XXII Интернационални научни скуп

Стратегијски менаџмент и системи подршке одлучивању у

стратегијском менаџменту

19. мај 2017, Суботица, Република Србија

Зоран Катанић Снежана Тодосијевић

Универзитет у Приштини, Висока Лазовић
економска школа Пећ у Лепосавићу Економски факултет Приштина
Лепосавић, Република Србија Косовска Митровица, Србија

ЗНАЊЕ И УПРАВЉАЉЕ КАО ТРАЈНА ПЕРСПЕКТИВА

Апстракт: Уласком у еру електронских рачунара, настале су многе нове научне дисциплине. Техничко
технолошки изазови због повећања нивоа флексибилности добијају карактеристику универзалне дифузије.
Развијена је теорија одлучивања, теорија игара. Догодила нам се кибернетика и интернет. Развијена су
истраживања у области теорије предсказања што је довело до опредељења на истраживање утицаја знања и
вештина која се по том основу стичу на квалитет управљања. У раду ћемо утврдити да научно истраживачки
потенцијали с једне стране и ниво организованости корисника тих потенцијала с друге стране представља
основицу развоја економије засноване на знању.
Знање је функција образовног процеса који се одвија у континуитету. Постоји и деловање по основу закона
заборава, али се количина знања и квалитет непрекидно увећавају, чиме се стварају претпоставке за
побољшање нивоа квалитета управљања. Прилив новог знања богато надомешћује процес обезвређивања и
заборава.
Као циљ овог рада поставили смо истраживање процеса сазнавања и увећања знања и његов утицај на
подизање квалитета управљања. Управљачка технологија је најстарија технологија а она је кључ свега па и
пословног успеха.
Хоризонти знања проширили су и обогатили интелектуалну климу што је погодовало развоју дигиталне
економије и настанку економије засноване на знању. А да ли су само знања из економије погодовала развоју
економије знања? Вратимо се целини. Дошло је до усмеравања преко оштрих семантичких препрека међу
струкама, на изградњу што ефикаснијег интердисциплинарног научног метода управљања комплексним,
стохастичним системима и на развој опште теорије управљања и комуникација.
С тим у вези, методолошки аспекти рада полазе од третирања целовитог приступа на бази функције циља, уз
уважавање одређеног степена интердисциплинарности и развојности, управо због чињенице да у условима
размрвљености знања неопходним се појавила потреба за његовим обједињавањем.
Економија заснована на знању се остварује позитивном комбинацијом аналитичко истраживачких метода из
разних научних области. Ради се о процесима преобликаовања научне мисли.
Једноставна је чињеница да човек најдуже остаје у процесу рада – репродукције. Третирање и улагање у људе
и знања као хумане инвестиције, као људски капитал, као фактор повећања људске продуктивности доминира
и данас у економској теорији образовања. Доказано је да одлучујући фактор у подизању стандарда није
капитал већ образовање. На бази ових ставова истичемо да је први корак у детерминисању приоритетних
будућих понашања фирме детерминанта профила постојећег понашања људи у организацији који поседују
знања. Постојеће знање је основа понашања и стартна позиција за иновативно и креативно реаговање на
изазове будућности. Одређивањем приоритетног понашања, уствари настојимо да дефинишемо жељене
приоритете односних типова понашања како је одређено циљевима фирме. Циљеви које дефинишемо морају
бити у складу са сваким типом понашања. Флексибилност циља значи, усмеравање фирме на брже одговоре
на необичне поступке и повољности, док разноликост циља значи раздвајање фирме на начин који умањује
њену стратешку рањивост.
Поруке рада биће садржане у чињеници да са наступом научних достигнућа наступа процес стандардизације
и кодификације и знања и производа, што би требало да олакша приступ доминантним технологијама и базама
знања. Наступом информатичких технологија са карактеристикама универзалне дифузије ушли смо у
дигитални свет, свет рада, знања, програмирани свет будућности. Упопредо наступа и глобализација као израз
силе и моћи. Знање и моћ једно друго стимулишу иако делују са аспекта људског хуманиорија
супротстављено.

