Посебне одлике словенског писма

Словенску писменост одликује диграфија. До сада је помињано како су билингвизам и

диграфија готово уграђени у словенски систем. Полиграфичност – пише се и западним и
источним и југоисточним системима. Ово има дубоке корене у друштвено-историјским
условима. Двоазбучност у оквиру једне писмености је посебна појава у старословенском
периоду. Све до данас представља спољашњу одлику оних балканских Словена који су
разапети између Истока и Запада (о овоме је писао Црноризац Храбар). Разапети су између
империјалног и аутохтоног (и данас ћирилица и латиница). Постојање два писма, две азбуке
је и данас загонетка („проклето питање славистике“). Током средњег века говори се о
јединственом словенском писму Ћирила и Методија, иако се употребљавају два писма.
Ћирилица је несумњиво дериват грчког, док је глагољица загонетна. Већ двеста година се
расправља о старини и пореклу. Прасловенске „чрте и резе“, преобликовани грчки курзив
(минускула) – глагољица.
Разлог постојања две азбуке је хронолошки – нису се користиле истовремено и нису настале
у истом времену. Структура глагољице која показује структурне везе са грчким писмом са
одговарајућим низом фонема које одговарају словенском језику је ауторско дело филозофа
Ћирила Солунског. Графијска оригиналност и докази о њеној архаичности и нетипичности за
европски ареал су у вези са чињеницом да је то писмо било створено за прву словенску
државу, као доказ еманципације – да не личи ни на исток ни на запад (структура је грчка, али
је та структура скривана). После пропасти мисије у Моравској због победе прогерманског
свештенства, писмо наставља да живи код Јужних Словена у измењеним условима. На
источном Балкану форма писма се мења (стратешка промена форме) и постаје израз новог
типа државности који у свему подражава Византију. За последицу има транслитерацију
словенског писма грчким словима (преписивање писма према другим словима). Графичка
византинизација словенског писма је извршена уз очување његове азбучности, као одлике
глагољске традиције. Глагољица се одржала у католичком (хрватском) делу који није имао
везе са Византијом. Са прихватањем латиничног писма настаје крај глагољице. Срушена је
хипотеза да је то курзивно грчко писмо. Није могло да се користи за свете књиге и нема
доказа да су то преобликовани грчки знаци. Доказ да има везе са коптским (семитским
уопште) је глас Ш – без измена је пренет у глагољицу. Фрикативи су могли бити узети из
коптског, јер их нема у алфабету.
АБВГ – семитског порекла
Две одбачене хипотезе:
-узето грчко писмо
-мисионарско писмо (Ћирило и Методије нису били мисионари, већ су примили хришћанство)
 Изглед слова

У Хазарској мисији (пре Моравске) помиње се псалтир писан руским језиком који је човек
могао да чита. Варјази – оснивачи Кијевске Русије (Олег, Олга, Игор, Владимир).
Ортографска решења – споља ћирилична, изнутра глагољска. Између два писма постоје
битне структурне разлике. Упркос томе што је ћирилица грађанска транслитерација грчког
писма, постоје хронолошке и географске везе и на синтагматском плану.
У десетом/ једанаестом веку дешавају се крупне промене у фонолошком и фонетском
систему словенских писмености. Битна структурна разлика између два писма се огледа и у
решењу реконструкције прасловенског фонолошког писма. Два реда знакова за самогласнике
средњег, задњег и предњег реда – питање палаталности. Тежиште је било на вокализму.
Налазили су се у комплементарном односу (или-или): предњи меки сугласници, а задњи 
само тврди сугласници. Ово је делимично успешно решење и везано је за опозицију по
палаталности. У ћирилици се боље виде ти односи (јотовани вокали). Остромирово
јеванђеље (око 1050. године) је најстарији датирани ћирилички споменик. Данас се третира
као споменик руске редакције. Такав облик је ушао у систем школства (ћирилица). Две
предности које је ћирилица наследила из глагољице: два јотована вокала. У ћирилици је само
поправљено оно што је Ћирило створио (додате лигатуре за јотоване гласове). Те везе су
хронолошке, јер глагољица није имала јоту, те није могла имати лигатуре/знаке за јотоване
вокале. Јота је пратећа артикулација свих вокала предњег реда (Трубецкој).

