~1~

Knut Hamsun

Misterije
Naslov originala:
Mysterier

S norveškog preveo
M. Mladenović

~2~
 1.
Sredinom prošlog leta jedan mali švedski primorski grad bio
je pozornica izvanrednih događaja. Iskrsnu neki stranac, neki
čovek po imenu Nagel, čudni i jedinstveni šarlatan, koji počini
čitav niz neobičnih stvari, pa zatim opet iznenada iščeze kao što je
i došao. Toga čoveka je čak jednom posetila i neka mlada
tajanstvena dama, koja je došla bogzna zbog čega i nije se usudila
da se u samom mestu zadrži više od nekoliko časova. Ali ovo nije
početak…
Počelo je to ovako: kad je parobrod oko šest časova uveče
pristao uz molo, na palubi se ukazaše dva-tri putnika, među
kojima i neki čovek u odelu svetložute boje i beloj plišanoj kapi.
Bilo je to predveče 12. juna, a toga dana na mnogim mestima u
gradu bile su istaknute zastave povodom veridbe gospođice
Kiland, koja je objavljena baš na dan 12. juna. Momak gostionice
Central pope se odmah na brod, a čovek u žutom odelu predade
mu svoj prtljag; istovremeno predade i svoju putničku kartu
jednom brodskom službeniku; a onda se ne iskrca već stade da se
šeta po palubi. Izgledao je veoma uzbuđen. Već je zvono na brodu
i po treći put udarilo, a on još nije platio svoj račun gostioničaru.
Upravo je plaćao račun kad odjednom primeti da se brod već
udaljuje od obale. Zastade za trenutak pa onda dade znak momku
na obali i doviknu mu preko ograde:
- Dobro, odnesite ipak moj prtljag i zadržite mi sobu.
I brod ga odnese dalje u fjord.
To je bio Johan Nilsen Nagel.
Gostionički momak otera na kolicima njegov prtljag koji se
sastojao iz dva mala kovčega i krzna iako je bilo usred leta, a sem
toga još iz jednog malog kovčežića i kutije za violinu. Ni na jednom
komadu nije bilo nikakve oznake.

~3~
 Sutradan u podne doveze se Johan Nagel pred gostionicu.
Došao je drumom konjskim kolima. Mogao je isto tako, čak
zgodnije, doći i morskim putem, ali se ipak dovezao. Imao je još
nešto prtljaga sa sobom: jedan kovčeg, putničku torbu, ogrtač i
putnički pokrivač u kome su se nalazile neke stvari. Na pokrivaču
su stajala početna slova J. N. N. izvezena perlama.
Još iz kola upitao je gostioničara za sobu, a kad su ga odveli
na prvi sprat, stao je da ispituje zidove, da li su debeli i da li može
nešto čuti iz susedne sobe. A onda je odjednom upitao sobaricu:
- Kako se zovete?
- Sara.
- Sara. - A odmah zatim: - Mogu li dobiti nešto za jelo? Aha,
zovete se Sara? Čujte - dodade - nije li nekada bila apoteka u ovoj
kući?
Sara odgovori začuđeno:
- Da. Ali to je bilo pre više godina.
- Aha, pre više godina? Primetio sam čim sam stupio u
hodnik. Nisam poznao po mirisu, ali sam odmah imao takav
osećaj. Da, da.
Za sve vreme obeda nije ni jednom otvorio usta da izusti
neku reč. Njegovi sinoćni saputnici s broda, dva gospodina, sedeli
su u vrhu stola, pogledali su se značajno kad je on ušao, čak su i
otvoreno zbijali šalu zbog njegove sinoćne nezgode, ali se on
pravio da ih ne čuje. Jeo je brzo, odmahnuo glavom kad su mu
ponudili testo, i odjednom se digao, skliznuvši natraške sa svoje
okrugle stolice. Zapalio je odmah cigaru i iščezao niz ulicu. I nije
se vraćao sve do posle ponoći. Stigao je nešto malo pre no što je
časovnik izbio tri časa. Gde je bio? Kasnije se pokazalo da je išao
do susednog grada, i to peške tamo i natrag, istim putem kojim se
pre podne dovezao kolima. Morao je imati neki izvanredno važan
razlog. Kad mu je Sara otvorila, bio je sav oznojen; ali se devojci
ipak nasmešio i bio izvrsno raspoložen.
- Bože, devojko, kako imate lep vrat! - reče joj.
- Da li je stigla kakva pošta za mene dok sam bio odsutan? Za
Nagela, Johana Nagela? Uh, tri telegrama odjednom! E, čujte,
~4~
budite ljubazni pa skinite onu sliku sa zida, hoćete li? Da ne
moram stalno da je gledam! Dosadno je ležati u postelji i
neprestano je gledati! Napoleon III, uostalom, nije imao tako
zelenu bradu. Najlepša hvala.
Kad je Sara otišla, Nagel stade nasred sobe. Stajao je sasvim
mimo. Potpuno zanet počeo je uporno da gleda u neku tačku na
zidu. Nije se maknuo ni kad mu je glava počela padati sve više na
jednu stranu. Ovo je dugo potrajalo.
Rast mu je bio nešto ispod srednjeg i imao je mrko lice
čudnog, tamnog pogleda i finih, ženskih usta. Na prstu je nosio
prost prsten od olova ili gvožđa. Bio je širokih pleća, a moglo mu
je biti oko dvadeset osam do trideset godina, ali ni u kom slučaju
preko trideset. Na slepoočnicama tek mu je bila poneka seda vlas.
Iz svojih misli probudio se jakim trzajem, tako jakim da je
izgledalo kao da je namešten, kao da je već dugo premišljao da li
će ga učiniti, iako je bio sam u sobi. Onda iz džepova svojih
pantalona izvuče nekoliko ključeva, nešto sitnine i nekakvo
odlikovanje za spašavanje, jednu vrstu ordena na vrpci koja je bila
u bednom stanju; ove stvari postavi na sto kraj postelje. Zatim
gumu svoj novčanik pod uzglavlje, a iz džepa prsnika izvuče
časovnik i neku bočicu, malu bočicu za lek, na kojoj je bila oznaka
za otrov. Časovnik zadrža neko vreme u ruci, pre no što ga spusti,
a bočicu vrati odmah opet u džep. Onda skide prsten i umi se;
kosu začešlja prstima unazad, ogledalo uopšte nije upotrebio.
Kad je već bio u postelji, primeti odjednom da mu nema
prstena, zaboravio ga je na umivaoniku, pa se odmah diže i stavi
ga na prst, kao da bez ovog prostog gvozdenog prstena ne bi
mogao provesti ni časa, najzad otvori ona tri telegrama, ali još nije
bio pročitao ni prvi, a na usnama mu se ukaza mali smešak. Ležao
je i smeškao se za sebe; zubi su mu bili izvanredno lepi. Onda mu
se lice ponovo uozbilji, a uskoro zatim baci sasvim ravnodušno
one telegrame. Ali je ipak izgledalo da se tiču značajne i važne
stvari: bilo je reči o šezdeset dve hiljade kruna za neko imanje, čak
se govorilo i o nekoj ponudi da se iznos isplati u gotovu ako se
prodaja odmah zaključi. U ovim kratkim i suvim telegramima nije

~5~
bilo ničeg smešnog; ali nije bilo potpisa. Nekoliko minuta kasnije
Nagel je zaspao. Dve svece su gorele na stolu. Zaboravio je da ih
ugasi. Osvetljavale su mu izbrijano lice i grudi, i bacale spokojnu
svetlost na širom otvorene telegrame…
Sutradan ujutru posla Nagel nekog na poštu. Dobio je
nekoliko novina, među kojima i neke strane listove, ali pisama nije
bilo. Svoju kutiju za violinu stavio je na stolicu nasred sobe kao da
je hteo skrenuti pažnju na nju, ali je nije otvarao niti se doticao
violine.
U toku prepodneva nije više ništa preduzimao. Napisao je
samo nekoliko pisama i šetao po sobi, čitajući neku knjigu. Kupio
je sem toga par rukavica u jednoj radnji, a nešto kasnije, kada je
stigao na trg, uzeo je za deset kruna mladog, crnog psića i
poklonio ga odmah gostioničaru. Uz opšti smeli nazvao je pseto
Jakobsen, iako je bilo kučkica.
I celog dana nije dakle nikuda odlazio. Nije imao nikakva
posla u gradu, nije učinio nikakvu posetu, nije išao ni u kakvo
nadleštvo, i izgledalo je da nikog ne poznaje. U gostionici su se
malo čudili zbog njegove upadljive ravnodušnosti prema svemu,
pa čak i prema svojim sopstvenim stvarima. Tako su i ona tri
telegrama ležala širom otvorena na stolu u sobi; nije ih ni
dodirnuo otkako su sinoć stigli. Umeo je takođe da ne odgovara na
neposredna pitanja. Dva puta je gostioničar pokušao da sazna od
njega ko je i zašto je došao u njihov grad, ali je Nagel oba puta
izbegao odgovor. Još jedna čudnovata crta dođe do izražaja u toku
dana: iako u gradu nije nikoga poznavao niti se kome obraćao,
kod ulaza na groblje zastao je pred nekom mladom damom iz
samog mesta, prosto zastao, pogledao je i bez ikakvog objašnjenja
duboko je pozdravio. Ova dama je sva pocrvenela. Na to je drska
osoba produžila drumom, došla do parohijske kuće i prošla je što
je uostalom činila i narednih dana. Pošto se gostionica uveče
zatvarala, morali su mu svako veče otključavati vrata, jer se uvek
vraćao kasno iz svojih šetnji.
Trećeg jutra, upravo kad je Nagel izlazio iz svoje sobe,
gostioničar ga pozdravi i obrati mu se s nekoliko ljubaznih reči.

~6~
Izađoše na terasu i sedoše, a gostioničar povede razgovor o
nekom sanduku sveže ribe što gaje hteo poslati:
- Možete li mi reći kako bih najzgodnije poslao ovaj sanduk?
Nagel pogleda sanduk, nasmeja se i odmahnu glavom.
- Ništa se u to ne razumem - odgovori mu.
- Šteta. Mislio sam da ste možda dosta proputovali pa ste u
drugim mestima videli kako se to najzgodnije šalje.
- A ne, nisam mnogo putovao.
Tajac.
- Možda ste se više… ovaj, bavili drugim stvarima. Jeste li
možda poslovan čovek?
- Ne, nisam poslovan čovek.
- Tako, niste dakle došli ovamo poslom.
Nije bilo odgovora. Nagel zapali cigaru i stade lagano da puši i
da gleda ispred sebe. Gostioničar gaje pogledao sa strane.
- Da li biste nam jednom nešto odsvirali? Video sam da imate
i violinu poče opet gostioničar.
Nagel odgovori ravnodušno:
- Ne, prestao sam da sviram.
Malo zatim diže se bez reči i ode. Trenutak kasnije vrati se i
reče:
- Čujte, nešto mi je palo na um: možete mi podneti račun kad
vam je volja. Svejedno mi je kad ću platiti.
- Hvala lepo - odgovori gostioničar - nije hitno. Ako ostanete
duže, moramo vam računati nešto jevtinije. Ne znam da li ćete
ostati duže vremena?
Nagel odjednom oživi i brzo odgovori; čak je bez stvarnog
razloga i porumeneo.
- Da, možda ću ostati ovde neko vreme - reče.
- Zavisi od prilika. Ah, da, možda vam nisam kazao: ja sam
agronom, poljoprivrednik, dolazim s putovanja i lako je moguće
da se ovde zadržim neko vreme. Ah, možda sam čak takođe
zaboravio… Zovem se Nagel, Johan Nilsen Nagel.

~7~
 I pritom priđe gostioničaru, srdačno mu stisnu ruku i zamoli
ga za izvinjenje što se ranije nije predstavio. Na licu mu se nije
video ni trag ironije.
- Pade mi na pamet da bih vam možda mogao dati bolju i
mirniju sobu - reče gostioničar. Stanujete sad uz same stepenice, a
to nije uvek prijatno.
- Ne, hvala, nije potrebno, soba je odlična, potpuno sam
zadovoljan. Sem toga, s mojih prozora se vidi čitav trg, a to je vrlo
zanimljivo.
Malo posle gostioničar - reče opet:
- Da, onda ste slobodni neko vreme? Ostajete u svakom
slučaju ovde preko leta?
Nagel odgovori:
- Dva-tri meseca, možda i duže, ne znam još sigurno. Sve
zavisi od prilika. Videćemo.
U tom trenutku prođe neki čovek i pozdravi gostioničara. Bio
je to neugledan čovek, niskog rasta i veoma bedno obučen; toliko
se teško kretao da je to padalo u oči, iako je dosta brzo odmicao. I
mada je duboko pozdravio, gostioničar ne skide šešir; Nagel
naprotiv skide svoju somotsku kapu.
Gostioničar ga pogleda i reče:
- Zovemo ga Minut. Malo je priglup, i svi ga sažaljevamo, jer je
dobrodušan momak.
I ništa više nije rečeno o Minutu.
- Čitao sam - reče Nagel odjednom - čitao sam pre nekoliko
dana u novinama kako je neki čovek nađen mrtav ovde negde u
šumi. Koje upravo taj čovek? Mislim neki Karlsen? Je li odavde?
- Da - odgovori gostioničar - sinje ovdašnje babice; odavde se
vidi njena kuća, eno ona s crvenim krovom. Došao je kod nje samo
da provede odmor i tom prilikom završio svoje dane. Velika je
šteta za njega, bio je obdaren mladić i trebalo je uskoro da
postane pastor. Da, da, prosto čovek ne zna šta da pomisli; stvar je
čak malo sumnjiva; pošto su mu žile prerezane, teško je pomišljati
na nesrećni slučaj. Sad je pronađen i nož, mali perorez s belim

~8~
koricama; pronašla gaje policija kasno sinoć. Verovatno je neka
ljubavna istorija posredi.
- A tako. Postoji li zaista još sumnja da je izvršio
samoubistvo?
- Postoji nada, to jest ima ljudi koji veruju da je držao nož u
ruci i onda se tako nezgodno spotakao da se u isti mah povredio
na dva mesta. Ha-ha, smatram da je to malo verovatno, vrlo malo
verovatno.
Ali će sasvim sigurno dozvoliti da se sahrani na groblju. Ne,
nažalost, teško da se spotakao!
- Rekoste da je nož tek sinoć pronađen. Pa zar nož nije ležao
kraj njega?
- Ne, ležao je nekoliko koraka dalje. Pošto se poslužio njime,
bacio gaje u šumu; našli su ga sasvim slučajno.
- Tako. Pa kakav je razlog imao da baci nož, kad je već ležao s
otvorenim ranama od noža? Ta svima je jasno da se morao
poslužiti nožem?
- Da, Bog bi ga sveti znao šta je hteo time; ali, kao što
rekosmo, mora da je neka ljubavna istorija posredi. Nikada nisam
još čuo tako nešto ludo; što više razmišljam sve mi se čini luđim.
- Zašto mislite da je posredi neka ljubavna istorija?
- Iz raznih razloga. Uostalom, nešto je sigurno teško reći.
- Ali, zar nije mogao i sam nehotice da padne? Ta ležao je tako
užasno; zar nije ležao potrbuške s licem u bari?
- Pa da, i sav se strašno ubrljao. Ali to još ništa ne znači,
možda je nešto nameravao. Možda je na ovaj način hteo da skrije
tragove samrtničke borbe na licu. Ko zna.
- Da li je ostavio neko pismo?
- Mora da je nešto u hodu napisao na parčetu hartije;
uostalom, imao je običaj da često usput nešto beleži. Neki zato i
misle da je nožem oštrio olovku, ili nešto slično, pa je onda pao i
pritom povredio prvo jedan ručni zglavak baš na samoj žili, a
zatim i drugi zglavak, opet na samoj žili, i to sve u isti mah. Ha-ha-
ha. Ali, zaista, ostavio je nešto napisano, držao je u ruci malo parče

~9~
hartije, i na njemu su stajale ove reči: O, neka tvoj čelik bude tako
oštar kao tvoje poslednje Ne!
- Koješta. Je li nož bio tup?
- Da, bio je tup.
- Zar nije mogao prethodno da ga naoštri?
- Nije bio njegov.
- Pa čiji je onda bio?
Gostioničar zastade, a onda ipak - reče:
- Nož je bio gospođice Kiland.
- Nož gospođice Kiland? - upita Nagel. A malo zatim ponovo: -
Tako, a koje gospođica Kiland?
- Dagni Kiland, pastorova kći.
- A tako, zaista čudno. Je li iko čuo nešto slično! Je li mladić
bio toliko lud za njom?
- Da, zaista je i bio. Uostalom, svi su za njom ludi, nije on sam.
Nagel se zamisli i ućuta. A onda gostioničar prekide tišinu i
izjavi:
- Sve sam vam ovo rekao u poverenju, pa vas molim…
- Da, da - odgovori Nagel. - Možete biti sasvim spokojni.
Kad je Nagel odmah zatim otišao na doručak, stajao je već
gostioničar u kuhinji i saopštavao kako je najzad imao pravi
razgovor sa žutim čovekom iz sobe broj 7.
- Agronom je, i dolazi iz inostranstva. Izjavio je da će ostati
ovde nekoliko meseci. Bog bi ga znao kakav je to čovek.

~ 10 ~
 2.
Već iste večeri desi se da se Nagel susretne s Minutom.
Nastade dosadan i beskrajan razgovor između njih dvojice,
razgovor koji je trajao dobra tri časa.
I sve se od početka do kraja desilo ovako:
Johan Nagel sedeo je dole u gostionici i držao novine u ruci,
kad uđe Minut. Bilo je još ljudi za stolovima, a među njima i neka
debela seljanka s crno-crvenim pletenim šalom preko ramena.
Minuta su izgleda svi poznavali; pozdravio je učtivo desno i levo,
ali ga dočekaše smehom i povicima. Čak i seljanka ustade i htede
da igra s njim.
- Ne danas, ne danas - reče izbegavajući ženu, pa ode
gostioničaru i obrati mu se s kapom u ruci:
- Odneo sam ugalj u kuhinju, i za danas sigurno nema ništa
više?
- Ništa - odgovori gostioničar - šta bi još moglo biti?
- Ništa - reče takođe Minut i povuče se bojažljivo.
Bio je neobično ružan. Imao je mirne, plave oči, ali istaknute,
strašne sekutiće i potpuno razglavljen hod usled telesnog
nedostatka. Kosa mu je bila prilično seda; brada mu je bila crnja,
ali tako retka da se koža svuda nazirala. Bio je nekada mornar, a
sad je živeo kod nekog rođaka koji je na pristaništu imao malu
trgovinu ugljem. Retko ili skoro nikada nije dizao pogled kad je
govorio s kim.
Pozvaše ga jednom stolu, neki gospodin u sivom letnjem
odelu žurno mu je mahao i pokazivao na pivsku bocu:
- Hodite i popijte čašu majčina mleka. Sem toga, hteo bih da
vidim kako izgledate bez brade - reče mu.
Pognut i neprestano s kapom u ruci, Minut ponizno pođe k
stolu. Kad je prolazio pored Nagela, pozdravi ga ponaosob, a usne

~ 11 ~
mu sasvim malo mrdnuše. Zaustavi se pred gospodinom u sivom
odelu i prošapta:
- Ne tako glasno, gospodine sudijski pripravniče, molim vas.
Vidite da ima i stranaca.
- Bože moj - reče sudijski pripravnik, hteo sam samo da vam
ponudim čašu piva. A vi me sad grdite što glasno govorim.
- Ne, rđavo ste me razumeli, molim vas da mi oprostite. Ali
kad ovde ima stranaca, ne bih želeo da počinjem sa starim šalama.
I sad ne mogu da pijem pivo, sad ne.
- A tako, ne možete? Ne možete da pijete pivo?
- Ne, hvala vam, sad ne.
- A tako, sad mi ne zahvaljujete? Kad mi onda zahvaljujete?
Ha-ha-ha, i vi ste mi pastorov sin! Trebalo bi da pazite kako se
izražavate.
- Oh, rđavo ste me razumeli, ali neka bude.
- Tako, tako, ostavite koještarije. Šta vam je?
Sudijski pripravnik povuče Minuta na stolicu, i Minut sede za
trenutak, ali se onda odmah diže.
- Ne, pustite me - reče mu, ne podnosim piće; a u poslednje
vreme podnosim ga još manje no ranije, bogzna zbog čega. Dok se
okrenem, napijem se i lupetam gluposti.
Sudijski pripravnik ustade, pogleda čvrsto Minuta, gurnu mu
čašu u ruku i reče:
- Pijte.
Tajac. Minut podiže pogled, ukloni kosu s čela i oćuta.
- Dobro, da vam učinim po volji; ali samo nekoliko kapi
odvrati najzad. Ali vrlo malo, samo da bih imao čast da pijem s
vama.
- Ispijte! - povika sudijski pripravnik i morade da se okrene
da ne bi prasnuo u smeh.
- Ne, nikako punu čašu, nikako punu čašu. Zašto da ispijeni,
kad mi je neprijatno? Nemojte se ljutiti na mene i ne mrštite se
zbog toga; učiniću ovoga puta, ako vam je baš stalo. Nadam se da

~ 12 ~
mi se neće odmah popeti u glavu. Smešno je, ali mogu da
podnesem tako malo. U vaše zdravlje!
- Ispijte, ispijte! - vikao je sudijski pripravnik ponovo. Na
iskap! Tako, sad je dobro. Tako, sad sednimo i pravimo grimase.
Prvo možete malo da škripite zubima, a zatim ću da vam obrijem
bradu i da vas podmladim za deset godina. Ali prvo škripite
zubima.
- Ne, neću u prisustvu ovih stranih osoba. Nemojte zahtevati,
zaista neću učiniti - odgovorio je Minut i pokušao da ode. Nemam
ni vremena - dodao je.
- Ni vremena? Šteta. Ha-ha, zaista šteta. Čak ni vremena?
- Ne, ne sada.
- Čujte onda: ako vam ispričam kako odavno mislim na drugi
kaput za vas… Dozvolite mi uostalom da pogledam, pa da, sav je
izlizan, ta pogledajte! Ni pritisak prsta ne može više da izdrži. I
sudijski pripravnik gurnu prst u jednu rupicu na kaputu. Popušta,
tkanina se razvlači, pogledajte, a, pogledajte samo!
- Ta ostavite me! Za ime Božje, šta sam vam uradio? I ostavite
mi kaput!
- Ali, Gospode Bože, obećavam vam drugi kaput, već sutra,
obećavam vam u prisustvu… čekajte da vidim: jedan, dva, tri,
četiri, sedam… u prisustvu sedam lica. Ta šta vam je večeras?
Naduli ste se, ljutite se i najradije biste nas sve bacili pod noge.
Eto šta činite. Samo zato što sam vam dirnuo u kaput.
- Molim vas, oprostite mi, nisam imao nameru da budem ljut;
znate da bih vam učinio sve po volji, ali…
- Pa dobro, onda mi učinite po volji i sednite.
Minut ukloni sedu kosu s čela i sede.
- Dobro, a sada mi učinite po volji i zaškripite malo zubima.
- Ne, to neću.
- Dakle nećete, šta! Da ili ne.
- Ne, blagi Bože, šta sam vam učinio? Zar me ne možete
ostaviti na miru? Zašto baš ja moram da budem budala za
svakoga? Onaj stranac gleda ovamo, primetio sam, neprestano nas

~ 13 ~
posmatra i verovatno se takođe smeje. I uvek tako, prvi dan kad
ste ovamo došli kao sudijski pripravnik, doktor Stenersen me je
zgrabio i odmah vas naučio da terate šalu sa mnom, a sad vi isto
tako učite onog gospodina onamo. Učite redom jedan drugog.
- Tako, tako, da ili ne!
- Ne, čujte me! - uzviknu Minut i skoči sa stolice. Ali kao da se
boji da bude suviše gord, seo je ponovo i dodao: Ne mogu uopšte
da škripim zubima, verujte mi.
- Ne možete? Ha-ha, svakako da možete. Izvanredno škripite
zubima.
- Tako mi Boga, ne mogu!
- Ha-ha-ha! Pa jednom ste mogli?
- Da, ali tada sam bio pijan, više se i ne sećam, sve mi je igralo
pred očima. Posle toga bio sam bolestan dva dana.
- Sasvim - reče sudijski pripravnik tada ste bili pijani,
priznajem. Zašto uostalom sedite sad tu i brbljate sve to pred svim
ovim ljudima? To je više no što sam želeo.
U tom trenutku iziđe gostioničar napolje. Minut je ćutao;
sudijski pripravnik ga pogleda i reče:
- Pa na čemu smo? Pomislite na kaput.
- Mislim - odgovori Minut - ali sad niti hoću niti mogu više da
pijem, sad znate.
- I hoćete i možete! Jeste li čuli šta rekoh? Hoćete i možete,
rekao sam. Čak i makar vam morao sasuti u grlo… Pri ovim rečima
sudijski pripravnik se diže s Minutovom čašom u ruci. A sad
zinite!
- Ne, tako vam Boga, neću više piva! - uzviknu Minut sav bled
od uzbuđenja. I nikakva sila na svetu ne može me prinuditi! Da,
oprostite, zlo mi je od piva, ne znate kako to utiče na mene.
Nemojte mi to činiti, iskreno vas molim. Radije… radije ću da
škripim zubima i bez piva.
- E, to je već nešto drugo, dovraga, nešto sasvim drugo, kad
hoćete i bez piva.
- Da, učiniću radije bez piva.

~ 14 ~
 I usred opšteg smeha Minut je najzad stao da škripi svojim
strašnim zubima. Nagel je izgleda i dalje čitao novine; sedeo je
sasvim mirno na svom mestu kraj prozora.
- Jače! Jače! - vikao je sudijski pripravnik. Škripite jače, inače
vas ne čujemo.
Minut je sedeo ukočeno i pravo na stolici, držao se čvrsto
obema rukama za nju, kao da se boji da će pasti, i škripao zubima
da mu se sva glava tresla. Svi su se smejali, a seljanka se toliko
smejala da je morala da briše suze sa očiju; od smeha nije više
znala za sebe, od oduševljenja je dvaput nesvesno pljunula na pod.
- Bože me sačuvaj! - urlikala je potpuno iscrpena.
- Ovaj sudijski pripravnik!
- Eto! Jače ne mogu da škripim - reče Minut. Zaista ne mogu,
Bog mi je svedok, verujte mi ne mogu više.
- Ne, ne, odmorite se malo pa onda ponovo. Ali škripati
zubima morate. A onda ćemo vam obrijati bradu. Sad uzmite pivo;
evo, hajdete, gotovo je.
Minut odmahnu nemo glavom. Sudijski pripravnik izvuče
novčanik i stavi na sto dvadeset i pet era. I onda reče:
- Obično to radite za deset era, a ja vam dajem dvadeset i pet,
povećavam vam nagradu, eto!
- Ta nemojte me više mučiti, neću više.
- Nećete više? Odbijate?
- Ali, Gospode Bože, ta prestanite jednom i ostavite me na
miru! Neću više da popustim, čak ni za kaput, ta i ja sam čovek. Šta
hoćete od mene?
- Reći ću vam nešto: Kao što vidite, otresam malo pepela s
cigare u vašu čašu, vidite li? I onda uzimam ovu malenu žižicu, a
zatim ovu beznačajnu žižicu i bacam obadve žižice u vašu čašu, i
vi sve posmatrate! Ovako! I sad vam jamčim da ćete svoju čašu
ispiti do dna. Da, pijte.
Minut skoči. Drhtao je primetno, seda kosa mu je opet pala na
čelo, gledao je uporno sudijskog pripravnika pravo u lice.
Potrajalo je to nekoliko sekundi.

~ 15 ~
 - Ne, to je previše, to je previše! - uzviknula je čak i seljanka.
Nemojte to da činite! Ha-ha-ha, neka me Gospod Bog sačuva od
vas!
- Onda, nećete? Odbijate? - upita sudijski pripravnik. I on se
takođe digao sa stolice i stajao.
Minut se upinjao da nešto kaže, ali nije uspeo ni reči da izusti.
Svi su ga gledali.
Tada se odjednom diže Nagel od svog stola kraj prozora,
ostavi novine i pođe dvoranom. Nije se žurio i nije pravio buku, ali
je opet privukao opštu pažnju. Zaustavio se kod Minuta, stavio mu
ruku na rame i rekao glasno i jasno:
- Ako uzmete čašu i bacite je na glavu ovom štenetu, dajem
vam deset kruna u gotovu i primam sve posledice na sebe. Pokaza
prstom na glavu sudijskog pripravnika i ponovi. Mislim na ovo
štene ovde.
Odjednom nastade opšti tajac. Minut je užasnuto pogledao
jednog i drugog i rekao:
- Ali… Pa ne…? Više nije mogao, samo je ovo uzdrhtalim
glasom neprestano ponavljao, kao da je to bilo pitanje. Inače niko
drugi ne izusti ni reč. Sudijski pripravnik kao ošamućen ustuknu
korak nazad i pođe stolici; lice mu je bilo bledo kao krpa, ali ni on
ne reče ništa. Zinuo je i nije zatvarao usta.
- Ponavljam - nastavi Nagel glasno i lagano da ću vam dati
deset kruna da bacite čašu ovom štenetu u glavu. Novac mi je u
ruci. I posledica takođe ne treba da se bojite. I Nagel je zaista
držao u ruci novčanicu od deset kruna i pokazao je Minutu.
Ali Minut se čudno poneo. Sklonio se u jedan kut kafane,
otrčao je svojim razglavljenim hodom i tamo ćutke seo. Sedeo je
oborene glave i gledao ispod oka na sve strane, a nekoliko puta u
strahu povukao kolena.
Tada se vrata otvoriše i gostioničar uđe. Stao je da barata po
nekim svojim stvarima, ne obraćajući pažnju na ono što se zbiva
oko njega. Tek kad je sudijski pripravnik skočio i digao prema
Nagelu obe ruke uvis, uz besni i skoro nemi uzvik, gostioničar se
osvrte i upita:
~ 16 ~
 - Šta, do vraga…?
Ali mu niko ne odgovori. Sudijski pripravnik dva puta poteže
besno ispred sebe, ali svaki put susrete Nagelove stisnute pesnice.
I ništa više. Neuspeh gaje dražio, i on stade luđački da udara levo i
desno po vazduhu kao da je hteo nešto da ukloni od sebe, najzad
poče da tetura između stolova, pa se spotače o neku stolicu i pade
na kolena. Sav se zadihao, od besa se sav izobličio; povrh svega
izubijao je strahovito ruke o one dve stisnute pesnice na koje je
uvek nailazio kudgod bi potegao. Tada u gostionici nastade opšti
metež, seljanka i njen pratilac pobegoše na vrata, dok su ostali svi
u glas nešto dovikivali i hteli da se umešaju. Najzad se sudijski
pripravnik diže i pođe na Nagela, zastade i povika, ispruži ruke
ispred sebe, povika u smešnom očajanju, jer nije mogao da nađe
reči:
- Proklet… Da te đavo nosi, zvekane!
Nagel ga pogleda i nasmeši se, pa priđe stolu, uze šešir
sudijskog pripravnika i pruži mu ga, poklonivši se. Sudijski
pripravnik istrže šešir i htede u ljutini da ga tresne o pod, ali se
ipak priseti i nabi ga sebi na glavu. Onda se okrete i napusti
gostionicu. Dok je odlazio, na šeširu se ukazaše dva velika
ulubljenja, zbog čega je izgledao vrlo smešan.
Sad se gostioničar progura i zatraži objašnjenje. Obratio se
Nagelu, uhvatio ga za rukav i rekao:
- Šta se to ovde događa? Šta znači sve ovo?
Nagel odgovori:
- Molim vas, pustite mi ruku; neću pobeći. Uostalom, ovde se
ništa ne dešava, uvredio sam čoveka koji sad izađe, i hteo je da se
brani, nema šta, sve je u redu.
Ali se gostioničar naljuti i lupi nogom o pod.
- Ne dozvoljavam nikakvu gužvu! - uzviknuo je. Ako želite da
pravite buku, a vi izađite na ulicu, ne ovde. Ljudi su zaista
poludeli!
- Dobro, dobro! - prekidoše ga neki gosti Sve smo videli! I iz
potrebe dobrih građana da podražavaju trenutnog pobednika,
stadoše na Nagelovu stranu. Objasniše gostioničaru čitav slučaj.
~ 17 ~
 Nagel samo sleže ramenima i uputi se Minutu. Bez ikakva
uvoda upita on malu sedu ludu:
- U kakvom ste upravo odnosu sa sudijskim pripravnikom,
kad srne ovako da postupa s vama?
- Koješta! odgovori Minut. Nisam ni u kakvom odnosu s njim,
potpuno mi je stran. Samo sam mu jednom na trgu odigrao nešto
za deset era. Uostalom, uvek tera šegu sa mnom.
- Vi dakle igrate ljudima i naplaćujete?
- Da, ponekad. Ali ne tako često, samo kad mi je potrebno
deset era, a ne mogu na neki drugi način da ih nabavim.
- A šta će vam novac?
- Pa treba mi za razne stvari. Na prvom mestu, glup sam
čovek, malo sam sposoban, a to nije dobro za mene. Kad sam bio
mornar i sam sebe izdržavao, bilo je bolje u svakom pogledu; ali
sam nastradao, pao sam sa užadi na jedru i okilavio, i otada se
nisam mogao sam snaći u životu. Ujak me hrani i daje mi sve što
mi je potrebno, stanujem kod njega i dobro mije, imam svega u
izobilju, jer moj ujak ima trgovinu ugljeni od koje živi. Ali malo i ja
doprinosim ovom izdržavanju, naročito sada leti kad se ugalj
skoro uopšte ne troši. Sve je to istina, kao što sedim pred vama i
pričam vam. Ima dana kad su mi deset era dobrodošli, uvek kupini
ponešto i nosim kući. A što se tiče sudijskog pripravnika, njega
zanima da vidi kako igram, baš zato što imam kilu pa ne mogu da
igram kako treba.
- Onda vi s dozvolom svog ujaka igrate tako na trgu za
nagradu?
- Ne, ne, nije tako, nemojte misliti. Često kaže: Kloni mi se s
očiju s tim tvojim lakrdijaškim novcem! Da, naziva to lakrdijaškim
novcem, kad dođem kući s mojih deset era, i grdi me što me svet
pravi budalom.
- To bi dakle bilo na prvom mestu. A na drugom?
- Kako, molim?
- A na drugom mestu?
- Ne razumem.

~ 18 ~
 - Rekoste kako ste na prvom mestu glup čovek; onda, na
dragom mestu?
- Ah, da, ako sam to rekao, onda vas molim da mi oprostite.
- Onda, vi ste samo glupi?
- Molim vas iskreno da mi oprostite!
- Je li vam otac bio sveštenik?
- Da, otac mi je bio sveštenik.
Tajac.
- Čujte - reče Nagel - ako se ne žurite nikuda, popnimo se na
časak u moju sobu, hoćete li? Pušite li? Dobro! Da, molim vas,
stanujem gore. Biću vam veoma zahvalan, ako budete hteli da
dođete k meni.
Na veliko čudo svih prisutnih, Nagel i Minut popeše se na prvi
sprat, gde provedoše zajedno čitavo veče.

~ 19 ~
 3.
Minut sede i zapali cigaru.
- Hoćete li nešto da popijete? upita Nagel.
- Ne, ne pijem mnogo, odmah mi se vrti u glavi i neprestano
vidim sve dvostruko odgovori mu gost.
- Jeste li ikada pili šampanjac? Pa da, naravno da ste pili?
- Pio sam šampanjac pre mnogo godina, na srebrnoj svadbi
svojih roditelja.
- Je li vam se svideo?
- Da, sećam se, dobro je bilo.
Nagel zazvoni i naruči šampanjac.
Dok su pušili i srkutali iz čaša, Nagel odjednom reče i pogleda
čvrsto Minuta:
- Recite mi (ovo je samo pitanje i možda će vam se učiniti
smešnim) da li biste mogli za izvesnu svotu da se zabeležite kao
otac jednog deteta kome niste otac? Palo mi je samo tako na um.
Minut ga pogleda širom otvorenih očiju i oćuta.
- Za manju svotu, za pedeset kruna. Ili recimo do dve stotine
kruna? pitao je Nagel. Nije baš u pitanju iznos.
Minut odmahnu glavom i dugo poćuta.
- Ne, odgovori najzad.
- Zaista ne biste mogli? Isplatio bih vam novac u gotovu.
- Ne vredi. Ne, ne mogu da uradim, tu uslugu ne mogu da vam
učinim.
- Zašto da ne?
- Nemojte me moliti, pustite me. I ja sam čovek.
- No, možda sam suviše tražio; uostalom, zašto biste i učinili
ovakvu ljubaznost? Ali hteo bih da vam postavim još jedno
pitanje: Da li biste hteli… da li biste mogli da za pet kruna

~ 20 ~
prikačite na leđa neke novine ili neku kesu od hartije i da prođete
kroz čitav grad, da počnete ovde od gostionice i da pođete preko
trga i pristaništa… da li biste to mogli da učinite? I to za pet
kruna?
Minut posramljeno obori glavu i mehanički ponovi: Pet
kruna. Ali ništa ne odgovori.
- Dobro, onda za deset kruna, ako hoćete; recimo deset
kruna. Za deset bi dakle učinili?
Minut skloni kosu s čela.
- Ne razumem zašto svi ljudi koji ovamo dođu unapred znaju
da sam ja svačija budala - reče onda.
- Kao što vidite, novac vam odmah dajem nastavi Nagel;
zavisi samo od vas.
Minut se zagleda u novčanicu, trenutak je izgubljeno blenuo u
novčanicu, a zatim obliza usne i izusti:
- Da, ja…
- Izvinite! - reče Nagel žurno. Izvinite što vas prekidam reče
upadajući mu u reč. Kako vam je ime? Ne znam, ne verujem da ste
mi kazali kako se zovete?
- Ime mi je Gregor.
- Gregor. Jeste li u srodstvu s onim Ejdsvoldovcem*?
- Da, tako je.
- O čemu ono govorasmo? A da, Gregor? A da, nećete naravno
da zaradite deset kama na ovaj način?
- Ne prošapta Minut s oklevanjem.
- Čujte me onda - reče Nagel i stade da govori vrlo lagano:
- S radošću ću vam dati ovih deset kruna, jer niste hteli da
učinite ono što sam vam predložio. A sem toga, daću vam rado još
deset knina, ako mi učinite zadovoljstvo i primite novac.
Nemojte skakati; ova mala ljubaznost ne pada mi teško, imam
sada mnogo novaca, dovoljno novca, zbog ovih nekoliko kruna

* Ejdsvold - mesto u Norveškoj gde se sastala 1814. godine konsituanta koja je proglasila nezavisnost.

~ 21 ~
neću odmah doći u nepriliku. Kad je izvadio novac, Nagel dodade:
Pričinjavate mi radost. Molim vas!
Ali Minut je sedeo nem, od sreće mu se zavrtelo u glavi, borio
se da ne zaplače. Zatrepta očima i proguta pljuvačku. Nagel reče:
- Vama svakako može biti oko četrdeset godina?
- Četrdeset i tri, preko četrdeset i tri.
- Hajde, stavite novac u džep. Dobro vam je došao! Kako se
zove sudijski pripravnik s kim smo razgovarali dole u gostionici?
- Ne znam, zovemo ga prosto sudijski pripravnik. Sudijski je
pripravnik u sreskom sudu.
- Da, da, svejedno uostalom. Recite mi…
- Oprostite! Minut ne može više da izdrži, obuzet je
uzbuđenjem i hoće na svaki način da se izjasni, iako muca kao
dete. Izvinite i oprostite mi! - reče. I dugo nije mogao ništa više da
izusti.
- Šta ste hteli reći?
- Hvala, iskreno hvala i iz sveg…
Tajac.
- Već je sve u redu.
- Ne, čekajte malo! uzviknu Minut. Izvinite me, ali još nije sve
u redu. Mislili ste da nisam hteo da učinim, da je to bilo
tvrdoglavstvo s moje strane i da mi je zadovoljstvo da se ritam; ali
tako mi Boga… Može li se reći da je sve u redu kad ste možda čak
imali utisak da sam gledao na cenu i da nisam hteo da uradim za
pet kruna? I to je sve što sam hteo reći.
- Dobro, dobro. Čovek vašeg imena i vašeg vaspitanja ne srne
da čini ovakve budalaštine. Setio sam se… vi naravno poznajete
sve odnose u gradu, zar ne? Reći ću vam, palo mi je na um da
ostanem ovde neko vreme, da se ozbiljno nastanim preko leta, šta
vi mislite o tome? Jeste li odavde?
- Da, ovde sam se rodio; otac mi je bio sveštenik, proveo sam
ovde trinaest poslednjih godina, otkako sam postao nemoćan.
- Ne raznosite li ugalj?

~ 22 ~
 - Da, raznosim ugalj po kućama. To mi ne smeta, ako zbog
toga pitate. Odavno sam navikao na to i ne škodi mi, samo moram
oprezno da se penjem uz stepenice. Prošle zime pao sam i toliko
sam se povredio da sam dugo vremena morao da idem s palicom.
- Zaista ste pali? Kako se to desilo?
- Da, bilo je to na stepenicama Banke, bilo je na njima malo
leda. A peo sam se s dosta teškim džakom. Kad sam bio na pola
puta, primetio sam na vrhu stepenica konzula Andresena i onda
sam hteo da se vratim da ga propustim; nije rekao da treba to da
učinim, ali se to samo po sebi razume, pa bih učinio i bez molbe;
ali se na nesreću istog trenutka okliznem i padnem. Pao sam u
dnu stepenica desnim ramenom. Kako vam je? - reče konzul, ne
kukate, niste se ozledili? Ne, odgovorih, malo me je sreća
poslužila! Ali ne prođe ni pet minuta a ja se dva puta uzastopce
onesvestih; sem toga, dobio sam nateklinu na stomaku zbog svoje
ranije nezgode. Uostalom konzul me je bogato potpomogao, iako
nije bila njegova krivica.
- Niste li pretrpeli još neku ozledu? Jeste li povredili glavu?
- Ah, da, povredio sam i glavu. Pljuvao sam takođe i krv neko
vreme.
- I konzul vas je pomagao dok ste bili bolesni?
- Da, velikodušno. Svaki dan mi je slao čas ovo čas ono,
nijedan dan nije me zaboravljao. Ali najlepše od svega bilo je što je
onog dana kad sam mogao da ustanem i da odem da mu se
zahvalim, već bio naredio da se istakne zastava u moju čast, iako
je bio takođe i rođendan gospođice Fredrike.
- Koje gospođica Fredrika?
- Njegova kći.
- Tako. Lepo je to od njega… Ah, čujte, da li znate u čiju čast su
pre neki dan bile istaknute zastave u gradu?
- Prc neki dan? Čekajte, pre nedelju dana otprilike? Bilo je to
zbog veridbe gospođice Kiland, Dagni Kiland. Ah, jedna za drugom
se veri, uda i ode. Imam sad prijatelja i poznanika skoro po
čitavom svetu, i među njima nema nijednog koga ne bih ponovo
rado video. Video sam ih sve kako se igraju i idu u školu, video
~ 23 ~
sam ih kako odlaze na prvu pričest i kako rastu. Dagni ima tek
dvadeset i tri godine i dete je čitavog grada. I lepa je takođe. Verila
se s poručnikom Hansenom koji mi je u svoje vreme poklonio ovaj
kačket što ga nosim. I on je takođe odavde.
- Ima li ova gospođica Kiland plavu kosu?
- Da, ima plavu kosu. Neobično je lepa, i svije vole.
- Sigurno sam to nju video pred grobljem. Ima li običaj da
nosi crveni suncobran?
- Tačno! Uostalom, ovde niko drugi i nema crveni suncobran,
koliko mi je poznato. Ako ste videli damu s debelom plavom
pletenicom niz leđa, onda ste nju videli. Ne liči ni na koga u
okolini. Ali niste valjda i govorili s njom?
- Možda sam i govorio. I Nagel zamišljeno dodade za sebe: Da
li je to bila gospođica Kiland.
- Da, ali valjda ne ozbiljno, niste možda imali s njom poduži
razgovor? Onda se možete smatrati srećnim. Smeje se na sav glas
kad joj se nešto svidi, a može takođe da se smeje i ni za šta, toliko
je vesela. Videćete kad budete razgovarali s njom, kako vas
pažljivo sluša sve dok ne završite, pa onda odgovara. Ali kad
odgovara, njeni obrazi malo porumene. Krv joj se penje u glavu;
često sam to primećivao. Kad govori s nekim, postaje vrlo lepa. Sa
mnom je nešto sasvim drugo, brblja sa mnom šta joj padne na
pamet i ne usteže se. Mogao bih joj i na ulici prići, i ona bi zastala i
pružila bi mi ruku, čak i kad bi se žurila. Ako ne verujete, obratite
samo jednom pažnju.
- Rado vam verujem. Tako, u gospođici Kiland imate dobru
prijateljicu?
- Naravno, samo utoliko što ima uvek puno obzira prema
meni. Dragačije ne može ni biti. S vremena na vreme odlazim u
parohijsku kuću, kad me pozovu, i koliko sam mogao razumeti,
nisam neprijatan gost ni kad odem bez poziva. Gospođica Dagni
mi je takođe pozajmljivala knjige kad sam bio bolestan, dolazila je
lično da mi ih donese, nosila ih je celim putem pod miškom.
- Kakve su to knjige mogle biti?

~ 24 ~
 - Hoćete reći kakve su to knjige mogle biti koje sam ja bio
kadar da čitam i razumem?
- Ovaj put ste me pogrešno razumeli. Vaše pitanje dokazuje
oštroumnost, ali ste me pogrešno razumeli. Zanimljiv ste čovek.
Hteo sam reći: kakve knjige ima i čita ova mlada dama? Ovo bi me
zanimalo da saznam.
- Sećam se da mi je jednom donela Garborgove Seljake-
studente i još dve knjige od kojih je jedna bila svakako
Turgenjevljev Ruđin. A dragom prilikom čitala mi je opet naglas
Garborgove Nepomirljive.
- I to su bile njene knjige?
- Da, njenog oca. Unutra je na njima bilo napisano ime njenog
oca.
- Ah, čujte: onaj put kad ste išli konzulu Andresenu da mu se
zahvalite, kako pričaste…
- Da, hteo sam da mu se zahvalim za pomoć.
- Dabome. Ali zastava je bila istaknuta pre no što ste vi stigli?
- Da, naredio je da se istakne u moju čast. Sam mi je rekao.
- E, vidite! Ali možda je zastava bila istaknuta povodom
rođendana?
- Može biti. Može lako da bude, pa opet je lepo. Bila bi
sramota da zastava nije bila istaknuta radi gospođice Fredrike.
- Da, imate pravo… Da govorimo o nečem drugom: Koliko je
godina vašem ujaku?
- Mora da mu je sedamdeset godina. Ne, možda preterujem,
ali sigurno mu je preko šezdeset. Vrlo je star, ali se dobro drži za
svoje godine. Po nuždi može čak da čita i bez naočara.
- Kako se zove?
- I on se zove Gregor. Obojica se zovemo Gregor.
- Ima li vaš ujak svoju kuću ili stanuje pod kiriju?
- Pod kiriju drži sobu u kojoj stanujemo, ali trgovina ugljem
pripada njemu. Nije nam teško da plaćamo kiriju, ako ste to hteli
reći. Plaćamo ugljem, a katkad i ja pomalo odradim.
- Vaš ujak svakako ne raznosi ugalj?
~ 25 ~
 - Ne, to je moj posao. On odmerava i upravlja trgovinom, a ja
raznosim. Meni je lakše, jači sam.
- Dabome. A imate i neku ženu koja vam kuva.
Tajac.
- Izvinite - odgovori Minut - ne ljutite se; ali bih hteo da idem,
ako vam je milije. Zadržavate me ovde možda da bi mi priredili
radost, iako vam ne može biti prijatno da slušate o mojim sitnim
brigama. Može lako biti takođe da sa mnom razgovarate iz nekog
drugog razloga koji ne razumem, onda dobro. Ali ako sad odem,
niko mi neće učiniti nažao, nemojte misliti. Neću zaista sresti
nijednog rđavog čoveka. Nema opasnosti da je sudijski pripravnik
pred vratima i da me vreba, ako se toga bojite. I čak kad bi i bio, ne
bi mi svakako naneo nikakvo zlo, ne verujem.
- Ako ostanete, meni ćete pričiniti zadovoljstvo; ali ne treba
da se smatrate obaveznim da mi nešto pričate zato što sam vam
dao nekoliko kruna za duvan. Uradite onako kako vam je volja.
- Ostajem! Ostajem! - uzviknu Minut. I Bog neka vas
blagoslovi! - dodade. - Srećan sam što nalazite zadovoljstvo da
budete zajedno sa mnom, iako bih upravo morao da se stidim
zbog sebe i svog odela. Već bi se malo pristojnije obukao, da sam
imao vremena. Ovo je neki stari kaput mog ujaka, sav se raspao,
istina je, ne može da izdrži ni pritisak prsta. A sad je sudijski
pripravnik načinio poveliku poderotinu na njemu. Nadam se da
ćete mi oprostiti… Ne, nemamo neku ženu koja bi nam kuvala.
Sami kuvamo i peremo. Nije to naročito zamorno, bavimo se time
što je moguće manje. Kad na primer ujutru kuvamo kafu, uveče ne
zagrevamo ostatak već ga popijemo onako; isto činimo i s ručkom
koji takoreći spremamo jednom za svagda, kako se već desi. U
našim prilikama šta možemo da poželimo? A sem toga, pranje
spada u moju nadležnost. Za mene je to mala razonoda, ako
nemam ništa drugo da radim.
Sad se začu zvono dole u gostionici, i čuše se koraci ljudi koji
su silazili niz stepenice na večeru.
- Zvoni za večeru - reče Minut.

~ 26 ~
 - Da - odgovori Nagel. Ali se ne diže niti pokaza neki znak
nestrpljenja, već se naprotiv namesti još udobnije i upita: - Jeste li
možda poznavali i onog Karlsena, što su ga nedavno našli mrtvog
u šumi? Zar nije to žalostan slučaj?
- Da, izuzetno žalostan slučaj. Još kako sam ga poznavao.
Divan mladić i plemenit karakter. Znate li šta mi je jednom rekao?
Jedne nedelje rano ujutru pozvali su me k njemu, biće godina dana
otada, prošle godine u maju. Zamolio me je da odnesem neko
pismo… „Da”, odgovorio sam mu „rado ću učiniti; ali danas mi je
obuća toliko neprikladna, da se ne mogu pojaviti pred ljudima u
njoj. Ako nemate ništa protiv, otići ću prvo do kuće da pozajmim
drugi par”. „Ne, nije potrebno”, odgovorio je, „ne mari ništa, samo
da ne ovlažite noge”. Mislio je čak kako bih mogao ovlažiti noge u
onoj obući! Evo, i onda mi gurnu krišom krunu u ruku i dade mi
pismo. Kad sam već bio na hodniku, otvorio je vrata i potrčao za
mnom; lice mu je bilo toliko ozareno da sam zastao i pogledao ga.
U očima mu se blistao vlažni sjaj. Onda me je zagrlio, pribio se uz
mene, stvarno me je zagrlio i rekao: „Idite s ovim pismom, stari
druže; misliću već i u buduće na vas. Kad jednom budem
sveštenik i budem imao parohiju, doći ćete i ostati zauvek kod
mene. Da, idite sada, mnogo sreće!” … Ali, eto, nažalost, nije dobio
parohiju; inače bi sigurno održao reč, da je ostao u životu.
- I onda ste predali pismo?
- Da.
- I gospođica Kiland bila je zadovoljna kad gaje primila?
- Otkuda znate da je bilo upućeno gospođici Kiland?
- Otkuda znam? Pa sami ste rekli.
- Ja! Nije istina.
- He-he, nije istina? Mislite li da sedim ovde da vas lažem?
- Ne, izvinite, može biti da imate pravo; ali u svakom slučaju
nisam smeo reći. Slučajno mi je izmaklo. Ne, zar sam zaista rekao?
- Zašto da ne? Zar vam je zabranio da kažete?
- Ne, nije on.
- Nego ona?

~ 27 ~
 - Da.
- Dobro, ostaće kod mene kao u grobu. Ali, da li razumete
zašto se baš sad ubio?
- Ne, nemam pojma. Nesreća se eto morala desiti.
- Znate li kad će ga sahraniti?
- Sutra u podne.
I više nisu govorili o tome. Ćutali su neko vreme obojica. Sara
pomoli glavu kroz vrata i javi da je obed spreman.
Malo zatim reče Nagel:
- A da, sad se dakle gospođica Kiland verila. Kako izgleda njen
verenik?
- To je poručnik Hansen, lep i zaista otmen čovek. Kraj njega
joj ništa neće nedostajati.
- Je li bogat?
- Otac mu je vrlo bogat.
- Je li mu otac trgovac?
- Ne, brodovlasnik. Stanuje nekoliko kuća odavde. Nema
naročito veliku kuću, ali je dovoljna za njega, jer kad je sin na
putu, ostaju tu samo stari. Imaju takođe i kćer, ali je ona udata u
Engleskoj.
- A koliko ima stari Hansen, šta mislite?
- Možda ima milion. Niko to ne zna.
- Da - reče onda Nagel - rđavo je podeljeno na ovom svetu.
Kad biste vi, Gregore, imali malo toga novca?
- Ne, Bože sačuvaj, čemu? Mora čovek da bude zadovoljan s
onim što ima.
- Tako se kaže… Pade mi upravo na um jedno pitanje:
Svakako nemate vremena za drugi rad, kad morate neprestano da
raznosite taj ugalj? Ali sam opet čuo kako ste pitali gostioničara da
li ima još nešto za vas?
- Ne odgovori Minut i odmahnu glavom.
- Bilo je dole u gostionici. Rekoste da ste odneli ugalj u
kuhinju i onda ste upitali, ima li još nešto za danas?

~ 28 ~
 - Bio je to drugi razlog. Zapazili ste to? Nadao sam se da ću
odmah dobiti novac za ugalj, ali se nisam usuđivao da otvoreno
kažem. Eto, to je bio povod. Baš smo sad bili u neprilici i svu nadu
smo zasnivali na ovom novcu.
- Koliko vam je potrebno da izađete iz neprilike? - upita
Nagel.
- Neka vas Bog blagoslovi! uzviknu Minut glasno. - Nemojte
više govoriti o tome, već ste nam isuviše pomogli. U pitanju je bilo
svega šest kruna, a sad sedim tu s dvadeset kruna u džepu, Bog
neka vas nagradi! Dugovali smo tačno šest kruna, i to našem
trgovcu za krompir i još neke druge stvari. Poslao nam je račun,
pa smo obojica lupali glavu kako da dođemo do tog novca. Sad
nismo više u nevolji, možemo mimo da spavamo što se tiče toga i
da sutra ustanemo zadovoljni.
Tajac.
- Da, da, možda je bolje da ispijemo i da se rastanemo za
večeras - reče Nagel i ustade. Na zdravlje! Nadam se da se nismo
videli poslednji put. Morate mi zaista obećati da ćete me opet
posetiti, stanujem ovde, u broju 7. Hvala, hvala za današnjicu!
Nagel reče ovo sasvim iskreno i snažno protrese Minutovu
ruku. Isprati gosta kroz hodnik i izađe s njim do kućnih vrata, tu
skide svoju plišanu kapu kao što je već jednom učinio i duboko ga
pozdravi. Onda se Minut oprosti. Udaljavao se natraške uz ulicu i
klanjao se nebrojeno puta. Ali nije ni reč izustio, iako se sve vreme
trudio da nešto kaže. Kad je Nagel stupio u trpezariju, izvinio se
Sari nepotrebno učtivo zato što je došao kasno na večeru.

~ 29 ~
 4.
Johana Nagela probudi Sara, koja je zakucala na vrata i
donela novine. Preleteo ih je očima i bacio jedne za drugim na pod
kako je s kojima bio gotov. Telegrafski izveštaj kako je Gledston
usled nazeba proveo dva dana u postelji i kako je sada opet zdrav,
pročitao je dvaput i prasnuo u smeh. Onda je stavio ruke za
potiljak i pao u sledeće razmišljanje, govoreći s vremena na vreme
sa samim sobom.
Opasno je ići kroz šumu s otvorenim perorezom. Kako se
samo može lako i nezgodno spotaći da oštrica zahvati oba zglavka
na rukama. Da, kako se samo desilo onom Karlsenu… Uostalom,
opasno je takođe šetati se s apotekarskom bočicom u džepu
prsnika. Može čovek da padne u hodu, bočica se razbije, parčići
stakla prodru u meso i otrov se razlije po krvi. Nema puta bez
opasnosti. Šta onda? Ali ima puta na kome se ne pada - put kojim
je Gledston išao. Vidim Gledstona kako korača svojim putem
domaćinskog izgleda: kako izbegava svaki pogrešan korak, kako
se proviđenje i on uzajamno pomažu da bi ga zaštitili. Sad je
takođe i nazeb prošao. Gledston će živeti dok ne umre od samog
zdravlja.
Pastore Karlsene, zašto si zario svoje lice u baru? Treba li da
ostane otvoreno pitanje da li je to bilo radi toga da bi sakrio
samrtnički izraz ili te je ropac na to prisilio? Uostalom, izabrao si
svoj trenutak kao dete koje se plaši mraka, svetao dan, podne, i
ležao si sa zbogom u ruci. Mali Karlsene, mali Karlsene!
I zašto si potražio šumu sa svojom sjajnom malom namerom?
Jesi li poznavao šumu i da li ti je ona više značila nego neka njiva,
neki drum ili neko jezero? Po šumi je išao dečak ceo Božji dan, la,
la, la, la. Imamo, na primer, Vardalske šume na putu iz Jevika. Tu
leći, sanjati i zaboraviti na sebe, blenuti u vazduh i piljiti u nebo,
he-he, dok čovek gotovo čuje kako se gore šuška i šapuće o njemu!

~ 30 ~
Onaj onamo, kaže blažena Mama, ne, ako taj dođe ovamo, onda se
ja povlačim, veli ona i načini to kabinetskim pitanjem. He-he,
odgovaram i kažem: Pst, ne uznemiruj se, naročito se ne
uznemiruj! I ovo kažem tako glasno da privlačim opštu pažnju oba
anđelčeta ženskoga roda, časnu kćer Jaira i Bjernonove Svave. He-
he-he.
Kog vraga ležim ovde i smejem se? Nije li to nadmoćnost?
Samo bi deci trebalo dozvoliti da se smeju, i sasvim mladim
devojčicama, inače nikom drugom. Smeh je ostatak iz
majmunskog doba, odvratan i bezočan glas iz trbuha. Izbija negde
iz mog tela, kao kad me neko golica pod bradom. Šta mi ono
jednom reče mesar Hauge koji se i sam glasno smejao i time se
jako isticao? Reče mi da svako ko ima svojih pet čula…
Ah, ne, kako samo divnu ćerkicu ima! Onoga dana kad sam je
sreo na ulici, padala je kiša; nosila je neku vedricu u ruci, izgubila
je novac što su joj dali za narodnu kuhinju, pa je išla plačući.
Blažena Mama, jesi li videla odozgo s neba da nisam imao ni
marjaša da utešim devojčicu? Da sam čupao sebi kose na ulici, jer
nisam imao ni pare? I vojna muzika je prošla; lepa đakonica
osvrnula se i dobacila mi vatren pogled; onda je tiho otišla kući,
oborene glave, verovatno tužna zbog sebe same što mi je
poklonila onaj vatren pogled. Ali u istom trenutku me povuče za
ruku neki bradati čovek s filcanim šeširom, inače bi me pregazili.
Da, Bog sveti zna, inače bi me…
Pst! Jedan… dva… tri…; kako lagano izbija! Četiri… pet…
šest… sedam… osam; već osam časova? Devet… deset. Već deset
časova! E, onda moram da ustanem. Gde je to izbijao časovnik? Ne
može biti dole u gostionici? Šta, svejedno, svejedno, svejedno. Ali
onaj sinoćni događaj u gostionici nije bio sasvim uspeo? Minut je
drhtao, stigao sam u pravi čas. Sasvim bi se sigurno svršilo s time
što bi Minut popio pivo zajedno s pepelom od cigare i žižicama.
Šta onda? Da li te, sveznajući žutokljunče, srne čovek pitati: šta
onda? Zašto se ti upravo mešaš u tuđe stvari? Zašto sam uopšte
došao u ovaj grad? Da li se to desilo zbog neke katastrofe u
vasioni, na primer zbog Gledstonova nazeba? He-he-he, neka ti

~ 31 ~
Bog pomogne, dete, ako kažeš ono što je istina: bio si upravo na
povratku svojoj kući, ali si se odjednom tako jako uzbudio kad si
video ovaj grad da, onako malen i bedan da si bio skoro gotov da
zaplačeš od neke tajanstvene i čudne radosti, ugledavši one
zastave. A jest: bilo je to 12. juna, istaknute su bile povodom
veridbe gospođice Kiland. I dva dana kasnije sreo sam i nju lično.
Zašto sam je baš morao sresti one večeri kad sam bio u onom
iskidanom raspoloženju i nisam pazio šta činim? Kad pomislim na
sve ovo, stidim se kao pas:
„Dobro veče, gospođice! Izvinite, stranac sam, pošao sam u
šetnju i ne znam više gde sam”.
Minut ima pravo, odmah je pocrvenela, a kad je odgovorila,
još više je pocrvenela.
„Da, a kuda ste pošli?” rekla je i odmerila me pogledom.
Uzmem kapu u ruku i stojim tako gologlav, i setih se da
odgovorim, ostavši neprestano u istom položaju:
„Da li biste bili ljubazni da mi kažete koliko ima odavde do
grada, tačno odstojanje”.
„Ne znam”, odvratila je ona; „ne odavde. Ali prva kuća na koju
naiđete jeste parohija, i odatle ima četvrt milje do grada.” I na to je
htela da se udalji.
„Da, hvala po hiljadu puta”, rekoh ja, „ali ako se parohija
nalazi s druge strane šume, onda mi dozvolite da vas pratim, ako
hoćete tamo ili još dalje. Sunce više ne šija, dozvolite mi da vam
ponesem suncobran. Neću vas uznemiravati, neću čak više ni
govoriti, ako želite, samo mi dozvolite da pođem kraj vas i da
slušam cvrkutanje ptica. Ah, nemojte da odete, ne odmah! Zašto
bežite!”
Ali ona je ipak pobegla i nije htela ni da me čuje, a ja sam
potrčao za njom da bi čula moja izvinjavanja:
„Neka đavo nosi vaše svetio lice, ako nije na mene učinilo
najveći utisak!”