Кључне речи: знање, управљање, наука, будућност, фирма.

KNOWLEDGE AND MANAGEMENT AS A PERMANENT

PERSPECTIVE

Abstract: Entering the era of electronic computer, the applied mathematics and operational research were created,
cybernetics was inaugurated. The internet has emerged. Research in the field of theory predictions, whose forerunners
were Norbert Wiener and Julian Bigelow, have oriented us towards this approach to the concept of work.
Horizons of knowledge have been expanded and enriched the intellectual climate, which was conducive to the
development of the digital economy and the emergence of knowledge-based economy. Has only knowledge of
economy favored the development of the economy knowledge? Let’s get back to the essence. There was a way over
sharp semantic barriers between disciplines aimed at building a more efficient interdisciplinary scientific method of
managing complex, stochastic systems and the development of the general theory of management and communication.
Smith, Man, Ricardo, Marshall, Samuelson, Tinbergen, Strumilin, Denison and Galbraith have rightly pointed out that
education, incorporated in the labor force, is a direct force of society and the decisive factor of economic and social
development.
However, besides the indicated economic functions of education, Kums, Goodman, Nordstrom, For, Green, Herrera,
Lopes, Schreiber, Kadura, Furastie, Landa, Klose, M'Bow, Pikerinig, Notkin, Strumijin, Denison, Schultz and other
foreign theorists, as well as Pečujlić, Savićević, Bezdanov, Macura, Han, M. Marković, Šoškić, Trklja, and other
domestic scholars, have emphasized the futuristic challenges of scientific and technological revolution for education.
The simple fact is that man remains the longest in the process of work - reproduction. Treatment and investment in
people and knowledge as a human investment, as well as a human capital, as a factor of increasing human productivity
continue to dominate nowadays in the economic theory of education. Clark has proved that the decisive factor in
raising standard is not capital, but education. Marx had pointed out to the social benefits from investment in education,
whereas Smith had once launched the idea that an educated man is a kind of expensive machines, that makes a profit
and has its own costs, while the Lotka, Engel, Farr and Dublin later emphasized that man (educated) should be
included in the concept of capital. Based on these opinions, we want to point out that the first step in determining the
priority of future behavior of company is to determine existing behavior profile. By specifying a preferred behavior, in
fact we try to define the desired priorities of the respective types of behavior as defined company goals.
The objectives that need to be defined have to be in accordance with each type of behavior. Flexibility of objective
refers to directing the company to respond quickly to unusual procedures and benefits, while the diversity of the
objective refers to the separation of the company in a way that minimizes its strategic vulnerability.
The next step is the selection of specific behavior priorities created as a form of reaction to dependence on the
environment of the company. While the company was under the control of their environment, the turbulence was low,
whereas predictability and required behavior were high. But as the company lost control, turbulence has begun to rise
and the environment has become unpredictable. The environment significantly determines the performance
characteristics of the factors that are essential for the success and survival.
With the advent of scientific achievements, process of standardization and codification of knowledge and products has
emerged. Emergence of information technology with the characteristics of the universal diffusion has taken us into
digital world, the world of work, knowledge, and programmed world of the future. At the same time, globalization has
emerged as an expression of force and power. Knowledge and power stimulate each other, even though they seem to
be opposed from the humanioria point of view.

Key words: knowledge management, science, future, company.

1. УВОД

У модерном свету али и кроз историју људске цивилизације показује се да је управљачка технологијха
најстарија и да се јавља као кључ свега па и пословног успеха. Инкорпорирајући знање и непрекидно се
развијати у континуитету, јер скоковит раст и развој није иманентан људском друштву и његовим
достигнућима, управљачка технологија је настала много пре механичке, енергетичке и информатичких
технологија. Друга је ствар зашто нам се кроз историју континуитет кидао и зашто нас је сећање напуштало.
Рушилачка дејства у природи по правилу су доводила до прекидности у расту и развоју али и у примени
управљачких технологија. Наступа инвазија знања после сваког природног регреса и обезвређивања
достигнутог: поплаве, земљотреси, пожари, ратови и др.

