ISTORIJA NEMAČKOG JEZIKA 2

Dijalekti u nemačkom jeziku

Drugo pomeranje glasova je čitavo nemačko govorno područje podelilo na Hoch- i
Niederdeutsch. Teritorija Hochdeutsch-a je podeljena na Ober- i Mitteldeutsch.
Danas postoje 3 glavna područja; Hochdeutsch, Niederdeutsch i Berlinisch.

 HOCHDEUTSCH
1) Oberdeutsch
a) Alemanisch
* Schwäbisch; Haupstadt: Stuttgart
* Niederalemanisch;
* Hochalemanisch;
b) Bairisch
* Südbairisch; Steiermark, Kärnten, Tirol, Südtirol
* Mittelbairisch; München, Ober- und Niederösterreich
* Nordbairisch; Oberpfalz, Regensburg
c) Oberfränkisch
* Südfränkisch
* Ostfränkisch
_______________________________________________________________________
^ Weißenburger Linie – linija koja deli teritorije Oberdeutsch i Mitteldeutsch

2) Mitteldeutsch
a) Westmitteldeutsch
* Ripuarisch; Köln
* Moselfränkisch; Trier (najstariji nemački grad)
* Rheinfränkisch, Hessisch; Frankfurt an ?, Meinz
Poslednje dve oblasti dele glavni grad i posmatraju se zajedno, jer su male .
b) Ostmitteldeutsch
* Thüringisch; Erfurt
* Obersächsisch; Dresden, Leipzig
U Ostmitteldeutsch su nekada spadali i dijalekti koji se danas ne govore na teritoriji
Nemačke i izumiru, a to su:
* Schlesisch; Breslau
* Hochpreußisch; Polen
* Sudetendeutsch; Tschechien

 NIEDERDEUTSCH
1) Westniederdeutsch
* Schleswig-Holsteinisch; Kiel
* Nordniedersächsisch; Bremen, Hamburg (freie Städte)
* Westfälisch; Dortmund
* Ostfälisch; Hannover
2) Ostniederdeutsch
* Meklenburgisch; Rostock
* Märkisch; sve severno od Berlina

 BERLINISCH
Poseban dijalekat, pozicioniran između Hoch- i Niederdeutsch-a.

Postoje i određena izolovana područja (deutsche Sprachinseln) gde se govori nemački;

dakle oblasti van teritorije Nemačke, Austrije i Švajcarske, i to su:
* Siebenburgen; Rumänien
* Königsberg; Russland (Kaljingrad)
* Hungarische Mittelgebirge; Vespren i okolina
* USA; Pensilvanija (Amiši)
 Etimologija reči „DEUTSCH“
* teuta
Pretpostavke za nastanak reči „DEUTSCH“ stvorene su tek nakon nastanka Velikog
franačkog carstva (Frankenreich; das große Frankenreich), čiji je vrhunac bio u vreme
Karla Velikog (Karl der Große). Njegova rezidencija je bila u Ahenu. Nakon njegove
smrti carstvo se podelilo na dva ogranka:
1. Zapadno franačko carstvo
U ovom delu Franačkog carstva bila su pretežno romanska plemena.
2. Istočno franačko carstvo; östliches Frankenreich; francia orientalis
S druge strane, ovde su preovladavala germanska plemena. Ovo carstvo je bilo osnova
današnje Nemačke. Franci su bili najmoćnije germansko pleme, te su ostala plemena
(Bavari, Saksi, Alemani) porobljavanjem bila primorana da budu u toj državi, što
znači da u državi nije postojalo zajedništvo.
Franci su svoj jezik zvali „FRENKISK“, a jezik svojih suseda sa zapada „WALHISK“.
Tek kada su isti ti susedi sa zapada sebe počeli takođe da nazivaju Francima, stvorila
se potreba za stvaranjem novog naziva i došlo se do naziva „THEUDISK“, koji je
zamenio naziv „frenkisk“; međutim, prva pismena potvrda za ovu reč ne potiče iz
germanskih, već iz jednog latinskog spisa, i to iz 786. godine. Ta reč je glasila
„THEODISCUS“ i germanskog je porekla.

 „Die Beschlüsse einer Synode seien des allgemeinen Verständnisses wegen tam
latine, quem theodisce verlesen.“

Ovo „tam latine, quem theodisce“ znači „sowohl Lateinisch, als auch
Volkssprache“, što nas dovodi do značenja reči „theudisk“:
theudisk = Volkssprache, narodni jezik
Ovo nas konačno dovodi do izvora iz kog je reč nastala:

got. Þiuda
alts. thiudisk > ova reč podrzumevala je ne samo jezik već sve što pripada narodu
ahd. diutisc
mhd. tiutsch [tütsch]

Reč se tzv. „rodila“, bolje reći pojavila u nemačkim spisima dva veka kasnije i to kod
Nother-a, gde ju je on označio kao d i u t i s c. Godinom rođenja reči „nemački“
smatra se 1090. u delu „Annolied“, gde su se pominjali sledeći termini:

diutischin sprechen
diutische man / liute
diutischemi lande
 Umlaut

Umlaut je kombinatorna glasovna promena, što znači da dolazi do mućenja osnovičkog

vokala pod uticajem nekog glasa iz njegovog zvučnog okruženja, koji je najčešće u
prvom sledećem slogu ili onom posle njega.
Naziva se još i a s i m i l a c i j a, jer se osnovički vokal približava izazivaču po načinu
izgovora. Razlikujemo totalnu i parcijalnu asimilaciju:

a) totalna asimilacija dešava se kada se osnovički vokal izjednači sa izazivačem:

Inf. neman; 2.P.Sg: nimis
b) parcijalna asimilacija se dešava kada se osnovički vokal približi izazivaču:
Nom. Sg. gast – Nom. Pl. gesti

Najčešći izazivači bili su vokal i i poluvokal j; umlaut je po pravilu dobijao ime po

izazivaču, te razlikujemo i – U m l a u t i a – U m l a u t:

Westgermanischer i-Umlaut
U preliterarnom dobu, dakle pre 780. godine desilo se prvo mućenje, tj.
zapadnogermanski i-Umlaut.

e + Auslöser i > i
totalna asimilacija Vokalhebung

neman ig* medhios

↓ ahd. mitti
vremenom oslabilo u schwaches e: nemen
1. nem-u > ahd. nimu
2. nim-is
3. nim-it

