2

Владимир Кривошејев

ВАЉЕВО
НАСТАНАК И РАЗВОЈ ГРАДА

3
 Владимир Кривошејев

ВАЉЕВО
НАСТАНАК И РАЗВОЈ ГРАДА
прилози за урбану историју
од првог помена до почетка 20. века

Издавачи
PARNAS BOOK, Ваљево
НАРОДНИ МУЗЕЈ ВАЉЕВО
ИСТОРИЈСКИ АРХИВ ВАЉЕВО
ЗАВОД ЗА ЗАШТИТУ СПОМЕНИКА КУЛТУРЕ ВАЉЕВО

За издавача:
Драгана Лазаревић Илић, Алекса Томић, Радивоје Арсић

Уредник:
Момчило Трифуновић

Рецензенти:
проф. др Синиша Мишић
др Недељко Радосављевић
Рецензенти првог издања:
мр Милан Трипковић
мр Милоје Николић

4
Владимир Кривошејев

ВАЉЕВО
НАСТАНАК И РАЗВОЈ ГРАДА
прилози за урбану историју
од првог помена до почетка 20. века

Ваљево 2012

5
6
 1.
УВОДНИ ОСВРТ

1.1. У ПОТРАЗИ ЗА ПРОШЛОШЋУ ЗАВИЧАЈА

Књига Ваљево – настанак и развој града, је први пут објављена пре

једне и по деценије, 1 међутим стална актуелност бројних питања везаних за
урбани развој Ваљева одавно је наметнула потребу за поновљеним издањем,
што се због низа субјективних и објективних околности реализује тек сада.
Услед протока времена, корпус другог издања је донекле измењен у односу
на прво издање. Поред потпуног графичког редизајна, уз низ допуна, сходно
новим утврђеним чињеницама, завршна хронолошка одредница до које је
праћен развој Ваљева је са средине 19. померена на почетак 20. века.
Да би се приредила целовита, свеобухватна историја Ваљева и
ваљевског краја, неопходно је попуњавање многих "белих мрља", чије
расветљавање захтева додатна опсежна истраживања. Услед таквога стања
једно од важних питања везаних за прошлост ваљевског краја је остало
незаокружено, а делимично и нерешено. Реч је о урбаној историји самога
града, о његовом положају и промени броја становника кроз векове
потврђеног постојања. Истина, са развојем научне историографије на
локалном нивоу отклоњене су многе постојеће заблуде, али са давањем
одговора на једна, увек се изнова отварају друга питања која чекају своје
одговоре. Истовремено, са новим сазнањима све већу актуелност стичу и неке
старе недоумице које изнова буде интересовања и подгревају машту
генерацијама Ваљеваца:
- Када је и како настало Ваљево?
- По чему је добило име?
- Како се развијало?
- Да ли је имало тврђаву?
- Како су различита политичка и ратна догађања утицала на егзистенцију
насеља?
- Да ли је Тешњар заиста оно језгро из кога се град даље ширио?
- Значи ли то да лева обала Колубаре није била ненасељена?
- Како се мењао број становника у појединим фазама развоја?
Ово су само нека од стално актуелних питања. Одговори на њих
постоје, али не обухватају целокупан период историјског постојања Ваљева и
не могу се наћи на једном месту. Дати су парцијално и расути у мноштву
разноврсних публикација, старијег или новијег датума, тешко или лакше
1
Владимир Кривошејев, Ваљево, настанак и развој града – прилози за урбану
историју од првог помена до средине 19. века, Ваљево, Центрекс, 1997.

7
приступачних, популарно писаних или намењених уско стручним круговима.
Зато је заинтересовани читалац приморан да прикупи више различитих
монографија, зборника и часописа и да, ишчитавајући их веома пажљиво, у
мору сазнања покуша да уочи управо она која би задовољила његову
радозналост, ризикујући не ретко да остане збуњен пред честим, различитим
тумачењима истог проблема. Поред тога, одговори који се могу пронаћи у
разноврсним публикацијама не пружају очекиване информације у једном
даху. Они представљају само мале сегменте мозаика чију слику можемо
сагледати тек када се сви расути делићи прикупе и сваки понаособ постави на
место које му припада, уз одбацивање оних безвредних камичака који се не
уклапају у композицију постављену на научно критичкој основи. На жалост,
за сада још увек није дато мноштво одговора на основу којих би се створиле
потпуне представе на горе постављена питања. Тешко да ће то икада бити
могуће, али је зато могуће прикупити и сложити бар оне до сада познате
сегменте.
Сходно наведеном, ослобођен хеуристичких амбиција, аутор је себи
поставио задатак да на једном месту сакупи резултате већег броја
разноврсних истраживања и, упоредно их анализирајући покуша, колико је то
на основу њих могуће, да у основним цртама реконструише урбане елементе
историје Ваљева. У реконструкцији овог процеса дугог трајања, главни и
једини "јунак" је управо сам град, а његов развој је третиран као својеврстан
урбани феномен испуњен великим осцилацијама, успонима и падовима,
изазваним актуелним политичким и војним догађањима. Презентацију тог
процеса почињемо управо са временом првог до сада познатог помена имена
Ваљева, с тим што се у извесној мери, колико нам то допуштају резултати
научно заснованих истаживања, враћамо и у претходне епохе, са циљем да
утврдимо постојање трагова ранијих људских станишта у ваљевској котлини,
као могуће претече данашњег града. Своје опсервације у реконструкцији
развојног процеса завршавамо на самом почетку 20. века. Док је у првом
издању завршна тачка била постављена на половини 19. столећа, односно на
1855. години у којој је донет План местоположења места за варош
Ваљевску, као основе за даљи убрзани развој, сада је она померена на сам
почетак новога века, до 1900. године у којој је довршен први детаљан
урбанистички план Ваљева, али и започела електрификација града, чиме су
постављене основе за нове развојне могућности.
У намери да прошлост Ваљева што више приближимо просечном
заинтересованом читаоцу, без личних истраживачких амбиција, али искрено
заинтересованим за историју, у овом раду су, у виду прилога, дати и делови
оних историјских извора који се у основном тексту коментаришу, као и
репродукције познатих историјских планова града, али и реконструкције
могућег изгледа Ваљева у одређеним историјским тренуцима, начињене на
основу других историјских извора, док је критички апарат сведен на
најнеопходније мере. Међутим, пре него што се приђе разради основне теме

8
потребно је критички, бар у основним цртама, сагледати стање локалне
историографије, која је пружила полазне основе за даље активности.
Догађаји из прошлости су одвајкада будили интересовање потоњих
генерација. Њиховим проучавањем бавили су се, у почетку неорганизовано и
самоиницијативно, ретки појединци, да би временом, са развојем
историографије, тај посао постајао све организованији. Језгра око којих се
организовано обављају историографска истраживања формирала су се уз
универзитетске центре, а тиме уз административна седишта централне
државне управе где се уз факултете развијају и институти. Историографска
визура заступљена у овим центрима третирала је превасходно целовите
историјске процесе од националног интереса, док се истраживање прошлости
мањих територијалних јединица сводило углавном на историју престонице. У
таквим научним центрима су елементи историјских процеса од значаја за
друге, од центра удаљеније територијалне јединице, обрађивани само онда
када су превазилазили локалне оквире и износили посматрану територију у
први план националне прошлости. Зато велики број наизглед мање
занимљивих, али за познавање прошлости тих територија значајних
историјских факата остаје недовољно или погрешно утврђен, а веома често и
потпуно непознат. Обрада оваквих "историографских празнина", или "белих
мрља" препуштана је истраживањима на локалном нивоу. Кроз такве
активности настаје и развија се регионална, односно локална, или како се
често назива, завичајна историографија, са задатком да што обухватније
разоткрије прошлост територије за коју се занима. По општим, чак
уџбеничким ставовима, локална историографија је била "веома запостављена
и препуштена аматерима који су је неговали крајње нестручно и ненаучно". 2
Наиме, мало позната догађања из прошлости су увек будила машту и
изазивала заинтересоване да пруже, или бар да покушају да пруже
недостајуће одговоре. Будући да на активности упознавања прошлости
никада монопол нису имали искључиво компетентни стручњаци природно је
што су се у разоткривања прошлих непознаница свога завичаја (мада ни
национална, па и светска историја тога нису поштеђене) упуштали радознали
заљубљеници најразличитијих професија, али и знања и способности.
Међутим, од друге половине прошлога века долази до видних промена
изазваних чврстим упливом, прво основа заната, а потом и научности у
радове локалне историографије. До тога је дошло услед развоја свести о
ширем значају резултата истраживања прошлости различитих мањих
територијалних јединица. Узрок ових позитивних кретања било је све веће

2
Видети: Неауторизована скрипта за Увод у историјске студије - по белешкама
студената са предавања проф. др Симе Ћирковића, Филозофски факултет у
Београду, група за историју, ст. 22. Сличну констатацију је дала и др Мирјана Грос:
"Локална хисторија има у појединих народа врло различиту улогу. Често је пишу
локалпатриоти, нестручњаци заљубљени у своје родно место и свој крај, чији су
подаци врло сумњиви" (М. Грос, Хисторијска знаност - развој, облик смјерови,
Загреб 1980, 290).

9
присуство и активност школованих историчара запослених у локалним
срединама. Повезано са тим је и кадровско јачање и локалних баштинских
установа. У недостатку института којима су локална историографска
истраживања примарна делатност, локални архиви, музеји и заводи за
заштиту споменика културе, односно установе задужене за послове заштите и
презентације културних добара, уз своје редовне делатности преузимају и ове
активности. Међутим, нипошто се не смеју занемарити ни у последње време
све уочљивије промене у односима које научно-историографски центри имају
према локалној историографији. Са праћењем и укључивањем у светске
трендове развоја историјске науке и они почињу да се све више и активније
окрећу питањима прошлости такозване провинције, свесни да се различити
видови синтеза на националном нивоу не могу реализовати без квалитетних
сазнања о прошлости појединих мањих територија. Ове нове тежње индикују
стручност у локалним истраживањима и проузрокују како квантитативни,
тако и квалитативни развој локалне историографије, уочен у многим
срединама током последњих неколико деценија. Зато појмови локалне,
односно регионалне историографије све више у свом значењу надрастају
раније истозначни појам завичајне историографије, остављајући га за оне
старе, уџбеничке дефиниције о локал-патриотама заљубљеним у свој завичај
и његову прошлост, а сами се све више везују за научне основе критичке
историографије.
Овакав закључак неумитно отвара питање односа научне и ненаучне
(ваннаучне) историографије, које је битно, без обзира да ли се ради о
локалној, националној или општој историографији. 3
Питање односа научности и не научности се не мора искључиво
свести на однос стручњак - аматер, будући да пракса указује на безброј
примера ненаучног деловања стручњака и научног деловања аматера. Стога
би се могло рећи да се те одлике понајпре огледају у односу добар - лош
историчар, односно онај који је спреман и који није спреман да докучи
прошлу објективну стварност као научну истину, без обзира какве биле
његове формалне квалификације. Елементи који указују на историчареву
спремност, односно неспремност да достигне научну истину могу се сврстати
у две основне групе: (1) питања циља историографског рада и (2) питања
ерудицијске спремности, а првенствено познавања метода.
Циљ историографског деловања које носи квалификације научности
се у савременој теорији историје поједностављено, али веома илустративно и
прецизно, своди на такозвани Ранкеов императив: "Показати једноставно
како је доиста било"4, што подразумева искрену намеру историчара да

3
О појмовима научног и ненаучног, односно, ван-научног, конкретније видети:
Андреј Митровић, Расправљање са Клио, Сарајево 1991; исти, Ћудљива муза, Ваљево
1992; исти, Мислити теоретски у историографији, Историјски гласник бр 39,
Београд 1992; и Мирослав Јовановић, Клио и Јанус - лицем у лице, Годишњак за
друштвену историју св. 2, Београд 1994.
4
О Ранкеовом императиву видети: А. Митровић, Расправљање са Клио, 147-151.

10
реално, sine ira et studio, спозна и прикаже прошла стања и збивања.
Међутим, без обзира на искрене намере, прошлу реалност је немогуће, или
пак веома тешко, спознати на научном нивоу без низа стручних знања. Ту
спада познавање историјских процеса и узрочно-последичних веза, као и
помоћних историјских наука, али и познавање и стриктна примена научнe
методологије. Методи су управо то што, уз научни императив, представља
најсигурнију и највидљивију линију раздвајања између научне и ваннаучне
историографије. Њихова примена је услов за постојање науке, која "тврди, а и
настоји сугерисати, да је открила само научну истину, дакле, не коначну
истину, него само истину која одговара тренутном стању истраживања и
подразумева да се резултат може и мора допуњавати, делимично мењати или
превазилазити, заменити новим, под условом свестранијих, свежијих и
даровитијих, нових истраживања".5
Ваннаучно у ваљевској историографији егзистира кроз постојање
свих својих врста, од анегдотске историје и историјских скица, преко хроника
и аутобиографских списа, до историографске публицистике. 6 Истина, многи
од ових радова, и ако ваннаучни, дају велики допринос како ширењу сазнања,
тако и развоју историографије. Они често настају без научних амбиција, са
циљем популаризације мање познатих, или непознатих питања, али поштују
онај научни, Ранкеов имеператив, а користећи се публицистичким приступом
теми, неретко се, бар делом, заснивају и на основама научне методологије.
Овакви радови могу да се заснивају и на употреби бројних и разноврсних
историјских извора, док се у разради теме користи различита литература, која
указује на ауторово познавање целовитости историјског процеса, бар кад је
изабрана тематика у питању. Њих од научности обично дели, или мањи број
коришћених извора, или непотпуни третман истраживачког питања, одсуство
критичности, превелика слобода закључивања, или се, у најбољем случају,
заснивају на "сувој фактографији", и здравом разуму, без заласка у дубље
узрочно-последичне везе. Наравно, здрав разум истраживача је основна
претпоставка свакога рада, али он може бити бескористан ако није у спрези
са ширим историографским искуствима и то не само личним, већ и оним
генерацијама синтетизованим у оквире научне методологије. Ограничавање
само на оваквом приступу истраживањима може дати и одлике научности,
али у старом, превазиђеном смислу, будући да савремена историјска наука
захтева знатно дубљи приступ од сувог фактографисања, које остаје у сфери
журналистике, односно публицистике.7 У сваком случају, њихов
културолошки и сазнајни значај је често неоспоран, нарочито у случајевима
када се нису ограничавали искључиво на штуре компилације већ су исправно
преносили информације из раније непознатих историјских извора до којих су

5
А. Митровић, Расправљање са Клио, 130.
6
О различитим ван научним историографским врстама видети: А. Митровић,
Расправљање са Клио, 111-139.
7
Видети: М. Грос, Хисторијска знаност, 259.

11
аутори долазили не ретко веома приљежним радом и са завидним успехом,
чиме су давали драгоцене путоказе за даља истраживања.
Поред ових, позитивних примера ваннаучног деловања у ваљевској
историографији се срећу и супротне крајности. Њих је најлакше препознати
на основу односа који имају према научном циљу и методи. Извесни број, по
обиму и облику разноврсних радова карактерише ненаучност заснована на
непознавању, или непоштовању методологије. Непознавање процеса,
помоћних наука, узрочно-последичних веза, некритичко коришћење малог
броја извора и сиромашне, често застареле, литературе се може
оквалификовати једном речју као лаицизам. Понекад занети "Шлимановим
синдромом", жељом за епохалним открићем, а прецењујући своје
могућности, поједини аутори су се упуштали у активности којима ерудитивно
нису били дорасли. Они веома често, нису имали других препорука за
историографска истраживања, осим љубави према свом завичају и његовој
прошлости, што им је додатно онемогућило објективан приступ. У таквим
случајевима, њихов "интелектуални егзибиционизам", манифестован тежњом
за ауторством по сваку цену, штетио је не само историографији, већ и њима
самима.
Ненаучна активност аматера се често манифестује и неограниченим
коришћењем маште, како би се склопила унапред припремљена теза. Машта
може да представља драгоцену надградњу историографским фактима
неопходну у стварању такозване књижевне истине, али се она нипошто не
сме поистоветити са научном истином. 8 Дела заснована на машти могу да
имају неоспорну књижевну вредност, али не и вредност историографског
рада које не карактеришу измаштане, већ стварне истине и то у оној мери у
којој се, сходно расположивим сазнањима, могу досегнути.
Уочава се да појачано деловање научне историографије не доводи до
опадања појава ваннаучног, чак напротив. Нова појачана истраживања, уз
решавање низа непознаница, обично отварају и нове дилеме, а научно
утврђивање чињеница подразумева и низ ограда или претпоставки, сходно
карактеру научне истине. Таква научна пракса неупућенима даје мотиве за
јачање настојања да се нове дилеме што пре реше, као и да се о много чему да
коначан суд, да се научни опрез замени ненаучном изричитом тврдњом
заснованом не на верификованим чињеницама, већ на машти.
У појединим случајевима, у оквирима крајњих видова ваннаучности
налазе се и они радови који више или мање свесно заобилазе тежњу за
истином. Уместо да теже сазнању, аутори оваквих радова теже потврди
унапред, априори, постављених теза. Такво деловање представља пример
ставу да ненаучност може често да карактерише и радове школованих
историчара, али ангажованих у служби некаквог "вишег циља". "Виши
циљеви" у име којих се занемарује, или пориче истина, сврставају се у две
основне групе: (1) национални интерес и (2) идеолошко-политички интерес. 9

8
О односу научне и књижевне истине видети: М. Грос, Хисторијска знаност, 239.

12
 Сходно приликама које су владале у друштву, идеолошко-политички
императив је са плана националне историографије, где је био веома
заступљен и институционализован, 10 пренет и на ниво локалних истраживања
прошлости. Одликује га селективни избор тема и ненаучни,
митологизирајући приступ одређеним сегментима прошлости. Овакав
приступ је наметнут и контролисан од стране политичко-идеолошких
центара, мада се неретко испољавао и у виду самоцензуре и слободне
иницијативе појединца, дириговане општом идеолошком атмосфером.
Други императив ненаучности је национални, с тим што у локалним
историографијама он има свој посебан облик, као локал-патриотски
императив, са циљем глорификације улоге коју је завичај имао у националној,
па и светској прошлости. Тиме му се даје значај који он реално није имао, док
се одређене негативности скривају, или пак ненаучно оправдавају. Овај
императив, у симбиози са лаицизмом, доводи до појаве посебног вида
крајности у ненаучном раду који се може означити као паранаучност. 11
Оваквих негативних појава је ваљевска историографија дуго била поштеђена,
али са њеним наглим развојем и са повећаним интересовањем за прошлост
узрокованим ескалацијом опште државне и националне кризе, паранаучне
појаве се са општих и националних нивоа преносе и на локалне. Лаицизам,
појачан локалпатриотизмом и сензационализмом довео је до развоја идеја о
античком пореклу Ваљева. У пракси, такве идеје представљају пренос
концепта „Срби народ најстарији” на локални оквир са ставом „Ваљево град
најстарији” доказиваним крајње наивним тумачењима неадекватних извора, а
посебно, већ унапред брањеним од сваког стручног оспоравања
фабриковањем теорија о завери, како према "истини", тако и према аутору.
Овакве, али и све остале историографске појаве које спадају у крајности
ненаучне историографије, само квантитативно обогаћују мрежу локалне
историографије, али истовремено, стварањем нових митова негативно, па и
погубно, утичу како на њу, тако и на историјску и општедруштвену свест.

9
О овим интересима, као ненаучним императивима видети: Мирослав Јовановић,
наведено дело; поред та два основна императива, а неретко у симбиози са једним од
њих, јавља се, као трећи, и засебан лични интерес аутора, жељног славе, признања
(Шлиманов синдром), али и материјалних добара.
10
Конкретније и опширније: Љубодраг Димић и Ђорђе Станковић, Историографија
под надзором, књ. 1, Београд 1996.
11
О одликама паранаучне историографије видети: А. Митровић, Расправљања са
Клио, 131-135.

13
 1.2. ГРАД ВАЉЕВО

Градско насеље Ваљево је данас важан административни, привредни

и културни центар. Оно је седиште истоимене шире градске (раније
општинске) територије, као и Колубарског округа. Током бурне прошлости
српског народа Ваљево и Ваљевци су често имали истакнуту, а не ретко и
водећу улогу у покретима за национално ослобођење, али, поред војсковођа и
народних вођа, ваљевски крај је изнедрио и не мали број значајних уметника
и научника. Истовремено, овај град се сврстава и међу најстарија градска
насеља Србије. Међу сведочанствима прохујалих векова име Ваљево се први
пут среће у документима насталим током последње деценије 14. века, која се
чувају у Државном архиву (раније Хисторијски архив) у Дубровнику. Од тада
до наших дана, прошло је више од шест стотина година потврђеног
континуираног постојања овог насеља. Ти векови су били испуњени многим
преломним збивањима која су директно или индиректно утицала да се одлике
града релативно брзо мењају, доводећи до успона и падова у његовом
историјском развоју. У прошлим временима, пролазећи кроз ове крајеве,
различити путописци су Ваљево називали, градом, вароши, касабом, па и
селом, истина “познатим”. Наравно, реч је о стању које су они у тренутку
свог проласка кроз ваљевску котлину затицали на терену, као и одредницама
заснованим на искуству стеченом у културама из којих су поникли, али у
многим случајевима, може бити и реч о терминологији која се током времена
мењала, означавајући у одређеном периоду један, а касније други појам.

Град, трг, касаба, паланка, варош...

1.2.1.
Данас је Ваљево град. Та реч, у свом ширем значењу, означава веће
насеље које представља привредни, административни и културни центар свог
ширег залеђа. Оно је и седиште многих разнородних институција, расадник
нових идеја и генератор развоја околине. У њему бујају специфичне
друштвене активности које се заједнички означавају као грађански живот.
Истовремено, град се специфичним привредним животом, са тежиштем на
индустрији, трговини и занатству, издваја од претежно пољопривредне
околине. Унутар овог значења таква насеља се, по својој величини, деле на
варошице, као најмање, вароши и градове, у ужем смислу речи, као највеће
насеобине тога типа. Међутим, изворно тумачење речи град у основи се
удаљава од овог које је данас актуелно. Српска именица град је директно
изведена од прасловенске речи горд, и за своје изворно значење има место
ограђено зидом, плотом, а може да означава и сам зид, плот, бедем. Према
томе, првобитно реч град се није односила на тип људске насеобине, већ на
одређене врсте грађевинa са јасним одбрамбеним наменама, на различите
типове утврђења, и то, од оних великих, какви су на пример били Београд и
Смедерево, у којима, и уз које, се одвијао и специфичан грађански живот, до

14
малих, монопиргова који су чували границе, путне прелазе, или мостове и у
којима су једини становници били чланови војне посаде.
Како смо видели, основни карактер који је одређивао да се неко
место, или објекат, назове градом није био ни његова величина, ни привредни
и друштвени живот вођен унутар његових зидина, већ искључиво постојање
грађевине са одбрамбеном наменом. Средњи век је међутим познавао и појам
који би могао да одговара садашњим одредницама модерних градова. То је
трг, или трговиште ("forum" или "mercatum", на латинском, односно пазар
или пазариште, као турцизам). Та реч данас означава и пијацу као део
насеља на коме се износи роба на продају, а у пренесеном значењу и
проширену, урбану зону различитих намена, у ранијим вековима и
трговачких. Међутим, у средњем веку трг је означавао места намењена
трговини. Она су, неретко, од локација за повремену размену робе, типа
сајмова, вашара, пијаца, прерастала и у посебна насеља са истакнутим
привредним, односно трговачким животом у која су долазили и досељавали
се трговци из даљих крајева, обављајући робноновчану размену, међусобно,
али и са становницима трга и његовог залеђа. У таквим насељима су
настајале све оне одлике грађанског живота у данашњем смислу те речи.
Тргови су се могли налазити и у оквирима зидина већих тврђава - градова,
када су имали карактер данашњег значења трга, али су ницали и у њиховој
непосредној близини, као подграђа. У таквим случајевима они су
представљали насеље привредног карактера везано за утврђење - град као
војно-управни центар. Поред ових примера, тргови су могли настати и
постојати независно од постојања града - тврђаве. То се обично догађало на
одређеним местима, крај рудника, дуж важнијих путева или на њиховим
раскршћима, што је бивало још погодније, јер су везе са различитим
крајевима омогућавале пролазак већег броја трговаца, а тиме и промет
разноврсније робе, делујући подстицајно на даљи развој насеља. Оваква
места су могла бити без директне заштите какву пружа непосредна близина
градских зидина. Ипак, ни она нису била потпуно неосигурана. Како су се
налазила на важним путевима, прилазе њима су штитила утврђења
распоређена дуж тих саобраћајница, што је омогућавало да у случајевима
непосредне опасности прилаз тргу буде отежан, али и да његово
становништво ипак има где да се склони. Понекад су, зависно од војно-
политичког тренутка, и уз саме тргове биле подизане мање утврде, како би у
немирним временима штитиле трг и омогућиле неометано одвијање
устаљеног живота и послова, али оне нису битно мењале карактер овога
насеља, јер су обично биле мале, од слабијег материјала и неретко само
привременог карактера, те су углавном губиле своју функцију са нестанком
актуелне опасности.
Како смо видели, током векова су се мењала значења појединих речи.
Од града, као појма за тврђаву постала је одредница за насеље са трговачко-
занатским карактером привреде које је уједно административни, али и
културни центар ширег залеђа. Истовремено, појам трга, који је у средњем

15
веку означавао данашњи град, пренет је на специфичне урбане целине унутар
њега.
Сличну генезу су имали и неки други појмови. Тако је од арапске
речи "qusab", која је означавала тврђаву, односно град у свом старом
значењу, настао појам касаба, у значењу мањег муслиманског насеља,
насупрот шехеру, који је веће насеље. Тако је и са изразом паланка. Као и
град и касаба, и ова реч је својевремено означавала тврђаву, али мању,
саграђену од дрвета, односно палисада ("palus", латински - колац), да би се
временом тај појам пренео на мања насеља која су те паланке штитиле, или
која су накнадно настајала поред њих.
Постоји још један појам који данас означава мање градове у ширем
смислу те речи, а који је и раније означавао управо таква насеља. То је
варош, односно варошица, као ознака за мање вароши. Та реч је још у 15.
веку доспела у српски језик из мађарског и слично појму трг означавала је
насеље градског типа (у данашњем значењу речи град) настало, било
слободно, било као подграђе неке тврђаве. У том смислу се још и у првој
половини 19. века сама Београдска тврђава назива градом, док се насеље
поред ње, у коме се одвија онај специфични грађански живот, називало
варош. Сходно томе, и такозвани "стари царски градови" у којима су после
хатишерифа донетих почетком тридесетих година 19. века остајали турски
гарнизони, били су управо вароши, па и варошице, без обзира на њихову
величину. Уз њих су постојале старе (а не новоподигнуте) тврђаве. Остала
насеља, понека и већа од ових царских градова, називана су варошима и
варошицама. Поред означавања засебног насеља као целине, ова реч се
понекад везивала и за један његов део, кварт, односно махалу насељену
претежно хришћанским живљем, а у оквиру насеља у ком преовлађују
муслимани ("хришћанска варош").
Од тренутка када се први пут помиње у познатим историјским
изворима, Ваљево је, бар колико се на основу досадашњих сазнања може
претпоставити, спадало у слободно развијене тргове, без сталних зидина које
би га трајно штитиле, али и тачније лоцирале његов положај. Истина, у
појединим тренуцима свог историјског постојања оно је добијало и одређене
фортификационе објекте који се јављају у критичним фазама његовог развоја,
да би потом замрли, не мењајући његову функцију и не остављајући до
наших дана видљиве трагове на тлу града.
Од првих помена до данас, потврђено је преко шест векова
континуираног постојања Ваљева, али независно од тог континуитета у самој
егзистенцији насеља са правом се може поставити питање и континуитета
његовог положаја: Да ли се у свим фазама свога развоја Ваљево налазило на
месту на коме је данас његово урбано језгро, или се током вишевековних
бурних догађања, која су утицала на успоне и падове у развоју, насеље
померало?
Реалност могућег померања и премештања градског насеља, или бар
једног његовог дела заснива се на бројним примерима из историје, а на

16
конкретном случају Ваљева ту би могућност могле условити чињенице да
Ваљево није имало градске зидине које би га "оковале" на једном месту и да
су чести ратови, али и поплаве нерегулисане Колубаре, могли доводити до
великих девастација унутар насеља. Посебан подстрек за размишљање на ову
тему представља један, у више наврата понављан, али никад неаргументован,
став по коме се Ваљево одвајкада налазило скоро искључиво на десној обали
Колубаре, са данашњим Тешњаром као седиштем градског живота, а да се на
раније ненасељену, или слабо насељену леву обалу, на којој се сада налази
његово језгро, варош шири тек од половине 19. века. Овакав став и данас
преовлађује у јавном мњењу, а на својеврстан начин га артикулишу и
одржавају и различити историографски списи са локалном тематиком. 12
Истине ради, у њима се, неретко, наводе и поједини докази који указују и на
супротно стање, али се углавном третирају као усамљени изузеци
карактеристични само за поједине краће периоде, а пренебрегава се бројност
тих "изузетака" и њихова присутност у различитим временским тачкама
постојања и историјског развоја града.
Пре него што приђемо анализи свих познатих извора који би могли
директно или индиректно да укажу на историјски урбанистички развој
Ваљева, неопходно је, ради поређења, приказати данашњи положај овог
насеља.

Ваљево данас
1.2.2.
Град Ваљево има око 60.000 становника 13 и налази се на 44 степена и
16 минута северне географске ширине и 19 степени и 53 минута источне
географске дужине. Захвата површину од 2256 хектара, док му је надморска
висина 185 метара. Наравно, реч је о просечној надморској висини, будући да
је град једним својим делом смештен у долини, а другим делом на околним
брдима која ову долину окружују са севера, запада и југа. Са источне стране
ваљевска котлина је широм отворена долином реке Колубаре. Ова река и
настаје у самој котлини, у њеном југозападном углу, спајањем Обнице и
Јабланице. У почетку свога тока Колубара тече пут севера, да би потом
меандрирала под углом од 90 степени и наставила ток ка истоку. На излазу из
котлине у њу се, са десне стране, улива планинска речица Градац. Поред ових
водотокова, кроз Ваљево протиче и поток Љубостиња, текући северним
ободом долине, да би се на излазу из града улио у Колубару. Пратећи токове
река, али и преко брдских превоја, ка данашњем Ваљеву долази више путева
који воде од Београда, Шапца, Лознице, Ужица и Бајине Баште. Поред
путева, ваљевском котлином пролази и траса пруге Београд – Бар, као и траса
пруге у изградњи Ваљево - Лозница.
Градско насеље, смештено у долини котлине и по брдима која је
окружују, река Колубара дели на два дела. Већи део града се налази на
12
Видети: Радован Драшковић, Ваљево у прошлости, Ваљево 1987, 232-233.
13
Број становника самог градског насеља, док административна територија града, са
припадајућим сеоским насељима има 92.000 становника.

17
северној, левој обали и простире се углавном преко широке равнице, да би у
последњим деценијама почео да се шири уз падине околних брда и дуж
колубарске долине ка истоку. Повољан положај овога дела градског насеља
омогућио је да се оно на левој обали Колубаре развија по једном
урбанистички модерном, ортогоналном систему, при чему се улице секу под
правим углом. Део града са друге стране реке је нешто другачији. Од речне
обале до падина брда овде има знатно мање равног простора, тако да се
насеље ту и раније "пењало" уз обронке, што је условило да улице буду
краће, уже и кривудавије. Уопште гледајући, објекти смештени на десној
обали Колубаре, рачунајући ту и Тешњар, као својеврсну стару градску
чаршију са већим бројем кућа из 19. века, су старији него они на другој обали
реке, али на њој се зато налазе две најстарије сачуване грађевине, преостале
из бурне, вишевековне прошлости Ваљева: Муселимов конак, подигнут
крајем 18. и Кула Ненадовића, подигнута почетком 19. века.
Данашња топографска ситуација Ваљева недвосмислено указује на
леву обалу као његово урбанистичко језгро. Ту се налазе скоро сви витални
објекти значајни за привредни, друштвени и културни живот града. Али,
како је то било у ранијим вековима?
Да би се добила што потпунија слика историјског развоја овог насеља
потребно је, колико то допуштају познати историјски извори, начинити
вишевековни историјски пресек, и то не само за период од првог помена
Ваљева, већ анализирати и трагове ранијег боравка људи у ваљевској
котлини.

18
Шематски приказ данашњег простирања улица у Ваљеву

19
 2.
ВАЉЕВО ПРЕ ВАЉЕВА

2.1. ОПШТИ ИСТОРИЈСКИ ПРЕГЛЕД14

Током старијег каменог доба, у потрази за ловином, до данашњих

ваљевских крајева су стизали палеолитски ловци, наоружани грубо
обрађеним оружјем од камена и кости. Задржавајући се овде, дуже или краће
време, они су заштиту од климатских услова и дивљих животиња тражили у
дубинама пећина. Пећине у којима се обично проналазе трагови њиховог
боравка су обавезно дубоке и суве, смештене на вишим деловима обронака
брда, окренутим према речним долинама. Оваквом опису боравишта
одговарају и пећине из кањона и слива реке Градац. Зато не чуди што су
археолошка истраживања указала на боравак палеолитског ловца и у Високој
пећини на реци Градац. Нагомилани векови и слаба насељеност у тим
временима, не само околине Ваљева, већ и већег дела Србије, упорно
скривају многе трагове о њиховом животу. За разлику од старијег, из млађег
каменог доба (неолита) је на тлу Србије остало много више материјалних
преостатака који сведоче о животу њених праисторијских становника. Они
указују да су људи из овог времена напустили луталачки начин живота.
Пошто су се усталили на једном месту, почели су да подижу своја насеља са

14
У изради овог поглавља коришћена је следећа литература: Ваљево 1945-
1965, саопштења са научног скупа Развој Ваљевског краја 1945-1965, одржаног 19.
септембра 1996. године у Ваљеву, Ваљево, Народни музеј Ваљево, Институт за
новију историју Србије и Институт за савремену историју, 1997; Богумил Храбак,
“Дубровчани у Ваљеву у феудално доба”, Гласник историјског архива Ваљево, бр. 2-
3, Ваљево 1967; Богумил Храбак, “Ваљево у доба турске власти”, Гласник
историјског архива Ваљево бр. 23, Ваљево 1988; Историја српског народа књ. 1. и 2.,
Београд 1981; Марија Исаиловић, Ваљево и околне области у средњем веку (прилози
за историју), Ваљево 1989; Јованка Калић, „Градац у Ваљеву“, Ваљево - постанак и
успон градског средишта (саопштења са научног скупа поводом шест векова од
најстаријег помена Ваљева у историјским изворима, одржаног 8-10. октобра 1993.
године у Ваљеву), Ваљево 1994; Божидар Ферјанчић, „Проблеми византијског наслеђа
у северозападној Србији“, исти зборник; Сима Ћирковић, „Црна Гора и проблем
српско-угарског граничног подручја“, исти зборник; Милош Благојевић, „Насеља у
Мачви и питање српско - угарске границе“, исти зборник, Завод за уџбенике и
наставна средства, Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља,
Београд 2010.

20
кућама типа земуница, сојеница и колиба. Временом, та насеља добијају и
околне бедеме, као својеврсна утврђења. Уместо лова, неолитски људи се све
више окрећу другим гранама привређивања и баве се земљорадњом и
сточарством. Њихова свест је достигла много виши ниво, тако да се јављају и
први видови религије. О томе нам веома речито говоре бројни налази
различитих култних предмета пронађених у гробовима. Истовремено, ови
налази сведоче и о ритуалима сахрањивања, указујући на постојање култа
предака. Данашња истраживања гробова, као и насеља неолитских људи
указују на развој производних умећа. Као и у палеолиту и у неолиту је главни
материјал камен и кост, али технике њихове обраде су знатно усавршене.
Пронађене алатке (секире, ножеви, стругачи...) су далеко вештије израђене, а
тиме и употребно корисније, него у старом каменом добу. Тада је почела и
употреба метала, мада ће она бити усавршена тек у металним добима која
следе (бакарно, бронзано, гвоздено). Неолит је донео и појаву масовне
употребе глине као све прихваћеније вишенаменске сировине. Поред
земљаних посуда и других употребних предмета, од глине су прављене и
култне фигурине.
Са убрзаним развојем нових облика привређивања дошло је и до
нових видова организовања друштва на родовским основама, а повезивањем
сродних племена и до формирања првих народа и пра-држава. Робна размена,
која се успостављала, доводила је и до размене искустава, али и до првих
сукоба међу племенима и народима. Границе које су између њих стваране
често су биле веома јасне, и по местима налаза који указују на постојање
разлика, и данас се могу одредити. На једном таквом лимесу између пра-
народа нашла се својевремено и ваљевска котлина. Половином првог
миленијума пре нове ере, јужно од ваљевских планина, које са југа опасују и
затварају котлину и венац околних брда, живели су носиоци гласиничке
културе, дошљаци из прекодринских крајева у којима данашња наука
препознаје претке илирског племена Аутаријата. Недалеко од њих, са друге
стране планина, дуж долине Колубаре па на исток, простирала се територија
насељена становништвом које је одликовала источна варијанта
староседелачке босутске културе, из које су се развили Трибали. Северно од
ваљевских планина, а западно од обала Колубаре живело је племе Панона, да
би у трећем веку пре нове ере део тих области, уз реку Саву, населили и
Скордисци. За њих се сматра да су били једно од келтских племена
насељених на Балкану после похода у дубину територије античке Грчке и
неуспеле опсаде Делфа 279. године пре нове ере. Временом, ова племена су
све чешће долазила у контакт са народима који су својом експанзијом
обележили античко доба, чиме је и територија данашње Србије почела да
полако улази у сфере опсервација историографа тога времена. Међутим,
будући да се ова област ипак налазила на периферији главних збивања,
удаљеној од централних историјских сцена, а тиме и од оних крајева које су
антички историчари добро познавали, све писане представе о догађањима у

21
њој су обавијене густим веловима полуистина и легенди, тако да се из њих не
може извући више корисних информација.
Немајући јасне представе о овим удаљеним пределима и народима
који ту живе стари хроничари су о њима пружали углавном крајње
магловите приказе. Прве нешто јасније слике о улози територије Србије у
опште историјским догађањима везане су за ширење римског царства.
Аспирације Рима на ове крајеве уочене су још у другом веку пре нове ере,
када империја у наглом развоју долази у прве сукобе са централнобалканским
племенима, али територија Србије, а са њом и ваљевска котлина, улазе у
састав римске државе тек крајем првог века пре нове ере. На самом почетку
римске управе ваљевски крај је постао део провинције Илирик. После нових
административних подела освојених територија, подељена је и област
Илирика, тако да је на почетку нове ере ваљевска котлина постала крајњи
северни део провинције Далмације, ка провинцији Панонији. Касније поделе
царства су довеле до нових промена и ваљевски крај припада провинцији
Мезији I. Док су све ове промене биле више формалне, бар по даљи
општедруштвени развој царства, подела која је уследила 395. године
представљала је важну прекретницу. Тада је цар Теодосије римску империју
поделио на два дела, два царства, источно и западно. Територија данашње
Србије, а са њом и ваљевски крај, ушла је у састав источног царства, чиме је
дугорочно опредељена за своју даљу политичку, културну, општедруштвену,
али и верску егзистенцију у оквирима византијског комонвелта.
У време сеобе народа, када су границе Византије све чешће бивале
изложене продорима различитих варварских група, ваљевски крај се налазио
на потезу широког пограничног лимеса, на ком се мрежом мањих и већих
утврђења бранила велика држава. Један од народа који тек са продором на
византијске територије ступају на историјску сцену били су и Словени. Они
су своје упаде преко Саве и Дунава, ка дубинама византијске територије,
почели заједно са Аварима, за време цара Јустинијана (527-565.), да би се
крајем шестога века осамосталили. Уместо пљачкашких упада, после којих су
се повлачили ка северу, почели су да се овде и насељавају. Већ у време
византијског цара Фоке (602-610.) Словени су загосподарили делом
Балканског полуострва и на освојеној територији почели да оснивају низ
склавинија, како су Византинци називали њихове мале државе, уређене по
родовском систему. О постојању и уређењу тих словенских држава нема пуно
података, све до 9. века када на историјску сцену ступа нова политичка сила,
Бугарска. Бугарски цар Симеон (893-927.) је покорио многе склавиније,
загосподаривши између осталог и територијом Србије, али после његове
смрти новонастала империја почиње да слаби. То је искористио Часлав
Клонимировић, један од покорених словенских великаша.
Побегавши из бугарског ропства Часлав је обновио независност
словенске власти на тлу Србије, постављајући тако темеље средњовековне
српске државе у чије оквире улази и ваљевски крај као њена погранична
област. Северно од ваљевске котлине простирала се гранична територија

22
према још једној новоствореној држави, чија је експанзија управо почињала.
Реч је о Угарској, чија ће историја убудуће бити прожета сталним везама са
српском државом. Те везе су имале променљив карактер, од непријатељстава,
до савезничких односа. Први ратни сукоби, о којима се врло мало зна, почели
су већ у Часлављево време и вођени су у широј околини ваљевске котлине.
Међутим, бурна дешавања, каквим је одувек обиловала историја Балкана,
довела су до тога да ова српска држава не буде дугог века, и да се њена
територија убрзо нађе у саставу царевине македонских Словена. Македонски
цар Самуило (976-927.) је ратујући са Византијом и околним народима успео
да освоји велики део Балкана, али убрзо је и ова држава доживела крах. У
једном сукобу са Византинцима 1014. године Самуилова армија је скоро
уништена тако да, загосподаривши Самуиловим царством, Византија опет
постаје господар скоро целог Балканског полуострва. Тиме се и данашњи
ваљевски крај, после неколико векова, поново нашао под директном
византијском влашћу, ушавши у састав провинције (теме) Сирмијум, која је
обухватала скоро целу Србију. Управо у то време, 1019. године, настала је
једна повеља у којој се помиње извесни манастир Градац, као део београдске
епархије новостворене охридске архиепископије. Познати српски историчар
Стојан Новаковић је сматрао да се име овога манастира може довести у везу
са реком Градац код Ваљева, тако да би га требало тражити негде уз ток те
реке. Међутим, због постојања Градца и код Чачка потребно је нагласити да
се у науци по овом питању и даље ломе копља. Истина, постоје и неке
касније индиције, које би могле бити и случајна подударност. На почетку
турске владавине, у првој половини 16. века турски извори су између 1521. и
1530. године забележили постојање и једног манастира са црквом посвећеној
Ваведењу Богородице. Манастир се налазио у селу Градац код Ваљева.
Међутим, у каснијим пописима тог манастира у Градцу више нема. 15
Са припајањем Византији територија Србије није избегла нове ратне
сукобе, будући да се налазила недалеко од границе са Угарском. Међу
многим од бојева вођених између ове две непријатељски настројене државе
византијски историчари су забележили и један из 1150. године у коме је
византијска војска на реци Тари скоро десетковала угарску армију. На основу
описа кретања сукобљених страна пре одлучујућег обрачуна може се
закључити да се он могао одиграти негде у ваљевском крају. Модерна
историографија сматра да се Тара која се помиње у изворима као место
судара две војске може поистоветити са речицом Таром која се недалеко од
манастира Пустиња улива у Јабланицу. 16

15
Стојан Новаковић, “Охридска архиепископија у почетку 11. века”, Глас СКА 76,
Београд 1908, 43; Љубисав Андрић, Ваљево од постања, Ваљево 1985, 10; Марија
Исаиловић, “Када је и где настало Ваљево”, Ваљевац- Велики народни календар за
просту 1993. годину, Ваљево 1992, 37-38.
16
Милош Благојевић, “Сеченица, Стримон и Тара”, Зборник радова византолошког
института бр. 17, 1976; Марија Исаиловић, Ваљево и околне области у средњем
веку, Ваљево 1989, 164-167.

23
 После битке на Тари сукоби између Угара и Ромеја, како су
Византинци називали себе као легитимне наследнике римскога царства, су
настављени и у каснијим деценијама, с тим што су активно учешће у њима
узели и Срби, подржавајући час једну, час другу од зараћених страна, и
тражећи у сукобима моћних суседа погодан тренутак за своје фактичко
осамостаљење. Тај тренутак је у другој половини 12. века успео да уочи и
искористи велики жупан Стефан Немања и да створи засебну српску државу,
поставивши темеље нове династије. Држава која у Немањино доба тек
почиње да се развија, са његовим наследницима на престолу, уз сталне
сукобе са Византијом и Угарском, наставиће свој успон. Претпоставља се да
се од самих почетака у њеним оквирима налазила и околина Ваљева, и то као
крајња северна граница ка Мачви, која је припадала Угарима, да би се само у
појединим периодима, уз договор са Угарском и та област нашла у саставу
немањићке средњовековне Србије. Непосредна близина границе је довела до
тога да овај крај буде поприште више бојева између Србије и њеног северног
суседа. Познати су угарски упади из прве половине 14. века који су били
усмерени ка околини ваљевске котлине. Тако је угарска војска у свом походу
1319. године доспела до утврђеног града Колубаре, а 1329. до реке Обне, чије
име би се неоспорно могло довести у везу са данашњом Обницом. 17
Немањићка држава је свој врхунац достигла за време владавине
Стефана Душана (1331.-1355.) када је, проширивши се на велики део
Балканског полуострва, постала и царевина. Међутим, непосредно после
Душанове смрти српско царство је почело да слаби, а са смрћу његовог сина
Уроша 1372. године и дефинитивно се распало на области којима су
управљали представници највише царске властеле. Ваљевски крај се у првом
тренутку нашао у оквирима територије којом је управљао Никола
Алтомановић, али само за кратко време. После његове смрти 1373. године и
та област је прешла под директну управу кнеза Лазара Хребељановића. У
времену слабљења средњовековне српске државе на историјску сцену Европе
ступају и Турци. Покушај да се они 1389. године зауставе на Косову је
пропао и Србија се после двовековне независности нашла на путу да потпуно
потпадне под власт нових освајача. Управо у тим првим после косовским
годинама настају и историјски документи у којима се среће најстарији до
сада познати помен имена Ваљево.

17
Александар Лома, “Прилог трагању за античким коренима Ваљева”, Гласник
историјског архива бр. 31, Ваљево 1997; Сима Ћирковић, “Црна Гора и проблеми
српско-угарског граничног подручја”, Ваљево - постанак и успон градског
средишта, Ваљево 1994, 62-64.

24
 2.2.
ТРАГОВИ РАНИЈИХ НАСЕЉАВАЊА ВАЉЕВСКЕ КОТЛИНЕ

О могућим постојањима ранијих људских станишта на тлу града

Ваљева писани историјски извори нису у могућности да пруже релевантне и
корисне информације. Одговор на та питања могу да нам дају само резултати
археолошких истраживања. Међутим, у случају Ваљева, археолошка наука је
суочена са великим тешкоћама. Убрзани развој града, који је уследио после
Другог светског рата, прикрио је многе трагове ранијег живота.
Новоподигнути објекти, бетониране, асфалтиране и поплочане површине су
неповратно уништили, или пак за дуже време "заробили" могуће остатке
ранијих времена. Стога, сва сазнања о некаквом "Пра Ваљеву" као претечи
доцнијег трга, а данашњег града, резултат су, или случајних налаза, или
истраживања извршених на ограниченом простору, што наравно, не може
бити довољно да се од коцкица добијених на тај начин склопи мозаичка
слика која би пружила иоле вернију репродукцију прошлих стања. Једино
опсежније археолошко истраживање извршено на тлу града, обављено је на
веома малом делу данашњег Ваљева, у југоисточном углу ушћа Градца у
Колубару, на потезу: фудбалски стадион - ветеринарска станица. Управо сам
повод који је довео до ових истраживања сведочи о недопустиво немарном
односу Ваљеваца према својој прошлости. То место је одвајкада сматрано за
могуће археолошко налазиште. Сам назив које је оно раније носило: црквине,
црквиште или кулине, указивао је на могуће постојање драгоцених остатака
прошлости, а о постојању неких старих грађевина на том месту знало се још у
19. веку, како из неких текстова Проте Матеје Ненадовића, тако и из
доцнијих радова Милана Милићевића, Феликса Каница и Љубе Павловића.
Ипак, почетком педесетих година, ту је почела изградња фудбалског
стадиона. Грађевинске машине и експлозив су уништили остатке објеката
који су се ту налазили. Небригу оних који су морали бити одговорнији према
остацима националне прошлости на срећу су донекле исправили радници
који су на градилишту обављали грубе физичке послове. Од више затечених
и потом уништених надгробних плоча једна је спашена и пренета у тек
основани ваљевски Музеј. На основу тога случајног налаза, три деценије
касније, на рубовима стадиона, тамо где је то било могуће, а да се не оштети
травнати терен, очигледно важнији од свих сазнања о националној
прошлости, обављена су археолошка истраживања и она су указала на
хронолошку слојевитост насељавања овога дела данашњег Ваљева.
Пронађени остаци указују на боравак људи у млађем каменом добу, као и у
старом и средњем веку. 18
18
Жељко Јеж, “Преглед неолитских и енеолитских култура горње Колубаре”,
Истраживања 2, (саопштења са 6. скупа археолога Србије, Ваљево 6-8. мај 1984),

25
 Остаци из неолита, откривени на локацији црквишта су датирани у
завршну фазу винчанске културе, а откривени су поред самог стадиона, у
дворишту ветеринарске станице. Али, како су ту вршена само сондажна
ископавања чији резултати нису појединачно публиковани, немогуће је било
шта конкретније рећи о боравку неолитских људи на овом простору. Слична
је ситуација и са римским остацима пронађеним такође у дворишту
ветеринарске станице. Ископана су два рова и на дубини од 40 сантиметара је
пронађен хомогени слој мешавине гвозденодопске и римске керамике.
Наравно, то није довољно за било каква конкретна закључивања, али би
могло да подупре претпоставку да је на тлу данашњег Ваљева у римско време
могло да постоји неко насеље, будући да се у ваљевској котлини укршта
више природних путних траса, а да на мањој, или већој удаљености од ње
пролази неколико познатих римских путева. Стога је логично претпоставити
да изузетан положај ваљевске котлине, веома погодан за развој насеља, није
могао остати незапажен у времену када се римска цивилизација ширила на
ове просторе. Међутим, сем поменутих керамичких уломака други остаци,
који би недвосмислено доказивали постојање римског насеља на месту
Ваљева, нису пронађени, бар за сада.
За разлику од претходних, сазнања која имамо о преостацима из
средњег века су знатно конкретнија. На рубним деловима спортског
стадиона, поред саме ограде, ка прузи, пронађени су трагови постојања неке
јаме, укопа или можда земунице, која је садржала уломке керамике од посуда
дебелих зидова, украшених дубоко урезаним, заталасаним линијама.
Употреба таквих посуда је карактеристична за јужнословенски живаљ на
овим просторима у периоду 10. и 11. века. Поред тога, на ивици стадиона су
пронађени и други, знатно значајнији налази који су оправдавали народни
назив за ово место, црквине. Археолози су ту ископали остатке темеља једне
црквене грађевине. Судећи по њима црква која је ту постојала је вероватно
била знатних димензија, претпоставља се можда чак 24 са 18 метара. Поред
остатака цркве пронађено је и неколико гробница. Једна од њих је била
озидана каменом и по својим габаритима одговара оној плочи коју су
почетком педесетих година радници спасли од уништења и пренели у Музеј.
Управо текст са тог надгробног обележја нам може помоћи да прецизније
датирамо време активног живота ове грађевине. 19
На надгробној плочи се налази уклесан натпис који нам казује да је
она била постављена на гробу монаха Јефрема, чије је световно име било
Ђурађ, који је био син великог тепчије на двору краља Драгутина. Поред
тога, на плочи је уписано и да је тело покојника седам година лежало у самој
цркви, да би га потом брат Лазар пренео у новоподигнуту гробницу.

Ваљево 1985, 46; Жељко Јеж, “Археолошка истраживања средњевековне цркве у

Ваљеву”, Ваљевац - велики народни календар за просту 1993, Ваљево 1992, 49-57;
Жељко Јеж и Андреј Старовић, “Археолошки локалитети и налазишта у ваљевском
крају”, Ваљевац- Велики народни календар за просту 1994, 372, 375, 378.
19
Жељко Јеж, “Археолошка истраживања средњевековне цркве у Ваљеву”, 49-57.