448
Редослед настајања појединих врста технологија сагласан је редоследу настајања механичке, енергетичке и
информатичке машине а то је и редослед ослобађања човека и подизања нивоа његове еманципације.
У раду доказујемо да су квалитет знања и вештина управљања као људска достигнућа и као оставштина за
будућност у суштини подлога људске перспективе.
Наука која производи знање било намеравано или се оно ствара аутономно, производи научне информације које
се удвајају сваких дванајест година. Наука расте по закону експоненцијалног раста. (Todosijević i sar., 2016: 108)
Из позиције филозофског и историјског гледања, диференцијација науке која се догађала, није ништа друго до
кретање сазнања од реалног конкретног ка апстрактном, док интеграција науке представља уздизање научног
сазнања од апстрактном ка конкретном у мисли на плану науке у целини.
Интердисциплинарност упућује на интеграцију наука. Остарује се повезивање научних дисциплина у једну
научну целину и што је у суштини дијалектички процес. Тај процес постаје све шири и све дубљи. Појављују се
нове научне дисциплине које не повезују две до три, већ читав низ дисциплина. Кибернетика се појавила
захваљујући процесу уједињења знања у изучавању стварности са једног одређеног достигнутог нивоа или
тачке гледишта. Потпуно различите појаве и процеси изучавају се из позиције управљања сложеним
динамичким системима, апстрахујући разне форме постојања и кретања материје. Управо захваљујући овој
чињеници, кибернетика (иако многи тога нису свесни) нашла је широку примену као метод у највећем броју
научних дисциплина.
Идентичан став можемо заузети и за нучнну дисциплину тесно повезану са кибернетиком, теорију
информација, која се појавила на основу изучавања низа различитих процеса из позиције структуре,
преношења, примања, обраде, чувања, дистрибуције и преображаја информације. На основу теорије
информација нужно нам се намеће и теорија осцилација која изучава разне механичке, физичке, хемијске,
биолошке појаве и процесе са аспекта осцилаторног феномена. Прецизније речено, ова научна дисциплина
проучава опште особине осцилаторних појава без обзира на њихову природу. Постоји аналогија са настанком
теорије система и из ње изведеног системског приступа развојној проблематици.
Остварен је процес приближавања природних и техничких наука са једне стране и друштвених наука са друге
стране. Захтеви еволуције друштва изазвали су развој природних и техничких наука, што је у суштини веома
важан елемент друштвеног развоја изучаваног у оквиру посебне научне области друштвених наука. Као такав,
развој природних и техничких наука улази у предмет друштвених наука.
Успостављајући везу између природних и техничких наука са друштвеним наукама ми се уствари не
ограничавамо на теоријско разматрање међувеза и укупне сазнајно научне испреплетености. У неким
природним наукама са људском индивидуом – антропологија, психологија, медицина... долази до
конкретизације и однос са природним наукама постаје тесан. И антропологија и психологија и медицина,
односећи се на човека, немају само социолошку већ и биолошку димензију.
Објективно тумачећи теоријске димензије научних сазнања и њихову практичну димензију, ми у суштини
правилно заступамо тезу о интеграцији наука, чиме се доприноси развоју научних делатностиа, научних
истраживања, производњи кадрова за науку, што свет знања и разумевања чини богатијим и сврсисходнијим.
Више знања и мање неповерења јавља се као формула напретка и опстанка људске цивилизације. (Todosijević,
2010: 10)
Полазимо од чињенице да су раније филозофија и историја науке, изучавали науку као систем знања изражен
појмовима, као развој ових појмова, стварањем науке о науци, да би се на науку почело гледати не само као на
систем знања, већ и као на форму делатности.
Није спорно да наука постоји од пре три миленијума, али је чињеница да научно изучавање науке почиње тек
од средине двадесетог века, да би замах био постигнут деведесетих година прошлог века.
Као услове који су допринели развоју науке о науци наводимо следеће:
1. Довљна ширина и разноврсност савремене науке које омогућују њено истраживање применом статистичких
метода;
2. Богат материјал акумулиран у току историјског развоја науке који дозвољава одређивање фундаменталних
момената у развоју науке и њихову систематизацију;
3. Могућност упоређивања и дефинисања како фактора који фаворизују тако и фактора који коче развој науке;
4. Могућност организовања, у садашњим условима, експеримената који се тичу организације, планирања и
финансирања науке.“ (Mikulinskii et al., 1966: 27) Неопходним се показује да разликујемо дисциплине које
истражују претежно унутрашње биће науке где спадају историја, методологија, логика, психологија науке,
истраживање истраживања, теорија организације и управљања научно истраживачким радом. Са друге стране,
социологија, економика, политика науке и научног истраживања, представљају дисциплине које се баве
спољашњим бићем науке, односно законитостима у њеном развоју као и са њеним везама и потенцијалним
интердисциплинарним повезивањем са другим друштвеним подсистемима. (Tomin, 1974: 19)
Системи управљања и управљачке технологије на достигнутом степену свог егзистирајућег деловања, то што
јесу, дугују научним достигнућима и овладаним вештинама у имплементацији знања – сазнајних вредности.