Osnovički vokal e prelazio je u i i u slučaju da se iza njega nalazio spoj nazal + konsonant:

e + Auslösergruppe N+K > i

ig* bhendh-
got. bindan
Westgermanischer a-Umlaut (a-fraktura)

i; u + Auslöser a, e, o > e; o
↓
ređe
parcijalna asimilacija Vokalsenkung

ig. nizdos* > dt. Nest

viros > germ. viraz > dt. Wer-
iugon > juk > Joch

Frakturu je sprečavao spoj n a z a l + k o n s o n a n t:

got. tuggo [tungo] > an. tunga > dt. Zunge

as. wunda > dt. Wunde

Mućenja u istorijskom periodu

Althochdeutscher i-Umlaut / Primärumlaut

Ovo mućenje naziva se Primärumlaut, jer je bilo prvo po redu i istorijskom periodu i
zahvaćeni su bili samo osnovički vokali,a ovo mućenje se desilo u 8. veku; počelo je
na severu, pa se širilo ka jugu.

kurzes a + Auslöser i/j > ẹ (indoevropsko e označavalo se ë)

parcijalna asimilacija Vokalhebung

Deklination:

Nom. Sg. Nom. Pl.

got. gasts gasteis [gastis]

u gotskom ove promene nema jer počinje od starovisokonemačkog
ahd. gast gesti
↓
izazivač slabi ali posledica ostaje
mhd. gast geste
 Nom. Sg. Nom. Pl. Gen. Dat. Akk.

as. dag dagos dago dagun dagos

dt. Tag Tage

Ovo je bila drugačija deklinacija, zato množina nije Täge.

Konjugation:

faran
1. P. Sg. faru -> a ne prelazi u e, jer je rezistentije u ovom slučaju
2. P. Sg. feris
3. P. Sg. ferit

got. brannjan > ahd. brennan – brante – gibranti

↓
Do 8. veka se izazivač zadržavao u infinitivu i prezentu, a u preteritu i participu se
izgubio pre 8. veka. Kod tih glagola pojavljuje se Rückumlaut.

Komparation:

ahd. lang – lengiro – lengisto

Izostajao je u sledećim slučajevima:

a) u preteritu i perfektu glagola kao što je brennen

b) kada izazivač nije bio odmah u sledećem slogu
c) usled sledećih glasovnih spojeva: h + t, h + s, K*+ w, l + t, h:
poslednja dva spoja odnose se samo na Oberdeutsch

ahd.
h+t
maht - mahtig
Nom. Sg. Nom. Pl.
naht nahti
h+s
(er) wahsit
K+w:
garwen – garwita (heute gerben; Beudeutungsverschränkung)
---A--:
maga – magadi

*veliko K označava sve konsonante, ne samo „k“

 Odt. VS. Fränk.
l+t
alt – altiro alt - eltiro
haltan – haltit haltan - heltit
h:
slahan – slahit slahan – slehit

Primarnim mućenjem zahvaćen je bio samo vokal „a“.

Sekundärumlaut

liuti -> [liüti]

liute -> [liute]

Dešava se u ahd. zbog izazivača „i“; međutim, umlauti se sve do mhd. nisu grafički
obeležavali sve do mhd, te se ovo mućenje i stavlja u ovaj period.
Bili su obuhvaćeni svi izuzeci iz primarnog mućenja:

ahd.
h+t
maht - mehtig
Nom. Sg. Nom. Pl.
naht nehti
h+s
(er) wehsit
K+w:
garwen – gerwen
---A--:
maga – megedi
 ahd. > mhd.

â > æ
tâti tæte
mâri mære

o > ö

mochte möchte
oli öle

ô > œ

scôni schœne
hôren hœren

u > ü
ubar über
turi tür

û > iu [ü]

husir huiser

Nekad je izostajalo ispred k, na jugu:

N. VS. S.
Osnabrück Insbruck
Rücken Rucksack
drücken drucken
štamparije nastale na jugu
 Althochdeutsch (780 – 1050)

Najstarija epoha istorije nemačkog jezika; prvi spisi sa nemačkim konsonantima.

a l t h o c h d e u t s c h

. . .
. . .
. . .
v r e m e p r o s t o r j e z i k
zeitbezogen ispod Benratske linije

Althochdeutsch nije jedinstveni nemački jezik, već je suma starovisokonemačkih dijalekata koji postoje
jedan pored drugog. Što južnije, to je konsekventije sprovedeno Drugo pomeranje glasova; tako je
lombardijski pripadao Drugom pomeranju glasova, pre nego što je došlo do njegove romanizacije u 12.
veku.
Bilo je oko 2 miliona govornika AHD i većina njih je bila nepismena; jedino sveštenici su bili pismeni,
zato preuzimaju činovničku dužnost i pri formiranju države uvode latinski kao službeni jezik.

Althochdeutsch čuva vokale u sporednim slogovima:

SS NS
Stammsilbe Nebensilbe

SS NS ES
Mittelsilbe Endsilbe

U krajnjem slogu mogli su se naći svi dugi i kratki vokali (a, â, e, ê, i, î, o, ô, u, û), pa i diftong iu.

SS
║
gihorta
schwaches e ╝ ╚ schwaches e
muotîn, ubâr, untâr
Na kraju AHD beležimo prve tragove slabljenja, ali nije sistemsko; baš zato što su ove
potvrde na samom kraju AHD, ovaj fenomen se stavlja u Mittelhochdeutsch.
Najotporniji su bili dugi vokali u krajnjim slogovima:

hôhi, lobôn

Razlikujemo sledeće pozicije kod vokala:

a) Kratki vokali u otvorenom slogu (im ungedeckten Auslaut) SS KV

b) Kratki vokali u zatvorenom slogu (im gedeckten Auslaut) SS VK

Otporniji na slabljenje bili su vokali u otvorenom slogu, a ovi u zatvorenom su pre

počeli da slabe:

otvoreni zatvoreni
boto nâmun (nahmen)
geba neman (nehmen)
hanin (hanen)
↓
un, an, in > en (schwaches e)

Vokale der Mittelsilbe

Oni su bili manje rezistentni od vokala u krajnjim slogovima, te su slabili, pa onda
kasnije i otpadali:

ahd. hôren: hôrita > hôrta

„i“ je već u AHD ispalo. Ta pojava, da vokal ispada iz srednjeg sloga, naziva se
Synkope (sinkopa). Vokal je mogao ispadati i iz krajnjeg sloga:

ahd. umbe > umme > um

Ova pojava naziva se Apokope (apokopa).