~ 32 ~
 Ali je ona odmicala tako brzo da je za nekoliko minuta bila
van mog vidika. Debelu plavu pletenicu uzela je jednostavno u
ruku kad je potrčala. Nikada nisam video ovako nešto.
Tako se desilo. Nisam hteo da je uznemiravam, nisam imao
rđave namere; kladio bih se zaista da ona voli svog poručnika, nije
mi palo na um da joj se namećem. Ali, dobro je, sve je dobro; njen
poručnik bi me možda izazvao, he-he-he, složio bi se sa sudijskim
pripravnikom iz sreskog suda i izazvao bi me…
Voleo bih uostalom da saznam da li će ovaj sudijski
pripravnik dati Minutu nov kaput? Možemo pričekati jedan dan,
možemo pričekati možda i dva dana, ali ako ne učini za dva dana,
onda ćemo ga podsetiti. I tačka. Nagel.
Znam ovde jednu sirotu ženu, tako me je postiđeno pogledala
kao da je htela nešto da traži, ali se ustručavala. Njene oči su me
potpuno očarale, iako joj je kosa seda, četiri puta sam obilazio
samo da je ne sretnem. Nije stara, nije osedela od godina; obrve su
joj još strahovito crne, užasno crne, tako da joj se oči gase i
nekako tinjaju. Nosi skoro uvek neku kotaricu pod pregačom, bez
sumnje se stidi. Kad je prošla kraj mene, osvrnuo sam se i video
kako silazi prema trgu i vadi svega nekoliko jaja, prodaje ih bilo
kome i vraća se kući, opet s kotaricom pod pregačom. Stanuje u
vrlo maloj kući dole kod pristaništa; kuća ima samo prizemlje i
nije okrečena. Jednom sam je video kroz prozor, nije bilo zavese,
video sam samo nekoliko belih cvetova, a ona je stajala u sobi i
gledala u mene, dok sam prolazio. Bog bi sveti znao kakva je to
žena; ruke su joj bile vrlo male. Mogao bih ti možda dati
milostinju, devojko sede kose, ali bih ti radije drugačije pomogao.
Znam uostalom vrlo dobro zašto me tvoje oči tako opsedaju,
znao sam od samog početka. Čudno je da se izvesna mladalačka
ljubav može tako dugo održati i s vremena na vreme opet javljati.
Pa ipak ti nemaš njeno blaženo lice, i mnogo si starija od nje. Ah,
da, ta ona se ipak udala za nekog telegrafistu i odselila u
Kabelvod! Pa da, koliko glava, toliko i mišljenja; nisam mogao
čekati na njenu ljubav i nisam je ni dobio. Tu se nije moglo ništa
učiniti… A, časovnik izbija deset i po… Neverovatno, ali šta mogu.

~ 33 ~
Kad bi samo znala koliko sam te se sećao punih deset-dvanaest
godina i nisam te zaboravio… He-he, ali to je bila i moja sopstvena
greška, šta je ona tu mogla da pomogne. Dok drugi na to misle po
godinu dana i onda im je dosta, ja tumaram unaokolo i mislim
punih deset godina.
Pomoći ću sedoj prodavačici jaja, bilo u obliku milostinje ili
potpore, u čast njenih očiju. Iz čitave vasione mogu ovde da crpim
šezdeset i dve hiljade kruna za imanje, i to u gotovu, na ruke.
Hoho, treba samo da bacim pogled na sto i da ugledam tri
telegrafska dokumenta od najveće vrednosti… Ajaoj, i to ti je šala!
Čovek je agronom i kapitalista, ne prodaje tek onako na prvu
ponudu, prespava jednom i razmisli. Eto šta čini, razmisli. I za sve
vreme niko ni okom da trepne, iako se prave grube šale i još
grublje pakosti. Čoveče, ime ti je magarac! Mogu te pomagarčiti i
voditi za nos kud hoće.
Tamo iz mog džepa na prsniku viri na primer grlić bočice. To
je lek, cianovodonična kiselina, čuvam je kao retkost, ali nemam
hrabrosti da je upotrebim. Onda zašto nosim ovu bočicu i zašto
sam je nabavio? Obmana, i ovo je prosta obmana, modema
dekadentska obmana, reklama i snobizam. Pih… tako je čista i
nežna kao porcelan, lek je mojoj patnji…
Ili pak uzmite nevinu stvar kao što je moje odlikovanje za
spašavanje. Zaslužio sam ga, što bi rekli, časno, petljao se čovek
svud pomalo, spašavao i ljude. Ali Bog bi sveti znao da li je to
ustvari bila moja zasluga. Ocenite sami, dame i gospodo: Neki
mlad čovek stoji kraj ograde, plače, ramena mu se tresu, a kad
sam ga oslovio, pogledao me je zabludela izraza i odjednom
pobegao u salon. Pođem za njim, čovek je već otišao da legne.
Pregledam spisak putnika, nađem njegovo ime i vidim da putuje u
Hamburg. Ovo je bilo prvo veče. Otada ga nikako ne puštam iz
očiju, iznenađujem ga na neuobičajenim mestima i pogledam mu
pravo u lice. Zašto to činim? Dame i gospodo, cenite sami! Vidim
ga kako plače, zbog nečeg užasno pati i često pogleda u dubinu,
izbezumljena i očajna izraza. Šta me se to tiče? Svakako ništa,
cenite sami, ne ustručavajte se! Prođe nekoliko dana, digao se

~ 34 ~
vetar i uznemirilo more. Noću u dva časa mladi čovek odlazi
pozadi broda, već sam ležao ispružen u skrovištu i vrebao, od
mesečine mu je lice žuto. Šta sad? Osvrnuo se levo i desno,
ispružio ruke i skočio preko ograde s nogama napred. Ipak nije
uspeo da uzdrži krik. Da li se kajao zbog odluke? Je li se uplašio u
poslednjem trenutku? Ako ne, zašto je onda kriknuo? Dame
gospodo, šta biste učinili na mom mestu? Potpuno prepuštam
vama. Možda biste poštovali ovu časnu, iako malo pokolebanu
odvažnost jednog nesrećnika i ostali mimo u svom skrovištu; ja
naprotiv urliknuh nekoliko reči kapetanu na mostu i skočih
takođe preko ograde, i iz čiste žurbe skočih glavom napred.
Udarao sam oko sebe rukama kao besan, tražio na sve strane i čuo
odozgo s broda kako neki glas viče kao grmljavina. Zatim,
odjednom dohvatih neku ruku, ispruženu i ukočenu, raširenih
prstiju. Čovek je mrdao malo nogama. Dobro, uhvatim ga za
potiljak, bio je sve teži i teži, ispružio se na bok i više se nije
micao; najzad je učinio još jedan trzaj da bi se oslobodio. Stao sam
da se okrećem u kovitlac s njim, uzburkano more bacalo nas je i
čela su nam se sudarila, pred očima mi se smrklo. Šta da radim?
Škripim zubima i skidam sve sa nebesa, a mladića držim čvrsto i
uporno za potiljak sve dok čamac nije stigao. Šta biste vi učinili?
Spasao sam ga kao surovi i bezobzirni medved, a šta onda? Nisam
li vam već prepustio da sami cenite, gospodo i gospođe? Nemojte
se osvrtati na mene. Ali pretpostavite, velim, da je za čoveka bilo
od presudnog značaja da izbegne iskrcavanje u Hamburgu? Tu je
čvor! Možda je trebalo da sretne nekog koga nije hteo da sretne.
Odlikovanje je, međutim, odlikovanje za zasluženi čin, i nosim ga
stalno u džepu, ne bih ga ni za šta na svetu bacio svinjama. I to
morate da cenite, slobodno da cenite, šta me se kog vraga to tiče?
Mene se to tako malo tiče da se čak ne sećam ni imena onog
nesrećnika, iako je vrlo verovatno još i danas živ. Zašto je ono
učinio! Možda zbog neke nesrećne ljubavi, možda je stvarno bila u
pitanju neka žena, nemam pojma; ali to mi je uostalom svejedno. I
dosta!…
Ah, žene, žene! Eto imate na primer Kamu, malu Dankinju
Kamu. Bog neka te čuva! Nežna kao mala golubica, sva bolesna od
~ 35 ~
nežnosti i osim toga puna odanosti, pa opet kadra da nekome
izmami i poslednji groš, čak da ga iscedi do siromaštva, i to treba
samo da lukavo glavu nagne ustranu i da prošapće: Simonse, mali
Simonse! Nu, Bog s tobom, Kama, puna si odanosti, idi dođavola,
gotovi smo…
I sad ustajem…
Ne, mora čovek da bude oprezan prema ovom rodu. Sine moj,
čuvaj se naklonosti žene, rekao je neki veliki pesnik, ali nije važno
šta kaže veliki pesnik. Karlsen je bio slab čovek, idealist koji je
pošao u smrt zbog svojih velikih osećanja, to jest zbog svojih
osetljivih živaca, što će opet reći zbog nedostatka snažne ishrane i
rada u polju… he-he, i rada u polju. „O, neka tvoj čelik bude oštar
kao tvoje poslednje Ne!” Upropastio si sav svoj posmrtni ugled
ovim navodom nekog pesnika. Recimo da sam sreo Karlsena u
zgodan trenutak, čak i poslednji dan, ali bar pola časa pre
katastrofe, i da mi je ispričao kako hoće nekog da citira na
samrtnom času, rekao bih mu otprilike ovo: Pogledajte me, imam
svojih pet čula, stalo mi je u ime čovečanstva da svoje poslednje
trenutke ne prljate navodima ovog ili onog velikog pesnika. Znate
li šta je veliki pesnik? Veliki pesnik je čovek koji se ne stidi, koji
zaista ne crveni. Dragi ljudi doživljavaju trenutke kada u svojoj
sobici pocrvene od stida; ali veliki pesnik ne. Pogledajte me još
jednom: ako hoćete da citirate nekog, citirajte nekog geografa i ne
odajte se. Viktore Igo imate li smisla za smešno? Baron Leden
razgovarao je jednom s Viktorom Igoom. U toku razgovora
prepredeni baron Leden upita: „Ko je po vašem mišljenju najveći
pesnik Francuske?” Viktor Igo se namršti, ujede se za usnu i
najzad - reče: „Alfred de Mise je drugi!” He-he-he. Ali vi možda
nemate smisla za smešno? Znate li šta je Viktor Igo učinio 1870?
Napisao je proklamaciju stanovnicima zemlje kojom zabranjuje
najstrože nemačkim trupama da opsedaju i bombarduju Pariz.
„Ovde su mi unuke i drugi članovi porodice, pa ne bih hteo da ih
vidim povređene granatama”, rekao je Viktor Igo.
Šta ovo znači, još mi obuća nije tu. Pa gde je Sara s obućom?
Već je skoro jedanaest a ona još nije donela moju obuću.

~ 36 ~
 Onda citirajmo nekog geografa…
Ova Sara, uostalom, ima divan stas. Kukovi joj podrhtavaju
kad hoda, upravo kao bedra neke kobile ugojene da pukne. Zaista
veličanstveno. Voleo bih da znam da li se do sada udavala? U
svakom slučaju zaista ne vrišti mnogo kad joj se dodirnu bedra i
spremna je dovoljno nogama da svašta… A, video sam u svom
životu jedan brak, takoreći proživeo ga. Hm, dame i gospodo, bilo
je to jedne nedelje uveče na jednoj stanici u Švedskoj, na stanici
Kungsbaka. Ali vas moram zamoliti da zabeležite da je bilo u
nedelju uveče. Imala je duge, bele ruke, a on novu novcatu
kadetsku uniformu i bio je bez brade, toliko je još bio mlad.
Putovali su zajedno u Geteborg, i ona je takođe bila mlada,
obadvoje su bili prava deca. Gledao sam ih preko svojih novina;
bili su potpuno smeteni mojim prisustvom; gledali su se sve
vreme. Devojka je imala blistave oči i nije mogla da sedi mimo.
Odjednom zapišta voz pred Kungsbakom; kadet je uhvati za ruku,
razumeli su se, i pre no što je voz stao iskočili su žurno napolje.
Potrčala je onda prema Za dame, a on ju je u stopu pratio, u stopu
za njom, pobogu, pa on se prevario, ušao je takođe u Za dame, i
žurno su zatvorili vrata za sobom. U istom trenutku stadoše gore
u gradu da zvone zvona, pošto je bila nedelja uveče. Za sve vreme
dok su zvona zvonila, ostali su unutra; tri minuta, četiri minuta,
pet minuta je prošlo; šta je s njima? Još su unutra, a zvono zvoni,
Bog sveti zna da li neće još i zadoeniti! Najzad, on otvara vrata i
pogleda napolje. Gologlav je; ona stoji odmah iza njega i stavlja
mu kačket na glavu, a on se osvrće i smeši. Zatim u skoku silazi niz
stepenice, a ona ide za njim, još doteruje haljine, i kad su se vratili
u voz i zauzeli svoja mesta, živa duša nije ih primetila, niko sem
mene. Devojčine oči bile su pozlaćene, kad me je pogledala i
nasmešila se, ali su joj se male grudi burno dizale, gore-dole, gore-
dole. Nekoliko minuta kasnije oboje su zaspali; obamrli su onako
sedeći, toliko su bili divno umorni.
Kako vam se čini? Dame i gospodo, moja priča je završena.
Zaboravljam na onu vrlu gospodu onamo s lornonjom i muškom
kragnom, to jest s plavim čarapama; obraćam se dvema-trima
među vama koje ne provode svoje dane sa stisnutim zubima u
~ 37 ~
opštekorisnom radu. Izvinite ako sam nekog uvredio, a naročito
molim časnu damu s lornjonom i plavim čarapama. Gle, eno se
diže, ustaje! Za ime Božje, ili hoće da ode ili hoće nekog da citira.
Ako hoće nekog da citira, onda će bez sumnje da me pobije. Ali,
ako hoće da me pobije, onda će na primer reći: „Hm!” reći će, „ovaj
gospodin ima najsurovije muško shvatanje o životu što sam ga
ikada čula. Je li to život? Ne znam da li je ovaj gospodin tolika
neznalica da ne zna šta je jedan od najvećih mislilaca rekao o
životu: život je rat s nevaljalima u našem srcu i mozgu, rekao je…”
Život je borba s nevaljalima, da. U srcu i mozgu. Naravno.
Gospodo i gospođe, Norvežanin postiljon Per vozio je jednog dana
nekog velikog pesnika. I dok su se vozili, prostodušni postiljon Per
govorio je i onda rekao: „Oprostite, šta je upravo, po vašem
mišljenju, sastavljanje pesama?” Veliki pesnik nabra usta, isprsi
svoje ptičje grudi što je mogao više i izusti ove reči: „Pevati znači
izricati strašni sud nad samim sobom.” Ovim se Norvežanin
postiljon Per osetio pogođen u najtanji živac.
Zaista je jedanaest. Obuća, dođavola, gde mi je obuća?… Da,
ali ako se treba isprsiti protiv svih i svakog…
Neka visoka i bleda dama, obučena u crno i s najrumenijim
osmejkom, želela mi je najbolje i povukla me je za rukav da bi me
zadržala. „Izazovite ovako isto uzbuđenje kao onaj pesnik”, - reče
ona, „i onda ćete svakako imati pravo da govorite”, - reče.
„He-he”, odgovorili. „Ne poznajem nijednog pesnika i nisam
nikada ni s jednim govorio; agronom sam i živeo sam s guanom i
pojilom od rane mladosti, pa ne bih mogao da napišem pesmu ni o
kišobranu, a naravno još manje o smrti, životu i večnom miru!”
„Da, da, ali neki drugi veliki čovek”, - reče ona. „Pravite se
važni i omalovažavate sve velike ljude. Ali veliki ljudi postoje i
postojaće uvek, dokle god budete živi, videćete.”
„Draga gospođo”, odgovorili i priklonili glavu sa
strahopoštovanjem; „draga gospođo, o, veliki Bože, kako je to
nedoučeno, kako samo užasno nedoučeno zvuči ono što rekoste.
Izvinite uostalom što tako slobodno govorim; ali da ste neki čovek
a ne žena, zakleo bih se u večno spasenje da ste levičar. Ne rušim

~ 38 ~
ja sve velike ljude, ali ne cenim veličinu jednog čoveka po snazi
izazvanog pokreta, cenim ga prema sebi samom, prema
sopstvenom shvatanju svog malog mozga, prema sopstvenoj
duhovnoj moći ocenjivanja. Ocenjujem ga takoreći prema ukusu
što mi ga njegova delatnost ostavlja u ustima. Nije to neka
uobraženost, već izraz subjektivne logike moje krvi. Nije
najvažnije i na prvom mestu da se stvori pokret da se Kingo u
opštini Hejvog kraj Liljesanda smeni Lanstadom. Ne radi se o
tome da se stvori uzbuna u jatu advokata, novinara i galilejskih
ribara, ili da se objavi spis o Napoleonu Malom. Važno je izvršiti
uticaj i vaspitati vlast, izabrane i istaknute, gospodare, velike
Kajafe, Pilate i cara. Čemu bi služilo da stvorim pokret među
ološem, ako bih opet bio razapet na krstu? Može se ološ načiniti
toliko brojnim da bude kadar da svojim taktovima otme parče
vlasti; može mu se dati u ruku mesarski nož i narediti mu da bode
i kolje, može se poterati, kao što se teraju magarci, da dobije
većinu na izborima; ali da izvojuje pobedu, da stekne neku
osnovnu duhovnu vrednost, da unapredi svet ma za korak napred,
ne, ne može, ološ to ne može. Veliki ljudi su izvrstan predmet za
razgovor, ali uzvišen čovek, uzvišeni ljudi, gospodari, svetski
duhovi, kad se njihovo ime izgovara, valja se napregnuti da bi se
čovek setio ko je to. I veliki čovek ostaje pozadi, s gomilom,
većinom bez vrednosti, advokatom, učiteljicom, novinarom i
brazilskim carem kao obožavaocem.”
„A”, reče žena podsmešljivo… Predsednik udara o sto i poziva
na mir, a žena nastavlja uporno: „Pa dobro, ako ne napadate sve
velike ljude, imenujte u svakom slučaju jednog koji nalazi milost u
vašim očima. Bilo bi zanimljivo da se čuje.”
Odgovaram ovako:
„Svakako bih mogao da učinim. Ako bih pomenuo jednog ili
dvojicu ili desetoricu, pomislili biste onda da sem njih druge i ne
poznajem. A osim toga, zašto bih to i učinio? Kad bih vam na
primer pružio izbor između Lava Tolstoja, Isusa Hrista i Imanuela
Kanta, opet biste razmišljali pre no što biste izabrali pravog među

~ 39 ~
njima. Rekli biste na primer da su svi oni veliki ljudi, svaki na svoj
način, što bi vam liberalna i napredna štampa dala za pravo…”
„Pa dobro, ko je najveći među njima, po vašem mišljenju?”
prekide ona.
„Po mom mišljenju, nije najveći onaj koji ima najbolju prođu,
iako će taj i sada i ubuduće načiniti najveću buku na svetu. Ne,
glas moje krvi kaže mi da je najveći onaj koji je životu doneo
najviše osnovne vrednosti, najveću pozitivnu korist. Veliki terorist
je najveći, dimenzija, nečuvena poluga što drži zemaljsku kuglu.”
„Ali od tri pomenuta imena svakako je ipak Hristos koji…? …
je Hristos, da!” Pohitao sam da kažem. „Potpuno ste u pravu,
gospođo, i radujem se što se slažemo u ovoj tački… Ne, uopšte
malo cenim ovaj dar za prođu, dar apostola, ovu čisto formalnu
nadarenost da je uvek prava reč u ustima. Staje to apostol,
profesionalni apostol? Čovek koji čini negativnu uslugu
posrednika, trgovačkog agenta. I ukoliko se više bavi robom,
utoliko više stiče veći svetski glas! He-he, tako ti je to, što veći
trgovac, utoliko više proširuje svoju trgovinu. Ali kakvu vrednost
može imati ako se onom dobrom susedu Oli Nordistuenu
pripovedaju Faustova shvatanja života! Da li će to možda
promeniti način mišljenja idućeg stoleća?”
„Ali šta će biti s Olom Nordistuenom, ako niko…?”
„Pa neka ide dođavola taj Ola Nordistuen!” prekidoh. „Ola
Nordistuen nema šta na ovom svetu da radi, već jedino da se vrti
unaokolo i da čeka na smrt, to jest da što pre nestane. Ola
Nodistuen je dobar da gnoj i zemlju, vojnik preko koga Napoleon
gazi potkovanim kopitama svoga konja, eto, to je Ola Nordistuen
znajte dobro! Ola Nordistuen, neka me đavo nosi, nije čak ni
početak, a još manje kraj ma čega bilo; nije čak ni zapeta u velikoj
knjizi, već samo mrlja na papiru. Eto to je Ola Nordistuen…”
„Pst! Za ime Božje!” - reče dama užasnuto i pogleda
predsednika da li će me izbaciti napolje.
„Dobro!” odgovorih. „He-he-he, dobro, neću ništa više reći.”
Ali u isti mah mi pade pogled na njena lepa usta pa dodadoh:
„Izvinite, draga gospođo, što sam vas toliko zadržao ovakvim

~ 40 ~
budalaštinama i brbljanjem. Smem li bar da vam se zahvalim za
vašu lepu nameru. Kad se smeškate, usta su vam tako izvanredno
lepa. Zbogom.”
Ali eto ona sva porumene i pozva me svojoj kući. Prosto i
jednostavno svojoj kući, k sebi. He-he-he. Stanuje u toj i toj ulici,
broj taj i taj. Rado bi sa mnom o svemu ovome malo duže
razgovarala, ne slaže se sa mnom i imala bi štošta da primeti. Kad
bih mogao da dođem sutra uveče, bila bi sasvim sama. Da li bih.
dakle, došao sutra uveče? Hvala. Onda doviđenja.
I onda je htela samo da mi pokaže neki nov, mek pokrivač,
nacionalne šare, rad iz Halingdala.
I sunce šija nad brežuljkom…
Skočio je iz postelje, povukao zavese i pogledao napolje.
Sunce je sijalo na trgu, vreme je bilo mirno. Zazvonio je. Hteo je da
iskoristi Sarinu nemarnost u pogledu obuće da bi joj se danas
malo više približio. Da vidimo od kakve je krvi i mesa ova
trenderska devojka s očima punim čulnosti. Bez sumnje samo
obmana.
Obuhvatio ju je lepo i jednostavno oko pasa.
- Sebi ruke! - reče ona besno i odgurnu ga.
Tada je on hladno upita:
- Zašto nisam ranije dobio svoju obuću?
- A molim vas oprostite za obuću odgovori Sara.
- Peremo danas pa imamo mnogo posla.
Nagel ostade u sobi do podne i onda ode na groblje da
prisustvuje Karlsenovom pogrebu. Imao je na sebi kao i obično
svoje žuto odelo.

~ 41 ~
 5.
Kad je Nagel stigao na groblje, nije još nikog bilo na vidiku.
Prišao je grobu i bacio pogled; na dnu groba ležala su dva bela
cveta. Ko li ih je bacio i s kakvom namerom? Već sam ranije video
ove bele cvetove, pomisli. Odjednom mu pade na um da nije
obrijan. Pogledao je časovnik, premišljao trenutak i onda se brzo
vratio u grad. Nasred trga ugledao je sudijskog pripravnika
sreskog suda kako mu dolazi u susret. Nagel se uputi k njemu i
stade ga gledati, ali nijedan od gospode ne reče ništa, nisu se ni
pozdravili. Nagel uđe kod brijača. U istom trenutku počeše zvona
na crkvi da zvone za sprovod.
Nagel se nije žurio. Nije razgovarao ni s kim, nije prozborio ni
jednu reč, naprotiv, posmatrao je nekoliko minuta slike na zidu;
išao je od zida do zida i ispitivao svaku sliku ponaosob. Najzad
dođe red na njega i on sede u fotelju.
Baš kada je svršio i izišao na ulicu, ugledao je sudijskog
pripravnika sreskog suda koji se izgleda vratio i nešto očekivao.
Nosio je palicu u levoj ruci, ali čim je spazio Nagela, premestio ju
je u desnu i stao da je vrti. Obojica pođoše jedan drugom. Nije
imao palicu malopre, kad sam ga sreo, pomisli Nagel. Nije nova;
nije ju kupio, već pozajmio. Od španske je trske.
Kad su stigli jedan do drugog, sudijski pripravnik zastade;
Nagel takođe odmah stade; obojica se zaustaviše skoro u isti mah.
Onda Nagel skide svoju somotsku kapu kao da je hteo da počeše
zatiljak, i opet je stavi na glavu. Sudijski pripravnik naprotiv
odupre čvrsto svoju palicu o pločnik i nasloni se leđima na nju.
Ostao je tako nekoliko sekundi, nije rekao ništa. Onda se
odjednom uspravi, okrete Nagelu leđa i ode. Nagel vide najzad
kako njegova leđa iščezoše iza ugla brijačeve radnje.
Ovaj nemi prizor odigrao se u prisustvu više osoba. Pored
ostalih sve je video i čovek koji je prodavao srećke za neku spravu
~ 42 ~
za rolanje. Malo dalje od njega sedeo je drugi koji je prodavao
figurice od gipsa, i ovaj je takođe posmatrao čudni prizor: u tom
prodavcu prepoznade Nagel jednog gosta između onih koji su uoči
toga dana prisustvovali prizoru u gostionici i zatim stali na
njegovu stranu protiv gostioničara.
Kad je Nagel po drugi put stigao na groblje, pastor je već
držao nadgrobno slovo. Crnilo se od sveta. Nagel priđe grobu, ali
se onda odmače u stranu i spusti na neku veliku, belu mramornu
ploču koja je nosila natpis: „Vilhelmina Mek. Rođena 20. maja
1873, umrla 16. februara 1891”. Nije stajalo ništa više. Ploča je
bila sjajna a zemlja unaokolo nedavno nabijena.
Nagel mahnu jednom dečku.
- Vidiš li onog čoveka onamo, u mekom kaputu? - upita ga.
- Da, onaj u kačketu? Ono je Minut.
- Idi i zamoli ga da dođe ovamo.
I dečak ode.
Kad je Minut došao, Nagel se diže, pruži mu ruku i reče:
- Dobar dan, dragi prijatelju. Milo mi je što vas vidim. Jeste li
dobili kaput?
- Kaput? Ne, još ne. Ali dobiću ga već - odgovori Minut. Hteo
bih da vam se zahvalim za juče… i mnogo hvala na svemu! Da, da,
danas sahranjujemo Karlsena! Ah da, u ime Boga, moramo se s tim
pomiriti.
Seli su obojica na novu mramornu ploču i stali da
razgovaraju. Nagel izvuče olovku iz džepa i poče nešto da piše po
ploči.
- Ko je ovde sahranjen? upita on.
- Vilhelmina Mek. Zvali smo je Mina Mek. Bila je skoro još
dete. Ne verujem da je imala i dvadeset godina.
- Ne, sudeći po natpisu nije joj bilo ni osamnaest. Je li i ona
bila dobro čeljade?
- Kažete to tako čudno; ali…
- Samo sam primetio jednu lepu osobinu, da govorite lepo o
svakome, ma ko to bio.

~ 43 ~
 - Da ste poznavali Minu Mek, siguran sam da biste i vi bili
mog mišljenja. Bila je izvanredno dobra duša. Ako je sad iko Božji
anđeo, onda je to ona.
- Je li bila verena?
- Verena? Ne, nikako. Ne, koliko mi je poznato. Svakako da
nije bila verena; uvek je čitala molitve i glasno razgovarala s
Bogom, često nasred ulice, tako da bi svi primetili. Svi su voleli
Minu Mek.
Nagel vrati olovku u džep. Sad je na ploči stajalo nešto
napisano. Neki stih, nije se lepo isticao na belom mramoru.
Minut reče:
- Izazivate veliku pažnju. Stajao sam onamo i čuo razgovor:
primetio sam da je u najmanju ruku polovina pratnje zaokupljena
vama.
- Sa mnom?
- Da. Mnogi su šaputali i pitali se ko ste. I sad stoje i gledaju
ovamo.
- Koje ona velika dama s velikim crnim perom na šeširu?
- Ona s belom drškom na suncobranu? Fredrika Andresen,
gospođica Fredrika o kojoj sam vam pričao. A ona što stoji kraj nje
i što baš sad pogleda ovamo, ona je ćerka policijskog komesara;
zove se gospođica Olsen. Gudran Olsen. Ta sve poznajem. I Dagni
Kiland je takođe tu: danas je obukla crnu haljinu, bolje joj pristaje
od svih ostalih haljina; jeste li je videli? Da, danas gotovo sve
imaju crne haljine, pa naravno; sedim tu i brbljam koješta.
Pogledajte onog gospodina onamo u plavom proletnjem ogrtaču i
naočarima. To je doktor Stenersen. Ovde je sreski lekar, samo je
praktični lekar i tek se prošle godine oženio. Žena mu stoji malo
dalje; ne znam da li možete da vidite onu malu mrku damu sa
svilenim ivicama na ogrtaču? To je njegova žena. Nešto je
bolešljiva i mora uvek da bude dobro utopljena. Eno dolazi i
sudijski pripravnik…
Nagel upita:
- Možete li da mi pokažete verenika gospođice Kiland?

~ 44 ~
 - Pa to je poručnik Hansen. Nije ovde, na putuje, otputovao je
već prc nekoliko dana; otputovao je odmah po veridbi.
Nakon kratka ćutanja Nagel reče:
- Dva cveta ležala su na dnu groba, dva bela cveta… da li
znate otkuda potiču?
- Da odgovori Minut. To jest… pitate li? Je li to pitanje? …
Sramota je pričati; možda sam ih mogao staviti na kovčeg da sam
zamolio, a ne da ih ovako bacim, takoreći bacim u vetar; ali čemu
sad ta dva cveta? I ma gde da sam ih stavio, ipak bi bila samo dva
cveta. Tako sam ustao jutros, nešto posle tri časa, mogu zaista reći
noćas, i položio ih u grob, namestio ih i rekao mu dva puta glasno
zbogom. Ovo je na mene učinilo tako jak utisak da sam zatim
morao da odem u šumu i da od bola držim ruke na očima.
Neobično je to kad se čovek oprašta s nekim zauvek, i mada je
Jens Karlsen stajao iznad mene u svakom pogledu, bio mi je ipak
dobar prijatelj.
- Ovi cvetovi potiču dakle od vas?
- Da, od mene su. Ali nisam to učinio da bih se time razmetao.
Bog mi je svedok. Uostalom, o takvoj sitnici ne vredi ni govoriti.
Kupio sam ih sinoć pošto sam otišao od vas. Desilo mi se da mi je
ujak ostavio pola krune za ličnu upotrebu, kad sam mu predao
onaj vaš novac; bio je toliko srećan da me zamalo nije oborio. Da,
doći će jednog dana da vam se zahvali; da, da, znam da će to
učiniti. Ali kad sam dobio ovo pola krune, setio sam se odmah da
nisam kupio cveće za pogreb, pa sam sišao na pristanište…
- Sišli ste na pristanište?
- Da, kod jedne dame koja tamo stanuje.
- U prizemnoj kući?
- Da.
- Ima li ta dama sedu kosu?
- Da, sasvim sedu kosu; jeste li je videli? Ćerka je nekog
brodskog kapetana, ali je ipak vrlo siromašna. Prvo nije htela da
primi moje pola krune, ali sam joj ipak ostavio na stolici kad sam
polazio, iako se ona protivila i rekla nekoliko puta ne. Tako je

~ 45 ~
sramežljiva i svakako mora često trpeti oskudicu zbog svoje
skromnosti.
- Znate li kako se zove?
- Marta Gude.
- Marta Gude.
Nagel izvuče beležnik, zapisa njeno ime i reče:
- Je li bila udata? Je li udovica?
- Ne. Putovala je dugo, dok joj je otac plovio svojim brodom;
ali otkako je umro stanuje ovde.
- Nema nikakvih srodnika?
- Ne znam. Ne, svakako da nema.
- Pa od čega živi onda!
- Bogzna od čega živi. Niko to ne zna. Ali sigurno dobija neku
malu sirotinjsku potporu.
- Čujte, bili ste dakle kod ove dame, ove Marte Gude, pa kako
joj izgleda u kući?
- Kako može da izgleda u staroj, siromašnoj sobi?
- Postelja, sto, dve stolice; mora da ima tri stolice, kad
promislim, jer u uglu kraj postelje stoji takođe jedna; prevučena je
crvenim plišom i mora da se nasloni uza zid, inače ne može da
stoji, toliko je slaba. A ne sećam se da je bilo još nešto.
- Zaista ništa više? Zar ne visi neki časovnik na zidu, neka
stara slika ili nešto drago?
- Ne. Zašto me pitate?
- Kako je izgledala ona stolica što ne može da stoji, mislim na
onu s crvenim plišom? Je li mnogo stara? Zbog čega stoji baš kraj
postelje? Je li to stolica s visokim naslonom?
- Da, mislim s visokim naslonom, ne sećam se više tačno.
Na grobu počeše da pevaju. Završeno je bacanje pregršti
zemlje. Kad se završilo pevanje, trenutak je bilo potpuno mimo;
tada se svet poče rasturati na sve strane. Većina se uputi preko
groblja ka velikoj kapiji, a neki ostadoše i počeše tiho da
razgovaraju. Jedan deo gospode i dama pođe putem koji je vodio
kraj Nagela i Minuta, sve sami mladi ljudi, dame s blistavim,
~ 46 ~
začuđenim očima koje su merile ovu dvojicu. Dagni Kiland jako
pocrvene, s očima uperenim pravo preda se nije pogledala ni
desno ni levo; takođe ni sudijski pripravnik sreskog suda nije
pogledao, razgovarao je prigušeno s jednom damom.
Upravo kad su prolazili, zastade doktor Stenersen, koji je
takođe bio s njima. Mahnu rukom Minutu, koji ustade. Nagel
ostade sam na ploči.
- Da li biste zamolili onog gospodina… - čuo je kako doktor
reče; ništa više nije čuo. Ali, odmah zatim pomenuto je dosta
glasno njegovo ime, i on se takođe diže. Skinuo je duboko kapu i
pozdravio.
Doktor zamoli za izvinjenje; primio je neugodan nalog od
jedne dame koja se nalazi u njegovu društvu, gospođice Mek, da
zamoli gospodu da budu oprezni s ovom nadgrobnom pločom i da
ne sede na njoj. Ploča je nova, nedavno su je postavili, temelj je još
mek, zemlja je sasvim sveža, tako da može iznenada da se slegne
pre no što čovek i primeti. To sestra pokojnice moli.
Nagel zamoli nekoliko puta za izvinjenje. Bila je to
nepromišljenost s njegove strane, nemarnost, i on potpuno pojmi
bojazan dame zbog ploče. I zahvali se ljubazno doktoru.
I tada su pošli. Kad su došli na kapiju, Minut reče zbogom, a
doktor i Nagel ostaše sami. Tek sad se predstaviše jedan drugom.
Doktor upita:
- Pa hoćete li ostati neko vreme ovde?
- Da odgovori Nagel. Mora čovek da ide s modom, da odlazi
preko leta u polje i da se odmori, da ojača za zimu i opet da se
spakuje… Vaš mali grad je zanimljiv.
- Odakle ste? Baš vas slušam i mislim kojim narečjem
govorite.
- Poreklom sam iz Finmarkena, Kven sam*. Ali sam živeo
svuda pomalo.
- Dolazite sad iz inostranstva?

* Etnička grupa srodna Fincima

~ 47 ~
 - Samo iz Helsinkija.
Razgovarali su prvo o beznačajnim stvarima, a zatim pređoše
na druga pitanja, na izbore, slabu žetvu u Rusiji, književnost i
pokojnog Karlsena.
- Kakvo je mišljenje, da li ste danas sahranili jednog
samoubicu? - upita Nagel.
Doktor nije mogao da kaže, nije hteo da kaže. Ne tiče ga se i
nije hteo da se meša. Štošta se tvrdi. Uostalom, zašto ne bi bio i
samoubica? Svi bi teolozi trebalo da se ubiju.
- A zašto?
- Zašto? Zato što su odigrali svoju ulogu, jer ih je naše stoleće
učinilo suvišnim. Narod je sam počeo da misli i religiozno
osećanje je kod njega sve bleđe i bleđe.
Levičar! pomisli Nagel. Nije mogao da shvati kakve bi koristi
bilo za ljude da unište sve simbole, svu poeziju. Uostalom, još bi se
moglo postaviti pitanje da li je naše stoleće učinilo teologe
izlišnima, pošto religiozno osećanje nije baš u opadanju…
- Bez sumnje da nije baš u nižim slojevima naroda, iako je i tu
sve slabije i slabije; ali kod prosvećenih ljudi svakako je u
opadanju.
- Ali ne govorimo uostalom više o tome prekide odjednom
doktor; suviše smo različitih gledišta. Doktor je bio slobodni
mislilac, doktor je ove prigovore čuo već toliko puta da im nije
znao ni broja. I je li ga to preobratilo? Punih dvadeset godina
ostao je isti. Kao lekar doprineo je da se narodu izvadi „duša” sve
kašiku po kašiku! Ne, sujeverje je odbacio… Šta kažete za izbore?
- Izbori? Nagel se nasmeja. Nadam se najbolje - reče onda.
- Da, i ja - reče doktor. Bila bi večna sramota kad vlada ne bi
dobila većinu s tako skroz demokratskim programom.
Doktor je bio levičar i radikalan, takav je otkako je stekao
malo pameti. Mnogo se plašio za Buskerud; od Smolenena je digao
ruke. Stvar je u tome - reče onda - što mi levičari imamo suviše
malo novca. Vi i drugi što sad imate novaca, trebalo bi da nas
podržite. Radi se zaista o budućnosti čitave zemlje.

~ 48 ~
 - Ja? Ja imam novaca? - upita Nagel. - Ah, s tim se malo može
postići.
- Dobro, dobro, čak i kad ne biste baš bili milioner. Neko je
pričao kako ste pravi bogataš, kako na primer imate imanja u
vrednosti šezdeset i dve hiljade kruna.
- He-he, nikad još nisam nešto tako ludo video. Čitava stvar je
u tome što sam ovih dana primio deo nasleđa od majke, nekoliko
hiljada kruna. I to je sve. Ali poljsko imanje nemam, to je
izmišljotina.
Stigli su do doktorove kuće, žute, jednospratne kuće s
verandom. Na mnogim mestima zid je bio obijen, oluci su bili
izbušeni i iskrivljeni. Na spratu je nedostajalo jedno okno, zavese
su bile daleko od čistoće. Nagel je bio neugodno dirnut kad je
ugledao onaj neuredni izgled kuće i htede odmah da se vrati; ali
doktor reče:
- Zar nećete ući? Ne? Onda se nadam da ću vas kasnije videti
jednom kod nas. Moja žena i ja radovaćemo se vašoj poseti. Ne
biste li sad ušli da pozdravite moju ženu?
- Vaša gospođa je bila na groblju. Nije se još mogla vratiti
kući.
- Imate zaista pravo; pošla je s ostalima. Pa dobro, svratite
drugi put, kad budete prolazili ovuda.
Nagel se vrati u gostionicu; ali baš kad je hteo da uđe, pade
mu nešto na um. Puče prstima, nasmeja se i reče naglas; „Sad bih
hteo da vidim da li stih još stoji onamo!” I onda opet ode na
groblje i zaustavi se pred nadgrobnim spomenikom Mine Mek.
Stih je bio izbrisan. Koje to uradio? Od slova nije ostalo ni traga.

~ 49 ~
 6.
Sutradan ujutru Nagel je bio u nežnom i veselom
raspoloženju. Obuzelo gaje dok je ležao u postelji, izgledalo mu je
kao da se tavanica sobe iznenada diže sve više i više, diže u
beskonačnost i pretvara u daleki, svetli nebeski svod. I odjednom
oseti po svom telu neki blagi, meki povetarac, kao da leži napolju
u zelenoj travi. I mušice su takođe zujale unaokolo po sobi; bilo je
toplo letnje jutro.
Brzo se obukao, napustio gostionicu bez doručka i stao da
švrlja po gradu. Bilo je tada jedanaest časova.
Iz svake kuće odjekivao je klavir; u svakoj gradskoj četvrti
čuo je kroz prozore razne melodije a sa ulice je odgovaralo neko
uznemireno pseto dugim lavežom. Nagela obuze neka svetla
lagodnost, poče nehotice da tiho pevuši za sebe, a kad je prolazio
pored nekog starog čoveka koji ga pozdravi, iskoristi priliku da
mu gume u šaku jedan novčić…
Naiđe na neku veliku, belu kuću. Na prvom spratu otvori se
prozor, neka bela, nežna ruka zakači kukicu. Zavesa se još kretala,
ruka je još počivala na kukici. Nagel je imao osećaj da neko stoji
iza zavesa i da ga posmatra. Zastade i zagleda se, više od minuta
stajao je ukočeno na svom mestu, ali se niko ne pokaza. Video je
pločicu na vratima: F. M. Andresen, danski konzulat.
Upravo Nagel htede da pode, ali se ipak okrete i vide kako
gospođica Fredrika pomoli svoje dugo, otmeno lice i pogleda za
njim začuđenim očima. Opet je zastao, pogledi im se susretoše,
obrazi joj se zarumeneše; i kao iz prkosa povuče malo naviše
rukave haljine i nalakti se na prozor. I dugo je tako ostala, bez
ikakve promene, i Nagel je bio najzad prinuđen da učini kraj i da
ode. U istom trenutku prođe mu kroz glavu čudno pitanje. Da li je
mlada dama klečala na kolenima kod prozora? U ovom slučaju,
pomisli, sobe u konzulovu stanu dosta su niske, pošto je prozor
~ 50 ~
jedva preko šest stopa visok a počinje odmah na stopu ispod
krova. Morao je sam sebi da se nasmeje zbog ovih čudnih misli;
šta ga se kog đavola tiče stan konzula Andresena!
I nastavi šetnju.
Dole na pristaništu radilo se u punom jeku. Lučki radnici,
carinici i ribari, svi su hitali i svaki je bio zauzet svojim poslom,
čekrci su zvečali, dva parobroda zapištaše skoro u isti mah za
odlazak. More je bilo potpuno mimo, sunce je obasjavalo vodu i
pretvaralo je u jedinstvenu zlatnu ploču u koju su se brodovi i
barke zarivali i stapali sve do pramca. S nekog ogromnog broda s
tri katarke daleko napolju čuo se bedni vergl, i kad su sirene i
Čekrci za trenutak zamukli, odjekivala je njegova tužna melodija
kao uzdrhtali glas, kao uzdah mlade devojke. Na brodu s tri
katarke terali su šalu s verglom i stali da igraju polku uz njegovu
dirljivu pesmu.
Nagelov pogled pade na dete, sasvim malu devojčicu, koja je
stajala i pritiskala uza se neku mačku; mačka je strpljivo visila
tako da su joj zadnje noge skoro dodirivale zemlju, nije se micala.
Nagel pomilova devojčicu po obrazu i reče:
- Je li to tvoja mačka?
- Da. Dva, četiri, šest, sedam.
- Tako, znaš i da brojiš?
- Da. Sedam, osam, jedanaest, dva, četiri, šest, sedam.
Pošao je dalje. Beli golub pijan od sunca zatetura se ukoso
prema nebu i iščeze iza vrhova drveća prema pastorovoj kući;
izgledao je kao ustreptala srebrna strela koja u daljini pada na
zemlju. Kratak, skoro nečujan pucanj bi negde ispaljen, i malo
zatim diže se iz šume s druge strane oblačić plavog dima.
Kad je stigao do poslednjeg mola i nekoliko puta prošao
pustim kejom tamo-amo, pođe nesvesno uz uzvišicu i u šumu. Išao
je dobrih pola časa sve dublje i dublje u šumu i najzad se
zaustavio na maloj stazi. Sve je bilo mirno, nije se videla čak ni
ptica, a na nebu nije bilo ni oblačka. Nagel se povuče još nekoliko
koraka s puta, potraži suvo mesto i pruži se koliko je dug na leđa.

~ 51 ~
S desna mu je bila parohijska kuća a s leva grad, a iznad njega
beskrajno more plavog neba.
Kad bi čovek bio gore, kad bi bludeo između sunca i osećao
rep komete kako mu hladi čelo! Kako je zemlja malena a ljudi
sitni; Norveška s dva miliona Setersdalaca i hipotekama banaka za
životne potpore! Zar vredi biti čovek za tako malo? Krčiti sebi put
laktovima u znoju lica svog kroz nekoliko bednih godina da bi
najzad ipak propao, ipak! Nagel protrlja čelo. Ah, najzad se
svršava time što se čovek oprašta od ovog sveta i jednom učini
tome kraj! Da li će ikada moći da to ozbiljno ostvari? Da. I tako mu
Boga na nebesima da, neće ustuknuti! I u ovom trenutku bio je
potpuno srećan što ima ovaj jedinstveni izlaz u pozadini; suze mu
udariše na oči od oduševljenja i skoro je čujno disao. Već se
uljuljkivao na nebeskom moru, lovio ribu srebrnom udicom i
pevao. A njegov čun bio je od mirišljava drveta, vesla su svetlucala
kao bela krila, a jedro je bilo od svetloplave svilene tkanine i
isečeno u polumesec…
Ustreptala radost ga je prožimala, potpuno je zaboravio na
sebe, osećao se očaranim i topio se u blistavi sunčev sjaj. Tišina ga
je činila potpuno klonulim od zadovoljstva, ništa mu nije smetalo,
samo je gore u vazduhu šumeo meki zvuk, zvuk ogromne stupice,
Bog je okretao svoj točak. Okolo u šumi nije se kretao ni listak, ni
iglica na četinarima. Nagel se zgrči od uživanja, podvuče kolena
poda se i zafrkta, jer mu je bilo tako ugodno. Neki glas ga doviknu
i on odgovori „da”; podlaktio se i pogledao oko sebe. Nije bilo
nikog. Rekao je „da” još jednom i oslušnuo; ali se niko ne ukaza.
Ipak je to bilo čudno, čuo je jasno kako ga neko zove; ali nije više
mislio o tome, možda je to bila samo igra mašte, u svakom slučaju
nije hteo da mu iko smeta. Bio je u zagonetnom stanju, pun
psihičke ugodnosti; svaki mu je živac bio probuđen, osećao je
muziku krvi, imao je osećaj da je u srodstvu s celom prirodom,
suncem i brdima, i svim ostalim, opijao ga je osećaj svoga ja što je
izlazio iz drveća, brežuljaka i trave. Duša mu je postala velika i
zvučna kao orgulje u njemu samom, i nikad nije zaboravio kako je
nailazila plima i oseka blage muzike u njegovoj krvi.

~ 52 ~
 Ležao je još neko vreme i uživao u samoći. Onda začu korake
u dnu staze, istinske korake u koje nije moglo da se sumnja.
Podiže glavu i ugleda čoveka koji je dolazio iz grada. Čovek je pod
miškom nosio hleb i vodio za sobom kravu na konopcu; brisao je
neprestano znoj s čela i zbog vrućine išao u košulji, ali je ipak
nosio vuneni šal, dva puta omotan oko vrata. Nagel je ležao mimo
i posmatrao seljaka. To je bio on! Bio je to Setersdalac,
Norvežanin, he-he, da, bio je to domorodac s hlebom pod miškom
i kravom za sobom! Ah, bilo je to proviđenje! He-he-he-he-he,
neka ti Bog pomogne, vrsni Vikinže Norveške! Kad bi malo
popustio svoj šal i pustio buhe! Ne bi mogao živeti, dobio bi
svežeg vazduha i umro bi. I štampa bi oplakivala tvoju preranu
smrt i načinila bi od toga veliku senzaciju; ali da bi se izbeglo
pravljenje sličnih nesrećnih slučajeva, liberalni poslanik Vetle
Vetlesen podneće projekat zakona koji ima za cilj najstrože
pošteđivanje nacionalne gamadi.
U Nagelovu mozgu rađale su se gorke veselosti jedna za
drugom. Diže se i pođe kući neraspoložen i uzbuđen. Ne, ima opet
pravo, svuda samo buhe, matori sir* i Luterov katehizam. A ljudi
su građani srednjeg rasta u dvospratnim kolibama; jedu i piju
koliko je najnužnije, časte se grogom i izbornom politikom i trguju
iz dana u dan zelenim sapunom, mesinganim češljevima i ribama.
A noću kad grmi, ležu i iz čiste strepnje čitaju Johana Arenta. Da,
poklonite nam jedan jedini izuzetak, da vidimo da li je moguće!
Dajte nam na primer neki dobro izvedeni zločin, neki značajni
greh! A ne tako smešnu i građansku, osnovačku zabludu, ne, već
retki i užasni porok, delikatnu izopačenost, kraljevski greh, pun
surove gospodstvenosti pakla. Ne, sve je tako sitno.
Šta kažete za izbore, dragi gospodine? Najviše se plašim za
Buskerud…
Ali kad Nagel ponovo prođe pristaništem i ugleda zaposleni
život, njegovo se raspoloženje malo po malo razvedri, postade
veseo i opet poče da pevuši. Nije ovo bilo vreme za tugovanje, bilo

* Gamelost - stari jaki sir što zaudara.

~ 53 ~
je lepo vreme, divno vreme, ustreptali junski dan. Sav mali grad
blistao je na suncu! Kao začarano mestašce.
Kad je ušao na vrata gostionice, Nagel je već davno zaboravio
svu svoju gorčinu; srce mu je bilo bez mržnje, u duši mu je ponovo
blistala barka od mirišljavog drveta s jedrom od bledoplave svile,
isečene u obliku polumeseca…
Ceo dan je proveo u raspoloženju ovog svetlog dana. Izašao je
ponovo predveče, opet se uputio do mora i naišao na hiljade
stvarčica koje su ga bacale u oduševljenje. Sunce se klonilo,
brutalna, blistava svetlost je maglila i meko se izlivala na vodu;
samo je još odjekivala buka otud s brodova, ali mnogo tiše. Nagel
ugleda kako ističu ovde-onde zastave u pristaništu, na nekim
kućama u gradu takođe su se lepršale zastave, i malo zatim
prestade rad na svim kejovima.
Nije ni mislio na to, popeo se ponovo u šumu, švrljao na sve
strane, otišao do grobljanske kuće i pogledao u dvorište. Otuda
uđe u šumu, zavuče se u najmračniji kutak i sede na kamen.
Podbočio je glavu jednom rukom a drugom je stao da dobuje po
kolenu. Ostao je ovako dugo vremena, možda čitav čas, i kad se
najzad digao i pošao, sunce je već bilo zašlo. Prvi sumrak spustio
se na grad. Izrazi se doktor. - Ta vi svirate na violini?
- Ne - odgovori Nagel ponovo i odmahnu glavom; i nasmeši
se. - Ništa ne sviram. - Ali odjednom, bez ikakva povoda, diže se i
reče, a oči mu zablistaše: - Tako sam danas veseo. Bilo je divno
vreme čitav dan, otkako sam se jutros probudio; deset časova sam
hodao kao u najlepšem snu. Pomislite samo: prosto me je
proganjao osećaj da se nalazim u čunu od mirišljavog drveta s
jedrom kao polumesec od svetloplave svile. Zar nije lepo? Ne bih
mogao opisati miris čuna, ne bih to mogao učiniti ma koliko želeo,
ma koliko bio vešt da nađem pravu reč. Pomislite samo kako mi se
učinilo kao da sam na vodi i da ribarim i kao da pecam srebrnom
udicom. Oprostite, ne nalazite li svakako, drage gospođe, da je to…
Ne, ne, ne znam.

~ 54 ~
 Nijedna dama ne odgovori, zagledaše se zbunjeno i uzajamno
se upitaše očima šta da rade. I najzad se stadoše smejati, jedna za
drugom; bile su bezobzirne i smejale se na sav glas.
Nagel ih jednom pogleda, oči su mu još bile sjajne, očevidno
je još mislio na čun s plavim jedrom. Ali mu obe ruke malo
podrhtavahu.
Doktor mu priskoči u pomoć i reče:
- Da, neka vrsta halucinacije koja…
- Ne, oprostite - odvrati Nagel. - Da, uostalom, lako je moguće;
zašto da ne? Nije važno kako će se to nazvati. Bio sam celog dana
tako divno začaran, svejedno da li je u pitanju halucinacija ili ne.
Počelo je to već jutros, dok sam još ležao u postelji. Čuo sam jednu
mušicu kako zuji. Bio je to moj prvi svesni utisak, kad sam se
probudio. Zatim sam video kako sunce prodire kroz jednu rupu na
zavesi, i odjednom se u meni rodi nežno, svetio raspoloženje. U
duši sam osećao da je leto, zamisliti blago šuštanje trave, i ovo
šuštanje prožima vaše srce. Halucinacija… da, svakako da je to
bilo, ne znam; ali obratite pažnju da sam se morao nalaziti u
izvesnom stanju osetljivosti, da sam mušicu čuo baš u pravom
trenutku, da mi je u tom trenutku bila potrebna baš takva i baš
tolika svetlost, dakle samo jedan sunčev zrak koji je padao kroz
malu rupu na zavesi, i tako dalje. A kad sam kasnije ustao i izašao,
video sam prvo jednu lepu damu na prozoru i pri tom pogleda
gospođicu Andresen, koja obori oči - onda sam ugledao veliki broj
brodova, onda neku malu devojčicu koja je držala mačku na
rukama, i tako dalje, sve same stvari od kojih je svaka učinila
utisak na mene. Odmah potoni otišao sam u šumu i tamo sam
video čun i polumesec, dok sam ležao na leđima i gledao u nebo.
Dame su se i dalje smejale; i doktor je izgledao kao da će se
zaraziti njihovim kikotom, pa se nasmeši i reče:
- I onda ste dakle pecali srebrnom udicom.
- Da, srebrnom udicom.
- Ha-ha-ha.
Tada se Dagni Kiland zarumeni i reče:

~ 55 ~
 - Mogu sasvim lepo da razumem ovakvu sliku… Što se mene
tiče mogu, mogu tako jasno da vidim čun i jedro, onaj plavi
polumesec… i zamislite, belu srebrnu udicu što pada u vodu!
Nalazim da je to lepo.
Više nije mogla, zamucala je i ućutala kao zalivena; gledala je
u zemlju.
Nagel je odmah oslobodi:
- Zar ne? I u isti mah rekoh sebi: pazi, ovo je neko znamenje,
neka opomena. Neka ti ovo bude nagoveštaj: pecaj čistom udicom,
čistom udicom! Pitali ste, doktore, da li sviram? Ne sviram, zaista
ne; vučem za sobom kutiju za violinu, ali u njoj nema ni violine,
kutija je nažalost puna prljava rublja. Učinilo mi se prosto da lepo
izgleda imati kutiju od violine među prtljagom, pa sam je zbog
toga i nabavio. Ne znam da li ćete sad imati rđav utisak o meni; ali
sad nemam kud, iako bi mi zaista bilo žao. Uostalom, svemu je
kriva srebrna udica.
Začuđene dame nisu se više smejale; i sam doktor, i sudijski
pripravnik Rejnert - sudijski pripravnik sreskog suda i profesor,
sva trojica su stajala otvorenih usta. Svi su gledali u Nagela;
očigledno da doktor nije znao šta da misli. Staje kog đavola ovom
čudnom strancu? A Nagel sede mirno i izgledalo je da nema
nameru još nešto da kaže. Mučno ćutanje nikako da prestane. Ali
sad priskoči gospođa Stenersen. Bila je oličena ljubaznost, sedela
je kao mati čitavog društva i bdila da se nikom ne učini nažao.
Namerno je nabrala čelo i načinila se starijom no što je bila, da bi
samo svojim rečima pridala što veći značaj.
- Dolazite iz inostranstva, gospodine Nagele?
- Da, gospođo.
- Iz Helsinkija, rekao je, mislim, moj muž.
- Da, iz Helsinkija, to jest Helsinki je bio moje poslednje
boravište. Agronom sam, poljoprivrednik, tamo sam neko vreme
bio u školi.
Tajac.
- Pa kako vam se dopada grad? - upita opet dama.

~ 56 ~
 - Helsinki?
- Ne, već ovaj naš.
- O, divan grad, sjajno mesto! Odavde ne idem više, ne, zaista
neću. He-he, ta ne plašite se uostalom, možda ću opet otići jednog
dana, sve zavisi od okolnosti… Ah da - reče onda i ustade - ako
sam vas uznemirio svojim dolaskom, molim vas iskreno za
izvinjenje. Stvar je u ovome: bio bih jako zadovoljan, ako bih smeo
da ostanem ovde zajedno s vama. Malo je ljudi s kojima mogu da
budem zajedno, svima sam tako stran, da sam se navikao da
suviše sam sa sobom razgovaram. Pričinićete mi radost ako
potpuno zaboravite da se nalazim među vama, i nastavite da
razgovarate kao što ste činili pre no što sam došao.
- Ipak ste nam zaista doneli izvesnu razonodu vašim
dolaskom - reče Rejnert pakosnim naglaskom.
Na ovo Nagel odvrati:
- Da, a vama, gospodine sudijski pripravniče, imam da se
posebno izvinim, i spreman sam da vam dam svako zadovoljenje
koje budete tražili; ali ne sada. Zar ne? Ne sada?
- Ne, nije ovde mesto za to - reče takođe Rejnert.
- Uostalom, danas sam veseo - nastavi Nagel i topao osmeh
preleti mu preko lica. Ovaj osmeh osvetli njegovo lice, izgledao je
za trenutak kao dete.
- Divno je veče, uskoro će i zvezde da zablistaju. Svuda po
visovima plamte vatre a sa mora odjekuje pesma. Čujte samo! Nije
tako rđavo. Ne razumem se istina; ali nije li sasvim dobro?
Podseća me pomalo na noć na Sredozemnom Mom, na obali
Tunisa. Bilo je oko stotinu putnika na brodu, neki hor što je
dolazio sa Sardinije. Nisam pripadao ovom društvu i nisam znao
da pevam, sedeo sam na krovu i slušao dok je hor pevao dole u
salonu. Trajalo je to skoro čitavu noć; nikad neću zaboraviti kako
je to lepo odjekivalo kroz sparnu noć. Krišom pozatvarah vrata na
salonu, zatvorih takoreći pesmu, i onda je bilo kao da zvuci dolaze
s morskog dna, da, kao da je brod hteo da uplovi u večnost uz
zvuke muzike. Zamislite samo ovako nešto, neko more prepuno
pesme, neki podzemni hor.

