zatvora umesto godine koju bi dobili da su verovali jedan drugom i da nisu
priznali, odnosno rešenje je za oba zatvorenika gore od onog koje se moglo postići.
Postignuta ravnoteža dominantnim strategijama naziva se Našova ravnoteža (po američkom
matematičaru Johnu E. Nashu koji je postavio taj koncept 1951. godine). Našova ravnoteža je
osnovni koncept u teoriji igara koji daje takvu kombinaciju strategija igrača u kojoj ni jedan
od igrača ne može za sebe da poboljša rezultat uz odreñenu strategiju drugog igrača, pa
nijedan igrač ne želi da menja svoju strategiju uz datu strategiju drugog igrača. Meñutim,
kao što ćemo u nastavku prikazati, za Našovu ravnotežu nije potrebno da oba igrača imaju
dominantnu strategiju.
Analogno zatvorenikovoj dilemi analizirajmo odreñivanje cena u duopolskoj situaciji

168
u kojoj konkurenti teže maksimizaciji svojih profita a proizvode dobra koja su bliski
supstituti pa je njihova cena odlučujuća za kupčev izbor. Svako preduzeće ima na rapolaganju
dve strategije odreñivanja cena, da odredi visoku cenu ili da odredi nisku cenu, a matrica koja
daje rezultat (ostvareni profit) odabranih strategija za oba preduzeća data je u tabeli 2-14.
Tabela 2-14. Odreñivanje cena kao zatvorenikova dilema

Strategija preduzeća II.

VISOKA CENA NISKA CENA

VISOKA PfI. PfII. PfI. PfII.

CENA 600 600 100 800
Strategija preduzeća I.
NISKA PfI. PfII. PfI. PfII.
CENA 800 100 300 300

Pravila ponašanja ista su za oba preduzeća: oba očekuju najgore od drugog. Izbor
preduzeća I. je maksimin strategija jer ako postavi visoku cenu, njegov minimalni profit je
100, a ako postavi nisku cenu, minimalni profit je 300. Izmeñu ta dva minimuma preduzeće I.
bira maksimum i preferira strategiju niske cene.
Izbor preduzeća II. takoñe je maksimin strategija. Ako preduzeće II. zaračuna višu
cenu, njegov minimalan profit je 100, a ako zaračuna nižu cenu, minimalni profit je 300.
Izmeñu tih minimuma preduzeće II. bira maksimum i izabira strategiju niske cene.
Prema tome dominantna strategija za oba preduzeća je strategija niske cene jer ako
konkurent zaračuna visoku cenu, ostvariće profit 800 umesto 600, a ako konkurent zaračuna
nisku cenu, ostvariće profit 300 a ne 100. Tim strategijama postižu Našovu ravnotežu i oba
ostvaruju profit od 300. U ovom primeru maksimin strategije nisu optimalno rešenje jer bi u
slučaju da oba preduzeća zaračunaju visoku cenu (tajnim dogovorom, npr), njihovi
pojedinačni profiti bili viši (600 a ne 300).
S druge strane, Našoua ravnoteža može se postići i u, slučaju kad jedno preduzeće
nema dominantnu strategiju. Obradimo sada varijaciju prethodnog primera sa matricom
mogućih ostvarenih profita datom tabelom 2-15.
Tabela 2-15. Igra u kojoj preduzeće II. nema dominantnu strategiju

Strategija preduzeća II.

VISOKA CENA NISKA CENA

VISOKA PfI. PfII. PfI. PfII.

CENA 550 450 50 400
Strategija preduzeća I.
NISKA PfI. PfII. PfI. PfII.
CENA 600 50 350 250

Bez obzira na strategiju preduzeća II, za preduzeće I bolja je strategija niske cene, i to
je njegova dominantna strategija (u tom slučaju ako preduzeće II. zaračuna nisku cenu,
preduzeće I. ostvariće profit 350 a ne 50, a ako preduzeće II. zaračuna visoku cenu,
preduzeće I. ostvariće profit 600 a ne 550). Meñutim, za preduzeće II. strategija niske cene
nije dominantna. Ako preduzeće I. odredi nisku cenu, za preduzeće II. najbolje je da odredi
takoñe nisku cenu (i ostvariti profit 250 a ne 50), ali ako preduzeće I. odredi visoku cenu, za

169
preduzeće II. najbolje je odredi takoñe visoku cenu (i ostvariti profit 450 a ne 400). U ovom
slučaju, naspram zatvorenikovoj dilemi, najbolja strategija preduzeća II. zavisi od
pojedinačne strategije koju izabere preduzeće I. Premda preduzeće II. nema dominantnu
strategiju ako ono može da predvidi da je dominantna strategija preduzeća I. niska cena, tada
će odrediti za svoj proizvod takoñe nisku cenu pa će se Našova ravnoteža postići ostvarenjem
profita za preduzeće I. u visini 350, a za preduzeće II u visini 250. 57
Meñutim, i ako teorija igara nije dovela do opšte teorije oligopolističkog ponašanja,
omogućila je objašnjenje nekih realnih oligopolskih situacija, ukazala je na visok stepen
meñuzavisnosti oligopolista i na velike potrebe za dogovaranjem u nekim situacijama, pa je
dovela do primene kompjutera u proučavanju ponašanja preduzeća u oligopolu.

57
U razmatranim igrama oba igrača simultano odabiru strategije i postižu Nashovu ravnotežu. U mnogim
igrama postoji više Nashovih ravnoteža, a taj problem se može rešiti dajući prednost prvog izbora jednom igraču
dok drugi izabire svoju strategiju znajući upotpunosti izbor konkurenta.
O teoriji igara i njenoj primeni u ekonomiji vidi J. Von Neumann, O. Morgenstern, Theory of Games and
Economic Behauior, Princeton University Press, Priceton, New Jersey, 1990.; J. Eichberger, Game Theoy
forEconomists, Academic Press, Inc., San Diego, 1993.;

170
 12.5. Ograničena konkurencija

12.5.1. Karakteristike tržišta ograničene konkurencije

Tradicionalno objašnjenje ravnoteže, odnosno derterminisanosti cene i outputa

polazilo je od modela potpune konkurencije i monopola što nije odgovaralo stanju u realnom
privrednom životu. Upravo postojanje različitih teorija za ta dva ekstremna tržišna stanja, a
polazeći od toga da se u realnosti ne mogu potpuno teorijski odvojiti potpuna konkurencija i
monopol, dovelo je tridesetih godina prošlog veka do teorije monopolističke ili ograničene
konkurencije. 58
Ograničena konkurencija je veoma često tržišno stanje koje označava više
elemenata potpune konkurencije i manje elemenata monopola. Relativno veliki broj
prodavaca (nekoliko desetina, npr.), relativno male ekonomske snage, nudi sličan ali
diferenciran proizvod. Otuda preduzeća u ograničenoj konkurenciji mogu ostvariti odreñenu
kontrolu nad cenom svog proizvoda, veću ukoliko je njihov proizvod diferenciraniji i tržište
segmentirano posebno dodatnim tržišnim uslovima u obliku necenovnih faktora (kvalitet,
servis, garancija i slično).
U ograničenoj konkurenciji iako ne postoji savršena elastičnost supstitucije,
koeficijent elastičnosti supstitucije je ipak relativno veliki, pa je potražnja sa kojom se
suočava preduzeće relativno velika, ali ne i savršena. Stepen elastičnosti tražnje sa kojom se
suočava preduzeće zavisi od broja konkurenata i stepena diferencijacije proizvoda pa je
elastičnost tražnje veća ukoliko je na tržištu konkurenata i manja diferencijacija proizvoda.
Osim toga, jedna karakteristika ograničene konkurencije kao tržišnog stanja je i to što
je unakrsna elastičnost tražnje veća od nule, jer promene u ceni proizvoda jednog prodavaca
utiču na obim prodaja njegovih konkurenata (i ako diferenciran, proizvod im je sličan).
Pored već pobrojanih, poslednja važna karakteristika ograničene konkurencije je
relativno lak ulazak u granu i izlazak iz grane. Naime, ulazak u granu može donekle biti
otežan potrebnim visokim finansijskim sredstvima zbog napora postojećih preduzeća u grani
u cilju održanja diferencijacije proizvoda i svoj tržišni udeo.

12.5.2. Određenost cene i outputa

U kratkom roku, radi maksimiziranja dobiti, preduzeće će proizvoditi i prodavati onu

količinu proizvoda pri kojoj mu se izjednačuju marginalni troškovi i marginalni prihod, s tim
da je prosečni prihod veći ili jednak prosečnom varjabilnom trošku. Znači, uslov
kratkoročne ravnoteže preduzeća ograničene konkurencije je (1) MR = MT i (2) AR
>AVC. To preduzeću omogućava da u kratkom roku ostvaruje ekstradobit ali isto tako
i da ostvari gubitak (Grafikon 2-100). Kako kriva prosečnih troškova uključuje i normalnu
dobit, na slici (a) preduzeće uz količinu q1 i cenu p1 ostvaruje ekstradobit po jedinici c1pl,
odnosno ukupnu ekstradobit c1p1* q1. Na slici (b) preduzeće je suočeno sa gubitkom po
jedinici proizvoda c2p2, odnosno ukupnim gubitkom c2 p2* q2.

58
Nastanak ove teorije vezuje se za 1933. godinu i dve istovremeno objavljene knjige E. Chamberlin, Theory of
Monopolistic Competition, Cambridge, Mass., 1933. i J. Robinson, The Economic of lmperfect Competition,
London, 1933.

171
Grafikon 2-100. Ravnoteža preduzeća ograničene konkurencije u kratkom roku

Za razliku od toga, u dugom roku (Grafikon 2-101) ekstradobit privlači nova

preduzeća u granu, što postupno smanjuje tržišni udeo preduzeća koje posmatramo. To
dovodi do premeštanja njegove krive tražnje (d = AR ) ulevo sve dok se ne izjednači njen
nagib sa nagibom krive dugoročnog prosečnog troška (dok kriva tražnje ne postane tangenta
krive LRAC). Znači, u tački dugoročne ravnoteže kriva tražnje je tangenta na krivi
dugoročnih prosečnih troškova, pa je uz opšti uslov ravnoteže LRMC=MR, uslov
ravnoteže i p = LRAC. U toj ravnoteži nema ekstradobiti, preduzeće ostvaruje
normalnu dobit.
Iako ravnoteža preduzeća u dugom roku eliminiše ekstradobit, potrebno je naglasiti da
se dugoročna ravnoteža ostvaruje u situaciji opadanja prosečnih ukupnih troškova. Kako
kriva tražnje ne tangira krivu prosečnih ukupnih troškova u tački njenog minimuma, to
dovodi do manje proizvodnje i viših cena nego što bi se ostvarilo u uslovima potpune
konkurencije. To znači da nije postignuto ni najefikasnije korišćenje rapoloživih kapaciteta,
jer se proizvodi uz veće troškove od mogućeg najmanjeg troška.59

59
O oceni teorije monopolističke konkurencije vidi D. Begg, S. Fisher, R. Dornbusch, EconomicSj Fourth Et
ition, McGrawHill Book Company, London, 1994., str 160 161., R. Miller, R. Fishe, Microeconomics: Price
Theonj in Practice, Harper Collins College Publishers, New York, 1995., str. 520 - 523. i M. Parkin, D. King,
isto delo, str. 347 348.

172
 Grafikon 2-101, Ravnoteža preduzeća u dugom roku
Meñutim, isto tako treba reći da se u ograničenoj konkurenciji (isto kao i u oligopolu)
konkurencija reafirmiše upravo naporima za diferenciranjem proizvoda. Borba za potrošača
vodi se diferenciranjem , i to kvalitetom, dizajnom, uslugama i dr.
6.5.3. Čemberlinova analiza ravnoteže grupe

Osim analize ravnoteže preduzeća ograničene konkurencije, E. Chamberlin, prateći

logiku uspostavljanja ravnoteže preduzeća u dugom roku, objašnjava ravnotežu grupe
preduzeća koja se postiže kad sva preduzeća u grupi u dugom roku ostvaruju samo prosečan
profit. Pojam grupa supstituiše pojam grane i sačinjavaju je preduzeća čiji se proizvodi lako
supstituišu pa je svaki član grupe monopolista, ali je njegovo tržište vezano za tržišta
suparnika. Različite karakteristike preduzeća unutar grupe je Chamberlin apstrahovao
postavljajući preduzeća u jednake uslove, i to uvodeći dve pretpostavke: (1) preduzeća u
grupi imaju jednake krive troškova, tražnje i jednak proporcionalni udeo na tržištu i (2) nema
meñuzavisnosti u ponašanju suparnika pa svaki od njih može voditi samostalnu politiku cena
i outputa. Na taj način se dobija „reprezentativno“ preduzeće pa se na osnovu ponašanja
pojedinačnog preduzeća može objasniti što se dogaña u velikoj grupi.

173
 Grafikon 2-102. Ravnoteža grupe

Na grafikonu 2-102. prikazan je proces uspostavljanja kratkoročne i dugoročne

ravnoteže velike grupe. Krive tražnje d označavaju moguće obime prodaje
„reprezentativnog“ preduzeća uz pretpostavku da ostala preduzeća ne menjaju svoje cene, a
krive D označavaju proporcionalni udeo „reprezentativnog“ preduzeća na tržištu, pa je to
kriva ukupne tražnje koja pokazuje obim prodaja svih preduzeća u grupi pod pretpostavkom
da sva ostala preduzeća odreñuju iste cene svojim proizvodima kao što je cena proizvoda
„reprezentativnog“ preduzeća.
„Reprezentativno“ preduzeće, pa prema tome sva preduzeća u grupi, početno
maksimizuju profit po ceni p1 i pri outputu Q1, ostvarujući ekstradobit po jedinici proizvoda
veličine c1p1. Ravnoteža R je odreñena presekom kriva SRMC1 i LRMC sa krivom MR1
odnosno presekom kriva D, i d (zbog pretpostavke simetričnosti funkcija tražnje kad su cene
svih proizvoda jednake, tražena količina svakog proizvoda takoñe će biti jednaka). To je
kratkoročna ravnoteža, a ostvareni ekstraprofit privlači nova preduzeća u grupu.
Ulaskom novih preduzeća smanjuje se proporcionalni udeo preduzeća na tržištu pa se
kriva D1 premešta ulevo na položaj D2, Tada posmatrano preduzeće cenom p1 ne maksimira
profit pa snižavanjem cene, krećući se po krivi d2, teži da poveća profit. Meñutim, kako i
druga preduzeća snižavaju cenu svojih proizvoda, sledi kretanje po krivi D2 sve dok nova
kriva d3 ne postane tangenta na krivu LRAC u tački E. Ravnoteža u tački E odreñena
presekom kriva MR3 i LRMC, odnosno kriva d3 i D2, daje cenu p2 i output Q2 pa
podrazumeva eliminisanje ekstraprofita i ostvarenje samo prosečnog profita. U skladu sa
tim, to je dugoročna ravnoteža koja je ujedno i kratkoročna ravnoteža.
Istina, ulazak novih preduzeća može pomeriti krivu D u levo dalje od položaja D2 ali
ne i iza položaja D3, jer će tu postojeća cena p1 i prosečni trošak biti jednaki. Kako u toj
situaciji preduzeće ne bi maksimiziralo profit, smanjivalo bi cenu krećući se po krivi d4, a
kako bi i druga preduzeća snizila cenu, kretanje po krivi D3 dovelo bi do gubitka npr. pad
cene na p3 i output Q3 imaju za rezultat gubitak po jedinici proizvoda p3c3. Ostvareni gubici
imali bi za posledicu izlazak nekih preduzeća iz grupe pa bi se kriva D3 premeštala udesno do
položaja D2, odnosno postigla bi se dugoročna ravnoteža u tački E (koja je i kratkoročna

174
ravnoteža) sa cenom p2 i outputom Q2 što bi osiguravalo ostvarenje prosečnog profita. 60
U dugoročnoj ravnoteži grupe nema motiva ni za kakve promene. Isto kao i kod
analiziranja ravnoteže preduzeća ograničene konkurencije u dugom roku, ova analiza
tangentnom solucijom pokazuje da je ravnotežna cena u ograničenoj konkurenciji veća od
cene na nivou najnižih prosečnih troškova koja bi se ostvarivala u uslovima potpune
konkurencije (a output je manji nego što bi bio u potpunoj konkurenciji u dugom roku), kao i
da u dugoročnoj ravnoteži postoje neiskorišteni proizvodni kapaciteti, odnosno da postoji
monopolsko rasipanje. Bitno je podvući da rezultat analize cena u dugom roku koja
omogućuje ostvarenje samo prosečnog profita treba posmatrati kao odreñenu težnju, dok
u realnom privrednom životu neka preduzeća u dugom roku mogu ostvarivati ekstraprofit
zahvaljujući npr. velikoj diferencijaciji proizvoda, patentnoj zaštiti, atraktivnoj lokaciji ili kao
što je već navedeno, finansijskim barijerama ulasku u granu, odnosno grupu.

12.5.3. Merenje monopolske moći

Meñutim, da bi smo zaokružili našu analizu neophodno je podvrći analizi još jedan
problem. Kako ograničena, odnosno monopolistička (prema E. Chamberlinu) konkurencija s
obzirom na diferenciranost proizvoda osigurava proizvoñaču odreñen stepen monopolske
moći (veća diferenciranost, viši stepen i obrnuto), postavlja se pitanje kako meriti tržišnu
snagu, odnosno monopolsku moć. Ima više metoda merenja. Najjednostavnije i najšire
korišteno merenje je utvrñivanje stepena koncentracije ponude u datoj grani prema

formuli
gde je Q ukupna ponuda (proizvodnja) nekog dobra, a Qm ponuda (proizvodnja)
posmatranog preduzeća. Što je vrednost koeficijenta bliža jedinici, to je i veća tržišna snaga,
odnosno monopolska moć preduzeća. Kod čistog monopola vrednost koeficijenta je 1, a u
potpunoj konkurenciji je blizu nule.
Da bi se utvrdila monopolisanost neke grane, često se uzima udeo proizvodnje
nekoliko najvećih proizvoñača (najčešće četiri) u ukupnoj proizvodnji odreñene grane.
Meñutim, kako u sklopu npr. četiri preduzeća mogu biti četiri preduzeća podjednake
snage, ili jedno veliko i tri značajno manja preduzeća, to se tržišna snaga meri indeksom H
(Herfindahlov indeks) koji je jednak zbiru relativnih tržišnih udela na kvadrat, tj.

pa tako ako je u pitanju čisti monopol, H = 1002 = 10000, a ako je savršena

konkurencija, H = 0 (u navedenom primeru ako su četiri preduzeća podjednake snage H =
2500, a ako je jedno veliko i tri značajno manja, H može biti blizu vrednosti 10000). 61
Očigledno je da je tržišna snaga blisko povezana sa karakteristikama tražnje, pa ako je
potražnja visoko elastična, mala je mogućnost monopolizacije tržišta jer povećanje cene
izaziva veliko smanjenje tražnje i obrnuto, neelastična potražnja omogućuje monopolizaciju.
A. Lerner je težio da obuhvatiti više elemenata tržišnih uslova u merenju monopolske

moći i dao je indeks

60
O Chamberlinovoj analizi opžirnije vidi S. Jurin, J. Šohinger, isto delo, str. 257 -261; A. Koutsoyiannis, isto
delo, str. 202 -214.; B. C. Eaton, D. E Eaton, Microeconomics, Third Et ition, PrenticeHall, Inc., Englewood
Cliffs, New Jersey, 1995., str. 399411.; R. H. Frank, isto delo, str. 415-421.
61
Vidi primere merenja tržišne snage u P. A. Samuelson, W, D. Nordhaus, Economics.“, str. 573-575.
Herfindahlov indeks naziva se prema Orrisu C. Herfindahlu

175
gde je pA cena proizvoda, MC marginalni trošak posmatranog preduzeća u proizvodnji
proizvoda A, a Imm je indeks monopolske moći. Ako je pA = MC, to je stanje potpune
konkurencije i Imm = 0, a s druge strane ako je MC = 0 kao u prirodnom monopolu Imm =1.
Razvijajući obrazac Lernerovog indeksa dobija se monopolska moć izražena preko
koeficijenta cenovne elastičnosti tražnje i pokazuje se da je monopolska moć ograničena
karakteristikama tražnje. Naime, kako je

, odnosno

i kako je AR = p, to je i

odnosno
U monopolskoj ravnoteži
MC= MR
pa unošenjem (b) i (c) u (a) dobija se

što na kraju iznosi

Znači, monopolska je moć jednaka recipročnoj vrednosti koeficijenta cenovne
elastičnosti tražnje za proizvodom odreñenog preduzeća. U slučaju da je Ed = ∞ kao u
uslovima potpune konkurencije, Imm =0, a u slučaju savršeno neelastične tražnje kad je Ed =
0, indeks monopolske moći imaće vrednost ∞

176
 REZIME

1. Tržišna struktura pokazuje okolnosti i uslove pod kojima se neko dobro prodaje i kupuje
na tržištu, a u zavisnosti od različitih kriterijuma može se razlikovati više ili manje
tržišnih stanja.
2. Uopšteno se može razlikovati potpuna i nepotpuna konkurencija. Dok se u potpunoj
konkurenciji i na strani ponude i na strani potražnje javlja veliki broj učesnika a prodavci
ne mogu da utiču na cenu proizvoda, u nepotpunoj konkurenciji pojedini prodavci mogu
da utiču na cenu svog proizvoda. Nepotpunoj konkurenciji pripadaju monopol, oligopol i
ograničena ili monopolistička konkurencija.
3. Tržište potpune konkurencije označava veliki broj prodavaca koji nude homogene
proizvode. Prodavci ne mogu da utiču na cenu već je prihvataju kao datu veličinu i
odreñivanjem obima proizvodnje teže da maksimiziraju profit. Postoji sloboda ulaska i
izlaska iz grane, a ne postoje nikakva državna ograničenja u kretanju cena.
4. Ravnoteža na nivou grane u potpunoj konkurenciji obuhvata proces formiranja
ravnotežne cene na osnovu interakcije ponude i tražnje u grani. Potrebno je razlikovati
privremenu ravnotežu u trenutnom roku, subnormalnu cenu u kratkom roku, ali i
normalnu cenu u dugom roku. Što je kraći vremenski period, veći uticaj na formiranje
ravnotežne cene ima potražnja, a što je duži vremenski period, značajniji uticaj ima
ponuda i troškovi.
5. Preduzeće u potpunoj konkurenciji, kao i u drugim tržišnim stanjima, postiže ravnotežu
kad mu je marginalni prihod izjednačen sa marginalnim troškom. Kako je u potpunoj
konkurenciji marginalni prihod jednak ceni, to znači da preduzeće maksimalizuje profit
pri onom obimu proizvodnje kod koga su marginalni troškovi jednaki ceni proizvoda.
6. Ravnoteža preduzeća potpune konkurencije u kratkom roku postiže se izjednačenjem
marginalnog troška i cene, s tim da je cena veća ili jednaka prosečnom varjabilnom
trošku. Prema tome, preduzeće u kratkom roku može poslovati sa gubitkom, a može
ostvariti i profit.
7. Za razliku od kratkog roka, u dugom roku preduzeće u potpunoj konkurenciji postiže
ravnotežu izjednačenjem dugoročnog marginalnog troška sa cenom, s tim da je cena veća
ili jednaka dugoročnim prosečnim ukupnim troškovima. Kako postoji sloboda ulaska u
granu i izlaska preduzeća iz grane, ravnoteža preduzeća u dugom roku postiže se pri
onom obimu proizvodnje i ceni po kojoj se pokrivaju ukupni troškovi, a ne ostvaruje se
ekonomski profit nego samo prosečan profit koji je uključen u troškove poslovanja.
Preduzeće proizvodi na najnižoj tački krive prosečnih ukupnih troškova, što znači da
nema rasipanja resursa.
8. Monopol je tržišna situacija u kojoj jedan proizvoñač proizvodi proizvod za koji nema
dobrog supstituta i u kojoj drugi proizvoñači nemaju slobodan pristup proizvodnji i tržištu
tog proizvoda. Kako može da vodi politiku cena svog proizvoda, monopolista maksimira
profit iznalaženjem odgovarajuće kombinacije izmeñu obima proizvodnje i cene
proizvoda.
9. Prirodni monopol je posebna vrsta monopola koji se javlja kad jedno preduzeće može da
proizvodi ukupnu proizvodnju grane efikasnije nego što bi to mogla da urade zajedno više
preduzeća. Razlog je taj što mu prosečni troškovi sa povećanjem proizvodnje jako padaju,
tj. ima veliku ekonomiju obima.

177
10. Ravnoteža u uslovima monopola postiže se tako da preduzeće proizvodi onu količinu
proizvoda pri kojoj su marginalni troškovi jednaki marginalnom prihodu, a proizvod se
prodaje po ceni koju mu omogućava kriva tražnje sa kojom se susreće na tržištu. U
komparaciji sa potpunom konkurencijom monopolista proizvodi manje proizvoda, a
prodaje ih po višoj ceni. Tako držeći tržište stalno nedovoljno snabdevenim, proizvode
prodaje po višim cenama nego što bi bile kad bi proizvodnja bila veća i to mu donosi
profit. Monopolista ne može da profitira povećanjem cene, pa radi maksimiziranja profita
primenjuje politiku diskriminacije cena.
11. Država regulisanjem monopola teži da zaštiti potrošače i to čini ekonomskim propisima i
antitrustovskom politikom. Država treba da podstiče konkurenciju jer ona povećava
proizvodnju i snižava cene, a regulisanje privreñivanja u pojedinim granama treba svesti
na najmanju moguću meru. Isto tako, antitrustovske politike ne treba usmeriti na
suzbijanje veličine preduzeća jer time mogu smanjivati efikasnost, nego na sprečavanje
tajnih sporazuma u vezi sa odreñivanjem cena.
12. Oligopol je tržišno stanje u kome mali broj prodavaca, koji su moćni, prodaje proizvod
koji se može lako supstituisati ili može biti manje ili više izdiferenciran. Zbog svoje snage
oligopolisti ponudom, a posebno politikom cena, u velikoj meri utiču na tržište i druga
preduzeća, a povratno i na same sebe. Postoje prepreke za ulazak u granu, koje su
uglavnom posledica visokih troškova kapitalne opreme potrebne za proizvodnju u tim
industrijskim granama.
13. Oligopolista odreñuje obim proizvodnje i cenu proizvoda izjednačavanjem marginalnog
prihoda i marginalnih troškova. U komparaciji sa potpunom konkurencijom, u oligopolu
je cena veća, a količina prodaje manja s tim da oligopolske cene sadrže monopolski
profit.
14. Klasicni modeli oligopola polaze od toga da oligopolisti ne uzimaju u obzir meñusobnu
zavisnost. Meñutim, sa jedne strane u nekoordinisanom delovanju oligopoliste cena može
biti stabilna a konkurencija se vodi drugim elementima iz marketinškog dijapazona. Sa
druge strane, oligopolisti, svesni svoje ekonomske moći, teže da izbegnu rat cenama pa
često pribegavaju koordinisanom delovanju, odnosno sporazumevanju, bilo prećutnom ili
formalnom. Prećutno sporazumevanje prisutno je kod liderstva u politici cena u kojoj
preduzeće sa najnižim troškovima proizvodnje odreñuje cenu proizvoda, a drugi
oligopolisti prihvataju tu cenu i po njoj prodaju svoje proizvode. Tako lider u politici
cena, zahvaljujući niskim troškovima, može da ostvari dominaciju u grani. Tajno
dogovaranje se sprovodi izmeñu oligopolista kako bi se zajednički maksimirao profit, pa
se cena i količina proizvodnje odreñuju kao u slučaju monopola. U većini zemalja takvo
dogovaranje je zakonom zabranjeno.
15. Uz tradicionalnu analizu koja polazi od kriva troškova i tražnje, teorija igara je relativno
novo sredstvo analize oligopolskih tržišta. Teorija igara nije omogućila stvaranje jedne
opšte teorije oligopolističkog ponašanja, ali je objasnila neke realne oligopolske situacije,
upozorila na visok stepen meñuzavisnosti oligopolista i na velike podsticaje dogovaranju
u nekim situacijama. Ona je dovela do primene kompjutera u proučavanju ponašanja
preduzeća u oligopolu.
16. Ograničena konkurencija je mešavina potpune konkurencije i monopola. Relativno veliki
broj prodavaca relativno male ekonomske snage nudi sličan ali diferenciran proizvod.
Zahvaljujući diferenciranosti proizvoda proizvoñači imaju odreñen stepen kontrole nad
cenom. Konkurencija se osim cenom vodi i proizvodom, a ulazak u granu je relativno lak,
iako može biti odreñenih barijera.

