Karlos Fuentes

Adam u raju
 Fransisku Toledu,

hvala za sećanje na osamdeset slonova.

Jesam li tražio od tebe, Stvoritelju, da od gline načiniš me

čovekom, jesam li te molio da me iz tame uzdigneš?

Milton, Izgubljeni raj

 1.

Ne razumem šta se dogodilo. Prošlog Božića svi su mi se osmehivali, donosili

poklone, čestitali, poželeli mi uspešnu Novu godinu - još jednu godinu - zadovoljstva,
priznanja. Dodvoravali su se mojoj ženi i govorili joj da je stvarno srećna što je udata za
takvog čoveka... Pitam se sada, šta to znači biti „takav čovek...” ili „prilika”. Pre će biti da
sam prilika nego takav. Da li je to bila godina u kojoj se završila jedna iluzija u mom
sećanju? Da li se zaista dogodilo to što se dogodilo? Ne želim to da znam. Jedino što želim
jeste da se vratim u prošlogodišnji Božić, na porodično slavlje, uobičajeno, zanimljivo zbog
sitnica (bitnih gluposti) kao što su predskazanja za sledećih dvanaest meseci koji neće biti
tako prijatni kao što je Badnje veče zato što neće biti, na sreću, tako glupi i prokleti kao
Božić, taj decembarski praznik koji slavimo zato što ga svi slave, samo nam još to nedostaje,
ne znamo ni zašto, iz navike, zato što smo hrišćani, Meksikanci, zbog rata, rata protiv
Lucifera, zbog toga što su u Meksiku čak i bezbožnici katolici, zato što nas hiljadugodišnja
obeležja Hristovog rođenja u Vitlejemu bacaju na kolena iako okrećemo leđa establišmentu u
Vatikanu. Božić nas vraća poniznim korenima vere. Biti hrišćanin, koliko je samo puta
značilo proganjanje, skrivanje, bežanje. Krivoverje. Herojski način odlučivanja. Sada, u
ovom jadnom vremenu, bezbožnik ne užasava nikoga. Ništa ne užasava. Niko se ne užasava.
Šta bi bilo kada bih ja, Adam Gorospe, ovog trenutka srušio božićnu jelku, smrskao sve
ukrasne zvezdice, stavio krunu na glavu moje žene Prisile Olgin i oterao goste pokazavši im
vrata?

Zašto to ne učinim? Zašto sam i dalje ljubazan jer to svi od mene očekuju? Zašto se i
dalje ponašam kao savršeni domaćin koji iz Božića u Božić okuplja svoje prijatelje i
saradnike, daje im da jedu i piju, daje svakom drugačiji poklon - nikada dva puta ista kravata,
ista marama - bez obzira na to što moja žena tvrdi da je to idealno vreme za „čišćenje
ormana”, odnosno za oslobađanje od beskorisnih, ružnih ili onih istih poklona koji su nam
uručeni da bismo ih podmetnuli onima koji će ih, isto tako, pokloniti nekom drugom, koji će
ih, zatim, nesmotreno zapakovati nekom...
 Posmatram brdašce poklona pod jelkom. Obuzima me strah. Vraćam poklon
saradniku koji sam od njega dobio pre dva, tri, četiri Božića... Dovoljno je samo da pomislim
na to pa da nestane raniji nemir. Još nisam u Novoj godini. Još je Božić. Okružen sam
porodicom. Moja bezazlena žena osmehuje se nadobudnim osmehom. Služavke raznose
punč. Moj tast poslužuje kolačiće.

Ne treba da žurim. Danas je sve dobro, još se ništa loše ne događa.

Rasejano, gledam kroz prozor.

Prolazi kometa.

A Prisila, moja supruga, udara glasan šamar služavki koja raznosi koktele.
 2.

Prolazi kometa, još jednom. Obuzima me strašna sumnja. Ta svetleća zvezda, zrači li
ona sopstvenom svetlošću ili je samo najavljuje? Da li se svetlost pali ili gasi, da li je
predznak rođenja ili smrti? Mislim da upravo Sunce, najveća zvezda, određuje da li je kometa
jedno pre ili kasnije. Odnosno: Sunce je gospodar igre, komete su delići, svita, dodatak
univerzuma. Međutim, na Sunce smo navikli i jedino nam njegovo odsustvo - pomračenje -
privlači pažnju. Na Sunce mislimo kada ga ne vidimo. Komete, međutim, predstavljaju
Sunčev mlaz, izaslaničke životinje, Sunčeve sluge i, uprkos svemu, dokaz Sunčevog
postojanja: bez robova gospodar ne postoji. Gospodar traži sluge kako bi dokazao sopstveno
postojanje. Kao savremenom advokatu i preduzetniku, to mi je i te kako poznato, zato što
svoje postojanje i trajanje dokazujem pet puta nedeljno (subota i nedelja su neradni dani) dok
sedim na svom mestu na pročelju stola, sa svojim veoma potčinjenim poslušnicima uprkos
tome što se ponašam kao savremeni šef, što nisam nimalo strog: ja sam kao Sunce koje želi
da greje a ne da pali. Ali, zar nije tačno da sam šef jedino zbog toga što oni prihvataju da to
budem, zar nisu komete te koje nas nagone da razmišljamo o Suncu, zar sve naredne sekunde
ne daju život prvoj sekundi? Ne znam da li iko ko se nalazi u poziciji kao što je moja
razmišlja o ovim stvarima. Sumnjam. Moćan čovek je uglavnom siguran u svoju moć, kao da
nije rođen nag već s krunom na glavi, u bogatom povoju. Posmatram svoje službenike dok
sede za stolom i želim da ih pitam: da li sam ja Sunce, odnosno jesam li ja sam? Da li sam
moćan zato što to zaista jesam ili zato što mi vi dajete moć? Da nema vas, da li bi mi moć
bila potrebna? Da li ste moćni vi koji mi dajete moć ili sam moćan ja, koji je sprovodim?

Današnja kometa jeste kometa zato što je vidljiva. Ima toliko nebeskih tela koja kruže
nebom, svakodnevno, a da toga nismo svesni? Da li smo komete, svetlost koja se pali, ili smo
zvezde repatice, sjaj koji sledi? Da sam ja kometa, kakav bi bio moj rep? Raspršen, u
mlazevima koji padaju svaki na svoju stranu? Možda bih imao rogove i bio advokat koji
predsedava preduzećem povijenog repa? Možda bih bio neočekivana ili periodična kometa -
neobično i nezamislivo zvezdano telo koje se iznenadno pojavljuje, ili predvidiva kometa a
samim tim i dosadna, savim beznačajna kometa?

Vreme će reći - u stvari, ova priča.

Da li su subote, nedelje, zaista, praznični dani? A praznik, da li je to samo dan

odmora, ili je to uzbudljiv dan za kupovinu i prodaju?

Danas to neću reći - ili se nadam da neću reći - nego ću reći kada budem predsedavao
Upravnim odborom, i dozvoliću sebi luksuz - odlučno, samovoljno - da budem jedini koji
kači nogu o rukohvat stolice i nemarno je klati. Da vidim da li se još neko to usuđuje?

A ja, da li se usuđujem samom sebi da objasnim razlog mog uspeha?

 3.

Zašto sam se njome oženio? Recite svoj sud i stavite se u moj položaj. Započinjao
sam karijeru. Bio sam asistent na pravima. Trebalo je samo da odbranim tezu, da dobijem
zvanje. Iskreno govoreći, nisam bio niko.

Međutim, ona...

Svakodnevno sam viđao njene slike po novinama. Bila je Kraljica proleća, vozila se
avenijom Reforma paradnim kolima (pred nezainteresovanim pešacima, to je tačno). Bila je
princeza Karnevala u Masatlanu (pre nego što je postala princeza Verakrusa). Predstavljala je
Pivaru Tesosomok u dobrotvornoj kampanji za staračke domove. Svečano je otvarala
prodavnice, bioskope, puteve, spa centre, crkve, kantine... ali nije to radila zato što je bila
najlepša.

Prisila Olgin je bila, recimo, „lepuškasta”. Njeno okruglo malo lice krasio je sjaj
sitnih bezazlenih očiju, kolgejtski belih zuba, s rupicama na obrazima, osmeha Širli Templ,
malenog nosa kojem nije trebao hirurški zahvat. Bila je, što se kaže, „dražesna devojka”; nije
bila upadljivo lepa kao Marija Feliks ili Dolores del Rio, ali nije bila ni ružna kao tolike
zdepaste, utegnute, debele, zaobljene, suviše dobre ili perverzno zle žene, kojima nedostaje
ogromna i retka savršenost gorepomenutih mešanki predodređenih da budu neveste (u
mladosti) i, ako bude sreće, trpeljive matrone (u starosti). Sede vlasi oplemenjuju.

Prisila Olgin je bila nekako na sredini. Nije imala ničeg ružnog. Od lepote, vrlo malo.
Bila je, da kažemo, dražesna. Njen izgled nije vređao ružne niti se nadmetao s lepoticama.
Bila je, recimo, savršena verenica. Nikoga nije ugrožavala. A taj manjak opasnosti činio ju je
privlačnijom od fatalnih zavodnica ili tamalesa bez ljute paprike.

Osim toga, njena ljupkost nije se sastojala samo u predvođenju neobaveznih

ceremonija, nego ih je, kao da je naslućivala besmislenost svog kraljevstva, ulepšavala
pesmama. Tako bi, nakon krunisanja za Kraljicu Nečega ili Princezu Bilo Čega završavala s
nekom muzičkom frazicom „laži me još, jer me tvoja pakost čini srećnom” ili „nema ni
vratara niti komšija” ili „pokraj plavog jezera Ipakaraija”.

Ništa jedno s drugim nije imalo veze, ali su svi očekivali Prisilin nastup, kao da je
tražila završnu pesmicu da bi nešto pokazala: da se njeno kraljevstvo nije svodilo na lepotu
(spornu, bezukusnu), nego da je bilo nadoknada za talenat (pevanje pesmica narodne
muzike). A možda i obrnuto: Prisila je, pre svega, bila pevačica, a njena kruna predstavljala je
slučajnost, neku vrstu nagrade za njenu veštinu. A možda je bilo i obrnuto: pesmica je
nadoknađivala nedostatak istinski izazovne lepote - nedostatak žara ili privlačnosti.

Ne bez razloga - čitao sam i smejao sam se - udvarali su joj se najbogatiji momci u
gradu. Naslednici vodećih industrijalaca. Face. Opasni momci. Oni što voze Maseratije. Zar
Prisila nije bila stalna pratilja u sportskim kabrioletima, na akapulkovskim jahtama, u prvim
redovima na koridi? Zar, u stvari, nije bila nedodirljiva, devojka iz društvenih krugova Kluba
Reforma? Da li je bilo moguće stići do nje direktno, fizički, bez protokolarnog posredovanja?

Jednog dana sam je video kao pokroviteljku Salona automobila. Učestvovale su sve
velike evropske i japanske marke (američke nisu: džipovi su ih zauvek potisnuli). Mercedes
Benz, Audi, Alfa Romeo, Sitroen, BMW: ušao sam u bleštavi Salon, među obilje sjajnog
metala, luksuznih karoserija, sa ogromnim farovima i uglancanim crnim okruglim kaučukom
na točkovima, i očajničkim strahom da nijednu od ovih marki nikada neću moći nekažnjeno
da vozim Meksiko Sitijem, a da ne budem izložen rupama, majčinom prekorevanju,
besplatnom najlonskom koncu, možda prepadu, osvetničkom rušenju, eh, budalo zašto ti
možeš a ja ne mogu?

U tom trenutku sam shvatio da treba potpuno da se oslobodim mržnje koju sam
osećao, da budem poput čoveka koji nema ništa ili ima vrlo malo u odnosu na one koji imaju
mnogo i kojih samim tim ima malo.

Da li luksuzni automobil može nešto da promeni? Da jedu kolač? Da voze

Maseratija? Nisam želeo da iskušam svoje sumnje. Štaviše, ulazeći na izložbu koju će
otvoriti Kraljica Volana (Prisila Olgin), ponavljao sam u sebi refren koji kaže: „Opasan
momak ubija facu, a Maserati ubija opasnog momka.”

Prisilini kavaljeri - F-O-M: face, opasni momci, Maserati - saletali su je kao da

poručuju da će biti njihova ili ničija. Odmah sam shvatio tu situaciju. Svita kavaljera nije bila
tu zbog nje već zbog onoga što je ona predstavljala: još jednu marku u nizu, Prisilu Maserati
ili Prisilu Kornflejks ili Koka Kola Prisilu. Približavanje Prisili značilo je biti u blizini
priznatog prestiža, a ne jednog ljudskog bića. Ako su izlazili s njom, onda je to bilo da bi sebe
prikazali - kao face, opasne momke, Maseratije - a ne zbog toga što su u nju zaljubljeni. Onaj
kojeg bi ona izabrala za izlazak taj bi bio nagrađen, bio bi fotografisan s Kraljicom,
Princezom i Kumom; nikada je više ne bi ponovo video, zato što je bilo dovoljno dati priliku
kavaljeru da izađe s Prisilom, a Prisila nije izlazila dva puta s jednim istim momkom, da se ne
bi mislilo da je reč o vezi, o devojci, supruzi, vezivanju. Prisila čim sam je video, bila mi je
jasna - morala je da bude mlada devojka, slobodna, na raspolaganju, ali nikada ničija devojka,
jer da je bila nečija onda bi to značilo da je odbacila sve ostale pretendente, da ih je ostavila
bez nade da postanu nešto više od F-O-M, nade da se jedan od njih pretvori u novog
obožavaoca, momka, muža i da tako žrtvuje sve ostale momke koji, mirabile dictum, dobijaju
odštetu kakvu bi dobio udvarač koji je s njom izašao i bio viđen u društvu Kraljice toga i
toga. Tako, dakle - pretpostavio sam, a pretpostavio sam dobro - Prisila Olgin bila je mamac
zahvaljujući oreolu neodoljive privlačnosti za onog koji je s njom izlazio, pripremajući ga da
se beskrajno zaštitničkim osećanjem i malom dozom prezira odluči za devojku koja bi bila,
dakle, njegova životna saputnica, majka njegove dece, slavna pobednica među svim
Princezama.

Ušao sam u Salon automobila. Video sam Prisilu takvu kakva je bila. Izum
publiciteta. Devojka koja nije predstavljala pretnju mogućoj devojci ili supruzi udvarača koji
su je opsedali pored muzejskog Kadilaka. Prošao sam pokraj svih mojih suparnika - tako sam
ih ocenio u tom trenutku. Stigao sam do Prisile, uzeo sam je za ruku i rekao joj:

- Hajdemo. Pozivam te na kafu u Sanbornsu.

 4.

Po običaju, sutradan nakon Proslave kraljeva sastao sam se sa mojim saradnicima.

Malo je zemalja u kojima se epifanija slavi: dolazak kralja Gaspara, Melhiora i Valtazara koji
dele poklone novorođenom Božijem sinu. Pretpostavljam da se u Meksiku svi sećamo trojice
kraljeva kojima završavamo svetkovinu našeg istinskog, jedinog odmora, koji počinje
slavljem od polovine decembra do Božića, Nove godine i Sveta tri kralja. Da. Kasnije,
izmišljamo još koju proslavu, te Kandelariju u februaru, te don Benita Huaresa i slavljenje
nafte u martu, te još nešto u aprilu, a onda materice u maju, i tako dalje. Uvek se tešimo da
Španci imaju više svetaca, a samim tim i više praznika nego mi Meksikanci. Oni su počeli pre
nas. Mi se samo trudimo da ih dostignemo. Osim toga, mi ne prizivamo astečke bogove.
Sveti Uićilobos?

Skrećem s teme, zanesen praznicima, a za to mora da postoji neki razlog. Vaš siroti
pripovedač - valjda sam to ja - u trenutku kada ulazi u salu za sastanke da sa svojim
saradnicima razgovara o veoma važnim stvarima, malo toga ima da slavi ovog šestog januara;
vrlo dobro poznaje članove svog tima, želi da u njemu postoji uzajamno poverenje, ne želi da
saradnici budu podređeni šefu, odnosno meni, kao što zli jezici pričaju, jer sumnjam da bi
bilo koji čovek - ili žena - na visokom položaju, mogao, u bilo čemu, da umanji mišljenje
koje imam o samom sebi i neću preuveličati ako kažem da moja karijera dokazuje da sam
sopstvenim naporom postigao sve što imam, što mi daje za pravo da za sledećeg saradnika
imenujem koga hoću. Poslušni su ili pitomi? To pričaju zli jezici. Kako u uskom krugu
saradnika ne podnosim nikoga ko je bolji od mene? To pričaju oni što su ostali izvan onoga
što je jedan kolumnista (kojeg sam potplatio, ok) nazvao „magičnim prstenom oko Adama
Gorospea”.

Dobro, dakle. Ulazim danas u salu Upravnog odbora, gledam na sat, pritom, užurbano
i staloženo (u tome je moja tajna), ne gledam ni u koga. Pomoćnik (ko to beše? ne vidim ga)
mi izvlači stolicu. Sedam. Pogled mi se zaustavlja na dokumentima. Pregledam papire
(uživam u činjenici da su svi prazni i da je ceo svet u zabludi!). Skidam naočare, čistim ih
klineks maramicom koju sam izvadio iz kutije postavljene s moje leve strane (da li da prljave
ostavim s leve strane, sarkastično razmišljam), stavljam naočare i napokon podižem pogled
kako bi poklonio pažnju jedanaestorici savetnika - nikako dvanaestorici, jer bih ja bio broj
trinaest a iskupitelji završavaju razapeti, kažem sebi na dan kada iznova krećem s poslom koji
je mirovao, opušten, nakon godišnjeg odmora, preplanuo od karipskog sunca, pre nego što ću
da podignem pogled koji više nije praznični.

Jedanaestorica saradnika nose crne naočare.

Ne gledaju me.

Ili me mrko gledaju.

Jedanaest pari sunčanih naočara.

- Jesmo li dotle došli? - šalim se. - U Kankunu je bilo oblačno.

Nije bilo odgovora na moju šalu.

Dvadeset dvoje zatamnjenih stakala me posmatra.

Bez milosti.

Šta se dogodilo?
 5.

Kada mi stvari loše krenu, kao danas, šestog januara, tražim utočište u sećanju na mog
tasta don Selestina Olgina, zapamćenog (i zaboravljenog) kao Kralja Biskvita i oca, to vam je
već poznato, Kraljice proleća (kao što sam vam već ispričao). Između Proleća i Biskvita
posreduje ono što sledi između okrutne zime i Device od Gvadalupea: čudo.

Otkako sam ga upoznao, krstim se diveći se načinu na koji je don Selestino stvorio
bogatstvo na zašećerenom hlebu. Kažu da čovek ne živi samo od hleba, ali moj tast
opovrgava ovu izreku: on je živeo od hleba i ostavio svoje zemičke u nasledstvo svojoj deci i
meni, njegovom mladom zetu. Prokletstvo kojim je Bog prognao Adama i Evu iz raja - „Sa
znojem lica svog ješćeš hleb” - don Seles je pretvorio u blagoslov, i to još u Meksiku koji se
hvali raznolikošću i dobrim ukusom svoga hleba, u okrutnoj konkurenciji s Francuskom i
centralnom Evropom, gde, međutim, nijedna pekara ne proizvodi tako lepe i raznolike
proizvode poput zemički, crnog hleba, kifli, savijača, sitnih šarenih kolača, medenjaka i
pletenica, puding torti i slatkih biskvita, zaslađenih štapića... Kakav paradoks: u zemlji
siromašnih trpeza je bogata. Počnimo od doručka: rančerskih jaja i razvedenih jaja, tamalesa i
palačinki, gulaša i kukuruznih kolača, kolača sa sirom i prženih kukuruznih kolačića, koji se
služe uz papaju, narandžu, ćikosapote, lubenicu i dinju, mamej (ružičaste i narandžaste boje),
bananu (jamajka, mansano, maćo i dominiko), guanabu (belu sa crnim semenkama) i smokvu
(zelenu kao zavist).

Moglo bi se zaključiti da je Meksiko siromašna država zato što je izgubila previše

vremena u pripremanju ukusnih jela i duge sate da bi ih pojela.

- Pogledajte gringose - objašnjavam nezahvalnim članovima Odbora kada traže od

mene dva sata za ručak. - Gringosi jedu u podne, s nogu, kao konji, na brzinu, pa idu dalje...
(pauza) a jelo koje jedu u šest po podne (nazivaju ga „večerom”) sadrži zelenu salatu sa
slatkim od jagoda, suvo pile i obojeni želatin (to im je desert).

- Hoćete da donesemo naš lanč u kancelariju, gospodine? - usuđuje se da upita jedan

od njih.

Smejem se blagonaklono:

- Ma kakvi, kolega. Pojedite jedan dobar doručak s pasuljem i pohovanim mesom da

vam ne bi krčala creva.

Svi se smeju.

Odnosno, smejali su se svi.

Niko nije bio kao moj tast. Verujem da mu je briga o pekari pričinjavala veliko
zadovoljstvo, poput svadbene torte. Taj don Seles, osećao se toliko zaštićenim, pod biblijskim
zavetom - „ješćeš hleb i tako dalje” - da je to za njega bio pre blagoslov nego savet.

- Da nije Jehova rekao ješćeš filete ili ješćeš omlet ili ješćeš hladni umak ili ješćeš
supu sa...?

- Sa znojem lica svog? - pokušavao sam da prekinem njegov izliv biblijskih opcija.

- Upravo to - davao je za pravo don Seles, skoro priznajući moju bistrinu i radujući se
što je mala Prisila izabrala muža poput mene, kojem je don Seles mogao da preda upravljanje
i, naravno, da pređe s proizvodnje hleba na aktivnosti koje su možda manje potrebne ali
unosnije.

- Zovu te Adam, zoveš se Adam - objašnjavao je tast. - Dakle, nosiš ime prvog čoveka
koji je, umesto da slobodno živi u raju, morao da zarađuje hleb, zaraditi sebi hleb, da li me
svi razumete?, znojem lica svoga.

A onda se obratio svojoj kćeri:

- Kako si dobro izabrala, Prisila. Ko bi rekao da će ovaj jadnik za koga si se udala biti
hiljadu puta bogatiji od svog tasta, od mene, i sve sa znojem lica svog.

- Joj, tata, od hleba se ne znoji - objašnjava Prisila naivno pre nego što je sluškinja
uslužila sokom od lubenice, kojoj je zahvalila šamarom.

Međutim, don Seles usmerava pažnju prema drugoj strani stola, prema svom sinu
Abelardu.

- Da čujemo, Abelardo, zašto nisi kao tvoj šurak? Zašto ga bar malčice ne imitiraš,
ha?

Abelardo je bio ozbiljan i poseban momak prema kojem sam osećao duboko
poštovanje. Priznajem sada, kada je došao trenutak iskrenosti, da niko u porodici Olgin, ni
moja žena, ni njen otac, niti njena pokojna mamica, Bog neka je čuva, nije izazivao u meni
toliko poštovanje kao ovaj ćutljivi mladić, otporan na očevu verbalnu nasrtljivost, kao i na
glasan smeh svoje sestre. To se događa u najfinijim porodicama. Uvek postoji jedno izuzetno
stvorenje za koje se čovek pita, a ovaj, odakle je došao? Zato što nije bio ni poput svog oca
niti sestre niti pokojne, i tako dalje, mamice čija se soba čuva kao neka vrsta snobovskog
memorijala, pošto je i tako dalje obožavala ružičastu boju, sve je u njenoj sobi u tom tonu -
zavese, zidovi, krevet, jastuci, tepisi, pokrivači, fotelje, čak je i ogledalo bilo ružičasto, valjda
radi jačanja donja Rosendinog samopoštovanja, ako je uopšte ikada bilo slabo (sumnjam u
to). Samo jedan detalj kvari ružičastu simfoniju - jedna bela kamelija u vazi. Tu je i gvozdeni
bide napravljen da istrpi svaki nagon.

- Stvarno je bila romantična - rekao bi don Seles, bez daljih objašnjenja, poput dogme
za njegovog pouzdanog slugu, to jest mene, razume se, ubeđen da je kuća koja mu čini - mi
čini - čast da bude primljen u svoje okrilje prepuna vrlina.

Da ne govorimo da je i kupatilo takođe ružičaste boje. Uključujući toalet papir i vodu

- u šta sam se uverio kada sam povukao ružičasti kanap.

Pošto sam bio ubeđen da je porodica Olgin bila ekscentrična, bezdušna i

konvencionalna, pažnju mi je privukao mladi Abelardo, koji nije bio ni jedno ni drugo; mada
je, istina, bio ekscentričan u odnosu na svoju porodicu. Visok, vitak, ćutljiv, ličio je na drugu
vrstu. Nije pripadao Olginovima.

- Da ga nisu usvojili? - upitao sam Prisilu šaljivim tonom.

- Prostačino! - prekorila me je oštro. - Bezobrazniče! Kopile! Na mom ranču su nikla

dva stabla!

Pokušao sam da povežem ove grube uvrede s mojim pitanjem ali nisam našao
nikakvu vezu. Prisila je bila takva. Za nju nisu postojali uzrok i posledica. Nikada. Nizašta.
Zbog toga nismo imali dece.

- Obožavam tvoj stomačić - rekao sam joj s puno ljubavi. - Želim da raste i raste.

- Da budem debela? - razbesnela se. - Zar više voliš da budem debela? Zar to želiš,
čudovište jedno? Da me gledaš deformisanu, bezobrazniče?

- Ne, to nije deformacija, znaš li?

- Ah, da? Dakle? Šta znači izgubiti liniju? Da li znaš ko mi je podario vitak stas? Bog,
naš Gospod, i jedino on može da mi ga oduzme...

- Onog dana kada budeš umrla - rekao sam bez zle namere.

- Ah! Znači, to želiš! Da me ubiješ! Nitkove! Bezdušniče!

- Nisam rekao da...

- Da se udebljam poput vašarskog balona dok ne puknem, kukavice! Bezumniče!

Ulizice! Tamo na velikom ranču!1

Kao što sam već rekao, Prisilino izražavanje je skoro uvek bilo izvan konteksta.

Ne, nije mi uskraćivala „svoje usluge”. Ali je preduzimala takve mere zaštite da sam
ja na kraju izgubio ne samo strasnu želju nego i volju. Na sreću, sve se događalo u mraku.
Prisila nikada nije videla moj polni organ. Tako je bolje! Ja nikada nisam video njen. Strašno!

- Ugasi svetlo.

- Dobro.

- Ne gledaj me.

- Kako da te gledam? Mračno je.

- Diraj me bodežom.

- Šta ti to znači?

- Diraj mi skapular.

- Nemaš ga.

- Budalo.

- Ah.

U svemu tome loše je bilo to što ona jeste imala skapular tamo gde ne bi trebalo da ga
ima, tako da je moje fizičko približavanje počinjalo da mi liči na neoprostivo svetogrđe. Kako
milovati Isusovo sveto srce? Kako da sisam grudi (ili šta god da su) Svetom Gospodu od
Žalosti? Kako, napokon, da prodrem do Sveca svih svetih pokriven Veronikinim pokrovom, a
pošto sam je pomešao s Magdalenom, verovao sam da su obe bile sestre Gospoda, izbavljene
verom, zbog čega sam oduzimao nevinost Mariji, izuzev ako devojke nisu bile mlađe od
Isusa, onda, kao što kažu za ruletom, rien ne va plus! I neka idu svi u Vitlejem!

1 Refren poznate meksikanske narodne pesme. - Prim. prev.

 - Najveselijem crncu, kojeg upoznah u Havani pružila sam - pevala je Prisila kada bi
doživela - zadovoljstvo.

U mraku. Ne videvši nikada moje nago telo - tako je bolje.

 6.

Onaj koji čita shvatiće da je onaj koji piše imao potrebu da potraži utočište izvan
kuće. Samo da bih mogao da zaboravim porodicu Olgin. Kako žive tako i mrtve. Da bih
mogao da se pogledam u ogledalo bez stida, jer su me Prisila and family posramljivali
sopstvenim i tuđim stidom.

U želji da učvrstim svoj autoritet, koji sam stekao ženidbom s Prisilom (priznajem
pred vama), ženidbom iz računa odnosno bekstvom od bede (od siromaštva), i da se
munjevitom brzinom popnem na društvenoj lestvici (arriviste, social climber) daleko više od
mojih zasluga, mada nikada ispod mojih slabosti, ja sam Olginovima dao mnogo, odnosno
više nego što su oni meni dali. Kontrast je bio smešan: s obzirom na to šta sam bio i šta sam u
odnosu na njih, imao sam ogromnu slobodu da postanem drugačiji da odem od kuće i gradim
svoju karijeru.

Don Selestino me je finansirao? To je čista izmišljotina. Vratio sam kredit s kamatom.

Povukao sam granicu. U kući u Lomas Virejesu brzo sam se privikao na ekscentričnosti
porodice. Izvan nje, bio sam svoj čovek. Nikakvih uticaja iz kuće. Zabranjujem, gospođice
sekretarice, da mi prosleđujete telefonske pozive moje supruge ili mog tasta. Obavite sami to
što traže, naravno, ako je nešto bitno (novac, imanje, neodložni sastanci). Ne obraćajte pažnju
ako su u pitanju neke idiotarije (radno vreme frizera ili salona lepote, žalbe na poslugu,
večere s nižom, mnogo nižom klasom, boli me glava, zašto me više ne voliš?, gde su ključevi
od kola?, da li mogu da stavim Papin portret u dnevnu sobu?).

Znači, moja kancelarija je moj hram, po definiciji nepovrediv, po vokaciji sveti. Moj
lični život u nju ne ulazi. Moji službenici znaju za to i ponašaju se prema meni s poštovanjem
koje čovek - odnosno ja - zaslužuje, čovek o kojem ništa ne znaju izvan kancelarije i
poslovnih aktivnosti. Moja kuća je agora izveštačenosti, kukavičluka, spletki, ucena onih koji
veruju da te imaju u šakama samo zato što te poznaju od malena i s rupom na čarapama. To je
nesreća familijarnosti. Zahvalan sam joj što mogu da ne obraćam pažnju na nju. Ne zanima
me. Ne zaslužuje. Ja klatim nogu preko rukohvata.
 Moje istinsko ja rađa se i preporađa kada ulazim u kancelariju, sekretaricama dajem
uputstva i sedam kao predsedavajući za sto oko kojeg su moji saradnici.

Oslovljavam ih sa ti.

Oni mi persiraju.

(Bar neka privilegija autoriteta.)

Ustaju kada ulazim.

Sedim dok oni izlaze.

Nikada ne idem u WC.

Pišam ranije.

Ne pijem vodu.

Oni to rade: ustručavaju se preda mnom zbog svojih potreba.

(Reči, nivo. Njima su potreba. Ja imam.)

Otuda, čuješ li, moja zbunjenost (prividna, to je tačno: ako me nešto zbunjuje, ja znam
kako da sakrijem moju neugodnost). Otuda, ponavljam, moja zbunjenost toga dana - šestog
januara - kada su svi došli sa crnim naočarima.

Nisam pokazivao svoju zaprepašćenost, samo sam im uputio šalu.

Krenuo sam da rešavam tekuća pitanja, da tražim mišljenje, da im dozvoljavam da

odlaze u WC, da im nudim vodu, sve kao da se ništa...

Sastanak se završio. Povukao sam se. Svi su ustali.

Šta li me čeka sledeći put?

Zakazao sam sastanak za ponedeljak - danas je petak.

Moji saradnici su i dalje nosili sunčane naočare. Naslućivao sam poglede iza tamnih
stakala. Poglede nepoverenja zamaskiranih osećanjem straha. Izolovanost u odnosu na mene
koja je istovremeno značila pobedonosnu barijeru i šansu za uzimanje. Trik moći koji su moje
vibrirajuće antene odmah registrovale. Moć nemoći koju sam im ja nametao. Nemoć moći
kojom su mi oni uzvraćali. Pucketanje parketa pošto je jedan od njih ustao da bi otišao do
toaleta: nikada ranije nisam čuo takav zvuk. Skupio sam noge.

Šta se događa?
 Nisam želeo da dozvolim da mi oni objasne o čemu je reč. Požurio sam osetivši da
hodam na rubu ponora. Morao sam da donesem odluku zato što me je ponašanje
(buntovničko?, nepristojno?, u svakom slučaju, nepodnošljivo?) mojih saradnika na to
primoravalo. Nisam razmišljao o posledicama. Izdao sam naređenje.

- Komete, skinite naočare. Sinulo je sunce.

Svi su me gledali zaprepašćeno.

Znao sam da sam pobedio.

Ali, prosta činjenica da se nađem u kabinetu buntovnika poljuljala je sigurnost kojom

sam, do tada, vladao nad njima i vladajući nad njima, vladao samim sobom.

Svi su i dalje nosili tamne naočare. Nisu ih skinuli, neposlušnici jedni.

Ali to je druga priča.

 7.

Uteha je svima potrebna. Pas lutalica tumara u potrazi za gospodarem koji će ga uzeti,
okupati, paziti: jelo i krov nad glavom, mnogo su dragoceniji kada ne zavise od samog
čoveka, već od tuđe dobrote. Ptica u kavezu zahvalna je za hranu ali čezne da leti slobodno;
kada pobegne i odleti, čezne za hranom koju je ostavila. Deca se u mladosti - tako mi kažu -
bune protiv svojih roditelja, odlaze u svet i vraćaju se skrušeni, traže krov nad glavom, hranu,
udobnost i ljubav. Znam slučaj jednog mog prijatelja, Abela Pagana, koji je buntovnički
otišao od kuće ali ga je stvarnost naterala da se ponizno vrati. Ne zna se kako će se stvari
završiti. Vidite, ja imam sve što mi je potrebno u ovom trenutku. A Meksiko? Te da li je
devalvirao peso? Te šta ako narkomani preuzmu vlast? Te šta ako grad zauvek potone i
isplivaju govna sve do Lomasa? Te šta ako putevi postanu neprohodni, prepuni razbojnika
kao što je bilo u XIX veku? Šta ako vaskrsne Zapata? Šta ako proleti muva a Valentin tek
tako potvrdi da su u pravu... Šta ako se dogodi veliki zemljotres i svemu dođe kraj?

Pas, ptica, dete, večeras se približavam kući u kojoj živi Ele.

Ne želim da pokažem rane. Odlazim u krevet, kao i uvek, celovit, umiljat, simpatičan,
bez vidljivih ogrebotina, bez nepotrebnih objašnjenja nalik anglosaksonskom dictumu toliko
omraženom među Latinoamerikancima, prevarenim ženama i muškarcima koji varaju.

Never complain. Never explain.

„Ne žali se nikada. Nikada ne objašnjavaj.”

Ele ne traži objašnjenja i nikada me nije čula da se žalim. To je deo našeg dogovora.
Ele je takva kakva je, s njenim divnim atributima, s njenim dopustivim manama, njenim
objašnjivim porocima. Pruža mi toliko stvari da ne mogu da joj prebacim nijedan nedostatak.
Ele je svesna da ih ima. Štaviše, ona ih pokazuje.

Šta još da kažem?

Ele se često dosađuje. Traži zabavu i razna iznenađenja. Ele voli sebe jer smatra da ko
voli sebe voli i druge. Ele se ne boji da pokaže svoje slabosti zato što veruje da postoji veća
mogućnost za iznenađenja ako ljubavnik zna ko smo. Nečujno me moli da se prepustim
nagađanju, da joj ne ispričam sve, da joj dam mogućnost ne samo da me voli nego da me voli
još više zbog onoga što još ne zna o meni.

Želi da budem njena misterija i da Ele i dalje bude moja misterija.

Stvar je u tome što ja ne znam ništa o Ele. Imamo prećutni dogovor. Kao u pesmi,
„nemoj odmah sve da mi kažeš, dopusti mi da verujem da prošlost ne postoji i da smo rođeni
u trenutku kada smo se upoznali”.

O Ele mi ništa nije poznato izvan života koji provodimo zajedno, od trenutka kada
smo se upoznali, a Ele zna o meni samo stvari iz javnog života, dok o mojoj prošlosti ne zna
ništa. Poredim se sa Ele pretvoren u gustu zavesu koja zaklanja moj život pre braka s
Prisilom, pre nego što me je porodica Biskvita načinila poznatim. A to je ono što Ele i ja
imamo zajedničko. Volimo se ovde i sada, ne obazirući se na naše prošle živote. Ljubavnici,
deca, ambicije: bez zakletvi, u našoj vezi jedino postoji ovde i sada. Međutim, dogodi mi se
da padnem u iskušenje da se sećam, ali tokom prekovremenih sati, da ih tako nazovem, i to
samo u razgovoru vođenom u strogoj tajnosti, koji nije za objavljivanje, s tobom, čitaoče.

Koji nije za objavljivanje? Šta ja to pričam?

Iznenađujem samog sebe.