~ 57 ~
 Gospođica Andresen, koja je najbliže sedela Nagelu, reče
nehotice:
- O, Bože, kako je moralo biti divno!
- Samo sam jednom čuo nešto lepše, i to je bilo u snu. Ali
davno je to bilo kad sam sanjao, bio sam još dete. Kad čovek
poraste, više ne sanja tako lepo.
- Zaista ne? - upita gospođica.
- Oh, ne. Ovo je naravno preterano, ali… Sećam se još vrlo
jasno svog poslednjeg sna: Videh prostranu močvaru… Izvinite me
uostalom, govorim sve vreme i dosađujem vam svojim pričanjem.
A kad dugo traje, može da postane dosadno. Ne govorim uvek
toliko.
Sad Dagni Kiland otvori usta i reče:
- Svakako nema ovde nikog koji ne bi više voleo da vas sluša
no da sam priča. I onda se naže gospođi Stenersen i reče: Zar ne
možete da ga navedete da priča? Draga, učinite. Čujte mu samo
glas!
Nagel reče smešeći se:
- Vrlo ću rado i dalje da brbljam. Večeras sam u takvom
raspoloženju; Bog sveti zna šta mije… No, uostalom, onaj mali san
nije bio ništa naročito. Videh dakle prostranu močvaru, bez
drveća, samo beskrajno mnogo korenja koje se pružalo na sve
strane kao čudno isprepletane zmije. Između ovih grbavih
korenova lutao je neki luđak. Još ga vidim, bio je bled, imao je
mrku bradu, ali mu je brada bila tako slaba i retka da se svuda
nazirala koža. Oko sebe je bludeo svojini širom otvorenim očima,
punim patnje. Sakrio sam se iza jednog kamena i viknuo ga.
Odmah je pogledao prema kamenu, nije se iznenadio što poziv
dolazi odatle; bilo je kao da tačno zna da se tu nalazim, iako sam
se dobro sakrio. Gledao je neprestano u kamen. Pomislih: ipak me
neće naći, a u najgorem slučaju mogu da pobegnem ako dođe. Iako
mi nije bilo prijatno što me tako uporno gleda, viknuh ga ponovo
da bih ga dirnuo. Pošao je nekoliko koraka prema meni, usta su
mu bila otvorena, izgledalo je kao da hoće da ujede; ali nije mogao
dalje, korenje se nagomilalo pred njim; prikovalo ga je za zemlju,

~ 58 ~
nije se micao s mesta. Viknuh ga opet; viknuh ga nekoliko puta
uzastopce, da bih ga sasvim razdražio, i on stade da se batrga
između korenja, otklanjao ih je u stranu i naprezao se da dođe do
mene; ali uzalud. Stao je i da stenje tako jako da sam ga i ja mogao
čuti, oči su mu bile potpuno ukočene od bola. I kad sam video da
sam potpuno siguran, digoh se. Zamahnuh kapom i pokazah se
ceo. Podbadao sam ga dovikujući mu neprestano hej na samo uho
da gaje zabolelo; da bih ga, ako je moguće, još više ražestio; na to
se odmakoh i ostavili ga da vidi kako sam bio blizu njega. Ali on
ipak nije popuštao, još uvek se borio s korenjem, očvrsnut bolom
mučio se da ga ukloni, krvario iz ogrebotina, udarao licem o
zemlju, podigao se na prste i doviknuo mi. Da, zamislite, stajao je
na prstima, gledao me i vikao! S čela mu je lio znoj, lice mu se
zgrčilo od užasne patnje, zato što nije mogao da me dohvati.
Htedoh još malo da ga dražim, pa se približih, zapucketah mu
prstima pred nosom i rekoh s užasnim podsmehom: Tihihihihi.
Bacih jedan koren na njega, pogodih ga u usta, uspeo sam da ga
skoro oborim; ali on ispljuva krv, prinese ruku ustima i nastavi da
se bori s korenjem. Tada pomislih da smem da se usudim i pružih
ruku, da bih ga dosegao, hteo sam da mu stavim prst na čelo, pa
da se onda povučem. Ali u istom trenutku on me dohvati. Gospode
Bože, kako je bilo užasno kad me je zgrabio! Besno me je dohvatio
i čvrsto držao za ruku. Kriknuo sam; a on me je samo držao za
ruku i onda pošao za mnom. Izašli smo iz močvare, korenje mu
nije više smetalo otkako me je uhvatio za ruku, i stigosmo do
kamena gde sam se maločas bio sakrio. Kad smo tu stigli, čovek se
baci na zemlju i poljubi tlo kojim sam prošao; bio je na kolenima
preda mnom, sav krvav i poderan, i zahvaljivao mi se što sam bio
dobar prema njemu. Blagosiljao me je i molio Boga da me
blagoslovi za nagradu. Oči su mu bile iskrene i pune molitve Bogu
za mene, i poljubio je ne moju ruku ili moju obuću, već zemlju
kuda su prošle moje stope. Rekoh mu: „Zašto ljubiš zemlju baš na
onom mestu kuda sam prošao?”
„Zato, - reče on, što mi teče krv na usta pa neću da ti prljam
obuću.” Nije hteo da mi prlja obuću! Onda mu opet rekoh: „Pa
zašto mi zahvaljuješ kad sam ti učinio zla i naneo bola?”
~ 59 ~
 „Hvala ti, odgovori on, što mi nisi naneo više bola, što si bio
dobar prema meni i nisi me još više mučio.”
„Da, rekoh onda, pa zašto si onda vikao na mene i otvorio
usta da me ujedeš?”
„Nisam hteo da te ujedem, odgovorio je on, otvorio sam usta
da te molim za pomoć; ali nisam stigao ma šta da kažem, a ti me
nisi razumeo. A onda sam vikao od užasnog bola.”
„Jesi li zbog toga vikao?” upitah ga ponovo. „Da, zbog toga!”…
Gledao sam luđaka, još je pljuvao krv, ali se ipak molio Bogu za
mene; shvatih da sam ga već video i da ga poznajem; bio je to
sredovečan čovek, sede kose i male jadne brade. Bio je to Minut.
Nagel ućuta. Prisutni se trgoše. Sudijski pripravnik obori oči, i
dugo je gledao u zemlju.
- Minut? Je li bio on? - upita gospođa Stenersen.
- Da, bio je on odgovori Nagel.
- Uh, prosto mi je strašno na duši.
- Pomislite, znala sam! - reče odjednom Dagni Kiland.
Prepoznala sam ga, čim ste rekli kako je klekao i ljubio zemlju.
Uveravam vas da sam ga prepoznala. Jeste li već govorili s njim?
- A ne, samo sam ga nekoliko puta sreo… Ali, čujte, izgleda da
sam pokvario raspoloženje; gospođo, pa vi ste sasvim bledi! Kog
đavola… ali to je bio samo san!
- Ne, nema smisla! - reče doktor. Šta nas se tiče Minut…
Pustite ga neka ljubi korenje Norveške, ako mu je volja. Vidite, eto
i gospođica Andresen plače. Ha-ha-ha.
- Ne plačem uopšte - odgovori ona - nije mi ni na kraj pameti.
Ali rado priznajem da je ovaj san učinio utisak na mene. A
verujem da je i na vas takođe uticao.
- Na mene? - uzviknu doktor. Ni traga, naravno! Ha-ha-ha,
mislim da ste svi poludeli. Ne, hajdemo malo u šetnju. Svi na noge!
Zahladnelo je. Je li ti hladno, Jeta?
- Ne, nije mi hladno. Da posedimo još malo odgovori žena. Ali
doktor je bio sad sav zagrejan za šetnju; hteo je na svaki način da

~ 60 ~
prohoda. Zahladnelo je - reče još jednom, i mada je bio jedini za
šetnju, opet je hteo da malo prošeta. Nagel se diže i pođe s njim.
Prošli su kejom nekoliko puta, probijajući se kroz gomilu,
brbljajući i odgovarajući na pozdrave sveta. Šetali su ovako možda
pola časa, a onda im gospođa Stenersen doviknu:
- Hej, vraćajte se jednom! Znate li šta smo smislili dok niste
bili ovde? Odlučili smo da sutra uveče pozovemo veliko društvo
kod nas. Da, i vi, gospodine Nagele, morate svakako da dođete!
Samo da znate da se kod nas pod velikim društvom podrazumeva
što je moguće manje jela i pića…
- I što je moguće više buke, prekide doktor veselo. Da, to mi je
poznato. Ali to nije neka zla namera; čuo sam još gore stvari od
tebe, Jeta. Doktor je odjednom postao raspoložen i dobroćudno se
smejao čitavim licem na pomisao na sutrašnje veče.
- Nemojte samo doći kasno - reče on - i samo neka me ne
pozovu nekom bolesniku.
- A da li mogu doći u ovom odelu? upita Nagel. Nemam drugo.
Nasmejaše se, a gospođa Stenersen mu reče:
- Pa naravno. Jako je zanimljivo.
Na povratku išao je Nagel pored gospođice Kiland. Nije se
namerno trudio, slučajno se desilo; i gospođica ne učini ništa da
ga izbegne. Govorila je upravo da se već raduje zbog sutrašnje
večeri, jer je uvek tako prijatno i neusiljeno kod doktora, kako su
to divni ljudi koji znaju da budu zanimljivi, kad Nagel odjednom
reče sasvim tiho:
- Smem li se nadati, gospođice, da ćete mi oprostiti onu moju
strašnu budalaštinu u šumi!
Govorio je živo, gotovo šapatom, i devojka je bila prinuđena
da odgovori.
- Da - reče sad bolje razumem vaše večerašnje ponašanje.
Svakako da niste sasvim kao ostali ljudi.
- Hvala! prošaptao je. Da, zahvaljujem vam kako nikad nisam
zahvaljivao u svom životu! A zašto nisam kao ostali ljudi? Treba
da znate, gospođice, da sam se čitavo veče trudio da ublažim prvi

~ 61 ~
utisak što ste ga stekli o meni. Nisam rekao nijednu reč koja ne bi
bila rečena radi vas. Šta velite na to? Pomislite, jako sam ispao
nepristojan prema vama, pa sam morao nešto da učinim.
Priznajem da sam čitav dan u nešto neobičnom duševnom
raspoloženju; ali sam se ipak načinio znatno gorim no što sam, i
skoro sve vreme igrao sam malo sumnjivu ulogu. Stalo mi je bilo
naime da vas uverim kako sam stvarno nešto ćudljiv i kako uopšte
činim čudne postupke; na taj način sam se nadao da ću moći lakše
da dobijem izvinjenje od vas. Zbog toga sam se i nametnuo u
nepogodno vreme i na nezgodnom mestu sa svojim snovima, da,
čak sam otkrio i svoju slabost sa onom kutijom za violinu,
hotimice sam digao veo sa jedne svoje nastranosti, što nisam
morao učiniti…
- Oprostite! - prekide ga užurbano devojka. - Pa zašto mi to
opet pričate i ponovo sve kvarite?
- Ne, ne kvarim. Kad vam budem ispričao kako sam se tog
puta u šumi zaista poveo za trenutnim pakosnim nagonom i
potrčao za vama, onda ćete razumeti. Bila je to samo iznenadna
želja da vas zaplašim, jer ste bežali. Da, tada vas nisam ni
poznavao. Ali, kad vam sad budem rekao da sam kao i ostali ljudi,
opet ćete razumeti. Večeras sam ispao smešan i čitavo društvo
doveo u čudo svojini ekscentričnim držanjem, samo da bih vas
dovoljno omekšao da biste me saslušali kad budem došao i izvinio
se. Postigao sam, saslušali ste me i sve razumeli.
- Ne, moram vam iskreno priznati da vas ne razumem
potpuno. Ali ne mari; neću da mučim sebe mislima o…
- Ne, naravno da ne; zašto biste morali da proučavate ovo
pitanje. Pa, zar ne, sutrašnje veče je zakazano samo zato što ste svi
mislili da sam neobičan gospodin od koga se mogu očekivati
mnoge čudne stvari? Možda ću vas razočarati, možda ću reći samo
ah i da, možda neću doći. Bog zna.
- Da, morate naravno doći.
- Moram li? - reče i pogleda je.
Nije rekla ništa više. Išli su i dalje jedno pored drugog.

~ 62 ~
 Stigli su do puta za parohijsku kuću. Gospođica Kiland
zastade. Prasnu u smeh i reče:
- Ne, ovako nešto nisam nikada čula! I odmahnu glavom.
Čekala je na ostalo društvo koje je zaostalo. Hteo je da je
upita da li srne da je isprati do kuće, ali u tom trenutku se ona
okrete i, mašući mu rukom, doviknu mu da se požuri.

~ 63 ~
 7.
Sutradan uveče u šest časova stupi Nagel u doktorovu
gostinsku sobu. Mislio je da je došao suviše rano; ali jučerašnje
društvo bilo se već okupilo. Pored toga bilo je još nekoliko novih
gostiju, jedan advokat i neki mladi, plavi student. Za dva stola su
već pili sodu i konjak; za trećim stolom sedele su dame, sudijski
pripravnik i mladi student i razgovarali. Profesor, onaj ćutljivi
čovek koji je inače retko davao glasa od sebe, bio je prosto već
pijan i, u onom vatrenom raspoloženju i užarenih obraza, govorio
je glasno čas o ovom čas o onom. Imamo tako Srbiju gde
osamdeset od sto stanovništva ne zna ni da čita ni da piše, je li
tamo sve mnogo bolje? Da, zaista bi hteo da upita! I profesor
pogleda namrštena izgleda oko sebe, iako mu niko nije
protivurečio.
Domaćica pozva Nagela i načini mu mesta za stolom dama.
Šta bi hteo da pije? Upravo su govorili o Kristijaniji, reče mu. Ipak
je bila čudna Nagelova odluka da se nastani u ovom malom gradu,
kad je mogao da bira i da se čak po volji zadrži i u Kristijaniji.
Nagel nije smatrao svoju odluku tako čudnom; valjalo je da
ide u polje i da se odmori. U svakom slučaju ne bi hteo da ostane u
Kristijaniji; Kristijanija je bila jedno od poslednjih mesta koje bi
izabrao.
- Zaista? Pa ipak je to prestonica. Tu se susreću sve veličine
zemlje, svi slavni ljudi, umetnost, pozorište i sve ostalo.
- Da, a sem toga svi oni stranci koji se tamo stiču - primeti
gospođica Andresen - strani glumci, muzičari i ostali umetnici.
Dagni Kiland je samo ćutala i slušala.
- Ah, da, to je doduše istina popusti takođe i Nagel; ne zna
otkuda mu, ali svaki put kad se pomene ime Kristijanije, pred
očima mu se pojavi deo ulice Grensen i oseća miris prostrta rublja

~ 64 ~
što se suši. Ovo je zaista istina, nije izmišljeno. Javlja mu se slika
nekog hvalisavog gradića s nekoliko crkava, nekoliko listova,
jednim hotelom i jednom zajedničkom česmom, ali s najvećim
ljudima na svetu. Nikada nije video ljude da se toliko prse, i koliko
je puta, Gospode Bože, želeo da bude daleko kad je tamo živeo!
Sudijski pripravnik nije mogao shvatiti kako neko može da
gaji toliku antipatiju ne samo prema jednom licu, već prema
čitavom jednom gradu, prestonici jedne zemlje. Kristijanija
ustvari nije sada više tako mala, počela je da zauzima mesto među
najuglednijim gradovima. I kafana Grand nije neka mala kafana.
Nagel u prvi mah ne načini nikakvu primedbu u pogledu
Granda. Ali malo zatim nabra čelo i primeti tako glasno da su svi
čuli:
- Grand je jedinstvena kafana.
- Ne izgleda baš da tako mislite?
- Da, Grand je ono Čuveno mesto u gradu gde se sastaju sve
veličine. Tu sede najveći slikari na svetu, najnadobudnija
omladina sveta, najukusnije odevene dame na svetu, najokretniji
novinari sveta i najveći pesnici na svetu! He-he, sede tu i prse se
jedan pred drugim… svaki duševno zadovoljan, jer ga drugi
priznaje. Video sam kako Neko tu sedi i kako se raduje što ga
ostali Neki posmatraju.
Ovaj odgovor izazva opšte negodovanje. Sudijski pripravnik
sreskog suda naže se prema stolici gospođice Kiland i reče dosta
glasno:
- Nisam još čuo ovakve uobraženosti!
Ona se prenu. Brzo je pogledala u Nagela; svakako je morao
čuti reči sudijskog pripravnika; ali se činio da ga ovo nije dirnulo.
Naprotiv, digao je čašu u zdravlje mladog studenta i stao
ravnodušno da govori o drugim stvarima. Da, njegovo nadmoćno
držanje ljutilo je i nju; bog zna šta li misli o svima nama kad veruje
da nam srne ovako nadmeno koješta da brblja! Takvo uobraženje,
takvo ludilo veličine! Kad je sudijski pripravnik upita: A šta vi
mislite? - ona namerno odgovori glasno: - Šta mislim? Mislim da je
Kristijanija dovoljno dobra za mene.

~ 65 ~
 Ni ovo ne pomuti Nagelovo spokojstvo. Kad je čuo ovaj jasan
glas koji se upola njemu obraćao, stade da je gleda tako
zamišljenim izrazom kao da je pokušavao da se seti čime ju je
zaista mogao ovako razgneviti. Gledao ju je netremice više od
jednog minuta i zatreptao očima. Razmišljao je sasvim smućenog
lica.
A sad je i profesor čuo o čemu je reč i ustao protiv toga da je
Kristijanija, na primer, manja od Beograda. Uopšte. Kristijanija
nije ništa manja od ostalih prestonica umerene veličine…
Svi počeše da se smeju; profesor je izgledao suviše smešan sa
svojim usijanim obrazima i nepokolebljivim uverenjem. Advokat
Hansen, neki mali debeljko sa zlatnim naočarima i blistavom
ćelom smejao se neumorno profesoru, udarajući se po kolenima.
- Umerene veličine, umerene veličine vikao je. Kristijanija
nije manja od drugih prestonica iste veličine, upravo iste veličine.
Ne mnogo manja. Ah, mili Bože! Nazdravlje!
Nagel stade da razgovara sa studentom Ejenom. Da, u
mladosti je i on Nagel bio takođe zagrejan za muziku a naročito za
Vagnera. Ali je to s godinama iščezlo, Nije daleko ni doterao, samo
je naučio note i uspeo da svira nekoliko tonova.
- Na klaviru? upita student. Klavir mu je bio omiljen.
- Ne, pili! Na violini. Ali kao što rekoh: ništa nisam postigao
pa sam odmah i ostavio.
Njegove oči slučajno pogledaše gospođicu Andresen, koja je
već punih pola časa sedela u uglu kraj peći i zabavljala se sa
sudijskim pripravnikom. Njen pogled srete Nagelov, brzo,
slučajno, ali se opet nemirno okrete na stolici i zastade usred
govora.
Dagni je sedela i udarala se po ruci savijenim novinama.
Njeni izduženi i beli prsti nisu nosili prstenje. Nagel ih je krišom
posmatrao. Gospode Bože, kako je lepa večeras; na ovoj svetlosti,
s tamnim zidom u pozadini, njena debela plava pletenica izgledala
je još plavlja. Dok je sedela, njeno telo je pokazivalo izvesnu crtu
male punoće; ali je odmah nestajala čim bi se digla. Imala je lak,
gibak hod, kao da je mnogo išla na klizanje.

~ 66 ~
 Nagel ustade i priđe joj.
Za trenutak je zadržala na njemu svoj tamnoplavi pogled, a
on je odjednom uzviknuo, bez razmišljanja:
- Bože moj, kako ste lepi!
Bila je sva smetena ovom iskrenošću, otvorila je usta i nije
znala da se snađe. A onda prošapta:
- Ta budite malo ozbiljni!
A malo zatim se diže, ode do klavira i zarumenjenih obraza
stade da lista sveske sa notama.
Doktor, koji je goreo od želje da govori o politici, upita
odjednom preko sobe:
- Jeste li danas čitali novine? Neka me đavo nosi, ali ovaj
Morgenblade zaista preteruje! Nisu to više reči vaspitanih ljudi
već samo prostaštvo i psovke.
Ali doktor nije mogao da uđe u pravo raspoloženje, kad mu se
ne protivureči. Advokat Hansen je to znao, pa je zato rekao lukavo
i s uživanjem:
- Zar nećemo reći da ima grešaka na obema stranama?
- Šta veliš? - uzviknu doktor i skoči. - Nećeš valjda reći da…
Sto je postavljen. Društvo pređe u trpezariju, doktor je i dalje
govorio. Razgovor se nastavio za stolom. Nagel, koji je dobio
mesto između domaćice i mlade gospođice Olsen, kćeri policijskog
komesara, nije učestvovao u razgovoru. Kad su se digli od stola,
već su bili daleko zašli u evropsku politiku. Izražavali su svoje
mišljenje o caru, Konstantinu i Pamelu, i kad su najzad stigli na
balkansko pitanje, ugrabi pijani profesor opet priliku da se baci na
Srbiju. Upravo je tu nedavno čitao Statistische Monatsschrift;
užasno je stanje u Srbiji, škole potpuno zanemarene…
- Jedno me samo raduje iznad svega - reče doktor sasvim
vlažnih očiju. Gledston je još živ. A sad, gospodo moja, popijmo po
jednu čašu u zdravlje Gledstona, da, Gledstona, ovog velikog i
pravog demokrate, čoveka sadašnjice i budućnosti!

~ 67 ~
 - Čekaj malo, i mi ćemo s vama! - uzviknu njegova žena. I nasu
damama u čaše vina, od silne žurbe prolivala je pored čaša, i
uzdrhtalom rukom pruži služavnik.
I onda svi ispiše.
- Da, zar nije čovek! - nastavi doktor i coknu jezikom. -
Siromah, bio je sad neko vreme bolestan, ali će verovatno
prezdraviti. Ne bi me toliko zaboleo gubitak ma kog političara
koliko njegov. Kad sad mislim na njega, čini mi se kao svetionik
koji osvetljava čitav svet! Izgledate kao da ste odsutni duhom,
gospodine Nagele; zar se ne slažete sa mnom?
- Kako, molim! Naravno da se slažem.
- Naravno. Da, i Bizmark mi u mnogome izgleda veliki; ali
Gledston!
Doktoru još niko nije protivurečio, svi su poznavali njegovu
nepresušnu glagoljivost. Najzad izumre razgovor, i doktor
predloži da igraju karte da bi im prošlo vreme. Ko hoće da igra?
Ali sad kroz ćelu sobu doviknu gospođa Stenersen:
- Ne, tako nešto neću da vidim! Znate li šta mi baš sad priča
student Ejen? Vi, gospodine Nagele, niste uvek bili tako
oduševljeni za Gledstona kao večeras. Student Ejen čuo vas je
jednom u Kristijaniji (nije li to bilo u Radničkom savezu?) kako ste
bezobzirno napadali Gledstona. I vi ste mi neki! Je li to zaista
istina? Da, pokušajte, možete pokušati!
Gospođa je ovo rekla bez ljutnje, nasmejana, i u šali je digla
kažiprst uvis. Ponovila je, mora da kaže da lije istina.
Nagel se trže i odvrati:
- Mora da je neka zabluda posredi!
- Neću da kažem da ste srušili Gledstona - reče Ejen; ali ste ga
jako napadali, sećam se još kako ste rekli da je Gledston bigot.
- Bigot! Gledston bigot! - vikao je doktor. - Jeste li bili pijani
čoveče.
Nagel se smejao.
- Nisam to sigurno bio ja. A možda sam bio i pijan, ne znam. -
Da, bogzna, moglo bi se i poverovati - reče doktor zadovoljno.

~ 68 ~
 Nagel nije hteo da se objašnjava, izbegao je da kaže nešto
više, ali Dagni Kiland zamoli gospođu Stenersen da ne popusti:
- Neka kaže šta je mislio. Tako je zanimljiv.
- Da, pa šta ste upravo mislili? - pitala je gospođa.
- Kad ste ga napadali, morali ste imati svoje mišljenje. Onda
recite? Učinićete nam zadovoljstvo; ako počnete sad da igrate
karata, biće tako dosadno.
- Ako bih time mogao da razveselim društvo, onda je druga
stvar - odgovori Nagel.
Da li je hteo ovom primedbom da se naruga sebi i svojoj
ulozi? Usta mu se lako skupiše.
Počeo je rečima kako se ne seća slučaja o kome gospodin
Ejen govori… Da li je ikada neko od vas video i slušao Gledstoa
kako govori? Ovo je utisak što se o njemu dobija na govornici:
iskreno držanje čoveka, velika pravičnost. Izgleda kao da ni o čem
drugom ne može biti govora sem o čistoj savesti. Kako bi ovakav
čovek mogao počiniti veliki zločin da bi grešio protiv Boga? I sam
je tako duboko prožet ovom čistom savešću da pretpostavlja istu
osobinu i kod svih slušalaca, stvarno pretpostavlja istu čistu
savest čak i kod svojih slušalaca…
- Pa to je lepa crta kod njega? To pokazuje njegovu pravičnost
i njegovo humano mišljenje prekide ga doktor. Nikada još nisam
čuo tako nešto!
- I ja tako mislim; govorim samo da bih istakao njegovu
karakteristiku, kao lepu crtu njegove ličnosti, he-he-he. Pomenuću
slučaj koji mi upravo pade na um; ne, nije možda potrebno da
iznosim ceo tok događaja, već samo da pomenem ime Kerija. Ne
znam da li se svi sećaju kako je Gledston, kao ministar u svoje
vreme, primio prijavu protiv izdajnika Kerija. Uostalom, kasnije
mu je pomogao da pređe u Afriku da bi ga spasao od osvete
Finianaca. No nije o tome reč, ovo je druga stvar; ne pridajem
značaja ovakvim sitnicama koje nekoga prinude da ih učini s
vremena na vreme. Ali da se vratimo na ono o čemu smo govorili,
činjenica je dakle da je Gledston kao govornik suvo zlato… Ali
trebalo je da vidite i čujete Gledstona kako govori, onda bi mi bilo

~ 69 ~
dovoljno da vam ukažem na njegove izraze lica za vreme govora.
Toliko je siguran u svoju čistu savest da se ova sigurnost odražava
u njegovom pogledu, glasu, držanju i njegovim pokretima. Njegov
govor je prost i lako razumljiv, lagan i beskrajan; o koliko je samo
dug; nema mu kraja!
Valjalo je samo videti kako deli svoje primedbe okolo po
dvorani, malo onom gvožđarskom trgovcu onde, malo onom
krznaru onamo, i kako samo zna ono o čemu govori tako da
izgleda kao da ceni svaku svoju reč po krunu komad. Da, zaista
zanimljiv prizor! Gledston je naime vitez neosporiva prava i on tu
stvar ističe. Ne bi mu nikad palo na um da učini i najmanji ustupak
zabludi. To jest: kad zna da je pravo na njegovoj strani, onda se
njim bezobzirno koristi, ističe ga, uzdiže, razmahuje njim ispred
očiju slušalaca, da bi osramotio svoje protivnike. Njegov moral je
najzdravijeg i najtrajnijeg kova, radi za hrišćanstvo, za čovečnost i
za civilizaciju. Ako bi neko ponudio ovom čoveku toliko i toliko
hiljada funti da neku nevino optuženu spase gubilišta, oslobodio
bi ženu, odbio bi s prezirom novac i ne bi to pripisao sebi kao
neku zaslugu. Nipošto; ne bi to sebi pripisao kao neku zaslugu;
takvog je kova. Neumoran je borac i stalno nastoji da napravi
nešto dobro na našoj zemaljskoj lopti, svaki dan sprema se za
borbu za pravo, istinu i Boga. I koju bitku ne dobija! Dva i dva su
četiri, istina je pobedila, slava Bogu!… No, Gledston može da se
uzvisi još više iznad dva i dva; čuo sam ga u budžetskoj debati
kako dokazuje da sedamnaest puta dvadeset tri čini tri stotine
devedeset jedan, i pobedio je sjajno, pobedio konačno, opet je
imao pravo, i pravo je blistalo iz njegovih očiju, drhtalo u
njegovom glasu i uzdizalo ga do veličine. Ali tada zaista zastadoh i
pogledah u čoveka. Razumeo sam da je prepun savesti, ali ipak
zastadoh. Stojim tako i razmišljam o njegovih tri stotine dvadeset
jedan i nalazim da je tačno, ali ipak uživam malo u tome i kažem
sebi: Hej, stoj! sedamnaest puta dvadeset i tri čini tri stotine
devedeset sedam! Znam dobro da je devedeset jedan, ali opet
kažem i mimo svog uverenja devedeset sedam da ne bih bio u
istom taboru s ovom osobom, kojoj je pravo zanat. Neki glas u
meni zahteva: Ustani, ustani, protiv ovog ukalupljenog prava. I
~ 70 ~
ustajem i kažem devedeset sedam iz žarke potrebe, da bih
sačuvao svoju pravnu svest da je potpuno ne banalizuje ovaj
čovek koji nesumnjivo stoji na strani prava…
- Tako mi Bog pomogao, nikada nisam čuo ovakvu
besmislicu!- uzviknu doktor. Buni li vas što Gledston ima uvek
pravo?
Nagel se nasmeši… teško je reći da lije bilo iz dobrodušnosti
ili namešteno. Nastavio je:
- Ne buni me, pre me demorališe. Ne, ne računam mnogo s
tim da ćete me shvatiti, ali mi je svejedno. Gledston je takav
iskusni zastupnik prava i istine, mozak mu je opterećen priznatim
rezultatima. Dva i dva su četiri jeste za njega najveća istina pod
suncem. I hoćemo li poricati da su dva i dva četiri? Naravno da ne,
kažem takođe i ja da bih pokazao kako Gledston uvek ima pravo.
Radi se o tome da li je čovek dovoljno lud za istinom da mu se
može to reći, da li mu je razum postao već toliko hrom od same
istine da se može oboriti na zemlju ovakvom istinom. Eto o čemu
se radi… Da, ali Gledston ima toliko pravo i toliko savesti da mu
sigurno nikad neće pasti na pamet da hotimice prestane da izliva
svoju dobrotu na našu zemaljsku loptu. Mora stalno da je u
pokretu, svuda je potreban. Ponavlja u uši svetu svoju mudrost u
Birmingemu i u Glazgovu, dovodi proizvođača zapušača i
advokata do istog političkog gledišta, snažno se bori za svoje
ubeđenje i do krajnosti napreže svoja staračka i verna pluća da
njegovi slušaoci ne izgube nijednu njegovu dragocenu reč. I kad bi
čin bio odigran a narod klicao, Gledston se poklonio, odlazio bi
uveče kući, sklopio ruke, očitao molitvu i zaspao, ne osećajući ni
najmanje stida što je ispunio i Birmingem i Glazgov… čime? Oseća
jedino da je izvršio svoju dužnost prema ljudima i da je u pravu,
pa zaspi kao što zaspi pravednik. Neće biti nikad toliko smešan da
bi mogao reći sebi: danas si bio nepodnošljv, dosađivao si dvojici
predilaca pamuka na prvoj klupi, jedan je zevao zbog tebe - ne bi
mogao da to sebi kaže, jer nije siguran da je to istina. A neće da
laže, jer je lagati greh, a Gledston neće da greši. Ne, reći će:
izgledalo mi je kao da je jedan zevao; činilo mi se, čudno zaista, da

~ 71 ~
je jedan zevao, ali mora da sam se prevario, čovek bez sumnje nije
zevao. He-he-he… Ne znam da li sam nešto slično rekao u
Kristijaniji; ali ne mari. U svakom slučaju priznajem da
Gledstonova duhovna veličina nije nikada na mene činila bogzna
kakav utisak.
- Siromah Gledston! - reče sudijski pripravnik Rejnert.
Na ovo Nagel ništa ne odgovori.
- Ne, niste o tome govorili u Kristijaniji - izjavi Ejen. Napali
ste Gledstona zbog njegova držanja prema Ircima i Pamelu i rekli
ste između ostalog kako nije neki značajan duh. Sećam se da ste to
rekli. Samo je velika snaga koja se može iskoristiti, ali sasvim
obična snaga, rekli ste, ogroman mali prst Bikonsfilda.
- Sećam se; oduzeli su mi reč, he-he-he. Dobro, i to
potpisujem; zašto da ne? Moj slučaj neće biti teži no što je. Samo
mi blago sudite!
Tada reče doktor Stenersen:
- Pa recite mi: jeste li desničar?
Nagel izbeči začuđeno oči; zatim prasnu u smeh i reče:
- A šta mislite?
U istom trenutku neko zazvoni na doktorovoj ordinaciji. Žena
skoči; naravno, sad će doktor morati opet da ode, nažalost. Da, ali
dragi niko ne srne da ide, nikako, u svakom slučaju ne pre ponoći.
Gospođica Andresen morala je prosto ponovo da sedne; Ana ode
da donese vruće vode, mnogo vruće vode. Bilo je tek deset časova.
- Gospodine sudijski pripravniče, pa vi ne pijete.
Da, pije, sudijski pripravnik nije zaboravljao na sebe.
- Ta niko ne srne da ide. Valja svi da ostanete. Dagni, tako si
ućutala?
Ne, Dagni nije bila ćutljivija no obično.
Uto se doktor vrati iz ordinacije. Treba da ga izvinu, mora da
ide; opasan slučaj, krvarenje. Ah, nije tako daleko pa se može
vratiti za tri časa; nada se da će naći društvo na okupu. Doviđenja
svima, zdravo Jeta.

~ 72 ~
 I doktor žurno ode. Trenutak kasnije videše ga kako u
društvu s nekim čovekom hita putem prema pristaništu, toliko se
žurio.
Njegova žena reče:
- Da, moramo sad nešto veselo da smislimo… - Uh, možete
misliti kako mi je ponekad dosadno da ostanem ovde sama kad mi
muž ode. Naročito u zimske noći je strašno, jer nisam čak sigurna
da li će se vratiti.
- Vidim da nema dece u kući? - upita Nagel.
- Ne, nema dece… Ah, počinjem da se navikavam na ove duge
noći; ali u početku je bilo užasno. Uveravam vas da me je bilo
toliko strah, strah od mraka… da, nažalost, bojim se mraka… da
sam ponekad morala da ustanem i da odem kod devojke da kod
nje spavam… Ma ne, moraš i ti sad da progovoriš, Dagni! Na šta
misliš? Naravno na verenika.
Dagni pocrvene, nasmeja se zbunjeno i odgovori:
- Naravno da sam mislila na njega. Sasvim razumljivo. Ali
bolje upitaj sudijskog pripravnika na šta je mislio; čitavo veče nije
ni jednu reč izustio. Sudijski pripravnik se pobuni; razgovarao je s
damama, Olsenovom i Andresenovom, takoreći u tišini razvio
najveću delatnost i sve vreme budno pratio politička izlaganja,
jednom rečju…
- Verenik gospođice Kiland opet je otplovio - reče domaćica
Nagelu. Pomorski je oficir, otišao je na Maltu, zar ne, na Maltu?
- Da, na Maltu - odgovori Dagni.
- A, ovi ljudi se brzo vere! Došao je na tri nedelje kod svojih
roditelja, i onda jedne večeri… Ah, ovi poručnici!
- Smeli ljudi! - odvrati Nagel. Uopšte, lepi, preplanuli ljudi
sveže duše i otvorena lica. I uniforma im je vrlo lepa i nose je s
puno elegancije. Da, pomorski oficiri su ga uvek očaravali.
Odjednom se gospođica Kiland obrati Ejenu i upita ga
smešeći se:
- Da, ono što gospodin Nagel sad kaže, ali šta je rekao u
Kristijaniji?

~ 73 ~
 Svi počeše da se smeju; advokat Hansen uzviknu pijano:
- Da, šta je kazao u Kristijaniji… u Kristijaniji? Šta je gospodin
Nagel rekao? Ha-ha-ha, dovraga! Nazdravlje!
Nagel se kucnu i ispi. Zaista je uvek imao izvesnu slabost
prema pomorskim oficirima. Išao bi čak i dalje i rekao da bi pošao
samo za pomorskog oficira i ni za kog drugog, kad bi bio devojka.
Na ovo se opet nasmejaše; advokat se oduševljeno kucnu sa
svima čašama što ih je primetio na stolu i uze da pije. A Dagni
odjednom reče:
- Za sve poručnike se kaže kako nisu mnogo sposobni. Je li to
i vaše mišljenje?
Besmislica. Ali uostalom, kad bi to i bio slučaj, Nagel bi kao
devojka više voleo da ima za muža lepa nego pametna čoveka.
Sigurno! A naročito kad bi bio mlada devojka. Šta da se radi s
mozgom bez tela? Da može se doduše kazati šta da se radi s telom
bez mozga? Ah, pa ima ipak neka razlika. Šekspirovi roditelji nisu
umeli da čitaju.
I sam Šekspir nije zaista umeo dobro da čita, pa ipak je
postao istorijska ličnost. Uostalom, kako mu drago, mladoj devojci
će svakako brže dodijati učen i ružan nego glup i lep muž. Kad bi
bio mlada devojka i kad bi imao da bira, uzeo bi pre svega lepog
čoveka. Ne bi ga se mnogo ticalo njegovo mišljenje o norveškoj
politici, Ničeovoj filozofiji i Svetom trojstvu.
- Evo, ovde možete videti poručnika gospođice Kiland reče
domaćica i donese album sa slikama.
Dagni skoči. Ote joj se jedno „O, ne!” ali malo zatim sede
ponovo. - Ah, slika je slaba - reče onda - mnogo bolje izgleda u
prirodi.
Nagel vide lepog mladog čoveka pune brade. Sedeo je pravo i
neusiljeno za stolom i držao ruku na maču. Nešto retka kosa bila
mu je razdeljena na sredini; ličio je pomalo na Engleza.
- Da, istina je, mnogo je lepši nego tu - reče takođe i domaćica.
I sama sam bila zaljubljena u njega dok sam bila devojka… Ali
pogledajte ovog čoveka pored njega. Ovo je neki mladi bogoslov,
koji je upravo ovih dana umro, Karlsen, ime mu je Karlsen.
~ 74 ~
Nastradao je pre nekoliko dana! Vrlo žalosno. Zar ne? Dabome,
njega smo sahranili prekjuče.
Bio je to čovek bolešljivog izgleda, upalih obraza i tako tankih
i ispijenih usana da su izgledale samo kao neka crta na licu. Oči su
mu bile krupne i tamne, čelo mu je bilo izvanredno visoko i svetio;
ali gradi su mu bile ravne i ramena uska kao u žene.
To je bio Karlsen. Tako je izgledao. Nagel pomisli za sebe
kako je ovo lice odgovaralo pomodrelim rukama i teologiji. Taman
se spremao da primeti kako je to neko tužno lice, kad spazi kako
sudijski pripravnik Rejnert primače stolicu k Dagni i upusti se u
razgovor s njom. Zato nastavi da lista album na sve strane i oćuta
da im ne bi smetao.
- Pošto ste se žalili na moje ćutanje večeras. - reče sudijski
pripravnik dozvolite mi da vam ispričam jedan događaj prilikom
careva puta, istinit i verodostojan događaj. Upravo sam se setio…
- Zašto ste pravili onoliku buku u onom uglu čitavo veče?
Bolje mi to recite. Htela sam samo da vas opomenem, rekavši vam
kako ste ćutljivi. Naravno, sedeli ste i opet bili zlobni. Zaista je
ružno od vas što se podsmevate ljudima i činite ih smešnim.
Zaista je strašno kako se ističe svojim gvozdenim prstenom
na malom prstu, kako ga diže uvis, gleda ga i briše. Ali je zaista
moguće da to radi iz rasejanosti. U svakom slučaju, manje je
smešan no što ga vi činite. Uostalom, toliko je ohol i nadmen da to
i zaslužuje. Ali ti si, Gudran, isuviše daleko otišla. Sigurno je
primetio kako mu se smeješ.
Gudran priđe, stala je da se brani i da tvrdi kako je jedino i
isključivo krivica sudijskog pripravnika, bio je tako smešan, tako
neodoljivo smešan. Kako je samo ono rekao: Gledstonova veličina
nikad nije učinila utisak na mene… na mene!
- Pst, opet govoriš suviše glasno, Gudran. Čuo te je, svakako,
okrenuo se. A jesi li primetila?… Kako se nimalo ne ljuti kad ga
neko prekine; zar ne? Sve nas gleda nekako skoro žalosno. Pomisli
samo, već počinjem da žalim što smo se tu skupili i ogovaramo ga.
Da, pričajte nam vašu istoriju o carevoj poseti, sudijski
pripravniče.

~ 75 ~
 I sudijski pripravnik je pričao. Kako to nije bila nikakva tajna
već potpuno nevina priča o nekoj ženi i kiti cveća, sudijski
pripravnik je govorio sve glasnije i glasnije, tako da gaje na kraju
čitava soba slušala. Priča je bila opširna i potrajala je nekoliko
minuta. Kad se završila, gospođica Andresen upita:
- Gospodine Nagele, sećate li se sinoćne priče o pevačkom
horu na Sredozemnom moru…?
Nagel žurno zaklopi album, pogleda po sobi i dobi skoro
prestrašen izraz. Da li je to bila igra ili iskrenost? Odgovorio je
tiho da je možda pogrešio u pojedinostima, ali nije bilo namerno, i
nije izmislio priču, već je to bio istiniti događaj.
- Ah, ne, nisam htela reći da ste je izmislili - odvrati ona
smejući se. - A da li se sećate šta ste odgovorili kad sam rekla kako
je to lepo? Da ste samo jednom čuli nešto još lepše, i da je to bilo u
snu.
Pa da, setio je se, potvrdio je glavom.
- Onda ćete nam ispričati i san! Hajde, ispričajte. Pričate tako
čudno. Svi vas molimo.
Ali on odbi. Sav se istopi u izvinjavanjima, reče kako je to
samo beznačajna stvar, san bez glave i repa, dah mašte u snu. Ne,
ne može se to ni izraziti rečima; poznata je dobro ta vrsta
nejasnih, nestalnih slika koje čovek može da oseti samo kao neki
zrak, i koji opet odjednom nestaje. Može se pojmiti kako je ćela
stvar glupa kad samo pomene da se san odigrao u nekoj beloj
šumi od srebra…
- Da, u šumi od srebra. Pa onda?
- Ne. I odmahnu glavom.
Učinio bi tako rado ma šta drugo za nju, neka ga samo stavi
na probu. Ali ovaj san ne može da ispriča, mora mu verovati.
- Dobro, ali onda nešto drugo. Svi vas molimo.
Nije raspoložen za to, ne večeras. Neka mu oproste.
Onda pade nekoliko ravnodušnih reči, nekoliko detinjastih
pitanja i odgovora, prave besmislice. Dagni - reče:

~ 76 ~
 - Mogli biste sve moguće učiniti za gospođicu Andresen; šta
biste, na primer, mogli učiniti?
Svi su se nasmejali na ovu ideju a i Dagni takođe. Posle
kraćeg razmišljanja Nagel reče:
- Radi vas bih mogao da učinim neko zlo.
- Neko zlo radi mene? Da čujemo. Na primer neko ubistvo?
- Naravno. Mogao bih ubiti nekog Eskima i oderati mu kožu
da vam od nje napravim mapu za pisma.
- Gledajte samo! A šta biste sad mogli da učinite za gospođicu
Andresen? Nešto nečuveno dobro?
- Da, možda bih mogao, ne znam. Ah, da, video sam negde ovo
s Eskimom. Ne smete misliti da je to moj izum. Svi ste izvanredno
ljubazni - reče onda. Sve vreme želite da ja dođem do izražaja i da
pričam svoje male omiljene pričice. Samo zato što sam stranac.
Profesor pogleda krišom u časovnik.
- Znate već - reče domaćica da ne smete otići pre no što se
vrati moj muž. Najstrože je zabranjeno. Smislite što god hoćete, ali
otići nećete.
Doneše kafu i čitavo društvo odmah oživi. Advokat, koji je
sedeo i raspravljao sa studentom, skoči lako kao pero iako je bio
onako debeo, i oduševljeno pljesnu rukama; a student protrlja
prste i priđe klaviru i udari nekoliko akorda.
- Ah, da - uzviknu domaćica kako smo mogli zaboraviti da vi
svirate na klaviru. A sad valja produžiti, svakako!
I student je naravno hteo rado da svira. Nije znao mnogo, ali
ako nemaju ništa protiv Šopena, ili možda neki valcer od Lanera…
Nagel je živo pljeskao sviranju i pitao Dagni:
- Zar ne, kad čovek sluša ovakvu muziku, voleo bi da je malo
dalje, u nekoj susednoj sobi ili na nekom drugom mestu, s rukom
svoje ljubljene u svojoj, i da sedi sasvim tiho! Ne znam, ali sam
uvek zamišljao kako to mora biti divno!
Dagni ga odmeri. Misli li zaista ovu glupost?
Na licu mu nije bilo ironije, pa i ona prihvati isti banalni ton:

~ 77 ~
 - Da. Ali ne srne biti suviše svetlosti; zar ne? I lepše bi bilo da
stolice budu malo niske i meke. A napolju bi morala da pada kiša i
da bude mračno.
Ove večeri bila je neobično lepa. Njene tamne oči na svetlom
licu, plenile su. Iako nije imala sasvim bele zube, rado se smejala,
smejala se čak i za sitnicu; usta su joj bila tako rumena i puna da
su odmah privlačila pažnju. Ali je možda najčudnije bilo što joj je
svaki put kad bi progovorila, val rumenila zahvatio obraze i
odmah iščezavao.
- Eto, profesor je opet nestao! uzviknula je doktoreva žena.
Naravno, naravno! Niko ne može da čuva ovog čoveka, uvek je isti!
Nadam se, gospodine sudijski pripravniče, da ćete bar vi reći laku
noć pre no što odete.
Profesor je otišao kroz kuhinju, izmakao krišom bez zbogom
po svom običaju, bled i umoran od pijanstva i sedenja, i nije se
vratio. Izraz Nagelova lica izmeni se odjednom na ovu novost. U
njemu se javi pomisao da bi se mogao usuditi da predloži
gospođici Dagni da je isprati kroz šumu umesto profesora. I ne
časeći ni trenutka odmah ju je na licu mesta zamolio, preklinjao je
očima, pognute glave, i najzad dodao:
- I biću vrlo dobar!
Ona se nasmeja i odgovori:
- Da, da, hvala, pod uslovom da budete dobri.
Otada je samo očekivao doktorov povratak pa da pođu.
Pomisao na ovu šetnju kroz šumu oživi ga, razgovarao je sad o
svemu, zasmejavao je sve i bio naročito ljubazan. Bio je toliko
očaran, toliko pun sreće, da je čak obećao kako će posetiti vrt
gospođe Stenersen i da će kao polustručnjak ispitati tlo u donjem
uglu vrta gde su se nalazile kržljave ribizle. Da, da, izaći će već na
kraj s tim vašima, čim bude očitao molitve i upotrebio svoje čini!
Da li ume i da vrača?
Petlja sa svačim pomalo. Može se videti, na primer, kako nosi
prsten, neugledan, gvozdeni prsten, ali ipak neobičnih svojstava.
Da li bi iko poverovao kad ga vidi? Kad bi uveče u deset časova
izgubio taj prsten, morao bi da ga nađe najdalje do dvanaest, inače
~ 78 ~
bi ga snašlo neko zlo. Dobio ga je od jednog starog, prastarog
Grka, nekog trgovca u Pireju. Pa da, učinio mu je neku uslugu, a
osim toga poklonio mu je i svežanj duvana za prsten.
Da li zaista verujete u prsten?
Da, pomalo.
Zaista! Prsten ga je jednom iscelio.
Od mora se začu lavež psa. Domaćica pogleda u časovnik, da,
ovo doktor ide, poznaje psa. Ah, baš je divno; tek je dvanaest a
doktor se već vraća. Zazvoni i naredi da se donese još kafe.
- A tako, zaista toliko čudnovat prsten, gospodine Nagele? I
zaista čvrsto verujete?
Prilično čvrsto. To jest: imao je ozbiljnih razloga da ne
sumnja sasvim. A zar nije svejedno u šta čovek veruje, ako sam u
duši smatra da je jedno toliko dobro koliko i drugo? Prsten gaje
izlečio od nervoze, načinio gaje otpornim i jakim.
Domaćica se nasmeja malo, a onda stade da mu živo
protivureči. Ne, ne može da izdrži ovo blazirano brbljanje, neka
izvini što to naziva blaziranim brbljanjem, i ubeđena je da i sam
gospodin Nagel ne veruje u ono što kaže. Kad se čuje kako
kulturni ljudi pričaju tako nešto, šta da se onda očekuje od
prostog čoveka? Gde bismo bili? Onda bi i lekari mogli da skupe
svoj prtljag?
Nagel se branio. Jedno i drugo je podjednako dobro. Volja,
veza i telesni sastav, o tome se radi kod bolesnika. Ali i doktori ne
treba da skupe svoj prtljag, i oni imaju svoju pastvu, svoje verne,
imaju izobražene ljude, a izobraženi ljudi leče se spravljenim
lekovima, dok se jeretici, prost svet, leče gvozdenim prstenjem,
spaljenim ljudskim kostima i zemljom s groblja. Zar nije bilo
primera da ljudi ozdrave od bistre vode, ako se samo ubede kako
je to odlično sredstvo? Kakva sve iskustva nisu prikupljena u
pogledu morfinomana? I zato, kad se vide ovakvi slučajevi, neuki
čovek šalje sve dođavola i objavljuje svoju nezavisnost u pogledu
vere u lekarsku nauku. Uostalom, ne srne se imati utisak kao da
on ističe kako se razume u te stvari, nije on nikakav stručnjak i u
ovom pogledu ništa ne zna. I naposletku, upravo je tako lepo

~ 79 ~
raspoložen da ne želi da drugima pokvari raspoloženje. Neka mu
gospođa oprosti, neka mu svi oproste.
Svaki čas je pogledao na časovnik i već zakopčavao kaput.
Usred ovog razgovora upade doktor u sobu. Bio je nervozan i
neraspoložen, reče dobro veče usiljenom veselošću i zahvali
zvanicama što nisu otišli. Pa da, s profesorom se nije moglo
računati, mir s njim; inače je društvo potpuno. Ah, koliko čovek
mora da se bori u životu!
Stao je po običaju da priča o svom putu. Njegovo kiselo lice
poticalo je od bolesnika koji su razočarali njegova očekivanja,
ponašali su se kao budale i magarci, najmilije bi mu bilo da ih bace
u zatvor. Kakva je samo kuća iz koje dolazi! Bolesna žena,
bolestan ženin otac, bolestan ženin sin; i onakav smrad u kući! A
ostala porodica opet sveža i rumena, mala deca prosto pucaju od
zdravlja! Nešto nepojmljivo, basnoslovno; ne shvatam! Onaj
starac, ženin otac, ležao je sa onolikom posekotinom. Potražili su
neku ženu, vračaru, i ona je potpuno zaustavila krv; ali čime ju je
zaustavila? Užasno, zločinački; prosto se ne može reći, bio je
gadan zadah; oh, čovek iz kože da iskoči! A povrh svega, trulež bi
zahvatila ranu prvom prilikom! Da, večeras da nije bio tamo,
Gospod Bog bi znao šta bi se desilo! Trebalo bi proširiti zakon
protiv nadrilekara, zaista bi to trebalo učiniti i dati ga u ruke ovim
ljudima… Ali, krv je bila zaustavljena. Sad je red na sina, odraslog
sina, matoru svinju, koji je navukao neke ospe po licu. Nedavno
sam mu dao masti i izričito rekao: ovu žutu mast jedan, samo
jedan čas dnevno, a onu belu mast, cinkovu, ostatak dana. A šta
radi on? Dabome, uzima pogrešno masti, drži belu jedan čas na
licu a žutu, koja peče kao žeravica i razjeda, ceo dan i ćelu noć. I
tako radi pune dve nedelje. Ali što je najčudnije: mladić je
prezdravio pored sve svoje gluposti; izlečio se! Bivo, kljusina koja
se izleći ma šta da upotrebi! Večeras mi je pokazivao njušku na
kojoj nema nijedne ospe. Sreća, luda sreća! Mogao je za duže
vreme da upropasti svoje lice, a ono, kao da je vraćao… Onda je tu
majka mladićeva, domaćica. Bolesna, islabela, umorna, s
vrtoglavicom, nervozna, bez apetita i sa zujanjem u ušima.

~ 80 ~
Kupajte se! kažem, kupajte se i perite, vode na telo, dođavola!
Kuvajte teletinu i jedite mesa, otvorite prozore i pustite svežeg
vazduha unutra, nipošto vlažne noge, idite u šetnju, bacite tu
knjigu, Johana Arenta, u vatru i tako dalje; ali pre svega kupajte se
i trljajte, i opet se kupajte, inače lek neće pomoći. I onda, za
teletinu nema sredstava, i to je verovatno; ali se kupa, kupa se i
skida malo one prljavštine, postaje zimljiva, drhti, od čistote
cvokoće zubima i prestaje da upotrebljava vodu. Ne, nije mogla
više da podnese da bude čista! Šta onda! Nabavlja neki lanac,
lanac za giht, Voltakrst, kako li se već zove, i kači ga na telo.
Zatražim da vidim taj lanac: limena ploča, par kopči, još jedan par
manjih kopči, i to je sve. Kog đavola upotrebljavate to, kažem? Ah,
malo joj je pomoglo, zaista pomoglo, bolovi u glavi su se smanjili,
opet se malo zagrejala. Dabome, ona limena ploča i one kopče su
joj pomogle! Šta da se radi u ovakvim slučajevima? Mogao bih da
pljunem na parče od drveta i da joj dam, pa bi joj i to isto toliko
pomoglo: ali hajde, recite joj to! Ta skinite to, kažem joj, inače
neću više ništa da učinim za vas, neću više ni prst da pružim. I šta
mislite da je učinila? Zadržala je limenu ploču i pustila me da
odem! Hihihi, pustila me da odem! Gospode Bože! Ne, ne treba biti
lekar treba biti apotekar…
Doktor se uzbuđeno prihvati kafe. Njegova žena izmenja
pogled s Nage lom, pa onda reče kroz smeh:
- Gospodin Nagel učinio bi isto kao i ta žena. Upravo smo o
tome govorili kad si naišao. Gospodin Nagel ne veruje u tvoju
nauku.
- Tako, gospodin Nagel ne veruje! - odvrati doktor kratko. Da,
da gospodin Nagel može da radi šta mu je volja.
Razdražen, uvređen, pun srdžbe protiv svih rđavih bolesnika
koji su prekršili njegove savete, doktor je pio kafu ćutke. Bio je
ogorčen što vidi kako svi sede i gledaju ga. Izmislite nešto,
pomaknite se - reče. Ali posle kafe postao je ponovo veseo,
razgovarao malo s Dagni, rugao se svom brodaru koji je došao da
ga odvede bolesnicima; vratio se opet na svoje lekarske
neugodnosti i ponovo se raspalio. Bilo mu je nemoguće da

~ 81 ~
zaboravi na onu zabunu u mastima; sve je to skupa sirovost,
praznoverica i glupost. Jednom rečju užasna je sva ova zatucanost
prostog sveta.
- Da, ali čovek je ipak ozdravio.
Doktor bi najradije zubima zgrabio Dagni kad je ovo rekla.
Skočio je. Čovek je ozdravio; da, a onda? To još ne znači da ova
glupost ne viče da se do neba čuje. Čovek je ozdravio, da, ozdravio
je, ali je izgoreo njušku? Ima li smisla braniti njegovu magareću
glupost?
Ovaj gadni sukob sa seljačinom, koji je prekršio njegove
savete pa se ipak izlečio, raspaljivao je doktora više nego išta i
njegov inače tako blag pogled prosto je besneo iza naočara.
Čudnim slučajem prevaren je, odbačen radi jedne limene ploče, i
nije ovo zaboravljao sve dok nije sem kafe popio i čašu jakog
groga. Onda odjednom reče:
- Čuj, Jeta, dao sam pet kruna onom čoveku što je došao po
mene, da znaš. Ha-ha-ha, nikad nisam video ovakva momka, sav
tur mu je bio poderan; ali onakva snaga i ona ravnodušnost! Pravi
đavo! Pevao je sve vreme puta. Tvrdo i čvrsto veruje da bi mogao
dosegnuti nebo udicom kad bi se ispeo na vrh Etjefjelda. Onda bi
svakako morao da se propneš na prste, rekoh mu. Nije razumeo,
shvatio je to ozbiljno i stao se zaklinjati da može stajati na prstima
kao ma ko dragi. Ha-ha-ha, je li iko čuo nešto ovako! Ali je bio vrlo
zanimljiv.
Najzad se gospođica Andresen diže da pođe, i svi ustadoše.
Kad je Nagel rekao laku noć, tako se iskreno i toplo zahvalio da je
potpuno razoružao doktora, koji se poslednjih četvrt časa malo
kiselo ponašao prema njemu. Dođite nam opet uskoro! Čujte,
imate li cigaru? Upalite cigaru.
I doktor ga prisili da se vrati i da uzme cigaru. Za to vreme
Dagni je potpuno obučena stajala na terasi i čekala.

~ 82 ~
 8.
Vedre noći

Bila je lepa noć.

Dve-tri osobe koje su još spazili na ulici bile su vesela lica; na
groblju se još kretao neki čovek, gurao kolica i pevao poluglasno.
Inače je vladala potpuna tišina da se čulo samo ovo pevušenje.
Odozgo, od doktorove kuće, grad je izgledao kao neki ogromni,
čudni insekt s pipcima, kao neka basnoslovna životinja koja se
bacila potrbuške i pružila ruke, rogove i pipke na sve strane;
ovde-onde micala je ponekim prstenom ili uvlačila neku kandžu,
kao sad ono dole na moru gde neki majušni parobrod klizi bez
šuma na povratku u zaliv i ostavlja za sobom brazdu po crnoj
vodi.
Plavi dim Nagelove cigare peo se u nebo. Već je koračao i
udisao miris šume i trave, obuzeo ga je snažni osećaj ugodnosti,
neka čudna i jaka radost naterala mu je suze na oči i skoro mu
presekla dah u grudima. Koračao je kraj Dagni; još ništa nije
prozborila. U prolazu pored groblja Nagel izgovori nekoliko
pohvalnih reči o doktoru, ali ona ne odgovori. Spokojstvo i lepota
noći toliko su sad opili Nagela, toliko su ga obuzeli, da mu je
nestajalo daha a oči mu se maglile. Ah, kako su divne vedre noći!
Rekao je naglas:
- Eto, pogledajte samo kako su vrhovi jasni! Toliko sam
srećan, gospođice, molim vas da mi pogledate kroz prste; noćas
bih prosto od sreće mogao počiniti gluposti. Pogledajte samo one
borove, ono kamenje, one krtičnjake i one smreke: na ovoj vedroj
noći liče na ljude koji sede. A noć je sveža i čista; ne tišti vas
čudnim naslućivanjima i nigde ne vreba nikakva opasnost; zar ne?
Nemojte biti nezadovoljni sa mnom, nemojte. Upravo se osećam
kao da mi anđeli prolaze kroz dušu i pevaju pesmu. Plašim li vas?

~ 83 ~
 Dagni je bila zastala, i zbog toga ju je Nagel upitao da li je
plaši. Pogledala gaje smešeći se svojim plavim očima, uozbiljila se
i rekla:
- Razmišljala sam i pitala se kakav ste vi čovek?
Rekla je to ne mičući se s mesta i gledajući mu u oči. Za sve
vreme šetnje govorila je nešto drhtavim i zvonkim glasom, kao da
ju je istovremeno malo strah i da je malo vesela.
Tada poče između njih ovaj razgovor, koji je trajao sve vreme
prolaska kroz šumu, sve dok su išli, a koji je skakao s predmeta na
predmet, s raspoloženja na raspoloženje, sa svim onim
uzbuđenim nemirom koji ih je oboje držao.
- Razmišljali ste o meni? Zaista? Alija sam mnogo, mnogo više
mislio na vas. Znao sam za vas još pre no što sam došao, čuo sam
vaše ime na parobrodu, slučajno mi se desilo da sam ga čuo;
slušao sam razgovor. I iskrcao sam se ovde 12. juna. Baš 12. juna…
- Tako, zaista 12. juna!
- Da. I u gradu su bile istaknute zastave, nađoh da je tako
čaroban ovaj mali grad da sam se baš tu iskrcao. I odmah sam
saznao više o vama…
Nasmejala se i upitala:
- Da, bez sumnje ste od Minuta saznali?
- Ne. Čuo sam kako vas svi vole, ceo svet, i kako vam se svi
dive… I Nagel se iznenada seti bogoslova Karlsena koji je čak
pošao i u smrt zbog nje.
- Recite mi - upita ona - mislite li zaista onako kako ste
govorili o pomorskim oficirima?
- Da? A zašto?
- Onda smo istog mišljenja.
- Zašto ne bih mislio onako? Osećam i osećao sam uvek
izvesnu slabost prema njima, divim se njihovom slobodnom
životu, njihovoj uniformi, njihovom zdravlju i njihovoj
neustrašivosti; većina su čak izvanredno prijatni ljudi.
- Ali sad da govorimo o vama. Zbog čega ste se zavadili sa
sudijskim pripravnikom Rejnertom?

~ 84 ~
 - Ni zbog čega. Sa sudijskim pripravnikom Rejnertom, kažete?
- Sinoć ste ga nešto molili za izvinjenje i čitavo veče niste
skoro ni reči izmenjali s njim. Imate li običaj da vređate sve ljude
pa da ih onda molite za izvinjenje?
Nasmejao se i pogledao u zemlju.
- Istinu govoreći - odgovori zatim - bilo je neučtivo s moje
strane što sam uvredio sudijskog pripravnika. Ali sam sasvim
siguran da će se sve popraviti čim budem imao prilike da govorim
s njim. Malo sam živ, sirov, sve se desilo zbog toga što me je malo
gurnuo na vratima. Prava sitnica, slučajnost s njegove strane; a ja
sam odmah skočio kao lud i dobacio mu nekoliko uvredljivih
imena, zapretio mu svojom pivskom čašom ispred nosa i ulubio
mu šešir. Onda je otišao; kao vaspitan čovek morao je to da učini.
A ja sam zatim zažalio zbog svog ponašanja i rešio se da opet sve
popravim. Naravno da bi se i meni donekle moglo oprostiti, bio
sam nervozan toga dana i imao neke neugodnosti. Ali samo ja to
znam, takve stvari se ne mogu pričati, bolje je da primim na sebe
svu krivicu.
Govorio je razmišljajući, potpuno iskreno, kao da je hteo da
bude pravičan prema obema stranama. I izraz njegova lica nije
takođe otkrivao nikakvu laž. Ali Dagni odjednom zastade, pogleda
ga začuđeno u lice i reče:
- Ali… nije se tako desilo! Čula sam sasvim drugačije.
- Minut laže! - uzviknu Nagel sav crven u licu.
- Minut? Nisam to čula od Minuta. Zašto lažete na svoju
sopstvenu štetu? Čula sam ćelu stvar od jednog čoveka s trga, sve
mi je ispričao prodavač gipsanih figura. Uostalom, sve je video od
početka do kraja. Tajac.
- Zašto lažete na svoju sopstvenu štetu? Ne razumom
nastavila je ne ispuštajući ga iz očiju. Danas sam čula ćelu stvar i
bila sam tako zadovoljna, to jest: smatram da ste postupili tako
izvanredno lepo, tako izvanredno uzvišeno. Tako vam je lepo
pristajalo. Da jutros nisam čula ovu stvar, bez sumnje se ne bih
usudila da se sad šetam s vama. Kažem vam otvoreno.
Nagel onda reče:
~ 85 ~
 - I zbog toga mi se sad divite?
- Ne znam - odgovori ona.
- Pa da, sad mi se divite.
- Čujte - nastavio je zatim - sve je ovo samo komedija. Iskreni
ste, neugodno mi je da vas dovodim u zabludu, reći ću vam kako
stoje stvari.
I sad joj uze objašnjavati, drsko i ne trepnuvši okom, kako je
sve sračunao:
- Ako predstavim ovaj sukob sa sudijskim pripravnikom na
svoj način, doteravši malo stvari i lažući malo u svoju korist, onda
u osnovi, činim to iz čiste računice. Pokušavam da što je moguće
više koristi izvučem iz ćele stvari. Vidite da sam iskren prema
vama. Smatram, naime, kao sigurno da će vam jednog dana neka
druga duša ipak ispričati pravi tok događaja, a kako sam unapred
sebe ocrnio što je moguće više, onda će mi to dobro doći da
požnjem ncprocenjivu dobit. Stičem sjaj veličine, velikodušnosti,
kako se samo može poželeti, zar ne?… a to se događa zahvaljujući
jedino tako neotesanoj i prostačkoj prevari, da biste se gnušali
kad biste čuli. Smatram da je najpoštenije s moje strane da vam se
ovako iskreno ispovedim, jer zaslužujete iskrenost. Ali eto, sad
sam postigao samo toliko da vas oteram na hiljadu milja od sebe,
nažalost.
Gledala ga je netremice, premišljala o čoveku i njegovim
rečima, razmišljala i pokušavala da stvori sebi mišljenje o njemu.
Šta da misli? Šta je hteo sa svojom iskrenošću?
Odjednom je stala, pljesnula rukama i prsnula u glasan smeh:
- Oh, vi ste najdrskiji čovek za koga sam ikad čula! Kakva
zamisao, krenuti i govoriti ovakve stvari, sve luđu od luđe,
ozbiljna lica i to jedino radi toga da bi se srušio! Ali to vas ničemu
ne vodi! Nikad nisam čula nešto tako glupo! Otkud vam ta
sigurnost da ću ja ikada saznati pravi tok događaja? Recite mi! Ne,
stojte, nemojte ništa reći, opet ćete slagati. Pili, kako je to ružno s
vaše strane, ha-ha-ha-ha-ha-ha. Ali čujte: kad izračunate da će se
tako i tako desiti i kad načinite plan i postignete što želite, zašto
onda posle svega opet kvarite sve iznova, priznajući, kako vi to
~ 86 ~
kažete… svoju prevaru? Nešto tako učinili ste sinoć. Ne razumem
vas. Ali zašto računate sve drugo a ne računate, međutim, da ćete
sami otkriti svoju prevaru?
Nije ipak popuštao, razmišljao je jedan trenutak i odgovorio:
- Ta računam i s tim, da, i s tim takođe računam. Videćete i
sami. Kad se ispovedam, u trenutku kad se ispovedam, ne
stavljam na kocku upravo ništa, ne stavljam mnogo. Na prvom
mestu nije sigurno da mi veruje onaj kome se ispovedam. Vi mi,
na primer, u ovom trenutku ne verujete. I kakva je posledica? Eto,
posledica je da dobijam upravo dvostruko, dobijam ogromno,
moja dobit raste kao lavina, moja veličina postaje visoka kao
planina. A zatim, iz ove spekulacije izaći ću u svakom slučaju s
dobiti, čak i ako mi ne verujete. Odmahujete glavom? Nemojte
odmahivati; uveravam vas da sam često upotrebio ovaj postupak i
da sam uvek dobio. Ako biste zaista poverovali da je moja ispovest
verodostojna, bili biste svakako potpuno zapanjeni mojom
iskrenošću. Rekli biste: dobro, obmanuo me je, ali priča posle
toga, iako nema potrebe; njegova drskost je zagonetna, neće da
ustukne ni pred čim, bukvalno mi preči put svojim priznanjem!
Jednom rečju: silim vas da me gledate razrogačenim očima,
izazivam vašu radoznalost da se bavite mnome, teram vas da se
uplašeno trgnete. Nema ni pun minut kako ste rekli: Ne, ne
razumem vas! Vidite, kažete ovo stoga što ste pokušali da me
proučite… nešto što me draži, što mi je upravo slatko. U svakom
slučaju odnosim svoju dobit sa sobom, ma šta vi verovali ili ne
verovali. Tajac.
- I vi ste hteli da me uverite - reče ona kako ste sve ovo
lukavstvo unapred smislili? Mislili ste na svaku slučajnost,
preduzeli ste sve mere predostrožnosti? Ha-ha-ha. A sad me više
ne čudi ništa što dolazi iz vaših usta, posle ovog spremna sam na
sve. Ali dosta o tome, mogli ste još mnogo gore slagati, zaista ste
okretni.
Tvrdoglavo je ostao pri svom i primetio kako posle ovog
zaključka s njene strane njegova velikodušnost mora biti kao
brdo. I hteo je da joj mnogo zahvali, he-he-he, da, postigao je sve

~ 87 ~
što je smerao. Alije bilo suviše ljubazno od nje, suviše
velikodušno…
- Da, da prekide ga ona ostavite to.
Ali sad Nagel odjednom zastade.
- Kažem vam još jednom da sam vas doveo u zabludu! - rekao
je gledajući joj pravo u oči.
Gledali su se trenutak; njeno srce stade življe da bije i ona
malo prebledi. Šta mu je toliko stalo da ona poveruje najgore
stvari o njemu? Drugom prilikom je rado i dobrovoljno popuštao,
a ovde je najedared ostao uporan. Kakva buba u glavi, kakva
glupost! Razdraženo je uzviknula:
- Ne mogu da razumem zašto idete kraj mene i prevrćete
svoju dušu preda mnom! A obećali ste da ćete biti dobri.
Njena žestina bila je zaista iskrena. Nije više znala šta je s
njim, njegova upornost bila je tako sigurna, tako nesalomljiva, da
je počela da se koleba. Osećala se uvređenom što je tako okreće na
sve strane. U svom razdraženju udarila je u hodu rukom o
suncobran.
Bio je zbog toga sav nesrećan i izgovorio je puno očajnih i
smešnih reči. Naposletku devojka je morala da se opet nasmeje i
da mu stavi do znanja kako ga ne uzima ozbiljno. Bio je nemoguć,
ostao je nemoguć i biće nemoguć. Da, neka mu je prosto, samo kad
ona smatra da je to tako zanimljivo. Ali više nijednu reč da ne
izusti o onoj bubi u glavi, nijednu reč…
- Sećate li se - reče on - ovde sam vas prvi put sreo. Nikada
neću zaboraviti kako ste izgledali kao vila kad ste pobegli. Kao
nimfa, kao vizija… A, sad ću vam pričati jednu zgodu što sam je
doživeo.
Uostalom, bio je to samo deo doživljaja, brzo ću ispričati.
Sedeo je jednom u svojoj sobi, u nekom malom gradu, ne u
Norveškoj, svejedno u kojoj zemlji, dakle, da bi bio kratak, sedeo
je u sobi jedne blage jesenje večeri. Bilo je to pre osam godina, bilo
je 1883. godine. Okrenuo je leđa vratima i čitao neku knjigu.
- Jeste li imali lampu?