Schwere Mittelsilbenvokale su bili, kao što samo ime kaže, teški vokali, koji su bili
zaštićeni od strane bar 2 konsonatna ili siu bili dugi:

ahd. scrîbâri (Schreiber)

manunga (Mahnung)
hunnigina (Königin)
Druga bitna odlika AHD je to što je bio bogat fleksivnim nastavcima, bilo je dakle
mnogo više nastavaka i kod glagola i kod imenica (Formenreichtum); još uvek je
preovladavala sintetička jezička forma.

Singular Plural

ahd. Nom. lamb Nom. lembir

Gen. lambes Gen. lembiro
Deklination
Dat. lambe Dat. lembirum
Akk. lambu Akk. lembir

Konjugation 1.P. nimu 1.P. nemumes

2.P. nimis 2.P. nemet
3.P. nimit 3.P. nemant

Jedina analitička forma koja se u to vreme pojavljivala, bila je konstrukcija

m o d a l + i n f i n i t i v:

ahd. scal infahan

scal hauwan

Postojala su dva glavna vremena, a to su bila prezent i preterit – einfache Tempora.

Tokom istorije nemačkog jezike dvaput se desilo monoftongiranje i diftongiranje –

prvi put u starovisokonemačkom, a drugi put u ranovisokonemačkom.

Monoftongiranje (althochdeutsche Monophtongierung)

ei
germ. ai ╣
ê (vor r, h, w)

Do monoftongiranja ai je dakle, dolazilo ispred r, h i w:

got. stains [stens] > ahd. stein

aihts eht
mai mêro > nhd. mehr
 ou
germ. ou ╣
ô (vor germanischem h und allen Dentalen: d, t, z, s)

Do monoftongiranja ou je dolazilo ispred germanskog h i svih dentala:

got. aukan [okan] > ahd. ouhhon

rauds [rods] rot

Diftongiranje (althochdeutsche Diphtongierung)

ê2
ahd. ê2 > ea > ia > ie

↓
got. her > ahd. hear > hiar > hier [hier]

ô
germ. ô > uo

↓
ig* bhlo- > got. bloma > ahd. bluoma
lat. mater > got. modar > ahd. muoter
ig* bhrater > got. broÞar > ahd. brudoer
Duženje vokala usled gubljenja nazala (Vokalehnung durch Nasalschwund):

anh > âh
unh > ûh

↓
germ. branh-to > ahd. brâhta
Þanh-to dâhta

Indoevropsko m ispred dentala daje germansko n:

Dentale (d,t,z,s) + ig* m > germ. n

↓
ig* kmtom > got. hund > nhd. hundert

Grupa sr se proširila u str:

ig* sr > ahd. str

↓
ig* sreu > ahd. stroum

osnovno značenje: reka

Vokal V se zapisivao na sledeće načine:

uu uv vu vv

↓
ahd. suarz; uuntan
Na početku reči nestaje w ako je ispred r i l:

ig* wr-, wl- > ahd. r-, l-

↓
ig* wrikan > ahd. rehnan

Na kraju reči „V“ biva vokalizovan, pre svega u o, a onda u u:

got. saiws [sevs] > ahd. seo

↓
seues [seves]
očuvano u medijalnoj poziciji

„O“ kasnije otpada, i to prvo u rečima gde je osnovički slog bio kratak:

got. saiws [sevs] > ahd. seo > nhd. See

U medijalnoj poziciji (osim posle r i l) nestaje:

ig* sequor > got. saihwan [sehvan] > ahd. sehan > nhd. Sehen

U starovisokonemačkom dužina vokala najčešće nije markirana, ali je bilo dva načina:

1. Da se udvoji vokal
ketaan (getan)
leeren (lehren)
2. Zirkumflex
ketân
lêren
 Mittelhochdeutsch (1050 – 1350)
Termin M i t t e l h o c h d e u t s c h označava dva pojma:

1. Prvi opšti nemački jezik (Die erste deutsche Gemeinsprache) i bio je vremenski
oročen jezik jednog staleža (standes- und zeitgebunden):

mittel h o c h d e u t s c h

. . .
. . .
. . .
v r e m e p r o s t o r j e z i k
zeitgebunden ispod Benratske linije standesgebunden

Jezik srednjovekovne viteške književnosti (Ritterliteratur) i govorio se samo na

dvorovima.
Taj jezik je bio potpuno veštačka tvorevina. Običan svet van dvorova ga nije
razumeo. Taj jezik je nestao kada je prestala nemačka srednjovekovna
književnost. Nakon njega jezik se stvarao ispočetka. Nemački kao jezik nastaje
u prvoj polovini 19. veka.

2. Sumu ili zbir srednjevisokonemačkih dijalekata. Među tim dijalektima došlo je

do približavanja.

Istorijska pozadina
Van manastira i crkvi razvija se nova književnost i nova kultura. Pored latinskog
postepeno (dijalekatski) počinje da se koristi i nemački jezik.
1235. godine napisan je „Mainzer Randslandfriede“, carski zakon, napisan i na
latinskom i na nemačkom. Ovom godinom počinje viševekovna borba protiv
dominacije latinskog. Na kraju XIII veka od ukupno 200 rukopisa, 2 su bila na
nemačkom jeziku; svi ostali bili su na latinskom.
Došlo je do jačanja produktivnosti i do novog društvenog sloja, a to su bili trgovci.
Gradovi jačaju i sve više se osamostaljuju. Ovaj period obeležavaju i borbe između
centralne i lokalne vlasti. Socijalne tenzije naterale su ljude da se sele na istok u
potrazi za boljim životom (Ostexpansion) u periodu između X i XII veka.
Istočno od reke Elbe su živeli Sloveni. Tlo istočne Nemačke je značajno za nastanak
jedinstvenog nemačkog jezika, kompromisnog jezika (Kompromißsprache).

Osobine jezika
1. Auslautverhärtung (obezvučavanje na kraju reči)

Zvučne medije b, d, g na kraju reči ili sloga bivaju obezvučene, tj. prelaze u tenue p,
t, k. Smatra se da su medije bile slabi glasovi (schwache Laute, Lenes), jer je tokom
njihove artikulacije muskulatura opuštena, a tenue jaki glasovi (starke Laute) zato što
je muskulatura zategnuta tokom njihove artikulacije.

Nom. Sg. Gen Sg. Inf. Sg. Prä.

mhd.
lip libes gelouben geloupte
nit nides neigen neicte
tac tages
kratko a
wip wibes

2. Na apsolutnom kraju reči r se gubi kada je iza dugih vokala:

dâr > dâ
mêr > mê

Ova pojava karakteristična je samo za mhd.