449
2. ОБРАЗОВАЊЕ – РАЗВОЈНЕ ТЕНДЕНЦИЈЕ

У току свог историјског развоја, прво самоучећи на основу догађаја који су се догађали и понављали, те као
законитости усвајали памћењем или начином природног чувања и обнављања, дошло је до акумулације знања.
Постојеће и усвојено знање увек се јавља као стартна позиција за стицање нивих знања. Нешто не може
проистећи из ничега. Нечему увек нешто претходи. Онда се догодила писменост и развој школа и образовног
процеса. Човек најдуже остаје у процесу репродукције а процес његовог преображааја, еволутивно посматрано
је и дуг и тежак а сазнајно и леп и горак.
Образовни континуитет и свет знања, без обзира на историјске деструкције и сметње налазио је начине за
очување континуитета. Ни све забране, ломаче, инквизиције нису могле да зауставе прогрес у учењу и
напредовању људских цивилизација. Питање прогреса увек се поставља на нивоу његовог достигнућа!? Ново
или старо. Увек постоје снаге које су за и регресивне снаге које су против. Стање еквилибријума не може дуго
да траје. Због отпора према прогресу настаје рушилачко дејство промене изазване прогресом. Што је отпор
прогресивним променама већи то је рушилачко дејство наступајућег прогреса и промена које изазива јаче, веће,
па је и обезвређујућа снага новог у односу на постојеће доминантнија. И у техничким системима можемо
поставити питања еволутивности, јер и техника не егзистира изван друштвеног система у коме је поступност у
развоју доминантна и да није могући скоковит раст и развој осим у случају природних непогода и друштвених
катастрофа (поплаве, пожари, цунами, земљотреси, ратови, епидемије и др).
И данас, на достигнутом степену развоја, питање развоја се поставља и ставља на пиједастел моћи и
узвишености који има образовни систем једног друштва. Обезвредити образовни систем у суштини значи
обезвредити будућност једног друштва – обесмислити га.
Савремено образовање захтева промену парадигме. Нема државе на планети која не реформише свој образовни
систем. Први разлог за промене у образовном систему је економске природе. То значи да нам је потребно такво
образовање које ће долазећим поколењима омогућити опстанак у економији 21 века. Скоро да данас није
могуће предвидети ни како ће се долазеће дигиталне економије понашати у наредних пет минута а трврдњу за
овај став налазимо у настанку текуће економске кризе која траје. Други разлог за промену процеса и садржаја
образовања је културне природе. Потребно је у долазеће генерације усадити културни идентитет који ће
осигурати да се културни ген наше заједнице са долазећим генерацијама преноси у будућност, стим да
истовремено будемо и учесници глобализације на равноправној основи као равноправни партнери. Питање се
увек поставља у односу на садашњи тренутак – како даље? Проблем произилази из чињенице да желимо да
продремо у будућност на основу онога што смо радили у прошлости и на тај начин у суштини постижемо
