Барух Спиноза

Барух де Спиноза (хе р. ‫ברוך שפינוזה‬, хол. Baruch de Spinoza),

Барух де Спиноза
касније Бенедикто Спиноза (лат. Benedictus; 1632—1677) је ио
холандски филозоф, јеврејског порекла, представник филозофије
рационализма коју развија под непосредним Декартовим
утицајем. На његову филозофију такође утичу јеврејска мисао,
Платон, Аристотел, стоички филозофи, неоплатонисти и
средњовековна мисао. Главна поља интересовања су му ила
метафизика, епистемологија, психологија, етика, политичка
теорија и филозофија религије.

Спиноза је ио један од најзначајнијих и најдоследнијих

представника рационалистичке и монистичке филозофије.
Његова мисао, изнета у капиталном делу "Етика", извршила
веома значајан утицај на европску филозофију. Критички однос
према Би лији и Талмуду изазвао гнев у теолошким круговима, а
јеврејска заједница га 1656. анатемисала и искључила из својих Барух де Спиноза, 1665.

редова. Његово учење се често поистовећује са пантеизмом. Пуно име Барух де Спиноза
Сматра се да је ио једна од најзначајних фигура рационализма Датум рођења 24. новембар 1632.
XVII вијека. Место рођења Амстердам
Холандија
Датум смрти 21. фебруар 1677. (44 год.)
Садржај Место смрти Хаг
Холандија
Биографија
Епоха Нововековна филозофија
Учење
Метафизика Регија Западна филозофија
Епистемологија и психологија Школа рационализам
Етика филозофије
Интересовања етика, метафизика,
Дела
епистемологија,
Референце
психологија, политика,
Види још религија
Спољашње везе Идеје пантеизам
Утицаји од
Томас Хобс, Рене Декарт, Николас де Куза,
Биографија Аристотел, Франсис Бејкон
Спиноза се родио у Амстердаму, у јеврејској породици, која се Утицао на
доселила из Португала.[1] Одрастао у јеврејској заједници и од
Давид Конвеј, Имануел Кант, Георг
најранијих година ио је другачији од вршњака и веома посвећен Вилхелм Фридрих Хегел, Доналд Дејвидсон
изучавању Би лије, Талмуда и средњовековне филозофије.[2] (Филозоф), Артур Шопенхауер, Жил Делус,
Отац га је послао у школу за ра ина, јер је то велика част за Алберт Ајнштајн, Јохан Волфганг фон Гете
сваку јеврејску породицу. У школи се млади Барух истицао
Потпис
лакоћом памћења и проницљивим питањима која је постављао
поштованим ра инима. Између 1652. и 1656. године студира
картезијанску филозофију у школи Франсис ван Емдем. У 22.
години живота је промијенио своје јеврејско име Барух у
латинско Бенедикто. Током студија филозофије је развио хетеродоксне концепције о природи ожанског, напуштајући
традиционална гледишта јудаизма. Јеврејске старешине га прво моле, а потом му наређују да се тих ставова јавно
одрекне. Млади Спиноза то од ија, те га вијеће стараца проклиње најтежом анатемом и изопштава из јеврејске заједнице
1656. године.

По пресуди анђела и по решењу светаца, ми прогонимо, одбацујемо, кунемо

и проклињемо Баруха д'Еспонозу с одобрењем бога и ове света општине,
пред лицем светих књига и шест стотина и тринаест прописа који су у њима
”
садржани: проклињемо га ... свим проклетствима која су написана у књизи
закона. Нека је проклет дању и нека је проклет ноћу. Нека је проклет кад
леже и нека је проклет кад устаје. Нека је проклет кад полази и нека је
проклет кад се враћа... Нека освета и гнев Господа пламте против овог
човека ... И нека униште име његово ... Наређујемо вам да нико с њим не
проговори ни усмено ни писмено, да нико не борави с њим под истим

„ кровом или четири лакта ближе од њега, да нико не чита спис који је он
саставио.[1]
1666. године Спиноза напушта Амстердам и пре ива у Ријнс ургу,
Вор ургу и Хагу. Најтеже му пада одвајање од старије сестре Ре еке, која
му је у најранијим данима усадила љу ав ка учењу.[2] Сестри Ре еки
препушта читаво очево наследство и за се е оставља само један кревет и
трпезу. Прогањан и понижаван као »принц ез ожник», »отпадник« и
»инкарнација сатане« чија дела »заслужују да уду ачена у таму пакла«,
Спиноза од ија да напусти свој теоријски став. Он од ија позив за
професора на филозофској катедри у Хајдел ергу 1673. године, да и се
Спинозина кућа у Ријнсбургу,
издржавао напорним радом рушења оптичких стакала и осигурао тако
претворена у музеј
се и интелектуалну и моралну независност.[1] Његово познавање оптике га
је навело на значајан допринос науци XVII вијека.

Провео је цијели свој живот у Холандији. Умире у 45. години живота од ту еркулозе. За време живота су му о јављена
само 2 списа: „Принципи филозофије Рене Декарта“, у којем излаже сопствену интерпретацију учење Декарта, и
„Теолошко-политички трактат“, који је з ог оштре критике и сло одоумних теза штампао анонимно. Његово капитално
дело „Етика геометријским редом изложена“ је о јављено постхумно.