~ 88 ~
 Da, naravno, napolju je bilo mračno. Sedeo sam i čitao. U to je
neko stao da hoda napolju, čuo sam jasno korake na stepenicama,
čuo sam i kako kuca na moja vrata. Napred! Niko da uđe. Otvorim
vrata; nema nikoga napolju. Nema baš nikoga napolju. Zvonim za
devojku. Je li se neko popeo uz stepenice? Ne, niko se nije popeo
uz stepenice. Dobro, laku noć! Devojka odlazi.
Nastavljam da čitam. Onda osetim neki dah, neko strujanje,
kao od ljudskog disanja, i čujem kako mi neko šapće: Hodi!
Obazirem se; nikog nije bilo. Nastavljam čitanje, ljutim se i kažem:
Dođavola! I onda odjednom ugledam kraj sebe nekog malog i
bledog čoveka crvene brade i oštre kratke kose koja je štrcala
uvis; stoji s leve strane. Namiguje mi jednim okom, namignem i ja
njemu; nismo se nikada videli pre toga a opet namigujemo jedan
drugom. Onda zatvorim knjigu desnom rukom, a čovek odlazi
vratima i nestaje; pratim ga očima i vidim kako iščezava. I ja
ustanem i pođem vratima, i tada ponovo čujem: Hodi! Dobro,
oblačim kaput, navlačim kaljače i izlazim. Trebalo je da upališ
cigaru, pomislim i vratim se u sobu, zapalim cigaru. Uzmem
nekoliko cigara sa sobom, Bog bi sveti znao zašto sam to učinio,
ali sam učinio i ponovo izašao. Noć je bila mračna a nisam ništa
video, ali sam osetio da je mali čovek kraj mene. Mlatarao sam
rukama oko sebe da bih ga dohvatio, i postadoh uporan, pa
odlučih da budem miran ako mi ne kaže ništa podrobnije; ali se
nigde nije mogao naći. Pokušavao sam takođe da mu očima
namignem na razne strane u pomrčini, ali nije ništa pomoglo.
Dobro! kažem, ne hodam tebi za volju, već hodam po svojoj volji,
napraviću malu šetnju; izvoli zapamti da sam prosto pošao u malu
šetnju. Govorio sam glasno da bi me čuo. Švrljam nekoliko časova,
stignem u polje, u neku šumu, osećam grane i lišće vlažno od rose
kako me šiba po licu. Dosta! kažem najzad i izvučem časovnik da
vidim koliko je časova, dosta, sad idem kući! Ali se nisam vratio,
nisam bio u stanju da se okrenem, stalno me je nešto vuklo
napred. Uostalom, bilo je divno vreme, kažem onda sam sebi,
možeš zbilja ijednu i dve noći produžiti, imaš puno vremena?
Kažem ovo, iako sam umoran i sav mokar od rose. I upalili novu
cigaru, a mali čovek bio je neprestano kraj mene, osećao sam
~ 89 ~
njegovo kretanje i njegov dah prema meni. I hodao sam
neprekidno, hodao u svim mogućim pravcima, ali nikako u pravcu
grada, u pravcu svoje kuće. Noge su me zabolele, do kolena sam
bio mokar od rose, a lice me je peklo od vlažnih grana što su me
grebale. Kažem: može izgledati malo čudno s moje strane što idem
ovuda u ovo doba; ali to mi je bio običaj, navika iz detinjstva da
potražim što veću šumu i da se po njoj šetam noću. I nastavljam
da idem stisnutih zuba. Tada je časovnik na zvoniku tamo dole u
gradu izbio ponoć, jedan, dva, tri, četiri, sve do dvanaest; brojim
udare. Ovaj poznati zvuk me znatno razveseli, iako me je takođe
ljutilo što se nismo udaljili od grada posle tako dugog hoda.
Dobro, ali časovnik na zvoniku je odbijao, i baš u trenutku kada je
pao poslednji udar mali čovek ponovo je stajao preda mnom od
krvi i mesa, gledao me i smejao se. Čitav svoj vek neću zaboraviti,
stajao je preda mnom vidljiv i živ, nedostajala su mu dva prednja
zuba, držao je ruke na leđima…
- Kako ste ga mogli videti u pomrčini?
- Sam je blistao. Svetleo je nekom čudnom svetlošću koja je
izgleda stajala iza njega, zračila iz njegovih leđa i činila ga
prozirnim; čak i odelo mu je bilo svetio kao dan, pantalone su mu
bile izlizane i suviše kratke. Sve sam to video u sekundu. Ova
pojava me je zaprepastila, zatvorih nehotice oči i ustuknuli za pola
koraka. Kad sam opet otvorio oči, čovek je bio iščezao…
- Ah…!
- Ima još. Stigao sam do kule. Preda mnom je stajala neka
kula, naleteo sam na nju i video je sve jasnije i jasnije, bila je to
crna, osmougaona kula, kao Kula vetrova u Atini, ako ste je videli
možda na slici. Nikada nisam čuo za neku kulu u onoj šumi, ali
tako je bilo: nalazim se pred kulom, ponovo čujem jedno: Hodi! i
uđem u kulu. Vrata ostaše otvorena za mnom, i osetih stoga neko
olakšanje.
Unutra pred svodom sretoh opet malog čoveka; na zidu je
gorela lampa, video sam ga jasno; došao mi je u susret kao da je
sve vreme bio u kuli, tiho mi se nasmejao i stao da me uporno
gleda, smešeći se. Pogledah ga u oči i učini mi se da su prepune

~ 90 ~
užasnih stvari što su ih videle u životu. Opet mi je namignuo, ali
mu ja ovoga puta ne namignuh, uzmakoh unatraške kako mi se ne
bi približio. Odjednom začuh lake korake iza sebe, okretoh glavu i
ugledah kako dolazi neka mlada žena.
Eto, pogledah je i osetih radost; imala je crvenu kosu i crne
oči, ali nije bila dobro obučena i išla je bosonoga po pločicama,
ruke su joj bile nage i bez ijedne mrlje.
Mlada žena nas je obojicu merila jedan trenutak, duboko
naklonila glavu preda mnom i pošla malom čoveku. Bez ijedne
reči stala je da mu otkopčava odelo i da ga opipava po telu kao da
je nešto tražila, i malo zatim izvukla iz postave njegovog kaputa
neki vatreni plamen, neku malu, bleštavu svetiljku i okačila je o
prst. Svetiljka je blistala tako jako da je potpuno zasenila onu
lampu na zidu. Čovek se držao sasvim mirno dok gaje pretresala, i
tiho se smejao.
- Laku noć! - reče žena i pokaza prstom na neka vrata, a
čovek, ona strašna i čudna poluzver, ode. Ostadoh sam s novom
osobom. Priđe meni, opet se duboko pokloni preda mnom i - reče,
bez osmeha i bez dizanja glasa:
„Odakle dolaziš?”
„Iz grada, lepa devojko”, odgovorili. „Dolazim pravo iz grada.”
„Stranče oprosti mom ocu!” - reče odjednom. - „Nemoj nam
činiti ništa zbog toga; bolestan je, lud, video si mu oči.”
„Da, video sam mu oči”, odgovorih, „i osetio sam da imaju
moć nada mnom, pošao sam za njima.”
„Gde si ga sreo?” - upitala je.
A ja odgovorih:
„Kod svoje kuće, u svojoj sobi. Sedeo sam i čitao kad je
došao.”
Tad ona odmahnu glavom i obori oči.
„Ali neka te to ne žalosti, lepo dete”, rekoh onda; „vrlo rado
sam načinio ovu šetnju, nisam ništa izgubio i ne žalim što sam
tebe sreo. Pogledaj, veseo sam i zadovoljan, nasmej se sad i ti!”
Ali se ne nasmeja već samo - reče:

~ 91 ~
 „Skini obuću. Ne smeš odavde ići noćas, osušiću ti haljine.”
Pogledah odeću, bila je mokra, iz obuće je pištala voda. Učinih
što je rekla, skidoh obuću i dodadoh joj je. A kad sam to učinio,
ona ugasi lampu i reče:
„Hodi!”
„Čekaj malo”, rekoh i zadržah je. „Ako neću ovde da spavam,
zašto si mi onda rekla da već sad skinem obuću?”
„To ne možeš da znaš”, odgovorila je.
I nisam saznao.
Devojka me izvede kroz vrata i uvede u neku mračnu odaju;
osetih kao da neko njuška da li smo tu, osetih neku meku ruku na
ustima a devojka - reče glasno:
„Ja sam, oče. Stranac je otišao… otišao.”
Ali još jednom začuh kako izobličeni luđak njuška za nama.
Popesmo se uz stepenice, držala me je za ruku i nijedno ne
otvori usta. Uđosmo pod neki novi svod gde nije bilo ni zračka
svetlosti, svuda je bila crna noć.
„Tiho!” prošaptala je, „evo moje postelje.”
I stadoh pipati i nađoh postelju.
„Skini i ostalu odeću”, prošaptala je opet.
Skinuo sam i dao joj.
„Laku noć!” - reče zatim.
Zadržah je i zamolili da ostane. „Čekaj malo, ne idi. Znam sad
zašto si mi rekla da skinem dole obuću; budi mirna, tvoj otac me
neće čuti… hodi!”
Ali ona ne dođe.
„Laku noć!” rekla je ponovo i otišla…
Tajac. Dagni je sva pocrvenela, grudi su joj se bunio dizale i
spuštale; nozdrve su joj podrhtavale.
Upitala je živo:
- Otišla?
Tajac.

~ 92 ~
 - Sad se moja noć menja i pretvara u vilinsku priču, u
ružičastu uspomenu. Zamislite vedru, vedru noć… Bio sam sam;
tmina je oko mene bila teška i gusta kao kadiva. Bio sam umoran,
kolena su mi drhtala, bio sam pomalo i ošamućen. Onaj luđački
lupež što me je vrteo onako nekoliko časova po mokroj travi, što
me je vodio kao neku stoku, samo svojim pogledom i svojim
„Hodi, hodi!” Idući put ću mu istrgnuti svetiljku i razbiću mu je o
njušku! Bio sam potpunio ogorčen; od gneva zapalili cigaru i legoh
u postelju. Ležao sam neko vreme i gledao u vrh svoje upaljene
cigare, zatim sam čuo kako su se dole zatvorila vrata i sve se
smirilo.
Prošlo je deset minuta. Pazite; ležim sasvim budan u postelji i
pušim cigaru. Odjednom se svod ispuni nekim zujanjem kao da su
se svuda na krovu otvorili ventili. Dignem se na laktove i pustim
cigaru da se ugasi, buljim u pomrčinu i ne mogu ništa da otkrijem.
Legnem ponovo i oslušnem, čini mi se kao da čujem udaljene
zvuke, neku divnu pesmu u hiljadu glasova, odnekud izvan mene,
možda negde visoko na nebu, ali u hiljadu glasova i tihu. Ova
pesma čuje se neprestano, približava se sve više i više i najzad se
talas razli iznad mene, iznad krova na kuli. Ponovo se dignem na
laktove. I onda se desi nešto što me i danas opija nekim čudnim,
natprirodnim uživanjem kad se samo setim toga: val majušnih,
blistavih bića sliva se iznenada na mene; sasvim su bela, to su
anđeli, milijarde malih anđelčića koji pritiču odozgo kao kosi zid
svetlosti. Ispunjavaju svod, možda ih je milion, kreću se kao talas
gore-dole između tavanice i poda i pevaju, pevaju, a potpuno su
golišavi i beli. Srce mi staje, svuda anđeli, osluškujem i čujem
njihovo pevanje, dodiruju mi trepavice i spuštaju mi se na kosu, i
sav svod je pun mirisa što se širi iz njihovih malih, otvorenih usta.
Ležim oslonjen na lakat i pružam im ruku, i neki se od njih
spuštaju na nju; na mojoj ruci izgledaju kao ustreptali Vlašići.
Naginjem se, gledam im u oči i vidim da su slepi. Ostavljam ovih
sedam slepih anđelčića i uzimam drugih sedam, ali i oni su takođe
slepi. Ah, svi su slepi, sva kula je bila puna slepih anđela koji su
pevali.

~ 93 ~
 Ne makoh se, skoro mi nestade daha kad sam video ovo, i
zbog ovih slepih očiju u moju dušu uvuče se neki bolni zvuk.
Prođe jedan minut. Ležim, osluškujem i čujem težak, grub
udar, čujem ga užasno jasno, odjekuje još dugo: udarao je to novi
časovnik na kuli u gradu. Odbio je jedan čas.
I odjednom umuknu pevanje anđela. Video sam ih kako se
vrstaju u redove i odleću, upućuju se krovu, žure se da odu. Stajali
su kao kosi zid čiste svetlosti i svi su me pogledali pre nego što su
otišli. Poslednji se osvrnuo i pogledao me još jednom svojim
slepim očima a onda je iščezao.
Poslednja mi je uspomena ovaj anđeo kako se osvrće i gleda
me, iako je šlep.
Zatim, sve se zamrači. Pao sam u postelju i zaspao…
Kad sam se probudio bio je uveliko dan. Bio sam sam pod
svodom. Odelo mi je ležalo preda mnom na podu. Opipao sam ga,
bilo je još malo vlažno, ali sam ga ipak obukao. Onda su se vrata
otvorila i ona devojka od sinoć pojavila se ponovo.
Prišla je pravo k meni i ja rekoh:
„Odakle dolaziš? Gde si bila sinoć?”
„Gore”, odgovori i pokaza na krov kule.
„Nisi spavala?”
„Ne, nisam spavala. Bdila sam.”
„Zar nisi čula noćas neku pesmu?” upitah je. „Čuo sam
neizrecivu pesmu.”
A ona odgovori:
„Da, ja sam to svirala i pevala.”
„Ti si to bila? Reci mi, dete, da li si ti to bila?”
„Ja sam.” Pruži mi ruku i reče: „A sad hajde, izvešću te na put.”
I iziđosmo iz kule i pođosmo kroz šumu držeći se za ruke.
Sunce je blistalo na njene zlaćane kose a crne oči su joj bile divne.
Obujmih je i poljubih dva puta u čelo, pa onda padoh na kolena
pred njom. Uzdrhtalih ruku skinula je s pasa neku crnu traku i
omotala je oko zglavka moje šake; i dok je to činila, plakala je i bila
uzbuđena. Upitah je:

~ 94 ~
 „Zašto plačeš? Reci mi da li sam ti naneo bola!” A ona samo
odvrati:
„Možeš li da vidiš grad?”
„Ne”, odgovorili, „ne mogu da vidim grad. A ti?”
„Ustani i pođimo dalje”, - reče mi. Opet me je vodila. Ponovo
stadoh, pritisnuh je na grudi i rekoh: „Koliko me činiš srećnim,
koliko me ispunjavaš ljubavlju!”
I ona je takođe drhtala u mom zagrljaju, ali ipak reče:
„Sad moram da se vratim. Svakako vidiš grad?”
„Da”, odgovorih, „i ti takođe možeš da ga vidiš?”
„Ne”, odgovori ona.
„Zašto ne?” upitah.
Odmakla se od mene, pogledala me svojim krupnim očima i,
pre no što je otišla, duboko se poklonila mesto zbogom. Kad se
odmakla nekoliko koraka, još jednom se osvrnula i pogledala me. I
tada videh da su i njene oči takođe slepe…
Sada dolazi vremenski razmak od dvanaest časova koji mi
nije jasan i koji mi je iščezao iz sećanja. Ne znam kuda su otišli ovi
časovi; lupao sam glavu i govorio: U pitanju je dvanaest časova,
mora da su tu negde, samo su se sakrili i treba da ih nađem. Ali ih
nisam našao…
Opet je veče, blago i mračno jesenje veče. Sedim u sobi i
držim knjigu u ruci. Pogledam niz noge, još su vlažne; pogledam
zglavak na šaci, na njemu je omotano parče crne trake. Sve je
stvarnost.
Zazvonili za devojku i upitah je da li postoji neka kula u
okolini, negde u šumi, crna, osmougaona kula? Devojka klimne
glavom i kaže: „Da, postoji kula.”
„A stanuju li ljudi u njoj?”
„Da, stanuje neki čovek; ali je bolestan, besomučan; zovu ga
Varljiva svetlost. I Varljiva svetlost ima kćer koja takođe stanuje u
kuli; sem njih niko više tamo ne stanuje,”
„Dobro, laku noć!”
I onda legnem.

~ 95 ~
 Rano sutradan ujutru pođem u šumu. Išao sam istom stazom,
video isto drveće i našao takođe i kulu. Približim se vratima i
ugledam prizor od koga mi se srce sledi: Na zemlji je ležala šlepa
devojka, razbijena od pada, mrtva, sva zdrobljena. Ležala je širom
otvorenih usta, a sunce je obasjavalo njenu crvenu kosu. A gore na
ivici krova kule lepršalo se još parče njene haljine koje se
zakačilo; ali dole na stazi obilazi mali čovek, otac, i gleda na leš.
Grudi mu se grčevito stežu, a on glasno kuka; ali ne zna šta da
preduzme, već samo obilazi oko leša, gleda ga i kuka. Kad me
ugleda, zadrhtah od njegovog svirepog pogleda i užasnut pobegoh
u grad. Nikad ga nisam više video. To je moj doživljaj.
Nastade dugo ćutanje. Dagni je koračala i gledala u zemlju,
išla je vrlo lagano.
Najzad reče:
- A, Bože, tako čudna priča!
Zatim opet nastade ćutanje, a Nagel pokuša u nekoliko
mahova da ga prekine primećujući kako je duboka tišina u šumi!
- Osećate li kako šuma miriše? Molim vas da sednemo malo!
Dagni sede, još ćutljiva, još zamišljena, a Nagel sede prema
njoj.
Osetio se obaveznim da brblja da bi joj povratio veselost. Nije
to bila baš žalosna priča, bila je vesela. Pih! A u Indiji… u Indiji su
priče sasvim nešto drugo, tako vam oduzimaju dah i lede vas od
užasa. Ima dve vrste indijskih priča: jedne su božanstveno divne o
dijamantskim pećinama, prinčevima iz brda, iskušiteljskim
lepotama mora, zemaljskim i vazdušnim duhovima, bisernim
dvorcima, začaranim zamkovima, krilatim konjima i srebrnim i
zlatnim šumama. Druge najviše opisuju tajanstveno,
veličanstveno, izvanredno i čudno; uostalom istočnjaci nemaju
takmaca u izmišljanju ogromnih, neuravnoteženih zabluda,
grozničavih maštarija bolesnih mozgova. Od samog početka
njihov život protiče u svetu mašte i oni isto tako lako govore o
vilinskim dvorcima iza brda kao o nemom Svemoćnom u
oblacima, o velikoj moći koja lebdi gore u prostoru i žvaće zvezde.

~ 96 ~
Ali sve to dolazi od toga što ti ljudi žive pod drugim suncem i jedu
voće umesto bifteka.
Dagni upita:
- A zar mi i sami nemamo izvanrednih bajki?
- Divnih. Samo su one druge vrste. Mi ne možemo da
pomislimo kako bi neko sunce moglo do neverovatnosti da blista i
sažiže. Vilinske priče drže se zemlje, idu pod zemlju, one su
izdanci mašte u kožnim pantalonama, procvale u dugim zimskim
noćima u kolibama od stabala s rupom za dim na sredini krova.
Jeste li ikada čitali priče iz Hiljadu i jedne noći? One priče iz
Gudbransdala, ona divna seljačka poezija, ona mašta pešaka, te
priče pripadaju nama, one su naš duh. Ne drhtimo od užasa kad
slušamo naše priče, one su nam prisne i smešne, nasmeju nas. Naš
junak nije neki divni princ, već lukavi crkvenjak. Kako, molim? Pa
zar nisu sve priče iz Norlana slične? Šta smo mogli načiniti iz
tajanstvene i surove lepote okeana? Prost jegt, severni brodić, bio
bi za istočnjaka basnoslovna barka, brod duhova. Da li je videla
ovakav jegt? Ne? Izgleda kao da je nekog pola, kao da je neka
velika ženka, s trbuhom punim mladunčadi, a s ravnim zadnjim
delom, kao da bi mogla sesti. Nos mu je uzdignut uvis kao rog koji
je kadar da privuče četiri vetra… Ne, živimo suviše daleko na
severu. Koješta, ovo je samo skromno mišljenje jednog agronoma
o jednoj geografskoj pojavi.
Sad se svakako umorila od njegovog brbljanja, plave oči su joj
izgledale kao da se pomalo rugaju, upitala je:
- Koliko je časova?
- Časova? - ponovio je rasejano. Mora da je jedan čas. Još je
rano, u noći čas ne znači ništa.
Tajac.
- Šta mislite o Tolstoju? upitala je.
- Ne volim ga - odgovorio je odmah i prihvatio pitanje. Volim
Anu Karenjinu i Rat i mir i…
Onda ga ona upita smešeći se:
- A kakvo je vaše mišljenje o večnom miru?

~ 97 ~
 Bio je to vešt udarac. Izmenio se u licu i zbunio se.
- Šta kažete? … A tako, strašno sam vam dosađivao.
- Uveravam vas da mi je to tek tako palo na um - reče žurno i
pocrvene. - Nemojte mi uzimati za zlo. Stvar je u ovome: treba da
priredimo prodaju, večernju zabavu u korist Narodne odbrane.
Eto, ovo mi je trenutno prošlo kroz glavu.
Tajac. Pogledao je odjednom devojku i oči su mu zablistale.
- Večeras sam veseo, kažem vam, i zbog toga sam možda
isuviše brbljao. Veseo sam zbog svega, na prvom mestu što se
šetam s vama, a zatim veseo sam takođe što je ova noć najlepša
što sam je ikad doživeo. Ništa ne razumem. Čini mi se kao da sam
deo ove šume ili ovog predela, grana bora ili kamen, vrlo rado i
kamen, ali kamen koji bi bio prožet ovim mirisom i ovim mirom
što nas okružuje. Pogledajte onamo, eno sviće; vidi se srebrna
pruga.
Oboje pogledaše u belu prugu.
- I ja sam takođe vesela večeras - reče ona.
Rekla je ovo iako nije morala, voljno, neposredno, kao da joj
je pričinjavalo radost da to kaže. Nagel je pažljivo pogleda u lice i
stade da navija vodu na svoju vodenicu. Nervozno, impulsivno
počeo je da besedi o ivanjdanskoj noći, zatim kako šuma počiva,
uljuljkuje se i šumori, uljuljkuje i šumori, kako zora vrši promenu
u njemu, dovodi druge snage u njemu do premoći. Gruntvig peva:
Kao deca svetlosti osećamo da je noć prošla!… Ali ako nalazi da on
suviše govori, mogao bi joj vrlo rado da pokaže malu veštinu s
travkom i granom, kako travka postaje jača od grane. Sve bi učinio
za nju… Pazite, dozvolite samo da vam pokažem najmanju stvar
koja ostavlja utisak na mene, onaj žbun smreke. Bukvalno se
nagnuo i izgleda dobar. I od bora do bora pauk plete svoju mrežu;
liči na neki čudni kineski rad, liči na sunce ispleteno od vode. Nije
vam hladno?
Siguran sam da tople i nasmejane elfe igraju oko nas sada; ali
upaliću ipak vatru ako vam je hladno… Palo mi je odjednom na
um: zar nisu ovde u blizini našli Karlsena?

~ 98 ~
 Da li je to bio odgovor na onaj udarac što mu gaje zadala? Od
njega se moglo sve očekivati.
Trgla se nevoljnog izraza i odgovorila:
- Molim vas, ostavite ga na miru. Da lije iko čuo nešto ovako!
- Izvinite! - reče odmah i okrenu razgovor. Kažu samo kako je
bio toliko zaljubljen u vas… i ne bih mogao da mu prebacim…
- Zaljubljen u mene? Zar ne kažu takođe da se i ubio zbog
mene, i mojim nožem? Ne, moramo sad da pođemo.
Ustala je. Govorila je malo žalosno, bez zabune i pretvaranja.
Bio je veoma začuđen. Znala je da je jednog svog obožavaoca
oterala u smrt i nije mislila dalje o tome, nije se rugala a nije
izvlačila ni koristi, govorila je jednostavno kao o nekom događaju
za žaljenje i ništa više. Duge plave kose padale su joj sa zatiljka na
okovratnik haljine, a obrazi su joj imali svežu i toplu boju, koju je
pokrivala senka noćne rose. Pri hodu se lako ljuljala u visokim
kukovima.
Izišli su iz šume, svetao proplanak pružao se pred njima,
neko pseto zalaja i Nagel reče:
- Eto već parohije. Kako to ugodno izgleda, one velike, bele
zgrade s vrtom i psećom kućicom i kopljem za zastavu usred
najgušće šume. Zar ne mislite, gospođice, da ćete ipak čeznuti za
ovim mestom kad budete otišli, mislim kad se budete udali? Pa da,
sve zavisi gde budete stanovali.
- Još nisam mislila na to - odgovorila je. I dodala: Prema danu
i briga.
- Prema danu i radost! - kaza on.
Tajac. Svakako je mislila na njegove reči.
- Čujte - reče ona nećete se čuditi što sam se ovako šetala po
noći s vama; zar ne? Kod nas je to običaj. Ovde smo pravi seljaci,
zaista deca prirode. Profesor i ja smo često šetali ovuda sve do
same zore i brbljali.
- Profesor? Učinilo mi se da je veoma ćutljiv.
- Da, zato sam ja uglavnom govorila, to jest: pitala ga a on
odgovarao… Šta ćete sad da radite kad odete kući?

~ 99 ~
 - Sad? odgovori Nagel. Kad odem kući? Leći ću i spavaću do…
pa do podne, spavaću kao kamen, kao mrtav, bez buđenja i bez
snova. A šta ćete vi raditi?
- Zar ne mislite? Zar ne ležite dugo i ne mislite na razne
stvari? Zar odmah zaspite?
- Trenutno. Zar vi ne?
- Čujte, evo već i neka ptica peva. Mora da je kasnije no što
kažete; dozvolite mi da pogledam vaš časovnik. Bože moj, tri časa,
skoro četiri! Zašto ste malopre rekli da je tek jedan čas?
- Oprostite mi! - reče.
Pogledala gaje, uostalom bez srdžbe, i rekla:
- Nije bilo potrebno da me varate. Opet bih ostala ovoliko
napolju, govorim istinu. Nadam se da ne polažete više na ove reči
no što treba. Nemam mnogo razonode pa prihvatam obema
rukama svaku priliku što mi se pruži. Navikla sam da živim tako
otkako smo došli ovamo, nadam se da niko nije pravio prigovore
zbog toga. Uostalom, ko zna, ali mi je svejedno. U svakom slučaju
tata ništa ne kaže a ja se po njemu upravljam. Hodite, prošetajmo
još malo.
Prođoše pored parohijske kuće i uđoše u šumu na drugoj
strani. Ptice su pevale; bela pruga dana na istoku postajala je sve
šira. Razgovor malo klonu, kretao se oko beznačajnih stvari.
Onda se vratiše i stigoše do ulaska u parohiju.
- Evo došla sam, Bisk! - rekla je psu koji se propinjao i teglio
lanac. Hvala na društvu, gospodine Nagele; bilo je divno veče. Sad
ću imati šta da kažem kad budem pisala vereniku. Reći ću mu
kako ste vi od onih ljudi koji su protiv svega radi svega, strašno će
se čuditi. Čini mi se da ga vidim kako proučava pismo i opet ništa
ne razume. Zaista je vrlo dobar, Bože, kako je dobar! Nikad ne
protivureči. Šteta što ne možete da ga sretnete dok ste ovde. Laku
noć!
I Nagel odgovori: Laku noć, laku noć i stade da je prati
pogledom dok nije iščezla u kući.

~ 100 ~
 Nagel skide kapu i zadrža je u ruci sve dok je prolazio kroz
šumu. Bio je naročito zamišljen. Nekoliko puta je zastajao i dizao
oči, uporno gledao za trenutak ispred sebe i produžavao da ide
laganim korakom. Kakav glas, kakav glas samo ima! Da li je ikada
čuo ovakav glas u kome treperi pesma.

~ 101 ~
 9.
Sutradan, podne.
Nagel je upravo ustao i izašao bez doručka. Već je sišao
daleko u grad, privučen sunčanim danom i bučnim životom na
pristaništu. Odjednom se obratio jednom čoveku i upitao ga gde
se nalazi sreski sud. Čovek mu je dao obaveštenje i Nagel se
uputio pravo tamo.
Zakuca i uđe, prođe pored dva gospodina koji su sedeli i
pisali, pristupi pravo sudijskom pripravniku Rejnertu i zamoli ga
za razgovor u četiri oka - neće dugo trajati. Sudijski pripravnik se
nevoljno diže i pođe s njim u susednu sobu.
Ovde Nagel reče:
- Molim vas da mi oprostite što se opet vraćam na onu stvar,
znate već, na onu stvar s Minutom. Najlepše i najučtivije vas
molim.
- Smatram da je ova stvar potpuno uređena posle vašeg
izvinjenja u prisustvu čitavog društva one večeri, na Ivanjdan.
- Vidite, to je vrlo lepo - reče Nagel. Ali ja nisam potpuno
zadovoljan s ovakvim svršetkom, gospodine sudijski pripravniče.
To jest: zadovoljan sam što se mene tiče, ali nisam zadovoljan u
pogledu Minuta. Ja bih želeo da i Minut dobije zadovoljenje i da vi
budete taj koji će mu u tome pomoći.
- Mislite da bi trebalo da odem i da onu ludu zamolim za
izvinjenje zbog onih nekoliko šala, to vi mislite? Bolje bi bilo da se
brinete za svoje stvari, a ne…
- Da, da, da, da, znamo već! Da se vratimo na stvar: pocepali
ste Minutu kaput i obećali ste mu drugi u zamenu, sećate li se?
- Reći ću vam nešto: nalazite se ovde u javnom nadleštvu i
brbljate o privatnoj stvari koja vas se i ne tiče. Ovde sam ja u

~ 102 ~
svojoj kući. Nije potrebno da se vraćate kroz onu sobu da bi izašli
napolje, možete naći ulicu i kroz ova vrata.
I sudijski pripravnik otvori mala vrata.
- Hvala. Ali, ozbiljno uzevši, treba smesta da pošaljete Minutu
kaput što ste mu obećali. Potreban mu je, znate, i veruje vam na
reč.
Sudijski pripravnik otvori vrata širom i reče:
- Izvolite!
- Minut polazi od toga da ste pošten čovek nastavi Nagel i ne
bi trebalo da ga prevarite.
Ali sudijski pripravnik otvori sada i vrata kancelarije i pozva
otuda ona dva gospodina. Nagel na to skide kapu i odmah ode.
Nije rekao više ni reči.
Kako se samo žalosno svršilo! Mnogo bi bolje bilo da nije ni
pokušavao. Nagel se vratio kući, doručkovao, pročitao novine i
igrao se sa psom Jakobsenom.
Oko podne ugledao je kroz prozor svoje sobe Minuta kako se
s džakom penje uz teški, kameniti put od pristaništa. Nosio je
džak uglja. Išao je jako pognut i nije mogao da vidi ispred sebe, jer
gaje teret povijao ka zemlji. Noge su mu bile tako slabe da su se
krivile i češale u kolenima; a pantalone su mu bile dole iskrzane i
poderane. Nagel mu pođe u susret i srete ga kod pošte, gde je
Minut spustio džak za trenutak.
Pozdraviše se s puno poštovanja. Kad se Minut diže, levo
rame mu se spusti sasvim dole. Nagel ga odjednom zgrabi za ovo
rame i bez ikakva povoda, i ne puštajući ga, reče veoma
razdražljivo:
- Jeste li brbljali o novcu što sam vam dao, jeste li ikome
govorili?
Minut začuđeno odgovori:
- Ne, nisam govorio, sigurno.
- Samo da vam kažem - nastavi Nagel bled od uzbuđenja ako
ikome kažete nešto o onoj sitnim, ubiću vas… ubiću! Tako mi Boga
na nebesima! Jeste li razumeli? I udesite da i vaš ujak ćuti.

~ 103 ~
 Minut je stajao zapanjen i s vremena na vreme mucao poneku
reč: neće reći, ni reč, obećava, daje obećanje… Kao da je hteo da se
izvini zbog razdraženosti, Nagel odmah dodade:
- Ovo je rupa od grada, jazbina, osinjak! Blenu u mene ma gde
išao ili stajao, ne mogu ni da se maknem. Ali ne želim ovo
uhođenje na sve strane, neka svi idu dođavola. Sad sam vam
skrenuo pažnju. Reći ću vam: imam razloga da verujem kako je, na
primer, ona gospođica Kiland iz parohije malo isuviše vešta da vas
izvuče za jezik. Neću da znam za njenu radoznalost, ni traga! Bio
sam uostalom sinoć sa njom. Velika je kaćiperka, ali to ne spada
ovamo. Samo ću vas još jednom zamoliti da ćutite o ovim
sitnicama između nas. Uostalom, dobro je što sam vas sreo sada -
nastavi Nagel. Hteo bih da govorim s vama još o jednoj stvari:
Prckjuče smo zajedno sedeli na jednoj nadgrobnoj ploči na
groblju.
- Da.
- Napisao sam neke stihove na ploči, priznajem neprikladne
stihove, ali nije stvar u tome, napisao sam dakle stihove. Kad sam
otišao, stihovi su još stajali, a kad sam ponovo došao nekoliko
minuta kasnije, sve je bilo izbrisano, je li to vaše delo?
- Da. - reče Minut gledajući u zemlju.
Tajac. Ali sav uznemiren što je uhvaćen u drskosti koju je
počinio na svoju ruku, Minut je mucajući hteo da objasni:
- Želeo sam da izbegnem… Niste poznavali Minu Mek, u tome
je sva nesreća, inače ne biste učinili, ne biste napisali one stihove.
Odmah sam rekao sebi: mora mu se oprostiti, stran je u gradu, a
pošto sam ja odavde, lako mi je da uredim stvar; zar nije trebalo
da učinim? Izbrisao sam stihove. Niko ih nije pročitao.
- Otkud znate da ih niko nije pročitao?
- Niko ih živi nije pročitao. Čim sam vas dopratio do kapije,
vas i doktora, odmah sam se vratio i izbrisao. Nije prošlo ni dva
minuta. Nagel ga pogleda, uze mu ruku i stisnu je ne rekavši ništa.
Pogledali su se; Nagelove usne malo zadrhtaše.
- Zbogom! - reče. Istina: jeste li dobili kaput?

~ 104 ~
 - Hm. Pa dobiću ga za neki dan kad mi bude bio potreban. Za
tri nedelje treba…
U tom trenutku prođe seda prodavačica jaja, Marta Gude, s
kotaricom ispod pregače i oborenih očiju. Minut pozdravi, i Nagel
pozdravi, a ona jedva odgovori, brzo prođe pored njih, pohita
prema trgu gde isporuči svoja dva-tri jajeta i vrati se s parama u
ruci. Imala je tanku, zelenu haljinu. Nagel nije puštao iz očiju ovu
zelenu haljinu.
Rekao je:
- Dakle kroz tri nedelje biće vam potreban kaput, pa šta treba
da se desi posle tri nedelje?
Biće prodaja, velika večernja zabava; jeste li već čuli? Treba
da učestvujem u živim slikama, gospođica Dagni me nagovorila.
- Tako! - reče Nagel zamišljeno. Imaćete ubrzo kaput, i to novi
umesto starog. Sudijski pripravnik - reče mi danas. U suštini nije
on tako rđav… Ali, čujte, zapamtite ovo: ne treba mu zahvaliti,
nikad! Ne treba ni u kakvoj prilici pominjati kaput pred njim, ne
želi zahvalnost. Razumete li? Bilo bi mu neugodno, kaže. I sami
pojmite da bi bilo neučtivo s vaše strane da ga podsetite na dan
kad je iz gostionice otišao pijan i s ulubljenim šeširom.
- Da.
- Nećete reći ni svom ujaku otkud vam kaput; ni živa duša ne
srne znati, sudijski pripravnik to izričito zahteva. Shvatiće zaista
da bi ga to unizilo kad bi u gradu saznali kako ima običaj da vređa
kog stigne pa posle mora da to popravlja kaputom.
- Da, razumem.
- Čujte, palo mi je nešto na um: zašto ne upotrebljavate kolica
kad raznosite ugalj?
- Ne mogu zbog svoje hromosti, nisam kadar da vučem kolica.
Mogu da podnesem priličan teret kad ga natovarim oprezno, ali
ne mogu da se upregnem i da se naprežem na taj način, prekinuo
bih se i pao bih nosem u zemlju s velikim bolovima. Ali nije baš
tako teško s džakom.

~ 105 ~
 - Dobro. Dođite mi u posetu. Ne zaboravite broj 7; dođite
pravo.
Potom Nagel stavi novčanicu u Minutovu ruku i mimo siđe
niz ulicu prema pristaništu. Stalno je imao pred očima zelenu
haljinu za kojom je sad išao.
Kad je stigao pred malu kuću Marte Gude, zastao je i osvrnuo
se unaokolo. Niko ga nije posmatrao. Na kucanje nije dobio
odgovora; sad je međutim jasno video kako se s trga vratila kući i
nije hteo opet da ode a da ne uđe unutra. Otvorio je vrata i ušao.
Stajala je nasred sobe i gledala ga. Lice joj je bilo izobličeno i
bledo, bila je za trenutak toliko zastrašena da je pružila ruke
ispred sebe, ne znajući šta da počne.
- Izvinite za moju nametljivost, gospođice, molim vas - reče
Nagel i pozdravi je s neobičnim poštovanjem. Bio bih veoma
zahvalan ako biste mi dozvolili da razgovaram trenutak s vama.
Umirite se, brzo sam gotov. Uzalud sam već nekoliko puta
nastojao da vas vidim i tek danas sam imao sreću da vas zateknem
kod kuće. Ime mi je Nagel, stran sam ovde i stanujem trenutno u
gostionici Central.
Još je ćutala, ali mu je pružila stolicu a sama se povukla u
kuhinju. Bila je strahovito smetena, prsti su joj zbunjeno hvatali
pregaču, dok je gledala.
Soba je bila onakva kako ju je zamišljao: sto, stolice i postelja
bilo je gotovo sve što se u njoj nalazilo. Na prozorima je stajalo
nekoliko biljaka s belim cvetovima, ali zavesa nije bilo; pod nije
bio čist. Nagel ugleda bednu stolicu s visokim naslonom u uglu
kraj postelje. Imala je još samo dve noge, pa je onako slomljena i
jadna stajala naslonjena uza zid. Na sedištu je imala crveni somot.
- Kad bih samo mogao da vas umirim, gospođice! - reče
ponovo Nagel. Pa ipak me se ne plaše uvek kad uđem negde, he-
he-he; nije ovo naime prvi put da ulazim kod nekog u ovom gradu;
nisam samo vama učinio posetu. Idem od kuće do kuće,
pokušavam na sve strane, ta zar niste možda čuli? Ne? Pa ipak je
tako. Poziv mi je takav, skupljač sam starina, skupljam sve vrste
starih stvari, kupujem zastarele stvari i plaćam ono što vrede. Ta

~ 106 ~
ne plašite se, gospođice, ne kradem ništa pri odlasku, he-he-he,
nemam taj običaj. Možete zaista biti mirni. Ako nešto ne mogu da
kupini na lep način, onda tu nema šta da se učini.
- Alija nemam starih stvari - reče najzad ona, a izgledala je
sva očajna.
- Uvek se tako kaže - odvrati on. - Priznajem svakako da ima
stvari koje su drage i od kojih je se teško odvojiti, stvari na koje se
čovek navikao i gleda ih kraj sebe svaki dan, stvari nasleđenih od
roditelja ili čak od dede i babe. Ali, s druge strane, opet stoje
rashodovane i ne služe bogzna čemu; zašto da zauzimaju mesto i
sahranjuju koristan novac. U ovim porodičnim predmetima krije
se zaista lepa para, a ovako najzad se skrše i čovek mora da ih
pošalje na tavan. Zašto ih dakle ne prodati na vreme? Neki ljudi se
ljute kad dođem i odgovaraju mi kako ne drže nikakve stare
stvari… dobro, svaki po svom ukusu, poklonim se i odlazim. Nema
šta. Drugi se opet srame i odbijaju da mi pokažu neki tiganj bez
dna, na primer. I ti ne razumeju ništa više. Ali naročito
prostodušni ljudi najmanje shvataju koliko je razvijena skupljačka
manija. Kažem izričito: priznajem da me čista manija goni, pa
zbog toga i nazivam stvar pravim imenom. Ali to se uostalom tiče
samo mene i to je moja stvar. Šta htedoh reći: skoro je i smešno i
glupo od ovih ljudi što se stide da pokažu neku starinu. Kako
izgledaju uostalom ono oružje i ono prstenje što ih iskopavaju iz
starih grobova? I da li im možda to oduzima svaku vrednost? Zar
ne, gospođice? Trebalo bi, na primer, da vidite moju zbirku
klepetuša! Imam čak jednu klepetušu (uostalom od običnog lima)
koju je jedno indijansko pleme obožavalo kao božanstvo.
Pomislite samo, bila je niz godina obešena o stub šatora u tabora i
njoj su prinošene molitve i žrtve. Vidite i sami. Ali, eto, zaista sam
se udaljio od svoje namere. Kad počnem o svojim klepetušama,
lako se zaboravim.
- Ali ja zaista nemam takvih starih stvari - ponovi Marta.
- Da li bih smeo - reče Nagel lagano i s izrazom poznavaoca -
da li bih smeo, na primer, da pogledam onu stolicu? Pitam samo,

~ 107 ~
neću se naravno ni maći pre no što dobijem vaše odobrenje. Malo
sam je uostalom pogledao i sa svog mesta, otkako sam ušao.
Marta se zbuni pa onda odgovori:
- Ovaj… Da, molim… noge su polomljene…
- Noge su polomljene, sasvim dobro! A onda? Pa šta je s tim?
Možda baš zbog toga, upravo zbog toga! Smem li vas upitati
otkuda vam?
Nagel je uzeo stolicu u ruke, obrtao je i okretao sa svih strana
i pregledao parče po parče. Bila je bez pozlate, samo neki mali
ukras gore na naslonu, neka vrsta krune, izrezana u mahagoniju.
Naslon je uostalom bio izboden nožem. Na nekoliko mesta na
sedištu neko je rezao duvan; još su se videli tragovi.
- Dobili smo je odnekud iz inostranstva, ne znam odakle. Moj
deda doneo je jednom nekoliko ovakvih stolica, a sad je još samo
ta ostala. Deda mi je bio pomorac.
- Tako. I otac vam je bio takođe pomorac?
- Da.
- Onda ste sigurno plovili s njim? Izvinite što pitam.
- Da, plovila sam sa njim čitav niz godina.
- Zaista? Mora da je vrlo zanimljivo! Videli ste mnoge zemlje,
krstarili morima, kako se kaže! Eto vidite! I onda ste se opet
nastanili ovde? Pa da, najbolje je ipak kod svoje kuće, kod svoje
kuće… Ah, da, nemate ni pojma gde je vaš deda našao ovu stolicu?
Moram vam reći, mnogo mi je stalo da saznam istoriju stvari,
takoreći njihov život.
- Ne, ne znam gde ju je našao, davno je to bilo. Možda u
Holandiji? Ne, ne znam.
Na svoje zadovoljstvo primetio je kako ona postaje sve
živahnija. Ušla je bliže u sobu i stala skoro kraj njega, dok je on
igrao sa stolicom, izgledalo je kao da ne može da je se nasiti.
Neprestano je govorio, stavljao primedbe u pogledu izrade, bio
oduševljen kad je na zadnjoj strani naslona primetio umetnuto
parče u kome je opet bilo umetnuto novo parče prost rad,

~ 108 ~
neukusan dečji rad koji nije čak ni pažljivo urađen. Stolica je bila
crvotočna, i on ju je oprezno okretao.
- Da - reče ona - ako vi zaista… mislim: ako vam ova stolica
pričinjava i najmanje zadovoljstvo, možete je zadržati. Lično ću je
odneti u gostionicu, ako želite. Ničemu mi ne služi. - I odjednom je
morala da se nasmeje zbog njegovog žara kojim je pohitao da
prisvoji onaj crvotočni predmet. U stvari ima samo još jednu
čitavu nogu - rekla je.
Pogledao ju je. Kosa joj je bila seda, ali joj je smeli bio
mladalački i vatren a zubi divni. Dok se smejala oči su joj blistale
od vlage. Tako crnooka matora devojka! Nagel nije ni trepnuo.
- Radujem se - reče suho - što ste se rešili da mi ustupite
stolicu. A sad da pređemo na cenu. Ne, oprostite, čekajte malo,
dozvolite mi da kažem, neću da vam dozvolim da vi tražite, cenu
određujem uvek sam. Procenim stvar, ponudim toliko i toliko za
stvar, i gotovo! Mogli biste zahtevati preveliku sumu. Mogli biste
hteti da me iskoristite, zašto da ne? Možete naprotiv primetiti
kako zaista niste tako nemilosrdni… dobro, priznajem rado; ali
ipak imam posla s raznim ljudima i zato sam određujem cenu,
tako bar znam šta radim. To je moj princip. Šta bi vas, na primer,
sprečilo da zahtevate tri stotine kruna za stolicu, ako biste sami
određivali cenu? Mogli biste to učiniti utoliko pre što znate da je
stvarno u pitanju dragocen i redak predmet. Meni je međutim
nemoguće da platini tako basnoslovnu cenu; kažem sasvim
iskreno da ne biste možda uobražavali. Ne želim da me
upropastite, ta morao bih da budem lud pa da platim tri stotine
kruna za ovu stolicu; kratko i jasno: dajem vam dve stotine kruna,
ni pare više. Koliko vredi stvar toliko ću da platim, ali ne više.
Nije izustila ni reč, posmatrala ga je ukočeno i raširila oči.
Naposletku pomisli da se on šali i poče se opet smejati, smešila se
tiho i smeteno.
Nagel mirno izvuče crvene novčanice iz džepa i mahnu njima
dva-tri puta kroz vazduh. Za sve vreme nije stolicu ispuštao iz
vida. Rekao je:

~ 109 ~
 - Neću poricati da biste možda dobili više od nekog drugog,
biću pošten i priznaću; možda biste isterali malo više. Ali pošto
sam jednom utvrdio dve stotine okruglo za ovu starinu, smatram
da ne bih mogao ići preko te sume. Uostalom, kako hoćete; samo
prvo razmislite. Dve stotine kruna je lepa para.
- Ne, odgovorila je smeteno se smešeći zadržite svoj novac.
- Da zadržim svoj novac! Šta to sad znači? Smem li upitati šta
nedostaje ovom novcu? Mislite li možda da sam ga sam napravio?
Ta nećete valjda posumnjati da sam ga ukrao, he-he-he, kako?
Nije se više smejala. Izgledalo joj je da čovek govori ozbiljno i
stala je da razmišlja. Želi li možda nešto da postigne kod nje, ovaj
ludi čovek? Imao je oči koje su svuda stizale. Bog zna da nešto ne
smera, da joj ne postavlja klopku. Zbog čega je baš došao k njoj s
onim novcem? Najzad se učini kao da se odlučila i reče:
- Ako hoćete po svaku cenu da mi date krunu-dve za stolicu,
biću vam zahvalna. Ali neću više.
Učinio se kao da je iznenađen u najvećoj meri, prišao joj
korak i pogledao je. Zatim prasnu u smeh.
- Ali… jeste li razmislili?… Ovo mi se sad prvi put događa za
sve vreme svog skupljanja! Ah, mislim da se šalite…
- Ne šalim se. Nikad nisam čula ovako nešto ludo! Neću više,
neću ništa. Uzmite stolicu, ako hoćete!
Nagel se stade smejati na sav glas.
- Razumem to opet kao u šali, volim da čujem dobru šalu, da
vidim je, đavo neka me nosi ako lažem! Smejem se do suza na lepu
šalu. A sad treba ipak da se sporazumemo; ne? Šta mislite, kako bi
bilo da svršimo stvar pre no što opet postanete neraspoloženi?
Malo će možda potrajati pa ćete stolicu vratiti u ugao i tražiti pet
stotina za nju.
- Uzmite stolicu. Ja… Na šta mislite?
Pogledaše se uzajamno. Varate se ako verujete da ja mislim
nešto drugo sem da dobijem stolicu - rekao je.
Marta uzviknu:
- Ta, Gospode Bože, uzmite je… uzmite je!

~ 110 ~
 - Morao bih vam biti naravno veoma zahvalan za vašu
ljubaznost. Ali i mi skupljači imamo malo časti u sebi, iako je
ponekad vrlo bedna, i ova čast me zadržava, propinje se takoreći
na zadnje noge protiv mene, ako pokušam da prevarom dođem do
nekog dragocenog predmeta. Čitava moja zbirka izgubila bi cenu u
mojim očima… u očima vlasnika… ako bih doneo neki predmet
stečen krijumčarski; to bi dalo lažni ton i najmanjem predmetu
moje zbirke. He-he-he, pustite me da se nasmejem, ipak je sve ovo
otišlo malo predaleko, sve se izopačilo kad ja moram da branim
vašu stvar mesto da gledam svoju sopstvenu korist. Ali, pošto me
prisiljavate, neka bude.
Nije popuštala, ni koraka nije napredovao kod nje. Čvrsto je
ostala pri tome, ili da uzme stolicu za sitnicu, krunu-dve, ili da je
ostavi. Kad ništa nije pomoglo protiv ove upornosti, rekao je da bi
spasao bar spoljni izgled:
- Dobro, ostavimo to danas. Ali mi obećajte da nećete prodati
stolicu drugom pre no što me obavestite; ne? neću je ispustiti,
zapamtite, pa makar još poskupela. U svakom slučaju pristajem da
platim koliko ma ko drugi, a ja sam ipak prvi došao.
Kad je izašao, Nagel pođe uz ulicu krupnim, gnevnim
koracima. Ovoliko tvrdoglavstvo kod ove devojke, kako je
siromašna i nepoverljiva! Video si postelju! - reče sebi samom; čak
ni slame odozdo, ni posteljnog čaršava, već samo dve suknje, koje
možda mora da upotrebljava i po danu kad je hladno. Pa ipak se
boji da se upusti u nešto nepoznato, tako da odbija najlepšu
ponudu! Kog đavola ga se uostalom to tiče? Ne, upravo ga se i ne
tiče. Ali kakva đavolska devojka; kako? Kad bi poslao nekog da
kupi stolicu, da istera veću cenu, da li bi možda i onda sumnjala?
Glupa osoba, glupa osoba! Ali šta je imao tamo da traži, da ga tako
odbiju?
U svom gnevu stigao je do gostionice i ne primetivši to.
Zaustavio se, okrenuo se ljutito i sišao niz ulicu do krojača J.
Hansena, kod koga uđe. Uzeo je gazdu nasamo, poručio u četiri
oka kaput, takav i takav kaput, i naredio krojaču da ovu
porudžbinu čuva kao tajnu za svakoga. Kad kaput bude gotov,

~ 111 ~
treba ga odmah poslati Minutu, Gregoru, hromom raznosaču uglja
koji…
- Je li to za Minuta?
- Pa šta? Dosta radoznalosti! Kakvo je to uhođenje?
- Ma ne, to je zbog mere.
- A tako! Da, za Minuta je; dobro, Minut bi mogao sam doći da
mu se uzme mera, zašto da ne? Samo nikakve suvišne, nepotrebne
reči, nikakav mig, u redu? A kad će kaput biti gotov? Za dva-tri
dana; dobro!
Nagel plati odmah - reče zbogom i ode. Trljao je ruke, ljutine
je nestalo, pevao je. Pa da, pa da, moći će ipak - ipak. Čekaj samo!
Kad je stigao kući, ustrčao je u sobu i zazvonio; ruke su mu drhtale
od nestrpljenja, i vrata se još nisu otvorila a on povika:
- Sara, blanket za telegram?
Taman je otvorio kutiju za violinu, kada Sara uđe i na svoje
veliko zaprepašćenje vide kako se u kutiji s kojom je dotle
postupala toliko oprezno nalazi prljavo rublje, neke hartije i
pribor za pisanje a ne violina. Nije mogla odvojiti oči, zastala je i
zagledala se.
- Blankete za telegram! - ponovio je glasnije.
- Molio sam blankete za telegrame.
Kad ih je najzad dobio, napisao je nalog nekom svom
poznaniku u Kristijaniji da pošalje tajno i bezimeno dve stotine
kruna izvesnoj gospođici Marti Gude, ovdašnjoj, bez ijedne pisane
reči. Zahteva najstrože ćutanje. Johan Nagel. Ali tako ne ide, ne,
kad razmisli, mora da odustane od namere. Možda bi bolje bilo da
objasni malo opširnije i da pošalje novac, da, bio bi siguran da će
biti dostavljen? Iscepao je telegram, odmah ga spalio i žurno
napisao pismo. Da, tako je bolje, sasvim kratko pismo je ipak
podrobnije, može se zaista tako. Da, pokazaće joj, objasniće…
Ali kad je stavio novac u pismo i zatvorio omot, ostao je neko
vreme na mestu i opet stao da razmišlja. Mogla bi ipak da
posumnja, pomislio je; dve stotine kruna suviše je okrugla suma a
povrh svega i suma koju joj je nedavno držao ispred nosa. Ni tako

~ 112 ~
ne ide! Izvadio je još deset kruna iz džepa, otvorio omot i
promenio iznos u dve stotine deset kruna. Onda je zatvorio pismo
i poslao ga.
I pun čas kasnije, kad je ponovo razmislio o svemu, našao je
da je ovaj podvig izvrstan. Učiniće joj se kao divno pismo s neba,
odozgo, s visina, koje su bacile neznane ruke. I šta li će reći kad
bude dobila ovaj novac! Ali kad se ponovo upitao šta li će reći,
kako će primiti sve to, opet je izgubio hrabrost: plan je opasan,
suviše smeo, bio je to glup i rđav plan. Baš zato što neće reći ništa
pametno, već će se poneti kao guska. Kad pismo bude stiglo,
jednostavno neće ga razumeti, ostaviće ga drugima da ga tumače.
Širom će ga razastrti na poštanskom šalteru, tako da će čitav grad
doći da se njim pozabavi, na licu mesta prepustiće sve sudu
poštanskog činovnika, možda će još biti tvrdoglava i reći: ne,
zadržite vaš novac! Onda će poštanski činovnik staviti prst na nos
i uzviknuti: Čekajte malo, stanite! setio sam se nečeg! I otvori
knjige i nađe da je isti iznos poslat odavde pre nekoliko dana,
upravo isti iznos, da ne kažem možda baš iste novčanice, dve
stotine deset kruna na tu i tu adresu u Kristijaniji. Kao pošiljalac
pokazuje se neki Johan Nagel, stranac, sada sa stanom u Centralu…
Ah, ti poštanski činovnici imaju onoliki nos za njuškanje…
Nagel ponovo zazvoni i posla gostioničkog momka da odmah
vrati pismo.
Čitavo ovo nervozno uzbuđenje u kome se nalazio ceo dan
dojadi mu na kraju. Poslao je sve dođavola! Šta ga se ticalo ako
Gospod Bog priredi sudar s ljudskim žrtvama na pruzi Erie-
železnice usred Amerike? Ništa, baš ništa! Naravno, pa isto toliko
je imao posla i sa cenjenom gospođicom Martom Gude,
ovdašnjom.
Puna dva dana nije napuštao gostionicu.

~ 113 ~
 10.
U subotu uveče stupi Minut u Nagelovu sobu u gostionici.
Minut je imao na sebi svoj novi kaput i blistao od radosti.
- Sreo sam sudijskog pripravnika - reče nije ni trepnuo, već
me je čak pitao od koga sam dobio ovaj kaput. Tako me je vesto
hteo da iskuša.
- Šta ste mu onda odgovorili?
- Nasmejao sam se i odgovorio da neću nikom da kažem,
nikom, mora mi oprostiti, zbogom!… Ta već ću mu odgovoriti…
Vidite, sad je nekih trinaest godina otkako nisam imao nov kaput;
izračunao sam… Moram da vam se zahvalim za novac što ste mi
poslednji put dali. Bilo je zaista isuviše za jednog bogalja, na šta
bih mogao toliko da upotrebim? Sav sam ošamućen od tolikih
dobročinstava da mi se već muti u glavi; kao da se sve razuzdalo u
meni pa nc može da bude mirno. Ha-ha-ha. Bog neka mi bude na
pomoći, baš sam dete. Ne, znao sam već da ću jednog dana imati
kaput; šta sam kazao? Prođe često neko vreme, ali nikad ne čekam
uzalud. Poručnik Hansen obećao mi je jednom dve vunene košulje
koje više ne nosi. Dve godine je otada, ali sam tako siguran kao da
ih već imam. I tako je uvek, ljudi se kasnije sete i daju mi što mi
treba, kad dođe vreme. Zar ne nalazite da sam kao nov čovek u
urednom odelu?
- Odavno niste bili ovde.
- Stvar je u ovome: čekao sam na kaput, bio sam odlučio da
više ne dođem u starom. Imam svoje nastranosti, vređa me da se
pojavim poderana kaputa u društvu, bogzna zašto, ali mi je kao da
nisko padam u svojim sopstvenim očima. Izvinite što u vašem
prisustvu pričam o svom samopoštovanju kao da je to nešto
veliko. Ali nije tako, veoma je maleno, uveravam vas; ali to ipak
osećam ovde-onde.

~ 114 ~
 - Hoćete li vina? Ne. Ali ćete zapaliti cigaretu?
Nagel zazvoni i naruči vina i cigare. Odmah je sam počeo
dobro da pije, a Minut je pušio i gledao ga. Minut je nastavio da
priča bez odmora i nije izgledalo da će prestati.
- Čujte - reče Nagel odjednom s košuljama stojite nešto slabo?
Izvinite što pitam.
Minut odgovori živo:
- Nisam zbog toga spomenuo one dve košulje. Istina je kao
što sedim pred vama, nisam zbog toga.
- Svakako da ne! Zašto tako vičete? Ako nemate ništa protiv,
dozvolite mi da vidim šta imate ispod kaputa.
- Rado, pa da, rado, vrlo rado! Pogledajte ovde, s ove strane. I
druga strana nije gora…
- E, stojte, vidim da je druga strana nešto gora.
- Pa zar se može očekivati bolje? - uzviknu Minut.
- Ne, sad mi nisu potrebne košulje, zaista ne. Mogao bih čak
reći da je i ova košulja isuviše dobra za mene. Znate od koga sam
je dobio? Od doktora Stenersena, da, lično od doktora Stenersena.
Ne verujem da i njegova žena zna za to, iako je i sama sušta
darežljivost. I dobio sam je baš za Božić.
- Za Božić?
- Nalazite li da je to bilo davno? Ta ne cepam valjda košulje
kao neka životinja, valjda mi nije stalo da pravim rupe po njoj,
zato je skidam noću i spavam nag, da je ne bih izlišno
upropašćavao kad ležim i spavam. Na ovaj način mnogo mi duže
traje, pa mogu slobodno da se krećem među ljudima i ne moram
da se stidim kao kad nemam uljudnu košulju. I sad mi je za žive
slike dobrodošlo što imam još ovu košulju u kojoj mogu da se
pojavim. Gospođica Dagni čvrsto veruje da treba i ja da nastupim.
Sreo sam je sinoć kod crkve. Govorila je takođe i o vama…
- Nabaviću vam još i pantalone. Vredi toliko novaca utrošiti
da biste javno nastupili. Kad vam sudijski pripravnik daje kaput,
daću vam ja pantalone, pravo je a i jevtino. Ali učiniću samo pod
uobičajenim uslovom, da ćutite.

~ 115 ~
 - Svakako, svakako.
- Mislim da bi trebalo da nešto popijete. Ne, ne, kako vam je
volja. Ja ću večeras da pijem, nervozan sam i malo žalostan.
Hoćete li mi dozvoliti jedno nametljivo pitanje? Je li vam poznato
da su vam ljudi dali nadimak? Zovu vas Minut; znate li?
- Dabome da znam. U početku mi je bilo teško, molio sam
Boga da mi pomogne. Ceo dan u nedelju išao sam po šumi i
neumorno klečao na tri mesta koja su bila suva… bilo je to u
proleće za topljenja snega. Ali davno je to bilo, pre mnogo godina,
i svi me sada zovu samo Minut, a i to je dosta dobro, što se toga
tiče. Zašto ste hteli znati da li mi je poznato? Šta bi mi bilo od
koristi kad bi mi bilo isuviše dobro poznato?
- Da li znate kako ste dobili ovo glupo ime?
- Da, znam. To jest; davno je to bilo, pre nego što sam postao
nemoćan, ali se dobro sećam. Bilo je to jedne večeri, ili tačnije
jedne noći na nekom momačkom sastanku. Možda ste videli onu
žutu kuću kraj carinarnice, desno kad silazite? Da, bila je tada belo
okrečena i u njoj je stanovao načelnik. Senersen se zvao načelnik,
bio je neženja i zaista veseo sabrat. Bila je prolećna noć, vraćao
sam se s pristaništa gde sam prošetao i posmatrao brodove. Kad
sam došao do žute kuće, čuo sam zvanice unutra, jer je odjekivala
obesna buka i smeli iz mnogih grla. Baš kad sam prolazio pored
prozora, spazili su me i stali da kucaju u okna. Uđem i nađem se
pred doktorom Kolbijem, kapetanom Viliamom Pranteom i
carinikom Folkedalom, kao i mnogim drugim; pa da, sad su svi
pomrli ili su se odselili, ali ih je bilo sedam-osam i svi su bili pijani
kao tresak. Polomili su sve stolice, prosto zabave radi, jer je
načelnik tako hteo, a porazbijali su takođe i sve čaše pa smo
morali piti iz boca. A kad sam i ja stigao da se napijem, onda buci
nigde nije bilo kraja. Gospoda su se svukla i trčala potpuno gola
kroz sobe, mada nismo navukli zavese, a kad nisam hteo da
uradim kao ostali, uhvatili su me i silom svukli. Sve vreme sam
udarao oko sebe i činio sve što sam mogao; kad više nisam znao
šta ću, molio sam oproštenje, uzeo za ruku i molio oproštenje…
- Zašto ste molili za oproštenje?

