Dejvid Grejber Utopija Pravila PDF

DEJVID GREJBER
UTOPIJA PRAVILA
O tehnologiji, gluposti i skrivenim
radostima birokratije
Sa engleskog prevela
Lucy Stevens
Geopoetika
izdavaštvo
SADRŽAJ
UVOD
Gvozdeni zakon liberalizma i era totalne birokratizacije..................9
1
MRTVE ZONE IMAGINACIJE
Ogled o struktumoj gluposti............................................................... 47
2
LETEĆIAUTOM OBILII OPADAJUĆA STOPA PROFITA...... 95
3
UTOPIJA PRAVILA, ILI, ZAŠTO IPAK VOLIMO
BIROKRATIJU..................................................................................133
DODATAK
Betmen i problem konstitutivne m o ći............................................. 181
B eleške................................................................................................199
Beleška o autoru 223

UVOD
Gvozdeni zakon liberalizma

i era totalne birokratizacije
O birokratiji se danas malo govori. No, sredinom prošlog veka,

a naročito krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina, ta je
reč bila sveprisutna. Objavljivana je sociološka literatura s pom-
peznim naslovima, poput A General Theory o f Bureaucracy (Opšta
teorija birokratije),1 The Politics o f Bureaucracy (Politika birokrati-
je ),2 ili The Bureaucratization o f the World (Birokratizacija sveta),3
i populame brošure s naslovima kao što su Parkinson ’s Law (Parkin-
sonov zakon),4 The Peter Principle (Petrovprincip),5 ili Bureaucrats:
How to Annoy Them (Kako nervirati birokrate).6 Bilo je i kafkijan-
skih romana i satiričnih filmova na tu temu. Cinilo se da svi osećaju
da su slabosti i apsurdnosti birokratskog života i birokratskih pro-
cedura neke odrednice modeme egzistencije i da, samim tim, za-
vređuju raspravu. Ali, od sedamdesetih godina interesovanje upadlji-
vo opada.
Na primer, priloženi grafikon pokazuje učestalost pojavljivanja
reči ,,birokratija“ u literaturi na engleskom jeziku u protekli vek i po.
Sve do kraja rata, birokratija je bila predmet umerenog interesovanja,
a onda, tokom pedesetih godina, njena važnost naglo raste, da bi na-
kon vrhunca u 1973. počeo spor, ali neumoljiv pad.
Zašto? Pa, očigledno je da smo se na nju navikli. Birokratija je
postala voda u kojoj plivamo. Zamislimo sada dmgi grafikon koji bi
pokazivao prosečan broj sati u godini koje tipičan Amerikanac (ili
Britanac, ili stanovnik Tajlanda) provede u popunjavanju obrazaca
ili obavljanju čisto birokratskih obaveza. (Naravno, većina ovih oba-
10 Dejvid Grejber
BIROKRATUA
veza više ne podrazumeva stvami, fizički papir.) Ovaj grafikon bi,

gotovo sigumo, prikazivao rast koji po mnogo čemu liči na krivulju
iz prvog grafikona, koja označava spori rast do 1973. Tu bi se, me-
đutim, dva grafikona razišla - umesto opadanja, krivulja dmgog gra-
fikona pokazivala bi rast; čak, činila bi to naglo, pokazujući kako su
građani srednje klase krajem veka provodili još više sati boreći se s
„telefonskim obaveštavanjem“ (phone tree) i veb-interfejsom, dok
su oni siromašniji takođe provodili više sati dnevno pokušavajući da
savladaju sve složenije prepreke da dođu do socijalnih službi, kojih
je bilo sve manje.
Pretpostavljam da bi takav grafikon izgledao ovako:
ADMINISTRI-
RANJE
Taj grafikon ne pokazuje koliko je sati potrebno za birokratsko

administriranje, već samo učestalost javljanja reči ,,administriranje“
u literaturi na engleskom jeziku. Više od toga i ne možemo saznati,
jer ne postoje vremenske mašine koje bi nam omogućile da sprove-
demo neposrednije istraživanje.
Gvozdeni zakon liberalizma i era totalne birokratizacije 11
Uzgred, većina sličnih termina povezanih s administriranjem

daju skoro identične rezultate:
0. 0000280%
0. 0000260%
PREGLED
0 .0000240%
UČINKA
0.0000220%
0. 0000200%
0. 0000180%
0. 0000160%
0. 0000140%
0.0000120%
0 .0000100%
0. 0000080%
0. 0000060%
0. 0000040%
0.0000020%
0. 0000000%
Svi tekstovi obuhvaćeni ovom knjigom, na ovaj ili onaj način ti-
ču se navedene nepodudamosti. Mi nerado mislimo o birokratiji, ali
ona određuje našu egzistenciju. Utisak je da smo, kao svetska civili-
zacija, rešili da poklopimo uši rukama i pravimo se gluvi kad god se
pokrene ta tema. Čak i kada smo voljni o njoj da razgovaramo, čini-
mo to koristeći izraze koji su bili populami tokom šezdesetih i počet-
kom sedamdesetih godina. Dmštveni pokreti šezdesetih bili su pre-
težno inspirisani levicom, ali su se takođe bunili protiv birokratije, ili,
da budem precizniji, protiv birokratskog mentaliteta posleratnih
„država blagostanja“* i njihovog konformizma koji uništava dušu.
Suočeni sa birokratama režima državnog kapitalizma i državnog so-
cijalizma, buntovnici iz šezdesetih zastupali su individualni izraz i
spontanu društvenost, i protivili su se („kome su potrebna pravila i
odredbe?“) svakom obliku društvene kontrole.
Nakon kraha starih „država blagostanja“ stvari su postale odista
čudne. Dokle desnica, koja za sve socijalne probleme insistira na
„tržišnim rešenjima“, sve više i sa sve većom žestinom usvaja jezik
* Eng. welfare state. Tim nazivom se četrdesetih godina naglašavala razlika

između socijalne države („države blagostanja“), koja se pripremala da se usposta-
vi u Velikoj Britaniji, od ratničke države (warfare state) koja je tada prevladavala.
Pretpostavka je „države blagostanja" da ona brine o socijalnim i ekonomskim pita-
njima svojih građana. U Americi četrdesetih godina bila je osporavana zbog pater-
nalističkog odnosa prema svojim građanima. - Prim. prev.
12 Dejvid Grejber
antibirokratskog individualizma, dotle ,,mejnstrim“ levica sebe sve

više svodi na vođenje beznadežne odbrambene akcije, pokušavajući
da sačuva ostatke „države blagostanja“. Ona prećutno prihvata, po-
nekad čak i predvodi, pokušaje da se napori vlade učine ,,efikasnijim“
parcijalnom privatizacijom službi i uključivanje sve više „tržišnih
principa“, „tržišnih podsticaja“ i na tržištu zasnovanih „procesa odgo-
vomosti“ u samu stmkturu birokratije.
Ishod je politička katastrofa. Nema dmgog načina da se to ka-
že. Ono što se predstavlja kao rešenje ,,umerene“ levice za svaki so-
cijalni problem (a danas su rešenja ,,radikalne“ levice maltene sasvim
isključena) pokazuje se, bez izuzetka, kao košmama fuzija najgorih
elemenata birokratije i kapitalizma. Kao da je neko svesno pokušao
da osmisli najneprivlačniju političku poziciju. To što neko zapravo
razmišlja da glasa za partiju koja propagira tako nešto potvrda je zbi-
lja istrajne moći levičarskih ideala. Zasigumo, ako to čine, to nije za-
to što smatraju da se radi o dobroj politici već zato što je to jedina po-
litika koju bi smeo da podrži neko ko pripada levom centm.
Da li je, stoga, neobično što svaki put kada nastupi socijalna kri-
za prostor za izražavanje narodnog gneva zauzima desnica umesto
levice?
Desnica, barem, ima kritiku birokratije. Ona nije naročito do-
bra, ali makar postoji. Levica je nema uopšte. Posledica je sledeća:
kada oni koji se identifikuju s levicom imaju nešto negativno da ka-
žu o birokratiji, obično bivaju prinuđeni da usvoje razblaženu verzi-
ju desničarske kritike.7
Desničarske kritike možemo da se rešimo poprilično brzo. Ona

vodi poreklo od liberalizma devetnaestog veka.8Na početku Francu-
ske revolucije, u kmgovima evropske srednje klase, javilo se mišlje-
nje da civilizovani svet prolazi kroz postepenu, neujednačenu, ali ne-
izbežnu transformaciju. Taj svet se pomerao od vladavine ratničke
elite, sa svojim autoritamim vladama, svešteničkim dogmama i ka-
stinskim stratifikacijama, ka svetu u kome vladaju sloboda, jedna-
kost i prosvećeno, komercijalno koristoljublje. Trgovačka klasa je u
srednjem veku dovela do raspada starog feudalnog poretka, izjedaju-
ći ga odozdo poput termita (termita, upravo, ali poželjnih). Prema li-
beralističkoj verziji istorije, pompa i sjaj zbačenih, apsolutističkih

vlasti bili su poslednji izdisaji starog poretka koji se završio kad je
država ustupila mesto tržištu, religijska ubeđenja naučnom razume-
vanju, a utvrđeni red i statusi markiza, baronica i sličnih, slobodnim
ugovorima između individua.
Pojava modemih birokratija predstavljala je problem, jer se u
prethodno tumačenje ne uklapa. U principu, svi ovi uštogljeni funk-
cioneri u svojim kancelarijama, sa svojim komplikovanim lancem
komandovanja, trebalo bi da su puki feudalni relikti, za koje su svi
očekivali da će uskoro postati nepotrebni, kao i vojske i oficirski kor.
Zavirimo u mski roman iz druge polovine devetnaestog veka: svi pri-
padnici starih aristokratskih porodica (u stvari, skoro svi u tim knji-
gama) ili su postali oficiri, ili državni činovnici (utisak je da niko
važan tamo ne radi ništa drugo), a čini se da vojne i državne hijerar-
hije imaju skoro identične titule, senzibilitete i rangiranje. Postojao
je, ipak, očigledan problem. Ako su birokrate samo relikti, kako to da
ih svuda, svake godine, ima sve više, ne samo u zaostaloj Rusiji, već
i u rastućim industrijskim dmštvima, poput Engleske i Nemačke?
Sledi dmgi deo argumenta, koji, u osnovi, dokazuje da biro-
kratija predstavlja grešku karakterističnu za demokratski projekat.9
Njegov najveći predstavnik bio je Ludvig fon Mizes (Ludwig von
Mises), austrijski aristokrata u egzilu, čija knjiga Birokratija (Bu-
reaucracy) iz 1944. godine tvrdi da, po definiciji, sistemi administra-
cije države nikada ne mogu da organizuju informaciju s takvom efi-
kasnošću kao što to čine bezlični mehanizmi tržišnog vrednovanja.
No davanje prava glasa gubitnicima u ekonomskoj igri neizbežno bi
dovelo do poziva za intervenciju vlade, koji bi imao oblik velikoduš-
nog plana za pokušaj rešenja socijalnih problema administrativnim
merama. Fon Mizes je bio spreman da prizna da su mnogi koji bi pri-
stali na takva rešenja to činili krajnje dobronamemo. No njihov na-
por situaciju može učiniti samo još gorom. Smatrao je, u stvari, da će
oni na kraju dovesti do uništavanja same političke osnove demokra-
tije, zbog toga što će administratori socijalnih programa neminovno
formirati blokove moći, daleko uticajnije od političara izabranih da
vode vlast. Time bi dali podršku sve radikalnijim reformama. Kao
posledica toga, smatrao je Fon Mizes, socijalne države blagostanja u
14 Dejvid Grejber
tadašnjoj Francuskoj, ili Engleskoj, ili čak Danskoj i Švedskoj, kroz

generaciju ili dve, neminovno bi dovele do fašizma.
Zbog toga je uspon birokratije najbolji primer kako dobre na-
mere mogu da se otmu kontroli. Ronald Regan (Ronald Reagan) je
dao verovatno najefektniji izraz ovog načina razmišljanja, svojom
poznatom tvrdnjom da je „devet najstrašnijih reči u engleskom jezi-
ku: ,J 'm from the government and I ’m here to helpJ*
Prethodno izloženo nije naročito povezano sa onim što se zaista
dogodilo. Prvo, istorijski gledano, tržišta se nisu pojavila sama od
sebe kao neka autonomna područja slobode, nezavisna i suprotstav-
ljena državnim autoritetima. Slučaj je upravo suprotan. Tržišta su ili
nuspojave delovanja vlade, naročito vojnih operacija, ili direktan pro-
izvod politike vlade. To je tako bar od nastanka kovanog novca, koji
je prvobitno stvoren i proširen da bi se snabdela vojska. Tokom naj-
većeg dela evroazijske istorije, obični ljudi su koristili neformalne
kreditne aranžmane i „fizički novac“ - zlato, srebro, bronzu. Time
su omogućili pojavu bezličnog tržišta, koje je uglavnom služilo kao
dodatak mobilizaciji legija, pljačkanju gradova, iznuđivanju danaka
i skladištenju plena. Modemi sistemi centralnih banaka takođe su
prvobitno stvoreni da finansiraju ratove. To je prvi problem s konven-
cionalnom istorijom. Dmgi je još dramatičniji. Premda se ideja da je
tržište suprotstavljeno i nezavisno od države koristi bar od devetna-
estog veka da opravda laissezfaire ekonomsku politiku, koja treba da
umanji ulogu države, tržište, u stvari, nema takav efekat. Na primer,
engleski liberalizam nije doveo do smanjenja državne birokratije već
upravo suprotno - do beskrajnog uvećavanja redova pravnih službe-
nika, pisara, inspektora, notara i policijskih službenika, koji su ostva-
rili liberalski san o svetu gde postoji slobodan ugovor između auto-
nomnih individua. Ispostavilo se da je za održavanje ekonomije slo-
bodnog tržišta potrebno daleko više administrativnih formalnosti nego
što je to zahtevala apsolutistička monarhija iz vremena Luja XIV.
Ovaj očigledan paradoks - da politika države koja za cilj ima
smanjenje sopstvenog učešća u ekonomiji dovodi do više propisa, bi-
rokrata i policije - toliko je postao uobičajen da mi čini opravdanim
* „Dolazim iz vlade i želim da pomognem.“ - Prim. prev.

tretirati ga kao opšti sociološki zakon. Predlažem mu naziv „gvozde-

ni zakon liberalizma“:
Gvozdeni zakon liberalizma tvrdi da svaka reforma tržiš-

ta, ili inicijativa vlade, s ciljem da smanji ,,birokratiju“ („crve-
nu traku“)* i promoviše tržišne snage ima kao krajnju posledi-
cu uvećanje ukupnog broja propisa, administracije i birokrata
zaposlenih u vladi.
Francuski sociolog Emil Dirkem (Emile Durkheim) primećuje

ovu tendenciju već na prelazu u dvadeseti vek, a s vremenom posta-
je nemoguće da se ona ignoriše.10Do sredine veka, čak su i desničar-
ski kritičari, poput Fon Mizesa, bili voljni da priznaju, bar u svojim
akademskim tekstovima, da se tržišta ne regulišu sama već da im je
za održavanje potrebna armija administratora. (Ta armija bi, za Fon
Mizesa, postala problematična samo kada je trebalo da promeni tržiš-
ne ishode zbog kojih su siromašni neopravdano patili.)11 Desničarski
populisti su, ipak, brzo shvatili da je korisno staviti birokrate na ni-
šan, ma kakva bila realnost. Stoga je, u njihovim javnim saopštenji-
ma, postojala nemilosrdna osuda „birokrata s glavom u oblacima“
(pointy-headed bureaucrats) koji žive od poreza vrednih građana, ka-
ko ih je prvi nazvao Džordž Volas (George Wallace), guvemer Sje-
dinjenih Američkih Država, u svojoj predsedničkoj kampanji 1968.
Volas je zapravo ključna figura. Danas ga u Americi uglavnom
pamte kao neuspelog reakcionara, ili čak ludaka - poslednjeg zagri-
ženog južnjačkog segregacionistu, što stoji sa sekirom ispred vrata
državne škole.** No ako imamo u vidu njegovo zaveštanje u širem
smislu, mogao bi se isto tako smatrati i političkim genijem. On je,
ipak, bio prvi političar koji je pripremio nacionalnu platformu za de-
sničarski populizam, toliko zarazan da ga danas, generaciju kasnije,
* Eng. red tape, izraz koji se koristi da označi niz neophodnih, komplikova-
nih postupaka koje propisuje država i koji često oduzimaju mnogo vremena. Čest
sinonim za birokratske proceđure. - Prim. prev.
** Džordž Volas (1919-1998) bio je član američke Demokratske partije i četi-
ri puta kandidat za predsednika. Poznataje anegdota daje stajao ispred vrata držav-
nih škola kako bi sprečio afroameričku decu da se upišu. - Prim. prev.
16 Dejvid Grejber
prihvata skoro svako u političkom spektru. Ishod je da radnička kla-

sa gleda na državu kao da je sačinjavaju dve vrste ljudi: ,,političari“,
koji su bahate varalice i lažovi, ali se, makar, s vremena na vreme,
može izglasati njihovo smenjivanje; i ,,birokrate“, nadmeni elitisti,
koje je gotovo nemoguće iskoreniti. Pretpostavlja se dapostoji pre-
ćutno savezništvo između ,,parazitskih“ siromaha (koji se u Americi
obično predstavljaju na otvoreno rasistički način) i uobraženih slu-
žbenika, koji su jednako paraziti i čija egzistencija zavisi od sub-
vencionisanja siromašnih tuđim novcem. Čak ni mejnstrim levica,
odnosno ono što danas prolazi za levicu, ne nudi ništa više do razbla-
žene verzije ove desničarske retorike. Bil Klinton je, recimo, tokom
svoje karijere toliko napadao državne službenike, da mu se posle
bombaškog napada u Oklahoma Sitiju* činilo da treba da podseti
Amerikance da su i službenici ljudska bića, uz obećanje da više ni-
kada neće upotrebiti reč ,,birokrata“ .12
U savremenom američkom populizmu, a sve više i u ostatku
sveta, postoji samo jedna altemativa ,,birokratiji“, a to je ,,tržište“.
To ponekad znači da državom treba upravljati kao biznisom. A, po-
nekad, da treba da se rešimo birokrata i pustimo prirodu da ide svo-
jim tokom; dmgim rečima, da pustimo ljude da rade svoj posao, ne-
sputani beskrajnim pravilima i propisima što im se nameću odozgo,
i tako dozvolimo da tržišna čarolija pmži sopstvena rešenja.
,,Demokratija“ je tako počela da znači tržište; ,,birokratija“, zauz-
vrat, uplitanje države u tržište; otprilike ono što ta reč znači i danas.
Nije oduvek bilo tako. U kasnom devetnaestom veku mnogi su

na uspon modemih korporacija gledali kao na posledicu primene mo-
demih, birokratskih tehnika na privatni sektor. Pretpostavljalo se da
su te tehnike potrebne kad postoji veliki obim posla, jer su bile efi-
* Bombaški napad na federalnu zgradu Alfred P. Mara u Oklahoma Sitiju do-

godio se 19. aprila 1995. Tom prilikom je poginulo 168 Ijudi (uključujući 19 dece
koja su se nalazila u dnevnom boravku), a preko 500 ljudi je bilo povređeno. Izvr-
šioci su bili Timoti Makvej i Teri Nikols, nekadašnji američki vojnici i simpatizeri
desničarskih, militantnih pokreta protiv vladinih poteza u Americi. Napad se desio
na dvogodišnjicu racije u Vejku, kada su federalni agenti usmrtili 70 ljudi. Napad
u Oklahoma Sitiju bio je odmazda za njihovu smrt. - Prim. prev.
kasnije od mreža ličnih ili neformalnih kontakata što su dominirale

u svetu malih porodičnih preduzeća. Pioniri ovih novih, privatnih bi-
rokratija bile su Sjedinjene Američke Države i Nemačka, a nemački
sociolog Maks Veber (Max Weber) primetio je da su Amerikanci u
njegovo vreme bili naročito skloni da javne i privatne birokratije gle-
daju kao jedno te isto:
Svi činovnici koji rade u javnom nadleštvu, zajedno sa

odgovarajućim materijalnim sredstvima i pisanim dokumenti-
ma, sačinjavaju ,,biro“. U privatnim preduzećima, ,,biro“ se če-
sto zove i ,,kancelarija“ . (...) Karakteristično je da se modemi
kapitalist ponaša kao „prvi činovnik“ svog preduzeća, kao što
vladalac specifično birokratske modeme države sebe naziva nje-
nim „prvim slugom“. Za razliku od Nemaca, kontinentalnim
Evropljanima i Amerikancima je tuđe shvatanje da je delatnost
državnih nadleštava bitno različita od delatnosti privatnih pri-
vrednih preduzeća.13*
Dmgim rečima, na prelazu veka, pre nego što se iko požalio da

vlada treba u većoj meri da se vodi kao biznis, Amerikanci su jedno-
stavno prihvatili da se vlada i biznis (u svakom slučaju veliki biznis)
vode na isti način.
Uistinu, tokom većeg dela devetnaestog veka, ekonomiju Sjedi-
njenih Država sačinjavali su mala porodična preduzeća i kapitalne
investicije (highfinance), kao i u tadašnjoj Britaniji. No pojava Ame-
rike kao sile na svetskoj sceni, na kraju veka, podudara se sa usponom
prepoznatljivo američke forme - korporativno-birokratskog kapitali-
zma. Kako je primetio Đovani Arigi (Giovanni Arrighi), analogan
korporativni model istovremeno se pojavljivao i u Nemačkoj. Stoga
su se dve zemlje, Sjedinjene Države i Nemačka, tokom većeg dela
prve polovine narednog veka borile da preuzmu mesto, sve slabije,
Britanske imperije, i da ustanove sopstvenu viziju globalne ekonomi-
je i političkog poretka. Pobednik nam je znan. Arigi ukazuje na još
jednu činjenicu - za razliku od Britanske imperije, koja je ozbiljno
* Prevod Mihaila Đurića iz: Sociologija Maksa Vebera (1964) Matica Hrvat-
ska, Zagreb, 334-335. - Prim. prev.
18 Dejvid Grejber
shvatila svoju retoriku slobodnog tržišta i eliminisala sopstvene zaš-

titne carine čuvenim ukidanjem žitnih zakona iz 1846, ni nemački ni
američki režimi nisu bili naročito zainteresovani za slobodno trgo-
vanje. Posebno je Amerikance zanimalo da izgrade strukture među-
narodne administracije. Posle Drugog svetskog rata, kada su uzeli
prevlast od Velike Britanije, prva stvar koju su uradili bila je da uspo-
stave prve svetske, istinski birokratske institucije u Ujedinjenim na-
cijama i institucijama Breton Vudsa: Međunarodni monetami fond,
Svetsku banku i Opšti sporazum o carinama i trgovini (GATT - Ge-
neral Agreement on TarifFs and Trade), koji je kasnije postao Svetska
trgovinska organizacija (WTO - World Trade Organization). Britan-
ska imperija nešto slično nikad nije ni pokušala - ili je osvajala dm-
ge narode, ili trgovala s njima. Amerikanci su nastojali da upravlja-
ju svim i svačim.
Primećujem da su Britanci ponosni što nisu naročito vični u bi-
rokratskim poslovima. Nasuprot njima, Amerikancima je izgleda ne-
prijatno što su, u celini gledano, u tome poprilično dobri.14 To se ne
uklapa u sliku kakvu o sebi imaju Amerikanci - oni bi trebalo da su
samostalne individue. (Upravo zato je desničarska, populistička de-
monizacija birokrata toliko efikasna.) Uprkos tome, činjenica je da su
Sjedinjene Države, već više od veka, jedno sasvim birokratsko dmš-
tvo. Razlog što se to tako lako previđa u tome je što većina američ-
kih birokratskih navika i senzibiliteta - od odevanja, jezika, pa do di-
zajna formulara i kancelarija - potiče iz privatnog sektora. Kada su
romanopisci i sociolozi opisali „Čoveka organizacije“, ili „Čoveka u
sivom flanelskom odelu“*, bezdušnog konformistu iz Sjedinjenih
Država, ekvivalent sovjetskom aparatčiku, nisu govorili o funkcione-
rima iz Odeljenja za očuvanje znamenitosti (Departman o f Land-
marks and Preservation) ili Uprave za socijalno osiguranje (Social
Security Administration). Govorili su o korporativnom menadžmen-
tu srednjeg nivoa. Uistinu, u to vreme se korporativne birokrate nisu
tako nazivali. Oni su, međutim, postavljali standarde za buduće admi-
nistrativne funkcionere.
* Prvi je naziv romana Vilijama Vajta (William White), drugi Sloana Vilsona
(Sloan Wilson). - Prim. prev.
Utisak da ,,birokrata“ znači isto što i „državni službenik“ poti-

če iz perioda Nju dila tridesetih godina dvadesetog veka, što je, tako-
đe, trenutak kada su birokratske strukture i tehnike prvi put postale
upadljive u životima mnogih običnih ljudi. No, od samog početka,
Ruzveltovi ,,njudileri“ blisko su sarađivali sa armijom advokata, inže-
njera i korporativnih birokrata iz firmi poput Forda, Koka-Kole, ili
Proktorend Gembl, usvojivši u velikoj meri njihov stil i senzibilitet.
Kada su Sjedinjene Države četrdesetih stupale u ratno stanje, to je
učinila i orijaška birokratija američke vojske. Sjedinjene Države,
naravno, nikada nisu ni izašle iz ratnog stanja. Iz ovih razloga, reč
,,birokrata“ pripisivala se gotovo isključivo državnim službenicima -
birokratama se nisu smatrali menadžeri srednjeg nivou, kao ni vojni
oficiri, uprkos tome što po ceo dan sede za stolom, popunjavaju for-
mulare i pišu izveštaje (isto tako ni policija, ili zaposleni u Državnoj
bezbednosnoj agenciji NSA [National Security Agency]).
U Sjedinjenim Državama je nejasna granica između javnog i

privatnog. Američka vojska je, na primer, poznata po svojoj politici
„okretnih vrata“ (revolving door) - službenici na visokim položajima,
koji se bave nabavkom, po pravilu završavaju u odborima korpora-
cija koje rade za vojsku. Na širem nivou, potreba da se podrže poje-
dine domaće industrije zarad vojnih ciljeva, kao i da se razvijaju dru-
ge, omogućila je vladi Sjedinjenih Država da se bavi industrijskim
planiranjem u sovjetskom stilu, a da to ne mora da prizna. Uostalom,
gotovo se sve može opravdati vojnom pripravnošću, od održavanja
određenog broja železara do početnih istraživanja za pokretanje Inter-
neta. Kako je, međutim, ovo planiranje omogućeno savezništvom
vojnih birokrata i korporativnih birokrata, na to se ne gleda kao na
nešto birokratsko.
S razvojem finansijskog sektora, situacija je, ipak, dostigla kva-
litativno dmgačiji nivo, na kojem je gotovo nemoguće razlikovati jav-
no i privatno. To se ne dešava samo usled prilično upadljivog pre-
puštanja nekadašnjih državnih funkcija privatnim korporacijama. Pre
svega, to je zbog načina na koji posluju ove privatne korporacije.
Navešću primer. Pre nekoliko nedelja, razgovarao sam nekoli-
ko sati telefonom sa Američkom bankom, pokušavajući da shvatim
20 Dejvid Grejber
kako iz inostranstva mogu da pristupim informacijama na svom ra-

čunu. To je podrazumevalo razgovor s četiri različita predstavnika,
dva preusmerenja na nepostojeće brojeve, tri podugačka objašnjenja
komplikovanih i očigledno nasumičnih pravila, i dva neuspela poku-
šaja da se promene zastareli podaci o adresi i telefonskom broju, upi-
sani na raznim kompjuterskim sistemima. Drugim rečima, to je bilo
oličenje birokratskog vrćenja ukrug. (Pritom, kada se sve završilo,
nisam uspeo da pristupim svom računu.)
U slučaju da sam uspeo da dođem do menadžera banke i zah-
tevam objašnjenje toga što se desilo, ne sumnjam da bi me on ili ona
uveravali kako krivica nije do banke, već da je to sve posledica kom-
plikovanih propisa vlade. No jednako sam uveren da kada bi bilo
moguće istražiti poreklo ovih propisa, našli bismo da su ih zajedno
smišljali pomoćnici zakonodavaca, u nekom bankarskom komitetu,
i lobisti i advokati koji su zaposleni u tim bankama - sve to u jed-
nom procesu koji je ,,pođmazan“ velikodušnim prilozima za reizbor-
nu kampanju tih istih zakonodavaca. To isto važi i za sve drugo, od
procene kreditne sposobnosti, premije osiguranja, zahteva za hipote-
kame kredite, do procesa kupovine avionske karte, zahteva za do-
zvole za ronjenje, ili nabavke ergonomske stolice za nečiju kancela-
riju na navodno privatnom univerzitetu. Veliki deo administriranja
koje obavljamo nalazi se samo u ovoj zoni ,,između“. Ta zone je, to-
bože, privatna, a u stvari je sasvim oblikuje država - ona posred-
stvom svojih sudova i složenih mehanizama prisile daje zakonski
okvir i potporu pravilima, a u isti mah blisko sarađuje s privatnim
interesima kako bi osigurala rezultate koji garantuju određenu stopu
privatnog profita.
U slučaju poput ovog, retorika kojom se služimo, a koja proiz-
lazi iz desničarske kritike, sasvim je neadekvatna - ništa nam ne go-
vori o onome što se zaista događa.15
Razmotrimo reč ,,deregulacija“. U današnjem političkom dis-
kursu ,,deregulacija“, kao i ,,reforma“, gotovo se uvek shvata kao neš-
to poželjno. Deregulacija podrazumeva manje uplitanja birokratije,
manje pravila i propisa koji guše inovaciju i trgovinu. Takvo razu-
mevanje stavlja u čudan položaj one u levom političkom spektru, jer
protiviti se deregulaciji (čak, ukazivati da je orgija ,,deregulacija“ do-
vela do bankarske krize 2008) kao da znači davanje podrške uveća-

nju pravila i propisa, a samim tim i birokrata - koji bi stajali na putu
slobode i inovacije, i određivali pravila ponašanja.
No u osnovi ove debate leže pogrešne premise. Vratio bih se
bankama - ne postoji nešto poput ,,neregulisane“ banke, niti može
da postoji. Banke su institucije kojima je vlada dala pravo da stvara-
ju novac, ili, tehnički govoreći, pravo da izdaju IOU (I owe you -
„Dužan sam ti“), neformalni dokument koji vlada prepoznaje kao
legalno sredstvo plaćanja i koji prihvata prilikom naplate poreza i
otpisivanja preostalih dugova sa svoje državne teritorije. Jasno, nijed-
na država, ni pod kojim uslovima, neće odobriti nikome, a naročito
ne preduzećima koja žele profit, moć da stvaraju novca koliko žele.
To bi bilo suludo. Moć stvaranja novca, po definiciji, država može
dodeliti samo pod brižljivo ograničenim (dakle, regulisanim) uslovi-
ma. Zbilja, uvek se susrećemo sa sledećim: država reguliše sve, od
obaveznih rezervi banaka do njihovog radnog vremena; visinu ka-
mata, naknade, kazne; kakve mere bezbednosti može ili mora predu-
zeti; kako treba čuvati podatke i podnositi izveštaje; kako i kada mo-
ra da informiše svoje klijente o njihovim pravima i obavezama; kao
i manje-više sve ostalo.
Šta se, zapravo, misli pod ,,deregulacijom“? U običnom govoru
utisak je da ,,deregulacija“ znači „promena regulatomc stmkture ona-
ko kako hoću“. U praktičnom smislu može da znači gotovo sve. U
slučaju avio-kompanija ili telekomunikacija sedamdesetih i osamde-
setih godina to je značilo da se sistem regulacija menja, od toga da
podržava velika preduzeća, do toga da neguje pažljivo nadgledanu
konkurenciju između srednjih preduzeća. U jeziku bankarstva taj ter-
min je obično imao sasvim suprotno značenje: pomeranja od situaci-
je kontrolisane konkurencije između dve srednje firme, do toga da
se šaci finansijskih konglomerata dozvoljava da potpuno dominiraju
tržištem. To je ono što čini ovaj izraz toliko pogodnim. Dovoljno je
novu regulatomu mem nazvati ,,deregulacijom“, pa da se ona u jav-
noj svesti razume kao način za umanjenja birokratije i oslobađanje
individualne inicijative, uprkos tome što je posledica petostmko uve-
ćanje stvamog broja formulara koje treba popuniti, izveštaja koje tre-
ba napisati, pravila i propisa koje advokati treba da tumače, kao i slu-
22 Dejvid Grejber
žbenika u kancelarijama, čiji se čitav posao sastoji od toga da daju

uvijena objašnjenja zašto nešto ne sme da se radi.16
Ovaj proces postepene ftizije javne i privatne moći u jedinstven

entitet, ispunjen pravilima i propisima, a čiji je konačni cilj da po-
sredstvom profita iznudi bogatstvo, još je bez imena. To je samo po
sebi značajno. Takve situacije se uglavnom dešavaju zato što nemamo
način da o njima govorimo. Mi, međutim, u svakom segmentu svog
života možemo videti njihove efekte. Naš dan je ispunjen admini-
strativnim obavezama. Obrasci postaju sve duži i sve složeniji. Čak
su i računi, karte ili članarina za sportske ili čitalačke klubove praće-
ni stranicama legalističkih sitnih slova.
Osmisliću ime. Nazvaću ovo dobom „totalne birokratizacije“.
(Bio sam u iskušenju da ga nazovem dobom „predatorske birokrati-
zacije“ ali želim zapravo da naglasim sveobuhvatnost zveri.) Prvi
znaci „totalne birokratizacije“ javili su se baš u trenutku kada je po-
čela da jenjava javna rasprava na temu birokratije, krajem sedamde-
setih godina, da bi tokom osamdesetih ona počela da se širi. Pun za-
mah pak dobila je devedesetih.
U svojoj ranijoj knjizi ukazao sam na to da se suštinski istorij-
ski prelom, koji je doveo do sadašnjeg ekonomskog režima, dogodio
1971, onog dana kada je američki dolar izgubio zlatnu podlogu. To
je prvo što je utrlo put ,,finansijalizaciji“ kapitalizma, ali i mnogo du-
bljim i dugovečnijim promenama za koje sam pretpostavio da će ko-
načno dovesti do potpunog kraha kapitalizma. Još uvek tako mislim.
Trenutno, ipak, govorimo o mnogo kratkoročnijim posledicama. Šta
je značila birokratizacija za potpuno birokratizovano društvo kao što
je posleratna Amerika?17
Rekao bih, desilo se da su upravni kadrovi velikih korporacija
promenili klasu kojoj su bili lojalni i nelagodno, de facto savezništvo
sa svojim radnicima zamenili savezništvom sa investitorima. Kako je
Džon Kenet Galbrajt (John Kenneth Galbraith) davno istakao, ako
stvorimo organizaciju koja proizvodi parfeme, mlečne proizvode, ili
avionske trupove i ako su oni koji to proizvode prepušteni sebi, oni
nastoje da koncentrišu svoje napore da naprave što više što boljih
parfema, mlečnih proizvoda, ili avionskih trupova, pre nego da raz-
mišljaju o tome šta će akcionarima doneti najviše novca. Štaviše, poš-
to je većim delom dvadesetog veka posao u birokratskom megapre-

duzeću značio doživotnu garanciju zaposlenja, svako ko je bio uklju-
čen u posao, upravnici i radnici podjednako, bili su skloni da gledaju
jedni na druge kao da u tome imaju zajednički interes, iznad i protiv
vlasnika i investitora. Ta solidamost koja prevazilazi klasne podele
imala je čak i naziv - ,,korporativizam“, i to ne treba romantizovati.
Osim ostalog, reč je i o ideji vodilji fašizma. Zasigumo, može se reći
da je fašizam prihvatio ideju da radnici i upravitelji imaju zajednič-
ke interese, da su organizacije poput korporacija, ili zajednica, organ-
ske celine, a da su finansijeri strana, parazitska sila. Tu ideju je faši-
zam doveo do njenog krajnjeg, ubilačkog ekstrema. Čak su i njene
blaže socijaldemokratske verzije, u Evropi i Americi, često imale pri-
mese šovinizma18. Činile su, međutim, i da se na klasu investitora
gleda kao na autsajdera protiv kojeg su se, u izvesnoj meri, mogli
udmžiti radnici „belih kragni“ i „plavih kragni“.
Za radikale iz šezdesetih godina, koji su gledali kako naciona-
lističke gmpe vozača kamiona i građevinskih radnika napadaju anti-
ratne demonstrante, reakcioname implikacije korporativizma bile su
očigledne. Bilo je jasno da se na istoj strani nalaze korporativci i do-
bro plaćeni, ,,arčibankerovski“* elementi industrijskog proleterijata.
Stoga ne iznenađuje što je tadašnja levičarska kritika birokratije uka-
zivala na sliČnosti socijalne demokratije s nacizmom, sličnosti kojih
je bilo više nego što bi njene pristalice to hteli da priznaju. Takođe ne
iznenađuje što danas ta kritika izgleda potpuno irelevantno.19
Situacija koja je počela sedamdesetih godina i utrla put ovo-
me što vidimo danas bila je promena strategije gomjeg ešelona kor-
porativne birokratije Sjedinjenih Država: udaljavanje od radnika,
približavanje akcionarima i, konačno, finansijskoj stmkturi u celi-
ni. Spajanje i preuzimanje (mergers and acquisitions), „corporate
raiding“**, obveznice visokog rizika i rasprodaje imovine predu-
* Aluzijana ArčijaBankeraJunaka američke televizijske serije^// in theFa-

mily. - Prim. prev.
** Kupovina velike količine akcija nekog preduzeća, radi korišćenja glasač-
ke moći koja je tako dobijena da bi se povećala vrednost te količine. Često podra-
zumeva menjanje politike poslovanja preduzeća i ide protiv volje ostatka odbora. -
Prim. prev.
24 Dejvid Grejber
zeća (asset-stripping), sa čim je počelo za vreme Regana (Ronald

Reagan) i Tačerke (Margareth Thatcher), a kulminiralo s porastom
broja preduzeća sa privatnim kapitalom, samo su neki od drama-
tičnijih, ranih mehanizama preko kojih je ostvarena ova promena
savezništva. U stvari, radilo se o paralelnim kretanjima. Korpora-
tivni menadžment bio je više „finansijalizovan41*; istovremeno, fman-
sijski sektor je postao korporativizovan, sa investicionim bankama,
hedž fondovima** i tome slično, a sve to je, uglavnom, zamenjivalo
individualne investitore. Kao posledica, klasa investitora i klasa di-
rektora se gotovo ne mogu razlikovati. (Razmislimo o terminu
„finansijski menadžmenf‘, koji je počeo da znači istovremeno način
na koji ljudi na visokim pozicijama u korporativnoj birokratiji vode
firmu i način na koji investitori upravljaju svojim resorom.) Ne ta-
ko davno, generalne direktore mediji su obožavali kao heroje, a
njihov uspeh merio se brojem zaposlenih koje su otpuštali. Do de-
vedesetih godina, doživotno zaposlenje, čak i za radnike „belih krag-
ni“, postalo je stvar prošlosti. Kada su korporacije htele da steknu
lojalnost, sve više su to činile tako što su zaposleni isplaćivani u akci-
jama***.20
U isti mah, novi kredo postaje da na svet treba gledati očima
investitora. Zbog toga su, osamdesetih godina, novinari počeli da
otpuštaju svoje izveštače koji su se bavili radničkim pitanjima, dok
su obične televizijske vesti bile praćene tekstovima na dnu ekrana
koji su pokazivali poslednje cene akcija na berzi. Uobičajilo se miš-
ljenje da učešćem u penzionim i investicionim fondovima svake vrste
svi mogu da dođu u posed svog delića kapitalizma. U stvamosti, ma-
gični krug se širio samo da prihvati one najbolje plaćene stručnjake
i korporativne birokrate.
To proširenje pak bilo je veoma važno. Nijedna politička revo-
lucija ne može uspeti bez saveznika, a pridobijanje jednog dela sred-
* Eng.financialization, u ovom slučaju obezbeđivanje kapitala preduzeću. -

Prim. prev.
** Eng. hedge fund , vrsta investicionog fonda, gde se uz visok rizik može
ostvariti veliki prinos. - Prim. prev.
*** Eng. paying in stock-options, davanje zaposlenima prava učešća u vla-
sništvu. - Prim. prev.
nje klase (a što je još važnije, uveravanje najvećeg dela srednje kia-
se da imaju neke koristi od finansijskog kapitalizma) bilo je ključno.
U krajnjoj liniji, liberalniji članovi ove stručnjačko-menadžerske eli-
te postali su socijalna osnova onome što će proći kao ,,levičarska“
politička partija, dok su prave organizacije radničke klase poput trgo-
vačkih sindikata bile puštene niz vodu. (Otuda se vođe Demokratske
partije Sjedinjenih Država, ili Novih laburista u Velikoj Britaniji, u
ritualnom maniru javno odriču istih onih sindikata koji su istorijski
sačinjavali njihovu najsnažniju bazu podrške.) Radi se, naravno, o
Ijudima koji su uglavnom bili zaposleni u strogo birokratizovanim
sredinama, poput škola, bolnica, ili korporativnih pravnih preduzeća.
Prava radnička klasa, koja tradicionalno prezire takve ličnosti, ili je
sasvim izašla iz politike, ili se dovodi do toga da iz protesta glasa za
radikalnu desnicu.21
Ne radi se samo o političkom repozicioniranju. Reč je o kultur-
noj transformaciji. Ona je pripremila pozomicu posredstvom koje su
birokratske tehnike (pregledi učinaka, ankete, radne liste...), razvija-
ne u finansijskim i korporativnim krugovima, počele da zauzimaju
ostale segmente dmštva (obrazovanje, nauku, vladu), da bi s vreme-
nom prožele skoro svaki aspekt svakodnevnog života. Taj proces se
možda najbolje može ispratiti ako sledimo njegov jezik. Tu se prvi
put pojavio karakterističan idiom, pun vedrih, floskulamih izraza,
kao što su vizija, kvalitet, akcionar, ,,lideršip“, izvrsnost, inovacija,
strateški ciljevi, ili „najbolje prakse“. (Mnogi od ovih izraza potiču
od pokreta što promovišu ,,samoostvarenje“ poput Lajfspringa,
Majnd Dinamiksa i EST-a, koji su bili izuzetno populami u korpora-
tivnim upravnim odborima tokom sedamdesetih godina, ali su ubrzo
postali jezik za sebe.) Zamislimo sad da iscrtavamo mapu nekog ve-
likog grada, a onda stavimo jednu malenu plavu tačku na mesto sva-
kog dokumenta koji sadrži najmanje tri od ovih izraza. Zamislimo,
onda, da možemo da pratimo njene promene kroz vreme. Videli bi-
smo kako se ova nova, korporativna birokratska kultura širi poput
plavih mrlja u laboratorijskoj posudi, od finansijskih kvartova do
upravnih odbora, preko vladinih kancelarija i univerziteta, sve dok,
konačno, ne proguta svako mesto na kome se nekoliko ljudi okupilo
da razgovara o raspodeli resursa.
26 Dejvid Grejber
Premda slavi tržište i individualnu inicijativu, ovo savezništvo

vlade i finansija često ostvaruje rezultate koji neodoljivo podsećaju
na one najgore primere birokratizacije u bivšem Sovjetskom Savezu,
ili u nekadašnjim zaostalim kolonijama Globalnog juga. Napisana je
bogata antropološka literatura o, na primer, kultu potvrda, dozvola i
diploma u bivšim kolonijama. Obrazloženje je, uglavnom, da su u
zemljama poput Bangladeša, Trinidada i Kameruna, koje lebde izme-
đu tereta nasleđa kolonijalne prošlosti i sopstvenih magijskih tradi-
cija, zvanična uverenja delovala kao nekakav materijalni fetiš -
magijski objekti koji prenose moć, sasvim nezavisno od stvamog
znanja, iskustva, ili obuke koju predstavljaju. Od osamdesetih godi-
na pak počinje ekspanzija ,,kredencijalizma“* u takozvanim napred-
nijim ekonomijama, kao što su one u Sjedinjenim Državama, Velikoj
Britaniji, ili Kanadi. Kao što antropolog Sara Kendzior (Sarah Kend-
zior) kaže:
„Sjedinjene Države postale su najrigidnije ’kredencijalizo-

vano’ društvo na svetu“ , pišu Džejms Engel (James Engell) i
Entoni Dengerfild (Anthony Dangerfield), u svojoj knjizi Spa-
savanje visokog obrazovanja u doba novca (Saving Higher
Education in theAge ofMoney) iz 2005. godine. „Traži se fakul-
tetska diploma za poslove za koje teško da su potrebne i dve go-
dine obuke, a kamoli četiri.“
Zahtev da pripadnik srednje klase ima fakultetsku diplomu
(...) dovela je do toga da oni koji nemaju visoko obrazovanje ne
rade poslove od javnog uticaja. Godine 1971, 58 posto novina-
ra je imalo fakultetsku diplomu. Danas je ima 92 posto, a mno-
ge novinarske kuće traže diplomu žumalistike, uprkos činjenici
da mnogi čuveni novinari nikad nisu studirali žumalistiku.22
Novinarstvo je jedna od mnogih oblasti od javnog uticaja,
isto kao i politika, u kojima zvanična uverenja defacto funkcio-
nišu kao dozvola da izraze mišljenje, zbog čega oni koji ih ne
poseduju imaju manje šanse da se zaposle i manje mogućnosti
* Eng. credentialism , označava pojavu pojačanih zahteva za formalnim uve-

renjima o nečijoj obrazovanosti, kao kriterijum za zapošljavanje. - Prim. prev.
da ostanu u svom poslu. Bez uverenja, sposobnost se ne raču-

na; no, sticanje diplome često zavisi od materijalnog stanja po-
rodice.23
lsta priča se ponavlja u raznim oblastima, od bolničarki do na-

Itavnika likovnog, od fizioterapeuta do savetnika za spoljnu politiku.
Gotovo svako postignuće koji se nekad smatralo umetničkim (a ko-
jim se najbolje ovladava kroz praksu) danas zahteva potvrdu o za-
vršenoj formalnoj, profesionalnoj obuci. Ovo se jednako dešava i u
privatnom i u javnom sektoru, s obzirom na to da, kao što sam već
istakao, kad je u pitanju birokratija razlike između ova dva sektora
postaju sve beznačajnije. Premda se ove, kao i sve birokratske mere,
pravdaju kao sredstvo za stvaranje pravednih, bezličnih mehaniza-
ma u onim oblastima gde su prethodno gospodarile insajderske infor-
macije i društvene veze, njihov ishod je često suprotan. Kao što je
poznato svakom ko je pohađao postdiplomske studije, upravo deca iz
sloja profesionalnih menadžera najbolje ,,plivaju“ u svetu admini-
strativnih obaveza, posredstvom kojeg se dobija novčana pomoć,
uprkos tome što su novčana sredstva njihovih porodica tolika da je
njima ta pomoć najmanje potrebna.24 Svi drugi će biti opterećeni
ogromnim studentskim dugom - do te mere velikim, da će im znatan
deo budućih prihoda, stečenih u toj profesiji, uzimati finansijski sek-
tor. U nekim slučajevima se ovi novi zahtevi za profesionalnom obu-
kom mogu opisati kao čiste prevare. Na primer, kada zajmodavci i
oni koji se spremaju da oforme program obuke zajedno lobiraju u
vladi da, recimo, farmaceuti ubuduće moraju da prođu neke dodatne
provere stručne spreme, čime primoravaju hiljade onih koji su već u
tom poslu da pohađaju seminare koje će mnogi od njih moći da priu-
šte jedino uz pomoć studentskih zajmova s visokom kamatnom sto-
pom.25 Na ovaj način zajmodavci sebe ovlašćuju na udeo budućih
prihoda velikog broja farmaceuta.26
Može izgledati da je ovaj primer ekstreman slučaj, međutim, on
je paradigmatičan za fuziju javne i privatne moći pod okriljem novog
fmansijskog režima. Korporativni profiti u Americi sve manje poti-
ču od trgovine i industrije, a sve više od fmansija - drugim rečima,
iz dugova. Ovi dugovi ne nastaju slučajno; u velikoj meri, oni su
28 Dejvid Grejber
isplanirani, i to upravo ovom fuzijom javne i privatne moći. Korpo-

ratizacija obrazovanja; povećanja školarina, kao posledica korpora-
tizacije, jer se od studenata očekuje da plate za ogromne fudbalske
stadione i druge lične projekte upravnika, ili da doprinesu narastaju-
ćim zaradama sve brojnijih univerzitetskih službenika; porast zahte-
va za diplomom kao neophodnim uslovom za dobijanje posla koji
omogućava standard srednje klase; i, u krajnjem ishođu, sve veće za-
duživanje - sve to čini jednu mrežu. Jedna od posledica dugovanje je-
ste da država postaje osnovni mehanizam za izvlačenje korporativnog
profita. (Pomislite samo šta bi se desilo da neko pokuša da ne plati
svoj studentski dug - u dejstvo bi stupile pravne alatke, preteći odu-
zimanjem imovine, dela zarade, i naplaćivanjem hiljade dolara do-
datnih kazni.) Druga posledica je prisiljavanje dužnika na birokrati-
zaciju sopstvenog života, kojim se onda mora upravljati kao da je
malo preduzeće što meri prihode i rashode, stalno se boreći da ne ode
u minus.
Pored toga, važno je naglasiti da ovaj sistem izvlačenja profita,
premda maskiran u retoriku pravila i propisa, u svom delovanju po-
kazuje da nema gotovo nikakve veze s vladavinom zakona. Pre bi se
moglo reći da je zakonski sistem postao sredstvo za sistem sve pro-
izvoljnijeg izvlačenja novca. S obzirom na činjenicu da profit bana-
ka i kreditnih kompanija sve više potiče od „provizija i kazni“ namet-
nutih mušterijama - do te mere da oni što žive od danas do sutra
plaćaju i po osamdeset dolara za prekoračenje računa od pet dolara
- finansijske firme su počele da igraju po sasvim drugačijim pravili-
ma. Prisustvovao sam jednoj konferenciji o krizi bankarskog sistema,
gde sam imao priliku za kratak, neformalan razgovor sa ekonomistom
iz jedne od institucija Breton Vudsa (bolje da ne kažem koje). Pitao
sam ga zašto se još uvek čeka da bar jedan bankarski zvaničnik bude
optužen za neko delo prevare koje je dovelo do kraha 2008. godine.
zvaničniic: Pa, morate da shvatite da u slučaju finansijskih pre-

vara tužilaštvo Sjedinjenih Država uvek nastoji da postigne do-
govor o poravnanju. Oni ne žele da dođe do suđenja. Krajnji
ishod jeste da fmansijske institucije moraju da plate kaznu, ne-
kad u iznosu od više stotina miliona dolara, ali u stvari ne pri-
znaju nikakvu krivičnu odgovomost. Njihovi advokati jedno-

stavno kažu da ne žele da ospore optužnicu, ali da, ako plate, to
znači da nisu zvanično proglašeni krivim.
ja : Dakle, vi tvrdite da ako država otkrije da su, na primer, Gold-

man Saks, ili Bank o f Amerika, izvršili prevam, sve što im sle-
duje jeste novčana kazna?
zvaničnik : Takoje.
ja : U tom slučaju... čini mi se da je ovo pravo pitanje: da li se

nekada dogodilo da je iznos novca koji je firma morala da plati
bio veći od iznosa stečenog prevarom?
zvaničnik : Koliko ja znam, ne. Obično bude znatno manji.
ja : Koliko manji, 50 posto?
zvaničnik : Pre bih rekao da u proseku bude 20-30 posto manje.

Ali to varira od slučaja do slučaja.
ja : To znači...
ispravite me ako grešim, ali deluje mi kao da drža-
va pomčuje: „Varajte koliko želite, ali ako vas uhvatimo, mora-
ćete da nam date naš deo“?
zvaničnik : Pa,
očito, ja to ne mogu tako da kažem, bar dok sam
na ovom poslu...
Prema tome, sudski sistem koji ovlašćuje banke da vlasniku ra-

čima naplati osamdeset dolara kada uđe u minus, jeste onaj isti koji se
zadovoljava uzimanjem samo „delića kolača“ kada ta banka počini
prevam.
Sve to zvuči kao poznata priča - za bogate važe dmgačija pra-
vila. Ako se deci bankara uredno gleda kroz prste jer poseduju odre-
đene količine kokaina zbog koje bi neki dmgi, u slučaju da su siro-
mašni ili cmci, morali da odleže nekoliko decenija u zatvoru,. zašto
M Ihjvid Urejber
bi bilo drugačije kada ta deca odrastu i sami postanu bankari? No,

rekao bih da se ovde radi o nečemu dubljem što se tiče prirode bi-
rokratskih sistema. Takve institucije uvek stvaraju odnose sauče-
sništva. To se ne dešava samo zato što je nekima dozvoljeno da krše
pravila, već zato što se nečija lojalnost organizaciji meri njegovom
ili njenom spremnošću da se pretvara da se to ne dešava. Sve dok
se birokratska logika širi na društvo kao celinu, svi mi učestvujemo
u tome.
Valjalo bi obrazložiti ovaj stav. Mi nismo samo svedoci nekog
dvostrukog standarda, već vrlo određenog dvostrukog standarda, ti-
pičnog za sve birokratske sisteme. Sve birokratije su donekle utopi-
stičke, u smislu da predlažu apstraktni ideal koji ljudi u stvamosti ne
mogu da ostvare. Vratimo se stavu o ,,kredencijalizmu“ s početka
teksta. Još od Vebera, sociolozi navode kao odrednicu svake birokra-
tije da se izbor njenog kadra vrši prema formalnom, bezličnom kri-
terijumu, i to, najčešće, pismenim testiranjem. (Dmgim rečima, izbor
birokrata je dmgačiji od izbora političara, ali ni jedan ni dmgi ne bi
trebalo da dobiju posao zbog rođačkih veza.) U teoriji, radi se o me-
ritokratijama. U stvamosti, jasno je da je sistem na mnogo načina
kompromitovan. Mnogi su dobili posao zato što su nečiji rođaci i svi
to znaju. Saučesništvo je prvi kriterijum lojalnosti organizaciji. Na-
predak u karijeri ne zavisi od zasluge, nužno čak ni od rodbinskih
veza; pre svega zavisi od volje da se sudeluje u fikciji da napredak u
karijeri zavisi od zasluge, uprkos tome što svi znaju da to nije istina.27
Ili, u fikciji da za sve jednako važe pravila i propisi, iako ona često
služe kao sredstva za sasvim proizvoljno ispoljavanje lične moći.
Birokratije su oduvek tako funkcionisale. Tokom većeg dela
istorije pak ova činjenica je bila važna samo radnicima unutar admi-
nistrativnih sistema. Na primer, ambicioznim poznavaoci Konfuči-
jevog učenja u srednjovekovnoj Kini. Većina dmgih nisu morali
previše da misle o organizacijama; s njima su se uglavnom sretali jed-
nom u nekoliko godina kada bi došlo vreme da prijave svoju zemlju
i stoku lokalnim poreskim vlastima. No, kao što sam napomenuo,
svedoci smo naglog porasta birokratije u poslednja dva veka; biro-
kratski principi su se naročito u poslednjih trideset ili četrdeset godi-
na uvukli u sve pore našeg života. S njima su se uvukli i odnosi sau-
čcsništva. Ponašamo se kao da zaista verujemo da sudstvo doista tre-

tira ftnansijski establišment kao što bi trebalo, da su čak i prestrogi;
a da obični građani zaista zaslužuju da budu kažnjeni i strože za jed-
no prekoračenje računa. Kako se čitava društva izdaju za ogromne,
,,kredencijalizovane“ meritokratije, pre nego za sisteme proizvoljnog
izvlačenja novca, svi se trude da se dodvore, pretvarajući se da zbi-
lja veruju u ovu predstavu.
Prema tome, kakva bi bila levičarska kritika totalne, predatorske

birokratizacije?
Rekao bih da priča o Pokretu za globalnu pravdu za to daje na-
goveštaj, jer se radi o pokretu koji je, na sopstveno iznenađenje, uvi-
deo da se tiče upravo takve kritike. Dobro to pamtim, jer sam i sam
bio njegov deo. Devedesetih godina je ,,globalizacija“, kako su je po-
hvalno nazivali novinari poput Tomasa Fridmana (Thomas Friedman)
(kao i sav novinarski establišment u Sjedinjenim Državama i veliki
deo u drugim bogatim zemljama), predstavljena kao gotovo prirod-
na sila. Tehnološki napreci (posebno Intemet) povezali su svet kao
nikada ranije, porast komunikacije doveo je do porasta trgovine, a
nacionalne granice su postajale sve nevažnije, jer su sporazumi o slo-
bodnoj trgovini ujedinili planetu u jedinstveno svetsko tržište. O sve-
mu ovome se u političkim debatama u vodećim medijima toga
vremena govorilo kao o očiglednoj realnosti. Oni koji su se toj real-
nosti suprotstavljali, kao da su se protivili osnovnim zakonima priro-
de. To je bilo kao da vemju da je zemlja ravna ploča; smatrali su ih
budalama, ili levičarskim ekvivalentom biblijskog fundamentaliste
koji misli da je evolucija podvala.
Samim tim, kada je nastao Pokret za globalnu pravdu, mediji su
spinovali, tvrdeći da se radi o odbrambenoj borbi ostarelih, izanđa-
lih levičara koji se zalažu za obnovu protekcionizma, državnog suve-
reniteta, uspostavljanje granica trgovini i komunikacijama i, uopšte,
onih koji uzaludno staju na put neminovnom istorijskom toku. Nevo-
lja je u tome što je to očigledno bilo neistinito. Prvo, tu je bila činje-
nica da su demonstranti, naročito u bogatijim zemljama, imali u pro-
seku devetnaest godina. Dmgo, što je još važnije, bila je činjenica da
je i sam pokret predstavljao jedan vid globalizacije - savezništvo lju-
32 Dejvid Grejber
di iz svih delova sveta, u kome su bile i najrazličitije organizacije,

poput Udruženja indijskih poljoprivrednika, sindikata poštara iz Ka-
nade, domorodačkih grupa iz Paname i anarhističkih kolektiva iz De-
troita. Staviše, njihovi predstavnici su neprekidno insistirali na tome
da, iako se tvrdilo suprotno, ono što se u medijima nazivalo „globa-
lizacijom“ nije imalo gotovo nikakve veze s brisanjem granica i slo-
bodnim kretanjem ljudi, proizvoda i ideja. U stvari, radilo se o
hvatanju u klopku velikog dela svetske populacije unutar izrazito mi-
litarizovanih nacionalnih granica, gde je moguće sistematski uskra-
ćivati socijalnu zaštitu, što stvara mnoštvo osiromašenih radnika koji,
očajni, pristaju da rade za najbedniju nadnicu. Nasuprot tome, de-
monstranti su predložili istinski svet bez granica.
Zastupnici ovih ideja nisu imali prilike da bilo šta od ovoga ka-
žu na televiziji, ili za neke važnije novine - bar ne u zemljama poput
Amerike, gde medijsku politiku strogo kontrolišu njihove inteme,
korporativne birokrate. Takve tvrdnje doista su bile tabu. Otkrili smo,
međutim, dapostoji nešto što možemo daradimo, a što je imalo jed-
nakog uspeha - da opsedamo samite gde se pregovaralo o trgovin-
skim paktovima, kao i godišnje sastanke institucija gde su se uslovi
takozvane globalizacije zapravo smišljali, kodirali i sprovodili. Sve
dok pokret nije opkolio Svetski trgovinski samit u Sijetlu novembra
1999. godine, a potom u više navrata blokirao samite MMF-a i Svet-
ske banke u Vašingtonu, većina Amerikanaca nije znala da te organi-
zacije postoje. Kao magičnim trikom, ove akcije su iznosile na vide-
lo ono što je trebalo da bude skriveno. Bilo je dovoljno samo da se
pojavimo i pokušamo da blokiramo pristup mestu sastanka i istog ča-
sa bismo obelodanili postojanje silne globalne birokratije, sačinjene
od međusobno povezanih organizacija, o kojoj niko nije trebalo ni
da misli. Istim potezom magičnog štapića, pojava hiljade pripadnika
interventnih brigada pokazala je kolika je spremnost birokrata da se
suprotstave svakom ko bi im stao na put, pa makar bio i mimi de-
monstrant.
Radilo se o iznenađujuće uspešnoj strategiji. Za dve ili tri godi-
ne, zaustavili smo gotovo sve nove predloge za sporazum o global-
noj trgovini, a institucije poput MMF-a bile su isključene iz Azije,
Latinske Amerike i sa većeg dela svetske mape.28
Predstava je bila uspešna, pokazavši da je sve izrečeno o globa-

lizaciji laž. Nije se radilo o nekom prirodnom procesu mimodopske
trgovine, omogućene novom tehnologijom. Ono o čemu se govorilo
pod parolom „slobodne trgovine“ i „slobodnog tržišta“ zapravo je
povlačilo sa sobom svesno dovršenje prvog svetskog delotvomog29
administrativnog birokratskog sistema. Temelji ovog sistema posta-
vljeni su još četrdesetih godina, ali on postaje delotvoran tek sa sla-
bljenjem Hladnog rata. U tom procesu nastajao je, kao i većina biro-
kratskih sistema koji su tada razvijali na nižem nivou, od potpunog
povezivanja javnih i privatnih elemenata, koje je često, čak i na kon-
ceptualnom nivou, bilo maltene nemoguće razdvojiti. To se može
predstaviti na sledeći način: na vrhu su se nalazile trgovinske birokra-
tije poput MMF-a, Svetske banke, WTO-a i Gmpe osam (G8), za-
jedno sa sporazumskim organizacijama poput NAFTA-e (Sevemoa-
merički sporazum o trgovini) i EU. Ove organizacije ustanovile su
ekonomske i socijalne politike koje će slediti tobože demokratske
države na Globalnom jugu. Na dmgom mestu nalazile su se velike
globalne finansijske kompanije poput Goldman Saksa, Liman bra-
ders, Američke osiguravajuće grupe, kao i institucije poput Standard
& Por. Zatim su sledile transnacionalne megakorporacije. (Ono što
se nazivalo „međunarodnom trgovinom“ u stvari se mahom sastoja-
lo od transfera robe tamo i nazad između različitih ogranaka jedne te
iste korporacije.) Na kraju, moraju se pomenuti i nevladine organiza-
cije, koje u mnogim delovima sveta pmžaju socijalne usluge koje je
prethodno obezbeđivala država. Tako se, na primer, dešava da se
urbanistički plan za neki grad u Nepalu, ili zdravstvena politika Ni-
gerije, osmišljavaju u kancelarijama u Cirihu ili Čikagu.
U to vreme nismo na ovaj način govorili o tome - da „slobodna
trgovina“ i „slobodno tržište“ zapravo znače stvaranje globalnih
administrativnih stmktura, koje treba da obezbede uslove za izvla-
čenje profita za investitore, a da ,,globalizacija“ u stvari znači biro-
kratizacija. Često smo bili blizu, ali smo retko to izgovarali.
Kada se osvmem unazad, upravo je to trebalo naglasiti. Čak je
i stvaranje novih oblika demokratskih procesa (skupštine, sastanci
predstavnika „interesnih gmpa“ [spokescouncils], i dmgih), što je bi-
la sama srž pokreta, pre svega trebalo da pokaže da se ljudi zbilja
34 Dejvid Grejber
mogu slagati - da mogu donositi važne odluke i sprovoditi složene

zajedničke projekte, a da niko ne mora da popuni neki obrazac, pod-
nese žalbu, ili preti pozivanjem obezbeđenja, ili policije.
Globalni pokret pravde, na svoj način, bio je prvi veliki levičar-
ski antibirokratski pokret u eri totalne birokratizacije. Rekao bih da,
kao takav, daje važne upute za svakoga ko bi hteo da razvije sličnu
kritiku. Hteo bih da završim time što ću dati pregled tri uputa:
1. Ne treba potceniti značaj čistog fizičkog nasilja.
Odredi interventne policije, spremni da napadnu protivnike sa-

mita, nisu neka iščašena nuspojava ,,globalizacije“ . Kad neko pokre-
ne priču o „slobodnom tržištu“, ne bi bilo loše potražiti čoveka s
pištoljem - on je uvek tu negde. Liberalizam „slobodnog tržišta“ de-
vetnaestog veka podudara se sa stvaranjem modeme policije i pri-
vatnih detektivskih agencija30 i, naposletku, s idejom da ta policija
ima konačnu nadležnost o gotovo svakom aspektu gradskog života;
od toga da reguliše ulične prodavce i dozvoljeni nivo buke na privat-
nim žurkama, do toga da razdvaja učesnika tuča u porodici, ili stu-
dentskim domovima. Danas smo toliko prihvatili ideju da možemo
pozvati policiju u gotovo svakoj teškoj situaciji, da ne možemo ni da
zamislimo šta su ljudi radili pre nego što je tako nešto bilo moguće.31
To je zato što, u prošlosti, za većinu ljudi, čak i u velikim gradovima,
nije postojao niko nadležan ko bi se u takvim situacijama mogao po-
zvati; ništa poput bezličnog birokratskog autoriteta, kao što je današ-
nja policija, koji bi bio ovlašćen da pod okriljem pretnje silom name-
će proizvoljna rešenja.
Rekao bih da je ovde moguće učiniti jedan dodatak Gvozdenom
zakonu liberalizma, u vidu jednog korolara prethodno navedenog.
Istorija pokazuje dapolitika naklonjena ,,tržištu“ uvek podrazumeva
više administratora u kancelarijama, ali i povećanje opsega i gustine
društvenih odnosa koji se, na koncu, uređuju pretnjom nasiljem. Oči-
to da to prkosi svemu što su nas učili o tržištu, ali, ako pogledate šta
se zapravo dogodilo, jasno je da je to istina. Nazvati to ,,korolarom“
donekle je varljivo, zato što je zapravo reč samo o dva različita nači-
na da se govori o istom. Birokratizacija svakodnevnog života znači

nametanje bezlicnih pravila i propisa, koji, zauzvrat, funkcionišu sa-
mo pod okriljem pretnje silom.32 Svedoci smo da se u ovoj poslednjoj
fazi totalne birokratizacije gotovo svuda pojavljuju sigumosne ka-
mere, policajci na motorima, oni što izdaju propusnice, kao i unifor-
misani muškarci i žene u javnoj ili privatnoj službi, obučeni taktika-
ma maltretiranja, zastrašivanja i primene ftzičke sile. Ima ih svuda,
čak i na igralištima, u osnovnim školama, studentskim domovima,
bolnicama, bibliotekama, parkovima, u letovalištima, gde bi se pre
pedeset godina njihovo prisustvo smatralo skandaloznim, ili napro-
sto uvmutim.
Za to vreme, dmštveni teoretičari nastavljaju s tvrdnjama da je
direktna primena sile sve nevažniji faktor u održanju stmkture druš-
tvene kontrole.33 Oni prkosno insistiraju na tome da je suptilna, sim-
bolička moć ono što je zaista važno, uprkos tome što sve više čitamo
o, na primer, studentima na koje se primenjuje elektrošoker kada neo-
vlašćeno koriste biblioteku, ili o profesorima engleskog koji se hap-
se i krivično gone zbog nedozvoljenog prelaženja ulice u kampusu.
Kao da se radi o očajničkom neprihvatanju da je delovanje moći zbi-
lja toliko sirovo i golo kao što se svakodnevno pokazuje.
U svom rodnom gradu Njujorku posmatrao sam kako se uveća-
va broj bankarskih poslovnica. Tokom mog odrastanja, banke su za-
uzimale velike, zasebne zgrade, obično projektovane da izgledaju
kao grčki ili rimski hramovi. U poslednjih trideset godina, tri ili če-
tiri najveće banke otvarale su svoje poslovnice u lokalima, gotovo
na svakom ćošku na Menhetnu. U Njujorku ih sada ima bukvalno na
hiljade, a sve su otvorene tamo gde su pre toga bile neke prodavnice
mešovite robe i zanatske radnje. One su, na neki način, savršeni sim-
boli našeg vremena: radnje koje prodaju čiste apstrakcije - besprekor-
ne kutije u kojima ima malo čega osim staklenih i čeličnih pregrada,
kompjuterskih ekrana i naoružanog obezbeđenja. One određuju savr-
šenu tačku sjedinjavanja oružja i informacije, jer drugog osim toga
zaista nema. To sjedinjavanje pak daje okvire za bezmalo svaki
aspekt našeg života.
Ako uopšte mislimo o tome, prihvatamo to kao posledicu tehno-
logije: radi se o svetu koji su stvorili kompjuteri, a tako i izgleda. Sve
36 Dejvid Grejber
te nove bankarske poslovnice zapanjujuće podsećaju na ogoljenu

virtuelnu stvamost koju nalazimo u video-igrama iz devedesetih go-
dina. Izgleda da napokon možemo da materijalizujemo virtuelnu re-
alnost, i, čineći to, da svedemo svoj život na video-igm u kojoj po-
kušavamo da nađemo put u lavirintu birokratije pošto se u takvim
igricama ništa istinski ne proizvodi, nego nastaje ni iz Čega, a mi svoj
život provodimo skupljajući poene i bežeći od naomžanih ljudi.
No, ovaj osećaj da živimo u svetu koji su stvorili kompjuteri i
sam je iluzija. Doći do zaključka da je sve neminovna posledica teh-
nološkog razvoja, a ne dmštvenih i političkih snaga, bilo bi velika
greška. Ono što smo naučili o ,,globalizaciji“, koju je Intemet imao
nekako da stvori, i ovde je suštinski važno:
2. Ne treba preceniti značaj tehnologije

kao uzročnog faktora.
Isto kao što je takozvana globalizacija zapravo tvorevina novih

političkih saveza, političkih odluka i novih birokratija, za kojima su
tek kasnije dolazile fizičke tehnologije kao što je kontejnerski tran-
sport, ili Intemet, tako i prodor birokratije u svakodnevni život, omo-
gućen kompjuterima, nije po sebi rezultat tehnološkog razvoja. Pre bi
se moglo reći da je obmuto - tehnološka promena nije nezavisna va-
rijabla. Tehnologija napreduje, često na iznenađujuće i neočekivane
načine. Njen sveukupni pravac pak zavisi od socijalnih faktora.
To se lako zaboravlja, jer je naš svakodnevni susret sa birokra-
tizacijom u potpunosti prožet novim informacionim tehnologijama:
Fejsbuk, plaćanja preko smartfonova, Amazon, Pejpal, razni primč-
ni uređaji koji svet oko nas svode na mape, obrasce, kodove i grafike.
Ključni savezi koji su sve to omogućili upravo su oni koje sam u
ovom tekstu navodio. Oni su prvo nastali sedamdesetih i osamde-
setih godina, sa savezništvom finansijskih i korporativnih birokrata,
novom korporativnom kulturom koja je iz toga proizašla, i sa njiho-
vom sposobnošću da prodm u obrazovne, naučne i vladine kmgove,
tako da su se na kraju državne i privatne birokratije konačno spojile
u mnoštvo administrativnih poslova koji služe da olakšaju direktno
izvlačenje bogatstva. To nije bio plod novih tehnologija - naprotiv,

bile su potrebne decenije da se pojave odgovarajuće tehnologije. Se-
damdesetih godina, na račun kompjutera su se zbijale šale. Banke i
državne institucije htele su da ih uvedu u upotrebu, ali za većinu ko-
risnika oni su bili sušta deftnicija birokratskog idiotluka. Čim bi neš-
to krenulo naopako, prevrtalo bi se očima i krivio „neki kompjuter“.
Nakon četrdeset godina neprekidnog ulaganja u razvoj informacionih
tehnologija, došli smo do tačke u kojoj su kompjuteri koji se koriste
u bankama postali sušta definicija nepogrešive, nestvame efikasnosti.
Pogledajmo, na primer, bankomate. Ne uspevam da se setim ni-
jedne prilike da sam u toku poslednjih trideset godina tražio novac od
bankomata i dobio pogrešan iznos. Niti poznajem ikoga kome se ta-
ko nešto desilo. U jeku predsedničkih izbora 2000. godine, dok su
javnost zabavljali pričama o tome kako jedna vrsta mašina za glasa-
nje ima mogućnost greške od 2,8 posto, a dmga od 1,5 posto, neki su
se usudili da ukažu da se u zemlji koja sebe predstavlja kao najveću
svetsku demokratiju i gde su izbori svetinja, mimo prihvata da ma-
šine za glasanje uredno greše u brojanju glasova; za to vreme, sto-
tine miliona transakcija preko bankomata obavlja se sa nula posto
greške. Šta nam to govori o tome šta je Amerikancima kao naciji
zaista važno?
Finansijska tehnologija je prešla put od predmeta podsmeha do
nečega što je postalo toliko pouzdano da čini stub naše društvene re-
alnosti. Ne moramo ni da mislimo o tome da li ćemo iz bankomata
dobiti tačan iznos novca - ako radi, neće pogrešiti. Ovo daje finan-
sijskim apstrakcijama izgled potpune izvesnosti - kvalitet „priručno-
sti“, kako je govorio Martin Hajdeger (Martin Heidegger) - koji ta-
ko suštinski pripada praktičnoj infrastrukturi naših dnevnih planova
i poslova, da o njima više uopšte ne razmišljamo. U međuvremenu,
inffastruktura puteva, liftova, mostova i podzemnih železnica propa-
da, a na periferijama velikih gradova leže prizori futurističkih vizija
prošlih generacija, smrdljivi, prljavi i napušteni. Ovo se nije tek ta-
ko dogodilo. To je upravo posledica nacionalnih prioriteta - ishod
političkih odluka koje dodeljuju novčana sredstva za sve, od očuva-
nja znamenitosti do nekih vrsta naučnih istraživanja. Govorimo o
svetu koji je tvorevina svih onih nepreglednih dokumenata o ,,viziji“,
38 Dejvid Grejber
,,kvalitetu“, ,,vođstvu“ i ,,inovaciji“. Umesto da uzrokuje našu trenut-

nu situaciju, pravac tehnološke promene mahom je u službi finansij-
ske moći.
3. Treba uvek imati na umu da se, u osnovi, radi o vrednosti

