1.

Увод

Неосимболизмом се назива скуп песничких начела и поступака, заједничких за групу

уметника тзв. друге послератне песничке генерације, који се у српској књижевности
јављају следећи велике песнике попут Васка Попе, Стевана Раичковића и Миодрага
Павловића. Средином 50-их година 20. века у српску књижевност ступа нова струја
неосимболиста, махом песника, али и прозних писаца и критичара, коју чине: Јован
Христић, Бранко Миљковић, Иван В. Лалић, Борислав Радовић, Велимир Лукић, Божидар
Тимотијевић, Милован Данојлић, Драган Колунџија, Жика Лазић, Петар Пајић, Коста
Димитријевић… Сам термин неосимболизам употребљен је први пут 1957. године, када
припадници ове струје објављују 8 појединачних текстова, који чине својеврсни манифест
овог покрета, под заједничким насловом: Реч је о неосимболизму, у часопису Млада
култура. Иако услед појединих разилажења неосимболисти нису чинили компактну,
хомогену групу, у овим текстовима уочавају се поједина саставна, општа места, која се
пре свега тичу:

 свести о томе да је реч о представницима нове, послератне генерације;

 инсистирања на коришћењу симбола;
 уверења да су неосимболисти изнад сукоба традиционалиста и модерниста.

Неке од особености песничких поступака које се одређују као неосимболистичке јесу:

супротстављање нормативној поезији (њеној прозирности, обраћању мноштву), јака
песничка самосвест, позивање на културну и песничку традицију, неговање
неодређености, избегавање једноставних решења и лако препознатљивих значења, тежња
за усавршавањем песничке форме итд.

Почетним тачкама неосимболизма српске књижевности сматрају се: Роман о Уликсу и

Песме Јована Христића, Бивши дечак, Ветровито пролеће и Мелиса Ивана В. Лалића,

1
Поетичност и Остале поетичности Борислава Радовића, као и збирка песама Узалуд је
будим1 Бранка Миљковића.

Значајан импулс српске књижевности било је стваралаштво неосимболиста који су,

упркос свим својим различитостима, отворили нове просторе за песму вечно загледану у
себе и запитану о себи, створили мост између традиције и савремености, појавили се нагло
и убрзо потом се повукли, остављајући за собом траг који пратимо и данас. Управо овим
мислима о неосимболизму, чини се у најгрубљим цртама обухваћеним и карактер поезије
једне од централних личности неосимболизма − Бранка Миљковића.

1. Елементи неосимболизма у поезији Бранка Миљковића

1.1. Песма која пева о себи

Неосимболисти су се од струје традиционалиста и модерниста издвајали и по томе што

њихова пажња није била усмерена на место поезије у друштву; они су се умногоме бавили
поезијом као таквом, њихова поезија окренута је сопственом свету и његовим
особеностима, питањима и недоумицама. 2

Код Бранка Миљковића, овај поступак метапоетичности је изузетно наглашен. Његови

стихови често су испресецани стиховима којима се разбија јединство песничког текста,
његова лирска хомогеност, те се он стално налази између мисли о поезији и саме поезије.
Тако Миљковићеве философеме представљају поетеме; то су поетички искази који се
надовезују на лирску раван, да би се остварили и у самој песми, то је поетика која

1
Збирка Вата и ништа је објављена 1960. године, последња је објављена збирка Бранка
Миљковића, у којој је сумирано његово песничко искуство и филозофски погледи на поезију.
2
Неосимболисти су из модерне поезије бирали оне песнике који нису само писали, већ су и
промишљали написане речи, трагали за суштином и основама поезије. Такви песници били су, међу
осталима, Томас Стерн Елииот, Пол Валери, Осип Мандељштам. Оваквим избором песника неосимболисти
имплицитно појачавају значај теоријске, интелектуалне свести о теоријским претпоставкама свје поезије.

2
оживљава у певању. Дакле, код Миљковића управо запажамо, како указује Новица
Петковић, губљење границе између поезије и поетике у корист друге. (Петковић, 1996) .

Миљковићева поезија је у већој мери од свих неосимболиста узела себе као тему свога
певања. Његова песма увек иде неочекиваним путем − назад ка свом извору.

