Ime i pojam filozofije,etike i morala-nastanak filozofskog mišljenja

(gde,kada,zašto,kako)

Samo ime kaže- file=ljubav, sophia-mudrost, dakle ljubav prema mudrosti. Može se
tumačiti i kao težnja ili sklonost ka znanju ali ispravan prevod je ljubav prema mudrosti.
Svi smo dobro upoznati sa prevodom reči ’filozofija’ ali šta je zapravo ona i kako je
nastala?
Kao jedno početno,kratko određenje toga šta je filozofija mogli bi da kažemo da je to zapravo
jedno slobodno, aktivno, otvoreno mišljenje.
Da bi je bolje razumeli krenućemo od njenog nastanka još u 6. veku p.n.e.
Nastala je u Antičkoj Grčkoj, tačnije u Joniji (mala Azija-na današnjoj karti Sveta to je
Turska).
Zašto baš tamo? Šta je uslovilo pojavu filozofije?
Odgovor leži u specifičnom državnom uređenju Antičke Grčke. Postojalo je nešto što se
naziva ’’Atički urbanitet’’-svojevrsna kultura gradskog života.
Postojali su Polisi-gradovi države u kojima je život slobodnih ljudi bio uređen na visokom
nivou. Javno se raspravljalo o svim društvenim pitanjima, učestvovalo se u političkom
životu.
S obzirom na to da su živeli na ’račun’ robova,koje je čak jedan Aristotel smatrao ’oruđem
koje govori’, ljudi su imali višak slobodnog vremena. Filozofija je nastala iz dokolice.
Nije postojala tolika ljubav prema materijalnom jer su slobodni ljudi, plemstvo, imali sređen
život, sređeno egzistencijalno pitanje, pa su u slobodnom vremenu razvili tu sklonost ka
razmišljanju o ’višim istinama’ tj nastala je filozofija.
Osim toga, javne rasprave su dovele do toga da se razvije razložno mišljenje.
U raspravama se traže argumenti, ne prihvata se ništa zdravo za gotovo, tačnije
preispituje se sve i traže se neke zakonitosti.
Napravićemo par poredjenja kako bi videli kako su Grci napravili taj ’korak dalje’ u
ispitivanju stvari u odnosu na neke druge razvijene civilizacije pre njih:
U starom Vavilonu imamo astrologiju-bajkovitu priču o zvezdama i nebeskim telima, dok u
Grčkoj imamo Astronomiju-zakonito proučavanje nebeskih tela (nomos-zakon, astro-zvezde,
dakle zakon o zvezdama). Mada je u tom momentu filozofija još uvek ’zaražena’ mitovima, i
dalje se veruje u priče o Bogovima,Titanima i drugim mitskim bićima.
U Egiptu imamo praktičnu matematiku. Po nekim dokazima čini se da su Egipćani znali
Pitagorinu teoremu mnogo pre Pitagore. Ta formula im je trebala iz praktičnih razloga, da bi
uspevali posle plavljenja Nila ponovo brzo da izracunaju veličinu nečijeg poseda koji je bio
pod vodom. Pitagora je putujući sa Feničanima (koji su bili ’most’ izmedju Grčke i Egipta u
to vreme) naučio tu formulu ali ju je on prvi uobličio i podigao to znanje na teorijski nivo.

1
Sve se teorijski i umski sagledava, prostim jezikom razmišlja se dublje o mnogim pitanjima i
dolazi do razmišljanja o apstraktnom. Dolazi do spoznavanja nekih nužnosti.
Grci su verovali da postoje Ananke-boginje nužnosti, i da tim zakonima nužnosti podležu i
sami bogovi. To njihovo verovanje je još jedan iskorak ka nauci i filozofiji kakvu danas
poznajemo.

2
 Osnovna filozofska pitanja-predmet i metod filozofije

Šta je zapravo filozofija? Kakva je to nauka? Kojim se metodom služi tj. ’kako
funkcioniše’ ?
Predmet filozofije je sve ono što na bilo koji način postoji tj. sve što jeste.
U Grčkoj je počela bavljenjem Svetom kao celinom, traženjem odgovora na pitanje ’zašto
nešto a ne ništa’. Zašto postoji Svet, zašto postoje ljudi, koja je naša uloga na Svetu, koji
je smisao života, kako je taj Svet nastao...
Kaže se da je filozofija nastala zahvaljujući dečijoj radoznalosti. Filozofska pitanja i
podsećaju na pitanja deteta koje postaje svesno sebe i okruženja i počinje da traži odgovore,
pa roditelje stalno zapitkuje ko je napravio Svet, pa ako mu kažete Bog, dete će vas pitati a ko
je napravio Boga i tako dalje... Na kraju krajeva, svi smo prošli kroz istu tu fazu i pitali ista
pitanja. Čini se da nas potajno ova pitanja i dalje muče i da smo samo prividno zadovoljeni
ustaljenim odogovrima.
Prvi Grčki filozofi (predsokratovski period) su se pitali šta je prapočetna supstanca (arhe)
iz koje je sve nastalo. Jedan od njih, Tales, je mislio da je to voda.
Postojala je težnja za otkrivanjem neke apsolutne, objektivne istine. Postavljalo se
pitanje postojanja više sile, načina na koji funkcioniše priroda, uspostavljale su se vrednosti
kao što su lepo,dobro,istinito...
Iz pitanja o lepom je nastala estetika, o dobrom etika a o istini je nastala teorija saznanja tj.
epistemologija.
Postoje različita shvatanja filozofije među filozofima pa samim tim i različita shvatanja
metoda kojim se ona služi, ne postoji neka saglasnost. Ali bismo mogli reći da je definicija
oko koje bi se većina složila, da je filozofija ’racionalno, metodsko i sistemsko ispitivanje
stvarnosti’.
Šta je filozofija danas?
Recimo da se i dalje bavi istim problemima samo u drugačijem svetlu, ali se podelila u
pravce i izdvojile su se nezavisne nauke iz nje (logika, sociologija, psihologija...).
Danas filozofija teži naučnosti i egzaktnosti (jasnosti,preciznosti) u onom smislu u kom su
to matematika,fizika,hemija...
Ne želi da se smatra društvenom već prirodnom naukom (mada ne spada ni u jednu od ove
dve podele već u humanističke nauke), može se reći da filozofija ’pati’ za time.
Filozofija je u nekom momentu kada su se izdvojile određene nauke iz nje doživela krizu
identiteta, neki će reći da i dalje ima taj problem.
Zašto je to tako? Zato što se sada na primer viđenjem društva bavi sociologija, ispravnim
zaključivanjem logika itd. Druge nauke su joj ’otele’ predmet kojim se bavila.
Drugi problem je što su najveća filozofska pitanja nerešiva ili vode u ’slepe ulice’ . Da li
postoji Bog? Kako je nastao svet? Postoji li sloboda volje? Pitanja na koja nikada ne

3
možemo imati konačni (konkluzivni) odgovor. Ne možemo proveriti odgovor tj. ne
postoji sistem verifikacije.
Zašto onda danas učimo filozofiju?
Filozofiju možemo shvatiti kao alat mišljenja primenjiv na sve. Ona nas uči kako da
mislimo, kako da dolazimo do ispravnih zaključaka i tera nas da sve preispitujem i da
ništa ne uzimamo ’zdravo za gotovo’, a sve u cilju dolaženja do pravog rešenja, neke
nepobitne istine.
Filozofija je ’mamuza’ za nauku. Svojim mehanizmima provere ispituje druge nauke i
pronalazi gde su greške i stalno postavlja nova pitanja. Filozofija stalno teži da obori
teorije neke nauke ali ne iz loših razloga već da bi pomogla toj nauci da dodje do boljih
rešenja ili da bi joj ukazala zašto treba nešto da odbaci. Slikovit primer za to bi mogao da
bude test izdržljivosti novog automobila u fabrici. Da bi proizvodjači nekog automobila
pustili novi model u prodaju, prvo moraju da provere kako će se taj auto ponašati prilikom
sudara tj. kolika će šteta biti i najbitnije koliko će biti vozač povredjen. Filozofija je zapravo
kao taj test, dok se ne postignu zadovoljavajući rezultati i standardi, auto se ne pušta u
prodaju. Isto je i sa naučnim teorijama.
Nekada su filozofi pokušavali da stvore velike, sveobuhvatne sisteme u kojima bi sva pitanja
imala odgovor ali je ta praksa odavno napuštena zbog nemogućnosti da se to izvede.
Danas postoji nova ’Teorija svega’ koja je ponovni pokušaj da se to izvede ali na jedan drugi,
naučni način. Medju 15 naučnika u Cern-u, gde se gradi ta teorija, postoje i 2 filozofa. Uloga
filozofa tu je da sugeriše ideje koje se uklapaju i koje se kasnije naučnim metodom
proveravaju.

4
 Odnos mita, religije, nauke i filozofije

Pokušaji da se objasni svet i njegov nastanak, kao i da se da odgovor na pitanja čovekove

svrhe i smisla života, postojali su i pre nastanka filozofije. Ljudi su odgovore na ova
pitanja nalazili u mitovima (mythos-grčka reč koja znači priča,predanje). Mit bi mogli da
definišemo kao priču o nastanku sveta ili neke civilizacije.
Medjutim, kako u Antičkoj Grčkoj dolazi do podizanja svesti i do razumskog,sistemskog
razmišljanja, dolazi do razdvajanja filozofije i mita, iako su se bavili istim pitanjima.
Koje su to nepremostive razlike izmedju mita i filozofija zbog koji je došlo do
odvajanja?
Mit karakteriše mnoštvo fantastičnih elemenata, u mitovima imamo priče o sirenama,
jednorozima, zmajevima, bogovima koji šetaju zemljom... u filozofiji s druge strane imamo
realnost, ne verujemo u sve te priče već samo u ono što je potvrdjeno iskustvom i što
možemo da dokažemo. U mitu se veruje da je priroda živa, da je prazan prostor zapravo
ispunjen bogovima i duhovima koji pokreću prirodu, dok je u filozofiji priroda neživa. Mit
karakteriše subjektivnost, nema razlike izmedju čoveka i prirode, prave se totemi i kultovi,
dok je filozofija potpuno objektivna i teži odvajanjem čoveka od prirode u tom smislu.
Filozofija traži prirodne zakonitosti i želi da nauči kako se to priroda ponaša, u mitu je to
nemoguće jer je priroda živa u smislu da ima svoju promenjivu volju.
Mitovi su doveli do stvaraja religije. Religija je zapravo isto neka vrsta mita samo
koherentno napisanog i sveobuhvatnog. Reč religija je nastala od latinske reči religare-biti
vezan.
Religija smatra da je istina data. Sve što treba da uradimo da bi smo dobili odgovor na sva
pitanja koja nas muče je da pročitamo odredjenu knjigu gde su ti odgovori dati
(Biblija,Kuran,Talmud...). Iz ovoga možemo zaključiti da je religija dogmatska!
U filozofiji s druge strane, imamo mišljenje da je istina skrivena. Grčka reč za istinu je bila
aletheia-što znači biti skriven. Dakle, filozofi su smatrali da istina nije jednostavno data
negde, već da se do nje mora doći razmišljanjem, mora se stalno tragati za njom. Istina
je dostižna jedino slobodnim i aktivnim mišljenjem, moramo preispitivati autoritete!
Religija nije težila proveri svojih stavova a to je upravo ono protiv čega se filozofija borila.
Filozofi su imali za cilj rušenje svake dogme i pronalaženje čvrstih, iskustvenih dokaza
za svaku tvrdnju.
Kada pogledamo sve karakteristike filozofije koje su gore navedene, možemo reći da je ona
postavila temelje moderne nauke tj. da je ’izrodila’ nauku kakvu danas poznajemo.
Nauka je u početku bila element prosvećenosti i borila se protiv dogmi isto kao i filozofija.
Uspostavljen je jasan naučni metod kojim se dolazilo do istine. Nauka se služila
opservacionizmom, indukcijom i dedukcijom.
Opservacionizam, sama reč kaže, je opservacija tj. posmatranje. Da bi došli do nekog
zaključka prvo prikupljamo objektivne činjenice iz kojih ćemo dalje izvlačiti zaključke.

5
Indukcija i dedukcija su oblici zaključivanja. Iako većina ljudi ne zna ove termine, ova
dva oblika zaključivanja svi svakodnevno koriste.
formula indukcije: S1 je P
S2 je P
S3 je P
.
.
.
Sn je P (n je bilo koji broj)
Zaključak: Svi S su P
Ovo možemo pokazati na praktičnom primeru: Recimo da želimo da ispitamo koje su boje
gavrani- Rećićemo: 1. gavran je crn
2. gavran je crn
3. gavran je crn
...i tako do nekog broja gavrana. Uz to, imaćemo još 2 pretpostavke. Prva je da niko nikada
nije video nekog gavrana koji nije crn, a druga da je uzorak gavrana koje ispitujemo
reprezentativan (šta znači reprezentativan? To da smo na primer uzeli primerke te ptice iz
deset zemalja a ne iz samo jedne).
Kad sve to tako postavimo, možemo doći do sledećeg zaključka: Svi gavrani su crni!
formula dedukcije: S je P
Q je S
Zaključak: Q je P
Ponovo ćemo dati praktičan primer, možemo reći sledeće:
Svi ljudi su smrtni
Sokrat je čovek
Zaključak: Sokrat je smrtan
Dakle, na osnovu opesrvacionizma, indukcije i dedukcije, nauka dolazi do svojih
zaključaka!
Da bi ponovo jasnije objasnio, možemo uzeti za primer način na koji čuveni doktor Haus ili
čuveni detektiv Šerlok Holms (doduše imaginarni likovi), dolaze do svojih zaključaka.
Doktor najpre sve simptome svog pacijenta napiše na tabli (temperatura,žute
beonjače,mučnina...) a zatim na osnovu nekog oblika zaključivanja (indukcije ili dedukcije)
dolazi do pretpostavki koja je bolest u pitanju! Isto radi i Holms. Uvidja detalje koje niko
nije i njih ubacuje u ’jednačinu’ i tako dobije veći broj pretpostavki zahvaljujući kojim će

6
doći do boljeg zaključka. Ovaj deo sa zapisivanjem simptoma ili prikupljanja detalja nekog
zločina, je zapravo opservacionizam.
Nauka i filozofija su se u jednom momentu ’posvadjale’. Razlog tome je što je nauka
zahvaljujući svojoj tadašnjoj uspešnosti, postala suviše ’gorda’ i postala je dogmatska!
Dakle, napravila je istu grešku kao i religija nekada. A već smo videli da je zadatak filozofije
da se bori protiv dogmi. Naravno da su razlozi za dogmatizam nauke bolji nego oni kod
religije ali ipak se dokazalo da i nauka i njen metod mogu da pogreše. Upravo zbog toga mi
danas i dalje učimo filozofiju, da ne bi bili zaslepljeni naučnim dogmama već da bi stalno
istraživali dalje i dolazili do boljih rešenja. Primeri za to kako je nauka pogrešila su Nikola
Kopernik i Galileo Galilej. Do dolaska ova dva čoveka, tadašnji mislioci (koji su sebe tada
zvali naučnicima) su verovali da je Zemlja u centru Svemira i da se Sunce okreće oko nje, a
ne obrnuto. Isto tako verovalo se da je Zemlja nepomična a ne da se okreće oko svoje ose.
Filozofka priroda mišljenja kod ova dva velika čoveka ih je naterala da ne uzimaju
stvari tek tako, već da ih ispituju i podvrgnu ih proveri. I upravo to ih je dovelo do
tačnih rešenja.
Zato smo rekli da je filozofija ’mamuza’ za nauke, i zato filozofija i dan danas igra veliku
ulogu u naučnom svetu.
Uticaj filozofije možemo videti i na medicini. Znamo da danas postoji nešto što se zove
zvanična medicina i nešto što zovemo alternativna medicina. Zapravo je zvanična medicina
nastala odabirom najboljih praksi iz nekoliko alternativnih medicina.
U čemu je uloga filozofije sad? U tome da ne dozvoli doktorima da veruju kako postoji
samo jedno jedinstveno rešenje za lečenje neke bolesti. Ili da im ukaže da je
alternativna medicina u nekim segmentima jednako učinkovita. Recimo da neko oboli od
raka i da mora da ide na hemoterapiju. Šanse da će se izlečiti nisu baš velike a čak i ako uspe
da pobedi bolest, posledice od tretmana će biti ogromne, postoje dobre šanse da će mu oštetiti
neke unutrašnje organe i da će ostatak života provesti na lekovima i sa dosta zdravstvenih
problema. Sad možemo pomisliti sledeće, šta ako negde u nekoj Japanskoj provinciji postoji
narodski doktor (nadri lekar, meštar...) koji sprema čaj od odredjenih biljaka i taj čaj kroz
mesec dana uspeva da izleči rak bez ikakvih drugih posledica? Zvuči možda nerealno ali nije,
jer upravo zbog takvih mogućnosti i postoje medicinski istraživački centri. Imamo realniji
primer da se danas neke bakterijske infekcije više ne leče antibioticima jer su bakterije
postale imune na njih, pa se leče ’prirodnim putem’, čajevima, odredjenom
ishranom...naravno, poenta nije da odmah treba poverovati svakoj alternativnoj
medicini, ali je treba uzeti u obzir i ispitati u nekim istraživanjima pa ako se na nizu
slučajeva pokaže učinkovitom, onda je treba prihvatiti kao legalan metod lečenja. Na
kraju krajeva, na taj način smo i došli do lekova, ispitujući razne biljke. Filozofksi način
razmišljanja je ono što doktorima-naučnicima ne dozvoljava da se zaustave samo na
jednom rešenju i da sve odmah prihvate bez daljeg ispitivanja.

