Džulijan Barns

TROJE

bojana888

01
 Za Pet

02
 Laže kao očevidac
ruska izreka

03
 1: Svaki, svaka, svako

Stjuart Zovem se Stjuart i svega se sećam. Stjuart, to je moje kršteno ime.

Puno ime i prezime, Stjuart Hjuz. Puno ime - samo toliko. Srednje ime nemam. Hjuz
je prezime mojih roditelja koji su dvadeset i pet godina bili u braku. Oni su mi dali
ime Stjuart. U početku mi se nije naročito dopadalo - u školi su mi nadevali imena
kao što su Stju ili Stupavi - ali na to sam se navikao. Mogu da se nosim s tim. Nosim i
ponosim. S tim.
Ja se izvinjavam, nisam naročito duhovit. Rekli su mi to i ranije. U svakom
slučaju, Stjuart Hjuz - to će, mislim, biti sasvim dovoljno. Ne bih voleo da se
prezivam Sent Džon Sent Džon de Ver Nečbul. Moji roditelji su se preživali Hjuz.
Umrli su, i meni je ostalo njihovo prezime. A kada ja umrem, i tada ću se zvati Stjuart
Hjuz. Izvesnosti u ovom našem lepom velikom svetu nisu česte, ali, ovo je jedna od
njih.
Razumete šta hoću da kažem? Izvinite, za to nema baš nikakvog razloga. Tek
sam počeo. Jedva da me poznajete. Hajdemo ispočetka. Zdravo, ja sam Stjuart Hjuz,
drago mi je. Da se rukujemo? Dobro, u redu je. Ne, ono što pokušavam da kažem
jeste sledeće: ovde je svako promeniola svoje ime. Zamislite samo. Čak je i pomalo
zastrašujuće.
Nego, jeste li primetili da sam iza svako rekao promeniola? Naravno da sam to
namerno uradio, verovatno samo zato da bih nervirao Olivera. Imali smo s njim jednu
neverovatnu raspravu. Dobro, diskusiju, u svakom slučaju. Ili bar sukob mišljenja.
Oliver je prava cepidlaka. On je moj najstariji prijatelj tako da mi je dopušteno da
kažem da je cepidlaka. Ubrzo pošto ga je upoznala, Džil - Džil, moja žena, Džilijan -
rekla mi je: „Znaš, tvoj prijatelj Oliver govori kao iz rečnika.”
Tada smo se nalazili na plaži u blizini Frintona, i kad je Oliver čuo Džilinu
primedbu, dobio je jedan od svojih logorejičnih napada. On to zove rifovi, ali to nije

04
reč koju bih ja upotrebio. Ne umem da ponovim ono što on govori - moraćete sami da
ga čujete - ali prosto se odlepi i krene. To je učinio i tada. „A iz kakvog rečnika? Ima
li taj rečnik graničnike za slova? Je li dvojezičan?” I tome slično. Nastavio je s tim
još neko vreme da bi na kraju pitao ko bi kupio takav rečnik. „Šta ako taj rečnik niko
ne bude hteo? Zanemaren. Prašnjavih korica. Neće se prodati, vidim da se neće
prodati.” Onda je počeo da trupka nogama po pesku i da krešti na galebove - pravi
materijal za skrivenu kameru - dok ga je jedan stariji par, koji je zaklonjen od vetra
sedeo iza ograde i slušao radio, posmatrao prilično uspaničeno. Džilijan se samo
smejala.
U svakom slučaju, Oliver je cepidlaka. Ne znam šta mislite o tome da iza svako
stoji promeniola. Verovatno ništa posebno, nema razloga da o tome mislite. I ne
sećam se kako je uopšte sve počelo, ali došlo je do rasprave. Između Olivera i
Džilijan i mene. Svako je zastupao različito mišljenje. Dopustite mi da vam
predstavim ta suprotstavljena gledišta. Možda da ih iznesem u vidu zapisnika sa
sastanka, kao u banci?
OLIVER je rekao da su često korišćene reči poput svako, neko i niko zamenice
u jednini i da stoga treba da ih prati odgovarajući oblik glagola.
DŽILIJAN je rekla da iznošenje takvih primedbi opšteg tipa isključuje pola
ljudske rase jer u pedeset posto slučajeva svako je zapravo svaka i da zbog logike i
pravičnosti treba reći i jedno i drugo.
OLIVER je rekao da mi vodimo raspravu iz oblasti gramatike a ne politike
polova.
DŽILIJAN se pitala kako uopšte možemo odvojeno da posmatramo te dve
stvari, jer, otkud gramatika ako ne od gramatičara, a gotovo svi gramatičari su -
verovatno svi do jednog, koliko ona zna - muškarci, i šta smo mogli i da očekujemo;
ona je uglavnom zastupala zdravorazumsko stanovište.
OLIVER je zakolutao očima, zapalio cigaretu i rekao kako je izraz zdrav
razum sam po sebi kontradiktoran, jer da se Čovek - tu je odmah počeo da se pretvara
kako mu je strašno neprijatno zbog greške koju je napravio, pa se odmah ispravio,
Muškarac i Žena - da su se Muškarac i Žena oslanjali na zdrav razum tokom

05
prethodnih milenijuma, i dalje bismo živeli u zemunicama, jeli jezivu hranu i slušali
ploče Dela Šenona.
STJUART je potom izneo predlog rešenja. Nastavak samo za muški rod je ili
neprecizan ili uvredljiv, ili i jedno i drugo; ponavljanje reči u svakom od rodova
diplomatsko je ali rogobatno, tako je najbolje oba nastavka staviti uz glagol i reći
promeniola. Stjuart je s puno poverenja izneo svoj predlog i bio iznenađen kad ga je
kvorum odbio.
OLIVER je rekao kako rečenica neko je proviriola kroz vrata zvuči poput
nekog zastrašujućeg ruskog eksperimenta, kao da je reč o dve glave na jednom telu.
Osvrnuo se na prikazivanja nakaza, koja su se uglavnom odvijala po vašarima,
pominjući pritom bradate žene, deformisane fetuse ovaca, i mnogo toga drugog, sve
dok ga predsedavajući (=ja) nije opomenuo na red.
DŽILIJAN je rekla da je po njenom mišljenju promeniola bilo podjednako
besmisleno i isto tako diplomatski kao i svaki, svaka, ali da ne zna zašto se učesnici
sastanka toliko snebivaju da iznesu ono što je neoboriva činjenica? Kako su žene
vekovima učene da koriste zamenice i glagolske nastavke za muški rod u značenju
čitave ljudske rase, zašto ne bismo imali neku naknadnu intervenciju kojom bi se to
ispravilo, čak i po cenu da to postane kost u nekim (muškim) grlima.
SASTANAK je završen sine die.
Nakon ovog razgovora još sam dosta dugo razmišljao o svemu. Nas troje, troje
sasvim inteligentnih ljudi koji razmišljaju o prednostima reči svaki, svaka, svako.
Toliko sićušne stvarčice, a mi nismo uspeli da se složimo. Povrh svega, prijatelji smo.
Pa ipak nismo uspeli da se složimo. Zbog toga sam donekle zabrinut.
Kako sam uopšte došao do ovoga? A da, svi su promenili svoja imena. To je
živa istina, zamislite samo. Džilijan je, recimo, promenila svoje ime kada se udala za
mene. Njeno devojačko prezime je Vajat, a sada se preziva Hjuz. Ne laskam sebi da je
jedva čekala da uzme moje prezime. Mislim da je razlog pre bio taj što je želela da se
otarasi prezimena Vajat. Jer, vidite, to je prezime njenog oca, a ona se s njim nije baš
slagala. Napustio je njenu majku kojoj je godinama posle toga ostalo prezime čoveka
koji ju je ostavio. Nije to bilo lepo prema gospođi Vajat, ili madam Vajat, kako je neki

06
zovu jer je poreklom Francuskinja. Čini mi se da je Džilijan odbacila prezime Vajat u
znak razlaza sa svojim ocem (koji, kako se ispostavilo, čak ni na venčanje nije došao)
i da bi pokazala svojoj mami šta je i sama odavno trebalo da uradi. Ne bi se reklo da
je poruka, ako je nje uopšte i bilo, doprla do madam Vajat.
Sasvim tipično za njega, Oliver je rekao da je Džilijan posle udaje trebalo da
uzme prezime gospođa Džilijan Vajat-ili-Hjuz, ako je htela da bude logički,
gramatički, i zdravorazumski, i diplomatski i rogobatno ispravna. Takav je on, taj
Oliver.
Oliver. Nije se tako zvao kad smo se upoznali. Išli smo u školu zajedno. U
školi su ga zvali Najdžel, ponekad i „N. O.”, ili povremeno „Ras”, ali Najdžel Oliver
Rasel se nikada nije zvao Oliver. Mislim da nismo ni znali šta znači ono O., možda je
i lagao s tim u vezi. U svakom slučaju, evo u čemu je stvar. Ja nisam išao na studije,
Najdžel jeste. Otišao je kao Najdžel, a kada se posle prvog semestra vratio, zvao se
Oliver. Oliver Rasel. Izbacio je N. čak i iz svog imena odštampanog na čekovnoj
knjižici.
Vidite da se svega sećam. Otišao je u banku i tražio da mu odštampaju novu
knjižicu, i umesto potpisa „N. O. Rasel”, sada se potpisivao „Oliver Rasel”.
Iznenadilo me je da su mu to dozvolili. Mislio sam da mora da ima neku potvrdu ili
nešto slično. Pitao sam ga kako mu je to uspelo i nije hteo da mi kaže. Samo je rekao:
„Zapretio sam im da ću prebaciti račun u drugu banku.”
Ja nisam pametan kao Oliver. U školi sam ponekad možda imao bolje ocene od
njega, ali to je bilo onda kad bi on odlučio da se ne trudi. Bio sam bolji iz
matematike, prirodnih nauka - praktičnih stvari - njemu je bilo dovoljno da mu
pokažu strug u radionici za tehničko pa da odglumi padanje u nesvest - ali kada je
hteo da bude bolji, bio je. Pa dobro, ne samo od mene, i od svih ostalih. A bio je i
snalažljiv. Kad smo se igrali kadeta, Oliver je uvek bio onaj na odsustvu. Ume da
bude veoma pametan kad hoće. On je moj najstariji prijatelj.
Bio mi je i kum. Ne strogo uzevši, jer je venčanje održano u mesnoj
kancelariji, a tu nema kumova. Zapravo, i oko toga smo imali jednu šašavu raspravu.
Zaista šašavu; prepričaću vam je nekom drugom prilikom.

07
 Dan venčanja je bio divan. Onakav kakav bi svi trebalo da imaju. Blago junsko
prepodne, plavo nebo i laki povetarac. Nas šestoro: Džil, Oliver, gđa Vajat, moja
sestra (udata, razvedena, promenila ime - šta sam vam rekao?) i jedna stara tetka po
ocu ili po majci, koju je gospođa Vajat iščeprkala u poslednjem trenutku. Nisam
uspeo da saznam njeno ime, ali mogu se kladiti da je promenjeno.
Matičar je bio dostojanstven čovek s odmerenom dozom formalnosti u
ponašanju. Prsten koji sam kupio ležao je na tamnoplavom plišanom jastučiću i
bleskao je prema nama sve dok nije došao čas da ga stavim na Džilin prst. Svoj tekst
sam izgovorio pomalo preglasno pa se činilo da se odbija o zidne obloge od svetle
hrastovine; Džil kao da je to i previše kompenzovala pa smo je čuli samo matičar i ja.
Bili smo srećni. Svedoci su se potpisali u knjigu. Matičar je predao Džil venčani list i
rekao: „Ovo je vaše gospođo Hjuz, to nema nikakve veze s ovim mladićem.” Ispred
gradske kuće nalazio se veliki sat pod kojim smo se nekoliko puta slikali. Na prvom
snimku na njemu je 12.13, u braku smo bili tri minuta. Na poslednjem stoji 12.18, u
braku smo bili osam minuta. Neke su slikane iz šašavih uglova jer se Oliver
izmotavao. Zatim smo svi otišli u restoran i za ručak jeli lososa sa roštilja. Onda smo
pili šampanjac. I još šampanjca. Oliver je održao govor. Rekao je kako bi želeo da
nazdravi kumi, ali pošto nijedne nije bilo u blizini, umesto toga će, drage volje,
nazdraviti Džil. Svi su se smejali i pljeskali, a onda je Oliver upotrebio čitavu bujicu
dugih reči, i kad god bi izrekao neku, mi bismo podvikivali. Nalazili smo se u
nekakvoj prostoriji u stražnjem delu restorana, i u jednom trenutku smo podviknuli
naročito glasno na jednu naročito dugu reč, pa je konobar provirio da vidi da li nam
nešto treba, i potom otišao. Oliver je završio govor i seo, tapšali su ga po ramenu.
Okrenuo sam se prema njemu i rekao: „Uzgred, neko je upravo proviriola kroz
vrata.”
„Šta je hteo?”
„Ne”, ponovio sam, „neko je upravo proviriola kroz vrata.”
„Jesi li ti pijan?” pitao je.
Verovatno je zaboravio. Ali, vidite, ja se sećam. Ja se svega sećam.

08
 Džilijan Znate šta, ne mislim da to treba da se tiče bilo koga. Stvarno ne
mislim. Ja sam obična, povučena osoba. Nemam šta da kažem. Danas kud god da se
okrenete neko uporno želi da baš vas zaspe svojom životnom pričom. Otvorite bilo
koje novine, iz svih dovikuju: Uđite u Moj Život! Uključite televizor i na svakom
drugom kanalu slušate o njegovim ili njenim problemima, njegovom ili njenom
razvodu, njegovoj ili njenoj preljubi, njegovoj ili njenoj bolesti, alkoholizmu,
zavisnosti od droge, seksualnom nasilju, bankrotstvu, raku, amputaciji, psihoterapiji.
Njegovoj vazektomiji, njenoj mastektomiji, njegovoj ili njenoj apendiktomiji. Zašto
to rade? Gledajte me! Slušajte me! Zbog čega jednostavno... Zbog čega mora da se
priča o svemu tome?
To što ne volim da se ispovedam ne znači da zaboravljam stvari. Sećam se
svog venčanog prstena na tamnocrvenom jastučiću, Olivera kako lista telefonski
imenik u potrazi za smešnim imenima, sećam se kako sam se osećala. Ali to nije za
javnu upotrebu. Ono čega se sećam je moja stvar.

Oliver Zdravo, ja sam Oliver, Oliver Rasel. Cigaretu? Ne, nisam ni mislio.
Ne smeta vam ako ja zapalim? Da, zaista mi je poznato da je to loše po zdravlje, zbog
toga mi se i dopada. Gospode, tek smo se upoznali i već nastupate kao kakav
raspomamljeni glodar. Šta se to, uostalom, vas tiče? Za pedeset godina ja ću biti
mrtav, a vi ćete biti živahni spečenko koji pijucka jogurt na slamčicu, srče splačine i
nosi ortopedske cipele. E pa, meni se ovako više dopada.
Da vam kažem koja je moja teorija? Svi ćemo dobiti ili rak ili srčano oboljenje.
U osnovi, postoje dve vrste ljudi, oni koji svoja osećanja pakuju u sebe i oni koji
dopuštaju da ona izbiju na površinu. Introvertni i ekstrovertni, ako vam se više
dopada. Introvertni su, kao što je dobro poznato, skloni tome da internalizuju svoje
emocije, bes i nezadovoljstvo, a ta internalizacija, što nije ništa manje nepoznato,
dovodi do kancera. Ekstrovertni pak umeju da se otkače, da pobesne na svet, da svoje
nezadovoljstvo usmere na druge, i logično je da ta prenapregnutost dovodi do srčanog
udara. Ili jedno, ili drugo. Kako sam ja ekstrovertan, pušenje predstavlja
kompenzaciju, tako da sam savršeno izbalansirano i zdravo ljudsko biće. To je moja

09
teorija. A povrh svega, nikotinski sam ovisnik što mi u velikoj meri olakšava pušenje.
Ja sam Oliver, i sećam se svih važnih stvari. Šta je to što je važno u vezi sa
sećanjem. Primetio sam da se mnogi koji su prevalili četrdesetu žale da im pamćenje
nije kao što je bilo, ili da nije onakvo kakvo bi želeli da bude. Iskreno rečeno, to me
ne iznenađuje: pogledajte samo koju količinu đubreta ljudi odlažu za skladištenje.
Zamislite monstruozno velike kontejnere pretrpane nevažnim stvarima: neverovatno
dosadne uspomene iz detinjstva, pet miliona sportskih rezultata, lica ljudi koje ne
vole, sadržaji sapunskih opera, saveti tipa kako skinuti s tepiha mrlju od crnog vina,
imena zastupnika u parlamentu, i slične stvari. Kakva ih to monstruozna taština
navodi na zaključak da pamćenje traži da bude zagušeno takvim đubretom? Zamislite
organ za pamćenje kao službenika koji radi u garderobi na nekom bučnom terminalu i
stara se o vašim beznačajnim stvarima sve dok vam ponovo ne ustrebaju. Razmislite
sada, šta je to što tražite da vam pričuva. I to za tako malo novca! I uz toliko malu
zahvalnost! Nije ni čudo što je polovinu vremena odsutan sa šaltera.
Ja pamćenju poveravam samo ono što mu neće biti ispod časti da potraži.
Recimo, nikada ne pamtim telefonske brojeve. Čak se i svog tek prisećam, ali se ne
obeznanim od straha ako moram da uzmem imenik da bih u njemu potražio broj
Olivera Rasela. Neki ljudi - patetični arrivistes u carstvo uma - pričaju o vežbanju
pamćenja, o tome kako mu treba održavati kondiciju i gipkost kao nekom sportisti. A
svi znamo šta se događa sportistima. Svi ti neverovatno britki veslači kojima u
srednjim godinama otkazuju funkcije, fudbaleri čiji zglobovi škripe od artritisa.
Kalcifikovana mišićna vlakna, slepljeni diskovi. Pogledajte samo neki od skupova
nekadašnjih sportista i videćete reklamu za starački dom. Samo da nisu tako žestoko
opterećivali svoje tetive...
Dakle, verujem u negovanje pamćenja, hranim ga samo finijim komadima
iskustva. Onaj ručak posle venčanja, recimo. Pili smo savršeno penušav šampanjac,
zanemarljive berbe, koji je Stjuart odabrao (koje vrste? pojma nemam, mis en
bouteille par Les Vins de l’ Oubli), jeli smo saumon sauvage grillé avec son coulis de
tomates maison. Ja lično to ne bih odabrao, ali ionako me niko nije konsultovao. Ne,
sve je bilo u savršenom redu, samo nekako nemaštovito... Čini se da je madam Vajat,

10
s kojom sam sedeo g. côté, to prijalo, ili joj se barem kod lososa otvorio apetit.
Međutim, veoma se trudila da izbegne sjajne, ružičaste kockice koje su bile poređane
oko ribe, da bi se potom okrenula prema meni i upitala me:
„Šta vi mislite, šta bi ovo tačno moglo da bude?”
„Paradajz”, bio sam u mogućnosti da je obavestim. „Oljušten, očišćen od
semenki, iseckan na kocke.”
„Zaista neobično, Olivere, uočiti ono što predstavlja suštinu nekog ploda, a
zatim to isto odstraniti.”
Ne nalazite li da je to prosto božanstveno? Poljubio sam joj ruku. S druge
strane pak plašim se da ne bih umeo da vam kažem da li je Stjuart za tu priliku nosio
svoje svetlije tamnosivo odelo, ili tamnije tamnosivo.
Shvatate li šta hoću da kažem?
Sećam se kako je toga dana izgledalo nebo: uskovitlani oblaci poput
mermernih šara na praznim listovima početka i kraja neke knjige. Donekle previše
vetrovito, svi su nameštali frizure kad smo ušli kod matičara. Desetominutno čekanje
kod stočića na kome su se nalazila tri telefonska imenika Londona, i oglasnik u tri
primerka. Oli koji pokušava da zabavi društvo tražeći u imeniku relevantne
stručnjake, advokate za razvod braka, veleprodaju proizvoda od gume. Duhovitost,
ipak, nije naišla na plodno tle. A onda smo ušli kod savršeno nauljenog smrknutog
matičarčića. Na ramenima smet od peruti. Predstava je bila na uobičajenom nivou
takvih izvedbi. Prsten se sjao na ljubičastoplavom pouffeu koji je nalikovao
dijafragmi. Stjuart je svoj tekst izgovorio derući se iz petnih žila, kao da odgovara
pred vojnim sudom koji će mu, ako svaku reč ne bude izgovorio kako treba i iz sveg
glasa, produžiti boravak u vojnom zatvoru za nekoliko godina. Sirota Džili jedva da
je uspela da vokalizuje svoje odgovore. Mislim da je plakala, ali smatrao sam da je
nepristojno da virim. Nakon toga smo izašli napolje da se slikamo. Stjuart mi je
delovao posebno samozadovoljno. On jeste moj najstariji prijatelj, i to jeste bilo
njegovo venčanje, ali izgledao je tako nadnaravno pun sebe da sam preoteo foto-
aparat i saopštio svima kako je slikama sa venčanja neophodno dodati i nekoliko
umetničkih snimaka. Razmahao sam se, legao na zemlju, okretao objektiv za

11
četrdeset pet stepeni, unosio se u pore na licima samo da bih probao da napravim
dobar snimak Stjuartovog podvaljka. A imao je tek trideset i dve. Pa dobro, možda
nije fer reći podvaljak, recimo da je to bio tek nagoveštaj prasećeg obraza. Ali pošto
se aparat našao u rukama pravog umetnika, mogao se učiniti tako velikim i sjajnim.
Stjuart... Ne, čekajte. Već ste razgovarali s njim, zar ne? Razgovarali ste sa
Stjuartom. Primetio sam lako oklevanje dok sam se ovlaš zadržao na temi njegovog
podvaljka. Hoćete da kažete da niste primetili? Pa dobro, u mraku, s osvetljenjem iza
njega... A verovatno je i bradu držao istureno da se ne bi primetilo. Po mom
mišljenju, taj vratni ispust bi se manje video da nosi dužu kosu, ali on toj svojoj oštroj
četki mišije boje ne daje nimalo Lebensrauma. I sa tim okruglim licem i prijateljskim,
okruglim očima što žmirkaju kroz one naočare koje se baš i ne bi mogle nazvati
poslednjim modnim krikom. Hoću da kažem, izgleda on sasvim prijatno, ali kao da
mu je potrebna mala dorada, slažete li se?
Šta kažete? Ne nosi naočare? Nemoguće. Poznajem ga još od vremena kad je
učitelju bio do kolena i... a možda je krišom prešao na sočiva pa ih isprobava na
vama. Dobro. To je moguće. Sve je moguće. Možda pokušava da pronađe odlučniji
izgled tako da kad ode u onu svoju opaku jazbinu u Sitiju, i dok pilji u svoj mali
ekran koji neurotično treperi, ili dok laje u mobilni da se sačini ugovor za kupovinu
još jedne tranche olova ili čega već, izgleda makar malo više kao mačo tip u odnosu
na to kakvog ga poznajemo. Ali još od školskih dana pravi promet optičarima -
posebno onima koji na lageru imaju vrlo staromodne okvire.
Zašto se tako samouvereno smeškate? Išli smo u školu... Ah. Shvatam. Stjuart
vam je istrtljao da sam promenio ime, zar ne? Znate, on je opsednut takvim stvarima.
Njegovo ime spada u ona stvarno dosadna - Stjuart Hjuz, moliću fino, za vas je pravi
izbor karijere pozamanterija, nikakve kvalifikacije nisu potrebne izuzev imena koje
savršeno odgovara struci, a vi ga, gospodine, imate - i on je sasvim pomiren s
činjenicom da će se na takvo ime do kraja života odazivati. Ali, Oliver se nekada
zvao Najdžel. Mea culpa, mea maxima culpa. Ili bolje, ne. Bolje, hvala ti, mama.
Kako god, nemoguće je tokom celog života nositi ime Najdžel, zar nije tako? Kao
Najdžel ne možete opstati ni kroz celu knjigu. Neka imena, posle određenog

12
vremena, više jednostavno ne odgovaraju. Recimo, da se zovete Robin. Savršeno za
odazivanje sve dok ne napunite nekih devet godina, ali ubrzo potom morate nešto da
učinite s tim u vezi, zar ne? Morate svojom voljom promeniti ime u Samson, ili
Golijat, ili tako nešto. Dok kod nekih appellations važi obrnuto pravilo. Volter, na
primer. U kolevci se ne može biti Volter. Po mom mišljenju, Volter ne može da bude
niko dok ne napuni sedamdeset i petu. Pa ako baš hoće da vas krste kao Voltera, bolje
bi bilo da stave par imena ispred, jedno za šetalicu, i još jedno koje će premostiti
vreme dok ne postanete Volter. Tako biste se mogli zvati Robin Bartolomju Volter,
recimo. Što se mene tiče zvuči idiotski, ali je u nekim domenima nesumnjivo
zadovoljavajuće.
I tako sam ja umesto Najdžel postao Oliver, što je oduvek i bilo moje drugo
ime. Najdžel Oliver Rasel - eto, izgovorio sam to bez stida. Otišao sam u prvom
semestru u Jork kao Najdžel, a vratio se kao Oliver. Šta je tu toliko iznenađujuće?
Nije ništa čudnije nego kad neko ode u vojsku pa na prvo odsustvo dođe s brčićima.
Puki obred inicijacije. Samo, iz nekog razloga, stari Stjuart s tim ne može da se
pomiri.
Džilijan je dobro ime. Pristaje joj. Trajaće.
A i meni pristaje ime Oliver, zar ne mislite? Ide sasvim fino uz moju tamnu,
tamnu kosu, izazovne bele zube, vitak stas, laneno odelo s neuništivom mrljom od
pino noara. Ide i uz minus na računu, i uz poznavanje muzeja Prado. Ide uz to što
neki ljudi imaju želju da mi raznesu glavu. Na primer onaj direktor banke s kojim
sam se sastao nakon prvog semestra na studijama. Jedan od onih koji dobiju erekciju
kad čuju da su kamatne stope skočile za desetinu procenta. U svakom slučaju, taj
odurni, taj, taj... Volter me je uveo u svoju zastakljenu drkaonicu od kancelarije, moj
zahtev za promenu imena N. O. Rasel na Oliver Rasel na čekovima klasifikovao kao
neprioritetan za bankovnu politiku u osamdesetim, i podsetio me da, ukoliko ne bude
priliva koji će zakamuflirati crnu rupu mog minusa, neću dobiti ni novu čekovnu
knjižicu pa sve da se zovem Božić Bata. Na sve to ja sam se zavalio u fotelju, izveo
efektnu simulaciju udvorištva, potom sam mu veštinom matadora, nekoliko minuta,
ispred nosa mahao dobrim starim šarmom, i dok si rekao fundador, Volt se našao na

13
kolenima moleći me za coup de grace. Dopustio sam mu tu čast da ispuni moj zahtev
za promenu imena.
Čini mi se da sam nekako zaturio sve one prijatelje koji su me zvali Najdžel.
Izuzev Stjuarta, naravno. Bolje bi bilo da vam Stjuart priča o našim đačkim danima.
Ja svakako nikada nisam vređao svoje pamćenje zahtevima da sačuva tu besmislenu
gomilu đubreta. Stjuart je, čisto da bi nešto rekao, umeo ponekad da krene, „Adams,
Ajtken, Aptid, Bel, Belami...’’ (razumljivo, izmislio sam ova imena).
„Šta ti je to?” pitao bih ga. „Neka nova mantra?”
Izgledao bi zbunjeno. Možda je mislio da je mantra marka automobila.
Oldsmobil mantra. „Ne”, odgovarao bi. „Zar se ne sećaš? To je peti A. Stari Bif
Vokins nam je bio razredni.”
Ali, ja se ne sećam. Ne želim da se sećam. Pamćenje je voljni čin, isto kao i
zaboravljanje. Mislim da sam izbrisao veći deo prvih osamnaest godina, ispasirao
sam ih u bezopasnu bebi-kašu. Ima li šta gore od takve vrste napasti? Prvi bicikl, prve
suze, onaj prvi plišani meda s odgrizenim uvetom. Nije to samo pitanje estetike, nego
i realnosti. Ako se tako dobro sećate prošlosti, počećete da krivite sadašnjost za to.
Pogledaj šta su mi uradili, zbog toga sam takav, nisam ja kriv. Dopustite da vas
ispravim: verovatno ste upravo vi krivi. I, budite ljubazni, poštedite me detalja.
Kažu da se kako starite, sve bolje sećate ranijih godina. Još jedna od mnogih
tenkovskih zamki koje nas okružuju: osveta senilnosti. Uzgred, jesam li vam rekao
svoju Teoriju o Životu? Život je kao invazija na Rusiju. Munjevit početak, s mnogo
vojske, perje leti na sve strane, kao u razbucanom kokošinjcu; period lakog
napredovanja zabeležen u optimističkim izveštajima uz odstupanje neprijatelja; zatim
početak dugog, obeshrabrujućeg marša s ograničenim sledovanjima i prvim
pahuljama koje se tope na licu. Neprijatelj pali Moskvu a ti popuštaš pred generalom
Januarom čiji su nokti ledenice. Grčevito povlačenje. Kozaci koji jurišaju. Na kraju
naletiš na metak nekog balavca dok u Poljskoj prelaziš reku koja nije ni ucrtana na
generalskoj mapi.
Ne želim da ostarim. Poštedite me toga. Imate li tu moć? Avaj, ne, čak ni vi to
ne možete. Uzmite cigaretu. Slobodno. Oh, neka vam bude. Svakome prema

14
vlastitom ukusu.

15
 2: Pozajmiš mi funtu

Stjuart Moglo bi se reći da je pravo čudo da je Edvardijan preživeo, i drago

mi je što je tako. Iznenađenje je i to što je škola opstala, jer kad su u ovoj zemlji
počeli da ukidaju sve srednje škole opšteg tipa i da ih pretvaraju u gimnazije,
usmerenja i koledže, da ih guraju u isti tor sa svima ostalima, jedino školu Sent
Edvards niko nije gurao nigde, i tako su nas, kao, ostavili na miru. Škola je nastavila
da postoji a s njom i školski časopis bivših đaka. Prvih nekoliko godina nakon što
sam napustio školu i nisam obraćao pažnju na njega, ali sada, kada tome ima već,
koliko, petnaestak godina, vrlo sam zainteresovan za ono što se događa. Ugledate
neko poznato ime i sećanja počnu da naviru. Bivši đaci šalju priloge iz raznih delova
sveta, pišu čime se bave. Blagi bože, nikada ne bih pomislio da će Bejli biti glavni za
Jugoistočnu Aziju, kažete sebi. Sećam se da je na pitanje koja je najznačajnija kultura
koja se gaji na Tajlandu odgovorio tranzistori.
Oliver kaže da se ne seća ničega u vezi sa školom. Kaže - kako ono ide? -
postoje bunari u koje može da baci kamen a da ne čuje pljus. Uvek puno zeva i s
dosadom u glasu pita: Ko to? kad mu ispričam nešto što sam pročitao u Edvardijanu,
ali ja ipak mislim da ga zanima. Ne da je ikada sam ispričao neku svoju uspomenu.
Možda se, kad je s drugim ljudima, pretvara da je išao u neku prestižnu školu - Iton,
ili neku sličnu. Ne mogu to da mu oprostim. Oduvek sam smatrao da je čovek ono što
jeste, i da ne treba da se pretvara da je neko drugi. Ali Oliver me je uvek ispravljao i
objašnjavao da je čovek ono što se pretvara da jeste.
Možda ste i sami primetili da smo Oliver i ja vrlo različiti. Ponekad se ljudi
iznenade kada shvate da smo prijatelji. Ne kažu otvoreno, ali to se oseti. Misle da
treba da budem srećan zbog toga što mi je Oliver prijatelj. Oliver ostavlja utisak na
ljude. Ume lepo da priča, putovao je u daleke zemlje, govori strane jezike, dobro
poznaje umetnost - i više nego dobro - nosi odeću koja ne odgovara konturama

16
njegovog tela i koju znalci stoga proglašavaju modernom. Sve to ne liči na mene. Ja
nisam baš uvek vešt da kažem ono što mislim, izuzev na poslu; tačnije, bio sam u
Evropi i Sjedinjenim Državama ali nikada nisam išao u Ninivu ili Ofir; nemam
vremena - i doslovno - za umetnost, mada to nikako ne znači da sam protiv nje, ako
me razumete (ponekad na radiju u kolima uhvatim neki lep koncert; kao i drugi ljudi
pročitam knjigu-dve na godišnjem odmoru); ne obraćam preterano pažnju na svoju
odeću, ne više nego što mi je potrebno da izgledam elegantno na poslu i da mi je
udobno kad sam kod kuće. Ali mislim da se Oliveru dopadam zbog toga što sam
takav. Uostalom, bilo bi i sasvim bespredmetno da počnem da ga kopiram. A da,
postoji još jedna razlika između nas dvojice: ja raspolažem izvesnom svotom novca, a
Oliver ga gotovo uopšte nema. Ili ga ima toliko da ga oni koji se u novac razumeju,
ne bi uzeli za ozbiljno.
„Pozajmiš mi funtu?”
To je bilo prvo što mi je rekao. Sedeli smo jedan pored drugog u učionici. Imali
smo petnaest godina. Već dva semestra bili smo u istom razredu a da praktično nismo
ni razgovarali jer smo imali različita društva, a isto tako, u Sent Edvardsu učenici su
sedeli u zavisnosti od rezultata na ispitima u toku semestra, pa i nismo mogli da
budemo blizu jedan drugog. Verovatno sam ja dobro završio prethodni semestar, ili je
možda on zabušavao, a možda je bilo i jedno i drugo, tek našli smo se u istoj klupi, i
Najdžel je, tada se tako zvao, tražio da mu dam funtu.
„Šta će ti?”
„Neviđene li drskosti. Zašto to, pobogu, moraš da znaš?”
„Nijedan oprezni bankarski službenik ne bi odobrio zajam a da se prvo ne
raspita o njegovoj svrsi”, odgovorio sam. Meni se to učinilo kao sasvim razumno
objašnjenje, ali Najdžela je to, iz nekog razloga, nateralo na smeh. Bif Vokins je
digao glavu - bilo je to vreme predviđeno za učenje - i upitno nas pogledao. Tačnije,
više nego upitno. Zbog toga je Najdžela spopao još veći smeh, i prošlo je nekoliko
trenutaka pre nego što je bio sposoban da sve objasni.
„Izvinjavam se, gospodine”, najzad je rekao. „Zaista se izvinjavam, ali Viktor
Igo ponekad zna da bude tako zabavan.” Pa je još jače počeo da urla od smeha. Zaista

17
sam osećao odgovornost zbog toga.
Posle tog časa rekao mi je kako hoće da kupi jednu stvarno dobru košulju koju
je negde video, a ja sam ga upitao da li taj predmet poseduje potencijal za preprodaju
jer sam imao nameru da povratim svoja ulaganja u slučaju bankrotstva, što ga je samo
još više zasmejalo, a zatim sam mu izneo svoje uslove. Pet procenata kamate na
glavnicu nedeljno, isplata za četiri nedelje, inače kamata skače na deset posto
nedeljno. Nazvao me je lihvarom, tada sam prvi put čuo tu reč, vratio mi je funtu i
dvadeset penija nakon četiri nedelje, vikendima je paradirao u svojoj novoj košulji, i
od tog doba mi smo prijatelji. Prijatelji: tako smo odlučili, i to je bilo to. U tom
uzrastu ne vode se rasprave o tome da li hoćete ili nećete da budete prijatelji,
jednostavno to postanete. To je nepovratan proces. Neki su bili iznenađeni, i sećam se
da smo se malo i pretvarali. Najdžel se pretvarao da se prema meni ponaša
pokroviteljski, ja sam se pravio nedovoljno pametan da bih to primetio; on se šepurio
više nego obično, a ja sam bivao dosadniji nego obično; ali znali smo šta radimo i bili
smo prijatelji.
Ostali smo prijatelji i pored toga što je on otišao na studije a ja nisam, i pored
toga što je putovao u Ninivu i Ofir a ja nisam, i pored toga što sam otišao u
bankarstvo i dobio stalan posao dok je on menjao poslove na neodređeno vreme jedan
za drugim, da bi na kraju počeo da predaje engleski kao strani jezik u jednoj od
bočnih uličica oko Edžver rouda. Mesto na kome radi nosi naziv Šekspirova škola
engleskog, a na ulazu stoji britanska zastava napravljena od neonki koje se sve vreme
pale i gase. Kaže da je posao prihvatio samo zato što ga taj neonski znak uvek
uveseljava; ali činjenica je da mu je novac potreban.
A onda je došla Džilijan i bilo nas je troje. Džil i ja smo se dogovorili da
nikome ne kažemo kako smo se sreli. Uvek ispričamo kako je neko po imenu
Dženkins mene pozvao u obližnji vinski bar gde smo naleteli na neku njegovu
školsku drugaricu koja je bila Džilijanina poznanica s kojom je ona tamo bila, i mi
smo se, kao, odmah nešto našli, i dogovorili se da se vidimo.
„Dženkins?” rekao je Oliver kad sam mu prilično zbunjeno ispričao priču, iako
mislim da su mi živci reagovali zbog toga što sam govorio o Džilijan. „Da li je on iz

18
Arbitražnog?” Oliver voli da se pretvara kako se razume u ono što radim, i
povremeno ispali neku reč da bi zvučao autoritativno. Trudim se da to više ne
primećujem.
„Ne”, rekao sam. „Nov je. Sad je već stari. Nije se dugo zadržao. Nije bio za
posao.” To je istina. Izabrao sam Dženkinsa jer je kratko vreme pre toga dobio nogu i
teško da bi neko naleteo na njega.
„Pa, barem ti je udelio tranche de bonheur dok je radio.”
„Šta kažeš?” pitao sam, glumeći Glupavog Stjua. On se nasmešio, glumeći
Pametnog Olija.
Činjenica je da nikada nisam znao da se upoznajem s ljudima. Neki su sasvim
prirodni u tome, drugi nisu. Ne potičem iz jedne od onih velikih porodica s gomilom
rođaka i raznih ljudi koji stalno „navraćaju”. Za sve vreme dok smo živeli zajedno,
kod moje porodice niko nije „navraćao”. Roditelji su mi umrli kad mi je bilo dvadeset
godina, sestra se preselila u Lankašir, postala medicinska sestra i udala se, i s
porodicom je bilo svršeno.
I eto me gde živim u malom stanu u Stouk Njuingtonu, idem na posao,
ponekad ostanem do kasno, samujem. Nisam otvorena ličnost, što bi se reklo. Kada
upoznam nekoga ko mi se dopada, umesto da mu to kažem i pokažem, i postavljam
pitanja, ja se prosto zavežem, kao da ne očekujem da se dopadnem, ili da budem
dovoljno zanimljiv. A onda - kao što je pravo - i ne budem dovoljno zanimljiv. I kada
se sledeći put ponovi ista stvar, ja se ovog setim, ali umesto da zbog toga budem
odlučniji, ponovo se sledim. Polovina ljudi poseduje samopouzdanje, polovina ga
nema, a ja nemam predstavu kako se prelazi iz jedne grupe u drugu. Da bi stekao
sigurnost, moraš biti siguran u sebe: to je začarani krug.
U oglasu je stajalo: MLADI POSLOVNI LJUDI? 25-35? PREVIŠE RADITE
DA BISTE BILI U STANJU DA SVOJ DRUŠTVENI ŽIVOT POKRENETE S
MRTVE TAČKE? Bio je sasvim dobro sastavljen, taj oglas. Nije mi zvučalo da je reč
o jednom od onih mesta na koja se odlazi zbog zajedničkih toples letovanja; niti je
zvučalo kao da je to što nemate društveni život vaša krivica. Dešava se to čak i
najboljima, i bilo je sasvim razumno platiti dvadeset pet funti i otići u jedan

19
londonski hotel na čašu šerija uz implicitno obećanje da neće biti ponižavanja ako
stvari ne ispadnu kako treba.
Mislio sam da će nam staviti bedževe s imenima, kao na konferencijama; ali
verovatno su smatrali kako bi to značilo da nismo sposobni da izustimo ni vlastito
ime. Imali smo i nekakvog domaćina koji nas je služio šerijem i svakog
novopridošlog vodio od grupe do grupe; ipak, pošto nas je bilo mnogo, nije uspeo da
zapamti sva imena tako da smo bili prisiljeni da se predstavimo. Ili možda neka i
namerno nije upamtio.
Razgovarao sam s jednim čovekom koji je mucao i koji se obučavao za agenta
nekretninama, kada je organizator doveo Džilijan. Valjda i zbog toga što je ovaj
momak mucao, postao sam sigurniji. Okrutno je reći, ali u prošlosti se to i meni često
dešavalo: ti pričaš o običnim stvarima, pa osoba pored tebe odjednom ispadne
duhovita. O da, dešavalo mi se i više nego često. Reč je o nekoj vrsti primitivnog
zakona opstanka - pronađi nekoga goreg od sebe, kraj njega ćeš procvetati.
Pa dobro, možda je „procvetati” prejako, ali ispričao sam Džilijan nekoliko
Oliverovih viceva, razgovarali smo o nelagodnosti koju smo osećali zbog dolaska
ovamo, a onda smo došli do toga da je ona polu-Francuskinja, pa sam ja imao nešto
da kažem na tu temu, agent nekretninama je pokušao da ubaci Nemačku u čitavu
priču ali to se nije primilo, i pre nego što sam shvatio gde sam, stajao sam leđima
okrenut onom tipu i obraćao joj se: „Vidi, znam da si tek stigla, ali zar ne bi volela
neku laku večeru? Hoću da kažem, može i neko drugo veče, ako si zauzeta.” Samog
sam sebe zapanjio, iskreno vam kažem.
„Misliš da smemo da odemo ovako rano?”
„A zašto da ne?”
„Zar ne bi trebalo prvo sve da upoznamo?”
„Nije obavezno.”
„Onda u redu.”
Nasmešila mi se i oborila pogled. Bila je stidljiva i to mi se dopalo. Otišli smo
na večeru u jedan italijanski restoran. Tri nedelje kasnije, Oliver se vratio iz nekog
egzotičnog mesta, i bilo nas je troje. Čitavo to leto. Nas troje. Kao u onom

20
francuskom filmu kada svi zajedno voze bicikle.

Džilijan Nisam bila stidljiva. Bila sam nervozna, ali ne i stidljiva. U tome ima
razlike. Stjuart je taj koji je bio stidljiv. Od samog početka je bilo očigledno. Stajao je
sa čašom šerija u ruci lako se znojeći na slepoočnicama, bilo je sasvim jasno da nije u
svom elementu, i svojski se trudio da to prevaziđe. Naravno, nijedan i nijedna od nas
nije bio, odnosno, nije bila, u svom elementu. Tada sam mislila da sve to pomalo liči
na kupovinu ljudi, a tome nas ne uče, barem ne u našem društvu.
I tako, Stjuart je počeo tako što je ispričao nekoliko viceva, prilično loše zbog
toga što je bio toliko nervozan, a čini mi se, pre svega, da i vicevi nisu bili neki. Neko
je pomenuo Francusku, na šta je rekao nešto obično, na primer, uvek možete da
pogodite da ste u Francuskoj na osnovu mirisa, pogodićete čak i da imate povez
preko očiju. Ključna stvar je, ipak, to što je pokušao, zbog sebe koliko i zbog mene, a
to je, znate, dirljivo. Uistinu dirljivo.
Pitam se šta je bilo s čovekom koji je mucao i koji je hteo da razgovaramo o
Nemačkoj. Nadam se da je našao nekoga.
Pitam se šta je s Dženkinsom.

Oliver Ništa mi nemojte reći. Pustite da pogađam. Dopustite mi da fokusiram

svoju telepatsku moć na dobroćudnu, razbarušenu i donekle steatopigijom obeleženu
figuru moga prijatelja Stjua. Steatopigija? Znači da mu je tur poveći i da štrči:
hotentotska derrière.
Jules et Jim? Jesam li u pravu? Mislim da znam. Jednom mi je to pomenuo, ali
samo meni, nikada Džil. Jules et Jim. Oskar Verner, onaj niski, plavokosi, i sasvim
moguće - usuđujem se da kažem - steatopigijski građeni; Žana Moro; i onaj visoki,
elegantni, zgodni, nesumnjivo ljubljivih zuba (kako se beše zvao?). Dobro, s
kastingom nema problema, jedini je problem setiti se zapleta. Voze bicikle zajedno,
prelaze preko mostova i ludiraju se, da? Tako sam i mislio. Ali, sasvim tipično za
Stjuarta-debeljucu da odabere Jules et Jim - dovoljno dopadljivo, ali ne i ključno za
posleratnu kinematografiju - kao svoju kulturnu referencu. Stjuart je jedan od onih

21
ljudi, bolje da vas upozorim unapred, koji Mocartov K467 znaju kao koncert Elvire
Medigen.Varijanta klasične muzike koju on preferira jeste gudački orkestar koji
imitira zvuk ptica ili časovnika, ili vozića koji se penje uz brdo. Nije li to tako
preslatko demode?
Možda je pohađao kurs iz francuske kinematografije da bi naučio kako se
muvaju devojke. Znate, to nikada nije bio njegov forte. Nekada sam mu pomagao
tako što smo izlazili u parovima, ali to se uvek završavalo tako što bi obe devojke
počele da se džapaju oko moje malenkosti, a Stjuart bi, šćućuren u uglu, zračio
harizmom puža golaća. Dragi bože, mračni su to trenuci bili, a plašim se da je i
Stjuart posle toga počeo da me optužuje.
„Treba više da mi pomogneš”, požalio se jednom prilikom ojađeno.
„Da ti pomognem? Da ti pomognem? Ja pronađem devojke, ja te upoznam, ja
učinim da veče krene uzlaznom putanjom, a ti samo sediš i sevaš kao Hagen u
Sumraku bogova, izvini na kulturnoj aluziji.”
„Ponekad mislim da me zoveš samo zato da bih platio račun.”
„Da ja mlatim tu lovu koju ti imaš”, podsetio sam ga, „i da si ti moj najbolji
prijatelj, da nisi zaposlen, i da mi dovedeš dve tako sjajne devojke, meni bi bila čast
da platim račun.”
„Izvini”, rekao je on. „Samo mislim da nije trebalo da im kažeš da nemam
iskustva sa ženama.”
„A, to tebe muči.” Sad mi je tek bilo jasno. „Pakleni plan sastojao se u tome da
se svi opuste.”
„Mislim da ti ni ne želiš da ja nađem devojku”, zaključio je Stjuart snuždeno.
Eto zašto sam bio toliko iznenađen kad je iskopao Džilijan. Ko bi u to
poverovao? Štaviše, ko bi poverovao da će je pokupiti u vinskom baru? Zamislite
samo, molim vas, tu scenu: Džilijan na barskoj stolici u satenskoj suknji s izrezom do
boka, Stjuart koji nonšalantno opipava čvor na svojoj kravati dok na kompjuteru
smeštenom u ručnom satu, proračunava trenutni kurs žilavog jena, barmen koji ne
pitajući zna da gospodin Hjuz želi normandijsko, belo, berba 1918, u specijalnoj čaši
koja buke usmerava pravo prema nosu, Stjuart bešumno seda na susednu stolicu

22
emitujući mošus svoje muževnosti, Džilijan moli za vatru, Stjuart elegantnim
pokretom iz džepa Armanijevog odela ležernog kroja vadi danhilov upaljač od
kornjačevine...
Pa, zaista, mislim, zaista. Budimo realni. Priču sam čuo u poverenju, do
poslednjeg detalja i ubedljiva je taman onoliko koliko se i moglo očekivati. Neki
tupoglavi iz banke, kome je pošlo za rukom da dobije otkaz nakon nedelju dana
(zaista treba biti tupoglav da bi te odande izbacili) jedne večeri je otišao sa Stjuom na
post-Arbeit piće u Vlastelinski vinski bar. Naterao sam Stjuarta da nekoliko puta
ponovi: Vlastelinski vinski bar.
„Znači li to”, počeo sam s unakrsnim ispitivanjem, „da je reč o zdanju koje je
vlasništvo nekoga ko sebe naziva vlastelinom, ili pak, s druge strane, da je to mesto
na koje izlaze vlastelini poput tebe, kad im dođe da okvase grlo?”
Stjuart je zastao da malo razmisli o tome: „Ne razumem te.” „Posmatraj to
ovako, da li je od ili je za?”
„Od ili za?”
„Da li pripada, da li je od nekog vlastelina, ili za vlasteline.”
„Pa, ne znam.”
„Moraš znati, makar podsvesno.” Netremice smo se posmatrali nekoliko
sekundi. Mislim da Stjuart nije razumeo ni delić onoga što sam hteo da kažem.
Gledao me je kao da je mislio da namerno sabotiram njegovu nekostimiranu postavku
Paul et Virginie. „Oprosti. Nastavi, molim te.”
Dakle, eto njih, Dummkopfa i Stjua gde se goste u Vlastelinskom baru, kako
god shvaćenom, kad ulazi ko drugi do jedna vieille flamme Herr D.-a šlepajući sa
sobom nikog drugog do našu dragu Džilijan. Odavde pa nadalje, tok događaja među
članovima amoroznog kvarteta bilo bi lako predvideti da nije jednog člana kvarteta,
Stjuarta, koji na zajedničkim izlascima nepogrešivo podseća na vezanu vreću. I kako
je on ovom prilikom uspeo da se izmigolji iz tog oubliette sivila neprimetnosti?
Shvatate i sami da mi taktičnost nalaže da mu prepustim rešavanje ove zagonetke.
Željno iščekujem njegov odgovor.
„Pa, kao, počeli smo da pričamo. I, kao, krenulo nam je.”

23
 Eh, to je moj Stjuart. Čujem li ja to Tristana? Don Žuana? Kazanovu? Čujem li
neizrecivo nepristojnog markiza? Ne, čujem svog druga i prijatelja Stjuarta Hjuza.
„Pa, kao, počeli smo da pričamo. I, kao, krenulo nam je.”
Oh, bože, ponovo me onako gledate. Ne morate mi ništa reći. U meni vidite
nadobudnu pudendu, zar ne? Ali, grešite. Možda ne hvatate moju intonaciju. Ovo
govorim samo zbog toga što je Stjuart moj prijatelj. Moj stari prijatelj. Volim ja njega,
mog Stjuarta. Naše prijateljstvo seže daleko, daleko u prošlost kada su se kupovale
singlice, kada kivi još nije bio izmišljen, kada su predstavnici auto-moto saveza u
kaki uniformama pozdravljali retke vozače, kada je pakovanje golden flejksa koštalo
četiri penija i još je ostajalo za flašu medovine. Eto to smo mi, Stjuart i ja. Stari
drugari. I uzgred, nemojte vi da potcenjujete mog prijatelja. Ponekad je malo
usporen, stara turbina ne prede baš svaki put kao lambordžini, ali sve on ukači, sve.
Ponekad i brže od mene.
„Hoćeš li da mi pozajmiš funtu?” Sedeli smo jedan pored drugog u toj školi,
kako god da se zvala, u koju smo išli (Stjuart će znati - pitajte Stjuarta). Smatrao sam
da je uljudno da probijem led kod ovog dečaka dotad usporene pameti koji je, bar
nakratko, s mukom uspeo da se primakne sholastičkim visovima. I znate šta? Umesto
da ponizno preda lovu kao što bi učinio svaki podanik koji drži do sebe i kome je
privremeno dopušteno da udiše vazduh visova, on je počeo da nabraja uslove.
Kamata, procenti, dividende, kursne liste, proseci, i šta ti ja znam. Kao da pristupam
Evropskom monetarnom sistemu, a samo sam hteo da mi da funtu. A onda me je pitao
za šta mi je taj novac potreban! Šta ga se to samo ticalo? Otkud sam znao šta će mi!
Zakikotao sam se od neverice, na šta je matorac koji je držao čas samo zarežao u
znak negodovanja; rekao sam nešto mudro da ga smirim i nastavio pregovore sa
svojim okruglastim i finansijski neumoljivim novim prijateljem. Nekoliko meseci
kasnije vratio sam mu novac zanemarujući njegov besmisleni kaveat i sitničarenja u
vezi s kamatama jer su bili zaista nerazumljivi, i eto, od tog vremena, mi smo drugari
i prijatelji.
Imao je devojku. Pre Džilijan, hoću da kažem. U danima kada je kivi, itd. I
znate šta? Siguran sam da mi neće zameriti ako vam ovo kažem - nije hteo da spava s

24
njom. Razumete. Ništa hopa-cupa. Odbio je da se zbliži s njenim uskim bokovima. A
kada je nakon nekoliko meseci takva čednost, dostojna jednog proletera, najzad
izmamila jedan nežan pokret s devojčine strane, rekao joj je da bi želeo da je bolje
upozna. Kazao sam tom tutumraku da ona upravo to i predlaže, ali Stjuart nije
kapirao. Ne, upravo tako, on to nije kapirao.
Pretpostavljam da je mogao i da slaže, naravno, ali to bi za njega bio iskorak u
imaginaciju. A pored toga, posedujem i druge dokaze. Naučnici su uočili neporecivu
povezanost između interesovanja/nezainteresovanosti za seks i
interesovanja/nezainteresovanosti za hranu. (Sumnjate u to? Dopustite mi onda da
vam predočim ovaj detalj: jedan od najznačajnijih feromona kod čoveka, ili mirisa
seksa, zove se izobutiraldehid, koji se u veoma uticajnom lancu ugljenika nalazi tik
uz - miris klica soje. To ti svari, amigo.) Dakle, sada ćete otkriti, ako to već do sada
niste učinili, da Stjuart veruje da je ključni raison d’être hrane da se od očiju javnosti
sakrije neopisivo ružna šara na tanjiru ispod nje. Dok je malo njih - ne da se hvalim -
malo je veštijih s dobrim starim kineskim štapićima od mladog Olija.
Ergo, isto tako nikada nisam imao većih problema u odgovarajućem sektoru
ljudskih odnosa. Supresija porodice nikada nije bila moj moto. Možda je Stjuart
obeshrabren zbog toga što imam reputaciju coureura. A ne bi se moglo reći da mi je
to otežano jer radim u školi engleskog jezika. Dodatna individualna nastava u
situacijama jedan na jedan. Kada je okretao broj mog budoara Stjuart je sigurno
saznao kako se odgovara na telefonski poziv na petnaest jezika, do sada. Ali, s njim je
sad sve u redu. Ima Džilijan, zar ne?
Iskreno govoreći, u vreme kada je Stjuart ušetao u Vlastelinski kafe i iz njega
išetao s Džilijan, ja nisam imao stalnu devojku. Bio sam pomalo utučen, a kad sam
takav umem da budem sarkastičan, tako da pretpostavljam da mi se tu i tamo moglo
oteti nešto neprijatno. Ali, bilo mi je drago zbog njega. Kako mi ne bi bilo? I kada su
prvi put svratili do mene bio je srećan kao kuče. Kao kuče koje maše repom i drži
kosku u zubima, prosto mi je došlo da ga počešem iza uva.
Potrudio sam se da ih moj stan ne uznemiri isuviše. Preko sofe sam ležerno
prebacio marokansku zavesu, u spravu stavio treći čin Orfeja, zapalio mirišljavi

25
štapić al akbar, i to je bilo to. Činilo mi se da je efekat baš onako bienvenue chez
Ollie. Ah, verovatno sam mogao da idem i dalje - da okačim neki poster borbe s
bikovima da bi se Stjuart osećao kao kod kuće - ali smatram da ne treba u potpunosti
potisnuti sopstvenu ličnost, jer inače gosti neće znati koga imaju pred sobom. Kad se
zvono na vratima oglasilo, pripalio sam jedan goloaz i pripremio se na susret sa
svojom sudbinom. Tačnije, Stjuartovom sudbinom, kako se kasnije ispostavilo.
Barem nije pitala zašto držim navučene zavese usred bela dana. Objašnjenja za
tu slabost su mi u poslednje vreme postala previše barokna: hvatam sebe kako
navodim sve, od retke očne bolesti do večitog omaža Odnovim ranim delima. Možda
ju je Stjuart upozorio.
„Drago mi je”, rekla je. „Stjuart mi je pričao o tebi.”
Na to sam napravio pokret à la Makarova u Romeu i Juliji samo da bih sve
opustio. „Oh, bože”, odgovorio sam i spustio se na marokansku tkaninu, „nije valjda
pomenuo sve moje ratničke rane? Zaista, Stjuarte, znam da ne potiču svi od
albanskog kralja Zogua, ali nisi morao baš sve da izbrbljaš.”
Dotakao je njenu ruku - pokretom koji nikada do tada nije prirodno izveo - i
promrmljao: „Rekao sam ti da ne veruješ nijednoj njegovoj reči.” Ona je klimnula
glavom i ja sam se osetio nekako čudno nadjačan.
Dopustite mi da probam da rekonstruišem kako je izgledala toga dana. S
mojim pamćenjem koje se ponaša kao službenik stanične garderobe neću uspeti da
vas snabdem preciznom simulacijom njenog izgleda i držanja, ali mislim da je nosila
zelenu košulju čija se nijansa kretala između žalfije i miloduha, levis 501 stone-
washed, zelene čarape i par smešno ružnih patika. Kosa kestenjasta zakačena iza uha
i puštena da slobodno pada pozadi; nedostatkom šminke postignuto je bledilo koje
ističe njene krupne smeđe oči; mala usta i prefinjen nos usađen vrlo nisko na
ovalnom licu, što još više naglašava nadmenost zaobljenog čela. Uši praktično bez
resica, to sam morao da primetim, jedna sve češća genetska crta koju bi, bez sumnje,
Darvin umeo da objasni.
Da, čini mi se da je tako izgledala.
Znate, ja nisam od onih konverzanata koji tvrde da se do ličnih pitanja dolazi

26
napornim okolišanjem. Ne letim u širokom luku daleko od gnezda preko tema dana
kao što su politički nemiri u Istočnoj Evropi, najnoviji državni udar u Africi, šanse za
preživljavanje kitova, mreškanje talasa niskog vazdušnog pritiska koji se trenutno
njiše s grenlandske kuke. Nisam Džilijan i njenog vlastelina čestito ni poslužio
formoza ulong čajem, a već sam je pitao koliko ima godina, šta radi i da li su joj
roditelji živi.
Nije mi ništa uzela za zlo, iako se Stjuart trzao od nervoze kao zečija njuška.
Otkrio sam da ima dvadeset i osam godina; ima nekoliko godina kako su joj se
roditelji razveli (majka Francuskinja, otac Englez), jer je taja zbrisao s nekom
fuficom; a ona je svoju koru hleba zarađivala kao gospa od umetnosti osvežavanjem
izbledelih pigmenata iz prošlih vremena. Šta? A, restaurira slike.
Pre nego što su otišli nisam se suzdržao da ne privučem Džilijan k sebi i
uputim joj dragocen savet da je kombinacija leviski i patika za trčanje un désastre i
da sam zapanjen kako je u po bela dana išla ulicama do mog stana uspešno izbegavši
da je privežu za stub srama.
„Kaži mi”, uzvratila je, „ti nisi...”
„Šta?” terao sam je da mi kaže.
„Ti nisi... Da se ti, slučajno, ne šminkaš?”