26
Исписана је такође и година смрти, али се она због мањег оштећења не може
баш најпрецизније прочитати. Поуздано је да је монах Јефрем умро између
1312. и 1320. године.20 И поред ове непрецизности, година уписана на
спомен-плочи нам је помогла да оквирно датирамо време постојања овога
храма, а даљи текст је пружио занимљиве податке. Назив "велики тепчија",
како је гласила титула оца сахрањеног монаха, показује да је он био један од
највиших дворана краља Драгутина, који је препустивши престо брату
Милутину 1282. године задржао део краљевине и у њему самостално владао,
прикључивши тој области и Мачву која је припадала Угарској, али је
Драгутину уступљена на доживотну управу. Може се претпоставити да би
сходно значају порекла монаха и манастир у ком је он боравио могао бити
значајнији, на шта указују и претпостављене монументалне димензије цркве.
Зато се оправдано може поставити питање да ли је тај манастир био и раније
познат историјској науци?
Пре него што изнесемо постојеће претпоставке као одговор на то
питање, размотримо још неке занимљиве чињенице. На основу тога што
малобројни пронађени фрагменти малтера из унутрашњости цркве нису били
бојени, претпоставља се да црква није била живописана, што би могло да
указује на њен кратак век. Ако би ова претпоставка била тачна онда би се
уништење цркве, чије је постојање на основу гроба монаха Јефрема, датирано
на крај 13. и почетак 14. века, могло повезати са већ помињаним угарским
упадима у ове крајеве. Међутим, ако је крајем 13. века ту подигнута већа
црквена грађевина, реално је претпоставити да је подигнута на месту које већ
има традицију континуираног постојања духовних објеката. То би нас можда
могло довести до претпоставке да се ту налазио и помињани манастир
Градац, чије постојање бележе византијске повеље из 11. века, а за који наука
још није дала дефинитиван одговор где се налазио. Ако заиста није у питању
Градац код Чачка, већ неки, историји мање познати манастир у близини
Ваљева, са чим се слажу поједини истраживачи средњовековне прошлости 21
да ли би онда тај манастир могао бити на ушћу Градца у Колубару и није ли
на његовом месту и у каснијим временима, на почетку турске власти постојао
помињани манастир посвећен Ваведењу Богородичином? Питање сигурно
није без основе, али да би се потпуније на њега одговорило потребно нам је
много више поузданих чињеница него што их сада поседујемо.
Као што се, из свега до сада изложеног, може закључити, сазнања која
имамо о територији града Ваљева пре његовог првог помена више су него
оскудна. Резултати археолошких истраживања пружају информације о
насељености југоисточног угла саставака Колубаре и Градца и то од неолита,

20
Гордана Томовић, “Надгробни натпис Јефрема Ђурђа”, Истраживања 2,
(саопштења са 6. скупа археолога Србије), Ваљево 1985, 75-80.
21
Стојан Новаковић, “Охридска архиепископија у почетку 11. века”, Глас СКА 76,
Београд 1908, 43; Љубисав Андрић, Ваљево од постања, Ваљево 1985, 10; Марија
Исаиловић, “Када је и где настало Ваљево”, Ваљевац- Велики народни календар за
просту 1993. годину, Ваљево 1992, 37-38.

27
преко римских времена до средњег века, али то није довољно да би се извео
закључак о континуираној насељености тога дела Ваљева и типу насеља, као
што се не може претпоставити да се управо ту, на ушћу Градца у Колубару,
налазило језгро станишта из којег се даље развијао данашњи град. На овакву
опрезност нас упозоравају велике хронолошке празнине између периода за
које су пронађени трагови постојања живота, као и чињеница да је
археолошким ископавањима истражен само један врло мали део ваљевске
котлине. Поред тога мора се имати у виду и реална могућност померања не
само језгра, већ и целог насеља изазвана ратним разарањима, сеобама,
пожарима, поплавама. Ти узроци могу да доведу до тога да се насеље на
једном месту угаси, а да друго, изникло нешто даље, настави континуитет
постојања претходног, носећи и његово име. Блиска овој могућности је и
могућност формирања потпуно нове насеобине која би своје име преузела од
неког суседног топонима, а који је опет могао да у старија времена означава
назив за већ одавно непостојеће насеље. Управо из свих ових разлога, као
што се у насеобинама из ранијих времена не може тражити поуздано језгро
данашњег Ваљева, исто тако не мора да значи ни да се Ваљево, у оно време
када се по први пут среће, налазило баш на локацији урбаног језгра данашњег
града.
Будући да досадашња археолошка истраживања нису могла да пруже
поуздану слику о постојању некаквог "Пра Ваљева", изузимајући ту
драгоцене податке о постојању цркве, која не мора да условљава и постојање
блиског световног насеља, та питања треба оставити по страни до нових
истраживања и сазнања која нам она могу донети. Ипак, потребно је бар на
кратко се осврнути на чињеницу која би можда могла да укаже на постојање
директне претече данашњег Ваљева, али засигурно указује на постојање
једног значајног центра у широј околини данашњег града.

28
29
 Месеца новембра
13. 13... (нечитко) претстави се
раб божији Јефрем,
а зван Ђурђ, син
великог тепчије, у
време краља Стефана,
сина краља
Уроша. Постави
га брат његов
Лазар,
а до тада је
био у цркви.... (нечитко)

Цртеж надгробне плоче Јефрема Ђурђа

30
 2.3.
ГРАД КОЛУБАРА, ПРЕТЕЧА ТРГА ВАЉЕВО ?

Већ је било речи о могућем постојању средњовековног манастира

Градац негде у близини Ваљева. Та претпоставка може бити исправна, али,
нажалост, у том случају је тешко одредити тачно место где се он налазио.
Сличан је случај и са једном српском средњовековном тврђавом која је
поуздано морала бити негде у ваљевском крају. Угарске повеље из прве
половине 14. века помињу ратне сукобе између Срба и Угара који су вођени
око територије Мачве.
Мачва је у средњем веку (као уосталом и данас) представљала област
северно од ваљевске котлине и припадала је угарској круни. Граница која
данас дели ваљевски од шабачког краја, на линији Влашићи - Јадар - Тамнава,
делила је и немањићку Србију од угарске Мачве у средњем веку. Ту област је
1282. године угарски краљ дао краљу Драгутину на доживотну управу. Када
ју је после Драгутинове смрти заузео краљ Милутин, Угарска је морала да је
оружјем враћа под своја окриља. Угарски историјски извори из тога времена
су оставили драгоцене податке о ратном сукобу вођеном 1319. године. Тај
војни поход се помиње у неколико различитих докумената. Један од њих
јасно сведочи о освајању угарског града Мачве и даљем продору преко
мачванске области, на вековну српску земљу где је опкољен један утврђени
српски град. Његово име је, зависно од документа: "Colleba", "Kolabar",
"Kolobar" и "Kalabar". Без сумње, то би могло бити само оно исто место у
Србији које дубровачки извори називају "Kolumbara" и "Kolubaria".22 Сам
назив овога места, али и чињеница да је оно близу границе са Мачвом,
доводи га у директну везу са током реке Колубаре, и то са његовим горњим
делом, ван граница угарске Мачве. Та утврда се налазила у оним областима
које данас улазе у састав ширег окружења града Ваљева. Али где тачно?
Данас је на ово питање заиста немогуће са сигурношћу одговорити. У
ваљевском крају постоји више остатака различитих утврђења из старих
времена, али већи део њих није детаљно истражен. Најчешће се помињало да
би се град Колубара могао поистоветити са тврђавом Браниг, на извору реке
Градац, али археолошка истраживања која су ту у више махова обављана,
истина на ограниченом простору, су на светло дана изнела налазе датиране
само на 6. век нове ере, указујући да је у тој тврђави живот замро давно пре
помена имена Колубаре. Будући да је основна тема овога рада сама

22
Александар Лома, "Прилог трагању за античким коренима Ваљева", Гласник
историјског архива бр. 31, Ваљево 1997; Сима Ћирковић, "Црна Гора и проблеми
српско-угарског граничног подручја", Ваљево - постанак и успон градског средишта,
62-64; Марија Исаиловић, Ваљево и околне области у средњем веку (прилози за
историји), Ваљево 1989, 31, 92, 93, 100, 109-112, 123, 124, 131, 172.

31
територија града Ваљева, а не и његова околина, прескочићемо овог пута
могућности које град Колубару везују за неке околне објекте изван ваљевске
котлине (трђава у Бранговићу, на реци Градац, или тврђава у Словцу, поред
Колубаре) и поменути једну хипотезу коју је изнео филолог Александар
Лома. Она се заснива на постојању остатака средњовековне цркве на ушћу
Градца у Колубару, као и на постојању трагова утврђења на том простору.
Лома је изнео претпоставку да би немањићки утврђени град Колубару можда
требало тражити баш ту. Извесне путоказе који би евентуално поткрепили
овакво тумачење пружа опис остатака некаквог утврђења који су се
половином 19. века још могли видети недалеко од места где су доцније
пронађени остаци средњевековне цркве. 23 Не на основу увида, већ на основу
прича старијих Ваљеваца, антропогеограф Љуба Павловић је почетком 20.
века описао трагове камених зидина који су, недалеко од ушћа Градца у
Колубару опасивали плато површине од око пола хектара, а чији остаци су
потом били разнети и искоришћени за изградњу различитих објеката у
Ваљеву и његовој околини.24
Када се пређе мост на Тадића јазу, све уздигнутије место са десне стране јаза, при
његовом ушћу у Колубару зове се данас Кулина. Кулина је данас малог простора, до
пре педесет година захватала је до 1/2 ха. Тада је била опасана зидом, мада у
рушевинама, на чијем источном крају, прича се да је била кула браће Витковића,
познатих ваљевских устаника и трговаца из доба првог и другог аустријског рата.
Кулина је од слатководних поремећених миоценских кречњака, а њени су зидови од
истог камена. Данас ни једног камена ни цигле нема, све су то појединци разнели и у
своје грађевине узидали. На дотичној страни реке Колубаре, на данашњем
Ненадовића излазу била је друга кула која се зове Ћор Мијатова. Последње заостатке
повадили су браћа Ненадовићи и у нови млин на Грацу узидали.
Павловићев опис Кулина на ушћу Градца
Неоспорно је да је овде реч о такозваном Ћор Мијатовом шанцу и
Витковића кули, утврдама насталим у времену аустријске управе Србијом у
18. веку (о чему ће у даљем тексту бити више речи). Међутим, нису ли
описане зидине заиста могле да представљају остатке средњевековне тврђаве,
каква је била Колубара, да би касније капетан Јефта Витковић и његов
саборац харамбаша Ћор Мијат искористили њихов материјал за изградњу
свог фортификационог пункта са кога су контролисали проласке друмом, крај
аустријског трговишта у Ваљеву?
Колико год ова претпоставка у први мах била занимљива, мора се
нагласити да током свог обиласка у 17. веку турски путописац Евлија
Челебија, помиње да је у Ваљеву постојао неки град (тврђава) из доба "краља
Деспота" (Стефана Лазаревића), али да је он до темеља порушен. 25 Да је
неких остатака и било у доба Челебијине посете, они су сигурно морали бити
23
А. Лома, "Прилог трагању за античким коренима Ваљева".
24
Љубомир Павловић, О Ваљеву и Шапцу (изабрани списи), Ваљево 1990, 90-108.
25
Евлија Челебија, Путописи, Сарајево 1973, 97-98.

32
у далеко бољем стању него у оном у каквом их је Љуба Павловић знатно
касније описао. Челебија је у својим путописним белешкама често
приказивао изглед не само активних градова и паланки, већ и њихових
рушевина, а за Ваљево је написао само да је град некада постојао, не дајући
никакве информације о тадашњем евентуалном постојању његових остатака.
На основу више него речитог Челебијиног ћутања о постојању остатака
средњовековног града, реалније је претпоставити да су остаци које Павловић
описује искључиво везани за утврђење из времена капетана Витковића и Ћор
Мијата, с тим што није немогуће да је за његову градњу био искоришћен
материјал цркве и манастирских зидина, који се ту затекао, чувајући у
традицији назив црквине, односно црквиште.
Наведена разматрања могу да отворе и низ других питања. Пратећи
уобичајену, до сада уочену праксу словенског живља у именовању појединих
места, логично је претпоставити да је Градац, некадашње село поред Ваљева,
а данас део градског насеља, своје име добио по постојању остатака неког
града, односно тврђаве, у његовом атару. 26 А који је то град, где се налазио и
да ли је то могла бити управо Колубара, остаје отворено питање, али оно,
дајући подстрек за будуће активности у откривању средњовековних трагова
на тлу Ваљева, пружа добар изазов, пре свега, за археологе, док све априорне
претпоставке морају остати само у сферама почетних хипотеза.

26
Јованка Калић, “Градац у Ваљеву”, Ваљево - постанак и успон градског средишта.

33
34
 3.
ТРГ ВАЉЕВО

3.1. ИЗРАСТАЊЕ ТРГА: 1398 (1393?) - 1459

Већ дуже од век и по, историјској науци је познато једно писмо

датирано на 8. октобар 1398. године. 27 Њега су представници дубровачке
власти упутили књегињи Милици, жалећи се да су Турци код Ваљева
опљачкали дубровачки трговачки караван. Тај 8. октобар 1398. године је дуго
био најстарији помен имена Ваљево у познатим историјским изворима.
Међутим, 1988. године, у Гласнику историјског архива Ваљево, објављен је
рад Богумила Храбака у ком се индиректно указује на могућности и нешто
ранијег помињања овога насеља. Та могућност се заснивала на чињеници да
је 1421. године извесни Петко Бокчиновић, зет познатог дубровачког
властелина Вукше Бобаљевића, радио и трговао у Ваљеву, а да је свој посао
можда отпочео од новца који је позајмио још 1393. године. 28 Поставља се
питање да ли је Петко у Ваљево стигао одмах по позајмљивању новца или
знатно касније?

Први помени Ваљева

3.1.1.
Трагом на који је указао Богумил Храбак пошла је Марија Исаиловић,
припремајући обимну и веома корисну монографију о Ваљеву и ваљевском
крају у средњем веку, 29 али је у фондовима Дубровачког архива пронашла
други документ, датиран на 8. април 1398. године, чиме је први помен
Ваљева померен за пола године. Међутим, додатним активностима Марија
Исаиловић је дошла до индиректне информације о постојању документа,
датираног на 14. август 1393. године, у коме пише да је Петко Бокчиновић те
године (када је и узео новац на зајам) непознатом дужнику позајмио 50
перпера. Петко је у том документу означен као "крзнар из Ваљева" ("pelikas
de Vaglievo").30 Тиме би најстарији познати документ са поменом Ваљева
могао бити датиран управо на 1393. годину, међутим индиректан начин
доласка до ове информације, као и непостојање објављеног прецизног
27
Медо Пуцић, Споменици Српски, Београд 1858, 108.
28
Б. Храбак, “Ваљевци у доба турске власти”, “Гласник историјског архива Ваљево”,
1988, 5-6.
29
М. Исаиловић, Ваљево и околне области у средњем веку, 1989.
30
М. Исаиловић, “Где је и кад настало Ваљево”, 44; М. Исаиловић, “Најстарији
познати подаци о Ваљеву у писаним изворима”, Ваљево - постанак и успон градског
средишта, Ваљево 1994, 31.

35
транскрипта и факсимила 31 ипак условљава да за сада најстарији поуздано
познати помен ипак буде онај од 8. априла 1398. године. По њему
Дубровчани Рафаело Гучетић и Петаре Сума за пет либара сребра, из турског
ропства, у Ваљеву, откупљују Домича Суму. 32
Било како било, по наведеним документима, те године, и 1393. и 1398,
су само године најстаријег (1393 - могућег, а 1398 - поузданог) до сада
познатог помена имена Ваљева, а неоспорно је да је оно и раније постојало.
Наиме, будући да по оба документа Дубровчани долазе у Ваљево, оно у
време њиховог доласка вероватно није незнатно место, већ активан трг, а то
се не постаје преко ноћи, већ је за то потребно неколико деценија развоја.
Када се и како он формирао? Нажалост, због објективног недостатка
историјских извора немогуће је дати научно релевантан одговор на ово
питање. Могу се само изнети претпоставке засноване на већ презентираним
чињеницама о ранијем постојању насеља у ваљевској котлини и неким
општим могућностима на које нам указује познавање прошлости
средњовековне Србије. Наравно, мора се увек имати у виду да је реч само о
хипотези која, без обзира колико изгледала реална, врло лако може пасти у
воду са проналажењем само једног поузданог историјског извора који би
указао на некакав други могући развој. У покушају да одгонетнемо како је
настао трг Ваљево кренућемо трагом већ постојећих хипотеза, 33 уз њихову
додатну разраду.

Хипотеза о настанку града

3.1.2.
Пре свега, потребно је знати да се средњевековни тргови у Србији
нису оснивали одједном, преко ноћи, постављањем камена темељца, или
издавањем оснивачке повеље. Они су се развијали полако, неретко и
спонтано, на местима која су у одређеним временима бивала погодна за
сусрете трговаца из различитих крајева. Основни услови су били присуство
локалног становништва са којима би могла да се обавља размена производа
(значи некаквог већ постојећег насеља, могуће и сеоског), постојање добрих и
проходних путева којима би каравани могли без већих тешкоћа да стигну у то
место и да се одатле упуте ка другим развијеним трговачким центрима, и као
увек обавезујући услов да то место буде поштеђено сталних ратних разарања
31
У горе поменутим радовима М. Исаиловић нема објављеног факсимила поменутог
документа, а у архиву у Дубровнику, у серији Debita notariaa XI, f.57. где га Марија
Исаиловић индексира (М. Исаиловић, “Најстарији познати подаци о Ваљеву у
писаним изворима”, стр. 31), налазе се записи са другим садржајима.
32
О њему видети: М. Исаиловић, “Најстарији познати подаци о Ваљеву у писаним
изворима”, стр. 25, 29, 30, 33, 35, као и М. Исаиловић, Ваљево и околне области у
средњем веку, стр 142, 143. Неопходно је напоменути и да М. Исаиловић у наведеним
радовима, као датум настанка овог документа поред 8. априла помиње и 9. април
1398, као и то да у првонаведеном раду М. Исаиловић помиње да се он у
Дубровачком архиву чува у фонду Vendita cancellariae (стр. 29), а у другонаведеном
раду као његову одредeницу наводи Jetter di Levante 8, f 18 (стр. 142).
33
Марија Исаиловић, “Где је и кад настало Ваљево”.

36
која неоспорно ометају трговину. Поред тога, било је пожељно да на таквим
одредиштима већ постоји изграђена каква-таква трговачка пракса локалног
становништва. На места која испуњавају ове постављене услове, у мирним
временима, захваљујући проходним путевима који су до њих водили, међу
локално сеоско становништво почињу да стижу и трговци и занатлије из
других, ближих, а временом и удаљенијих крајева. У оним тренуцима, док су
се на оваквим местима окупљали само трговци из непосредне околине, такви
сеоски тргови нису имали већи значај, и зато о њима нема писаних трагова у
познатој архивској грађи и они остају, бар док не уследи њихов развој,
непознати данашњој науци. Али када ту почну да пристижу трговци и
занатлије из удаљенијих крајева, са развијеном трговачком праксом, и са
административном апаратуром која је прати, имена и друге бројне чињенице
везане за те тргове остају забележене у актима насталим кроз рад те
апаратуре. И то је већ време када је сеоски трг већ увелико прерастао у већи и
значајнији градски трг. А да би се то догодило, по потврђеној пракси,
потребно је да прође бар пар деценија.
Што се Ваљева тиче, како смо видели, у једном тренутку, на прелазу
13. и 14. века на његовој територији је постојао манастир, у чијој непосредној
близини је вероватно било и село. Могуће да је оно постојало и у ранијим
периодима, невезано за манастир, на шта указује не само повољан положај
ваљевске котлине, већ и откривени трагови словенске керамике из 10,
односно 11. века. У овом селу су могли да се одржавају и народни сабори и
вашари на које су долазили трговци и занатлије, нудећи своју робу. У почетку
су то били трговци и занатлије из непосредног залеђа, али временом, са
изостанком честих ратних сукоба већих размера, на вашаре пристижу и
трговци из удаљенијих крајева дајући тако селу нови значај и иницирајући
његов убрзани развој.34 Тако је сеоско средњовековно сабориште, као место
повремених сусрета трговаца, временом, постало градско насеље типа трга. У
том процесу стварања Ваљева, од великог значаја је било постојање добрих и
проходних путева као веза са другим развијеним трговима, рудницима и
политичко-административним центрима, као и близина како Босне, тако и
Угарске. Из ваљевске котлине се могло стићи и до Сребренице, али и других
места босанских рударских басена, одакле је пут даље водио ка Дубровнику,
Котору и другим јадранским градовима. Могло се упутити и ка Дунаву и
Сави, а преко њих до суседне Угарске као и ка моравској долини којом су
даљи путеви водили до привредног и политичког језгра средњовековне
Србије.
По свему судећи управо је ова чињеница имала најзначајнију улогу у
прерастању оног претпостављеног села са вашариштем у трговиште.
Формирање једног трга је дугорочан процес који се не може одиграти преко

34
Трагови оваквих народних окупљања су могли да остану и више векова касније.
Описујући ваљевске вашаре у 19. веку познати антропогеограф Љуба Павловић је
записао да су спадали у неколико највећих вашара на Балкану, да су трајали више
дана и да су на њих долазили људи из других Балканских земаља.

37
ноћи. Ипак, у њему се могу уочити оне битне хронолошке тачке у којима
сеоско тржно место од искључиво локалног значаја прераста у урбано насеље
у коме је трговина примарна делатност и које постаје занимљиво за
посетиоце из већих центара, а потом, ако има услова за даљи развој, и када
оно израста у значајан трг. Тај тренутак се може запазити анализом
фреквентности расположивих података у архивској грађи.
После детаљних истраживања у дубровачком архиву Марија
Исаиловић је регистровала велики број помена имена Ваљева у документима
која се ту чувају. После оног могућег, непотврђеног, помена из 1393 године,
постоји петогодишња пауза до 1398. када се Ваљево помиње у три документа.
Следећа пауза је још дужа, до 1405. године, а потом опет следи ново
полудеценијско ћутање, да би затим грађа дубровачког архива садржала све
чешће помене овога града, и то, како за сада знамо: 1410, 1411, 1413, 1416,
1418, 1420, 1421, 1422...35 Као што се види, од почетка друге деценије
петнаестога века помени Ваљева у дубровачкој грађи су учестали, с тим што
се у неким од наведених година његово име среће у више сродних, или
разнородних докумената.
Из до сада изнетих чињеница могло би да се закључи да је Ваљево
надрасло ниво села са сабориштем неколико деценија пре краја 14. века. То је
могло да се догоди вероватно још током седамдесетих година, у време када,
са почетком слабљења средњовековне Србије, тежиште државе почиње да се
са јужних крајева помера ка северу. Тада се овом делу Србије устаљује
сигурна власт Лазара Хребељановића и почиње да настаје већина градских
насеља. Временом, током наредне три деценије, захваљујући повољном
географском положају и мрежи природних путних праваца, ваљевски трг јача
и додатно се развија, тако да у њега почињу да долазе и трговци са стране, и
деведесетих година настају први познати помени Ваљева у дубровачким
списима. Међутим у то време ваљевски трг, иако није више село са
повременим сабориштем, још увек није постао значајније трговачко насеље.
Трговачки живот у Ваљеву није активан у великој мери, те се оно помиње
само спорадично. Пун развојни капацитет Ваљево достиже после 1410.
године, од када је помињање његовог имена у познатој грађи све учесталије и
све конкретније, и она нам открива, између осталога и постојање развијене
колоније Дубровчана. Они су градили своје магацине, испоставе, радње, да
би се потом и сами насељавали, оснивајући и институције уз помоћ којих су
уређивали свој живот у туђој земљи (конзулате, судска већа...).
На реалност претпоставке о наглом процвату почетком 15. века
индиректно указује и познати турски путописац Евлија Челебија, када пише
да је Ваљево раније имало тврђаву (град) подигнуту у време деспота Стефана
Лазаревића,36 односно тек онда када је одавно надрасло ниво сеоског
саборишта и прерасло у значајано трговинско место српске деспотовине.
35
М. Исаиловић, Ваљево и околне области, 144; М. Иаиловић, “Најстарији познати
подаци о Ваљеву у писаним изворима”, 32.
36
Е. Челебија, Путописи, 97-98.

38
Факсимили докумената из Дубровачког архива, са поменом Ваљева
насталих у октобру 1398.
39
Факсимил документа из Дубровачког архива, са поменом Ваљева,
насталог у априлу 1398.

Факсимил документа из Дубровачког архива, са поменом Ваљева,

насталог 1421.

40
 3.2. ИМЕ ТРГА

У дубровачким документима име Ваљева срећемо написано као:

VALEVO, VALIEVO, VAGLEVO, VAGLIEVO... 37 Наравно, није реч ни о
каквој забуни. Увек је у питању исто име, а разлике су условљене
разнородним приступима различитих латинских писара при писању гласа
"Љ" у имена овога трга. Али, управо то име поставља испред нас нове
недоумице. Када је и како оно настало? Ово питање, на жалост, без обзира
колико важно и занимљиво било, за сада мора остати без коначног одговора,
будући да не постоји ни један материјални доказ који би могао да укаже, како
на порекло имена, тако и на време када се оно први пут јавља. Ипак, могу се
извести извесне претпоставке.
Име Ваљево је могло настати у оно време када се родио и сам трг (14.
век?), али мора се дозволити и могућност да је трг у настајању могао
преузети и већ постојеће име од неког топонима из ближе, или даље своје
околине. Најреалније је претпоставити да је реч о помињаном хипотетичком
селу које се развило у град, али није немогуће да се име пренесе и са неког
другог оближњег топонима. Тако је име Ваљево могло постојати и раније,
можда и вековима, а да због минорног значаја субјекта који је обележавало,
не буде забележено у историјским изворима све док не буде пренето на све
значајнији трг у експанзији, мада се не сме одбацити ни могућност да је тај
трг, као нови елемент у привредном и друштвеном животу Србије могао
понети и сасвим ново име. У недостатку доказа, који би безрезервно указали
на задовољавајући одговор све ове могућности и даље остају отворене.
Као што се не може дати чврст, научно верификован одговор на
питање о старости имена Ваљево, немогуће је такав одговор дати ни на
питање о пореклу тог имена. Истина, постоје различите хипотезе, али ни
једна од њих се не заснива на непобитним материјалним чињеницама које би
имале снагу научног доказа, већ углавном на легендама, или филолошким
анализама, како стручно изведеним, али без директнијих потврда у изворима,
тако и оним крајње лаичким, базираним на претпоставкама без икаквих
научних темеља.

Легенде
3.2.1.
По једној легенди Ваљево је своје име добило непосредно после
Косовског боја када се збег српских избеглица, бежећи испред најезде Турака
сваљао у ваљевску котлину. Тако су уморни људи место на коме су се
зауставили и населили после дуге бежаније, сваљавши се изнемогли до њега,
са околних планина и брда, назвали Ваљево. Постоји и друга верзија ове
легенде, по којој се збег са Косова прво населио негде на околним планинама,

37
М. Исаиловић, “Где је и кад настало Ваљево”, 33.

41
да би се тек касније сваљао у, за живот захвалнију, долину. 38 По другој
легенди овај град своје име дугује бројним ваљарицама које су у прошлости,
наводно, биле начичкане дуж обала Колубаре и у којима се даноноћно
ваљало сукно.39 И ово народно предање има и другу, сложенију, варијанту у
којој се ваљарицама додају и волови који су на својим леђима, или вукући
кола, до ваљарица довлачили вуну за ваљање, а одвлачили готово сукно.
Комбинацијом речи ваљарица и во настало је име Ваљево. Легенду о пореклу
имена од привредног објекта, ваљарице, покушао је да аргументује Бранко
Перуничић наводећи да се у појединим крајевима Србије оне називају
ваљавке, па и ваљевке, по чему би место где је сконцентрисано више ваљевки
било названо Ваљево. 40 Потребно је напоменути да постоји и још једна
легенда, новијег датума, а анегдотског карактера по којој је Ваљево добило
име по ваљаној земљи у својој околини и ваљаним људима који је обрађују. 41

Филолошке претпоставке
3.2.2.
Као и легенде и претпоставке о пореклу имена овог насеља засноване
на филолошким анализама су такође бројне. По једној, Ваљево своје име
дугује долини окруженој брдима у којој је смештено, јер латинска реч
"Vallis", из које би могло да се изведе Ваљево, означава долину. 42 По другој
претпоставци, коју је пре век и по изнео француски путописац Ами Буе,
Ваљеву је име дала река која кроз њега протиче и која је у ранијим временима
често плавила котлину и бујицама, после временских непогода, уништавала
све у непосредној близини. Ваљево је названо по речи “Valj”, односно “Val”,
како су, по Буеу, стари Илири називали набујалу реку. 43 У исто време када и
Буе, своју претпоставку је изнео и археолог Матија Катанчић. Он је
индиректно наговестио да би се једна стара, рановизантијска тврђава са краја
шестога века, позната као место сукоба Византинаца и Авара, а у различитим
историјским изворима забележена под различитим именима од којих је једно,
Балба, могла поистоветити са Ваљевом. 44 Ову претпоставку је недавно
допунио и Марко Вишић тврдњом да назив Балба води порекло од старе
пелашке речи која означава бању, док је Божин Јаневски покушао, истина
веома неуверљиво и наивно, да објасни зашто би се та рановизантијска

38
Група аутора, Ваљево град устаника, Београд 1967, 11.
39
Исто.
40
Бранко Перуничић, Град Ваљево и његово управно подручје 1815-1915, Ваљево
1972, 7-8.
41
Ваљево град устаника, 11.
42
Исто; Радован Драшковић, Ваљево кроз векове, Ваљево 1971, 7.
43
А. Буе, (приредио Љ. Андрић), “Са Колубаре на Дрину”, Колубара-велики народни
календар за просту 1997, Ваљево, 1997.
44
М. Катанчић, “Спомен Сингидуна или Београда од половине 6. до половине 11.
столећа”, Гласник друштва српске словесности књ. 5, Београд 1853.

42
тврђава морала налазити баш у ваљевском крају, 45 а не у Босни, како модерна
историјска наука далеко аргументованије претпоставља. 46
Поред наведених претпоставки не смеју се занемарити ни оне по
којима се име Ваљево изводи од присвојног придева личних имена,
означавајући тако, фактички или формално, и власништво над одређеним
поседом, као честу праксу у формирању назива за неке топониме. Такву једну
идеју је први изнео Стојан Новаковић, да би га знатно касније подржао и
Богумил Храбак, претпоставивши да би Ваљево могло да се изведе од крњег
генитива личног имена Хвал, веома честог међу словенским светом у Босни,
са којом је ваљевски трг, захваљујући близини и добрим путевима, одржавао
чврсте пословне везе. Тако би од Хвала, као ознака власништва на посед
настало Хвалево, а одатле и Ваљево. 47 У овој, веома занимљивој хипотези,
уочен је недостатак у раном нестанку слова "Х" (већ у 14. веку) и нетипичном
преласку "Л" у "Љ". Зато је филолог Александар Лома, везујући настанак
имена Ваљева за друго лично име могућег "власника" понудио нову хипотезу
која, бар за сада, делује уверљиво.

Ваљ
3.2.3.
Тако, као што би се, на пример, Петров посед означио као Петрово, а
Јованов као Јованово, или, као што се Рађево (Село; код Ваљева) изводи од
личне именице Рађ, попут области Рађевина, тако би и Ваљев посед био
директно означен као Ваљево. По Александру Ломи име представља
уобичајену словенску варијанту латинског имена "Valko", односно "Valli",
"Valius" па и "Valentinus", која гласи Ваљ.48 Филолошки гледано ова хипотеза
је коректно изведена, али јој за сада недостаје научно потврђено постојање
Ваља (као трговца или великаша?) ма где у ваљевском крају. Међутим, у
ситуацији какву данас имамо, услед недостатка историјских извора који би
расветлили многе чињенице из времена пре најстаријег до сада познатог
помена Ваљева, скривене иза велова прошлости, тражење личности са овим
именом би могло да личи на тражење игле на месту са кога су вековни
ветрови раздували стогове сена. Ипак, извесну потврду тој хипотези би могла
да представља и легенда о Ваљу, кафеџији, који је на раскрсници путева
саградио крчму око које је настало насеље. 49 Додатну реалност овој
претпоставци даје и постојање већег броја топонима са именом Ваљево
широм словенске Европе.50

45
Б. Јаневски, Од античке Балбе до Валве, Ваљево 1996, 28-29 и др.
46
О тим, научно заснованим хипотезама видети: Александар Лома, “Прилог трагању
за античким коренима Ваљева”, Гласник историјског архива бр. 31, Ваљево 1997.
47
Б. Храбак, “Ваљево у доба турске власти”, 5.
48
А. Лома, “О постанку Ваљева и његовог имена”, Колубара - Велики народни
календар за преступну 1992, Ваљево 1991; видети и А. Лома, “Седам Ваљева”,
Ваљевац - велики народни календар за просту 1993, Ваљево 1992.
49
А. Лома, “О постанку Ваљева и његовог имена”, 60.
50
А. Лома, “Седам Ваљева”.

43
 Низу хипотетичких чињеница које указују на могуће извођење имена
трга од личне именице Ваљ могла би се додати и још једна. Истражујући
историјску грађу у Дубровачком архиву, Марија Исаиловић је наилазила на
имена различитих пословних људи за које се на основу одредница додатих уз
лично име са сигурношћу може закључити да су били везани за Ваљево. У
старим документима се срећу: "Радоња Брајановић из Ваљева" (Radogna
Braianouich de Vagleuo), "Миладин из Ваљева" (Miladinus de Valeuo), као и
"Вукосав из Ваљева" (Vuchossaus de Valeuo). Тај Вукосав се у различитим
документима среће и под одредницом "Ваљевац" (Vagleuac). Поред њега, као
Ваљевци су означавани и неки други пословни људи. Овакве додатке личним
именима (de Valeuo, de Vagleuo, Valeuac) Марија Исаиловић са правом
тумачи не као презимена већ као помоћне одреднице за место пословања или
порекла речених трговаца и занатлија. Међутим, међу бројним личностима
означеним на овај начин налази се и извесни Радован (Radouan) чије име се у
више наврата среће у архивској грађи насталој између 1430. и 1446. године. И
за њега је записано да је "из Ваљева", односно "Ваљевац", али за разлику од
осталих савремених колега у већини аката уз његово име пише и Ваљевић
(Vaglieuich). Иста одредница се налази и уз име Радовановог савременика
(можда и рођака?) Радивоја (Radiuoi).51 Овај усамљен облик додатка личном
имену М. Исаиловић тумачи као породично име (презиме) настало на основу
имена места порекла речених трговаца. Будући да су они поуздано били из
Ваљева (de Vagleuo) могућност таквог формирања презимена је заиста
реална, али, не сме се искључити ни друга могућност. Будући да се презимена
често формирају на основу личног имена директног претка могло би се
претпоставити да су Радован и Радивој били потомци извесног Ваља.

51
М. Исаиловић, Ваљево и околне области у средњем веку,146, 176-177, 218-221, 227,
271-275 .

44
 3.3. ТРГ ВАЉЕВО У ДОБА ДЕСПОТОВИНЕ

Као што смо већ видели трг Ваљево се у историјским изворима први
пут среће неколико година после косовског боја, док се његов даљи
привредни развој везан за следећих шест деценија настојања да се пред
турском најездом очува аутономија средњовековне српске државе, може
пратити кроз драгоцену грађу сачувану у дубровачком архиву.

Развој трга
3.3.1.
После Косовске битке Ваљево се налазило на северним границама
територије којом су управљали књегиња Милица и њен син Стефан
Лазаревић. Њихову тренутну политичку и војну слабост, која је уследила
после пораза на Косову, вешто је искористила суседна Угарска чије су трупе
током периода од 1390. до 1392. године у више махова продирале преко Саве,
и упадајући у дубину српске територије, стизале до ваљевског краја, где су
опседале помињану тврђаву Колубара. Ови упади Угара, али и сукоби између
завађених српских великаша, приморали су наследнике трона кнеза Лазара да
ступајући у вазални однос прихвате заштиту Отоманске империје. Зато
турско кретање на свим територијама, којим управљају Милица и Стефан,
постаје све слободније и уочљивије. Тако су, као што смо већ видели,
дубровачки извори забележили да су Турци 1398. године, код Ваљева (или у
самом Ваљеву?), заробили неке дубровачке трговце запленивши им сву робу.
Ова турска активност није случајна у том тренутку, јер је то било управо
време када је Стефан Лазаревић био у немилости Бајазита због пропалог
похода на Босну. Међутим, политичка ситуација на Балкану убрзо почиње да
се мења. После великог турског пораза и заробљавања султана Бајазита код
Ангоре 1402. године, Стефан Лазаревић је искористио расуло које је владало
у Турској и прекинуо вазалне односе који су га за њу везивали. Од
византијског цара је добио титулу деспота, чиме територија под његовом
управом постаје деспотовина. Ипак, из безбедносних разлога деспот Стефан
је био приморан да прихвати нови вазални однос, овај пут према северном
суседу, Угарској, а са новим јачањем Турске 1413. године је обновио старе
обавезе и према њој. Следећих дванаест година успешним вођењем
дипломатских односа са ова два моћна суседа, деспоту Стефану Лазаревићу
је полазило за руком да, ослобођен од спољних опасности, својој држави
омогући економски просперитет који се сигурно морао позитивно одразити и
на трг Ваљево. То се огледа и у честим поменима имена овога насеља у грађи
из дубровачког архива, што сведочи о развијеним трговачким везама.
Међутим, средина треће деценије 15. века донела је нове сукобе са Турцима
који постају све изразитији после смрти деспота Стефана 1427. године.
Деспотску круну је наследио његов сестрић Ђурађ Бранковић. У намери да
својој држави обезбеди мир, и он је обновио вазалне односе, како према
Турској, тако и према северном суседу. Међутим, ратни поход који је угарски

45
краљ повео против Турске, прешавши преко територије Деспотовине,
проузроковао је 1439. године нови турски напад на своје вазале, и завршио се
првим падом Деспотовине у руке отоманске империје. Ова позно
средњовековна српска држава престала је да постоји као аутономни
политички чинилац у наредних пет година. Занимљиво је напоменути да у
том полудеценијском периоду у грађи из дубровачког архива више не
налазимо помене ваљевског трга. Реално је закључити да је турско освајање
довело до привременог замирања привредног живота на том месту које се
налазило релативно веома близу границе са Турској непријатељском
Угарском. У таквим околностима трговина са Дубровачком републиком је
вероватно била привремено прекинута, уз могућност да је трг наставио да
животари као пољопривредно средиште и центар робне размене мањег
интензитета, вероватно са ширим залеђем.
Ово прво утапање српске деспотовине у оквире Османлијског царства
није дуго потрајало. Преговори које је Ђурађ Бранковић водио са турским
султаном уродили су плодом и Деспотовина је обновљена 1444. године, али
већ начета првим падом приближавала се свом коначном крају. Већ 1451.
године на турски престо је ступио султан Мехмед Освајач. Пошто је под
најездом његових аскера 1453. године пало некадашње моћно византијско
царство, у то време сведено само на град - државу, он је оштрице оружја
уперио према Србији. Већ следеће 1454. године почело је њено освајање, део
по део. Управо у то време умире и деспот Ђурађ, а убрзо за њим и његов
наследник Лазар. Искористивши дворске размирице до којих је дошло после
Лазареве смрти Мехмед је кренуо у одлучујући поход и 1459. године, са
заузећем Смедерева, српска деспотовина коначно престаје да постоји. Са
другим српским градовима у оквире турске државе улази и Ваљево, остајући
у њој следећих неколико векова.

Трговина и трговци
3.3.2.
Током постојања српске деспотовине Ваљево је представљало важан
трговачки центар кроз који су пролазили трговци из многих, како ближих,
тако и удаљенијих крајева. Они су размењивали своју робу са локалним
становништвом, а извозили локалне производе занимљиве на европским
тржиштима. Временом, они су се ту и насељавали. Значај који је Ваљево
добијало у ово време био је директно проузрокован погодним положајем
ваљевске котлине која се налазила у центру мреже важних караванских
путева који су је повезивали не само са другим областима некадашње
немањићке државе, већ и са Угарском, византијским територијама, Босном, а
преко ње и Дубровником и другим приморским трговачким центрима на
јадранској обали који су били важне везе за размену разноврсних роба између
Балкана и западне Европе.
Самом природом доступне и до сада проучене архивске грађе ми
данас имамо податке о животу и активностима Дубровчана на ваљевском
тргу. Тако је познато да су у Ваљево из Дубровника долазили не само

46
трговци, већ и занатлије које су овде продавале своју робу, али, што је за њих
било још важније, и набављали сировине за своју делатност. Међу
Дубровчанима у Ваљеву је било како пучана, тако и властеле, чланова
највиђенијих породица из града Светога Влаха. Да би што боље уредили свој
живот у овим, за њих страним крајевима, организовали су своја државно-
дипломатска представништва, конзулате, као и судове, који су им судили у
међусобним размирицама.
Дубровачки трговци су караванима до Ваљева, као и других сличних
центара у Србији, доносили различиту робу за широку потрошњу: со, рибу,
воће, зачине, али и луксузне одевне предмете од финих, увозних, тканина,
коже и крзна, као и накит, док су у Ваљеву куповали робу која је на овај трг
пристизала из његовог ширег залеђа. То је била: кожа, крзно, вуна, месо,
жива стока, восак... Та роба је своје тржиште налазила на различитим
трговима медитеранског басена, до којих су Дубровчани стизали помоћу
развијене трговачке флоте. Уосталом, мала република испод Срђа је свој
велики углед који је у то време уживала у Европи управо и стекла обављајући
улогу трговачког посредника између балканских крајева и развијених
европских центара, пре свега са територије Апенинског полуострва. Својом
посредничком улогом Дубровчани су у привредни живот Европе укључивали
и Србију, па тиме и Ваљево.
Може се претпоставити да су дубровачки трговци у почетку своју
робу прво набављали директно од произвођача из залеђа трга на почетку
свога успона. Касније, са развојем трга и повећаним бројем придошлих
пословних људи, логично би било да је повећана потражња за робом довела
до појаве локалних велетрговаца, као посредника са произвођачима из
ближег, или даљег залеђа, који су радећи за Дубровчане, а касније и
самостално, успевали да се уздигну изнад народних маса и постану, заједно
са локалном властелом, главне муштерије за луксузне производе допремане
из удаљених крајева. Значи, успон ваљевског трга и развој његовог урбаног
живота као чинилац који је трг одвајао од руралне околине, попут других
сличних насеља, зависио је првенствено од трговине. Занатство, веома
заступљено у европским градским центрима, овде је вероватно било само
секундарна карактеристика градског насеља. Производи локалних занатлија
имали су углавном локалну употребну вредност, и будући да се по квалитету
и атрактивности нису могли мерити са увоженим европским производима,
могло би се закључити да је управо трговина, генератор процвата трга, била и
главна кочница већем развоју занатства. 52

52
О привредним активностима на ваљевском тргу видети: Б. Храбак, “Трг Ваљево у
средњем веку”, Историјски гласник бр. 3-4, Београд 1953; Б. Храбак, “Дубровчани у
Ваљеву у феудално доба”, Гласник историјског архива Ваљево, бр. 2-3, Ваљево 1967;
М. Исаиловић, Ваљево и околне области у средњем веку; М. Исаиловић, “Где је и кад
настало Ваљево”; М. Исаиловић, “Најстарији познати подаци о Ваљеву у писаним
изворима”.

47
 Положај трга?
3.3.3.
Досадашња истраживања средњовековног ваљевског трга нуде низ
директних и индиректних информација о његовом привредном животу, али
не и за овај рад главна питања: Како је трг изгледао, колико је становника и
колико и каквих објеката имао, и на крају, где се у односу на данашње
Ваљево налазило то средњовековно насеље?
Сама логика ствари, која се односи на активности које су се ту
одвијале, могла би да укаже (али не и да докаже) да један такав трговачки
центар, настао управо захваљујући свом приступачном положају, није могао
бити лоциран негде у непроходним крајевима, већ у приступачној долини,
али, не и то да ли је то било у самој котлини, на оном месту где је и данас
градско језгро, или на некој другој локацији? На жалост, архивска грађа
проучена у дубровачком архиву не пружа никакав податак на основу кога би
могла да се изнесе било каква претпоставка као одговор на ово питање. Ипак,
постоје извесни елементи који могу да нам дају један мали сегмент за
слагалицу коју покушавамо да сложимо, али и он је недовољан да би се
стекла иоле реалнија слика о прошлом Ваљеву, осим оне засноване на машти,
коју би опет могао да лако одува и најмањи поветарац изазван новим
открићем. Те елементе нам пружају археолошка истраживања. Већ смо
видели да су на десној обали Колубаре, уз ушће Градца, недалеко од
поменутих темеља цркве пронађени, истина веома сиромашни, налази
средњовековног присуства људи из периода пре првог познатог помена
Ваљева.53 То би могло да укаже на претпоставку да је на том месту постојало
помињано хипотетичко село, из ког се потом, када су се стекли сви потребни
услови, развио и трг.
На могућност да средњовековни трг није био удаљен много од
данашњег градског језгра можда указује још један резултат археолошких
истраживања. Пре више од две деценије, при рекогносцирању терена, на
територији града, на брду Попаре, у улици Мајке Јевросиме, пронађени су
трагови постојања једне мање тврђавице коју су археолози датирали у 14-15.
век. Ако је овакво датирање одрживо, и није ипак реч о једној од тврђавица
из 16. или 18. века, о чему ће даље бити више говора, могло би се
претпоставити да је реч о утврди насталој тек по развоју трга, подигнутој
ради његове заштите у немирним временима угарских и турских надирања. 54
На ту могућност нам указује и Евлија Челебија, који је средином 17. века
обишао Ваљево и написао да је ту у време деспота Стефана био подигнут
град (утврда), али да је при турском освајању био потпуно, "до темеља"
порушен. На жалост, вест о проналажењу остатака тврђаве на Попарама је
публикована само у виду једне краће цртице у оквирима ширег пописа

53
Ж. Јеж, “Археолошка истраживања средњевековне цркве у Ваљеву”, 49-57; Ж. Јеж
и А. Старовић, “Археолошки локалитети и налазишта у ваљевском крају”, 378.
54
Уосталом, Ваљево, без сталних градских зидина, и у каснијим периодима ће, како
ћемо видети, повремено и привремено добијати фортификационе објекте релативно
мањих размера

48
археолошких локалитета,55 тако да је на основу литературе немогуће сазнати
било шта конкретније о том објекту, као и то на основу чега је он датиран
баш у време доказаног постојања ваљевског трга. У ишчекивању проналаска
неких нових, конкретнијих налаза не треба одбацити ни паушалну, априорну
претпоставку коју је изнео Александар Лома да би остаци пронађени на
Попарама могли бити и делови једне доста монументалније фортификације,
некадашњег града Колубаре. 56 То би значило да се трг Ваљево развио као
подграђе тог утврђења, што би одбацило све досадашње конструкције о њему
као слободно развијеном тргу. Међутим, неопходно је нагласити да за сада
нема никаквих показатеља који би могли да оснаже ову претпоставку, а
камоли да је докажу у научном смислу. Истовремено, како је већ наглашено,
могуће је да се ради о некој од познијих паланки, што је нешто реалније, а о
чему ће накнадно бити више речи.
Пошто до сада познате чињенице ничим конкретно не указују на
положај средњовековног ваљевског трга, осим што подгревају машту,
стварајући отворено поље за безброј најразноврснијих, неретко и
фантастичних, комбинација, конкретнија и исцрпнија сазнања за трагања за
положајем и изгледом Ваљева у прошлости, морамо потражити у изворима из
каснијих периода његовог историјског постојања.

55
Ж. Јеж и А. Старовић, “Археолошки локалитети и налазишта у ваљевском крају”,
378.
56
А. Лома, “Прилог трагању за античким коренима Ваљева”, Гласник историјског
архива бр. 31, Ваљево 1997.

49
 Ваљево на раскрсници путева
Мрежа вероватних путних праваца у северозападној Србији током середњег века
(према М. Исаиловић, Ваљево и околне области у средњем веку)

50
 4.
ПОД СТРАНОМ УПРАВОМ

4.1. ОРИЈЕНТАЛНА КАСАБА: 1459 – 1718.

Са падом Смедерева у турске руке 1459. године престала је да постоји

српска средњовековна држава. Убрзо по устаљивању османлијске власти у
овим крајевима и успостављању нове административно - управне мреже,
Ваљево, које је освојено још у лето 1458. године, непосредно после пада
оближњег утврђеног града Беле Стене, постаје део Смедеревског санџака,
односно Београдског пашалука (како ће се касније незванично и не потпуно
правилно називати ова територијална јединица) и заједно са њим улази у
састав Румелијског пашалука (беглербегата), да би доцније постало и центар
Ваљевске нахије, мање административне јединице у саставу санџака.

Развој успорен близином границе

4.1.1.
Прве деценије турске управе су довеле до брзог и драстичног опадања
Ваљева. Турски пљачкашки походи, а потом и успостављање нове власти,
узрок су за напуштање трга од стране хришћанских трговаца из удаљенијих
крајева, који су били носиоци његовог развоја. Логично је претпоставити да
се уз њих раселио и део локалног становништва, заплашен ратним сукобима
и неизвесношћу коју увек носи долазак нових господара, нарочито ако су
друге вере. Међутим, и после смиривања ратних сукоба, и успостављања
органа нове државне управе, услови за опоравак Ваљева као трговачког места
неће бити брзо створени, будући да је граница са Угарском, у чије оквире је
још увек улазио и Београд, била сувише близу да би могли да се створе
неопходни услови за обнову трговине као основног генератора развојa.
Путеви који пролазе кроз ваљевску котлину, а који су допринели ранијем
настанку и успону ваљевског трга и даље постоје, али сада су добили нове
функције. Уместо трговачких каравана, њима пролазе османлијске јединице у
својим походима према Угарској. У историјским изворима је сачуван податак
да је при опсади Београда (пао у турске руке 1521. године), а потом и при
даљим походима, у Ваљеву био смештен резервни турски гарнизон. 57 Овакве
активности свакако нису могле да поврате некадашњи карактер и значај
Ваљева. Зато не треба да чуди што је 1502. године, описујући сва места на
путу од Шапца ка долини Мораве, путописац Феликс Петанчић за Ваљево

57
Богумил Храбак, “Ваљево и његова трговина у доба аустро-турских ратова 1693-
1791”, Ваљево - постанак и успон градског средишта, Ваљево 1994, 189.

51
написао да је чувено село ("vicus famosus").58 Док је реч село представљало
одредницу за општи утисак који је ово место тада остављало, онај епитет
"чувено" односи се на његов некадашњи значај, који Петанчићу, као
Дубровчанину, свакако није остао непознат.
Сазнања о Ваљеву у првим деценијама турске владавине су, због
недостатка познатих историјских извора, веома оскудна. Као што се врло
мало зна о догађајима из тога времена, тако се још мање зна о величини,
насељености и положају некад значајног трга. Једна од ретких чињеница која
је остала забележена је да су Турци у Ваљеву, или негде у његовој близини,
имали своје утврђење, што уопште није необично с обзиром на честе сукобе
са Угарском, која се простирала одмах преко обале Саве. Овај податак би
могао да се повеже са поменутом чињеницом о лоцирању помоћног турског
гарнизона за опсаду Београда (као и за друга попришта). Какав је тај објекат
био, колики, од ког материјала и где се налазио у односу на данашње градско
језгро, немогуће је, бар за сада, одгонетнути. Познато је само да је утврда
постојала и половином 16. века, будући да се у једном турском документу из
1556. године помиње постојање ваљевског диздара, заповедника тврђаве. 59 Та
година иначе спада у сам почетак једног новог периода у коме се о Ваљеву
већ зна знатно више него у првим деценијама турске власти. То је било време
обнове и поновног успона овога насеља као важног трговачког центра
смештеног на раскрсници многих путева.
Процес убрзаног развоја је започео у трећој деценији 16. века, када су,
после пада Београда у турске руке 1521, и битке на Мохачу 1526. године,
границе отоманске империје почеле да се померају све више ка северу и
западу остављајући ваљевску котлину у безбедној удобности даљине
границе, а тиме и даљине војних сукоба и могућих ратних разарања.
Померање границе на којој су се стално водиле борбе је значајно утицало на
развој Ваљева.
Према мишљењу Богумила Храбака, после освајања Београда, борбе
вођене преко Саве и Дунава нису угрожавале Ваљево, али су му ипак биле
релативно блиске, што је позитивно утицало на привреду ове касабе. Наиме,
док је Београд у то време био војни сабирни центар за даље походе ка северу
"Ваљево је у трговачком погледу живело од војске у Београду", 60 што је
представљало почетни импулс за убрзан развој. Са друге стране, одсуство
блиских сукоба је развило миран цивилни живот, што је додатно утицало на
обнову трговачких активности. У временима која долазе, путевима кроз
ваљевски крај све ређе пролазе војне јединице, и то искључиво мирно, идући
у своје походе ка све удаљенијим стратиштима. Војне колоне су заменили
трговачки каравани натоварени најразличитијом робом.
У самом почетку поновног развоја, све насељеније Ваљево је било
само важна успутна станица трговачким караванима који са различитих
58
Љубисав Андрић, Ваљево од постања, Ваљево 1985, 29.
59
Богумил Храбак, “Ваљево и његова трговина у доба аустро-турских ратова”, 191.
60
Б. Храбак, “Ваљево и његова трговина у доба аустро-турских ратова”, 194.

