PROLEGOMENA – TREĆI DEO

TREĆI DEO GLAVNOG TRANSCENDENTALNOG PITANJA KAKO JE UOPŠTE

MOGUĆA METAFIZIKA?
Nakon ispitivanja prva dva pitanja (kako je moguća čista matematika i kako je moguća čista
prirodna nauka), Kant se okreće pitanju mogućnosti metafizike. Pošto metafizika ima posla sa
pojmovima o prirodi (primenljivim u iskustvu) i sa čistim umskim pojmovima (koji se nikad
ne nalaze u iskustvu) i tvrdnjama čija se istinitost ili lažnost ne može otkriti nikakvim
iskustvom, potrebna je dedukcija tih pojmova. Um razmišlja o sopstvenim pojmovima kao da
tu ima poznanstvo sa objektima, a da mu za to nije potrebno iskustvo (kojim i ne može doći
do tog poznanstva). Svako pojedinačno iskustvo je deo celokupne oblasti iskustva, a za
bavljenje apsolutnom celinom sveg mogućeg iskustva, koja i nije samo iskustvo, umu su
potrebni pojmovi drugačiji od čisto razumskih (čija je upotreba samo imanentna). Tako, umni
pojmovi se odnose na potpunost, kolektivno jedinstvo sveg mogućeg iskustva, pa, dakle,
izlaze iz okvira svakog mogućeg iskustva i postaju transcendentni. Razum za iskustvo koristi
kategorije, a um za potpunost koristi ideje, koje su nužni privid. Jedina zaštita od privida je
samospoznaja čistog uma o njegovoj upotrebi subjektivnog osnova suda kao objektivnog –
njegova transcendentna, prekogranična upotreba. Razlika između kategorija i ideja kao
saznanja različitih vrsta, porekla i upotrebe je ključna za metafiziku koja hoće da sadrži sistem
svih tih apriornih saznanja. Potrebno je potpuno nabrojati, klasifikovati i specifikovati sve
pojmove. Do Kanta to nije urađeno i oni su međusobno mešani.
Izvor kategorija on nalazi u četiri logičke funkcije svih razumskih sudova, a izvor ideja nalazi
u trima funkcijama umnih zaključaka. Ukoliko te ideje nećemo da smatramo urođenim, one se
mogu naći u umnoj radnji koja, ako se tiče samo forme čini logički element umnih zaključaka,
a ako razumske sudove predstavlja a priori kao određene u pogledu neke forme, čini
transcendentalne pojmove čistog uma-ideje. Formalna razlika između umnih zaključaka čini
nužnom njihovu podelu na kategoričke, hipotetičke i disjunktivne. Na tome zasnovani umni
pojmovi sadrže: 1.fiziološku ideju potpunog subjekta (ono supstancijalno), 2.kosmološku
ideju potpunog niza uslova, i 3.određenje svih pojmova u teološkoj ideji potpune ukupnosti
mogućeg. Svaka ideja ima svoju dijalektiku, pa dijalektiku čistog uma delimo na:
1.paralogizam, 2.antinomiju, i 3.ideal uma.
Umne ideje, za razliku od kategorija, ne donose nikakvu korist u primeni razuma na iskustvo-
nepotrebne su mu. Da li je duša jednostavna supstancija ili ne je irelevantno za objašnjenje
duševnih pojava jer jednostavnu suštinu ne možemo rastumačiti in concreto, tj. čulno. Za
objašnjenje događaja u svetu su isto malo korisne kosmološke ideje o početku sveta ili
njegovoj večnosti. Tkđ., saglasno maksimi filozofije prirode, treba izbegavati da se ustrojstvo
prirode objašnjava voljom nekog najvišeg bića, jer to onda više nije filozofija prirode već
njeno odbacivanje. Dakle, ideje imaju namenu različitu od kategorija. Analitiku razuma smo
započeli ne sa ciljem saznanja mogućeg u iskustvu, jer um obavlja posao dobro i bez te
dedukcije. Kritika razuma se sjedinjuje sa idejama čistog uma radi cilja izvan iskustvene
upotrebe razuma, koja je ipak nemoguća i lišena svakog predmeta i značaja. Ipak, priroda uma
treba da doprinosi prirodi razuma. Čisti um zahteva potpunost saznanja koju zamišlja kao
saznanje objekta određenog u pogledu pravila razuma, ali taj objekat je samo ideja koja služi
da se razumsko saznanje što više približi potpunosti izraženoj u ideji. Pri odsustvu čulnih
određenja u kategorijama, um im može proširiti upotrebu van okvira iskustva – na stvari same
po sebi – bez obzira što su one čisto logičke funkcije, i što, iako mogu da predstave stvar
uopšte, ipak same po sebi ne mogu da daju nikakav određeni pojam o nekoj stvari, jer one
same ne nalaze nikakav opažaj koji bi mogao in concreto da im da značaj i smisao. Takvi
objekti su tzv. noumeni ili čiste mislene suštine (npr. supstancija zamišljena bez postojanosti u
vremenu) jer im se pripisuju predikati koji služe samo da omoguće zakonitost iskustva, ali ne
i uslovi opažanja, pa tako ovi pojmovi gube značaj. Iluzija zbog transcendentne upotrebe
razuma se ne ograničava namerom da se ostane u okviru iskustva, već naučnim istraživanjem.