27
 3: Bio sam sjajan tog leta

Stjuart Molim vas nemojte biti toliko protiv Olivera. Ume da bude nemoguć
ponekad ali je u suštini veoma dobar i ljubazan. Mnogi ga ne vole, neki ga čak i
intenzivno mrze, ali probajte da sagledate i drugu stranu. Nema devojku, gotovo da
uopšte nema novca, radi posao koji ne podnosi. Dobar deo tog sarkazma samo je
razmetanje, i ako ja mogu da podnosim njegova zadirkivanja, zar ne možete i vi?
Pokušajte da mu pružite šansu. Zbog mene. Ja sam srećan. Molim vas nemojte to da
mi kvarite.
Kad nam je bilo šesnaest godina letovali smo po omladinskim hostelima.
Autotopom smo stigli do Škotske. Ja sam pokušavao da zaustavim svako vozilo koje
je nailazilo, a Oliver je podizao palac samo za one automobile u kojima je želeo da se
vozi, a ponekad je i mrko gledao vozače čija mu se kola nisu dopadala. Tako da
nismo bili baš uspešni u stopiranju. Ali stigli smo. Kiša je padala gotovo bez
prestanka, a kad su nas isterali iz hostela na jedan dan, šetali smo i sedeli na
autobuskim stajalištima. Obojica smo imali kišne kabanice ali Oliver nikako nije hteo
da navuče kapuljaču jer, rekao je, u njoj izgleda kao kaluđer, a nije želeo da povlađuje
hrišćanstvu. Tako da je pokisao više od mene.
Jednom smo ceo dan proveli - negde u blizini Pitlokrija, čini mi se - u
telefonskoj kabini igrajući potapanja podmornica. To je ona igra za koju iscrtate
mrežu i svaki igrač ima jednu podmornicu od četiri kvadratića, dve od tri, tri od dva i
tako dalje, i zadatak je da uništite protivničku flotu. Igrali smo igru za igrom. Jedan
od nas morao je da sedne na pod govornice, a drugi je stajao naslonjen na stalak za
imenik. Prepodne sam proveo sedeći na podu, a popodne oslonjen na stalak. Za ručak
smo jeli vlažne zobene biskvite koje smo kupili u seoskoj prodavnici. Čitavog dana
smo igrali podmornice, i niko nije došao da telefonira. Ne sećam se ko je pobedio.
Kasno posle podne vreme se prolepšalo pa smo se vratili u hostel. Skinuo sam

28
kapuljaču i kosa mi je bila suva; Oliver je i dalje bio skroz mokar. Sunce je izašlo i
Oliver me je uhvatio pod ruku. Prošli smo pored jedne žene koja je stajala u svom
vrtu. Oliver se naklonio i rekao, „Primetite, gospođo, suvog kaluđera i mokrog
grešnika.” Zbunjeno nas je pogledala, a mi smo, složna koraka nastavili dalje, ruku
podruku.
Nekoliko nedelja pošto smo se upoznali, poveo sam Džilijan da upozna
Olivera. Prvo sam morao malo da joj pojasnim kakav je on, jer na osnovu toga što
mene poznajete ne biste nužno mogli zaključiti kakav je moj najbolji prijatelj, a
Oliver ume da ide ljudima na nos. Rekao sam da ima razne pomalo ekscentrične
navike i ukuse, ali ako se oni zaobiđu, brzo se dolazi do pravog Olivera. Rekao sam
joj da će zastori verovatno biti navučeni i da će unutra mirisati na indijske štapiće, ali
ako se bude ponašala kao da ništa nije neobično, sve će biti u redu. Pa, ponašala se
kao da joj ništa nije neobično, i posumnjao sam da je Oliver zato pomalo
nezadovoljan. On ipak voli da izaziva lako komešanje. I zaista uživa u tome da
privlači pažnju.
„I nije bio tako čudan kao što si ga opisao, taj tvoj prijatelj”, rekla je Džilijan
kad smo izašli.
„Dobro.”
Nisam joj rekao da se Oliver ponašao neobično pristojno.
„Dopada mi se. Zabavan je. Sasvim fino izgleda. Da li se šminka?”
„Koliko ja znam, ne.”
„To je verovatno zbog svetla”, rekla je.
Kasnije, u toku večere u indijskom restoranu, dok sam ispijao drugo pivo,
nešto me je spopalo. Osećao sam da smem da postavljam pitanja, osećao sam da joj
to neće smetati.
„A da li se ti šminkaš?” Razgovarali smo o nečemu sasvim drugom, rekao sam
to iznebuha, ali u mojim mislima izgledalo je kao da upravo razgovaramo o Oliveru,
a i to kako je ona odgovorila, kao da i sama razmišlja o našem razgovoru o Oliveru,
kao da prekid nije ni postojao iako smo se dotakli mnogih tema u međuvremenu,
zbog svega toga bio sam vrlo radostan.

29
 „Ne, zar ne primećuješ?”
„Nisam baš vešt u tome.”
Ispred nje je stajala dopola pojedena porcija piletine i dopola popijena čaša
belog vina. Između nas bila je debela, crvena sveća čiji se plamen utapao u jezercetu
voska, i ljubičasta afrička ljubičica, plastična. Prvi put sam se tada, pod svetlom
svece, zagledao u Džilijanino lice. Ona.... uostalom videli ste je i sami, zar ne? Jeste
li primetili jednu malu površinu s pegama na njenom levom obrazu. Jeste? U svakom
slučaju, te večeri kosu je sklonila iza uha i zakačila dvema smeđim šnalama, oči su
joj bile tamne kao tama, i jednostavno nisam mogao da joj odolim. Gledao sam je i
gledao dok je plamen koji se borio s voskom bacao nemirno svetlo preko njenog lica,
i prosto nisam mogao da joj odolim.
„Ni ja”, rekoh najzad.
„Ni ti šta?” Ovoga puta nije se automatski nadovezala.
„Ne šminkam se.”
„Dobro je. Da li tebi smeta ako ja nosim patike s leviskama?”
„Možeš da nosiš šta god ti je volja, što se mene tiče.”
„Ovo je jedna ishitrena izjava.”
„Osećam se ishitreno.”
Kasnije sam je odvezao do stana koji je delila s nekim, i dok je tražila ključeve
stajao sam naslonjen na zarđalu ogradu. Zatim me je pustila da je poljubim. Poljubio
sam je nežno, a zatim sam je pogledao, pa sam je ponovo nežno poljubio.
„Ako ne koristiš šminku”, prošaptala je, „neće se razmazati.”
Zagrlio sam je. Obuhvatio sam je rukama i zagrlio je, ali nisam je ponovo
poljubio jer sam pomislio da ću zaplakati. Ponovo sam je zagrlio a zatim sam je
odgurnuo kroz vrata jer sam mislio da ću, ako to bude potrajalo još sekund, zaista
zaplakati. Stajao sam na pragu, pritiskao kapke, udisao i izdisao.
Razmenili smo informacije o porodicama. Moj je otac umro od srčanog udara
pre nekoliko godina. Majka je to naizgled dobro podnela - zapravo, bila je gotovo
oduševljena. A onda je dobila rak, svega.
Džilijanina majka bila je Francuskinja - jeste Francuskinja, hoću da kažem.

30
Njen otac bio je nastavnik koji je u sklopu obuke proveo godinu dana u Lionu i vratio
se sa madam Vajat. Džilijan je imala trinaest godina kad je otac pobegao s jednom od
svojih učenica koja je napustila školu godinu dana pre toga. Njemu je bilo četrdeset
sedam, njoj sedamnaest. Kružile su glasine da su bili u vezi još dok joj je predavao,
kad je imala petnaest godina; pričalo se i da je ostala u drugom stanju. Došlo bi do
strašnog skandala da su oni koji su bili predmet tog skandala bili prisutni. Ali oni su
jednostavno otišli, nestali. Mora da je to za madam Vajat bilo strašno. Kao da joj je
muž u isto vreme i umro i napustio je zbog druge žene.
„Kako je to uticalo na tebe?”
Džilijan me je pogledala kao da sam joj uputio neko veoma glupo pitanje.
„Bolelo je. Preživele smo.”
„Ali trinaest godina... ne znam, u nezgodno vreme te je napustio.”
„I dve godine je nezgodno vreme”, rekla je. „Pet isto tako. Deset. Petnaest je
isto nezgodno.”
„Samo sam mislio, iz članaka koje sam čitao...”
„S četrdeset godina ne bi bilo loše”, rekla je zvonkim, gotovo oštrim glasom
koji ranije nisam čuo. „Da nije zdimio dok ne napunim četrdesetu, mislim da bih se
bolje osećala. Možda bi to trebalo da uvedu kao pravilo.”
Mislio sam, ne želim da ti se bilo šta slično ikada više dogodi. Ćutali smo,
držali se za ruke. Od njih četvoro, spali smo na jednog roditelja. Dva umrla, jedan
nestao.
„Voleo bih da je život kao bankarstvo”, rekao sam. „Ne mislim doslovno. Ima
tu vrlo komplikovanih stvari. Ali, na kraju sve shvatiš ako se samo potrudiš. Ili uvek
postoji negde neko ko se razume, pa makar i naknadno, kad je već kasno. Nevolja sa
životom, kako se meni čini, jeste da može već za sve da bude kasno, a da ti ipak i
dalje ništa ne shvataš.” Primetio sam da me pažljivo posmatra. „Izvini što sam
neraspoložen.”
„Nije zabranjeno biti neraspoložen. Sve dok si mnogo češće veseo.”
„Okej.”
Tog leta smo bili veseli. Pomoglo je to što je Oliver bio s nama, siguran sam u

31
to. Šekspirova škola engleskog jezika isključila je svoju neonsku reklamu na dva
meseca, i Oliver je bio bez obaveza. Pretvarao se da nije, ali ja sam to znao. Svuda
smo išli zajedno. Pili smo u pabovima, igrali rulet na slot-mašinama, plesali, gledali
filmove, ludirali se ako bi nam se tako prohtelo. Između mene i Džilijan rađala se
ljubav i moglo se očekivati da želimo da budemo sami sve vreme, da se gledamo u
oči i držimo za ruke i idemo u krevet zajedno. Naravno da smo to i radili, ali smo se i
družili s Oliverom. Nije ono što mislite - nije nam bio potreban svedok, nismo želeli
da se razmećemo time što smo zaljubljeni; on je jednostavno bio prijatno društvo.
Otišli smo na more. Otišli smo na jednu plažu severno od Frintona i jeli
sladoled i bombone i iznajmili smo ležaljke a Oliver nas je terao da krupnim slovima
ispišemo svoja imena na pesku i da se fotografišemo dok stojimo pored njih. A onda
smo gledali kako more spira imena i bilo je tužno. Svi smo malo kenjkali i šmrcali
kao deca, i pretvarali se, ali to smo radili samo zbog toga što smo zaista bili tužni dok
smo gledali kako naša imena nestaju. Onda je Džilijan rekla ono da Oliver govori kao
iz rečnika, pa je on na plaži napravio scenu, i svi smo se smejali.
Oliver je takođe bio drugačiji. Obično bi, kada smo on i ja bili s devojkama,
bio takmičarski raspoložen, čak i kad to nije hteo. Pretpostavljam da ovog puta nije
imao šta ni da izgubi ni da dobije, i zbog toga je sve bilo lakše. Sve troje smo nekako
znali da je ovo neponovljivo, da je ovo prvo i poslednje leto jer se nikada više na ovaj
način neće ponoviti moja i Džilijanina zaljubljenost. Ljubavi i sličnog će biti. Bilo je
jedinstveno, to leto; svi smo to osetili.

Džilijan Išla sam na obuku za socijalne radnike posle završetka fakulteta.

Ubrzo sam odustala. Ali sećam se nečega što je na jednom od kurseva rekla
savetnica. Rekla je: „Morate imati na umu da je svaka situacija jedinstvena i da je
svaka situacija isto tako tipična.”
Nevolja je u tome što Stjuart o sebi priča tako da nagoni ljude da donose
ishitrene zaključke. Recimo, kada čuju kako je moj otac pobegao sa svojom
učenicom, odmah me čudno pogledaju, a to znači jednu od dve stvari, ako ne i obe
istovremeno. Prva je: ako je vam je otac pobegao s nekim ko je samo dve godine

32
stariji od vas, to verovatno znači da je on zapravo želeo da pobegne s vama. A druga
je: opšte je poznata činjenica da devojke čiji je otac napustio porodicu često to
kompenzuju time što se upuštaju u veze sa starijim muškarcima. Da li i vas to
interesuje?
Ja bih na to odgovorila, najpre, da svedok nije prisutan te zbog toga ne može
biti ispitan o slučaju, i drugo, ako je nešto „opšte poznata činjenica”, to ne znači da se
odnosi i na mene. Svaka situacija je tipična i svaka situacija je jedinstvena. Može i
tako da se kaže ako vam se više sviđa.
Ne znam zbog čega Stjuart i Oliver to rade. Mora da je opet reč o nekoj
njihovoj igri. Kao kad se Stjuart pretvara da nije čuo za Pikasa, ili kad se Oliver
pretvara da su mu nedokučive sve mašine izmišljene posle preslice. Ali to nije igra
koju ja želim da igram, tu nikako, hvala lepo. Igre pripadaju detinjstvu, i ponekad
pomislim kako sam ja svoje izgubila vrlo mlada.
Hoću samo da kažem da se ne slažem sasvim sa Stjuartovim opisom i mog leta
s Oliverom. Jeste, provodili smo dosta vremena i sami, počeli smo da spavamo
zajedno i sve to, i da, bili smo dovoljno svesni da znamo da čak i kad se
zaljubljujemo ne treba da budemo baš nerazdvojni. Ali s moje tačke gledišta to nije
automatski podrazumevalo da moramo da se družimo s Oliverom. Naravno da mi se
dopadao - čim ga upoznate neminovno je da vam se dopadne - ali bio je sklon tome
da monopolizuje stvari. Skoro da nam je govorio šta da radimo. Nije da se žalim.
Samo unosim malu ispravku.
Eto to je problem kad se ovako razgovara o stvarima. Nikad nije sasvim
korektno prema onome ko je predmet razgovora.
Upoznala sam Stjuarta. Zaljubila sam se u njega. Venčali smo se. Šta tu ima
dalje da se kaže?

Oliver Bio sam sjajan tog leta. Zbog čega stalno govorimo o „tom letu” - ipak
je to bilo koliko prošlog leta. Verovatno zbog toga što je ličilo na jedan savršeno
izveden ton, jednu preciznu i prozračnu boju. Takvo se bar čini u sećanju; i svima
nam se uvuklo pod kožu, il me semble. Povrh svega, ja sam bio sjajan.

33
 Stvari su bile malčice sumorne u školi jezika pre nego što su se njene dveri
zatvorile zbog raspusta. Zavladalo je izvesno smračivanje duha, zahvaljujući
nesporazumu kojim nisam hteo da opterećujem vlastelina i gospu; ne bi bilo u redu,
mislio sam, s obzirom na stanje njihovih duhova. Ali uočio sam jedan od problema,
jednu neizbrisivu crtu mojih stranih učenika: ne govore engleski naročito dobro. To je
bio razlog. Mislim, sedela je tako klimajući glavom, smešila mi se, i Oli, siroti,
tupavi, šupljoglavi Oli je pomislio kako su ti spoljašnji tikovi u ophođenju pouzdani
pokazatelji uzajamne privlačnosti. Po mom mišljenju i nije bilo previše iznenađujuće
što se iz toga izrodio nesporazum koji je, koliko god bio kajanja vredan, lišen svake
krivice od strane nesrećnog nastavnika. A pomisao da sam se ja opirao njenoj želji da
zbriše iz mog stana, da sam ostao hladan spram njenih uplakanih očiju - ja,
zaljubljenik opere, da ostanem hladan na suze? - to je smešno preterivanje. Direktor,
zastrašujući komad lave iz davno ugašenog vulkana, čak je bio uporan u svom stavu
da sam prešao granice privatnog podučavanja propustivši kroz kez sumornu frazu
seksualno uznetniravanje da visi u vazduhu između nas, i predočio mi da će u toku
letnje pauze razmotriti uslove mog zaposlenja. Odgovorio sam mu da bi, što se mene
tiče, najbolje bilo da te svoje uslove upotrebi kao rektalni implant, po mogućstvu bez
blagodeti anestezije, što je njega podstaklo da nagovesti kako bi možda čitavu stvar
trebalo prepustiti sudskim organima njenog visočanstva, a posredstvom policije, ili
barem nekom bezazlenom tribunalu ovlašćenom da gubi vreme na contretemps
između gospodara i slugu. Odvratio sam kako je, naravno, ta odluka u njegovoj
nadležnosti a zatim sam naglas meditirao i pokušao da prizovem u sećanje jedno
Rozino pitanje u vezi s engleskim običajima u društvu. Da li je normalno, pitala je, da
starija gospoda koja redovno proveravaju uspeh učenika, pozovu nekoga na razgovor
i pokažu mu spuštanjem ruke mesto na koje treba da sedne, na kauču, a da zatim ruku
ne pomere? Upoznao sam direktora s težinom odgovora koji sam dao Rozi: pojasnio
sam joj da je pre reč o fiziologiji nego o manirima, i da teška slabost i starost dovode
do skvrčavanja mišića, što zauzvrat uzrokuje prekid u nizu komandi koje idu iz
cerebralnog centra do srednjeg prsta. Tek kasnije sam, sada već donekle
uznemirenom direktoru, kada je Roza već otišla, rekao da mi je palo na pamet kako

34
su još dve devojke u proteklih dvanaest meseci postavile isto pitanje. Nisam mogao
baš da se setim njihovih imena, ali kada bi se one koje su još uvek in statu pupillare
okupile u jednoj décontractée atmosferi - recimo kao prilikom identifikovanja u
policiji - siguran sam da bi čitav slučaj mogao da posluži kao dodatak njihovom
redovnom nedeljnom času o „Britaniji u osamdesetim”. Direktor je sada već bio
fluorescentan koliko i neonski znak ispred akademije, gledali smo se pogledima koji
su bili u potpunosti lišeni svakog prijateljskog osećanja. Pomislio sam kako sam
izgubio posao, ali nisam bio siguran. Moj lovac je pritisnuo njegovu kraljicu; njegov
lovac je pritisnuo moju kraljicu. Hoće li to biti pat ili obostrano uništenje?
I sve to treba uzeti u obzir prilikom procene moje briljantnosti tog leta. Kao što
sam rekao, nisam opterećivao Stjua i Džili ovim iskliznućem u karijeri: iskustvo mi
govori da podeljena muka nije i prepolovljena muka, već pre muka razglašena preko
moćnih zvučnika trača. Juhuu, vi, hoćete li da ispraznite creva s velike visine na
jadnog Olija?
Kada se sada toga setim, možda bi mi stvarno pomoglo da sam bio malo tužan.
Činjenica da su mi rezervisali prvi red u centralnom šatoru svoje sreće doprinela je
tome da progutam tugu. A kako bih im se na praktičan način odužio nego time što bih
obezbedio njihovoj semenki bonheura vreme za rast i bujanje, grananje i cvetanje?
Svojim razigranim prisustvom odagnao sam štetočine. Bio sam njihov sprej protiv
lisne vaši, njihovo gnojivo, njihov herbicid.
Izigravati Kupidona, trebalo bi da vas obavestim, ne sastoji se samo od
obletanja oko Arkadije i damara u đokici kad se ljubavnici najzad poljube. Sastoji se
od rasporeda i mapa, bioskopskih repertoara i menija, novca i organizacije. Mora se
biti i veseli predvodnik ali i saosećajni psihijatar. Potrebne su binarne sposobnosti da
se bude odsutan kad si prisutan i prisutan kad si odsutan. Neka mi neko samo kaže da
osmehnuti svodnik u službi Ljubavi ne zarađuje svoje pezete.
Uputiću vas u jednu svoju malu teoriju. Znate da je Džilijanin otac zdimio s
nimficom kada je njegovoj kćeri bilo tek deset, ili dvanaest, ili petnaest, ili toliko
otprilike godina - te godine se pogrešno nazivaju „formativnim” kao da sve ostale
nemaju tu osobinu. E pa, čuo sam priče u sparnim jazbinama frojdizma da psihološki

35
ožiljak stečen u ovom dobu činom roditeljskog napuštanja često navodi kćer, kada
dođe u godine u kojima počinje da traga za mladićem, da potraži zamenu za odsutni
arhetip. Drugim recima, tuca se sa starijima. Oduvek mi se činilo da se takvo
ponašanje graniči s patologijom. Pre svega, jeste li ikada zagledali starce koji zavode
mlade žene? Lopovski hod istrćenog tura, jebozovan ten, bleštava dugmad za
manžetne, zadah hemijskog čišćenja. Puckaju prstima kao da je svet njihov konobar.
Zahtevaju, očekuju... To je odvratno. Žao mi je, ali veoma sam protiv toga. Pomisao
na šake sa staračkim pegama koje stežu čvrste devojačke grudi - vodite me u
povraćaonu, pronto! I još nešto što izmiče mom poimanju: ako vas je tatica već
napustio, čemu onda odlazak u krevet sa zamenom za taticu, zašto pokloniti le fleur
de l’ âge matorim slepcima? Aha, odgovor iz udžbenika. Promašili ste suštinu: ono za
čim devojka zaista traga je zamena za sigurnost koje je grubo lišena; traga za ocem
koji je neće napustiti. U redu, ali za mene je suština u ovome: ako vas jednom ujede
pas lutalica i rana se inficira, da li je normalno i dalje prilaziti lutalicama? Rekao bih,
nije. Kupite mačku, držite papagaja, ali klonite se pasa lutalica. I šta onda devojka
uradi? Druži se s lutalicama. Ovo je, moram priznati, jedan sumoran deo ženske psihe
koji tek treba da oseti blagodeti sredstva za poliranje razuma. I uostalom, nalazim da
je to degutantno.
Kakve veze ima ova moja teorija, mogli biste da pitate, s konkretnim slučajem?
S obzirom na to, moj trtasti drugar nije u dobu prethodno pomenutog srebrnokosog
zavodnika koji će sa zalaskom sunca na krovnom nosaču odvesti sočno parčence
malodobne puslice, i.e. on nije Džilin tata. Ali pošto osmotrimo Stjuarta, primorani
smo na zaključak da čak i ako trenutno nije d’un certain âge, isto tako bi mogao da
bude. Razmotrimo relevantne činjenice. U svom posedu ima dva srednje-tamnosiva
odela, i dva tamno-tamnosiva odela. Posao mu je da radi to što radi u banci čiji brižni
dirigeants nose prugaste gaće i koji će se brinuti o njemu dok ne ode u penziju.
Uplaćuje u penzijski fond i ima životno osiguranje. Ima popust na hipoteku od
dvadeset pet godina plus maksimalni zajam. Skromnih je prohteva i (da vas poštedim
stida) nezamašan u svojoj seksualnosti. Jedino što ga sprečava da bude primljen u
slobodne zidare preko pedeset godina je činjenica da mu je trideset i dve. I to je ono

36
što je Džilijan osetila, zna da je to ono što traži. Brak sa Stjuartom ne obećava
boemsku pirotehniku. Džilijan se vezala za najmlađeg starca koga je mogla da nađe.
Ali, da li bi bilo korektno predočiti im sve to dok vežbaju eskimski poljubac na
nekoj engleskoj plage i misle da ja to ne primećujem? Prijatelji ne služe tome. A
pored toga, bilo mi je drago zbog Stjuarta čija derrière, zamašna i otromboljena
kakva jeste, nije provela dugo vremena u beurreu. Držao je Džilijan za ruku s
ustreptalom zahvalnošću, kao da su ga prethodne devojke terale da nosi zaštitne
rukavice. Kada je bio pored nje, kao da je gubio nešto od svoje nespretnosti. Čak je i
plesao bolje. Hoću da kažem, Stju nikada nije uspeo da postigne nešto više od
gegavog trupkanja, ali tog je leta uneo neku ležernu živost u princip prsti-peta. Što se
mene tiče, u prilikama kada bi Džilijanino ime ukrasilo moju plesnu kartu,
suzdržavao sam se, i velikodušno izbegavao izazivanje bilo kakvog poražavajućeg
poređenja. Da li sam, povremeno, sasvim netipično gubio ritam dok sam đuskao po
parketu? Možda. Svako treba da odluči za sebe.
Eto kako je izgledalo to leto. Jadi nisu bili na dnevnom redu. U Frintonu smo
se čitava dva zveketava sata oprobavali na jednorukom Džeku i nismo uspeli da
dobijemo ni tri voćke u nizu - a jesmo li se oneraspoložili? Sećam se, ipak, jednog
trenutka razdiruće tuge. Bili smo na plaži i neko je predložio - verovatno ja, u svom
predvodničkom raspoloženju - da velikim slovima napišemo svoja imena na pesku, i
da se neko od nas popne na šetalište i fotograiiše ime plus potpisnika. Kliše još iz
vremena Beovulfa, znam, ali ne možete stalno smišljati nove igre. Kada je na mene
došao red da budem ovekovečen, Džilijan se popela na šetalište sa Stjuartom.
Verovatno mu je bila potrebna pomoć s autofokusom. Bio je kraj popodneva i istočni
vetar je sav važan maltretirao Severno more, sunce je gubilo toplinu, i ljudi su
uglavnom otišli kućama. Stajao sam sam na plaži kraj pisanim slovima ispisanog
Oliver (ostali su, naravno, pisali štampanim) i pogledao u aparat, i Stjuart je
uzviknuo: „Ptičica!” a Džilijan je uzviknula: „Šojka!”, a Stjuart je viknuo:
„Albatros!”, pa je Džilijan uzviknula: „Vrabac!” i mene je odjednom spopao napad
plača. Stajao sam tako, zurio u nebo i jecao. Sunce mi je ušlo u suze i ništa nisam
video, samo spiranje zaslepljujućih boja. Osetio sam kako bih mogao zauvek da

37
plačem, a onda je Stju uzviknuo: „Crvendać!” i ja sam zaurlao još jače, kao šakal, kao
bedni pas-lutalica. Zatim sam seo na pesak i počeo da šutiram r od Olivera dok nisu
došli i spasli me.
Ubrzo posle toga sam ponovo bio veseo, i oni su takode bili veseli. Kada se
zaljubite iznenada steknete otpornost, jeste li primetili to? Nije samo reč o tome da
vam ništa ne može nauditi (ta stara, prefinjena iluzija), nego ništa ne može da se desi
ni onima do kojih vam je stalo. Frère Oli? Napad plača na plaži? Pukao dok se
fotografisao s prijateljima? Ne, nije to ništa, opozovite ljude u belom, otkažite
tapacirano vozilo, imamo mi svoju kutiju za prvu pomoć. Njeno ime je ljubav. Ima je
u svim oblicima. Može da bude zavoj, hanzaplast, gaza, vata, krema. Hajde da
isprobamo nešto na Oliju. Vidite, pao je i slomio svoju krunu. Špric, špric, puf, puf,
sad je bolje. Oli, diži se.
To sam i uradio. Ustao sam i ponovo sam bio veseo. Veseli Oli, izlečili smo ga,
eto šta ljubav može. Hoćeš još jednu bocu, Oli? Još samo jednu tableticu?
Te noći su me odvezli kući Džilinim neverovatno nezamislivo običnim kolima.
To svakako nije bila lagonda. Ja sam izašao i oni su izašli. Ovlaš sam poljubio
Džilijan u obraz, i potapšao Stjuarta koji je zračio brigom za mene. Nurejevljevskim
koracima savladao sam ulazno stepenište i skliznuo kroz vrata jednim pokretom u
maniru Jejla i Caba. A potom sam legao u svoj krevet koji je bio pun razumevanja, i
briznuo u plač.

38
 4: Sada

Stjuart Sada. Danas. Venčali smo se prošlog meseca. Volim Džilijan. Srećan
sam, da srećan sam. Konačno je i meni krenulo. I to baš sada.

Džilijan Udala sam se. Jedan deo mene je mislio da se to nikada neće
dogoditi, jedan deo se nije slagao s tim, jedan deo mene je, iskreno govoreći, bio
malo uplašen. Ali, zaljubila sam se, i Stjuart je dobar čovek, ljubazan, i voli me. Sada
sam udata.

Oliver Sranje. O, sranje sranje sranje sranje SRANJE. Zaljubio sam se u

Džili, upravo sam to shvatio. Zaljubljen sam u nju. Zapanjen sam, prestravljen, skroz
sjeban. Mali mozak mi se takođe sledio od straha. Šta će se desiti?

39
 5: Odavde sve počinje

Stjuart Odavde sve počinje. Stalno to ponavljam sebi. Odavde sve počinje.
U školi sam bio tek prosečan. Nikada me nisu ohrabrivali u pomisli da bi
trebalo da idem na studije. Završio sam dopisni kurs iz ekonomije i tržišnog prava, a
zatim su me primili u banku kao pripravnika. Radim u odeljenju strane valute. Bolje
da ne pominjem ime banke, u slučaju da im se to ne dopadne. Ali, čuli ste za njih.
Prilično jasno su mi stavili do znanja da se ne nadam nekom visokom položaju; svim
kompanijama su potrebni ljudi koji ne streme visokim položajima, i što se mene tiče
to je u redu. Moji roditelji su bili od onih uvek blago razočaranih zbog svega što
njihovo dete uradi, kao da im neprestano priređujete sitna razočaranja. Mislim da se
moja sestra zbog toga odselila na sever. S druge strane, bilo mi je jasno njihovo
gledište. Donekle ih i jesam razočarao. Pomalo sam razočarao i sebe. Pokušao sam
ranije da objasnim tu svoju nesposobnost da budem opušten s ljudima koji su mi
dragi, da im pokažem svoje dobre strane. Kad sada o tome razmislim, veliki deo svog
života bio sam takav. Nisam uspevao drugima da pokažem svrhu svog postojanja. A
onda je naišla Džilijan, i odatle sve počinje.
Pretpostavljam da je Oliver pokušao da vas ubedi kako sam nevin ušao u brak.
Nesumnjivo je biranim jezikom izneo tu svoju hipotezu. E pa, voleo bih da znate da
to nije istina. Ne govorim ja sve Oliveru. A mogu da se kladim da mu ni vi ne biste
sve rekli. Kada je dobro raspoložen jezik mu radi brže od pameti, a kad je
neraspoložen ume da bude neprijatan. Tako da je razumno ne uputiti ga u svaki
segment vlastitog života. Povremeno smo izlazili učetvoro, ali ti izlasci su bez
izuzetka bili prava katastrofa. Kao prvo, Oliver je uvek bio zadužen za devojke, a ja
za novac, iako sam mu, naravno, uvek davao polovinu unapred tako da devojke ne
znaju ko zapravo plaća. Jednom me je čak naterao da mu dam sav novac unapred,
tako da izgleda kao da on plaća za sve. Onda bismo otišli u restoran i Oliver bi

40
postajao diktatorski raspoložen.
„To nikako ne smeš uzeti kao glavno jelo. Pečurke i pavlaku imaš i u predjelu.”
Ili komorač i perno. Ili šta bilo i šta bilo. Ne čini li vam se ponekad da se ljudi previše
interesuju za hranu? Mislim, ona ipak vrlo brzo izlazi na drugom kraju. Ne možete je
sačuvati, bar ne zadugo. Nije kao novac.
„Ali ja volim pečurke i pavlaku.”
„Onda uzmi ovo kao glavno jelo a za predjelo plavi patlidžan.”
„Ne volim plavi patlidžan.”
„Čuješ li ti ovo Stju? Ona zazire od sjajnog patlidžana. Dobro, hajde da
probamo da te preobratimo večeras.”
I tako dalje. A onda petljancija s konobarom oko vina. Nekada sam kad nastupi
taj trenutak odlazio u toalet. Oliver je počinjao tako što bi se obratio nama za stolom:
„Hoćemo li da kušamo šardone iz oblasti pored reke Hanter ce soir?”
I s teoretskom saglasnošću, otpočeo bi s krčkanjem sirotog konobara na tihoj
vatri. „Preporučujete li nam nešto posebno? Mislite li da je dovoljno dugo flaširano?
Volim da šardone bude težak i buterast, ali ne previše težak i buterast, razumete. A
kakav je čep? Ponekad stvarno mislim da se vinari s previše oduševljenja laćaju
plute, zar se vama ne čini tako?”
Konobar bi ovo obično mirno primio, jer je predosećao da je Oliver od onih
koji, koliko god da se raspituju, zapravo ne traže nikakav savet. Trebalo je samo
lagano namotavati kalem, kao kod ribe. Nekako bismo najzad naručili, ali tu nije bio
kraj mojim mukama. Oliver je morao da bude viđen kako iskazuje zadovoljstvo zbog
vina koje je sam odabrao. To je u jednom periodu čak podrazumevalo puno srkanja i
grgotanja i poluzatvorene oči, i duge sekunde mističke kontemplacije. A onda je
pročitao negde jedan članak u kome je pisalo kako svrha gustiranja vina pre nego što
se sipa u čaše nije da se vidi da li vam se dopada ili ne, već da se uverite da boca nije
otvarana pa ponovo zatvarana. Ako vam se ne dopada ukus, šteta, sami ste ga
izabrali. Ono što treba da uradite - ako ste prefinjeni - jeste da zavrtite tečnost u čaši i
omirišete je, i na osnovu toga odredite da li je već bilo otvarano. To je i Oli počeo da
radi, svodeći tako svoju predstavu na niz glasnih uzdaha iza kojih je sledilo odsečno

41
klimanje glavom. Ponekad bi, kada je mislio da neka od devojaka ne zna čemu sve to
služi, počeo naširoko da objašnjava zašto nije jednostavno otpio gutljaj.
Moram reći da je Oliver, dok smo izlazili zajedno, naručivao neka prilično
jeziva vina. Ne bih se iznenadio da je neka od boca i bila prethodno otvarana.
Ali kakve to sada ima veze? Baš kao što nema veze ni to da li ja jesam ili
nisam bio nevin kad sam upoznao Džilijan. Nisam, kao što rekoh, iako se ne
zavaravam da ovaj segment mog života koji držim u tajnosti od Olivera, predstavlja
niz uspeha. Bio je prosečan, valjda, šta god prosečno značilo u ovom kontekstu.
Nekada je bilo sasvim lepo, nekada pomalo napeto, dok sam nekada morao da se
trudim da usred onoga ne mislim na druge stvari. Prosečan, vidite. Ali onda je došla
Džilijan, i odatle sve počinje. Sada.
Volim tu reč. Sada. Sada je sada, nije više tada. Tada je nestalo. Nije važno što
sam razočarao svoje roditelje. Nije važno što sam samog sebe razočarao. Nije važno
što mi nikako nije polazilo za rukom da se umilim drugim ljudima. To je bilo tada, a
tada je prošlo. Sada je sada.
Ne mislim da sam doživeo iznenadni preobražaj. Nisam žabac koga je
poljubila princeza, ili kako već ide ta bajka. Nisam odjednom postao neverovatno
duhovit i šarmantan - to bi se primećivalo, zar ne? - ili karijerista s brojnom
porodicom koja je Džilijan prigrlila sebi. (Postoje li takve porodice? Na televiziji
stalno možete videti fascinantna domaćinstva prepuna ekscentričnih starih tetaka i
slatke dečice i zanimljivo variranih odraslih koji imaju svojih uspona i padova ali svi
pomažu jedni druge i čine sve „za porodicu”, šta god to značilo. Meni život nikada
nije bio takav. Izgleda da svi koje ja znam imaju malobrojnu i rasturenu porodicu:
nekada je uzrok tome smrt, nekada razvod, a obično nesloga i dosada. I niko koga
znam nema predstavu o „porodici”. Tu su samo majka koju vole i otac koga mrze, ili
obrnuto, a ekscentrične tetke koje sam ja upoznao, ekscentrične su samo zato što su u
potaji alkoholičarke i smrde kao kerovi, ili imaju Alchajmerovu bolest, ili već nešto.)
Ne, evo šta se desilo. Ostao sam isti kao što sam bio, ali sada mogu da budem što sam
bio. Princeza je poljubila žapca i on se nije pretvorio u lepog princa, ali to nije
predstavljalo problem jer joj se dopao kao žabac. A da sam se i pretvorio u lepog

42
princa, Džilijan bi me - ga - šutnula. Ne pada ona na prinčeve.
Mogu vam reći da sam bio malo nervozan kad je trebalo da upoznam njenu
majku. Tog jutra sam bez greške izglancao cipele. Tašta (već tada sam tako
razmišljao), tašta Francuskinja koju je napustio Englez i koja sada treba da se upozna
s Englezom za koga njena kći hoće da se uda! Čini mi se da sam pomišljao da će biti
ili neverovatno hladna, da će sedeti na jednoj od onih malih pozlaćenih stolica s
pozlaćenim ogledalom u pozadini, ili da će biti vrlo debela i crvena u licu i da će doći
iz pravca šporeta s varjačom u ruci, snažno me zagrliti i mirisati na beli luk i kuvanje.
Ako bih mogao da biram sigurno bih izabrao ovu drugu, ali ona, naravno, nije bila
takva. Bila je prijatna, ali ne više nego što je morala; s neodobravanjem je gledala
džins koji nosi Džilijan, ali nije komentarisala. Pili smo čaj i pričali o svemu izuzev o
dve stvari koje su mene zanimale: o tome što sam zaljubljen u njenu kćer, i o tome što
je njen muž otišao s učenicom. Nije ništa pitala o mojim namerama, ni koliko
zarađujem, niti da li spavam s njenom kćerkom - što su po meni bili eventualni pravci
razgovora. Bila je - i jeste - kako ljudi kažu, dobrodržeća žena, što je fraza koja mi se
uvek činila pomalo ulizičkom. (Šta to znači? Nešto kao: zadivljujuće privlačna ako je
društveno prihvatljivo da vas privlače žene tih godina. Ali možda je gospođa Vajat
bila - i jeste - nekome privlačna. Voleo bih da je tako.) Što će reći, imala je pravilne
crte lica, fino oblikovane, verovatno farbanu kosu koja je očigledno redovno
održavana, a ponašala se kao da u sećanju čuva dane kada su se za njom okretale
mnoge glave, pa je i od vas očekivala da budete toga svesni. Dugo sam je posmatrao
dok smo pili čaj. Ne samo iz učtive pažnje, već i zbog toga što sam pokušavao da
vidim kakva će Džilijan biti. Trebalo je da ovo bude ključni trenutak, zar ne? Susret
sa ženinom majkom. Ili ćete se pošteno namučiti, ili se zadovoljno zavaliti: o da, ako
se ispostavi da je takva, izaći ću s njom na kraj i više nego lako. (A potencijalne tašte
morale bi biti svesne šta se dešava u glavama mladića, je l’ tako? Sigurno ponekad
namerno deluju zastrašujuće da bi ih prepale.) U slučaju madam Vajat ništa od ovoga
nije bilo slučaj. Gledao sam njeno lice, oblik vilice, krivinu čela; posmatrao sam usne
majke devojke čije usne nikako nisam mogao da prestanem da ljubim. Gledao sam i
gledao; ali dok sam primećivao sličnosti (čelo, oči), i shvatio zbog čega bi ljudi za

43
njih dve mogli da pomisle da su majka i kćerka, ja nikako nisam mogao. Nisam video
da će se Džilijan pretvoriti u madam Vajat. Bilo je to sasvim nemoguće i to iz jednog
prostog razloga: Džilijan se nikada neće pretvoriti u nekog drugog. Promeniće se,
naravno. Nisam toliko blesav i zaljubljen da to ne bih znao. Promeniće se, ali neće se
pretvoriti u nešto drugo - postaće još jedna verzija sebe. A ja ću biti prisutan kad se to
bude dešavalo.
„Kako ti se čini?” pitao sam dok smo se vraćali. „Jesam li položio?”
„Nisi bio na ispitu.”
„O.” Bio sam malo razočaran.
„Ona nije takva.”
„Pa kakva je?”
Džilijan je zastala, promenila brzinu, napućila one svoje usne koje i jesu i nisu
bile kao u njene majke, i rekla: „Ona čeka.”
Najpre mi se nije dopalo kako to zvuči. Ali kasnije sam pomislio - pošteno. I ja
umem da čekam. Mogu da sačekam da madam Vajat otkrije kakav sam zaista, da
shvati šta to Džilijan nalazi u meni. Mogu da sačekam njeno odobrenje. Mogu da
sačekam da shvati kako ja to usrećujem Džilijan.
„Srećna?” rekao sam.
„Mmm.” Gledala je pred sebe, nakratko sklonila ruku s menjača, potapšala me
po nozi, povukla ruku da promeni brzinu. „Srećna.”
Znate, imaćemo decu. Ne, nije trudna iako mi ne bi previše smetalo i da jeste.
To je u dugoročnom planu. Nismo baš mnogo razgovarali o tome, iskren da budem;
ali, imao sam prilike jednom ili dvaput da je vidim s decom, i čini se da reaguje
instinktivno. Da je na njihovoj talasnoj dužini. Ono što želim da kažem je da mi se ne
čini da je iznenađena dečijim ponašanjem i načinom shvatanja; to je za nju nešto
normalno i tako ga i prihvata. Meni su deca uvek bila okej, ali nikada nisam uspeo
sasvim da ih provalim. Ne shvatam ih. Zašto su takva kakva jesu, zašto dižu galamu
oko sitnica a zanemaruju ono što treba da bude mnogo važnije? Natrče na ćošak od
televizora i misliš razbili su glavu, a oni samo odskakuću dalje; sledećeg trenutka
sasvim nežno spuštanje na tur, obložen, kako izgleda, s petnaest pelena, i briznu u

44
plač. O čemu je reč? Zbog čega nemaju osećaj za meru?
Ipak, želim da imam decu s Džilijan. To mi se čini prirodnim. A siguran sam da
će ih i ona želeti, kad za to dođe vreme. Žene to znaju, zar ne - kada je pravo vreme.
Već sam im dao obećanje, toj deci koju ćemo imati. Neću biti kao moji roditelji.
Pokušaću da uvidim šta želite, šta god to bilo. I podržaću vas. Čime god budete želeli
da se bavite, ja ću se složiti.

Džilijan Verovatno postoji jedna stvar kod Stjuarta koja me brine. Ponekad
radim u svom ateljeu - naziv je malo previše grandiozan za prostoriju dimenzija
dvanaest sa dvanaest, ali to nema veze - s radija dopire muzika i ja kao da sam na
automatskom pilotu. A onda iznenada pomislim, nadam se da se neće razočarati.
Malo je čudno reći tako nešto kad si tek mesec dana u braku, ali istina je. To je nešto
što osećam.
Obično ne pominjem da sam se obučavala za socijalnog radnika. To je još
jedna od stvari zbog kojih ljudi daju ishitrene komentare, ili ishitrene pretpostavke, u
svakom slučaju. Na primer, savršeno je očigledno da svojim klijentima pomažem da
pokrpe svoje živote i međusobne odnose onako kako nikada nisam uspela kod svojih
roditelja. To je svima savršeno jasno, zar ne? Izuzev meni.
Pa čak i ako sam pokušala tako nešto, svakako nisam uspela, izdržala sam
osamnaest meseci, i videla mnogo razočaranih ljudi. Najčešće sam viđala štetu, ljude
s ogromnim problemima, emocionalnim, društvenim, finansijskim - neke su izazvali
sami, većinu su nasledili. Stvari koje su im radili članovi porodice, roditelji, muževi;
stvari koje nikada neće preboleti.
Bili su tu i oni drugi, oni razočarani. To je bila prava šteta, nepopravljiva. Oni
koji su na početku polagali velike nade u svet, a zatim svoje poverenje usmerili
prema psihopatama ili sanjalicama, uložili svoju veru u pijance i siledžije. Izdržali su
duge godine s neverovatnom istrajnošću verujući čak i kada za to nije bilo razloga,
kada je bilo suludo verovati. Sve dok jednog dana nisu jednostavno odustali. I šta je
za njih mogla da učini dvadesetjednogodišnja Džilijan Vajat koja se obučavala za
socijalnog radnika? Verujte mi, profesionalnost i vedrina nisu baš pomagali da se

45
probije led kod takvih slučajeva.
Ljudima je duh bio slomljen. To nisam mogla da podnesem. I toga sam se
setila kasnije, kad sam počela da volim Stjuarta; te misli: samo neka se ne razočara.
Nikada ranije nisam osećala tako nešto prema bilo kome. Nisam brinula za nečiju
budućnost, ni kakvi će ispasti. Nisam brinula o tome šta će pomisliti kada pogledaju
unazad.
Slušajte, neću da igram ovu... igru. Ali isto tako nema puno svrhe samo sedeti
u uglu s maramicom na ustima. Reći ću ono što mora da se kaže, ono što znam.
Pre nego što sam srela Stjuarta izlazila sam s mnogo muškaraca. Skoro da sam
se u jednog i zaljubila, dva puta su me prosili; nasuprot tome, jednom sam čitave
godine bila bez muškarca, i bez seksa - i jedno i drugo se činilo kao previše
gnjavežno. Neki muškarci s kojima sam se viđala bili su dovoljno stari „da mi budu
očevi”, kako se kaže; s druge strane, mnogi nisu. I dokle nas to dovodi? Samo jedna
mala informacija i ljudi odmah kreću sa svojim teorijama. Da li sam se udala za
Stjuarta zbog toga što mislim da me on neće izneveriti kao što je to učinio moj otac?
Ne, udala sam se jer ga volim. Zbog toga što ga volim, poštujem i što mi se sviđa. Na
početku mi se nije sviđao, ne naročito. Iz toga takođe ne izvodim nikakve zaključke,
izuzev da je dopadanje komplikovana stvar.
Našli smo se u tom hotelu sa šerijem u rukama. Da li smo bili na stočnoj
pijaci? Ne, bili smo u razumnoj grupi ljudi koji su rešili da preduzmu razuman korak
u svom životu. Nama dvoma je krenulo, posrećilo nam se. Ali, nije nam se samo
„posrećilo”. Sedeti sam i žaliti sebe nije baš najbolji način da se upoznaju ljudi.
Mislim da čovek u životu mora da otkrije šta je to u čemu je dobar, šta može da
radi, da odluči šta želi, odredi cilj, i da mu posle zbog nečega ne bude žao. Bože,
mora da zvučim kao sveštenik. Reči retko pogode metu, zar ne?
Možda je to jedan od razloga zašto volim svoj posao. Nisu potrebne reči.
Sedim u svojoj sobi u potkrovlju sa svojim krpama i razređivačima, svojim četkama i
pigmentima. Tu smo samo ja i slika ispred mene, i muzika s radija, ako mi je
potrebna, nema telefona. Zapravo mi se i ne dopada da Stjuart često ulazi ovamo.
Tako se narušava čarolija.

46
 Ponekad slika na kojoj se radi ume da komunicira. To je najuzbudljivije, kada
skinete gornji sloj boje i otkrijete da se nešto nalazi ispod njega. Naravno, to se ne
dešava baš često, pa je zbog toga i zadovoljstvo veće kada se desi. Recimo, veoma
mnogo ženskih grudi je prebojeno tokom devetnaestog veka. Tako mislite da čistite
portret neke italijanske plemkinje, i postepeno otkrijete bebu koja sisa. A žena se na
vaše oči pretvara u Majku božiju. Osećate se kao da ste vi prva osoba kojoj je otkrila
svoju tajnu nakon toliko godina.
Pre nekoliko meseci sam radila jedan šumski prizor i otkrila divljeg vepra koga
je neko prebojio. To je sasvim izmenilo sliku. Najpre je predstavljala konjanike u
lepom, mirnom kasu kroz šumu - gotovo kao da su na pikniku - i tek kada sam otkrila
tu životinju, ispostavilo se da je zapravo reč o sceni lova. Vepar se krio iza povećeg i
prilično neuverljivog žbuna duže od stotinak godina. Tu, u mom ateljeu, bez ijedne
izgovorene reči, sve je ponovo izašlo na videlo, onakvo kakvo je i zamišljeno da
bude. I sve to samo zahvaljujući skidanju tankog sloja boje.

Oliver Oh, sranje.

Dogodilo se to zbog njenog lica. Zbog njenog lica dok smo stajali ispred mesne
kancelarije, s tim velikim gradskim satom u pozadini koji je otkucavao prve trenutke
blistave bračne sreće. Nosila je bledi laneni kostim boje potaža od potočarke, sa
suknjom sečenom tačno iznad kolena. Lan se, kao što znamo, lomi kao krotka ljubav;
ona je izgledala nesalomivo.
Kosa joj je bila začešljana unazad s jedne strane, smeškala se neodređeno
čitavom ljudskom rodu. Nije se naslanjala na trtastog Stjua iako ga je držala za ruku,
to je istina. Blistala je, zračila je, bila je prisutna a opet mučno odsutna, uvučena u
tom javnom času u neki lični svet. Izgleda da sam ja bio jedini koji je to primetio,
ostali su mislili da je jednostavno srećna. Ali ja sam znao. Prišao sam joj i poljubio je
i promrmljao čestitke u ono otkriveno uho bez resice. Odgovorila je, ali toliko
odsutno da sam na napravio nekoliko pokreta rukom ispred njenog lica - nešto kao
skretničar koji najavljuje dolazak ekspresnog voza - i ona se za trenutak usredsredila
na mene, nasmejala se, a zatim ponovo nestala u svom tajnom svadbenom skloništu.

47
 „Izgledaš kao dragulj”, rekao sam a ona nije reagovala. Možda bi, da je to
učinila, stvari bile drugačije, ne znam. Ali pošto nije reagovala, nastavio sam da
gledam u nju. Bila je sva u bledozelenom i smeđem, sa smaragdnim odsjajem po
vratu; lutao sam po njenom licu, od izbočine čela do udubljenja na bradi; njeni
obrazi, tako često bledi, bili su osenčeni ružičastom Tijepolovom bojom svitanja, ali
da li je razlog te senke bio spoljašnji, spakovan u njenoj tašni, ili unutrašnji,
podstaknut zanosom, nisam umeo ili nisam želeo da odredim; usne je zaposeo
poluosmeh koji je trajao i trajao; oči su joj bile blistavi miraz. Lutao sam po njenom
licu, čujete li?
I nisam mogao da podnesem to što je bila i prisutna i odsutna, to što i jesam i
nisam bio u njenom prisustvu. Sećate se onih filozofskih priča po kojima postojimo
samo dok neko ili nešto van nas samih opaža naše postojanje? Stari Oli je pred
nevestinom oscilirajućom percepcijom sav drhtao od egzistencijalne opasnosti. Ako
bude trepnula, nestaću. Možda sam se zbog toga pretvorio u čavrljivca koji je oteo
foto-aparat i počeo veselo da se baca u potragu za uglom koji će začetak tireoidoze
kod Stjuarta pretvoriti u groteskno slovo T. Odvraćanje misli. Čist očaj, kao što
možete da vidite, strah od zaborava. Naravno, oni to nisu mogli ni da pretpostave.
Krivica i jeste i nije bila moja. Vidite, ja sam želeo crkveno venčanje. Želeo
sam da budem pravi kum. Oni to tada nisu mogli da shvate, a nisam ni ja. Niko od
nas nije religiozan, nema fundamentalistički nastrojene rodbine koju treba smiriti:
odsustvo nakinđurenog čikice u beloj mantiji ne bi dovelo ni do kakvog nasilnog
razbaštinjenja. Ali, biće da je Oli bio vidovit. Rekao sam da hoću da budem kum,
rekao sam da hoću crkveno venčanje, i stvarno sam bio naporan zbog toga. Počeo
sam da vičem. Malo sam hamletirao. Pa dobro, ako baš morate da znate, bio sam
pijan.
„Olivere”, rekao je Stju posle nekog vremena, „stvarno preteruješ. Reč je o
našem venčanju. Već smo te pitali da budeš svedok.”
Podsetio sam ih na moć drevne ceremonije, na reči o bračnoj sreći, na
pozlaćene svitke svetih tekstova. „Ma hajde”, preklinjao sam ih, na kraju, „neka vas
sredi sveštenik.”

48
 Stjuartova se mala debeljuškasta figura stegla do granica svojih fizičkih
mogućnosti. „Olivere”, rekao je on, gotovo odmah zapadajući u registar brutalnog
merkantilizma, „pitali smo te da li želiš da budeš svedok na venčanju, i to je naša
poslednja ponuda.”
„Zažalićete”, drao sam se ja, industrijski magnat iz mitel-Europe odbijen od
strane monopolista. „Zažalićete vi.”
A evo šta podrazumevam pod vidovitošću. Da smo imali crkveno veličanje ona
bi bila u varijanti bela čipka-trake-venčići, venčanica, veo. Mogao sam je videti
ispred crkve i pomisliti da je tek još jedna mlada s pokretne trake. I tada se možda
ništa ne bi dogodilo.
Njeno lice je krivo za sve. Tada to nisam znao. Mislio sam da sam samo malo
preosetljiv, kao i svi ostali. Ali otišao sam do vraga, bio sam gotov. Dogodila se
nezamisliva promena. Pao sam poput Lucifera; pao sam (ovo je nešto za tebe, Stju)
kao akcije na berzi 1929. Bio sam gotov i u smislu da sam doživeo transformaciju, da
sam se preobrazio. Znate onu priču o čoveku koji se jednog jutra budi i shvata da se
pretvorio u bubu? Ja sam bio ta buba koja se probudila i ugledala šansu da postane
čovek.
Samo, organi percepcije tada još uvek to nisu primili k znanju. Dok smo sedeli
na svadbenom veselju držao sam se amaterskog uverenja da je šuškanje nanosa pod
mojim nogama samo nagomilana folija od šampanjskih flaša. (Morao sam insistirati
na tome da lično otvorim bocu sasvim beznačajnog šampanjca koji je Stjuart nabavio
u velikim količinama. Danas niko na zna kako se otvara šampanjac, čak ni konobari.
Konobari posebno. Čitava stvar nije u tome da, stalno moram na to da podsećam, čep
izleti uz veselo pop i time izazove štrcanje moussea iz boce. Ne, stvar je u tome da
boca bude otvorena uz ispuštanje jednog suptilnog zvuka, poput kaluđeričkog
puvanjka. Stegnite čep i okrenite bocu, u tome je tajna. Koliko puta moram to da
ponovim? Zaboravite na raskoš velike bele salvete, zaboravite na palčeve na vrhu
čepa, zaboravite na nišanjenje sijalica u plafonjeri. Jednostavno stegnite čep i
okrenite bocu.) Ne, to što mi se motalo oko članaka poput korova nije bio šampanjac
marke „anonim XY” već odbačena koža mog bivšeg ja, moj oklop insekta, moja

49
orožnala, žućkasta spoljašnjost.
Panika je bila prva reakcija na to nešto što se dogodilo. A pogoršala se kada
sam shvatio da ne znam kuda idu za svoj lune de miel. (Uzgred, takva budalaština da
i Englezi i Francuzi za to imaju istu frazu. Pomislili biste da je bar neko od nas
pohitao da pronađe novu reč umesto što je preuzeo polovnu lingvističku robu. Ili je
možda baš u tome stvar: koristi se ista fraza jer je reč o istom iskustvu. [Uzgred,
medeni mesec je, u slučaju da niste ljubitelj etimologije, tek odnedavno poprimio
značenje odmora bračnih drugova, koji uključuje kupovinu u fri-šopu i pravljenje
brojnih kolor fotografija jednog istog prizora. Doktor Džonson u svom sporadično
zabavnom Rečniku prvi put nije pokušao da nasmeje čitaoca kada je dao ovu
definiciju: „Prvi mesec nakon venčanja kada postoje samo nežnost i zadovoljstvo.”
Volter, jedan po mnogo čemu simpatičniji lik koji je, sasvim slučajno, sebi točio
najbolji burgundac dok su njegovi gosti pili vin ordinaire, primetio je u jednoj od
svojih filozofskih priča da posle la lune de miel sledi la lune de l’absinthe.])
Vidite, iznenada sam shvatio kako ne mogu da podnesem to što ne znam gde će
biti naredne tri i po nedelje (iako, u retrospektivi, sumnjam da me je mladoženjina
lokacija mnogo uznemirila). Tako da kada se pred kraj ručka Stjuart zaljuljao na
nogama i objavio prisutnima - zbog čega ljudi imaju potrebu za ispovedanjem u
ovakvim prilikama? - da „ide samo da se izlije” (i ti jezivi izrazi: od kog li je
bankarskog rukovodioca-skorojevića moj prijatelj maznuo ovaj?), i sam sam se bez
reči izvukao sa svog mesta, odgurnuo detritus svog prethodnog života koji je glumio
foliju od šampanjca, i krenuo za njim u toalet.
Stajali smo tako, jedan pored drugog, pred onim porcelanskim odeljcima, i
gledali mrko ispred sebe u neki meksički streljački vod, onako kako to Englezi čine,
ni malčice ne spuštajući pogled na tuđu alatku; svako je držao svoj menibrum virile -
treba li mladoženji da dam par saveta o upotrebi istog? - i piškio gotovo neizmenjen,
za točenje spreman „anonim XY” po ljubičastim kockicama osveživača toaleta.
(Kako bi mi se život promenio da imam puno novca? Stalno se vraćam na dve
ekstravagantnosti: da imam nekoga ko će mi svakog jutra prati kosu, i da piškim po
izdrobljenom ledu.)

50
 Izgledalo je da mokrimo mnogo više nego što smo uopšte mogli popiti. Stjuart
se nervozno nakašljao, kao da hoće da kaže: „Ne znam kako ti, ali ja nisam ni na po
puta.” Činilo se da je pravi trenutak da ga upitam o planiranom odlasku na slatke
bračne borbe. Ali sve što sam dobio kao odgovor svodilo se na samozadovoljan
smešak i šuštanje mokraće.
„Ne, stvarno”, ponovo sam pokušao minut kasnije, dok sam brisao prste i dok
je Stjuart grebao po svojoj lobanji nekim užasnim plastičnim češljem, „kuda idete?
Znaš, čisto ako budemo morali da se čujemo.”
„Vojna tajna. Čak ni Džili ne zna. Rekao sam joj jedino da ponese lakšu
odeću.”
I dalje se smeškao, pa sam pretpostavio da se od mene očekuje da se upustim u
neku detinjastu igru pogađanja. Rizikovao sam s raznoraznim stjuartovskim
destinacijama kao što su Florida, Bali, Krit i zapadna Turska, što je sve bilo
propraćeno samozadovoljnim odričnim pokretom glave. Oprobao sam se sa svim
Diznilendima na svetu i s izborom egzotičnih ostrva; dodvoravao sam mu se s
Marbeljom, aplaudirao mu na Zanzibaru, pokušao sam da ciljam pravo na Santorini. I
ništa.
„Vidi, možda se nešto dogodi...”
„Kod madam Vajat je zapečaćeni koverat”, odgovorio je, vrlo karakteristično
stavljajući prst na nos, kao da je radi toga išao u školu za špijune.
„Prokletstvo, ne budi toliki malograđanin”, viknuo sam. Ali, nije hteo da mi
kaže. Kada smo se vratili za sto, nekoliko minuta bio sam smrknut, no još jednom
sam se latio svog zadatka i okrenuo ka gostima.
Dan nakon što su otišli na medeni mesec, telefonirao sam madam Vajat, i
pogodite? Stara vache nije htela da mi kaže. Tvrdila je da nije otvorila koverat. Rekao
sam da mi nedostaju, da bih hteo da im telefoniram. Istina je, nedostajali su mi.
Mogao sam i da plačem preko telefona, ali madam Dragon je bila nepopustljiva.
A kad su se vratili (jeste, bio je Krit: pogodio sam ali on nije ni trepnuo, to
dvolično kopile), znao sam da sam se zaljubio. Iz Herakliona sam dobio razglednicu,
sunce i seks varijanta, izračunao sam kog se dana vraćaju, telefonirao sam svim

51
mogućim aerokompanijama, i otišao da ih sačekam na Getviku. Kada je tabla
odlazaka i dolazaka isklepetala PRTLJAG U HOLU pored njihovog leta, sva zvona u
mom stomaku zanjihala su se na svojim kanapima u isto vreme, i užasnu jeku u glavi
mogao sam da stišam jedino sa nekoliko oštrih pića za barom. Onda sam čekao ispred
ograde, šarolika tela oko mene pulsirala su dobrodošlicom.
Spazio sam ih pre nego oni mene. Stjuart je, tipično, uzeo kolica sa blokiranim
točkom, pa se iz opuštenog reda za douaniers pojavio u komičnom luku, dok je
njegova nesigurna vožnja bila propraćena Džilijaninim popustljivim smehom i
tužnom škripom kolica. Stavio sam šofersku kapu koju sam pozajmio za tu priliku,
podigao grubim slovima ispisanu hartiju na kojoj je stajalo „Gospodin i gospođa
Hjusovi” (mislim da je pogrešno napisano ime bilo ipak malo previše savršeno),
duboko sam uzdahnuo i bio spreman da se suočim sa svetlucavim haosom u koji će
mi se pretvoriti život. Sve počinje odavde.