178
17. Preduzeće u ograničenoj konkurenciji maksimira profit na taj način da odreñuje cenu i
obim proizvodnje izjednačavajući marginalni prihod i marginalni trošak. U kratkom roku
uz ovu jednakost prosečan prihod, odnosno cena mora biti veća ili jednaka prosečnom
varjabilnom trošku pa preduzeće može ostvariti gubitak u visini jednog dela ili
celokupnog iznosa fiksnih troškova, a može ostvarivati i ekstraprofit. Ravnoteža u dugom
roku dovodi do eliminisanja ekstraprofita pa preduzeće u dugom roku ostvaruje samo
prosečan profit, a uslov ravnoteže je jednakost izmeñu marginalnog prihoda i
marginalnog troška, s tim da je cena jednaka prosečnom trošku.U kratkoročnoj ravnoteži
grupe, odnosno grane, preduzeća mogu ostvariti ekstradobit, dok se a dugoročnoj
ravnoteži (koja je i kratkoročna ravnoteža, a koju treba posmatrati kao odreñenu težnju)
ostvaruje samo prosečan profit.
18. Monopolska moć ili tržišna moć pokazuje stepen kontrole koji jedno ili više preduzeća
ima nad cenom i proizvodnjom u odreñenoj grani. Više je načina na koji se meri
monopolska moć, a najjednostavniji način je da monopolsku moć merimo stepenom
koncentracije unutar grane. To se može utvrditi posmatrajući jedno preduzeće u odnosu
prema grani ali i više preduzeća (najčešće četiri). U analizi monopolske moći treba imati
u vidu i konkurenciju, odnosno ponudu inostranih preduzeća u zemlji, a ne samo domaću
proizvodnju.

179
13. Tržište faktora proizvodnje

Uz tržište gotovih proizvoda na kome se proizvoñači pojavljuju kao prodavci

proizvoda postoji i druga strana tržišta na kojoj se proizvoñači pojavljuju kao kupci potrebnih
faktora proizvodnje. Kako faktori proizvodnje imaju cenu čija visina odlučujuće utiče na
troškove proizvodnje pa samim tim i na ponudu proizvodača (čiji je cilj maksimizacija
profita, odnosno pozitivne razlike izmeñu ukupnih prihoda i ukupnih troškova), potrebno je
analizirati kako se formiraju cene faktora proizvodnje. U nastavku ćemo analizirati
formiranje cene kapitalnih dobara, odnosno inputa uopšte, zatim tržište radne snage i cenu
rada, finansijsko tržište, cenu zemlje i rentu.
13.1. Formiranje cene kapitalnih dobara

Prilikom analize formiranja cene kapitalnih dobara mogu se pojaviti četiri različita
slučaja, i to: (1) potpuna konkurencija i na strani nabavke kapitalnih dobara i na strani
prodaje proizvoda; (2) potpuna konkurencija na strani nabavke kapitalnih dobara, a monopol
na strani prodaje proizvoda; (3) monopson na strani nabavke kapitalnog dobra, a potpuna
konkurencija na strani prodaje proizvoña i (4) bilateralni monopol.

13.1.1. Potpuna konkurencija na prodajnoj i kupovnoj strani

tržišta
Ovo je najjednostavniji slučaj formiranja cena kapitalnih dobara, a uslovi ovakvog
tržišnog stanja su:
(1) nijedno preduzeće ne učestvuje u potražnji za datim kapitalnim dobrom u takvoj
količini da bi moglo da utiče na cenu tog dobra;
(2) preduzeća koja nude dato kapitalno dobro ne učestvuju u njegovoj ponudi sa
takvom količinom koja bi im omogućila uticaj na cenu tog dobra;
(3) postoji mogućnost supstitucije kapitalnih dobra u proizvodnji u slučaju promene
njihovih cena.
Preduzeće postiže kombinaciju najmanjeg troška kad je marginalni proizvod inputa a
u odnosu na cenu tog inputa jednak marginalnom proizvodu inputa b u odnosu na njegovu
cenu, tj. MPa/pa = MPb/pb (u daljoj analizi simboli a,b... označavaju input, a simboli A,B...
output). Meñutim to odreñuje samo jednu tačku na krivi LRAC koja ne mora da označiva
output kojim se maksimira profit. Pitanje je koja je kombinacija inputa u proizvodnji dovodi
do najmanjeg troška, a koja daje output kojim se maksimira profit.
19. Treba imati u vidu da dodatna jedinica inputa a izaziva dodatni trošak u visini pa koji
plaća preduzetnik, a ta jedinica inputa a povećava ukupni proizvod za MPa. To znači da je
pa/MPa promena u trošku u odnosu na promenu u outputu, odnosno da je to jednako
marginalnom trošku proizivodnje outputa A-pa/MPa=MCA, Otud je MPa/pa=l/MCA pa je
kombinacija inputa najmanjeg troška MPa/Pa =MPb/Pb = l/MCA. Na grafikonu 2-103.
najmanji trošak proizvodnje količina A1 i A2 outputa A prikazan je odreñenim tačkama na
krivi LRAC. Kako pri outputu A1 nisu izjednačeni marginalni trošak i marginalni prihod
(koji je u uslovima potpune konkurencije jednak ceni proizvoda A), jer je cena pA veća od
marginalnog troška, tek pri outputu A2 preduzeće postiže kombinaciju inputa koji daje
najmanji trošak i output kojim maksimizira profit. Može se reći da proizvoñač u cilju
maksimizacije profita mora proizvoditi najviši nivo outputa uz najbolju kombinaciju

inputa. Ovaj dvostruki uslov je zadovoljen kada je

Preduzeće zapošljaua odreñeni input sve dok tako povećava ukupni prihod u odnosu

180
na ukupni trošak. Kada se zaposljavanjem inputa izjednače povećanje ukupnog prihoda i
ukupnog troška (što znači da je marginalni profit jednak nuli), ukupni profit je maksimalan.

Grafikon 2-103. Kombinacija inputa najmanjeg troška i output maksimizacije

profita preduzeća potpune konkurencije
Ako je input a jedini varjabilni input, marginalni prihod proizvoda inputa a (MRPa) je
jednak marginalnom proizvodu inputa a (MPa) pomnoženog sa marginalnim prihodom
preduzeća (MRA), što znači MRPa =MPa* MRA. U uslovima potpune konkurencije na tržištu
proizvoda A, to je MRA = pA, što znači da je MRPa =MPa *pA. Sa druge strane vrednost
marginalnog proizvoda inputa a (VMPa) je jednaka ceni proizvoda A pomnoženoj sa
marginalnim proizvodom inputa a VMPa = pA*MPa. Pa iz toga proizilazi da je VMPa = pAMPa
= MRPa. Proizvoñač će zapošljavati input a sve do tačke u kojoj će se izjednačiti vrednost
marginalnog proizvoda tog inputa s cenom inputa, tj. Do tačke u kojoj je VMPa = pa.
Što se više zapošljava input a, MPa i otud MRPa; odnosno VMPa. Upravo opadajući
deo krive VMPa predstavlja krivu tražnje za inputom a. 62

Grafikon 2-104, Kriva tražnje preduzeća potpune konkurencije za inputom a kad je

input a jedini varjabilni input
Na grafikonu 2-104. kriva ARPa predstavlja krivu prosečnog fizičkog proizvoda
inputa a (ARPa = = APa* pA) dok je krivaVMPa ekvivalent krivi MRPa. Preduzetnik će
angažovati input a do tačke izjednačenja pa i VMPa koja se nalazi na opadajućem delu krive

62
Vidi primere i grafički prikaz u S. Jurin, J. Šohinger, isto delo, str 267- 268. i D. Salvatore, Microeconomic
Theory,... str. 298-299.

181
VMPa s tim da pa nije veće od AKPa. Prema tome angažovaće a2 jedinica inputa a. Kad bi
angažovao a inputa a (i po toj količini inputa a pa VMPa) kako je pa > PPR Pa, ostvario bi
negativnu dobit. U skladu sa tim, opadajući deo krive VMPa predstavlja krivu tražnje za
inputom a.
Meñutim, kad je input a jedan od više varjabilnih inputa, kriva VMPa ne može
predstavljati krivu tražnje preduzeća za inputima. Razlog za to je taj što uz date cene drugih
inputa promena cene inputa a dovodi do promene količina drugih inputa koji će se
zapošljavati, a to povratno utiče na pomeranje krive MRPa, odnosno VMPn. Zbog toga će
količine inputa a, koje će preduzeće potraživati po različitim cenama inputa a biti
predstavljene tačkama na različitim krivama VMPa.
Tako na grafikonu 2-105, preduzeće uz cenu inputa a u visini pa1, inicijalno maksimira
profit korišćenjem a1 jedinica inputa a u tački A. Ako cena inputa a padne na pa2, uz fiksne
cene drugih varjabilnih inputa preduzeće će zapošljavati više inputa a budući da je po
a1VMPa1 > pa2. Isto tako,

Grafikon 2-105. Krva potražnje preduzeća za inputom a kad je input a jedan od više
varjabilnih inputa
kriva MP i otuda MRP varjabilnih inputa komplementarnih inputu a pomeriće se
udesno jer će ih preduzeće više zapošljavati uz njihove postojeće cene, a kriva MP i otud
MRP varjabilnih inputa koji su supstituti inputu a pomeriće se ulevo tako da će preduzeće
kupovati manje tih inputa uz njihove postojeće cene. Oba ova efekta (interni efekti) dovešće
do pomeranja krive MRPa, odnosno VMPa udesno na položaj VMPa2. Otud uz sniženje cene
inputa a na pa2 preduzeće ponovo uspostavlja ravnotežu i maksimira profit korišćenjem a2,
inputa a u tački B. Spajanjem tačaka A i B dobija se kriva potražnje preduzeća za inputima.

182
 Grafikon 2-106. Agregatna (tržišna) kriva tražnje za inputom a
Agregatna (tržišna) kriva tražnje za inputom a (Da) ne može se dobiti jednostavnim
vodoravnim sabiranjem pojedinačnih kriva tražnje preduzeća za inputom a. Potrebno je uzeti
u obzir tzv. eksterne efekte. Naime, kriva da ilustrovana na grafikonu 2-105. dobija se uz
pretpostavku da su cene proizvoda A-pA fiksne. Meñutim kad preduzeća angažuju više inputa
a (kome je cena pala), proizvodiće veći output A pa će se cena tom outputu smanjiti. To ima
za rezultat pad VMPa, pa se kriva VMPa pomera ulevo, a takoñe se kriva da pomera ulevo na
položaj dal (Grafikon 2-106), Upravo zato će preduzeće posle pada cene na pa2 zaposliti a3
jedinica inputa a (a ne a2), a ukupan broj traženih jedinica inputa a na tržištu po ceni pa2 će
biti jednak zbiru svih a3 preduzeća (na grafikonu 2-106. to je količina a3, uz agregatnu krivu
tražnje za inputom a- Da).
Uz datu krivu agregatne (tržišne) ponude inputa a (koja se dobija vodoravnim
sabiranjem kriva ponuda inputa a pojedinih preduzeća), jednostavno se izjednačenjem
ponude i tražnje (tj. u tački R gde se seku krive Sa i Da) dobija ravnotežna cena inputa a (par) i
količina koju će preduzeća zaposliti (ar) Grafikon 2-107.

Grafikon 2-107. Ravnotežna cena i količina inputa a

13.1.2. Potpuna konkurencija u nabavci inputa, a monopol u

prodaji proizvoda

Pojava monopola u prodaji proizvoda dovodi do drugačijeg uslova ravnoteže u

komparaciji sa potpunom konkurencijom. Monopol ali i preduzeće u potpunoj konkurenciji
maksimizuju profit kad im je marginalni trošak jednak marginalnom prihodu (MC = MPR),
ali u potpunoj konkurenciji je MR = pA,

183
 Grafikon 2-108. Kombinacija inputa najmanjeg troška i output maksimizacije
profita monopola
dok je u slučaju monopola MPR < pA jer monopol povećava količinu prodaje snižavanjem
cene. Kombinacija ulaganja inputa uz uslov MPa/pa =MPb/pb označava kombinaciju inputa
najmanjeg troška, a da bi se našao output kojim se maksimira profit, ovaj uslov treba
dopuniti. Na grafikonu 2-108 uz output A1 monopol postiže kombinaciju najmanjeg troška, ali
ne maksimizira profit (MPa/pa MPb/pb =1/MCA>1/MRA, jer je tu MRA veći od MCA pa je
l/MCA veći od 1/MRA). Tek pri outputu A2 monopolista maksimira profit. Pri tom outputu
postoji kombinacija najmanjeg troška, a tu su mu jednaki MRAi MCA s tim da je MRA <pa, pa

je uslov ravnoteže
Dalje, za razliku od preduzeća potpune konkurencije, kod monopola marginalni
prihod proizvoda inputa a (MRPa = MPa • MRA) nije jednak vrednosti marginalnog proizvoda
inputa a (VMPa = MPa-pA). Kako je pA > MRA, to je MRPa < VMPa uz svaki nivo
angažovanja inputa a.
Kada je input a jedini varjabilni input za monopolistu, odnosno kad su drugi inputi
fiksni, krivu tražnje monopoliste za inputom a predstavlja opadajući deo krive MRPa.
Kako je MRA < pA, kriva MRPa leži ispod krive VMPa (Grafikon 2-109).
Prema tome, monopolista za angažovanje a1 jedinica inputa a plaća cenu pal. To znači,
plaća nižu cenu od one koju bi pri istom angažovanju inputa a plaćalo konkurentno preduzeće
(pa2). Razlika izmeñu niže cene koju plaća monopolista i više cene koju bi plaćalo
konkurentno preduzeće često se naziva monopolističkom eksploatacijom. Osim toga, po
datoj ceni inputa monopolista kupuje manju količinu tog inputa nego što bi ga po istoj ceni
kupovalo konkurentno preduzeće.
Sa druge strane, kad je input a jedan od nekoliko varjabilnih inputa kriva MRPa ne
predstavlja krivu tražnje monopoliste za inputima. Isto tako, ako su sva preduzeća koja
potražuju input a monopolisti na svojim prodajnim tržištima tada se tržišna kriva tražnje za
inputom a (Da) dobija jednostavnim vodoravnim sabiranjem kriva tražnje pojedinih
monopolista.

184
 Grafikon 2-109. Kriva tražnje monopla za inputom a i monopolistička eksploatacija
Ravnotežna cena inputa a i količina inputa koju će preduzeća angažovati odreñena je
presekom kriva agregatne ponude i tražnje. Svaki konkurentni kupac inputa a angažovaće
input a sve dok se ne izjednače marginalni prihod proizvoda inputa a i nabavna cena inputa,
odnosno sve dok ne bude MRPa =pa.

13.1.3. Monopson

Monopson je tržišno stanje u kome postoji jedan kupac naspram mnogo konkurentnih
prodavaca. Prema tome kad je na strani tražnje za proizvodnim faktorom jedan kupac
monopsonist on se suočava s celokupnom ponudom tog resursa čija je kriva uobičajeno
pozitivnog nagiba. To znači, ako monopsonističko preduzeće želi više inputa, mora da plati
višu cenu ne samo za dodatnu jedinicu, već za sve jedinice inputa koje kupuje. Kao rezultat
toga marginalni trošak je veći od cene inputa i kriva marginalnog troška leži iznad krive
ponude sa kojom se suočava monopsonist.
Naime, u konkurentnom stanju je ACa =MCa = ca jer je pa zadata veličina i ista je za
različite količine prodaje. U monopsonuje MCa>pa, pa je kriva MC viša od krive ACa =pa
(kako je kriva prosečnog troška rastuća, kriva marginalnog troška je iznad nje). Osim toga
kriva ACa =pa daje krivu ponude inputa (Sa) sa kojom se suočava monopsonist. Načelo
maksimizacije dobiti isto je u monopsonu kao i u drugim tržišnim stanjima monopsonist
kupuje dodatne jedinice inputa a sve dok mu ta dodatna jedinica doprinosi porastu ukupnog
prihoda više nego rastu ukupnog troška. Na grafikonu 2-110. prikazana je ravnoteža kad je u
pitanju input a koji je jedini varjabilni input. Monopson zapošljava input a sve dok je MRPa >
MCa i sve dok ne postigne MRPa = MCa. Meñutim, cena koju monopsonista plaća data je
odgovarajućom tačkom na krivi Sa. To znači da će preduzeće ulagati a1 količinu inputa a jer
je za tu količinu MRPa = MCa s tim da za input a plaća cenu pal, a ne pa2 jer je to cena
ponude.
Razlika u ceni pa2pa1 naziva se monopsonistički profit, odnosno monopsonistička

185
 Grafikon 2-110. Ravnoteža monopsona
eksploatacija jer monopsonist plaća input a manje nego što svaka jedinica inputa a
doprinosi stvaranju ukupnog prihoda. 63 Osim toga monopsonista manje upošljava input a
nego što bi uposlio u uslovima potpune konkurencije i na prodajnoj i na kupovnoj strani,
ceteris paribus.
Ako monopsonista zapošljava više od jednog varjabilnog inputa, kombinacija
najmanjeg troška proizvodnje bilo kog nivoa outputa je MPa/MCa = MPb/MCb =... =
MPn/MCn (jer je u monopsonu pa ≠ MCa). Meñutim, ako monopsonista želi da maksimizira
ukupan profit, on mora da upošljava ne samo kombinaciju najmanjeg troška, nego takoñe
mora da upotrebljava korektne apsolutne iznose svakog varjabilnog inputa kako bi proizveo
output i maksimalizovao profit. To postiže kad je :

što znači da je output najvećeg profita ujedno i output najmanjeg troška, dok output
najmanjeg troška ne mora uvek biti i output najvećeg profita. 64
63
Input a plaća se po ceni nižoj od cene koja bi se formirala u slučaju da i na strani kupaca inputa vlada potpuna
konkurencija. Monopsonist bi mogao ulagati input a do tačke u kojoj je MRPa = ca, što znači količinu a2l samo
što tada ne bi maksimizirao profit jer bi a2A povećavalo ukupan prihod, a a2B bi povećavalo ukupan trošak, a
kako je a2B > aA, profit bi se smanjio.
64
Ako monopsonist primenjuje kombinaciju najmanjeg troška, a ne koristi dovoljno inputa a i b kojima bi

maksimizirao profit, može postojati relacija

Povećanim ulaganjima a i b opadaju MPa i MPb, a kako je kriva ponude pozitivnog nagiba, povećavaju se MCai
MC. 1b vodi padu odnosa MPa/MCai MPb/MCbpa opada i 1/MCA, Povećanje outputa, ako se pretpostavi neki od
monopolskih elemenata na tržištu proizvoda izaziva pad MRA (odnosno rast 1/MRA) pa se na kraju postiže
ravnoteža, odnosno monopsonist maksimira profit kad se uspostavi relacija

Tržišne kombinacije, imajući u vidu tržište inputa, mogu se posmatrati na taj način da preduzeće
prodaje proizvod na tržištu potpune konkurencije, da je monopolist, oligopolist, ili da vladaju uslovi ograničene
konkurencije, a da se na tržištu kapitalnih dobara pojavljuje tako da prihvata tržišnu cenu ili kao monopsonist.
Primere i rezime takve analize vidi u W. Boyes, M. Melvin, isto delo, str. 387-391.

186
 13.1.4. Bilateralni monopol
Biletaralni monopol je takvo tržišno stanje u kome postoji samo jedan prodavac
(monopolist) i jedan kupac (monopsonist). U tom slučaju su ravnotežna cena i količina inputa
teorijski neodreñene.
Slučaj kad se monopolista prodavac inputa a suočava sa monopsonistom kupcem
inputa a prikazan je na grafikonu 2-111. Pretpostavimo da je input a jedini varjabilni input
monopsoniste. Postavljaju se sledeća pitanja: (a) u kojoj tački monopolista prodavac inputa a
maksimira ukupan profit? (b) u kojoj tački monopsonist kupac inputa a maksimira ukupan
profit? (c) kakav se rezultat postiže?

Grafikon 2-111. Bilateralni monopol

Odgovori su:
(a) Kako je input a jedini varjabilni input, monopsonistova kriva tražnje da data je
krivom MRPa, a kako je monopsonist jedini kupac inputa a, kriva MRPa monopsonista
predstavlja krivu Da s kojom se suočava monopolista prodavac inputa a. Kriva MRa je kriva
monopolistovog marginalnog prihoda u prodaji inputa a. Ako je u proizvodnji i ponudi inputa
a monopolistova kriva marginalnog troška MCa monopolista maksimira profit po obimu
prodaje a i ceni pal.
(b) Monopolistina kriva MCa predstavlja krivu ponude Sa sa kojom se suočava
monopsonist. Monopsonist maksimira profit kupovinom a2 inputa a po ceni pa2.
(c) Odgovori (a) i (b) pokazuju da se ciljevi monopolista i monopsonista sukobljavaju,
jer svaki od njih teži različitoj ceni i obimu kupoprodaje. Teorijski posmatrano, cena i
količina su neodreñene. Očigledno će dodi do meñusobnog pregovaranja o tim veličinama, a
one će biti negde u površini ograničenoj tačkama B’AA’B. Koja će tačno biti cena i količina
kupoprodaje zavisi od snage pregovarača. Maksimizacija zajedničkog profita oba preduzeća
postigla bi se u tački E, količinom a3 i cenom pa3, jer su tada MRP kupca i MC prodavaca
jednake veličine (to je tačka u kojoj bi delovalo preduzeće koje bi bilo vlasnik kupljenih i
prodatih jedinica inputa a),
Postoji skup kombinacija kupoprodajnih cena i količina datog inputa koji se ogleda
kao mogući i verovatni rezultat bilateralnog pregovaranja, a do koga je moguće doći

187
analizom kriva indiferencije monopoliste i monopsoniste.65
Na grafikonu 2-112. data su dva koordinatna sistema postavljena jedan naspram
drugog tako da se dobio Edžeworthov boks dijagram u kome se u donjem levom uglu nalazi
koordinatni početak kupca, odnosno monopsonista (Om) a u gornjem desnom prodavaca,
monopolista (0m), Vertikalne ose predstavljaju rapoložive količine novca, a vodoravne
količine inputa a (za monopsoniste) koji je output A monopoliste. Krive indiferencije su u
ovom slučaju izoprofitne krive koje označavaju kombinacije prodajnih cena i količina inputa
koje monopsonisti (Pfm), odnosno monopolisti (PfM) donose jednaki profit. Što su udaljenije
od koordinatnog početka, odreñenom učesniku donose veći profit. Pregovarajući dolaze do
tzv. Edžeworthove ugovorne krive (koja povezuje tačke tangencije izoprofitnih kriva B, C, D
i E), što je i verovatni put pregovaranja, ali ne obvezno i do tačke u kojoj se zajednički profit
maksimizira. Ako je monopsonista veštiji, odnosno snažniji pregovarač, ravnoteža će biti
bliže tački E, a ako je to monopolista, biće bliže tački B.

Grafikon 2-112. Pregovaranje monopsonista i monopolista

65
Vidi opširnije S. Jurin, J. Šohinger, isto delo, str. 285-286.

188
 13.2. Tržište i cena rada

13.2.1. Potražnja i ponuda rada

Potražnja i ponuda rada imaju specifičnosti u poreñenju sa potražnjom i ponudom
drugih inputa.
Analizu tražnje za radom moguće je izvršiti u nekoliko koraka. Prvo, treba analizirati
odnos krive tražnje za radom nekog preduzeća i marginalne produktivnosti rada. Zatim,
potrebno je sagledati kako potražnja za radom varira u zavisnosti od toga da li preduzeće
prodaje svoje proizvode na konkurentnom ili nekonkurentnom tržištu proizvoda. Dalje, treba
definisati i uspostaviti dugoročnu i kratkoročnu krivu tražnje da bi se na kraju izvela tržišna
potražnja za radom iz kriva tražnje za radom pojedinačnih preduzeća.
Potrebno je naglasiti da je potražnja za radom, baš kao i potražnja za bilo kojim
drugim resursom, izvedena potražnja jer zavisi od potražnji za proizvodom ili uslugom u čijoj
proizvodnji učestvuje. U skladu sa tim, tražena količina će zavisiti od produktivnosti rada u
proizvodnji nekog proizvoda i tržišnoj vrednosti tog proizvoda (što je neka vrsta rada
produktivnija u proizvodnji nekog dobra i što je to dobro skuplje, biće veća potražnja za tom
vrstom rada).
U prošlom poglavlju kod analiziranja tražnje za kapitalnim dobrima, odnosno
inputima uopšte, istaknuto je da potražnja za inputom odražava marginalnu produktivnost tog
inputa. Granični prihod proizvoda od rada (MRPL) predstavlja porast ukupnog prihoda koji je
rezultat upošljavanja dodatne jedinice rada i jednak je marginalnom proizvodu rada (MPL)
pomnoženom sa marginalnim prihodom preduzeća (MRA), tj. MRPL = MPL MRA. Preduzeće
maksimira profit kad upošljava dodatne jedinice rada do tačke u kojoj je MRPL jednak
marginalnom trošku rada (odnosno promeni u ukupnim troškovima najamnina koja je rezultat
angažovanja dodatne jedinice rada) MCL, što znači MRPL = MCL. U uslovima potpune
konkurencije preduzeće prihvata najamninu koja se formira na tržištu jer ne može uticati na
njenu visinu, pa makslmizira profit kad je MRPL=pL, gde je pL iznos najamnine, Otud je
kriva MRPL kriva kratkoročne tražnje za radom preduzeća (svaka tačka na toj krivi pokazuje
količinu rada koju će preduzeće angažovati po odreñenim najamninama). Sa druge strane, u
uslovima potpune konkurencije vrednost marginalnog proizvoda od rada VMPL jednaka je
MRPL jer su cena proizvoda A (pA) i marginalni prihod preduzeća (MRA) iste veličine. Prema
tome, kriva tražnje preduzeća za radom u uslovima potpune konkurencije jednaka je krivama
MRPL i VMPL kao što je prikazano na grafikonu 2-113. Ona opada s leva na desno zbog toga
što zapošljavanjem više jedinica rada opada marginalni proizvod (opadajuća marginalna
produktivnost).
Meñutim, ako preduzeće prodaje svoje proizvode u uslovima nepotpune konkurencije
(ako su u pitanju uslovi monopola, oligopola ili ograničene konkurencije), ono se suočava sa
negativno nagnutom krivom tražnje za svojim proizvodom pa mora snižavati cenu da bi
povećalo obim prodaje. To znači da je cena proizvoda veća od marginalnog prihoda, odnosno
pA > MRA) pa je otuda i MRPL < VMPL po svakom obimu zaposlenosti posle prve jedinice.
Kriva tražnje za radom je kriva MRPL? a ona u uslovima nepotpune konkurencije na tržištu
proizvoda opada iz dva razloga: prvo, upošljavanjem više jedinica rada opada marginalni
proizvod i drugo, kako raste output, opada cena proizvoda.

189
 Grafikon 2-114, Kriva potražnje preduzeća za radom u potpunoj konkurenciji
Prema tome, uz ceteris paribus uslove kriva tražnje za radom preduzeća u nepotpunoj
konkurenciji je strmija, odnosno manje je elastična nego preduzeća u potpunoj konkurenciji
(Grafikon 2-114), Preduzeće nepotpune konkurencije zapošljavaće manje radnika nego
preduzeće potpune konkurencije kad najamnina pada, zbog toga što to preduzeće proizvodi
manji output od preduzeća u potpunoj konkurenciji.
U prethodnoj analizi pretpostavilo se da je rad jedini varjabilni faktor proizvodnje.
Ako je rad jedan od varjabilnih faktora, pa su npr. rad i kapital varjabilni faktori, tada
dugoročna potražnja za radom mora uzeti u obzir dva efekta i to output efekat i efekat
supstitucije, Output efekat ili efekat obima promena u zaposlenosti koja je rezultat promena
troškova proizvodnje nastalih zbog promene najamnine; to je efekat koji se javlja u kratkom
roku. Tako pad najamnine smanjuje marginalni trošak pa je marginalni prihod veći od
marginalnog troška, što navodi preduzeće koje maksimira profit (uslov maksimizacije je MR
= MC) da poveća output, a to postiže povećanjem zaposlenosti radnika. Sa druge strane,
efekat supstitucije je dugoročni efekat i predstavlja promenu zaposlenosti, odnosno
angažovanja radnika, koja je isključivo rezultat promene relativne cene rada uz konstantan
output. Ovo znači da u dugom roku preduzeće, kad se najamnina smanjuje, supstituiše deo
kapitala radom koji je sada relativno manje skup. Samim tim pad najamnine u dugom roku
ima za rezultat veće angažovanje radnika nego u kratkom roku, što znači da je dugoročna
kriva tražnje za radom elastičnija od kratkoročne krive tražnje za radom (Grafikon 2-115).
Opadanje najamnine sa W1 na w2 vodi promeni kratkoročne ravnoteže sa A na B i većem
angažovanju radnika sa L3 na L2 (output efekt). Meñutim u dugom roku preduzeće zamenjuje
kapital jeftinijim radom efekat supstitucije što ima za rezultat povećanje angažovanja radnika
L3 - L2. Kriva dugoročne tražnje za radom rezultat je oba efekata i dobija se spajanjem tačaka
A i C.66
66
Kriva dugoročne tražnje za radom elastičnija je od kratkoročne i zbog još tri faktora; (1) potražnja za
proizvodom (u dugom roku je veća elastičnost tražnje za proizvodom pa je potražnja za radom elastičnija što je
dulje vremensko period); (2) meñusobni uticaji rad kapital (u normalnim uslov ima proizvodnje promena
količine jednog faktora izaziva promenu marginalnog proizvoda drugog faktora u istom smeru); (3) tehnologija
(tehnologija se menja kao odgovor na znatne promene u relativnim cenama faktora, pa ako u odnosu na kapital
cena rada padne investitori i poduzetnici primenjuju nove tehnologije koje povećavaju aporabu rada). Vidi C.R.
Mc Connell, S.L. Brue, Suvremena ekonomija rada, treće izdanje, MATE, Zagreb, 1994., str. 131-132. O tome
šta uopšte posmatrano odreñuje elastičnost tražnje za radom, vidi isto delo, str. 137-139.

