Put do unutrašnjeg mira

U jednom od prošlih blogova mogli ste da pročitate zbog čega je meditacija dobra za naše
zdravlje. Otkrila sam da je to za mene jedan predivan put do unutrašnjeg mira i
harmonije. Dosta vas me je me pitalo kako meditiram pa u ovom blogu delim sa vama
jedan od mojih omiljenih načina – u prirodi.

Postoji beskrajno mnogo načina da udjete u meditaciju. Neke meditacije se rade u sedećem
položaju, neke u pokretu, za neke meditacije pevamo afirmacije i mantre, za neke vizualizujemo
različite situacije i proživljavamo emocije. Mnogi u molitvi pronalaze neophodan mir.

Meditacija je i kada svesno radite neke sada već ustaljene i automatske radnje poput pranja zuba,
tuširanja…. Zamislite da to radite s punom prisutnošću dva minuta. Pokušajte 🙂

Možda ste nekada svesno zastali da se divite nekom prizoru od koga vam je zastao dah. To je ta
prisutnost u trenutku i pauza koju pravimo u momentima kada žurimo.

Kao što to obično biva, mi smo dali ime (meditacija) nečemu što je opšte prisutno u svačijem
životu u manjoj ili većoj meri. Neki se brane od toga, neki tome teže, a neki su neutralni.

Uz veliku pomoć i vodjstvo mojih spiritualnih učitelja sam otkrila jednu veliku istinu. Dok sam
ja jurila neke male korake i radovala se kada uspešno meditiram po 10-15-20minuta, misleći da
tako napredujem… Primetila sam kako sam i tome pristupila kroz materijalnu prizmu.

Naime, meditativno stanje nam pomaže da otkrijemo svoj unutrašnji mir i da ga prenesemo na
sve što radimo – na naš život. On ne meri koliko minuta i koliko puta dnevno ili nedeljno smo
sedeli u miru. Cilj je da živimo u miru, da na životne izazove odgovorimo s poverenjem i
budnošću. Da prizovemo taj osećaj što više možemo i da ga delimo sa drugim ljudima.

Ja meditiram kroz vizualizaciju ili molitve uglavnom dok sedim na nekom mirnom mestu. Nekad
pomislim da nisam uspela da se isključim, ali takve meditacije mi donesu kreativnost u radu.
Tada “čujem” u glavi neku novu ideju.

U stvari, ja čvrsto verujem da nema neuspešne meditacije. Pokušajte!

Šetnja u prirodi

Pre par meseci smo bili u Toskani na venčanju našeg prijatelja, pa sam tom prilikom ugrabila par
sati neprocenjivog vremena u prirodi. Osećala sam veliku potrebu da se izgubim u zelenilu
nakon nekoliko meseci koje smo proveli po svetskim metropolama.
Prija mi da budem sama u prirodi. Potpuno sama. Ali moram da priznam da mi u početku i nije
svejedno kada počnem da hodam po visokoj travi jer znam da sam na neki način “nezvan gost”.
Nekima sam možda i plen. Vrlo sam obazriva.

Afirmacije su mi nebrojeno puta u životu bile veliki saveznik, pa i u prirodi volim da ih

ponavljam:

Ja sam bezbedna, ja sam slobodna, ja sam svoja!

Sve te sumnje, strahovi i nesigurnost koju osećam tokom mojih avantura u prirodi su vrlo
izražene i jedino prisutne na početku šetnja. Kao da sam raštimovana. Moja energija, misli i
vibracije su previše brze i neuravnotežene jer su podešene na “gradsku frekvenciju.”

Svakim korakom i udisajem ih izjednačavam sa onom koja postoji u prirodi.

Počinjem da osluškujem cvrkut ptica, zujanje insekata, šum lišća. Posmatram kako se smenjuju
senke… a moj um se buni. On me tera da mislima nadjačavam te divne umirujuće zvuke. Kao da
se nadmeće.

To je moj Ego. Ne želi da izgubi kontrolu. Ali u prirodi, to je neminovno. Kako se njegov glas
utišava, tako počinjem da čujem tihi glas svoje duše. Ona je i te kako tu, stvarna i prisutna.

Ranije, nisam bila ni svesna da ona ima svoj vrlo prepoznatljiv glas. Sada je uvek čujem kada
utišam svu drugu galamu. Ipak, to je najbitniji glas koji me vodi kroz život i zahvalna sam što ga
najzad čujem. Koliko puta mi se desi da bez obzira gde sam, zatvorim oči i pronadjem taj mir u
sebi.

