Roman Jedna Svanova ljubav predstavlja mise en abyme čitavog ciklusa U potrazi za izgubljenim

vremenom. Njegova posebnost leži u tome što narator pripovjeda o događajima koji se dešavaju prije
njegovog rođenja u vrijeme modenskog Pariza.

Na društvenoj sceni sa jedne strane imamo aristokratsku porodicu Germantove, dok sa druge porodica
Verdiren koja pokušava da sa svojim neuspješnim pomodarstvom dosegne nivo istinske aristokratije.
Gospodin i gospođa Verdiren posjeduju salon koji predstavlja pozornicu na kojoj se odigrava uvod,
zaplet, kuliminacija, peripretije i rasplet strasne ljubavi Svana i Odete.

Glavni junak Šarl Svan je obrazovani i otmeni mladić koji posjećuje salone u kojim prepričava svoje
ljubavne pustolovine. Svan je neko ko mnogo voli žene, u njima traži zadovljstvo, nalazi ga, ali ga ono u
potpunosti ne ispunjava. On je nešto poput nomada. Potom njegova ličnost, kao i njegovo porijeklo je
vrlo neutemeljeno, a u isti mah on je veliki učenjak i poznavalac umjetnosti. Živi u kvartu koji ne odiše
otmenošću kojom on zrači stoga imamo paradoks koji nam dokazuje njegovu neutemeljenost kao i sama
činjenica da posjećuje salon Verdirenovih koji predstavlja jezgro malograđanštine.

Priča o Svanu počinje kada mlada i infantilna Odeta de Kresi, stalna gošća kod Verdirenovih, želi da
svojim prijateljima iz salona predstavi svog novog prijatelja – upravo pomenutog mladog učenjaka Šarla
Svana. Njihovo upoznavanje se odigralo u pozorištu gdje izvjesni Svanov prijatelj predstavlja ovom
šarmantnom mladiću ovu mladu i divnu ženu koja, pak, ne ostavlja veliki utisak na samog Svana. Ona
nije tip žene koja bi se njemu ikada dopala. Po Svanovom ukusu, kako je navedeno u djelu, imala je
suviše naglašen profil da bi mu skrenula pažnju, njene oči su tako lijepe, ali kako kaže, suviše krupne.
Ovo razmišljanje nam dodatno potvrđuje njegovu neutemeljenost i kada je riječ o ženama, njegov ukus
je neodređen, jer zaljubiti se u određenu damu znači primjetiti nešto posebno, ali i neopisivo u njoj,
faktor koji zrači, ali mu objašnjenja nema kao ni samoj ljubavi.

Autrefois on rêvait de posséder le cœur de la femme dont on était amoreux, plus tard sentir qu’on
possède le cœur d’une femme peut suffire à vous en rendre amoreux.

Nakon upoznavanja svjedok njihovih susreta i ljubavi, nešto poput Lamartinovoig jezera, postaje
kontraverzni salon Verdirenovih. Odeta de Kresi je, inače, bila mlada i neuka žena čija ni fizička ljepota
nije vrijedna muškog oka. Slododno možemo reći da je ona nešto poput Bodlerove Žan Duval.

L’idéal est inaccessible et le bonheur, médiocre.

U isto vrijeme u njenoj duši je obitavala velika praznina, površnosti i neukost koju je ona pokušavala da
prikrije raskošnim haljinama, kičastima nakitom i šminkom. Njena soba u koju je Svan često zalazio bila
je puna nepotrebnih detalja dok je svjetlo bilo prigušeno što odaje atmosferu tajanstvenosti, kao i težnju
da se prikrije to odsustvo suštine koja je vrlo okudna i kod svih pripadnika tabora Verdirenovih osim kod
Svana koji je samo obični prolaznik njihovih hodnika. Verdirenovi bivaju očarani Svanom, njegovim
manirima i znanjem. Odeti je imponovalo što je uspjela da jednog takvog mladog gospodina predstavi
svojim prijateljima, ali istovremeno biva svjesna svog zrna vrijednosti kada je riječ o učenosti i ponašanju
u odnosu na trezor zvani Šarl Svan.