(ili, kad neko kao svoju najveću vrednost navodi
racionalnost, znajte da ne želi da prizna koja
mu je zaista najveća vrednost).
Filozofija ,,samoostvarenja“, iz koje ovaj novi birokratski jezik

mahom potiče, tvrdi da živimo u bezvremenoj sadašnjosti, da proš-
lost ne znači ništa, da je svet oko nas tvorevina moći volje. Radi se o
nekoj vrsti fašističkog individualizma. Sedamdesetih godina, kada
ova ,,filozofija“ postaje populama, sličan način razmišljanja neguju
i neki konzervativni hrišćanski teolozi. Gledali su na elektronski no-
vac kao na nastavak božanske stvaralačke moći, koji se preobražava
u materijalnu stvamost zahvaljujući umovima nadahnutih preduzet-
nika. Nije teško videti kako je ovo dovelo do stvaranje sveta gde fi-
nansijske apstrakcije deluju kao sam temelj stvamosti, a veliki deo ži-
votnog okmženja kao 3-D otisak sa nečijeg kompjuterskog ekrana.
Utisak da je svet koji opisujem digitalno generisan, služi kao savrše-
na ilustracija jednog dmgog dmštvenog zakona (bar se meni čini da
ga treba smatrati zakonom). Ovaj zakon tvrdi: ako se gmpi ljudi ko-
ja neguje najčudnije ideje dodeli dovoljno dmštvene moći, oni će,
svesno ili ne, izumeti svet organizovan tako da život u njemu, na
mnogo suptilnih načina, odaje utisak da su te njihove iščašene ideje
samoočigledne istine.
U sevemoatlantskim zemljama, to predstavlja kulminaciju du-
gog nastojanja da se preinače populame ideje o poreklu vrednosti.
Na primer, većina Amerikanaca se koristila jednostavnom verzijom
teorije radne vrednosti*. U svetu koji mahom čine poljoprivrednici,
* Eng. labour theory of value (LTV), teorija prema kojoj se vrednost robe pro-
cenjuje ukupnom količinom rada utrošenom za njenu proizvodnju, to jest, objektiv-
nom vrednošću pravljenja robe; umesto da se procenjuje time koliko zadovoljava
potrebe potrošača, odnosno njenom subjektivnom vrednošću. - Prim. prev.
G vozd en i zak on lib eralizm a i era totaln e birokratizacije 39
mehaničari i vlasnici radnji, to je imalo intuitivnog smisla - pretpo-

stavljalo se da dobre stvari u životu postoje jer se neko potrudio da
ih proizvede. Za to je bilo potrebno upotrebiti i mozak i mišiće, u
otprilike jednakoj meri. Sredinom devetnaestog veka su se čak i
vodeći političari koristili retorikom koja kao da je direktno poticala
od Karla Marksa (Marx). Tako da je Abraham Linkoln (Lincoln)
govorio:
Rad ima primat i nezavisan je od kapitala. Kapital je samo

plod rada, koji ne bi postojao da prvo ne postoji rad. Rad ima
preimućstvo nad kapitalom i zaslužuje daleko veću pažnju.34
Uspon birokratskog kapitalizma u Pozlaćenom dobu* bio je pra-

ćen svesnim naporom tadašnjih novih ,,tajkuna“ da stave takvu reto-
riku po strani i prošire, u to vreme novu, odvažnu ideju vodilju (koju
je čelični magnat Endrju Kamegi (Andrew Camegie) nazivao ,,Je-
vanđeljem bogatstva“), prema kojoj vrednost potiče iz samog kapita-
la. Kamegi i njegovi saradnici pokrenuli su dobro plaćenu kampanju
za širenje novog jevanđelja, ne samo u rotari klubovima i privred-
nim komorama širom zemlje, već i u školama, crkvama i građanskim
udruženjima.35 Osnovno obrazloženje glasilo je da bi sama efikasnost
ovih novih, velikih firmi kojima su oni upravljali mogla da ostvari
materijalno blagostanje, takvo koje bi omogućilo Amerikancima da
se ostvare preko onoga što troše, umesto onog što proizvode. Prema
tome, vrednost je, u osnovi, proizvod same birokratske organizacije
novih konglomerata.
Pokret globalne pravde nas je naučio jednom, a to je da se u po-
litici prevashodno radi o vrednosti; ali i da oni koji stvaraju velike
birokratske sisteme nikada neće priznati do kojih vrednosti oni zai-
sta drže. Kako je bilo u vreme Kamegija, tako je i danas. Oni će,
nesumnjivo, kao i bogataši s kraja devetnaestog veka, tvrditi da po-
stupaju u ime efikasnosti, ili ,,racionalnosti“. No, taj se jezik uvek
* Eng. gilded age, kovanica koju je osmislio Mark Tven (Mark Twain), koji
se odnosi na period 1870-1900. godine u Americi, doba velikog ekonomskog raz-
voja, ali i socijalnih problema i nejednakosti. - Prim. prev.
40 Dejvid Grejber
ispostavi kao svesno neodređen, čak besmislen. Odličan primer toga

je izraz ,,racionalnost“. U osnovi, ,,racionalna“ osoba je neko ko ume
logički da povezuje i da ispravno procenjuje stvamost - drugim re-
čima, neko ko nije lud. Svi koji tvrde da je njihova politika uteme-
ljena u racionalnosti, što važi za slučajeve i levice i desnice, kao da
pomčuju da je lud svako ko se s tom politikom ne slaže, što je vero-
vatno najarogantniji stav koji neko može da ima. Osim toga, oni ko-
riste ,,racionalnost“ kao sinonim za „tehničku efikasnost“, usredsre-
đujući se na to kako se nešto čini, jer ne žele da govore o tome šta je
to što zapravo čine. Neoklasična ekonomija je na lošem glasu zbog
ovakvih poteza. Kada ekonomista želi da dokaže da je ,,iracionalno“
glasati na nacionalnim izborima (zato što je uloženi tmd veći od po-
tencijalne koristi za individualnog glasača), on u stvari izbegava da
kaže da je to „iracionalno za one delatnike kojima građansko učešće,
politički ideali ili javno dobro ne predstavljaju vrednost po sebi, već
na javne poslove gledaju samo s obzirom na ličnu korist“. Ne postoji
nijedan razlog zašto neko ne bi mogao racionalno da proceni kako da
na izborima podrži svoj politički ideal. No sudeći po pretpostavkama
ekonomista, svi koji to rade kao da su sišli s uma.
Prema tome, govoriti o racionalnoj efikasnosti jeste način da se
izbegne rasprava o tome čemu ona zapravo služi; dmgim rečima, ona
služi krajnje iracionalnim ciljevima za koje se pretpostavlja da pred-
stavljaju konačnu svrhu ljudskog ponašanja. Ovo je još jedan slučaj
gde se tržište i birokratija u osnovi koriste istom retorikom, tvrdeći
da u velikoj meri postupaju u ime individualne slobode i individual-
nog samoostvarenja posredstvom potrošnje. Čak i oni koji su u devet-
naestom veku podržavali stam pmsku birokratsku državu, poput He-
gela i Getea (Goethe), tvrdili su da se njene autoritame mere daju
opravdati činjenicom da zahvaljujući njima građani uživaju imovin-
sku sigumost, a samim tim i slobodu da rade šta žele u sopstvenim
domovima - bilo da se to odnosi na bavljenje umetnošću, na religi-
ju, romantične susrete, filozofske spekulacije, ili da prosto mogu da
biraju pivo koje žele da piju, muziku koju žele da slušaju, ili odeću
koju žele da nose. Birokratski kapitalizam, kada se pojavio u Sjedi-
njenim Državama, našao je slično opravdanje na temelju konzume-
rizma - zahtev da se radnici odreknu svake kontrole nad uslovima
G v o zd en i zakon lib eralizm a i era totaln e birokratizacije 41
svog rada dao se opravdati obezbeđivanjem šireg i jefltinijeg izbora

proizvoda za njihovu kućnu upotrebu.36 Oduvek se pretpostavljalo
da postoji sinergija bezličnih, uređenih organizacija (kako iz javne
sfere, tako i iz sfere proizvodnje) i potpune slobode samoizražavanja
u klubovima, kafićima, kuhinji, ili na porodičnim izletima. (Ova slo-
boda se, naravno, prvobitno odnosila na muške članove domaćinstva;
s vremenom se, principijelno bar, proširila na sve.)
Najdublja posledica dominantnosti birokratskih oblika organi-
zacija u poslednje dve stotina godine jeste to što je učinila da intui-
tivna podela na racionalna, tehniČka sredstava, i krajnje iracionalne
ciljeve, u čijoj su oni službi, deluje zdravorazumska. To je tako na
nacionalnom nivou, gde državni službenici s ponosom pronalaze naj-
efikasnije načine da slede sve što su njihovi vladari zamislili kao
nacionalnu sudbinu - bilo da se to zasniva na težnji ka kultumoj izvr-
snosti, imperijalističkim osvajanjima, stremljenju istinski egalitari-
stičkom draštvenom poretku, ili na bukvalnoj primeni biblijskih za-
kona. Isto se dešava i na individualnom nivou, gde se podrazumeva
da ljudi odlaze na tržište da bi proračunali kako najefikasnije da se
obogate; no, kada dođu do novca, nemoguće je reći kako će ga potro-
šiti - da li će kupiti kuću, ili trkački auto, pokrenuti sopstvenu istra-
gu o NLO otmicama, ili će rasipati novac na svoju decu. Sve deluje
toliko samorazumljivo da zaboravljamo da je u ljudskim zajednica-
ma kroz istoriju takva podela bila sasvim besmislena. Mahom je va-
žilo - ono što neko radi, krajnji je izraz onoga što jeste.37 No, onog
časa kada nastupi podela sveta u ovom smislu - na sfera čiste tehnič-
ke sposobnosti i sfera najuzvišenijih vrednost - svaka od njih će ne-
minovno nastojati da se nametne onoj dragoj. Jedni će za najvišu
vrednost proglasiti racionalnost, ili čak efikasnost, i istaći potrebu da
izgradimo ,,racionalno“ draštvo (što god to značilo). Dragi će se za-
lagati da život postane umetnost, ili religija. Svi ovi pokreti, među-
tim, zasnivaju se upravo na podeli koju tvrde da prevazilaze.
U širem smislu, posle svega, ne deluje mnogo važno da li ćemo
reorganizovati svet u smislu birokratske efikasnosti, ili tržišne racio-
nalnosti - sve osnovne pretpostavke ostaju iste. To objašnjava zašto
je toliko lako ići od jednog do dragog, poput onih bivših sovjetskih
42 Dejvid Grejber
zvaničnika što su tako lako „obmuli ćurak“, pa od totalne državne

kontrole nad ekonomijom, prešli na tržišnu privredu - u tom proce-
su su, vemo Gvozdenom zakonu, drastično povećali ukupan broj
državnih birokrata.38 Ili, kako se ta dva mogu spojiti u gotovo bespre-
komu celinu, kao što je to slučaj danas, u eri totalne birokratizacije.
Svakome ko je nekada bio izbeglica, ili ko je morao da popuni
prijavu od četrdeset strana kako bi mu ćerku ušla u izbor za muzič-
ku školu u Londonu, sigumo izgleda čudno ova ideja da birokratija
ima ikakve veze sa racionalnošću, a kamoli s efikasnošću. Tako, me-
đutim, to izgleda odozgo - iz sistema, algoritmi i matematičke formu-
le pomoću kojih se procenjuje svet postaju ne samo mera vrednosti
već i njen izvor.39 Uostalom, birokratski posao uglavnom je vredno-
vanje. Oni neprekidno mere, procenjuju, vrše revizije, ocenjuju rela-
tivnu vrednost raznih planova, predloga, prijava, planova akcije, ili
kandidate za unapređenje. Tržišne reforme samo pojačavaju ovu ten-
denciju i to se dešava na svakom nivou. To najteže pada siromašni-
ma, koje neprekidno nadziru nametljive horde socijalnih službenika
s anketnim listićima koji procenjuju njihovu sposobnost da podižu
decu, zavimju im u ormariće sa hranom da vide da li zaista stanuju
sa svojim partnerima, utvrđuju da li se dovoljno tmde da nađu posao,
ili da li im je zdravstveno stanje zaista toliko loše da nisu sposobni za
fizički rad. Danas svaka bogata zemlja zapošljava armije službenika
čija je osnovna svrha da učine da se siromašni osećaju loše u svojoj
koži. Kultura vrednovanja još je prisutnija u hiperkredencijalizova-
nom svetu klase stmčnjaka, gde vlada kultura revizije, u kome ne po-
stoji ništa što se ne može kvantifikovati, staviti u tabelu, interfejs, ili
u tromesečni izveštaj,. Ovaj svet nije samo tvorevina fmansijaliza-
cije, već i njen nastavak. Jer, šta je dmgo svet sekjuritizovanih deri-
vata (securitized derivatives), kolateralizovane dužničke obaveze
( CDO - Collateralized Debt Obligations) i dmgih egzotičnih fman-
sijskih instmmenata, nego apoteoza principa prema kome je vrednost
u osnovi proizvod administrativnih poslova; i sam vrh birokratske
planine, na čijem dnu je nepodnošljivi socijalni radnik koji utvrđuju
da li ste dovoljno siromašni da vam mogu odobriti poresku olakšicu
na lekove za decu, a na vrhu korporativci koji trguju opkladama na
to koliko ćete još dugo moći da otplaćujete kredit na kuću.
G v o zđ en i zakon lib eralizm a i era totaln e birokratizacije 43
Kritika birokratije koja odgovara ovom vremenu morala bi da

pokaže kako se sve ove niti - fmansijalizacija, nasilje, tehnologija, fu-
zija javnog i privatnog - povezuju u jedinstvenu, samoodrživu mre-
žu. Proces finansijalizacije je podrazumevao da deo korporativnog
profita potiče iz „izvlačenja rente“*. Kako je ovo u suštini jedan oblik
legalizovane iznude, prate ga povećanje broja pravila i propisa, kao
i sveprisutna, sve sofisticiranija pretnja fizičkom silom sa ciljem da
se ova pravila i propisi sprovedu. Ove pretnje su toliko sveprisutne
da ih više i ne primećujemo, jer ne možemo ni da zamislimo kako bi
bilo da ih nema. U isti mah, deo profita od „izvlačenja rente“ biva re-
cikliran za izbor jednog dela klase stručnjaka, ili za stvaranja novih
kadrova kancelarijskih korporativnih birokrata. To ide u prilog feno-
menu o kome sam pisao na drugom mestu: neprekidan porast, po-
slednjih decenija, besmislenih, izmišljenih, „seratorskih poslova“ -
koordinatori strateške vizije, konsultanti za ljudske resurse, pravni
analitičari, i tome slično - iako su čak i sami zaposleni na tim pozi-
cijama manje-više svesni da ni na koji način ne doprinose preduze-
ću. Naposletku, posredi je samo nastavak osnovne logike klasnog
prestrojavanja, s kojim se počelo sedamdesetih i osamdesetih godi-
na, kada su korporativne birokratije postale produžeci finansijskog
sistema.
S vremena na vreme, pojavi se neki slučaj koji sve ovo povezu-
je. U septembru 2013. godine posetio sam fabriku čaja u blizini Mar-
selja, koju su u tom trenutku okupirali njeni radnici. Već godinu da-
na je postojao nerešen spor sa lokalnom policijom. Šta je dovelo do
toga? Jedan sredovečni radnik, koji me je proveo po fabrici, objasnio
mi je da, iako je prividni razlog bio odluka da se fabrika preseli u
Poljsku zbog tamošnje jeftinije radne snage, pravi razlog se ticao ras-
podele profita. Oni najstariji i najiskusniji od stotinak radnika, koli-
ko ih je bilo u fabrici, proveli su godine u popravljanju i unapređiva-
nju efikasnosti velikih mašina koje služe za pakovanje čaja. Porasla
je proizvodnja, a s njom i profit. Pa ipak, šta su vlasnici uradili s do-
datnim novcem? Da li su radnici dobili povišice, kao nagradu za po-
* Eng. rent-extraction, podrazumeva da određena lica isplaćuju političare,

kako bi izbegli po njih štetne mere, na inicijativu samih političara. - Prim. prev.
44 Dejvid Grejber
rast proizvodnje? U starim, kejnzijanskim* danima iz pedesetih i še-

zdesetih godina, to bi se gotovo sigumo desilo. Ali danas ne. Da li su
zaposlili još radnika i proširili proizvodnju? Nisu ni to. Sve što su
uradili bilo je da zaposle menadžere srednjeg nivoa.
Kako mi je objasnio, godinama su postojala samo dva rukovo-
dioca u fabrici: gazda i šef kadrovske službe. S porastom profita, po-
javilo se sve više korporativaca, dok ih nije bilo skoro desetina. Svi
korporativci su imali zvučne titule, ali pošto nisu imali šta da rade,
vreme su provodili u šetnji i nadgledanju radnika, postavljanju nor-
mi za njihovu procenu i vrednovanje, sastavljali su planove i izveš-
taje. Na kraju su se dosetili da celokupno poslovanje premeste u ino-
stranstvo - pre svega, radnik je zaključio, jer je pravljenje plana
retroaktivni izgovor za njihovo postojanje, uprkos tome, dodao je,
što nije smetalo da radnici ostanu bez posla, a da rukovodioci, koji su
sastavili plan, budu prebačeni na atraktivniju lokaciju. Ubrzo potom,
radnici su zauzeli zgradu, a prostor je vrveo od interventne policije.
Prema tome, postoji žestoka potreba za levičarskom kritikom

birokratije. Ova knjiga nije nacrt za jednu takvu kritiku. Niti je, u bi-
lo kom smislu, pokušaj da se razvije opšta teorija o birokratiji, o isto-
riji birokratije, pa čak ni o sadašnjem dobu totalne birokratije. Ona je
zbirka tekstova, a svaki tekst treba da ukaže na neke od mogućih pra-
vaca za jednu levičarsku kritiku birokratije. Prvi tekst se bavi nasi-
ljem; drugi, tehnologijom; treći se usredsređuje na racionalnost i
vrednost.
Poglavlja ne obrazuju jedinstven argument. Mogli bismo reći
da ga naslućuju, ali ona su pre svega pokušaj da se, sa velikim zakaš-
njenjem, pokrene razgovor.
Svi smo suočeni s problemom. Proždiru nas birokratske prakse,
navike i senzibiliteti. Zivoti su nam organizovani oko popunjavanja
obrazaca. Pa ipak, jezik kojim govorimo o tome ne samo da je žalo-
sno neadekvatan, nego kao da je osmišljen da stvari učini još gorim.
* Kejnzijanizam je ekonomska teorija koja se zasniva na idejama Džona Mej-

narda Kejnsa (John Maynard Keynes 1883-1946), koje su bile dominantne u Ame-
rici sve do sedamdesetih godina. - Prim. prev.
G vozd en i zak on lib eralizm a i era totaln e birokratizacije 45
Moramo da pronađemo način da govorimo o onome čemu se u ovom

procesu protivimo, da otvoreno ukažemo na nasilje koje on pretpo-
stavlja, ali i da u isti mah razumemo šta nam je tu privlačno, šta ga
održava, koji njegovi elementi kriju potencijal za spasenje u istinski
slobodnom društvu, koji su neophodni za život u složenoj zajednici,
a koje bi trebalo sasvim odbaciti. Ako u pokretanju takvog razgovo-
ra ova knjiga dobije makar i skromnu ulogu, onda ona čini istinski do-
prinos savremenom političkom životu.
1
Mrtve zone imaginacije

Ogled o struktumoj gluposti
Dozvolite mi da započnem s pričom o birokratiji.

Godine 2006. moja majka je doživela nekoliko moždanih uda-
ra. Uskoro je postalo jasno da će postati nesposobna da živi sama,
bez tuđe pomoći. Kako njeno osiguranje nije pokrivalo kućnu negu,
nekoliko socijalnih radnika posavetovalo nas je da se prijavimo za
Medikejd. Za prijavu za Medikejd postojao je, međutim, uslov da ce-
lokupna vrednost imovine ne prelazi šest hiljade dolara. Udesili smo
prebacivanje njene ušteđevine - što je, pretpostavljam, praktično pre-
vara, ali jedna neobična vrsta prevare s obzirom na to da država za-
pošljava hiljade socijalnih radnika čiji posao izgleda podrazumeva i
da govore građanima kako da takvu prevaru sprovedu. Ali, ubrzo je
doživela još jedan, vrlo ozbiljan, moždani udar, i smeštena je u geron-
tološki centar na rehabilitaciju. Kada bude izašla odatle, biće joj
preko potrebna kućna nega, ali postojao je problem: njeno socijalno
osiguranje direktno je uplaćivano na njen račun, a ona jedva d a je
mogla da se potpiše. Zato je bilo neophodno da dobijem ovlašćenje
za njen račun kako bih plaćao njene kirije, jer bi se, u suprotnom, no-
vac gomilao i diskvalifikovao je, uprkos tome što sam popunio mnoš-
tvo Medikejdovih dokumenata kako bih je prijavio.
Otišao sam u njenu banku, sakupio potrebne obrasce i doneo ih
u gerontološki centar. Trebalo ih je overiti. Medicinska sestra sa spra-
ta me je obavestila da njihova organizacije ima i notara, ali da treba
zakazati sastanak; pozvala je telefonom, dala mi slušalicu i jedan su-
' i glas me je povezao s notarkom. Notarka me je, zatim, obavestila
48 Dejvid Grejber
da je potrebno da dobijem dozvolu šefa socijalnog osiguranja i spu-

stila slušalicu. Saznao sam njegovo ime i broj kancelarije, sišao lif-
tom i pojavio mu se na vratima - da bih tu otkrio da je šef socijalnog
osiguranja vlasnik suvog glasa koji me je povezao s notarkom. Šef je
pozvao broj i rekao: „Mardžori, to sam bio ja, izludećeš i ovog čove-
ka i mene s tim glupostima“, da bi mi, pošto se izvinio, zakazao sa-
stanak za početak sledeće nedelje.
Sledeće nedelje, po dogovoru, notarka se pojavila, ispratila me
do gore, uverila se da sam popunio svoj deo obrasca (kao što mi je vi-
še puta naglašeno), a onda je, u prisustvu moje majke, popunila i svoj
deo. Malo me je zbunilo što nije pitala moju majku da nešto potpiše,
nego samo mene, ali sam pretpostavio da zna šta radi. Sledećeg da-
na, odneo sam obrasce u banku, gde je službenica na njih bacila po-
gled, pitala me zašto moja majka nije potpisala i pokazala ih svom
menadžeru, koji mi je rekao da ih ponovo odnesem notaru i popu-
nim ih kako treba. Po svemu sudeći, notarka nije imala pojma šta ra-
di. Stoga sam nabavio nove obrasce, propisno popunio svoj deo na
svakom i zakazao novi sastanak. Na dan sastanka, notarka se pojavi-
la i, nakon što je zbunjeno prokomentarisala kako su banke kompli-
kovane (zašto li svaka banka insistira na sopstvenom, potpuno dru-
gačijem obrascu za ovlašćenje?), odvela me je gore. Potpisao sam ja,
potpisala je moja majka - s naporom, pošto joj je tada već bilo teško
i da se pridigne - i sledećeg dana sam se vratio u banku. Neka druga
službenica je pogledala obrasce i pitala me zašto sam se potpisao na
mestu gde je trebalo da napišem svoje ime štampanim slovima, i
obmuto.
,,Ma nemojte? Pa prosto sam uradio ono što mi je rekao notar.“
„Ali jasno piše da ovde treba potpis.“
„Vidi, stvamo. Izgleda da mi je pogrešno rečeno... ponovo. Ali
sve informaciju ipak su tu, zar ne? Samo su ti delovi zamenjeni. Je 1’
to zaista problem? Situacija je hitna, ne bih hteo opet da čekam na
sastanak.“
„Znate, mi inače uopšte ne prihvatamo ovakve obrasce bez pri-
sustva svih potpisnika.“
„Moja majka je imala moždani udar. Vezana je za postelju. Zbog
toga i tražim ovlašćenje.“
M rtve zo n e im agin acije 49
Rekla je da će proveriti s menadžerom. Vratila se nakon deset

minuta da mi saopšti da banka ne može da prihvati takve obrasce - a
m to vreme menadžer je stajao u pozadini, jedva u dometu čujnosti.
Dodala je da bi mi, čak i u slučaju da su obrasci ispravno popunjeni,
bila potrebna potvrda od majčinog lekara da je ona psihički sposob-
na da potpiše takav dokument.
Rekao sam da prvi put čujem da mi treba takva potvrda.
,,Šta?“ menadžer se odjednom ubacio, ,,Ko vam je dao te obra-
ice, a da vam nije rekao za potvrdu?“
Kako je krivac bila jedna od simpatičnijih službenica banke,
izbegao sam odgovor.40Umesto toga, pokazao sam da u štednoj knji-
žici jasno piše: „ovlašćeno Dejvidu Grejberu“, na šta mi je on, narav-
no, rekao da to ima značaja samo ako je ona mrtva.
I, kako se desilo, ceo problem je ubrzo postao akademski - mo-
ja majka je zaista umrla posle nekoliko nedelja.
To iskustvo me je veoma uznemirilo. Kako sam do tada mahom
vodio prilično boemski, studentski život, relativno izolovan od ta-
kvih situacija, pitao sam prijatelje: da li ovako izgleda svakodnevni
život za većinu ljudi? Kao idiotsko jurcanje po celi dan? Ljudi dove-
denih u situaciju u kojoj se na kraju doista ponašaju kao idioti?
Uglavnom su pretpostavljali da život zaista mahom jeste takav. Oči-
to da je notarka bila izvanredno nesposobna. Ubrzo nakon toga pak
morao sam da provedem više od mesec dana baveći se dalekosežnim
posledicama postupka nekog anonimnog funkcionera iz njujorškog
Odeljenja za motoma vozila (New York Department of Motor Vehi-
cles) koji je napisao da se zovem ,,Dejd“ (Daid); a da ne pominjem
službenika iz Verizona* koji je moje prezime napisao kao ,,Grueber“.
Izgleda da je birokratija, i državna i privatna, kakvi god da su istorij-
ski razlozi, organizovana tako da garantuje da većina delatnika ne
obavi svoje zadatke kao što se očekuje. U tom smislu tvrdim da je
pošteno reći da su birokratije utopijski oblici organizacije. Uostalom,
zar ne govorimo stalno za utopiste da naivno veruju u savršenost ljud-
ske prirode i odbijaju da se bave ljudima onakvima kakvi oni zaista
jesu? Zar se takođe ne govori da upravo zbog toga postavljaju nemo-
* Velika američka telekomunikaciona kompanija. - Prim. prev.

50 Dejvid Grejber
guće norme, a onda krive pojedince što te norme ne ispunjavaju?41

Ali, zapravo, ovo isto čine sve birokratije - postavljaju tobože ra-
zumne zahteve, a onda, kada se pokaže da oni ipak nisu razumni (jer
će uvek biti mnogo njih koji te zahteve neće ostvariti), zaključuju da
nije problem u samim zahtevima koliko u individualnoj nesposob-
nosti svakog pojedinca koji te zadatke nije obavio.
Na sasvim ličnom planu, verovatno me je najviše uznemirilo što
sam, baveći se tim obrascima, i sam postao glup. Kako nisam prime-
tio da ispisujem štampanim slovima svoje ime tamo gde piše ,,pot-
pis“? - pisalo je baš tu! Volim za sebe da mislim da nisam glup. Za-
pravo, napravio sam karijeru ubeđujući druge da sam pametan. Pa
ipak, očigledno je da sam napravio glupost; i to ne zato što nisam
obraćao pažnju - uložio sam, zapravo, veliku psihičku i emotivnu
energija u čitav slučaj. Shvatio sam da problem nije u utrošenoj ener-
giji, već u činjenici da je ona mahom izgubljena u pokušajima da se
razume i utiče na sve one koji, u tom trenutku, nada mnom imaju bi-
rokratsku moć. U stvari, sve što se od mene tražilo bilo je da isprav-
no interpretiram jednu ili dve latinske reči i bez greške izvedem sa-
svim mehaničke zadatke. Zaokupljen brigom da notarka ne pomisli
da joj nabijam na nos njenu nesposobnost i da se dopadnem raznim
bankarskim službenicima, nisam primetio da je to što mi govore da
uradim glupo. To je bila očigledno promašena strategija - ako je ne-
ko imao moć da zaobiđe pravila, to nisu bili ljudi s kojima sam raz-
govarao. Staviše, da sam doista naišao na nekog ko ima takvu moć,
neminovno bi me obavestio, posredno ili direktno, da u slučaju da se
nekome žalim, pa bilo to i u vezi s nekom čistom struktumom apsurd-
nošću, jedini ishod bio bi da nadrlja neki mladi službenik.
Kao antropologu, sve to delovalo mi je neobično poznato. Zna
se da se mi antropolozi pomno bavimo ritualima koji su povezani s
rođenjem, venčanjem, smrću, i sličnim obredima prelaza. Naročito se
interesujemo za ritualne postupke koji imaju uticaja na društvo - ka-
da samo izgovaranje ili izvođenje nečega čini da to bude dmštvena
istina. (Setite se fraza poput „izvinjavam se“, ,,odustajem“, ili: „Pro-
glašavam vas mužem i ženom“.) Kako su ljudi dmštvena bića, za njih
rođenje i smrt nikada nisu puki biološki događaji. Potrebno je mno-
go tmda da se od novorođenčeta napravi ličnost - neko s imenom,
M rtve zon e im agin acije 51
društvenim vezama (majka, otac...) i domom, prema kome su drugi

odgovomi i od koga se očekuje da jednog dana bude odgovoran pre-
ma dmgima. Veći deo ovog posla obično se obavlja posredstvom ri-
tuala. Kao što su primetili antropolozi, takvi rituali dosta se razliku-
ju po obliku i sadržaju: mogu podrazumevati krštenje, konfirmaciju,
kađenje, prvo šišanje, izolaciju, saopštenja, onda pravljenje, mahanje,
paljenje i zakopavanje ritualnog pribora, čarolije. Smrt je još kom-
plikovanija, jer dmštvene veze koje je neko stekao za života moraju
postupno da se prekidaju i reorganizuju. Potrebne su godine, više sa-
hrana (čak i ponovno sahranjivanje), spaljivanje, izbeljivanje i presla-
gavanje kostiju, gozbe i ceremonije, da bi neko sasvim umro. U ovom
iitorijskom trenutku, u većini postojećih dmštava gde se ovi rituali
izvode, ili ne izvode, upravo administrativni poslovi, više nego dm-
gi oblici rituala, imaju dmštvene efekte koji dovode do promene. Mo-
ja majka je, na primer, htela da bude kremirana bez ceremonije. Moja
najživlja uspomena iz kapele je na punačkog, dobronamemog slu-
ibenika koji me je proveo kroz dokumentaciju od četmaest strana
iipisanu hemijskom olovkom na indigo papim tako da je ispao tripli-
kat, a koju je trebalo da preda kako bih ja dobio umrlicu. „Koliko
vremena provedete u popunjavanju toga?“ pitao sam. Uzdahnuo je:
,,To je sve što radim“, i podigao je mku, zavijenu zbog početne faze
sindroma karpalnog kanala. Morao je to da radi. Bez tih obrazaca ni-
ko, ni moja majka, ni svi dmgi kremirani u toj ustanovi, ne bi u za-
konskom, ili socijalnom smislu, bili mrtvi.
Zašto onda, pitao sam se, nisu napisani tomovi etnografskih de-
la o američkim i britanskim obredima prelaza, sa obimnim poglavlji-
ma o obrascima i administrativnim poslovima?
Odgovor je očigledan - administrativni poslovi su dosadni. Mo-
žemo opisati rituale koji ih okmžuju, ili kako ljudi o njima govore, ili
na njih reaguju. Ali, kada dođemo do samih administrativnih poslova,
nema tu mnogo šta zanimljivo da se kaže. Kako izgleda obrazac? Ko-
je je boje? Zašto traže neke podatke, a dmge ne? Zašto mesto rođe-
nja, a ne, na primer, mesto osnovne škole? Zašto je potpis toliko va-
žan? Pa ipak, čak i najmaštovitiji istraživač ubrzo ostaje bez pitanja.
Može se ići i dalje. Administrativni poslovi treba da budu dosad-
ni; i postaju sve dosadniji. Srednjovekovne povelje mahom su bile
52 Dejvid Grejber
veoma lepe, pune kaligrafije i heraldičkih ukrasa. Nešto od toga za-

držalo se i u devetnaestom veku - posedujem kršteni list mog dede,
izdat 1858. godine u Springfildu u Ilinoju, koji je u boji, sa gotičkim
slovima, spiralnim ukrasima i malim heruvimima (osim toga, napi-
san je u celosti na nemačkom jeziku). Nasuprot tome, krštenica mog
oca, izdata 1914. godine u Lorensu u Kanzasu, jednobojna je i neu-
krašena, sadrži samo linije i kvadratiće, ali je popunjena krasnopi-
som. Moja krštenica, izdata 1961. godine u Njujorku, ne sadrži čak
ni to - ona je odštampana, otkucana i potpuno bez karaktera. Kom-
pjuterski interfejsi koji se danas koriste za tolike obrasce još su do-
sadniji - njihovi tvorci kao da su pokušali da ih ogole od svega iole
značenjskog, ili simboličkog.
Ne čudi što sve to dovodi antropologe do očaja. Antropologe
privlače oblasti bremenite značenjem. Raspoloživa interpretativna
sredstva najbolje nam služe da se krećemo kroz složene mreže smi-
sla ili značenja. Želimo da razumemo zamršenu ritualnu simboliku,
socijalne drame, poetske forme, ili srodničke mreže. Njima je svima
zajedničko što su u isti mah i beskrajno bogati i nedovršeni. Ako bi
neko želeo da iscrpi svako značenje, motiv, ili asocijaciju, sadržane
u jednom rumunskom žetvenom obredu, ili u optužbi za veštičarenje
u plemenu Zande, ili u meksičkoj porodičnoj sagi, lako bi u tome
mogao provesti ceo život. Čak i više života, ako bi uz to želeo da ras-
plete mrežu odnosa s drugim elementima u širem društvenom i sim-
boličkom polju, koja se u tom radu neminovno otkriva. Nasuprot to-
me, administrativni poslovi su krajnje jednostavni i samostalni. Čak
i kada su obrasci kompleksni, ponekad i zbunjujući, to je zbog ne-
prekidnog gomilanja prostih, ali kontradiktomih elemenata - poput
lavirinta koji je sastavljen samo od dva ili tri prosta geometrijska
motiva koji se jedan na dmgi nižu. Takođe, poput lavirinta, admini-
strativni poslovi ne ukazuju ni na šta izvan sebe, tako da ne ostaje
mnogo za interpretaciju. Kliford Gerc (Clifford Geertz) je poznat po
izlaganju „podrobnog opisa“ borbe petlova na Baliju, gde je dokazi-
vao da kada bi bilo moguće ući u sve ono što se u jednoj borbi dešava,
mogli bismo razumeti celinu balijskog dmštva: njihove predstave o
„položaju čoveka“, dmštvu, hijerarhiji, prirodi, i svim fundamental-
nim strastima i nedoumicama ljudskog postojanja. Ovo prosto nije
moguće uraditi sa obrascem za kredit za kuću, koliko god taj doku-

ment bio podroban. Čak i kad bi se našao neki inadžija, čvrsto rešen
da sastavi takvu analizu, samo da bi dokazao da je to moguće, još je
teže zamisliti nekoga ko bi to pročitao.
Pa ipak, nisu li veliki romansijeri često pisali ubedljivu literaturu

0 birokratiji? Naravno da jesu. Ali to im je uspevalo jer su preuzimali
cirkulamost i prazninu (a da ne pominjem idiotizam), svojstvene biro-
kratiji, i stvarali književna dela koja se koriste birokratskom formom
lavirinta besmislenosti. Iz ovog razloga sva velika dela s ovom te-
matikom imaju karakter horor-komedije. Paradigma tog žanra je, na-
ravno, Proces Franca Kafke (Franz Kafka), kao i Zamak, ali postoje
1 dmga dela: od Memoara pronađenih u kadi Stanislava Lema (Sta-
nislaw Lem), koje se oslanja na Kafku, Palate snova Ismaila Kada-
rea i Svih imena Žozea Saramaga (Jose Saramago), do onih koja su
nadahnuta birokratskim duhom, kao što su Kalvinova (Italo Calvino)
dela, ili gotovo sve što je napisao Borhes (Jorge Luis Borges). Dela
Kvaka 22 Džozefa Helera (Joseph Heller), u kojoj je reč o vojnoj bi-
rokratiji, i Nešto se dogodilo, o korporativnim birokratijama, smatra-
ju se poslednjim remek-delima ovog žanra; kao i nedovršeno delo
Dejvida Fostera Volasa (David Foster Wallace), Bledi kralj - mašto-
vito razmišljanje o prirodi dosade, smešteno u kancelariji za Poresku
upravu Sjedinjenih Država (U.S. Intemal Revenue Service) na Sred-
njem zapadu. Zanimljivo je da ova dela fikcije ne samo da naglašava-
ju komični besmisao birokratskog života, već mu dodaju i primesu
nasilja. Kod nekih autora je to očiglednije (na primer, kod Kafke i
Helera) nego kod dmgih, no, ono je uvek tu negde, vreba ispod površi-
ne. Štaviše, savremene priče koje se eksplicitno have nasiljem takođe
postaju priče o birokratiji, s obzirom na to da se većina ekstremnog
nasilja dešava ili u nekom birokratskog okmženju (vojska, zatvori...),
ili ih neposredno okmžuju birokratske procedure (krivično delo).
Prema tome, veliki pisci imaju način da se nose sa vakuumom,
tako što ga prigrle. Gledaju u bezdan, sve dok bezdan ne pogleda
njih. Dmštvena teorija se, nasuprot tome, gnuša ovog bezdana, i to
pod uslovom da uopšte ima neki stav prema birokratiji. Glupost i na-
silje su upravo one teme o kojima teoretičari najmanje govore.42
54 Dejvid Grejber
Nedostatak kritičkih tekstova posebno čudi jer se na prvi pogled

čini da su profesori baš u poziciji da govore o apsurdnostima birokrat-
skog života. To je delimično zato što su i sami birokrate, i to sve više.
„Administrativne obaveze“, prisustvo sastancima odbora, popunja-
vanje obrazaca, čitanje i pisanje pisama podrške, obuzdavanje hirova
šefa katedre - sve to uzima sve više profesorskog vremena. Profeso-
ri su, ujedno, birokrate protiv svoje volje. Cak i kada se pretvore u
,,ćate“, to se uvek smatra nečim što je uzgred, a ne ono za šta su obra-
zovani i što ih određuje.43 Oni su učenjaci - oni istražuju, analizira-
ju i interpretiraju, uprkos tome što su im duše sve češće zarobljene u
telu birokrate. Neko bi pomislio da bi reakcija profesora bila da ovaj
fenomen istražuju, analiziraju i interpretiraju - kako je došlo do to-
ga da nam sve više i više vremena odlazi na administrativne poslo-
ve? Koji je uopšte njihov smisao? Kakva društvena dinamika stoji
iza toga? Pa ipak, iz nekog razloga, to se ne dešava.44
Ono što sam primetio jeste da kada se profesori okupe oko ba-
lona za vodu (ili aparata za kafu, što je profesorski ekvivalent ba-
lonu), oni retko govore o svom ,,pravom“ poslu, nego gotovo sve
vreme jadikuju zbog administrativnih obaveza. No u onim trenucima
- koji su sve kraći - a kada mogu da misle o značajnim pitanjima, ovo
je po svemu sudeći poslednja stvar o kojoj bi razmišljali.
Rekao bih, međutim, da je ovde posredi nešto dublje, što proiz-
lazi iz same prirode univerziteta i razloga njihovog postojanja.
Pogledajmo, na primer, izuzetan uticaj na društvene nauke u Sje-
dinjenim Državama u posleratnom periodu, koji su ostvarila dvoji-
ca kontinentalnih teoretičara: nemački sociolog Maks Veber pede-
setih i šezdesetih godina, i francuski istoričar i filozof Mišel Fuko
(Michel Foucault) posle njega. Obojica su uživali intelektualnu hege-
moniju u Sjedinjenim Državama, kakvu nikada nisu u sopstvenim
zemljama. Čime su toliko privlačili američke akademske stručnjake?
Njihova je populamost, nesumnjivo, imala mnogo veze s tim koliko
su se njihova učenja dala lako tumačiti kao antimarksistička. Njiho-
ve teorije (mahom grubo pojednostavljene) predstavljale su argument
da moć nije samo, ili primamo, pod kontrolom proizvodnje, koliko je
ona prožimajuća, višestmka i neminovna odrednica svakog dmštve-
nog života.
Osim ovoga, mislim da je veliki deo privlačnosti poticao od nji-

hovog stava prema birokratiji. Ponekad zaista izgleda kao da su njih
dvojica jedini inteligentni ljudi u dvadesetom veku koji su iskreno
verovali da moć birokratije leži u njenoj efikasnosti. To jest, da biro-
kratija doista fiinkcioniše. Veber je smatrao da su birokratski oblici
organizacije samo otelovljenje razuma u ljudskim poslovima, koji su
tako očigledno superiomi u odnosu na svaki altemativni oblik orga-
nizacije da prete da sve progutaju i zatvore čovečanstvo u sumomi
„gvozdeni kavez“, lišen duha i harizme. Fuko je bio subverzivniji,
ali tako da je birokratsku moć obdario još većom efikasnošću. Nje-
govi radovi o azilima, klinikama, zatvorima, i dmgim ustanovama,
kao i o svim aspektima ljudskog života - zdravlju, seksualnosti, po-
slu, moralnosti, konceptima istine - nisu ništa dmgo do puki proiz-
vod nekog vida stmčnjačkog ili administrativnog diskursa. Koriste-
ći pojmove poput ,,guvemmentaliteta“ [upravljanje, prim. prev ] i
,,biomoći“, tvrdio je da državne birokratije na kraju oblikuju para-
metre ljudske egzistencija na daleko intimnije načine od onog što je
zamišljao Veber. Prema Fukou, svi oblici znanja postaju oblici moći,
oblikujući naše umove i tela mahom administrativnim sredstvima.
Ima razloga za pretpostavku da Veberova i Fukoova popular-
nost mnogo duguje činjenici da je univerzitetski sistem u Americi u
ovom periodu sve više postajao institucija posvećena proizvođenju
funkcionera za imperijalistički administrativni aparat, koji bi delo-
vao na globalnom nivou. Na samom početku Dmgog svetskog rata,
kada su Sjedinjene Države krenule da uspostavljaju svoj globalni
administrativni aparat, to je sve bilo vrlo jasno. Sociolozi poput Tal-
kota Parsonsa (Talcott Parsons) i Edvard Šilsa (Edward Shils)45 bili su
na jakim pozicijama u hladnoratovskom establišmentu na Harvardu,
a njihova ogoljena verzija Vebera ubrzo je postala još ogoljenija;
usvojili su je funkcioneri Stejt Departmenta i Svetske banke kao ,,teo-
riju razvoja“ i aktivno je promovisali kao altemativu Marksovom
istorijskom materijalizmu u državama Globalnog juga. U međuvre-
menu, čak ni antropolozima, kao što su Margaret Mid (Margaret
Mead), Rut Benedikt (Ruth Benedict) i Kliford Gerc, nije bio pro-
blem da blisko sarađuju sa vojno-obaveštajnom službom, ili čak sa
CIA.46 Sve to se promenilo s ratom u Vijetnamu. Za vreme student-
56 Dejvid Grejber
skih antiratnih protesta, ovo se savezništvo našlo na udaru, a Parsons,

kao i Veber, smatrali su se oličenjem svega što su radikali hteli da
odbace.
Kada je Veber svrgnut s trona, nije isprva bilo jasno ko bi mo-
gao, ako je ikoga i bilo, da ga zameni. Jedno vreme je postojalo ve-
liko interesovanje za nemački marksizam - za Adoma, Benjamina,
Markuzea (Marcuse), Lukača (Lukacs), Froma (Fromm). Na kraju,
pažnja se prebacila na Francusku, gde su pobune u maju 1968. godi-
ne dovele do bujanja izuzetno kreativnih dmštvenih teorija, koje su
se tamo nazivale „šezdesetosmaška misao“. Ove teorije su u isti mah
bile radikalne po temperamentu i neprijateljski nastrojene prema go-
tovo svakom tradicionalnom izrazu levičarske politike, od sindikal-
nog udmživanja do insurekcije.47 Razni teoretičari su ulazili i izla-
zili iz mode, ali je osamdesetih godina Fuko uspeo da se pozicionira
na način kao niko pre njega, pa čak ni Veber - bar je to uspeo u okvi-
ru disciplina koje su sebe smatrale opozicionim. U stvari, možda je
bolje govoriti o stvaranju podele u akademskom svetu u okvim ame-
ričkog visokoobrazovnog sistema: Veberova optimistična strana,
preporođena (i još više pojednostavljena) pod nazivom „teorija ra-
cionalnog izbora“, služila je obučavanju birokrata; a njegova pesi-
mistična strana je predata fukoovcima. Fukoov uticaj je, zauzvrat,
bio upravo u onim oblastima akademskog stremljenja koje su bile
privlačne nekadašnjim radikalnim studentima-demonstrantima, ili
onima koji su se poistovećivali sa njima. Ove discipline nisu imale ni-
kakav pristup političkoj moći, niti nekog uticaja na dmštvene pokre-
te. Zbog te distance je Fukoovo ukazivanje na vezu ,,moć/znanje“
(koje pretpostavlja da su oblici znanja uvek i oblici dmštvene moć, i
to najvažniji oblici) imalo naročitu privlačnost.
Nesumnjivo je da svaki sažet istorijski pregled može samo da
bude pomalo karikaturalan i nefer. Bez obzira na to, verujem da u
tome ima duboke istine. Nije u pitanju samo to da su teoretičarima
privlačne oblasti bremenite značenjem, u kojima se naše veštine
interpretacije najbolje koriste. Osim toga, sve smo više skloni izjed-
načavanju onoga što je zanimljivo sa onim što je važno i da podrazu-
mevamo da su podmčja značenja ujedno podmčja moći. Moć biro-
kratije često pokazuje da je slučaj upravo obmut.
No ovaj tekst se ne bavi samo, i najpre, birokratijom. On se, pre-

vashodno, bavi nasiljem. Hteo bih da pokažem da su situacije koje se
stvaraju nasiljem - a naročito struktumim [institucionalnim, prim.
prev.] nasiljem, pod kojim podrazumevam oblike prožimajuće dmš-
tvene nejednakosti koja je u osnovi omogućena pretnjom fizičkim
povređivanjem - uvek dovode do dobrovoljnog slepila koje se obič-
no povezuje s birokratskim procedurama. Gmbo govoreći, nije toli-
ko reč o tome da su birokratske procedure po sebi glupe, ili da izazi-
vaju ponašanje koje same određuju kao glupo (iako se i to dešava),
koliko o tome da one uvek služe upravljanju dmštvenom situacijom,
koja je već glupa, jer se temelji na stmktumom nasilju. Rekao bih da
nam ovaj pristup omogućava da saznamo mnogo o tome kako se de-
silo da birokratija uzurpira sve segmente našeg života i zašto to ne
primećujemo.
Priznajem da ovo isticanje nasilja možda deluje neobično. Ne-

mamo običaj da na gerontološke centre, banke, čak na Zavod za zaš-
titu zdravlja (HMO - Health Maintenace Organization) gledamo kao
na nasilne institucije, osim možda u veoma apstraktnom i metaforič-
nom smislu. No, nasilje o kojem govorim nije apstraktno. To nije
konceptualno nasilje, već nasilje u bukvalnom smislu - ono koje pod-
razumeva da jedna osoba udari drugu drvenim štapom po glavi. Sve
te institucije uključene su u raspodelu sredstava unutar sistema imo-
vinskih prava koju reguliše i garantuje država, koji se oslanja na pret-
nju silom. ,,Sila“ je samo eufemizam za nasilje, odnosno, za mo-
gućnost da se pozovu ljudi u uniformama, spremni da nekoga udare
drvenim štapom po glavi.
Zanimljivo je koliko retko građani u industrijskim demokratija-
ma razmišljaju o toj činjenici, ili kako instinktivno pokušavaju da
umanje njen značaj. Upravo to omogućava da, na primer, postdiplom-
ci danima borave među rafovima univerzitetskih biblioteka, u iščita-
vanju rasprava, inspirisanih Fukoom, o tome kako je prinuda sve ne-
važniji činilac modemog života, a da se pritom ne osvmu na činjeni-
cu da bez pečatirane i overene članske karte ne bi mogli ni da uđu, jer
bi u suprotnom došli neki naoružani tipovi i iskoristili svaku potreb-
nu silu da ih fizički uklone. Utisak je da što više dopuštamo da seg-
58 Dejvid Grejber
menti našeg svakodnevnog života budu u nadležnosti birokratskih

propisa, to više sarađujemo na prikrivanju činjenice (koja je savrše-
no jasna svima koji upravljaju sistemom) da ova nadležnost u osno-
vi zavisi od pretnje fizičkim povređivanjem.
Sama upotreba izraza „struktumo nasilje“ služi kao neverovat-
no ilustrativan primer tome. Kada sam počeo da pišem ovaj tekst,
prihvatio sam zdravo za gotovo da se ovaj izraz odnosi na stvamo
nasilje koje se odvija u indirektnom obliku. Zamislimo neko ratnič-
ko pleme (koje ćemo nazvati Alfama) što se pojavilo iz pustinje i za-
uzelo poveći komad zemlje naseljen mimodopskim zemljoradnici-
ma (nazvaćemo ih Omegama). Ali umesto da traže danak, oni pri-
svajaju plodno tlo i uređuju da njihova deca imaju privilegovan
pristup praktičnom obrazovanju. Istovremeno, uvode religijsku ide-
ologiju koja proglašava da su Alfe superioma bića - bolja, lepša, inte-
ligentnija - a da su Omege, koji su uglavnom dovedeni do toga da ra-
de na njihovim imanjima, proklele božanske sile zbog nekog uža-
snog greha, te da su postali glupi, mžni i bezvredni. I da su Omege,
onda, intemalizovale svoju sramotu i počele da se ponašaju kao da
vemju da su zaista zbog nečeg krivi. U neku mku, oni možda zaista
u to veruju. Ali na nekom dubljem nivou, nema previše smisla pitati
se da li oni u to vemju ili ne. Čitavo uređenje je plod nasilja koje se
održava samo doslednom pretnjom nasiljem - odnosno činjenicom da
su Omege vrlo svesne da kada bi neko od njih otvoreno doveo u pi-
tanje imovinsko ustrojstvo, ili pristup obrazovanju, zasigumo bi se
izvlačili mačevi i letele bi glave. U slučaju kao što je ovaj, kada ka-
žemo ,,verovanje“, ono o čemu govorimo samo su psihološke tehni-
ke koje su ljudi razvili da bi se prilagodili stvamosti. Nemamo pred-
stavu kako bi se ponašali, niti šta bi mislili, kada bi Alfe ostale bez
mogućnosti da narede nasilje.
Na to sam mislio kada sam tek počeo da koristim izraz „struk-
tumo nasilje“ - mislio sam na stmkture koje nastaju i održavaju se sa-
mo uz pretnju nasiljem, čak i kada se u njihovom običnom, svako-
dnevnom funkcionisanju nikakvo fizičko nasilje ne dešava stvamo.
Kada razmislimo o tome, može se isto reći za većinu fenomena koji
se u literaturi podvode pod „struktumo nasilje“ - rasizam, seksizam,
klasne privilegije - iako je stvami mehanizam njihovog funkcionisa-

nja beskrajno kompleksniji.
U tom pogledu me je verovatno najviše nadahnulo iščitavanje
feminističke literature, koja o stmktumom nasilju često govori na
ovaj način.48 Prilično je zapaženo, na primer, da se procenat seksual-
nih napada drastično uvećava baš u momentima kada žene izazivaju
„rodne norme“ - na poslu, svojim ponašanjem, ili oblačenjem. To je
zaista kao da osvajači odjednom ponovo izvlače svoje mačeve. Aka-
demski stručnjađ, međutim, izraz „stmktumo nasilje“ mahom tako
ne koriste. Trenutna upotreba nas vraća na „studije mira“ iz šezdese-
tih godina, koje tim izrazom imenuju ,,stmkture“ koje, kako tvrde,
imaju iste efekte kao i nasilje, iako uopšte ne podrazumevaju dela fi-
zičkog nasilja.49 Spisak struktura je manje-više isti (rasizam, seksi-
zam, siromaštvo, i dmgo), ali je njihova pretpostavka da može da po-
stoji, na primer, patrijarhalni sistem u kome nema nasilja u kući, niti
seksualnog zlostavljanja; ili rasistički sistem koji se ne oslanja na
imovinska prava koje određuje država - uprkos činjenici da nijedan
ovakav slučaj, bar meni, nije poznat.50 Ponavljam, upitno je zašto bi
ovo tvrdili, osim ako nisu rešeni da insistiraju da nije suština u fizič-
kom nasilju i da to nije nešto čime treba da se bavimo. Postaviti di-
rektno pitanje o nasilju značilo bi, po svemu sudeći, otvaranje mno-
gih vrata koja, po mišljenju većeg dela akademske zajednice, bolje da
ostanu zatvorena.
Većina ovih vrata vode direktno do problema takozvane države
i birokratskih stmktura pomoću kojih ona demonstrira svoju moć. Da
li je problem u tome što je država preuzela monopol nad nasiljem, ili
je pak država neophodan činilac svakog mogućeg rešenja? Može li se
dovesti u pitanje sama praksa postavljanja pravila i zaprećivanja fi-
zičkim povređivanjem onih koji ova pravila ne poštuju; ili se samo ra-
di o tome da vlast ove pretnje ne sprovodi kako treba? Govoriti o
rasizmu, seksizmu, i dmgom, kao o gomili apstraktnih struktura ko-
je tu negde postoje verovatno je najbolji način da se ova pitanja sa-
svim zaobiđu.
U onim mralnim zajednicama s kojima su antropolozi najbolje

upoznati, gde se na modeme administrativne tehnike izričito gleda
60 Dejvid Grejber
kao na „strano telo“, situacija mnogo više podseća na moj primer sa

Alfama i Omegama. Obično se radi o različitim pokorenim narodima,
to jest o ljudima kojima je savršeno jasno da je trenutno uređenje
plod nasilja. Niko od njih ne bi pomislio da poriče da je država jed-
na suštinski prinudna institucija, iako bi možda i priznali da su neki
od njenih aspekata benevolentni. Na primer, u ruralnim delovima Ma-
dagaskara, gde sam radio svoja istraživanja, svi su uzimali zdravo za
gotovo da je sejanje straha primami mehanizam funkcionisanja drža-
ve. Smatrali su da je oduvek bilo tako: za vreme starih malagaških
kraljevina, potonjeg francuskog kolonijalnog režima, a tako je i da-
nas, u doba malagaške nezavisnosti, na koje se gleda kao na blago
izmenjenu verziju onoga od pre. S druge strane, strah koji su ulivali
bio je vrlo sporadičan, jer je država, kao i njeni predstavnici, uglav-
nom bila neprisutna. Država nije igrala gotovo nikakvu ulogu u re-
gulisanju pojedinosti svakodnevnog života: nisu postojali zakoni o
izgradnji, o konzumaciju alkohola, ili o obaveznoj registraciji i osi-
guranju vozila; nisu postojala ni pravila koja određuju šta i gde sme
da se kupi, ili proda, ili puši, ili gradi, ili jede, ili pije, gde se može
puštati muzika i kako se drže životinje. Čak i ako su postojali takvi
zakoni, niko nije znao za njih, pošto nikome nije palo na pamet da ih
sprovodi, pa ni policiji - ni u gradu, ni u selima, gde su ta pitanja
rešavali običaji, dogovori na javnim skupovima, ili magijski tabui.
U ovakvom kontekstu još je očiglednije da je glavni zadatak držav-
ne birokratije da popiše svu imovinu za koju se mogao ubirati porez,
i da održava infrastmktum koja omogućava poreznicima da dođu i
uzmu ono što je njihovo.
Ovakva situacija je za moje istraživanje stvorila neke zanimlji-
ve nedoumice. Pre nego što sam krenuo po selima, obavio sam veliko
istraživanje u malagaškim nacionalnim arhivama. Kraljevstvo Meri-
na iz devetnaestog veka dovelo je strane misionare da bi im pomogli
u obučavanju državnih službenika, a izveštaji o tome postoje i danas,
kao i izveštaji o kolonijalnom režimu. Zahvaljujući tome, imao sam
mnoštvo podataka o zajednici koju sam proučavao iz perioda od
1875. do 1950. godine: popis stanovništva, školske izveštaje, i, povrh
svega, precizne podatke o broju članova svake porodice i njihovim
posedima zemlje i stoke, a iz ranijeg perioda i o robovima. Čim sam
stigao u selo, međutim, shvatio sam da od jednog stranca koji stiže iz

glavnog grada tamošnji ljudi očekuju da ih ispituje upravo na te te-
me, i o njima su najmanje želeli da govore. Radije su govorili o bilo
čemu drugom. Na kraju, dobio sam za dva istorijska razdoblja sa-
svim drugačije vrste podataka.
Kako sam bolje upoznavao ljude, počeo da shvatam da država
ne samo da nije regulisala svakodnevni život, već da, u najvažnijim
pogledima, nije radila ništa. U malagaškoj istoriji, državna moć je
čas opadala čas rasla, a sada je svakako opadala. Naravno, država je
imala svoje kancelarije, u kojima su ljudi sedeli i nešto beležili, ali to
je mahom bila predstava - bili su loše plaćeni, nisu dobijali nikakav
materijal za rad (morali su sami da kupuju papir), svi su lažno prija-
vljivali svoju imovinu, za koju ionako niko nije plaćao porez. Poli-
cija je samo patrolirala po putevima i nije zalazila u sela. Pa ipak, svi
su se ponašali kao da država zaista postoji, nadajući se da stranci to
neće primetiti. U protivnom, moglo bi se desiti da se neko u glav-
nom gradu doseti pa da poželi da promeni situaciju. Prema tome, u
jednom smislu, birokratska moć nije imala gotovo nikakvog uticaja
na ljude. U drugom, uticala je na sve.
Ovo je, delimično, bila posledica osvajanja od pre sto godina. U
to vreme, većina stanovnika Kraljevstva Merina bili su robovlasnici,
i to u samom srcu velikog kraljevstva. Važno je podsetiti se jedne
stvari u vezi s ropstvom, a to je da to nikada nije bilo pitanje mora-
la, već pitanje moći - gospodar može da naredi robu što god poželi,
a rob povodom toga ne može ništa.51 Kada su Francuzi zbacili Kra-
ljevstvo Merina i osvojili Madagaskar 1895. godine, ukinuli su rop-
stvo i nametnuli vladu koja se, u sličnom maniru, nije čak ni pretva-
rala da se temelji na društvenom ugovoru, ili na volji potčinjenih, već
prosto na superiomoj, omžanoj moći. Ne čudi što je većina Malaga-
šana zaključila da su pretvoreni u robove. To je imalo velikog utica-
ja na međuljudske odnose. Ubrzo, svaki odnos podređenosti - t o jest,
svaki odnos odraslih osoba gde jedan čini od drugog puki produže-
tak sopstvene volje - smatrao se moralno upitnim, kao jedna varijan-
ta ropstva, ili odnosa u državi. Pravi Malagašani se nisu tako pona-
šali. Tako da, uprkos tome što je malagaška vlada bila daleko, svuda
se prostirala njena senka. U zajednici koju sam izučavao, takve aso-
62 Dejvid Grejber
cijacije najčešće su isplivavale kada se govorilo o velikim robovla-

sničkim porodicama u devetnaestom veku, čija su deca postala srž
administracije u kolonijalnoj eri, i to uglavnom (uvek bi neko pri-
metio) zbog njihove posvećenosti obrazovanju i veštine u admini-
strativnim poslovima; a, još uvek, njihovi potomci rade uglavnom u
lepim kancelarijama u glavnom gradu, daleko od briga i obaveza
života na selu. U drugim kontekstima, a naročito u birokratskom,
odnosi podređenosti bili su lingvistički kodirani - jasno su se identifi-
kovali s francuskim jezikom; nasuprot tome, malagaški jezik bio je
pogodan za dogovaranje, objašnjavanje i sporazumno odlučivanje.
Kada bi niži funkcioneri hteli nešto da narede, prelazili bi na francu-
ski jezik.
Živo se sećam jedne prilike kada se predusretljivi niži zvaničnik,
sa kojim sam pre toga mnogo puta razgovarao na malagaškom jezi-
ku, uzrujao kad sam iznenada naišao baš u trenutku kada su svi rešili
da odu ranije kući da gledaju fudbalsku utakmicu. (Kao što sam već
spomenuo, u tim kancelarijama ionako ništa nisu radili.)
„Kancelarija je zatvorena“ , saopštio mi je na francuskom, sa-
svim neuobičajeno zauzevši jednu formalnu pozu. „Ako imate ne-
kog posla u kancelariji, vratite se sutra u osam ujutru.“
Začudio sam se. Znao je d aje engleski moj matemji jezik i da
tečno govorim malagaški, ali nije mogao da zna da razumem i fran-
cuski. Pravio sam se zbunjen i odgovorio na malagaškom: „Žao mi
je, izvinite, ne razumem vas.“
On se još više ukrutio i ponovio mi isto, ali ovog puta sporije i
glasnije. Ponovo sam se pretvarao da ne razumem. ,,Ne shvatam“,
rekao sam, „zašto mi se obraćate na jeziku koji ne razumem?“ Pono-
vo je učinio isto.
Ispostavilo se da je potpuno nesposoban da ponovi istu rečeni-
cu na matemjem jeziku, ili da kaže bilo šta dmgo na malagaškom.
Pretpostavio sam da misli da na svom jeziku ne bi mogao da bude
toliko odsečan. Kasnije su mi dmgi potvrdili da se radilo upravo o to-
me: da je govorio na malagaškom jeziku, morao bi bar da mi objasni
zašto zatvaraju kancelariju u tako neobično vreme. Na malagaškom
književnom jeziku, francuski jezik se naziva ny teny baiko - , jezikom
komandovanja“. Bio je rezervisan za prilike kada nije postajala po-
treba za objašnjenjima, dogovorima, niti saglasjima, pošto su te pri-

like bile određene pretpostavkom o nejednakoj raspoloživosti čiste,
fizičke sile. U ovom slučaju, potrebna sredstva za primenu takve si-
le nisu bila prisutna. Zvaničnik, u stvari, nije ni mogao da pozove
policiju, ali nije ni želeo - samo je hteo da odem, što sam i uradio,
pošto sam ga malo začikivao svojim jezičkim igrarijama. No, on ni-
jc mogao da zauzme stav moći, koji mu njegova pozicija dopušta,
bez prizivanja seni kolonijalne države.
Za žitelje na Madagaskaru birokratska moć se donekle iskuplji-
vala zbog svoje povezanosti sa obrazovanjem koje je uživalo bezma-
lo univerzalno poštovanje. Kročiti u svet vlade, biroa i žandarmskih
stanica, značilo je i ulazak u svet romana, svetske istorije, tehnologi-
je i potencijalnog putovanja u inostranstvo. Samim tim, ono nije bi-
lo nešto što je neoprostivo loše, ili suštinski apsurdno.
Malagaška država, međutim, nije bila naročito nasilna. Kompa-
rativne analize, doduše, pokazuju da postoji direktna veza između
nasilja prisutnog u birokratskom sistemu, i stepena apsurdnosti i glu-
posti koje ona stvara. Kit Brekenridž (Keith Breckenridge), je, na
primer, opšimo pisao o režimima „moći bez znanja“, tipičnim za ko-
lonijalnu Južnu Afriku,52 gde su prinuda i administrativni poslovi za-
menjivali potrebu za razumevanjem afričkih podanika. Na primer,
uspostava aparthejda, koja je započeta pedesetih godina, objavljena
je novim sistemom propusnica, koje su zamišljene da pojednostave
prethodna pravila koja su obavezivala afričke radnike da nose obim-
nu dokumentaciju radničkih ugovora. Umesto toga, dobili su identi-
fikacione knjižice, gde je stajalo njihovo ,,ime, mesto boravka, otisci
prstiju, poreski status i zvanično dodeljeno ’pravo’ da žive i rade u
gradovima“, i ništa drugo.53 Državni funkcioneri su to pozdravili kao
smanjenje administriranja, a policija zbog toga što više nisu bili u
obavezi da razgovaraju sa affičkim radnicima. Sa svoje strane, afrič-
ki radnici su, iz istih razloga, ovaj novi dokument nazvali ,,dompas“,
odnosno „glupom propusnicom“.
Izvrsno etnografsko delo Endruja Metjuza (Andrew Mathews)
o meksičkoj šumarskoj službi u Oahaki pokazuje, u istom maniru, da
skoro potpuna nejednakost moći između predstavnika vlade i lokalnih
poljoprivrednika omogućava da se šumarski službenici zadrže u ne-
64 Dejvid Grejber
kakvom ideološkom mehuru i da održavaju uprošćene cmo-bele pred-

stave o, na primer, šumskim požarima, zbog čega su oni maltene je-
dini stanovnici Oahake koji ne razumeju posledice svojih propisa.54
Možemo naći tragove povezanosti prinude i apsurdnosti, čak i
u načinu na koji govorimo o birokratiji na engleskom jeziku. Na pri-
mer, većina kolokvijalnih izraza koji označavaju birokratsku glupost
- kao što su SNAFU (Situation normal, all fucked up), Kvaka 22, i
dmgi - potiču iz vojničkog slenga. Politički analitičari odavno prime-
ćuju „negativnu korelaciju“, kako je naziva Dejvid Apter (David
Apter),55 između prinude i informacije. Relativno đemokratski reži-
mi preplavljeni su informacijama, jer su političke vlasti zasute objaš-
njenjima i zahtevima; nasuprot tome, u slučaju kad je režim autori-
taran i represivan, manje ima razloga da mu se bilo šta saopštava,
zbog čega je prinuđen da se u velikoj meri oslanja na špijune, obaveš-
tajne službe i tajnu policiju.
Nasilje ima tu karakteristiku da omogućava nasumične odluke

i da, samim tim, poriče debate, objašnjavanja i ponovna pregovara-
nja, koji su svojstveni egalitamijim dmštvenim odnosima. Za njene
žrtve, zbog toga, procedure utemeljene na nasilju glupe su, ili nera-
zumne. Većina nas stiče površan utisak o tome šta dmgi misle, ili šta
osećaju, samo na osnovu tona njihovog glasa, ili govora tela. Uglav-
nom nije teško steći neku predstavu o neposrednim namerama i mo-
tivima dmgih, ali prevazilaženje tog površnog utiska često zahteva
mnogo tmda. Svakodnevni dmštveni život mahom je sačinjen od na-
pora da se dešifruju motivi i shvatanja dmgih. Nazovimo to „interpre-
tativnim radom“. Može se reći da oni koji se oslanjaju na strah i silu
ne moraju mnogo da se bave interpretativnim radom, i to i ne rade.
Svestan sam da, kao antropolog, stupam na klizav teren. Kada
se antropolozi ipak bave nasiljem, uglavnom ističu upravo suprotan
aspekt: kako su nasilna dela smislena i komunikativna - pa čak, da
nalikuju poeziji.56 Ko misli dmgačije verovatno će biti optužen za
ćiftinstvo: ,,Da li zaista tvrdiš da nasilje nije simbolički moćno, da
nam meci i bombe ništa ne poručuju?“ Da budem jasan - ne tvrdim
to, ali tvrdim da to nije najvažnije pitanje. Na prvom mestu, zato što
pretpostavlja da se ,,nasilje“ prevashodno odnosi na nasilna dela -
guranje, udaranje, ubadanje, ili eksplozije - umesto n a pretnju nasi-