~ 116 ~
 - Ako sam možda rekao nešto što im je dalo povoda da se
bace na mene. Uzeo sam ih za raku i molio za oproštenje da bi mi
pričinili što je moguće manje zla. Ali ništa nije koristilo, skinuli su
me potpuno gola. Doktor čak nađe i jedno pismo što sam ga imao
u džepu i stade da ga čita ostalima. Tada se malo otreznih, jer
pismo je bilo od moje majke, koja mi je pisala kad sam plovio po
moru. Kratko i jasno: nazvah doktora bačvom. Bilo je poznato da
mnogo pije. „Vi ste bačva!” kažem mu. Na to se on strahovito
naljuti i htede da me uhvati za gušu, ali ga ostali zadržaše. „Bolje
da ga sasvim napijemo!” - reče načelnik govoreći o meni, kao da
već nisam bio dovoljno pijan. I isprazniše mi do dna nekoliko boca
u grlo. Nešto kasnije dođoše dva gospodina, ne sećam ih se više ko
su bili, ali uđoše s vedrom vode; staviše vedro nasred sobe i
rekoše kako treba da se krstim. Da, svi su hteli da se krstim, besno
su stali da viču i klikću zbog ovog izuma. I izmisliše da izmešaju
razne stvari u vodu da bi je uprljali, pljuvali su u nju i sipali rakiju,
pa su onda otišli u spavaću sobu da potraže najgore što se može
naći i da sruče u vodu, a povrh svega posuše dve lopate pepela iz
peći da bi vodu načinili još mutnijom. Onda je trebalo da se
krstim. „Zašto ne biste isto tako mogli da krstite nekog od vas?”
upitah načelnika i obgrlili mu kolena. „Svi smo kršteni”, odgovorio
je, „svi kršteni na isti način”, reče. I verovao sam mu, jer je uvek
hteo da se desi isto sa svima onima koje je posećivao, da budu
kršteni. „Hodi, stupi pred Moje Lice!” - reče mi načelnik odmah
zatim. Ali ne pođoh svojevoljno, ne makoh se, grčevito sam se
uhvatio za kvaku na vratima. „Dođi u pravi čas, pa ćeš doći i u
pravi minut”, - reče; nije rekao minut, bio je iz Gudbransdala pa je
tako govorio. Ali ja ne odoh. Tada zaurla kapetan Prante: „Minut,
Minut to je prava reč! Treba ga krstiti Minut, treba mu dati ime
Minut!” I svi su bili složni da me krste imenom Minut pošto sam
bio tako sitan. I onda me ona dva čoveka uzeše i odvukoše
načelniku i staviše pred Njegovo Lice, i pošto sam tako sitna rasta,
načelnik me bez ičije pomoći zgrabi i zagnjuri u vedro. Zagnjurio
mi je glavu sasvim u vodu i protrljao nos o dno gde je bilo pepela i
parčadi stakla, pa me zatim povukao i očitao molitve nada mnom.
Zatim su kumovi imali da izvrše svoju dužnost, a ona se sastojala

~ 117 ~
u tome što su me redom jedan za drugim dizali uvis i ispuštali, a
kad im se dosadilo, podelili su se u dva tabora i stali da me bacaju
kao loptu jedni drugima; ovo su činili da bih se osušio, i nastavili
su sve dok im to nije takođe dosadilo. Tada načelnik uzviknu:
„Stoj!” A oni me pustiše i svi uglas nazvaše me Minut da bi
zapečatili krštenje. Ali još jednom sam se našao u vedru, doktor
Kolbi me je snažno gurnuo unutra tako da sam pao svom svojom
težinom i slomio nešto sa strane, jer mi nije mogao zaboraviti da
sam ga nazvao bačvom… Od te noći ostade mi ovaj nadimak.
Sutradan znao je čitav grad da sam bio kod načelnika i da su me
krstili.
- I nešto ste slomili sa strane. A niste povredili glavu, mislim
nešto u glavi?
Tajac.
- Ovo me već po drugi put pitate da li sam zadobio neku
povredu po glavi i možda time mislite na nešto određeno. Ali tada
nisam ništa povredio u glavi, nisam dobio nikakav potres mozga,
ako se toga bojite. Ali sam se tako udario o vedro da sam slomio
jedno rebro. Ali sad je opet sve dobro, doktor Kolbi me je
besplatno izlečio, nije mi od toga ostao nikakav nedostatak.
Za vreme Minutova pričanja Nagel je vredno pio, onda je
zazvonio, naručio još vina i opet stao da pije. Odjednom je rekao:
- Pade mi na um da vas zapitam: verujete li da se u izvesnoj
meri razumem u ljude? Nemojte me gledati tako začuđeno, ovo je
samo drugarsko pitanje. Smatrate li da sam kadar da malo
proniknem u osobu s kojom govorim?
Minut ga plašljivo pogleda i ne znade šta da odgovori. A Nagel
nastavi:
- Morate mi uostalom oprostiti. I prošli put kad sam imao
zadovoljstvo da vas vidim kod sebe zbunio sam vas nekim veoma
glupim pitanjima. Sećate li se kako sam pored ostalog ponudio i
izvesnu sumu novca da se primite očinstva nekog deteta, he-he-
he. Toga puta načinio sam ovu omašku zato što vas nisam
poznavao; sad vas eto opet zaprepašćujem, iako vas dobro
poznajem i mnogo cenim. Vidite, danas to činim jedino zato što

~ 118 ~
sam nervozan i već jako pijan. Ovo je svo objašnjenje. Naravno da
primećujete kako sam dobro podnapit? Dabome da primećujete;
zašto bi se i pretvarali? Ali, šta ono htedoh reći?… da, zaista bi me
zanimalo da saznam koliko me smatrate sposobnim da
proniknem u ljudsku dušu. He-he, mislim da li bih, na primer,
mogao da primetim neki sasvim laki prizvuk u glasu svoga
sagovornika, imam neverovatno dobar sluh. Kad sedim i
razgovaram s nekim čovekom, nemam potrebe da gledam u njega
da bih tačno pratio ono što govori, čujem odmah kad pokuša
nešto da mi podmetne ili da nešto izvrne. Glas je opasan
instrument. Razumite me dobro: ne mislim baš na materijalni
zvuk glasa, može biti visok ili nizak, skladan ili hrapav, ne mislim
na suštinu glasa, na sam zvuk, ne, držim se mističnog pozadi,
sveta iz koga potiče… Dođavola, uostalom, s tim svetom pozadi!
Uvek mora da postoji pozadi neki svet! Kog me se đavola to tiče?
Nagel opet srknu vina pa nastavi dalje:
- Tako ste se ućutali! Nemojte zbog ovog mog razmetanja o
poznavanju ljudi da uvrtite neku bubu u glavu pa da se više ne
usudite ni da maknete. He-he-he, to bi tek lepo izgledalo! A sad
sam zaboravio šta sam hteo reći. The, onda ću vam reći nešto
drugo što mi ne leži na duši, ali ću ipak govoriti sve dotle dok se
ne setim onog što sam zaboravio. Gospode, šta ja trabunjam! Šta
mislite o gospođici Kiland? Dajte, recite mi svoje mišljenje o njoj.
Po mom mišljenju gospođica Kiland je tolika koketa da bi se u
suštini radovala kad bi i drugi, što veći broj njih, sa mnom
zajedno, pošli u smrt zbog nje. Eto, to je moje mišljenje. Divna je,
da, takva je, i bio bi to sladak bol što bi se osetio kad bi ona stala
da gazi nogama, da, i možda će doći dan kada ću je moliti za to, ne
bih se smeo zakleti. Ali trenutak još nije došao, imam još
vremena… Ali Bog neka mi se smiluje, još ću vas večeras zastrašiti
svojim rečima! Jesam li vas uvredio, mislim vas lično?
- Kad biste znali kako je gospođica Kiland lepo govorila o
vama! Sreo sam je juče, dugo je razgovarala sa mnom…
- Recite mi… ah, oprostite što sam vas prekinuo, da li možda i
vi imate malo onog dara da čujete ono što podrhtava iza

~ 119 ~
materijalnog zvuka u glasu gospođice Kiland? A sad sigurno jasno
primećujete kako krasno trabunjam? Zar ne? Tako! Bilo bi mi milo
da se i vi malo razumete u ljude, onda bih vam naime čestitao i
rekao: nas smo dvojica, najviše nas je dvojica koji se razumemo
malo u ljude, hajde, ujedinimo se u društvo, u malo udruženje, i ne
iskorišćavajmo ovo znanje jedan prema drugom, jedan prema
drugom, razumete li, tako da na primer ja nikad ne iskorišćujem
svoje znanje prema vama, pa ma koliko vas pronicao, No, eto opet
ste uznemireni i izgledate srditi! Nemojte se zavoditi mojim
razmetanjem, pijan sam… Ali se slučajno sećam šta sam hteo
malopre reći kad sam počeo da govorim o gospođici Kiland, iako
mi nije ležalo na srcu. Zašto mi se izmaklo moje mišljenje o njoj
kad me niste pitali! Svakako sam vam pokvario raspoloženje;
sećate li se kako ste bili veseli kad ste došli ovamo pre jedan čas?
Sve ovo brbljanje dolazi od vina… Ali ne dajte mi da po drugi put
zaboravim šta sam hteo reći: kad ste pričali o momačkoj večeri
kod načelnika, sećate li se, o večeri kad su vas krstili, javila mi se,
zaista čudno, misao da i ja takođe priredim momačko veče, da,
dovraga, momačko veče za nekoliko zvanica, ne odustajem, biću u
stanju, a i vi morate doći, računam svakako na vas. Možete biti
sasvim mirni da vas neće opet po drugi put krstiti, pobrinuću se
da se prema vama ponašaju s puno predusretljivosti i poštovanja;
uopšte neće se lomiti ni stolice ni stolovi. Ali bih voleo da vidim
jedne večeri nekoliko prijatelja kao svoje goste, i to što pre,
recimo krajem nedelje. Šta mislite?
Nagel je ponovo pio, popio je dve velike čaše. Minut ništa ne
odgovori. Njegova prva detinja radost je očigledno iščezla i
brbljanje svog domaćina izgleda da je slušao samo iz učtivosti.
Stalno je odbijao da nešto popije.
- Postali ste odjednom tako čudno mirni - reče Nagel. Sasvim
je smešno, ali u ovom trenutku izgledate kao da se osećate dirnuti
nečim, pogođeni nekom reči, nekim nagoveštenjem. Da, da li se
ikad čulo nešto ovako, dirnut nečim! Primetio sam kako ste se baš
sad malo trgli? Ah, ne; onda sam se prevario! Zar niste nikad
pomislili kako mora biti na duši nekom tajnom falsifikatom kad
mu jednog dana policijski činovnik stavi ruku na rame i pogleda
~ 120 ~
mu u oči, a ne kaže ništa?… Šta da radim s vama, sve ste žalosniji i
zakopčaniji? Nervozan sam danas i smrtno vas mučim, ali moram
da govorim, to mi je navika kad sam pijan. I ne smete da odete, jer
onda bih bio prinuđen da razgovaram jedan čas sa Sarom,
devojkom, a to možda ne bi bilo uljudno, a da ne pominjem već da
bi bilo dosadno. Hoćete li dozvoliti da vam ispričam jednu malu
nezgodu? Moja priča je beznačajna, ali vas možda može malo
zabaviti, a u isto vreme pokazaće vam moju sposobnost da
shvatim ljude. He-he-he, zaista ćete čuti da ako iko ne može da
pronikne ljude, onda sam to ja… u slučaju da vas ova moja izjava
možda može razveseliti. Kratko i jasno: stignem jednom u
London… da, ima uostalom otada tri godine, ne više… i upoznam
se s nekom divnom mladom damom, ćerkom čoveka s kojim sam
imao neki mali posao. Upoznao sam se sa damom prilično blisko,
pune tri nedelje bili smo svakodnevno zajedno i postali dobri
prijatelji. Jedno popodne trebalo je da mi pokaže London, i pošli
smo, posetili smo muzeje, umetničke zbirke.
spomenike i parkove, i veče je došlo pre no što smo krenuli
kući. U međuvremenu prirodna potreba počela je da deluje na
mene, došao sam, iskreno govoreći, u izvesnu nepriliku, kao što se
može doći posle čitavog popodneva provedenog u šetnji. Šta da
radim? Nisam mogao da izmaknem, a nisam hteo da molim za
dozvolu da se udaljim za trenutak. Jednom reči: popustio sam na
licu mesta, prosto popustio, pustio sam prirodi na volju i naravno
da sam do obuće bio sav mokar. Ali šta sam drugo, dovraga,
mogao da učinim, recite mi? Imao sam srećom veoma dug ogrtač i
nadao sam se da će moći da sakrije stanje u kome sam se nalazio.
Ali slučaj je hteo da prolazimo pored jedne poslastičarnice u nekoj
vrlo osvetljenoj ulici i, Bog neka mi pomogne, moja dama se
zaustavi pred poslastičarnicom i zamoli me da joj uzmem nešto za
jelo. No, ovo bi mogla biti sasvim razumljiva želja, pola dana šetali
smo se unaokolo i bili potpuno iscrpljeni. Ali sam ipak morao da
odbijem. Pogledala me je, našla je da je vrlo ružno što sam odbio, i
zamolila me za razlog. Da, kažem onda, razlog je taj i taj, nemam
novaca, nemam ni penija pri sebi, ni penija! Da, ovo je već bio
razlog, nije se moglo poricati, a ni dama nije imala zaista novaca
~ 121 ~
pri sebi, ni ona nije imala ni penija. Stajali smo tako, gledali se i
smejali zbog naše neprilike. Ali se ona ipak odmah dosetila, bacila
je pogled na kuće i rekla: Čekajte malo, ostanite tu jedan trenutak,
imam prijateljicu na prvom spratu one kuće, ona nam može dati
novaca! I zatim moja dama žurno otrča. Zadržala se samo
nekoliko minuta, a za sve to vreme preživeo sam najteže muke.
Kako dovraga da se ponašam kad se bude vratila s novcem?
Nisam mogao ući u poslastičarnicu gde je svetlost tako strahovito
bleštala i gde je bilo toliko dama i gospode; odmah će me izbaciti
napolje, a ovo bi bilo još gore nego ono prvo. Mogao bih stisnuti
zube i umoliti je da mi učini uslugu i da uđe sama, a ja da je
pričekam. Prođe još dva minuta i moja dama se vrati. Bila je vrlo
zadovoljna, čak jako vesela, i rekla jednostavno kako njena
prijateljica nije kod kuće, što joj je uostalom svejedno, iskreno
govoreći; moći će zaista da izdrži još nekoliko minuta, ta najviše
za četvrt sata biće kod kuće i moći će odmah da večera. Zamolila
me je takođe za izvinjenje što sam je morao čekati. A srećan sam
ustvari bio ja, iako sam upravo bio skroz mokar i nastradao od
šetnje. Ali sad dolazi najlepše od svega… da, možda ste već
naslutili ostalo? Da, da, čvrsto verujem da ste već naslutili ostalo;
ali ću ipak to ispričati: tek ove, 1891, godine jasno sam uvideo i
shvatio koliko sam se glupo poneo. Ponovo sam razmišljao o
čitavoj nezgodi i našao najveći smisao u svakoj sitnici redom;
moja dama nije se popela uz stepenice, nije se uopšte ni pela na
prvu sprat. Kad samo razmislim, otvorila je u ulazu vrata što vode
na dvorište i iščezla; imam utisak da se iz dvorišta vratila kroz ista
vrata, lagano i tiho. Šta to pokazuje? Ništa, naravno, ali zar to nije
čudna okolnost što se nije pela na prvi sprat, već naprotiv otišla u
dvorište? He-he-he, da savršeno razumete, vidim već, a ja, meni je
palo na pamet tek 1891. godine, tek tri godine kasnije. Nećete me
valjda osumnjičiti da sam to sve unapred smislio, da sam šetnju
razvlačio što duže da bih doveo damu do krajnosti, da se naročito
nisam mogao odvojiti od kakve skamenjene pećinske hijene u
nekom muzeju, već sam se u tri maha navraćao da je bolje
pogledam, a damu nikako nisam ispuštao iz očiju, da ne bi mogla
da izmakne u neko dvorište? Naravno da me ne sumnjičite? Neću

~ 122 ~
poricati da bi moglo biti ljudi koji su u stanju da više vole i sami da
trpe i da se ukvase od pasa do peta nego da propuste nastrano
uživanje da vide neku mladu i ljupku damu kako podnosi užasne
muke. Ali što se mene tiče, kao što rekoh, bilo mi je jasno tek ove
godine, tri godine pošto se stvar dogodila. He-he-he, da, šta
mislite?
Tajac. Nagel uze vina i nastavi:
- Možete li mi sad reći: kakve veze ima ova priča s vama, sa
mnom i momačkom večerom? Ne, dragi prijatelju, sasvim izvesno,
nema nikakve veze. Ali mi je tako palo na um da vam ipak
ispričam, kao dokaz moje gluposti u pogledu ljudske duše. Ah,
ljudska duša! Kako vam se čini što sam jedno lepo jutro, pre
nekoliko dana, uhvatio sebe sama (Johan Nagel uhvatio sebe
sama) prilikom šetnje ispred kuće konzula Andresena gore na
brežuljku kako sračunavam koliko bi otprilike moglo biti od poda
do tavanice u sobi za sedenje? Kako vam se čini? Ali i ovo je, ako
smem tako da se izrazim, opet ljudska duša. Nikakva sitnica nije
joj strana, za nju sve ima značaja… Kakav utisak, na primer,
osetite kad se noću vratite kasno s nekog sastanka ili nekog
pohoda i idete svojim omiljenim puteni, pa odjednom naletite na
čoveka koji stoji u nekom uglu i gleda vas, okreće glavu za vama
kad prođete i zadovoljava se da vas uporno gleda, ne rekavši
ništa? Dodajem još sad na to da čovek ima crno odelo i da možete
na njemu da vidite samo lice i oči, šta onda? Ah, mnogo štošta se
dešava u ljudskoj duši!… Upadnete jedne večeri u neko društvo,
recimo od dvanaest osoba, a trinaesta (može to biti neki
telegrafist, neki siromašni student prava, trgovački pomoćnik,
neki brodski kapetan, jednom rečju: osoba bez ikakvog značaja) a
trinaesta sedi u uglu, ne učestvuje u razgovoru i ni na koji drugi
način ne pravi ma kakvu buku; ali ova trinaesta osoba ima ipak
svoju vrednost, ne samo za sebe i po sebi, već i kao društveni
činilac. Baš zato što nosi takvo odelo, što sedi tako nemo, što joj
oči bacaju prilično glupe i beznačajne poglede na ostale zvanice i
što je njena uloga, opšte uzevši, tako malo značajna, baš zato ona
doprinosi da društvo dobije svoj karakter. Baš zato što ništa ne
govori, deluje negativno i stvara u sebi izvesnu senku sumornosti
~ 123 ~
koja čini da gosti govore upravo takvim glasom a ne glasnije. Zar
nemam pravo? Ova osoba može na taj način da postane najjači
čovek u društvu. Ništa se ne razumem u ljude, kao što rekoh, ali
me ipak često zanima da posmatram kako užasnu vrednost mogu
da imaju najmanje sitnice. Tako sam jednom bio svedok kako neki
sasvim strani, siroti inženjer, koji nikako nije otvorio usta… Ali to
je druga stvar koja nema veze s ovom, sem što su obadve prošle
kroz moju glavu i ostavile traga. Ali da ostanemo pri upoređenju:
ko zna da li baš vaša večerašnja ćutljivost ne daje mojim rečima
onaj poseban ton… bez obzira na moje beskrajno pijanstvo… da li
me ovaj izraz što vam sad stoji na licu, ovaj poludivlji i polunevini
izraz vaših očiju izaziva da govorim baš ovako kako govorim! To
je sasvim prirodno. Slušate ono što kažem… što kažem ja, pijan
čovek… osećate se od izvesnog vremena na ovaj ili na onaj način
dirnuti (da se poslužim već upotrebljenim izrazom dirnut) i
osećam izvesno iskušenje da pođem još dalje i da vam bacim u lice
još pola tuceta reči. Navodim ovo santo kao primer sitnica. Ne
treba zanemarivati sitnice, dragi prijatelju! Za ime Božje, sitnice
imaju ogromnu važnost… Napred!
Sara je kucala, javljala je da je postavljeno za večeru. Minut se
odmah diže. Nagel je sad bio primetno pijan i čak nije više govorio
razgovetno; uostalom, neprestano je padao u protivurečnosti i
trabunjao sve gore i gore. Zamišljene oči i nabrekle žile na
slepoočnicama ukazivale su na mnoge misli što su mu se vrtele po
glavi.
- Da - reče - ne čudi me što hoćete da iskoristite priliku i da
odete, posle sveg brbljanja što ste ga morali izdržati večeras. Ipak
ima još stvari o kojima bih rado hteo da čujem vaše mišljenje.
Tako mi niste uopšte odgovorili na pitanje šta u dnu svoje duše
mislite o gospođici Kiland. Meni se ona čini kao najređe i
najnepristupačnije biće, puno čari i čisto i belo kao sneg…
zamislite pravi sneg od bele i čiste svile. Takva mi izgleda u
mislima. Ako ste imali drugi utisak o onom što sam ranije rekao,
onda je pogrešan… Dozvolite mi da popijem poslednju čašu u
vašem prisustvu, nazdravlje!… Baš mi pade nešto na um. Ako
imate strpljenja da se pozabavite sa mnom još samo dva minuta,
~ 124 ~
biću vam zaista naročito zahvalan. Evo u čemu je stvar (priđite
malo bliže, jer su u ovoj kući zidovi tanki) evo u čemu je stvar:
smrtonosno sam zaljubljen u gospođicu Kiland. Sad sam rekao!
Nije to samo nekoliko bednih i grubih reči, ali Bog na nebesima
zna koliko sam ludo zaljubljen u nju i koliko patim zbog nje. Da, to
je druga stvar, volim, patim, u redu, ne spada to ovamo. Tako! Ali
se nadam da ćete strogo voditi računa o mojoj iskrenosti kako i
zaslužuje; obećavate? Hvala, dragi prijatelju! Ali recite mi kako
mogu biti zaljubljen u nju kad sam je sad malopre nazvao
koketom? Može se pre svega zaista voleti koketa, nema šta. Ali ne
zaustavljani se na tome. Ima još nešto. Kako ono beše, priznajete li
da se razumete u ljude ili ne? Ako se zaista razumete u ljude, onda
ćete razumeti i ono što ću vam reći: nemogućno mi je da mislim
kako je gospođica Kiland zaista koketa, Ona je naprotiv vrlo
prirodna osoba… šta kažete, na primer, što se onako otvoreno
smeje iako nema sasvim bele zube! Ali u svakom slučaju mogu
doprineti da se raširi mišljenje kako je gospođica Kiland koketa,
ništa mi ne smeta. I ne činim to da bih joj škodio ili da bih se
osvetio, već da bih se branio, činim to iz ljubavi prema sebi
samom, zato što je nepristupačna za mene, zato što se ruga svim
mojim naporima da me zavoli, jer je zaručena i vezana, izgubljena
je, potpuno izgubljena. Vidite, ovo je, s vašom dozvolom, nova i
drugačija strana ljudske duše. Mogao bih joj prići na ulici i reći
najozbiljnije u prisustvu više lica, prividno samo da bih je unizio i
naškodio joj, mogao bih je pogledati i reći joj: Dobar dan,
gospođice! Čestitam vam na čistoj košulji! Ta jeste li čuli nešto
tako ludo! Ali bih mogao reći. Šta bih posle učinio… bilo da bih
otrčao kući da jecam u maramicu, bilo da bih uzeo jednu ili dve
kapi iz male bočice što je nosim u džepu prsnika… prelazim preko
toga. Mogao bih isto tako da uđem jedne nedelje u crkvu dok njen
otac pastor Kiland drži propoved, da se prošetam duž crkve, da se
zaustavim pred gospođicom Kiland i kažem glasno: Da li biste mi
dozvolili da opipam vaš puf? A, šta kažete? S pufom ne bih hteo
ništa naročito da kažem, prosto samo jednu reč zbog koje bi
morala da pocrveni; ali dozvolite mi da opipam malo vaš puf,
rekao bih. A zatim bih mogao da padnem ničice i da je preklinjem

~ 125 ~
da me učini srećnim pljunuvši na mene… Onda je zaista
prestrašena; da, pristajem takođe da održim smeo govor, utoliko
pre što govorim o pastorovoj kćeri pastorovu sinu. Oprostite mi,
dragi prijatelju, nije to iz zlobe, ne iz čiste zlobe, već zato što sam
pijan kao pingvin… Čujte: upoznao sam jednom nekog mladića
koji je ukrao svećnjak, prodao ga starinaru i bacio novac na
pijanku. Istina je, tako mi Bog pomogao; bio je to čak neki moj
poznanik, rođak pokojnog pastora Herema. Ali kakve veze ima to
s mojim odnosima prema gospođici Kiland? Ne, opet imate pravo!
Ništa ne kažete, ali vidim da su vam usta puna reči koje biste hteli
reći, i to je sasvim ispravna primedba s vaše strane. Ali da se
vratimo na gospođicu Kiland: potpuno je izgubljena za mene i
zbog toga ne žalim nju, već sebe. Pošto stojite tu potpuno trezni i
proničete ljude, razumeli biste takođe ako bih jednog dana raširio
po gradu sasvim lepo glas kako je gospođica Kiland sedela na
mojim kolenima, kako sam tri noći uzastopce imao s njom
sastanak na tačno određenom mestu tamo u šumi, i kako je posle
toga ona primila poklone od mene. Zar ne, razumeli biste? Da, jer
se đavolski razumete u ljude, dragi prijatelju, pa naravno, nema
izgovora… Zar vam se još nikad nije desilo da jednog dana idete
ulicom, idete zadubljeni u svoje nedužne misli, i da su svi, pre no
što ste se i osvestili, stali da vas posmatraju, da vas ispituju od
glave do pete? To je najmučnija prilika u kojoj se čovek može naći.
Postiđeno skidate prašinu spreda i pozadi, krišom pogledate duž
svog odela da se pregledate da ne šetate raskopčani, i toliko vas
zahvataju predosećanja puna zebnje da Čak skidate i svoj šešir i
bacate pogled da slučajno nije na njemu ostala zakačena ceduljica
s cenom, iako je to stari šešir. Ali ništa ne pomaže, ne nalazite
ništa neuredno na sebi i morate lepo da izdržite da vas svaki
krojački šegrt i svaki poručnik zagleda do mile volje… Ali, dragi
prijatelju, ako je ovo paklena muka, šta bi se reklo na poziv za
saslušanje… Ne, jeste li se opet trgli? Niste li se trgli? Učinilo mi se
sasvim jasno da sam primetio mali trzaj na vama… no, ali biti
pozvan na saslušanje, biti stavljen pred policajca lukavog kao sam
đavo, biti podvrgnut unakrsnim pitanjima pred publikom, gde se
pomoću dvanaest raznih zaobilaznih puteva dolazi na istu tačku,

~ 126 ~
oh, kakvo odabrano uživanje za onoga koji nema nikakve veze s
ćelom stvari, već samo sedi i sluša! Zar ne, i tu se slažete? …
Bogzna da li nema još čaša vina ako iscedim bocu…
Ispi poslednji ostatak vina i nastavi:
- Treba uostalom da vas umolim za izvinjenje što neprestano
menjam predmet razgovora. Ovi mnogobrojni i iznenadni skokovi
misli potiču sigurno delimično od toga što sam tako pijan, ali
delimično i od toga što je to svakako moj nedostatak. Stvar je u
ovome: samo sam običan agronom, učenik kravarske akademije,
ja sam mislilac koji nije naučio da misli. Nećemo ići u ove
pojedinosti, one vas ne zanimaju, a što se mene tiče, dobro ih
znam i upravo su mi odvratne. Znate šta, kad sam ovde i mislim
raznorazne stvari i ispitujem sebe sa svih strana, ide to često tako
daleko da sebe glasno nazovem Rošforom, udarim se u grudi i
nazovem sebe Rošforom. A šta ćete tek kazati ako vam ispričam
kako sam jednom poručio pečat s morskim prasetom? … Ovo me
podseća na jednog čoveka koga sam u svoje vreme upoznao kao
časna, sasvim obična i cenjena studenta filologije na nekom
nemačkom univerzitetu. Sasvim je propao, za dve godine postao
je pijanica i pisac romana. Kad bi ga neki nepoznati sreli i upitali
šta je, odgovarao bi kako je činjenica. Ja sam činjenica! govorio je i
uspijao usne iz čiste nadmenosti. Ali to vas ne zanima… Govorili
ste o nekom čoveku, nekom misliocu koji je naučio da misli ili sam
to ja govorio? Izvinite, zaista sam mrtav pijan; ali ne mari ništa,
neka vas to ne muči. Rado bih, uostalom, tražio dozvolu da
objasnim ono s misliocem koji ne zna da misli. Ukoliko sam
razumeo vašu izjavu, hteli ste da ga napadnete. Da, zaista sam
imao određen utisak, govorili ste podrugljivim glasom; ali čovek
što ste ga pomenuli zaslužuje da se pogleda malo kao celina. Na
prvom mestu bio je velika budala. Da, da, moram ostati pri tome,
bio je budala. Nosio je uvek dugu crvenu kravatu i smeškao se iz
čiste nastranosti. Bio je toliko nastran da se toliko puta zadubio u
knjigu kad bi neko došao k njemu, iako nikada nije čitao. Išao je
bez čarapa, samo u obući, tek da bi sebi mogao dozvoliti da nosi
ružu u rupici kaputa. Takav je bio. Ali najlepše od svega bile su
one slike, slike skromnih, ljupkih zanatlijskih kćeri, na kojima je
~ 127 ~
pisao neka uzvišena i zvučna imena, prosto da bi proizveo utisak
kako ima ta i ta otmena poznanstva. Tako je na jednoj slici
napisao čitkim slovima „Gospođica Stang”, da bi se pomislilo kako
je u srodstvu s ministrom, iako bi se ono lice moglo u najboljem
slučaju zvati Lie ili Haug. He-he-he, šta da se misli o ovakvom
razmetanju? Zamišljao je kako se svet bavi njime, kako ga kleveta.
Ljudi me klevetaju! govorio je. He-he-he, mislite li zaista da je
nekome pričinjavalo zadovoljstvo da ga kleveta? Desilo se jednog
dana da je ušao u radnju nekog draguljara s dve upaljene cigare. S
dve cigare! Jednu je držao u ruci a drugu u ustima, ali obadve je
pušio, i kao mislilac koji nije naučio da misli, nije ni pitao…
- Sad moram da idem - reče najzad Minut tiho.
Nagel se odjednom diže.
- Morate li da idete? - rekao je. - Hoćete li zaista da me sad
ostavite? Da, ova priča je bez sumnje zato tako duga što treba
videti čoveka kao celinu. Ali, ostavimo je onda za drugi put. Ah, ne,
zaista hoćete sad da idete? Čujte: hiljadu puta hvala za večeras!
Jeste li čuli? Sad sam sasvim čudno pijan; kako upravo izgledam?
Uzmite palac, stavite ga pod lupu i posmatrajte prizor, a? Da,
razumem vaš izraz; đavolski ste pametan čovek, gospodine
Gregore, i za mene je praznik kad posmatram vaše oči, toliko su
nevine. Zapalite još jednu cigaru pre no što pođete. Kad ćete opet
doći? Dovraga, istina je, morate doći na momačko veče, čuli ste!
Neće vam ni dlaku na glavi dirnuti… Ne, moram vam reći: biće
samo malo prijatno društvo, cigara, čaša, razgovor, i devet puta
devet ura! za otadžbinu, za volju doktoru Stenersenu, zar ne? Biće
lepo. I imaćete pantalone o kojima smo govorili, neka me đavo
nosi. Ali pod uobičajenim uslovom, naravno. Zahvaljujem vam za
večerašnje strpljenje. Dozvolite da vam stegnem ruku! Upalite
novu cigaru, čoveče… Čujte, još jednu reč: nemate ništa da tražite
od mene? Inače, ako što imate. Ne, dobro, kako hoćete. Laku noć,
laku noć!

~ 128 ~
 11.
Osvanuo je 29 jun. Bio je ponedeljak.
Toga dana dogodi se nekoliko neobičnih stvari; u gradu čak
iskrsnu neka strana osoba, neka dama u velu koja iščeze nakon
dva časa bavljenja, postoje načinila nekome posetu u gostionici…
Već od rana jutra Nagel je zadovoljno pevušio i zviždukao po
sobi. I dok se oblačio, zviždao je vesele melodije kao da ga je nešto
veoma radovalo. Čitav prethodni dan bio je ćutljiv i tih, posle
zaista teškog pijanstva što gaje doživeo u društvu Minuta u subotu
uveče. Krupnim koracima prelazio je sobu s kraja na kraj i popio
veliku količinu vode. Kad je u ponedeljak ujutru izišao iz
gostionice, još je pevušio i izgledao izvanredno zadovoljan; u
nastupu nepomućene radosti oslovio je čak i neku ženu koja je
stajala pod stepenicama, i dao joj nekoliko novčića.
- Možete li mi reći gde bih mogao da nabavim violinu? upitao
ju je. - Znate li da li ima nekog u gradu ko svira violinu?
- Ne, ne znam - odgovori žena začuđeno.
Nije znala, ali joj je Nagel od radosti ipak dao nekoliko
novčića i brzo se udaljio. Video je Dagni Kiland kako s crvenim
suncobranom izlazi iz jedne radnje i pohitao za njom. Bila je sama.
Duboko ju je pozdravio i oslovio. Odmah je po običaju sva planula
u licu i pružila suncobran malo napred da bi sakrila rumen.
Govorili su najpre o svojoj poslednjoj šetnji po šumi. Bila je
malo neoprezna, jer je zaista nešto nazebla, iako je vreme bilo vrlo
toplo, i još nije sasvim dobro. Rekla je to otvoreno i iskreno kao da
se poverava nekom svom starom poznaniku.
- Ali nećete žaliti, zar ne? - reče i neposredno se dotače
predmeta.
- Ne odgovori začuđeno ne, ne žalim; otkud vam to pade na
um? Ne, noć je bila zanimljiva, čak lepa. Bože moj, iako sam se

~ 129 ~
neprestano plašila one Varljive vatre, o kojoj ste pričali. Sanjala
sam posle toga o onom čoveku. Užasan san!
I onda su neko vreme razgovarali o Varljivoj vatri. Nagel je
danas rado brbljao, priznao je da i sam takođe ima smešne
nastupe nemog užasa od ponečeg; često, na primer, ne može da se
popne uz stepenice a da se pri svakom koraku ne osvrne i ne
pogleda da li neko ide za njim. Šta je to? Ah, šta je to? Nešto
tajanstveno, nešto čudno, što sirota „sveznajuća” nauka u svojoj
ukočenosti i nezgrapnosti ne može da shvati, dah neke nevidljive
moći, dejstvo slepih životnih snaga.
- Znate li - rekao je - da bih u ovom času mogao imati volju da
skrenem s ove ulice u drugu, jer one kuće, oni međaši s leva i one
tri kruške u vrtu sreskog sudije, sve te stvari imaju neprijatan
uticaj na mene, ispunjavaju me nekom potmulom patnjom. Kad
idem sam, nikad ne idem ovom ulicom, izbegavam je pa makar
morao i da zaobilazim. Šta je to?
Dagni se nasmeja.
Ne zna, ali doktor Stenersen bi svakako rekao: nervoza i
praznoverica.
- Sasvim tačno, tako bi rekao! Kakva je to podla glupost!
Dođete jedne večeri u neki grad, recimo u ovaj grad, zašto da ne?
Sutradan načinite šetnju ulicama i pogledate ga prvi put. Prilikom
ove šetnje neke ulice i neke kuće izazivaju u vama neko odbijanje,
dok prema drugim ulicama i drugim kućama osećate izvesnu
privlačnost, neku radost i prijatnost. Nervoza? Pretpostavljam da
imate živce kao konopce, da uopšte ne znate šta je nervoza? Onda!
Idete tako ulicama, sretnete stotinu lica i prolazite ravnodušno
pored njih; ali odjednom kad prispete dole kod pristaništa i
zastanete ispred neke male, siromašne prizemne kuće, bez zavesa,
ali s nekoliko belih cvetova u prozorima dolazi vam u susret neki
čovek koji vas odmah na neki način zaokupi. Gledate čoveka, a on
gleda vas. Na njemu nema ništa neobično, sem što je siromašno
odeven i ide pomalo pognuto; prvi put ga srećete u svom životu i
javlja vam se neko čudno nadahnuće da se taj čovek zove Johan.
Baš Johan. Zašto vam se čini da se zove baš Johan? Ne možete sebi

~ 130 ~
da objasnite, ali vidite to na njegovim očima, primećujete po
pokretima njegovih ruku, čujete u zvuku njegovih koraka; i to ne
potiče možda od toga što ste nekada sreli nekog čoveka koji je
ličio na ovog i koji se zvao Johan, ne, to ne dolazi otud. Jer niste
nikada sreli neku osobu na koju bi vas ovaj čovek podsećao. Ali
ostajete i dalje tu sa svojim čuđenjem i svojim zagonetnim
utiskom, i ne možete ništa da objasnite sebi.
- Jeste li naišli na ovakvog čoveka u gradu?
- Ne, ne požurio je da odgovori pretpostavljam samo ovaj
grad, onu prizemnu kuću i takva čoveka, sve to uzimam samo kao
pretpostavku. Ali, zar nije to čudno?… Onda se dese druge
neobične stvari: Dođete u neki strani grad i uđete u neku
nepoznatu kuću, recimo u gostionicu u kojoj još nikad niste bili.
Odjednom imate veoma jak utisak da je u svoje vreme, možda još
pre mnogo godina, bila apoteka u toj kući. Otkud vam baš takav
utisak? Nema ničeg što bi vas podsećalo na apoteku, niko vam nije
rekao, ne oseća se ni miris lekova, nikakva, nikakav trag regala na
zidovima i nikakvi otisci od tezge na podu. Pa ipak u svom srcu
osećate da je pre mnogo godina bila apoteka u ovoj kući! Ne
varate se, za trenutak puni ste nekog tajanstvenog saučesništva
koje vam otkriva skrivene stvari. Možda vam se nešto ovako nije
nikad desilo?
- Nisam na to ranije mislila. Ali sada, kad o tome govorite, čini
mi se da mi se već desilo. U svakom slučaju često osećam strah od
mraka, plašim se bez razloga. Ali to je možda nešto drugo.
- Bogzna šta je jedno a šta drugo! Događa se toliko stvari
između neba i zemlje, neobičnih, divnih i jedinstvenih stvari i
potpuno neobjašnjivih naslućivanja, nemih užasa zbog kojih
drhtite od strepnje. Zamislite da čujete kako po noći neko ide i
trlja se o zidove. Potpuno ste budni, pušite lulu i sedite za stolom
rasplinutih čula. Puna vam je glava planova koji vas zaokupljaju, i
izvanredno ste zauzeti razmatranjem tih svojih planova. Tada
odjednom sasvim jasno čujete kako se neko šunja duž zida,
napolju duž drvenih oplata, ili čak u vašoj sobi, tamo kraj peći gde
možda vidite i neku senku na zidu. Dignete štit na lampi da bi bilo

~ 131 ~
vidnije i odete do peći. Stanete pred senku i ugledate neku vama
nepoznatu osobu, nekog čoveka srednjeg rasta s crno-belim
vunenim šalom oko vrata i potpuno modrim usnama. Liči na
žandarma trefa u norveškim kartama. Pretpostavljam da vam je
radoznalost jača od straha, pođete na čoveka da ga jednim jedinim
pogledom zbrišete; ali se on i ne miče, iako ste mu tako blizu da
vidite kako trepće očima, a povrh svega živ je kao i vi sami. Onda
počnete sa šaljive strane i, mada ga nikad ranije niste videli,
kažete mu ovako: Nije li vam slučajno ime Homan, Bernt Homan? I
kako vam ne odgovara, odlučite da ga zovete Homan i kažete:
zašto dovraga ne biste bili izvesni Bernt Homan? I onda mu se
rugate. Ali se on nikako ne miče, i vi ne znate više šta da radite s
njim. Zato ustuknete korak nazad, upravite pisak lule u njega i
kažete: be! Ali on ne razvlači usne u osmeh. Da, i sad je prevršilo,
naljutite se i zadate mu dobar udarac. I opet izgleda da se čovek
nalazi tu, negde u blizini, ali vaš ga se udarac izgleda nimalo ne
tiče. Nije pao, gurnuo je obe ruke u džepove, dobro ih zabio u
džepove, uzdigao ramena i načinio lice kao da bi hteo reći: Šta
sad? Toliko ga je malo kosnuo udarac što ste mu ga zadali. Šta sad!
odgovarate tada besno i udarate ga u stomak. I tada doživite ovo:
nakon poslednjeg udarca čovek počinje da se rasplinjuje, tu ste i
gledate sopstvenim očima kako malo pomalo nestaje, kako
postaje sve nejasniji, i naposletku od njega ostaje samo još stomak
koji takođe iščezava. Ali sve vreme čovek je držao pesnice u
džepovima i gledao vas onim prkosnim izrazom koji je izgledao
kao da govori: Šta sad?
Dagni se opet smejala.
- O, doživljavate tako čudne stvari! Da, a šta sad? Šta je bilo
dalje, najzad?
- Evo, kad ste opet seli za sto i nastavili da se bavite svojim
planovima, opazite da ste izubijali ruku o zid… Ali sam hteo reći
ovo: pričajte sutradan ovaj slučaj poznanicima, imaćete šta i da
čujete. Spavali ste, odgovoriće vam. He-he-he, pa da, spavali ste,
iako Bog i svi njegovi anđeli znaju da niste spavali. Samo
bukvaračka mudrost i sirovost može to da nazove snom, iako ste

~ 132 ~
potpuno budni stajali kod peći, pušili lulu i razgovarali s nekim
čovekom. Zatim dolazi lekar. Izvanredan je lekar, uspijenih usana
i nadmoćna držanja predstavlja nauku. Pa to je, veli, samo
nervoza, samo nervoza, kaže. Ah, Bože kakva komedija! Dobro, pa
to je samo nervoza, govori. Za lekarov mozak stvar je od toliko i
toliko dimenzija, toliko palaca visine i toliko palaca širine, nešto
što se može rukom dohvatiti, dobra, debela nervoza. I prepisuje
gvožđe i kinin na parče tu hartije i izleči vas odmah s nogu. I tako
to biva! Ta zamislite samo tu nezgrapnost i seljačku logiku da se
sa svojim dimenzijama i svojim kininom prodre u oblast u kojoj ni
fini i mudri duhovi nisu mogli da sebi objasne stvar.
- Izgubićete dugme - reče.
- Dugme?
Smešeći pokaza prstom na njegovom kaputu dugme koje je
visilo i klatilo se na koncu.
- Kad biste ga sasvim otkinuli? Ubrzo ćete ga izgubiti.
Poslušao je, izvukao nož iz džepa i presekao konac. Kad je
vadio nož, ispade mu iz džepa nešto sitnine i orden prikačen za
traku u bednom stanju. Brzo se sagnu i pokupi novac, dok je ona
stajala i posmatrala ga. Zatim je rekla:
- Je li to neki orden? Ta kako ga samo držite, pogledajte
traku! Kakav je to orden?
- Orden za spašavanje… Ali ne smete još pomisliti da se
možda nekom mojom zaslugom nalazi u mom džepu. Obična
obmana.
Pogledala gaje. Lice mu je bilo potpuno spokojno, oči sasvim
lepo otvorene, kao da nimalo ne lažu. Držala je još uvek orden u
ruci.
- Hoćete sad opet da počnete! - rekla je. - Ako ga niste
zaslužili, kako ga onda možete čuvati i nositi tako uza se?
- Kupio sam ga! - uzviknuo je i nasmejao se. - Moj je, moja
svojina, imam ga kao što imam i perorez, dugme na kaputu. Zašto
bih ga morao baciti?
- Ali da ste orden kupili! - reče ona.

~ 133 ~
 - Da, obmana, ne poričem; ali šta se sve često ne čini. Jednom
prilikom nosio sam ga na grudima čitav dan, dičio se njim, primio
zdravicu za njega, he-he-he-he-he. Jedna vrsta obmane može biti
isto toliko dobra koliko i druga?
- Ime je ostrugano - kaza ona opet.
A on iznenada promeni izraz lica i pruži ruku za orden.
- Ime je istrugano? Nemoguće; dozvolite da vidim. Samo se u
mom džepu moglo dogoditi. Nosio sam ga zajedno sa sitninom,
eto to je.
Dagni ga pogleda nepoverljivo. Nagel odjednom puče prstima
i uzviknu:
- Kako samo mogu da budem rasejan! Ime je istrugano, imate
pravo, kako sam samo mogao da zaboravim! He-he-he, sam sam
istrgao ime, sasvim tačno. Ta nije moje ime bilo urezano na njemu,
već ime sopstvenika, ime spasioca. Odmah sam ga skinuo, čim sam
došao do ordena. Molim vas da mi oprostite što vas odmah nisam
obavestio, nisam imao nameru da lažem. Baš sam mislio na nešto
drugo: zašto ste odjednom postali tako nervozni zbog dugmeta
koje samo što nije otpalo? Pa šta da je i palo? Da li bi to bio
odgovor na ono što sam rekao o nervozi i nauci?
- Ipak je čudnovata iskrenost što je neprestano pokazujete
prema meni - rekla je ne odgovarajući na pitanje. Ne vidim šta ste
time hteli. Vaša shvatanja su nešto malo neobična; u krajnjoj liniji
nagoveštavate mi da je sve skupa samo obmana, ništa nije
plemenito, ništa čisto, ništa veliko; je li to vaše mišljenje? Može li
zaista biti baš svejedno da li se kupuje orden za toliko i toliko
kruna ili se zasluži nekim delom?
Nije odgovorio. Nastavila je sasvim lagano i ozbiljno:
- Ne razumem vas. Kad vas čujem, pitam se ponekad da li ste
zaista razumni. Izvinite što vam tako kažem! Svaki put me sve više
onespokojavate, sve više zbunjujete; pomućujete mi sve moje
pojmove, bilo o čemu da govorite uvek postavljate stvari na glavu.
Otkuda to? Nisam srela nikoga ko bi mi u svemu ovoliko
protivurečio. Recite mi onda: koliko i vi sami mislite onako kako
govorite, šta mislite u duši?

~ 134 ~
 Pitala gaje tako ozbiljno i tako vatreno da se trgao.
- Kad bih imao nekog boga - rekao je - onda nekog boga koji
bi za mene značio nešto uzvišeno i sveto, zakleo bih se u njega da
iskreno mislim sve ono što sam vam rekao, potpuno sve, i da sam
uvek mislio najbolje čak i kad sam vas zbunjivao. Kad smo
poslednji put govorili, rekli ste mi kako sam u protivurečnosti sa
svim onim što ostali ljudi misle o stvarima. Da, istina je, priznajem
da sam u živoj protivurečnosti i da ni sam to ne razumem. Ali
nikako nisam u stanju da shvatim kako svi ostali ljudi ne misle o
stvarima kao ja. Toliko mi jasna i prozirna izgledaju ova pitanja i
toliko blistavo jasno vidim njihovu uzajamnu vezu. Tako mislim u
duši, gospođice, kad bih samo mogao učiniti da mi verujete, sad i
uvek!
- Sad i uvek, ne, neću da vam obećam.
- Beskrajno mnogo mi je stalo do toga - rekao je.
Stigli su do šume, hodali su tako blizu jedno uz drugo da su
im se rukavi dodirivali. Vazduh je bio tako miran da su mogli
govoriti sasvim tiho. Ovde-onde zacvrkutala bi neka ptica.
Onda se Nagel neočekivano zaustavi i zadrža i nju.
Kako sam čeznuo za vama ovih dana! - reče.
- Ne, ne, nemojte se tako plašiti; neću skoro ništa reći i neću
ništa postići, u ovom pogledu ne uobražavam nimalo. Možda me,
uostalom, čak i ne razumete, počinjeni pogrešno i prebacujem se,
kažem ono što ne bih hteo reći…
Kad je ućutao, odvratila je:
- Kako ste danas čudni!
I onda je htela da pođe.
Ali ju je on ponovo zadržao:
- Draga gospođice, čekajte malo! Budite malo strpljivi danas
sa mnom! Plašim se da govorim, bojim se da me ne prekinete i
kažete: odlazite! Pa ipak sam o svemu premišljao juče nekoliko
časova.
Gledala ga je sve začuđenije i upitala:
- Šta hoćete time?

~ 135 ~
 - Šta hoću time? Smem li da vam kažem pravim rečima? Hoću
ovo… ovo, da vas volim, gospođice Kiland. Upravo ne mogu da
razumem što vas to toliko čudi, i ja sam čovek od krvi i mesa, sreo
sam vas, očarali ste me, nema tu ništa čudno? Druga je stvar da li
vam možda nisam smeo priznati.
- Ne, niste smeli.
- Ali na šta sve ne može čovek biti prisiljen? Čak sam vas
klevetao samo iz ljubavi prema vama, nazvao sam vas kokotom i
pokušao da vas unizim, prosto da bih se utešio i da bih sebe
uverio kako nisam ništa izgubio, jer sam znao da ste nedostižni za
mene. Evo vas već peti put susrećem i nisam se odao sve do ovoga
puta, iako sam to mogao učiniti već prvi put. Sem toga, danas je i
moj rođendan, dvadeset i devet mi je godina, i srećan sam, pevao
sam otkako sam jutros otvorio oči. Mislio sam… pa naravno da je
smešno što čovek i tako glupe stvari može da izmisli, ali sam
mislio: ako je danas sretneš i ako joj sve priznaš, možda ti neće
škoditi, jer je danas i tvoj rođendan. Ta možeš joj i ovo reći, i
možda će na ovakav dan biti sklonija da ti oprosti. Smešite se? Ta
znam koliko je smešno; ali sad se nema kuda. Prinosim vam svoj
danak, isto kao i drugi.
- Zaista je žalosno što vam se danas desilo rekla je. Ove
godine niste imali sreće na svoj rođendan. Više vam ne mogu reći.
- Ne, naravno… Bože, kakvu moć imate! Razumem da radi vas
može čovek biti naveden na štošta. Čak i sada kad ste izgovorili
ove poslednje reči, koje nije baš bilo veselo čuti, čak i tada je vaš
glas bio kao pesma. Bilo mi je stvarno kao da u meni počinje da
cveta. Kako je to čudno! Znate li da sam po noći bludio oko vaše
kuće i pokušao da vas nazrem kroz prozor, da sam kleknuo ovde u
šumi i molio Boga za vas, i to ja koji inače ne verujem u Boga.
Vidite li ovu jasiku? Izabrao sam sad da se baš ovde zaustavim
zato što sam baš ispod te jasike klečao nekoliko noći, smrvljen
očajanjem, glup i nemoćan, samo zato što ste neprestano
zaokupljali moje misli. Ovde sam vam govorio laku noć svako
veće, klečao i molio vetar i zvezde da vam odnesu moj pozdrav, i
verujem da ste ga u snu morali osetiti.

~ 136 ~
 - Zašto ste mi rekli sve ovo? Zar ne znate da sam…
- Da, da! - prekinuo ju je veoma uzbuđeno. Znam šta hoćete
da kažete: da pripadate drugom već odavno i da sam takođe
nečasna osoba koja vam se nameće sada kad je dockan… zašto ne
bih znao? Pa zašto sam vam onda rekao sve ovo? Eto, da bih na
vas uticao, da bih na vas učinio utisak i da bih vas naveo na
razmišljanje. Tako mi Boga, istinu vam sad govorim, ne mogu
drugačije. Znam da ste zaručeni, da imate verenika koga volite i da
ne mogu ništa postići; da, ali sam ipak hteo da malo utičem na vas,
nisam hteo napustiti svaku nadu. Zamislite ovakvu misao: da
napustim svaku nadu, i možda ćete me onda bolje razumeti. Kad
sam vam maločas rekao kako ne očekujem ništa da postignem,
lagao sam. Rekao sam vam samo da bih vas privremeno umirio i
da bih dobio u vremenu, da ne biste odjednom osetili suviše
veliku strepnju. Draga, brbljam li gluposti? Neću da kažem kako
ste ikada dali ma kakvu nadu, a zaista nisam nikad ni uobražavao
da bih nekoga mogao istisnuti. Ah, nikad mi to nije ni palo na um.
Ali u tužnim časovima mislio sam: da, verena je i uskoro će
otputovati, zbogom; ali opet nije još sasvim izgubljena, još nije
otputovala, još se nije udala, još nije mrtva; ko zna! I ako bih sve
pokušao, možda bi još bilo vremena! Postali ste moja stalna
misao, moja nasilna misao, idem i vidim vas u svim stvarima, sve
plave reke nazivam Dagni. Ne verujem da je prošao i jedan dan
ovih sedmica a da nisam mislio na vas. U ma koje doba dana bilo
da iziđem iz gostionice, čim otvorim vrata i stanem na terasu, kroz
moje srce prolazi ovakva nada: Možda ćeš je sada sresti! I svuda
se osvrćem za vama. Ne, ne razumem ovo više, ne znam šta da
radim. Verujte mi, ako sam se sada predao, nisam se predao bez
otpora. Pa ipak to nimalo ne hrabri što čovek zna u svojoj duši da
su njegovi napori žalosno propali, a opet ne može da propusti da
se ne usiljava; i zato se bori protiv toga do poslednjeg trenutka. I
kad ništa ne pomaže! Može čovek izmisliti toliko stvari, kad čitavu
noć sedi na prozom svoje sobe i ne može da zaspi. Drži knjigu u
ruci a ne čita; neprestano steže zube sve više i pročita tri reda, a
onda ne može dalje i zatvara knjigu odmahnuvši glavom. Srce
divlje bije, nemo šapće za sebe tajanstvene, slatke reči, izgovara
~ 137 ~
jedno ime i ljubi ga u mislima. A časovnik izbija dva, četiri, šest;
onda hoće jednom da svrši i odlučuje da prvu priliku što naiđe
iskoristi da se usudi za skok i da sve prizna… Kad bih sad smeo da
vas molim za nešto, molio bih vas da ćutite. Volim vas, ali ćutite,
ćutite. Pričekajte tri minuta.
Zaprepašćeno gaje gledala i nije izustila ni jednu jedinu reč. -
Ne, mora da ste poludeli! - rekla je i odmahnula glavom. I sva
smućena i bleda, da su joj oči izgledale plavičaste kao led, dodala
je: Znate da sam već verena, setili ste se i pošli odatle, pa opet…
- Dabome da znam! zar bih mogao da zaboravim njegovo lice
i njegovu uniformu? Zaista je lep čovek, i ne mogu da mu
pronađem nedostatke, ali bih ipak mogao sasvim lako da mu
poželim da umre i iščezne. Šta mi koristi što stotinu puta kažem
sebi: ovde nećeš uspeti. Milije mi je da ne mislim na ovu
nemogućnost, pa kažem sebi: zašto da ne, mogao bih ipak nešto
postići, može štošta da iskrsne, ima još nade… Zar ne, ima još
nade?
- Ne, ne, nemojte me dovoditi do očajanja! - uzviknula je. - Šta
hoćete od mene? Na šta mislite? Mislite li da treba… Gospode
Bože, ne govorimo više o tome, budite dobri. Idite sad! Eto, sve ste
upropastili s nekoliko glupih reči, upropastili ste i sav naš
razgovor, jer se više ne možemo sastajati. Zašto ste to učinili? Da
sam to znala! Da, da, ne govorite više o tome, molim vas i sebe
radi i vas radi. Shvatate vrlo dobro da vam ništa ne mogu biti; ne
pojmim kako ste uopšte mogli da mislite drugačije. Samo neka
ovo duže ne traje! Treba da otputujete i da me prebolite. Gospode
Bože, toliko mi je žao vas; ali drugačije ne bih mogla da postupim.
- Treba li to da znači zbogom? Vidim li vas poslednji put? Ne,
ne, čujte! Obećavam da ću biti miran, da ću govoriti o svačem
drugom, a nikad više o ovome, onda ćemo se opet videti? Pošto ću
biti sasvim miran? Moglo bi to da bude jednom kad možda budete
umorni od svih ostalih; samo da ne bude danas poslednji put.
Opet odmahujete glavom, svojom divnom glavom, eto opet
odmahujete. Šta sve, sve je nemogućno… Čak i kad ne biste hteli
da mi dozvolite, ali biste ipak odgovorili sa da i slagali me da biste

~ 138 ~
me samo malo obradovali. Danas će biti tužno, vrlo tužno, iako
sam jutros pevao. Samo još jednom!
- Nemojte da me molite, jer ne mogu da vam obećam. Sem
toga, čemu sve to? Idite sad, molim vas. Možda ćemo se videti, ne
znam, može se lako desiti. Ne, idite sad, čujte uzviknula je
nestrpljivo. Učinićete mi zbija dobro dodala je.
Tajac. Stajao je i ukočeno je gledao, grudi su mu se burno
nadimale. Zatim je prikupio svu snagu i pozdravio; ispustio je
kapu na zemlju, odjednom je zgrabio njenu ruku koju mu nije
pružila, i jako je stisnuo. Lako je kriknula, a on ju je odmah pustio,
nesrećan, sav očajan što joj je naneo ovaj bol. Stajao je i gledao za
njom kako odlazi. Još nekoliko koraka i onda će iščeznuti! Rumen
mu obli lice, do krvi je ugrizao usne i pošao, okrenuo joj je leđa s
gnevnom plahovitošću. Na kraju krajeva ipak je čovek; dobro je,
sve je dobro, zbogom…
Iznenada se ona okrete i reče:
- I ne smete noću da obilazite oko parohije. Dragi, zaista ne
smete. Zbog vas je dakle Bisk nekoliko noći tako besno lajao.
Jedne noći tata zamalo nije ustao. Nemate pravo na to, čujte. Da,
ipak se nadam da nećete da navučete neku nesreću na nas dvoje.
Samo ovo nekoliko reči; ali na zvuk njena glasa gnev ga
prođe, odmahnuo je glavom.
- Pa ipak je danas moj rođendan - reče. Zatim pokri lice
rukom i ode.
Gledala je za njim, oklevala trenutak i onda potrčala natrag.
Uhvatila gaje za ruku.
- Oprostite mi, ali mi je drugačije nemogućno, ne mogu vam
ništa biti. Ali ćemo se možda kasnije sresti; ne verujete? Ali sad
moram da idem.
Okrenula se i žurno udaljila.