52
одредишта крећу ка Београду и из Београда. Ту су путници имали на
располагању један пространи караван-сарај, а могли су да набаве и
разноврсне потрепштине неопходне за наставак путовања. Временом,
трговина и овде постаје све заступљенија, тако да се пролазници све чешће и
дуже задржавају, како би се снабдели за даљи пут, продали део своје робе или
откупили другу. Неретко, развивши посао, неки од њих ту и остају.
Истовремено, уз њихову помоћ многи од обртника који су већ живели и
радили у Ваљеву, развијају и разгранавају своју делатност, тако да у
пословима и ван граница Отоманског царства срећемо трговце за које у
документима пише: "Ваљевац", или "из Ваљева". Као и у ранијим временима
из Ваљева се углавном извозе сировине: кожа, вуна, стока, мед, восак, а
доносе се луксузни материјали са запада. 61 Развијен урбани живот је
неизоставно захтевао да у вароши постоје и занатлије, које би израђивале
производе, ако не за извоз, онда бар за потребе својих суграђана и становника
из околине.

Први пописи
4.1.2.
Потпунију слику о Ваљеву у доба почетка новог успона пружају нам
и турски пописи становништва. Већ дужи низ година познат је попис из 1536.
године. Те године је у Ваљеву био регистрован 51 хришћанин и 56
муслимана.62 Највероватније није реч о укупном броју становника већ о
старешинама домаћинстава, по чему би значило да је тада ово место имало
107 кућа. За ово време, као просек броја глава по домаћинству у градској
средини користи се индекс од 5 до 7, али да не би смо правили забуну са
дуплим цифрама, ради добијања орјентирне слике о настањености Ваљева,
користићемо средњу бројку, 6 глава по домаћинству, с тим што ћемо
добијене резултате накнадно заокруживати. На основу тога можемо да
закључимо да је те 1536. године у Ваљеву живело око 640 становника, с тим
што су муслимани били нешто бројнији од хришћана. Било их је око 335, а
хришћана 305 (однос 51,5% : 48,5%). Од тадашњег становништва Ваљева
велики број су чиниле занатлије. Регистровано је 5 кожара, 6 сарача и
чизмара, 8 кројача, 3 месара и свећара, 4 ковача, 2 лончара, и по један ткач,
сабљар, бравар, поткивач, калајџија, папуџија, ситар, дрводеља, капиџија и
крпар. Очигледно, претварање некадашњег хришћанског трга у турску касабу
је већ узело маха. О брзини којом се одвијала ова исламизација сведоче два
друга пописа. Они показују стање пре и после поменутог пописа: 1528. и
1560. године.
Резултати турског пописа обављеног 1528. године, осам година пре
оног већ презентираног, седам година после освајања Београда, а само две
године после Мохачке битке, показују да у Ваљеву има 27. муслиманских
61
Б. Храбак, “Ваљево у доба турске власти”, Гласник историјског архива Ваљево, бр.
23, Ваљево 1988, 133, 135-140; Б. Храбак, “Ваљево и његова трговина у доба аустро-
турских ратова”,189, 194-199.
62
Ваљево град устаника, Београд 1967, 19.

53
домаћинстава и 71 хришћанско, док се на име разних пореских дажбина из
Ваљева годишње убере 6280 акчи. Међутим, само 32 године касније, нови
попис показује потпуно другачију слику. У Ваљеву 1560. године има пет
муслиманских махала, са 293 домаћинства и једна хришћанска махала са 51-
ним домаћинством, док су се укупна пореска давања попела на 18953 акче
годишње, од чега се 4000 акчи плаћа само на име тржне баждарине. 63 Ови,
наизглед штури подаци, су више него драгоцени за праћење развоја Ваљева.
У 1528. години Ваљево има 98 домаћинстава, односно око 600
становника, с тим што је ово (да искористимо Петанчићев израз) село,
насељено претежно хришћанским живљем: око 430 хришћана, према 170
муслимана. Само осам година касније (1536.) однос хришћана и муслимана је
скоро изједначен, и то уз благу бројчану премоћ муслимана, и уз мањи пораст
насељености. Тада је број домаћинстава повећан на 107 (раст од око 10%), а
број становника на око 640, од чега је 335 било муслимана, а 305 хришћана.
Потом је процес исламизације, а са њом и даљи пораст насеља, настављен
још бржим темпом, тако да само четврт века касније (1560.) број становника
Ваљева се повећао за више од три пута. Касаба има око 2.060 житеља, с тим
што муслимани далеко преовлађују. Њих је око 1.760 а хришћана 300. У
односу на 1528. годину број муслимана се повећао десет пута, док је број
хришћана опао за скоро трећину.
Ове релативно брзе промене су директно проузроковане померањем
границе ка северу, даље од Ваљева. Сама чињеница да смедеревски санџак
већ више од три деценије није погранична област турске империје довела је
до промене односа муслиманске државе према хришћанском становништву.
Дотадашња верска толеранција, као и повластице дате хришћанима због
активног пружања војне помоћи у пограничним сукобима са Угарском,
почињу да се укидају. Зато локално хришћанско становништво, или напушта
ове крајеве, или пак прелази у веру господара, док муслимани из других
крајева царства долазе у те испражњене области, заузимају опустелу
обрадиву земљу, или почињу да гранају своје послове. А природне
предиспозиције ваљевске котлине су остале непромењене. Наравно, овај
процес у време израде првог пописа (1528.) још није био у пуном замаху,
будући да је од Мохачке битке, као почетка убрзаног турског продора даље
на север и запад, прошло само две године, али после још три деценије мира, у
време трећег пописа, промене су и те како изражене.
Како се види, некадашњи хришћански средњовековни трг, а доскора
безначајно хришћанско место (село?) близу немирне границе, врло брзо је
прерастао у муслиманску касабу у успону, у којој се вероватно налази и
џамија. Истина, поменути попис из 1560. године не помиње овај верски
објекат, као ни друге грађевине, а ни тачан положај тадашњег Ваљева у
односу на ток Колубаре и ваљевску котлину, али постојање бар једне џамије
је реално претпоставити, како по самом новом карактеру места, тако и на
63
Ема Миљковић, “Ваљевски крај у првим деценијама турске власти”, Ваљево -
постанак и успон градског средишта, 153-159.

54
основу чињенице да попис бележи и постојање једнога имама. Вероватно, са
удаљавањем границе, временом нестаје и она тврђава чији се диздар помињао
у документима из 1556. године.

Први путописци
4.1.3.
Убрзани развој Ваљева који се уочава у другој трећини 16. века
представљао је само почетак његовог израстања у све значајнији центар
Смедеревског санџака. Деценије мира које следе створиле су услове за даљи
привредни и урбани успон. Са овим развојем све је већа циркулација кроз
место, како трговаца, тако и других намерника. Зато не чуди што нам
следећи, 17. век доноси више нових, детаљнијих приказа града. До сада
нисмо били у могућности да било шта конкретније кажемо о положају
Ваљева у односу на данашње језгро града. Остала су отворена многа питања:
да ли је средњевековни трг настао на истом месту где је било и хипотетичко
село као његова претеча? Затим, да ли се налазио баш у центру ваљевске
котлине, или можда негде на периферији данашњег града? Такође није
немогуће да је био и ван данашњег градског атара. Оваква померања места
развоја једног насеља у историји не представљају никакве изузетке. Ратови,
сеобе, поплаве, земљотреси, пожари, све је то могло да изазове привремено
замирање насеља, после чега његова обнова не би морала да буде на истом
месту. На основу ових сазнања отвара се и питање да ли се турска касаба
развијала на истом месту где је постојао средњовековни трг са истим
именом?
Без обзира колико позитиван одговор на ово питање изгледа логичан,
он се не може извести без материјалних доказа садржаних у историјским
изворима. Нажалост, њих, бар за сада, немамо. Уосталом, остало је отворено
и питање: где се, у односу на данашње језгро Ваљева, налазила касаба, чији
смо успон уочили у другој трећини 16. века?
Већ смо видели да нам доступни извори из тога времена не пружају
никакав конкретан траг. Међутим, од средине 16. до средине 17. века, због
даљине границе, Ваљево је било ослобођено војних потреса који би могли да
проузрокују прекид у континуитету његовог развоја и поновни развој ван
места где се насеље већ усталило. Стога је вероватно да се касаба у 16. веку
ширила на истом простору где је срећемо и доцније. Зато нам остаје да
погледамо има ли историјских извора из 17. века на основу којих можемо са
већом сигурношћу да закључимо где се Ваљево тада налазило. Како ћемо
видети, такви извори постоје и они нам указују да се касаба налазила баш на
месту данашњег урбаног језгра града, бар на средини 17. века, док свака
могућност ранијег развоја на истом месту, без обзира колико била реална,
мора остати само у сферама претпоставки.
Почетком 17. века, кроз Ваљево је у два маха (1612. и 1620. године)
прошао Дубровчанин, папски изасланик Бартол Кашић. Детаљније описе
насеља овај језуита није дао, али је написао да ту постоји један караван-сарај,
у ком борави велики број водича каравана, као и да је место "бројно

55
пучанством" и да се у њему могу набавити све потрепштине за даљи пут
намерника. Овим освртом Кашић нам преноси једну сумарну слику
развијеног тржног центра на фреквентном путу. Свакако је занимљив помен
караван-сараја, простране оријенталне грађевине за одмор већег броја
путника. По свему судећи он се налазио негде на десној обали Колубаре, јер
Кашић описује свој пут од Београда на југ и каже да караван-сарају "није био
могућ приступ ако се не би прешла Колубара". 64 Ипак, сем ове чињенице, о
тадашњем Ваљеву ништа конкретније не знамо.
Неколико година после Кашићеве друге посете кроз Ваљево је
прошао и француски дипомата Луј Жедеон. Он је записао да је Ваљево
многољудно, пространо и "пријатно по великом броју вртова". Дајући овакав
штур опис касабе, која је очигледно оставила позитиван утисак на овога
западњака, он је још додао и следеће речи: "Ваљево се налази на брегу са кога
се откривају широке равнице које се протежу све до Београда, где смо стигли
три дана касније".65 Овај податак би могао да завређује посебну пажњу. Од
првог познатог помена Ваљева, до Жедеонове посете, прошло је више од два
века, а ово је прва информација, за коју знамо, да донекле, мада веома
непрецизно, открива положај вароши: "Ваљево је на брегу". Истина, не знамо
на ком брегу, са које обале Колубаре, али бар имамо неку одредницу. Ипак,
ова чињеница се не би смела узети здраво за готово. Жедеонов помен Ваљева
је доста сумаран. Делује као да је писац пре желео да прикаже добре везе
Ваљева са Београдом, искористивши ваљевска брда као стајну тачку са које
се отвара поглед на проходност тога пута, него што је желео да баш потпуно
прецизно (у неколико речи?) опише тачан положај места (што, уосталом није
ни учинио). Могуће је да се само један део касабе налазио на брду, што је
посебно импресионирало намерника, али да ли је сав садржај овог трговишта,
које индиректно помиње сам Жедеон, као и ранији пролазници (а видећемо и
каснији, само знатно детаљније), могао да се смести само по брдима? Стога
ову чињеницу о Ваљеву на брегу морамо узети у обзир, али јој не смемо
поклонити неограничено поверење пре него што пронађемо неке друге,
временски блиске, али прецизније и детаљније описе.

Из пера Хаџи Калфе

4.1.4.
Четврт века после Жедеонове посете Ваљеву, 1650. године, настало је
чувено дело турског географа Хаџи Калфе названо Косморама. 66 За разлику
од Жедеоновог, опис Ваљева који се овде нуди је нешто исцрпнији и дат је са
намером стварања опште слике о самом месту, а не са циљем да се оно само
успутно прикаже. Познати турски географ је о Ваљеву дао доста јаснију
представу. Поред тога што је директно указао на неке значајније објекте у
64
Љубисав Андрић, Ваљево од постања, Ваљево 1985, 31-33.
65
Радован Самарџић, Београд и Србија у списима француских савременика, Београд
1961, 177; Љ. Андрић, Ваљево од постања, 35-36.
66
Стојан Новаковић, Хаџи Калфа или Ћатиб Ефендија-Турски географ Балканског
полуострва, Београд 1892, 72; Љ. Андрић, Ваљево од постања, 38.

56
њему (постоје 2 купатила и 9 џамија), записао је да се Ваљево налази у
долини, и да крај њега протиче река. Оваквим описом Калфа директно негира
Жедеонову представу о Ваљеву на брду, дајући представу о његовом
лоцирању у долини, опасаној брдима, по свему судећи, у котлини у којој се
оно и данас налази.
Ваљова (Ваљево), друга стација на путу из Београда у Сарајево, 3 сата од савске
обале, 23 дана од Цариграда, у равници, али са једне стране опасано брдима. Около
Ваљева су Чачак, Рудник, Бургунделен (Шабац). Река Колубра (Колубара) која долази
из планина, протиче крај Ваљева и испод три дрвена моста утиче у Саву. У Ваљеву
има 9 џамија и 2 купатила.
Хаџи Калфин опис Ваљева
Истина, ни овај опис није баш претерано детаљан. И он нам оставља
многа отворена питања. Такво је и питање везано за мостове на Колубари.
Једном, помало неспретном формулацијом, отвара се питање да ли су од три
моста која Калфа помиње сви у Ваљеву, или је реч о укупном броју мостова
на Колубари, од Ваљева до њене утоке у Саву. На ову другу могућност
управо указује склоп реченице у преводу којим располажемо. Турски географ
је записао: "Река Колубара која пролази из планина, протиче крај Ваљева и
испод три дрвена моста утиче у Саву". Очигледно, ова формулација се
односи на цео ток Колубаре. Потребно је напоменути да у времену када је
било уобичајено да се реке прелазе на газовима, број од три моста на целој
Колубари и није баш тако мали како у први мах изгледа.
Било како било, Хаџи Калфа нам пружа низ занимљивих
информација, али истовремено отвара и друге непознанице. Једна од њих се
односи на формулацију да Колубара протиче "крај Ваљева". Буквалним
тумачењем ове одреднице крај, могло би се закључити да се варош ширила
само на једној обали реке, али, на којој? У недостатку подробнијих
информација намеће се логична могућност да је у питању лева обала, јер се
управо на њој налази пространа долина опасана брдима, док се на десној
обали брда уздижу готово непосредно уз речно корито. Међутим, ова, као и
супротна могућност, отвара ново питање: зашто нам један други историјски
извор, настао мало касније, приказује положај Ваљева другачијим, сведочећи
о његовом простирању на две речне обале? Наравно, увек постоји могућност
наглих промена у процесу дугог трајања, као и могућност Хаџи Калфине
грешке, или погрешног превода. Ми ћемо се овде задржати на трећој
могућности, не инсистирајући на њој, али је приказујемо због њене
занимљивости. Хаџи Калфа је своју чувену Космораму писао "кабинетски".
Не боравећи на терену, он је прикупљао различите информације садржане у
изјавама путника, другим сличним делима и картама, које могу бити и из
нешто ранијих времена. А не тако давно, током 16. века, касаба Ваљево је
била на почетку свога успона. Видели смо да је 1528. године имала око 600
становника, а три деценије касније око 2.060. И поред брзог успона та бројка
није толико велика да би постојала потреба да се насеље простире и на другу

57
обалу. Оно на њу прелази тек касније, када је са даљим развојем места та
обала постала претесна да прими све садржаје једног насеља у успону.
Имајући информације из времена пре него што се то десило, турски географ
је могао да напише да Колубара тече "крај" Ваљева.

Посета Евлије Челебије

4.1.5.
Оно што Хаџи Калфа, компилирајући старе карте и изјаве различитих
намерника није морао да зна, по свему судећи знао је његов млађи
савременик, велики путник Евлија Челебија. Он своје информације није
црпео из других списа, већ са лица места, тако да се у његовим описима
углавном налазе актуелни називи одређених топонима, а не они некада
важећи. Челебија је кроз Ваљево прошао 1660. године, на путу за Сарајево и о
насељу на реци Колубари оставио је веома драгоцене информације. 67
Ваљево, овај град је у стара времена освојио Порча и до темеља га порушио. И њега
је подигао краљ Деспот. Ово красно насеље налази се на територији Смедеревског
санџака, а хас је његових санџак-бегова. Њим управља санџакбегов војвода. То је
кадилук у рангу кадилука од 50 акчи. Кат кад се додељује београдским мулама.
Приход од свих села његових нахија износи три кесе гроша. У њему нема ни
јаничарског сердара, ни представника портиних спахија, а ни градског заповедника
(диздара). Има свега шест махала са осам стотина и седамдесет приземних и на
спрат, ћерамитом и шиндром покривених кућа, са виноградима и башчама. Има свега
десетак богомоља са михрабом. Џамија у чаршији је повелика. Постоје две текије, три
основне школе, два хана, једно помрачно купатило, стотинак дућана. Има пространих
кафана, нема крчми и бозаџиница. Пространа зелена мусала налази се међу алејама
и вртовима па на њено тло ни лети ни зими не допиру сунчеве зраке. Она је као
Мерами башча у шехеру Коњи. Средином ове касабе тече река Колубара (Коли-паре).
Неки је од шале називају Колумпар-вода. То је мала, бистра вода која извире из
планине Чачка и улива се у Саву. Идући с мусале у чаршију и купатило, прелази се
преко моста на овој реци. То је мало насеље, чија је клима пријатна и угодна. Од
поседника оџака ту, у близини мусале, налази се гостољубиви Хаџи Ибрахим
ефендија.
Челебијин опис Ваљева
По Челебијином опису, Колубара је текла, не крај Ваљева како је
писао Хаџи Калфа, већ кроз само насеље, односно "средином ове касабе",
делећи је на два дела. На обе обале Колубаре налазили су се различити и
бројни урбани елементи. На жалост, Челебија нам није нагласио шта се
налазило на којој обали. На основу стања из доцнијих векова можемо
претпоставити да је и у време Челебијине посете чаршија била на десној
обали Колубаре. Ова могућност се чини прихватљивом не само због
реалности континуитета, већ и због саме чињенице да би мусала, преко пута
чаршије, окружена алејама и вртовима захтевала већи и шири простор, какав
67
Евлија Челебија, Путописи, Сарајево 1972, 97-98; Љ. Андрић, Ваљево од постања,
40.

58
се налази на левој обали. Идући за овом претпоставком, о Ваљеву из средине
17. века би могла да се прикаже следећа слика:
На десној обали Колубаре, вероватно на месту где је данас Тешњар
као стара чаршија из 19. века, била је слична занатско-трговачка, односно
привредна четврт и у 17. веку, у доба посете Евлије Челебије. Ту се налазило
оних стотинак дућана, хамам (купатило) и најмање једна од џамија. На тој
страни су се вероватно налазиле и кафане, као и ханови. Могуће је
претпоставити да је са те стране реке, на падинама брда, било још нешто од
објеката. Вероватно мањи део приватних кућа и могуће још која од џамија.
Када се из чаршије пређе мост на Колубари долази се у други, знатно шири
део ваљевске котлине, чије пространство омогућује да се ту смести већи део
од 870 поменутих кућа, са великим двориштима у оквиру којих се налазе
баште, виногради и вртови. Куће су биле распоређене у махале, као
својеврсне оријенталне квартове, са једном, или више џамија у свакој.
Недалеко од једне од тих џамија налазила се и пространа зелена мусала,
специфична врста оријенталног јавног парка, брижљиво чуваног и негованог,
могуће, што је био чест случај и ограђеног, са једном или више капија и
чуварима који су се бринули о њој. У исламском свету овакви паркови нису
служили само за шетњу, одмор и разговоре, већ и за различита верска
окупљања под отвореним небом. На реалност претпоставке о оваквом
изгледу места, са стамбеним делом првенствено на левој обали Колубаре,
могла би да укаже и једна опаска, коју је средином 19. века изрекао тадашњи
ваљевски лекар Франц Тесаи. Он је записао: "Познато је да су Турци седели
са леве, северне обале Колубаре, даље од реке". 68 На основу ове опаске може
да се закључи да је у турско време насељени део града на левој обали био
померен нешто северније од саме реке, коју десетину, а понегде можда и
стотинак метара од обале. Узрок томе су свакако била честа изливања и мање
промене токова тада нерегулисаног корита Колубаре.
Док је у оном делу Ваљева смештеном на левој обали реке текао
миран, успорен живот, карактеристичан за оријенталне касабе, општа
атмосфера која је владала на супротној обали, у чаршији, била је знатно
другачија. Локални трговци, њихове колеге и пословни партнери из других
крајева, каравани у пролазу и случајни намерници, давали су чаршији
специфичну живост. Ту су се обављале управо оне исте активности које су
довеле и до настанка и развоја ваљевског трга неколико векова раније.
Промена господара над овим крајевима није утицала да нестане онај значај
који је ваљевска котлина имала као место раскршћа важних и за караване
проходних путева. Тим пре што су многи од тих путева сада водили ка
центрима који су се такође налазили унутар граница Отоманске империје.
Чаршија је представљала својеврсно срце насеља, условљавајући и постојање
онога његовог дела на другој обали реке. Чињеница је да је стамбени део
касабе (као и трга раније) настао и постојао искључиво захваљујући
привредном животу вођеном у чаршији. Међутим, без тог дела, са кућама,
68
Љ. Андрић, Ваљево од постања, Ваљево 1985, 59.

59
баштама, мусалом, не би било ни чаршије, али ни насеља као урбане целине.
Без њега би у ваљевској котлини постојала само пуста ледина на којој се
окупља локално становништво, и понеки намерник, како би повремено,
једном или више пута годишње, разменили своје производе. Управо зато је
немогуће чаршију одвајати од насељеног дела и насељени део од чаршије.
Они само заједно, као нераздвојива целина, могу да представљају претече
данашњег града, у привредном, друштвеном и културном смислу значења те
речи.
У доба Челебијине посете Ваљево је одавало слику класичне
оријенталне касабе. Некадашњи војни значај овога места је са померањем
границе даље на север потпуно нестао. То се види из сведочења да у Ваљеву
нема ни јаничарских сердара, ни представника портиних спахија, као ни
диздара, заповедника посаде утврђења, који је, како смо видели постојао
1556. године, што сведочи да у Ваљеву нема више ни утврђења. То отвара
питање: шта је било са оном утврдом која је постојала само стотинак година
раније?
Померање границе које је довело до повећане безбедности ваљевског
залеђа учинило је своје. Тврђава је опустела и по свему судећи пропала.
Очигледно, и није било речи о некој иоле монументалнијој зиданој утврди, са
бројном посадом. Таква не би могла да за само сто година мирнога живота,
без ратних разарања, не остави неког трага за собом који би Челебија уочио и
описао, или бар поменуо, као што је случај са бројним запуштеним
фортификационим објектима које је затицао у другим местима, оставивши и
опаске о њиховој ранијој улози и тренутном стању. Зато би се могло
закључити да је турска утврда за коју се зна да је постојала у ранијим
вековима била мања грађевина типа паланке, фортификационог дрвеног,
палисадног, објекта, неретко привременог карактера. Тамо где је Челебија, на
свом путу по Балкану, наилазио и на њих, описивао их је. Зато је његово
ћутање о оваквој, турској, утврди у Ваљеву више него речито. Њених
остатака вероватно више није било, али је зато Челебија чуо приче о другој,
старијој утврди.
Посебну пажњу скреће Челебијино запажање: "Град је у стара
времена освојио Порча и до темеља га порушио. И њега је подигао краљ
Деспот". По свему судећи путописац је имао информације да је некадашњи
хришћански трг, у доба Деспотовине, имао поред себе и "град", односно
тврђаву. Сличне објекте из времена деспота Стефана Лазаревића ("краља
Деспота"), Челебија је налазио и на другим местима која је обишао на свом
путу кроз Србију. У својим забелешкама са пропутовања остављао је штура,
али драгоцена сведочанства о њиховој прошлости, тренутној функцији и
стању у коме их је затекао. Што се ваљевске утврде тиче то није могао да
уради, јер никаквих остатака није било. Ову чињеницу је правдао рушењем
града до темеља, вероватно у време турског освајања.
Како се може видети из до сада изнетих чињеница, са померањем
турских граница даље од Ваљева, што је уследило у првој половини 16. века,

60
створени су услови да се трговачки путеви поново активирају. До ваљевске
котлине се могло стићи из Сарајева, Ужица и Београда, док су путеви који
воде од тих, тада веома значајних места, повезивали Ваљево и са другим
удаљенијим крајевима. То је довело до пораста значаја овог путног чвора,
његовог убрзаног развоја, а тиме и повећања броја становника. Већ смо
видели да је на почетку тог процеса, 1528. године у Ваљеву било једва
стотинак кућа, са око 600 становника, од којих су скоро три четвртине били
хришћани, док само тридесетак година касније (1560.г.) у Ваљеву има око
триста педесет домаћинстава и преко 2.000 становника, с тим што сада
хришћани чине једва једну седмину. Следећи век, ослобођен ратних
разарања, убрзао је овај процес развоја, тако да у време Челебијине посете,
1660. године Ваљево има 870 кућа. Ако узмемо исти индекс који смо и раније
користили, од 6 глава по домаћинству, то би значило да Ваљево у то време
има преко 5.200 становника. Са повећањем насељености, које је вероватно,
највећим делом узроковано приливом муслиманског становништа са стране,
довршен је и процес исламизације некадашњег хришћанског трга. Истина,
Челебија нам не даје податке о броју хришћана, какве смо имали у пописима
из ранијег века, али већ самим описом места, са десетак џамија, са текијама,
хамамом и мусалом, и са чињеницом да није било никаквих преломних
догађаја који би зауставили већ уочен процес брзе исламизације Ваљева,
јасно је да је реч о изразито оријенталној, исламској насеобини.

У сусрет новим променама

4.1.6.
У време Челебијине посете Ваљево се, после дужег мирног периода,
приближавало зениту свога успона. До времена, које ће са новим крупним
војно-политичким променама условити не само стагнацију, већ и драстично
опадање касабе, остало је још само неколико деценија. Зато би било
занимљиво, уз помоћ истог историјског извора, начинити једну паралелу са
другим местима, како би се на тај начин одредила стварна величина Ваљева,
сходна том времену, а тиме и његов значај на турском делу Балканског
полуострва. Истина, мора се увек обратити пажња на веома честа и евидентна
Челебијина претеривања, нарочито када су у питању она највећа,
најразвијенија, а тиме и најзначајнија насеља.
У време Челебијине посете, београдска варош (без тврђаве), као
највеће насеље Смедеревског санџака, имала је 17.000 кућа у којима је
живело 98.000 становника. 69 Од тога, нешто више од петине (21.000) су
немуслимани: Срби, Грци, Бугари, Јевреји... Ужице је у то време имало 4.800
кућа , Чачак 6.000, Прилеп 1.000, а Рудник 800 домова, док је Ниш имао
2.060 кућа, а Јагодина 1.500. Истовремено, у Параћину је било само 150, а у
Прибоју 300 домова. У то време Челебија пише да је Земун имао 400, а Нови
Пазар 3.000 кућа. Ако пођемо нешто западније од Дрине, наћи ћемо Рудо са
69
Ова бројка је Челебијин податак, а не оријентирна цифра изведена помоћу индекса;
како видимо, она потврђује исправност до сада коришћеног индекса по коме у
просечној градској кући тога времена има 6 чланова домаћинства.

61
400, Сребреницу са 800, али и Бања Луку са 3.700 домаћинстава. Описујући
изглед Сарајева, у то време највећег места на Балкану, Челебија помиње да
има 400 махала, 177 џамија и 180 школа.
Овај преглед, чак и када узмемо у обзир могућа претеривања, даје
оквирну, али јасну слику о месту које је Ваљево средином 17. века имало у
мрежи насеља европске Турске. Далеко од тога да је било, па и на тренутак,
"Најзападнија Басра Отоманске империје". 70 Ваљево је било балканска касаба
средње величине. Ипак, његов значај, као трговачког центра северозападних
делова Смедеревског санџака, и као важног караванског одморишта на
путевима који су из приморја и босанских крајева водили ка Београду, али и
Нишу, важним путним одредницама на цариградском друму, не сме бити
занемарен. Једна од његових одлика је и та да је Ваљево било зборно место у
коме су се прикупљали трговци из других, већих центара, да би ту формирали
своје караване. Забележен је пример групе београдских Јевреја, који су робу
намењену за транспорт у Дубровник, а која им је пристизала из различитих
крајева, на воловским колима транспортовали до Ваљева, где су је
претоваривали на коње, формирајући караване који су се одатле упућивали
пут Дубровника.71.
У сваком случају, у време Челебијине посете ваљевска касаба се
ближила своме зениту. Као што је удаљавање границе створило неопходне
услове да некадашњи трг поново почне да се развија, тако ће и њено поновно
враћање на Саву условити неумитно опадање. Овај ретроградни процес
почиње 1683. године са почетком Великог бечког рата. Са циљем даљих
експанзија турске армаде су те године кренуле у одлучујући поход на запад и
стигле до зидина Беча где су биле заустављене. Тај пораз је представљао
велики ударац идејама џихада, означавајући истовремено и почетак опадања
велике исламске силе. Аустријска контраофанзива која је уследила довела је
до велике промене у односима снага две суседне силе, условљавајући и
промену политичке карте Европе. Већ 1688. године српски устаници су,
подржавајући продоре царских трупа, заузели, поред других насељених места
смедеревског санџака и Ваљево, док су аустријске војне јединице наставиле
свој поход и већ следеће године доспеле у дубину турске територије, до
Македоније. Тиме се међутим и иступила њихова борбена оштрица. После
неколико пораза уследило је повлачење. За аустријском армијом кренуле су и
масе хришћанског живља, предвођене патријархом Арсенијем Чарнојевићем.
Ваљево се поново нашло у рукама османлија. У даљим борбама аустријске
трупе су ову варош запоселе у још један мах, 1697. године, када је у њему
краће време био стациониран и фелдмаршал Валис. Међутим, са променом
ратне среће, крајем исте године, хришћански освајачи су морали да напусте
заузете делове српских земаља остављајући локални хришћански живаљ на
милост и немилост. Рат се коначно завршио 1699. године са потписивањем
70
Славен Радовановић, “Исток на западу – Град”, Град Ваљево 1996, Ваљево 1997, 4.
71
Богумил Храбак, “Ваљево и његова трговина у доба аустро-турских ратова 1693-
1791”, 199, видети и 195-198.

62
Карловачког мира. На основу одредби мировног уговора политичка карта
Европе је у великој мери промењена. Граница која је делила две највеће
европске силе тога времена, Отоманску и Хабзбуршку империју померена је
знатно ка југоистоку. Сада је поново ишла долином реке Саве, до њеног ушћа
са Дрином, да би ту скренула на север према Тиси. Тако је Ваљево, после век
и по неометаног развоја дубоко у позадини, а тиме и далеко од свих могућих
разарања која ратови носе са собом, опет постало насеље у близини немирног
лимеса.
За време Великог бечког рата, већ прве ратне акције и продори
аустријских трупа преко Србије су свакако морали да доведу до наглог
опадања касабе смештене на обалама Колубаре. Турско становништво, као
носилац њеног тадашњег привредног живота и развоја, потражило је
уточиште у удаљенијим пределима и на безбеднијим местима. Међутим са
јењавањем првих ратних удара и поновним доласком ове територије у турске
руке, у Ваљеву почиње да се, у извесној мери, враћа привредни живот.
Забележено је да су већ 1792. године, у паузи активних ратних дејстава, неки
трговци из Сарајева, агенти дубровачких трговинских фирми, боравили овде
завршавајући своје послове. Али, у општој сеоби Срба преко Саве је отишао
и известан број ваљевских хришћана, како оних малобројних грађана, тако и
сељака из градског залеђа, главних снабдевача сировинама којим се у Ваљеву
трговало. Поновно аустријско освајање 1797. године морало је да изазове и
нове преломе. Ратне године, и недаће засигурно нису донеле ништа добро
насељу које је свој дотадашњи развој базирало првенствено на трговини и
добрим саобраћајним везама. Са потписивањем Карловачког мира у Ваљево
се вратио и привредни живот. Ипак, то више није била она касаба коју је
непуних пола века раније посетио Евлија Челебија.
Са приближавањем границе на само неколико десетина километара од
ваљевске котлине нестало је оног осећања безбедности које је, носећи
извесну безбрижност, преко потребну за процват трговине, представљало
велики подстрек претходног развоја Ваљева. Управо из тих разлога, и поред
евидентне послератне обнове касабе, она, за турских времена, више никада
неће достићи зенит у коме се налазила непосредно пре Великог рата. Шта
више, тек ће пред крај 19. века достићи ниво насељености из времена
Челебијине посете.

63
Цртеж типских модела турских палисадних тврђава са шанчевима

64
 4.2. ЕВРОПСКА ВАРОШ: 1718 – 1739.

Живот који је после потписивања Карловачког мира почео да се враћа

у ваљевску касабу, враћа се и у њено пољопривредно залеђе где уместо
исељеног становништва пристиже нова раја из динарских подручја, али и
Босне и Старе Србије. Међутим, врло мало се зна о самом Ваљеву у овом
послератном периоду. Због недостатка познатих историјских извора ми данас
не знамо у коликој мери је оно успело да се опорави од тешкоћа које је рат са
собом носио, какав му је био привредни живот, колико је имало становника?
Период мира је сигурно погодовао опоравку привредног живота насеља,
условљавајући његов нови развој, али мир није дуго трајао. Већ 1717. године
отпочео је нови рат између Хабзбуршке и Отоманске империје. Аустријски
упади преко Саве су уследили врло брзо по проглашењу рата. Већ тада су
поједине аустријске војне формације, у својим походима ка другим местима,
пролазиле поред Ваљева, извиђајући стање у њему, али не нападајући га.
Ипак, у јуну следеће 1718. године ово место је доспело у руке аустријских
трупа. Тада је једна већа војна јединица прво опколила варош, а потом је и
заузела, пошто је претходно потукла турску формацију од 600 спахија, која је
из Босне била упућена у помоћ својим сународницима у опседнутој касаби.
Међу аустријским четама налазиле су се и посебне српске, крајишке војне
јединице којима је командовао извесни капетан Михат. 72. По свему судећи,
оне су по заузимању Ваљева и остале у њему, штитећи га и постављајући
темеље нове окупационе управе. За разлику од претходног, овај рат није дуго
трајао, али је донео привремено територијално проширење Хабзбуршкој
монархији. Већ следеће 1719. године потписан је мир у Пожаревцу и на
основу њега Аустрија се проширила и јужно од Саве и Дунава, на северне
делове смедеревског санџака. У ту област је улазило и Ваљево, као једно од
најјужнијих насеља према Турској, будући да је граница између две империје
једним својим делом ишла и преко ваљевских планина, на само неколико
сати хода од оних територија које су остале под управом Отоманске
империје. Новодобијена област је организована у Београдску
администрацију, односно Краљевину Србију, као засебну територијалну
јединицу у саставу Хабзбуршке монархије. За њеног првог управника је
постављен принц Карл Александар Виртембершки. Само Ваљево је постало и
центар једног од дистриката, како су се звале мање административне
јединице унутар Београдске администрације, као и седиште посебног
ваљевског капетаната, односно граничарске војне формације састављене од
српског живља и организоване на принципима војне крајине.

72
Б. Храбак, “Ваљево и његова трговина у доба аустро-турских ратова 1693-1791”,
201.

65
 Описи војних власти
4.2.1.
Током следеће две деценије, колико је трајала аустријска управа у
овом делу Србије, Ваљево је у великој мери променило свој изглед. Од
некадашње турске касабе нашло се на путу да постане европска варошица.
Ова промена је представљала велики заокрет у даљем развоју места, и она ће,
без сумње, оставити извесног трага и у каснијим временима. Ипак, онај
главни карактер, који је у ранијим вековима одређивао не само развој већ и
постојање Ваљева, остао је непромењен. Некадашње средњовековно
трговиште на раскрсници путева, а потом турско пазариште, сада је постао
аустријски маркет. Али, у овом развоју поново се кренуло скоро од нуле.
Аустријске власти су по формирању Београдске администрације целу
новодобијену област затекле полуиспражњену. У то време, 1719. године,
новоосвојене области је обишао гроф Најперг, шеф комисије за одређивање
нових граница. Описујући пустош коју је ту затекао он је, између осталог,
забележио да у Ваљеву живи само 20 поданика. 73 Реално је претпоставити да
ту ипак није реч о укупном броју становника вароши, већ о пореским
главама, чиме се број живља повећава неколико пута (на око 120 људи), с тим
што је могуће да је укупан број ваљевских становника био још већи, будући
да се чланови крајишких граничарских породица, које су чиниле темељ нове
окупационе управе, највероватније нису убрајали у пописане поданике. Ипак,
то не умањује утисак опште послератне опустелости вароши. До таквог стања
је довело повлачење Турака који су по свим варошима чинили већину
становништва, мада је још током ратних дејстава евидентирано и пресељење
хришћана преко Саве и Дунава, али и склањање у збегове, па и повлачење ка
турским областима многих Срба заплашених неизвесношћу коју доноси
промена феудалног господара.
После Најперговог проласка кроз ове крајеве следећи податак о
Ваљеву је забележен 1720. године, а оставио га је лично управник Београдске
администрације принц Александар Виртембершки.
Дана 13. новембра упутио сам се у Ваљево, велики и значајан трг, који се налази у
плодној долини. Кажу да је ово место у турско време било веома насељено, као и да
је било чувено по великој пијаци и обављању трговачких послова. Сада је оно исто,
као што се из приложеног плана види, највећим делом запоседнуто од стране хајдука.
Населило се додуше и неколико немачких породица и у колико дође још више
становништва, онда се исто може довести у раније стање.
Део из извештаја Александра Виртембершког
Обилазећи границе територије која му је додељена на управу, он је
сачинио извештај о затеченом стању, у коме стоји да је Ваљево у ранијим
временима било велики и значајан трг, смештен у плодној долини, али да је
сада доста опустело. 74 Ипак, за разлику од претходне године, стање
73
Љ. Андрић, Ваљево од постања, Ваљево 1985, 44.
74
Владимир Кривошејев, “Ваљевска компанија српске народне милиције”, Гласник
историјског архива Ваљево, бр.30, Ваљево 1996, 57; текст на немачком језику: Срета
Пецињачки, “Извештај принца Александра Виртембершког из 1720. године”,

66
насељености се позитивно променило. У доскора полупразно место стигло је
ново становништво, а између осталог и неколико немачких породица. Поред
цивила, у Ваљеву су живели и хајдуци. Под тим називом се у аустријској
војној терминологији онога времена не подразумевају шумски разбојници
познати из наших народних песама, већ припадници народне милиције,
полурегуларне војне јединице аустријске војске, сачињене од домаћег
становништва, привилегованог у односу на обичне сељаке, али обавезног да
борави на граници и у њеној близини и да контролише и по потреби
поправља све пролазе, путне прилазе и мостове. Поред тога, они су
обезбеђивали и већа насеља у близини границе и дуж важнијих путева. Реч је
конкретно о припадницима јединица из састава помињаног ваљевског
капетаната. Будући да принц Александар извештава да у Ваљеву живе
највећим делом хајдуци, то би могло да значи да се за годину дана, од
времена Нојпергове посете, бројност цивилног становништва није много
повећала. Иначе, принц Виртембершки је нагласио да уз извештај доставља и
план града, међутим, овај извор, који би нама данас био тако драгоцен за
сазнање о изгледу вароши није, нажалост, пронађен.
Пет година после принца Александра Виртембершког (1725.г.) кроз
Ваљево је, обилазећи граничне постаје, прошао и његов ађутант, капетан де
Крег. Ни де Крегов извештај, бар што се Ваљева тиче, није нарочито исцрпан,
али индиректно нам открива једну занимљиву чињеницу везану за претходни
рат и време пре њега.75
Хајдучка чета капетана Јефте Витковића броји 150 људи под оружјем. Седиште
капетаната је у граду Ваљеву, око чије мошеје је за време последњег рата са
Турцима био начињен шанац. Иначе ту у чети има доста ораница, ливада, винограда
и шума, тако да се у томе не оскудева, а како од Ваљева према граници, већ на пола
сата од града, почињу високе планине, ту су се и тамошњи хајдуци, због дивљине и
неплодности тога планинског терена морали спустити у ниже пределе.

Мешовита грађа Историјског института бр 5, Београд 1977, 69.

75
Срета Пецињачки, “Распоред домаће милиције у Краљевини Србији од 1725.
године”, Зборник радова Народног музеја бр. 8, Чачак 1977, 38-40; В. Кривошејев,
“Ваљевска компанија”, 58-59.

67
 Део из Де Креговог извештаја
Из Де Креговог извештаја се види да је током протеклог рата у
Ваљеву, око једне од џамија, (мошеја) био начињен шанац. То би значило да
Ваљево, које није имало своје утврђење док је било удаљено од границе и
када је кроз њега прошао Евлија Челебија, утврђење није добило ни касније,
после Карловачког мира, када се граница опасно приближила до обала реке
Саве. Зато је било неопходно да се при првој ратној опасности начини
импровизована фортификација око неког чврсто грађеног објекта. За такву
намену је искоришћена једна од ваљевских џамија. Ове грађевине су и иначе,
не ретко, у ситуацијама када је то било неопходно, коришћене за одбрамбене
намене јер су се около њих обично налазиле високе и масивне камене ограде
које се брзим интервенцијама могу довести у фортификациону функцију.
Три године после Де Крега (1728. године) са истим задатком обиласка
граница и контроле стања на њима, погранична насеља је обишла и једна
вишечлана војна комисија. Извештај који су они доставили Александру
Виртембершком није био много исцрпнији и за нас сазнајно вреднији од
претходног, мада доноси неке нове и занимљиве детаље о објектима у
вароши.76
Место Ваљево, мада није на самој граници, ипак није далеко од непроходне планине
која се протеже до границе, а у осталом, не само што је одмах по задобијању
покрајине националној милицији наложено да узме у посед место, него је оно још за
ранијих ратних времена било стално запоседнуто од хајдука. Тамо постоји и добар и
повољан шанац са неколико чардака који држе земљу у покорности, па и непријатељу
који би упао могу да пруже ваљан отпор...Од ваљевског шанца, такође, се могу
очекивати не мале користи јер штити земљу од разноврсних прелаза што саобраћају
са Турском.
Део из комисијског извештаја
Понављајући од раније познате чињенице о близини границе и
боравку хајдука у самом граду, овај извештај нам указује и на једну значајну
новину. Аустријске војне власти су у периоду између 1723. и 1728. године у
самом Ваљеву подигле један шанац, односно специфично пољско утврђење
које, по свему судећи, није било мало, будући да је имало неколико кула
стражара, чардака. Међутим, на основу извештаја се не може закључити где
се оно налазило. Ипак, за разлику од ранијих периода, за које имамо веома
мало познатих историјских извора, из времена аустријске окупације у 18.
веку пронађено је нешто више докумената који могу да допуне ову непотпуну
информацију војне комисије.

4.2.2. Утврђење са Отингерове карте

76
Срета Пецињачки, “Подаци о уређењу Српске народне милиције 1728/9”, Зборник
радова Народног музеја бр. 7, Чачак 1976, 179; В. Кривошејев, “Ваљевска
компанија”, 60.

68
 На срећу данашњих истраживача, постоји једна стара карта настала у
другој трећини 18. века. Карта је штампана у Нирнбергу, у чувеној радионици
Хоманових настављача, а њен аутор је био Јохан Франц Отингер. На њој су
приказане балканске територије на којима су, током претходних ратова,
вођени сукоби између Аустрије и Турске, док се са стране, на њеним
маргинама, као пратећи елементи, налазе уцртане ведуте са приказима утврда
из неких од насеља означених на карти. Међу њима је и утврда на којој пише
"VALIOVA". Неоспорно, реч је о Ваљеву. 77 На тој ведути се види мања
тврђавица неправилног четвороугаоног облика, са истуреним додатним
фортификацијским елементима, од којих би један, троугласте основе,
лоциран уз горњи, северни, бедем, могао бити и кула већих размера. Поред
ње, у оквире бедема су уграђене још три куле, вероватно типа чардака, од
којих је једна била улазна, над капијом са десне стране. У дворишту, унутар
бедема, налазило се још десетак објеката. Утврђење је било смештено на
десној обали неке реке, у њеном меандру. Из речног корита је била изведена
мрежа јазова који су је опасивали. На острвцима унутар те мреже, такође је
постојало неколико објеката, од којих је један затварао прилазе путу који је
преко мостића долазио ка утврђењу са десне, источне стране. Неколико
објеката се налазило и нешто даље од утврде, али је немогуће закључити да
ли су били са њом у ма каквој вези. Цела грађевина одаје утисак стручно,
плански, изграђеног одбрамбеног објекта, првог у Ваљеву за који знамо како
је изгледао. Раније је, пре Челебијине посете, постојало турско утврђење, али
за њега не знамо где се налазило. Зато је занимљиво видети постоје ли било
какви показатељи на основу којих можемо да одредимо место где је била
лоцирана ова аустријска тврђавица. Такође би било занимљиво открити и за
чије потребе и са којом наменом је била подигнута.
Делимичан одговор на ова питања нам пружа једно касније настало
писмо Проте Матеје Ненадовића. Помињући капетана Јефту Витковића,
команданта ваљевског капетаната из времена аустријске окупације, Прота је
записао и следеће: "Исти Витковић имао је кулу од два тавана тамо где се
слива Градац у Колубару. Према овој кули, с десне стране Градца налазила се
црквина и око ње шанац где је седео Ћор Мијат харамбаша, савременик
Витковићев".78 Поред Проте Матеје ове остатке је помињао и Феликс Каниц.
У свом опису Ваљева, које је први пут обишао 1860, а други пут 1888. године,
он је, по свему судећи користио текст Проте Матеје, али, уз извесне
погрешке. Наиме кулу Ненадовића на Кличевцу именовао је као кулу Јевте
Витковића,79 и уз забуну везану за ове две куле, потом пише: “Наспрам данас
једва видљивих остатака те куле (забуна – једва видљиви су могли бити
остаци аутентичне Витковића куле на ушћи Градца; напомена В.К.) виде се
77
В. Кривошејев, “Ваљевска компанија”, 53.
78
Велибор Савић, Прота Матеја Ненадовић - акта и писма, Горњи Милановац 1984,
588.
79
И изградњи куле Ненадовића на Кличевцу, од материјала Витковића куле са ушћа
Градца, видети у потпоглављу: Кула Ненадовића.

69
на десној обали Градца рушевине старе цркве, окружене јаким зидом, где је,
кажу, пребивао његов савременик, Ћор Мијат”.80
Како смо већ видели у поглављу: "Град Колубара, претеча трга
Ваљево?", описе остатака ових објеката је оставио и Љуба Павловић. Речене
утврде су се налазиле поред реке Градац, у меандру који Градац ствара пре
ушћа у Колубару, значи тамо где су археолошка истраживања указала на
постојање средњевековне цркве, што је иначе и Прота Матеја истакао
напоменувши постојање црквина. Већ смо напоменули да је и утврда
приказана на Отингеровој карти такође била смештена у меандру неке реке.
На основу тога, као и чињенице да је капетан Витковић био аустријски
официр у време аустријске превласти Србијом у 18. веку, са великом
сигурношћу можемо тврдити да су на Отингеровој ведути приказани управо
одбрамбени комплекс Витковића куле са Ћор Мијатовим шанцем. Будући да
се он налазио на месту где је током средњег века постојала црква и манастир
није нереално претпоставити да је ова утврда подигнута, бар једним делом и
од старог материјала који се ту већ затекао. Али, да ли је цело утврђење било
подигнуто само од камена? То је на основу самог цртежа тешко рећи. Реално
је претпоставити да би то могло бити комбиновано, дрвено-земљано
утврђење, типа шанца, или паланке, с тим што су поједини истурени
елементи, како указују сведочења која је забележио Љуба Павловић, морали
бити зидани од камена. Током аустријске окупације Србије у 18. веку слични
објекти су подизани и у другим местима где су биле стациониране јединице
српских граничара, распоређених по капетанатима.
Наведене чињенице, традиција која ове објекте везује за личности
капетана Витковића и харамбаше Мијата, али и комисијски извештај из 1728.
године, указују да је утврда приказана на ведути подигнута због активности
ваљевског капетаната. Капетанати су биле посебне, полурегуларне војне
формације, састављене од домаћег становништва, које је, како је већ речено,
имало извесне фискалне привилегије, али и обавезу контроле и чувања
граница, путних прелаза и пограничних места. Називале су се српском
народном милицијом, али и хајдуцима, мада је овај други израз чешће
коришћен за пешадијске формације унутар тих јединица, док се коњица
називала хусарима. У случајевима своје идеалне попуњености (што се врло
ретко дешавало) оваква јединица је имала 150 хајдука (пешака), 50 хусара
(коњаника) и 50 помоћника. Главнокомандујући је имао чин капетана, због
чега се територија коју је та јединица контролисала називала капетанатом,
или капетанијом. Њему је помагао харамбаша, непосредни командир хајдука,
као и два поручника, један хајдучки и један хусарски. 81 Већ смо видели да је
капетан био Јефта Витковић. Његова браћа су били поручници, док је
харамбаша био онај "Витковићев савременик", Ћор Мијат. 82
80
Феликс Каниц, Србија, земља и становништво, Београд 1985, 435.
81
О војном уређењу Ваљевског капетаната: В. Кривошејев, “Ваљевска компанија”.
82
Може се претпоставити, али не и тврдити да је реч о већ помињаном капетану
Михату, који је учествовао у ослобађању Ваљева 1718. године.

70
 Према томе, утврђење које се помиње у комисијском извештају из
1728. године, је по свему судећи оно исто које можемо видети и на
Отингеровој карти. Налазило се на ушћу Градца, а своје народно име, Ћор
Мијатов шанац, добило је по харамбаши Ћор Мијату, командиру српске
граничарске јединице која је у њему била стационирана, док би Витковића
кула била стан Јефте Витковића, главнокомандујућег официра целе ваљевске
компаније. Она је вероватно, или била део самог утврђења, или се налазила у
његовој непосредној близини. Како Љуба Павловић наводи, сама кула је била
саграђена од камена. Цео фортификациони комплекс је био подигнут ради
контроле проласка кроз ваљевску котлину, али и као важан елемент за
одржавање реда у самој пограничној варошици. Представљао је гарнизоно
средиште ваљевске компаније српске народне милиције. Ту свакако није било
стационирано сво људство ове јединице. Део (можда и већи) је био
распоређен по селима у залеђу границе, са циљем да се надгледањем са
пограничних чардака и патролирањем између њих, контролише граница и
спречава њен прелаз.83
Поред хајдука, забележено је да су у Ваљеву биле стациониране и две
чете аустријских регуларних трупа. 84 Међутим, о томе неких конкретнијих
података нема, тако да остаје непознато да ли се то односи на цео период
аустријске окупације, или можда само за време непосредно по освајању
града, или пак пред почетак следећег рата.

На Хенинговој карти
4.2.3.
Утврђено седиште ваљевског капетаната уцртано је, поред већ
помињане Отингерове, и на још једној карти, која пружа драгоцене
информације не само о положају ваљевског шанца, већ и о положају целог
насеља. Реч је о рукописној карти чуваној у ратном архиву у Бечу. Њен аутор
је Фридрих Вилхем Хенинг.85 Карта није оријентисана на уобичајен начин, у
правцу север-југ, већ обрнуто, приказујући ситуацију попут оне како би
стање на тој територији изгледало гледано из Беча. На њој је поред других
српских области које су тада припадале Аустрији, приказан и ваљевски крај,
с тим што је на месту самог Ваљева, уместо класичног симбола за насеље
стављен његов умањени план. На овој карти су, између осталога, уцртани и
путеви који се са различитих страна сливају у ваљевску котлину и ту се
међусобно преплићу чинећи тако мрежу улица са квартовима. Гледајући са
запада у Ваљево су улазила два пута. Један је, долазећи из Босне, ишао уз
леву обалу Колубаре, док је други водио из Шапца и крај саме вароши
протезао се десном обалом Љубостиње. На излазу из котлине ове две
саобраћајнице су се спајале у један друм који води даље на исток, очигледно
83
Конкретније видети у: В. Кривошејев, “Ваљевска компанија”.
84
Б. Храбак, “Ваљево и његова трговина у доба аустротурских ратова 1693-1791”,
201.
85
Александар Лома, “Једно ишчезло ваљевско село”, Гласник историјског архива
Ваљево бр. 28-29, Ваљево 1995, 181; В. Кривошејев, “Ваљевска компанија”.