отуђење долазећихх генерација од школе, јер у овом тренутку на бази карактеристика амбијента деца, ђаци,
студенти и не виде смисао школе и чему она служи. Када смо ми ишли у школу говорили су нам да ствари
функционишу овако: ако будеш марљив постићи ћеш успех. Кад завршиш факултет добићеш добар посао.
Данашње генерације у то не верују. Било је и других демагошких полазишта учи и заврши школу да се не
мучиш!?
Неки су схватили, скоројевићи и недоучени, да је ипак боље имати диплому него је немати. Ништа тако не
уништаава вредносни образовни процес једне нације као инфлација диплома које у суштини не вреде ништа јер
немају покриће у знању. А без знања и квалитета управљања нема нам жељене перспективе. Друштво се креће
ка хаосу који је једини апсолутан. Међутим ни диплома више није гаранција за запослење чиме се решава
егзистенцијални степен личног задовољства као старт у потенцијалном напредовању. Инфлацијом диплома
снижени су стандарди а историјска је и цивилизацијска континуитетна тенденција да образовни стандарди се
морају подизати, бити већи. У цивилизованом свету, који непрекидно поставља, исправља и мења своје
матрице вредности, здравље нације и образовање су увек на месту број један и на месту број два. Образовни
систем који данас имамо осмишљен нам је у неком другом давном времену, а онај наметнути као рецептура,
који покушавамо да спроведемо није иманентан нашем менталитету јер је дошао као магистрални лек без
неколико структурних компонената па због тога и не производи скоро никакво дејство у смислу пожељног
квантума знања и квалитета. Изостала је адекватна цивилизацијска реакција друштва пре чињенице – државе
као његогог заштитника и нужно смо ушли у образовни хаос и неизвесност.
Култура просветитељства и индустријске револуције је историјска прошлост. Револуционарна идеја је била,
после верских школа које су се плаћале, образовање за све и бесплатно. Али и ту су се догађала декадентна
понашања а све у симетрији са структуром друшног система. Идеја државног образовања почива на два стуба:
економском и интелектуалном и способностима њихове мобилизације. Уместо „уличних информација“
друштву и генерацијама које ће се школовати потребне су информације из школе – знање. Да ли
стандардизована тестирања умањују креативност и способност интелектуалног продора појединаца или
генерација? Шта је са ослобођеном иницијативом која мора бити наклоњена талентима? Да ли је интерес да се
стварају генерације просечњака и да ли нам је потребан подстицај за знање или солидарност са незнањем и
назадовањем. Чињеница је да „нема апсолутног прогреса без релативног регреса“ (Todosijević, 2010: 305), али
то није људски одговор на људско питање. Бежећи од проблема и чињеница ми их уствари увећавамо и
потврђујемо. Треба им поћи у сусрет и то је одгонетка за њихово разрешење.