Naravno da je Ele poznat moj društveni status. Nikada ga ne pominje, da bih se svaki
put kada pređem preko njenog praga osećao kao novi čovek, spreman da se istog trenutka
preda, u noćima tajne ljubavi sa Ele, kojoj nije poznata moja porodična situacija, izuzev
podataka koje svi znaju - da sam oženjen, da je moj tast Kralj Biskvita. Podaci, dodajem, koji
su za Elin slobodoumni duh potpuno beznačajni.

„Slobodoumni duh”. Da li to postoji? Da li postoji bar jedno ljudsko biće koje nije
vezano, na neki način, za svoju prošlost, svoje korene, svoju porodicu? Ili za svoju profesiju,
zadatak, odgovornost?

Da, da, postoji i zove se Ele. Mislim da je tako.

Ne znam ništa o njenoj prošlosti (bolero again), niti želim da saznam. Čak i kada bih
to želeo, ne bih ništa postigao, a Ele, zapravo, nema tajni: Ele je tajna. Sve što Ele kaže i čini
kao da je proisteklo iz samog trenutka, bez ikakvog prethodnog razloga (ili bar bez nekog
bitnog razloga). Nikada nisam upoznao osobu koja živi isključivo u sadašnjem trenutku.
Uprkos tome, kakvo znanje počiva u njenom pogledu, kakvo iskustvo se ogleda u njenim
delima, kakve misterije u njenim rečima. Jedino što ništa od toga ne može da bude pripisano
nekakvoj prošlosti koja ne postoji zato što Ele u svakom trenutku jednostavno prihvata
prošlost kao sadašnjost, i budućnost takođe. Želim da kažem: kada se Ele seća, ona čini da
osetim da nije vredno samo sećanje već i sam čin sećanja koji se događa upravo sada. A ako
Ele želi, to što priča, predstavlja, takođe, čin želje u ovom trenutku. Ele briše prošlost i
budućnost pretvarajući ih u večitu sadašnjost: ovde i sada, potpuno ovde i sada, takvom
snagom koja ne samo da objašnjava Ele nego objašnjava i mene, moju strast prema jedinom
stvorenju koje me izbavlja iz jadne i komične situacije u mojoj kući i iz žalosne ozbiljnosti
moje kancelarije kako bih se našao - oh, kako je lepo, neobično, celovito! - u stvarnom
trenutku u kojem postojim sa Ele, živim sa Ele, volim sa Ele.

Ovde nestaju brige, obaveze, gluposti iz ličnog života, maskarada iz javnog života.
Ele me oslobađa, vraća me samom sebi, u onaj deo moje ličnosti koji bi u drugim
okolnostima ostao skriven, pritajen, a možda i zauvek izgubljen.

Grlim Ele, dišem joj na uho, Ele mi diše na usta, a život ne samo da se vraća: nikada
nije ni otišao, uvek je bio ovde i ne znam zašto ne ostavim sve da bih se predao, bezuslovno,
bez dopuštenja, bez savesti, Elinoj ljubavi.
 8.

Prekinuta ljubav. Ja sam izabrao stan za Ele. Uslovi: da mogu neopaženo da izađem i
uđem. Zahtevi: mesto koje je istovremeno u centru i zaklonjeno. Rezultat: uzani prolaz u ulici
Oslo, između Nice i Kopenhagena.

Mesto: Crvena zona, promet raznolik, danju i noću, zabave. Radnje: ostaviti kola u
ulici Hamburg. Neprimećeno hodati među ljudima nekoliko blokova. Biti svestan da je čovek
samom sebi najbolja maska. Toliko me viđaju preko televizije, u novinama, na skupovima, da
niko i ne pomišlja da sam upravo ja taj čuveni gospodin koji ide peške, bez pratnje, između
ulice Đenova i Antverpen.

To je rizik.

Do sada nije omanuo.

A ako me jednog dana neko prepozna, pozdravi me ili zaustavi?

- Gospodine! To ste vi!

- Kakva čast!

- Kakva otmenost!

- Hoćete li mi dati autogram?

- Kakav demokrata!

- Kakva prostodušnost!

Ništa, ništa, mahnem rukom u znak potpunog odsustva taštine, odlučno, normalno,
ništa, ništa, poput bilo kojeg građanina, prolazim ovuda, posmatram život, znate, život u
zatvorenoj kancelariji, među čuvarima u neposrednoj blizini, čoveka navede da izađe ovako,
anonimno, među vas, da bude kao vi. Hvala, hvala, čekaju me, do viđenja, do skorog viđenja!

- Kako je jednostavan!

- Kakav demokrata!
 Naravno, ukoliko jednog dana budem otkriven kako hodam Crvenom zonom, istog
trena ću prekinuti moj put prema Elinoj ulici Oslo i biće bolje da skrenem do stanice naspram
Belinghauzena i vratim se kući.

Šta me tamo čeka?

Ove večeri, zanesen, iako sam planirao da uživam sa Ele, vraćam se zato što su me
prepoznali i ponovo sam morao da odem u Lomas Virejes. Naišao sam na pravu porodičnu
prepirku. Don Selestino, prekoreva svoga sina Abelarda usred dnevne sobe, preplavljen
besom (ili je bes bio preplavljen njime, zato što nam mane i vrline prethode i nadživljavaju
nas). Sirota Prisila cmizdri na stepeništu, a ja upadam, miran mada razočaran (ili će biti
obrnuto) u najnezgodnijem trenutku.

- Lenštino! - dere se Seles. - Ti hoćeš da proćerdaš moj imetak.

- Ne - kaže Abelardo mirno. - Želim da sledim svoju vokaciju.

- Vokaciju, vokaciju! Ovde nema mesta vokaciji. Vokacija je lenčarenje - uzvikuje don
Seles poigravajući se rečima koje nije poznavao. - Ovde se rmbači. Ovde se teško radi. Ovde
treba da se upravlja imanjem.

- To nije moja vokacija, oče.

- Naravno da nije, ti beskorisni stvore, to je tvoja dužnost, jesi li me razumeo? Svi

imamo o-ba-ve-ze. Ovde nema šale! Ovde nema šegačenja. Završili smo!

Don Seles je udahnuo previše vazduha koji mu očigledno ne prija...

- Ah, kako da ne! - maše kao da maramicom skida prašinu. - Mladi gospodin se
izvinjava. Mladi gospodin ima, zamislite, ni manje ni više nego vo-ka-ci-ju. Mladi gospodin
odbija da radi...

- Ne, oče, ne odbijam da...

- Umukni, bezobrazniče! Ja imam reč!

- Ja imam pravo.

- Šta, šta? Šta to imaš? Šta si...? Jesam li ja to dobro čuo?

- Ja ne želim da vodim posao. Ja želim da budem pisac.

- Šta da budeš? Da li se to jede s nečim, besposličaru? Supa od slova? Kolač od

papira? Preliv od mastila? Kome se vi rugate, don Atomrave? Malo više poštovanja prema
vašem gospodinu ocu koji vas je odgojio, da, gospodine, koji vam je sve pružio, obrazovanje,
krov nad glavom, odeću, da biste sad stali pred mene sa idejom da želite da budete pisac! Šta
vi, dakle, mislite, ko sam ja, gospodičiću?

- Ne tražim od vas ništa.

- Ne tražiš zato što sam ti sve dao. Tako mi uzvraćaš! Kukavice!

- Stanite! - progovara stidljivo Prisila, sa četvrtog stepenika. - Smirite se!

Niko ne obraća pažnju na nju.

- Uči od tvog šuraka Adama (a to sam ja).

- Ja obožavam Adama - usuđuje se da izusti Ablelardo.

- Baš dobro! Adam se oženio tvojom sestrom da bi uspeo, prodao je gaće, bio je
gospodin nikogović, prosjak, nije imao gde da legne a vidi sada, on je stvarno znao da
iskoristi moj položaj i moj imetak, pokvarenjak, uspeo je i postigao šta je postigao
zahvaljujući tome što se oženio tvojom sestrom...

- Venčanje - potvrdila je jecajući Prisila. Međutim, niko nije obraćao pažnju na nju.

- A pogledaj ga sada, sada je velika zverka, sad je kako treba, pravi, zar te nije
sramota? Zar ti nije krivo?

- Ja ne... - hteo je da promrmlja Abelardo.

- Ništa ti, bestidniče - don Seles podiže preteći ruku. - Ti...? - prekide spazivši me dok
se okretao i videvši kako ga ozbiljno gledam, bez potrebe da mu se izvinim, dok idem pravo
prema Abelardu, da mu pružim ruku.

- Ne dozvoli da te ponize, šurače.

- Ja ne... - mrmljao je ovaj.

- Imaj ponosa.

- Ja...

- Odlazi iz ove kuće. Kreni svojim putem.

- Ti...

- Ništa. Od mene ne očekuj ništa. Kreni svojim putem.

Moje reči su ih sve utišale.

 Po običaju bio sam smiren, nisam gledao ni u koga. Ja sam svoj gospodar. Nema
svađe. Nema podsmeha. Nema zaleđine. Ni trijumfalizma. Don Seles stoji skamenjen poput
statue. Prisila hladna i nepokretna. Abelardo se uzdržava da se ne osmehne ljubazno i da me
ne zagrli sa zahvalnošću.

Sve zbog toga što su me prepoznali na ulici i što nisam mogao da padnem, kao što
sam želeo, u Elin zagrljaj.

Prisila pljesnu služavku koja se penjala s poslužavnikom u ruci i život se normalno

nastavi.
 9.

Jesi li već video, Adame? Kakva stvar? Kakvo dete? Božije dete. Kakvo dete?

Pojavio se tamo gde su ga najmanje očekivali, saopštava mi Ele, koja me obaveštava

o pričama koje ne dopiru do direktorskog salona.

Na raskrsnici ulica Kintana Roe i Insurhentes. Postavio je malo postolje s kojeg

nadgleda saobraćaj na bulevaru. To nije otvoreni prostor već mesto gde se brzo vozi, gde se
naglo koči, mesto nestrpljivih tipova i strašnih faca. To je mesto gde se spajaju avenije, gde se
smenjuju prekomerna brzina i zagađenje, što stvara još veću nervozu.

Treba videti to - bila sam da pogledam, kaže Ele - kako zaustavlja saobraćaj, u beloj
tunici, na postolju kao onaj svetac na stubu usred pustinje, sećaš li se Bunjuelovog filma?, ne
sećaš se?, kada Sveti Simeon propoveda u pustinji, dok ga slušaju patuljci, njegova majka i
Demon. Ne, ovo dete propoveda na raskrsnici ulica Kintana Roe i Insurhentes, Adame, a
tipovi mu prvo psuju majku što ometa saobraćaj, posle se zaustavljaju, izlaze iz kola,
ismejavaju ga, psuju ga što pravi zastoj, viču, kasnim, gubi se derište...

- Derište?

- Nema više od jedanaest godina, Adame. Da ga samo vidiš...

- Vidim ga u tvom pogledu. Šta ti je dao? Otrovni cvet?

- Ozbiljno, Adame. U početku su se ljutili, ali počinju sve više da obraćaju pažnju,
kao da postaju zaslepljeni njime, razumeš li me?

Pokretom sam joj rekao da ne razumem, ali sam pažljivo nastavio da slušam njenu
priču...

- Pažnja - ponovila je Ele. - Znaš? Shvatila sam da je naša velika mana što ne
obraćamo pažnju.

- Nemoj da skrećeš, Ele. Nastavi s tvojom pričom.

 - To je moja priča. Ne obraćamo pažnju na druge. Ne obraćamo pažnju na nas same.
Dopuštamo da stvari prolaze, događaju se, poput vetra, pored drugih, zar nije tako?

Pitao sam je da li njenim govorom želi da mi prebaci to što nisam obavešten o

propovedniku na uglu ulice Insurhentes i...

- Propovednik od jedanaest godina.

- Pa.

- Božije dete.

- Aha.

- Ma, ne, pričam ti zato što ti ne možeš da odeš do tamo da vidiš šta se događa. Ja
mogu. Mene niko ne prepoznaje...

Ako je to bilo prebacivanje ljubavnice u senci, ja to nisam registrovao...

- Šta kaže?

- Ne trčite više, to kaže. Ne žurite. Kuda žurite? Zar ne možete da sačekate ni jedan
minut? Zar ne želite da čujete glas Boga?

U početku je bilo trubljenja i ismevanja. Dečakov pogled je nametnuo tišinu.

- Da si ga samo video, Adame. Vladajući pogled. Pogled poput zakonske pretnje.

Pogled ljubavi, takođe. Velike ljubavi pomešane sa autoritetom i zrncem pretnje. Sve to u
detetu od deset, jedanaest godina.

- Je li plav? Mora da je ružan? - hteo sam da spustim Elin ton pun divljenja, što je
počelo da mi ide na živce.

- Ne znam, ne znam... Svetao je. To. Svetleo je.

- Poput Isusa - hteo sam da se našalim.

- Ne, ne, ne, ne - odmahivala je Ele glavom - to ne, to bi bilo kao neka parodija, zar
ne, ne, ovo dete nije Bog, nije Isus, ne znam, Adame, kako da ti objasnim, on je glasnik...

- Kako to znaš?

- Adame. Imao je krila na člancima. Krila na člancima. Da li me razumeš?

- Da, i nisam oduševljen. Svako može da zalepi krilca na člancima, na leđima, na...

- Ali niko to ne radi...

 Ispitivao sam je.

- Da li je skinuo krila s nogu, čuješ li me?

- Priznao je da je varalica?

- Naprotiv!

Rekla je da dečak ide u školu. Išao je u školu svako pre podne. Naučio je da čita, piše,
peva, računa, crta. Ali čim bi izašao iz škole preobražavao se. Slušao je naređenje iznutra, iz
svoga srca, rekla je, i oblačio je belu odoru i lepio sebi krilca na članke i stavljao belu periku,
plave kovrdže i izlazio da propoveda na toj raskrsnici, niko mu to nije naređivao, izuzev
unutrašnjeg glasa, potrebe njegove duše, govorio je, bio je dete koje ide u školu, ništa više,
voleo i da se igra klikerima, ali čini to što mora da učini, ne zato da bi ispunio zapovest, nego
zato što nema drugog puta koji bi sledio, to nam je rekao.

- Nam? Mnogo nas je, zar ne?

- Adame, gomila raste svakog popodneva. Zar nisi čuo?

- Vrlo dobro znaš da nisam u dobrim odnosima s vlastima u gradu.

- Pa, trebalo bi da se raspitaš. Zar misliš da te grad vara? Onda veruj meni, ljubavi.
Pričam ti ono što vidim.
 10.

Abelardo je otišao iz očeve kuće i došao da mi ispriča sledeće:

Rođaka Sonsoles došla je da mi kaže, ližući svoju lizalicu Mimi i koketirajući, da je

razgovarala s pesnikom Maksiminom Solom i da on želi da me upozna, da me čeka u svojoj
kući u naselju Kondesa u pet po podne. Požurio sam na sastanak: Maksimino Sol je bio veliki
pisac; vršio je neku vrstu tiranije nad meksičkom književnošću, prisvojivši izdavanje časopisa
i, preko svojih učenika i pristalica, objavljivanje kritičkih prikaza u novinama. Požurio sam,
priznajem, jer sam i ja bio oduševljen, suzbijao sam u sebi buntovnički nagon ali sam shvatio
takođe da je ponos bila vrlina i luksuz za jednog mladog nepoznatog pesnika.

Maksimino Sol2 me je primio u svojoj radnoj sobi obloženoj drvetom, u koju me je

uveo čovek od tridesetak godina, užarenih očiju i brčića u stilu Valjea Arispea, nalik
kolonijalnom kajzeru. Ličio mi je na pesnikovu naoružanu ruku koja je, ciničnim
razmetanjem, svoje napade protiv Solinih neprijatelja potpisivala imenom „Luna”, 3 dok se
ovaj, na uzvišenom Olimpu, blaženo pravio da ništa ne zna i ostavljao svoje satelite da se
suludo valjaju u podnožju. Poslušnik svoga gospodara, neviđeni parazit, koji nikada ne bi
dozvolio da bude sluga nekom ko je jači od njega: kao rob novca i moći, nikada ne bi mogao
da živi na vlastiti račun. Zamislio sam tog pomoćnika, neznatno debelih bokova, s
okovratnikom i ptičijim perom, kako doslovce beleži reči pesnika, koji me je prema starom
meksičkom običaju, primio u trodelnom odelu, beloj košulji, s debelom svilenom kravatom i
kopčom. Njegovo maleno i debeljuškasto telo stezao je prsluk na sive pruge, dok mu se
podvaljak prelivao preko čvora od kravate. Prsluk je, umesto da pritegne telo, bio njime
opasan, tako da je Maksimino izgledao kao da je sastavljen od dva savršena kruga, s
podvaljkom koji kreće od stomaka, i stomakom koji počinje od vrata. Ipak, ogromna
lavovska glava, skupljala je svu nedostajuću energiju mlohavog tela, a brižljivo raščešljana
kosa davala mu je divlji izgled, naglašen mešavinom nadraženog i prezrivog pogleda.
Međutim, Maksimino Sol je svojim anđeoskim nastupom, na čudesan način, uspevao da
2 Sol na španskom znači Sunce. - Prim. prev.
3 Luna na španskom znači Mesec. - Prim. prev.
prikrije čitavu pojavu.

Seo je i rekao mi da mu je pažnju privukla pesmica objavljena u listu K... Bilo je,
možda, previše Nerudinog i Lorkinog uticaja - osmehnuo se, kao što rekoh, nevino - i
nagovarao me je da se, u svakom slučaju, opredelim za uzore poput Horhea Giljena i Emilija
Pradosa, koji bi se mogli prepričati tako da se to ne primećuje previše. U svakom slučaju,
nastavio je, podražavanje je u književnosti neizbežno i, napokon, dobar izbor mentora
predstavlja dokaz talenta.

- Nadareni ste - rekao je ljubazno prelistavajući časopis s mojim književnim

početničkim pokušajima kojeg mu je prepisivač dodao otvorenog - a osim toga, mladi ste...

Sedeći nelagodno naspram tako značajne ličnosti, osećao sam se neprijatnije u svojoj
duši nego u telu. Ne dajući odgovor na pohvalne tvrdnje, razgledao sam skupoceni mahagonij
u radnoj sobi, divio se savršenom redu u policama i razmišljao, blagonaklono, kojim li je
redom pesnik ređao knjige, da li prema književnim rodovima, po alfabetskom redu,
hronološki, ili je sve kombinovao? Razmišljao sam da ne bih video ono što je bilo očigledno:
Bio sam regrutovan da bih kao mladi i talentovani pesnik pristupio, kao što mi je upravo bilo
saopšteno, časopisu K..., čiji je urednik bio Maksimino Sol. Pesnikova rečenica bila je
upućena jednom regrutu. Njegov prijatan osmeh i pažljiv pogled govorili su mi, bez reči, da
mi je ukazana velika čast, a tako sam to i shvatio:

- Hvala.

Ali moja mladost, koja je bila nesporna, i moj talenat, i dalje sporan, udruženi u
jednoj jedinoj jednačini, nisu prestajali da me uznemiravaju, naročito kada je Sol započeo
opsežno izlaganje o nedostatku istinske inteligencije u našoj književnosti.

Pomenuo ih je sve - pesnike, Alfonsa Rejesa, Salvadora Novoa, Ksavijera Viljarutiu,

Haimea Toresa Bodeta, Horhea Kuestu, Hilberta Ovena, Hosea Gorostisu, Karlosa Peljisera i,
još, Tabladu, Urbinu, Gonsalesa Martinesa, i nekoliko romanopisaca: Asuelu, Gusmana,
Munjosa, Feretisa, Magdalena. - Sol je počeo da ih otpisuje, jednog po jednog, pisce iz svoje
generacije, iz ranijih generacija i, čak, one iz generacija koje su mlađe od njegove. Delio je
nadmoćno nagrade i kazne, dodeljujući ovom pesniku drugo mesto, onoj dvojici treće, a
onom tamo prelaznu ocenu, a velikoj većini nedovoljnu ocenu, dok je jednog, njegovog
smrtnog neprijatelja, oterao u ćošak s magarećim ušima i osramoćenog. U svakom slučaju,
pesnici, bilo da su osrednji ili loši, sedeli bi u prvim redovima a romanopisci, mentalno
zaglupljeni književnošću, u poslednjim.
 Počeo sam da se pitam, slušajući ga, koje li je mesto odredio meni, naročito kada više
ne budem mlad i kada budem imao svoja sopstvena ostvarenja. Shvatio sam, takođe, koje je
mesto odredio Maksimino Sol samom sebi u tom večitom salonu razreda, u kojem je,
naizgled, učitelj bio, istovremeno, nagrađeni učenik.

- Nije nimalo zanimljivo to što se danas stvara. Ali treba imati poverenja u mlade.
Mesta su, zapravo, prazna: prve klupe nisu zauzete. Jedino mladi, vremenom, mogu da ih
ispune.

Napravio je učiteljsku pauzu i pozvao me, srdačno, da sarađujem u njegovom

časopisu. Nije trebalo da kaže: ovo je bio - jedini - put ka mom prosvećenju.

Zamislio sam sebe kako sam se vratio u školu i da sam s profesorom. Pošto je moje
školsko iskustvo bilo sveže, mogao sam da se upitam spontano: da li će mi život proteći u
očekivanju da me Maksimino Sol propusti ili obori, da zavisim od jedne desetke, petice, nule,
ili od vaspitne kazne nakon časova: da napišem sto puta na tabli: u meksičkoj književnosti ne
postoji ništa izuzev dela Maksimina Sola?

Rekao sam mu da možda ima pravo, da je moja mladost neumerena i da u mojim

godinama mogu da očekujem da bez bilo kakve potpore...

Grubo me je prekinuo! Rekao je da mladost nije večna i da se pesnička energija gubi

ukoliko se ne usmerava.

- Disciplinovan sam, učitelju - rekao sam mu, ne mereći dvosmislenost reči.

Nekako ushićen ili razljućen, dodao je da je Meksiko zemlja sklona žrtvovanju i da

ljudi koji pokažu talenat brzo postaju meta napada opasnih po život.

- Onaj koji nagne glavu, odseku mu je.

Bez štita koji će vas braniti, talenat nije dovoljan, koliko god da je veliki, nastavio je.
To su vam časopis, grupa, učitelj, koji predstavljaju odbranu semena večito ugroženog
zavišću i teškim polemikama; šovinizam, ukoliko pesnik pokazuje svoje neizbežno
univerzalno znanje; kosmopolitizam ukoliko, naprotiv, nosi previše narodne nošnje, da to
tako nazovemo; politički kompromis zahtevan od levice, purizam u umetnosti koji traži
desnica... Kako bih mogao ja sam da se sačuvam, ja, tako mlad, ja, tako talentovan, tako...?

Dok sam ga slušao, gledao ga, kako sve to govori skoro jevanđeljskom zabrinutošću
za moju jadnu ličnost, uplašio sam se da je u meni i u mom delu video samo mladalačku
poeziju koja bi, veličajući početničko iskustvo i životnost, poslužila starom literati za
moralisanje pred svojim savremenicima, čineći da se osećaju krivim što oni ne poseduju ono
što je Maksimino Sol, pokroviteljski štiteći jednog mladog pisca, još imao: dakle, početničku
životnost, iskustvo iznenađenja. Osećao sam se ogoljenim zbog manipulacije koja mi je
nudila zaštitu u budućnosti i moguću slavu u zamenu za moju privrženost hijerarhiji koju Sol
predvodi; hijerarhiju vrednosti, tekstova, interesa... Osećao sam se izabranim kako bih
opravdao zahteve pape jedne književne crkvice pred suparničkim prvosveštenicima. Zamislio
sam sud u kojem je naša mladost bila preko potrebna potpora za stalne zahteve jednog starog
pisca pred odraslim svetom: - Pogledajte, ja imam više mladih od bilo koga u mojoj okolini, a
ti mladi mene uzdižu dok vas degradiraju, suparnici moji...

- Želeo bih da čujem sopstveni glas - rekao sam nevino.

Maksimino Sol se uzdržavao da se ne nasmeje. Ozbiljno je rekao:

- Ja predstavlja nas ili ne postoji.

Sad sam se ja uzdržavao da se ne nasmejem sofizmu, ali pesnik nastavi:

- Naša grupa, naš časopis, čine jedan hor. Izvan njega, sve je kakofonija, Abelardo.

Abelardo, ponovio je klimajući glavom u znak izvinjenja, mogu li vas tako zvati? Do
prelaska na ti nedostajao je samo jedan korak. Iz nekog razloga, odbijala me je bliskost s
njim, a naročito s pomoćnikom koji je, stojeći, ukrštao poglede beskrajnog iščekivanja sa
svojim gospodarom. Nikada nisam video očajnijeg čoveka od njega. Iščekivanje je u njemu
bilo sve, ali, šta je taj čovek čekao? Nazvao sam ga Očajnikom, uprkos njemu i njegovoj
pojavi. Ali, čak i to - to očajanje - brisalo ga je iz brzog i razapetog razmišljanja koje je
pratilo ovaj razgovor, književni papa čiji su se obrisi lagano i celovito iscrtavali pred mojim
pogledom. Međutim, odnos između njih dvojice - Maksimina i njegovog sekretara - izgledao
mi je savršeno normalno u hijerarhiji podređenosti, sve dok se čovek neznatno debelih
bokova nije usudio da mi kaže:

- Ne budi idiot. Maksimino Sol, lično, nudi ti slavu, a ti je odbacuješ. Zar misliš da
ćeš u Meksiku igde stići bez njega?

- Hoćeš da kažeš da ti u potpunosti zavisiš od njega? - uzvratio sam mu. - Pa ja ne

zavisim.

- Ućuti - rekao mu je Sol tonom koji je nagoveštavao bes, propraćenim simfonijom

facijalnih tikova koji su na trenutak paralizovali sekretara.

- Ne, učitelju, ovaj tip zaista ne zaslužuje da bude ovde, čak ni da ga pogledate, ne
razumem zašto se trudite da bacate bisere pred...

- Da si ućutao! - rekao je pesnik, ovoga puta ispoljavajući krajnju ljutnju nadređenog.

- U redu je, samo nemojte da vičete na mene, učitelju.

- Vikaću na tebe koliko god želim - rekao je pesnik sada veoma hladnokrvno i
smireno, s nekako blaženim osmehom, ovoga puta, upućenom meni.

Shvatio sam da se zagonetka sastojala u tome da shvatim šta me čeka ukoliko ne

prihvatim pokroviteljski odnos u zamenu za podređenost koju su mi nudili.

Ustao sam i bio na rubu da okrenem leđa i odem, ali sam u svetlim očima Maksimina
Sola, starijim suparnicama mojih, pročitao toliku mržnju i neslaganje da nisam mogao da
izbegnem nekoliko reči.

- Ja imam takav glas, mladiću, u pravu ste, bar u tome. Nadživeću te koje nazivate
mojim laskavcima. Ja imam takav glas - ponovio je, ne znam da li da bi ubedio mene ili
samog sebe.

- Zato što čujete druge glasove - smogao sam da kažem ono što sam želeo.

- Znate, mnogo je gluvih na ovom svetu.

- Možda ste vi jedan od njih, ako zaboravljate da glas koji vi čujete, čuje,
istovremeno, šta ja znam, jedan vozač, pekar, domaćica.

- Vaš populizam me je ganuo. Ponudite ga Nerudi. Pekar ili vozač ne stvaraju poeziju.

- Ali stvaraju nešto drugo.

Hteo sam da kažem, da su zaveli jedno dete, da su uvredili jednog drznika, voleli
jednu ženu, ali sam se setio najintimnijih, a zbog toga i najpoznatijih detalja poezije
Maksimina Sola, žestokih osećanja, divljenja nedovršenim simbolima koje je suprotstavljao
svim dovršenim, verskim, političkim i ekonomskim simbolima u svetu, i preklinjao, Bože
moj, dozvoli mi da budem poput poezije ovog čoveka, ali ne kao sam čovek; oče moj, ne
dozvoli da sve žrtvujem uticajima i književnoj slavi; daj mi jedan kutak, majko moja, u
kojem bih mogao da cenim sina, suprugu i prijatelja više od svih lovorika na zemlji; oslobodi
me ulizica, Gospode, i pomozi mi da godinama pobedim mladost, umesto da je vremenom
izgubim.

Izlazeći iz radne sobe, dok sam zatvarao vrata, u ljubičastom predsoblju, čuo sam
oštri, nadobudni, uzbuđeni glas Maksimina Sola, bez padajućih tonova, koji je prekorevao
svog sekretara. Nisam mogao da razaberem reči, ali mislim da bi bilo dobro da se jednoga
dana našalim i vratim s neispisanom knjigom i ponudim je na procenu ovom čoveku
osuđenom na izdaju svojih laskavaca i slepom pred nezavisnošću svojih prijatelja. Molim te,
preklinjao sam ponovo, ne dozvoli da tako ostarim. Učini da zavisim od jedne žene, sina,
prijatelja, a ne od taštine i književne podređenosti. Slava je maska smrti. Nema potomaka.

Abelardo je ućutao.

Ja sam samo prokomentarisao:

- Čitaj pisce, ali nemoj da ih upoznaješ lično.

 11.

Želim da se provozamo ledinom ispod mosta. Mislim da bih ponekog prepoznao. Pre
su išli na proslave ili su se pojavljivali u novinama. Na dodeli diploma. Na imendanima.
Sportskim događanjima. Odlasci na godišnji odmor u Akakpulko, Tekeskitengo, nestanci u
Nautli. Pogledajte ih sada u šatorima. Pogledajte kako vetar šiba po platnu. Kako se cedi kiša.
Samo pogledajte. Ako ništa drugo: doneli su pokretne nužnike. Samo pogledajte. Uvek ima
nokšira. Pre su ovamo dolazile samo lutalice. Sada tu dolaze da žive i oni koji su nekada
letovali u Akapulku, tajno odlazili u Nautlu. Nekada u novinama, a sada na pocepanim
foteljama. Skupljaju konzerve. Priča se da ih uzimaju za reciklažu. Pre su ih rashlađivali u
frižideru. Sada ih skupljaju i pokušavaju da ih prodaju. Poderane fotelje. Sećaš li se ove
porodice? Sada svi piju. Iz čistog očaja. Da se omame. Da zaborave. Da... Nisu se svi tako
lako predali, znate li? Tamo dole, neki su još preduzimali mere. Krali su pse, pit bulls, kako
bi se branili. Metalne ogrlice. Šiljkovi. Zveri u lancima. Puštene radi odbrane.
Najpreduzimljiviji su napravili obruč od spojenih lanaca. Pokušavaju da se zaštite i da zaštite
sve koji su pali odozgo. Stare kolege. Rođaci. Prijatelji. Osiromašeni za jednu noć. Smešteni
ovde u kampu. U Tako Flatsu, znate li? Tako su nazvali ovo mesto. Tako Flats. Napravili su
barijeru od lanaca da bi se zaštitili, stvorili iluziju da se, iako su propali, zajedno brane iza
barijere od lanaca kao što su se juče branili iza zidina svojih kuća. Nisu mogli, gospodine
Gorospe, jednostavno nisu mogli. Verovali su da će izbaciti one najpropalije, evo jedne
ekskluzivne zone mizerije, mizerije samo za njih. Nisu mogli, don Adame. Oni koji su propali
juče već su bili tamo. Jedino što ovi koji su propali danas to nisu znali. Stigli su. Iscrtali su
granicu za mesto gde stanuje nesreća. Podigli zastore. Stavili klozete. Pse. Odrpane fotelje.
Ali, nisu dobro gledali. Raniji beskućnici već su bili tamo. Međutim, novopečeni beskućnici
ih čak nisu ni pogledali i kada su se zatvorili iza barijere od lanaca sa svojim psima shvatili su
da im ne služe ni za šta. Zato što su tamo bili oni koji su ranije propali. Jedino što ih ovi novi
nisu videli. Već su bili unutra, razumete li me?

- Zašto govoriš u množini?

 - Zašto šta, gospodine?

- Ma, da, ti govoriš o mnogo ljudi.

- Pa.

- Pa, ništa. Ja sam ti samo naredio da očistiš porodicu od...

- Kako da ne, o njima je reč.

- Nemoj mi reći da su pobili više od jedne porodice?

- Pa...

- Šta?

- Pa ne može se praviti tolika razlika...

- Da li su platili pošteno za grešnike?

- Don Adam Gongora ne pravi razliku. Stvar je u tome da je čitav kvart išao da dâ za
Tako Plats... čitav kvart bogataša... Don Adam Gongora kaže da će im poslužiti za nauk.

- Ah.

- Osim toga, rekao sam da je Tako Flats strano ime. Bolje neka ih nazovu
Gorozpevillas.4

- Šta?

- Mislim, u vašu čast.

4 Naselje Gorospe. - Prim. prev.

 12.

Ponekad moram da se pojavljujem u društvu. Nemam izbora. Dosadno je. Ako se ne

pojavim, znači da ne postojim. U stvari, hoću da kažem: ako se ne prikažem u društvu.
Dopuštanjem da budem viđen na večerama, noćnim zabavama, venčanjima i krštenjima
ostvarujem krajnji cilj - ponekad jedini - pokazujem sopstveno postojanje. U takvim
prilikama susrećem se s bivšim predsednicima za koje svi misle da su mrtvi; državnim
sekretarima prolaznog imena; gospođicama u društvu - nekadašnjim debitantkinjama - koje
su sada matrone u određenim godinama.

Imam jednu vrlinu: ne vidim nikoga. Svi su čuli za mene. Pojavljujem se u štampi i na
televiziji, ali se o meni ništa ne zna. Retko izlazim i u svakoj od tih prilika idem u društvu
svoje supruge kako bih učvrstio predstavu o mojoj ličnosti: Gorospe se retko viđa zato što
radi mnogo, ali je osoba poput svih nas. Dovoljno je videti njegovu suprugu. Bila je veoma
slavna u mladosti kao...

- Kraljica proleća...

- Princeza karnevala u Verakrusu...

- I u Masatlanu...

- Lepotica...

- Lepuškasta...

- Dražesna...

- Nije bitno, ali kako je propala...

- Ne, i dalje je lepa...

- Lepa kao majmun,5 hoćeš da kažeš, Marilu...

- Dobro, malo je debela... Kažem, jaka.

5 Igra reči: lepa se na španskom kaže mona. Međutim, španska imenica mono, a znači majmun, majmunica. -
Prim. prev.
 - Nije toliko u telu...

- U licu, jeste. Liči na kolač od trešanja...

- Hoćeš da kažeš na testo za kolač pre nego što se stavi u rernu, ti...

- Oči su joj tako sitne, jedva gleda...

- Gleda? Mislim da ona ne može da gleda. Pogledaj te sitne oči, tako spojene, kao da
su se izgubile u masi od žutog brašna...

- Skrati jezik, Sofonisba, evo stiže par...

- Kako mi je drago!

- Kakvo zadovoljstvo!

Znam da čitam sa usana. Upozoravam vas. Izdaleka. Čim uđem u neku dvoranu,
čitam šta pričaju jezici. Zli jezici. Nije teško. Uvek pričaju isto. Ja im samo stavljam u usta
ono što uvek pričaju. Zanimljivo: ono što zamišljam da kažu odgovara pokretima njihovih
usana. Za mene ništa ne kažu. Kao da ih moje prisustvo stavlja u posebnu situaciju u kojoj ne
moraju da se zaprepašćuju što sam prisutan, koliko god da to deluje čudno, razvučeno
ponekad na nekoliko meseci... Mogu na prste da izbrojim moja pojavljivanja tokom jedne
godine. Shvatam da su svi stekli predstavu o meni upoznavši me kao javnu ličnost. Odnosno,
stekli su neku predstavu o meni pre nego što su me uživo upoznali. Ja sam figura s
fotografija, televizije, časopisa, tako da ne iznenađujem, ja sam uobičajena slika i moje
fizičko pojavljivanje ne remeti raniji sud koji je o meni stvoren.

Zbog toga su svi pogledi upereni u Prisilu. Ona se na ovim proslavama pojavljuje
sama. Sećanje na njenu mladalačku slavu (Kraljica itd.) nestaje, a zauzvrat njeno
pojavljivanje u društvu samo podseća na to koliko se život promenio, na gubitak svežine koju
je imala kao princeza (karnevala, proleća) i na njenu krepku sadašnjost. Priznajem: otkako
sam postao slavan, ja sam se veoma malo izmenio. Sede vlasi na zaliscima, ali prirodne, a ne
ofarbane krečom kao što rade stariji glumci meksičkog filma. Negujem kosu i imam pravilne
crte: široko čelo, retke obrve (malo ih iscrtam), njuškast nos i zbog toga zanimljiv, usne koje
ne dopuštaju osmeh, ljutnju, bilo kakvo osećanje. A razdeljena brada mi daje prirodnu lepotu
koju ja niti krijem niti namećem.

Igram se pogledom. Jedrim njime. Usredsređujem ga. Nikada ga ne umekšavam.