71
ка Београду. Поред тога, и са југа на север је такође ишла једна путна траса,
која је прелазила Колубару и у самом месту пресецала два поменута пута.
Троугао који су ови путеви чинили својим укрштањем био је избраздан са
више, скоро правилно распоређених сокака, који су се укрштали правећи
квартове. Унутар њих, картограф је тачкама означио постојање грађевина.
Занимљиво је да ова карта ничим не указује на постојање дела насеља са
десне обале Колубаре где изузев поменутог шанца на ушћу Градца нема
уцртаних никаквих других објеката. Међутим, због ситне размере плана и
примарног циља целе карте да означи путеве, без осврта на мање делове
појединих насеља, не би смео да се изведе закључак о ненасељености десне
обале. На овакав опрез нас упућује и пример из нешто каснијег периода, када
такође срећемо једну карту сличне размере, на којој нису уцртани објекти на
десној обали реке, али из других извора поуздано знамо да је у време
настанка карте и тај део ваљевске котлине био изграђен и насељен. Стога
бисмо могли да закључимо да су уличице и сокаци на десној обали били
краћи и ужи, или су пак куће биле разбацане и неповезане квартовским
системом, те зато овај део насеља није нашао своје место на плану веома мале
размере. Такође је занимљива чињеница да се по овој карти урбано језгро
Ваљева налази на Колубари, низводније од ушћа Градца, на територији
данашњих Злокућана и дела Насеља Колубара 2, односно Ослободилаца
Ваљева. Да ли је заиста било тако, или је опет реч о непрецизности
узрокованој пре свега малом размером, немогуће је рећи, бар док не будемо
размотрили и неке друге, касније настале карте, које су прецизније и
крупнијих размера, и, како ће мо видети, указују на другачије стање.

Епископски двор
4.2.4.
Поред Хенингове карте, из времена аустријске окупације су остали и
писани документи који помињу поједине објекте у вароши. Истина, они не
лоцирају њихов положај, али дају оквирну слику живота који се ту водио.
Тако је познато да је у Ваљеву постојао аустријски провизор (управник)
ваљевског дистрикта. Ту је био и народни, ваљевски кнез, као представник
локалне самоуправе. Познато је и да је Ваљево било седиште православног
епископа. Сачуван је попис црквене имовине у самом Ваљеву начињен 1737.
године. Из њега се види да је епископ на територији саме вароши имао свој
двор са окућницом. У саставу двора су се налазиле три зграде. Централни
објекат, у коме је епископ боравио, је био саграђен од печене цигле и
покривен ћерамидом. Имао је две собе, две коморе и кухињу са ложиштем.
Сам епископ је живео у већој соби, са три прозора. У њој се налазио један
кревет, један орман, два креденца, долап, два стола и петнаест столица, као и
један иконостас. У мањој соби су се налазила само два кревета и долап.
Поред свега наведеног, у сачуваним пописима инвентара епископског дома,
међу разним предметима као што су црквене књиге, иконе и епископове
личне ствари, налази се и један топ, за кога се каже да је смештен у подруму.
Поред централног објекта, постојале су и две веће дрвене куће, за послугу,

72
као и низ мањих помоћних објеката, међу којима и затвор за свештенике.
Занимљиво је напоменути да Ваљево, иако центар православне епископије, у
време аустријске управе није имало православну цркву, тако да је епископ
службу обављао у малој капелици при самом двору. Вероватно је реч о
приватној кући која је претворена у цркву и уз коју је подигнут и звоник, због
чега су аустријске власти 1733. године упутили прекор ваљевском епископу,
будући да су ти радови обављени без њихове дозволе. Двор је, са свим
пратећим елементима около њега, међу којима се налазила и штала са десет
коња, морао да заузима повелики простор. Реално је претпоставити да је и
школа, која је постојала у Ваљеву у то време, а коју је од 1720. до 1730.
године водио монах Василије, била при двору.86
Данас се поуздано не зна где се двор налазио. Постоји претпоставка
да је могао бити лоциран у меандру Колубаре, на почетку Тешњара. 87 али она
се заснива на некада важећој, а како смо већ видели крајње погрешној тврдњи
да се у стара времена Ваљево простирало само на десној обали Колубаре, као
и на чињеници да је у 19. веку, баш на том месту свој двор имао господар
Јеврем Обреновић, а да је и уз њега била подигнута мала црквица. Међутим,
ова два двора, као и цркве подигнуте крај њих, се због једновековног периода
који их дели, бројних бурних историјских догађања која га испуњавају, као и
различите природе, ни на који начин не би могли доводити у међусобну везу.
Зато, овакво лоцирање епископског двора из 18. века опстаје само као
хипотеза без и једне познате потврде. Осим тога, у даљем тексту, када на то
дође ред, изнећемо и други, такође хипотетички, могући положај епископског
комплекса.

Становништво
4.2.5.
Поред православног двора, аустријски документи су забележили и
постојање католичке парохије у Ваљеву. То не треба да чуди, будући да су
Хабзбурговци и у Ваљеву, као и у другим местима у Србији, населили и
известан број аустријских породица. Ова миграција је учињена са јасним
циљем. Још 1720. године управник Србије, принц Александар Виртембершки
је забележио: "Кажу да је ово место у турско време било веома насељено, као
и да је било чувено по великој пијаци и обављању трговачких послова".
Аустријске власти су желеле да што пре, колико је то у условима тога
тренутка било могуће, обнове некадашњи привредни живот Ваљева и у томе
су донекле успеле. Варош је поново постала битно транзитно место на путу
из Београда и ка њему. Поред значајне караванске станице Ваљево је било и
тржни центар Београдске администрације. У њему је постојала трошарина,
као и стовариште соли. Из ваљевског краја се опет извозила кожа, вуна, жива
стока, восак, мед, али и дрвна грађа и жито. Поред Срба и Аустријанаца,
86
Душан Поповић, Србија и Београд, од Пожаревачког до Београдског мира (1718-
1739), Београд 1950, 41-45, 125-131, 160-161; Недељко Радосављевић, Ужичко–
ваљевска митрополија 1739-1804, Ваљево, Историјски архив, 2000.
87
Р. Драшковић, Из прошлости Ваљева, Ваљево 1973, 3-7.

73
трговином су се бавили и Цинцари. Познато је да је извесни Хаџи Гена у
Ваљеву поседовао дућан. Као и у ранијим вековима, до насеља у котлини на
обалама Колубаре су стизали трговци из Босне, а обновљене су и старе везе
са Дубровником.88
Наведене чињенице указују да је у Ваљеву и под хабзбуршком
окупацијом почео да се развија активан привредни живот. Међутим, и поред
свих тежњи аустријских власти да се омогући брз повратак до старог нивоа
развијености, па и помоћу досељавања немачких породица, то им није пошло
за руком. Зна се да је Ваљево, на врхунцу свога развоја под Аустријанцима,
имало само 170 домаћинстава, како су забележили познати аустријски извори
из 1735. године. Значи, дупло мање него што је имало на почетку свога
развоја у претходном османлијском периоду, 1560. године, када је, као што
смо већ видели, забележено постојање око 350 домова. У тим подацима из
1735. године је вероватно реч о домаћинствима цивилног становништва, мада
се не сме искључити ни могућност да су ту убројане и хајдучке породице
насељене у самом Ваљеву. Њих је у Ваљеву и његовој непосредној околини
1736. године било 90.89 Међутим, како су оне улазиле у посебне војне, а не
дворске, коморске спискове, вероватније је ипак да нису биле укључене у ону
горе наведену бројку. Ако је и било тако, то не би знатно изменило слику коју
о Ваљеву имамо за период аустријске окупације. Ипак, значај ваљевског
трговишта за Београдску администрацију се не може сагледати поређењем
његове насељености са насељеношћу у ранијим периодима, већ је неопходно
тадашње Ваљево упоредити са другим местима из граница Београдске
администрације. У таквим оквирима видимо да је Ваљево треће по величини.
Од њега су већи само Београд са 500 до 600 кућа и Пожаревац са 230 домова,
док су од Ваљева знатно мањи и Крагујевац (110 кућа) и Шабац (34), док
Чачак, у Челебијино време знатно већи од Ваљева, сада има само 17 домова. 90
Наведене чињенице сведоче да после многобројних ратних ломова,
упркос нади принца Виртембершког, варош није успела да поврати стари сјај,
а преостали део од Аустријанаца окупиране Србије и још мање. Наравно, и
близина границе је учинила своје, као и чињеница да је Аустрија у развој
новоосвојених крајева улагала веома мало, желећи истовремено да из њих
извуче максимум. Томе је вероватно допринела и свест о тешкој одрживости
и одбрани ових истурених територија. Београдска администрација је за
Хабзбуршку монархију ипак била само једна тампон зона према свом
вековном непријатељу, привредно, али и војно жртвована ради безбедности
њених старих територија. Беспредметност сваког улагања у ове крајеве
потврдиће и рат који је уследио после дводеценијске аустријске управе овим
делом Србије, доневши нове преокрете.

88
Б. Храбак, “Ваљево и његова трговина у доба аустротурских ратова”, 201-204.
89
Д. Поповић, Србија и Београд, 70-72; В. Кривошејев, “Ваљевска компанија”, 53.
90
Д. Поповић, Србија и Београд, 29-30.

74
Ведута са Отингерове карте, са цртежом ваљевског шанца

75
Детаљ, са Ваљевом, са Хенингове карте из 1737.г.
(карта је оријентисана у правцу југ – север)

76
 4.3. ОПЕТ КАСАБА: 1739 - 1804

Мир између Аустрије и Турске, потписан у Пожаревцу 1719. године,

није дуго трајао. Већ 1737. године ратне заставе су се опет завијориле.
Покушај Хабзбурга да се домогну и јужних делова Србије није уродио
плодом. Турска контраофанзива која је уследила, била је веома ефикасна.
Историјски извори су забележили велику победу Османлија над аустријским
војним јединицама баш код Ваљева у јесен 1737. године, после које је варош
похарана и попаљена. 91 После више оваквих пораза, Аустријанци су 1739.
године били принуђени да потпишу нови мировни уговор и да две деценије
раније запоседнуте делове територије Смедеревског санџака врате под
окриље Отоманске империје. Тако је и Ваљево поново постало део Турске и
опет се нашло, као и две деценије раније, на само неколико десетина
километара од Саве, као границе између две антагонистичке државе.

Живот у седам махала

4.3.1.
Разарање Ваљева из јесени 1737. године ипак није било такво да се
овом месту затре сваки траг и отежа нормализација привредног живота под
новим, односно старим господаром. Турски живаљ је почео да се враћа на
своја огњишта и врло брзо Ваљево је поново постало оријентална касаба са
израженим трговачким животом. Чак је и сеоско залеђе вароши, у великој
мери испражњено повлачењем становништва за аустријским трупама, поново
оживело захваљујући досељавању српског живља из других крајева турске
империје, пре свега са граница Црне Горе и Херцеговине. Прве податке о
обновљеној касаби оставили су турски пописи из 1741. године, које је у
Истамбулском архиву пронашла Олга Зиројевић. На основу њих се види да је
Ваљево те године имало 7 махала, 92 значи, једну више него у време пописа из
1560. и Челебијине посете 100 година касније. Ипак, тај податак не сведочи о
томе да је касаба, убрзо после тек завршеног рата и поновног доласка Турака,
достигла и престигла ниво своје развијености који је имала у периоду
претходног процвата. Чињенично стање је управо супротно. У Ваљеву се
налазило мање домаћинстава него што је било и 1528. године, на самом
почетку убрзаног развоја овог места под турском управом. Док је тада
забележено постојање 98 кућа, сада их има 91, дакле за 7 мање. Ако
искористимо онај раније употребљаван индекс од 6 глава по домаћинству,
можемо претпоставити да сада у Ваљеву живи једва 550 становника. Од
наведеног броја домаћинстава 74 су турска, 9 српских, док је 8 циганских (и
то 6 муслиманске и 2 хришћанске вероисповести). Овај попис је иначе
драгоцен и због још једног важног детаља. Док су нам ранији извори
91
Б. Храбак, “Ваљево и његова трговина у доба аустротурских ратова”, 204-205.
92
Олга Зиројевић, “Ваљево средином 18. века”, Колубара - велики народни календар
за просту 1997, Ваљево 1997, 101.

77
наводили само бројно стање махала у одређеном периоду, овај, из 1741.
године, доноси и њихова имена уз помоћ којих можемо, бар за неке од њих,
да одредимо где су се налазиле, а на основу тога и поједине делове данашњег
Ваљева на којима се стара касаба ширила. Махале су се звале: Стара махала,
Алаџа, Љубостиња, Друга Стара, Бег, Злокућани и Лончар. Док се за пет
наведених ни оквирно не може претпоставити где су могле да се налазе у
односу на данашње распростирање Ваљева, за две је могуће тврдити да су
сигурно биле на левој обали Колубаре: Љубостиња негде уз ток овога потока,
вероватно уз његову јужну обалу, пошто се на основу нешто каснијих извора,
када је Ваљево било насељеније него те 1741. године, може закључити да се
није ширило преко те речице. Што се Злокућана тиче, тако се и данас зове
део Ваљева на источном излазу из котлине. Сам распоред ове две махале, које
заузимају само део долине на левој обали Колубаре, могао би да укаже да се
ту налазило још (најмање две?) махала, али које од преосталих пет, то је
тешко закључити.
Овај турски попис, настао само две године после потписивања мира и
повратка Турака у руинирану касабу, показује да је већ тада почео да се у њу
враћа и привредни живот. Трговина је обновљена, о чему сведочи чињеница
да се пазар у Ваљеву одржавао петком (као и данас!), а да је трошарина, која
се плаћала на тргу приликом купопродаје робе на велико, као и при трговини
стоком, робовима (!) и луксузним артиклима, пре свега текстилом, износила
1.000 акчи, док је за царину добијано 500 акчи. Поред трговине и заната,
становници касабе су се бавили и пољопривредним активностима, будући да
су грађани Ваљева били оптерећени и пореским ставкама на име
пољопривредне производње. Овај попис нам сведочи да је у Ваљеву
постојало и 9 воденица, као и једна ваљарица за сукно. Међутим, потребно је
посебно истаћи да касаба поново има своје утврђење. Оно је било типа
паланке (мања, дрвена, палисадна утврда) и у тренутку пописа у њој је била
стационирана посада од 66 људи. Нажалост, овај историјски извор ничим не
указује на могућу локацију фортификационог објекта. Да ли је он био на
истом месту где и онај претходни, Ћор Мијатов, шанац из аустријских
времена, или на некој другој локацији, немогуће је одговорити, мада ћемо се
и на то питање накнадно још једном вратити.
Са поновним доласком Ваљева у турске руке, и почетком његовог
новог развоја, у ову касабу се враћа стара чаршијска атмосфера. Пословне
везе са Дубровником су и даље активне. Тако је забележено да је 1765. године
извесни Хасан-баша Ваљевац, на италијанске бродове утоварио веће
количине воска. Занимљив је податак да је само он за протекле три године, до
дубровачке луке допремио целих 29 тона овога артикла. Поред воска, из
Ваљева су извожене и друге сировине чији је списак више мање исти као и
ранијих година: вуна, кожа, крзно... Извозе се и различити пољопривредни
производи. У Ваљево су долазили трговци разних народности из многих
крајева европског дела Турске, али трговина све више поприма и неке нове
карактеристике.

78
 Колико год је близина аустријске границе била велика кочница бржем
развоју касабе, донекле је и позитивно утицала на њу, као и на развој и
сеоског залеђа, захваљујући чему међу српским сељацима почиње да се
издваја и један имућнији слој пољопривредника-трговаца. Наиме, у овом
периоду, ваљевски трговци су успоставили чврсте везе са својим колегама на
другој обали Саве, преко које почиње да се води све активнији промет. Пре
свега, извозила се жива стока, гајена по селима око Ваљева. Поред тога у
аустријске крајеве се све више извози и дрво за огрев. Овом трговином су се
бавили Турци, али све више и Срби, и то, како из ваљевских села, тако и они
из саме касабе. Познато је да су неки трговци из Ваљева, који су 1780. године
митрополиту карловачком Јоаникију поклонили извесне богослужбене књиге,
себе назвали "чарширлијама и варошанима". 93

Перетићев опис
4.3.2.
У другој половини 18. века, ваљевска касаба се опет нашла на путу
успона. Може се поставити питање: где је био зенит новога развоја?
Наводећи сведочења свога оца Алексе Ненадовића, Прота Матеја је записао
да је Ваљево пре Кочине крајине било веома развијено и велико место, са
3.000 турских и 200 хришћанских кућа, и са 24 џамије. 94 По томе, оно је
крајем 18. века имало преко 18.000 становника. Међутим, овим подацима се
мора прићи са великом резервом. Тешко је поверовати да се од времена
пописа из 1741. године, када је у Ваљеву забележено постојање 98 кућа, за
мање од пола века развоја недалеко од границе, тај број увећа више од
тридесет пута, и да је Ваљево било насељеније не само више него икада
раније, већ и више него што ће бити половином 20. века. Нереално је чак
претпоставити и то да би тај податак могао да приказује слику из неких
ранијих периода. Већ смо видели да је ваљевска касаба, на почетку своје
исламизације, 1528. године имала укупно 98 домаћинстава, а после нешто
више од једног века неометаног развоја, у време Челебијине посете 1660.
године, тај број се увећао на 870, да би три деценије касније, са Великим
бечким ратом, уследило брзо опадање. Могуће је претпоставити да је у
краћем периоду, између Челебијине посете и почетка Великог рата настављен
развој насеља, али сигурно не у толикој мери да се оно повећа четири пута и
од 870 кућа дође до 3.200 домова.
По свему судећи, подаци које је изнео Прота Матеја се не односе на
касабу Ваљево, али би могли да се односе на целу Ваљевску нахију, са Убом,
Палежом (Обреновац) и свим селима. Ако знамо да је у Србији пре Првог
српског устанка живело, по неким подацима изеђу 200.000 и 230.000, а по
другим и преко 400.000 становника,95 нелогично је да би само Ваљево имало
19.000 до 20.000, тим пре што је већина становника живела по селима, али је
93
Б. Храбак, “Ваљево и његова трговина у доба аустротурских ратова”, 205-207.
94
Прота Матеја Ненадовић, Мемоари, Београд, Рад, 1980, 78.
95
Историја српског народа, књига IV-1, Београд, Српска књижевна задруга, 1986,
321, Радош Љушић, Вожд Карађорђе 1, Смедеревска Паланка, Инвест-експорт, 1993.

79
логично да је 3.200 кућа могло да буде у целој нахији. Ако као индекс за број
чланова једног домаћинства у селима узмемо 12 (од 10 до 15, за разлику од 5
до 7 у касабама), долази се до податка да у 3.200 кућа живи 38.400
становника, што би могло да одговара броју становника Ваљевске нахије као
једне од дванаест нахија Београдског пашалука. Нахијски оборкнез Алекса
Ненадовић, је ово морао добро да зна, а Прота Матеја, као човек у позним
годинама, у својим Мемоарима помиње стање које је познавао из прича свога
оца, а које је опет слушао тако давно, као дечак. И без жеље да се претера, у
сећању долази до вишеструких пермутација. У том случају, ни податак о
постојању 24 џамије не би био претеран, јер би оне биле лоциране и у
Ваљеву, и Убу и Палежу, као и у појединим селима, и међу њих би, поред
већих богомоља са минаретом могли да се уброје и мањи верски објекти,
попут текија и сл.
Будући да су подаци о величини Ваљева крајем 18. века, које у
Мемоарима износи Прота Матеја погрешни, пожељно је потражити неки
други, поузданији опис који би нам дао веродостојнију слику о изгледу и
величини Ваљева у том времену. На срећу, такав опис не само да постоји, већ
је, по природи свога настанка и најпрецизнији и најпотпунији од свих до сада
наведених. Дао га је Иван Перетић, аустријски официр, обавештајац, који је
1784. године, преобучен у манастирског слугу, прокрстарио Србијом
прикупљајући важне информације за рат који се припремао. 96 Зато су
Перетићева сведочења изнета у извештају надређеној команди војнички
јасна, прецизна и свеобухватна, и не би требало да се доводе у сумњу.
Ово место се састоји од 400 турских и 50 хришћанских кућа, 5 џамија од дрвета, а 2 су
од доброг материјала, прва на десној обали, а друга на левој обали реке Колубаре
која туда протиче, затим 4 кафане и угледно црквено имање на којем се налази једна
капела. Један део лежи на малој узвишици на десној обали Колубаре, а други део на
левој обали реке је у долини; два добра дрвена моста преко реке чине везу. Остали
део места лежи на уском делу долине који је приступачан са северне, источне и
западне стране. Колубара настаје испод Иве, од две притоке, дубока је 60
сантиметара, песковитог је корита и у Ваљеву има 90 сантиметара високу обалу. Ниже
моста, у долини, дели се иста у делове између којих се само песковити прудови
налазе, тако да се опет сједињује и поток Градац у себе прима и одмах покреће једну
турску воденицу и тако даље у равницу тече. У Ваљеву живи око 2000 Турака који су
прилично разуздани и угледни. У њему се сваке године одржава сајам који траје 4 до 5
дана и на који долазе, по обичају, и Турци и хришћани и на коме има за продају чак и
робова.
Слободна интерпретација Перетићевог описа Ваљева
У оном делу извештаја који се односи на Ваљево, Перетић је као
главни репер, од кога ће почети са описима затечене ситуације, изабрао реку
Колубару. Нагласио је да она протиче кроз саму варош, да изван насеља, а
96
Душан Пантелић, “Ухођења Србије пред Кочину крајину”, Глас СКА, 125; Љ.
Андрић, Ваљево од постања, 47-48.

80
пре ушћа Градца у речном кориту постоје пешчани спрудови. Поред тога,
Перетић је јасно написао да Колубара дели варош на два дела, од којих је
десни на мањој узвишици, док је леви у равници. Ови делови вароши су
повезани са два дрвена моста. Занимљив је, а донекле и загонетан Перетићев
помен и трећег дела насеља, јер, помињући прва два дела, спојена мостовима
он додаје: "Остали део места лежи на уском делу долине, који је приступачан
са северне, источне и западне стране". Ако претпоставимо да приступачност
са јужне стране онемогућује река (јер неких других препрека у ваљевској
котлини нема), логично је да је реч о наставку онога дела са леве обале,
вероватно нешто низводнијем, издуженом низ реку, који није имао свој
пандан на њеној супротној страни, па према томе ни мост који би преко ње
водио, условљавајући тако наведену неприступачност са југа. По свему
судећи, оба дела на левој обали реке, простирала су се узводније од места на
коме се Градац улива у Колубару, што (заједно са још једним историјским
извором на који ћемо се убрзо осврнути) доводи у сумњу могућност на коју
указује описани непрецизни план из 1737. године, а по којој се Ваљево
простирало од Злокућана до данашњег Насеља Ослободилаца Ваљева.
Уосталом, и сама велика удаљеност почетка вароши од западних обронака
котлине делује нереално. Како је већ претпостављено, у питању је грешка
која се може приписати недовољној прецизности Хенинговог веома малог
плана.
Описујући објекте које је затекао у самом месту, Перетић је навео да
ту има и седам џамија, од којих су две, по једна на свакој обали, од доброг
материјала. Затим, ту је било и једно црквено имање, са капелом. По свему
судећи реч је о епископском двору, који је постојао и пола века раније, и
капели крај њега која је и тада замењивала цркву које у Ваљеву није било.
Међутим, ни Перетић нам не помаже да бар оквирно одредимо где се, у
односу на данашње простирање града, ово имање налазило. Поред тога,
Перетић помиње и постојање четири кафане, као и 450 кућа, од којих је 400
турских, а 50 хришћанских. Аустријски обавештајац је забележио и то да у
Ваљеву живи 2000 Турака. Реч је сигурно о једној заокруженој,
оријентационој бројци, али на основу ње можемо закључити да, укључујући и
српски живаљ, цела касаба има око 2300 становника. Значи, у последње
четири деценије, од пописа из 1741. када је имало 91 домаћинство, број
становника Ваљева се повећао пет пута, тако да је било скоро три пута веће
него у доба аустријске власти (1735. године је забележено 170 домаћинстава),
али и дупло мање него у време пред свој зенит, када је Евлија Челебија у
касаби поред Колубаре затекао 870 кућа и стотинак дућана.
У сваком случају, овај војнички прецизан извештај, настао директним
увидом, додатно указује да је Ваљево било знатно мање него што га Прота
описује на основу избледелог сећања на давне приче свога оца. Ипак, права
слика о улози коју је Ваљево имало у Смедеревском санџаку у то време може
се добити тек када његову насељеност упоредимо са бројем домаћинстава у
другим варошима које су те 1784. године обишли, било Перетић, било неко

81
други од његових аустријских колега, са истим, обавештајним задатком. Тако
видимо да сада Ваљево превазилази по својој насељености многа друга,
раније насељенија места, сврставајући се међу најмногољуднија насеља
Смедеревског санџака. Истина, са 450 домова оно је и даље знатно мање од
Ужица, које има око 3.000 кућа, али је зато веће од Јагодине (220 домова),
Лознице (80 домова), Параћина (200), Шапца (80) и Чачка (55). 97
Једна ствар која се уочава у Перетићевом извештају је његово (веома
речито!) ћутање о постојању војне утврде. Већ смо видели да је 1741. године
негде крај Ваљева постојало палисадно утврђење са посадом од 66 људи. С
обзиром на превасходни војни значај Перетићевог извештаја, информација о
постојању било каквог утврђења у Ваљеву завређивала би прворазредну
пажњу. Међутим, пошто се оно уопште не помиње, реално је закључити да
аустријски обавештајац у Ваљеву није затекао никакав фортификациони
објекат, нити било какву војну посаду. То би значило да је она паланка
престала да служи својој сврси. Како у том периоду није било никаквих
оружаних сукоба, можемо закључити да је, из данас непознатих разлога,
свака војна активност у њој једноставно замрла. А да ли је од те утврде на тлу
Ваљева остало некога трага, на то ћемо накнадно обратити посебну пажњу,
анализирајући друге, нешто касније настале, историјске изворе.
Циљ Перетићевог пута по Србији 1784. године је био прикупљање
података неопходних за рат који су против Турске ужурбано заједнички
припремале Аустрија и Русија. Сукоб је букнуо 1788. године. Већ на самом
почетку рата српске добровољачке јединице, фрајкори, су отпочели са својим
упадима преко Саве. Турци из Ваљева, као и из других неутврђених касаба,
евакуисали су место, пославши своје породице ка Ужицу и Соколу, док су се
мушкарци припремали за одбрану. Истовремено, са првим упадима фрајкора
Срби из ваљевског краја су се самоорганизовали и успели да 10. марта заузму
касабу. Прота Матеја Ненадовић је у Мемоарима забележио причања свога
оца Алексе, активног учесника у овим догађајима, о томе да су се устаничке
снаге, пошто су запалиле део насеља и опљачкале турске куће које није
прогутала ватрена стихија, прикључиле фрајкорима. Међутим, под
притиском турске контраофанзиве аустријска војска је била приморана да се,
у јесен 1788. године, повуче из Србије, препуштајући тако и Ваљево поновној
османлијској власти. Годину дана касније, у јесен 1789. уследила је нова
аустријска офанзива преко Саве и, заједно са другим деловима Србије и ово
место се поново нашло у рукама аустријских јединица, али опет само за
кратко време. След ратних догађаја је довео до тога да већ средином 1790.
године Ваљево опет буде препуштено Турцима. Убрзо је уследило и
примирје, а потом и мир, а границе између две зараћене суседне царевине
поново су успостављене на истим линијама на којима су биле и пре рата. 98

4.3.3. На аустријским плановима

97
Душан Перовић, Из историје Првог српског устанка, Београд 1979, 163.
98
Б. Храбак, “Ваљево и његова трговина у доба аустротурских ратова”, 207-210.

82
 Захваљујући краткотрајном боравку аустријских трупа у Ваљеву, ми
данас имамо два историјска извора који су веома драгоцени за проширивање
наших сазнања о изгледу ове турске касабе у том периоду. Реч је о два плана
вароши и његове околине из Бечког војног архива. Планови су рађени
рукописно и оријентисани у правцу југ-север, како се та територија гледа из
Беча. Пре него што пређемо на њихову презентацију, неопходно је
напоменути да је реч о картама са првенствено војном наменом, тако да су на
њима уцртани само они објекти који могу послужити у војне сврхе, или имају
неки други стратешки значај. Зато је могуће да многе грађевине које су у
Ваљеву постојале у то време нису завредиле пажњу аустријског војног
картографа. Том чињеницом би се могле оправдати неке разлике између
информација са карти и нешто раније насталог Перетићевог извештаја, мада
се не сме занемарити ни могућност да је при упаду српских устаника у касабу
дошло и до паљења једног дела насеља, које је неумитно морало довести до
нестанка појединих објеката. Оба плана приказују оквирно сличну ситуацију
какву смо већ видели и на плану из 1737. године, с том разликом што су од
њега далеко крупнији, а тиме и детаљнији и прецизнији, што је и разумљиво,
будући да је онај план из 1737. године "уграђен" у карту која приказује
знатно ширу територију, док се планови из 1789. базирају искључиво на
Ваљеву и његовој околини.99
Први од поменутих планова је израђен у размери 1:57600, и на њему
је приказана долина Колубаре од Ваљева до Диваца. Ваљево је на левој обали
Колубаре и уређено је по квартовском систему. Приказано је 8 квартова
омеђених улицама и сокацима. Унутар квартова, на њиховим рубовима,
крупним, издуженим тамним тачкама су приказане грађевине (вероватно оне
веће, будући да таквих симбола има само педесетак). Поред ових симбола,
унутар квартова, као и ван њих и на унутрашњим падинама котлине, налазе
се и симболи у виду квадратно распоређених скупова тачака, али је нејасно
шта би они могли да представљају, да ли групе мањих кућа, или можда
различите пољопривредне засаде. На десној обали Колубаре нема означених
ни квартова, ни већих симбола унутар њих, али има неколико оних симбола у
виду скупова тачака. Ту се затим налазе уцртане и четири воденице, две у
самом граду и по једна на левој обали и ван града, као и један симбол са
натписом "shlos", који означава утврђење.
Други план је много детаљнији (размера 1:28000), приказује само ужу
околину вароши и омогућује поређење тадашњег изгледа, са данас актуелном
ситуацијом. При том се увек морају имати на уму више него реалне
могућности непрецизног приказивања, узрокованог како недовољно
развијеним техничким средствима, тако и релативно ситном размером, због
чега детаљније упоређивање ипак остаје у сферама претпоставки. Као
просторна одредишта за оквирно поређење најбоље је искористити релативно
непромењиве репере. На северу би то био ток Љубостиње, на југу ток
99
Карте видети у: Јованка Калић, "Градац у Ваљеву", Ваљево - Постанак и успон
градског средишта, Ваљево 1994; 21-22.

83
Колубаре, на западу кривина Колубаре на Јадру, а на истоку ушће Градца у
Колубару. У оквиру овако задатог квадранта поменути план приказује
следећу ситуацију. Река Колубара протиче кроз ваљевску котлину, и као и
данас, скрећући на њеном западном крају са дотадашњег тока југ-север, ка
истоку, прави велику окуку код Јадра. Како њен ток није регулисан, река на
појединим местима прави мање меандре. При изласку из котлине у њу се са
јужне стране улива Градац. Непосредно пре ушћа, као и нешто низводније, у
њеном току се налазе пешчани спрудови. Северно од тока Колубаре кроз
котлину протиче и Љубостиња, примајући са падина брда на њеној левој
обали неколико краћих потока, који данас не постоје. Затим, испод брда
Пећина, у делу града који се данас зове Илиџа, тада је извирао један, такође
данас непостојећи поток уз кога стоји написано управо то име: Илиџа. По
овој карти Илиџа је текла паралелно са Колубаром, дуж њене леве обале,
пратећи промену тока на Јадру, да би се потом улила у њу, оквирно у правцу
где се данас Поп Лукина улица спаја са Кнез Милошевом. Кривина на
Колубари, где она мења свој правац, била је са унутрашње, јужне стране
премошћена јазом, на ком се налазила воденица или ваљарица. Поред тога,
јаз са сличним објектом је постојао и на Градцу. Тај јаз би условно могао да
одговара данашњем кожарином јазу. Воденични јаз је постојао и на Колубари
низводније од насеља. Још један такав објекат, али без јаза, већ директно на
речном току, постојао је на Колубари, у самом центру вароши, отприлике на
оном месту где је данас плато испред Центра за културу.
По овој аустријској карти у ваљевску котлину је стизало и неколико
путева. Један је ишао са севера и улазио у Ваљево, оквирно, трасом данашње
Душанове, или можда Поп Лукине улице. Пре уласка у насеље са њим се
спајао други путни правац који се вероватно протезао трасом данашње
Радничке улице. Трећи је такође ишао са севера и прелазио је преко врха брда
Кличевац, где је уцртан и један нејасан симбол вероватно означава шанчеве
као фрајкорско упориште, за које Прота Матеја Ненадовић у својим
Мемоарима каже да су се током Кочине крајине налазили на врху Кличевца.
Тај пут се са Кличевца спуштао до Љубостиње која је била премошћена
недалеко од места где је данашњи пешачки мост код Економске школе. После
моста, пут на кратко скреће ка западу, а потом на југ ка Колубари, трасом
данашње улице Живојина Мишића. На јужном крају ове саобраћајнице, на
Колубари се налазио мост од кога је, даље ка југу, водио друм ка Ужицу. По
свему судећи, тај мост је био, ако не баш на истом месту, а онда свакако,
недалеко од локације на којој се данас налази мермерни мост испред хотела
Гранд. Уједно, то је, бар по овој карти, било и једино место на коме се могло
прећи са једне на другу обалу Колубаре. На плану нема уцртаних других
мостова, а само пола деценије пре његовог настанка Перетић је у свом
извештају забележио постојање два моста у самом Ваљеву. Може се
претпоставити да је онај други, или био уништен при освајању вароши, или је
био веома мали (брвно?) и зато незанимљив војном картографу. Ова друга
претпоставка делује нешто реалније, мада се не би смела искључити ни трећа

84
могућност. Познато је да је Колубара и у каснијим временима, због
нерегулисаности речног корита при вишим водостајима често плавила
ваљевску котлину, односећи и рушећи многе објекте подигнуте тик уз саму
обалу. Па није ли могуће да је и неко невреме, до кога је дошло између 1784.
и 1789. године могло бити разлог уоченом недостатку једног моста? Поред
наведених путева, из ваљевске котлине је водио и друм ка западу, према
Соколу, али и један пут ка истоку, вероватно ка Београду. Уз њега је чак
исписана корисна напомена да је био калдрмисан. Из свих ових
саобраћајница, унутар котлине, између Колубаре и Љубостиње, развијала се
мрежа уличица и сокака, који су опасивали квартове. Ако је план заиста
прецизан, у Ваљеву је тада било просечено осам улица, и то, уз извесна
кривудања, четири у правцу исток-запад и четири у правцу север-југ.
Што се тиче саобраћајница у правцу исток-запад најјужнија се
протезала дуж леве обале Колубаре, оквирно на потезу дела данашње Кнез
Милошеве улице, источно и западно од Трга Живојина Мишића, отприлике у
потезу од платоа Центра за културу до Поп Лукине улице. Северно од ње се
условно могу препознати и улице Доктора Пантића и Карађорђеве, које су на
западу почињале оквирно од данашњег њиховог сечења са Душановом
улицом, да би се на истоку спојиле и надовезале на поменути калдрмисани
друм. Изнад њих, ка Љубостињи, од приликео на правцу данашњих дуплих
трака, у потезу од Душанове или Поп Лукине до улица Живојина Мишића,
или Вука Караџића, протезао се и један кратак сокак који је хоризонтално
спајао два поменута друма која са севера улазе у Ваљево.
Већ смо напоменули да је у правцу север-југ један сокак ишао,
отприлике, трасом данашње Душанове (или Поп Лукина?) улице. Уз извесно
кривудање, он се завршавао на Јадру. Други поменути сокак се протезао од
Кличевца, и оквирно, трасом улице Војводе Мишића завршавао се на
Колубари, испред моста, на месту данашњег Трга Живојина Мишића да би се
наставио у друм за Ужице. Поред тога, од трга ка северу, али дијагонално,
протезао се један краћи сокак који је излазио на трасу Карађорђеве,
отприлике на месту њеног укрштања са Поп Лукином. Сличан кратак
дијагонални сокак је од места укрштања Пантићеве и Војводе Мишића
излазио на ону најсевернију саобраћајницу уз Љубостињу. Унутар мреже
улица налазили су се квартови. Квартовско уређење насеља је обухватало део
од Љубостиње на северу и Колубаре на југу и од подножја падине Брђана на
западу, до Злокућана на истоку. Препознаје се пет, потпуно, са свих страна
улицама окружених квартова, док су рубни квартови били затворени ка
центру и евентуално са још једне до две стране.
Описани распоред улица и квартова би могао да укаже на
претпоставку да се својеврстан централни део Ваљева налазио на месту Трга
Живојина Мишића. Ту је била проширена раскрсница, од које се једна улица
простирала и ка истоку и ка западу, и у коју су се са севера уливале две
саобраћајнице, поменути дијагонални сокак, и траса улице Војводе Мишића.

85
Од тог места се ишло и ка мосту преко Колубаре, одакле се продужавао пут
ка Ужицу.
Аустријска карта детаљно приказује само леву обалу Колубаре, али не
мора да значи да је десна обала, где се налази Тешњар, била ненасељена. На
њој је уцртан већи број симбола у облику квадратних скупова тачака. Исти
симболи се налазе и на левој обали, како унутар квартова, тако и ван њих, на
унутрашњим падинама брда. Већ смо видели да је само пола деценије пре
настанка ове карте, Перетић забележио да се део града простире и на
узвишици на десној обали. Зато се може претпоставити да је овде, у
Тешњару, и даље постојала чаршија, као и пре, а видећемо и после времена
настанка карте, али да аустријски војни картограф, коме су очигледно у
центру пажње биле саобраћајнице, није нашао за сходно да се овим делом
вароши детаљније позабави.
Поред путева и улица, на овој карти су уцртани и положаји три
џамије, и то све три на пространијој, левој обали Колубаре. Једна се налазила
источно од моста на Колубари, оријентационо на потезу данашње Кнез
Милошеве улице, нешто западније од хотела Гранд и њено двориште је
излазило на помињану проширену раскрсницу, могући централни део трга
касабе.100 Друга је била подно источне падине Брђана, и оквирно би могла да
се лоцира у кварт окружен данашњим улицама: Душанова, Пантићева, Поп
Лукина и Карађорђева.101 Трећа џамија се налазила у самом језгру квартовски
уређеног дела вароши, у оквиру највећег кварта, на месту ширег појаса око
данашње Хале спортова. Испред ње, посматрано од стране Пантићеве улице,
се такође налазила једна проширена раскрсница. Уз ову џамију је назначено и
њено име, "шарена џамија". Тај податак би можда могао да нам помогне у
откривању положаја још једне од седам махала чија су имена наведена у
попису из 1741. године. Већ смо закључили да су се махале Љубостиња и
Злокућани поуздано налазиле на левој обали Колубаре. Сада бисмо могли
претпоставити да се ту вероватно налазила и махала Алаџа. Будући да та реч
на турском језику значи шарена, реално је закључити да је Алаџа/шарена
махала била поред шарене/алаџи џамије. Због пространости кварта који је
окружује, могли бисмо да претпоставимо да би ту могао бити и положај оне
простране зелене мусале, коју је половином претходног, 17. века, у Ваљеву
затекао Евлија Челебија.

100
Могло би се претпоставити да су у вези са положајем ове џамије и случајни налази
остатака керамике и турских надгробних споменика, нишана, пронађени приликом
грађевинских радова на објекту некадашње књижаре Јанко Веселиновић у Кнез
Милошевој, а који се налазе у Народном музеју Ваљево.
101
Неопходно је напоменути да су у првом издању ове књиге, из 1997. године,
положаји ове две џамије били одређени нешто другачије. Прву смо лоцирали на
положају хотела Гранд, а другу у близини Техничке школе. Садашње, нешто
прецизније одређивање је засновано на детаљнијем упоређењу овога плана и
данашњег стања.

86
 Неопходно је да се осврнемо на чињеницу да је само пола деценије
раније Перетић у Ваљеву затекао седам џамија, од којих је најмање једна, и
то "од тврдог материјала" била на десној обали реке. Да ли су џамије које
недостају страдале у пламену при ослобођењу вароши (што би могло да нас
наведе на закључак да су главна разарања приликом освајања Ваљева била
усмерена на онај део насеља који се налазио на десној обали реке?), или је
нешто друго у питању, данас је тешко закључити без директних историјских
извора који би на то указали.
Још један сегмент који се уочава у поменутим плановима из 1789.
године, заслужује посебну пажњу. Већ смо видели да се на оној мање
детаљној карти, на десној обали Колубаре, налази симбол утврђења са
уписаном речи "schloss". На овој детаљнијој, тај симбол је постављен на
месту брда Попаре и поред њега пише "alt schloss", што значи стари замак,
односно, стара тврђава. Ову одредницу "стара", треба схватити у значењу
некадашња, неактивна, што иначе само потврђује оно тако речито
Перетићево прећуткивање постојања било какве активне фортификације у
Ваљеву. Занимљиво је, међутим, да на овој карти нема Ћор Мијатовог шанца
који се налазио на ушћу Градца. Могуће је, да је он при турском освајању
Ваљева 1737. године био у великој мери руиниран и доведен у такво стање,
да пола века касније није привукао картографову пажњу. Зато би ту пажњу
могла да завреди једна друга утврда, која није била старија од неколико
деценија. Да ли би овај "alt schloss" са карте могла да буде она паланка из
1741. године, која је тада имала посаду од 66 људи? Она је, по свему судећи,
у време Перетићеве посете била неактивна, напуштена, али не и уништена,
будући да од 1741. до 1784. године није било никаквих ратних разарања. Та
замисао делује веома могуће, али неопходно је вратити се и на једну знатно
ранију тврђаву. Помињали смо већ да су на Попарама, у улици Мајке
Јевросиме, пронађени остаци једне мање тврђаве, чије је постојање од стране
археолога датирано на 15. век. Будући да нису познате чињенице на основу
којих је то датирање извршено, остају неке непознанице. Није ли можда "alt
schloss", у ствари остатак тог средњовековног утврђења? Ипак, мало је
вероватно да их Евлија Челебија не помене у 17. веку, а да их и после више
од једног столећа и неколико ратних разарања Ваљева, картограф уцрта у свој
план пре него Ћор Мијатов шанац на ушћу, чији су остаци постојали и у
другој половини 19. века, пре него ону тврђаву из 1741. године. Наравно, не
сме се пренебрегнути ни могућност да су на приближно истом месту, у
различитим периодима, постојале две тврђаве, као ни она друга, да су због
недостатка довољно релевантних налаза археолошка датирања погрешна и да
је ипак реч не о средњевековном, хришћанском, већ о утврђењу из доцнијег,
турског периода. Или, једноставније, можда је картограф направио грешку, и
у свом плану Ђор Мијатов шанац “померио” нешто даље од места на коме се
заиста налазио? Како год било, у овом тренутку је најреалнија претпоставка
да је ипак реч о паланци из 1741. године.

87
 После завршетка последњег Аустро-турског рата, са турским
господарима се у ратом руинирану касабу враћа стари живот. Али, на жалост,
данас, за период од наредних десетак година, ми немамо никакве историјске
изворе који би могли да нам укажу на даљи развој ваљевске касабе. Оно што
поуздано може да се закључи је да су се Турци, после потписивања
Свиштовског мировног споразума 1791. године, вратили у своје домове, али,
не знамо у коликом броју. Да ли опет, као у време Перетићеве посете у
Ваљеву има 400 турских кућа? Познатих извора који би нам то потврдили
нема, али, реално је закључити да би број муслиманских домаћинстава сада
могао бити нешто мањи. На то указују и досадашња искуства по којима је
потребно више деценија да протекне после рата да би се живот у насељима
ближим граници колико-толико нормализовао. Међутим, за то сада неће бити
довољно времена, будући да нови век, који следи, доноси и велике,
судбоносне промене целој Србији и српском народу.

88
Детаљ, са Ваљевом, са аустријске војне карте из 1789. г.
(размера оригинала 1:57600, оријентација југ - север)

89
Детаљ, са Ваљевом, са аустријске војне карте из 1789. г.
(размера оригинала 1:2800, оријентација југ - север)

90
 5.
У СУСРЕТ МОДЕРНОМ ВАЉЕВУ

5.1. У СРПСКОЈ РЕВОЛУЦИЈИ: 1804 - 1815

На самом почетку 19. века територија Србије улази у један нови

период развоја који уз бурна догађања на политичком плану, доноси и видне
промене у општој урбаној слици српских насеља. Тако је освит 19. века
означио и почетак једне потпуно нове фазе у развоју Ваљева. У претходним
столећима импулси који су условљавали да се у Ваљеву обавља активан
трговачки живот, одвајајући га од насеља у пољопривредном залеђу и дајући
му карактер града у данашњем смислу те речи, долазили су са стране.
Средњевековни трг, иако део српске деспотовине, своју егзистенцију и успон,
бар колико се данас зна, заснивао је на везама са Дубровачком републиком
као посредником у трговини између Балканских и земаља Медитерана. У
каснијим вековима условљеност постојања, успона, али и опадања Ваљева, је
била још директније везана за стране факторе, будући да се оно налазило у
оквирима туђих империјалних сила, Турске, а краће време и Хабзбуршке
монархије. Са почетком 19. века Ваљево улази у доба у коме ће конце
његовог развоја у својим рукама имати пре свега домаће, српско
становништво. После више од четири века у изворима потврђеног постојања
Ваљева, некадашњи средњовековни трг, са бројном и активном колонијом
Дубровчана, а потом турска касаба, почиње да прераста у једну, на овим
просторима нову категорију насеља, у српску варош. Тај процес
трансформације, или, можда боље речено, новог рађања, почео је са Првим
српским устанком, као првом оружаном фазом Српске револуције. Без обзира
на даља дешавања, која ће узроковати више промена кратког трајања, Ваљево
ће наставити са развојем започетим 20/21. марта 1804. године, као српска
варош у српској држави. Тај непрекинути континуитет траје дуже од два века,
до данашњих дана.

Устаничка варош
5.1.1.
У догађањима из Првог српског устанка Ваљево, ваљевски крај и
његово становништво, су имали важну, неретко и водећу улогу. На тлу
ваљевске нахије, у манастиру Боговађа, 1803. године су се састале народне
вође из већег дела Смедеревског санџака да би се договориле о пружању
отпора дахијској страховлади и зулумима. Почетком 1804. године, 4.
фебруара, у самом Ваљеву, на обали Колубаре, посечени су Алекса

91
Ненадовић и Илија Бирчанин, а њихова смрт је постала симбол сече кнезова,
као непосредног повода Буни против дахија, из које ће се развити Српска
револуција. На почетку устанка Ваљево је постало и један од првих нахијских
центара који се нашао у рукама устаника. Освојено је у ноћи између 20. и 21.
марта 1804. године, после опсаде која је трајала неколико дана и у којој је део
вароши добрим делом оштећен паљењима која су вршили и браниоци и
освајачи. Од тада, па до краха државе Првог устанка у јесен 1813. године,
Ваљево је било њен важан центар у коме се водио нови, другачији живот.
Другачији, пре свега у смислу урбане организованости условљене и
променом етничке структуре становништва. Ипак, близина границе са
Босном, на којој су се скоро непрестано водиле борбе, и преко које су вршени
многи турски упади, знатно је утицала да нови развој вароши не буде
неометан. Познати историјски извори су забележили више турских продора у
дубину ваљевске нахије, па и поред саме вароши, а у фебруару 1806. године,
после пораза код Уба, турске чете у повлачењу су, палећи и пљачкајући,
прошле кроз небрањено Ваљево.
Са крахом државе Првог српског устанка, у јесен 1813. године,
Ваљево је опет доспело у руке Турака. Међутим, није било довољно времена
да се, после деветогодишње српске власти нормализује и врати живот
уобичајен за једну турску касабу. Већ смо видели да је Ваљево 1741. године,
четири године од када је из аустријских руку прешло у руке Турака, а две
године од потписивања мира, имало само 91 домаћинство. Сада, после Првог
српског устанка, пред старим господарима је било још мање времена. У
априлу 1815. године почео је Други устанак, а већ 28. маја, устаничке
јединице су после вишедневне опсаде, победнички умарширале у Ваљево.
После ослобођења ове касабе ратни сукоби су настављени у другим
крајевима Смедеревског санџака још краће време, да би их потом заменили
преговори, чије су одлуке озваничене серијом фермана, послатих из
Цариграда крајем те и почетком следеће, 1816. године. Они су Србима у
Смедеревском санџаку гарантовали ограничену аутономију, као основу на
којој ће се заснивати даљи дипломатско-ратни пут ка коначној слободи.
Током Првог и Другог српског устанка Ваљево се у сачуваним и
познатим историјским изворима среће много чешће него раније, али,
нажалост, ни један од тих извора нам не пружа јасне представе на основу
којих би могле да се створе сигурне слике о изгледу вароши у тим временима,
какве нам за нешто ранији период, пружају аустријске карте и Перетићев
извештај. На основу доступних извора, насталих током и после Првог и
Другог устанка, можемо да створимо само оквирне, недовољно прецизне, или
пак, парцијалне представе. Ипак, и подаци које поседујемо су и те како
драгоцени за проширивање сазнања о прошлом Ваљеву. Најпознатије
информације нам даје Прота Матеја Ненадовић, истина индиректно,
описујући сечу кнезова и акције на освајању вароши. 102 Те информације се
односе на изглед касабе са самог краја њеног османлијског периода, а не на
102
Прота Матеја Ненадовић, Мемоари, Београд, Рад, 120, 133-136.