Je comprends que je ne peux pas rien faire, mon chétive, à côté de grands savants comme vous autres,
lui avait-elle répondu.

U razgovorima između Svana i Odete narator namjerno kroz njene rečenice potencira njenu
neobrazovanost i loš ukus u umjetnosti. Dok Svan piše studiju o slavnom slikaru Vermeru iz Delfta, Odeta
može na prste da nabroji umjetnike koji nisu čak ni vrijedni pomena.

Kao da Prust kroz njihov odnos želi da istakne dominaciju muškarca nad ženom , neku vrstu muškog
šovinizma na način na koji je to učinio i Bodler sa pjesmom Ideal.

Međutim, kod jednog drugog para u djelu imamo potpunu suprotnost – gospođa i gospodina Verdiren.
Namjerno stavljamo gospođu Verdiren na prvo mjesto, jer je ona žena koja je zasigurno poslužila Odeti
kao uzor za nakićenost, ona je ta koja svojim oblačenjem i ponašanjem želi da privuče pažnju svih
pripadnika tabora Verdirenovih u kojem ona drži sve konce dok se gospodin Verdiren nalazi u njenoj
sjenci. Ta nadobudna žena sluša Vagnera ne zbog njegove genijalnosti, već zbog toga da bi se pokazala
kao žena koja prati novitete, poznaje umjetnost i teži da istakne naprednost svoje porodice. Njena jača
polovina se nije ništa pitala u tom malom taboru, jer je njegova supruga raspolagala svim sredstvima
čime dokazuje svoju naklonost prema materijalnim, a ne duhovnim stvarima.

Pod plašom površnosti u Odeti se ipak nalazilo nešto što je moglo da privuče Svanovu pažnju. Njena
vještina zavođenja koje ni sama nekad nije bila svjesna imala je magičnog dejstva, jer u samoj njenog
rečenici…

Que n’y avez-vous oublié aussi votre cœur, je ne vous aurais pas laissé le reprendre.

…živjela je doza mističnosti, sladostrašća i zavodljivosti. Svan je bio očaran i njenom sposobnošću da
pripremi jedno od najvažnijih dijelova njegovog dana – čaja.

Ce serait bien agréable d’avoir ainsi une petite personne chez qui on pourrait trouver cette chose si rare,
du bon thé.
I ova činjenica pripreme tog mističnog napitka nam potvrđuje tu ideju o prisustvu mistike i
tajanstvenosti u njihovom odnosu.

Svanova naklonost prema Odeti se najprije ispoljavala kroz veo putenosti i čulnosti tijela. Kasnije ta
putena želja se metamorfozira u ljubav koja se u više navrata u djelu obavija velom umjetnosti. Najprije
je tu dominacija Ventejeve sonate o kojoj će biti priče čitavo jedno poglavlje, no jedan isto tako značajan
momenat jeste Svanovo poređenje Odete sa likom Sefore, Mojsijeve žene, a Jetrove kćeri, na fresci
slavnog Botičelija. Svan je sam po sebi imao tu sklonost da u slikama velikih majstora nalazi sličnosti sa
stvarnošću što je opet jedan od Prustovih dokaza koliko su život i fikcija dva svijeta koji se stapaju u
jedan. Upravo kroz lik Sefore Svanova ljubav prema Odeti evoluira i dostiže svoj puni sjaj.

Le mot d’ « œuvre florentine » rednit un grand service à Swann. Il lui permit, comme un titre, de faire
pénétrer l’image d’Odette dans un monde de rêves où elle n’avait pas eu accès jusqu’ici et où elle
s’imprégna de noblesse…le baiser et la possession qui semblaient naturels et médiocres s’ils lui étaient
accordés par une chair abîmée, venant couronner l’adoration d’une pièce de musée, lui parurent devoir
être surnaturels et d délicieux.

