O PESMAMA . . .

"Poemu Prva ljubav napisao kad sam bio prvi put u životu zaljubljen. Činilo mi se tada: u beskonačnost, u
nedogled. Sasvim sam siguran da nikad neću napisati knjigu o drugoj ljubavi, jer druga ljubav ne postoji.
Postoji samo prva ljubav i nijedna više. Kad se čovek zaljubi drugi put, mora onu prvu ljubav da izbriše kao
da nikad nije postojala i da ta druga postane njegova prva ljubav.

To nije kao u školi: idem u drugi, treći, sedmi razred. I sedma ljubav mora biti prva ako je prava. Sve ostale
se brišu. Ja to naročito govorim zbog devojčica, u ime nas muških. Devojčice nas muškarce slabo poznaju.
Mi smo nežni, osećajni i često vrlo tužni kad primetimo da se neka od njih zaljubila u nas dvadeset četvrti
put, a večito nas upoređuje sa nekim ko je bio šesnaesti ili osmi.

Zaboravite da brojite. I dvadeset četvrta ljubav mora biti prva, ako je prava.

I kad se jednom u dubokoj starosti sretnemo u nekom domu penzionera, pa pred Novu godinu ili neki drugi
praznik odigramo zajedno jedan valcer ili tango i zaljubimo se jedno u drugo 3681. put, neka i to bude samo
prva ljubav i nijedna više." [Miroslav Antić]

Plava zvezda je pesma u kojoj se pesnik direktno obraća čitaocu i govori mu da postoji neka čudna plava
zvezda u životu svakog čoveka i da svako ima svoju plavu zvezdu koju mora sam pronaći.

Plava zvezda sadrži sve ostvarivo i neostvarivo, sve ono što se voli i o čemu se sanja. Ona je prisutna i u snu
i u javi, ali se može videti i čuti samo kada se zažmuri i kada se zaspi. Snovi su čudesni i u njima je sve
moguće. Zato treba sanjati i u snovima tragati za svojom plavom zvezdom. Ona sigurno postoji negde
daleko, među drugim plavim zvezdama i čeka da je neko pronađe. Plavih zvezda ima mnogo, jer svako ima
svoju plavu zvezdu i mora baš nju pronaći. Ako zvezda nije dovoljno plava, onda ona nije prava i tada mora
lepše da se spava, da se sanja, da se traži neka nova zvezda, ona prava. A zašto je zvezda baš plava? Zašto
nije žuta ili bela? Plava je kao nebo, taj daleki beskrajni horizont, jer je ona negde daleko i nije je lako
pronaći. Da bi se našla prava, plava zvezda mora da se dugo luta, dugo traži, da se ode i na kraj sveta, do
beskraja. Trud je veliki, ali nagrada je još veća. Kada neko pronađeš svoju plavu zvezdu, on dobija vernog
sapitnika koji sa njim korača kroz život i pomaže mu da pronađe pravi put. Tek kada je pronađe sazna šta
ona znači, jer do tada ona je samo jedna velika tajna koju treba otkriti.

Plava zvezda je simbol snova i mašte, nade i želje da se ostvari neka ideja u budućnosti. Ona je tajanstvena
zvezda vodilja u životu svakog čovjeka, zvezda koja ga uvek prati i pomaže mu da dođe do željenog
cilja. [Boske, decembar 2009]

"Plavi čuperak je najpopularnija knjiga pesama Miroslava Antića. Ovom knjigom on je osvojio, za dečiju
poeziju, novo tematsko područje. Ljubavne pesme u dečijoj poeziji dugo su zaobilažene i smatrane
neprikladnim za ovaj uzrast. Pokazalo se, međutim, da ova tema upravo pogađa najživlja osećanja mladih i
najtananija sećanja odraslih." [Vladimir Milarić]

"Kada se pojavio 'Plavi čuperak' (1965), postalo je jasno da uvodeći motiv ljubavi u poeziju za djecu
Miroslav Antići nema prethodnika, da je on rodonačelnik ustreptale pjesme koja otkriva nježni i tajanstveni
prostor dječje intime.
Plavi čuperak je među mladima odavno postao sinonim ljubavi i simbol đačkog doba. Već u samom
naslovu pesnik je ljubav nagovestio kao veliku nepoznanicu života, koja je definisana kao tajna, strepnja i
izazov. Taj period đakovanja u kome se polako odrasta i skoro neosetno napušta svet detinjstva, dečaci i de-
vojčice doživljavaju sa pomešanim osećanjima radosti i sete, pritajenih želja i erotskih snova. Zato je i njiho-
vo ponašanje neobično, praćeno čestim promenama raspoloženja, emotivnim ekscesima i naglim reakcijama.
Antić je u ovoj pesmi ostvario kompaktnu lirsku sliku, koja se kristališe na kontrapunktu dijaloških i mono-
loških elemenata. Promenljivi ritam i mozaički spoj deskriptivno-narativnih segmenata pojačavaju asocija-
tivni tok dijaloga koji se razvija u kulminativno jezgro ispovedne i emotivne poente. Iako samo nagoveštena,
ljubav u ovoj pesmi predstavlja poseban tematski sloj. U skladnoj lirskoj kompoziciji, satkanoj korelacijom
mozaičkih detalja, Antić je diskretno i nenametljivo ostvario neponovljivu apoteozu đačke ljubavi, i otvorio
pesničke horizonte kojih ranije nije bilo, praveći radikalan zaokret na planu tematske i estetske konkretizaci-
je odabranih poetskih sadržaja. Pritom valja naglasiti da se on u svojim pesmama nije u potpunosti oslobo-
dio tradicionalnih pesničkih modela koji sadrže zvuk i boju folklorne poetske ornamentike (Konsultovana
kritička razmatranja u: Milinković, 1999: 212 — 213).