52
 6: Predupredite Alchajmera

Stjuart Znate, to je zaista užasno. Neprestano sažaljevam Olivera. Ne mislim

da ne bi trebalo - ne, ima mnogo razloga za to - nego, jednostavno mi je neprijatno.
Ne treba tako da ga doživljavam. Ali tako je. Znate one satove s kukavicom koji kao
deo svog mehanizma imaju male ljude koji pokazuju kakvo će vreme biti? Sat
otkuca, kukavica kaže kuku, a onda se otvore vratanca i napolje izađe čovečuljak koji
pokazuje lepo vreme, sav nasmejan i lako obučen, ili se otvore druga vratanca pa
izađe čovečuljak koji predskazuje ružno vreme, koji ima kišobran i kabanicu i tužan
izraz lica. Stvar je u tome da samo jedan od njih dvojice može da izađe kad se
vratanca otvore, ne samo zbog toga što drugačije ne bismo znali ništa o vremenskim
prilikama, već zato što su njih dvojica povezani istom metalnom polugom: jedan
mora ostati unutra da bi drugi bio napolju. Sa mnom i Oliverom je oduvek bilo tako.
Ja sam uvek bio onaj s kišobranom i kabanicom, prisiljen da ostanem unutra, u
mraku. Ali sada je meni vreme da izađem na sunce, a to znači da će Oliveru neko
vreme biti manje zabavno.
Na aerodromu je izgledao sasvim rastrojen, a ne verujem ni da smo mu mi
posebno pomogli. Proveli smo tri predivne nedelje na Krfu - fantastično vreme, dobar
hotel, plivanje, uživanje - i iako je let kasnio, kad smo sleteli na Getvik i dalje smo
bili sjajno raspoloženi. Ja sam ostao da sačekam prtljag, Džili je otišla po kolica, i
dok se vratila, torbe su već bile tu. Stavio sam ih na kolica, a kada je ona pokušala da
ih pogura, videla je da im je jedan točak neispravan. Nisu htela da idu pravo i stalno
su škripala, kao da žele da skrenu pažnju carinika na osobu koja ih gura: „Hej,
proveri torbe ovog tipa.” Dok smo prolazili kroz zeleni tunel, činilo mi se da baš to
čujem. Sada sam se već i ja pridružio Džili u pokušaju da upravlja kolicima, jer je
shvatila da ne može sama da savlada krivine.
Zato i nije iznenađujuće što nismo prepoznali Olija kad smo izašli u hol. Niko

53
nije znao da je ovo naš let, a i iskreno rečeno, gledali smo samo jedno drugo. I kada
se iz gomile vozača koji čekaju razne letove pojavio neko i zamahao mi tablom u
lice, gotovo da sam ga odgurnuo. Nisam ga zapravo ni pogledao iako sam odmah
osetio alkohol u njegovom dahu, i pomislio sam kako ta firma sigurno neće opstati
ako po klijente šalje pijane vozače. Ali, bio je to Oliver, sa šoferskom kapom na glavi
i s tablom na kojoj su stajala naša imena. Pretvarao sam se da mi je drago što ga
vidim, iako mi je prva misao bila kako Džil i ja nećemo biti sami u vozu do Viktorije.
Oliver će biti s nama. Zar to nije neuviđavno s moje strane? Vidite na šta sam mislio
kad sam rekao da mi ga je žao?
I bio je u užasnom stanju. Kao da je smršao, lice mu je bilo bledo i izduženo, a
kosa koju je obično držao vrlo uredno, postala je zamršena. Prvo je kao samo stajao,
a kad smo ga prepoznali, bacio se na nas i počeo da nas grli i ljubi. Nimalo tipično
ponašanje jer je bilo više patetično nego srdačno. I stvarno se osećao na alkohol. Šta
se dogodilo? Kazao je kako nam je let kasnio pa je prekratio vreme u baru, a onda je,
sasvim neuverljivo, dodao kako je neka žena insistirala da „igraju pantomime u piće”,
ali nešto je zvečalo u načinu na koji je to rekao, i mislim da mu ni Džil ni ja nijednog
trenutka nismo poverovali. I još jedna neobična stvar: nije nas pitao kako je bilo na
medenom mesecu. Učinio je to tek mnogo kasnije. Ne, prvo čime nam se obratio bila
je haranga na Džilinu majku jer nije htela da mu kaže gde se nalazimo. Pitao sam se
da li mu treba dozvoliti da vozi, s obzirom na stanje u kome se nalazio.
Kasnije sam saznao razlog za taj nastup. Nikada nećete pogoditi šta se desilo.
Oliver je izgubio posao. Pošlo mu je za rukom da ga otpuste iz Šekspirove škole
engleskog jezika. Mora da je prvi kome se to desilo. Ne znam koliko vam je Oliver
pričao o školi, ali verujte mi na reč da je to jedno vrlo ružno mesto: strah me je i da
pomislim kako su uspeli da je registruju. Bio sam jednom tamo. Smeštena je u jednoj
nekada lepoj viktorijanskoj kući, s velikim debelim stubovima koji podupiru trem,
ogradom s ulične strane i stepeništem koje vodi u podrum. Ali čitav taj kraj je počeo
jezivo da propada. Telefonske govornice su prepune brojeva prostitutki, čistači ulica
ovde nisu zašli verovatno još od 1968, a po tavanima preostali hipici sve vreme
puštaju neku ludačku muziku. Možete da zamislite kakav je to kraj. I, pored toga,

54
škola engleskog jezika nalazi se u podrumu. I, pored toga, direktor izgleda kao
serijski ubica. I, pored toga, Oli je uspeo da dobije otkaz na takvom mestu.
Nije želeo da priča o tome, promrmljao je kako je dao otkaz zbog principa koji
su bili u vezi s rasporedom časova za narednu školsku godinu. Čim je ovo izgovorio,
nisam mu poverovao. Ne zbog toga što to nije moguće - zapravo to zaista i jeste nešto
što bi bio u stanju da uradi - već zato što sam prestao da verujem u gotovo sve što on
kaže. Baš užasno, zar ne? On mi je najstariji prijatelj. I nimalo mi nije lakše zbog
toga što mi ga je žao. Do pre godinu ili dve ja bih mu verovao, i možda bi istina
izašla na videlo nekoliko meseci kasnije. A sada sam instinktivno pomislio: E Oli,
nisi ti dao otkaz, tebe su šutnuli. Pretpostavljam da to ima neke veze s tim što sam
srećan, oženjen, što znam svoje mesto: sada su mi stvari mnogo jasnije nego pre.
Zato sam sledećom prilikom kad sam ostao nasamo s Oliverom tiho rekao:
„Vidi, meni možeš da kažeš, nisi ti dao otkaz, zar ne?” Bio je veoma tih, i sasvim
neoliverovski mi je priznao da su ga otpustili. Kad sam ga upitao zbog čega, tužno je
uzdahnuo, ogorčeno se nsmehnuo, pogledao me u oči i rekao: „Seksualno
uznemiravanje.” Navodno, bila je neka Španjolka ili Portugalka, čini mi se, kojoj je
Oliver davao privatne časove u svom stanu, i mislio je da joj se sviđa, pa je, kada je
popio par piva pomislio kako je samo stidljiva, i pokušao je da je poljubi - veoma,
veoma stara priča, zar ne? Ispostavilo se da devojka ne samo da je duboko posvećena
katoličkoj veri i da je jedino što je želela bilo da uči engleski, već i da je kći nekog
uticajnog industrijalca koji ima jake veze u ambasadi... Devojka je ispričala ocu,
jedan telefonski poziv kasnije i Oliver se našao u slivniku zajedno sa stiroporskim
porcijama od hamburgera i bez bilo kakve otpremnine. Kako je priča odmicala
postajao je sve tiši i tiši, i ja sam verovao svakoj njegovoj reči. Nije imao snage ni da
me pogleda. Pred kraj sam već shvatio da plače. Kada je prestao, pogledao me je,
suze su mu curile niz lice, i rekao mi: „Pozajmiš mi funtu, Stju?”
Baš kao u školi. Jadni stari Oli. Ovog puta sam mu napisao ček na pristojnu
sumu i rekao mu da se ne opterećuje vraćanjem.
„Oh, ali vratiću ti. Moram.”
„O tome ćemo neki drugi put.”

55
 Obrisao je lice, ponovo uzeo ček u ruke i vlažnim palcem razmazao moj
potpis. Bože, kako mi ga je bilo žao.
Znate, nije na meni da se staram o njemu. Bilo bi to kao da mu vraćam zbog
toga što se u školi on brinuo o meni. Pre mnogo godina, nakon što smo nekoliko
meseci bili prijatelji (i nakon što je od mene pozajmio još dosta novca), poverio sam
mu se kako me proganja siledžija po imenu Dadli. Džef Dadli. Iz Edvardijana sam
nedavno saznao da je dobio mesto atašea za trgovinu naše ambasade u jednoj od
centralnoameričkih država. Možda to danas znači da se bavi špijunažom. Zašto da
ne? U školi su mu najbolje išli laganje, krađa, iznuđivanje, ucenjivanje, a istakao se i
kao vođa bande. Kako je škola bila sasvim pristojna, Dadlijevu bandu činila su samo
dva člana: on i „Noga” Šofild.
Da sam bio pametniji i veštiji u sportu ne bih imao problema. Nikada nisam
imao starijeg brata da me štiti: imao sam samo mlađu sestru. Isto tako, nosio sam
naočare i nisam delovao sposoban za džiu-džicu. Tako se Dadli okomio na mene.
Uobičajene stvari - novac, usluge, besmisleno ponižavanje. Nisam odmah rekao
Oliveru za to jer sam mislio da će me prezirati. Nije to učinio; umesto toga,
obračunao se s njima za ravno dve nedelje. Prvo im je rekao da me ostave na miru, a
kad su se iskezili i pitali šta će biti ako to ne urade, samo je rekao: „Niz neobjašnjivih
nesrećnih slučajeva.” Ali kako to baš i nije zvučalo kao razgovor dečaka u školi, oni
su se još malo kezili čekajući da ih Oliver formalno pozove na obračun. Međutim,
Oliver nikada nije igrao po pravilima. Zatim je zaista usledio niz neobjašnjivih
nesrećnih slučajeva od kojih se nijedan nije mogao nedvosmisleno pripisati Oliveru.
Učitelj je našao pet paklica cigareta u Dadlijevom stolu (u to vreme su za samo jednu
sledile batine za kaznu). Šofildova sportska oprema nađena je poluspaljena u školskoj
peći. Za vreme jedne pauze za ručak, nestala su sedišta sa biciklova oba moja
progonitelja, pa su morali da voze kući, kako je Oliver rekao, s „neudobnošću na rubu
opasnosti”. Ubrzo posle toga, Dadli je pokušao da sačeka Olivera posle škole, i
verovatno je hteo da predloži da se u podne nađu iza šupe za bicikle s „bokserima”,
kad ga je Oliver udario pesnicom u vrat. „Još jedan neobjašnjiv nesrećan slučaj”,
kazao je dok se Dadli gušio na zemlji. Posle toga njih dvojica su me ostavila na miru.

56
Zahvalio sam Oliveru, čak sam mu predložio da uradimo restrukturiranje duga u znak
zahvalnosti, ali je on na to samo slegnuo ramenima. Tako tipično za njega.
Šta li se desilo s „Nogom” Šofildom? I odakle mu taj nadimak? Jedino se
sećam da nije imao veze s njegovim nogama.

Džilijan Nikada sa sigurnošću ne možete znati da li ste zaljubljeni u nekoga,

zar ne? Ne postoji onaj iznenadni trenutak kada muzika prestaje i kada se prvi put
pogledate u oči, ili šta već. Pa, možda je to slučaj s nekim ljudima, ali ne i sa mnom.
Imala sam prijateljicu koja mi je rekla da se zaljubila u svog momka kada se
probudila ujutro i shvatila da nije hrkao. Baš i ne zvuči kao nešto posebno, zar ne?
Izuzev što zvuči iskreno.
Pretpostavljam da se treba prisetiti, pa se opredeliti za jedan konkretan trenutak
i zatim ostati pri tome. Maman uvek priča kako se zaljubila u tatu kad je videla
precizne i nežne pokrete njegovih ustiju dok je punio lulu. Ne verujem joj baš sasvim,
ali uvek je uverljivo govorila o tome. I svako mora da ima odgovor na to pitanje, nije
li tako? Zaljubila sam se u njega tada, zaljubila sam se u njega jer. To je društvena
neophodnost. Ne možete tek reći: „Oh, zaboravila sam.” Ili: „Nije bilo toliko
očigledno.” Ne možete to reći, je 1’ tako?
Stjuart i ja smo izašli nekoliko puta. Dopadao mi se, a i razlikovao se od drugih
mladića, nije bio nametljiv, izuzev što se, valjda, nametao željom da ugodi, ali čak je
i to na određeni način bilo slatko - imala sam potrebu da kažem, sve je u redu, nemoj
strepeti toliko, savršeno se dobro provodim, uspori malo. Nisam mislila „uspori” u
smislu nemoj fizički ići prebrzo. Slučaj je bio sasvim obrnut. Na početku je bio sklon
tome da prekida poljubac.
Evo šta sam htela da vam ispričam. Jednom prilikom se ponudio da nam
spremi večeru. Rekla sam da bi mi bilo drago. Otišla sam kod njega oko 8.30, i iz
stana je dopirao prijatan miris pečenog mesa, na stolu su stajale upaljene sveće iako
još uvek nije bio mrak, tu je bila i činija s indijskim grickalicama, kao i cveće na
čajnom stočiću. Stjuart je na sebi imao pantalone koje oblači za posao, ali je košulju
presvukao i stavio kecelju. Činilo se da mu je lice podeljeno na dve polovine: donjim

57
delom se smeškao i bio srećan što me vidi, gornji deo je bio namršten od brige zbog
večere.
„Ne kuvam često”, rekao je, „ali želeo sam da spremim nešto za tebe.”
Spremio je jagnjeći but, prilog od smrznutog graška i krompir pečen zajedno s
mesom. Rekla sam mu da mi se dopada krompir.
„Malo se probari”, ozbiljno je kazao, „onda se izgrebe viljuškom da bi mu
korica bila hruskava.” Mora da je to video od svoje majke. Popili smo bocu dobrog
vina, ali kad god bi sipao držao je ruku preko etikete s cenom koju je zaboravio da
skine. Videla sam da to radi namerno jer ga je stid. Mislio je da je trebalo da skine
cenu. Vidite šta hoću da kažem? Trudio se.
Zatim mi nije dao da mu pomognem da raspremi sto. Otišao je u kuhinju i
vratio se s pitom od jabuka. Bilo je toplo letnje veče, hrana je bila zimska, no to nije
bilo važno. Pojela sam parče pite, on je stavio vodu za kafu i otišao u kupatilo. Ustala
sam da tanjire od deserta odnesem u kuhinju. Dok sam ih ostavljala, primetila sam
list papira na polici sa začinima. Znate šta je bilo na njemu? Raspored:
6.00 oljušti kromp.
6.10 lisnato testo
6.20 uključi rernu
6.21 kupatilo
i nastavljalo se...
8.00 otvori vino
8.15 proveri da li je krompir hruskav
8.20 stavi vodu za grašak
8.25 upali sveće
8.30 Dž. stiže!!
Požurila sam do stola i sela. Drhtala sam. Takođe, bilo mi je krivo što sam
pročitala ono što je pisalo jer sam sigurna da bi Stjuart mislio da ga špijuniram. Ali to
me je jednostavno potreslo, svaka stavka malo više od prethodne. 8.25 upali sveće. U
redu je, Stjuarte, pomislila sam, ne bih ti zamerila ni da si to uradio kad sam stigla. I
onda, 8.30 Dž. stiže!! Ta dva uskličnika su me zaista oborila s nogu.

58
 Vratio se iz kupatila i morala sam da se suzdržim da mu ne kažem šta sam
otkrila, kao i da se to nije činilo ni blesavo ni neurotično, niti beznadežno ili bilo šta
slično, već samo pažljivo i dirljivo. Naravno da nisam ništa rekla, ali mora da sam
ipak nekako reagovala i da je to doprlo do njega jer je nadalje bio opušteniji. Te
večeri smo vreme uglavnom proveli na kauču, i ostala bih i da prespavam, samo da
me je pitao, ali nije. I to je takođe bilo u redu.
Stjuart mnogo brine. Zaista želi da čini prave stvari. Ne samo za sebe već i za
nas. Trenutno je veoma zabrinut za Olivera. Ne znam šta mu se desilo. Ili, biće da
ipak znam. Pokušao je da maltretira neku sirotu devojku iz škole jezika i zato su ga
izbacili. Dobro, to je čitanje između redova na osnovu onoga što mi je Stjuart
ispričao. Stjuart se isuviše trudio da stvari posmatra s Oliverove tačke gledišta.
Zapravo, toliko se trudio dok smo imali tu besmislenu raspravu. On je kazao kako je
devojka sigurno navela Olivera, da ga je provocirala, a ja sam rekla da je verovatno
bila stidljiva i prestravljena što je njen nastavnik spopada, sve dok nismo shvatili
kako nijedno od nas nije ni videlo devojku, niti smo znali šta se dogodilo. Samo smo
nagađali. Ali čak me je i to nagađanje odbilo od Olivera. Ne bih mogla da kažem da
odobravam nastavničko-učeničke veze, iz razloga koje nije potrebno objašnjavati.
Stjuart je rekao da je dao Oliveru nešto novca, što sam ja smatrala sasvim
nepotrebnim, no to, naravno, nisam rekla. Ipak je Oliver zdrav mlad čovek s
univerzitetskom diplomom. Naći će on drugi posao. Zašto da dobija naš novac?
Istini za volju, stvarno je u haosu trenutno. Na aerodromu je bilo jezivo. Nas
dvoje sami. Sećam se da sam razmišljala dok smo čekali prtljag kako ovo pomalo liči
na ostatak života. Nas dvoje u moru neznanaca, i razne stvari koje treba obaviti da bi
sve bilo u redu, kao na primer, slediti znake, pokupiti prtljag; onda vas pregleda
carina, niko nije naročito zainteresovan za to ko si ili šta radiš tu, i vas dvoje treba da
održavate jedno drugo u dobrom raspoloženju... Znam, verovatno zvuči
sentimentalno ali tako sam se osećala u tom trenutku. Onda smo prošli carinu i
smejali smo se jer smo se bezbedno vratili, i onda iznenada se taj pijanac sa
šoferskom kapom baca prema nama tako da mi je skoro izbio oko s kartonskom
tablom i usput me još izgazio. I pogodite ko je to bio? Oliver. Izgledao je kao smrt.

59
Očigledno je mislio kako je to što radi smešno, ali nije bilo, ni najmanje. Bilo je
jadno. Problem s ljudima kao što je Oliver leži, čini mi se upravo u ovome: kada su
normalni zaista su prijatno društvo, a kada nisu, stravično omašuju. Nema sredine.
U svakom slučaju, sabrali smo se i pretvarali kako nam je drago što ga vidimo,
a onda nas je dovezao do Londona kao manijak, ne prestajući da trtlja gluposti koje
sam ja posle nekog vremena prestala da slušam. Naslonila sam glavu na sedište i
zatvorila oči. Sledeća stvar koje se sećam jeste trzaj usled zaustavljanja ispred kuće i
Olivera koji jednim zaista neobičnim glasom kaže: „A propos de bottes, kakav je bio
lune de miel?”

Oliver Cigaretu? Nećete? Znam da nećete - rekli ste mi to i ranije. Vaše

namrštene veđe dostojne su majke iz Katje Kabanove. Samo, imam za vas golicavih
novosti. Jutros sam čitao u novinama da pušači imaju manje šanse da obole od
Alchajmerove bolesti od nepušača. Prava stvar, a, šta kažete? Uzmite jednu, nadimite
pluća i sačuvajte mozak. Nije li život radosnim protivrečnostima nakićen? Taman
pomislite kako je sve u redu, kad naiđe Luda i klepi vas svinjskim mehurom po nosu.
Uzgred, nisam ja budala. Shvatio sam da Džilijan i Stjuart nisu oduševljeni što
me vide na aerodromu. Kad napravim piccolo faux pas, umem da je primetim. Oli,
sinko, rekao sam sebi, pajtanje u kučećem stilu potpuno je pogrešno. Smesta da si
ostavio to dvoje, prestani da im ližeš lica. Samo, taj susret baš i nije bio kučeći, a ni
preterano prijateljski. Čekao sam ih jer sam zaljubljen u Džilijan. Sve drugo beše
čista gluma.
Ta vožnja do Londona bila je čudna. Čudna? Pre spektakularno sui generis.
Džilijan je sela pozadi i ubrzo zaspala. Svaki put kad bih pogledao u retrovizor - a ja,
kad hoću, umem da budem veoma savestan vozač - video bih malaksalu nevestu
sklopljenih očiju i rasute kose. Naslonila je vrat na vrh naslona sedišta tako da su joj
usne bile podignute kao da očekuje poljubac. Neprestano sam bacao pogled u
retrovizor ali, vidite, ne zbog vožnje. Lutao sam po njenom usnulom licu.
A tu, pored mene, sedeo je punački, smireni, erotski ispijeni Stjuart koji je
izgledao tako prokleto... blažen dok se pretvarao da mu je drago što sam ih sačekao, i

60
dok je, verovatno, smišljao kako da iskamči nazad novac od neupotrebljenih
povratnih billets od Getvika do Viktorije. Upozoravam vas da Stjuart ume da bude
neverovatna cicija. Kad putuje u inostranstvo uvek kupi povratnu avionsku kartu a)
jer misli da će time kroz dve nedelje uštedeti tri milisekunde; b) zna da će se vratiti;
c) u slučaju da karta u međuvremenu poskupi. Oliver uvek kupuje samo u jednom
pravcu. Ko bi mogao da predvidi s kakvom će brazilskom kraljicom karnevala
ukrstiti poglede? Koga je briga za moguće redove nedelju dana kasnije, u odnosu na
zamišljenu subotu? Pročitao sam u novinama o slučaju jednog čoveka koji se bacio
pod voz u metrou. Istragom je utvrđeno da verovatno nije imao nameru da se ubije jer
je u džepu imao povratnu kartu. E pa, izvini Šerloče, ali postoje i druga objašnjenja.
Možda je kupio povratnu kartu jer je znao da time što će uneti makar zrnce sumnje u
svoje namere, može poštedeti osećanja svojih najbližih. A druga mogućnost jeste da
je to mogao biti Stjuart. Da je Stjuart odlučio da pošalje mašinovođu na šestonedeljni
odmor zbog pretrpljenog šoka, ili koliko već daju, on bi kupio povratnu kartu. Jer bi
mislio, šta ako se ne ubijem? Šta ako u poslednjem trenutku promenim mišljenje?
Pomisli samo na one jezive redove pred automatima za karte na Totnam kort roudu.
Da, kupiću povratnu, za svaki slučaj.
Mislite da sam nepravedan? Znate šta, previše toga mi se mota po glavi u
poslednje vreme. Hitno mi je potrebno nešto da je ohladim. Mozak mi puca od
preterane aktivnosti. Zamislite ovo: kao prvo, iako sam pripit, objekat moje snažne
ljubavi sanja u retrovizoru, korpulentni mladoženja - moj najbolji prijatelj - koji je
proveo tri nedelje ugađajući joj na helenskom suncu, sedi kraj mene, među butkicama
mu zvecka roba iz fri-šopa, ja sam ostao bez posla a ostali vozači na putu vežbaju za
trke formule jedan. I ja sad treba da budem smiren? Treba da budem pravedan?
U tim okolnostima pribegao sam olijevskom rifu o je ne sais quoi, zabavljajući
Stjua tako da ne probudim Džilijan. Svakih nekoliko trenutaka morao sam čvrsto da
stegnem volan jer sam jedino želeo da prestanem da baljezgam, stanem sa strane,
okrenem se prema svom saputniku i kažem: „Uzgred, Stjuarte, zaljubljen sam u tvoju
ženu.”
Hoću li mu to reći? Prestravljen sam, užasnut, totalno ultrasjeban. Uskoro će

61
doći vreme kada ću nešto slično morati da mu kažem. Kako to da mu saopštim? Kako
njoj to da saopštim?
Mislite da poznajete ljude, je l’ tako? Okej, imate najboljeg prijatelja, on se
oženi, i na dan venčanja vi se zaljubite u njegovu ženu. Kako će vaš najbolji prijatelj
reagovati? Pretpostavljam da nema baš mnogo bezazlenih mogućnosti. „Da, sasvim
mi je jasno kako se osećaš”, nije reakcija koju imamo na raspolaganju, iskreno
rečeno. Pre će biti, daj taj kalašnjikov. Izgnanstvo je minimalna zakonska kazna.
Gulag Oli, tako će me zvati. Ali, ja neću da budem prognan. Razumete? Ne želim da
budem prognan.
Ono što se mora desiti je sledeće: Džilijan mora da shvati da me voli. Stjuart
mora da shvati da me ona voli. Stjuart se mora povući. Oliver se mora uvući. Niko
neće biti povređen. Džilijan i Oliver moraju živeti srećno i zadovoljno do kraja
života. Kakve su mi šanse? Visoke poput tapioke? (Ova kulturna aluzija je za tebe,
Stju.)
Oh, molim vas, nemojte da me gledate s tolikim negodovanjem. Zar ne mislite
da će toga biti sasvim dovoljno u nedeljama, mesecima i godinama koje dolaze?
Pustite me na miru. Stavite se u moje pantoufles. Da li biste se vi odrekli svoje
ljubavi, dostojanstveno sišli sa scene, postali pastir i za utehu svirali tužnu muziku na
frulici dok raštrkano stado koza mljacka sočnu travu? To se tako ne radi. Nikada se
nije tako radilo. Slušajte, ako odete i postanete pastir, nikada je zapravo i niste voleli.
Ili vam se više dopada taj melodramatični potez. Ili koze. Možda glumeći
zaljubljenost jednostavno činite mudar potez u karijeri koji vam dopušta da se
preorijentišete na stočarstvo. Ali, u tom slučaju je niste voleli.
Tu smo gde smo. To je, i ukratko i nadugačko, suština stvari. Tu smo, u
automobilu, na autoputu, nas troje, i neko se (vozač! - ja!) naslonio laktom na dugme
centralne brave. Dakle, nas troje smo tu dok se sve ne reši. Vi ste, takođe, tu. Izvinite
zbog zaključanih vrata, ne možete izaći, u ovome smo svi zajedno. E sada, šta kažete
na jednu cigaretu? Ja pušim, a ne bih se iznenadio ni da Stjuart opet počne, vrlo
skoro. Hajde, uzmite jednu. Predupredite Alchajmera.

62
 7: E ovo je baš smešno

Stjuart E ovo je baš smešno. Krenem ja jutros na posao. Verovatno vam

nisam objasnio da postoje dva puta koja vode do stanice. Jedan vodi pored vila Sent
Meri i Berouklu rouda, pored starih javnih kupatila, i nove radnje Sam svoj majstor, i
velike prodavnice boja; kada se ide drugim, preseče se Lenoks gardens, skrene se u
jednu ulicu čije ime uvek zaboravim, do Ramzi rouda, zatim pored niza prodavnica i
nazad u Haj strit. Merio sam vreme i jednim i drugim, i razlika je svega nekih
dvadeset sekundi. Tako da ja nekada idem jednim, nekada drugim putem. Kad izađem
iz kuće bacim novčić, ili uradim nešto slično da bih odlučio kojim da krenem. Ovo
iznosim kao propratnu informaciju.
I tako jutros krenem kroz Lenoks gardens, ulicom bez imena, pa zatim u Ramzi
roud. Dosta sam razgledao. Znate, to je još jedna od promena koje su se desile od kad
smo Džil i ja zajedno: počinjem da uočavam stvari koje nikada ranije ne bih primetio.
Znate, kao kad hodate nekom ulicom u Londonu i nikada ne podignete pogled više od
vrha autobusa? Idete pravo, vidite druge ljude, prodavnice i saobraćaj, ali nikada ne
pogledate visoko gore, barem ne dovoljno visoko. Znam šta ćete reći, ako i pogledate
gore verovatno ćete ugaziti u pseći izmet ili ćete naleteti na stub, ali ozbiljno vam
govorim. Ozbiljno vam govorim. Podignite pogled samo malo više i videćete nešto,
neki neobičan krov, neki pomodni viktorijanski ukras. Ili, ako hoćete, možete i da ga
spustite. Pre neki dan, za vreme pauze za ručak zapravo, išao sam ulicom Feringdon
roud. Iznenada, primetio sam nešto pored čega sam sigurno prošao mnogo puta.
Ploču u zidu, u visini kolena, bledožute boje, ispisanu crnim slovima. Na njoj je
stajalo:
Ova zgrada bila je
Potpuno uništena
U napadu cepelina

63
 Tokom Svetskog rata
8. septembra, 1915. godine
Ponovo sagrađena 1917. Džon Filips
upravitelj
Mislio sam kako je to zanimljivo. Zbog čega su ploču postavili tako nisko,
pitam se. A možda je premeštena odnekud. Inače, možete da je nađete na broju 61,
ako želite da proverite. Nalazi se pored radnje u kojoj se prodaju teleskopi.
U svakom slučaju, hoću da kažem da hvatam sebe kako gledam šta se okolo
dešava. Mora da sam pored cvećare u Ramzi roudu prošao nekoliko stotina puta a da
je nisam primetio, a kamoli da sam ušao. Ali ovoga puta sam to učinio. I šta sam
ugledao? Kakva me je to neverovatna nagrada sačekala u 8.25, u utorak ujutro? Bio
je to Oliver. Nisam mogao da verujem. Od svih ljudi baš on. Uvek je bilo prilično
teško naterati Olivera da dođe u ovaj deo grada - tvrdio je, šaleći se, kako mu je za to
potreban pasoš i prevodilac. Ali, eto njega kako ide kroz cvećaru u pratnji
prodavačice koja vadi ogromne količine cveća.
Kucnuo sam u izlog ali nijedno od njih dvoje nije se okrenulo, pa sam ušao.
Sada su već stajali za pultom i devojka je ispisivala račun. Oliver je u ruci držao
novčanik.
„Olivere”, rekao sam, a on se okrenuo i izgledao je zaista iznenađeno. Čak je i
blago pocrveneo. Bilo mi je malo neprijatno - nikada ga ranije nisam video da
pocrveni - pa sam rešio da se našalim: „A ovako ti, znači, trošiš novac koji sam ti
pozajmio”, rekao sam, i znate šta - na ovo je baš pocrveneo. Bio je skroz crven. Čak
su mu i uši bile jarkocrvene. Pretpostavljam da to što sam rekao i nije bilo
najljubaznije, ali stvarno je čudno reagovao. Očigledno nije bio najbolje raspoložen
tog trenutka.
„Pas devant”, rekao je najzad, pokazujući prema devojci u radnji. „Pas devant
les enfants.” Devojka nas je gledala i pitala se šta se događa. Mislio sam kako bi
najbolje bilo da poštedim Olivera da još pocrveni, pa sam promrmljao kako moram
da idem na posao.
„Ne”, rekao je i uhvatio me za rukav. „Ne.” Pogledao sam ga ali nije rekao

64
ništa više. Slobodnom rukom počeo je da trese novčanik sve dok novac nije krenuo
da ispada na pult. „Brzo, brzo”, kazao je devojci.
Držao se za moj rukav dok je ona pravila račun (više od dvadeset funti, nisam
mogao da ne primetim), uzela njegov novac, vratila mu kusur, uvila cveće i tutnula
mu ga pod mišku. Slobodnom rukom uzeo je novčanik i izgurao me kroz vrata.
„Roza”, reče on kad smo sišli na trotoar. Onda me je pustio, kao da je priznao
to što je imao da prizna.
„Roza?” Klimnuo je glavom ali nije mogao da me pogleda. Roza je bila
devojka iz škole jezika, ona zbog koje je dobio otkaz. „Cveće je za nju?”
„Ovde stanuje. Otac ju je izbacio. Sve je to, kao i obično, Olijeva krivica.”
„Olivere”, iznenada sam osetio kao da sam mnogo stariji od njega. „Da li je to
mudro? Šta se, pobogu, događa? Šta bi devojka mogla da pomisli?”
„Ništa nije mudro”, rekao je i dalje me ne gledajući. „Možeš da pustiš bradu
dok čekaš na neki mudar potez. Kada bi gomila babuna kucala na pisaćim mašinama
milion godina ne bi došla ni do čega mudrog.”
„Ali... ti ideš tamo u ovo doba dana?”
Pogledao me je i ponovo oborio pogled. „Bio sam i sinoć.”
„Ali, Olivere”, kazao sam, pokušavajući da shvatim o čemu je reč, i takođe
pokušavajući da se našalim u isto vreme, „zar nije običaj da devojci odneseš cveće pri
dolasku, a ne pri odlasku?”
Nažalost, ni to nije trebalo reći. Oliver je počeo toliko da steže cveće da mu je
gotovo izlomio stabljike. „Jeziva glupost”, najzad je rekao. „Napravio sam jezivu
glupost od svega toga. Sinoć. Kao da sam pokušao da uguram ostrigu kroz prorez na
parking-satu.”
Nisam bio siguran da i dalje želim to da slušam, ali Oliver me je ponovo
uhvatio za rukav. „Telo ume da bude grozan izdajnik”, rekao je. „A latinske rase su,
razumljivo, manje naviknute na ustreptale nerve prve noći. Te stoga ne opraštaju.”
Sve je to bilo vrlo neprijatno iz, otprilike, šest različitih razloga. I povrh svega,
bio sam krenuo na posao. A i ovo je bilo priznanje koje od Olivera nikada ne bih
očekivao. Ali, pretpostavljam, ako izgubiš posao i izgubiš dostojanstvo... verovatno je

65
i previše popio, što, kako kažu, ne pomaže. Oh, bože, sreća je izgleda ovoga puta
napustila Olija.
Nisam znao šta da kažem, ni šta da uradim. Nisam mislio da treba, tu, na ulici,
da mu predložim da ode do lekara. Oliver mi je najzad pustio rukav.
„Prijatan ti dan na poslu, dragi moj”, rekao je i otšepesao.
Tog jutra nisam pročitao novine u vozu. Samo sam stajao i mislio na Olivera.
Kakav recept za propast - vratiti se Španjolki zbog koje je dobio otkaz, a onda... ne
znam. Oliver i devojke - to je oduvek bila složenija tema nego što bi on želeo da
prizna. Ali ovoga puta je stvarno pao na samo dno. Sreća ga je zaista napustila.

Oliver Ouf! Paf! Bof! Uau! Zovite me Veliki Eskapolog. Zovite me Hari
Hudini. Pozdrav Taliji, muzi komedije. O, bože, potrebna mi je jedna tura aplauza. O,
bože, potreban mi je goloaz u plućima. Ne možete mi to uskratiti posle ovoga.
Okej, okej, malo se kajem, ali šta biste vi učinili? Znam, kao prvo, ne biste se
ni našli u takvoj situaciji. Ali ja jesam, i između nas će uvek stajati ta drastična
razlika, zar ne? Ipak, shvatili ste njenu uzvišenost? Moram sebi da čestitam na
ovome, stvarno moram. A šta kažete na deo kada ga, u maniru Starog Mornara,
zgrabim za rukav? Zar nije bilo efektno? Uvek sam govorio, ako hoćeš da pređeš
Engleza, samo ga dodirni onda kad on to ne želi. Šaka na podlaktici plus emotivna
ispovest. Oni to ne podnose, ti Anglosi, grčiće se i drhtaće i progutaće šta god da im
ispričate. „Kao da hoćeš da uguraš ostrigu u parking-sat.” Jeste li videli Stjuartovo
lice kada sam otišao? Kakva epizoda nežne brižnosti.
Ne bih rekao da se naslađujem, dobro, možda tek soupçon, pre bih rekao da mi
je laknulo: tako je to sa mnom. I verovatno ne bi trebalo da vam pričam sve ovo ako
želim da sačuvam vašu naklonost (Da li sam je, uopšte, imao? Čini mi se da je to
teško reći. A da li želim da je imam? Želim, želim!) Samo, previše sam umešan u igru
- barem u ovu koju vi pratite. Suđeno mi je da nastavim s tim što radim i nadam se da
zbog svega neću navući vaše bespovratno negodovanje. Obećajte mi da nećete
okrenuti glavu: ako vi odbijate da me primećujete, onda ću zaista prestati da
postojim. Nemojte me ubiti! Poštedite sirotog Olija, možda će vas još zabavljati!

66
 Izvinite, ponovo sam se zaneo. Dakle. Dakle, evo me u nekoj terra incognita
po imenu Stouk Njuington, za koju me Stjuart uverava da je reč o delu grada u kome
će cene kuća neminovno porasti, ali koji je, bar za sada, nastanjen ljudima čije glave
rastu ispod ramena. I zbog čega sam ja ovde? Jer treba da obavim nešto veoma
jednostavno, treba da odem do supruge jednog čoveka - čoveka! mog najboljeg
prijatelja! - koga smo upravo videli kako se odgegao do stanice metroa; moram da
odem do njegove žene sa šestonedeljnim supružanskim stazom da joj kažem da je
volim. Otud i plavo-beli žbun pod mojom levom miškom, čije su mi neadekvatno
upakovane stabljike orosile pantalon snažno dočaravajući mrlje nastale mokrenjem.
Koliko je to samo blizu istine: jer kada se zvono u radnji oglasilo da najavi ulazak
čestitog bankara, stvarno sam mislio da ću se upiškiti.
Malo sam prošetao da osušim pantalone i da utvrdim ono što ću reći kada
Džilijan bude otvorila vrata. Treba li da sakrijem cveće iza leđa pa da joj ga predam
kao mađioničar? Da li da ga ostavim na pragu i zbrišem pre nego što odgovori na
zvono? Možda bi neka arija bila prikladna - Deh vieni alla finestra...
I tako sam tumarao među prizemljušama koje kriju sve te ambiciozne
operativce trgovine čekajući da toplota dana osuši vlagu na mojim pantalonama od
mešavine 60/40 svila/viskoza. I sam se tako osećam, i prečesto, ako baš morate da
znate: 60 procenata svile i 40 procenata viskoze. Meko i sjajno, ali se lako gužva.
Dok je Stjuart stoprocentno veštačko vlakno: teško se gužva, lako se pere, brzo se
suši kad se prostre, mrlje se, jednostavno, brišu. Mi smo skrojeni od lazličitih
materijala, Stju i ja. A na mom materijalu, ako ne požurim, mrlje od vode će uskoro
biti zamenjene znojnim pečatima. Bože, kako sam bio nervozan. Bio mi je potreban
čaj za smirenje; ili to ili džinovski menhetn. Antipiretik ili mega-fiks, jedno ili drugo.
Ne, ono što mi je zaista bilo potrebno jesu beta-blokatori. Znate li šta je to?
Propanolol je jedan od velikog broja naziva. Napravljen je za koncertne pijaniste koji
pate od živaca. Kontroliše drhtavicu ne utičući na izvođenje. Šta mislite, da li deluju
na seks? Možda će mi ih Stjuart i nabaviti, pošto je čuo o mojoj nuit blanche s
Rozom. To bi tako ličilo na njega, da slomljeno srce leči hemikalijama. Meni su pak
bili potrebni da bih svoje srce, crveno i celo, predao ženi koja će uskoro odgovoriti na

67
zvono u broju 68. Nije li onaj što se naslonio na dovratak mračni diler koji s lukavim
osmehom na licu, na dlanu drži sjajnu zelenu pilulu? Četrdeset miligrama
propanolola, čoveče, samo brzo, evo ti moj novčanik, moj roleks, sve uzmi... ne,
cveće je moje. Uzmi mi sve osim cveća.
A ono je sada njeno. I kad je zasjao le moment suprême (da vam prevedem na
stjuartovski: kad je zagustilo) nije bilo problema. Možda vama Oli deluje donekle
barokno, no to je samo fasada. Prodrete li dublje - pronaći ćete nešto smireno
neoklasicističko, nešto mudro skladno i mirno. Nalazite se u crkvi Santa Marija dela
Prezentacione, ili u Citeli, u zavisnosti od toga šta piše u brošuri. Đudeka, Venecija,
Paladio! O, vi turisti moje duše. Takav sam ja iznutra. Moja razbarušena spoljašnjost
služi samo da se privuku mase.
Šta se potom dogodilo. Pozvonio sam na vrata, cveće sam držao ispred sebe,
položeno na rukama. Nisam hteo da izgledam kao raznosač. Pre bi se moglo reći da
sam krhki anketar kome pomaže samo boginja Flora. Džilijan je otvorila vrata. To je
to. Sad il’ nikad.
„Volim te”, rekao sam.
Pogledala me je, i more u njenim očima se uznemirilo. Da bih je umirio,
predao sam joj buket i tiho ponovio „Volim te”. Zatim sam otišao.
Rekao sam joj! Rekao sam joj! Od sreće sam iskočio iz kože. Srećan sam,
zapanjen, prestravljen, ultrasjeban.

Mišel (16) Dolaze neki koji su neverovatni pozeri. To je problem s ovim

poslom. Ne cveće, već ljudi koji ga kupuju.
Kao jutros, na primer. Kamo sreće da nije otvorio usta. Kad je ušao, pomislila
sam, možeš sa mnom igrati lambadu bilo koji dan u nedelji. Vrlo zgodan, duga crna
kosa, savršen, odelo na njemu takođe savršeno. Pomalo nalik na Džimija Vajta,
šampiona u bilijaru, ako znate šta hoću da kažem. Nije odmah prišao pultu, samo mi
je klimnuo, i počeo da razgleda cveće, vrlo pomno, kao da se razume. Ima jedna igra
koju igram sa sobom, i Linzi i ja je igramo. Procenjujemo koliko je neko zgodan. Ako
nije, kažemo: „Jedva utorak”, što znači da ako bi me pitao da izađemo, odvojila bih

68
samo jedno veče u nedelji za njega. Najbolje je kad nekoga nazovemo „Sedam dana u
nedelji”, što znači da će za njega biti rezervisani svi dani, ako bude pitao. I tako, dok
taj mladić razgleda irise, ja radim nešto za kasom, ali ga i gledam krajičkom oka i
mislim, „Ti si od ponedeljka do petka”.
Onda sam morala da obiđem s njim čitavu radnju i povadim cvetove plave i
bele boje, nijedne druge. Pokazala sam mu neko lepo roze, ali on se samo jako
stresao i ispustio jedno „uuuuuh”. Šta on misli, koga će impresionirati? Kao oni
momci što dođu da kupe samo jednu ružu kao da to niko nikada nije učinio. Da meni
mladić pokloni samo jednu crvenu ružu, pitala bih ga: Šta si uradio s ostale četiri, dao
ih drugim devojkama?
Odemo do pulta, a on se, onako sav uobražen, nagne prema meni i uhvati me
za bradu, baš zapravo, i kaže: „Zašto si tako smrknuta, lepotice moja?” Ja uzmem
makaze jer sam sama u radnji i ako me ponovo pipne otići će bez nečeg s čim je
došao, ali čuje se zvono i ulazi drugi mladić u poslovnom odelu, dosadna japijevska
varijanta. I pozer umre od sramote zbog toga što ga ovaj drugi poznaje i upravo ga je
video kako se udvara prodavačici, što i nije njegov nivo, i on sav pocrveni, kao bulka,
čak mu i uši budu crvene, uši sam primetila.
On je zatim zaćutao, bacio mi novac i rekao da požurim, nije mogao da dočeka
da onog drugog izvede iz cvećare. Ja sam zato polako radila, nisam ga ni pitala da li
želi ukrasni celofan, nego sam samo veoma sporo pravila buket, a onda sam mu rekla
da nisam dobro sabrala. A sve vreme mislim: Kog si vraga otvarao usta? Sve do sada
bio si Ponedeljak-Petak. Sad si najobičniji gnjavež.
Volim cveće. Ali neću dugo ovde ostati. Neće ni Linzi. Ne možemo da
podnesemo ljude koji ga kupuju.

Džilijan Danas se dogodilo nešto čudno. Nešto veoma čudno. I nije prestalo
pošto se dogodilo, ako me razumete. Nastavilo je da bude čudno i tog popodneva, i
uveče isto tako.
Sedela sam ispred štafelaja u petnaest do devet, radila sam preliminarne probe
na jednoj maloj slici neke gradske crkve; Radio 3 u pozadini puštao je nekog Baha,

69
ali ne pravog Baha. Zatim se začulo zvono. Dok sam ostavljala pribor, začulo se
ponovo, odmah iza prvog. Verovatno klinci, pomislila sam, jedino oni tako zvone.
Nude da operu kola. Ili to, ili hoće da provere da li ima nekoga pre nego što provale
stražnja vrata i uđu.
Tako da sam bila prilično iznervirana zbog toga što sam morala da siđem skroz
do dole, i, šta imam da vidim? Ogroman buket belog i plavog cveća, u celofanu.
„Stjuart!” pomislila sam - hoću da kažem, pomislila sam da mi ga Stjuart šalje. I kada
sam videla da ga Oliver drži, i dalje sam mislila da je najverovatnije objašnjenje -
Stjuart je poslao Olivera da donese cveće.
„Olivere”, rekla sam. „Kakvo iznenađenje. Uđi.”
Ali, on je samo tako stajao pokušavajući nešto da kaže. Beo kao krpa, ruke je
ukrutio kao daske. Usne su mu se micale i čuli su se neki zvuci, ali nisam nikako
razumela šta to govori. Kao kad u filmu ljudi dobiju srčani udar - mrmljaju nešto što
se čini da im je veoma važno, ali ih niko ne razume. Pogledala sam Olivera, izgledao
je vrlo uznemiren. Sa cveća je kapalo po njegovim pantalonama, lice mu je bilo
zastrašujuće bezbojno, drhtao je, i usne su mu nekako štrcale dok je pokušavao da
govori.
Pomislila sam da će mu biti lakše ako mu uzmem cveće, pa sam pružila ruke
prema njemu i pažljivo ga prihvatila, udaljivši stabljke od sebe. Instinktivno sam to
učinila jer sam ionako bila u radnoj odeći i ništa mi ne bi bilo od malo vode.
„Olivere”, rekla sam. „Šta se dogodilo? Hoćeš li da uđeš?”
I dalje je stajao ispruženih ruku, poput nekog mehaničkog batlera, samo bez
tacne. Iznenada, i veoma glasno, on reče:
„Volim te.”
Iz čista mira. Pa, naravno da sam se nasmejala. Bilo je petnaest do devet ujutro,
i pored toga, to je rekao Oliver. Samo se okrenuo na petama i pobegao. Zaista. Otrčao
je, a ja sam ostala na pragu s ogromnim buketom cveća. Šta sam drugo mogla nego
da ga unesem unutra i stavim u vodu. Bilo ga je toliko da sam napunila tri vaze i dve
Stjuartove krigle za pivo. Zatim sam se vratila poslu.
Završila sam probu i počela da radim nebo odakle obično počinjem. Za to mi

70
nije bila potrebna velika koncentracija, a i čitavog jutra opsedala me je pomisao na
Olivera koji samo stoji nesposoban da izusti i jednu reč, a zatim doslovno izvikuje
ono što je naumio da kaže. Raspoloženje mu je u ovom trenutku zaista skokovito.
Pretpostavljam da mi je zbog toga što smo znali da je izuzetno napet u
poslednje vreme - prvo, ono njegovo čudno ponašanje na aerodromu - bilo potrebno
nešto duže da bih podrobnije razmislila o onome što se dogodilo. A kada sam najzad
shvatila, više nikako nisam mogla da se usredsredim na posao. Stalno sam zamišljala
razgovor sa Stjuartom te večeri.
„Vidi samo koliko cveća.”
„Mmmm.”
„Imaš tajnog obožavaoca, a? Stvarno ga je puno.”
„Oliver mi ga je dao.”
„Oliver? Kada?”
„Otprilike deset minuta pošto si otišao na posao. Mora da ste se za dlaku
mimoišli.”
„Ali, zbog čega? Mislim, zbog čega nam je poklonio sve to cveće?”
„Nije ga poklonio nama, nego meni. Kaže da se zaljubio u mene.”
Ne, svakako nisam želela da vodim takav razgovor. Nisam smela da dozvolim
ni da dođe do njega. Prvo sam pomislila da ga bacim u kantu za smeće. Ali, šta ako
Stjuart bude nešto bacao? Šta biste vi pomislili kada biste u svojoj kanti našli gomilu
svežeg cveća? Potom sam htela da pređem preko ulice i bacim ga u kontejner - samo,
to bi izgledalo malo čudno. Još uvek nemamo prijatelje u ulici, ali s nekoliko komšija
smo na zdravo, i iskreno rečeno, nisam htela da me vide kako sve to cveće bacam u
kontejner.
Tako da sam ga, s laticama nadole, propustila kroz otvor za sitni otpad u
sudoperi koji melje otpatke, i za samo nekoliko minuta Oliverov dar pretvorio se u
talog koji se s hladnom vodom sprao niz odvodnu cev. Neko vreme je iz otvora
dopirao snažan miris, ali i on se postepeno izgubio. Zgužvala sam celofan, otišla do
kante i stavila ga u praznu kutiju žitarica, koju smo već bacili. Zatim sam oprala i
obrisala tri vaze i obe krigle, pa sam ih vratila na mesto, kao da se ništa nije ni

71
dogodilo.
Smatram da sam uradila ono što se moralo. Oliver je možda doživeo neki
nervni slom, i u tom slučaju bićemo mu oboje potrebni. Jednom ću reći Stjuartu za
cveće i šta sam uradila, i pretpostavljam da ćemo se svemu slatko nasmejati zajedno s
Oliverom.
Onda sam se vratila slici i radila do vremena kada je trebalo da počnem da
spremam večeru. Nešto me je nateralo da sebi naspem čašu vina pre nego što se
Stjuart vratio u uobičajeno vreme, u 6.30. I drago mi je što sam to učinila. Kazao je
kako je čitav dan hteo da me nazove ali da nije želeo da me prekida u poslu. Kazao je
kako je, dok je išao na stanicu, sreo Olivera u cvećari iza ugla. Rekao je da je Oliveru
bilo strašno neprijatno, i to s razlogom, jer je kupovao cveće da bi se pomirio s
devojkom s kojom je proveo prethodnu noć i bio impotentan. Štaviše, devojka o kojoj
je reč je ona Španjolka zbog koje je otpušten iz škole. Izgleda da ju je otac izbacio iz
stana, i sada živi nedaleko od nas. Pozvala ga je prethodne večeri, i nije sve ispalo
onako kako se on nadao. To mi je Stjuart rekao da mu je Oliver rekao.
Mislim da nisam na čitavu priču reagovala onako kako je Stjuart očekivao.
Verovatno sam izgledala dekoncentrisano. Pijuckala sam vino i jela, u jednom
trenutku sam čak otišla do police s knjigama i nehajno podigla laticu koja je na njoj
ležala. Plavu laticu. Stavila sam je u usta i progutala je.
Sasvim sam zbunjena. Blago rečeno.

72
 8: Okej, onda u Bulonj

Oliver Usnio sam jedan san. Usniiiioooo saaam jeeedaaan saaan. Ne, nisam.
Imam plan. Transformacija Olivera. Bludni sin se neće više provoditi s prostitutkama.
Kupujem spravu za veslanje, trenažni bicikl, postolje za langlauf, i tegove. Dobro, ne
kupujem. Ali uradiću nešto slično. Planiram drastičan ultrapreokret dostojan reklame.
Bez penzije u četrdeset petoj? Koji je tip vaše ćelavosti? Stidite se svog znanja
engleskog? Dobiću ja tu penziju, na glavi ću imati busen, a ne stidim se toga kako
govorim engleski, tako da je to jedan podstrekač cafarda manje.
Ali u svakom drugom pogledu - to je plan transformacije života za trideset
dana. Samo probajte da me sprečite u tome.
Previše sam se zezao, to je triste istina. Čovek može da se zeza neko vreme, ali
samo ako uoči da petomanija nije profesija. Prekini s tim, Oli. Dovedi se u red.
Nastupilo je vreme odluke.
Prvo, prestajem da pušim. Ispravka: prestao sam da pušim. Vidite koliko sam
ozbiljan? Kolike je samo godine miris duvanovog lista određivao, ako ne i ukrašavao
moju ličnost? Od prvog, kukavnog, malograđanskog embasija pre toliko godina, do
predvidljivog šarma balkan sobranija privlačnog ljudima koji nose papuče s
monogramom, preko izveštačenosti mentol-cigareta i nepodnošljive ozbiljnosti onih
blagih, uz autentičnost riv goš ručno zavijanih debelim palčevima (sa aromatičnim
aditivima ili bez njih) ili njihovim mehaničkim pandanima (onim stahanovskim
napravama, gumenim skalamerijama kojima nikada u potpunosti nisam uspeo da
ovladam), sve do aktuelnog, pouzdanog vrhunca, do équilibré unosa goloaza i
vinstona, povremeno presecanog oštrom švedskom markom koja nosi naziv po hoi
polloi nemačkom ovčaru, Princu. Vau, vau! I ja se svega toga odričem. Ne, već sam
se odrekao. Baš malopre. Nisam je ni pitao. Jednostavno, pretpostavljam da bi ona to
želela.

73
 Drugo, zaposliću se. Mogu ja to. Iz one toksične škole engleskog jezika
pobegao sam tek pošto sam otuđio izvesnu količinu njihove besramno šovinističke
hartije, tako da sada imam nekoliko fino sročenih svedočanstava o svojim
sposobnostima, od kojih je svako odvagano na takav način da zagolica gonade
potencijalnih poslodavaca različitih profila. Zbog čega sam dao otkaz? Avaj, majka
mi je umrla, i morao sam da se posvetim traganju za staračkim domom u koji ću
smestiti svoga oca. A ako neko bude toliko bezosećajan da proveri ovu priču, nemam
ni najmanju nameru da radim kod takvih. Moja majka umire oduvek, to mi je
godinama bilo od velike pomoći, a jadni tata često zahteva promenu gerijatrijskog
pejzaža. Koliko samo želi da čežnjivo bludi obroncima šume. Kako voli da se priseća
davnih dana pre nego što je holandska buba napala engleski hrast, pre nego što su
pobrđa odenuli u božične jelke. Kroz sliku koju mu pruža prozorsko okno, moj otac
zuri u prošlost. Tap - tap - tap, čuje se drevni drvoseča i njegova verna sekira, dok u
čvornovato stablo urezuje runski znak kojim upozorava svoje kolege drvoseče na
nezdrave otrovne gljive kojima okoliš obiluje. I gle smeđeg medveda kako
razdragano poskakuje po drevnoj mahovini. Sve to nikada nije tako izgledalo, a i moj
otac je jedan kučkin sin, ako baš morate da znate. Podsetite me da vam jednom
prilikom ispričam sve o njemu.
Treće, vratiću Stjuartu dug. Guljelmo Izdajnik, to neću biti. Jednostavnost i
čestitost biće moja ponuda. Klovnovska maska više ne krasi slomljeno srce, pa zato,
dole s njom. Urolaću svoje svilene gaćone, ako se to tako kaže. Drugim recima,
prestaću već jednom da se zajebavam.

Stjuart Razmišljao sam. Treba nekako da pomognemo Oliveru. To je naša

dužnost. On bi isto učinio za nas, da smo mi u nevolji. Onaj susret u cvećari je
stvarno bio jadan. Nema posao. Nema samopouzdanje - bar je Oliver neko ko od
najranijih dana ima samopouzdanje. Bio je spreman svakoga da napadne - čak i onog
svog oca. Pretpostavljam da je tako i počelo. Kad imaš petnaest godina i oca kao što
je njegov, koga smeš da izazivaš, zbog čega bi se, onda, plašio sveta? Ali, Oliver se
sada plaši. I užasna stvar s tom Španjolkom. Onom starom Oliveru se nikada ne bi

74
desilo... tako nešto, a kada i bi, jednostavno bi zaboravio na to. Sve bi okrenuo na
šalu i u svoju korist. Nikada ne bi, odmah sledećeg jutra, kupio devojci ogroman
buket cveća i dopustio da ga uhvate u tome. Kao da je rekao, molim te nemoj nikom
da kažeš, molim te nemoj da se sazna, to će me povrediti. U stara vremena nije bio
takav. I ono jadikovanje: „Skroz sam zabrljao.” Pa tako deca u školi govore. Ako
mene pitate, njega je napustila sreća. Moramo probati da mu pomognemo.

Džilijan Nisam više ni u šta sigurna. I veoma sam uznemirena. Stjuart se

sinoć vratio kući uobičajeno razdragan, poljubio me, zagrlio me, povukao me da
sednem, kao da ima nešto važno da mi saopšti.
„Šta misliš o odmoru?”
Nasmešila sam se. „Bilo bi lepo. Ali, naravno, tek smo se vratili s medenog
meseca.”
„Pre sto godina. Koliko tome ima, četiri nedelje, pet? Dakle, odmor?”
„Mmm.”
„Možda da povedemo i Olivera. Da ga malo oraspoložimo.”
Najpre nisam ništa rekla. Da vam kažem i zašto. Imala sam jednu prijateljicu -
dobro, još uvek je imam, samo što više nismo u kontaktu - koja se zove Alison. Bile
smo zajedno u Bristolu. Imala je finu porodicu, živeli su negde u Saseksu, normalna
porodica srednje klase, iz unutrašnjosti. Međusobno su se voleli; njen otac nikada nije
pobegao. Alison se udala odmah posle studija. Imala je samo dvadeset i jednu godinu.
I znate šta joj je majka rekla noć pre venčanja? Majka joj je rekla, sasvim ozbiljno,
kao da joj daje savet koji u porodici postoji od pamtiveka, i koji se prenosi s majke na
ćerku, rekla je: „Nikada nije na odmet držati ih u neznanju.”
I tada sam se nasmejala, ali nisam zaboravila. Majke govore kćerima kako da
postupaju s muževima. Neophodne istine koje se prenose ženskom linijom vekovima,
i na šta se svodi ta sakupljena mudrost: „Nikada nije na odmet držati ih u neznanju.”
Bila sam potištena zbog toga. Mislila sam, A, ne, kada se ja budem udala, ako se
budem udala, sve mora biti pošteno, sve treba isterati na čistac. Nemam nameru da
igram igre, niti da imam tajne. Ali, čini mi se da već počinjem s tim. Možda je to

75
neizbežno. Mislite li da ova institucija drugačije i ne funkcioniše?
Šta je trebalo da uradim? Da sam htela da sve bude pošteno, trebalo je da
kažem Stjuartu kako se Oliver pojavio na vratima i šta sam uradila s cvećem. Ali, da
li je isto tako trebalo da kažem da je Oliver nazvao i sutradan da pita da li mi se buket
dopao? I da sam mu rekla da sam ga se rešila i da je on zaćutao, i da je, kada sam ja
konačno rekla „Jesi li još tu?” on samo odgovorio „Volim te”, i spustio slušalicu.
Treba li sve to da ispričam Stjuartu?
Izgleda da ne. Tako da sam se našalila na njegov predlog o odmoru. „Šta, već
sam ti dosadila?” - što je, sasvim očekivano, Stjuart pogrešno razumeo. Mislio je da
sam ljuta pa se usplahirio i počeo da mi govori kako me voli, ali ni to nije bilo ono
što sam želela da čujem, iako to, na neki način, naravno, uvek želim da čujem.
Našalila sam se. Ne držim ga u neznanju, ali se šalim na taj račun. Zar već?