Za njega sada i Sefora i Odeta su sinonim za jedno biće s obzirom da gledajući reprodukciju Jetrove kćeri
on u tom odrazu vidi Odetu. Cijela ova vizija Odete kroz lik Sefore koja zrači i aurom erotizma pomaže
Svanu da shvati da i pored svih žena koje može da ima želi samo jednu pored sebe – Odetu de Kresi.

Quand il avait regardé longtemps ce Botticelli, il pensait à son Botticelli à lui qu’il trouvait plus beau
encore et approchait de lui la photographie de Zéphora, il croyait serrer Odette contre son cœur.

Njenu naklonost dobija upravo uz pomoć te mitske žene, a i zahvaljujući svojoj mudrosti i dosjetljivosti,
te joj jedne večeri upućuje pismo puno gneva i razočaranja koje za nju postaje izvor misli da takovog
muškarca ne smije odstranati iz svog okruženja. U strahu da ga ne odbije od sebe ona mu drhtavim
rukama uzvraća odgovor, moli za sastanak i tako ta ljubav širi svoje grane i lišće. Svan je jednostavno bio
neko ko je znao kako treba postupati sa ženama, ali ubrzo i taj veliki zavodnik i šarlatan počinje da gubi
tlo pod nogama…

Zlo čije je ima ljubomora polako širi svoje pipke kroz Svanovu dušu i tako njegov lik evoluira kroz djelo i
omogućava nam da sagledamo i tanatovsku stranu njegovog bića. Ako je vjerovati Prustu ljubomora je
neodvojiva komponenta ljubavi, jer ljubav dobija svoje pravo značenje upravo uz primjesu te demonske
zvijeri koja je proždirala i dušu Molijerovih likova Arnolfa, Zganarela i Don Garsija Navarskog, no i Prust i
Molijer od ovog duševnog otrova prave umjetnost na samo za njih karakterističan način.

Prust metamorforzira Svana od naivno zaljubljenog mladića u patološki ljubomornog čovjeka čije su
primjese ove ljubavne boljke ništa drugo nego ozbiljna duševna, ali i mentalna bolest. Početak njegove
bolesti vidimo već ubrzo nakon njegovog oduševljenja likom Sefore kada odlazi kod Verdirenovih da bi
vidio Odetu koja je već bila otišla.

En voyant qu’elle n’était plus dans le salon, Swann ressentit une souffrance au cœur, il tremblait d’être
privé d’un plaisir qu’il mesurait pour la première fois, ayant eu jusque-là cette certitude de le trouver
quand il le voulait, qui pour tous les plaisirs nous diminue ou même nous empêche d’apercevoir
aucunement leur grandeur.

Ovo je samo bljesak ljubomore Svanove duše u odnosu na navalu koja se rađa u nastavku. On počinje da
izbjegava društvo drugih žena željevši samo Odetu pored sebe, ali istu žrtvu je očekivao i od svoje ljepše
polovine. Međutim, pojavom izvjesnog Foršvila u salon Verdirenovih koji počinje da komunicira sa
Odetom ubrzava navalu ljubomore kod Svana. Želio je po svaki cijenu da taj snob, koji Verdirenove čak
nije ni smatrao vrijednim društvom nestane iz njihovog vidokruga, ali dešava se ono što nije ni sanjao da
može da se desi. Verdirenovi kao pomodarska porodica koja kada se pojavi neko ili nešto novo to grabi
svojim kandžamoa u želji da ispita ili iscjedi to ili tog do srži ne bi li izvukla kakvu korist upravo i to čini sa
Foršvilom, dok „sažvakanu robu“ poput Svana odbacuje i ne želi više u svom društvu. Taj mali,ali
prepredeni tabor pokušava da okrene Odetu ka Foršvilu smatrajući njega boljom prilikom za nju od
Svana. Organizuju izlete sa ciljem da spoji to dvoje mladih ljudi, ali naravno na te izlete Svan ne bi smio
biti pozvan ni pod koju cijenu. Koliko je taj tabor ranije bio spona i svjedok ljubavi Svana i Odete sada
postaje za njeno građenje nepremostiva prepreka.