Njime pretim, upozoravam, mrzim, privlačim ukoliko je potrebno, odbijam ukoliko nije
neprikladno. Pogled Adama Gorospea. S razlogom niko ne komentariše kada ulazim na
večeru starog ministra don Salvadora Asensija kojem dugujem nekoliko usluga i ne volim da
se pojavljujem kao nezahvalnik... Niko ne komentariše. Svi me gledaju. Svi mi daju prednost.
Bez obzira na to što su nekada moju ženu Prisilu propuštali da prođe. To nije isto. Nju su
„propuštali da prođe”. Meni „daju prednost”.

Shvatam da se niko od ovde okupljenih ljudi ne odvaja od mene - zaboravljene

političke ličnosti, do jučerašnje gospođice koje su sada gospođe, nepoznate osobe čija mi
imena i funkcije ništa ne znače - omogućavaju mi da prođem ali ne mogu da se udalje od
mene. Priznajem pred vama, verni moji slušaoci, deo moje strategije sastoji se u tome da im
dopustim da me gledaju u vestima i malo na proslavama. Ne mogu da se udalje od mene.
Kruže oko mene. Prilaze mi dokle god ne odem.

Da li je to neprijatno? I te kako. Zbog toga se moj život svodi na odnos koji se kreće
između birokratskog, preduzetničkog i političkog rada, u kojem je moja reč zakon (zašto su
me primili na Dan Svetih kraljeva s tamnim naočarima?), i mog suočavanja sa sitnim
besovima mog tasta Kralja Biskvita i verbalnim nedoslednostima moje supruge Prisile. A moj
šurak Abelardo? Šta je s njim? Otišao je od kuće zbog čega sam, priznajem, ostao bez jedinog
vrednog pristalice u kući u Lomas Virejesu, ukrašenoj roze bojom, u kojoj je jedino bide bio
od metala, i u kojoj sam odlučio da živim iz dva razloga. Prvi razlog je što sam tamo naviknut
na uobičajeni život, uhodan, bez iskakanja, koji mi manje više odgovara, a koji, zauzvrat,
potvrđuje moju odanost porodici.

- Adam Gorospe živi sa svojim tastom...

- Od početka, čini se...

- Kada je bio niko i ništa...

- Zatvori usta!

- Živi sa svojom suprugom...

- Njegovom devojkom iz mladosti...

- Mladost, to božansko blago...

- Odlaziš da se nikada ne vratiš, ha, ha...

- I s jednim čudnim šurakom, ti...

- Pomalo je boem, zar ne?

- Nedovoljno ozbiljan, rekao bih...

 - Ali nije ni neozbiljan, osim ako...

Zahvaljujući svemu tome, dobio sam identitet skromnog čoveka. Usredsređenog na

svoj posao, odanog porodici...

Nije im poznat moj drugi život.

Ne znaju za Elino postojanje.

 13.

Moje sekretarice mi pričaju o brojnim dešavanjima: Meksikomedija:

Neka starica putovala je autobusom na relaciji Salto del Agua-Sjudade-la-Rajon. Uđe

neki mladić s pištoljem u ruci i zatraži od putnika novčanike, prstenje i sunčane naočare. On
ispruži drečavu bejzbol kapu. Kad priđe starici, ona mu ote kapu, isprazni njen sadržaj i tom
kapom poče da udara mladog pljačkaša, nazivajući ga pacovskim prosjakom, majčinim sinom
i bezobraznikom, neposlušnim nevaljalcem i drugim zastarelim izrazima koji su odavali
gospođine godine. Iznenađeni mladić prvo je štitio glavu od udaraca, starica ostavi kapu i
poče da ga udara kišobranom sve dok lopov ne iskoči iz vozila, spotaknu se i pade potrbuške,
kada svi počeše da se smeju sa olakšanjem. Ko je ta hrabra starica? Novinarima reče da se
zove Sara Garsija.

Nepoznati umetnik postavio je naduvanu figuru slona Damba na terasi svoje kuće, u
aveniji Jukatan. Figura se otkačiia i odletela do susednog parka San Martin, i tamo usmrtila
neki neoprezni zaljubljeni par. „Slonovi su zarazni”, pravdao se umetnik.

Luksuzni proizvodi prodaju se po sniženoj ceni. Sunčane naočare. Audi. Porše.

Roleks. Karlijeovo prstenje. Nalivpera Mon Blan. Tašne Prada. Zegnine košuije. Cipele Guči.
Haljine Kavali. Javnost se moli: „Kakve cene, takav i proizvod.”

Izvoz ćilakila je porastao s nula na devedeset dva posto. Niko ne može da objasni ko -
ili zbog čega - kupuje komade tvrde tortilje u inostranstvu, ali je činjenica da se danas
pojavljuju recepti za pripremanje umaka i preliva po ukusu potrošača. „Gradite domovinu.
Izvezite jedan ćilakil”, kaže reklama.
 Severnoamerički turizam opada dok kineski srazmerno raste. Kineski turisti kažu da
postoji sličnost između jela u Kini i Meksiku - pikantna su, služe se u malim količinama,
raznolika su, podesna za to da svako sebi napravi meni po sopstvenom ukusu. - Iznenađujuća
je istina da ovi turisti jedu samo ono što izvoze, šta god da kažu. Upitali smo ministra, da li je
to dobro za spoljnu trgovinu. Očekujemo njegov odgovor.

Kandelarija la Trahinera6 priča da je imala bezbroj ljubavnika narkomana. Ide od ruke

do ruke. Oni se ubijaju među sobom. Ona preživljava i čeka sledećeg momka. Kaže da živi
na nastanjenom ostrvcetu Ksoćimilko, okružena cvećem i prasićima. „Ja sam pastirica”,
objasnila je.

Jasmin Suliman, politička izbeglica koja je pobegla od ubitačnog režima na Srednjem

Istoku, pronašla je posao u biblioteci Hose Vaskonselos u Meksko Sitiju, a stan u Kalsadi de
los Misterios (nastavak ulice Reforma). Juče ju je ubio ludak koji je tražio sabrana dela
Augusta Monterosa i pošto je dobio tanki tom pod traženim naslovom, razljutio se i zadavio
Jasmin.

Učenik šestog razreda osnovne škole Henaro Gonsales tvrdi da je Božiji sin koji
nedeljom propoveda na raskrsnici Insurhentesa i Kintana Roe. Naši reporteri pratili su ga od
večernje propovedi do škole u Aveniji Ćapultepek, a dečak je tvrdio da je propovednik.
Dovoljno je samo da stavi periku sa zlatnim kovrdžama, uzme mali beli štap i hoda bos.
Zapravo, glava mu je u obliku ježa i kune se da to radi po Božijoj zapovesti, mada se kasnije
ne seća šta je govorio. Naš lukavi reporter ga je ponovo intervjuisao prošle nedelje. Dečak
tršave kose ponovio je istu priču. Jedino što je u tom istom trenutku, Božji sin držao pridiku
pred masom na raskrsnici Insurhentesa i Kintana Roe, otkrivajući tako da je onaj drugi dečak
varalica. Da li je reč o misteriji?

Izgubljeni gradovi (pečurke u Čileu, siromašna naselja u Argentini, favele u Brazilu,

kolibe u Karakasu) nazvani su Gorospeviljas, drsko aludirajući na don Adama Gorosopea,
kojem se neosnovano pripisuje siromaštvo okolnih naselja Meksiko Sitija u atmosferi

6 Pridev trajinero, a u prevodu na srpski znači šofer. - Prim. prev.

neuporedivih podvala i nepravdi, kao i obilje sličnih naselja izvan Gvadalahare, Montereja,
Morelije i Toreona. Beleži se da veoma izražena žarišta kriminala poput Huaresa, Tihuane i
Tampika nemaju problem „izgubljenih gradova” zahvaljujući tome što narkodileri u ovim
mestima održavaju visok stepen discipline tako što preko noći nestaje svaki vid urbane
neregularnosti. „Gorospeviljas štete našem ugledu”, izjavio je don Ipolito de la Santa, stari
slepi pijanista i šef Pustinjskog kartela. Da li treba da zaključimo da narkodileri primoravaju
na poštenje čoveka s tako poštenom reputacijom kao što je Adam Gorosope? Pitanje je.
 14.

Čim izađe van sobe i pojavi se u društvu (iz kreveta na ulicu), ljubavni život uvek
pokaže cenu koju moramo da platimo za radosti koje smo doživeli. Samo kažem. Niko se
svojevoljno ne odriče ljubavi (izuzev mazohista, koji na kraju ponosno zavole svoju osobinu;
izuzev sadista koji je dovedu do ekstremne štetnosti po trećeg). Dešava se da ljubav dajemo
prirodno. Bez ponižavanja i teškoća. Oduvek smo ljubavnici. Našu ljubav su isprogramirale
porodice. S kim ćemo se oženiti ako ne sveticom, davno obećanom devojkom? Znam
slučajeve, zato što sam u rodbinskoj vezi sa Olginovima, za brakove u hindu stilu,
pripremane za venčanje od detinjstva. Ima ružnjikavih devojaka koje, pretpostavlja se, pod
takvim uslovima, ulaze u brakove nevine. Ima i onih drugih - iznenadio sam ih iza jedne
zavese, na zadnjem sedištu auta, iza drveta - koje uvek imaju zvaničnog momka, ponekad s
muškarcima koje ne poznajem i koje se predstavljaju, ponekad ponosne, ponekad
posramljene, mada sve one žure da uđu u brak i udaju se s lažnom nevinošću.

Zato što se od žene zahteva nevinost, a od muškarca ne. Muškarac koji uđe u brak
nevin baš i nije muškarac: treba sumnjati u njega, može biti impotentan, prerušeni peder ili
prikriveni homoseksualac, može da pati od akutnog mamitisa, ili je jednostavno nevin,
sramežljiv ili je sveštenik kojem nije poznata njegova vokacija. Međutim, devojka je
besramna ako u brak ne uđe nevina. Za nju nema opravdanja. Dva aršina za merenje. U
svakom slučaju, postoje bračni planovi (ili ljubavni, štaviše) koji moraju da se plate
neželjenim posledicama u društvenom životu. Mladi ženskaroš spava u kući sa služavkom, a
da pritom nikada ne pomišlja - niti bi mu dozvolili - da se oženi njome. Ni njoj, između
ostalog, isto tako ne bi bilo prijatno izvan tog domaćinstva, mada ima slučajeva, još kako ima
slučajeva...

Ima „poštenih” muškaraca koji su oženjeni ženama za koje se ne bi moglo reći isto.
Kada ih o tome neko pita, oni daju telesna objašnjenja - samo ga ona zadovoljava - ali retko
socijalna - ona ne pripada istoj klasi kao ja - zahvaljujući meni postala je (tiho) viša klasa.

Međutim, u jednom konvencionalnom braku - kao što je moj - stvari se odigravaju

bez iznenađenja. Kao što sam napomenuo, Prisila je nesmotrena žena: svaki put priča o
stvarima o kojima bi trebalo da ćuti. Već sam dao primere za taj nedostatak kompasa. A onom
koji me sluša već je poznato da je život s Prisilom maska koju koristim da bih u javnom
životu bio ono što nisam - niti mi je bitno da budem - u privatnom životu. Da ovako
poverljiva situacija može da dovede do manje poverljivih situacija, uverićemo se odmah.

Ipak - ponoviću opet u mom uvodu - život sa Ele predstavlja dugotrajno zadovoljstvo
prekidano, međutim, dobrovoljnim sastancima koji me vraćaju u stvarnost koja nema veze s
ljubavlju.

Na primer, Ele se vraća veoma uzbuđena s Luisminog koncerta u Narodnom

pozorištu. Njeno divljenje prema pevaču je istovremeno lično i svačije. Kada mi govori o
Luizmi - kako je lep, kako lepo peva, kako se kreće - to govori ne samo zato što to oseća već
zbog toga što to istovremeno oseća deset hiljada gledalaca. Razumem ja ta kolektivna stanja
duha i ona su deo politike, bezazlena su na Luizminom koncertu, ali postaju opasna kada
umesto pevača stoji govornik koji se obraća s balkona i nudi iluzije koje su varljive kao i
Luizmine dok šapuće: Laži me / Laži / Tvoje laži me čine srećnim...

Slušam Ele i čestitam sebi na sopstvenoj političkoj diskretnosti, što i sami

zaključujete: živim u kući moga tasta Kralja Biskvita, u dugogodišnjem sam braku i opstajem
s Prisilom, nekadašnjom Prolećnom princezom, idem od kuće do kancelarije i od kancelarije
do kuće, retko se pojavljujem u društvu...

- Zašto ne obriješ pazuhe?

- Šta?

- Mogao bi da obriješ pazuhe.

- Zašto, Ele?

- Da budeš isti kao ja.

- Želim da budem drugačiji.

- Zar ne želiš da budeš kao ja?

- Želim da budem s tobom, razumeš li me? Dovoljno mi je...

- Ali ne želiš da budeš kao ja.

- Ne. Više volim da postoji razlika, potpuna.

 - To je moj mali hir. Maleni hir. Majušni.

- Zamišljam sebe sa obrijanim pazuhom, pa sa očupanim grudima, pa rukama, pa

nogama...

- A leđa, medo, a leđa...

Onda se poljubimo i rasprava je završena.

Ponekad sam i ja krivac i to je zbog toga što sam stekao obrazovanje na pravima, koje
podjednako služi kako za razjašnjavanje tako i za zbunjivanje. Hirurg ne sme da se zbuni: ako
operiše slepo crevo čoveku koga boli zub, oduzimaju mu dozvolu. Međutim, „pravnik” može
da laže znajući da se njegovi dokazi zasnivaju na laži, samo da bi dobio neku parnicu,
prevario ili zbunio neprijatelja.

- Gde ste bili u petak, devetog, u šest?

- U petak, šestog, u devet?

- Vi lažete...

- Hteo sam da kažem, u petak, devetog, u šest?

- Nemojte da protivrečite.

- Nemojte da me zbunjujete, pravniče.

- Vi ste zbunjeni. Šta krijete?

- Ništa. Kunem vam se.

- Zašto me varate?

- Ja...?

Zbog toga mogu da kažem Ele, kada zahtevam da svršim potpuno, da je zadržavanje
sperme štetno i ne ustežem se da to kažem na latinskom: Semen retentus venenum est.

Ele nije bitno što joj se obraćam na latinskom. Ele veruje da je u pravu kada tvrdi da
zadržavanje sperme izaziva snažan orgazam koji pruža veće zadovoljstvo od mog svršavanja
napolju.

- Osim toga - razmišlja neprimereno - zadržavanje sperme je dokaz svetosti.

- Kako samo znaš! - pravim se da sam iznenađen.

- Sveci imaju spermu ali se uzdržavaju.

 - Ti i ja nismo par svetaca. Ele. A o svecima se može...

- Možemo da težimo da...

- Kako si dosadna.

- Učini mi zadovoljstvo.

- Okej. Mada ću ti reći da...

Ovo sam rekao da biste uvideli koliko je moj odnos sa Ele dobar i način na koji
prevazilazimo bilo kakva mimoilaženja, ne zapadajući nikada u svađu; da li je to loše? Da li
je ljutnja za ljubavnike slani ljubavni začin? Istina je da seks oslobađa ili zarobljava večitu
zver koju svi nosimo u sebi.

Ponekad mislim da se svi rađamo divlji i da bismo prepušteni našoj promenljivoj

snazi ličili na životinje, koje jedino žele da opstanu i zadovolje nagone. Priroda će nam
filozofski reći da je jedino prirodan čovek najbliži dobroti i da svaki korak napred u društvu
predstavlja korak ka zločinu, grehu i potrebi za pravilima ponašanja koja diktiraju zabranu sa
ciljem da se ukroti prirodni divljak kakav smo u početku bili.

Razmišljam, samo što je napustio šumu i ušao u društvo, čovek je ubio oca i počeo da
se kurva sa svojom majkom. Edip je obično simbol tog prelaza koji nas, na kraju, svakako,
podvrgava pravilima ponašanja koja prihvatamo pognute glave, svesni da ćemo biti osuđeni
na zatvor, vešala ili ćemo biti prognani iz društva, ukoliko ih narušimo.

Ovo ne objašnjava u najboljoj meri poroke ljubavi u društvu i njihovu vezu sa

stvarima kao što su moda, osećanja, estetika ili prohtevi. S Prisilom zadovoljavam prvi i
poslednji od ovih zahteva. Kada izlazim s njom - veoma retko, to vam je već poznato -
podvrgavam se modi i društvenim pravilima. Kada sam sa Ele, bitna su osećanja i estetika.
Kod Ele prvo vidim i to što vidim dopada mi se i uzbuđuje me. Ponekad me osećanja zanesu
pa se tek kasnije, zadovoljen, predajem posmatranju Ele, njene lepote, njene smirenosti i
njenog blaženog pogleda koji sledi nakon doživljenog seksualnog zadovoljstva.

Mali divljak koji me je zaposeo tako se oseća ovladan postignutim zadovoljstvom sa

Ele. Mislim da svoju životinju isto tako kontrolišem kada sam s Prisilom u kući njenog oca ili
kada - veoma retko - zajedno izlazimo u društvo.

Prosudite: Poveden slobodoumnom stranom moje ličnosti (onom koja živi sa Ele) i
podstaknut, takođe, političkim stremljenjima (strana koju pokazujem pred svojim
saradnicima - zašto su me primili s naočarima za sunce?), verovatno sam na večeri za
dvanaest osoba morao da reagujem kada je Prisila, uvek tako nesmotrena, iskoristila trenutak
zatišja - tu neprijatnu tišinu za stolom - prekinuvši ga ispuštanjem sopstvenog vetra.

Kažem vetra i navodim tri odlike njenog intestinalnog produvavanja. Prisila je prvo
ispustila prdež da skrene pažnju, zatim neki zvuk koji je podsećao na klokotanje,
kulminirajući zagušljivim gasom - nečujnim ali smrtonosnim - koji je dopro do svih noseva
pokvarivši miris zubaca kojeg su nam upravo poslužili: Prisilin miris je bio jači od mirisa
prokelja, luka i šeri paradajza.

Neprijatnu tišinu koja je usledila nakon prdenja prekinuo sam obrativši joj se
povišenim glasom - ponavljajući svakodnevnu mantru:

- Ućuti, Prisila. Ne znaš šta pričaš.

Razgovor se nastavio. Neki gospodin je govorio o promenljivom odnosu ponude i

potražnje. Njegova supruga, o rastu cena kućnih potrepština u supermarketima. Drugi je
rekao da je prešao autoput Meksiko Siti-Akapulko za dva sata i petnaest minuta, potukavši
rekord mada niko nije saznao da li je dobio premiju. Madam Zed je rekla da se vratila iz
Hjustona sa odećom po poslednjoj modi koja u Meksiku ne može da se nađe. Onaj gospodin
se žalio na cenu benzina, a ona gospođa na nepouzdanost domaće posluge.

Tako su se, između mišljenja o zarađenom novcu i potrošenom novcu, raspršili

neugodni Prisilini vetrovi, koja nije shvatila sopstvenu krivicu odgovorivši na moju opasku:

- Ne znaš šta pričaš.

Jednim ljupkim:

- Sutra je nedelja, ne radi se. Čestitamo!

Moje misli kreću drugim smerom. Zašto sam rekao to što sam rekao nakon smrdljivog
i glasnog prepada moje supruge? Da bih skrenuo pažnju s Prisilinog prostakluka i vratio nas
na prekinuti razgovor zbog zatišja.

Isto tako, tačno je da, kao neoprostiv nastavak, ovde i sada, mog slobodnog i šaljivog
razgovora sa Ele, nešto što sam uvek čuvao za naše najintimnije trenutke: nemam običaj da se
predstavljam pred društvom kao zabavljač. Samim tim, kao odraz moje stalne birokratske
navike da okončam neku situaciju rečenicom koja je istovremeno odsečna, šaljiva i
neshvatljiva:

- Sunce sviće svakoga dana.

 Na kraju, ipak, suvišna, zbog prikazivanja mog lošeg odnosa sa suprugom pred
društvom, zbog nedopustivog faux pas koji je morao da me prikaže pred zajednicom ove
nepoznate gospode u najmanju ruku kao nezdravu osobu, svaki put kada moj uzvik:

- Ućuti. Ne znaš šta pričaš...

Podrazumeva da ne mogu da kontrolišem moju ženu i njene eksplozije, i da nisam

diskretan kada grmi, ali i da sam sposoban i mentalno brz u prikrivanju situacija i prelascima
na druge teme. Otuda divljenje prema mojoj mentalnoj snalažljivosti mada i iznenađujućoj
zbog moje zamaskirane svađalačke reakcije prema Prisili, poznate po nedostatku odnosa
uzrok-i-posledica.

- Sutra je nedelja.

S obzirom na to da ne idem često na večere u društvu, ne znam da li su Prisilina

nadimanja slučajna ili sastavni deo njenog normalnog varenja. Koliko li je puta Prisila
zagadila čistotu ambijenta na večeri kao što je ova, a da to nisam znao ili mi niko nije rekao?
Jesu li se njeni zvuci gubili u atmosferi uzbudljivih razgovora? Da li su se čuli ili su
promakli? Da li su bili propraćeni sarkastičnim komentarima da je žena don Adama Gorospea
poprdljiva?

Osećajući se, na moju žalost, kao savremeni Fransisko de Kevedo i Viljegas, povlačim
se priznajući samom sebi iznenađujuću sposobnost da fizički prostakluk pretvorim u poetsko
pripovedanje.

Zar Kevedo nije napisao da je za čmar blaženstvo kada vazduh struji, da mu je „mesto
u središtu, kao i suncu” i da ga, „budući da predstavlja veoma neophodnu, dragocenu i lepu
stvar, nosimo dobro skrivenog na najbezbednijem delu tela, uronjenog između dva brda... da
do njega ni sunce ne dopire”, i da se „zbog toga govorilo: ’Poljubi me tamo gde sunce ne
dopire’”, dodajući „da radost caruje između guzova”, naročito „prdež... koji se veselo kreće, i
gde god da se pusti nastaje smeh i graja, i ruši se kuća”, što moji gosti za stolom ne priznaju
pošto se prave da ne primećuju (a i ne osećaju) Prisilino oglašavanje, zaboravljajući (ili ne
znajući) na Keveda i njegove reči: „Između hridi i hridi odzvanja prdež.”

Prizivam tada miris presečenog zelenog limuna dok padaju kapi njegovog soka. Sveže
pokošeno seno. Šolju penušave čokolade. Miris koji direktno dopire do centra zadovoljstva,
izbegavajući prepreke koje stvara razum. Miris kao sećanje na uzbuđenje...
 15.

Odakle dolaze ovi ljudi? Posmatram njihove fotografije poređane na stolu i

pokušavam da zamislim poreklo o kojem govore njihove kuće nedavno sagrađene ili kupljene
od nekadašnjih bogataša, deformisane okovima na vratima, zastavicama u boji, zazidanim
prozorima, ljudima s lažnim mitraljezima na balkonu, vrtlarima koji šišaju travu obrijanu sa
strane, njihove radničke kombinezone prethodno natovarene oružjem.

Odakle dolazi oružje? Čitam izveštaj: samo u Hjustonu, u državi Teksas, postoji
hiljadu petsto prodavnica oružja. Jedan klijent može odjednom da kupi više od sto komada
vatrenog oružja, odlazeći u dvanaestak javnih prodavnica spremnih da mu ga prodaju bez
ikakve provere. Osim toga, postoje trgovci koji švercuju iz Sjedinjenih Država u Meksiko.
Prodaja oružja u severnom delu zemlje ne zahteva dozvolu kada je u pitanju privatna prodaja.
Većina pištolja i pušaka zadržanih u Meksiku potiče iz prodavnica u Teksasu i Arizoni.

Posedovanje oružja - podseća članak koji ovog jutra čitam - zakonito je u Sjedinjenim
Državama, a ukoliko se zaustavi neka sumnjiva trgovina između prodavnice i granice,
trgovac svakako ima pravo na nošenje oružja kako je određeno članom dva u Bill of Rights -
ali pod uslovom da postoji „dobro uređena milicija, neophodna za bezbednost jedne slobodne
države”. Da li se u stvarnosti ispunjavaju takvi uslovi?

Na to pitanje neki trgovac oružjem odgovara da nije beležio šta je sve prodao, i da je
prodao posao. Od čega sada živite? - Od moje ušteđevine - rekao je s verande svoje kuće u
Hjustonu. - Koliko puta su vas saslušali pre nego što ste se povukli? - Uh, to je dozvoljeno
samo jednom godišnje, ali pošto ima malo inspektora, ponekad na svake tri, svakih šest
godina. - Koju vrstu oružja ste vi prodavali? - Pištolje, samo pištolje. - A puške AK-47? - Šta
je to? Never heard. - Slušajte, pošaljemo jednog lažnog kupca u vašu prodavnicu da traži
dvanaest AK-47, i vi ih mu prodate. Zar vam nije delovalo sumnjivo? - Klijent naređuje, ja
sam obični trgovac.

- Ja imam pravo da kupim oružje za lov. Ustav mi daje pravo na to.

 - Ja imam pravo da prodajem oružje. To je pravo koje...

- Ja obaveštavam vlasti o sumnjivoj prodaji oružja u mojoj prodavnici. To je obaveza

koja...

Dostavljaju mi izveštaje o oružju koje je vraćeno iz Meksika. Jedna puška iz

Akapulka nakon napada na kancelariju poslanika sa ishodom od tri mrtve sekretarice. Dve
puške nađene na federalnom putu. Jedna puška pronađena u Mijuatlanu nakon napada na deo
vojske u mesnoj botaničkoj bašti.

Sabiram račune.

Vlasti su povratile pet pušaka. Pet.

Na hiljade pušaka uvezenih preko bandi švercera drogom. Na hiljade.

Kuće s metalnim vratima, šarene zastavice, zazidani prozori, revolveraši na

balkonima, naoružani vrtlari.

- U radnički kombinezon stane mnogo stvari...

Odakle su izašli? Ko su bili ranije? Da li ih je moguće kazniti vraćanjem na početak?

Zatvaranjem i ispitivanjem njihovih žena?

Hoću da se suočim s problemom, kao što sam to činio mnogo puta ranije, i Henara
Ruvalkabu,7 iz podzemnog zatvora u San Huanu de Aragonu, pošaljem u zatvor u Santa
Katiti, kao stručnjaka za prerušavanje u žene radi dobijanja podataka i, ako bude sreće, malo
seksa (sabiram koliko nam je puta advokat Ruvalkaba poslužio da bi sebi skratio odsluživanje
kazne). Zašto ne pošaljem neku ženu? Zato što sam ubeđen da se podrazumeva da su žene
banda koja se brani, koja se na kraju uortači kako bi se zaštitila od nametljivog, zlonamernog
muškarca koji je, pri tome, đubre ako mu dâ, đubre ako joj dâ.

Zato upravo potkupljeni Ruvalkaba dolazi da me obavesti da u Santa Katiti postoji

jedan zaseban deo za žene koje su umešane u šverc drogom, otmice i seriju ubistava. Tamo je
i Kraljica Mamba, sisata i dlakava devojka koja nosi pantalone, džemper i bele cipele kao da
želi da prikrije svoje obline. Ona upravlja novcem šefa Viborona i zbog toga ima kompjuter u
svojoj ćeliji, uprkos tome što ima čuvara koji je s njom sve vreme. Nadobudno se šeta
zatvorskim dvorištem u kojem se nakupilo preko sto osoba, uključujući i one koji dolaze

7 Henaro Ruvalkaba. korumpirani advokat, švercer drogom, ubica i simbol kriminala i nasilja današnjeg
Meksika. Pominje se u Fuentesovom romanu Volja i sreća (2008). - Prim. prev.
spolja s hranom i odećom za zatvorenice. Tamo je Ćaćaća, osuđena zbog ubistva nekog
bankara: lepa ženka, kaže Ruvalkaba, s velikim dekolteom i pokupljenom kosom, koja ističe
izuzetno belu kožu, i zbunjujućim pogledom, koji istovremeno deluje cinično i zadovoljno
počinjenim zločinom. Tu je i Stara Alberta, osuđena zbog krivotvorenja i ubistva mladih
milionera. Tu su i „Las Dinamiteras”, optužene za tajno podmetanje bombi u glavnom gradu.
Obe su razroke i karminišu usta jarkom bojom.

Najgora od svih, gospodine advokate - kaže mi revnosni don Henaro - jeste ubica
starih žena koja je bez razloga ubila dvanaestak nepoznatih starica kojima ništa nije ukrala:
ubija zato što voli da ubija, pravdajući se da su njene žrtve bile samo za krevet, ženske koje
su srećnije mrtve nego žive.

Najjednostavnija je Komandantkinja Karamela, debela žena, večito s ustima punim

slatkiša, koja predvodi grupu prestupnica čije poreklo, gospodine advokate, ne pripada
društvenom dnu, već tu ima daktilografkinja, bankarskih službenica, prodavačica, dadilja
bogate dece, dakle, žena koje su nezadovoljne ne zbog siromaštva nego zbog toga što nisu
bogatije, i koje su spremne, kako mi Karamela priča, da brže uđu u društvo koje sve obećava
ali ne kaže kada.

- Žurilo nam se - rekla nam je Karamela. - Mogle smo da budemo zadovoljne u nekoj
kancelariji ili apoteci. Ali, znate šta, advokate? Ono što ljudi obećavaju nama, druge već to
imaju, mada u malom broju, i to ne puštaju, a ono što se nama obećava, u oglasima, znate,
jasno je da je reč o čistoj iluziji i da nas to neće zadesiti, čak ni u ratama.

Stavlja u usta svežu karamelu. Baca omot na pod. Jedna od Dinamiteras ga podiže i
baca u kantu za smeće.

- Da li se čudite što želimo da ubrzamo tok sreće, gospodine advokate? - pita

Karamela, ostavljajući bez glasa mog poslanika don Henara, kome prerušavanje ništa nije
pomoglo.

Priznajem da me svi ovi izveštaji čine veoma nezadovoljnim. Kao da aždaja od

hiljadu glava stražari ispred moje kancelarije na četrdesetom spratu naspram šume
Ćapultepek, a ja smelo izlazim da odsečem jednu glavu samo da bih zaključio da se na
njenom mestu rađaju dve nove glave.

Borimo se protiv čudovišta s bezbroj oblika, a rešenja koja mi padaju na pamet - i

koja iznosim u mojoj radnoj sobi - nisu dovoljna, prolazna su ili su još bolje dugotrajna.
Ozakoniti drogu, počevši s marihuanom. Znamo da Sjedinjene Države neće hteti da nas
podrže, u ime slobode pojedinca čak i da se sami otruju i otruju bližnje. Shvatamo da je ovo
globalni problem u globalnoj eri: odseci aždaji jednu glavu, rodiće se dve, a ako njih odsečeš,
zameniće ih četiri...

Moji saradnici posmatraju me sumnjičavo iza svojih crnih naočara. Odnosno:

naslućujem njihove poglede. Da li su prekorni? Pa neka onda oni nešto predlože. Jedan se
usuđuje da kaže:

- Adam...

- Zar smo na ti?

- Nismo. Adam Gongora.

- On je ubica.

- A šta drugo zaslužuju kriminalci, nego jednog zločinca krvoločnijeg od njih? S

dužnim poštovanjem.
 16.

Abelardo Olgin i ja sastali smo se da večeramo zajedno. Priča mi kako je razočaran u

književnost i o mogućnosti da, za promenu, uđe u svet medija kao pisac televizijskih serija.

U vezi s tim priča mi o razgovoru s glavnim čovekom na kanalu Tetravisiona, starim

Rodrigom Polom, o kojem sam mnogo slušao zato što je njegova karijera bila određena
ulogom u nekoj preistorijskoj seriji. Poznato mi je da je Pola bio sin Rosende Subaran i
Hervasija Pole, revolucionara streljanog 1913. godine zajedno s drugovima koje je prijavio da
ne bi umro sam - „da umremo zajedno” dok kličemo „živeo Madero”. - Na kraju se Rodrigo
oženio nekom porfirističkom8 aristokratkinjom (ko bi se toga setio) koja se zvala Pimpinela
de Ovando i ušao u svet televizije koja je bila u povoju, dospevši do generalnog direktora i
moćnog medijskog preduzetnika.

Da bi došao do don Rodriga, Abelardo priznaje da je zloupotrebio privilegije svoga

oca. Nije bilo razloga da Pola sazna da se Abelardo udaljio od svog slavnog oca Kralja
Biskvita i da je prognan iz kraljevstva pisane reči od strane književnog pape.

Na sreću magično prezime „Olgin” otvorilo je vrata mladiću, a i njegova pojava je

predstavljala dobru preporuku. Abelardo Olgin nije podlegao mladalačkoj modi koja je
diktirala oblačenje nalik mašinovođi ili prosjaku, nego se, oduševljen holivudskim filmovima
tridesetih i četrdesetih godina, oblačio konzervativno, noseći sako i kravatu, kao što je to
činio Keri Grant. Verujem da je ova naklonost prema nekadašnjim filmovima i nestaloj epohi
koja samo u njima traje, spojila Abelarda i mene, zbog čega nam je Prisila ponekad upadala u
reč:

- Tomas Mičel se još trideset devete pojavljuje u filmovima Samo anđeli imaju krila,
Prohujalo s vihorom, Zvonar Bogorodičine crkve, Gospodin Smit ide u Vašington i Poštanska
kočija, za koji je dobio Oskara za najbolju sporednu mušku ulogu - podsećao se Abelardo.

- Poštanska kočija je - nadovezao sam se - adaptacija kratkog Mopasanovog romana,

8 Iz perioda vladavine Porfirija Dijasa. - Prim. prev.

a u Meksiku ga je ekranizovao Norman Foster sa Ester Fernandes i Rikardom Moltalbanom.

- On je bio Fosterov pašenog, njih dvojica su bili oženjeni sestrama Blejn, a

najpopularnija je bila Loreta Jang.

- A ona je u tajnosti imala dete s Klerkom Gejblom, začeto tokom snimanja filma Zov
divljine, prema romanu Džeka Londona...

- Kakvo uživanje u tolikim filmskim adaptacijama, naročito u Morskom vuku sa

Džonom Garfildom i Idom Lupino.

- Kao i njegova ekranizovana biografija, s glumcem koji je najavljivan kao bomba i

veliko ime, a zatim nestao. Kako se zvao?

- Ne sećam se. Pitaj Karlosa Monsivajsa.

- Ili Hosea Luisa Kuevasa.

- Ili Nataliju Botanu, kao poslednju i najbolju mogućnost...

Primećujem da nas Prisila prisluškuje u trpezariji, skrivajući se iza zavese. Znam to

zato što će don Selestino, po običaju, uskoro da prekoreva Abelarda, a usput i mene, što nije
uobičajeno.

- O čemu pričate ti i tvoj šurak u tajnosti?

- Nije nikakva tajna. O starim filmovima.

- O filmovima? - uzbuđuje se don Seles. - Kažeš o fil-mo-vi-ma? O filmovima koji

iznose tajne? Ti i Adam imate tajne? O čemu pričate? Kakvu zaveru spremate protiv tvoje
sestre? Ko je Norman Foster, ha?

Čujem kako Prisila, čuvši ove reči, udara šamar služavki koja ide uz stepenice i nosi
čisto rublje u sobu.

- Norman Foster je filmski režiser, oče.

- Kako da ne. Re-ži-ser, ha, samo to, kao da ne znamo...

- Režirao je Put u zemlju straha.

- Ah, tako znači. Znači u tome je stvar? Zemlja straha?

- S Dolores del Rio...

- Nemoj da skrećeš razgovor, lupežu, pokvarenjače...

 Smešno mi je što stari don Selestino koristi izraze, kao i starica koja je kišobranom
napala mladog pljačkaša u autobusu na liniji Salto del Agua-Sjudadela-Rajon.

- Čestitam - kažem Abelardu smejući se dok ručamo zajedno u Dunavu u ulici

Republike Urugvaj. - Oslobodio si se don Selestina.

- Ali ti si i dalje tamo - rekao je Abelardo bezazleno.

- Dobro je kada si nevidljiv bez obzira na to što te vide - nasmejao sam se.

Don Rodrigo Pola, koji samo što nije zašao u stotu, primio je, kao što sam rekao,
Abelarda Olgina u svoju presvetu kancelariju u ulici Insurhentes zavaljen u korpi od vrbovog
pruća tapaciranoj pamučnom tkaninom koja mu možda čuva snagu i daje toplotu koja mu
nedostaje ili mu je vraća, zatrovanu samim sobom. Koliko toplote proizvodi jedan gavran star
skoro sto godina? To nije samo fizičko, nego i filozofsko pitanje: zašto neki ljudi žive daleko
više od „normalne” računice - sedamdeset, osamdeset godina? - gubeći pritom, to je tačno,
mnoge sposobnosti, dok neke uspevaju da sačuvaju ili možda, dobiju druge, do tada
neotkrivene? Tužno je gledati ljude koji su nekada bili snažni, uverljivi, čak svadljivi, kako
postaju nemi i u kolicima, i zavise od supruga koje su zlostavljali, varali, omalovažavali - a
od kojih sada zavisi da li će jesti, mokriti, spavati, da li će ih dovesti ili odvesti. - Zar ne bi
bilo bolje da umru nego da dožive takvo poniženje?