7
 Filozofski pravci i discipline

1. Metafizika- bavi se pitanjem prapočela, pitanjem kako je sve nastalo i traži arhe
(prvi uzrok) svega što postoji. Tales je na primer smatrao da je arhe svega
postojećeg voda.
Aristotel još ne koristi reč metafizika, već to naziva prvom filozofijom. Zašto tako?
Zato što se bavi pitanjem početka, osnovama svega postojećeg. Traži se neka
supstancija, stvar iz koje je sve dalje nastalo.
Rekli smo da su Grci tražili zakonitosti i uzroke svega, ovde se traži prvi, ultimativni
uzrok!
Reč metafizika je složenica grčke reči meta-iza i physis-priroda. Dakle metafizika
pokušava da vidi šta je to ’iza’ prirode, šta pokreće prirodu.
Iz metafizike se izdvojila ontologija. Ontologija je nauka o svemu postojećem, o
onome što jeste, o biću tj. o bivstvujućem. I Bog i duh ali i čovek su bivstvujući,
ontologija se bavi i realnim i imaginarnim bićima.
2. Epistemologija (teorija saznanja)-bavi se saznanjem. Postavlja se pitanje koje
uslove moramo da zadovoljimo da bi mogli da tvrdimo da nešto znamo.
Ako ja kažem da znam da ću večeras dobiti 7-icu na loto-u, i to se zaista desi nekoliko
sati kasnije, da li će bilo ko reći da sam ja stvarno znao da ću dobiti 7-icu? Odgovor je
naravno ne! Ja sam možda verovao kako ću dobiti, i to se zapravo i dogodilo ali da
bih ja mogao da tvrdim da nešto znam, treba mi neki dokaz tačnije nekog
opravdanje.
S druge strane ako kažem da se ispred mene nalazi papir, pored toga što verujem da se
ispred mene nalazi papir i što je to stvarno istina, ja imam opravdanje u tome što
znam da me moja čula ne varaju, da ispravno vidim i osećam, i da znam da nisam
šizofreničar niti pod uticajem neke supstance koje bi učinila da haluciniram.
3. Etika- nauka o moralu. Moral je kriterijum koji se primenjuje na postupke.
Ime etika nastalo od grčke reč Ethos-navika, običaj. Moral se ne primenjuje na
činjenice već samo na postupke. Da bi mogli da pripišemo nečemu moralnu
vrednost, mora da postoji namera pre postupka! Dakle, moralno ne karakterišemo
cunami koji ubije 1000 ljudi, ali ako neki čovek to uradi onda u njegovom postupku
postoji namera i mi ga moralno osudjujemo.
Postoje razni motivi zbog kojih se ponašamo moralno. U zavisnosti od toga koji su
naši razlozi za moralno ponašanje (sreća,korist,zadovoljstvo...) razvile su se različite
etičke teorije.
Etika vrlina-Zastupali je u antičkoj Grčkoj na čelu sa Sokratom i Platonom. Smatrali
su da je najbolji život, život u skladu sa vrlinama, a vrline su
pravičnost,mudrost,hrabrost...ako živimo u skladu sa ovim vrlinama onda
usavršavamo svoju ličnost a time i celu zajednicu. Tek sa takvim životom dostižemo
stanje sreće kojem zapravo svi težimo.

8
 Deontološka teorija (etika dužnosti)- glavni predstavnik je Imanuel Kant. On je
smatrao da postoji neki moralni zakon u nama koji je ’viši’ od nas samih i koji
mi moramo da poštujemo. Postupamo ispravno radi samog tog dela, zato što
osećamo da tako treba da radimo a ne zato što će nam taj postupak doneti
praktičnu koristi.
Utilitarizam (etika koristi)- Naše moralno ponašanje se zasniva na tome što
smatramo da ćemo od toga imati korist. Džon Stjuart Mil je glavni predstavnik ove
teorije i njegova ideja je bila da treba da postupamo tako da naš postupak dovede do
što većeg broja srećnih ljudi.
Sad ćemo druge 2 teorije bolje objasniti:
Zamislimo jedan grad na divljem zapadu u Americi, i situaciju u kojoj 100 ljutih
belaca dovode jednog afro-amerikanca pred gradskog šerifa i traže od njega da ga
obesi jer je juče vidjen kako krade jabuke iz tudjeg dvorišta. Recimo da šerif sasvim
sigurno zna da je optuženi nevin. Šta će šerif uraditi? Odgovor koji sami sebi date
odrediće koju etičku teoriju zastupate.
Ali stvar naravno nije tako jednostavna. Obe ove teorije imaju svoje probleme.
Većina ljudi će reći kako šerif nikako ne sme da obesi nevinog čoveka bez obzira što
će to dovesti do 100 srećnih ljudi. Ali ako osmislimo drugačiji primer, stvar se menja.
Naime, utiliaristi su prigovarali deontolozima da je njihov moral lažno zasnovan tj. da
se oni pridržavaju morala ipak iz neke koristi i da se zapravo ili plaše zakona ili Boga
(u slučaju vernika) ili jednostavno da neće da rade drugima što ne bi da drugi rade
njima, ali ne iz unutrašnjeg osećanja već iz straha (priemr: neću da tučem nikoga jer
ne želim da mene neko tuče). Da bi objasnili ponovo malo bolje evo još jednog
zanimljivog primera:
Zamislite da imate prsten koji vas čini nevidljivim. Šta god da uradite nećete
odgovarati dakle. Kako bi ste se ponašali? Možda ne bi ste ubijali ljude koji vam
smetaju ali da li bi ste ušetali u trezor neke banke i odneli novac? Ili bi ste urkali
formulu za neki proizvod od glavnog konkurenta? Ili bi ste možda špijunirali
partnera? Može se postaviti još mnogo pitanja,ako je odgovor na bilo koje ’da’, onda
deontološka etika ima problem.
S druge strane, može se desiti da u nekom trenutku vi budete u ulozi nesrećnog afro-
amerikanca i da 100 ljudi totalno bezrazložno traži vašu smrt. Ako bi ste rekli da ste
utilitarista, to bi značilo da drage volje morate da pristanete da budete ubijeni jer vaša
smrt će doneti sreću za 100 ljudi. Svi znamo da je to teško moguće...
4. Estetika- bavi se pitanjem šta je lepo? Šta nešto mora da ima da bi smo ga
nazvali lepim?
Estetika se ne bavi samo umetnošću već uopšte ljudskim stvaralaštvom. Lepota mora
da bude odvojena od korisnosti. Ne mogu reći da je neka stolica lepa zato što je
udobna, jer iz te udobnosti imam praktičnu korist. Lepo je nešto što u nama budi taj
osećaj lepote.
5. Logika- bavi se osnovnim oblicima mišljenja. Traži koji su to ispravni oblici
zaključivanja i uči nas kako da dolazimo do tačnih zaključaka

9
 6. Metodologija-bavi se primenom ispravnih, valjanih oblika mišljenja u nauci i
naučnom istraživanju.
Filozofski pravci:
Materijalizam-stav po kome je prvi uzrok iz koga je sve nastalo čisto materijalan, opipljiv,
empiriski proverljiv.
Idealizam-stav po kome je prvi uzrok iz koga je sve nastalo zapravo neki duh, neka energija
koja je kasnije stvorila materiju.
Emprizam-do saznanja se dolazi isključivo na osnovu iskustva.
Racionalizam-do saznanja se dolazi isključivo razumom.
U odnosu na to koliko verujemo da postoji tih prvih uzroka, postoje
Monizam-jedan uzrok (npr. voda).
Dualizam- dva uzroka (npr. duh i materija).
Pluralizam-više uzroka (npr. voda,vatra,vazduh,zemlja).

Vrste filozofskih iskaza i znanja

10
Tipovi znanja:

A priori- a priori znanje je ono koje imamo bez ikakvog iskustva! A priorno saznanje dolazi
dakle PRE bilo kakvog iskustva.

Primer: 2 + 2 = 4. Da bi bilo jasnije- nikada u svom iskustvu niste videli zmaja, ali sasvim
sigurno ćete znati da su jedan zmaj + drugi zmaj = 2 zmaja.

Drugi primer: trougao ima 3 ugla.

Bez da pogledate trougao (dakle bez iskustva o trouglu), vi po samoj definiciji trougla znate
da on ima 3 ugla.

A posteriori- a posteriori znanje je ono koje imamo tek SA iskustvom! A posteriorno

saznanje dolazi dakle POSLE iskustva.

Primer: Zemlja je okrugla; Ovu činjenicu nismo mogli da znamo dok je nismo empirijski
(iskustveno) proverili. Dakle neko je morao da obidje svet da bi shvatio da je okrugao a ne,
recimo, ravna ploča na leđima kornjače.

Možemo reći da su a priorne istine saznatljive dok su a posteriorne istine saznate.

Tipovi iskaza:

Kontigentni- iskazi koji nisu morali biti istiniti. Moglo je da se desi drugačije ili je mislivo
da je situacija drugačija.

Primer: Danas je lep dan- mogla je i da pada kiša dakle moglo je da se desi da ne bude lep
dan. Taj iskaz je onda kontigentan.

Nužni- iskazi koji su u svakoj mogućoj situaciji istiniti i koji ne mogu biti drugačiji. Nije čak
moguće ni zamisliti situaciju u kojoj taj iskaz nije istinit.

Primer: 2 + 2 = 4 ; Ne možemo da zamislimo da su 2 i 2 zapravo 3. Drugi primer bi bio

ponovo sa trouglom. Da li možemo da zamislimo trougao koji ima 4 ugla? Ili kvadrat sa 5
strana?

S druge strane, da li je iskaz: ’’ljudi udišu vazduh’’ kontigentan ili nužan?

Ako ste dobro razumeli razliku nužno-kontigentno, znaćete da je odgovor ne! Možemo
zamisliti kako u svemiru daleko od nas postoji neka Galaksija u kojoj postoji planeta koja je
identična Zemlji. Dakle potpuno je ista po svojoj teksturi, isti se život razvio, potpuno
identični ljudi osim jedne stvari...a to je da na toj planeti ’’ljudi’’ udišu Azot. Ovo je potpuno
moguće zamisliti, recimo da je njihov organizam tako evoluirao da funkcioniše na unos
Azota. Ali osim te razlike oni su potpuno identični nama. Sad zamislimo da postoji hiljadu
različtih svetova gde je nastao život sličan našem ali sa sitnim razlikama. U svakom tom
svetu, kakav god bio, istine matematike će ostati nepromenjene.

11
Udisali Azot ili vazduh, 2 + 2 = 4, to je nužna istina. Prema tome možemo reći da je iskaz
nužno istinit ako je istinit u svim mogućim zamislivim svetovima.

Analitički- analitički iskazi su oni u kojima je predikat na neki način već sadržan u subjektu,
dakle možemo reći da predikat samo eksplicira subjekat ali ga ne proširuje.

Primer: fudbaler je igrač fudbala; Ovaj drugi deo ’je igrač fudbala’ je potpuno suvišan,
dovoljno je reći samo ’fudbaler’ i u tom terminu je već sadržan taj predikat.

Primer 2: momak je neoženjen; Momak je po definiciji mlad čovek koji još nije stupio u brak,
tako da je ponovo ovaj drugi deo iskaza tj predikat, suvišan i ne proširuje subjekat.

Sintetički- sintetički iskazi su oni u kojima predikat proširuje subjekat, dobijamo neko novo
znanje o tom subjektu.

Primer: Gabriel Omar Batistuta je fudbaler; Bez predikata, ljudima koji ne prate sport to ime
ništa ne bi samo značilo. Dakle, u ovom slučaju zahvaljujući predikatu dobijamo neko novo
znanje o subjektu.

Miletska ’škola’

12
Milet je bio grad u Joniji u kome je 640.g.p.n.e. rodjen Tales koji se smatra jednim od
prvih filozofa pa samim tim mozž emo rećć i da je Milet kolevka filozofije. Iz Mileta su bili
i njegovi filozofski naslednići, Anaksimandar i Anaksimen, pa se zbog toga o ova 3
filozofa govori kao o Miletskoj sž koli.

Šta je zajednička karakteristika pripadnicima ova škole?

Svi su tražili da otkriju šta je Arhe svega postojećeg. Šta je taj prvi, ultimativni
uzrok iz koga je sve počelo, šta je ’temelj’ svega. Po njima to je neka materije (grćž ki-
hyle), pa bi po tome mogli da kazž emo da su oni materijalisti ali su oni tada verovali da
materija u sebi sadrzž i neku vrstu zž ivota (grćž ki-zoe) pa su zastupali hilozoizam-
verovanje po kome je sve živo.

Proučavali su physis (grčka reč za prirodu) pa ih je Aristotel zvao fizićž arima a ne

filozofima.

Iskorak ka filozofiji kod njih je bio taj što su počeli prirodu da objašnjavaju
prirodom, Arhe je za njih bio voda ili vatra, zemlja, vazduh...pre toga su se desž avanja u
prirodi i nastanak prirode objasž njavali mitskim prićž ama o Bogovima, demonima itd.

Trazž ili su supstanću koja predstavlja susž tinu svega, nesž to ćž ija se svojstva mogu stalno
menjati ali ona ostaje uvek ista.

S obzirom na to da su verovali da postoji samo jedan ultimativni uzrok, sva trojića su

bili dakle, monisti.

Tales

Tales je poreklom bio Fenićž anin ali je rodjen u Miletu. Bio je jedan od 7 velikih
mudraca u Joniji. Postoji dosta prićž a o njegovom zž ivotu i ućž enju. Jedna od njih je mit o

13
tome kako su Grći nasž li u moru zlatni tronozž ać koji je za njih bio relikvija. Odlućž ili su da
ga daju najmudrijim od svih ljudi pa su ga odneli Talesu. On se zahvalio ali je rekao kako
ima mudriji od njega i poslao ga drugom od 7 mudraća. Isto je ućž inio svaki od njih da bi
tronozž ać na kraju opet dosž ao do Talesa.