U pesmi Plavi čuperak pesnik peva o prvoj dečačkoj zaljubljenosti ili, bolje rečeno, šta se sve dešava u duši
zaljubljenog dečaka i kako se ta zaljubljenost pokazuje pred drugima. Nekome sa strane to može da izgleda i
smešno, ali ne i onome ko burno doživljava svoju prvu dečačku ljubav.

Plavi čuperak je samo jedan detalj koji krasi devojčicu. On je najistureniji i najvidljiviji. Sve što je vragola-
sto, sav šarm i lepota kao da su u tom čuperku. Jedan dečak je opsednut upravo tim "plavim čuperkom". On
je sada njegova preokupacija i bez njega sve gubi smisao: i škola, i razred, dan i noć. Sve što misli i oseća on
vezuje za plavi čuperak. Od svega na svetu on mu se najviše dopada.

Pesnik o zaljubljenom dečaku ne peva kao neko koji posmatra sa strane i misli u dečakovo ime. On tako
stvara pesmu da je čitalac doživljava kao ličnu ispovest samog dečaka pred svojim prijateljem. Sada je to
ispovest o ličnim jadima. Iz "ispovesti" saznajemo da "plavi čuperak" pripada devojčici Sanji iz šestog "a".
Dečak je, dakle, zaljubljen u plavokosu Sanju. Na osnovu čega se to može zaključiti? Prvo, po tome što u
svakom trenutku i na svakom mestu misli samo na jedno — na "plavi čuperak". Drugo, kada se neko zaljubi
u nekog, onda se povlači u sebe. Više nije bezbrižan i veseo. Odjendom se uozbilji. Ozbiljnost je u celom
njegovom držanju i u izrazu lica ("pa se umudriš / udrveniš"). I ne samo to. Zaljubljeni se često i zacrveni od
nekog stida, naročito ako se sazna za njegovu tajnu.

Šta se još dešava zaljubljenom? Po onome što on zna, zaljubljeni počinje da gricka nokte, da krije lice i, s
vremena na vreme, "plavom čuperku" (devojčici) šalje ceduljice. Učenje sve više zapostavlja. A kad počne
da uči, onda je to nesređeno i sve haotično. U glavi se sve meša: činjenice iz istog predmeta i raznih oblasti,
ono što greba n ono što ne treba znati. Mešaju se istorija i fizika, matematika i geografija, sport i note. Tako
jedan "plavi čuperak" može da napravi čudo u nečijoj glavi, a od pravog junaka "tunjavka i nespretnjaka".
(Konsultovana kritička razmatranja u: Đorđević, Petković, 2000: 150 — 151).

Ono što osvežava svaku pesmu tog, danas već legendarnog Plavog čuperka, jeste nijansa nežnosti, ton slut-
nje, drhtaj tajne — stalna pomisao da se začeto osećanje ne razgoliti a ipak oseti. U sazvežđu tih osećanja,
Antić peva svoje stihove iz antologijskih pesama, kao što su Najljubavnija pesma, ili pesma Snovi, kojoj ne
uzmiče ni čelna Plavi čuperak, u kojoj počinje drama zbunjenosti pred plavim i maglovitim osećanjem, a
ipak jasno raspoznatljivim dešavanjima:

"Pa učiš — pi sve koješta učiš.

Izmešaš rotkve č romboide,
Izmešaš note i piramide,
Izmešaš leptire i gradove
I sportove
I ručne radove
I tropsko bilje i stare Grke
I lepo ne znaš šta ćeš od muke..."

Jer sve je u vrtoglavici senzibiliteta koji se oseća, ali ne poznaje, sve je vrućica duševnog nemira, i vatromet
želja, i plamen otimanja, i izgubljenost kojoj nema granice:

"Sad vidiš šta je čuperak plavi

Kad ti se danima mota po glavi,
Pa od dečaka — pravog junaka
Napravi tunjavka i nespretnjaka."

Pa ipak, za taj trenutak radosti i milja, kako bi rekao pesnik, za to ludilo nad ludilima ljubavi — sve bi se
dalo, i ništa nije teško i mučno: sve je pesma i sve je divno. san u javi, i java u snu:

"Divno je kad se u nama neko čekinje javi,

Pa se od toga na usni nešto rumeno isplete
I nešto graorasto i zeleno u glavi..."

U pesmi Miroslava Antića detinjstvo raste i nestaje. Ono se pretače u mladenaštvo i biva novo doba mišlje-
nja i osećanja. Iz sobe gde se započinje igra kao vid dodira sa svetom, nestaju i zaboravljaju se igračke: više
ne važe pravila igre sa lutkama i olovnim vojnicima, a počinje san, ljubavna agonija i hoće se nekud, u park,
prirodu, među trave i jesenje lišće (Konsultovana kritička razmatranja u: Marjanović, 2001: 216 — 217).

Deo teksta preuzet sa bloga Predraga Spasojevića