О и А се једначе, повлачи се Е ка А. ЈАТ и А долазе близу. Е затвара артикулацију (Е>А).

Губи се лабијалност. У и И крећу унутар система. „Слабо И“ > ЈЕРИ. Полугласници се
вокализују као Е и О (сон, ден), а ако не остану на свом месту средњих вокала, падају ка А
(такав је случај код нас). „Слабо И“ ( i ) се лепи на О и А (А је ЈАТ). Зато је словенски доживео
свеопшту палатализацију и јотовање (због тог слабог И).

Глагољица је чувала систем прасловенског – не треба јој постојање лигатура и јота. Два
јотована вокала у глагољици су резултат пренатегнуте артикулације. У основи ћирилице и
глагољице се не налазе само прасловенски системи и системи из македонске и бугарске
области, већ и неки различити словенски дијалекти. Насупрот глагољици, ћирилица својим
знаковима за јотоване вокале сведочи о статусу јоте.
Два слоја у глагољским споменицима:
-старији (католички кијевски листићи, православни синајски псалтир)
-млађи (старословенски споменици (Зографско јеванђеље))
Јерови се нису вокализовали (у Зографском јесу).
Префација – прва реч је латинизам. Млађи је настао када је у Бугарској у у потреби ћирилица,
па је настао паралелно са ћирилицом. Иако је глагољица старија, најстарији поуздано
датирани споменици су ћирилички. Не постоји ниједан поуздано датирани глагољски
споменик. Најстарији споменици су из десетог века. Стсл. који се учи је ћирилички стсл.

Старији и млађи глагољски споменици:

Остромирево јеванђеље, ћирилица; Руси тврде да припада њиховом културном наслеђу, али
је предложак првобитно писан за бугарског цара Симеона. Основа Остромировог јеванђеља
је узета као предложак за стсл. ћирилички систем. У ту основу спадају јотоване лигатуре и
код орала и код назала.
Супрасаљски зборник и Савина књига су главни ћирилски зборници и њихове основе су
такође послужиле за стварање стсл. ћирилице.
Глагољска ситуација – аутоматско јотовање свих вокала предњег реда. У ћирилици се такав
систем срушио и настају јотоване лигатуре у десетом/једанаестом веку. Јота се издваја.
Идеја о дефонологизацији јоте – јота је била пратећа артикулација свих вокала предњег реда
(Н. Трубецкој). Он објашњава зашто су знаци за словенске самогласнике били
најнепостојанији. Школски стсл. има четири назала. У десетом веку је услед спуштања
Јужних Словена на Балкан дошло до појаве различитих дијалеката који се огледају у
различитом бележењу јусова, јерова и јата. Поставља се питање зашто се јотизација у
глагољици обележава само пред вокалима задњег реда.

Најстарија српска редакција (Мирослављево јеванђеље) говори томе у прилог – са лигатуром