Stjuart Mislim da Džilijan i nije naročito oduševljena mojim predlogom da

sve troje odemo na odmor. Upravo sam hteo sve da joj objasnim, kad me je, takoreći,
sasekla. Ne kaže ona ništa, nego se, kako samo ona ume, okrene na drugu stranu,
počne nešto drugo da radi i ne reaguje onom brzinom kojom bi mogla. Smešno, ali
čini mi se da tu njenu naviku poznajem već čitav svoj život.
Tako da je ideja o odmoru odbačena. Ili, bolje rečeno, promenjena. Samo
produženi vikend, i samo nas dvoje. Odmah u petak ujutro idemo za Dover, pa u
Francusku. U ponedeljak se ne radi, tako da imamo skoro četiri dana. Naći ćemo
negde neki hotelčić, razgledati boje rane jeseni, ići na pijacu i kupiti mnogo venaca
belog luka koji će se uplesnaviti pre nego što uspemo da ih potrošimo. Nema potrebe
da bilo šta planiramo - a ja jesam neko ko voli da planira, ili, tačnije, nego ko se brine
kad plana nema. Možda je to pokazatelj Džilinog uticaja na mene - to da sada mogu
da izgovorim nešto poput: „Zašto, prosto, ne otputujemo?” Znam da to nije daleko, i
da nije na dugo, i da su šanse da svi hoteli u severnoj Francuskoj budu pretrpani
izuzetno male, tako da se stvarno ne brinem. Pa i pored svega, za mene je to nekakav
početak. To je početak. Vežbam spontanost. Uzgred, ovo je bila šala.
Čini mi se da je Oliver bio uznemiren kada sam mu rekao. Pretpostavljam da to

76
samo pokazuje koliko je zapravo osetljiv u ovom trenutku. Sreli smo se na piću.
Rekao sam mu da za vikend idemo u Francusku. Lice mu se nekako oklembesilo, kao
da ga napuštamo. Hteo sam da dodam, „Nećemo dugo biti odsutni”, ili nešto tome
slično, ali prijatelji to ne govore jedni drugima, zar ne?
Prvo ništa nije rekao, a onda me je pitao gde ćemo odsesti.
„Ne znam. Naći ćemo nešto.”
Na to kao da se oraspoložio, i ponovo postao onaj stari. Stavio mi je dlan na
čelo kao da imam temperaturu. „Je li ti dobro?” pitao je. „Ovo ne liči na tebe? Otkud
taj novi duh nemarnosti? Žuri u apoteku po lek.”
To zavitlavanje potrajalo je još neko vreme. Interesovalo ga je kojim trajektom
planiramo da idemo, da li ćemo ići preko Kalea ili Bulonja, u kom pravcu idemo,
kada se vraćamo, itd, itd. Valjda mi to tada i nije bilo toliko čudno, ali kada se sada
prisetim, iznenadilo me je što nije rekao nešto kao, „Srećan put”.
Na rastanku, rekao sam: „Doneću ti goloaz iz fri-šopa.”
„Nemoj da se trudiš”, kazao je on.
„Kako to misliš? Pa nije mi problem.”
„Nemoj da se trudiš”, ponovio je gotovo svadljivo.

Oliver Isuse, kakav sam samo napad panike imao. Sreli smo se u pabu, u
nekoj sumračnoj jazbini koju Stjuart redovno posećuje. U njoj to malo dlakavo
stvorenje može do mile volje da se gnjezdi, i da u rekonstruisanom toplom kutku kraj
kamina (imitacija Normana Šoa) loče svoje pivo baš kao što su ga lokali i njegovi
preci ratari davnih dana. Bože, kako mrzim pabove. Posebno ih mrzim od kad sam
prestao da pušim (a naš prijatelj Stjuart nije ni primetio da sam s prezirom odbacio tu
naviku). A, da, mrzim i reč sumračan. Mislim da ću prestati da je koristim neko
vreme. Dajte mi znak ako mi se omakne, hoćete?
Dakle, sedimo tako na tom užasnom mestu gde je „čaša belog” još gora od
ratarskog piva, a izbor škotskih viskija daleko od najkvalitetnijeg, i pankreas mi se
raspada od tuđeg nikotinskog daha (dunite mi u lice, hajde, učinite to - izdaću svoju
zemlju za jedan silk kat, izdaću prijatelje za jedan vinston), kad Stjuart,

77
samozadovoljnog izraza od koga podilaze žmarci, obznanjuje: „Mi odlazimo, znaš.”
„Kako to misliš?”
„Odlazimo u petak. Dover. Najpre trajektom, a onda nas više ne vidiš.”
Uspaničio sam se, priznajem. Mislio sam da je odvodi zauvek. Video sam ih
kako se voze sve dalje i dalje. Strazbur, Beč, Bukurešt, Istanbul, bez zaustavljanja,
bez osvrtanja. Video sam je dok zabacuje svoje sveže ukovrdžane lokne dok kabriolet
juri prema istoku... Nakratko sam uspeo da uspostavim veselu spoljašnjost, ali u sebi
sam paničio. Mogao bi je odvesti, mislio sam, jednostavno bi mogao to da uradi, ima
tu moć da me povredi, to malo dlakavo stvorenje koje čak nije ni primetilo da sam
ostavio duvan. On sada poseduje sposobnost da bude neočekivano okrutan. A to sam
mu ja omogućio.
Ali naravno, ispostavilo se da blaženi estivant planira tek, kako ga i sam
nesumnjivo naziva, vikend odmor. Aestivate, kod životinja esp. za one koje leto
provode u stanju mrtvila. I jesen. I najveći deo svog života. Taj Stjuart, on poseduje
neverovatnu sposobnost da povredi čoveka.
Obećao je da će mi poslati razglednicu. Obećao je da će mi poslati šugavu
razglednicu.

Džilijan Evo kako je tekao razgovor.

„Da li bismo mogli da odemo u kupovinu nekad?”
„Kupovinu? Naravno. Šta bi hteo da kupiš?”
„Nešto za tebe.”
„Za mene?”
„Odeću.”
„Zar ti se ne dopada ono što nosim, Olivere?” pokušavala sam da zvuči
neobavezno.
„Želim da te obučem.”
Mislila sam da bi trebalo, pre nego što stvar ode predaleko, da budem odsečna.
„Olivere”, rekla sam trudeći se da zvučim poput njegove majke (ili barem poput
svoje): „Olivere, ne budi smešan. Pa ti čak ni posao nemaš.”

78
 „Oh, znam da ne mogu da priuštim plaćanje”, sarkastično je rekao. „Znam da
nemam novca kao Stjuart.” Tu je zastao i promenio ton. „Samo bih želeo da te
obučem, to je sve. Mogao bih da ti pomognem. Hoću da te povedem u kupovinu.”
„Olivere, to je baš ljubazno od tebe”, rekla sam. A zatim, ponovo odsečno,
„Imaću to na umu.”
„Volim te”, rekao je.
Spustila sam slušalicu.
Tako ću postupati, odlučila sam da tako postupam. Biću odsečna, ljubazna i
spuštaću slušalicu. Smešno. Očigledno je da je trenutno u haosu. I verovatno je, a da
toga nije ni svestan, ljubomoran zato što smo mi srećni. Mi smo se družili, sve troje,
ali onda smo se Stjuart i ja venčali, i on oseća da je isključen. Umesto troje, sada nas
je dvoje plus jedan, i on to oseća. Pretpostavljam da je to, na neki način, sasvim
normalno. Sigurna sam da će preboleti.
U bilo kojim drugim okolnostima, ne bih imala ništa protiv da idem u
kupovinu s Oliverom. Stjuart i nije od neke koristi, iskreno rečeno, ne zbog toga što
ne uživa u kupovini, već zato što mu se dopada svaka stvar koju probam. Kaže kako
mi sjajno pristaju sve boje i svi stilovi. Da izađem iz kabine s kesom za đubre oko
struka i abažurom na glavi, kazao bi da mi pristaju. Simpatično je to, i dirljivo, kao
što možete pretpostaviti, ali i nije od praktične pomoći.

Oliver Ne zanosim se. Jednom i meni to da se desi. Sigurno ste zamislili kako
ja zamišljam Džilijaninu odeždu: elegancija samurovine iz Borisa Godunova, boje
Rimskog, laki letnji otisci mlađanog Rosinija, šareni detalji Pulenca... Žao mi je, ali
ne. Nisam ni raspomamljeni potpisivač čekova (a i kako bih?), ni kastrirani šetač.
Jednostavno znam da su moje oko, moj smisao za boje, moje nous tkanina
superiorniji u odnosu na one kod Stjuarta i Džilijan zajedno. Pa sve to na kvadrat, na
kub. Barem sudeći po rezultatima. Čak i ljudi koji ne mare za odeću izgledaju bolje u
nečemu što je dobro sašiveno. A čak i one koji kažu da ih nije briga kako izgledaju,
jeste briga. Svakoga je briga. Jedino što neki ljudi misle da im najbolje stoji da
izgledaju užasno. Naravno, reč je o jednom vidu arogancije. Izgledam usrano jer sam

79
usredsređen na uzvišenije stvari, zato što sam toliko zauzet zato nemam vremena da
operem kosu, jer ako me stvarno voliš, volećeš me i ovako. Nikako ne tvrdim da
Džilijan spada u ovu kategoriju. Naprotiv. Samo bih voleo da sve na njoj obrnem.
Obrt. Preokret. Ali isto tako, u Stjuartovoj glavi, izraz iz termitskog sveta
finansija i preduzetništva. Obrnuti: Obrt novca... Prelazni glagol.

Stjuart Divno smo se proveli na vikend odmoru. Krenuli smo autoputem od

Kalea. Kad nam se prohtelo skrenuli smo levo, negde u blizini Kompijenja. Kada je
pao mrak zaustavili smo se u jednom selu. Porodični hotel dopola od drveta, ulaz u
sobe preko terasa škripavog drvenog poda kojima je opasano dvorište. Naravno da
smo otišli na malu pijacu i normalno da smo kupili dva venca belog luka koji će se
pokvariti pre nego što ih potrošimo. Zato bolje da nešto od toga poklonimo. Vreme je
bilo malo vlažno, ali koga je briga?
Iskreno rečeno, tek kada smo ponovo bili na brodu ja sam se setio Olivera.
Setio sam ga se i predložio da kupimo koju kutiju goloaza. Džilijan mi je rekla da je
ostavio pušenje. Što je vrlo čudno. I atipično.

Džilijan Ne znam odakle da počnem. Ne znam kada će se ovo sve završiti, a

ni kako će se završiti. Šta se to dešava? Nije moja krivica, a opet, osećam se krivom.
Znam da ni zbog čega nisam kriva, a osećam se tako.
Nisam čak ni sigurna da li sam uradila pravu stvar. Možda nije trebalo ništa ni
da radim. Možda je ono što sam učinila čin saučesništva, ili izgleda kao da bi mogao
da bude. Možda je - a ne kažem da je i bilo ičega - trebalo u tom trenutku dopustiti da
sve izađe na videlo. Zašto da ne? Pa opet... proveli smo nekoliko ugodnih dana i
pretpostavljam da sam htela da to raspoloženje potraje.
Kiša je prvi put prestala da pada kada smo bili na trajektu koji je išao iz
Bulonja. Bilo je u tome ironije. Zbog toga se, u neku ruku, sve i desilo.
Kada smo krenuli naovamo, prešli smo iz Dovera u Kale. Zatim smo se dosta
dugo vozili autoputem. Izabrali smo silazak gotovo nasumice. Izabrali smo selo u
kome ćemo boraviti gotovo nasumice - bilo je to mesto na koje smo naišli kad je

80
počeo da pada mrak. Krenuli smo posle doručka u ponedeljak, i stali smo da ručamo
u blizini Mondidjea. Potom smo krenuli prema Amijenu, a brisači su radili flip-flop
dok smo se vozili kraj vlažnih ambara i stoke s koje se cedila voda. Negde iza
Amijena setila sam se dokova za trajekt u Kaleu. Prvo vas pošalju skroz oko grada, a
zatim vas sistematski obrađuju zajedno s hiljadama drugih ljudi, i zaista nemate
osećaj da ste samo vozili do grada na obali i da ste se samo ukrcali na brod. Mislim,
tako bi trebalo da bude, zar ne? Zato sam predložila Stjuartu da umesto toga odemo
do Bulonja. Najpre se malo bunio zbog toga što iz Bulonja nema tako mnogo
trajekata. S druge strane, tako bismo vozili nekih trideset kilometara manje, po kiši, i
u svakom slučaju, rekla sam da čak i ako trajekt treba čekati satima, uvek možemo da
produžimo za Kale. Zvuči kao rasprava ovo što sam rekla, ali uopšte nije bilo tako.
Bila je to srećna diskusija a potom i laka odluka. Tako je to s nama dvoma. Nikada
nisam osetila da je kod Stjuarta proradio ponos, bez obzira na to da li postupamo po
njegovom ili po mom predlogu. To je nešto što mi se od samog početka sviđalo. Ako
muškarcima predložite promenu plana, većina njih će to - čak i nesvesno, što je još i
gore - prihvatiti kao uvredu ili kritiku. Ne mogu da podnesu da imate drugačije
mišljenje o relativno nevažnim stvarima. Ali, kao što rekoh, Stjuart nije takav. „Okej,
onda ćemo u Bulonj”, rekao je dok je još jedan reno sevnuo kraj nas i zapljusnuo
stakla tako da ništa nismo mogli da vidimo.
U ovome je stvar. Niko nije znao kuda idemo. Niko nije znao gde smo rešili da
odsednemo. Krenuli smo na put, zaustavili se nasumice, tumarali uokolo, promenili
plan, i nismo se ukrcali na trajekt u luci u kojoj smo sišli s njega. I Oliver je opet bio
na njemu.
Padala je kiša. Padala je, u stvari, svakog dana bez prestanka, i nije prestala ni
kada smo stali u red za trajekt. Činilo se da je čitava unutrašnjost broda takođe
vlažna, i stepenište i ograda. Seli smo u jedan od onih separea koji su deo površine
velikog bara, prozori su bili zamagljeni od kondenzacije; ako biste ih obrisali, i dalje
se nije bog zna šta videlo jer se i sa spoljne strane sve slivalo. Negde na pola
plovidbe, jedan čovek u plastičnoj kabanici, došao je do susednog stola i rekao da je
kiša prestala - kakve smo mi sreće, dodao je. Kada smo Stjuart i ja to čuli, potražili

81
smo najbliži izlaz. Znate kako je na trajektima - malo izgubite osećaj za orijentaciju,
nikada ne znate da li ste na palubi A ili na palubi B, niti na kom delu ćete se naći kada
izađete kroz vrata - prednjem, bočnom ili zadnjem.Tako da smo nasumično izabrali
jedan izlaz, i ja sam prekoračila preko jednog od onih visokih pragova koji navodno
služe da zaustave morsku vodu da ne bi ušla unutra. Došli smo do pola jedne strane
broda, i kada sam pogledala levo, na petnaestak koraka udaljenosti ugledala sam
Olivera kako zuri u Lamanš. Videla sam njegov profil. Nije gledao u mom pravcu.
Smesta sam se okrenula i gurnula Stjuarta nazad.
„Izvini”, rekla sam, i vratila se unutra. On me je sledio. Rekla sam kako sam
odjednom malaksala. Pitao me je zar mi ne treba svež vazduh u tom slučaju. Rekla
sam da mi je to baš od svežeg vazduha. Ponovo smo seli. Bio je vrlo brižan. Rekla
sam mu da će mi biti dobro. Ispod oka sam gledala prema izlazu.
Nakon nekoliko minuta, kad je pomislio da mi je bolje, Stjuart je ustao.
„Kuda ćeš?” pitala sam ga. Imala sam užasan predosećaj. Morala sam da ga
zadržim da ne ode na palubu.
„Hteo sam samo da kupim goloaz za Olivera”, rekao je. „Bez poreza.”
Nisam bila sigurna da li imam kontrolu nad svojim glasom. „On ne puši”, rekla
sam. „Prestao je.”
Stjuart me kucnu po ramenu. „Uzeću mu onda neki džin”, kazao je i odlutao.
„Oliver ne puši”, čula sam sebe kako šapućem za njim.
Posmatrala sam vrata. Čekala sam da se Stjuart vrati. Morali smo neprimetno
da pobegnemo. Imala sam osećaj kako nam sreća zavisi od toga. Napravila sam
gužvu da budemo prvi u redu za kola. Stepenice su bile isto onako vlažne i opasne
kao i kad smo izašli. Stjuart je ipak kupio goloaz. Rekao je da će ga skloniti na neko
vreme i da će ga dati Oliveru kad bude ponovo počeo da puši.
Šta se to dešava?

Oliver Postarao sam se da bezbedno stignu kući. Samo sam to hteo. Možda
ste očekivali ukrštanje mačeva na otvorenom moru, s neumoljivim severcem i
barkom rasporenom od krme do pramca? Svejedno. More je bilo mirno, i postarao

82
sam se da bezbedno stignu kući. Postarao sam se da ona bezbedno stigne kući.

83
 9: Ne volim te

Stjuart Nešto se dešava s mojim prijateljem Oliverom u poslednje vreme.

Kaže da je počeo da trči; kaže da je prestao da puši; kaže da planira da mi vrati novac
koji sam mu pozajmio. Ja zapravo i ne verujem u sve to, ali sama činjenica da govori
o tome znak je da mu se nešto dešava.
I ono s telefonima, na primer. Pre neko veče je, iznenada, počeo da se raspituje
o novim vrstama bežičnih telefona na tržištu - kako rade, koliki im je domet, koliko
koštaju. Valjda hoće da ugradi telefon u onaj kontejner koji vozi. To je poslednje
čemu bih se nadao od Olivera. On je tako... staromodan. Mislim da niste shvatili
koliko je zaista staromodan. Verovatno odaje utisak umetničkog tipa, pomalo
nemarnog, ali stvari stoje mnogo gore. Pravo da vam kažem, mislim da nije
opremljen za moderno doba. Ne zna ništa o novcu i ekonomiji, o politici i mašinama;
smatra da crni vinil proizvodi bolji zvuk od CD-a. Šta da radite s jednom takvom
osobom?

Oliver Moram da joj budem blizu, razumete li? Moram da je osvojim, moram
da je zaslužim, ali najpre moram biti u njenoj blizini.
Mislim da znam kako se osećaju oni smušeni i uporni, koji žude za javnim
priznanjima, dok pešice prelaze mukotrpan put što vodi do klupa sa zelenim kožnim
sedištima palate u Vestminsteru i prava da se izdiru jedni na druge. Od vrata do vrata,
kao prodavač popularnih Fulerovih četaka, ili garavi dimnjačar iz davnih dana. Ali, ta
stvorenja su odavno nestala s naših ulica, zajedno s prodavcem kolača koji jodlujući
reklamira svoju robu, sa ćutljivim oštračem noževa, nasmešenim oglašivačem
poslova za sve vredne i snažne. Kako samo nestaju ti živopisni stari zanati. Ko to
danas kuca na vaša vrata? Revnosni provalnik koji bi voleo da niste tu; vatreni
fundamentalista koji traži da se preobratite pre Sudnjeg dana; domaćica u istegljenoj
trenerci koja prorez za pisma napada kojekakvim reklamnim lecima za robu s

84
popustom, minijaturnim uzorcima omekšivača za rublje i telefonskim brojevima
taksi-prevoznika s povoljnom tarifom za noćnu vožnju; oni, i potencijalni član
parlamenta. Mogu li računati na vaš glas? Odjebi, smrade. O, vrlo interesantno. Ako
imate malo vremena, voleo bih da iznesem stav naše stranke o tom problemu. Tras!
Pa onda do sledeće kuće gde lukavo prihvataju plakat koji, čim im okrenete leđa,
zafrljače u smeće; pa opet do sledeće u kojoj vam obećavaju podršku samo ukoliko
vaša stranka bude garantovala da će krivično goniti, zatvarati, i, po mogućstvu,
uklanjati određene kategorije stanovništva koje ne pripadaju beloj rasi. Kako mogu to
da rade? Zbog čega su i dalje uporni?
Izborna jedinica u kojoj sam ja tražio podršku barem nije bila velika, tako da je
repertoar mogućih uvreda bio sužen. Dočekivali su me kao lopova, silovatelja lepih
manira, perača kola, majstora za staklo, a i kao kvarnog doušnika koji je primetio da
neki od ovi’ vaši’ crepova ne stoje dobro, gospoja, a mi smo, eto, baš u prolazu i
imamo velike merdevine pa vam to možemo očas posla za osamdes’ funti. A ja sam
bio tek skromni podstanar u potrazi za smeštajem. Samo soba za povremenu upotrebu
na nekoliko meseci, gotovina unapred, naravno, žao mi je, bez čuvanja dece.
Nekoliko neobičnih pogleda kasnije shvatio sam da isto tako moram raspršiti iluziju o
sebi kao o nekome ko unajmljuje gajbu zbog seksa s povećim brojem prsatih plavuša.
Vidite, ja sam scenarista kome je potreban atelje, potpuna samoća je od suštinske
važnosti, da mogu kad hoću da dolazim i odlazim, često bih bio odsutan, hiroviti
genije mušičave inspiracije, priložio bih nekoliko overenih preporuka dekana
različitih oksbričkih koledža, direktora Šekspirove škole jezika, jedna je čak i na
hartiji s memorandumom Donjeg doma parlamenta. Nisam skitnica, nisam provalnik,
tek jebeni Orson Vels, eto kome biste pomogli gospođo, a vaš telefon nikada ne bih
koristio.
U broju 67 zamalo da je upalilo, i to bi bilo idealno. Ali, ponuđena mi je lepa,
sunčana soba s pogledom na dvorište. Tu sam morao da se pretvaram kako ne trpim
blesak sunašca. Mom nežnom talentu neophodna je pomoć severnog svetla. Ako bi
mogla soba s prednje strane... Ne može. I tako sam nastavio svoj mukotrpni put do
broja 55 gde se u prednjem dvorištu razbaškarila araukarija pa su prozori bolno patili

85
od glaukoma. Vratnice od gvozdenih šiljaka zaškripale su i ostavile bockavi trag rđe
na mom dlanu (ja ću to srediti, gospodo!); zvono je radilo samo ako se na njega
zalegne, čvrsto zalegne palcem. Gospođa Dajer bila je sićušna; glava na vrhu
kičmenog stuba ličila je na cvet suncokreta koji stoji na stabljici; kosa joj je prošla
kroz fazu belo-sede, i sada je imala boju pušačkog kažiprsta. Imala je sobu okrenutu
prema severu; i sama je nekada uživala u „skrami”, ali vid joj je oslabio; nije tražila
novac unapred. Nisam to mogao da podnesem. Jednim svojim delom želeo sam da joj
kažem, nemojte mi verovati, ne poznajete me, opasno je verovati na reč, vi ste tako
krhki, a ja toliko krupan; drugi deo mene hteo je da joj kaže, volim vas, pođite sa
mnom, sedite mi u krilo, uvek ću vas se sećati. Vi živite od svoje prošlosti, a ja od
svoje budućnosti.
Umesto toga rekoh: „Popraviću vam kapiju.”
„Ništa joj ne fali”, rekla je prilično strogo, te osetih neverovatnu nežnost prema
njoj.
I evo mene, nedelju dana kasnije, zaklonjenog granama araukarije, kako
gledam preko ulice po kojoj pada mrak i čekam svoju ljubav da dođe kući. Uskoro će
stići sa svojim pakovanjem kariranih kuhinjskih krpa, sa svojim mlekom i buterom,
džemovima i turšijama, s mesom i ribom; sa svojom zelenkastom tečnošću za pranje
sudova, i džinovskom kutijom Stjuovih odurnih žitarica za doručak koju će on
svakoga jutra razdragano protresti, kao par zvečki. Š-č-č-š. Č-š-š-č. Kako da se
suzdržim? Kako da sprečim sebe da se ne spustim niz stablo da bih joj pomogao da
iznese stvari iz kola?
Meso i riba. Kladim se da Stjuart nju pre svega vidi kao finog malog kupca. A
ona je za mene čudotvorac.

Džilijan Iznosila sam stvari iz auta kad sam čula telefon. Zvonio je u kući. U
rukama sam nosila kese, ispod miške hleb, ključ od kuće bio mi je u zubima, a ključ
od kola još uvek u džepu. Zalupila sam vrata automobila, zaključala ih, podigla kesu
koju sam spustila, ispustila hleb, zaturila ključeve od ulaznih vrata, spustila kese,
setila se da ključeve držim u zubima, otvorila vrata, utrčala unutra, i telefon je prestao

86
da zvoni.
Nije mi smetalo. Sada me mnogo manje nervira ono što me je ranije nerviralo,
a čak su mi i tako dosadne stvari kao što je odlazak u kupovinu postale gotovo
zabavne. Da probamo ovo? Pitam se hoće li se Stjuartu dopasti ovaj krompir? I tome
slično. Obične stvari.
Telefon je ponovo zazvonio. Podigla sam slušalicu.
„Izvini.”
„Molim.”
„Izvini. O, ovde Oliver.”
„Zdravo, Olivere.” Ponovo gospođica Oštrica. „Zbog čega se izvinjavaš?”
Nastupila je tišina, kao da sam mu postavila neko jako duboko pitanje. Onda je
rekao: „Oh, ovaj, mislio sam da si zauzeta. Izvini.”
Iznenada se začulo pucketanje i nekakvo krčanje u vezi. Zvučao je kao da zove
s velike udaljenosti. Pomislila sam kako je verovatno pobegao, pa sada zove da se
izvini zbog prethodnih poziva.
„Olivere, gde si ti?”
Još jedna duga pauza. „Pa, mogao bih da budem bilo gde.”
Odjednom mi se u glavi stvorila slika kako je uzeo smrtonosnu dozu sedativa i
sada zove da se oprostimo. Otkud mi to?
„Jesi li dobro?”
Ponovo sam ga jasno čula: „Dobro sam”, rekao je. „Odavno se nisam tako
dobro osećao.”
„Dobro je. Stjuart se brine zbog tebe. Oboje se brinemo.”
„Volim te. Uvek ću te voleti. Nikada neću prestati da te volim.”
Spustila sam slušalicu. Šta biste vi učinili?
Stalno razmišljam o tome jesam li mu dala povoda. To mi nikada nije bila
namera. Zbog čega se osećam krivom? Nije u redu. Ništa nisam učinila.
Odvratila sam ga od zamisli da ide sa mnom u kupovinu. Ili tačnije, rekla sam
mu da odustane od toga. Sad hoće da dođe da me posmatra dok radim. Rekla sam mu
da ću razmisliti. Od sada ću biti jasna, nedvosmislena i poslovna prema Oliveru. Tako

87
će shvatiti da nema svrhe da se blesavi i pretvara da je zaljubljen u mene. Ali, neću
reći Stjuartu. Za sada, tako sam odlučila, a možda i nikada. Mislim da bi ga to...
slomilo. Ili bi previše razmišljao o tome. A ako Oliver želi da se vidimo - što bi
možda i bilo dobro ako bih uspela da ga urazumim - uradiću to samo pod uslovom da
najpre sve razjasnim sa Stjuartom.
Eto. Tako ću postupiti. To sam odlučila.
Ali, znam zašto imam osećaj krivice. Možda nagađate. Osećaj krivice imam
zato što mislim da je Oliver privlačan.

Gospođa Dajer On je veoma prijatan mladić. Volim kad u kući imam mladog
sveta. Dopada mi se sve to odlaženje i dolaženje. Kaže da piše nešto za film. Obećao
mi je besplatnu kartu za premijeru. Život je pred njima, pred mladima, to mi se
dopada. Ponudio se da popravi kapiju, ali nema potrebe. Izdržaće ona dok ja ne
umrem.
Pre neki dan sam se vraćala iz prodavnice i videla sam ga dok je izlazio iz kola.
Bila sam u ulici Berouklu roud, blizu javnog kupatila. Izašao je iz kola, zaključao ih, i
pošao pešice ispred mene. Kad sam stigla kući već je bio u svojoj sobi i veselo
zviždukao. Pitam se zašto je automobil ostavio u Berouklu roudu. To je dve ulice
odavde, a ispred kuće ima dovoljno mesta za parkiranje.
Možda ga je stid zbog auta. Čak i ja vidim da ga izjeda rđa.

Oliver Bio sam malčice obamro, ali to je zato što sam se ukakio od straha.
Ipak, učinio sam to, dokazao sam im!
Pozvao sam ih na večeru u svoju zvaničnu rezidenciju, pripremio tangine od
jagnjetine s kajsijama, koji sam začinio suvim australijskim širazom iz Madži rivera.
Baš živahna kombinacija - živahnija od Stjua i Džil, to je sigurno. Suočen s takvom
kombinacijom, imao sam napade minimalizma pa je sve bilo pomalo napeto. Osećao
sam se kao Evgenije Onjegin koji sluša onog udavnog princa kako u zvezde kuje
njegovu Tatjanu. Onda je Džilijan izbrbljala Stjuartu da želim da dođem i gledam je
dok radi.

88
 „Šššš, dušo moja”, preklinjao sam je, „Pas devant!”
Međutim, Stjuart je bio toliko razdragan, tako vraški méthode champenoise, da
sam mogao da kleknem i stavim glavu među noge njegove žene a on bi prihvatio
objašnjenje da joj samo otkidam končić na šavu. „Odlična ideja”, kazao je. „I sam
sam hteo to da vidim. Vrlo je ukusno ovo”, nastavio je (ne aludirajući na sočnu Džil).
„Teletina?”
Nakon kafe skrenuo sam im pažnju da sam se zaželeo mekog pregiba
Morfejevog ramena, pa su otperjali. Dao sam im tri minuta fore a zatim bogartovski
nagazio svoju krntiju. (Istina je da sam morao da joj se ulagujem i da je mazim ne bih
li iz namćorastog i unjkavog bloka motora iskamčio bar jednu iskru. Ali, život je kao
vožnja automobilom, zar ne?). Dalje, trebalo bi da znate da je Stjuart oduran u svojoj
samouverenosti kako po Londonu može da vozi do bilo koje destinacije a da tek
povremeno preseče neku od autobuskih linija - vožnja s njim sastoji se od prečica po
Kilbernu, i uskih uličica natečenih od ležećih policajaca. Nasuprot tome Oli je opazio
da u današnje vreme u Londonu ne postoji nešto što bi se moglo nazvati prečicom:
sve bočne puteve preplavili su majstori kartologije nalik Stjuartu, strastvene štediše
goriva plamenih točkova koji vešto manevrišući svojim oldsmobil mantrama
obazrivo izvode polukružna skretanja poput instruktora na poligonu. Sve je to Oli
predvideo te zato svojim sporomobilom (koji svakako nije lagonda!) veselo šklopoće
Bejzvoter roudom, uliva se u Pikadili, pa se čak, da bi svom protivniku pružio
sportsku šansu, odvaja ka praznom Juston roudu.
Pre nego što sam se zaputio u svoju sobu zviždućući kao neko koga je uhvatio
nalet noćne inspiracije, imao sam dovoljno vremena da gospođi Dajer održim kraći
seminar o manje značajnim delima normanske mudrosti. Zatim sam ugasio svetlo i
smestio se kraj prozora, među igličaste listove araukarije. Gde li su? Gde li su samo?
Možda se, u nekoj slepoj ulici, u oblaku sumpornih isparenja, kornjača pretvorila u
puža. Ako bi... Ali, ipak, evo metalnog sjaja koji iščekujem. Evo njenog profila, tako
bolno nesvesnog...
Automobil se zaustavio. Stjuart je u skoku izašao napolje i odgegao se na
debelim nožicama do Džilinih vrata. Dok je izlazila zagnjurio se u nju poput zveri

89
koja se gnjezdi.
Prizor zbog koga se utroba rastapa od miline. Kada sam kasnije u toku noći
stigao kući, pošalio sam se malo, sam sa sobom.

Džilijan Bio je vrlo smiren. Ja sam bila nervozna. Verovatno sam očekivala
da će početi da me spopada, ili nešto slično tome. Opazio je radio na stoličici i upitao
me da li ga slušam dok radim. Rekla sam da slušam.
„Uključi ga onda”, tiho je rekao.
Puštali su neku sonatu u Hajdnovom maniru, laku klavirsku muziku čije su se
harmonije ponavljale tako da čak i ako je niste ranije čuli, mogli ste da pretpostavite
kako će se nastaviti. Polako sam počela da se opuštam.
„Reci mi šta to radiš?”
Stala sam i okrenula se.
„Ne”, kazao je. „Pričaj mi dok radiš.”
Vratila sam se slici. Na njoj je bila jedna zimska scena - Temza zaleđena od
jedne do druge obale, ljudi koji se kližu, deca koja se igraju oko vatre na ledu. Dosta
vesela i dosta zaprljana, jer je vekovima visila u sali za bankete jednog gradskog
cehovskog udruženja.
Objasnila sam mu sve o testovima ispod linije rama, o tome kako se počinje
krpom navlaženom pljuvačkom, kako se dalje probaju različiti rastvori, o tome kako
se dolazi do pravog rastvora za određenu površinu. Kako površina jedne slike ne
mora da bude jednaka na svim mestima. Kako se neki pigmenti skidaju lakše od
drugih (čini se da se crveni i crni uvek lakše rastvaraju kada ih skidam amonijakom).
Kako imam običaj da počnem od nekog dosadnog dela kao što je nebo, a zatim
kasnije nagradim sebe interesantnijim delom kao što je lice, ili delić premazan belom
bojom. Kako sav užitak leži u čišćenju a gotovo nikakav u retuširanju (to ga je
iznenadilo). Kako je stare boje lakše restaurirati, tako da je, recimo, mnogo
jednostavnije očistiti neku sliku iz sedamnaestog nego iz devetnaestog veka (i zbog
toga je bio iznenađen). I sve vreme dok sam govorila, prevlačila sam krpicom napred-
nazad po Temzi.

90
 Nakon određenog vremena pitanja su prestala. Nastavila sam da radim. Kiša je
lagano dobovala po prozoru. Klavirske fraze lebdele su u vazduhu. S vremena na
vreme začulo bi se zujanje grejača u električnoj grejalici. Oliver je sedeo iza mene,
ćutao je i posmatrao.
Bilo je vrlo mirno. I nijednom mi nije rekao da me voli.

Stjuart Mislim da je veoma dobro da se Oliver povremeno viđa s Džilijan na

ovaj način. Potreban mu je neko ko će ga smiriti. Mislim da s njom može da
razgovara onako kako sa mnom nikada ne bi mogao.
„Verovatno svraća ovamo posle susreta s Rozom”, rekao sam.
„S kim?”
„S Rozom. S devojkom zbog koje je dobio otkaz.” Džil ništa nije rekla.
„Mislim, zar ne priča s tobom o njoj? Pretpostavljao sam da o tome razgovarate.”
„Ne”, kazala je ona. „Sa mnom ne razgovara o Rozi.”
„Pa trebalo bi da ga pitaš. Verovatno bi želeo, ali ne zna kako da počne.”

Oliver Predivno je. Odlazim tamo i sedim s njom dok radi. Gladno oko lebdi
nad bucmastim svežnjevima njenih četkica, nad bocama rastvora - ksilena, propanola,
acetona - nad njenim teglama u kojima se nalaze živahne boje, nad specijalnom
pamučnom vatom koju koriste restauratori slika za koju se s podrugljivom
banalnošću ispostavlja da je obično porodično pakovanje higijenske vate. Lako
pogurena sedi pred štafelajem i nežno tapkajući briše tri veka s namrštenog
londonskog neba. Tri veka čega? Požutelog laka, dima iz kamina, masnoće, voska,
dima cigareta i muvljeg izmeta. Ne šalim se. Ono što meni liči na ptice u daljini,
istačkane po sivom nebu, jedan odsečan pokret iz zgloba razotkriva kao - muvlje
govno. Rastvori koje sam prethodno nabrojao, možda će vas zanimati, ne mogu ništa
izlučevini jedne mouche, tako da ako se s ovakvim problemom budete sreli kod svoje
kuće, koristite pljuvačku ili amonijak, a ako ni s tim ne uspeva, izmet skinite
skalpelom.
Mislio sam kako je čišćenje tek rutinsko otaljavanje a retuširanje izvor radosti,

91
no čini se da je sve vice versa i tête-bêche. Išao sam sve dalje, ispitujući Džilijan o
samim izvorima njenog profesionalnog zadovoljstva.
„Kada skineš gornji sloj i pojavi se nešto što nisi očekivao, to je najbolje od
svega. Kad posmatraš kako se nešto dvodimenzionalno pretvara u trodimenzionalno.
Kao kada počinju da se otkrivaju konture nekog lica. Recimo, radujem se unapred
ovom delu.” Vrhom krpice pokazala je na figuru deteta kome noge klize po ledu dok
se drhtavo pridržava za stolicu.
„Pa hajde, onda. Aux armes, citoyenne.”
„Još uvek ga nisam zaslužila.”
Vidite kako je u današnje vreme sve logično, kako na ovom svetu sve ima neki
svoj odjek? To je priča mog života. Otkrivate ono za šta niste ni znali da postoji. Tri
dimenzije umesto dve. Uživate u konturama lika. Ali sve to mora da se zasluži. U
redu, zaslužiću.
Pitao sam je kako zna kada je sve to tapkanje i briskanje vatom iz porodičnog
pakovanja ispunilo čistilački zadatak.
„O, pa za ovu će mi biti potrebno još dve nedelje.”
„Ne, ne mislim na to, nego kako znaš kada je kraj?”
„Znam otprilike.”
„Ali, sigurno postoji trenutak... onda kad ukloniš svu prljavštinu i zaštitu i
prebojene delove i kada tvoji arapski mošusi učine svoje i dođeš do tačke kada znaš
da je ono što gledaš pred sobom video i onaj koji je pre toliko vekova prestao s radom
na ovoj slici. Da su boje baš onakve kakve su bile kada se on zaustavio.”
„Ne.”
„Ne?”
„Ne. Neminovno je da ili pređeš tu tačku, ili da je ne dosegneš. Ne postoji
način da se tačno zna.”
„Hoćeš da kažeš da ako ovu sliku isečeš na četiri dela - što bi predstavljalo
nedvosmisleno pozitivan čin, ako te interesuje moje mišljenje - i ako svaki deo daš
drugom restauratoru, svaki od njih će se zaustaviti u drugom trenutku?”
„Da, mislim, očigledno da će je svi dovesti u manje-više isto stanje. Ali kada

92
treba stati pre je stvar umetničke nego naučne odluke. To je nešto što osetiš. Ne
postoji ispod ’prava’ slika koja čeka da bude otkrivena, ako na to misliš.”
Na to mislim, oh, da. Zar to nije čarobno? Oh blistava relativnosti! Ne postoji
ispod „prava” slika koja čeka da bude otkrivena. Upravo ono što oduvek govorim i o
samom životu. Možemo da stružemo i pijuckamo, utapkavamo i brišemo, sve do
trenutka kada odlučimo da se pred nama nalazi prava istina, zahvaljujući ksilenu i
propanolu i acetonu. Pogledajte, nema muvosera! Ali, nije tako! To je samo moja reč
protiv reči svih ostalih!

Gospođa Dajer I još nešto. U sobi razgovara sam sa sobom. Čula sam ga.
Kažu da kreativci umeju da budu malo uvrnuti. Ali je i neverovatno šarmantan. Rekla
sam mu, samo da sam pedeset godina mlađa. A on me je cmoknuo u čelo, i rekao da
će me imati na umu ako ne stigne do oltara.

Oliver Rekao sam vam, dovodim život u red. Priznajem da je ono o vežbanju
bilo pomalo nategnuto. Siguran sam da bih se već kod samog obuvanja patika sručio
zbog žulja. Ali, u drugim domenima... Vidite, moram da uradim dve stvari. Kao prvo,
moram biti slobodan svakog popodneva, od ponedeljka do petka, za slučaj da mi
dopusti da budem s njom. Kao drugo, moram da zaradim dovoljno novca kako bih
zadržao i svoj vavilonski stan u zapadnom Londonu, i svoje spartansko skrovište u
severnom. Rešenje za to - sapristi! - jeste: rad vikendom. Povrh svega, to mi odvlači
misli od vombata iz Stouk Njuingtona i njegove ušuškane jazbine.
Promenio sam posao. Sada radim u Koledžu za engleski jezik gospodina Tima.
Nešto u ovom nazivu ostavlja mesta sumnji da, je l’ te, gospodin Tim baš i nije
Englez. Ali, opredelio sam se za čovekoljubiviji pristup koji dopušta verovanje u to
da se gospodin Tim s punom imaginativnom saosećajnošću angažuje oko svih onih
govornika vavilonskih jezika koji se prepuste njegovoj milosti. Koledž još uvek nije
zvanično priznat kao škola engleskog jezika - gospodin Tim je toliko pretrpan svojim
pastoralnim obavezama da uporno ne stiže da ispuni zahtev da mu Britanski savet da
zeleno svetio (čak i prosta Šekspirova škola ima tu potvrdu). Zbog toga nam učionice

93
nisu pretrpane saudijskim naslednicima. Znate li kako neki naši učenici plaćaju
školarinu? Krstare uzavrelim stazama centralnog Londona deleći svojim parnjacima i
dvojnicima letke u kojima se reklamira Koledž engleskog jezika gospodina Tima.
Riba jede svoju mlađ. Inače, gospodin Tim ne priznaje savremeni koncept jezičke
laboratorije; niti je sklon drevnoj ideji biblioteke; a još manje veruje u razdvajanje
učenika različitih sposobnosti. Primećujete li prizvuk moralnog žara kako se
neuglednom stazom primiče inače sasvim jasnom veltanšaungu Olivera Rasela?
Možda i primećujete. Možda nisam promenio samo posao. ESJ, inače. Niko ne shvata
šalu. Engleski kao Strani Jezik. Shvatate? Evo cele rečenice: „Predajem engleski kao
strani jezik”. Vidite, stvar je u tome što se tako i predaje. Nije ni čudo što većina
naših učenika ne ume da kupi autobusku kartu do Bejsvotera. Zašto se engleski ne
predaje kao engleski, to bih ja voleo da znam.
Izvinite. Nisam mislio da planem ovako. U svakom slučaju, trebalo je samo da
šušnem svojim začinjenim preporukama sa Akademije Hamlet pred gospodinom
Timom, i već sam bio tu, s uzice pušten kosmopolita virginibus puerisque koji
spremno stoji pred đačkim klupama. Faktor zvani novac nije baš onakav kakav je
nekada bio, pošto je gospodin Tim neprevaziđena stipsa. Nevoljko je iz svog
novčanika iscedio pet i po funti po satu, spram neverovatnih osam koje sam dobijao u
Šekspirovoj školi. Ako se ovako nastavi, siroti Oli će završiti kao gospodin Si-Ro-
Tan.
Zašto, pitao je gospodin Tim s akcentom koji je bio šuštava simulacija Eskima
koji žvaće selotejp, ne želim da radim popodne? Tu ponovo stiže spas u vidu jadnog
starog Patera. Bliski smo kao Ahil i Patroklo nas dvojica (znao sam da će gospodinu
Timu promaći lascivnost aluzije). Moram da mu pronađem smeštaj iz koga će imati
pogled na stoletne bukve, sunčani gaj, bistri potok, bunar želja, zeleni travnjak... Da
bog da Matora Baraba otkrila da Boš nije preterivao, da je Trijumf smrti tek strip u
boji u poređenju s onim pravim. Ali ne dajte mi da ponovo počnem s tim, molim vas.
A tokom popodneva, kada mi to dozvoli, ići ću tamo da bih sedeo s njom.
Krpa, četkica, grejalica (već sam uspeo da postanem sentimentalan prema toj
električnoj šipki), ako nas obraduju nečim lepim s Radija 3, i njen poluprofil dok sedi

94
udaljena od mene, s kosom zakačenom iza uha bez resice.
„Ono za Rozu nije istina, zar ne?” pitala me je juče.
„Šta nije istina?”
„Da stanuje u blizini i da dolaziš da se vidiš s njom?”
„Ne, nije istina. Nisam je video još od... od...” Nisam mogao dalje. Bilo mi je
neprijatno - što je stanje uma koje se, kao što ste možda već primetili, u psihi Olivera
Rasela javlja onoliko često koliko i Halejeva kometa. Nisam voleo da se prisećam tog
trapavog erotskog nesporazuma, nisam želeo da poredim - da zamišljam kako me
Džil poredi - kako je to kada sam ovde u sobi s njom, i kada sam u sobi s drugom,
tamo. Bilo mi je... neprijatno. Šta drugo da kažem? Izuzev da mi je to stanje došepalo
do mozga samo zato što sam imao nameru da pred Džilijan prostrem nenašminkanu
istinu. Pogledaj, nema šminke! Časna Olijeva reč, i nek’ se pretvorim u mažoretkinju
ako lažem.
To je zarazno. Odem tamo, sedimo u sobi, mirni smo, ne zevzečim se, nikada
ne pušim, i govorimo istinu jedno drugom. Nn-nn-nnn. Čujem li ja to violine? Titravi
zvuk ciganske melodije, prodavačica cveća u prigodnom prolazu, tužni, plamenom
sveće obasjan osmeh blago zavidljive devojčice sa šibicama? Samo nastavite, neka
mi bude još neprijatnije. Oli može to da podnese, uskoro će se navići.
Znate šta, jasno mi je da me prati glas kako istinu serviram uz više priloga
nego što je to uobičajeno za britansku tradiciju. Dve vrste povrća i instant sos nisu
moj stil. Ali kada sam s Džilijan, sve je drugačije.
A otkrio sam i jednu zaista sočnu metaforu. Moda u univerzumu restauratera
slika - govorim vam iz nedavnog posvećeničkog iskustva - ima tendenciju da se
menja. U jednom trenutku aktuelan je oštar sunđer i ribanje, ribanje, ribanje.
Sledećeg je to već retuširanje dekoraterskom četkom, ispunjavanje svake pukotine
pigmentom, i tako dalje. Sada ulogu talismana ima koncept reverzibilnosti. To znači
da (ne smeta vam da malčice uprostim priču?) restauratorka u svakom trenutku radi
samo ono za šta zna da će drugi koji dođu posle nje moći da poprave. Mora ceniti to
što je izvesnost kojom raspolaže samo privremena, a konačnost tek uslovna. Dakle:
vašeg Učela je secnuo raspomamljeni sociopata uveren da će tim varvarskim činom

95
prema remek-delu uspeti da utiče na promenu nekog štetnog člana zakona. Ovde, u
bolnici za slike, posekotina je zalečena, pukotine i brazde popunjene polifilom, i
počinje retuširanje. Šta restauraterka prvo čini? Ona koristi specijalnu vrstu laka kako
bi se boja koju je nanela mogla u neko kasnije vreme lako skinuti - recimo, kada bude
u modi da se, pored estetske težine slike, razotkrije i njeno istorijsko breme.
Zar ne vidite kako se sve uklapa? Nije li zgodno? Pomoći ćete mi da
razglasim? Hoćete? Tekst za danas glasi: Popravićemo ono što nije trebalo da
kvarimo, i u nama je zdravlje. Reverzibilnost. Već organizujem isporuku zaliha
specijalnog laka svim crkvama i mesnim kancelarijama.
Kad mi je rekla da bi trebalo da krenem, rekao sam joj da je volim.

Džilijan Ovo mora da prestane. Nisam mislila da će biti ovako. Dogovor je

bio da navraća i priča mi o svojim problemima. A sad ispada da sam uglavnom ja ta
koja priča. On samo sedi, vrlo je tih, posmatra me dok radim i čeka da počnem da
govorim.
Obično pustim radio u pozadini. Ne morate da ga slušate kad vam je potrebna
koncentracija. Nikada nisam ni pomišljala da bih mogla da radim kraj nekoga kao što
je Oliver, ali eto, mogu.
Ponekad poželim da se jednostavno baci na mene. Sad je dosta, Olivere, gubi
se, Stjuartov najbolji prijatelju, dosta je bilo, napolje. Ali on to ne čini, i ja sam sve
manje ubeđena da bih tako reagovala čak i da to uradi.
Dok smo se opraštali danas, videla sam kako je otvorio usta i pogledao me na
onaj način.
„Ne, Olivere”, rekla sam, mala gospođica Oštrica. „Ne”.
„Sve je u redu. Ne volim te.” Pogled mu je ipak ostao isti. „Ne volim te. Ne
obožavam te. Ne želim da stalno budem s tobom. Neću da imamo ljubavnu vezu.
Neću da se oženim tobom. Neću da zauvek slušam tvoj glas.”
„Napolje.”
„Ne volim te. Sve je u redu.” Počeo je da zatvara vrata. „Ne volim te.”

96
 Oliver Araukarija zamahuje svojim čvornovatim prstima prema večernjem
nebu. Kiša pada. Automobili jure po mokrom asfaltu. Stojim na prozoru. Gledam i
čekam. Gledam i čekam.

97
 10: Ne znam da li da verujem u to

Stjuart Ne znam da li da verujem u to. Kao prvo, nisam sasvim siguran ni šta
je to „to”.
Možda je „ništa” (kako me Džil uverava), a možda je i „sve”?
Kako ono kažu, te proklete sveznalice čija se znanja prenose s generacije na
generaciju? Muž prvi posumnja a poslednji sazna.
Šta god da se desi... šta god da se desi, ja sam taj koji će biti povređen. Uzgred,
jeste li za cigaretu?

Džilijan Njih dvojica hoće samo jedno, svaki hoće da budem s njim. Ja hoću
dve stvari. Ili tačnije, hoću različite stvari u različito vreme.
Bože, juče sam pogledala Olivera i spopala me jedna čudna misao. Želim da ti
operem kosu. Iz čista mira. Odjednom me je bilo stid. Njegova kosa nije bila prljava -
zapravo, bila je čista i lepršava. Oliverova kosa je čudesno crna. I ja sam jednostavno
videla sebe kako mu perem kosu dok on sedi u kadi. Nikada mi nije palo na pamet da
Stjuartu operem kosu.
Ja sam ona koja je u sredini, koja trpi pritisak svakog dana. Ja sam ta koja će
biti povređena.

Oliver Zašto ja uvek moram da budem kriv? Oli srcolomac, Oli brakolomac.
Zver, krvopija, zmija iz trave, parazit, grabljivi lešinar, dingo. Nije baš tako. Reći ću
vam kako se osećam. Nemojte se smejati. Kao jebeni noćni leptir koji lupa glavom o
prozorsko staklo. Zum, zum, zum. Nežnožuto svetlo koje vama izgleda tako meko,
meni razara utrobu.
Zum, zum, zum. Ja sam taj koji će biti povređen.

98
 11: S ljubavlju &td.

Oliver Zovem je svakog dana da joj kažem da je volim. Sad mi više ne spušta
slušalicu.

Stjuart Moraćete da me trpite. Ne posedujem blistavi um kao moj prijatelj

Oliver. Stvari shvatam postepeno, korak po korak. Ali ih na kraju ipak shvatim.
Vidite, pre nekoliko dana kući sam stigao ranije nego inače. I dok sam skretao
u našu ulicu - našu ulicu - u daljini sam video Olivera kako ide prema meni. Mahnuo
sam, nekako instinktivno, ali išao je pognute glave i nije me video. Bio je udaljen od
mene nešto više od trideset metara, hodao je brzo, a onda je odjednom skrenuo i ušao
u jednu kuću. U kuću koja se nalazi preko puta naše, onu s araukarijom u prednjem
dvorištu. U njoj živi jedna baba. Kada sam stigao naspram nje - broj 55 - vrata su bila
zatvorena. Došao sam kući, otvorio vrata, uzviknuo svoje uobičajeno veselo Zdravo, i
počeo da razmišljam.
Sutra je subota. Znam da Oliver subotom drži privatne časove u svom stanu.
Obukao sam jaknu, uzeo notes i olovku i prešao do broja 55. Ja sam, vidite, iz
opštine, sređujemo popis zbog dažbina, ili zbog poreza, pa proveravamo koliko
stanara ima svaka kuća. Bakica se predstavila kao gospođa Dajer, vlasnica.
„A s vama je”, ičitao sam iz notesa, „Najdžel Oliver Rasel?”
„Nisam znala da mu je ime Najdžel. Rekao mi je da se zove Oliver.”
„A izvesna Roza...” Promrmljao sam neko strano ime koje je trebalo da ima
hispano prizvuk.
„Ne, nemam nikog s tim imenom.”
„Oh, izvinite, prešao sam u drugi red. Znači, samo vi i gospodin Rasel?”
Potvrdila mi je. Pošao sam niz stazu. Doviknula je za mnom: „Ne brinite zbog
kapije. Izdržaće ona dok ja ne umrem.”
Dobro. Za početak. Oliver sinoć nije ušao u Rozin stan.

99
 Sada treba da eliminišemo sledeću mogućnost. U nedelju ujutro Džilijan se
popela u atelje da radi jer je obećala muzeju da će im krajem sledeće nedelje predati
sliku sa zaleđenom Temzom. (Uzgred, jeste li je videli? Čini mi se da je baš lepa,
onako kako slika treba da bude.) U ateljeu nema utičnice za telefon. To smo namerno
uradili, da je ne bi uznemiravao. Dole, dva sprata niže, ja sam nazvao Olivera. Bio je
usred časa konverzacije, kako je rekao - što znači da je pio kafu s nekom sirotom
učenicom, ćaskao o Svetskom kupu ili nečem sličnom, i olakšao je za banku. Ne, ne
ćaska on o Svetskom kupu, koliko ga ja znam. Verovatno traži od đaka da prevode
slikovni vodič kroz seks.
U svakom slučaju, odmah sam prešao na stvar i rekao mu kako smo potpuno
smetnuli s uma to da nismo uzvratili gostoprimstvo, ali kada sledeći put bude došao u
naš kraj da poseti Rozu, mogao bi da je dovede na večeru kod nas?
„Pas devant”, glasio je odgovor, „C’est un canard mort, tu comprends?” Pa
dobro, ne sećam se baš šta je tačno rekao, ali bilo je nešto slično, vraški iritirajuće.
Odigrao sam svoju numeru Stjuarta Pešaka, pa se on osetio obaveznim da prevede.
„U poslednje vreme se i ne viđamo tako često.”
„Oh, žao mi je. Ponovo si popio nogu. Pa dobro, onda dođi sam. Uskoro?”
„Vrlo rado.”
Spustio sam slušalicu. Da li ste primetili kako ljudi poput Olivera uvek kažu ne
viđamo se u poslednje vreme? Krajnje neiskrena izjava. Uvek zvuči kao savršeno
civilizovan dogovor, a u suštini znači: šutnuo sam je, prešla me, bila mi je dosadna,
ona radije ide u krevet s nekim drugim.
Time sam okončao Drugu Fazu. Treća Faza je usledila u toku večere, kada sam
se raspitivao o zdravlju našeg zajedničkog prijatelja Olivera, implicirajući da ga
Džilijan dovoljno često viđa. Zatim sam pitao, „Je li izgladio stvari s Rozom? Možda
bismo mogli da ih pozovemo na večeru?”
Nije mi odmah odgovorila. A potom je rekla: „Ne priča o njoj.”
Nisam reagovao na to, već sam joj čestitao na indijskom krompiru koji nikad
ranije nije spremala.
„Pitala sam se da li će ti se dopasti”, rekla je. „Drago mi je da jeste.”

100
 Nakon večere, pili smo kafu u dnevnoj sobi, i ja sam zapalio goloaz. To nije
nešto što često činim, pa me je Džilijan upitno pogledala.
„Šteta da propadnu”, rekao sam. „Pošto Oliver više ne puši.”
„Samo nemoj da ti pređe u naviku.”
„Jesi li znala”, rekao sam, „da je statistički dokazano da su pušači manje
podložni Alchajmerovoj bolesti od nepušača?” Bio sam veoma zadovoljan ovom
opskurnom informacijom koju sam negde pokupio.
„To je zbog toga što pušači umiru pre nego što ostare toliko da bi mogli da
dobiju Alchajmerovu bolest”, rekla je Džil.
Pa, morao sam da se nasmejem. Potpuno me je prešla, u neku ruku.
Mi često vodimo ljubav nedeljom uveče. Ali sada mi, iz nekog razloga, nije
bilo do toga. Iz konkretnog razloga: hteo sam da razmislim o svemu.
Dakle. Oliver je primećen jednog jutra kako u Stouk Njuingtonu kupuje cveće
za Rozu, s kojom je prethodne večeri doživeo seksualni fijasko. Oliver, koji je u
lošem stanju, ima poziv da poseti Džilijan kad god poželi kad se nalazi u kraju, zbog
Roze. Stoga on to i čini, redovno. Samo, Oliver ne ide kod Roze. Zapravo, i nemamo
dokaza da Roza živi ovde. S druge pak strane, imamo dokaze da Oliver živi ovde.
Iznajmio je sobu kod gospođe Dajer u broju 55, i viđa se sa Stjuartovom ženom
tokom popodneva kada je siguran da je Stjuart na poslu gde zarađuje novac da bi
otplatio kredit za kuću.
GDE RADE ONO? KOD NJEGA ILI KOD NJE? MOŽDA NA OVOM
KREVETU, OVOM OVDE?

Džilijan Činjenica je da ponekad, kada spustim slušalicu, i dalje čujem

Oliverov glas u uhu, kako mi govori da me voli, i... Ne, nisam sigurna da mogu sve
da vam ispričam.

Stjuart Neću postavljati pitanja. Možda to i nije istina. Ako nije istina,
užasno je reći tako nešto. A šta ako je istina?
Stvarno nisam mislio da imamo problema sa seksom. Nisam mislio. Ovaj, ne

101
mislim.
Ma, ovo je šašavo. Oliver je taj koji kaže da ima seksualnih problema. Zašto
bih pretpostavljao - zašto bih sumnjao - da je u ljubavnoj vezi s mojom ženom? Osim
ako je rekao da ima seksualnih problema kako ja ne bih posumnjao. I upalilo je, zar
ne? Kako se zvao onaj stari komad koji smo Džilijan i ja gledali, onaj u kome se
jedan tip pretvara da je impotentan, i svi mu veruju, pa mu muževi dopuštaju da se
viđa s njihovim ženama? Ne, to je smešno. Oliver nije takav, nije proračunat. Izuzev
ako... kako možete biti u ljubavnoj vezi sa ženom svog najboljeg prijatelja ako niste
proračunati?
Pitaj je, pitaj je.
Ne, nemoj je pitati. Ćuti. Čekaj.
Koliko dugo to već traje?
Umukni.
U braku smo tek nekoliko meseci.
Umukni.
A ja mu još dao ček na veliku svotu.
Umukni. Umukni.

Oliver Ima ona jedan češalj. Češalj koji je blago osakaćen.

Kad radi, najpre kosu zabaci pozadi. Ima jedan mali češalj koji drži na stoličici
na kojoj stoji radio. Uzima taj češalj, provlači ga kroz kosu začešljavajući je iza ušiju,
prvo iza levog, onda iza desnog, uvek tim redom, a kad završi sa začešljavanjem,
kosu kači šnalama od kornjačevine, tačno iza uha.
Ponekad, dok radi, ispadne joj po koji pramen kose, a ona, nenarušene
koncentracije, instinktivno posegne za češljem, izvadi šnalu, začešlja kosu, ponovo je
zakači šnalom, i vrati češalj na mesto, sve to ne skidajući pogled s platna.
Na češlju nedostaje nekoliko zubaca. Ne, budimo precizni. Češlju nedostaje
petnaest zubaca. Izbrojao sam.
Taj češalj, blago osakaćen.

102
 Stjuart Oliver je imao solidan broj devojaka tokom godina, ali, ako mene
pitate, nikada nije bio zaljubljen. Oh, znam da je mnogo puta govorio da je zaljubljen.
Pravio je sva ona otrcana poređenja između sebe i likova iz opere, radio je sve što se
od ljudi očekuje da rade kad su zaljubljeni, kao na primer, da se često dure, da se
ispovedaju svojim prijateljima i da se napiju kad stvari krenu naopako. Ali nikada mu
nisam verovao da je zaista zaljubljen.
Nikada mu to nisam rekao, ali podsećao me je na one ljude koji stalno tvrde da
imaju grip, a u stvari pate od težeg oblika prehlade. Svi kažu: „Imao sam onaj grozni
trodnevni grip”. O, ne, niste ga imali. Curio vam je nos, bolela vas je glava, uši su
vam bile zapušene, ali to nije bio grip, bila je to tek prehlada.
Nadam se da Oliver nema grip.
Umukni. Umukni.

Oliver „Tačnost je vrlina onih koji se dosađuju.” Ko je to rekao? Neko. Neko

od mojih junaka.
Šapućem to sebi od ponedeljka do petka, između 6.32 i 6.38, dok sedim
zaklonjen četkastim listovima i gledam kako trtasti Stju hita svojoj kući. „Tačnost je
vrlina onih koji se dosađuju.”
Takođe, ne podnosim da ga gledam kako ide kući. Kako se usuđuje da dođe
kući i stane na kraj mojoj sreći? Naravno da mu ne želim da padne pod voz
podzemne železnice (dok u džepu mantila stiska svoju povratnu kartu!), već
jednostavno ne podnosim tugu koju osećam kada se pojavi iza ugla s aktovkom u ruci
i nadmenim osmehom na licu.
Počeo sam da radim nešto što verovatno nije u redu. Stjuart je kriv za to, zbog
njega sam počeo, jer tako pun sebe korača kući, u svoje ušuškano gnezdašce, tako
udobno i ugodno, dok ja sedim ovde u neosvetljenoj sobi, pretvarajući se da sam
Orson Jebeni Vels. Kad zađe za ugao, negde između 6.32 i 6.38, ja pritisnem broj 1
na svom apsurdnom mat-crnom bežičnom telefonu u kožnoj futroli, koji bi mnogo
srećnije živeo u Stjuovoj debeloj akten-tašni. Razne vrste zgodnih trikova zna ova
sprava, kako mi je zadihani trgovac objasnio. Jedan od osnovnih - za koji se čak i ja

103
smatram sposobnim da ga shvatim - zove se skladištenje. Drugim rečima, pamćenje
brojeva. Ili, u mom slučaju, pamćenje jednog broja. Njenog.
Kad Stjuart svoje lice obasjano suncem na zalasku okrene prema kući, Oliver
pritisne jedinicu i čeka na njen glas.
„Da?”
„Volim te.”
Ona spušta slušalicu.
Stju se hvata za kvaku na kapiji.
Moj telefon klikne, zazuji i do mog uha dopre odgovarajući signal.