Na samom početku verdirenovske zavjere Svan pokušava da izvuče Odetu iz njihovih kandži tako što je
odvodi na jug, ali taj otrov koji se već proširio njegovom dušom i venama ga spriječava da se prepusti toj
ljubavi, jer svaki muškarac kog bi susreo u njegovim očima bio bi potencijalni Odetin ljubavnik. To divno
osjećanje ljubavi pretvara se u najstrašniju opsesiju, bolest koja kljuca i od koje se postaje zavistan, jer
Svan, po mom mišljenju, koliko god Odeta ljubavnih grijehova počinila on bi joj zasigurno oprostio kada
bi je pogledao u oči kao što je to činio Vitez de Grij Manon Lesko.

Svan postaje marioneta tog otrova. Želi da zna šta Odeta radi u svakom trenutku. Konci ljubomore kojih
nije ni svjestan ga vuku da prati Odetino kretanje, da svraća u njen dom u sitne sate, da čita njena pisma
koja dobija, par exellence želio je da živi njen život. Jednom prilikom nailazi na pismo koje je ona uputila
Foršvilu, ali ne vidjevši u njemu nikakve kapi ljubavi njegova duša se smiruje, ali svaka nova spoljna draž
je zahuhtava i pretvara ga u pravog Otela. Njegova opsestivnost Odetinim kretanjem ga je dovela do tog
stadijuma da čak unajmljuje čovjeka kome plaća da je prati, ali njegov nemir mu ne da da sjedi skršetnih
ruku te i sam se daje u potrage za tim predmetom njegove boli kao što je to u Antici činio Orfej za
Euridikom.

Odeta je polako klizila iz njegovih ruka. Što je više pratio i želio da joj bude bliži, ona se sve više
udaljavala od njega. Unutar njega tinjalo je mukotrpno previranje. Nije želio da bude napadan, da Odeta
shvati da je on uhodi, a sa druge strane njegovo đavolsko Ja ga je vuklo da to čini bez stajanja.

U jednom navratu narator tj. sam Prust upoređuje Svanovo osjećanje ljubomore sa svojim kada majka
ne dolazi u njegovu sobu da ga poljubi za laku noć upravo zbog njihovog vjernog gosta – samog Šarla
Svana. Imamo utisak kao da mu Prust vraća milo za drago.

Il la voyait mais n’osait pas rester de peur de l’irriter en ayant l’air d’épier les plaisirs qu’elle prenait avec
d’autres et qui tandis qu’il rentrait solitaire, qu’il allait se coucher anxieux comme je devais l’être moi-
mêmes quelques années plus tard les soirs où il viendrait dîner à la maison à Combray lui semblaient
illimités parce qu’il n’en avait pas vu la fin.

Svan doživljava i potpuno metamorfozu i u očima drugih. Njegova bolest zvana ljubomora udaljavala ga
je od drugih kao da je u pitanju lepra. Jedino De Šarls, Svanov vjerni prijatelj, je bio čovjek sa kim bi on
otvoreno mogao govoriti o svojoj ljubavi prema Odeti, čak ga je nekad molio da bude Odeti pri ruci, a to
možemo protumačiti kao Svanov kec u rukavu da sazna više o njoj.

On počinje da kopa i po njenoj prošlosti, jer razlog za sopstvenu bol i ljubomoru počinje da traži u njoj
tako da i sve ono što je proživjela smatra prologom svoje bolesti. Svaka glasnina o njoj značila je rez na
njegovom srcu. Raspituje se o njoj na raznim mjestima, pa čak i u javnoj kući. Žudi da sazna i o vremenu
kada je živjela u Nici gdje je, kako je načuo, bila poznata kao ljubimica drugih žena. Ovim motivom Prust
načinje tu kontraverznu temu homoseksualnosti u ciklusu koja doživljava puni sjaj u Sodomi i Gomori.
Čestice te teme nalaze se, takođe, u slutnji o odnosu između Odete i same gospođe Verdiren što je kap
koja puni čašići boli unutar ovog kompleksnog lika.