450
Смитх, Ман, Рикардо, Маршал, Самјуелсон, Тинберген, Струмилин, Денисон и Галбрајт су с правом истицали
да је образовање, инкорпорирано у радној снази, непосредна снага друштва и одлучујући чинилац економског и
друштвеног развоја.
Међутим, Кумс, Гудман, Нордстром, Фор, Грин, Херера, Лопес, Шрајбер, Кадура, Фурастије, Ланда, Клосе,
М'Бо, Пикериниг, Ноткин, Струмилин, Денисон, Сулц и др. инострани теоретичари, те Печујлић, Савићевић,
Безданов, Мацура, Хан, М. Марковић, Шошкић, Тодосијевић, Тркља, и др. домаћи теоретичари, поред
назначене економске функције образовања, истичу и футуролошке изазове научно-технолошке револуције за
образовање. Маркс је, указао на друштвену корисност од улагања у образовање а Смит је својевремено
лансирао идеју да је образовани човек једна врста скупе машине, која доноси профит и има своје трошкове, док
су Лотка, Енгел, Фарр и Дублин касније истицали да човек (образовани) треба бити укључен у концепцију
капитала. Реч је о логичким методама истраживања и о дијалектичком процесу диференцијације и интеграције
науке и знања са процесима преобликовања материја које опет усмерава човек производним и другим
процесима соспствене умешности (Ristić, 2001)..
Еволуција научног сазнања пролази кроз две етепе. У првој етепи полазећи од реалног конкретног, оно
формулише једноставне, опште апстракције, док у другој етапи полазећи од ових апстракција, синтетизујући
их, сазнање успева да путем мишљења репродукује конкретну реалност у противуречном јединству њених
одредаба. Будући да успева да одрази дијалектичку суштину ствари и појава, друга етапа представља
фундаменталну етапу научног сазнања. Сазнајни процеси одређују начин нашег понашања, креативност,
иновативност и спосбност одлучивања. Није знање оно што му је подлога незнање а питање се увек поставља:
да ли знамо оно што треба да знамо или ће селекцију уместо човека радити природа по логичком аутоматизму
њеног равнотежног функционисања. Знањем ми уствари овладавамо законима природе и вршимо нихово
пролагођавање методаама и техникама имплементације и на тај начин, применом управљачке технологије човек
се „ослобађа од судбине“ и у стању је да дефинише и пројектује жељену будућност.

3. ЗНАЊЕ И ИНТЕЛЕКТУАЛНА КЛИМА

Постоји много приступа у тумачењу феномена знања, његовог развоја, увећања и обезвређивања. Сагласност
постоји око чињенице да скоковит раст и развој није могућ и да је поступност неизбежна. Ништа тако не
изазива промене и ништа тако не доприноси убрзању промена као ново зање. Оно се не може трансплантирати
али се може стећи и стицати у континуитету. Перспектива промене је кључно питање промене не само у
времену већ и њеном садржају и дометима. (Todosijević, 2010: 57)
Моргенштернова теорија економије као друштвене организације и његова важна књига из теорије игара коју је
написао са фон Нојманом, значајни су са становишта метода који се, мада различити, уско повезују са
предметом кибернетике.
За савремено схватање научно-сазнајних вредности, историјски гледано, опредељења која су постала
доминантна, садржана су у радовима који су определили научни начин мишљења: Кибернетика Норберта
Винера, Теорија реалтивитета Алберта Ајнштајна и Дијалектика природе Фридриха Енгелса. Радови значајни за
развој теорије одлучивања били би: Линеарно програмирање Леонида Канторовича, Кибернетика Норберта
Винера и теорија Игара Фон Нојмана и Оскара Моргенштерна.
Живимо у кибернетском простору. Одлучујући фактор у развијању активности које су довеле до формирања
кибернетског концепта биле су промене изазване одређеним друштвеним реаговањима са позиције силе и моћи
а које су најизраженије у условима рата. (Winer, 1948: 3) Истраживања у области теорије предсказања чији су
носиоци били Винер и Џулиан Бајглоу определи су нас на овакво представљање погледа на процесе промена.
Формулисањем принципа неодређености, ми претварамо природне законе у статистичке законитости. Данас се
освешћујемо у једном свету чији су стубови изгубили чврстину гранитних институција (закона), где владају
снопови вероватноћа мањих или већих и коме се појам извесности, или идеалне вероватноће један, може
адекватније представити бесконачним децималним разломком 0,9999. Истовремено је срушена једна
имагинарна баријера која је науке делила на „праве” или егзактне и „вербалне” – друштвене. На срећу, цео
објективни континум постаје поново једна целина у којој делују једнородне законитости, које се међусобно
разликују по интензитету и структури а не по својој природи.
Интелектуална клима погодовала је настанку економије засноване на знању. А да ли су само знања из
економије погодовала развоју економије знања? Вратимо се целини. Дошло је до усмеравања преко оштрих
семантичких препрека међу струкама, на изградњу што ефикаснијег интердисциплинарног научног метода
управљања комплексним, стохастичним системима и на развој опште теорије управљања и комуникација.
(Todosijević, 2016: 115)