92
изглед српског устаничког центра, чији је урбани живот био организован на
новим етничким и верским основама.
- Потом Фочић повиче на џелате: Сеци; и одмах оба посекоше (најпре је Бирчанин
посечен), а народ са позорја разбегне се, а Турци Ваљевци поплаше се и одмах
почели су, један по један, тајно од других, своје важније ствари припремати. Главе
обадве метне Фочић више себе на чардак. То је било јануарија 23. пред вече 1804.
године. Њихова тела стајала су око 80 фати ниже ћуприје, на пољаници до Колубаре.
- Ја исту ону ноћ стигнем у нашу војску у Грабовицу, један сат до Ваљева.... Позовем
Турке из Ваљева на договор.... Кажем ја тим Турцима: Истерајте Ви Пореч Алију, пак
ми да сви кућама идемо и у миру, како смо и били да будемо. Ако ли не истерате, а Ви
нас чекајте, до 5 дана доћи ћемо да га ми сами истерамо. Но ми опет, нећемо на Вас,
који сте добри и мирни цареви Турци. Ви се одвојте до чаршије горе, а ми ћемо његов
конак окружити, пак ће мо се огледати.
- Но Кедић и Миливој, с друге стране Ваљева, кад виде ватре испод Ваљева и
пламење, они помислише да је наша војска ударила и са дна Ваљева почела палити,
па један уз Вране, у српску варош, а други на Брђане, у турске куће слете и почну
палити Видрак. Кад виде то Турци, онда Пореч Алија заповеди те се све куће око
његове камене авлије попале, да би пушкама плац учинио, и тако се на ноћи чинило
да се све Ваљево у огањ претворило.
- Таман ми дођосмо у поље под Кличевцем (где је сад кула озидана) а од
љубостињске ћуприје просу се око стотинак пушака. На то ми се на ниже одбијемо,
запалимо неколико кућа јоште и Турке у велику, каменом озидану авлију затворимо и
ту смо их цео дан тукли.... Стари кнез Грбовић каже: Они се Турци у онакву тврдоћу
затворише да им се душо без топа не може ништа учинити.
Цитати из Мемоара Проте Матеје Ненадовића
Слика која се на основу сведочења Проте Матеје може створити о
изгледу Ваљева почетком 1804. године је веома оквирна и груба. По свему
судећи, тадашња касаба се налазила тамо где смо је сретали и у претходном
веку, у котлини на обе обале Колубаре. Својеврстан центар насеља, био је на
левој обали реке, око резиденције турског муселима Пореч Алије. Та зграда и
данас постоји у Ваљеву и налази се непосредно између хотела Гранд са једне,
и Народног музеја са друге стране. Око Муселимовог конака је била
подигнута висока и чврста камена ограда, која је у недостатку правог
фортификационог објекта успешно служила за одбрану. На почетку опсаде
Ваљева, Турци су се затворили у авлију коју је та ограда окруживала,
пружајући им такву сигурност, да им, по речима кнеза Николе Грбовића,
"само топ може наудити". Може се поставити питање, да ли је поред и данас
сачуваног Муселимовог конака у оквиру те авлије било још објеката које је
она окруживала. То је на основу Протиних Мемоара немогуће докучити, али
логично је претпоставити да се административни центар турске управе морао
састојати од комплекса зграда различитих намена, а не само од једне, данас
сачуване, скромне, приземне грађевине. На ту могућност указују и неки

93
случајно откривени трагови. Приликом изградње Гимназијске чесме, која је
подигнута на само десетак метара од конака, били су откопани и трагови
дубоких и масивних камених темеља, који би могли да укажу на раније
постојање зграде која је имала подрум сличан подруму Муселимовог конака.
Поред ових темеља, уз њих су ископани и остаци глеђосане керамике. Изван
камене ограде, у чију сигурност су се склонили ваљевски Турци, на левој
обали Колубаре је било још грађевина. Оне у непосредној близини конака
Пореч Алија је сам запалио, "како би плац пушкама учинио". Са те стране
реке насеље се ширило на север до Љубостиње, где су Турци, код моста103
поставили прву линију своје одбране, бранећи прилаз насељу од Кличевца, и
где ће Срби, по пробоју ове одбране запалити "неколико кућа јошт". Са друге
стране Љубостиње насеље се вероватно није даље простирало, будући да су
се устаници низ падине Кличевца спустили без проблема.
Јужно од Муселимовог конака је, како смо видели на плану из 1789.
године, био сокак који је пратио ток Колубаре и завршавао се, оквирно око
данашњег платоа испред Културног центра. Вероватно се ту, "80 хвати ниже
моста", налазила пољана на којој су посечени ваљевски кнезови, будући да,
на основу поменутог плана знамо да је мост био отприлике на месту
данашњег мермерног моста испред хотела "Гранд".
По свему судећи, и у ово време, део Ваљева се простирао и на десној
обали Колубаре. Ту, под брегом, у Тешњару, је била чаршија а пре опсаде
Ваљева, Прота Матеја је саветовао "мирним и добрим царевим Турцима" да
се склоне са линије главног планираног продора, од Кличевца ка
Муселимовом конаку, и да се "одвоје до чаршије горе". Около чаршије је на
десној обали Колубаре био други део вароши. На падинама Видрака (на
данашњем Баиру?) су биле груписане турске куће у које је део устаничке
војске упао идући преко Брђана. Неопходно је нагласити да Брђани не
представљају као данас, брдо које са запада затвара ваљевску котлину. Њега
је, на пример, писац једног од првих историографских радова о периоду
српских устанака, Ваљевац, Константин Ненадовић називао Западним
Брђанима, док се, по њему, цео јужни венац, у који спадају и Попаре, називао
само Брђанима. У то време, као и касније, на Попарама се налазио заселак
који је гравитирао граду и који се звао Вране. Идући преко њих једна
устаничка чета је упала у српску варош, џемат у оквиру тадашњег Ваљева, у
коме су биле груписане хришћанске куће. Пошто не знамо тачну линију
продора преко Врана, не можемо ни да лоцирамо положај овога џемата, који
је у време Перетићеве посете 1784. године, бројао око 50 кућа. Постоје
извесне индиције да је он могао да се налази на почетку Тешњара, или можда
и нешто још западније, у самом меандру Колубаре, с тим што се ширио и на
део парцеле коју је касније Јеврем Обреновић заузео, да би ту подигао свој
конак са низом других објеката. Та индиција би се могла извести на основу
једне судске тужбе из 1839. године, у којој се извесни Ђоко Леонтић жали да

Мост на месту данашње ћуприје код Економске школе, који смо видели на плану
103

Ваљева начињеном током краткотрајне аустријске окупације у претходном рату?

94
је Јеврем Обреновић свој конак и пратеће објекте, саградио на плацу који је
раније, генерацијама, припадао његовој породици и где се налазила њихова
кућа. Да Леонтићеви преци на том месту нису били усамљени, сведоче и
накнадне тужбе по истом питању, које су упутили и Тодор Ристић, Милисав
Петровић и Миливоје Томић. Поред тога, сачувано је и једно, истина доста
касније сведочанство, по коме су Срби варошани, када су почели да се
насељавају у турску касабу, своје куће груписали на "алији", (ничијој земљи,
земљи без власника) насталој са променом корита Колубаре. А како ћемо
видети, управо је меандар Колубаре ка Јадру био место честих и великих
померања речног тока.104
Слика Ваљева, коју смо покушали да створимо на основу Протиних
сећања је веома оквирна, а у неким елементима и хипотетичка, а видели смо
већ да се односи само на последње тренутке постојања турске касабе 1804.
године.

Живот унутар редута

5.1.2.
Следећих девет и по година Ваљево је представљало важно трговачко
средиште устаничке Србије и седиште администрације и регуларних трупа
ваљевске нахије, као и командни центар за сва борбена догађања на
релативно блиској дринској граници. За разлику од претходних векова, сада
су његови становници били скоро искључиво хришћани. Уместо одбеглих
Турака у Ваљеву су се населили Срби. Били су то трговци и занатлије, као и
представници нахијске администрације и командни кадар устаничке војске.
За већину њих турске куће које су запосели у вароши нису биле стална
пребивалишта, већ само повремене резиденције, када нису били на фронту,
или када их други послови нису одвлачили на друге стране. Не смемо
заборавити да је већина нових житеља Ваљева била са села, те да је њиховим
породицама главна делатност била земљорадња, и њу ни у устаничким
данима нису запостављали, без обзира које су нове улоге у устаничкој држави
преузимали. За варош су били стално везани само они који су се искључиво,
или у највећој мери, бавили трговином и занатима. Међутим, у такве нису
спадали само хришћани. Занимљив је податак да са Турцима нису побегли
ваљевски ковачи, Цигани муслиманске вероисповести, браћа Мујо и Алија
Плавић. Они су по ослобађању Ваљева остали у њему и активно се
прикључили устаничким борбама. 105
Ми данас, нажалост, врло мало знамо како је српско, устаничко
Ваљево изгледало. Изворне информације са којима располажемо су веома
парцијалне и односе се само на поједине објекте. Тако је на пример, познато
да је у мају 1804. године основан Ваљевски суд, први у устаничкој Србији, и
да је по речима Проте Матеје заседао на Кличевцу, "виш Ваљева", "у

104
Р. Драшковић, Ваљево у прошлости, 273; Бранко Перуничић, Град Ваљево и
његово управно подручје 1815-1915, Ваљево 1973, 563, 812.
105
Р. Драшковић, Ваљево у прошлости , 46.

95
немачком шанцу". 106 Реч је о врху брда Кличевац, изнад данашњег положаја
Куле Ненадовића. За потребе суда ту су подигнуте и дрвене бараке, као и
једна капела. Реално је претпоставити да је у каснијим временима, када је суд
прерастао у Магистрат, и када је безбедносна ситуација саме вароши у
котлини била побољшана посебним фортификацијама, ова институција
напустила безбедно окружење од вароши удаљеног шанца и "спустила" се у
само Ваљево. А о тим новим фортификационим захватима податке је оставио
руски мајор Василије Грамберг.
Током пролећа 1808. године, Василије Гранберг је по специјалном
задатку обишао Карађорђеву Србију, како би побољшао стара и израдио
пројекте за подизање нових утврђења. У свом извештају, који је доставио
надређеној команди, Гранберг је све утврде поделио у две категорије: на
тврђаве-градове, каквих је било четири и на утврђене логоре. Међу 17
утврђених логора спадало је и Ваљево. Имало је један "новоподигнути"
редут, који се протезао преко околних висова и био је обезбеђен са 3
трофунтовна топа. Али, поред ових, чисто војних информација, Гранберг је
оставио и податак о насељености саме вароши. Те 1808. године, у устаничком
Ваљеву је било 200 кућа, 107 значи више него дупло мање него у времена када
је Перетић, две и по деценије раније, посетио ово, тада турско насеље. По
свему судећи, тада Ваљево није могло да има више од 1.000 становника. За
раније периоде смо број становника рачунали са индексом од 6 просечних
глава по једној кући. Али то је било време када су сви његови становници са
све породицама у њему били стално настањени. Сада, када је командни кадар
српске устаничке војске, као и чланови нахијске администрације, настањивао
варош само повремено, док су им делови породица били везани за село,
веома је могуће да је и бројка од 1.000 житеља претерана. Међутим, праву
слику о значају овога насеља у своме времену, као што смо то чинили и за
раније периоде, можемо добити тек када га упоредимо са другим сличним
местима Карађорђеве Србије. Раније мања Јагодина је сада, у време
Грамбергове посете далеко већа, јер има око 1.000 кућа. Већи је и Чачак, са
250 домова, док Шабац има исто као и Ваљево, 200 кућа. Зато некадашњи
центар овог дела Србије, Ужице, има само 10 домаћинстава, док Параћин има
100, а Лозница 30 домова.108
Неколико године после Грамбергера, у својству аустријског
обавештајца, Ваљево је обишао и пензионисани капетан Коста Јовановић, и о
његовом изгледу је почетком 1811. године доставио извештај мајору Гедеону
Маретићу, команданту Савске границе. 109
Ваљево је главни град Ваљевског округа, који се налази са ове стране на реци

106
Прота Матеја Ненадовић, Мемоари, 151.
107
Душан Перовић, Из историје Првог српског устанка, Београд 1979, 163-164.
108
Исто, 163-164.
109
Алекса Ивић, Списи бечких архива о Првом српском устанку, књ. 11, Београд,
САНУ, 1971, 5.

96
Колубари; располаже простим ровом и оградом. У граду се преко реке Колубаре
налази дрвени мост, а са оне друге стране такође се налази неколико кућа и торањ
висок 3 ½ хвата звани Витковића кула. У близини града налази се велики ограђени
шанац који располаже јаком војном јединицом, јер се са овога узвишења може
сагледати пространство на два сата према Соколу. Командант Ваљевског округа Јаков
Ненадовић станује у главном граду Ваљеву. Овај град је у средњем стању.
Извештај Косте Јовановића Гедеону Маретићу
Поред тога што помиње и даље постојање Витковићеве куле,
Јовановић нам на својеврстан начин допуњује Гранбергеров опис. Очигледно
је да су редути око Ваљева били утврђени кољем и рововима, с тим што је
прецизирано да су имали и централно, командно место, које је било на
узвишењу, у једном јаком шанцу. Да би смо прецизније утврдили његов
положај, вратимо се накратко на помињане аустријске војне карте настале
крајем 18. века, у време Кочине крајине. На њима је, северно од Ваљева,
изван градског језгра, на врху брда Кличевац, означен један раван плато,
уоквирен симболом који би могао да указује на постојање војног шанца. А да
је у то време шанац заиста постојао сведочи у својим Мемоарима и Прота
Матеја Ненадовић: „У то време дође мајор Лукић у Ваљево и на Кличевцу
шанац начини (...) Кличевац је брдо од северне стране, више Ваљева, где се и
сада познаје место онога шанца (...) Ту сам гледао како мој отац, да би и
другим људима омилио егзерцир, скине официрски мундир, па стане у ред и
егзерцира се као прост фрајкорац.”
И касније, током Првог српског устанка, овај шанац је имао веома
значајну улогу. После ослобођења Ваљева од Турака, у пролеће 1804. године,
у њему је смештен први суд устаничке српске државе. Прота Матеја је
забележио: „Изаберемо за судије Петра Читака из Мушића и Јована Н. из
Рабаса, дамо им три пандура да начине у Кличевцу, у Немачком шанцу,
колебе и апс, да узму једнога попа од бранковичке цркве за писара.” Са
даљим развојем устанка, шанац на врху Кличевца је представљао централно
командно место „новоподигнутог” редута који се протезао преко висова који
окружују Ваљево.

Кула Ненадовића
5.1.3.
Истовремено је и зараван испод врха Кличевца (Мали Кличевац),
имала значајну улогу. Kада описује почетак борби за ослобађање Ваљева, у
марту 1804. године, Прота Матеја пише у својим Меоарима: „И тако, пођемо
ми одма сложно, и таман дођемо у поље под Кличевцем, где је сада кула
озидана, а од љубостињске ћуприје просу се стотинак пушака“. Такође,
описујући договоре Карађорђа и старешина Ваљевске нахије пре битке на
Братачићу и одсудног боја на Мишару, у лето 1806. године, Прота Матеја
пише: „Ово је било под Кличевцем, у Ваљеву, на месту где је сада кула“.
Кула која се помиње у овим цитатима је саграђена током прве
половине 1813. године. Било је то време када се, после неуспелих преговора,
очекивала одсудна турска офанзива. Због тога су широм Србије предузимане

97
бројне фортификационе мере намењене одбрани устаничке државе. Сама по
себи кула није могла да има већи одбрамбени значај. Она је представљала
само један елемент новог шанца, смештеног нешто испод оног већ постојећег
на врху Кличевца. Тако је, појачавајући линију редута, која се протезала по
околним висовима, ова тврђава, са кулом као централним објектом,
повезивала шанац на врху Кличевца са Ваљевом, додатно контролишући
прилазе вароши, с тим што је била и у функцији магацина ратног материјала
намењеног за дрински фронт.
Са једне стране, Ваљево је било довољно удаљено од места
очекиваних главних ратних дејстава, да би могло бити мета изненадног
напада, а са друге стране, било је довољно близу границе да се из њега ратни
материјал брзо допреми до места ратних операција. Могуће је, на шта указује
чињеница да су се ту одигравали поменути договори, 1806. године, да је
додатни шанац на том месту, испод главног, на врху Кличевца, постојао и пре
1813. године, као класична, земљано-дрвена утврда тога типа, а да је, у
оквиру мера предузетих у припремама за одсудну одбрану, он појачан и
изградњом камене куле.
Кулу су подигли Јаков и Јеврем Ненадовић, и то користећи већ
постојећи материјал од, у више наврата помињане Витковића куле, о чему
сведочи и Сима Милутиновић Сарајлија: “Војвода Јефрем, одприје, у оном
десетогодишњем рату против Турака, за нужно је нашао у Ваљеву шанац
начинити, да се нађе ту за случај могућнога продора прекодринских Турака
до истога места; но је у шанцу требала и кула, нешто за џебану, а нешто и за
бољу шанца заштиту и одбрану. За то дакле и стару приколубарску,
полуструшену кулу, коју је пре сто и више година Јефто Витковић, принца
Евђенија капетан сазидао био, даде пријенети у свој, на Малом Кличевцу
шанац, где од њеног камена сагради вишепоменуту тврђаву.” 110
Ова нова утврда, као и друге саграђене широм Србије, није успела да
спречи да, те 1813. године, Турци победоносно заврше свој џихад и после
више од девет година поново завладају овим просторима, али само за кратко
време. Већ у пролеће 1815. године почео је Други српски устанак. Устаничке
чете, које су кренуле на Ваљево, лоцирале су се изнад Куле, на врху
Кличевца, у остацима оног горњег шанца формираног у време Кочине
крајине. Овај пут, ваљевски Турци нису морали да се затварају иза зидина
камених авлија, јер су, за разлику од 1804. године, сада имали право
утврђење, мада им пред нападом устаника ни оно није помогло. Бранили су
се са Кличевца, из шанца који је опасивао Кулу Ненадовића. У самој Кули,
Турци су као таоце затворили оне Србе који су живели у самој вароши. Ова, у
многим изворима само успут поменута чињеница, нама данас указује да и
после краха српске државе Првог устанка, када су пред турским зулумима
масе хришћанског живља, тражећи спас од осветничког беса турских аскера,
пребегле преко Саве и Дунава на територију Хабзбуршке монархије, Ваљево
110
Сима Милутиновић Сарајлија, Историја Србије од почетка 1813 до конца 1815,
Београд 1888, 246.

98
није остало без српског становништва. То ће представљати само додатни
олакшавајући елемент да се, како ћемо већ видети, после Другог устанка
настави континуитет развоја српске вароши, отпочет 20/21. марта 1804.
године. Али, вратимо се опет на изглед самог утврђења око куле на
Кличевцу.
Описујући ослобађање Ваљева у Другом српском устанку, и прилаз
српске патроле овој утврди из које су Турци већ били побегли, њен
индиректан опис је дао Сима Милутиновић Сарајлија. 111
Њих два на саму ћуприју Ваљевско-Колубарску сиђу и одмах је пријеђу прислушкујући,
а ништа не чујући и тако истија се примакну и самом турскоме шанцу и кули, па и ту до
самог хендека прилегну опет прислушкујући, али се ту нитко жив не чује. Тад она оба и
на шаначку ћуприју и капију, али по ћуприји слама прострта, и унутра никог живог
нема.
Из: Историја Србије 1813-1815, од Симе Милутиновића
Описујући приступ Кули, Сарајлија помиње да око шанчева који је
опасују постоји јарак, преко кога прелази дрвени мост, док је сам шанац имао
своју капију. По свему судећи, реч је о једном, за то време и за такве потребе,
честом и класичном шанцу, палисадно-земљаном утврђењу које је опасивало
камену кулу.
Као што смо видели, сазнања која имамо о изгледу Ваљева током
оружаних фаза Српске револуције су више него оквирна, или парцијална, а у
појединим сегментима и крајње хипотетичка. Такву магловиту слику
условљавао нам је пре свега недостатак конкретних историјских извора који
би дали прецизне одговоре на многа питања која нас занимају. Међутим, са
новим периодом који следи у развоју Србије и Ваљева после времена
устанака, ситуација ће се у великој мери променити, како у самим односима
унутар тадашње вароши, тако и у нашим знањима о њој.

111
С. Милутиновић Сарајлија, Историја Србије, 246.

99
 5.2. ВАРОШ НА ДЕСНОЈ ОБАЛИ КОЛУБАРЕ: 1815 - 1830

По завршетку Другог српског устанка Ваљево улази у нови период

свога постојања, и то опет као српска варош. Зато ова фаза фактички
представља само наставак оног дела процеса развоја Ваљева започетог још
1804. године, али уз неке битне новине. За разлику од претходних година
Ваљево више није у оквиру аутономне српске државе, већ у оквиру
Отоманске империје, али, за разлику од стања из претходних векова, то више
није оријентална касаба у којој преовлађује муслимански живаљ, већ нова
српска варош. Њен урбани развој, до данашњих дана, представља
континуирану нит, непрекидану ратним пустошењима и исељавањима
живља, какве смо сретали током ранијих епоха. Истина, ратна догађања су у
више наврата потресала Србију, а касније и Југославију, али Ваљево се, или
налазило ван фронтова, или је, када је доспевало у руке непријатеља, бивало
поштеђено уништавања која су доводила до промене етничке структуре
становништва и драстичних осцилација у његовом историјском развоју.
Истина, извесне, па и веома крупне промене урбане мреже вароши ни у
будуће неће изостати, али уместо ратовима, оне ће бити узроковане другим
чиниоцима, пре свега дугорочним планирањем.

Брзе промене
5.2.1.
Са завршетком Другог српског устанка Смедеревски санџак и Ваљево
са њим поново постају део некада моћне Отоманске империје. Ограничена
аутономија, загарантована турским ферманима из 1815. и 1816. године,
донела је Србима извесну локалну самоуправу која је, временом, током
наредних деценија, фактички ојачавана и проширивана вештом политиком
коју је водио кнез Милош Обреновић. Зато, уместо да после Другог српског
устанка турски живаљ почне да се враћа у Ваљево и друге сличне вароши, он
их напушта. На основу договора између Кнеза Милоша и Марашли-Али
паше, јаничари, као носиоци турских зулума, бивају протерани из
Смедеревског санџака, док спахије, феудални елементи турске државе,
напуштају своје раније насеобине и насељавају се тамо где се осећају
сигурније. Спахија, као уживалаца на царским тимарима и зиаметима, у
Србији је већ било веома мало. По проценама које износи Владимир
Стојанчевић, у целом Смедеревском санџаку тешко да их је било више од
500,112 и зато, после ових промена, нису били вољни да живе на својим
поседима или по варошима у њиховој близини, већ су сигурност тражили на
окупу, по утврђеним градовима, који су постали последње упориште све
слабије турске власти на овим просторима. За њиховим примером пошли су и
богатији поседници, власници приватних имања, мулкова. И они се повлаче у
Београд, Смедерево, Ужице, Соко, или пак прелазе у Босну. Своје поседе,
112
Владимир Стојанчевић, Милош Обреновић и његово доба, Београд 1966.

100
како по селима, тако и у варошима, већ тада почињу да продају, или да их
дају под кирију. Поједини се чак уопште нису ни враћали у своје домове, да
би две деценије касније, када су султански хатишерифи условили продају
турских поседа Србима, долазили са тапијама да узму новац, а потом
неповратно одлазили у своја нова пребивалишта. Па чак и тада се многи
власници, или њихови наследници нису појавили, тако да 1841. и 1842.
године, када по званичним извештајима у Ваљеву више нема ни једног
Турчина, 36 Ваљеваца поседује куће, или баште и ливаде на неоткупљеној
земљи Турака, за које се зна да живе у Београду, или којекуда по Србији и
Босни, или пак уживају поседе за које се у извештајима наглашава: "Ког је
Турчина не зна се".113
Сходно наведеним информацијама видимо да, док сви иоле имућнији
и сналажљивији Турци, који су могли да на другим местима започну нови
живот, напуштају Ваљево, у њему остају само ситније занатлије и трговци
који се по свом материјалном стању не разликују баш много од још једне
категорије која ту остаје, од муслиманске сиротиње, "фукаре". Поред њих у
Ваљеву су остали и малобројни чиновници османлијске управе у ваљевској
нахији, на челу са муселимом и кадијом.
У, од Турака скоро испражњено Ваљево, сада почиње да се насељава
хришћанско становништво, пре свега Срби вичнији трговини и занатима. Они
купују турске куће, радње и плацеве, узимају их под кирију, или се
једноставно насељавају тамо где се власници нису појављивали. 114 Овај
процес је почео већ у другој половини 1815. године. Још ни мирис барута од
борби вођених широм Србије није изветрио, нити су преговори између кнеза
Милоша и Марашли паше добили своју коначну форму, а већ у октобру те
године група "прочих трговаца Ваљевских" је упутила писма Проти Матеји
Ненадовићу молећи га да им помогне у остваривању њихове намере да дођу у
Ваљево и ту отворе радње и дућане. 115 Ти трговци, који се сада Проти Матеји
јављају из Уба, по свему судећи су и раније боравили и активно трговали у
Ваљеву, највероватније још током Првог српског устанка. Брзина којом се
после тек завршених борби исказује њихова намера да се опет настане у
Ваљеву и наставе са својим послом тамо одакле су не тако давно отишли,
указује да је период турске страховладе између два устанка схваћен само као
краћи интермецо у постојању и развоју српске вароши на месту некадашње
турске касабе. Срби почињу да попуњавају празнине настале у Ваљеву
масовним одсељавањем Турака. О томе колико су брзо преовладали Ваљевом
и његовом чаршијом сведочи и један немили догађај са почетка 1818. године,
када се пожар, који је избио у варошкој мензулани (пошти), смештеној у
самој чаршији, врло брзо проширио на 30 околних дућана. Тим поводом је
група од 14 власника попаљених радњи упутила жалбу кнезу Милошу. На

113
Б. Перуничић, Град Ваљево и његово управно подручје, 490, 501.
114
Б. Перуничић, Град Ваљево, 352.
115
Б. Перуничић, Град Ваљево, 109.

101
основу њихових потписа се јасно види да су сви они Срби. 116 Према томе, те
1818. године у ваљевској чаршији је било најмање 30 различитих радњи, од
којих су Срби држали најмање половину. Те године је извршен и попис
хришћанског становништва у ваљевској нахији. Из њега се види да у самом
Ваљеву има 109 хришћанских кућа са 118 регистрованих глава. 117 Наравно,
није реч о броју свих становника, већ о пореским главама, ожењеним
пунолетним мушкарцима. Ако опет применимо онај индекс од 6 становника
по једној кући можемо закључити да је у Ваљеву 1818. године живело око
660 хришћана.
И поред убрзане христијанизације, Ваљево у то време још увек није
постало једноетничко насеље. Поред Срба у њему су и даље живели и Турци,
али, о њиховој бројности у том тренутку немамо довољно поузданих
података. Истина, познато је писмо које је те исте 1818. године кнез Милош
Обреновић упутио једном француском дипломати и у коме говори о броју
Турског становништва у Србији. По њему, у целој Србији једва да је било
7000 Турака, од чега је у Ваљеву било двадесет турских кућа (значи око 120
становника).118 Овај Милошев податак данас буди оправдану сумњу. Постоје
и многе друге информације из тих времена, како за целу Србију, тако и за
поједине утврђене градове у којима су Турци живели у већем броју и оне
указују да је број турског живља у Србији био два до три пута већи него што
је то кнез Милош хтео да призна. На основу њих, велики познавалац
Милошевог времена, историчар Михаило Гавриловић, сматрао је да је тада у
Србији било између 15.000 и 20.000 Турака. 119 Стога, не би требало
прихватити као тачан ни онај податак по коме је у Ваљеву имало само 20
турских домова. Та чињеница је и раније у локалној ваљевској
историографији будила извесне сумње, нарочито када је упоређивана са
подацима из нешто каснијег периода, из 1826. и 1827. године, када су
путописци (о којима ће ускоро бити више речи) у Ваљеву затицали
тридесетак турских кућа.
Ако оба наведена податка о броју Турака у Ваљеву, Милошев из 1818.
и писање путописаца из 1826/7, прихватимо као тачна то би значило да током
периода у коме се повећава фактичка локална аутономија Србије и у коме је
логично очекивати смањење броја Турака по варошима у унутрашњости, у
Ваљеву се њихов број повећава за 50%. До сада је у локалој историографији
ова чињеница објашњавана тренутним, скоро случајним, стањем затеченим у
1826/7. години, јер су се многи Турци, који су тада регистровани као житељи
Ваљева вратили ту само на кратко, да би продали своју имовину и убрзо се
опет упутили одакле су и дошли. 120 Изгледа међутим да је нешто сасвим
116
Б. Перуничић, Град Ваљево, 124-128.
117
Тихомир Ђорђевић, Архивска грађа за насеља за прве владавине кнеза Милоша
1815-1839, Београд 1926, 50-51.
118
Тихомир Ђорђевић, Наш народни живот, 2. књ, Београд 1984, 245-246.
119
Исто; Михаило Гавриловић, Кнез Милош Обреновић, 2. књ, Београд 1909, 256.
120
Р. Драшковић, Ваљево у прошлости, 214.

102
друго било у питању. Већ смо напоменули да се информацијама кнеза
Милоша не би смело поклонити поверење. По свему судећи, очекујући
подршку Европе за даље повећање аутономије Србије, кнез Милош је у својој
дипломатској преписци, из разумљивих разлога, умањивао стваран број
Турака, како у целој Србији, тако и по појединим варошима. Будући да нешто
каснији извори помињу тридесетак турских кућа у Ваљеву, а узимајући у
обзир исељавања Турака током протеклог времена, као и вероватно
Милошево умањење њиховог стварног броја за два до три пута, могли би смо
претпоставити да је 1818. године, када је у Ваљеву забележено постојање 109
хришћанских домова, турских кућа било не 20 већ око 50. То би значило да је
те године у Ваљеву било укупно око 160 домаћинстава са око 960 становника,
с тим што би отприлике сваки трећи био муслиманске вероисповести.
По пописима хришћанских кућа, који су настали у наредним
годинама, уочава се тенденција даљег повећања броја српскога живља, али то
повећање су пратиле извесне осцилације: 1820-е год. - 115; 1821-е год. - 143;
1822-е год. - 152; 1823-е год. - 141; 1824-е год. - 126. 121 Иако за те године
немамо никаквих података о броју Турака, логично је претпоставити да је он
био у опадању. Очигледно, оне оријенталне касабе, која је век и по раније
оставила јак утисак на Евлију Челебију, и коју је пре, само три и по деценије,
описао Иван Перетић, више није било. Ваљево је заиста врло брзо постало
српска варош. Али, како је она изгледала?
Не баш прецизан, веома уопштен, парцијалан, али ипак драгоцен,
опис Ваљева из тог периода, рачунајући и оквирне информације о
насељености две године после последњег горе поменутог пописа, оставио
нам је један намерник који је прокрстарио целу Србију. То је био отац
српског позоришта Јоаким Вујић. 122
Ова варош лежи измежду планина: Баир, Врана, Градац и пр.(очи), на реки реченој
Колубари, пак може имати до 150 српски а до 30 турски домова измежду којих до 100
дућана находе се. Овде је и двор јего високороднија г. Јефрема Обреновича, Јего
Књажескаго Сијатељства, Г. Милоша, најмлађег брата, који састоји се из једног
департмана и содержи прекрасне мобилирате собе. Близу његовог двора јест и
церква, коју је општество по пријатију управленија Јего Књажеского Сијатељства, Г.
Милоша, на његово дозволеније од дрвеног материјала воздрузило. Даље от церкве, к
северној страни, јест и магистрат ваљевске нахије, који састоји се од два кнеза и
једног писара.... Изван опет ограде дворске находи се једна знаменита воденица од
четири камена која господару Јефрему доста велику ползу приноси. Потом следује
једна школа која содержи 46 ученика и једног учитеља.... Преко реке Колубаре јест и
једна Турска, скоро порушена џамија код које находи се и муселима турског дом....

121
Бранко Перуничић, “Подаци о насељима нахије ваљевске”, Гласник историјског
архива Ваљево бр. 1, Ваљево 1966, 88-102.
122
Јоаким Вујић, Путешествије по Сербији, књ. 2, Београд 1902, 42-44; Љ. Андрић,
Ваљево од постања, 104-106.

103
Недалеко од ове вароши јест и један немачки шанац, именом Кличевац, кога су Немци
у време ратно, цесара Јосифа правили. Потом находи се и једна порушена кула коју је
г. Јаков Ненадович, војвода у време владенија српскога вожда г. Петровича зидао.
Опис Ваљева од Јоакима Вујућа
Вујић је на свом "путешествију кроз Сербију", кроз Ваљево прошао
1826. године. Само једну годину касније туда је пропутовао још један
намерник, историограф и путописац, покретач и први уредник Летописа
Матице Српске, Георгије Магарашевић. Као и Вујић, и он је забележио своја
запажања о овој вароши. Његов опис Ваљева се у великој мери подудара са
Вујићевим, а у одређеним сегментима га и допуњује. 123
Кренем и пред вече приспем у Ваљево, поред кога река Колубара тече, мало ниже
Градац речицу, пастрмкама нарочито богату и славну, у себе примајући, а над којим се
велике подижу планине Баир, Вране, Градац итд; долином пак пријатњејшом долази
се к њему. Из овога судити можеш да је положење овога места изредно; за мене је
заиста пуно усхићења било Ваљево је некада много веће било, а сада може у њему до
180 домова бити, између који биће и турски близу 30, мали, бедни и у једном углу без
реда насељени. У главном сокаку, којим сам дошао, видети је саме дућане, који више
од 50 има, различитом робом напуњене. Овде је магистрат нахије ваљевске, који се из
два кнеза и једног писара састоји. Црква је мала, од плетара; а двор господара
Јефрема нов је, повелики.... Преко Колубаре, недалеко, на једном чоту, стоји кула
Јакова Ненадовића, славног војводе из времена Карађорђина, сада по већој части
порушена и поваљена. Близу цркве је школа у којој је ове године скоро 50 ученика
било; учитељ је из Срема.... У Ваљеву, као и у другим варошима, по највише
туфекџија и ковача, а нарочито има један Турчин који нарочито добре ножеве од
сарајевског гвожђа прави.
Опис Ваљева од Георгија Магарашевића
И Вујић и Магарашевић су дали заиста скоро истоветне описе вароши
у ваљевској котлини. Обојица су нагласили да у Ваљеву у време њихове
посете има само 180 кућа, од којих су 30 турске. Оне су "мале и бедне" и
смештене су "у једном углу, без реда". Већ сама ова информација, као и
чињеница да сада има само једна џамија, а и она је "скоро порушена" јасно
говори о маргинализацији турског живља у тадашњем Ваљеву. Та
маргинализација је била условљена приливом новог хришћанског
становништва, будући да се за једну деценију број српских кућа повећао за
преко 40%. Некадашња касаба је у времену свог пуног процвата, када ју је
посетио Евлија Челебија, имала "пространу зелену мусалу" попут "Мерами
башче у шехеру Коњи", као и десетак џамија и неколико текија, а само нешто
више од једног и по века касније у њој нема ни једне честите џамије.
Очигледно је да малобројно турско становништво које је у Ваљеву остало, не
само да није било довољно имућно, већ је било и свесно да у овој вароши за

Георгије Магарашевић, Путовање по Србији, Панчево (б.г.и.), 64-65; Љ. Андрић,

123

Ваљево од постања, 106-108.

104
њих више нема перспективе. Ако опет искористимо онај и раније
употребљавани индекс од 6 глава по једном домаћинству, можемо закључити
да у Ваљеву сада живи око 1.100 становника, од којих су пет шестина Срби.
У Тешњару
5.2.2.
По свему судећи, захваљујући минулим војнополитичким
догађањима, процес христијанизације се одвијао веома брзо, чак и брже него
што су слични догађаји од неколико векова раније условљавали процес
исламизације Ваљева. Већ смо видели да је у њему 1528. године било 71
хришћанских и 27 муслиманских домова, док је 1560. године тај однос био
драстично измењен, и било је 393 муслиманске и 51 хришћанска кућа. Значи,
од односа 5:2 у корист хришћана, са померањем турске границе ка
непријатељској Аустрији даље на север, после само 32 године је дошло до
односа од 5:1 у корист муслимана. Међутим, точак историје је почео да се
окреће и у другом смеру, тако да, док смо 1784. године имали однос 8:1 у
корист муслимана, 42 године касније, на 5 хришћанских кућа имамо само
једну муслиманску. Али, оставимо по страни ове статистичке прегледе и
погледајмо како је Ваљево изгледало када су кроз њега у 19. веку прошла
двојица српских путописаца.
По свему судећи, жила куцавица целе вароши је био "главни сокак". У
њему се налазила чаршија у којој је било, по Магарашевићу "преко 50", а по
Вујићу "до 100" дућана. Између њих, а вероватно и иза њих, и у њиховој
непосредној близини, налазиле су се и приватне куће. Ту је био и
новоподигнути двор Јеврема Обреновића, управника ваљевске и шабачке
нахије. Уз њега се налазила и повелика господар Јевремова воденица. У
непосредној близини двора је била и једна црква, по свему судећи веома
скромна, будући да је начињена од "дрвета", односно "плетера". Недалеко
одатле се налазио и суд, односно магистрат ваљевске нахије, као и школа.
Али, на којој обали реке Колубаре се налазио овај главни сокак, са чаршијом
и осталим поменутим грађевинама? Он је, то се сада може поуздано
закључити, тамо где смо за раније периоде само претпостављали да се
налазила чаршија, у Тешњару, односно на десној обали Колубаре. На почетку
Тешњара, нешто источније од меандра, који река чини скрећући нагло пут
истока, још до пре неколико деценија постојао је двор, односно конак Јеврема
Обреновића, а не тако давно, одатле су уклоњени и последњи остаци
воденице која је ту, на Колубари, била. Конак је подигнут непосредно после
септембра 1819. године, када је кнез Милош свог брата поставио за
"оборкнеза" ваљевске нахије.124 Уз њега су се налазили и суд, школа, као и
црква. Вероватно је да је са те стране реке био и највећи број, ако не и све, од
поменутих 180 насељених кућа.
Док су описивали чаршију на левој обали Колубаре, друга обала је
поменутим путописцима била по свему судећи потпуно незанимљива. Толико

124
Б. Перуничић, Град Ваљево, 139, 563; Р. Драшковић, Ваљево у прошлости, Ваљево
1987, 283.

105
незанимљива, да и када су набрајали "планине", како су овим Војвођанима
навиклим на панонске равнице изгледала брда око Ваљева, они помињу само
оне са јужне стране вароши: Градац, Баир и Вране, док оне са супротне обале,
Брђане и Кличевац, сврставају под "пр.(оче), односно "итд".

Друга обала Колубаре

5.2.3.
На другој, левој обали Колубаре, Јоакиму Вујићу су пажњу привукли
само “скоро порушена џамија код које находи се и муселима турског дом”.
На први поглед би могло да се претпостави да је реч о данас сачуваној згради
Муселимовог конака, и џамији која је, на основу аустријске војне карте из
1789. године била лоцирана западно од хотела Гранд. 125 У том случају однос
између ова два објекта, односно чињеницу да је муселимов дом одмах код
џамије, бисмо морали да прихватимо само условно, будући да је раздаљина
између конака и утврђеног положаја те џамије, у Кнез Милошевој, западно од
Гранда, пар стотина метара. Међутим, врло је могуће да овде није реч о
Муселимовом конаку као административном објекту, већ о приватном дому
ваљевског муселима, а он се налазио оквирно на положају данашње зубне
амбуланте у Карађорђевој улици. 126 Будући да смо једну од џамија уцртаних
на карти из 1789. године, и то Шарену џамију, као могућу главну турску
богомољу у Ваљеву, лоцирали на положај кварта око данашње хале спортова,
у том случају би се муселимом дом заиста налазио одмах уз саму џамију.
Вујић и Магарашевић су од објеката на левој обали Колубаре
помињали такође и нешто удаљеније остатке Куле Ненадовића, у доњем делу
Кличевца, као и још даљи аустријски шанац на самом врху Кличевца, из
времена Кочине крајине. Неких других значајнијих објеката у самој долини,
који би били вредни помена, очигледно није било. Ипак, ћутање наших
путописаца не мора да значи да је на левој обали Колубаре владала пустош у
правом смислу те речи. На основу забележених сведочанстава, о чему ће
даље бити више речи, знамо да су се овде још дуго познавали и остаци некада
калдрмисаних улица, а да је било и напуштених, па и насељених турских
кућа.127 Неке од напуштених кућа су биле у рушевинама, тако да су само
њихови темељи преостали, али многе су могле бити још у и те како
употребљивом стању, тако да су се лако могле обновити и поново користити.
То ће и бити учињено ускоро, када Срби буду почели да их откупљују од
исељених Турака. Таквих случајева је било више, о чему ће накнадно бити
још речи, али, ако не највреднији помена, а оно најзанимљивији, је пример
куће Проте Матеје Ненадовића. Ова стара грађевина је засигурно постојала,
па је и касније дуго одолевала зубу времена, да би тек тридесетих година
прошлог века била срушена, како би се на њеном плацу подигла Хипотекарна
125
Тако су положаји поменута два објекта лоцирани и у првом издању ове књиге, из
1997. године.
126
Видети даље у тексту, у потпоглављу: Пијаца, Нова чаршија и Главни сокак.
127
Љубица Трајковић, Казивања о старом Ваљеву, Ваљево 1980, 9; видети и Б.
Перуничић, Град Ваљево, 257, као и даљу разраду текста.

106
банка, данашња зграда Пореске управе, а потом и управна зграда Јабланице.
Поред ње, у време посете Вујића и Магарашевића, на левој обали Колубаре
су морале постојати и зграде у које ће се релативно брзо уселити и начелство,
и суд, као и други државни органи, али и бројни појединци.
Иначе, забележена сећања старих Ваљеваца могу да нам још у
извесној мери допуне слику Ваљева, коју су при својим посетама морали
затећи Вујић и Магарашевић, али нису сматрали за сходно да и то помињу.
Тако је, недалеко од остатака оне џамије коју смо на основу карте из 1789.
године лоцирали подно Брђана, било и старо турско гробље. Друго турско
гробље је постојало и на почетку Тешњара, близу конака Јеврема Обреновића
и на њему је господар Јеврем подигао општинске кошеве. На територији
варошког атара постојало је још једно, треће турско гробље. Као и друго, и
ово је било на десној обали Колубаре, изнад Тешњара, на Косанчића венцу.
Због честе турске праксе, у Ваљеву потврђене примером гробља испод
Брђана, да се гробља налазе негде поред неке од џамија, морамо поставити
једно питање, које ће због недостатка изворних доказа морати и даље да
остане отворено. Није ли негде на Косанчића венцу могла да буде и она једна
џамија од "доброг материјала", за коју је 1784. године Перетић написао да се
налазила са десне стране тока Колубаре? Или је можда, она била поред
гробља на почетку Тешњара? На ову другу могућност указује нам и један
допис који је 1833. године Јеврем Ненадовић упутио кнезу Милошу
Обреновићу, обавештавајући га да "У чаршији вароши Ваљева имаде људи
који имају своје куће и дућане на вакупу, џамијској земљи". 128 То може да
указује да је џамија на десној обали Колубаре била у самој чаршији, а не
негде поред ње. Уосталом, сетимо се да је својевремено и Евлија Челебија
забележио постојање једне од џамија баш у самој чаршији.
Када је реч о турским гробљима, неопходно је поменути и случајне
налазе турских надгробних споменика, откривених приликом изградње нове
зграде на месту некадашње књижаре Јанко Веселиновић, у Кнез Милошевој
улици, што је близу и места где се налазила једна од џамија уцртаних на
аустријском плану из 1789. године.

Настанак забуне
5.2.4.
Са прерастањем турске касабе у српску варош, Ваљево је и у
просторном смислу доживело велике, чак драстичне промене. Насеље које се
од 17. века поуздано (а раније вероватно) својим већим делом простирало у
равници на левој обали Колубаре, сада се, чим је прешло у српске руке,
"скрцало" под брдо на десној обали те реке. Она слика о Тешњару из кога се
развија и шири Ваљево, а за коју смо већ рекли да нема основе и да је
потпуно погрешна, сада се одједном, али само за један краћи међупериод,
показује као исправна.

О положају гробаља: Љуба Павловић, Колубара и Подгорина, Београд 1907, 461;

128

Љуба Павловић, О Ваљеву и Шапцу, Ваљево 1990, 26, 50; Б. Перуничић, Град
Ваљево, 249, 675, 724; Љ. Трајковић, Казивања о старом Ваљеву, 9.

107
 Пре него што на основу расположивих сазнања утврдимо шта је
проузроковало ову промену, на тренутак се морамо вратити на питање
настанка поменуте забуне о вековном постојању Ваљева искључиво, или
скоро искључиво, на десној обали Колубаре, у данашњем Тешњару.
По свему судећи, колективна историјска свест у самом Ваљеву није
сезала даље у прошлост од друге деценије 19. века То је донекле и
разумљиво, с обзиром да се у ваљевској котлини управо у то време
кристалише српска хришћанска варош на месту муслиманске касабе. Тако се
уврежило мишљење да је тада затечена ситуација (а за коју смо већ видели да
представља само тренутно, краткотрајно, стање) одраз из прошлих времена.
Тај став је прихваћен до те мере да су неки од овде изнетих доказа о
супротном стању реалне прошле стварности сматрани само за тренутне
изузетке. Тако је пионир ваљевске историографије Радован Драшковић
написао: "За време Турака варош Ваљево се углавном налазила на десној
страни Колубаре, у данашњем Тешњару". Ипак, имајући и супротна сазнања,
сматрајући их тренутним изузецима, он је додао: "И ако је варош била
углавном на десној обали Колубаре нешто грађевина за време Турака
налазило се и на левој обали чак и половином 17. века, јер Евлија Челебија,
који је прошао кроз Ваљево 1660. године каже да средином ове касабе тече
река Колубара".129 Знајући да је почетком 19. века лева обала била скоро
празна, Драшковић је нестанак и оног скромног (како је сматрао) дела насеља
на њој покушавао да објасни паљењем вароши које су током Кочине крајине,
1788. године, извршили српски фрајкори. Међутим, на основу аустријске
карте из 1789. године и Протиних описа освајања Ваљева 1804. године знамо
да упркос паљевини живот на левој обали Колубаре није замро у то време,
већ нешто касније. Како је до тога дошло? Како се некада пространа варош
одједном сабила само у Тешњар, док је лева обала, раније густо насељена, са
улицама које чине квартове и са многим значајним објектима, постала
ненасељена и чак, што ћемо видети из једног нешто доцнијег плана,
испарцелисана на плацеве са пољопривредном наменом? Покушаћемо да
дамо одговор на ова питања.

Досељеници радије насељавају чаршију

5.2.5.
У ранијем периоду, у времену процвата турске касабе на десној обали
Колубаре, настала је привредна, трговачко-занатска четврт насеља, такозвана
чаршија. На уском појасу између брда и реке биле су збијене разноврсне
радњице, као и други објекти који су ишли уз чаршију: џамија, купатило,
школа, механе, ханови..., а на благим деловима обронка изнад чаршије
протезали су сокаци са редовима стамбених кућа. Ипак већина кућа, заједно
са још неким значајнијим грађевинама, била је на другој, левој обали реке,
која је својим пространством омогућавала комотнији распоред и пун замах
оријенталним градитељима. Овде су калдрмисане улице својим укрштањима
чиниле квартове, груписане у махале. Ту су се, уз неколико џамија, налазиле
129
Р. Драшковић, Ваљево у прошлости, 232.

108
и простране алеје и вртови, зелена мусала прекривена густим крошњама
старог дрвећа, као и већи број приватних поседа ограђених каменим оградама
унутар којих су се, окружене вртовима, баштама и ружичњацима, уздизале
турске куће, приземне и на спрат, покривене шиндром, или ћерамидом.
Управо такву слику видео је још 1624. године француски путописац
Луј Жедеон, када је записао да је Ваљево "многољудно, пространо и пријатно
по великом броју вртова", као такво га је потом описао и Евлија Челебија, а
затим шематизовано приказали и аустријски картографи у 18. веку. Једном
речју, распоред у пространој равници је био такав да је, упркос насељености,
омогућавао постојање већих комада потенцијалне обрадиве земље, или
ливада.
После бурних револуционарних догађања са почетка 19. века етничка
структура становништва Ваљева се из основе мења. Из Ваљева одлазе они
богатији Турци, спахије, приватни поседници, имућнији трговци и занатлије.
Њихова имања остају празна, а куће изложене пропадању. У, од Турака скоро
испражњену варош, пристижу нови становници. Али прилив хришћанског
живља је био мањи него одлив муслиманског. До тада Срби су се највећим
делом бавили пољопривредом, тако да већина њих није имала интереса да
напушта своја станишта и да из села, у којима су била њихова имања, прелази
у варош. Зато се, прикључујући се малобројним преосталим Турцима и
ретким Србима који ту већ живе, у Ваљево насељавају они елементи
хришћанског становништва чија егзистенција није била везана за земљу.
Били су то сеоски трговци и занатлије, који су у животу у вароши могли да
виде за себе нове перспективе. Управо због тих перспектива, условљених
природом нове делатности, њима је занимљива ушорена чаршија и привредни
живот који се одвија у њој. Из тих разлога они управо у чаршији купују, или
под кирију узимају некадашње турске радње, или пак у њој подижу нове
објекте. Обично заједно са својим породицама, станују у истој згради у којој
и обављају своје привредне активности, у задњим просторијама, или на
спрату. Понекад имају и засебну кућу за становање, али она је обично иза
самог локала, или негде у његовој непосредној близини.
Како је прилив Срба био доста мањи од одлива Турака (од 400
турских и 50 хришћанских домаћинстава у 1784. години, 1808. је било око
200 домова, а две деценије касније 180, од чега је 30 турских) чаршија на
десној обали Колубаре и њена непосредна околина су представљале довољан
простор да задовоље све потребе новопридошлог становништва и није било
никаквих разлога да се ремети та варошка ушореност и да се насеље шири на
другу, раније такође урбанизовану, обалу. Зато се у самом главном сокаку,
где је и чаршија, поред занатлија и трговаца, али и њихових слугу и
помоћника, насељава и онај, још увек малобројни чиновнички елемент
српског становништва, настао са развојем локалне аутономије. Ту се подиже
и пошта, али и конак управника нахије, а поред њега и суд, школа и мала

109
црквица. Својеврсно сведочење о овом процесу насељавања чаршије и њене
непосредне околине оставио је неколико деценија касније, 1860. године,
тадашњи ваљевски лекар Франц Тесаи, написавши да су се Турци раније
углавном насељавали са леве стране Колубаре, али су се, по преузимању
вароши, Срби концентрисали на супротној обали. 130
Што се Ваљева тиче, познато је да су Турци седели са леве, северне обале
Колубаре, јер су познавали својства планинских река, па су се од Колубаре
удаљавали. Одкако су нашинци почели постројавати Ваљево, чинише наопако и тако
је до тога дошло да се Ваљево у две трећине на узаном простору под брдом скрцало.
Цитат из Тесаијевог сећања на Ваљево
Тако, на почетку процеса христијанизације Ваљево се развија
превасходно на десној обали Колубаре. Али, шта је било са некад насељеном,
и чак квартовски уређеном долином на левој обали ове реке? Вујић је
написао да се ту налазио муселимов дом и једна скоро срушена џамија. Већ
смо нагласили да је ту било и нешто насељених, као и празних турских кућа,
и доста развалина. Вероватно су остали трагови и некадашњих ограда, а
познавале су се и трасе калдрмисаних и некалдрмисаних сокака. У почетку,
ови сведоци некадашње касабе нису били занимљиви новопридошлим
варошанима, али, временом, оне зелене површине које их окружују и које су
још 1624. године импресионирале Луја Жедеона, а за које смо већ рекли да су
могле представљати потенцијалну обрадиву земљу, нови становници почињу
да користе за своје баште, или ливаде на којима напасају стоку коју нису
држали само због пољопривредних потреба. Она је трговцима и занатлијама
служила и као теглећа снага, неопходна у њиховим пословима. Временом,
варошки Срби све више заузимају ове површене, чистећи их од остатака
зидина кућа, па и калдрме са некадашњих улица. Деле парцеле, и ограђују их.
Потврду овом процесу разградње остатака некадашње вароши на левој,
северној обали Колубаре даје нам једно писмо које је група Ваљеваца 27.
фебруара (11. марта) 1834. године, упутила кнезу Милошу Обреновићу. Они
се жале да су сељаци из околних села, која гравитирају Ваљеву, заузели сву
обрадиву земљу у непосредној околини вароши, која је раније, у време
Турака, припадала варошком грунту, тако да су сада били приморани да за
своје потребе крче остатке некадашње вароши и да на тај начин за себе
обезбеђују обрадиве површине које су им биле неопходне: "Ми, како не
имајући нигде башчице ради нужне кућевне потребе усијати, то из наше
велике нужде, с великим трудом, као какови да смо дошљаци нови, тако смо
око турских кућа од велике калдрме и камења искрчили и помало башчице
заградили и с тим сијањем јасно живели". 131
Потребно је нагласити да Ваљевци варошани, ово писмо нису
упутили због саме жалбе на сељаке и њихов поступак, већ због једног чина

130
Љ. Андрић, Ваљево од постања, 59.
131
Б. Перуничић, Град Ваљево, 257.

110
који означава почетак нове етапе у развоју Ваљева, а који ће угрозити
постојање ових, муком стечених "башчица". Али, о томе ће тек бити речи.

111
 5.3. ПРЕЛАЗАК НА ЛЕВУ ОБАЛУ: 1830 - 1855

Четврта деценија деветнаестога века је донела нове велике и значајне

промене које су се одразиле на опште политичко и међународно стање у
држави, а које ће имати и директног утицаја и на урбанистички развој многих
насељених места у Србији. Даљи развој Ваљево пружа један од типичних
примера новог процеса који је исказан кроз христијанизацију, повећање броја
становника као и планско ширење.

Ами Буе у Ваљеву

5.3.1.
Јоаким Вујић и Георгије Магарашевић су кроз Ваљево прошли две
деценије после почетка процеса континуиране христијанизације вароши.
Толико времена је протекло и док кроз Ваљево није прошао још један
значајан намерник. Познати европски путописац Ами Буе је боравио у
Ваљеву 1838. године и у основним цртама описао ову варош. 132
Ваљево је на осам сати од Сокола и на нешто више од 300 стопа надморске висине.
Има отприлике 900 душа и 257 кућа. Овај град има повољан положај да постане неко
значајно место, с обзиром да се налази у богатој долини и на раскршћу 7 путева. Кроз
њега пролази Колубара која ће једног дана бити стешњена у регулисано корито. Њене
повремене поплаве могу да укажу на порекло назива Ваљево (као Валенија у
Влашкој), јер Ваље на албанском значи талас или узбуркана река.... За сада се
највећи део Ваљева налази на западној обали Колубаре. Центар представља велики
четвороугаони трг са једноспратним кућама са дућанима. Ту се завршава више добро
ушорених улица. Већина стамбених зграда има кров од шиндре, док кровови
покривени црепом указују на куће виђенијих људи. Међу њима се истиче лепи бели
четвороугаони конак среског капетана, тада г. Ненадовића. Овај старац, некада прота,
одиграо је тако значајну улогу у рату против Турака... У механи на градском тргу
нашли смо добру собу. У приземљу куће се налази штала и српски дућан.
Буеов опис Ваљева

Ваљево које Буе описује је, бар по општем утиску, знатно другачије
него што је било у време када су у њему боравили Вујић и Магарашевић.
Магарашевић је као централно место у Ваљеву помињао "главни сокак", за
који смо већ закључили да се налазио на десној обали Колубаре и
идентификовали га као данашњи Тешњар. Међутим, само 11 година после
њега, Буе у Ваљеву затиче "велики четвороугаони трг", са једноспратним
кућама, ка коме воде ушорене улице. Јасно је да није реч о некадашњој
чаршији у "главном сокаку". Шта више, овај опис, без обзира колико

132
Ами Буе, “С Колубаре на Дрину” (приредио Љ. Андрић), Колубара - велики
народни календар за просту 1997, Ваљево 1997; Љубисав Андрић, Ваљево од
постања, 54-57.