Svan je sam srljao u svoju propast, što je više grebao po njenom životu to je njegova duša primala veću
dozu otrova koji se odražavao na njegovo ponašanje i ličnost. Dešavalo mu se nešto slično kao portretu
tj. duši Dorijana Greja koji je blijedio sa postupcima njegovog bića. Takođe, počeo je da dobija anonimna
pisma o njenim ljubavnim avanturama koja još pospješuju oluju u njegovoj utrobi. Ona odlazi na
putovanje u Egipat sa onim čije je ime paralo Svanove uši – omraženim Foršvilom.

Ljubomora i ljubav su se smjenjivale u Svanovoj duši sve dok nisu stvorile vrtlog kome se nije mogla
odrediti pripadnost. Svanova esencija se iskristalisala na Erosa koji gospodari ljubavlju i Tanatosa koji
gospodari njegovom ljubomorom. Eros je vladao Svanom prije pojave Foršvila koja je izvor otrova
rođenog u Svanu, dok je Tanatos zagospodario njime nakon ulaska tog snoba, kako ga je Svan opisivao, u
njihov život. Zajedno ta dva segmetna bića su istančali svoj lik u njemu kao i u svakom čovjeku tako da
Svan nije mogao da odredi da li je ono što osjeća ljubav ili pak opsesivna ljubomora koja je u suštini
bolest gore nego sama Prustova astma. Ljubav je hranila ljubomoru, ljubomora je trovala ljubav.

Et cette maladie qu’était l’amour de Swann avait tellement multiplié, il étati si étroitement mêlé à
toutes les habitudes de Swann, à tous ses actes, à sa pensée, à sa santé à son sommeil, à sa vie, même à
ce qu’il désirait pour après sa mort, il ne faisait tellement plus qu’unavec lui, qu’on n’aurait pas pu
l’arracher de lui sans le détruire lui – même à peu près tout entier : comme on dit en chirurgie, son
amour n’ était plus opérable.

U njegovim mislima stvorila se vizija dveju Odete. Prve, zavodljive, naivne, slatkorječive u koju se bijaše
zaljubio i one druge, blijede, isprazne i lepršave. Ova vizija kao i stanje izvezlo je pletivo koje možemo
nazavati prokletstvom muškog srca koji voli, koje je između dvije vatre. Možemo osuditi i jedno i drugo
za propast njihove ljubavi. Frivolnu i infantilnu Odetu koja nije uradila ništa da sačuva ljubav u sebi i
svojom nepažnjom je pustila da umre, dok je opsesivni Svan gledavši kako ljubav umire svim svojim
naglim postupcima samo ubrzao njenu smrt, mada je tu jedan od krivaca i njegova opsesivna mašta.

Car ce que nous croyons notre amour, notre jalousie, n’est pas une même passion conntinue, indivisible.
Ils se composent d’une infinité d’amours successifs, de jalousies différentes et qui sont éphémères, mais
par leur multitude ininterrompue donnent l’impression de la continuité, l’illusion de l’unité.

Prokletstvo u Svanu je bilo neizdrživo da on postepeno počinje da pokreće svoj odbrambeni mehanizam
sa mišlju da Odeta i nije u stvari bila vrijedna njegove pažnje, niti ljubavi. Zažalio je samo za vremenom,
tim gorkim čovjekovim neprijateljem, koje je protraćio na nju.

Svaka ljubavna priča ima svoju pjesmu koja predstavlja zaštitni znak ljubavi dvoje ljudi koji vole. Tako i u
ovom književnom djelu duhovnu sponu između Svana i Odete predstavlja mala fraza Ventejeve sonate.
Ta melodija jeste himna njihove ljubavi, njihove radosti, ali kasnije i turobna misao i žal za vremenom
ljubavne sreće.