190
 Grafikon 2-114. Kriva tražnje za radom preduzeća u nepotpunoj konkurenciji
Kako odrediti krivu tržišne tražnje za radom?
Kriva tražnje preduzeća za radom je kriva MRPL i u dugom roku je elastičnija nego u
kratkom roku. Medutim, tržišna potražnja za odreñenom vrstom rada ne može se dobiti
jednostavnim vodoravnim sabiranjem kriva tražnje za radom svih preduzeća koja
zapošljavaju tu vrstu rada. Naime, cena proizvoda može se uzeti za konstantnu sa aspekta
pojedinacnog preduzeća ali ne i sa aspekta celog tržišta. Sa aspekta tržišta mora se uzeti kao
varjabilna.

Grafikon 2-115. Kriva dugoročne tražnje za radom

Kad se smanji najamnina, pojedino preduzeće povećava ponudu proizvoda ali sa
zanemarivim porastom u ukupnoj tržišnoj ponudi, pa se može smatrati da se cena proizvoda
neće promeniti. Meñutim, sa aspekta ukupnog tržišta sva preduzeća kod smanjenja najamnine
angažovuju više radnika i povećavaju svoju ponudu pa dolazi do znatnog povećanja ukupne

191
ponude outputa, što smanjuje njegovu cenu. Niža cena proizvoda smanjuje MRPL i smanjuje
potražnju, odnosno pomera krivu tražnje za radom svakog preduzeća ulevo. U skladu sa tim,
tržišna (granska) potražnja za radomje manje elastična od one koja bi se dobila jednostaunim
vodoravnim sabiranjem kriva potrašnje za radom svakog preduzeća (osim ako sva preduzeća
na svojim tržištima proizvoda posluju u uslovima nepotpune konkurencije, gde krive tražnje
za radom uključuju pad cena proizvoda zbog povećanja outputa, što se već analiziralo).
Na grafikonu 2-116. prikazano je izvoñenje tržišne krive tražnje za radom. Početna
ravnoteža pojedinačnog preduzeća je u tački a na krivi tražnje dL1 uz najamninu w1 i
angažovanje rada L1. Ako najamnina padne na w2, ceteris paribus preduzeće će biti u
ravnoteži u tački b’ uz angažovanje rada L2’. Meñutim, kad se imaju u vidu sva preduzeća,
pretpostavka ceteris paribus ne može se zadržati jer sva preduzeća zapošljavaju više rada i
proizvode veći output, što ima za posledicu pad cene proizvoda. Taj pad cene vodi pomeranju
kriva tražnje svakog preduzeća ulevo sa di na dL2 - pa je preduzeće u ravnoteži u tački b sa
angažovanjem L2 rada. Upravo zato tržišna kriva tražnje za radom nije ΣdL već DL koja se
dobija vodoravnim sabiranjem svih ravnoteža a (w2 i L2) na krivi tražnje dL2 i b (w2 i L2) na
krivi tražnje dL2. Prema tome, tržišna kriva tražnje za radom je manje elastična od krive koja
bi se dobila jednostavnim vodoravnim sabiranjem kriva tražnje pojedinih preduzeća za
radom.

Grafikon 2-116. Izvoñenje tržišne krive tražnje za radom

U analizi ponude rada potrebno je poći od individualne ponude rada da bi se izvela
tržišna ponuda rada.
Kako dan ima 24 sata, svaki pojedinac mora doneti odluku kako će alocirati to kratko
vreme. Uopšteno posmatrano ima mogućnost izbora izmeñu: (a) raditi i (b) ne raditi. Sve
vreme koje ne provodi radeći može se nazvati slobodno vreme ili dokolica. Većina ljudi bi
čak i kad uživa u svom poslu radije imala više slobodnog vremena a manje radila, ceteris
paribus, Meñutim, oni moraju da rade kako bi bili u stanju da kupuju dobra i usluge koje žele
i na kraju krajeva uživaju u dokolici. Jedan od načina analize odluke pojedinca koliko raditi,
a koliko uživati u dokolici je korištenje kriva indiferencije. 67 Prvo, postoji odreñena granica
do koje pojedinac može dnevno da radi (recimo 16 sati). Drugo, visina zarañenog dohotka je
odreñena brojem sati koje pojedinac radi i visinom najamnine. Tako na grafikonu 2-117.
apscisa prikazuje sate dokolice po danu, a ordinata izražava dohodak po danu. Ako pojedinac
ne radi neće ostvariti dohodak. Ako više radi ostvariće veći dohodak. Linija LmaxW1 je linija

67
Vidi opširnije D. Heathfield, M. Russell, isto delo, str. 161163. i C.R McConneil, S. L, Brue, isto delo, str. 14
-29.

192
budžetskog ograničenja koja pokazuje različite kombinacije dohotka i dokolice koje
pojedinac može ostvariti uz datu najamninu. Različite su linije budžetskog ograničenja za
različite najamnine, pa ako najamnina raste, raste i nagib budžetske linije. Krive indiferencije
I-I pokazuju preferencije pojedinca prema radu i dokolici (što su krive indiferencije
vodoravnije, u odnosu na apscisu, u pitanju je „radoholičar“, a što su strmije u pitanju je
„dokoličar“). Pojedinac izabira onu kombinaciju dokolice i dohotka koja mu donosi najveće
zadovoljstvo, odnosno koja maksimira njegovu korisnost. To je tačka u kojoj linija
budžetskog ograničenja tangira najvišu dostupnu krivu indiferencije (tačka A pojedinac bira
da radi LmaxL1 sati dnevno) uz datu najamninu.

Grafikon 2-117. Izbor izmeñu rada i dokolice

Treba imati u vidu da kako najamnina raste, povećava se trošak slobodnog vremena.
Ako najamnina poraste, linija budžetskog ograničenja je Lmaxw2, a pojedinac dostiže
ravnotežu u tački B i donosi odluku da radi više. Meñutim, postavlja se pitanje hoće li radnik
uz povećanje najamnine raditi više?
Efekat supstitucije i efekat dohotka deluju u istom pravcu za većinu dobara i
usluga, Tako, ako se poveća cena nekog dobra, ceteris paribus, manje će se kupovati tog
dobra, a više jeftinijeg (efekt supstitucije), odnosno manja će se količina tog dobra kupovati
zbog manje kupovne moći potrošača jer se smanjuje njegov realni dohodak (efekt dohotka). U
slučaju ponude rada efekti supstitucije i dohotka deluju u suprotnim pravcima. Efekat supstitucije
deluje na pojedinca da radi više sati jer je svaki sat rada više plaćen, odnosno svaki sat
dokolice postaje skuplji pa se dodatnim radom zamenjuje dokolica. Sa druge strane efekat
dohotka deluje suprotno. Kad se najamnina poveća, ceteris paribus, dohodak je veći,
pojedinac može kupiti više dobara i usluga, a želeće i više vremena za dokolicu. 68
Hoće li pojedinac da radi više ili manje kad poraste najamnina, zavisi od toga koji je
efekat jači. Ako je efekat supstitucije jači od efekta dohotka, radiće više, a ako je efekat
dohotka jači od efekta supstitucije, radiće manje. Sve zavisi od pojedinca. Uopšteno se može
reći da je kod nižih najamnina efekat supstitucije jači, a da efekat dohotka postaje snažniji
kako se najamnina povećava. Otud je kriva ponude rada pojedinca regresivna, odnosno
nagnuta unazad (Grafikon 2-118). Iznad prelomne tačke A rast najamnine smanjuje količinu
rada koja se nudi jer efekat dohotka nadjačava efekat supstitucije.

68
Dokolica je normalno dobro, što znači „dobro“ koje se više koristi kako dohodak raste.

193
 Grafikon 2-118. Kriva ponude rada pojedinca

Grafikon 2-119, Tržišna kriva ponude rada

Kakvog je oblika tržišna kriva ponude rada?
Kriva ponude rada na tržištu dobija se vodoravnim sabiranjem svih pojedinačnih kriva
ponude rada. Ona je pozitivnog nagiba u celini (Grafikon 2-119) iz sledećeg razloga. Iako
su, uopšteno posmatrano, krive ponude rada pojedinca nagnute unazad, kriva tržišne ponude
rada u celini je pozitiviiog nagiba jer kako nadnica raste, ceteris paribus, deo stanovništva
koje nije htelo da raditi za niže najamnine, uz više najamnine će želeti da radi. Ako se
posmatra kriva ponude rada za pojedino zanimanje na odreñenom lokalnom tržištu, ona je
pozitivnog nagiba u celini, osim iz upravo navedenog razloga i zbog toga što će to zanimanje
privući više pojedinaca (bilo da su radili drugu vrstu posla, bilo da će se specijalizirati za to
zanimanje), a osim toga doćiće do priliva pojedinaca iz drugih područja.

194
 13.2.2. Određivanje ravnoteže

Ponuda rada zavisi od veličine stanovništva, odnosno radne snage, nivoa realnih
najamnina, kao i od veličine pomoći koji se dobija kad ličnost nije zaposlena. Sa druge
strane, na tražnju za radom utiču potražnja za proizvodima, produktivnost rada, cene ostalih
inputa, kao i broj poslodavaca. Osim toga, na ponudu i tražnju utiče i stanje u privredi (da li
je ekonomija u fazi prosperiteta ili recesije).
Odreñivanje ravnoteže na tržištu rada zavisi od uslova koji postoje na tom tržištu. U
slučaju potpuno konkurentnog tržišta rada veliki broj radnika konkuriše za posao i nijedan
nema uticaj na visinu najamnine. Isto tako na strani kupaca rada postoji velik broj
poslodavaca gde nijedan od njih ne može uticati na visinu najamnine. Osim toga, na tržištu
postoje savršene besplatne informacije i pokretijivost rada.
Na grafikonu 2-120, u delu (a), prikazano je postizanje ravnoteže na tržištu rada.
Ravnoteža se postiže u tački preseka ponude i tražnje za radom. Ravnotežna najamnina je wr,
a ravnotežni nivo zaposlenosti LMr,.U slučaju kad bi najamnina bila viša od nivoa wr došlo bi
do viška ponude, odnosno suviška rada pa bi najamnina pala na nivo wr, a kad bi bila niža od
nivoa wr, postojao bi višak tražnje, odnosno nestašica radnika pa bi se najamnina povisila na
nivo wr To znači, nivoe wr i LMr, su jedina kombinacija najamnine i količine rada po kojoj
nema viška ili nestašice rada (tržište se “čisti“).
Pitanje je: Šta je sa ravnotežom na nivou preduzeća?

Grafikon 2-120. Ravnoteža u slučaju potpuno konkurentnog tržišta rada kad je

preduzeće potpuno konkurentni prodavac na tržištu proizvoda

Preduzeće, odnosno poslodavac neće platiti višu najamninu od ravnotežne jer po toj
najamnini može zaposliti onoliko rada koliko hoće, a neće moći da plati ni nižu najamninu jer
sa nižom najamninom od ravnotežne ne bi privukao nijednu jedinicu rada. U skladu sa tim
kriva ponude rada za preduzeće (S) paralelna je sa apscisom, savršeno je elastična pri nivou
najamnine wr (koja je odreñena na tržištu rada) i jednaka je prosečnom (ACL) i marginalnom
(MCL) trošku rada Grafikon 2-120, deo (b). Kriva tražnje preduzeća za radom dL jednaka je
krivama MRPLi VMPL.

195
 Grafikon 2-121. Ravnoteža u slučaju potpuno konkurentnog tržišta rada kad je
preduzeće monopolista u prodaji svojih proizvoda

Zbog toga poslodavac maksimira profit zapošljavajući radnike do tačke (R) u kojoj su
marginalni prihod i marginalni trošak od rada jednaki, odnosno do tačke u kojoj je marginalni
prihod proizvoda od rada (MRPL) jednak nivou najamnine wr.
U izvršenoj analizi pretpostavka je bila da je preduzeće potpuno konkurentni prodavac
na tržištu proizvoda. Meñutim, ako preduzeće prodaje svoje proizvode u uslovima nepotpune
konkurencije, npr. ako je monopolista u prodaji svojih proizvoda, ono se suočava sa krivom
tražnje za svoje proizvode negativnog nagiba pa je njegov marginalni prihod manji od cene
proizvoda (MRA<pA) i otuda je VMPL>MRPL.

Na grafikonu 2-121. prikazana je ravnoteža. Monopolista se suočava sa savršeno

elastičnom krivom ponude rada (isto kao u ranije analiziranom modelu). On zapošljava rad
(Lmf) do nivoa kad je njegova kriva tražnje dmf, odnosno kriva MRPL jednaka wr tačka A. Ako
je potpuno konkurentni prodavac, njegova kriva tražnje dcL bi bila jednaka MRPL i VMPL pa
bi zapošljavao više radnika Lcf,
Šta se dogaña kad tržište rada nije potpuno konkurentno?
Npr. u nekom gradu jedno preduzeće je jedini ili dominantni poslodavac (čest slučaj
tržišta rada policijskih službi, npr,) - model monopsona. Monopsonist se suočava s rastućom
tržišnom krivom ponude rada, što znači da mora platiti višu najamninu ako hoće da zaposli
više radnika i mora je platiti svim radnicima pa je marginalni trošak rada (MCL) viši od
najamnine.

Grafikon 2-122. Ravnoteža u slučaju kad tržište rada nije potpuno konkurentno
model monopsona

196
 Kriva MCL leži iznad krive SL (to je kriva ukupne ponude rada jer je monopsonist
jedino preduzeće koje unajmljuje rad), koja je jednaka ACL. Ako se pretpostavi da
monopsonist prodaje svoje proizvode na potpuno konkurentnom tržištu njegova kriva tražnje
(dL) jednaka je MRPL i VMPL (Grafikon 2-122), Monopsonist izjednačava MRPL i MCL u
tački A i zapošljava Lf1 rada, ali ga ne plaća najamninom w2 nego w1 jer je to nivo najamnine
ponude. Ako bi na tržištu rada vladali uslovi potpune konkurencije, ravnotežna najamnina
bila bi we, a količina rada Le. To znači da monopsonist plaća nižu najamninu i zapošljava
manje radnika nego preduzeće na konkurentnom tržištu rada.

13.2.3. Diskriminacija na tržištu rada

Kad bi svi poslovi i pojedinci bili isti i kad bi sva tržišta bila potpuno konkurentna,
tada bi postojala jedna najamnina za sve poslove i sve radnike. Činjenica je da radnici kao ni
poslovi nisu isti, pa ni najamnine nisu ekvivalentne. Radnici s visokom školskom spremom
zarañuju više od onih sa višom ili srednjom školskom spremom. Stariji radnici zarañuju više
od mlañih, dok muškarci zarañuju po pravilu više od žena i sl.
Razlike u zaradama su opšta pojava u tržišnoj ekonomiji, ali pitanje je kada postoji
diskriminacija na tržištu rada. Diskriminacija na tržištu rada postoji kad radnici koji
imaju iste sposobnosti, obrazovanje i iskustvo, zbog ličnih osobina (rasa, pol, religija)
nemaju iste uslove pri zapošljavanju, zanimanjima, unapredenjima, i/ili nemaju
ekvivalentne zarade. 69
Diskriminaciju po polu, rasi i drugim karakteristikama vlade u tržišno razvijenim
zemljama pokušavaju da iskorene donošenjem zakona koji zabranjuju diskriminaciju u
zapošljavanju i otpuštanju sa posla i zahtevaju da za isti posao poslodavci jednako plaćaju
radnike. Meñutim, diskriminacija na tržištu rada je manje više prisutna u svim zemljama,
Efekti diskriminacije mogu se prikazati na sledeći način (Grafikon 2-123.). Deo
grafikona (a) pokazuje krive ponude i tražnje za radnicima koji nisu diskriminisani. Kriva
tražnje je kriva MRP Deo grafikona (b) pokazuje krive ponude i tražnje za diskriminisanim
radnicima. Na tom tržištu je kriva tražnje pomaknuta ulevo od odgovarajuće krive MRP. To
znači da će poslodavci zaposliti diskriminisane radnike ako su proizvodniji od
nediskriminisanih ili ako imaju istu produktivnost ali žele da rade za manju najamninu. Otud
će nediskriminisani radnici biti plaćeni najamninom wl, a diskriminisani najamninom w2.
Prema tome, za isti posao radnici će biti različito plaćeni, a svi diskriminisani radnici koji
žele da rade za najamninu w2 mogu naći posao. Meñutim, ako se zakonom zabrane različite
najamnine radnicima koji rade isti posao, tada poslodavci moraju da plate svim radnicima
najamninu w1 s tim što će zaposliti L3 radnika.

69
Uporedi: W. Boyes, M. Melvin, isto delo, str. 408- 411. i E.G. Dolan, D.E. Lindsey, isto delo, str. 324-325.
O diskriminaciji po polu i rasi vidi H. Townsend, Foundations of Business Economics Markets and Prices,
Routledge, London, 1995., str. 160-164.

197
 Grafikon 2-123. Efekti diskriminacije na tržištu rada

13.2.4. Sindikati i kolektivno pregovaranje

Sindikati su organizacije čiji je glavni cilj poboljšanje uslova rada i povećanje

najamnina njihovim članovima, dok je kolektivno pregovaranje proces pregovora
izmeñu sindikata i poslodavaca kojim se dolazi do sporazuma o najamninama i
uslovima rada.
Sindikati su posledica industrijalizacije koja je dovela u zavisan položaj radnike,
odnosno zapošljavanje i dohodak radnika postali su zavisni od odlukama poslodavaca.
Naime, konkurencija na tržištu rada omogućila je poslodavcima da plaćaju radnicima niske
najamnine, da radni dan traje deset i više sati, te da u slučaju pada tražnje za proizvodima
(i/ili bez toga) otpuštaju radnike sa posla. Radnici su osnovali sindikate kako bi kolektivnim
pregovaranjima sa poslodavcima štitili svoje interese.
U osnovi sindikati teže da povećaju najamnine svojih članova ograničavajući
ponudu rada i povećavajući tražnju za radom. Ograničavanje ponude rada može se
sprovoditi različitim preprekama imigraciji, zakonskim propisivanjem maksimalnog broja
sati rada i zakonskom zabranom zapošljavanja radnika koji nisu članovi sindikata (čest slučaj
u grañevinarstvu), naročito traženjem dugog roka pripravničkog staža odnosno učenja, ili
traženjem dobijanja dozvola (licenci) za obavljanje odreñenog posla. Smanjivanje ponude
rada dovodi do povećanja najamnina (sa w1 na w2), što ima isti efekat kao i kad se
pregovaranjem nateraju poslodavci da plate višu standardnu najamninu (w2) od one koja se
postiže na tržištu (w1), s tim da se poslodavci obavezuju da neće zapošljavati radnike koji
nisu članovi sindikata. U oba slučaja zaposlenost opada, odnosno radnici L1- L2 su
nezaposleni (Grafikon 2-124.).

198
Grafikon 2-124. Povećanje najamnina sindikalizovanih radnika ograničavanjem ponude
rada

S druge strane sindikati mogu da pokušaju da povećaju tražnju za radnicima koji su

njihovi članovi. Ako sindikati mogu da uvere potrošače da kupuju samo dobra i usluge koja
proizvode članovi sindikata, kriva tražnje za radnicima članovima sindikata povećaće se. Na
isti način do povećanja tražnje za radom članova sindikata dolazi ako sindikati ograniče
prodaju dobara koje su proizveli radnici koji nisu članovi sindikata, ako kampanjom i
lobiranjem dovedu do uvoznih kvota za dobra koja njihovi članovi proizvode (jer se tako
povećava granska potražnja domaćih radnika), zatim ako povećaju marginalnu produktivnost
rada vodeći računa o pravilnoj ishrani i životu svojih radnika, ili ako se izbore da poslodavci
zapošljavaju više radnika nego što je potrebno. 70

Grafikon 2-125, Povećanje najamnina sindikalizovanih radnika povećanjem

potražnje za radom
U svakom od ovih slučajeva povećanjem tražnje za radom sindikati povećavaju
najamnine pa su najamnine na nivou w2» a ne w, a zaposlenost se povećava sa Lr na L
70
Takvo zapošljavanje featherbedding znači korištenje neefikasne kombinacije resursa da se sačuva posao
članova sindikata npr. u novim avionima treći je pilot nepotreban, meñutim sindikat zahteva od vazduhoplovnih
kompanija da su tri pilota u avionu, ili npr. zahtev sindikata da u svakom vozu bude vatrogasac iako voz vuku
dizelske lokomotive, a ne lokomotive koje pokrece izgaranje uglja.
O mogućim nacinima uticaja sindikata na povećanje najamnina vidi grafičku analizu A. Griffiths, S. Wall,
Intermediate Microeconomics Tkeory and Applications, Longman, London, 1996., str 385-389.

199
(Grafikon 2-125.).
Kako sindikat utiče na povećanje najamnina i zaposlenosti na tržištu rada gde je
poslodavac monopsonist?

Grafikon 2-126. Povećanje najamnina i zaposlenosti kao rezultat orgaiuziranog

štrajka u slučaju monopsona
Kad ne bi bilo sindikata, monopsonist bi zapošljavao količinu rada L i plaćao bi
najamninu w1 tačka R1 na grafikonu 2-126. Sindikat organizuje radnike i oni npr. štrajkuju
dok se najamnine ne povećaju na nivo w2. Sada se menja kriva marginalnog troška rada.
Kako monopsonist prihvata najamninu w2 (sve dok ne zaposli radnike do tačke a na krivi SL),
njegova kriva marginalnog troška rada postaje MCLu, a nova ravnoteža se postiže u tački R2,
preseku kriva marginalnog troška rada i marginalnog prihoda proizvoda od rada. Važno je
uočiti da u novoj ravnoteži monopsonist plaća višu najamninu i zapošljava više radnika
(L2 >L1)71

71
Postoji granica do koje sindikat može uticati na monopsonistu, a data je nivoima najamnine i zaposlenošću
koje bi se postigle da je na strani monopsonista potpuno konkurentni poslodavac (to je tačka u kojoj se seku
ponuda i kriva MPRP u ovom slučaju viša najamnina nego što bi se u tom slučaju postigla, rezultira manjom
zaposlenošću).
71
O uticaju sindikata na najamnine i zaposlenost, te na ekonomsku efikasnost vidi opširnije C.R. McConnell,
S.L. Brue, isto delo, str. 268-279., M. Moschandreas, Business Economics, Routiedge, London, 1994., str. 469 -
472. i P.A. Samuelson, W.D.Nordhaus, Ekonomija, 1992., str. 259-260.
O pregovaranju sindikata i monopsonista vidi E. R. Binger, E. Hoffman, isto delo, str. 477. i R. L. Miller, R. E
H. Fishe, isto delo, str, 595-607.

200
 Grafikon 2-127. Pregovaranje sindikata i monopsonista
Pregovaranje sindikata i monopsonista situacija je bilateralnog monopola u kojoj su
nivo najamnine i zaposlenost neodreñeni. Na grafikonu 2-127. monopsonist (uz pretpostavku
da prodaje proizvode na potpuno konkurentnom tržištu pa mu je MRP=VMP) teži
zaposlenosti L1 i plaćanju najamnine wm. Sindikat (u ovom slučaju monopolista u prodaji
rada) za zaposlenost L1 bira za pregovore nivo najamnine wu. Očigledno ni poslodavac ni
sindikat ne mogu jedan drugom nametnuti ove nivoe najamnine. Visina najamnine zavisiće
od pregovaračke snage poslodavca i sindikata, a može se dogoditi da nivo najamnine bude
wc, a zaposlenost Lc (koje bi se ostvarilena potpuno konkurentnom tržištu). U svakom
slučaju, ako sindikat postigne sporazum za visimi najamnine iznad wm, a ispod wu zaposlenost
će se povećati u odnosu na onu koja bi bila bez pojave sindikata na tržištu.
Iako sindikati mogu povećati najamnine svojih članova verovatno nisu u stanju da
povise opšti nivo najamnina, odnosno udeo rada u nacionalnom dohotku. Istina je da u nekim
evropskim zemljama u kojima su sindikati jaki ponekad uspeh u podizanju najamnina izaziva
inflacionu spiralu pa je efekat na realne najamnine mali ili ga uopšte nema. U ekonomskoj
literaturi ističu se pozitivni i negativni uticaji sindikata na ekonomsku efikasnost i
produktivnost.72 Pozitivan uticaj se posmatra kroz to da povećanje najamnina pod pritiskom
sindikata ubrzava supstituciju rada kapitalom i podstiče tražnju za novim tehnologijama koje
smanjuju troškove i povećavaju produktivnost, kao i da sindikati pozitivno utiču na promene
zaposlenja, sigurnost radnika i efikasnost poslovodstva. Sa druge strane, sindikati mogu
negativno uticati na efikasnost nametanjem različitih pravila rada koja smanjuju
produktivnost u preduzećima sa jakim sindikalnim organizacijama, a isto tako štrajkovi
smanjuju proizvodnju. Viša najamnina koja se postiže na tržištu rada koje je sindikalizovano
narušava ukupnu platnu strukturu i dolazi do realokacije rada izmeñu sindikalizovanih i
nesindikalizovanih preduzeća i grana.

201
 Grafikon 2-128. Realokacija rada izmeñu sindikalizovanog i nesindikalizovanog
tržišta rada
Na grafikonu 2-128. u delu (a) prikazano je kako na sindikalizovanom tržištu rada
(može se imati u vidu jedna privredna grana) dolazi do pomeranja krive ponude rada sa SLl na
SL2 i otud povećanja najamnina sa w1 na w2. Količina angažovanog rada na tržištu je manja
(L2 <L1), ali uz dati nivo cena povećale su se realne najamnine zaposlenima. Nezaposleni
radnici (L1-L2) moraju naći posao na nekom drugom tržištu na nesindikalizovanom tržištu
rada. To vodi, na tom tržištu, do pomeranja krive ponude rada sa SL1 na SL2 i smanjenju
najamnina sa w1 na w2 (uz dati nivo cena realne najamnine su se smanjile), uz povećanje
zaposlenosti (L2>L1) deo grafikona (b). Neto rezultat je sledeći: manji broj radnika (L2 sa
dela a grafikona) sada realno zarañuje više, dok veći broj radnika (L2 sa dela b grafikona)
zarañuje realno manje. Normalno, ovo je teorijsko razmatranje, rezultat zavisi od nagiba
kriva ponude i tražnje isto kao i od broja radnika zaposlenih na svakom od ovih tržišta pre i
posle pomeranja krive ponude.
13.3. 7.3 Finansijsko tržište

13.3.1. Kamata, kapital i vremenska vrednost novca

Pojam kamate upotrebljava se u ekonomiji u dvojakom smislu. Sa jedne strane to je

cena kapitala, odnosno naknada koju zajmoprimci plaćaju zajmodavcima za pozajmljeni
novac i iskazana kao godišnji procenat naziva se kamatna stopa. Sa druge strane to je tržišni
povraćaj koji ostvari kapital kao faktor proizvodnje i kad se neto primici od kapitala podele
sa novčanom vrednošću kapitala dobija se godišnji procenat koji se naziva stopa prinosa na
kapital. Tako će lice koje pozajmi 100 dinara drugom licu godinu dana uz kamatnu stopu
10% zaraditi 10 din. Isto tako lice koje kupi mašinu i plati je 100 din, pa zaradi 10 dinara
(neto po odbitku troškova amortizacije, održavanja, osiguranja i dr) upotrebljavajući ga u
proizvodnji, može reći da je zaradila 10% kamate, odnosno da je stopa prinosa od kapitala
10%.
Najpre analizirajmo kako deluje zajmovno tržište u privredi u kojoj su domaćinstva
jedini snabdevači odnosno ponuñači zajmova, tj. fondova za pozajmljivanje. Sa jedne strane
dakle postoje domaćinstva štediše koji ne troše celokupni dohodak već deo ostavljaju za
potrošnju u budućnosti. Sa druge strane postoje domaćinstva koja žele da potroše više nego
što im tekući dohodak dopušta i oni formiraju tražnju za kreditima - krediti koje oni uzimaju
nazivaju se potrošački krediti.
Grafikon 2-129, pokazuje kako funkcioniše tržište kredita u privredi u kojem su

202
potrošački krediti jedini izvor tražnje za fondovima za pozajmljivanje i gde je štednja
domaćinstava jedini izvor ponude. Normalno, štediše su spremne da štede više uz višu
kamatnu stopu, dok su zajmoprimci spremni da više pozajme uz nižu kamatnu stopu. Tačka
preseka ponude i tražnje daje ravnotežnu tržišnu kamatnu stopu.
Sada u analizu uvodimo proizvodnju i kapital, tj. dobra koja se upotrebljavaju za
proizvodnju drugih dobara. Drugi izvor tražnje za fondovima za pozajmljivanje je mogućnost
korišćenja kapitala u proizvodnji. Takva upotreba osigurava veću

Grafikon 2-129. Ponuda i potražnja za potrošačkim kreditima

proizvodnju i otud je kapital proizvodan. Prema tome, u tržišnoj privredi preduzeća
nemaju potrebu izgradnje sopstvenih kapitalnih dobara, npr. mašina, već mogu pozajmiti
novac i kupiti potrebnu mašinu. Krediti koji se uzimaju za kupovinu kapitala zovu se
investicioni krediti i oni su sada drugi izvor tražnje za fondovima za kreditiranje.
Grafikon 2-130. pokazuje kako se odreñuje kamatna stopa kad se potražnja za
investicionim kreditima pridoda potražnji za potrošačkim kreditima. Uspostavljena ravnoteža
ponude i tražnje daje višu kamatnu stopu nego na grafikonu 2-129. U stvarnom privrednom
životu je investiciona potražnja mnogo veća nego potrošačka potražnja i ona dominantno
utiče na odreñivanje kamatne stope.
Kako je potražnja preduzeća za kapitalom, odnosno kapitalnim dobrima rezultat želje
za ostvarenjem profita, postavlja se pitanje; kako se odreñuje kamatna stopa, odnosno što
utiče na visinu investicione tražnje ? Ako se pretpostavi (klasična teorija kapitala) stanje
potpune konkurencije, zatim, da su sva kapitalna dobra ista, nema povećanja stanovništva,
rizika, tehnološkog napretka i inflacije, preduzeće odlučuje hoće li investirati komparacijom
troškova finansiranja i zarade od toga.