И Милослав Шулић сматра да: Ако у послератној српској поезији има песника који су на
најбољи начин доказали оно што је Хајдегер тврдио − да је ′све рефлексно мишљење
поетско и сва поезија, за узврат, јесте нека врста мишљења‵, онда је то пре свих осталих
Бранко Миљковић (Шулић, 1996).

Бројна су места у Миљковићевој поезији која су проткана самим посматрањем песме,

слично као у његовим есејима о поетици. Тако ће се Миљковић, повезујући песме
Одбацивање сумње и Почетак путовања запитати: Шта је то што се у дну песме крије?
Неки од наслова његових песама и циклуса биће и: Грађење песме, Распоред речи, Свест
о песми, Критика поезије, Беда поезије, Критика метафоре, Проветравање песме,
Поезију ће сви писати…

Специфична је и сама мисао песме о себи код Миљковића. Наиме, у његовој поезији нема
других догађаја осим саме поезије, чиме постиже брисање граница између певања и
мишљења о певању.

Тако у песми Критика метафоре , једној од многих у којима песник наглас улази у
дијалог са својом поезијом, наилазимо на стихове:

…И песма је низ ослепљених речи

Али је љубав њихова сасвим очигледна

Оне живе на рачун твоје комотности

Све су лепше што си немоћнији

А кад исцрпеш све своје снаге кад умреш

Људи кажу: богаму какве је тај песме писао…

3
Сама песма, дакле, оживљава, она добија своју егзистенцијалну тежину и пуноћу,
осамостаљује се, симболистички прелази у ранг равноправности постојања. То нам говори
и сам Миљковић − Песма се не пише, она се живи. Овим Миљковић успоставља везу са
симболистичким настојањем, пре свега Малармеа и Валерија, да се језик ослободи свих
значења која су му наметнута практичним сврхама, да се у језику створи свет независан од
емпиријске реалности, те да се појавни свет превазиђе поетским стварањем. Управо
одбацујући свако подређивање поезије непоетским разлозима, Миљковић помиње
Валеријев термин − чиста поезија. 3 То је поезија која је само поезија и која друго и не
жели бити. Чиста поезија лишена је свих непоетских примера: догађаја, описа, приче,
филозофије... Све је замењено речју и нејасан пој мами, рећи ће Миљковић у песми
Измишљање света. Уметност је подређена једино естетским нужностима. Тако у чланку
Поезија и онтологија Миљковић износи став сличан ставу Малармеа и Валерија − да је
велика и фина лирика редовно без терета садржаја. Лишавајући песму садржаја, песник
је, да би се она у потпуности осамосталила, лишава и себе. Отуда је исто певати и
умирати. Поезија, дакле, полази од стварности само да би је одбацила, да би се
осамосталила и уронила у сопствен флуидни свет, сачињен од алузија и симбола, да би се
дематеријализовала, постала беспредметна, загледана у себе и довољна себи самој. Тако се
у поезији стварност претвара у симбол.

1.2. Затамњеност израза

Најчешће асоцијације на Миљковићеву поезију јесу херметичност и загонетност

песничког израза. Треба истаћи да је Миљковић сам тежио неразумљивости, коју је
разликовао од конфузности; неразумљивост увек има свој кључ и одгонетку. Она је
удаљавање од онога од чега се пошло, од материјалног, разумљивог, обичног. У његовој

3
Тако ће Миљковић, говорећи о свом виђењу чисте поезије, написати: Не пева ова поезија
живот споља, већ његове тамне импулсе изнутра.

4
поезији се тако напоредо смењују смисаоно прозирна места са оним готово недокучивим.
Именујући метафору као основно средство његове поезије, сама Миљковићева песничка
имагинација може се одредити метафоричком, смелом до те границе да готово задире у
бизарност. Метафором се спајају две различите стварности, што је од непроцењивог
значаја за Миљковићево песничко искуство, чијом суштином он сматра способност
песника да о једној ствари говори, као да је у питању друга ствар, а тако се казује и више
него што се хтело рећи. Ефекат Миљковићеве метафоре4 утолико је јачи колико је она
постављена у противречнији контекст. У његовим стиховима се смењује чулно са
појмовним, суочавају се супротности да би се измириле под парадоксалном, и наизглед
нерешивом загонетком.5 Управо песничко искуство Миљковићево одиграва се на граници
удаљавања и приближавања. Тако Миљковић у есеју Поезија и онтологије пише: Моћи се
удаљити и при томе остати веран ономе од чега се удаљимо, значи моћи бити песник. 6

Нејасан израз Миљковић пореди са мрљом на зиду која више говори од једног причања,
јер она у својој недоречености има нешто репрезентативно што је осмишљава и
оправдава. За ту мрљу ја могу да кажем да је дрво, коњ или човек.