112
непрецизан био, не одговара ни данашњем Тешњару. Који је део Ваљева у
питању?
Одговор на постављено питање би могла да пружи Буеова одредница:
"За сада се највећи део Ваљева налази на западној обали Колубаре". На тој
западној обали је и пространи трг и добро ушорене улице које се на њему
завршавају. До сада смо увек помињали леву као северну и десну као јужну
обалу ове реке. Шта је Буе сматрао под западном обалом? Своје путописе Буе
није писао одмах и на лицу места, већ у свом кабинету, знатно касније. Зато
вероватно запажања оваквог типа није бележио на основу микро ситуације у
самој ваљевској котлини, већ на основу целокупног тока Колубаре у који је
имао увид на основу неке географске карте коју је поседовао. А на карти
ситуација изгледа овако: текући од саставака Обнице и Јабланице ка ушћу у
Саву, Колубара тече са југа на север, тако да се као западна сматра њена лева,
у микроситуацији котлине северна обала.
По свему судећи, за само 11 година, од обиласка Вујића и
Магарашевића, до доласка Буеа, у ваљевској котлини је дошло до драстичних
промена. Варош која је до јуче била скоро искључиво на десној обали реке
проширила се се на њену супротну страну. Да Буе у свом опису није начинио
извесну забуну? Да није, неком грешком, под западном обалом подразумевао
Тешњар? Ипак, није то у питању. "Лепи, бели, четвртасти конак" Проте
Ненадовића, који се налази на обали коју Буе описује је она кућа коју смо већ
помињали, а на чијем плацу је тридесетих година 20. века подигута зграда
Хипотекарне банке (Пореска управа), а касније, поред ње и Јабланице.
Очигледно, Буе описује један потпуно нови део Ваљева, саграђен у
периоду између проласка помињаних намерника из претходне деценије и
његовог боравка. Једино што би у Буеовом опису могло да буде спорно је
питање да ли је на левој обали заиста био већи део Ваљева, с обзиром да, како
смо већ раније видели, доктор Тесаи 1860. године пише да се тада, још увек,
две трећине насеља налази на десној обали. Са данашњег становишта ове
разлике у информацијама је тешко објаснити. Могуће је, да је до њих довео
развој насеља који је уследио између 1838. и 1860. године. Такође се не сме
одбацити ни могућност извесног Тесаијевог претеривања, са циљем да појача
утисак о нелогичном насељавању ваљевске долине по доласку Срба. Поред
тога није немогућа ни претпоставка да је новоподигнути део Ваљева, са више
улица и тргом, смештен у пространој долини, тако деловао на Буеа да је,
касније, пишући своје утиске са пута, из свог сећања потиснуо чињеницу да
је онај старији део Ваљева, иако неугледнији због мноштва чатрљица, ипак
насељенији. Није немогуће ни да, говорећи о величини, Буе није мислио на
насељеност, већ на површину на којој се простиру поједини делови данашњег
града.
Било како било, чињеница је да је за кратко време дошло до веома
великих промена у просторном плану Ваљева. Дојучерашња варош, "под
брдо скрцана", и сабијена около чаршије на десној обали Колубаре,
проширила се и на другу страну реке где се и раније налазио велики део

113
насеља, утирући тако пут ка данашњем граду. Како је дошло до ових наглих
промена? Да би се дао адекватан одговор на то питање неопходно је
сагледати и неке друге промене које су се одиграле на националном нивоу.

Наредбе Кнеза Милоша

5.3.2.
Током тридесетих година 19. века дошло је до значајних промена у
политичком статусу Србије. Серија турских хатишерифа, донетих 1829, 1830,
и 1833. године, омогућила је знатно повећање аутономије према Отоманској
империји. У Србији је призната наследна власт династије Обреновић, а њена
територија је проширена за још шест нахија, тако да су границе државе кнеза
Милоша Обреновића одговарале границама Карађорђеве државе из 1813.
године. Поред низа фискалних олакшица, Србија је добила и право да има
своју војску. И, што је веома битно, Турци су били обавезни да напусте
унутрашњост Србије, с тим што им је допуштено да живе искључиво у
такозваним "старим царским градовима", односно оним варошима које су
имале тврђаве и у којима су остали и турски гарнизони. Царска имања која су
држале спахије припала су сељацима који су их обрађивали, док су своје
приватне поседе, мулкове, Турци морали да, у року од 5 година, продају
Србима.
Са знатним проширењем аутономије и учвршћивањем власти, кнез
Милош Обреновић је, поред других мера, предузео и низ потеза усмерених ка
циљу модернизације државе и побољшању квалитета живота. Једна од њих је
било и такозвано "ушоравање". Од 1830. године предузето је више
конкретних потеза да се разбацана и растурена села доведу "у шор",
укључујући ту и посебан указ о ушоравању из 1837. године. Пресељење
целих села, или појединих њихових делова, са једног места на друго, није био
ни мало лак посао, јер је требало развалити старе куће, затрпати стара
огњишта и подићи другу кућу на новом месту, што је за сиромашног сељака
представљало огроман терет. Зато ушоравање села није доследно и до краја
спроведено, али је више успеха имало ушоравање вароши и варошица. 133 Док
су поједине вароши потпуно премештене, попут Пореча, који је на новом
месту понео и ново име, Милановац, друге су се плански развијале на
слободним просторима, тик уз већ постојећа језгра. Ту су постављане
праволинијске улице, уређивани тргови и пијаце, грађене нове чаршије,
омеђавани су плацеви чија је намена унапред одређивана. У нове делове
вароши премештане су и разне државне установе, како би се тиме дала
иницијатива и приватним лицима да се овде насељавају или пресељавају.
Управо то се догодило и у Ваљеву.
Очигледно је да је кнез Милош уочио оно о чему је доцније, под
другим околностима, писао Франц Тесаи, да положај вароши, под брдом, уз
саму реку, на десној њеној обали, није повољан за перспективе даљег развоја
Ваљева. Зато је предузео неколико мера за ширење, или, тачније премештање
Ваљева на леву обалу, на којој је варош и раније, не тако давно, постојала.
133
Радош Љушић, Кнежевина Србија (1830 - 1839), Београд 1986, 78, видети и 76-80.

114
Оно, на крају претходног поглавља помињано писмо из 1834. године, у коме
група Ваљеваца варошана пише кнезу Милошу како су на месту некадашњих
турских кућа начинили себи баште, настало је управо као резултат тек
започетог процеса ушоравања Ваљева на другој обали Колубаре. У његовом
наставку пише: "У 1833.г, о Миољдану, господ. Милосав Перуничић наше
башчице размери и потплацеве кућевне учини. Зато ми, не имајући нигде
давно башчице, ни колико једног котара за сено земље што би притисло
заградити, а наше обченство о тому живи". 134
Милосав Перуничић, којег Ваљевци помињу у овом писму, је био
човек од посебног поверења кнеза Милоша Обреновића задужен за израду и
реализацију пројекта по ком би Ваљево требало да се премести у равницу на
левој обали Колубаре. Међутим, прве кораке по том питању кнез Милош је
предузео више од годину дана пре него што је Перуничића послао у Ваљево.
Већ средином 1832. године он је упутио допис чији садржај познајемо
посредно, преко одговора из исте године и једне знатно касније (1836.
године) писане жалбе. Како је тадашња ваљевска црква била "готова
струшити се", па се зато "у њој богослуженија порад трулости њене
извршавати не могу", Милош је наредио да се у Ваљеву сагради нови храм
"приличне величине и ширине" и то не на месту дотадашње цркве, већ "преко
Колубаре, где је и пре црква била". 135

Нова Црква
5.3.3.
По свему судећи, стара трула црква, "која је готова струшити се", је
управо она црквица од дрвета, односно плетера, за коју су само неколико
година раније (1826. и 1827. године) Јоаким Вујић и Георгије Магарашевић
написали да се налази поред двора господара Јеврема Обреновића, значи на
десној обали Колубаре, на почетку Тешњара. Пре него што је предузео прве
конкретне кораке ка пресељавању варошких објеката са десне обале
Колубаре, кнез Милош је одлучио да се на месту где убудуће треба да се
развија варош сагради црква. Знао је да ће му сваки следећи корак који буде
предузео на ушоравању Ваљева на другој обали бити знатно олакшан ако ту
буде постојао храм.
После Књазове интервенције послови на припремама за изградњу
нове цркве су врло брзо отпочели. Већ 10/22. августа те 1832. године, само
месец и по после Милошевог дописа, из Ваљева је послато обавештење да је
камен за цркву већ набављен, а да су почели и послови на печењу цигала.
Набавка материјала се наставила и следеће године, с тим што је планирано да
главни грађевински послови започну на пролеће 1834. Међутим, због
недостатка материјалних средстава, али и адекватног пројекта, обимни
радови су почели тек 1836. године, али не без проблема. Следеће године, тек
довршена купола цркве се срушила, што је изазвало и пуцање зидова, тако да
су многи послови морали да се раде испочетка. Због низа компликација нова
134
Б. Перуничић, Град Ваљево, 257.
135
Б. Перуничић, Град Ваљево, 227, 324.

115
црква је завршена тек средином века, а због лошег квалитета радова било је и
више накнадних интервенција. 136
У оквирима сазнања о постојању планова за ушоравање Ваљева на
левој обали Колубаре потпуно је јасна намера због које је кнез Милош
одлучио да се нова црква подигне не поред, или на месту већ постојеће
црквице, већ на другом крају ваљевске котлине, "преко Колубаре". Посебну
пажњу, међутим, завређује чињеница изнета у Књажевом наређењу, да је на
локацији предвиђеној за подизање нове цркве "и пре црква била". Место о
коме је реч је познато, будући да храм чија је изградња започета на
иницијативу кнеза Милоша и данас постоји и налази се на углу Пантићеве и
Војводе Мишића улице. Зато је спорно питање када је раније на том месту
постојала црква. Током досадашњих разматрања видели смо да сем оне
средњевековне цркве на ушћу Градца, историјски извори које познајемо, из
разних периода, нису указивали на постојање неке друге цркве. Изузетак је
једино капела код епископског двора, односно приватна кућа која је
подизањем звоника претворена у цркву током аустријске управе у 18. веку.
Такође смо видели да за лоцирање епископског двора на место где је у 19.
веку подигнут конак Јеврема Обреновића, у познатој изворној грађи не
постоје никакви докази. Можемо ли онда претпоставити да је на месту где се
данас налази црква, у 18. веку био епископски двор са помињаном капелом?
Кнез Милошева опаска о изградњи нове цркве "тамо где је и пре црква била"
пружа индиције за овакву претпоставку, али, само по себи ипак није доказ.
Зато ову идеју не можемо прихватити здраво за готово, тим пре што се не сме
пренебрегнути ни могућност да је и за време српске управе током Првог
устанка у Ваљеву могла да буде подигнута нека црквена грађевина. Можда је
Милош мислио на њу? Због објективног недостатка историјских извора, који
скрива тајну о изгледу устаничког Ваљева, ово питање и даље мора остати
отворено, а изједначавање положаја некадашњег епископског двора и
данашње цркве, колико год изгледало реално, остаје у сферама претпоставки.

Варош са две чаршије

5.3.4.
Годину дана после наредбе да се у Ваљеву, на левој обали Колубаре,
подигне нова црква, кнез Милош је начинио нови корак за ушоравање
вароши. Намера му је била да се цело Ваљево са десне пресели на леву,
пространију, обалу реке. Међутим, пошто је био свестан драстичности овог
потеза, он је прво наредио да се на левој обали подигне нова црква. Знао је да
је храм центар урбаног живота у тадашњој Србији, те да ће следећи корак
бити лакше прихваћен, и да ће убрзо око цркве почети да се развија нови део
насеља. Пошто су активности на изградњи цркве отпочеле, кнез Милош је у
јесен 1833. године, у Ваљево послао свог повереника Милосава Перуничића,
са задатком да са те стране "башчице размери и подплацеве кућевне учини" и
тако постави основе за њено планско премештање на другу обалу Колубаре.
136
Велибор Савић, “Ваљевска црква”, Ваљевац- велики народни календар за просту
1993, Ваљево 1992.

116
 Како смо већ видели, само пет година после Перуничићеве посете
кроз Ваљево је прошао и Ами Буе и у, не тако давно скоро празној долини на
левој обали реке затекао механу са собама за преноћиште, смештену на
пространом квадратном тргу, на коме се завршава "више добро ушорених
улица", дуж којих су распоређене куће на спрат, са дућанима у приземљу.
Очигледно, "ушоравање" вароши на другој обали Колубаре је почело врло
брзо да се реализује. Ипак, није све текло онако како је коџа Милош желео.
У својим првим намерама Милош Обреновић је желео да се варош у
потпуности пресели са једне на другу обалу Колубаре што практично није
било лако оствариво. То је захтевало рушење свих кућа и дућана на десној
страни реке и куповину напуштених турских домова или празних плацева, на
којима би се подигле нове куће и радње. Све то је изискивало велика
материјална средства, а млад грађански слој српске вароши у изницању није
био потпуно спреман на ове непланиране издатке. Зато је из Ваљева кнезу
Милошу било упућено више жалби на одлуку о пресељењу. Поред оне већ
цитиране жалбе из 1834. године, у којој су се Ваљевци жалили да ће са
проширењем насеља на леву обалу Колубаре остати без својих муком
стечених "башчица", две године касније је из Ваљева уследио још један
допис. У новембру 1836. године "Всепокорнејше општенство вароши
Ваљево" је упутило молбу кнезу Милошу жалећи се како су "пали у велико
очајањије и сумњу". Наиме, они су, жалећи се на своје лоше материјално
стање, писали: "Видећи нашу сиромаштину, да нисмо у могућности ове старе
куће покварити, а камоли друге нове начинити и плацеве наново куповати ми
всепокорнејше молимо да бисмо били ослобођени и остали у нашим
данашњим кућама и дућанима, на нашим плацевима живити". 137
Како се званично завршио овај проблем који се поставио пред
Ваљевце због Књажеве намере да се варош премести на другу обалу реке
данас је немогуће прецизно одгонетнути, будући да смо суочени са
недостатком познатих историјских извора који би на ово питање дали
конкретне одговоре. Да ли је Милош удовољио овој молби и Ваљевцима и
званично допустио да остану на својим старим плацевима, или се то догодило
више прећутно? А можда је све то и био део Милошеве тактике, да прво на
новом месту подигне цркву, па да затим наложи потпуно пресељење, а потом,
када варош почне да се незаустављиво шири на месту где је он то желео, а
које је и било повољније за развој, да званично или прећутно одустане од
првобитне замисли, излазећи у сусрет народним захтевима? Било како било,
пресељење целе вароши на другу обалу Колубаре је изостало.
Како смо видели, уместо пресељења са једне на другу обалу Колубаре
дошло је само до проширења Ваљева, које је тако, још пре средине 19. века,
постало ретка, ако не и једина, варош у Србији са две чаршије. Наиме, поред
других урбанистичких садржаја, по Перуничићевој замисли је трасирана и
нова чаршија. Простирала се паралелно са старом, само на другој обали
Колубаре (данашња Кнез Милошева улица), и врло брзо се развијала, о чему
137
Б. Перуничић, Град Ваљево, 352.

117
ће даље бити више речи. Међутим, са Милошевим (планираним?)
одустајањем од рушења Тешњара, опстала је и стара. Шта више, и док се
нова, на левој обали Колубаре градила и ширила, ни на десној обали
Колубаре није уочено стагнирање. И овде се откупљују и преуређују турске
куће и радње, или купују плацеви на којима се граде нови објекти.
Некадашњи двор господара Јеврема је претворен у окружно начелство. Под
Баиром је кнез Јован Бобовац купио и преуредио велико турско имање и
кућу, док је капетан Јовица Милутиновић у самој чаршији подигао свој нови
конак.138 Ова два објекта и данас постоје, као и низ других кућа које су на
десној обали Колубаре из основе преуређене, или изнова саграђене после
доношења планова о пресељавању. Сведочанство о томе, остало до
данашњих дана, представља сам Тешњар као старо, ревитализовано језгро
Ваљева из времена када се оно од некадашње турске касабе претварало у
српску варош.

Становници нове вароши

5.3.5.
После првих конкретних потеза за проширење вароши на нову
локацију, на другој обали Колубаре су почели да се насељавају они који су то
материјално могли и који су морали да то ураде. Наравно, међу њима је
свакако било не мало и оних који су били свесни пословних и стамбених
предности које им пружа перспектива даљег развоја Ваљева на новом месту.
Пре свега су то били имућнији трговци, затим чиновници који су до тада
живели у изнајмљеним или на услугу добијеним кућама и квартирима, или
пак они појединци који су за својим новим послом тек стизали у Ваљево,
било из ширег сеоског залеђа вароши било из удаљенијих крајева. Међу њима
је било и занатлија и трговаца, али и нових чиновника локалне државне
управе, која се са проширивањем аутономије кнежевине Србије нагло
развијала и јачала. За ове последње је природно што су тежили да својим
личним примером подстакну развој новог дела Ваљева на левој обали
Колубаре, будући да су егзистенцијално директно зависили од воље кнеза
Милоша. Сви су они плацеве, или куће и дућане, куповали од Турака који су
раније напустили Ваљево, или оних који су се на то одлучили тек пошто су
их помињане одредбе султановог хатишерифа на то приморале.
Са одласком Турака, из Ваљева одлази и последњи турски управник
ваљевске нахије, муселим. Био је то извесни Нуман-ага, који се на овој
функцији налазио од 1820. године. Годину дана после “читања” хатишерифа
из 1830. године, који је налагао да Турци напусте градове без тврђава, а да
уместо муселима власт преузму органи локалне српске управе, Нуман-ага се
иселио у Соко, продавши претходно своје приватне поседе у Ваљеву и
његовој околини. Кућу у којој је живео, а која се налазила на положају
данашње зубне амбуланте у Карађорђевој улици, продао је Аксентију
Срећковићу. 139 Поред Срећковића, турске куће у Ваљеву су покуповали и
138
Љ. Павловић, О Ваљеву и Шапцу, 24-28, 35.
139
Р. Драшковић, Из прошлости Ваљева, 17.

118
многи други виђени Ваљевци тога времена. Тако се на једном плацу, на левој
обали Колубаре населио и Прота Матеја Ненадовић. Његова већ помињана
кућа, која се налазила на потезу данашње зграде Пореске управе и управне
зграде Јабланице, некада је припадала извесном Абдулрахману Крџићу. 140 У
новој вароши се настанио и његов брат од стрица Јеврем Ненадовић. Пре тога
је он становао у двору Јеврема Обреновића, који је кнез Милош уступио на
доживотну употребу његовом оцу Јакову, када се овај 1831. године вратио из
Русије. Како је после Јаковљеве смрти 1836. Јеврем био принуђен да напусти
двор, који привремено постаје окружно начелство, купио је кућу од
наследника изесног Алије-спахије. У уговору насталом при каснијој
препродаји те куће 1842. године, пише да је била "на два боја, од тврдог,
каменог материјала сазидана", а да се налази "на главном сокаку ћошка нове
улице".141 Реч је о углу данашњих улица Карађорђеве и Војводе Мишића, где
се налази Окружни суд. У близини браће Ненадовића турска имања су
откупили и други Ваљевци: Остоја Поповић, Бошко Тадић, Никола Ракић,
Јеврем Гавриловић, Танасије Даниловић, Анта Јовановић, Гаја Дабић, Алекса
Андоновић...
Поред приватних поседа, на левој обали Колубаре су почеле да ничу и
зграде државне управе. Први се преселио Окружни суд. По преласку из
Тешњара, он се прво налазио у непосредној близини куће Јеврема
Ненадовића, да би се у њу преместио 1842. године, када ју је Јеврем продао
држави, док се у старој згради сместило окружно начелство, пошто се
преселило из већ руиниранога двора Јеврема Обреновића. По описима из
1852. године, нови суд је на спрату имао подужи ходник и седам соба, док су
се у приземљу налазиле две повеће собе, као и две мање собице које су
заједно са подрумом служиле уместо апсане. Преко пута ове зграде је било
поменуто "зданије у ком је Начелство смештено" (стари суд). И оно је било
на спрат, али нешто мање, будући да је имало четири собе и једну оџаклију. И
овде је у приземљу била апсана. Поред те две управне службе временом су се
у нову варош преместиле мензулана и школа, а подигнута је и зграда
начелства подгорског среза.142

Пијаца, Нова чаршија и Главни сокак

5.3.6.
Тако је, током дужег низа година, стварањем новог дела вароши на
левој обали Колубаре, план, чије је основе на иницијативу кнеза Милоша
поставио Милосав Перуничић, наставио да се реализује и доцније, за време
владавине Александра Карађорђевића. Нажалост, ми данас не знамо како је
тачно Ваљево требало да изгледа у Перуничићевој визији, па тако нисмо у
могућности да упоређивањем са једним каснијим сачуваним планом видимо у
коликој је мери она реализована. Реч је о Плану местоположења места за

140
Љ. Павловић, О Ваљеву и Шапцу, 21-22, 34.
141
Историјски архив Ваљево, Збирка поклона, 1-6/а.
142
Б. Перуничић, Град Ваљево, 497, 681-682..

119
варош Ваљево, израђеном 1855. године. 143 О њему ће накнадно бити више
речи. Тренутно је он за нас драгоцен и зато што поред визије будућег развоја
приказује и стање затечено те 1855. године, тако да на основу њега можемо
да видимо шта је све на левој обали Колубаре урађено од Перуничићевог
боравка, па током наредне две деценије.
Према овом плану централна тачка у Ваљеву 1855. године је била
варошка "Пијаца". Она се налазила на месту данашњег Трга Живојина
Мишића. Представљала је проширени простор на месту укрштања две улице,
односно шора, дуж којих су, са обе стране били распоређени различити
објекти. Очигледно је ова пијаца, уствари онај велики четвороугаони трг
около ког су смештене једноспратне куће са дућанима, који у своме опису
Ваљева помиње Ами Буе. Од свих грађевина које су биле на тргу, највећа
зграда се налазила на месту данашњег хотела Гранд. То је и у време настанка
карте био први ваљевски хотел. Њега је, на месту где је пре тога држао
механу са собама за преноћиште, 1846. године почео да гради Танасије
Даниловић, али пошто је умро следеће 1847. године, послове изградње је
успешно преузела његова удовица Ана. Хотел је имао кафану, дућан и две
собе у приземљу, и осам просторија на спрату. 144 А стара, сада порушена
зграда, на чијем месту је никао нови хотел, је, по свему судећи, била она
механа у којој је и Ами Буе својевремено пронашао "добру собу" и за коју је
забележио да се у њеном приземљу налазила "штала и српски дућан".
У тадашњем Ваљеву, по поменутом плану, а како је и Буе још пре
његовог настанка приметио, на самом тргу су се укрштала два шора. Један од
њих је био већ поменута Нова чаршија. Она се од пијаце простирала ка
западу, паралелно са старом чаршијом у Тешњару, само са друге стране реке.
Са обе њене стране, од трга до данашње Поп Лукине улице се налазио већи
број густо сабијених мањих дућана. Њен правац у то време ипак није у
потпуности одговарао том делу данашње Кнез Милошеве улице, будући да се
сокак, "бежећи" од тада постојећег меандра Колубаре, савијао ка северу.
Друга саобраћајница која је излазила на трг је био такозвани Главни
сокак, по свему судећи нова главна улица у Ваљеву тога времена, преузевши
тако примат од претходног главног сокака, како је чаршију, односно Тешњар,
неколико деценија раније назвао Магарашевић. Овај нови Главни сокак се
простирао од моста на Колубари иза трга, до Љубостиње, тако да се његова
траса са сигурношћу може поистоветити са данашњом улицом Живојина
Мишића. Први део овога сокака, од моста до места где данас улицу Живојина
Мишића пресеца Карађорђева је био густо ушорен, а на самом углу, где је
данас зграда Окружног суда, налазио се већ помињани конак Јеврема
Ненадовића у који се 1842. године преселио Суд ваљевског округа. Преко
пута њега, само нешто ниже, била је стара зграда Суда у коју се преместило
окружно начелство, а пре ових грађевина, са обе стране, налазили су се други
143
Велибор Савић, “План местоположења места за варош Ваљево 1855”, Напред, бр.
2153 од 27. априла 1990, Ваљево, културни додатак.
144
Р. Драшковић, Ваљево у прошлости, 238, 276.

120
објекти. Од суда до цркве, куће су биле нешто разуђеније, а даље на север,
поред сокака су биле међе празних плацева и само пар кућица од којих су
неке, по свему судећи, биле стари турски напуштени домови, који још нису
добили нове станаре, јер крај њих пише само "Стара кућа", без ознаке
власника. Овај сокак је настављао даље на север и прешавши преко
Љубостиње прикључивао се траси "Бившег београдског пута", који је раније
водио, преко брда Крушик, ка Убу и Београду.
На исток и запад од Главног сокака простирао се мање настањен део,
испарцелисан на њиве, ливаде и баште, са тек по којом кућом. На западној
страни налазиле су се три зграде. Једна на месту данашње баште Дома
армије, вероватно једна од кућа Алексе Андоновића, и две нешто северније,
дијагонално од ње. Једна од њих би могла бити она кућа коју је од последег
ваљевског муселима купио Аксентије Срећковић, а коју је вероватно у свом
опису Ваљева поменуо и Јоаким Вујић. Источно од сокака, унутар парцела,
једна кућа је била, отприлике где се данас налази апотека у Карађорђевој
улици, док су се две налазиле нешто ближе Главном сокаку. Прва је свакако и
данас постојећи Муселимов конак, тада Примитељствени суд, што је у то
време био званичан назив за општину. Као друга, нешто источније од Конака,
уцртана је она већ помињана кућа Проте Матеје Ненадовића, с тим што је уз
њу на карти написано "Кућа Г. Е. (Ефрема, односно Јеврема; напомена В.К.)
Ненадовића". Могло би се претпоставити да је Јеврем Ненадовић, пошто је
продао кућу у којој је претходно становао, живео заједно са својим братом од
стрица Матејом, те да је 1855. године, годину дана после Протине смрти, он
био укњижен као власник, мада постоје индиције да је и раније постао
власник или сувласних овог објекта. 145
Поред два централна ушорена сокака, дуж којих су биле подигнуте
различите грађевине, постојао је и низ других, који су се протезали кроз
неушорен простор. Они су секли постојеће околне њиве, ливаде, баште и
празне парцеле, укрштајући се међусобно и чинећи тако мрежу саобраћајница
које повезују путеве који воде ка, и преко ваљевске котлине. Дуж источних
обронака Брђана, делом трасе данашње Радничке улице, протезао се "Стари
сокачић" који је повезивао "Босански друм " и пут за Шабац. Од њега се,
негде у правцу данашњих дуплих трака (улица Николаја Велимировића)
одвајао други "Стари сокачић" и полудијагонално, оквирно трасом данашње
Душанове улице, спуштао се ка југу, до Јадра. Од њега се, трасом данашње
улице Др Пантића, одвајао други путни правац који је настављао до близине
њене раскрснице са Хајдук Вељковом улицом. Ту се завршавао, избијајући на
други сокак који је повезивао Љубостињу и јаз на Колубари.
Босански друм, који скоро у потпуности одговара данашњој целој
Кнез Милошевој улици, спуштао се низ Брђане, на Јадру се спајао са

145
У даљем тексту, у потпоглављу: Планови из судских аката, биће речи о два судска
спора везана за имовину у широј околини ове куће. У првом, из 1847. године,
тужилац и власник куће је Прота Матеја Ненадовић, а у другом, из 1850. године то је
Јеврем Ненадовић.

121
поменутом трасом данашње Душанове улице, и настављао ка Новој чаршији
и тргу. Тај путни правац се непосредно иза трга рачвао на два крака. Док је
јужни водио преко газа, прелаза на Колубари, северни је ишао дијагонално,
између хотела и Муселимовог конака, завршавајући се, отприлике код
данашње Робне куће, где је избијао на, како на плану пише, "Новоотворени
поштански београдски друм", на траси Карађорђеве улице.
Поред новог Београдског друма, постојао је и већ поменути стари,
односно "Бивши београдски пут", који се настављао на Главни сокак и ишао
је поред Кличевца, а преко Крушика (Петог пука). Међутим, 1853. године је
кроз ваљевску котлину, дуж долине Колубаре, куда се и данас иде за Београд,
просечен нови пут на који је излазио поменути сокак. По свему судећи и пре
трасирања оног дела Поштанског друма који је водио кроз саму котлину, на
том правцу је и раније постојао један сокак. На ту могућност индиректно
указује и постојање оног сокачета које се завршавало код данашње Робне
куће, будући да би га његов нагли завршетак на том месту остављао без
икакве функције ако не би излазио на неку и раније постојећу саобраћајницу,
као претечу Поштанског друма и данашње Карађорђеве улице. Тај стари
сокак вероватно није излазио из котлине, већ се, попут оне саобраћајнице на
траси Пантићеве улице, завршавао избијајући на стазу која је повезивала
Љубостињу и јаз на Колубари. Та могућност изведена само на основу једног
"слепог" сокачета, остала би у сферама претпоставки, да нема других извора
који је могу потврдити.
Већ смо поменули да је за кућу Јеврема Ненадовића, односно зграду
Окружног суда, у документу насталом целу деценију пре пробијања
поштанског друма, било записано да се налази "на главног сокака ћошку нове
улице,146 што указује да је и те 1842. године једна саобраћајница ишла трасом
Карађорђеве улице, пресецајући Главни сокак код Суда, те се он тако налазио
на углу. Поред тога, нагласили смо да се и на плановима из ранијих времена
може пронаћи саобраћајница која, бар делимично, одговара данашњој траси
Карађорђеве улице. Наиме, морамо да се подсетимо аустријског плана из
1789. године, на коме је уцртан пут који је вероватно водио ка Београду, уз
који је била напомена да је био калдрмисан, а који је оријентирно био
наставак сокака који би одговарао делимичном положају данашње
Карађорђеве улице. Са обнављањем градских саобраћајница вероватно је
обновљена и ова путна траса. 147
План на основу кога смо покушали да реконструишемо ширење нове
вароши током четврте и пете деценије 19. века израђен је 1855. године, због,
како ћемо доцније опширније видети, потреба даљег развоја вароши на левој
обали Колубаре. Зато су у њему детаљно уцртани и означени сви већ
постојећи објекти на тој страни реке, али како даље ушоравање није
предвиђало и десну обалу, она је на плану приказана веома паушално. Овде

Историјски Архив Ваљево, Збирка поклона.

146

Више о ова два путна правца за Београд видети у даљем тексту, у потпоглављу:
147

Убрзани развој.

122
не само да нису уцртане границе парцела и означена имена њихових
власника, како је то случај са делом плана који приказује леву обалу, већ нису
уцртани ни многи објекти који су се ту у време израде плана сигурно
налазили. Тако на плану нема ни данас постојећих конака Јовице
Милутиновића и кнеза Бобовца, као ни свих објеката из западног дела
Тешњара, где се поуздано налазио и бивши двор господара Јеврема
Обреновића са још неким грађевинама, међу којима је била и велика
воденица "са четири точка". Овде је само назначено постојање једног сокака,
дуж кога је писало "Стара варош и стара чаршија". У чаршији је, више
стилизовано него плански прецизно, приказано постојање густо сабијених
објеката са обе стране сокака, као и две групе општинских вашарских дућана
источно од чаршије. За њих се зна да су подигнути још 1832. године 148 за
потребе трговаца који су долазили из многих крајева Балкана на чувене
ваљевске панађуре, и да су касније у више наврата обнављани и били су у
активној функцији и почетком двадесетога века. То панађуриште је за
Ваљево било од веома великог значаја. Док је, како смо већ видели главна
пијаца, у значењу градског трга, била на месту данашњег трга испред хотела
Гранд, панађуриште, односно вашариште се налазило на потезу од почетка
Тешњара, па ка Колубари на север и Градцу на исток. Било је то место
велике, повремене трговине, о вашарским данима, када су у Ваљево долазили
трговци из Београда, Сарајева, Ужица, Шапца, Ниша, Јагодине... Према
документима из 1846. године вашариште се састојало од 35 дућана прве
класе, 41 дућана друге класе, 111 дућана треће класе, 14 занатлијских колиба,
и 203 отворена продајна места. Те године, на основу издавања у закуп ових
дућана, Ваљевска општина је инкасирала 4.135 гроша. 149
По свему судећи, план за ушоравања Ваљева на левој обали Колубаре
је почео да се веома брзо реализује. Већ смо видели да је за само пола
деценије, од Перуничићевог премеравања, до Буеовог затицања пространог
трга са ушореним сокацима, варош попримила сасвим други изглед. Брзина
којом се то десило указује да Перуничић није трасирао пусту ледину, већ се у
планирању у потпуности ослонио на постојеће стање. Приликом његовог
доласка лева обала Колубаре јесте била опустела, али не и потпуно затрта и
остаци ранијег насељавања са те стране су и те како били видљиви. Поред
ретких кућа које су биле усељене, као и бројних других, неусељених, више
или мање руинираних, а које су, како смо видели, врло брзо добиле нове
власнике и биле адаптиране, очигледно је да су се јасно познавали и трагови
старих касабских сокака. На овакав закључак нас најдиректније упућује
поређење претходно наведеног стања, са стањем које приказује помињана
аустријска војна карта из 1789. године. Како је описано, на њој се јасно
распознавао сокак дуж леве обале Колубаре, од Поп Лукине до данашњег
Центра за културу, а на том потезу после Перуничићевог доласка настаје
Нова чаршија. На аустријском плану се такође уочава и улична траса која иде
148
Б. Перуничић, Град Ваљево, 240, 244.
149
О ваљевском вашаришту: Р. Драшковић, Ваљево у прошлости, 188 и даље.

123
од Кличевца и завршава се на месту данашњег Трга Живојина Мишића, а коју
препознајемо и као правац новог Главног сокака. И на крају, положај
пространог трга који затиче Ами Буе такође одговара положају проширене
раскрснице, поред моста на Колубари, за коју смо претпоставили да би 1789.
године могла да буде централна тачка тадашњег Ваљева. Уосталом, на тој
карти смо препознали и правце данашњих улица, Пантићеве и Карађорђеве,
који су пре половине 19. века поново активни. По свему судећи, у време
Перуничићевог доласка све те трасе више нису имале функцију улица, али су
морале бити активне јер су повезивале саобраћајнице које су долазиле у
ваљевску котлину и излазиле из ње, што је Милошевом поверенику знатно
олакшало посао.

Водотокови
5.3.7.
Према затеченом стању пренетом на план из 1855. године, да би се из
Нове чаршије дошло у стару, Колубара се могла прећи на два места. Прво је
било у правцу трга, односно "Пијаце", како је написано на плану. Река се ту
прелазила преко дрвене ћуприје, која се налазила на месту данашњег
мермерног моста. Значи, тамо где смо мост проналазили и на ранијим
плановима. Преко њега се, из Главног сокака, односно са трга, улазило
директно у стару чаршију. Нешто низводније од моста, у правцу данашње
зграде Народног музеја, од сокака у ком се налазила нова чаршија водио је
јужни крак, који је реку прелазио без моста, значи на газу, и водио даље ка
Ужицу, а ту се одвајала и једна "Стаза" трасирана дуж Колубаре. Само
постојање газа недалеко од ћуприје могло би да сведочи о томе да је она била
мала и уска, неподесна за пролазак трговачких каравана који су за Ужице и из
Ужица ишли натоварени различитим теретима.
У анализама овога плана посебну пажњу привлаче водотокови који су
пролазили кроз ваљевску котлину, и њихово драстично одступање од
данашње ситуације, до кога је дошло накнадним регулацијама река. Дуж
северног обода котлине текао је поток Љубостиња. Његов ток је уз извесна
меандрирања одговарао њеном данашњем кориту, али само једним делом, до
правца Синђелићеве улице, да би ту нагло скренуо ка југу, и текао трасом ове
данашње улице до њеног раскршћа са улицом Др Пантића, а потом
меандрирао ка истоку. Што се тиче Колубаре, и она је у самој котлини на два
места меандрирала у великом луку. Први меандар је био на Јадру, на месту
где она и данас нагло скреће ка истоку, с тим што је у то време скретање било
мање оштро, будући да је река својим током чинила већи лук ка северу, преко
дела данашње трасе Кнез Милошеве улице, да би се потом, непосредно пре
моста враћала на данашњи ток, а потом опет меандрирала ка улици.
На овом плану нема уцртаног потока Илиџа, који је по карти из 1789.
године извирао под падинама брда Пећина, на територији дела Ваљева који
се и данас тако зове и пратећи ток Колубаре, уливао се у њу низводније од
Јадра. По сећањима старих Ваљеваца његово врело, са малим језерцетом је
подно Пећине постојало све до тридесетих година двадесетог века, када је

124
после каптаже извора за потребе новог водовода усахло. Зато је логично
претпоставити да је оно постојало и 1855. године када је овај план рађен, али
је вероватно због честих изливања Колубаре на првом меандру, уз који је овај
поток текао пре ушћа, Илиџа скратила свој ток и уливала се у Колубару
директно, непосредно испод свог извора, који је остао ван територије
приказане на плану.
Поред Илиџе, на новом плану нема ни оних краћих потока који су се
низ падине Кличевца и Крушика сливали ка Љубостињи. Вероватно су они
били само сезонског карактера. Нема такође ни оног воденичког јаза унутар
првог меандра Колубаре, али су зато уцртана друга два јаза, која смо нашли и
на ранијем плану, онај који је од Градца водио ка Колубари и у ком смо
препознали ток данашњег "Кожариног јаза", као и онај други, на левој обали,
који је воду одводио из Колубаре, нешто узводније од ушћа Градца, да би се
потом улио у њу знатно низводније. За разлику од плана из 1789. године на
новом плану нема уцртаних ни оних спрудова у току реке, које налазимо на
ранијим картама, а које је помињао и Перетић, али зато има означених других
елемената који могу да укажу на њихов привремени карактер, зависан од
сезонског водостаја. Северно од реке, изнад оба меандра, означене су линије
до којих се Колубара при вишим водостајима изливала, скоро до данашњег
Дома армије код првог, и до Народног музеја и Центра за културу код другог
меандра. Таква ситуација допушта могућност честих мањих промена тока
реке на овим местима, као и проширења корита у одређеним периодима и
стварања и нестајања пешчаних и шљунковитих прудова. О овоме нам
сведоче и два плана која се чувају у ваљевском историјском архиву, у фонду
Окружног суда, а који додатно указују и на друге садржаје у Ваљеву пре
половине 19. века.

Планови из судских аката

5.3.8.
Први план је настао око 1847. године, у вези једног од бројних
имовинских судских спорова које је те године водио Прота Матеја
Ненадовић. На њему је приказан управо онај део тока Колубаре, где она
прави свој други меандар, од моста до првог воденичког јаза. Управо на том
месту налазило се проширење корита реке и два мања и један већи спруд у
њеном току. Испред већег спруда било је оно речно проширење са плићаком,
на коме се налазио газ, односно, како на плану пише "брод", преко кога се
сокак који води са пијаце, настављао у Ужички друм. Овај план има и своју
додатну вредност, будући да су на њему приказани и густо ушорени објекти,
који су се на том потезу налазили у Тешњару, са северне стране сокака, од
Конака Јовице Милутиновића, па даље на запад, као и ка истоку, где је
означен плато са помињаним варошким, пијачним дућанима, на месту
данашње Југопетролове пумпе и парка, и даље ка Градци.
Слично стање, само детаљније, са већом обухваћеном површином на
левој обали Колубаре, али картографски непрецизније, приказује и план који
је настао средином деветнаестога века, такође због потреба судског спора,

125
али сада у процесу који је 1850. године водио Јеврем Ненадовић. 150 Као и
раније помињани документи и он приказује пијацу, односно трг, на месту
укрштања Нове чаршије и Главног сокака, мост преко Колубаре, речне
спрудове и газ преко њих, као и густу ушореност Нове чаршије ка истоку и
разруђеније стање западно од трга. Оно што и овај, као и раније поменути
докумет додатно разјашњавају, то је управо садржај трга и његове околине.
Наиме, како је већ наглашено, на углу, на месту данашњег хотела Гранд,
налазио се нови хотел Танасија Даниловића, или тачније и даље само једна
већа механа, са собама за преноћиште, будући да је на плану исписано
“Танасијева авлија са сењаком и меаном”. Северно од ње, на потезу до
Окружног суда, постојала су четири плаца: Шопићкина авлија и меана,
почившег Николе Брке авлиа и меана, Пере Бугарчића меана, као и велика
авлија Бошка Тадића, са новом кућом до улице, и са старом кућом, са
неколико помоћних објеката у дну авлије и баштом иза куће, која се
протезала далеко на исток, засигурно знатно преко данашње трасе улице
Вука Караџића. Иначе између Шопићкиног и Николиног плаца, од главног
сокака, па на исток, протезао се један, по свему судећи ужи сокачић који је
водио ка оном и раније помињаном кривудавом сокаку који је од трга, па
поред касапнице (о којој ће даље бити више речи), дијагонално ишао ка
североистоку и избијао на будућина Поштански, београдски друм, који у
време настанка овога плана још увек није био изграђен, тако да се за Београд
и даље ишло преко Кличевца и Крушика, трасом која се настављала на
Главни сокак, а који је зато на овом плану именован као Главни београдски
сокак.
Пре него што наставимо са даљом анализом овога плана, неопходно је
да се на кратко осврнемо и на трећу, веома грубу скицу, која се такође чува у
Историјском архиву у Ваљеву, а која је, као и прва, настала 1847. године, а у
вези са судским спором између Бошка Тадића и Деспота Стефановића. 151
Наиме, док је на плану из 1850. године детаљно приказан садржај источне
стране главног сокака, са друге, западне стране нема уцртаних објеката, већ
само напомена “овде су куће”, скица из 1847. дефинише да је реч о кући
Антонија Анте Јовановића, данас постојећој кући Гаје Дабића, кући Деспота
Стефановића и делу имања Бошка Тадића, који је, како смо видели, имао
имовину и са друге стране главног сокака. Изнад Тадићевог плаца са те
источне стране се, по свему судећи, налазио раније помињани плац са
зградом Окружног суда. Иначе, као што се са десне стране, између
Шопићкиног и плаца Николе Брке протезао један ужи сокачић, сличан сокак
се налазио и са друге стране улице, између Деспотовог и Тадићевог плаца.
Занимљиво је да се напомене да је, бар на основу ове скице, у вароши у то
време, постојао још један трг, односно пијаца, која се налазила на углу
испред суда, односно на раскрсници главног сокака (улица војводе Мишића)
150
Мирко С. Бојанић, “Две урбанистичке скице делова Ваљева средином 19. века”,
Гласник Историјског архива Ваљево бр 33, Ваљево, 1999, 109.
151
М. Бојанић, “Две урбанистичке скице”, 107.

126
и “новоотвореног сокака”, како је тада назван правац данашње Карађорђеве,
који ће укоро бити претворен у Поштански београдски друм.
Сада можемо да се поново вратимо на садржај плана из 1850. године.
Он нам, без прецизирања о чијем власништву се ради, указује да су се
различити дућани налазили како дуж кратког наставка Главног београдског
сокака, од трга па ка реци и мосту који води у Стару чаршију, тако и дуж
Нове чаршије, од трга на запад и исток и. Међутим, у источном правцу, низ
дућана је био релативно краћи и завршавао се на празној ледини, којом је
ишао пут ка газу преко Колубаре. Занимљиво је поменути да смо сличну
ситуацију затекли и приликом анализе оног аустријског плана из 1789.
године, а потом и претпоставили да је управо та ледина била она пољана на
којој су посечени Алекса Ненадовић и Илија Бирчанин. Ту, уз сам газ, на
месту које се данас назива Касапи, налазила се и општинска касапница, са низ
ом мањих објеката намењених не само за продају меса, већ и за клање и
транжирање, због чега су имали излаз на реку, у виду докова који су
омогућавали директнији приступ води. Преко пута касапнице, са друге
стране сокака који је представљао својеврсни наставак Нове чаршије,
налазила су се два мања објекта са општинским апсанама, а иза њих
пространа парцела, са авлијом и кућом Ненадовића у њеном дну, и баштама
иза куће. У њихово дубоко двориште улазило се кроз капију која је гледала на
сокак који је од касапница, дијагонално, избијао на поштански, београдски
друм, а који смо такође препознали и на плану из 1789. године.

Осцилације у броју становника

5.3.9.
Како смо до сада видели, током тридесетих година деветнаестога века
у Ваљеву је дошло до великих промена, које су се одвијале у два правца. Са
једне стране, на основу наредби Милоша Обреновића, отпочело је ширење
вароши на леву обалу Колубаре, које је требало да створи услове за убрзани
општи развој. Међутим, са друге стране, на основу султанских хатишерифа
долази до дефинитивног напуштања Ваљева од стране турског, муслиманског
живља, што доводи до привременог смањења укупног броја становника у
Ваљеву.
Присетимо се да је пре почетка овога процеса, 1826/7. године, у
Ваљеву било око 180 домаћинстава, од чега 150 хришћанских и 30
муслиманских, што би значило да је у вароши живело око 900 хришћана и
180 муслимана. Нешто касније, а када су Турци већ напустили варош на
Колубари, према оквирним харачким тефтерима из 1833. године, у њој је
било 159 домаћинстава са 465 харачких глава 152 што би значило да је у
вароши живело преко 900 становника, међутим наредне 1834. године је
начињен детаљнији попис становништва, који је показао да је у вароши било

152
Мита Петровић, Финансије и установе обновљене Србије, књ. 2, Београд 1898,
561; видети и Видосава Стојанчевић, “Етничко демографске и социјално економске
карактеристике Ваљева у 19. веку”, Гласник историјског архива Ваљево бр. 8,
Ваљево 1973, 73.

127
140 кућа са укупно 893 становника, од којих су 530 мушког, а 363 женског
пола. Потребно је напоменути да је Ваљево те године спадало међу 18 насеља
кнежевине Србије, сврстаних у вароши, које су се од 20 постојећих варошица
разликовале не по броју становника, већ по чињеници да су биле окружни,
односно нахијски центри. Србија је у то време имала око 700.000 становника,
од којих је 7% живело у варошима и варошицама, док је преосталих 93%
живело по селима. Да бисмо добили праву слику о величини Ваљева у то
време, потребно је навести да је Београд тада имао 769 кућа, Алексинац 129,
Чачак 153, Лозница 65, Јагодина 467, а Шабац 444 домаћинстава. Поред
многих вароши, од Ваљева су тада биле веће и неке варошице, као на пример,
Свилајнац (326), Гроцка (178) и Милановац (147 кућа). 153
Према томе, са дефинитивним одласком турског живља из Ваљева, на
почетку његовог територијалног проширења, укупан број становника је био
мањи него седам година раније, у време посете Вујића и Магарашевића. Оних
око 180 Турака више није било, а број хришћана је или остао исти, или се
можда чак и смањио, односно са оквирних око 900 спао је на прецизних 893.
Могло би се претпоставити да је са Турцима варош напустио известан број
Срба, без личне имовине, који су егзистенцијално зависили од Турака. Можда
чак и у релативно већем броју, да би њихов одлазак надоместио прилив новог
становништва, који не може да се уочи у бројчаним подацима којима
располажемо. У сваком случају, прилив новог становништва је био знатно
мањи него што је био укупан одлив, што је и нормално када се имају у виду
већ наведене чињенице да претежно земљорадничко српско становништво
није масовно, и одједном, видело начине за своју егзистенцију у градском
окружењу. Ова појава је и била очекивана, с тим што је било реално да се у
наредном периоду створе услови за убрзани раст броја становника. Са једне
стране, само четири године после поменутог пописа, Буе је већ затекао у
Ваљеву потпуно другу слику што се тиче урбаног простирања, која је
погодовала повећању насељености. Са друге стране, управо у том периоду је
повећање насељености регистровано у целој Србији. Наиме, пет година после
претходног, из 1839. године, извршен је нови попис становништва.
У односу на ситуацију из 1834. године број становника Србије се,
захваљујући миграцијама и природном прираштају, повећао за око 15%, с
тим што је сада у варошима и варошицама живело 7,75% целокупног
становништва. То је довело до повећања броја становника у скоро свим
насељима у Кнежевини. Број становника Лознице се повећао за 260% (233
домаћинства), Београда за 80% (620), Шапца за око 25% (559), Алексинца за
32 % (170), Чачка за 18% (180), док је Ужице, ког нема у претходном попису,
1839. године имало 106 домаћинстава. Међутим, у Ваљеву је уочено опадање
за око 2 процента, јер уместо некадашњих 140 кућа у њему сада има 137, са
873 житеља. Занимљиво је да је слично опадање уочено и у варошици Уб, где
је 1834. године пописано 65, док је 1839. било 63 кућа. 154 По свему судећи ово
153
Р. Љушић, Србија, 85-86.
154
Р. Љушић, Србија, 85-86.

128
опадање броја становника уочено током четврте деценије 19. века представља
својеврстан феномен ваљевског округа. За сада би само могла да се изнесе
једна паушална претпоставка да би један од његових узрока могла бити и
епидемија куге која је током 1836. и 1837. године харала по ваљевском крају.
Међутим, прецизнија објашњења овог опадања немогуће је дати без
свеобухватнијих истраживања прошлости ваљевског краја током овог
периода. Зато бисмо могли само да погледамо да ли се тај процес уочава и у
следећој деценији.
У познатој литератури број становника ваљевског краја у петој
деценији 19. века се углавном преузима из књиге "Речник Србије", коју је
приредио и 1846. године самостално издао Јован Гавриловић. Ту је забележен
попис по којем је 1844. године Ваљево имало 257 кућа и 863 становника. Тај
податак је први преузео Ами Буе. Он је у Ваљеву боравио 1838. године, али
га је у својим путописима описивао знатно касније. 155 Тада, у кабинету, уз
своја сећања, белешке и карте, највероватније је користио и Гавриловићев
речник, када је написао да у Ваљеву "има отприлике 900 душа и 257 кућа".
Поред Буеа, и многи други аутори су, све до данашњих дана, користили и
цитирали ову информацију. Међутим, поклањање пуног поверења тим
цифрама, нас данас доводи у извесне недоумице.
Како смо видели, према Гавриловићевом Речнику, пола деценије
после пописа из 1839. године број кућа у Ваљеву се скоро удвостручио (са
137 на 257), док је број становника опао (са 873 на 863). Слична нелогичност
се уочава и на примеру Уба, који је 1839. имао 63 куће и 365 становника, а у
време Гавриловићевог пописа број кућа се повећао на 108, док је број
становника опао на 356. Истовремено, однос броја домова и броја становника
не би био 1:6, што се до сада показало као релативно прецизан индекс,
потврђен и пописима из 1834. (140:893 = 1:6,38) и 1839. године (137:873 =
1:6,37). Очигледно је да је по среди нека забуна, јер нагло повећање броја
кућа у Кнежевини која се убрзано развија није ништа необично, али у
периоду без икаквих драматичних потреса њега мора да прати и
пропорционално повећање броја становника, а никако смањење. Очигледно,
Гавриловић у свој Речник није унео резултате пописа становништва, већ
бројке из харачког тефтера у који су уписане само харачке главе, односно
мушкарци од 7 до 70 година. Да бисмо на основу тог податка дошли до
оквирног броја становника вароши, треба да број домова помножимо са
просечним бројем глава, сада нешто прецизнијим индексом – 6,4, и тако
долазимо до броја од око 1.640 становника у Ваљеву.
На основу наведених података можемо да закључимо да је мање
опадање броја становника Ваљева, због за сада још увек неистражених
разлога, карактеристично само за другу половину четврте деценије 19. века,
будући да се у наредном периоду, од 1839. до 1844. године, број и кућа и
становника у Ваљеву увећао за скоро 100%, што је само додатно указало на
155
Његово дело Recueil d’itineraires dans la Turquie d’Europ je штампано у Бечу 1854.
године.

129
сврсисходност мера ушоравања које је кнез Милош предузео. Очигледно је да
се ваљевска варош поново нашла на путевима успона, и то убрзаног, што ће
врло брзо створити и потребе даљег урбанистичког планирања, ван
дотадашњег окружења Старе и Нове чаршије и Главног сокака.