1. Psihološke ideje (KČU, str. 341 i dalje)
Kant počinje onim već uočenim - razum u iskustvu sa supstancijama nema uvid u pravi
subjekt, ono supstancijalno, jer, pošto jedino može da misli na diskurzivan način, tj. putem
pojmova-predikata/akcidencija, svakim predikatom kojim saznajemo tela mi tražimo
podležući subjekt, koji je opet i sam predikat koji zahteva subjekt i tako ad infinitum. Tako je
i neprobojnost zamišljena kao dejstvo sile nama nepoznatog apsolutnog poslednjeg subjekta.
Ipak, to supstancijalno je samo ideja pa zato ne treba kriviti razum što ne može zamisliti samu
supstancijalnost. Međutim, nama se čini da mi imamo u svesti o sebi samima (mislećem
subjektu) u neposrednom opažaju Ja, kao subjekta. Ali, ne samo potpunost u odnosu pojmova
kao predikata na subjekt, već i sam taj predmet, tj. apsolutni subjekt, jeste ideja. Ja je samo
osećanje postojanja, predstava o onom na šta se odnosi svako mišljenje (relatione accidentis),
oznaka predmeta unutrašnjeg čula ukoliko ga dalje ne saznajemo nikakvim predikatom.
Dakle, Ja, kao apercepcija, nije pojam kojim bi se nešto mislilo, jer bi tako bilo predikat koji
se nečemu može pripisati, i koje bi i samo sadržalo takve druge predikate. Na osnovu
navodnog saznanja supstancijalnog u našoj mislećoj suštini se zaključivalo o njenoj prirodi.
Ali duša, to misleće sopstvo kao poslednji subjekt, supstancija, ne može se dokazati u
iskustvu. Postojanost se ne može dokazati iz pojma supstancije kao stvari same po sebi.
Polazeći od pojma subjekta koji sam ne postoji kao predikat neke druge stvari on se ne može
dokazati kao bezuslovno postojeće, kao i da ne može nastati ili nestati ni sam po sebi ni zbog
nekog drugog prirodnog uzroka. Takvi apriorni sintetički stavovi su nedokazivi po sebi, već
samo za predmete mogućeg iskustva. Ali smrt je kraj iskustva pa se postojanost duše može
zaključiti samo u životu, a ne i posle smrti, do čega nam je zapravo stalo. Metafizičari su
primenjivali osnovni stav o održanju supstancije i na pojam duše kao supstancije i zaključivali
da ona nužno postoji i posle čovekove smrti (jer se kao jednostavna, nedeljiva svest ne može
dalje razlagati), ali je taj stav primenjiv samo za moguće iskustvo, za stvari saznatljive u
iskustvu i njihovo povezivanje, dakle, ne i za dušu posle smrti.
Ne može se dokazati ni da našim spoljašnjim percepcijama mora da odgovara nešto stvarno
izvan nas kao veza stvari samih po sebi, onog u osnovi pojava, jer sa time mi nemamo
kontakt. To je moguće dokazati samo za iskustvo pošto se empirijski izvan nas nalaze realna
tela kao spoljašnje pojave u prostoru, i one su sa njim povezane zakonima iskustva koji
dokazuju njihovu objektivnu istinitost, baš kao što veza među pojavama unutrašnjeg čula
dokazuje realnost njegovog predmeta-duše. Tako Kant osporava ono što zove materijalni ili
Kartezijanski idealizam – tela postoje izvan nas (a taj pojam znači samo egzistenciju u
prostoru) sigurno kao što i ja postojim saglasno predstavi unutrašnjeg čula – u vremenu.