3. Približavanje glasova:

umbe > umme > um

b asimilirano m apokopirano

4. Lenisierung (lenizacija):

Dešava se zbog nežne medije d:

mt > md
rûmte rumde
nt > nd
nante nande
lt > ld
wolte wolde
solte solde
beginte begunde* > ima i promenjen osnovički vokal – danas je samo jak glagol
 5. Dolazilo je do kontrakcija vokala, uglavnom usled gubljenja medija:

ahd. mhd.

ibi > î
gibit gît
pun oblik: gibet
igi > î
ligit t lît
pun oblik: liget
aᛊe > â
laᛊen lân
pun oblik: laᛊen
abe > â
haben hân
pun oblik: haben

6. Ausschwächung der Nebensilbevokale

Dolazilo je do slabljenja, a ponekad i otpadanja vokala u sporednim slogovima. Ovo je

n a j v a ž n i j e jezičko obeležje srednjevisokonemačkog.

a, â, i, î, e, ê, o, ô , u, û, iu, ə > schwaches e / ø

ahd. mhd.
ginada gnade
i sinkopirano
erda erde
gilaubiu geloube

U svim ovim slučajevima nastaje schwaches e.

U sufiksima –bar, -schaft, -ling se nalaze teški vokali, te nikad nisu prešli u slabije.

Posledica slabljenja je raspad flektivnog sistema iz starovisokonemačkog:

ahd. mhd.
hortum horten
hortut hortet hortum i hortun se izjednačili
hortun horten
Jednočlane strukture iz ahd. prelaze u dvočlane strukture u mhd. Ispred imenica sve
češće stoje zamenice ili članovi; prelazak iz sintetičke u analitičku građu.

7. Nastanak analitičkih (perifrastičnih) glagolskih oblika

Neki glagolski oblici sastojali su se ne od jednog, već od dva elementa, kao i danas.
Prvi primeri zabeleženi su pri kraju starovisokonemačkog, međutim, perfekat,
pluskvamperfekat i pasiv nalaze svoje mesto tek u srednjevisokonemačkom.
Smatra se da je pasiv bio pod uticajem latinskog, a perfekat i pluskvamperfekat pod
uticajem francuskog jezika. Iz indoevropskog potiču prezent i preterit.
Buduće radnje su se i u ahd. i u mhd. obeležavale uz pomoć prezenta ili dva modalna
glagola sa infinitivom:

Inf. + wollen / sollen

Tek pri kraju, u kasnom mhd. počinje polako da se probija glagol werden, ali se on u
mhd. povezuje sa participom prezenta, a ne sa infinitivom:

mhd. er wirt mid sehende

Tek u ranovisokonemačkom se glagol werden povezuje sa infinitivom, te je zbog toga

futur najmlađe vreme u istoriji nemačkog jezika.

8. Sekundarno mućenje / Sekundärumlaut

liuti -> [liüti]

liute -> [liute]

Dešava se u ahd. zbog izazivača „i“; međutim, umlauti se sve do mhd. nisu grafički
obeležavali, te se ovo mućenje i stavlja u ovaj period.
Bili su obuhvaćeni svi izuzeci iz primarnog mućenja:

ahd.
h+t
maht - mehtig
Nom. Sg. Nom. Pl.
naht nehti
h+s
(er) wehsit
K+w:
garwen – gerwen
---A--:
maga – megedi
 ahd. > mhd.

â > æ
tâti tæte
mâri mære

o > ö

mochte möchte
oli öle

ô > œ

scôni schœne
hôren hœren

u > ü
ubar über
turi tür

û > iu [ü]

hûsir huiser

Nekad je izostajalo ispred k, na jugu:

N. VS. S.
Osnabrück Insbruck
Rücken Rucksack
drücken drucken
štamparije nastale na jugu

9. Nastanak glasa „sch“

Glas sch nastaje tokom mhd. i to od spoja sk:

ahd. > mhd.

sconi schœene
scilt schilt
waskan waschen
 Frühneuhochdeutsch (1350 – 1650)
Frühneuhochdeutsch je slabije opisan od prethodnih jezika, jer je jezička građa
obimnija, pa se niko nije usudio to da uradi.

Period trajanja od 300 godina podeljen je na 8 podeljaka, sa po 50 godina, da bi

korpus bio reprezentativniji; neko se bavio glagolima, neko imenicama, tako je
kasnije izašla gramatika.

frühneu h o c h d e u t s c h

. . .
. . .
. . .
v r e m e p r o s t o r j e z i k
zeitgebunden ispod Benratske linije

Sredina 14. veka je vremenski period kada se beleže obrisi n a d r e g i o n a l n o g

pisanog jezika u kancelariji Karla IV u Pragu, gde je on rezidirao kada je taj grad bio
centar Nemačkog carstva.
Sredina 17. veka je period kada je varijanta Ostmitteldeutsch-a uspela da se proširi
na teritoriji Niederdeutsch-a, a Westmitteldeutsch i Oberdeutsch se približavaju.
Još uvek nema jedinstvenog nemačkog jezika.

Za početak FNHD. se uzima n e u h o c h d e u t s c h e D i p h t o n g i e r u n g, a

za kraj izjednačavanje vokala u osnovama jakih glagola, što je dovelo do toga da
bude jedan te isti vokal u jednini i množini preterita. Nekada prevagu odnosi vokal iz
jednine, nekada vokal iz množine.

Najpoznatiji dijalekti u fnhd:

 OBERDEUTSCH (Alemanisch, Bairisch, Ostfränkisch)

 MITTELDEUTSCH (Westmitteldeutsch: Mittelfränkisch, Rheinfränkisch, das
Böhmische, Obersächsisch, Schlesisch, Thüringisch)

Ton jeziku ahd. dalo je sveštenstvo, mhd. riterska književnost, a fnhd. je svoj ton
dobio od gradova i buržoazije.
Jezički procesi u ranovisokonemačkom
Promene u vokalizmu
1. Vokaldehnung (duženje vokala)
a) Dešavalo se pre svega u otvorenom slogu.

mhd. > fnhd.

leben lêben
sprachen sprâchen
sagen sâgen [za:gen] > s na početku reči se sada već izgovara kao z

tages tâges

Dužina se nije beležila u fnhd, ali mi ćemo je označiti, čisto razlike radi.