Džilijan Danas me je dodirnuo. O, bože, nemojte mi reći da je počelo. Je li

počelo?
Mislim, nije nam to bilo prvi put da se dodirnemo. I ranije sam znala da ga
uhvatim za ruku, da mu razbarušim kosu, razmenjivali smo zagrljaje, ljubili se u
obraz, ono uobičajeno što rade prijatelji. A ovo je bilo manje, manje od svega toga, a
opet puno više.
Sedela sam za štafelajem. Šnale su popustile. Posegla sam za češljem koji
držim na stoličici.
„Ne mrdaj”, rekao je veoma tiho.
Nastavila sam da radim. Osetila sam kako mi je prišao. Skinuo mi je šnalu s
kose, kosa se razletela, on ju je začešljao tako da mi ide iza uha, vratio šnalu na
mesto, zakačio je, vratio češalj na stoličicu, udaljio se i seo. Samo to, ništa više.
Srećom, radila sam jedan jednostavan deo. Samo sam nastavila automatski da
radim još minut ili dva. Onda je on rekao:
„Volim taj češalj.”
Nije fer. Poređenja nisu fer, znam. Ne treba da poredim. Nikada nisam
razmišljala o tom svom češlju. Koristim ga oduvek. Jednoga dana, ubrzo pošto smo
se upoznali, Stjuart je došao u moj atelje i video ga. Rekao je: „Češalj ti je slomljen.”
Dva dana kasnije poklonio mi je novi. Bilo je očigledno da se potrudio da pronađe
sličan, jer je taj novi bio iste veličine i od kornjačevine. Ali, ja ga nisam koristila.

104
Zadržala sam stari. Nekako kao da su mi prsti navikli na te izlomljene zupce, kao da
znaju koji nedostaju.
A sada je dovoljno da Oliver kaže samo: „Volim taj češalj”, i ja se izgubim.
Izgubim i pronađem.
Nije fer prema Stjuartu. Kažem sebi: „Nije fer prema Stjuartu”, ali izgleda da
reči nemaju nikakvog efekta.

Oliver Kad sam bio mali, Matora Baraba je kupovala Tajms. Nema sumnje i
sad to čini. Razmetao se svojom veštinom za mots croisés. Ja sam sa svoje strane
razgledao umrlice i pokušavao da izračunam prosečan vek Matorih Baraba koje su
umrle toga dana. Tako bih izračunao koliko je, statistički, potrebno Matoroj Barabi
Rešavaču Ukrštenih Reči da i sam skikne.
Bila su tu i Pisma čitalaca koja je moj otac pomno iščitavao tragajući za
ubuđalim predrasudama s kojih kaplje odgovarajuća količina barskog mulja. Ponekad
je Matora Baraba umela teško da zastenje, gotovo iz dubine svojih iznutrica, kada bi
se slagao sa stavovima nekog debelokošca déjà pensée - Sve Biljoždere Vratiti u
Patagoniju - Jeste, zaista ima mnogo Matorih Baraba na ovom svetu.
Ono čega se ja sećam iz tih drevnih vremena sa stranice za Pisma čitalaca jeste
kako su MB-ovi završavali svoja pisma. Mogli ste naći Vaš odani, Iskreno Vaš, i Čast
mi je, gospodine, biti Vaš pokorni sluga. Ali večito sam tragao za onima koja su
upotpunjavala sliku jedne Matore Barabe, a ta su se završavala sa Vaš itd. Pažnju su
privlačila još više zbog toga što su ih u novinama štampali kao Vaš &td.
Vaš &td. Nekada sam razmišljao o ovome. Šta to znači? Odakle potiče?
Zamišljao sam nekog industrijalca s kamašnama koji diktira svoja zapažanja jedne
matore barabe sekretarici da bi ih poslala najtiražnijim novinama koje on u šali
verovatno zove Gromovite. Kada završi svoje oratorsko podrigivanje, rekao bi samo,
Vaš itd. što bi gospođica sekretarica automatski prebacila u „Čast mi je, gospodine,
što sam jedan od istaknutih Matorih Baraba koji, ako mu se prohte, može i nalepnicu
s konzerve srdela da skine i da vam je pošalje, i vi ćete je ipak objaviti iznad mog
imena”, ili nešto slično, a onda bi rekao, „Smesta to pošaljite u Gromovite, gospođice

105
Sekretarice.”
Međutim, jednoga dana gospođica Sekretarica bila je odsutna zbog toga što je
jorškom nadbiskupu pružala manuelne usluge, pa je poslata zamena. A zamena je
napisala Vaš, itd. onako kako je čula; u Tajmsu su to ukapirali kao beskrajnu
duhovitost matorog industrijalca pa su odlučili da na sve to utisnu i svoj rokoko pečat
time što će stvar i dalje sabiti i odštampati kao Vaš &td, na šta su ostale Matore
Barabe krenule tragom kamašni industrijalca koji je tako prisvojio taj izum. Zato
imamo: Vaš &td.
Na sve to sam ja, oduševljeni šesnaestogodišnjak još uvek neiskusan, počeo da
završavani svoja pisma parodičnim: S ljubavlju, &td. Nažalost, moram reći da nisu
svi s kojima sam se dopisivao shvatili šalu. Jedna demoiselle je po kratkom postupku
izgubila mesto u muzeju mog srca zbog toga što me je s hauteur obavestila da se
upotreba reči itd., bilo u pisanoj komunikaciji, bilo u kitnjastoj prozi ima smatrati
prostom i vulgarnom. Na šta sam ja odgovorio kao prvo, da „reč” i tako dalje nije
jedna već tri reči, i da je jedina prosta stvar u mom pismu - s obzirom na identitet
recipijenta - ono što sam napisao ispred itd. Avaj, ona na ovu moju primedbu nije
odgovorila budistički smireno, kako bi možda neko očekivao.
S ljubavlju, &td. Predlog je jednostavan. Svet se deli na dve kategorije: na one
koji veruju da je svrha, funkcija, bas-pedala i ključna melodija života ljubav, i da sve
ostalo - sve ostalo - jeste samo jedno itd; i na onu drugu nesrećnu većinu koji pre
svega veruju u itd. života, za koje je ljubav, ma kako prijatna, tek prolazni zanos
mladosti, nežni uvod u presvlačenje pelena, ali ne toliko solidna, čvrsta i pouzdana
kao, recimo, nameštaj za kuću. To je jedina podela koja je zaista važna.

Stjuart Oliver. Moj stari prijatelj Oliver. Moć reči, moć sranja. Nije ni čudo
što je završio tako što drži časove konverzacije.

Oliver Mislim da nisam bio dovoljno jasan. Kada sam pre neki dan zatvorio
vrata u želji da izbegnem slatki izazov Džilijanine kvazistrogosti, rekao sam joj (oh,
setio sam se, setio sam se - postoji u mojoj lobanji crna kutija u kojoj su sačuvani svi

106
snimci): „Ne volim te. Ne obožavam te. Ne želim da stalno budem s tobom. Neću da
imamo ljubavnu vezu. Neću da se oženim tobom. Neću da zauvek slušam tvoj glas.”
Možete li da pronađete uljeza u ovom nizu?

Stjuart Cigaretu?

Oliver Testiraću se na sidu.

To vas iznenađuje/ne iznenađuje? Nepotrebno precrtati.
Ali nemojte donositi zaključke na prečac. Ili, barem, nemojte zaključivati na
ovaj način: zaražene igle, hunske igre, faktor parnog kupatila. Možda je moja prošlost
jezivija od one koju ima čovek do mene (a kako je taj čovek najverovatnije Stjuart
Hjuz, vlastelin, bankar, hipotekar, onda je sasvim izvesno da će biti jezivija), ali ovo
nije vreme za ispovedanje. A nije ni obrazovni program, ni epizoda kriminalističke
serije.
Želim da pred nju prostrem svoj život, zar ne vidite? Počinjem ispočetka, čist
sam, tabula rasa, ne švrljam okolo, čak sam prestao i da pušim. Zar to nije san? Ili
barem, jedan od dva sna. Prvi glasi: evo me, potpun sam, ceo, širok, zreo, pronađi u
meni ono što želiš, iskoristi sve što ti se pruža. Drugi glasi: prazan sam, otvoren, ništa
osim mogućnosti, učini sa mnom ono što hoćeš, ispuni me čime hoćeš. Najveći deo
života proveo sam nalivajući tankove sumnjivim supstancama. Sada ih praznim,
isušujem, ispiram.
I testiram se na sidu. A to joj možda čak i neću reći.

Stjuart Cigaretu?
Hajde, uzmite jednu.
Posmatrajte to na ovaj način. Ako mi pomognete s ovom kutijom, manje ću
pušiti, i manja je verovatnoća da ću umreti od raka pluća, a možda ću, kako moja
žena tvrdi, poživeti dovoljno dugo da obolim od Alchajmerove bolesti. Zato uzmite
jednu, to je znak da ste na mojoj strani. Stavite je za uho i sačuvajte za kasnije, ako
želite. A opet, ako je ne budete uzeli...

107
 Naravno da sam pijan. Zar vi ne biste bili?
Nisam jako pijan.
Samo pijan.

Džilijan Ne želim da bilo ko pomisli da sam se za Stjuarta udala iz sažaljenja.

Događa se to. Znam, videla sam i sama. Sećam se jedne devojke s koledža,
jedne od onih mirnih, odlučnih. Zvala se Rouzmeri. Izlazila je povremeno sa
Sajmonom, krupnim, visokim momkom čija se odeća uvek činila čudnom jer ju je
kupovao u specijalnoj radnji. Mislim da se zvala Visoki i Moćni. Napravio je grešku i
nekome rekao za to, pa su mu se devojke smejale iza leđa. U početku nije bilo ništa
ozbiljno. „Pa, Rouzmeri, kako je gospodin Visok i Moćan?” Ali, nekada je bivalo i
gore. Bila je tu jedna niska devojka špicastog lika i poganog jezika koja je izjavila
kako ona nikada ne bi izašla s njim jer nikada ne bi znala šta je sledeće na šta će
naleteti nosom. Rouzmeri uglavnom nije reagovala na sve to, kao da su se i njoj
rugali. A onda, sećam se da je jednog dana - nije to bilo ništa gore od uobičajenog -
devojka s onim jezikom rekla vrlo polako i vrlo lukavo: „Pitam se da li je na njemu
sve proporcionalno?” Mnoge devojke su se ovome slatko nasmejale, i Rouzmeri im
se donekle pridružila, ali kazala mi je da je tog trenutka odlučila da se uda za
Sajmona. Do tada čak nije bila ni naročito zaljubljena u njega. Jednostavno je
pomislila: „Njemu će se ovakve stvari dešavati čitavog života, a ja ću, bogami, biti na
njegovoj strani.” I bila je. Završila je koledž i udala se za njega.
Ali ja nisam to uradila. Ako se s nekim venčate iz sažaljenja, onda verovatno s
njim i ostajete iz sažaljenja. Čini mi se da je tako.
Uvek sam umela da objasnim ono što se događa. Sad mi se čini da nijedno
objašnjenje nije odgovarajuće. Recimo, nisam od ljudi koji su automatski
nezadovoljni onim što imaju; niti sam od onih koji žele samo ono što ne mogu da
imaju. Nisam snob kada je u pitanju izgled; pre bi se moglo reći upravo obrnuto - ne
verujem muškarcima koji dobro izgledaju. Nikada ne bežim iz veze; obično u njoj
ostajem predugo. A Stjuart je isti takav, onaj Stjuart u koga sam se zaljubila prošle
godine - nisam imala nikakva grozna otkrića kakva neke žene dožive. I (za slučaj da

108
se pitate) u našem seksualnom životu nema apsolutno nikakvih problema.
Dakle, ono što treba da shvatim je sledeće: uprkos činjenici da volim Stjuarta,
izgleda da se zaljubljujem u Olivera.
To se sada dešava svakog dana. Svake večeri. Volela bih da prestane. Ne, ne
bih volela. Ne mogu, inače ne bih dizala slušalicu. Negde iza pola šest. Dok čekam
Stjuarta da dođe kući. Ponekad sam u kuhinji, ponekad završavam posao u ateljeu pa
moram da strčim dole. Telefon zazvoni i ja znam ko je, znam da će Stjuart uskoro
stići, ali ipak žurim da se javim.
Ja kažem: „Da?” Čak ni broj ne izgovorim. Kao da jedva čekam.
On kaže: „Volim te.”
I znate šta je počelo da mi se dešava? Kad spustim slušalicu osećam da sam
vlažna dole. Možete li to da zamislite? Pobogu, kao da je to neka telefonska
pornografija, ili nešto slično. Stjuart stavlja ključ u bravu a ja sam vlažna zbog glasa
drugog muškarca. Da podignem slušalicu i sutra? Možete li to da zamislite?

Gospođa Vajat L’Amour plaît plus que la mariage, pour la raison que les
romans sont plus amusants que l’histoire. Kako ovo prevesti? Ljubav pričinjava veće
zadovoljstvo nego brak, na isti način na koji su romani zabavniji od istorije. Tako
nekako. Vi Englezi ne poznajete Šamfora dovoljno dobro. Volite La Rošfukoa,
smatrate kako je on „tipičan Francuz”. Zamišljate kako je uglađeni epigram vrhunac
„logičkog uma” Francuza. E pa, ja sam Francuskinja, i La Rošfuko mi se ne dopada
baš mnogo. Previše cinizma, i takođe previše... uglađenosti, ako baš hoćete. On želi
da se vidi koliko je truda uložio u to da izgleda mudro. Ali, to nije mudrost. Mudrost
u sebi ima više života, u mudrosti pre ima humora nego domišljanja. Više mi se
dopada Šamfor. On je rekao i ovo: „L’hymen vient après lamour, comme la fumee
après la flamme.” Brak dolazi posle ljubavi kao dim posle vatre. Što i nije tako
očigledno kao što se najpre misli.
Zovem se madam Vajat i od mene se očekuje da budem mudra. Evo na čemu se
zasniva moja reputacija. Na tome što sam žena u određenim godinama, koja je
uspela, pošto ju je muž ostavio pre toliko godina, da bez ponovne udaje sačuva razum

109
i zdravlje, koja sluša više nego što govori, i koja savete deli samo kada se to od nje
traži. „O, da znate da ste u pravu gospođo Vajat, kako ste samo mudri”, govorili su mi
ljudi, ali tome bi obično prethodio poduži nastup njihove vlastite gluposti ili greške.
Zbog toga ne osećam da sam toliko mudra. Ili barem znam da je mudrost relativna
stvar, i da, kako god bilo, nikada ne treba ponuditi sve što imate, ni sve što znate. Ako
sve pokažete, ako se umešate, ne možete biti od pomoći. Iako je ponekad veoma
teško da se ne pokaže sve.
Moje dete, moja kći Džilijan, dolazi da me obiđe. Nesrećna je. Plaši se da više
nije zaljubljena u svog muža. Kaže da se neko drugi zaljubio u nju i strahuje da se i
ona zaljubljuje u njega. Ona ne kaže o kome je reč ali, naravno, imam ja svoje
pretpostavke.
Šta mislim o tome? Pa, ništa naročito - hoću da kažem, nemam neki generalni
stav o takvim situacijama, jednostavno mislim da se takve stvari dešavaju. Naravno, u
konkretnom slučaju mog deteta, imam mišljenje, ali ono se tiče samo nje.
Ona je bila nesrećna, ja sam bila nesrećna zbog nje. Ipak, nije to kao kad
promenite automobil. Plakala je, a ja sam pokušala da je utešim. Pod tim
podrazumevam da sam pokušala da joj pomognem da shvati šta joj to govori vlastito
srce. To je jedino što možete uraditi. Izuzev ako postoji nešto strašno u braku sa
Stjuartom, što, kako me ona uverava, ne postoji.
Zagrlila sam je i slušala njene suze. Sećam se koliko je bila odrasla kad je bila
dete. Kad nas je Gordon ostavio, Džilijan je bila ta koja je mene tešila. Imala je običaj
da me zagrli i kaže: „Ja ću te paziti, maman.” Znate, ima nečeg srceparajućeg u tome
kad vas teši dete od trinaest godina. Kad se toga setim, i sama bih se rasplakala.
Džilijan je pokušala da objasni kako je uplašena zbog pomisli da bi mogla da
prestane da voli Stjuarta tako brzo nakon što je počela da ga voli, kao da u njoj
postoji greška. „Mislila sam kako opasno vreme dolazi kasnije, Maman. Mislila sam
da ću nekoliko godina biti bezbedna.” Okrenula se u mom naručju i gledala me u lice.
„Vreme je uvek opasno”, rekla sam.
„Kako to misliš?”
„Vreme je uvek opasno.”

110
 Okrenula je glavu i klimnula. Znala sam o čemu razmišlja. Trebalo bi da
objasnim da je moj muž Gordon u svojoj četrdeset i drugoj godini, nakon što smo u
braku bili - oh, nije bitno koliko dugo - pobegao s učenicom od sedamnaest godina.
Džilijan misli da je čula o krizi sedme godine, kako vi to zovete, i videla je kod svog
oca krizu petnaeste godine, a sada je sama otkrila da postoji jedna čak i pre
sedmogodišnje. Isto tako misli da se i ja takođe sećam Gordona, i da uočavam
sličnost između oca i kćerke, i kako je sve to sigurno bolno za mene. Ali, ja nisam o
tome razmišljala, a ne bih mogla reći o čemu sam razmišljala.

Oliver Hoćete da čujete nešto smešno? Dž. i S. se nisu sreli u vinskom baru
kako su se uvek pretvarali. Upoznali su se u hotelu Čering Kros, na jednoj od onih
stajaćih partouzes za mlade profesionalce.
Nekakav trenutak fine intuicije naveo me je da spomenem navodni susret u
Vlastelinskom baru, za ili od, pred Džilijan. Najpre nije rekla ništa. Još neko vreme je
pljuckala na svoju krpicu i trljala njome preko platna. A zatim mi je sve ispričala.
Primetite da nisam morao da je pitam. Dakle, ovo verovatno deluje i u obrnutom
smeru: odlučila je da preda mnom nema nikakvih tajni.
Navodno, postoje određena mesta za one što pate od ljubavne suše koja se leči
tako što se za sumu od dvadeset pet funti tu može doći četiri petka za redom. Bio sam
šokiran - to je bila moja prva reakcija. Onda sam pomislio, vidiš, ne treba potcenjivati
malog dlakavog Stjua. Možete biti sigurni da će i ljubavnom poslu pristupiti poput
analitičara tržišta.
„Koliko si puta otišla tamo dok nisi upoznala Stjuarta?”
„To mi je bio prvi put.”
„Znači, dobila si ga za 6 funti i 25 penija?”
Nasmejala se. „Ne, dobila sam ga za 25 funti. Ne refundiraju troškove.”
Dražesne li lepršavosti duha. „Ne refundiraju troškove”, ponovio sam, a onda
me poput malarične groznice strefio napad kikotanja.
„Od mene to nisi čuo. Nije trebalo ništa ni da ti kažem.”
„I nisi. Evo, već sam sve zaboravio.” Poslušno sam zauzdao svoju

111
razdraganost.
Ali mogu da se kladim da se Stjuart vratio po svoj novac, pošto ponekad ume
da bude neverovatna stipsa. Kao onda kada sam ih čekao na Getviku, tražio je da mu
refundiraju novac za povratnu kartu. I kladim se da je uspeo da ga dobije. Znači, on je
nju koštao 25 funti, a ona njega 6 funti i 25 penija. Koliko bi sada tražio za nju? Za
koliko je digao cenu?
I kad smo već kod novca: gospođa Dajer, s kojom sam možda i imao nameru
da pobegnem da mi srce nije skriveno na drugom mestu, juče me je obavestila da sam
na spisku poreskih obveznika. Ti momci zaista ne gube vreme. Usisaće sve do
poslednje drahme. Mislite li da postoje izuzeci zbog humanitarnih razloga? Siguran
sam da Oliver postoji kao poseban slučaj u nekoj tužnoj podgrupi?

Džilijan Sada svaki put to uradi. Pramen kose se i ne izvuče iz šnale, a on

jednostavno uzme češalj i otkači šnalu i začešlja kosu i zagladi je i ponovo stavi
šnalu. Ja gorim.
Ustala sam i poljubila ga. Otvorenih usta prišla sam pravo njegovim usnama,
šakom sam ga mazila po vratu i pritisnula ga i stala tako da može da me dodiruje gde
god poželi. Stajala sam tako ljubeći ga, s rukom na njegovom vratu, očekujući
njegove ruke na svom telu, čak sam i noge razmakla. Ljubila sam ga i čekala.
I čekala.
Uzvratio mi je poljubac, otvorenih usta, a ja sam i dalje čekala.
Stao je. Pogled mi je bio na njemu. Stavio je ruke na moja ramena, okrenuo me
i vratio za štafelaj.
„Hajdemo u krevet, Olivere.”
Znate li šta je on uradio? Gurnuo me je nazad na stolicu i, štaviše, tutnuo mi
krpu u ruke.
„Ne mogu da radim. Sada više ne mogu da radim.”
Ono što je neobično kada je o Oliveru reč jeste da je on sasvim drugačiji kada
smo sami. Ne biste ga prepoznali. Mnogo je mirniji, sluša, ne govori onako
razmetljivo. I nikako se ne bi moglo reći da je siguran u sebe kao što verovatno

112
izgleda drugima. Znam šta očekujete da ću sada reći. „Oliver je zapravo vrlo ranjiv.”
Zato to neću reći.
„Volim te”, rekao je. „Obožavam te. Želim stalno da budem s tobom. Hoću da
se oženim tobom. Hoću da zauvek slušam tvoj glas.” Sad smo već bili na kauču.
„Olivere, bilo bi ti pametnije da vodiš ljubav sa mnom. Stvarno moraš.”
Ustao je. Mislila sam da je ustao da bi me odneo u krevet, ali on je samo počeo
da se šeta ukrug. Gore-dole po ateljeu.
„Olivere, ništa ne brini... Ne brini ako...”
„Ja te želim celu”, kazao je. „Neću samo jedan deo tebe. Hoću sve.”
„Ja nisam na prodaju.”
„Nisam tako mislio. Mislim, ne želim samo ljubavnu vezu s tobom. Ljubavne
veze su - one su - ne znam - kao da si zakupio apartman u Marbelji po tajm-šer
principu, ili tako nekako.” Zatim se sledio usred koraka i okrenuo se prema meni
strašno zabrinut jer je mislio da ću se uvrediti zbog tog poređenja. Izgledao je gotovo
očajan. „Zapravo, u Marbelji je vrlo lepo. Mnogo lepše nego što bi pomislila. Ima
jedan mali trg, sećam se, sa stablima narandži. Dok sam bio tamo, radnici su brali
narandže. Čini mi se da je to bilo u februaru. Naravno, obavezno treba otići van
sezone.”
Znate, bila ga je uhvatila panika. Kada se ode ovako daleko, Oliver verovatno
ima manje samopouzdanja od Stjuarta. A čak nije ni toliko daleko otišao.
„Olivere”, rekla sam. „Dogovorili smo se da ja nisam tajm-šer apartman u
Marbelji. I prestani da se šećkaš po sobi. Dođi ovamo i sedi.”
Došao je i seo u tišini. „Znaš, mene je otac tukao.”
„Olivere...”
„Istina je. Ne mislim na ono da me je povremeno pljesnuo kad sam bio dete. I
to je radio, naravno da je i to radio. Ono što mu se stvarno dopadalo jeste da me udara
štapom za bilijar preko zadnjeg dela nogu. Tako me je kažnjavao. To je u stvari bilo
vrlo bolno. ’Butine ili listovi?’ obično je pitao. I ja sam morao da biram. Zapravo i
nema neke razlike, kad je o bolu reč.”
„Žao mi je.” Rukom sam mu dodirnula vrat. Počeo je da plače.

113
 „Još gore je postalo kad mi je majka umrla. Kao da je počeo na meni da se
iskaljuje zbog toga. Možda sam ga podsećao na nju, ne znam. A onda sam, jednoga
dana, čini mi se da sam imao trinaest ili četrnaest godina, odlučio da se suprotstavim
Matoroj Barabi. ’Butine ili listovi?’ pitao je kao i obično. Ne znam šta sam tada
uradio. Znaš, uvek bih uradio nešto zbog čega je mislio da zaslužujem kaznu. Tog
puta sam rekao: ’Ti si sada jači od mene. Ali, neće uvek biti tako, i ako me još
jednom budeš udario, obećavam ti da ću, kada budem dovoljno snažan, ubiti boga u
tebi.’”
„I?”
„Nisam mislio da će mi to uspeti. Znaš, drhtao sam, bio sam sitniji od njega, i
dok sam govorio shvatio sam kako je ubiću boga u tebi zapravo vrlo glup način da
kažem ono što hoću, i mislio sam da će mi se prosto nasmejati. Ali nije. Zaustavio se.
Zaustavio se zauvek.”
„Olivere, žao mi je.”
„Mrzim ga. Sada je star a ja ga još uvek mrzim. Mrzim ga što je ovde, s nama,
u ovoj sobi. Šta on radi ovde?”
„Nije ovde. Otišao je. Otišao je u tajm-šer apartman u Marbelji.”
„O, bože, zašto ne umem to da uradim? Zašto ne kažem pravu stvar, mislim,
baš sada.” Ponovo je bio ustao. „Ništa od svega nisam rekao kako je trebalo.” Spustio
je glavu i nije hteo da me pogleda. „Volim te. Uvek ću te voleti. Nikada neću prestati.
Bolje da sada odem.”
Nazvao me je otprilike tri sata kasnije.
„Da?” rekla sam.
„Volim te.”
Spustila sam slušalicu. Gotovo u istom trenutku u bravi se začuo Stjuartov
ključ. Ja sam sva gorela. Ulazna vrata su se zatvorila. „Ima li koo-gaa?” uzviknuo je
Stjuart, koji to uvek čini gotovo jodlujući, da bi mu se glas čuo u čitavoj kući. „Ima li
koo-gaa?”
Šta da radim?

114
 Oliver Argumenti protiv održavanja vanbračnih veza, zapisani iz pera nekoga
ko ih je imao u nemalom broju:
1) Vulgarnost. Svi ih imaju. Doslovno svi. Popovi ih imaju, kraljevska porodica
ih ima, čak i isposnici nađu načina za to. Zar ne naleću sve vreme jedni na druge po
vlažnim prolazima od spavaonice do spavaonice? Tuc, tuc - ko je?
2) Predvidljivost. Osvajanje, Osvojenje, Ohlađenje, Odstup. Uvek isti dosadni
scenario. Dosadan ali ništa manje jezivo zarazan. Nakon svakog poraza, potraga za
novim porazom. Učinite da svet iznova bude zanimljiv!
3) Tajm-šering. Mislim da sam Džilijan dao sasvim dobro objašnjenje. Kako
možete da uživate u odmoru kad znate da vlasnici čekaju da se ponovo usele? A
tucanje s vremenskim ograničenjem nije moj stil; iako u određenim okolnostima i ono
može biti opako zarazno.
4) Laganje. Neposredni efekat broja 3) gore navedenog. Ljubavne veze kvare
ljude - to govorim kao Neko Ko Je, itd. To je neminovnost. Prvo lažete jednog
partnera, a onda vrlo brzo počnete da lažete i drugog. Oh, da, kažete da nećete, ali
hoćete. Malo jezerce emocionalnog poštenja zatrpavate ogromnom količinom
mensonges. Posmatrajte samo kako muž u opremi za džoging istrčava s punom
šakom sitniša za telefon. Zvec, zvec. „Možda kupim usput sok, dušo!” Zvec, zvec,
tako zveče laži.
5) Izdaja. Ljudi su veoma zadovoljni sitnim izdajama. Kakvu samo slast one
pružaju. Vrdalama opet uspeva, 27. nastavak - a to zapravo i nije toliko teško. Stjuart
je moj prijatelj - jeste, prijatelj mi je - i izgubiće ženu jer ću mu je ja preoteti. To je
Velika Izdaja, mada, čini mi se da ljudi lakše podnose Velike Izdaje nego one male.
Ljubavna veza bi spadala u sitnije izdaje, i čini mi se da je Stjuart ne bi podneo tako
dobro kao Veliku Izdaju. Vidite, mislim ja i na njega.
6) Još uvek nemam rezultat sa testiranja na sidu.
Ne, nisam to Džil saopštio baš na taj način, ne. U stvari, iskreno govoreći,
mislim da sam s tim napravio užasnu glupost.

Džilijan Kada se ide prema stanici, na drugom kraju Berouklu rouda, na

115
samom uglu, postoji jedna piljarnica. Tamo sam kupila indijski krompir. Ili, tačnije,
kupila sam INDIJSKOG KROMPIRA. Vlasnik radnje stavlja etikete ispisane rukom,
velikim slovima, nekom vrstom kurziva. I vrlo pažljivo, a da nikada ne promaši,
stavlja u akuzativ sve što prodaje. JABUKA, KRUŠAKA, ŠARGAREPA, PRAZILUKA
- svega tu možete kupiti - REPE SLATKE i INDIJSKOG KROMPIRA. Stjuartu i meni
ovo je bilo smešno i pomalo dirljivo, to kako čovek sve vreme, uporno, greši, baš
svaki put. Danas sam prošla pored te radnje i odjednom sam shvatila kako mi i nije
toliko smešno. STAKLENIČKOG PROKELJA. Sneveselila sam se do te mere da me
je obuzela tuga. Ne zbog toga što nije znao gramatiku, ne zato. Obuzela me je tuga jer
je pogrešno razumeo ono što je trebalo, a onda je pogrešio na još jednoj etiketi, zatim
na još jednoj, pa opet na sledećoj. Ili mu je neko rekao kako treba pa nije poverovao,
ili mu za sve ove godine koliko je piljar niko nije ispravio. Ne znam šta je tužnije?
Sve vreme mislim na Olivera. Čak i kad sam sa Stjuartom. Ponekad ne mogu
da podnesem kada je Stjuart veseo. Zar ne može da shvati o čemu razmišljam, o kome
razmišljam? Zašto ne može da mi čita misli?

Stjuart Sedite. Volite li Petsi Klajn?

Dve cigarete u pepeljari

Moja ljubav i ja u malom kafeu
A onda stranac neki dođe
I sve naopako pođe
Sada su tri cigarete u pepeljari

Sirota Petsi, umrla je. A vi, uzgred rečeno, još uvek držite cigaretu iza uha.
Zašto je ne popušite?

Gledao sam kako mi je krade

Njegova ljubav više moja nije
Odoše
A ja ostah sam

116
 Dok u pepeljari dogoreva jedna cigareta

Dobri stari Stjuart, on je tako pouzdan. Sa Stjuartom znaš na čemu si. On sve
podnosi. Gura dalje. Ume da zažmuri. Uzimamo ga zdravo za gotovo. On će uvek
ostati isti.
Nemojte pitati pa vas neće lagati. Ali samo toliko. Oliver dolazi za nekoliko
minuta. Misli da ćemo svi zajedno ići u bioskop. Ali, Džilijan je otišla da poseti svoju
majku, tako da će Oliver morati sa mnom da se zadovolji. Postaviću mu neka pitanja
a on će mi ispričati neke laži.
Baš pre nego što je otišla, sedeo sam ovde sa slušalicama na ušima i slušao
neki Petsin album. Džilijan je ušla da kaže da ide, pa sam pritisnuo dugme za pauzu i
pomerio slušalicu s jednog uha.
„Kako je Oliver?” pitao sam je.
„Oliver? O, dobro je, valjda.”
„Da niste vas dvoje možda u ljubavnoj vezi?” To sam, naravno, izgovorio,
onako, bezbrižno. Šta, ja zabrinut?
„Pobogu. Pobogu, ne.”
„E pa dobro onda.” Stavio sam slušalicu nazad na uho, zatvorio oči da bih
izbegao Džilino lice, i počeo da mičem usnama zajedno s Petsi. Osetio sam kako me
je Džilijan poljubila u čelo pa sam klimnuo u znak odgovora.
Sad ćemo videti šta on ima da kaže za sebe.

Oliver Sigurno vam je palo u oči da moj prijatelj Stjuart i nije čovek široke
kulture. Ako biste ga upitali da vam kaže kako se zvala Prustova devojka, razmišljao
bi jedan kvinkvenijum, onda bi počeo da vas posmatra strogo kao samuraj, odlučio bi
da je reč o trik-pitanju, i najzad odgovorio, uz petite nabusitost: „Madlena. Svi to
znaju.”
Tako da nisam očekivao, oh, Srekerov Die Gezeichneten kad je otvorio vrata,
ugurao me unutra s pogledom nekoga ko voli da maltretira malu decu, i zabacio na
kasetofon šapu koja je tragala za pravim dugmetom. Može biti da je otkrio Uvertiru

117
1812. i uživa da peva zajedno s topovima i vatrometom. Ili su nam se možda smešile
Enigma varijacije, propraćene s mukom pročitanom informacijom na omotu ploče o
jednoj od najmanje bitnih muzičkih misterija, odnosno o identitetu prijatelja s
portreta. Ah, a da li ste znali da je Dorabela izgleda imala malu govornu manu pa se
zbog toga čini da se u muzici oseća oklevanje, da u njenoj varijaciji postoji jedan hip-
hip-hop? I-hi-zaberite, maestro. Ali me prvo smesta uputite u povraćaonu.
Pustio mi je tu pesmu. Izgledalo mi je da traje 3 sata i 47 minuta iako me je
uveravao da je kraća. Dakle, to je ono što zovu ’kantri’ muzikom? E onda mi je drago
što živim u gradu. Ipak, ona poseduje jednu vrstu jedinstvenosti i prefinjenosti:
nemoguće ju je parodirati - iz prostog razloga što parodira samu sebe, kao kosilica
koja sama sakuplja ono što je pokosila. Nema tu mesta za starca s grabuljama, kao što
nema mesta ni za mladića koji bi je ismevao. Hidli-didli, tatice, molim te, tako sam
sama, hidli-didli... Nema svrhe ni da pokušavam. A pevači nose veštačke dijamante
koji već jesu parodija dijamanata, tako da ni to ne može da se parodira. Evo
smežuranog Voltera koji izvija reumatične kadence iz svoje smežurane violine.
Pokaži im, Volte, kako se to radi, cijuu, drng-drng, hidli-didli, tatice, molim te...
„Kako ti se čini?”
Kako mi se čini? Iz nekog razloga sada je zaista režao na mene. Nije me valjda
pitao da izvršim muzičku analizu tog dela?
Dok sam preturao po svom korteksu tragajući za nekom trunkom koja će mi
pomoći da Stjuart ne bude nepovratno uvučen u mrežu onoga što prezirem, on je
ustao i odgegao se da nam naspe piće.
„Pa, šta misliš, Olivere?”
U poslednjem trenutku muza taktičnosti izašla mi je u susret. „Čini mi se da
pepeljara i nije najsrećnije rešenje rime za reč pepeljara.”
Izgleda da ga je to smirilo.
Moj prilično okrutan viva voce nakratko mi je izbio iz glave ono što sam
planirao da uradim na ulasku. Predao sam Stjuartu koverat. Toliko sam predavao
engleski kao strani jezik da sam uspeo pre roka da namirim jednu četvrtinu zajma
koji mi je Stjuart dao!

118
 On je zbog toga postao neočekivano ratoboran, i tresnuo je novac nazad prema
meni kao Alfredo iz Travijate.
„Trebaće ti to za porez”, rekao je. Samo sam ga posmatrao. Zbog čega mi se
odjednom svi obraćaju kao da imam nekakvo spektroskopsko interesovanje prema
digestivnim procesima lokalne finansijske uprave? „Porez koji ćeš morati da platiš za
svoj drugi stan” - te nemile reči izgovorio je uz ono što bi hiljade nazvale pakosnim
osmehom „preko, u broju 55.”
Kao što u poslednje vreme ponavljam već toliko puta da će uskoro postati
krilatica, nemojte potcenjivati našeg dlakavog prijatelja. Od tog trenutka večeri, stvari
se, moram priznati, nisu odvijale onako kako sam ja to očekivao. Nismo gledali
fotografije. Džilijan je bila „U Poseti Kod Svoje Majke”. Stjuartovo ispaštanje zbog
tog nedostatka svetlosti očitovalo se u boci viskija iz fri-šopa, i nije bilo razloga da ne
razgovaramo kao muškarci. Jer je u toj noći bez zvezda virtuoz trezora i kasa
poprimio blagost Tita Andronika.
„Da li ste ti i Džilijan u ljubavnoj vezi?”
Vidite na šta mislim? Kakav direktan sudar, kao kamion. I koliko netipično.
Onaj koji se drži outré sporednih ulica kada ide kroz London, sada jezdi
Hejmarketom.
To me je, priznajem, iznenadilo. Mnogo sam puta i prečesto prozivan da
poričem postojanje ljubavne veze onda kada je ona postojala. Ali da poričem da
postoji veza koja ne postoji - činilo se da je za to potrebna nova veština. Kunem se da
nisam. Pogledom sam potražio nešto u šta bih mogao da se zakunem, ali predmeti
zajedničkog poštovanja u današnje su vreme egzotično retki. Na pamet mi je padalo
samo Džilijanino srce, njen život, njena kosa, ali ništa od svega toga nije bilo u
potpunosti odgovarajuće za ovu priliku, niti bi se time bar delimično mogla iscediti
nasilnost iz Stjuartovog držanja.
Popili smo dosta viskija, i dok smo ga pili, mogućnost da nas dvojica filozofski
razmenimo suprotstavljena mišljenja o shvatanju spoljašnjeg sveta, ukazivala se i
nestajala; zaista je bilo trenutaka kada je Stju imao sasvim jasne neandertalske ispade.
U jednom momentu je presekao, istini za volju, moje digresivne argumente time što

119
se jednostavno proderao.
„Pozajmiš mi funtu, Daš mi ženu.”
Ova primedba nije bila u skladu s onim o čemu sam govorio. Pogledao sam
Stjua.
„Pozajmiš mi funtu, Daš mi ženu. Pozajmiš mi funtu, Daš mi ženu. Pozajmiš
mi funtu, Daš mi ženu.”
Ovo retoričko sredstvo se, verujem, zove ponavljanje.
„Ono što ti kažem tri puta, istina je”, promrmljao sam, ne očekujući da će
aluzija biti izvučena iz voda mog diskursa.
Ipak, Stjuartovim „prekidom” - da upotrebimo i alternativni retorički naziv -
ukazao mi se izlaz, ako ne kroz vrata, onda kroz prorez za mačke, za ono što sam
planirao da kažem.
„Stjuarte”, počeo sam, „uveravam te da Džilijan i ja ne održavamo vezu. Čak
nismo ni, diplomatskim jezikom rečeno, razgovarali o razgovoru.” Zastenjao je u
neodlučnom prihvatanju tog sadržaja. „S druge strane”, nastavio sam dok su njegove
bodljikave obrve krenule u susret jedna drugoj čim je shvatio da još nije kraj, „moram
da ti kažem kao prijatelj prijatelju da sam ja zaljubljen u nju. Nemoj da me
prekorevaš dok ti ne kažem da sam i ja sam bouleversé zbog toga koliko i ti. Da sam
iole bio u stanju da to kontrolišem, ja se u nju ne bih zaljubio. Ne bih se sada
zaljubio. Zaljubio bih se onog trenutka kad sam je prvi put video.” (Zbog čega
nisam? Da li je to bio neki tračak odanosti ili činjenica da je nosila leviske s patikama
za džoging?)
Ovo kod Stjuarta nije prošlo najbolje, pa sam požurio da pojasnim srž stvari jer
sam mislio da će mu njegovo profesionalno znanje pomoći da shvati situaciju u
ličnom životu. „Stjuarte, mi živimo u vremenu tržišne ekonomije”, video sam da mu
je to privuklo pažnju, „i bilo bi naivno, ili kako se nekad govorilo, romantično,
odbaciti činjenicu da zakoni tržišta vladaju u oblastima u kojime je to nekada bilo
nezamislivo.”
„Mi ne pričamo o novcu, već o ljubavi”, pobunio se on.
„Ah, ali tu ima toliko sličnosti, Stjuarte. Oboje idu kako im se prohte, ne

120
obraćaju pažnju na ono što ostavljaju za sobom. I ljubav isto tako ima svoju otkupnu
vrednost, u njoj ima prodaje aktive, ima menica. Ljubavi, kao i novcu, cena skače i
pada. A poverenje, zar je to način da joj se sačuva vrednost.”
„Uzmi u obzir i elemenat sreće. Jednom si mi sam rekao kako veliki
preduzetnici moraju biti isto toliko srećne ruke koliko su smeli i sposobni. Šta je veća
sreća nego to što si iz prve upoznao Džil u hotelu Čering Kros, ili moja sreća što si ti
imao sreće da je sretneš?”
„Novac je, koliko sam shvatio, moralno neutralan. Može da se upotrebi za
dobro, može da se upotrebi za loše. Možemo da kritikujemo one koji se na neki način
bave novcem, baš kao što to možemo da uradimo i s onima koji se na neki način bave
ljubavlju, ali novac i ljubav same ne možemo kritikovati.”
Osetio sam kako prestaje da me prati pa sam tu morao i da rezimiram. Sipao
sam nam ono što je preostalo u flaši da bismo pospešili razumevanje. „Reč je o
zakonima tržišta, Stju, na to moraš da računaš. I ja ću ti je preuzeti. Moja ponuda biće
prihvaćena od strane uspravnog, ovaj, upravnog odbora. Možda ćeš postati neizvršni
direktor - inače poznat kao prijatelj - ali bojim se da je vreme da vratiš kola i šofera.”
„Naravno, i ja vidim koliko je to paradoksalno baš kao i ti. Ti si čovek tržišta, a
hoćeš da izdvojiš ovu jednu oblast privatnog života i proglašavaš da u njoj ne deluju
one velike sile kojima barataš od 9 do 5 svakog radnog dana. Ja, sa svoje strane,
jedan - kako bismo to rekli? - klasični humanista umetničkih sklonosti i romantične
prirode, nerado priznajem da se ljudske strasti ne upravljaju prema nekom
dostojanstvenom zakoniku dvorskog ponašanja, nego da slede utrobu, prave orkane le
marché.”
Nezgoda se desila otprilike negde u to vreme. Sećam se da mi je Stjuart
pripaljivao cigaretu (znam! - ali u trenucima stresa može da se pojavi nikotinski
recidivizam), i da smo zbog nečega stajali, i tada je došlo do tog nesrećnog sudara
glavama zbog koga smo obojica bili zapanjeni. Srećom, nosio je sočiva; inače bi
razbio naočare.
Gospođa Dajer je bila vrlo ljubazna. Oprala je krv s moje odeće i rekla da, po
njenom mišljenju, iako joj oči nisu dobre kao nekad, ona misli da ranu treba ušiti. Ali,

121
pravo da vam kažem, meni nije bilo stalo da upravljam vozilom u to doba noći, pa
sam se povukao u svoju kućicu na drvetu.
Kad ste pijani, ne osećate bol. A ako se probudite mamurni kako nikad u životu
niste bili, ni tada ga ne osećate. Da li ovaj sistem funkcioniše podjednako za sve,
ostavljam da se proveri u individualnim eksperimentima.

Stjuart Priznajem da je verovatno bilo pogrešno što sam ga udario glavom,

ali zar ne vidite da sam se pokoravao zakonima tržišta?
Činjenica je da ja često ne slušam ono što Oliver govori. Ili, tačnije, znam šta
će reći čak i kad ga slušam samo napola. Mora da je reč o nekom mehanizmu za
prečišćavanje koji se razvio tokom godina, i koji razdvaja meni bitne stvari od onih
koje su puke fraze. Mogu da sedim i polako pijem svoje piće, mogu čak i da pevam u
sebi, i da i dalje izdvajam samo suštinu iz sveg tog fraziranja.
Naravno da su ljubavnici. Oh, nemojte me sad još i vi tako gledati. Muž uvek
prvi posumnja a poslednji sazna, kao što sam rekao, ali kad sazna, sazna. A da vam
kažem kako znam? Znam po tome što mu je rekla, što mu je rekla o nama. Mogao bih
možda - samo možda - da poverujem u sporednu priču da se zaljubio u nju, da svraća
svakoga dana, da je iznajmio sobu zato što ga srce boli kad nije u njenoj blizini, ali da
tu nema pratećeg erotskog programa. I šta je to što me je uverilo, što mi je potvrdilo
da nije reč o njegovom prokletom bolnom srcu, nego o bolnom doki, nešto što nije ni
primetio da je rekao? To što je znao da smo se Džil i ja sreli u hotelu Čering Kros.
Imali smo toliko muke oko toga. Džil i ja smo se sporazumeli da nikome nećemo reći
- a pogotovo da nećemo reći Oliveru - kako smo se upoznali. Bilo nas je sramota, u
redu, priznajem. Oboje smo se pomalo stideli. Nije to nešto što se zaboravlja. Ali ona
je zaboravila. Sve je izbrbljala Oliveru. To je dokaz da ima vanbračnu vezu - izdala
me je. A dokaz da je on njen ljubavnik jeste način na koji je započeo razgovor, kao da
je to neka nevažna stvar oko koje se svi slažu. Da on nije u ljubavnoj vezi s njom,
onda bi galamio, glupirao se, krenuo s nečim što on smatra zadirkivanjem, a što meni
pre liči na aktivnost koja ukazuje na nedostatak psihološke ravnoteže.
Oliver se nije promenio. Pozajmiš mi funtu, daš mi ženu. Vidite li da je on u

122
osnovi parazit? Snob koji se stidi rada i parazit.
Nisam hteo da slušam njegovu detaljnu priču o tome Šta Parove Drži Na
Okupu, i Šta Društvo Drži Na Okupu. Oliver sa svojim pametnim malim esejima koje
je tako dobro sastavljao dok smo bili u školi. O tome kako kad imaš neku sa strane to
pomalo podseća na Francusku revoluciju - na mene su takve stvari ostavljale utisak
pre nego što sam odrastao. I sećam se da smo odatle prešli na čitavu gomilu gluposti
o zakonima tržišta. Slušao sam nešto malo pažljivije jer uvek je zanimljivije gledati
Olivera kad ispada potpuni idiot, nego kad to čini samo dopola. I tako sam izučio
složene argumente koje je izneo, procenio dokaze, i na šta se sve svelo - ispravite me
ako sam previše uprostio - na to da ja zbog tržišta karam tvoju ženu. A, zato dakle! A
ja mislio zato što si se zaljubio u nju, ali ako je to zbog tržišta, onda naravno ja,
skromni šraf u mašineriji, razumem zbog čega radiš to što radiš. Sad mi je mnogo
lakše.
U tom trenutku opet je stavio cigaretu u usta (devetu te večeri - brojao sam) i
shvatio da je potrošio šibice.
„Daj holandsku ševu, stari”, rekao je.
Izraz mi je bio nepoznat, a verovatno je i uvredljiv, tako da nisam reagovao.
Oliver se nagnuo prema meni, pružio ruku i uzeo od mene cigaretu koju sam pušio.
Otresao je pepeo sa nje, dunuo u žar da se zacrveni i zatim je mojom upalio svoju
cigaretu. Bilo je nečeg odvratnog u načinu na koji je to uradio.
„To ti je holandska ševa, stari.” Uputio mi je užasan, iskeženi osmeh.
U tom trenutku shvatio sam da mi je svega dosta. Ni „stari” mu nije pomoglo.
Ustao sam i rekao: „Olivere, jesi li ikada dobio glazgovski poljubac?”
Očigledno je mislio da raspravljamo o jezičkim stvarima, ili je možda čak i
pomislio da mu dajem savete o tome kako da vodi ljubav s mojom ženom. „Ne”,
zainteresovano je rekao. „Nikada nisam bio u Kiltogradu.”
Holandska ševa, glazgovski poljubac. „Pokazaću ti.” Ustao sam i rukom mu
pokazao da uradi isto.
Bio je prilično nestabilan na nogama. Uhvatio sam ga za džemper i pogledao
ga u lice, u to užasno, znojavo lice koje je jebalo moju ženu. Kada? Kad je bilo

123
poslednji put? Juče? Pre dva dana?
„Ovo je glazgovski poljubac”, rekao sam i lupio ga čelom u lice. Pao je i u
početku se nešto i smejao, kao da sam hteo da mu pokažem nešto drugo ali sam se
okliznuo. Onda je shvatio da nije u pitanju nikakva greška, pa je pobegao. Ne bi se za
našeg Olivera moglo reći da je goloruki borac u životu. Zapravo je fizički
nepopravljiva kukavica. Ne ide u pab ako nije žensko veče, ako me razumete.
Oduvek je tvrdio kako ima odbojnost prema nasilničkom ponašanju jer ga je otac
tukao kad je bio mali. Čime. Rolnom toalet papira?
Slušajte, neću više da pričamo o Oliveru. Neću. Veoma sam umoran od prošle
noći, a i tom imbecilu je krv curila po tepihu.
Želite da znate kako se ja osećam? Dobro, mogu vam reći. Kad smo bili u školi
obično smo se igrali vojnika. Kadeti. I evo kako se čisti puška. Uzme se parče krpe 4
sa 2, savije se i uvuče na jednom kraju cevi a izvuče na drugom, i tako se vuče od
vrha do kraja što je zapravo vrlo teško jer je krpa čvrsto zaglavljena. Provlačite je od
vrha do kraja cevi. Eto kako se ja osećam. Kao da neko žicom provlači parče krpe
veličine 4 sa 2 kroz moje telo, od čmara do nosa, gore-dole, gore-dole. Od čmara do
nosa. Eto kako se osećam.
Slušajte, ostavite me malo, ako nemate ništa protiv. Moram da budem sam.
Hvala.

Dve cigarete u pepeljari

Moja ljubav i ja u malom kafeu
Zatim stranac...

Vi, naravno, znate da li se oni tucaju ili ne, jesam li u pravu? Vi znate. Pa kažite
mi onda. Hajde, kažite.

124
 12: Poštedite me Val, sebe poštedite Val

Stjuart

Zastadoh da vidim žalosnu vrbu

kako plače na svom jastuku
možda i on zbog mene plače

I dok se oblaci navlače

noćne ptice mi šapuću
Sama sam, sama na svetu

To je Petsi. Pa nemoguće da niste prepoznali taj glas? Ovo je njena pesma

„Šetnja posle ponoći”.
Puštao sam Džilijan tu pesmu. Pitao sam je šta misli o njoj.
„Zapravo i nemam neko mišljenje”, rekla je.
„Dobro”, rekao sam ja. „Pustiću ti je ponovo.”
Ponovo sam je pustio. Za slučaj da ne znate pesmu, ja je lično smatram jednim
od remek-dela Petsi Klajn; govori o ženi koju je muškarac napustio i koja ide u šetnju
- „posle ponoći” - u nadi da će ga sresti i ubediti ga da joj se vrati.
Kad se pesma završila, pogledao sam u Džilijan koja je stajala s izrazom, pa,
pretpostavljam da je to bio izraz ravnodušnosti: kao da je zaboravila jelo na šporetu
ali da joj je zapravo bilo svejedno hoće li zagoreti ili ne. Isto tako, nije ništa rekla i to
je bilo, kao što se moglo očekivati, pomalo iritirajuće. Hoću da kažem, siguran sam
da bih ja imao nekih komentara na njeno omiljeno muzičko delo.
„Onda ću ponovo da ti je pustim.”
To sam i učinio.

125
 I dok se oblaci navlače
Noćne ptice mi šapuću
Sama sam sa-a-ma na svetu...

„Dakle, šta misliš?” pitao sam.

„Mislim”, kazala je ona, „da je prepuna mučnog samosažaljenja.”
„Pa, zar se ti ne bi tako osećala?” uzviknuo sam. „Zar ne bi?”
Ne previše pijan.
Samo pijan.

Gospođa Vajat Evo šta ja mislim. Posmatrano iz ugla statistike, čućete da se

dešavaju ovakve ili onakve stvari. Sve je to u redu. Ali, što se mene tiče, opasnost
traje neprekidno. Susrela sam se ja s mnogim brakovima, dugim, kratkim, engleskim,
francuskim. Opasno vreme nastaje posle sedam godina, to je sigurno. Ali opasno je i
posle sedam meseci.
Šta nisam mogla da ispričam svojoj kćerki. Godinu dana nakon što sam se
udala za Gordona, imala sam vanbračnu vezu. Nije to imalo nikakve veze s tim kako
smo se nas dvoje slagali: mi smo bili zaljubljeni jedno u drugo. Ali, ja sam i pored
toga jedno kratko vreme održavala ljubavnu vezu. „Oh, to tako liči na Francuze”, reći
ćete vi. O-la-la. E pa, nije baš tako. Imala sam jednu prijateljicu, Engleskinju, koja se
imala vanbračnu vezu šest nedelja posle svog venčanja. Da li vas to iznenađuje?
Možete se u isto vreme osećati i srećno i sputano. Možete osećati sigurnost, ali
možete da osetite i paniku, to nije ništa novo. I, na određeni način, početak braka
predstavlja period najveće opasnosti jer - kako bih se izrazila - jer je srce ranjivo. L’
appétit vient en mangeant. Kada ste zaljubljeni podložniji ste zaljubljivanju. Ah,
shvatite, nemam nameru da se takmičim sa Samforom, ovo je samo moje zapažanje.
Ljudi misle kako sve ima veze sa seksom, misle da bilo on ili ona ne obavljaju svoju
dužnost u krevetu, no meni se čini da nije o tome reč. Srce je u tom periodu ranjivo, a
to je opasno.
Ali, vi shvatate zašto ovo ne mogu da ispričam svojoj kćeri? Ah, Džilijan, sve

126
ja razumem. Imala sam vanbračnu vezu nakon što sam se udala za tvog oca, i to je
sasvim normalno. Ne bih mogla da je opteretim takvim saznanjem. Ne stidim se svoje
veze, i ne bih imala razloga da je držim u tajnosti da nije štetno da se ispriča. Ta
devojka mora stvoriti vlastitu sudbinu jer bi bilo okrutno dopustiti joj da zamišlja
kako preživljava jezivu imitaciju majčine sudbine. Ne smem svojoj kćeri nametnuti
mučenje zbog takvog saznanja.
Zato kažem samo: „Uvek je opasno.”
Naravno da sam odmah znala da je reč o Oliveru.

Džilijan Rekao je: „Molim te, ne ostavljaj me. Misliće da sam nula u
krevetu.”
Rekao je: „Volim te. Uvek ću te voleti.”
Rekao je: „Ako budem uhvatio Olivera u ovoj kući, vrat ću mu slomiti.”
Rekao je: „Molim te, dopusti mi da vodim ljubav s tobom.”
Rekao je: „U današnje vreme vrlo malo košta da se naruči ubistvo. Cene nisu
pratile inflaciju. Verovatno za to treba kriviti zakone tržišta.”
Rekao je: „Tek kad sam tebe upoznao osetio sam da sam živ. Sad ću ponovo
morati da budem mrtav.”
Rekao je: „Večeras vodim na večeru jednu devojku. Možda ćemo se posle
tucati. Ako mi se prohte.”
Rekao je: „Zašto je to morao da bude baš Oliver?”
Rekao je: „Da li možemo da ostanemo prijatelji?”
Rekao je: „Neću više da te vidim.”
Rekao je: „Da je Oliver imao pravi posao, to se nikad ne bi dogodilo.”
Rekao je: „Molim te ne ostavljaj me. Misliće da sam nula u krevetu.”

Gospođa Vajat I još nešto sam čula od svoje kćerke, što mi je zvučalo veoma
gorko. Rekla je: „Maman, pa ja sam mislila da postoje pravila.”
Nije mislila na pravila ponašanja, mislila je na nešto više. Ljudi obično
smatraju da će stupanjem u brak „rešiti stvari”, kako kažu. Moja kći svakako nije

127
toliko naivna da pomisli ovako nešto, ali verujem da se nadala, ili da je prosto osećala
da će, na određeni način, biti zaštićena - barem na neko vreme - nečim što bismo
mogli nazvati nepromenljivim pravilima braka.
Ja sada imam preko pedeset godina, i ako me pitate koja su to nepromenljiva
pravila braka, na pamet mi pada samo jedno: muž nikada ne ostavlja svoju ženu zbog
neke starije. Izuzev toga, sve što je moguće je i normalno.

Stjuart Sinoć sam otišao do broja 55. Vrata mi je otvorila bakica koja živi tu,
gospođa Dajer.
„O, vi ste onaj iz opštine”, kazala je.
„Tako je, gospođo”, rekao sam. „Izvinite što vas uznemiravam ovako kasno, ali
dužnost je opštine da obavesti sve stanodavce u slučaju da njihovi podstanari imaju
pozitivan nalaz na sidu.”
„Vi ste pili”, rekla je ona.
„Pa, znate, to je vrlo stresan posao.”
„Tim pre ne biste smeli da pijete. Pogotovo ako upravljate vozilom.”
„Ne upravljam vozilom”, rekao sam osećajući da skrećemo s teme.
„Onda probajte da se naspavate.” I pred nosem mi je zalupila vrata.
U pravu je, naravno. Možda ću i morati da upravljam vozilom. Recimo, možda
ću morati da pređem autom napred-nazad preko Oliverovog tela. Tump, tump, tump.
Što je zadatak zbog koga bih morao da budem trezan.
Ne bih želeo da me pogrešno shvatite. Nije da ja samo pijem i slušam kasete
Petsi Klajn. Pa dobro, radim i to, istina je. Ali, namera mi je da samo određeni
procenat vremena provedem prepušten - kako je Džil ono rekla? - da, „mučnom
samosažaljenju”, tu frazu je upotrebila. Volim Džil i neću da se predam. Učiniću sve
što je u mojoj moći da me ne napusti. A ako me napusti, učiniću sve što je u mojoj
moći da mi se vrati. A ako neće da se vrati... pa, onda ću već smisliti nešto. Nemam
nameru da budem pasivni posmatrač.
Naravno da nisam mislio da pregazim podstanara gospođe Dajer. To sam rekao
onako. U ovakvim situacijama nemate neke prethodne prakse, zar ne? Snađu vas

128
odjednom, i morate da se izborite s njima. Onda se i kaže ono što se ne misli, a ono
što zamišljate da govore drugi, iznenada vam izleti iz usta. Kao na primer kada sam
rekao Džil da izvodim na večeru jednu devojku i da ću se posle tucati s njom ako mi
se prohte. Bilo je glupo, to, što sam hteo da povredim Džil. Istina je da sam na večeru
izveo žensku osobu. Samo, to je bila Val, stara prijateljica iz davnih dana, a ona sa
kojom želim da vodim ljubav je Džil. Nijedna druga.

Oliver Pri ulasku sam se, po običaju, nakašljao kao magarac da bih gospođi
Dajer dao do znanja da ostavljam trag na njenom parketu. Izašla je iz kuhinje, i
okrenuvši svoju glavicu suncokreta iskosa me pogledala.
„Žao mi je što imate sidu”, rekla je.
Um mi u tom trenutku nije odlikovala solidnost dostojna sovjetske
monumentalne skulpture u periodu od Staljina do Brežnjeva. Zamislio sam gospođu
Dajer kako greškom otvara smeđi koverat sa klinike. Jedino što sam rekao da ću ih ja
nazvati. Jedino što oni nemaju ovu adresu.
„Ko vam je to rekao?”
„Gospodin iz opštine. Onaj koji je dolazio zbog poreza. Onaj što stanuje preko
puta. Viđala sam ga. Ima zgodnu ženu.” Mahnula je u njihovom pravcu... i sve je
došlo na svoje mesto.
„Gospođo Dajer, to je bila šala”, rekao sam. „Neka vrsta šale.”
„Čini mi se da je mislio da ne znam šta je sida.”
Pogledao sam je kao da i sam bouleversé da zna. „Čitam ja letke”, rekla je.
„Kako god, rekla sam mu da ste vrlo uredni i da imamo odvojena kupatila.”
Odjednom sam osetio kako mi se srce rastapa. Kročite li oprezno u moje coeur,
upašćete do kolena. „Gospođo Dajer”, rekao sam, „nadam se da nećete misliti da je
ovo ishitreno, ali, da li biste razmislili o tome da postanete moja žena?”
Lako se zakikotala. „Za svaku ženu, jednom je dovoljno”, rekla je ona. „A
pored toga, mladi čoveče, vi imate sidu.” Ponovo se veselo oglasila, i nestala u
pravcu kuhinje.
Seo sam na svoj prozor zaklonjen araukarijom i mislio na to kako Stjuart

129
zvecka kutijom kukuruznih pahuljica: š-č-č-š, č-š-š-č. A zatim - um zna da bude prava
zunzara, pravi čupavac iz kutije - pomislio sam na Stjuarta u krevetu s Džilijan.
Kladim se da je isto. Kladim se da i tu radi š-č-č-š, č-š-š-č. To boli, o bože, kako to
boli.