Управо у неосимболизму треба пратити гранање симбола и њихова нова значења, која
отварају простор новим доживљајима поезије, новим дубинама неизреченог, симболима се
заправо можемо кретати кроз целовитост песничког света у неосимболизму. Нарочито је
код Бранка Миљковића захвално пратити немали број симбола који су у сталној и
неодвојивој повезаности.

Мотив звезда остварује се увек на нов начин − као звезда која открива тајне постања
(могућа звезда; звезда црвена, рана облака), али и као низ мртвих звезда са којима
престаје Миљковићева ватра и почиње ништа. Оваквим варирањем мотива, када свако
ново појављивање захвата из опсега значења претходног, доводи нас до Миљковићеве
златокриле звезде којом се у песми Утва остварује јединство метафорички изведених

4
У песми Критика метафоре, песник објашњава: Две речи тек да се кажу додирну се/и
испаре у непознато значење/које с њима никакве везе нема.
5
Неки од таквих Миљковићевих стихова јесу: Треба се молити смрти за свој живот; У
глави се скрила мисао већа од главе; Непомичан си, зато те не могу стићи; Сви смо ми болесни од здравља;
Смртоносан је живот, ал смрти одолева…
6
Овај Миљковићев став треба упоредити са мишљењем Малармеа да је функција речи
могућност да будемо присутни у стварима, а да се при томе од њих до бесконачности удаљимо.

5
симбола златокриле и крилатице с почетка и краја, са заједничким исходиштем у
тужбаличком припеву (Удахнуо те камен крилатице). (Матицки, 1996)

Ништавило у Миљковићевој поезији указује на егзистенцијално обојено подручје у којем

се рађа песма. Неосимболистичка празнина у Миљковићевој поезији није одиста празна,
ствари у њој су биле, у празнини се открива њихова нова страна, невиђена дотад, а она
стара умире; ово ништавило је, дакле, испуњено. Управо су празнина, брисање
предметности и заборав кључне речи Миљковићеве поетике.

Празнина је једна од основних тема његове поезије7. Она је и простор у којем се ова
поезија одиграва, стиче се утисак да песник док пише непрестано гледа у празнину,
метафизичку, беспредметну, дематеријализовану празнину у коју усељава песму. Управо
су речи празно, празнина карактеристичне речи и симболистичке поетике. Малармеовски
сан о књизи која сажима свет у његовом одсуству Миљковић наставља тежњом ка поезији
која ће постати празнина што пева. Управо теме одсутности, празнине, ништавила говоре
о Миљковићевом односу према поезији која је ослобађање присуства ствари, која
симболизацијом постаје спиритуализација стварности. Одутност, празнина, ништавило
код Миљковића, дакле, нису празне, оне су неосимболички испуњене метафизичким;
празнина, дакле, није смрт.

Ипак, смрт остаје још једна од основних тема Миљковићеве поезије. Сама именица смрт је
готово најфреквентнија у његовом стваралаштву. У Поуци за остале Миљковић каже:
Људи су мртви а не смртни сунце ће/проћи и кроз наше очи неизмењено. Она се при томе
посматра као простор са оне стране, као испуњење и довршење песничке судбине.
Миљковић исказује извесну повезаност са смрћу, веру у смрт која је почетак, а не крај.
Тако можемо пратити његов осећај да је одређено жртвовање неопходно за поезију,
управо жртвовање песникове судбине, његовог живота и њихове подређености поезији.
Тако се могу разумети стихови попут: Целога живота речи су нас крале, из песме
Одбацивање сумње. Са оваквим схватањем смрти нераскидиво је повезано Миљковићево
схватање песме као силе која преображава и чак уклања песника, као снаге окренуте
против онога који је ствара; те је успех песме крај песника. (Тако Миљковић у Ариљском

7
Ми знамо да је од прошлости веће/све чега нема и што бити неће/и да свет овај празно
одјекује.