Do duženja prvobitno nije dolazilo u zatvorenom slogu, međutim, kod reči kod kojih
je u nekom fleksivnom obliku dolazilo do duženja u otvorenom slogu, doći će u
drugom talasu i do duženja u zatvorenom da bi se izbegle razlike u fleksiji:

mhd. > fnhd.

tag tâg
sprach sprâch
nim nîm

Duženje je izostalo u mnogim rečima gde je otvoren slog, a da za to nema

obrazloženja, naročito kada se vokal nalazio ispred t i m:

mhd. > fnhd.

himel himmel
site sitte

b) Do duženja dolazi ispred sproja R + konsonant:

mhd. > fnhd.

vart fârt
 c) Dolazi i kod jednosložnih reči koje se završavaju na likvidu ili nazal (r, l, m, n):

mhd. > fnhd.

vil viel
wer wêr

2. Vokalkürzung (kraćenje vokala)

Ređe se dešava od duženja, i to:

a) Ispred konsonanata -ht, -ft:

mhd. > fnhd.

dâchte dachte
brâchte brachte

b) U složenicama u kojima se prva konstituenta završava, a druga počinje na

konsonant:

mhd. > fnhd.

hôchzit hochzit
brâmber bromber

c) Ispred konsonanata –t, -m i završetaka na –el, -er, -em:

mhd. > fnhd.

muoter muter > mutter
iemer iemer > immer

d) Kod teških sufiksa (schwere Suffixe):

mhd. > fnhd.

herlîche herlich
 e) U neidentifikovanim slučajevima:

mhd. > fnhd.

slôz schloz

3. Frühneuhochdeutsche Diphtongierung (Novovisokonemačko diftongiranje)

mhd. > fnhd.

î > ei û > au iu [ü] > еu

zît zeit mûs maus hiuser heuser
sîn sein hûs haus liute leute
wîp weib fiuer feuer
mîn mein iuch euch

4. Monophtongierung (Monoftongiranje)

Iz diftonga nastaje jedan dug glas:

mhd. > fnhd.

ie > ie [î] uo > û üe > ü

ziehen ziehen guot gût müede müde
[ciehen] [ci:n] muot mût küen kühn
liebe liebe
[liebe] [li:be]

5. Delabialisierung (Delabijalizacija)

Vokali koji su se u mhd. izgovarali zaokruženim usnama prestaju tako da se

izgovaraju:

mhd. > fnhd.

ü > i ö > e
küssen kissen wörter werter
büez pitz trösten tresten
zünden zinden
güpfel gipfel
Kao što se vidi iz primera, nisu se svi rezultati delabijalizacije održali i u standardnom
nemačkom jeziku.

6. Rundung / Labialisierung (Labijalizacija)

Nastaje kao reakcija na delabijalizaciju:

mhd. > fnhd.

i > ü e > ö â > o

finf fünf swern schwören âne ohne
zwischen zwüschen schepfen schöpfen
finden fünden leschen löschen
wischen wüschen wellen wöllen
zwelf zwölf
helle hölle
leffel löffel

Kao što je slučaj i za delabijalizacijom, neki slučajevi labijalizacije su se održali u

standardnom nemačkom, a neki ne.

7. s-Erweiterung

s se menja u sch i to na početku reči ispred određenih konsonanata:

sl-, sn-, sm-, sw-, sp-, st- > schl-, schn-, schm-, schw-, sp-, -st
[šp-, št]
kod ova dva slučaja nema
ortografskih promena

mhd. > fnhd.

sl
slange schlange
sn
snel schnell
sm
smerze schmerz
sw
swigen schweigen
sp
spil [spil] spiel [špi:l]
st
stein [stein] stein [štajn]
Do proširenja je dolazilo i u sredini reči posle r:

mhd. > fnhd.

burse bursche
hirᛊ Hirsch
 Pisanje velikog slova
Upotreba velikog slova proistekla je iz potrebe srednjovekovnih pisaca da optički
istaknu prvo slovo celog rukopisa ili poglavlja, a kasnije i strofa. Pisanje ličnih imena
velikim slovom takođe je počelo i u mhd.
Pisanje imenica velikim slovom zahtevao je i Johann Gutenberg (1655.), međutim, to
se nije desilo. Imenice u nemačkom jeziku počinju da se pišu velikim slovom tek
posle Gottsched-a i to zahvaljujući njegovom ugledu i značaju dela „Grundleung
einer deutschen Sprachkunst nach dem Muster der besten Schriftsteller des vorigen
unt itzigen ahrhunderts abgefasst“ iz 1748.
U periodu fnhd-a masovno počinje pisanje imenica velikim slovom, što se uočava na
Luther-ovim delima. Na početku on piše velikim slovom samo one imenice koje su
religioznog karaktera (Gott, Bibel, Papst) ili koje označavaju viši rang u društvu (
Kaiser, Herr, Fürst). U kasnijim delima 80% imenica piše velikim slovom, ali u periodu
fnhd-a još uvek nema jezičke norme koja se tiče ortografije. Do promene dolazi nakon što
se umešala država i nakon što je uvedeno obavezno pohađanje škole.

19. vek (1880. godina) Konferencija

Nastao „Dudens Ortographisches Wörterbuch“

1901.
Održana „Ortographische Konferenz der deutschen Länder“ kojoj se priključuju i Austrija i
Švajcarska.

Oko 1350. godine završena je kolonizacija istoka. Dobili smo tri reke: Odru, Elbu i
Saale, koje će predstavljati prirodnu granicu na istoku. Dolazi do naglih ratova gradova.

Oko 1400. godine bilo je svega 11 miliona ljudi koji su govorili nemački dok je cifra
ahd. nosila 2 miliona.

Početkom šesnaestog veka nemačka država ima oko 1000 zatvorenih teritorija.
Većina su bili gradovi kojih je bilo 1100, a najstariji je Trier.

Pre 1400. godine u Nemačkom carstvu osnovano je 5 univerziteta. Nastariji se nalazio

u Pragu (osnovan 1348.), zatim u Beču (osnovan 1365.). Najstariji nemački univerzitet je
Heidelberg (osnovan 1386.), zatim je osnovan Köln 1388, pa Erfurt 1392.

Često se kaže da je 16. vek centralna epoha fnhd-a, a centralna figura Martin Luther.
Ono što je takođe obeležilo ovaj period je Buchdruck. Pre pronalaska štamparije pisalo se
rukom na pergamentu.

1389. otvorena je prva fabrika za proizvodnju papira na području Nürnberg-a.

 1448. Johann Gutenberg u rodnom gradu, Mainz-u gde se nalazi Lutheran Universität,
izumeo je štamparsku presu sa livenim pokretnim slovima (mit gegossenen beweglichen
Buchstaben). Knjige su se štampale i pre njegovog izuma, ali je ova presa znatno olakšala
posao.