Stjuart Ne mislim baš sve što kažem, ali zaista sam mislio kada sam rekao
ono da Oliver nema pravi posao. Šta bi bio najefikasniji lek za seksualni nemoral, za
krađu tuđih žena? Puno radno vreme u kome bi svaki odrastao muškarac radio u
istom periodu, od 9.00 do 5.30. A, da, i subotom, vratimo se na šestodnevnu radnu
nedelju. Razume se, to ne bi bilo omiljeno kod sindikata, i isto tako, morali bi se
načiniti izuzeci zbog pilota i slično. Naravno, piloti putničkih aviona i njihove posade
su notorno nemoralne. Koje su još profesije u kojima vlada nemoral i krađa tuđih
žena? Predavači na univerzitetima, glumci i glumice, lekari i medicinske sestre...
Vidite šta hoću da kažem? Niko od njih nema regularno radno vreme.
A Oliver je, razume se, i lažov. To pomaže. Uvek sam mislio da sam tokom
godina naučio koliko treba da odbijem na njegovo preterivanje, ali moguće je da sve
vreme grešim u tome. Recimo, ona priča o tome kako ga je otac tukao. Pitam se da li
je istinita. Uvek je oko toga dizao galamu - da je otac počeo da ga tuče kad mu je
majka umrla, kad je imao šest godina. Kako ga je tukao bilijarskim štapom jer je
Oliver ličio na majku, tako da je otac zapravo nju kažnjavao zbog toga što ga je
ostavila kad je umrla (da li se ljudi zaista ponašaju na taj način? Oliver me je
uveravao da je tako). Kako je to zlostavljanje trajalo godinama sve dok se, jednog
dana, kada mu je bilo petnaest godina, Oliver nije okrenuo i lupio svog oca. Posle
toga batine se više nikada nisu ponovile, i njegov otac sada živi u nekom staračkom
domu gde Oliver povremeno ode da ga obiđe s nadom da će u poznim godinama
otkriti neku iskru topline, ali to se nikada ne desi i on se uvek vrati tužan i razočaran.
Sve to izaziva saosećanje, naročito žensko.
Ne moram da vam kažem da verziju njegovog tate niko nije čuo. Dva puta smo
se sreli nakratko, kada sam odlazio kod Olivera, i mene nikada nije pokušao da istuče.
Pošto sam čuo Oliverove priče mislio sam da ima vampirske zube i da nosi sa sobom

130
lisice; umesto toga, delovao mi je kao fini čika s lulom. Izvesno je da ga Oliver mrzi,
ali za to mogu postojati i drugi razlozi, zato što, na primer, jede grašak s noža ili zato
što ne zna da je Karmen Bizeovo delo. Oliver je snob, možda ste i to primetili.
Isto tako, ne mogu a da ne istaknem da je Oliver kukavica. Ili, recimo to
ovako. Veliki trenutak u njegovom detinjstvu je onaj kada se pobuni protiv svog
surovog oca i tako ga dobro ispraši da se Matora Baraba - kako ga Oliver zove -
sklanja podvijenog repa. Vidite, ja sam dosta niži od Olivera, ali kada sam ga cepnuo
glavom u lice, kako je on reagovao? Pobegao je cvileći i cmizdreći. Da li se tako
ponaša čuveni ukrotitelj siledžija? O da, a šta je s onim bilijarskim štapom? Oliver mi
je jednom prilikom rekao koja je jedina sličnost između njega i njegovog oca: obojica
mrze sport.

Džilijan Oliver ima pet konaca na obrazu. U bolnici je rekao da se sapleo i

rasekao na ivicu stola.
Rekao je da je nasilnički izraz na Stjuartovom licu morao da vidi da bi mogao
da poveruje. Rekao je kako je mislio da Stjuart hoće da ga ubije. Predložio mi je da
sipam vodu u bocu s viskijem. Preklinjao me je da odmah odem odatle.

Stjuart

I dok se oblaci navlače

Noćne ptice mi šapuću
Sama sam, sama na svetu...

Džilijan Znate, za sve vreme koje smo proveli zajedno, Stjuart me nikada nije
pitao zašto sam došla te večeri u hotel Čering Kros. Zapravo, postavio je jedno
pitanje u tom smislu, i ja sam odgovorila kako sam videla oglas u Tajm-autu, ali me
nikada nije pitao zašto. Uvek je bio oprezan kada se raspitivao o meni. Mislim da je
to delimično i zbog toga što ga se nije ticalo ono što se dešavalo pre: sada sam bila tu,
i jedino ga je to zanimalo. Ali, ima tu i nešto više od toga. Stjuart je imao svoju
predstavu o meni, opredelio se za nju, i nije hteo da sluša o onome što se razlikovalo.

131
 Zašto sam se našla tamo, lako je reći. Zbog oženjenog čoveka: nije hteo da
ostavi svoju ženu, ja nisam mogla da ostavim njega. Tako je, stara priča, ona koja se
razvlači. Zato sam preduzela korake da bih prestala s razvlačenjem. Morate biti
odgovorni za vlastitu sreću - ne možete očekivati da će kao paket tupnuti pred vrata.
S takvim stvarima morate biti praktični. Ljudi sede kod kuće i misle Jednoga Dana
Moj Princ Će Stići. Ništa to ne vredi ako ne istaknete znak: Prinčevi Ovde
Dobrodošli.
Oliver je sasvim drugačiji. Za početak, o meni želi da zna sve. Ponekad osećam
kao da sam ga izneverila zbog toga što nemam egzotičniju prošlost. Nikada nisam
lovila bisere na Tahitiju. Nisam prodala svoju nevinost za bundu od samurovine. Ja
sam, jednostavno, ja. S druge strane, to ja u Oliverovoj glavi nije određeno i
nepromenljivo kao što je bio slučaj u Stjuartovoj. I to je... lepo. Ne, to je više nego
lepo, to je seksi.
„Znaš, kladim se da u osnovi Stjuart o tebi misli kao o sposobnom malom
kupcu.” To je bilo pre nekoliko nedelja.
Ne volim kada neko kritikuje Stjuarta. U stvari, neću to da dozvolim. „Ja i
jesam sposoban mali kupac”, odgovorila sam (iako ne mislim o sebi na taj način).
Barem sam mnogo bolji kupac od Olivera koji ima običaj da pada u trans zbog zelene
paprike, ako znate šta hoću da kažem.
„Izvini”, brzo je rekao. „Ja sam samo mislio da si ti za mene neko, neko
neograničenih mogućnosti. Ne stavljam ogradu i ne čuvam stražu oko onoga što se
smatra tvojim potvrđenim i zvaničnim karakterom.”
„Baš je dražesno to što si rekao, Olivere.” Malo sam ga ismevala, ali on to kao
da nije primetio.
„Prosto - ne govorim ništa protiv njega - tebe Stjuart nikada nije zaista video.”
„A, da li me ti - vidiš?”
„Kao s 3-D naočarima. Ništa drugo i ne gledam.”
Nasmešila sam mu se i poljubila ga. Kasnije sam se zapitala: ali, ako dve tako
različite osobe kao što su Stjuart i Oliver, mogu da se zaljube u mene, kakva sam to
onda ja? I kakva sam ja koja se prvo zaljubi u Stjuarta a zatim u Olivera? Ista,

132
različita?

Bolnica Heringej
Odeljenje za hitne slučajeve
Prezime RASEL
Ime OLIVER DEVENPORT DE KVINSI
Adresa Sent Danstans roud, 55, N16, London
Zanimanje Scenarista
Mesto nesreće kuća
Vreme prijema 11.50
Napomene:
anamnestički: otvoren stari ožiljak od dvoboja kad je naleteo na stablo
araukarije
alkoholni dah + +
nema bolne osetljivosti
poslednji tetalpan > 10 godina
O/E 3cm posekotina D obraz
Rendgenski snim. —> nema vidljivih preloma
zašiven: najlon prom.10 x 50
tetalpan
pregled po sistemima: ovde 5/7
16:00 Dž. Dejvis

Oliver Nikada nisam ni mislio da bih mogao imati sidu, kako se, na svoj
simpatičan način, izrazila gospođa Dajer. A to pokazuje koliko su moje namere
ozbiljne, zar ne? Tabula rasa, polazimo od crtice.
I ne moram dva puta da plaćam porez zbog toga što zapravo i ne živim u broju
55, a ionako nemam nameru da se tu duže zadržavam. Maštam o tome kako pozivam
gospođu Dajer da bude kuma na venčanju. Ili možda stari svat.
Neke stvari umeju jednostavno da opsedaju čoveka. Voleo bih da nisam

133
zamislio kako Stjuart zvecka kutijom cerealija š-č-č-š. Vidite, nekada sam imao jednu
svoju šalu. U nekoj knjizi koju sam pročitao kada sam bio u post-prepubescentnoj
fazi nalazile su se sledeće reči: podario je slobodu njenim uskim bedrima. Priznajem,
gotovo bez stida, da se ta rečenica njihala na končiću u mojoj glavi poput ukrasa za
jelku, zlatasta i magična. Dakle, time se oni bave, zveri pohotne, pomišljao sam ja. I
sam sam uskoro počeo da radim sličnu stvar. A onda je, dugi niz godina, stvarnost
potisnula frazeologiju. Sve dok mi se te reči nisu vratile zajedno s Džilijan. Sedeo
sam visoko u svom drvetu i šaputao za sebe (ne u potpunosti ozbiljno, verujem da
razumete), „Podariću slobodu njenim uskim bedrima”. Međutim, sada to više ne
mogu da učinim, zbog neke cerebralne začkoljice, neke zaglavljene ganglije. Jer
svaki put kad čujem te reči njih prati zvuk Stjuartovog š-č-č-š, š-č-č-š, poput
zdepastog tendera iza elegantne lokomotive.
Od sveg srca se nadam da više ne rade ono, od sveg srca se nadam da čak više i
ne spavaju u istom krevetu. Ne mogu da pitam. Šta vi mislite?
Nakon la lune de miel dolazi la lune d’absinthe. Ko bi pomislio da će Stjuart
postati nasilan kad popije?

Stjuart
Zastadoh da vidim žalosnu vrbu
Kako plače na jastuku
Možda i on zbog mene plače...
Ne previše pijan.
Samo pijan.

Džilijan Svesna sam da postoji pitanje na koje moram znati odgovor. Imate
pravo da ga postavite, i neću biti iznenađena ako u vašem glasu čujem skeptičan ton,
ili čak prezir. Hajde, pitajte me.
Znate, Džilijan, ispričali ste nam kako se dogodilo da se zaljubite u Stjuarta -
raznežila vas je njegova kuhinjska satnica - kako bi bilo da nam ispričate kako ste se
zaljubili u Olivera? Dok je popunjavao sportsku prognozu, i ukrštene reči iz Tajmsa?

134
 Pitanje je sasvim fer. I ja bih na vašem mestu bila pomalo sumnjičava. Želela
bih samo ovo da kažem. Nisam ja birala da se desi to što se desilo. Nisam
manipulisala događajima, nisam iznenada odlučila kako je Oliver „bolja prilika” od
Stjuarta. To mi se desilo. Udala sam se za Stjuarta, a zatim se zaljubila u Olivera.
Nisam prezadovoljna zbog toga. Neke stvari mi se tu čak i ne dopadaju. Jednostavno
se tako desilo.
Ali, „taj trenutak” - onaj za koga će me ljudi koje još nisam ni upoznala pitati
da se setim. Bili smo u restoranu. Trebalo je da to bude francuski restoran, ali zapravo
nije bio. Mislim da polovinu osoblja čine Španci, a polovinu Grci, oni izgledaju
dovoljno mediteranski, a i kuvar u svako jelo stavlja inćune i masline, pa se lokal
zbog toga zove „Le Petit Provençal”, što mnoge ljude zna da zavara, ili, ako i nisu
zavarani, to ih barem zadovoljava.
Došli smo tu jer je Stjuart te večeri bio odsutan i Oliver je insistirao da me
izvede na večeru. Najpre nisam htela da idem, zatim sam rekla da ću ja da platim,
onda sam predložila da podelimo račun, međutim tu smo se, uobičajeno, zapleli oko
muškog ponosa, a to funkcioniše tako što, ako nisu pri novcu, još teže podnose da
žena plati polovinu. Dakle, našla sam se na tom mestu, poluneodlučna, poluprisiljena
da dođem; u restoranu koji mi se nije naročito dopadao ali koji sam odabrala jer sam
mislila da je dovoljno jeftin za njegove mogućnosti. Izgledalo je da ništa od svega
toga ne utiče na Olivera. Bio je veoma opušten, kao da se svi oni pregovori oko
dolaska nisu ni desili. Verovatno sam se pomalo brinula da ne počne da kritikuje
Stjuarta, ali desilo se sasvim obratno. Rekao je da se školskih dana i ne seća najbolje,
ali sve lepo što mu se desilo bilo je vezano za Stjuarta. Bila je tu neka banda koju su
pobedili, sami njih dvojica. Bio je neki koga su zvali „Stopala” jer je imao velike
šake. Kako su auto-stopom išli u Škotsku. Oliver je rekao kako su im bile potrebne
nedelje da stignu tamo jer je bio takav snob kada su automobili u pitanju da je
ponekad odbijao one koju su stali da ih povezu jer mu se nisu dopadale presvlake ili
ratkapne. I kako je sve vreme padala kiša pa su sedeli na autobuskim stajalištima i jeli
ražani keks. Oliver mi je rekao da je već tada počeo da se interesuje za hranu pa ga je
Stjuart testirao. Oliver bi zatvorio oči a Stjuart ga je hranio naizmenično komadićima

135
keksa i parčićima vlažnog kartonskog pakovanja. Stjuart je tvrdio da Oliver nije
mogao da uoči razliku.
Čini mi se da je sve bilo... iznenađujuće lako, i Oliver je uz zvuke odobravanja
jeo hranu za koju smo oboje znali da i nije naročita. Pri kraju glavnog obroka
zaustavio je konobara koji je prolazio kraj našeg stola.
„Le vin est fini”, rekao mu je Oliver. Nije se razmetao, niti je činio nešto
slično, samo je pretpostavio da su konobari koji rade u restoranu koji se zove „Le
Petit Provençal” Francuzi.
„Kako molim?”
„Ah”, rekao je Oli. Blago je iskosio stolicu i prstom kucnuo po vinskoj boci
kao da predaje u onoj jezivoj Šekspirovoj školi. „Le vin... est... fini”, ponovio je,
pažljivo naglašavajući reči, i sa uzlaznom intonacijom na kraju, koja je označavala da
još nije završio. „Ovo... vinoo...”, nastavio je jakim neengleskim akcentom, „...jee ...
iz... Finskee”.
„Želite još jednu flašu?”
„Si, sinjor.”
Bojim se da nisam mogla da prestanem da se kikoćem, što nije bilo sasvim u
redu prema sirotom konobaru koji nam je drugu bocu doneo prilično ljut. Dok mi je
sipao vino u čašu, Oliver je prošaptao, „Mislim da će ti se ovaj šato sibelijus veoma
dopasti.”
To me je ponovo nateralo na smeh. Smejala sam se dok se nisam zagrcnula.
Zatim sam se smejala dok me nije zabolelo. I još nešto u vezi s Olijem, on zna kako
šta treba učiniti da šala teče. Ne želim da pravim poređenja, ali Stjuart nije najveštiji
u šalama, i kad izgovori nešto šaljivo tu i stane, kao da je, recimo, ulovio zeca, i time
obavio posao. Dok kod Olivera to zna da traje, i ako niste raspoloženi za tako nešto,
ume da bude zamorno, a ja sam, valjda, te večeri bila raspoložena.
„Auz kafu, modom? Malo kalevale? Suomi s ledom, možda? Znam, čašu
karelije?” Tada već više nisam mogla da se kontrolišem, a konobar nije shvatao u
čemu je vic. „Da, čašu suomija za moju prijateljicu. Kakav imate? Imate li helsinki
fajvstar?”

136
 Mahala sam mu da prestane, a konobar je pomislio da je nešto drugo u pitanju.
„Ništa za damu. A za vas gospodine?”
„Oh”, rekao je Oli pretvarajući se da se smirio, odjednom je izgledao ozbiljno.
„A, da. Ja ću samo jedan kratki fjord, molim vas.” Onda smo ponovo počeli, i kad
sam se smirila, mišići su me boleli, pogledala sam Olija, oči su mu se sjale, i
pomislila sam, bože ovo je opasno, ovo je i više nego opasno. Zatim je i on zaćutao,
kao da je i sam to osetio.
Vama ovo nije smešno kao meni? U redu je. To vam pričam samo zato što ste
me pitali. Ostavili smo zaista veliku napojnicu za slučaj da je konobar pomislio da
smo se njemu smejali.

Stjuart
I dok se oblaci navlače
Noćne ptice mi šapuću...

Džilijan Kada sam prvi put srela Olivera pitala sam ga da li koristi šminku.
Neprijatno mi je - mislim, kada se setim da je to otprilike prvo što sam rekla nekom u
koga sam se kasnije zaljubila - ali bilo je u tome neke istine. Mislim, ponekad, pred
ljudima, Oliver i deluje kao da ima šminku. Voli da je dramatičan, voli da ih šokira.
Ali, to ne radi preda mnom. Zna da bude ćutljiv, da bude ono što zaista jeste, zna da
ne mora da diže buru da bi ostavio utisak na mene. Tačnije, zna da ako bi to uradio,
ne bi ostavio utisak na mene.
To je naša interna šala. Kaže da sam ja jedina osoba koja ga vidi bez šminke.
Ali, ima u tome istine.
Oliver kaže da to i nije neko iznenađenje. Kaže da sam ja takva. Provodim
dane skidajući prljavštinu sa slika, pa je prirodno da to i s njim radim. „Pljuni i briši”,
kaže. „Nisu neophodni jaki razređivači. Samo pljuni i briši, i uskoro stižeš do pravog
Olivera.”
A kakav je pravi Oliver? Nežan, istinoljubiv, ne preterano siguran u sebe,
pomalo lenj, i vrlo seksi. Ne slažete se? Dajte mu vremena.

137
 Sada zvučim kao moja majka.

... (ženska osoba, između 25 i 35 godina starosti) Ako mene pitate, postoji
jednostavno objašnjenje. Dobro, možda ne baš jednostavno, ali i ranije sam se
susretala s tim. Stvar je u tome da...
Šta? Šta kažete? Želite da vam pokažem svoja dokumenta. VI želite MOJA
dokumenta? Slušajte, ako neko treba da pokaže dokumenta, to ste vi. Ko ste vi da bih
ja vama rekla šta mislim? Uzgred, kakav ste mi vi autoritet? Samo zato što ste stigli
čak dovde, ne znači da smete da nastupate kao sudija.
Više biste mi verovali? Slušaj ti, što se mene tiče, zabole me da li mi veruješ ili
ne. Dajem ti svoje mišljenje, a ne autobiografiju, zato, ako ti se to ne sviđa, furaj
dalje. Ionako nemam nameru da se zadržavam, i nema potrebe da me maltretiraš.
Razumem, naravno da razumem. Hoćeš da znaš da li sam Didi, dražesna doktorka,
Peni, ponosna psihijatrica, Rejčel, raspomamljena rok zvezda ili Natali-njuškica,
noćna sestra. Moj kredibilitet zavisi od profesije kojom se bavim ili od društvenog
statusa. E pa, izvinićeš. Ili bolje, odjebi skote. A ako toliko želiš da ustanoviš ko sam i
šta sam, kazaću ti. Možda ja uopšte i nisam žensko, možda samo tako izgledam.
Možda sam pohađala univerzitete u Kazablanki i Kopakabani. Na postdiplomskim
sam bila u Bois de Boulogne.
Okej, izvinite. Samo, išli ste mi na živac. A i uhvatili ste me u lošem
raspoloženju. (Ne, to se vas, takođe, ne tiče.) Isuse, slušajte, jednostavno ću vam reći
šta imam, i onda palim. I sami ćete videti. Ja ovde i nisam nešto u modi ovog meseca,
tako da me posle ovoga više nećete videti.
I, naravno, nisam transseksualac. Pitajte Stjuarta ako hoćete, on će vam reći,
video je dokazni materijal. Izvinjavam se, ne treba da se smejem vlastitim šalama, ali,
to vaše negodovanje. Okej, vidite, ove momke znam odavno. Sećam se kada je
Oliverova predstava o operi bila muzika Dasti Springfild koja dopire iz oba zvučnika
iz zadnjeg dela kortine. Sećam se Stjuarta dok je još nosio naočare sa žicom iza ušiju.
Sećam se Olivera u pletenom puloveru i koledžicama, Stjuarta kada je koristio
šampon za suvo pranje kose. Spavala sam sa Stjuartom (žao mi je: nije za štampu) a

138
Olivera sam odbila. Eto, to su moja dokumenta. Plus što me je Stjuart proteklih
nedelja i meseci gnjavio čitavom pričom na polutajnim ručkovima i večerama.
Iskreno rečeno, prvo sam mislila da mu je nešto drugo na pameti. Znam, ponovo sam
ispala naivčina, priča mog života. Mislila sam da Stjuart hoće mene da vidi. Prilično
glupo, priznajem. Jebi ga, hteo je samo jedno ogromno uvo u koje će izliti svoje
nevolje. Sedela sam s njim, i uopšte se nije setio da me upita šta ima novo kod mene,
a onda se na kraju večeri izvinio zbog toga što je pričao samo o svom životu da bi pri
sledećem susretu učinio to isto. On je opsednut, blago rečeno, čovek je opsednut, a
meni to ne treba. U ovom trenutku mog života, meni to stvarno ne treba. To je još
jedan razlog zbog kojeg izlazim iz čitave stvari.
Ja mislim da je Oliver napaljen na Stjuarta. Oduvek mi se to činilo. Ne znam
koliko je zaista nastran, ali rekla bih da je napaljen na Stjuarta. Zato ga je stalno i
ponižavao i smejao mu se zato što izgleda neugledno i što je dosadan. Ponižava ga da
nijedan od njih dvojice ne bi morao da prizna da tu nečeg ima, oduvek, a tu bi i bilo
nečega da nisu igrali igru u kojoj je Stjuart neugledan i dosadan i sasvim neprikladan
drug blistavom Oliveru.
Okej, i sami ste dotle došli. Ne iznenađuje me. Ali, ono što imam da kažem
jeste ovo. Razlog za to što Oliver hoće da poševi Džilijan jeste taj što je ona ono
najviše što on može da postigne u želji da poševi Stjuarta. Okej? Kapirate? Peni
psihička bi to nazvala nekim pravim imenom, ali ja nisam ona. Ja samo verujem da je
za Olivera ševa s Džilijan zapravo ševa sa Stjuartom.
Razmislite o tome. Odoh sada. Nećete me više videti, osim ako se ne desi neki
pravi preokret u knjizi.

Stjuart O, ne. Samo ne Val. Poštedite me Val. Sebe poštedite Val. Ona nam
stvarno nije potrebna. Donosi nevolje. Nevolje s N, kako je Oliver imao običaj da
kaže.
Ona je ta koja nije htela da vam kaže ime (šta je to s ljudima kad su imena u
pitanju?). Znam je odavno, kao što vam je i sama rekla, u to nema sumnje. Jeste li
primetili da kad god neko kaže kako odavno poznaje nekoga, to uvek znači da će o

139
tom nekom reći nešto ružno? A ne, ne znate vi njih zaista, onako kako ih ja znam,
čega se ja sve sećam...
Stara priča, koju Val stalno vrti o meni, jeste da me je poznavala još dok sam
koristio šampon za suvo pranje kose, pre milion godina. Hajde sada da razjasnimo tu
stvar, ako imate strpljenja da vas malo ugnjavim. Jednom, pre mnogo godina, neko,
jedna osoba, rekla mi je kako postoji neki prah koji se nanese na kosu, utrlja se i
iščetka, i posle toga kosa izgleda kao oprana. Dobro? Tako ja kupim taj prah - ovo
moram da kažem u svoju odbranu, sve se događalo nakon što sam negde pročitao
kako pranje kose u stvari nije dobro za kosu - koji sam upotrebio samo jedno veče,
prvi i poslednji put, i dok sam stajao u pabu i ispijao svoje piće, iza mojih leđa začuo
se strašan krik. „Stju, imaš užasno mnogo peruti!” - to je, naravno, bila Val, hvala
lepo, uvek je znala da opusti čoveka. A kako ja nikada nisam imao peruti, opipao sam
kosu i rekao: „To je suvi šampon”, na šta je Val obavestila ceo pab kako to nije perut
nego suvi šampon, i šta je to, pobogu, i tako dalje, i tome slično. Nakon ovog
incidenta, sasvim logično, čim sam stigao kući bacio sam kutijicu suvog šampona i
nikada ga više nisam koristio, i dan-danas to ne činim.
Ona, ta devojka, uporna je u tome da polaže pravo na vas. Tačnije rečeno, žena.
Ima trideset jednu godinu, što vam verovatno nije rekla, i nakon blistave karijere
prodavca paket-aranžmana s popustom, sada radi kao menadžer u jednoj maloj
štampariji u blizini Oksford strita. U jednoj od onih koje štampaju pozivnice za
proslave, koje u prednjem delu imaju nekoliko fotokopir aparata od kojih je samo
jedan ispravan. Shvatite da ne govorim ovo da bih je ponizio, nego čisto da vam
objasnim ulogu misteriozne žene koju je možda igrala pred vama. Eto s kim imate
posla. Val iz Pronto Printa.

Oliver Ona je šta? Rekla je šta? To je nečuveno, to je kleveta, to je

najodvratnija mensonge koju je mogla da smisli. Ta devojka samo stvara probleme.
Probleme sa P koje je odmah ispred slova R, R kao rospija.
Ona mene odbila po pitanju hopa-cupa? Ona mene, kažete? Ako je tako,
projektujte na krivu ekrana iza svog čela sledeće animirane slike, a kažiprstom

140
pritisnite dugme na dolbi uređaju da vam ne promaknu nijanse sledećeg dijaloga.
Nekada, u pradavna vremena, Oliver se, uprkos bučnim novogodišnjim obećanjima
da to više neće činiti, ponovo obreo na jednom od onih besmislenih događaja koje
posećuje razdragani lumpenproleterijat s minijaturnim pivskim kriglama pod
miškom, gde sve devojke divljački uvlače silk kat kao da je lekovit (ne govorim ovo
kao uobraženi preobraćenik - ali, ako hoćeš da pušiš, puši), i gde se pribojavate da će
vas u svakom trenutku otpozadi zgrabiti par mlohavih ruku s ciljem da vam podigne
nivo litijuma na način koji uvek pali, uvukavši vas u vijugavu kongu. Reč je o -
pogodili ste! - o žurci.
Koliko se ja sećam, Stjuart me je preklinjao da odemo - čisto simbolično
vraćanje duga - nema sumnje, zbog svih onih fantastičnih zajedničkih provoda s
devojkama na kojima je meni uvek zapadala ona drhturavo debeljuškasta.
Kormilareći između vrčeva punih otrova i boca od neprozirnog stakla ukrašenih
palminim stablima u kojima se nalazila jetreparajuća karipska tečnost, smestio sam se
s davnom berbom italijanskog belog, u ne sasvim jasnoj nameri da se ubijem kao
majka. Srkao sam tečnost kroz izuvijanu slamčicu za zabave i sasvim fino
napredovao kada se na moja ramena obrušiše ruke od kojih sam strahovao.
„Au, moj giht!” viknuo sam u strahu od učešća u najprizemnijim bahanalijama.
Jer, te večeri nisam bio ponet ludilom plesa.
„Oli, pa ti me izbegavaš”, rekle su Ruke, dok je Tur pokušao vertikalno
prizemljenje na naslon fotelje u kojoj sam sedeo, što je bio manevar izvan pilotskog
umeća listopadne Val, koja je zbog toga sletela u moje krilo.
U nekoliko minuta koji su usledili razmenili smo rutinske izlive uljudnosti i
pošalica, i samo bi najinventivniji izvitoperitelj teksta, najoštriji protivnik očiglednih
namera mogao tu razmenu da shvati na jedan od sledećih načina: 1) da mi je draže da
budem u društvu Val nego italijanskog belog; 2) da bih i za trenutak mogao da lišim
svog prijatelja Stjuarta onoga što mlad svet danas često označava izrazom -
nesumnjivo nesvesno prizivajući tu kamilju grbu od želje, tu oazu ugašene žeđi -
„njegova partnerka”.
Tako smo se mi rastali, civilizovano, koliko sam ja shvatio, ona nastavljajući s

141
kongom, a ja s gracioznim sanjarenjem. Uz ne mnogo više od boff de politesse.

Val Moje mišljenje je da postoje dve vrste muškaraca koji mogu da vas
opanjkavaju: oni s kojima ste spavali, i oni s kojima niste.
Stjuart i ja smo bili u ljubanoj vezi a Oliver je pokušao da me smuva. Stjuart se
oženio svojom finom slatkom ženicom a Oliver se smuvao s njom. Ima li tu neke
zakonitosti ili nema?
Stjuartu smeta to što sam primetila njegov suvi šampon, a Oliveru smeta što
nisam bila rada da uskočim s njim u krevet. Ne biste rekli da u tome ima nečeg
čudnog? Mislim, da je baš to ono što im smeta? Ni jedan od njih dvojice nije ni
pomislio da Oliver tuca Džilijan samo zbog toga što zapravo želi da tuca Stjuarta.
Kako vam se to čini?
A da sam na vašem mestu, obratila bih malo više pažnje na Džilijan. Ona je
prava heroina, izdržljiva mala, zar ne? Tata zbriše sa svojom curicom a Džili to
herojski preživi. Štaviše, teši svoju ojađenu majku. Kako je to samo nesebično i zrelo.
Zatim Džilijan upada u zamku Ljubavnog Trougla i pogodite ko od troje prođe
najbolje? Vidi, vidi, opet gospođica dotična. Uklještena na sredini ali i dalje s glavom
iznad vode radi pravu stvar - što znači, urniše Stjuarta a na uzici drži Olivera.
Rekla je Stjuartu (koji je rekao meni) da se neke stvari - kao što je zavođenje
najboljeg prijatelja svoga muža - „jednostavno dešavaju”, i da dalje moraš da se
trudiš koliko možeš. Prilično prosta teorija, zar ne? Slušajte, nema stvari koje se
„jednostavno dešavaju”, a posebno ne u takvoj situaciji. Ono što ta dva momka ne
shvataju jeste da se tu isključivo radi o Džilijan. Tihi i mirni koji tvrde da im se stvari
„jednostavno dešavaju” jesu pravi manipulatori. Uzgred, Stjuarta već izjeda krivica,
što i nije tako loše, zar ne?
A i ono, zbog čega više nije želela da bude socijalni radnik? Da li je bila jebeno
preosetljiva na ljudsku patnju? Greška, upravo obrnuto: ako mene pitate, ljudska
patnja nije bila dovoljno osetljiva prema njoj. Svi ti unesrećeni ljudi i sjebane
porodice nisu cenili tu neverovatnu privilegiju koja im je ukazana time da njihove
muke leči gospođica Florens Najtingejl lično.

142
 I još jedno pitanje. Šta mislite, kad je odlučila da se poigra sa Oliverom?
Mislim, kad je tačno počela da mu daje zeleno svetlo a da on nije ni primetio da ona
to radi? Nije valjda i s vama igrala istu igru?

Oliver Dakle, gruba igra? A vrla Val se predstavlja kao Suzana, ona koja je
patila zbog pohotnih staraca. Pa dozvolite mi da raspirim tu misao. Da su Val u svoj
njenoj nagosti krišom posmatrala dva uvažena fosila, pre nego što bi uspeli da joj
izbroje mladeže na telu ostali bi samo u kravatama, a ona bi naplaćivala banku za
svako pipanje.
Verovatno zbog kratkoće poznanstva potcenjujete oporu prizemnost ženskog
svedoka pred sobom. Da su Irodove trupe krenule od vrata do vrata u poteri za
sumnjivima, ne bi se zadržali u La Maison de Val. Ona je od onih kojima je fraza
„Želiš li da uđeš na kafu?” aforistična do tačke nerazumevanja, i onih koji bi smatrali
da je apoftegma „Je l’ ti to imaš šišarku u džepu?” dostojna tantričkih mudraca. Tako
da Oli i neće biti suviše negalantan ako se još uvek živo seća ko je koga probao da
smuva na žurci.
A kao kaznu za to što sam ustuknuo pred njenim lepljivim dlanovima (iako
priznajem da je viteški odnos prema Stjuartu slabašan razlog, daleko iza nerava,
dobrog ukusa, estetskih shvatanja, und so weiter), Val pred vama izjavljuje, iz čistog
trankviliteta, da sam ja biološki predodređen - da sam bio, da jesam, i da ću biti - za
tapirski oblik bebe Stjua, i da osujećen u svojim uranovskim ambicijama seme
rasipam na najpodudarniji surogat koji mogu da pronađem, a to je Džil. Najpre,
moram da istaknem da svakom onom čiji cerebralni korteks ukazuje na Džilijan, kao
erotsku zamenu za Stjuarta, treba savetovati da pod hitno nazove tapacirano vozilo.
Ono što bih dalje želeo da primetim jeste da je vaš doušnik Val posvećeni posetilac
onog smrdljivog odeljka lokalne knjižare koji bi trebalo da se zove Samosažaljenje,
ali je umesto toga misteriozno obeležen kao Samopomoć. Pored telefonskog imenika
i Londona od A do Z, njena petite biblioteka sastoji se od knjiga smišljenih da uteše i
napumpaju ego: naslovljenih recimo, Život ume da bude pravi skot čak i prema
najboljim ljudima, Pogledajte se u ogledalo i recite zdravo, i Život je konga: priključi

143
se masi! Prevođenje mračnih dubina ljudskog duha u obrok od jednog intelektualnog
zalogaja za ljude mrtvog mozga: eto u tome uživa vaš doušnik.
Slušajte me: da se kojim slučajem dogodilo da je Oliverova snažna seksualnost
povremeno sklonila u stranu ono uobičajeno, i da se njegov heliotropski pogled
okrenuo prema nesuđenom Ganimedu Stouk Njuingtona, u tom slučaju, da navedem
jednu frazu iz standardnog jezika koju će čak i moja tužiteljka moći da razume, Za
mene, druškane, tu ne bi bilo problema. Tu se pitanje karnalnog zamenika ne bi ni
postavljalo.

Stjuart To nije nešto što ni s čim drugim nema veze. To nije čak ni sporedno
pitanje. Okej, ugnjavio sam Val nekoliko puta, mislio sam da mi je prijatelj, mislilo
sam da prijatelji zato postoje. Iznenada ispada da je zločin govoriti o svojim
problemima, a Oliver je nekakv delinkventni homoseksualac koji je oduvek u potaji
vrebao na mene. Mnogo toga lošeg mislim o svom bivšem prijatelju, ali ne i to.
Jedino što sa blatom može da se uradi jeste da ga ne primećujete, inače će vam se
zalepiti.
Za ime božije, hajde da nastavimo s pričom.

Val Shvatam. Oliver naravno negira da je nastran (zašto bi, pobogu, neko to
pomislio?) ali da jeste, ne bi imao problema da prebaci nogu preko svog najboljeg
prijatelja. A Stjuart, uprkos tome što je verovatno najdosadnija konvencionalna osoba
s kojom sam imala nesreću da budem u vezi, nije ni najmanje uznemiren mojim
psihološkim uvidom. On samo hoće da kaže: Bez komentara. Članovi porote, rekla
sam svoje. Ili, tačnije, pojasniću svoje. Mislim da su njih dvojica zajedno u ovome.

Džilijan Najveći broj zahteva za razvod braka koje su podnele žene od 1973.
zasnovan je na iracionalnom ponašanju muža. Primeri iracionalnog ponašanja su:
nasilnost, preterana sklonost piću, preterana sklonost kockanju ili opšta finansijska
neodgovornost i uskraćivanje seksualnih odnosa.
Reč koja se u pravnom jeziku koristi kada se traži razvod je molba. Podnosilac

144
zahteva moli da se brak poništi.

Oliver I još nešto. Ona voli da se pretvara kako je Val skraćeno od prenom
Valeri, bez eclat ali savršeno normalnog imena. Navodno, tako ponekad potpisuje
interne naloge i ljubavnu korespondenciju. Ali, čak joj se ni tu ne može verovati. Val -
ovo je nešto što biste možda voleli da upamtite - skraćeno je od Valda.

Stjuart E ovo je za mene suptilno, to ja zovem delikatnim nagoveštajem. Šta

nalazim neobavezno ostavljeno na stolu kad se vratim u svoju rođenu kuću? Jednu od
onih Kako-da knjiga. Samo što ova nosi naslov Kako da... preživite razvod.
Podnaslov je Priručnik za samce i parove. Hoću li ja to postati? Planiraju li oni da me
u to pretvore? U „samca”?
Da li ste znali da je od 1973. glavni razlog zbog koga se muškarci razvode od
žena na engleskim sudovima neverstvo žene? Šta vam to govori o ženama, pitam se
ja. Dok obratno nije slučaj. Neverstvo muškaraca nije glavni razlog zbog koga žene
traže razvod. Upravo obratno. Izgleda da su pijančenje i uskraćivanje seksa često
osnov da se žene reše svojih partnera.
Dopala mi se jedna rečenica u toj knjizi. Znate li koliko koštaju usluge
pravozastupnika? Ni ja nisam znao. U provinciji cena jednog sata kreće se od 40 funti
naviše (plus porez). U Londonu, od 60 do 70 funti na sat (plus porez), a prestižnije
firme naplaćuju i više od 150 funti na sat (plus porez). Zbog toga čovek koji je
napisao knjigu zaključuje sledeće: „Jasno je, sa ovakvim cenama jeftinije je
nadomestiti mnoge sitnije stvari (sto, stolicu, set čaša ili nešto slično) nego suočiti se
sa zakonskim troškovima za borbu.” Da, to zvuči sasvim razumno. Naravno, mogao
bih jednostavno da razbijem ovu čašu koju držim u ruci, plus ostalih pet tamo na
polici, tako da se ne bismo mučili oko podele. Ionako mi se nikad nisu dopadale.
Dobili smo ih od ženine uobražene majke.
A kad bih jednostavno rekao Ne neću, ništa loše nisam uradio, neću da ti dam
razvod, nemaš nikakvih dokaza protiv mene, mislim da pod „nasilništvo” ne spada
udarac glavom u nos ženinog ljubavnika, to ne može biti razlog koga se nisam setio,

145
kad bih samo rekao Ne i ostao čvrsto na tome, znate šta bi morala da uradi u tom
slučaju? Morala bi da se iseli i ne bi mogla da se razvede narednih pet godina.
Je l’ mislite da bi ih to sjebalo?
Stvarno, pogledajte te čaše. Iz njih možda možete da pijete pemo, ali ne i viski.
Bilo bi zaista jeftinije kupiti takve sitnije stvari nego snositi zakonske troškove borbe.
Nek’ ih sve uzme - sve osim ove, ups, prosto je skliznula s naslona, je l’ da? Prosto
skliznula, odskočila dva metra u visinu i razbila se o kamin. Vi ćete mi biti svedok,
hoćete li?
Ili je možda ionako svejedno?

146
 13: Šta ja mislim

Stjuart Voleo sam je. Zbog moje ljubavi bilo je još lakše zavoleti je. On je to
video. Svoj je život sjebao, pa je ukrao moj. Mesto je potpuno uništeno u NAPADU
CEPELINA.

Džilijan Volela sam Stjuarta. Sad volim Olivera. Sve sam povredila. Naravno
da osećam krivicu. Kako biste vi postupili?

Oliver O, bože, siroti stari Oli, pravo uz njegovu mukusnu membranu u

bačvu punu merde, kako je to sumračno, kako gusto i kako neveselo... Ne, zapravo,
ne mislim tako. Evo šta ja mislim. Ja volim Džilijan, ona voli mene. To je polazna
tačka, odatle sve sledi. Ja sam se zaljubio. A u ljubavi funkcionišu zakoni tržišta što je
ideja koju sam pokušao da predočim Stjuartu, iako ne naročito vešto, a koju on, tako
nešto se i ne može očekivati, svakako neće moći objektivno da sagleda. Sreća jednog
čoveka često je sagrađena na nesreći drugog, tako je to u svetu. Nije prijatno, i zaista
mi je užasno žao što se to moralo desiti baš Stjuartu. Verovatno sam izgubio
prijatelja, svog najstarijeg prijatelja. Ali, zapravo i nisam imao izbora. Niko ga nema,
ukoliko ne postane potpuno drugačija osoba. Ako hoćete da krivite nekoga, krivite
onoga ko je izmislio svet, ali nemojte mene kriviti.
I još nešto o čemu razmišljam: zašto su uvek svi na strani jebene kornjače?
Neka neko za promenu i zecu drži stranu.
I da, primetio sam da sam ponovo rekao sumračan.

147
 14: Sada je u pepeljari samo jedna cigareta

Stjuart Žao mi je. Zaista mi je žao. Znam da u ovom delu i nisam neki
pozitivan lik.
On je došao po moje. Zašto ja ne bih došao po njegovo?
Ne, to nije dovoljno dobar razlog.
Zbog čega sam to učinio? Da li sam pokušavao da ostanem u borbi, ili sam
pokušavao da se predam? I jedno i drugo, ni jedno ni drugo?
Ostati u borbi: jer sam mislio da će možda promeniti mišljenje kad me bude
videla?
Predati se: kao kada odbiješ povez preko očiju na izvršenju smrtne kazne; kao
kad na giljotini okreneš glavu i gledaš sečivo dok pada?
A i ono s cigaretama. Čista slučajnost, znam, čist slučaj. Ali od toga mi je bilo
još gore, jer čitava ta stvar je jedan užasan nesrećan slučaj, kao kada kamion probije
ogradu koja deli autoput i smrska baš vaš automobil. Sedeo sam tako, stavio sam
cigaretu u jedno od onih malih ulegnuća, i onda sam primetio da se u onom pored već
nalazi jedna cigareta. Bio sam toliko uznemiren da sam sigurno upalio novu pre nego
što sam ugasio prethodnu. A onda sam primetio kako je u pepeljari već jedan opušak.
Tri cigarete u pepeljari - dve gore a jedna je ugašena. Može li bilo ko da podnese tako
nešto? Možete li da zamislite bol koji sam osetio? Ne možete, naravno da ne možete.
Tuđi bol ne može da se oseti, u tome i jeste problem. Uvek je to problem, čitav svet je
problem. Kada bismo samo mogli da naučimo kako da osetimo tuđi bol...
Žao mi je, zaista. Kako da se izvinim?
Moram da pronađem neki način.

Džilijan Ono što nikad neću zaboraviti jeste Stjuartovo lice. Izgledao je kao
klovn, kao koren repe, kao maska za Noć veštica. Da, baš tako, kao jedna od onih
bundeva u koje je urezan izveštačen osmeh, i s izdubljenim očnim dupljama iz kojih

148
treperi neko avetinjsko, lažno svetlo. Tako je Stjuart izgledao. Mislim da sam ja
jedina koja ga je takvog ikada videla, i taj prizor će mi zauvek ostati u sećanju. Ja
sam vrisnula, Stjuart je nestao, svi su pogledali u tom pravcu, ali tamo više nije bilo
ničega sem prazne bine.
Noć uoči venčanja provela sam kod maman. Oliverova ideja. Kad je to
predložio mislila sam kako pretpostavlja da mi je potrebna mala pomoć da se
pripremim. Ali, zapravo nije bilo to u pitanju; hteo je da sve bude onako kako treba.
U nekim stvarima Oliver je vrlo staromodan. Trebalo je da ja budem dete koje iz
roditeljskog doma polazi na taj sveti put do crkve. Samo teško se može reći da sam
bila devica u belom koja čvrsto drži ruku svoga oca.
Kod maman sam stigla u 7.00 uveče pre dana svog drugog venčanja. Obe smo
svesno nastojale da budemo uviđavne. Posela me je uz šolju kafe i naterala da
podignem noge kao da sam već trudna. Zatim je uzela moj kofer i otišla da ga
raspakuje zbog čega sam još više imala osećaj kao da sam došla u bolnicu. Sedela
sam i mislila, nadam se da mi neće deliti savete, mislim da to ne bih podnela. Što se
dogodilo, dogodilo se, a ono što će se tek dogoditi sada se više ne može menjati.
Zato, bolje da ćutimo i gledamo neku glupost na televiziji, i ne pričamo ni o čemu
važnom.
Ali - majke i kćerke, majke i kćerke. Otprilike devedeset sekundi kasnije
vratila se u sobu s mojom odećom u rukama. Na licu joj je bio takav osmeh, kao da
sam odjednom postala senilna i da sa mnom treba postupati sa sažaljivom nežnošću.
„Dušo, spakovala si pogrešne stvari.”
Pogledala sam je. „Nisam, maman.”
„Ali, dušo, ovo je kostim koji sam ti ja kupila?”
„Da.” Da, znaš da jeste. Zašto se roditelji ponašaju kao istražne sudije,
proveravajući i najočiglednije činjenice.
„I ti hoćeš da sutra ovo obučeš?”
„Da, maman.”
Usledilo je obrušavanje. Počela je na francuskom, što radi uvek kad joj se
podigne stub vodene pare pa mora da smanji pritisak. Onda se malo smirila i vratila

149
na engleski. Suština njene priče bila je da je mene očigledno napustila pamet. Samo
ozbiljno poremećena osoba može i da sanja da se dva puta venča u istoj haljini. To
vređa dobar ukus, lepe manire, osećaj za oblačenje, crkvu, sve prisutne na obe
ceremonije (iako uglavnom nju), sudbinu, sreću, svetsku istoriju, i još neke stvari i
ljude.
„Oliver je hteo da ga obučem.”
„Smem li da pitam zašto?”
„Rekao je da se u mene zaljubio kad sam ga nosila prvi put.”
Obrušavanje broj dva. Skandalozno, treba da ga je stid, itd. Izaziva nevolju, itd.
Ako u njemu planiraš da se udaš, onda to može da prođe i bez tvoje majke, itd. Sve je
to trajalo nekih sat vremena i završilo se tako što sam joj predala ključ od svog stana.
Otišla je s kostimom preko ruke ispruživši je kao da je ozračen.
Vratila se s dve zamene prema kojima sam bila ravnodušna.
„Ti odaberi, maman.” Nisam želela da se svađam. Sutra neće biti lako, nadala
sam se da će bar jedna osoba biti zadovoljna. Ali, ne, nije sve tako jednostavno. Da bi
mi oprostila zbog moje ogromne faux pas, morala sam da se ponašam kao
manekenka. Bilo je smešno. Probala sam i jednu i drugu varijantu.
„Sada ti odaberi, maman.” Ali, ni to nije bilo dovoljno. Ja moram da odaberem.
Ja treba da imam neko mišljenje. Nisam imala nikakvo mišljenje. Nisam imala
rezervnu varijantu, zaista nisam. To je kao kada bi mi neko rekao, Slušaj, Džil, ne
možeš sutra da se udaš za Olivera, to otpada, koga ćeš umesto njega? Ovog ili ovog?
Nije joj se dopalo ovo poređenje kad sam joj rekla. Smatrala je da nemam
ukusa. Pa dobro. Kad sam se udavala za Stjuarta svi su me ubeđivali kako treba da
mislim na sebe. Ovo je tvoj dan, Džilijan, govorili su. Sada se udajem za Olivera, i
odjednom to je dan svih drugih. Oliver je insistirao na crkvenom venčanju koje ja
nisam želela. Maman insistira na odeći koju ne želim.
Probudila sam se mučena snovima. Ispisujem svoje ime na pesku, samo što to
nije moje ime; Oliver počinje da ga briše nogama, a Stjuart plače. Maman stoji na
plaži u mom venčanom zelenom kostimu, gleda i niti odobrava niti negoduje. Samo
čeka. Čeka. Ako budemo dovoljno dugo čekali, sve će poći naopako i maman, ti ćeš

150
opet biti u pravu. Ali, šta je u tome dobro?
Kad smo stigli u crkvu, Oliver je bio vrlo nervozan. Barem smo mogli da
izbacimo svečani hod kroz crkvu: bilo nas je svega desetoro, tako da je sveštenik
odlučio da nas jednostavno okupi oko oltara. Ali, onog trenutka kad smo počeli da
prilazimo, shvatila sam da se nešto sprema.
„Izvini”, rekla sam Oliveru. „Jednostavno nije htela da me sasluša.”
Činilo se da me nije razumeo. Stalno se okretao preko ramena prema vratima
crkve.
„Haljina”, rekla sam, „Izvini zbog haljine.” Bila je žute boje, optimistične,
kako je maman rekla, i ne bi se očekivalo da Oliver ne primeti promenu.
„Izgledaš kao dragulj”, kazao je iako mu pogled nije bio na meni.
Na oba svoja venčanja nosila sam pogrešnu boju. Trebalo je da na prvom
nosim šašavo optimističnu žutu, a obazrivo zelenu na drugom.
„I da ću sva svoja zemaljska dobra deliti s tobom.” To sam obećala. Prethodno
smo se raspravljali oko toga. Uobičajena rasprava. Oliver je hteo da bude „I svim
svojim zemaljskim dobrima te darujem”. Kazao je da se tako oseća, da je sve što je
njegovo i moje, da jezik otelovljuje stanje duše, da je deliti zlobno, a darivati
poetično. Rekla sam da je u tome nevolja. Ako polažeš zakletvu, ona treba da bude
precizna. Ako on mene daruje svojim zemaljskim dobrima, a ja njega svojim, onda to
znači da razmenjujemo ono što posedujemo, a razmenjivanje mog još neotkupljenog
stana za njegovu iznajmljenu sobu i nije ono što bračna zakletva podrazumeva, a
iskreno rečeno, i kad bismo razmenili dobra, ja bih bila na gubitku. Šta je to što
tačnije određuje razliku između moja dva muža, isticao je on, nego reči deliti i
darivati. Stjuart bi želeo da sklopi nagodbu, a on, Oliver želi potpunu predaju. Rekla
sam mu da smo se, ako se seća, Stjuart i ja venčali u mesnoj kancelariji i da nismo
izgovorili ni deliti ni darivati.
Onda je Oliver otišao kod sveštenika i pitao ga da li je moguć kompromis: da
ja kažem deliti a on darivati. Sveštenik je rekao da to nije moguće.
„I da ću sva svoja zemaljska dobra deliti s tobom.” Oliver je naglasio taj glagol
jer je želeo da se zna kako se on ne slaže s tim izrazom. Nevolja je bila što je to

151
zvučalo kao da se buni zbog toga što uopšte mora nešto da mi da. To sam mu i rekla
dok smo stajali ispred crkve gde nas je maman fotografisala.
„I da ću sva svoja zemaljska dobra tebi u zakup davati”, odgovorio mi je.
Činilo se da je sada opušteniji. „I da ću sva svoja zemaljska dobra tebi pozajmljivati.
Sva svoja zemaljska dobra izuzev onih do kojih mi je zaista stalo. Sva svoja
zemaljska dobra uz potvrdu...” i tako dalje. Kad Oliver tako počne, najbolje je pustiti
ga. Jeste li videli one nove povoce za pse? One s velikim kalemima koji se
jednostavno odmotavaju i desetak metara kad pas iznenada pojuri, i ponovo se
namotavaju dok miruje kad dođete do njega? Na to pomislim kad Oliver uhvati takav
rif. On je kao veliki pas. Ali, sačekaće vas na uglu da ga stignete i pomilujete.
„Sve svoje račune u restoranima deliću s tobom.” Vozili smo se nekoliko
kilometara do mesta koje je Oliver odabrao. Sedeli smo za dugačkim stolom u dnu
restorana. Naspram mog mesta upravnik je stavio gomilu crvenih ruža i mislila sam
kako je to vrlo ljubazno od njega, iako je Oli izjavio scenskim šapatom kako su
crvene ruže malo kičaste. Smestili smo se, popili po čašu šampanjca i obavili one
kikotave razgovore o probijanju kroz zakrčeni saobraćaj na putu do crkve, i kako se
sveštenik zaista trudio iako gotovo da nije ni Olivera ni mene znao odranije, i kako
nije frfljao dok je govorio, i kako sam srećno izgledala. „Nešto bolje od srećno?”
rekao je Oli i ponovo krenuo. „Čujem li ja to blistavo? Da, blistavo s moje leve
strane. Dalje, nešto jače od toga? Prekrasno? Imam li prekrasno? Hvala vam,
gospodine. Da li neko nudi veličanstveno? Spektakularno? Senzacionalno? Do sada
prekrasno s moje desne strane... Prekrasno... prekrasno... Ispred mene se nudi
spektakularno... Spektakularno ovde... jeste li završili sa spektakularno? Prodato
ponuđivaču i Oli otkupljuje...” zatim je lupio mlinom za biber kao na aukciji i
poljubio me uz aplauz.
Stiglo je prvo jelo i ja sam primetila da Oliver ne sluša ono što govorim pa sam
počela da pratim njegov pogled, i tamo je, sam za stolom, čak i ne gledajući nas,
sedeo Stjuart i čitao knjigu.
Onda je sve krenulo po zlu, i ja sam ostatak pokušala da izbrišem iz sećanja, to
šta smo jeli, o čemu smo razgovarali i kako smo se pretvarali da se zapravo ništa ne

152
događa. Ali sam kraj ne mogu da izbrišem, ono kada se Stjuartovo lice iznenada
pojavilo iznad stolnjaka i upiljilo se u mene s onim groznim osmehom i avetinjskom
svedošću u očima. Oživela bundeva iz noći veštica. Vrisnula sam. Zapravo i nije bilo
toliko zastrašujuće. Jednostavno, bilo je toliko tužno da nisam mogla da podnesem.

Oliver Kopile. Ti mali debeli govnarski drkomatu. Nakon svega što sam za
tebe učinio tokom svih ovih godina. Kao prvo, ko je od tebe uopšte napravio koliko-
toliko prihvatljivo ljudsko biće? Koga je ruka zabolela od šmirglanja tvojih
hrapavosti? Ko te je upoznao s devojkama, naučio kako se koriste viljuška i nož, ko
je bio tvoj prokleti prijatelj? I šta dobijam zauzvrat? Sjebeš mi venčanje, sjebeš
najbolji dan mog života. Jeftina, prostačka, sebična osveta, eto šta je to bilo, iako
nema sumnje da se u tom nužniku od tvoje duše motiv osvete preobratio u nešto
navodno plemenito, ako ne i pravedno. Pa, samo da ti kažem nešto, ti steatopigični
bivši pajtose: ako ponovo kreneš da njuškaš, bićeš bivši pajtos i to ne samo u jednom
smislu. Nateraću te da nedelju dana jedeš srču, da to odmah razjasnimo. Nijednog
trenutka nemoj potcenjivati Olivera. U mom navodno nežnom srcu ima mesta za
nasilje.
Trebalo je da tražim da te uhapse onog trenutka kad sam te primetio. Da te
zatvore pod nekom trajnijom optužbom, kao što je skitnja s opasnim namerama ili
uništavanje okoline ili dosađivanje. Uhapsite ovog čoveka, naredniče, više nije
zabavan, jednostavno je prestao da bude zabavan. Gospode, opet se šalim, to je
oduvek moja slabost, ali da se nisam šalio morao bih da dođem, odsečem ti dlakave
uši i nabijem ti ih u grlo i nateram te da za desert pojedeš svoje antičke naočare.
Dan je proticao u najboljem redu sve dok te nisam spazio kako pokušavaš da
budeš neprimetan dok preko puta ritmički trupkaš nogom kao na straži i purnjaš kao
dimnjak kod Amolda Beneta i zgađeno gledaš prema crkvi. Bilo je očigledno da ti je
na pameti neka budalasta psina, pa sam, nameštajući svoj beli karanfil s lakim
primesama bledozelene, prešao tu kancerogenu raskrsnicu i obratio ti se.
„Dolazim na venčanje”, rekao si. Ispravio sam ga povodom te neizvodljive
namere.