Ova prićž a sjajno istićž e njihovo verovanje da je skromnost jedna od najvećć ih vrlina.
ČČ uvena je njihova rećž enića ’Meden agan’ što u prevodu znači ’ničeg previše’. Dosta
godina kasnije ćć e i Aristotel preuzeti ovo i zastupati je kao svoju ideju zlatne sredine. Josž
jedna ćž uvena rećž enića Talesova je odgovor na pitanje sž ta je tesž ko? On je rekao ’Spoznati
sebe’ (gnoti seauton).

Tales je bio filozof u onom smislu kako to većć ina ljudi danas zamisž lja. ČČ esto je bio
zanesen i zamisž ljen pa je jednom prilikom hodao gledajućć i u zvezde (bavio se
astronomijom) i uspeo da upadne u bunar. Dobar deo njegovih sunarodnika mu se
smejao zbog toga pa su ga pitali kako ćć e da sazna ’visž e’ istine kad ne vidi ni ono sž to mu je
ispred nosa. Da bi Tales njima dokazao praktićž nu korisnost svojih proućž avanja,
predvideo je koja godina ćć e biti plodna pa je na vreme od svih otkupio za manje pare
prese za masline, tako da kad su masline obilno rodile svi su morali od njega da kupuju
ili iznajmljuju prese po većć oj ćeni. To je uradio samo da im pokazž e kako filozofima nije
problem da zarade i imaju korist od filozofije ali im ipak to nije prava preokupaćija.
Uspeo je ćž ak i da predvidi pomračenje Sunca 545. godine p.n.e. mada se danasž nji
astronomi slazž u da je to bila visž e srećć na okolnost jer je napravio 2 gresž ke u svojim
proraćž unima.

On se prvi pitao šta je Arhe svega? Njegova ideja je bila da je to voda!

Verovao je da ceo svet pluta na vodi. Logićž no nam je da shvatimo zasž to je to mislio, s
obzirom da je voda (more) u to vreme okruzž ivalo njegov ćž itav poznati svet i da je bilo
izvor zž ivota u to vreme.

Dakle Arhe je voda, jer svemu na zemlji treba voda, ništa ne opstaje bez nje, ona je
izvor svega, svaka dalja materija i svaki život su nastali iz vode. Voda je osnova
svega, nalazi se u svemu. I drvo, i sto i zemlja, sve je u susž tini svojoj zapravo voda koja
je promenila oblik i svojstva. 2500 godina kasnije bi smo rekli da Tales nije mnogo
pogresž io u nekim segmentima svoje ideje jer danas znamo da je 80% ljudskog
organizma zapravo voda.

Sva materija kada propadne ona zapravo ponovo postaje voda. Sve stvari su samo
promenjivi oblici jednog prvobitnog i krajnjeg elementa a taj element je voda.

Tales ovim nastoji da logički objasni svet a ne mitom ili religijskim pričama i to je
veliki iskorak ka filozofiji.

14
 Anaksimandar
Anaksimandar je Talesov ućž enik i naslednik u smislu shvatanja prirode. I on je tražio
Arhe, zapravo on je prvi koji koristi baš tu reč za prvi uzrok.

Za razliku od Talesa, verovao je da je kosmos harmonija sila. Kada bi arhe bio samo
jedan element, on bi prevagnuo jer svaki element teži da opstane za sva vremena i
da uspostavi što veću moć, teži da se proširi na sve.

Za njega arhe je Apejron! Apejron je neka bezgranična, neodredjena supstanca iz

koje je sve nastalo i u koju se sve vraća. Sama rećž Apejron je slozž eniće od grćž kog slova

15
Alfa-koje stoji kao negaćija, i rećž i peiron-koja znaćž i granića. Dakle ne-granića tj
bezgranićž no!

Apejron je večan, dakle vremenski neograničen, nema nikakva svojstva jer da ih

ima onda ne bi imao ona suprotna.

Apejron nikada nije prećizno definisan ali mozž emo misliti o njemu kao o nekoj
prapočetnoj, neodređenoj masi koja se neprestano vrtložno kreće i iz koje je sve
nastalo. To je jedan neiscrpan materijal iz koga su nastale konačne,određene
stvari. Apejron sadrzž i u sebi suprotnosti, sadrzž i i toplo i hladno i vlazž no i suvo, sadrzž i i
sva ona 4 elementa-vodu,vauzduh,zemlju i vatru.

Anaksimandar je verovao da sve stvari nastaju iz Apejrona tako što mu ’plaćaju

cenu’ za svoju samostalnost, a cena je konačnost. Sve stvari osim Apejrona imaju
svoj kraj i kad propadnu one se vraćaju ponovo u Apejron.

Njegova ćž uvena misao je ’Ono iz čega sve nastaje u to i propada jer po poretku
vremena stvari plaćaju kaznu i odštetu jedna drugoj zbog nepravde’. Verovao je da
jedna stvar mora da propadne da bi dosž la druga, koja je njega suprotnost koja ju je u
tom trenutku nadjaćž ala.

Gledano iz današnje perspektive, vidimo da je čuvena Anaksimandrova misao

zapravo prva ideja o nepropadljivosti materije i kruženja materije u prirodi!

Zahvaljujući Apejronu postoji neka ravnoteža u kosmosu i svet opstaje. Da nije

njega sve bi se pretvorilo u jedan element koji bi nadjaćž ao ostale.

Smatrao je da je kretanje večno, da njime nastaje promena. Ideja ćiklićž nog

(kruzž nog) kretanja vremena ćć e kasnije biti jedna od ćentralnih misli kroz ćelu Antićž ku
filozofiju.

Anaksimandar je zbog toga verovao da je Zemlja sferičnog oblika a ne ravna ploča.

Setite se koliko se tek godina kasnije ta ideja ponovo vratila.

Josž jedna zanimljivost je da je on smatrao da je čitav živi svet na zemlji proistekao iz

vode, pa su se vremenom ta zž iva bićć a iz mora prilagodjavala na zž ivot na kopnu i postala
ono sž to su danas. Dobro je poznato da je ovu istu ideju mnogo godina kasnije izlozž io
Čarls Darvin kao svoju teoriju evolucije.

16
 Anaksimen

Anaksimen je bio Anaksimandrov ućž enik. Rodjen je oko 586. g.p.n.e. a umro oko 524.
g.p.n.e. Razliku je se od svojih prethodnika po tome sž to je prvi svoje misli zapisivao u
prozi a ne u stihu, pa su time njegovi spisi dobili na prećiznosž ćću i jasnoćć i.

On je za razliku od svog ućž itelja ipak smatrao da je arhe neki odredjeni element. Za
njega je arhe Aer tj. vazduh!

Na prvi pogled može delovati da je njegovo mišljenje korak u nazad u odnosu na

Anaksimandrovu ideju da arhe mora biti nešto neograničeno i beskonačno, ali
Anaksimen smatra da Aer upravo poseduje ove dve osobine.

17
Slićž no kao sž to je Tales dosž ao do ideje da je sve voda, Anaksimen kazž e da je sve vazduh
jer nam on omogućć ava da zž ivimo, ako prestanemo da disž emo umiremo. Isto kao što
ljudi udišu vazduh tako i kosmos diše i da bi opstao vazduh mu je neophodan.
ČČ ovek mozž e ostati bez daha tj vazduha ali kosmos ne mozž e, čovek je smrtan i konačan
ali kosmos nije jer ga vazduh održava.

Sve stvari su zapravo u svojoj osnovi vazduh. I Bogovi i sve stvari su nastale iz Aer-a.
Anaksimen je ćž ak pokusž ao da objasni kako nastaju drugi elementi u svetu uvodjenjem
ideje o silama zgušnjavanja i razredjivanja. Pošto je razredjeni vazduh topao on
teži vatri i kada se još razredi postaje vatra. S druge strane, sila zgusž njavanja vazduh
pretvara u vetar pa zatim u vodu, vodu u zemlju, zemlju u kamen...

Anaksimen svaki kvalitet povezuje sa kvantitetom. Drugim rećž ima, kvantitet vazduha u
trenutku odredjuje koja stvar ćć e nastati, u zavisnosti koliko ima Aer-a, tj koja je njegova
gustina, nastaju vatra ili voda...

Delio je mišljenje svog učitelja da je kretanje večno i da kretanjem nastaju sve

promene.

Heraklit

Rođen u Efesu, u Joniji (535. g.p.n.e.- 475. g.p.n.e.). Dali su mu nadimak ’mračni’ zbog
toga sž to je bio mizantrop (čovekomrzac), arogantan, čudak i samotnjak, ali i zbog
toga što je njegova filozofija drugima često bila nejasna i dvosmislena. Platon i
Aristotel su dosta ironićž no pisali o njemu i kritikovali ga da je protivrećž an
(kontradiktoran). Prićž a o njegovoj smrti dosta govori o njemu, navodno je oboleo od
’vodene bolesti’ (verovatno ono sž to danas zovemo upalom plućć a) i otisž ao kod nekih
travara (doktora), kako je verovao da je on pametniji od njih, nije hteo samo da im izlozž i
svoje simptome i primi savet kako da se izlećž i većć im je prićž ao zagonetno i ćž ekao da vidi
da li ćć e oni shvatiti i sž ta ćć emu rećć i. S obzirom na to da ovi nisu shvatili, Heraklit je sam
dosž ao na ideju da se umota u kravlju balegu i da ćć e ga to spasti. Na zž alost, nije bio u
pravu i umro je od iste te bolesti.

18
ZČ iveo je sam na planini i retko silazio među ljude, a kada bi ga pitali sž ta radi sam gore,
odgovaro bi im ’spoznavao sam sebe’. Setimo se da je josž Tales rekao da je spoznavanje
sebe najtezž i zadatak koji ćž ovek sebi mozž e da postavi. Josž jedna zanimljiva njegova misao
je ’oprost je jaćž i od osvete’ koju par stotina godina kasnije usvojiti neke religije.

Napisao je 3 spisa: ’O bogovima’, ’O svemu’ i ’O politići’. To se smatra prvom podelom

filozofije i pretečom onoga sž to danas zovemo filozofijom religije, metafizikom i
filozofijom politike.

Heraklit je namerno pisao nejasno. ZČ eleo je da sa što manje reči izrazi što više misli,
sž to je ćž inilo njegovu filozofiju komplikovanom i na trenutke tesž ko shvatiljivom. Sokrat za
njega metaforićž no kazž e kako ni najbolji ronilać ne mozž e da istrazž i dubine njegovih misli.

Za Heraklita suprotnosti u univerzumu zapravo čine sklad i sačinjavaju neko

jedinstvo! A to jedinstvo naziva Logos (Logos je grčka reč koja ima čak 14 značenja
ali je kod Heraklita on zapravo um). Dakle logos je neki univerzalni, kosmički um
koji stoju u osnovi svega i sve se odvija po njemu, on mnoštvu daje jedinstvo.

Logos je za večna, živa vatra koja prožima sve! (dakle Logos i vatra su ista stvar, 2
lica iste stvari). Vatra je osnovna supstancija sveta, sve je nastalo iz nje i sve se
vraća u nju. Logos tj vatra, je nepropadljiva i večna.

Logos je takodje imanentan (nalazi se u svemu. Sve stvari imaju nesž to zajednićž ko a to
je upravo logos) i transedentan (iako je u svemu on je zapravo izdvojen izvan sveta tj
prevazilazi graniće nasž eg iskustva). Ovde vidimo jednu od tih Heraklitovih ideja zbog
kojih su ga kritikovali za protivurećž nost posž to tvrdi da je nesž to u svemu a opet izvan
svega.

’Ne slusž ajte mene većć Logos’ je jedna od njegovih mnogih misli. Tu vidimo da je Logos
za njega zapravo taj um ili racio. Ljudi ne treba dakle da slušaju šta mudraci ili
filozofi pričaju i tek tako to da prihvate već sami treba da slušaju svoj racio tj sami
da razmisljaju i da žive u skladu sa raciom.

Heraklit je zastupao učenje o stalnom toku-sve se kreće, sve se menja (panta rei). Ne
mozž ete 2 puta ućć i u istu reku jer voda stalno tećž e. Ideja je zapravo da pokazž e kako nisž ta
na svetu nije stalno i sve je promenjivo osim tog logosa koji je stalan i uvek isti.

Smatrao je da se ćeo univerzum nalazi u nekoj skrivenoj harmoniji koja je lepsž a od one
oćž igledne harmonije. ’Rat je otać svega i kralj svih’ je njegova misao kojom je hteo da
kazž e kako zapravo sve nastaje iz nekog sukoba pa je zato rat otać svih stvari ali isto tako
i sve propada zbog rata i sukoba pa je zato on i kralj ili gospodar svih stvari.

Razmotrićemo nekoliko njegovih čuvenih fragmenata:

19
’put na dole i put na gore su isti put’, ’zdrav i bolestan su isto’, ’zž ivot i smrt su isto’. Kad
pogledamo ove njegove misli potpuno nam postaju jasni svi oni prigovori. Ali ono sž to je
Heraklit verovatno hteo da kazž e je da postoje stvari koje zapravo određuje njihova
suprotnost tj ne postoje bez svoje suprotnosti. Ako bi svi ljudi na svetu bili stalno zdravi,
ako ne bi postojala bolest, da li bi postojao termin ’zdrav’ ? Dakle, ono sž to je mozž da
Heraklit zž eleo da kazž e je da su bolest i zdravlje, smrt i zž ivot, zapravo 2 lića istog novćž ićć a.

Heraklit se mozž e smatrati i zaćž etnikom epistemologije. Njegova misao ’ćž ula su losž i
svedoći za ljude ako njihove dusž e ne mogu da razumeju jezik tih svedoka’, zapravo
govori o problemu nemogućnosti saznanja, što će kasnije postati jedna od
centralnih tema filozofije i to sve do danas.

Heraklit se zalagao za posž tovanje zakona u drzž avi jer je smatrao da je zakon drzž avi isto
sž to i logos univerzumu. Zakon je jednako bitan kao gradske zidine koje nas štite od
neprijatelja, jer nas zakon štiti od nas samih.

Pitagora

ZČ iveo između 570. i 495. g.p.n.e. Rođen na Samosu odakle se kasnije preselio u J. Italiju
(Sićilija), tadasž nja Magna Grećia, koja je zbog napada Persijanaća na Malu Aziju postala
ćentar grćž ke filozofije.

Smatrali su ga ćž udotvorćem, mudraćom i sž amanom, govorili su ’evo ga ide Pitagora ne

da ućž i nego da lećž i’. Imao je mnogo sledbenika koji su se po njemu nazivali pitagorejći.
Pitagorejsko bratstvo je pomalo ličilo na neku vrstu političke stranke, zatvorene
organizacije ili čak sekte.

Imali su stroga i pomalo ćž udna pravila (ne jedi meso, ne idi glavnim putem nego
stazama, ne prićž aj u mraku...) kojih su morali da se pridrzž avaju, jedno od tih pravila je
omerta-zakon ćć utanja, za ćž ije krsž enje je kazna bila ubistvo. Zbog ovoga se pitagorejći
smatraju pretećž om Sićilijanske mafije.

Pitagorejci su bili veliki poštovaoci Orfičkog kulta (mitska prićž a o Orfeju i Euridići u
kojoj Orfej svojom muzikom uspeva da namoli bogove da mu dozvole da vrati svoju

20
voljenu Euridiku iz podzemnog sveta. Prićž a ima nesrećć an kraj jer Orfej krsž i uslov koji su
mu bogovi dali i Euridika bespovratno ostaje u Hadu-podzemnom svetu).