Ijem i na društvene odnose koji su omogućeni sveprisutnom pretnjom
nasiljem.57 Drugo, zbog toga što su ovo područja gde su antropolozi,
i uopšte akademske strukture, naročito skloni da podlegnu zabuni o
interpretativnoj dubini i društvenom značaju. Odnosno, oni automat-
ski pretpostavljaju da je ono najzanimljivije o nasilju i najvažnije.
Razmotriću ova pitanja, jedno po jedno. Da li je uopšte isprav-
no da se nasilna dela smatraju i komunikativnim? Svakako da jeste.
To, međutim, važi za bezmalo svaki vid ljudskog ponašanja. U vezi
s nasiljem, mislim da je zaista važno to da se radi o jedinom vidu
ljudskog postupanja koje istrajava u mogućnosti da ima društveni
efekat a da ne bude komunikativno. Da budem precizniji: nasilje je
verovatno jedini mogući način da čovek učini nešto što će imati re-
lativno predvidive posledice na ponašanje osobe o kojoj ne zna niš-
ta. Svaki altemativni način da se utiče na tuđe postupke mora sadr-
žati bar neke predstave o tome ko je ta osoba, šta misli o vama, šta
ona želi u datoj situaciji, šta ne voli, a šta joj se dopada, i tako dalje.
Ali, mlatnete li nekoga po glavi - sve to postaje nevažno.
Posledice onesposobljavanja ili ubijanja nekoga su, uistinu, ve-
oma ograničene, ali su i veoma stvame i, što je najvažnije, unapred
su poznate. Bilo koji dmgi oblik delanja, koji u sebe ne uključuje
opšta značenja i shvatanja, ne može imati predvidive posledice. Šta-
više, iako pokušaji da se utiče na dmge pretnjom nasiljem zahtevaju
određeni nivo međusobnog razumevanja, ono je minimalno. Većina
ljudskih odnosa - naročito između dugogodišnjih prijatelja, ili nepri-
jatelja - izuzetno su komplikovani, ispunjeni istorijom i značenjem.
Da bi se održali, potreban je neprekidan i često suptilan rad imagina-
cije - beskrajan napor da se sagleda svet iz perspektive dmgog. Pod
tim podrazumevam „interpretativni rad“. Pretnja fizičkim povređi-
vanjem sve ovo seče u korenu i podstiče odnose koji su daleko jed-
nostavniji i shematičniji (,,ako pređeš ovu liniju, pucaću na tebe“,
,još jedna reč i ideš u zatvor“). Zbog toga je nasilje toliko omiljeno
omžje glupih. Moglo bi se čak nazvati adutom glupih, s obzirom na
to da se radi (što je tragedija ljudske egzistencije) o manifestaciji glu-
posti na koju je najteže dati inteligentan odgovor.
66 Dejvid Grejber
Valjalo bi da ovde pomenem jednu ključnu odrednicu. Sve za-

visi od ravnoteže sila. Ako je posredi sukob dve relativno jednake si-
le - recimo, vojskovođe koje komanduju supamičkim vojskama -
oni imaju dobar razlog da pokušaju da jedan dmgom pročitaju misli.
Jedino u slučaju da jedna strana u odnosu na dmgu znatno prednjači
u moći da nanese fizičku povredu, za ovim pokušajima više nema
potrebe. To ima dalekosežne posledice, jer znači da najkarakteristič-
niji efekat nasilja - osujećenje „interpretativnog rada“ - postaje naj-
uočljivije onda kada je nasilje najmanje vidljivo; odnosno, onda ka-
da je najmanje verovatno da će se dela upadljivog fizičkog nasilja
dogoditi. Govorim, naravno, o situacijama koje sam odredio kao si-
tuacije struktumog nasilja, gde se sistematska nejednakost u krajnjoj
liniji temelji na pretnji silom. Zbog ovog razloga, situacije stmktur-
nog nasilja neminovno vode do izrazito jednostranih stmktura ima-
ginativne identifikacije.
Ove posledice su najvidljivije onda kada te stmkture nejedna-
kosti uzmu duboko intemalizovane oblike. KlasiČan ilustrativan pri-
mer toga je rod. Na primer, u američkim situacionim komedijama iz
pedesetih godina postojao je lajt-motiv: dosetke o tome kako je ne-
moguće razumeti žene. Ove dosetke (koje, naravno, izgovaraju muš-
karci) žensku logiku uvek predstavljaju kao suštinski stranu i nerazu-
mljivu. „Kako da ih ne volimo“, uvek je glasila pomka, ,,ali ko zna
šta ta stvorenja misle?“ Utisak nikad nije da pomenute žene imaju
neki problem da razumeju muškarce. Za to postoji očigledan razlog
- žene nemaju izbora do da razumeju muškarce. U Americi su pede-
sete godine bile vrhunac ideala o patrijarhalnoj porodici u kojoj po-
stoji jedna osoba koja donosi prihod, a kod onih imućnijih se ovaj
ideal često ostvarivao. Žene koje nisu imale nikakve prihode ili resur-
se nisu imale dmgog izbora do da utroše mnogo vremena i energije
da razumeju šta je u glavama njihovih muškaraca.58
Pomenuta retorika o misterijama ženskog roda je, po svemu su-
deći, trajna odlika takvih patrijarhalnih uređenja. To obično ide zajed-
no sa osećanjem da žene, premda nelogične i nedokučive, ipak ima-
ju pristup misterioznoj, mističkoj mudrosti („ženska intuicija“) koja
je muškarcima nedostupna. Nešto poput toga se, naravno, dešava u
svakom odnosu gde postoji izrazita nejednakosti: na primer, seljani

se u isti mah predstavljaju kao nedotupavno prosti i mistično mudri.
(ieneracije ženskih romanopisaca, od kojih prva na um pada Virdži-
nija Vulf (Ka svetioniku), zabeležile su drugu stranu takvih uređenja:
neprestane napore žena da upravljaju, održavaju i popravljaju ego
ncsvesnih i uobraženih muškaraca, što podrazumeva neprekidnu ima-
ginativnu identifikaciju, ili interpretativni rad. Ovaj rad se nastavlja
na svakom nivou. Od žena se svuda i uvek očekivalo da zamišljaju
kako bi neka situacija mogla da izgleda iz muške perspektive. Od
muškaraca se uglavnom nikad ne očekuje da isto učine za žene. Ta-
kav obrazac ponašanja toliko je duboko intemalizovan, da kada se
muškarcima predloži da i oni urade isto to, reaguju kao da je sam
predlog nasilan čin. Na primer, populama vežba među srednjoškol-
skim nastavnicima kreativnog pisanja u Americi jeste da učenici za-
misle da su na jedan dan transformisani u osobu suprotnog pola i da
opišu kako bi taj dan izgledao. Rezultati su nedokučivo uniformni.
Sve devojčice pišu dugačke i detaljne radove koji jasno pokazuju da
su dosta vremena provele razmišljajući o tome. Veliki deo dečaka,
uglavnom, sasvim odbija da napiše rad. Oni pak koji to i urade, daju
jasno do znanja da nemaju pojma kako je biti tinejdžerka i zgražaju
se što uopšte moraju da misle o tome.59
Za one koji su upoznati s feminističkom teorijom stanovišta (Fe-
minist Standpoint Theory) ili kritičkim studijama rase (Critical Race
Studies), ništa od ovoga nije naročito novo. Mene je na ova opšta
razmišljanja prvobitno inspirisao pasus koji je napisala bel huks*:
Premda nikada nije postojala neka zvanična gmpa cmaca u

Sjedinjenim Državama koji su, poput antropologa i/ili etnogra-
fa, izučavali beloputost, cmci su, od ropstva pa nadalje, u raz-
govorima delili jedni s dmgima ,,posebno“ znanje o beloputosti,
prikupljeno pomnim proučavanjem belaca. Smatralo se „poseb-
nim“, jer se nije radilo o znanju koje je zapisivano - njegova
svrha bila je da pomogne cmcima da se dovijaju i prežive u nad-
* Glorija Džin Votkins, poznata teoretičarka i aktivistkinja afroameričkog po-

rekla, koja svoj pseudonim uvek piše malim slovima. - Prim. prev.
68 Dejvid Grejber
moćnom belom društvu. Cme sluge su se godinama, radeći u

belačkim domovima, ponašali kao potkazivači, koji svoje zna-
nje prenose izolovanim zajednicama - razne detalje, činjenice,
psihoanalitičko čitanje belog ,,Drugog“.60
Ako feministička literatura ima neki nedostatak, rekao bih da je

on u tome što ponekad ume da bude isuviše velikodušna, sklona isti-
canju uvida potlačenih, pre nego slepila ili gluposti tlačitelja.61
Da li je moguće razviti opštu teoriju interpretativnog rada? Ve-
rovatno bi trebalo početi s prepoznavanjem dva određujuća elemen-
ta koji se, premda su povezani, moraju formalno razlikovati. Prvi je
proces imaginativne identifikacije, kao poseban oblik saznanja - či-
njenica da unutar odnosa dominacije, na potčinjene pada zadatak
razumevanja kako ovi dmštveni odnosi funkcionišu. Svako ko je ra-
dio u kuhinji nekog restorana, na primer, zna da ako se dogodi neka
greška i dođe ljutiti gazda da proceni situaciju, on verovatno neće
naročito detaljno ispitivati šta se đesilo, niti će posvetiti pažnju rad-
nicima, koji se svi bore da ispričaju svoju verziju događaja. Verovat-
nije je da će im narediti da ćute i nametnuti sopstvenu verziju doga-
đaja, koja mu dopušta da napravi momentalne procene, kao što su:
„Džo, ti ne bi napravio tu grešku; Mark, ti si nov, mora da si ti - bu-
de li se ponovilo, dobićeš otkaz.“ Oni što nemaju moć zapošljavanja
i otpuštanja ostavljeni su da pokušaju da shvate šta je zaista bilo greš-
ka, da je ne bi ponovili. Mahom se isto dešava u ustaljenim odnosi-
ma: poznato je da posluga štošta zna o porodicama svojih poslodava-
ca, dok suprotno gotovo nikad nije slučaj.
Dmgi određujući element jeste obrazac ponašanjakoji je ishod
empatičke identifikacije. Zanimljivo je da je Adam Smit (Adam
Smith), u svom delu Teorija moralnih osećanja, prvi uočio fenomen
koji se danas naziva „zamorom od saosećanja". Prema Smitu, ljudi
nisu skloni samo imaginativnoj identifikaciji s dmgima, već i spon-
tanom saosećanju sa tuđom radošću i patnjom, što je ishod te identi-
fikacije. S obzirom nato da su siromašni stalno nesrećni, oni inače sa-
osećajni posmatrači postaju jednostavno preplavljeni i, shodno tome,
prinuđeni su, a da toga nisu ni svesni, da sasvim izbrišu njihovo po-
stojanje. Ishod je da oni na dnu draštvene lestvice provode mnogo
vremena zamišljajući i brinući se šta misle oni na vrhu lestvice, dok

sc obmuto gotovo nikad ne događa.
Bilo da je reč o gospodarima i slugama, muškarcima i ženama,
poslodavcima i zaposlenima, bogatima i siromašnima, stmktuma ne-
jednakost - koju sam nazvao stmktumim nasiljem - neminovno do-
vodi do izrazito jednostranih stmktura imaginacije. S obzirom na to
da mislim da je Smit bio u pravu kada je uočio da je imaginacija pra-
ćena saosećanjem, posledica je da su žrtve stmktumog nasilja sklo-
nije da brinu o svojim izrabljivačima, više nego što izrabljivači bri-
nu o njima. Posle nasilja, to je verovatno najmoćnija sila koja takve
odnose održava.
Na ovom mestu bih se vratio problemu birokratije.

U savremenim, industrijskim demokratijama, zakonsko upra-
vljanje nasiljem jeste delatnost onih službi koje se eufemistično na-
zivaju „organi krivičnog gonjenja“ (“criminal law enforcement“), a
posebno policije. Kažem ,,eufemistično“ zato što su generacije so-
eiologa koji su izučavali policiju pokazali da veoma mali deo poli-
cijskog posla ima stvame veze sa krivičnim gonjenjem, ili uopšte s
kriminalom. Uglavnom ima veze sa propisima, ili, da budem preci-
zniji, sa naučnom primenom fizičke sile i pretnjom fizičkom silom
zarad rešavanja administrativnih problema.62 Drugim rečima, većinu
svog vremena provode sprovodeći sva ona beskrajna pravila i propi-
se koji određuju ko sme da puši, ili prodaje, ili gradi, ili jede, ili pi-
je, što ne postoji u varošicama ili selima Madagaskara.
Policajci su, prema tome, naomžane birokrate.
Ako bolje razmislimo, to je zaista izvanredna obmana - kada
pomislimo na policiju, mahom nam ne pada na pamet da ona sprovo-
di propise. Zamišljamo policajce kao borce protiv kriminala, a pod
,,kriminalom“ podrazumevamo nasilan zločin.63 U stvari, policija ra-
di upravo suprotno: uvodi pretnju silom u situacije koje, u suprot-
nom, sa silom ne bi imale veze. U javnim diskusijama se stalno sa tim
susrećem. Kada je potrebno osmisliti neki hipotetički primer situaci-
je u kojoj bi intervenisala policija, neminovno se pomisli na neku na-
silnu situaciju među ljudima - na krađu, ili napad. No, potrebno je sa-
mo malo razmisliti i postaje jasno da se u slučajevima kada stvamo
70 Dejvid Grejber
dođe do fizičkog napada - kao što su porodično nasilje, obračuni gru-

pa, tuče pijanaca - policija ne meša, čak ni u velikim gradovima po-
put Marselja, Montevidea, ili Mineapolisa. Policija se obično zove u
slučaju smrtnog ishoda, ili kad neko zbog ozbiljnih povreda završi u
bolnici. To je zbog toga što poziv hitnoj pomoći znači da će na kra-
ju biti i nekih administrativnih obaveza; ako se neko leči u bolnici,
mora da postoji uzrok povrede, okolnosti povrede postaju relevant-
ne i moraju se sastaviti policijski izveštaji. U slučaju da neko umre,
postoje brojni obrasci koje treba popuniti, sve do onih u Opštinskoj
upravi. Na kraju, jedini sukobi u koje će se umešati policija jesu oni
zbog kojih je neophodno popunjavati nekakve papire. Ne prijavljuje
se ni najveći broj krađa i provala, osim u slučaju kada je potrebno
ispuniti obrazac za dobijanje osiguranja, ili kad se izgube dokumenti
koji se mogu zameniti samo uz davanje izjave u policiji. Tako da u
većini slučajeva nasilnog kriminala policija ne interveniše.
S druge strane, ako pokušate da se u nekom od tih gradova pro-
vozate kolima bez registarske tablice, znamo šta će se desiti: smesta
će se pojaviti policajci, naoružani pendrecima, pištoljima i/ili ručnim
elektrošokerima, a ako odbijete poslušnost oni će sasvim sigumo pri-
meniti silu.
Zašto smo u zabludi povodom onoga što radi policija? Oči-
gledan razlog leži u tome što su u populamoj kulturi u proteklih
pedesetak godina policajci postali opsesivni predmet imaginativne
identifikacije. I tako, građanin u današnjoj industrijskoj demokratiji
svakodnevno provodi sate u čitanju knjiga, gledanju filmova i televi-
zijskih serija, koji ih pozivaju da na svet gledaju očima policajca i da
posredno učestvuju u njihovim podvizima. Ova imaginama policija
se zaista većinu svog vremena bori protiv nasilnog kriminala, ili se
bavi njegovim posledicama.
Sve to u nekoj meri dovodi u pitanje čuvena Veberova strahova-
nja u vezi s „gvozdenim kavezom“: opasnost od toga da će bezlične
tehnokrate toliko dobro organizovati modemo dmštvo da će iz njega
sasvim nestati harizmatični heroji, čarolija i romantika.64No, kao što
se ispostavilo, birokratsko dmštvo zapravo teži da proizvede sopstve-
ne, jedinstvene oblike harizmatičnog heroja. Oni se, od dmge polo-
vine devetnaestog veka, pojavljuju u vidu brojnih raitskih detektiva,

policajaca i špijuna. Ovo su sve lica čiji je posao, što je važno, upra-
vo u domenu susreta birokratskih struktura koje potražuju informa-
cije i stvame primene fizičkog nasilja. Uostalom, birokratija postoji
već hiljadama godina, a birokratska dmštva, od Sumera i Egipta, do
carske Kine, stvorila su slavnu književnost. No, modema sevemoa-
tlantska dmštva prva su stvorila književne žanrove u kojima su heroji
same birokrate, ili rade u potpuno birokratskom okruženju.65
Rekao bih da promišljanje uloge policije u našem dmštvu daje
neke interesantne uvide u dmštvenu teoriju. Priznajem da u ovom
tekstu nisam bio naročito naklonjen akademskim stmčnjacima i ve-
ćini njihovih teorijskih običaja i sklonosti. Ne bi me iznenadilo da
neko pomisli da tvrdim da je dmštvena teorija mahom besmislena, da
je ona uobražena fantazija izolovane elite koja odbija da prihvati jed-
nostavnu realnost moći. To, međutim, uopšte nije ono što želim da ka-
žem. Ovaj tekst je i sam vid dmštvene teorije, koji ne bih ni napisao
da ne mislim da ovakvi tekstovi poseduju potencijal da bace svetlo na
one oblasti koje bi inače ostale u mraku. Glavno je kakav je tekst i ko-
ja mu je svrha.
Ovde nam poređenje birokratskog i teorijskog znanja nešto
otkriva. Birokratsko znanje sve shematizuje. U praksi, birokatske pro-
cedure neminovno podrazumevaju zanemarivanje svih suptilnosti
stvame dmštvene egzistencije i svođenje svega na unapred date me-
haničke ili statističke formule. Bilo da se radi o obrascima, pravilima,
statistici, ili upitnicima, uvek je posredi simplifikacija. To se ne raz-
likuje mnogo od gazde koji ušeta u kuhinju i napravi naglu, proizvolj-
nu procenu o tome gde se desio propust. U oba slučaja primenjuju se
veoma jednostavni, već postojeći modeli na kompleksne i često ambi-
valentne situacije. Ovo ima za posledicu da oni koji moraju da ispu-
ne neke birokratske obaveze ostaju sa utiskom da imaju posla s lju-
dima koji kao da su rešili, iz nekog nepoznatog razloga, da nataknu
naočare koje im sužavaju vidno polje na svega dva posto. Zasigumo
se nešto vrlo slično dešava i u dmštvenoj teoriji. Antropolozi vole da
kažu za ono što rade da je „podroban opis“. No, etnografski opis, čak
i kad je vrlo dobar, u najboljem slučaju obuhvata svega dva procen-
72 Dejvid Grejber
ta onoga što se događa u, na primer, nekoj zavadi između pripadni-

ka plemena Nuer, ili borbi petlova na Baliju; a teorijski rad koji je
oslonjen na etnografske opise mahom se usredsređuje na samo delić
toga. Čupnuće možda par končića iz beskrajno kompleksnog tkanja
koje čine okolnosti ljudskog postojanja i na toj osnovi graditi gene-
ralizacije: o, na primer, dinamici društvenog konflikta, prirodi izvo-
đenja, ili principu hijerarhije.
Ne želim da tvrdim da u ovakvoj teorijskoj redukciji ima nešto
loše. Naprotiv, uveren sam da su ovi procesi neophodni ako želimo
da kažemo o svetu nešto potpuno novo.
Pogledajmo sad kakvu je ulogu imala struktuma analiza, koju su
šezdesetih i sedamdesetih godina proslavili antropolozi poput Kloda
Levi-Strosa (Claude Levi-Strauss), ili klasičari poput Žan-Pjera Ver-
nana (Jean-Pierre Vemant). Budući da je akademska moda takva ka-
kva jeste, danas se stmktuma analiza smatra sasvim prevaziđenom,
a većina studenata antropologije misli da je kompletan opus Kloda
Levi-Strosa pomalo smešan. Mislim da je to šteta. Svakako, ako
strukturalizam shvatamo kao jedinstvenu, veliku teoriju o prirodi mi-
sli, jezika i dmštva, koja daje ključ za otkrivanje svih misterija ljud-
ske kulture, onda je on zaista smešan i opravdano je napušten. Stmk-
tuma analiza, međutim, nije bila teorija već metod, a odbaciti je, kao
što je uglavnom učinjeno, ostavlja nas bez izuzetnog alata. Velika
vrednost stmktume analize jeste što nudi vrlo pouzdan metod za ono
što bi trebalo da je posao svake dobre teorije: simplifikuje i shema-
tizuje kompleksan materijal na takav način da nam može saopštiti
nešto neočekivano. Tako sam i ja došao do već pomenutog zaključ-
ka o Vebem i herojima birokratije. Sve je poteklo od eksperimenta,
kada sam na seminam studentima na Jejlu demonstrirao stmktumu
analizu.
Osnovni princip stmktume analize, objašnjavao sam, glasi da
termini u simboličkom sistemu nisu izolovani - oni nisu određeni
onim što ,,označavaju“, već svojim međusobnim odnosima. Potreb-
no je, najpre, odrediti oblast, a onda u njoj tražiti elemente koji su
sistematske inverzije jedni dmgih. Na primer, vampiri. Prvo im na-
đemo mesto: vampiri su stereotipni likovi u američkim horor filmo-
Mrtve zone imaginacije 73
vima. Američki horori obrazuju nekakvu kosmologiju, univerzum

sa sebe. Onda postavimo pitanje: šta je u ovom kosmosu suprotno
od vampira? Odgovor je jasan - suprotno od vampira je vukodlak.
U jednom smislu, oni su isti: obojica su monstrumi koji mogu da nas
ujedu i tako nas pretvore u pripadnika svoje vrste. Na mnoge druge
načine, oni su potpune inverzije jedan drugog. Vampiri su bogati -
uglavnom su aristokrate. Vukodlaci su uvek siromašni. Vampiri su
fiksirani u prostoru - imaju zamkove, ili kripte u koje moraju da se
sklone u toku dana; vukodlaci su uglavnom beskućnici, skitači i u
bekstvu. Vampiri kontrolišu druga stvorenja (slepe miševe, vuko-
ve, ljude koje su hipnotisali ili učinili svojim slugama). Vukodlaci
ne mogu ni sebe da kontrolišu. Pa ipak, ono što je u ovom slučaju
zaista ključno, obojicu može uništiti samo njihova negacija: vam-
pire kolac - jednostavna, zašiljena motka, koju seljani koriste da
prave ograde; vukodlake srebrni metak, koji se doslovno pravi od
novca.
Imajući u vidu oba pola inverzije, možemo razumeti šta ovi sim-
boli treba da znače: na primer, vampiri ne označavaju toliko smrt, ili
strah, koliko moć; istovremeno osećanja privlačnosti i odvratnosti
koje izazivaju odnosi dominacije.
Ovo je, svakako, izrazito jednostavan primer. Izložio sam opis
samo početnog koraka, a postoji čitav niz sofisticiranijih koji obično
slede: inverzije unutar samih inverzija, posrednički termini, hijerarhi-
zacija.... Nema potrebe da ovde u to zalazimo. Dovoljno je napraviti
samo ovaj početni korak da bi se, gotovo neminovno, otkrilo nešto o
čemu se inače ne bi razmišljalo. Radi se o radikalnoj simplifikaciji
stvamosti koja dovodi do uvida što bi sigumo izostali u slučaju dapri-
stupamo svetu u svoj njegovoj kompleksnosti.
Cesto sam koristio taj primer kada je trebalo da objasnim stmk-
tumu analizu studentima i uvek bi im se dopao. Jedanput sam pred-
ložio da zajedno isprobamo dmgačiju analizu, nekog sličnog popu-
lamog lika, i neko je predložio Džejmsa Bonda.
To je imalo smisla: jasno je da je Džejms Bonds nekakva mit-
ska figura. Ali ko je bio njegova mitska suprotnost? Brzo smo se
dosetili - Džejms Bond je stmktuma inverzija Serloka Holmsa. Obo-
74 Dejvid Grejber
jica su borci protiv kriminala u Londonu i na svoj način večiti ado-

lescenti, pomalo čak i sociopate, ali su suprotnosti u svakom drugom
smislu:
MUMIJA FRANKENŠTAJN
Neprikladna potraga Neprikladna potraga
za znanjem o prošlosti za znanjem o budućnosti
dovodi do nasilja dovodi do nasilja
Dokle je Holms aseksualan i sklon kokainu i opijumu, Bond je

izrazito seksualan, ali ga nikakva droga ne interesuje, samo piće.
Holms je amater, dok je Bond pravi profesionalac - samo se bavi
svojim poslom. Pa ipak, Holms je amater koji je natprirodno discipli-
novan i sposoban, mnogo više od profesionalaca iz Skotland jarda,
dok je Bond profesionalac kome se uvek dešava da ga nešto poreme-
ti, da ga razotkriju, uhvate, ili da odbija poslušnost svom šefu.66
Sve ovo je samo uvod za ključnu inverziju, koja se tiče onog što
oni zapravo rade: Serlok Holms istražuje završena dela nasilja koja
su se dogodila u njegovoj zemlji, dok Džejms Bond istražuje budu-
ća dela nasilja van svoje zemlje.
Dok smo mapirali oblast, shvatio sam da je tu sve precizno orga-

nizovano oko odnosa informacije i nasilja, a da su Šerlok Holms i
Džejms Bond tipični harizmatični heroji birokratije. Sinteza ove dve
figure jeste klasični televizijski pajkan, ili junak doslovno stotine fil-
mova o policajcima koji krše sva pravila koje Holivud izbacuje još od
šezdesetih godina: borcima protiv kriminala koji pripadaju birokrat-
skom poretku, ali i neprekidno iz njega ispadaju, u čemu je i sav nji-
hov smisao i postojanje.67
Moglo bi se prigovoriti da je to simplifikacija mnogo bogatije,

složenije i nijansiranije tradicije populame kulture. Naravno da je-
ste, ali to je i namera. Ovakva struktuma analiza od simplifikacije
pravi vrlinu. Levi-Stros je, za mene, herojska figura, čovek s intelek-
tualnom hrabrošću da sledi nekoliko jednostavnih principa dokle god
je to moguće, uprkos tome što su rezultati ponekad bili očigledno
apsurdni, ili prosto pogrešni (na primer, da je priča o Edipu zapravo
priča o očima i stopalima, ili da sve dmštvene organizacije nisu niš-
ta dmgo do sistemi za razmenu žena); ili, ako vam je draže, što čini
nasilje nad stvamošću - jer ovde se radi o produktivnom nasilju, pri
kojem niko nije povređen.
Sve dok se ostaje u domenu teorije, tvrdio bih da simplifikacija
ne mora nužno biti oblik gluposti, već može biti i oblik inteligenci-
je, čak briljantnosti. Problem nastaje onda kada nasilje prestaje da
bude metaforično. Da pređem sa imaginamih na stvame policajce.
Mark Kuper (Marc Cooper), bivši policajac iz Los Anđelesa koji je
postao sociolog,68 primećuje da se za većinu onih koje je policija
pretukla, ili na dmge načine maltretirala, ispostavilo da su nevini.
„Policija ne tuče provalnike“, on beleži. Kako objašnjava, razlog je
jednostavan: ono što je najsigumije da će izazvati nasilnu reakciju
policije jeste dovođenje u pitanje njihovog prava da „procene situa-
ciju“. Odnosno, kazati: ,,ne, ovde se ne radi o kriminalu, ovde se ra-
di o običnom građaninu koji šeta psa i od čijeg poreza živite, prema
tome, brišite“, a naročito ono neminovno kobno: „Čekajte, zašto mu
stavljate lisice? Pa ništa nije uradio!“ ,,Odgovaranje“ je ono što, pre
svega, dovodi do toga da neko bude pretučen, a to podrazumeva do-
vođenje u pitanje one „administrativne mbrike“ (Da li je skup miran
76 Dejvid Grejber
ili nasilan? Da li je vozilo ispravno registrovano?) koju je samovolj-

no procenio policajac. Policijski pendrek je upravo ona tačka u kojoj
se susreću birokratski imperativ države za nametanje jednostavne
administrativne sheme i njen monopol nad prinudnom silom. Samim
tim, sasvim je razumljivo što se birokratsko nasilje prvenstveno sa-
stoji od napada na one koji insistiraju na altemativnim shemama
interpretacije. U isti mah, ako prihvatimo čuvenu definiciju zrele inte-
ligencije [formalno mišljenje, prim. prev.\ Zana Pijažea (Jean Pia-
get), kao sposobnost koordinacije više perspektiva (ili mogućih per-
spektiva), jasno je kako birokratska moć, u trenutku kad postane
nasilna, postaje i oblik infantilne gluposti.
Prethodna analiza je, takođe, nesumnjivo simplifikacija, ali je
produktivna. Želeo bih to da demonstriram tako što ću neke od ovih
uvida iskoristiti u cilju razumevanje politike koja se pojavljuje unu-
tar suštinski birokratskog dmštva.
Do sadaje jedna od središnjih pretpostavki ovog teksta bila da

stmktumo nasilje stvara jednostrane stmkture imaginacije. Oni na
dnu gomile moraju da utroše mnogo imaginativne energije u poku-
šaju da razumeju socijalnu dinamiku koja ih okmžuje - uključujući
pokušaj da razumeju perspektivu onih s vrha - dok svi dmgi mogu da
tumaraju, mahom nesvesni onoga što se dešava oko njih. Odnosno,
oni koji su bez moći osim što, na kraju, obezbeđuju većinu stvamog,
fizičkog rada, neophodnog za funkcionisanje dmštva, obavljaju i ve-
ćinu interpretativnog rada.
Takav je, izgleda, slučaj kada imamo posla sa sistematskom ne-
jednakošću. To je bilo tako u staroj Indiji i srednjovekovnoj Kinu,
koliko i bilo gde danas. Po svemu sudeći, to će ostati tako sve dok
stmktume nejednakosti postoje. Naša birokratska civilizacija, me-
đutim, uvodi još jedan element. Kao što sam naveo, birokratije nisu
toliko po sebi oblici gluposti, koliko su mehanizam organizacije glu-
posti - upravljanje odnosima koje već odlikuju izrazito nejednake
stmkture imaginacije, koje postoje jer postoji i stmktumo nasilje. Iz
toga razloga, čak i kada je birokratija stvorena iz sasvim benevolent-
nih pobuda, ona svejedno stvara apsurdnosti. Upravo zato sam ovaj
tekst započeo onako kako jesam. Nemam razloga da verujem da iko
od učesnika u drami povezanoj s ovlašćenjem moje majke (čak ni

menadžer banke) nisu bili dobronamemi. Pa ipak je, uprkos tome,
došlo do apsurdnog i beskrajnog vrćenja ukrug.
Zašto se to dešava? Zato što sve što rade, čak i najbenevolent-
nije birokratije, jeste da prihvataju vrlo shematizovane, minimalistič-
ke, ograničene perspektive, svojstvene onima kojima pripada moć, i
pretvaraju ih u način da se ta moć ograniči ili da se ublaže njene naj-
štetnije posledice. Svakako da takve birokratske intervencije čine
mnogo dobrog svetu. Evropska socijalna „država blagostanja“, sa
svojim besplatnim obrazovanjem i univerzalnom zdravstvenom zaš-
titom, s pravom se može smatrati zajedno od najvećih civilizacijskih
postignuća, kao što je jednom primetio Pjer Burdije (Pierre Bourdi-
eu). Ali u isti mah, ona je sebe osudila na propast: uzela je oblik volj-
nog slepila, svojstvenog moćnicima, i dodelila mu prestiž nauke - na
primer, usvajanjem čitavog niza pretpostavki o vrednosti rada, poro-
dice, komšiluka, znanja, zdravlja, sreće, ili uspeha, koje nisu imale ni-
kakve veze s tim kako su siromašni, pripadnici radničke klase, vodili
svoj život, a kamoli s tim šta su smatrali smislenim. 1 zbilja je propa-
la. Upravo je nespokojstvo, do kojeg je dovelo ovo slepilo, čak i kod
najvećih dobročinitelja, omogućilo desnici da stekne podršku naro-
da za politike koje su razarale čak i najuspešnije od ovih programa,
još od osamdesetih godina.
A kako se ta nelagodnost ispoljavala? Uglavnom osećajem da je
u prirodi birokratskog autoriteta da predstavlja nekakav rat protiv
ljudske imaginacije. To je naročito jasno kad se osvmemo na pobu-
ne mladih, od Kine, do Meksika i Njujorka, čiji je vrhunac pobuna u
Parizu maja 1968. godine. Svi su se prevashodno bunili protiv biro-
kratskog autoriteta; smatrali su da je to korenito gušenje ljudskog du-
ha, kreativnosti, društvenosti, imaginacije. Čuvena parola „maštu na
vlasti“, napisana na zidovima Sorbone, pohađa nas još od onda. Vi-
dimo je stalno na posterima, bedževima, flajerima, u manifestima,
filmovima i tekstovima pesama, jer nam deluje kao oličenje nečeg
korenitog - ne prosto duha pobuna šezdesetih, već same suštine ono-
ga što nazivamo ,,levicom“.
To je važno, možda i najvažnije. Događaji „šezdeset osme“
otkrivaju protivrečnost u samoj srži levičarske misli, od njenog sa-
78 Dejvid Grejber
mog začetka, a koja se u potpunosti pokazala upravo na vrhuncu svog

istorijskog uspeha. U uvodu ovog izdanja pretpostavio sam da savre-
mena levica pati od nedostatka koherentne kritike birokratije. Kada
se, međutim, zaista vratimo na početak, do ideje koja se razvila u vre-
me Francuske revolucije, prema kojoj je moguće politički spektar po-
deliti na desni i levi, jasno je da levica, u svojoj suštini, predstavlja
kritiku birokratije - čak i kada je u praksi prinuđena da se prilagodi
onim birokratskim strukturama i nazorima kojima se prvobitno su-
protstavljala.69
U tom smislu, trenutna nemogućnost levice da artikuliše kritiku
birokratije koja bi se obraćala nekadašnjim biračima sinonimna je sa
slabljenjem levice. Bez takve kritike, radikalna misao gubi svoj vital-
ni centar i raspada se u raštrkane deliće protesta i zahteva.
Izgleda da se levica zakopava još dublje svaki put kad pokuša da
krene bezbednim, ,,realnim“ tokom. Da bi se razumelo zašto se to
dešava, a posebno šta tim povodom možemo da uradimo, mislim da
je neophodno preispitati neke vrlo bazične pretpostavke; na prvom
mestu, šta uopšte znači biti ,,realan“.
Budimo realni: zahtevajmo nemoguće.

(još jedna parola „šezdeset osme“)
Do sada sam govorio o tome kako struktumo nasilje dovodi do

jednostranih struktura imaginacije i kako je birokratija način da se
upravlja takvim situacijama, kao i o oblicima struktumog slepila i
gluposti koje oni neminovno povlače. Birokratske procedure, uprkos
najboljoj nameri, uvek okreću glupost protiv sebe.
Zašto pokreti koji takve stmkture dovode u pitanje toliko često
i sami završe stvarajući birokratiju? Obično, rade to kao nekakav
kompromis. Treba biti realan, ne zahtevati previše. Reforme „država
blagostanja“ deluju realnije od zahteva za pravilnu raspodelu imo-
vine; ,,prelazni“ stupanj državnog socijalizma deluje realnije od to-
ga da se odmah dodeljuje moć demokratski organizovanim radničkim
odborima, i tako dalje. No, to pokreće dmgo pitanje. Kada kažemo da
je neko ,,realan“, kakvu realnost imamo na umu? Mislim da bi ovde
bilo uputno navesti anegdotu o aktivističkoj grupi u koju sam nekad

bio uključen.
Od početka 2000. do kraja 2002. godine, radio sam sa njujorš-
kom Mrežom direktne akcije (DAN - Direct Action Network), glav-
nom grupom odgovomom za organizovanje masovnih akcija, u okvi-
ru pokreta za globalnu pravdu u to vreme u Njujorku. Nazivam ih
,,grupom“, iako DAN u praktičnom smislu uopšte nije bila grupa, već
decentralizovana mreža koja je radila po principima direktne demo-
kratije, u skladu sa razvijenim, ali sasvim delotvomim oblikom kon-
senzusnog procesa. To je igralo središnju ulogu u tadašnjim nastoja-
njima da se stvore novi oblici organizacije. DAN je postojao u čisto
političkom prostom. Nije imao nikakve konkretne resurse koje je tre-
balo administrirati, čak ni relevantnu blagajnu.
Ondaje, jednog dana, DAN dobio automobil.
DAN-ov automobil doveo je do male, ali neprekidne krize. Ubr-
zo smo otkrili da je za jednu necentralizovanu mrežu nemoguće da u
legalnom smislu poseduje automobil. Auto mogu posedovati ili indi-
vidue, ili korporacije (koje su fiktivne individue), ili vlade - ali ne
mogu mreže. Osim ako nismo bili spremni da postanemo neprofitna
korporacija (što bi značilo potpunu reorganizaciju i napuštanje veći-
ne naših egalitamih principa) jedini način bio je da se nađe neki vo-
lonter koji bi tvrdio da je zakonski vlasnik. No, to bi značilo da je
ta osoba odgovoma za sve neplaćene kazne i osiguravajuće takse,
kao i da obezbedi pismenu dozvolu svakome ko bi auto vozio van
države. Pored toga, kada bi kola odneo parking servis, samo je on
mogao da ih povrati. Jedan hrabri aktivista je pristao na tu odgovor-
nost, ali ishod je bio da su nedeljni sastanci postali zatrpani izvešta-
jima o njegovim najnovijim legalnim problemima. DAN-ov auto je,
ubrzo, postao neprekidan izvor neprilika, tako da smo na kraju rešili
da organizujemo prikupljanje sredstava tako što smo napravili veli-
ku žurku na kojoj smo svakom ko bi uložio pet dolara dali malj da
udari u auto.
Shvatio sam da u ovoj priči postoji nešto vrlo značajno. Zbog če-
ga je uvreženo mišljenje o projektima poput DAN-a, koji nastoje da
demokratizuju dmštvo, da su to zaludni snovi, što se rasprŠe čim se
80 Dejvid Grejber
suoče sa surovom, materijalnom stvamošću? U našem slučaju, bar, to

nije imalo nikakve veze sa neefikasnošću: policajci širom zemlje go-
vorili su da smo najbolje organizovana sila s kojom su imali posla.
Čini mi se da efekat realnosti (ako se može tako nazvati) pre potiče
od činjenice da radikalni projekti propadaju, ili bar postaju beskraj-
no teški, onda kada uđu u svet glomaznih, teških objekata: zgrada,
automobila, traktora, brodova, industrijske mašinerije. To nije zbog
toga što se ovi objekti teško mogu demokratski administrirati, jer je
istorija puna primera zajednica koje su s uspehom demokratski admi-
nistrirale zajedničke resurse; već zato što su, poput DAN-ovog auto-
mobila, okmženi beskrajnim državnim propisima, a od omžanih
predstavnika države je nemoguće sakriti se. U Americi sam bio sve-
dok brojnih slučajeva ove nedoumice. Skvot postaje legalizovan po-
sle duge borbe; odjednom se pojavljuju građevinski inspektori koji
saopštavaju da je potrebno desetine hiljade dolara za njegove poprav-
ke. Zbog toga su organizatori prinuđeni da narednih nekoliko godi-
na organizuju prodaju domaćih peciva i da traže doprinose. To je
značilo otvaranje bankovnih računa, što je, zauzvrat, podrazumeva-
lo pridržavanje zakonskih propisa koji određuju kako mora da bude
organizovana svaka gmpa koja dobija novčana sredstva, ili koja ima
posla sa državom (dakle, ne kao egalitaran kolektiv). Svaki od ovih
propisa sprovodi se nasilno. Svakako da policija retko dolazi i maše
pendrecima kako bi sprovela građevinske propise; no kao što su anar-
histi često u jedinstvenoj poziciji da to otkriju, ako bi se pravili da
država i njeni propisi ne postoje, tako nešto bi se, na kraju, i dogodi-
lo. To što se pendreci retko pojavljuju samo čini da nasilje bude ma-
nje vidljivo. Zauzvrat, efekti ovih propisa - koji pretpostavljaju da su
normalni odnosi između individua posredovani tržištem, a da u unu-
trašnjoj organizaciji normalne gmpe postoje odnosi hijerarhije i ko-
mande - deluju kao da potiču od veličine, čvrstine i težine objekata,
a ne iz monopola države.
Kada se od nekoga traži da bude ,,realan“, obično se misli na
realnost koja nema veze s prirodnim, materijalnim činjenicama, niti
s nekim tobože neprijatnim istinama o ljudskoj prirodi. Biti ,,realan“
uglavnom znači ozbiljno shvatiti efekte sistematske pretnje nasiljem.
Ova mogućnost se provlači i u našem jeziku. Zašto se, recimo, zgra-
da naziva real property, ili real estatel* To real u ovom primeru ne

proističe od latinskog res, ili ,,stvar“, već od španskog ,,real“, što zna-
či ,,kraljevski“, ,,ono što pripada kralju“. Celokupna zemlja unutar
suverene teritorije u osnovi pripada suverenu - što je, u zakonskom
smislu, i dalje slučaj. Samim tim, država ima pravo da nameće svo-
je propise. No, suverenost, na kraju, biva svedena na monopol, na
ono što se eufemistiČki naziva ,,silom“ - to jest nasilje. Kao što je
tvrdio italijanski filozof Đorđo Agamben (Giorgio Agamben), iz per-
spektive suverene moći nešto je živo, jer se može ubiti, tako da je
imovina ,,real“ zbog toga što država ima moć da je oduzme ili uništi.
U istom smislu, kada se u međunarodnim odnosima zauzima
,,real(an)“ stav, pretpostavlja se da će države koristiti sva sredstva
kojima raspolažu, uključujući i oružana, zarad ostvarenja svojih na-
cionalnih interesa. Koja se to ,,realnost“ prepoznaje? Zasigumo ne
materijalna realnost. Predstava o naciji kao čovekolikom entitetu koji
ima ciljeve i interese, čisto je metafizička. Kralj Francuske je imao ci-
ljeve i interese. ,,Francuska“ nema. Ono zbog Čega deluje ,,real(no)“
da nacija takve ciljeve i interese ima jeste što oni na vlasti imaju moć
da podignu vojsku, pokrenu invaziju i bombarduju gradove, ili već na
dmge načine da prete korišćenjem organizovanog nasilje u ime ono-
ga što nazivaju svojim „nacionalnim interesima“ - kao i da bi bilo su-
ludo ignorisati tu moć. Nacionalni interesi su realni jer mogu ubijati.
Ključni izraz ovde je ,,sila“, u smislu „monopol države nad ko-
rišćenjem sile prinude“. Ako se neko poziva na silu, to znači da je na
delu politička ontologija, koja moć uništavanja i nanošenja bola dm-
gima, ili pretnju lomljenjem, oštećivanjem i sakaćenjem tela dmgih
(ili, zatvaranjem u malešne sobe do kraja života) tretira kao socijal-
ni ekvivalent energije koja pokreće kosmos. Pogledajmo metafore i
premeštanja koja omogućuju konstrukciju sledeće dve rečenice:
Naučnici istražuju prirodu fizičkih zakona kako bi razu-

meli sile koje vladaju svetom.
Policajci su stručnjaci za naučnu primenu fizičke sile, ko-

ja služi sprovođenju zakona koji vladaju dmštvom.
* Ova dva engleska izraza oba znače ,,nekretnina“. - Prim. prev.

X2 Dejvid Grejber
Prema mom shvatanju, to čini suštinu desničarske misli - poli-

tička ontologija koja na vrlo suptilne načine omogućava nasilju da
određuje parametre društvene egzistencije i zdravog razuma.70
Zbog toga tvrdim da je levica oduvek bila, od svog začetka, anti-
birokratska. Ona je uvek polazila od drugačijeg skupa pretpostavki o
tome šta je realno - odnosno, o temeljima političkog bića. Jasno je da
levičari ne poriču realnost nasilja. Mnogi levi teoretičari dosta raz-
mišljaju o tome. No, oni nisu skloni da tome pridaju status temelja.
Namesto toga, rekao bih da je levičarska misao utemeljena u onome
što bih nazvao „političkom ontologijom imaginacije“ (mada bi, ve-
rovatno podjednako dobro, moglo da se zove i ontologijom kreativ-
nosti, ili stvaranjem, ili invencijom). Danas smo mahom skloni da
ovu tendenciju poistovećujemo sa Marksovom ostavštinom, sa nje-
govim naglaskom na društvene revolucije i snagama materijalne
proizvodnje. Marks je bio, uostalom, samo čovek svog vremena, a
njegovi izrazi su proistekli iz mnogo šire argumentacije u vezi s vred-
nošću, radom i kreativnošću, što su bila aktuelna pitanja u radikalnim
krugovima njegovog vremena - bilo u radničkim pokretima, ili ra-
znim izdancima romantiČarskog i boemskog života koji je bujao oko
njega u tadašnjem Parizu i Londonu. Sam Marks, iako je prezirao
utopističke socijaliste svog vremena, nikad nije prestao da insistira na
tome da se ljudi razlikuju od životinje, jer arhitekte, za razliku od
pčela, svoju građevinu prvo podižu u imaginaciji. Jedinstveno svoj-
stvo čoveka, prema Marksu, bilo je što oni najpre nešto zamisle, a
onda to otelovljuju. Ovaj proces nazivao je ,,proizvodnjom“.
Otprilike tada su utopijski socijalisti, poput Sen Simona (Saint-
Simon), tvrdili da je potrebno da umetnici postanu avangarda, ili, ka-
ko bi on rekao, ,,vangarda“, novog društvenog poretka, i da pružaju
velike vizije koje je industrija tada imala moć da ostvari. Ono što je
u to vreme izgledalo kao fantazija ekscentričnog pamfletara uskoro
je postala čarter za sporadično, neizvesno, ali stalno savezništvo, ko-
je traje do danas. Ako su umetnički avangardisti i društveni revolu-
cionari od onda jedan drugom naklonjeni, preuzimajući jedan od dru-
gog jezik i ideje, to je zato što su obe strane ostale veme ideji d aje
konačna, skrivena istina sveta nešto što sami kreiramo, i što isto ta-
ko možemo promeniti. U ovom smislu, slogani poput ,,sva vlast maš-

ti“ izražavaju samu suštinu levice.
S levičarskog stanovišta, prema tome, skrivena stvamost ljud-
skog života jeste činjenica da se svet nije naprosto dogodio. Posredi
nije prirodna činjenica, iako smo skloni da se ponašamo kao da jeste
naprotiv, svet postoji, jer smo ga zajedno proizveli. Zamišljamo šta
nam se dopada i to, onda, ostvamjemo. No onog trena kada o tome
krenete da razmišljate na ovaj način, jasno je da je nešto krenulo lo-
še. Nameće se pitanje, kad je već moguće zamisliti i stvoriti svet po
svom nahođenju, ko bi stvorio ovakav svet?71 Biće da je levičarski
senzibilitet izražen u svom najčistijem obliku u rečima marksistič-
kog filozofa Džona Holoveja (John Holloway), koji je svoju knjigu
hteo da naslovi Stop Making Capitalism („Prestanimo da pravimo
kapitalizam!“).72 Kapitalizam, on primećuje, nije nešto što nam je na-
metnuto spoljnom silom. On postoji samo zato što svakog dana usta-
jemo i nastavljamo da ga proizvodimo. Kada bismo se jednog jutra
probudili i kolektivno odlučili da proizvedemo nešto drugo, više ne
bismo imali kapitalizam. To je najvažnije revolucionamo pitanje: koji
su uslovi potrebni da to uradimo - samo da se probudimo, zamisli-
mo i proizvedemo nešto drugo?
Desnica na ovo isticanje kreativnih i proizvodnih sila uglavnom
odgovara da revolucionari sistematski negiraju društvenu i istorijsku
važnost „sredstava uništenja“ : države, vojske, dželata, varvarskih
invazija, kriminalaca, samovoljnih mlja, i tako dalje. Praviti se da ta-
ko nešto ne postoji, ili da je dovoljno to poželeti pa će ono nestati, po
njihovom mišljenju za posledicu osigurava da će levičarski režimi
dovesti do daleko više smrti i uništenja nego oni što su dovoljno mu-
dri da zauzmu ,,realističniji“ stav.
Ovo je, očigledno, nekakva simplifikacija, i moglo bi se nave-
sti i beskrajno mnogo dmgih svojstava. Na primer, u Marksovo vre-
me je buržoazija imala izrazito produktivističke ideje vodilje - što je
jedan od razloga zbog Čega ju je Marks smatrao revolucionamom si-
lom. Desničarski elementi poigravali su se s umetničkim idealima, a
marksistički režimi dvadesetog veka često su prihvatali teorije moći
koje su u osnovi desničarske, i bili su jači na rečima nego na delu u
određivanju prirode proizvodnje. S drnge strane, u svom neprekid-
84 Dejvid Grejber
nom pritvaranju pesnika i dramskih pisaca, čije su radove smatrali

opasnim, ispoljili su duboku veru u moć umetnosti i kreativnosti da
promeni svet. Oni na čelu kapitalističkih režima retko su se za to za-
nimali, uvereni da je dovoljno držati čvrstu ruku na sredstvima za
proizvodnju (i, naravno, na vojsci i policiji) i da će se sve drugo sre-
diti samo od sebe.
Jedan od razloga zašto se sve ovo teško uviđa jeste što reč ,,ima-
ginacija“ može imati mnoštvo različitih značenja. Većini modemih
definicija imaginaciju stavlja nasuprot realnosti; ,,imaginame“ stva-
ri su prvenstveno one koje nisu tu. Ovo može stvoriti veliku zabunu
kada se uopšteno govori o imaginaciji, jer se čini da ona ima mnogo
više veze sa Spenserovom Vilinskom kraljicom (Edmund Spenser:
“The Faerie Queene”), nego sa konobarima koji smišljaju kako da
izađu na kraj s gostima za stolom broj sedam pre nego što se pojavi
gazda. No, takvo shvatanje imaginacije relativno je novo i nastavlja
da uporedo postoji sa daleko starijim shvatanjima. Na primer, u uo-
bičajenim koncepcijama u antici i srednjem veku, ono što danas na-
zivamo ,,imaginacijom“ nije se stavljalo nasuprot stvamosti po sebi,
već se smatralo nekakvim srednjim rešenjem, prolazom koji pove-
zuje materijalnu stvamost i racionalnu dušu. Naročito je to bilo tako
kod onih koji su smatrali da je razum suštinski božiji aspekt i da miš-
ljenje ima udela u božanstvu, a da božanstvo pak ni na koji način ne
učestvuje u (njemu potpuno stranoj) materijalnoj stvamosti. (To je
postao dominantan stav u hrišćanstvu srednjeg veka.) Kako je, stoga,
bilo moguće za racionalni um da prima čulne utiske iz prirode?
Rešenje je bilo da se predloži posredna supstanca, sačinjena od
istog materijala kao i zvezde, takozvana pneuma, nekakav sistem cir-
kulacije pomoću koje percepcije materijalnog sveta nalaze put, a koje
u toku tog procesa postaju ispunjene emocijama i mešaju se sa sva-
kakvim fantazmima, pre nego što racionalni um uspe da dokuči nji-
hov značaj. Namere i želje bi krenule u suprotnim smerovima, cirku-
lišući imaginacijom, pre nego što su se mogle ostvariti u svetu. Tek
posle Dekarta se reč ,,imaginamo“ specifiČno odnosila na sve što ni-
je stvamo: imaginama stvorenja, imaginama mesta (Namija, plane-
te u udaljenim galaksijama, Kraljevstvo prezvitera Jovana), imagi-
nami prijatelji. Sledeći ovo određenje, „politička ontologija imagina-

cije“ može samo da bude oksimoron. Imaginacija ne može da bude
temelj realnosti. Po defmiciji, to je ono što možemo da zamislimo, ali
što ne postoji.
Ovo dmgo ću nazivati „transcendentnim pojmom imaginacije“,
zato što uzima kao model romane i dmga dela fikcije, koji stvaraju
imaginame svetove što ostaju nepromenjeni, koliko god puta čitali o
njima. Na imaginama stvorenja-patuljke, jednoroge, ili televizijske
policajce - stvami svet nema uticaja, Niti može da ima, pošto ta stvo-
renja ne postoje. Nasuprot tome, ona imaginacija koju sam razvijao
u ovom tekstu mnogo je bliža staroj, imanentnoj koncepciji. Takva
imaginacija ni u kom smislu nije statična i slobodna, već je sasvim
usmerena na radnje čiji je cilj da proizvode stvame učinke na mate-
rijalni svet i koje se, kao takve, stalno menjaju i prilagođavaju. To je
jednako tako u slučajevima kad neko pravi nož, ili komad nakita, i
kad se neko tmdi da prijatelju ne povredi osećanja.
Upravo je u drugoj polovini osamnaestog veka, u periodu za-
četka industrijskog kapitalizma, modemog birokratskog dmštva i
političke podele na desno i levo, ovaj novi transcendentni pojam ima-
ginacije zaista došao do izražaja. Za romantičare je, naročito, imagi-
nacija došla na mesto kojeje nekada pripadalo duši. Umesto da bude
posrednik između racionalne duše i materijalnog sveta, ona je bila
duša, a duša je ono van svake čiste racionalnosti. Može se lako videti
kako je dolazak bezličnog, birokratskog poretka kancelarija, fabrika
i racionalne administracije, takođe mogao da pomogne stvaranju ove
ideje. No, pošto je imaginacija postala preostatak iz prošlih vremena
i sve što novi poredak nije, ona nije bila ni čisto transcendentna; u
stvari, neminovno se pretvorila u nekakvu suludu mešavinu takozva-
nih transcendentnih i imanentnih principa. S jedne strane, smatralo se
da je imaginacija izvor sve umetnosti i kreativnosti, a s dmge strane,
osnova ljudske empatije, a time i moralnosti.73
Bilo bi dobro da, dvesta pedeset godina kasnije, počnemo da
razrešavamo ova pitanja.
Jer, doista, mnogo od toga zavisi. Da bismo shvatili koliko, vra-
timo se na trenutak paroli iz šezdeset osme: „Svu vlast mašti.“ Koja
je to mašta? Ako je razumemo kao transcendentnu imaginaciju, po-
86 Dejvid Grejber
kušaj nametanja nekakve unapred date utopijske vizije, posledice bi

mogle da budu katastrofalne. U istorijskom smislu, to je često pod~
razumevalo stvaranje ogromne birokratske mašine, koja bi takve
utopijske vizije nasilno nametala. Mogući ishod su zločini svetskih
razmera. S druge strane, u revolucionamoj situaciji, može se na isti
način tvrditi da «<?davanje pune moći dmgoj, imanentnoj vrsti imagi-
nacije - praktičnoj, zdravorazumskoj imaginaciji običnih kuvara, me-
dicinskih sestara, mehaničara i baštovana - može dovesti do istih po-
sledica.
Ova zbrka - mešanje različitih koncepcija imaginacije - provla-
či se istorijom levičarske misli.
Tenzija se primećuje već kod Marksa. Postoji neobičan para-
doks u njegovom shvatanju revolucije. Kao što sam naveo, Marks
insistira na tome da je ono što nas određuje kao ljude to što, umesto
da se oslanjamo na nesvesne instinkte poput paukova i pčela, najpre
gradimo stmkture u našoj imaginaciji, a onda te vizije pokušavamo
da otelotvorimo. Pauk instinktivno plete mrežu. Arhitekte prvo ski-
ciraju plan, a tek onda prave temelje svog zdanja. Marks tvrdi da je
to tako u slučaju svih oblika materijalne proizvodnje, bilo da gradi-
mo mostove, ili pravimo čizme. Pa ipak, kada govori o dmštvenoj
kreativnosti, njegov ključni primer - zapravo, jedini oblik socijalne
kreativnosti koju pominje - uvek je revolucija, a kada to čini odjed-
nom potpuno menja stav. U stvari, on samog sebe izokreće. Revolu-
cionar ne treba da postupa kao arhitekta; ne treba da osmišljava plan
za idealno dmštvo, a da onda razmišlja kako to da ovaploti. To bi bi-
lo utopistički. Aprema utopizmu je Marks osećao samo oštar prezir.
Revolucija je stvama imanentna praksa proleterijata, koja će, napo-
sletku, uroditi plodom na takav način da mi to s današnje tačke gle-
danja ne možemo ni da zamislimo.
Šta znači ova diskrepancija? Najdobronamemije objašnjenje ko-
je bih predložio bilo bi da je Marks razumeo, bar na intuitivnom
nivou, da imaginacija dmgačije fimkcioniše u domenu materijalne
proizvodnje nego u dmštvenim odnosima; ali, takođe, da mu je ne-
dostajala adekvatna teorija da to objasni. S obzirom na to da je pisao
sredinom devetnaestog veka, mnogo pre uspona feminizma, prosto su
mu nedostajali intelektualni alati.74 Imajući u vidu razmatranja koja
HU u ovom tekstu skicirana, mislim da bismo mogli da se složimo da

je to doista slučaj. Da se izrazimo poput Marksa: u oba domena mo-
temo govoriti o otuđenosti; ali u oba je otuđenost potpuno drugači-
je prirode.
Podsetimo se kako do sada teče argument: struktume nejedna-
kost neminovno vode do onoga što nazivam „jednostranim stmktu-
rama imaginacije“, odnosno, do podele na klasu ljudi na koje pada
sav imaginativni rad, i dmge koji se njime ne bave. No, sfera fabrič-
ke proizvodnje kojom se bavio Marks u ovom je pogledu prilično
neobična. To je jedna od retkih situacija u kojoj vladajuća klasa čini
više imaginativnog rada, a ne manje.
Kreativnost i želja, koje pojmovnik političke ekonomije često
svodi na ,,proizvodnju“ i ,,potrošnju“ , predstavljaju suštinski pokre-
tač imaginacije. Stmkture nejednakosti i dominacije, odnosno, stmk-
tumo nasilje, skloni su iskrivljenju imaginacije. Stmktumo nasilje
može dovesti do situacije u kojoj se radnicima dodeljuju otupljujući,
dosadni, mehanički poslovi, a da je samo maloj eliti omogućeno da
čini imaginativni rad, zbog čega se radnici osećaju otuđeno od sop-
stvenog rada, kao da njihova dela pripadaju nekom dmgom. To bi
takođe moglo da kreira dmštvenu situaciju u kojoj se kraljevi, poli-
tičari, direktori, ili poznate ličnosti šepure, nesvesni svega što ih okm-
žuje, dok za to vreme njihove supmge, posluga, osoblje i pomoćnici
provode sve svoje vreme čineći imaginativni rad kako bi ih održali u
njihovim fantazijama. Rekao bih da situacije u kojima postoji nejed-
nakost mahom kombinuju elemente i jednog i dmgog.
Subjektivno iskustvo života u tako jednostranim stmkturama
imaginacije, koje za posledicu ima izobličavanje i razbijanje imagi-
nacije, jeste ono što nazivamo ,,otuđenjem“.
Tradicija političke ekonomije, u okvim koje je pisao Marks,
sklona je da rad u modemim dmštvima deli na dve sfere: najamni
rad, za šta je primer uvek fabrika, i kućni rad, što su kućni poslovi i
briga o deci, dodeljeni uglavnom ženama. Na prvu sfem se prevas-
hodno gleda kao na stvaranje i održavanje fizičkih predmeta. Na dm-
gu je možda najbolje gledati kao na stvaranje i održavanje ljudi i
dmštvenih odnosa. Očigledno da je ova podela pomalo karikatural-
na: nikada nije postojalo dmštvo, čak ni Engelsov (Friedrich Engels)
88 Dejvid Grejber
Mančester ili Pariz Viktora Igoa (Victor Hugo), u kom su muškarci

većinom radili u fabrikama, a većina žena isključivo kao domaćice.
To pak oblikuje naše mišljenje o tim pitanjima. Pored toga, ukazuje
na koren Marksovog problema. U sferi industrije, oni na vrhu uglav-
nom sebi dodeljuju imaginativnije zadatke (odnosno, osmišljavaju
proizvode i organizuju proizvodnju), a kada se nejednakost ispolji u
sferi društvene proizvodnje, očekuje se od onih na dnu da čine naj-
više imaginativnog rada - što je mahom ono šta sam nazivao „inter-
pretativnim radom“ koji održava život.75
Do sada sam tvrdio da birokratske procedure, čija tajanstvena

moć čini i da se najpametniji ljudi ponašaju poput idiota, nisu toliko
po sebi oblici gluposti koliko načini da se upravlja situacijama, koje
su već glupe zbog posledica struktumog nasilja. Kao posledica, takve
procedure imaju udela u slepilu i gluposti kojima nastoje da upra-
vljaju. U najboljem slučaju, one okreću glupost protiv sebe, po mno-
go čemu na isti način kao što to čini revolucionamo nasilje. No, glu-
post u ime poštenja i pristojnosti i dalje je glupost, a nasilje u ime
oslobođenja ljudi i dalje je nasilje. Nije ni čudo što se to dvoje često
javljaju zajedno.
U većem delu prošlog veka glavno pitanje revolucije glasilo je:
kako dovesti do korenite promene u društvu, bez pokretanja procesa
na čijem će kraju biti nova, nasilna birokratija? Da li je problem u
utopizmu, u zamišljanju boljeg sveta i nastojanju da se on ostvari? Ili
je problem u nečemu što je u samoj prirodi dmštvene teorije? Da li,
stoga, treba da napustimo dmštvenu teoriju? Ili sama ideja revoluci-
je ima neki suštinski nedostatak?
Od šezdesetih godina, uobičajeno rešenje bilo je da se snize oče-
kivanja. U godinama pre maja šezdeset osme, situacionisti su bili
čuveni jer su tvrdili da je to ostvarivo posredstvom kreativnih, sub-
verzivnih dela koja su umšavala logiku onoga što su nazivali „spek-
taklom“, koji od nas pravi pasivne potrošače. Pomoću ovih dela bilo
je moguće, bar na trenutak, zarobiti naše imaginativne moći. U isti
mah, izgledalo im je da su takva dela probe za veliki trenutak pobu-
ne, do koga će neminovno dovesti - za ,,revoluciju“, da budem jasan.
Danas toga uglavnom nema. Događaji iz šezdeset osme pokazali su
da bez otimanja državne moći ne može doći do korenitog, konačnog

raskida. Kao ishod toga, kod savremenih revolucionara milenaristič-
ki* element gotovo je sasvim nestao. Više niko ne veruje da će se ne-
besa uskoro otvoriti. Postoji, doduše, uteha: kao rezultat toga, ako je
istinsku revolucionamu slobodu uopšte i moguće doživeti, moguće je
doživeti je odmah. Pogledajmo sledeće saopštenje kolektiva Krajm-
link (Crimethinc), verovatno najinspirativnijih mladih anarhističkih
propagandista, koji danas neguju situacionističku tradiciju:
Svoju slobodu moramo da stvorimo, praveći mpe na tkanju

stvamosti, izmišljajući nove stvamosti koje će nas, zauzvrat,
oblikovati. Stavljanje sebe neprestano u nove situacije jedini je
način da budeš siguran da svoje odluke ne donosiš opterećen
inercijom navike, običaja, zakona, ili predrasude - samo je do
tebe da takve situacije stvoriš.
Sloboda postoji jedino u trenutku revolucije, a takvi trenu-
ci nisu toliko retki kao što misliš. Promena, revolucionama, de-
šava se stalno i svuda. Svako u tome učestvuje, svesno ili ne.
Šta je to nego elegantno iziožena logika direktne akcije i prko-

san poziv da se ponašamo kao da smo već slobodni?76 Pitanje je ka-
ko ovaj stav doprinosi jednoj opštoj strategiji, koja bi odvela, ne do
jedinstvenog trenutka revolucionamog spasenja nego do kumulativ-
nog kretanja ka svetu bez država i kapitalizma. Na ovoj tački niko
nije sasvim siguran. Većina misli da bi se taj proces sastojao od bes-
krajnih improvizacija, u kojima bi se, sigumo, dešavale pobune -
možda čak i brojne. No, najverovatnije je da će biti deo daleko kom-
pleksnijeg i višestmkog, revolucionamog procesa čiji se obrisi,
trenutno, teško mogu razaznati.
Kad se osvmem unazad, deluje mi upadljivo naivna stara pret-
postavka da jedna pobuna ili uspešan građanski rat mogu da, takore-
ći, neutrališu celokupni aparat struktumog nasilja, bar unutar određe-
* Milenarizam je vera u dolazak Hristovog zemaljskog hiljadugodišnjeg car-

stva. - Prim. prev.
90 Dejvid Grejber
ne nacionalne teritorije; da se unutar te teritorije desničarske realno-

sti mogu jednostavno zbrisati, čime bi bilo ostavljeno otvoreno polje
za nesputan izliv revolucioname kreativnost. No, zaista je zagonet-
no što se, kako izgleda, u određenim trenucima ljudske istorije upra-
vo to dešavalo. Da bismo uopšte mogli da shvatimo novu koncepci-
ju revolucije u povoju, potrebno je da iznova promislimo vrednost
ovakvih pobunjeničkih momenata.
Jedna od najzanimljivijih osobina ovih buntovničkih ustanaka
jeste što se čini da dolaze niotkuda, da bi onda tako brzo i iščezli.
Kako to da ista ,,javnost“ koja je, na primer, dva meseca pre Pariske
komune, ili Španskog građanskog rata, izglasala relativno umeren
socijaldemokratski režim, odjednombila spremna da rizikuje svoj ži-
vot za one iste ultraradikale koji su dobili svega mali deo ukupnih
glasova? Ili, da se vratimo na maj šezdeset osme, kako to da ista jav-
nost za koju je izgledalo da podržava, ili bar da je vrlo naklonjena
studentskim i radničkim pobunama, mogla odmah zatim da na izbo-
rima izabere desničarsku vladu? Objašnjenje koje je bilo kroz istoriju
najuobičajenije - da revolucionari nisu bili pravi predstavnici javno-
sti i njenih interesa, već da su samo neki delovi društva bili ponese-
ni ovim iracionalnim ključanjem - nije odgovarajuće. Kao prvo, ono
pretpostavlja da je ,,javnost“ entitet sa stavovima, interesima i privr-
ženostima, koji se s vremenom ne menjanju. U stvari je takozvana
javnost tvorevina specifičnih institucija koje dopuštaju specifične
oblike delovanja: popunjavanje anketa, gledanje televizije, glasanje,
potpisivanje peticija, pisanje pisama izabranim zvaničnicima, ili pri-
sustvovanje javnim saslušanjima - ali ne i druge. Ovi okviri postu-
panja podrazumevaju određene načine govorenja, mišljenja, argu-
mentovanja, razmatranja. Ista ,javnosf ‘ koja koristi droge mogla bi
da glasa protiv njihove legalizacije; iste grupe građana bi, u pitanji-
ma koja se tiču njihove zajednice, mogle da donesu potpuno druga-
čije odluke, u zavisnosti od toga da li imaju parlamentami sistem, si-
stem kompjuterizovanog plebiscita, ili redovne javne skupštine. Ceo
anarhistički projekat povratka direktnoj demokratiji zasniva se na
pretpostavci da je ovo slučaj.
Na primer, u nacijama gde se govori engleskim jezikom, isti
skup ljudi koji se u jednom kontekstu nazivaju,javnošću“, u drugom
se može zvati „radnom snagom“ . Postaju „radna snaga“, kada se ba-

ve raznovrsnim poslovima. „Javnost“ ne radi. Rečenica poput „veći-
na američke javnosti zaposlena je u uslužnom sektoru“ nikada se ne
bi našla u časopisu, ili novinama, a ako bi novinar pokušao tako neš-
to da napiše, njegov urednik bi to sigumo izmenio. Ovo naročito ču-
di jer je jasno da ,javnost“ mora da ide na posao. Iz tog razloga, kao
što često negoduju levičarski kritičari, mediji će uvek izveštavati ka-
ko, recimo, štrajk prevoznika ugrožava onaj deo javnosti koji putu-
je; ali se nikad neće dosetiti da su oni što štrajkuju i sami deo javnosti
a da bi podizanje njihove nadnice bilo javna dobit. ,,Javnost“, narav-
no, ne izlazi na ulice. Njihova uloga je da budu publika na javnim
spektaklima i korisnici javnih usluga. Isti skup individua postaje jed-
no (,,potrošači“) kada kupuju i koriste dobra i usluge koja prodaju
privatnici; a u nekim drugim kontekstima preimenuju se u ,,naciju“,
,,birače“, ili ,,stanovništvo“.
Svaki od ovih entiteta proizvod je birokratija i institucionalnih
praksi koje određuju horizonte mogućnosti. Otuda bi se neko prili-
kom glasanja na parlamentamim izborima mogao osećati obaveznim
da napravi ,,realan“ izbor. Kada pak nastane pobuna, odjednom sve
deluje moguće.
Zajednička nit koja povezuje ,,javnost“, „radnu snagu“, „bira-
če“, ,,potrošače“ i ,,stanovništvo“ jeste da su oni tvorevine instituci-
onalnih okvira delovanja koji su po sebi birokratski, pa, prema tome,
potpuno otuđujući. Moglo bi se reći da su kabine za glasanje, televi-
zijski ekrani, kancelarijski boksovi, bolnice i rituali koji su poveza-
ni s njima - sama mašinerija otuđenja. Oni su instrumenti pomoću
kojih se ljudska imaginacija lomi i uništava. Buntovnički trenuci su
prilike kada je ovaj birokratski aparat neutralisan. Pobuna uvek de-
luje tako da širom otvara horizonte mogućnosti, što je razumljivo ako
imamo u vidu da je jedna od osnovnih delatnosti birokratskog apara-
ta da podržava izrazito ograničene horizonte. (Kao što je tako lepo
primetila Rebeka Solnit (Rebecca Solnit),77 zbog toga ljudi doživlja-
vaju nešto vrlo slično u slučaju prirodnih katastrofa.) To objašnjava
i zašto su revolucije uvek praćene naletom dmštvene, umetničke i
intelektualne kreativnosti. Uspostavljene nejednake strukture imagi-
nativne identiflkacije bivaju poremećene; svi pokušavaju da sagle-
92 Dejvid Grejber
daju svet iz novih uglova; svi osećaju ne samo ispravnu nego i neo-
dložnu, praktičnu potrebu da sve oko sebe ponovo stvore i zamisle.
Pitanje je, naravno, kako obezbediti da oni koji ovo proživljava-
ju ne budu istog časa smešteni u neku novu rubriku: narod, prolete-
rijat, masa, nacija, uma*, kakvu god - koja omogućava izgradnju
novog skupa pravila, propisa i birokratskih institucija koje će se ne-
minovno sprovoditi novim vrstama policije. Rekao bih da je u tom
pogledu zapravo učinjen izvestan progres, što je velika zasluga fe-
minizma. Od sedamdesetih godina na delu je svesno nastojanje me-
đu onima koji žele radikalnu promenu da se sa milenarističkih sno-
va žiža premesti na mnogo neodložnija pitanja o tome kako one „rupe
u tkanju stvamosti“ organizovati u zbilja nebirokratskom manim, ta-
ko da se bar nešto od imaginativne moći zadrži na duže staze. Tako
je bilo u slučaju Festivala otpora, koji je organizovao Pokret za glo-
balnu pravdu povodom trgovinskih samita, u periodu od 1998. do
2003. godine - pojedinosti procesa demokratskog planiranja akcija
bile su važnije od samih akcija. To je bilo još izrazitije 2011. godine,
s kampovima arapskog proleća, velikim skupovima u Grčkoj i Španiji
i, naposletku, s pokretom Okupirajmo Volstrit u Sjedinjenim Država-
ma. U isti mah, ovo su bile direktne akcije, praktične demonstracije
kako se prava demokratija može baciti u lice moći, i ispitivanje ka-
ko izgleda istinski nebirokratizovan dmštveni poredak, utemeljen na
moći praktične imaginacije.
Takav je nauk za politiku. Efekat realnosti do kojeg dovodi sve-

prisutno stmktumo nasilje - način na koji se birokratski propisi sta-
paju s masom i čvrstinom ogromnih teških objekta koji nas okružuju:
zgradama, vozilima, velikim betonskim građevinama - odaje utisak
da je svet koji regulišu takvi principi prirodan i neizbežan, a sve dm-
go lepa fantazija. Ako se odupremo tom efektu, onda jeste moguće
dodeliti moć imaginaciji. No, to takođe zahteva mnogo rada.
Moć nas čini lenjim. Ako nam pređašnja teorijska rasprava o
stmktumom nasilju nešto pokazuje, to je sledeće: iako oni na pozici-
jam a moći i privilegije često to osećaju kao užasan teret odgovomo-
* Arapska reč koja znači zajednicu. - Prim. prev.

sti, moć se pak na mnogo načina mahom tiče onoga o čemu ne treba
da se brine, ne treba da poznaje i ne treba da se čini. Birokratije ovu
moć mogu da demokratizuju, bar u nekoj meri, ali ne mogu da je se
otarase - one postaju oblici institucionalne lenjosti. Revolucionama
promena možda sa sobom nosi ushićenje, jer imaginacija biva oslo-
bođena okova i odjedanput se shvata da nemoguće postaje moguće;
ali, i da će većina ljudi morati da prevaziđe svoju duboko ukorenje-
nu lenjost i otpočne s interpretativnim (imaginativnim) radom, i du-
go to da radi kako bi se te realnosti zadržale.
Protekle dve decenije dosta sam razmišljao kako bi dmštvena
teorija mogla da doprinese tom procesu. Dmštvena teorija, kao što
sam istakao, smatrala se radikalnom simplifikacijom, izrazom prora-
čunatog neznanja, bila je način da se postave žmigavci što otkrivaju
obrasce koji bi inače ostali nevidljivi.
Pokušao sam, prema tome, da postavim par žmigavaca pomoću
kojih bismo jedni dmge videli. Iz tog razloga sam tekst počeo kako
jesam, s adminisrativnim poslovima koji su se ticali majčine bolesti
i smrti. Hteo sam da se dmštvena teorija bavi onim oblastima koja su
prema njoj najneprijateljskije nastrojene. U našem životu su prisut-
ne mrtve zone, u toj meri lišene svake mogućnosti za interpretativnu
dubinu, da odbijaju svaki napor da im nađe vrednost ili značenje.
Otkrio sam da su to oblasti gde interpretativni rad ne funkcioniše.
Jedva da čudi što ne volimo da govorimo o njima, jer one poriču ima-
ginaciju. No takođe mislim da smo dužni da im se suprotstavimo, za-
to što, ako to ne učinimo, rizikujemo da budemo saučesnici u nasilju
koje ih stvara.
Hteo bih da razjasnim šta pod tim mislim. Postojeće dmštvene
teorije sklone su romantizovanju nasilja: nasilje se shvata kao, pre
svega, način da se prenesu dramatične pomke, poigravanje sa simbo-
lima apsolutne moći, pročišćenja i terora. Ne želim da kažem da je to
sasvim neistinito. Nasilna dela su često, i u bukvalnom smislu, tero-
ristički činovi. No, takođe bih tvrdio da usredsređivanje na ove naj-
dramatičnije aspekte nasilja olakšava ignorisanje činjenice da je jed-
na od istaknutijih odlika nasilja, i situacija do kojih dovodi, to da je
ono strašno dosadno. U američkim zatvorima, koji su izuzetno nasil-
na mesta, najsurovija kazna jeste zatvaranje osobe u praznu sobu, bez
94 Dejvid Grejber
ičega da radi, godinama. To lišavanje svake mogućnosti komunika-

cije, ili svakog značenja, prava je suština onoga što nasilje jeste i što
čini. Svakako, slanje nekoga u samicu jeste način da se prenese po-
ruka njemu, kao i drugim zatvorenicima. No, ovaj postupak mahom
ukida svaku mogućnosti za slanje neke druge poruke.
Jedno je reći da gospodar, kada bičuje roba, praktikuje oblik
smislenog, komunikativnog delanja, jer time prenosi zahtev za bez-
uslovnomposlušnošću, a ujedno gradi strašnu mitsku sliku o apsolut-
noj i proizvoljnoj moći. Sve je to tačno. Sasvim je drugo tvrditi da se
jedino to dešava, ili da jedino o tome treba da govorimo. Uostalom,
ako ne istražimo šta zbilja znači ,,bezuslovno“ - da li znači potpunu
nesvesnost gospodara da rob razume svaku situaciju; nemogućnost
roba da nešto kaže, čak i kada je svestan nekog kobnog nedostatka u
rezonovanju gospodara; oblici slepila ili gluposti koje su posledice to-
ga; činjenica da to obavezuje roba da uloži još više energije kako bi
razumeo i predvideo gospodareva nejasna shvatanja - zar nismo, bar
malo, jednaki s bičem? Ne radi se o tome da žrtve treba da progovo-
re. Radi se, naime, o uzimanju udela u procesu koji ih ućutkuje.
Ima još jedan razlog zbog čega sam tekst započeo pričom o svo-
joj majci i notarki. Kao što pokazuje moja neobjašnjiva zabuna u ve-
zi s potpisom, takve mrtve zone mogu, bar privremeno, svakog da
zaglupe. Kao što sam bio nesvestan, prvi put kada sam konstruisao
argument, da je većina ovih ideja već razvijana u okviru feministič-
ke teorije stanovišta, jer je ova teorija bila toliko marginalizovana da
sam je jedva bio svestan. Ove teritorije nas upoznaju sa birokratskim
lavirintom slepila, gluposti i apsurdnosti. Savršeno je jasno zašto ga
pristojni svet zaobilazi, kao i da je najefektnija strategija političkog
oslobođenja do sada otkrivena upravo izbegavanje tih teritorija - no,
u isti mah, samo je na našu štetu ako se pretvaramo da ne postoje.
2
Leteći automobili
i opadajuća stopa profita
„Savrem ena stvamost je beta verzija naučnofantastičnog sna.“

Ričard Barbruk
Nad nama u dvadeset i prvom veku nadvija se pritajeni sram.