Кућа Проте Матеје Ненадовића (Тителбахов цртеж из 1898)

Стари хотел – механа, на месту данашњег хотела Гранд ( фотографија са почетка 20.
века)

130
План дела вароши Ваљево, настао 1847. г. (Историјски архив Ваљево)

131
Скица дела вароши Ваљево, настала 1847. г. (Историјски архив Ваљево)

132
План дела вароши Ваљево, настао око 1850.г. (Историјски архив Ваљево)

133
Реконструкција вероватног изгледа Ваљева 1855. г.

134
 6.
ПРОСТОРНИ ТЕМЕЉИ МОДЕРНОГ ВАЉЕВА
1855 – 1900

6.1. ДАЉЕ ШИРЕЊЕ ГРАДА

У време Перуничићевог размеравања, и непосредно после њега,

реалних потреба за шире планско уређење ваљевске долине, изван Нове
чаршије и Главног сокака није било, будући да је уместо очекиваног пораста
броја становника, који је у другим срединама био веома изражен, у Ваљеву
током тридесетих година дошло до необјашњене стагнације, па чак и
опадања. Међутим, са наглим повећањем насељености, израженим у
четрдесетим годинама 19. века, када се у кратком периоду од 1839. до 1844.
године број житеља Ваљева повећава за скоро 100%, питање даљег
планирања развоја вароши поново постаје актуелно, тим пре што се повећање
броја становника уочава и на самом почетку друге половине 19. века.
"Статички преглед округа ваљевског 1860. године" показује да је у
самој вароши постојала једна црква, четири државне и једна општинска
зграда, као и 501 приватна грађевина, међу којима је 182 трговачке и
занатлијске радње и 58 механа. У Ваљеву је тада живело 992 "мушких" и 873
"женских душа", значи укупно 1.865 становника. Међу њима се налазило 23
чиновника, 2 свештеника, и два учитеља са 97 ученика. Сличан преглед је
урађен и за следећу, 1861. годину. Што се броја регистрованих објеката тиче,
број дућана се повећао на 191, а механа на 60, број ученика је сада 120, а у
Ваљево је дошао и још један свештеник. 156 Међутим, по свему судећи, и
поред уоченог привредног развоја није било неког досељавања са стране,
будући да се уочено повећање броја становника од седам људи (1.872
житеља) може приписати углавном природном прираштају.
Наведени подаци из 1860. и 1861. године су веома драгоцени, али
пошто је реч о рутински рађеним статистичким извештајима, могуће је
претпоставити да они нису баш најпрецизнији. Зато постоји и детаљан попис
становника који је извршен већ следеће 1862. године. Из њега се види да је у
Ваљеву, заједно са селима Градац и Кличевац, било 951 породица и бећара,
од чега је у самој вароши било 903 домаћинства, међу којима се 5 убрајало у
стране држављане. Бројка домаћинстава не мора да означава и број кућа,
будући да су многи од пописаних били у статусу слуга и радника, и да нису
имали никакве регистроване приватне имовине, јер су живели код својих
газда, о чему сведоче и подаци из наредне деценије, који региструју нешто
преко 600 кућа. О привредном успону саме вароши сведочи чињеница да је у
156
Б. Перуничић, Град Ваљево и његово управно подручје, 766, 774.

135
њој било 80 трговаца, 52 механџије и кафеџије и још 211 занатлија који су се
бавили са 36 различитих заната. У самој вароши, без два придружена села,
било је укупно 2.150 становника, а са селима 2.357, од чега је 1.385 мушког и
972 женског пола.157
Упоређујући наведено бројно стање становништва Ваљева 1862.
године са бројем уоченим 1844. (око 1.640 душа), видимо да се за мање од две
деценије број житеља саме вароши повећао за око 30%. То је, наравно,
условљавало и просторно ширење насеља, како оног његовог дела на десној,
тако и на левој обали Колубаре. Међутим, то проширење је могло да буде и
стихијско, без плана, што би у перспективи представљало кочницу даљем
развоју вароши. Зато се још почетком педесетих година у Ваљеву повела
расправа о том проблему. Појединци су се сетили да је својевремено
Перуничићев план регулисао много већи део долине него што је током
наредних година заузет. Уместо нереализованог Перуничићевог пројекта,
који вероватно није био ни сачуван, било је неопходно израдити нове планове
који би омогућили да се у даљој перспективи Ваљево не шири стихијски, већ
сходно потребама једног модерног насеља. О том ширењу занимљиве
податке, који представљају основу за даљу анализу, оставио нам је један
немачки путописац.

6.1.1. ПосетаГустава Раша

Као што смо већ видели, приликом своје посете Ваљеву 1838. године
Ами Буе је описао потпуно другачије стање од онога које су нешто више од
једне децениј раније затекли Јоаким Вујић и Георгије Магарашевић. Исто
тако, обилазећи Србију током 1870/71. године, немачки путписац Густав Раш
затиче Ваљево другачије него што га је више од три деценије раније затекао
француски путописац.158
Пре него што у основним цртама анализирамо Рашов опис Ваљева,
неопходно је, као и када је било речи о Буеовом опису, да разјаснимо неке
недоумице. Описујући Ваљево, Раш јасно прави разлику између старог и
новог дела вароши, с тим што у више наврата наглашава да се стари део
налази са леве стране. Овај пут, без икакве забуне, на основу претходних, већ
изнетих сазнања, јасно је да је старо Ваљево лоцирано у Тешњару, што значи
на десној обали реке. По свему судећи, као и Буе, и Раш, своја запажања
пише касније, после путовања, „кабинетски“, и микролокацију одређује
према карти. Посматрајући од Београда, као престоног центра Србије, он
десну обалу Колубаре препознаје као леву, и обрнуто.
Ваљево спада у најзначајније и најперспективније српске градове. То што овом
граду предстоји лепа будућност он има да захвали не само чињеници да је седиште
157
Б. Перуничић, Град Ваљево и његово управно подручје, 820-889; видети и Бојана
Катић, “Становништво Ваљева 1962”, Ваљево - постанак и успон градског средишта,
Ваљево 1994.
158
Густав Раш, Србија и Срби, Нови Сад, Orpheus, 2001, видети и “Путовање из
Лознице у Ваљево”, Ревија Колубара, Ваљево, март 2007, стр 34-37.

136
српских власти, него и свом повољном географском положају. (...) Живаљ ових
брдских предела је, пошто су остали градови доста удаљени, у погледу својих кућних
потреба упућена на пазар у Ваљеву. На велике сточне и коњске вашаре у Ваљеву
долазе купци из свих делова земље. Тренутно град броји отприлике 4.000 житеља,
али се тај број из године у годину повећава.
Када се долази из правца Каменице, онда Ваљево не оставља онај леп утисак
који би се очекивао с обзиром на призор који се указује из даљине. На лепе црквене
торњеве и беле, црвеним црепом покривене куће. У град се улази са леве стране
Колубаре, која протиче средином града. С обе стране улице нижу се приземне куће.
Док су Турци били господари Србије, мора отприлике да су тако изгледале све српске
вароши. Отада су ове источњачке бараке мање више уклоњене и на њиховом месту
су подигнуте куће у европском стилу, са два и више спратова. Могло би се рећи да је
Запад потиснуо Исток. У Ваљеву је нови модерни град настао на другој обали реке. На
левој обали реке се само, ту и тамо, између сурих дрвених кућа, могу видети понека
модерна здања са црвеним кровом од црепова и зеленим жалузинама на прозорима.
На тој левој страни, дакле у старом граду, налази се још и конак Јеврема Обреновића,
брата кнеза Милоша Обреновића, који је наизменично боравио овде и у Шапцу. То је
једна једноставна, бело окречена кућа која ничим не подсећа на њеног некадашњег
власника; данас се у њој налази управа поште у Ваљеву. Широка дуга улица која
пресеца Ваљево завршава се на једном пространом тргу. То је место на коме се
одржавају поменути велики вашари на које долазе житељи из целе околине.
Један стари дрвени мост води преко жубораве брдске реке из старог дела
Ваљева у ново Ваљево. (...) Како овај део сасвим другачије изгледа него стари део
града! За последњих двадесет година настао је овде нови град са лепим модерним
кућама. Праве, поплочане улице, омеђене су багремовим дрвећем; испред кућа се
налазе мале баште ограђене љупким гвозденим оградама. Ту се налазе књижара и
апотека града. У апотеци сам срео једног земљака из Рајнске области, господина
Кохена из Келна. Он је по занимању инжињер и по налогу париске банкарске куће
Ерлангес истражује налазишта рудног блага у околини града.(...).
Најлепша и најугледнија зграда новог Ваљева је гимназија, једна од најлепших у
Србији. Само се велелепна гимназија у Пожаревцу својим изгледом и величином може
с њом упоредити. Она је општину стајала 4.800 дуката. На архитектонски лепо
средишње здање, са порталом са стубовима, надовезују се два бочна крила.
Учионице су веома простране, високе и светле; слушаоница и читаоница – уједно и
читалачко друштво грађана – праве су дворане. Гимназију похађа 60 ђака а основну
школу 200 ђака.
Али пре него што се растанемо од Ваљева морамо да поменемо још једно
историјско здање из старих времена, поготово што Србија, ко што је познато, није
богата историјским здањима. Азијатски варвари су, наиме, много тога уништили. Близу
места на коме се сливају обе главне притоке Колубаре које се сливају са Медведника,
уздижу се остаци старе куле Витковића – последњи спомен на једну стару моћну
српску породицу, чије име и даље живи само у једној лепој херцеговачкој народној
песми.

137
 Опис Ваљева Густава Раша
Неопходно је нагласити да се у својим описима Србије, који су у
Немачкој објављени 1873. године, Густав Раш користио и претходно
штампаним радом Феликса Каница, који је Србију први пут посетио 1860, а
своје прве путописе штампао 1868. године. Коришћење Каницовог рада је
веома уочљиво не толико у Рашовим описима саме вароши, које Каниц и није
дао, већ у појединин опаскама, везаним за велике развојне перспективе
Ваљева, за „црвеним црепом покривене куће и лепе црквене звонике“, за
развој Ваљева условљен, како чињеницом да је седиште окружне власти, тако
и постојањем великог сточног и коњског тржишта „које посећују трговци из
најудаљенијих крајева земље“, као и у напомени да се браћа Витковићи
помињу у „једној лепој херцеговачкој песми“. 159
Ваљево је Раш описао опширније него сви претходни путописци, али
са пуно нарације и мање детаља. Ипак, оставио нам је више него јасну слику
о изгледу вароши, и то слику која се у великој мери разликује од свих
претходних, указујући на убрзани развојни процес. Раш је јасно нагласио да
Колубара дели варош на два дела, на стари и нови, које повезује „стари
дрвени мост“. Централни део старог дела Ваљева је широка, дуга улица. Дуж
ње, са обе стране, нижу се стари приземни објекти, „суре дрвене куће“,
између којих се местимично налази и покоје “модерно здање са црвеним
кровом од црепова и зеленим жалузинама на прозорима”. Описујући стари
део Ваљева Раш је са правом закључио да су у турско време „тако изгледале
све српске вароши“. Без сумље, та дуга улица коју је Раш затекао у старом
делу Ваљева је данашњи Тешњар. Немачки путописац је навео да се ту
налази и некадашњи конак Јеврема Обреновића, сада претворен у пошту,
наглашавајући да је није реч о неком велелепном објекту, већ је то једна
надасве једноставна грађевина. На крају те старе улице Раш је затекао и
пространи трг, односно већ помињано општинско вашариште. Закључио је да
оно има велики значај за привредни живот вароши. Такоће, успут, он помиње
и видљиве остатке Витковића куле.
Када се пређе стари дрвени мост, са друге стране реке Колубаре,
немачки путописац је затекао потпуно другачију слику. Ту је никла нова
варош. Поглед на овај део Ваљева стварао је леп призор, и утисак да је „Запад
потиснуо Исток“. Веома наративно, али чињенично врло штуру, описујући
нови део Ваљева, Раш наводи да су ту, источњачке грађевине, више - мање,
(значи не баш у потпуности) уклоњене, а да су их замениле модерне куће у
европском стилу, на два па и више спратова, са малим баштама испред, које
су ограђене љупким гвозденим оградама. Ове нове куће су биле распоређене
дуж правих, поплочаних, улица, са багремовим дрворедима дуж њих.
Занимљиво је поменути да је сличан опис ваљевских улица оставио
Феликс Каниц, после своје друге посете 1888. године: „Улице су већином
оивичене багремовима, а баштице испред многих, често врло лепих,

159
Љ. Андрић, Ваљево од постања, 63.

138
приватних кућа, дају Ваљеву изглед бањског места“. 160 На сличан начин
Ваљево 1889. године описује и тадашњи ваљевски учитељ Димитрије
Соколовић, који у листу Млада Србадија пише: „Ваљево је лепа и чиста
варош, улице су широке и калдрмисане. По улицама, с једне и с друге стране
засађени су китњасти багремови“. 161 Белешке о новом Ваљеву је у својим
мемоарима оставио и Коста Христић, који је у Ваљеву боравио 1876. године:
„Ваљево је у оно време било неугледна паланка, као у осталом већина
паланака у Србији. Лепоту његовог положаја није још ни могао да оцени онај
који је у њу ушао први пут у животу, у сутон, по новембарској измаглици.
Улице нису биле калдрмисане и још од Дабића капије наступало се на житко
блато, које је плинуло целом ширином улице, и до самих прозора прскало
ниске кућице, поврстане с обе стране широке и дрвећем засађене улице. Тек
када се код старог окружног суда скрене скрене лево, у правцу моста преко
Колубаре, а десно у правцу цркве, наступала је калдрма. У тој улици, лево,
био је хотел Париз, који су држали чича Митар Ковачевић и његова жена
Милева. Наравно да то није био хотел као ови београдски, и ако је носио
звучни натпис у оно време првог хотела на Теразијама. То је била скромна
механа, са кафаном, са улице, трпезаријом позади и путничким собама у
крилу иза авлије.“162
Очигледно је да Христић описује приступ у Ваљево Поштанским
друмом, а потом и Главним сокаком, и у њему једну од механа која је имала и
собе за смештај. По свему судећи овде није реч о помињаној механи коју је у
хотел претворила породица Даниловић, већ о неком другом сродном објекту.
Без обзира на разлике у романтичарском доживљајима Раша и Каница
и локал патриотском приступу Соколовића, у односу на доживљај једног
Београђанина, коме је провинцијско Ваљево било место прве службе и у које
стиже после студија у Немачкој и Француској, стање које је у вароши на
Колубари затекао Густав Раш 1871. године, али и Христић пет година
касније, је потпуно другачије од стања какво су 1826. и 1827. године описали
Вујић и Магарашевић. Донекле је слично стању из 1838. године, из времена
Буеове посете, с тим што се из контекста уочава да је развој вароши на
обалама Колубаре настављен убрзаним темпом, доносећи модернизацију. Ту
се, између осталога, налазила и књижара, као и апотека, у којој Раш затиче
свога земљака, али и нова зграда гимназије, која је на немачког путника
оставила врло снажан утисак. Развој до кога је дошло није донео само
модернизацију, већ и повећање броја становника, као и просторно ширење. У
време посете српских путописаца Ваљево је имало око 1.100 житеља, у време
Буеове посете, та бројка је била нешто мања, око 900, будући да је
међувремени одлазак Турака био већи од прилива српског живља, да би Раш
у Ваљеву затекао око 4.000 житеља. Очигледно је да ново становништво није

160
Ф. Каниц, Србија, 437.
161
Љ. Андрић, Ваљево од постања, 138.
162
Коста Христић, Записи старог Београђанина књ. 1, Београд, 1923, 127-128.

139
могло да се смести само у Стару и Нову чаршију и Главни сокак. Њихово
лоцирање је захтевало продужавање старих и просецање нових улица.

Поштански друм и план регулације Колубаре

6.1.2.
Први корак у даљој регулацији вароши општинске власти су учиниле
1852. године, када је израђен пројекат о просецању нове саобраћајнице кроз
ваљевску котлину. Реч је о већ помињаном Поштанском друму. Он се на
западном крају котлине настављао на "Друм босански", а "Сокачетом" које је
ишло на север, био је повезан и са путем за Шабац. Ишао је трасом данашње
Карађорђеве улице пресецајући и путну везу са Ужицем. По изласку из
котлине настављао је колубарском долином ка Београду, замењујући тако
неповољнију стару трасу преко Кличевца и Крушика. 163 Већ смо помињали да
је реално претпоставити да је у оном делу трасе Поштанског друма, где он
пролази кроз саму котлину, и раније постојао сокак. Када поново погледамо
план околине Ваљева из 1789. године, посебно пада у очи чињеница да је и
тада пут за Београд водио ако не истом, а онда бар блиском трасом каснијег
Поштанског друма. Шта више, на том плану је стајала и напомена да је пут
калдрмисан. Нису ли можда његови трагови представљали основу за
трасирање овог новог друма? Ако је тако, поставља се додатно питање: шта је
довело до тога да се у претходном периоду далеко повољнија траса кроз
долину замени оном преко брда? Решење које се у тражењу правих одговора
не би смело запоставити могло би да буде у вези са честим изливањима
Колубаре дуж које је пут водио. Није ли могуће да је са слабљењем турске
власти нестало и оних честих и за народ непопуларних кулука организованих
ради поправки и изградњи друмова и зато су путници излаз из ваљевске
котлине потражили на другом правцу, преко брда, али удаљенијим од реке
која се често излива.
Какве је проблеме Колубара правила приликом високих водостаја
сведочи нам и једна вест забележена у лето 1851. године. Током трајања
чувеног ваљевског панађура дошло је до страховите провале облака, што је
условило и изливање Колубаре, која не само да је растерала вашарџије,
потапајући им еспап, већ је порушила и покварила све околне бране, прелазе
и путеве, односећи и два људска живота. Управо ова поплава, је могла бити
непосредни повод за покретање нових активности на планској регулацији
даљег развоја насеља на левој обали реке.
Нерегулисан ток Колубаре кроз саму котлину је био велика препрека
сваком дугорочнијем планирању простирања вароши, како због честих
поплава, тако и због постојања меандара који су "заробљавали" велики део
долине, чинећи га некорисним и онемогућавали прилазак насеља ближе
реци. Зато би најважнији корак, као основни предуслов за даљи просторни
развој вароши, морала да буде регулација корита Колубаре. Са тим задатком
је 1852. године у Ваљево стигао "правитељствени инжињер" Еразмус
Кломиник. По пројекту који је он предложио, Колубара би кроз ваљевску
163
В. Савић, “План местоположења места за варош Ваљево”.

140
котлину текла готово право, са благим преломом на месту моста у правцу
тадашњег трга, односно пијаце. Њено корито је требало да буде скоро
истоветно са стањем у каквом се данас налази, с тим што регулацијом није
обухваћен онај део реке пре ушћа Градца јер у том делу тока она меандрира
ка југу, удаљавајући се од простора планираног за даље ширење вароши. 164

План местоположења вароши Ваљевске

6.1.3.
Са “отварањем” Поштанског друма и израдом пројекта за регулацију
корита Колубаре створени су основни предуслови за следећи важан потез
који је учињен 1855. године. Те године је из Београда стигао Никола
Јовановић. Јовановић је био постављен за "инжињера начелства округа
ваљевског и рудничког" и одмах по постављењу, узимајући у обзир како
постојећу ситуацију на левој обали Колубаре, тако и предвиђени Кломиников
пројекат "зауздавања" Колубаре, он је израдио план за дугорочно ширење
вароши на левој обали реке. Управо тај нацрт настао испод његовог пера је у
ствари онај помињани План местоположења места за варош Ваљевску, који
је поред визије будућег Ваљева приказао и затечено стање, које смо већ
тумачили. Помињали смо да је тај план Ваљева свако даље ширење везивао
искључиво за леву обалу Колубаре, запостављајући у потпуности онај део
вароши са друге стране реке.
За основу свога плана Јовановић је поставио Кломиников правац
регулације корита Колубаре као и постојање Нове чаршије, Главног сокака и
Поштанског друма. Између реке и планираних низова кућа је предвиђено
постојање превентивне тампон зоне од неколико десетина метара. Иза ње би
се, уз извесно исправљање правца Нове чаршије, налазила траса у којој
можемо препознати данашње улице Чика Љубину и Кнеза Милоша. Северно
од овог правца, трасом Карађорђеве улице, већ је пролазио Поштански друм.
Затим је план предвиђао, проширивање и исправљање већ постојећег сокака
на траси данашње Пантићеве улице, а северно од ње и трасу данашњих
дуплих трака, изнад којих би текла Љубостиња, али новим, регулисаним
коритом, као северном међом површине планиране за даље ширење. Било је
планирано и да се једна, најсевернија, улица протеже дуж дела њеног тока.
Поред тога, било је предвиђено да ових пет саобраћајница под правим углом
пресеца још седам улица. Западно од постојећег Главног сокака (данашња
улица Живојина Мишића), предвиђене су трасе данашњих улица Поп Лукине
и Душанове, а источно од ње Вука Караџића, Владе Даниловића,
Синђелићеве и Хајдук Вељкове. Овај пројекат је давао нарочито велики
значај новој улици која је требала да се, пролазећи поред куће Ненадовића,
изгради на траси данашње улице Вука Караџића, јер је на њеној раскрсници
са Поштанским друмом (код данашњег Централа, Поште и Робне куће)
предвиђено формирање још једног трга, односно "Нове пијаце".
Истовремено, на њеном јужном крају је планирана и изградња широког
164
Исто; видети и Риста Анђелополић, “Просторни и урбанистички развој Ваљева”,
Гласник историјског архива Ваљево бр. 28-29, Ваљево 1995.

141
моста, који би заменио дотадашњи нешто узводнији газ, односно "брод" на
Колубари и повезивао ту улицу, а са њом и варош, са постојећим друмом ка
Ужицу.
Тако је, 1855. године настао први просторни план Ваљева, који је
предвиђао стварање ортогоналног система варошких улица. Оне би својим
укрштањем формирале квартове унутар којих би, у перспективи, наместо
тада постојећих њива, ливада, башти и празних плацева, почели да ничу
низови зграда разних намена. Тиме је, бар на папиру, већ половином
деветнаестога века постављен темељ данашњег најужег градског језгра.
Међутим, за потпуну реализацију овог замишљеног пројекта требало је да
протекне доста времена. Тога су сигурно били свесни и сами творци плана,
будући да је површина обухваћена њиме далеко превазилазила тадашње
просторно ширење вароши. Очигледно је да су они који су учествовали у
изради пројекта размишљали више деценија унапред. Поред инжењера
Јовановића заслужује да буде поменут још један човек чији је допринос у
настанку ове далековиде просторне перспективе будућег насеља свакако био
велики. То је тадашњи окружни начелник Јеврем Гавриловић.
Пројекат израђен током управе Јеврема Гавриловића је предвиђао
ширење вароши само на левој обали Колубаре. Очигледно да је широка
долина пружала довољно простора за испуњење свих визија о развоју Ваљева
у наредних неколико деценија, те се стога није предвиђало ништа
конкретније за узани део котлине на другој обали реке, где се налазила стара
чаршија са својим залеђем и у више наврата помињано општинско
вашариште са дућанима. Шта више, очекивало се да ће се сада добар део
становништва одатле преселити на леву обалу, у "нову варош". Међутим, за
разлику од првог плана "ушоравања" Ваљева, из времена кнеза Милоша, сада
се не могу уочити никакви елементи принуде који би приморали Ваљевце из
старе чаршије да властима упућују снисходљиве молбе сличне оним
помињаним из 1834. и 1836. године. Сада се рачунало на свест коју је имао
млад, али већ јасно формиран грађански слој, о ширим могућностима које им
пружа положај нове вароши. О томе нам речито говори и допис који је већ
почетком 1856. године Попечитељство финансија упутило Совјету, у намери
да се један државни плац у старој вароши што пре прода, док му не падне
цена.165 Он нам сведочи и о веома брзом почетку процеса даљег ширења
Ваљева, са пресељењем становништва из старе вароши у нову, али и о томе
да органи државне управе не само да нису спречавали будућу изградњу на
десној, планом необухваћеној обали, већ су журили да, док још могу, из ње
извуку и неке користи.
Начелство окружја ваљевског под 18. пр. м. КНО 39. јавивши Попечитељству
финансије како плац онај празан и без икакве ограде у старој вароши преко реке
Колубаре лежећи, који је по вишочајшем решенију од 31 августа 1852. год ВНО 629. у

165
Б. Перуничић, Град Ваљево, 724-726.

142
списак правитељствених добара записат, Правитељству нашем ни од какве ползе није
и како ће овај тима што се с ове стране Колубаре почиње нова варош регулисати и
житељи старе вароши с оне на ову страну реке Колубаре у нову варош прелазе и куће
нове граде, праву вредност временом изгубити, предложило је да се у речи стојећи
празан плац лицитандо прода, будући се вели за сада јошт прилична цена за њега
узети може, докле тамо у блискости има још от неки од житеља, који због скоро
саграђени кућа своји, не могу се тако наскоро у нову варош иселити.
Допис Попечитељства финансија
После израде Плана местоположења, и поред убрзаног ширења
Ваљева на левој обали Колубаре, део Ваљева са друге стране реке не само да
није замирао, већ се и он даље ширио и развијао, заузимајући нове просторе,
у оноликој мери колико је пространство те обале дозвољавало. То је свакако
утицало да попуњавање квартова предвиђених на левој страни Колубаре буде
нешто спорије него што се очекивало. Истовремено са даљим развојем, у
градском ткиву Ваљева дошло је до извесне поларизације која се
манифестовала постојањем две вароши, или тачније, два типа насеља у
једном. Северно од Колубаре развијао се део Ваљева који је носио све
карактере нове, европске вароши. Насупрот њему, са друге стране реке
израстао је, условљен калемљењем нових урбанистичких тенденција на
постојеће стање, својеврстан амалгам европске и оријенталне културе. Тако
је, уз истовремену егзистенцију два различита урбана типа, Ваљево било
једна од ретких, ако не и једини град кнежевине Србије који се током 19. века
паралелно ширио на две речне обале. 166

Константни раст броја становника

6.1.4.
После израде Плана местоположења, планско попуњавање
предвиђеног простора представљало је вишедеценијски посао, директно,
повратним везама, повезан са брзином даљег развоја Ваљева. Наравно, да
нико није очекивао да се то догоди преко ноћи. Ипак, новоформирани
грађански слој, свестан ширих развојних перспектива које им пружа лева
обала Колубаре, убрзано је наставио да се ту насељава. Већ у поменутом
допису из 1856. године је наглашено да "житељи старе вароши у нову варош
прелазе". То прелажење је вероватно почело и пре израде плана,
представљајући само подстрек за његов настанак, али сигурно је да је по
изради пројекта постало интензивније. Ипак, убрзано попуњавање на плану
уцртаних квартова директно је зависило од даљег развоја Ваљева и повећања
броја становника као његовог директног показатеља.
Раст броја становника Ваљева настављен је и у наредном периоду и за
мање од четири деценије насељеност је повећана за више од три пута. Како је
већ наглашено пописом из 1862. године, у вароши је регистровано 2.150, а са
два припојена засеока 2.357 житеља. Дванаест година касније, 1874, Ваљево
има преко 600 домова са 3.993 становника, да би сличан пораст, био изражен

166
Мирослав Перишић, Ваљево - град у Србији крајем 19. века, Ваљево 1997, 135.

143
до краја 19. века. Тако је у Ваљеву 1884. године регистровано 4.737 житеља,
1890 - 6.006, 1895 – 6.129 а 1900 – 7.447. 167 Природни прираштај и
досељавање становништва, као битни разлози оваквог повећања броја
становника нису спорни, али будући да је регистровани раст био између 20 и
25% по једној деценије, свакако да нису били и једини узрок. Не сме се
занемарити и територијално проширење вароши, односно припајање околних
заселака тадашњиј територији општине Ваљево. Наиме, још 1848. године
територији “општине Ваљевске” је припојен заселак Бело Поље, 1855. и
засеоци Вране (Попаре) и Кличевац, да би се тај процес наставио и касније и
у пописе становништва улазе Градац, Рађево Село (1890) и Обница (1895).
Када се то има у виду, у периоду од пола века, од 1844. до 1895. године број
становника самог урбаног дела Ваљева се мењао на следећи начин: 1844 –
1.640, 1862 – 2.150 (а са два засеока, Градац и Кличевац – 2.357), 1874. –
3.993, 1884. – 4.737, 1890. – 5.643 (са четири засеока: Градац, Кличевац, Бело
Поље и Рађево Село – 6.006) и 1895. – 5.589 (са пет заселака: Градац,
Кличевац, Бело Поље, Рађево Село и Обница – 6.129). 168
Наведене паралеле указују да је и невезано за територијално
проширење “општине Ваљевске” био веома изражен и пораст броја
становника самог урбаног језгра. Разлог за то представља миграција
становништва, како из ужег сеоског окружења, тако и из ширег залеђа и
других делова Кнежевине Србије, али и из удаљенијих крајева. Процентуално
најмногобројнији су досељеници из Соколске нахије као и из Осата у Босни.
Нови становници Ваљева стижу у варош на Колубари ради својих приватних
али и државних послова. У Ваљево долазе трговци и занатлије, учитељи, а
касније и професори, лекари и апотекари, штампари, пивари, а потом и, како
ћемо видети, и припадници војничког кадра. Поред тога, у Ваљево долазе и
насељавају се и избеглице. Крајем педесетих година стижу учесници буна у
Црној Гори и Херцеговини, а 1875. и устаници из Полимља. 169 Пред крај 19.
века 2.140 становника Ваљева је и рођено у њему, 2.695 је рођено у другим
местима у Србији, а 803 у другим државама.
Како смо већ видели, на почетку развоја нове српске вароши, 1818.
године у Ваљеву је било 20 турских кућа, да би се временом, до 1826. њихов
број повећао на 30. После промена које су донели хатишерифи из тридесетих
година у Ваљеву више није било регистрованих Турака, међутим убрзано
досељавање новог становништва узрокује да варош на обалама Колубаре не
буде национално потпуно хомогена средина. Према подацима из 1890, у
Ваљеву је живело 186 становника несрпске народности, од којих 88 нису
православне вере. Шта више, управо су бројни досељеници, пре свега из
аустроугарских крајева, оставили значајан траг у развоју Ваљева, било као
занатлије (пинтер Карл Регнер, молер Франц Јаничек...), индустријалци
(пивар Јозеф Ајхингер), лекари (Франц Тесаи, браћа Сибер, Херман Краус...),
167
Различити извори; видети у М. Перишић, Ваљево - град у Србији, 72.
168
Здравко Ранковић, Ваљевска општина 1839-2003, Ваљево, 2003, 16, 44-46.
169
Р. Драшковић, Ваљево у прошлости, 212-217.

144
апотекари (Клаудије Прикелмајер), професори (Ђуро Козарац), музичари
(Фрањо Покорни)...170 Заједно са другим становницима Ваљева они су имали
веома велики допринос у даљем процесу модернизације вароши на обалама
Колубаре, учествујући и у стварању многих нових институција примерених
савременом урбаном насељу.

Нове институције
6.1.5.
Са израдом Плана местоположења вароши Ваљевске створени су
неопходни услови за даљи развој. Тако видимо да 1877. године, поред
релативно малобројних државних објеката (укупно 9) у Ваљеву има 745
приватних кућа, 290 дућана и 38 механа, 171 што, у односу на изнете податке из
1860. и 1861. године, указује на убрзану изградњу и ширење вароши. Док је
до почетка четврте деценије цело Ваљево било “скрцано” у Тешњар, до
половине 19. века изглед вароши се променио пошто се она проширила на
другу обалу Колубаре. Нова варош је почела да се ушорено развија Главним
сокаком, од пијаце/трга код моста, до Београдског друма на север, а на запад
дуж Нове чаршије, оквирно до данашњег угла са Поп Лукином улицом.
Објекти у преосталом делу Ваљева су били малобројни и разруђени, са пуно
урбанистички неискоришћених плацева, са баштама и великим авлијама.
Источно од трга се налазио празан део, дуж Колубаре, са старим општинским
касапницама, а са друге стране, на крају Тешњара, према Градцу, налазило се
вашариште. Међутим, после неколико деценија слика Ваљева се поново
знатно изменила. Главни сокак је наставио да се попуњава новим објектима
ка северу, до цркве и даље, а почели су да се активирају и бочни сокаци. Сам
трг је изгубио ону додатну намену пијаце, која је, по свему судећи, већ крајем
века била премешта на положај данашњег платоа Центра за културу, а ниже
ње је лоцирана и нова општинска кланица. Тиме је део Нове чаршије, источно
од трга, био ослобођен и спреман за изградњу, и 1892. године донета је
одлука да се ту подигне осам општинских дућана, који би се под кирију
издавали месарима и пиљарима, 172 а са друге стране улице је још пре тога,
како ћемо даље конкретније видети, била подигнута зграда гимназије. На
тргу је био постављен велики гвоздени крст, због која је тај део вароши добио
народни назив Код крста, а на њему је додатно реновиран и дограђен од
раније постојећи хотел, односно механа, коју је од Даниловића откупио
Радован Лазић. Истовремено, наставио је да се развија и главни део Нове
чаршије, западно од трга. Уз непрестано обнављање постојећих грађевина,
њихово проширивање, као и изградњу нових, на празним парцелама, али и
уместо старих здања, и ту су се, густо ушорени, налазили различити локали:
кафане и механе, пиљарнице, бакалнице, трговачки магацини, али и
болтаџијске, терзијске, бозаџијске и алваџијске радње, локали гвожђара,
ножара, кујунџија, пекара, пушкара, сапунџија, ракијџија и винара... Међу
170
М. Перишић, Ваљево - град у Србији, 78-81.
171
Здравко Ранковић, Ваљевска општина 1839-2003, Ваљево, ИП Колубара, 2003, 19.
172
З. Ранковић, Ваљевска општина, 22.

145
тим радњама, у изнајмљеним трговачким кућама, привремено су биле
смештене и варошка основна школа, у чијем сутерену је био дућан, као и
прва ваљевска болница. Она је била лоцирана у кући Андоновића, ниже угла
са Поп Лукином улицом, а од ње, па ка Брђанима, смењивањем празних
парцела и тек по неке грађевине, распоред објеката са обе стране улице је
постајао све разруђеније. 173
Поред ширења Ваљева дуж леве обале Колубаре, током друге
половине деветнаестога века је настављена и изградња вароши са друге
стране реке, која није била предвиђена планом из 1855. године. Уз обнову и
доградњу старих и изградњу нових објеката у Тешњару, отпочео је и развој
наставка старе чаршије ка истоку, ка Градцу, поред и ниже вашаришта. Тако
је дуж трасе пута за Ужице формиран низ кућа и пословних објеката у
данашњој улици Кнеза Михаила. Истовремено, урбаније се развија и део
више Тешњара и на потезу Косанчића венца.
Поред проширења вароши, локалне власти тога времена су почеле све
интензивније да обраћају пажњу и на уређење улица. У новинама тога
времена може да се прочита оглас којим 1864. године општина Ваљево тражи
да заинтересовани мајстори доставе понуде за посао: “1500 фати калдрме
начити”, као и други, објављен следеће године, за “2.500 фати калдрме“. 174
Тако су старе и нове улице, уз практичну сврху поплочавања, почеле да
добијају лепши изглед, који је од друге половине шездесетих година,
захваљујући активностима тадашњег општинског председника Радована
Лазића, додатно употпуњен и већ помињаним дрворедима од округлог
багрема, каталпе, белог и црног дуда, као и засадима топле, врбе и јове дуж
Колубаре.175
Истовремено са повећањем броја становника и проширењем Ваљева,
и уређењем градских улица, започео је и процес модернизације вароши на
обалама Колубаре, условљен отварањем бројних нових институција, што је
опет давало додатне импулсе развоју. До почетка осме деценије 19. века у
Ваљеву није постојала стална зграда за школске намене, већ је школа, уз
честе сеобе, радила у просторима који су изнајмљивани углавном од
ваљевских трговаца, а који ни по чему нису одговарали наставним потребама.
После више година оклевања градња зграде основне школе је започела у
пролеће 1869. године, уз помоћ зајма од Управе фондова, који се враћао
својеврсним самодоприносом. Зграда је грађена “лево од Колубаре, на ћошку
две улице”, на плацу који су поклонили трговци Вук Миливојевић Ђелаш и
Павле Балиновац. Већ у јесен наредне 1870.г. довршен је овај, у том тренутку
највећи и најмодернији објекат у Ваљеву, 176 који је, како смо видели, дубоко
импресионирао Густава Раша, с тим што он наглашава да је реч о згради
173
Видети у: Радован Драшковић, “Кнез Милошева улица”, Ваљевац – велики
народни календар за просту 1994, Ваљево, 1994.
174
З. Ранковић, Ваљевска општина, 17, 137.
175
З. Ранковић, Ваљевска општина, 82-83.
176
Данас централни објекат Народног музеја Ваљево.

146
гимназије. Наиме, како је током радова у Ваљеву основана и државна нижа
гимназија, поред основне школе у новоподигнуту зграду се уселила и она.
Временом, са пријемом нових виших разреда гимназије средња школа је у
потпуности потисла основну, која се поново нашла у изнајмљеним
просторима. Начин за решавање овог проблема је био изградња друге,
наменске гимназијске зграде, и враћање основне школе у простор који јој је
био првобитно намењен, али ови планови ће бити реализовани тек на почетку
наредног, двадесетог века.
Донекле сличну судбину је имала још једна нова, а веома значајна
градска институција. Од 1833. године у Ваљеву је стално постајао општински
физикус, односно лекар, али Ваљевска болница је основана тек после почетка
новог ширења Ваљева, 1867. године. Била је смештена у делимично
преуређеној, под кирију добијеној, приватној кући Алексе Андоновића, у
кнез Милошевој улици, да би 1884. године била премештена у наменски
новосаграђене објекте, на крају Поп Лукине улице, недалеко од Љубостиње,
који ће на почетку наредног, двадесетог века добити и засебан хируршки
павиљон.177 Иначе, отварање прве болнице пратило је и отварање прве
ваљевске апотеке, која је почела да ради 1870. године. Потребу за апотекаром
општина Ваљево је обзналила у штампи тога времена, обавезујући се да ће
апотекару обезбедити стан, огрев, локал и средства за опремање локала. На
тај оглас се одазвао Клаудије Прикелмајер из Ђакова. Прву апотеку, ону коју
је поменуо Густав Раш, је држао у изнајмљеном објекту, који се налазио у
ширем окружењу данашњег трга Десанке Максимовић, и на њено постојање
подсећа ту постављена фонтана са апотекарским симболом. Нешто касније
Прикелмајер је на углу данашњих улица Карађорђеве и Живојина Мишића,
подигао нову, наменску зграду. Већ смо видели да је Раш, поред апотеке, у
Ваљеву затекао и књижару.
Посебан подстрек за даљи развој вароши, али и повећању броја
становника, догодио се 1883. године, када је после великих војних реформи
Ваљево постало седиште Дринске дивизијске области, и стан њеног
командног састава, као и дела оперативних војних јединица. Две године
после формирања Дринске дивизијске области, 1885. године, на Илиџи је
саграђена и данас постојећа касарна са четири павиљона. Зидао ју је Србин из
Македоније Димитрије Глигоријевић, “са 30 другова”. Коштала је 113.000
динара, а саграђена је “о трошку народа округа ваљевског”. 178 Непуну
деценију и по касније, 1899. године, за потребе Дринске дивизије је у Ваљеву
саграђен још један објекат, али данас непостојећи, велика касарна на брду
Крушик, у коју ће се сместити Пети пешадијски пук, дајући овом брду нови,
народни назив.
Са изградњом касарне на Илиџи само је настављено раније започето
ширење Ваљева изван котлине, а уз долину реке Колубаре, ка месту њеног
177
Данас комплекс Историјског архива Ваљево.
178
Ваљевски гласоноша, бр 7, стр 3, 1885, и Р. Драшковић, Ваљево у прошлости, 238-
239.

147
настанка, дуж сокака који ће нешто касније, како ћемо даље видети, понети
име Улица Мајора Илића, а која се простирала “од механе Јадра па пошав
касарни пешадијској”. Наиме, нешто пре подизања касарне, Радован Лазић,
који је 1867. године први пут постао председник ваљевске општине, поред
сађења дрвореда дуж улица, покренуо је и иницијативу за формирање
варошког парка. Тада су на месту данашњег дечјег игралишта на Пећини
просечене стазе, засађене цветне леје и постављене клупе, а нешто касније је,
дуж Колубаре и сокака који је водио поред парка, посађен и дрворед топола.
Тиме је започео вишедеценијски процес формирања градског шеталишта,
које се протеже од Јадра, преко Пећине до Видрака, а које је даље иницирало
Друштво за улепшавање Ваљева. Једна од следећих активности била је
формирање још једног парка, на самој ивици градског језгра, а на почетку
пешачког итинерера. Током 1892. године, напорима грађана да се ваљевско
шеталиште улепша и прошири, велики допринос је дала и војска, када је
формирала парк преко пута своје касарне, данашњи Парк Виде Јоцић. 179 У
наредним деценијама, које већ представљају део двадесетог века, биће
настављен процес развоја и обједињавања градског излетишта, обухватајући
и даље пошумљавање, као и просецање нових стаза, међу којима су и оне које
су водиле уз Видрак, као и изградња својеврсних павиљона – шетачких
одморишта, од којих је један, онај највиши – Горњи, или Трећи павиљон и
данас сачуван, и познат под погрешним именом Маркова столица.
Даљи развој Ваљева, паралелно са повећањем броја становника,
ширењем мреже улица, изградњом нових објеката и отварањем савремених
институција, пратила је и додатна модернизација која на различите начине
доприноси побољшању квалитета свакодневног живота грађанског слоја
становништва. Тако је 1860. у Ваљеву заживела прва позоришна дружина, а
1870. године и омладинско добровољачко позоришно друштво. Истовремено,
1868. године основана је и прва градска читаоница. Од 1870. године, са
доласком апотекара Клаудија Прикелмајера, у Ваљеву је почела са радом и
прва певачка дружина Зелени венац. Иначе, за овог свестраног ваљевског
апотекара се везује и појава прве фотографије у Ваљеву, али и оснивање прве
плесне школе, набавка првог бицикла, па и набавка прве ватрогасне пумпе, а
потом и оснивање добровољног ваљевског ватрогасног друштва. Поред тога,
1871. године, трудом Радована Лазића основана је и Ваљевска штедионица.
Те исте године су кафеџија Димитрије Митровић, пивар Јозеф Ајхингер и
трговац Лазар Лазаревић подигли и прву индустријску пивару у Ваљеву, која
је била и први индустријски погон у граду на Колубари. Четири године
касније Ајхингер је на Илиџи отворио и другу пивару, али она није дуго
радила и претворена је у прво јавно купатило у вароши. Касније, 1880.
године, у Ваљеву је основана стрељачка дружина, 1885. ваљевско
велосипедско друштво, а 1893. и јахачко удружење. Прва штампарија у
Ваљеву је почела са радом 1885. године, када су изашле и прве варошке
новине, Гласоноша. Од 1890. године у Ваљеву постоји и метереолошка
179
Р. Драшковић, Ваљево у прошлости, 250-251.

148
станица, а у касарни је стационирана и војна музичка капела Дринске
дивизије, која је предвођена Фрањом Покорним, редовно имала наступе за
грађанство, како по градским институцијама, тако и у помињаном парку
преко пута касарне.180
Потребно је посебно нагласити да се у вароши, која се простире на
две обале реке, и поред убрзаног развоја и ширења, број мостова није
значајно променио до краја 19. века. Подсетимо се да је Евлија Челебија у 17.
веку поменуо постојање само једног моста, да Иван Перетић помиње два
моста преко Колубаре, али да аустријски план из 1789, као и сви каснији
планови и описи Ваљева, указују на постојање само једног моста, за који
Густав Раш 1870. каже да је “стари, дрвени”. Како смо већ видели, он се
налазио у правцу градског трга (положај данашњег белог, мермерног моста),
ниже кога се Колубара могла прећи и преко газа. Са друге стране, описујући
Ваљево у време своје друге посете 1888. године, Феликс Каниц пише: “Два
моста воде преко Колубаре, која тече кроз град”. 181 Међутим само годину
дана после Каница ваљевски учитељ Димитрије Соколовић је забележио:
“Колубара (...) дели Ваљево на две половине које спаја један мост”. 182
Очигледно нам постојање другог моста и дање остаје загонетка. Међутим,
неопходно је нагласити да је у већ помињаном огласном позиву за
грађевинске понуде за калдрмисање улица из 1865. године написано да је
планирана и изградња “једне мале ћуприје, са стране”. Истовремено, на једној
старој гравири са делом Ваљева, која је настала крајем 19. века, један мост је
приказан десно од гимназијске зграде, оквирно у правцу данашњег моста
поред Музеј, ка бензинској пумпи на почетку Тешњара. Такав положај моста
одређује и још један документ. У свом предлогу за именовање улица у
Ваљеву, 1897. године професор ваљевске гимназије Љуба Павловић је,
између осталога, предложио и следеће: “Улица од куће Влајка Тадића на
десној страни Колубаре, па преко моста на север, поред имања општинског и
браће Ненадовића, да се зове Вук Караџићева улица”. 183 Помињање куће
Влајка Тадића (у то време власник конака кнеза Јовице Милутиновића), и
имања Ненадовића, јасно указује да је реч о улици која ће и понети име Вука
Караџића, тако да је мост који се овде помиње био на месту данашњег моста
који се налази на том правцу.
Очигледно, други мост је постојао у Ваљеву, али, по свему судећи,
само повремено. Наиме, вероватно је био мањи и слабије конструкције, на
шта указује и изглед моста, тачније узаног брвна постављеног на дрвене
стубове, који је приказан на поменутој гравури. Зато је лако могао да буде
однет са сваким већим изливањем тада још увек недовољно регулисане

180
М. Перишић, Ваљево, град у Србији, и Р. Драшковић, Ваљево у прошлости (на
више места).
181
Ф. Каниц, Србија, 437.
182
Љ. Андрић, Ваљево од постања, 137.
183
Аноним, “Први званични називи улица у Ваљеву”, Ваљевац – велики народни
календар за просту 1994, Ваљево, 1994, 266.

149
Колубаре, и због чега је Ваљево чешће имало само један уместо два сува
речна прелаза. За трајно премошћавање реке на томе месту мораће да се
сачека даља регулација њеног корита, у 20. веку.

Именовање улица
6.1.6.
Убрзано насељавање, као и модернизација Ваљева били су у
директним, двосмерно повезаним узрочно последичним везама са даљим
просторним ширењем насеља. Већ смо видели да су у тренутку израде плана
из 1855. године у Ваљеву постојале Стара и Нова чаршија, Поштански друм,
Главни сокак, као и неколико мањих сокачића и да је у самој вароши живело
око 1.800 становника. Током наредне четири деценије број становника је
повећан три пута, а број градских саобраћајница је повећан на двадесет и
осам. По свему судећи све оне, или бар њихова већина, нису имали званично
утврђене називе. Дотадашња имена појединих улица, попут Црквена
(данашња Пантићева), Београдска или Срећковића улица (Карађорђева),
Тадића сокак (Кнеза Јовице) и Подгорска (Радничка), указују на незванична,
народне називе, по субјектима поред којих су пролазиле или ка којима су
водиле улице, мада, известан степен званичности би могле да имају улице
попут Витковићеве (део данашње Кнез Михаилове), или Улица Обреновића
(Тешњар). Истовремено, велики број постојећих улица није имао ни
незваничне називе, тако да, када се у званичним документима, помињу
поједини објекти, њихов положај се износи описно. Тако, када општинске
власти дају дозволу Миловану Милићевићу, “шпекуланту овдашњем”, да
своју кућу изда под кирију Милошу Нешковићу, “за обављање проститутске
радње”, њен положај одређују: “у сокаку водећем од Београдске улице ка
цигланама и реци Љубостињи”.184
У сваком случају, средином 1897. године, после својеврсне јавне
расправе, у којој су неки Ваљевци изнели своја мишљења, 185 варошке власти
су одредиле званична имена за све постојеће саобраћајнице унутар градскога
језгра.186 Од 28 први пут именованих улица на територији целе вароши, 17 се
налазило на левој обали Колубаре, што указује да је визија Плана
местоположења вароши у не малој мери реализована. Наиме, у оквиру
централног урбаног језгра, које се простирало од Колубаре до Љубостиње, и
од Јадра до Злокућана, Јовановић је планирао 12 путних праваца, од којих је 5
било у правцу исток – запад, а 7 у правцу југ – север. Од ових других у
потпуности је реализовано свих 7, док су од првих реализована 3, као и још
један, мањи који није био предвиђен. Неопходно је напоменути да тада
затечено стање у великој мери одговара и данашњој ситуацији у ужем
градском језгру, као и то да апсолутна већина тада именованих улица носи
исто име и данас.187

184
З. Ранковић, Ваљевска општина, 22.
185
Аноним, “Први званични називи улица у Ваљеву”, 264-266.
186
М. Перишић, Ваљево - град у Србији, 165-169.

150
 На левој обали Колубаре, дуж реке се протезао правац који су,
надовезујући се једна на другу, чиниле три новоименоване улице, које и
данас носе иста имена: Мајора Илића („од механе Јадра па пошавши касарни
пешадијској“, како је записано у првој одлуци о именовању), Кнез Милошева,
како је названа нова чаршија трасирана више од шест деценија раније по
наредби Књаза, и она се простирала, по свему судећи до трга, односно пијаце
(„ до дућана Јакова Јаковљевића и Јована Ђурића“), а од пијаце се настављала
Чика Љубина завршавајући се оквирно иза данашњег платоа испред Центра
за културу („од гостионице Радована Лазића и механе Код радника, па до
мале Кланице“). Мало северније од завршног дела Чика Љубине улице,
пролазила је новопросечена улица „поред куће Ненадовића“ и добила је име
Проте Ненадовића.
Северно од траса Кнеза Милоша и Чика Љубине, делом правца
данашње Карађорђеве, „од апотеке Прикелмајера“, (угао Карађорђеве и
Војводе Мишића) па на исток, трасом поштанског београдског друма, до
„куће Саве Секулића“ протезала се Обилићева улица, а северније од ње, „од
улице Душанове па право на ћоше куће проте Радоице“, ишла је Панчићева,
данас улица др Пантића.
Иначе, Кнез Милошева улица се од механе Јадар продужавала још на
запад, до „куће Спасоја Протића, свештеника“. Вероватно је реч о скверу на
ком се данас укрштају Радничка и Кнез Милошева. По свему судећи западни
део данашње Радничке улице „од попа Спасоја куће, па право
новопросеченим шабачким путем“ је назван Подгорска улица, а онај део
данашње Кнез Милошеве који се успиње уз Брђане „од попа Спасоја куће па
право узбрдо“ тада је добио име Брђанска улица. У том делу Ваљева се
налазила и Улица Браће Недић. Данас се тако зове улица која се на крају Кнез
Милошеве (тада Брђанске), на врху Брђана, одваја ка северу. Међутим пошто
је то део веома удаљен од тадашње вароши, остаје отворено питање да ли је
реч о истим саобраћајницама, или тадашњу улицу Браће Недића треба
тражити негде ближе насељеном језгру, будући да се протезала од „Касине па
до ћошка Марковића плаца“. Реално би било претпоставити њен положај
негде око Јадра, можда у данашњем доњем делу Радничке, који поред касарне
излази на Мајора Илића, у правцу парка, тим пре што се и приликом
набрајања у општинској одлуци ова улица налази у истој групи са Кнез
Милошевом, Мајора Илића и Душановом, а одредницу Касина би смо могли
повезати са касарнским објектом.
Душанова улица је најзападнија од главних варошких улица тога
времена које су се протезале у правцу југ – север, и ишла је трасом данашње
улице истога имена, „од механе Јадра па у правцу до речице Љубостиње“.
Источно од ње се налазила Поп Лукина „од Секулића механе (касније хотел
Секулић, односно некадашња Дивина управна зграда, „код сата“, у Кнез
Милошевој; напомена В.К.) па у правцу Љубостиње“. Источно од ње се
187
Истина, после Другог светског рата неке од улица именованих 1897. године су
понеле друге називе, да би им стара имена била враћена 2001. године.