- Kažem sebi - a ne Abelardu - da bih više voleo da umrem u punoj snazi, jak i
aktivan, samo da nikada ne postanem predmet zaborava i žalosti, da ne zadajem brigu koja na
čudan način pogađa mladog čoveka dok posećuje starca kojeg je nekada obožavao i koji mu
je služio kao životni uzor, a koji sada samo bali i priča gluposti u jednoj korpi od vrbovog
pruća...

Možda se zbog svih ovih razloga don Rodrigo Pola, koji održava svoje mentalne
sposobnosti, nije predao svim tradicionalnim pomagalima koje starost iziskuje - kolica, štake,
krevet - nego je odlučio da se zavali u korpu od vrbovog pruća tapaciranu pamučnom
tkaninom.

Pola dočekuje Abelarda izražavajući mu pasivnu ali rečitu dobrodošlicu s tog

pamučnog trona na kojem čuva i obnavlja preostalu snagu jednim pokretom elegantne
pomirenosti i glumeći sreću - smatra Abelardo - prikupivši svu moguću snagu iz svoje
podmakle dobi i fizičke nemoći pretvorene u neku vrstu carskog umiranja.

- Poput Lame u Izgubljenom horizontu.

 - Sa Semom Džefom, u glavnoj ulozi.

- U režiji Frenka Kapre.

- Tata, tatice, Abelardo i Adam pričaju u šiframa, nešto smeraju, mora da je protiv
mene, proveri, tata - pljusak služavki - zaštiti tvoju ćerku, otkucalo je dvanaest sati i jasno...

Šta bi rekla da je čula medijskog cara, starog Rodriga Polu, kako razgovara sa
Abelardom Olginom, objašnjavajući mu tajne televizijskih serija?

- Gospodine - obraća se Pola izveštačeno Abelardu; ne kaže mu ni „mladiću” ni

„dečko” a još manje „Abelardo”, već „gospodine”, uspostavljajući unapred odnos poštovanja
što će reći poslovni odnos. - Dakle, primam te zato što si Olgin, sin Kralja Biskvita, ali nemoj
da misliš da ti tvoje poreklo daje više moći i da je bitnije od toga što te primam kao čovek
koji je na najvišem položaju u ovom preduzeću.

Tvoja pripadnost privilegovanom krugu u Meksiku nije toliko značajna. Ti si deo

stotine, dve stotine porodica koje računaju, koje dele poslove, finansijske i političke položaje,
pozivnice za venčanja, večere, godišnje odmore i tako dalje. Misliš da je to malo? Pa, probudi
se, gospodine, i shvati da smo ugroženi.

Možda u ovom trenutku don Rodrigo uzdiše a ti se uzbuđuješ verujući da svaki

starčev udisaj može biti i poslednji. Međutim, ponovo se oglašava, ne bi li se divio
mladalačkim žarom.

- Ugroženi? - pitaš.

Don Rodrigo nepoverljivo gleda desno pa levo, uronjen u pamučnu tkaninu.

- Gledajte, gospodine, shvatite jednu stvar. Moj otac je bio revolucionar 1910. Ja sam
rođen 1909. Ostao sam s mojom majkom donjom Rosendom, neka u miru počiva. Želeo sam
da budem pisac. Na vreme sam se opametio. Posvetio sam se onome što će se dogoditi, a ne
onome što je prošlo. To je vaš problem, gospodine. Treba da shvatite šta je to što ostaje i šta
je to što dolazi. Kada neka država propada a njena elita nestaje, druga država izranja, a njena
elita se zbunjuje. Madero je bio sin zemljoposednika, Karansa je bio Porfirijev senator.
Međutim, Obregon je bio poljoprivrednik, Kaljes učitelj, a Vilja i Zapata, zamislite...

Abelardo, da li je Rodrigo Pola uzdahnuo dok ti je pričao o onome što ti je već bilo
poznato?

- Ali svi su bili političari, kako pismeni tako i nepismeni. U stvari, želeli su moć kako
bi promenili državu. To su i učinili. Stvoreno je savremeno, industrijsko društvo, s velikom
društvenom zaostalošću, to je takođe tačno, sa zaostalošću koju smo pokušali loše ili dobro
da popravimo. Međutim, sada, moj gospodine Abelardo Olgine...

Don Rodrigo je protrljao svoje sitne oči pamučnom maramicom.

- Sada nema revolucionara. Ima zločinaca... švercera drogom... zgodnih devojaka koje
ih prate... puževa... a kao i uvek, funkcionera s računima u Švajcarskoj čije poreklo ne može
da se objasni...

Čitava jedna rasa poročnih ljudi, ljudi čiji je prostakluk nepojmljiv, gospodine, ljudi
bez klase, to nisu ljudi sa sela, niti je to srednja klasa, niti je to bilo koja klasa: to je lumpen
svet koji je postao bitan zahvaljujući zločinu, to su otmičari dece, zlonamerni skorojevići,
okrutni i pohlepni, bez ikakvih uzora, spremni na ubijanje, iskorišćavanje, podmićivanje...

Na kraju je još jednom uzdahnuo.

- Da li ćemo vam odgovarati s televizijskim serijama?

Abelardo kaže da se starac nasmejao. Teško je to proceniti, tamo u dnu pamučne

tkanine.

- Pa da, gospodine. Hajde da se kladimo da će mnogo ljudi da se zalepi za televizijski

aparatić umesto da izađe na ulicu i oda se kriminalu. A tek u kućama zločinaca, ko zna da li
će neka od naših velikih drama pogoditi neko srce i pokazati, dakle, put vrline...

Osmeh je sada bio prijateljski. Pola se zakašljao (sve je na njemu podsećalo na kraj,
na završetak) i zavalio se u korpu koliko je mogao.

- Kažete mi da želite da budete pisac? Pa vi možete da birate. Postoje razni stilovi u

televizijskim serijama. Najgore su venecuelanske. Ljudi imaju previše imena. Polovina
vremena se potroši na njihovo izgovaranje „Fransisko Edelmiro Bolivar” ili „Edelmira
Skarlet Miroslava” i ništa se ne događa zato što svi samo izgovaraju ta dugačka imena.
Brazilske su najbolje, mada su za nas neprihvatljive. Ima previše političkih konflikata.
Previše golotinje. Previše scena u krevetu. U Kolumbiji se, međutim, predstavlja neka vrsta
preterane sramežljivosti i prodiranje zločina i droge.

Abelardo je napravio izraz iščekivanja (kaže mi).

- U Meksiku, moj gospodine Abelardo Olgine, ne prihvatamo samo jednu spornu

temu u seriji. Postoje dobri i zli. Postoje moćni ljudi i prokletnici. Postoje žene koje
manipulišu. Postoje porodice s dobrom i lošom decom. Međutim, postoji - neminovno je -
skromna ali poštena služavka u koju se zaljubljuje dobri sin, miljenik porodice.

Abelardo je rekao da je čuo neki neobičan zvuk iz korpe. Da li to beše smeh starog
Rodriga Pole? Ili je to bio njegov poseban način izdisanja?

- Nemojte da zanemarite ova pravila, gospodine. Sve je u ovom razgovoru šifrirano:

Domovina, Porodica, Religija i Država...

- A zaključak? - upitao je Abelardo.

- Služavka se udaje za dobrog sina.

- A nasledstvo? - palo mu je na pamet da pita.

- Prvo ga izgubi.

Pola se pomerio u svom odru za umiranje.

- Međutim, junak stiče bogatstvo sopstvenim trudom, ne nasleđuje ga i ne gubi

devojku koja je bila služavka.

Abelardo kaže da je starac, rekavši to, počeo da sisa sopstvene desni što je delovalo
kao da završava s pričom.

- Gledajte - rekao je Abelardu - nazdravite sa mnom za uspeh u vašem poslu.

Poslužite se jednom čašicom. Pijte.

Tvrdio je da ovo vino nikada nije videlo sunce.

 17.

Do sada sam uspešno ispleo različite niti mojeg postojanja. Kao što sam vam već
ispričao, moj poslovni život obavljam s krajnjom ozbiljnošću, ne priznajem lakoumnost ili
propuste od strane mojih saradnika. Moj život u porodici je pod maskom mog poslovnog
života. U kući don Selestina Olgina ponašam se onako kako sam se ponašao u početku: kao
ponizni mladić bez dinara koji se oženio Prisilom, Kraljicom karnevala. Ali obe maske -
poslovna i porodična - skrivaju, na svoj način, moj ljubavni život, moje strasno predavanje
Ele, s kojom se mučni sati, formalnost, nadobudnost i odsustvo pretvaraju u trenutke
opštenja, oslobađanja, jednostavnosti i prisutnosti...

Da li je Ele svesna šta mi znače njena ličnost, njena ljubav, njeno prisustvo? Istinu
govoreći, ne znam. Ne znam to zato što stvarno ne znam ko je Ele.

Mogla bi da bude lakomisleno, providno stvorenje, ptica koja leti s cveta na cvet
pijući sokove prirode. Čas se oduševljava na Luizminom koncertu. Čas me moli za sitnice
kao što je brijanje pazuha. Čas ovo, čas ono.

S druge strane, ona je tako ozbiljna u svakodnevnom ponašanju. Nisam video lepše
uređen stan od Elinog. Sve na svom mestu, magično. Seks unosi visok stepen nereda u
krevetu, u kupatilu, klozetu: nikom ne pada na pamet da razmišlja gde da baci gaće, košulju,
čarape: to je dokaz strasti, požudne užurbanosti. Poput patuljaka iz bajki, Ele sve sredi za tili
čas - dakle, dok uđem u kupatilo, sredim se i vratim u sobu. - Sve izgleda kao da se ništa nije
dogodilo. Ele je već obučena i čeka me u dnevnoj sobi s pićem. Viski sa sodom mi dođe kao
nagrada za moje sitne ljubavne vragolije.

Ele zna da sam ja ambiciozan čovek. Sve zna iz novina, ali me nikada ništa ne pita.
Ponekad patim zbog ove prećutne taktičke barijere koju mi ljubav nameće: ovde smo da
bismo se voleli, bili zajedno, maštali. Ako želiš, pričaću ti šta radim, Adame, ja znam šta ti
radiš i nisu mi potrebna objašnjenja: voli me, ne tražim ništa drugo: voli me, Adame... Sve
ovo pričam zato što večeras, ne znam iz kojeg razloga, imam potrebu da Eli kažem nešto što
nikada nisam rekao:

- Ja sam ambiciozan čovek.

Ele me gleda uzdržano - s ljubavlju, ali ipak uzdržano. Vadi led iz frižidera i čini
dobro poznati zvuk s kockicama koje prebacuje u staklenu posudu, kao da želi da previdi
važnost koju želim da dam razgovoru. Zahvalan sam joj na njenom prirodnom ponašanju.
Donosi mi čašu škotskog viskija i seda pokraj mene, osmehujući se.

Ona pije Orange Crush, što ne samo da mi je neobično nego mi liči na neki znak:
slušaće me odmaknuta od mene na razdaljini poput razdaljine između jedne čaše scotch-and-
soda i jednog Orange Crusha.

- Ja sam ambiciozan čovek.

Ele je ugrabila trenutak.

- Kažu da si postigao sve što si zamislio, Adame.

- Ja sam ambiciozan čovek - kažem treći put.

- Pa već si to tri puta rekao. Zašto?

- Pogodi.

- Ok. Ispunio si tvoje ranije ambicije. Sada imaš neku novu ambiciju. Ti si preporođen
čovek. Ti si Adam, prvi čovek...

Pomilovala mi je ruku i odmah je sklonila.

- Zašto? - pita Ele.

- Već si rekla uzvraćam joj milovanje, primećujem da su mi prsti hladni od čaše

viskija koju sam stavio na sto.

- Ne. Šta želiš? Zašto to želiš?

Čitalac će shvatiti zašto sa Ele mogu da razgovaram o svemu i ni o čemu, o

glupostima i bitnim stvarima, bez straha od osvete, pogrešnog tumačenja ili bilo kakvog
optuživanja. Međutim, pitam se da li mi ovo veče, neočekivano, daje za pravo da pričam s
više iskrenosti i da li su moje reči, pre svega, posledica oluje koja je u podne ugasila sunce i
zamračila prozore moje kancelarije.

Godi mi poverenje koje mi Ele pruža, dok pričam, osećam toplinu njene duše - pitke,
tečne i potpuno drugačije od mog ustajalog porodičnog i poslovnog života: Ele je bistra voda
koja mirno teče.

Mogu da joj kažem, tek tako, da se osećam ugroženim. Kao da sam u životu, u mojoj
duši, došao do nekakvog proplanka na kojem je zadovoljstvo zamenilo ostatke mojih
ambicija, koje su bile poput pokorenog tigra koji je slobodno hodao džunglom, vrebao svoje
neprijatelje, nadjačavao slabije, i što je najvažnije, savladavao jake; kao da je taj tigar, kojeg,
zapravo, ja predstavljam, prihvatio pravila kućnog mira, kavez u kojem istovremeno može da
švrlja i da bude miran, da jede a da ne bude pojeden, da spava kada god mu se prohte i
posmatra svet s visine iz dobrovoljnog zatočeništva zato što je u njemu zatvorena njegova
sopstvena moć, nalik domaćoj životinji koju ja, Adam Gorospe, mogu da hranim, da joj
naređujem kao bilo kakvoj mački ili da je pustim da luta gradom dižući paniku i ponekad
sejući smrt...

Elin pogled je izražavao naklonost. Nije se usuđivala da progovori potvrdne reči:

Znam to. Promena - nije bila iznenadna već postepeno usklađena s pogledom - nagoveštavala
je pitanje a šta sada, da li je nešto izdalo tvoje poverenje, Adame, da li su ti stavili tegove na
krila, letiš niže nego juče, ljubavi.

Kažem joj, a to je Eli poznato, da sam oduvek poredio svoj život, svoj posao i društvo
u kojem se krećem s paradoksalnom ćelijom slobode: slobodne zato što sam ja slobodan,
tačno, u kavezu, zato što je i čitavo ljudsko društvo u kavezu, ali u kavezu kojim vlada Adam
Gorospe, da li me razumeš?

- Ne poričem granice moje slobode. Podnosim ih zato što je moja moć veća od moje
slobode, da li me razumeš? Da li mi veruješ?

Kao u Pučinijevoj operi koja se odvija u boemskom potkrovlju, Ele mirno kaže:

- Da.

Nikada se ne bi usudila da od mene traži neko objašnjenje a priznajem da bi mi bilo

teško da joj ga dam. Muči me sumnja: da li Ele zaslužuje moju potpunu iskrenost? Do koje
mere treba biti iskren s ljubavnicom i dati joj oružje za buduće streljanje? Da li iskrenost s
bićem koje sada, u ovom trenutku, saoseća i uzima moju ljubav predstavlja davanje oružja toj
istoj ljubavnici u trenutku kada to prestane da biva?

Čitalac će shvatiti da je moja druga „seksualna” veza s Prisilom odredila nepovrediva

pravila ponašanja. Ona je to što jeste i čini to što čini: sve je predvidivo, što potvrđuju
dvadeset dve godine zajedničkog života. Nema ničega u Prisilinom bračnom doterivanju -
Adam koji nikada ne traži promenu, niti razvod, makar mu to sam Bog naredio. Prisila
predstavlja moje trajanje, moj opstanak i mada mi ona, u ličnom smislu, ne daje mnogo
radosti - naprotiv - ona mi pruža bezbednost i spokoj. Na tom području, stvari su takve kakve
jesu. Prisila priča gluposti. Don Seles urla. Abelardo odlazi od kuće. Služavku stalno
šamaraju.

Upravo ovde, sa Ele, moja se duša ispunjava istinskim zadovoljstvom, ukoliko

osećanje zadovoljstva ne znači, zapravo, nezadovoljstvo koje počiva u zalihama
nepredvidivih teškoća za današnja sladostrašća. To ti je ljubavni odnos: ako mi danas daš sve,
da li to sutra možeš da mi oduzmeš? Osećamo se oslobođenim bračne stege koja je nalik
omči oko vrata osuđenika. A osećamo se ugroženima zato što, bez zvaničnog sporazuma, da
bismo bili slobodni, sloboda može da oslobodi svake obaveze i da napusti jednog od
ljubavnika na nekom usamljenom ostrvu gde su mu jedino društvo kajanje, izopačene ordalije
ljubomore, čežnja, tuga zbog neispunjenih obećanja...

Zar razvod postoji? Zar ljudi mogu da se razdvoje? Ništa od toga ne važi za par koji
se voli i ispunjava svoj san. Jedino je to bitno. A bitno je zato što ljubav ispunjava celokupan
prostor življenja, bez prozora, vrata ili otvora kroz koji bi se moglo pobeći. Da li je iskrenost
vrlina ili povod za seksualno nasilje i vatrenost? Pored svih mera opreza, strahova i smelosti,
upravo ću to da proverim sa Ele ove večeri u kojoj je nalet sušnog perioda ugasio sunce.

Decembar je tako daleko ostao!

 18.

„Da se niko nije usudio da me prati. Ne pomišljajte na to.”

- Nemoj ni da misliš. On zna sve.

- Zar zna i šta mislim?

- Kažem ti da zna sve. On je prorok.

- Zar vernost nije dovoljna?

- Naprotiv. Što si više odan sve si veća žrtva. A možda i manje pouzdan, ne znam.

- Prema tome, svejedno je da li si u protivničkom taboru.

- Svejedno. Ako si protivnik zaštićeniji si od saradnika.

- Odanost nije dovoljna?

- Bolje žrtvovati verne saradnike nego se žrtvovati ili biti žrtvovan. Vrhovni vođa ne
podnosi da ga iko zaklanja. Niko ne može da uzleti po sopstvenoj želji.

- Šta se dogodilo s Largom?

- Smestili su ga u ćorku. Posle su mu bili u poseti i rekli mu: „Ako daš izjavu da si
kriv, spasen si.” Priznao je da je kriv a onda su ga streljali.

- Gde je sahranjen?

- U zajedničkoj grobnici.

- Ali bio je deo naše istorije; zaslužuje priznanje...

- Bio je prognan iz istorije.

- A šta se dogodilo s Bobijem?

- Nema više povlastica. Priznao je svoje greške.

- Jesu li i njega streljali?

 - Nisu, sada radi u Ksoćimilku kao šofer. To se zove „pidžama plan”. Umesto da te
streljaju, pretvore te u vrtlara, šofera, u...

- Šofer u Ksoćimilku.

- „Da se niko nije usudio da me prati.” Tako je.

- Ali on treba da napuni devedeset devet godina!

- Nemojte slučajno da mislite...

- Nemojte slučajno nemojte slučajno nemojte slučajno...

- Da mislite da mislite da mislite...

- Adam Gorospe je doživotni meksički vođa.

Probudio sam se gušeći se uznemireno. Pipnuo sam čelo. Noćna mora.

 19.

Ne, to nije bila noćna mora. Bila je to stvarnost. Adam Gongora je bio zadužen da se
pobrine za pogoršanu javnu bezbednost, a njegove metode su se odmah osetile.

- Svi smo mi budući leševi - bila je to prva i užasna izjava pred novinarima.

Da ga samo vidite! Gongora je debeli i zdepasti čovečuljak lica nalik na kuvanu šunku
i zalizane kose koja prekriva ćelu. Kapa ga čini višim za nekoliko centimetara. Neće,
međutim, da nosi visoke potpetice. Hvali se da mu niski stas daje visoku moć. Imenovan je
da u Republici dovede u prividni red rastući haos.

U svojim izjavama vrši pritisak:

- Svima je poznato da je nacionalna bezbednost nesigurna. Snage reda se lako

udružuju sa snagama nereda. Policajci primaju bedne plate. Kriminalci ih plaćaju deset puta
više. Od tri hiljade pesosa do trista hiljada, šta kažete? Nacionalna vojska radi poslove koji ne
dolikuju oružanim snagama. Vojska vrši policijske poslove a nju su nadjačali kriminalci zato
što su bolje naoružani, šta kažete?

A evo Gongorinog rešenja:

- Ja ću napraviti čistku u oružanim snagama. Biće manje policajaca, a plate će biti

veće. Da vidimo da li će tako... Šta kažete?

Da vidimo. „Svi smo mi budući leševi. Šta kažete?”

Gongora ulazi u društvo zahvaljujući svom položaju. Prima pozive. Uručuje pozive.
Svi žele da ih Gongora štiti. Čak i moj tast, Kralj Biskvita, malenog policajca poziva na
večeru.

- Stavite mu jastuke na stolicu da može da dohvati supu - savetujem mog tasta, kome
je poznato moje loše mišljenje o Gongori.

- Ah, mali Adam je pravi šaljivdžija - kaže podrugljivo Kralj Biskvita.

 Ubrzaću priču zato što nema smisla da se zadržavam na nevažnim detaljima u vezi sa
onim što se dogodilo. Već vam je poznat lik Adama Gongore. Takođe vam je poznato da mi
je, na nesreću, imenjak, zbog čega na ovoj večeri kad god se pomene Adam, ne znamo da li je
reč o Adamu Gorospeu - o meni - ili o Adamu Gongori - o njemu.

Sve je ovo samo uvod. Zavesa se diže i ono što moje oči vide i moja čula osete
zastrašujuće je. Gongora ne prestaje da priča. Svestan je da je popularan. Svestan je da je
zvezda. Ako je iole pametan, shvatiće da zvezde gase čim popularnost prođe, da ih niko više
ne gleda. Očigledno je da je prost čovek. Takođe je nepoverljiv i prepreden tip zato što
naslućuje tuđu prepredenost. Sve što izgovori ne sme da ponovi u drugoj prilici, prvo zbog
toga što će svi znati šta će reći, drugo, zato što će dosaditi celom svetu.

Posmatram ga kako brblja u nameri da iznenadi ali i uplaši zvanice za stolom don
Selesa. Ako je pametan, neće ponovo prihvatiti večeru u ovoj kući. Adam Gongora je od onih
ljudi koji samo u jednoj prilici daju sve što mogu ili znaju da daju. U društvenom smislu,
umiru iz prve. Međutim, oni to ne znaju te drugi put izazivaju zevanje i ispadaju smešni. To
ih ozbiljno uvredi i onda se grubo ponašaju. Ponestaje im reči. Preostaje im akcija.
Ozlojeđena akcija, ona koja kažnjava.

Prisila ne skida oči s Gongore. A Gongora, što više brblja, sve više se obraća Prisili,
gleda je i veliča je. Oh, poznajem vrlo dobro moju ženu i shvatam da, naviknuta na pažnju
koju su joj poklanjali kao Kraljici proleća i Princezi karnevala, više ne strahuje, nakon
venčanja sa mnom, od viška kilograma i godina. Više joj se niko ne udvara.

Vi znate da me to ne muči. Štaviše, to je moj glavni životni plan. Ozbiljan advokat.

Običan muž. Vatreni ljubavnik. Kancelarija. Prisila. Ele. Sve po navedenom redu, itd.

A sada dolazi ovaj uljez da poremeti moj tako strogo uređen život. Ovo njuškalo, pa
još i moj imenjak, sve više gleda uzbuđeno u Prisilu, i moja žena crveni, spušta pogled,
podiže pogled prema gospodinu Gongori, predaje se ljubavi, ona se...

Činim nešto nedolično.

Nešto sramotno.

Puštam da padne salveta i saginjem se da je uzmem.

Posmatram šta se događa ispod stola.

Ne mogu da verujem.
 Moja Prisila i on, Gongora, igraju se footsie ispod stoljnjaka, dodiruju se vrhovima
stopala, Prisila izuva jednu sandalu roze boje, Gongora (malo teže) jednu poluduboku čizmu i
oboje uživaju u tom susretu ekstremiteta koji predstavlja samo uvod u bliskost.

U tom trenutku menja se slika o mom životu i postavlja mi zagonetke i neuobičajene

izazove u oblastima za koje sam verovao da su zauvek uređene.
 20.

Posmatram, dakle, kradom šta preduzima Gongora da bi zaveo red.

Nasilno upada u naselja nazvana Gorospeviljas da bi me osramotio i uvredio,

optužujući poslovni svet i novac za siromaštvo i obezvređivanje ljudi koje Gongora sada
pritiska, zatvara i zlostavlja nazivajući ih lenjivcima, kriminalcima i društvenim šljamom, bez
obzira na to što je svima poznato da većina među njima pripada osrednjoj srednjoj klasi ili
nižoj srednjoj klasi koja je izgubila posao, ušteđevinu, stanove, da nije imala drugog izlaza do
da dođe da živi u izgubljenom gradu u kojem žive osiromašeni ljudi.

Posao i ušteđevina. Potom, ognjišta, kuće u stambenim zonama za koje nisu uspeli da
plate hipoteku. Sposobni ljudi, ali s malo dara za predviđanje, spali su, znači, na bedu koja
uvek okružuje ostrva nesigurnog blagostanja u Meksiku.

Tako je u Gorospeviljas - kakvog li imena - dospela i gomila nadničara i sezonskih

radnika koji nemaju drugog izlaza. Pošto je severna granica zapečaćena, moraju da ostanu
ovde, bez posla a nadasve bez zvaničnog programa za zapošljavanje zato što živimo na
tržištu, a tržište se brine da reši probleme ponude i potražnje za poslom, da, kako da ne,
uzvikujem razočaran u sopstvenu filozofiju pristanka na priznanje: Država je loša, tržište je
dobro, Država je neman, tržište je vila...

Upravo ovde ulaze odredi pod komandom Adama Gongore da puste pse ubice, da
otvore vatru na bedne barake, da izrešetaju krevete i fotelje, da isprebijaju one koji se opiru
da napuste mesto, a i one koji se ne opiru, a ja se pitam, da li su napustili svoje domove u
naseljima Ansures i Patriotismo da bi došli u ozloglašeni Gorospeviljas, a odavde, gde da
odu, šta im preostaje? Ako su već sada na margini prestonice, šta im preostaje, planina,
vulkan, vedro nebo, Kuernavaka, Toluka? Misterija. Videćemo već. Možda Gongora ima neki
savršen plan o kojem ništa ne znam ali naslućujem: da nije moj pokvareni imenjak demograf,
možda planira da rastereti glavni grad svojih suvišnih stanovnika i natera ih da se odsele u
provinciju?
 Pogledajte kako sam dobar. Mislim sve najbolje o Gongori. Prisiljavam sebe da to
mislim za dobrobit države. Trenutna iluzija. Uskoro ću to izbaciti iz glave.

Dan za danom, represija se širi od podignutih šatora do železničkih vagona, nad

onima koji pronalaze posao po vašarima i cirkusima - pajaci, akrobate, jahači, kepeci,
prodavci semenki, domaćeg slatkog krompira i deserta iz Samore.

Šta su skrivili? Možda ništa, stvar je u tome što Gongora napada protivnike, mora da
pokaže svoju moć, a to znači da napada nemoćne, a ne kriminalce. Kada će se usuditi da
napadne moćnike? Ha!

Postoje družine narkomana, mentalnih prestupnika, bednika, pijanica, kurvi i pedera,

ljudi koji nisu učinili ništa strašno ali su obeleženi kao „društveni šljam”, kako ih Gongora
naziva, a ja se pitam, dokle misli ovako? I još se pitam, zašto ne napadne krivce umesto žrtvi?
Pa se pitam, kada će doći red na mene, kada će se Gongora okrenuti protiv mene, a) zato što
sam bogat i b) zato što sam oženjen Prisilom?

Tačka a) počinje da dobija smisao uporedo s Gongorinim uspešnim nasilničkim

postupcima protiv siromašnih, pod jedan, protiv osiromašenih, pod dva, i protiv bogatih na
kraju. Shvatam - naravno da je tako - da ove postepene mere računaju na javno priznanje,
koje je pre podstaknuto mržnjom nego pravdom: Gongora pronalazi krivce jedino među
žrtvama, ali ne pristaje na kažnjavanje bogatih, što će mu doneti više slave nego da je u
zatvor smestio Al Kaponea. Gledam ga kako odlazi i dolazi, mali nametljivac, zalizane kose,
na slikama i po novinama i, što je najgore, u mojoj kući, odnosno u kući moga tasta don
Selestina Olgina, u koju don Gongora dolazi da „popije čaj” s nekada slavnom Kraljicom
karnevala u Verakrusu, odnosno mojom suprugom.

Sve to me dovodi do tačke b) i novih okolnosti u kojima se našla moja žena donja
Prisila. Znači, prvo capo Gongora dolazi na čaj u kuću Kralja Biskvita, nešto kasnije on više
ne dolazi, ali zato Prisila odlazi. Gde ide? Kaže da je dogovorila sastanak s rođakom
Sonsoles, što je lako utvrditi:

- Ne, Adame, Prisila nije ovde. Nisam je videla nekoliko meseci. Ćao, Adame.

Taj nedostatak diskrecije kod Prisile samo mi dokazuje da Kraljica karnevala laže više
od Kralja momusa i ne preduzima nikakve mere opreza zato što nije navikla, naivka, na
prevaru koju ja, mangup, upražnjavam s prefinjenom lukavošću.

Pitam se, kao muškarčina, da li može da se poredi osvajanje moje žene sa osvajanjem
moći? Skoro za sve nas, osvojiti ženu predstavlja dovoljan dokaz muškosti i, rasterećeni,
vraćamo se našim raznoraznim poslovima. Za neke muškarce, vredne sažaljenja, osvajanje
moći predstavlja dovoljnu pobedu i više ništa im nije potrebno: žena je uvek tu, kao
domaćica, kao kecelja bez lica. Za druge - a mislim da Gongora spada u tu prokletu
kategoriju - imati moć i imati „staru” predstavljaju sinonime koji se nadopunjuju u potpunom
davanju. Razumem ga, gospodo, zato što ja takođe pripadam toj kategoriji. Imam moć i imam
ljubavnicu, sačuvaj me, Bože, i nemojte više ništa da proveravate!

Najviše iznenađuje, međutim, koliko su ove činjenice uticale na Prisilin preobražaj, na

ženu za koju sam verovao da poznajem kao svoj džep, a koja mi sada deluje kao mravinjak
koji ne mogu da kontrolišem. Šta se dogodilo? Nemam nameru da se ovde bavim prostim
prostaklukom: Prisila je imala potrebu za seksom, o čemu ja nisam imao pojma. Prihvatila je
naš način življenja i opustila se, kao što to čini većina žena. Udobnost. Muž. Kuća. Posluga.
Teško je bilo zamisliti Prisilu u drugoj poziciji, na primer, kao Ćaćaću u ženskom zatvoru u
Santa Katiti. Međutim, Ćaćaća mi deluje kao monahinja u poređenju s ludilom koje
naslućujem kod moje žene, Kraljica mamba je podanija gangsteru Viboronu nego što je meni
Kraljica proleća.
 21.

Ništa od ovoga ne remeti vašar života:

OMM (Organizacija Meksičkog Morala) pojačala je kampanju protiv

homoseksualaca. Porodice se organizuju protiv gejeva, makar da je reč o njihovoj deci. To su
očevi iz porodica sklonih hvalisanju i junačenju. Kuća u kojoj živi mladić homoseksualac,
kuća u kojoj kočoperni pater familias stavlja natpis na vrata:

OVDE ŽIVI JEDAN PERVERZNJAK!

Perverzan i perverzija su omiljene reči OMM-a, a preporuka koja je objavljena u

novinama glasi:

ČUVAJTE SVOJE SINOVE!

Ovi su se, međutim, organizovali na iznenađujući način. Intervjuisan za ove novine,

mladić pod imenom „Orhideja” otkrio je koliko je njegov život u „opasnosti” otkako je
objavio da je gej. „Moji prijatelji nestaju a zatim se pojavljuju mrtvi”, rekao je. „Plašio sam
se da izađem iz kuće, iako mi tamo moj rođeni otac kaže da više voli da me vidi mrtvog nego
kao pedera.” A onda dodaje: „Bolje biti peder nego mrtav.”

Pojava brojnih kuća i stanova koje su njihovi stanari napustili zbog hipoteka ili
neplaćenih kredita podstakla je novu vrstu posla u glavnom gradu. Konkurencija među
agentima nekretnina navodi ih da blate jedan drugog. Nekoliko svežih primera:

• „Posetite posed koji se nudi u ulici Akatempan Sec. Famsa. Napominjemo: ako vas
ova kuća ne sablazni, znači da niste sablažnjivi.”

• „Kuća iz oglasa u Masarikovoj ulici liči na afričku javnu kuću.”

• „Ako imate smisla za humor, posetite stan koji se nudi u Valjehu i umrite od smeha.”

• „Ne dozvolite da vas prevare. Imovina stavljena na prodaju u Ehe Sur nalazi se
pored gradske deponije. Smrdi!”

• „Da li ste mazohista? Ako jeste, dopašće vam se kuća koja se prodaje u ulici Virej de
Serda.”

• „U stanu koji se izdaje u Kalsada San Hoakinu klozeti su puni izmeta od bubašvabe.
Oprez!”

• „Da li vam se dopada pećinsko doba? Onda požurite i iznajmite kuću u

ozloglašenom Nebeskom kutku pre nego što ga Trimalsion iznajmi.”

• „Ukoliko želite da saznate šta vas čeka, otidite tajno u foaje zgrade na uglu Sarko i
Valerijo Truhano i recite nam da li verujete u zlokobni par portira.”

• „Provedite samo jedan dan u sobi u stanu koji se nudi u Plasa Popokatepetl da biste
saznali šta čovek oseća kada ga komšije špijuniraju.”

• „Da li volite podzemne zatvore? Onda nemojte da propustite bedni podrum koji se
nudi kao luksuzni stan u ulici Hardin Puškin.”

Jedna gospođa od oko četrdeset godina izjavila je pred našom redakcijom da je majka
Božijeg sina koji drži propoved na uglu Insurhentes i Kintane Roe. Kada ju je naš reporter
upitao da li je ona Devica Marija, odgovorila je zanosno da jeste. Primorana da se podvrgne
pregledu jedne od naših bolničarki sa sprata, njena izjava je bila odbačena.

U čuvenim izjavama za štampu, don Adam Gongora, zadužen za bezbednost, izrazio

je najdublju čežnju za dugogodišnjim periodom vladavine Revolucioname institucionalne
partije, kada su sindikati bili deo vlade, kada nije postojalo pravo na štrajk, kada su radnici
bili potčinjeni gazdi a gazda bio vladin pristalica. Gospodin Gongora je dodao da je to rekao
iz nostalgije, i da shvata da to što se desilo ne može više da se ponovi. Sada je situacija
drugačija i zahteva drugačije mere. Novinari koji su bili kritički nastrojeni ocenili su da u
ovim izjavama postoji namera da mere sigurnosti očvrsnu, i da se nostalgija za jednom lošom
prošlošću koristi za sprečavanje još gore sadašnjosti.

Nedeljno Božije dete, koje kaže da se zove Henaro Gonsales, protestovalo je

energično protiv uzurpatora i moli da ga ubuduće identifikuju među brojnim imitatorima po
jednom posebnom belegu na telu koji samo on ima. Dete je odbilo da otkrije o kakvom je
belegu reč iz straha da imitatori ne istetoviraju sličan znak. Pitamo se da se ne nalazi možda
na stražnjici?

Jedan priznati astrofizičar s Nacionalnog univerziteta, koji nas je zamolio da

izostavimo njegovo ime, smatra da kometa koju su videli brojni građani kako prolazi nebom,
zapravo, nije kometa već prividna promena položaja na nebu u odnosu na fiksne zvezde.
Mudrac je rekao da se ova pojava zove „Paralaksa”, odnosno da je položaj jedne planete
takve kakva jeste primećena s dve različite tačke.

Jedan visoki crkveni dostojanstvenik koji nas je zamolio da ne pominjemo njegovo

ime brzo je odgovorio na prethodnu tvrdnju, podsećajući da se 1531. godine Halejeva kometa
pojavila istog dana kada i Naša Gospa od Gvadalupea, zbog čega nije moguće isključiti
religijsku istinu u korist naučne prevare - izjavio je crkveni dostojanstvenik upitno.

- Zamoljen da objasni versko značenje jučerašnje komete, crkveni dostojanstvenik je

rekao da je neophodno saznati ono što se još ne zna ali da će se otkriti jednog dana. Ovu
izjavu verska zajednica pozdravila je aplauzom.

Nalet kineskih turista obavezuje naše kelnere da nauče mandarinski umesto

engleskog, kao ranije. Osim toga, istočnjački putnik zahteva zasebne trpezarije, što obavezuje
naše ugostitelje da podele prostor i od prostranih lokala, koji su do juče bili ponos industrije
ića i pića, sada naprave prostor izdeljen pregradama, zidovima i muralima svih vrsta. „Treba
ugoditi klijentu”, objašnjava upravnik proslavljenog restorana Bejinghauzen u Crvenoj zoni.