Niko ne želi to da prizna.
To naročito važi za one koji bi trebalo da su na vrhuncu svog
života, u svojim četrdesetim i pedesetim godinama, ali u širem smi-
slu to pogađa svakog. Ovo osećanje potiče od dubokog razočaranja
zbog prirode sveta u kome živimo, zbog neispunjenog obećanja, onog
svečanog, što nam je dato kad smo bili deca, o svetu u koji ćemo stu-
piti kad odrastemo. Ne mislim na ona uobičajena, lažna obećanja ko-
ja se deci uvek daju (kako je svet pravičan, autoriteti dobronamemi,
ili kako će biti nagrađeni oni koji vredno rade), već na jedno vrlo po-
sebno obećanje, upućeno generacijama dece pedesetih, šezdesetih,
sedamdesetih, pa čak i osamdesetih godina. Ono nikad nije sasvim
artikulisano kao obećanje, koliko kao skup pretpostavki o tome ka-
kav će biti naš svet odraslih. Apošto nije nikada zaista dato, sada ka-
da je doživelo potpuni neuspeh, ostali smo zbunjeni; ozlojeđeni, ali
u isti mah i postiđeni što se tako osećamo i što smo bili toliko blesa-
vi da vemjemo odraslima.
Govorim, naravno, o upadljivom odsustvu letećih automobila u
godini 2015.
96 Dejvid Grejber
Ne mislim, doduše, samo na leteće automobile. Nije mi do njih

naročito stalo, posebno jer nemam vozačku dozvolu. Mislim, pre sve-
ga, na sva ona tehnološka čuda koja su deca, što su odrastala u peri-
odu od sredine do kraja dvadesetog veka, pretpostavljala da će po-
stojati do 2015. godine. Šta se desilo s poljima sile, teleportacijom,
antigravitacionim poljima, trikoderima,* zvučnim zrakovima (trac-
tor beams), lekom za besmrtnost, veštačkom hibemacijom (suspen-
ded animation), androidima, kolonijama na Marsu? S vremena na
vreme, pronese se glas da smo na korak od ostvarivanja, na primer,
klonova, kriogenike,** lekova protiv starenja, ili ogrtača za nevidlji-
vost - a kad se pokaže da to nisu bila lažna obećanja, kao što obično
jesu, ispostavi se da imaju neku nepopravljivu manu. Ako na ovo
ukažete, uputiće vas na čudo pojave kompjutera (zašto bi neko želeo
antigravitacione sanke kad može da ima još jedan život?), kao da se
tu radi o nekoj neočekivanoj kompenzaciji. Danas nismo ni blizu ta-
mo gde su nas zamišljali ljudi pedesetih godina. Još nemamo kom-
pjutere s kojima možemo da ćaskamo, ili robote koji šetaju pse i pe-
glaju veš.
Imao sam osam godina u vreme kada se Apolo spustio na Me-
sec. Jasno se sećam sebe kako računam da ću magične 2000. godine
imati trideset i devet godina, i pitam se kako li će svet tada izgleda-
ti. Da li sam iskreno očekivao da ću živeti u svetu takvih čuda? Na-
ravno, kao i svi. Da li se osećam prevarenim? Da. Svakako, nisam mi-
slio da će se sve ono što stoji u naučnofantastičnoj literaturi ostvariti
za mog života (čak i da potraje vekovima zahvaljujući nekom novo-
otkrivenom leku za dugovečnost). Da me je tada neko pitao, pretpo-
stavio bih da ću doživeti otprilike polovinu. No nikad ne bih pomi-
slio da neću videti ništa.
Zbunjuje me i fascinira što su ove stvari obavijene skoro potpu-
nim mukom. Ponekad se sretne neko na Intemetu ko jadikuje za le-
tećim automobilima, ali to je tiho, ili veoma marginalno. Tema se
* Portabl senzor koji se pojavljuje u seriji Zvezdane staze. - Prim. prev.

** Zamrzavanje tela ljudi, smrtno bolesnih ili mrtvih, na veoma niskim tem-
peraturama, s idejom da će u budućnosti nauka toliko napredovati da će oni moći
da se ožive. - Prim. prev.
Leteći automobili i opadajuća stopa profita 97
najčešće tretira kao tabu. Na primer, na prelazu milenijuma, očekivao

sam da populame medije zaspu razmišljanja četrdesetogodišnjaka o
tome kakav smo očekivali da bude svet 2000. godine i zašto smo svi
toliko pogrešili. Nisam naišao ni na jedno. Umesto toga, gotovo svi
autoritami glasovi i levice i desnice svoja razmišljanja pokreću od
pretpostavke da je svet tehnoloških čudesa, u stvari, stigao.
U velikoj meri, ovaj muk je posledica straha da ćemo biti isme-
jani zbog naše budalaste naivnosti. Ako bi neko i zapodenuo tu temu,
verovatno je da bi dobio odgovor: „Misliš li na ono iz Porodice Džet-
sonl*“ Kao da pomčuju - pa to je bila priča za decu! Sada, kao smo
odrasli, trebalo bi da nam je jasno da je budućnost u Porodici Džet-
son realistična koliko i prošlost u Porodici Kremenko. Ali naravno
da se nije radilo samo o Porodici Džetson. Sve ozbiljne naučne emi-
sije za decu iz pedesetih, šezdesetih, sedamdesetih, pa i osamdesetih
godina, poput Naučnih Amerikanaca (Scientific Americans), obra-
zovnih televizijskih programa, projekcija u planetarijumima u narod-
nim muzejima; svi oni autoritativni glasovi koji su nam govorili ka-
kav je svemir i zašto je nebo plavo, koji su objašnjavali periodni si-
stem elemenata, takođe su nas uveravali da nas u budućnosti zaista
čeka kolonijalizacija dmgih planeta, roboti, naprave koje transformi-
šu materiju, i svet mnogo sličniji Zvezdanim stazama nego što je naš.
Činjenica da je sve to ispalo netačno stvara ne samo osećaj straš-
ne izneverenosti već ukazuje i na postojanje nekih konceptualnih
problema kako uopšte da govorimo o istoriji, pošto se događaji nisu
odvijali kao što smo očekivali. Postoje slučajevi kada nam nikakva
isprazna retorika nije dovoljna da nestane razlika između očekiva-
nja i stvamosti. Jedan takav očigledan primer jeste naučna fantasti-
ka. U dvadesetom veku tvorci naučnofantastičnih filmova određivali
su tačne datume u koje su smeštali svoje futurističke fantazije. Obič-
no nisu išli dalje od naredne generacije. Tako je Stenliju Kjubriku
(Stanley Kubrick) 1968. godine izgledalo da će bioskopskoj publici
biti sasvim prirodna ideja da će svega trideset tri godine kasnije,
2001, postojati komercijalni letovi na Mesec, svemirske stanice na-
* Populama crtana serija, smeštena u budućnost. Davala se šezdesetih, se-

damdesetih i osamdesetih godina na televiziji u Americi. - Prim. prev.
98 Dejvid Grejber
lik gradovima i kompjuteri sa ljudskim osobinama koji održavaju

astronaute u hibemaciji za vreme putovanja na Jupiter.78 U stvari, je-
dina nova tehnologija iz 2001. koja stvamo postoji jeste video-tele-
fon, ali on je bio ostvariv već 1968. godine, samo što nije postojalo
tržište za njega, jer niko nije želeo da ga poseduje.79 Slični problemi
iskrsavaju kad god neki pisac, ili program, pokuša da osmisli veličan-
stveni mit. Sudeći po univerzumu koji je stvorio Lari Niven, a s ko-
jim sam se upoznao kao tinejdžer, čovečanstvo u ovoj deceniji (od
2010) ujedinjeno je u jednu državu, kojom vladaju Ujedinjene naci-
je, osniva svoju prvu koloniju na Mesecu, a istovremeno se bori sa
posledicama medicinskog napretka koji je stvorio klasu besmrtnih
bogataša. Nasuprot tome, u priči Zvezdanih staza, koja je nastala u
isto vreme, Ijudi se oporavljaju od borbe za svrgavanje genetički mo-
difikovanih nadljudi koje se događalo u eugenetskom ratu devede-
setih godina, i koji se okončao kada smo ih u kapsulama lansirali u
svemir. Tvorci Zvezdanih staza bili su primorani da se devedesetih
godina poigravaju sa izmenjenim vremenskim tokovima i stvamo-
stima, da bi ovu pretpostavku održali.
Kada su tvorci drugog dela Povratka u budućnost 1989. godine
obične tinejdžere snabdeli letećim automobilima i antigravitacionim
letećim skejtbordovima u 2015. godini, nije bilo sasvim jasno da li je
u pitanju ozbiljno predviđanje, odavanje počasti starim tradicijama
imaginamih budućnosti, ili pomalo gorka šala. U svakom slučaju, to
je bio jedan od poslednjih primera te vrste. Potonje naučnofantastič-
ne budućnosti mahom su bile distopije, koje su se kretale od sumor-
nog tehno-fašizma do neke vrste preistorijskog varvarstva, kao u
Atlasu neba'* ili su njihovi autori bili namemo ambivalentni i neod-
ređeni u pogledu datuma dešavanja, što čini da ,,budućnost“ postane
zona čiste fantazije, nimalo dmgačija od Srednje zemlje,** ili Sime-
rije.*** Čak su, kao u slučaju Ratova zvezda, budućnost smestili u
prošlost, „nekada davno, u dalekoj galaksiji“ . Ta budućnost često
* Knjiga Dejvida Mičela iz 2004. godine, po kojoj je 2012. snimljen istoime-

ni film. - Prim. prev.
** M esto gde je smeštena većina Tolkinovih priča. - Prim. prev.
*** Rodno mesto Konana Varvarina u delima Roberta Hauarda (Robert Ho-
ward). - Prim. prev.
uopšte nije budućnost, već više altemativna dimenzija, nekakva van-

vremenost (dream time), ili tehnološko Drugde (Elsewhere), koji pri-
padaju budućnosti koliko i patuljci i ubice zmajeva prošlosti; to je
samo još jedno platno za projekciju moralnih drama i mitskih fanta-
zija. Danas je naučna fantastika postala samo skup kostima u koje se
može obući vestem, ratni film, horor, špijunski triler, ili obična bajka.
Ne čini mi se, ipak, da je naša kultura sasvim ignorisala pitanje

ovog tehnološkog razočaranja. Nerado se njime bavimo zbog nela-
godnosti koju u nama izaziva. Kao i u slučaju dmgih kultumih trau-
ma, ,,bol“ je premešten: o njemu možemo da govorimo samo kada
mislimo da govorimo o nečemu dmgom.
Ako pogledamo unazad, čini mi se da je celokupan kultumi sen-
zibilitet sa kraja veka, takozvani postmodemizam, najbolje shvatiti
kao prolongirano razmišljanje o tehnološkim promenama koje nika-
da nisu nastupile. To mi je prvi put palo na pamet kada sam gledao
jedan od poslednjih filmova Ratova zvezda. Film je bio užasan, ali
sam bio impresioniran specijalnim efektima. Setio sam se svih onih
neuverljivih efekata korišćenih u naučnofantastičnim filmovima iz
pedesetih godina (limeni svemirski brodovi koje vuku žicom) i pomi-
slio sam kako bi tadašnja publika bila impresionirana da je znala na-
še današnje mogućnosti. No, odmah sam shvatio: „Zapravo, ne! Ne
bi ni najmanje bili impresionirani. Oni su mislili da će tako nešto da-
nas biti stvarnost, a ne da ćemo samo smišljati sofisticirane načine da
to simuliramo.“
Ključna je reč - simulirati. Tehnološki napredak čiji smo svedo-
ci od sedamdesetih uglavnom se dešavao u informacionim tehnologi-
jama, odnosno, u tehnologijama simulacije. U pitanju su tehnologije
,,hiperrealnog“, kako su to nazivali Žan Bodrijar (Jean Baudrillard) i
Umberto Eko (Umberto Eco), koje čine da imitacije izgledaju stvar-
nije od originala. Celokupni postmodemi senzibilitet, utisak da smo
upali u jedinstveno istorijsko razdoblje u kome smo svesni da ništa
nije novo; da su veliki istorijski narativi o napretku i oslobođenju be-
smisleni; da je danas sve simulacija, ironijsko ponavljanje, fragmen-
tacija i recikliranje. Sve to je razumljivo u tehnološkom okruženju u
kojem su jedina velika otkriće ona koja olakšavaju stvaranje, prenos
100 Dejvid Grejber
i rearanžiranje virtuelnih projekcija stvari koje ili već postoje ili ni-
kad neće postojati - što nam je danas jasno. Kada bismo zaista odla-
zili na odmor u geodetske kupole na Marsu, ili sa sobom nosili džep-
nu napravu za nukleamu fuziju, ili uređaje za telekinezu, niko tako da
bi govorio. ,,Postmodemi“ trenutak bio je način da se gorko razoča-
ranje maskira u nešto epohalno, uzbudljivo i novo.
Interesantno je da je u prvim određenjima postmodemizma, ko-
je dobrim delom potiču iz marksizma, mnogo od ovog tehnološkog
podteksta zapravo bilo poprilično izričito. Fredrik Džejmson (Fre-
dric Jameson) u svom delu Postmodernizam: kulturna logika kasnog
kapitalizma iz 1984. godine, kaže:
Valja se ovde setiti uzbuđenosti mašinerijom u prethodnom

momentu kapitala, najupadljivije u veselju futurizma, te Mari-
netijevog slavljenja mašinki i motomih kola. To su još uvek vi-
dljivi amblemi, skulptumi čvorovi energije koji su pokretačkim
energijama tog ranog momenta modemizacije dali opipljivost i
figuralnost. (...) [Sjpomenimo radi potpunosti i to kako su revo-
lucionami i komunistički umetnici iz tridesetih takođe nastojali
preuzeti to uzbuđenje mašinskom energijom za prometejsku re-
konstrukciju ljudskog dmštva u celini (...) Neposredno valja pri-
metiti da tehnologija našeg trenutka više ne poseduje takav
kapacitet predstavljanja: nije to ni turbina, ni Šilerovi (Sheeler)
silosi i dimnjaci, niti barokno izvođenje cevovoda i tekućih tra-
ka, pa čak ni aerodinamični profil železnice - mimo koncentri-
sani svi prenosnici brzine - već pre kompjuter, čije spoljašnje
kućište nema simboličku niti vizuelnu snagu, ili čak oplate sa-
mih raznolikih medija, kao što je to sa kućnom spravom zva-
nom televizor, koja ne artikuliše ništa, već zapravo implodira,
noseći unutar sebe svoju spljoštenu sliku.80*
Nekada je čista fizička moć tehnologija davala utisak da istori-

ja juriša napred, a danas se sve svodi na igm ekrana i slike.
* Prevod S. Ašanina i B. Dvomika, iz: Fredrik Džejmson, Postmodema u ka-

snom kapitalizmu , KIZ „Art Press“, Beograd, 1995, 56-57. - Prim. prev.
Džejmson je izraz ,,postmodemizam“ predložio prvenstveno da

bi naslovio kultumu logiku koja odgovara novoj fazi kapitalizma, a
kojuje Emest Mendel (Emest Mandel) još 1972. godine nazvao ,,tre-
ćom tehnološkom revolucijom“. Mendel je tvrdio da čovečanstvo
stoji na mbu transformacije koja je duboka koliko i agrama i indu-
strijska revolucija; u kojoj će kompjuteri, roboti, novi izvori energi-
je i nove informacione tehnologije stvamo zameniti staromodni indu-
strijski rad - što je ubrzo nazvano „krajem rada“ . Tako bismo svi
postali dizajneri i kompjuterski tehničari koji smišljaju sulude ideje,
što se ostvamju u kibemetskim fabrikama.81 Argumenti o „kraju ra-
da“ postali su još populamiji krajem sedamdesetih i početkom osam-
desetih godina, kada su radikalni mislioci promišljali šta će se dogo-
diti sa tradicionalnom borbom radničke klase kad radničke klase vi-
še ne bude. (Odgovor je da će postati „politika identiteta“.*)
Džejmson je sebe smatrao istraživačem oblika svesti i istorij-
skih senzibiliteta koji treba da se razviju iz nadolazećeg novog doba.
Kao što znamo, ovi tehnološki pronalasci nisu se stvamo realizovali.
Dogodilo se, umesto toga, da je sa širenjem informacionih tehnolo-
gija i novih načina organizacije transporta (na primer, kontejnerskog
transporta) omogućeno da ti isti industrijski poslovi budu prebačeni
u istočnu Aziju, Latinsku Ameriku i dmge zemlje, gde je dostupnost
jefltine radne snage dozvolila proizvođačima da koriste manje tehno-
loški sofisticirane proizvodne linije nego što bi morali u svojoj zemlji.
No, iz perspektive žitelja Evrope i Seveme Amerike, pa i Japana, re-
zultati su bili, u površnom smislu, baš kao i predviđeni. Starih teških
industrija bilo je sve manje; poslovi su bili podeljeni između nižeg
sloja službenika i višeg sloja koji se igraju na kompjuterima u svojim
„gluvim sobama“ . Ali, ispod svega toga, postojalo je nespokojstvo
da je celokupna postradna civilizacija u suštini prevara. Naše brižlji-
vo dizajnirane ,,haj-tek“ patike nisu proizveli inteligentni kiborzi ili
samoreplicirajuće molekulama nanotehnologija; pravile su ih, na ši-
vaćim mašinama nalik starim ,,singericama“, ćerke meksičkih i indo-
nežanskih poljoprivrednika, koje su, zbog trgovinskih sporazuma ko-
* Politika identiteta svoje delanje usmerava s obzirom na identitet određene

grupe ljudi (rodni, rasni, seksualni i drugi). - Prim. prev.
102 Dejvid Grejber
je su sklapali WTO i NAFTA (North American Free Trade Agree-

ment - Sevemoamerički sporazum o slobodnoj trgovini), bile ote-
rane sa zemlje svojih predaka. Rekao bih da je upravo svest o ovoj
krivici ono što je u zaleđini postmodemog senzibiliteta, njegovog sla-
vljenje beskrajnog poigravanja površina i slika, i njegovog insistira-
nja na tome da su se, na kraju, svi oni modemistički narativi koji su
imali da ovim slikama daju dubinu i stvamost, pokazali kao laž.
Šta se dogodilo sa ekspanzijom tehnološkog rasta koji smo svi

očekivali? Zašto nisu napravljene baze na Mesecu, ili fabrike robo-
ta? U logičkom smislu, nameću se samo dve mogućnosti. Ili su naše
pretpostavke o brzini tehnološke promene bile nerealne, u kom slu-
čaju bi možda trebalo da se pitamo zašto su dmgi, inteligentni ljudi,
mislili da nisu; ili naša očekivanja nisu bila inherentno nerealna, u
kom slučaju je pitanje šta se to desilo što je tehnološki razvoj skre-
nulo s puta.
Kada kultumi analitičari ipak razmatraju to pitanje, što je retko,
hvataju se isključivo za prvu mogućnost. Uobičajen pristup jeste da
se izvor problema nalazi u iluziji koju je stvorila hladnoratovska sve-
mirska trka. Mnogi su se pitali: zašto su Sjedinjene Države i Sovjet-
ski Savez bili toliko opsednuti idejom putovanja u svemir pedesetih,
šezdesetih i sedamdesetih godina? Ono nikad nije bilo korisno za na-
učna istraživanja. Nije li zbog činjenice da su i Amerikanci i Rusi bi-
li, vek pre toga, dmštva pionira? Jedni su se širili na zapadu, dmgi
preko Sibira. Zar se ne radi o zajedničkoj privrženosti mitu o bezgra-
ničnoj, ekspanzivnoj budućnosti, o kolonizaciji prostranih, praznih
prostora, koje su uverile vođe ovih velesila da su zašli u novo ,,sve-
mirsko doba“, u kome se bore za kontrolu nad samom budućnošću?
I nije li ta borba, na koncu, na obe strane proizvela potpuno nereal-
ne predstave o budućnosti?82
Očevidno, ima tu istine. U igri su bili moćni mitovi. No, većina
velikih ljudskih projekata vodi poreklo od neke mitske vizije, što, po
sebi, ništa ne dokazuje o ostvarivosti projekta. U ovom tekstu bih
hteo da ispitam dmgu mogućnost. Rekao bih da postoje dobri razlo-
zi u prilog tome da bar neke od tih vizija nisu bile po sebi nerealne,
a da su bar neke od naučnofantastičnih zamisli (još ne znamo koje)
mogle da se ostvare. Najočigledniji od tih razloga je što se, u prošlo-

sti, one obično jesu ostvarivale. Uostalom, ako bi neko ko je odrastao
na prelazu u dvadeseti vek, čitajući Žila Vema, ili H. Dž. Velsa, po-
kušao da zamisli kakav će biti svet, na primer, 1960. godine, zamiš-
ljao bi svet letećih mašina, svemirskih brodova, podmomica, novih
oblika energije i bežične komunikacije... što je upravo ono što bi
dobio. Ako godine 1900. nije bilo nerealno maštati o putovanju čo-
veka na Mesec, zašto je šezdesetih godina bilo nerealno maštati o
džetpeku ili robotima koji peglaju veš? U periodu od 1750. do 1950.
godine, stalno su se pojavljivali novi izvori energije (para, nafta, elek-
trična i nukleama energija...). Zar je toliko bilo nerazumno da očeku-
jemo još neki?
Imamo razloga za pretpostavku da je već pedesetih i šezdesetih
godina tempo tehnološkog napretka počeo da usporava u odnosu na
prvu polovinu veka. Poslednja bujica pronalazaka bila je pedesetih,
kada su se jedni za dmgim pojavili mikrotalasna pećnica (1954), kon-
traceptivna pilula (1957) i laseri (1958). Od tad, međutim, većina to-
bože tehnoioških napredaka uglavnom su bili ili nova kombinacija
postojećih tehnologija (kao u svemirskoj trci), ili novi načini da se po-
stojeće tehnologije daju na upotrebu potrošačima (čuveni primer je
televizija, koja je izmišljena 1926. godine, ali je njena masovna pro-
izvodnja započela krajem četrdesetih i početkom pedesetih godina, u
svesnom nastojanju da se kreira nova potrošačka potreba kako ame-
rička ekonomija ne bi ponovo skliznula u depresiju). Pa ipak, sve-
mirska trka nas je uveravala da se radi o dobu izvanrednih postig-
nuća, a preovlađujuće osećanje u narodu tokom šezdesetih bilo je
da je tempo tehnološke promene zastrašujuće i nekontrolisano brz.
Bestseler Alvina Toflera (Alvin Toffler), koji predstavlja prekretnicu,
Sok budućnosti, može se smatrati vrhuncem ovakvog razmišljanja.
Tako viđeno, to je fascinantna knjiga koja štošta pokazuje.83
Tofler je tvrdio da bezmalo svi dmštveni problemi iz šezdesetih
godina svoj izvor imaju u sve bržoj tehnološkoj promeni. Kako on
shvata, iskrsavanje velikog broja novih naučnih dostignuća, koji su
iz temelja menjali svakodnevnu egzistenciju, ostavilo je Amerikan-
ce zbunjene i bez jasne predstave šta je normalan život. Ovo je bilo
najočiglednije na planu porodice, gde je, kako je tvrdio, ne samo pi-
104 Dejvid Grejber
lula već i sama ideja vantelesne oplodnje, beba iz epruvete i donaci-

je spermatozoida i jajne ćelije, bila na putu da ideju materinstva uči-
ne prevaziđenom. Tofler je smatrao da se nešto slično dešava na
svakom polju društvenog života i da više ništa nije sveto, a da ljudi
nisu psihički spremni za tako brze promene. Osmislio je kovanicu za
taj fenomen: „ubrzavajući prodor“ (accelerative thrust). Ovo ubrza-
nje tempa tehnološkog napretka, on veli, počelo je s industrijskom
revolucijom i od oko 1850. godine njeni efekti su se jasno pokazali.
Ne samo da se sve oko nas menjalo nego se menjalo eksponencijal-
nom brzinom: sve ljudsko znanje, veličina stanovništva, industrijski
rast, utrošak energije. Tofler je insistirao na tome da je jedino reše-
nje stvaranje nekakve demokratske kontrole nad tim procesom: insti-
tucija koje bi mogle da procene tehnologije u povoju i njihove mo-
guće posledice, da zabrane one tehnologije koje bi mogle isuviše da
poremete društvo, i da usmere razvoj ka čuvanju društvene har-
monije.
Premda su mnogi od istorijskih trendova koje Tofler opisuje tač-
ni, fascinantno je što se sama knjiga pojavila baš u trenutku kada je
većini došao kraj. Naprimer, upravo je oko 1970. godine broj obja-
vljenih naučnih radova u svetu krenuo da se stabilizuje - ta brojka se
prethodno duplirala na svakih petnaest godina, od 1685. godine. Isto
važi u slučaju broja knjiga i patenata. U drugim oblastima rast se ni-
je samo usporio, već je i potpuno stao. Toflerov izbor reči „ubrzava-
jući“ ispostavio se kao vrlo nesrećan. Većim delom ljudske istorije,
najveća brzina kojom su ljudi mogli da putuju ostala je negde oko
četrdeset kilometara na sat. Do 1900. godine najveća brzina porasla
je do, recimo, 160 kilometara na sat, a u narednih sedamdeset godi-
na je izgledalo kao da zaista eksponencijalno raste. U vreme kada je
Tofler pisao, 1970. godina, rekord za najveću brzinu kojom je pu-
tovao čovek iznosio je oko 39.897 kilometara na sat, koji je postigla
posada Apola 10 pri ulasku u Zemljinu atmosferu 1969. godine, sa-
mo godinu dana ranije. S obzirom na takav eksponencijalni rast,
mora da je delovalo razumno pretpostaviti da će za svega nekoliko
decenija čovecanstvo istraživati druge solame sisteme. Pa ipak, ni-
kakvo dalje uvećanje brzine nije se dogodilo od 1970. godine. Re-
kord za najveću brzinu kojom je putovao čovek ostao je sa posadom
Apola 10. Doduše, maksimalna brzina komercijalnih avionskih leto-

va doživela je vrhunac naredne godine, oko 2.124 kilometra na sat,
kad je konkord 1971. započeo s letovima. No, brzina aviona ne samo
što se nije povećala od tada, nego se čak i smanjila, otkako je konkord
povučen iz saobraćaja 2003. godine.84
To što je Tofler gotovo u svemu pogrešio nimalo nije štetilo nje-

govoj karijeri. Harizmatični proroci retko ispaštaju ako se njihova
proročanstva ne ostvare. Tofler je samo nastavio da doteruje svoju
analizu i da svake decenije izbacuje nova, senzacionalna saopštenja,
za šta bi uvek dobio priznanje publike i aplauz. Godine 1980. napi-
sao je knjigu Treći talas,s6 preuzevši argument direktno iz „treće teh-
nološke revolucije“ Emesta Mendela - samo što je Mendel tvrdio da
će ove promene na kraju dovesti do kraha kapitalizma, a Tofler je
tvrdio da će kapitalizam ostati zauvek. Do 1990. godine, postao je
lični intelektualni gum republikanskog kongresmena Njuta Gingriča
(Newt Gingrich), koji je tvrdio daje njegov „Ugovor sa Amerikom“
iz 1994. godine delimično nadahnut shvatanjem da Sjedinjene Drža-
ve moraju da se pomere od zastarelog, materijalističkog, industrij-
skog mentaliteta ka novoj civilizaciji „trećeg talasa“, ka slobodnom
tržištu i dobu informacija.
Ovde postoje razni paradoksi. Verovatno je jedan od stvamih
postignuća Šoka budućnosti to što je inspirisao vladu da 1972. stvo-
ri Kancelariju za procenu tehnologije (OTA - Office of Technology
Assessment), koja je manje ili više bila u skladu s Toflerovim pozi-
vom za nekakav demokratski nadzor nad potencijalno mšilačkim teh-
nologijama. Jedan od prvih Gingričovih poteza po osvajanju većine
u Kongresu bilo je da ukine finansiranje OTA 1995. godine, jer je bi-
106 Dejvid Grejber
la primer beskorisnih troškova vlade. S druge strane, to nimalo nije

pokolebalo Toflera. On je tada uveliko odustao od pokušaja da utiče
na politiku putem javnog mnjenja, čak nije želeo ni da utiče na poli-
tičke debate; umesto toga, uglavnom je zarađivao za život držeći se-
minare direktorima ili članovima korporativnih tink-tenk organizaci-
ja*. Shodno tome, za njegove uvide se sada plaćalo.
Gingrič sebe naziva „konzervativnim futurologom“. To možda
deluje kao oksimoron; no, kad se osvmemo na Toflerov rad, vidimo
da je politika guma sasvim usklađena s politikom njegovog učenika,
i čudno bi bilo da ga neko smatra za nešto drugo. Argument iz Šoka
budućnosti sušta je defmicija konzervativizma: progres je uvek bio
problem koji zahteva rešenje. Istina, njegovo rešenje je tobože bilo da
stvori oblike demokratske kontrole, ali bilo je jasno da ,,demokratska“
zapravo znači ,,birokratska“ kontrola, stvaranje panela eksperata koji
će odlučivati koji su izumi dozvoljeni, a koji nisu. U tom smislu, mo-
žda je Toflera najbolje shvatiti kao modemu, intelektualno razvod-
njenu verziju dmštvenog teoretičara s početka dvadesetog veka -
Ogista Konta (Auguste Comte). Kont je, isto tako, mislio da stoji na
pragu novog doba (u njegovom slučaju, industrijskog) koje pokreće
neumitan tehnološki razvoj, a da su dmštvene kataklizme njegovog
vremena posledica toga što dmštveni sistem nije uspeo da se prilago-
di. Stari, feudalni poredak, razvio je ne samo katoličku teologiju,
shvatanje čovekovog mesta u kosmosu koje je bilo u savršenom skla-
du sa dmštvenim sistemom tog vremena, nego i institucionalnu stmk-
tum, crkvu, koja je prenosila i nametala ideje na takav način da su svi
imali osećaj smisla i pripadnosti. Savremeno industrijsko doba raz-
vilo je svoj sistem ideja, nauku, ali naučnici nisu uspeli da stvore niš-
ta poput katoličke crkve. Kont je zaključio da je potrebna nova nau-
ka - nazvao ju je ,,sociologija“ - a da je uloga sociologa da budu
sveštenici u novoj religiji dmštva, koja će nadahnuti mase da vole
red, zajednicu, radnu disciplinu i patrijarhalne porodične vrednosti.
* Eng. think-tank, kovanica sastavljena od engleskih reči „misliti" i „rezer-

voar“, Radi se o nezavisnim istraživačkim centrima koji analiziraju i daju preporu-
ke u vezi sa raznim praktičnim političkim pitanjima. U našem jeziku odomaćio se
izraz trust mozgova. - Prim. prev.
Tofler nije bio toliko ambiciozan - nije trebalo da njegovi futurolo-

zi zbilja igraju ulogu sveštenika. No, delio je s Kontom osećaj da teh-
nologija vodi čoveka na rub velikog istorijskog preokreta, istovetan
strahu od društvenog sloma i opsesivnu potrebu da se sačuva svete
ulogu materinstva (Kont je hteo da na zastavi njegovog religijskog
pokreta stoji slika trudnice.)
Gringič je imao još jednog gurua koji je bio otvoreno religio-
zan: Džordž Gilder (George Gilder), libertarijanski teolog i autor bil-
tena pod nazivom „Gilderov izveštaj o tehnologiji“ (“Gilder Techno-
logy Report“). Gilder je takođe bio zaokupljen odnosom tehnologije
i društvene promene, ali na drugačiji način, jer je bio daleko optimi-
stičniji. Pošto je prihvatao još radikalniju verziju Mendelovog argu-
inenta „trećeg talasa“, tvrdio je da smo od razvoja kompjutera se-
damdesetih godina sveđoci istinskog „zbacivanja materije“. Staro
materijalističko, industrijsko društvo, u kome je vrednost poticala od
fizičkog rada, posustaje pred informacijskim dobom, u kom vrednost
potiče direktno od umova preduzetnika, kao što je i svet prvobitno po-
tekao ex nihilo iz božjeg uma, i kao što se novac, u pravoj ekonomiji
ponude, pojavio ex nihilo iz Saveznih rezervi i prešao u ruke kreativ-
nih kapitalista koji stvaraju vrednosti. Politike ekonomske ponude,
zaključuje Gilder, jamčile bi da će se investicije kloniti starih, držav-
nih beskorisnih projekata, poput svemirskog programa, a usmeriti ka
produktivnijim informacionim i medicinskim tehnologijama.
Gilder, koji je na početku svoje karijere objavio da namerava da
postane „prvi američki antifeminista“, takođe je tvrdio da je takav
spasonosni razvoj moguće održati samo strogim nametanjem tradi-
cionalnih porodičnih vrednosti. Nije predložio novu religiju društva.
Nije mu to izgledalo potrebno, pošto je to isto mogao da uradi hriš-
ćanski evangelistički pokret koji je već pravio neobično savezništvo
sa libertarijanskom desnicom.87
Možda ne bi trebalo previše se baviti ovakvim ekscentricima,

ma koliki bio njihov uticaj. Pre svega, pojavili su se dosta kasno. Ako
se već, svesno ili nesvesno, pomeralo od ulaganja u istraživanja ko-
ja bi dovela do boljih raketa i robota, ili laserskih štampača i kompju-
terizovane tomografije, s tim je počelo mnogo pre pojave Toflerovog
108 Dejvid Grejber
Šoka budućnosti (1971), a naročito Gilderovog Bogatstva i siromas-

tva (1981 ).88 Ono što njihov uspeh pokazuje jeste da su pitanja koji-
ma su se oni bavili - a koja su se ticala brige da će postojeći modeli
tehnološkog razvoja dovesti do društvene pobune, kao i neophodno-
sti da se tehnološki razvoj usmerava tako da ne dovodi u pitanje po-
stojeće strukture vlasti - naišla na recepciju u najvišim vrhovima
moći. Imamo razloga da verujemo da su državnici i predvodnici indu-
strije doista razmišljali o takvim pitanjima, i to već neko vreme.89
Prema tome, šta se dogodilo? Dalje u ovom tekstu, koji je pode-
ljen na tri dela, razmotriću razne faktore za koje verujem da su dopri-
neli da se tehnološka budućnost koju smo svi iščekivali nikada ne
dogodi. Razlozi se dele na dve široke grupe. Jedna je u širem smislu
politička i tiče se svesnih promena u raspodeli novčanih sredstava za
istraživanja; druga je birokratska i bavi se promenom u sistemu admi-
nistracije naučnih i tehnoloških istraživanja.
Teza
Izgleda da je došlo do korenitih promena koje su počele
sedamdesetih godina, od investiranja u tehnologije, povezanih
s mogućnošću alternativnih budućnosti, do investicionih
tehnologija koje su pospešivale radnu disciplinu
i društvenu kontrolu.
„Buržoazija ne može da postoji a da neprekidno ne revolu-

cioniše oruđe za proizvodnju, dakle odnose proizvodnje, pa, da-
kle, i celokupne društvene odnose (...) Ona rastvara sve čvrste,
zarđale odnose sa svima starinskim predstavama i shvatanjima
koji ih prate; svi novi odnosi zastarevaju pre no što mogu da
očvrsnu. Sve što je čvrsto i ustaljeno pretvara se u dim, sve Što
je sveto skmavi se, i Ijudi najzad bivaju prisiljeni da na svoj ži-
votni položaj, na svoje međusobne odnose gledaju trezvenim
očima.“*
Marks i Engels, Manifest kominističkepartije (1847)
* Prevod M oše Pijade preuzet iz: Manifest komunističkepartije, Slovo Ljub-

ve, Beograd, 1982, 10. - Prim. prev.
„Rekao sam i da je zabava veoma važna, da je zabava di-

rektno pobijanje one etike i morala koje su propagirali u zemlji
kako bi ljudi nastavili da učestvuju u borbi za prestiž koja nije
imala nikakvog smisla, jer će za svega nekoliko godina ionako
mašine da rade sav posao. Postojao je čitav sistem vrednosti koji
je učio ljude da odlažu zadovoljstva, da sav novac stave u ban-
ku, da uzmu životno osiguranje i još gomili toga što za našu ge-
neraciju nije imalo nikakvog smisla.“
Ebi Hofman, sa suđenja „čikaškoj sedmorki“* (1970)
Sistem poznat kao „industrijski kapitalizam“ od svog početka u

osamnaestom veku održavao je izrazito brz naučni napredak i tehno-
lošku inovativnost, koji nemaju paralele u prethodnoj ljudskoj isto-
riji. Njegovi pobomici su to uvek isticali kao najbolje opravdanje za
eksploataciju, bedu i uništenje zajednica do kojih je doveo ovaj si-
stem. Čak su i njegovi najpoznatiji kritičari, Karl Marks i Fridrih
Engels, bili spremni da pohvale kapitalizam, ako ni zbog čega dru-
gog, onda zbog ogromnog razvoja „proizvodnih snaga“. Marks i
Engels su, osim toga, verovali da će sama tendencija, odnosno, sama
potreba kapitalizma da neprestano revolucioniše omđe za industrij-
sku proizvodnju, na kraju dovesti do njene propasti.
Da li je moguće da su bili u pravu? Takođe, da li je moguće da
su šezdesetih godina kapitalisti, kao klasa, ovo počeli da uviđaju?
Marksov specifičan argument bio je da se vrednost, a onda i pro-
fit, zbog izvesnih tehničkih razloga, mogu izvući samo iz ljudskog
rada. Konkurencija prisiljava vlasnike fabrika da mehanizuju proiz-
vodnju kako bi umanjili troškove rada; međutim, iako to kratkoroč-
no pomaže određenoj firmi, celokupna posledica takve mehanizacije
je umanjenje sveukupne stope profita svih firmi. Već skoro dva veka
ekonomisti raspravljaju da li je to zbilja tačno. No, ako jeste tačno,
onda odluka industrijalaca, koja bi u suprotnom bila misteriozna, ima
savršeno smisla: da sredstva za istraživanja ne usmere na stvaranje fa-
* Eng. Chicago Seven. Američka vlada je optužila sedmoricu ljudi, među ko-
jima je bio i Ebi Hofman, za izazvanje nereda na događaju Demokratske nacional-
ne konvencije 1968. godine, u sklopu šireg otpora državnom poretku i rata u Vijet-
namu. —Prim. prev.
110 Dejvid Grejber
brike robota, koju su šezdesetih svi iščekivali, nego da svoje fabrike,

umesto toga, presele u Kinu ili u zemlje globalnog juga, u niskoteh-
nološka postrojenja gde je potrebno napomo raditi (i koja imaju ne-
razvijenu tehnologiju).90
Već sam pomenuo da postoje razlozi za verovanje da je tempo
tehnološke inovacije u procesima proizvodnje, ođnosno fabrikama,
počeo značajno da usporava već tokom pedesetih i šezdesetih godi-
na. Naravno, to nije tako izgledalo u to vreme. Naime, delovalo je
suprotno, uglavnom zbog nuspojava supamištva Sjedinjenih Država
i Sovjetskog Saveza. Ovo je istinito u dva smisla. Prvo, postojala je
svesna politika: za vreme Hladnog rata postojali su užurbani napori
američkih industrijskih planera91 da osmisle kako da se postojeće teh-
nologije stave u potrošačku upotrebu, kako bi stvorili optimističan
utisak procvata i sigumog progresa koji bi, kako se nadalo, smanjio
privlačnost radikalne politike radničke klase. Čuvena „kuhinjska de-
bata“ iz 1959. godine između Ričarda Niksona (Richard Nixon) i Ni-
kite Hruščova (HnKUTa CepreeBHH XpymeB) takvu je politiku uči-
nila izričitom: „možda nas je vaša komunistička „radnička država“
pretekla u svemirskoj trci“ tvrdio je Nikson, ,,ali je kapitalizam taj
koji stvara tehnologiju, poput mašine za veš, koja zaista unapređuje
živote namučenih masa naroda“. Drugo, postojala je svemirska trka.
U oba slučaja, inicijativa je zapravo poticala od Sovjetskog Saveza.
Amerikancima je teško da se svega toga sete, pošto se s okončanjem
Hladnog rata populama slika o SSSR-u strašno brzo promenila: od
zastrašujućeg protivnika do beznadežnog slučaja, primer dmštva ko-
je „prosto ne funkcioniše“. Pedesetih godina, većina američkih pla-
nera je radila, sumnjajući da sovjetski sistem funkcioniše daleko bo-
lje nego njihov. Mogli su da se sete da je tridesetih godina, dok je u
Sjedinjenim Državama vladala depresija, Sovjetski Savez doživlja-
vao godišnji ekonomski rast, skoro bez presedana, od 10 do 12 pro-
cenata - uspeh za kojim je sledila proizvodnja tenkova čije su armi-
je pobedile Hitlera, kao i, naravno, lansiranje Sputnika 1957. godine,
iza koga je došao i prvi svemirski brod sa ljudskom posadom, Vo-
stok, 1961. godine. Kada je Hmščov uveravao Niksona da će sovjet-
ski životni standard u roku od sedam godina prevazići američki, mno-
gi Amerikanci su strahovali da je možda u pravu.
Često se kaže da je sletanje Apola na Mesec najveći istorijski

uspeh sovjetskog komunizma; jer, zasigumo, Sjedinjene Države ni-
kad ne bi pomišljale na takav podvig da nije bilo kosmičkih ambici-
ja sovjetskog Politbiroa. Takvo razmišljanje je malo začuđujuće.
„Kosmičke ambicije?“ Naviknuti smo na ideju da je Politbiro grupa
nemaštovitih, jednoličnih birokrata, ali, iako su u rukovodstvu So-
vjetskog Saveza svakako bile birokrate, oni su ipak, od samog po-
četka, smelo snevali zapanjujuće snove. (San o svetskoj revoluciji bio
je samo prvi.) Naravno, većina njihovih grandioznih projekata, kao
što je promena rečnog toka moćnih reka, ispostavili su se kao ekološ-
ka, ili socijalna katastrofa; ili nisu ostvareni, poput Staljinovog pro-
jekta stospratne Palate Sovjeta, na čijem je vrhu trebalo da stoji dva-
desetospratna Lenjinova statua. A nakon početnih uspeha sovjetskog
svemirskog programa, većina projekata je ostala na papim. No, so-
vjetske vođe nikad nisu prestale da smišljaju nove. Čak i osamdese-
tih godina, kada su Sjedinjene Države radile na svom poslednjem,
neuspelom, grandioznom poduhvatu, Ratovi zvezda*, Sovjeti su još
uvek planirali i smišljali kako da pomoću kreativne upotrebe tehno-
logije promene svet. Malo ko se izvan Rusije danas seća tih projeka-
ta, ali njima su bili posvećeni beskrajni resursi. Vredi istaći da, za
razliku od projekta Ratovi zvezda, što je bio čist vojni projekat osmiš-
ljen da potopi Sovjetski Savez, većina sovjetskih projekata bila je
miroljubiva. Na primer, pokušaj rešenja problema svetske gladi pri-
kupljanjem bakterije spiruline iz jezera i okeana, ili zadivljujući plan
za rešenje svetskog problema energije, a koji podrazumeva puštanje
stotine gigantskih platformi za solamu energiju u orbitu i usmerava-
nja dobijenog elektriciteta nazad na Zemlju.92
Čak se i zlatno doba naučne fantastike - čiji je zenit bio pede-
setih i šezdesetih godina, i koja je prva razvila standardni repertoar
budućih invencija, poput polja sile, privlačnih snopova, ,,vorp“ pogo-
na, a za koje zna svako osmogodišnje dete (kao što sigumo zna da su
beli luk, krst, kolac i sunčeva svetlost najbolji za ubijanje vampira)
* Eng. Star Wars, odnosno Strateška odbrambena inicijativa (Strategic Defen-

ce Initiative) Sjedinjenih Država, koju je 1983. pokrenuo američki predsednik Ro-
nald Regan. Namera ove inicijative jeste izgradnja sistema koji bi mogao uništiti ne-
prijateljske balističke rakete. -P rim . prev.
112 Dejvid Grejber
- pojavilo u isto vreme u Sjedinjenim Državama i SSSR-u.93 Ili da

uzmemo u obzir Zvezdane staze, što je srž američke mitologije. Ni-
je li Ujedinjena federacija planeta, s njenim plemenitim idealizmom,
strogom vojnom disciplinom i očiglednim nepostojanjem klasnih raz-
lika i bilo kakvog dokaza višepartijske demokratije, zapravo samo
amerikanizovana vizija ljubaznijeg i nežnijeg Sovjetskog Saveza,
jednog koji bi zaista ,,funkcionisao“?94
U vezi sa Zvezdanim stazama, ono što nalazim da je naročito
zanimljivo jeste da nema nikakvog dokaza o postojanju demokrati-
je, ali da gotovo niko ne primećuje njeno odsustvo. Univerzum Zve-
zdanih staza beskrajno se razvijao: nastale su razne serije, filmovi,
knjige i stripovi, čak i enciklopedije, a da ne pominjem razne vidove
,,fan-fikcije“ koja se decenijama gradila; prema tome, pitanje poli-
tičkog uređenja Federacije moralo je da se postavi. A kada se posta-
vilo, nije se moglo reći da Federacija nije demokratija. Tako da se je-
danput, ili dvaput, naknadno pominje da Federacija ima izabranog
predsednika i zakonodavca. No, to je besmisleno. Znaci demokrat-
skog života potpuno su odsutni u seriji; nijedan od likova ne pomi-
nje izbore, čak ni uzgred, kao ni političke stranke, spome probleme,
istraživanja javnog mnenja, parole, referendume, proteste, ili kam-
panje. Da li ,,demokratija“ u Federaciji uopšte funkcioniše po partij-
skom sistemu? Ako funkcioniše, koje su to partije? Koje stavove ili
ciljnu gmpu svaka od njih zastupa? U 726 epizoda nismo dobili ni
najmanju naznaku odgovora na ova pitanja.95
Prigovor bi mogao da glasi da su njeni junaci deo Zvezdane flo-
te, odnosno, pripadnici vojske. To je tačno; no u pravim demokrat-
skim dmštvima, čak i u ustavnim republikama poput Sjedinjenih
Država, vojnici i momari se uredno politički izjašnjavaju o raznim pi-
tanjima. Nikad se nije đesilo da u Zvezdanoj floti neko izgovori: ,,Ni-
je trebalo da glasam za one idiote što podržavaju politiku proširenje,
vidi kakav su problem napravili ovima u Sektom 5“, ili: ,,U mojim
studentskim danima bio sam aktivan u kampanji za zabranu terafor-
macije* planeta Ce klase, ali više nisam siguran da smo bili u pravu.“
* Modifikacija nepovoljnih uslova za život na nekoj planeti, kako bi nju mo-

gli da nastanjuju ljudi. - Prim. prev.
Kada se ipak pojave politički problemi, što se često dešava, njima se

uvek bave birokrate, diplomate i zvaničnici. Junaci Zvezdanih staza
stalno se žale na birokrate - nikada na političare. To je zato što se po-
litičkim pitanjima bave samo posredstvom administracije.96
No, upravo se to moglo očekivati od svakog oblika državnog
socijalizma. Zaboravljamo da se i takvi režimi uvek predstavljaju kao
demokratije. Na papiru se SSSR pod Staljinom mogao pohvaliti da
ima ustav za primer, sa daleko demokratičnijom kontrolom od svih
evropskih parlamentamih sistema tog vremena. Bez obzira na to što,
kao i u slučaju Federacija, to nije imalo veze s tim kako je zbilja ži-
vot funkcionisao.
Prema tome, Federacija je lenjinizam doveden do njegovog pot-
punog i krajnjeg kosmičkog uspeha: društvo u kome nema potrebe za
tajnom policijom, kampovima za prevaspitavanje* i montiranim sud-
skim procesima, zato što srećan spoj materijalnog izobilja i ideološ-
ke usaglašenosti stvara samoodrživ sistem.
lako niko ne poznaje, ili ih nije briga za politički sastav Federa-
cije, njegov ekonomski sistem pak od osamdesetih pa nadalje bio je
predmet beskrajnog interesovanja i rasprava. Junaci Zvezdanih staza
žive pod režimom eksplicitnog komunizma. Ukinute su društvene
klase; kao i podele koje se osnivaju na rasi, rodu, ili etničkom pore-
klu.97 Samo postojanje novca u nekim pređašnjim vremenima smatra-
lo se čudnovatim i pomalo zabavnim istorijskim kuriozitetom. Rop-
ski rad bioje stvar prošlosti. Podovi se sami čiste. Hrana, odeća, alati
i oružje mogu da se stvore po želji, uz minimalan utrošak energije, a
čak se ni energija nešto ne racionalizuje. Sve to je nekima bilo nepod-
nošljivo i bilo bi zanimljivo napisati političku istoriju debata o budu-
ćim ekonomijama koje su inspirisale Zvezdane staze krajem osam-
desetih i početkom devedesetih godina. Sećam se da sam gledao
režisera Majkla Mura (Michael Moore) kako debatuje sa urednicima
Nejšna (The Nation) i ističe da Zvezdane staze pokazuju da je obič-
na američka radnička klasa daleko podložnija otvorenoj antikapitali-
* Eng. reeducation camps, radni logori koji su pokrenuti u Vijetnamu (ali su

postojali i drugde) po završetku Vijetnamskog rata, koji su imali i izvesnu peda-
gošku namenu, odnosno da indoktriniraju zatvorenike. - Prim. prev.
114 Dejvid Grejber
stičkoj politici od čelnika ,,mejnstim“, ,,progresivne“ levice. Otprili-

ke tada su i konzervativci i libertarijanci počeli to da primećuju na
Intemetu, i da preplavljuju razne fomme osudama serije kao levičar-
ske propagande.98No, odjednom saznajemo da novac nije sasvim ne-
stao - postojao je latinum. Oni što su njime trgovali bili su, doduše,
omražena rasa, i izgledali su kao da su oblikovani po stereotipima iz
srednjovekovnih hrišćanskih priča o Jevrejima, samo što su imali pre-
velike uši umesto prevelikih noseva. (Zanimljivo je da se zovu Feren-
gi, što je arapski i hinduistički naziv za „omraženog belca“).99 S dm-
ge strane, pretpostavka da Feđeracija propagira komunizam bila je
oslabljena uvođenjem Borga, neprijateljske civilizacije koja je do te
mere bila komunistička da je sasvim obrisala individualnost, uvlače-
ći i asimilujući svaki svesni oblik života u jedinstven, užasavajući
um, nalik košnici.
Nakon sletanja na Mesec 1968. godine, američki planeri nisu

više ozbiljno shvatali svoju konkurenciju. Sovjeti su izgubili sve-
mirsku trku, a kao posledica toga, pravac američkih istraživanja i
razvoja mogao je da se pomeri od svega što bi dovelo da baza na
Marsu i fabrika robota, a kamoli do tehnološke osnove za komunistič-
ku utopiju.
Uobičajeno objašnjenje je, naravno, glasilo da je promena prio-
riteta prirodna posledica trijumfa tržišta. Apolo program je bio glav-
ni projekat Velike vlade. Bio je sovjetski inspirisan, u smislu da je
zahtevao veliki nacionalni tmd, koordinisan jednako velikom držav-
nom birokratijom. Kako priča glasi, čim je sovjetska pretnja presta-
la, kapitalizam je mogao slobodno da promeni pravac tehnološkog
razvoja i da ga uskladi s njenim normalnim, decentralizovanim impe-
rativima slobodnog tržišta, kao što su privatno finansirana istraživa-
nja zarad tržišnih proizvoda poput tač-ped telefona, avanturistička
mala, nova preduzeća, i tome slično. To je objašnjenje koje su davali
ljudi poput Toflera i Gildera krajem sedamdesetih i početkom osam-
desetih. No, ono je očigledno pogrešno.
Kao prvo, broj zaista inovativnih istraživanja koja se obavljaju
u privatnom sektom smanjio se od vrhunca Belovih laboratorija i slič-
nih korporativnih odeljenja za istraživanja iz pedesetih i šezdesetih
godina. Delimično, to je posledica promene poreskih režima. Telefon-
ska kompanija bila je spremna da investira veliki deo svog profita u

istraživanja, jer su se profiti visoko oporezivali. Između izbora, da li
će povećati radnicima platu (što je kupovalo lojalnost) i uložiti novac
u istraživanja (što je imalo smisla za preduzeća, gde je još vladao
stav da korporacije treba da prave stvari, a ne novac), ili da im taj
novac prisvoji država, odluka je bilajasna. Posle promena sedamde-
setih i osamdesetih godina, o kojima sam govorio u uvodu, sve je po-
stalo drugačije. Korporativne takse su značajno smanjenje. Direkto-
ri, kojima su naknade sve više isplaćivane u akcijama, ne samo da su
počeli da plaćaju profite investitorima u dividendama već i da kori-
ste novac koji bi, u suprotnom, bio usmeren na povišice, zapošlja-
vanje ili budžet za istraživanja, na otkup sopstvenih akcija; čime se
uvećava vrednost resora direktora, ali se ne čini ništa za unapređenje
proizvodnje. Drugim rečima, smanjenje poreza i finansijske reforme
imali su upravo suprotan efekat od onog kome su se nadale njihove
pristalice.
U isti mah, vlada Sjedinjenih Država nikada nije zaista napusti-
la gigantske planove za državno kontrolisan tehnološki razvoj. Sa-
mo je promenila naglasak sa civilnih projekata, poput svemirskog
programa, na vojna istraživanja: ne samo Ratovi zvezda, što je bila
Reganova verzija velikog projekta u rangu Sovjeta, već razni, mno-
gobrojni projekti za naoružavanje, istraživanja u oblasti komunikacija
i tehnologije nadgledanja, ili neki slični interesi ,,bezbednosti“. U ne-
ku ruku, to je oduvek bilo tako; milijarde uložene samo za istraživa-
nje projektila činile su da već male količine novca dodeljene svemir-
skom programu deluju još manje. Pa ipak, od sedamdesetih godina
čak su i daleko bazičnija istraživanja bila vođena suštinski vojnim
prioritetima. Glavni razlog što nemamo fabrike robota jeste što je
prethodnih nekoliko decenija otprilike 95 posto novčanih sredstava
za robotička istraživanja prošlo kroz Pentagon, koji se, naravno, mno-
go više interesuje za otkrića koja bi dovela do razvoja bespilotnih
dronova umesto potpuno automatizovanih rudnika boksita, ili robo-
ta-baštovana.
Ovi vojni projekti ipak su imali neku korist za građane, od ko-
jih je jedan Intemet. No, to je za posledicu imalo da se razvoj usme-
rio u vrlo specifične pravce.
116 Dejvid Grejber
Moguće je zamisliti još mračniji scenario. S pravom se može

tvrditi da prelaz na Razvoj i istraživanja (R&D - Research and De-
velopment) u informacionim tehnologijama i medicini nije toliko bio
reorijentisanje na potrošačke imperative, zasnovane na tržištu, koli-
ko deo bezrezervnog pokušaja da tehnološko posustajanja Sovjet-
skog Saveza bude potpuna pobeda Sjedinjenih Država u globalnom
klasnom ratu; što znači ne samo nametanje potpune američke preko-
okeanske vojne dominacije već i totalan poraz društvenih pokreta u
zemlji. Nove tehnologije su bile, gotovo u svim slučajevima, najpro-
pusnije za nadgledanje, radnu disciplinu i društvenu kontrolu. Kom-
pjuteri su stvorili izvestan prostor slobodi, na šta nas stalno podse-
ćaju; ali umesto da nas vode u utopiju u kojoj nema rada, kakvu su
zamišljali Ebi Hofman (Abbie Hoffman) i Gi Debor (Guy Debord),
oni se koriste na taj način da stvaraju suprotan efekat. Informacione
tehnologije omogućile su finansijalizaciju kapitala koja je radnike
odvela u još veće dugove, a u isti mah omogućila poslodavcima da
izgrade nove ,,fleksibilne“ režime rada, koji su uništili tradicionalnu
sigumost zaposlenja i doveli do velikog uvećanja ukupnih radnih sati
koje je pogađalo skoro sve segmente populacije. Zajedno sa izvozom
tradicionalnih fabričkih poslova, to je porazilo sindikalni pokret i, sa-
mim tim, uništilo svaku pravu mogućnost za efikasnu politiku radnič-
ke klase.100 U međuvremenu, uprkos nečuvenim ulaganjima u istra-
živanja na polju medicine i nauka koje izučavaju žive organizme, još
uvek čekamo da se pojave lekovi za rak, ili čak za običnu prehladu;
umesto toga, najveća medicinska otkrića dogodila su se s lekovima
poput prozaka, zolofta ili ritalina; skrojeni, može se reći, kako bi spre-
čili da nas novi profesionalni zahtevi ne odvedu u potpuno, nefunk-
cionalno ludilo.
Kada istoričari budu pisali epitaf neoliberalizmu, moraće da za-
ključe da je to bio oblik kapitalizma koji je sistematski davao priori-
tet političkim imperativima umesto ekonomskim. Odnosno, između
izbora da slede plan delovanja zbog kojih će kapitalizam izgledati
kao jedini mogući ekonomski sistem, i plana delovanja zbog kojih
će kapitalizam u stvari biti jedini dugoročno održivi ekonomski si-
stem, neoliberalizam je uvek birao prvo. Da li uništenje sigumo-
sti zaposlenja i produženo radno vreme, zaista stvara produktivniju
(a kamoli inovativniju ili lojalniju) radnu snagu? Svi razlozi ukazu-

ju da je upravo suprotno. Sa čisto ekonomske tačke gledišta, posle-
dica neoliberalnih reformi tržišta rada gotovo je izvesno negativna, a
ovaj utisak je učvršćen sveukupnim smanjenjem stopa ekonomskog
rasta u maltene svim delovima sveta osamdesetih i devedesetih go-
dina. Ono se pak pokazalo naročito efikasno kada je trebalo depoli-
tizovati rad. Isto se može kazati za ogroman rast u vojsci, policiji i
privatnim službama obezbeđenja. Oni su potpuno neproduktivni -
ništa do čisto ,,potapanje“ resursa. Zapravo je sasvim moguće da će
sam aparat, stvoren da osigura ideološku pobedu kapitalizma, na kra-
ju, usled svoje težine, i sam potonuti. No, ako je krajnji imperativ
svetskih vladara da uguše svaki osećaj neminovne, spasonosne bu-
dućnosti, bitno različite od sveta danas, jasno je zašto je potrebno da
ovaj aparat bude ključan deo neoliberalnog projekta.
Antiteza
Pa ipak, očekivana otkrića nisu se dogodila
ni u onim oblastima nauke i tehnologije kojima su
dodeljena velika novčana sredstva.
Na ovoj tački bi trebalo da su svi delovi došli na svoje mesto.