4. КВАЛИТЕТ УПРАВЉАЊА КАО ПОСЛЕДИЦА ЗНАЊА

Способност коришћења знања, предпоставка је овладавања управљачким технологијама. Полазимо од
природних и друштвених законитости којима се на уређен начин управља привредом, друштвом, живим

451
организмима, машинама и њиховим процесима и то прикупљањем, обрадом, чувањем, дистрибуцијом и
преображајем информација. Организациони системи постају све сложенији а степен њихове детерминације све
већи. Инсистира се на високом нивоу технологичности сједне стране што повећава степен детерминисаности
производних система и на њима заснованих процеса а сдруге стране тражи се све већа флексибилност тих истих
система због потенцијалне трансформације у бизнису. Знање се јавља као функција управљачких технологија,
при чему је занемарљиво да ли се то остварује по унапред дефинисаном софтверу или се ради о појединачној
производњи производа стандардне или нестандардне израде. Грешка у управљачком систему, нарочито
процесима, који почивају на технологији израде или обраде или на технологији механичке обраде и монтаже у
сложеним динамичким системима није дозвољена. Наступају: контрола и наглашена потреба за квалитетом као
изразу конкурентске моћи. Компјутер представља парадигму савременог начина привређивања и заједно са
телекомуникацијама и роботиком симболизује информатичке технологије. Циљна функција управљачког
процеса и исхода који почива на имплементацији знања и способностима верификације сазнајног процеса је
остваривање економских резултата на задовољавајућем нивоу производне и економске ефикасности. Ради се о
процесима преобликоваања ресурса потпомогнутим планирањем, организовањем, вођењем и контролисањем
напора предузећа ради остваривања одређених циљева.
Управо због наведених чињеница дошло је до развоја истинске науке у управљању, до селекције
запослених на основу знања и способности до континуелног учења и обуке и до унапређења сарадње на
релацији радници – менаџери. Мотивација је претпоставка креативности и иноватовности.
Циљ управљања – развој ефикасне организације која функционише уравнотежено у укупности своје
конституишуће структуре. Кључ за повећање продуктивности је у човеку, а не у радном месту и зато функције
менаџмента: планирање, организовање, контрола, вођење и мотивација. Индивидуални мотиви, групно и
организационо понашање нису више за занемаривање. Свако унапређење или врста реаговања у понашању
организационе структуре предузећа значи догађај – промену. Људи се опиру промени најчешће због недостатка
укључености у процес, одсуства знања о промени, због несигурности у вези будућности као резултата промене,
али и због осећања немоћи да се контролише сопствена судбина. Ефикасним управљачком технологијом
могуће је мирити немирљиво и избећи отпоре према промени али и превазићи стање еквилибријума.
Дошли смо до метауправљања. Основни атрибути система су: процеси и структура. У систем улазе, постојанији
ресурси, који временски трају – као средства за рад или се уграђују - као предмети рада у излазни производ
(робу или услугу). Између система се остварује међусобна размена ресурса док се у систему – организацији
остварује њихов ток по технологији израде или обраде. Из система излазе и информације као знање или
сазнајна управљачка порука о оутпуту.
На матрици испреплетаности могуће је представити начин функционисања метауправљања. И на апциси и на
ординати постављамо: планирање, организовање, реализовање и контролу. Комуникација је свако са сваким
или сви са свима или све са свим. Ради се о метакибернерском систему у коме се одвија метауправљање
процесом и структуром као објектом. Метауправљање је функција процеса побољшавања (вредности и/или
структуре квалитета) управљања а спроводи се применом метауправљачких алата као што су: модели; методе и
технике (техничка средства и организациона помагала). Процедуралне активности могле би бити: снимање
стања пословног система – организације; идентификација проблема у организационим системима; анализа
података и формализовање узрока проблема, што је основна претпоставка за генерисање идеја и
имплементацију позитивних промена са очекиваним дејством.