153
 „Ti si došao na moje”, nastavilo se cviljenje, „pa sad ja dolazim na tvoje.”
Objasnio sam ti odstupanje od etikecije koju je taj plan podrazumevao, da,
naime, u srednje razvijenim društvima u koje spada i Ujedinjeno Kraljevstvo Velike
Britanije i Severne Irske, osoba koja nije pozvana na neku formalnu ceremoniju ne
može sebi dozvoliti da istu pohodi. Kada si doveo u pitanje taj za tebe misteriozni
deo protokola, na najlepši mogući način sam te zamolio da se smesta goniš i da se, po
mogućstvu, baciš pod dabl-deker koji je upravo tada prolazio.
Moram reći da se nisam sasvim pouzdao u tvoj prividni odlazak, i da sam, dok
smo čekali znak sveštenika da se zavesa digne, jednim okom motrio na ulaz u crkvu.
Mislio sam da će u svakom trenutku portal od hrastovine pasti i otkriti tvoju
neželjenu pojavu. Čak i kad je svezivanje bilo u toku, napola sam očekivao da ćeš,
kad dođemo do onog dela gde svi koji znaju zakonske ili bilo kakve druge prepreke
koje će me onemogućiti u tome da svojom raspomamljenom telesnošću nasrnem na
lepu Džil, iskočiti iz kakvog senovitog ugla crkve i izneti neku kukavičku primedbu.
Ali, nisi to učinio, i mi smo srećni i veseli obavili zakletve. Čak sam imao i vremena
da stavim ironičan akcenat na onaj bezvezni deo službe u kome obećavate da ćete
„deliti” svoja zemaljska dobra sa svojim partnerom. Vekovima unazad svi su svoje
partnere „darivali” zemaljskim dobrima - evo, uzmi sve, ono što je moje i tvoje je - a
to, kako mi se čini, prenosi iskrenost ključnu za duh braka, obuhvata suštinu posla.
Ali, više to nije slučaj. Pravnici i knjigovođe zašli su u sve pore. Bio sam malo
bouleversé kada je Džilijan insistirala na deliti, a čitava diskusija mi se činila mrvicu
ponižavajuće, kao da planiram da brže-bolje, čim izađem iz hrama, svoju polovinu
Džilinog stana ponudim tržištu. Velikodušno sam udovoljio ovom njenom hiru.
Postoji dašak Mame Dragon u mojoj nevesti, kao što ste možda primetili.
Istini za volju, bila je to pomalo prljava nagodba. Ja sam hteo crkveno
venčanje, dok je Džil sada za to videla još manje razloga nego prošlog puta. Tako da
sam ja dobio da biram pozorište, dok je njoj bilo dozvoljeno da prerađuje tekst. Ona
je i oca ubedila, to vam mogu potvrditi. Neće svaka.... koliko god očajnički da vape
za ceremonijama u današnje vreme, sa odobravanjem gledati na venčanje posrnule
žene kao što je Džilijan. I sam sam obišao nekoliko dostojnih bazilika i uvek sam

154
dobio isti jasan i neodgovarajući odgovor. Onda je Džilijan otišla i prizemljila jednog
od nestašnih nebeskih pilota. Ta devojka je pravi intemuncije. Pogledajte samo kako
je ubedila Stjuarta da se ponaša kao oficir i džentlmen uprkos istorijskim okolnostima
koje nam dokazuju suprotno. Najpre se ponašao kao pravi mali pećinski čovek kad
god bi se pomenula reč na R; ali Džilijan ga je privolela na sporazum. To slučajno baš
i nije segment svetske istorije koga se podrobnije sećam. Džilijan koja se previše
često viđa sa svojim Bivšim Mužem. Džilijan koja je zadržala svoj atelje u kući BM-a
čak i nakon što ga je napustila. Oliver kome je zabranjeno da dolazi u atelje. Oliver
kome je zapravo naloženo da se pro temp povuče u ilegalu. Nije to samo mesto na
zadnjem sedištu, pre je reč o prostoru u prtljažniku gde društvo prave još jedino
rezervna guma i zastareli atlas.
Ali to vreme je prošlo. Reverzibilnost - taj blistavi slogan profesije moje žene -
u privatnoj je sferi pretrpela uticaj. Džilijan i Oliver postali su jedno poresko telo, a
duh tajm-šer varijante u Marbelji zauvek je proteran. Vetar je naterao glogov žbun
kraj kapije da prospe svoje nežne konfete - samo ne one iz kutije, molim vas - a la
belle-mere je izvela ceo Kartije-Breson, čim sam je ubedio da, prema mišljenju
pionira fotografije, sprava mnogo bolje radi ako joj se sa objektiva skine poklopac.
Zatim smo u dobrom raspoloženju krenuli put Al Dardineta, a ja sam obećao Džilijan
da upravnika neću zvati Al zato što, istini za volju, danas je ta šala zabavna još jedino
meni.
Prosecca se ljuljuškao u posudama s ledom. Trebalo je da ovo bude obrok za
pamćenje, razumete, a ne neki bućkuriš plaćen kreditnom karticom - da li biste vi u
italijanskom restoranu naručili francuski šampanjac? Konverzirajući obradili smo
ekscentričnog sveštenika i lutanja - vagari, na latinskom, lutati - kroz mrežu
jednosmernih ulica koje vode do Ala. Došlo je i prvo jelo, spaghetti neri alle vongole,
gde smo šaljivo preskočili primedbu po kojoj je u Oliverovom izboru jela bilo više
pogrebnog nego svadbenog - „Maman”, rekao sam (opredelio sam se za ovu soluciju
u obraćanju), „Maman, ne zaboravite da se za venčanja u Bretanji crkva ukrašava u
crno.” U svakom slučaju, čim je viljuška prenela taj primo piatto do usta, sve
nesuglasice su zamrle. Počeo sam da usisavam sreću kao duge, elastične, nelomljive

155
špagete. A onda sam primetio to malo kopile.
Dopustite mi da postavim scenu. Bilo nas je desetoro (ko je sve bio? o, samo
amici i cognoscenti, nekoliko njih, pažljivo probranih) u zadnjem delu restorana, za
dugim stolom u malom ispustu - pomalo nalik na Tajnu večeru, po Veronezeu - dok
su ostali, manje bitni, slučajni posetioci činili sve da glume nezainteresovanost za
veselo svadbarsko društvo. (Oh, to je tako tipično engleski. Ne mešaj se u tuđu
radost, ne nazdravljaj im preko stola, prosto se pretvaraj da se niko nije venčao sve
dok ne postanu suviše bučni, i u tom slučaju možeš da se žališ...). I tako sam ja bacio
pogled preko diskretno pognutih glava i koga ugledam drsko naspram nas? Taktičnog
Prvog Muža koji sedi sam za stolom i pretvara se da čita knjigu. Kao prvo, traljav
gambit. Stjuart da čita knjigu? Mnogo bolje bi se maskirao da je stao na stolicu i
mahao u našem pravcu.
Uprkos ruci svoje mlade koja je pokušala da me spreči, podigao sam se lagano
sa svog mesta, prišao njenom bivšem, i ljubazno mu dao uputstva da se nosi. Nije
hteo da me pogleda u lice. Pogled je prikovao za tako predvidljive lazanje koje je
neuspešno mrcvario viljuškom.
„Ovo je javno mesto”, odgovorio je slabašnim glasom.
„Zato te i molim da ga napustiš”, odgovorio sam mu. „Da nije javno mesto ne
bih ti učinio takvu uslugu kao što je verbalna opomena. Do sada bi se već nalazio na
trotoaru u nekoliko delova. U kontejneru s ostalim đubretom.”
Možda sam i bio malčice glasniji jer je u tom trenutku došao upravnik Dino.
„Al”, obratio sam mu se svojim starim peckajućim tonom, „imamo ovde trn u oku. U
tvojoj tratoriji postoji crna tačka. Ljubazno molim da se ukloni.”
I znate šta, nije hteo! Odbio je da izbaci Stjuarta. Čak je u jednom trenutku
počeo da ga brani. Dakle, pošto više nisam hteo da uznemiravam ostale, vratio sam se
za sto sa tužnim špagetima koji su u mojim ustima imali ukus pepela. Razjasnio sam
tehničke momente vezane za britanski zakon o restoranima po kome desetak veselih i
razdraganih gostiju ne može da se zabavlja na miru (da ne pominjem držanje strane
autsajderu!), tako da smo odlučili da se koncentrišemo na trenutno postojeću sreću.
„O, nisam znao”, rekao sam okrećući se prema Džil, „da se zoveš Srećka”, na

156
šta su se svi nasmejali, iako se Oli osećao kao da vozi uzbrdo u pogrešnoj brzini. I
uprkos besprekornoj pesce spada al salmoriglio, neprekidno smo obraćali pažnju na
skrhanog Stjuarta koji je debelim prstom okretao stranice knjige (svakako nije čitao
Kafku!) i pokušavao da ne pomera usne zamazane lazanjom dok čita. Zbog čega se
jezik neminovno uvlači u neku šupljinu u zubu, zbog čega zanemaruje naredbu dok
traži neravninu i trlja se o njega kao krava o stub? Stjuart je bio naša neravnina, rupa
koja se iznenada otvorila. Kako, i pored sveg spoljašnjeg sjaja, možemo da budemo
istinski blaženi?
Savetovali su me da ga ne primećujem. Gosti koji su sedeli za ostalim
stolovima počeli su da odlaze zbog čega je prvi muž moje žene bio još uočljiviji.
Iznad njegovog stola dizao se kovitlac duvanskog dima. Dimni signali koje šalje
odbačeni urođenik svojoj izgubljenoj skvo. Ja sam lično prestao s duvanom. To je
glupa navika koja podstiče samoživost. Na kraju je u restoranu ostalo samo nas
desetoro (svako je sedeo pred raskošnim dolce), jedan par koji je do kasno sedeo u
prozoru bez sumnje kujući neki škakljivi beg u banlieusard preljubu, i Stju. Kad sam
ustao video sam kako nervozno gleda prema našem stolu i pali još jednu cigaretu.
Naterao sam ga da se malo preznojava dok sam se poduže zadržao u
sumračnom gabinettou gde sam se impresivno ispiškio, a zatim sam laka koraka
krenuo nazad pored njegovog stola. Namera mi je bila samo da mu uputim jedan
prezriv pogled, ali dok sam mu prilazio on je povukao jedan pulmotresan dim iz
cigarete, pogledao me s nesigurnošću, zapiljio se u pepeljaru, spustio cigaretu,
ponovo me pogledao i počeo da plače. Sedeo je jecajući i šišteći kao probušeni
hladnjak.
„O, za boga miloga, Stju”, rekao sam skrivajući svoju ozlojeđenost. Onda je
počeo da mrmlja nešto o cigaretama. Cigarete ovo, cigarete ono. Pogledao sam
pepeljaru i video da je taj beznadežni krelac upalio dve u isto vreme. To je samo
pokazivalo koliko je pijan, a i kakve očajno loše manire ima kao pušač. Mislim,
osnova nikotinske elegancije dostupna je čak i najseljačkijim uživaocima, samo ako
to zažele.
Pružio sam ruku i ugasio jednu od dve koje su gorele - valjda zato da bih, eto,

157
nešto uradio. On me je na to divljački pogledao i počeo da se cereka. A onda je isto
tako naglo prestao i počeo da slini. Ne bih vas opterećivao prizorom rasplakanog
Stjuarta. Potom je počeo da zaurlava kao dete koje je izgubilo gomilu plišanih meda.
Pozvao sam zato Dina i rekao: A sada? Ali Dino se izgleda zainatio da bude protiv
mene, pa je postao sav jezivo latino, kao da je naricanje u javnosti atrakcija njegove
tratorije i da mušterije u stvari dolaze da bi tome prisustvovale, kao da je Stjuart
glavna zvezda. Počeo je, zamislite, da teši napaćenog bankara, na šta sam ja samo
naručio dvanaest duplih grapa ako ima toliko vremena da prekine sa svojim
volonterskim radom kao negovateljica, i dokliza do našeg stola. I znate šta? Uputio
mi je ledeni pogled. Svi bi pomislili da sam ga ja rasplakao. Svi će pomisliti da sam
ja taj koji kvari čitavo svadbeno veselje.
„Donesi te proklete grape, Dino”, viknuo sam, na šta me je pola svatova,
uključujući nesrećnu mladu i moju prokletu taštu, obavestilo kako oni ne vole grapu.
„Kakve to ima veze?” viknuo sam ja.
Tu su stvari već počele da izmiču kontroli. Osoblje restorana se sjatilo oko
Stjuarta kao da je on taj koji je otkrio to mesto, a ne ja, svadbari su se polako vratili
slavlju, preljubnički sto je zainteresovano piljio, porudžbina grape je škrto odložena,
a stari Oli je iskreno osećao kako prema njemu postupaju kao prema ribljoj glavi koja
je stajala tri dana. Ipak, ingenioznost se još uvek nije iscrpla, pa sam naterao
konobara da mi donese najveći stolnjak koji imaju. Dve vešalice za odela premeštene
su iz protesta, nekoliko karafa poslužilo je umesto tegova, dva precizna reza na
stolnjaku, i eto ga: improvizovani paravan. Nestali su nametljivi ljubavnici, nestao je
cmizdravi Stju, a stigle su i grape! Trijumf Olija-stratega, koji je onda uključio svoj
anegdotski šarm pokušavajući da ponovo pokrene društvo.
Gotovo da mi je uspelo. Led je počeo pomalo da se topi. Svi su odlučili da bi
bilo bolje da se poslednji put potrude i počnu da se zabavljaju. Bio sam usred jednog
od mojih podužih i dosadnijih oralnih nastupa kad se iz daljine čulo pomeranje
stolice. Uf, dobro je, najzad je rešio da ode. Ali tek nekoliko sekundi nakon toga,
kada sam krenuo u svoj anegdotalni krešendo, Džilijan je vrisnula. Vrisnula je, a onda
zaplakala. Izgledala je kao da je videla duha. Netremice je gledala vrh stolnjaka koji

158
sam razapeo. Šta to ona gleda? Iznad je bila jedino tačkasta tavanica. Izgledalo je kao
da njene suze nikad neće prestati, iz očiju joj je štrcalo kao iz presečene arterije.
Niko nije želeo da sasluša kraj moje priče.

Džilijan Klovn. Koren repe. Maska za noć veštica...

159
 15: Veliko spremanje

Stjuart Odlazim. To je moja sudbina. Za mene ovde nema više ničega.

Ne mogu da podnesem tri stvari.
Ne mogu da podnesem to što mi brak nije uspeo. Ne, još jasnije. Ne mogu da
podnesem to što ja nisam uspeo. Iznenada sam počeo da primećujem na koji način
ljudi govore o tim stvarima. Kažu, „Brak im nije uspeo”, kažu, „Brak im se raspao”.
Oh, znači, greška je do braka, zar ne? Slušajte, brak zapravo ne postoji, tako sam
rešio. Postojite samo vi i ona. Znači, krivi ste ili vi ili ona. I dok sam neko vreme
mislio da je ona kriva, sada osećam da sam ja. Ja sam je izneverio. Izneverio sam
sebe. Ništa nisam učinio da bude toliko srećna da ne može da me napusti. To je ono
što nisam učinio. Dakle, nisam uspeo i stid me je zbog toga. U poređenju s tim,
savršeno me nije briga šta neko misli o meni kao ljubavniku.
Ne mogu da podnesem ono što se dogodilo na venčanju. Njen vrisak i dalje
odjekuje u mojoj glavi. Nisam želeo sve da pokvarim. Samo sam hteo da budem
prisutan, da gledam a da me ne vide. A sve je išlo naopako. Kako da se izvinim?
Samo tako što ću otići.
Ne podnosim kada mi kažu da žele da budemo prijatelji. Ako ne misle tako,
licemerno je. Ako zaista misle, još gore. Kako mogu da kažu tako nešto nakon svega
što se dogodilo? Oprošteno mi je zbog mojih greha, oproštena mi je ta nepojmljiva
drskost što sam se na trenutak našao između Romea i Julije. Ma, nosite se oboje.
Nećete vi meni tako praštati, a ni vama neće biti oprošteno, čujete li? Čak i ako to ne
mogu da podnesem.
Zato odlazim.
Jedina osoba koja će mi nedostajati je madam Vajat, što je pomalo smešno. Od
samog početka ona je prema meni bila iskrena. Pozvao sam je sinoć da joj kažem da
odlazim i da se izvinim zbog svog ponašanja na venčanju.

160
 „Nemoj razmišljati o tome, Stjuarte”, rekla je. „To ti čak može i pomoći.”
„Kako to mislite?”
„Možda, ako je početak tako užasan, ne postoji iskušenje da se osvrnemo
unazad i da se pretvaramo kako je nekada sve bilo savršeno.”
„Gospođo Vajat znate li vi da ste filozof?”
Nasmejala se, a ja je nikada ranije nisam čuo da se smeje.
„Ne, zapravo niste”, rekao sam, „vi ste mudra žena.”
Zbog toga se, iz nekog razloga, zasmejala još glasnije. Odjednom sam shvatio
kako je kao mlada sigurno bila prava koketa.
„Bićemo u vezi, Stjuarte”, rekla je.
Bilo je to vrlo ljubazno od nje, zar ne? Potrudiću se da tako i bude.

Oliver Nemoguće je, de temps en temps, ne uočiti činjenicu da život ima

svojih ironija, zar ne? Evo Stjuarta, veselog bankara (I Banchieri Giocosi - zašto li je
tako malo opera o ovom zanatu, pitam se, pitam se), sićušnog ali upornog branioca
kapitalizma, hitrog zaštitnika zakona tržišta, jurišnika preduzetništva, uslužnog
radnika pri prodaji i kod kupovine tuđim novcem. I evo mene, lakovernog liberala
koji glasa zatvorenih očiju nabadajući prstom, nežnog voditelja cirkuske predstave
miroljubivih umetnosti, onog koji instinktivno staje na stranu slabijih protiv jačih,
kitova protiv cele japanske ribarske flote, mokrog mladunčeta foke protiv
istrebljivača u flanelskoj košulji, prašuma protiv dezodoransa u spreju. Ipak, kada
nosioci ovih suprotstavljenih filozofija svoju pažnju usmere na pitanja ljubavi, jedan
od njih iznenada počne da veruje u protekcionizam i antimonopolsku komisiju dok
drugi zastupa prirodnu mudrost slobodnog tržišta. Pogodite koji je čiji stav?
A tu je takođe i ševa, hopa-cupa, to golicanje u rastegljivom tkivu koje izaziva
toliku žudnju. Nadahnuće srca o kome su pevali razni minstreli takođe vodi i tucanju,
to ne smemo zaboraviti. Sada se moram odupreti trijumfalnom tonu (barem malo), ali
nećemo promašiti ako uz oprez primetimo da kada slobodnjak postane protekcionista
možda je to zbog toga što shvata da njegova roba ne zadovoljava standarde. Da
ponekad samo ono š-č-č-š, kao kada se prodrma kutija kukuruznih pahuljica, ne

161
pomaže da inamorata treperi sve dok ne zađe sunce. Da postoje trenuci kada se
priziva letnja grmljavina na supsaharskom nebu. Ko bi se opredelio za maketu aviona
s plastičnim propelerom i gumenim navojima kad na nebu još uvek ima zvezda
padalica? Zar se ljudski rod ne razlikuje od nižih vrsta upravo po tome što zna za
žudnju?
Ali ako neko iz nužde malo zavitla palicom za lov na foke zbog ljubavi, ako
neko mora da pošalje japanskog kitolovca preko južnih voda da bi obavio svoj posao,
to ne znači da će sa surovošću nastaviti kada se vrati u luku. Jadni Stjuart - još uvek
mu nudim prijateljsku ruku. U stvari, telefonirao sam mu. Stajao sam tako, na obrazu
mi je još uvek bio ožiljak od našeg malog contretemps (ali to je u redu: ja sam pre Oli
Dostojanstveni Učesnik u Dvoboju nego Oliver Rasel Poluzaposlena Žrtva Zločina), i
pokušavao da ga dovedem u stanje normalnosti.
„Zdravo, Oliver ovde.”
Usledila je pauza srednje dužine koju je bilo teško protumačiti, propraćena
manje dvosmislenim iskazom: „Olivere, odjebi.”
„Slušaj...”
„Odjebi.”
„Mogu da zamislim...”
„ODJEBI, ODJEBI, ODJEBI.”
Svako bi pomislio da ja zovem da bih se njemu izvinio, da sam ja taj koji je
pravio neprilike na njegovom venčanju. Stari mornar ne bi imao ništa protiv Stjua koji
se pojavio u crkvi a zatim nas pratio do restorana. Trebalo je da zatražim da ga
uhapse. Pozornice, osmotrite onog tamo starca. Gnjavi sve i svakoga pričom o tome
kako je skinuo nekog galeba. Odvedite ga, ili, još bolje, sredite da provede noć u
njugejtskom zatvoru na zadovoljstvo Njenog Visočanstva.
Ali, nisam, bio sam razuman, i to mi je hvala. Kaplju odjepčići kao doza kapi
za uho, kap-kap. To se činilo posebno grubo ako se uzme u obzir da je instrument
preko kojeg sam primio više puta ponavljane podsticaje za odlazak bio isti onaj mat-
crni bežični u kožnoj futroli preko koga sam se stavio na raspolaganje njegovoj ženi.
Da je moj prijatelj ostao malo duže na vezi možda bih i podelio s njim tu zgodnu

162
ironiju.
Naravno, nisam otkucao Stjuartov broj - njen broj! sve što sam učinio bilo je da
pritisnem svetu svepamteću jedinicu na brojčaniku! - na isključivo svoju inicijativu!
Ponekad velikodušnost zahteva accoucheuse. Džilijan je predložila da ga nazovem.
Uzgred, nemojte da stekne pogrešan utisak o njoj. Nemojte misliti da ne
primećujem kako je Džilijan u vašim snovima krhka i prozirna. Jednostavno je jača
od mene. Oduvek sam to znao.
I to mi se baš dopada. Ako me vezujete, neka to budu svileni gajtani, molim
vas.

Džilijan Oliver mi je rekao da Stjuart nije hteo da razgovara s njim. I ja sam

pokušala da ga nazovem. Javio se na telefon. Ja sam rekla: „Džilijan ovde.” Čuo se
uzdah, i onda mi je spustio slušalicu. Ne mogu ga kriviti, zar ne?
Stjuart je otkupio moj deo kuće. Podela novca i imovine bila je pravedna.
Znate li šta je Stjuart uradio? Bilo je to nešto zaista iznenađujuće. Kada smo se
sporazumeli oko toga da ćemo se razvesti tačnije kada je pristao da mi da razvod -
rekla sam kako mrzim pomisao o dolasku advokata koji će odlučivati o tome ko će
šta dobiti, kako je sve ionako već dovoljno bolno, a sve je još mnogo gore zbog
advokata koji će verovatno insistirati na tome da se borimo za svaki peni. I znate
kako je Stjuart reagovao? Rekao je: „Zašto ne zamolimo madam Vajat da odluči?”
„Maman?"
„Verujem da će ona biti pravičnija od svih advokata koje sam upoznao.”
Izvanredno, zar ne? Ona je tako i učinila, a advokate smo samo obavestili o
svojoj odluci. Zatim je sud sve to odobrio.
I još nešto. Seks s tim nema veze, s raskidom. Šta god vi mislili. Ne želim da
idem u detalje, i zato ću reći samo ovo. Ako neko, on ili ona, smatra da nije u
potpunosti ovladao vođenjem ljubavi, onda on ili ona verovatno treba malo više da se
potrude, zar ne? Ili, ako neko, ona ili on, uzima stvari zdravo za gotovo, onda taj
neko, ona ili on, može da postane lenj, čak samozadovoljan. A osobi pored njih ta
razlika i ne mora da bude toliko primetna. Posebno onda kada je najznačajnije to ko

163
su zapravo oni.
Nakon što sam se iselila, Stjuart mi je dozvolio da zadržim atelje. Zakupninu
takode nije hteo da primi. Oliveru se to nije dopalo. Rekao je da bi Stjuart mogao da
me napadne. Pa, naravno da nije.
Kad smo delili plen, Stjuart je insistirao na tome da zadrži čaše koje nam je
maman poklonila. Ili, ono što je od njih preostalo. Nekad ih je bilo šest, ostale su
samo tri. Baš čudno, ne sećam se da sam ijednu razbila.

Madam Vajat Žao mi je zbog onog incidenta sa venčanom haljinom. Nisam

imala nameru da uznemirim Džilijan, ali njena je zamisao zaista bila apsurdna. I više
nego apsurdna, bila je imbecilna. Da se dva puta uda u istoj odeći - ko je to još video?
Zato je ponekad neophodno da se majka ponaša kao majka.
Venčanje je bilo prava katastrofa. Nemoguće je preterati u tome koliko je sve
išlo naopako. Nisam mogla da ne primetim da šampanjac nije bio iz Šampanje. Počeli
smo s nekim crnim jelom koje bi više priličilo sahrani. Zatim taj problem sa
Stjuartom. Čista propast. I najzad, Oliver koji uporno želi da naruči neki italijanski
digestif koga biste možda utrljali na grudi bolesnom detetu. Ali da to unesete u sebe?
Nikada. Čista propast, kao što rekoh.

Val Dajem im godinu. Ne, ozbiljno. Mogu da se kladim u to. U kol’ko biste?
Deset, pedeset, sto? Dajem im godinu.
Slušajte, ako je Stjuart, koji je materijal za muža, s tom razbijačicom trajao
tako kratko, kakve šanse onda ima Oliver koji nema novca, nije uspešan, i koji je, u
osnovi, nastran? Koliko će taj brak trajati kad bude počeo da je zove Stjuart u
krevetu?
I još nešto...

Oliver & Stjuart Napolje.

Izbacite tu kučku napolje.
Izađi napolje.

164
 Napolje.
Napolje.
NAPOLJE.

Val Ne mogu oni tako sa mnom. Vi ne smete to da im dozvolite. Ja imam isto

toliko prava...

Oliver & Stjuart NAPOLJE. Ili ona ili mi. Napolje, kučko. NAPOLJE. Ona
ili mi.

Val Znate da je ovo protiv svih pravila?

Mislim, shvatate li vi šta radite? Znate kakve posledice ovo može da ima? Jeste
li razmišljali o njima? Ovo je čista učena. Hej, vi - zar vi niste menadžer, zar ne bi
trebalo da posedujete čitav ovaj jebeni tim?

Oliver Imaš li šal, Stju?

Val Zar ne vidite šta se događa? Ovo je direktno izazivanje vašeg autoriteta.
Pomozite mi. Molim vas. Ako mi pomognete, ispričaću ću vam o njihovim đokama.

Oliver Ja ću je držati, ti je davi.

Stjuart Važi.

Val Je l’ znate da ste bedni? Vas dvojica.

Be dni.
Stjuart
Ol...

Oliver Vau, ovo je bilo zabavno. Valda Vandalizovana.

Vau, vau.

165
 Stjuarte, slušaj...

Stjuart NE.

Oliver Bilo je kao u stara vremena, zar ne, ovo?

Kao u stara vremena. Sećaš se? Jules et Jim?

Stjuart Olivere, odjebi.

Oliver Kad dobijem nazad tvoj šal, da ti ga pošaljem?

Stjuart Odjebi, Olivere.

Ako još jednom zineš, ja ću...
Ma, odjebi.

Oliver Čitam Šostakovičeve memoare. Valdin malopređašnji nastup podsetio

me je na prve stranice na kojima kompozitor obećava kako će pokušati da govori
samo istinu. Živeo je u vreme mnogih značajnih događaja i poznavao je izuzetne
ljude. Pokušaće da o njima govori iskreno, da ništa ne izmisli niti oboji: njegova priča
biće svedočanstvo očevica. Dobro. U redu. A onda potcenjeni ironičar nastavlja, i to
vam citiram: „Naravno, postoji kod nas jedna izreka: ’Laže kao očevidac’.”
To ukratko opisuje i Val. Ona laže kao očevidac.
Još jedna fusnota. Ili, tačnije rečeno, još nešto o čemu bi Stjuart možda želeo
da razgovara da je bio raspoložen da me poštedi najgoreg dela dana. Šostakovič o
svojoj operi Ledi Magbet: „Ona takođe govori i o tome kako bi ljubav mogla da
izgleda da svet nije prepun zala. Zlo uništava ljubav. Kao i zakoni, i imovina, i
finansijske brige, i policija. Da su okolnosti drugačije, i ljubav bi bila drugačija.”
Naravno. Okolnosti menjaju ljubav. A šta je sa ekstremnim okolnostima, onima u
vreme staljinovskog terora? Šostakovič nastavlja: „Kao da se svi brinu šta se dešava s
ljubavlju. Pretpostavljam da će uvek biti tako, uvek se čini kako ljubav preživljava
svoje poslednje dane.”

166
 Zamislite to: smrt ljubavi. Moglo bi se to desiti. Hteo sam da kažem Stjuartu,
znaš onaj doktorat koji sam odbranio, o zakonima tržišta i ljubavi, pa, nisam siguran
da li sam to zaista mislio, to je više bio rif. Sada shvatam da sam nešto smerao, „Da
su okolnosti bile drugačije, i ljubav bi bila drugačija.” To je istina, čista istina. A kako
malo razmišljamo o tome. Smrt ljubavi: moguća je, zamisliva je, ne mogu da je
podnesem. „Kadet Oliver Rasel, zašto želite da se priključite puku?” „Želeo bih da
svet postane sigurniji za ljubav. Stvarno tako mislim, ser, zaista!”

Gospođa Dajer Uživala sam u društvu tog mladića dok je stanovao ovde.
Naravno, lagao je iz sve snage, i još uvek nisam dobila poslednje dve rate za
stanarinu koje je obećao da će poslati.
Verovatno je bio malo na svoju ruku, ako mene pitate. Čula sam ga kako
razgovara sam sa sobom u svojoj sobi. I zaista je lagao. Mislim da nije pisao za film.
I nikada nije parkirao kola u ulici. Mislite li da ipak ima sidu? Kažu da od nje ljudi
umeju da budu na svoju ruku. To bi moglo biti objašnjenje. Ipak, bio je fini mladić.
Pre nego što je otišao pitao me je da li sme da odseče nešto s drveta ispred
kuće. Za uspomenu, rekao je. Otišao je s grančicom araukarije u ruci.

Džilijan Stjuart odlazi. Sigurna sam da je to mudra odluka. Ponekad

pomislim da bismo mi mogli da uradimo tako nešto. Oliver stalno govori o novom
početku koji samo što nije započeo, ali i dalje živimo u istom gradu, radimo iste
poslove. Možda jednostavno treba da odemo.

Oliver Nalaz je, naravno, bio negativan. Znao sam da će tako biti. Niste se
valjda zaista brinuli zbog mene? Mes excuses. Stvarno sam dirnut. Da sam znao,
rekao bih vam čim sam saznao.

Madam Vajat Pitate me šta mislim o njima, o Stjuartu i Oliveru, ko mi je

draži? Ali, ja nisam Džilijan, i to je ono osnovno. Rekla mi je: „Mislim da sam znala
šta znači biti voljen. Nisam znala kako je to kad si obožavan.” Ja sam odgovorila:
„Zašto si onda tako obesila nos?” Kao što vi Englezi kažete, ako obesite nos, vetar bi

167
mogao da se promeni.
Pretpostavljam takođe da nikada nije onako kako očekujete. Imam iste
predrasude kao bilo koja majka. Kada sam upoznala Stjuarta, a zatim, pošto su se
venčali, mislila sam: Da se nisi usudio da povrediš moju kćer! Stjuart bi uvek seo
ispred mene kao da je kod lekara na pregledu, ili kod direktora škole, ili nekog
sličnog. Cipele su mu uvek bile uglancane, sećam se, i kada bi pomislio da ja nisam
obratila pažnju, bacio bi pogled prema njima kao da proverava da se nisu isprljale.
Toliko je želeo da budem zadovoljna njime, da mi se dopadne. Smatrala sam kako je
to veoma dirljivo, ali ipak sam se malo opirala. Da, sada je voliš, to vidim, da, vrlo si
ljubazan premar meni i cipele su ti izglancane, ali ako nemaš ništa protiv, sačekala
bih nekoliko godina. Kada su Ču En Laja pitali šta misli o posledicama Francuske
revolucije na svetsku istoriju, odgovorio je: „Prerano je reći.” E pa, to ja mislim o
Stjuartu. Videla sam u njemu poštenog mladića, pomalo dosadnog, koji zarađuje
dovoljno da se stara o Džilijan, i to je, za početak, bilo dobro. Ali da sam ga ispitivala
onako kako je on mislio da činim, došla bih do ovakvog zaključka: Još uvek je rano
reći, pitaj me ponovo za nekoliko godina. Čekam i posmatram. A nikada se nisam
zapitala obrnuto: šta ako moja kćerka povredi Stjuarta? Vidite, i nisam toliko mudra
žena. Ja sam poput onih tvrđava čije je sve naoružanje upereno iz pravca iz kog se
misli da neprijatelj dolazi, pa budu nebranjene kada se ovaj pojavi otpozadi.
A onda smo umesto Stjuarta dobili Olivera, i šta mislim o tome? Olivera koji
misli da besprekorno čiste cipele nisu način kojim će me naterati da ga zavolim.
Upravo suprotno, Oliver se ponaša kao da je nemoguće da ga ne zavolim. Ponaša se
kao da se oduvek znamo. Daje mi savete o tome koja je vrsta engleske ribe najbolja
kao zamena za mediteransku koja se ne može nabaviti za bouillabaisse. (I ne pita me
da li ja volim bouillabaisse.) Mislim da, na izvestan način, i flertuje sa mnom. I
nijednog trenutka mu ne pada na pamet da bih ja mogla negodovati zbog toga što je
rasturio brak moje kćerke. On hoće da - kako bih to rekla? - hoće da učestvujem u
njegovoj sreći. To je neobično, i veoma dirljivo.
Znate šta mi je rekao pre neki dan? „Maman”, rekao je - tako me oslovljava od
kad je rasturio brak moje kćerke, što je, po meni, dosta čudno - „Maman, zašto mi

168
vama ne bismo našli muža?”
Džilijan ga je pogledala kao da je, pod ovim okolnostima, to najgora stvar koju
je mogao da izrekne, i, možda je i bila, ali meni nije smetalo. Rekao je to nekako
flertujući, kao da bi sebe predložio za tu ulogu da me je sreo pre moje kćerke. Kakva
smelost? Da, ali teško da bi zbog toga mogao da mi se ne dopadne.
„Mislim da se neću ponovo udavati”, bilo je sve što sam rekla.
„Jedan oeuf je dovoljan?” odgovorio je on i počeo da se smejulji zbog vlastite
šale. Bar da je bila uspela šala. Džilijan mu se pridružila smejući se više nego što sam
mislila da može. Bili su zaboravili da sam prisutna, što je u tom trenutku bilo dobro.
Vidite, mislim da se neću ponovo udavati. Oh, ne kažem da se nikada više neću
zaljubiti, ali to je druga stvar. Na to su svi osetljivi, ma šta govorili, sve do svoje
smrti. Ne, ali brak... Reći ću vam do kakvog sam zaključka došla, nakon svih tih
godina s Gordonom, godina koje su, uprkos onome što biste mogli da pomislite, bile
uglavnom srećne; srećne koliko i kod drugih, rekla bih. A moj zaključak je sledeći:
kada živite s nekim, polako gubite moć da ga usrećite, dok moć da ga povredite ostaje
neokrnjena. I obrnuto, naravno.
To gledište nije optimistično? Ali, čovekova je dužnost da samo u očima drugih
bude optimista, ne i u svojim. Ah, reći ćete - Oliver bi svakako rekao - upravo se to
desilo s Gordonom, jednostavno vas je samleo, to nije bilo fer, draga, probajte
ponovo. Pa, nisam samo zahvaljujući životu s Gordonom došla do te odluke: imam ja
oči i za brakove drugih. I to vam sasvim pošteno kažem. Postoje neke istine s kojima
možete da živite ako su vam bile predočene samo jednom. Tako vas ne opterećuju,
pored njih ima mesta za znak pitanja. Ali ako se takve istine predoče dva puta,
opterećivaće vas i gušiti. Ne mogu da podnesem da to bude istinito, i to dva puta.
Tako da se držim podalje od te istine, i od braka. Un oeuf je dovoljan. (Jedan oeuf i
buf!) I kako vi ono još kažete? Nema kajgane bez razbijenih jaja. Dakle, za mene
nema omleta.

169
 16: De consolatione pecuniae

Stjuart Ako mene pitate - a sada sam imao vremena da razmislim - ljubav -
ili ono što ljudi zovu ljubavlju - samo je način da naterate ljude da vas posle seksa
zovu Dušo.
Loše sam se proveo posle te rabote. Nisam Otišao Do đavola, nisam imao
Nervni Slom. Nisam ja osoba za tako nešto. Znam da ću verovatno nastaviti dalje, s
otprilike istim poslom, svakako kao ista ličnost, i bez sumnje s istim imenom (ja sam
onaj koji je ostao pri svom imenu, sećate se?) sve dok... pa, dok ne prestanem s
poslom, dok starost ne počne da izjeda moju ličnost, i dok mi smrt konačno ne
oduzme ime. Ali ta Rabota me je promenila. O, nisam Sazreo zbog nje, ni Izrastao.
Ali se jesam promenio.
Sećate se onoga o mojim roditeljima, kako mi se uvek činilo da su bili
razočarani zbog mene? Mislio sam da to postoji samo između roditelja i dece i da,
ako ste dovoljno srećne ruke, neće to ni doživeti. Sada mi se čini da je to opšta
pojava. Recimo, kada se Rabota desila, i kada smo svi prolazili kroz to - sada to
znam, nisam ja bio jedini koji je kroz to prolazio - mislio sam kako sam razočarao
Džilijan. Mislio sam, evo nas opet: razočarao sam svoje roditelje koji mi nikada nisu
objasnili kako, a sada sam razočarao svoju ženu na jedan nov ali isto tako nedokučiv
način. Zatim, malo kasnije, počeo sam da shvatam kako nisam ja bio taj koji je
razočarao nju, već su oni mene razočarali. Izneverila me je žena, izneverio me je
najbolji prijatelj, i samo zbog svog karaktera i svoje proklete sklonosti ka osećanju
krivice ja nisam ranije uspeo to i da uvidim. Oni su mene izneverili. I tako sam
ustanovio princip. Ne znam da li pratite ragbi, ali pre nekoliko godina postojala je
jedna čuvena izreka u toj igri: Prvo izjednači rezultat! Način na koji sada živim u
skladu je s tim principom: Prvo se reši svojih razočaranja. Razočaraj ti njih pre nego
što oni razočaraju tebe.

170
 Posao mi je puno pomogao. Najpre je to bilo samo mesto na koje sam mogao
da odem, nešto što sam još uvek poštovao. Imalo je svoj sistem, moglo je zauvek bez
mene; a i dalje mi je bilo dopušteno da sedim za kompjuterom i radim. Na tome sam
bio zahvalan radnom mestu, novcu. Bivao sam neraspoložen, napio bih se, naravno,
pa i razljutio, ali čim bih seo s novcem ispred sebe, smirio bih se. I uvek sam se s
poštovanjem odnosio prema njemu. Nikada se nisam opijao noć uoči radnog dana.
Uvek sam nosio čistu košulju. Ludovao sam samo petkom i subotom. Jedno vreme to
se dešavalo svakog petka i svake subote. Ali, čim dođe ponedeljak, ja sam sedeo u
čistoj košulji, bistre glave i diskutovao o novcu.
A kako je to bilo nešto što sam radio najbolje od svega, postao sam još bolji. Ili
sam barem počeo više da učim. Nikada neću biti od onih koji visoko lete, ja sam pre
letač srednjeg dometa. Nikada ne bih ušao u neki tamo visokorizični milionski ofšor
posao sa Saudijcima. Ja sam taj koji daje savete protiv svega toga. Momak sam koji
kaže lakše malo, jesmo li sve proverili, setite se šta se dogodilo sa Siti bankom iz
Kornbelta. Dobar sam kada treba reći takve stvari. Ne možemo svi biti opasni tipovi
u besnim odelima koji u povoljnom trenutku za kratko vreme naprave ogromne pare i
pregore u dvadeset petoj. Tako da kada je banka otvorila još neke ogranke u
Sjedinjenim Državama, mene su poslali u Vašington kao racionalnu, ne preterano
ambicioznu osobu. I sada sam tu.
Novac mi je takođe pomogao. Poštovao sam ga, i on je znao da uzvrati, da
pomogne meni. Sećam se kada mi je novac pomogao prvi put. Nije prošlo mnogo
nakon onoga kada su mi bivša žena i bivši najbolji prijatelj pružili priliku da se
konačno i nepovratno razočaram time što su se venčali. Bio je to loš period, kao što
možete da pretpostavite. Tada nisam imao mnogo poverenja u ljude, čak ni kada je
reč o najobičnijim stvarima. Kako sam mogao znati da neko nije samo čekao da se
vežem za njih (njega ili nju) pa da me razočaranje ponovo uništi?
Jednoga dana, jednog popodneva da budem precizan, odlučio sam da ću, vala, i
ja imati seksualne odnose. Pored svega drugog što mi je učinila, Džil me je lišila i
seksa. Nije da sam ja želeo odnose, jednostavno sam rešio da ih imam. Suština je bila
u tome da se borim protiv onoga što su mi učinili. Pa sam pomislio, šta sad treba da

171
uradim? A onda sam se setio kako ja u spoljašnjem svetu ličim na poslovnog čoveka
u odelu, te sam odlučio da se ponašam u skladu s tim. Bila je subota popodne,
spakovao sam jednu torbu, taksijem otišao do hotela u Bejsvoteru, uzeo sobu, izašao
da kupim neki časopis od one vrste koju poslovni ljudi kupuju i vratio se u hotel.
Preleteo sam oglase i na kraju se odlučio za organizaciju koja je nudila
Prefinjene devojke kako za Relaksacionu Masažu tako i za Poslovnu Pratnju u Vašem
Hotelu, Plaćanje putem Kreditne Kartice. Zastao sam kod toga s kreditnom karticom.
Da li je to pametno? Nisam to predvideo kao mogućnost - štaviše, poneo sam gomilu
gotovine. Možda im je bio potreban samo broj kreditne kartice da bi vas kasnije
ucenjivali? Ali ja sam sigurno jedan od najneucenljivijih ljudi na svetu. Nemam
porodicu od koje bih nešto morao da krijem. A šta ako doznaju u banci? Verovatno bi
im zasmetalo samo ako bih upotrebio kreditnu karticu s kojom se ne slažu, onu s
kamatnom stopom koja baca sumnju na moju profesionalnu kompetentnost.
Potom me je, dok sam telefonirao, iznenada obuzela panika. Šta ako pošalju
devojku koja liči na Džilijan? To bi stvarno bio nizak udarac. Zato sam, kad su me
pitali da li imam neke posebne želje u vezi s pratiljom, ja njih pitao da li imaju neku
orijentalku. Tako su poslali Lindu. Ili, poslali su devojku koja je uzela ime Linda.
Koštala me je 100 funti. To je bila njena cena, to je bilo ono što sam kupio novcem.
Neću da idem u detalje jer nisam osoba koja ide u detalje kada je o tim stvarima reč,
ali vredelo je svaki peni. Rekao sam da nisam želeo odnose, jednostavno sam odlučio
da ih imam; ali ubrzo sam počeo da ih želim, i bilo mi je drago zbog toga što ih
želim. Nakon što je otišla pogledao sam priznanicu o iznosu skinutom s kreditne
kartice. Pod Količina i Opis napisala je „Roba”. Samo to. „Roba”.
Ponekad upisuju šaljive stvari kao „Uslužna Oprema”, ponekad ne upišu ništa
ili ono što ih zamolite; ali uvek ću se sećati da je Linda napisala „Roba”. Reč je bila o
transakciji, o poslu, pa zašto da i ne napiše? Od tada je bilo mnogo devojaka poput
Linde, od kojih su se neke i zvale Linda. Izgleda da postoji određeni skup imena koje
ove devojke odabiraju: sreo sam mnoge Linde i Kim i Keli i Lorein i Linzi. Mogu
vam reći da nisam često nailazio na Šarlote i Eme u ovom poslu. I još jedan plus za
ovaj posao jeste to što, kad se devojke jednom odluče za ime, retko pomišljaju da

172
poslovni čovek u sivom odelu s nestrpljivom kreditnom karticom želi da se one zovu
Džilijan. Barem ne punim imenom. Čini mi se da to ne bih podneo. Bila je jedna
devojka - mislim u Mančesteru - koja je rekla da se zove Džil.
„Kako se to piše?” rekao sam. Vadio sam kreditnu karticu iz novčanika i prosto
se sledio.
„Kako to mislite?” Izgledala je malo uvređeno, kao da je mislila da je, pre nego
što počnemo, teram da uradi test inteligencije.
„Jednostavno, kako se piše - sa a ili sa e?”
„Sa e, naravno.”
Naravno.
Sviđa mi se u Americi. Odgovara mi da budem stranac u Americi. Tačnije,
stranac, ali koji govori engleski. I još Englez. Amerikanci se ophode prijateljski, to
smo svi čuli već milion puta, i oni koje sam upoznao prijatni su prema meni. Ali ako
mi se učini da žele previše da mi se približe a ja uzmaknem, to pripisuju činjenici što
sam Englez. Misle da sam malo povučen, malo više stegnut, i meni je to OK.
Povlačim se - svoje razočaranje stavljam u prvi plan.
I devojke su takođe dobre. Mislim na profesionalke. Sve te Šeli i Marlene. Ni s
ove strane bare ne obiluju u Šarlotama i Emama. Barem ne u tom poslu. Nema ni
onih koje se zovu Džilijan. Bar ne punim imenom i sa e.
Vidite, sada vam se možda i ne dopadam preterano. Možda vam se nikada i
nisam dopadao. I to je OK. Više se ne bavim dopadanjem. To ne znači da želim da
postanem neki nadrndani truli bogataš - nikada nisam namerno zao prema ljudima, to
nije deo mog nastupa. Jednostavno, mnogo mi manje znači to da li se ljudima
dopadam ili ne. Nekada sam radio mnogo toga da bih ih zadovoljio, da bi me
prihvatili. Sada shvatam da me se, kako god okrenem, to sve skupa ne tiče. Kao mali
primer, vratio sam se naočarima. Kontaktna sočiva sam počeo da nosim samo zato što
sam mislio da ću se tako više dopasti Džilijan.
Jedna od prvih stvari koju čujete o novcu jeste da je on iluzija. Da zapravo ne
postoji. Ako nekome date novčanicu od jednog dolara, ona ne „vredi” jedan dolar -
„vredi” koliko i parče hartije i malo štamparske boje - ali svi se slažu, svi pristaju na

173
tu iluziju da je njena vrednost jedan dolar, pa zato i jeste tako. Sav novac na svetu
znači ono što znači samo zbog toga što ljudi pristaju da veruju u istu iluziju o njemu.
Zašto baš zlato, zašto platina? Zbog toga što se svi slažu da im pripišu tu vrednost. I
tako dalje.
Verovatno vidite na šta ciljam. Druga iluzija svetskih razmera, druga stvar koja
postoji iz jednostavnog razloga što se svi slažu da joj pripišu izvesnu vrednost jeste
ljubav. Možete vi mene smatrati pristrasnim posmatračem, ali moj zaključak je takav.
A i bio sam joj sasvim blizu. Od nje mi, hvala lepo, još bride uši. Primakao sam joj se
tako blizu kao kada se primaknem ekranu dok razgovaram s novcem. A čini mi se da
među njima ima i nekih sličnosti. Ljubav je samo ono za šta se ljudi slažu da postoji,
ono čemu pripisuju neku izmišljenu vrednost. U današnje vreme gotovo svi joj
pripisuju vrednost robe. Jedino ja to ne činim. Ako mene pitate, mislim da ljubav ima
nerealno visoku cenu. Neće dugo proći i njena cena će pasti.
Oliver je imao običaj da sa sobom nosi knjigu čiji je naslov Utehe filozofije.
„Toliko, toliko je utešna”, gukao je prepotentno, i tapkao zaštitnički po koricama.
Nikada ga nisam video da je čita. Možda mu se jednostavno dopadao taj naslov. Ali
meni je blizak naslov današnje knjige, dopunjenog izdanja. On glasi „Utehe novca”.
I, verujte mi, teše, te utehe.
Ljudima sam interesantniji sada, kada imam više novca. Ne znam da li zaista
jesam - verovatno nisam - ali oni drže da jesam. U tome je uteha. Dopada mi se da
kupujem stvari, da posedujem stvari, da ih bacam ako mi se ne dopadnu. Nedavno
sam kupio toster, i nakon nedelju dana mi se više nije dopadao pa sam ga bacio. To je
utešno. Volim da upošljavam ljude koji će umesto mene obaviti neke stvari koje ne
volim da radim - pranje kola, spremanje stana, nedeljna kupovina. U tome je uteha.
Iako imam mnogo manje novca od nekih ljudi s kojima poslujem, imam mnogo više
od nekih s kojima imam posla. U tome je uteha. I ako budem zarađivao ovim tempom
kojim se čini da zarađujem, i ako budem pametno ulagao novac, moći ću udobno da
živim od trenutka kad se penzionišem, pa sve dok ne umrem. Novac, čini mi se,
mnogo bolje teši nego filozofija u razmišljanjima o tome koliko će neko živeti.
Ja sam materijalista. Ako niste budistički kaluđer, šta vam drugo preostaje?

174
Dva velika verovanja koja vladaju svetom u ovom veku - kapitalizam i komunizam -
jesu materijalistička; samo što je jedno bolje od drugog, kao što su pokazali skorašnji
događaji. Čovek voli robu široke potrošnje, uvek ju je voleo, uvek će je voleti. Bolje
bi nam bilo da se naviknemo na to. I ljubav prema novcu nije koren sveg zla već
polazište za sreću većini ljudi, uteha za većinu ljudi. On je mnogo pouzdaniji od
ljubavi.
Ono što vidite je ono što dobijate. Ono što dobijate je ono za šta ste platili. To
je pravilo u svetu Kim i Keli i Šeli i Marlin. Ne kažem da nema prevara. Naravno da
ih ima, baš kao što ima i devojaka s infekcijama i devojaka za koje se ispostavi da su
momci; kao i u bilo kojem drugom poslu i ovde ima prevaranata i kriminalaca. Zato
se obraćate pravim ljudima, platite pravu cenu, i dobijete ono što ste tražili.
Pouzdano, profesionalno. Dopadaju mi se što imaju one svoje šifrice kada dođu.
Kako vam mogu pomoći? Šta biste želeli? Da li imate nekih posebnih želja? Nema
sumnje da sa ostalim mušterijama ovo vodi ka podužem pregovaranju pre nego što
mašina za kreditne kartice koju nose u svojim tašnama zajedno s kontraceptivima
ispusti metalni zvuk. Ali nagodba sa mnom uvek je jednostavna. Kada me pitaju da li
bih hteo nešto posebno, nikada ih ne opterećujem time da se oblače kao male
devojčice, ili bičevanjem ili tako nečim. Kažem im samo kako bih želeo da mi posle
kažu Dušo. Samo jednom. Ništa više.
Nisam ja bez prijatelja. Nemojte da imate pogrešnu predstavu o meni. Idem na
posao, radim naporno, i zarađujem svoj novac. Živim u lepom stanu nedaleko od
Djupont Serkla. Imam prijatelje, kako muške tako i ženske, s kojima provodim
vreme; sa njima sam blizak onoliko koliko ja to hoću, ne više od toga. Razočaranje
staviti u prvi plan. I, da, imam devojke ovde. S nekima sam spavao, neke od njih su
me zvale Dušo, pre, posle, tokom. To mi se dopada, naravno, ali nemam poverenja.
Jedino Dušo u koje mogu da verujem je Dušo za koje sam platio.
Vidite, ne mislim da sam pristrasan, ciničan ili ogorčen ili tako nešto.
Jednostavno smatram da sada stvari vidim mnogo jasnije nego ranije. Ljubav i novac
jesu dva holograma koja svetlucaju pred nama, prevrću se i uvrću kao prave 3-D
stvari. Onda rukom posegnete prema njima, i ona prođe pravo kroz njih. Oduvek sam

175
znao da je novac iluzija, ali sam isto tako znao da čak i takav, on ima određene
ograničene moći, i to čudesne moći. Nisam znao da je ljubav ista takva. Nisam znao
da ruka može da prođe i kroz nju. Sada znam, i zato sam mudriji.
Eto, vidite, na neki način sam došao do Oliverove tačke gledišta, do onoga što
je uvredljivo pokušavao da mi objasni kad smo bili pijani i kad sam ga na kraju
zakucao. Ljubav funkcioniše po zakonima tržišta, rekao je da bi opravdao to što mi je
ukrao ženu. Danas, malo stariji i mudriji, počinjem da se slažem s tim: ljubav i novac
imaju mnoge zajedničke odlike.
Sve ovo ne znači da sam im oprostio zbog Rabote. I još uvek ništa nije prošlo.
Još nije gotovo. Ne znam šta treba da uradim, kako ili kada... Moram da ih izbacim iz
svog sistema... Kako?
Koliko ja vidim, postoje dva sistema. Plati Sada, ili Plati Posle. Plati Sada
funkcioniše onako kako sam vam upravo opisao - i to vrlo efikasno, pod uslovom da
ste preduzeli normalne ekonomske mere opreza. Plati Posle zove se ljubav. Ne
iznenađuje me što ljudi mnogo češće biraju sistem Plati Posle. Svi volimo da
kupujemo na kredit. Ali vrlo retko čitamo ona mala slova kada sklapamo sporazum.
Nikada ne mislimo na visinu kamate... nikada ne obračunavamo konačni iznos...
Dajte mi Plati Sada.
Ponekad kada objasnim ljudima svoje viđenje stvari, kažu mi: Da, shvatam
tvoje stanovište. Ono sigurno pojednostavljuje stvari. Ali, to s kupovinom seksa
(naravno, obično smo već pijani kad dođemo do tako otvorenih razgovora), problem s
kupovinom seksa - kažu oni autoritativno iako tako nešto nikada u životu nisu kupili -
jeste što se kurve ne ljube. Kažu to pomalo tužno, nežno misleći na svoje žene koje se
ljube (ali koga? koga još? hoću da ih pitam). Klimnem glavom i ne trudim se da im
raspršim iluziju. Ljudi imaju tako sentimentalne predstave o prostitutkama. Ljudi
misle kako one samo simuliraju ljubavni čin, a zatim se povlače iza paravana
skromnosti, čuvajući usne za svoje voljene. Pa, možda u tome i ima neke istine. Ali
da se kurve ne ljube? Naravno da se ljube. Samo im treba dovoljno platiti. Zamislite
gde bi još pristale da stave svoje usne za novac.
Ne želim vaše sažaljenje. Mudriji sam nego što sam bio, i sada me ne možete

176
tako lako obrlatiti. Možda vam se ne dopadam (možda vam se nikada i nisam
dopadao). Ali, kao što sam rekao, nisam više u poslu dopadanja.
Novcem se ne može kupiti ljubav? O, da, može. I, kao što rekoh, ljubav je
samo sistem da vas posle seksa zovu Dušo.

177
 17: Sont fous, les Anglais

Gordon Zovem se Gordon. Ne, nema razloga da me se sećate. Gordon Vajat.

Zvuči vam poznato?
Ne bi trebalo da razgovaram s vama, siguran sam da to nije po pravilima.
Najzad, o meni već imate neko mišljenje, zar ne? Pogani matori razvratnik, zavodnik
učenica, napustio ženu i dete... Čovek ne može očekivati da će ga neko saslušati kad
su mu prišivene takve etikete.
Stavke koje treba uzeti u obzir prilikom razmatranja slučaja Gordona Vajata,
odavno osuđenog i poslatog na odsluženje kazne:
1) Kad smo se upoznali, Mari-Kristin je bila neverovatno zabavna i zanimljiva.
Oženio sam se s njom, doveo je u Englesku. Imala je vanbračnu vezu nakon godinu i
nešto dana braka. Mislila je da nisam primetio. Naravno da sam primetio. Ume to da
uzdrma, ali preboleo sam. Sumnjao sam da je još jedan flert imala posle Džilijaninog
rođenja, nisam sasvim siguran. I preko toga sam mogao da pređem. Ono preko čega
nisam mogao da pređem jeste način na koji je prestala da bude zabavna. Pre vremena
je postala sva sredovečna, imala je neke ideje. Užas. Nikako joj nije pristajalo. Stalno
je bila u pravu, znate na šta mislim.

2) Sud odbija molbu za posećivanje kćerke na osnovu delinkventnog ponašanja

podnosioca molbe prema mladim ženama (da li su mislili da ću pokušati da zavedem
vlastitu kćer, za boga miloga?). Privatni zahtevi za viđanje kćeri koji su usledili
bezuslovno odbijeni od strane Madam. Vreme odluke: da li i dalje istrajavati u
pokušajima da vidite svoje dete iako znate da je sve protiv vas (prezir suda, tužilaca,
advokata, itd) i mučiti sebe nadom, ili napraviti potpuni prekid? Isto tako, šta sa
narečenim detetom: da li je za nju najbolje da misli da tamo negde ima Potencijalno
Nekoga, ili Pouzdano Nikoga? Nije lako.

178
 3) I što je najvažnije, neću trpeti te klevete na račun svoje žene. Svoje sadašnje
žene. Ja je nisam „zaveo”, ona se nije pretvarala da je Lolita. Upoznali smo se (van
škole, da budemo precizni), i beng, to je bilo to. Ništa se nije moglo učiniti.
Zaljubljeni do dana današnjeg, nikad ružna reč, dvoje sjajne dece. Naravno da je bilo
teško dobiti posao učitelja bilo gde drugde. Spajao sam kraj s krajem radeći neke
prevode, i danas pomalo to radim. Ali, Kristin je postala hranilac porodice.
Pretpostavljam da sam ja ono što se zove „domaćin”. To mi se dopada kao patki
voda, zbog čega će se Madam sigurno iznenaditi. Da budem sasvim iskren, ne znam
zašto se žene žale. Volim da „ne mrdam iz kuće”, kako kažu.

A, eno vrata. Slušajte, obećao sam da nikada neću govoriti zvanično o ovome.
Kristini se to baš i ne dopada. Prošlost je druga država i tako to. Zato, ćutanje
je prava reč, nemojte mi zameriti. Hvala veliko. Onda, zdravo.

Oliver Vozim taj drevni pežo 403. Kupio sam ga od jednog seljaka kome se
verovatno više dopada džip tojota. Boja je sivozelena - danas više ne prave
automobile u toj boji - i svi uglovi su mu zaobljeni. Otvor hladnjaka mali kao
špijunka. Vrlo staromodan auto. Takođe poznat po tome što se povremeno kvario u
pogodnim trenucima.
Svakog jutra, uz škripu prastarih kožnih sedišta, sedam za volan i vozim do
Tuluze. Kroz selo se krećem pažljivo zbog psa gospodina Lažiskea. Ne znam koje je
rase, ali vidljive odlike su mu srednji rast, dlaka kestenjaste boje i mahnita
druželjubivost. S manje vidljivim odlikama nas je upoznao gospodin Lažiske kada
smo Džil i ja prvi put prošetali kroz selo a taj se četvoronožni jezik bacio na nas. „Il
est sourd”, rekao je vlasnik, „il n’entend pas.” Pas je gluv. Bože kako je to tužno.
Ultratužno. Zamislite da više ne možete da čujete zvižduk svog gospodara.
Zato sam vozio oprezno, klimajući glavom seljanima kao neki sitniji britanski
plemić. Prošao bih prašnjavi romb koji je bio pola seoski trg a pola bašta kafea u
kojoj su stariji meštani pijuckali svoje jutarnje napitke iz teških keramičkih šolja.
Pored tezgi Totalgaza ispred alimentation i izbledelih reklama za BRILLIANTE

179
PARFUMÉE i SUZE na jednom bočnom zidu. Kakva imena, kakva imena! Zatim
pored neispravnog lavoire kraj malog mosta - où sont les blanchisseuses d’antan? -
pa do skretanja na glavni put pored zadružne vinarije. Kao i mnoga sela u ovom
kraju, i naše ima dva zamka: stari château fort niz čije je zidine nekada tekla krv, i
ovaj novi, od sjajnog nerđajućeg čelika, gde crveni sokovi dolaze od zgnječenog
grožđa a ne od zgnječenog zatvorenika. Veštine rata i veštine mira! Arhitekte bi
trebalo da još bolje iskoriste ovo poređenje, čini mi se: da na vrh bleštavog silosa
stave kule u obliku stonog mlina za biber, a da niz sjajne vertikale naprave nešto što
bi podsećalo na otvore za strele.
Ovo je život, imam običaj da pomislim dok veselo odmičem kroz vinograde.
Malo sinsoa, mrvica murvedra, kap malbeka i mlaz tempranila: pomešate ih, sredite i
eto nama radosti. Trenutno smo u statusu VDQS, ali nadamo se unapređenju.
Vidite onu malu tvrđavu tamo - okruglu, od kamena? Skromno skladište koje
ipak odoleva plimi vremena i moljcima. Fascinantno? Onjušite vazduh, ždraknite
onog sokola koji visi u letu. Zar to nije život? Izvinite me za tren, samo da obavim
kraljevsko mahanje onom radniku tamo, onom u plavom odelu koji doji dršku lopate.
A ja sam bio taj koji je onako tmurno gledao na stvari. Imao sam običaj da kažem
kako je život kao invazija na Rusiju: munjevit početak, nevoljno usporavanje,
zastrašujuća bitka s generalom Januarom, i onda krv na snegu. Ali, sada mi se ne čini
da je tako. Nema razloga da putovanje ne vodi kroz vinograde osunčanim sporednim
putem, zar ne? Ovde je sve mnogo veselije. Možda je to jednostavno zbog sunca.
Sećate se kad je otkrivena veza između depresije i jačine kućnog osvetljenja?
Nagarite vate i uštedite na psihijatrijskim računima! Zašto to ne bi delovalo i napolju?
Argument o klimi se ovih dana svakako može primeniti na Veselog Olija.
Do Tuluze mi je potrebno nešto više od sata putem A6l, kroz ranojutarnju
izmaglicu koja isparava sa livada, zapljuskujući farme poput suvog leda. Zatim
četiristo trojku gasim u školskom dvorištu i učenike koji čekaju zasipam bons mots
kao semenkama suncokreta. Oni su vrlo ukusno obučeni i... jednostavno lepi. I dečaci
i devojčice. I svi žele da uče engleski! Zar to nije zapanjujuće? Znam da pedagog
treba da uliva entuzijazam zaraznom voljom za učenjem i sve to, ali taj princip ne

180
važi u suočavanju s redom vlažnih vreća utorkom ujutro, po kiši, u blizini Edžver
rouda. Ovde je slučaj sasvim obrnut: zbog njih imam želju da predajem.
I to i radim, čitav dan. Potom možda jedan ležeran coup de rouge s učenicom
koja ima malih problema da shvati različite vrste prošlog vremena (zar ih nemamo
svi?), a zatim ugodni povratak kroz vinograde. S nekoliko kilometara udaljenosti, po
zalazećem suncu, vidi se čelični odsjaj zadružne vinarije. Prolazim pored svog
omiljenog znaka: ROUTE INONDABLE. Galska ekonomičnost. U Engleskoj bi
pisalo OPASNOST, PUT PODLOŽAN POPLAVAMA. Ovde, samo ROUTE
INONDABLE. Zatim pažljivo kroz selo, pa u toplo naručje žene i deteta. Kako me
samo grli to razdragano klinče, mala Sal. Okači mi se oko vrata poput mokre tuš-
zavese. Zar to nije život?