Šezdesetih godina, konzervativne političke snage postale su nervozne
zbog društvenih potresa do kojih je dovodio tehnološki razvoj, a koje
su krivili za tadašnje društvene pobune, dok su poslodavci počeli da
se brinu zbog ekonomskog uticaja koji je imala mehanizacije. Sla-
bljenje sovjetske pretnje omogućilo je masovno preusmeravanje
resursa u pravce koji nisu toliko dovodili u pitanje društvena i eko-
nomska uređenja; i koji, konačno, podržavaju borbu da se sasvim
preokrenu uspesi koji su progresivni društveni pokreti ostvarili od
četrdesetih godina; pa da, prema tome, omoguće pobedu u onome što
je za elitu Sjedinjenih Država bio globalni klasni rat. Promena prio-
riteta predstavljala se kao povlačenje državnih projekata i povratak
tržištu, ali je zapravo značila promenu u orijentaciji državnih istra-
živanja, udaljavanje od programa kao što je NASA, ili istraživanje
altemativnih izvora energije, i sve intenzivnije usredsređivanje na
vojne, informacione i medicinske tehnologije.
118 Dejvid Grejber
Mislim da je to donekle tako, ali da ne objašnjava sve. Pre sve-

ga, ne objašnjava zašto, čak ni u onim oblastima koje su u žiži viso-
kofinansiranih projekata, nije došlo do napretka kakav smo očekivali
pre pedeset godina. Uzmimo najočigledniji primer: ako je 95 posto
robotičkih istraživanja finansirala vojska, zašto onda još nema ni na-
goveštaja ubica-robota, poput Klaatoovog pratioca robota,* koji ispa-
ljuje smrtonosne zrake iz očiju? Znamo da su na tome radili.
Naravno, bilo je napretka u vojnoj tehnologiji. Opšte je pozna-
ta stvar da je jedan od osnovnih razloga što smo preživeli Hladni rat
to što, iako su nukleame bombe radile manje-više kao što su tvrdili,
nisu dobro radili sistemi ispomke nukleamog omžja; interkontinen-
talne balističke rakete nisu mogle da gađaju gradove, a još manje
određene mete unutar njih, što je značilo da nije imalo mnogo smi-
sla učiniti prvi udar osim ako ne postoji namera da se uništi svet. Za
razliku od njih, savremene krstareće rakete su poprilično precizne.
Bez obzira na to, ovo slavljeno, precizno oružje nije uspelo da uklo-
ni određene pojedince (Sadama Huseina, Osamu bin Ladena, Mua-
mera el Gadafija), iako ih je bačeno stotinu. Bespilotne letelice su
samo avionski modeli kojima se upravlja daljinskim upravljačem. Uz
to, nije napravljen ni laserski pištolj, sigumo ne zbog nedostatka tm-
da. Možemo pretpostaviti da je Pentagon uložio milijarde dolara da
napravi neki, ali najbliže tome do čega su dosad došli jesu laseri
(tehnologija iz pedesetih) koji mogu, ako se precizno nacilja, da osle-
pe mitraljesca ako bi pogledao pravo u zrak; što ne samo da je
nesportski, nego je popriliČno jadno. ,,Fejzeri“ ** koji mogu da oma-
mljuju, po svemu sudeći, nisu ni u planu. U stvari, što se tiče peša-
dijske borbe, najomiljenije omžje i 2011. godine i dalje je, gotovo
svuda, AK-47, sovjetski izumkoji je dobio naziv po godini 1947, ka-
da je predstavljen.101
Može se isto reći za, već pomenuta, očekivana otkrića u me-
dicini, a čak i za (smem li reći?) otkrića u tehnologiji kompjutera.
Intemet je svakako nešto izvanredno. No, ako bi se ljubitelj naučne
* Klaato j e vanzemaljac iz američkog filma Dan kada j e Zemlja stala iz 1951.

godine. - Prim. prev.
** Oružje, nalik pištoljima, koje koriste junaci Zvezdanih staza. - Prim. prev.
fantastike iz pedesetih pojavio u sadašnjosti i pitao koje je najveće

tehnološko postignuće iz proteklih šezdeset godina, teško da bi bio
nešto drugo do gorko razočaran. Najverovatnije bi nam ukazao da je
sve o čemu govorimo samo strašno brza i globalno pristupačna kom-
binacija biblioteke, pošte i poštanskih kataloga. „Prošlo je pedeset
godina a ovo je najbolje što su smislili naučnici? Očekivali smo kom-
pjutere koji misle!"
Sve je to istina, uprkos činjenici da su se ukupna novčana sred-
stva za istraživanja drastično uvećala od sedamdesetih godina. Narav-
no, deo sredstava koji potiče iz korporativnog sektora uvećao se još
više, do te mere da privatna preduzeća sada finansiraju dvaput više
istraživanja nego država. No, sveukupno uvećanje je toliko veliko da
je celokupna količina novčanih sredstava iz državne kase za istraži-
vanja, u dolarskom iznosu, i dalje mnogo veća nego ranije. S druge
strane, iako istraživanja koja su ,,bazična“, ,,iz radoznalosti11, ili „istra-
živanja plavog neba“ (blue sky research) - koja nisu motivisana ne-
posrednom, praktičnom primenom i za koje, samim tim, postoji naj-
veća verovatnoća da dovedu do neočekivanih otkrića - dobijaju sve
manji deo ukupnog novca, toliko se para danas razbacuje da su ukup-
na novčana sredstva za bazična istraživanja zapravo porasla. Pa ipak,
one najpoštenije procene slažu se da su rezultati iznenađujuće slabi.
Dakako, više ne postoji ništa nalik neprekidnom toku konceptualnih
revolucija, poput genetskog nasleđivanja, relativiteta, psihoanalize,
kvantne mehanike, na koje se čovek navikao i koje je očekivao pre
stotinak godina.
Zašto?
Jedno uobičajeno objašnjenje jeste da finansijeri, kada sprovo-
de bazična istraživanja, obično ,,sva jaja stave u veliku korpu“ - u
takozvanu Veliku nauku. Obično se kao primer navodi Projekat ljud-
skog genoma. Njega je pokrenula vlada Sjedinjenih Država, a do
njegovog završetka uloženo je tri milijarde dolara i zaposleno na hi-
ljade naučnika i osoblja u pet različitih zemalja; očekivanja su zbog
toga bila enormna, no, otkriveno je samo da ljudi imaju maltene iden-
tične genetske sekvence kao i šimpanze, upadljivo manje kompliko-
vanu genetsku sekvencu od, na primer, pirinča, kao i da se od njih
može malo šta naučiti što bi bilo od neposredne praktične koristi. Šta-
120 Dejvid Grejber
više, a mislim da je to zaista ključno, sve političko ulaganje i sva

pompa oko tog projekta pokazuje u kojoj meri se čak i bazična istra-
živanja danas vode političkim, administrativnim i tržišnim imperati-
vima (na primer, čak je logo Projekta ljudskog genoma napravljen u
korporacijskom stilu) što sve više onemogućavapojavljivanje nečeg
naročito revolucionamog.
Rekao bih da nas je kolektivna fasciniranost mitskim poreklom
Silicijumske doline i Intemeta oslepela za ono što se zaista događa.
Dozvolila nam je da zamišljamo da istraživanja i razvoj danas prevas-
hodno vode mali timovi odvažnih preduzetnika, ili nekakva decentra-
lizovana saradnja koja stvara otvoreni softver (open-source sofhvare).
No, to nije tako. Ovo su upravo takvi istraživački timovi koji će naj-
verovatnije dovesti do rezultata. Zapravo, istraživanja se kreću u su-
protnom smem. Još su pod pokroviteljstvom velikih, birokratskih
projekata; promenila se samo birokratska kultura. Sve veće prožima-
nje vlade, univerziteta i privatnih preduzeća dovelo je do toga da sve
strane usvoje jezik, senzibilitet i organizacione oblike koji poreklo
vode iz korporativnog sveta. Premda je to u izvesnoj meri ubrzalo
stvaranje proizvoda namenjenih tržištu, jer tome i služi korporativna
birokratija, u pogledu podsticanja originalnih istraživanja ishod je
katastrofalan.
O tom pitanju mogu govoriti iz sopstvenog iskustva. Moje zna-
nje u velikoj meri potiče sa američkih i britanskih univerziteta. U obe
zemlje u poslednjih trideset godina došlo je do prave ekspanzije u
broju radnih sati utrošenih na administrativne obaveze, po cenu sve-
ga ostalog. Na primer, na mom univerzitetu ne samo da imamo više
administrativnog nego nastavnog osoblja, već se i od fakulteta oče-
kuje da provedu bar onoliko vremena na administrativnim poslovima
koliko i na predavanjima i istraživanjima zajedno.102 To je tako, ma-
nje ili više, na svakom univerzitetu svuda u svetu. Ekspanzija admi-
nistrativnih poslova je, zauzvrat, direktna posledica uvođenja tehnika
korporativnog menadžmenta, za koju je uvek opravdanje da dovodi
do veće efikasnosti, jer uvodi konkurentnost na svakom nivou. Te
menadžerske tehnike na kraju u praksi uvek dovedu to toga da svi
utroše vreme u nastojanju da jedni drugima nešto prodaju: ponuda
za dodelu bespovratnih sredstava; predloge knjiga; procene student-
skih prijava za posao i stipendiju; evaluacije kolega; izgledi za novu

interdisciplinamu specijalizaciju, institute, istraživačke radionice, kao
i same univerzitete, koji su postali brendovi koje treba marketinški
promovisati budućim studentima i saradnicima. Marketing i ,,pi-ar“
progutali su svaki segment univerzitetskog života.
Ishod su nepregledni dokumenti o podsticanju ,,imaginacije“ i
,,kreativnost“ u okruženju koje guši svaku stvamu manifestaciju ima-
ginacije i kreativnosti u njenom začetku. Ja nisam naučnik, bavim se
dmštvenom teorijom. Ali vidim kakve su posledice u mojoj oblasti.
U poslednjih trideset godina, u Sjedinjenim Državama, nije se poja-
vilo nijedno veliko delo iz dmštvene teorije. Umesto toga, svedeni
smo mahom na ekvivalent srednjovekovne sholastike; neprestano
piskaramo komentare o francuskoj teoriji iz sedamdesetih, uprkos to-
me što smo grešno svesni da savremene inkamacije Žila Deleza (Gil-
les Deleuze), Mišela Fukoa, pa i Pjera Burdijea, na američkom uni-
verzitetu najverovatnije ne bi prošle ni postdiplomske studije; a u
slučaju da ipak uspeju, sigumo bi ostali uskraćeni za profesum.103
Nekada je fakultet bio utočište za ekscentrične, briljantne i ne-
praktične - t o više nije slučaj. Danas je to podmčje profesionalne sa-
mopromocije. Što se tiče ekscentričnih, briljantnih i nepraktičnih, za
njih izgleda danas nema mesta u dmštvu.
Ako je sve to tako u slučaju dmštvenih nauka, gde još uglav-
nom individue vode istraživanja, uz minimalne troškove, onda se ne
može zamisliti koliko je lošije za fizičare. Doista, kao što je jedan fi-
zičar nedavno upozorio studente koji razmišljaju o naučnoj karijeri,
čak i kada se završi period usahnjivanja u ulozi nečijeg potrčka, koji
obično traje deceniju, mogu očekivati da im najbolje ideje na sva-
kom koraku budu osujećene.
Svoje vreme provešćete u pisanju predloga umesto da se

bavite istraživanjima. Što je još gore, pošto vam predloge pro-
cenjuje vaša konkurencija, niste u mogućnosti da osluškujete
svoju radoznalost, već morate sav tmd i talenat da traćite da tu
kritiku predvidite i predupredite, umesto da rešavate važne nauč-
ne probleme (...) Obično se kaže da su originalne ideje „polju-
bac smrti“ za predlog, jer još nije dokazano da one uspevaju.104
122 Dejvid Grejber
Ovo dobro objašnjava zašto ne postoje mašine za teleportaciju

ili antigravitacione cipele. Zdrav razum nam govori da za potrebe
maksimizacije naučne kreativnost treba pronaći neke bistre ljude, dati
im potrebne resurse kako bi sledili ideje koje im padaju na um i pu-
stiti ih neko vreme na miru. Većina verovatno ništa neće postići; ali
jedan ili dvoje bi mogli da otkriju nešto sasvim neočekivano. Ako se
nastoji minimizovati verovatnoća neočekivanih otkrića, treba reći tim
istim ljudima da neće dobiti nikakve resurse osim ako svoje vreme ne
utroše u takmičenju jedni s drugima kako bi vas uverili da već znaju
šta će otkriti.105
Takav je sistem koji imamo danas.106
Što se tiče prirodnih nauka, tiraniji menadžerstva može se dodati
i postepena privatizacija rezultata istraživanja. Kako nas je nedavno
podsetio britanski ekonomista, Dejvid Harvi (David Harvie), „otvo-
rena“ istraživanja nisu novina. Naučna istraživanja su oduvek bila
otvorena, u smislu da su naučnici delili materijal i rezultate. Svaka-
ko, postoji nadmetanje, ali ono je, kako on to lepo kaže, ,,drugarsko“ :
Drugarsko nadmetanje je ono u kome ja (ili moj tim) želim

da budem prvi koji će dokazati određenu pretpostavku, objasniti
određeni fenomen, ili otkriti određenu vrstu, zvezdu ili česticu,
u istom smislu u kom želim da pobedim prijatelja u biciklistič-
koj trci. No, prijateljsko nadmetanje ne isključuje saradnju, jer
supamički istraživači (ili istraživački timovi) dele preliminame
rezultate, iskustvo rada s nekom tehnikom, i tako dalje (...) Na-
ravno, zajedničko znanje, dostupno posredstvom knjiga, člana-
ka, kompjuterskih softvera, kao i direktno, u razgovom sa dm-
gim naučnicima, čini intelektualno zajedništvo.107
Ovo, naravno, više ne važi za naučnike zaposlene u korpora-

tivnom sektom gde se otkrića ljubomomo čuvaju, ali širenje korpo-
rativnog etosa unutar univerziteta i istraživačkih instituta dovodi do
toga da čak i državno finansirani naučnici svoja otkrića tretiraju kao
privatnu svojinu. Sve manje se objavljuje. Akademski izdavači na-
stoje da objavljena otkrića budu sve nepristupačnija, čime još više
zatvaraju intelektualno zajedništvo. Posledica je da drugarsko, „otvo-
reno“ nadmetanje sve više klizi u nešto poput klasičnog tržišnog

nadmetanja.
Postoje razni oblici privatizacija, ukljucujući i to da velike kor-
poracije jednostavno otkupljuju i suzbijaju neprikladna otkrića, iz
straha od ekonomskih posledica.108 Sve to je dosta primećeno. Sup-
tilnije od toga jeste način na koji se menadžerski etos bori protiv
implementacije svega što je bar malo odvažno ili čudno, posebno ako
nema izgleda za neposredne, praktične rezultate. Začudo, ali Intemet
tu može biti deo problema:
Većina onih koji rade u korporacijama ili u akademskom

svetu posvedočili su nečemu poput sledećeg: izvestan broj inže-
njera sedi u sobi i jedan dmgom nabacuju ideje. U toj diskusiji
iskrsava novi koncept koji deluje obećavajuće. Neka osoba sa
laptopom u uglu sobe obavlja brzu pretragu na Guglu i saopšta-
va da je ova ,,nova“ ideja, zapravo, stara; ona je, ili nešto njoj
slično, već isprobana. Uspela je, ili nije uspela. U slučaju da ni-
je uspela, nijedan menadžer kome je stalo do njegovog posla ne-
će odobriti trošenje novca u nastojanju da je obnovi. U slučaju
da je uspela, onda je već patentirana i tržište je nepristupačno,
pošto oni koji su je prvi smislili imaju „prednost prvog“ i na-
pravili su „barijere ulasku na tržište“. Mora da ima milion ova-
kvih naizgled obećavajućih ideja kojima su na ovaj način slo-
mljena krila.109
Mogao bih da nastavim, ali pretpostavljam da je čitaocu jasno

šta želim da kažem. Skučen, birokratski duh uvlači se u svaki seg-
ment intelektualnog života. Češće da nego ne, zaogmut je u jezik kre-
ativnosti, inicijative i preduzetništva; no, taj jezik je besmislen. Oni
mislioci koji bi mogli da dođu do novih, konceptualnih otkrića, ima-
ju najmanje šanse da dobiju novčana sredstva; a u slučaju da se, bez
obzira na sve, otkriće i dogodi, gotovo je izvesno da neće naći niko-
ga spremnog da se bavi njegovim najsmelijim implikacijama.
Dozvolite mi da se malo detaljnije bavim istorijskim okolnosti-

ma koje sam sažeto predstavio u uvodu.
124 Dejvid Grejber
Đovani Arigi, italijanski politički ekonomista, zapazio je da je

posle Južnomorskog mehura* britanski kapitalizam uglavnom napu-
stio korporativnu formu. Kombinacija kapitalnih investicija i malih
porodičnih preduzeća koja se pojavila posle industrijske revolucije
održala se i tokom narednog veka. Ni Marksovim Londonom, kao ni
Mančesterom i Birmingemom, u razdoblju kad je naučna i tehnološ-
ka inovacija bila na vrhuncu, nisu dominirali veliki konglomerati,
već mahom kapitalisti koji suu posedu imali jednu fabriku. (Štoje je-
dan od razloga zbog kojih je Marks mogao da pretpostavi da je ka-
pitalizmu svojstveno neprekidno, bezobzimo nadmetanja.) U to vre-
me je, takođe, Britanija bila poznata po svojoj otvorenosti za čuda-
ke i ekscentrike, za razliku od današnje Amerike koja ih ne toleriše.
Uobičajena smicalica bila je da im se dozvoli da budu seoski svešte-
nici koji bi onda postali jedan od glavnih izvora amaterskih naučnih
otkrića, kako se i moglo pretpostaviti.110
Kao što sam pomenuo, savremeni, birokratski, korporativni ka-
pitalizam se prvi put pojavio u Sjedinjenim Državama i Nemačkoj.
Dva krvava rata koje su ova dva rivala vodila jedan protiv drugog
kulminirala su velikim naučnim programima, koje je finansirala drža-
va, kako bi se videlo ko će prvi napraviti atomsku bombu. Doista,
čak je i stmktura američkih univerziteta oduvek bila po ugledu na
pmski model. Tokom tih prvih godina Sjedinjene Države i Nemačka
zbilja su uspele da pronađu način da kultivišu svoje kreativne ekscen-
trike. U stvari, začuđujući broj onih najpoznatijih, koji su završili u
Americi (primer je Albert Ajnštajn /Albert Einstein/) bili su Nemci.
Tokom rata, kada je situacija bila očajna, veliki državni projekti po-
put projekta Menhetn još uvek su mogli u sebe da uključe čitavo
mnoštvo neobičnih likova (Openhajmer /Oppenheimer/, Fajnman
/Feynman/, Fuks /Fuchs/...). Kako je, ipak, američka moć postajala
sve sigumija, državna birokratija je sve manje tolerisala one što iska-
ču. Tehnološka kreativnost počela je da nazaduje.
Trenutno razdoblje stagnacije je, po svemu sudeći, počelo na-
kon 1945. godine, baš kada su Sjedinjene Države, konačno i defini-
* Eng. South Sea Bubble, nazvana po kompaniji South Sea, čije je bankrot-
stvo u XVIII veku dovelo do finansijske krize. - Prim. prev.
tivno, umesto Velike Britanije postale organizator svetske ekonomi-

je .ul U prvim danima američkog svemirskog programa, što je bio još
jedan period uzbune, bilo je, zbilja, prostora za istinske čudake po-
put Džeka Parsonsa (Jack Parsons), osnivača NASA Laboratorije za
mlazni pogon. Parsons, osim što je bio izvrstan inženjer, bio je mag
u Telema tradiciji Alistera Kroulija (Aleister Crowley), poznat po to-
me što je često vodio ceremonijalne orgije u svom domu u Kalifomi-
ji. Parsons je verovao da je raketna nauka samo manifestacija dubljih,
magijskih principa. No, na kraju je bio otpušten.112 Pobeda Sjedinje-
nih Država u Hladnom ratu učvrstila je korporatizaciju postojećih
univerzitetskih i naučnih birokratija, u dovoljnoj meri temeljno da
garantuje da niko drugi neće ni blizu prići položaju autoriteta.
Amerikanci ne vole o sebi da misle kao o birokratskoj naciji; u

stvari, sasvim suprotno. No, kada prestanemo da zamišljamo biro-
kratiju kao fenomen koji je ograničen na državne kancelarije, posta-
je jasno da smo postali upravo to. Konačna pobeda nad Sovjetskim
Savezom nije zaista dovela do dominacije ,,tržišta“. Ona je, pre sve-
ga, zacementirala dominaciju suštinski konzervativnih menadžerskih
elita, korporativnih birokrata, koji kao opravdanje koriste kratkoroč-
no, konkurentsko, pragmatično razmišljanje kako bi ućutkali sve što
ima bilo kakve revolucioname implikacije.
Sinteza
O prelazu sa poetskih na birokratske tehnologije
„Sve mašine do danas stvorene, koje treba da smanje ljud-

ski rad, nisu olakšale muke nijednog ljudskog bića.“
Džon Stjuart Mil
Ova knjiga pretpostavlja da živimo u duboko birokratskom dmš-

tvu. Ako to ne primećujemo, to je najviše zbog toga što su birokrat-
ske prakse i zahtevi postali toliko sveprožimajući da ih jedva prime-
ćujemo; ili, što je još gore, ne možemo da zamislimo da je drugačije.
U svemu tome ključnu ulogu su igrali kompjuteri. Kao što je
stvaranje novih oblika industrijske automatizacije u osamnaestom i
126 Dejvid Grejber
devetnaestom veku imalo paradoksalnu posledicu da je pretvaralo

sve veći deo svetske populacije u industrijske radnike, s punim rad-
nim vremenom; tako i softver, izmišljen da nas spase od admini-
strativnih obaveza, poslednjih nekoliko decenija pretvorio nas je u
administratore, sa skraćenim, ili punim radnim vremenom. Kao što
univerzitetskim profesorima deluje da im neminovno sleduje sve vi-
še utrošenog vremena na „upravljanje subvencijama“, tako su i rodi-
telji prihvatili da će morati svake godine da utroše nedelje u popunja-
vanju onlajn forumulara od četrdeset stranica kako bi decu upisali u
prihvatljive škole; prodavci uviđaju da će provoditi sve više od svog
dana ubadajući šifre u svoje telefone kako bi pristupili i upravljali
svojim raznim bankovnim i kreditnim računima; a bezmalo je svima
jasno da će morati da nauče poslove koje su nekada radili turistički
agenti, brokeri i računovođe.
Jednom je neko izračunao da prosečan Amerikanac mora da čeka
ukupno šest meseci života da se promeni svetlo na semaforu. Nisam
upoznat sa sličnim računicama za to koliko je potrebno vremena da
se popuni obrazac, ali mora da je bar isto toliko. Ako ništa drugo, mi-
slim da se s pravom može reći da nijedna populacija u svetskoj isto-
riji nije provela ni blizu toliko vremena baveći se administracijom.
Pa ipak, sve to se, po svemu sudeći, dogodilo nakon svrgavanja
užasnog, staromodnog, birokratskog socijalizma i trijumfa slobode i
tržišta. Svakako je posredi jedan od velikih paradoksa savremenog ži-
vota, iako nam je mrsko da se bavimo tim problemom, kao i u sluča-
ju prekršenih obećanja u vezi s tehnologijom.
Ovi problemi su očevidno povezani. Rekao bih da se, na mno-
go načina, u osnovi radi o istom problemu. Nije prosto reč o tome da
su birokratski, odnosno menadžerski senzibiliteti ugušili svaki oblik
tehničke vizije i kreativnosti. Uostalom, kao što nas često podseća-
ju, Intemet je oslobodio svakakve kreativne vizije i genijalnost koja
je plod saradničkih snaga. No, ono do čega je stvamo doveo, jeste
nekakva bizam a inverzija ciljeva i sredstava, gde kreativnost služi
administraciji, umesto da je obmuto.
Rekao bih to ovako: u ovom konačnom, zaglupljujućem stadi-
jumu kapitalizma, pomeramo se od poetskih tehnologija do birokrat-
skih tehnologija.
Pod poetskim tehnologijama mislim na upotrebu racionalnih,

tehničkih i biokratskih sredstava zarad ostvarenja slobodnih i neve-
rovatnih fantazija. Poetske tehnologije, u tom smislu, stare su koliko
i civilizacija. Moglo bi se čak reći da su starije od kompleksne maši-
nerije. Luis Mamford (Lewis Mumford) je nekada tvrdio da su prve
kompleksne mašine napravljene od ljudi. Egipatski faraoni su mogli
da sagrade piramide samo zahvaljujući majstorstvu svojih admini-
strativnih procedura, koje su im omogućile da razviju tehnike proiz-
vodnih linija i da kompleksne zadatke podele u dvanaest jednostav-
nih operacija, od kojih je svaka dodeljena jednom timu radnika, upr-
kos tome što nisu imali složeniju mehaničku tehnologiju od poluge i
kose ravni. Birokratski nadzor pretvorio je mnoštvo seljaka u zupča-
nike jedne velike mašine. Čak i mnogo kasnije, kada su zupčanici za-
ista izmišljeni, dizajn složene mašinerije uvek je bio, u nekoj meri,
razrada principa koji su prvobitno nastali da organizuju Ijude.113
Pa ipak, iznova smo svedoci toga da se te mašine, bilo da su im
pokretni delovi ruke i torzo, ili klipovi, točkovi i opruge, koriste da
ostvare neverovatne fantazije: katedrale, putovanje na Mesec, trans-
kontinentalne pruge, i tako dalje. Nesumnjivo da u poetskim tehno-
logijama gotovo uvek ima nečeg užasnog; poezija evocira „mračni,
đavolji mlin“,* koliko i ljupkost i slobodu. No, racionalne, birokrat-
ske tehnike uvek su u službi nekog fantastičnog cilja.
Iz ove perspektive, sve one sulude sovjetske ideje, iako neostva-
rene, predstavljaju vrhunac takvih poetskih tehnologija. Danas se de-
šava obmuto. Nije reč o tome da se više ne ohrabruju vizija, kreativ-
nost i lude fantazije. Radi se o tome da fantazije ostaju da „lebde u
vazduhu“; čak se više ne pretvaramo da ih je moguće uobličiti ili ote-
lotvoriti. U međuvremenu, ono malo oblasti u kojima se zaista negu-
je slobodna, imaginativna kreativnost, kao što je razvoj intemetskog
softvera otvorenog koda, na kraju se koriste da bi se napravila još
efikasnija platforma za popunjavanje obrazaca. Pod tim podrazume-
vam „birokratske tehnologije“: administrativne imperative koji nisu
sredstva već cilj tehnološkog razvoja. U međuvremenu, najmoćnija
* Eng. dark satanic mills, potiče iz pesme Vilijama Blejka (William Blake).
Ponekad se interpretira kao kritika industrijske revolucije. - Prim. prev.
128 Dejvid Grejber
država koja je ikada postojala na ovoj planeti provela je poslednju

deceniju uveravajući svoje građane da jednostavno više ne možemo
da maštamo o velikim poduhvatima, čak i da sudbina Zemlje od to-
ga zavisi, kao što nam poručuje trenutna ekološka kriza.
Prema tome, koje su političke implikacije?

Deluje mi da je, prevashodno, neophodno da iznova i korenito
promislimo neke od naših osnovnih pretpostavki o kapitalizmu. Jed-
na od pretpostavki jeste da je kapitalizam u nekom smislu istovetan
sa tržištem i da su, shodno tome, oba neprijatelji birokratije, koja je
tvorevina države. Druga je da je kapitalizam u svojoj prirodi tehno-
loški progresivan. Izgleda da su Marks i Engels, usled svog lakoum-
nog entuzijazma zbog industrijskih revolucija njihovog vremena, u
tom pogledu prosto pogrešili. Ili, da budem precizniji: bili su u pra-
vu kad su tvrdili da će mehanizacija industrijske proizvodnje na kraju
dovesti do uništenja kapitalizma; grešili su što su mislili da će tržiš-
na konkurencija prisiliti vlasnike fabrika da uopšte pristanu na tu me-
hanizaciju. Ako se to nije dogodilo, to može biti samo zato što tržiš-
na konkurencija zapravo nije u prirodi kapitalizma kao što su oni
pretpostavljali. Ako ništa drugo, trenutni oblik kapitalizma, gde ve-
ćina konkurencije uzima oblik unutrašnjeg marketinga unutar biro-
kratskih struktura velikih polumonopolskih preduzeća, verovatno bi
za njih predstavljao potpuno iznenađenje.114
Branitelji kapitalizma uglavnom čine tri opšte istorijske tvrdnje:
prvo, da je kapitalizam ohrabrio brz naučni i tehnološki razvoj; dru-
go, da ma koliko ona bacala veliko bogatstvo u ruke malog broja lju-
di, ujedno uvećava sveukupno blagostanje svih; treće, da čineći to
stvara bezbedniji i demokratičniji svet. Jasno je da kapitalizam u dva-
deset i prvom veku ne čini ništa od ovoga. Cak i njegovi zastupnici
sve manje govore da je to dobar sistem i, umesto toga, tvrde da je to
jedini mogući sistem, bar za kompleksno, tehnološki sofisticirano
društvo kao što je naše.
Kao antropolog, stalno se susrećem sa sledećim argumentom:
s k e p t i k : Možeš sanjati svoje utopijske snove koliko hoćeš,
ovde je reč o političkom i ekonomskom sistemu koji zapravo

funkcioniše, a iskustvo je pokazalo d aje ovo što imamo jedina

opcija.
ja Misliš da je naš trenutni oblik ograničene predstavničke vla-

:
de, odnosno korporativni kapitalizam, jedini mogući politički i

ekonomski sistem? Iskustvo to ne pokazuje. Pogledaš li ljudsku
istoriju videćeš da su postojale stotine, možda i hiljadu različi-
tih političkih i ekonomskih sistema. Mnogi od njih nimalo ne
liče na ovo što imamo danas.
s k e p t i k : Svakako, ali ti govoriš o jednostavnijim i manjim druš-
tvima, kao i o društvima sa daleko jednostavnijom tehnološkom

osnovom. Ja govorim o modemim, kompleksnim, tehnološki
naprednim dmštvima - tvoji protivprimeri su beznačajni.
ja : Čekaj - hoćeš da kažeš da je tehnološki progres zapravo
ograničio naše dmštvene mogućnosti? Mislio sam da bi trebalo

d aje obmuto!
No, čak i ako iz nekog razloga prihvatimo zaključak i složimo

se s tim da, iako je nekada bilo moguće ostvariti nešto iz širokog
spektra ekonomskih sistema, danas je modema industrijska tehnolo-
gija stvorila svet u kome je to nemoguće - možemo li stvamo da tvr-
dimo da je trenutno ekonomsko uređenje jedino ostvarivo i u sva-
kom budućem tehnološkom režimu? Jasno je da je takva tvrdnja
apsurdna. Kako to uopšte možemo znati?
Svakako, postoje ljudi koji prihvataju ovaj stav, na oba kraja po-
litičkog spektra. Kao antropolog i anarhista, relativno često se susre-
ćem s onima koji su ,,anticivilizacijski“ nastrojeni: koji ne samo da
misle da trenutna industrijska tehnologija može jedino dovesti do ka-
pitalističkog tlačenja, već i da to važi i za svaku buduću tehnologiju,
i, prema tome, da se ljudsko oslobođenje može ostvariti samo povrat-
kom u kameno doba. Većina nas nismo takvi tehnološki deterministi.
Naposletku, ipak, tvrdnje o neminovnosti kapitalizma danas se mo-
raju temeljiti na nekakvom tehnološkom determinizmu. Baš zbog tog
razloga, ako je konačan cilj neoliberalnog kapitalizma da stvori svet
u kom niko ne veruje u mogućnost nekog drugog sistema, ondft je
130 Dejvid Grejber
neophodno da potisne ne samo ideju o nekakvoj neminovnoj, spaso-

nosnoj budućnosti, nego i ideju o svakoj korenito drugačijoj tehno-
loškoj budućnosti. Ovde postoji protivrečnost. To ne može značiti da
je tehnološka promena došla do svog kraja, jer bi to značilo da kapi-
talizam nije zaista progresivan. To treba da nas ubedi da se tehnološ-
ki napredak zaista odvija, da zbilja živimo u svetu čuda, ali i da osi-
gura da se ta čuda mahom javljaju u vidu skromnog usavršavanja
(poslednji ajfon!), glasine o izumima koji samo što ne nisu pojavili
(„Čuo sam da ćemo uskoro imati leteće automobile“),115još složeniji
načini za manipulaciju informacijama i slikama, i sve kompleksnije
platforme za popunjavanje obrazaca.
Ne želim da tvrdim da neoliberalni kapitalizam, ili neki drugi
sistem, može da bude neprestano uspešan u ovom smislu. Kao prvo,
nije lako uveriti svet da predvodite tehnološki napredak kad ga zapra-
vo zadržavate. Sjedinjenim Državama ide dosta loše u ovom trenut-
ku, imajući u vidu njihovu propalu infrastrukturu i paralisanost pred
izazovima globalnog zagrevanja. (A da ne pominjem njihovo simbo-
lički poražavajuće napuštanje svemirskog programa s ljudskom po-
sadom, baš kada Kina unapređuje svoj.) Kao drugo, činjenica je da
se tempo promene ne može zauvek zadržavati. U najboljem slučaju
se može usporiti. Otkrića će se dešavati; nepogodni pronalasci ne
mogu se zauvek suzbijati. Drugi, manje birokratizovani delovi sve-
ta, ili oni u kojima birokratija nije toliko neprijateljska prema krea-
tivnom mišljenju, polako će i neminovno doći do resursa potrebnih
da se nastavi s onim što su napustile Sjedinjene Države i njihovi sa-
veznici. Intemet takođe pmža mogućnost za saradnju i širenje koje bi
na kraju moglo pomoći u „probijanju zida“. Gde će se dogoditi ovoj
prodori? Ne možemo znati. U poslednjih nekoliko godina, od kada je
štampana prva verzija ovog teksta, nastalo je mnoštvo novih moguć-
nosti: 3-D štampanje, napreci u tehnologiji materijala, automobili koji
se sami voze, nova generacija robota, koja je za ishod imala bujicu
rasprava o fabrikama robota i kraju rada. Osim toga, postoje nagoveš-
taji o nadolazećim konceptualnim prodorima u fizici, biologiji i dm-
gim naukama, do kojih je sve teže doći jer su institucije stavile bravu
na postojeće doktrine, ali koje bi takođe mogle da imaju značajne
tehnološke implikacije.
U ovom trenutku možemo biti uvereni u jednu stvar, a to je da

u okvirima savremenog, korporativnog kapitalizma, ili uopšte bilo
kakvog kapitalizma, nema prostora za pronalaske i istinsku inovaci-
ju. Postaje sve jasnije da ako želimo da gradimo kupole na Marsu, a
kamoli da razvijemo načine da otkrijemo da li postoji neka vanze-
maljska civilizacija s kojom možemo da stupimo u kontakt, ili, šta bi
se desilo kad bismo nešto ispalili kroz svemirsku ,,crvotočinu“, mo-
raćemo da osmislimo sasvim drugačiji ekonomski sistem. Mora li i
on da uzme oblik velike, nove birokratije? Zašto pretpostavljamo da
mora? Verovatno da tu možemo da stignemo jedino razbijanjem po-
stojećih birokratskih struktura. A ako zapravo mislimo da napravimo
robote koji će nam peglati veš, ili čistiti kuhinju, moraćemo da se po-
staramo da ono što će zameniti kapitalizam bude zasnovano na mno-
go egalitamijoj raspodeli bogatstva i moći, u kojoj nema onih super-
bogatih kojima očajno siromašni obavljaju kućne poslove. Tek tada
će tehnologija biti u skladu s ljudskim potrebama. To je najbolji raz-
log da se oslobodimo mrtve mke hedž-fond menadžera i direktora, da
skinemo rešetke sa fantazija iza kojih su ih takvi ljudi zarobili, da još
jednom omogućimo da naša imaginacija postane materijalna sila u
ljudskoj povesti.
3
Utopija pravila, ili,

zašto ipak volimo birokratiju
Svi se žale na birokratiju. Tekstovi u ovoj knjizi mahom sadrže

takve žalopojke. Nju niko ne voli naročito. Pa ipak, birokratije ima
sve više.
Želeo bih u ovom tekstu da pitam zašto je to tako, a, posebno,
da razmotrim mogućnost da su mnoge od osuda birokratije s kojima
se susrećemo pomalo neiskrene - odnosno, da iskustvo delovanja u
sistemu sa formalizovanim pravilima i propisima, pod hijerarhijom
bezličnih službenika, zapravo poseduje (za neke od nas gotovo uvek,
za sve nas ponekad) nekakvu potajnu privlačnost.
Svestan sam da to nije jedino moguće objašnjenje. Postoji čita-

va škola mišljenja koja drži da se širenje birokratije dešava shodno
nekakvoj perverznoj, ali neizbežnoj, unutrašnjoj logici. Argument je
sledeći: ako stvorite birokratsku strukturu kako biste se izborili s
nekim problemom, ta struktura će neminovno dovesti do drugih pro-
blema za koje će isto izgledati da ih je moguće rešiti samo biro-
kratskim sredstvima. Na univerzitetu se to ponekad neformalno
naziva problemom „stvaranja komiteta za rešavanje problema viška
komiteta“ .
Malo drugačija verzija argumenta, koja predstavlja srž razmiš-
ljanja Maksa Vebera na tu temu, jeste da će jednom stvorena biro-
kratija sebe učiniti neophodnom svakome ko pokušava da dođe do
vlasti, nezavisno od toga šta s njome namerava đa radi. Za to je glav-
134 Dejvid Grejber
ni način sticanje monopola nad pristupom izvesnim ključnim infor-

macijama. Vredi, povodom te teme, navesti poduži Veberov citat:
Ovu nadmoćnost profesionalnih stručnjaka svaka birokra-

tija nastoji da poveća time što drži u tajnosti njihovo znanje i
njihove namere. Po svojoj tendenciji, birokratska uprava je uvek
uprava koja isključuje javnost. Koliko može, birokratija skri-
va svoje znanje i delanje od kritike (...) Pojam službene tajne
je specifičan pronalazak birokratije, i ovo shvatanje, koje se,
izuzev u onim specifično kvalifikovanim oblastima, ne može
opravdati objektivnim razlozima, ona brani fanatičnije nego išta
drugo. Rukovodeći se sigumim instinktom moći, birokratija se
suprotstavlja svakom pokušaju parlamenta da sopstvenim sred-
stvima (na primer pomoću takozvanog anketnog prava) pribavi
sebi potrebna stmčna obaveštenja (...) I apsolutni monarh je bes-
pomoćan pred nedostižnim stmčnim znanjem kojim birokratija
raspolaže, i u izvesnom smislu on je bespomoćniji nego bilo ko
dmgi. Sva gnevna naređenja Friedricha Velikog o ukidanju rop-
stva iskliznula su se, da tako kažemo, na putu ka ostvarenju, jer
ih je službeni mehanizam ignorisao kao diletantske prigodne do-
setke. Ustavni monarh koji uživa podršku dmštveno značajnog
dela podvlašćenih, često utiče mnogo više na tok uprave nego
apsolutni monarh. Jer zbog toga što je kritika uprave bar relativ-
no javna, on može bolje da kontroliše stmčnjake nego apsolut-
ni monarh koji je upućen samo na obaveštenja koja mu pmža
sama birokratija. Ruski car starog režima je retko kad bio u sta-
nju da trajno sprovede makar šta što se nije sviđalo njegovoj bi-
rokratiji i što je vređalo njene interese moći.116*
Kako to Veber primećuje, jednom kad stvorimo birokratiju, po-

staje gotovo nemoguće da je se rešimo. Prve nama poznate birokra-
tije bile su u Mesopotamiji i Egiptu, i one su postojale, mahom nepro-
menjene, dok je jedna dinastija, ili vladajuća klasa, menjala dmgu, i
tako hiljadama godina. Slično tome, talasi uspešnih osvajača bili su
* Prevod Mihaila Đurića iz: Sociologija Maksa Vebera, 1964, Zagreb: Mati-
ca hrvatska, 369-370. - Prim. prev.
Utopija pravila, ili, zašto ipak volimo birokratiju 135
nedovoljni da proteraju kinesku državnu službu, sa njihovim biroima,

izveštajima i sistemom ispitivanja, koji su uspeli da se održe nezavi-
sno od toga ko je polagao pravo na mandat neba. U stvari, kao što je
i Veber primetio, stranim osvajačima su bile potrebne veštine i zna-
nje koje su kineske birokrate ljubomomo čuvale; bile su čak potreb-
nije njima nego domaćim vladarima, iz jasnih razloga. Jedini način
da se ukloni ustanovljena birokratija bio je, prema Vebem, da se ubi-
ju svi, kao što je uradio Alarik I Vizigot u Rimskom carstvu, ili Džin-
gis-kan u određenim delovima Srednjeg istoka. Ostane li dovoljan
broj fimkcionera u životu, oni će u roku od nekoliko godina neminov-
no upravljati kraljevstvom.
Dmgo moguće objašnjenje jeste da birokratija, osim što je kao
takva nezamenljiva vladarima, nosi istinsku privlačnost za one nad
kojima vrši administraciju. Ne moramo se složiti s Veberovom neo-
bičnom pohvalom birokratske efikasnosti; najjednostavnije objašnje-
nje privlačnosti birokratskih procedura leži u njihovoj bezličnosti.
Hladni, bezlični, birokratski odnosi umnogome su nalik novčanim
transakcijama, sa kojima dele slične prednosti i mane. S jedne stra-
ne, oni su bezdušni. S druge, oni su jednostavni, predvidivi i - bar u
okvim određenih parametara - sa svima se ophode manje ili više isto.
Uostalom, ko bi stvamo želeo da živi u svetu gde sve ima dušu? Bi-
rokratija nam bar omogućava da imamo odnose s dmgim ljudima koji
ne zahtevaju ni od jedne strane da čini onaj kompleksan i iscrpljuju-
ći interpretativni rad, koji sam opisao u prvom tekstu ove knjige. Na-
ime, kao što je moguće staviti novac na kasu, ne brinući se o tome šta
kasirka misli o našem oblačenju, tako je moguće dati člansku kartu
bibliotekam, a da mu ne objašnjavamo zašto toliko želimo da čitamo
o homoerotizmu u britanskoj poeziji iz osamnaestog veka. Nesumnji-
vo da u tome leži deo privlačnosti. Kada to malo razbistrimo, teško
je zamisliti utopističko-komunističko dmštvu, u kojem, ako ga ostva-
rimo, baš iz ovog razloga neće biti potrebe za nekim bezličnim
(smem li reći birokratskim?) institucijama. Uzmimo jedan primer:
iščekivanje u nekom bezličnom, lutrijskom sistemu, kao što je rang-
-lista za transplantaciju neophodnog organa, možda je otuđujuće i
stresno, ali je teško zamisliti da neki manje bezličan sistem za raspo-
delu ograničenih zaliha srca i bubrega ne bude neuporedivo gori.
136 Dejvid Grejber
Ovo bi bilo najjednostavnije objašnjenje. Hteo bih da ovim tek-

stom pak istražim mogućnost da sve ovo seže daleko dublje. Drugim
rečima, da se ne radi samo o tome da su bezlični odnosi, omogućeni
birokratijom, prikladni; već da se na njima, u izvesnoj meri, temelje
naše predstave racionalosti, pravde i, nadasve, slobode. Da bih obra-
zložio zašto mislim da je ovo slučaj, počeo bih s razmatranjem dva
događaja u ljudskoj istoriji, kada su novi birokratski oblici zbilja na-
dahnuli ne samo opšte, pasivno povinovanje, već i lakoumno oduše-
vljenje, pa čak i zanos, u cilju razumevanja šta je to u vezi s njima to-
likim ljudima bilo uzbudljivo.
I. Čari raščaravanja, ili, o magijskim moćima pošte
Jedan od razloga zbog kojih je Veberu bilo moguće da birokra-

tiju opiše kao samo oličenje racionalne efikasnost, jeste što su u Ne-
mačkoj u njegovo doba birokratske institucije zaista dobro radile.
Vodeća institucija, ponos i radost nemačke državne službe, bila je
pošta. Krajem devetnaestog veka, nemačka poštanska služba smatra-
la se jednim od velikih čuda modemog sveta. Njena efikasnost je do
te mere bila legendama, da baca na dvadeseti vek nekakvu užasnu
senku. Mnoga od velikih postignuća „visokog modemizma“, kako
ga danas nazivamo, bila su nadahnuta, a ponekad i otvorena imitaci-
ja, nemačke pošte. No, imamo razloga da mislimo da se nemačka
pošta može smatrati odgovomom za mnoge užase iz tog veka.
Da bismo razumeli zašto, potrebno je da uđemo u trag stvamom
poreklu modemih, socijalnih „država blagostanja“, za koje uglavnom
mislimo da su ih stvorile benevolentne demokratske elite. No, to ne
može biti dalje od istine. Većina ključnih institucija u Evropi koje su
kasnije postale „država blagostanja“ - od državnog osiguranja i pen-
zija, do javnih biblioteka i javnih zdravstvenih klinika - prvobitno
uopšte nisu stvorile države, već sindikati, komšijska udmženja, za-
druge, partije radničke klase i razne druge organizacije. Većina je bila
deo svesnog, revolucionamog projekta „izgrađivanja novog dmštva
u ljušturi starog“ : u postepeno stvaranje socijalističkih institucija
,,odozdo“. Kod nekih, to je bilo isprepletano s namerom da se osvoji
kontrola u vladi preko parlamenta; kod dmgih je sam projekat po se-
bi imao važnost. Valja se prisetiti da su u devetnaestom veku čak i ne-

posredni nastavljači Marksove KomunistiČke partije mahom napustili
ideju da silom preuzimaju vlast, pošto to više nije izgledalo neop-
hodno; u Evropi, u kojoj je vladao mir i u kojoj se odvijao brz tehno-
loški razvoj, izgledalo im je da je društvenu revoluciju moguće ostva-
riti mimim putem, posredstvom izbora.
U Nemačkoj su takve partije bile najuspešnije. Uprkos tome što
je kancelar Oto fon Bizmark (Otto von Bismarck), veliki idejni tvo-
rac nemačke države, svom parlamentu dozvolio samo ograničenu
moć, bio je zatečen brzim usponom radničkih partija i neprekidno
zabrinut zbog mogućnosti da u njegovoj novoj, ujedinjenoj Nemač-
koj nastane socijalistička većina, ili pobuna nalik Pariskoj komuni.
Njegova reakcija na izbomi uspeh socijalista 1878. godine bila je
dvostruka: s jedne strane, zabranio je Socijalističku partiju, sindika-
te i levičarske novine; sa dmge, pošto se ovo prvo pokazalo kao ne-
delotvomo (socijalistički kandidati su nastavili da se kandiduju i po-
beđuju, kao nezavisni), stvorio je ,,odozgo“ altemativu besplatnim
školama, radničkim udmženjima, potpomim dmštvima (friendly so-
cieties), bibliotekama, pozorištima i širem procesu stvaranja soci-
jalizma ,,odozdo“. Altemativa je data u vidu programa socijalnog
osiguranja (za nezaposlenost, zdravstvo i invaliditet, i tako dalje),
besplatnog obrazovanja, penzija, i dmgog, koje su mahom bile ubla-
žene verzije politika koje su činile socijalističku platformu, ali je iz
svake brižljivo izostavljen element demokratskog učešća. Privatno
je Bizmark ove poteze vrlo otvoreno nazivao ,,podmićivanjem“, po-
kušajem da kupi lojalnost radničke klase njegovom nacionalističkom
projektu.117 Kada su kasnije levičarski režimi zaista došli na vlast,
obrazac je već bio ustanovljen i gotovo svi su prihvatili pristup ,,odo-
zgo“, a lokalno organizovane klinike, biblioteke, zajedničke bankar-
ske inicijative, radnički obrazovni centri i tome slično pripojeni su
administrativnoj stmkturi države.
Zanimljivo je da je u Nemačkoj pravi model ove nove admini-
strativne stmkture bila pošta, što je razumljivo kad imamo u vidu
istoriju poštanske službe. Pošta je u osnovi jedan od prvih pokušaja
primene vojnih oblika organizacije ,,odozgo“ na javno dobro. U isto-
rijskom smislu, poštanske službe su se razvile iz organizacija vojske
138 Dejvid Grejber
i imperija. One su prvobitno bile način prenosa izveštaja s terena i na-

ređenja sa velike udaljenosti. Kasnije, njenim proširenjem, one posta-
ju ključne za održanje jedinstva imperije. Otuda onaj čuveni Herodo-
tov citat o glasnicima Persijskog carstva, koji su bili raspoređeni po
putu na pravilnom odstojanju, svaki sa odmomim konjem, što im je
omogućilo najhitrije putovanje na svetu: ,Jjeither snow} norrain, nor
heat, nor gloom o f night stays these couriers from the swift comple-
tion o f their appointed rounds“ * još stoji uklesano nad ulazom u
zgradu Centralne pošte u Njujorku, preko puta Stanice Pen.**118Rim-
sko carstvo je imalo sličan sistem, a gotovo sve vojske su imale mre-
žu poštanskih kurira, sve dok Napoleon nije usvojio sistem za vizuel-
nu telegrafiju 1805. godine.
Jedna od velikih promena koja se dogodila u osamnaestom, a
naročito u devetnaestom veku, kad je u pitanju vladanje, bilo je pre-
inačenje vojnog kurirskog sistema u osnovu državne službe u povo-
ju, čija je prvobitna namena bila usluživanje javnosti. To se prvo do-
godilo u trgovini, a potom se proširilo kada je klasa trgovaca počela
da koristi poštu zarad ličnih ili političkih prepiski, sve dok se konač-
no nije našao u širokoj upotrebi.119 Uskoro se u mnogim državama-
-nacijama, koje su nastajale u Evropi i na američkim kontinentima,
polovina državnog budžeta trošila na poštansku službu, a u njoj je
bilo zaposleno više od polovine državnih službenika.120
Moglo bi se čak reći da je nemačku naciju, više nego bilo šta
drugo, stvorila pošta. U Svetom rimskom carstvu, pravo na vođenje
poštanskog kurirskog sistema u okviru carske teritorije dodeljeno je,
u feudalnom maniru, plemićkoj porodici poreklom iz Milana, koji su
kasnije bili poznati kao baroni Fon Tum und Taksis (von Thum and
Taxis) (potomak ove porodice, prema legendi, izumeo je taksimetar,
zbog čega taksi vozila i nose svoj naziv). Prusko carstvo je prvo otku-
pilo monopol nad kurirskim sistemom od Tum und Taksisa 1867. go-
dine i upotrebilo ga kao osnovu za novu, nemačku nacionalnu poštu;
a u naredne dve decenije, sigumi pokazatelj da je nova državica ili
* „Njih ne sme da spreči ni sneg, ni kiša, ni dnevna žega, ni noć u najbržem

prelaženju staze koja im je bila određena“. Herodot, Istorija, Knjiga VIII, paragraf
98, str. 369. Prevod Milana Arsenića. 2003, Beograd: Dereta .-P rim . prev.
** Glavna metro-stanica u Njujorku. - Prim. prev.
kneževina pripojena u narastajuću državu-naciju bilo je njeno pri-

ključenje nemačkom poštanskom sistemu. Delimice iz ovog razlo-
ga, izvanredna efikasnost ovog sistema postala je stvar nacionalnog
ponosa. Nemačka pošta s kraja devetnaestog veka doista je bila
impresivna; postizala je od pet, pa čak do devet, isporuka dnevno u
velikim gradovima, dok je u glavnom gradu postojala raširena mre-
ža pneumatskih cevi, miljama dugačka, kroz koje su se transportova-
la pisma i manji paketi preko velikih daljina, koristeći sistem kom-
primovanog vazduha:
Mapa sistema pneumatskepošte u Berlinu, 1873. godine
Na Marka Tvena (Mark Twain), koji je živeo u Berlinu između

1891. i 1892. godine, ovaj poštanski sistem ostavio je toliko jak uti-
sak da je napisao svoj jedini poznat nesatirični tekst, naslovljen „Poš-
tanska služba“, u kome hvali njenu čudnovatu efikasnost.121 On nije
bio jedini stranac koga je nemačka pošta impresionirala. Samo ne-
koliko meseci pre izbijanja Ruske revolucije, Vladimir Iljič Lenjin
je napisao:
Jedan oštrouman nemački socijal-demokrat sedamdesetih

godina prošlog veka nazvao je poštu uzorom socijalističke pri-
vrede. To je vrlo tačno. Pošta je sad gazdinstvo organizovano
140 Dejvid Grejber
2ifl. 013. 'IBoliri'oflflntl.
po uzoru dria.vno-kapitalističkog monopola. Imperijalizam po-

stepeno pretvara sve trustove u organizacije takvog tipa (...) Cela
narodna privreda, organizovana kao pošta, s time da tehničari,
nadzomici, knjigovođe, kao i sva službena lica, primaju platu
koja ne prevazilazi „radničku nadnicu“ i da budu pod nadzo-
rom i rukovodstvom naomžanog proleterijata - to je naš najbli-
ži cilj.*122
Eto, tako stoje stvari. Organizacija Sovjetskog Saveza je direkt-

no oblikovana po modelu nemačke pošte.
Njome nisu bile impresionirane jedino pristalice državnog soci-
jalizma. Ovome su se pridružili čak i anarhisti; doduše, njih su manje
zanimali nacionalni sistemi koliko odnosi među njima, odnosno, či-
njenica da je moguće poslati pismo iz Venecuele u Kinu, uprkos tome
što ne postoji nijedna država između njih. Petar Kropotkin je, zapra-
vo, često navodio međunarodni „Svetski poštanski savez“ iz 1878.
godine (kao i dogovor između železničkih kompanija) kao model za
anarhizam, ističući da se to već formira na vrhu imperijalnih sistema:
Poštanski savez nije izabrao međunarodni ,,poštanski“ par-

lament zarad donošenje zakona za sve poštanske organizacije
* V. I. Lenjin, Država i revolucija, str. 46 47. Prevod: Rodoljub Čolaković.

1947, Beograd: Kultura.
Utopija pravila, ili, zašto ipak volim o birokratiju 141
koje su bile članice Saveza (...) Ovo su činili putem dogovora.

Da bi se saglasili, pribegavali su kongresima; no, prilikom sla-
nja delegata na kongrese, nisu im poručivali: „Glasaj za ono što
ti odgovara - mi ćemo biti poslušni“, već su prvo izlazili s pita-
njima i sami o njima diskutovali; onda su slali đelegate koji su
bili upoznati sa posebnim pitanjem o kojem se trebalo govoriti u
Kongresu. Oni su slali delegate, a ne vladare.123
Ova vizija mogućeg, budućeg raja koji se rađa iz unutrašnjosti

pošte nije bila vezana samo uz Evropu. Sjedinjene Države, koje će
uskoro postati glavni rival Nemačke u borbi za svetski uticaj, takođe
su isticane kao model za novu vrstu civilizacije, za šta je očigledan
dokaz bila efikasnost njihove sopstvene pošte. Već 1830. godine je
Tokvil (Tocqueville) bio zapanjen veličinom poštanskog sistema i
brojem pisama koja su putovala svuda, sve do pograničnih oblasti. Za
vreme jednog putovanja kroz Kentaki do Mičigena, zapisao je: ,,Na-
ilazim na zapanjujuću cirkulaciju pisama i novina u ovim divljim
šumama“, kako je izračunao, daleko više nego u najnastanjenijim i
najrazvijenijim provincijama u Francuskoj. Jedan potonji istoričar
američke republike beleži:
Poštanski sistem kod Amerikanaca ubrzo je postao veći od

poštanskih sistema u Britaniji i Francuskoj. Do 1816. godine,
poštanski sistem je sačinjavalo trideset i tri hiljade kancelarija,
u kojima je radilo skoro 70 posto ukupnog broja državnih slu-
žbenika. Obim pošte je porastao istom brzinom. Godine 1790,
poštanski sistem je isporučio svega tri stotine hiljade pisama,
što je otprilike jedno na petnaest ljudi u zemlji. Do 1815. godi-
ne isporučivao je skoro sedam i po miliona pisama godišnje, što
je otprilike bilo jedno pismo po osobi (...) No, za razliku od Ve-
like Britanije i drugih evropskih zemalja, poštanski saobraćaj se
odvijao bez državnog nadzora ili kontrole.124
U dobrom delu veka, za većinu Amerikanaca je pošta predsta-

vljala saveznu vladu. Do 1831. godine broj poštanskih službenika
daleko je nadmašio sve ostale vladine službe zajedno; bilo ih je znat-
142 Dejvid Grejber
no više nego vojske, a za većinu žitelja manjih mesta poštanski rad-

nici su bili jedini državni službenici s kojima su se susretali.
U to vreme, Evropa je na Sjedinjene Države gledala kao na uto-
pijski eksperiment, zbog njihovog odbacivanja laissez-faire ekonomi-
je i raširenog oslanjanja na zadruge, državno fmansirane projekte i ca-
rinske zaštite. Tek su sa usponom korporativnog kapitalizma nakon
građanskog rata Sjedinjene Države usvojili nešto što je ličilo na ne-
mački model birokratskog kapitalizma. Kada se to dogodilo, populi-
sti, a posebno progresivci, videli su poštanski model kao glavnu,
izvodljivu altemativu. Izgledalo je kao da se oblici novog, slobodni-
jeg, racionalnijeg društva razvijaju iz samih stmktura opresije. U Sje-
dinjenim Državama se koristio izrazpostalization (postalizacija), što
je jedinstvena američka kovanica koja označava nacionalizaciju (a
koja je, što je zanimljivo, sasvim nestala iz jezičke upotrebe). Pa ipak,
u isto vreme kada su i Veber i Lenjin u nemačkoj pošti tražili model
za budućnost, američki progresivci su tvrdili da će čak i privatni po-
slovi postati uspešniji, budu li se vodili kao pošta. Progresivci su
ostvarili značajne pobede za ,,postalizaciju“, kao što je nacionaliza-
cija nekada privatnih podzemnih, prigradskih i međusaveznih siste-
ma železnice, koji su u velikim američkim gradovima još od tada u
državnim mkama.
Kad pogledamo unazad, ove fantazije o poštanskoj utopiji izgle-
daju, najblaže rečeno, vrlo čudnovato. Mi danas nacionalne poštan-
ske sisteme uglavnom povezujemo sa dobijanjem stvari koje uopšte
nismo želeli: računi, izveštaji iz banke o prekoračenju računa, robni
katalozi za pomdžbine, razne molbe, nagradne igre, pozivi za oba-
vljanje porotničke dužnosti, poreske revizije, jedinstvene ponude za
kreditne kartice i molbe za dobrotvome priloge. U očima Amerika-
naca, poštari postaju sve čememija pojava. Ovo se nije dogodilo
samo od sebe, već je posledica svesno odabrane politike. Od osam-
desetih godina zakonodavci rade na tome da sistematski povlače fi-
nansije namenjene pošti i ohrabmju privatne altemative, kao deo te-
kuće kampanje koja treba da uveri Amerikance da država zapravo ne
radi.125 Kao ishod, poštanska služba je ubrzo postala sušta definicija
svega što se smatralo lošim u vezi sa državnom birokratijom: posto-
jali su brojni novinarski članci o štrajkovima, nadrogiranim radnici-
ma, slučajevima da poštari godinama talože neisporučenu poštu u

svojim kućama, kao i, što je najčuvenije, o zaposlenima kojima se
ponekad desi da ,go postal“* i pucaju na menadžere, kolege, polici-
ju i obične ljude. Naišao sam samo na jednu upotrebu izraza „posta-
lizacija“ u savremenoj literaturi, u tekstu o nasilju na radnom mestu,
naslovljenom „Postalizacija korporativne Amerike“, koja lamentira
nad tim da se epidemija nasilnih napada na šefove i kolege širi iz jav-
nog sektora u privatne korporacije.
U fascinantnoj knjizi Marka Ejmsa (Mark Ames), pod nazivom
Poštarsko ludilo: gnev, ubistvo i pobuna, od Reganovih radnih me-
sta do Klintonovog Kolumbajna** i šire (Going Postal: Rage, Mur-
der, and Rebellion from Reagan š Workplaces to Clinton š Columbine
and Beyond), brižljivo su izdvojeni novinarski prikazi takvih doga-
đaja (koji su se zaista vrlo brzo proširili iz pošta u privatne kancela-
rije i fabrike, čak i u privatne kurirske službe kao što je UPS, i za to
vreme postale toliko opšte mesto da su se jedva i pojavljivali u naci-
onalnim vestima). Ejms primećuje da se ovi događaji uvek opisuju
kao postupci pokrenuti neobjašnjivim gnevom i ludilom pojedinca,
kao i da ovim opisima nedostaje osvrt na sistematska poniženja ko-
ja dovode do takvih reakcija; što neodoljivo podseća na to kako su
mediji u devetnaestom veku izveštavali o pobuni robova.126On bele-
ži da se u američkoj istoriji dogodilo iznenađujuće malo organizova-
nih pobuna robova. No, dogodio se priličan broj incidenata u kojima
su pojedini robovi, ili manje grupe, u sličnom maniru napali svoje
nadzomike, gospodare i njihove porodica, sekirama, noževima, otro-
vima, ili nekim dragim nasilnim sredstvom koje im je bilo pri raci.
U oba slučaja, novinari takve nastupe tretiraju ili kao ludilo pojedin-
ca, ili kao neobjašnjivu zlobu. Uopšte predložiti neko struktumo
objašnjenje - govoriti, recimo, o rđavosti ropstva, ili ukazati na to da
se nije dogodio nijedan masakr na radnom mestu u čitavoj američkoj
istoriji (osim kad su ih činili robovi) sve do reformi osamdesetih go-
* Going postal, američki izraz koji se, uslovno govoreći, m ože prevesti kao
„poštarsko ludilo“, a odnosi se na situacije kad pojedinac usled nesavladivog gne-
va počini nasilje na radnom mestu. - Prim. prev.
** Odnosi se na masakr koji se dogodio u srednjoj školi u Kolumbajnu 1999.
godine, a koji su izvela dvojica učenika škole. - Prim. prev.
144 Dejvid Grejber
dina, koje su uništile pređašnje garancije sigumog, doživotnog zapo-

slenja i zaštitu radnika od proizvoljnog i ponižavajućeg tretmana ko-
je im priređuju njihovi nadležni - deluje nemoralno, pošto implicira
da se to nasilje daje nekako opravdati.
Nema sumnje da je u ovoj retorici bitno prisutan rasizam. Do-
brim delom dvadesetog veka u očima afroameričke radničke klase
pošta je predstavljala paradigmu stabilnog, bezbednog i uglednog za-
poslenja koje služi zajednici;127 da bi se nakon Regana na nju gleda-
lo kao na oličenje degradacije, nasilja, upotrebe droga i neefikasno-
sti koja se pripisivala „državi blagostanja“ na koju se gledalo u rasi-
stičkom svetlu. (Ovo poistovećenje Afroamerikanaca sa uobraženim
birokratom, ili sa zastrašujućim proizvoljnim nasiljem, stalno se po-
navlja u populamoj kulturi Sjedinjenih Država; mada, uistinu, retko
istovremeno. Čudna je odlika akcionih filmova da samostalni junak
ima nepodnošljivog šefa koji radi po pravilima, a koji je gotovo uvek
cmac.)128
Pa ipak, dok se vodio simbolički rat protiv pošte, i ona se u jav-

noj svesti srozavala na mesto ludila, degradacije i nasilja, ponovo se
dogodilo nešto poput oduševljenosti njome kao na prelazu veka. Da
se podsetimo kako je priča tekla do sad:
1. Nova komunikaciona tehnologija se razvija iz vojske.

2. Ona se brzo širi i korenito menja svakodnevicu.
3. Stiče ugled zbog svoje zapanjujuće efikasnosti.
4. S obzirom na to da funkcioniše po netržišnim principima, ubr-
zo je radikalni mislioci shvataju kao prvo komešanja budućeg,
nekapitalističkog ekonomskog sistema, što se već razvija u
ljušturi starog.
5. Uprkos tome, pošta ubrzo postaje sredstvo za nadzor države
i širenje brojnih novih oblika reklamiranja i nepoželjnih admi-
nistrativnih obaveza.
Ovako izložena, moja misao bi trebalo daje dovoljno jasna. Ovo

je, manje-više, upravo priča o Intemetu. Uostalom, šta je imejl do
džinovska, globalna, elektronska, superefikasna pošta? Nije li i ona
stvorila utisak novog, izvanredno delotvomog oblika korporativne

ekonomije, što se razvija iz same ljušture kapitalizma? Uprkos tome
što nas obasipa raznim prevarama, ,,spemovima“ i komercijalnim po-
nudama, i time omogućava državi da nas na nov i kreativan način
špijunira?
Razlike očevidno postoje. Kao prvo, saradnja na Intemetu pod-
razumeva više učestvovanja ,,odozdo“, što je važno. No, trenutno me
manje zanima širi istorijski značaj ovog fenomena, koliko šta nam
on govori o privlačnosti birokratije.
Kao prvo, zanimljivo je da pošta i Intemet, iako su nastali iz
vojske, usvajaju vojnu tehnologiju zarad suštinski antimilitamih ci-
ljeva. Kao što sam objašnjavao, organizovano nasilje, ako je oblik
komunikacije, u isti mah svodi, pojednostavljuje i, najzad, onemo-
gućava komunikaciju; ako je oblik delanja, u stvari je antidelanje, jer
mu je cilj da druge spreči u delanju (ljudi se moraju ili ponašati na
izvestan način, ili nikako, ako ih ubiju). Pa ipak, uspevamo da te sve-
dene, minimalističke oblike delanja i komunikacije, tipične za vojne
sisteme (bio to lanac komande, ili binami kodovi) pretvorimo u ne-
vidljivu osnovu na kojoj gradimo sve ono što oni nisu: snove, projek-
te, izjave ljubavi i strasti, izlive umetnosti, subverzivne manifeste, i
dmgo. Oni omogućavaju stvaranje i održavanje dmštvenih odnosa
koji u suprotnom ne bi postojali. No, to znači da nam je birokratija
privlačna, da ponajviše deluje oslobađajuće, onda kada nestane: ka-
da do te mere postane racionalna i pouzdana da možemo svake noći
ušuškano zaspati, sigumi da će ona i ujutm biti tu.
U tom smislu, birokratija nas opčinjava onda kada je vrsta tako-
zvane poetske tehnologije, kada se mehanički oblici organizacije,
mahom vojni u svojoj osnovi, daju upotrebiti za ostvarenje nemogu-
ćih vizija: stvaranja gradova ni iz čega, uspinjanja do neba, cvetanje
pustinje. Dobrim delom ljudske istorije takvu moć su imali samo vla-
dari imperija, ili komandanti osvajačkih vojski; prema tome, moglo
bi se reći da je ovde na delu demokratizacija despotizma. Nekada je
samo nekolicina imala tu privilegiju da samo iskaže želju, pa da se
nevidljiva mašinerija organizuje tako da im ispuni hirove. U moder-
nom svetu, ova mašinerija je dostupna u milion manjih porcija sva-
kome ko ume da napiše pismo, ili pritisne đugme.129
146 Dejvid Grejber
Sve to pretpostavlja jedno naročito shvatanje slobode. Mislim,

štaviše, da to označava promenu u pređašnjim shvatanjima racional-
nosti, čiji značaj seže duboko.
Da objasnim na šta mislim.
Oduvek su zapadne intelektualne tradicije pretpostavljale da
ljudske razumske sposobnosti prevashodno treba da obuzdaju naše
niže strasti. Ova misao se može naći već kod Platona i Aristotela, a
učvršćena je kada su hrišćanstvo i islam usvojili klasične teorije du-
še. Pa ipak, prema ovom argumentu, svi imamo animalne porive i
strasti (kao što imamo i kreativne i imaginativne moći) ali da su oni
krajnje haotični i nedruštveni. Razum, i kod individue i u političkoj
zajednici, treba da vlada našom nižom prirodom; treba da suzbija,
kanališe i kontroliše potencijalno nasilnu energiju kako ne bi dovela
do haosa i međusobnog uništenja - u pitanju je moralna sila. Zbog to-
ga, na primer, reč polis, politička zajednica i mesto racionalnog po-
retka, ima isti koren kao i engleska reči politeness (uglađenost) i po-
lice (policija). Zbog toga u ovoj tradiciji uvek vreba osećaj da u vezi
s našim kreativnim moćima postoji nešto što je, bar malo, demonsko.
Razvoj birokratskog populizma, kako sam ga opisivao, odgova-
ra ovom potpunom preinačenju shvatanja racionalnosti u novi ideal,
čiji najčuveniji izraz nalazimo kod Dejvida Hjuma: „Razum jeste i
treba da bude rob strasti.“ 130 Prema ovom gledištu, racionalnost ne
stoji ni u kakvom odnosu s moralnošću. Ona se tiče čisto praktičnih
stvari; razum je instrument, mašina, sredstvo za procenu kako da se
najefikasnije postignu ciljevi, dok se sami ciljevi ne mogu racional-
no oceniti. Razum nam ne može reći šta treba da želimo, već samo
kako najbolje do toga da dođemo.
U obe verzije, razum je izvan kreativnosti, želja i strasti; u prvoj,
razum treba da suzbije strasti; u drugoj pak da im pomaže.
Nauka ekonomije je tokom svog razvoja ovu logiku verovatno
najdalje razvila, ali ona vodi poreklo od birokratije, koliko i od tržiš-
ta. (Treba imati u vidu da je većina ekonomista bila, i još je tako, za-
poslena u nekom velikom birokratskom preduzeću.) Citava zamisao
da je moguće napraviti jasnu podelu na sredstva i ciljeve, činjenice i
vrednosti, proizvod je birokratskog razmišljanja, zbog toga što je bi-
rokratija prva i jedina društvena institucija koja sasvim razdvaja sred-
stvo od onoga što njime postiže.131 Na taj način se birokratija usa-

dila u zdrav razum jednog velikog dela ljudske populacije, i tako je
već dugo.
No, stara ideja racionalosti nikad nije sasvim nestala. Naprotiv,
te dve ideje koegzistiraju, iako su potpuno kontradiktome - one su u
neprekidnom trvenju. Posledica je da naše shvatanje racionalnosti bi-
va na čudan način inkoherentno. Sasvim je nejasno šta ta reč treba da
znači. Ponekad je sredstvo, ponekad cilj. Nekad nema nikakve veze
s moralnošću, a nekad je sama suština pravičnog i dobrog. Nekad je
metod za rešavanje problema; a ponekad, upravo, rešenje svih mogu-
ćih problema.
II. Racionalizam kao vid duhovnosti
Vredelo bi razmišljati o tom neobičnom stanju stvari, jer ono je

srž naše predstave o birokratiji. Imamo, s jedne strane, ideju da su
birokratski sistemi neutralne socijalne tehnologije. Reč je o načinu da
se od tačke A stigne do tačke B, koji se ne bavi time da li je cilj do-
bar ili loš. Dobro pamtim prijatelja koji je pohađao Fakultet za jav-
ne i međunarodne poslove Vudrou Vilson (Woodrow Wilson School
o f Public and Intemational Affairs) u Prinstonu, svetski priznato me-
sto za obuku vrhunskih administratora, koji me je oduševljeno oba-
vestio da se prijavio za kurs iz „vrednosno neutralne etike“ (value-
free ethics). To zvuči, tobože, apsurdno. No, taj koncept nužno sledi
iz predstave o ulozi birokrata: oni su javni službenici čija je obaveza
da rade po nalogu gospodara, ma kakav taj nalog bio. Kako je njihov
gospodar takozvana javnost, to pak dovodi do izvesnih problema: ka-
ko utvrditi šta to tačno javnost želi da oni čine. Upravo su tome učili
mlade funkcionere na kursu iz „vrednosno neutralne etike“. Na pri-
mer, u slučaju da planeri osmišljavaju mrežu puteva, kako primeniti
kvantitativni metod zarad utvrđivanja koliko je za javnost relativno
važno da: (a) stignu na vreme na posao; (b) ne završe mrtvi, ili smr-
skani, u automobilskoj nesreći (rečeno ekonomskim žargonom, koje
su njihove „otkrivene preferencije“ kad je o tome reč), a onda, u skla-
du s tim, utvrditi ograničenje brzine.
148 Dejvid Grejber
S druge strane, u potpunoj suprotnosti s tim jeste modema inkar-

nacija stare ideje racionalnosti kao moralni poredak, odnosno kao cilj
po sebi. Bezmalo svako ko gaji utopijsku viziju, bio to socijalista,
tržišni, ili religijski fimdamentalista, mašta o stvaranju dmštvenog
poretka koji će, za razliku od trenutnog stanja stvari, imati neki ko-
herentni smisao, i koji će, stoga, označiti trijumf razuma nad hao-
som.132 No, premda je to suvišno reći, kamen temeljac takvih proje-
kata uvek je stvaranje efikasne birokratije.
Argumenti o ulozi ,,racionalnosti“ u politici se gotovo uvek ne-
mamo poigravaju s ove dve protivrečne ideje.
Kada se vratimo osnovnim defmicijama, situacija ne postaje bo-

lja; po mnogo čemu, ona postaje daleko gora. Među filozofima ne
postoji konsenzus povodom toga šta je uopšte ,,racionalnost“. Na pri-
mer, prema jednoj tradiciji, racionalost je primenjena logika, prime-
na čistog mišljenja, na koje nisu uticale emocije; ovo čisto, objektiv-
no mišljenje, potom, postaje osnova naučnih ispitivanja. To je bilo
široko prihvaćeno, no, s tim u vezi postoji jedan suštinski problem:
sama naučna istraživanja su dokazala da je to nemoguće. Kognitivni
psiholozi su u više navrata pokazali da ne postoji nešto poput čistog
mišljenja, odvojenog od emocija; ljudsko biće uopšte ne može da mi-
sli bez emocija.133
Dmgima je draži pragmatičniji pristup, prema kome se racio-
nalni argument može definisati kao da je u isti mah utemeljen u empi-
rijskoj realnost i ima logičko koherentnu formu. Nevolja je što ova
dva kriterijuma nemaju mnogo veze jedan sa drugim. Prvi se tiče po-
smatranja, drugi zaključivanja.134 Šta oni pak zaista imaju zajednič-
ko? Po svemu sudeći, ako neko iznesi tvrdnju koja je ili zabuna, ili
je nepovezana, u oba slučaja ćemo otpisati tu osobu kao da s njom ni-
je nešto u redu. S jedne strane, to je fer, jer lude ljude zaista naziva-
mo ,,iracionalnim“. No, ako je već tako, onda reći za neku osobu, ili
argumentaciju, da je ,,racionalna“ isto je kao da ništa nismo rekli. To
je veoma slaba tvrdnja, koja samo znači da ona očigledno nije luda.
S druge strane, postaje jasno da je reći za neku političku pozici-
ju da se temelji na ,,racionalnosti“ izrazito jaka tvrdnja. U stvari, ona
je veoma arogantna, jer implicira da oni koji se ne slažu s tom po-

zicijom ne samo da greše nego su i ludi. Slično tome, kada neko ka-
že kako želi da stvori ,,racionalni“ društveni poredak, to je kao da
govori da su trenutno društveno uređenje osmislili neki ludaci. Sva-
kako da nam se svima dešavalo da tako nešto pomislimo. No, to je,
ako ništa, jedna izuzetno netolerantna pozicija, pošto povlači da nje-
ni protivnici ne samo da greše, već, u izvesnom smislu, i ne znaju šta
znači biti u pravu; osim ako se, nekim čudnom, ne desi da se pro-
mene, prihvate svetlo razuma i pristanu na njen pojmovni okvir i tač-
ku gledišta.
Ova tendencija da se racionalnost čuva kao sveta politička vrli-
na imala je izopačenu posledicu da ohrabruje one kojima su takve
pretenzije i ljudi koji ih podržavaju odbojni, da se odreknu racional-
nosti u ime ,,iracionalnosti“. Naravno, ako racionalnost shvatimo pre-
ma njenom minimalističkom određenju, takva pozicija je apsurdna.
Ne može se stvamo argumentovati protiv racionalnosti, jer i argu-
ment mora da bude racionalan, ako treba da je uverljiv. Ako smo
uopšte voljni da diskutujemo s dmgom osobom, moramo makar pre-
ćutno da prihvatamo da su argumenti zasnovani na ispravnoj proce-
ni stvamosti bolji od onih koji nisu (odnosno, tvrdnje koje slede iz
pretpostavke da su sve zgrade napravljene od zelenog sira ne treba
uzimati ozbiljno), a da su argument koji poštuju logičke zakone bo-
lji od onih koji te zakone krše (recimo, tvrdnja: „Gradonačelnik Sin-
sinatija je čovek, iz čega sledi da su svi ljudi gradonačelnici Sinsina-
tija“, može se odbaciti).
Ne želim ovde da izlažem sve one logičke zamke i protivrečno-
sti koje iz ove situacije proizlaze. Prosto želim da pitam kako smo
uopšte došli do ovoga. Izgleda mi da nam ne preostaje ništa drugo ne-
go da se vratimo na sam početak i vidimo istorijsko poreklo zapad-
nog pojma ,,racionalnosti“ u grčkim gradovima u južnoj Italiji, sre-
dinom prvog milenijuma pre n. e.
Prvi filozofi koji su sebe shvatali kao ,,racionaliste“ i koji su ra-
cionalnost tretirali kao vrlinu po sebi, bili su pitagorejci, koji su u isti
mah bili i filozofska i naučna škola, i politički kult, odnosno brat-
stvo, koje u nekom trenutku uspeva da preuzme kontrolu nad neko-
150 Dejvid Grejber
liko gradova u današnjoj Italiji.135Njihovo veliko intelektualno otkri-

će bilo je da se između matematičkih odnosa koji se daju opaziti u ge-
ometriji, muzičkih intervala i kretanju planeta, može naći formalna
sličnost. Došli su do zaključka da u osnovi kosmosa stoje brojevi, što
se danas uglavnom pamti zbog vrlo šarmantne ideje o nečujnoj ,,mu-
zici sfera“. Prema pitagorejcima, kosmos je racionalan, jer u biti izra-
žava načela broja, visine tona i vibracije, a kada ljudski um (ili duša)
koristi svoje razumske sposobnosti, učestvuje u širem, racionalnom
poretku, u kosmičkoj „duši vaseljene“ koja sve pokreće.136
Ovakvu sliku sveta je Platon u velikoj meri usvojio u Timaju i
to je imalo velikog uticaja. Naime, do prvog i drugog veka Rimskog
carstva, varijacije na osnovni pitagorejski skup ideja usvojile su go-
tovo sve velike filozofske škole; ne samo neoplatonovci, već i stoici
i, donekle, epikurejci. Štaviše, to je oblikovalo fdozofsku bazu za
ono što je Hans Joas prvi nazvao „kosmičkim religijama“ kasne anti-
ke, mešavine elemenata grčke spekulacije o kosmologiji, vavilonske
astrologije i egipatske teologije, koje su se često mešale sa tragovi-
ma jevrejske misli i raznim tradicijama narodne magije.'31 Kao što je
Joas opazio, kosmička religija - koja pretpostavlja da su Bog, Ra-
zum i kosmos jedno, a da su više ljudske sposobnosti forma uče-
stvovanja u racionalnom, kosmičkom poretku - uprkos svem sjaju,
predstavlja nekakvo političko povlačenje. Pitagorejci, poput većine
grčkih filozofa, strastveno su učestvovali u političkom životu grada,
koji su nastojali da urede na racionalnim temeljima. Pod Rimskim
carstvom je to bilo nemoguće. Tada su sva politička pitanja bila re-
šena. Jedna, po svemu sudeći, večna zakonska i birokratska odredba
regulisala je javne poslove. Umesto da teže promeni strukture, inte-
lektualci su sve češće prihvatali otvoreni misticizam, stremeći da na
nove načine sasvim transcendiraju zemaljske sisteme, da se uspinju
kroz razne planetame sfere, čisteći se od materijalnosti, sve do pro-
ređene sfere čistog uma, uzvišene oblasti transcenđentnih matematič-
kih zakona koji upravljaju vremenom i kretanjem, čineći od njih ilu-
zije. Ove zakone nije Bog nametnuo, već oni je.su Bog. Prema tome,
ljudski razum je delovanje ovog uzvišenog principa u nama. U tom
smislu, racionalnost nije bila samo duhovni pojam, već mistični: na-
čin da se ostvari jedinstvo sa božanskim.
Utopija pravila, ili, zašto ipak volimo birokratiju 1j f
Skup pretpostavki o prirodi racionalnosti, koje hrišćanstvo usva-

ja preko Avgustinovog učenja, oblikuje gotovo čitavu srednjovekov-
nu filozofiju, koliko god je bilo teško pomiriti se s idejom transcen-
dentnog Tvorca kojeg odlikuje njegova sopstvena volja (doista se
većina srednjovekovne filozofije bavi time kako da ta dva pomiri).
Na mnogo načina su ove pretpostavke još prisutne. Na primer,
ideja koju svi naučimo kao deca, a većina prihvata kao samoočigled-
nu istinu, koja tvrdi da se ljudi razlikuju od životinja po tome što su
racionalni (odnosno, da ih kao vrstu odlikuje ,,moć razuma“). To je
poprilično srednjovekovno shvatanje.138 Kada se o tome malo razmi-
sli, nema ni previše smisla. Ako je ,,racionalnost“ sposobnost da se
proceni stvamost, onakva kakva ona manje-više jeste, koliko i da se
logički zaključuje, onda se i za većinu životinja može reći da su izra-
zito racionalne - one stalno rešavaju probleme. Većina možda nije ni
blizu toliko dobra u tome koliko ljudi, ali ne postoji fundamentalna
razlika među vrstama. Postoje i mnoge druge moći koje bi za tu raz-
liku bili bolji kandidati, a koje su zbilja jedinstvene ljudima. Očiglc-
dan izbor bi bila imaginacija. Životinje se neprekidno ponašanju tako
da deluju racionalno, proračunato, usmereno ka cilju; no, već posta-
je teže utvrditi da li većina svesno stvara fantastične svetove.139 Otu-
da je antropolog Edmund Lič (Edmund Leach) jednom istakao da
ljude razdvaja od životinja ne to što poseduju besmrtnu dušu, nego što
mogu da zamisle da je imaju.140Naravno, ako je duša sedište razuma,
uzvišenog elementa u čoveku, kazati da ljudi poseduju besmrtnu du-
šu i da su racionalna bića, znači kazati istu stvar.141
Ovaj zaključak je neminovno sledio iz logike Velikog lanca bi-
ća, u kome se sva živa bića rangiraju u jedinstvenoj hijerarhiji racio-
nalnosti, na čijem kraju je Bog, dok su ljudi na samom vrhu prirod-
nog poretka, između životinja i anđela.
Možemo lako zamisliti velike, kosmičke hijerarhije kasne anti-
ke, s arhontima, planetama i bogovima, koji svi deluju pod apstrakt-
nim, racionalnim zakonima, kao ogromne slike rimskog pravnoj
birokratskog poretka. Zanimljivo je da se ova krajnje birokratskt
predstava kosmosa održala hiljadu godina posle raspada Rimsko^
carstva. Srednjovekovni i renesansni teolozi iznedrili su brojne, spe-
152 Dejvid Grejber
kulativne rasprave o hijerarhiji anđela, koje su, ako išta, kosmos pred-
stavile kao još sistematičniju birokratiju nego što su to ikad zamislili
antički filozofi:142
Tako je, na primer, u šesnaestom veku Marsilio Fičino (Marsi-

lio Ficino) izložio sledeći pregled hijerarhije anđela, preuzimajući iz
rada hrišćanskog neoplatoničara iz četvrtog veka, čije je ime još od
tada zaboravljeno, pozivajući se na elaboracije Svetog Tome Akvin-
skog i Dantea:
Serafimi razabiru božji poredak i proviđenje.