Verovali su u metempsihozu (reinkarnaciju)-za njih je duša besmrtna, kad telo

umre dusž a nastavlja dalje i ulazi u drugi oblik zž ivota. Postaje neka zž ivotinja, drvo ili ćž ak
kamen. Dusž a kruzž i dok god ne nađe svoj mir i sjedini se sa apsolutnim bićć em (bogom).
Pitagorejsko ućž enje ovde dosta podsećć a na ideju Nirvane kod budista. Sam Pitagora je
smatrao da se sećć a svojih prosž lih zž ivota u kojima je bio Apolon, ribar, prostitutka, pa je
sada Pitagora.

Učenje o matematici i muzici su dve centralne tačke za pitagorejce.

Muzika je čišćenje duše (katarza), njome postižemo duševni sklad! Kao što doktor
leči telo tako što dovodi u harmoniju rad organa,tako muzika isto to radi sa
delovima duše. Sve proizvodi muziku i sve je zapravo u harmoniji, ćž ak i planete kad se
krećć u proizvode muziku univerzuma koju mi dodusž e nismo u stanju da ćž ujemo.

Muzika je usko povezana sa matematikom, videćć emo kako.

Pitagora je verovao da je arhe svega postojećeg zapravo broj! Broj je shvaćen

prostorno! Načela matematike su u osnovi sveta. Sve se može izraziti brojem ali ne
samo broje već nekim odnosom (Pitagora koristi ovde reč Logos koji ovde znači
odnos). Sve stoji u nekom odnosu jedno prema drugom a taj odnos se može
izraziti brojevima (2:1, 3:2, 4:3 itd.). Verovali su da je osnova svega zapravo tačka
iz koje je dalje izgrađeno sve, preneli su matematičke pojmove u poredak
materijalne stvarnosti. Klanjali su se četvornoj figuri tetraksis koja je zapravo
jednakostraničan trougao čija je svaka strana sačinjena od 4 tačke. Svako telo je
zapravo izraz broja 4, tj da je zato u osnovi svakog tela ta sveta figura tetraksis.

Tetraksis

U tetraksisu ima 10 taćž aka kao sž to u univerzumu ima 10 planeta koje se krećć u pravećć i
muziku. Pitagora je verovao da Zemlja nije u centru svemira.

Kako se povezuju muzika i matematika? Muzika se zapravo proizvodi tako što se

žice na nekom instrumentu stave u neki odnos. Mi zapravo prstom stisnemo žicu i
podelimo je na dva dela tj stavimo je u neki odnos npr. 2:6, i na osnovu toga
pravimo harmonične tonove. Na ovaj način je Logos (odnos) i u osnovi muzike!
Tako da i gluv ćž ovek koji bi izućž io matematiku i znao da stavi zž iće u odnos, bi mogao da
svira instrument.

21
Pitagora je prvi dao definiciju filozofskog načina života. On kazž e kako postoje 3
vrste ljudi i da je zž ivot kao neki festival-Olimpijada. Na toj Olmpijadi prva vrsta ljudi su
oni koji dolaze iz koristi. Da bi prodali nesž to ili radi pukog uzž ivanja u gledanju igara. To
je jedan utilitaristički život (koristoljubiv zž ivot).

Druga vrsta ljudi su takmićž ari, ućž esnići. Oni su tu zbog ćž asti i slave. To je aktivan,
takmičarski život.

Trećć e vrsta ljudi su filozofi. ZČ ivot je posvećć en posmatranju, teorijski zž ivot slićž an Bogu.
Takav način života se zove Bios theoreticos-teorijski život. To je filozofski način
života.

Elejska ’škola’

Nastala poćž etkom 5. veka p.n.e., sž kola je dobila ime po gradu Eleji koji se nalazio u J.
Italiji.

Glavni predstavnići su Ksenofan, Parmenid i Zenon. Ne zna se taćž no ko je bio osnivaćž

ali verovatno da je to bio Ksenofan dok je Parmenid bio utemeljivaćž njihovog ućž enja a
Zenon je branio njihove stavove od napada drugih.

Razliku od Miletske sž kole ćž ini to sž to su oni smatrali da je ne moguće dati odgovor na

to šta je prauzrok svega postojećeg ali mozž emo dati opis univerzuma i baviti se bićem
koje je suština svega (termin bićć e se uzima u najsž irem mogućć em smislu-sve stvari su
zapravo neka vrsta bićć a, biće je sve ono što je postojeće).

22
 Ksenofan
Rođen u Kolofonu u Joniji. Bio je putujućć i pesnik, malo se zna o njemu.

On se mozž e smatrati prvim kritičarem religije-kritikovao je antropomorfne predstave

bogova. Smatrao je da ako ljudi zamisljaju bogove kao ljude onda bi volovi trebalo svoje
bogove da zamisljaju kao volove a lavovi kao lavove. Njegovo misž ljenje je bilo da je
bozž anstvo savrsž enije od onoga kako je predstavljano u Grćž koj. Nije mu se svidela ideja
bogova koji su puni mana i nesavrsž enstava. Isto tako mu se nije svideo ni politeizam
(mnogobosž tvo) većć je tvrdio da je bog samo jedan! Zastupao je panteizam-misž ljenje po
kome je bog u svemu, sve je jedno i sve je bog! Bog je zamišljen kao neka sferična,
bezoblična energija.

23
 Parmenid

Ovaj filozof znaćž ajan je najvisž e po tome sž to je prvi pokusž ao da konstruisž e filozofski
sistem. Postavio je aksiom i iz koga je dalje izvodio sve teoreme.

Prvi je koristio metod koji se zove Reductio ad Absurdum (svođenje na besmislicu).

Šta je zapravo Reductio? Rećimo da tvrdimo neki iskaz A. Mozž emo bez problema da uz
njega tvrdimo A i B, ili A i Č, A i D... Ako bi nasž iskaz A zapravo bio ’nebo je plavo’, uz
njega bi mogli da tvrdimo i neki iskaz B koji je na primer ’pada kisž a’. Dakle, ne vidimo
nikakav problem u tvrdnji ’nebo je plavo i pada kisž a’, ili nekoj drugoj npr. ’nebo je plavo i
duva vetar’. Ali ako bismo rekli nebo je plavo i nebo nije plavo? To bi bila besmislića.
Upravo to je redućtio. Ne možemo reći A i ┐A (ne-A). Dakle cilj reducti-a je da
proveri neku tvrdnju tako što će predpostaviti suprotno i dokazivati to! Ako
pronađe dokaz za suprotno, prvobitna tvrdnja se mora odbaciti.

Parmenid metaforićž no opisuje kako je dosž ao do svog ućž enja. Kazž e kako mu je boginja
pokazala 3 puta istrazž ivanja kojima mozž e svaki ćž ovek da ide.

1. put: Jeste i ne može da nije  Postojo samo ono o čemu se može misliti i
smisleno govoriti. Ovaj prvi put je Parmenidov aksiom iz koga se sve dalje izvodi.
Ovo je put za koji se boginja zalaže.

24
2. put: Nije i nužno nije  Ne mozž e se govoriti pa ni misliti o nećž emu sž to ne postoji (ne
postoji u smislu da je logićž ki nemislivo). Ovo je put kojim nikako ne sme da se ide.

3. put: Možda jeste i možda nije  Isto je pogresž an kao i drugi put s tim sž to je josž i
logićž ki protivurećž an. To je put lazž nog verovanja i njime najćž esž ćće ljudi gresž kom idu.

Parmenid kaže sve je jedno! A to jedno je dakle biće! Bićć e ima određene
karakteristike koje nuzž no slede iz aksioma koje je postavio.

To biće je nestvoreno tj. vremenski je večno, nije nastalo u nekom trenutku jer da je
nastalo, morao bi da postoji trenutak pre tog nastajanja u kome je postojalo nisž ta i iz
nisž ta bi moralo da nastane nesž to a to je za Grke potpuno neprihvatljiva tvrdnja koju
odbaćuju.

Biće je dakle oduvek postojalo i uvek će postojati jer kad bi moglo da propadne
moralo bi opet da poropadne u nesž to sž to je opet neprihvatiljivo.

Biće je jednako svuda, homogeno je i nedeljivo jer da je deljivo moralo bi biti nećž im
drugim podeljeno a to nesž to bi opet bilo nesž to sž to nije bićć e dakle nesž to sž to je logićž ki
nemislivo tako da Parmenid to odbaćuje.

Biće je prostorno i vremenski neograničeno ali ima granicu u tom smislu što je
potpuno. Kako najlaksž e da shvatimo ideju ogranićž ene neogranićž enosti? Ako bićć e
zamislimo kao neku loptu koja je iznutra oblozž ena ogledalom, i mi se nalazimo u toj
lopti, prostor unutra će delovati beskonačan a opet će biti ograničen.

Još jedna bitna karateristika Parmenidovog bića je to što je ono nepokretno jer je
svako kretanje za njega neka vrsta promene, bićć e bi moralo da se promeni opet u nesž to
drugo, moralo bi da nastane nesž to novo sž to nije bićć e a aksiom to odbaćuje.

Ideju da je sve postojano i da nema kretanja ćć e ćž vrsto braniti njegov sledbenik Zenon.

25
 Zenon
Parmenidov naslednik i ućž enik. Tezž io je najpre da odbrani ućž enje Elejske sž kole od raznih
kritićž ara, kao i da ospori Pitagorejsko ućž enje o mnosž tvu. Mozž e se rećć i za njega da je prvi
destruktivac u filozofiji u smislu sž to nije iznosio neku novu, svoju filozofiju većć je
obarao prethodnike sluzž ećć i se Reductiom.

Zenon je izlozž io nekoliko pradoksa (paradoks-neprihvatljiv zaključak koji sledi iz

prihvatljivih premisa), kojima je oborio kretanje i ideju da matematika teorijski
oslikava stvarnost, kao i to da su matematička načela i principi u osnovi
univerzuma.

Najpoznatija su 4 paradoksa: Ahil i kornjača, dihotomija, strela i stadion.

U prvom i mozž da najpoznatijem paradoksu, Ahil se trka sa kornjaćž om kojoj je u startu

dao neku prednost. Zenon je naravno metaforično pričao o Ahilu i kornjači ali ova
trka se zapravo odvija u matematičkoj realnosti, ne fizičkoj. Dakle, trka je zapravo
između 2 taćž ke na jednoj duzž i, ne u stvarnom prostoru između pravog Ahila i kornjaćž e.

Ahil nikada ne mozž e da prestigne kornjaćž u jer ako je on u poćž etnoj taćž ki A a kornjaćž a u
nekoj taćž ki D, Ahil ćć e prvo morati da prođe taćž ku B kad ćć e kornjaćž a većć biti u taćž ki E,
zatim kad je on u Č ona je većć u F itd. Poenta je sledećć a:

Koliko god Ahil brzo trćž ao, da bi stigao u neku taćž ku gde je kornjaćž a, on mora da pređe
beskonaćž no mnogo taćž aka jer se put (zapravo duzž ) sastoji od toliko taćž aka. Paradoks je
onda u tome što se od Ahila traži da pređe beskonačno dugačak put za konačno
vreme a to je očigledno nemoguće.

26
Drugi paradoks je zapravo samo produzž etak prvog u neku ruku. Ideja dihotomije je da
ćž ak iako bi nesrećć na kornjaćž a od silnog napora umrla u nekom trenutku i ostala
nepomićž no da lezž i u nekoj taćž ki, Ahil ponovo ne bi mogao da je prestigne. Kako sad to?
Opet se dakle bavimo samo matematićž kom formom ovog problema da ne bude zabune.
Problem je u tome sž to da bi je Ahil prestigao on mora prvo da prođe pola puta do nje, da
bi presž ao to morao bi prvo da pređe pola od tog pola, a pre toga pola od tog pola... i tako
u beskonaćž nost! Dolazimo do potpuno neprihvatljivog zakljućž ka (paradoksa) da Ahil ne
mozž e ni da mrdne!

Poenta koju je Zenon hteo da izloži je da ideja po kojoj je tačka osnovna jedinica
od koje je izgrađen prostor, zapravo ima veliki problem. Ako tačka ima neku
veličinu,onda je deljiva i onda postoji nešto manje i osnovnije od nje. Ako to nešto
manje opet ima veličinu, onda i to može da se podeli jer u matematici svaka
veličina može da se deli. Ako bi rekli da tačka nema veličinu, tek bi tu nastap
problem jer bi to značilo da je prostor izgrađen od stvari koje nemaju veličinu a to
je nemoguće. To bi bilo isto kao kad bi rekli da je 1+1+1+1...= 0 ! Očigledan
paradoks!

Trećć i paradoks nosi ime strela i kao i prethodna 2 izlazž e probleme teorije po kojoj
matematika oslikava realnost. Susž tina ovog paradoksa je da mi let neke strele od taćž ke A
do taćž ke B mozž emo da razlozž imo na skup nekih trenutaka. Dakle, trenutak T1 +
trenutak T2 + T3 + T4... je zapravo neki vremenski interval koji predstavlja let
strele. Problem je u tome što neko telo kad je u trenutku ono zauzima prostor koji
je njemu jednak (sasvim logična konstatacija) a svako telo kad zauzima prostor
koji mu je jednak, ono zapravo miruje. Rezultat ovoga je da je kretanje zapravo
skup mirovanja a to je paradoks. Od nekog zbira mirovanja ne nastaje kretanje,
ponovo bi to bilo kao da sabiramo nule u želji da dobijemo neki broj.

ČČ etvrti paradoks je pomalo nejasan jer nisu saćž uvani spisi u kojima ga je Zenon taćž no
objasnio ali veruje se da se tićž e ideje da nam uvek treba neko referentno nepomićž no telo
da bi shvatili da se krećć emo.

27
 Empedokle
Rođen u Agrigentu (danasž nja Sićilija), u 5. veku p.n.e. Bio je pripadnik Pitagorejske sž kole
ali su ga izbaćili zbog ne prihvatanja svih njihovih ućž enja. Nastojao je da pomiri ućž enje
Miletske i Elejske sž kole. Zadrzž ao je Parmenidovo ućž enje o bićć u (ideja da ne mozž e da
postoji nisž ta) ali je isto tako tvrdio da postoji mnosž tvo stvari a ne samo neko apsolutno
jedno.

Arhe je za njega ne jedan element, već četiri: voda, vatra, zemlja i vazduh! Nije
zemlja nastala iz vode ili obrnuto, ili bilo koji element napravio ostala 3, većć su sva 4
elementa većž no postojećć a i nepropadljiva. Sve stvari na svetu nastaju mešanjem
(spajanjem) ta 4 elementa, a propadaju razdvajanjem istih.

Empedokle je iz Pitagorejske filozofije zadržao ideju odnosa (Logosa). On kazž e da su

sami elementi uvek isti ali da se zahvaljujući određenom odnosu između
elemenata u tom procesu spajanja, određuje šta će biti neka stvar. Ovo je pretećž a
hemije, ako kazž emo da 2 vode i jedan vazduh zapravo ćž ine neku stvar to je slićž no
hemiskoj formuli H2O. Ako bismo dodali josž jedan vazduh (danas bi rekli josž jedan
kiseonik), onda bi ta stvar bila nesž to drugo.

Empedokle je slićž no Anaksimenu, uveo dve sile kojima objašnjava kako nastaje
spajanje i razdvajanje elemenata. Te dve sile su Ljubav i Mržnja.

Ljubav spaja elemente, ona je formirajućć a, konstruktivna i produktivna sila.

Mržnja ih razdvaja i ona je destruktivna, rusž ilaćž ka i neproduktivna sila.