~ 139 ~
 12.
Neka dama u velu išla je od pristaništa gde se upravo iskrcala
iz parobroda. Uputila se pravo prema gostionici Central.
Nagel je slučajno stajao na prozom svoje sobe i gledao
napolje. Inače je ćelo popodne neumorno hodao tamo-amo po
sobi i samo je nekoliko puta stao da popije čašu vode. Obrazi su
mu bili neobično rumeni, grozničavo rumeni, a oči gorele. Iz časa
u čas mislio je samo jedno isto: na svoj poslednji susret s Dagni
Kiland.
Za trenutak je hteo sebe da ubedi kako jednostavno može da
pođe svojim putem i da zaboravi na sve. Otvorio je kovčeg i
izvukao hartije, nekoliko mesinganih instrumenata, flautu,
nekoliko svezaka muzičkih nota, haljine u kojima se nalazilo i
sasvim novo žuto odelo, isto onakvo kao što je imao na sebi, i
razne druge stvari, i sve ih raširio po podu. Da, hteo je da otputuje,
grad mu se nije više sviđao, nije više nikad bilo istaknutih zastava,
ulice su bile mrtve; zašto da ne otputuje? A sem toga, kog vraga je
uopšte morao da tu zabada svoj nos? Pa to je gnezdo gavrana,
zabačeni ugao sa sitnim, dugouhim ljudima.
Ali je ipak dobro znao da neće moći da otputuje, hteo je bar
time da sebe malo pridigne i da sam sebe prevari. Utučeno je
spakovao svoje stvari i stavio kovčeg na sto. Onda je potpuno
smućene glave nastavio da hoda od vrata do prozora i opet
natrag, i tako neprestano, užurbana koraka, dok je časovnik ispod
njega izbijao udar za udarom. Najzad izbi šest časova…
Kad se zaustavio kod prozora i ugledao damu s velom kako se
baš penje uz hotelske stepenice, potpuno se izmeni u licu i
nekoliko puta uhvati se za glavu. Pa šta, zašto da ne? I ona ima isto
toliko prava kao i on da poseti ovo mesto. Šta se to njega tiče;
imao je drugih briga, a sem toga njih dvoje nemaju ništa više
zajedničkog.
~ 140 ~
 Odmah se prisili da bude miran, sede na stolicu, diže s poda
neke novine i stade ih gledati ovde-onde kao da ih čita. Nije prošlo
ni minut-dva kad Sara otvori vrata i predade mu kartu na kojoj je
olovkom bilo napisano: Kama. Samo Kama. Diže se i siđe.
Dama je stajala u hodniku; imala je veo. Nagel se nemo
pokloni pred njom.
- Dobar dan, Simonsene! - rekla je jasnim i uzbuđenim
glasom. Simonsen je rekla.
Trgao se, ali se brzo opet pribrao i pozvao Saru:
- Gde bismo mogli biti na miru za trenutak?
Uvela ih je u sobu kraj trpezarije, gde je dama odmah klonula
na stolicu, čim su se vrata zatvorila. Bila je veoma uzbuđena.
Njihov razgovor bio je nevezan i nejasan, s pola reči čiji su
smisao samo oni razumeli i koje su ih mnogo podsećale na
prošlost. Sreli su se ranije i upoznali. Ovaj susret nije trajao ni pun
čas. Dama je govorila više danski nego norveški.
- Izvini što te još nazivam Simonsenom - rekla je. - Staro,
ljupko ime iz milošte. Kako je samo staro i ljupko. Kad god ga
pomenem u sebi, vidim te živog pred očima.
- Kad ste stigli? - upita Nagel.
- Sad, upravo sad, maločas; došla sam parobrodom… Odmah
ću otputovati.
- Baš odmah?
- Čujte - rekla je - radujete se što ću opet odmah otputovati;
mislite li da ne primećujem… No, šta da radim sa svojim grudima,
recite? Pogledajte ovde, ne, više gore! A, kako vam se čini? Mislim
da se malo pogoršalo od poslednjeg puta; zar ne? Ah, svejedno…
Izgledam li uljudno? Recite mi. Kako mi stoji kosa? Možda sam i
prljava, u pravom smislu prljava, jer eto putujem već dvadeset i
četiri časa… Niste se promenili, čak ste isto onako hladni, isto
onako hladni… Nemate li češalj pri sebi?
- Ne… Kako vam je palo na um da dođete ovamo? Šta je…
- Na isti način, na isti način, naime: kako je vama moglo pasti
na um da se zavučete u ovakvo mesto? Da niste možda verovali da

~ 141 ~
vas neću naći?… Čuj, ovde si agronom, a? Ha-ha-ha, srela sam na
pristaništu neke ljude koji mi rekoše kako si agronom i kako si
nešto radio u vrtu gospođe Stenersen. Nekim ribizlama si se
zanimao, išao si u košulji i radio puna dva dana uzastopce. Šta ti je
palo na pamet!… Kao led su mi hladne ruke; da, uvek mi je tako
kad sam uzbuđena, a sad sam uzbuđena. Nemaš mnogo milosti
prema meni, iako te kao nekada nazivam Simonsenom i vesela
sam i radosna. Još jutros; dok sam ležala u svojoj kabini, mislila
sam: kakav li će biti prema meni, zar mi neće svakako reći ti i
uhvatiti me pod bradu? I bila sam skoro sigurna da ćeš tako
učiniti, ali sam se prevarila. Pazite: ne molim vas da to sad učinite.
Molim vas da to zapamtite. Kasno je, neću više ni da čujem…
Recite mi, zašto neprestano trepćete očima? Mislite li sve vreme
na nešto drugo, dok vam govorim?
Odgovorio je samo:
- Danas se zaista ne osećam sasvim dobro, Kama. Ne biste li
mi odmah mogli reći zašto ste me potražili? Učinili biste mi veliku
dobrotu.
- Zašto sam vas potražila? - uzviknula je. - Gospode, kako
možete biti strašni! Bojite li se možda da ću vas moliti za novac, da
sam jedino došla da vas opljačkam? Priznajte samo ako zaista u
duši mislite nešto tako crno… Da, zašto sam vas potražila? Ta
pogodite. Zar ne znate koji je danas dan i datum? Da li ste možda
zaboravili i svoj sopstveni rođendan?
I jecajući bacila se na kolena pred njim i uhvatila ga za obe
ruke, prinela ih licu i pritisnula na grudi.
Odmah se čudno uzbudio ovom žarkom nežnošću koju nije
više očekivao; pridigao ju je sebi i uzeo na kolena.
- Nisam zaboravila tvoj rođendan - rekla je - uvek ga se
sećam. Ne znaš koliko puta noću plačem zbog tebe kad ne mogu
od misli da zaspim… Mladiću moj, još uvek imaš one rumene
usne! Tako mnogo sam mislila na brodu, mislila sam: da li su mu
usne još onako rumene?… Kako ti oči blude unaokolo. Nisi
svakako nestrpljiv, ne? Inače si isti, samo tvoje oči zaista lutaju
unaokolo kao da misliš kako da me se otreseš što pre. Bolje me

~ 142 ~
pusti da sednem na stolicu kraj tebe, biće ti izvesno milije, zar ne?
Ima puno stvari o kojima bih htela s tobom da razgovaram, ali
treba da se žurim, jer parobrod uskoro odlazi, a ti me samo
zbunjuješ svojim ravnodušnim izrazom. Šta da kažem da bi me
pažljivije saslušao? Ustvari nisi mi ni najmanje zahvalan što sam
se setila današnjeg dana i došla ovamo… Jesi li dobio mnogo
cveća? Pa, svakako. Gospođa Stenersen se sigurno setila? Reci mi,
kako izgleda ta gospođa Stenersen radi koje ti izigravaš
agronoma? Ha-ha-ha, tako nešto!… Donela bih ti i neki cvet da
sam bila u mogućnosti, ali baš sad sam bila siromašna… Gospode
Bože, ta saslušaj me bar ovih nekoliko bednih minuta, zašto da
ne? Kako si se samo promenio. Sećaš li se jednom … ali ti se
naravno ne sećaš, i nema smisla da te podsećam; ali nekada bi me
prepoznao još izdaleka, po samom peru na šeširu i odmah bi mi
potrčao u susret čim bi me spazio. Znaš dobro da je to istina, zar
ne? Desilo se to jednom kod opkopa tvrđave. Samo se više ne
sećam zašto govorim o peru na šeširu. Gospode Bože, zaboravila
sam kako sam htela da ga upotrebim protiv tebe, iako je bio dobar
argumenat… Šta ti je? Što skačeš?
Ustao je, prešao sobu na vrhovima prstiju i jednim zamahom
otvorio vrata.
- Neprestano zvone u trpezariji za vas, Saro! - reče na
vratima.
I kad se vratio i seo, klimnuo je Kami i prošaptao:
- Zaista sam sumnjao da vreba kroz ključaonicu.
Kama postade nestrpljiva.
- Pa i da je vrebala? - rekla je. - Svemogući Bože, zašto vas baš
u ovom času zaokuplja hiljadu drugih stvari? Već četvrt časa
sedim ovde a niste me još ni zamolili da podignem veo. Da, nećete
valjda sad, posle svega, da me zamolite da ga podignem! I ne
uzimate u obzir kako je užasno imati na licu zimski veo po ovoj
vrućini. Pa da, to mi je i hvala; šta sam uostalom i tražila ovde?
Čula sam vrlo dobro kako ste od devojke tražili dozvolu da uđemo
ovde samo na trenutak. Samo na trenutak! rekli ste. To je svakako
značilo da ste se nadali da ćete biti gotovi sa mnom za minut-dva.

~ 143 ~
Da, da, ne prebacujem vam, samo sam neizrecivo žalosna, Bog
neka mi se smiluje… A zašto ne mogu da te napustim? Znam da si
lud. Oči su ti sasvim lude, da, pomisli, čula sam to, i zaista verujem.
Ali ipak ne mogu da te napustim. Doktor Nilsen je rekao kako si
lud, i bogzna, svakako si lud kad si se mogao nastaniti u ovakvom
mestu i izdavati se za agronoma. Nikad nisam čula nešto tako! I
neprestano se šetaš sa svojim gvozdenim prstenom i stalno nosiš
svoje drečeće žuto odelo koje niko živi ne bi hteo da ima na sebi…
- Doktor Nilsen je rekao da sam lud? - pitao je.
- Doktor Nilsen je to otvoreno rekao! Hoćeš li da znaš kome je
rekao?
Tajac. Za trenutak se zamislio. Zatim je podigao oči i rekao:
- Kažite mi iskreno, ne bih li vam mogao pomoći s malo
novca, Kama? Znate da mogu.
- Nikada! - uzviknula je. - Nikada, čujte! Ta, svemogući Bože,
zar ćete dozvoliti sebi da mi bacate u lice uvredu za uvredom!
Tajac.
- Ne znam - rekao je - zašto sedimo ovde i zagorčavamo jedno
drugom život…
Ali ga ona plačući prekide i prestade da meri reči:
- Ko kome zagorčava život? Ja tebi? Ta kako si se samo
potpuno promenio za ovih nekoliko meseci! Došla sam u nameri
da… Ne očekujem više da mi odgovoriš na moja osećanja, znaš da
mi nije običaj da prosim; ali sam se nadala da ćeš se malo
pažljivije ponašati prema meni… Gospode Bože na nebesima, kako
je moj život žalostan! Trebalo bi da te istrgnem iz svog srca, ali ne
mogu, trčim za tobom i padam na kolena. Sećaš li se onog puta
kako si u ulici Dramen udario pseto po njušci što je skočilo na
mene? Da, bila je moja krivica, kriknula sam zato što sam mislila
da hoće da me ujede; a nije htelo da ujede, htelo je samo da se
igra, i kad si ga udario, stalo je da puzi trbuhom pred nama i leglo
umesto da pobegne. Onda si plakao zbog psa i milovao si ga,
krišom si plakao, videla sam dobro; a sad ne plačeš, iako… Ali ovo
nije poređenje; ne uobražavaš još valjda da ću se upoređivati s
jednim psom? Bog sveti zna šta ćeš još sve izmisliti u svojoj obesti.
~ 144 ~
Poznajem te kad praviš takvo lice. Vidim kako se smeškaš, pa da,
smeškao si se! Rugaš mi se u oči! Kažem ti otvoreno… Ne, ne, ne,
oprosti mi, uostalom! Sad sam tako očajna. Vidiš pred sobom
slomljenu ženu, potpuno sam slomljena, daj mi ruku! Ah, nikad
nećeš moći da zaboraviš onu malu omašku. Pa ipak je to bila samo
mala omaška s moje strane, ako samo razmisliš. Nije bilo lepo s
moje strane što one večeri nisam sišla k tebi; davao si mi znak za
znakom, a ja nisam sišla; tako mi Boga, iskreno se kajem! Ali on
nije bio tada kod mene, kako si mislio, bio je pre toga, ali onda nije
bio više, bio je otišao. Ta priznajem i molim za milost. Trebalo je
da ga oteram, da, da ga oteram, priznajem, sve priznajem, i nije
trebalo da… Ne, ne razumem… ne razumem ništa više…
Tajac. U onoj tišini čulo se samo jecanje Kame i zveckanje
noževa i viljušaka u trpezariji. Kama je i dalje plakala i brisala oči
maramicom ispod vela.
- Pomisli samo, užasno je slab - nastavila je - nije kadar da se
silom odupre sili. Ponekad udari pesnicom o sto i šalje me
dođavola, da, vređa me, kaže da ga upropašćujem i više je nego
grub; ali odmah zatim opet je tako nesrećan i ne može da se odluči
da me pusti da odem. Šta da radim kad vidim kako je slab? Iz dana
u dan odlažem da s njim prekinem, iako mi nije suviše dobro… Ali
me nemojte žaliti, samo se usudite da mi pokažete svoje drsko
sažaljenje! U svakom slučaju bolji je od mnogih i pričinio mi je
više radosti od ma kog drugog, više i od vas. Volim ga još uvek kao
nekada, mogu vam reći. Nisam ovamo došla da ga ogovaram. Kad
se budem vratila i budem ga videla, na kolenima ću ga moliti da
mi oprosti ono što sam o njemu ovde rekla. Da, hoću!
Nagel reče:
- Draga moja Kama, budite malo pametni! Da vam
pomognem, čujte! Mislim da vam je potrebno. Nećete? Ružno je
što odbijate, kad već sad mogu i vrlo bih rado hteo.
I na to izvuče lisnicu iz džepa.
A ona besno uzviknu:
- Zar vam nisam rekla ne! Zar ne čujete, čoveče!
- Pa šta hoćete onda? - rekao je zapanjeno.

~ 145 ~
 Sela je opet i prestala da plače. Izgledalo je kao da se kaje
zbog svoje žestine.
- Čujte, Simonsene… dozvolite mi da vas još jednom nazovem
Simonsenom, i ako se ne razbesnite, rado ću vam nešto reći. Na
šta ovo liči što ste se nastanili u ovakvom mestu i zašto to kog
vraga činite? Je li onda možda čudno što ljudi kažu da ste ludi?
Moram prvo da se prisetim kako se zove ovaj grad, toliko je mali, i
vi hoćete ovde da igrate komediju i da zaprepašćujete domoroce
svojim čudnim ispadima? Zar vam ništa bolje nije palo na
pamet?… Ali to me se ne tiče, kažem to samo iz starog… Ne, šta
mislite šta bi trebalo da učinim za svoje grudi? Tako mi je kao da
hoće da se raspuknu! Ne mislite li da bi trebalo ponovo da
potražim lekara kad nemam ni prebijene pare?
- Ali ja ću vam vrlo rado nešto pružiti, čujte. Možete mi
jednom i vratiti.
- Ah. svejedno je uostalom da li ću ići lekaru ili ne - nastavila
je kao tvrdoglavo dete. - Ko će za mnom žaliti ako umrem?… - Ali
odjednom se promeni, kao da se predomislila i reče: - Kad
promislim, zašto i ne bih primila od vas novac? Zašto ne sada kao i
ranije? Ta nisam nečuveno bogata da bih zbog toga… Da, ali sad
ste neprestano birali trenutak da mi ponudite, baš kad sam bila
razdražena, tako da ste unapred znali da ću odbiti. Da, tako je!
Tačno ste proračunali da uštedite novac, iako sad toliko imate;
mislite li da nisam primetila? Pa čak i sad što mi opet nudite,
činite samo da biste me unizili i da biste uživali što sam prinuđena
da primim. Ali šta mogu, primam i zahvalna sam ti. Neka Bog da
da mi ne budeš više potreban! Ali treba da znate da nisam danas
došla ovamo zbog toga, ne zbog novca, verovali ili ne. Ne mogu
verovati da ste toliko prosti da tako mislite… Ali koliko možeš da
odvojiš, Simonsene? Gospode Bože, nemoj da primaš k srcu,
molim te, i moraš mi verovati da sam iskrena…
- Koliko vam je potrebno?
- Ah, koliko mi je potrebno… Gospode, nadam se da parobrod
neće otići bez mene?… Možda mi je mnogo potrebno, ali… možda
nekoliko stotina kruna, ali…

~ 146 ~
 - Čujte, ne treba nipošto da se osećate uniženim što primate
ovaj novac; ako hoćete, možete ga zaslužiti. Možete mi učiniti
izvanredno veliku uslugu, ako bih vas smeo zamoliti…
- Da li bi smeo da me zamoliš! - uzviknula je izvan sebe od
radosti zbog ovakvog ishoda. Gospode, kako samo možeš da
brbljaš! Kakvu uslugu? Kakvu uslugu, Simonsene? Spremna sam
na sve! Ah, dragi moj mladiću!
- Imate još tri četvrti časa do polaska parobroda…
- Da. A šta treba da radim?
- Treba da nađete jednu damu i izvršite izvestan nalog.
- Jednu damu?
- Stanuje dole kod pristaništa u maloj prizemnoj kući. Na njoj
nema zavesa, ali obično ima po nekoliko belih cvetova u
prozorima. Dama se zove Marta Gude, gospođica Gude.
- Pa ona je… nije li to ona gospođa Stenersen?…
- Čujte, na pogrešnom ste putu, gospođica Gude mora da ima
oko četrdeset godina. Ali ima jednu stolicu, neku staru naslonjaču,
koju sam rešio da uzmem, pa treba da mi pomognete… Sklonite
uostalom svoj novac, a ja ću vam za to vreme sve objasniti.
Počelo je pomalo da se smrkava; gosti su bučno počeli da
napuštaju trpezariju, a Nagel je još sedeo i izlagao svoje namere u
pogledu stare naslonjače. Mora se nešto opreznije postupiti, veliki
potezi ovde ne koriste. Kama je postajala sve vatrenija, ovaj
sumnjiv nalog ju je očaravao, glasno se smejala i neprestano pitala
da li bi možda trebalo da se preobuče, a u svakom slučaju da stavi
neke naočari? Zar nije jednom imao neki crveni šešir? Njega bi
mogla da stavi…
- Ne, ne, nemojte praviti nikakve smicalice. Prosto ćete učiniti
ponudu za stolicu, popeti cenu, ići ćete do dve stotine kruna, pa
čak i dve stotine i dvadeset kruna. I možete biti sigurni da neće
ostati na vama, nećete je dobiti.
- Gospode, tolika gomila novca! Zašto je ne bih dobila za dve
stotine i dvadeset kruna!
- Jer sam zadržao pravo za sebe.

~ 147 ~
 - Ali pretpostavimo da pristane?
- Neće pristati. Idete li sad?
I u poslednjem trenutku zamolila je ponovo za češalj i izrazila
svoju žalost što joj je haljina možda malo izgužvana. Ali ne
dozvoljavam da se mnogo zadržavaš kod te gospođe Stenersen
rekla je i stala se doterivati - ne podnosim, biću neutešna. - I još
jednom pogleda da li je novac dobro ostavila. - Kako si sladak što
si mi dao ovoliko! - uzviknula je. I brzim pokretom diže veo i
poljubi ga u usta, posred usta. Ali je opet sva bila zaokupljena
svojim čudnim nalogom za Martu Gude i zato upita:
- Kako te mogu obavestiti da li je sve dobro ispalo? Mogu
zamoliti kapetana da naredi da puste sirenu četiri-pet puta; kako
ti se čini, zar ne bi bilo zgodno? Kao što vidiš, nisam tako glupa.
Ne, osloni se na mene. Ta zašto i ja ne bih nešto učinila za tebe,
kad si… Čuj, nisam došla radi novca, veruj mi! Ta razmisli samo
još jednom! Doviđenja, doviđenja!
Još jednom je opipala novac.
Pola časa kasnije čuo je Nagel zaista znak brodske sirene pet
puta uzastopce.

~ 148 ~
 13.
Prođe nekoliko dana.
Nagel je sedeo kod kuće, vrteo se naokolo mračna lica i
izgledao izmučen i patnički; za ova dva dana oči su mu sasvim
potamnele. Nije ni s kim govorio, čak ni s ljudima iz kuće. Oko
ruke nosio je krpu; jedne noći kad se kao obično vratio u samu
zoru kući, nosio je ruku zavijenu maramicom. Obe rane, kazao je,
dobio je prilikom pada preko neke drljače što je ležala na
pristaništu.
U četvrtak ujutru padala je kiša, i ovo natušteno vreme još
više je pogoršalo njegovo neraspoloženje. A kad je u postelji
pročitao novine i oraspoložio se pri čitanju nekog živog prizora iz
francuske narodne skupštine, puknuo je iznenada prstima i
skočio. Dođavola s tugom! Svet je širok, bogat i veseo, svet je lep;
neka mi niko ne priča!
Zazvonio je pre no što se sasvim obukao i obavestio Saru o
svojoj nameri da uveče pozove nekoliko gostiju, šest-sedam ljudi
koji će uneti malo živosti u ovozemaljski život, veselu braću kao
što su doktor Stenersen, advokat Hansen, profesor i drugi.
Odmah je poslao pozivnice. Minut odgovori da će doći; i
sudijski pripravnik bi pozvan, ali on izostade. Oko pet časova
uveče svi su bili na okupu u Nagelovoj sobi. Pošto je neprestano
padala kiša i bilo mračno, upalili su lampu i navukli zavese.
I tada poče bahanalija, pijanstvo i divan pakao, o čemu je mali
grad posle danima pričao…
Čim se Minut pojavio na vratima, Nagel mu dođe u susret i
zamoli ga za izvinjenje što je koješta trabunjao kad su poslednji
put bili zajedno. Uze Minutovu ruku i srdačno je stisnu, predstavi
ga i mladom studentu Ejenu koji ga jedini nije poznavao. Minut

~ 149 ~
mu se šapatom zahvali za nove pantalone; sad je bio sav u novom,
od glave do pete.
- Nemate još prsnik.
- Ne, ali to nije ni potrebno. Nisam neki grof, uveravam vas da
mi nije potreban.
Doktor Stenersen slomio je svoje naočari i sad je nosio cviker
bez vrpce, koji mu je svaki čas spadao.
- Ne, recite šta hoćete - izrazi se - ali ipak živimo u doba
oslobođenja. Pogledajte samo izbore. I uporedite ih s poslednjim
izborima.
Svi su dobro ispijali, profesor je već počeo da govori na
slogove, što je kod njega bio siguran znak. Advokat Hansen, koji je
svakako popio već neku čašu pre no što je došao, počeo je kao
obično da protivureči doktoru i da pravi budalaštine:
Hansen je kao socijalist, ako srne tako da kaže, malo
napredniji. Nije jako zadovoljan izborima; kakvo oslobođenje mu
oni ustvari pokazuju, može li ko da mu kaže? Idite dođavola! Da,
ovo ti je divno doba oslobađanja! Zar se čak i čovek kao Gledston
ne bori bedno protiv Pamela iz moralnih pobuda, iz smešno
biftečko-moralnih pobuda? Idite dođavola!
- Ta dođavola, kakvo je to brbljanje? - uzviknuo je doktor
odmah. - Zar ne treba da bude morala u stvarima? Kad bi narod
čuo da nema morala u stvarima, koliko li bi ih još i zagrizlo? Mora
se narod mamiti i pridobijati za razvitak, mora mu se stalno
isticati poštovanje morala. - Doktor mnogo polaže na Pamela; ali
ako Gledston nalazi da je on nemoguć, mora se priznati da ovaj
čovek razume nešto. Da, naravno da će rado izuzeti gospodina
Nagela, svoga cenjenog domaćina, koji čak neće da prizna da
Gledston ima čistu savest. - Ha-ha-ha, oh, milostivi Bože!…
Uostalom gospodine Nagele, vi ne marite mnogo ni Tolstoja? Čuo
sam od gospođice Kiland da se ustežete i njega da priznate.
Nagel je razgovarao sa studentom Ejenom; žurno se okrenuo
i odgovorio:

~ 150 ~
 - Ne sećam se da sam s gospođicom Kiland razgovarao o
Tolstoju. Priznajem ga kao velikog pesnika a kao filozofsku
budalu… Ali odmah zatim dodade:
- Zar ne, smemo se večeras malo grublje izražavati, ako se
kome dopadne? Ovde su samo muškarci i nalazimo se u
momačkom stanu. Pristajete? Upravo u ovom trenutku sam u
takvom raspoloženju da bih rado stavio svoju kandžu na nešto i
režao.
- Kako želite! - odgovori doktor uvređeno. - Tolstoj je budala.
- Da, da, reći ćemo svoja mišljenja - uzviknu odjednom i
profesor. Dospeo je u svom pijanstvu do pravog stepena i više se
nije ustručavao. - Nikakva ograničenja, doktore, inače ćemo te
izbaciti napolje. Svaki ima svoje mišljenje; Šteker je na primer
pravi nevaljalac. I dokazaću… dokazaću!
Svi se na to nasmejaše i prođe neko vreme dok su opet mogli
da govore o Tolstoju. Veliki je pesnik i veliki duh.
Nagelovo lice planu odjednom:
- Neki veliki duh nije. Duh mu je u suštini i svojstvima skroz
prosečan, a nauka mu ni za dlaku nije dublja od alilujanja Vojske
spasa. Jedan Rus bez plemstva, bez starog otmenog imena i bez
onih Tolstojevih miliona belih rubalja, ne bi svakako ni izdaleka
postao tako slavan zato što bi seljake naučio kako da krpe obuću…
Uostalom, bolje da budemo veseli. U vaše zdravlje, gospodine
Gregore!
U kraćim razmacima Nagel je iskorišćavao priliku da se
kucne s Minutom, i uopšte čitavo veče pokazivao mu je naročitu
pažnju. Još jednom se vrati na svoje trabunjanje one večeri kad su
bili zajedno i zamoli Minuta da sve zaboravi.
- Što se mene tiče, ničemu se više ne čudim od vas - reče
doktor. I pri tom se načini važan.
- Katkad sam sklon da protivurečim, - nastavi Nagel a večeras
sam naročito u takvom raspoloženju. Dolazi to delom od nekoliko
neugodnih doživljaja koji su me prekjuče jako pogodili, a delom i
od ovog tužnog vremena koje ne mogu da podnesem. Gospodine
doktore, ta vi najbolje razumete i oprostićete mi… Ali da se
~ 151 ~
vratimo na Tolstoja: Nemoguće mi je da njegov duh smatram, na
primer, dubljim od duha generala Buta. Obojica su glasnici, a ne
mislioci, samo glasnici. Rasturaju već postojeće proizvode,
popularizuju misao koju nađu gotovu, jevtino je šire u narod i
upravljaju svetom. Ali kad je u pitanju proda, rasturanje, treba
rasturati sa zaradom. Tolstoj rastura s ogromnim gubitkom. Bila
jednom dva prijatelja koji se opkladiše: jedan se opkladio u
dvanaest šilinga da će na rastojanju od dvadeset koraka pogoditi
iz puške orah na ruci svoga prijatelja, i neće mu povrediti ruku.
Dobro, pucao je, nišanio je bedno, razneo mu svu ruku u komade, i
to sjajno! Tada onaj drugi jauknu i poslednjom snagom uzviknu:
Izgubio si opkladu, ovamo dvanaest šilinga! I dobi dvanaest
šilinga. He-he, ovamo dvanaest šilinga, rekao je!… Bog neka mi
bude u pomoći, kako se Tolstoj mučio da isuši sve vesele izvore
ljudskog života i da svet učini čvrstim u milosti prema Bogu i
bližnjem. Stidim se do srži. Možda drsko zvuči kad se kaže kako se
jedan agronom do srži stidi zbog jednog grofa; ali tako je… Nikad
ne bih govorio o tome da je Tolstoj mladić koji ima da prebrodi
iskušenja i da izdrži borbu da bi propovedao vrlinu i živeo čisto.
Ali čovek je već starac čiji su izvori presušili i koji nema ni traga
ljudskih sklonosti. Ali, može se reći, pa to se ne tiče njegova
učenja! Međutim, ipak se to tiče njegova učenja! Tek kad se od
starosti postane žilav i neosetljiv i kad se zasiti uživanja i ograbi,
tek tada se prilazi mladom čoveku i kaže: Odreci se! I mladić
okusi, razmišlja i saznaje da je to tačno prema Svetom pismu. I
mladić se ipak ne odriče, već carski greši punih četrdeset godina.
Takav je prirodni tok! Ali kad prođe četrdeset godina i kad je i
sam mladić postao starac, tad i on sedla svoju belu, belu kljusinu i
jaše s uzdignutim krstaškim barjakom u koštunjavoj ruci i uz zvuk
trube propoveda nešto o odricanju mladića na svetu i opet o
odricanju mladića. He-he-he, da, to je ta komedija koja se
neprestano ponavlja! Tolstoj me veseli, očaran sam što stari čovek
može još toliko dobra da učini; naposletku će još uspeti da uđe u
raj! Ali ustvari on čini sve ono što su pre njega mnogi starci činili, i
kao što će mnogi starac posle njega činiti. Samo to.

~ 152 ~
 - Dozvolite mi samo (da ne diramo u ostalo) da vas podsetim
kako se Tolstoj pokazao kao iskreni prijatelj bednih i nevoljnih,
zar vam to ništa ne kaže? Pokažite mi nekog mladića kod nas koji
se tako kao on zauzima za bedne u društvu. Malo je nadmeno reći,
čini mi se, kako Tolstoj eva nauka spada u red učenja budala zato
što nije postupao po njoj.
- Bravo, doktore! - zaurla profesor kao krv crvene glave.
Bravo! Ali recite žučno, recite sirovo. Svaki ima svoje mišljenje.
Nadmen način posmatranja, istina je, malo nadmen način
posmatranja s vaše strane! Dokazaću…
- U vaše zdravlje! - reče Nagel. Ne zaboravimo zašto smo
ovde. Hoćete li zaista da tvrdite kako je dostojno nekog divljenja
kad pružite deset rubalja a ovamo vam ostaje još pun milion? Ne
shvatam mišljenje, ni vaše ni ostalih, mora da sam drugačije
sazdan. I kad bi mi život bio u pitanju, ne bih mogao priznati da
iko, a najmanje neki bogataš, zaslužuje divljenje zato što je dao
milostinju.
- Vrlo dobro! - primeti advokat zadirkujući.
- Socijalist sam, to je i moje mišljenje.
Ali ovo razgnevi doktora; on se okrete Nagelu i uzviknu:
- Smem li da upitam da li zaista tačno znate koliko iznose
milostinje što ih Tolstoj da za godinu dana? Mora ipak postojati
neka granica šta se srne reći čak i na momačkoj večeri.
- I za Tolstoja se - odgovori Nagel - postavlja isto; mora
postojati izvesna granica koliko mogu da poklonim! Pa zbog toga
je i prebacio krivicu na svoju ženu što ne poklanja više! He-he-he,
eto, ali pređimo preko toga… Ali čujte: daje li se zaista jedna kruna
zato što je dobar onaj koji je daje ili zato što se to delo ceni kao
dobro i moralno? Naivnim mi izgleda ovaj način posmatranja! Ima
ljudi koji ne mogu da se uzdrže da ne daju. Zašto? Zato što u tome
nalaze pravo psihičko uživanje. Ne čine to iz nekog logičnog
računa, kriju se kad to čine, plaše se da čine javno, jer im odnosi
deo uživanja. Čine to krišom, brzim i uzdrhtalim rukama,
ustreptalih grudi nekim duševnim zadovoljstvom koje i sami ne
shvataju. Iznenada im dođe da nešto poklone, javlja im se u obliku

~ 153 ~
nekog osećanja u grudima, nekog trenutnog i čudnog nagona koji
buja u njima i tera im suze na oči. Ne daju iz dobrote, već iz
nagona, radi svog sopstvenog zadovoljstva; neki ljudi su takvi! S
divljenjem se govori o plemenitim ljudima kao što rekoh: mora da
sam sazdan drugačije od ostalih ljudi, ali se ne divim plemenitim
ljudima. Ne, nikako. Ko, dovraga, ne voli više da daje nego da
prima? Smem li upitati da li širom zemlje postoji neki čovek koji
ne voli više da pritekne nevoljnima nego da i sam bude nevoljnik?
Da uzmemo vas kao primer, doktore: poslednji put ste dali pet
kruna svom vozaru. Čuo sam to slučajno. Ali, a zašto ste dali ovih
pet kruna? Svakako ne da biste učinili neko bogougodno delo, to
vam sigurno nije ni palo na um; možda i onome čoveku nisu baš
bili tako preko potrebni, ali vi ste ipak učinili. I u tom trenutku
svakako ste jednostavno popustili pred izvesnim jasnim nagonom
koji vas je gonio da otvorite ruku i tražite nešto što će obradovati
drugog… Smatram neizrecivo bednim praviti toliku viku oko
ljudskog dobročinstva. Jednog dana ide čovek ulicom, takvo i
takvo je vreme, a vidi te i te ljude, i sve to skupa stvara u njemu
takvo i takvo raspoloženje. Odjednom mu pade pogled na neko
lice, na neko detinje lice, na neko prosjačko lice (recimo na
prosjačko lice) od koga čovek uzdrhti. Čudno osećanje treperi u
njegovoj duši, on tresne nogom i zastane. Ono liceje u njemu
dirnulo neku neobično osetljivu žicu, i čovek uvlači prosjaka pod
neku kapiju i gura mu u ruku novčanicu od deset kruna. Ako samo
progovoriš, ako i jednu reč kažeš, ubiću te! šapće čovek, skoro
škripi zubima i gotovo plače od žestine, dok ovo govori. Toliko mu
je stalo da ostane neznan. I ovo se može iz dana u dan ponavljati
tako da se često čovek nađe u najvećoj nedoumici i da nema više
ni pet para u džepu… Naravno da se to ne odnosi na mene; ali
poznajem čoveka, drugog jednog čoveka, da, u tom pogledu
poznajem dvojicu koji su tako sazdani… Ne, daje se zato što se
mora da da, i dosta! Ali ovde ću da učinim izuzetak što se tiče
škripca. Ljudi lakomi na zaradu i škrtice zaista čine žrtvu kad
nešto daju, ovo je izvan svake sumnje. I zbog toga bih hteo reći da
ovakve ljude treba više poštovati kad odvoje jednu paru, nego vas
ili mene ili nekog drugog koji iz uživanja poklanjaju jednu krunu.

~ 154 ~
Pozdravite mi Tolstoja i recite mu da ni prebijene pare ne dajem
za svu njegovu odvratno javnu dobrotu… sve dok ne da sve što
ima, pa čak ni onda… Uostalom, molim za izvinjenje ako sam koga
uvredio. Još jednu cigaru, gospodine Gregore. Gospodine doktore,
u vaše zdravlje!
Tajac.
- Koliko ljudi mislite da ćete moći da preobratite u svom
životu? - upita doktor.
- Bravo! uzviknu profesor. Bravo za profesora Holtana!
- Ja? - upita Nagel. Nikoga, baš nikoga. Kad bih morao od toga
da živim što bih preobraćao ljude, onda bih brzo crkao. Ali samo
ne mogu da pojmim kako i drugi ljudi ne misle isto o ovim
stvarima. Prema tome, sigurno da ja nemam pravo. Ali ipak nije
izvesno da baš nimalo nemam pravo, nemoguće je da baš nimalo
nemam pravo.
- Ali još vas nisam čuo da ste nekoj stvari i nekom čoveku dali
za pravo - reče doktor. Bilo bi zanimljivo da saznamo da postoji
neko s kim se slažete.
- Dozvolite mi da se izjasnim, učiniću to u nekoliko reči. Hteli
ste upravo reći ovo: sad pazite, ne postoji niko prema kome diže
pogled, oličena je nadmenost, ni s kim se ne slaže! Ovo je zabluda.
Moj mozak ne obuhvata mnogo, ne doseže daleko; ali bih ipak
mogao da nabrojim stotine i stotine ovih običnih, priznatih
veličina koje ispunjuju svet svojom slavom. Pune su mi uši. Više
bih voleo da imenujem dva, četiri, šest velikih duhovnih junaka,
polubogova, divovskih tvoraca vrednosti, a za ostalo da ostanem
pri nekim beznačajnim ljudima, jedinstvenim, finim genijima, o
kojima se nikad ne govori i koji žive vrlo kratko i umiru mladi i
nepoznati. Može mi se zaista desiti da ih nabrojim srazmerno
mnogo. Ali sam siguran da ću zaboraviti Tolstoja.
- Čujte - reče doktor odsečno da bi završio, čak je jako
odmahnuo ramenima - verujete li zaista da neko može steći
svetski glas kao Tolstoj a da ne bude duh visoka reda? Zaista je
zanimljivo slušati vas, ali je besmislica sve što ste rekli.
Trabunjate, neka me đavo nosi, da drugome pozli.

~ 155 ~
 Profesor Holtan zaurla:
- Bravo, doktore! Ne dajte našem domaćinu da nam dah
oduzme… dah…
- Profesor me podseća da zaista nisam prijatan domaćin reče
Nagel kroz smeh. Ali ću se sad popraviti. Gospodine Ejene, ništa
ne pijete? Ta zašto ne pijete, Svemogući!
Ustvari, student Ejen je kao kamen sedeo sve vreme i slušao
razgovor, jedva mu je i jedna reč izmakla. Oči su mu bile sitne i
radoznale, i kad je slušao, uši su mu se stvarno čuljile. Mladi čovek
bio je jako zaokupljen; pričali su da - kao i drugi studenti piše
roman za vreme raspusta.
Sara objavi da je večera postavljena. Advokat, koji je bio malo
klonuo na stolici, podiže odjednom oči, pogleda devojku i, kad ona
pređe prag da ode, skoči, stiže je na stepenicama i reče pun
divljenja:
- Saro, čovek se osveži kad te pogleda. Moram ti reći.
A zatim se vratio i seo na svoje mesto, ozbiljan kao i ranije.
Bio je pripit. Kad se doktor Stenersen bacio najzad na njega zbog
njegovog socijalizma, nije mogao da nađe odgovor. Da, divan mi je
on socijalist! Derikoža, bedan posrednik između moći i nemoći,
pravnik koji živi od tuđih svađa i naplaćuje da bi u tom
preganjanju pribavio pravo, zakonsko pravo! I takav čovek hoće
da bude socijalist!
- Da, ali u načelu, u načelu - primeti advokat.
Načelo! Doktor je s najvećim ismevanjem govorio o načelu
advokata Hansena. Dok su gospoda silazila u trpezariju, pravio je
ispad za ispadom na njegov račun, ismevao Hansena kao advokata
i napao ceo socijalistički sistem. Doktor je bio levičar dušom i
telom, nije bio drekavački socijalist. Šta je socijalističko načelo?
Neka ga đavo nosi! Sad je doktor bio na konju: socijalizam je
jednom rečju ideja osvete niže klase.
Pogledajte socijalizam kao pokret! Narod slepih i podmuklih
zveri što s isplaženim jezikom kaska za vođom. Misli li dalje od
nosa? Ne, narod ne misli. Kad bi mislio, onda bi prišao levici i
učinio bi nešto korisno i praktično, a ne bi ostao čitav svoj život da
~ 156 ~
leži i sanja. Pih! Uzmite ma kog bilo od socijalističkih vođa, kakvi
su to ljudi? Poderani i mršavi momci što sede na tronošcu na
mansardi i pišu rasprave o popravci sveta! Naravno, mogu to biti i
pošteni ljudi, ko bi nešto drugo mogao reći za Karla Marksa? Ali
eto sad sedi takav marksist i perom iskorenjuje siromaštvo sa
zemlje… teorijski. Glava mu je izmislila sve vrste siromaštva, svaki
stepen bede, mozak mu obuhvata sve patnje čovečanstva. Onda
umače pero u mastilo i raspaljena duha piše stranu po stranu,
ispunjava velike listove brojkama, oduzima bogatom i daje
siromašnom, deli iznose, preobražava čitavu privredu sveta, baca
milijarde zapanjenim siromasima… sve naučno, sve teorijski! I na
kraju krajeva pokazuje se da se pošlo u svoj svojoj jednostavnosti
od skroz pogrešnog načela: jednakost ljudi! Pih! Da, zaista od
pogrešnog načela! I sve to umesto da se posveti nekoj korisnoj
stvari i da podupre levicu u njenom reformatorskom radu na
uspehu istinske demokratije…
Doktor se malo pomalo zagrejao i došao s mnoštvom formula
i tvrđenja. Za stolom se još više raspalio, popilo se mnogo
šampanjca i raspoloženje je besno skakalo: čak i Minut, koji je
sedeo kraj Nagela i dotle ćutao, umešao se u razgovor nekim
primedbama. Profesor je sedeo ukočeno, s vremena na vreme
vikao zbog nekog jajeta koje su mu prosuli na odelo i zbog čega
nije smeo ni da se makne. Bio je potpuno nemoćan. Ali kad Sara
dođe da ga izbriše, advokat iskoristi priliku da je dohvati, zgrabi je
u ruke i stade da izvodi najveće budalaštine s njom. Ceo sto se
pretvori u ogromnu zbrku.
Usred svega ovog Nagel zatraži da se korpa šampanjca
odnese u njegovu sobu. Uskoro zatim digoše se od stola. Profesor i
advokat išli su pod ruku i pevali od savršenog zadovoljstva.
Doktor nastavi vatreno svoje izlaganje o načelima socijalizma. Ali
na stepenicama desi mu se nesreća da mu spadne cviker, valjda
po deseti put, i da se razbije. Stavio je okvir u džep i postao
odjednom za čitavo veče upola šlep. Ovo ga razgnevi i načini još
razdražljivijim, seo je besno kraj Nagela i rekao podrugljivo:
- Ako vas dobro shvatam, vi ste religiozan čovek?

~ 157 ~
 Rekao je to najozbiljnije i čekao na odgovor. Nakon kraćeg
ćutanja - reče još kako je od njihovog prvog razgovora (bilo je to
baš na dan Karlsenova pogreba) imao utisak da je on, Nagel, zaista
religiozan čovek.
- Branio sam religiozni život uopšte. Isticali ste kako bi
trebalo obesiti sve bogoslove. Zašto? Pitao sam. Zato što je njihova
uloga završena, odgovorili ste. I baš u tom pogledu nisam bio
saglasan s vama. Religiozni život je činjenica. Turčin uzvikuje:
Alah je velik! i umire za ovo ubeđenje, Norvežanin kleči još i danas
pred oltarom i pije Hristovu krv. Neki narod opet pita klepetušu ili
nešto drugo u šta veruje, i u toj veri umire blažen. Nije važno u šta
se veruje, već kako se veruje…
- Ne čudi me što čujem ovako glagoljanje od vas - reče doktor
srdito. - Zaista se ponovo pitam da li ste u suštini prerušeni
desničar. Jedna za drugom dolaze naučne kritike teologa i
teoloških knjiga, diže se pisac za piscem i obara propovedničke
trebnike i teološke rasprave, pa ipak ne odustajete od toga da, na
primer, komedija s Hristovom krvlju ima vrednosti i u naše dane.
Ne razumem vaše mišljenje.
Nagel se zamisli pa zatim reče:
- Moje se mišljenje uglavnom sastoji u ovome: Kakva je korist
u suštini (izvinite uostalom ako sam već postavljao ovo pitanje)
kakva je korist u suštini čak i u praktičnom pogledu ako
oduzmemo životu svaku poeziju, svaki san, svu lepu mistiku i svu
laž? Šta je istina, da li znate? Napredujemo samo simbolima, a ove
simbole menjamo ukoliko napredujemo. Ne zaboravimo uostalom
naše čaše.
Doktor se diže i prošeta po sobi. Razgnevi se kad ugleda kraj
stola malo parče tepiha koje se povrnulo, pa čak kleče na kolena
da ga ispravi.
- Ti bi zaista mogao da mi pozajmiš svoje naočari, Hansene,
pošto si ionako zadremao - reče sav srdit.
Ali Hansen nije hteo da se liši svojih naočara, i doktor mu
zlovoljno okrete leđa. Seo je ponovo kraj Nagela.

~ 158 ~
 - Da, besmislica, samo to, sve su to samo prnje - reče s vašeg
gledišta. Možda velikim delom imate i pravo. Pogledaj me,
Hansene, ha-ha-ha, izvini što ti se smejem, Hansene, advokate i
socijalisto Hansene. Zar ne bi trebalo da osetiš izvesnu unutrašnju
radost svaki put kad se dva dobra buržuja zavade i jedan drugog
optužuju? Ne, više bi voleo da ih izmiriš i da ne uzmeš ni pare! A
sledeće nedelje bi otišao u radnički savez da održiš predavanje o
socijalističkoj državi pred dvojicom zanatlija i jednim mesarskim
momkom. Pa da, treba učestvovati u dobiti prema svojoj
proizvođačkoj sposobnosti, rekao bi, sve je tako dobro uređeno i
niko ne treba da bude iskorišćen. Ali tada se diže mesarski
momak, koji je, tako mi Bog pomogao, genije u upoređenju sa
svima vama, diže se i reče: Ali ja imam potrošačku sposobnost
veletrgovca, a samo sam običan mesarski momak, jer nisam
obdaren boljim sposobnostima za proizvodnju. Zar baš moraš da
stojiš tako bled i nezgrapan, budalo? … Da, hrči samo, to ti najbolje
i priliči, hrči samo dalje! Doktor se jako napio, jezik ga je bedno
izdavao, zamagljenih očiju gledao je pred sebe. Nakon malog
dremanja okrete se ponovo Nagelu i nastavi smrknuto: Uostalom,
nisam baš mislio da bi samo bogoslovi trebalo da se poubijaju. Ne,
trebalo bi, proklet da sam, da se svi poubijamo, da sve iskorenimo
i da pustimo neka se točak i dalje okreće.
Nagel se kucnu sa Minutom, a doktor ne dobi odgovor, pa se
razbesni i uzviknu na sav glas:
- Zar ne čujete šta vam govorim? Trebalo bi svi da se
poubijamo, kažem vam, i vi takođe, naravno i vi takođe.
I pritom je doktor izgledao sav besan.
- Da - odgovori Nagel - i ja sam na to mislio. Ali nemam
hrabrosti. - Tajac. - Ne kažem dakle da bih imao hrabrosti; ali ako
budem jednog dana imao hrabrosti, imam već spreman pištolj. I
za svaki slučaj nosim ga stalno uza se. I iz džepa prsnika izvuče
apotekarsku bočicu na kojoj je stajalo naznačeno da je otrov, i
diže je uvis. Bočica je bila samo do polovine puna.
- Prava cijanovodonična kiselina, čista kao suza! - reče. Ali
nikad neću imati hrabrosti; suviše mi teško pada… Gospodine

~ 159 ~
doktore, mogli biste mi reći da li je ovo dovoljno, Već sam
polovinu okušao na jednoj životinji, i izvanredno je delovalo.
Nastao je mali grč, malo grube komike oko usta, dva-tri uzdaha, i
to je bilo sve; šah-mat u tri poteza.
Doktor uze bočicu, pogleda je, mućnu je nekoliko puta i reče:
- Dovoljno, više nego dovoljno… Ozbiljno uzevši trebalo bi da
vam oduzmem ovu bočicu; ali kad nemate hrabrosti…
- Ne, nemam hrabrosti.
Tajac. Nagel vrati bočicu u džep prsnika. Doktor je sve više i
više klonuo, pio, gledao mrtvim očima unaokolo i pljuvao na pod.
Odjednom doviknu profesoru:
- Hej, dokle si stigao, Holtane? Jesi li još kadar za „asocijacije
ideja ”? Ja nisam više. Laku noć!
Profesor otvori oči, protegnu se malo, ustade i ode ka
prozoru, gde zastade i poče da gleda napolje. Kad je razgovor opet
živnuo, iskoristi priliku da umakne; neprimetno se provukao duž
zida, otvorio vrata i iskočio napolje pre no što gaje iko primetio.
Profesor Holtan imao je običaj da ovako odlazi iz društva.
I Minut, se diže i htede da ode; ali kad ga zamoliše da ostane
još malo, on opet sede. Advokat Hansen je spavao. Ona trojica što
još nisu bili pijani, student Ejen, Minut i Nagel stadoše da
razgovaraju o književnosti. Doktor ih je slušao, poluotvorenih
očiju i bez ijedne reči. Malo zatim i on zaspa.
Student je bio veoma načitan i cenio Mopasana: mora se
priznati da je Mopasan najdublje proniknuo u tajnu žene, i
nedostiživ je kao pesnik ljubavi. Kakva smelost u opisivanju,
kakvo divno poznavanje ljudskog srca! Ali Nagel sa smešnom
žestinom odgovori, udari o sto, kriknu, napade sve pisce bez
razlike, jednim zamahom sve ih zbrisa i samo neke poštede od
smrti. Izgledalo je kao da mu se usred one plahosti grudi sasvim
iskreno nadimaju, a na ustima mu se pojavi pena:
- Pesnici! He-he, da, mora se priznati da su prodrli u dubinu
ljudskog srca! Šta su ti pesnici, ona nadmena bića koja su
prigrabila toliku moć u modemom životu, ta šta su oni? Da, ospe,
šuga na društvenom telu, upaljeni i osetljivi lišaj koji se mora
~ 160 ~
blagim sredstvima lečiti i oprezno i pobožno dodirivati, inače
polude, jer ne podnose malo grublje lečenje! Pa da, pesnicima
treba mnogo pridavati značaja, naročito najglupljim, čovečanski
najnerazvijenijima, skučenim duhovima; inače se tornjaju u
inostranstvo! He-he, u inostranstvo, da! Ah, blagi Bože, divne li
komedije! A kad se javi neki pesnik, neki pevač zaista opijen
duhom i s grudima punim muzike, onda molite đavola neka vas
nosi ako ne bude stavljen daleko iza nezgrapna, profesionalna
knjigopisca kao što je Mopasan. Čovek koji je mnogo pisao o
ljubavi i koji je znao da mu knjiga ide lako od ruke; da, što je
pravo, pravo je! Ah, mala blistava zvezda, pravi pesnik u svome
području, Alfred de Mise, kod koga ljubav nije bila strasna rutina,
već fini i vatreni zvuk proleća u čitavom njegovom biću, i kod koga
su reči stvarno plamtele u stihovima, ovaj pesnik nema možda ni
polovinu vernika na svojoj strani koliko sitni Mopasan sa svojom
putenom poezijom, neuljudnom i bez duše…
Nagel prekorači sve granice. Nađe takođe priliku da se obori
na Viktora Igoa i naposletku da sve najveće pesnike sveta pošalje
dođavola. Neka mu dozvole da iznese samo jedan mali primer
šuplje poetične buke jednog svetskog pesnika. Pazite: „Neka tvoj
čelik bude tako oštar kao tvoje poslednje Ne!” Kako im se čini, zar
ne zvuči lepo! Šta misli gospodin Gregor?
Nagel je istovremeno pronicao Minuta očima. Nastavio je da
ga ukočeno gleda i ponovio još jednom onaj glupi stih, s očima
uperenim u Minutovo lice. Minut ne odgovori, plave oči mu se
otvoriše prestravljeno, i u onoj zabuni otpi veliki gutljaj iz čaše.
- Pomenuli ste Ibzena nastavi Nagel još uvek onako zagrejan,
iako Ibzenovo ime nije spomenuto. Po njegovom mišljenju postoji
u Norveškoj samo jedan pesnik, a to nije Ibzen. Ne, nije on. Govori
se o Ibzenu kao misliocu; zar ne bi bilo bolje da se postavi razlika
između narodnog mišljenja i prave misli? Govori se o Ibzenovoj
slavi, probili su nam uši njegovom odvažnošću; zar ne bi bilo bolje
povući malo razliku između teorijske i praktične odvažnosti,
između nekoristoljubivog, bezobzirnog revolucionarnog nagona i

~ 161 ~
domaće buntovničke drskosti? Jedan zrači u životu, a drugi
zapanjuje u pozorištu.
Norveški pisac koji se ne bi učinio važnim i ne bi se služio
čiodom kao kopljem ne bi bio norveški pisac; mora naći neki
kapijski stub na koji će da juriša, inače ga neće smatrati hrabrim
vitezom. Da, zaista je zanimljivo gledati iz daljine. Zaista je gužva i
muževna hrabrost kao u nekom napoleonskom boju a opasnost
kao u francuskom dvoboju. He-he-he… Ne, čovek koji bi hteo da
diže revoluciju ne bi smeo da bude neko malo znamenito
piskaralo, prost i čist književni pojam za Nemce, već čovek iz koga
izbija snaga i koji delà u životnom metežu. Ibzenova
revolucionarna odvažnost nikad ga ne bi odvela na tanak led; ono
s torpedom pod kovčegom samo je jedna birokratska teorija,
upoređeno s vatrenim i živim podvigom. Eto, uostalom možda je
svejedno, jedno ili drugo, čim padamo na kolena pred ovakvim
ženskim radom kao što je pisanje knjiga za narod. Ma kako bilo
bedno, u svakom slučaju ovo ima isto toliku vrednost koliko i
drsko filozofsko trućanje Lava Tolstoja.
- Sve? Sve skupa?
- Da, skoro. Uostalom, imali smo pesnika, bio je to Bjernson u
svojim najboljim časovima. Bio je naš najveći pesnik, pored svega,
pored svega…
- Ali zar većina zamerki Tolstoju ne pogađa i Bjernona? Zar i
Bjernson nije bio pesnik, propovednik morala, običan i dosadan
starac, profesionalni knjigopisac, i šta li još sve?
- Ne! uzviknu Nagel na sav glas. Mahao je rukama i branio
Bjernona žestokim rečima: Bjernson i Tolstoj ne mogu se
uporediti; delom što bi to bilo protivno svakom ispravnom
agronomskom razumu, a delom zato što bi se tome usprotivilo
čitavo čovekovo biće. Na prvom mestu Bjernson je genije kao i
Tolstoj. Nagel nije visoko stavljao opšte velike i sasvim obične
genije Bog mu je svedok - ali do njihove visine uspeo se Tolstoj:
Bjernon ga je naprotiv daleko nadmašio. Ovo naravno nije
smetalo Tolstoju da sačini knjige koje su bolje od mnogih
Bjernonovih; ali šta to dokazuje? Dobre knjige mogu sastavljati

~ 162 ~
čak i danski kapetani, norveški slikari i engleske gospođe. Na
drugom mestu, Bjernson je bio čovek, snažna ličnost, a ne pojam.
Tutnji po našoj kugli kao živo telo i treba mu mesta kao za
četrdeset. Ne pravi se sfingom za svet niti velikim i mističnim kao
Tolstoj u svojoj stepi ili Ibzen u svojoj kafani. Bjernsonova duša je
kao šuma u buri, bori se, svuda je na pohodu i divno upropašćuje
svoje poslove kod publike u Grandu. Sazdan je en masse,
zapovednički je duh, jedan od retkih zapovednika. Može da stane
na tribinu i da pokretom ruke zaustavi započeto zviždanje. Ima
mozak u kome neprestano klija i sazreva; snažno likuje i grubo se
vara, ali oboje čini čitavom ličnošću i dušom. Bjernon je naš jedini
pesnik s nadahnućem, s božanskom iskrom. U njemu to počinje
kao šumljenje žita na letnjem danu i svršava se time što se više
ništa ne čuje već samo ovo šumljenje, i oblik pokreta njegove duše
je skok… hod genija. Ibzenovo pesničko delo upoređeno s
Bjernonovim predstavlja birokratski, mehanički rad. Ibzenovi
stihovi sastoje se u tome što slik odgovara sliku tako da sve puca;
većina njegovih pozorišnih igara su dramatizovana cicvara. -
Daleko će se, dovraga, doterati… Uostalom, ostavimo to;
nazdravlje svemu…
Bilo je dva časa. Minut zevnu. Pospan nakon dana
provedenog na poslu i umoran od Nagelovog beskrajnog brbljanja
koje mu je već dosadilo, Minut ponovo ustade i htede da pođe.
Kad je rekao zbogom i već stigao do vrata, desi se nešto što ga
opet prisili da stane, neki mali prepredeni događaj koji će tek
mnogo kasnije dobiti najveći značaj: doktor se probudio,
zamlatarao žestoko rukama oko sebe i u svojoj kratkovidosti
preturio nekoliko čaša; šampanjac se prosuo po Nagelu, koji je
sedeo odmah do doktora. Skočio je, u smehu je stresao poprskane
grudi i uzviknuo ura.
Minut je odmah bio dobri duh, pritrčao je Nagelu s
maramicom i hteo da ga izbriše. Naročito je prsnik bio sav poliven
šampanjcem; da je Nagel hteo da ga skine na trenutak, samo na
minut, sve bi bilo u redu! Ali Nagel nije hteo da skine svoj prsnik.
Advokat se takođe probudio od buke i stao da viče ura, iako nije
znao šta se desilo. Još jednom je Minut zamolio da mu se poveri
~ 163 ~
prsnik na trenutak; Nagel se zadovoljio da samo odrečno
odmahne glavom.
Odjednom je pogledao Minuta, palo mu je nešto na um, ustao
je u trenu, skinuo prsnik i pružio ga živahno Minutu.
- Izvolite! - reče. Izbrišite ga i zadržite; da, da, treba da ga
zadržite, ta nemate prsnika. Pst, nikakve gluposti! Dajem vam ga
od sveg srca, dragi prijatelju. - Ali kako Minut nastavi još da se
opire, Nagel mu gurnu prsnik pod ruku, otvori vrata i prijateljski
ga izgura napolje.
I Minut ode.
Sve se tako brzo odigralo da je to primetio samo Ejen, koji je
bio najbliži vratima.
Tada advokat svojom sumornom veselošću predloži da se
porazbija i ostatak čaša. Nagel se ne usprotivi, i onda su se četiri
odrasla čoveka zabavljala bacajući čaše o zid. Zatim su pili iz boca,
drali se kao mornari i igrali kolo. Bilo je četiri časa kad se buka
stišala. Doktor je bio potpuno pijan. Na vratima se student Ejen
obrati Nagelu i reče:
- Ali ono što ste rekli o Tolstoju može se takođe reći i za
Bjernsona. Niste dosledni u svom izlaganju…
- Ha-ha-ha! smejao se doktor mahnito. Traži doslednost… u
ovo doba noći!… Možete li da izgovorite „enciklopedisti”, dragi
moj? „Asocijacije ideja” I Hajdete sad, da vam pomognem do
kuće… Ha-ha, u ovo doba dana…
Nije više padala kiša. Ali nije bilo ni sunca; vreme je bilo
mirno i predskazivalo lep dan.