ЈУ се обележава и И и ЈИ. Класична палеославистика уочава два типа глагољских
споменика: угласте и обле (Јагићева подела). Доста пажње се обраћа на графички изглед два
типа, али разлике нису само спољашње, већ и структурне природе. Споменици писани
угластом глагољицом (Кијевски листићи, Прашки одломци) су католички, неканонски,
припадају моравском терену. Структурне разлике: Кијевски листићи су писани тзв.
„висећом“ глагољицом. Такав систем одступа од свих европских писама. Обла глагољица је
глагољица стсл. канона. Она је европеизована и на неки начин прављена и према ћирилици.
Хрватска глагољица има два типа: старија (нужно угласта и доста архаична по облику) и
млађа (угластог формата, али прављена према беневентани). Старија је прављена према
ћирилици. Структурна карактеристика старијих споменика на угластој глагољици је тројусов
карактер. Већ у Кијевским листићима ове везе нису чврсте. Раздвојени су и назире се
самостални карактер елемената (тај елемент се пише као мало О на средини и онда велико
Е спојено са тим О, дакле изгледа као Е које са леве стране има мали круг на средини) који
се касније потпуно осамосталио у млађим, охридским споменицима у којима имамо систем
Зографског и осталих јеванђеља. Тај елемент је основни елемент назалности у глагољским
споменицима. У млађој глагољици постоји четири знака за назале. У Кијевским листићима
налазимо и акценте који означавају јотацију. Акценти могу обележавати и палаталност.
Кијевски листићи немају лигатуру ЈУ. ИЕ=ИЈЕ...овакво обележавање јотације се среће и у
најстаријим споменицима са руског терена. Откривени су архаичнији споменици од
Остромировог јеванђеља који имају дијакритичко обележавање јотације. Јотација се
обележава само у новом слогу. На македонском терену акценти немају ознаку јотације, већ
палаталности (Л+меки знак...) Тај систем је ушао у уџбенике. Зографско јеванђеље спада у
млађе глагољске споменике, а Супрасаљски зборник у млађе ћирилске споменике.
Комплетан систем јотованих лигатура не постоји у Савиној књизи и Лстићима Ундољског.
Старији ћирилски споменици: Листићи Ундољског, Македонски ћирилички листићи. У њима је
тројусов систем. Ни Листићи Ундољског немају лигатуру ЈУ.
Млађи ћирилски споменици: Савина књига, Хиландарски листићи, Зографски листићи. У
њима се појављују лигатуре ЈУ, ЈОН, ЈА. Јотација се еманципује пред вокалима задњег реда.
У Савином јеванђељу ЈЕН се користи у опозицији са А (??).
Најмлађи ћирилски споменици: Супрасаљски зборник, Остромирово јеванђеље. У њима се
уобличава четворојеров систем ЕН, ЈЕН, ОН и ЈОН.

Наша ситуација је између најстарије и млађе фазе споменика. Самуилов натпис (993.г, а
откривен 1888.г) има положено Ж и Л према глагољским варијантама. Самуил је
транслитерисао глагољски текст у ћирилицу. Мостичев натпис (средина десетог века).
Темнићки натпис очигледно није старосрпски споменик, већ је стигао са бугарског простора.
Самуилов натпис је млађи од источнобугарских споменика. Најмлађи тип ћирилице (са
четири јуса и осталим јотованим лигатурама) се везује за источну Бугарску, као и сама
ћирилица. Темнићки натпис, иначе писан ћирилицом, није датиран. Многи домаћи стручњаци
су желели да овај споменик укључе у српску редакцију. Садржи лигатуре ЈА и ЈЕ. Бранкица
Чигоја тврди да је ово стсл. споменик, а не редакцијски. Има структурне одлике најмлађег
типа ћирилице. Спада у једанаести век. Споменици за које се поуздано зна да су наши
настају сто година касније. Постојање Темнићког натписа отвара питање настанка редакција.
Српска и хрватска редакција се тешко могу разликовати. Традиционална старословенистика
гледа на словенске азбуке као на структурно недељиве ствари. Главни критеријум за то је
правилна употреба јусова. Стсл. период траје до краја једанаестог века и залази у прве
деценије дванаестог века. Појединачне месне разлике (различита вокализација јерова или
различита употреба јусова) биле би само различите дијалекатске црте, односно локалне боје.
То не руши тзв. солунску основу стсл. споменика. У школски стсл. улази Шафарикова теза да
стсл. има етнодијалекатски основу. Бугари неосновано присвајају стсл. московска школа
(Фортунатов, структуралисти) почиње да инсистира на разликама у језичкој структури.
Фортунатов претпоставља да ЈУ и ЈОН у ствари представљају /у, он/. Трубецкој и Дурнов ово
проширују на различите дијалекатске основе. Они покушавају да открију различити
дијалекатски корпус на основу Ћ и лигатуре ШТ. Претпостављају да су ово модификације
грчких знакова (неки као обрнуто пси и пси), али да им је структура македонска К и Г (са
знаковима палаталности ' изнад), а не бугарска ШТ, ЖД. Трубецкој уводи термин
прастарословенски. Непобитно је утврђено да су македонски К и Г настали тек од
четрнаестог века. Дотле је било ШТ, ЖД и у Македонији, па чак и у деловима југоисточне
Србије. Ови гласови (К и Г) служе само за речи страног порекла. Словенски језици немају
изворно те гласове испред вокала предњег реда. У најстаријим споменицима нема лигатуре
ШТ, већ доследно само ШТ. Ни Ћ није изворно словенско. Средином двадесетог века став
структуралиста се рапидно усваја. Према овој хипотези, у основи глагољице се
налазиТрубецкојев црквенословенски дијалекат на македонској основи. Један од великих
недостатака ове теорије је претерано придавање значаја парадигматском плану (азбучним
низовима у азбукварима) где су се лигатура ШТ и Ћ једино могли наћи у истом списку. Ова
два знака долазе у синтагматску везу тек од дванаестог века и то само у српски, и хрватским
споменицима. Ћ је јотовано Д. Питање је где је и кад Ћ почело да се примењује за
обележавање одговарајућег прасловенског рефлекса /dj/. Најстарији стсл. споменици су
удаљени од времена Ћирила и Методија најмање сто година, сматра Дурнов. Све ово доводи
до негирања постојања стсл. језика и повратка на Трубецкојеву идеју прастарословенског. У
Кијевском мисалу нема група ШТ и ЖД, већ чешко-словачко Ц и З. иако овај споменик чува
добро јусове, чешки научник Вечерка тврди да је великоморавска (чешка) верзија стсл.
најстарија. Затим по старини ставља Русе, Хрвате, Бугаре, Македонце и Србе. По Вечерки су
дијалекатске одлике у стсл. споменику довољне да се он прогласи редакцијским. Српском
редакцијом се назива стање у споменицима дванаестог века (Мирослављево јеванђеље).
Обновљено је питање статуса Маријиног јеванђеља. У њему је развој јерова македонски (О,
Е) али има примера где лигатура ОН прелази у У. Има покушаја да се овај споменик уврсти у
српску редакцију. Најбоље мишљење је да је споменик настао на граници Бугарске и Србије.
Оваквом гледишту се супротставља Н.И.Толстој који брани стсл. корпус. Ситуација са
јусовима у Самуиловом натпису се види и дубоко у штокавској територији у дванаестом веку.
Хумачка плоча нађена у Херцеговини има штокавске дијалекатске основе и у њој се мешају
ћирилица и глагољица. Натпис је на српском народном језику. На првој страници Кијевских
листића постоји само тврди полугласник. Остале странице имају оба јера. У Синајском
требнику је ћирилица убачена у глагољски текст.