203
 Grafikon 2-130, Uticaj investicione tražnje na odreñivanje kamatne stope
Ako je stopa prinosa veća od tržišne kamate po kojoj preduzeće pozajmljuje
novac, preduzeće će investirati, u suprotnom neće. U ovako idealnoj situaciji ravnoteža bi
se uspostavila tamo gde konkurencija izmeñu preduzeća svede stopu prinosa od investicija, tj.
kapitala, na nivo tržišne kamatne stope.

Grafikon 2-131, Kratkoročno i dugoročno uravnoteženje ponude i tražnje za kapitalom

Na grafikonu 2-131, grafički je prikaz iz kog se može sagledati kratkoročno i
dugoročno odreñivanje kamate i stope prinosa na kapital, odnosno uravnoteženje ponude i
tražnje za kapitalom. Apscisa izražava količinu kapitala, a ordinata kamatnu stopu i stopu
prinosa. U kratkom roku kapital se može posmatrati kao fiksni input na nivou postojećih
zaliha pa je kriva ponude savršeno neelastična. Kriva tražnje je kriva marginalnog prihoda
proizvoda kapitala (opada zbog zakona opadajućih prinosa). Tačka preseka početne krive
ponude i krive tražnje odreñuje kratkoročni prinos na kapital i kratkoročnu kamatnu stopu.
Kad bi kamatna stopa bila viša, preduzeća ne bi pozajmljivala novac za svoje investicije; a
kad bi bila niža, nastala bi jaka konkurencija za oskudni kapital. Jedino uz i1 i k1 ponuda i
potražnja su u ravnoteži (R1). Ova će se ravnoteža održati kratko vreme jer će uz visoku
kamatnu stopu stanovništvo nastaviti da štedi, što će voditi novom investiranju pa će u dužem
periodu kasnija kratkoročna ponuda kapitala biti Qk2. Meñutim, zbog opadajuće krive tražnje,
odnosno zbog zakona opadajućih prinosa, smanjuju se i kamatna stopa i stopa prinosa (i2, k2).

204
Dugoročna ravnoteža postiže se kada kamatna stopa padne do tačke gde je povećani fond
kapitala u preduzećima jednak količini koju stanovništvo želi da ponudi. Tada nestaje neto
štednja, nema novih investicija i fond kapitala ostaje isti, odnosno ne raste. Kamatna stopa i
stopa prinosa su na nivou na kome stanovništvo želi da drži toliku finansijsku aktivu koja je
jednaka količini kapitala koju preduzeća žele da drže. Drugim rečima, društvena akumulacija
kapitala jednaka je iznosu koji stanovništvo želi da štedi.
Meñutim, ovde treba naglasiti da se u realnosti ovakva situacija nikada ne
dogaña. Prvo, uvoñenje u analizu tehnoloških promena koje se delom dogañaju pomera
naviše krivu tražnje, odnosno krivu marginalnog prihoda proizvoda i zbog toga su kamatna
stopa i stopa prinosa dovoljno visoke da dolazi do investicija i povećanja kapitala iz godine u
godinu. Drugo, postoji rizik kako u svakodnevnom životu tako i kod donošenja odluka o
uzimanju kredita, odnosno investiranja. Zbog toga kod donošenju odluka o rizičnim
investicijama presudnu ulogu imaju očekivane visoke stope prinosa koje u sebi sadrže i rizik
premije za takvu investiciju. Osim navedenog, u realnosti se ne može zanemariti inflacija.
Zbog nje je potrebno uvek voditi računa o realnoj kamatnoj stopi, odnosno o realnoj kamati.
Realna kamatna stopa je nominalna kamatna stopa umanjena za stopu inflacije.

13.3.2. Specifičnosti finansijskog tržišta

Finansijsko tržište ili tržište finansijskih sredstava prestavlja element integralnog

tržišta kao sastavni deo finansijskog sistema savremenih tržišnih privreda. Ono prestavlja
jedan od mehanizama (uz finansiranje posredstvom fiskalnog sistema i samofinansiranja)
kojim se distribuiraju i alociraju slobodna finansijska sredstava u prvom redu u investicione
svrhe.
Tržište finansijskih sredstava obuhvata tržište novca i tržište kapitala, tj. tržište
kratkoročnih finansijskih sredstava (kratkoročnih kredita, odnosno novca iz primarne emisije)
i tržište srednjoročnih i dugoročnih finansijskih sredstava (slobodnih godinu i više dana).
Meñutim, kako se u praksi sredstva najčešće slobodno prelivaju sa jednog tržišta na drugo,
nema strogo institucionalne podele finansijskog tržišta na tržište novca i tržište kapitala pa su
ona najčešće objedinjena u istim institucijama.
Na tržištu kapitala emituju se dugoročna finansijska sredstva u obliku različitih
finansijskih instrumenata (obveznica; akcija, hipotekamih kredita i sl.) Ova sredstva donose
dobit na osnovu prinosa po osnovu uloga, ali isto tako po osnovu tzv. kapitalnog dobitka,
odnosno porasta kapitala na osnovu razlike izmeñu cene kupovine vrednosnog papira i
njegove „sadašnje vrijednosti“. 73
Upravo kroz proces emisije (ponude), prodaje i kupovine vrednosnih papira formira
se i plasira „novi“ kapital, kao i stalno realocira već formirani kapital praćenjem tržišnih
signala, što za rezultat ima efikasno davanje odgovora na osnovna ekonomska pitanja šta,
kako i za koga proizvoditi. Samim tim što ovo tržište omogućava efikasnu alokaciju kapitala,
njegovu pokretjivost i prilagodljivost, ono omogućava i razvoj preduzetništva, a sa tim i
stalnu reprodukciju preduzetničkog mentaliteta.
Naime, tržišta kapitala omogućavaju prenos sredstava od onih ekonomskih subjekata
koji imaju finansijske viškove ka onima koji su u finansijskom manjku. Glavni korisnici
tržišta kapitala su preduzeća, država i nadnacionalne organizacije (npr. Svetska banka). Na
primarnom tržištu ugovaraju se nove emisije trajnog kapitala ili zaduženja kojima preduzeće
ili država dobija svež novac u zamenu za finansijsko potraživanje (koje može biti u obliku
trajnog kapitala akcija ili zaduženja - obveznica, s tim da državne vlasti redovno emituju
73
Treba naglasiti da je rizik na tržištu kapitala veći nego na tržištu novca (s obzirom da je predvidivost, pa
prema tome i sigurnost dugoročnih plasmana manja nego kratkoročnih), a kako je veličina moguće dobiti
funkcija veličine rizika, to je na tržižtu novca prinos manji nego na tržištu kapitala.

205
obveznice). 74 Osim toga na sekundarnom tržištu obavlja se promet ranije emitovanih
vrednosnih papira čime se omogućuje stalna realokacija finansijskih sredstava izmeñu
različitih investitora. Sekundarno tržište doprinosi efikasnosti primarnog tržišta samim
tim što investitor nije vezan kad je jednom uložio svoj novac u kupovinu vrednosnih papira,
već može takvo svoje ulaganje ponovno pretvoriti u novac.
Postoji organizovano i neorganizovano tržište kapitala. Odnosi ponude i tražnje na
organizovanom tržištu izvršavaju se posredstvom kreditnih i drugih finansijskih institucija.
Najvažnije institucije su berze vrednosnih papira (efektne berze ili berze efekata) i
investicione banke, a na strani ponude mogu se javljati i druge ustanove - osiguravajuća
društva, fondovi socijalnog i penzionog osiguranja, kao i druge samostalne i posredničke
ustanove.
Na neorganizovanom tržištu se promet kapitala ostvaruje bez posredovanja kreditnih
institucija, tako da učesnici koji nude i oni koji potražuju kapital uspostavljaju veze direktnim
poslovnim kontaktima. Opticaj kapitala obavlja se posredstvom vrednosnih papira uz cenu
koju zainteresovane strane sporazumno utvrñuju, a ona se obično odreñuje u okviru
postojećeg raspona kamatnih stopa i premija na rizik koje se odreñuju na organizovanom
tržištu kapitala.
Prema tome, preduzeća mogu potrebna novčana investiciona sredstva pribavljati ili
uzimanjem kredita od finansijskih organizacija (banaka) ili emisijom (izdavanjem)
sopstvenih vrednosnih papira (obveznica i/ili akcija). Kad izdaju svoje vrednosne papire,
preduzeća se obraćaju (obično posredovanjem banaka i berzi) onima koji žele korisno da
ulože svoj novac. Ako preduzeća žele da povećaju vlastita sredstva (imovinu), emituju
akcije, a kad žele da uzmu kredit emituju obveznice. Pribavljanje sredstava od
nefinansijskih organizacija emitovanjem vrednosnih papira naročito se proširilo posle 1980.
godine i dobilo je naziv sekuritizacija (od engl. securities, vrednosni papiri).
Dve su osnovne kategorije vrednosnih papira koje predstavljaju različite modele
formiranja kapitala obveznice i akcije. Akcija je oblik trajnog investiranja, a obveznica
je finansiranje odreñene aktivnosti u obliku kratkoročnog, srednjoročnog ili
dugoročnog kredita.
Obična akcija (common stocks ili ordinary shares) je hartija od vrednosti koja
predstavlja idealni deo vlasništva akcionarskog društva, odnosno preduzeća. To je
najapstraktniji oblik imovine, potvrda o pravu udela u dobiti, riziku i upravljanju
preduzećem. Akcija je certifikat o suvlasništvu preduzeća, ali ne i o vlasništvu imovine
preduzeća koju ono poseduje kao pravna ličnost. Upravo zato akcionari ne mogu povući iz
preduzeća svoje ulaganje koje su izvršili kupovinom akcija (bilo u visini plaćene cene akcije,
bilo u visini nominalne vrednosti akcije ) osim u slučaju likvidacije preduzeća. Meñutim,
akcija je predmet kupoprodaje jer donosi prihod na osnovu prava na udeo u dobiti preduzeća
dividendu. 75Naime, imaoci akcija ostvaruju, proporcionalno broju akcija kojima rapolažu,
vlasnička prava u preduzeću udeo u finansijskom rezultatu, ali i pravo kontrole poslovanja,
pravo glasa u upravljanju akcionarskim društvom, izboru menadžera, nadzornog odbora i sl.
76

74
Treba imati u vidu da se struktura kapitala preduzeća može kategorisati u tri široke klase: (1) trajni kapital
(uglavnom u obliku običnih akcija), (2) preferencijalni kapital (deo trajnog kapitala koji za razliku od običnih
akcija daje odreñene povlastice) i (3) pozajmljeni kapital (obveznice) koji uključuje kredite i neosigurane
zajmove preko akcija. Vidi opširnije B.Y. Poley, Trzišta kapitala, MATE, Zagreb, 1993., str. 12-14.
75
Dividenda je deo profita akcionarskog preduzeća koji ostaje posle odbitka akumulacije i rezervi, kao i isplate
članova upravnog i nadzornog odbora, a deli se akcionarima tako da svakoj akciji pripada jednak srazmerni deo
koji se takoñe naziva dividenda.
76
Dok je pre akcionarsko preduzeće osnivao mali broj bogatih ljudi, u novije vreme akcije nekih velikih
preduzeća (npr, Volkswagena) glase na relativno niske iznose, pa ih kupuje velik broj srednje bogatih ljudi.
Tako ta velika preduzeća imaju većinu akcijara koji imaju mali broj akcija (jednu ili dve).

206
 Kako je akcija predmet kupoprodaje, njena cena varira u zavisnosti od poslovnog
uspeha preduzeća ali i od stepena rizika, tržišnih predviñanja i očekivanja, odnosa ponude i
tražnje itd. Postoji razlika izmeñu nominalne vrednosti akcija i njene berzanske vrednosti,
odnosno tržišne cene. Nominalna vrednost je važna samo sa aspekta utvrñivanja idealnog
dela vlasništva odreñenog akcionarskog preduzeća i odatle stečenog prava udela u dobiti
preduzeća, kao i u aktivi preduzeća u slučaju njegove likvidacije. Za razliku od toga,
sadašnja, berzanska vrednost akcije diskontuje njene buduće prinose, što znači da izražava
sadašnju vrednost ukupnih budućih prinosa koje bi sa velikom verovatnoćom vlasnik akcije
mogao očekivati, a koji nisu fiksni.
U skladu sa tim, tržišna cena akcije se može bitno razlikovati od njene nominalne
vrednosti. Na tržišnu cenu deluju tri faktora: (1) kamatna stopa koju plaćaju banke na štedne
uloge, (2) dividendna stopa i (3) nominalna vrednost akcije. Cena akcije je de facto
kapitalizovana dividenda, što znači da je to veličina kapitala čija bi kamata bila jednaka
veličini dividende. Prema tome, bez obzira na nominalnu vrednost akcije, njena cena se može
izračunati po formuli:
cena akcije = dividenda = D
kamatna stopa i
Tako, ako je nominalna vrednost akcije 1 000 din, kamatna stopa 5%, a dividenda 100
din, odnosno 10%, cena će se odrediti po formuli:
cena akcije = 1 00 = 2000 din,
0,05
Shodno ovom, štediša bi bio stimulisan za akciju nominalne vrednosti 1000 dinara
platiti svaku cenu do 2 000 dinara, jer se tek tim iznosom izjednačava rentabilnost novca
uloženog na štednju i u akciju (1000 dinara x 10% = = 2000 x 5%). Akcija će imati cenu
2000 dinara sve dok svom vlasniku donosi dividendu od 100 dinara i dok je prosečna
kamatna stopa 5%. Promena visine dividende, kao i promena kamatne stope, dovodi do
promene tržišne cene akcije.
Zbog ukupnih vlasničkih prava, kao i udela u aktivi preduzeća u slučaju njegove
eventualne likvidacije, prilikom utvrñivanja cene akcije potrebno je uzimati u obzir sva tri
navedena faktora.
U stvarnom privrednom životu postoji nekoliko vrsta akcija. Već pomenuta, obična
akcija imaocima daje pravo glasa u skupštini akcionara i pravo na dividendu, a može da glasi
na ime ili na donosioca. Za razliku od nje, preferencijalna (povlaštena, prioritetna) akcija
je hartija od vrednosti sa karakteristikama obične akcije i obveznice. Po pravu prioriteta
naplate dividendi i udela u likvidacionoj masi akcionarskog preduzeća, podreñena je
obveznici, a nadreñena je običnoj akciji. Preferencijalna akcija ima odreñenu dividendu koja
se obračunava po fiksnoj stopi, kao i odreñeni udeo u likvidacionoj masi preduzeća, koji je
jednak veličini njene nominalne vrednosti uz prvenstvo naplate. Meñutim, vlasnici
preferencijalnih akcija obično nemaju pravo glasa po pitanjima upravljanja (non voting
shares ili non voting stocks).
Isto tako akcije se mogu razlikovati po rednom broju emisije. Postoje akcije prve
emisije ili osnivačke akcije, i akcije drugih emisija.
Za razliku od akcija drugih emisija koje vlasnicima daju pravo na jedan glas u
skupštini, osnivačke akcije daju pravo na veći broj glasova (čak do 100) kako bi se
osnivačima osigurala kontrola nad poslovanjem preduzeća,
Druga osnovna kategorija vrednosnih papira su obveznice. To su hartije od vrednosti
koji se izdaju kao protivrednost za primljeni zajam. Obveznice se u osnovi razlikuju po
izdavaču, po dospelosti i riziku naplativosti punog iznosa koji obećavaju.
Obveznice može izdavati i država (državne obveznice) i akcionarska društva, odnosno
preduzeća (korporacione obveznice). S obzirom na dospelost (maturity) mogu biti

207
kratkoročne (dospeće do jedne godine), srednjoročne (od jedne do deset godina) i dugoročne
(deset i više godina). Obveznice koje obećavaju jednu isplatu po dospelosti zovu se discount
obveznice, a ta jedna isplata je nominalna vrednost (face value) obveznice. S druge strane,
obveznice koje obećavaju višestruke isplate pre dospelosti i jednu isplatu po dospelosti zovu
se kuponske obveznice. Isplate pre dospelosti zovu se kuponske isplate, a poslednja isplata je
nominalna vrednost akcije. 77 Isto tako postoje nominalne obveznice koje obećavaju fiksne
nominalne isplate i indeksirane obveznice koje ne obećavaju fiksne isplate nego isplate
prilagoñavaju inflaciji u privredi, tako da ne isplaćuju npr. 1000 dinara u godini već 1000 (l +
rp) dinara gde je rp stopa inflacije koja će se ostvariti u privredi u datoj godini.
Kad su u pitanju kuponske obveznice, odnos kuponskih plaćanja i nominalne
vrednosti obveznice zove se kuponska stopa. Odnos kuponskih plaćanja i cene obveznice je
tekući prinos ili tekući povraćaj, odnosno tekuća dobit (current vield). Tako obveznica sa
kuponskim plaćanjima od 60 din, nominalne vrednosti l000 dinara i cenom 750 dinara ima
kuponsku stopu 6% i tekući prinos 8%. Sa ekonomskog aspekta ni kuponska stopa ni tekući
prinos nisu od posebnog značaja. Obveznice različitih dospeća imaju svoju cenu i u vezi s
njom jednu kamatnu stopu koja se zove prinos po dospeću ili jednostavno prinos. Ispravno
ekonomsko merenje kamatne stope na obveznicu nije ni kuponska stopa ni tekući prinos nego
prinos po dospeću odnosno prinos, a jednostavno rečeno to je prosečna kamatna stopa koju će
da plati obveznica u svom životnom veku. Posmatrajući u bilo kom datom trenutku prinose
obveznica različitih dospeća dobija se odnos prinosa i dospeća odnosno kriva prinosa (yield
curve), a njen nagib ukazuje na očekivanja na finansijskom tržištu.“
Osim navedenog potrebno je istaći da se obveznice mogu izdavati sa cenom al pari
sub pari ili super pari (po ceni na nivou, ispod ili iznad nominalne vrednosti). Kad se kupuje
obveznica sub pari, kupac se štiti od eventualne inflacije. Tako na primer, ako se kupuje
obveznica nominalne vrednosti 1000 dinara po ceni 950 din, pa ako ona donosi 7% kamate,
kupac za uloženih 950 dinara dobija godišnje 70 din. Ovim kupac ulaže 950 dinara uz
7,368% kamate, a po amortizaciji (dospeću) dobija uloženi iznos od 950 dinara uvećan za 50
dinara (s obzirom da je nominalna vrednost obveznice 1000 din). Sa druge strane, obveznice
se prodaju super pari ako nose visoke kamate. Npr. ako je kamata banke na depozite 5%, a
obveznica nosi 10% kamata, obveznica nominalne vrednosti l000 dinara može se prodavati
po ceni 1100 dinara. Stvarne kamate tada nisu 10% već 9,091%, što je ipak značajno veće od
kamate banke.

13.3.3. Emisija vrednosnih papira

Emisija vrednosnih papira se može sprovoditi direktno ili indirektno. Direktno se

sprovodi onda kada emitent neposredno prodaje vrednosne papire krajnjim kupcima, a
indirektno se sprovodi preko specijalizovanih organizacija za posredovanje posle emisije.
Ove organizacije nazivamo investicionim bankama, ili organizacije investicionih bankara.
Tri su osnovne funkcije investicionih bankara.
(1) Preuzimanje rizika emisije otkupom celokupne emisije vrednosnih papira (po ceni
koja je niža od one koju očekuju da ostvare prodajom krajnjim investitorima), investicioni
bankari omogućuju da se preduzeće emitent osigura od rizika neuspeha emisije.
(2) Distribucija vrednosnih papira investicioni bankar obavlja distribuciju preko
svojih filijala i/ili preko specijalista za promet vrednosnih papira, diler (kojima papire prodaje
po ceni višoj od plaćene preduzećima, a nižoj od očekivane koju će platiti krajnji investitori).
Često se osniva sindikat investicionih bankara da bi se što uspešnije sprovodila distribucija
77
Postoje obveznice koje akumuliraju kuponska plaćanja i plaćaju ih odjednom po dospeću obveznice tzv, Zero
Coupon Bonds, odnosno obveznice sa kuponom vrednosti nula vidi E. R, Schiller, The Macroeconamy today,
Sixth Et ition, McGrawHi]l, Inc., New York, 1994., str. 284.

208
(preko većeg broja filijala i dilera), kao i da bi se osigurao kapital potreban za preuzimanje
rizika emisije.
(3) Savetovanje prilikom kreiranja emisija - kako su investicioni bankari specijalisti
za operacije na tržištu kapitala, oni pomažu preduzećima u krajnjem kreiranju emisija,
posebno u vezi sa izborom vrste, cene i veličine emisije.
Emitenti moraju da vode računa o tome koji su osnovni ciljevi investiranja u vrednosne
papire. Prvi cilj je sigurnost, odnosno minimizacija rizika. Viša sigurnost može se dobiti
kupovinom vrednosnih papira koji nose niže stope prinosa (ovo može umanjiti izglede za
zaradu po osnovu kapitalnog dobitka), a najvišu sigurnost, odnosno najmanji rizik, nosi
ulaganje u državne obveznice. Drugi cilj je maksimizacija stope dobiti na izvršeni ulog što
se obično postiže kupovinom vrednosnih papira novih preduzeća koja imaju dobru šanse za
uspeh ili preduzeća koja su već u tržišnom usponu. Meñutim, kako se uopšte sigurnost
smanjuje kad stopa dobiti posle ulaganja raste, da bi se oba cilja ostvarila potreban je pažljiv
izbor i periodična provera ulaganja. Treći cilj je kapitalni dobitak ili povećanje kapitala koji
predstavlja pozitivnu razliku izmeñu plaćene cene vrednosnog papira i cene po kojoj se oni
mogu prodati. Često se ovaj cilj preferira u odnosu na ostale (zbog povlaštenih poreskih
mera), a vrednosni papiri čija tržišna vrednost stalno natprosečno raste, nazivaju se „growth
security“ i po pravilu donose relativno nižu dividendu. I na kraju, četvrti cilj je likvidnost ili
utrživost, što podrazumeva da u svako vreme postoje kupci datih vrednosnih papira po
zadovoljavajućoj ceni, kako bi ulog mogao dobiti početni oblik, tj. novac i eventualno se
realocirati ka većoj dobiti. Pojedine se vrste vrednosnih papira mogu vrednovati s obzirom na
sigurnost, maksimizaciju stope dobiti i kapitalni dobitak na način kao što smo prezentovali u
tabelarnom prikazu koji sledi:78

VRSTA VRED. PAPIRA SIGURNOST PRINOS PO OSNOVU ULOGA KAPITALNI DOBITAK

Kratkoročne obveznice najveća Vrlo stabilan Vrlo ograničen
Dugoročne obveznice Vrlo visoka Vrlo stabilan ograničen
Preferencijalne akcije Relativno visoka stabilan varira
Obične akcije Često najnića varira Često najveći

Na većini berza poslovi se ne sklapaju neposredno već preko posrednika, mešetara,

odnosno brokera i to često uz asistenciju berzanskih trgovaca (u Sjedinjenim Državama
zvanim dilerima, engl. dealer a u Londonu džoberima engl. jobber).
Brokeri sklapaju poslove u svoje ime za tuñ račun posredujući u kupoprodaji
vrednosnih papira, a delimično i kreditiraju svoje klijente. Za razliku od njih dealeri (jobberi)
sklapaju meñusobno poslove na svoj račun a u tuñe ime, ali i za svoj račun i u svoje ime.
Na finansijskom tržištu postoje i preduzeća kojima je cilj kupovanje i prodavanje
vrednosnih papira. Najvažnija takva preduzeća su investment trustovi i holding preduzeća
(holding company).
Investment trust (takoñe i mutual funds u Sjedinjenim Državama, te unit trust u
Velikoj Britaniji) finansijska je organizacija koja prikuplja sredstva od malih štediša, odnosno
uopšte vlasnika kapitala koji nemaju dovoljno iskustva ni preduzetničkih sposobnosti da bi
mogli pravilno da izaberu plasman i ulaže ih u raznovrsne vrednosne papire (ovakvim
ulaganjem bave se i neke banke, osiguravajuća društva i sl.). Na taj način finansiraju
ekonomiju i učestvuju u raspodeli dividendi i kamata koje ta privreda plaća, smanjujući
ukupan rizik ulaganja. Cilj investment trustova nije upravljanje preduzećima, odnosno
akcionarskim društvima čije akcije poseduju. Oni se bave prometom akcija i cilj im je
maksimiziranje dobiti iz tog prometa. Dve su vrste ovih organizacija. Jedne imaju fiksni

78
(uticaj inflacije je zanemaren)

209
iznos do kojeg izdaju svoje akcije na osnovu vrednosnih papira u svom portfelju (close-end
funds), dok druge izdaju svoje akcije na osnovi uplata akcionara, tako daje glavnica
promenljiva (open-end funds). Upravo ovi drugi su od posebne važnosti za male štediše.
Naime, trust kupuje veliki broj različitih vrednosnih papira, ali i akcije novih preduzeća za
koje je stepen rizika veliki i dividende nesigurne, ali postoji mogućnost da ta ostvarena
dividenda bude vrlo visoka. Upisnicima izdaju svoje akcije na koje isplaćuju dividende iz
ostvarene dobiti od svih vrednosnih papira u svom portfelju. Kako je rizik ovakvog trusta
rasporeñen na mnogo papira, sigurno je ulaganje u njegove akcije, a ono obično nosi
relativno veliku dividendu. U vezi s ovim potrebno je naglasiti sledeće.
Retko se celokupno investiranje, bilo individue bilo institucije, usmerava u vrednosne
papire jednog akcionarskog društva. Suvremene uslove označava diverzifikacija ulaganja uz
disperziju (raspršenost) rizika, a što se postiže stvaranjem portfelja, odnosno strukture skupa
vrednosnih papira u koje se investira. Očekivana dobit portfelja jednaka je ponderisanoj
aritmetičkoj sredini očekivanih dobiti svih portfeljnih vrednosnih papira, a doprinos svakog
pojedinog vrednosnog papira očekivanoj dobiti portfelja zavisi od veličine očekivane dobiti
tog vrednosnog papira i njegovog proporcionalnog udela u sadašnjoj tržišnoj vrednosti
portfelja.
Upravo teorija modernog portfelja upućuje na to da ako se vrednosni papiri
kombinuju u portfelj, rizik takvog portfelja je manji nego linearna kombinacija rizika po
vrednosnim papirima, osim u slučaju kada su vrednosni papiri u savršeno pozitivnoj
korelaciji. To se grafički može prikazati kao na grafikonu 2-132. (simboli označavaju: pr =
rizik portfelja; tr = ukupni rizik; ur = jedinični rizik; mr = tržišni rizik; q broj vrednosnih
papira u portfelju).

Grafikon 2-132. Rizik portfelja

Sa porastom broja vrednosnih papira rizik vezan za pojedini papir (jedinični rizik) se
smanjuje, dok je tržišni rizik (vezan za opšte ekonomske promene) isti. Prema tome, što se
više vrednosnih papira dodaje portfelju, nivo ukupnog rizika portfelja opada prema nivou
tržišnog rizika. 79
Uz investment trustove u tržišno razvijenim ekonomijama postoji i niz savetodavnih
preduzeća tzv. consulting company koja prodaju svoje „preduzetničke sposobnosti“, odnosno
uče potencijalne ulagače kako da izaberu najrentabilniji ulog.
79
O portfelju vrednoanih papira, te naročito o analizi i izboru portfelja, vidi J. C. Van Horne, Finansijsko
upravljanje ipolitika (Finansijski menedžment), MATE, Zagreb, 1993., str 53-83.

210
 Suprotno od investment trustova, cilj holding preduzeća (holding company) je
kupovanje paketa akcija nekog društva koji mu svojom veličinom pored učešća u raspodeli
dobiti osigurava i upravljanje poslovanjem tog društva. Holding preduzeća su organizovana
kao akcionarska društva ili društva sa ograničenom odgovornošću na horizontalnoj ili
vertikalnoj osnovi. Horizontalno holding preduzeće poseduje kontrolni paket akcija
preduzeća istog tipa (npr. lanac hotela, robnih kuća i sl.), dok vertikalno holding preduzeće
teži kupovinom i posedovanjem kontrolnih paketa akcija da ovlada vertikalno povezanim
različitim nivoima proizvodnje (npr. od rudnika gvozdene rude, preko čeličane do različitih
metaloprerañivačkih fabrika ).