151
простирао некадашњи нови Главни сокак, данас Улица војводе Мишића, који
је по актуелном владару Србије тада назван Улица Краља Александра. Ова
улица се протезала од ћуприје на Колубари „па право до шупа војни преко
Љубостиње“. Даље ка истоку се простирала улица Вука Караџића („од магазе
Филипа Васића па до ћошка куће Стеве Унковића“), а њен наставак, који је
водио и преко Љубостиње, „од Радовановића механе, па под Кулу“ је назван
Даничићева улица. Паралелно са Вука Караџића простирала се Улица Владе
Даниловића, која је ишла „од мале Кланице (место где се завршавала Чика
Љубина – оквирно правац данашњег пешачког, пијачног, моста; напомена
В.К.) па у правцу, до куће Милована Милићевића“. Даље ка истоку су
постојале још две улице, које као и претходне, и данас носе иста имена:
Синђелићева, „од Колубаре до Љубостиње, крајем куће браће Вилотијевића“
и Хајдук Вељкова, „од Колубаре до Љубостиње, поред Шоповића имања“.
Са поменом Хајдук Вељкове улице, у одлуци именовања улица се
завршава набрајање данас постојећих градских саобраћајница на левој обали
Колубаре, с тим што се у тој групи улица помиње и Југовићева, која је ишла
„од куће Ранка Томића, па право до поља“. На основу расположивих
информација, тешко је прецизно одредити њен положај, али се мора
нагласити да улица са истим именом и данас постоји, али на другој, десној
обали Колубаре и од Кнез Михаилове води ка пијачном кеју и реци.
Како се из наведеног види, од пет улица које су у правцу исток –
запад биле предвиђене Јовановићем планом из 1855. године, четири деценије
касније три су биле активиране: Кнез Милошева, с тим што се на западу
простирала даље него што је Јовановић предвиђао, део Карађорђеве, односно
Обилићева, и Пантићева, односно Панчићева. Неактивирани су остали само
најсевернији путни правци. Један, који је требао да се простире трасом
данашњих дуплих трака (улица Владике Николаја), а који је у то време већ
био резервисан за железничку трасу, која ће бити активирана једанаест
година касније, и други, који је требао да се протеже дуж Љубостиње.
Истовремено, свих седам улица које су биле планиране у правцу југ – север
су на крају 19. века биле просечене, а од којих шест носе данашња имена:
Душанова, Поп Лукина, Вука Караџића, Владе Даниловића, Синђелићева и
Хајдук Вељкова. Име је променила само тадашња Краља Александра, данас
Војводе Мишића. Поред улица које је Јовановић планирао у том правцу,
1897. године је постојала и још једна, Даничићева, с тим што се она
простирала преко Љубостиње, а тиме и ван обухвата поменутог плана, из
1855. године. Како смо већ нагласали, тај план није третирао ни насељену и
ушорену десну обалу Колубаре. На самом крају 19. века своја имена је
добило и 10 ту постојећих сокака.
Део старе чаршије, односно Тешњара, је понео име Илије Бирчанина.
Наставак истог правца, низ Колубару “од ћуприје па до јаза Тадића”је назван
Кнез Михаилова, а даље, “преко јаза па у Градац” Таковска. Изнад Тешњара
“од куће Јеврема Матића па право поред Суве чесме, Милоша Илића куће”
налазио се Косанчића венац, како се и данас назива један потез дуж садашње

152
Улице Милована Глишића. Са брда ка Тешњару “од имања Јосипа
Миловановића па до гробља” водила је Светогорска улица (вероватно у
правцу, или близу правца данашње Баирске?). Тада су добиле имена четири и
данас истоимене улице, које се спуштају ка Тешњару: Рајићева (“од куће
Хаџића па до Светогорске улице”), Бобовчева (“од Јовице Матића механе па
до улице Косанчића венац” која је до тада незванично називана Митровића
сокак), Кнеза Јовице (незванично Тадића сокак) и Грбовићева (Тешића сокак).
Ван Тешњара, нешто источније, ка Кнез Михаиловој, “од Стевана Спајића на
Колубари” ишла је Витковића улица, која се такође и данас тако зове.
Четири године после првог именовања улица, по попису из 1901.
године, у њима је било 490 приватних кућа. Највише их се налазило у
улицама Кнеза Михаила и Кнеза Милоша, по преко 60, потом по четрдесетак
у Обилићевој, Косанчића венцу и улици Илије Бирчанина, док их је у
осталим улицама било знатно мање, од двадесетак па до 2 до 3 у Грбовићевој,
Чика Љубиној и Панчићевој, 188 која тек почиње да се настањује. Наиме, куће
на почетку данашње Пантићеве, код угла са Душановом, подигнуте су тек
пред крај прве деценије 20. века.
Поред приватних домова у Ваљеву су постојале и бројне и разноврсне
трговачке радње, занатлијске радње, кафане, механе, гостионице, хотел, као и
не малобројне различите зграде у којима су биле смештене државне
институције: Окружно начелство, Срез Ваљевски, Ваљевски првостепени суд,
Суд општине Ваљево, Ваљевско пореско одељење, Пошта и телеграф,
Ваљевска задруга, две зграде мушке основне школе, женска основна школа,
Виша девојачка школа, радничка женска школа... Ту су биле и Гимназија,
вашариште са чардацима, болница, касарне...

Цртеж зграде старе ваљевске гимназије, са мостом поред (крај 19. века, пре изградње
општинских дућана преко пута )

188
М. Перишић, Ваљево - град у Србији, 165-173.

153
План местоположења вароши Ваљевске, из 1855. године

154
Реконструкција простирања улица у Ваљеву у време првог именовања 1897. године

155
 6.2. У СУСРЕТ НОВОМ ВЕКУ

Како смо видели, Ваљево је током свог постојања пролазило кроз

многе развојне фазе док није прерасло у варош српске државе у настајању. Са
развојем те државе, током 19. века, растао је и град. Број становника се
повећавао, ницали су нови објекти, квартови, замишљени по плану Николе
Јовановића, почели су да се попуњавају, истина, не баш доследно и у
потпуности, будући да је пракса донекле превазилазила замишљене
просторне оквире. Зато су крајем 19. века интензивиране активности на
изради новог, детаљнијег плана. Ти послови су отпочели 1893. године када је
градски инжињер Љубомир Николић почео да припрема план регулације и
нивелације вароши, али су прекинути због Николићевог преласка на место
државног инжињера у Крагујевац. После тога, али без завршних резултата,
ова активност је покретана у више наврата, да би коначно, како се у једном
тренутку учинило, била довршена на прелазу 1899. и 1900. године, када је
после више од две године рада завршен план који је припремао професор
инжињер Милан Андоновић. Познато је да је у мају 1900. године
Министарство грађевина овај план вратило на дораду, са захтевом да се
додатно означе елементи битни за отицање кишнице и висину водостаја, али
сами детаљи су нам до данас остали непознати. 189
Игром сплета околности довршетак новог плана, битног за даље
уређење града, поклапа се са прелазом у ново столеће. Да игра судбине буде
још необичнија, у исто време се дешава још један значајан развојни корак.
Како су Вечерње новости од 9/21. маја 1900. године забележиле “Од 20.
прошлог месеца Ваљево представља ноћу чаробну слику. Тог дана је
довршена инсталација електричног осветљења и све градске сијалице почеле
су светлети. Ваљево од тога дана тако рећи плива у мору светлости”.
Три године после првог именовања улица, на самом прелазу
деветнаестог у двадесети век, израда плана регулације и нивелације Ваљева и
увођење електричне енергије представљаће нове генераторе развоја који се
истовремено појављују. Тако је већ 1903. године ваљевска општина са
управом фондова уговорила зајам од 339.000 динара за уређење града. На
основу овога почели су радови на калдрмисању, изградњи канализације,
откупу приватних имања ради решавања варошких потреба. 190 То је
допринело да се током првих година двадесетога века, са додатним
интензитетом приступи даљем развоју, што нарочито постаје уочљиво и кроз
изградњу нових објеката, како приватних кућа и пословних простора, тако и
за то време монументалних јавних грађевина. Већ 1905. године саграђена је
нова зграда Ваљевске гимназије. Рађена је по пројекту Драгутина Ђорђевића
и Душана Живановића, у маниру тадашњих јавних објеката, у комбинацији
189
М. Перишић, Ваљево - град у Србији, 164.
190
З. Ранковић, Ваљевска општина, 26.

156
академизма и сецесије, и истоветна је са зградом треће Београдске гимназије.
На прочељу, изнад улаза, налазе се бисте Вука Караџића, Досијета
Обрадовића и Љубе Ненадовића. Исте године, у сличном стилу, подигнута је
и зграда ваљевске штедионице, у којој се данас налазе службене просторије
Радио Ваљева и листа Напред. Већ следеће године саграђени су и објекти
Окружног и Општинског суда по пројекту Јована Илкића, као и зграда
артиљеријске касарне, у којој је данас смештена средња медицинска школа, а
у оквир раније подигнутог болничког комплекса саграђен је и хируршки
павиљон. Тада је почело и ново регулисање тока реке Колубара, са кејовима
дуж ње, као и нових општинских касапница. У то време настају и зграде
команде Дринске дивизије и старе железничке станице, ново здање хотела
Гранд али и хотел Бранковина, а додатно се уређује градска пијаца са обе
стране Колубаре. Том приликом су подигнута и два павиљонска пијачна
кантара, један на старом вашаришту, где је сточна, односно мушка пијаца, а
други преко пута њега (плато данашњег Центра за културу) на зеленој,
односно женској пијаци. Поред наведених, у то време ниче и низ других,
данас постојећих, грађевина.
Због убрзаног развоја отпочетог са првим годинама двадесетога века
наредни период заслужује да се посебно детаљно истражи, анализира и
изнесе пред заинтересоване читаоце. Међутим, истовремено са смањењем
броја година које нас деле од појединих хронолошких тачака у том периоду
бројност сачуваних историјских извора прогресивно расте. Захваљујући њима
могуће је пратити изградњу сваке нове зграде понаособ, ширење нових
улица, формирање квартова, тргова, паркова... Могуће је уочити и сваку
новоосновану институцију. Управо зато тај посао захтева један потпуно
различит историографски приступ, као и другу концепцију у презентирању
резултата истраживања, другачију од оне примењене у овом раду.
Надамо се да ће ове странице представљати инспирацију не само за
разрешења многих недоумица из даље прошлости града, које су на овим
страницама остале нерешене, већ и за свеобухватнија истраживања
просторног ширења Ваљева после периода у коме су "створене претпоставке
за израстање модерног града". 191

Мирослав Перишић, Ваљево у токовима модернизације у другој половини 19. века,

191

“Ваљево-постанак и успон градског средишта”, Ваљево 1994, 303.

157
Разгледница са стилизованим изгледом Ваљева током друге половине 19. века

Разгледница са изгледом Ваљева на почетку 20. века

158
 7.
КРАТАК ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ГРАДА

Градско насеље у ваљевској котлини је током вишевековног

постојања пролазило кроз различите фазе егзистенције. Бурна ратна
догађања, промене политичких господара, удаљавање и приближавање
границе са суседном, углавном антагонистичком државом, све је то
условљавало честе падове и узлете, али никада није доводило у питање
постојање града. Оно се вековима заснивало на истом чиниоцу, који је
условио и његов настанак као средњовековног трговишта. Будући да у
непосредној ваљевској околини није било тада значајних активних рудника
као извора за извоз рудног блага, нити се она по својој плодности у већој
мери издвајала од других делова Србије да би могла представљати водећег
снабдевача пољопривредним производима, главни разлог настанка и
вишевековног опстанка Ваљева налазимо у чињеници да се оно налазило на
раскрсници многих путева. Они су повезивали различите рударске,
пољопривредне, али и државно-управне центре Балкана, излазећи
истовремено на она одредишта са којих се сувоземним, или воденим
трансверзалама могло упутити даље, ка већим европским и азијским
центрима. То је омогућило да се на географски погодном месту, на путном
чвору у ваљевској котлини, развије трговачко насеље. Без обзира што роба
која се могла набавити у његовом непосредном залеђу није имала посебну
екслузивност, ипак на том путном чвору су могли да се срећу и одмарају
трговци који су се упућивали у различите крајеве, и да ту међусобно
размењују робу, и да удружују или раздвајају караване. Временом, са
стварањем трговачких навика, овде је почела да пристиже све разноврснија и
ексклузивнија роба какве није било у непосредној околини котлине, али је
било у ширем окружењу, које је географски гравитирало ваљевском, а не
неком другом тргу.
Насеље настало са првенственим значајем важног путног чворишта,
без неких других већих генератора развоја, и ако од великог историјског
значаја за ширу територију, ипак није имало могућности да се развије међу
најелитније градове на овим просторима, али је увек опстајало, за разлику од,
на пример, градова чији је успон био везан искључиво за постојање рудника,
и који, са исцрпљивањем налазишта, одумиру.
Ваљево је данас, са својих 60.000 становника, један од значајних
српских градова средње величине. Налази се на непуних 100 километара
јужно од Београда. Градско језгро је смештено у котлини, кроз коју протиче
река Колубара. Плодна и брдима заштићена долина уз реку одвајкада је
пружала идеалне услове за живот, на шта указују на тлу града пронађени
трагови боравка људских заједница још из времена млађег каменог доба. У
историјско време, од краја првог века пре нове ере, ваљевска котлина се,

159
заједно са другим територијама данашње Србије, нашла у саставу римске
империје, да би, после њене поделе крајем четвртог века, ушла у оквире
источног царства. Током сеобе народа на ове византијске територије се трајно
насељавају Словени и оснивају више мањих државица, склавинија, које су
биле, час аутономне, час улазе у састав различитих већих држава (Бугарска,
Самуилово царство македонских словена, Угарска), да би у 11. веку опет
потпале под утицај Византије. У то време територија Србије је била
поприште честих сукоба Византије и Угарске. Њени локални великаши су
подржавајући час једну, час другу страну, тражили тренутак да се
осамостале. Тај тренутак је уочио и искористио Стефан Немања крајем 12.
века, и поставио темеље аутономне државе, која ће под његовим
наследницима постати прво краљевство, а потом и царство. Од самих
почетака у оквире те државе је улазила и шира околина данашњег града
Ваљева. Из тих времена су на територији самога града преостали трагови
једног манастира који је датиран на крај 13. и почетак 14. века.
Током свих ових епоха у ваљевској котлини су постојала насеља, али
с обзиром да су до сада обављана само сондажна археолошка истраживања, и
то на веома малим површанама, тешко је ишта конкретније рећи о њиховом
карактеру и простору који су заузимала у односу на данашње градско језгро
као и о континуитету постојања и о евентуалним старим именима. Најстарији
до сада познати помен Ваљева под тим именом је, на основу једног
документа из Дубровачког архива, датиран у 1398. г, с тим што постоје
индиције и о првом помену из 1393.
О пореклу имена Ваљево наука није дала своју коначну реч. Постоји
више народних легенди које, свака на свој начин, покушавају да одговоре на
то питање. По једној, Ваљево је добило име по ваљарицама којих је било дуж
обала Колубаре, док друга име Ваљево везује за добру, ваљану, земљу у
ваљевској котлини. По трећој легенди Ваљево је име добило по групи
уморних избеглица, који су се, бежећи пред Турцима скотрљали, сваљали, са
околних планина у котлину. Поред народне традиције и филологија је
покушала да докучи тајну порекла овог имена, али и ту има више хипотеза.
По једној, реч Ваљево је настала од старе латинске речи "vallis", долина, а по
другој од речи талас, вал, због реке која је при бујицама плавила котлину.
Поред тога, неки су склони да у имену Ваљева препознају искварени облик
назива једне ране средњовековне тврђаве, чије су постојање, негде на
Балкану, под именом Балба, забележили византијски историјски извори.
Међутим од свих тумачења најзаснованије у научном смислу је оно по коме
реч Ваљево представља присвојни придев старог словенског имена Ваљ.
Тиме би реч Ваљево означавала посед, односно својину извесног Ваља. Ова
хипотеза има своје потврде у постојању седам Ваљева широм словенског
света, у постојању презимена Ваљевић, као и у једној од народних легенди
која помиње постојање неког Ваља, који је био власник прве кафане
подигнуте на путу, а око које се, наводно, касније развило Ваљево.

160
 У време првог познатог и материјално верификованог помена имена
Ваљево, 1398. г, ово насеље је било већ увелико активан трговински центар
средњовековне Србије у који су долазили трговци из Дубровника и ту
оснивали своје филијале, да би преко њих откупљивали различите сировине
које су транспортовали даље ка западу, док су ту продавали разну луксузну
робу набављану дуж обала Медитерана.
Успон Ваљева, као и успон аутономне Србије, заустављен је 1459. г.
када је средњовековна српска држава дефинитивно освојена од стране Турске
империје. Са променом феудалног господара живот у ваљевској котлини није
у потпуности замро. Истина, уместо трговачких каравана туда су сада
пролазиле турске војне јединице на свом походу ка Угарској, чије су се
границе налазиле само неколико десетина километара северно од Ваљева.
Ипак, иако део једне муслиманске државе, у првим деценијама турске власти
Ваљево је остало претежно хришћанско насеље. Разлог за то се пре свега
мора тражити у чињеници да је због близине непријатељске Угарске,
хришћанско становништво пограничних области имало извесне привилегије,
како не би бежало преко границе и пружало активну војну помоћ
непријатељу. Међутим, већ од друге четвртине 16. века стање почиње да се
мења. После велике турске победе над Угарима, 1526. г. код Мохача,
муслиманска империја креће у даљи поход у Европу, померајући своје
границе на север, исток и запад. Тиме Србија, а са њом и Ваљево, постаје
територија дубоко у унутрашњости царства. Самим тим турска империја
више није имала разлога да и даље одржава привилегије које је локални
живаљ до тада уживао. Са њиховим укидањем почиње процес исламизације и
локално становништво у извесном броју или прелази у ислам, или бежи даље
на север. Они који нису то учинили падају у потчињен положај. На место
одсељеног локалног становништва досељавају се муслимани из удаљенијих
крајева.
Истовремено са померањем границе у Ваљеву су створени услови за
поновни процват трговине, а тиме и за даљи развој вароши. Изванредно
сликовиту представу убрзаног развоја и исламизације која га прати пружају
турски пописи из 16. века. На самом почетку тог процеса, 1528. г. у Ваљеву
има укупно око 600 становника, од чега је две трећине хришћана. Само три
деценије касније, 1560. године, број становника се повећао за три и по пута
(око 2.060). Фактички, повећао се само број муслимана, док је број хришћана
смањен, тако да је сада њихов однос 6 према 1 у корист муслимана (1528.
године је у Ваљеву било 71 хришћанска и 27 муслиманских кућа, а сада је
број хришћанских кућа спао на 51, док се број муслиманских попео на 293).
Овај процес исламизације је настављен и у следећем веку, тако да
некадашњи хришћански трг постаје права оријентална касаба. Такву слику о
њему је почетком 17. века оставио и познати француски дипломата и
путописац Луј Жедеон, написавши да је Ваљево: "многољудно и пространо
место, пријатно по великом броју вртова". Сличне информације је 1660. г. дао
и чувени турски путописац Евлија Челебија, помињући постојање десетак

161
џамија, једног турског купатила и већег броја кућа окружених вртовима и
баштама. У то време насељеност Ваљева се за два и по пута повећала у
односу на стање од пре сто година. Сада у њему има 870 кућа са око 5.200
становника. Поред тога Челебија је забележио да се Ваљево налази у долини
и да се простире на обе обале Колубаре која га дели на два дела. На једној
обали је чаршија, пословни део града, са радњама и дућанима, док је са друге
стране реке стамбени део. По свему судећи, Ваљево се тада налазило управо
на оном месту где је данас његово најуже језгро, заузимајући као и данас обе
обале реке, а чаршија је данашњи Тешњар. Међутим, реално је претпоставити
да је у нешто ранијем периоду, пре Челебијине посете, када је у вароши било
мање домаћинстава, целокупан његов садржај могао бити смештен само на
једној обали.
Као што је померање границе даље од Ваљева изазвало његов брз
развој, тако ће и поновно приближавање границе, узроковано слабљењем
Турске и јачањем Хабзбуршке монархује, изазвати опадање. Са Великим
Бечким ратом (1683-1699) Турска је изгубила велики део својих дотадашњих
територија и њена граница према Хабзбуршком царству се опет усталила на
само неколико десетина километара северно од Ваљева. Тиме су створени
услови да у свим следећим ратовима Ваљево и његова околина постану
поприште зараћених страна. Чак, после рата, који се завршио 1719. г, Ваљево
се привремено нашло унутар нових граница Аустријске царевине и поново је
постало хришћанска варош, истина мања, са мање од 200 домаћинстава, али
мора се водити рачуна да је овај њен развој почео скоро од нуле. Пошто је до
тада већинско турско становништво напустило Ваљево требало га је
испочетка насељавати. У испражњено место је стигао нови живаљ. То су пре
свега били Срби, како цивили, тако у војници, граничари, јер Ваљево је било
погранично место са Турском, будући да се дуж планинских врхова, само пар
сати хода од самог града протезала нова гранична линија између две стално
непријатељске државе. То је свакако утицало да развој буде знатно спорији.
Ипак, поред Срба у варош се населио и извесни број немачких породица.
Војни планови сачувани из тих времена недвосмислено показују да се
Ваљево и тада простирало на обе обале Колубаре, на истом месту на ком се
налази данашње градско језго.
Будући да је већ почетком друге половине четврте деценије 18. века
почео нови рат између Аустрије и Турске, времена за дужи неометан развој
није било довољно. На основу мира потписаног 1739. г, Ваљево се поново
нашло у оквирима Отоманске империје. Варош је опет била испражњена и
почињао је њен нови развој, поново као исламске касабе. На почетку тога
периода, 1741. г, Ваљеву је имало 80 муслиманских и 11 хришћанских
домаћинстава, са укупно око 550 становника, а 1784. г. број житеља Ваљева
се повећао скоро пет пута, и у њему је било 400 муслиманских и 50
хришћанских кућа (око 2.300 становника). Планови и описи града настали
крајем тог века приказују нам насеље смештено на месту језгра данашњег
града, на обе обале Колубаре, с тим што је, као и данас, већи део био са леве

162
стране реке. Могу се чак препознати и делове траса појединих данашњих
улица и путева који воде из града. Међутим, промене које ускоро следе
довешће до нових драстичних, овај пут трајних, промена.
Са почетком 19. века отпочео је и историјски процес убрзане
трансформације већег дела територије Србије. Почела је Српска револуција,
са Првим устанком као почетном оружаном фазом. Већ 1804. године локално
становништво је подигло побуну против турских господара и успело да
ослободи велики део Србије. На тој ослобођеној територији је формирана
посебна устаничка држава. Ваљево је било једно од првих насеља градског
типа које је ослобођено. Тада, после скоро три и по века, оно поново постаје
српски град у аутономној српској држави, али сталне борбе за очување
независности и слабо развијена трговачко - занатска пракса међу српским
живљем онемогућили су бржи развој. Српско становништво је у претходном
периоду живело углавном по селима бавећи се скоро искључиво
пољопривредом, те није имало потребе да у већем броју насељава ослобођену
варош. Зато је 1808. г. забележено да у Ваљеву има само 200 кућа са око 1.000
становника. Ипак, темељи данашњег хришћанског насеља су баш тада
постављени. Истина, крајем 1813. г. турска офанзива је успела да покори
независну државу створену у Првом српском устанку и Турци су, на кратко,
опет загосподарили Србијом и Ваљевом, али 1815. године је почео Други
српски устанак. После само неколико месеци борби устанак је завршен
преговорима кроз које је Србија добила ограничену аутономију која ће у
наредним деценијама, корак по корак, бити проширивана до потпуне
независности.
Иако, званично, и даље у оквирима турске империје, хришћанска
варош, створена током Првог српског устанка, и даље постоји. Истина, у
Ваљеву је још било Турака, али њихов број је бивао све мањи. Тако је
забележено да 1826. г. у самом Ваљеву има око 150 хришћанских и једва 30
муслиманских кућа. Већина муслимана је напустила своја имања и преселила
се у градове који су имали тврђаве, а тиме и турске војне гарнизоне, будући
да су се ту осећали безбеднији. Али ни оно малобројно муслиманско
становништво није дуго остало.
Почетком тридесетих година, кнез Милош Обреновић је са Портом
постигао договор о повећању аутономије Србије. На основу њега сви Турци
који су претходно напустили своју имовину у Ваљеву и другим сличним
местима, за њу су добили накнаде, док они који су остали да ту и даље живе,
обавезани су да своју имовину продају и да се преселе у градове са турским
гарнизонима или ван Србије. Тако је Ваљево поново постало искључиво
хришћанско место. Међутим од 1815. до 1830. г. одлив турског живља из
града је био далеко већи него прилив новога хришћанског становништва.
Малобројни хришћани који су долазили, били су углавном занатлије и
трговци и стога су се насељавали само у оном делу града где је била чаршија,
као својеврсна привредна четврт, значи, на десној обали Колубаре. Тако су,
управо у то време, на месту где се и раније налазила ваљевска чаршија,

163
постављени темељи данашњег Тешњара, старог, сада реконструисаног и
ревитализованог трговачког и занатског дела некадашњег Ваљева.
Истовремено, супротна, лева обала Колубаре, на којој се раније налазио онај
већи, стамбени део насеља, сада је опустела. Оне зелене површине које су
окруживале муслиманске куће на левој обали, новопридошло становништво
насељено са друге стране реке претвара у своје пашњаке, баште и њиве, а
празне турске куће су лагано пропадале. Међутим, управо са те стране
налазио се пространији део ваљевске котлине, који је пружао веће
перспективе за будући развој насеља.
Како би омогућио убрзанији развој вароши Милош Обреновић је
1832. г. наредио да се на опустелој левој обали Колубаре подигне нова црква.
Кнез је знао да је црква центар урбаног живота у Србији и да ће убрзо око ње
почети и са те стране да ничу и нове куће. Али, да тај развој новог дела
Ваљева не би био успорен и стихијски кнез Милош је предузео два корака.
Већ следеће 1833. г, док црква још није ни почела да се гради, наредио је да
се сви житељи Ваљева са десне обале преселе на леву. Истовремено је у
Ваљево послао свога повереника који је, препознајући урбане елементе
раније касабе, на левој обали Колубаре трасирао будуће улице дуж којих
варош треба да се шири. Он је одредио место за главну градску пијацу – трг
(данашњи трг Живојина Мишића), нови Главни сокак (улица војводе
Мишића) и Нову чаршију која треба да преузме примат над Тешњаром (Кнез
Милошева улица). Ове мере су дале велики подстрек даљем развоју, с тим
што је Тешњар ипак опстао, сада као Стара чаршија.
На почетку новог развојног процеса, 1839. г, варош коју су Турци
напустили, а нови становници нису дошли на њихово место, имала је 873
становника, али, само две деценије касније, пошто је ширење насеља на другу
обалу узело маха, 1862. у Ваљеву је регистровано 2.150 становника. Овакво
повећање је превазишло могућности које су у попуњавању простора нудиле
оне 1833. г. трасиране улице. Зато је 1855. г. израђен нови план развоја
модерног, ортогоналног Ваљева у коме се улице секу под правим углом. Он
је рађен са перспективама дугорочног развоја града. Улице које су тада
предвиђене и данас постоје представљајући најуже градско језгро Ваљева.
Као што је било и планирано и очекивано Ваљево је почело да се
убрзано развија. У међувремену, услед континуираног развоја, поред Старе и
Нове чаршије и Главног сокака, прво је формиран Поштански београдски
друм (Карађорђева улица), да би крајем века Ваљево имало 28 улица које
1897. године по први пут добијају и званична имена. Убрзани развој града у
другој половини 19. века одразио се на многе урбане аспекте Ваљева.
Отворена је прва болница, а уз њу и апотека. Формиран је гарнизон, основане
пивара и штедионица, саграђано јавно купатило, нова зграда основне школе,
а основана и Гимназија. Ваљево је добило читаоницу, позоришну дружину,
као и штампарију, а са њом и локални лист. Улице у вароши су осветљене,
прво лампама на гас, а са изградњом хидроцентрале Ваљево је међу првим
српским насељима добило и електрично осветљење. Све су то биле одлике

164
убрзаног развоја, али и индикатори даљег успона који се неумитно огледао
перманентним повећањем броја становника. За четири деценије, од 1862. до
1900. године број становника Ваљева је са 2.150 повећан на 7.477.
Тако је Ваљево 1900. г. било насељеније више него икад у својој до
тада познатој прошлости, кроз коју су бурни политички догађаји
условљавали бројне промене господара ваљевске котлине, изазивајући
истовремено честе успоне и падове насеља смештеног у њој. За протеклих
нешто више од шест векова историјски потврђеног постојања, Ваљево је
пролазило кроз многе фазе свога развоја док није прерасло у варош српске
државе у настајању. Са развојем те државе растао је и град. Тај развој је
настављен и током двадесетога века, и то нарочито интензивно од његове
друге половине, са наглом експанзијом процеса индустријализације. То је
довело до драстичних промена на структури ширег окружења ваљевске
котлине, међутим, основна нит оног ортогоналног система из 1855. г. и данас
се јасно препознаје на урбаном ткиву језгра града.

Упоредни преглед насељености Ваљева

Година Број домова Хришћански Муслимански Број житеља
1528 98 71 27 око 600
1536 107 51 56 око 640
1560 344 51 293 око 2060
1660 870 око 5200
1718 20 без хајдучких око 120 без хајдука
1735 170 без хајдучких око 1020 без хајдука
1741 91 11 80 око 550
1784 450 50 400 око 2300
1808 200 око 1000
1818 160 110 50 око 960
1826 180 150 30 око 1100
1834 140 893
1839 137 873
1844 257 око 1640
1862 2150
1874 600 3993
1884 4737
1890 5643
1895 5589 (6129 са околним
засеоцима)
1900 7747 са околним засеоцима

165
 Упоредни преглед урбанистичког развоја Ваљева

Ваљево на Хенинговој карти из 1737 Ваљево на аустријској карти из 1789

Реконструкција вероватног изгледа Ваљева План будућег развоја Ваљева из 1855

пре 1855

Вероватан изглед Ваљева 1897 Ваљево на почетку 21. века

166
SUMMARY

THE TOWN OF VALJEVO, ORIGIN AND DEVELOPMENT

contributions to the urban history
from the first mentions until the 20th century

The town of Valjevo is situated in Serbia, 100 kilometres south from

Belgrade. Its name is probably derived from the possessive adjective of the old
personal name Valj, which is the Slavic term for several Latin names: Valko, Valli,
Valius and Valentinus.
Valjevo is situated in the valley where the river Kolubara flows dividing
the town into two parts. On the northern bank of the river, the town spreads over
the spacious valley, while the southern part is squeezed between the river and the
hills. Today, when Valjevo consists of 60.000 citizens, it spreads itself both near
and on the surrounding hills. But, what was it like during the previous centuries?
Valjevo valley, with the river which flows through it, has from the early
times offered favourable conditions for the life of human communities, so that the
traces of settlements as early as in the Neolithic period were found. During the
tumultuous past of the Balkan peninsula, Valjevo valley was a constituent part of
the Roman Empire and Byzantium and from the 12th century it became a part of
the newly formed Serbian state of the Nemanji} family. Archeological researches
pointed out the settling of this territory during all periods, but there are no
historical sources which could offer some more concrete information about those
old settlements. Valjevo itself was for first time mentioned in well-known
documents in 1393 as a long-lasting, active trade centre being a part of Serbian
medieval state. When it fell into hands of the Turks in 1459, Valjevo also became a
part of the Moslem Ottoman Empire and in the next three and a half centuries it
was an Oriental town. In the first half of the 19th century, through the battle of the
Serbian people to gain autonomy, Valjevo became a part of the principality Serbia.
At the time of its first mention, Valjevo was a Christian trade settlement
situated at the cross-roads of busy roads. It was visited by a great number of
merchants from Dubrovnik, as agents in the trade between the Balkans and
developed centres of the Mediterranean basin. With the fall into Turkish hands, the
settlement experienced great decline, but it stayed mainly Christian for some time.
According to the census of population in 1528 there were 71 Christian and 27
Moslem households. But, with the expanding of the Turkish Empire and moving of
the border further from the river Sava and thus further from Valjevo, old trade
routes were again restored, which led to the repeated development of Valjevo, but
this time it was followed by a fast Islamization. Already in 1560, there were 293
Moslem and only 51 Christian households in it, while one century later there were
totally 870 mainly Moslem houses in Valjevo. Such development ought to have
caused also the territorial expanding of the settlement, as it was spreading at that
time on both banks of the river Kolubara. On the right bank there was "~ar{ija" ,

167
the Oriental craft-trade quarter, while on the left, more spacious side, there was the
residential-administrative part of the settlement.
At the end of the 17th century the borders between the Ottoman and
Austro-Hungarian Empire came back again to the river Sava, which caused that in
all later wars Valjevo was on the routes of war breaches and during the period
1719-1739, it became a part of the Austro-Hungarian Empire. The permanent war
danger unavoidably caused the decline of the settlement. Two years after its return
as a part of the Turkish state in 1741 there were 91 Moslem and 11 Christian
houses and four decades later there were 400 Moslem and 50 Christian houses
placed on both banks of the river Kolubara.
The beginning of the 19th century brought new changes. Through battles
from the First and Second Serbian Uprising (1804-1815), Serbia gained limited
autonomy and Valjevo again became a Christian settlement. The Serbs came to the
town, but in a rather smaller number than the Turks who left it, so that there were
only 160 houses in it. They were now concentrated only on the right bank of the
river Kolubara, in and around craft-trade quarter, while the part of the settlement
on the opposite bank became deserted. However, the cramped space on the right
bank did not offer any perspective for rapid development which followed and
therefore in the middle of the fourth decade Valjevo again came to the left bank of
the river Kolubara. In order to prevent chaotic settling, which would be an obstacle
in the further development of the town, the project of the further space
development was made in 1855, which represented the urban basis of the current
wide city centre. This plan set the bases for the further, faster development. During
the second half of 19th century, the number of citizens increased very quickly,
from 1.100 in 1826, over 1.600 in 1844 up to 7.000 in 1900. The increase in the
number of citizens was also accompanied by the spreading of the town, planning
of new streets, building of new facilities and the general modernization.

168
 ЛИТЕРАТУРА И ИЗВОРИ

Андрић Љубисав, Ваљево од постања, Ваљево 1985

Андрић Љубисав, “Ами Буе - Са Колубаре на Дрину”, Колубара - велики
народни календар за просту 1997, Ваљево, 1997
Анђелополић Риста, “Просторни и урбанистички развој Ваљева”, Гласник
историјског архива Ваљево бр. 28-29, Ваљево 1995
Аноним, “Први званични називи улица у Ваљеву”, Ваљевац – велики народни
календар за просту 1994, Ваљево, 1994
Беневоло Леонардо, Град у историји Европе, Београд, CLIO, 2004
Благојевић Милош, „Насеља у Мачви и питање српско - угарске границе“,
Ваљево - постанак и успон градског средишта (саопштења са научног скупа поводом
шест векова од најстаријег помена Ваљева у историјским изворима, одржаног 8-10.
октобра 1993. године у Ваљеву), Ваљево 1994
Бојанић Мирко, “Две урбанистичке скице делова Ваљева средином 19. века”,
Гласник Историјског архива Ваљево бр 33, Ваљево, 1999
Вујић Јоаким, Путешествије по Сербији, књ. 2, Београд 1902
Гавриловић Михаило, Кнез Милош Обреновић, 2. књ, Београд 1909
Димић Љубодраг и Станковић Ђорђе, Историографија под надзором, књ. 1,
Београд 1996
Драшковић Радован, Ваљево кроз векове, Ваљево 1971
Драшковић Радован, Из прошлости Ваљева, Ваљево 1973
Драшковић Радован, Ваљево у прошлости, Ваљево 1987
Драшковић Радован, “Кнез Милошева улица”, Ваљевац – велики народни
календар за просту 1994, Ваљево, 1994
Ђорђевић Тихомир, Архивска грађа за насеља за прве владавине кнеза
Милоша 1815-1839, Београд 1926
Завод за заштиту споменика културе Ваљево, Споменичко наслеђе
Колубарског и Мачванског округа, Ваљево, Завод за заштиту споменика културе
Ваљево, 2006
Завод за уџбенике и наставна средства (редактор Синиша Мишић), Лексикон
градова и тргова средњовековних српских земаља, Београд 2010
Зиројевић Олга, “Ваљево средином 18. века”, Колубара - велики народни
календар за просту 1997, Ваљево 1997
Ивић Алекса, Списи бечких архива о Првом српском устанку, књ. 11, Београд,
САНУ, 1971
Исаиловић Марија, Ваљево и околне области у средњем веку (прилози за
историју), Ваљево 1989
Исаиловић Марија, “Када је и где настало Ваљево”, Ваљевац - велики
народни календар за просту 1993. годину, Ваљево 1992
Исаиловић Марија, “Најстарији познати подаци о Ваљеву у писаним
изворима”, Ваљево - постанак и успон градског средишта, Ваљево 1994
Историјски архив Ваљево – различите збирке и фондови
Јаневски Божин, Од античке Балбе до Валве, Ваљево 1996

169
 Јеж Жељко, “Преглед неолитских и енеолитских култура горње Колубаре”,
Истраживања 2, (саопштења са 6. скупа археолога Србије, Ваљево 6-8. мај 1984),
Ваљево 1985
Јеж Жељко, “Археолошка истраживања средњевековне цркве у Ваљеву”,
Ваљевац - велики народни календар за просту 1993, Ваљево 1992
Јеж Жељко и Старовић Андреј, “Археолошки локалитети и налазишта у
ваљевском крају”, Ваљевац - велики народни календар за просту 1994, Ваљево 1994
Јовановић Мирослав, „Клио и Јанус - лицем у лице“, Годишњак за
друштвену историју св. 2, Београд 1994
Каниц Феликс, Србија, земља и становништво, Београд 1985
Калић Јованка, „Градац у Ваљеву“, Ваљево - постанак и успон градског
средишта (саопштења са научног скупа поводом шест векова од најстаријег помена
Ваљева у историјским изворима, одржаног 8-10. октобра 1993. године у Ваљеву),
Ваљево 1994
Катанчић Матија, “Спомен Сингидуна или Београда од половине 6. до
половине 11. столећа”, Гласник друштва српске словесности књ. 5, Београд 1853
Катић Бојана, “Становништво Ваљева 1962”, Ваљево - постанак и успон
градског средишта, Ваљево 1994
Кривошејев Владимир, Ваљево, настанак и развој града – прилози за урбану
историју од првог помена до средине 19. века, Ваљево, Центрекс, 1997
Кривошејев Владимир, “Развој Ваљевске локалне историографије – са
пописом посебних издања”, Ваљево 1945-1965, саопштења са научног скупа Развој
Ваљевског краја 1945-1965, одржаног 19. септембра 1996. године у Ваљеву, Ваљево,
Народни музеј Ваљево, Институт за новију историју Србије и Институт за савремену
историју, 1997
Кривошејев Владимир, “Ваљевска компанија српске народне милиције”,
Гласник историјског архива Ваљево, бр.30, Ваљево 1996
Култура, Ваљево град устаника, Београд 1967
Лома Александар, “О постанку Ваљева и његовог имена”, Колубара - Велики
народни календар за преступну 1992, Ваљево 1991
Лома Александар,“Седам Ваљева”, Ваљевац - велики народни календар за
просту 1993, Ваљево 1992
Лома Александар, “Једно ишчезло ваљевско село”, Гласник историјског
архива Ваљево бр. 28-29, Ваљево 1995
Лома Александар, “Прилог трагању за античким коренима Ваљева”, Гласник
историјског архива бр. 31, Ваљево 1997
Лома Александар, "Прилог трагању за античким коренима Ваљева", Гласник
историјског архива бр. 31, Ваљево 1997
Љушић Радош, Кнежевина Србија (1830 - 1839), Београд 1986Грос Мирјана,
Хисторијска знаност - развој, облик смјерови, Загреб 1980
Магарашевић Георгије, Путовање по Србији, Панчево (б.г.и.)
Мамфорд Луис, Град у историји – његов постанак, његово мењање, његов
изглед, Београд, BOOK : MARSO, 2001
Милутиновић Сима Сарајлија, Историја Србије од почетка 1813 до конца
1815, Београд 1888
Миљковић Ема, “Ваљевски крај у првим деценијама турске власти”, Ваљево -
постанак и успон градског средишта, Ваљево 1994
Митровић Андреј, Расправљање са Клио, Сарајево 1991
Митровић Андреј Ћудљива муза, Ваљево 1992

170
 Народни музеј Ваљево, Истраживања 2 – саопштења са 6. скупа археолога
Србије, Ваљево, Народни музеј Ваљево, Српско археолошко друштво и Истраживачка
станица Петница, 1985
Народни музеј Ваљево, Ваљево 1945-1965, саопштења са научног скупа
Развој Ваљевског краја 1945-1965, одржаног 19. септембра 1996. године у Ваљеву,
Ваљево, Народни музеј Ваљево, Институт за новију историју Србије и Институт за
савремену историју, 1997
Народни музеј Ваљево, Ваљево - постанак и успон градског средишта
(саопштења са научног скупа поводом шест векова од најстаријег помена Ваљева у
историјским изворима, одржаног 8-10. октобра 1993. године у Ваљеву), Ваљево 1994
Народни музеј Ваљево, Истраживања 2, (саопштења са 6. скупа археолога
Србије, Ваљево 6.-8. мај 1984), Ваљево 1985
Ненадовић Матеја, Мемоари, Београд, Рад, 1980
Новаковић Стојан, “Охридска архиепископија у почетку 11. века”, Глас СКА
76, Београд 1908
Новаковић Стојан, Хаџи Калфа или Ћатиб Ефендија-Турски географ
Балканског полуострва, Београд 1892
Павловић Љубомир, Колубара и Подгорина, Београд 1907
Павловић Љубомир, О Ваљеву и Шапцу (изабрани списи), Ваљево 1990
Пантелић Душан, “Ухођења Србије пред Кочину крајину”, Глас СКА, CLIII,
Београд 1933
Перишић Мирослав, Ваљево - град у Србији крајем 19. века, Ваљево 1997
Перуничић Бранко, Град Ваљево и његово управно подручје 1815-1915,
Ваљево 1972
Перуничић Бранко, “Подаци о насељима нахије ваљевске”, Гласник
историјског архива Ваљево бр. 1, Ваљево 1966Перовић Душан, Из историје Првог
српског устанка, Београд 1979
Пецињачки Срета, “Извештај принца Александра Виртембершког из 1720.
године”, Мешовита грађа Историјског института бр 5, Београд 1977
Пецињачки Срета, “Распоред домаће милиције у Краљевини Србији од 1725.
године”, Зборник радова Народног музеја бр. 8, Чачак 1977
Пецињачки Срета, “Подаци о уређењу Српске народне милиције 1728/9”,
Зборник радова Народног музеја бр. 7, Чачак 1976
Петровић Мита, Финансије и установе обновљене Србије, књ. 2, Београд
1898
Поповић Душан, Србија и Београд, од Пожаревачког до Београдског мира
(1718-1739), Београд 1950
Пуцић Медо, Споменици Српски, Београд 1858
Радовановић Славен, “Исток на западу – Град”, Град Ваљево 1996, Ваљево
1997
Радосављевић Недељко, Ужичко–ваљевска митрополија 1739-1804, Ваљево,
Историјски архив, 2000
Ранковић Здравко, Ваљевска општина 1839-2003, Ваљево, ИП Колубара,
2003
Ранковић Здравко, Град Ваљево, Ваљево, ИП Колубара и Арс нова, 2011
Раш Густав, Србија и Срби, Нови Сад, Orpheus, 2001
Савић Велибор, Прота Матеја Ненадовић - акта и писма, Горњи
Милановац 1984

171
 Савић Велибор, “Ваљевска црква”, Ваљевац- велики народни календар за
просту 1993, Ваљево 1992
Савић Велибор, “План местоположења места за варош Ваљево 1855”,
Напред, бр. 2153 од 27. априла, културни додатак, Ваљево 1990
Савић Велибор, Ненадовића кула у Ваљеву, Ваљево 2005
Самарџић Радован, Београд и Србија у списима француских савременика,
Београд 1961
Српска књижевна задруга, Историја српског народа књ. 1. и 8., Београд
1981-1989
Стојанчевић Видосава, “Етничко демографске и социјално економске
карактеристике Ваљева у 19. веку”, Гласник историјског архива Ваљево бр. 8, Ваљево
1973
Стојанчевић Владимир, Милош Обреновић и његово доба, Београд 1966
Томовић Гордана, “Надгробни натпис Јефрема Ђурђа”, Истраживања 2,
(саопштења са 6. скупа археолога Србије, Ваљево 6.-8. мај 1984), Ваљево 1985
Трајковић Љубица, Казивања о старом Ваљеву, Ваљево 1980
Ферјанчић Божидар, „Проблеми византијског наслеђа у северозападној
Србији“, Ваљево - постанак и успон градског средишта (саопштења са научног
скупа поводом шест векова од најстаријег помена Ваљева у историјским изворима,
одржаног 8-10. октобра 1993. године у Ваљеву), Ваљево 1994
Филозофски факултет, Неауторизована скрипта за Увод у историјске
студије - по белешкама студената са предавања проф. др Симе Ћирковића,
Филозофски факултет у Београду, група за историју
Храбак Богумил, “Дубровчани у Ваљеву у феудално доба”, Гласник
историјског архива Ваљево, бр. 2-3, Ваљево 1967
Храбак Богумил, “Ваљево у доба турске власти”, Гласник историјског архива
Ваљево бр. 23, Ваљево 1988
Храбак Богумил, “Ваљево и његова трговина у доба аустро-турских ратова
1693-1791”, Ваљево - постанак и успон градског средишта, Ваљево 1994
Христић Коста, Записи старог Београђанина књ. 1, Београд, 1923
Ћирковић Сима, „Црна Гора и проблем српско-угарског граничног подручја“,
Ваљево - постанак и успон градског средишта (саопштења са научног скупа поводом
шест векова од најстаријег помена Ваљева у историјским изворима, одржаног 8-10.
октобра 1993. године у Ваљеву), Ваљево 1994
Челебија Евлија, Путописи, Сарајево 1973

172
173
 БЕЛЕШКА О АУТОРУ

Др Владимир Кривошејев је рођен у Ваљеву 1963. Дипломирао је на групи

за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду где је започео
постдипломске студије. Магистрирао је на Факултету за медије и културу, а
докторирао на Факултету драмских уметности Универзитета уметности Београд, на
катедри за менаџмент у култури. Запослен је у Народном музеју Ваљево од 1990. г.
као кустос педагог, потом кустос историчар, а од 2000. године директор. Стекао је
највише стручно звање музејског саветника.
Као историчар Кривошејев се активно бави темама везаним за западну
Србију крајем 18. века и токове Првог и Другог српског устанка, урбанистичке
аспекте историје и развој локалне историографије. Као музеалац обрађује збирке
оружја, војне опреме и одликовања и теоретски и практично се бави питањима
односа музеја и публике и низом аспеката модернизације музејског рада. Као
директор музеја теоретски и практично се бави питањима менаџмента и маркетинга
музеја и културног туризма. Био је председник Извршног одбора Музејског друштва
Србије, потпредседник Извршног одбора ICOMA-а Србије, руководилац тима за
баштину у оквиру ширег тима за израду стратегије културе Србије и члан тима за
израду Нацрта закона о музејима. Предаје историју на семинарима у Истраживачкој
станици у Петници и на Летњој интернационалној школи српског језика и културе.
По позиву учествује у реализацији наставе на Факултету драмских уметности у
Београду, Филолошком факултету у Београду, Високој школи пословних студија и
Пословном факултету Универзитета Сингидунум у Ваљеву.
Владимир Кривошејев је аутор и коаутор више сталних музејских поставли и
тематских изложби, од којих су најзначајније: Ваљевска нахија и Ваљевци у Првом и
Другом српском устанку (Муселимов конак, Ваљево 1995), Сеча кнезова (Муселимов
конак, Ваљево 2007), Трећа димензија прошлости – поглед из будућности (Народни
музеј Ваљево 2007), Кула Ненадовића (Кула Ненадовића, Ваљево 2012). Аутор је
више од стотину стручних и научних радова на теме историографије, музеологије и
менаџмента, од којих су најзначајнији: “Развој Ваљевске локалне историографије –
са пописом посебних издања” (Ваљево 1945-1965, зборник излагања са научног скупа,
Ваљево, Институт за савремену историју и Народни музеј Ваљево, 1997),
Библиографија прилога штампаних у Гласнику Историјског архива Ваљево од броја
1 до броја 30 (Ваљево, Историјски архив Ваљево, 1996), Ваљево, настанак и развој
града – прилози за урбану историју од првог помена до средине 19. века (Ваљево,
Центрекс, 1997), Војвода Јаков Ненадовић – скице за биографију (Ваљево – Београд,
МУП Србије, 2001), “Изложбе, програми, посетиоци“ (Музеји Србије – актуелно
стање, Београд, Завод за проучавање културног развитка, 2009), Музеји, публика,
маркетинг - сталне музејске поставке и Његова Висост Посетилац (Ваљево, Народни
музеј Ваљево, 2009), “Музејска политика у Србији: настајање, криза и нови
почетак” (Култура - часопис за теорију и социологију културе и културну политику,
бр. 130, Београд, Завод за проучавање културног развитка, 2011), Музеји, менаџмент,
туризам – реорганизација као императив савременог деловања музеја (у фази
припреме за штампу).

174
 САДРЖАЈ

1. УВОДНИ ОСВРТ
1.1. У потрази за прошлошћи завичаја
1.2. Град Ваљево
1.2.1. Град, трг, касаба, паланка, варош...
1.2.2. Ваљево данас
2. ВАЉЕВО ПРЕ ВАЉЕВА
2.1. Општи историјски преглед
2.2. Трагови ранијих насељавања у ваљевској котлини
2.3. Град Колубара, претеча трга Ваљево?
3. ТРГ ВАЉЕВО
3.1. Израстање трга: 1398 (1393?) - 1459
3.1.1. Први помени Ваљева
3.1.2. Хипотеза о настанку града
3.2. Име трга
3.2.1. Легенде
3.2.2. Филолошке претпоставке
3.2.3. Ваљ
3.3. Трг у доба деспотовине
3.3.1. Развој трга
3.3.2. Трговина и трговци
3.3.3. Положај трга?
4. ПОД СТРАНОМ УПРАВОМ
4.1. Оријентална касаба: 1459-1718
4.1.1. Развој успорен близином границе
4.1.2. Први пописи
4.1.3. Први пуописци
4.1.4. Из пера Хаџи Калфе
4.1.5. Посета Евлије Челебије
4.1.6. У сусрет новим променама
4.2. Европска варош: 1718 – 1739
4.2.1. Описи војних власти
4.2.2. Утврђење са Отингерове карте
4.2.3. На Хенинговој карти
4.2.4. Епископски двор
4.2.5. Становништво
4.3. Опет касаба: 1739 – 1804
4.3.1. Живот у седам махала
4.3.2. Перетићев опис
4.3.3. На аустријским плановима
5. У СУСРЕТ МОДЕРНОМ ВАЉЕВУ
5.1. У Српској револуцији: 1804 – 1815
5.1.1. Устаничка варош
5.1.2. Живот унутар редута
5.1.3. Кула Ненадовића

175
 5.2.Варош на десној обали Колубаре: 1815-1830
5.2.1. Брзе промене
5.2.2. У Тешњару
5.2.3. Друга обала Колубаре
5.2.4. Настанак забуне
5.2.5. Досељеници радије насељавају чаршију
5.3. Прелазак на леву обалу: 1830 – 1855
5.3.1. Ами Буе у Ваљеву
5.3.2. Наредбе Кнеза Милоша
5.3.3. Нова црква
5.3.4. Варош са две чаршије
5.3.5. Становници нове вароши
5.3.6. Пијаца, Нова чаршија и Главни сокак
5.3.7. Водотокови
5.3.8. Планови из судских аката
5.3.9. Осцилације у броју становника
6. ПРОСТОРНИ ТЕМЕЉИ МОДЕРНОГ ГРАДА: 1855-1900
6.1. Даље ширење Ваљева
6.1.1. Посета Густава Раша
6.1.2. Поштански друм и план регулације Колубаре
6.1.3. План местоположења вароши Ваљевске
6.1.4. Константни раст броја становника
6.1.5. Нове институције
6.1.6. Именовање улица
6.2. У сусрет новом веку
7. КРАТАК ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ГРАДА
SUMMARY
ЛИТЕРАТУРА И ИЗВОРИ
БЕЛЕШКА О АУТОРУ

176
CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд

908(497.11 Ваљево)
904:911.37(497.11)

КРИВОШЕЈЕВ, Владимир, 1963-

Ваљево - настанак и развој града :
прилози за урбану историју од првог помена до
почетка 20. века / Владимир Кривошејев. -
Ваљево : Parnas book : Народни музеј :
Историјски архив : Завод за заштиту споменика
културе, 2012 (Ваљево : "Топаловић"). - 221
стр. : илустр. ; 21 cm

Тираж 2.000. - Белешка о аутору: стр. 217. -

Напомене и библиографске референце уз текст.
- Библиографија: стр.211-215. - Summary: The
town of Valjevo, origin and development.

ISBN 978-86-84893-18-7 (НМ)

a) Ваљево
COBISS.SR-ID 189044236

177