Primećeno je da su brojne zanatlije napustile svoja tradicionalna zanimanja, stvarajući

jednu opasnu prazninu među lekarima, advokatima, inženjerima i arhitektama. Upitani o
tome, zainteresovani su odgovorili, kao da su se dogovorili, „sada smo vođe”. Radoznali i
zlonamerni reporter ispitao je da li se sada bave majčinom pameću na šta je portparol grupe
(dakle podelili su se na grupe) ljutito odgovorio:

- Samo želimo da budemo sami sebi šefovi. (Preostaje da razrešimo misteriju.)

Na konferenciji za štampu, vođe Organizacije Meksičkog Morala (OMM) preduzele

su prve korake u nacionalnoj kampanji protiv homoseksualizma. „U ovoj zemlji nam nisu
potrebni prosjaci i pederi”, izjavio je predsednik OMM-a. „Očistimo naciju”, dodao je,
dopuštajući da se prepoznatljivi homoseksualci mogu, u zavisnosti od težine njihovog
ponašanja, pljačkati, kidnapovati i ubiti. Jedan otac je ljutito rekao da je njihov sin gej
odlučio da se zove „Anhela” umesto „Anhel” i da je započeo proces menjanja krštenice,
školske diplome i pasoša, stvarajući beskrajnu zabunu zbog koje gubi sate i sate u
nacionalnoj birokratiji. „Šta će se desiti ako svi pederi odluče da menjaju ime i
dokumentaciju?” upitao je besno otac. „Nemojte zaboraviti da je Meksiko religiozna zemlja,
konzervativna, i nasilna, vrlo mačistička...” „Neka ih kastriraju”, dodao je ljutito kršteni
vernik.
 22.

Posmatram Gongorine pokrete. Pravim se da ne znam ništa o njegovoj verovatnoj

ljubavnoj vezi s mojom jadnom suprugom, niti ga javno napadam zbog njegovih nasilnih i
samovoljnih mera bezbednosti.

Posmatram i odmeravam svoje vreme.

Znam da će me potražiti: traži me.

Ne znam šta želi: nešto želi. U njegovom ponašanju postoji malo nadmenosti. Ali i
doza pretnje.

Ljubazno i otvoreno, dočekujem ga u svojoj kancelariji.

Čak se ni ne ustežem kada mi se Gongora licemerno približi da me zagrli. Poznato

vam je kao čitaocu (a ako vam nije poznato, naučite) da u Meksiku postoji obavezni
prijateljski ritual grljenja među muškarcima i Gongora ne želi da ga izostavi. Jedino što ga
moji najdublji nagoni odbijaju, ne toliko što ne želim da dodirujem dotičnog znajući da mi
ljubaznost nameće grljenje, već zbog toga što naslućujem da Adam Gongora ima smrdljiv
zadah: zbog loše probave obavija ga smrad, kao da tom jadniku govna izlaze na usta, a reči
kreću iz guzice. Stvarno to mislim. Zadrigli drznik, približava mi se s mirisom vašarskog
kuvanog kukuruza, gustog i otužnog likera od ananasa, s prljavom krpom umesto jezika i
desnima koje smrde kao crkotina.

Kako da ga izbegnem?

Ne mogu. Ljubaznost mi to nalaže. Razum mi to potvrđuje. Adam Gongora bazdi.

Mislim da je ponosan na miris koji proizvode njegova creva. Njegovo prisustvo izaziva u
meni užas i podozrenje. Kako je moguće da moja žena Prisila, idiot, ali prefinjeni, trpi takav
vonj? A podozrenje? Da li je Gongora svestan sopstvenog smrada koji neguje kao dodatni
element svoje nadobudnosti: da vidimo, mangupe, smeš li da me zagrliš a da ne začepiš nos?
Čuj: od toga zavise tvoje zdravlje i tvoj život, jadniče.
 Grlimo se, dakle, sa svim predostrožnostima s jedne i druge strane koje čitalac može
da zamisli.

Sve sa ciljem da se dođe do suštine.

- Šta vas dovodi ovamo?

- Vidite, Gorospe, bezbednosni zadaci nameću obaveze koje ponekad nisu prijatne,
mada su, dakako, neophodne. Ne pokušavam da vas obmanem...

- Ah.

- Na primer, prijateljstvo. Šta kažete?

- Ah. Kako da ne.

- Ja pokušavam da sprečim da se moje obaveze i moja prijateljstva mute u istoj torti.

Šta kažete?

Osmehujem se.

- Crni luk ovamo, paradajz onamo - Gongora se ne smeje. - Ali kada se dođe do
moći... - ponovo se osmehuje.

- Moć? Nemojte da pomišljate. Moć... Ma hajte...! Moć... Ne idite tako...

Prekida me!

- Moć nameće obaveze koje nisu nimalo, ali nimalo prijatne, poznato vam je, zar ne,
da li me razumete, šta kažete?

- Znam, znam. Kako ne bih znao!

- Na primer, dojučerašnji prijatelj je i danas prijatelj, samo što...

- Samo, šta? Ha! Pričajte mi...

- Sada znam neke stvari o dojučerašnjem prijatelju za koje nisam ni slutio da imaju
veze s današnjim prijateljem. Tako.

- Niste znali?

- Ne, nemojte me primoravati da pričam naprečac.

- Gospodine Gongora, vi ste moj gost. Ja vas ne primoravam ni na šta.

- Tu smo, dakle. Do jučerašnjeg dana, ja sam bio omiljen i ugledni građanin... Je l’

tako?
 Uzdržavam se da se ne nasmejem.

- ...iako moji neprijatelji u to ne veruju.

- A vaši prijatelji?

- Vi, da li ste vi moj prijatelj, gospodine advokate?

- Nisam vaš neprijatelj, ako vas to zabrinjava.

- Ne, da li ste moj prijatelj?

- Ne bih dotle išao - ponovo se osmehujem i molim Svevišnjeg da ne prsnem od

smeha, jer bi to pričinilo veliko zadovoljstvo mom sagovorniku.

On pomera usne kao da ih krivi.

- Znači, nekako na sredini, ništa više, tako, tako...

- Poznato vam je da čovek poput mene dolazi u dodir s previše ljudi. Prema njima se
ponaša ljubazno ukoliko to zaslužuju; prijateljski, veoma retko.

- A prostački?

- Nikada, nikada. Lepo sam vaspitan, znate li?

Gongora se čvrsto držao. Nije se osećao prozvanim.

- Da li smatrate da je glupost napadati čoveka s kojim smo još juče ljubazno

razgovarali...?

- Da li smo večerali u kući njegovog tasta? - požurio sam dvosmislenom

zajedljivošću.

On nije primetio na šta ciljam.

- Pretpostavite da se čovek, kada postane moćan, oseća primoranim da proveri čoveka

koji je još juče bio, eto, ako ne njegov prijatelj, onda bez sumnje jedan uvaženi poznanik...

- Da, pretpostavljam.

- A postavši moćan zna podatke, ima dokaze, da je taj prijatelj, ili poznanik, kako vi
navodite, zlikovac. Je l’ tako?

- Vidim, gledam ga - skrećem pogled prema zidu.

Gongorine okrugle metalne naočare su zasjale.

 - Šta biste učinili, gospodine Gorospe?

Slažem najljubazniji izraz na licu.

- Ne pitajte mene; očigledno je da je to vaš problem. Znate, ja nemam neprijatelja. A

vi?

- Ja sam na javnom položaju. Je l’ tako?

Upitno sam ga pogledao ne rekavši ništa.

- A to me primorava da ponekad delujem protiv svojih najuzvišenijih osećanja...

Sada je moje lice zaista poprimalo izraz iznenađenosti začinjen podsmehom.

- Nema druge - uzvikuje, prostak. - Je l’ tako?

- Šta predlažete? - sastavljam prste obe ruke i približavam ih bradi. - Ne, nema
predlaganja, don Adame - ja radim, ne predlažem.

- Dakle, šta radite?

- Izvršavam. Je l’ tako?

- Šta izvršavate?

- Svoje obaveze.

- Izgleda da vam teško padaju...

- Izvršavam obaveze čak i kada su moji prijatelji u pitanju. Je l’ tako?

- Vaši poznanici...

- Jeste. Upropastim ih, ako to želim. Je l’ tako?

- Pa, napred, gospodine Gongora. Šta vas sprečava?

Ustao je. Pozdravio se. Izašao je iz moje kancelarije.

Ipak sam ga zadržao da se s njim zagrlim.

- Uopšte me nije briga da li me vole ili me mrze - izjavio je napuštajući moju

kancelariju.
 23.

Nakon posete Adama Gongore mogu da zaključim mnogo stvari. Ograničiću se samo
na tri: 1) Gongora je želeo da mi se približi, da mi da do znanja da je njegova moć veoma
velika. Toliko velika koliko je njegov stas oskudan, upozoravajući me da budem spreman na
njegov brutalni korak i želeći da me uznemiri pitanjem: Kada je red na tebe? - odnosno, na
mene...

Ja sam sve ovo predvideo i sada želim da iznesem dve stvari: a) Da shvatam šta
Gongora smera i b) Da ne mislim da padnem u njegovu zamku i dozvolim da me sitna
spodoba uplaši.

Drugo pitanje je: 2) Šta ja mogu da učinim da bih preduhitrio Gongorine loše namere?

A pitanje koje nije izrečeno je da se 3) Gongora pojavio u svojstvu tajnog ljubavnika

moje supruge Prisile, Kraljice karnevala, naravno, ne nagoveštavajući čak ni ono što bi
mogao ili ne bi mogao da zna, da ni ja nisam veran Prisili i da Prisila, sasvim pravedno, ima
prava na iste seksualne privilegije kao i ja, a pogotovo kada se uzme u obzir da se nakon
dvadeset jedne godine naš odnos sveo na igru skapularom koji ona koristi za pokrivanje
polnog organa, ne gledajući u moj.

Preostaju mi, kao što sam ranije rekao, brojne pretpostavke u vezi s drugom tačkom
zapleta. Moja žena Prisila je, kao što vam je poznato, jedna smetena dama koja govori stvari
bez ikakve logike i smisla. Da to može da uzbudi određenu vrstu muškaraca, ne sumnjam. Da
jedno seksualno približavanje Prisili može da bude prihvaćeno jednim: Spasavaj se ko može,
ili Kolgejt daje više sjaja, ili Idem tropskom stazom,9 Mač u ruke i zategni uzda,10 može biti
povod - za onoga ko nije navikao - višestruko uzbuđenje. Optužujem samog sebe, gospodo:
da li je navika doprinela da izgubim iz vida tajnu seksualnog nagona jedne ženke koju su
želeli ondašnji najgramziviji momci - toliko pomamnu da se na kraju nijedan njome nije
oženio, naslućujući, možda, opasnost u Prisilinoj ličnosti koju ja, jadnik, nisam mogao da

9 Latinoamerička balada La vereda tropical. - Prim. prev.

10 Stih iz meksičke nacionalne himne. - Prim. prev.
primetim ili sam je bez milosti ugušio.

Proučavam moju ženu i ne prepoznajem kod nje ništa što bi je razlikovalo od gospođe
s kojom sam dvadeset jednu godinu u braku. Da nije greška u meni? Možda Prisila ima čari
koje ja više ne cenim, zbog navike? Možda bi trebalo da gledam drugačijim očima - makar
bile tako razroke i neprijatne poput očiju Adama Gongore - da bih video Prisiline vrline, koje
ja više ne prepoznajem dok ih drugi primećuju?

Zbog svega toga, na rubu sam da donesem jednu odluku koja može biti sudbonosna.
Da ponovo otkrijem Prisilu. Ili, bolje rečeno, otkrio sam, s obzirom na to da sam se njome
oženio a da je nisam voleo, dozvolite mi da to napomenem, kao obični prepredenjak - to se
zove brak iz računa - kako bih započeo svoju karijeru kao čovek koji je oženjen bogatom
ženom i u okrilju jedne slavne porodice.

Tu smo: priznajem svoju krivicu. Izjavljujem, ab initio, da sam besramnik, skorojević,

bezvredni čovek. A pošto sam to učinio, osećam se čistim, pročišćenim od bilo kakvog greha
počinjenog na putu moga uspona, zbog osećanja da ću možda, ukoliko prodrem do dna svoje
duše, tamo pronaći istinu, drugu istinu: da, zaljubio sam se u Prisilu, a ne u njeno bogatstvo;
da, želeo sam je i osećao sam se pobedonosno u odnosu na pretendente koji, kako se priča,
nisu ni pomišljali da se njome ožene...

Ko to kaže, da vidimo? A šta ako su se Prisili ozbiljno udvarali momci iz Maseratija a

ona odabrala najluksuznijeg šofera? A šta ako ja nisam došao do nje kao muškarac tipa bolje
išta nego ništa koji je pronašao - slučajno, na sreću, nažalost - svoj ženski bolje išta nego
ništa, nego sam je osvojio, pokosio ostale momke tipa Maserati, a ona me je poželela među
svim bogatunima koji su je saletali?

Je l’ tako, kako bi rekao Gongora.

Čovek izmišlja razloge kao ostatke starih odavno iščilelih osećanja. Čovek ponovo
gradi svoj ljubavni život pristajući na dobrovoljnu zabludu koju pruža vreme. Čovek ulepšava
svilom nešto što predstavlja samo dvadesetjednogodišnje osušeno stablo. Čovek...

Ne prihvatam uzbuđenje u mojoj duši koje se budi i obraća Prisili danas kao možda
pre dvadeset jednu godinu. Jedino što dvadeset jedna godina, malgre filozofiji tanga, zaista
predstavljaju nešto, i dolazim u opasnost da izmislim neki ljubavni život koji nikada nije
služio za pravdanje nečeg sasvim stranog mojem prvom (i kasnijem) odnosu s Prisilom.

- Nikada nisi bio zaljubljen u nju - govorio sam sebi prekorno. - Želeo si samo da
uspeš. Želeo si sigurnost. Želeo si zaštitu od jedne bogate Prisile, ništa više, bestidniče,
kurvin sine...

Ovo samoprekorevanje utihne, ipak, kada kažem sebi da, koji god da su bili početni
razlozi moje ženidbe Prisilom, činjenica je da sam proživeo s njom više od dve decenije. Mi
smo par. Mi smo bračni par. Kao takve nas viđaju. Kao takve nas pozivaju na proslave,
smeštaju za sto, opraštaju nam, joj, Prisiline neprijatne mirise zato što je, a šta ćete više, ona
gospođa Adama Gorospea i ima pravo da ispušta gasove kada god poželi...

Ali, kako se slaže ovo osećanje sa onim drugim, što me osvetnički napada,
nepoželjnim, skrivenim u tajnom dnu mog života: sa odnosom sa Ele? Da li mogu da
prebacujem Prisili za njenu ljubavnu vezu (tobožnju) s Gongorom dok sam i sam posvećen
mojoj (dokazanoj) ljubavnoj vezi sa Ele?

Imam napade straha. U ovom mom razmišljanju potpuno sam prevideo ono
najvažnije. Ako proverite to što sam rekao (učinite to, molim vas), primetićete da sam na
početku rekao da je Gongora znao da nisam veran Prisili i da je moja žena imala pravo itd.
Međutim, nema razloga da Gongora zna za moju vezu sa Ele, ja sam je držao u apsolutnoj
tajnosti, i u Gongorinom ponašanju ništa ne nagoveštava da on nešto zna o mom životu sa
Ele, ništa.

Ili zna sve? Da li zna sve, i ono najskrivenije? Zar za Gongoru postoje tajne? Da li nas
on sve drži u svojoj mračnoj šaci prepunoj zlatnog prstenja i ametista?

Ništa, baš ništa mi ne daje povoda da mislim da Gongora zna. A ništa, baš ništa mi ne
daje povoda da mislim da Gongora ne zna.

Nije li njegov dolazak u moju kancelariju znak istinske podmuklosti? Da me muči kao
što samog sebe mučim razmišljajući da li Gongora zna ili ne zna za Ele? Zato što on može da
spava s Prisilom i što sam ja tako ravnodušan (to je moj stav, ako je tako). Zna da može da se
ustremi protiv mojih finansijskih interesa i da sam ja miran zato što sam otporan na bilo
kakav lokalni napad: moje bogatstvo je dobro smešteno i pod sigurnom zaštitom i sredstvima
koje ovde ne moram da razotkrivam...

Moja slaba strana je Ele.

Ako me Gongora tu napadne, onda me stvarno može raniti... smrtonosno, jer ne može
da napadne Ele a da mene ne povredi...
 24.

Druga noćna mora:

Adam Gonsales mi dolazi u snove.

To je debeli čovek, izuzetno crnoput, kovrdžave kose i usana kao u svirača trube.

Moja noćna mora je, ovoga puta, veoma brza a događaji se nižu kao fleševi na platnu
moga sna.

Adam Gonsales sastavlja listu neprijatelja.

Počinje da ih hapsi jednog po jednog, lagano.

Jednog optužuje za nepoštovanje nacionalne zastave; drugog da je krao iz fondova za

javnu pomoć; trećeg da je zloupotrebio moć; četvrtog da je uvredio svemoguću ličnost
Adama Gonsalesa.

U mojem snu - ovoga puta znam da je san, više ne mogu da se prevarim - Gonsalesovi
optuženici se brane.

- Napada nas da bi nas ponizio.

- Šalje poruku građanima.

- Niko nije spasen od mojih samovoljnih odluka.

- Da se niko nije usudio da mi se usprotivi.

Porodice zatvorenih se žale.

- Nismo mogli da vidimo oca.

- Moj suprug je u samici zato što je osumnjičen za bekstvo.

- Ja znam kako izgledaju ćelije; imaju dva kvadratna metra, da bi seo ili legao moraš
da saviješ kolena.

- Ja sam guverner. A skinuće me s položaja oni koji su me izabrali.

- Ja sam student. Zatvorili su me zato što sam učestvovao u jednom protestu.

- Ja sam gradonačelnik. Šest godina čekam da me osude.

- Krivi smo zbog izdaje domovine, pobune, buntovništva.

- Obespravljeni smo.

- Krivi smo.

- To kaže Adam Gonsales.

- Ako on to kaže, mora da je tačno.

- Živeo don Adam Gonsales.

 25.

Vraćam se Ele kao što žedan čovek stiže iz pustinje u svoju oazu. Samo što se sada
plašim. Da li su me pratili? Da li sumnjaju? Šta zna Gongora? Šta znaju njegovi psi tragači?

Počinjem da gledam sumnjiva lica tamo gde sam ranije video samo bezazlene
poglede. Prepoznajem špijunske pokrete u ponašanju ljudi koje mi je nekada izgledalo
„normalno”.

Zašto su svi moji saradnici stavili tamne sunčane naočare?

Zašto opet idem kod Ele, dovodeći u opasnost svoju ljubav? Da li me Gongora
nadgleda? Da li zna za moju tajnu ljubav? Zašto ponovo dolazim? Zar samo zato da bih
rekao: „Situacija je veoma opasna. Bolje bi bilo da prestanemo da se viđamo neko vreme.”

Jedino što ne znam da li je to sve tačno.

Nikada nisam slagao Ele. Ele poznaje moj život do najsitnijih detalja, moja osećanja,
moje strahove, moje želje. Volim Ele zato što mogu da joj kažem ono što se nikada ne bih
usudio ikome da kažem. Ćutim kao zaliven pred mojim saradnicima. Moj odnos s Prisilom i
njenom porodicom je - ili je bio - potpuno konvencionalan.

Ele.

Samo Ele zna sve.

Kako da joj kažem: - Slušaj, nećemo se viđati izvesno vreme - a da me ona ne pita,
kao što ume: Zašto?

- Zašto, Adame?

- Ne mogu da ti kažem.

- Ne možeš da mi...? Ne mogu da verujem u to što čujem...

- Ne smem da te viđam. To je za tvoje dobro, veruj mi.

- Za moje dobro? Zašto mi onda ne objasniš, Adame? Šta to kriješ?

 - Ne krijem ništa. Kunem ti se da te volim i kunem ti se da ne želim da te dovedem u
opasnost...

- U opasnost? Ja znam da se branim.

- Vidi, ovo liči na Roršahov test. Prihvati moje razloge i...

- Ne daješ mi nikakvo objašnjenje. Samo mi kažeš: „Neću moći da te viđam izvesno

vreme.” Samo što to znači „više te neću videti”, da li me razumeš. Zar misliš da sam glupa?
Zar misliš da nikada nisam izgubila ljubav? Valjda ne misliš da si prvi ili jedini, budalo?

Nikada se nije tako ponašala prema meni. Nikada me nije uvredila do sada. To sam
rekao i ponovio još u početku: naša veza se zasniva na uzajamnom poštovanju, pričamo jedno
drugom sve...

Sve? Kada mi se Ele oštro obraća - „budalo” - u trenutku shvatam da ja Ele pričam
sve a ona meni ne priča ništa. Šta ja znam o Ele? Odakle ona dolazi? Kakve je ljubavi imala?
Čemu toliko tajni?

- Čemu toliko tajni?

Ele me gleda užasnuto. Molim da ne ponavlja moju rečenicu i izbegne Roršarov test u
koji se pretvorio ovaj prokleti sastanak.

Pro-kle-ti. Pro-klet. Ne-potreban. Šta mi je? Zašto sam morao da tražim od Ele da
„prestanemo da se viđamo izvesno vreme”? Zar su me toliko zaglupile okolnosti? Zašto
govorim (Ele je u pravu) ove gluposti? Da li je gospodin Gongora dobio partiju, pre nego što
je igra i započela, zalizane kose?

Zar sam tako povodljiv? Tako glup?

Hteo sam sve da poreknem, ne, Ele, šalim se, nastavljamo kao i uvek, ništa se nije
dogodilo, kao i uvek, ok?

Ali ne mogu. Niko ne može da porekne glupost koja je izrečena s tolikom iskrenošću.

Ne razumem šta se dogodilo? Ne znam zašto sam došao da kažem Ele: „Ne mogu da
se viđam s tobom izvesno vreme.”

Smetnuo sam s uma da za ljubavnicu „izvesno vreme”, zapravo, znači „nikada”: neću
više da se viđam s tobom. Ljubavnik može samo da pretvori ovu izjavu u završenu priču. Ja
sam samo želeo da je zaštitim od oluje koja bi mogla da je povredi, želeo sam da oluja snažno
povredi Gongoru, ali nikako Ele. Kasno sam shvatio. Zabrljao sam.
 Reči se izlivaju kao gorki vodopad.

- Izvesno vreme? Licemeru. Istinu reci. „Zauvek.”

- Zauvek? Ne brini. Imam dovoljno muškaraca.

- Imam dovoljno? Uzmi telefonski imenik. Nazovi ih, rogonjo, hajde, ti zakaži moje
sastanke.

- Moji sastanci? Baci pogled na moj kalendar, naivčino, da vidiš kako provodim
vreme kada nisi sa mnom...

- Sa mnom. Zar misliš da slušam Luizmijev koncert dok ti provodiš vreme u

kancelariji ili slaviš rođendan s tvojom idiotskom porodicom...?

- Luizmi? Da li si na Luizmija ljubomoran, đavole bedni? Zar te pravi ljubomornim

taj lepi pevač koga obožava toliko ljudi ali s kojim niko od nas ni u šali nema kontakt?

- S taktom. S taktom se sve rešava. Šta ti se dogodilo, Adame? Zašto si tako

nepravedan prema meni? Ti i ja nismo takvi.

Samo je ova rečenica istinita: „Ti i ja nismo takvi.” Ostalo izmišljam, zamišljam,
toliko je neočekivana Elina reakcija na predlog koji je, gledano a posteriori, bio vrhunska
glupost s moje strane.

- Slušaj, nećemo se viđati izvesno vreme...

Rekao sam to Ele zato što joj sve govorim. A sada shvatam da šta god da joj kažem ne
samo da je prijatno nego je i deljivo. To je: Ele i ja delimo sve a bitan deo „udruženja” kojeg
činimo nas dvoje jeste to što jedno drugom sve pričamo, a sve što jedno drugom kažemo čini
nas bližim.

Jedino danas, jedino ovog puta, suočen po prvi put sa Elinom ljutnjom, postajem
svestan istine.

Ja Ele pričam sve: o mojim poslovima, o mojoj porodici, da je Abelardo otišao, da se

pojavio Gongora, i tako dalje.

Sve.

A Ele meni ne priča ništa.

Šta ja znam o Ele?

 Ništa.

Apsolutno ništa.

Ele živi u sadašnjosti. Ona je moja sadašnjost.

Ele mi nikada nije ispričala odakle dolazi, gde se rodila, ko su bili njeni roditelji... ili
šta radi tokom časova kada mene nema, osim što gleda TV i odlazi na koncerte u Narodnom
pozorištu.

Smirujem se u sebi.

A ja? Da li sam ja ispričao Ele odakle dolazim, ko su bili moji roditelji, gde sam i
kako sam odrastao?

Stvarno nisam?

Što će reći da smo na određen način u istoj situaciji.

Ja ne znam ništa o Elinoj prošlosti. Ele ne zna ništa o mojoj.

Da li se zbog toga tako dobro slažemo? Zbog toga što živimo samo u sadašnjosti, za
sadašnjost, u jednoj ravnopravnoj situaciji u kojoj Ele zna sve što ja danas radim a ja
istovremeno znam sve što Ele radi?

Ljubavnici trenutka.

Ljubavnici bez prošlosti.

Ljubavnici koji jedno drugom sve pričaju.

Jedino što je do danas sve bilo kao i uvek. Nije bilo značajnih novosti. Moji poslovi
su se odvijali sami u jednoj situaciji nepravednog napretka - malo je bogatstava koja rastu,
većina i dalje živi u siromaštvu, to je božji zakon i uvek nam preostaje opšta odanost Devici
od Gvadalupe koja prevazilazi ideologije i partije, klase i bankarske račune (ili njihovo
odsustvo).

Moja porodica je to što jeste, tu nema nikakvih novina. Kralj Biskvita. Prisila od
Proleća. A šta više? Šta ja znam o Ele - nekadašnjoj? Šta zna Ele o Adamu - nekadašnjem?
Ništa, glasajmo za sreću čiste sadašnjosti. Odbacujemo zamke biografije, psihoanalize,
govorkanja i „šta će reći”. Naša veza traje dugo ali uvek počinje sada, u trenu...

Jedino što Abelardo iznenada odlazi iz kuće Kralja Biskvita da postane „pisac”. A
prokleti Adam Gongora upada u moj život, priča mi u zagonetkama, spletkari iza mojih leđa
(njegov dolazak u kancelariju mi to potvrđuje) i, povrh svega, igra footsie s mojom gospođom
donjom Prisilom, Kraljicom karnevala.

Kinjim sebe što sam ispao tako glup. To ne liči na mene. Izgubio sam korak zbog
svega što se dogodilo. Moram da povratim kontrolu nad situacijom. Događaji u kancelariji
(Gongorina poseta) i u kući (Abelardo je otišao, Prisila igra footsie s policijskom zverkom i
prostakom koji priča punih usta i dopušta da mu hrana curi niz bradu) izbacili su me iz
koloseka i ja nisam onakav kakav, zapravo, jesam. A moja privilegovana veza sa Ele,
zagađena je mojim poslovnim i kućnim problemima, majku ti kurvinu!

Moram da se saberem.

A zašto su me moji saradnici dočekali s crnim sunčanim naočarima?

- Neću dozvoliti da tvoja ličnost proguta moju - kaže mi hladno Kelvinator11 Ele. - Ja
imam sopstveni život. Ne pokušavaj da me promeniš. Uvek bežim od ljubavnika koji
pokušavaju da se nametnu drugom. Sa mnom nemoj ni da pokušavaš, rogonjo.

- Nema potrebe da vičeš dok pričaš o menjanju naših ličnosti - prigovaram joj pre
izlaska.

Onda Ele izgovara nešto strašno.

- Ako te ubijem, to je zato što te volim. A ne ubijam te zato što te se plašim.

Bez obzira na to što sam obučen, uplašeno gleda u moj stomak. Zatim na neuobičajen
način, pognute glave, kaže:

- Nemoj ni da pomišljaš da možeš da me progutaš. Ja nisam tvoja supa, Adame.

Jedino mogu da budem tvoje rebro.

11 Kelvinator je američka fabrika za proizvodnju frižidera i zamrzivača. - Prim. prev.

 26.

Abelardo me moli da se sastanemo. U mojoj kancelariji? Ne, odgovaram mu, niko iz

moje porodice ne sme da uđe tamo gde ja radim. Treba odvojiti posao od kuće: nepovredivo
pravilo dobro organizovanog života.

U Dunavu, u ulici Republike Urugvaj. Ješćemo morske plodove, popićemo odlično

vino Unduraga i niko nas neće uznemiravati, sada kada se restoran podelio na male separee
radi kineske klijentele.

Moj šurak mi priča o svojim jadima. Čini to poetskom osećajnošću a ja počinjem

ponovo da se pitam, kako je nikla ova orhideja među tolikim kaktusima? Pobegao je trčeći iz
zatvorene i tiranske grupe pisaca i pronašao utočište kod Rodriga Pola u svetu televizijskih
serija pošto je završio Filozofski fakultet na katedri Ignasija Branifa. Međutim, kaže mi, to
nije ispunilo njegovu veliku prazninu u osećanjima. Žene koje su okruživale filozofa
pripadaju frojdovskoj generaciji: sve žele da žive život iznoseći svoja iskustva na krevetu kod
psihijatra, a njihov razgovor jedino je podstaknut sopstvenom psihoanalizom: sve što nije bilo
psihoanaliza predstavljalo je glupost a čovek koji ne bi ozbiljno shvatao monomansku
teskobu ne samo da bi bio lakouman nego bi, kakav užas, bio potentan u krevetu. A one ne
podnose mušku snagu. Plaše se da budu osvojene. Žele da ukrote impotentnog, ophodeći se
prema njemu s beskrajnom ljubavlju, istražujući tajne razloge njegovog seksualnog
nedostatka: otac, majka, Edip, Ja kasta, On kasta, Ti kasta, Edi Po, gavran je kriv, nisu dobro
zatvorili mrtvački sanduk, crna mačka je prešla put?

Iznerviran Frojdovim devojkama, Abelardo se usredsredio na suprotnu stranu na

devojke s televizije. Gledao je televizijske programe, i bez obzira na glupe dijaloge, neke
devojke ne samo da su bile lepe nego su delovale i pametno. Odlučio se, međutim, za vezu s
ružnom - tačnije rečeno, lažno ružnom, glumicom koja pred kamerama nosi protezu u ustima,
seljačke kike i govori „kako gazda kaže”. - Delimično zavedena glumica bila je, zapravo,
bahata i lajava matora žena, a da joj je Abelardo to prigovorio, nazvala bi ga pederom koji ne
razume da je glumica na platnu sasvim suprotno od onoga što je u stvarnom životu i obrnuto.
A da je Abelardo poželeo da nađe anđeosku devojku koju bi zaveo na seljački način s
flasterom na oku... Bila bi to čista glupost!

Nakon ova dva promašaja, kao mladić koji ima potrebu za ženskim društvom sa
željom da nadomesti književnu vokaciju, ali i iz potrebe da zaradi za život pišući televizijske
serije Abelardo je osetio drugu potrebu: da se približi Bogu kako bi primio njegovu pomoć i
izbavio se iz protivrečnosti koje su ga opsedale.

Tako je počeo da odlazi na misu u osam uveče u crkvu Svete Porodice naspram
prodavnice sladoleda Ćijandoni, u kojoj je on imao prvu pričest (u hramu, a ne
sladoledarnici).

Toga dana je kleknuo u trećoj klupi naspram oltara i počeo da istražuje mesto: bilo mu
je teško da se usredsredi na molitvu a u to vreme nije bilo ceremonije u praznom hramu.

U prvom redu klečala je jedna žena.

Odstraga se video samo dugački crni plašt koji ju je prekrivao od glave do struka.
Žena se nije pomerala. Abelardo je očekivao bilo kakav ženin pokret, makar neprimetni. I
dalje je bila nepomična. Abelardo se uznemirio. Osetio je nagon da ode do prvog reda i vidi
šta je s tom ženom. Sprečavali su ga urođena odmerenost i pravila pristojnog ponašanja koja
se u crkvi utrostručuju poput Svetog Trojstva.

Čekao je pet-deset-dvanaest minuta.

Žena se i dalje nije pomerila.

Abelardo je odlučio. Ustao je i iz trećeg došao u prvi red. Spustio se pored nepokretne
žene. Veliki veo prekrivao joj je lice. Šta da radi? Da joj dotakne rame? Da je upita, gospođo,
da li vam je dobro? Ili da bude diskretan, da čeka. Da se mole zajedno u praznoj crkvi. Samo,
koja je bila molitva žene pod velom? Abelrado je poželeo da je čuje. Nije čuo ništa, osim
nekog dalekog mrmljanja. Isto je bilo i s disanjem. Nije bilo moguće razaznati jedno od
drugog.

Potom je snažni glas njegovog oca don Selestina Olgina dopro do Abelardovih ušiju,
prekorevajući ga, nazivajući ga kukavicom, mlakonjom, jajarom, dok je nevidljiva Prisila
cmizdrila pokraj praznog oltara, s crvenom kutijom za milosrđe, sveti kraljevi, ugao
Insurhentesa sa...

U polutami Svete Porodice, Abelardo je shvatio, da glasno ponavlja reči svoga oca i
sestre, iako to ne želi, prisiljen tajanstvenim oponašanjem nečujnog mrmljanja lepotice koja
je klečala pokraj njega.

Ali kada je Abelardo pomenuo „ugao Insurhentesa sa”, dama je okrenula prekriveno
lice prema Abelardu i nastavila: „ugao sa... Kintana Roe”.

Sve ostalo je priča.

 27.

Da li je to bila kometa? Ili je bio potres? Adam Gorospe se uzdrhtalo seća zemljotresa
1985. Još se nije venčao s Prisilom i često je, kao mladi student, posećivao bordel La
Eskondida u ulici Durango.

Kao u štali, mušteriju je primila najveća krava koja je u salonu pokazivala junice
ređajući ih jednu pored druge.

- Mušterija bira. Mušterija uzima!

Izbor je bio poznat. Mršave i debele. Mlade i ne tako mlade. Sa žvakom i bez žvake.
Prekaljene i neiskusne. Mladi Adam je izabrao onu koja je najviše ličila na udavaču: crnoputu
devojku duge plave kose koja joj je padala do guzova, s lažnim mladežom kraj usne, zelenih
očiju, poluotvorenih usta.

Kako se zoveš?

Soraida.

Nije rekla „na usluzi gospodaru”, kao što to čine sluškinje u televizijskim serijama.

Soraida. U duši mladog Adama pojavila se slika lepe mavarske princeze iz Kihota,
koju Servantes opisuje kao ženu koja stiže na magarcu, prekrivenog lica, u feredži koja joj s
ramena pada do stopala, uzvikujuću ne, ne Soraida! Marija, Marija! Soraida macange, što će
reći ne.

Reći ne. Biti slobodan.

Reći samo da. Da li je to drugi vid slobode?

Vidna simetrija između Soraide iz romana i ovog devojčurka, poput odraza u

ogledalu, prilično je uzdrmala duh Adama Gorospea (a to sam ja, pripovedač u ranijoj
inkarnaciji, zato što biti mlad znači kao da si neko drugi) do te mere da je posumnjao u
nameru da legne sa ženom koja mu je, na prvi pogled, delovala savršeno a samim tim i
nedodirljivo. Ili je to bila samo varka? Soraida nije ličila na ostale devojke u bordelu a samo
zato što je drugačija bila je bolja čak, možda, devica a zbog toga i nedodirljiva? Da ili ne?

U devojčinom zelenkastosivom pogledu Adam je (to sam ja ili sam bio taj) potražio
neki odgovor a jedino što je pronašao bio je devičanski bunar gluposti. Kao da je ugledao sve
te jadne žene koje je Adam momak i usamljenik, usamljenik i bednik, posećivao da bi
odagnao muške jade ne udostojivši ih jednim pogledom, ubeđen da je u trenutku kada ugasi
svetlo svejedno da li su debele ili mršave, ružne ili lepe: Adam je tražio i dobijao prolazno i
trenutno zadovoljstvo koje se razlikovalo od samozadovoljavanja samo zato što je bilo
uzajamno i zbog toga, uprkos svim upozorenjima koja su sveštenici davali, manje grešno od
sramnog usamljenog ushićenja koje bi moglo da dovede do mladalačkog ludila i neplodnosti
(rekli su sveštenici onom drugom čoveku koji sam bio ja).