Negativno treba odgovoriti na pitanje da li tela postoje kao stvari po sebi koje leže u temelju
pojava, dakle van naših misli, isto kao i da li ja – subjekt svesti, postoji van naše moći
predstavljanja – u vremenu. Formalni ili transcendentalni idealizam je Kantovo rešenje koje,
pošto otkriva realnost prostora i vremena kao formi naše čulnosti, ostavlja samo pitanja o
empirijskoj istini pojava.
2. Kosmološke ideje (KČU, str. 405 i dalje)
Ovih ideja ima koliko i klasa kategorija – četiri, i u svaka od njih se odnosi na potpunost
uslova uslovljenog. U skladu sa tim idejama čisti um dobija četiri dijalektičke tvrdnje, teze,
nasuprot kojih stoje njima protivrečne tvrdnje, antiteze. Ova protivrečnost se ne može nikako
rešiti i tera filozofa da se vrati prvim izvorima samog čistog uma.
Teza 1: Svet ima početak (granicu) u vremenu i prostoru.
Antiteza 1: Svet je vremenski i prostorno beskonačan.
Teza 2: Sve u svetu se sastoji od jednostavnog.
Antiteza 2: Nema ničeg jednostavnog, sve je složeno.
Teza 3: U svetu postoje slobodni uzroci.
Antiteza 3: Nema slobode, sve je priroda.
Teza 4: U nizu uzroka sveta postoji neko nužno biće.
Antiteza 4: U tom nizu nema ničeg nužnog, sve je u njemu slučajno.
Kant ističe kao problem mogućnost metafizike da iznosi potpuno proizvoljne sintetičke
stavove koji ne mogu nikad biti opovrgnuti iskustvom zbog povezivanja čistih ideja koje
upravo i ne mogu biti date u iskustvu. Uverljivi dokazi mogu biti dati za navedene i teze i za
antiteze pa um biva sukobljen sa sobom, što zbog nelagode u odsustvu odgovora može
navoditi na skepticizam. Od dva stava koja jedan drugom protivreče ne mogu da budu oba
pogrešna, osim onda kada je sam pojam koji stoji u osnovi oba stava protivrečan. U prvoj
klasi antinomija, matematičkoj, to je pojam samostalno postojećeg čulnog sveta, tj. misao da
pojave u prostoru i vremenu, koje su samo načini predstavljanja, postoje i bez tog načina
predstavljanja. Dakle, nemoguće je reći da li je svet ograničen ili neograničen jer iskustvo nije
moguće ni što se tiče beskonačnog prostora i proteklog vremena, ni što se tiče ograničenosti
sveta praznim prostorom i vremenom, jer su to samo ideje. Tako ovde imamo suprotstavljene
dve pogrešne tvrdnje. U drugoj antinomiji, dinamičkoj, koja se tiče deljenja pojava, imamo
dve tvrdnje koje obe mogu biti istinite, a koje su suprotstavljene jedna drugoj samo zbog
nerazumevanja. Kako su pojave samo predstave, delovi postoje samo u predstavi o njima, tj. u
deljenju, dakle, mogućem iskustvu u kojem su dati. Sledi da deljenje ide samo donde dokle
seže iskustvo. Pretpostaviti da pojava, npr. nekog tela, sadrži sama po sebi (pre iskustva) sve
delove do kojih može doći iskustvo znači pridati toj pojavi (zavisnoj od iskustva) postojanje i
pre nego što postoji u moći predstavljanja, što je protivrečno. Odatle Kant smatra da je
besmisleno svako rešenje tog pogrešno shvaćenog zadatka, bilo da tvrdimo da se tela sama po
sebi sastoje od beskonačno mnogo delova, ili od beskonačnog broja jednostavnih delova.