~ 164 ~
 14.
Sutradan ujutru pojavi se Minut ponovo u gostionici. Tiho je
ušao u Nagelovu sobu, stavio na sto časovnik, neke zabeleške,
parče olovke i malu bočicu s otrovom, i zatim hteo da se udalji.
Kako se u međuvremenu Nagel probudio, bio je prinuđen da
objasni zašto je došao.
- Vaše stvari što sam ih našao u džepu prsnika - reče.
- U džepu prsnika? Ah, sto mu gromova, istina! Koliko je
časova?
- Osam. Vaš časovnik je stao, nisam hteo da ga navijeni.
- Niste sigurno pili cijanovodoničnu kiselinu?
Minut se nasmeja i odmahnu glavom.
- Ne - odgovori.
- Ni okusili? Bočica mora biti puna do polovine; dajte da
vidim.
I Minut mu pokaza da je bočica još puna do polovine.
- Dobro! A osam je časova? Onda je vreme da ustanem… Ali
dok još nisam zaboravio, možete li mi Gregore, nabaviti neku
violinu na zajam? Hteo bih da pokušam da naučim… Ah,
budalaština! Uistinu se radi o ovome: Hoću da kupim violinu i da
je poklonim jednom poznaniku; ne treba mi za ličnu upotrebu.
Morate mi svakako nabaviti violinu, pa ma gde je pronašli.
Minut će učiniti sve što bude mogao.
- Mnogo vam hvala. Svratićete opet k meni kad god budete
želeli; znate put. Doviđenja!
Čas kasnije bio je Nagel već u parohijskoj šumi. Zemlja je još
bila vlažna od jučerašnje kiše i sunce nije bilo mnogo toplo. Seo je
na jedan kamen i stao pažljivo da motri na put. Video je nekoliko
poznatih otisaka stopala u mekom pesku, bio je skoro uveren da

~ 165 ~
su to Dagnina stopala i da je ona otišla u grad. Dugo je uzalud
čekao, najzad se resio da joj pođe u susret i digao se s kamena.
I zaista se nije prevario, jer ju je sreo već na ivici šume. Nosila
je neku knjigu, Skramovu „Gertrudu Kolbjemen”.
Govorili su najpre neko vreme o knjizi, a zatim ona reče:
- Zamislite samo… pseto nam je lipsalo.
- Lipsalo? - odvratio je.
- Pre nekoliko dana. Našli smo ga mrtva. Ne razumem kako se
to moglo desiti.
- Zamislite, uvek mi je bilo gadno to vaše pseto; izvinite, ali
bila je to doga zatupastog nosa i bezobraznog ljudskog izraza. Kad
vas gleda, uglovi usta spuštaju joj se sasvim nisko kao da snosi svu
tugu sveta. Zaista sam zadovoljan što je mrtva.
- Pili, nije vas stid…
Ali je Nagel nervozno prekide, iz nekog razloga hteo je da
skrene ovaj razgovor sa psa. Stade da priča o nekom čoveku koga
je jednom sreo i koji je zaista bio nešto najsmešnije što se uopšte
može videti. Čovek je malo m-mucao i nije to krio; ne, čak je m-
mucao više no što je morao da bi svoj nedostatak što bolje istakao.
Imao je najčudnije poglede o ženama. Uostalom, imao je običaj da
priča neku priču iz Meksika koja je u njegovim ustima postajala
naročito zanimljiva. Bilo je to jedne užasno hladne zime,
termometri su prskali do mile volje a ljudi sedeli dan i noć
zatvoreni u četiri zida. Ali jednoga dana morao je da pođe u
obližnji grad, prolazio je ogolelim predelom, samo se ovde-onde
uzdizala poneka koliba, a ledeni vetar neizdržljivo mu je palio lice.
I taman kad je tako išao, izleti usred one očajne hladnoće neka
polugola žena iz jedne kolibe i potrča k njemu; sve vreme je
vikala: Nos vam je otekao od mraza! Držala je varjaču u ruci i
imala zavrnute rukave. Videla je ovog neznanog čoveka kako
prolazi s otečenim nosom od mraza, pa je ostavila sav posao i
potrčala da ga opomene. He-he, jeste li čuli ovako nešto! A i sama
je na ledenom vetru, sa zavrnutim rukavima, i ceo desni obraz
postepeno joj modri i pretvara se u veliku oteklinu od mraza! He-
he, prosto neverovatno!… Ali i pored ovoga i još mnogih drugih

~ 166 ~
primera o ženskom požrtvovanju, s mucavkom se u ovom pogledu
nije moglo ni razgovarati. Žena je čudno i nezajažljivo stvorenje,
govorio mi je, ne dajući nikakvo objašnjenje zašto je baš čudna i
nezajažljiva. Prosto je neverovatno šta sve ona može da izmisli,
govorio je. I zatim je ispričao: Imao sam prijatelja koji se zaljubi u
jednu mladu damu; zvala se Klara. Mnogo je truda uložio da
pridobije ovu damu, ali ništa nije pomoglo, Klara nije htela ni da
čuje za njega, iako je on bio lep i ugledan mladić. Ista Klara imala
je međutim sestru, sasvim krivonogo i grbavo stvorenje; bila je
upravo ružna; jednog dana moj prijatelj zatraži njenu ruku; dragi
Bog zna zašto je to učinio, možda iz računa a možda se zaista
zaljubio, iako je bila onako ružna. A šta je sad Klara uradila? Sad
odjednom njena ženskost pokaza zube; Klara je vikala, Klara je
postavila kuću na glavu; mene je hteo da uzme, mene je hteo da
ima, rekla je; ali me neće imati, neću, neću nipošto na svetu, kazala
je. Eto, ali mislite li da je sad mogao dobiti njenu sestru, u koju se
veoma zaljubio? Ne, u tome baš i jeste čitava zloba u ovoj stvari:
Klara nije htela ni svojoj sestri da ga ustupi. He-he-he. Ne, ne,
pošto je ustvari hteo nju, ne srne da ima ni njenu grbavu sestra,
iako se o nju baš niko nije otimao. I tako moj prijatelj ne dobi
nijednu… Ovo je jedna od mnogobrojnih mucavkovih priča. Pričao
ih je tako smešno, baš zato što je toliko mucao. Bio je uostalom
velika zagonetka kao čovek… Dosadan sam vam?
- Ne - odgovori Dagni.
- Dakle velika zagonetka kao čovek. Bio je takav tvrdica i
lopov da je čak skidao kaiševe s prozora na vagonima i nosio ih
kući da ih nekako upotrebi. Da, nije se ustručavao; čak je jednom i
uhvaćen u ovakvoj krađi. Ali, s drage strane, nije nimalo cenio
novac kad bi ga zahvatila njegova ćudljivost. Jednom mu je palo na
um da priredi nečuvenu šetnju kolima. Nije poznavao nikoga, pa
zato iznajmi za sebe sama dvadeset i četiri kočije i poređa ih jedne
za drugima. Dvadeset i tri kočije išle su napred potpuno prazne a
u dvadeset četvrtim, poslednjim, sedeo je on i s visine gledao na
prolaznike, ponosan kao bog na veliku povorku što ju je priredio…

~ 167 ~
 Ali Nagel je bez uspeha izmišljao i pričao jednu priču za
drugom; Dagni je jedva slušala šta je govorio. Zaćutao je i stao da
razmišlja. Zaista je bilo đavolski što tako glupo brblja i neprestano
se pravi budalom! Jurišati na neku mladu damu, i to još damu
svoga srca, s ovakvim tračanjem o oteklini od mraza i o dvadeset
četiri kočije! I odjednom se seti da se već jednom smrtno prebacio
s nekom bljutavom dosetkom o nekom Eskimu i mapom za pisma.
Kad se ovoga seti, obrazi mu odjednom planuše a on se nehotice
trže i zamalo ne zastade. Kog vraga ne pazi. Ah, kako se stidi. Ovi
trenuci kad tako glupo brblja, prave ga smešnim, unizuju ga i
bacaju unazad za nedelje i čitave mesece. Šta li u duši mora da
misli o njemu?
- A koliko ima još do dobrotvorne priredbe?
Odgovorila je smešeći se:
- Zašto se toliko mučite da govorite naprazno? Zašto ste tako
nervozni?
Ovo mu je pitanje došlo tako neočekivano da je smeteno
pogledao. Odgovorio je prigušenim glasom i uzburkana srca:
- Gospođice Kiland, kad sam poslednji put bio s vama obećao
sam da ću, ako vas još jednom sretnem, govoriti o svim stvarima
sem o onom što ste mi zabranili da pominjem. Nastojim da održim
svoje obećanje. Dosad sam ga održao.
- Da - odvratila je - treba držati svoja obećanja, ne treba ih
kršiti.
- Već sam bio ovde pre no što ste došli i odlučio da pokušam;
znao sam da ću vas sresti.
- Otkuda ste mogli znati?
- Video sam vaše stope na putu.
Bacila je pogled na njega i ućutala.
A malo zatim reče:
- Nosite zavijenu ruku, jeste li se povredili?
- Da - odgovori - vaš pas me ujeo.
Zastadoše obadvoje i pogledaše se. Kršio je ruke i nastavio
sav izmučen:

~ 168 ~
 - Bio sam svake noći ovde u šumi, svake noći gledao sam u
vaše prozore prc no što sam odlazio na spavanje. Oprostite, ali to
nije zločin. Zabranili ste mi da to činim, da, ali sam ipak činio, šta
mogu! I pseto me je ujelo, borilo se za svoj život; ubio sam ga, dao
sam mu otrov zato što je uvek lajalo kad god sam dolazio da
kažem vašim prozorima laku noć.
- Vi ste dakle ubili psa! - rekla je.
- Da - odgovori Nagel.
Tajac.
Još uvek su stajali i gledali se; grudi su mu se burno dizale i
spuštale.
- I bio bih kadar da učinim mnogo gore stvari samo da bih vas
mogao videti - nastavio je. - Nemate ni pojma koliko patim i koliko
mislim na vas dan i noć., ne možete ni zamisliti. Razgovaram sa
svetom, smejem se, priređujem čak i vesele pijanke… noćas sam
imao društvo do četiri časa; na kraju smo porazbijali i sve čaše…
da, ali i kad pijem i pevam, opet neprestano mislim na vas i prosto
sam već lud. Ne brinem se više ni za šta i ne znam šta će još od
mene biti. Ta smilujte mi se makar samo dva minuta, hteo bih
nešto da vam kažem. Nemojte se plašiti, neću ni da vas zastrašim
niti da vas prevarim, moram samo da govorim s vama, jer me
patnja goni…
- Pa zar nećete jednom biti pametni? - rekla je odsečno.
Obećali ste.
- Da, svakako, obećao sam; ne znam, možda sam obećao da ću
biti pametan, verujte mi. Ali kako da počnem da li vi znate? Recite
mi. Znate li da jednoga dana zamalo nisam ušao u parohiju,
otvorio vrata i upao pravo kod vas, čak i da niste sami! Ali sam
nastojao da se oduprem svim silama, verujte mi; da, čak sam i
ružno govorio o vama i pokušao da uništim vašu moć nada mnom,
unizujući vas u očima drugih. Nisam to činio iz osvete, ne, ali
pojmite da zamalo što nisam podlegao. Učinio sam to da bih se
uzvisio u svojim sopstvenim očima, da bih se naučio da stisnem
zube, da ne savijeni isuviše kičmu pred samim sobom, u svojoj
sopstvenoj svesti. Eto zašto sam učinio. Ali ipak ne znam baš

~ 169 ~
sigurno da li će nešto koristiti. Pokušao sam takođe da otputujem,
da odem; pokušao sam, počeo da pakujem svoje stvari; ali nisam
dovršio pripreme i nisam ni otputovao. Kako bih mogao otići
odavde! Mesto toga pre bih otišao u potragu za vama, kada više ne
biste bili ovde. Iako vas nikad ne bih našao, ipak bih putovao u
potragu za vama, tražio bih vas neprestano u nadi da ću vas naći.
A ako bih ipak uvideo da je sve uzalud, smanjivao bih, smanjivao
postepeno sve svoje nade i najzad bih bio iskreno zahvalan ako
bih po mogućstvu uspeo da vidim neku osobu koja vam je jednom
bila bliska, neku prijateljicu koja vam je nekada stiskala ruku i
kojoj ste poklanjali poneki osmeh u srećne dane. Eto šta bih
uradio. Onda, da li bih mogao da otputujem odavde? A zatim, i leto
je, čitava šuma je moja crkva i ptice me poznaju, gledaju me svako
jutro kad dolazim, nakrive glavu i gledaju, a odmah potom stanu
da pevaju. Neću takođe nikad zaboraviti kako je grad bio iskićen
zastavama u vašu čast ono veče kad sam stigao; to je na mene
učinilo najveći utisak, obuzela me je neka čudna simpatija; napola
ošamućen hodao sam tamo-amo po brodu i gledao zastave pre no
što sam se iskrcao. Da, bilo je to one večeri!… Ali i posle toga bilo
je toliko puta divno; svakodnevno prolazim istini putem kojim i vi,
a katkad imam sreću da vidim tragove vaših stopa po putu kao
danas, i onda čekani dok se ne vratite, zavučem se u šumu, legnem
potrbuške iza nekog kamena i čekam vas. Video sam vas dva puta
od našeg poslednjeg razgovora, i jednom sam vas čekao punih
šest časova dok niste naišli. Za ovih šest časova ležao sam iza
kamena i nisam se nikako dizao prosto zato što sam se bojao da
biste mogli naići i spaziti me. Bogzna gde ste tako dugo ostali toga
dana…
- Bila sam kod Andersenovih odgovorila je brzo.
- Da, možda ste bili tamo, ipak sam vas najzad video kad ste
se vraćali. Niste bili sami; ali sam vas jasno video i tiho poslao svoj
pozdrav iza kamena. Bog zna kakva vam je misao tada iskrsnula,
ali ste okrenuli glavu i za trenutak pogledali u kamen…
- Ta čujte jednom… Ma ne, što ste se trgli kao da ću vam sad
izreći smrtnu kaznu…

~ 170 ~
 - Pa to i jeste, razumem dobro, oči su vam postale ledene.
- Da, ali zaista jednom treba da bude kraj, gospodine Nagele.
Kad biste o svemu razmislili, morali biste i sami shvatiti da se ne
ponašate lepo ni prema onome koji je odsutan. Ako se stavite u
njegov položaj… a da ne govorimo kako i mene dovodite u veoma
težak položaj. Šta hoćete od mene? Dozvolite da vam kažem
jednom za svagda: neću prekršiti svoje obećanje, volim ga. Tako,
sad vam je sasvim jasno. Budite malo oprezni; zaista neću da se
šetam s vama ovde, ako ne budete imali malo obzira prema meni.
Kažem vam otvoreno.
Bila je uzbuđena, usta su joj podrhtavala, jedva se uzdržavala
da ne brižne u plač. Kako je Nagel ćutao, ona još dodade:
- Rado ću vam dozvoliti da me pratite do kuće, ako želite i ako
nemate nameru da načinite položaj oboma nepodnošljivim. Biću
vam zahvalna, ako budete hteli da nešto ispričate; volim da vas
slušam.
- Da - reče on odjednom glasno i razdragano kao brbljivac
kome je pušteno na volju da, samo kad mi dozvoljavate da vas
pratim! Vrlo rado… Ah, kako ste me polili hladnom vodom, kako
mi prosto vraćate snagu, kad se naljutite na mene…
Još su poduže razgovarali o ravnodušnim stvarima. Išli su
tako lagano da su jedva odmicali.
- Kako lepo miriše, kako lepo miriše rekao je.
- Eto, kako trava i cveće bujaju posle kiše. Ne znam da li vas i
inače zanima drveće? Čudno je, ali se osećam u tajanstvenom
srodstvu sa svakim drvetom u šumi. Kao da sam i sam nekada
pripadao šumi; kad tu pogledam oko sebe, čini mi se kao da neko
sećanje prostruji čitavim mojim bićem. Ah, stanite jedan trenutak!
Čujte kako ptice u divljem oduševljenju pevaju suncu. Sasvim su
glupe i lude, lete nam skoro u lice tako neobazrivo.
I pođoše dalje.
- Još uvek rekla je nosim u sebi onu divnu sliku što ste mi je
opisali o čunu i jedru od plave svile koja je isečena u obliku
meseca. Bilo je tako lepo. Kad je nebo sasvim visoko i daleko, čini
mi se kao da i sama plovim tamo gore i ribarim srebrnom udicom.
~ 171 ~
 Bio je srećan što se ona još seća onog utiska ivanjdanske noći.
Oči mu se zamagliše, i toplo odgovori:
- Da, sasvim tačno, bilo bi mnogo bolje da ste vi bili u ovakvoj
barci.
Kad su stigli otprilike do sredine šume, ona neoprezno upita:
- Dokle ostajete ovde?
Odmah se pokajala, najmilije bi joj bilo da nije uopšte ni
izustila ovo pitanje; ali se ubrzo umiri, jer se samo nasmešio i
izbegao da neposredno odgovori. Bila mu je zahvalna za pažnju,
sigurno je primetio njenu zabunu.
- Ostajem ovde gde ste i vi odgovorio je. - Ostajem dotle dok
budem imao novaca - kazao je najzad. A onda dodao: To neće biti
tako strašno dugo.
Pogledala gaje, opet se nasmešila i upitala:
- Neće biti tako strašno dugo? Čula sam da ste vrlo bogati?
Tada stari tajanstveni izraz pređe njegovim licem, i on
odgovori:
- Da sam bogat? Čujte, po gradu mora da kruže glasovi kako
sam pun para, kako između ostalog imam i neko poljsko dobro od
velike vrednosti… nije to istina, molim vas, nemojte verovati, sve
je to obmana. Nemam poljskog dobra, a u svakom slučaju vrlo je
malo i pripada zajedno meni i mojoj sestri; sem toga, potpuno je
zaduženo i opterećeno raznim hipotekama. To je istina.
Nasmejala se s nevericom.
- Inače obično uvek kažete istinu kad govorite o sebi - reče.
- Ne verujete mi? Sumnjate? Dozvolite mi bar da vam kažem,
mada me to ponižava, dozvolite mi ipak da vam ispričam kako
stvari stoje. Ne zaboravite da sam već prvi dan kad sam stigao u
grad, prevalio peške pet milja, peške sam otišao u obližnji grad i
otuda sam sebi poslao tri telegrama koji se odnose na veliku sumu
novaca i neko poljsko dobro u Finskoj. Zatim sam punih nekoliko
dana ova tri telegrama ostavio otvorena na stolu svoje sobe da bi
ih svako u gostionici mogao pročitati. Verujete li mi sad? I, zar moj
novac nije obična obmana?

~ 172 ~
 - Pod pretpostavkom da opet ne lažete na svoju sopstvenu
štetu.
- Opet? Varate se, gospođice. Tako mi Boga na nebesima, ne
lažem! Eto!
Tajac.
- Pa zašto ste onda to učinili, zašto ste poslali one telegrame
sami sebi?
- E, vidite, to bi bila malo dugačka priča, ako bih vam izlagao
u povezanoj celini… No, uostalom učinio sam to jednom rečju da
bih se hvalisao, da bih probudio pažnju u gradu. He-he-he, iskreno
rečeno.
- Sad lažete!
- Đavo neka me nosi ako lažem!
- Čudan ste čovek. Bogzna šta ste hteli time postići. Dođete u
jednom trenutku… da, ne bojite se čak da mi učinite najvatrenija
priznanja; ali čim vas sa nekoliko reči naučim pameti, odmah
prevrnete i predstavite sebe kao najvećeg šarlatana, kao lažova,
kao varalicu. Možda ste mogli uštedeti sebi ovaj trud; i jedno i
drugo pravi na mene tako mali utisak. Isuviše sam obična i
jednostavna; sva ta genijalnost nadilazi moj razum.
Bila je odjednom uvređena.
- Nisam hteo u ovom trenutku da pokazujem nikakvu
genijalnost. Ta sve je izgubljeno, zašto bih se onda naprezao?
- Ali zašto mi onda pričate sve ove neprijatne stvari čim vam
se ukaže prilika? - uzviknula je živo.
I lagano, savlađujući se potpuno, odgovorio je:
- Da bih učinio utisak na vas, gospođice.
I ponovo su oboje stali i zagledali se. A on nastavi:
- Već sam imao prilike da vam kažem nekoliko reči o svom
metodu. Pitate me zašto izbrbljavam svoje tajne koje mi škode a
koje bih mogao da skrijem? Odgovaram: iz politike, iz računa.
Verujem naime u mogućnost da će moja iskrenost učiniti izvestan
utisak na vas, pored sveg vašeg odricanja. U svakom slučaju
mogao bih zamisliti da ćete osetiti izvesno poštovanje prema ovoj

~ 173 ~
bezobzirnoj ravnodušnosti s kojom se sam predajem. Možda i
pogrešno računam, lako je moguće, onda nemam kud. Ali čak iako
mi je račun pogrešan, vi ste i onako za mene izgubljeni pa opet
ništa ne stavljam na kocku. A do ove se tačke može dospeti, to je
očajanje, hazard. Pomažem vam sam da sastavite optužbe protiv
mene i učvršćujem vas svojim skromnim sredstvima u vašoj
nameri da me se otresete, prosto naprosto otresete. Zašto to
činim? Zato što se mojoj sitnoj duši ne sviđa da govori u svoju
sopstvenu korist i da nešto dobije na ovako bedan način; ni reči
ne bih mogao izustiti. Ali, možete mi reći, pokušavam da
lukavstvom i okolišnim putevima postignem isti uspeh koji bi
ostali postigli sitnom iskrenošću? Ah… Ne, neću uostalom da se
branim. Nazovite to obmanom, zašto ne, dobro je, odgovara; i sam
ću dodati da je to najbednije licemerstvo. Dobro, dakle to je
obmana, i ne branim se. Imate pravo, čitavo moje biće je obmana.
Ali svi ljudi su u izvesnom stepenu zatočenici obmane, pa
svejedno koje vrste obmane, postoje u suštini sve obmana?…
Osećam kako počinjem da padam u vatru, ne bih bio protivan da
za trenutak pređem na svoju omiljenu temu… Ne, neću uostalom;
Gospode Bože na nebesima, koliko sam umoran od svega! Kažem:
neka ide, samo neka ide: tačka… Ko bi još, na primer, verovao da u
kući doktora Stenersena nije sve u redu? Ne kažem ni ja da ima
nešto ružno, zato i pitam da li bi ikome moglo pasti na um da
poveruje kako u ovoj cenjenoj porodici ima nešto ružno. Ima
svega dve osobe, muž i žena, dece nema, nema ozbiljnih briga, pa
ipak, možda postoji neka treća osoba, Bog bi jedini znao, ali
možda, sve ukupno, postoji još jedna osoba, osim muža i žene,
neki mladi i suviše vatreni prijatelj kuće, sudijski pripravnik
Rejnert. Šta da se kaže? Možda na obema stranama ima grešaka.
Doktor može štaviše da zna za ćelu stvar, pa ipak ništa ne može da
učini, a one noći pio je strahovito i bio tako ravnodušan prema
svemu, prema čitavoj vasioni, da je predlagao potpuno uništenje
čovečanstva pomoću cijanovodonične kiseline, dok bi se točak i
dalje okretao. Jadni čovek!… Ali teško da je on jedini koji je do
kolena ogrezao u obmani, čak i ako ne računam sebe, Nagela, jer ja
sam ogrezao u obmani do pojasa. Kad bih, na primer, spomenuo

~ 174 ~
Minuta? Mila duša, pravednik, mučenik! Sve dobro je na njegovoj
strani; ali ga ne puštam iz oka. Kažem vam, ne puštam ga iz oka!
Izgleda da vas to čudi? Jesam li vas uplašio? Nije mi bila namera.
Odmah ću vas umiriti, ako kažem da niko ne može pokolebati
Minuta, zaista je pravednik. A zašto ga ne ispuštam iz očiju, zašto
ga pratim u dva časa noću kad se vraća kući s nevine šetnje… u
dva časa noću? Zašto ga uhodim s lica i sa strane, kad raznosi
džakove uglja i pozdravlja ljude na ulici? Ni zbog čega, draga
gospođice, ni zbog čega. Prosto me zanima, gajim izvesna osećanja
prema njemu i čini mi zadovoljstvo u ovom trenutku što mogu da
ga istaknem kao primer čistog i pravednog čoveka posred ove
opšte obmane. Zato ga i pominjem, i vi me razumete sasvim
sigurno. He-he-he… Ali da se vratimo na mene… Ah, ne, ne, neću
da se vraćam na sebe sama, samo to ne!
Ovaj poslednji uzvik bio je toliko iskren i pun tuge da u njoj
probudi sažaljenje. U tom trenutku shvatila je da ima posla s
potpuno namučenom i rastrganom dušom. Ali pošto se odmah
zatim pobrinuo da izbriše ovaj utisak, prasnuvši odjednom u
hladan smeli i zaklevši se ponovo kako je sve samo obična
obmana, osetila je odmah kako je napušta ovo prijateljsko
osećanje prema njemu. Rekla je oštro:
- Načinili ste nekoliko primedbi na račun gospođe Stenersen,
koje su mogle biti i upola tako drske pa da budu podle. A na
Minutu, bednom bogalju, pokazali ste takođe svoje viteštvo. Zaista
ste se ružno poneli, nisko poneli.
Pošla je opet a Nagel za njom. Nije odgovarao, išao je oborene
glave. Trzaj mu je nekoliko puta potresao ramena, i na svoje
najveće zaprepašćenje spazila je nekoliko krupnih suza kako mu
se kotrljaju niz obraze. Da ih skrije, okrenuo se ustranu i
zviždukao nekoj ptičici.
Išli su dva minuta ne prozborivši ni reči. Bila je uzbuđena i
gorko žalila zbog svojih grubih reči. Možda je čak i imao pravo u
svemu što je rekao; šta zna ona? Bogzna da li ovaj čovek nije video
više za nekoliko nedelja nego ona godinama. Išli su i dalje ćutke.

~ 175 ~
Opet je bio savršeno miran, i igrao se maramicom. Za nekoliko
minuta biće na domaku parohije. Tada Dagni reče:
- Jeste li jako povredili ruku? Smem li da vidim?
Da li je to učinila samo da bi ga malo obradovala ili je zaista
popustila za trenutak… ali u svakom slučaju rekla je toplim, skoro
uzbuđenim glasom i zastala.
Sva njegova strast sad dobi zamaha. U trenutku kad mu je
bila tako blizu, nagnute glave nad njegovu ruku, da je osećao miris
njene kose i njenog vrata, i mada ni reči nije bila izgovorila,
njegova ljubav se pretvori u ludilo, u bezumlje. Privukao ju je k
sebi, prvo jednom rukom, a kad se stala braniti, i drugom, vatreno
je dugo pritisnuo na grudi i skoro je digao sa zemlje. Osećao je
kako joj leđa popuštaju i kako se predaje. Teška i divna počivala
mu je u zagrljaju, a napola zamagljene oči upijale su se u njegove.
Govorio joj je, kako je divna, divna, i kako će biti ljubav njegove
ljubavi sve do smrti. Jedan čovek je već pošao u smrt zbog nje, da,
i on će tako isto, na najmanji znak, na najmanju reč.
Ah, koliko je voli! I nastavio je da ponavlja neprestano,
privijajući je sve ncžnije i nežnije na grudi: - Volim te, volim te!
Nije davala više nimalo otpora, glava joj je malo klonula na
njegovu levu ruku, i on ju je vatreno ljubio, prekidajući jedva s
vremena na vreme da bi joj prošaptao najnežnije reči. Jasno je
primetio kako se i ona sama privija uz njega i kako pod njegovim
poljupcima još više sklapa oči.
- Dođi sutra pod ono divo, sećaš se onog drveta, one jasike.
Dođi, volim te, Dagni! Hoćeš li doći? Dođi kad hoćeš, dođi u sedam
časova.
Nije odgovorila na to, već je samo rekla:
- Ta pustite me sad!
I lagano se oslobodila njegovog zagrljaja.
Trenutak zasta i pogleda oko sebe, lice joj dobi sve smeteniji
izraz, najzad nemoćni trzaj zadrhta joj oko usana, i ona pritrča
kamenu na ivici puta i sede. Plakala je.

~ 176 ~
 Nagnuo se nad njom i tiho joj govorio. Potrajalo je to nekoliko
minuta. Odjednom je skočila, stisnutih pesnica i lica bleda od
gneva, pritisnula je ruke na grudi i besno rekla:
- Bednik ste, ah, Bože, koliki ste bednik! Ili možda ne mislite
tako. Ah, kako ste mogli, kako ste mogli da ovo učinite!
Zatim je nastavila da plače.
Ponovo je pokušao da je umiri, ali bez uspeha; punih pola
časa stajali su tako kraj kamena na ivici puta i nisu se micali.
- I još hoćete da se sutra opet sastanete sa mnom - rekla je;
neću doći, moje vas oči više neće videti, vi ste nitkov!
Preklinjao ju je, bacio se ničice pred njom i ljubio joj haljinu;
ali je ona neprestano ponavljala kako je on nitkov i kako se bedno
poneo. Šta je uradio s njom? Odlazite, odlazite! Zabranila mu je da
je dalje prati, ni koraka dalje!
I pošla svojoj kući.
Hteo je ipak da je otprati; ali ga ona odbi pokretom ruke i
reče:
- Ne mičite se!
Ostao je na mestu i pratio je očima dok se nije udaljila
dvadesetak koraka, a onda je stegnuo pesnice, potrčao za njom,
prekršio njenu zabranu, potrčao za njom i prisilio je da ponovo
stane.
- Neću vam učiniti nikakvo zlo - rekao je - imajte malo
sažaljenja prema meni. Kao što stojim pred vama, spreman sam
da izvršim samoubistvo samo da bih vas oslobodio mene;
dovoljna je samo jedna vaša reč. A ponoviću vam to i sutra ako se
budemo videli. Ali bi trebalo da imate milosti prema meni, da
budete pravedni prema meni. Shvatate da sam potčinjen moći
koja potiče od vas i kojom ja ne vladam. I nije samo moja krivica
što sam naišao na vas na svom putu. Neka Bog da da nikad ne
osetite moju sadašnju patnju.
I zatim se okrete i ode.
Teška ramena na niskom telu opet su se neprestano trzala
dok je odlazio putem. Nije primećivao ljude koje je sretao, nije

~ 177 ~
prepoznao nijedno lice i u prolazu kroz grad nije se nigde
zaustavljao, sve dok se nije našao na terasi gostionice.

~ 178 ~
 15.
Tri-četiri iduća dana Nagel nije bio u gradu. Otišao je na neki
izlet parobrodom, a njegova soba u gostionici stajala je zaključana.
Niko nije znao gde se nalazi, znalo se jedino da se ukrcao na
parobrod koji je otplovio prema severu, i da je možda otišao samo
da se razonodi.
Kad se jednog dana vratio u rano jutro, dok je grad još
spavao, bio je sav bled i ispijen od bdenja. Nije ipak pošao u
gostionicu, već se neko vreme prošetao tamo-amo po keju, pa je
onda krenuo sasvim novim putem koji je vodio prema
unutrašnjem zatonu, gde se dimnjak parnog mlina taman počeo
da puši.
Nije se dugo zadržao, po svemu je izgledalo da se vrti
unaokolo samo da bi utucao nekoliko časova. Čim je trg oživeo,
prešao je tamo; stajao je na uglu kraj pošte i pažljivo posmatrao
prolaznike, pa kad je spazio zelenu suknju Marte Gude, prišao joj
je i pozdravio.
Izvinite, možda gaje zaboravila? Ime mu beše Nagel, učinio joj
je jednom ponudu za staru stolicu. Možda ju je već prodala?
Ne, nije je prodala.
Dobro. I niko nije dolazio kod nje da istera veću cenu?
Nikakav ljubitelj?
Da. Ali…
- Šta? Zaista? Bilo je i drugih? Šta kažete, neka dama? Ah, te
žene, one svuda moraju da zabodu svoj nos! Čula je za tu retku
stolicu i odmah htela da je zgrabi. Pa da, običan ženski način. A
koliko je ponudila, do koje je sume išla? Kažem vam, ne ispuštam
stolicu ni po koju cenu, đavo neka me nosi ako je ispustim!
Marta je bila zbunjena njegovom žestinom pa je pohitala da
odgovori:

~ 179 ~
 - Ne, ne, pa vi ćete je i dobiti, s najvećim zadovoljstvom!
- Dozvoljavate li mi onda da dođem k vama večeras oko osam
časova da svršimo posao?
Da, možda je moguće i tako. Ali zar ne bi bilo bolje da pošalje
stolicu u gostionicu? I tako bi bilo uređeno…
Nipošto, nikako, ne pristaje ni u kom slučaju. S ovakvim
predmetom mora se oprezno postupati, njim se moraju pozabaviti
stručne ruke; iskreno govoreći, ne dozvoljava čak ni da neki
stranac pogleda stolicu. U osam časova biće tamo. Čujte - palo mu
je na um nipošto brisati krpom, nikako prati, za ime Božje! Ni kapi
vode!…
Nagel ode pravo u gostionicu i pruži se obučen na postelju;
spavao je duboko i mirno sve do uveče.
Čim je večerao, otišao je na pristanište, u malu kuću Marte
Gude. Bilo je osam časova; zakucao je i ušao.
Soba je bila tek oprana, pod je bio čist a prozori izbrisani; a
sama Marta stavila je oko vrata ogrlicu od staklenih bisera. Bilo je
očigledno da gaje očekivala.
Pozdravio je, seo i odmah otpočeo pregovore. Ni ovog puta
nije nikako popuštala, naprotiv, bila je nepopustljivija no ikada i
ostala uporno pri tome da stolicu ustupi bez naknade. Najzad se
naoko razbesneo, stao da joj preti kako će joj baciti pet stotina
kruna u lice i pobeći sa stolicom. Da, zaista je i zaslužila! Takvo
bezumlje još nije sreo u svom životu, i udarivši o sto upitao je da li
nije sasvim poludela.
- Znate šta - reče i pogleda je oštro. Zbog vaše upornosti
počinjeni ozbiljno da sumnjam. Recite mi otvoreno: je li ova
stolica zaista časno stečena? Moram vam reći, imam posla s
raznoraznim svetom pa čovek nikad ne može da bude dovoljno
oprezan. Ako je stolica dopala u vašu svojinu prevarom ili nekim
drugim sumnjivim načinom, onda ne smem da je kupim. Molim
vas uostalom da mi oprostite ako pogrešno tumačim vaše
oklevanje. I uporno ju je preklinjao da mu kaže istinu.
Zbunjena ovim sumnjičenjem, napola prestrašena a napola
uvređena, stala se odmah pravdati: stolicu je doneo u kuću njen
~ 180 ~
deda i ona čitavo stoleće pripada njenoj porodici; ne treba da
misli da bi ma šta zatajila. Grunule su joj suze na oči.
Dobro, onda bi zaista hteo jednom da svrši s tim brbljanjem, i
zatim tačka! Izvadio je novčanik.
Pristupila je korak bliže kao da gaje opet htela sprečiti; ali se
nije dao zbuniti, već je položio na sto dve crvene novčanice.
- Izvolite! - reče.
- Dajte mi samo pedeset kruna, kad vam je toliko stalo
umolila je. I u tom trenutku bila je toliko zbunjena da mu je dva
puta prešla rukom preko kose dok ga je molila, samo da bi ga
navela da popusti. Ni sama nije znala šta čini; ali ga je pomilovala
po kosi i ponovo ga molila da ostane pri pedeset kruna. Glupa
žena još je i oči imala vlažne.
Podigao je glavu i pogledao je. Ova seda sirotica, ova devojka
od četrdeset godina, još mrka i vatrena pogleda, a ipak takvog
držanja koje je podsećalo na monahinju, ova čudna i retka lepota,
sve je to delovalo na njega i pokolebalo ga za trenutak. Uzeo je
njenu ruku, pomilovao je i rekao: Gospode, kako ste čudni, draga!
A zatim se odmah digao sa stolice i pustio njenu ruku.
- Nadam se da nećete imati ništa protiv ako stolicu ponesem
odmah sa sobom - reče.
I uze stolicu.
Očigledno da ga se više nije bojala. Kad je videla kako je
uprljao ruke kad je dodirnuo staru stolicu, pohitala je u džep i
pružila mu maramicu da se obriše.
Novčanice su još bile na stolu.
- Ah, čujte rekao je dozvolite da vas upitam, ne bi li možda
najbolje bilo da ovu stvar sa stolicom po mogućstvu sačuvate za
sebe? Nema smisla da ceo grad govori o tome; zar ne?
- Ne - odvratila je zamišljeno.
- Na vašem mestu, odmah bih sklonio novac. Ili bih još pre
prikačio nešto na prozor. Uzmite onu suknju!
- Zar neće biti mračno? - rekla je. Ali je ipak uzela suknju i
prikačila je uz njegovu pomoć.

~ 181 ~
 - Ovo smo uostalom mogli odmah učiniti - reče zatim; moglo
je zlo ispasti da me je neko video.
Nije ništa odgovorila. Uzela je novac sa stola, pružila mu ruku
i stala da miče usne, ali nijednu reč nije uspela da izusti.
I dok je tako stajao i držao njenu ruku, rekao je odjednom:
- Čujte, smem li da vam postavim jedno pitanje: možda vam je
dosta teško da isterate kraj s krajem, mislim bez pomoći, bez
potpore… Ah, da, možda imate neku malu potporu?
- Da.
- Eh, draga, oprostite mi što sam pitao! Palo mi je na pamet,
ako se čuje da imate nešto novaca, ne samo da nećete više primati
nikakvu potporu, već će vam i novac oduzeti, jednostavno oduzeti.
Zato naša stvar treba da ostane tajna za svakoga; jeste li razumeli?
Hoću samo da vam dam savet praktična čoveka. Ni živoj duši
nećete reći da smo svršili ovaj posao… Setio sam se uostalom da
vam moram dati sitnije novčanice da ne biste morali menjati
stotinarke.
Mislio je na sve, na svaku mogućnost. Seo je ponovo i stao da
broji manje novčanice. Nije tačno izbrojao, dao joj je sve što je
imao sitnijih novčanica, uzeo ih je nadohvat i savio u svežanj.
- Evo, sakrijte sad! - rekao je.
Okrenula se, otkopčala prsnik i sakrila novac na grudi.
A kad je završila, ipak se nije digao, ostao je i dalje na stolici i
rekao kao slučajno:
- Šta ono htedoh reći… poznajete li možda Minuta?
I primeti kako joj rumen obli lice.
- Sreo sam ga nekoliko puta - nastavi Nagel - mnogo polažem
na njega, sigurno je veran kao zlato. Baš sam mu naložio da mi
nabavi violinu, i svakako će i učiniti, ne verujete? He, možda ga ne
poznajete?
- Kako da ne.
- Ah, tako, zaista. Pričao mi je kako je kupio cveće od vas za
neki pogreb, za Karlsenov pogreb. Recite mi, možda ga i dobro
poznajete? Šta mislite o njemu? Verujete li da će ipak završiti ovaj

~ 182 ~
nalog na moje zadovoljstvo? Kad čovek ima posla s tolikim
ljudima, dobro je katkada obavestiti se o njima. Jednom sam
izgubio dosta veliku sumu novaca baš zato što sam imao slepo
poverenje u jednog čoveka, iako se nisam obavestio o njemu; bilo
je to u Hamburgu.
I Nagel iz bogzna kakvog razloga ispriča čitavu priču o
čoveku zbog koga je izgubio onaj novac. Marta je još uvek stajala
pred njim naslonjena na sto; odjednom se uznemirila i najzad
rekla veoma živo:
- Ne, ne, nemojte da govorite o njemu!
- O kome da ne govorim?
- O Johanu, o Minutu.
- Zar se Minut zove Johan?
- Da, Johan.
- Zaista se zove Johan?
- Da.
Nagel ućuta. Ovo obično obaveštenje da se Minut zove Johan
zadade udar njegovoj misli, izmeni mu za trenutak izraz lica. Bio
je za trenutak sasvim nem, pa tek onda upita:
- A zašto ga vi zovete Johan? A ne Gregor, a ne Minut?
Odgovorila je zbunjeno i oborenih očiju:
- Poznajemo se još iz detinjstva…
Tajac.
Onda Nagel reče pola u šali i s najvećom ravnodušnošću:
- Znate li kakav imam utisak? Da je Minut ustvari veoma
zaljubljen u vas. Da, ovo mi je palo u oči, istina. I to me ne čudi
mnogo, iako moram priznati da se Minut tu nešto zaneo. Zar ne.
na prvom mestu, nije više mlad, a zatim, nešto je bogaljast.
Ali, Gospode Bože, žene su često tako čudne; ako im padne na
pamet, bacaju se i daju svojevoljno, da, čak s radošću, s
oduševljenjem. He-he-he, takve su žene. Tako sam 1886. godine
video čudo kako se neka moja poznanica jednostavno udala za
šegrta svoga oca. Nikad neću zaboraviti. Bio je mlađi momak u
trgovini, dečak, šesnaest, sedamnaest godina, ni traga od brade na

~ 183 ~
licu; ali je bio lep, da, zaista divan, moram priznati. Sa žestokom
ljubavlju bacila se na ovog svežeg dečka i pobegla s njim u
inostranstvo. Vratila se nakon pola godine, a od ljubavi ni traga.
Da, zaista žalosno; ali ljubav je prošla! No, i onda se smrtno
dosađivala nekoliko meseci, bila je udata i stvar je bila u redu; šta
je trebalo da uradi? Udari onda o sto i stane da prkosi svetu,
postala je zaista laka, počela je da ulazi u modu kod studenata i
trgovačkih pomoćnika i najzad je dobila ime La Glu. Prosto da se
čovek sažali! Ali još jednom zaprepasti svet: pošto se zabavljala
nekoliko godina na ovako divan način, počela je iznenada jednog
dana da piše novele, postala je spisateljica i rekoše da ima mnogo
dara. Bila je neverovatno vredna, za one dve godine među
studentima i trgovačkim pomoćnicima sazrela je do izvanrednog
stepena i naučila majstoriju pisanja. I od tog dana pisala je izvrsne
stvari. He-he-he. Da, bila je to đavolska žena!… Ta, takve ste vi
žene. Da, smejte se, ali ne smete da otvoreno ovo pokažete.
Momak od osamnaest godina može da vam potpuno zavrti mozak.
Siguran sam da ni Minut, ni on, ne bi morao da ide sam kroz život
da se malo potrudio, da se malo založio za stvar. Ima ustvari nešto
u sebi što može da dirne i nekog čoveka, i mene je dirnulo: srce
mu je toliko izazivački čisto a nimalo licemerstva na usnama. Zar
ne, poznajete ga spolja i iznutra i znate da je takav? Ali šta da se
naprotiv kaže za njegova ujaka, trgovca ugljem? Matori
prepredenjak, pomislio sam, neprijatan čovek. Imam utisak da
upravo Minut vodi sve poslove. I onda se pitam: pa zašto ne bi
mogao takođe da vodi poslove svoje sopstvene radnje? Jednom
rečju: Minut je u stanju da se, kad god bude hteo, brine o svojoj
porodici… Odmahujete glavom?
- Ne, ne odmahujem glavom.
- A tako, onda ste nestrpljivi, dosađujem vam ovim
brbljanjem o ravnodušnom vam čoveku, i zaista imate pravo…
Čujte, setih se odjednom… da, nemojte se ljutiti zbog toga, zaista
bih hteo da vam pomognem što bolje mogu: treba noću da
zatvarate dobro vrata! Gledate me tako bojažljivo? Draga moja
nemojte se plašiti i ne sumnjajte u mene. htedoh vam samo reći,
sad kad imate novaca na koji treba da pazite, ne smete nikome
~ 184 ~
suviše da verujete. Istina nisam čuo kako grad nije siguran; ali
čovek nikad nije dovoljno obazriv. Znate da je oko dva časa noću
dosta mračno u okolini, i baš oko dva časa noću čuo sam neku
sumnjivu buku ispod svojih prozora. Da, da. ta valjda se ne ljutite
što sam vam dao ovaj savet?… A sad zbogom! Radujem se što sam
vam najzad oteo stolicu. Zbogom, draga gospođice!
I pritom joj stisnu ruku. Na vratima se opet okrete i reče:
- Čujte, najbolje će biti da kažete kako sam dao nekoliko
kruna za stolicu. Ali ne više, ni pare više, inače će vam sve oduzeti,
zapamtite. Zar ne, mogu da računam s tim?
- Da - odgovorila je.
Otišao je i poneo stolicu sa sobom. Čitavo lice mu se blistalo,
cerekao se kao da je izveo naročito lukav mangupski podvig. Tako
mi Boga, kako li se sad raduje! - reče veselo. He-he, gotovo neće
moći ni da spava noćas od silnog bogatstva!…
Kad je stigao kući, Minut je sedeo i čekao ga.
Minut je dolazio s probe i nosio pod rukom svežanj objava.
Žive slike obećavale su da će vrlo dobro uspeti; imale su da
predstavljaju prizore iz istorije i da budu izvedene pod
raznobojnom svetlošću; a i on ima ulogu statiste.
- A kad treba da počne dobrotvorna priredba?
Treba da se otvori u četvrtak 9. jula na kraljičin rođendan. Ali
još večeras Minut treba da istakne objave na što više mesta; čak
su dobili dozvolu da jednu objave i zalepe i na grobljansku
kapiju… Uostalom, došao je da ga obavesti u vezi s violinom. Nije
mu bilo moguće da je ma gde nabavi; jedina upotrebljiva violina u
gradu nije na prodaju, pripada organisti kome je potrebna za
priredbu; ima nekoliko tačaka da odsvira.
- Ta, onda se ne može ništa učiniti.
Minut se spremao da pođe. I dok je još stajao s kapom u ruci,
Nagel mu reče:
- Zar nećemo mirno popiti po čašicu? Treba da vam kažem da
sam večeras veseo, desilo mi se nešto prijatno. Znate, posle
mnogih napora došao sam do jednog komada nameštaja i siguran

~ 185 ~
sam da nešto slično nema nijedan ljubitelj u zemlji. Reč je o ovoj
stolici. Pogledajte je! Razumete li se u bisere? Jedinstven
holandski komad! Ne bih ga prodao ni za čitavo blago, đavo neka
me nosi ako to učinim! I radi toga hteo bih da popijem s vama po
čašicu, ako nemate ništa protiv. Mogu li da zazvonim? Ne? Pa te
objave možete i sutra istaći… Ne, nikako ne mogu da zaboravim
svoj današnji veliki uspeh! Možda ne znate da sam veliki ljubitelj
starina, prema svojim skromnim mogućnostima, i da sam došao
ovamo da otkrijem i po koju retkost! Možda vam nisam pričao ni o
svojoj zbirci klepetuša? Ne, o Gospode Bože, onda ni pojma
nemate kakav sam ja čovek. Naravno da sam agronom, ali pored
toga ima još stvari koje me zanimaju. Eto, sa današnjim danom
imam dve stotine sedamdeset klepetuša. Pre deset godina počeo
sam da ih skupljam i danas imam, hvala Bogu, zbirku prvog reda. I
ova stolica, znate li kako sam spustio svoju šapu na nju? Slučaj,
luda sreća! Idem jednog dana ulicom, prolazim pored neke male
kuće dole na pristaništu i po staroj navici zvirnem kroz prozor
onako u prolazu. I odjednom zastanem, pogled mi padne na
stolicu i odmah vidim šta vredi. Kucnem i uđem u kuću, dočeka
me neka postarija, seda dama… ah, kako li se samo zvaše? No,
svejedno, možda je i ne poznajete; mora da beše gospođica Gude,
Marta Gude, ili tome slično… Dobro, odbije da mi da stolicu, ali je
ja nagovaram sve dok nisam dobio sigurno obećanje, i danas sam
otišao po stolicu. Ali najlepše je što sam stolicu dobio ni za šta,
dala mi je besplatno. A da, bacio sam nekoliko kruna na sto da se
ne bi posle pokajala; ustvari stolica vredi na stotine. Molim vas da
ovo zadržite za sebe; ta nikome nije milo da se o njemu govori
rđavo. Nemam šta sebi da prebacim. Gospođica se ništa ne
razume u posao, a pošto sam ja stručnjak i kupac, to nisam
obavezan da radim u njenu korist. Zar ne, ne treba ipak biti
budala, mora se iskoristiti prilika, to je borba za opstanak…
Možete li mi i sad odbiti da popijete čašu vina kad ste čuli kako
stvari stoje?
Minut ostade pri tome da mora da ide.
- Zaista neugodno - nastavi Nagel. - Radovao sam se što ću
moći da malo porazgovaram s vama. Vi ste jedini čovek u mestu
~ 186 ~
koji me zanima, jedini, na kome takoreći vredi zadržati pogled.
He-he, zadržati pogled, dakle. A povrh svega zovete se Johan?
Dragi moj prijatelju, odavno sam to znao, iako mi niko to nije
rekao sve do večeras… Ta, nemojte me se samo opet plašiti. Uvek
sam te sreće da me se ljudi plaše. Pa nemojte poricati, zaista ste
me za trenutak pogledali ukočenim očima od straha, iako neću baš
da tvrdim da ste se i trgli…
Minut je došao do vrata. Izgledalo je kao da će bez okolišenja
da preseče i napusti sobu. I razgovor je postajao sve mučniji.
- Je li danas 6. jul? - upita Nagel odjednom.
- Da - odgovori Minut - 6. jul. I zatim je spustio ruku na kvaku.
Nagel pođe lagano k njemu, priđe sasvim uz njega, zagleda
mu se u lice i istovremeno stavi ruke na leđa. I ostavši uporno u
ovom stavu, upita ga šapatom:
- A gde ste bili 6. juna?
Minut ne odgovori, ne izusti ni reči. Zahvaćen užasom od
onih ukočenih očiju i tajanstvenog šapata, nesposoban da razume
ovo malo, bezumno pitanje o jednom danu, datumu iz prošlog
meseca, užurbano je otvorio vrata i isteturao na hodnik. Trenutak
se vrteo oko sebe i nije mogao da nađe stepenice, a Nagel je stao
na vrata i doviknuo:
- Ne, ne, ludo je; molim vas, zaboravite! Objasniću vam drugi
put, drugi put…
Ali Minut nije ništa čuo. Već je bio na izlazu pre no što je
Nagel i završio, a odatle skočio, ne osvrćući se ni levo ni desno, na
ulicu, sišao do trga, stigao do velike česme, bacio se u prvu
pobočnu ulicu i iščezao.
Čas kasnije, bilo je deset časova, Nagel upali cigaru i iziđe.
Grad još nije otišao na počinak; na putu što vodi parohiji primetio
je gomilu šetača koji su lagano išli tamo-amo, a ulice svud
unaokolo još su odjekivale od smeha i vike dece koja su se igrala.
Žene i ljudi sedeli su po blagoj večeri na stepenicama i tiho
razgovarali; ovde-onde dovikivali su susedu preko ulice i dobijali
prijateljski odgovor.

~ 187 ~
 Nagel pođe prema pristaništu. Video je Minuta kako lepi
objave na pošti, na banci, na školi i na zatvoru. Kako je samo radio
brižljivo i savesno! Koliko samo dobre volje ulaže i ne gleda na
vreme, iako bi mu bilo potrebno da ode na počinak! Nagel prođe
kraj njega i pozdravi, ali se ne zaustavi.
Kad je već gotovo stigao do pristaništa, začu neki glas iza leđa
kako ga zove; Marta Gude ga zaustavi i sva zadihana reče:
- Izvinite! Dali ste mi suviše novaca.
- Dobro veče! - odgovorio je. - Jeste li i vi pošli u šetnju?
- Ne, bila sam gore u gradu, do gostionice, čekala sam vas.
Dali ste mi suviše novaca.
- Hoćemo li sad opet da počnemo ovu komediju?
- Ta prevarili ste se! - uzviknula je zapanjeno. Ima preko dve
stotine u sitnim novčanicama.
- A, pa šta! Tako, zaista je bilo nekoliko kruna više, nekoliko
kruna preko dve stotine? Dobro, pa onda mi ih možete vratiti.
Počela je da otkopčava prsnik, ali odjednom zastade, pogleda
unaokolo i ne znade više šta da uradi. Onda ga ponovo zamoli za
izvinjenje: toliko je sveta, ne može valjda da izvadi novac ovde na
ulici, tako ih je dobro sakrila…
- Ne pohitao je da odgovori ta mogu doći po njih, dozvolite da
dođem po njih. I pođoše zajedno njenoj kući. Sreli su više ljudi koji
su ih zagledali radoznalih očiju.
Kad su stigli u njenu sobu, Nagel sede kraj prozora gde je i
ranije sedeo i na kome je još visila suknja kao zavesa. Dok je
Marta bila zauzeta vađenjem novca, nije rekao ništa; tek kad je
bila gotova i pružila mu šaku sitnih novčanica nekoliko izlizanih i
izbledelih novčanica po deset kruna koje su još bile tople od
njenih grudi i koje joj je njeno poštenje zabranjivalo da ih zadrži
kod sebe ma i samo tu noć, - tek tada je oslovi i zamoli da zadrži
taj novac.
Ali sad je izgledalo kao da joj se opet javila sumnja u pogledu
njegovih namera; pogledala gaje nesigurno i rekla:
- Ali… ne razumem vas…

~ 188 ~
 Živo je ustao.
- Ali ja vas savršeno razumem - odgovorio je stoga sam ustao
i idem na vrata. Jeste li sad mirni?
- Da… Ne, ta ne možete ostati na vratima. I zaista mu pruži
obe ruke kao da je htela da ga vrati. Čudna devojka plašila se da
ma čemu protivureči.
- Imam jednu molbu - reče onda Nagel, ali ne sede; - mogli
biste mi pričiniti veliku radost, ako biste hteli… Da, a ja bih vam se
svakako zahvalio: molio bih vas da dođete na priredbu u četvrtak
uveče. Hoćete li mi učiniti zadovoljstvo? Razonodićete se, biće
puno sveta, mnogo svetlosti, muzika, žive slike. Da, učinite, nećete
se pokajati! Smejete se; zašto se smejete? Gospode, kako su vam
beli zubi, drago dete!
- Zato što ne mogu nikud da idem. Kako ste mogli pomisliti da
bih mogla tamo da idem? I zašto biste hteli da budem tamo?
Objasnio joj je ćelu stvar časno i pošteno: palo mu je na um,
odavno je mislio na to, već pre dve nedelje se toga setio, ali je
zatim opet zaboravio. Treba samo da dođe, da prisustvuje, hteo bi
da je vidi. Ako želi, ne bi je čak ni jednom oslovio, ne bi joj nikako
dosađivao, nije mu to namera. Samo bi ga radovalo da je jednom
vidi s drugima, da je čuje kako se smeje, da vidi kako je zaista
mlada. Draga gospođice, morate to svakako učiniti!
Pogledao ju je. Kako joj je kosa bila izrazito bela a oči mrke!
Jednom rukom cupkala je dugmad na svom prsniku, i ova ruka,
slaba i dugih prstiju, imala je sivu boju, možda nije bila ni sasvim
čista, ali je činila čudan utisak čednosti. Duž šake pružale su se
dve plave žile.
- Da - rekla je - možda bi moglo biti zanimljivo. Ali nemam ni
haljina, čak ni jednu haljinu za ovako veče…
Prekide je: ima još tri radna dana da se potrči; do četvrtka se
može nabaviti sve što se želi. Ta ima još vremena! Je li dakle u
redu?
I malo pomalo pristade.
- Da, ne srne čovek da se sasvim zakopa rekao je; od toga
čovek ima samo štete. A sem toga, s vašim očima, vašim zubima,
~ 189 ~
bio bi samo greh! One sitne novčanice na stolu taman bi bile za
haljinu, da, da, koješta! Utoliko pre što je to njemu palo na pamet i
što je nju stalo napora da pristane.
Rekao joj je laku noć kao obično, kratko i učtivo, ne dajući joj
ni najmanje povoda za neko uznemirenje. I kad su bili na izlasku,
ona mu je pružila ruku i zahvalila se što ju je pozvao na priredbu.
Odavno, odavno joj se to nije desilo, postalo joj je neobično. Da,
već će se lepo ponašati…
Veliko dete, obećala je čak da će se lepo ponašati, iako je nije
ni molio.

~ 190 ~
 16.
Dođe četvrtak, padala je malo kiša, ali je uveče priredba ipak
bila otvorena uz muziku i veliku navalu sveta. Čitav grad je došao,
pa i sa sela stigao je svet da učestvuje u ovom neuobičajenom
veselju.
Kad je Johan Nagel ušao u svečanu dvoranu u devet časova,
sve je bilo puno. Našao je mesta u blizini vrata i tu ostao neko
vreme da čuje govor. Bio je bled i kao uvek nosio svoje žuto odelo;
ali je skinuo zavoj s ruke; obe rane bile su gotovo zarasle.
Gore na tribini ugledao je gospođu Stenersen i doktora; malo
udesno stajao je Minut s ostalim učesnicima u živim slikama, ali
Dagni nije bila tu.
Zapara od sveca i svih onih stisnutih tela istera ga ubrzo iz
dvorane; na vratima srete sudijskog pripravnika Rejnerta,
pozdravi ga, ali kao odgovor dobi samo lak znak glavom. Zadržao
se u hodniku.
Tada otkri nešto što je poduže zaokupljalo njegove misli i
izazivalo radoznalost: s leve strane bila su otvorena vrata koja su
vodila u susednu sobu; gde su gosti vešali svoje kapute, i na
svetlosti lampe ugleda unutra jasno Dagni Kiland kako stoji i pipa
po njegovom kaputu koji je bio okačen. Nije se varao, niko u gradu
sem njega nije imao onako žut letnji kaput; zaista je bio njegov,
sećao se sem toga tačno gde gaje obesio. Inače ništa drugo nije
radila, izgledalo je kao da nešto traži i istovremeno iskoristila
priliku da nekoliko puta pređe rukom duž njegova kaputa. U trenu
se vratio da je ne bi iznenadio.
Ovaj mali događaj gaje odmah uzrujao. Šta je tražila i šta je
imala s njegovim kaputom? Nije prestajao da razmišlja i nikako
nije mogao da zaboravi. Bogzna, možda je htela da pretraži da
nema neko vatreno oružje u džepovima; možda je verovala da je
dovoljno lud za svakojake ispade. Ali pretpostavimo da je ostavila
~ 191 ~
neko pismo za njega? Uspeo je čak toliko da pomišlja i na ovu
sigurnu nemogućnost. Ne, ne, tražila je samo svoj ogrtač, sve
ostalo je samo slučajnost; kako je samo mogao da pothranjuje i
tako neverovatna uobraženja!… Kad je malo kasnije ugledao
Dagni, prokrčio je sebi put kroz dvoranu i odmah izišao da
uzburkanog srca pregleda džepove svoga kaputa. Nije bilo
nikakvog pisma, samo rukavice i njegova maramica.
U dvorani odjeknu pljeskanje, završio se svečani govor
načelnika. I sad je publika pojurila u hodnike, u pobočne sobe, na
sva moguća sveža mesta, gde se namestila duž zidova i uzimala
nešto za osvežavanje. Obučene kao služavke, s belim pregačama i
ubrusom preko ruke, mnoge mlade dame iz grada obilazile su
goste sa poslužavnikom i čašama u obema rukama.
Nagel potraži Dagni; nigde je nije video. Pozdravi gospođicu
Andresen, koja je takođe imala belu pregaču; zatraži vina i ona mu
donese šampanjca.
Pogledao ju je začuđeno.
- Pa vi ne pijete drugo - odgovorila je smešeći se.
Ova malo pakosna pažnja učini ga ipak malo življim no što je
bio. Zamoli je da s njim popije jednu čašu i ona zaista pristade,
iako se jako žurila. Zahvalio joj je na ljubaznosti, izrazio se vrlo
pohvalno o njenoj nošnji i bio očaran nekim starim brošem što
gaje imala na okovratniku haljine. Izgledala je vrlo lepo; dugo,
aristokratsko lice s velikim nosem bilo je izvanredno fino, gotovo
bolešljivo fino, i nije se menjalo, nije pravilo nervozne pokrete.
Govorila je hotimično mimo, u njenom društvu imao se osećaj
sigurnosti, bila je dama, žena.
Kad se digla, Nagel reče:
- Večeras će ovde biti jedna osoba kojoj bih rado ukazao malu
pažnju, gospođica Gude, Marta Gude, ne znam da li je poznajete?
Čuo sam da je ušla ovamo. Ne mogu vam kazati koliko bih voleo
da je obradujem na neki način; živi tako usamljena. Minut mi je
nešto malo ispričao o njoj. Ne verujete li, gospođice, da bih je
mogao zamoliti da dođe ovamo k nama? Da, pod pretpostavkom
da vi nemate ništa protiv toga da ona dođe ovamo?

~ 192 ~
 - Ne, daleko od toga! odgovori gospođica Andresen. Sa
zadovoljstvom ću je potražiti. Znam gde sedi.
- Ali ćete se i vi vratiti?
- Da, hvala!
Dok je Nagel sedeo i čekao uđoše sudijski pripravnik Rejnert,
profesor i Dagni. Nagel se diže i pozdravi. Dagni je bila bleda,
uprkos vrućini; imala je žućkastu haljinu s kratkim rukavima i
suviše težak zlatan lanac oko vrata. Ovaj zlatni lanac vrlo joj je
rđavo pristajao. Dagni zastade za trenutak na vratima; držala je
jednu ruku iza leđa i doterivala pletenicu.
Nagel joj priđe, s nekoliko vatrenih reči zamoli je da mu
oprosti veliki prestup od prošlog četvrtka; to je poslednji put,
zaista poslednji put; neće nikad više imati priliku da mu ma šta
oprašta. Govorio joj je tiho, rekao je reči koje je trebalo reći i
zaćutao.
Saslušala gaje, pogledala i, kad je završio, rekla:
- Gotovo i ne znam više o čemu govorite, zaboravila sam,
hoću da zaboravim.
I zatim ode. Gledala gaje potpuno ravnodušno.
Svet je na sve strane brujao, čulo se zveckanje tanjira i čaša,
pucanje zapušača, smeh, povici, a iz dvorane gradska duvačka
muzika koja je svirala izvanredno rđavo…
Kad su gospođice Andresen i Marta došle, u njihovoj pratnji
nalazio se i Minut; svi posedaše za Nagelov sto, gde provedoše
četvrt časa. S vremena na vreme gospođica Andresen nosila je
unaokolo poslužavnik ljudima koji su tražili kafu; najzad sasvim
ode, imala je mnogo posla.
Sad su dolazile jedna za drugom razne tačke programa: neki
kvartet je pevao, student Ejen izrecitova na sav glas neku svoju
poemu, dve dame svirale su na klaviru, a organista odsvira svoj
prvi solo na violini. Dagni je neprestano sedela sa ona dva
gospodina. Najzad dođe glasnik po Minuta, morao je da trči
raznim poslovima, trebalo je nabaviti čaša, šolja, sendviča, sve je
isuviše tačno bilo izračunato za ovu ljudsku masu, za ovu ljudsku
masu maloga grada.
~ 193 ~
 Kad je Marta ostala sama s Nagelom, diže se i htede da ode.
Ne može da ostane sama, videla je već kako sudijski pripravnik
pravi primedbe i kako se gospođica Kiland smeje. Ne, najbolje će
biti da ode.
Ali je Nagel nagovori da svakako popije još jednu čašu. Marta
je bila obučena u crno; nova crna haljina lepo joj je stajala na telu,
ali joj nije pristajala, činila je starijom ovu devojku čudna izgleda i
suviše se odvajala od njene sede kose. Samo su joj oči jako blistale,
i kad se smejala, njeno vatreno lice postajalo je zaista puno života.
Rekao je:
- I vama se sviđa ovde? Jeste li zadovoljni večeras?
- Da, hvala - odgovori - zaista mi se sviđa.
Neprestano se zabavljao s njom, prilagođavao joj se, setio se
da joj ispriča neku smešnu priču, na što se ona mnogo smejala,
bila je to priča kako je došao do jedne svoje klepetuše. Blago,
neprocenjiva starina! Bilo je i kravino ime urezano na njoj, krava
se zvala Elstejn, morala je biti neki bik…
Tu je počela ponovo da se smeje. Zaboravila je na sebe,
zaboravila gde se nalazi, tresla glavom i smejala se kao neko dete
na ovu nevinu šalu. Upravo je sva blistala.
- Zamislite - rekao je - verujem da je Minut ljubomoran.
- Ne - odgovorila je s oklevanjem.
- Dobio sam takav utisak. Uostalom, najviše volim da ostanem
ovde s vama. Zanimljivo je slušati vas kako se smejete.
Nije odgovorila, oborila je pogled.
I produžili su da razgovaraju. Sve vreme je tako sedeo da je
mogao videti Dagnin sto.
Prođe nekoliko minuta. Gospođica Andresen vrati se na
trenutak, progovori nekoliko reči, srknu iz svoje čaše i opet ode.
Tad se odjednom Dagni diže sa svog mesta i priđe Nagelovom
stolu.
- Kako je tu veselo! - rekla je, a glas joj je malo zadrhtao.
Dobro veče, Marta! Ta što se toliko smejete?