Orgnizaciona šema 21. Poslovanje na tržištu finansijskih sredstava

Na šemi 21. prikazano je poslovanje na tržištu finansijskih sredstava u savremenim

razvijenim tržišnim ekonomijama, gde su istaknute sve veze izmeñu navedenih učesnika,
odnosno institucija. Prikazana razvijenost i razgranatost finansijskog tržišta omogućava
razdvajanje vlasništva, upravljanja i kontrole, tako da pasivne vlasnike zamenjuje nadzorni
odbor, a menadžer dobija velika ovlaštenja. Kapital postaje vrlo pokretljiv, a preduzetništvo
ponovno dolazi u prvi plan, što ima za posledicu promene u ekonomskoj teoriji i politici.
Kako je preduzetnik osnovni pokretač razvoja, državni intervencionizam ustupa mesto
poverenju u tržišni mehanizam, a umesto ekonomskih mera na području raspodele
(keynesijanskog osiguranja efektivne tražnje), proizvodnja postaje primarna. U skladu sa tim,
nekadašnja rigidna fiskalna i labava monetarna politika postaje dijametralno suprotna labava
fiskalna i rigidna monetarna politika.

13.3.4. Valutiranje vrednosnih papira

Vrednosni papiri imaju nominalnu vrednost (face value), knjigovodstvenu vrednost

(book value) i tržišnu vrednost (market value).
Nominalna je ona vrednost na koju papiri glase u momentu njihove emisije. Za
obveznice je od značaja jer se imaoci sa njom suočavaju u momentu njihove amortizacije, a
za akcije ima značaj samo sa aspekta kvantifikacije suvlasničkih prava.
Knjigovodstvena je ona vrednost po kojoj se vrednosni papiri vode u knjigama
preduzeća, a odreñuju je nominalna vrednost, knjigovodstvena vrednost izraženog diskonta i

211
veličina zadržanog dobitka akumulisanog u preduzeću (kod običnih akcija).
Tržišna je ona vrednost po kojoj se vrednosni papiri prodaju kupcima u momentu
njihove emisije ili kasnije.
Izmeñu ovih triju vrednosti ne mora da postoji jednakost i po pravilu ne postoji.
Dok su nominalna i knjigovodstvena vrednost važne za vlasnika kod donošenja
različitih poslovnih odluka, kao i u slučaju likvidacije preduzeća, tržišna vrednost i njena
procena su od posebne važnosti za kupoprodaju vrednosnih papira.
Valutiranje vrednosnih papira zasniva se na konceptu diskontovanih novčanih
prinosa od ulaganja u vrednosne papire. To znači da se zasniva na konceptu sadašnje
(berzanske ) vrednosti toka budućih neto prinosa od uloga. Shodno ovom, za procenu tržišne
vrednosti vrednosnih papira potrebno je utvrditi novčane prilive od uloga u vrednosne papire
i diskontnu stopu koja će se primeniti na tok tih priliva.
Dok je procena priliva (neto-prinosa) od uloga jednostavna za vrednosne papire s
fiksnim prinosom i unapred utvrñenim rokom amortizacije (npr. obveznice), za vrednosne
papire sa promenljivim prinosom i neodreñenom dospelošću (npr. obične akcije ) procena
priliva od uloga je složenija i zahteva niz pretpostavki.
Diskontnu stopu treba primeniti na tok budućih priliva od uloga u vrednosne papire, a
ona bi trebala da predstavlja cenu kapitala na finansijskom tržištu za odreñenu rizičnu grupu
ulaganja.80 Ovu stopu je relativno teško egzaktno utvrditi tako da se najčešće uzima u obzir
kamatna stopa na ulaganja bez rizika (npr, kamatna stopa banke na depozite), uvećana za
odreñenu premiju rizika.
Toškovni koncept valutiranja vrednosnih papira može se prikazati sledećom

formulom:

a u slučaju vrijednosnih papira sa „večnim“ povraćajom gde je „W = tržišna

vrednost vrednosnih papira; Rt = primici od ulaganja u vrednosne papire; t = period obračuna
i isplate; T = vek amortizacije (dospelosti) vrednosnih papira; k = tržišna stopa kapitalizacije
(po pravilu ravnotežna kamatnu stopu na dugoročne kredite).
Pitanje je: Kako odrediti tržišnu vrednost obveznica, a kako preferencijalnih i običnih
akcija?
Procena priliva od ulaganja za obveznice prilično je jednostavna jer zavisi od načina
amortizacije i ugovornom veku amortizacije (dospelosti). Tržišna vrednost obveznica zavisi
od odnosa nominalne kamatne stope (tzv. kuponske kamatne stope) i tržišne kamatne stope
(tržišne stope kapitalizacije) za jednaku rizičnu grupu ulaganja, kao i sa druge strane od veka
i načina amortizacije obveznice. Prema tome, jedini element procene je tržišna stopa
kapitalizacije, a tržišna vrednost obveznica sa jednokratnim dospećem, kao i obveznica sa
višekratnim (anuitetskim) dospećem, može se prikazati na sledeći način:103
Tržišna vrednost obveznice s jednokratnim dospećem je zbir diskontovanih
periodičnih jednakih priliva od kamata na obveznicu, uvećana za diskontovanu nominalnu
vrednost obveznice koja će se isplatiti odjednom posle dospeća, odnosno

gde je
I = Nb*r,
a gde novi simboli označavaju - Wb = tržišna vrednost obveznica; I = iznos jednakih
periodičnih kamata na glavnicu, odnosno na nominalnu vrednost obveznice; Nb = nominalna

80
Diskont uopšte predstavlja odbijanje unapred utvrñenih kamata u nedospelim plaćanjima.

212
vrednost obveznice; r = kuponska kamatna stopa.
Tržišna vrednost obveznice sa višekratnim dospećem (anuitetskom amortizacijom)
jednaka je diskontovanom zbiru anuteta kojima se obveznice amortizuju,

tj. gde je A = anuitet kojim se amortizira obveznica, a on se izračunava po formuli

gde je r = nominalna (kuponska) kamatna stopa.

Kako iznos anuiteta (kamata) na obveznice zavisi od nominalne vrednosti obveznice i
nominalne (kuponskoj) kamatne stope, to stvarna cena koju će kupci platiti za obveznice
zavisi od odnosa nominalne kamatne stope i tržišne stope kapitalizacije. Moguća su tri
slučaja, i to: da je nominalna kamatna stopa veća, manja ili jednaka tržišnoj stopi
kapitalizacije, U prvom slučaju obveznice će se plaćati uz premiju, super pari, u drugom uz
diskont, sub pari, a u trećem po nominalnoj vrednosti, al pari, jer kada je r>k, tadaje Wb>Nb,
kadaj e r<k, tada je Wb<Nb, a kada je r = k, tada je i Wb=Nb.
Kod odreñivanja tržišne vrijednosti preferencijalnih akcija polazi se od toga da će
investitor neograničeno ostvarivati novčane primitke u obliku dividendi, ali da ne može
očekivati porast uložene glavnice. Ta vrednost će biti jednaka sadašnjoj vrednosti dividendi
koje se isplaćuju vremenski neograničeno, tj.

gde je Wc = tržišna vrednost preferencijalnih akcija; D = ceriodično isplaćene

dividende; 1,2,... T,... = periodi obračuna i isplate dividendi; k = tržišna stopa kapitalizacije.
Kako su kod preferencijalnih akcija iznosi dividendi po pravilu konstantni, to znači da
je D1 = D2 =.... =DT =....= D ,
pa je odatle,

Ovde treba napomenuti da tržišna stopa kapitalizacije koja se primenjuje na tok

priliva od preferencijalnih akcija mora biti veća od one koja se primenjuje na tok priliva od
obveznica, jer je veći rizik ulaganja u preferencijalne akcije nego u obveznice.

Formula je ujedno i polazni model za

odreñivanje tržišne vrednosti običnih akcija. Naime, s obzirom na period u kojem se
očekuju (neograničeno vreme), prilivi od ulaganja u obične akcije imaju iste karakteristike
kao i prilivi od ulaganja u preferencijalne akcije. Razlika je samo u tome što je iznos
periodično isplaćenih dividendi na obične akcije varjabilan (tj. D1 ≠D2 ≠.... ≠DT) i što je veći
rizik ulaganja u obične akcije (zbog hijerarhijskog položaja preferencijalnih i običnih akcija u
raspodeli finansijskog rezultata koji ostvaruje emitent), pa zbog toga treba da bude veća
tržišna stopa kapitalizacije koja će se primeniti.
Sa druge strane, da bi preduzeće opstalo na tržištu, ono mora stalno da raste. Taj rast
zahteva takvo ostvarenje finansijskog rezultata koje će omogućiti ili akumulaciju i rast dela
namenjenog za dividende na obične akcije. To znači da je logično očekivati da sa vremenom
raste veličina dividendi na obične akcije. Ako se pretpostavi da je taj rast konstantan uz
fiksnu stopu, veličina dividendi u bilo kom periodu u odnosu na poznatu (ili pretpostavljenu)
dividendu u baznom periodu može se izračunati po formuli
Dt = Do(l + g)t,
gde je Dt dividenda u periodu t; D0 = bazna dividenda; t = broj roka; g = stopa porasta

213
dividendi. 81
Supstituisanjem ovako utvrñenih periodično obračunatih i isplaćenih dividendi na
obične akcije u formulu , dobija se formula njihove tržišne vrednosti uz pretpostavljenu
konstantnu stopu rasta dividendi:

gde je k>g.
13.4. Zemlja i renta

U svakodnevnoj komunikaciji pod pojmom rente podrazumeva se neradni dohodak,

kao npr. dohodak od iznajmljivanja, zakupa, ustupanja kapitala na odreñeno vreme i sl. U
ekonomiji rentom nazivamo dohodak faktora proizvodnje čija je ponuda savršeno
neelastična u dugom roku i svako plaćanje za korišćenje fiksnih faktora (u kratkom
roku).
Zemlja je jedan od faktora proizvodnje koji ima fiksnu ponudu jer se površina zemlje
ne može se povećavati bez obzira na višu cenu, ili smanijivati bez obzira na nižu cenu kao
kod većine drugih dobara. Istina je da se plodna zemlja može povećavati melioracionim
radovima ili izgradnjom bedema i isušivanjem močvara, odnosno smanjivati isuviše
intenzivnom obradom, erozijom ili poplavama, meñutim, može se uzeti da je osnovna
karakteristika zemlje kao faktora proizvodnje njena u potpunosti fiksna ponuda.
Termin zemljišna renta označava plaćanje za korištenje zemljišta na duže vreme,
odnosno zemljovlasnikov dohodak koji nastaje po osnovu realizacije vlasništva nad zemljom.
Postavlja se u ekonomskoj teoriji pitanje: Kako se odreñuje zemljišna renta?
Grafikon 2-133. objašnjava kako se renta odreñuje u uslovima konkurencije. Zbog
fiksne ponude zemlje, kriva ponude zemlje (SS) je neelastična i vertikalna je u odnosu na
apscisu na onom nivou kolika je veličina obradive zemlje u nekoj državi. Kriva tražnje za
zemljom je kriva marginalnog prihoda proizvoda odreñenog zemljišta (MRPl). Tačka
preseka krive ponude i tražnje daje ravnotežnu tačku R i odreñuje onu cenu faktora ka
kojoj teži zemljišna renta (pr). Ako bi renta porasla iznad ravnotežnog nivoa npr. na prl, bila
bi veća ponuda zemlje, odnosno postojeća količina zemlje je veća, od one količine koju bi
potraživala sva preduzeća. Kako deo vlasnika zemlje ne bi mogao da iznajmi zemlju, oni bi
bili prinuñeni da snize rentu, odnosno ponude zemlju po nižoj ceni. Isto tako, renta se ne bi

81
Uporedi sa osnovama procenjivanja vrednosti obveznica u J.C. Van Horne, isto delo, str. 24-28. O povraćaju
od investicija u akcije te modelima diskontovanja dividendi vidi - isto delo, str. 28-38.

214
 Grafikon 2-133, Odreñivanje rente u uslovima konkurencije

mogla zadržati ni na nivou nižem od pn npr. na pr2, jer bi veća potražnja za zemljom
podigla rentu na nivo pr.
Normalno, povećanje tražnje (MRPl1), odnosno smanjenje tražnje (MKP l2) koje je
posledica više ili niže cene dobara koja preduzeća uzgajaju na zemlji, uzrokuje rast rente (prl)
ili pad rente (pr2); Grafikon 2-134,105

Grafikon 2-134. Uticaj promena u potražnji na rentu

Zbog toga postoje i velike razlike, tj. mnogo je viša renta za zemljišta u Beogradu ili
Novom Sadu od zemljišne rente u Kruševcu, veća je u Vrnjačkoj Banji od one u Batočini.
Jednostavno marginalni prihodi proizvoda koji se dobijaju na tim zemljištima različiti su u
ovim područijima i zbog toga postoji i različita potražnja za tim zemljištima,

215
 Isto tako, renta služi alokaciji zemlje i najproduktivnijem korišćenju ovog
ograničenog faktora. Pretpostavimo da se zemlja u gradu može upotrebiti u dve svrhe za
stanovanje i poslovno korišćenje. Ukupna količina zemlje u gradu je fiksna, ali količina
zemlje za poslovno ili stambeno korištenje nije fiksna. Tako kriva ponude npr. zemlje za
poslovnu namenu ima pozitivan nagib, jer kako renta za to zemljište raste, više će vlasnika
parcela za stanove nuditi zemlju na tržištu zemlje za poslovnu upotrebu, ceteris paribus.
Povećanje tražnje za zemljom za poslovne namene dovodi do veće rente tog zemljišta i veće
količine zemljišta u poslovnoj upotrebi, odnosno do pomeranja ponude zemljišta koje se
koristi za stanovanje ka poslovnom korištenju (vidi sliku).

Trzište zemljišta za poslovnu namenu.

Sada se postavlja pitanje: Kakav je efekat poreza na zemljišnu rentu?
Pretpostavimo da se za ograničeno poljoprivredno zemljište ravnotežna renta odreñuje
na nivou pr (Grafikon 2-135.) i da vlada uvede 50% poreza na zemljišne rente. Potražnja za
zemljom MRP, neće se promeniti (nazovimo je ukupnom potražnjom i obeležimo je sa DT)
jer će pojedinci, odnosno preduzeća uz rentu i dalje potraživati celokupnu količinu zemlje Qr
Meñutim, posle uvoñenja poreza zemljovlasniici će primati samo polovinu rente koju su pre
dobijali. Naime, uvoñenjem poreza potražnja i ponuda zemlje ostale su iste pa je ista i
ravnotežna renta. To znači da se porez mora platiti iz zemljovlasnikovog dohotka i zbog toga
je za njega efekat uvoñenja poreza potpuno isti kao da se neto potražnja spustila na nivo DL.
Dakle, celokupni porez prevaljuje se na vlasnika faktora proizvodnje koji ima neelastičnu
ponudu, u ovom slučaju zemljovlasnika. 82

82
Za razliku od toga, stvari se drugojačije odvijaju na tržištu stanova koji se mogu izgraditi na toj istoj zemlji?
Kao što smo već naglasili, rente na prodavnice, stanove i sl. nisu čiste ekonomske rente. Ravnoteža pre uvoñenja
poreza je u tački Rj sa rentom prl po rn2.

216
 Grafikon 2-135. Efekat poreza na zemljišnu rentu

Uvodenje poreza od 50% je trošak za vlasnike stanova pa oni smanjuju ponudu

stanova i otud se kriva ponucie pomera sa S1 na S2. Deo poreza se lako prenosi na stanare u
obliku povećanja rente sa pr1 na pr2 jer je sada ravnoteža u tački R2. Količina stanova,
odnosno stambenog prostora smanjuje se sa Qr1 na Qr2. Osenčena površina pokazuje razliku
troškova poreza.
Porez na rentu ne dovodi do bilo kakvih ekonomskih neefikasnosti jer ne menja ničije
ekonomsko ponašanje. Naime, privreda posle oporezivanja funkcioniše kao i pre toga jer se
nosioci tražnje ponašaju isto zbog toga što se ne menja renta, a kako je ponuda zemlje fiksna,
tj. neelastična, zemljovlasniici ne mogu da reaguju pa i njihovo ponašanje ostaje
nepromenjeno. Prema tome, oporezivanje čiste zemljišne rente kao i drugih inputa i outputa
koji imaju izrazito neelastične krive ponude (ili tražnje ) ne vodi iskrivljivanju proizvodnih
inicijativa ili umanjivanju proizvodne efikasnosti. Zbog toga je to vrlo efikasan način da
države, odnosno vlade, povećaju svoje prihode. Samo je potrebno imati u vidu da takvo
povećanje prihoda mora da sadrži liniju pravednosti kako bi ekonomska politika bila uspešna.
I na kraju se postavlja pitanje: Kako odrediti cenu zemlje?
Zemlja traje zauvek i svake godine donosi odreñenu rentu. Problem se svodi na
utvrñivanje sadašnje vrednosti večne rente. Treba utvrditi sadašnju vrednost (PVA), tj. koliko
se mora investirati danas da bi se zaradila nepromenjena renta (R) svake godine do večnosti,
uz godišnju kamatnu stopu (i). To se izračunava po formuli

217
 Tako, ako je kamatna stopa uvek 5% godišnje, zemlja će se prodavati za iznos 20
rente, a ako je 10%, za iznos 10 rente. Prema tome, sadašnja vrednost večne rente od 1000
dinara uz kamatnu stopu 5% je 20000 dinara, a uz kamatnu stopu 10% je 10 000 dinara.

218
 REZIME
1. Najjednostavniji slučaj formiranja cene faktora proizvodnje je potpuna konkurencija i na
strani nabavke kapitalnih dobara i na strani prodaje proizvoda. Preduzeće upošljava
odreñeni input sve dok njime više povećava ukupni prihod nego ukupni trošak. Ako je
input a jedini varjabilni input, marginalni prihod proizvoda inputa a (MRPa) je jednak
marginalnom proizvodu inputa a (MPa) pomnoženog sa marginalnim prihodom preduzeća
(MRA), što znači MRPa =MPn *MRA. Kako vlada potpuna konkurencija na tržištu
proizvoda A, to je MRA = pA, što znači da je MRPa = MPa • pA, Sa druge strane, vrednost
marginalnog proizvoda inputa a (VMPa) jednaka je ceni proizvoda A pomnoženoj sa
marginalnim proizvodom inputa a, pa je zbog toga u ovom slučaju MRPa=VMPa.
Proizvoñač će zapošljavati input sve do tačke u kojoj je VMPa =pa, pa opadajući deo krive
VMPa predstavlja krivu tražnje za inputom a.Kad je input a jedan od više varjabilnih
inputa, kod izvoñenja krive tražnje preduzeća za inputom a potrebno je uzeti u obzir
interne efekte. Isto tako, kod izvoñenja agregatne (tržišne) krive tražnje za inputom a
potrebno je uzeti u obzir i eksterne efekte. Uz datu krivu agregatne (tržišne) ponude
inputa a ravnotežna cena inputa i količina koju će preduzeće zaposliti dobija se
izjednačenjem ponude i tražnje.
2. U slučaju potpune konkurencije u nabavci inputa, a monopola u prodaji proizvoda, MRPa
nije jednak VMPa tako da kada je input a jedini varjabilni input za monopolistu, njegova
kriva tražnje za tim inputom predstavlja opadajući deo krive MRPa. Iz toga razloga
monopolista plaća nižu cenu od one koju bi za isto angažovanje inputa plaćalo
konkurentno preduzeće (monopolistička eksploatacija), a osim toga po datoj ceni inputa
kupuje manju količinu tog inputa nego što bi ga po istoj ceni kupovalo konkurentno
preduzeće.
3. Monopson je tržišno stanje u kome postoji jedan kupac naspram mnogo konkurentnih
prodavaca. Kad monopsonist potražuje odreñen input, suočava se sa celokupnom
ponudom tog resursa čija je kriva ponude pozitivnog nagiba. Upravo zato, ako
monopsonist želi više inputa, mora da plativišu cenu ne samo za dodatnu jedinicu, već za
sve jedinice inputa koje kupuje pa je marginalni trošak veći od cene inputa i kriva
marginalnog troška leži iznad krive ponude sa kojom se suočava monopsonist (s tim da je
Sa = ACa = ca). Monopsonist kupuje dodatne jedinice inputa sve dok mu dodatna jedinica
doprinosi više porastu ukupnog prihoda nego ukupnog troška (sve do tačke gde je MRP a
= MCa). Kako je cena koju monopsonist plaća data odgovarajudom tačkom na krivi
ponude inputa (koja je niža od tačke gde je MRP a = MCa jer je MCa viša od Sa),
monopsonist ostvaruje monopsonistički profit, koji se naziva monopsonistička
eksploatacija, zato što input plaća manje nego što svaka jedinica tog inputa doprinosi
stvaranju ukupnog prihoda. Osim toga monopsonist manje zapošljava taj input nego što bi
se zaposlio u uslovima potpune konkurencije i na strani kupovine inputa i na strani
prodaje proizvoda, ceteris paribus.
4. Bilateralni monopol je takvo tržišno stanje u kome postoji samo jedan prodavac
(monopolist) i jedan kupac (monopsonist). U tom slučaju ravnotežna cena i količina
inputa teorijski su neodreñene. Monopolista bi težio ceni i obimu prodaje u kome su
njegovi MC i MR jednaki, a monopsonist u kome su njegovi MC0 jednaki MRPa. Ciljevi
monopolistr i monopsoniste se sukobljavaju jer svaki od njih teži različitoj ceni i obimu
kupoprodaje pa će doći do meñusobnog pregovaranja o tim veličinama, a koja će tačno
biti cena i količina kupoprodaje zavisi od snage pregovarača.
5. Potražnja za radom, baš kao i potražnja za bilo kojim drugim resursom, izvedena je
potražnja jer zavisi od potražnje za proizvodom ili uslugom u čijoj proizvodnji učestvuje.
U skladu sa tim, tražena količina će zavisiti od produktivnosti rada u proizvodnji nekog

219
 proizvoda i tržišne vrednosti tog proizvoda (što je neka vrsta rada produktivnija u
proizvodnji nekog dobra i što je to dobro skuplje, biće veća potražnja za tom vrstom
rada). Kriva MRPL je kriva kratkoročne tražnje za radom preduzeća i u nepotpunoj
konkurenciji strmija je, odnosno manje je elastična nego u potpunoj konkurenciji.
Preduzeće nepotpune konkurencije zapošljavaće manje radnika nego preduzeće potpune
konkurencije kad najamnina padne, zato što to preduzeće proizvodi manji output od
preduzeća potpune konkurencije. Kod dugoročne krive tražnje za radom moraju se uzeti u
obzir dva efekta, i to efekat obima i efekat supstitucije, pa je ta kriva elastičnija od
kratkoročne krive tražnje za radom. Tržišna kriva tražnje za odreñenom vrstom rada ne
može se dobiti jednostavnim vodoravnim sabiranjem kriva tražnje za radom svih
preduzeća koja zapošljavaju tu vrstu rada (jer se cena proizvoda ne može uzeti kao
konstanta), pa je tržišna (granska) potražnja za radom manje elastična od one koja bi se
dobila jednostavnim vodoravnim sabiranjem kriva tražnje za radom svakog preduzeća.
6. Kriva ponude rada pojedinca je regresivna, odnosno nagnuta unazad zbog efekta
supstitucije i efekta dohotka koji deluju u suprotnim pravcima.Kriva ponude rada na
tržištu dobija se vodoravnim sabiranjem svih pojedinačnih kriva ponude rada. U celini je
pozitivnog nagiba jer kako najamnina raste deo stanovništva koji nije hteo da radi za niže
najamnine za više će želeti da radi, a pozitivna je i zato što rast najamnine za pojedino
zanimanje privlači više pojedinaca koji su radili drugu vrstu posla, a (ako se posmatra
lokalno tržište) dolazi j do priliva pojedinaca iz drugih područja.
7. Odreñivanje ravnoteže na tržištu rada zavisi od uslova koji postoje na tom tržištu.
Ravnoteža se postiže u tački preseka ponude i tražnje za radom. Na nivou preduzeća,
poslodavac u potpuno konkurentnim uslovima maksimira profit zapošljavajući radnike do
tačke u kojoj su marginalni prihod i marginalni trošak rada jednaki, odnosno do tačke u
kojoj je marginalni prihod proizvoda od rada (MRPL) jednak nivou najamnine (wr). U
slučaju potpuno konkurentnog tržišta rada kad je preduzeće monopolista u prodaji svojih
proizvoda, zapošljavaće manje radnika nego što bi to činilo preduzeće potpune
konkurencije (jer je MRA < pA pa je VMPL > MRPL), dok monopsonist plaća nižu
najamninu i zapošljava manje radnika nego preduzeće na konkurentnom tržištu rada.
9. Na tržištu rada postoji diskriminacija kad radnici koji imaju iste sposobnosti, školsku
spremu i iskustvo, zbog ličnih karakteristika (rasa, pol, vera) nemaju iste uslove za
zapošljavanje, nisu im podjednako dostupna sva zanimanja, unapreñenja i/ili nemaju
jednake zarade. Diskriminacija je više ili manje prisutna u svim zemljama, a vlade u
tržišno razvijenim zemljama taj problem pokušavaju da reše zakonima koji zabranjuju
diskriminaciju u zapošljavanju i otpuštanju sa posla. U istim zakonima su sadržani i
zahtevi da za isti posao poslodavci isto plaćaju radnike.
8. Sindikati su posledica industrijalizacije koja je radnike dovela u zavisan položaj. To su
organizacije čiji je glavni cilj poboljšanje uslova rada i povećanje najamnina njihovih
članova, dok je kolektivno pregovaranje proces pregovora izmeñu sindikata i poslodavaca
kojim se dolazi do sporazuma o najamninama i uslovima rada. U suštini sindikati teže da
povećaju najamnine svojih članova ograničavajući ponudu rada i povećavajući tražnju za
radom.
9. Tržište finansijskih sredstava obuhvata tržište novca i tržište kapitala, odnosno tržište
kratkoročnih finansijskih sredstava (kratkoročnih kredita, novca iz emisije) i tržište
srednjoročnih i dugoročnih finansijskih sredstava (slobodnih godinu i više dana). Na
tržištu kapitala emituju se dugoročna finansijska sredstva u obliku različitih finansijskih
instrumenata (obveznica, akcija, hipotekarnih kredita i sl,). Postoji primarno tržište
kapitala (na kome se ugovaraju nove emisije trajnog kapitala akcije ili zaduženja
obveznice) i sekundarno tržište kapitala (na kome se obavlja promet ranije emitovanih
vrednosnih papira). Isto tako postoji organizovano i neorganizovano tržište kapitala s

220
 obzirom na to da li se obavlja promet kapitala posredovanjem kreditnih i drugih
finansijskih institucija ili bez njihovog posredovanja.
10. Dve su osnovne kategorije vrednosnih papira koje predstavljaju različite modele stvaranja
kapitala akcije i obveznice. Akcija (akcija) je oblik trajnog investiranja, a obveznica je
finansiranje odreñene aktivnosti u obliku srednjoročnog ili dugoročnog kredita. Ako
preduzeća žele da povećaju vlastita sredstva (imovinu) emituju akcije; a kad žele da uzmu
kredit emituju obveznice.
11. Vrednosni papiri donose dobit na osnovu prinosa po osnovu uloga, ali isto tako i na
osnovu kapitalnog dobitka, odnosno porasta kapitala po osnovu razlike izmeñu plaćene
cene vrednosnog papira i cene po kojoj se oni mogu prodati.
12. Emisija vrednosnih papira može se sprovoditi direktno (emitent neposredno prodaje
vrednosne papire krajnjim kupcima) i indirektno (preko specijalizovanih organizacija za
posredovanje po emisiji investicionih banaka). Emitenti se moraju brinuti o tome koji su
osnovni ciljevi investiranja u vrednosne papire, a to su sigurnost, maksimizacija stope
dobiti, kapitalni dobitak i likvidnost.
13. U svakodnevnom korištenju pod pojmom rente podrazumeva se neradni dohodak, dok se
u ekonomiji rentom naziva dohodak faktora proizvodnje čija je ponuda savršeno
neelastična u dugom roku i svako plaćanje korišćenja fiksnih faktora u kratkom roku.
Zemlja je jedan od faktora proizvodnje koji je fiksne ponude, a zemljišna renta označava
plaćanje za korištenje zemljišta na duže vreme, odnosno zemljovlasnikov dohodak od
vlasništva nad zemljom. Presek krive ponude (koja je neelastična) i tražnje za zemljom
(kriva marginalnog prihoda proizvoda odreñenog zemljišta MRP1) odreñuju onu cenu
korišćenja faktora prema kojoj teži zemljišna renta. Oporezivanje zemljišne rente kao i
drugih inputa i outputa koji imaju izrazito neelastične krive ponude (ili tražnje ) ne dovodi
do iskrivljavanja proizvodnih inicijativa ili umanjivanja proizvodne efikasnosti.

221
14. Tržišni nedostatci i dodatna regulacija
Tržište je univerzalni regulator tržišne privrede ali nije jedini, a ni svemogući,
mehanizam koji bi sam bio u stanju da uvek i u svim uslovima da osigura optimalna rešenja u
davanju odgovora na tri osnovna ekonomska pitanja: šta, kako i za koga proizvoditi. U
realnom privrednom životu i tržište obavlja svoje funkcije nesavršeno uz dosta propusta tako
da maksimizacija sopstvenih dobitaka privrednih subjekata nema uvek za rezultat
maksimizaciju društvenog blagostanja u smislu laissez faire tržišta i „nevidljive ruke„.83
Naime, tržište postiže optimalna rešenja samo ako su ispunjene odreñene vrlo
restriktivne pretpostavke. Meñutim, postoje i takve situacije u kojima tržište i u savršenim
uslovima zakazuje kao alokator resursa, odnosno postoje slučajevi koje tržišni mehanizam ne
može po definiciji da reši, a u literaturi su poznati kao „tržišne anomalije“.
Naime, da bi bili uspešni, svi se savremeni ekonomski sistemi moraju osloniti na
simultano delovanje tržišnog mehanizma i odreñeni oblik državne intervencije. To znači da je
uz tržište potrebna dodatna regulacija, kao i da je od posebne važnosti angažovanost države u
savremeniin tržišno organizovanim ekonomijama.
Pre analiziranja nedostataka tržišta i angažovanosti države u savremenim tržišno
organizovanim ekonomijama, neophodno je posebno apostrofirati i analizirati problem
nepotpune informisanosti na bazi tržišnih informacija.
14.1. Asimetrična informisanost i tržišna selekcija

Problem nepotpune informisanosti dolazi do izražaja kad jedna strana, bilo kupac ili
prodavac, ima manje informacija o visini rizika u kupoprodaji od druge strane. To je
asimetrična informisanost koja može biti uzrok velikih problema u vezi sa delovanjem tržišta,
odnosno uspostavljanjem tržišne ravnoteže.