ЗАКЉУЧАК
Развој и увећање знања директно доприноси развоју и повећању ефикасности процеса управљања. Ако
стицањем знања откривамо непознато и идентификујемо природне и стварамо друштвене законе, применом тих
знања откривамо нове непознате потребе, пројектујемо производе и услуге, управљамо процесима њихове
имплемнтације остварујући конкретно – познато. Под утицајем нових знања развијале су се управљачке,
механичке, енергетичке и информатичке технологије. Напредовала је кибернетика у општем смислу. Дошли
смо до метауправљања.
Управљање представља специфичну интелигенцију организације да се прилагођава новонасталим ситуацијама
у окружењу и да за себе извлачи позитивне закључке у виду екстраполативног понашања. Интерактивистичким
управљачким приступом организациони системи креирају своју будућност и повратно утичу на понашање
окружења. Приоритета понашања представљају врсту избора произашлих, као вид реакције на зависности од
окружења фирме. Када су фирме биле под контролом њихове средине, турбуленција је била ниска,
предвидивост и захтевано понашање високо. Али како су фирме изгубиле контролу, турбуленција је била у
порасту и средина је постала непредвидива. Средина значајно одређује карактеристике понашања фактора који
су битни и за успех и за опстанак. Поред кибернетике догодила нам се и глобализација. Мислити глобално
радити локално (Todosijević, 1984: 27) је генерална порука Прве светске конференције о изучавању будућности
прокламована у Торонту 1972 г. Данас бисмо на основу понашања окружења можда могли да промовишемо
следећи став: „радити локално – ширити се глобално“.

452
Савременим организационим системима није потребна ни класична школа управљања, ни функционална
организација, ни административна школа, ни бирократско управљање, ни бихејвиористичка школа управљања,
потребна су нова доминантна знања која производе ефикасну организацију способну да реализује постављене
циљеве менаџмент структуре и зато имамо наступ метауправљања и поново откривање кибернетике.

ЛИТЕРАТУРА
Winer, N. (1948). “Cybnstiernetics or control and communication in the animal and the machine“. Massachusetts:
Institute of Technology.
Mikulinskiy S. R., Rodnyy N. I. (1966).Nauka kak predmet spetsial’nogo issledovaniya (k formirovaniyu nauki o nauke).
Voprosy fi losofi i. № 5
Ристић, Ж. (2001). Менаџмент знања. Београд-Болећ: Графички центар „Етикета“.
Тодосијевић Лазовић, С. (2010). Нови производни програми, раст производне способности и економска
ефикасност предузећа. Докторска дисертација. Економски факултет Суботица.
Тодосијевић Лазовић, С. Милачић, С. Тодосијевић, Р. (2016). Научна истраживања и хоризонти знања. Бања
Лука:Acta Economica бр.24.
Тодосијевић, Р. (2010). Стратегијски менаџмент. Економски факултет Суботица
Тодосијевић, Р. (1984). Прогностика. Београд: Савремена администарција.
Томин, У. (1974). Увод у науку о науци. Beograd: Економски институт.

453