6
анђелу каже: Стваран је свет чија одсутност мирише/И цвета, а цвета већ одавно нема).
Из оваквих рефлексивних осврта у поезији и есејима Миљковићевим, видимо његову веру
у чистој, узвишеној сврси поезије, и смрти као уточишта бића.

Иза овакве употребе симбола и оваквог остваривања мотива у поезији Бранка Миљковића
стоји његово дивљење Валеријевој склоности замењивања непосредног говора алузијама,
као и угледање на Малармеове ставове о стваралачкој моћи језика. Мада се ослања на
ставове омиљених симболиста, Миљковић умногоме дограђује схватање песме; код њега,
симболи, осамосталивши се, постају универзални. Тако се у његовом песничком поступку
уочава превазилажење личног и појединачног у корист општег и универзалног (У туђем
смо срцу своје срце чули).

1.3. Загледаност у прошлост

Миљковићева поезија је у наглешеном дослуху са традицијом, како нашом, тако и

европском. Миљковић је можда више од свих неосимболиста био фасциниран традицијом,
фолклором и митом. Он је уочавао да без традиције нема савремености. Различита места
из традиција које је познавао уграђивала су се савршено у мозаик његовог песничког
простора, скривен иза непрозирних речи. Многе његове песме имају снажан подтекст.
Лирска дискусија са традицијом најуочљивија је у циклусу Седам мртвих песника, где је
свака од 7 песама посвећена пажљиво одабраним песницима: Бранку Радичевићу,
Његошу, Лази Костићу, Владиславу Петковићу Дису, Тину Ујевићу, Момчилу
Настасијевићу и Ивану Горану Ковачићу. Ове песнике Миљковић је одабрао према
специфичностима и одликама њиховог унутрашњег песничког приступа, према питањима
са којима су се суочавали у својој поезији.

Код Миљковића неретко наилазимо на интертекстуалност остварену лирском дискусијом

са деловима поезије, поетичким ставовима, мотивима и симболима других песника. Тако
Прво певање из збирке Ватра и ништа почиње певањем које отвара Данетеов Пакао:
Обрех се у мрачној шуми, стиховима са којима Миљковић увезује своје рефлексије и

7
доживљаје, своје бивствовање у том песничком простору. Циклус Четири песме о сну
почиње позивањем на Малармеове стихове: Ја после великог сна подузех пут тужан.8

Оживљавање мотива из наше народне и фолклорне традиције најуспелије је у циклусу

Утва златокрила, који је део збирке Ватра и ништа . У овом циклусу Миљковић је
оживео националне симболе дајући им готово универзално значење9. Сажето је у тим
стиховима готово целовито народно искуство, стваралачки поново прочишћено и
уграђено у Миљковићев мозаик симбола.

Када се говори о овом циклусу, често се истиче једна од његових значајнијих одлика −
Миљковић се окренуо симболима који постоје у нашој књижевности, али није бирао оне
главне, карактеристичне националне симболе, као што су гусле, Марко Краљевић, мајка
Југовића, цркве, манастири… Уместо ових, Миљковић је загледан у симболе који су
играли незавидну, често и незнатну улогу у нашој народној традицији − фрула, тамни
вилајет, слуга Марка Краљевића, мајка нејаког Јове Мрњавчевића, вила Равијојла…
Миљковић се, дакле, окреће од сцене на којој се одигравају највећи догађаји и где бораве
најзначајније личности наше народне традиције, и гледа у оне усамљене јунаке који су на
периферији памћења, далеко од центра, а затим од њих гради свој свет. (Самарџија, 1996)
У Утви златокрилој препознајемо поступак песничке деструкције, карактеристичан за
Миљковића, али и савремену поезију, када песник разбија неку целину, да би од њених
остатака изградио нову, сопствену целовитост. У овом циклусу једна од упечатљивијих
слика јесте Миљковићев приказ тамног вилајета. У приказивању овог простора Миљковић
се најпре угледа на песничке поступке Момчила Настасијевића. Следећи Настасијевића и
Попу10, Миљковић са њима формира нови лирски троугао који настоји да изгради нову
метафорику, при томе посежући за старим, древним у човеку, онога са чиме се долази на
свет. У том лирском троуглу значајну улогу играле су клетве, тужбалице, басме; и управо