Problem treće klase antinomija ogleda se u shvatanju prirodnih zakona koji važe za predmete
čulnog sveta kao važeće i za stvari po sebi. Naime, ako bismo subjekt slobode predstavili
slično ostalim predmetima kao puku pojavu, to bi nas nužno odvelo u protivrečnost (subjekt
slobode ne bi bio slobodan). Međutim, ako je prirodna nužnost povezana samo sa pojavama, a
sloboda samo sa stvarima samim po sebi, mogli bismo prihvatiti i determinizam, prirodnu
nužnost, a i slobodu. Ideja slobode postoji samo u odnosu intelektualnog kao uzroka prema
pojavi kao posledici. Ako je ona moć koja sama od sebe započinje pojave, dakle spontano,
tako da za njenu kauzalnost nije potreban osnov koji joj određuje početak, onda se ona ne
mora potčinjavati vremenskoj determinaciji svog stanja pa sama ne mora biti pojava već je
stvar po sebi. Zato materiji u pogledu njenog neprekidnog dejstva kojim ispunjava prostor ne
možemo pripisati slobodu, iako to dejstvo proističe iz unutrašnjeg principa, već samo
razumskim entitetima. Ti razumski entiteti su određeni subjektivno determinativnim uslovima,
temporalnim, pa tako i prirodnim zakonima, i tad pripadaju pojavama. Ali oni su određeni i
objektivnim osnovama tj. idejama čija se veza izražava kroz dužnosti. Kada čoveka
razmatramo isključivo sa stanovišta te sposobnosti da bude objektivno determinisana, dakle
umske sposobnosti, on se ne može razmatrati kao čulno biće (pojava) već samo kao stvar po
sebi. Tako je kauzalnost uma prema posledicama u čulnom svetu slobodna svojom
objektivnom uslovljenošću idejama koje daju postupcima pravila iz principa bez uticaja
okolnosti vremena ili mesta. Kant sada može reći bez protivrečnosti da su svi postupci umnih
bića, ukoliko su oni pojave (dati u iskustvu), potčinjeni prirodnoj nužnosti, a da su ti postupci
samo s obzirom na umni subjekt i njegovu moć da postupa saglasno čistom umu – slobodni.
Prirodni zakon važi bez obzira da li je umno biće uzrok posledica u čulnom svetu putem svoje
slobode, jer kada se radnja izvodi saglasno maksimama, po principima uma – posledice u
pojavi su uvek primerene stalnim zakonima; kada se radnja ne izvodi tako – ona je potčinjena
empirijskim zakonima čulnosti. U oba slučaja su posledice među sobom povezane saglasno
stalnim zakonima. Na ovaj način je spašena praktička sloboda jer kada biće deluje saglasno
objektivnim umnim osnovama, determinisano atemporalnim uzrocima - idejama, svaki
početak njegove radnje je uvek prvi početak. Radnju tkđ. možemo da smatramo samo
potčinjenim početkom, pa tako bez protivrečnosti u prvom slučaju da je smatramo
slobodnom, a u drugom, kada je samo pojava, da je smatramo potčinjenom prirodnoj
nužnosti. Rešenje četvrte antinomije je isto kao i za treću. Ako se uzrok u pojavi razlikuje od
uzroka pojava (koji se zamišlja kao stvar po sebi), dozvoljena su oba suprotstavljena stava – i
da za čulni svet nema nikakvog uzroka (po sličnim zakonima kauzalnost) čije je postojanje
nužno, a i da je on povezan sa nekim nužnim bićem kao svojim uzrokom (ali drugačije vrste i
po drugačijem zakonu). Greška nastaje kada se ono što važi samo za pojave proširi i na stvari
same po sebi.
3. Teološka ideja (KČU, str. 571 i dalje)
Transcendentalna ideja uma koju on transendentno i dijalektički koristi je ideal čistog uma.
Kod teološke ideje um potpuno napušta iskustvo i od čistih pojmova o apsolutnoj potpunosti
neke stvari, tj. od ideje o najsavršenijem prabiću, spušta se ka determinaciji mogućnosti, pa
prema tome i stvarnosti svih drugih stvari. Zato je ovu ideju o biću koje se, iako van
iskustvenog niza, ipak zamišlja radi iskustva u cilju objašnjenja povezanosti, poretka i
jedinstva iskustva, lakše razlikovati od razumskih pojmova. Uz nju je lakše videti dijalektički
privid koji nastaje kad subjektivne uslove svog mišljenja smatramo objektivnim uslovima
samih stvari, a hipotezu ovog bića neophodnom za zadovoljenje našeg uma – dogmom.
Transcendentalne ideje izražavaju pravo određenje uma kao principa sistemskog jedinstva
upotrebe razuma – načina saznanja, ali samo regulativnog, a ne i konstitutivnog.