1455. Gutenberg prvi put štampa svoje izdanje Biblije na latinskom (tzv. 42-redna
Biblija). Prepisivačima je bilo potrebno dve godine da prepišu Bibliju, dok je Gutenberg za
dve godine ištampao 180 Biblija.

1466. Prva Biblija pre Luther-a na nemačkom jeziku koja je bila ištampana je
Mentelin-Bibel, nastala u Straßburg-u i bila je prva Biblija na nekom narodnom jeziku uopšte.
Pre svega, na jugu Nemačke i u Augsburgu, Basel-u, Bambergu...

Do 1500. godine u Evropi je bilo 1100 štamparija, od kojih jedna na našim prostorima, i
to na Cetinju.

U prvoj deceniji (Inkunabel Zeit) po pronalasku štamparije štampana su isključivo dela

mrtvih autora. Prva knjiga ištampana na nemačkom jeziku je „Edelstein“ (1350.) od Ulrich-a
Boner-a, štampana u Bambergu 1461. Prvo štampano delo živog nemačkog autora je
„Narrenschiff“ 1494. od Sebastiana Branta.

Dela na latinskom dominiraju i za vreme fnhd. 1681. prvi put broj dela štampanih na
nemačkom premašuje broj dela štampanih na latinskom. Konačna pobeda nemačkog nad
latinskim bila je 1692. Najstariji nemački rukopisi bili su dijalekatski obojeni, tako je
štampačima odgovaralo da postoji samo jedan standardni jezik koji će svi razumeti. Zato su
korigovali tekstove i manipulisali njima, a na knjigama je stajalo ime štampača, a ne autora,
što govori o njihovoj važnosti u ovom periodu.

U fnhd. je bilo nekoliko štamparskih jezika koji su se izdvojili:

1. Süddeutsche Druckersprache (München, Wien)

2. Schwäbische Druckersprache (Augsburg, Ulm, Tübingen)
3. Schweizerische Druckersprache (Zürich)
4. Oberrheinische Druckersprache (Basel, Straßburg)
5. Westmitteldeutsche Druckersprache (Mainz, Frankfurt, Bamberg)
6. Ostmitteldeutsche Druckersprache (Leipzig, Wittemberg)
 Naddijalekatske verzije jezika nastale tokom fnhd.
Jezičke kancelarije
Jezičke varijante, poređane po jezičkom nivou:

a. Amtssprache
b. Geschäftssprache
c. Kanzleisprache

Jezičke kancelarije postoje od 15. veka. To su bili jezici administracije, pod uticajem
latinskog, sa jako apstraktnim, jedva razumljivim rečenicama. Zbog trgovine i mobilnosti
nastaju kasnije nadregionalne varijante kancelarijskih jezika:

1. Carska kancelarija se trudila da dobije na uticaju. Nalazila se prvo u Pragu, i to sve

do 1438, kada prelazi u Beč zbog promene ekonomsko-tržišnog težišta.
2. Pored nje, posebno važna je bila saksonska jezička kancelarija saksonskog kneza-
birača, sa centrom u Meißen-u, jer je iz nje proizišao Ostmitteldeutsch, kojim je
pričao Luther i koji važi za osnovu današnjeg nemačkog.

Naddijalekatskih verzija nemačkog jezika je tokom fnhd. bilo 4:

1. Das Mittelniederländische / Dietsch

Iz ove verzije se razvio današnji nizozemski jezik.

2. Das Mittelrniederdeutsche / die Sprache der deutschen Hanse

Ova verzija razvila se iz kancelarija na severu i zapadu Nemačke. Još se zove i jezik nemačke
hanze. Hanza je nastala u 13. veku i to kao savez trgovaca, sve to u cilju da se pospeši
trgovina sa baltičkim zemljama. Prerasla je u savez gradova – tu je bilo oko 90
severnonemačkih gradova, kao što su Lübeck, Hamburg, Köln. Pošto je pismeni saobraćaj
postojao među ovim gradovima, razvila se ova varijanta, u to vreme vladajuća.
Sa propašću hanze gubi se i ova varijanta – bez političke moći i ekonomsko tržište pomera se
ka jugu i u 15. veku fnhd. polako kreće.

3. Das Ostmitteldeutsche / Luthersprache / Kompromisssprache

Centri su bili Meißen i Wittemberg. Socijalna diferencijacija je sve više rasla i zanatlije kreću
u osvajanje istočnih teritorija u potrazi za boljim životom i naseljavaju se na teritoriju
slovenskog življa; Leipzig (Lipsk), Leibniz, Dresden (Drezni) su sve slovenski nazivi. Nemačka
je tada bila rascepkana i svaki grad je imao svoj dijalekat i nisu se sporazumevali, te je došlo
do formiranja nove varijante: Kompromisssprache . Ovom varijantom pričao je i Luther, a on
među nekim naučnicima važi za tvorca savremenog nemačkog jezika zbog njegovog prevoda
Biblije. Međutim, to je pretenciozno, jer se s druge strane smatra da je on imao sreće što je
baš njegov zavičaj teritorija na kojoj je nastao standardni varijetet nemačkog jezika.Luther-
ov Prevod Novog Zaveta pojavljuje se u septembru 1522. godine, a integralni prevod Biblije se
pojavljuje 1534.
Luther je u svojoj knjizi „Poslanica prevođenju“ („Sendbrief vom Dolmetschen“) pisao o
svojim mukama pri prevodu Biblije i navodi probleme sa kojima se sreće svaki prevodilac. On
je nedeljama tražio prevod za svaku reč, idući od vrata do vrata, jer je hteo da taj prevod
bude razumljiv svakom Nemcu. Ranije su se prevodi Biblije bazirali na latinsku „Bulgatu“,
knjigu koja je davala objašnjenja kako treba tumačiti određene delove Biblije; rezultat toga
je bio da su ti prevodi bili razumljivi samo duhovnom svetu. Luther iz saksonske kancelarije
uzima sve osim sintakse i ortografije, koje su bile previše komplikovane; uzima dakle leksiku,
morfologiju i fonetski sistem. Ovu kancelariju navodi kao osnovu svog jezika. Tadašnja
sintaksa bila je preuzeta iz latinskog i takođe je bila jako komplikovana.