8
Занимљиво је пратити остварење мотива сна у Миљковићевој поезији. Сан прати
стварање, он је река којом се од песме долази до смрти, посебан вид обитавања у песничком простору, сан је
код Миљковића почетно стање, метафизичка припрема и почетак пута песниковог (Тај сан је смели силазак
под тле/где слепе птице певају у тами). Ова веза између сна и смрти код Миљковића илустрована је и
стиховима из песме Дактил сна, где се сан повезује са обалом која је Миљковићев простор оностраног, О
нема шумо/ноћ где бесвесна почиње/да л снага ме слатка обали/ил ме сан мој опчиње.
9
Оваква универзализација симболичких значења и песничког искуства карактеристичан је
Миљковићев поступак; код њега појединачно по правилу постаје унивезално и опште.
10
Огледање по дубини националне меморије, које је Васко Попа започео, Миљковић је
продужио. (Петковић,

8
ту треба тражити порекло Миковићевих неосимболистичких виђења тамног вилајета, леве
обале, биља, звезде вечерњаче. У онострану, шуму без птица силазе само храбри. Тамо
Миљковић смешта реку чији ток раздваја живе од мртвих, односно дели предео постојања
на две тишине. Тамни вилајет налази се на левој страни, тамо где престају ватра и
збивање. Миљковић бира леву страну због њене симболике − она је управо обала
оностраности, где је и цвеће оноцветно11, то је обала која машта и до које се стиже само
стварањем. 12 И у песми Успаванка, мрви су са леве стране. Овај моменат повезује тамни
вилајет са једним од основних постулата Миљковићеве поезије, односно, са приказом
смрти као песниковом завршном тачком у којој се стиче сва његова поезија; али и са
мотивом Орфеја, који једини стиже у Хадово царство, управо захваљујући својој
уметности.

Осим симбола из наше традиције, Миљковић је, као изузетно образован и начитан песник,
често захватао из извора европске прошлости. Неосимболистичким жаром био је
заинтересован за мит, бирајући оне мотиве који су данас постали специфично обележје по
којем препознајемо Миљковићев стих. Тако је, филозофски образован, најпре посегнуо за
мотивом ватре, хераклитовски схваћеном ватром.13 Ватра има изузетну улогу у
Миљковићевом стваралаштву. Управо његова најуспелија збирка песама посвећена је
расветљењу ватре; ова збирка и носи наслов Ватра и ништа. Ватра је код Миљковића
почетак, промена, стваралаштво, жар покрета, све оно што живи и све оно што је живело.
О ватри песник говори на бројним местима у својој поезији, увек јако истичући њену моћ,
вредност и утицај: у Југославији он каже: Све што нема ватре у себи сагори; у Свести о
песми: Реч ватра! ја сам јој рекао хвала што живим; у Ариљском анђелу: Држиш у руци
ватру као да је/то нешто стварно; у Похвали ватри, закључиће: Ништа није изгубљено у
ватри/само је сажето.

11
По оваквој симболици и улози биља, Миљковић се приближава Настасијевићу.
12
Миљковић поезију схвата као напуштање стварности, кратак одлазак у онострано, које је
апсолутно песнички простор, са оне стране живота, где се жељено остварује.
13
У своме учењу о бивству, Хераклит, грчки филозоф из 540. г. п. н. е, каже да је, уколико
се слуша логос, лако сагласити се да је све једно, тј. вечно жива ватра. Овај свет исти је за све нас, није га
створио ниједан човек нити бог, већ је он био, јесте и биће, вечно жива ватра која се с мером пали и с
мером гаси.

9
Циклус живота и смрти, стваралаштва и тишине, почетка и краја, код Миљковића је
дијалектично поставњен у односу ватре и пепела:

Узмите шаку свежег пепела

или било чега што је прошло

и видећете да је то још увек ватра

или да то може бити.