- Ne obraćaj pažnju na njih - smejao se njegov profesor, kolumbijski fra Filopater. -

Seti se da ti je ime Adam. Ti si - uvek ćeš biti - prvi čovek. Tvoj greh nije Eva. Jabuka je tvoj
greh. A jabuka je pohlepa, pobuna i ponos. To je, zapravo, znanje.

Filopater se osmehivao, ne znam da li podmuklo ili ironično. Razlika: podmuklost je

glupa i laka, ironija je teška i pametna, i zahvalan sam Filopaterovom predavanju koje mi u
ljubavnom životu - tajnom kako sa Soraidom tako i Ele - dopušta da glumim neznalicu kako
bih jednu prikrivenu laž prihvatio kao istinu i na kraju je razotkrio kao takvu.

Kako sam mogao da povežem filozofsko predavanje jednog profesora religije s

mojom seksualnom vezom sa Soraidom? Prihvatajući da ironija predstavlja način da
omalovažimo ono što ne bismo mogli da podnesemo, odnosno, istinu. Međutim, igra se ne
završava ovde, čak ni ne počinje, nego se podsmevamo kako bismo prihvatili zamaskiranu
laž kao istinu sa ciljem da je konačno razotkrijemo kao takvu. Zato što je previše laži koje se
prihvataju kao istine.

Objašnjavam poreklo sopstvene ličnosti, koju ste vi videli kako se ponaša na poslu,
kod kuće i bez maski, sa Ele. Jedino što se sada u mom životu pojavljuje taj hvalisavi
Gongora prerušen u policijskog agenta, a to budi moj smisao za podsmevanje u vidu duhovne
pobune protiv Gongore i njegovog lica nalik gušteru i njegovog neprijatnog verbalnog
delovanja koje je posledica unutrašnje drskosti, obavezujući me da koristim sopstvenu ironiju
pomoću reči koje bi mogle da liče na ono što kod Gongore nije, niti može biti, ironično, niti
je odbrana protiv pretvaranja: upotreba reči contrario sensu, umanjivanje istine sa ciljem da
izazove kratki spoj među životnim vrednostima.

Više nego ikada cenim kod sebe spremnost na ironiju prema Gongorinoj zlobi,
njegovom bednom namigivanju, njegovoj agresivnoj prostoti. Da li mogu da ga pobedim
protivrečnim oružjem ironije koje upravlja svakom željom za apsolutnom moći - kao kod
Gongore - rizikujući, priznajem to, da se s njim poistovetim zato što niti on - zlobnik - niti ja
- ironičan - ništa ne shvatamo ozbiljno? Uzdam se u to da moja sopstvena ironija porazi
Gongorinu zlobu koristeći na najbolji mogući način tri načina postojanja.

Pohlepa. Pobuna. Ponos.

Filopaterove reči odzvanjale su u Adamovom (mom) umu nalik moralnom naređenju.

Pohlepa, želja za dobitkom i zaštitom, ne odnosi se samo na novac, nego i na ličnost, na
situaciju u svetu. A ta situacija, ona se ne nasleđuje: stiče se zahvaljujući pobuni protiv
činjenica, protiv nesreće, protiv mesta koje nam lutrija određuje u vidu porodice, sreće, rase i
geografije. Ništavilo: ponos se stiče savladavanjem svih ovih sudbonosnih nagoveštaja i
izgradnjom sopstvenog sveta u kojem će uspeh poništiti greh pohlepe i oprostiti uvredu
pobune.

Da je sve to prošlo kroz glavu Adama Gorospea (mene, onog koji pripoveda ali koji
nije ja, već onaj koji sam nekada bio) to je nesumnjivo, toliko nesumnjivo koliko i brzina
misli, sjedinjena s brzinom predviđenog čina dok uvlači penis u Soraidino devičansko
ništavilo. To nije bilo ništa naročito u odnosu na ono što se nakon toga dogodilo, bez ikakvog
Soraidinog ili Adamovog uticaja.

Treslo se. Bio je to veliki zemljotres 19. septembra 1985. godine, kada je veći deo
Meksiko Sitija ostao razrušen, naročito izgrađena zona na prastarim jezerima i kanalima koji
su tog jutra, dok sam ležao sa Soraidom, ostali zatrpani.

Lusteri su se ljuljali, plafoni, nameštaj, škripale su šarke na ormanima, slike Device

od Guadalupea pale su na pod kako u ovoj tako i u svim ostalim sobama bordela Durango,
sudovi i vagine su praskali, mostovi i putevi nestajali, a izvan javne kuće budio se grad
uzbuđen od samog sebe, razrogačenih očiju na sve što metropola jeste i što je bila, kao da je
prošlost bila uspavana utvara Meksika, veliki Bog Vode koji s vremena na vreme oživljava, a
koji ne mogavši da nađe rečno korito stiže uz tresak, trese zarobljeno telo između betona i
cigle, uvlači se u odvodne cevi i izlazi kroz prokope, ostavljajući brazdu ruševina koja ne
predstavlja ništa drugo do vapaj nemoći koja se seća davne moći i, pošto je obavila razarajući
posao vraća se u svoje duboko korito prašnjavog mira.

Stvar je u tome da sam ja Adam Gorospe, u trenutku obljubljivanja jedne divne

devojčice zelenkastosivih očiju i raspuštene kose, ostao ščepan unutar njene vagine.
 Baš tako. Ščepan. Soraidina vagina se zgrčila od straha i osećanja da se nešto čudno
dešava, a ja sam ostao zatočen unutar njenog polnog organa koji se pretvorio u katanac.

Ne znam šta se dogodilo. S jedne strane, osetio sam užas nastao spojem zemljotresa i
zatočenosti. Nisam bio gospodar svoje muškosti. Niti je Soraida vladala svojom ženskošću.
Moje muško telo i njeno žensko telo, spojeni poput dva ulična psa koji ne uspevaju da se
sklone, ispunjen strahom: zar ću ostati zauvek spojen s lepom Soraidom, hoću li je gledati
pod sobom kako stari, deblja se i sedi, a možda i umire? Da li bi smrt bila jedino moguće
oslobađanje iz ovog telesnog zagrljaja? A ona, da li će ona mene isto tako gledati kako starim,
sve dok ne padnem mrtav u njen zagrljaj?

Jasno je da su to bile iluzije jednog muškarčine. Nijedna erekcija ne traje čitav život.

Jedino što je, u tom trenutku, osećanje užasa koje opisujem trajalo uporedo sa
osećanjem beskrajne ushićenosti, koja je trajala do kraja, koja nije bila trenutna, koja je
predstavljala samo vreme. Moje ushićenje unutar žene bilo je, i biće, večno. Večnost bi
predstavljala zadovoljstvo, a ko želi neki bolji raj...?

Tada su se dogodile tri stvari.

Prestao je potres i tela su se razdvojila uz uzdah, ne znam da li olakšanja ili teskobe.

U svakom slučaju, u agoniji.

Ustao sam iz kreveta i raširio zavese. Sirene su zavijale. Bilo je prašine na sve strane a
izdaleka se čuo jauk.

Pogledao sam u daljinu. Treslo se. Prošla je kometa. Jutro je bilo silovano
zemljotresom i izbavljeno kometom koja je pratila orbitu rađajućeg sunca. Njen svetleći rep
obuhvatao je grad, zemlju, čitav svet. Ciljala je, međutim, daleko od sunca u čijoj orbiti se
kretala. Želela je da se oslobodi od sunca.

Ja sam se udaljio od prozora.

Soraida se probudila.

Pogledala je moje nago telo, u početku veselo pokazujući da je snena.

Potom je vrisnula.
 28.

Adam Gongora nastavlja svoj mračni posao, kako bi rekla čarobna Rosario
Kasteljanos. Počeo je pražnjenjem zatvora koji je on lično napunio bednicima, prosjacima,
odrpancima i prezrenima.

- Manje su opasni napolju - izjavio je.

Međutim, ostavio je u zatvoru nevine pripadnike srednje klase.

- Za primer. Dosta je bilo privilegija, eh. Je l’ tako?

Činjenica je da pravi zločinci šetaju slobodno i rade po svom, dok Gongora uspavljuje
javno mnjenje i njihovu sopstvenu savest, zatvarajući i puštajući svaku nevinu skitnicu,
prodavačice ljubavi (šta li se dogodilo s lepom Soraidom?), odajući tako sliku javnih
aktivnosti za dobrobit bezbednosti koju ja ocenjujem lažnom, beskorisnom i brzom. Loše je
to što ljudi veruju da su stvari koje Gongora radi bitne samim tim što ih baš on radi. Nije
tako. To je prava lakrdija.

Kako razotkriti Gongoru?

Neka čitalac ne pomisli da je pravi razlog za sve što radim moja želja da se osvetim
nesretnom imenjaku samo zato što se zaljubio u moju suprugu. Ne: ja sam protiv Gongore
zato što je prevario zemlju. Njegova represija ne pogađa krivce. Naprotiv: štiti ih. A dok sitni
prestupnici bivaju kažnjavani, veliki zločinci ostaju zaboravljeni i dišu u miru, nastavljajući
dalje da otimaju, švercuju drogu i ubijaju.

Kako razotkriti Gongoru? Povrh svega, kako ga kazniti zbog njegove velike
prestupničke obmane a da ne izgleda kao da se svetim zbog zavođenja moje žene? Osetljivo
pitanje koje ne uspevam da razjasnim sve dok mi sam Gongora ne pruži priliku za to, iako ja
to ne tražim od njega.

Dakle: Gongora pada u iskušenje da pokaže moć. Već je ima, to je jasno. Postoji jedna
mnogo veća moć u odnosu na tog policajca koji, koliko god da je moćan, nema znanje i
viziju.

Dakle: Gongora sve više zaranja u duboke i izdajničke političke vode. S obzirom na
ogromnu korupciju među čuvarima reda, od kojih su polovina policajaca kriminalci a
polovina kriminalaca, policajci, ubeđen sam da Gongora veruje da će, pretvarajući svoje
„obaveze” u međusobno zamenjive, i podižući ovu igrariju na najviši javni nivo, moći da te
obmane i istisne iz mog vrlo bezbednog položaja uticajnog preduzetničkog advokata koji
nema zvaničnu funkciju. To je savršena formula. Nisam siguran da li prosti Gongora to
razume u celosti, pošto je jednog lepog jutra došao da mi ponudi savez - on to tako naziva -
kako bi me doveo, sačuvaj me, Bože, do funkcije predsednika Republike.

Kaže mi da su svi političari uništeni. Od njih nema koristi. Ne umeju da vladaju. Ne

umeju da upravljaju. Sriče slogove: u-prav-lja-ju, verbalni trik koji mi je dobro poznat još od
mog tasta don Selesa.

- Sinula mi je jedna ideja - progovori iznenada Gongora.

- Ah! - uzviknuo sam opet.

- Kako bi bilo kada bismo vi i ja, imenjače, podržali jednog nemogućeg kandidata za
predsednika. Šta kažete?

- Šta kažem? - ponavljam. - Vi se šalite?

- Ne, ozbiljan sam, kako bi bilo da se ja, kao narodna sila, i vi, kao ekonomska sila,
ujedinimo i predložimo jednog nemogućeg kandidata...? Šta kažete?

Prekidam ga.

- Šta želite da kažete? Nemogućeg, zato što je budala, nepošten, ili...?

Kolebam se. Zatim zaključujem:

- Ili zato što je besmislen?

Gongora pokušava da se nasmeje. Ne uspeva mu. Prelazi rukom preko glave,

nameštajući ulizani pramen.

- Ne, nego zato što je nemoguć i da bi mu mogući bio zahvalan. Šta kažete?

Mentalna vrteška od Gongore uspeva, priznajem to, da me omami. Razum mi se

vraća.

- A ko bi dakle bio taj mogući?

 - Onaj koji upravlja iza trona. Šta kažete?

- Da li vam je poznato, Gongora, da smo već imali jedan Maksimat, period u kojem je
predsednik živeo u predsedničkoj palati dok je onaj koji je stvarno vladao živeo preko puta.

- Kako da ne. Kaljes je bio vrhovni šef, a predsednici njegove marionete.

- Dakle? Istorija se ponavlja? Da li vi u to verujete?

- Ma kakvi, moj advokate. Ništa od toga. Zato što ovoga puta onaj koji zauzima
fotelju to duguje ne samo jednom vrhovnom šefu nego dvojici. Šta kažete?

Neprijatna pauza.

- Vama i meni. Vi ste onaj nemogući da bismo obojica bili mogući... Šta kažete?

Gongora se povlači uveren da me je bar malo zainteresovao i naveo na razmišljanje,

kad već nije uspeo da me ubedi. Greši. Nije mi trebalo ni dva minuta da shvatim da se ovaj
ljigavac pravi pametan, da ga je moć opila, da ne zna s kim ima posla - sa Adamom
Gorospeom - i da, možda, ovaj pećinski Don Žuan veruje da udružujući se sa mnom pretvara
svoju ljubavnu vezu s Prisilom, ne znam, u jedan menage-a-trois, u smešni vodvilj.

- Vama i meni.

- A ko će biti predsednik?

- Vi, moj advokate, naravno da ćete vi biti. Ko bi drugi? Šta kažete? Ne pokušavam da
vas obmanem.

P.S:

Imam dogovoren ručak u Belinghauzenu sa Abelardom Olginom. Žuri, kao uvek.

Međutim, nešto je kod njega drugačije. Nešto što ne mogu da prepoznam.
 29.

Ne znam. Uznemiren sam kada nešto ne znam. Naročito kada ne znam nešto što sam
verovao da znam. Zašto moji saradnici nose tamne sunčane naočare? Već sam odlučio: neću
da se ponižavam i pitam ih. Ako žele da izigravaju slepce, neka se nose.

Porodični odnosi takođe imaju stavljene, ako ne naočare, onda imaju naočnjake poput
konja da se ne bi plašili i nesmetano kaskali.

A ljubavna veza sa Ele je gadno poljuljana, veoma gadno.

Prisila hoda kao po oblacima. Plovi. Ona i dalje priča gluposti, ali sada deluje
omamljenije nego ikad, kao da ju je neka nova situacija nagnala da bude ošamućenija nego
inače, jedino što je ranije njen nedostatak uzroka i posledice bio spontan - kao deo nje - a
sada izgleda - sasvim drugačije, kao da postoji neki razlog koji pokušavam sebi da objasnim
dok se ona penje stepeništem uzvikujući, podignutih ruku, vukući kućnu haljinu:

- Ja sam Kraljica proleća.

Pre nego što stigne do odmorišta i nagradi šamarom novu sluškinju koja silazi s
velikom gomilom peškira.

Pre neki dan, ulazim u mali salon i zatičem Gongoru kako kleči pred Prisilom, nalik
kepecu koji izjavljuje ljubav: čak i da je stajao, izgledalo bi da kleči, to glupo trčkaralo.

Ko zna šta joj je govorio, jer je ona šaputala:

- Pričaj mi još, pričaj mi još...

Čuvši njen idiotski zahtev, pomislio sam da su Gongora i Prisila još u uvodnoj fazi
ljubavi, da joj se on udvara i da se ona prepušta ljubavi, ali da još ne gužvaju čaršave.
Spopala me je sumnja: a Prisiline laži kada nestane popodne? Da li će leći s Gongorom ili će
zajedno popiti ušećereno mleko u Sanbornsu, ti slatki ljubavnici poput Mikija Runija i Džudi
Garland iz filmova kojih se obično sećam sa Abelardom.

Bilo kako bilo, čuvši moje korake, Gongora se uspravlja i, pošto nije budala, ništa ne
govori, pozdravlja me ljubazno, ali Prisila, teška glupača, mora da uzvikne:

- Joj, gospodin Gongora je samo vezivao pertlu. Brazil, Brazilci, zemlja sambe i...

Prezrivo gledam Gongorinu cipelu i opet se divim sebi što ne nosim visoke potpetice.

Jednim naklonom glave upućujem pozdrav i odlazim misleći da me, na kraju krajeva,
baš briga šta rade Prisila i Gongora. Neka idu bestraga: ne znam da li postoji veća kazna za
ovo dvoje od toga da postanu ljubavnici. Shvatam, uzdahnuvši, da me sve to uopšte ne dotiče.

Moja stvarna nevolja je Ele.

Nikada se nismo toliko udaljili kao sada. Problemi na poslu - misterija tamnih naočara
- ili kod kuće - providna veza Gongora-Prisila, nisu mi tako strašni.

Ele je, međutim, bila moj život. To se lako izgovara, ali niko ne može da shvati izraz
ili smisao toga ako to ne proživi - da ne pričam. Zategnut odnos sa Ele, skoro prekinut, zbog
moje iznenadne nesretne izjave od pre neki dan, „slušaj, izvesno vreme se nećemo viđati”,
spušta me na zemlju, u smislu da sam, do sada, bio pobednik, da li me razumete, sve mi je
išlo od ruke, skoro da nisam to ni želeo; šta god da sam uradio, stvari su se odvijale u moju
korist.

Možete me zvati „kralj Mida” ili „Rotšild” ili „Trimalsion”, čak i da blatite moje
zanimanje („Među advokatima”), međutim, istina je da sam uložio sav svoj napor i shvatam
da moja akcija postiže uspeh samo zato što u njoj postoji jedan element koji nije predviđen,
jedna podudarnost, jedna sreća koja mi je naklonjena iako to ne primećujem.

To se razume javno i baš je dobro. Ono što niko ne zna jeste da ja stvarno poznajem
poreklo moje sreće. Ona ima svoje ime. Ima svoj pol. Ima glas. Zove se Ele. Bez Ele, sve
ostalo pada u vodu. Ili da postoji, ne bi imalo vrednost. Ne kažem ništa što čitaoci već ne
znaju. Svako od nas zna da postoji unutrašnja vrednost koja daje cenu spoljašnjoj vrednosti
stvari. Imati novac, poslovni uspeh, prijatelje, sve dobro u životu zasniva se, na kraju, na
postojanju jedne čvrste ljubavne veze. Bilo da je s ocem i/ili majkom; s oboma; s decom; s
najbliskijim prijateljima, sa ovim ili onim profesorom (Filopater). Bez tog semena ništa ne
raste. Voleti i osećati se voljenim. Shvatiti da, čak i kada sve nedostaje i kada se svet ruši,
kada ostanemo na ulici, šta bilo, imamo tlo od kojeg iznova krećemo. Svako ljudsko biće je
jedno ostrvo, kaže engleska poslovica - each man is an island - a na tom ostrvu nas prati
voljeno biće. Bez tog bića, živimo sami. Robinzoni nisu grubi; većina nas zavisi od istinske
ljubavi jedne, dve, pet osoba. Dovoljno je da nas voli samo jedna osoba i nećemo propasti.
 Opisujem moj odnos sa Ele. Činim to neuobičajenim tonom za mene, nalik ispovesti,
a ispovest uvodi ništa manje nego pacijent Jov, koji se ispoveda pred Bogom i učinivši to piše
sopstveno žitije. Svoj život pretvara u roman kako bi više zadivio Boga i, usput, svetsko
čitalište kojem kako kaže ne teži, a koje, prećutno, poziva: Slušajte me, ja sam Jov, duša bola
i mira.

Kako se ispovedati pred svetom? Vičući? Razgovetnim tonom? Mislima? Prepuštajući

drugima taj zadatak?

Sa Filopaterom sam čitao Lukrecija i shvatio da bez obzira na to što Bog postoji,
njega uopšte ne interesuju ljudi (Filopatera je skupo koštalo što je to svuda pričao, kao što je
pričao i o Platonovoj jeresi: ako Bog postoji, nada je izgubljena zato što su bogovi naklonjeni
čovečanstvu samo kada izgube razum).

Jedan ludi bog i jedan grešnik, kakav par! „Duša je premala da bi samu sebe
izdržala”, kaže Sveti Avgustin u molitvi. Upravo zbog toga traži utočište u ispovesti, koja je
nezamisliva za jednog Grka koji sklad traži u istini, a ne u njenom dobrovoljnom
izobličavanju koje čini ustreptalo srce kao što je moje. Za to, Sveti Avgustin bira gorko i
lažno sećanje da bi povratio - kaže - ono što je zaboravio.

Zbog toga ja nisam svetac. Odlučio sam da se ne sećam i vreme je da čitalac to sazna.
Ono čega se sećam ne želim. Ono što želim toga se ne sećam. Zašto? Možda zbog toga što
čitava biografija, rekao mi je jednog dana Filopater, nastoji da se predstavi kao nešto istinito,
nešto što nije izmišljeno. Biografija bi bila nešto kao delo razuma, a ne osećanja, nevolje koju
biograf treba da ostavi u pozadini.

Grad Svetog Avgustina je Božiji grad. To je grad oca Filopatera. Ja živim u gradu
ljudi, u kojem jedan policajac po imenu Adam Gongora kleči pred mojom suprugom Prisilom
Olgin i njih dvoje ne znaju, šta god da činili, ono što ja znam. Da srce ima svoje razloge a da
razum ne mari za njih. Da srce želi da pobegne iz svog zatočeništva i da Gongora živi u
zatvoru najprostijeg racionalizma, koji je stvarno nalik zatvorima u San Huanu de Aragonu i
Santa Katiti, u kojem će završiti osuđenici ovog novog političkog neogongorizma koji ne zna
da srce ima svoju sopstvenu priču i da tu ličnu priču ne može da iscrpi ni biografija, ni
filozofija, niti politika, zato što njena neverovatna, nemoguća svrha ne predstavlja ništa više i
ništa manje nego povratak raja.

Povratak raja...

Povratak Eline ljubavi.

Šta kažete?
 30.

VESTI O KOMETI

U večitoj raspravi o kometama, pobožni Guemes (napokon je otkrio svoje ime) iznosi
da je svaki prolazak asteroida bio proročanski znak: 1965. početak kraja IRP 12 i predsednička
nadmoć; 1957. kometa nagoveštava kraj „meksičkog čuda” i gubitak revolucionarnih iluzija;
da ne govorimo 1910: nakon Revolucije, Madera ulazi u glavni grad, potresi, prolazi kometa;
1908. stari diktator Porfirio Dijas posmatra prolazak komete s kule Ćapultepek, koja
najavljuje da je Meksiko zreo za demokratiju, i nazdravlja; 1852. prolazak komete se poklapa
s krajem diktature Santa Ane i početkom oslobodilačke revolucije; 1758. svetlost komete
najavljuje buduću revoluciju nezavisnosti; 1682. vicekralj La Lagune, vojvoda De Paredes,
naređuje da se na malom trgu El Volador izvrši vešanje Antonija Benavidesa,
prekookeanskog gusara koji je okončao svoj život na suvom, samo zato što je uzeo sumanuti
nadimak „El Tapado“,13 što dokazuje da svaka prošlost određuje budućnost; 1607. Luis
Velasko, sin, po drugi put je imenovan za vicekralja Nove Španije; zabranio je ropstvo
Indijanaca, ali je potukao crnačke divljake kraj Rio Blanka koji su bili pod komandom Jange,
mada ih ubrzo pomilovao i poklonio im novi grad San Lorenso de los Negros, u Verakrusu:
ovoga puta, kometa je proslavila dobru vladu, izjavljuje Guemes; međutim, 1553. kometa se
podudara sa strahovitom poplavom Meksiko Sitija, pokazujući da svojim prolaskom slavi
sreću ali nagoveštava i nesreću; a 1531. (pobožni čovek dolazi do vrhunca u svom izlaganju)
pojavile su se zajedno kometa i Devica: došao je kraj paganizmu; moj gospodine don
Visarone, jeste, pobedila je vera, odgovorio je naučnik, Visaron, koji nije hteo da ostane u
senci otkrivši, poput vernika, svoje ime, jeste, samo što je 1508, u vreme kada u Meksiku
hrišćanstvo još nije bilo na pomolu, moj gospodine don Guemese, prošao meteor praćen
munjama i iskrama, požarom astečkih hramova, nemirnim talasima koji su uzburkali naše
vode, vetrom koji je zapevao zajedno s bolnim Ljoroninim vapajima koja je svake noći
hodala ulicama grada zapomažući, joj, deco moja, joj, deco moja...

12 Institucionalna revolucionarna partija u Meksiku. - Prim. prev.

13 Tapado,-a: zakopano blago. - Prim. prev.
 - To je dokaz za sve što sam rekao: najava Hristovog dolaska - uzvikuje vernik.

- To je zamka, velika varka - smeje se Visaron. - Šta povezuje sve komete? Kažem
vam: to nije ni istorija, to je fizika. Kometa je u Sunčevoj elipsastoj orbiti. Sastavljena je od
leda i stene. Proizvodi gasoviti omotač. Dužina njenog repa iznosi više miliona kilometara.
Izbacuje sitne iskre. Kometa je Sunčevo delo. Ipak, ona nije odraz Sunčeve svetlosti.
Odražava Sunčevo zračenje, i to je nešto drugo, ona emituje sopstvenu svetlost. Prolaznu
svetlost, moj dobri gospodine. Kometa ispari blizu sunca. Prestaje da postoji.

- Ali podudara se sa istorijskim događajima, to je vidljiva manifestacija poklapanja

vere sa činjenicama...

- Vi ste taj koji dovodi u vezu istoriju sa čudom, čudo s kometom. Shvatite to: svake
godine se pojavi devet kometa. Šta mi to govorite? O čemu vi pričate?

Ništa, nego vrtlar Adama Gorospea (ja sam taj, pripovedač), peva dok radi:

„Kometo, da si znala / To što si najavljivala /Nikada se ne bi pojavila / Nebom

svetlela / Nisi kriva ti / Niti Bog koji te je poslao.”
 31.

Tražim s koje strane da napadnem Gongoru i jedan običan poziv mi daje rešenje.

Mali mešanac dolazi mi u posetu, ko zna s kakvom opakom namerom. Ja se sastajem

s jednim od mojih savetnika kojeg sam zamolio da ostane kako bih Gongori ukazao da među
nama nema tajni. To što on želi da mi kaže, neka mi kaže pred svedocima. Gotovo je sa
sitnim dvorskim intrigama, te da li ćemo obojica da vladamo, te ko će biti broj jedan a ko broj
dva, te da li je broj jedan zaklon broja dva, te da li ćemo se odnositi jedan prema drugom
ravnopravno, jedino što sam ja, kao civilno lice, pogodniji za šefa države nego jedno vojno
lice, svršeno je s militarizmom, predsednik treba da bude običan građanin, i tako dalje, i tako
dalje.

Kao što sam rekao, zamolio sam jednog službenika da ostane u kancelariji kada
Gongora dođe. Da vidimo da li će se usuditi da mi predloži suludu ideju u prisustvu trećeg
lica.

Liliputanac ulazi i pretvara se da mu nije drago što je prisutna druga osoba.

- Don Diego Osorio - predstavljam mog saradnika. - Don Adam Gongora.

Ovaj ga pozdravi jednim „dobar dan” kao da ispraća mog saradnika, koji, postupajući
po mojim uputstvima, ponovo seda bez obzira na očigledno negodovanje Adama Gongore.
Tajac.

Moj saradnik nudi Gongori cigaretu. Gongora odbija. Moj saradnik prinosi cigaretu
ustima i ispruživši ruku da vidi da li funkcioniše, pali svoj upaljač blizu Gongorinog lica.

Plamen jedva da je okrznuo Gongorino sitno lice. Gongora počinje da viče.

Krik jeze, agonije, užasa, egzorcizma, straha, straha, straha.

Čovečuljak ustaje. Ne može da izbegne pokret: pruža ruke kao da želi da se zaštiti od
bezazlenog plamička upaljača.

To je figura terora.
 Gledam ga. Gledamo se.

Gongora u svojim očima odaje bes zbog toga što je viđen u stanju nemoći. Moj
saradnik gasi upaljač. Razume moj pogled. Razume moje pokrete. Ponovo pali napravicu.
Igra se njome. Na jedan prećutni znak s moje strane, približava je otvoreno Gongorinom licu.
Gongora me gleda sa ogromnom mržnjom. Pruža ruku. Ne ustručava se da sam ugasi uzrok
svog užasa. Skriva ruku. Prekriva oči drugom rukom. Potpuno gubi strpljenje. Okreće nam
leđa. Brzo izlazi iz kancelarije. Moj saradnik ponovo stavlja crne naočare koje je ljubazno
skinuo kako bi izgledao normalno pred Gongorom. Hvala, Dijego.

Ali, zašto i dalje svi nose crne naočare?

 32.

Opisana scena vratila mi je, gospodo, poverenje za koje sam strahovao da sam ga
izgubio usled svih peripetija koje sam ovde opisao. Izgledalo je kao da se sve događalo sa
ciljem da me zbuni. Crne naočare mojih službenika. Romantični preporod moje jadne Prisile.
Pojava pretećeg vojnika Adama Gongore.

A povrh svega, moja nesrećna veza sa Ele.

Ovo poslednje me najviše brine. U stanju sam da ne primećujem svoje saradnike,

suprugu, frigidne ljubavnice; u stanju sam da ne hajem ni za šta izuzev za Ele.

Prepirem se sam sa sobom: Da li treba da se dogovorim sam sa sobom pre nego što se
vratim Ele i kažem joj samo ono što mogu da kažem samom sebi?

Ili treba da rizikujem i prepustim se spontanom susretu sa Ele, samo da bih joj rekao,
nag, poput prvog čoveka prvog dana: Adam i Ele?

Čitaoče, ti koji me pratiš, ni ja sam sada ne bih znao da razaznam ta dva trenutka.
Mešaju se u mojoj duši. S razlogom, zato što zaista predstavljaju samo jedan trenutak i
govoreći rečnikom toreadora stigao je trenutak istine.

Ele: ti si me prihvatila kao ponosnog čoveka. Prihvataš to zato što znaš, za razliku od
većine, da se moj ponos ne zasniva na nadmenosti ili narcizmu. Što se ostalog tiče, ne znam
da li jedno od nas dvoje zaslužuje naziv ponosan. Nadmenost je samo isprazna poza pred
drugima. Ne izlazi iz duše nadobudnog, i ima samo jedan cilj: da oduševi druge, da ih ponizi,
nadmaši (a ponekad, da prikrije njihovu sopstvenu prazninu).

Poznato nam je već da je Narcis čovek zaljubljen u sopstveni odraz. Da li možemo

upravo s njima da se poistovetimo, ljubavi? S mladim i lepim čovekom koji je osuđen da se
ne vidi, već da bude samo viđen. To je posledica njegovog porekla: bogovi su ga nagradili
ljubavlju prema svemu i za sve, izuzev ljubavlju prema samom sebi. Narcis je osuđenik koji,
iako ima sve, nema ništa. Zbog toga je njegov jedini ljubavnik Eho. Čisto ponavljanje tuđeg
krika.

Sam je, Ele, a njegov glas je odjek drugog eha. A njegov ljubavnik, Narcis, nosi stari
zavet da ostari pod uslovom da nikada ne vidi samog sebe. On nije svestan da je to božanska
povlastica, stariti i stariti, ali nikada ne videti odraz protoka vremena. Osećati se starim
možda, ali se nikada ne videti starim.

Cena je ne voleti nikoga. Biti voljen ali ne voleti. Biti voljen od strane eha, običnog
odjeka. Zašto ne mogu da vidim niti volim, kada svi kažu da sam toliko lep? Zašto me samo
odjek voli? Ko sam ja?

Ele, ti to znaš: Narcis nije ni nadmen, ni ponosan, samo je radoznao i zbog svoje
radoznalosti žalostan, videvši svoj odraz u brzoj rečnoj vodi. Zaljubljuje se u sopstveni lik.
Postaje sopstveni zatočenik, svog lika, svog odraza. Zamisli Narcisov očaj, Ele, kada otkriva
lepotu a ne može da je poseduje zato što je lepota samo odraz u vodi a taj odraz je upravo on,
Narcis, neuhvatljiva i nedodirljiva tečnost...

Ponos je manifestacija časti. To je najsebičniji vid časti, možda ćete se složiti, ali ne i
manje važan: častan čovek može da bude i ponosan, mada častan čovek može da bude
skroman i uvek sam se pitao da nije skromnost drugi, prerušeni oblik, ponosa. Skromnost
koja ide do te mere da postaje poniznost može da skriva đavolski ponos koji samo čeka svoju
priliku da se manifestuje, ogoljen ali s repom đavola.

To kažem da bih pokazao Eli ne samo osećanje sopstvene vrednosti nego i vrednosti
mog seksualnog partnera.

Da bismo se podsetili na našu vezu, koliko svako od nas mora da popusti?

A možda nije stvar u popuštanju, bar ne preteranom, nego o dopuštanju, neznatnom,

nemom, bez ikakvog osećanja pobede ili poraza kroz čin zbližavanja, ljubavne pokrete,
ponašanje koje poručuje „ovde se ništa nije dogodilo” (znajući da se nešto dogodilo) i hajde
da ostane sve kao i uvek?

Možda izostavljam sitnice i očigledne stvari: Ele i ja se volimo. Ele i ja smo jedno
drugom potrebni. Ele je u svađalačkom zanosu rekla da to nije tačno, da Ele ima prošlost,
sopstveni život, da joj nisam potreban. Ja njoj nikada nisam rekao nešto slično. To mi sada ne
daje za pravo da se predstavljam kao uvređena strana. Treba da shvatim dobru stranu deljenja
kao i lošu stranu gubljenja.

Ne znam da li zavaravam samog sebe nastojeći da sve to objasnim nadmenom ili

narcisoidnom potrebom. Možda se previđanje ove opasnosti ogleda u postojanom spontanom
ponašanju, ukoliko je postojanost izraz prećutnog obožavanja voljene osobe a ne prostog
navaljivanja na osobu koju želimo, a ona nas ne želi. Verujem da je moj stav ispravan.

Kako da saznam to? Ne zavaravam se. Jedino da stavim sebe u težak položaj i stanem
pred Ele i da priznam šta se dogodilo ali da ne tražim oproštaj, računajući na to da Ele, koliko
i ja, želi da se ponovo volimo zato što znamo sve jedno o drugom.

Postoje ljubavi koje su moguće pod uslovom da jedan o drugom znaju veoma malo.
Ta osećanja mogu biti prolazni zanos ili dugotrajno događanje, zato što otkrivanje partnera
traje čitav jedan život. Do sada je moja veza sa Ele napredovala zato što osećam da sve dotle
dok znam puno stvari, puno stvari mogu da tvrdim i potvrdim. Da li me je ova spoznaja
dovela do toga da se nepravedno poigram sa Elinom ljubavlju?

„Moramo da prestanemo da se viđamo izvesno vreme”, ne shvatajući da su moje reči

bile suvišne: sve što me je u jednom trenutku dovelo do toga da ih izgovorim kako bih
zaštitio Ele i spasio našu vezu od političkih i porodičnih uticaja, od pretnji koje se gomilaju
kao oblaci - Gongora, Prisila, Abelardo, zločinci, nepravde, nesigurnost, Henaro Ruvalkaba,
Ćaćaća, Viboron, moj tast, Božje dete iz ulice Insurhentes, moji saradnici sa sunčanim
naočarima koje nose danju i noću, sve je to ispalo na kraju bezvredno, lažno, prolazno.

A zamalo da unište našu ljubav.

Da li ću moći da je povratim?

P.S.2:

Pozvao sam Abelarda u njegovu kancelariju na televiziji. Odgovorili su mi: - Ne radi

više ovde. - Zašto? - Ne bih znao da vam kažem. - Gde se nalazi? - Ko zna.
 33.

Sada znam tajnu Adama Gongore: plaši se vatre. On ne zna moju. Nikada me neće
videti nagog. Krećem sa opsadom protiv njega dok sumnje opsedaju mene. Zašto želim da
uništim Gongoru kada mi čini uslugu i zabavlja Prisilu, podmlađuje je i pridobija - to je
sposobnost koju sam ja odavno izgubio. Ah, kada bi jedina uloga drugog Adama bila da čini
ono što ovaj Adam ne želi niti može (da se Prisila opet u njega zaljubi), ostavio bih ga na
miru.

Loše je što je Gongora ne samo Prisilin ljubavnik nego je takođe čuvar reda, a red koji
štiti predstavlja poveću laž: osuđuje nevine i štiti krivce. Kako da ne, zatvara sitne
prestupnike, kao i bogataše i preduzetnike. Međutim, ne pipa, ni u snu, one istinske, velike
trgovce drogom, uvoznike oružja, ucenjivače i otmičare.

Nije lako sve ovo prihvatiti zato što javno mnjenje, željno događaja, pozdravlja
akciju, bilo kakvu, akciju radi akcije, a šta god da kažu, Gongora poziva masovne
manifestacije ljudi obučenih u belo koji traže kažnjavanje zločinaca. Gongora im pruža
zadovoljstvo tako što hapsi bednike i usput po kojeg milionera. Za primer. A osiromašena
srednja klasa? Odlazi u Gorospeviljas.

Činjenica je da istinski zločinci nisu ni taknuti, a druga činjenica je da mi shvatanje

svega toga nudi mogućnost da delujem, ali da delujem protiv Gongore, čije prosto i idiotsko
udvaranje Prisili moja gospođa ne bi opravdala.