Zahvalnost i vizualizacija u meditaciji i životu

Kada sam bila u Ekvadoru, moja učiteljica Elena me je podsetila koliko je bitno da tražimo
dozvolu od prirode da budemo tu. Ona je moćna i u njoj se nalazi puno duhova koji u zavisnosti
od naše energije koju donosimo nam dozvoljavaju da se iscelimo ili ne. I da je jako bitno da se
zahvalimo kada osećamo mir i spokoj. Naučila me je da izgovaram ove reči:

Hvala vam duhovi prirode što ste mi dozvolili da budem ovde u miru svojim telom, umom i
dušom.

Hvala što ste me prihvatili kao vašeg prijatelja, kao porodicu.

Hvala vam što vaša ljubav i čistoća isceljuje moju dušu.

Hvala Majko prirodo.

I onda udahnem duboko i kažem “Ja sam deo prirode, ja pripadam prirodi.” I dok izdišem,
govorim “I priroda je u meni. Hvala ti. Volim te.”
Dok sedim u miru, osluškujem svoje misli koje se na početku baš brzo smenjuju. Svašta
pokušava da ispliva na površinu i moram da priznam da nije lako odoleti potrebi da se upustim u
konverzaciju sa samom sobom. Ali tu mi pomažu zvuci prirode, trudim se da ih sve prepoznam i
da ostanem u sadašnjem trenutku – bez briga i strahova i planova.

Za mene je meditacija kao neki momenat u kome dopustim svojoj mašti da me vodi u bajkovite
predele. Na primer, u prirodi mi je jedna od omiljenih meditacija da zamišljam kako sam ja drvo
čije se korenje spušta duboko u zemlju.

Zamišljam kako komuniciram sa zemljom, sa drugim drvećem, kako prikupljam sve mudrosti i
znanja, podzemne vode, minerale, i nosim ih gore ka granama da nahranim plodove. I tako
zamišljam svoje telo kako se obnavlja, okrepljuje, hrani. Sav stres i brige pretvaram u energiju
zahvalnosti i dok izdišem delim je sa prirodom i životinjama. Moje ruke su grane prepune
plodova i cveća. Oko mene su životinje i ptice koje blizu mene, i u meni, pronalaze utočište. Mi
smo jedno.

Kada dostignem taj osećaj jedinstva, da sam potpuno povezana sa svime što postoji oko mene,
onda pokušavam da se što više zadržim u tom momentu. To je ono što tražim u meditaciji.

Da napustim osećaj koji potiče iz Ega, da sam bitnija, bolja, vrednija, pametnija… Samo tražim
mir i mesto gde sam povezana sa svim što postoji.

Nakon toga obično čitam knjigu ili ležim na travi. Ponekad pustim muziku i plešem kao da niko
ne gleda.

Dete u meni

Moje meditacije možda nisu ono što ste očekivali. Imam vrlo bajkovit um i mislim da mi to
pomaže da ukrotim dobro istrenirane misli koje me vode u pravcu brige, kontrole, strahova…
Ovako dok maštam, okupiram svoje misli nečim opuštajućim i nečim što me vodi putem
povezanosti sa okolinom i autentičnim delom sebe.

Mislim da tada dopustim da me dete u meni vodi, i verovatno zbog toga toliko cenim vreme s
mojim klincima. Podsetili su me na tu devojčicu koju imam u sebi a koja je ostala u mraku,
zaboravljena kada sam ušla u svet odraslih gde moramo da budemo ozbiljni, odgovorni, da
promišljamo i planiramo sve unapred. Ova devojčica kad zatvorim oči i dozvolim joj da preuzme
“volan” je stalno nasmejana, srećna, spontana, zahvalna.

Ovim blogom sam želela da vam pokažem da je meditacija sve ono što mi pronadjemo da nas
opušta i čini da se vratimo svakodnevici kao najbolja verzija sebe.

Neki ljudi se bave ekstremnim sportom i to im pomaže da ukrote svoje misli i budu u sadašnjem
trenutku. To je njihova meditacija. Drugi meditiraju dok kuvaju, peglaju…. Ono što je najbitnije,
cilj meditacije je da živimo svaki trenutak u harmoniji. A ne da odbrojavamo minute koliko smo
držali oči zatvorene 🙂
Puno vas pozdravljam i radujem se da čujem vaše misli i ideje. Da li vam se ovakav vid
opuštanja čini kao dobar i izvodljiv za vas?