Heruvimi razabiru suštinu i obličje božje.
Prestoli isto razabim, neki se spuštaju u poslove.
Gospodstva, poput neimara, osmišljavaju ono što dmgi sprovođe.
Sile upravljaju, pomeraju nebo, i učestvuju u čudotvorstvu kao božji
instmmenti.
Vlasti čuvaju da se božiji poredak ne poremeti i neki među njima se

spuštaju do ljudskih stvari.
Načela brinu o javnim poslovima, narodima, vladarima, sudijama.
Arhanđeli upravljaju božanskim kultom i čuvaju sakralne predmete.
Anđeli brinu o manjim poslovima i pojedincima kao njihovi anđeli
čuvari.143
Anđeli su „nebeska inteligencija“, a rangiraju se od onih koji se

bave čistim mišljenjem, do onih koji upravljaju zemaljskim zbiva-
njima. U vreme kada je uprava u Evropi postala razbijena i frag-
mentirana u najvećoj mogućoj meri, njeni intelektualci bili su obuzeti
raspravama o tačnoj raspodeli moći unutar jedinstvenog, velikog, uje-
dinjenog i imaginamog sistema kosmičke administracije.
Ova velika sinteza kasne antike, koju su vratili u život renesan-

sni alhemičari i magovi poput Fičina, Agripe i Đordana Bmna (Gior-
dano Bmno) (a u tom su je procesu nadahnuli kabalom i dmgim du-
hovnim tradicijama), danas mahom opstaje kao osnova zapadnjačke
ceremonijalne magije. Prosvetiteljstvo bi trebalo da je s tom tradici-
jom raskinulo. No, osnovna struktura pretpostavki ipak je ostala
nepromenjena. Naklonosti racionalizmu kod Dekarta (Descartes) i
njegovih sledbenika stvar je u osnovi duhovne, čak mističke, privr-
ženosti ideji da su matematičke apstrakcije, za koje se pretpostavlja
da su suština mišljenja, ujedno principi poretka koji regulišu prirodu;
to je tako, bilo da se ovi principi poistovećuju s Bogom, ili služe kao
krajnji dokaz božjeg nepostojanja.
Danas je, svakako, teško ovako razmišljati, jer se duša ne poi-
stovećuje sa razumom, već sa svime što nas čini jedinstvenim, idio-
sinkratičnim, ili imaginativnim. No, to gledište je plod romantičarske
ere, koja je označila gotovo potpuni raskid sa prethodnim koncep-
cijama. Ponavljam, ovo nije mesto gde treba bistriti o odnosima ra-
zuma i imaginacije, i želje koja iz imaginacije proizlazi, ali nam
pomaže da shvatimo zašto predstava ,,racionalnosti“, a naročito biro-
kratske racionalnosti, nikad ne ostaje na jednostavnim pitanjima o
deduktivnom zaključivanju, ili čak tehničke efikasnosti, već nemi-
novno završi u pokušajima da od sebe napravi neki grandiozni ko-
smološki sistem.
154 Dejvid Grejber
III. Birokratizacija antibirokratske fantazije
„Shvatio sam da mi više nije stalo do jfakultetskog] posla

onog trenutka kada sam prestao da gasim zvuk igrice u kabine-
tu. Ispred bi stajao neki student i čekao da dobije komentare na
rad, a ja bih mislio: ’Čekaj, dobićeš ih, samo da ubijem ovog
patuljka.’“
Akademski prijatelj (anoniman iz očiglednih razloga)
Činjenica da se modema nauka u nekoj meri zasniva na duhov-

nim privrženostima, ne znači, naravno, da su njena otkrića neistini-
ta. Rekao bih, međutim, da nam sugeriše da bi bilo poželjno da sta-
nemo i dobro razmislimo kad god neko kaže da pokušava da stvori
racionalniji društveni poredak (naročito ako imamo u vidu da je taj
dmštveni poredak mogao jednako okarakterisati kao razumniji, pri-
stojniji, manje nasilan, ili pravedniji).
Videli smo kako je srednji vek u Evropi stvorio viziju o virtuel-

noj, nebeskoj birokratiji, u dalekoj vezi sa onom u starom Rimu,144
koji se smatrao za otelovljenje kosmičke racionalnosti, onda kada je
birokratija na zemlji bila poprilično slaba. Ona je s vremenom, narav-
no, postala mnogo manje takva. No, nastanak novih, birokratskih
država, a naročito birokratske racionalnosti kao dominantnog prin-
cipa vladavine u Evropi i Americi osamnaestog i devetnaestog veka,
praćen je kontrapokretom: razvojem jednako fantastične vizije sred-
njeg veka, ispunjene prinčevima, vitezovima, vilama, zmajevima, ča-
robnjacima i jednorozima; a na kraju i hobitima, patuljcima, orkovi-
ma. Ovaj svet je, prevashodno, izričito antibirokratski: odnosno, on
otvoreno odbacuje bezmalo sve suštinske vrednosti birokratije.
U prethodnom tekstu istakao sam da je naučna fantastika ponu-
dila jedan prilično standardizovan spisak budućih otkrića, od telepor-
tacije, do ,,vorp“ pogona. Ovaj spisak je naučna fantastika toliko če-
sto rabila - u literaturi, igrama, televizijskim emisijama, stripovima
i drugom - da se od gotovo svakog tinejdžera u Kanadi, Norveškoj,
ili Japanu, očekuje da ta otkrića poznaju. Isto se može reći za spisak
osnovnih odlika ove fantastične literature, koja, iako varira od teksta
do teksta, od ftlma do filma, svejedno se odnosi na zapanjujuće do-

sledan osnovni skup tipova karaktera, sistema vladavine (mahom ma-
gijskih), tehnologija, zveri i kultumih tradicija. To, naravno, nema
nikakve veze, u bilo kom smislu, s onim kakav je zaista bio srednji
vek. No, potrebno je vratiti se mnogo dalje u prošlost, ako želimo da
razumemo pravo istorijsko poreklo ovog sveta.
Navikli smo da govorimo o ,,državi“ kao o jedinstvenom entite-

tu, no čini mi se da je bolje modeme države videti kao sastavak tri
različita elementa, čija su istorijska porekla prilično udaljena, nema-
ju jedan s dmgim neki suštinski odnos, a možda je već u toku njiho-
vo konačno razdvajanja.
Zvaću ih suverenitet, administracija i politika.
Suverenitet se obično smatra odrednicom države: suverena drža-
va je ona čiji vladar drži pravo na monopol nad legitimnom upotre-
bom sile unutar date teritorije. Većina vlada u antičkom svetu, ili u
srednjem veku, nikada nisu polagale pravo na suverenitet u ovom
smislu. Niti bi pomišljali da to učine; jer to je bila logika osvajačkih
imperija, a ne civilizovane zajednice.
Dmgi princip je administracija, koja može da postoji, i često po-
stoji bez ikakvog centra moći koji bi njene odluke sprovodio. Ovaj bi
se princip, naravno, mogao zvati i birokratijom. U stvari, skorašnji
arheološki nalazi iz Mesopotamije ukazuju na to da su se birokratske
tehnike razvile ne samo pre suverenih država već i pre nastanka prvih
gradova. One nisu stvorene da bi se upravljalo rastućim dmštvom -
za organizaciju dmštava koja su postala prevelika za ličnu interakci-
ju. Pre bi se moglo reći da je ona ohrabrila ljude da se okupe u tako
velike zajednice. To, bar, pokazuju zapisi. Standardizacija proizvoda,
skladištenja, uverenja, čuvanje zapisa, preraspodela i računovodstvo
- sve to se razvilo u nastambama u neposrednoj blizini Tigra, Eufra-
ta i njihovih pritoka, u petom milenijumu pre nove ere, hiljadu godina
pre „urbane revolucije“.145 Ne znamo kako ili zbog čega; ne znamo
ni da li su postojale prave birokrate (u smislu posebne klase obuče-
nih službenika) ili se samo radi o pojavi birokratskih tehnika. Ali je
administracija svakako postojala do vremena kad su se istorijski za-
pisi već uhodali - u njima nalazimo velike komplekse hramova i pa-
156 Dejvid Grejber
lata, u kojima postoji hijerarhija obučenih pisara, koji brižljivo popi-

suju i raspodeljuju sve vrste resursa.
Treći princip možemo zvati politikom, ako ovu reč shvatimo u
njenom najširem smislu. Postoji, naravno, i uži smisao, pa se tako za
svaki ljudski postupak može reći da ima politički aspekt, u meri u
kojoj implicira manevrisanje u cilju sticanja moći. Postoje, doduše,
neki društveni sistemi u kojima politika u ovom užem smislu posta-
je spektakl po sebi: gde moćne figure neprekidno učestvuju u javnim
nadmetanjima jedne sa drugima, kako bi privukle sledbenike i stekli
podršku. Danas na to gledamo kao na osobinu demokratskih sistema
vladanja, ali se tokom većeg dela ljudske istorije to smatralo ari-
stokratskim fenomenom. Potrebno je samo setiti se junaka iz ho-
merskih, germanskih, keltskih, ili hinduističkih epova, koji se nepre-
kidno razmeću, tuku na dvobojima, nadmeću se ko će prirediti naj-
izvrsniju gozbu, ili najveličanstvenije žrtvovanje, ili prevazići onog
drugog u davanju ekstravagantnih poklona.146 Takvi društveni pore-
ci sa herojskim vrednostima (heroic societes), kako ih zovu, predsta-
vljaju samu suštinu političkog. Ne poznaju nikakav princip suvereni-
teta, a nemaju ni sistem administracije. U nekim slučajevima postoji
vrhovni kralj, ali njegova moć je obično vrlo ograničena, ili postoji či-
sto nominalno. Prava moć neprekidno fluktuira dok harizmatične ari-
stokrate privlače grupu sledbenika; oni najuspešniji preuzimaju svi-
te svojih supamika, dok dmgi veličanstveno propadaju, ili padaju u
zaborav.
Politika je, u tom smislu, oduvek bila suštinski aristokratski fe-
nomen. (Ima razloga što u američkom senatu, na primer, sede sami
milioneri.) Iz tog razloga se tokom evropske istorije pretpostavljalo
da su izbori aristokratski način da se odrede javni zvaničnici, a ne
demokratski. ,,Aristokratski“, ipak, bukvalno znači „vladavina naj-
boljeg“, a jedina uloga običnih građana na izborima je da odluče ko
je najbolji među ,,najboljima“; umnogome na isti način kao što bi
homerski sluga, ili mongolski konjanik, mogli da postanu odani ne-
kom novom, harizmatičnom ratničkom vođi. (Demokratskim izbo-
rom zvaničnika se, nasuprot tome, bar od vremena Stare Grčke, sma-
tralo biranje žrebom - lutrija kojom su se obični građani birali za
službu.)
Kakve veze sve ovo ima sa zmajevima i čarobnjacima? U stva-
ri, mnogo. Sva postojeća svedočanstva ukazuju nam na to da ovakvi
herojski poreci nisu nastali spontano, zajedno sa birokratskim druš-
tvima, već usled simbiotskog supamištva sa njima; a pamtili su se
dugo posle, jer su bili oličenje odricanja od svega što ima veze s bi-
rokratskim vrednostima.
Moram se ovde iznova vratiti arheologiji, a naročito radu mog

prijatelja Dejvida Vengroua (David Wengrow) o Bliskom istoku u
antičko doba.147 Pravo izvorište onoga što nazivam dmštvima heroj-
skih vrednosti, po svemu sudeći, leži u brdima, planinama, pustinja-
ma, ili stepama na mbu velikih trgovačko-birokratskih dmštava u
Mesopotamiji, Egiptu i dolini Inda, a potom i imperija kao što su rim-
ska, persijska i kineska. U ekonomskom smislu, ova dmštva su bila
dosta povezana sa urbanim centrima. Snabdevali su grad sirovim
materijalima i uvozili raznolike i neverovatne dragocenosti i blaga iz
urbanih radionica. No, obe strane su, gotovo od samog početka, sebe
odredile kao suprotnost onoj dmgoj. Urbani stanovnici su civilizaci-
ju odredili kao nevarvarsku; varvari su, zauzvrat, stvorili dmštvene
poretke koji su ključne vrednosti trgovačko-birokratskih civilizacija
okrenuli naglavačke. Dokle su jedni stvarali i negovali remek-dela
književnosti, dmgi su odbacili pisanje, ali su zato slavili bardove koji
su svaki put uspevali da iznova improvizuju epske pesme. Dokle su
prvi brižljivo skladištili i popisivali predmete od materijalne vredno-
sti, dmgi su priređivali velike festivale, gde se, u potlačkom manim,
neprocenjivo blago ili davalo sledbencima, ili supamicima, kao gest
kojim se pokazivao prezir prema pretenzijama na materijalno bogat-
stvo; ili se ovo blago čak napuštalo, spaljivalo i bacalo u more. Do-
kle su jedni razvili skromnu birokratiju koja je pmžala predvidljivu
stabilnost, dmgi su javni život organizovali oko harizmatičnih egoi-
sta, koji su bili u neprekidnoj borbi za nadmoć.
Prva dmštva herojskih vrednosti pojavila su se u bronzano do-
ba, a u vreme Platona, ili Konfučija, mora da su bile samo vrlo dale-
ko sećanje. Pa ipak su, uprkos tome, te uspomene ostale žive. Bezma-
lo sve velike književne tradicije započinju s herojskim epovima koji
su, u svojoj suštini, naknadno izmaštane rekonstrukcije toga kako su
158 Dejvid Grejber
izgledala društva herojskih vrednosti u bronzano doba. Mogli bismo

se zapitati zašto se ovo dogodilo. Zašto se upravo oni ljudi, koje je
jedna civilizacija urbanog stanovništva ismevala kao neuke varvare,
tako često zamišljaju kao udaljeni, junački preci onih potonjih? Zaš-
to se njihovi podvizi iznova i iznova prepričavaju, često i više hilja-
da godina?
Mislim da je deo odgovora to da su „društva herojske vredno-
sti“ , u stvari, društveni poreci osmišljeni da rađaju priče. Ovo nas
vraća pitanjima o prirodi politike. Moglo bi se reći da je političko de-
lovanje, što važi i na mikronivou, takvo delovanje koje bar delimič-
no utiče na druge, tako što se o njemu čuje, ili sazna.148 Politika sva-
kodnevice, bilo to na selu, ili u korporativnoj kancelariji, ima veze sa
stvaranjem zvaničnih narativa, glasina i prikaza. Razumljivo je što
su društva herojskih vrednosti, koja su od političke samopromocije
napravila umetnost, zbog svoje organizacije postala veliki pokretač
za stvaranje priča. Od svega je napravljena platforma za nekakvo
nadmetanje, narativ o samožrtvovanju. Iz tog razloga su pesnici bili
toliko važni - sav smisao života bio je da se čine dela koja će drugi
opevati. Od samog početka, čak, žitelji birokratskih društava poput
Egipta i Vavilona nisu mogli a da ne budu opčinjeni zabitima koje su
nastanjivali varvari; one su ubrzo postale mračne zemlje, pune čudo-
višta i čudnovatih, magičnih moći. A dramatične priče o nasilnim var-
varima su, naravno, postale još ubedljivije u doba kada pravih, nasil-
nih varvara više nije bilo.
Varvari oduvek postoje u simbiotskom odnosu sa birokratskom
civilizacijom. Ovaj obrazac se ponavlja u evroazijskoj istoriji. Druš-
tva herojskih vrednosti formirala su se na granicama imperija; često
bi (poput germanskih društava koja su nastala na rubovima Rimskog
carstva, ili ,,sevemjačkih“ varvara duž Velikog kineskog zida, ili Hu-
na koji su obitavali na granicama obe imperije) upadali na područje
carstva i pobeđivali; u takvim slučajevi bi pak vrlo brzo prerasli u le-
gendu.149
Modema fantastična literatum, može se reći, svoje poreklo ima
u kasnijim viteškim romanima, kao što jeAmadis od Gaule, ili Besni
Orlando, ali žanr dobija svoj prepoznatljiv oblik u viktorijansko do-
ba, otprilike u isto vreme kada je bio vrhunac narodnog oduševljenja
poštom. Njihova radnja je smeštena u vrlo neobično vreme. Na neki

način, to vreme je samo modema verzija onoga „nekada davno“ iz
bajki, koje je u isti mah lebdeća, neodređena prošlost, i dimenzija ko-
ja postoji istovremeno sa našom (kao što potvrđuju mnoge priče, još
uvek postoje ,,vrata“ koja povezuju naš i čarobni svet, u kome vreme
i prostor fimkcionišu sasvim dmgačije). No, priroda bajke i fantastič-
ne literature uopšte nije ista. Bajke odražavaju žensko i dečije viđe-
nje srednjovekovnog i ranog modemog dmštva; njeni junaci su više
muzilje i sinovi veštih obućara, nego dvorani i prinčevi. Nasuprot to-
nte, u takozvanoj fantastičnoj literaturi, ovo „nekada davno“ je, usled
nadahnutosti herojskim epom, sasvim preobraženo. Pod „fantastič-
nom literaturom“ prevashodno mislim na ono što se ponekad naziva
žanrom „mača i magije“, a vodi poreklo od kasnih, viktorijanskih
stvaralaca poput Džordža Mekdonalda (George MacDonald) i Lorda
Dansenija (Lord Dunsany), a čiji su najsjajniji predstavnici još uvek
Dž. R. R. Tolkin (J.R.R. Tolkien), K. S. Luis (C. S. Lewis) i Ursula
K. Legvin (Ursula K. Le Guin).150 Ova tradicija je formirala stan-
dardni skup junaka (ratnik, sveštenik, mag), vrste čini, čudovišnih
stvorenja, i dmgo. Taj repertoar se ponavlja, u brojnim idiosinkratič-
nim varijacijama, u stotinu, ako ne hiljadu, dela savremene fikcije.
Privlačnost ove literature ne leži samo u tome što ona tvori ne-
preglednu građu za sanjarenje pripadnika birokratskih dmštava. Pre
svega, ona je privlačna jer neprekidno i sistematski negira sve što za-
stupa birokratija. Kao što su srednjovekovni sveštenici i magovi vo-
leli da fantaziraju o blistavom nebeskom administrativnom sistemu,
tako i mi danas fantaziramo o avanturama srednjovekovnih svešteni-
ka i magova, koji postoje u svetu u kome je svaki aspekt birokrat-
skog postojanja brižljivo uklonjen.
Zašto to radimo? Pa, najjednostavnije objašnjenje jeste da ima-

mo posla sa jednim vidom ideološkog kalemljenja. U istoriji je je-
dan od najefikasnijih načina da oni na vlasti hvale svoje vrline bio da
ih ne pominju direktno, već da kreiraju vrlo živopisnu predstavu nji-
hove potpune negacije - odnosno, o tome kako bi izgledao život u
potpunom nedostatku, na primer, patrijarhalnog autoriteta, kapitali-
zma, ili države. Pošto se radi o ideološkoj zamci, ovaj trik biva naj-
160 Dejvid Grejber
uspešniji onda kada je ova predstava, na nekom nivou, suštinski pri-

vlačna.151 Prvo nas privlači vizija altemativnog sveta i osećamo ne-
kakvo posredovano ushićenja dok ga zamišljamo; samo da bismo se
na kraju prenuli, užasnuti pred posledicama svojih želja.
Rimske igre su odličan primer toga. Do nastanka carstva, veći-
na mediteranskih gradova imala je nekakav oblik samouprave, sa jav-
nim skupštinama na kojima se diskutovalo o predmetima od javnog
interesa. U demokratijama je čak i o pravnim slučajevima odlučiva-
la javna porota, koju su sačinjavale stotine građana. One su pod okri-
ljem carstva, naravno, bile lišene svakog autoriteta, a na kraju su i
nestale. Umesto toga, glavna prilika za javno okupljanje velikog broja
građana bilo je u koloseumu, ili u areni, kako bi gledali trke kvadri-
ga, gladijatorske igre, ili divlje životinje koje rastržu zločince. Jedi-
no iskustvo glasanja koje su imali njihovi građani bilo je kada je tre-
balo „pokazati palčeve gore ili dole“ prilikom odlučivanja da li će
neki poraženi gladijator biti usmrćen, ili ne.
Drugim rečima, ne samo da su carstva sebe pravdala time što su
svojim subjektima nametnula uniformni sistem zakona, već su to
potvrđivala tako što bi ohrabrivala te subjekte na organizovanje lin-
čovanje (ove igre često su finansirali oni isti magistrati koji su pred-
sedavali sudovima), kao da poručuju: „Vidite sada kuda vodi demo-
kratija!“ To je bilo toliko uspešno da su sledeće dve hiljade godina
upozorenja o opasnostima nastanka demokratije (a gotovo svi obra-
zovani Evropljani su tokom većeg dela ovog perioda bili dosledno
protiv demokratije) poručivala da će se u takvom sistemu narod nemi-
novno ponašati kao rulja u rimskoj areni. To jest, poneseni nasilnim
frakcionalizmom, kretaće se, iracionalno, između ekstrema milosti i
okrutnosti, između slepog sleđenja harizmatičnih idola i njihovog
uništavanja. Pa i danas, skoro svi obrazovani ljudi su mišljenja, čak
i onda kada gunđajući pristanu na nekoliko demokratskih elemenata
za neke od segmenata društva, da demokratija treba da bude odvoje-
na od administracije prava i zakona.
Ne želim da ostavim utisak na čitaoca da su sve takve instituci-
je samo trikovi koje su osmislili pripadnici vladajuće klase da bi ma-
nipulisali masama. Ili, čak i da jesu, da im se to ne može obiti o gla-
vu. Rimske arene su možda bile neobično efikasne, a zaista su jedna
od najsjajnijih antidemokratskih institucija koje su ikada postojale;

no, srednjovekovni kamevali, da spomenem jedan čuveni primer, s
pijankama na kojima se slavila oblapomost, bunt i seksualnost, bile
su očevidno podmčje sukoba. Njihovi bogatiji patroni su nesumnji-
vo videli kameval kao način da se mase upozore o užasima koji bi na-
stupili kad ne bi postojao hijerarhizovan dmštveni poredak; ali obi-
čan narod, većina koja je zapravo organizovala i napravila najveći
deo proslava, tom mogućnošću nije bio ni izbliza toliko užasnut (kar-
nevali su, zbilja, često predstavljali priliku za pravu pobunu).152
Bez sumnje, i fantastična literatura ima svoja sukobe. Njeni au-
tori ni sami nisu bili sigumi koje su političke implikacije njihovih
dela. Dž. R. R. Tolkin je, na primer, jednom kazao da je u političkom
smislu ili anarhista, ili ,,neustavni“ monarhista - izgleda da se ni-
kad nije sasvim odlučio šta je od ta dva.153 Jedino zajedničko i jednom
i dmgom stanovištu jeste da su, naravno, sasvim antibirokratska. To
se može reći za gotovo sva dela fantastične literatura - jedino zlikov-
ci imaju sisteme administracije. Mogao bi se sastaviti pregled ključ-
nih odrednica fantastične literature, tačku po tačku, i videti da svaka
predstavlja negaciju nekog dela birokratije:•
• U fantastičnim svetovima obično postoji apsolutna podela na

dobro i zlo (ili bar na ambivalentno dobro i apsolutno zlo), što
ukazuje na postojanje sila između kojih je jedini mogući odnos
rat. Zapravo, kada je na delu konflikt sa apsolutnim zlikovci-
ma, čak i rat postaje apsolutan, neposredovan pravilima i obi-
čajima, ili viteštvom. Ovo je upadljivo suprotno u odnosu na
herojska i srednjovekovna dmštva, u kojima je organizovano
nasilje (aristokratska razonoda) često ličila na ritualizovanu
igm u kojoj je čast bila sve. Princip apsolutnog zla, po svemu
sudeći, postoji kao negacija birokratskog principa objektiv-
ne (value-free) neutralnosti, ograničene pravilima, jer su
principi poput dobra i zla sasvim strani svakom administrativ-
nom poretku. Fantastični svetovi kreiraju vrednosti koje su do
te mere apsolutne, da je prosto nemoguće biti objektivan.
• Postojanje poluljudi u fantastičnim univerzumima - poput
gnoma, mračnih vilenjaka, trolova, i dmgih - koji su u biti lju-
162 Dejvid Grejber
di, ali ih je potpuno nemoguće integrisati u isti, širi društveni,

zakonski i politički poredak, kreira svet u kome je rasizam za-
pravo stvaran. Cesto se direktno poziva na rasu: „rasa vilenja-
ka“, „rasa patuljaka“, i tako dalje. Čak i kada se to ne radi, to
su svetovi u kojima zaista postoje različite vrste humanoidnih
stvorenja, koja govore, grade kuće, gaje hranu, stvaraju umet-
nost i rituale; drugim rečima, koji u osnovi izgledaju i ponaša-
ju se kao ljudi, ali ujedno poseduju sasvim drugačiji moral i
intelektualne kvalitete. To je, između ostalog, potpuna negaci-
ja birokratskog principa indiferentnosti, prema kome za
svakoga važe ista pravila, nevažno je ko su vam roditelji, jer
zakon mora da bude isti za sve. Ako su neki orkovi, a drugi vi-
le, onda jednak tretman sam po sebi postaje nezamisliv.
• Legitimna moć se u fantastičnim svetovima uglavnom zasni-
va na pukoj harizmi, ili na uspomeni o nekadašnjoj harizmi.
Aragom nikog ne prisiljava da ga sledi, niti to rade Aslan i
Ged*. Jedino zlikovci stvaraju državni aparat, a kada to čine,
taj aparat je puka prisila. Štaviše, harizmatični autoritet koji se
ne obnavlja neprekidno je sklon odumiranju i kompciji (tome
su primeri Denetor i Gormenghast***), ili postaju jezivi, gotič-
ki, ,,ne-mrtvi“ oblici. Pošto se sama mogućnost pravog, vi-
talnog, harizmatičnog autoriteta temelji na ratu, to znači da
legitimni autoritet nije ostvariv bez neprestane fizičke nesi-
gumosti. Dmgim rečima, održan je politički ideal modemih
,,demokratskih“ republika, u kome se političari neprekidno
nadmeću kako bi pridobili sledbenike. To malo iznenađuje, s
obzirom na to da je to, kao što sam naznačio, ionako oduvek
bio herojski/aristokratski element u takvim republikama. No,
ovaj ideal je sasvim razdvojen od principa suvereniteta i, pre
svega, od regularnosti i predvidljivosti birokratskih proce-
* Aragom je junak koji se pojavljuje u Tolkinovim delima; Aslan je glavni ju-

nak iz Luisovog serijala o Namiji; Ged je junak koji obitava u Zemljomorju, tvo-
revini Ursule Legvin. - Prim. prev.
** Denetor je junak iz treće knjige serijala o Gospodaru Prstenova, Povratak
kralja\ Gormenghast je junak iz istoimene trilogije, čiji je autorMervin Pik ,-P rim .
prev.
dura i rutinizacije sile, koja se u birokratskom poretku

smatra legitimnom ukoliko treba da podupire princip re-
gularnosti. Ukratko, u fantastičnim svetovima su istinski legi-
timni nosioci vlasti obično nasilni, ali to nasilje ne koriste za-
rad sprovođenja pravila.
• Jedan korolar: u fantastici, kao i u društvima herojskih vredno-
sti, politički život uglavnom služi za kreiranje priča. Narativi
su ubačeni unutar samih narativa. Tipična fanastična priča če-
sto je i sama o pričanju i interpretiranju, kao i stvaranju građe
za nove priče. Ovo se drastično razlikuje od mehaničke pri-
rode birokratskih radnji. Administrativne procedure ne služe
kreiranju priča. U birokratskom okruženju, priče se pojavlju-
ju kada nešto pođe naopako. Kada sve teče glatko, nema nika-
kvog „narativnog luka“.
• Štaviše, protagonisti neprestano rešavaju zagonetke, napisane
na starim jezicima, ili se bave tajanstvenim mitovima, proro-
čanstvima, mapama s runskim zagonetkama, i tome slično. Na-
suprot tome, birokratske procedure su utemeljene na princi-
pu transparentnosti. Pravila treba da budu jasna, izražena
jednoobrazno i dostupna svima. Kao što znamo, to je retko slu-
čaj. No to bi u principu trebalo da bude tako. Za većinu nas su
administrativni obrasci opskumi bar koliko i vilenjačke za-
gonetke što postaju vidljive tokom određene mesečeve faze.
Ali oni ne treba da su takvi. U stvari je jedna od najodbojnijih
birokratskih taktika sakrivanje informacije iza maske lažne
transparentnosti: na primer, zatrpati ključnu informaciju u po-
plavi odeljenskih mejlova, kojih bude toliko da je nemoguće
sve pročitati. A kada se požalimo da nismo obavešteni o novim
pravilima, ili obavezama, onda nam birokrate trijumfalno po-
kažu na datum (obično od pre više meseci) i detalje dokumen-
ta u kom su navedena nova pravila.154 U poređenju sa ovim,
svakako da u sadržaju fantastike postoji nekakvo zadovoljstvo:
zagonetke su doista zagonetke, što i treba da budu, i ne postoji
neki zvaničnik koji će se pojaviti da drži lekciju kako je sve
vrlo transparentno i jednostavno, a sa vama očito nešto nije u
redu kada to niste odmah razumeli.
164 Dejvid Grejber
Kao što prethodni primer pokazuje, kada se bavimo ovim kon-

stantama, govorimo o izvesnom apstraktnom idealu rada birokrat-
skih sistema, a ne kako oni zbilja rade. U stvamosti, birokratije su
retko neutralne; njima gotovo uvek dominiraju, ili one pak daju pred-
nost određenim privilegovanim grupama (često određene rase); a
neminovno se na kraju dešava da administratori dobiju enormnu,
individualnu, ličnu moć, jer birokratija tvori pravila koja su toliko
kompleksna i protivrečna da se jednostavno ne mogu kao takva sle-
diti. Pa ipak, u stvamom svetu se sva ta odstupanja od birokratskih
principa tretiraju kao kršenje pravila. U fantastičnim svetovima se
tretiraju kao vrline.
Jasno je pak da su sve te vrline kratkotrajne. Uzbudljivo je po-
setiti svet fantazije, ali malo ko bi zaista voleo da u njemu obitava.
No, ako sam u pravu kad kažem da, nezavisno od namera pisca, ta-
kva literatura na kraju uglavnom dovede čitaoca do toga da se zapi-
ta o krajnjim implikacijama njegovih sopstvenih sumnji u postojanje
birokratije, u tome je upravo i suština.
Prema tome, fantastična literatura je u velikoj meri pokušaj za-

mišljanja sveta, sasvim očišćenog od birokratije, u kome čitaoci uži-
vaju, jer ono je, u isti mah, posredni eskapizam i uverenje da je
dosadan, administriran svet verovatno ipak bolji od svake zamislive
altemative.
Birokratija i njeni principi ipak nisu sasvim neprisutni u takvim
svetovima. Oni se prikradaju iz nekoliko pravaca.
Prvo, stara imaginama kosmička administracija iz srednjeg ve-
ka se u većini fantastičnih svetova ne negira do kraja. Ovo je usled
toga što u ovim svetovima magija zapravo uspeva, iako ne postoji na-
prednija tehnologija od vetrenjače i vodenice. Pri tom, magije prisut-
ne u pričama često su nadahnute zapadnim, ceremonijalnim magij-
skim tradicijama, koje potiču od antičkih teurgista poput Jambliha, do
magova iz viktorijanskog doba poput Makgregora Matersa (MacGre-
gor Mathers), punih demona koji se prizivaju u magijskim kmgovi-
ma, pesama, čarolija, odora, talismana, svitaka i čarobnih štapića.
Otuda te kosmičke hijerarhije, složeni logički poredak čini, redova,
moći, uticaja, nebeskih sfera koje imaju različite moći, nazive i obla-
sti administrativne odgovomosti - sve se to održava, u nekom vidu,

kao bar jedna sakrivena, potencijalna forma moći u okvim strukture
samog antibirokratskog univerzuma. Uistinu, u najranijim i najdo-
slednijim antibirokratskim univerzumima, čarobnjaci su ili zli (Zu-
kala u Konanu Varvarinu, ili brojni, slični zlikovci iz petparačkih
priča, pa i amoralni Elrik iz pera Majka Murkoka /Michael Moor-
cock/),155 ili, ako su bili dobri, onda je tehnička strana njihove vešti-
ne svedena na minimum (Gandalfova moć deluje kao produžetak
njegove sopstvene harizme, više nego kao da dolazi od tajanstvenog
poznavanja čini). Ali, kako je vreme prolazilo, od tada do Čarobnja-
ka Zemljomorja i Harija Potera, magija, i magijsko znanje, sve više
je dobijalo središnje mesto. I, naravno, dok smo stigli do Harija Po-
tera, prešli smo put od izričito herojskih zemalja Simerije, Zemlje
vila i vilenjaka, ili Hiperboreje, do antibirokratskog narativa smešte-
nog unutar klasične birokratske institucije: britanski intemat u magič-
nom svetu, u kome se, svejedno, nalazi banka, Čarobnjački odbor,
Istražni komitet, čak i zatvor. U knjigama o Hariju Poteru, upravo je
u tome dosetka: hajde od da dosađnih, nadmenih institucija, odgo-
vomih za raščaravanje sveta, napravimo njihove najživopisnije i naj-
čarobnije varijante koje možemo da zamislimo.
Kako se to desilo? Jedan od razloga jeste što su žanrovi popu-
lame fikcije sve manje ograničeni na literatum (što naročito važi u
slučaju kad su namenjeni deci, ili adolescentima). No domen se ne
prošimje samo na filmove i televizijske serije; oni su sve: igre na
tabli, modeli, puzle, akcione figure, literatura koju su pisali obožavao-
ci, časopisi, umetnost obožavalaca, video i kompjuterske igre. U slu-
čaju žanra fantastike, nemoguće je razumeti potonji put kojim je
krenula literatura, a da se prethodno ne razume uspon „igre uloga“
Tamnice i zmajevi (D&D - Dungeons and Dragons) krajem sedam-
desetih. Ona je omogućila stotinama hiljada tinejdžera u svetu da
stvore svoje fantastične svetove i pustolovine, kao da zajedno stva-
raju priču, ili scenario, o svojim avanturama u stvamom vremenu.
D&D, kao što je nazivaju ljubitelji, u jednom pogledu je, po svo-
joj formi, najslobodnija igra koja se može zamisliti, jer je njenim ju-
nacima dozvoljeno da rade apsolutno sve unutar okvira sveta koji je
zadao Gospodar tamnice (DM - Dungeon Master), pomoću svojih
166 Dejvid Grejber
knjiga, mapa, tabela, i gradova, zamkova, tamnica, divljina. To je po

mnogo čemu anarhistički, jer za razliku od klasičnih ratnih igara u ko-
jima jedan komanduje vojskom, imamo ono što anarhisti nazivaju
„interesnim grupama“, zajednice individua koje sarađuju sa zajed-
ničkim ciljem (potraga, ili prosto želja za prikupljanjem blaga i isku-
stva), koji imaju komplementame sposobnosti (borac, sveštenik,
korisnik magije, lopov...), ali među njima ne postoji izričit lanac ko-
mande. Prema tome, njihovi društveni odnosi su sama suprotnost
bezličnim, birokratskim hijerarhijama. U drugom pogledu pak, D&D
je krajnja birokratizacija antibirokratske fantazije. Za sve postoji ka-
talog: vrste čudovišta (kameni džin, ledeni džin, vatreni džin...), a za
svako su brižljivo navedene moći i prosečan broj bodova za „zdra-
vlje“ (koliko ih je teško ubiti); ljudske sposobnosti (snaga, inteligen-
cija, mudrost, spretnosti, konstitucija...); spisak čini dostupnih na raz-
ličitim nivoima sposobnosti (magični hitac, vatrene kugle, čini za
,,zidoprolaz“...*); vrste bogova i demona; efikasnost raznih vrsta
oklopa i oružja; pa čak i moralni karakter (može biti lojalan zakonu,
neutralan, ili haotičan; dobar, neutralan, ili zao; njihove kombinaci-
je daju devet osnovnih vrsta moralnih tipova...). Knjige su udaljeni
odjeci srednjovekovnih bestijarija, ili knjiga senki. No, uglavnom sa-
drže statistiku. Svi važni kvaliteti mogu se svesti na broj. Tačno je,
međutim, i da tokom igranja nema pravila, da su knjige samo smer-
nice, a da DM može (i da bi trebalo) da se igra s njima, osmišljava no-
ve čini, čudovišta, kao i hiljade varijacija na one već postojeće. Uni-
verzum svakog DM-a je dmgačiji. U nekom smislu, brojevi su samo
platforma za ludačke podvige imaginacije, a sami po sebi predsta-
vljaju nekakvu poetsku tehnologiju.
Bez obzira na to, uvođenje brojeva, standardizacija tipova karak-
tera, sposobnosti, čudovišta, blaga, čini, pa onda koncept bodovanja
sposobnosti i ,,zdravlja“ - sve to zajedno imalo je velikog uticaja na
pomeranje od sveta s kockicama sa šest, osam, dvanaest, ili dvade-
set strana, do sveta digitalnog interfejsa. Kompjuterske igre mogu
fantaziju da pretvore u sasvim birokratsku proceduru: akumulaciju
poena, prelaženje nivoa, i tako dalje. Rečju, vratilo se vojnom ko-
* Eng. magic missile, jireball, passwall, - Prim. prev.

mandovanju. Time je pak došlo do preokretanja pravca, s povratkom

„igara uloga“ u kompjuterske igre (Elfquest, World o f Warcraft...),
gde se imperativi poetske i birokratske tehnologije neprekidno sme-
njuju. Na taj način, doduše, te igre samo jačaju utisak da obitavamo
u univerzumu gde računovodstvene procedure određuju strukturu na-
še stvamosti, u kom čak i potpuna negacija birokratizovanog sveta,
u kojem smo trenutno zarobljeni, može samo da se pretvori u još jed-
nu varijantu tog istog sveta.
IV. Utopija pravila
Razlog što sam se toliko posvetio svetu fantazije jeste što sma-
tram da ova tema otvara neka od suštinskih pitanja o prirodi igranja
(play), igara (game)* i slobode, za koje vemjem da stoje u osnovi
skrivene privlačnosti birokratije. S jedne strane, birokratijaje sve sa-
mo ne zabavna. Ona je mehanička, bezlična i deluje kao negacija sva-
ke mogućnosti razigranosti. S dmge pak biti zarobljen u birokrat-
skom vrćenju ukmg deluje kao da smo uhvaćeni u nekoj užasnoj igri.
Birokratije kreiraju igre, ali one nisu nimalo zabavne. No, bilo
bi korisno dobro promisliti šta su zapravo igre i zbog čega su uopšte
one zabavne. Najpre, koji je odnos između igranja i igre? Mi igramo
igre. Prema tome, znači li to da su igranje i igra istovetni? Uistinu, po-
malo je neobično da engleski jezik uopšte pravi tu razliku - većina je-
zika za oba koristi jednu reč. (Tako je čak u većini evropskih jezika:
u francuskom je jeu, u nemačkom spiele.) S dmge strane pak one su
suprotnosti, jer jedno podrazumeva slobodno stvaranja, a dmgo -
pravila.
Čuveni holandski sociolog Johan Hajzinga (Johan Huizinga) na-
pisao je knjigu pod nazivom Homo ludens, koja je, tobože, teorija
igranja. Ova knjiga je, zapravo, dosta rđava teorija igranja, ali nije i
najmanje loša teorija igre.156 Po mišljenju Hajzinge, igre imaju izve-
* U našem jeziku se ne mogu naći izrazi koji bi naglasili razliku play/game

koja postoji u engleskom jeziku. Jasno je da su igra i igranje u srpskom jeziku če-
sto sinonimni. No, za potrebe prevoda, uvodim ovu pomalu veštačku razliku, koja
će dalje u tekstu biti podrobnije objašnjena. - Prim. prev.
168 Dejvid Grejber
sne zajedničke odlike. Prvo, one su izričito ograničene vremenom i

prostorom, pa, prema tome, isključene iz običnog života. Postoji
oblast, tabla, startni pištolj i linija koja označava kraj. Unutar tog vre-
mena/prostora, određeni ljudi su izabrani za igrače. Pored toga, po-
stoje pravila koja propisuju šta je igračima dozvoljeno, a šta zabra-
njeno. Najzad, uvek postoji neka jasna predstava o ulozima, o tome
šta je potrebno uraditi za pobedu. I, to je sve. Svako mesto, osoba, ili
postupak, koji istupa iz tog okvira, toj igri ne pripada; to nema veze,
to nije deo igre. Drugim rečima, igre su puko praćenje pravila.
Čini mi se da je to važno, jer su igre zabavne upravo iz tog raz-
loga. Sve ovo, vezano za igru, u maltene svim drugim segmentima
ljudskog postojanja je ambivalentno. Setite se porodičnih svađa, ili
supamištva na poslu. Ko učestvuje u tome, a ko ne, šta je fer, kada je
to počelo, a kada se završilo, šta znači da je neko pobedio - sve to je
veoma teško reći. Najteže od svega jeste razumeti pravila. U gotovo
svakoj situaciji u kojoj se zateknemo postoje pravila. Čak i u nefor-
malnim razgovorima ima prećutnih pravila o tome ko kada može da
govori, kojim tempom, tonom, s kakvim uvažavanjem, koje su teme
prikladne, a koje ne, kada se može nasmejati, kakav humor je pri-
hvatljiv, šta treba raditi s očima, i još milion stvari pride. Ova pravi-
la su retko eksplicitna, a postoje obično i mnoga konfliktna, koja bi
u svakom trenutku mogla da iskrsnu. Prema tome, neprestano smo u
teškom poslu pregovaranja među njima, pokušavajući da predvidi-
mo kako će drugi to isto uraditi. Igre su naše jedino iskustvo situaci-
je u kojoj je ova ambivalentnost izbrisana. Svi tačno znaju koja su
pravila. I ne samo to - zapravo ih slede. Jer, sledeći ih, mogu pobe-
diti! Ova pojedinost - zajedno s činjenicom da, nasuprot stvamom
životu, na ova pravila pristajemo sasvim dobrovoljno - predstavlja
izvor velikog zadovoljstva.
Igre su, tako, nekakva utopija pravila.
Zahvaljujući ovome možemo takođe razumeti razliku između
igre i igranja. Uistinu, možemo se igrati igre; no, ,,igranje“ ne povla-
či nužno postojanje pravila.157 Igranje može da bude sasvim impro-
vizovano - može se raditi o poigravanju. U tom smislu, igranje, u
svom čistom obliku, kao različito od igre, sadrži čist izraz kreativne
energije. Kada bi bilo moguće osmisliti odgovarajuću definiciju
,,igranja“ (što je, kao što je poznato, teško) trebalo bi da ide otprili-
ke ovako: igranje je na delu onda kada slobodan izraz kreativnih ener-
gija postane cilj po sebi. To je sloboda zarad slobode. No, to ujedno
znači da je koncept igranja, u izvesnom smislu, na višem nivou od
igre: igranje može stvoriti igre, može stvarati pravila (ono, zapravo,
neminovno proizvodi bar prećutna pravila, pošto puko nasumično
poigravanje ubrzo postaje dosadno), pa, prema tome, igranje, po
svom određenju, ne može biti omeđano pravilima. To je još upadlji-
vije onda kada igranje postane društveno. Na primer, istraživanja deč-
je igre pokazuju da deca prilikom igranja imaginamih igara svađajući
se oko pravila provedu bar onoliko vremena koliko i u samom igra-
nju. Takve svađe onda postaju oblik igranja po sebi.158
Na jednom nivou, sve to je očigledno: govorimo samo o pojavi
oblika. Sloboda mora biti u suprotnosti s nečim, inače je samo nasu-
mičnost. To nam sugeriše da apsolutno čist oblik igranja, zbilja ne-
sputan pravilima (osim onim koje sam stvara i koje u svakom trenut-
ku može zanemariti) može da postoji samo u našoj imaginaciji, kao
aspekt onih božanskih moći što stvaraju kosmos.
Indijski filozof nauke Šiv Visvanatan (Shiv Visvanathan) bele-
ži sledeće:
Igra je ograničen, specifičan način rešavanja problema.

Igranje je više kosmičko, s otvorenim završetkom. Bogovi se
upuštaju u igranje, ali je za čoveka, nažalost, svojstvena igra.
Razrešenje je kod igre predvidljivo, a kod igranja može da ga
nema. Igranje dozvoljava iskrsavanje, novinu, iznenađenje.159
Sve je to tačno. No, upravo iz tog razloga u vezi s igranjem po-

stoji nešto potencijalno užasavajuće; ova kreativnost otvorenog zavr-
šetka dozvoljava mu da bude nasumično destruktivna. Mačke se igra-
ju s miševima. Čupanje krila muvama takođe je vid igranja. Bogovi
koji se upuštaju u igranje retko su oni koje bi normalan čovek hteo da
sretne.
Stoga bih želeo da iznesem jednu pretpostavku.
Ono skriveno u osnovi privlačnosti birokratatije jeste strah od
igranja.
170 Dejvid Grejber
Za društvene teoretičare postoji jedna očigledna analogija igra-

nju, koje je ovde shvaćeno kao princip koji stvara pravila, ali je nji-
me samo neograničeno. Mislim na princip suvereniteta. Citalac će se
setiti da je suverenitet jedan od tri principa, uz administraciju i poli-
tiku, koji se stopio u našu trenutnu predstavu ,,države“. Izraz „suve-
renitet“ se danas u političkoj teoriji najčešće koristi kao sinonim za
,,nezavisnost“, ili ,,autonomiju“, što znači pravo države da u okviru
svojih granica čini šta želi, ali se prvobitno pojavio u vrlo specifič-
nim evropskim debatama o kraljevskoj moći. U osnovi je bilo pita-
nje možemo li reći da vrhovnog vladara kraljevstva u nekom smislu
ograničavaju zakoni?
Oni što su tvrdili da suvereni nisu ograničeni zakonom povlačili
su analogiju s božanskom moći. Bog je tvorac i krajnji izvor svakog
sistema kosmičke moralnosti. No, da bi stvorio sistem, on mu mora
prethoditi; prema tome, Bog ne može biti ograničen moralnim zako-
nima. Ovo uopšte nije čudan zaključak. Na Madagaskaru, narodna
mudrost je kad je o tome reč vrlo jasna: Bog se u isti mah predstavlja
kao konačni sudija, koji posmatra s visine i kažnjava prestupe, i kao
figura koja sasvim nasumično baca munje i bezrazložno uništava
smrtnike. Neki afrički kraljevi pokušali su da sebe učine ljudskim
otelovljenjem ovog apsolutnog principa. Najpoznatiji je slučaj jednog
kabake* iz kraljevstva Buganda. Kada se susreo s engleskim poseti-
ocima, koji su mu pokazali novu, efikasnu, britansku pušku, jer su že-
leli da ga impresioniraju, on je, zauzvrat, impresionirao njih tako što
je isprobao pušku, pucajući nasumično na svoje podanike na ulici.
(Poznat je i po tome što je pogubljivao svoje žene zbog kijanja.) U isti
mah je pak legitimitet kabake kao monarha ležao pre svega u njego-
voj reputaciji da u svojstvu vrhovnog sudije kraljevstva objektivno
sprovodi pravdu. Na ova dva se gledalo kao da su povezani: pošto je
kralj mogao da čini (ili uzima) apsolutno sve što poželi, nije bio pod-
mitljiv, tako da zaista nije bilo razloga da ne bude objektivan. Bilo je
neobično što je kraljevina Buganda taj princip dovela do takvih eks-
trema (treba pomenuti da su afrički kraljevi koji jesu išli toliko dale-
ko, na kraju neminovno loše završili). Pa ipak, postoji direktan kon-
* N aziv za kralja Bugande, koja se nalazi unutar Ugande. - Prim. prev.

tinuitet između ove apsolutne predstave transcendentnog suverenite-

ta i, na primer, dela Karla Šmita (Carl Schmitt) Politička teologija,
gde stoji da je suverena moć u modemim državama u osnovi moć za-
nemarivanja pravila.160
Suverenitet je, u tom smislu, u osnovi identičan s igranjem kao
stvaralačkim principom koji proizvodi igru. No, ako je tako, to je
ujedno igranje u svom najužasnijem, kosmičkom obliku. Neki su to
nazivali idejom igranja ,,odozgo“, koja je, po svemu sudeći, najek-
splicitnije razvijana u indijskoj teologiji, prema kojoj je sam kosmos
u biti poigravanje božanskih sila.161 Kao što Brajan Saton-Smit (Brian
Sutton-Smith) primećuje u svojoj knjizi Ambivalentnost igre (The
Ambiguities ofPlay), ovo stanovište je bilo dominantno u antici, gde
su ljudska bića bila igračke sudbine. Primer Ijudske igre, u takvom
univerzumu, jeste kockanje, gde se svesno potčinjavamo nasumič-
nim hirovima bogova.162
U takvom univerzumu, sloboda je zbilja nulta suma*. Sloboda
bogova, ili kralja, mera je ljudskog robovanja.
Ne bi trebalo da je teško videti kuda sve ovo vodi. Modeme

države se temelje na principu narodne suverenosti. U osnovi, božan-
ska moć kralja leži u mkama takozvanog naroda. U praksi, doduše,
postaje sve nejasnije šta narodna suverenost u tom smislu uopšte tre-
ba da znači. Maks Veber je dao čuvenu primedbu da institucionalni
predstavnici suverene države imaju monopol nad pravom da prime-
njuju silu unutar državne teritorije.163 Ovu silu obično mogu da spro-
vode određeni, propisno ovlašćeni zvaničnici (vojnici, policajci, tam-
ničari), ili oni koje su ovi zvaničnici ovlastili (obezbeđenje na aero-
dromu, telohranitelji...) i to jedino na način jasno određen zakonom.
No, suverena moć je u osnovi pak pravo da se takve zakonitosti izbri-
šu, ili da se usput izmišljanju.164 Sjedinjene Države sebe možda na-
zivaju „zemljom zakona, a ne ljudi“; međutim, kao što smo saznali
prethodnih godina, američki predsednici mogu narediti mučenje, ubi-
* Eng, zero-sum game, u teoriji igara, nulta suma je situacija u kojoj gubici,
odnosno dobici, jedne strane, zavise od dobitaka, odnosno gubitaka, druge strane.
- Prim. prev.
172 Dejvid Grejber
stvo, programe kućnog nadgledanja, pa čak i osnivanja zona koje bi

bile izvan zakona, poput Gvantanama, gde se ophode sa zatvorenici-
ma kako god požele. Cak i oni koji su na najnižem nivou među oni-
ma koji sprovode zakon, njemu nisu uvek potčinjeni. Na primer, vrlo
je teško da policajac američkom građaninu uradi bilo šta što bi dove-
lo do toga da za to delo bude osuđen za zločin.165
Brajan Saton-Smit smatra da u savremenom svetu ono starije,
,,odozgo“ shvatanje igranja, koje su neki nazvali „mračnim igra-
njem“, više nema takav uticaj. Od vremena romantizma to shvatanje
u velikoj meri zamenjuje čitavo mnoštvo vedrijih retorika ,,odozdo“,
koje igranje vide ili kao subverzivno, ili edukativno, ili imaginativ-
no. To je nesumnjivo sve tačno. No, rekao bih da staro gledište nije
sasvim nestalo.166Ako išta, održava se na političkom nivou, gde sva-
ki nasumičan izraz moći pojačava utisak da nije problematična moć,
već nasumičnost - odnosno, sama sloboda.167
Ovo je, zbilja, upravo ono što se dogodilo gde god je republikan-
ski oblik vlade (koji se danas uglavnom pogrešno naziva „demokra-
tijom“) postao norma. Pravni poredak, samim tim i područja gde
državna sila sprovodi pravila, proširio se tako da određuje i reguliše
bczmalo svaki aspekt ljudske aktivnosti. Samim tim, kao što sam ra-
nije pomenuo, završavamo sa propisima koji određuju sve, od toga
gde se mogu služiti ili uzimati određena pića, kako je dozvoljeno po-
slovati, kada se može otići s posla, do toga kolika sme da bude veli-
čina reklama na ulici. Pretnja silom uzurpira maltene sve segmente
našeg postojanja, u maniru koji bi bio prosto nezamisliv pod vlašću
Elagabala, Džingis-kana ili Sulejmana Veličanstvenog.
Govorio sam već o najezdi regulacija, praćenih nasiljem, u sve
delove našeg života. Ono što ovde želim da tvrdim jeste da ovaj
imperativ u osnovi proizlazi iz prećutne kosmologije, gde se princip
igranja (u proširenom smislu, kreativnosti) vidi kao zastrašujući, dok
se igranje po pravilima podržava zbog transparentnosti i predvidivo-
sti. Kao posledica takvog shvatanja, širenje ovih pravila i propisa do-
življava se kao sloboda.
Ovo se čak događa u situacijama kada je pretnja upotrebe držav-
ne sile najudaljenija. Tome je dobar primer uprava fakultetskih ode-
ljenja. Kao što sam obrazlagao, antropolozi su poznati po tome što su
nevoljni da primene svoja analitička sredstva na sopstveno, instituci-

onalno okruženje. No postoje izuzeci, među kojima je odlična anali-
za Merilin Stratem (Marilyn Strathem) o onome što je u Ujedinjenom
Kraljevstvu postalo poznato kao „kultura revizije“. Osnovna ideja
iza „kulture revizije“ jeste da u nedostatku jasnog, ,,transparentnog“
kriterijuma za procenu rada pojedinca, fakultet prosto postaje feudal-
ni sistem utemeljen na ličnom, proizvoljnom autoritetu. Na prvi po-
gled, to se teško može osporiti. Ko bi se protivio transparentnosti?
Merilin Stratem se nalazila na čelu odeljenja za antropologiju na
Kembridžu kada su ove reforme sprovedene, a u svojoj knjizi Kultu-
re revizije (Audit Cultures) navela je prave posledice takve birokra-
tizacije.'68 Kembridž je na svoj način bio tipična feudalna institucija,
sa svojim neprestanim narastanjem običaja i tradicija, a antropologi-
ja je, iako relativno novo odeljenje, imala svoje tradicionalne načine
da se bavi stvarima koje niko nije mogao sasvim da artikuliše - ko-
je, zbilja, niko nije sasvim ni razumeo. No, da bi nešto postalo „tran-
sparentno“ administraciji, bilo je potrebno da se ovi metodi artikuli-
šu; u praksi je to značilo da su one procedure, koje su oduvek bile
suptilne i nijansirane, morale biti pretvorene u eksplicitan skup pra-
vila. Od onoga što je bio običaj, trebalo je napraviti nekakvu stonu
igra. Suočenima s takvim zahtevom, svakome je prvi implus bio:
,,Pa dobro, napisaćemo to za one na vlasti i nastaviti da radimo kao i
pre.“ U praksi pak, ubrzo se pokazalo da je to nemoguće, jer onog tre-
nutka kad dođe do konfilkta, obe strane otvaraju pravilnik.
Takve reforme za cilj imaju eliminisanje proizvoljnog, ličnog
autoriteta, ali one to, naravno, nikad ne rade. Lični autoritet se samo
podiže na novi nivo i postaje moć da se u pojedinim slučajevima pra-
vila stave po stranu (što je iznova nekakva minijatuma verzija suve-
rene moći). U praksi, međutim, ova činjenica da reforme ne postižu
svoje zadate ciljeve ne utiče na rušenje njihove legitimnosti. Napro-
tiv, ishod je suprotan; svi koji se protive takvoj ličnoj moći to mogu
raditi samo zahtevajući još pravila i ,,transparentnosti“. Odjednom,
sloboda i pravda zbilja postaju pitanje svođenja svega na igm.
Ako razmislimo o tome, takve se stvari stalno dešavaju, čak i u
okolnostima koje nemaju mnogo veze s proizvoljnim, ličnim autori-
tetom. Najočigleđniji primer je jezik. Nazovimo to efektom primčni-
174 Dejvid Grejber
ka iz gramatike. Ljudi ne stvaraju jezik pisanjem gramatičkih pravi-

la, nego ih pišu (bar u slučaju prvih priručnika za neki jezik) posma-
trajući prećutna i često nesvesna pravila koja ljudi primenjuju u go-
voru. Pa ipak, onda kada postoji priručnik, a posebno kad se počne s
njegovim korišćenjem u učionicama, ljudima deluje da pravila nisu
prosto opisi ljudskog govora, već uputstva kako treba da se govori.
Ovaj fenomen se da lako posmatrati na mestima gde su grama-
tički priručnici tek nedavno napisani. Na mnogim mestima u svetu
prve gramatike i rečnike sastavljali su hrišćanski misionari u devet-
naestom, ili čak dvadesetom veku, s namerom da Bibliju i druge sve-
te spise prevedu na ono što su bili nepisani jezici. Primer je prva gra-
matika malagaškog jezika, koji se govori na Madagaskaru, a koji je
napisan u periodu 1810-1820. godine. Jezik se, naravno, sve vreme
menja, tako da je govomi malagaški jezik, pa čak i njegova gramati-
ka, u mnogim pogledima dosta dmgačiji u odnosu na pre dve stotine
godina. No kako svi uče gramatiku u školi, kada se na ovo nekom
ukaže, odmah sledi odgovor da ljudi danas greše u govom, jer jedno-
stavno ne slede pravila. Niko se ne doseti, dok im se na to ne ukaže,
da bi se današnji govor smatrao ispravnim, da su misionari svoje knji-
ge napisali dve stotine godina kasnije, a govor od pre dve stotine go-
dina smatrao bi se neispravnim.
Ovakav stav mi je vrlo otežao učenje govomog malagaškog je-
zika. Cak i kada bih angažovao nekog od lokalaca (recimo, studente
s univerziteta) da mi drži časove, učili bi me malagaškom jeziku de-
vetnaestog veka, koji su oni učili u školi. Kako je moje znanje napre-
dovalo, počeo sam da primećujem da način na koji su oni jedni s dm-
gima razgovarali uopšte ne liči na ono čemu su me učili. Kada sam
ih zapitao o gramatičkim oblicima koje su koristili, a koji nisu nave-
deni u knjigama, samo bi odmahnuli mkom i rekli: ,,Ma to je sleng,
nemojte to da govorite.44 Na kraju sam shvatio da je jedini način da
naučim savremeni govomi malagaški jezik bio da snimam razgovo-
re na kasetu i pokušam sam da ih transkribujem, a onda kada naiđem
na neku nepoznatu upotrebu ili izraz da zamolim prijatelje da mi to
objasne. Ništa dmgo nije uspevalo - kada su jednom rešili da su ti
gramatički oblici neispravni, više ih nisu mogli gramatički obra-
zložiti.
U slučaja odeljenja za antropologiju na Kembridžu, pravila su

eksplicirana, a potom zamrznuta, što je tobože bio način da se elimi-
niše proizvoljna, lična moć. Jasno je da ove reforme nemaju nikakve
veze sa nenaklonošću prema nasumičnom autoritetu, a sve sa nena-
klonošću prema samoj nasumičnosti, koja dovodi do nepromišljenog
prihvatanja autoriteta u njegovom najformalnijem, institucionalnom
obliku. Uostalom, koje je naše prvo iskustvo formalnog autoriteta
koji radi po pravilima, ako ne naši nastavnici u osnovnoj školi? To je
tako u Madagaskaru koliko i drugde. Zapravo, kada sam pitao svoje
prijatelje zašto ljudi ne koriste jezik koji je opisan u školskim knji-
gama, uvek sam dobijao odgovor poput: ,,Pa, znaš, ljudi su lenji.“
Smatralo se očigleđnim da čitava populacija nije upamtila svoje lek-
cije kako treba. No, ono što su doista poricali bio je legitimitet kolek-
tivne kreativnost, slobodno igranje sistema.
Vredi razmišljati o jeziku za trenutak, jer nam to otkriva, možda
i bolje od drugih primera, da u osnovi naše ideje slobode postoji pa-
radoks. S jedne strane, pravila, po svojoj prirodi, ograničavaju. Go-
vomi kodovi, pravila ponašanja i gramatička pravila ograničavaju
ono što možemo reći. Nije bez razloga naša praiskonska predstava
opresije slika stroge nastavnice koja kori nekog učenika zbog gra-
matičke greške. U isti mah, međutim, da zajedničke konvencije ne
postoje - nikakva semantika, sintaksa, fonetika - svi bismo nepove-
zano ćeretali, bez mogućnosti da jedni s drugima komuniciramo. Ja-
sno da u takvim okolnostima niko ne bi bio naročito slobodan da ra-
di bilo šta. Tako da, u nekom trenutku, „pravila koja ograničavaju“
postaju „pravila koja omogućavaju“, iako nije moguće reći tačno kad.
Stoga je sloboda zbilja tenzija slobodnog igranja ljudske kreativno-
sti i pravila koja neprekidno generiše. To je ono što lingvisti stalno
primećuju - nema jezika bez gramatike. Ali nema ni jezika u kome
sve, pa i gramatika, neprekidno ne trpi promenu.
Retko se pitamo zašto je to tako. Zašto se jezici uvek menjaju?
Nije teško razumeti zašto su nam za razgovor potrebna zajednička
rešenja za gramatiku i rečnik. Ako nam je jezik samo zbog toga po-
treban, moglo bi se pomisliti da kad jednom određena grupa govor-
nika napravi gramatiku i rečnik koji odgovara njihovim namenama,
prosto će ih se držati, možda izmeniti rečnik ako se pojavi nešto no-
176 Dejvid Grejber
vo o čemu se može govoriti - recimo, novi trend ili otkriće, povrće

uvezeno iz druge zemlje - ali, osim toga, neće ih dirati. U stvamosti,
to se nikad ne dešava. Nije poznat nijedan zabeležen slučaj jezika
koji u periodu od, recimo, jednog veka nije izmenio i zvuk i stmk-
turu.169 To je tako i kod jezika onih ,,najtradicionalnijih“ dmštava;
dešava se čak i tamo gde postoje najrazvijenije institucionalne stmk-
ture (poput gimnazije, ili Francuske akademija) koje treba da obez-
bede da se to neće desiti. Nesumnjivo da je nešto od toga posledica
čistog bunta (na primer, mladih koji žele da se odvoje od odraslih) ali
teško je odupreti se utisku da je u osnovi reč o suprotstavljanju prin-
cipu igranja u njegovoj najčistijoj formi. Bilo da govore arapeškim,
hopi, ili norveškim jezikom, ljudima je jednostavno dosadno da stal-
no govore na isti način. Uvek će se bar malo poigravati. A ovo poi-
gravanje će uvek imati kumulativne efekte.
To sugeriše sledeće: ljudi svuda imaju dve sasvim protivrečne
tendencije. S jedne strane, da se kreativno poigravaju zarad tog poi-
gravanja; s dmge, da se slože sa svakim ko kaže da to ne treba da ra-
de. Ovo dmgo omogućava institucionalni život u obliku igre sa pra-
vilima. Jer ako se iz ove dmge tendencije izvedu logički zaključci,
sloboda postaje nasumičnost, a nasumičnost vid opasne, subverzivne
moći. Nedostaje samo još jedan korak do tvrdnje da istinska slobo-
da znači živeti u potpuno predvidivom svetu, u kome ovakve slobode
nema.
Hteo bih da završim s dmgim primerom iz mog sopstvenog po-

litičkog iskustva.
Poslednjih trideset, četrdeset godina, antiautoritarci iz raznih
krajeva sveta rade na stvaranju novog, efikasnog i direktnog oblika
demokratije, kojoj nije potrebna birokratska sila da njome upravlja.
O ovim pokušajima opšimo sam pisao na dmgom mestu. Učinjen je
veliki napredak. No, oni koji na ovakvim projektima rade, često bi-
vaju suočeni upravo sa užasom ,,proizvoljne“ moći. Na primer, deo
zadatka razvoja novih oblika konsenzusnog procesa je stvaranje insti-
tucionalnih oblika koji podstiču improvizaciju i kreativnost, ume-
sto da ih inhibiraju. Kako ponekad kažu aktivisti: u većini slučajeva,
kada sastavite gomilu ljudi, ona se, kao gmpa, ponaša neinteligent-
nije i nekreativnije, nego što bi se ponašao bilo koji pojedinac iz te

grupe da je sam. Aktivistički proces donošenja odluka treba da, ume-
sto toga, učini da gomila bude pametnija i maštovitija od pojedinač-
nog učesnika.
Ovo je doista moguće postići, ali je potrebno mnogo rada. I što
je veća grupa, potrebni su formalniji mehanizmi. Najvažniji tekst iz
celokupne aktivističke tradicije je „Tiranija bezstruktumosti“,170 ko-
ju je sedamdesetih godina napisao Džo Friman (Jo Freeman), o kri-
zama organizacije u ranim feminističkim kmgovima za podizanje
svesti, do kojih je došlo onda kada su te gmpe počele da rastu. Friman
je primetio da takve gmpe uvek počinju sa jednostavnom verzijom
anarhizma, i pretpostavkom da nema nikakve potrebe za formalnim,
parlamentamim mehanizmima, u smislu parlamentamih pravila. Lju-
di bi prosto seli i u sestrinskom manim rešili problem. To je ono što
se u prvi mah događalo. No, čim je grupa narasla na dvadesetak lju-
di, odmah su krenule da se formiraju nezvanične klike, a gmpice
prijatelja ili saveznika počele su da kontrolišu informacije, smišlja-
ju dnevni red i vladaju na razne suptilne načine. Friman je naveo broj
različitih formalnih mehanizama koji se mogu upotrebiti u cilju
predupređivanja tih posledica, ali za trenutne potrebe ove pojedino-
sti nisu mnogo važne. Dovoljno je reći da ono što se danas naziva
„formalnim konsenzusnim procesom“ mahom potiče iz krize koju je
opisao Friman i debate koju je ona inspirisala.
Želim da skrenem pažnju na sledeće: gotovo svi koji ne potiču
sa eksplicitno antiautoritame pozicije, kao i značajan broj onih koji
potiču, sasvim su pogrešno razumeli Frimanov tekst; oni ga interpre-
tiraju ne kao zauzimanje za to da formalni mehanizam obezbedi jed-
nakost, već kao zauzimanje za transparentniju hijerarhiju. Lenjinisti
su ozloglašeni u tom pogledu, ali liberali su podjednako loši. Ne mo-
gu vam reći koliko sam argumenata slušao o tome. Uvek idu istim re-
dosledom. Prvo, Frimanov argument o formiranju klika i nevidljivih
stmktura moći shvata se kao tvrdnja da svaka gmpa od oko dvadeset
ljudi neminovno obrazuje klike, stmkture moći i vlasti. Sledeći ko-
rak je tvrdnja da je jedini način da se minimalizuje moć takvih klika,
ili mogućih štetnih posledica takvih stmktura moći, njihova institu-
cionalizacija: od de facto spletke napraviti centralni komitet (ili, poš-
178 Dejvid Grejber
to taj izraz ima lošu reputaciju, obično se to naziva komitetom za ko-

ordinaciju, ili komitetom za upravljanje, ili nešto tako). Potrebno je
izbaviti moć iz senke, formalizovati proces, osmisliti pravila, održati
izbore, odrediti tačno šta ,,spletka“ može da čini, a šta ne. Na taj na-
čin će moć makar biti transparentna i ,,odgovoma.“ (Ponovo obra-
tite pažnju na tu reč - ona potiče od računovodstvenih* procedura.)
1 nikako neće biti proizvoljna.
lz praktične, aktivističke perspektive, taj nalog je očito buda-
last. Daleko je lakše ograničiti mem u kojoj neformalne klike mogu
imati vlast, time što im neće biti dodeljen neki zvanični status, a sa-
mim tim ni legitimitet. Kakve god bile „formalne stmkture odgovor-
nosti“, za koje se zamišlja da će ograničiti komitete, nekadašnje kli-
ke, one u tom pogledu mogu samo da budu manje delotvome, i to
samo zbog toga što one na kraju legitimišu i uvećavaju nejednakost
u pristupu informaciji; što omogućava da neki iz, inače, egalitamih
grupa imaju veću moć. Kao što sam istakao i naznačio u prvom tek-
stu, stmkture transparentnosti neminovno postaju stmkture gluposti
čim se s ovim počne.
Recimo da neko brani ovaj stav i kritičar mu popusti (što obič-
no moraju da urade, jer je to prilično zdravorazumski). Ako je tako,
sledeći korak u odbrani generalno je estetski: kritičar će tvrditi daje
prosto neukusno imati neprepoznate strukture realne moći za koje se
može reći da su proizvoljne, čak i kada im sasvim nedostaje neki ste-
pen nasilne prinude. Sagovomik obično neće ići toliko daleko da za-
pravo prizna da su njegove zamerke estetske prirode. Gledaće da mu
tvrdnje budu moralne prirode. S vremena na vreme, ipak, naići će ne-
ko dovoljno iskren da prizna šta se zapravo događa. Dobro se sećam
debate u Centralnom parku koju je organizovao pokret Okupirajmo
Volstrit (siguran sam da negde postoji snimak) sa Normanom Finkel-
stajnom (Norman Finkelstein) - sjajnim aktivistom, vrednim divlje-
nja, koji je odrastao uz Pokret za građanska prava i kome su grupe po-
put Konferencije južnjačkog hrišćanskog vođstva (SCLC - Southem
Christian Leadership Conference) i dalje bile inspiracija. Prilikom te
* Na engleskom jeziku se ,,odgovoma“ kaže ,,accountable“, a „računovod-

stvene procedure“, ,,accountability procedures". - Prim. prev.
debate, Finkelstajn je bez ustezanja rekao kako stoje stvari. „Možda

je tačno“, on je priznao, ,,da je najbolji način da se spreči da takve kli-
ke dobiju isuviše moći, pridržavanje principa da one ne treba da po-
stoje. Ali sve dok se takvim klikama dozvoljava da postoje a da ne
budu zvanično priznate i regulisane, održava se sistem u kome je u
redu da se njime vlada, čak i malo, iz senke. To možda nije toliko
praktiČan problem. Možda ste u pravu da zvanično priznavanje nji-
hovog postojanja na kraju može dovesti do sveukupno manje slobo-
de nego u slučaju da smo ih samo pustili. Kada se, međutim, sve
uzme u obzir, smatram da je ideja o vlasti iz senke u svakom smislu
neukusna.“
U takvim debatama, svedoci smo direktnog sudara dva različi-
ta vida materijalizovanog utopizma: s jedne strane, antiautoritamosti
koja, u svom isticanju kreativne sinteze i improvizacije, slobodu ra-
zume u smislu igranja, a sa druge, prikriveno republikanstvo koje
slobodu vidi kao mogućnost da sve oblike moći svede na skup jasnih
i transparentnih pravila.
Poslednje dve stotine godina u Evropi i Sevemoj Americi, a sve
više i drugde, sve je uticajnije ovo dmgo, birokratizovano shvatanje
slobode. Novi institucionalni dogovori, čija su pravila toliko stroga i
predvidiva da u suštini nestaju, tako da se ne zna ni šta su (kao i u slu-
čaju fizičkih i elektronskih pošta, o kojima sam govorio na početku
teksta), predlažu se kao platforme za ljudsku slobodu; ove platforme
nastaju zbog neočekivanih okolnosti u upravljanju delotvomih stmk-
tura moći. Ovi dogovori, po svemu sudeći, čuvaju pozitivne elemen-
te igranja, dok zaobilaze njegove neugodne sadržaje.
No, često smo svedoci istih posledica. Bilo da nas motiviše ve-
ra u ,,racionalnost“, ili strah od proizvoljne moći, krajnji ishod ove bi-
rokratizovane predstave o slobodi jeste pomeranje ka snu o svetu u
kome je sloboda sasvim ograničena (ili je, u najboljem slučaju, zatvo-
rena na nekom udaljenom mestu, daleko od svakog ozbiljnog ljud-
skog napora, koji povlači posledice) dok se svaki segment života svo-
di na nekakvu razvijenu igm, omeđenu pravilima. To se ne dešava
zbog toga što je takva vizija neprivlačna. Ko ne mašta o svetu gde su
svakome poznata pravila, u kome ih svi poštuju i gde oni koji igraju
po pravilima zapravo mogu da pobede? Nevolja je u tome što je to
180 Dejvid Grejber
utopijska fantazija koliko i svet u kom je igranje sasvim slobodno. To