Из грчке митологије Миљковић најрадије преузима мотив Орфеја. Директно укључује мит
о Орфеју у песмама које носе наслов: Триптихон за Еуридику, Орфеј у подземљу, Чини се
да Орфеја и Миљковића нераскидиво повезује мотив уметности. Уметнички подвиг
Орфејев, песма која отвара и врата пакла, умирује паклену звер, отвара могућност
немогућег, видно опчињава Миљковића, готово религиозног обожаватеља уметности,
човека који је све подређивао уметности и лепом. Орфеј за Миљковића јесте господар
ватре, он је Песник, насупрот бројним деструктивним силама, он представља стварање у
својој суштини. Миљковићев Орфеј јесте песничка снага, жудња за поезијом, моћ поезије
која може надваладти смрт. Тесно повезан са Орфејевом судбином у Миљковићевој
поезији је и мотив окретања као таквог, о којем је Миљковић често писао, сматрајући
поезијом не актуелношћу, већ сећањем које би песника, дато непосредно, могло
уништити. Освртање и сећање су у складу са самом природом песничког поступка
Миљковића, суочене и измирене са мотивом заборава14.Тако Миљковић подиже завесу са
једног новог погледа на песнички свет као онај свет који је иза песникових леђа (тако
песму Орфеј у подземљу песник отпочиње кобним упозорењем: Не осврћи се. Велика се
тајна/иза тебе одиграва). 15 У рефлексијама о миту о Орфеју Миљковић каже: Вештина
бити песник је у томе да он уме да се брзо и изненадно осврне на ствари које су иза њега
остале саме и заборављене.

14
Заборави, заборави сваког дана помало, пише Миљковић у песми Рондеа;
У Свести о забораву − Заборавом свет сам сачувао и чувам;
15
Ето то/ је тај иза чијих леђа наста свет/ ко вечита завера и тужан заокрет (Орфеј у
подземљу).

10
 1.4. Нема велике поезије без строге и одређене форме

Неосимболисти су непрекидно тежили усавршењу форме. Сам Бранко Миљковић форми

је давао примат над садржином, сматрајући језик примарном стварношћу.

Не плашим се да тврдим да осећање облика претходи песми: ту је ритам, искрсавају неке

риме, ту је идеја, али још нема речи. Дакле, песма не почиње песмама, као ни мисао, она
се завршава речима.

Миљковићева окренутост традиционалним песничким облицима произилази из његовог

схватања поезије, која настаје у писању кроз наметнута ограничења. Миљковићеви стални
песнички облици као што су: лауда, балата, рондел, пре његове поезије били су у српској
књижевности готово потпуно непознати. Ови облици имају заједничко порекло − потичу
из средњовековне синкретичке провансалске игре.

Другачијег је порекла употреба сонета у Миљковићевој поезији. Склоност ка сонетима

уочава се у његовој првој објављеној песничкој збирци, Ватра и нипта, где наилазимо на
34 сонета. У Миљковићевим сонетима налазимо на тзв. олакшани сонет, који је наслеђе
француских симболиста, са већим бројем рима него што је дозвољено. Његов поступак са
овим песничким обликом различит је по другим особинама, које произилазе из његовог
експериментисања графичким аранжманом. Миљковић стихове спаја у астрофичан низ,
катрене у једну, а терцине у други; пише или само катрене, или само терцине. Такође,
слободније поступа с начином римовања, пише тростихом. (Грдинић, 1995)

Посебан однос према традицији успоставља Миљковић песничком употребом сонетног

венца. Његови Трагични сонети показују утицај Прешерновог сонетног венца, одакле
Миљковић преузима риме и кључне речи од којих изграђује нов песнички свет. И у овом
поступку, дакле, уочавамо карактеристично обележје Миљковог песничког поступка −
стваралачка деструкција преузетог из које израста песма нових, знатно већих могућности.

Миљковић је стварао и сопствене, ауторске облике (у циклусу Утва златокрила). Готово

све песме циклуса имају 16 стихова, а римоване су катренски, употребом укрштене,
укрштене и обгрљене риме, и, ређе, употребом укрштене риме са слободним поступком у
римовању. У облике иновативне за српску поезију убраја се и Миљковићева Паралелна

11
песма из циклуса Похвале, објављеном у збирци Ватра и ништа. Стихови у песми
распоређени су у две колоне које деле исти завршетак. Песма се може разнолико читати:
сваки стубац посебно или интегрално, па се тако у једној остварују три песме. Овакве
песме зову се стихотворним играчкама, а карактеристична су појава за књижевност
европског барока. (Грдинић, 1996).