14.1.1. Tržište polovnih dobara

Tržište polovnih dobara na jednostavan način ilustruje probleme vezane za
asimetričnu informisanost. Jedno takvo tipično tržište je tržište polovnih automobila.
Može se pretpostaviti da, uopšte gledano na tržištu automobila postoje samo četiri
vrste automobila: novi automobili i polovni, kvalitetni i nekvalitetni automobili „limuni“.84
Novi automobili mogu biti kvalitetni i nekvalitetni isto kao i polovni. Kad potrošač kupuje
nov automobil, ne zna hoće li biti kvalitetan ili nekvalitetan, baš kao ni prodavac. Meñutim,
on zna sa verovatnoćom q da je to kvalitetan automobil, odnosno s verovatnoćom (l-q) da je
nekvalitetan, gde je prema pretpostavci q udeo kvalitetno proizvedenih automobila, a (l-q)
udeo nekvalitetnih.
Na tržištu polovnih automobila situacija je drugačija. Pretpostavimo da su automobili
na tržištu ekvivalentni po svemu osim po kvalitetu. To znači da su iste marke, modela, godine
proizvodnje i drugih vidljivih oznaka. Ono po čemu se razlikuju je kvalitet, tako da postoje
automobili dobro očuvani odnosno dobrog kvaliteta i drugi koji su znatno slabijeg kvaliteta,
83
Adam Smit, pionir savremene ekonomije u delu The Wealth of Nations (1776.) promovisao je princip
„nevidljive ruke“, prema kome pojedince u ostvarivanju sopstvenih pojedinačnih interesa kao da vodi nevidljiva
ruka kako bi ostvarili i maksimum društvenog blagostanja, pa je gotovo svako uplitanje države u slobodnu
konkurenciju štetno.
84
To tržište analizirao je G. A. Akerlof (nazivajući upotrebljavane automobile slabog kvaliteta limunima da bi
označio njihovu manjkavost „šljiva“ je slang za dobar, a „limun“ za loš automobil, G. A. Akerlof, The market
for „Lemons“: Qualitative Uncertainty and the Market Mechanism, Quarterly Journal of Economics, August
1970, str. 488-500.

222
često se kvare pa je njihovo održavanje skupo zbog čestih popravki. Sa jedne strane prodavci
odnosno vlasnici takvih automobila znaju kakvog je kvaliteta njihov automobil, dok sa druge
strane kupci ne znaju kakvog je kvaliteta dati automobil. Prema tome na tržištu postoji
asimetrična informisanost.
Kako svi prodavci tvrde da su njihovi automobili kvalitetni, a kupci ne znaju kakvog
su kvaliteta, tržišna cena takvih automobila zavisi od njihovog prosečnog kvaliteta. Kao
rezultat toga prodavci nekvalitetnih automobila dobili bi više nego što im automobili vrede,
za razliku od prodavaca kvalitetnih automobila koji bi dobili manje od stvarne vrednosti
automobila. Kako ne mogu dobiti višu cenu, prodavci kvalitetnih automobila povlače svoje
automobile sa tržišta. Sada prosečni kvalitet automobila na tržištu opada, pa pada i cena koju
su kupci spremni da plate. Ponovo se automobili nadprosečno višeg kvaliteta povlače sa
tržišta, i proces se nastavlja pa je moguće da ne doñe do kupoprodaje. U literaturi se obično
taj fenomen naziva obrnuta selekcija, jer proizvodi lošeg kvaliteta ostaju na tržištu, dok se
kvalitetni proizvodi ne nude.
Meñutim, u stvarnom privrednom životu postoji više načina da se suzbiju efekti
nepoznatog kvaliteta (zaštitne marke, lanci prodavnica, licence za obavljanje posla i drugi.) U
slučaju tržišta polovnih automobila efekat nepoznatog kvaliteta najčešće elirninišu dileri
polovnih automobila koji daju garancije za automobile koje prodaju, ili servisni centri koji
proveravaju kvalitet polovnih automobila. Uopšteno posmatrano, rešenje problema može biti
sledeće, Postoje neke aktivnosti koje mogu pokazati kupcima koji su proizvodi višeg
kvaliteta i kao takve mogu biti znak višeg kvaliteta, odnosno oznake kvaliteta. Ako su takve
aktivnosti manji trošak za prodavace proizvoda višeg kvaliteta nego za prodavace proizvoda
nižeg kvaliteta, oni će ih preduzimati i tako označiti koji su proizvodi višeg kvaliteta. U
slučaju tržišta polovnih automobila prodavci automobila višeg kvaliteta mogu npr, nuditi
delimično podmirenje troškova servisnog pregleda svog automobila, što maže za kupca biti
znak višeg kvaliteta, nuditi garanciju na korišćenje u odreñenom roku i slično.

14.1.2. Tržište osiguranja

Celokupno osiguranje zasniva se na činjenici da su ličnosti nesklone riziku spremne
da plate odreñeni iznos kako bi izbegle rizik. Medutim, i tržište osiguranja karakteriše
asimetrična obaveštenost. Naime, lice koje se osigurava ima više informacija o riziku zbog
koga se osigurava (npr. sklonost bolesti ili nesreći) nego osiguravajuće društvo. Upravo zato
se i na ovom tržištu pojavljuje problem suprotne selekcije koji se može ilustrovati na sledeći
način.85
Pretpostavimo da postoje dve grupe ličnost, i to grupa s visokim rizikom (H ličnosti) i
grupa sa niskim rizikom (L ličnosti). Verovatnoća dogañanja bolesti (ili nesreće) za prvu
grupu je PH, a za drugu PL, s tim da je PH > PL. Obe grupe bi kupile osiguranje, a
osiguravajuće društvo ih ne može razlikovati. Prosečna verovatnoća oboljenja (ili nesreće) za

obe grupe kao celinu je

Treba naglasiti da je PH > P > PL, a kako je trošak bolesti (ili nesreće) C, premija
osiguranja I za ukupno pokriće biće I ≥ CP.
Ako osobe znaju vlastite rizike, budući da je P>PL a PH >P, lica sa manjim rizikom
možda neće biti spremne da kupe polisu osiguranja, dok će je, lica sa visokim rizikom rado
kupiti. Ako ličnosti sa niskim rizikom odustanu od kupovine, osiguravajuće društvo treba da
poveća premiju, pa će samo lica sa visokim rizikom kupiti osiguranje.
Osiguravajuće društvo može privući lica sa niskim rizikom tako da nudi više izbora,
npr. kompletno ili delimično osiguranje (odnosno različite stope osiguranja), odbitke, dužinu

85
Prema G, S, Maddala, E. Miller, isto delo, str. 602.

223
ugovora i sl. Prema izboru ličnosti moguće je zaključiti kakav je rizik kod nje, što znači da je
nivo osiguranja potencijalni pokazatelj nivoa rizika. Meñutim, time problem informisanosti
nije u potpunosti rešen jer taj izbor zavisi od niza ugovora koji su licu bili na rapolaganju.
Prema tome, ako na tržištu postoje dve grupe ličnosti sa različitim rizicima, tržište bi
moglo imati samo dve vrste ravnoteže, i to kolektivnu ravnotežu u kojoj obe grupe kupuju
istu polisu osiguranja, i odvojenu ravnotežu u kojoj različite grupe kupuju različite polise.
Prva se ravnoteža zbog asimetrične informisanosti ne može postići, pa je potrebno postojanje
više ugovora o osiguranju gde bi ličnosti sa visokim rizikom kupovale kompletno osiguranje,
a ličnosti sa niskim rizikom jedno od delimičnih osiguranja. Ipak, treba naglasiti da se i u tom
slučaju na konkurentnim tržištima osiguranja ne može postići ravnoteža zbog nepotpune
informisanosti jer, kao što je već navedeno, informacije koje se dobijaju izborom ugovora od
pojedine ličnosti zavise o svih ostalih ponuñenih ugovora toj ličnosti. 86
Postavlja se pitanje: koliko važnu ulogu u realnom životu ima asimetrična
informisanost na tržištu osiguranja? Što se tiče nemogućnosti postizanja ravnoteže, teško se
može govoriti o potpunoj konkurenciji na tržištu osiguranja, pa je sigurno uloga aimetrične
informisanosti mnogo važnija na nekim drugim tržištima npr. finansijskom ili tržištu rada.
Činjenica je da na tržištu osiguranja, kad zbog asimetrične informisanosti osiguravajuće
društvo nudi premiju osiguranja odreñenu za prosečan rizik, ličnosti sa niskim rizikom neće
kupovati osiguranje jer je za njih premija vrlo visoka. Tako samo ličnosti sa visokim rizikom
kupuju osiguranje, pa teoretski i ne može biti jedinstvene polise osiguranja. Meñutim,
pojavljuju se ekonomske institucije koje mogu rešiti ovaj problem, a to su u prvom redu
agencije koje su za odreñenu nadoknadu spremne da pribave osiguravajućem društvu
potrebne informacije.
14.2. Nedostaci tržišta u alokaciji resursa

14.2.1. Nesavršenost tržišta kao rezultat nepostojanja

pretpostavki njegovog efikasnog delovanja

Tržište daje optimalna rešenja u procesu alokacije resursa jer je to jedna od njegovih
osnovnih funkcija pa dovodi do najracionalnijeg korišćenja rapoloživih resursa, ali samo ako
su ispunjene odreñene pretpostavke. Te pretpostavke su neophodan uslov za jedinstvo
interesa na raznim nivoima i usklañenost izmeñu pojedinačnog i opšte društvenog optimuma,
a odnose se na ukuse, resurse, tehnologiju i konkurenciju. One odreñuju karakteristike
okruženja u kome izbori pojedinaca voñenih ličnim interesom imaju za rezultat
opštedruštveni interes, tj. poželjno opšte ekonomsko kretanje koje maksimira društveno
blagostanje. Ako te pretpostavke nisu ispunjene, dolazi do raskoraka izmeñu pojedinačnog i
opšteg interesa i shodno tome do odstupanja od optimalnog rešenja sa aspekta sistema kao
celine.
Za efikasno delovanje tržišta kao automatskog regulatora ekonomskog sistema
neophodno je ispunjenje sledećih pretpostavki: 87
1. količina rapoloživih resursa, tehnologija i ukusi su dati i konstantni
2. potražnja je odraz stvarnih društvenih potreba, a svaka kupovina izraz je
subjektivnih preferencija potrošača koje su date nezavisno od ekonomskih tokova i
alternativnih načina korišćenja raspoloživih resursa
3. dobra i usluge se mogu proizvoditi različitim kombinacijama faktora proizvodnje

86
Vidi M. Rothschild, J. Stiglitz, Equilibriitm in Competitiue Insurance Markets: An Essay on the
Economics oflmperfect Information, Quarterly Journal of Econoraics, November 1976,, str. 629-649.
87
Uporedi. S. Jurin, J. Šohinger, isto delo, str. 402-403.

224
koji se mogu supstituisati, s tim da njihovi pojedinačni sukcesivni priraštaji uz fiksne količine
drugih faktora imaju za rezultat opadajuće priraštaje proizvodnje
4. kriterijum ponašanja svih ekonomskih subjekata je maksimizacija ekonomskih
efekata primenom rapoloživih resursa (profita u slučaju proizvoñača, korisnosti u granicama
rapoloživog dohotka u slučaju potrošača)
5. na tržištu vladaju uslovi potpune konkurencije.
U stvarnom privrednom životu navedene pretpostavke nisu ispunjene. Tako se npr.
menjaju ukusi pojedinaca zbog uticaja okruženja u kome žive, kulturnog nasleña,
marketinškog delovanja proizvoñača i dr. Isto tako, tržišna stanja u realnom privrenom životu
odstupaju od potpune konkurencije odnosno postoji nesavršena korikurencija u kojoj
parametarsku funkciju nemaju isključivo cene, tako da nisu isključivi indikator za donošenje
odluka ni jedini orijentir racionalnog ponašanja. Čim proizvodači mogu da utiču na cene,
dolazi do razdvajanja pojedinačnog i opšteg interesa i u skladu sa tim do nepodudaranja
izmeñu pojedinačnog i opšteg optimuma.
U okviru ovog važno je istaći tzv, dinamičku neefikasnost tržišta koja je rezultat
nepostojanja vremenske usklañenosti izmeñu vremena donošenja odluka i vremena
realizacije njihovih efekata. Posledica toga je nedostatak informacija neophodnih za
optimizaciju ekonomskih procesa. Razvoj ukazuje promenu svih parametara (ukusi, resursi,
tehnologija, relativne cene) na osnovu kojih ekonomski subjekti donose odluke što smanjuje
mogućnost da će donete odluke u sadašnjosti biti racionalne i u budućnosti. Tržišne
informacije su pouzdane samo za odluke na kratki rok, pa tako dinamička neefikasnost tržišta
dolazi naročito do izražaja kod investicionih odluka u kojima se postavlja pitanje
racionalnosti odluka donetih na osnovu sadašnjih parametara i njihove racionalnosti u
budućnosti.
Dinamička neefikasnost tržišta ozbiljan je nedostatak tržišta kao informacionog
sistema i automatskog regulatora. Meñutim, usprkos tome tržište ostaje najefikasnija metoda
donošenja ekonomskih odluka u vezi sa osnovnim ekonomskim pitanjima, naročito kad se
ima u vidu simultano delovanje tržišnog mehanizma i državne intervencije.

14.2.2. Tržišni neuspesi

Postoje četiri najpoznatija slučaja koje tržišni mehanizam ne može po definiciji da

reši, a u literaturi su poznati kao tržišni neuspesi. Dva slučaja su pojave koje sprečavaju
uspostavljanje ravnoteže (nedeljivost faktora i proizvoda, ekonomija obima), a dva su pojave
koje dovode do neoptimalne ravnoteže (eksternalije i javna dobra).

Nedeljivost faktora i proizvoda

Nedeljivost faktora proizvodnje podrazumeva tehničku ili fizičku nesposobnost

učestvovanja u proizvodnji odreñenih faktora u količinama manjim od njihove prirodne
jedinice mere.
Rad, sirovine, utrošci energije i sl. lako se prilagoñavaju potrebama proizvodnje, dok
su zgrade i proizvodna oprema npr. izrazito nedeljivi faktori proizvodnje. Tako proizvodna
linija sa odreñenim tehničkim karakteristikama učestvuje u proizvodnji u celini, bez obzira na
to kolika se količina outputa proizvodi; zbog toga smanjenje outputa, izazvano padom cene
odreñenog dobra npr., ne može imati za posledicu smanjenje proizvodne linije. Visoka peć
npr. jednom se pali u godini ili duže bez obzira na obim proizvodnje gvožña.
Uslov ravnoteže je jednakost marginalnog troška i cene, odnosno marginalnog
prihoda. To podrazumeva mogućnost infinitezimalnog prilagoñavanja faktora proizvodnje i
proizvoda, a nedeljivost faktora otežava to prilagoñavanje i sprečava uspostavljanje

225
ravnoteže, odnosno dovodi do toga da tačka ravnoteže ostaje nepoznata.
Isti problem je sa nedeljivošću proizvoda. Tako je proizvodnja velikih serija relativno
lako prilagodljiva promenama tržišnih uslova (proizvodnja vina ili crepa npr), dok je
proizvodnja malih serija (npr. izgradnja broda) neelastična na promene uslova pa se jednom
ugovorena proizvodnja ne može menjati (ugovorena nosivost broda od 100 000 BRT zbog
izmenjenih tržišnih uslova ne može se smanjiti na 50 000 BRT jer „pola broda ne može da
plovi“). Nedeljiuost proizvoda dovodi do prekida, „petlji“ i „čvorova“ u funkcijama ponude i
tražnje, pa se često ne može odrediti njihova tačka preseka pa tačka ravnoteže ostaje zbog
toga nepoznata.88

Ekonomija obima

Ekonomija obima se javlja u slučaju rastućeg prinosa samo zbog porasta količine
upotrebljenih faktora bez ikakvih promena u njihovim odnosima. U tom slučaju troškovi
proizvodnje opadaju pa su marginalni troškovi manji od prosečnih za sve nivoe outputa pa
tržište ne može da uspostavi ravnotežu.
Naime, u tom slučaju proizvoñači mogu postići ravnotežu samo u uslovima monopola
u kojima cenu odreñuje proizvoñač, a ona ne zavisi od troškova i veća je od marginalnog
troška. U slučaju potpune konkurencije uslov ravnoteže je p = MC i p>AC. Kako u slučaju
rastućih prinosa s obzirom na obim (ekonomija obima) prosečni troškovi u celom intervalu
padaju, to su marginalni troškovi manji od prosečnih troškova pa zadovoljenje prvog uslova
p= MC isključuje zadovoljenje drugog uslova p>AC (Grafikon 2-136,). Proizvoñači tada
ostvaruju gubitak.

Grafikon 2-136. Ekonomija obima i gubitak u proizvodnji

Dakle, kao rezultat ekonomije obima javlja se gubitak u proizvodnji koji odvrata proizvoñače
iz grana u kojima se javlja ekonomija obima. To vodi ograničavanju ili čak izostavljanju

88
Isto delo, str. 404.

226
celokupne proizvodnje odreñenih dobara ili usluga, što je nepovoljno tržišno rešenje. Istina,
proizvoñači se mogu zadržati u toj proizvodnji ako formiraju cenu koja je viša od
marginalnog troška i tako osiguraju profit. Meñutim, takva je cena po definiciji ekonomski
neracionalna jer ne osigurava optimalno korištenje resursa, što je takoñe nepovoljan tržišni
rezultat.
Očigledno je da je u slučaju ekonomije obima potrebna svesna, odnosno državna
intervencija i traženje izlaza u vantržišnim rešenjima.

Eksterni efekti

Eksternalije ili eksterni efekti su pojave nepredviñenih posledica aktivnosti jednog

subjekta na druge aktivnosti, odnosno na druge subjekte. One mogu biti pozitivne (eksterne
koristi) i nazivaju se eksterne ekonomije ili negativne (eksterni troškovi) i nazivaju se
eksterne disekonomije. Mogu se pojaviti i u proizvodnim i u potrošačkim aktivnostima kada
te aktivnosti na tržištu pojedinih dobara izazivaju korist ili trošak trećim subjektima koji nisu
ni prodavci ni kupci na tom tržištu.89
Klasičan primer negativnih proizvodnih eksternalija je kad proizvoñač koristi vodu iz
reke u gornjem delu toka i ispuštanjem otpadnih voda u reku nanosi štetu, odnosno trošak
onima koji koriste reku u donjem delu toka. Uopšteno, zagañenje okoline od strane
proizvoñača primer je negativnih eksternalija. Sa druge strane, primer izgradnje jezera za
elektranu koje donosi korist ribarima, rekreativcima, vlasnicima zgrada uz jezero (bez obzira
da li kupuju električnu energiju od te elektrane), ili primer proizvoñača šljiva koji donosi
korist proizvoñaču meda čije pčele uzimaju nektar sa cveta šljiva, primeri su pozitivnih
proizvodnih eksternalija.
Potrošačke eksternalije takoñe mogu biti pozitivne ili negativne. Primer negativnih
potrošačkih eksternalija je puštanje glasne muzike do kasnih noćnih sati, a primer pozitivnih
potrošnih eksternalija je kad neko osvetli dvorište, uredi prilazni put i sl, pa tako omogući
komšijama nerivalno korišćenje efekata njegovih aktivnosti.
Iako se tržišna situacija nije promenila, eksternalije menjaju ponašanje proizvoñača ili
potrošača zbog aktivnosti drugih i time uzrokuju manju efikasnost tržišta kao alokacionog
mehanizma, odnosno vode neoptimalnoj ravnoteži. Eksternalije ne oduzimaju cenama ulogu
parametra za odlučivanje i ne stvaraju situacije koje se po definiciji ne bi mogle održati
delovanjem tržišnog mehanizma, već je u pitanju nemogućnost tržišnog mehanizma da na
odgovarajući način valorizuje sve efekte datih aktivnosti koji su važni za postizanje
opšteg ekonomskog optimuma. Upravo zato uspostavljeni individualni optimumi manji su
ili veći od onih koje zahteva opšta ravnoteža u privredi, a količine proizvodnje datih dobara
ne odgovaraju društvenim potrebama. U slučaju pozitivnih eksternalija proizvodnja će biti
manja nego što zahteva opšti-ekonomski optimum, a u slučaju negativnih eksternalija
proizvodnja će biti veća.
Da bismo ilustrovali ograničenost tržišnog mehanizma, analizirajmo sledeće
primere.90
Na gornjem toku reke je fabrika papira koja pušta otpadne vode u reku i izaziva
troškove subjektima smeštenim nizvodno proizvoñačima pitke vode, ribarima, plivačima i dr.
Otud je ukupni ili društveni trošak proizvodnje papira zbir troškova proizvoñača papira i
eksternih troškova prouzrokovanih subjektima smeštenim nizvodno (troškovi instaliranja
posebnih filtera za vodu, uginule ribe). Kada se ovi eksterni troškovi dodaju krivi ponude
proizvodača papira, kriva stvarnih marginalnih društvenih troškova (MSC) za proizvodnju

89
Eksternalije se mogu klasifikovati i na proizvodne, potrošne i proizvodno potrošne u zavisnosti od toga
koja ih aktivnost izaziva i gde se javljaju, Vidi isto delo, str. 406.
90
Uporedi R. H. Mabry, H. H. Ulbrich, isto delo, str. 224 -225.

227
papira je viša od krive ponude (S) proizvoñača papira CMSC = ponuda + marginalni eksterni
troškovi). Ako nema eksternih koristi, kriva tražnje (D) odražava uobičajene lične korisnosti
MU. Zato je tražnja i granične lične koristi su iste D= MU). Zbog toga je za proizvoñača
papira ravnotežna količina Qp, uz ravnotežnu cenu Pp što odreñuje tačka preseka ponude i
tražnje

Grafikon 2-137, proizvodnja u slučaju negativnih eksternalija

Meñutim, sa aspekta društva, odnosno privrede kao celine, moraju se analizirati svi
troškovi i onda doneti odluka o proizvodnji. Tačka preseka kriva MSC i D odreñuje
društveno poželjni nivo proizvodnje koja odražava sve troškove i koristi. Društveni ili opšta
ravnoteža u privredi bi se ostvarila uz manju proizvodnju Qs i višu cenu Ps. Prema tome,
previše se resursa upotrebljava u proizvodnji papira. Sa druge strane, u slučaju pozitivnih
eksternalija preduzeća proizvode manje nego što zahteva opšta ravnoteža u privredi. Npr.
neko se vakciniše protiv boginja i plaća vakcinu za svoju ličnu korist. Ali i drugi ljudi imaju
korist od te vakcinacije jer se smanjuje opasnost da obole iako se ne vakcinišu. Grafikon 2-
138. pokazuje uobičajenu krivu ponude (S) koja odražava sve troškove proizvodnje vakcine i
krivu tražnje (D) koja odražava marginalne lične korisnosti kupaca eksternalija.

Grafikon 2-138.Proizvodnja u slučaju prozitivnih eksternalija

Meñutim, krivi potražnje treba dodati eksterne koristi od potrošnje. Otuda kriva
marginalne društvene korisnosti (MSU) uključuje lične marginalne korisnosti i marginalne
eksterne korisnosti (MSU = D+ marginalne eksterne korisnosti). Sa aspekta ličnih korisnosti
ravnotežna količina je Qp, dok bi se društveni ili opšte ekonomski optimum postigao uz

228
količinu Qp, Prema tome, premalo se resursa upotrebljava u proizvodnji vakcina.
Očigledno je da u slučaju eksternalija alokativna funkcija tršišta zakazuje i da se ne
postiže optimalna već suboptimalna ravnoteža. Zbog toga se postavlja pitanje: Koje akcije
preduzeti u tom slučaju? Potrebno bi bilo onemogućiti pojavu eksternalija, ali to je za sada
nemoguće. Ostaje kao mogućnost dopuna tržišta državnom regulacijom koja odreñivanjem
cene eksternim efektima transformiše eksterne u interne efekte (npr. uvoñenjem poreza utiče
na proizvodače da smanje zagañivanje ili propše proizvoñačima obvezno ugrañivanje filtara
za pročišcavanje, što im povećava troškove i pomera krivu ponude ulevo smanjujući i
proizvodnju i zagañivanje). 91

Javna dobra

Javna dobra su dobra i usluge čije su koristi dosupne na korišćenje celoj zajednici bez
obzira da li neki pojedinci žele da koriste ta dobra i usluge ili ne. U skladu sa tim tri osnovne
osobine javnih dobara su:
(1) nerivalitet ili istovremena rapoloživost za više korisnika,
(2) neisključivost, odnosno nemogućnost isključenja pojedinca iz potrošnje i
(3) jednakost u potrošnji za sve korisnike.
Javna dobra moraju imati sve tri navedene osobine. Bioskop je primer dobra koje je
istovremeno rapoloživo za više korisnika, ali kako postoji mogućnost isključenja pojedinca iz
potrošnje (mora da plati ulaznicu), nije javno dobro. Primeri javnih dobara su mostovi,
putevi, ulična rasveta, javna škola, javna bolnica, a tu spadaju i izdvajanja za nacionalnu
odbranu, red i mir, izgradnju saobraćajnica i dr. 92
Kako su koristi od javnih dobara široko dispergovane meñu stanovništvom, nije
moguća odgovarajuća privatna proizvodnja javnih dobara jer pojedina preduzeća za to
nemaju ekonomski interes. Naime, zbog istovremene rapoloživosti za više korisnika i
nemogućnosti isključenja pojedinca iz potrošnje, teško je naterati ljude da plaćaju za njihovu
potrošnju. Iako bi neko platio cenu za potrošnju javnog dobra, većina bi radije izabrala
slobodnu potrošnju tog dobra računajući da će neko drugi da plati za njih.Taj problem se u
ekonomskoj teoriji razmatra kao problem slepog putnika. Upravo ta činjenica izaziva manju
proizvodnju od društveno potrebne što znači nedovoljnu alokaciju resursa u proizvodnji
javnih dobara.
Grafikon 2-139. pokazuje način odreñivanja optimalne proizvodnje javnih dobara i
kolika će biti verovatno manja proizvodnja zbog slepih putnika koji očekuju da za potrošnju
javnog dobra plati neko drugi a ne oni. Kriva ponude je zbog jednostavnosti prikazana
vodoravno i odražava konstantne marginalne troškove. Kriva DA+B je kriva ukupne
potražnje za javnim dobrom i ona je zbir kriva (DA+DB) pojedinaca A i B (dobijena je
uspravnim sabiranjem, a ne vodoravnim kao što se čini kod privatnih dobara, upravo zato da
odrazi ukupnu korist po jedinici jer oba potrošača u isto vreme imaju koristi od svake
jedinice). Za količinu Q0 potrošač B je spreman da plati P1, a potrošač A P2 pa je ukupna
vrednost, odnosno cena koju bi potrošači platili za tu količinu P1 +P2=Pe Budući da istu
količinu odjednom troše oba potrošača, optimalna količina javnog dobra je Q0 uz ravnotežnu
cenu Pe.

91
O odreñivanju optimalnog iznosa negativnih eksternalija u slučaju zagadivanja okoline i o mogućnosti
internaliiranja efekata s pomoću poreza vidi isto delo, str, 243-244.
92
Naspram javnim dobrima su privatna dobra koja pojedinci mogu pribaviti za sebe bez ikakvih eksternih
koristi ili troškova za druge.

229
 Grafikon 2-139. Optimalna proizvodnja javnih dobara

Meñutim, prepuštanje da neko drugi plati za korištenje javnog dobra dovodi do manje
proizvodnje. Pretpostavimo da potrošač B odluči da pustiti potrošača A da kupi javno dobro,
a svoje preferencije ne pokazuje. Potrošač A će prema svojoj krivi tražnje DA i ceni Pe
izabrati Qa količinu javnog dobra. Budući da je Q0 optimalna količina proizvodnje, doći će do
manje proizvodnje u iznosu Q0- Qa.
Prema tome, u slučaju javnih dobara postiže se neoptimalna ravnoteža pa tržište ne
rnože biti isključivi instrument efikasne alokacije, već su potrebna netržišna rešenja.
Neophodna je dakle državna intervencija, kako bi se odgovarajuće količine resursa
alociraleu proizvodnju javnih dobara. Država može na dva načina da reši ovaj problem, i to
direktnom proizvodnjom javnih dobara ili ugovaranjem proizvodnje sa privatnim
preduzećima uz odgovarajuću subvenciju. U oba slučaja kroz poreze svi potrošaci plaćaju
javna dobra bez obzira da li ih koriste ili ne koriste njihovu upotrebnu vrednost.