će uvek biti svetlucava iluzija, koja nestaje čim je dotaknemo.
Takve iluzije nisu uvek loše. Moglo bi se tvrditi da je većina ču-
venih ljudskih postignuća plod takvih donkihotovskih potraga. Ali u
ovom konkretnom slučaju, i u širem političko-ekonomskom kontek-
stu, gde je birokratija glavno sredstvo da malešni deo populacije od
nas ostalih izvlači bogatstvo, stvorili smo situaciju gde je potraga za
slobodom od proizvoljne moći dovela do stvaranja još više proizvolj-
ne moći. Ishod je da propisi guše egzistenciju, da se naoružani čuva-
ri i bezbednosne kamere pojavljuju svuda, da su nauka i kreativnost
ugušeni, a svakome od nas sve veći deo dana uzima popunjavanje
obrazaca.
DODATAK
Betmen i problem konstitutivne moći
Dodajem ovaj rad, naizgled o film u Kristofera Nolana (Chri-

stopher Nolan) Uspon mračnog viteza, koji je šira verzija rada prvo-
bitno objavljenog pod nazivom „Superpozicija“ u Nju inkvajeriju
iz 2012. godine, pošto se nadovezuje na teme o suverenitetu i popu-
larnoj kulturi koje su pokrenute u trećem tekstu ove knjige. U tom
tekstu sam istakao da, u istorijskom smislu, postoje tri nezavisna
elementa za koja pretpostavljam da se spajaju u našu predstavu
,, države “, a to su suverenitet, birokratija i politika (s herojskim vred-
nostima). Moje misli o suverenosti su, međutim, minimalno razvije-
ne, tako da sam pretpostavio da bi čitaoca mogla da interesuju da-
Ija zapažanja na tu temu, napisana u jednako opštem, diskurzivnom
maniru.
U subotu prvog oktobra 2011. godine, njujorška policija je

uhapsila sedamsto aktivista iz pokreta Okupirajmo Volstrit kada su
pokušali da prepešače Bruklinski most. Gradonačelnik Blumberg
(Bloomberg) je za to dao opravdanje da su demonstranti blokirali sa-
obraćaj. Pet nedelja kasnije, taj isti gradonačelnik je zatvorio za sa-
obraćaj obližnji most Kvinsboro na cela dva dana, kako bi omogućio
Kristoferu Nolanu da snima svoj poslednji nastavak iz trilogije o Bet-
menu, Uspon mračnog viteza.
Mnogima nije promakla ova ironija.
Pre nekoliko nedelja, otišao sam da gledam taj film s nekoliko
prijatelja iz pokreta Okupirajmo, od kojih je većina bila uhapšena na
mostu u oktobru. Svi smo znali da je film, u suštini, jedna prolongi-
182 Dejvid Grejber
rana propaganda protiv pokreta za okupaciju. To nam nije smetalo.

Otišli smo u bioskop u nadi da će nas ta činjenica zabaviti, umnogo-
me u duhu nekoga ko nije rasista, ili nacista, pa odlazi da gleda pri-
kazivanje Rađanja jedne nacije, ili Trijumfa volje. Očekivali smo da
film bude hostilan, čak uvredljiv. Nismo očekivali da bude loš.
Hteo bih da ovde razmotrim šta je učinilo film toliko lošim; jer,
iako zvuči čudno, mislim da je to važno. Mislim da se razumevanje
mnogo toga - o filmovima, nasilju, policiji, prirodi državne moći -
može unaprediti time što bismo pokušali da razmrsimo zašto je tač-
no Mrčani vitez toliko loš.
Jedan od razloga je jasan od samog početka. Film je zaista pro-
paganda protiv pokreta Okupirajmo Volstrit. To neki još poriču. Re-
žiser Kristofer Nolan zvanično je izjavio da je scenario napisan pre
nego što je pokret uopšte nastao, i tvrdi da su čuvene scene okupaci-
je Njujorka (,,Gotama“) zapravo inspirisane Dikensovim prikazom
Francuske revolucije, a ne Pokretom za okupaciju. To mi deluje ne-
iskreno. Opšte je poznato da se u Holivudu scenariji za vreme pro-
dukcije prepravljaju i da na kraju često uopšte ne liče na prvobitan
tekst; uz to, kada se radi o prenošenju poruke, čak su i detalji poput
lokacije za snimanje scene („Imam ideju! Hajde da se policija i Bej-
novi sledbenici suoče ispred Njujorške berze!“), ili najmanja prome-
na reči („Hajde da umesto ’preuzmimo kontrolu’ stoji ’okupirajmo’“),
može napraviti veliku razliku.
Tu je i činjenica da zlikovci zaista okupiraju Volstrit i napadnu
berzu.
Hteo bih da tvrdim da je upravo ova želja da se dobije na zna-
čaju, činjenica da su autori filma imali hrabrosti da se pozabave
aktuelnim, značajnim pitanjima, upropastila ovaj film. Naročito je
šteta jer su prva dva filma iz trilogije, Betmen: početak i Mračni vi-
tez, na trenutke bili zaista uverljivi. Praveći ih, Nolan je pokazao da
ima šta da kaže o ljudskoj psihologiji, a posebno o odnosu kreativ-
nosti i nasilju (u suprotnom, teško da bi mogao biti uspešan režiser
akcionih filmova). Film Uspon Mračnog viteza još je ambiciozniji;
usuđuje se da govori sa svom težinom i raskoši kakvi su svojstveni
vremenu. Pa ipak, on na kraju ostaje nejasan.
Betmen i problem konstitutivne moći 183
Trenuci poput ovih mogu biti prosvetljujući, jer nam, kao prvo,
omogućavaju nove uvide u filmove o superherojima, način da promi-
slimo u čemu je stvar s ovim filmovima, kao i, uopšte, sa superhero-
jima. To nam, zauzvrat, pomaže u odgovoru na drugo pitanje: koji je
razlog za iznenadnu ,,poplavu“ ovih filmova, toliko snažnu da pone-
kad izgleda da filmovi zasnovani na stripovima preuzimaju mesto
naučnoj fantastici, glavnom holivudskom žanru blokbastera sa spe-
cijalnim efektima - isto toliko brzo kao što su filmovi o policajcima
postali, umesto vestema, dominantni akcioni filmovi sedamdesetih
godina?
Zašto, u tom procesu, poznati superheroji odjednom dobijaju
kompleksna unutrašnja stanja: porodičnu priču, emotivnu ambiva-
lentnost, moralne krize, strahove, sumnje u sebe? Ili, zašto ih (što je
jednako tačno, ali manje primećeno) sama činjenica da poseduju du-
šu navodi na izbor eksplicitne političke orijentacije? Moglo bi se re-
ći da se to prvo dogodilo ne sa junakom iz stripa već sa Džejmsom
Bondom, koji je u svom tradicionalnom izdanju neko ko izvanredno
osujećuje planove zlikovaca i u filmu se uvek predstavlja isto. Film
Kazino Rojal je Bondu dodelio psihološku dubinu. A već u nared-
nom filmu, Bond je spasavao domorodačke zajednice u Boliviji od
zlih transnacionalnih privatizera vode.
Spajdermen je, takođe, „skrenuo levo“, isto kao što je Betmen
„skrenuo desno“. To, u neku ruku, ima smisla. Superheroji su plod
svog istorijskog porekla. Supermen je izmešten dečak, koji živi na
farmi u Ajovi u doba Velike depresije; Betmen je plejboj milijarder i
izdanak vojno-industrijskog kompleksa koji je stvoren, kao što je i
on, na početku Drugog svetskog rata; Piter Parker, tvorevina iz šezde-
setih godina, pametnjaković je iz radničke porodice u Kvinsu, kome
je nešto čudno ubrizgano u vene. No, svejedno, u poslednjem filmu
je podtekst postao iznenađujuće eksplicitan (,,ti nisi borac za pravdu“,
rekao je komandant policije, ,,ti si anarhista!“): posebno na vrhuncu
filma, kada Spajdermena, koji je ranjen policijskim metkom, spasa-
va provala solidamosti radničke klase - kada desetine kranista širom
Menhetna prkose gradskim naredbama i mobilišu se da mu pomog-
nu. Nolanov film je u političkom smislu najambiciozniji, ali i najve-
184 Dejvid Grejber
ći promašaj. Da li je to zbog toga što žanr superheroja nije pogodan

za desničarsku poruku?
To, svakako, nije zaključak do kojeg su u prošlosti dolazili kul-
tumi kritičari.
Prema tome, šta možemo reći o politici u superherojskom žan-

m? Ima smisla početi s razmatranjem stripova, odakle sve dmgo (te-
levizijske i crtane serije, blokbasteri) i potiče. Superheroji iz stripo-
va prvobitno su bili fenomen iz sredine veka i, kao i većina dmgih
pop fenomena iz tog perioda, bili su suštinski frojdijanski. Odnosno,
u meri u kojoj delo populame beletristike ima nešto da kaže o ljudskoj
prirodi, ili ljudskoj motivaciji, može se očekivati izvestan pop-froj-
dizam. Ponekad to čak postaje eksplicitno, kao u Zabranjenojplane-
ti, s njenim „čudovištima sa Ida“ - ali to je obično samo podtekst.
Umberto Eko je jednom prilikom kazao da priče iz stripova po-
malo pođsećaju na snove; iznova i iznova, ponavlja se isti, osnovni
zaplet, u opsesivno-kompulsivnom manim. Ništa se ne menja, čak i
kada pozadina priča postaje dmgačija: od Velike depresije, do Dm-
gog svetskog rata i posleratnog prosperiteta; dok heroji - bili to Su-
permen, Čudesna žena, Zeleni stršljen, ili Doktor Strejndž - izgle-
daju kao da ostaju u večnoj sadašnjici, nikada ne stare i uvek su u
suštini isti. Osnovni zaplet obično ide ovako: neki loš tip, recimo,
mafijaški bos, ili moćni zlikovac, želi da osvoji svet, ili da počini ne-
ko uništenje, krađu, iznudu, ili odmazdu. Heroj biva upozoren o opa-
snosti i pokušava da shvati šta se dešava. Posle raznih teškoća i dile-
ma, u poslednjem mogućem času, heroj osujećuje planove zlikovca.
Svet je ponovo normalan, sve do sledeće epizode kada se ponovo do-
gađa ista situacija.
Nije potrebno biti genije pa razumeti o čemu se ovde radi. He-
roji su u suštini reakcionari. Kad kažem ,,reakcionari“, mislim u bu-
kvalnom smislu: oni samo reaguju - nemaju nikakve lične projekte.
(Ili, da budem precizniji, kao heroji oni nemaju lične projekte. Kao
Klark Kent, Supermen se neprestano tmdi, i ne uspeva, da Luiz Lejn
odvede u krevet. Kao Supermen, on je čist reakcionar.) Po svemu su-
deći, superherojima nedostaje imaginacije. Bms Vejn, uprkos svim
parama na svetu, ne zna šta s njima da radi osim da osmišljava još na-
prednije oružje i povremeno učini milostinju. Isto tako se ni Super-

inen nikad ne doseti da bi mogao vrlo lako da spase svet gladi, ili da
iskleše u planini slobodne čarobne gradove. Superheroji nikada niš-
ta ne stvore. Za razliku od njih, zlikovci su beskrajno kreativni. Oni
imaju mnoštvo planova, projekata i ideja. Trebalo bi prvo, nesvesno,
da se poistovećujemo sa zlikovcima. Uostalom, oni su ti koji se za-
bavljaju. Onda se, naravno, zbog toga osećamo krivim, pa se ipak
poistovećujemo s herojem, i više nas zabavlja da gledamo kako su-
perego mlati zabludeli id, kako bi ga ponovo potčinio.
Naravno, onog trenutka kada se počne sa zagovaranjem da u
stripovima postoji neka poruka, obično se čuje sledeći prigovor: „Ali
to je samo jeftina zabava! Oni ne žele da nam kažu ništa o ljudskoj
prirodi, politici ili društvu, više nego ringišpil.“ To je, u izvesnoj me-
ri, tačno. Pop-kultura ne služi tome da nas u nešto ubeđuje, ona po-
stoji zarad zadovoljstva. No, ako obratite pažnju, primetićete da ve-
ćina projekata pop kulture od tog zadovoljstva pravi nekakvu tvrdnju.
Naročito nesuptilan primer toga su horor filmovi. Zaplet u hororima
je obično neka priča o prestupu i kazni. U ,,slešer“ filmovima, koji su
najčistiji, najogoljeniji i najmanje suptilan primer horor žanra, uočlji-
vi su isti zapleti. O tome je pisala Kerol Klover (Carol Clover) u svom
sjajnom delu Muškarci, žene i motorne testere (Men, Women and
Chainsaws): publika se, najpre, prećutno ohrabruje u poistoveći-
vanju sa čudovištem (kamera snima iz perspektive čudovišta) dok
ono komada „loše devojke“; kamera kasnije prelazi u perspektivu
androgene heroine, koja na kraju uništava čudovište. Zaplet je uvek
jednostavna priča o prestupu i kazni: loše devojke su nešto zgrešile
- imale seks, pobegle s mesta saobraćajne nesreće, ili su samo ne-
snosne i glupe, zbog čega bivaju raskomadane. Zatim neka devi-
čanski dobra devojka raskomada zločinca. Sve je vrlo moralno i u
hrišćanskom duhu. Prestupi su možda mali, a kazna potpuno nepri-
merena, no, konačna poruka je sledeća: „Naravno da su to zasluži-
le - svi to zaslužujemo; koliko god spolja izgledali civilizovano, svi
smo u suštini pokvareni i zli. Želiš dokaz? Pa pogledaj sebe. Mi-
sliš da nisi zao? Ako nisi zao, zašto te uzbuđuje da gledaš ta sadistič-
ka sranja?“
Na to mislim kada kažem da je i zadovoljstvo jedan vid tvrdnje.
186 Dejvid Grejber
Kad uporedimo sa slešer filmovima, stripovi o superherojima

mogu izgledati prilično bezopasno. Po mnogo čemu oni to i jesu. Ako
je sve što rade to da govore gomili adolescenata da kod svakoga po-
stoji neka želja za haosom i uništenjem, ali da je takve želje ipak
potrebno kontrolisati, onda političke implikacije ne deluju previše
kobno. Posebno ako imamo u vidu da ova poruka ipak sadrži zdravu
meru ambivalentnosti, kao u slučaju savremenih heroja iz akcionih
filmova, koji veliki deo vremena provedu u obijanju tržnih centara i
drugih sličnih mesta. Većina nas je poželela bar jednom da obije ne-
ku banku, ili tržni centar. Kako je Bakunjin jednom kazao, „poriv za
uništenjem ujedno je kreativan poriv.“
Svejedno, rekao bih da ima razloga za verovanje da, bar u sluča-
ju većine superheroja iz stripova, sam zločin ima vrlo konzervativne
političke implikacije. Da bismo razumeli zašto je tako, biće potreb-
no da napravim malu digresiju u vezi s pitanjem konstitutivne moći.
Kostimirani superheroji se bore protiv kriminalaca u ime zako-

na - iako i sami to često rade van strogog zakonskog okvira. No, u
modemoj državi je sam status zakona problematičan. To je zbog
osnovnog logičkog paradoksa prema kome nijedan sistem ne može da
generiše samog sebe. Svaka moć koja stvara sistem zakona sama ne
može njime biti ograničena. Prema tome, zakon mora da ima neki
drugi izvor. U srednjem veku, za to je postojalo jednostavno rešenje:
zakonski poredak stvara Bog, koji je, kao što Stari zavet daje do zna-
nja, biće neograničeno zakonima, kao ni nekim poznatim moralnim
sistemom (što zaista ima smisla: ako ste stvorili moralnost, ne može-
te, po defmiciji, njome biti ograničeni). Ili, ako nije potekao direkt-
no od Boga, onda ga stvara kralj čija je moć božanska. Engleski, ame-
rički i francuski revolucionari su sve to promenili kada su stvorili
pojam narodne suverenosti, prema kojoj moć koja je nekada bila u
posedu kralja sada pripada celini koju su zvali ,,narodom“. To je
odmah stvorilo logički problem, pošto je ,,narod“, po svom određe-
nju, grupa individua koje ujedinjuje činjenica da su ograničeni odre-
đenim skupom zakona. Dakle, u kom smislu su oni stvorili te za-
kone? Kada se to pitanje prvi put postavilo na početku britanske,
američke i francuske revolucije, odgovor je bio jasan: posredstvom
samih revolucija. To je, međutim, dovelo do daljih problema. Revo-

lucije predstavljaju kršenje zakona. Potpuno je ilegalno pokrenuti
oružanu pobunu, zbaciti vladu i izgraditi nov politički poredak - u
stvari, nema ničeg što bi bilo manje legalno od toga. Kromvel (Crom-
well), Džeferson (Jefferson) i Danton krivi su svi zbog izdaje, prema
onim zakonima uz koje su odrasli; isto kao što bi bili, na primer, dva-
deset godina kasnije, po zakonima režima koji su stvorili.
Zakoni su, prema tome, plod ilegalnih aktivnosti. To stvara fun-
damentalnu inkoherentnost u samoj ideju modeme vlade, koja pret-
postavlja da država ima monopol nad legitimnom upotrebom nasilja
(jedino policija, čuvari u zatvori, ili ovlašćeno privatno obezbeđenje,
imaju zakonsko pravo da vas pretuku). Legitimno je da policija ko-
risti nasilje, jer ona sprovodi zakone; zakon je legitiman jer se kore-
ni u ustavu; ustav je legitiman jer potiče od naroda; narod stvara ustav
delima nezakonitog nasilja. Stoga se postavlja pitanje: koja je razli-
ka između ,,naroda“ i neke puke, razjarene gomile?
Jasan odgovor ne postoji.
Opšteprihvaćen odnos prema ovom pitanju je da se ono „gume
pod tepih“. Argument obično glasi: doba revolucija je završeno (osim
možda u zaostalim zemljama kao što je Gabon, ili u Siriji); danas
možemo legalnim sredstvima da promenimo ustav, ili zakonske me-
re. To znači da će osnovne stmkture ostati nepromenjene. Ovo mo-
žemo videti u Sjedinjenim Državama, u kojima struktura države osta-
je ista, sa svojim izbomim koledžom i dvopartijskim sistemom, koji,
iako je bio vrlo napredan 1789. godine, danas čini da u očima ostat-
ka sveta izgledamo kao politički ekvivalent Amiša, koji se i dalje vo-
ze konjskim zapregama. To ujedno znači da legitimnost čitavog siste-
ma temeljimo na saglasnosti naroda, uprkos tome što su jedini ljudi
koji su se o tome konsultovali živeli pre dvesta godina. U Americi je,
bar, ,,narod“ odavno umro.
Od ideje da moć stvaranja zakonskog poretka potiče od Boga,
stigli smo do ideje da potiče od omžane revolucije, pa do toga da je
ukorenjena u tradiciji - „tako su radili naši preci, ko smi mi da sum-
njamo u njihovu mudrost?“ (I, naravno, u velikom broju američki
političari jasno daju do znanja da bi voleli da tu moć ponovo dodele
Bogu.)
188 Dejvid Grejber
Ovo je uobičajeno razumevanje ovog problema. Za radikalnu

levicu, kao i autoritamu desnicu, problem konstitutivne moći je vrlo
aktuelan, ali te dve strane imaju sasvim suprotan pristup ovom funda-
mentalnom pitanju nasilja. Levica, koja je ,,pročišćena“ posle užasa
u dvadesetom veku, napravila je pomak od toga da podržava revolu-
cionamo nasilje ka nenasilnim oblicima otpora. Oni koji postupaju u
ime nečega što je iznad zakona, mogu to da rade, jer se ne ponašaju
kao razularena gomila. S dmge strane, za desnicu, još od uspona fa-
šizma dvadesetih godina, sama ideja da u vezi s revolucionamim na-
siljem postoji nešto posebno što ga izdvaja od pukog kriminalnog na-
silja, samo je licememo naklapanje. Nasilje je nasilje. Pa ipak, to ne
znači da razularena gomila nije ,,narod“, jer je nasilje ionako pravi
izvor zakona i političkog poretka. Svako uspešno korišćenje nasilja
predstavlja, na svoj način, jedan vid konstitutivne moći. Iz tog razlo-
ga, kako je to primetio Valter Benjamin (Walter Benjamin), ne mo-
žemo a da se ne divimo „velikom kriminalcu“: jer, kao što to filmski
plakati već godinama pomčuju, ,,on sam kroji svoje zakone“. Uosta-
lom, svaka kriminalna organizacija neminovno razvija sopstveni, ma-
hom složeni skup unutrašnjih pravila i propisa. Oni tako moraju, ako
žele da kontrolišu nešto što bi u suprotnom bilo sasvim nasumično
nasilje. No, iz perspektive desnice, to je sve što je zakon oduvek bio
- sredstvo za kontrolu samog nasilja koje ga stvara i pomoću kojeg
biva sproveden.
To nam olakšava razumevanja često iznenađujuće naklonosti
između kriminalaca, kriminalnih bandi, desničarskih političkih po-
kreta i naoružanih predstavnika države. Svi oni imaju istu retoriku.
Svi stvaraju sopstvena pravila koja se temelje na sili. Samim tim,
obično dele slične političke senzibilitete. Musolini je možda uništio
mafiju, ali italijanski mafijaši još uvek idolizuju Musolinija. Danas u
Atini postoji aktivna saradnja između kriminalnih bosova u siromaš-
nim, doseljeničkim krajevima, fašističkih bandi i policije. U ovom
slučaju se, zapravo, radi o političkoj strategiji: suočena s izgledima
za narodnu pobunu protiv desničarske vlade, policija je najpre povu-
kla zaštitu iz krajeva u blizini doseljeničkih bandi, a onda počela po-
tajno da podržava fašiste (što je za posledicu imalo brz uspon otvo-
reno nacističke partije. Na poslednjim izborima je, navodno, pola

grčke policije glasalo za naciste). No, to je upravo način na koji funk-
cioniše krajnje desničarska politika. Za njih, upravo u tom prostoru
- gde razne nasilne sile, koje dejstvuju van zakonskog poretka (ili, u
slučaju policije, jedva u njenim okvirima), ulaze u su-delovanje -
mogu se razviti novi oblici moći, a samim tim i poretka.
Kakve veze sve ovo ima sa kostimiranim superherojima? Pa,

veze su višestruke. Jer, upravo je ovo prostor koji nastanjuju i super-
heroji i zlikovci. On je inherentno fašistički - u njemu obitavaju sa-
mo gangsteri, budući diktatori, policija i prestupnici, između kojih
jedva da postoji razlika. Policajci nekad rade po zakonu, a nekad su
korumpirani. Ponekad i sami skliznu u vigilantizam. Nekad proganja-
ju superheroja, a, ponekad, okrenu glavu, da bi mu pomogli. Zlikov-
ci i heroji se ponekad udruže. Pravci sile se uvek smenjuju. Kada bi
se pojavilo nešto novo, to bi bilo moguće samo posredstvom smene
ovih sila. Osim toga, ničeg više nema, pošto u svetu Di Sija i Marve-
la, nešto poput Boga, ili naroda, prosto ne postoji.
U meri u kojoj je konstitutivna moć moguća, ona može poticati
samo od onih što seju nasilje. Zlikovci, kada ne maštaju o savršenom
zločinu ili o nasumičnim terorističkim akcijama, uvek smišljaju ka-
ko da nametnu nekakav Novi svetski poredak. Kada bi Crvena Loba-
nja, Kang Osvajač, ili Doktor Dum, uspeli da vladaju planetom, ubr-
zo bi nastalo mnoštvo novih zakona, koji ne bili naročito prijatni.
Nema sumnje da se ovi zakoni ne bi odnosili na njihovog tvorca, ali
bi u slučaju svih drugih bili strogo sprovođeni.
Superheroji se opiru ovoj logici. Oni ne žele da osvoje svet, jer
oni nisu ni ludi niti su monomanijaci. Superheroji parazitiraju na zli-
kovcima, kao što policija parazitira na kriminalcima: bez njih, ne bi
imali razlog da postoje. Oni nastavljaju da budu branioci zakonskog
i političkog poretka koji deluje kao da je došao niotkuda, i koji, ko-
liko god imao mane ili bio unižen, mora da se brani, jer je svaka alter-
nativa nešto daleko gore.
Oni nisu fašisti, već obični, pristojni, supermoćni ljudi, koji ži-
ve u svetu gde je fašizam jedina politička opcija.
190 Dejvid Grejber
Zašto se ovakav vid zabave, zasnovan na tako neobičnoj pred-

stavi politike, pojavio u prvoj polovini dvadesetog veka u Americi,
baš u vreme kadaje fašizam bio u usponu u Evropi? Da li je reč bila
0 nekakvom američkom, fantazijskom ekvivalentu? Ne baš. Pre je
reč o tome da su i fašizam i superheroji bili plod sličnih istorijskih ne-
prilika: šta je onda temelj društvenom poretku, ako je sama ideja re-
volucije odbačena? I, pre svega, šta se dešava s političkom imagi-
nacijom?
Mogli bismo za početak da razmotrimo koja je ciljna publika
stripova o superherojima. To su, uglavnom, beli mladići i dečaci.
Odnosno, pojedinci koji se nalaze u periodu života kada su u isti mah
1maksimalno maštoviti i, bar malo, buntovni. Ali su ujedno i oni koji
se pripremaju da u jednom trenutku uzmu na sebe pozicije autorite-
ta i moći; da budu očevi, šerifi, preduzetnici, menadžeri srednjeg ni-
voa, inženjeri. A čemu ih uče ove storije koje se u beskraj ponavlja-
ju? Kao prvo, da mašta i buntovništvo vode u nasilje; drugo, da je
nasilje, kao i mašta i buntovništvo, veoma zabavno; treće, da je po-
trebno okrenuti nasilje protiv svakog protoka mašte i buntovništva,
kako ne bi sve otišlo dovraga. Te stvari se moraju držati pod kon-
trolom! Zato je superherojima dozvoljeno da budu maštoviti samo
kad je u pitanju dizajn njihove odeće, automobila, domova i razne
opreme.
U tom smislu je logika superherojskog zapleta duboko i suštin-
ski konzervativna. Podela na levičarske i desničarske senzibilitete
odražava njihov odnos prema imaginaciji. Za levicu, imaginacija,
kreativnost i proizvođenje u širem smislu, predstavljaju moć kojom
se nove stvari i nova društvena uređenja ostvaruju, i nešto što je hva-
le vredno. Jer to je izvor svih pravih vrednosti u svetu. Za desnicu,
imaginacija je opasna; u krajnjem slučaju i zla. Poriv za stvaranjem
ujedno je destruktivan poriv. Ovakav senzibilitet bio je raširen u ta-
dašnjem populamom frojdizmu - id je pokretač psihe, ali je i amora-
lan; kada bi ga „pustili s lanca“, to bi dovelo do sveopšteg uništenja.
U tome se razilaze konzervativac i fašista. Obojica se slažu da ima-
ginacija „puštena s lanca“ može samo da dovede do nasilja i unište-
nja. Konzervativci bi hteli od toga da nas zaštite. Fašisti bi svejedno
hteli d a je odreše. Oni bi hteli da budu, kao što je i Hitler zamišljao,

veliki umetnici koji oslikavaju umom, krvlju i mišićima čovečanstva.
To znači da nije samo uništenje ono u čemu čitalac nalazi greš-
ni užitak, nego i u samoj činjenici da uopšte poseduje svet fantazije.
Premda deluje čudno pomisao da bi nekakav umetnički žanr mogao
da predstavlja upozorenje o opasnostima ljudske imaginacije, izvesno
je da objašnjava zbog čega su svi, u trezvenim četrdesetim i pedese-
tim godinama, mislili da u čitanju stripova ima nečeg što je pomalo
nevaljalo. To objašnjava i zašto je šezdesetih godina odjednom posta-
lo tako bezopasno dopustiti pojavu blesavih, ,,kemp“, televizijskih
superheroja, kao u serijalu o Betmenu Adama Vesta, ili u crtaćima o
Spajdermenu koji su se puštali subotom prepodne. Ako je poruka tre-
balo da bude da je buntovnička imaginacija prihvatljiva sve dok se
drži dalje od politike i u granicama potrošačke ponude (kao što su
odeća, kola i oprema), onda je to bila poruka koju su rado podržali i
producenti.
Da zaključimo: klasičan strip je tobože politički (o ludacima koji

hoće da osvoje svet), u stvari psihološki i lični (o prevazilaženju
opasnosti buntovničke adolescencije), ali, zapravo, i pre svega, po-
litički.171
Ako je to posredi, onda su novi filmovi o superherojima sasvim
suprotno: oni su tobože psihološki i lični, u stvari politički, ali, zapra-
vo, psihološki i lični.
Humanizacija superheroja nije počela u filmovima, već u stripo-

vima, osamdesetih i devedesetih godina, s Povratkom Mračnog Vi-
teza Frenka Milera (Frank Miller) i Vočmenom Alana Mura (Alan
Moore) - podžanr koji bi se mogao nazvati superherojskim noarom.
U to vreme, filmovi o superherojima su još bili ostavština ,,kemp“
tradicije iz šezdesetih, kao u slučaju serijala o Supermenu s Kristo-
ferom Rivom (Christopher Reeve), ili film Betmen s Majklom Kito-
nom (Michael Keaton). S vremenom je pak podžam noara, koji je od
začetka kinestetičan, stigao u Holivud. Svoj filmski vrhunac imao je,
moglo bi se reći, s filmom Betmen: početak, koji je prvi iz Nolano-
ve trilogije. Tu se Nolan pita: „Šta bi bilo da je neko kao što je Bet-
192 Dejvid Grejber
men stvamo postojao? Kako bi se to dogodilo? Šta bi moralo da se

desi pa da jedan ugledan građanin reši da se maskira u slepog miša i
vreba ulicama, u potrazi za kriminalcima?“
Ne čudi što u tome važnu ulogu imaju psihodeličnc droge, kao
i ozbiljni psihiČki problemi i bizami religijski kultovi.
Zanimljivo je da oni što su tumačili ovaj film nikada nisu prime-
tili da je Bras Vejn, u Nolanovoj trilogiji, granično psihotičan. Kao
Bras Vejs, on je maltene sasvim nefunkcionalan, nesposoban da for-
mira prijateljstva ili romantične odnose, nezainteresovan za rad, osim
ako ne ide naraku njegovim morbidnim opsesijama. Heroj je očigled-
no lud, a film je očigledno o njegovoj borbi sa sopstvenim ludilom,
tako da ne smeta što su zlikovci samo jedan vid njegovog ega: R a’s
al Gul (loš otac), mafijaški bos (uspešan biznismen), Strašilo (od ko-
jeg biznismen poludi.) Ništa u vezi s njima nije naročito zanimljivo.
No, to nije ni važno, pošto su svi samo komadići rasturenog uma he-
roja. Samim tim, ne moramo da se poistovećujemo sa zlikovcem, da
bismo onda samoprezrivo ustuknuli; možemo jednostavno da uživa-
mo u prizora Brasa Vejna koji to radi umesto nas.
Pored toga, ne postoji neka očigledna politička poruka.
lli tako bar deluje. Kada stvorite film čiji su junaci toliko ispu-
njeni mitom i istorijom, nijedan reditelj ne može sasvim da kontroli-
še svoj materijal. Uloga režisera je da ih sve okupi. Glavni zlikovac
u filmu je Ra’s al Gul, koji u manastira u Butanu uvodi Betmena u Li-
gu senki, da bi tek onda otkrio svoju namera da uništi Gotam, kako
bi svet oslobodio korupcije. Iz originalnih stripovima saznajemo da
je Ra’s al Gul (koji je kao lik uveden 1971. godine) zapravo primiti-
vista i ekoterorista, koji je rešen da povrati balans u prirodi tako što
će ljudsku populaciju smanjiti za 99 posto. Nolanova glavna izmena
jeste da Betmen počinje kao učenik Ra’s al Gula. Iz savremene per-
spektive, to ima smisla. Uostalom, koji medijski stereotip odmah pa-
da na um - bar otkad su se desile akcije protiv Svetske trgovinske
organizacije u Sijetlu - kada se pomisli na finansijski zbrinutog klin-
ca, koji, pošto je motivisan nekim nedoukučivim osećajem za prav-
du, oblači cmu odeću, stavlja masku, i odlazi na ulice da čini nasilje
i haos, ali uvek proračunato kako nikoga ne bi ubio? Posebno ako je
nadahnut učenjima radikalnog guraa koji misli da je potrebno da se
vratimo u kameno doba? Nolan je od svog heroja napravio pristali-

cu cmog bloka Džona Zerzana (John Zerzan),* koji se rastaje od svog
mentora kada uviđa šta sve povratak raju podrazumeva.
Nijedan zlikovac iz ova tri filma ne želi da vlada svetom. Niti
pak želi da ima moć nad drugima i da stvara nova pravila. Čak im i
njihovi pomoćnici služe kao privremeno sredstvo, koje oni na kraju
smeraju da ubiju. Nolanovi zlikovci su uvek anarhisti. No, oni su ve-
oma neobični anarhisti, koji postoje samo u mašti režisera, jer veru-
ju da je Ijudska priroda u osnovi zla i iskvarena. Džoker, koji je pra-
vi heroj drugog dela trilogije, sve to čini izričitim: on je id koji je
postao filozof. Džoker je bezimen, bez porekla, osim onoga koje pre-
ma prilici izmisli; nije jasno ni koje su njegove moći niti odakle po-
tiču. Pa ipak, on je neumoljivo moćan. Džoker je čista sila samostva-
ranja, on je svoja sopstvena pesma; njegova jedina svrha je, izgleda,
zadovoljenje opsesivne potrebe da prvi dokaže da sve jeste i može biti
jedino poezija - kao i da je ta poezija zla.
Ovde se vraćamo središnjoj temi prvih superherojskih univerzu-
ma: prolongirano razmišljanje o opasnostima ljudske imaginacije i o
tome kako je upravo želja čitaoca da utone u svet, vođen umetničkim
imperativima, živi dokaz zašto se imaginacija mora držati pod kon-
trolom.
Ishod je uzbudljiv film u kome je zlikovac u isti mah dopadljiv
(jer se očigledno veoma zabavlja) i istinski zastrašujući. U filmu Bet-
men: početak Ijudi samo govore o strahu; Mračni vitez uspeva po-
vremeno da nas zaplaši. No, čak i taj film ostaje bez uspeha kada se
dotakne populame politike. ,,Narod“ samo jednom, na početku, pra-
vi izvestan pokušaj da interveniše, onda kada se pojavljuju Betme-
nove kopije po gradu, nadahnute primerom Mračnog viteza. Oni
umiru na grozan način i tome je kraj. Od tada se svi vraćaju u svoju
ulogu ,,Publike“ koja, poput rulje u rimskom amfiteatru, postoji sa-
mo da bi ocenila nastup protagoniste: podržavaju Betmena, pa su pro-
tiv Betmena, podržavaju javnog tužioca sa misijom... Sam kraj, ka-
da Bms Vejn i komesar Gordon osmisle plan koji koristi Betmena
kao žrtvenog jarca, kako bi kreirali lažni mit o mučeništvu Harvija
Džon Zerzan, američki anarhista i pobomik primitivizma. - Prim. prev.

194 Dejvid Grejber
Denta, kao da priznaje da je politika isto što i umetnost fikcije. Džo-

ker je bio u pravu, mada delimično. Kao i obično, spasenje leži jedi-
no u činjenici da se nasilje (obmana) može okrenuti protiv sebe.
Trebalo je da ostanu na tome.
Nevolja s ovakvim viđenjem politike je što ono jednostavno ni-
je tačno. Politika nije samo veština manipulacije slikama, potpomog-
nute nasiljem. To nije dvoboj između impresarija pred publikom ko-
ja će poverovati u gotovo sve ako joj se to predstavi dovoljno vešto.
Nesumnjivo je da to tako izgleda izuzetno imućnim holivudskim re-
žiserima. No, između snimanja prvog i drugog fdma, desile su se
stvari koje su jasno pokazale koliko je ova vizija pogrešna. Ekono-
mija se urušila. Ne kao rezultat manipulacija tajnog društva ratničkih
monaha, nego zato što je grupa finansijskih menadžera - koji žive u
Nolanovom ,,mehuru“ i sa njim dele pretpostavku da je narod bes-
krajno manipulativan - pogrešila. Narod je masovno reagovao. Ova
reakcija nije uzela oblik mahnite potrage za mesijanskim spasiocem,
pomešane sa izlivima nihilističkog nasilja;l72onaje, sve više, uzima-
la oblik niza istinskih, narodnih pokreta, čak revolucionamih, koji
obaraju režime na Bliskom istoku i zauzimaju trgove svuda, od Kli-
vlenda do Karačija, u pokušaju da stvore nove oblike demokratije.
Konstitutivna moć se iznova pojavila, i to u maštovitoj, radikal-
noj i izvanredno nenasilnoj formi. Ovo je situacija kojoj se univerzum
superheroja ne može obratiti. U Nolanovom svetu, nešto poput pokre-
ta za okupaciju mogao bi biti samo tvorevina neke male grupe dovi-
tljivih manipulatora (nekog kao ja) koji to rade zbog neke skrivene
namere.
Nije trebalo da Nolan zalazi u takve teme, ali očigledno nije mo-
gao da se suzdrži. Rezultat je nešto sasvim nejasno. U osnovi, to je
još jedna psihološka drama zamaskirana u političku. Zaplet je zamr-
šen i jedva vredan prepričavanja. Bms Vejn, koji bez svog alter ega
ne može da fiinkcioniše, povukao se iz sveta. Supamički biznismen
unajmljuje Ženu-mačku da ukrade njegove otiske prstiju, kako bi mu
pomoću njih ukrao sav novac. Ono, međutim, što se stvamo dešava,
jeste da biznismenom manipuliše njegov plaćenik s maskom po ime-
nu Bejn. Bejn je snažniji od Betmena, ali je nesrećan, i tuguje zbog
neuzvraćene ljubavi Talije, ćerke Ra’s al Gula; on je obogaljen zbog
zlostavljanja u mladosti u tamnici gde je nezasluženo boravio, a lice

krije iza maske koju mora neprekidno da nosi kako se ne bi onesve-
stio od nepodnošljivog bola. Publika se poistovećuje s takvim zli-
kovcem samo zbog saosećanja. Niko normalan ne želi da bude Bejn.
No, biće da je to i suština: upozorenje na opasnosti neumesnog sao-
sećanja sa unesrećenima. Zato što je Bejn ujedno i harizmatični re-
volucionar koji, nakon što se rešio Betmena, otkriva da je mit o Har-
viju Dentu lažan, oslobađa stanovnike Gotamskih zatvora, i pušta
povodljivi narod u Gotamu da pohara i spali vile ono jedan posto lju-
di, a da žitelje tih vila odvuku pred revolucionami sud. (Strašilo se
ponovo pojavljuje, ali ovoga puta, što je zanimljivo, kao Robespjer.)
No, Bejnova prava namera jeste da ih sve pobije nukleamom bom-
bom, koja je prvobitno služila nekom projektu za zelenu energiju.
Zašto to radi? Ko zna. Možda je i on primitivistički ekoterorista po-
put Ra’s al Gula. (Po svemu sudeći, nasledio je vođstvo nad istom
organizacijom.) Možda pokušava da se dokaže Taliji, tako što će za-
vršiti posao njenog oca; ili je prosto zao i tu nema daljeg objašnjenja.
Ali zašto Bejn želi da povede narod u socijalnu revoluciju, ako
će sve da ih raznese nukleamom bombom za nekoliko nedelja? Ni na
to odgovor nije poznat. On kaže da pre nego što nekoga uništite, mo-
rate mu pmžiti nadu. Da li je, onda, pomka da utopijski snovi mogu
samo da dovedu do nihilističkog nasilja? Moguće da je nešto tako u
pitanju, mada je to neuverljivo, s obzirom na to da je prvo smišljen
plan da se svi pobiju. Revolucija je dodata posle, kao ukras.
U stvari, ono što se događa gradu ima smisla samo kao materi-
jalni eho onoga što je od početka najvažnije, a to je šta se događa u
izmučenoj glavi Bmsa Vejna. Nakon što je Betmena onesposobio
Bejn na pola filma, on biva smešten u istu smrdljivu tamnicu gde je
i Bejn ranije bio zatočen. Zatvor se nalazi na dnu bunara, tako da sun-
čeva svetlost uvek mami njegov žitelje; nemoguće je, međutim, po-
peti se uz bunar. Bejn prvo čeka da se Bms oporavi, da bi bezuspeš-
no probao da se popne, i da se uveri da je njegova krivica što mu je
voljeni Gotam uništen. Tek tada će Bejn imati dovoljno milosti da ga
ubije. Ovo je iskonstmisano, ali bar ima nekog smisla na nivou psi-
hologije. Prevedeno na nivo grada, nema nikakvog smisla: zaŠto bi
neko želeo da stanovništvu pmži nadu, pa da je onda neočekivano
196 Dejvid Grejber
rasprši. Prvo je okrutno; drugo je prosto besmisleno. Ne samo to, već

i autori filma sastavljaju tu metaforu tako što Bejn priređuje isti trik
i gotamskim policajcima, koji su - u zapletu koji je tako idiotski za-
mišljen, da krši standarde plauzibilnosti kakvi se očekuju od stripa -
svi namamljeni da dođu ispod grada, i onda tu zarobljeni, strateški
postavljenim bombama. No, iz nekog razloga, dozvoljeno im je da
dobijaju hranu i vodu. Verovatno zato da bi se i oni mučili nadom.
Dešavaju se i druge stvari, ali su to sve slične projekcije. U jed-
noj je Zena-mačka u ulozi koja se obično dodeljuje publici: prvo se
poistovećuje s Bejnovim revolucionamim projektom, a onda, bez ne-
kog jasnog razloga, menja mišljenje i ,,otkačinje“ ga. I Betmen i go-
tamska policija oslobađaju se iz svojih tamnica i udmžuju u borbi
protiv zlih okupatora ispred berze. Na kraju, Betmen lažira svoju smrt
dok se oslobađa bombe, a Bms završi sa Ženom-mačkom u Firenci.
Stvorena je nova, lažna legenda o mučeništvu, a narod u Gotamu je
pacifikovan. U slučaju budućih nevolja, uveravaju nas da postoji po-
tencijalni Betmenov naslednik, razočarani policajac, po imenu Robin.
Film se završi i svi odahnu.
Ima li tu neke pomke da je ponesemo sa sobom? Ako ima, gla-
sila bi otprilike ovako: „Istina je da je sistem korumpiran, ali to je je-
dini koji imamo, a predstavnicima vlasti se ionako može verovati
samo ako su prvo bili ’očišćeni’ i podneli strašnu patnju.“ (Obična po-
licija dopušta da deca umim na mostovima. Policija koja je nedelja-
ma bila živa sahranjena može legitimno da koristi nasilje.) „lstina je
da postoji nepravda i da treba saosećati sa žrtvama, ali to treba raditi
u razumnim granicama. Mnogo je bolje davati milostinju nego ba-
viti se stmktumim problemima - jer to je put do ludila.“ U Nolano-
vom svetu, svaki pokušaj obraćanja stmktumim problemima, čak i
kada se u te svrhe koristi nenasilna građansku neposlušnost, zapravo
je oblik nasilja i ništa dmgo. Imaginativna politika je po sebi nasil-
na, pa prema tome nije nimalo neprilično ako je odgovor policije da
mimim demonstrantima lupa glave o beton.
Kao odgovor na Pokret za okupaciju, to je jednostavno jadno.
Kada je izašao Mračni vitez 2008. godine, mnogo se raspravljalo o to-
me da li je u pitanju metafora za rat protiv terorizma: do koje tačke
je prihvatljivo za dobre momke (što smo mi) da primenjuju metode
loših momaka? Verovatno su autori zaista razmišljali o takvim pro-

blemima, pa su ipak uspeli da naprave dobar film. No, s druge stra-
ne, ,,rat protiv terorizma“ je zaista bio bitka tajnih mreža i manipula-
tivnih predstava. Počeo je bombom, a završio se ubistvom; što bi se
moglo shvatiti kao pokušaj, na obe strane, da se od univerzuma na-
pravi strip. U trenutku kada je na scenu stupila prava konstitutivna
moć, ovaj svet se urušio, postao inkoherentan, čak i smešan. Revo-
lucije su se širile Bliskim istokom, a Sjedinjene Države su trošile
stotine milijardi dolara za borbu protiv odmetnutih bogoslovaca u
Avganistanu. Na Nolanovu nesreću, uprkos njegovoj moći manipu-
lacije, isto se desilo i sa njegovim svetom kada je istinska narodna
moć kročila u Njujork.
BELEŠKE
UVOD
1 Elliot Jacques (1976) Ann Arbor: U niversity o f M ichigan Press.

2 Gordon Tullock (1965) W ashington, D.C.: Public Affairs Pres.
3 Henry Jacoby (1973) Berkeley: U niversity o f C alifom ia Press.
4 C. N orthcote Parkinson (1957) Cam bridge, M A: R iverside Press. „Rad u
organizaciji se širi tako da popuni vrem e koje mu je određeno.“
5 Laurence J. Peter i Raymond Hill (1969) London: Souvenir Press. Od pozna-
tog rada o tom e kako se oni koji rade u nekoj organizaciji „uzdižu do nivoa
svoje nesposobnosti“ nastao je i čuveni britanski sitkom.
6 R. T. Fishall (1982) London: Arrow Books. Danas se smatra klasičnim tek-
stom o tom e kako zbuniti birokrate i učini da im bude nelagodno, za koji se
govorkalo da ga je napisao britanski astronom i voditelj na B i-B i-Siju ser Pa-
trik Mur (Patrick Moore).
7 M oglo bi se ići jo š dalje. ,,Prihvatljiva“ levica je, kao što sam rekao, prigrli-
la u isti mah i birokratiju i tržište. Libertarijanska desnica, bar, im a kritiku bi-
rokratije. Fašistička desnica ima kritiku tržišta i, u načelu, podržava politiku
socijalne države blagostanja, sam o što nastoji da je ograniči na pripadnike
svoje favorizovane etničke grupe.
8 Zbog n eobičnog spleta istorijskih okolnosti, reč ,,liberal“ više nem a isto zna-
čenje u Sjedinjenim Državama kao što ga ima u ostatku sveta. Ovaj izraz se
prvobitno odnosio na entuzijaste za slobodno tržište i u većin i sveta jo š uvek
to znači. U Sjedinjenim Državama, usvojile su ga socijalne demokrate, što je
za posledicu im alo da su ga se desničari odrekli, a entuzijasti za slobodno
tržište su morali da preuzmu termin ,,libertarijanski“, koji je u svom izvom om
značenju zam enjiv sa ,,anarhistički“ i koji se upotrebljavao za izraze poput ,,li-
bertarijanski socijalista“ ili „libertarijanski komunista“ .
9 U stvari je pozicija Ludviga fon M izesa tem eljno antidemokratska: bar u m e-
ri u kojoj je sklona odbacivanju bilo kakvih državnih rešenja, a istovrem eno
je suprotstavljena levičarskim pozicijam a koje su protiv države i koje pred-
lažu stvaranje oblika demokratske sam oorganizacije van nje.
10 U dirkemovskoj tradiciji ovo je poznato kao „neugovom a odredba ugovora“,
što je svakako jedan od rogobatnijih sociološk ih izraza. Ova rasprava je iz
200 Beleške
O podeli društvenog rada ( The Division o f Labor in Society (1984 /1893/),

N ew York: Free Press, 162)
" Radovi M išela Fukoa o neoliberalizmu insistiraju na razlici između starih i
novih oblika: oni što se zalažu za tržišta sada razumeju da ona ne nastaju sa-
ma od sebe, već da ih neguje i održava vlada. Naissance de la biopolitigue,
M ichel Senellart, ed. (2004 Paris: Gallimard).
12 ,,Ne znam koliko puta sam upotrebio izraz ’državni birokrata’. N ećete naići
na političara koji koristi taj izraz a da on nema bar malo pežorativan prizvuk.
Znamo da poreski obveznici preziru što moraju da daju novac državi, tako da-
pokušavamo da dobijem o poene kritikujući birokrate ili smanjujući njihov
broj... A li, ne zaboravite da je većina ovih ljudi poput vas: Oni vole svoju de-
cu. Oni svakog dana ustaju i idu na posao. Rade najbolje što mogu... Nakon
svega kroz šta sm o prošli proteklog m eseca, posle onog što sam video u oči-
ma dece birokrata iz vlade, koji su nas usluživali tog kobnog dana u Oklaho-
ma Sitiju; ili u očim a roditelja koji su nas usluživali dok su njihova deca bila
u dnevnom boravku, više nikada neću upotrebiti tu frazu.“ (w w w .presidency.
ucsb.edu/w s/?pid=51382)
13 Max Weber (1946) ,,Bureaucracy“, From Max Weber: Essays in Sociology,
H. H. Gerth and C. Wright M ills, eds.
14 Sjedinjene Države po m nogo čemu su iste kao Nem ačka, ali zbog ovog su-
pamištva sa početka dvadesetog veka odbijaju da priznaju da je tako. Postoji
daleko više Amerikanaca nem ačkog porekla nego engleskog, uprkos tome
što govore engleski jezik. (Pogledajm o dva tipična američka jela: hambur-
ger i viršla.) Nasuprot njima, Nemačka je zemlja koja je poprilično ponosna
na svoju efikasnost u birokratskim poslovim a, dok u Rusiji, da upotpunimo
listu, generalno osećaju da bi m ogli da budu bolji u birokratiji i malo ih je sra-
mota što nisu.
15 Nedavno mi je zaposlenik u britanskoj banci objasnio da obično čak i oni koji
rade u banci svesno neguju oprečne stavove o nekim pitanjima. U intemoj ko-
munikaciji uvek će govoriti kao da su im nametnute odredbe: „Guvem er je
rešio da uveća naknadu za ISA-e (Međunarodni štedni račun)“, „Guverner je
inicirao liberalniji penzijski režim“ itd., uprkos tom e što svi zapravo znaju da
su direktori banaka imali nekoliko večera i sastanaka s dotičnim guvem erom,
lobirajući za to da se ostvare ovi zakoni i odredbe. Na delu je nekakva igra u
kojoj će direktori simulirati iznenađenje ili čak zaprepašćenje ako se sprove-
du njihovi predlozi.
16 Otprilike jedine politike koje se m ogu zvati ,,deregulacijama“ jesu one koje
nastoje da ponište neku dmgu politiku koja se već naziva ,,deregulacijom“,
što znači da je važno u igri prvi nazvati svoju politiku ,,deregulacijom“.
17 Govorim o globalnom fenomenu, ali on je počeo u Sjedinjenim Državama i
američke elite su se najviše trudile da ga izvezu, tako da mi se čini adekvat-
nim da započnem sa onim što se dogodilo u Americi.
Beleške 201
18 Poznati televizijski junak Arči Banker, neobrazovani, obalski radnikkoji mo-

že da priušti kuću u predgrađu i nezaposlenu ženu, koji je bigot, seksista i
neko ko potpuno podržava status kvo koji mu om ogućava tako ušuškano bla-
gostanje, na neki način predstavlja samu suštinu korporativnog doba.
19 Doduše, značajno je što su upravo ovo radikalno izjednačavanje komunizma,
fašizma, i birokratske „države blagostanja“ usvojili desničarski populisti to-
kom šezdesetih godina. Intemet je pun takve retorike. Treba sam o videti ka-
ko se Obamaker (eng. Obamacare, američki zakon o pristupačnoj zdravstve-
noj nezi koji je donesen za vreme predsednika Baraka Obame. - Prim. prev.)
upom o izjednačava sa socijalizm om i nacizmom, često u isto vreme.
20 Vilijam Lazonik je najviše radio na dokumentovanju ovog prelaza, primeću-
jući da se radi o promeni u biznis modelu. Efekti globalizacije i ofsoringa
(premeštanja poslovanja u dm gu zemlju - Prim. prev.) osetili su se zaista tek
kasnije, krajem devedesetih i početkom 2000. (Videti, na primer, njegov ,,Fi-
nancial Commitment and Econom ic Performance: Ovvnership and Control in
the American Industrial Corporation“, Business and Economic History, 2nd
series, 17 [1988]: 115-28; „The N ew Econom y Business M odel and the Cri-
sis o f U .S. C apitalism ,“ Capitalism and Society [2009], 4, 2, Article 4; ili
„The Financialization o f the U.S. Corporation: What Has Been Lost, and How
It Can B e Regained,“ INETResearch Notes, 2012.) Marksistički pristup ovoj
promeni klase m ože se naći u knjizi: Gerard D um enil, D om inique Levy
(2004) Capital Resurgent: The Roots ofthe Neoliberal Revolution Cambrid-
ge, MA: Harvard University Press i (2013) The Crisis ofNeoliberalism Cam-
bridge MA: Harvard U niversity Press. Klase investitora i klasa direktora po-
stale su iste (sjedinile su se) a karijere u rasponu od finansijskog do korpora-
tivnog menadžmenta su postale opšte mesto. U ekonom skom sm islu, prema
Lazoniku, najštetnija posledica bila je praksa ponovne kupovine akcija (stock
buybacks). Tokom pedesetih i šezdesetih godina, ako bi korporacija dala mi-
lione dolara za kupovinu sopstvene akcije na berzi i time joj podigla vrednost,
to bi se, verovatno, smatralo ilegalnom manipulacijom tržišta. Od osam dese-
tih godina, kako su se direktori sve češće isplaćivali u akcijama, to je posta-
la uobičajena praksa, a bukvalno hiljade milijardi dolara prihoda korporaci-
je koji bi, u nekim ranijim vremenima, bio iskorišćen za širenje delatnosti, za-
pošljavanje radnika ili istraživanja, umesto toga bi se preusmerio na Volstrit.
21 Eufemizam, popularan od osam desetih godina pa do danas, glasi: „Liheral
lifestyle, fisca l conservative“. (Zivot liberala, ekonomija konzervativca.) On
se odnosio na one što su intem alizovali dm štvene vrednosti kontrakulture,
ali su gledali na ekonomiju očim a investitora.
22 Samo da razjasnim: ovo se nimalo ne odnosi na velike novinarske kuće po-
put Njujork tajmsa, Vašingtonposta, ili časopisa kao što su Njujorker, Atlan-
tik, ili Harper. U takvim bi se institucijama diploma žum alistike verovatno
videla kao nedostatak. U ovom trenutku, bar, ovo važi samo u slučaju manjih
202 Beleške
publikacija. Opšte tendencije, ipak, idu u smeru sve većeg ,,kredencijalizma“

u svim oblastima.
23 www.aljazeera.com /indepth/opinion/2014/05/college-prom ise-econom y-do-
es-n o-201451411124734124.html. Navedeni tekst se može naći u Saving Hig-
her Education in the Age ofM oney. Charlottesville: University o f Virginia
Press, str. 85. U nastavku piše: „Zbog čega Amerikanci m isle da je ovaj uslov
dobar, ili nužan? Zato što prosto tako m isle. N apustili sm o područje razuma,
i zakoračili u područje vere i m asovnog konformizma."
24 Moje lično iskustvo je svakako bilo ovakvo. Kao jedan od nekolicine stude-
nata radničkog porekla na mojim postdiplom skim studijama, doživeo sam,
zaprepašćen, da mi profesori najpre govore kako m e smatraju najboljim stu-
dentom u klasi - možda, čak, na odeljenju - a onda da bespom oćno sležu
ramenima, uveravajući me da se ništa ne m ože učiniti, dok se ja patim sa vrlo
skromnim sredstvima; a m nogih godina nisam imao nikakvu pom oć i radio
sam više poslova, pošto su studenti čiji su roditelji bili lekari, advokati i pro-
fesori, po svemu sudeći, automatski pokupili sve stipendije i kredite.
25 Zajmovi koji se dobijaju direktno od države nisu dostupni za nastavak obra-
zovanja, tako da su dužnici prinuđeni da uzimaju privatne zajm ove sa mno-
go većim kamatnim stopama.
2,1 Moj prijatelj ima master diplomu iz bibliotekarstva, koja je danas uslov za sve
poslove u javnim bibliotekama, uprkos tome što obrazovanje za bibliotekara,
koje traje godinu dana, ne nudi nikakvo znanje koje se ne bi m oglo steći i za
nekoliko nedelja prakse. Osnovni ishod služi da obezbedi da se od njegove
plate oduzim a 20-30 posto za otplatu zajma u prvih deceniju ili dve njegove
karijere. U slučaju m og prijatelja, to znači 1000 dolara m esečno, od čega jed-
na polovina ođlazi univerzitetu (glavnica), a druga zajmodavcu (kamata).
27 Ova logika saučesništva m ože se pojaviti i u onim organizacijama od kojih
se to najmanje očekuje. Jedna od glavnih levičarskih publikacija u Americi
ima za glavnog urednika milijarderku, koja je tu poziciju, u principu, kupila.
Prvi kriterijum za napredak u organizaciji je, svakako, spremnost napretva-
ranje da postoji neki razlog što je ona tu zaposlena, a da nije novac.
28 Izložio sam šta se dogodilo u tekstu pod nazivom „Šok pobede“ („The Shock
o f Victory“). Svetska birokratije je, očito, ostala netaknuta; no završeno je s
politikama kao što je bilo struktumo prilagođavanje, a koje je nametao MMF;
i, takođe, usled velikog pritiska koji su vršili društveni pokreti, Argentini je
otpisan dug 2002. godine. Sve ovo je pokrenulo lanac događaja koji su do-
veli do kraja Treće svetske dužničke krize.
29 Liga naroda i Ujedinjene nacije su sve do sedam desetih godina u suštini bi-
le ,,pričaonice“ .
30 N a primer, ukidanje žitnih zakona u Engleskoj - čim e su se elim inisale zaš-
titne carine, a što se smatra početkom doba liberalizma - pokrenuo je premi-
Beleške 203
jer konzervativac ser Robert Pil (Robert Peel), poznat po tom e što je stvorio
prvu britansku policiju.
■" N a ovo me je podsetio, pre nekoliko godina, niko drugi do Džulijan A sanž
(Julian A ssange), kada se nekoliko aktivista iz pokreta za okupaciju pojavi-
lo u njegovoj televizijskoj em isiji Sutrašnji svet (The World Tomorrovv). Ka-
ko je znao da su m nogi od nas anarhisti, postavio nam je, po njegovom m iš-
ljenju, jedno izazovno pitanje: „Zamislimo da postoji neki kamp, u kom e neki
ljudi sviraju bubnjeve po celu noć. Niko ne m ože da spava od njih, a oni ne
žele da prestanu. Sta predlažete da se uradi tim povodom ?“ Pretpostavka je
da je policija - ili neka slična, bezlična sila koja preti nasiljem - prosto neo-
phodna u toj situaciji. Pitanje se odnosilo na incident koji se stvam o dogodio
- zaista se desilo da su neki iritantni bubnjari svirali u parku Cukoti. Okupa-
tori, međutim, kojima se nije dopala muzika, jednostavno su napravili dogo-
vor s njima da sviraju samo u određenim časovim. Nisu bile potrebne nikakve
pretnje nasiljem. To nas vraća činjenici da, kroz istoriju, za veliki deo ljudi u
takvim situacijama nije postojao niko ko se m ogao zvati, poput policije. Pa
ipak su se nekako snašli. Uzalud tragamo za izveštajim a iz M esopotam ije,
Kine, ili antičkog Perua, o stanovnicima urbanih mesta koje izluđuju bučne
žurke njihovih komšija.
32 M oguće je da postoje tržišni odnosi koji ne funkcionišu na ovaj način. Iako
su bezlična tržišta tokom većeg dela istorije bila tvorevina država, tako orga-
nizovana da pomažu vojnim operacijama, postojali su periodi u kojima su se
država i tržište razilazili. M noge od ideja Adama Smita (Adam Smith) i dru-
gih pobom ika tržišta iz doba prosvetiteljstva izgleda da potiču iz jednog ta-
kvog perioda, kao što je srednjovekovni islamski svet, kada su šerijatski su-
dovi dozvoljavali da se trgovinski ugovori sklapaju bez direktnog uplitanja
vlade, ali samo na osnovu reputacije trgovaca (odnosno, njihove kreditne spo-
sobnosti). Takvo tržište je u m nogo pogleda funkcionisalo dosta drugačije od
onog na šta smo navikli: na primer, tržišna aktivnost se m nogo više videla kao
kooperacija nego konkurencija (videti Deht: The First 5000 Vears [2011 Bro-
oklyn: M elville H ouse], 2 7 1 -8 2 ). U hrišćanskom svetu je postojala dosta
dmgačija tradicija; trgovina je m nogo više bila povezna s ratom, i čisto kom-
petitivno ponašanje, koje zahteva, iz čiste nužnosti, posebno u odsustvu for-
miranih dm štvenih veza, nešto nalik na policiju koja će garantovati da se lju-
di drže pravila.
33 Postoji m ogućnost da je ovo poslednjih godina počelo da se menja. N o ono,
što sam ja primetio, jeste da svaki put kada bih izložio rad koji pretpostavlja
da je neki oblik socijalne kontrole om ogućen m onopolom države nad nasi-
ljem, odmah bi m i neko, pozivajući se na duh Fukoa (Foucault), Gramšija
(Gramschi), ili Altisera (Althusser), prebacio da je takva analiza budalasto
zastarela: ili zato što „sistemi discipiline“ više ne funkcionišu tako, ili zato što
danas razumemo da, u stvari, nikad i nisu tako funkcionisali.
204 Beleške
34 The Collected Works o f Abraham Lincoln, vol. 5. R oy P. Basler, ed. (N ew

Brunswick, NJ: Rutgers University Press), 52. Antropolog Dimitra Dukas da-
je dobar istorijski pregled ove transformacije u m alom gradu na severu drža-
ve Njujork, u delu Worked Over: The Corporate Sahotage o f an American
Community (2003) Ithaca, NY: C om ell U niversity Press. Videti takođe: E.
Paul Durrenberger and Dimitra Doukas, „Gospel o f Wealth, Gospel o f Work:
Counterhegemony in the U.S. Working Class“ American Anthropologist, Vol.
110, Issue 2 (2008), 2 1 4 -2 5 , o aktuelnom sukobu dva stanovišta među današ-
njim američkim radnicima.
35 B ilo bi zanim ljivo ovu kampanju uporediti sa sličnim , dobro finansiranim
nastojanjem da se prom oviše ideologija slobodnog tržišta, s početkom u še-
zdesetim i sedam desetim godinama, a koje je počelo sa zasnivanjem „tink-
tenkova“, kao što je Am erički preduzetnički institut (Am erican Enterprise
Institute). Ovaj trust m ozgova, po svem u sudeći, proizašao je iz manjeg sek-
tora klase kapitalista i trebalo mu je m nogo više vremena da postigne znača-
jan uticaj na javno mnjenje. D oduše, na kraju je u tom e bio i uspešniji.
36 Čak je i sovjetska birokratija kom binovala slavljenje rada sa dugoročnom
posvećenošću stvaranju potrošačke utopije. Trebalo bi naglasiti da kada je
Reganova administracija prestala sa primenom antitrustovskih zakona osam-
desetih godina, to su uradili tako što su promenili kriterijum za odobrenje
spajanje dva preduzeća, od toga da li ono ograničava trgovinu, do toga da li
je ,,od koristi potrošaču“. Ovo je za posledicu im alo da u većini sektora eko-
nomije Sjedinjenih Država, od agrikulture do prodaje knjiga, dominira ne-
koliko velikih birokratskih m onopola, ili oligopola.
37 Slično tom e se u klasičnom svetu, ili svetu srednjovekovnog hrišćanstva, ra-
cionalnost nije m ogla smatrati za oruđe, jer je ona bukvalno bila božiji glas.
Ovim problemom ću se podrobnije baviti u trećem tekstu.
38 Ukupan broj zaposlenih u državnoj službi u Rusiji 1992. godini iznosio je je-
dan milion. Ukupan broj zaposlenih 2004. godine iznosio je 1,26 miliona.
O vo naročito čudi ako uzm em o u obzir da je dobar deo ovog perioda obele-
žen ekonom skim sunovratom, tako da je trebalo administrirati daleko manje
aktivnosti.
39 Ova logika je analogna m arksističkom shvatanju fetišizma, prema kom e de-
luje da su ljudske tvorevine ,,oživele“ i da kontrolišu svoje tvorce, umesto da
je obmuto. Možda je to najbolje razumeti kao podvrstu istog fenomena.
1. MRTVA ZO NAIM AGINACIJE
40 Ova taktika je toliko uobičajena da mi se čini da bi joj trebalo dodeliti naziv.