У поређењу са осталим редакцијама, српско-хрватска се може третирати као једна редакција.

Минхенски азбуквар из дванаестог века има заједнички списак ћирилице и глагољице са
истим знацима који ће се наћи у Мирослављевом јеванђељу. Код Срба и Хрвата је различит
културноисторијски развој условио развијање редакција у другом смеру. Старо гледиште је да
је српско-хрватска редакција јединствена. Од дванаестог века се редакције развијају засебно.
Разграничење између српске и хрватске редакције се може упоредити са разграничењем
данашњих књижевних језика Срба и Хрвата. За старију југословенску графију било је
уобичајено да се њено наслеђе дели по различитој дијалекатској припадности. Најстарији
хрватски споменици су глагољски и настали су на далматинком чакавском тлу. Српски
споменици су на штокавском. Разликују се рефлекси ЈАТ-а и лигатуре ЕН, јотовања,
иницијалне групе В+полугласник и сл. Јосип Хам каже да је у релазном подручју између
Босне и Уне шћакавски. Мешавину ових рефлекса није лако национално разграничити. Иако
је вокализација полугласника заједничка и ту постоји крупна структурна разлика. Палаталност
у консонантизму се јавља у чакавскомподручју. Хрватску глагољску писменост одликује
архаично чување полугласника и називи јерова: јор за дебело јер, а јер за танко јер. Код Срба
овога нема. После коначне вокализације дебело јер (у ситне сате пишем ово и меша ми се
руски са стсл. тако да више не знам да ли их класификујемо као танко и дебело или као тврдо
и меко јер, не замерите што ме мрзи да тражим по свескама и књигама да проверим) на
чакавском подручју, јавља се наше решење- дебело јер се претвара у апостроф и означава
палаталност. Насупрот овој архаичности, српску писменост одликује ћирилично писмо и
употреба само танког јер.