Pada mi na pamet da mu napravim neku smicalicu kako bih ga razoružao.

Odlučujem se da se pravim kao da sam idiot. Pozivam Gongoru u moju kancelariju i

kažem mu da se slažem s njegovim planom: da vidimo da li možemo da dobijemo vlast sa
Adamom (sa mnom) u predsedničkoj fotelji i Adamom (njim) kao predstavnikom moći iza
trona.

Gongora se smeje kriveći usta poput Dika Čejnija.

 - Stvarno, imenjače - kažem mu dok se približavam paklenom zadahu. - Istina je da se
moja žena Prisila zaljubila u vas.

Poželeo sam da mogu da fotografišem Gonogorino lice: glumi iznenađenost, istinsko

zadovoljstvo, ima tikove poput crnomanjastog tenora. Iskreno oprezan.

- Nemojte reći. Stvarno?

- Kad vam kažem, ja neću biti taj koji se isprečuje između vas...

- Šta kažete?

- Ne. Problem je moj tast, don Selestino Olgin.

- Problem?

- Problem.

Gongorin smeh je strahovito veličanstven.

- Za mene problem ne postoji. Je l’ tako?

- Don Seles je pravi katolik i veoma ponosit.

- To je dobro.

- To je loše. Nikada ne bi dopustio da se njegova ćerka razvede.

- Kako vi to znate?

- Zato što sam pokušao.

- Poznato mi je da Prisila nije zadovoljna vama. Je l’ tako?

- Nisam ni ja zadovoljan njome. Eto, tu smo. Problem je što moj tast ne bi dozvolio
razvod. „Brak je zauvek”, ima običaj da kaže, „brak jedino smrt može da razori...”

Duga pauza.

- Jeste li videli, Gongora, sobu pokojne donja Rosende, Prisiline majke?

- Prisila mi je učinila uslugu da...

- Da li ste svesni kulta braka koji zagovara don Seles? Da li ste svesni da nikada neće
dozvoliti razvod sopstvenoj kćeri?

- Kako da ne. Ponekad prolazi kroz sobu dok pijem čaj s Pris...

- „Idi od mene, Satano, jer odavde nećeš ništa dobiti.”

 - Baš to - Gongora je želeo da me zarobi svojim mutnim pogledom, ali je samo
razrogačio oči. - On to glasno govori. Na šta se on odnosi?

- Dobri moj gospodine Gongora: naš zajednički neprijatelj, dakle, zove se don
Selestino Olgin.

- Vaš tast - kaže Gongora kaže nesmotreno, a to ga je Prisila zarazila. - Je l’ tako?

- Pa nije, valjda, vaš - prekidam Gongorinu zanesenost.

- Da vidimo, da vidimo - naginje se moj imenjak, a ja, kao da to ne želim, palim

šibicu pred njegovim licem

P.S.3:

Abelardo mi šalje poruku. Ručak, sutra u pola tri u Belingauzenu.

 34.

Pitam se, usred ove rastuće napetosti između istine i laži, između komedije i drame,
da li se to što radim pretvara u ono što moram da radim, samo da bih sačuvao porodicu,
hranu, krov nad glavom i posede na kojima i za koje sam stvorio - shvatam - moje bogatstvo.

Zato što to nije lična sposobnost niti je nešto beznačajno. Vidim šta se dešava. Fizičko
prisustvo Adama Gongore je dokaz onoga što se dešava i dovodi me u opasnost da izgubim
ličnost.

Kako?

Možda tako što radim suprotno od onoga što on radi.

A to me odbija. Postaje mi jasno da moram da obmanem Gongoru da bih ga pobedio,

pod jedan, detinjastim razlozima koje sam upravo naveo. Ali pod dva, tako brutalnim
postupcima da ni sam Gongora ne može da ih nadmaši, pa čak ni da ih oponaša.

Naša zemlja je zemlja novopečenih bogataša. Možda su još u kolonijalnom periodu

sveštenstvo i zemljoposednici podelili kolač u zamenu za prepun sto. Međutim, dolaskom
Nezavisnosti, sto je ostao bez nogu. Bez zaštite španske krune, nova republika se pretvorila u
Rosario de Amosok, u Donnybrook, u chienlit,14 u bordel, ili što bi rekli Argentinci, u
quilombo,15 u orkestar čija je jedina muzika ujednačeni takt drvene noge diktatora Santa Ane.
Huares i liberali potukli su konzervativce, Maksimilijanovu imperiju i francuske okupatore.
Meksiko se, od tada, bori da pomiri red i pokret, institucije i napredovanje. Kažem u sebi, i
prosjake, milionere koji su u doba mog detinjstva bili siromasi u odnosu na današnje
milionere, ali ovi žive u jednom sasvim drugačijem društvu, veoma velikom, od preko sto
miliona stanovnika koji se bore da napreduju i zauzmu svoje mesto pod suncem, bilo na lep
bilo na ružan način.

Advokat sam i investitor. Poznajem sve vrste doktora, pravnika, arhitekata, profesora,

14 Maskenbal. - Prim. prev.

15 Javna kuća. - Prim. prev.
naučnika, novinara, preduzetnika, tu i tamo po nekog političara koji služe na čast državi.
Poznati su mi, isto tako, i večiti obredi nacionalnog podmićivanja koji se penju i padaju s
najvišeg na najniži položaj, sa sokola na zmiju, s lava na kojota. U tom prelivanju uticaja,
namigivanja i nuđenja „onoga što ne može da se odbije” novac predstavlja veliki ili mali
zalogaj. Od podmićivanja policajca do podmićivanja ministra. A onaj, samo da te ne dovede
do svratišta. A ovaj, samo da ga ti ne dovedeš to svratišta. Ah, do đavola!

Ne: najgora, najperverznija i najstrašnija je nova vrsta kriminalaca, koja malo po malo
bespravno prisvaja moć, prvo u pograničnoj zoni, zatim u unutrašnjosti, neki počinju kao
nepismeni policajci, postaju zatim obrazovani političari, sve to bez ličnog zalaganja: odakle
dolaze ovi novi kriminalci? Niti su seljaci, niti radnici, niti pripadnici srednje klase. Pripadaju
nekoj posebnoj klasi: klasi kriminalaca, rođenoj poput Venere, iz morske pene, iz pene jednog
toplog piva ispijenog u nekoj bednoj kafani. To su kometina deca. Podmićuju, zavode,
ucenjuju, prete i završe tako što zagospodare jednim gradom, Federalnom Državom, a jednog
dana čitavom zemljom...

Ponekad, da bismo sačuvali ono što je dobro, moramo da pribegnemo najgorem, a to

je jako loše.

A to je sada mene zadesilo.

Dame i gospodo, nalazim se između potrebe i nužde. Postoji razlika. Ono što je
potrebno može da se odloži. Nužno, ne može. Po meni, potrebno je bolje društvo; pravednije.
Da bi se to postiglo, nužda mi nameće brutalnu akciju da uklonim i poništim Adama
Gongoru.

Čovečuljak sa zadahom mi pruža priliku, a da to nisam ni tražio. Duboko u meni,

nešto me je upozoravalo: Gongora je veoma pametan. A možda se samo pravi da je pametan.

Pravio se.

Savršeni plan drugog Adama (Gongore that is) sastoji se u postepenom osvajanju
praznog ili napuštenog političkog prostora od strane lokalnih vlasti. On ih brzo zauzima
koristeći državnu silu. Kada vlade oslabe zbog kriminala, trgovine oružjem i opojnim
drogama ili zbog čistog i običnog odsustva autoriteta, Gongora zapoveda naoružanim ljudima
da obilaze javne zgrade, postavlja mitraljeze na balkonima i pokušava - plašim se toga - da
raspusti Kongres, da satera uza zid nevine i sitne prestupnike, da oslobodi najopasnije i s
njima oformi jednu, zašto da se ne kaže, fašističku vojsku.
 Da li je to odgovor na zla koje ovde navodim? Bunilo ili razum? Da li pretpostavljam
ili predviđam?

Koliko je toga što stvarno znam, a koliko je toga što pretpostavljam? Recimo da
viđeno i predviđeno dele istinu. Jedino što mi Gongora, gladan moći, i to kvalifikovane moći,
promiče kroz grane cvetnog hrama, lepšeg od Tonancintla, i sprovodi u delo zločin kojim,
odjednom, jednim pucnjem ubija dve ptice.

Upravo tu zakazuje njegova inteligencija, zasenjena ljubavlju.

Nakon razgovora sa mnom, veruje da je otkrio moju slabu tačku. Misli da mrzim
svoga tasta don Selesa Kralja Biskvita. Samo je tast prepreka između Gongore i Prisile,
sjedinjenih, i između Prisile i mene, razdvojenih. Don Seles ne želi da čuje za razvod, „dalje
od mene” i tako dalje.

Zbog svega toga, Gongora je spreman da ukloni don Selesa kako bi udovoljio sebi i
meni.

Međutim, savršeni zločin ne postoji. Gongora to ne zna. Ja znam. U tome je razlika

između jednog obrazovanog čoveka (mene, glavom i bradom, izvinite me) i jednog prostog
neznalice kao što je Gongora (običnog magarca koji svira flautu i diriguje orkestrom).

Evo zločinačkog plana.

Gongora naređuje svom uhodi Viboronu, koji je nedavno, na Gongorin zahtev, pušten
iz zatvora, da ubije don Selesa dok ovaj, bezbrižno i halapljivo, obavlja nedeljni obilazak
svojih poslastičarnica. Međutim, Viboron, umesto da ubije don Selesa, ubija nepoznatog
pekara koji kao i gazda obavlja isti obilazak, i shvativši svoju grešku, on obmanjuje Gongoru
da je ubio don Selesa, zahtevajući od Gongore da ispuni svoje obećanje i oslobodi ga for
good, zauvek, ozloglašenog zatvora u San Huanu de Aragonu.

Don Gongora, u crnom odelu, dolazi u kuću na Lomas Virejesu da izjavi saučešće
svojoj pretpostavljenoj devojci, odnosno mojoj supruzi Prisili. Zaprepašten je što na ulaznim
vratima ovog katoličkog doma ne primećuje znake žalosti i skoro da ga je udarila kap kada je
na vratima ugledao don Selestina Olgina, živog i zdravog i s neprijateljskim izrazom na licu.

- Uđite, melezu - obrati se bez imalo pristojnosti zbunjenom Adamu Gongori. -

Hajdete, ohladiće se čaj i nemojte da ga prolijete na tepihe. Zaista su persijski.
 35.

Odlazim na ručak sa Abelardom Olginom u Belinghauzenu. On je rezervisao sto za

četvoro koji ćemo zauzeti samo nas dvojica na najvišem delu restorana, gde možemo da
gledamo i budemo viđeni, ali ne možemo da čujemo niti da budemo slušani. (Vlasnik ne želi
da podeli restoran na odgovarajuće separee za goste koji puše.)

Ima nečeg novog kod Abelarda. Nečeg gorućeg, reklo bi se. On je oduvek bio
elegantan mladić. Sada sija od elegancije. To me šokira. To nije uobičajeno za njega. Njegova
odmerenost u don Selesovoj kući izgleda da je nestala, potisnuta čudesnim sjajem.
Zaključujem da rad na televiziji utiče na izgled i ne obraćam više pažnju na to. Međutim,
odmah mi pada na um da su mi u kompaniji rekli da više ne radi tamo.

- Promenio si posao? - pitam ga bez okolišanja.

- Nisam - smeje se. - Posao je promenio mene.

Složio sam izraz lica u stilu „pričaj mi”.

On se baca u opširno izlaganje koje na izvestan način daje širinu njegovoj sposobnosti
književnog pripovedanja. Upoznao sam mlade pisce koji lutaju izgubljeno, bez određenog
cilja, koji u početku nemaju mnogo uspeha, sve dok jednog dana ne shvate da književnost
nije njihov srećni tiket iako im književna retorika daje krila da odlete u druga gnezda, manje
zahtevna, ali unosnija.

Abelardovo izlaganje ima veze sa stanjem u Republici, a to mi je poznata tema kao i

vama ukoliko ste pročitali ove stranice. Idemo bez određenog cilja. Izgubili smo veru u sve.
Vlada nema nikakav cilj. Partije se međusobno svađaju i ništa ne predlažu. Skupština je
mesto za popodnevni dremež, za napade na govornicu i širenje natpisa. Mnoge državne vlade
su kontrolisane od strane narkodilera ili su pod nadzorom oružanih snaga Adama Gongore.
Preplašeni turisti više ne dolaze. Cena nafte pada. Granica: nema više iseljenika a u Meksiku
niko ne nudi posao iako je sve zrelo za izgradnju ili obnovu: putevi, luke, brane, razvoj
tropskog područja, poljoprivreda, urbane sredine...
 Ja samo potvrđujem. On ide još dalje, pokušavajući da dâ odgovor na večito
društveno pitanje: šta činiti?

Na rubu sam da dam odgovor, slučaj za slučajem, industrija, trgovina, i tako dalje.

On me prekida s izvesnom bezazlenošću, s neznatnom dozom prezira.

- Samo programi, još programa, Adame. Svi su nam poznati. Sve je ostalo na pola.
Dobre namere osujećene zbog nedostatka volje, lakomosti, prezira. Ako već imam svoje,
zašto da se brinem za ostale...? Tako misli moj otac, nemoj mi reći da nisam u pravu.

Gleda me pomalo ružno.

- A ti, Adame?

Odgovaram mu da sam ja advokat i poslovni čovek koji stvara bogatstvo i omogućava

posao, štednju i penziju, ja...

Ponovo me prekida:

- A duša, Adame? Duh ove države?

Zapravo, ne znam kako da mu odgovorim. Već sam rekao šta sam imao. Ja verujem u
ulaganja, rad, napredak, šta...?

- A duša? - uporan je Abelardo. - Šta će biti s našom dušom?

Odgovor je težak i ne mogu odmah da mu ga dam. Odugovlačim.

Duša... Hajde... Biće dana... Večnost, zar ne?

Međutim, situacija u mojoj kući je postala neodložna.

Reč je o Prisili, Abelardovoj sestri, ćerki don Selestina, Gongorinoj ljubavnici

(nevinoj?), mojoj supruzi pred Bogom i pred ljudima.

Pade mi na um da, upleten u slučaj koji ovde opisujem, nisam video nasamo moju
ženu, kojoj se Gongora previše udvara i koja ne zna za moje brige. Pretpostavljam da će se
stvari tako nastaviti sve dok ne dođe do prirodnog kraja. Jedino što mi se danas popodne
Prisila dražesno suprotstavlja.

- Da li si zapanjen što volim tako ružnog čoveka?

- Nisam - odgovaram joj mirno. - Ružni obično imaju više sreće od lepih, uprkos
spoljašnjem izgledu.
 - Rumba je prijatnija od sona - nastavlja nepovezano žena.

- Šta pričaš? Budi malo jasnija, za...

- Da volim ružnog čoveka, prljavog. Da sam sita tvoje lepote. Sve je kod tebe čisto,
oprano, u Halisku se bezbrižno voli,16 prava podrška...

- Ma hajde - pokušavam da prekinem tu besmislenu predstavu.

- Ja sam pobednica! Idem tropskom stazom!

- Ti si bedna kučka - izletelo mi je.

- Ponovo sam Kraljica proleća! Kantinflas!17

- Pa, kao što kaže pesma, uvelo lišće se kovitla u zaboravu...

- Ne možeš više da izađeš sa mnom na kraj - Prisila se šepuri poput pauna. - Hej, na
velikom ranču, hej, gde bejah živeo ja...

- Zar ne shvataš da te Gongora samo iskorišćava?

- Voli me. Kaže da bi voleo da budem njegova pinjata.18

- Da te razbije.

- Ne, nego da me napuni slatkišima.

- I da te udari.

- Stojim na palubi moje karavele, a dušu mi je kormilo zarobilo. Marsovci su već

stigli... voli me.

- Voli te da bi mene srozao, a ubio tvog oca. Probudi se, draga moja, probudi se:
pogledaj, već je svanulo.

Neka električna tenzija postoji između nje i mene čim se približimo jedno drugom, a
ona ne zna da li da se vrati unazad ili da mirno stane ispred mene i zbog toga izlazi pevajući
nacionalnu himnu...

- Zavodi te da bi izvukao tajne, manipuliše tobom, a posle će te odbaciti kao prljavu

maramicu na...

- Zavidniče! Na putu za Guanahato!

16 Stih iz meksičke pesme. - Prim. prev.

17 Fortino Mario Alfonso Moreno Rejes (1911-1993), poznatiji kao Kantinflas meksički glumac i komičar. -
Prim. prev.
18 Piñata - rođendanski lonac koji visi s plafona, napunjen slatkišima i poslasticama. - Prim. prev.
 - O čemu ti to?

- Ružni je veći kavaljer. Ružni je moćniji. Ružni me voli.

- A ti?

- Prepoznaješ da sam zaljubljena u mojim divnim očima boje žada. Šta da joj
odgovorim?

Da li mogu da joj otkrijem da Gongora pokušava da ubije don Selestina Olgina? Da li

mogu da joj kažem da glupander nije uspeo u pokušaju i da je ubio jadnog prodavca kolača
koji je išao istim putem kao don Seles?

Ne činim to zato što znam da mi ne veruje.

Ne činim to zato što znam da joj don Seles ne bi dopustio razvod.

Ne činim to zato što shvatam da mali smrad drugi put neće pogrešiti, pošto u prvom
pokušaju nije uspeo da ubije don Selesa kako bi se oženio Prisilom.

Moram da požurim.

Stvari propadaju i plašim se da će se sve okončati pogubno. To mi nagoveštava naš

vrtlar Ksokojcin Pereda, videvši ga kako neutešno cmizdri dok izvršava - zato što je vrlo
revnostan - svoje obaveze hodajući iza kosilice za travu koja se kreće od uzvisine kuće mog
tasta prema odvodnom kanalu ne hajući što pod našim nogama raste trava i počivaju mrtvi...

- Šta vam je, don Ksokojcine? - stavljam ruku na njegovo rame i dotičem starinu.

- Ništa don Adame, ništa - odgovara uobičajeno tužnog lica na šta se sada nadovezuje
druga, novija seta.

- Hajde, ispričajte mi.

- Ksokojotito - drhti. - Ksokojotito.

- Vaš unuk? - pitam znajući uzrok.

- To nije moguće, gospodine.

- Kako? Zar vaš unuk nije vaš unuk?

- Ne, kažem jeste, bio je moj unuk... Bio je moj unuk - plače.

- Ksokojcine, smirite se. Šta se dešava?

Ne zaustavlja se. Pomera kosilicu s jedne strane na drugu i primorava me da ga

pratim.

Priča mi: pozvali su ga da prepozna leš svoga unuka Ksokojonsita Perede Ramosa u
obližnjem kaznenom domu Aragona. Bilo je poređano oko dvadeset leševa, kako bi ih rođaci
preuzeli. Svaki mrtvac, s jednim kartončićem za identifikaciju privezanim za palac na levoj
nozi.

- Na levoj nozi?

- Svi do jednog, gazda. Tamo je bio moj unuk Ksokojonsito bez ičega, samo u
gaćama.

- Zar vam ništa nisu rekli?

- Jesu: da su bili gerilci uhvaćeni u švercu droge i ubijeni u Mićoakanu i vraćeni

svojim porodicama u Meksiko.

- Šta je radio vaš unuk u Mićoakanu?

- Joj, gospodine, Ksokojonsito nikada nije bio u Mićoakanu...

- Onda...?

- Bio je sa mnom na proslavi rođendana svoje sestrice na dan kada su rekli da je bio u
Mićoakanu.

- Onda...?

- Čiste laži, don Adame. Mom unuku su prikačili tuđu krivicu. Niti je bio u
Mićoakanu niti je bio gerilac, svakoga dana je popravljao stari nameštaj u svojoj radionici!

Sećam se da je u Kolumbiji postojao slučaj takozvanih „lažnih pozitivaca”, odnosno

izvansudskih pogubljenja mladih koji su predstavljani kao gerilci sa ciljem, statistički
smrtonosnim, da se pokaže da oružane snage delotvorno deluju protiv gerilaca. Kada se nisu
hapsili gerilci, nameštani su leševi nevinih mladića i predstavljani kao „gerilci” - pošto su bili
veoma siromašni mladići, vraćali su ih njihovim porodicama. Ko bi se bunio? Ko bi nešto
zahtevao? Nije to učinio ni moj vrtlar.

- Samo neka mi vrate mog pokojnika biće mi dovoljno, don Adame.

Ne znam da li sam doživeo otkrovenje ili su se, jednostavno, poređale kockice koje su
mi razjasnile da je Gongori bilo neophodno da opravda svoje nameštenje jednom količinom
leševa, svejedno što je reč o nevinim mladićima. Kada bih tome dodao - mozak mi radi brzo -
kažnjavanje nevinih ljudi koji pripadaju srednjoj klasi i uobičajenim bezbožnicima-pajacima,
kurvama i pederima, uličnim sviračima, i tako dalje, kao što su sitni lopovi, lenjivci i prosjaci
- došao sam do zakijučka da, bez obzira na to što Gongora zatvara taj strašni svet, koji je
poput ljudi u San Huanu de Aragonu i žena u Santa Katiti, on, zapravo, ne čini ništa da u
korenu saseče kriminal: odavao je utisak, birao žrtve „odabrane”, davao im pravo na javno
mišljenje i ostavljao netaknutim kriminalne organizacije, njihove šefove i njihove...

U mozgu mi je sinulo, shvatio sam šta treba da učinim kako bih uništio Gongoru.

A to nešto je bilo mnogo perverznije od bilo kojeg čina koji bi Gongori mogao da se
pripiše.

Jedino što sam ja radio sa ciljem da ostvarim pravdu.

 36.

Teško da bi moj šurak Abelardo Olgin mogao da mi odbije uslugu. Odgodili smo
razgovor koji se završio pitanjem: „A duša?” ali je obećao da ćemo ga ponovo započeti
odgovorom: „Duša je...”

Kažem da Abelardo ne može da mi zatvori vrata, ne znam da li zbog toga što je uvek
mogao da računa na samo jedino prijateljstvo - moje - u neprijateljskoj kući njegovog oca ili
zato što sam pratio svaki njegov korak otkako je izašao iz porodičnog zatvora u Lomasu
Virejesu, okušavši spisateljsku sreću, razgovarajući s don Rodrigom Polom i krenuvši kao
pisac televizijskih serija, a sada...

Zakazao mi je sastanak u jednom restoranu i pričao mi o duši. Ja sam mu se obratio na

televiziji gde su mi rekli: „Ne radi više ovde.”

Kada je otišao od kuće, imao sam nameru da mu poklonim najnoviji model mobilnog
telefona Palm Pre kako ne bih izgubio vezu s jedinim pametnim članom u toj porodici
ludaka. Palm Pre je smartphone, pametni telefon izrađen od strane trista inženjera sa ciljem
da pobedi u nadmetanju mobilne telefonije. Uspeo je. Sreća je da se u Meksiku još ne
prodaje, što mi daje mogućnost da razgovaram u tajnosti bez zvaničnih ili nezvaničnih
smetnji. Odlučujem da delim svoj Palm Pre sa Abelardom. Ne razmišljam o posledicama.

- Zovem te da potvrdim jedan sastanak. Mislim da ti i ja treba da razgovaramo.

- Ti i ja i ona - odgovara mi.

- I ona - prihvatam samo tako, ne prija mi još tajni pored mojih. - Gde?

- U Zoološkom vrtu u Ćapultepeku.

Poslednji put sam bio u zoološkom vrtu kad sam bio dete, a prolazim pored njega
svakoga dana na putu između kuće u Virejesu i posla u Reformi. Toliko davno da se ne sećam
prodornih i snažnih životinjskih mirisa koji su me zapahnuli na ulazu u pošumljeni deo.

Zaboravio sam ubitačni miris, miris nad mirisima, velegradskog zoološkog vrta.
Shvatam da je to miris svih životinja koje ovde žive jedna pokraj druge, odvojene, kako od
javnosti tako i od drugih životinja, rešetkama, pregradama i kanalima, ali i granicama koje su
takođe nesavladive. Vrlo dobro znam da ima mnogo životinja koje napadaju druge životinje
kako zbog nagona tako i iz potrebe: velike jedu male. A velike - gorile, medvedi, lavovi,
tigrovi - žive zajedno. Međutim, one bi nas napale, mada nismo mali, nego drugačiji,
dvonošci, kaže se razumni i, u svakom slučaju, pričljivi. Da nas samo mogu videti.

Zato što smo, pre svega, radoznali. Dolazimo u zoološki vrt i gledamo ih. Nekima
bacamo kikiriki. Pred nekima pravimo grimase. Imitiramo riku. Veselo se češemo poput
majmuna. Mašemo rukama kao da su ptičja krila, i shvatamo da samo mi posmatramo ptice i
zveri. Oni ne. Nikada nas ne gledaju. Mi ih ne interesujemo. A još smo mi njihovi tamničari.
Tigar se kreće s lakoćom. Od njegovog pokreta podrhtava vazduh. Hoda ćelijom kao da nema
nikoga živog dok on prolazi.

Stvar je u tome što me naspram velikog kaveza za tigrove čeka par.

Prepoznajem Abelarda.

Ženu koja je s njim, ne.

Ona mi okreće leđa, zadivljeno posmatrajući tigra. Abelardo mi pruža ruku. Žena se
okreće da me pogleda. Ja ne mogu da je vidim. Gusti veo prekriva obrise njenog lica.
Neprobojni veo; ne dopušta da se bilo šta vidi, a njen glas probija se kao kroz zavesu dok mi
saopštava svoje ime.

- Sagrario Gvadalupe, vama na raspolaganju.

Sagrario Gvadalupe ili Gvadalupe Sagrario? Zašto je toliko rasprostranjen običaj po

kojem se prezime navodi pre krštenog imena? Ili naopako, zašto se meša alfabetski redosled s
telefonskim imenicima?

Sagrario Gvadalupe. Gvadalupe Sagrario.

Sva u crnom. Nije samo koprena. Prvo upada u oči odeća nalik monaškom ogrtaču ili,
bolje rečeno, crnini, ili bolje rečeno, da, monaškoj mantiji, crne čarape, crne cipele bez
potpetice. Jedino je ruke odaju, bez rukavica. Ruke stare žene. Koščate ruke, na kojima se
ističu veoma plave i izbačene žile, artritični prsti, koji uzimaju moju ruku i odmah je puštaju,
plašeći se da dodir ne oda sve što je skriveno.

Gledamo životinje. Ima ih preko tri hiljade u Zoološkom vrtu u Ćapultepeku. To je

grad za sebe.
 37.

VESTI

Nastavlja se javna diskusija o kometama. Naučnik Visaron iznosi nam podatke o

istoriji ove pojave vraćajući se u doba Aristotela, koji je prvi pominje, opisujući je kao
„plameno iščekivanje”. Nije nam poznato da li bi umesto reči „iščekivanje” bilo tačnije reći
„nada” za šta se zalagao sveštenik Guemes nastojeći da fizičkoj pojavi da duhovno obeležje.

Doktor Visaron navodi pojedinosti iz naučne istorije kometa i počinje od Stagiranina,

ali ga sveštenik prekida ukazujući da česta pojavljivanja komete predstavljaju znak
Božanstva, uvređenog zbog nekog zemaljskog razloga koji ugrožava božanski projekat.
Naučnik pita, kakve veze ima božanski projekat s ranijim Njutnovim objašnjenjem: zar
kometa nije samo uobičajena i česta fizička manifestacija koju nazivamo „gravitacionim
privlačenjem”? U kojim vremenskim periodima se pojavljuje kometa, pita zatim božiji čovek.
Svakih šezdeset pet godina. Ista kometa? A zar to nije dokaz nebeskog plana? To ste vi rekli,
zaključuje čovek od nauke: nebeski plan, božiji plan. Zar to nije isto, sveštenik pokušava da
ima poslednju reč.

Policija Države Teksas u SAD hapsi i pljačka radnike emigrante koji se vraćaju u
Meksiko noseći svoje lepo zarađene dolarčiće ili one koji odlaze u banku da ih ulože na
račun. Duž puteva, policijski redari zaustavljaju emigrante i optužuju ih za ilegalni rad.
Ukoliko radnik traži da ga odvedu u policijsku stanicu da se utvrdi a) da ima radnu dozvolu
ili b) da se vraća u Meksiko i ne misli da se vrati ili c) da ga prijave kod gazde a njega ostave
na miru ali se u svakom slučaju d) policajci oglušuju o razloge, nastoje da ne razumeju, da ne
govore španski, i u krajnjem slučaju nude f) - Izaberi. Tvoj novac ili zatvor. Nisam ilegalac. -
Ali izgledaš tako. - Imam sve po propisu. - Odaje te izgled, a ovde se vodi računa o izgledu.
Pay up!
 Državne vlasti Gerera obaveštene su o hapšenju austrijskog turiste Leonarda Kakabsa
ili Kakasa, optuženog za ubistvo mlade Sofije Galves, prodavačice ljubavi u kolonijalnom
gradu Taksku. Pomenuti Leonardo je već bio privođen pre nedelju dana, kada su ga optuživali
za ubistvo druge prodavačice ljubavi iz Takska, Sofije Derbes, zvane „La Pinta”. Suočen sa
činjenicama koje se odnose na smrt takozvane „La Pinte”, sudija je shvatio da bi zatvaranje
jednog tako mladog i lepog čoveka kao što je Leonardo zbog ubistva jedne prostitutke
doprinelo lošem glasu Takska i ugrozilo turizam. Nakon oslobađanja, austrijski državljanin je
odmah počinio isti zločin. Nakon ponovnog hapšenja, izjavio je da su mu se pomenute
prodavačice ljubavi, odmah nakon pružanja svojih usluga, podsmevale i rugale njegovom
imenu, praveći nedolične igre rečima. Međutim, Kakabsa ili Kakasa je rekao da nije to
izazvalo njegovu kriminalnu radnju, nego navaljivanje obeju prostitutki da ga zovu
„Nemcem”, bez obzira na to što je Leonardo austrijske nacionalnosti. Ovoga puta, lokalni
sudija nije imam drugog izbora te ga je osudio, žaleći zbog štete koju će ova odluka naneti
turizmu Takska. „Šta je važnije?”, pitao se magistrat, „kazniti jednog zločinca ili uništiti
turizam, kao glavni izvor prihoda u Taksku?” Odgovor je dao sam Leonardo ili Leonard
Kakabsa ili Kakasa, izjavljujući da je ubijanje prostitutki bilo za njega navika koju je stekao
još u mladosti, podstaknut osećajem gađenja i neukrotive pravde. „Ubijao sam i ubijaću i
dalje”, izjavio je neobjašnjivi subjekat pošto je predat vlastima njegove zemlje u skladu sa
sporazumom o ekstradiciji između Meksika i Austrije.

Dodatna beleška: Stigavši u Beč, pomenuti Kakabsa ili Kakasa molio je za milost da
ga odvedu u kapelu Kapucinske crkve u austrijskoj prestonici kako bi klekao pred grobnicom
Maksimilijana Habzburškog, imperatora Meksika tokom XIX veka, pokraj Eglonove
grobnice, vojvode od Rajhštata i sina Napoleona i Marije Lujze od Austrije, sina -
Maksimilijana imperatora Ferdinanda i Sofije i potomka nasledne linije (incestne, takođe)
Španskih i austrijskih habzburgovaca, napuljskih burbona i vitelsbahskih bavara. Upitan zbog
čega to želi, Kakasba ili Kakasa objasnio je da su njegovi postupci u Meksiku bili samo način
da se osveti za streljanje Maksimilijana od strane divljih Meksikanaca. Bečke vlasti, otkrile
su prilikom ispitivanja osuđenog subjekta još dva slučaja nerazjašnjenog zločina, koji su
takođe imali veze s prodavačicama ljubavi koje su se zvale „Sofija”. Nedavna istraga otkriva
da se Leonardova majka takođe zvala „Sofija”. Leonarda posmatraju dvojica priznatih
psihijatara (iako su u javnosti poznati pod imenima Vihtimaher i Beservizer, Bitni i
Sveznalica) u zatvoru u Varingerštraseu.
 Kasnija beleška: U poslastičarnici u Buenos Ajresu smeštenoj u ulici Las Eras, skoro
na uglu sa Anćorenom.

Tomas Eloj Martines priča o slučaju Kakasba ili Kakasa kao da je reč o nekom
romanu, Serhio Ramires, nikaragvanski pisac, prekida uobičajenu krutost jednim
neočekivanim, širokim i zadovoljnim osmehom. Kakasba nije Kakasa, već Sakasa, smeje se.
Zatim priča da je u Nikaragvi živeo neki mitoman koji je poludeo zbog rodoskrnavljenja koja
određuju prezimena nekolicini građana - zašto ima toliko Ćamorosa, Koronela, Somoze?19

Nije u pitanju krvno srodstvo, objašnjava Serhio, reč je o tome da su u Nikaragvi

prezimena ono što se koristi za imena svetaca u drugim zemljama: garantuju postojanje,
sigurnost koje dobijaju krštenjem. Zbog toga je nemoguće znati da li je Sakasa bio od
„Sakasovih” ili neki mitoman koji potiče od El Blufa koji je prvo silom uzeo ime
nikaragvanske „aristokratije” kako bi prikrio bezbrojne vragolije, kao što su:

Pisanje lažnih rukopisa Rubena Darija, a zatim njihovo spaljivanje pred javnošću, što
izaziva kolektivni bes publike koja u Dariju vidi smisao postojanja Nikaragve: siromašne
zemlje, bogatog pesnika. Bio je zatvoren zbog nepoštovanja i ubrzo oslobođen.

Treba zahtevati da se nikaragvanskim diktatorima guzice obeleže gvozdenim žigom -

jednim gotskim D - iz dva razloga: za njih bi to bio znak razlikovanja; za javnost, slovo za
identifikaciju. Somoza je Sakasi dao supu od sopstvene čokolade ili, još bolje, kakao koji se
ne deli: poslao ga je da žigoše zadnjice slovom I od imbecila, dok je Sakasa protumačio da je
reč o I od imperije. Da se zna...

Delio je deci molitvenike sa iskinutim stranicama iz časopisa Playboy, mameći stroge

i relaksirajuće osmehe u vreme službe. Sveštenici su oduzeli molitvenike i sklonili ih u
podrume da bi ih s vremena na vreme gledali. Sakasa se hvalio da je iskvario ne samo decu i
njihovu zdravu radoznalost već popove i njihovo nezdravo uzdržavanje. Želeo je da bude
poznat - zabeležio je Ramires - kao Sakasa Oslobodilac.

Znači, umešao se Tomas Eloj, tvoj Sakasa je naš Sikaski, jedan lukavi kriminalac iz
Buenos Ajresa, čiji trik se sastojao u tome što je ostajao na mestu zločina, nemog i bistrog
pogleda, glumeći da je običan posmatrač ubistva koje je on počinio a policija nije sumnjala u
njega zato što nikada nije bežao, uvek je bio tamo. Vojna diktatura ga je, u određenom
trenutku, iskoristila kao savršenog ubicu: ubijao je ali je ostajao. Na kraju, žrtva je bivala
19 Atanasio Somoza, nikaragvanski diktator. - Prim. prev.
optužena za zločin a Skaski se penjao na skali, uprkos svemu, jer je njegova tehnika učinila
da bude prisutni zločinac, vidljiv i samim tim nevin.

Međutim, spasao se. Video sam ga kako večera ovde u Visente Lopesu.

- Naravno. Prijavio je zločince vojnog režima. Dao je sve podatke i dokaze. Sopstvene
šefove je poslao u zatvor.

- A sada, Tomase Eloje.

- Sedi za stolom i sa setom gleda preko, u groblje na Rekoleti, žaleći se što nijedna
njegova žrtva nije tamo, među oligarhijskim grobnicama napravljenim preko krava i žitnica,
nego su u panteonu u La Ćakariti...

- Tamo gde počivaju Karlos Gardel i Eva Peron.

- Sikaski ne podnosi konkurenciju.

- Reci mi, Tomase Eloju, da li je tvoj Sikaski moj Sakasa?

- Reci mi, Serhio, da li je tvoj Nikaragvanac Sakasa bečki Kakabsa?

- Reci mi, Tomase Eloju, da li je Kakabsa Kakasa, ubica meksičkih kurvi?

- Reci mi, Serhio, da li u književnosti možeš da dokažeš nečiji identitet kao u filmu:
taj gospodin koji kaže da je Domingo Sarmijento, da li je on u stvarnosti glumac Enrike
Murinjo?

- Nije: Raskoljnikov može biti Piter Lor ili Pjer Blanšar, ali ni Lor ni Blanšar ne mogu
biti Raskoljnikov. Oni predstavljaju sliku. Raskoljnikov predstavlja reč, slog, ime,
književnost...

- Da li književnost zamišljamo a film samo gledamo?

- Ne: književnosti dajemo sliku kakvu želimo.