Значај који је придавао форми Миљковић је објаснио у свом есеју Поезија и облик, где је
навео поетичке ставове које је доследно примењивао у пракси. Највећу пажњу у овом
есеју Миљковић поклања формалном уређењу песме: Одговарајућом формом се сједињују
најразличитије алузије и утисци, несувисли појмови и значења у једну неразлучну целину.
Без строго одрешеног нема савршености, јер нема убедљивог почетка и краја, нема
довршености.

12
 2. Закључак

Остваривање неосимболистичке поетике у поезији Бранка Миљковића није овим

исцрпљено. Ипак је, по речима Милана Данојлића, Миљковић био неосимболиста по крви
и дисању, а читава тајна Миљковићеве поезије још увек није откривена, мада дуго
заокупља пажњу истраживача својим високим уметничким вредностима. Ова поезија нам
још увек није доступна до своје крви, она остаје широко и разноврсно испуњена празнина
која пева, пламен који не постаје ништа мање од пепела, онострани предео поезије за
храбре, и даље недовољно откривен.

Неосимболизам био је за Бранка Миљковића више од покрета, он је био његова стварност,

оквир према чијим је димензијама песник мерио своју поезију, мада га је она умногоме
прерастала. Неосимболизам био је Миљковићево ступање на сцену наше књижевне
уметности, група сродних којој се припада, веза између традиционалног и савременог,
папир на коме се исписују рефлексије, форма у коју стаје једна изузетна песма, оживљени
мит; то је пар крила којима поезија смело лети високо у стварност.

Зато је анализа неосимболистичких елемената његове поезије тешка и лепа, као дуго
пробијање кроз шуму све до оне стране, где се једно сусреће, преклапа са другим, једно
проистиче из другог, и остаје сродно и повезано и на оним местима која нам делују као
прекиди у низу. И на тим местима парадоксално остаје истинито, неречено чујно, а
непрозирно постаје разумљиво.

13
Литература:

Брајовић, 1996: Брајовић, Тихомир: Од метафоре до пјесме; Поезија и поетика Бранка

Миљковића, зборник радова;

Грдинић, 1996: Грдинић, Никола: Стални облици песме у поезији Бранка Миљковића;
Поезија и поетика Бранка Миљковића, зборник радова;

Јовановић, 1996: Јовановић, Александар: Певање као превладавање страха од празнине

(Море пре него што усним); Поезија и поетика Бранка Миљковића, зборник радова;

Јовановић 1994: Јовановић, Александар: Поезија српског неосимболизма: историја једне

осећајности;

Матицки, 1996: Матицки, Миодраг: Миљковићев симболизам ′оностраног′; Поезија и

поетика Бранка Миљковића, зборник радова;

Микић, 1996: Микић, Радивоје: Миљковићева концепција нејасности у поезији; Поезија и

поетика Бранка Миљковића, зборник радова;

Миљковић, 1960: Миљковић, Бранко: Ватра и ништа, Београд;

Петковић, 1996: Петковић, Новица: Инверзија поезије и поетике, Поезија и поетика

Бранка Миљковића, зборник радова;

Самарџија, 1996: Самарџија, Снежана: Тамо где почиње заборав (Утва златокрила
Бранка Миљковића и усмена традиција); Поезија и поетика Бранка Миљковића , зборник
радова;

Шулић, 1996: Шулић, Милослав: Архетип и песнички доживљај (Ариљски анђео), Поезија
и поетика Бранка Миљковића, зборник радова;

14
Садржај:

1. Увод………………………………………………………………………1
2. Елементи неосимболизма у поезији Бранка Миљковића……………..2
2.1. Песма која пева о себи……………………………………………2
2.2. Затамњеност израза……………………………………………….4
2.3. Загледаност у прошлост…………………………………………..7
2.4. Нема добре поезије без строге и одређене форме……………..11
3. Закључак…………………………………………………………………13
Литература……………………………………………………………….14
Садржај…………………………………………………………………...15

15