Postoje 4 ciklusa kroz koja svet prolazi i ti ciklusi se vrte u krug. U prvom ćiklusu
vlada apsolutna ljubav i tu su elementi toliko izmesž ani da ne postoji mogućć nost da
nastane svet kakav poznajemo. U drugom ćiklusu u to jedinstvo prodire mrzž nja i donosi
neku ravnotezž u, razdvaja stvari i nastaje svet ovakav kakav jeste. U trećć em ćiklusu vlada
mrzž nja potpuno i sve stvari se razdvajaju do te mere da ne prave nikakve spojeve. U

28
ćž etvrtom se ljubav ponovo vraćć a i uvodi ravnotezž u (dakle u 2. i 4. ćiklusu se stvara svet
kakav mi poznajemo).

Anaksagora

Od Anaksagore poćž inje zlatno doba Atinske filozofije. Naslednik je Empedoklovog ućž enja
u tom smislu sž to je prihvatio ideju spajanja i razdvajanja ali ne i onu o 4 elementa.

Anaksagora zastupa tezu da su sve stvrai sačinjene od nekih semena-čestica

(grčki-spermata), postoje semena drveta, zlata, mesa, vode, zemlje... svega. Tih semena
ima beskonaćž no ali semena ne prave neku stvar odnosom što je bitna razlika od
Empedoklovog učenja.

Njegova ćž uvena ideja je da je sve u svemu. SČ ta to znaćž i? Svaka stvar sadrzž i sva semena
koja postoje. Dakle zlato u sebi sadrzž i i semena mesa, drveta itd. Ali zlato jeste zlato ne
zbog toga što u njemu ima najviše semena zlata već zato što su semena zlata u toj
stvari tj zlatu, najjačeg intenziteta. Kako laksž e to da shvatimo? Rećimo da kad
napravimo limunadu, ona je prvo kisela, zatim dodamo 2 koćke sž ećć era i ona postaje
slatka. Striktno kvantitativno gledano, u tom pićć u ima visž e limuna tj. visž e kiselog ali
sž ećć er preovlađuje jer je jaćž eg intenziteta.

Anaksagora kazž e josž i da u sredisž tu ćelog univerzuma postoji jedan veliki um (grčki-
NUS), koji je sačinjen od najfinijih semena. Ta semena se nalaze u svakoj stvari ali
se u samom umu ne nalaze bilo koje druge čestice osim njegovih samih! Taj um je
Anaksagora zamisž ljao strogo materijalno i to mu je ćž esto prigovarano. Um je zapravo
zapoćž eo veliki prasak i diferenćiranje ćž estića. Um je neogranićž en, nepokretan i
samostalan.

29
 Leukip

Glavna taćž ka Leukipovog ućž enja je bila odgovor Zenonu. Nastojao je da resž i sve
paradokse koje je on izlozž io. Kako je to uradio? Negirao je hipotezu o beskonačnoj
deljivosti.

Smatrao je da u realnom svetu postoje nedeljive jedinice od kojih je izgrađen

prostor-atomi!

Atoma ima beskonaćž no, neprodorni su i nemaju delove. Imaju sve one odlike koje ima
matematička tačka osim što nisu deljivi! Tako da s obzirom da imaju velićž inu koja se
ne mozž e dalje deliti, možemo od njih da izgradimo čitav prostor i svet. Teza o
atomima je u skladu sa iskustvom ali ne i sa matematikom. Leukip ćć e rećć i da taćž ka jeste
beskonaćž no deljiva ali atom ne, i to znaćž i da matematika zapravo nije nauka koja je u
osnovi sveta i koja opisuje stvarnost većć je to fizika. Fizička jedinica je iznad
matematičke jedinice.

Atom ima sve karakteristike Parmenidovog jednog. I dalje je zadrzž ana ideja o
nemogućć nosti postojanja nisž tavila. Atomi se krećć u kruzž no i to kretanje je oduvek
postojalo, ne postoji neki prvi nepokretni pokretaćž koji je zapoćž eo to njihovo kretanje.

Leukip je čak rekao da se slični atomi po veličini privlače i spajaju i da tako

nastaju stvari.

Danas znamo iz hemije da atomi tezž e da se sparuju jedan sa drugim zbog potpunosti
elektrona.

Leukip je izgleda poznavao zakon ćentripetalne sile (telo u kruzž nom kretanju tezž i
ćentru), pa je dao opis nastanka sveta rekavsž i da su se atomi kretali u krug i ta sila ih je
gurala u ćentar te je tako poćž elo prvo spajanje atoma a samim tim i nastajanje stvari.

* Leukip je dao jedno mehanićž ko objasž njenje sveta koje za poslediću ima determinizam.
Determinizam je stav po kome je sve unapred predodređeno! Kada bi znali polozž aj
svih ćž estića u univerzumu i njihovu prirodu, mogli bi da predvidimo kompletnu
budućć nost. Kao kada u labaratorijskim uslovima proućž avamo uzrok i poslediću pa

30
izvućž emo neki zakon u ponasž anju, to bi mogli da prenesemo na ćeo svet. Dalja posledića
ovoga je sž to bi morali da prihvatimo da ljudi nemaju slobodu volje većć je svaka odluka
zapravo uslovljena prethodnim hemijskim proćesima u nasž em mozgu.

SOKRAT (470.–399.)

Sokrat je prvi od tri najveća i najpoznatija filozofa kako Antičke Grčke tako i celokupne
filozofske tradicije.

Rodjeni Atinjanin, veliki patriota koji je svoj grad napuštao samo kad je išao u rat.

O njegovom životu znamo iz zapisa raznih istoričara i drugih filozofa.

On sam nije ostavio ni jedno delo iza sebe već njegovu filozofiju učimo iz dela njegovog
najpoznatijeg učenika Platona, u čijim dijalozima je Sokrat protagonista (glavni lik).

Sokrat je svojim životom bio primer svoje filozofije (što je retkost u filozofskoj tradiciji).
Govorio je kako najviše treba da se bavimo svojom dušom i kako osnovna težnja treba
da nam bude da postanemo dobri ljudi. On sam je bio oličenje mudrosti, skromnosti,
umerenosti… zvali su ga hodajuća vrlina.

Bio je veliki protivnik sofista i njihove ideje etičkog relativizma. Želeo je da vrati osnove
moralnosti koje je smatrao da su bile ozbiljno ugrožene pojavom sofističkog učenja.

Etika je centralna tačka Sokratove filozofije, vrlina je dužnost i ono čemu najviše treba
da težimo. Verovao je da je svaki sagovornik prikladan za filozofiju, što se razlikuje
mnogo od sofista koji su smatrali da obični ljudi nisu vredni filozofskog razgovora i još
bitnije nisu sposobni za isti. Za Sokrata bi i ulični prodavac i prosjak i državnik predstavljali
prikladnog sagovornika.

Njegova majka je bila babica a otac vajar-zašto nam je taj podatak važan?

Zato što je Sokrat verovao da kao što njegova majka uspeva da pomogne ženama da se
porode, tako on uspeva svim ljudima da se duhovno porode. Kao što njegov otac vaja
razne skulpture i daje im finalan oblik, tako on vaja ljudske duše i pomaže im da dođu
do savršenog oblika. Pomaže nam da spoznamo sebe, za šta su grci verovali da je jedan
od najtežih zadataka.

Metodi Sokratove filozofije su bili IRONIJA I MAJEUTIKA (babička veština).

31
Njegova ironija se ogleda u čuvenoj rečenici Scio me nihil scire koja u prevodu znači Znam
da ništa ne znam. Sokrat svaki svoj dijalog počinje tako što sagovorniku kaže kako ništa ne
zna i kako bi voleo da njih dvojica zajedno razmisle o tome što je predmet rasprave.

Primer: Sokrat nailazi na čuvenog grčkog pesnika Ijona koji tvrdi kako najbolje zna da
tumači Homerove stihove, dok će Sokrat naravno, prvo potvrditi Ijonu to znanje i reći za sebe
kako ništa o tome ne zna, a zatim će početi ispitivanje. Pita ga da li on zna da tumači jednako
dobro Hesiodove stihove kao i Homerove, Ijon će reći da ne zna i da poznaje dobro samo
jednog pesnika. Sokrat ga zatim pita da li postoje neke stvari o kojima Homer i Hesiod isto
pišu? Ijon mu odgovara da postoje, kao na primer delovi gde i jedan i drugi isto pišu o vojnoj
taktici i ratničkoj veštini. Sokratovo sledeće pitanje je da li onda on dobro tumači kod oba
pesnika barem te delove gde isto tvrde? Ijon potvrđuje da je tako. Sokrat ga na kraju pita da li
bolje o vojnoj taktici zna on koji je pesnik, ili vojskovođa? Ijon naravno kaže vojskovođa i tu
je već upao u Sokratovu zamku. Jer ako je to slučaj, onda će vojskovođa mnogo bolje
tumačiti i Homera i Hesioda, čime pada u vodu Ijonova tvrdnja kako je najbolji tumač.

Sokrat će dalje nastaviti da ga ispituje za svaku pojedinu veštinu o kojoj Homer piše i svaki
put će dovesti Ijona u istu zamku.

Sokratova mudrost se ogleda u tome što je on za razliku od drugih, svestan svog ne

znanja! Jer tek tada, kada to uvidimo, možemo da težimo pravom znanju.

Ironija je zapravo induktivni metod i izlaganje premisa iz kojih će slediti Sokratov

zaključak.

Majeutika je ekspliciranje definicije kojoj Sokrat teži. To je zapravo taj finalni

zaključak do koga Sokrat i njegovo sagovornik dolaze. To je momenat kada on uspeva
da porodi dušu svog sagovornika, da mu pomogne da shvati.

Sokrat je verovao da je svaka duša bremenita tj. da je svako sposoban za filozofiju, svaki
čovek ima kapaciteta za to samo mu treba pomoći da to shvati, treba mu objasniti kako se
neguje duša i objasniti mu šta je vrlina.

Vrlina za Sokrata je znanje!!!

Ako neko čini greh, to je isključivo zato što nije svestan da je to loše.

Sokrat je verovao da su ljudi intrinsično dobri (dobri sami po seb-rodjeni kao dobri) a da je
zapravo neznanje to što ih čini lošim!

Ovde bi mogli da povučemo paralelu između Sokrata i Isusa Hrista, ako bi Isusa za
momenat posmatrali striktno kao filozofa. I jedan i drugi su tvrdili da su ljudi dobri, kao i to
da je vrlina iznad svega materijalnog. Isus će reći ”gde ti je srce tamo ti je blago” dok je
Sokratova misao ”blago se rađa iz vrline”. Sokratovu ideju da je greh ne znanju opet
možemo naći u Hristovoj rečenici ”oprosti im Oče jer ne znaju šta čine”. Dakle ponovo
imamo istu tu ideju da je neznanje krivac za greh!

32
Sokratova smrt takođe liči na Hristovu. Lažno je osuđen da kvari Atinsku omladinu i da je
bezbožnik. Tvrdio je kako ima demona na ramenu koji mu svaki put kaže da kako treba da
postupi da bi bio moralan čovek-ovo je od strane onih kojima nije odgovarala Sokratova
asketska filozofija, iskorišćeno kao argument da je on rušilac postojeće vere i da je
bezbožnik.

Sokratov je demona koristio kao metaforu za savest!

Kada su sudije izglasale Sokratovu krivicu, ponudile su mu da sam sebi odredi kaznu
(predviđena kazna za bezbožništvo je bila smrt), na šta je Sokrat rekao kako bi trebali da ga
nagrade.

Zašto sam sebe nije spasao smrtne kazne? Iz dva razloga:

Prvi je što bi prihvatanje bilo kakve kazne značilo i prihvatanje krivice, a to bi dalje
značilo da se Sokrat odriče svoje filozofije i svojih ideja koje je zastupao ceo život.

Drugi razlog je što je smatrao da se zakoni bezpogovorno moraju poštovati čak i ako su loši.

Pogubljen je tako što mu je dat otrov da popije.

Svojom smrću Sokrat je ostao dosledan svom učenju i postao ’ikona’ Antičke filozofije.

33
 PLATON ( 427. – 347. )

Platon je bio Sokratov najznačajniji učenik. Rođeni Atinjanin iz bogate porodice (za razliku
od Sokrata koji je bio skromnog porekla).

Bavio se metafizikom, etikom, politikom… Jedan je od najplodnijih pisaca Antičke Grčke.

Sva dela su mu pisana kao dijalozi u kojima je glavni lik Sokrat (osim zadnjeg).
Najznačajnije knjige su Država, Zakoni, Odbrana Sokratova, Gorgija, Protagora, Ijon,
Fedon…

Kao mlad je dosta putovao po Grčkim zemljama. Otišao je na Sirakuzu gde je pokušao da
tiranina Dionizija preobrati da bude prosvećeni vladar. Taj pokušaj se neslavno završio po
Platona koji je bio proteran nazad u Atinu.

387. g.p.n.e. otvorio je svoju školu koja se zvala Akademija. Na ulazu iznad vrata škole je
stajao natpis ”Neka ne ulazi ko ne zna geometriju”- na osnovu ovoga vidimo da je
Pitagorejsko učenje o matematici ostavilo duboke korene na kasnije filozofe. Akademija je
zatvorena 529. g. n. e. od strane cara Justinijana u periodu kada je hrišćanstvo verovalo da je
grčka filozofija jeres. Tek 1453. godine u doba renesanse, čuvena porodica Mediči ponovo
obnavlja Akademiju.

Baveći se metafizikom,Platon kaže kako zapravo postoje dva sveta.

Prvi je ovaj svet koji vidimo i koji nas okružuje. Ali to je zapravo samo pojavni svet, to
je svet koji možemo da opazimo svojim čulima. Drugi svet je svet ideja ili formi. Drugim
rečima, sve stvari na svetu su zapravo samo fotokopije ideja (formi) koje se nalaze na
nebu. Svaka stvar ima svoju ideju.

Uzmimo stolicu za primer, ona je samo fotokopija ideje stolice koja se nalazi u tom drugo,
višem svetu koji čulima ne možemo spoznati. Stolica u čulnom svetu samo oslikava stvari iz
sveta ideja. Stolica je nešto propadljivo, prolazno, dok su ideje večne suštine, nepokretne i
neuništive.

*Reč ideja je prevod grčke reči eideos koja znači oblik, forma.

Svet ideja je nešto čemu svi treba da težimo ali ga možemo spoznati samo umom nikako
čulima!

34
*ne razumom već umom-razlika je u tome što pod razumom podrazumevamo shvatanje
nečega uz pomoć logike i iskustva. Um ne pretpostavlja bilo kakvo čulno iskustvo.

Ideje su uzroci i svrhe svega postojećeg!

Među idejama postoji neka hijerarhija. Najviša od svih ideja je ideja dobrote. To je
paradigmatska (vodeća) ideja koja obuhvata sve ostale ideje.

Svoje viđenje metafizike i ideju o dva sveta, Platon je možda najbolje izložio u 7. poglavlju
Države u svom čuvenom mitu o pećini.

U njemu on opisuje ljude privezane u pećini tako da uvek gledaju u njenu unutrašnjost. Iza
njih je vatra, a nešto ispred nje promiču razne stvari. Ljudi su u stanju da vide samo senke tih
stvari na zidu ispred sebe i ne znaju za drugo. Međutim, ako se neko od njih oslobodi i izađe
iz pećine video bi stvari u svetlu sunca, što bi potpuno promenilo njegovu sliku sveta. Senke
na zidu više za njega ne bi bile prave stvari. Za Platona, ova priča o izlasku iz pećine
govori o mogućem usponu čoveka od sveta čulima opažljivih stvari do Sveta Ideja.

Platon je verovao da naše duše kad se rodimo nisu Tabula Rasa (prazna ploča) u koju stičući
iskustva treba da ’upisujemo’ znanje, već da je naša duša bila među idejama i onda ’pala’
na ovaj svet. Dakle, mi više istine tehnički znamo, samo treba da ih se setimo. Znanje je
sećanje. A to ćemo postići umskim sagledavanjem stvari i baveći se filozofijom.