Džilijan Sada mene saslušajte. Mene.

Mislim da će biti najbolje ako počnem s opisom sela u kome živimo. Nalazi se
jugoistočno od Tuluze, u oblasi Od, na rubu Minervoa, u blizini Kanala du Midi. Selo
je okruženo vinogradima, iako nije uvek bilo tako. Kada se vozite po okolini,
pomislili biste da je tako oduvek, jer mnogi od njih izgledaju staro, ali to nije istina.
Sve se promenilo s dolaskom železnice. Ranije su oblasti kao što je ova, bile, s
poljoprivrednog aspekta, same sebi dovoljne. Tu je bilo ovaca zbog vune, krava zbog
mleka, možda i koza, i voća i povrća i, ne znam - možda suncokreta zbog ulja,
slanutka i slično. Ali železnica je, kao i drugde, promenila ekonomski profil ovog
regiona, i on je postao bezličan. Ljudi su prestali da gaje ovce jer je vuna koja je
stizala železnicom bila jeftinija od one koju su sami proizvodili. Mešovita
poljoprivreda je izumrla. Naravno, ponegde se još može naći po koja koza u dvorištu,
ali to je otprilike sve. Danas čitav region proizvodi vino. I šta se dešava kad neki
drugi region pravi bolje vino od našeg, kada naše padine i naša loza iako iskorištene
do maksimuma ne mogu da se takmiče s drugima? Nećemo umreti od gladi, to
svakako, ekonomisti će nam obezbediti euro-pomoć. Plaćaće nam da proizvodimo
vino koje niko ne želi, da ga pravimo a zatim pretvaramo u sirće, ili jednostavno
bacimo. I to će, vidite, biti drugo siromašenje. Vrlo tužno.

181
 One male kamene kule u poljima podsećaju na to kako je nekad bilo. Ljudi
misle da služe samo kao skladišta, ali one su nekada imale krila: bile su to vetrenjače
u kojima se mleo kukuruz, upravo tu, na poljima sa kojih se brao. Sada su im ta
leptirska krila odstranjena. A videli ste i „zamak” dok ste išli kroz selo? Danas ga svi
zovu „zamak”, pa Oliver izmišlja priče o junačkim podvizima i vrelom ulju. Naravno
da su se za ovu oblast vodile bitke, uglavnom za vreme pobune Katara; mislim da su i
Englezi prošli ovuda vek ili dva kasnije. Ali ovo je jedno malo selo usred ravnice
koje nema nikakav strateški interes. Zamak mu zato nikada nije ni bio potreban. Ta
zdepasta kula je tek jedan stari magacin za kukuruz, ništa više.
Jedino što privlači turiste ovom selu jeste srednjovekovni friz u zapadnom delu
crkve. Proteže se duž čitavog spoljašnjeg zida, praveći krivinu u sredini kod ulaznih
vrata. Ima nekih trideset i šest izrezbarenih kamenih glava različitih oblika. Polovinu
čine glave anđela, a drugu polovinu lobanje s parom ukrštenih kostiju ispod njih. Raj,
pakao, raj, pakao, raj, pakao, tim redom. Ili možda uskrsnuće, smrt, uskrsnuće, smrt,
uskrsnuće, smrt, klopara kao železnička kompozicija. Samo što mi više ne verujemo
u pakao i uskrsnuće. A meni anđeli i ne liče na anđele, nego na malu decu. Ne,
tačnije, liče mi na jedno malo dete, moju kćer, Sofiju Anu Luiz. Dali smo joj tri
imena koja postoje i u engleskom i u francuskom, tako da ih po potrebi može menjati
prostom promenom akcenta. Ali, te glave, uglačane od proticanja vremena, mene
podsećaju na moju kćerku. Ono što ja čujem je, život, smrt, život, smrt, život, smrt.
Šta je to s ovim mestom? U Londonu nikada nisam toliko razmišljala o
vremenu i smrti. Ovde je sve mirno i lepo i tiho, i život mi je koliko-toliko sređen, a
ja hvatam sebe kako razmišljam o vremenu i smrti. Je li to zbog Sofi?
Fontana, recimo. Jedna obična, malo previše grandiozna javna fontana,
postavljena za vreme vladavine Šarla X. Obelisk od ružičastog mermera koji se još
uvek vadi u kamenolomu s druge strane planine. U osnovi se nalaze četiri Panove
glave sa pipama za vodu koje im izlaze iz usta. Jedino što voda više ne teče iz njih.
Sigurno je izgledala prelepo kada su je postavili 1825, i kada je hladna voda stizala iz
dalekih, prašnjavih brda. Međutim, danas seljani više vole onu pakovanu u bocama, a
fontana je suva. Umesto toga, glumi spomenik palima u ratu. Na jednoj njenoj kosoj

182
strani nalaze se imena dvadeset šestoro muškaraca poginulih u Prvom svetskom ratu.
Sa suprotne, troje palih u Drugom svetskom ratu, a u podnožju jedan mort en
Indochine. S treće strane nazire se prvobitni natpis iz 1825, urezan u ružičasti
mermer:

MORTELS, SONGEZ BIEN

LE TEMS PROMPT A S’ENFUIR
PASSE COMME CETTE EAU
POUR NE PLUS REVENIR

Voda je kao život, piše. Samo, odavde voda više ne teče.

Posmatram starice. Za rad po kući nose nekakve šarene haljine preko odeće; ne
bi se mogle nazvati keceljama, elegantnije su od njih. Svakog jutra izlaze da počiste
deo ulice ispred kuće. Zatim čiste i put. Zaista, svojim starim metlama čiste prašinu
sa prvih metara asfalta. Kasnije, u toku dana, kada vrućina mine, ponovo izlaze na
ulicu, ovoga puta da bi sedele na svojim malim pletenim stolicama. Sede i nakon što
padne mrak: pletu, razgovaraju, osećaju kako nestaje vrelina dana, i onda shvatite
zašto čiste put. Zbog toga što je put deo njihovog prednjeg dvorišta u kome vole da
sede.
Vikendom, novi bogataši iz Monpeljea kreću u ovom pravcu, ali ne u naše
mesto. Za njih nismo dovoljno živopisni: oni svojim džipovima odlaze tamo gde će
imati pogled s brda dok pripremaju roštilj. Ovde im je ravno i dosadno, nema video-
kluba koji bi zadovoljio njihove potrebe. Imamo dva bara, hotel-restoran tačno preko
puta naše kuće, pekaru koja je počela da pravi pain noir i pain complet, pošto su u
épicerie počeli takođe da drže hleb, gvožđaru u kojoj se prodaju sijalice i otrov za
pacove. Prošle godine je čitava zemlja slavila dvestagodišnjicu Francuske revolucije.
U našem selu, jedino obeležje u vezi s tim nalazilo se ispred gvožđarske radnje g.
Garijea: on je naručio šest plastičnih metli, dve crvene, dve bele i dve plave, i
postavio ih u kofu ispred radnje. Metle su bile iste boje kao i drške: izgledale su vrlo
veselo. Onda je neko kupio crvene - komunista koji je tuda prolazio, rekla je jedna

183
starica - i to je prilično naružilo izlog. Za nas je to bio kraj jubileja, iako smo čuli
vatromete iz okolnih sela.
Svake srede u 9.00 sa obale dolazi kombi s ribom i zaustavlja se na seoskom
trgu. Kupujemo dorade i nešto što se zove passard, za šta nikada nisam našla
adekvatan prevod. Trg je neobičnog pravougaonog oblika i ima mali centralni
drvored surovo potkresanih stabala limete ispod kojih starci igraju boules, žene
ponekad donesu svoje pletene stolice da bi posmatrale ovu aktivnost u koju nikada
nisu bile uključene. Muškarci uveče igraju pod reflektorom; iznad njihovih glava vide
se crni vrhovi udaljenih četinara. U francuskim selima svi znaju šta to predstavlja:
groblje.
Mairie i PTT su jedno pored drugog, dele istu zgradu. Prvih nekoliko puta kada
sam išla da kupim marke, greškom bih završila u mairie.
Ne zanima vas ovo, je 1’ tako? Zapravo, ne. Dosadna sam vam, znam. Želite da
čujete nešto drugo. U redu.

Stjuart Da vam kažem šta sam oduvek pomalo prezirao? Verovatno će vam
zvučati užasno sitničarski, ali istina je.
Za vreme vikenda obično je duže ostajala u krevetu. Ja sam prvi ustajao. Za
doručak bismo uvek jeli grejpfrut, ili barem jednog od ta dva jutra, ili subotom ili
nedeljom. O tome sam ja odlučivao. Ako bi mi se u subotu kada siđem u kuhinju
prijeo grejpfrut, izvadio bih ga iz frižidera, presekao na pola i svaku polovinu stavio u
činiju. Ako ne tada, jeli bismo ga u nedelju. E sada, kad bih pojeo svoju polovinu,
bacio bih pogled na njenu u činiji. Pomislio bih, to je njena polovina, kad se bude
probudila, poješće je. I ja bih pažljivo izvadio sve semenke iz te polovine, da ona ne
bi morala to da radi. Ponekad ih je bilo zaista mnogo.
Znate li da, sve vreme koje smo bili zajedno, ona to nije primetila. Ili, ako je i
primetila, nikada to nije spomenula. Ne, to ne bi bilo nalik na nju. Jednostavno nije
primećivala. Stalno sam očekivao da će se raznežiti, i svakog vikenda sam bivao
malčice više razočaran. Mislio sam, možda misli kako je proizvedena nova vrsta
grejpfruta bez semenki. Šta ona misli, kako se grejpfrut razmnožava?

184
 Možda je do sada otkrila postojanje semenki. Ko od njih dvoje seče grejpfrut?
Ne mogu da zamislim Olivera... o, sranje.
Nije gotovo. Ne znam kako nije gotovo, ali nije, još uvek. Nešto mora da se
uradi, nešto moram da smislim. Otišao sam ja, otišli su oni, ali još uvek nije kraj.

Oliver Znate, ona je jača od mene. Av! Av, av! I to mi se dopada. Vežite me
svilenim gajtanima, molim vas.
O, shvatam, to sam već rekao. Nema potrebe da se tako mrštite. Mrštenje i
uzdisanje - ne bi se moglo reći da podižu kvalitet života. Džili ponekad, kada sam
troppo zabavan, ispusti mali uzdah. Znate, to zna da bude stresno, kada iz nemog
mraka osetite da se od vas nešto očekuje. Ljudi su ili izvođači ili publika, zar ne? E
pa, stvarno bih želeo da publika proba samo jednom kako je to biti na sceni.
Reći ću vam nešto što ranije niste čuli. Pravda na ruskom znači istina. Ne,
pretpostavio sam da znate. I znate šta još: pravda se na ruskom ne rimuje ni sa čim.
Zadubite se u taj nedostatak. Zar ne odjekuje kanjonima vašeg uma?

Džilijan Došli smo ovamo jer je Oliver dobio posao u školi u Tuluzi.
Došli smo ovamo jer sam čula da će možda biti posla u Avgustinovom muzeju.
Tu su i neki privatni klijenti s kojima sam se susrela.
Došli smo ovamo jer London više nije mesto za odgajanje dece, a i želimo da
Sofi bude bilingvalna kao Maman.
Došli smo ovamo zbog klime i kvaliteta života.
Došli smo ovamo jer je Stjuart počeo da mi šalje cveće. Možete li to da
zamislite? Možete li to da zamislite?
O svemu smo unapred razgovarali. O svemu izuzev o ovome poslednjem.
Kako je Stjuart mogao da uradi tako nešto? Nisam uspela da shvatim da li je iskren -
da li hoće da se izvini - ili je reč o nekoj bolesnoj osveti. Nisam mogla da podnesem
ni jedno ni drugo.

Oliver Odluku je donela Džilijan. Pa naravno da smo se udvarali demokratiji,

185
prošli kroz besmisleni proces konsultovanja, ali kada su les frites spuštene, brak se
uvek sastoji od jednog umerenog i jednog militantnog, zar vam se ne čini tako? Ovu
izjavu ne morate tumačiti kao rutinsko šmrcanje muškarca podvrgnutog
orhidektomiji. Umesto toga, hajde da se složimo oko jednog opšteg mesta: da oni koji
su dragovoljno poneli težinu braka, naizmenično preuzimaju na sebe te rivalske
uloge. Dok sam joj se udvarao, bio sam tvrdolinijaš, usamljenik, a ona, neodlučni
umerenjak. Ali, kada je došlo do toga da se toplina i ustajali smrad londonskog
autobusa zameni za nežni miris herbes de Provence, tada je Džilin nomadski nagon
odjeknuo poput moćnog gonga sa špice Dž. Artura Renka. Moje srce je za
ekspatrijacijom kucalo tako nejako, da se moglo čuti jedino pomoću stetoskopa.
Vidite, ona mi je i posao pronašla. Otkrila je neki ubuđali tromesečnik u kome
su bila uputstva za pronalaženje poštenog zaposlenja à l’étranger. Sada, kada je
steatopigični preneo svoje bucmaste obraščiće na drugi kontinent, ja sam se
naslađivao Londonom. Ali, uhvatio sam nestrpljivo šuškanje Džilinih krila; osećao
sam kako u suton sedi na telefonskoj žici sanjareći o jugu. I ako se novac, kako sam
se jednom odvažio da kažem pred Stjuijem, može porediti s ljubavlju, onda je brak
račun. Šalim se. Napola, u svakom slučaju.

Džilijan Naravno, kao i većina muškaraca, Oliver je bazično lenj. Jednom u

životu donesu neku krupnu odluku i misle kako narednih nekoliko godina mogu da se
sunčaju kao lavovi na steni. Moj otac je pobegao sa svojom devojkom i to mu je
verovatno poslednja odluka koju je doneo za ceo život. I Oliver je otprilike takav.
Diže mnogo buke ali malo toga uradi. Nemojte me pogrešno shvatiti: ja volim
Olivera. Ali ga i poznajem.
Jednostavno nije bilo realno očekivati da nastavimo na isti način, tako što bi
Oliver sada zauzimao ono mesto koje je nekada pripadalo Stjuartu. Čak i kada sam
zatrudnela, činilo se da ga ni to nije nateralo da se sabere. Pokušala sam da mu
objasnim, ali on mi je, na prilično bolan način, rekao samo: „Ali, ja sam srećan Džil,
ja sam tako srećan.” Volela sam ga zbog toga, naravno, i poljubili smo se, i pomazio
mi je stomak koji je još uvek bio ravan kao palačinka, i pravio je neke blesave šale o

186
punoglavcima, i do kraja večeri sve je bilo u najboljem redu. Još jedna od stvari u
vezi s Oliverom: ume da se postara da do kraja večeri sve bude u najboljem redu. Ali
uvek postoji sledeće jutro. A tog sledećeg jutra, pomislila sam, baš mi je drago, on je
srećan, i ja sam srećna, i to bi trebalo da bude dovoljno, ali nije tako, zar ne? Istina je
da morate biti srećni i praktični.
Ne želim ja da moj muž vlada svetom - da sam to želela ne bih se udavala za
ovu dvojicu - ali isto tako ne želim ni da baulja naokolo i ne misli o budućnosti. Za
sve vreme koliko se poznajemo, Oliver je u svojoj karijeri, ako to nije prejaka reč za
tako nešto, napravio samo jedan korak, i to naniže. Izbačen je iz Šekspirove škole i
premešten u školu gospodina Tima. A svima je bilo jasno da vredi više od toga. Bilo
je potrebno da ga neko usmeri ka pravom cilju, pogotovo tada kad sam zatrudnela...
Ma, znam da sam o ovome već govorila, govorila sam o tome u vezi sa Stjuartom, ali
istina je, i ja nemam čega da se stidim. Nisam želela da se Oliver razočara.
Pretpostavljam da je pominjao psa gospodina Lažiskea. Ima dve stvari o
kojima svima priča, o zamku u selu koji sa svakim prepričavanjem postaje sve
značajnije utvrđenje krstaša ili katarsko uporište, i o psu. On je druželjubiv pas,
crvenkastosmeđeg, sjajnog krzna, po imenu Polidor, ali je sada toliko star da je
potpuno gluv. I Oliver i ja smatramo da je to strašno tužno, ali ne iz istog razloga.
Oliveru je tužno zbog toga što Polidor više ne čuje zvižduk svog gospodara dok
šetaju po poljima, i zbog toga što se nalazi u svetu tišine. Dok je meni tužno zbog
toga što znam da će ga jednog dana neko pregaziti. Iz kuće gospodina Lažiskea
istrčava tako radosno dahćući kao da očekuje da će pročuti ako izađe napolje. Vozači
ne očekuju da su psi gluvi kad ih ugledaju. Stalno mislim kako će neki mladić, koji bi
kroz selo vozio malo brže, ugledati Polidora koji trčkara okolo, i kako će taj
nestrpljivi mladić trubiti i trubiti tom glupom psu, i da će onda pokušati da ga
zaobiđe, ali prekasno. Sve to vidim. I rekla sam gospodinu Lažiskeu da bi trebalo da
ga veže, ili da mu oko vrata stavi duži konopac. Rekao mi je da je jednom to
pokušao, ali da je Polidor sve vreme cvileo i nije hteo da jede, pa ga je odvezao.
Rekao je kako želi da mu pas bude srećan. Ja sam rekla da se može biti srećan ali isto
tako i praktičan. Neko će, pre ili kasnije, zgaziti tog psa. Prosto znam da će tako biti.

187
 Shvatate li šta hoću da kažem?

Stjuart Imao sam mnogo planova. Jedan od prvih bio je da potplatim devojku
koja je išla u tu jezivu školu u kojoj je Oliver predavao, da ga optuži. Da kaže kako
joj se udvarao. A to bi verovatno i bilo tačno - ako ne baš za nju, onda za neku drugu.
Možda bi dobio otkaz. Možda bi se ovoga puta i policija umešala. U svakom slučaju,
Džil bi saznala zbog kakvog me je čoveka napustila. To bi je stalno grizlo, i nikad
više ne bi bila sigurna. Bio je to dobar plan.
Kad sam došao u Ameriku, imao sam novi plan. Pretvaraću se da sam se ubio.
Vidite, hteo sam jako da ih povredim. Nisam bio siguran kako to da izvedem. Jedna
od zamisli bila je da pod drugim imenom napišem za stari školski časopis Edvardijan,
vest o smrti, i da se postaram da ga Oliver dobije. Razmišljao sam i o nekom
posredniku koji bi, onako neobavezno, preneo vest do Londona. „Tužno kako je
Stjuart presudio sebi, zar ne? Ne, nikada nije preboleo raskid. O, niste znali...?” Ko bi
to mogao da uradi? Neko. Neko kome bih platio.
Izgleda da sam i previše razmišljao o toj ideji. Oneraspoložila me je. Počela je
da me mami, ako me razumete. Da to stvarno i uradim. Da sve bude istinito i da ih
kaznim. Tako da sam prestao.
Ali, još nije prošlo. O, znam ja da se moj brak završio. Ali, to još nije prošlo,
sve dok ne budem osetio da jeste. Nije gotovo dok ne prestane da boli. A do toga ima
još mnogo. I ne mogu da prestanem da mislim kako nije fer to što se desilo. Trebalo
bi da sam u stanju da pređem preko toga, zar ne?
Madam Vajat i ja se dopisujemo. Znate šta? Ima ljubavnika. Svaka čast,
madam Vajat.

Oliver Ovo verovatno nije stvar koju treba reći, ali ja nikada nisam bio
velemajstor u kazivanju pravih stvari. Ponekad mi nedostaje Stjuart. Daa, daa, ne
morate to da mi kažete. Znam šta sam uradio. Žvakao sam krivicu kao burski pešak
dimljeno meso. I što je najgore, ponekad mislim da je Stjuart čovek koji me je
najbolje razumeo. Nadam se da je dobro. Nadam se da je našao neku finu, milu

188
draganu. Vidim ih kako roštiljaju nad žbunjem meskitoa dok crvenokljune ptice
pevačice u niskom letu nadleću travnjak a cikade odjekuju poput združenih žica
Čikaškog simfonijskog orkestra. Želim mu sve, mom Stjuartu: sreću, zdravlje, herpes
i veselje. Poželeo bih mu i bure za vrelu kupku kad bih znao da u njemu neće držati
tropske ribe. O, bogo moj, čim ga se setim počnem da se kikoćem.
Znate li da li ima devojku? Pitam se ima li kakvu sumračnu, tajnu, seksualnu
opsesiju. Šta bi to moglo da bude? Pornografija? Egzibicionizam? Erotski telefonski
razgovori? Lascivni faksovi? Ne, nadam se da je u šemi. Nadam se da se nije ukakio
od straha od života. Želim mu... reverzibilnost.

Stjuart Želeo bih da odmah raspravimo jednu stvar. Verovatno ste zaboravili,
ali Oliver se često šalio sa mnom zbog toga. Pa dobro, ne toliko sa mnom koliko na
moj račun. O tome kako mislim da je mantra marka automobila. Tada sam mu to
dozvoljavao, ali ovo moram da kažem: „Zapravo, kaže se manta, Olivere, a ne
mantra.” Manta rej, da budemo precizni. Moćna stvar Dženeral motorsa, napravljena
na osnovu korvete. Čak sam se poigravao mišlju da kupim jednu kad dođem ovamo.
Ali, ne bi se moglo reći da je moj stil. I, zar ne mislite i vi da bi to bio malo prevelik
ustupak prošlosti?
U to da Oliver greši možete biti sigurni.

Madam Vajat Stjuart mi piše. Ja ga obaveštavam o novostima, ako ih ima.

On ne može da preboli. Kaže da gradi novi život, ali osećam kako nije u stanju da
preboli.
Ne mogu da se nateram da ga obavestim o jedinoj stvari koja bi mu možda
pomogla da preboli. O bebi. On ne zna da imaju dete. Užasno je kada imate
informaciju za koju mislite da bi mogla nekoga povrediti. A kako mu nisam rekla
odmah, zbog toga mi je još teže da mu kažem kasnije.
Vidite, jednog popodneva kad su došli da me obiđu, moja kćer je izašla iz sobe,
a Stjuart je sedeo i čekao na pregled, s uglačanim cipelama i začešljanom kosom.
Rekao mi je: „Znate, mi ćemo imati decu.” Odjednom se postideo, i kazao: „Mislim,

189
ne mislim sada... Ona još nije...” Zatim se iz kuhinje začula buka zbog čega mu je
bilo još više neprijatno, pa je rekao: „Džil još uvek ne zna za to. Mislim, nismo još
razgovarali, ali siguran sam, mislim, o bože...” Jednostavno mu je ponestalo reči.
Rekla sam: „Sve je u redu, biće to naša tajna”, i odjednom kao da mu je laknulo, a na
licu mu se videlo da jedva čeka da se Džilijan vrati u sobu.
Setila sam se toga kad mi je Oliver saopštio da je Džilijan trudna.
Sofija Ana Luiza. Ne mislite li da je to malo pretenciozno? Možda na
engleskom bolje zvuči, Sofi En Luiz. Ne, zvuči kao unuka kraljice Viktorije.

Džilijan Oliver je dobar nastavnik, ne bih želela da pomislite nešto drugo.

Imao je mali vin d’honneur krajem prošlog semestra i direktor je u razgovoru sa
mnom istakao kako je u dobrim odnosima s učenicima, i kako ga svi cene. Oliver je
kasnije to izvrgao ruglu. Njegov stav je da je predavanje engleske „Conversation et
Civilisation” neverovatno prosto, jer svaku budalaštinu koja ti padne na pamet
učenici prihvataju kao neprocenjivo vredan primer le British sense of humour. Od
njega se može očekivati da kaže tako nešto. Oliver voli da se razmeće, ali zapravo
uopšte nema samopouzdanja.
Slati cveće bivšoj ženi dve godine posle raskida. O čemu se tu radi?
Dok sam odrastala, sada mi se čini kako je to bilo veoma davno, prošla sam
kroz sve uobičajene razgovore. Šta želimo od muškaraca, za čim tragamo? U društvu
ostalih devojaka obično bih pominjala imena filmskih zvezda. Ali sebi sam rekla da
želim nekoga koga ću voleti, poštovati, ko će mi se dopadati. Mislila sam kako je to
ono čemu treba težiti, ako želim da veza potraje. I kada sam počela da se viđam s
muškarcima, uvek mi se činilo da je to teško koliko i dobiti tri jagode na automatu za
kocku. Dobijete jednu, pa onda možda još jednu, ali dok stignete do treće ona prva se
već okrenula. Postojalo je dugme na kome je pisalo STOP ali izgleda da nije bilo
ispravno.
Ljubav, poštovanje, dopadanje. Mislila sam kako sam sa Stjuartom dobila sve
troje. Mislila sam kako sam sa Oliverom dobila sve troje. Možda sve troje nije
moguće. Možda je dvoje najviše što se može dobiti, jer je STOP uvek u kvaru.

190
 Madam Riv Kaže da je Kanađanin. Iz Kvebeka svakako nije. Hteo je sobu sa
ulice. Nije znao koliko ostaje. Ponovio mi je da je Kanađanin. Pa šta onda? Novac
nema boju.

Džilijan Pravila moraju postojati. Moraju biti vrlo stroga, to je očigledno, zar
ne? Ne možete jednostavno „biti srećni”; morate da upravljate svojom srećom. To je
jedna od stvari koje sada znam. Došli smo ovamo, krenuli ispočetka, i to kako treba
ovaj put. Nova zemlja, novi poslovi, beba. Oliver je držao govore o Eldoradu, i tome
slično. Jednoga dana, kad me je Sofi iscrpla više nego obično, prekinula sam ga.
„Slušaj, Olivere, jedno od pravila je, nema vanbračnih veza.”
„Che?”
„Nema vanbračnih veza.”
Možda sam to rekla na pogrešan način, ne znam, ali tada je stvarno otkačio.
Možete da zamislite tu retoriku. Ne sećam se svega, plašim se da kad sam umorna
umem da uključim jednu vrstu sistema za prečišćavanje kad je Oli u pitanju. Izvlačim
samo ono što mi je neophodno za održavanje razgovora.
„Olivere, samo kažem da... S obzirom na okolnosti pod kojima smo se sreli... s
obzirom na to da su svi mislili da smo ljubavnici i da smo se Stjuart i ja zbog toga
rastali... Mislim prosto da, zbog vlastite sigurnosti, treba da budemo na oprezu.”
Oliver, kao što ste možda primetili, ume da bude izuzetno sarkastičan. On to
poriče, kaže da je sarkazam vulgaran. „Razigrana ironija au maximum”, tvrdi. Možda
je i bio samo razigran i ironičan kada mi je skrenuo pažnju na to da, koliko se on seća,
razlog zbog koga nismo postali ljubavnici dok sam ja bila udata za Stjuarta jeste taj
što je on odbio moje nasrtljive ponude (na ovom mestu dolazi bogata anatomska
terminologija koju ću izostaviti), i zato ako nekog treba osumnjičiti za švrljanje onda
sam to ja, itd, itd. Što je, pretpostavljam, sasvim ispravno zapažanje, jedino što majke
s malom decom koje uz to i rade teško da imaju energije da se valjaju po krevetu i
tome slično s drugim muškarcima.
Bilo je užasno. Takmičenje u nadvikivanju. Samo sam pokušala da budem

191
praktična, pokušala sam da izrazim nešto za šta sam mislila da dolazi iz ljubavi prema
Oliveru, a on se iznervirao i pobesneo.
Ovakve stvari, takođe, ne mogu odmah da se zaborave. A još je teže zbog
vrućine koja ovde vlada. Varničili smo čitave naredne nedelje. I znate šta? Taj glupi
tenk koji vozi zbog toga što misli da je u fazonu, tri puta se pokvario. Tri puta!
Prilikom trećeg kvara kada je spomenuo karburator, verovatno sam izgledala malčice
sumnjičavo jer se okomio na mene.
„Hajde, reci.”
„Šta?”
„Reci već jednom.”
„U redu”, rekla sam a znala sam da ne treba. „Kako joj je ime?”
Ispustio je nekakav krik, kao da je zbog toga što sam rekla on ispao pobednik, i
dok sam ga gledala kako stoji nada mnom, znala sam - oboje smo znali, čini mi se -
da bi vrlo lako mogao da me udari. Da sam nastavila, udario bi me.
On je pobedio, a oboje smo izgubili. Nije to bila neka prava svađa, zbog
nečega, jednostavno je nastala iz besmislene potrebe za svađom. Nisam bila uspešna
u upravljanju srećom.
Posle sam plakala. I pomislila sam: ŠVEDSKIH ROTKAVA, INDIJSKOG
KROMPIRA, KAULIJEVOG PROKELJA. Niko nikada tom čiki nije rekao, niko ga
nije ispravio. Ili su ga ispravljali, a on nije hteo da sluša.
No, ovo nije Engleska. Ovo je Francuska, i zato ću vam dati drugačije
poređenje. Razgovarala sam nedavno s gospodinom Lažiskeom. On ima nekoliko
hektara vinograda van sela, i pričao mi je kako su u stara vremena ispred svakog reda
čokota sadili ružin grm. Navodno, na ružama se prvo videlo ako se pojavi neka
bolest, tako da su imale ulogu sistema za rano upozorenje. Rekao je kako je ta
tradicija u ovom kraju zamrla, ali da i dalje postoji u drugim delovima Francuske.
Mislim da bi u stvarnom životu ljudi trebalo da sade grmove ruža. Potrebna
nam je neka vrsta sistema za rano upozorenje.
Oliver je ovde drugačiji. Zapravo, sasvim suprotno. Oliver je isti onakav kakav
je i bio, samo što ovde deluje drugačije. Francuzi ga ne shvataju najbolje. Pre nego

192
što smo se doselili ovamo nije mi to padalo na pamet, ali Oliver je od onih ljudi koji u
određenom kontekstu dobijaju na značaju. Kada sam ga upoznala izgledao mi je
strašno egzotično; sada ne deluje toliko živopisno. Nije reč samo o uticaju vremena i
bliskosti. Reč je o tome da, osim mene, nema drugih Engleza koji bi na njega delovali
podsticajno, i to mu nije dovoljno. Potreban mu je neko poput Stjuarta. Isto kao
teorija o bojama. Kada stavite dve boje jednu pored druge, to utiče na način na koji
vidite svaku od njih. Princip je upravo taj.

Stjuart Uzeo sam tri nedelje odmora. Otišao sam u London. Mislio sam da ću
to lakše podneti. Nisam glup, nisam odlazio na mesta na kojima sam bio sa Džil. Bio
sam samo u isto vreme i tužan i ljut. Kažu kako je tužan-ljut poboljšana varijanta od
tužan-tužan, ali nisam sasvim siguran. Ako si tužan-tužan, ljudi su prema tebi prijatni.
Ali ako si tužan-ljut, jednostavno dobiješ želju da staneš nasred Trafalgar skvera i da
se dereš na ljude. NISAM JA KRIV! POGLEDAJTE ŠTA SU MI UČINILI! ZAŠTO
SE TO DESILO? NIJE FER. Ljudi koji su tužni-ljuti, ne uspevaju da se izbore; oni
polude. Ja sam kao ona osoba koju vidite u metrou kako razgovara sa sobom tek
nešto malo glasnije, osoba kojoj se sklanjate s puta. Ne prilazite joj, možda skoči na
vas ili vas gurne. Možda se iznenada baci pod voz - ili gurne vas pod njega.
I tako sam otišao u posetu madam Vajat. Ona mi je dala njihovu adresu. Rekao
sam da hoću da im pišem jer su, kad smo se poslednji put videli, pokušali da se
pomirimo, a ja sam ih otkačio. Nisam siguran da mi je madam Vajat poverovala. Ona
dobro procenjuje ljude. I tako sam promenio temu i pitao je o njenom novom
ljubavniku.
„Mom starom ljubavniku”, odgovorila je.
„O”, rekao sam zamišljajući nekog starijeg gospodina s ćebetom preko krila.
„Niste mi rekli koliko je star.”
„Ne, mislila sam, mog bivšeg ljubavnika.”
„Žao mi je.”
„Ne treba da ti bude. Bilo je samo... prolazno. Faut bien que le corps exulte.”
„Da.” Znate, nisam mislio da upotrebim baš tu reč. Da li se i na engleskom telo

193
exult? Mislim da se telo sjajno provelo, ali ne znam tačno da li je egzaltirano. Ili je to
slučaj samo sa mnom.
Kada je došlo vreme da pođem, madam Vajat je rekla: „Stjuarte, čini mi se da
je za to malo prerano.”
„Za šta?” Mislio sam da hoće da kaže da se nisam zadržao dovoljno.
„Da im se javiš. Pusti da prođe još neko vreme.”
„Ali, hteli su...”
„Ne, ne zbog njih. Zbog tebe.”
Razmislio sam još jednom, i kupio mapu. Učinilo mi se da je najbliži aerodrom
onaj u Tuluzi, ali nisam i leteo do Tuluze. Leteo sam do Monpeljea. Vidite, možda
sam mogao da odem i negde drugde. Na početku se tako činilo. Vozio sam u
suprotnom smeru. Onda sam pomislio, ovo je glupo, i ponovo pogledao mapu.
Kroz selo sam prošao dva puta bez zaustavljanja. Prvi put sam bio nervozan pa
sam vozio malo brže. Neki prokleti pas je izleteo i zamalo da mi ode pod točkove;
morao sam da skrenem. Sledeći put sam vozio sporije i video gde je hotel.
Vratio sam se po mraku i uzeo sobu. Nije bilo nikakvih problema. Selo je
delovalo sasvim prijatno, ali i nije neka zamka za turiste.
Nisam želeo da mi kažu: „O, imamo mi neke Engleze u selu”, pa sam gospođi
rekao da sam iz Kanade, i za svaki slučaj prijavio sam se pod lažnim imenom.

Džilijan Nemam predosećanja, nisam vidovita. Nisam od onih koji će reći:

„Osećam to u kostima.” Ali čim sam čula, znala sam.
Iskrena da budem, otkad smo se doselili ovamo nisam mnogo razmišljala o
Stjuartu. Najveći deo vremena posvećujem detetu. Ona se toliko brzo menja, uvek
privlači pažnju nečim novim, na nju mi odlazi svaki trenutak. Zatim, tu je Oliver, a i
moj posao.
Na Stjuarta mislim samo kad mi loše ide. Ne zvuči fer, ali je istina. Recimo,
kada prvi put shvatite da ne možete, ili, u svakom slučaju, da ne planirate da kažete
sve čoveku za koga ste se udali. Prošla sam kroz to s Oliverom, baš kao i sa
Stjuartom. Ne mislim pritom da je u pitanju puka laž, već pre izvesno prilagođavanje

194
stvari, malo ekonomisanje s istinom. Kada se desi drugi put, iznenađenje je manje, ali
vas navodi da se setite one prve prilike.
U sredu ujutro stajala sam kraj kombija za prodaju ribe. U Engleskoj svi stoje u
redu. Ovde samo priđete kombiju, i ljudi znaju ko je sledeći, i ako ste na redu a ne
žuri vam se, jednostavno pustite nekoga da ide ispred vas. Suis pas pressée. Posle
vas. Madam Riv je stajala pored mene i upitala me da li Englezi vole pastrmku.
„Naravno”, rekla sam.
„Trenutno imam jednog Engleza. Sont fous, les Anglais.” Nasmejala se dok je
ovo govorila da bi mi stavila do znanja da mene ne uključuje u to uopštavanje.
Taj Englez je stigao pre tri dana i čitavo vreme provodi u sobi. Izuzev kada se
iskrao jednom ili dva puta, kasno noću. Rekao je da je Kanađanin, ali ima engleski
pasoš, a i ime iz pasoša razlikuje se od onog pod kojim se prijavio.
Kako sam to čula, znala sam. Znala sam.
„Ima li kanadsko ime?” pitala sam onako uzgred.
„Koja su kanadska imena? Ja ne primećujem razliku. Zove se Juz, tako nekako.
Je 1’ to kanadsko?”
Juz. Ne, to i nije naročito kanadsko ime. Ja sam nekada bila madam Stjuarta
Juza, smo što nikada nisam uzela njegovo prezime. Mislio je da jesam, ali zapravo
nisam. Nisam uzela ni Oliverovo.

Oliver Dobro se vladam. Oponašam fons et origo domaćih vrlina. Da smo

imali blizance dao bih im imena Lar i Penat. Zar telefoniram kad god zapreti tuluška
tromost? Zar ne ustajem po mrkloj noći da menjam prljave pelene male Sal i ne
koristim vlažne ubruse? Zar nisam ponosni negovatelj tek začete bašte s povrćem, i
zar moje purpurne puzavice čak i sada ne obavijaju drhturavo vigvame od bambusa?
Činjenica je da Džil u ovom trenutku i nije naročito raspoložena za seks. Kao
kad hoćete da parking-sat ugurate u školjku. Dešava se to, dešava se to. Prema
ubuđavelom mitu koji se prenosi les blanchisseuses d’antan, potvrđena je istina da u
toku laktacije moglie ne može zatrudneti. Najzad sam u poziciji da lociram krivudavu
putanju istine koja je nalik kretanju žive i koja ovom mitu daje specifičnu težinu

195
(izvinite zbog hernije). Činjenica je da moglie koja doji neretko odbija nastojanja
ornog skladišta gena za koje se udala: niente horizontalni džoging. Nije ni čudo što ne
ostaje u drugom stanju.
Što je pomalo nepravedno ako se uzme u obzir da je mala Sal zapravo njena
ideja. Ja sam sav bio za to da kotrljamo kao i do tada.

Stjuart Rekao sam sebi da nemam plan a imao sam ga. Pretvarao sam se da u
London dolazim sasvim slučajno. Da letim do Monpeljea samo da bih obavio neki
posao. Da se desilo da sam prolazio kroz selo i, kakva slučajnost...
Došao sam da bih se suočio s njima. Došao sam da bih stao nasred Trafalgar
skvera i vikao. Kad budem stigao donde znaću šta da uradim. Znaću šta da kažem kad
budem stigao donde. NISAM JA KRIV POGLEDAJTE ŠTA STE MI URADILI.
ZAŠTO STE MI TO URADILI? Ili, još bolje, neću da se suočim s njima, suočiću se s
njom. To je njeno maslo. Najzad, ona je bila ta koja je rekla da.
Sačekaću dok Oliver ne krene u svoju skrnavu malu školu u Tuluzi, u kojoj
predaje. U priči madam Vajat zvučala je sasvim pristojno, ali očekivao bih da zbog
lojalnosti preteruje. Kladim se da je rupa. Hteo sam da sačekam dok ne ode pa da
onda posetim Džilijan. Pronašao bih reči, neke reči.
Ali sada ne mogu. Pogledao sam kroz prozor i spazio je. Izgledala je potpuno
isto, u zelenoj majici koje se vrlo dobro sećam. Skratila je kosu, što me je štrecnulo,
ali nešto drugo me je štrecnulo još više. Držala je bebu. Svoju bebu. Njihovu bebu.
Bebu prokletog Olivera.
Zašto me niste upozorili, madam Vajat?
To me je dotuklo. Podsetilo me je na budućnost koju nikada neću imati. Na sve
ono što mi je oduzeto. Nisam siguran da mogu da se nosim s tim.
Šta mislite, jesu li se sve vreme tucali? Nikad mi niste rekli šta mislite, zar ne?
Nekada sam mislio da jesu, onda sam se smirio i mislio da nisu, a sada ponovo
mislim da jesu. Sve vreme. Zadržalo mi se u glavi to grozno sećanje. Ne mogu čak ni
da se osvrnem na taj delić svog života i da kažem da je bio srećan. Zatrovali su jedinu
dobru stvar iz moje prošlosti.

196
 Oliver ima sreće. Ljudi poput mene ne ubijaju druge ljude. Ne bih umeo da mu
sredim kočnice na kolima. Jednom sam se napio i udario ga, ali na osnovu toga nisam
stekao osećaj za slične stvari.
Voleo bih da mogu da pobedim Olivera argumentima. Voleo bih da
organizujemo neku debatu i da mu dokažem kakvo je govno ispao, i kako ništa od
svega nije bila moja krivica i kako bi Džilijan sa mnom bila srećna. Ali, to tako ne
ide. Kao prvo, on bi previše uživao u tome, i na kraju bi se sve vrtelo oko njega, ne
mene, i oko toga koliko je on interesantan, koliko je on složen. Sve bi se završilo
tako što bih ja rekao UMUKNI NIJE TAČNO ODJEBI a ni to ne bi bilo
zadovoljavajuće.
Ponekad se tešim mišlju kako je Oliver neuspešan. Šta je uradio u poslednjih
deset godina izuzev što je nekome ukrao ženu i prestao da puši? Pametan je, to
nikada nisam poricao, ali nije dovoljno pametan da uvidi da je potrebno nešto više od
pameti. Nije dovoljno da se čovek tek razume u stvari i da je zabavan. Oliver je
oduvek imao otprilike ovakvu strategiju u životu: zadovoljan je onim što jeste, i
smatra da ako bude izdržao dovoljno dugo neko će naići i dati mu novac samo zato
da bi nastavio da bude ono što jeste. Slično prolaze ljudi koji izvode performanse.
Samo što ovo još niko nije radio, a iskreno rečeno, šanse da neko zabasa u ovo selo i
ponudi mu angažman sasvim su zanemarljive. U međuvremenu imamo šta?
Ekspatriranog Engleza srednjih tridesetih godina, sa ženom i detetom, koji sastavlja
kraj s krajem u unutrašnjosti Francuske. Izašli su iz londonskog tržišta nekretnina, a
kad jednom izađete, verujte mi, ulaska više nema. (Zbog toga sam otkupio Džilin deo
kuće. Imaću gde da se vratim.) Zamišljam Olivera u godinama koje dolaze, jedan je
od onih poluhipi tipova koji obilaze barove i žicare piće od Engleza raspitujući se da
li u Londonu još uvek postoje oni veliki crveni autobusi, i uzgred, jeste li završili s
čitanjem tog Dejli telegrafa?
I reći ću vam nešto. Džilijan to neće trpeti. Iz godine u godinu. U osnovi, ona
je vrlo praktična, preduzimljiva osoba koja voli da zna šta se događa i ne podnosi
brljanje. Oliver je jedna brljotina. Možda bi trebalo da se zaposli i da ga ostavi u kući
s decom. Samo što će on šerpu staviti u kolevku i greškom će skuvati bebu. Činjenica

197
je da ona mnogo bolje ide uz mene, nego uz Olivera.
Oh, sranje. Sranje. Rekao sam da nikada više neću razmišljati o tome. Sranje.
Ja sam... slušajte, sačekajte samo malo, hoćete li? Ne, u redu je. Ne, samo me ostavite
na miru. Znam tačno koliko ovo traje. Tačno znam. Zaboga, pa vežbam već dovoljno
dugo.
Hhhh. Ffff. Hhhh. Ffff. Hhhh.
U redu.
Okej.
Okej.
Okej.
Jedna od dobrih stvari u Americi jeste što u bilo koje doba dana ili noći možete
nabaviti sve što vam treba. Dešavalo mi se, ne toliko retko, da budem sam i malo
pripit, i tada bih naručio cveće za Džil. Internacionalne cvetne pošiljke telefonom.
Samo im date broj kreditne kartice i oni urade sve ostalo a dobra stvar je što ne
stignete da se predomislite.
„Poruka, gospodine?”
„Nema poruke.”
„A-ha, tajno iznenađenje?”
Da, tajno iznenađenje. Samo, ona će znati. I možda će je peći savest. To mi ne
bi smetalo. Toliko bi bar mogla da mi učini.
Kao što rekoh, ne bavim se više dopadanjem.

Oliver Bio sam u bašti i pomagao loše postavljenim puzavicama. Rastu kako
treba, s uvijucima, samo što su slepe kao mačići pa idu u pogrešnom pravcu. Zato
njihove nežne stabljike morate usmeriti uz štap i proveriti da li su se uhvatile za
njega. Slično je kada mala Sal stegne moj srednji prst kao puzavica bambus.
Nije li ovo život?
Džil je poslednjih dana malo razdražljiva. Postpartalno, predmenstrualno, ili
zbog laktacije, sada je to teže odrediti. Tiercé karaktera, i Oli gubi. Oli još jednom ne
uspeva da vas razonodi, petnaesti nastavak. Možda treba da pohitam u pharmacie i

198
potražim neki antipiretik.
Ali vama sam još uvek zabavan, zar ne? Makar malo? Hajde, priznajte.
Osmehnite se. Uglovi usana gore!
Ljubav i novac: bila je to pogrešna analogija. Kao da je Džil neka javno
oglašena kompanija za koju sam dao ponudu. Slušajte, Džil upravlja čitavom
prokletom berzom, uvek je to radila. Žene to rade. Ponekad i na kratke staze, ali uvek
dugoročno.

Džilijan On je u hotelu preko puta. Posmatra našu kuću, naš automobil, naš
život. Kada ujutro izađem napolje da počistim ispred kuće, mislim da mogu da vidim
siluetu na jednom od hotelskih prozora.
Ono što bih ja u nekom prošlom vremenu uradila bilo bi da odem do hotela, da
ga pozovem i predložim mu da o svemu prodiskutujemo na razuman način. Ali, ne
mogu to da učinim. Posle bola koji sam mu nanela, ne mogu.
Zato moram da ga čekam. Pod uslovom da zna šta je to što želi da uradi, ili da
kaže. Tu je već tri dana. A šta ako ne zna šta hoće?
Ako ne zna, onda moram nešto da mu dam, da mu pokažem nešto. Šta? Šta bih
mu mogla dati?

Madam Riv Pol je spremio pastrmku s bademima, na svoj uobičajeni način.

Englez je rekao da mu se dopada, što je ujedno prvi komentar koji je do sada izrekao
o hotelu, sobi, doručku, ručku ili večeri. A onda je rekao nešto što najpre nisam
razumela. Njegov francuski nije naročito dobar, ima tvrd izgovor, pa sam ga zamolila
da mi ponovi.
„Jednom sam ovo jeo sa svojom ženom. Na severu. Na severu Francuske.”
„Ona nije s vama, važa žena? Ostala u Kanadi?”
Nije mi odgovorio. Rekao je samo da želi creme caramel a zatim kafu.

Džilijan Imam ideju. Ne bi se još uvek mogla nazvati planom. Međutim,

glavna stvar jeste da o njoj ne mogu, ne smem da govorim pred Oliverom. Za to

199
postoje dva razloga. Prvi je da ne verujem da će uraditi pravu stvar ukoliko nije
stvarna. Ako ga zamolim da nešto uradi, zabrljaće, sve će pretvoriti u predstavu, a
ovo mora izgledati stvarno. Drugi razlog je taj što ja sama moram to da obavim,
sredim, uredim. To je moj dug. Razumete li me?

Stjuart Stojim kraj prozora. Posmatram i čekam. Posmatram i čekam.

Oliver Tikve luduju ovih dana. Gajim vrstu koja se zove rond de Nice.
Sumnjam da ih imate u Engleskoj, gde bolje prolaze one duge kabaste, pogodne za
razglednice s mora. „Upravo se divimo vašim tikvama, gospodine Blekinsop!” Kakva
besmislica! Rond de Nice su, kako i samo ime kaže, okrugle. Beru se kad su veće od
loptice za golf a manje od teniske loptice, blago se popare, preseku na pola, brdašce
butera, biber, a onda naslađivanje.
Džilijan je sinoć počela da me propituje o jednoj devojci iz škole. Potpuno
neosnovano. Isto je tako mogla optužiti Peleja da je opkoračio Melisandu. (Iako mi se
čini da se i to moralo desiti, zar ne?) U svakom slučaju, Džilijan je počela s
varijantom kuče-kost. Da li mi se dopada, madmoazel Kakoseonozvaše - Simon? Da
li se viđam s njom? Da li je zbog toga plemeniti pežo prošle nedelje ponovo imao
napad? Na kraju sam, u želji da razmontiram minu, promrmljao, „Draga moja, ona
nije ni upola dovoljno lepa” - neprikrivena aluzija, što ćete umeti da cenite, na jednu
od Oskarovih sentenci izrečenih na suđenju. Nepametno, nepametno! Kao i Oskar, i
Oli je zbog visprenosti dospeo samo do zatvora. A do kraja večeri tamnica u Redingu
ličiće na hotel Džordž V. Šta se to trenutno dešava sa Džil? Da li vi znate?
Ako me nešto izluđuje to je kad me optužuju za telesno naslađivanje a meni
čak ni dlanovi nisu počeli da se znoje.

Džilijan Nije u redu? Šta je u redu? Kada je u redu imalo bilo kakve veze s
načinom na koji živimo? Nemamo vremena da razmišljamo o tome. Jednostavno
moram da nastavim s ovim. Da sredim stvari za Stjuarta. Dugujem mu to.

Stjuart Svakog jutra, nakon što Oliver ode, izlazi i čisti ulicu ispred kuće.

200
Zatim malo čisti i po putu, kao i ostale žene iz sela. Zbog čega to rade? Da bi uštedele
na računima za komunalije? Pojma nemam. Bebu stavi u dečiju stolicu unutra, tik uz
vrata. Ne vidim odavde da li je dečak ili devojčica a i ne želim da znam. Stavlja je u
hlad, tako da je stalno drži na oku i da joj prašina ne ide u lice. Potom čisti, i
povremeno pogleda u pravcu bebe i vidim kako otvara usta i govori nešto. Čisti,
zatim ponovo ulazi unutra, s metlom i bebom.
Ne mogu to da podnesem. To je trebalo da bude moja budućnost.

Džilijan Možda će uspeti. Možda je to ono što je Stjuartu potrebno. Kako god
bilo, ništa bolje mi nije palo na pamet. Užasava me da razmišljam o tome kako on,
zamišljen, sedi u sobi iznad puta.
Sinoć sam počela, i večeras ću nastaviti još malo. Sutra ujutro je vreme da se
proba. Znam da Stjuart gleda kako Oliver odlazi - videla sam ga na prozoru. A Oliver
ume da bude nervozan kad mora da ustaje noću da presvuče Sofi. Obično mu izađem
u susret kad je njegov red, ali sutra neću.
Većina ljudi je takva da kada urade nešto što nije trebalo, naljute se ako ih
optužite zbog toga. Krivica se ispoljava kao bes. To je normalno, zar ne? E, kod
Olivera je obrnuto. Ako ga optužite zbog nečega što je uradio, njega to kao da
zabavlja, gotovo da vam čestita zbog toga što ste ga razotkrili. Ono što mu zaista
smeta jeste da ga optužite za nešto što nije učinio. Kao da u sebi misli, bože, pa
trebalo je ipak to da uradim. Sve dok postoji sumnja da sam nešto uradio, mogao bih
baš i da uradim, ili barem da probam. Dakle, delimično je ljut zbog toga što je
prokockao svoju šansu.
Zbog toga sam odabrala Simon. Jednu od onih ozbiljnih mladih Francuskinja
koje su uvek blago namrštene. Od onih koje u Oliveru ne vide ništa posebno. Sećam
se da mi je nju pomenuo neko na vin d’honneur zbog toga što je čini mi se jednom
ispravila Oliverov engleski izgovor na času. To mu se nije moglo dopasti.
Tako da sam se opredelila za nju. Izgleda da je upalilo.
Čisto onako uzgred, da li mislite da mi je Oliver veran otkako smo u braku?
Izvinite, pitanje nije na mestu.

201
 Postoje razni problemi vezani za moj poduhvat. Prvi je, ako bude delovalo,
verovatno ćemo morati da napustimo selo. Dobro, to se može srediti. Drugi, da li da,
nakon svega, kažem Oliveru o čemu je reč? Ili da mu ne kažem nikada? Da li će
razumeti ono što sam uradila, ili će još više izgubiti poverenje u mene? Ako bi saznao
da je sve bilo isplanirano, možda mi nikada više neće verovati.
Postoji tu još jedan rizik. Ne, sigurna sam da ću uspeti da nas vratim u
prvobitno stanje. Umem da upravljam stvarima, dobro to radim. A kad se sve završi,
oslobodićemo se Stjuarta, i Stjuart će se osloboditi nas.
Čini mi se da se noćas neću naspavati. Ali neću osloboditi Olivera dužnosti da
presvuče Sofi.
Znate, mrzim što moram ovo da radim. Ali ako zastanem da još jednom
razmislim, toliko će mi biti odbojno da neću ništa uraditi.

Stjuart Zaglibio sam se. Potpuno sam se zaglibio. Paralizovao. Kad ugase
svetla, što je obično između 11.45 i 11.48, ja idem u šetnju. Inače samo stojim kraj
prozora.
Posmatram. Posmatram, i mislim, ovo je nekada bila moja budućnost.

Džilijan Obuzima me strah. Da li je to prava reč? Možda mislim na

predosećaj. Ne, ne mislim. Strah. A strahujem od sledećeg: da će ono što budem
pokazala Stjuartu, postati stvarnost.

Oliver Znate šta ja mislim? Mislim da na autoputu života treba postaviti

znake. CHUTTE DE PIERRES. CHAUSSÉ DEFORMÉE, ROUTE INONDABLE.
Tako je, taj je pravi. ROUTE INONDABLE. OPASNOST: PUT PODLOŽAN
POPLAVAMA. To treba da postave na svakoj krivini.

Stjuart Izlazim u šetnju. „Posle ponoći”.

I dok se nebo oblači

Noćne ptice mi šapuću...

202
 Džilijan Kad sam bila mala, otac je često govorio: „Ne pravi grimase,
nateraćeš vetar da promeni smer.” Šta ako vetar sada promeni smer?

Oliver Isuse. Isuse.

Okej. Žao mi je. Nije trebalo to da uradim. Nikada se neće ponoviti. Ja zapravo
nisam takav.
Bože, imao sam vraški dobru ideju, da profuram pravo kroz Tuluzu i da se
nikada ne vratim. Sve ono što pričaju o ženama, to je istina, zar ne? Pre ili kasnije,
ispostavi se da je sve to istina.
Danima me gnjavi. Kao... oh, probajte za promenu sami da smislite neko
jebeno poređenje s operom. Dosta mi je da sve sam radim.
Ona je umorna, ja sam umoran, u redu? Ko je dežurao čitave nedelje kraj
juniorkine noše? Ko svakoga dana provodi sate na A6l? Španska inkvizicija je
poslednja stvar koju želim kada dođem kući.
Evo kako je bilo. Kad sam se sinoć vratio kući, la Žilijan baš i nije imala
naježene bradavice kad me je ugledala. Zato sam prešao u baštu i počeo da palim
neko suvo lišće. Zašto ja to radim? Naravno, odmah je zaključila, da bih prikrio
inkriminišući miris parfema moje tobožnje ljubavnice. Molim vas lepo.
I tako dalje. Najveći deo večeri protekao je u tom tonu. U krevet sam otišao
iznuren. Na spavaćici uobičajeni katanac, nije da sam pokušao da ga otvorim. Tri sata
ujutro. Nužničke dužnosti. Izgleda da se fekalni smrad intenzivirao otkad je malecka
konačno na čvrstoj hrani. Iz pouzdanih izvora saznajem da je ovo pravi povetarac.
Ružina vodica i sveži jagličak spram onoga što sledi.
Budilnik se oglašava nežno poput klepetuše. I tako sve kreće ispočetka. Za
doručkom. Nikada nije bila ovakva, izazivala me je kao da to godinama čini. Znala je
tačno gde treba da ubode. Akupunktura svađe. Pogledao sam joj lice, to lice u koje
sam se zaljubio onog dana kad se udala za pogrešnu osobu. Bilo je crveno od besa.
Kosa joj je izražavala prezir prema četki a i lice joj se odreklo jutarnjeg losiona. Usta
je otvarala i zatvarala i ja sam pokušao da ne slušam i nisam prestao da mislim kako

203
bi za početak bilo dobro da ne izgleda kao raščupana nadžak-baba jer bi tako lakše
ubedila svog muža da ne treba da ima ljubavnicu koju u svakom slučaju i nema.
Mislim, stvarno nadnaravno. Ultra-nadnaravno.
A onda je počela da me ganja po kući. I tu se moralo odlučiti da li je bolesna ili
nije, i iako se ponašala kao da jeste, nisam uspeo da ubedim sebe da je tako. Što znači
da sam se drao na nju istom merom. Zatim sam počeo da se spremam za polazak na
posao pa me je optužila da bežim i da idem da se vidim sa svojom devojkom, i tako
smo urlali jedno na drugo dok nismo stigli do ulaznih vrata.
A onda se nastavilo i dalje. I dalje. Pratila me je do kola krešteći kao vrana.
Nasred glavne ulice. Iz sveg glasa, optužbe, kako se to kaže, lične i profesionalne
prirode, pred svima koji su gledali. Kreštanje. Iz nekog razloga koji nisam uspeo da
dokučim držala je Sal u naručju i napadala me, napadala me je dok sam petljao oko
brave na pežou. Cimao sam i vukao. I jebena brava nije htela da se otključa. A ona mi
tu stoji sa svojim suludim optužbama. I zato sam je jednostavno udario, udario sam je
preko lica rukom u kojoj sam držao ključeve i posekao je. Mislio sam da ću doživeti
nervni slom, pogledao sam je kao da je pitam, ovo nije stvarno, zar ne? Zaustavite
traku. Pritisnite dugme za premotavanje unazad, pa to je samo traka, zar ne? A ona je
s mržnjom na licu nastavila da zaurlava kao luda. Nisam mogao da verujem.
„Umukni”, „Umukni”, „Umukni”, vikao sam i kada nije htela da prestane, udario sam
je ponovo. Onda sam razvalio bravu na vratima, uskočio u kola i odvezao se.
Pogledao sam u retrovizor. Još uvek je stajala nasred ulice, u jednoj ruci držeći
bebu, drugom pritiskajući maramicom posekotinu na licu. Odvezao sam se. Ona je
još uvek bila tamo. Vozio sam kao manijak, ili barem onoliko brzo koliko bi vozio
manijak koji je zaboravio da izađe iz druge brzine. Zatim sam oštrim zaokretom
savladao krivinu kod Zadružne vinarije i više je nije bilo u retrovizoru.

Madam Riv Sont fous, les Anglais. Onaj Kanađanin iz sobe broj 6 koji izlazi
samo po mraku: on je Englez. Dva puta mi je rekao da je Kanađanin ali ostavio je
pasoš napolju pa smo ga devojka i ja videle kad smo došle da spremimo sobu. Nije
nam kazao ni svoje pravo ime. Promenio ga je. Bio je vrlo tih, nedelju dana je

204
boravio u sobi, a na odlasku se rukovao sa mnom, prvi put se nasmešio i rekao da je
srećan.
I onaj mladi par koji je kupio kuću starog Bertana. Delovali su simpatično, ona
je bila vrlo ponosna na svoju bebu, on je bio ponosan zbog svog glupog starog pežoa
koji se stalno kvario. Rekla sam mu jednog dana da bi trebalo da nabavi mali reno 5
kao i svi ostali. Rekao mi je da se odrekao savremenog sveta. Znao je da govori
slične gluposti, ali na savršeno šarmantan način.
I šta se onda desilo? Bili su tu šest meseci, ljudima su počeli da se dopadaju, a
onda su imali svađu s vrištanjem nasred ulice. Svi su stali da gledaju. Na kraju, on nju
dva puta udari preko lica, uskoči u stara kola i odveze se. Ona ostane nasred puta još
nekih pet minuta, sva krvava u licu, zatim se vrati u kuću i više se ne pojavi. Tada
smo je videli poslednji put. Nedelju dana kasnije, pokupe sve stvari i nestanu. Moj
muž kaže da su Englezi lud i nasilnički narod, i da imaju sasvim jedinstven osećaj za
humor. Kuća je na prodaju: ona tamo preko, vidite? Nadajmo se da će sledeći vlasnik
biti razuman. Ako baš mora da bude stranac, dajte nam Belgijanca.
Od toga doba nije se ništa značajno desilo u selu. Lažiskeovog psa su pregazila
kola. Pas je bio gluv, a Lažiske je matora budala. Rekli smo mu da treba da veže tog
psa. A on je rekao kako ne želi da se meša u Polidorovu slobodu i sreću. E pa, sad mu
se umešao u slobodu i sreću. Otvorio je ulazna vrata, pas je izjurio, i jedna kola su ga
zgazila. Nekim ljudima je bilo žao Lažiskea. Meni nije. Rekla sam mu: „Ti si matora
budala. Sigurno imaš engleske krvi u sebi.”

205