4. Das Gemeindeutsche (opšti nemački jezik)

Tržišna i ekonomska moć sele se na jug, oko Dunava i formiraju se jezičke kancelarije, od
kojih je najznačajnija bila ona u Beču, a pored nje još i one u Regensburgu, Ausgsburgu i
Nürnberg-u.
Ova varijanta bila je pod velikim uticajem i propagandom carske kancelarije, koja se preselila
iz Praga u Beč. Sve do 18. veka postojale su dve rivalske varijante, Ostmitteldeutsch i
Gemeindeutsch, jer su prve dve propale. Kao osnova za savremeni nemački jezik uzet je ipak
Ostmitteldeutsch, jer su njega izabrali Goethe i Schiller, tada najuticajnija imena u nemačkoj
kulturnoj zajednici.
 Das Nomen
Svaka imenica se može raščlaniti na 3 segmenta; tako se, na primer imenica ductus,
može raščlaniti na sledeće elemente:

duct u s
↓ ↓ ↓
1. die Wurzel 2. stammbildendes Element 3. flektivisches Element
koren element za građenje osnove fleksivni element

↓
1. + 2. = Stamm

Koren i element za građenje osnove činili su samu osnovu. Ukoliko se element za

građenje osnove završavao na vokal, onda nastaje vokalska osnova i takva imenica ima
v o k a l s k u d e k l i n a c i j u; ako se završavao na konsonant, onda je imenica
imala konsonantsku osnovu i
k o n s o n a n t s k u d e k l i n a c i j u.
Danas je tako nešto teško odrediti, jer je ovaj element u međuvremenu pretrpeo
promene. Međutim, osnovički vokalski element je u dašanjim rečima najbolje očuvan
u dativu množine, a konsonantski u genitivu množine.

a) Vokalske osnove
1. kratka a osnova (a-Stamm)

Nastala je od indoevropskog kratkog o. Imenice sa ovom osnovom su obično

muškog i srednjeg roda, kao reči das Wort i der Tag, na primer.

Sg. Pl.

Nom. dags dagos

Gen. dagis dage
Dat. daga dagam
Akk. dag dagans
U ovoj reči nema umlauta jer nije bilo izazivača.

Kratko a je umelo da bude prošireno sa j i v, te bi tako nastale ia (ja) i ua (va)

osnove:
ia = ja ua = va
got. Nom. Sg. harjis Nom. Sg. triu
Dat. Pl. harjam Dat. Pl. triuam
 2. duga o osnova (ô-Stamm)
Germanski nema kratko o. Samo imenice ženskog roda pripadaju ovom deklinacionom
tipu.

Sg. Pl.

Nom. giba
Gen.
Dat. gibom
Akk.

Dugo o je takođe moglo biti prošireno sa j i v:

io = jo wo = vo
got. Nom. Sg. sunje Nom. Sg. frijaÞwo
Dat. Pl. sunjom Dat. Pl. frijaÞ wom

3. kratka u osnova (u-Stamm)

Po ovoj deklinaciji su se u početku menjala sva tri roda. U germanskom je

sačuvana samo u ostacima.

Sg. Pl.

Nom. sunus
Gen.
Dat. gibom
Akk.

Ovde nije bilo nikakvih proširivanja.

4. kratka i osnova (i-Stamm)

Sg. Pl.

Nom. gastis
Gen.
Dat. gastim
Akk.
 b) Konsonantske osnove
1. n osnova (n-Stamm)

Karakteristika germanskog i jedna od jezičkih promena nakon izdvajanja iz

indoevropskog bilo je proširenje n-deklinacije. Osnova kod ovakvih imenica bilo
je n, sa mogućim proširenjima:

-n -en –ên -an -ân

Po ovoj deklinaciji su se menjali imenice sva tri roda, kao na primer der Hahn i
das Herz:

Sg. Pl.

Nom. hana
hairto
Gen. hanane
hairtane
Dat.
Akk.

Na osnovu primera današnje deklinacije ove dve imenice da se primetiti da je

reč der Hahn, kao i der Schwan u međuvremenu prešla u jaku deklinaciju (der
Hahn / Schwan, -s, -˝e), a reč das Herz se nekad deklinirala skroz slabo, a
danas je specifičan slučaj (bez promene, tj. proširenja u akuzativu, jer je
srednjeg roda).
Dokaze da su se ove reči ranije deklinirale slabo imamo u današnjim
složenicama, u kojima se održao slabi nastavak za genitiv:

Hahnenkampf Schwanengesang

Kod nekih imenica muškog roda koje su se nekad menjale slabo je u nominativ
jednine stiglo jedno n, te su prešle u jaku deklinaciju:

früher heute

der Boge der Bogen

der Garte der Garten
der Kuche → der Kuchen
der Schade der Schaden (Es ist Schade!)
der Haufe der Haufen
der Friede der Frieden
Određeni broj imenica muškog roda koje su se menjale slabo prešle su u ženski
rod kada se videlo da je najveći broj imenica koje se završavaju na –e u stvari
ženskog roda:

früher heute

der Heuschrecke die Heuschrecke

der Niere die Niere
der Schnecke → die Schnecke
der Schlange die Schlange
der Made die Made

Imenice ženskog roda su se nekada po slaboj deklinaciji menjale ovako:

Sg. Pl.

Nom. -e -en
Gen. –en -en
Dat. –en -en
Akk. –en -en

Prvo je nestalo –n iz akuzativa jednine, a sredinom 18. veka je potisnuto i iz genitiva i

dativa; tako je nastala današnja jednina, sa sva 4 ista oblika u jednini. Množina je
ostala netaknuta. Dokazi za ovu pojavu mogu se naći u raznim složenicama:

Frauenkirche Bekanntenkreis

2. indoevropska s onova (s-Stamm)

Ova osnova je najvažnija, a ima je i u našem jeziku:

nebo – nebesa
telo – telesa
čudo - čudesa

ig. –es/-os > germ. –iz/-az > ahd. –ir/-ar > ir > mhd. –er
↓
ROTAZISMUS

Nekadašnji nastavak za građenje osnove u indoevropskom postao je u nemačkom

jeziku nastavak za množinu.
 Tokom ahd. bio je očuvan jako mali broj imenica sa –s osnovom, a ta osnova je
sačuvana samo u pluralu. Singular ovih imenica izjednačio se sa kratkom a osnovom.
Onda se u ahd. primećuje suprotna tendencija; kod imenica sa a osnovom se pluralom
nije razlikovao od singulara, pa su mnoge imenice ostale u singularu u a osnovi, a u
pluralu prešle u s osnovu, što se vremenom promenilo u r zbog rotacizma. Danas su to
imenice srednjeg roda čiji je nastavak za množinu –er (das Kind, das Lamb, das Kalb
das Ei , das Blatt):

germ.* > ahd. > mhd.