35
 PLATON – DRŽAVA

Država je možda najznačajnije Platonovo delo u kome pored njegove etike i politike,
nalazimo začetke sociologije i psihologije.

Antički filozofi su zastupali Etiku Vrlina. Pitanje je kakav čovek treba da budem?
Vrednuje se ljudski karakter, moralne osobine.

U prvom poglavlju Države, Sokrat (koji je glavni lik) započinje raspravu o određenju
pravednosti. Grčka reč za pravednost je Dikaios-precizniji prevod bi mogao biti moralno
ispravno.

Ne traži se neka konvencionalna (opšte prihvaćena) definicija već se pitamo o koja je

priroda pravednosti. Šta zapravo znači biti pravedan?

Sokrat u raspravi koristi metod Reductio ad absurdum, što će reći da neka prvobitna
određenja svojih sagovornika svodi na besmislicu i ukazuje im zašto su loša.

U tom prvom delu imaćemo samo negativni rezultat u smislu što će nam Sokrat samo reći šta
pravednost nije a ne još šta jeste.

Prvo određenje daje Trasimah (jedan od sagovornika Sokratovih) i kaže kako je pravednost
da svako dobije šta mu pripada. Zašto je ovo loše i preširoko određenje? Ako nas napadne
šizofreničar sa oštrim nožem i mi uspemo da mu otmemo oružje iz ruke, da li bi trebalo da
mu vratimo nož jer je činjenica da nož pripada njemu?! Naravno da ne, zato i odbacujemo
prvu definiciju.

Sledeća Trasimahova definicija- pravednost je korist jačeg, korist vladara. Zakoni se od

države do države razlikuju, a to je zato da bi koristili vladaru a ne narodu. Pravednost je
dakle poštovati zakone koji su uvek na korist vladara.

Međutim, ponovo imamo kontra primer. Dešava se da vladar donese zakon koji mu šteti.
Savremeni primer bi bio kada neki apsolutista dozvoli slobodu govora u medijima i to se
manifestuje time što svi počnu da pišu protiv njega i zbace ga sa vlasti.

Trasimah zatim ovu definiciju preformuliše da bude održivija i kaže kako je pravednost
uvek korist drugoga! Šta to znači? U bilo kakvoj interakciji dva čoveka, uvek će lošije proći
onaj koji je pravedan. Nepravičnost je korisnija! Dva čoveka postaju partneri, onaj koji
bude nepravičan, zaradiće više novca ili će imati bolji položaj…

36
Trasimah je imoralista! Smatra da su ljudi po svojoj prirodi loši. On vrednuje samo
posledice dok Sokrat vrednuje ljudske osobine. Sokrat veruje u unutrašnju urođenu
ljudsku dobrotu.

Za Sokrata pravednost je najveća vrlina!

Ideal čoveka za Trasimaha je promišljen i bezobziran čovek, a za Sokrata je mudar i

pravičan!

I na ovo zadnje Trasimahovo određenje Sokrat će imati repliku. Uzmimo za primer nekog
doktora. Dobar doktor je onaj koji pomaže drugima, dakle ne služi samo njemu njegovo
znanje, već služi na korist drugome. Ako bi bio loš doktor, ne bi valjalo ni za njega ni za
druge jer niko ne bi dolazio kod njega. Sličan argument možemo prevesti u druge primere.
Dobar vladar je onaj koji služi narodu a ne onaj koji gleda samo sebe.

U ovom momentu drugi sagovornik, Glaukon, daje konačnu težinu ovom pitanju i kaže kako
su ljudi pravedni samo zato što se plaše da ne budu kažnjeni za svoju nepravičnost ili se
plaše Božije osude ili bilo kakve druge kosmičke karme koja bi im nanela zlo. On smatra
da je ljudima najveće zlo da trpe nepravdu a da sami ne mogu da budu nepravični.

Glaukon pravi jedan misaoni eksperiment i pominje neki u Antičko doba, poznati mit o Gigu
i njegovom prstenu. Pastir Gig koji je bio dobar sluga svome kralju je uspeo da nađe
prsten koji ga čini nevidljivim. Kad je Gig shvatio da može da radi šta god poželi i da prođe
bez kazne, postao je nemoralan, zbacio svog kralja, izdao prijatelje itd. Poenta je da kad bi
ljudi 100% znali u nekoj situaciji da će proći nekažnjeno, oni bi bili nepravični. Što nas
dovodi do pitanja zašto treba da budemo pravični?

Platon će objasniti šta je pravičnost i zašto treba da budemo pravični na osnovu Ergon
argumenta.

Šta je Ergon? Ergon neke stvari je ono što ta stvar čini i ono što čini tu stvar. Ergon
neke stvari je ono što karateriše tu stvar. Dakle, Ergon noža bi bio da seče i mogućnost
sečenja nož čini nožem!

Ergon čoveka je da živi u skladu sa vrlinom jer samo čovek poseduje vrlinu i to ga
karakteriše. Da bi čovek bio srećan (sreća je ono čemu svi težimo) on mora da ima
zdravlje (besmisleno je pitati zašto neko hoće da bude zdrav) a da bi bio telesno i
duhovno zdrav, duša mora dobro da obavlja svoju funkciju. Kao što telesno zdravlje
zavisi od harmonije između organa u organizmu, tako će naše duhovno zdravlje zavisiti od
harmoničnosti naše duše.

Kako ćemo postići harmoničnost?

Da bi objasnio Platon pravi analogiju sa uređenjem države i tako ujedno izlaže svoju
političku i psihološku ideju.

Država ima 3 sloja: vladalački sloj, vojsku i privrednike-zanatlije. Svaki sloj karakterše
po jedna vrlin. Prve mudrost, druge hrabrost i treće umerenost. Ako su odnosi između

37
ova 3 sloja harmonični i sređeni, onda je i zajednica uređena i funkcionalna.
Harmoničnost podrazumeva da se zna ko vlada a ko se pokorava. Vladar mora da bude
mudar i moramo njega da slušamo jer on zna šta je najbolje za državu (zato su po Platonu
najbolji kandidati za ovu ulogu filozofi jer imaju sveobuhvatno znanje).

Vojnici moraju da budu hrabri a privrednici umereni u svojim željama. Ispravnim

obrazovanjem od malih nogu, videćemo koji čovek pripada kom sloju (ovo je grčka verzija
kastinskog sistema). Svaki pojedinac će uz dobro obrazovanje pronaći za šta je najsposobniji
i biće potpuno srećan što pripada tom sloju jer je po prirodi određen za to.

Platon je čak otišao toliko daleko da je smatrao kako treba da se pazi da ne dođe do bračnog
mešanja među slojevima jer ako se spoje muškarac i žena koji pripadaju vladajućem sloju,
najverovatnije da će i dete biti prirodno određeno za taj sloj.

Platon pravi analogiju duše i države jer kako kaže, ustrojstvo duše ne možemo da
opažamo a države možemo. Ako bi pokušali da shvatimo dušu bez analogije, imali bi ili
samo objektivnu predstavu bez subjektivnih doživljaja, ili pak samo subjektivnu perspektivu.

Analogno državi, i duša ima 3 sloja koja opet određuju one iste 3 vrline. Duša se deli na
razumski deo, nagonski deo i jedan treći između koji možemo nazvati srčanim delom.
Duša će biti harmonična ako razumski deo duše bude kontrolisao prohtevni deo i ako
ovaj srednji deo bude u skaldu sa razumom a ne prohtevima.

On ova 3 dela duše ne uvodi tek tako nego ih objašnjava primerima. Recimo da žedan
čovek nailazi na zagađenu vodu i oseća u isto vreme strašnu žeđ ali svestan je da će umreti
ako popije vodu. Tu vidimo nagonski i razumski deo duše i shvatamo već zašto nagonski
deo treba da se pokorava razumskom.

Srčani deo duše predstavlja zapravo neku viziju čoveka o samom sebi. To jesu neki
prohtevi i neke želje ali ne iracionalne želje kao u 3. sloju duše već imaju neki razlog.

Srčani deo je odgovoran za osećaj stida ili ponosa. Ako pred nekim osetimo stid to je zato
što pred njim nismo uspeli da potvrdimo svoju predstavu o sebi.

Platon daje primer Odiseja koji se posle 10 godina vratio kući i neće da se otkrije još ko je,
jer oseća stid što ljudi nemaju predstavu o njemu kakvu bi on želeo da ima. Tu vidimo
konflikt razuma i stida, što nam ukazuje da postoji taj treći deo duše koji nije ni
razumski ni nagonski.

Dakle, da bi čovek dostigao sreću, duša mora dobro da funkcioniše. Čovek mora biti
dobar da bi to bio slučaj. Mora da živi u skladu sa vrlinom i da bude moralno dobar i
pravičan kako bi bio srećan.

38
 ARISTOTEL (384.-322.)
Treći iz velike trojke Antičke filozofije. Platonov učenik, sledbenik ali i kritičar (čuvena mu
je rečenica ’drag mi je Platon ali draža mi je istina’).

Rođen u Stagiri (Deo Grčke koji je pripadao plemenu Makedonaca) na dvoru Kralja Filipa II
Makednoskog kao sin doktora. Poslat u Atinu na Platonovu Akademiju. Tamo je stekao
veliko znanje i pozvan je nazad na dvor kako bi podučavao Aleksandra Makedonskog koji
mu je bio najdraži i najbolji učenik.

Tadašnja politička situacija je donekle uticala na njegovu političku misao.

335. godine je osnovao svoju školu Likej. Njegovi učenici su se prozvali peripatetici po
tome što je Aristotel poučavao šetajući po vrtu (περίπατος) u kojem je učio svoje učnike.

Aristotel se smatra osnivačem nauke tj naučnog znanja. Uspeo je potpuno da odvoji mit od
filozofije.

Najznačajnja dela su mu Politika, Nikomahova etika, Metafizika, Poetika, Organon

Svako delo se bavi određenim filozofskim pravcem: Politikom, etikom, ustrojstvom

sveta, estetikom, logikom… (u Organonu je Aristotel izneo princip opšteg poklapanja sa
pojedinačnim koji mi danas zovemo dedukcija).

Ključna tačka neslaganja sa Platonom je u tome što je prvi bio idealista a drugi realista.
Platon veruje u svet ideja koji postoji nezavisno od stvari dok će Aristotel prihvatiti
Platonovo učenje o idejama kao uzroku svega ali će reći da su ideje U stvarima a ne
izvan njih. Svet ideja ne postoji nezavisno.

Ta njihova razlika će se videti i u shvatanju politike. Platon je težio idealnoj državi i

postavio hijerarhiju državnih uređenja po kome je najbolje uređenje prosvećeni
apsolutizam (vladavina jednog čovela), zatim ide timokratija (vladavina nekolicine koji
vladaju zbog časti ), pa oligarhija (vladavina nekolicine koji vladaju zbog novca), pa
demokratija (vladavina svih-Platon je oštro kritikovao demokratiju, mada tadašnja
demokratija je bila potpuno drugačija od onoga što mi danas poznajemo kao
demokratiju). Na kraju su anarhija iz koje vrlo lako dođe do tiranije koje je najgore moguće
državno uređenje.

Aristotel je verovao da svaki vid vladavine ima svoj pozitivan i svoj negativan oblik.

Vladavina jednog čoveka je pozitivna ako je to prosvećeni apsolutizam a negativna ako je to

tiranija.

39
Vladavina nekolicine je pozitivna ako je to aristokratija (vladaju za dobrobit naroda) a ne
oligarhija ili timokratija.

Vladavina svih je loša ako je demokratija a dobra ako je to republika (nije još koristio reč
republika već Politea ali mi bismo danas preveli kao republika).

Aristotel je smatrao da svaki čovek mora da bude aktivna politička jedinka ( Zoon
Politikon) jer je socijalno biće koje tek u interakciji sa drugima može da postigne svoje
ciljeve. Izvan društva mogu da opstanu samo zver ili Bog. Onaj ko se nije bavio pitanjima
nazivan je Polites Idiotes (iz tog termina je nastala današanja pogrdna reč-idiot).

Aristotelova osnovna ideja u metafizici je bila da postoje 4 uzroka svega postojećeg.

To su forma, materija, kretanje i svrha. Ova 4 uzroka se mogu naći u svim stvarima.

Primer: Prva stvar koja nam treba da bi napravili jedan sto je ideja o stolu, forma stola.
Druga stvar je materija, konkretan materijal, recimo drvo. Treća stvar je kretanje zapravo
oblikovanje te materije. Materija sama je pasivna forma, dok su ideja i kretanje taj
aktivni princip bez koga ne bi bilo promene. I na kraju četvrti uzrok je svrha, zašto se taj
sto pravi! Može biti za jelo, za kartanje, za ukras…

Isto možemo da primenimo na državi. Materija bi bili ljudi,narod. Forma bi bilo

državno uređenje. Kretanje sprovođenje zakona. I svrha bi bila dobrobit zajednice!

40
 ARISTOTEL – NIKOMAHOVA ETIKA
Sreća je jedna od centralnih tački Antičke filozofije. Sreći svi težimo i svi je priželjkujemo.
Iako bi svi na prvi pogled rekli da znamo šta je sreća, kad krenemo da razmišljamo o njenom
određenju, shvatamo da stvari nisu baš toliko jednostavne.

U svojoj Nikomahovoj etici, Aristotel je postavio pitanje šta je to sreća? Grčka reč za
sreću je eudajmonija. U bukvalnom prevodu bi značila vladavina dobrog demona, dobrog
duha- našom dušom treba da valada dobar duh (demon u antičko doba još nema striktno
negativno značenje već predstavlja bilo kakav oblik više sile).

Postoje 2 vrste dobra kojima težimo:

Dobra kojima težimo da bi preko njih došli do nečeg drugog (instrumentalna dobra) i
dobra kojima težimo zbog njih samih. Novac je primer isnstrumentalnog dobra, a zdravlje
je dobro kome težimo zbog njega samog. Ipak, čini se da jedino sreći težimo striktno zbog
nje same, jer i kod onih stvari kojima težimo zbog njih samih, uvek im težimo i zbog sreće!
Zdravlje želimo zbog njega samog i zbog sreće a sreći samo zbog sreće. Sreća je autarkična
(samodovoljna-potpuna).

Sreća za Aristotela nije nešto prolazno ili neko subjektivno stanje već trajno stanje
nečijeg života. Neko može reći da je srećan u određenom trenutku ali ako znamo da je on
zavisnik od droge koji se u datom trenutku nalazi pod dejstvom supstance, sasvim sigurno
nećemo reći da je srećan. Samo ako neko zadovoljava svojim sredstvima i mogućnostima
osnovne norme normalnog života, on može da bude srećan.

Tu ponovo vidimo razliku između Sokrata i Platona sa jedne strane i Aristotela sa druge. Dok
kod Sokrata sreću može da dostigne i prosjak koji nema šta da jede, kod Aristotela to nije
slučaj. On kaže da ne možemo posedovati karakterne vrline jer kako je moguće da
budemo darežljivi i dajemo sirotinji ako nemamo ni jedan novčić u džepu?

Kako je moguće da pomognemo gladnima ako smo i sami gladni? Ili da budemo hrabri na
bojnom polju ako nemamo oružje dok protivnici imaju? Ideja je da nam trebaju ipak neki
minimalni uslovi da bi posedovali karakternu vrlinu.

Sreća za Aristotela je posedovanje vrline i život u skladu sa njom! I to sa najvišom

mogućom vrlinom koja postoji u hijerarhiji vrlina

(najviša vrlina je posmatrački život, filozofski život, život nalik Bogu).