230
 REZIME
1.Problem izbora kod nepotpune ili asimetrične informisanosti na tržištu nastaje kad
jedna strana, bilo kupac ili prodavac, ima manje informacija o riziku u kupoprodaju od
druge strane. Takva tržišta su tržišta polovnih dobara (npr. automobila) i tržište
osiguranja. Kako se u prvom slučaju cena formira prema prosečnom kvalitetu, a u
drugom prema prosečnom riziku, dolazi do suprotne selekcije (sa tržišta se povlače
kvalitetni automobili, odnosno ličnosti sa niskim rizikom ne kupuju osiguranje) pa je
moguće da ne doñe do kupoprodaje, Taj je problem moguće rešiti označavanjem
kvaliteta.
2.Tržište daje optimalna rešenja alokacionog problema i dovodi do najracionalnijeg
korišćenja rapoloživih resursa samo ako su ispunjene odreñene vrlo restriktivne
pretpostavke koje u realnosti uglavnom nisu ispunjene. Tako proizvoñači mogu da
utiču na cene što vodi razdvajanju pojedinačnog od opšteg interesa, a rezultat toga je
nepodudarnost izmeñu pojedinačnog i opšteg optimuma.
3.Dinamička neefikasnost tržišta rezultat je nepostojanja vremenske usklañenosti
izmeñu vremena donošenja odluka i vremena postizanja njihovih efekata. To je ozbiljan
nedostatak tržišta kao informacionog sistema i automatskog regulatora.
4.Tržišni mehanizam ne može po definiciji da reši četiri slučaja. Dva slučaja su pojave
koje sprečavaju uspostavljanje ravnoteže (nedeljivost faktora i proizvoda i ekonomija
obima), a dva su pojave koje dovode do neoptimalne ravnoteže (eksternalije i javna
dobra).
5.Državnom intervencijom se čine pokušaji da se isprave nepravilnosti koje dovode do
neoptimalne ravnoteže. U slučaju eksternalija mere državne intervencije su usmerene
na internalizaciju efekata, odnosno transformisanje eksternih u interne efekte (npr.
uvoñenjem poreza smanjuje se zagañivanje okoline). Meñutim, sa druge strane, u
slučaju javnih dobara nedovoljna proizvodnja sa aspekta društva kao celine se može
rešiti tako što država direktno proizvodi javna dobra ili ugovara proizvodnju sa
privatnim preduzećima uz odgovarajuću subvenciju.
6.Angažovanost države je od posebne važnosli u pogledu humanog kapitala, naučnih
istraživanja, unapredenja infrastrukture (fizičke i socijalne), kreiranja okruženja
najboljeg za razvoj preduzetništva, stabilnost ekonomskih kretanja, porasta ukupne
produktivnosti faktora proizvodnje i unapreñenje globalne konkurencije.

231
15. Alternativne teorije preduzeća
Jedno od važnijih područja u mikroekonomskoj analizi je teorija preduzeća. Sastoji se
od istraživanja i prikazivanja ponašanja preduzeća, naročito s obzirom na odluke o
odreñivanju cena i outputa. Takoñe obuhvata probleme izbora proizvodnih procesa,
propagande, inovacije proizvoda, odlučivanje o investiranju i politici raspodele.
Može se praviti razlika izmeñu dve vrste teorija preduzeća. Sa jedne su strane teorije
ponašanja preduzeća koje analiziraju zadovoljavajuće ponašanje preduzeća i u centar
istraživanja stavljaju internu organizaciju preduzeća, a jednim se delom oslanjaju na
psihologiju. Najpoznatiji autori teorije ponašanja preduzeća su H. A. Simon, R. M. Cyert i J.
G. March. 93
Na drugog strani su teorije preduzeća u kojima je pretpostavka o ponašanju
maksimiziranje neke funkcije cilja. Meñu postojećim takvim alternativnim teorijama
preduzeća najpoznatija je klasična ili tradicionalna teorija koja polazi od pretpostavke da
preduzeće teži maksimizaciji profita. Iako je očigledno da ne obuhvata sve aspekte
motivacije, ova se teorija dugo smatrala opšte prihvatijivom. Meñutim, u uslovima sve
izrazitijeg razdvajanja vlasništva i upravljanja, propraćenog sve većom mogućnošću
menadžera da u upravljanju politikom velikih preduzeća (korporacija) sprovode i odreñene
samostalne ciljeve, postepeno je poljuljano uverenje o opštoj prihvatijivosti navedene
pretpostavke o funkciji cilja za sve tipove preduzeća savremene privrede, a što se ogledalo u
pojavi čitavog niza novih, menadžerskih teorija preduzeća. Polazište tih teorija je
odvajanje vlasništva i upravljanja u velikim korporacijama, što omogućuje afirmaciju uloge
menadžera i njihove motivacije, uz ograničenje da vlasnicima osiguravaju „zadovoljavajuću“
dobit, odnosno dividendu, čija se visina konkurentno formira pod uticajem tekuće tržišne
vrednosti vrednosnih papira odreñenog preduzeća. Obično se u sklopu tog skupa
(menadžerskih) teorija preduzeća klasifikuju tri osnovne: Baumolova, Williamsonova i
Marrisova teorija, odnosno teorije maksimizacije prihoda, korisnosti i rasta.
Kao alternativa tim teorijama, koje su se snažnije pojavile šezdesetih godina ovoga
veka , poslednjih godina pažnju privlači agencijska teorija koju su razvili M.C. Jensen i W.
J. Meckling. 94 Slično kao menadžerske teorije, ona odbacuje klasični model preduzeća ali
prihvata klasične oblike ekonomskog ponašanja jednog dela predstavnika preduzeća. Osim
što se na preduzeće gleda kao na skup faktora proizvodnje, preduzeće se posmatra i kao tim
čiji članovi deluju tako da maksimizuju korist jer njihov opstanak zavisi od toga koliko
uspešno odbijaju konkurenciju drugih timova.
Analiziraćemo četiri alternativna modela teorije preduzeća: model maksimizacije
profita, model maksimizacije prihoda, model maksimizacije korisnosti i model
maksimizacije rasta.
15.1. Model maksimizacije profita
Za razliku od pojedinaca koji maksimizuju korisnost, po tradicionalnoj formulaciji
preduzeće suočeno sa problemom optimizacije želi da izabere one količine svojih
outputa i inputa koje maksimizuju profit.95 Na isti se način izabiru i druge varjable, npr.

93
H.A. Simvn, A Bekavioral Modd ofRationai Choice, Quarterly Journal of Economics, February1955
K. M. Cyert( J. G. March, A Behavioral Thconj ofthe Firm, PrenticeHall inc., Englewood Cliffs, New Jersey,
1963.
94
M. C. Jensen, W. J. Meckling, Theonj ofthe Firm: Managerial Behavior, Agency Costs and Qwnership
Structure, Journal of Financial Economics, October 1976,
95
Pod profitom se podrazumeva ekonomski profit koji je jednak razlici izmeñu knjigovodstvenog profita i

232
Propagandu.
Preduzeće je u izboru ograničeno i tržišnim uslovima i tehnološkim mogućnostima
proizvodnje. Meñutim, može se pretpostaviti da će se u datoj situaciji preduzeće ponašati na
sledeći način: 96
(a) uvek će proizvoditi na granici svoje proizvodne mogućnosti, tj. neće
upotrebljavati tehnološki neefikasne proizvodne tehnike
(b) za svaku odreñenu količinu outputa upotrebljava one količine inputa koje
minimizuju troškove proizvodnje po tekućim cenama inputa
(c) izabira one nivoe outputa koje maksimizuju ukupan profit
(d) posmatrajući odreñeni vremenski horizont, preduzeće mora izabrati vremensku
putanju outputa i inputa, a ono to čini izborom koji maksimizira sadašnju vrednost budućih
profita uz datu, tržišno odreñenu, diskontnu stopu.
Prema tome, ovo nije uobičajeni model neoklasičnog tipa; već je reč o modelu
maksimizacije u dugom roku koji uzima za pretpostavku upravo tačku (d), i koji dopušta i
pretpostavku razdvojenosti vlasništva i upravljanja.
Maksimizujući profit preduzeće, zapravo maksimira pozitivnu razliku izmeñu
ukupnog prihoda i ukupnog troška, odnosno, posmatrano na nivou komparativno statičke
analize, problem se svodi na iznalaženje maksimuma funkcije
Neophodni uslov za maksimiziranje te funkcije da je njen prvi izvod po količini

jednak nuli,

Onda je

Kako je
preduzeće postiže max (TR-TC) kod onog obima proizvodnje na kome su mu
izjednačeni marginalni prihod i marginalni trošak, odnosno gde je MPR = MC.
Isto tako za poziciju ravnoteže preduzeća u ovome modelu važe sledeći odnosi. U
poziciji maksimiziranja profita, marginalni profit svake varjable koju preduzeće izabere mora
biti jednak nuli po definiciji maksimuma. Granični profit jednog inputa je njegov marginalni
prihod proizvoda umanjen za marginalni trošak njegove nabavke, a koji je jednak njegovoj
ceni na konkurentnom tržištu inputa. Sa druge strane, marginalni profit jednog outputa njegov
je marginalni prihod, a on je jednak njegovoj ceni na konkurentnom tržištu outputa,
umanjenom za njegove marginalne troškove proizvodnje. Doñe li do promena kod varjable za
koju preduzeće donosi odluku o izboru, pa njen marginalni profit iz inicijalnog optimuma
postane pozitivan, njena će se količina povećavati sve dok marginalni profit te varjable ne
postane ponovno nula. Obrnuto, ako promene dovedu to toga da marginalni profit iz
početnog optimuma postane negativan, količina te varijable će se smanjivati sve dok njen
marginalni profit ne postane ponovno nula. I na kraju, ako marginalni profit iz inicijalnog
optimuma ostane nepromenjen, na taj će se način izabrati vrednost varjable.

normalnog profita, tj. razlici izmeñu ukupnog prihoda i ukupnih ekonomskih troškova (eksplicitnih i
implicitnih).
96
Prema H. Gravelie, R. Rees, Microcconomics, Longmanj London and Ne\v York, 1987., str. 335- 336.

233
 Grafikon 2-D31. Output koji maksimira profi t
Na grafikonu 2-D31 prikazan je izbor nivoa outputa koja maksimira profit. Kriva
ukupnog profita TPf izvedena je iz krive ukupnog prihoda TR i ukupnih troškova TC. TPf je
maksimalna na nivou outputa q1 gde su nagibi kriva TR i TC jednaki, odnosno gde je
MR=MC.
U modelu maksimizacije profita preduzeće se može posmatrati na dva načina. Prvi:
vlasnik je i preduzetnik, odnosno vlasnik vodi preduzeće, a drugi: preduzeće vodi
menadžer,97 Osnovne osobine tako posmatranog modela dajemo u nastavku. 98
Slučaj da vlasnik vodi preduzeće izgleda prihvatijiv i moguće uspešan jer vlasnik
prihvata profit preduzeća kao dohodak, pa maksimizacijom profita maksimira svoj dohodak.
Vlasnik troši vreme i napor vodeći preduzeće. Postavlja se pitanje koliki će rad uložiti
vlasnik, odnosno po kojoj će veličini svog uloženog rada maksimalizuje profit. Odgovor se
daje na grafikonu 2-D32. Ordinata meri bruto dohodak preduzeća po danu, a apscisa uloženi
rad vlasnika u satima. Bruto dohodak preduzeća predstavlja razliku izmeñu prihoda i svih
troškova, osim onih koji se odnose na vlasnikov rad. Kriva OP0 pokazuje relaciju izmeñu
bruto dohotka po danu i rada vlasnika. Do tačke E0 bruto dohodak se povećava po opadajućoj
stopi, a posle nje se stvarno u slučaju kad vlasnik vodi preduzeće smanjuje sve dok E ne
dostigne gornji limit od 24 sata, Kako se bruto dohodak razlikuje od profita za iznos troškova
rada vlasnika, postavlja se pitanje kako meriti stvarni profit.

97
Iako se ovde navodi da voditi može vlasnik i plaćeni menadžer, za pravilno shvatanje pojedinih funkcija u
preduzeću potrebno je praviti razliku izmeñu vlasnika, preduzetnika, menadžera i radnika. Vlasnik se može
baviti i preduzetničkim i/ili menadžerskim poslom, u zavisnosti od toga da li je odvojeno vlasništvo od voñenja i
kontrole. Razlika izmeñu preduzetnika i menadžera je u tome što preduzetnik odlučuje kakav će oblik dati
novčanom kapitalu, odnosno kako će proizvoditi, dok menadžer vodi u već stvorenom preduzeću radi osiguranja
uspešnog poslovanja.O razgraničenju izmeñu preduzetništva i menadžerstva vidi W. J. Baumol, Enter
preneurship in Economic Theory, American Economic Review, 58/1968., str. 64-71.
98
Osnovu za ovaj model dao je Scitovsky T., A Note on Profit Maximization and Its Implications, Review of
Economic Studies, 1943.O rešenju T. Scitovskyog i mogućim rešenjima ovog modela opširnije vidi Gravelie H.,
Rees R., isto delo, str. 337-346.

234
 Grafikon 2-D32. Maksimizacija profita

Kriva indiferencije OI0 predstavlja kombinacije bruto dohotka i rada koje su

indiferentne na prvobitnost tačku po kojoj vlasnik ne ulaže rad (spaja se s ishodištem) i otud
pokazuje minimum dohotka koji se vlasniku mora platiti da ga navede da pruži odgovarajuću
količinu rada. Kako iznos dohotka na krivi indiferencije OI0 odgovara datoj količini rada,
može se izračunati profit uspravnim oduzimanjem krive OI0 od krive OP0. Radi
maksimizacije profita, vlasnik će izabrati veličinu rada na apscisi po kojoj je razlika izmeñu
OP0 i OI0 najveća. To odgovara količini Er, jer su za nju nagibi kriva OI0 i OP0 jednaki, pa je
uslov maksimizacije zadovoljen, 99

Grafikon 2-D33 Ulaganje vlasnikovog rada u preduzeće

Uvoñenjem tržišta za ovakve vlasnikove usluge analiza postaje složenija. Sada trošak
99
Tada Er mora biti manje od E0. Da bi vlasnik izabrao Er, mora postojati tangencija izmeñu jedne krive
indiferencije (I,) i krive OP0 u tački B na krivi OP2. To znači da vlasnik odabira rad u tački koja stvarno
maksimira profit (nagibi kriva indiferencije po Er su jednaki, pa je marginalna stopa supstitucije dohotka za rad
jednaka u tačkama A i BX

235
vlasnikovog rada nije iznos novca potreban da ga navede da radi (radije nego da ne radi
ništa), već iznos koji bi on mogao dobiti ako proda svoje usluge na tržištu umesto da ih pruža
sopstvenom preduzeću. Grafikon 2-D33, ilustruje tu analizu. Linija OW ima nagib jednak
tekućoj ceni po jedinici vlasnikovog rada i pokazuje kombinacije dohodak - rad koje može
ostvariti vlasnik ako samo proda svoje usluge na tržistu rada. Pretpostavlja se da može
takoñe, kao i pre, da radi sa krivom bruto dohotka OP0, Linija paralelna je sa OW i tangira
krivu OP0 u B, a pokazuje kombinacije dohodak rad dostupne vlasniku kad izda odreñenu
ukupnu količinu rada preduzeću u iznosu Er To znači da se uz radni napor vlasnika Er
ostvaruje bruto dohodak preduzeća nivoe ErB. Ako bi vlasnik tada prodao dodatni rad na
tržištu, pomerao bi se udesno od tačke B uzduž linije V. S druge strane, ako bi kupio tuñi rad
na tržištu, pomerao bi se ulevo od B uzduž iste linije.
Vlasnikovo optimalno rešenje zavisi od prirode njegovih preferencija koje mogu biti
jednog od sledeća tri tipa:
(a) Preferencije vlasnika su takve da njegova kriva indiferencije I1 dodiruje W1 W1 u
tački A. Tada je to najviša kriva indiferencije koju vlasnik može doseći, a šta postiže
ulaganjem u preduzeće rada u ukupnom obimu Er, od čega količinu Er -E1 rada kupljenog po
tržišnoj ceni i sopstvenog rada količine OE1.
(b) Ako su vlasnikove preferencije takve da njegova kriva indiferencije I3 dodiruje W1
W1 u tački C, tada je to najviša kriva indiferencije koju on može doseći. Vlasnik to postiže
ulaganjem u preduzeće Er sati sopstvenog rada i prodajući još na tržištu E2- Er sati svog rada,
tako da ukupno izdaje OE2 sati rada.
(c) Kriva indiferencije I2 dodiruje se sa W1 W1 u tački B. Ulaganjem u preduzeće
isključivo sopstvenog rada, vlasnik osigurava maksimizujuću količinu (od OEr sati) rada tako
da se na tržištu ne pojavljuje ni kao kupac ni kao prodavac rada.
U ovoj analizi ulaganje vlasnikovog rada u preduzeće zavisi od njegovih preferencija.
U svakom rešenju u preduzeće se ulaže rad količine Er, a vlasnikove preferencije odreñuju
njegov udeo. Ujedno, profit se dobija oduzimanjem OW od OP0 i on se, bez obzira na
moguća rešenja, maksimira u Er jer je na tom nivou aktivnosti razmak izmeñu OW i OP0
najveći (W1 W1) je tangenta na OP0 u tački B i paralelna je sa OW). Prema tome, nezavisno
od vlasnikovih preferencija, u preduzeće se ulaže onoliko sati rada koliko je potrebno za
ostvarenje onog obima proizvodnje kojim se maksimira profit koji se meri oduzmanjem
troškova rada po tržišnoj ceni od bruto dohotka (odnosno, pozitivnom razlikom TR-TC).
Drugi način posmatranja preduzeća u tom modelu pretpostavlja rastavljanje vlasništva
od voñenja, što znači da plaćeni menadžer ima potpunu kontrolu nad preduzećem uz izvesno
profitno ograničenje koje nameće vlasnik, odnosno uz uslov da vlasniku (akcionarima)
osigurava izvestan (minimalan) profit. Grafikon 2-D34. ilustruje taj slučaj.
Pretpostavlja se da nagib krive OW izražava platu menadžera u jedinici vremena, a da
je njegova kriva indiferencije I1. Kriva OP0 pokazuje odnos izmeñu bruto dohotka preduzeća
(pre oduzimanja plate menadžera) i menadžerskog rada. U vezi s tim, dohodak akcionara
(bruto dohodak umanjen za platu menadžera) meri se vertikalnom udaljenošću izmeñu kriva
OP0 i OW. Svoj maksimum dostiže uz rad Er jer je nagib krive OP0 u tački A jednak nagibu
krive OW. Imajući u vidu preferencije menadžera u odnosu prema dohotku i radu, date
krivom indiferencije Il, kao i moguće kombinacije njegovog dohotka i rada date krivom OW,
njegova je optimalna solucija u El.
To znači da menadžer preferira uloganje manje rada u preduzeće nego što bi bilo
potrebno da bi maksimizirao profit. 100
Meñutim, izbor nivoa menadžerovog rada u preduzeću zavisi od profitnog
100
Ako bi menadžer preferisao krivu indiferencije I2, tada bi uložio više rada nego što je potrebno da bi se
maksimizirao dohodak akcionara. Povećanje profita, kao posledica povećanja udela rada iznad nivoa Er, manje
je od povećanja dohotka menadžera i stoga je sa aspekta akcionara neprihvatijivo.

236
ograničenja. Ako se pretpostavi da je profitno ograničenje na nivou OPf, tada kriva PfPf
predstavlja profitno ograničenje za menadžere i označava bruto profit koji menadžer mora
ostvariti kako bi osigurao sopstvenu platu i potreban profit za vlasnika. Kako na slici kriva
PfPf preseca krivu OP0 ispod tačke B, to podrazumeva da po uloženom radu Ex menadžer
ostvaruje više nego dovoljan profit da ispuni ograničenje (razlika BG je veća od OPf). Ako bi
vlasnik rapolagao svim potrebnim informacijama za odreñivanje veličine maksimalnog
profita, mogao bi odrediti profitno ograničenje u iznosu OPfi, a tada bi menadžer morao da
uloži rad u iznosu Er da bi ostvario profit. 101

Grafikon 2-D34. Maksimizacija profita u slučaju kad preduzeće vodi menadžer

Tako posmatran model maksimizacije profita zasniva se na nekim predpostavkama
koje su vrlo pojednostavljene. Zanemaruje npr. činjenicu o dužini dnevnog radnog vremena
(8 sati), o značenju voñenja za vlasnika, kao i riziku vlastitog posla, u odnosu prema
plaćenom stručnjaku, često nisu ispunjene ni navedene osnovne pretpostavke o ponašanju
preduzeća u datoj situaciji, baš kao ni pretpostavka ceteris paribus na kojoj se zasniva analiza
pozicije ravnoteže. Meñutim, uz sve izrečene primedbe i pojavu novih alternativnih teorija
(modela) preduzeća, model maksimizacije profita ostaje osnova za izučavanje velikog
dela mikroekonomije. 102

101
Ako je tržište konkurentno, a veličina Pf predstavlja normalan profit, profiti veći od OPf privukli bi u granu
nova preduzeća. To bi dovelo do pomeranja krive OP, naniže sve dok je ne bi kriva PfPF tangirala i to na nivou
rada Er. To znači da bi u dugom roku menadžer morao maksimalizuje profit na konkurentnom tržištu. Prema
tome, u kratkom roku na konkurentnom tržištu menadžer može ostvarivati kvazi rente i upotrebljavati ili za
svoje zadovoljstvo (u ovom slučaju manje radeći), a ostvarujući za akcionare samo normalan profit. U dugom
roku konkurencijom (ulaskom novih preduzeća) nestaje kvazi renta, za razliku od stanja u kome tržište nije
konkurentno tako da takve kvazi rente mogu postojati i dugoročno.
102
Nijedna alternativna formulacija cilja preduzeća nije uspela da zameni klasičnu koncepciju preduzeća
koje maksimira profit. J. Hirshleifer, isto delo, str. 178.

237
 15.2. Model maksimizacije prihoda

Model maksimizacije prihoda postavio je W. J. Baumol. 103 Model polazi od stava da

satisfakcija menadžera, njegova plata, pozicija na tržištu i sl. direktno zavisi od veličine
preduzeća merenog obimom prihoda od prodaje ili veličinom ostvarenog prometa. U skladu
sa tim, pretpostavlja se da menadžersko preduzeće teži maksimiziranju prihoda od
prodaje (odnosno, veličini prometa) uz ograničavajući uslov da stalno održava izvestan
(minimalni) profit vlasniku preduzeća (akcionarima). Ako ne ostvaruje taj ograničavajući
uslov, menadžer dobija otkaz ili preduzeće bankrotira (na efektnoj berzi pada cena akcija tog
preduzeća i vlasnici se pokušavaju „osloboditi“ tih akcija prodajom, kako bi sačuvali uloženu
vrednost).
Ako se pretpostavi da su potražnja, ponuda inputa i tehnološki odnosi poznati, da je
dato profitno ograničenje (koje je manje od maksimuma profita zbog neizvesnosti i rizika), te
da je nivo outputa jedina varjabla u izboru (zanemaruje se uticaj propagande i prodajnih
troškova) menadžersko će se preduzeće ponašati na način prikazan na grafikonu 2-D35.
Na delu grafikona (a) prikazane su krive ukupnog prihoda TR, ukupnih troškova TC i
odgovarajuća kriva ukupnog profita TPf preduzeća. Output maksimalnog profita q mora biti
manji od outputa maksimalnog prihoda qr, jer je nagib krive TC (tj. marginalni trošak)
pozitivan. 104 Kad ne bi postojalo profitno ograničenje, preduzeće koje maksimira prihod
proizvodilo bi output nivoa qr, što znači veći nego preduzeće koje maksimira profit.
Pretpostavlja se da postoji profitno ograničenje u iznosu OPf, što je označeno krivom PfPf.
Proizvodeći output qr preduzeće ostvaruje veći profit od zahtevanog, pa je zadovoljeno
ograničenje (outputom qr postiže veći TR nego što bi sa q2). Meñutim, ako se pretpostavi
profitno ograničenje na nivou OPfj, tada se najveći ukupni prihod, uz to ograničenje, postiže
outputom q3 te će preduzeće i izabrati taj nivo outputa.
Deo grafikona (b) predstavlja ove iste rezultate prikazane prosečnim i marginalnim
krivama. Krive tražnje (jednaka prosečnom prihodu), marginalnom prihodu i marginalnom
trošku, dobijene su iz kriva ukupnih veličina na delu grafikona (a). Kad nema profitnog
ograničenja, ukupni se prihod maksimira kad je marginalni prihod MPR = 0, pa tako qr opet
pokazuje output maksimalnog prihoda. Kako se profit maksimira uz uslov MPR = MC, to
ima za rezultat manji output (qt) i višu cenu nego po qr. Uvoñenjem profitnog ograničenja u
analizu, prvo se razmatra njegovo prikazivanje. Kako je profitno ograničenje fiksni broj Pf, i
to izražen po jedinici outputa kao „zahtevani prosečni profit“ poprima oblik Pf/q, to se
profitno ograničenje definiše izrazom Pf kao prosečan trošak plus zahtevani profit, a to su
krive oblika kao na grafikonu 2-D35.

103
W. J. Baumol, Business Behaviour, Value and Growth, Macmillan, London, 1959.
104
Pri nivou outputa q gde se maksimira profit, TR ne može dostići makaimum jer su u toj tački MPR =
MC, a kako je MC uvek pozitivno i MPR treba da bude pozitivno, što znači da se TR povećava (u tački
maksimuma TR, MPR = 0).

238
 Grafikon 2-D35. Nivo outputa preduzeća koje maksimira prihod
Odreñujući output u iznosu gde O seče krivu tražnje, preduzeće ostvaruje ukupan
prihod upravo jednak ukupnom trošku uvećanom za profitno ograničenje. Meñutim, kao što
je prikazano na delu (a) grafikona 2-D35, preduzeće kod qr nivoa aktivnosti ostvaruje profit
veći od zadatog profitnim ograničenjem Pf, pa je zato (kod tog profitnog ograničenja) output
odnosa qr neobvezujući obim (sa aspekta menadžera). Sa druge strane. AC kriva, koja
ilustruje profitno ograničenje Pf, očigledno pretpostavlja da bi preduzeće ostvarilo
nedovoljan profit sa outputom odnosa q, da bi zapravo moralo ići na output odnosa q3. To
podrazumeva još uvek veći output i nižu cenu nego što bi bilo kod outputa maksimalnog
profita (outputa nivoa q1). 105
Uticaj modela W. J. Baumola na politiku cena preduzeća je sledeći.106 Profiti će se
žrtvovati u korist veće prodaje, što verovatno vodi, ceteris paribus, uspostavljanju nižih
cena nego što bi uspostavilo preduzeće koje maksimira profit. Ovo je zbog toga jer se
ukupni prihod maksimira kad je marginalni prihod jednak nuli.

105
Ovakvo utvrñivanje ravnoteže može odgovarati tehnici odreñivanja cena ,,prosečni trošak plus bruto
dobit“. Isto tako, može se pokazati da, dok je profitno ograničenje obvezno (nije zadovoljeno), preduzeće
ostvaruje veći prihpd uz niže troškove (što su niži prosečni i marginalni troškovi, niža će biti kriva n i bliži
output prema qr).
106
Vidi opširnije A. Silberston, Surveys ofApplied Economics: Price Behaviour of Firtns, The Economic
Journal, September l97(Wol. 80/No.3, str. 538.

239
 15.3. Model maksimizacije korisnosti
Model maksimizacije korisnosti polazi od pretpostavke da satisfakcija, prestiž i ugled
menadžera, kao i njegova pozicija na tržištu zavisi, osim od plate, i od različitih povoljnosti
koje uživa kao i od više troškova kao što su broj zaposlenih, službena putovanja,
reprezentacija i sl. Korisnost je za menadžera funkcija tih troškova pa on teži da
maksimizira svoju korisnost uz ograničavajući uslov da stalno održava izvestan
(minimalni) profit vlasniku preduzeća (akcionarima).
Da bi se model maksimizacije korisnosti analizirao na najjednostavniji način, kao i
razlika izmeñu njega i modela maksimizacije profita, pretpostavlja se da funkcija korisnosti
menadžera zavisi od veličine profita (Pf) i broja zaposlenih (S) pod njegovom upravom. Na
grafikonu 2-D36, uz krivu indiferencije (I) data je kriva ukupnog profita (Pf) čiji oblik
pokazuje da se povećanjem zaposlenih povećavaju profiti do odreñene tačke, a zatim padaju.

Grafikon 2-D36. Izbor broja zaposlenih kad menadžer maksimira korisnost

Prema modelu maksimizacije profita preduzeće je u ravnoteži uz maksimalni profit
Pf0 i broj zaposlenih S0. Ravnoteža u modelu maksimizacije korisnosti postiže se u tački
tangencije krive indiferencije i krive profita, što odgovara broju zaposlenih Sl i profitu Pfj.
Meñutim, ako je ograničenje profita OPf, u modelu maksimizacije korisnosti ravnoteža se
postiže brojem zaposlenih S2. U vezi s tim, postoji značajna razlika izmeñu tih dvaju modela
u tome što ravnoteža u modelu maksimizacije korisnosti ima za rezultat veći broj
zaposlenih i niži ukupni profit. 107
Model maksimizacije korisnosti prvi je predložio O. Williamson. 108 U njemu funkcija
korisnosti menadžera zavisi od tri vrste troškova, pa se taj model u literaturi susreće i pod
nazivom model pretpostavljanja troška. Prva vrsta troška je ukupan trošak zaposlenih koje
menadžer kontroliše i označava se sa S. Iako on zavisi od broja članova zaposlenih i nivoa
plata, za menadžera je uglavnom važan broj zaposlenih. Povećavajući broj podreñenih,

107
Treba imati u vidu da u uslovima čiste ili savršene konkurencije taj model daje rezultate kao i model
maksimizacije profita. Meñutim, kad je konkurencija slaba, a potražnja jaka, taj model rezultira povećanjem
zaposlenih , menadžerskom raskošnošću i dr. Kad potražnja oslabi, troškovi se smanjuju, odnosno variraju s
poslovnim ciklusima. Vidi isto delo, str 539.
108
O. Williamson, The Economic od Discretionary Behaviour: Management Objectiue in a Tkeory of the Firm,
PrenticeHall Inc., Englewood Gliffs, New Jersey, 1964.