Marsel Prust je bio veliki poznavalac muzičke umjetnosti što dokazuje i činjenica da u čitavom ciklusu
pominje brojne slavne kompozitore poput Vagnera, Morela, Šarlusa a sam Ventej je kako smatraju
mnogi inspirasan likom i djelom Kamij Sen Sansa. Za njega je muzika osnovni izvor spiritualnosti koji
pruža neizmjernu katarzu i božansku snagu. Taj doživljaj euterpične katarze je Prust u romanu Jedna
Svanova ljubav opisao na tako poetičan, a u isti vrijeme savršen način kako samo dolikuje ovom velikom
piscu.
C’est que la petite phrase, au contraire, quelque opinion qu’elle pût avoir sur la brève durée de ces états
de l’âme, y voyait quelque chose, non pas comme faisaient tous ces gens, de moins sérieux que la vie
positive, mais au contraire de si supérieur à elle que seul il valait la peine d’être exprimé.

Ova čarobnost muzike Svana je obasula u salonu Verdirenovih. Slušajući malu frazu čije savršenstvo nije
umio da objasni, a i zašto bi kada ona sama po sebi čini više od same riječi kao i ljubav, u njemu se javlja
čitava jedna bujica pozitivnih osjećanja koja ga je vijorila poput vjetra u zanesenost iz koje nije želio da se
probudi. Nakon prvog slušanja osjećao je toliku potrebu za ponovnim slušanjem te sonate kao što
muškarac ima potrebu da ponovo ugleda ženu koja mu se dopala u prolazu. U Svanovom slušanju sonate
imamo spoj i rad svih čula.

Andante iz sonate za violinu i klavir od Venteja je, očigledno, samo djelić tog velikog muzičkog djela koji
je lajt-motiv ljubavi Svana i Odete i tako ono daje tom odnosu primjesu mističnosti obavijeno orelom
umjetnosti, ali sa druge strane odaje postojanje parcijalnosti i površnosti njihovih ličnosti, porijekla, pa i
ljubavi jer je u pitanju samo jedna fraza.

Ventejeva sonata je za njihovu ljubav ono što je madlena u Prustovom djetinjstvu iz Kombrea. Ona je
svjedočanstvo postojanja njihove ljubavi, paralelni svijet koji teče i dokazuje nam da su postojali jedan
Svan i Odeta koji su se voljeli. Ona je sveti simbol i božanstvo njihovog odnosa.

Nakon kraha njihove veze ova mala fraza Svana vrati u vrijeme kada je Odeta još bila zaljubljena u njega,
on to osjećanje ponovo proživi, a onda ga vine u ništavilo koje sada postoji u njegovom biću i ona za
njega sada postaje simbol patnje, boli i podsjednik da je nekada bio srećan, ali toga više nema.

Svan je bio i srećan i nesrećan.To je balans kojim upravlja vaga zvana život. Prust nam od srca poručuje
da trebamo biti svjesni nesreće, ali u isto vrijeme permanentno tragati za srećom.

On ne connaît pas son bonheur. On n’est jamais aussi malheureux qu’on croit.

Svanova opsesivnost u nekim komponentama nalazila se samo u njegovoj mašti tako da je potrebno u
životu oduprijeti se samom sebi, toj tanatovskoj strani našeg bića i truditi se da pobjedimo u najtežoj
životnoj borbi – borbi sa samim sobom. Isto tako prepustiti se svom biću i svemu onom što život nosi, i
ljubavi i ljubomori, jer samo tako ćemo spoznati ono što je ljudsko, a ono što je ljudsko ne treba da nam
bude strano. Svan i Odeta su dokaz da smo svi mi ljudi koji su rođeni da vole i da budu voljeni i da se
bore, jer njihova ljubav je ipak našla svoj put, a to možemo vidjeti u ostatku ciklusa U potrazi za
izgubljenim vremenom…