Kao i kod Platona, Ergon čoveka je delanje duše u skladu sa vrlinom.

41
Aristotel dušu deli na neracionalni i racionalni deo. Neracionalni se dalje deli na
vegetativni deo koji nema dodira sa razumom i prohtevni deo (grčki-Ethos) koji može da se
podvrgne razumu. Racionalni deo se deli na saznajni i rasuđivački. Čovek će imati dobar
karakter (grčki-Etike –odatle potiče reč ’etika’) ako mu prohtevni deo bude u skladu sa
razumom!

Aristotel se pita šta je to vrlina? Vrlina je zlatna sredina između dve krajnosti.

Umerenost je sredina između rasipništva i škrtarenja, hrabrost je sredina između lude

smelosti i kukavičluka itd. Međutim, nije uvek lako naći sredinu pomoću koje ćemo videti šta
je sredina.

Ne postoje neka ustaljena pravila za svaku moguću situaciju u kojoj treba da postupimo
moralno. Aristotel nema na umu aritmetičku već proporcionalnu sredinu. U svakoj situaciji
moramo da sagledamo sve faktore i na osnovu toga dođemo do zaključka šta bi bio moralno
ispravan postupak u trenutku.

Aristotel kaže ’ vrlina je sklonost da se bira sredina i to sredina u odnosu na nas,

određene onako kako bi je odredio praktično mudar čovek tj. određene u skladu sa
razlogom’.

Zašto uvodi ideju praktično mudrog čoveka i šta ona znači?

Praktično mudar čovek je onaj koji u svakoj situaciji uspeva da sagleda šta je sredina i
zna da objasni zašto je najispravnije postupiti na neki način u datoj situaciji.

Aristotel daje analogiju (poređenje) sa sportskim trenerom. Kao što trener zna da kaže koji je
kom sportisti bolji program za vežbanje jer se razume u anatomiju i generalno u ljudsko telo,
tako će praktično mudar čovek u svakoj situaciji znati da kaže šta je sredina između
rasipništva i škrtarenja. Ideja je da sredinu procenjujemo od slučaja do slučaja.

Aristotel kaže kako karakterne vrline stičemo navikom još od detinjstva. Ali nije dovoljno da
kada postanemo odrasli ljudi samo pratimo pravila koja su nam govorili da sledimo već
moramo razviti karakteristične razloge za vrlinu! Moramo shvatiti zašto tako postupamo
a ne drugačije.

Primer: Recimo da neki čovek pronadje kofer sa parama na ulici i u njemu adresu nesrećnika
koji je izgubio isti. On odluči da vrati kofer vlasniku i odlazi u policiju da im preda nadjen
novac i podatke. Šta ćemo reći za ovog čoveka? Svakako da je moralno dobar, da poseduje
karakternu vrlinu. Ali, ako je on to uradio po automatizmu jer je tako učen od strane
roditelja, a nije uspeo da razvije svoje lične razloge zbog kojih bi trebalo da je to uradio,
onda on po Aristotelu nije moralna osoba. Ili ako je to uradio zbog bilo kakve koristi, bilo
da je to pohvala društva ili eventualna nagrada, ili je vratio pare iz straha da ga ne pronadju i
osude što je uzeo kofer, onda on opet nije moralno ispravna osoba.

Dakle, svaki čovek mora sam razviti karakteristične razloge za pravednost!

42
 Stoici i Epikurejci
Ove dve škole su nastale između 350. i 250. godine P.N.E.

Politička situacija u Grčkoj se u njihovo vreme dosta promenila. Makedonci (jedno od

nekoliko grčkih plemena), na čelu sa Filipom II a kasnije sa Aleksandrom Makedonskim,
osvajaju prvo Grčku a zatim i skoro ceo tadašnji poznati svet. To je dovelo do sloma grčke
demokratije i uspostavljanja diktature makedonskih kraljeva.

Za običnog grčkog građanina to je značilo ogromne promene. Nekada su oni uživali ogromna
prava kao slobodni građani i imali prava da učestvuju u političkom i javnom životu uopšte.
Svi su imali prava i mogućnosti da učestvuju u najvažnijim državnim pitanjima, da donose
odluke.

Promenom državnog uređenja običan čovek gubi većinu prava i dolazi do osećaja da je
beznačajan.

To dovodi do okretanja čoveka ka sebi. Fokus filozofije nije više javni život i politička
pitanja već Etika.

Usled uticaja Platona i Aristotela, Stoici i Epikurejci su filozofiju delili na logiku (zakoni
po kojima funkcioniše razum), fiziku (zakoni prirode) i Etiku (zakoni morala).

Osvajanje makedonaca je dovelo i do rušenja helenističkog kulta (verovanje da su grci bolji

od drugih naroda). Prvi put se tu javlja ideja kosmopolite-građanina sveta koji sve ljude
smatra jednakima. Pa čak se i robovi smatraju jednakima što je za to vreme bilo
nezamislivo. Ciceron je bio jedan od najpoznatijih kasnijih pripadnika epikurejske škole, a
Seneka stoičke.

Stoičku školu je osnovao Zenon (ne isti Zenon iz predsokratovskog perioda).

Osnovna stoička ideja kaže kako sreću možemo naći jedino ako odbacimo sve svoje
želje i afekte i ako je potražimo u sebi- to je ideja zatvaranja u unutrašnjost.

Umerenost i razboritost su najveće vrline.

Stoici kažu da moramo prihvatiti život sa prirodom ( sa logikom tj. nužnošću). Moramo da
prihvatimo i zavolimo svoju sudbinu (AMOR FATI lat.-zavoli svoju sudbinu).

Život u skladu sa vrlinom je jedini način da dostignemo sreću (tu se vidi uticaj Platona i
Aristotela).

Verovali su da Bog nema nikakvog udela u svetu. Epikurejsku školu je osnovao Epikur.

43
Njihova učenja su po mnogim tačkama slična stoičkim, s tim što su za razliku od njih,
Epikurejci smatrali da je zadovoljstvo ono čemu treba da težimo!

Treba da zadovoljimo sve svoje želje, ali, oni ne misle na obična fizička zadovoljstva, već
na zadovoljstvo proisteklo iz filozofije i vrline!

DEKART (1596-1650)

Jedan od najvećih mislilaca ne samo svog doba već celokupne filozofske tradicije.

Smatra se začetnikom novog pravca u filozofiji-racionalizma.

Bavio se metafizikom, religijom, matematikom (izmislio koordinatni sistem), etikom…

Čovek koji je bio oličenje mudrosti i verovao da čovek tokom života treba da se bavi što
većim brojem stvari.

Rođen je u Francuskoj a umro na dvoru Švedske kraljice koju je podučavao filozofiju.

Još u Antičkoj predsokratovskoj filozofiji imamo ideju skepticizma (sumnja u svaku vrstu
spoznaje). S tim što je taj skepticizam pojedinačan tj. usmeren na konkretnu jednu stvar.
Sumnja se u čulo vida ili čulo osećaja, zapravo pokazuje se kako su naša čula pogrešiva.

Za primer imamo štap koji uronimo u vodu, vidimo ga prelomljenog, što je optička varka
koja nam dokazuje kako čuva mogu da nas prevara. Slična je situacija i sa osećajem
temperature. Ako bi jednu ruku držali u posudi sa toplom vodom a drugu u posudi sa
hladnom vodom, a zatim obe ruke stavili u posudu sa mlakom vodom, nama bi na jednoj ruci
bilo hladno a na drugoj toplo, što opet govori o varljivosti i relativnosti čula.

Kod Dekarta imamo jedan drugi, veći stepen sumnje (skepticizma). On ne sumnja u
pojedinačna čula i ne razmatra pojedinačne slučajeve, već UNIVERZALIZUJE sumnju i
odlučuje da SUMNJA U SVE DOK NE DOKAŽE SUPROTNO!

Njegova ideja je bila da uzdigne racio (razum) na filozofski tron. Filozofija treba da se bavi
samo racionalnim i onim što možemo da dokažemo logičkim zaključivanjem.

Rešio je da ne prihvati ništa kao istinito dok se kristalno jasno ne pokaže da se u tu

istinu ne može sumnjati! Odlučio je da svo znanje koje imamo preispita i vidi šta je ono
što je potpuno izvesno i da na tome izgradi filozofiju sa čvrstim, nepobitnim osnovama.

U svom čuvenom delu ’Meditacije o prvoj filozofiji’ počinje i on od pogrešivosti čula i

kaže kako znanje dobijeno na osnovu njih moramo odbaciti. Zatim ispituje znanje dobijeno
na osnovu predanja nekog autoriteta. Postoji dobra šansa da je na primer, većina istorijskih
podataka zapravo potpuno pogrešna a mi verujemo u njih. Zato i ovo moramo odbaciti kao
nešto u šta ne možemo biti 100% sigurni.

44
Sledeći nivo su istine matematike. Varala nas čula ili ne, 2 + 2 će biti uvek 4. Međutim, kaže
Dekart, šta ako postoji neki demon koji nas vara čak i u pogledima istine matematike?! To je
zamislivo po njemu, tako da čak ni te istine nisu potpuno izvesne.

Ono što je jedino sasvim izvesno je činjenica da mi sumnjamo tj. da mi mislimo! Mogu
da nas varaju čula, podaci, matematika, možemo čak da pretpostavimo da ne postoji
materijalni svet, naše telo…ali činjenica da mislimo je nepobitna i izvesna! Odatle je
Dekart izveo svoju čuvenu rečenicu MISLIM, DAKLE POSTOJIM (Cogito Ergo Sum ).
Sumnja je čin mišljenja, a mišljenje mora da ima nosioca tj. moje JA ma kakvo god ono
bilo! Egzistencija (postojanje) mislioca je najsigurnije znanje koje mi imamo. Drugim
rečima, jedino sigurno možemo da znamo da postojimo!

Dekartova ideja je bila da celu filozofiju ponovo izgradi na ovom stavu ali to baš i nije bilo
jednostavno. Postavljajući sebi tako visok kriterijum za znanje Dekart je upao u problem iz
koga nije mogao da izađe jer nije mogao da mrdne dalje od tog osnovnog znanja. Kako god
bi pokušao da ponovo ’izgradi’ znanje, upadao bi u sopstvene zamke.

Rešenje je našao u Ad hoc hipotezi (hipoteza smišljena da bi se što pre rešio problem, često
ne baš najbolja opcija) o postojanju Boga koji je svedobar, svemudar i sveznajući. S obzirom
da je Bog svedobar tj. apsolutno dobar, on ne bi dozvolio nikakvom demonu da nas vara i ne
bi dozvolio da budemo u zabludi. Te kako čula UGLAVNOM NISU pogrešiva mi ipak
možemo da kažemo kako imamo znanje.

Dekart je uveo metod analize u filozofiji. Svako znanje moramo podvrgnuti sumnji, zatim ga
analitički razložiti na delove i analizirati deo po deo od prostijeg ka složenom. I na kraju
celokupan rezultat proveriti (princip verifikacije).

45
 Imanuel Kant 1724-1804.

Rođen u Keninzbergu, tadašnjoj Nemačkoj (današnji Kalingrad-Rusija). Nikada nije napustio

svoj rodni grad.

Kant je jedan od rodonačelnika nemačkog klasičnog idealizma čiji su još predstavnici Fihte,
Šeling i Hegel.

Njegova najčuvenija dela su Kritika čistog uma, Kritika praktičnog uma, Kritika moći
suđenja, Zasnivanje metafizike morala…

Kant se bavio pretežno teorijom saznanja (epistemologijom), estetikom (nauka o lepoti)

i etikom. Bavio se i metafizikom, ali tako što je pokušavao da joj zada ’smrtni udarac’ tj. da
pokaže kako je to nešto čime više nema potrebe da se bavimo jer nas nikuda ne vodi.

Da bi shvatili osnove filozofije moramo znati šta znači transcedentalno- to je nešto što je
van domena našeg iskustva. Nešto što nikako ne možemo spoznati čulima već samo
razumom.

Kant u svojoj Kritici čistog uma koristi reč estetika ne u današnjem smislu kao nake o lepoti,
već u izvornijem smislu gde ta reč znači OPAŽAJ (grč. reč aestheticos-opažaj).

Zato Kant kad govori o transcedentalnoj estetici zapravo govori o APRIORNIM

FORMAMA OPAŽANJA. Šta je zapravo to? Apriorne forme opažanja su PROSTOR I
VREME. Naša sposobnost da odredimo gde su stvari u prostoru (na, uz, o, u , ispod,
iznad, levo , desno) i da rasporedimo vremenske segmenta (sada, pre..) je urođena
(apriorna)!

Prostor i vreme možemo zamisliti kao neki softver u koji mi ubacujemo sve stvari koje
opažamo. To je kalup u koji mi stavljamo svaki opažaj koji imamo. Svaki objekat koji
percipiramo (opažamo) stavljamo u kalup prostora i vremena.

Bez ove dve apriorne forme (apriorne su zato što postoje bez iskustva) sve naše
senzacije (sve one informacije koje primamo čulima) bi u našoj svesti bile zbrkane i
nejasne. Sve što naša čula opažaju, svest reinterpretira i obradi uz pomoć svog softvera,
prostora i vremena.

Kant razlikuje FENOMENE i NOUMENE. Fenomeni su sve ono što opažamo, ona
informacija koju naša čula primaju a svest obrađuje. Noumeni su zapravo suštine stvari

46
koje naša čula ne mogu da spoznaju. Noumeni su iza fenomena, oni su nosioci fenomena!
Noumen je transcedentalan u odnosu na iskustvo!

Noumenima se bavi metafizika. Ali pošto o njima ne možemo ništa da znamo, treba da
prestanemo da se bavimo tim pitanjima.

Kako mi saznajemo? Tako što naša čula prime neki opažaj, zatim ga šalju u svest gde nešto
što je Kant nazvao uobrazilja (deo svesti-razlikuje se od razuma) sintetiše i sređuje te opažaje
da bi im onda naš razum pripisao pojmove. Odatle njegova čuvena rečenica da su ’opažaji
bez pojmova slepi a pojmovi bez opažaja prazni’. Šta to znači?

Da nema razuma, skup naših opažaja bi bio potuno beskoristan i mi ne bismo mogli da
definišemo pojmove. S druge strane, da nema čula, razum ne bi imao čemu da pripiše
pojmove.

KANTOVA ETIKA

Kant je najveći predstavnik deontološke etika (etika dužnosti). Ideja mu je bila da

zasnuje moral bez pozivanja na religiju i Boga.

Cilj etike nije da se pitamo šta je to ’dobro’ već šta treba da činim da bih bio dobar čovek?

Verovao je da postoji moral koji jeste izmislio čovek, ali je moral iznad čoveka i razuma.
Čuveni citat Kantov ’zvezdano nebo nadamnom i moralni zakon u meni’ ima za cilj da kaže
upravo to, kako je moral kao takav iznad svakog pojedinca.

Kant kaže kako da bi bili moralno zapravo, naš postupak ne sme da bude takav zato što se
plašimo kazne,Boga, karme… već zato što osećamo da je to ispravno i zato što nam je to
dužnost!

On nam daje 3 zakona (maksime) po kojima moramo da živimo bezpogovorno ako

hoćemo da budemo moralni.

Prva maksima kaže: Postupaj prema onoj maksimi za koju možeš poželeti da bude opšti
zakon’- Ovde Kant želi da kaže kako je osnovna karakteristika moralnosti zapravo
univerzalnost! MORAL DA BI BIO MORAL MORA DA VAŽI UVEK I SVUDA I DA
BUDE ISTI PREMA SVIMA.

Problem je što bi Kant rekao da ako ja ubijem teroristu koji je pokušao bombom da ubije 50
nevinih ljudi, to nije moralan herojski čin, već moralno loše bez obzira na okolnosti. Dakle
moral se mora uvek primenjivati!