Nom. lamb-iz-o lembir lember

Gen. lamb-iz-o(n) lembiro lembere
Dat. lamb-iz-um lembirum lember(e)n
Akk. lamb-iz-o lembir lember

Plural

3. r osnova (r-Stamm)

Obuhvatala je samo imenice koje su označavale srodstvo. Ovaj tip deklinacije

je nestao, jer su imenice prešle u druge deklionacione tipove.

4. nt osnova (nt-Stamm)

Nastala je od participa prezenta:

frijonds → Freund

Ostaci korenskih imenica (Würzelnomina)

Ove imenice nisu sadržale elemente za građenje osnove i fleksivni nastavak bio je
dodavan direktno na koren. Najbolje su bile očuvane imenice ženskog roda.

got. nahts nhd. die Nacht – die Nächte ∫ prešlo u jaku deklinaciju u množini; a-Umlaut

miluks → die Milch – die Milchen ∫ danas se ove

burgs die Burg – die Burgen ∫ dve imenice menjaju slabo

 Ablaut
Termin Ablaut potiče od Jakoba Grimm-a.

 Unter dem Ablaut versteht man den regelmäßigen Vokalwechsel in der Flexion
eines Wortes oder den regemäßigen Vokalwechsel in der Stammsilbe
etymologisch verwandter Wörter und das alles unabhängig von der Umgebung.
Den Ablaut gab es schon im Indogermanischen.

Ablaut je:

 Indoevropska pojava
 Spontana pojava
 Pravilna smena vokala

Na primer:

a) helfen – half – geholfen

liegen – lag – gelegen
schwimmen – schwamm – geschwummen → zweimal abgelautet

Ablaut je u ovom slučaju gramatička morfema.

b) brennen – Brandt
fliegen – Flug

U ovom slučaju fleksivna morfema.

Ova vokalska promena tiče se ne samo kvaliteta vokala (qualitativer Ablaut =

Abtönung) – jedan vokal se smenjuje drugim – već i promene kvantiteta vokala
(quantitativer Ablaut = Abstufung).

Qualitativer Ablaut = Abtönung

Indoevropska pojava; pojavljuje se u gotovo svim indoevropskim jezicima, pa i u
srpskom i predstavlja najvažniju smenu iz indoevropskog.

ig. e → o
germ: → a u preteritu
got. → a
wgerm. → e
Ablaut u drugim indoevropskim jezicima:

gr. lego – logos

lat. tego – toga
sr. plesti – plot
nhd. binden – Band
nazalno mućenje: NAZAL + KONSONANT (ig: bhendh-)

Quantitativer Ablaut = Abstufung

Ima tri stepena:

1. Die Vollstufe (puni stupanj)

Puni vokali (o, e, ie) koji se menjaju. Pojavljuju se u infinitivu i prezentu.

2. Die Dehnstufe (duženje kratkog vokala)

Kratko e i o bivaju produženi u ê i ô.

3. Die Reduktionsstufe (Tiefstufe)

Dolazi do redukcije vokala. Kada dođe do redukcije dugog vokala, on prelazi u kratki, a kada
dođe do redukcije kratkog vokala, on nestaje, te tako nastaje:

a) Schwundstufe (Nullstufe)

lat. sedeo – sêdi = Vollstufe 1; Dehnstufe

ahd. nemen – namun = Vollstufe 2
ahd. werdan – wurdun = Nullstufe
sekundäres u

Dinamički akcenat je odgovoran za kvantitet, a melodijski za kvalitet.

Redovi ablauta
Ablaut ima 7 redova, od koji prvih pet čine tzv e-grupu, jer je u infinitivu glagola osnovički
vokal e.

e→o

e se menja u o u preteritu.
Sve do kraja fnhd. jaki glagoli u nemačkom jeziku imali su 4 osnovna oblika: infinitiv, preterit
jednine, preterit množine i particip.

Inf. Prä. Sg. Prä. Pl. Part.

fnhd. sterben starb sturben gistorben

Dolazi do izjednačavanja dva osnovička vokala do pred kraj fnhd (Ausgleich). Stari Stamm
vokal danas je prisutan u Konjunktivu II:

Ich hülfe dir gerne

Engel smatra da ako u prezentu ima promene (du gibst), da ima 4 osnove.

I red e+i

VS1 VS2 S S

I II III IV

ie. ei oi i i
got. ei[î] ai i i
ahd. î ei i i

Inf. Prä. Sg. Prä. Pl. Part.

got. greipan graip gripum gripans
ahd. griffan greif griffum gi-griffan

II red e+u

VS1 VS2 S S

I II III IV

ie. eu ou u u
got. iu au u u
ahd. iu/eu/ou ou u u

Inf. Prä. Sg. Prä. Pl. Part.

got. tiuhan tauh tauhum tauhans
ahd. ziohan zôh zugum gizogan

III red e + r, l, m, n + konsonant

VS1 VS2 S S

I II III IV

ie. eNK oNK ŅK ŅK

got. iNK aNK uNK uNK
ahd. eNK aNK uNK uNK
sekundäres u

Inf. Prä. Sg. Prä. Pl. Part.

got. bindan band bundun bundans
ahd. werden ward wurtum giwortan
IV red e + r, l, m, n + vokal

VS1 VS2 DS S

I II III IV

ie. eNV oNV êNV ŅV

got. iNV aNV êNV uNV
ahd. eNV aNV âNV oNV

Inf. Prä. Sg. Prä. Pl. Part.

got. niman nam nêmum numan
ahd. neman nam nâmum ginoman

V red e + K (osim r, h, m, n)

VS1 VS2 DS VS1

I II III IV

ie. eK oK êK eK
got. iK aK êK iK
ahd. eK aK âK eK

Inf. Prä. Sg. Prä. Pl. Part.

got. giban gaf gêbun gibans
ahd. geban gab gâbun gi-giban

VI red

Šesti red ablauta se ne bazira na kvalitetu, već na kvantitetu; nema smene, već vokal biva
produžen ili redukovan:

VS1 VS2 DS VS1

I II III IV

ie. a, o, ə â, ô â, ô o
got. a ô ô a
ahd. a uo uo a
Inf. Prä. Sg. Prä. Pl. Part.
got. faran fôr fôrum farans
ahd. faran fuor fuorum farans
VII red

Obuhvata jake glagole sa reduplikacijom, koja je postojala samo u gotskom, te ovaj red
postoji samo u gotskom.

Inf. Prä. Sg. Prä. Pl. Part.

got. lêtan lailot lailotum lêtans
početni konsonant reduplikacioni slog K + ai [e]