Учење

Метафизика
Спиноза именује врховно иће појмом »Бог или Природа« (»Deus sive
Natura«), чиме указује да у његовој метафизици Бог и природа јесу једно те
исто. Ово се ослања на његово мишљење да Бог има тијело. Природа јесте
ожије тијело, односно Бог сам, а свако иће или ствар, дио је Бога.[2]

„ На Ваше питање да ли о Богу имам тако

јасну идеју као о троуглу - одговарам: да.
Али ако ме питате, да ли о Богу имам тако
” Спинозина рада соба
 јасну представу као о троуглу, онда ја
одговарам: не, немам.[2]
Спиноза негира антропоморфизам у религији. За њега Бог није личност;
нема осјећање разума, воље или моралних квалитета. Бог није човјек и не
тре а му приписивати људске осо ине. Бог није искључиво до ар; његови
поступци људима, из њихове ограничене перспективе, могу изгледати злим.
Али зло је такође дио Бога - његова супротност не постоји, јер је његова
езграничност и то уклопила у се е[2]. Непостојање ђавола Спиноза
покушава и онтолошки да докаже:

Схватимо ђавола, како то неки хоће, као

једно мислеће биће, које уопште не жели,
нити чини добра, и које се дакле потпуно
”
супротставља Богу. А то значи да је оно
заиста врло биједно и, ако молитве могу
помоћи, онда би се за његово спасење Спиноза у радној соби
морало молити. Али погледајмо да ли
једно такво биће може и за тренутак
постојати, и одмах ћемо наћи да то није
тако; јер из савршенства неке ствари
произилази цјелокупно њено трајање, и
уколико она у себи има више стварног и
божанског, утолико је и постојанија; како
дакле може постојати ђаво, који у себи
нема ни најмање савршенства? Сем тога,
постојаност или трајање код једног модуса
мислеће ствари јавља се само у јединству
које, проузроковано љубављу, такав модус
има са Богом. Пошто је у ђаволу дата

„ управо супротност томе јединству,

немогуће је да оно и постоји.[2]
— Етика

Епистемологија и психологија
Као и остали рационалисти, Спиноза разликује двије врсте представе: путем маште и путем интелекта. Машта је
представа преко које настаје унутрашња слика ствари, односно као последица чулног опажања. Интелектом се стварају
одговарајући концепти, не слика ствари.

Спиноза, такође разликује три врсте сазнања:

Прво и ниже на скали назива мишљење, машта (opinio, imaginatio). Овде укључује „случајно и неодређено
искуство” (experientia vaga), такође сазнање из друге руке, (преко туђег искуства) и сазнање које се може
стећи преко симбола и знакова. Закључује да ова врста сазнања зависи од „збуњујућих и непрецизно
одређених података”, значи посредно и преко чулних опажања, те стога није прикладно као база за
филозофску аргументацију.
Друго и више на скали, долази путем разума (ratio), које зависи од карактеристика и природе структуре
ствари, тј., „заједничко за све и исто у делу и свеобухватности”, или одговарајуће сазнање о супстанцији,
али ипак супротно есенцији.
 Треће и највише на скали, дефинише као „интуитивно сазнање”
(scientia intuitiva). Интуитивно сазнање, по Спинози, долази
преко одговарајућег сазнања о супстанцији и атрибутима
божанским, као и сазнања о самој есенцији ствари. Такву врсту
сазнање је могуће стећи једино путем одговарајућег „редоследа
акције и реакције”.

Етика
По Спинози, иако филозофија почиње метафизиком, њен крајњи циљ је да
служи као потпора етичкој мисли.

Дела
Једино спис које је Спиноза о јавио за живота јесте Принципи
картезијанске филозофије (Renati Des Cartes Principiorum Philosophiae, Part
I et II), 1663. године. То је ио његов покушај реформулисања и сажимања
Декартовог списа Принципи филозофије, на начин који је сам дефинисао
као „геометријски метод”. Спинозин „геометријски метод” се заснива на Теолошко-политички трактат
моделу Еуклидових Елемената и „методу синтезе” позајмљен од Декарта.
Полази од исказа почетног скупа дефиниција и аксиома, да и покушао
доказати различите претпоставке.

Његово капитално дело „Етика“ је написано на латинском, а не на

холандском језику, што је неуо ичајено за то време.

Референце
1. Спиноза, Филозофија, Енциклопедијски лексикон, Мозаик знања,
Београд 1973.
2. Fenomen zla u filozofiji od klasične patristike do Baruha de Spinoze
(http://www.filozofija.net/index.php?option=com_content&task=view&
id=1364&Itemid=1)

Види још
Акосмизам
Спинозино поимање Бога
Спинозин споменик у Ријнсбургу,

Спољашње везе Холандија.

(на језику: српски) Барух Спиноза (https://web.archive.org/web/200

81015115511/http://www.filozofija.info/ca3_spinoza.htm) (filozofija.info)
(на језику: српски) Барух Спиноза (https://web.archive.org/web/20080917152519/http://www.philosophymr.com/
main/filozofi/spinoza.htm) (галерија филозофа)
{{{1}}} Спиноза, Етика (https://web.archive.org/web/20081120035217/http://www.filosofico.net/ethi1caspinozaa.h
tm) (на латинском)

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Барух_Спиноза&oldid=21974654”

Ова страница је последњи пут уређена на датум 16. јун 2019. у 06:31 ч.
Текст је доступан под лиценцом Creative Commons Ауторство—Делити под истим условима; могући су и
додатни услови. Погледајте услове коришћења за детаље.