Druga maksima kaže: ’Postupaj prema sebi i drugima kao prema cilju a ne sredstvu.’

Poruka ovde je jasna, neiskorišćavati druge, ne lagati ih itd… Problem opet postoji. Ako
u svakoj situaciji moramo da budemo moralni, ako nam udje lopov u kuću i pita gde su
pare, mi po Kantu ne smemo da ga slažemo.

47
Treća maksima kaže: ’Postupaj prema onoj maksimi koju bi odredio da si moralni kralj’.
Treba da radimo samo ono što mi želimo da nama rade, i da ne radimo drugima ništa
što ne bi želeli da drugi nama rade.

ARTUR ŠOPENHAUER 1788-1860

Rođen u Berlinu gde nije mogao da stekne filozofsko ime zbog prejakog Hegelovog uticaja
čiji je sam veliki kritičar bio.

Njegov život karakteriše dosta pehova i problema. Bio je lošeg finansijskog stanja, nije imao
svoju kuću, imao je jako loš odnos sa majkom koja ga je smatrala bezvrednim.

Njegovu filozofiju, za razliku od svih prethodnika, karakteriše iracionalizam! Ne postoji

više primat razuma i logike već IRACIONALNE SLEPE VOLJE koja je u osnovi svega
i svakog našeg postupka. Za sve što radimo pokretač je slepa volja koja u svom
izvornom obliku nije usmerena prema bilo kakvom konkretnom cilju!

Šopenhauerova filozofija je pesimistička-verovao je da je ovaj svet najgori od svih

mogućih (pessimus-grč. za najgori). Verovao je da je svet ispunjen samo patnjom i
bolom i da u takvom surovom svetu nikako ne možemo da se zadovoljimo.

Volja je ontološki princip, ona se nalazi iznad razuma ali i iznad morala!

Svako naše postupanje je po Šopenhaueru proisteklo ili iz zlobe ili iz egoizma ili iz
saosećanja.

Jedino čovek nanosi bol drugom čoveku iz čiste zlobe. Takvih situacija nema ni kod jedne
životinje.

Jedina prava moralna kategorija za njega je saosećanje! Ona proizilazi iz svih ljudskih
patnji. Treba da težimo NIRVANI tj. odbacivanju svih želja koje imamo i asketskom
životu.

Na naše oči navučen je veo obmane koji nam ne dozovoljava da vidimo da je naša
indvividualnost prividna! Mi nismo jedinke izolovane jedne od drugih. Kad se oslobodimo
tog privida shvatićemo da smo svi mi duhovno povezani i da se zato saosećamo jedni sa
drugima jer u drugome prepoznajemo i svoj bol.

Sličnos kao što su na Epikurejsku i Stoičku školu delovali spoljasnji faktori, tako je i na
Šopenhauerovu filozofiju delovao njegov životni peh.

48
 FRIDRIH NIČE 1844-1900.

Jedan je od najuticajnijih filozofa 19. veka. Rođen u Nemačkoj.

Bio je veliki kritičar zapadne filozofije i Hrišćanstva.

Bio je filozof, pesnik i filolog. Njegova filozofija je pisana poetski a ne analitički.

Utemeljivač je filozofije života (pisao je o tome kako treba živeti).

Najčuvenija dela su mu: Tako je govorio Zaratrustra, Volja za moć, Sumrak idola,
Antihrist, Ecce Homo…

Veliki uticaj na njega je imao čuveni kompozitor Rihard Vagner s kojim je često raspravljao
o estetici. Pored Vagnera uticaj na Ničea imali su Seren Kjerkegor i možda najveći Artur
Šopenhauer.

Niče više kao da samo ’načinje’ filozofske teme i više izlaže i saopštava ideje nego što ih
zapravo sistematski analizira i dokazuje. Nije voleo način na koji su filozofirali Sokrat,
Platon i Aristotel, smatrao je da filozofija ne može da bude tako ’hladna’ i neintuitivna.
Verovao je da je njihovo učenje pogrešno, za sebe kaže da on ’filozofira čekićem’, on stvara
filozofiju, ne dokazuje je. Bio je emotivan, intuitivan, ponekad patetičan i zbog toga
okarakterisan kao ’opojan i opasan’, jer često ostavlja po mnogima negativan uticaj na
razmisljanje ljudi, naročito maldjih.

Šopenhauerov uticaj je jasno vidljiv kod Ničea jer i on smatra da vlada iracionalizam a
ne racionalnost. U osnovi svakog našeg postupanja jeste volja ali ne slepa kao kod
Šopenhauera već je to VOLJA ZA MOĆI.

Odbacio je Šopenhauerovski pesimizam i smatrao baš obrnuto kako čovek treba da živi
sa herojskim optimizmom.

Treba da odbacimo APOLONSKI KULT- kult po kome su glavne vrednosti moral,

umerenost, racionalnost (Apolon je bio grč. bog mudrosti) … i da prihvatimo
DIONIZIJSKI KULT (Dionis je bio grč. bog vina, uživanja, zadovoljstva) koji nas uči
da treba da živimo punim plućima, da prihvatimo činjenicu da je smrt konačna ali da
ne patimo zbog nje, da se prepustimo uživanjima i da svetom treba da vlada zakon

49
jačeg a ne moral koji su zapravo izmislili slabi ljudi kako bi se zaštitili od
NADČOVEKA. Niče je verovao kako postoji uzvišena rasa ljudi koji će zavladati
svetom i živeti onako kako je on propovedao, u skladu sa Dionizijskim kultom a ne
hrišćanskim asketizmom.

Nadčovek se rađa i može da prepozna nadčoveka u drugome nadčoveku, samo kad odbaci
iluzije moralnosti i racionalnosti koje su mu nametnute.

Ovu ideju nadčoveka je kasnije Adolf Hitler zloupotrebio kao opravdanje za holokaust i za
uzdizanje Arijevske rase koju je smatrao da predstavlja tu grupu nadljudi. Sam Niče nije
tvrdio da su nadljudi samo Arijevci.

Može li se abortus moralno opravdati?

Pod abortusom se podrazumeva namerno izazivanje prekida trudnoće.

Njega treba razlikovati od spontanog pobačaja koji se dešava nezavisno od ženine volje.

Predmet moralne procene može da bude samo čin koji je izvršen po slobodnoj volji!

Ovde nećemo razmatrati pravni aspekt abortusa (pitanje da li je legalno izvršiti abortus) jer to
zavisi od države do države, već moralni! Pitanje da li je, iako je pravno dozvoljeno,
moralno izvršiti abortus?

Ako posmatramo iz perspektive Hrišćanske religije, abortus je ubistvo, a svako ubistvo je

greh, jer nije naše da sudimo i uzimamo život jer ga mi nismo ni dali već je to učinio Bog.

Ali šta ako odbacimo religiju i kažemo kako smo ateisti? Mnogi ljudi ne veruju u Boga ali i
dalje veruju i poštuju moralne zakone.

Tu ćemo se podsetiti Hipokratove zakletve koja obavezuje svakog medicinskog radnika i

zahteva od njega ’apsolutno poštovanje života od samog začetka’. Dakle i iz ove perspektive
nemoralno je vršiti abortus.

Oba ova napada protiv abortusa ’leže’ na argumentu da život počinje od samog začeća,
od trenutka oplođenja jajne ćelije! A svaki čovek ima prirodno pravo na život koje je iznad
svih drugih prava. Sa stanovišta moralnog kodeksa zdravstvenih radnika, abortus je
moralno nedopustiva radnja čak i u zemljama gde je pravno dozvoljen.

Upravo ovaj argument napadaju oni koji su ZA abortus. Po njihovom stanovištu,

oplodjenu jajnu ćeliju nikako ne možemo nazvati životom i suditi o tome kao da sudimo
o ubistvu novorodjenčeta.

50
Oni koji smatraju da abortus nije nemoralan kao argument izlažu to da nikako ne možemo da
budemo sigurni u tom stadijumu da li će se trudnoća završiti kako treba i da li će se uopšte
formirati fetus stoga ne možemo reći da je to još život.

Protivnici abortusa na to bi mogli da kažu kako nam današnja tehnologija omogućava da u

priličnom procentu možemo da tvrdimo da će sve biti u redu, s druge strane i dalje postoji
mogućnost greške!

Dilema nije gotova tu. Čak ako dozvolimo da je abortus moralan u prva 3 meseca ili do
početka stvaranja fetusa, imamo sličan argument ZA abortus i u ovoj fazi. Da li je fetus
čovek? Ako nije još, tako da kažemo, formiran čovek, da li onda ima prava kao čovek ili
njegova majka ima prava da odlučuje o tome šta će sa njim?

Problem nastaje upravo u tom sporu koji je to momenat od začeća do trenutka rođenja
u kome ćemo reći da je stvoren život koji ima svoja prava i koja ne smemo kršiti?

Zastupnici abortusa će reći da postoji jedna jasna linija razgraničenja, a to je samo rođenje
deteta. Međutim, medicinski gledano, dan pre nego što se dete rodi, ono je već potpuno
formirano i u istom stadijumu razvitka u kome će biti kada se rodi. Da li onda imamo
pravo da vršimo abortus?

Isti problem se javlja kad bi odlučili bilo koji momenat da uzmemo kao tu liniju
razgraničenja pre koje može da se vrši abortus. Ako kažemo, abortus ne može da se vrši kad
prodje 90 dana od začetka trudnoće, svako može da postavi pitanje a u čemu je krupna razlika
između 89. i 90. dana pa da 89. dana može a 90. ne?

Ovo je stari filozofski paradoks koji se javlja u mnogim situacijama pa tako i u ovom sporu
oko abortusa.

Razmotrićemo još neke argumente oko abortusa.

Često se navodi kao opravdanje za abortus teška materijalna situacija žene ili slučaj u
kome je trudnoća posledica silovanja. Ljudi koji su protiv abortusa često na ova 2 primera
(naročito drugom) upadaju u sopstvenu kontradiktornost.

Često se može čuti kako je neko generalno protiv abortusa ali ako je abortus posledica
silovanja, onda je opravdano! Ovo je prosto neodrživo stanovište. Zašto? Zato što je
striktno gledano, sam čin abortusa opet svirepo ubistvo nevinog deteta. Da li je to dete
koje treba da se rodi na bilo koji način krivo za monstruozni zločin svoga oca?! Naravno
da ne!

Možemo čuti opravdanja poput onoga da će majka celog života tražiti lik svog silovatelja u
tom detetu i da će dete možda imati taj nasilnički gen. Ali hajde da uzmemo sledeći primer.
Recimo da imamo dete od 10 godina čiji otac u tom trenutku postaje silovatelj. Da li sad treba
da ubijemo to dete zbog puke mogućnosti da će i on to uraditi?! Ili ako neko postane ubica da
ubijemo svu njegovu decu?!

51
Teško da se u ovoj situaciji abortus moralno može opravdati ako već prihvatimo
hipotezu da je stvoren život već prvog dana trudnoće.

Primer gde je žena u teškoj materijalnoj situaciji gotovo da ne treba ni razmatrati. Uvek
možemo da zamislimo to ovako: Neka žena ostane bez posla i dobija minimalnu socijalnu
pomoć sa kojom ne može da izdržava sebe i svog sina od 5 godina. Da li to znači da treba da
ga ubije?!

Monstruozno naravno, ali ako prihvatimo pomenutu hipotezu, moramo ovako postaviti
stvari! S druge strane ako kažemo kako fetus još uvek nema prava i nema status kao
čovek, imamo problem da odredimo koji je to trenutak kad dobija svoja prava?

Pitanje abortusa nema svoj finalni odgovor koji će nam reći da li je to moralno ili ne.

PROBLEM EUTANAZIJE

Eutanazija predstavlja svestan čin izazivanja smrti upotrebom adekvatnih

medikamenata u cilju oslobađanja čoveka koji je teško bolestan od nepodnošljivih
patnji i bolova.

Motiv eutanazije je saosećanje sa patnjom bolesnika i to je moralano, ali ovde se pitamo da

li je sam taj čin moralan i prihvatljiv? Isto kao i kod problema abortusa, ovde se nećemo
baviti pravnim već moralnim pitanjem. Eutanazija je u nekim državama dozvoljena
(Holandija i Oregon-SAD), u nekima nije, ali pitanje je, čak i da je svuda dozvoljena, da li je
moralna!

Eutanazijom se, po njenoj definiciji, ne smatra trenutak kada lekar prekida terapiju
bolesniku kome nema pomoći. Na primer, ako lekar isključi aparate bez čije pomoći inače
ne bi mogle da se održavaju vitalne funkcije pacijenata. Smatra se da nije u redu da se
veštački, nasilno, održava život jer čovek ima pravo na prirodnu smrt.

Pod pojmom eutanazije podrazumeva se, dakle, samo čin koji dovodi do smrti pacijenta
kome na trenutnom stadijumu razvoja medicine nema pomoći.

Gledajući problem iz Hrišćanske perspektive, naravno da eutanazija nikako nije

opravdana. Vernici i zastupnici hrišćanske etike zastupaju argument da su ljudski život i
smrt isključivo u Božijim rukama. Dakle, eutanazija bi predstavljala ubistvo i kršenje Božje
zapovesti!

Naravno, moralnost ili nemoralnost eutanazije moramo dokazati i bez pozivanja na religiju
jer postoji mnoštvo slučajeva gde ljudi jednostavno nisu religiozni što ne znači da ne poštuju
moralne kodekse.

Gledajući iz perspektive medicinskog radnika, eutanaziju takođe ne možemo opravdati

jer Hipokratova zakletva obavezuje da se svakom čoveku pomogne u održanju života,
kao i da se nikome ne sme naškoditi:

52
’ Никоме нећу, чак и ако ме замоли, преписати смртоносан отров нити ћу му дати
савет који може проузроковати његову смрт’.

Međutim, sasvim legitimno se ovde možemo zapitati da li je Hipokratova zakleta u

ovom segmentu ispravna?

Ako je motiv eutanazije saosećanje, i u tome nema ničeg lošeg, čak se karakteriše kao
moralno dobar čin, zar ne bismo mogli da kažemo da je pravo saosećanje poštovati
bolesnikove želje?

Nije li surovo ostaviti nekoga da se ko zna koliko dugo muči u užasnim bolovima kad znamo
da mu ne možemo pomoći? Protivnici eutanazije bi verovatno na ovom mestu rekli da se
često dešavaju medicinska čuda i da zato ne bi trebali da dozvolimo eutanaziju, ali da li je
racionalno oslanjati se na čuda?!

Eutanaziju svakako ne treba vršiti na svim ljudima koji imaju teške i bolne bolesti koje će na
kraju imati smrtni ishod, već samo na onima koji to žele! Postoji mogućnost da neko
jednostavno ne želi više da se bori i trpi, već želi da okonča svoj život. Zar bolesnikovu
želju ne treba poštovati kao čin saosećanja i zar to nije način da mu se otkloni bol kad već ne
postoji drugi?

Hipokratova zakletva kaže kako medicinski radnik treba da teži održanju života, ali se može
postaviti pitanje kvaliteta tog života!

Imajući na umu Kantovsku etiku, čin ubistva je nemoralan, ali čini se da svi
zdravorazumski shvatamo da to nije isti čin kao kada bi nekom smrtonosnom inekcijom ubili
zdravog čoveka koji to nije želeo. Dakle, Kantovu etiku bi mogli da dopunimo
Aristotelovom tj. da pre nego što moralno osudimo neki čin, uzmemo u obzir sve faktore
koji su doveli do tog čina.

Odgovor na problem eutanazije ponovo nemamo. Imamo jake argumente na obe strane
ali čini se da ovaj etički spor i dalje ostaje otvoren!

53