Predlažem d aje nazovem o potezom „kažeš li još nešto, nastradaće neko ’ma-
č e ’!“ A ko se požalite na neki birokratski problem, budite sigum i da će jedi-
ni ishod biti da neko na potčinjenoj poziciji nadrlja - nezavisno od toga da li
Beleške 205
taj potčinjeni ima ili nema veze s nastankom prvobitnog problema. Onaj ko
se žali će, onda, osim u slučaju da je neobično osvetoljubiv i okrutan, odmah
povući žalbu. U ovoj situaciji je neko zaista zaboravio da mi kaže ključnu
informaciju, no, ovaj isti potez je iskonšćen i onda kada sam se žalio na si-
tuacije gde je bilo jasno da je došlo do problema zbog greške nadređenog ko-
me sam se obratio.
41 N a primer: „Očekujemo da svi rade koliko god je u njihovoj m ogućnosti, za-
rad opšteg dobra i bez očekivanja nagrade! A ko nisi sposoban da dostigneš
ove standarde, onda si očito kontrarevolucionami buržoaski individualistič-
ki parazit, i moraćeš u gulag.“
42 U meri u kojoj postoje antropološke studije o birokratiji, kao što je to klasič-
no Hercfeldovo delo Društvena proizvodnja indiferentnosti: Istraživanje sim-
boličkih korena zapadne birokratije (Herzfeld /1 992/ The Social Production
o f lndifference: Exploring the Symbolic Roots o f Western Bureaucracy, N ew
York: Berg, one gotovo nikad ne opisuju ova uređenja kao buđalasta, ili idiot-
ska. Kada se to ipak spom ene, ovo m išljenje da je „birokratija vid idiotluka“
obično se pripisuje ispitanicima koji se predstavljaju kao m odel ,,narodskih“
shvatanja; a na antropolozima je da objasne njihov stav. Oni se pitaju: zašto
grčki seljani, ili vlasnici radnji iz Mozambika, toliko zbijaju šale na račun lo-
kalnih službenika, kojima ih predstavljaju kao beslovesne idiote? Nikad se ne
uzim a u obzir m ogućnost da oni jednostavno opisuju realnost onakvu kakva
jeste.
Trebalo bi možda da budem obazriviji. N e želim da kažem da su antropo-
lozi i dm gi društveni naučnici potpuno nesvesni da preplavljenost birokrat-
skim kodovima i propisima uredno dovodi do toga da se ljudi ponašaju na na-
čine koji bi se u nekim dm gim okolnostim a smatrali idiotskim. Svakom e je
poznato iz ličnog iskustva da se upravo to dešava. Pa ipak, očigledne istine
su nezanim ljive za kultumu analizu. U najboljem slučaju bi se m oglo očeki-
vati neko: „da, ali...“, gde nas ovo ,,ali“ uvodi u sve što je zaista važno.
43 U nekoj meri ovo je otvoreno izazivanje načina na koji ih institucije kon-
stantno ohrabmju da gledaju na svet. Nedavno je trebalo da popunim onlajn
„radnu listu“ za univerzitet na kom radim. Tamo je bilo navedeno tridesetak
kategorija za ,,administriranje“, ali nijedna za „pisanje knjiga“.
44 R eći ,,nikad“ je, nesumnjivo, preterano. Postoji ,,šačica“ izuzetaka; doduše,
veom a mala. U antropologiji je najvažniji izuzetak delo Merilin Stratem Kul-
ture revizije: Antropološka studija odgovornosti, etike i univerziteta (Marilyn
Strathem /1992 / Audit Cultures: Anthropological Studies in Accountability,
Ethics and theAcademy, London: Routledge).
45 Talcott Parsons & Edward A. Shils, eds. (1951) Toward a General Theory o f
Action, Cambridge: Harvard University Press.
46 Eric R oss (1998) „Cold Warriors Without W eapons.“ Identities vol. 4 (3—4):
4 7 5 -5 0 6 . Hteo bih da ukažem na postojanje veza: na Harvardu je Gerc bio
206 Beleške
student Klajda Klukhona (Clyde Kluckhohn), koji je, osim što je bio „važan
posrednik za regionalne studije koje su finansirale CIA“ (Ross, 1998), napi-
sao tekst za odeljak o antropologija u poznatom veberovskom m anifestu za
društvene nauke, Opšta teorija akcije ( Toward a General Theory ofAction)
(1951), koju su uredili Talkot Parsons i Edvard Šils. Klukhon je povezao Ger-
ca s Centrom za međunarodne studije u okviru M asačusetskog Tehnološkog
instituta (M IT), koji je tada vodio bivši direktor CIA za ekonomska istraži-
vanja); Gerc ga je, zauzvrat, ubedio da izučava razvoj u Indoneziji.
47 Zanim ljivo je da je Fuko u Francuskoj bio relativno nepoznat; pre ’68, bio je
nekadašnji vodeći strukturalist koji je dosta godina proveo u egzilu u N orveš-
koj, Poljskoj i Tunisu. Posle pobune otišao je iz Tunisa i ponuđena mu je naj-
prestižnija pozicija koja se m ože dobiti u Parizu: m esto profesora na K oležu
de Frans.
48 Za antropološka dela, videti, na primer, N ancy Scheper-Hughes (1992) De-
ath Without Weeping: The Violence ofEveryday Life in Brazil, Berkeley: Uni-
versity o f C alifom ia Press; Carolyn Nordstrom and Joann Martin (1992) The
Paths to Domination, Resistance, and Terror, Berkeley: U niversity o f Cali-
fom ia Press.
49 Sam izraz potiče iz debata u okviru Studija mira iz šezdesetih godina; skovao
ga je Johan Galtung (Johann Galtung (1969) „Violence, Peace, and Peace Re-
search.“ Journal ofP eace Research vol. 6:167-91; (1982) Peace: Research,
Education, Action, Essays in Peace Research, Copenhagen: Christian Ejlers,
Vol. 1; Peter Lawler (1995) A Question o f Values: Johann Galtung’s Peace
Research, Boulder, CO, Lynne Rienner), kako bi odgovorio na primedbu da
odrediti ,,mir“ kao nedostatak fizičkog napada znači prevideti m nogo perfid-
nije stmkture ljudske eksploatacije. Galtungu se činilo da je izraz „eksploa-
tacija“ bio preopterećen zbog svoje v eze s marksizmom i predložio je kao
altem ativnu „struktumo nasilje“: svako institucionalno uređenje koje, svojim
delovanjem , sistematski povređuje fizički ili psihički određeni deo populaci-
je, ili ograničava njegovu slobodu. Prema tome, stm ktum o nasilje treba raz-
likovati od „ličnog nasilja“ (koje počinjava ljudski delatnik kojeg je m oguće
identifikovati) i od „kultum og nasilja“ (onih ubeđenja i pretpostavki o svetu
koji opravdavaju nanošenje povrede). U ovom sm islu se ovaj izraz koristio i
u antropološkoj literaturi (e.g., Philippe Bourgois, „The Power o f Violence in
War and Peace: P ost-C old War Lessons from El Salvador." Ethnography
2001 vol. 2 [1]: 5 -3 4 ; Paul Farmer (2005), ,,An Anthropology o f Structural
V iolence.“ Current Anthropology 2004 vol. 45 [3]:305 -2 5 ; Pathologies o f
Povver: Health, Human Rights, and the New War on the Poor, Berkeley: Uni-
versity o f C alifom ia Press; A m n Gupta (2012) Red Tape: Bureaucracy, Struc-
tural Violence, and Poverty in India, Durham, NC: D uke U niversity Press).
50 Budući da je svet takav kakav jeste, jasno je da ovo nema nikakvog smisla,
Ako, na primer, postoje neka mesta iz kojih su žene isključene, zbog straho-
Beleške 207
vanja od fizičkog ili seksualnog napada, ne m ožem o praviti razlike između

tog straha, pretpostavki koje muškarce m otivišu za napad i zbog kojih poli-
eija smatra da je žrtva „dobila to što je tražila“, i osećanja kod većine žene
(koje su posledica svega ovog) da to nisu mesta u koja bi trebalo da zalaze.
Niti m ožem o, zauzvrat, da razlikujemo ove faktore od ,,ekonom skih“ posle-
dica, zbog kojih žene, zbog ovih razloga, ne m ogu da se zaposle na nekim me-
stima. Sve ovo konstituiše jedinstvenu strukturu nasilja. Najveći problem s
Galtungovim pristupom, kao što primećuje Katia Konfortini (Catia Confor-
tini (2006) „Galtung, V iolence, and Gender: The Case for a Peace Studies/Fe-
m inism A lliance.“ Peace and Change, vol. 31 [3]:333—67), jeste što struktu-
re vidi kao apstraktne, lebdeće entitete; dok se one, u stvari, odnose na ma-
terijalne procese, gde nasilje i pretnja nasiljem igraju ključnu, konstitutivnu
ulogu. M oglo bi se reći da upravo ova sklonost apstrakciji om ogućava da svi
pretpostavljaju da nasilje koje održava sistem nije odgovom o za svoje nasil-
ne efekte.
51 Tačno je da se ropstvo često predstavlja kao moralni odnos (gospodar ima
patem alistički interes za duhovno blagostanje robova, tako nešto), ali, kao
što su m nogi primetili, u ove predstave ne veruju ni gospodari ni robovi; u
stvari, sposobnost prisiljavanja robova da pristanu na tako očigledno lažnu
ideologiju po sebi je način da gospodar potvrdi svoju čistu, proizvoljnu moć.
52 Keith Breckenridge, ,,Power Without Knowledge: Three C olonialism s in So-
uth Africa.“ (www.history.und.ac.za/Sem papers/Breckenridge2003 .pdf)
53 Keith Breckenridge (1985) ,,Verwoerd’s Bureau o f Proof: Total Information
in the M aking o f Apartheid.“ History Workshop Journal, vol. 59:84.
54 Andrew M athews (2005) ,,Power/Knowledge, Power/Ignorance: Forest Fires
and the State in M exico.“ Human Ecology, vol. 33(6): 7 9 5 -8 2 0 ; Instituting
Nature: Authority, Expertise, and P ow er in Mexican Forests, 1926-2011
(Cambridge: MIT Press, 2011).
55 David Apter (1965) The Politics o f M odernization Chicago: U niversity o f
C hicago Press; Choice and the P olitics o f Allocation: A D evelopm ental
Theory (N ew Haven: Yale U niversity Press, 1971).
56 „Nasilna dela su, ništa manje od dm gih vidova ponašanja, duboko prožeta
kultum im značenjim a i prilika su za individualno delanja unutar istorijski
ugrađenih obrazaca ponašanja. Individualno delanje, koristeći se postojećim
kultumim oblicim a, sim bolim a i ikonama, m ogla bi se prema tom e smatrati
„’poetskim ’; zbog supstrata, određenog pravilom, koje mu je u osnovi, i zbog
toga kako se ovaj supstrat koristi i pom oću njega pojavljuju nova značenja i
oblici kultum og izraza“ (N eil Whitehead [2004] ,,On the Poetics o f Violen-
ce,“ in Violence, James Currey, ed. Santa Fe, NM: SA R Press, 9 -1 0 ).
57 U pitanjima kriminala, smatraćemo nasilnim, kriminalnim delim a kada neko
uperi pištolj nekom u glavu i traži novac, iako nije došlo do stvamog fizič-
kog kontakta. Većina liberalskih defmicija nasilja, međutim, izbegava da pret*
208 Beleške
nje fizičkim povređivanjem određe kao vid ove nasilja, zbog subverzivnih
implikacija te tvrdnje. Kao rezultat, liberali nasilje mahom definišu kao dela
nedobrovoljnog povređivanja, a konzervativci, kao nasilje koje nisu odobrili
zakonski autoriteti - zbog čega je, naravno, nem oguće da država, ili bar drža-
va koju oni odobravaju, ikad počini ,,nasilje“ (videti C.A.J. Coady, „The Idea
o f V iolence.“ Journal ofAppliedPhilosophy, 1986 vol. 3 [1 ]:3—19; takođe, vi-
deti moj tekst D irect Action: An Ethnography [2009 Oakland: A K Press],
4 4 8 -4 9 ).
58 Nadam se da na ovoj tački ne moram da ističem da su patrijarhalna uređenja
ove vrste prim a facie primeri struktumog nasilja, a njihove norme se utvrđu-
ju na brojne suptilne i nesuptilne načine pretnjama fizičkim povređivanjem.
59 Otkako sam ovaj pasus prvi put napisao, bezuspešno sam pokušavao da pro-
nađem tekst gde sam prvi put čitao o tim eksperimentima (prvi put sam čitao
o njima u časopisu koji sam listao u američkom konzulatu u Antananarivu,
dok sam radio svoja istraživanja oko 1990, u članku o filmu Tutsi). Kada ne-
kom e ispričam za ovaj eksperiment, često dobijem odgovor da je pravi raz-
log što tinejdžeri ne žele da sebe zamišljaju kao devojčice jednostavno homo-
fobija; i to je sigum o donekle tačno. N o, trebalo bi se onda zapitati zbog čega
je hom ofobija uopšte toliko m oćna i zašto se ispoljava baš u ovom obliku.
M noge tinejdžerke su, ipak, jednako homofobične, ali ih to ne sprečava da na-
laze zadovoljstvo u zamišljanju sebe kao dečaka.
60 bell hooks, „Representations o f W hiteness,“ in Black Looks: Race and Repre-
sentation (1992 Boston: South End Press), 165-178.
61 Ključni tekstovi o teoriji stanovišta koje su napisale Patriša Hil Kolins (Pa-
tricia Hill C ollins), Dona Heravej (Donna Haraway), Sandra Harding (San-
dra Harding), N ensi Hartsok (Nancy Hartsock) i dm ge autorke, sakupljene su
u knjizi koju je uredio Harding ( The Feminist Standpoint Theory Reader:
Intellectual and Political Controversies [2004 London: Routledge]). Pome-
nuo bih da istorija ovog teksta nudi dobar primer rodne nesvesnosti o kojoj
govorim. Kada sam prvi put artikulisao ovaj problem, nisam čak ni bio sve-
stan ove brojne literature, iako je jasno da je ona posredno uticala na moj
argument. Tek kad je intervenisala moja prijateljica feministkinja, shvatio
sam odakle m noge od ovih ideja zapravo potiču.
62 Egon Bittner. (1970) Aspects ofP olice Work Boston: Northeastem University
Press; takođe, „M oć da se upotrebi sila je suština uloge policije." U: Moral
Issues in Police Work, Elliston and Feldberg, eds. (1985) Savage, MD: Row -
man and Littlefield, 15-26; P. A. Waddington (1999) Policing Citizens:
Authority and Rights London: U niversity C ollege London Press; Mark N eo-
cleous (2000) The Fabrication o f Social Order: A Critical Theory o f Police
Power. London: Pluto Press.
63 Ovaj odlomak se, naravno, odnosi mahom na one s određenim klasnim sta-
tusom: često sam govorio da je prava definicija „pripadanja srednjoj klasi“ to
Beleške 20 9
da li se neko oseća m anje-više bezbednim kad vidi policajca na ulici. Iz tog

razloga se vrlo mali procenat stanovništva u, na primer, N igeriji, Indiji, ili
Brazilu, oseća kao da su srednja klasa, dok se većina Danaca ili belih Austra-
lijanaca oseća kao da jesu. U većini velikih gradova u Evropi i Sevem oj A m e-
rici je bitan činilac i rasa, premda se često dešava da oni koji se nose s naj-
otvorenijim i najdoslednijim rasističkim nasiljem koje čini policija, bez obzira
na to tvrde da je osnovni posao policije borba protiv kriminala.
64 Svestan sam da Veber nije ovo stvamo rekao. C akje i izraz „gvozdeni kavez“,
po svem u sudeći, pogrešan prevod izraza koji više znači nešto poput „sjajne
metalne kutije“ - ne neki sum om i zatvor, koliko ,,haj-tek“ pakovanje koje
ima neku površnu privlačnost. Bez obzira na to, ovako su Vebera razumeli ve-
ćim delom dvadesetog veka, a populamo tumačenje je, na neki način, dale-
ko važnije, i svakako da je uticajnije od originalnog autorovog značenja.
65 Stari Egipat je, naprotiv, stvorio čitave književne žanrove koji su upozoravali
mlade učenike o avanturističkim zanimanjima. Oni su obično počinjali tako
što pitaju čitaoca da li je ikada maštao o tome da postane kapetan broda, ili
kraljev kočijaš, da bi onda počeli da opisuju koliko je takvo tobože glamuro-
zno zanimanje u stvari jadno. Zaključak je uvek bio isti: ne radi to! Postani
birokrata. Imaćeš dobar posao i m oći ćeš da naređuješ vojnicim a i momari-
ma, koji će te tretirati kao boga.
66 Prava dosetka u film ovim a o Bondu je to što je Bond užasan špijun. Špijuni
bi trebalo da su diskretni i nenametljivi. Džejm s Bond je sve, samo ne to. Ali
oprašta mu se to što je užasan špijun, zbog toga što svaki dm gi zadatak oba-
vlja bez truda i natprirodno besprekom o. U pogledu njegovih inverzija sa
Holm som , one bi se m ogle beskrajno množiti: Holm s ima porodičnu istori-
ju, dok je Bond, po svem u sudeći, siroče ili, bar, ne gaji nikakve porodične
odnose; pritom, stalno ima seks a nikad ne pravi potomke. Holm s sarađuje s
jednim muškim partnerom, kome je dobro u toj saradnji; Bond sa raznim part-
nerkama, ženama koje obično umim.
67 Potrebno je m nogo više vremena da bih ovde izgradio celovit argument, a
nije ni m esto za to, ali zanim ljivo je da film ovi o policajcim a koji krše pra-
vila, a danas su opšte m esto među holivudskim akcionim film ovim a, nije po-
stojao pre sedam desetih godina. Zapravo, u američkoj kinematografija goto-
vo da nema ftlma iz prve polovine veka koji polazi od perspektive policajca.
Film ovi o „policajcima otpadnicima“ pojavili su se onda kad je nestao ve-
stem , i m ahom se sastoje od zapleta iz vestem a koji su premešteni u urbano,
birokratsko okm ženje. Klint Istvud je u poznatom m anim odredio ovu tran-
ziciju: od „Č oveka bez im ena“ u film ovim a Serđa Leonea (Sergio Leone)
(1964, 1965, 1966), do Prljavog Harija (1971). Kao što su dragi opazili, za-
plet u vestem u se uglavnom sastoji od pokušaja da se izm isli situacija gde je
opravdano da inače pristojna osoba radi stvari koje bi u dm gim okolnostim a
bile potpuno neopravdane. Premeštanje ovoga u urbano, birokratsko okm že-
210 Beleške
nje nosi uznemirujuće im plikacije. Shodno tome, m oglo bi se reći da je D žek

Bauer (Junak iz serije 24 sata - Prim. prev.) logična kulminacija tog žanra.
68 Marc Cooper (1991) „Dum Da D um -Dum .“ Village Voice, April 16, 2 8 -3 3 .
69 To liči na sudbinu liberalskih, ili desničarskih, ideja o libertarijanskom, slo-
bodnom tržištu, koje se protivi uplitanju države, ali bez obzira na to, prema
onom e što sam nazvao Gvozdenim zakonom liberalizma, uvek stvaraju više
birokratije. N e m islim pak da levičarske ideje uvek i nužno stvaraju birokra-
tiju u istom maniru. Buntovnički momenti obično zaista započinju potpunom
elim inacijom postojećih birokratskih struktura i premda se ove strukture če-
sto prikradu nazad, to čine samo kada revolucionari započnu s delovanjem po-
sredstvom vlade. To se ne dešava onda kad održavaju autonomne enklave,
kao u slučaju zapatista.
70 Koristim reč ,,ontologija“ s izvesnom rezervom, pošto je kao filozofski izraz
u poslednje vreme bila dosta zloupotrebljena. Tehnički govoreći, ontologija
je teorija o prirodi stvam osti, za razliku od epistem ologije, što je teorija o to-
me šta o stvam osti m ožem o znati. U društvenim naukama, reč ,,ontologija“
počela se koristiti kao pretenciozni način da se kaže ,,filozofija“, „ideologi-
ja“ ili „skup kultumih pretpostavki“, često u manim koji je za filozofe neču-
ven. Ovde je koristim u specifičnom sm islu „političke ontologije“ - taj smi-
sao je, priznajem, m oja izm išljotina, ali se odnosi na skup pretpostavki o
skrivenim realnostima. Kada neko kaže „hajde da budemo realni“, na koju re-
alnost m isli? Šta je skrivena realnost, koje su to nevidljive sile, za koje se
pretpostavlja da deluju ispod površine političkih događaja?
71 Čak i oni bogati i m oćni obično priznaju da je svet za većinu koji ga nasta-
njuju jedno nesrećno m esto, ali će reći, ipak, da je to nem inovno, ili da bi
svaki pokušaj da se on promeni doveo do nečega što je jo š gore, pre nego što
će reći da živim o u idealnom dmštvenom poretku.
12 Nažalost, to nije uradio. Um esto toga, nazvao ga je Rasturimo kapitalizam
(Crack Capitalism, 2010, London: Pluto Press), što je daleko inferiom iji
naslov.
73 Ovde su ključni tekstovi: James Engell (1981) The Creative Imagination:
Enlightenment to Romanticism Cambriđge MA: Harvard U niversity Press,
and Thomas McFarland (1985) Originalitv andImagination Baltimore: Johns
Hopkins University Press.
74 Dodao bih da je to što je fem inistička teorija tako brzo izolovana u sopstve-
nu podoblast, gde nije imala gotovo nikakvog uticaja na rad većine muških
teoretičara, samo po sebi značajan odraz efekata stm ktum og nasilja na ima-
ginaciju.
75 Sve ovo nesumnjivo utiče na to da se ove dve aktivnosti vide kao suštinski
različite, što otežava prepoznavanje interpretativnog rada, ili onoga što se
mahom smatra ženskim poslom , kao, uopšte, nekakav rad. M išljenja sam da
bi ga trebalo prepoznati kao primami oblik rada. A ko se ovde m ožda m ože
Beleške 211
napraviti jasna distinkcija, onda bi trebalo brigu, energiju i rad usmeren na

ljudska bića smatrati fimdamentalnim. Ono do čega nam je najviše stalo -
prema čem u osećam o Ijubav, strast, zavist i opsesiju - uvek su drugi ljudi; a,
u većini društava koja nisu kapitalistička, uzim a se kao zdravo za gotovo da
izradi materijalnih dobara pripada podređeni položaj u jednom većem procesu
koji služi da oblikuje ljude. Smatram, u stvari, da je jedan od aspekata kapi-
talizma otuđujućih u najvećoj meri činjenica da nas prisiljava da se pretvara-
m o da je slučaj suprotan i da društvo postoji prevashodno kako bi povećalo
proizvodnju.
75 Videti moju knjigu Projekatdemokratije (TheDemocracy Project, 2012, N ew
York: Spiegel & Grau). N aslov koji sam ja izabrao bio je „Kao da sm o već
slobodni“ (,,As If We Were Already Free“) ali na kraju, kakva ironija, nisam
imao tu slobodu da sam odredim naslov za svoju knjigu.
77 Rebecca Solnit (2010) A Paradise Made in Hell: The Extraordinary Com-
munities That Arise in Disaster, N ew York, Penguin.
2. O LETEĆIM AUTOM OBILIM A i OPADAJUĆOJ STOPI PROFITA
78 Orvel je, u sličnom maniru, 1949. godine svoju futurističku distopiju sm e-

stio u 1984. godinu, svega trideset i pet godina u budućnost.
79 V ideo-telefoni su se, zapravo, prvi put pojavili tridesetih godina prošlog ve-
ka, u nem ačkim poštama za vreme nacista.
80 Iz đela: Fredric Jameson. (1991). Postmodernism; or, The Cultural Logic o f
Late Capitalism, Duke University Press, 3 6 -3 7 . Originalni tekst je objavljen
1984. godine.
81 Originalna knjiga na nem ačkom jeziku objavljena je pod nazivom Der
Spatkapitalismus 1972. godine. Prvo izdanje na engleskom jeziku bilo je
(1975) Late Capitalism, London: Humanities Press.
82 Klasični izraz ovog stanovišta je verovatno Svemir i američka mašta (H o-
ward McCurdy, Space and the American Imagination, 1997 W ashington,
D.C.: Smithsonian), ali druge verzije ove retorike uključuju: Stephen J. Pyne,
„AThird Great A ge o f discovery,“ u: Carl Sagan and Stephen J. Pyne (1988)
The Scientific and H istorical Rationales fo r Solar System Exploration, SPI
88-1 Washington, D.C.: Space policy institute, George Washington Univer-
sity, kao i Linda Billings, ,,Ideology, Advocacy, and Spaceflight: Evolution o f
a Cultural Narrative“ u: The Societal Impact o f Spaceflight, Stephen J. Dick
and R oger D. Launius, eds. (2009) Washington, D.C.: NASA.
83 A lvin Toffler, Future Shock (N ew York: Random House, 1970).
84 U ovom slučaju, takođe, postoji sovjetski ekvivalent: tupoljev TU -144, koji je
bio prvi supersonični putnički avion i koji je prvi poleteo nekoliko m eseci
pre konkorda 1968. godine, ali se 1983. godine odustalo od njegove komer-
cijalne upotrebe.
212 Beleške
85 Izvor: w w w.foundersfund.com /uploads/ff_m anifesto.pdf.

8(1 A lvin Toffler (1980) The Third Wave N ew York: Bantam Books.
87 Toflerova politika je m alo ambivalentnija, premda ne previše. Pre uspeha Šo-
ka budućnosti, bio je poznat uglavnom kao novinar koji je izveštavao o po-
slovnom svetu, čiji je najveći uspeh bio to što je intervjuisao Ajn Rand (Ayn
Rand) za Plejboj. Kao i m nogi konzervativci, on tvrdi da podržava žensku
jednakost kao neki apstraktni princip, ali, zapravo, nikada ne pominje prave
fem inistkinje ili fem inističke probleme, osim kad ih kritikuje. Tipičan primer
toga je njegovo delo Revolucionarno bogatstvo: Kako će nastati i kako će
promeniti našživot (A lvin Toffler, Heidi Toffler, 2006, Revolutionary Wealth:
How It Will Be Created and How It Will Change Our Lives, N ew York: Dou-
bleday, 132-133). Svakako je neobično što su i Tofler i Gilder toliko opseđ-
nuti idejom da postoji neka pretnja za materinstvo; kao da obojica svoju po-
litiku zasnivaju na suprotstavljanju idejama Šulamite Fajerston (Shulamith
Firestone), m nogo pre nego što je ona i stupila na scenu.
88 Premda su bili ekscentrični, uticaj takvih pojava na desnici teško se m ože
preceniti, pošto su se smatrali njenim kreativnim vizionarima. Na primer, Gil-
derove teorije ekonom ije ponude često se navode kao jedna od osnovnih
inspiracija za reganomiku (Naziv za ekonomske mere koje je uveo bivši ame-
rički predsednik Ronald Regan. - Prim. prev ), a njegov „izveštaj o tehnolo-
giji“ toliko se čitao da su komentatori tržišta govorili o „Gilderovom efektu“,
prema kojem bi vrednost akcija svake kompanije koje bi on pomenuo u po-
zitivnom svetlu odmah posle nem inovno porasla.
89 Vin Makormik (Win McCormick) mi je, na primer, kazao da je krajem šezde-
setih bio uključen u trust m ozgova koji je osnovao bivši rektor Univerziteta
u Čikagu, a čija je glavna briga bila kako da preduprede pobune koje su oče-
kivali da će nastati za nekoliko generacija, kada m ašine budu potpuno zame-
nile ljudski rad.
90 Nisam u m ogućnosti da ovde u detalje opišem neke od političkih konflikta s
početka sedam desetih godina, koji su opisani u neobjavljenom izdanju ča-
sopisa Zero Work, koji je postavio scenu za kasnije objavljivanje Midnight
Notes Collective, ali oni dosta jasno pokazuju da su se u m nogim industrija-
ma s m ontažnim trakama tadašnji divlji štrajkovi fokusirali na zahteve da se
kuluk zam eni m ehanizacijom , a za poslodavce je napuštanje fabrika u ujedi-
njenom „Rust B elt“-u. (Nekadašnja zone teške industrije, čije fabrike po-
stepeno propadaju - Prim. prev.) postalo svesna strategija za izbegavanja
takvih zahteva (na primer, Peter Linebaugh i Bruno Ramirez, „Crisis in the
Auto Sector,“ originalno iz Zero Work, objavljeno u Midnight Notes, 1992.
godine).
91 Sjedinjene Države ponekad vole da maštaju kako se oni ne bave industrij-
skim planiranjem, no, kao što su kritičari odavno pokazali - bave se. Većina
direktnog planiranja i, samim tim, R&D-a, dešava se posredstvom vojske.
Beleške 213
92 Projekat se zvao ,,Energija“ i bio je razlog za SSSR -ov razvoj gigantskih ra-
keta-nosača koje su i dalje glavno uporište globalnog svemirskom programa,
pošto se spejs-šatl danas više ne koristi. Vest o tom projektu pročula se u
Sjedinjenim Državama tek 1987. godine, dve godine pre raspada Sovjetskog
Saveza. w w w .n ytim es.com /1987/06/14/w orld/soviet-studies-satellites-to-
convert-solar-energy-for-relay-to-earth.html.
93 To navodi na zanim ljivo pitanje: koliko je od ovog osobitog m itološkog sve-
ta bio, bar delim ično, slovenski uvoz? Za rešenje tog pitanja pak potrebno je
m nogo istraživanja.
94 D ž e f Šarlet (Jeff Sharlet) me obavaštava da ove im aginam e v eze sežu vero-
vatno m nogo dalje nego što m ožem o da zam islim o. Pedesetih i šezdesetih
godina su m nogi istaknuti Amerikanci, uključujući i značajan broj kongre-
smena, po svem u sudeći, ozbiljno pretpostavljali da sovjeti jesu u kontaktu
sa vanzemaljcima, a da su NLO ili sovjetski savetnici, ili njihova tvorevina,
napravljena od preuzete vanzem aljske tehnologije (videti, na primer, Jeff
Sharlet. 2012. Sweet Heaven When I Die: Faith, Faithlessness, and the Co-
untry In Between, N ew York: Norton, 146-148).
95 Kao primer toga, delo Džudit Barad, Etika Zvezdanih staza (Judith Barad
120001 The Ethics ofS tar Trek N ew York: Perennial, na 368 strana nijednom
ne pominje demokratiju ili pitanje kolektivnog donošenja odluka.
96 D m ge izjave koje nikad ne čujem o ovog su tipa: ,,Da li si čuo da tradiciona-
lističko savezništvo Vulkanaca i Bejdžoranaca preti da povuče podršku
vladajućoj koaliciji i iznudi nove izbore, ako njihov kandidat ne dobije obra-
zovni resor ove godine?“ Obratite pažnju na to da, u odsustvu ideoloških
razlika, koje m ogu premostiti one etničke, jedine političke razlike koje se
m ogu zam isliti u okvirima Federacije jesu između vrsta: Andorijanci žele
ovo, Betazoidi ono. To podseća na ono što se dogodilo u SSSR-u i sličnim
režimima, gde je m ešavina centralizovanog, redistributivnog sistem a i insi-
stiranje na ideološkom konformizmu garantovala da su etničke razlike bile
jedine koje su se m ogle otvoreno politički izraziti; što je na kraju dovelo da
katastrofalnih političkih posledica.
97 Premda su u Federaciji predstavljene sve etničke gm pe, oduvek sam prime-
ćivao jedan neobičan izuzetak - Jevreje. To jo š više čudi s obzirom na to da
su Kirka i Spoka, u originalnoj seriji, glumili Jevreji. „Vulkanski pozdrav“ je
poznat po tom e što je zapravo blagoslov kod ortodoksnih Jevreja. N o, nema
nikakvog kapetana Goldberga, ili pukovnika Rubinštajna; koliko znam, ni-
kad se nije pojavio lik nekog Jevrejina.
98 N avedeni sled događaja donekle je hipotetičan, s obzirom na to da, kao što
sam pomenuo, njena istorija nije napisana. N e m islim , svakako, da je sam
Majkl Mur pokrenuo debatu, već da su njegova zapažanja obojila ono o če-
mu se tada govorilo. Ferengi se prvi put pojavio poprilično rano, 1987. go-
dine, a Borg još ranije; no, oni su postali m nogo istaknutiji kasnije u seriji,
214 Beleške
kao supam ičke altem ative Federaciji. Potrebno je samo ukucati u G ugl pre-
traživaču „D žin Rodenberi“ (G ene Rođdenberry), tvorca Zvezdanih staza
i„komunista“ zajedno, da bi se razumelo koliko je ljutnje izazvao ovaj pro-
blem u konzervativnim km govim a.
99 Izraz originalno potiče od Franak (Firingl, FarangT, Farenji, Ifranji), što je
arapski naziv za krstaša. Prema tome, Ferengi nose neobičnu srednjovekov-
nu ostavštinu'. njihovo im e je hostilni izraz kojim su m uslimani nazivali hriš-
ćane, koje su smatrali varvarima, bezbožnicim a i do te mere pohlepnim a da
im je nedostajalo svako ljudsko dostojanstvo; dok je fizički izgled Ferenga
i njihovo ponašanje aluzija na hostilnu predstavu koju su hrišćani gajili o Je-
vrejima, iz istih razloga.
1(10 To je dovelo do toga da, na primer, skorašnja studija o radu u dvadeset i pr-
vom veku otpočne ovako: „Dva velika događaja izm enila su rad na kraju
dvadesetog veka. Prva je raspad Sovjetskog Saveza i svetski trijumf tržišnog
kapitalizma. D m ga je raširena upotreba tehnika za proizvodnju, utemelje-
nih na kompjuterima zasnovanim proizvodnim tehnologijama i menadžment-
skih sistem a naredbe i kontrole ( command-and-control)“ (R ick Baldoz,
Charles Koeber, Philip Kraft /2001 / The Critical Study offVork: Labor, Tech-
nology, and Global Production, Philadelphia: Temple University Press, 3).
uu N jegov tvorac, M ihail Kalašnjikov (MnxaHJi T hmo^ ccbhh KanaiiiHHKOB),
koji je još živ (M ihail Kalašnjikov je umro 23. decembra 2013. godine. -
Prim. prev.), održao je konferenciju za štampu na kojoj je istakao da se ame-
rički vojnici u Iraku često lišavaju svog om žja zarad zaplenjenog A K -47,
kada imaju prilike,
102 Naravno, uračunavanje samo univerzitetskog osoblja po sebi je varljivo, poš-
to izuzim a narastajući broj administratora koje zapošljavaju fondacije, kao
i dm ge agencije koje dodeljuju bespovratna sredstva.
103 U sličnom manim je Don Brejben (D on Braben), fizičar sa Londonskog uni-
verzitetskog koledža, osvanuo u glavnim vestim a V elike Britanije zbog svo-
je izjave da Albert Ajnštajn nikada ne bi dobio novčana sredstva da je danas
živ. D m gi su bili m išljenja da većina njegovih glavnih dela ne bi prošla ni
ekspertsku provem.
104 Jonathan L. Katz, „D on ’t B ecom e a Scientist!“ (wuphys.w ustl.edu/~katz/
scientist.html).
105 Ono što je još gore, kao što su istakli neki m oji prijatelji koji su u tom po-
slu, oni što dodeljuju novčana sredstva redovno traže da sami naučnici na-
pišu prijave, izveštaje o napretku, i dm go, umesto da to radi neko podređe-
ni; što za p osledicu ima da i oni najuspešniji naučnici otprilike četrdeset
odsto svog vremena provedu ispunjavajući administrativne obaveze.
106 Istina je da su neka od kapitalističkih preduzeća poput onih u Silicijumskoj
dolini - koja su sebe smatrala za vrhunski inovativna preduzeća - usvojila
neku verziju starog pristupa „istraživanja plavog neba“ iz B elovih laborato-
Beleške 215
rije i postarali su se da svi znaju da oni to rade. N o, kada se m alo istraži,

uvek se pokaže da je to bila priča za javnost. U preduzećima poput tih iz Si-
Iicijumske doline, inovaciju uglavnom ostavljaju onima iz mladih, početnič-
kih kompanija. U ovom trenutku, istraživanja koja najviše obećavaju ne spro-
vode se ni u korporacijama, niti su to ona koje direktno finansira država, već
se odvijaju u neprofitnom sektoru (koji uključuje većinu univerziteta); ali i
m je korporativizacija institucionalne kulture odgovom a što sve više vreme-
na odlazi na prikupljanje novčanih sredstava.
107 David Harvie, „Commons and Communities in the University: Som e Notes
and Som e Exam ples,“ The Commoner no. 8, Autumn/Winter 2004. (www.
commoner.org.uk/08harvie.pdf)
108 N a primer, ne m ožem o znati da li zaista postoje altem ativne formule goriva
koje su naftne kompanije kupile i zaključale u sefove, ali se naširoko speku-
liše da postoje. Jedna m ska novinarka mi je pričala o svom prijatelju, koji je
osm islio dizajn za intemetsku baznu stanicu, koji bi celoj državi m ogao da
obezbedi besplatan vajerles. Patent je ubrzo kupio veliki intem etski provaj-
der za nekoliko m iliona i sklonio ga. Ovakve priče se, po defm iciji, ne mo-
gu proveriti, ali je sam o po sebi značajno što one postoje i što zvuče plauzi-
bilno.
109 Neal Stephenson, „Innovation Starvation,“ World Po/icv Journal, Fall 2011,
11-16.
110 Često sam pom išljao da Stimpank predstavlja nostalgiju za upravo ovakvim
stanjem stvari. Prisustvovao sam razgovoru u muzeju na ovu temu, i bilo mi
je čudno što su svi izlagači govorili isključivo o ,,stim“ (,,para“) elem entu, a
niko o ,,panku“. U pank-roku iz sedamdesetih godina radilo se o nedostatku
bilo kakve spasonosne budućnosti; njena najčuvenija mantra je, u stvari, no
future („nema budućnosti“). Rekao bih da naklonjenost naučnofantastičnim
budućnostima kako je viđena u viktorijanskoj eri nije ništa dm go do nostal-
gija za onim poslednjim trenutkom, pre pokolja u Prvom svetskom ratu, ka-
da su svi bili sigum i da je spasonosna budućnost ostvariva.
111 Giovanni Arrighi (1994) The Long Twentieth Century: Money, Power, and
the Origins o f Our Times, London: Verso.
112 Premda je m oguće da je to imalo bar onoliko veze s njegovim libertarijan-
sko-kom unističkim političkim afinitetima, koliko i sa njegovom posveće-
nošću okultizmu. Sestra njegove supm ge, koja je, po svem u sudeći, bila ko-
lovođa ovog m agijskog dmštva, na kraju ga je ostavila zbog Rona Habarda
(L. Ron Hubbard, pisac naučne fantastike, osnivač sajentologije - Prirn.
prev.). N akon što je napustio N A SA , Parsons je koristio svoje „magične mo-
ć i“ kako bi pravio pirotehničke efekte za H olivud, što je radio sve dok nije
odleteo u vazduh 1962. godine.
113 Lew is Mumford (1966) The Myth o f the Machine: Technics and Human De-
velopment, N ew York: Harcourt Brace Jovanovich.
216 Beleške
114 Pom enuo bih da se Piter Til (Peter Thiel), koji se složio sa većinom original-
nog argumenta u ovom tekstu, nedavno izjasnio kao kapitalista koji je pro-
tiv tržišta i za m onopol, upravo zato što m isli da je to najbolji način da se ubr-
za tehnološka promena.
115 Od kad znam za sebe, ili bar od svoje dvadesete, bar jednom godišnje mi ne-
ka osoba kaže da nas dele tri godine od pojave leka za usporavanje starenja.
3. UTOPIJA PRAVILA, ILI, ZAŠTO IPAK VOLIMO BIROKRATIJU
116 ,,Bureaucracy“ u: From Max Weber: Essays in Sociologv, H. H. Gerth & C.

Wright M ills, eds. (1946) N ew York: Oxford University Press, 2 3 3 -2 3 4 .
117 Kako je svojevrem eno kazao nekom posetiocu iz Amerike: „Moja ideja je bi-
la da podmitim radničku klasu, da ih, takoreći, privolim da na državu gleda-
ju kao na društvenu instituciju koja postoji zarad njihovog dobra i blagosta-
nja“ (citirano u: W illiam Thomas Stead (1892) On the Eve: A Handbook fo r
the General Election London: R eview o f R eview s Publishing, 62). Korisno
je ovo imati na umu, jer mi se čini da postoji tendencija da se na ideju da je
„država blagostanja" mahom stvorena zarad ,,isplaćivanja“ pripadnika rad-
ničke klase, zbog straha da ne postanu revolucionari, gleda sa skepticizm om
i traži se dokaz o svesnoj nameri vladajuće klase. N o, ovde nam je prve ta-
kve pokušaje njen osnivač eksplicitno opisao kao ,,podmićivanje“.
Ils Herodotova istorija, 8.98
"QZ anim ljivoje da u svom delu Zamišljena zajednica, Benedikt Anderson (Be-
nedict Anderson) jedva da pominje ovaj fenom en, uglavnom se usredsređu-
jući na novine.
120 To je jo š tako: trenutno je, u Sjedinjenim Državama, trećina državnih zapo-
slenika u vojsci, a četvrtina u pošti, što je daleko više nego u nekoj drugoj
grani.
121 Ovaj esej je, nažalost, izgubljen. (Videti The M ark Twain Encyclopedia, J.
R. LeMaster, James Darrell W ilson, and Christie Graves Hamric, eds. [N ew
York: Routledge, 1993], p. 71; Everett Emerson ,M ark Twain, a Literary Life
[2000 Philadelphia: University o f Pennsylvania Press], 188.
122 Lenin (1992 [1917]) State and Revolution London: Penguin, 52.
123 Peter Kropotkin (1974) „Anarchist Com m unism ,“ in Anarchism: A Coilec-
tion o f Revolutionary Writings N ew York: Dover, 68.
124 Gordon Wood (2011) Empire o f Liberty: A H istory o f the Early Republic ,
1789-1815 (Oxford History o f the United States) Oxford: Oxford University
Press, 4 7 8 -7 9 .
125 Odrastajući u Njujorku, oduvek m e je čudio fascinantni raskorak između ve-
ličanstvenosti javnih dobara, stvorenih na prelazu veka, kada se smatralo da
ova raskoš odražava snagu i moć republike, i svesne jeftinoće svega što je od
sedam desetih godina grad stvorio za svoje građane. Za m ene su, bar, dva
Beleške 217
najveća primerka tog pređašnjeg doba monumentalna Centralna pošta u Nju-

jorku, s njenim širokim, m erm em im stepeništem koje se prostire dužinom
celog bloka i korintskim stubovima, i glavne zgrade Njujorške javne biblio-
teke (koja je, uzgred, svoj sistem pneumatskih cevi za slanje zahteva za knji-
ge u m agacine održavala sve do osam desetih godina). Sećam se da sam kao
turista posetio letnju Kraljevsku palatu u Švedskoj -p r v u palatu u koju sam
ušao. Prvo što sam pom islio bilo je: izgleda isto kao Njujorška javna biblio-
teka!
126 Brooklyn: Soft Skull Press, 2005.
127 To je lepo predstavljeno u sjajnom film u Holivudski san ( The H ollywood
Shuffle), čiji je junak mladi Afroamerikanac, koji nem a sreće i koji pristaje
da glumi bilo koji ponižavajući, rasni stereotip, kako bi se probio u film -
skom svetu; a njegova baka ga stalno, nežno podseća: „Uvek m ožeš da ra-
diš u pošti.“
128 Ovaj obrazac važi za razne vrste filmova: čak i kada je junak-odm etnik na-
učnik, na primer, njegov nadređeni u birokratskoj organizaciji je gotovo uvek
neki ,,ne-belac“. Junak je ponekad ,,ne-belac“, ali je obično belac; nadređe-
ni, ako radi strogo po pravilima i nije saradnik u zaveri, u principu nikad ni-
je belac.
129 Kao što su pokazale m oje opaske o sudbini Intemeta u prethodnom tekstu,
takve poetske tehnologija imaju nesrećnu tendenciju da postanu birokratske.
130 Frojd je fascinantna ličnost zato što je pokušao da pomiri obe koncepcije: ra-
cionalost (ego) više ne predstavlja moralnost, kao što je bio slučaj u srednjo-
vekovnoj koncepciji, prema kojoj su razum i moralnost isto, već je strasti
(id), s jedne strane, i moralnost (superego), s druge, pomeraju i povlače u
suprotstavljene smerove.
131 M ogli bism o reći d aje ovo najrazvijenije u vojnim birokratijama, gde se ofi-
ciri često ponose što služe svakog civiln og vođu kojeg im političke prilike
dodele, sa jednakom posvećenošću i efikasnošću, nezavisno od ličnih sta-
vova. To je, međutim, samo nastavak birokratskog načina mišljenja. Vojske
gde važe aristokratski oficirski korovi ponašaju se sasvim drugačije.
132 Postoji, na primer, narastujuća literatura o društvenoj osnovi ekstremnijeg
oblika političkog islama, koja pokazuje da je on naročito privlačan studen-
tima inženjerstva i nauka.
133 Postoji razlog što je gospodin Spok bio fiktivan junak. N o, on nije zaista
bezosećajan, nego se sam o pravio da jeste, tako da na neki način savršeno
predstavlja ideal racionalnosti.
134 Sasvim je m oguće osm isliti logički koherentan argument koji se zasniva na
obmanjujućim premisama, ili napraviti realističnu procenu problema, a onda
primeniti pogreŠnu logiku za njeno rešenje. Ljudi stalno čine i jedno i drugo.
135 O vde m islim na pitagorejski pokret, a ne na njegovog osnivača Pitagoru,
zbog toga što je njegova uloga u stvaranju doktrina koje su poznate pod nje-
218 Beleške
govim im enom trenutno predmet spora. Valter Burkert (Walter Burkert) sma-
tra da mu se m ože pripisati sam o doktrina reinkamacije, a ne matematička
kosm ologija, koja se pripisivala kasnijim pitagorejcima, od Hipasa, do Filo-
laja i Arhite, ili čak Platona, za koga se m islilo da ju je naknadno pripisao pi-
tagorejcima (to drugo m i, ipak, ne deluje da je sluČaj).
136 Postoji priča prema kojoj je politički značaj ove doktrine bio toliko veliki, da
kada je jedan kasniji pitagorejac, Hipas, otkrio iracionalan broj, drugi su ga
udavili u m om . Zapravo, u antici je ova legenda glasila da se Hipas udavio
nesrećnim slučajem , kao kazna od bogova što je obznanio takve stvari. M e-
ni interesantnija deluje pretpostavka, iz nekih izvora, da je Hipas držao da je
B og iracionalan broj: dm gim rečima, da je B og transcendentni princip, izvan
imanentne racionalnost kosm osa. Ako je to tačno, to bi bilo udaljavanje od
logike „kosm ičke religije“, koja je u antici bila u povoju, i nije neobično što
je samim tim izazvao nenaklonost svojih sudmgara. B ilo bi zanim ljivo ispi-
tati u kakvom odnosu stoji to sa razmišljanjima o suverenitetu, koja su dalje
detaljno izložena.
137 Hans Joas (Hans Joas /1958/ The Gnostic Religion, Boston: Beacon Press)
bio je prvi, koliko znam, koji je upotrebio izraz „kosmička religija“ kada je
opisivao gnosticizam , koji odbacuje ideju o idealnom kosm ičkom poretku i
drži da su ljudske duše suštinski tuđe stvaranju, kao njena eksplicitna nega-
cija. Avgustinovsko hrišćanstvo, u stvari, sadrži elem ente oba, povezujući
manihejski dualizam sa fundamentalno paganskim insistiranjem na istovet-
nosti uma i božanstva.
138 Njeno poreklo je stoičko, ali ono u antici nije bilo ni blizu toliko univerzal-
no kao u Evropi u srednjem veku.
139 A ko tu rade, onda je to, naravno, kad se igraju.
140 Edmund Leach (19 8 2 ) Social Anthropology, Oxford, Oxford U niversity
Press, 121.
141 Imalo bi više logičkog sm isla smatrati da ono što ljude razlikuje od životinja
leži u im aginaciji, ali to je za srednjovekovne nazore bilo sasvim neprihva-
tljivo, pošto je u uobičajenoj teologiji tog vremena, pod uticajem astrologi-
je i neoplatonizma, imaginacija pripadala nižem redu - ona je bila posrednik
između božanskog uma i materijalnog sveta, kao što je astralni plan posred-
nik izm eđu neba i zemlje; stvam o su m nogi tada spekulisali da su naše ima-
ginativne m oći sačinjene od astralne supstance.
142 Iz: Francis Yates (1964) Giordano Bnino and the Hermetic Tradition, Lon-
don: Routledge and Kegan Paul, 144; prvobitno iz: Robert Fludd (1626) Me-
teorologica cosmica, Frankfort, 8.
143 Prevod na engleski Frensisa Jejtsa (Francis Yates), op cit, str. 119.
144 Kao i, naravno, na crkvenu hijerarhiju čija je baza i dalje u Rimu, koja je
održavala najrazvijeniji i u geografskom sm islu najrašireniji administrativ-
ni sistem koji je u to vrem e postojao u Evropi.
Beleške 219
145 O protobirokratiji, videti: Hans N issen et al. (1993) Archaic Bookkeeping:

Earlv Writing and Techniques o f Economic Administration in the Ancient
N ea rE a stC hicago/London: U niversity o fC h ica g o Press; takođe videti: Da-
vid W engrow (2012) WhatMakes a Civilization? Oxford: Oxford U niversity
Press, 8 1 -8 7 .
146 Ili, ako uzm em o primer iz antropologije, m ogli bism o govoriti o Maorima,
ili o prvim narodima severozapadne obale S evem e A m erike (koja se često
nazivaju ,,potlač“ dmštvim a, koja su bila podeljena na aristokrate i običan na-
rod, b ez centralizovanog sistem a vladavine ili administracije), ili egalitam i-
jim dm štvim a herojskih vrednosti, poput naroda Iatmul sa Papue N o v e G vi-
neje, gde su svi odrasli muškarci učestvovali u neprekidnom razm etljivom
ponašanju ove vrste.
147 Ključni je tekst: David W engrow, A rchival’ and ’Sacrificial’ E conom ies in
Bronze A ge Eurasia: A n Interactionist Approach to the Hoarding o f M etals,“
u: Intenveaving Worlds: System ic Interactions in Eurasia, 7,h to the E'
M illennia BC, T. C. W ilkinson, S. Sherratt, and J. Bennet, eds. (2 0 1 1 )
Oxford: Oxbow, 1 3 5-44. M oja rasprava o dm štvim a herojske vrednosti u:
„Culture as Creative R efusal,“ Cam bridge A nthropology vol. 31 no. 2
(2013), str. 1-19.
148 Tvrdio sam ja, u ranijoj knjizi: Lost People: M agic and the Legacy o f Slavery
in M adagascar (2007) Bloom ington: Indiana U niversity Press, 1 2 9 -1 3 1 .
149 A tila Hunski se, na primer, pojavljuje kao takav junak u Pesm i o Nibelunzi-
ma i Sagi o Volsunzima.
150 Pod ,,fantastikom “ se, očigledno, m ože smatrati široko književno podm čje,
od Alise u Zemlji Ćuda i Čarobnjaka iz Oza, do Zova Ktulua, a m nogi kriti-
čari smatraju naučnu fantastiku podžanrom fantastike. Još uvek pak heroj-
ska fantastika u stilu Srednje Zem lje ostaje kao neim enovano podm čje.
151 N a dm gom m estu sam to n azivao „fenom enom m žn o g ogledala“. Videti:
D avid Graeber, „There N ever Was a West: D em ocracy Em erges from the
Spaces in B etw een ,“ u: Possibilities: N otes on Hierarchy, Rebellion, and
Desire (2 0 0 7 ) Oakland: A K Press, 343.
152 Ključna razlika je, bez sum nje, to što su se srednjovekovni kam evali orga-
nizovali ,,odozdo“, za razliku od rim skih cirkusa.
153 Iz pism a koje je napisao svom sinu za vrem e D m g o g svetskog rata: „Moji
politički stavovi sve više se oslanjaju na anarhizam (u filozofsk om sm islu,
to znači ukidanje kontrole, a ne „brkati muškarci“ sa bombama), ili na ,,ne-
ustavnu“ monarhiju. Uhapsio bih svakoga ko koristi reč ,,država“ (u svakom
sm islu koji nije n eživo područje Engleske i njenih stanovnika, nešto što ne-
m a ni m oći, ni prava ni um a); i, nakon p rilik e da opozovu to što su rekli, po-
gubiti ih ...“ U pism u dodaje da m isli da su odnosi kom ande prikladni sam o
za m anje, lične gm pe, i da je jedma svetla tačka u svetu „rastuća navika ne-
zadovoljnih ljudi da postavljagu dmamit u fabrikama i u električne centrale“ .
220 Beleške
(Letter to Christopher Tolkien, N ovem ber 2 9 ,1 9 4 3 ; u: The Letters o fj. R. R.

Tolkien, Humphrey Carpenter, ed. [London: A llen & Unwin, 1981], 52.) Dru-
gi su primetili da to insistiranje na tom e da je jedino lični autoritet legiti-
man, predstavlja odraz prezira koji je osećao prema birokratiji u svim njenim
manifestacijama (fašističkoj, komunističkoj, ili „države blagostanja“): i.e.,
JohnG arth(2011) Tolkien and the Great War: The Threshold ofMiddleearth,
London: HarperCollins, 94, i Mark Hom e (2011) J.R.R. Tolkien, N ashville,
TN: Thomas N elson, 124-27. Poslednji primećuje da „fluktuiranje između
kraljeva i ,,anarhije“ nije neobično za nekoga ko izučava plemensku istori-
ju S evem e Evrope“ (ibid., str. 125), već se pre m ože reći da je tipično za ono
što sam nazivao društvima herojskih vrednosti.
154 Obožavatelji D aglasa Adamsa (D ouglas Adam s) setiće se da Autostoperski
vodič kroz galaksiju, jo š jedna od velikih satirao birokratiji iz sredine veka,
počinje baš takvim scenarijem, koji vodi do uništenja planete.
155 Scenario u kom su protivnici plemeniti ratnički vođa i zli čarobnjak u sušti-
ni je britanski kolonijalni trop; kolonijalni zvaničnici u Africi su stalno po-
kušavali da lociraju ratničke elite, kojima su se divili, i ako ih ne bi našli,
pretpostavljali su da su premešteni sm icalicom nekih vračeva, koju su uvek
videli kao nekog sa zlokobnim uticajem. Krajnji fikcionalni izraz ovog mi-
ta su Rudnici kralja Solomona (roman ser Henrija Rajdera Hagarda /Sir He-
nry Rider Haggard/. - Prim. prev.).
156 Hajzinga je, zapravo, pretpostavio da su ,,igranje“ (play) i ,,igra“ (game) isto.
Johan Huizinga (1955) Homo Ludens: The Play Element in Culture, Boston:
Beacon Press. [Dostupan prevod: s nemačkog: Johan Huizinga, Homo lu-
dens: o podrijetlu kulture u igri. Preveli Ante Stamać i Truda Stamać. - Prim.
prev.]
157 Ako igramo igm , elem ent ,,igranje“ je nepredvidiv, u meri u kojoj neko ne
igra po pravilima, već primenjuje veštinu, baca kocku, ili na neki dmgi na-
čin prihvata neizvesnost.
I5I< Tipičan je primer: J. Low ell Lew is, ,,Toward a Unified Theory o f Cultural
Performance“, u: Victor Turner and Contemporary Cultural Performance,
Graham St. John, ed. (2008) London: Berghahn, 47. No, ta poenta se izno-
va i iznova čini u literaturi. Dodao bih da, sudeći po ovoj analizi, ono što či-
ni da D & D i slične igre uloga budu toliko zabavne jeste što su ostvarile sa-
vršeni spoj principa slobodnog igranja i igara sa pravilima.
l59„A ltem ative Futures,“ Times o f India, Febmary 10, 2007, in timesofindia.
indiatim es.com /edit-page/A ltem ative-Futures/article- sh o w /1586903 .cms.
160 Carl Schmitt (2004 [1922]) Political Theology: Four Chapters on the Con-
cept o f Sovereignty. Chicago: U niversity o f Chicago Press. Sm itove argu-
mente su koristili kako bi našli legalno opravdanje za koncentracione logore.
161 ,,U indijskoj kosm ologiji, igranje je ideja ’od ozgo’. Put do igranja i onoga
što ona pretpostavlja na visokom je nivou apstrakcije i opštosti. Njena svoj-
Beleške 221
stva se odbijaju i odjekuju kroz celinu. N o, još važnije, ona su suštinska za

sam o delovanje kosm osa,“ D. Handelman, 1992. „Passages to play: Para-
dox and process“ Play and Culture vol 5 no. 1, p. 12. N avedeno u: Brian
Sutton-Smith (2001) The Ambiguity o f Play. Cambridge: Harvard Univer-
sity Press, 55.
162 Sutton-Sm ith op. cit., 5 5 -6 0 . Igranje ,,odozdo“, nasuprot tome, odnosno
shvatanje igranja kao suštinski subverzivno, postojalo je oduvek, ali je tek
sa romantizmom to postalo dominantan način razumevanja toga.
163 Ili, da budemo precizniji, njihovi predstavnici su jedini ljudi kojima je do-
pušteno da se ponašaju nasilno u svakoj situaciju, ako su oba prisutna i na
dužnosti.
164 Tokom protesta protiv Svetske banke 2002. godine, policija u Vašingtonu je
odlučila da opkoli javni park i uhapsi sve koji su se tu našli. Dobro pamtim
da sam pozvao komandanta i pitao ga zašto sm o uhapšeni. Odgovorio je:
„Sm islićem o nešto kasnije.“
165 M ože da se dogodi, ali obično mora da podrazumeva analnu penetraciju
oružjem. D va primera koja odmah padaju na um jesu slučaj policajca D ža-
stina Volpa (Justin Volpe), koji je izvršio sodomiju nad čovekom za koga je
pogrešno verovao da ga je prethodno udario u uličnoj tuči, drškom od m etle
u policijskom toaletu u Njujorku 1997. godine; i slučaj D enisa Krausa (Den-
nis Krauss) policajca iz Džordžije, koji je više puta odgovorio na p ozive o
nasilju kod kuće tako što je iznuđivao seksualne usluge od žena koje su ga
zvale, a 1999. pokušao je da izvrši sodomiju nad jednom od njih pištoljem.
Obojica su osuđeni na zatvorske kazne. A li obično je potrebno da napad bu-
de ovoliko nečuven da bi policajac završio u zatvoru. Na primer, tokom Po-
kreta za globalnu pravdu i Okupirajmo Volstrit, bilo je više situacija da po-
licija sistematski lom i zglobove i prste nenasilnim demonstrantima (često
pošto bi prvo najavili da će to učiniti) ali nijedan policajac nikad nije bio
optužen, a kamoli osuđen za napad.
166 U očite kompleksan odnos između toga i racionalističkog stanovišta koje sam
ranije opisao, gde se kreativnost smatrala dem onskom, jer se suprotstavlja-
la božanskom ili kosm ičkom principu razuma. Tu se kreativnost smatra de-
m onskom zato što učestvuje u božanskom ili kosm ičkom principu igranja!
167 N eki savremeni politički teoretičari spremni su da ovo manje ili više otvo-
reno kažu. M islim na jednu konkretnu školu mišljenja koja se naziva Građan-
ski republikanizam (C ivic Republicanism), čije su obrise daii intelektualni
istoričari poput Kventina Skinera (Quentin Skinner) i filozofi poput Filipa
Petija (Philip Pettit), koji tvrde da ,,sloboda“, u klasičnoj liberalnoj tradici-
ji, ne znači m ogućnost delanja bez uplitanja m oći, ili pretnji nasiljem (poš-
to legalni sistem i zaista prete nasiljem onima koji krše pravila), već, pre, de-
lati bez uplitanja proizvoljne m oći. Ovo nije m esto za detaljnu analizu, ali je
Čitavo ovo određenje „nulta sum a“ pogleda na slobodu. ,,Proizvoljnost“,
222 Beleške
ipak, sam o znači ,,nedeterminisanost“. U sistem u proizvoljnog autoriteta,

odluke odražavaju „volju i želju“ despota. Iz perspektive despota, međutim,
,,proizvoljnost“ je sloboda. Te, ako je narod slobodan, onda vladar nije. M oć-
nici, prema tome, moraju da poštuju pravila. N o, kako građanin poseduje
izvestan stepen m oći, poseduju ga i svi drugi. Naposletku, pošto sloboda
znači zaštitu od proizvoljne (neograničene pravilima) m oći drugih, a kako je
m oć svuda, ova logika daje pravo da se svi segmenti ljudskog života svedu
na skup transparentnih pravila. (Ključni tekstovi su: Philip P ettit/1997/, Re-
publicanism : A Theory ofF reedom and Government. Oxford: Clarendon
Press; Quentin Skinner, „Freedom as the A bsence o f Arbitrary Power,“ u:
Republicanism and Political Theory, C ecile Laborde and John Maynor, eds.
(2008) Malden, MA: Blackw ell Publishing.
168 Marilyn Strathem (2000) Audit Cultures: Anthropological Studies in Acco-
untability, Ethics and the Academy. London: Routledge.
169 N e sam o da se menjaju, nego to čine otprilike istom brzinom, nezavisno od
istorijskih prilika. Postoji čitava nauka, glotohronologija, koja se tem elji na
toj činjenici.
170 Jo Freeman, „The Tyranny o f Structurelessness.“ Prvo je zvanično objavlje-
no u: The Second Wave (vol. 2, no 1). Iznova objavljeno u: Quiet Rumours:
An Anarcha-Feminist Reader, Dark Star C ollective (Edinburgh: AK Press,
2002), str. 5 4 -6 1 .
DODATAK
171 Pomenuo bih uzgred da analiziram najpopulamije stripove, naročito iz prvih

decenija prošlog veka. Kada je moj tekst objavljen prvi put, često su me kriti-
kovali jer nisam uzeo u obzir najsofisticiranije primere ove literature: Betme-
na Frenka Najta, serijal Vočmen, Vkao Vendeta, i dm ge stripove sa politič-
ki eksplicitnijim zapletima. U međuvremenu su i oni najpopulamiji stripovi
postali politički eksplicitniji (Leks Lutor je, na primer, postao predsednik!).
Svejedno, ako neko želi da razume suštinu populamog žanra, onda i ne treba
da se bavi njegovim najsofisticam ijim varijantam, već upravo onim pro-
sečnim.
172 Osim ako ne računate slučaj pojedinca koji je očito gledao isuviše film ova
o Betmenu.
Beleška o autoru
D ejv id R o lf Grejber (1 9 6 1 ) am erički antropolog i aktivista, p o oprede-

ljenju anarhista levičar, od 2 0 1 3 . god in e predaje antropologiju na L ondon-
skoj školi ekonom ije. Pre toga predavao je na univerzitetu Jejl (1 9 9 8 -2 0 0 7 )
i na K oled žu G old sm its U niverziteta u L ondonu (2 0 0 8 -2 0 1 3 ).
Prvi j e dobitnik nagrade koja se u U jedinjenom K raljevstvu dodeljuje
za najbolju p olitičk u p u b licističk u knjigu „The Bread and R o ses“ (2 0 1 2 ), i
četvrti dobitnik nagrade za kultum u antropologiju „G regori Bejtson" A m e-
ričkog antropološkog udm ženja, iste godine, za knjigu Dug: Prvih 5 0 0 0 go-
dina ( D ebt. The First 5,000 Years, 2011). G odine 2013. sekcija međunarod-
ne p o litičk e ek o n o m ije (IPE) U d m žen ja za m eđunarodne studije iz San
Franciska d odelila m u j e nagradu za Izvanrednog istraživača aktivistu.
Jedan je od osnivača pokreta Okupirajmo Vol strit (O ccupy Wall Street),
a pripisuje mu se i čuveni slogan „M i sm o 99 p osto“ .
Grejber j e autor v iše knjiga: K a je d n o j antropološkoj teoriji vrednosti:
Lažni novac naših snova (2 0 0 1 ), F ragm enti je d n e anarhističke antropolo-
g ije (2 0 0 4 ), M ogućnosti: O gledi o hijerarhiji, pobu n i i želji (2 0 0 7 ), Izgu-
bljeni Ijudi: M agija i nasleđe ropstva na M adagaskaru (2 0 0 7 ), Direktna
akcija: Jedna etn ograjija (2 0 0 9 ), Dug: P rvih 5 0 0 0 godin a (2 0 1 1 ), D e-
m okratskiprojekat: Istorija, kriza, pok ret (2 0 1 3 ) i knjige Utopija pravila:
O tehnologiji g lu posti i skrivenim radostim a birokratije (2 0 1 5 ), koja j e do
sada objavljena na francuskom (Nagrada za najbolju esejističk u stranu knji-
gu 2 0 1 6 ), n em ačk om i turskom , a u pripremi je za objavljivanje na m nogim
d ru g im jezicim a.

Dejvid Grejber Utopija Pravila PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Dejvid Grejber Utopija Pravila PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

DEJVID GREJBER

Beleška o autoru 223

Gvozdeni zakon liberalizma

O birokratiji se danas malo govori. No, sredinom prošlog veka,

veza više ne podrazumeva stvami, fizički papir.) Ovaj grafikon bi,

Taj grafikon ne pokazuje koliko je sati potrebno za birokratsko

Uzgred, većina sličnih termina povezanih s administriranjem

* Eng. welfare state. Tim nazivom se četrdesetih godina naglašavala razlika

antibirokratskog individualizma, dotle ,,mejnstrim“ levica sebe sve

Desničarske kritike možemo da se rešimo poprilično brzo. Ona

beralističkoj verziji istorije, pompa i sjaj zbačenih, apsolutističkih

tadašnjoj Francuskoj, ili Engleskoj, ili čak Danskoj i Švedskoj, kroz

* „Dolazim iz vlade i želim da pomognem.“ - Prim. prev.

tretirati ga kao opšti sociološki zakon. Predlažem mu naziv „gvozde-

Gvozdeni zakon liberalizma tvrdi da svaka reforma tržiš-

Francuski sociolog Emil Dirkem (Emile Durkheim) primećuje

prihvata skoro svako u političkom spektru. Ishod je da radnička kla-

Nije oduvek bilo tako. U kasnom devetnaestom veku mnogi su

* Bombaški napad na federalnu zgradu Alfred P. Mara u Oklahoma Sitiju do-

kasnije od mreža ličnih ili neformalnih kontakata što su dominirale

Svi činovnici koji rade u javnom nadleštvu, zajedno sa

Dmgim rečima, na prelazu veka, pre nego što se iko požalio da

shvatila svoju retoriku slobodnog tržišta i eliminisala sopstvene zaš-

Utisak da ,,birokrata“ znači isto što i „državni službenik“ poti-

U Sjedinjenim Državama je nejasna granica između javnog i

kako iz inostranstva mogu da pristupim informacijama na svom ra-

vela do bankarske krize 2008) kao da znači davanje podrške uveća-

žbenika u kancelarijama, čiji se čitav posao sastoji od toga da daju

Ovaj proces postepene ftizije javne i privatne moći u jedinstven

to je većim delom dvadesetog veka posao u birokratskom megapre-

* Aluzijana ArčijaBankeraJunaka američke televizijske serije^// in theFa-

zeća (asset-stripping), sa čim je počelo za vreme Regana (Ronald

* Eng.financialization, u ovom slučaju obezbeđivanje kapitala preduzeću. -

Premda slavi tržište i individualnu inicijativu, ovo savezništvo

„Sjedinjene Države postale su najrigidnije ’kredencijalizo-

* Eng. credentialism , označava pojavu pojačanih zahteva za formalnim uve-

da ostanu u svom poslu. Bez uverenja, sposobnost se ne raču-

lsta priča se ponavlja u raznim oblastima, od bolničarki do na-

isplanirani, i to upravo ovom fuzijom javne i privatne moći. Korpo-

zvaničniic: Pa, morate da shvatite da u slučaju finansijskih pre-

znaju nikakvu krivičnu odgovomost. Njihovi advokati jedno-

ja : Dakle, vi tvrdite da ako država otkrije da su, na primer, Gold-

ja : U tom slučaju... čini mi se da je ovo pravo pitanje: da li se

zvaničnik : Koliko ja znam, ne. Obično bude znatno manji.

ja : Koliko manji, 50 posto?

zvaničnik : Pre bih rekao da u proseku bude 20-30 posto manje.

Prema tome, sudski sistem koji ovlašćuje banke da vlasniku ra-

bi bilo drugačije kada ta deca odrastu i sami postanu bankari? No,

čcsništva. Ponašamo se kao da zaista verujemo da sudstvo doista tre-

Prema tome, kakva bi bila levičarska kritika totalne, predatorske

di iz svih delova sveta, u kome su bile i najrazličitije organizacije,

Predstava je bila uspešna, pokazavši da je sve izrečeno o globa-

mogu slagati - da mogu donositi važne odluke i sprovoditi složene

1. Ne treba potceniti značaj čistog fizičkog nasilja.

Odredi interventne policije, spremni da napadnu protivnike sa-

na da se govori o istom. Birokratizacija svakodnevnog života znači

te nove bankarske poslovnice zapanjujuće podsećaju na ogoljenu

2. Ne treba preceniti značaj tehnologije

Isto kao što je takozvana globalizacija zapravo tvorevina novih

izvlačenje bogatstva. To nije bio plod novih tehnologija - naprotiv,

,,kvalitetu“, ,,vođstvu“ i ,,inovaciji“. Umesto da uzrokuje našu trenut-

3. Treba uvek imati na umu da se, u osnovi, radi o vrednosti

Filozofija ,,samoostvarenja“, iz koje ovaj novi birokratski jezik