240
menadžer povećava svoju platu, sporedne prihode, status i sigurnost. Druga vrsta troška su
sporedni prihodi menadžera a obuhvataju sva dobra i usluge koja su trošak za preduzeće, a
koje donose zadovoljstvo menadžerima. Taj trošak obuhvata luksuzno opremljene
kancelarije, službene automobile, honorare za školu, troškove putovanja, reprezentaciju i dr. a
označava se sa M. Na kraju, treća vrsta troška je iznos profita koji posle podmirenja dividendi
akcionarima ostaje na rapolaganju menedšerima, a koji se najvećim delom upotrebljava
prema njihovom izboru za stvaranje ugleda i prestiža kroz razne doprinose političkim
akcijama, projekte koji podižu ugled, rezerve za budućnost i dr. Taj profit koji rasporeñuju i
kontrolišu menadžeri predstavlja najvećim delom trošak i označava se sa D.
U skladu s tim postoje tri cilja za preduzeće, S, M i D, pa je potrebno analizirati kako
preduzeće odreñuje njihovu relativnu važnost.109 Postupak O. Williamsona sastoji se u
sledećem. 110
Funkcija cilja preduzeća je ordinalna funkcija korisnosti koja se želi maksimalizuje :
U = U(S,M,D).
Profit preduzeća jednak je prihodu umanjenom za troškove i to zaposlenih S,
sporednih prihoda menadžera M i troškova proizvodnje C, gde su troškovi proizvodnje
funkcija ukupnog troška za output (uz pretpostavku minimiziranja troška za svaku nivo
outputa i korištenje najefikasnije tehnike), tj,
C = C(q).
Funkcija prihoda je
R = R(q,S)
gde je za dati stepen S pretpostavljeno da grafički prikaz R ima uobičajen obrnuti
oblik slova U, dok je za dati q pretpostavljeno da povećanje S uvek povećava R, iako po
opadajućoj stopi.
Prema tome, ukupni je profit jednak ukupnom prihodu umanjenom za troškove
proizvodnje, troškove zaposlenih i sporedne prihode menadžera
Pf=R(q,S)-C(q)-S-M
Ako se ograničenje profita označi sa Pf, onda profit iznad ovog (D),
koji rasporeñuju menadžeri, po definiciji iznosi
D=Pf-Pf. (5)
Uz postavljeno ograničenje Pf, D se daje u izrazima q,S i M, pa je te tri varjable
potrebno analizirati. Uz pretpostavku pozitivnog iznosa D, tj. Pf > Pf, problem maksimizacije
(1) svodi se na
Iz prvog uslova za odreñivanje ekstrema funkcije (prve parcijalne izvode treba
izjednačiti sa nulom) dobijaju se tri uslova za maksimizaciju funkcije U, i to:

Iz prvog uslova dobija se

109
Uz pretpostavku da je svaka od navedenih triju kategorija trogla uvek dobra za preduzeće, krive
indiferencije za bilo koju od ove tri varjable imaće uobičajeni konveksni nagib prema koordinatnom
početku.
110
Uporedi: H. Gravelie, R. Rees, isto delo, str. 356- 360.

241
 gde je parcijalni izvod na levoj strani marginalni prihod troška a odnos marginalnih
korisnosti na desnoj strani predstavlja marginalnu stopu supstitucije zaposlenih i ostatka
profita koji rasporeñuju menadžeri. To podrazumeva da preduzeće postiže ravnotežu sa više
zaposlenih nego u modelu maksimizacije profita.
Prema drugom uslovu (8), sporedni prihodi (M) i profiti koje rasporeñuju menadžeri
(D) odreñuju se tako da su njihove marginalne korisnosti jednake. Na taj se način maksimira
ukupna korisnost. U slučaju da se troškovi odrede drugačije bilo bi moguće premestiti
troškove iz kategorije sa nižom marginalnom korisnošću u onu s višom i na taj način povećati
ukupnu korisnost.
U trećem uslovu, za

što znači da marginalni prihod outputa mora biti jednak marginalnom trošku outputa.
Premda je to uslov i za model maksimizacije profita, to ne znači da su nivoi outputa jednaki u
ta dva modela. Kako je broj zaposlenih (S) u modelu maksimizacije korisnosti veći nego u
modelu maksimizacije profita, efekat povećanja zaposlenih je premeštanje krive tražnje
(povećanje) i marginalnog prihoda preduzeća. U tom slučaju preduzeće, izjednačavanjem
krive marginalnog troška i marginalnog prihoda, odreñuje otupt koji je vipi od odnog u
modelu maksimizacije profita (q1>q2 kao na prezentovanom grafikonu).

Grafikon 2-D37. Efekat povećanja zaposlenih na output

242
 15.4. Model maksimizacije rasta
Model makslmizacije rasta postavili su šezdesetih godina E.T. Penrose i R. L. Marris,
a kasnije se zbog dinamičnosti modela i njegove relevantnosti u savremenim uslovima, model
dalje razrañivao i analizirao. 111
Jedna od osnovnih osobina modela je analiziranje vremenske putanje ekspanzije
preduzeća. Kao što je u modelu maksimizacije prihoda pretpostavka, da zadovoljstvo
menadžera direktno zavisi od ugleda i veličine preduzeća, iskazanog u prihodima od prodaje,
ovde se pretpostavlja da zadovoljstvo menadžera i mogućnost veće plate zavise od snage i
prestiža preduzeća izraženog kroz njegov rast. Osnovno je pravilo da će preduzeće težiti
maksimiziranju stope rasta uz ograničavajući uslov da stalno održava izvestan
(minimalni) profit vlasniku preduzeća (akcionarima).
Kako se povećava stopa rasta preduzeća, povećavaće se i stopa profita, ali će po višim
stopama rasta stopa profita opadati. Optimalna stopa rasta zavisi od tog odnosa i berzanskom
ograničenju iskazanu kroz kategoriju odnosa utvrñene vrednosti (valuation ratio). Taj
odnos predstavlja odnos berzanske vrednosti preduzeća i knjigovodstvene vrednost. Najveći
je doprinos R Marrisa teoriji preduzeća uvoñenje berzanske procene akcija preduzeća i
pretnja promenom menadžera ako bi odnos utvrñene vrednosti pao ispod odreñenog stepena
(obično ispod vrednosti jedinice).112
Postavlja se pitanje čemu je jednaka berzanska, odnosno tržišna vrednost preduzeća?
R. Solow, naglašavajući da je tržišna vrijectnost preduzeća sadašnja diskontovana
vrednost toka dividendi i da je nezavisna od finansijske strukture preduzeća, vrednost
utvrñuje na sledeći način. 113
Pretpostavlja se da preduzeće izabira stalnu stopu rasta g prema kojoj će rasti output,
aktiva kapitala i zaposlenost, dok će ekonomija ukupno rasti prema stopi g0, Nema promena u
opštem nivou cilja. Preduzeće proizvodi jednostavan output koji zahteva inpute u fiksnim
odnosima, a postoji stalan prinos na obim. Jedinica kapitala može se kupiti za novčani iznos
m, u zavisnosti od smanjivanja kupovne vrednosti novca po stopi f u jedinici vremena, a
proizvodi se b jedinica outputa. Tekući troškovi su konstanta u novčanom iznosu a po jedinici
kapitala odnosno a/b po jedinici outputa, Preduzeće se suočava sa opadajućom krivom tražnje
za svojim outputom, uz konstantnu cenovnu elastičnost tražnje. Ako nema troškova za
propagandu, odnosno troškove prodaje, prodaja raste po konstantnoj stopi gm koja može biti
jednaka ili manja od g0. Povećavanjem troškova prodaje (salling costs) povećava se prodaja
(uz konstantnu cenu p). Ako preduzeće želi da dostgne rast prodaje po stopi g ono mora
potrošiti s(g) od prihoda na troškove prodaje, s tim da s(g) nije negativna ni opadajuća
konveksna funkcija od g, sa s(gm) 0.
Ako preduzeće izabere stopu rasta g, njegov će output biti Qexp(gt) gde je Q sadašnji
output po t = 0. Saglasno pretpostavkama o potražnji,
gde je n konstantna cenovna elastičnost tražnje. Zbog toga
i bruto prihodi će biti

gde je
Zaliha kapitalnih dobara (faktora) preduzeća je Kexp(gt), tako je
111
E.T. Penrose, The Theory ofthe Growth ofthe Firm, Blackwell, Oxford, 1959.; R.L. Marris, The
Economic Theory of Managerial Capitalism, Macmillan, London, 1964.
112
A. Silberston, isto delo, str 540.
113
R.M. Solow> Some Implications ofAlternatiue Criteria for tke Firmt u Corporate
Economy, ed. R. Marris, A. Wood, Macmillan, London and Basingstoke, 1971., str. 321-322.

243
 Posle odbitka troškova prodaje neto prihod je gde je
Tekući troškovi proizvodnje, uključujući depresijaciju, iznose
(a + mf)Kexp(gt).
Budući da preduzeće raste po stopi g, njegovo neto investiranje u novi kapital je
gKexp(gt), po trošku od mgKexp(gt). Kako se preduzeće finansiralo ne menjajući zarade, taj
iznos zajedno s troškovima proizvodnje treba oduzeti od neto prihoda da se dobije tok
dividendi, tj.
(T(g)bθKθ (a+m(f + g))K)exp(gt).
Ovu veličinu treba diskontovati (diskontna stopa je i) unazad u vreme nula (pomnožiti
s exp(it) i dodati kroz ukupno buduće vreme) kako bi se dobila tržišna vrednost preduzeća V

114
u sadašnjem trenutku, tj.
Prema tome, vrednost preduzeća je funkcija K i g, njegovog početnog obima i stope
rasta. Sa druge strane, odnos utvrñene vrednosti v, kao odnos tržišne vrednosti preduzeća i

njegove knjigovodstvene vrednosti, u ovakvom odnosu iznosi

Grafikon 2-D33. Izbor stope rasta

Na grafikonu 2-D38. kriva utvrñene vrednosti va pokazuje povezanost izmeñu odnosa
utvrñene vrednosti v i stope rasta g, a u obzir uzima odnos izmeñu rasta i profitabilnosti,
odnosno, sadašnje vrednosti akcionarskih dividendi i zarade na kapital. Minimum odnosa
utvrñene vrednosti za preduzeće iznosi l a svako spuštanje ispod njega predstavlja opasnost
za menadžera da dobije otkaz zbog opadanja berzanske vrednosti preduzeća. Kriva
indiferencije I označava menadžerovo preferisanje odnosa utvrñene vrednosti i stope rasta
U(v,g). Tako menadžer dobija maksimum zadovoljstva u tački tangencije krive utvrñene
vrednosti va i krive indiferencije I, što odgovara stopi rasta g i korespondirajućim odnosom
utvrñene vrednosti v. Stopa rasta koja maksimira akcionarsko pravo i profit je g0, uz odnos
utvrñene vrednosti v0. To znači da model maksimizacije rasta dovodi do više stope rasta i
nižeg odnosa utvrñene vrednosti, pa shodno tome i većim outputom, nego model

114
Naravno, ovo ima smisla samo ako je i > g, inače je tržišna vrednost preduzeća negativna, odnosno
beskonačna. Stopu rasta treba odrediti znatnije ispod stope po kojoj se dividende diskontuju, jer kako se g
približava i, V postaje vrlo veliko. Ako bi preduzeća mogla obećati rast toka dividendi po stopi gotovo jednakoj
i, tržište bi ubrzo preispitalo visinu stope i.

244
maksimizacije profita. 115 Meñutim, potrebno je imati u vidu da je g2 maksimalna stopa
rasta koju menadžer može izabrati s odgovarajućim odnosom utvrñene vrednosti 1, jer bi
svaka viša stopa rasta vodila promeni menadžera zbog pada odnosa utvrñene vrednosti ispod
1.

115
Treba istaći da u svom komparativnom dinamičkom modelu R. L. Marris više analizira optimalnu stopu rasta
nego optimalni output u statičkom smislu.

245
 REZIME
1. Sa aspekta uspešnosti preduzeća dugo se smatralo idealnim sjedinjenost vlasnika i
preduzetnika. Neoklasični model ponašanja preduzeća uzima to za pretpostavku, pa
u skladu s tim i polazi od maksimizacije profita kao funkcije cilja preduzeća.
Verovalo se da bi razdvajanje vlasništva i upravljanja impliciralo nižu efikasnost.
Medutim, praksa to nije potvrdila. Mnogo je privatnih preduzeća neefikasno, a sa
druge strane više velikih korporacija su natprosečno uspešne. Osim toga, svi
modeli koji polaze od maksimifcacije profita po svojoj prirodi su statični i svesno
isključuju brojne faktore relevantne za odlučivanje u savremenim industrijskim
preduzećima. Osnovno je načelo, iz koga se izvodi kompletno ponašanje
preduzeća, u tim modelima da preduzeće teži u svakom trenutku da maksimizira
tekući profit. Pitanje vrednovanja toka dobiti u vremenu, politika razvoja
preduzeća i u vezi s tim investicija i korištenja ekonomije obima, razlike izmeñu
sadašnje vrednosti preduzeća i njegove knjigovodstvene vrednosti itd,, a što je od
ključnog značaja za budući priliv dobiti, svesno se zanemarivalo u tim modelima,
kao i činjenica o razdvajanju vlasništva i upravljanja (kontrole). Zato i dolazi do
pojave „nezadovoljstva“ tom analizom (komparativne statike). U tom smislu dolazi
i do pokušaja konstruisanja dinamičnih modela savremenih preduzeća koji
impliciraju izvesne elemente razvoja. Dolazi do pojave čitavog niza novih,
menadžerskih teorija preduzeća.
2. Polazište menadžerskih teorija je odvajanje vlasništva od upravljanja u velikim
korporacijama, što omogućuje afirmaciju uloge menadžera i njihove motivacije uz
ograničenje da vlasnicima osiguravaju „zadovoljavajuću“ dobit, odnosno
dividendu, čija se visina konkurentno formira pod uticajem tekuće tržišne vrednosti
vrednosnih papira odreñenog preduzeća. Obično se u sklopu tog skupa
(menadžerskih) teorija preduzeća klasifikuju tri osnovne teorije: Baumolova,
Williamsonova i Marrisova, odnosno teorije o maksimizaciji prihoda, korisnosti i
rasta.
3. Baumolova teorija polazi od pretpostavke da u savremenim uslovima
oligopolistička preduzeća teže maksimizaciji ukupnog prihoda od prodaje
(odnosno prometa) uz uslov osiguranja odreñenog preko potrebnog (minimalnog)
profita. Williamsonov model „racionalnog menadžerskog ponašanja“ zasniva se na
pretpostavci da menadžeri, kad na tržistu nema jake konkurencije, vode poslove
maksimizujući vlastitu funkciju korisnosti, uz osiguranje profitnog ograničenja. Za
razliku od toga, Marrisova teorija polazi od pretpostavke da je funkcija cilja
preduzeća maksimizacija stope rasta, uz osiguranje profitnog ograničenja.
4. Osnovne razlike izmeñu rezultata klasičnog modela maksimizacije profita i ovih
triju modela su u sledećem: model maksimizacije prihoda rezultira većim outputom
od modela maksimizacije profita; model maksimizacije korisnosti rezultira
zapošljavanjem većeg broja zaposlenih i većim outputom nego u modelu
maksimizacije profita; 116 u modelu maksimizacije rasta odreñuje se viša stopa
rasta i niži odnos utvrñene vrednosti preduzeća, što rezultira većim outputom nego
kad bi se maksimizirao profit.

116
Iako je sličnost modela rnaksimizacije prihoda i korisnosti u tome što odreñuju veći output nego model
maksimizacije profita, razlika izmeñu njih je u činjenici da uz datu veličinu zaposlenih (S) preduzeće koje
maksimira korisnost, maksimira sadašnji profit s obzirom na output, kako bi ostvarilo što veće sporedne
prihode (M) i profite koje rasporeñuju menadžeri (D), dok preduzeće koje maksimira prihod to ne čini.

246
 LITERATURA
1. G. A. Akerlof, The market for „Lemons“: Qualitatiue Uncertainty and the
Market Mechanism, Quarterly Journal of Economics, August 1970.
2. W J. Baumol, Business Bekauiourt Value and Grotuth, Macmillan, London,
1959.
3. W, J, Baumol, Enterpreneurship in Economic Theory, American Economic
Review, 58/1968.
4. D. Begg, S. Fisher, R. Dornbusch, Economics, Fourth Edition, McGrawHill
Book Companyf London, 1994,
5. D. Benić, Osnove gospodarstva mikropristup, Školska knjiga, Zagreb, 1994
6. ð. Benić, Tehnike procjcnjivanja tražnje, Ekonomska misao i praksa, VoL V,
No. 1., Dubrovnik, 1996,
7. ð. Benić, Tržište trajnih dobara, Ekonomska misao i praksa, Vol. III., br. 1.,
Dubrovnik, 1994.
8. H. S. Bierman, L, Fernandez, Game ThGonj with Economic Applications,
AddisonWesley Publishing Company, Inc., Rcading Massachusetts, 1993.
9. B, R. Binger, E, Hoffman, Microeconomics with Calculus, Second Edition,
Addisonesle Reading, Massachusetts, 1998.
10. W. Boes, M. Melvin, Microeconomicst Houghton Mifflin Company Boston
1991.
11. M. Bronfenbrenner, W. Sichel, V. Gardner, Microeconomics, Third Edition,
Houghton Mifflin Company, Boston, 1990.
12. K. E. Case, R. C. Fair, Principes of Microeconomics, PrenticeHall, Inc,,
Englewood Cliffs, New Jersey, 1989.
13. E. Chamberlin, Theory of Monopolistic Competition, Cambridge, Mass., 1933,
14. F Chandra, Financial Management Theory and Practice, Second Edition,
McGrawHill Publishing Company Limited, New Delhi, 1989.
15. R. M. Cyert; J.G. March, A Behavioral Theory of the Firm, PrenticeHall, Inc.,
Englewood Cliffs, New Jersey, 1963.
16. E. G. Dolan, D.E. Lindse Microeconomics, Fifth Edition, The D.Press,New
York, 1988.
17. B. C. Eaton, D. F. Eaton, Microeconomics, Third Edition, Prentice Hall, Inc.,
Englewood Cliffs, New Jersey, 1995.
18. J. Eatwell, M. Milgate, P. Newman, (Et J, The New Palgrave: A Dictionanj of
19. Economics, The Macmillan Press Limited, London, 1987. J. Eichberger, Game
Theory for Economists, Academic Press, Inc, San Diego,1993.
20. R, H. Frank, Microeconomics and Behavior, McGra Hill, Inc., New York,
1991.
21. R. Gardner, Games for Business and Economics, John Wiley & Sons, Inc,,
New York, 1995
22. S K. Ghosh, Econometrics Theory and Applications, PrenticeHalt Inc.,
Englewood Cliffs, New Jerseys 1991.
23. H. Gravelie R Rees, Microeconomics, Longman, London and New York,
1987. S. L. Green, Macroeconomics Analysis and Applications, The D.Press,
24. Forth Worth, 1993. A. Griffiths, S. Wall, Intermediate Microeconomics
Theory and Applications, Longman, London, 1996.
25. M. Hirschey, J. :L. Pappas, Fundamentals of Managerial Economics, Fifth
Edition, The Dnjden Press, Fort Worth( 1995,

247
26. J. Hirshleifer, Price Theory and Applications, Third Edition, PrenticeHall,
Inc., Englewood Cliffs, New Jersey, 1984,
27. C. T. Horngren,. Cos Accounting A Managerial Emphasis, Fifth Edition,
PrenticeHall Inc.T Englewood Cliffs, New JerseyT 1982.
28. M. C. Jensen, W.J. Meckling, Theory of the Firm: Managerial Behauior,
Agency Costs and Oivnership Structure, Journal of Financial Economics,
October 1976.
29. Jurin, Dionička društua i berzovno poslouanje, Pravni fakultet, Zagreb, 1994.
30. S. Jurin, Moderna tevrija i analiza ponašanja potrošača (Elementi studijskog
projekta), Ekonomska misao i praksa, Dubrovnik, 1993.
31. S. Jurin, J. Šohihger, Teorija trzišta i cena, Globus, Zagreb, 1990.
32. P. Keat, P. Young, Managerial Economics, Maxwell Macmillan International,
Singapore, 1992.
33. A. Koutsoyiannis, Modenia mikroekonomika, drugo izdanje, MATE, Zagreb,
1996.
34. R. Kreitner, Management, Third Bdition, Houghton Mifflin Company,
Boston,1986.
35. K. Lancaster, Change and Innovation in the Technology of Consumption,
American Economc Review, May 1966.
36. K. J. Lancaster, A New Approach to Consumer Theory, Journal of Political
Econom, April 1966.
37. R. H. Mabry, H.H. Ulbrich, Introduction to Economic Principles;
McGrawHill Book Compan New York, 1989.
38. G, S. Maddala, E. Miller, Microeconomics: Theory and Applications, McGraw
39. Hill Book Company Inc., New York, 1989. R. L. Marris, The Economic
Theory of Managerial Capitalism, Macmillan, London, 1964.
40. A. Marshall, Načela ekonomike, Centar za kulturnu delatnost, Zagreb, 1987.
41. MasColell, M. D. Whinston, J. R, Green, Microeconomic Theory, Oxford
University Press, New York, 1995.
42. C. R. McConnell, S.L, Brue, Suvremena ekonomija rada, treće izdanje,
MATE,Zagreb, 1994.
43. J. M. Miller, Computer Aided Financial Analysis, Adison Wesley Publishing
Company, Inc., New York, 1990.
44. R. Miller, R. Fishe, Microeconomics: Price Theory in Pmciice,Harper Collins
College Publishers, New York, 1995.
45. M. Moschandreas, Business Economics, Routiedge, London, 1994.
46. C. Napoleoni, Ekonomska misao dvadesetog stotjećat Centar za kulturnu
delatnost, Zagreb, 1982.
47. J. von Neumann, O. Morgenstern, Theory of Games and Economic Behavior,
Princeton University Press, Priceton, New Jersey, 1990.;
48. M. Parkin, D. King, Economics, Second Edition, AddisonWesley Publishers
Limited, Wokingbam, 1995.
49. P B. Pashigian, Price Theory and Applications, McGrawHill, Inc., New York,
1995.
50. C, Pass, B. Lowes, Business and Microeconomics, Routiedge, London, 1994.
51. E. T. Penrose, The Tkeory of the Growth of the Firm, Blackwell, Oxford,
1959.
52. R. S. Pindyck, D.L. Rubinfeld, Econometric Models and Economic Forecasts,
Second Edition, McGrawHill International Editions, Singapore, 1981.
53. J. Robinson, Thc Economic of Imperfect Competition, London, 1933.

248
54. M. Rothschild, J. Stiglitz, Equilihrium in Competitive Insurance Markets: An
Essay on the Economics of Imperfect Information, Quarterly Journal of
Economics, November 1976.
55. D. Salvatore, Ekonomija za menadžcre u svetskoj privredi, drugo izdanje,
MATE, Zagreb, 1994.
56. D. Salvatore, Microecononuc Theory, Theory and Problams, McGravHill, Inc,
New York, 1992.
57. R A. Samuelson, Fonndations of Economic Analysis, Enlarged Edition,
Harvard University Press, Cambridge, Massachusetts, and London, England,
1983,
58. P. A. Samuelson, W.D. Nordhaus, Economics, Thirteenth Edition,
McGrawHill Book Company, Jnternational Editions, Singapore, 1989.
59. R A. Samuelson, W.D. Nordhaus, Ekonomija, četrnaesto izdanje, MATE,
Zagreb, 1992.
60. R A. Samuelson, W.D. Nordhaus, Ekonomija, prevod, MATE, Zagreb, 2000.
61. B. R. Schiller, The Macroeconomy Today, Sixth Edition, McGrawHill, Inc.,
New York, 1994.
62. Schotter, Microeconomics A Modern Approach, Second Edition,
AddisonWesley, Reading, Massachusetts, 1997,
63. T. Scitovsky, A Note on Profit Maximization and Its Implications, Review of
Economic Studies, 1943.
64. Silberston, Surueys of Applied Economics: Price Behaviour of Firms, The
Economic Journal, September 1970/ Vol. 807 No. 3.
65. H. A. Simon, A Behavioral Model of Rational Choice, Quarterly Journal of
Economics, Februar 1955.
66. R. M. Solow, Some Implications of Alternative Criteria for the Firm, The
Corporate Economy, ed. Marris R. and Wood A., Macmillan, London and
Basingstoke, 1971.
67. D. R. Sule, Manufacturing Facilities Location, Planning, and Design, PWS
KENT Publishing Company, Boston 1938.
68. A, A. Thompson, J.P. Formby, Economics of the Firm Theory and Practice,
Sixth Edition, PrenticeHall International, 1993.
69. H. Townsend, Foundations of Business Economic Markets and Prices,
Routiedge, London, 1995.
70. J.C. Van Horne, Finansijsko upravljanje i politika (Finansijski menadžment),
MATE, Zagreb, 1993.
71. H. R. Varian, Intermediate Microeconomics A Modern Approach, Second
Edition, W.W. Norton & Compan New York, 1990,
72. R. N. Waud, Economics, Fourth Edition, Harper and Row, Publishers, Inc.,
New York, 1989.
73. O. Williamson, The Economics of Discretionanj Behauiour: Management
Objectives in a Theory of the Firm, PrenticeHall, Inc. Englewood Cliffs, New
Jersey 1964.
74. P Wonnacott, R. Wonnacott, Economics, Fourth Edition, John Wiley & Sons,
New York, 1990.
75. K. J. Arrow i F. H. Hahn: General Eguilibrium Ana[ysis, Holden-Day,
SanFrancisco 1972
76. F. M. Bator: The Simple Analytics of Welfare Marimization, The American
Economic Review, mart 1957
77. G. Debreu: Theory of Value, Yale University Press, New Haven, Conn, 1959

249
78. J. O Pruirk i R. Saposnick: Introduction tu General Equilibrium Theory anc
Welfare Economics, McGraw-Hill, New York 1968
79. J.Bakalar: Teorija i politika cijena. Svetlost, Sarajevo 1988
80. B. C. Eaton, D. F. Eaton, D. W. Allen: Microeconomics. Akotrta izdaja.
Prenteice Hall Canada Inc., Scarborough, 1999
81. S. Estrin, D. Laidler: Introduction tu Microeconomics. Akotrta. Harvester—
Wheatsheaf, NewYork, 1995
82. C. E. Ferguson: Microeconomic Theory. Richard D. Irwin, Inc. Homewood
1972
83. D. D. Friedman: Price Theory, An Intermediate Text. South-Western
Publishing Co., Cincinnati 1990
84. H. Gravelle i R. Rees: Microeconomics. Longman, London i New York, 1992
85. Griffiths, S. Wall: Intermediate Microeconomics. Theoiy and Applications.
Druga izdaja. Prenteice Hall, Harlow, 2000
86. G. C. Harcourt: Some Cambridge Contraversies i the Theory of Capital CUP,
Cambridge 1972
87. J. Hirshhleifer: Price Theory and Applications. Prenteice Hall, New Jersey
1988
88. M. L. Katz, H. S. Rosen: Micrieconomics. Irwin/McGraw Hffl, Boston, 1998
89. D. M. Kreps: A Course i Microeconomic Theory. Harvester Wheatsheaf,
NewYork, 1990
90. P. R. G. Layard i A. A. Walters: Microeconomic Theory. McGraw-Hill, New
York, 1978
91. T.H. Naylor i J. M. Vernon, Microeconomics and Decision Models of the Firm
Harcourt Brace & World, New York 1969
92. D. N. McCloskey: The Applied Theory of Price. Macmillan Publishing
Company, NewYork 1985
93. R. S. Pindyck, D. L. Rubinfeld: Microeconomics. Prenteice Hall International,
New Jersey, 1998
94. Z. Pjanić: Teorijacena. Savremena administracija, Beograd 1975
95. ð Pribićević: Teorija tržišta i cijena. Narodne novine, Zagreb 1984
96. R. R. Russeu i M. Wilkinson: Microeconomics, A Synthesis of Modem and
Neoclassical Theory. John Wiley & Sons, New York 1979
97. D. Salvatore: Microeconomics. Theoiy and Applications, MacMilian
Publishing Company, New York 1986
98. J. A. Schumpeter: Povijest ekonomske analize I i II. Informator, Zagreb 1975
99. H. R. Varian: Microeconomic Anahjsis. W.W. Norton & Company Inc.,
NewYork l978
100. S. Zamagni: Microeconomic Theory, An Introduction. Basil Backwell, Oxford
1987

250