- A filmu?

- Jedino kada ugasimo svetla i zatvorimo oči.

- Jedan sladoled od karamela.

- U Argentini se ne kaže „karamel”.

- „Maks, donesi mi karamel”, molila je carica Šarlota u svom bunilu, sećajući se

istovremeno svoga muža (za kojeg je uvek verovala da je živ) i meksičke poslastice (koju
niko nije imao milosti da joj donese).

- A sve to, kakve veze ima s romanom Adam u raju koji sada čitaš?

- Svakakve i nikakve. Asocijativne misterije književnosti.

- Da li je to potreba da se odloži rasplet?

- Nema raspleta. Ima teksta. Čitalac smišlja rasplet.

- Da li čitalac ponovo stvara ili izmišlja roman?

- Dobar roman izmiče iz piščevih ruku. Štaviše...

- Dokle si stigao u romanu?

- U romanu Adam u raju? Do onog dela u kojem se Adam Gorospe i njegov šurak
Abelardo Olgin igraju kviza o boksu.

- Šta kažu?

- Pročitaću ti:

„Ko je ustanovio pravila u boksu?

Džek Brouton oko 1747, a markiz od Kvinsberija 1867...

Ko je bio prvi profesionalni bokser?

Neki engleski Jevrejin Danijel Mendosa. Tada se još nisu koristile rukavice.

Ko ih je prvi upotrebio?

Već pomenuti Džek Brouton. Međutim, rukavice je, zapravo, uveo u boks engleski
bokser, Džim Mejs.

Za razliku od njega, Džon Salivan je više voleo da se bori golim šakama.

U društvenom smislu, čemu služi boks?

Usponu. Od irskog neznalice do italoameričkog kvarta ili od crnačkog roba do...

Džo Luis, šampion od 1937. do 1949.

Završio je kao portir, bez dinara u džepu ali sa ušima poput karfiola.

Šurače, da li je moguće preusmeriti porast društvenog kriminala na boks?

Kad već govorimo o borbi: filipinski šampion u boksu 1923. zvao se Pančo Vilja.

1923: iste godine je ubijen naš Pančo Vilja.

Nemoj da se zanosiš, šurače. Ako se boriš bez rukavica, ne smeš da pomeraš stopala.”
 38.

Ele me zove. U njenom glasu prepoznajem očaj, ne razumem. Hrlim užurbano. Moji
saradnici me gledaju (ili ne, ko zna) iza njihovih crnih naočara. Šofer me ostavlja kod
Belinghauzena, u ulici London, skoro na uglu sa ulicom Insurhentes. Moj uobičajeni put.
Niko ne sumnja. Usporavam korak dok iz Londona skrećem u ulicu Oslo. Ne treba da
delujem užurbano. Ali ni kao rasejani mlakonja. Nadam se da me neće prepoznati; da me
neće zaustaviti.

Stižem do ulaznih vrata Eline zgrade. Vadim ključ. Nema potrebe. Ulaz je otvoren.
Penjem se kamenim stepeništem do drugog sprata, do mesta gde živi Ele.

Događa se isto: sva vrata otvorena.

Nema potrebe da uđem i pogađam, vidim nered.

Ništa nije na svom mestu. Lampe leže na podu, srušene. Tepisi neuredno umotani.
Stolice izvrnute. Fotelje umrljane nekom mutnom i smrdljivom tečnošću. Slomljena vaza.
Televizijski ekran sija u prazno. Zidovi kao da su izgrebani noktima.

A iz sobe dopire bespomoćni, tihi, očajnički, isprekidani jecaj.

Trčim da zagrlim Ele. Ona je u kućnoj haljini. Poluzakopčanoj. Sedi na ivici kreveta,
plače. Grlim Ele.

Ušli su razvalivši vrata, naoružani, ne znam kakvim oružjem, ne razumem se u to, ali
je bilo smrtonosno oružje, preteće oružje, sakrila sam se u kupatilo drhteći od straha, ali oni
nisu tražili ništa od mene, samo su vikali kroz vrata dok nisu sve preturili i slomili, nisu me
povredili, nisu me videli, kunem ti se, kunem ti se, vikali su, rekli su da će tebi jako nauditi,
da ti poručuju da ih više ne uznemiravaš, da ne ubijaš žive, da se čuvaš zato što nije bitno da
li će tvoj tast živeti ili umreti, već da li si ti živ ili mrtav, živahan, tako su rekli, da se ne
praviš pametan, Adame, da ih ne udaraš ispod kaiša, da zaboraviš na tvog tasta i da brineš o
sebi, to je samo upozorenje; malo smo ga potapšali po guzici, za početak, to je samo
upozorenje, prvi poziv, prvi poziv...

Zagrlio sam Ele i oboje smo shvatili da ćemo, šta god da se desi, ostati zajedno.
Udaljavanje koje je nastalo poslednjih nekoliko nedelja pretvorilo se u pauzu, neophodan
predah za osvežavanje i jačanje naše veze. Da li smo za ovu uslugu dužni da zahvalimo
Gongorinoj policijskoj brutalnosti; što smo opet zajedno? Zagrlio sam Ele razmišljajući brzo:
a) Gongora je bio van sebe zato što nije ubio don Selesa i samim tim nije mogao da dobije
obožavanu Prisilu zahvaljujući gubitku oca; b) samo da nema dogmatičnog katolicizma don
Selesa, Prisila bi se već razvela od mene; c) pod uslovom da se razvede od mene, pristaće na
sudbinu koja je gora od smrti: na bračni život sa užasnim Adamom Gongorom; d) ubistvo
Kralja Biskvita je propalo zbog greške u prepoznavanju; e) krivac za grešku bio je oslobođeni
zločinac zvani Viboron koji je u civilu registrovan kao Gustavo Uerta Metju; f) Viboron je
dodao prezime „Metju” po majci, radi maske, a njegova majka, pralja iz Oksake, čije je
prezime Mateos, u početku je poricala da je Viboronova majka, odmah zaplakavši zbog
sinovljeve iskvarenosti, smatrajući to posledicom odlaska iz sela u glavni grad; g) Gongorini
sledbenici krenuli su s državnom i međunarodnom istragom kako bi pronašli odbeglog
Viborona, a Gongora se zaklinje da njega niko ne izdaje i da je greška ravna izdaji; h)
zatvorenica Ćaćaća, koja služi kaznu u zatvoru u Santa Katiti, izjavila je da ne zna gde se
nalazi skrovište njenog ljubavnika Viborona; i) prethodno mora biti tačno, zato što Ćaćaća,
uprkos grubom ispitivanju, nije promenila pesmu: ne znam, ne znam, ne znam i neka se nosi
u materinu; j) izgubivši svaki Viboronov trag, Gongora se vratio u Gorospeovu aveniju; k)
don Selestinova smrt, olakšala bi put ka razvodu Gorospea i Prisile, i venčanju Prisile i
Gongore, k1) Gorospeovom smrću Prisila bi postala udovica i njena fatalna veza s Gongorom
bila bi moguća; l) prema tome, Gorospe mora umreti; m) ali pre toga mora da pati; n) šta
treba da se učini da bi Gorospe patio?; o) treba proveriti šta radi kada nije na poslu, o 1) vraća
se kući, o2) jede u restoranima u Ružičastoj zoni i u centru, o 3) šeta obližnjim ulicama
Reforme; p) pratite ga tokom njegovih šetnji: kuda ide?; r) postupićemo po naređenju, šefe:
tajno odlazi u neki stan u ulici Oslo, skoro na uglu sa X; s) ko živi tamo?; s) osoba koja tamo
živi odaziva se na ime „Ele”; s1) „Ele”, šta?; s2) samo „Ele”; t) naređenje: uđite u Elin stan,
lomite, napravite nered, zaplašite, malo je maltretirajte; u) neka Gorospe to shvati kao
blagovremeno upozorenje.

- To je bilo samo upozorenje - rekla je Ele u mom naručju.

Ćutao sam.
 Ele je tražila odgovor:

- Upozorenje za šta?

Ja sam rekao:

- Vrlo neugodno.

Dvostruko upozorenje, objasnio sam joj nakon što smo vodili ljubav.

Upozorenje protiv moje ličnosti. Ako se ne razvedem od Prisile, pretvoriće mi je u

udovicu. Isuse! A tebe, tebe će pre toga ubiti da bi me naterali da još više patim. Marija i
Josife!

A tu se stvar ne završava. Osim pojedinosti iz privatnog života, Gongora uklanja

čoveka čija mu moć ide na živce, čoveka - mene - kojem se Gongora poveravao, predlažući
mu prljave igre moći. Čoveka - mene - koji je shvatio (zahvaljujući nezamenjivoj pomoći
vrtlara Ksokojoćina) da Gongora krivotvori spisak umrlih naređujući da se ubiju nevini
mladići pre nego što ih prikaže kao osumnjičene gerilce. Čoveka - čiji glas čujete - koji je
obavešten da Gongora hapsi nevine, a ponekad samo ponekog krivca, prikazuje i jedne i
druge, pridobijajući narod kao garant pravde, a u međuvremenu zatvara pripadnike srednje
klase koji imaju problema s hipotekom, kao i ponekog milionera tek da začini čorbu i uspava
narod.

- On je genije!

- Ali ti si još veći genije, moja ljubavi.

- Šta mi savetuješ?

- Slušaj me. I ne pomišljaj da govorim kao povređena osoba.

- Najvažnija stvar, Ele: da li su te videli?

- Nisu. Sakrila sam se u kupatilo. Vikali su mi.

- Da li si ti vikala?

- Šta ti pada na pamet? Pretili su mi. Nisu me videli. Ne znaju tvoju tajnu.

- Jedino ti, ljubavi moja, znaš moju tajnu.

- Niko te više nije video nagog, zar ne?

- Jeste. Ali ta kurva je davno umrla.

 39.

Idem u pravcu prema kojem me vode Abelardo Olgin i dama pod koprenom koja je
rekla da se zove „Sagrario Gvadalupe, vama na usluzi”.

- Kuda idemo?

- Mojoj kući - kaže žena zavijena u crno od glave do pete.

- Da li je daleko? - pitam, plašeći se da se ne izlažem javno zbog okolnosti koje sam

opisao.

- Nije, blizu je - mrmlja tajanstvena gospođa.

Ona mi ne predstavlja misteriju, već put kojim nas troje idemo.

- Ne brinite, don Adame. Nećemo izaći izvan šume.

Zaista je tako. Par me je odveo do gustog drvoreda, do mesta koje sam prepoznao kao
„šumu slepih”.

- Zatvorite oči - skoro je naredila Sagrario Gvadalupe.

- Još bolje, udiši mirise - ublažio je Abelardo.

Zaista, zatvorenih očiju osetio sam miris čempresa i trave, ruže i taksodijuma, koji se
odjednom pretvaraju u mahovinu i tamu, vlagu i starost. Jedna vrata metalnog zvuka zatvorila
su se iza nas. Išao sam napred na slepo, sve dok Sagrario nije naredila Abelardu, skini mu
povez.

Otvorio sam oči u nekoj kamenoj prostoriji. Tamo je sve bilo neprobojno, poput
velike tajne ćelije usred središta Meksiko Sitija i moje slikovite šume. Nismo mnogo hodali.
Nismo mogli biti daleko od zoološkog vrta, niti od same tvrđave. Jedino što se ovde gubio
osećaj „šume” i „tvrđave” kao da je pritisnut metalnom masom. Verovatno smo bili -
pogađam, avanturistički - u nekoj pećini unutar šume, na tajnom mestu usred najprometnijeg
parka u gradu.
 Abelardo i Sagrario su me pridržavali za ruke, kao da ću pasti, kao da me okružuje
provalija... Odvezao sam povez, uvređen, zbog ovog nepotrebnog opreza. Nisam znao gde
sam. Znao sam da sam negde. Moja ličnost ne podnosi podršku. Gde god da me je par vodio,
znao bih da se održim na nogama, čvrsto, zaštićen od bilo kakvog iznenađenja. Ja sam pravi
muškarac.

A kakvo me iznenađenje očekuje.

Prostor ispred mene bio je osvetljen a u njegovoj sredini, izdignut iznad malog oltara,
pojavilo se dete koje je Ele opisala, dečak od deset, jedanaest godina, s belim štapom i
oreolom od plavih kovrdža. Veoma učtivo dete:

- Dobrodošli, gospodine.

Dete je ulivalo strah. Ne samo zbog njegove iznenadne pojave upravo ovde, u utrobi
Tvrđave Ćapultepek, nego zbog savršene sličnosti sa objavljenom slikom u novinama i
Elinim opisom. Dakle, čitav izgled „prirodnosti” izvan javne propovedaonice bio je skriven u
tajnom prostoru. Kao što je Ele rekla, dete je bilo obasjano, i gledalo me je, kao što je to Ele
primetila ranije, dostojanstveno i s ljubavlju, velikom ljubavlju pomešanom s velikim
dostojanstvom - „i zrncem pretnje”, kako je Ele rekla.

Smirio sam se i, sećajući se šta mi je Ele ispričala, usudio sam se da upitam Sagrario:

- A krila? Šta je bilo s krilima?

Dete se smejalo i okrenulo mi leđa: nije imalo krila. Sagrario je zadrhtala, približila
se, zakačila je detetu krila na leđima, ono je dopustilo da ga sređuju, Sagrario se vratila na
svoje mesto pored Abelarda a dete je reklo:

- Nema potrebe, majko. Ja sam samo dete iz škole, nisam Bog.

- Šta hoćeš od mene? - iskoračio sam ispred mojih čuvara.

- Ja ne dajem naređenja, gospodine. Ja sam obično dete. Idem u školu. Pitajte moju
majku. Ona zna.

- Ali ti javno pričaš da slušaš neko unutrašnje naređenje, naređenje srca - setio sam se
Ele.

Dete je skinulo periku s plavim loknama, otkrivajući kovrdžavu crnu kosu.

- Ja sam samo običan đak - ponovio je iz mračne dubine tvrđave koju samo on
osvetljava. - Nikome se ne rugam, gospodine.
 - Varaš kada se pojaviš pred svetom, praviš se da si neko drugi, neki glasnik? - napao
sam brzo mladog glasnika, ne znam čega, nečega... Možda Boga?

- Ja sam ovaj i onaj svet - rekao je jednostavno. - Ja sam dete koje ide u školu. Takođe
sam Božiji glasnik koji treba da upozori...

- Na šta da upozoriš? - pokušao sam da savladam nestrpljenje koje se osećalo u mom

glasu. - Na šta?

- Približava se čas - rekao je tako dobrodušno.

- Čas čega, dete?

- Čas duše.

- Koji je to čas?

- Upravo ovaj.

- Šta je to duša?

- Nemoj da kažeš, nemoj ništa da kažeš! - viknula je Sagrario užasnutim glasom.

Užasnutim zbog čega? Da će dete reći istinu, da će reći laž, ili još gore, neku glupost? -
Nemoj ništa da kažeš!

Dečak je nastavio nepokolebljivo.

- Činim ono što moram da učinim.

- Ko te šalje? - navaljivao sam ponovo.

- Niko.

- Zašto radiš to što radiš?

- Nemam drugog izbora... - dete kao (kao) da je uzdahnulo i nestalo kao što se
pojavilo: u tišini.
 40.

Moji kontakti u svojstvu advokata i preduzetnika u globalnoj eri (svetskoj,

međunarodnoj) dovode me u dodir s vladama i kompanijama, ali takođe i s političkim i
bezbednosnim snagama. Imam poslove u obe Amerike, na Dalekom Istoku i u obe Evrope. A
koristim reč obe zbog toga što smatram da zajednica Evrope između Istoka i Zapada još nije,
zapravo, oživela. Razmislite: Demokratska Republika Nemačka je postojala od 1945. do
1988. kao spoljni saveznik i susedna država Moskve: tamo, na liniji koja ide od Baltičkog
mora do Drezdena, započinjala je sovjetska imperija, a njena izvidnica - njeno ostrvo - bio je
Berlin, stara prestonica Rajha podeljenog na četiri bloka (ruski, britanski, francuski i
severnoamerički) nakon završetka oružanog sukoba i na samo dva (Istočni i Zapadni) nakon
njegovog zamrzavanja. Upravo su se 1989, nakon rušenja sovjetske hegemonije, ujedinile
dve Nemačke, mada je trebalo vremena da se „zajednica” učvrsti. Jedan deo, onaj zapadni,
bio je uveliko jedna od vodećih industrijskih sila u Evropi i svetu. Drugi, istočni, bio je
zaostao, pod uticajem moći u Moskvi (Demokratska Republika bila je satelit koliko i
Bugarska) i zbog zastarelih industrijskih politika iz drugih epoha, ovekovečenih svetim
pismom istorijskog materijalizma, kao da istorija ne postoji.

Stvar je u tome da su, a ovo je je bitno za priču u kojoj me čitalac sledi, brojne
institucuje komunističkog režima preživele nakon njegovog pada, nastavile da postoje,
ponekad vegetirajući, ponekad postavši zastrašujuće preduzimljive uprkos tome što su
ukinute. Ove poslednje, koristile su obaveštajnu službu i represiju, koje su bile ukinute
dolaskom demokratije, ali produžene tradicijom pokoravanja. Ova, naravno, nije nastala u
DRN ili u SSSR. Doseže do nastajanja Rajha a njeno najstrašnije ostvarivanje ispoljilo se
tokom nacističkog režima: Služba bezbednosti, RSNA ili Bezbednosna služba Rajha, usisala
je tajnu državnu policijsku službu, Gestapo, koja je u vreme komunističke republike bila
zamaskirana pod skraćenicom STASI, koja, uprkos nastojanjima, nije mogla da prikrije pod
prihvatljivim birokratskim plaštom sve vidove špijunaže, potkazivanja i moći Trećeg Rajha.

Ja sam to znao - to je bilo svima poznato - iako se nikada nisam nepravedno okoristio
o svoju tajnu službu. Sada, pošto sam silom suočen sa situacijom koju sam ovde opisao i sa
izazovima (svake vrste) zlobnika Adama Gongore, nisam imao drugog izbora nego da
pribegnem mojim germanskim vezama. U Meksiku nisam mogao da računam niti na policiju
niti na vojsku, ne zbog funkcija koje sam propisno obavljao nego - još gore - zbog bezbroj
netačnih činjenica.

Zbog toga sam naredio da se dovede opasna grupa, toliko opasna da nijedna legalna
organizacija u Nemačkoj - bilo da je sadašnja ili nekadašnja - nije mogla da je prihvati u
praksi ili da je zakonski opravda. Ne usuđujem se da dam ime te tajne organizacije, čak ni
njenu skraćenicu. Neka čitalac ima na umu da njeni članovi nisu - nisu mogli biti - članovi
represivnih grupa koje sam pomenuo. Nije im to bilo potrebno. Nosili su u sebi okrutnost
koja se čeličila obuzdavanjem. Bili su poput orlova u kavezu očekujući da se otvore vrata
zoološkog vrta kako bi izleteli da siluju, ubijaju, da se u letu ustreme protiv označenog
neprijatelja najopasnijim oružjem koje im ovaj pruža. Njegova velika maska bila je
sposobnost da ume da se savija pred gospodarem, velikim gospodinom, zaštitnikom svih
podviga grupe. Tačno je, izgledali su poput zveri sputanih mutnom i uznemiravajućom
odanošću gospodaru, šefu koji je moćniji od njih i zbog toga dostojan poslušnosti. Suvišno je
reći da u jednom demokratskom društvu obnovljivih moći, sličan führer nije bio moguć.
Otuda nepoželjna bespomoćnost, desoeuvrement ili dokolica ovih nervoznih Sigfrida koji su
dovoljno pametni da se ne uortače s grupicama obrijanih glava i crnih sakoa, mladim
gangsterima koji će u starosti završiti kao pekari, a tu, naravno, ne mislim na mog tasta.

Napadačka grupa - tako ću, dakle, zvati „Sigfride”, jer je kraće - više je volela da
bude u senci, u rezervi, stupajući u akciju jedino kada se od njih akcija zahtevala.

To je moj slučaj. Objasnio sam to preko Palm Prea, šifrovanim rečima, Berlinu i
Frankfurtu. U Nemačkoj su smatrali da je jako dobro da se ovi psi napadači povremeno
puštaju, naročito kada im dugi periodi mira i blagostanja uskrate mogućnost za akciju i kada
nema unutrašnjih ili spoljašnjih neprijatelja.

Da su izvršavali zadatke, na pojedinačne molbe, u Iraku i Palestini, u Pakistanu i

Maleziji, to sam znao. Sigfridi su, prema tome, bili jedina sposobna snaga koja može da
dokrajči one koji vladaju nasiljem u Meksiku, mog imenjaka Gongoru, odbeglog Viborona i
družinu.

Rekao sam „orlovi”. Rekao sam „zveri”. Setio sam se posete Zoološkom vrtu u
Ćapultepeku. Trebalo je da kažem tigrovi - dočekao sam ih na aerodromu u Toluki - zato što i
vazduh podrhtava - video sam kako gaze životinje i seljake na putu - gde god prođu ne
ostavljaju ništa živo za sobom. Poput tigrova, Sigfridi su bili čist nagon. Za razliku od
tigrova, Sigfridi su imali pamćenje.
 41.

Čitalac će primetiti da se sve uklapa za kraj mog pripovedanja, kao u horu. Gongora
upada u moj lični život na dva načina. Zavodi Prisilu. Napada Ele. Minira, takođe, moj život
u javnosti. Stvara situaciju u kojoj mi ništa ne odgovara. Njegova politika napadanja i
zavođenja koja priliči srednjoj klasi - kažnjava jedne ali zadovoljava druge - dovodi do
represije ljudi bez značaja i ugleda, do rasprostiranja „lažnih pozitivaca” - nevinih i poniznih
momaka ubijenih sa ciljem da dokažu da Gongora deluje kako bi nas upozorio - Vlade
odlaze, oružje ostaje.

Razumem to i zbog toga naručujem da se dovede odred nemačkih Sigfrida pod

komandom Zakarijasa Vernera, romantičnog pesnika koji objavljuje stihove i tako prikriva
svoj pravi poziv, špijunažu i nasilje.

Kažem da razumem sve to, ali ne razumem nezgodu na putu, malo skretanje koje mi
je nametnuo, neočekivano, moj šurak Abelardo Olgin. Šta se dogodilo ovom mladom čoveku,
Prisilinom bratu, don Selestinovom sinu? Kako je to dobro-dete postalo propali-pesnik, pisac-
televizijskih-novela...?

Ne znam kako da to tačno objasnim pošto mi sada, nakon što me je predstavio Svetom
detetu s raskrsnice Insurhentesa i Kintana Roe, Abelardo zakazuje novi sastanak u Sanbornsu
u ulici Insurhentes.

Sedam naspram njega i čekam kafu sa ukusom mastila koju služe Meksikanci da bi
izbegli razvodnjenu kafu koju naručuju Amerikanci.

Osmehujem mu se. Dopada mi se. Lud je. Ali me iznenađuje.

- Adame, šurače, treba mi lova.

Nameštam izraz simpatičnog rođaka koji, ipak, zahteva objašnjenje. Vrlo dobro znam
da od svog oca, Kralja Biskvita, neće dobiti ni centa i znam da nije mogao da zadrži radno
mesto i zaradi platu. Ponovo ga srećem u katakombi u Ćapultepeku... ali neću da unapred
dajem sud. Šta će mu novac?

- Adame, ti si video šta se dešava.

- Šta se dešava?

- Sve se ruši, šurače. Ništa nije usklađeno. Bezbedonosne snage stvaraju samo još veći
nered. Nema autoriteta. Zločinci ismevaju vladu. Zločinci ponovo uzimaju vladu, tamo gde
mogu. Potpuno su isti kao Al Kapone, zahtevaju poslušnost ili smrt. Postepeno prisvajaju
državu.

- Moguće je. Ko zna. Šta mi predlažeš?

Mislim da Abelardo pada u trans. Gleda u nebo sa Sanbornsa (kao da postoji nebo
iznad Sanbornsa), i umesto da naruči švajcarski kolač od kukuruza, nudi mi astečki kolač:
Meksiko je država koja je zaljubljena u propast, svi revolucionari završavaju loše,
kontrarevolucionari samo zataškavaju poraz, postoji jedna ogromna prevara u svemu tome,
šurače, ponekad verujemo da će nas jedino revolucionarno nasilje spasti, ponekad verujemo
da je jedino lažni kontrarevolucionarni mir naš spas, pogledaj šta se dešava, koristimo nasilje
bez revolucije, mir bez sigurnosti, demokratiju bez nasilja, lažno svedočenje, Adame, kako
izaći iz toga?

- Kako?

- Preko duha.

- Objasni mi - prikrivam sumnjičavost.

- Sve propada - uporan je Abelardo - sve je pod velom sumnje, država, partije, sama
demokratija, na sve smo neotporni, na drogu, zločin, nekažnjeno nasilje, šta može da nas
spase?

- Šta?

- Duša.

- Kako?

Kao i uvek, nastavlja s određenom dozom iskrenog ushićenja, skoro pobožnog: duša,
pobožni duh naroda, ono što nas je uvek spasavalo: vera, poštovanje vere, njenih simbola,
svetih ljudi.

- Svetih? - tražim utočište u preteranom skepticizmu, ne želeći da uvredim Abelrda.

 - Video si ga. Sveto dete. U to se stvarno može verovati, pored tolikih prevara i laži.
Pogledaj kako okuplja ljude na raskrsnici svakog popodneva. Pogledaj kako se narod okuplja
i ostavlja iza sebe sve što nam preti, šurače.

Neka čitalac ne posumnja. Dajem protivne razloge. Ko nam garantuje da Sveto dete ni
od čega može da se suprotstavi i porazi sva zla zemlje?

- Devica od Gvadalupea - odgovara Abelardo.

Pokušavam da ne dajem značaja ovom odgovoru. Podsećam ga na raspravu između

ateističkog naučnika don Huan Antonija Visarona i pobožnog don Fransiska de Guemesa.
Abelardo mi odgovara da ovo stavlja na probu postojanost religijskih tema. Da li neko još
priča o horskoj pevačici Mariji Konesi, „Beloj Mačkici”? Da li se neko seća predsedničke
kandidature generala Arnulfa R. Gomesa? A ko se, hajde da idemo još dalje, seća kada se
osnovalo naselje El Rosario u Sinaloi? Kada se prvi put kovalo zlato u Kovnici novca? Kada
smo dobili bitku u La Limonadi, eh, šurače, da je u zemljotresu od 28. juna 1957. pao Anhel
od Nezavisnosti? Da komete redovno proleću meksičkim nebom, 1965, 1910, 1852...? (Više
ga ne slušam: opet sam zarobljen među Soraidinim butinama, proživljavam najveći užas
svake muškarčine: da bude uškopljen, makar to bilo i u trenutku zadovoljstva...)

- A Devica od Gvadalupea nikada zaboravljena, Adame, šurače, prisutna je u svim

zaboravima.

Osmehujem se.

- Ali ne postoji. To je sujeverje.

- Postoji. Pogledaj ulicu, Adame.

Na uglu ulice Insurhentes i Kinatana Roe ljudi počinju da se okupljaju u iščekivanju

uobičajenog pojavljivanja Svetog deteta. Ono stiže tačno na vreme, otvarajući prolaz među
cenjenom gomilom. Jedino što nije sam. Hoću da kažem, dolazi u pratnji.

Prepoznajem je po crnoj odeći, od glave do pete izuzev staračkih ruku i pospanog

pogleda. Dete se penje na klupu da propoveda.

Žena se penje s njim.

- To je moja majka - objavio je dečak.

Žena je skinula crnu haljinu, bila je crna i ljupka, ogrnuta u plavo ćebe na zvezde,
sklopljenih ruku za molitvu, obučena u belo... Starih ruku.
 Niko nije uzviknuo, čudo, čudo, zato što se čuda, Sančo, retko događaju i zbog toga ih
treba proveriti dugim saslušanjima, istraživanjima i sumnjama u prevaru pre nego što javno
izjavimo: ovo što ste videli je opus sensibile, koje preleće preko prirode zato što je delo Boga
koji ovako odlučuje da se ispolji, a nije ishod neznanja naroda, koji se prilikom dečakovog
pojavljivanja sa svojom majkom zadivljuje i ushićuje, ali mu takođe treba vremena da to
ispolji kao da se dvoumi između toga da li da za pravo bezbožniku Visaronu ili verniku
Guemesu u svakodnevnim raspravama preko medija.

Međutim, svaka sumnja nestaje u trenutku kada dete od deset, jedanaest godina
podiže svoju majku, podiže je u vazduh i drži je tako, iznad svoje glave, dok se masa komeša,
uzvikuje, zatim viče:

- Čudo! Čudo!

A Abelardo, pokraj mene u jednoj kafeteriji, pokazuje svoju pekarsku i racionalnu

lozu, objašnjavajući:

- Kada su čuda u pitanju, njih ne možeš da pripišeš prirodi, već Bogu, a Bog nije
priroda niti poštuje društvena pravila. Bog deluje neposredno, da li me razumete, ne glumeći
prirodne uzroke.

- Onda? - izgovaram rastućom podozrivošću.

- Pojava Deteta i Device zahteva ne samo veru, šurače, nego i novac. Lova. Šuška.
Pesosi i sentavosi za propagandu. Na nesreću, to ne daje Bog.

Gleda me, ne poričem, s izvesnom ljubavlju.

- Zbog toga nam je potrebno da nam pomogneš. Šurače.

 42.

Tako su mi se, čitaoče, stvari složile, stavljajući na probu moju sposobnost

izvršavanja. Dobro, daću malo novca Abelardu da može da izdržava Dete i Majku. Jedino što
moja prvenstvena aktivnost nije usredsređena na manifestaciju u Insurhentesu.

Stiže komandos Sigfrid letom Frankfurt-Sao Paolo-Kankun-Toluka. Sve je spremno

za njih. Oružje. Uputstva. Uniforme.

Rade brzo. Rade delotvorno. Maske - gas-maske i maske koje štite od svega i svačega
- zaklanjaju im lice. Skoro su svi Sigfridi visoki i plavokosi, kao što samo vagnersko ime
govori. Neki su izuzetno niski, skoro kao kepeci, a među sobom se oslovljavaju imenom
Alberih, ali su pod nadzorom grupe.

A grupa radi.

Imaju tačan spisak meksičkih zločinaca. Njihovih kuća. Njihovih porodica. Starih i
mladih. Staraca i dece. Žena.

Rade brzo. Rade grubo.

Kidnapuju stare.

Kradu decu.

Ubijaju muškarce.

Sigfridi ostavljaju za sobom reku krvi i bol u porodicama velikih zločinaca. Niko se
ne spasava. Niko nema povlastica. Ni najveći. Ni najmlađi. U toku nekoliko nedelja postali su
siročići, udovci, bez dece.

Jezivo je, priznajem.

Ovo dete osvanulo je obešeno o telegrafsku banderu!

Ovaj starac je nađen zadavljen u bazenu u svojoj kući.

Objavljuje se da je ova žena bila oteta - zauvek, vama na usluzi. For good. Für
immer.

Nema zločinca koji u poslednje dve nedelje nije osetio zločin na sopstvenoj koži.

Pogrebi se ređaju jedan za drugim poput karnevala smrti.

Groblja se pune.

Niko ne prepoznaje Sigfride.

Možda je vlada.

Možda se bande međusobno ubijaju.

Možda su u pitanju osvete.

Možda se svađaju oko teritorije, novca, naplate.

Upravo sada, upravo sada kažem Abelardu, računaj na novac, računaj, šurače, ali neka
Sveto Dete objavi sa svog oltara na raskrsnici ulica Insurhentes i Kinatana Roe da nije, da
nije vlada, da se ne ubijaju međusobno, da nisu osvete među ljudima.

- To je osveta neba! Anđeli su sišli da zavedu pravdu! Nemojte nikoga kriviti! Božije
proviđenje deluje! Čujte glas Boga! Verujte u božanski mač!

Više se niko ne divi Bogu koji se pokazuje na delu, pravedan, bezopasno okončavši s
porodicama zločinaca koji su do juče otimali, ubijali, tražili novac za decu koju su unapred
ubili, a sada su oni ti koji umiru, koji su ubijeni i nemaju ni centa da spreče strašnu akciju
Sigfrida: smrt svake vrste. Prava apokalipsa.

Kada vidim Adama Gongoru obešenog za noge, poput psa, na telegrafskoj banderi
preko puta moje kuće, osećam da sam ispunio koristan zadatak. Dakle: udarila mu je moć u
glavu.

Kada vidim moju suprugu Prisilu kako gleda kroz prozor svoje sobe i ispušta vrisak
užasa (nečujan iza stakla) videvši Gongoru pretvorenog u pinjatu, jedva da mogu da prikrijem
zadovoljstvo.

Kada vidim kako don Selestino, moj tast, Kralj Biskvita, izlazi iz kuće, ne pogledavši
Gongorin leš, počinjem da cenim starčevu ličnost: zbog nečega je vredelo živeti pod
njegovim krovom otkako sam se oženio njegovom ćerkom, matori jarac, moj tajni drugar,
moj dvojnik ali ne i moj brat!

Dok sedim u restoranu i predajem koverat Abelardu kao prilog kako bi Dete i Devica i
dalje nastupali, pomišljam da je to veoma, veoma dobro upotrebljen novac.

Kada pogledam niz ulicu i vidim Sveto Dete i Devicu kako obmanjuju moju zemlju,
još jednom, kao i vekovima unazad, zahvaljujem na velikoj zabavi vere, na milenijumskoj
obmani koja obavezuje većinu da na kolenima otpuzi do Bazilike od Gvadalupea, a manjinu
da drži slike Device u sobi, i ponekoga da traži oproštenje za počinjene grehe.

Moji saradnici su skinuli tamne naočare.

A kada se vratim u Elinu kuću i skinem se sa Ele i pred Ele, jedino moja ljubavnica i
ja, i niko više, znamo da nemam pupak.

Ja sam prvi čovek.

 43.

Kada je don Ksokojocin, moj vrtlar, otišao da se prošeta Zoološkim vrtom

Ćapultepeka, približio se kavezu sa orlom i sažalio se. Velika i snažna dnevna ptica
grabljivica, orao nad orlovima, krilato tropsko čudovište s pernatim nogama, očajnički se
vrteo u oskudnom prostoru. Don Ksokojocin, čovek iz naroda i čovek od poverenja, osetivši
tugu zbog zatočene ptice i iskoristivši večernju osamu (u to doba dana on šeta ulicama),
otvorio je jednim zamahom noža (ovim oružjem se brani od opasnosti grada) vrata kaveza i
upravo tada je video da tamo leži, nepokretna - mrtva? - jedna velika zmija.

Orao je izleteo iz zatvora, ne zahvalivši vrtlaru, raširio čitavih dvesto dva centimetra
svojih gigantskih krila i odleteo u potragu za beskrajnim vazdušnim prostranstvom, za
dnevnim nebeskim svodom, u planinske visine, daleko od pesticida, daleko od grada bez
vazduha...

Don Ksokojocin je uzeo zmiju i odneo je svojoj kući, u nadi da će je oživeti.

Zaboravio je da otvori tigrov kavez. Životinja je režala preteći.

Sledećeg dana, prošla je ista kometa kao one godine...

 O piscu

Karlos Fuentes (1928), romansijer, pripovedač, dramski pisac i esejista.

Jedan je od najznačajnijih meksičkih i hispanoameričkih pisaca, kao i jedan od

najvažnijih pisaca savremene svetske književnosti.

Fuentes je autor više od dvadeset knjiga proze, među kojima su i slavni romani: Smrt
Artemija Kruza (1962), Sveto mesto (1967), Terra nostra (1975), Stari Gringo (1985), Dijana
(1996), Godine s Laurom Dijaz (2000), Srećne porodice (2006).

Najvažnije knjige eseja: Argumenti Latinske Amerike (1963), Latinska Amerika: Rat
sa prošlošću (1985), Ja i drugi (1988), Novo vreme za Meksiko (1994), Protiv Buša (2004).

Romani, priče i eseji Karlosa Fuentesa prevedeni su na sve veće svetske jezike.

Fuentes je poslednjih godina napisao čitav niz eseja i esejističkih knjiga posvećenih
najaktuelnijim pitanjima savremene politike, društva, kulture, ekologije ili medija.

Po Fuentesovim romanima snimljeno je nekoliko filmova.

Autor je nekoliko filmskih scenarija.

Fuentes je dobio veliki broj književnih nagrada, među kojima su: Nagrada „Romulo
Galjegos”, Nagrada „Alfonso Rejes”, meksička Nacionalna nagrada za književnost,
Servantesova nagrada i Nagrada Princa od Asturije, Nagrada „Grinsan Kavur”, Nagrada
„Pikaso”, Nagrada Španske kraljevske akademije, Nagrada „Galilej”, Nagrada „Don Kihot od
Manče”.

U izdanju Arhipelaga objavljen je Fuentesov roman Srećne porodice.