~ 194 ~
 - Divno se zabavljamo - odgovori Nagel. Brbljam neumorno a
gospođica Gude toliko mi gleda kroz prste, smejala se nekoliko
puta… Smemo li vam možda ponuditi jednu čašu?
Dagni sede.
Neobično snažna bura pljeskanja u dvorani pruži Marti
povoda da se digne i da pogleda šta se zbiva. Udaljavala se sve
više; najzad doviknu: Neki opsenar, moram da vidim! I ode.
Tajac.
- Napustili ste svoje društvo - reče Nagel i htede da kaže još
nešto, ali Dagni odsečno prekide:
- I vas vaše.
- Da, još će se vratiti. Ne izgleda li gospođica Gude čudno?
Večeras je vesela kao dete.
Dagni ne odgovori ništa, već upita:
- Bili ste malo na putu?
- Da.
- Nalazite li da je ovde večeras zaista tako zanimljivo?
- Ja? I ne znam šta se događa - odgovorio je. - Nisam baš
došao ovamo da se zabavljam.
- A zašto ste onda došli ovamo?
- Da vas vidim, naravno, Da, naravno, samo izdaleka, ćutke…
- A tako. I radi toga ste poveli damu sa sobom?
Nije ovo razumeo. Gledao ju je i razmišljao.
- Mislite li na gospođicu Gude? Ne znam šta da odgovorim.
Pričali su mi toliko o njoj, godinama i godinama živi sama, ni
tračka radosti u njenom životu. Nisam je ja doveo ovamo, hteo
sam samo malo da porazgovaram s njom da joj ne bi bilo dosadno,
i to je sve. Gospođica Andresen ju je dovela za ovaj sto. Gospode,
mora da joj je vrlo teško! I kosa joj je sasvim seda…
- Da, ta valjda ne verujete… ta nećete valjda još uobraziti da
sam ljubomorna; a? Varate se! Da, sećam se kako ste pričali o
nekom ludom čoveku koji se šetao u dvadeset četiri kočije; čovek
je m-mucao, kako ste rekli, i zaljubio se u neku devojku koja se
zvala Klara. Ah, da sećam se još jasno. I mada Klara nije htela ništa
~ 195 ~
da ima s ovim čovekom, nije tako isto htela dozvoliti da uzme ni
njenu grbavu sestru. Ne znam zašto ste mi ovo pričali, morate
sami najbolje znati, svejedno mi je. Ali me ljubomornom nećete
načiniti, ako ste to hteli postići večeras. Ne, ni vi ni vaš m-
mucavko.
- Ali Gospode Bože, rekao je ta svakako ne mislite ono što ste
rekli.
Tajac.
- Da, mislim - odgovorila je.
- Mislite da bih se tako ponašao kad bih hteo da vas načinim
ljubomornom? Doći s damom od četrdeset godina, pustiti je da
ode, čim se vi ukažete, ta morate verovati da sam glup.
- Ne znam uopšte šta ste, znam samo da ste mi se nametnuli i
doneli mi najmučnije časove u životu, i da sad više samu sebe ne
razumem. Ne znam da li ste glupi, ne znam ni da li ste i ludi; ali
neću ni da istražujem, svejedno mi je šta ste.
- Da, svakako je tako - rekao je.
- Da, a zašto mi i ne bi bilo svejedno? nastavila je, razdražena
njegovom popustljivošću. Šta kog vraga i imam s vama? Ružno ste
se ponašali prema meni, i još povrh svega trebalo bi da mislim na
vas? Uprkos tome pričate mi neku priču punu nagoveštenja,
sigurna sam da mi ono o Klari i njenoj sestri niste pričali bez
razloga, ne, svakako ne! Ali zašto me progonite? Ne mislim u
ovom trenutku, sad sam vas ja potražila; ali, inače, zašto me inače
ne ostavite na miru? I što sam se sad zadržala ovde za trenutak i
što sam progovorila nekoliko reči s vama, svakako da zamišljate
kao da mi je toliko stalo, kao da mi je toliko važno…
- Draga gospođice, ne, ništa ne uobražavam.
- Ne? Ali ja uopšte ne znam da li govorite istinu, ne, ne znam.
Sumnjam u vas, ne verujem vam i mislim, gotovo bih rekla, da ste
sposobni na sve. Lako je moguće da sam sad nepravedna prema
vama, ali jedanput svakako i ja imam pravo da pogrešim i da
dozvolim sebi da vas uvredim. Tako sam umorna od svih vaših
nagoveštenja i planova…

~ 196 ~
 Ništa nije odgovorio, lagano je okretao svoju čašu na stolu. A
kad je ponovila kako mu ne veruje, samo je odvratio:
- Da, i zaslužio sam.
- Da - nastavila je - i verujem vam takođe sasvim malo. Čak
sumnjam i u vaša ramena, vaša široka ramena koja mogu biti od
vate. Otvoreno priznajem da sam maločas ušla u onu sobu i
pregledala vaš kaput da ne nosite ispunjena ramena. I mada
nemam pravo, jer u vašim ramenima nema ništa neobično, ipak
sumnjam, šta mogu. Mogli biste izvesno, na primer, upotrebiti
neko sredstvo da biste se za nekoliko palaca načinili višim no što
ste, pošto niste naročito visoki. Verujem sigurno da biste to učinili
kad biste našli ovakvo sredstvo. O, blagi Bože, ta mora čovek biti
nepopravljiv prema vama! Ko ste ustvari? I zašto ste došli u ovaj
grad? Čak niste ovde ni pod svojim pravim imenom, zovete se
upravo Simonsen, sasvim lepo Simonsen! Čula sam u gostionici.
Neka dama vas je posetila koja vas poznaje i koja vas je nazvala
Simonsenom pre no što ste je mogli sprečiti. Gospode, kako je to
smešno i ružno! U gradu pričaju kako se zabavljate dajući malim
dečacima cigare da puše i izazivajući skandal za skandalom na
ulici. Tako ste jednog dana neku služavku koju ste sreli na trgu
zapitali, da zapitali nešto u prisustvu nekoliko ljudi. I uprkos
svemu nalazite da je sasvim u redu da mi činite izjave i da mi se
neprestano isprečujete na putu i… Toliko me neizrecivo muči što
ste smeli da se usudite…
Zastala je. Nekoliko trzaja oko usta odavali su njeno
uzbuđenje, svaka reč što ju je izgovorila bila je žestoka i vatrena, i
sama je verovala u ono što kaže, a nije se ustezala da kaže.
Nastade malo ćutanje, i onda Nagel odgovori:
- Da, imate pravo, naneo sam vam mnogo patnje… Jasno je
kad se iz dana u dan pazi na nekog čoveka, beleže sve njegove reči
i sve što čini, onda se nađe ponešto ružno za šta se može zakačiti.
Može se lako postupiti i nepravedno prema tom čoveku, ali ne
mari, priznajem. Ovaj grad nije veliki, padam mnogima u oči,
sapliću se o mene, čim me ugledaju, svaki ima po oko na svakom

~ 197 ~
prstu; ne može se izbeći. A ja na kraju krajeva nisam onakav
kakav bi trebalo da sam.
- O, Gospode Bože! - rekla je kratko i odsečno.
- Ta zaista je prirodno, grad je tako mali pa vas svi
posmatraju, sasvim razumljivo. U nekom većem gradu ne biste bili
jedini čovek koji privlači pažnju.
Ovaj hladni i ispravni odgovor probudi u njemu u prvi mah
iskreno divljenje. Već je bio spreman da se zahvali nekom
učtivošću, ali se predomisli. Bila je isuviše uzbuđena, isuviše
nastrojena protiv njega, a sem toga možda je i veoma jako
potcenjivala njegov značaj. Ovo gaje malo zabolelo. Šta je i bio u
njenim očima? Nekakav stranac u malom gradu, neki čovek koga
zapažaju samo zato što je stran u malom gradu i nosi žuto odelo.
Reče s izvesnom gorčinom:
- A zar nisu takođe pričali da sam jednom napisao razvratne
stihove na nekoj nadgrobnoj ploči, na ploči Mine Mek? Zar niko
nije video? Pa ipak je istina, sasvim tačno. Istina je takođe da sam
bio u apoteci, u gradu, u istom ovom gradu, i tražio lekove za neku
odvratnu bolest koju sam napisao na parčetu hartije, ali nisam
mogao dobiti lekova zato što nisam imao recept. A upravo mi
pade na um i ovo: zar vam Minut nije pričao kako sam jednom
hteo da ga potkupim za dve stotine kruna da bi se prijavio kao
otac mog deteta? I ovo je sušta istina, sam Minut može da
posvedoči. Ah, sigurno bih mogao dodati još štošta…
- Ne, nije potrebno, već je dosta - odgovorila je prkosno. I dok
su joj oči postale hladne i nemilosrdne, podsetila ga je na lažne
telegrame, na bogatstvo što gaje sam sebi istelegrafisao, na kutiju
za violinu koju je vukao sa sobom iako nije imao violinu i nije čak
znao ni da svira, na sve stvari, jednu za drugom, na sve njegove
prevare, sve do ordena za spašavanje koji po sopstvenom
priznanju takođe nije stekao na najčasniji način. Svega se setila i
nije ga štedela; svaka sitnica dobila je značaj za nju u tom
trenutku, i pokazivala mu je kako sad veruje da je zaista i počinio
sve one ružne ispade za koje je ranije mislila da su izmišljeni. Da,
sasvim sigurno je neka drska i sumnjiva priroda! I takvi kakvi ste -

~ 198 ~
reče nastojite da me iznenadite i da me unespokojite, da me
povučete da počinim ludosti s vama. Nije vas stid, nemate srca za
druge, već samo za sebe sama, samo govorite i govorite o sebi…
U tom trenutku prekide je doktor Stenersen, koji je mašući
rukama došao iz dvorane i bio jako zaposlen. Imao je posla oko
priredbe i sav se tome predao.
- Dobro veče, gospodine Nagele! - uzviknuo je.
- Hvala lepo za neki dan! Bilo je ludo veče… Ah, čujte,
gospođice Kiland, morate pripaziti, odmah ćemo da pripremamo
žive slike.
I zatim se doktor ponovo izgubi.
Opet je odsvirana neka muzička kompozicija, u dvorani
nastade nemir. Dagni se naže i pogleda kroz vrata, zatim se opet
okrete Nagelu i reče:
- Marta se sad vraća.
Tajac.
- Niste čuli šta sam rekla?
- Da - odgovorio je rasejano. Nije digao oči, još uvek je
okretao punu čašu a nije je pio, glavu je oborio skoro do stola.
- Pst! - rekla je podrugljivo. Sad opet sviraju. Zar ne: kad
čovek čuje ovakvu muziku, najmilije bi mu bilo da bude malo po
strani, u nekoj susednoj sobi, s rukom ljubljene u svojoj… tako li
ono jednom rekoste? Mislim da je ovo baš onaj isti valcer od
Lenera, i pošto Marta sad dolazi…
Ali je odjednom izgledalo kao da se kaje zbog ove svoje
pakosti, ućutala je iznenada, svetlost joj zablesnu u očima i ona se
trže na stolici. Sedeo je i dalje oborene glave, videla je samo
njegove grudi kako ubrzano i isprekidano dišu. Digla se, već je
uzela čašu i htela nešto da kaže, nekoliko ljubaznih reči na kraju,
koje mu ne bi učinile nažao, pa čak i poče:
- A sad moram da idem - rekla je.
Živo je pogleda, diže se takođe i uze svoju čašu. Oboje su
ćutke pili. Silio je sebe da mu ruka ne zadrhti, mogla je primetiti
kako se bori da sačuva miran izgled. I ovaj čovek za koga je

~ 199 ~
verovala da ga je uništila, smrvila svojim podsmehom, - reče
odjednom sasvim učtivo i ravnodušno:
- Istina je, gospođice: hoćete li biti tako ljubazni… sigurno vas
više neću videti… hoćete li biti ljubazni da podsetite svog
verenika, kad mu budete pisali, da je jednom, pre dve godine,
obećao Minutu dve košulje. Molim vas da mi oprostite što se
mešam u ono što me se ne tiče, ali činim to samo radi Minuta.
Nadam se da ćete mi oprostiti moju smelost. Recite mu da su u
pitanju dve vunene košulje, pa će se svakako setiti.
Za trenutak je ostala zapanjena, otvorila je usta i gledala u
njega, nije našla reči da ih kaže i zaboravila je čak da spusti čašu
na sto. Potrajalo je to čitav minut. Ali se opet pribra, dobaci mu
besan pogled, pun sve one bure što ju je osećala u sebi, par očiju
koji mu je davao smrtonosni odgovor, i brzo mu okrenu leđa. Pri
odlasku ostavila je čašu na sto kraj vrata. Iščezla je u dvoranu.
Izgledalo je da i ne misli kako sudijski pripravnik i profesor
još uvek sede na istom mestu i čekaju nju.
Nagel opet sede. Ramena mu počeše ponovo da se trzaju, i
nekoliko puta se žestoko uhvati rukama za glavu. Sedeo je sav
klonuo. Kad Marta dođe, skoči i privuče stolicu za nju, a zahvalan
sjaj zablista u njegovim očima.
- Kako ste dobri, kako ste dobri! - rekao je. - Sedite ovde, biću
tako pažljiv, pričaću vam čitav svet priča, ako želite. Videćete kako
ću biti zanimljiv, ako budete seli. Izvolite, draga gospođice! Da,
otići ćete kad budete hteli, i ja ću vas ispratiti; zar ne? Neću vam
nikako prirediti neugodnosti, nikako! Čujte, i svakako da ćete sad
popiti još jednu sasvim malu čašicu? A pričaću vam još nešto
veselo, i opet ćete morati da se smejete. Tako sam srećan što ste
se vratili; Gospode, pravo je blaženstvo kad vas čujem kako se
smejete, vi koji ste uvek tako ozbiljni! Nije baš bilo mnogo
zanimljivo u dvorani; zar ne? Ostanimo bolje ovde, unutra je tako
vruće; ta sednite!
I Marta je oklevala, ali je opet sela.
Sad je Nagel stao da neumorno govori, bez predaha je pričao
malo šaljive pričice i doživljaje, brljao čas ovo čas ono, grozničavo,

~ 200 ~
usiljeno, zabrinut da ne ode ako ućuti. Menjao je boju od napora,
prebacivao se i hvatao očajnički za glavu da opet uhvati konac, a
Marta je nalazila da je i tako zanimljiv i smejala se iz sveg srca. Ne
dosađuje se, njeno ostarelo srce širi se i čak i sama počinje da
govori. Kako je čudnovato topla i naivna! Kad je rekao kako je
život sasvim neshvatljivo jadan, zar ne? U njegovo zdravlje!
odgovorila je ova žena koja iz godine u godinu živi tako sirotinjski
od prodaje jaja na trgu, život… ne, nije toliko rđav, često je lep!
- Često je život lep - rekla je.
- Da, imate pravo! - odgovorio je onda… - Ah, sad treba da
vidimo žive slike! Da stanemo na vrata, onda ćemo moći da
sednemo kad god budete hteli. Možete li da vidite sa svog mesta?
Inače ću vas uzeti na ruke.
Nasmejala se i odbila odmahnuvši glavom.
Čim je ugledao Dagni gore na pozornici, veselost mu se
odmah umanjila, pogled mu se ukočio, video je samo nju. Pratio je
pogled njenih očiju, merio je od glave do pete, motrio na njen
izraz, primetio kako se niža na njenim grudima kretala gore-dole,
gore-dole. Stajala je sasvim pozadi u gustoj grupi ljudi i lako ju je
bilo prepoznati pored sveg prerušavanja. Gospođica Andresen
sedela je u sredini i igrala kraljicu. Ovo je bio prizor u crvenoj
svetlosti, kao neka zagonetka sastavljena od ljudi i oružja što ga je
doktor Stenersen načinio s mnogo truda i požrtvovanja.
- Vrlo lepo! - prošaptala je Marta.
- Da… Šta je vrlo lepo? upitao je.
- Ono gore; ne možete da vidite? Ta šta gledate?
- Da, vrlo lepo.
I da ne bi probudio sumnju kako gleda samo jedno mesto,
jednu jedinu tačku od svega, stao je da je pita ko je ko od lica na
pozornici, ali je ipak jedva slušao šta mu odgovara. Stajali su tu
sve dok crvena svetlost nije počela da se gasi i zavesa da pada.
S razmacima od po nekoliko minuta izredalo se pet živih slika
jedna za drugom; došla je i ponoć, Marta i Nagel stajali su na
vratima i gledali poslednju sliku. Kad je najzad bilo svršeno i
muzika opet počela da svira, seli su ponovo za sto i ostali da
~ 201 ~
razgovaraju. U svojoj dobroti popuštala je sve više i nije više
pominjala da ode.
Nekoliko mlađih dama išlo je unaokolo s blokovima u ruci i
prodavalo brojeve za lutriju na kojoj su se dobijale lutke, stolice,
ljuljaške, vezovi, servis za čaj i časovnik. Svuda su ljudi pravili
buku, svi su bili veseli i glasno govorili, u dvorani i susednim
sobama zujalo je mnoštvo glasova kao na berzi.
Gospođica Andresen sede ponovo za Nagelov sto. Ah, kako je
umorna, toliko umorna! Da, mnogo hvala, rado ću uzeti jednu
čašu, pola čaše! A ne bi li trebalo da potraži i Dagni!
I dovede Dagni. S njom dođe i Minut.
Sad se dogodi ovo:
U blizini se preturi neki sto, šolje i čaše padoše na pod a
Dagni kriknu i nervozno zgrabi Martu za ruku. Posle se i sama
smejala zbog toga i molila za izvinjenje, dok joj je lice porumenelo
od uzbuđenja. Bila je uzbuđena do najvećeg stepena i nasmejala
se kratko, oči su joj jako blistale. Imala je već ogrtač na sebi i bila
spremna da pođe, čekala je profesora koji je kao i obično trebao
da je prati.
Ali profesor, koji je još sedeo sa sudijskim pripravnikom i nije
se dizao već čitav čas, počeo je da biva prilično pijan.
- Gospodin Nagel će te već otpratiti, Dagni - rekla je
gospođica Andresen.
Dagni pršte u smeh. Gospođica Andresen pogleda je
začuđeno.
- Ne - odgovori Dagni - ne usuđujem se više da idem s
gospodinom Nagelom! Tako je pun čudnih nadahnuća. Čak mi je
jednom (među nama budi - rečeno) tražio sastanak. Ćela istina!
Pod drvetom, rekao je, pod velikom jasikom, tu i tu stoji! Ne,
gospodin Nagel je pun iznenađenja! Maločas mi je glasno i jasno
tražio neke košulje što ih je moj verenik obećao Gregoru. A Gregor
ni pojma nema o čitavoj stvari! Zar ne, Gregore? Ha-ha-ha, zaista
čudnovato!
Na to se živo diže, još uvek nasmejana, i ode do profesora,
kome reče nekoliko reči. Očigledno je navaljivala da je prati.
~ 202 ~
 Minut se jako uznemirio. Pokušao je nešto da kaže, da se
izjasni, ali se sav smete i odustade. Bacao je bojažljive poglede s
jednog na drugog. I sama Marta je bila začuđena i uplašena, Nagel
stade da joj govori, prošapta joj nekoliko reči umirenja i poče da
puni čaše. Gospođica Andresen poče odmah da govori o priredbi:
toliko mnoštvo sveta uprkos kiše! Ah, sigurno će zaraditi mnogo
novaca, troškovi nisu bili tako strašno veliki…
- Koja je ono dama što je svirala na harfi? - upita Nagel. Ona s
bajronskim ustima i srebrnom strelom u kosi?
Neka strana dama, došla je samo u posetu u grad. Je li tako
lepa?
Da, nalazi da je lepa. I postavi nekoliko pitanja o ovoj dami,
iako su svi mogli da vide kako su mu misli na drugoj strani. Šta je
mislio? Zašto je odjednom dobio onu žalosnu boru? Lagano je
okretao svoju čašu.
Sad se Dagni vrati i sede kod stola. Dok je tako stajala iza
stolice gospođice Andresen i zakopčavala rukavice, počela je opet
da govori, rekla je jasnim i divnim glasom:
- Ali šta ste upravo mislili, gospodine Nagele, kad ste me
molili za sastanak? Kakva vam je bila namera? Kažite mi sad.
- Ali Dagni? - prošapta gospođica Andresen i ustade. Minut se
takođe diže. Svi su bili veoma mučno dirnuti. Nagel podiže pogled,
lice mu nije odavalo veliko uzbuđenje, ali svi su primetili kako je
ostavio čašu i kako u više mahova krši ruke, kako užurbano diše.
Šta će da učini? Šta znači što se malo nasmešio a odmah potom
postao ozbiljan? Na opšte iznenađenje odgovorio je mirnim
glasom:
- Zašto sam vas molio za onaj sastanak? Gospođice Kiland, zar
ne biste više voleli da vam uštedim ovo objašnjenje? Naneo sam
vam već toliko neprijatnosti. Žao mi je i, tako mi Boga, učinio bih
sve moguće samo da ne dođe do toga. Ali zašto sam vas tada
zamolio za sastanak, znate vrlo dobro, nisam tajio, iako je trebalo
da tako učinim. Morate mi oprostiti. Ne mogu ništa više da
kažem…

~ 203 ~
 Zastao je. Ni Dagni nije rekla ništa više, izvesno je očekivala
drugi odgovor od njega. Najzad profesor stiže, taman da prekine
ovaj mučni prizor; bio je jako ugrejan i čak nije više bio sasvim
siguran na nogama.
Dagni ga uhvati za ruku i izađe napolje.
Zaostali iz malog društva otada su se sasvim promenili,
postali su mnogo živahniji, svima je laknulo, Marta se smejala i
radovala za svaku sitnicu i pljeskala rukama. Ponekad kad se
suviše dugo smejala, sva bi se zarumenela i prestajala da se smeje,
pogledavši unaokolo da li su to drugi primetili. Ova ljupka zabuna
što se ponavljala više puta, dovela je Nagela do oduševljenja i
navela ga da počini mnoge gluposti samo da bi je zadržao u istom
raspoloženju. Tako mu pade na pamet da na zapušač, koji stavi
među zube, svira pesmu o starcu Noju.
Gospođa Stenersen im se pridružila. Tvrdila je kako neće da
se makne s mesta dok sve ne bude gotovo; ostala je još jedna
tačka: vežbe dvojice gimnastičara koje je svakako htela da vidi.
Imala je običaj da uvek izdrži do kraja, noć je tako duga a ona
postane uvek tužna kad se vrati kući i ostane sama. Zar ne bi
trebalo da svi uđu i vide gimnastičare?
I svi uđoše u dvoranu.
I dok su sedeli, dođe srednjim prolazom neki veliki, bradati
čovek. Nosio je kutiju za violinu. Bio je organist, svršio je svoje
tačke i bio spreman da pođe kući. Zastao je, pozdravio i počeo
odmah da govori Nagelu o violini. Minut je zaista bio kod njega i
hteo da je kupi; ali vidite, bilo je nemoguće, nasledio ju je, smatrao
ju je potpuno kao neko malo biće, toliko mu je draga. Da, urezao je
i svoje ime na njoj, može i sam da vidi da nije obična violina… I
oprezno otvori kutiju.
Unutra je počivao osetljiv, tamnožuti instrument, brižljivo
obavijen ružičastom svilom, sa žicama umotanim vatom za zavoje.
Zar ne, lepo izgleda? A tri slova u sitnim kapskim rubinima,
sasvim gore na vratu, znače Gustav Adolf Kristensen. Ne, prodati
ovakvu stvar bio bi greh; čime bi se onda čovek razveselio kad su

~ 204 ~
dani dugi? Druga bi stvar bila ako je reč o tome da se pogleda
malo, da se povuče nekoliko puta gudalom…
Ne, Nagel ne htede da okuša.
Ali je organist ipak izvadio violinu iz kutije, i dok su dva
gimnastičara načinili poslednji skok a publika po dvorani
pljeskala, nastavio je da govori o divnoj violini koja je prelazila
kao nasleđe kroz tri pokolenja. Laka je kao pero, okušajte i sami,
možete je i u ruku uzeti…
I Nagel takođe nađe da je laka kao pero. A kad je već jednom
imao violinu u rukama, stao je da je okreće i da dirka žice. Uzeo je
izraz poznavaoca i rekao: Ovo je Mitelvalder, kao što vidim. Ali
nije bilo teško videti da je Mitelvalder, pošto je to stajalo
naštampano na cedulji u dnu violine; čemu onda taj izraz
poznavaoca? Kad su se gimnastičari povukli i niko više nije
pljeskao, ustao je; ništa ne reče, nijednu reč, već pruži ruku za
gudalo. Trenutak potom, dok su se svi spremali da ustanu sa
svojih sedišta i da napuste dvoranu, dok je svuda vladala buka i
najveći razgovor, Nagel poče odjednom da svira i, malo pomalo,
sve se utiša. Ovaj mali čovek širokih ramena, koji iskoči usred
dvorane u drečeće žutom odelu, izazva opšte čuđenje. A šta je
svirao? Neku narodnu pesmu, barkarolu, neku igru, neku
mađarsku igru od Bramsa, strasni potpuri, muziku sirovih i bujnih
tonova, koja je sve prožimala. Nakrivio je glavu, sve je izgledalo
gotovo mistično: njegovo iznenadno pojavljivanje izvan programa
i usred dvorane gde je bilo prilično mračno, njegova bučna
spoljašnost, njegova luda spretnost prstiju koja je zbunjivala sve
ljude i stvarala sliku opsenara. Svirao je nekoliko minuta, a ljudi
su još uvek sedeli nepokretni na svojim mestima; bacio se u teški,
nečuveni patos, u forte snažne fanfare, stajao je sasvim mimo,
samo mu se ruka micala, a glavu je neprestano držao nagnutu na
stranu… Pošto je tako neočekivano iskočio i čak zaprepastio
priređivače zabave, jurišao je sada i na ove mirne građane i
seljake; nisu mogli ništa da shvate, u njihovim očima ovo sviranje
izgledalo je mnogo bolje no što je bilo; bolje nego sve ostalo, toliko
im se divan činio, iako je svirao s bezobzirnom žestinom. Posle

~ 205 ~
četiri-pet minuta povuče gudalom nekoliko užasnih poteza, začu
se neko očajno urlanje, tako nemoguće i gadno jaukanje, da niko
više nije znao šta ovo sad znači; tri-četiri ovakva poteza gudalom,
i odjednom prestade da svira. Skide violinu ispod brade i zaustavi
se.
Prošao je čitav jedan minut dok su se ljudi pribrali; najzad
počeše divlje i neobuzdano da pljeskaju, da se penju na stolice i
viču bravo. Organist primi violinu duboko se poklonivši, i oprezno
je položi; onda uze Nagelovu ruku i zahvali mu se nekoliko puta.
Sve se uskomeša u buci i tutnjavi, doktor Stenersen dođe kao bez
daha, dohvati Nagela za ruku i uzviknu:
- Ali, sto mu muka, čoveče, ta vi svirate… ipak!
Gospođica Andresen, koja mu je sedela u blizini, pogleda ga s
najvećim čuđenjem i reče:
- A pričali ste nam kako ne znate da svirate?
- Pa i ne znam - odgovorio je ne mnogo, ne vredi ni pominjati,
i otvoreno priznajem. Kad biste znali kako je bilo pogrešno, kako
je bilo rđavo! Zar ne, izgledalo je nečuveno dobro? He-he-he, ta
mora čovek da zbuni svet, ne srne da se ustručava!… Nećemo li da
se vratimo svojim čašama? Hoćete li da zamolite gospođicu Gude
da i ona dođe? I opet pređoše u susednu sobu. Svi su još bili
zaokupljeni ovim tajanstvenim čovekom koji ih je tako iznenadio;
i sam sudijski pripravnik u prolazu zastade za trenutak i reče mu:
- Hvala vam što ste nedavno bili tako ljubazni i pozvali me na
momačko veče. Nisam mogao da dođem, imao sam posla; ali vam
mnogo zahvaljujem, bilo je veoma ljubazno s vaše strane.
- A zašto ste učinili ona tri užasna poteza gudalom na kraju? -
upita gospođica Andresen.
- He, ne znam - odgovori Nagel - tako se desilo. Hteo sam
đavola da uhvatim za rep.
Doktor Stenersen dođe opet i učini mu ponovo kompliment, i
Nagel ponovo odgovori kako je njegovo sviranje bila komedija i
obmana, puno prostih efekata: treba samo čovek da zna kako je
bilo rđavo! Oni dvostruki grifovi bili su pogrešni, većina ih je bila
pomalo pogrešna, čuo je i sam, ali nije umeo bolje, odavno nije
~ 206 ~
vežbao. Prilazilo ih je sve više stolu, sedeli su do poslednjeg
minuta, svet je odlazio, u dvorani su već počeli da gase svetiljke,
kad su se najzad digli. Bilo je pola tri.
Nagel se naže Marti i prošapta:
- Zar ne, smem da vas otpratim do kuće? Hteo bih nešto da
vam kažem.
Brzo je platio račun, rekao gospođici Andresen laku noć i
pošao za Martom. Nije imala ogrtač, samo kišobran koji je
pokušala da sakrije, jer je bio jako izbušen. Kad su izašli, Nagel
primeti kako ih Minut prati dugim bolnim pogledom. Lice mu je
bilo neobično iskrivljeno.
Išli su pravo do Martine kuće. Nagel se obazre unaokolo, ali
nije mogao nikog da ugleda. Rekao je:
- Ako biste smeli da me primite samo na trenutak, bio bih
vam veoma zahvalan.
- Veoma je dockan - odgovorila je ustežući se.
- Znate da sam obećao da vam nikad i ni na koji način neću
praviti neprilike. Moram s vama da govorim.
Otvorila je vrata.
Kad su ušli unutra, ona upali svetlost a on opet zakači nešto
na prozor.
Ćutao je dok nije bila gotova, pa je onda rekao:
- Jeste li se večeras malo zabavljali?
- Da, hvala! - odgovorila je.
- No, o tome nisam s vama ni hteo da razgovaram. Hodite i
sedite malo bliže k meni. Zaista me se ne smete bojati, hoćete li mi
obećati? Dobro, dajte mi ruku!
Pružila mu je ruku, a on je zadrža u svojoj.
- I ne verujete da lažem, da hoću da vas prevarim, zar ne?
- Ne.
- Ne, sve ću vam polako objasniti… Ali, koliko mi verujete?
Mislim: koliko možete da mi verujete? Besmislica! Šta tu brbljam?
Ali stvar je pomalo teška. Verujete li mi, na primer, ako vam sad
kažem da vas tako… da vas zaista toliko volim? Da, jer i sami ste
~ 207 ~
morali primetiti. Ali ako sad pođem još malo izdalje, mislim…
Razumete, hteo bih sasvim jednostavno da vas molim da mi
budete žena.
Da, draga moja, eto sad sam rekao. Ne samo moja dragana,
već moja žena… Gospode, kako se samo odmičete! Ne, ne, ostavite
mi vašu ruku; još jasnije ću se izraziti, treba potpuno da me
razumete. Zamislite sada mogućnost da dobro čujete: da vam
otvoreno i bez oklevanja tražim ruku i da zaista tako mislim,
svaku reč što kažem. Zamislite sad prvo ovaj slučaj i onda mi
dozvolite da nastavim. Dobro! Koliko vam je godina? No, ta ovo
baš nisam ni hteo da pitam. Meni je dvadeset i devet godina,
prevalio sam vetrenjastu lakomislenost, vi ste možda pet, šest
godina stariji, ne mari…
- Dvanaest godina sam starija - rekla je.
- Dvanaest godina stariji? - uzviknuo je oduševljen što ona
prati njegove reči a ne gubi sasvim glavu. - Dakle dvanaest godina
stariji, izvrsno, prosto divno! Da, a mislite li da su dvanaest godina
neka smetnja? Mislim da ste ludi, drago dete! Ali kako mu drago: i
da ste tri puta po dvanaest godina stariji, ako sam se sad zaljubio
u vas i ako mislim ozbiljno svaku reč što je kažem u ovom času,
šta onda? Odavno sam mislio o ovome, da, upravo ne odavno, ali
ipak od pre nekoliko dana, nipošto ne lažem, ta verujte mi, za ime
Božje, kad vas svesrdno molim. Mislio sam na to mnoge dane i
nisam mogao zbog toga noću da spavam. Oči su vam tako čudne,
privukle su me čim sam ih prvi put ugledao. Jer par očiju može me
do na kraja sveta odvesti. Ah, jednom me je neki stari čovek čitavo
pola noći vodao svojim očima kroz šumu. Čovek je bio lud… Ali to
je druga stvar! Vaše oči su ostavile utisak na mene. Sećate li se još
kako ste jednom stajali ovde nasred sobe i kako ste me gledali kad
sam prolazio pored kuće? Niste okrenuli glavu za mnom, samo ste
me očima pratili, nikad neću zaboraviti. Ali kad sam vas drugi put
sreo i s vama razgovarao, vaš osmeh me je kosnuo. Ne znam da li
sam ikad sreo nekog čoveka koji se tako toplo smejao kao vi; ali to
i sami ne znate, i to je baš tako čudno lepo što vi i sami ne znate…
Sad opet brbljam strašne budalaštine. I sam vidim; ali imam

~ 208 ~
osećaj da treba neprestano da govorim, jer mi inače nećete
verovati, a to me zbunjuje. Samo kad ne biste sedeli tako spremni
za skok, mislim, kad ne biste samo bili tako spremni da se dignete
i da odete, govorio bih vam odmah bolje. Molim vas, dozvolite mi
da opet držim vašu ruku, onda ću svakako jasnije govoriti. Tako,
hvala!… Razumete, zaista ne želim ništa više da postignem no ono
što sam rekao; nisam došao ovamo sa zadnjim mislima. I šta vas
toliko zaprepašćuje u mojim rečima? Ne možete da shvatite da mi
je došla ova luda misao, ne možete da pojmite da bih… da bih…
hteo, ne, i smatrate nemogućim; zar ne, o tome ste sada
razmišljali?
- Da… Ne, Gospode Bože, ta ostavite sad!
- Ali čujte: ne zaslužujem da me još sumnjičite za
licemerstvo…
- Ne - reče Marta pokajavši se - ne sumnjičim vas ni za šta; ali
je ipak nemoguće.
- Zašto je to tako nemoguće? Jeste li se vezali za nekog?
- Ne, ne.
- Zaista ne? da se niste obećali nekome… recimo, da
pomenemo samo jedno ime, recimo na primer Minutu.
- Ne! - uzviknula je glasno. Čvrsto mu je stisla ruku.
- Ne? Onda sad nema nikakvih smetnji. I dozvolite mi da i
dalje govorim: ne smete verovati da tako daleko stojim iznad vas,
da bi iz toga razloga bilo nemoguće. Neću ništa da vam sakrijem, u
mnogom pogledu nisam onakav kakav bi trebalo da sam; da, ta
sami ste večeras čuli šta je rekla gospođica Kiland. Možda ste i od
drugih ljudi u gradu čuli kako sam u mnogim stvarima rđav. Ta
katkada nemaju baš sasvim pravo; ali uglavnom imaju pravo da
sam čovek s velikim manama. Dakle, vi stojite beskrajno daleko
iznad mene sa svojom čistom dušom i svojim nežnim, detinjastim
mislima, umesto da je obratno. Ali vam obećavam da ću uvek biti
dobar prema vama, morate mi verovati da mi to neće biti teško,
moja najveća radost bila bi da vi budete radosni… Onda još nešto:
Možda vas je pomalo strah šta će grad na to reći? Dakle, na prvom
mestu, grad se mora prilagoditi tome da ćete postati moja žena, i

~ 209 ~
štaviše u ovdašnjoj crkvi, ako želite. A drugo, taj grad je i ovako
već dobio dosta za razgovor; teško da je ostalo neprimećeno da
sam se nekoliko puta sreo s vama i da sam večeras na priredbi
smeo da budem u vašem društvu. Što se toga tiče, neće biti mnogo
gore no što je već. I, Gospode Bože, kakvog to ima značaja? Može
vam biti tako svejedno šta će svet da kaže…
Plačete? Draga, boli vas što sam vas večeras izložio
ogovaranju sveta?
- Ne, to ne.
- Šta onda?
Nije odgovarala.
Tada mu nešto pade na um i on upita:
- Nalazite li da sam rđav prema vama? Recite mi! Ta niste pili
tako mnogo šampanjca? Sigurno niste popili ni dve čaše? Možda
ste dobili utisak da sam sad vrebao i iskoristio priliku kad ste
popili gutljaj vina da dobijem što brže vaš pristanak? Plačete li
zbog toga?
- Ne, zaista ne.
- Pa zašto onda plačete?
- Ne znam.
- Ne mislite valjda da sedim ovde s nekom zadnjom
namerom. Tako mi Boga na nebesima, sasvim sam pošten, ta
verujte mi!
- Pa da, verujem vam; ali ne razumom, toliko sam se
promenila. Nemoguće da hoćete… hoćete ovo.
Da, da hteo je! I objasnio joj je sve držeći njenu malu, slabu
ruku u svojoj, dok je kiša udarala u prozorska okna. Govorio joj je
vrlo lagano, prilagodio se njenom svetu predstava i brbljao katkad
najjednostavnijim dečjim jezikom. Ah, već će sve urediti!
Otputovaće daleko, vrlo daleko, ko zna kuda; i sakriće se da niko
ne zna gde se nalaze. Zar ne, to hoće? Onda će kupiti neku malu
kolibu i parčence zemlje usred šume, usred neke divne šume ili
negde na drugom mestu; to će biti onda njihova svojina, nazvaće
je Eden, i tamo će da radi. Oh, još kako će da radi! Ali se ponekad

~ 210 ~
može desiti da bude pomalo tužan. Draga to se može desiti; može
mu nešto pasti na um, neko sećanje, nekakav mučan doživljaj, na
koji će baš morati da misli, kako se to može lako desiti! Ali onda će
imati malo strpljenja s njim; zar ne? Da, jer neće to suviše ispoljiti,
nikad, obećaće. Tada će želeti samo da sedi na miru i da bude sam
sa svojim mislima, ili će otići duboko u šumu i nakon izvesnog
vremena vratiće se. Ah, u njihovoj kolibi neće se nikad progovoriti
nijedna gruba reč! I ukrasiće je najlepšim divljim biljem,
mahovinom i kamenjem, što ih budu našli; pod će posuti
smrekovinom koju će doneti. I na Božić neće nikad zaboravljati da
stave napolju po jedan snop za male ptice. Zamislite samo kako će
umeti da im brzo prođe vreme i kako će biti srećni! Uvek moraju
biti zajedno, izlaziće i vraćaće se zajedno i neće se razdvajati; leti
će praviti velike šetnje i posmatrati kako drveće i trava
podrhtavaju i kako iz godine u godinu rastu. Gospode Bože, kako
će biti dobri i prema strancima i putnicima koji budu prolazili
onuda. Moraće da imaju i stoku, par velikih, sjajnih životinja koje
će im jesti iz ruke, i dok on bude prokopavao, sitnio i obrađivao
zemlju, ona će namirivati stoku…
- Da - odgovorila je Marta.
Nehotice je rekla da, i on je čuo.
Nastavio je: Kasnije će odrediti dan-dva nedeljno kada će biti
slobodni, da bi oboje mogli da odu u lov i ribolov, zajedno, ruku
pod ruku, ona u kratkoj haljini s pojasom oko struka, a on u bluzi i
sandalama. Pevaće, govoriće glasno i vikaće da se ori čitavom
šumom! Ta zar ne: ruku pod ruku?
- Da - rekla je opet.
Malo pomalo i ona se zanela; tako joj je jasno sve predstavio,
mislio na sve i imao u glavi svaku sitnicu. Pomenuo je čak kako je
važno naći neko mesto gde ima i izvor. Da, ali on će se već
pobrinuti i za to, za sve će se pobrinuti; treba samo da ima
poverenja u njega. Ah, ima dovoljno snage da raskrči mesto usred
šume za njihovo ognjište, ima dve šake, ta sama ih može da vidi!…
I smešeći se merio je njenu sitnu dečju ruku sa svojom.

~ 211 ~
 Popustila mu je da čini s njom šta hoće; čak i kad ju je
pomilovao po obrazu, sedela je mirno i gledala u njega. Onda ju je
s ustima na samom uhu otvoreno upitao da li se sad usuđuje i da li
hoće. I odgovorila je da; bio je to zamišljeni, sanjalački odgovor
što gaje prošaptala. Ali uskoro zatim počela je da se koleba; ne,
ako razmisli, onda je to ipak nemoguće. Kako bi samo mogao! Šta
je ona!
I ponovo ju je ubeđivao kako hoće svom svojom voljom. Neće
trpeti oskudicu, čak iako im neko vreme bude rđavo išlo; radiće za
oboje, ne srne da se plaši. Pun čas govorio je tako i lomio njenu
volju parče po parče. Dva puta se desi za ovo vreme da se
ustezala, pritiskala ruke na lice i vikala ne, ne, pa ipak mu je
popustila, ispitivala njegovo lice i razumela da on ne želi da dobije
samo trenutnu pobedu.
I onda u Božje ime, kad tako hoće! Bila je pobeđena, ništa joj
više nije koristilo da se bori. Naposletku dade mu jedno čisto i
istinsko da.
Sveca je dogorevala u praznoj boci; još uvek su sedeli, svako
na svojoj stolici, držali su se za ruke i razgovarali. Sva je bila
slomljena od uzbuđenja, često je imala suze u očima, ali se ipak
smeškala.
- Da se vratim na Minuta, siguran sam da je bio ljubomoran
na priredbi.
- Da - odgovorila je. Možda je bio. Ali tu nema pomoći.
- Ne, zar ne, tu ništa ne pomaže!… Čuj, hteo bih večeras tako
rado da ti pričinim neku radost, šta bi to moglo biti? Ah, hteo bih
da od oduševljenja zbog nečeg pritisneš ruke na grudi! Kaži mi
nešto, zahtevaj šta hoćeš! Ah, suviše si dobra, mala prijateljice,
nikoga ne moliš ni za što! Da, da, Marta, zapamti šta ti sad kažem:
štitiću te, pokušavaću da odgonetnem tvoje želje, i brinuću se za
tebe do poslednjeg svog časa. I, draga, sećaj se toga, hoćeš li?
Nikada ne treba da dođe do toga da ti kažeš kako sam zaboravio
svoje obećanje.
Bilo je četiri časa.

~ 212 ~
 Ustali su; Marta mu priđe korak a on je pritisnu na grudi.
Stavila mu je ruke oko vrata, i tako su stajali neko vreme; njeno
bojažljivo i čisto srce monahinje snažno je udaralo u njegovu šaku,
osećao je i povukao joj rukom kroz kosu, da bi je umirio. Bili su
složni.
Počela je da govori:
- Ćelu noć ležaću budna i misliću. Možda ću te sutra videti?
Ako hoćeš?
- Da, sutra. Pa da, hoću! Kad sutra? Smem li da dođem u osam
časova?
- Da… Hoćeš li da obučem istu haljinu?
Ovo dirljivo pitanje, ona uzdrhtala usta, one iskrene oči koje
su ga gledale, zaokupiše ga, prodreše mu do srca. Odgovorio je:
- Drago, slatko dete, kako hoćeš! Kako si dobra!… Ne, ne smeš
noćas da ležiš budna, ne smeš! Pomisli na mene, kaži laku noć i
spavaj. Ne bojiš se ovde tako sama?
- Ne… Sad ćeš sav biti mokar dok stigneš kući.
Mislila je i na to kako će biti mokar!
- Budi radosna i spavaj! - rekao je.
Ali kad je već izašao u hodnik, pade mu još nešto na pamet,
pa se okrete i reče:
- Zaboravio sam još nešto; ja nisam bogat. Jesi li možda
mislila da sam bogat?
- To ne znam - odgovorila je i odmahnula glavom.
- Ne, nisam bogat. Ali ćemo moći da kupimo kuću i još što
nam bude bilo potrebno, toliko sam još bogat. A onda, kad dođe
vreme, o svemu ću se brinuti, nosiću svako breme, pa zato sam
dobio ruke… Nisi razočarana što nisam bogat, zar ne?
Rekla je ne, uhvatila ga za ruke i još jednom ih stisnula.
Najzad je zamoli da za njim dobro zaključa vrata, i izađe na ulicu.
Kiša je padala kao iz kabla i bilo je veoma mračno.
Nije pošao u gostionicu, već se uputio prema parohijskoj
šumi. Išao je četvrt časa; pomrčina je bila tako gusta da je jedva

~ 213 ~
nešto nazirao. Najzad uspori korak, skrenu s puta i pipajući nađe
veliko drvo. Bila je to jasika. Ovde se zaustavi.
Vetar je šumeo iznad šume, kiša je i dalje lila, inače je sve oko
njega bilo mrtvo i mimo. Prošaptao je nekoliko reči, jedno ime,
rekao Dagni, Dagni, zaćutao i opet rekao Dagni. Stajao je kraj
drveta i ponavljao. Malo kasnije govorio je opet naglas, govorio i
izustio Dagni čujnim glasom. Uvredila ga je večeras, istresla mu
sve svoje preziranje na glavu, u svojim grudima osetio je svaku
reč koju mu je bacila u lice, pa opet je stajao tu i govorio o njoj.
Kleknuo je kraj drveta, izvukao svoj perorez i stao u mraku da
urezuje njeno ime u stablo, Radio je punih nekoliko minuta,
opipao, rezao i opipavao ponovo, dok nije bio gotov…
Za sve vreme dok je radio, skinuo je kapu.
Kad je opet izišao na put, zastao je, promišljao trenutak i
vratio se. Ponovo se probio do drveta, prstima opipao stablo i
našao slova. Po drugi put je kleknuo, sagnuo se, i poljubio ovo ime,
ova slova, kao da ih nikad više neće videti, najzad ustao i brzo
otišao. Bilo je pet časova kad je stigao u gostionicu.

~ 214 ~
 17.
Sutradan ista kiša, isto tmurno, mučno vreme. Izgledalo je
kao da neće prestati sva ona voda što neprestano teče olucima i
udara u prozorska okna. Časovi su prolazili jedan za drugim,
prošlo je čitavo prepodne, a nebo se nije vedrilo. U malom
gostioničkom vrtu što je ležao iza kuće sve je bilo savijeno i
izlomljeno, svo lišće pritisnuto na zemlju i pokriveno muljem i
vlagom.
Nagel je ostao ceo dan u sobi, čitao je, šetajući tamo-amo, kao
što je imao običaj, i stalno gledao na časovnik. Bio je beskrajan
dan! S najvećim nestrpljenjem očekivao je veče.
Kad je bilo osam časova otišao je odmah Marti. Nije slutio
nikakvo zlo; ali gaje ona primila s uplakanim i napaćenim licem.
Pokušao je da joj govori, ali mu je odgovarala kratko i okolišno i
nije ga pogledala. Nekoliko puta gaje molila da joj oprosti i da se
ne ljuti.
Kad ju je uzeo za ruku, počela je da drhti i htela je da je
povuče; najzad se spusti na stolicu kraj njega. I tako je ostala pun
čas sve dok nije opet otišao. Šta se desilo? Navalio je s pitanjima,
molio je za objašnjenje, ali nije bila u stanju ni da govori ni da
odgovara:
Ne, nije bolesna. Samo je o svemu razmislila…
Misli li time da kaže kako se kaje zbog svog obećanja, možda
joj je nemoguće da ga voli?
- Da, tako je… Ali oprostite mi i nemojte se ljutiti! Noćas je
razmišljala, čitavu, čitavu noć, i našla da je nemoguće. Da, pitala je
takođe i svoje srce i boji se da ga ne bi mogla tako voleti kako bi
trebalo.

~ 215 ~
 Tako, dobro!… Tajac… Ali, zar ne veruje da bi ga kasnije još
mogla zavoleti? Radovao se da će s njom moći da počne nov život
na svetu. Ah, bio bi tako dobar prema njoj!
Ovo je dimu, pritisnula je ruku na grudi, ali je stalno gledala u
zemlju i ništa nije rekla.
Da, ne veruje dakle da bi mogao zadobiti njenu ljubav,
kasnije, kad bi stalno živeli zajedno.
Prošaptala je ne. S njenih trepavica kanulo je nekoliko suza.
Tajac. Telo joj je drhtalo, plave žile na slepoočnicama bile su
jako nabrekle.
Da, da, draga, onda se nema kud! Ne treba više da plače zbog
toga. Ništa ne pomaže. Neka mu oprosti što je navaljivao sa
svojom molbom. Ipak je hteo najbolje…
Brzo ga je uhvatila za ruku i čvrsto držala. Začudio se prilično
zbog ove iznenadne žestine i upitao:
Ima li nešto naročito na njemu što je odbija? Po tome bi se
upravljao, popravio bi se ako je u njegovoj moći. Možda ne voli što
on…
Žustro ga je prekinula:
- Ne, ništa, baš ništa! Ali sve je tako neverovatno, a ne znam
čak ni ko ste, na primer. Da, znam da mi zaista želite dobro;
nemojte me pogrešno razumeti…
- Ko sam, na primer ponovio je i pogledao je. Odjednom mu
prođe neka slutnja kroz glavu, shvatio je da je nešto potkopalo
njeno poverenje u njega, da se nešto neprijateljsko umešalo
između nje i njega; upitao je: Je li danas neko bio kod vas?
Nije odgovorila.
- Izvinite, svejedno, nemam više prava da vas pitam.
- Ah, noćas sam bila tako srećna! - rekla je. - Gospode Bože,
kako sam čekala da dođe jutro i kako sam vas očekivala! Ali danas
se sve pretvorilo u sumnju.
- Hoćete li mi kazati bar jedno: Ne verujete dakle da sam bio
pošten prema vama, sumnjate dakle u mene uprkos svemu?

~ 216 ~
 - Ne, ne uvek. Dragi, nemojte se ljutiti! Ovde ste stranac, ne
znam ništa o vama sem ono što sami kažete; možda sada pošteno
mislite, ali kasnije ćete se pokajati. Ne znam šta ćete posle misliti?
Tajac.
Tada je uhvati za bradu, podiže joj malo glavu i reče:
- I šta još kaže gospođica Kiland?
Smela se, bacila mu bojažljiv pogled koji je odavao njeno
zaprepašćenje, i uzviknula:
- Pa nisam to rekla, ne, zar sam kazala? Nisam to kazala!
- Ne, ne, niste kazali. - Utonuo je u misli; oči su ukočeno bile
upravljene u jednu tačku, iako ništa nije video. Ne, niste kazali da
je to ona bila, niste pomenuli njeno ime, umirite se samo… I
gospođica Kiland je ipak stvarno bila ovde, ušla je na ova vrata i
istim putem otišla, pošto je izvršila svoj zadatak. Ovo joj je toliko
ležalo na srcu da je morala da izađe danas, po ovom vremenu.
Kako je čudno!… Draga, dobra Marta, dobra dušo, padam ničice
pred vama zato što ste dobri! Ipak mi verujte, verujte mi samo
večeras, i kasnije ću vam pokazati kako sam malo imao nameru da
vas prevarim. Razmislite još jednom, hoćete li? Razmislite do
sutra i dozvolite mi da vas onda vidim…
- Ne, ne znam - prekinula ga je.
- Ne znate? hteli biste dakle još večeras da me se zauvek
oslobodite? Da, da.
- Više bih volela da jednom dođem k vama, kad budete… da,
kad budete oženjeni i kad sve bude gotovo… kuća… mislim kad…
Htela bih radije da budem služavka kod vas. Da, to bih radije htela.
Tajac. Da, njeno nepoverenje uhvatilo je već dubok koren,
nije je mogao više pobediti, nije više bio u stanju da ponovo
zadobije njeno poverenje. I s tugom je osetio kako mu se sve više
izmiče, ukoliko više govori. Ali zašto onda toliko plače? Šta je
muči? I zašto tako isto ne pušta njegove ruke? Još se jednom vrati
na Minuta; bilo je to iskušavanje; hteo je da je nagovori da mu za
sutra dopusti sastanak, pošto bude još jednom razmislila o svemu.
Rekao je:

~ 217 ~
 - Oprostite mi što pominjem Minuta pred vama poslednji put.
Budite mirni, imam razloga da tako govorim. Neću ništa ružno da
kažem o ovom čoveku, naprotiv, setićete se da sam i vama govorio
o njemu lepo kako se samo može govoriti. Pomišljao sam na
mogućnost da bi mi on mogao biti smetnja kod vas, stoga sam
vam i govorio o njemu, tvrdio sam između ostalog kako bi on
mogao da izdržava porodicu isto kao i svaki drugi, i još uvek
verujem da bi mogao kad bi mu se u početku pomoglo da stane na
noge. Ali vi niste uopšte hteli da čujete da se govori o tome, niste
imali ništa s Minutom, čak ste me zamolili da više ne govorim o
njemu. Dobro! Alija se još nisam oslobodio svake sumnje, niste me
još potpuno ubedili, pa vas opet pitam da li ima nešto između vas i
Minuta? U ovom slučaju odmah se povlačim. Da, odmahujete
glavom; ali onda vas ne razumom zašto odbijate da promislite o
stvari do sutra i da mi onda saopštite odluku. Ovo bi bila obična
pravednost. I vi koji ste tako dobri!
Tada popusti, čak se diže, njeno uzbuđenje izbi, i s osmehom i
suzama stade da ga miluje po kosi kao što je već jednom činila.
Pristade čak i da se sutra sastanu, hoće rado; treba samo nešto
ranije da dođe, oko četiri-pet časova, dok je još vidno, onda niko
ne može ništa da kaže. A sad mora da ide, najbolje je da odmah
ide. Ah, da, onda će se opet sutra videti, biće sigurno kod kuće i
čekaće ga.
Čudno je ovo dete, ova stara devojka! Zbog jedne reči, neke
sitne primedbe planulo joj je srce i pobudilo je na nežnost, na
osmeh. Držala gaje za ruku sve dok nije pošao, ispratila ga do
vrata i još uvek držala za ruku. Na stepenicama mu reče veoma
glasno laku noć kao da bi neko mogao biti u blizini kome želi da
prkosi.
Kiša je prestala, najzad je gotovo prestala; ovde-onde videlo
se već između tmurnih oblaka poneko parče plavog neba, i samo
je još poneka kap padala na mokru zemlju.
Nagel je opet disao slobodnije. Da, opet će steći njeno
poverenje; zašto mu i ne bi uspelo? Nije otišao kući, šetao se

~ 218 ~
pristaništem, duž mora, prošao poslednje kuće grada i krenuo
putem ka parohiji. Nikog nije bilo na vidiku.
Pođe još nekoliko koraka, kad se iznenada neka ljudska
prilika diže s ivice puta i pođe ispred njega. Bila je to Dagni: plava
pletenica visila joj je niz leđa preko kišnog kaputa. Zadrhtao je od
glave do pete i trenutak zastao gotovo nepomično; bio je začuđen
do najvećeg stepena. Zar nije i večeras na priredbi? Ili je samo
pošla da se malo prošeta pre početka živih slika? Išla je beskrajno
lagano i čak zastajala dva-tri puta da pogleda u vazduhu ptice koje
su počele da se lepršaju između drveća. Da li ga je videla? Da li je
htela da ga iskuša? Da li se digla kad je naišao da bi videla da li će
se usuditi da je još jednom oslovi?
Mogla je biti mirna, neće joj nikad više dosađivati! I
najednom mu se probudi bes, neki potmuli i slepi bes protiv ovog
stvorenja koje bi možda htelo da ga još jednom stavi na iskušenje
samo da bi imalo zadovoljstvo da ga potom unizi. Bila je u stanju
da opet priča ljudima na priredbi kako ju je ponovo potražio. Zar
nije upravo bila kod Marte da i tamo pokvari njegovu sreću? Zar
ne bi mogla jednom prestati da mu postavlja zlo na putu? Htela je
da ga nagradi po zasluzi, dobro, ali je platila surovije no što je bilo
potrebno.
Oboje koračaju podjednako lagano, jedno za drugim,
razdaljina između njih je stalno oko pedeset koraka. Potrajalo je
to nekoliko minuta. Odjednom joj ispade maramica. Video je kako
je pala, skliznula niz kišni kaput i ostala na putu. Da li zna da ju je
izgubila?
On progovori u sebi kako je htela da ga stavi na iskušenje,
njen gnev protiv njega još se nije stišao, htela je da ga navede da
podigne maramicu i da joj je donese da bi mogla da mu pogleda
pravo u lice i da se naslađuje njegovim porazom kod Marte. Bes
mu se stade pojačavati, stisnuo je usne a na čelu mu se povukla
žestoka bora. He-he, da, zar ne, trebalo bi da mu se naruga! Gle,
gle, ispustila je onamo maramicu; leži na putu, nasred puta, bela je
i vrlo, vrlo fina, čak čipkana maramica, mogao bi se čovek sagnuti i
dići je…

~ 219 ~
 Išao je i dalje lagano i kad je stigao do maramice, zgazio ju je
nogom i nastavio put.
Još nekoliko minuta išli su oboje ovako; onda je primetio
kako je odjednom pogledala u časovnik i odmah se okrenula.
Uputila se pravo prema njemu. Da li je spazila da je izgubila
maramicu? Onda se i on okrenuo i pošao ispred nje. Kad je opet
došao do maramice, ponovo ju je zgazio, po drugi put, i to pred
njenim očima. I produžio hod. Osećao je kako je odmah iza njega,
ali ipak nije ubrzao korake. Nastavili su tako sve dok nisu stigli u
grad.
Kao što je pretpostavljao, okrenula je ka priredbi, a on se
popeo u svoju sobu.
Otvorio je prozor i naslonio se na laktove, slomljen, uništen
uzbuđenjem. Bes gaje prošao, sav se zgrčio i počeo da jeca, jecao
je s glavom među rukama, nemim jecajem, suvih očiju i uzdrhtala
tela. I tako se desilo! Ah, koliko se kaje, koliko bi želeo da se nije
dogodilo! Bacila je maramicu na zemlju, možda namerno, možda
da bi ga unizila; a zatim, šta onda? Mogao ju je možda uzeti,
ukrasti i sačuvati, skrivenu na grudima kroz čitav svoj život. Bila
je sasvim bela kao sneg a on ju je zgazio u blato! Možda je ne bi
nipošto na svetu ponovo uzela kad bi jednom bila u njegovim
rukama; možda bi mu dozvolila da je zadrži; bogzna! Ada je ipak
pružila ruku da je uzme, bacio bi se ničice i molio, ispruženih ruku
preklinjao bi da mu je ostavi kao uspomenu, kao milost. A šta bi
mu bilo i da se opet rugala?
Odjednom se ispravi, siđe niz stepenice u tri skoka, požuri
ulicom, pređe čitav grad za nekoliko minuta i vrati se na
parohijski put. Možda bi još mogao da nađe maramicu! I zaista,
ostavila ju je da leži, iako je bio siguran da je primetila kako ju je
po dragi put zgazio. Ipak, ima sreće! Hvala Bogu! I gumu je u džep,
uzbuđena srca požuri kući i opra je u vodi, ispra je u nekoliko
voda, u bezbroj voda, i prostre vrlo oprezno. Malo je oštećena, čak
ju je svojom potpeticom iscepao u jednom uglu; ali šta mari! Ah,
kako je srećan što ju je našao!

~ 220 ~
 Tek kad je seo kraj prozora, primetio je da je u poslednjoj
šetnji kroz grad bio gologlav. Da, lud je, lud! Pretpostavimo da
gaje videla! htela je da ga stavi na iskušenje, i na kraju krajeva
opet je stvarno i pao. Ne, ovo mora što pre da se svrši! Mora da je
mirna srca, uzdignute glave i hladna pogleda vidi i da se ne oda.
Ah, kako će već pokušati! Otputovaće i odvešće Martu. Bila je
isuviše dobra za njega; ah, ali će je već zaslužiti; neće se ni
trenutka smiriti dok je ne zasluži!
Vreme je bilo sve lepše, laki povetarac je kroz prozor donosio
miris mokre trave i vlažne zemlje i oživljavao ga sve više. Sutra će
otići Marti i ponizno će je moliti da popusti… Ali već sutradan pre
podne njegova nada bila je potpuno srušena.

~ 221 ~
 18.
Najpre stiže doktor Stenersen, još pre no što je Nagel ustao.
Doktor se izvini, ona đavolska priredba zaokupila ga je i dan i noć.
Da, ima jedan nalog, misiju: u pitanju je da se on, Nagel, pojavi na
priredbi. Najčudniji glasovi kruže o njegovu sviranju, grad više ne
spava od radoznalosti; sušta istina! Kao što vidim, čitate novine?
Ah, ta politika! Jeste li primetili poslednja činovnička
naimenovanja? Uopšte uzevši, izbori nisu ispali kako bi trebalo,
nikakav udar za Šveđane…. Smatram da prilično dugo ležite; deset
je časova. I kakvo je vreme napolju, sve podrhtava od toplote!
Trebalo bi ujutru da se prošetate.
Da, Nagel je hteo takođe da ustane.
Onda, šta da odgovori priređivačima?
Ne, Nagel neće da svira.
Ne? Ali u pitanju je nacionalna stvar; ima li pravo da odrekne
ovu malu uslugu?
Ne ume da svira na violini.
Gospode Bože, sad je upravo toliko veliko raspoloženje,
naročito su dame bukvalno sinoć jurišale na doktora da uredi ovu
stvar. Gospođica Andresen nije ga ostavila na miru, a gospođica
Kiland gaje čak uzela na stranu i molila da nikako ne pusti Nagela
pre no što obeća da će doći.
Da, ali gospođica Kiland uopšte ne zna kako je svirao? Nikad
ga nije čula.
Ne, ali je ipak bila najžešća; ponudila mu se čak i da ga
doprati… Na kraju je rekla: Kažite mu da svi skupa molimo… Ta
zaista biste mogli povući nekoliko puta gudalom da nam učinite
zadovoljstvo?
Ne može, ne ume!

~ 222 ~
 Da, vidite, ovo su opet samo izgovori, mogao je i umeo sasvim
lepo u četvrtak uveče?
Nagel se branio: Pretpostavite da samo ono malo, onaj jedini
nepovezani potpuri, da je upravo samo ono nekoliko igara odlično
uvežbao, da bi jedne večeri zaprepastio ljude! Sem toga, sve ostalo
svira pogrešno da je prosto greh; ni sam ne može da podnese kad
sebe čuje; zaista ne ume!
- Da, ali…
- Doktore, neću svirati!
- Ali ako ne večeras, onda sutra uveče? U nedelju uveče
priredba se zatvara, pa se nadamo mnoštvu sveta.
- Ne, morate me izviniti, neću da sviram ni sutra uveče. Glupo
je uopšte i dirati violinu kad čovek ne zna bolje njom da se služi.
Čudno je da vi niste bolje čuli!
I doktor se ujede za usnu.
- Da - reče - osetio sam da je ovde-onde pogrešno bilo; ali kog
vraga, pa nismo valjda svi poznavaoci.
Ništa nije pomoglo, doktor je stalno dobijao: ne i morao da
ode.
Nagel poče da se oblači. A tako, čak i Dagni je bila tako
navalila da učini, čak je htela i da ga doprati! Nova klopka, a? Sinoć
joj je omašilo, pa je na ovaj način htela da nadoknadi?… Gospode
Bože možda je i nepravedan prema njoj, možda ga sad nije više
mrzela, možda je htela da ga ostavi na miru! I u duši molio je da
mu oprosti što je posumnjao. Posmatrao je trg; bilo je divno sunce
na beskrajno visokom nebu. Stao je da zvižduće.
Kad je bio skoro gotov da siđe, Sara mu gurnu pismo kroz
odškrinuta vrata; nije došlo poštom, doneo ga je neki momak.
Pismo je bilo od Marte i u njemu je stajalo samo nekoliko redaka:
ipak ne treba da dođe večeras, otputovala je. Tako mu Božje
milosti, treba da joj oprosti i da je više ne potraži; patiće pri
ponovnom viđenju. Zbogom. Sasvim u dnu pisma ispod svog
imena, dodala je kako ga nikad neće zaboraviti. Nikad vas ne
mogu zaboraviti, pisala je. Uopšte, iz ova tri-četiri reda izbijala je
tuga, i sama slova imala su žalostan, bedan izgled.
~ 223 ~
 Klonuo je na stolicu. Sve je izgubljeno, izgubljeno! Čak i tu je
odbačen! Kako je ipak sve čudno, kako se sve zaverilo protiv
njega! Ta da li je ikada mislio poštenije i bolje no sad? Pa ipak,
ipak ništa ne pomaže! Sedeo je nepomično nekoliko minuta.
Odjednom skoči sa stolice; pogleda u časovnik: jedanaest
časova; ako odmah potrči, možda će još moći da vidi Martu pre no
što otputuje! Pošao je odmah maloj kući; bila je zaključana i
prazna. Bacio je pogled kroz prozor u dva odeljenja i nikog nije
video.
Bio je utučen i nem, vratio se u gostionicu i ne znajući kuda
ide, ne dižući pogleda s pločnika. Kako je mogla da ovo učini! Ta
rekao bi joj zbogom i poželeo svako, svako dobro, ma kuda da je
pošla?
Kleknuo bi ipak pred nju zbog njene dobrote, zato što je
imala najčistije srce, i ne bi mogla podneti da to učini. Da, da, sad
se nije imalo kud!
Kad je sreo Saru u hodniku, saznao je da je pismo doneo neki
glasnik iz parohije. I tu je dakle bila Dagni, opet njeno delo, i to je
pripremila, tačno izračunala i brzo delala. Ne, nikad mu neće
oprostiti!
Ceo dan je hodao po ulicama, po sobi, po Šumi, svuda, ni
trenutka nije imao mira. I stalno je hodao oborene glave s očima
koje ništa nisu videle.
Idući dan proveo je isto ovako. Bila je nedelja, mnoštvo ljudi
iz okoline došlo je da poseti priredbu i vidi žive slike poslednji
dan; Nagela su opet umolili da odsvira samo jednu i jedinu tačku,
ovog puta preko drugog člana priređivačkog odbora, preko
konzula Andresena, Fredrikina oca; ponovo je odbio molbu. Puna
četiri dana bludeo je kao luđak, u nekom čudno izgubljenom
stanju; kao zaokupljen jednom jedinom mišlju, jednim jedinim
osećajem. Svaki dan, i po nekoliko puta na dan, silazio je do
Martine kuće da pogleda da li se vratila. Kuda je otputovala? Ali,
čak i ako bi je pronašao, ne bi mu ipak ništa koristilo; ništa!
Jedne večeri zamalo se nije sudario s Dagni. Izišla je iz jedne
radnje i gotovo se očešala laktom. Načinila je pokret usnama kao

~ 224 ~
da je htela da ga oslovi, ali je odjednom pocrvenela i zanemela.
Nije je odmah poznao i u zabuni je zastao za trenutak i ugledao je
pre no što se okrenula i udaljila. Išla je za njim, čuo je njen korak
kako ide sve brže i brže; imao je osećaj kao da hoće da ga stigne,
pa ubrza korak da bi joj izmakao, da bi se skrio od nje; plašio je se,
bacila bi ga opet u neku nesreću! Umakao je najzad u gostionicu,
ušao je u skoku i pohitao u sobu, na vrhuncu uzbuđenja. Hvala
Bogu, bio je spasen!
Ovo se desilo 14. jula, jednog utorka…
Sutradan ujutru izgledalo je kao da je doneo odluku da nešto
učini. U toku ovih nekoliko dana lice mu se sasvim izmenilo, bilo
je pepeljavo i ukočeno. I sve češće je prelazio dobro parče ulice
dok bi opazio da je kapu ostavio u gostionici. U ovakvim prilikama
govorio bi sebi kako treba jednom da se ovo svrši, da jednom
zauvek prestane, i kad bi to govorio, stiskao je čvrsto pesnice.
Kad je u sredu ujutru ustao iz postelje, potražio je u džepu
prsnika malu bočicu s otrovom, protresao je, pomirisao i opet
vratio. Zatim, dok se oblačio, počeo je po staroj navici da prevrće
onaj dugi i nevezani niz misli koje su ga stalno zaokupljale i koje
nikad nisu ostavljale na miru njegovu umornu glavu. S ludom,
nečuvenom žurbom vršio mu je mozak ovaj rad; bio je razdražen i
tako očajan da je često s mukom zadržavao suze, i pritom je
hiljadu stvari naviralo u njemu:
Da, hvala Bogu, ima on svoju malu bocu u zalihi! Mirisala je
na badem i tečnost je bila bistra kao voda. Ali, da, uskoro, uskoro
imaće na šta da je upotrebi, pošto nema drugog leka. Ali će ipak
biti kraj. A zašto i da ne? Tako je luđački lepo sanjao o nekom delu
na ovoj zemlji, o nekom delu o kome bi se moralo „voditi računa”,
nekoliko podviga pred kojima bi se i mesožderi krstivali i to se
bedno svršilo; nije ostvario zadatak. Zašto ne bi upotrebio ovu
tečnost! Ostaje samo još da je proguta bez mnogo mrštenja. Da,
da, učiniće, kad bude došlo vreme, kad bude kucnuo čas.
I Dagni će pobediti…
Kako je moćno ovo stvorenje, iako onako prosečno, s dugom
pletenicom i razumnim srcem. Pojmio je sirotog čoveka koji nije

~ 225 ~
hteo da živi bez nje, čoveka s čelikom i poslednjim ne. Nije se više
čudio zbog njegova čina, siromah je svršio, a šta bi drugo i mogao
da učini?… Kako će njene somotske, plave oči blistati, kad i ja
budem pošao istim putem! Ali ja te volim, ja te volim, i radi toga,
ne samo zbog tvojih vrlina, već i zbog tvoje zlobe! Mučiš me
svojom milošću; zašto mi dozvoljavaš da imam više od jednog
oka! Trebalo bi da mi uzmeš drugo, da, i oba; ne bi trebalo da mi
dopustiš da idem mirno ulicom i da imam krov nad glavom. Otrgla
si mi Martu, ali te uprkos tome volim, i ti znaš da te uprkos tome
volim, i smeješ se zbog toga, a i zato te volim što se smeješ zbog
toga. Možeš li više da tražiš? Zar nije dosta? Tvoje duge i bele
ruke, tvoj glas, tvoje plave kose, tvoj dah i tvoju dušu, sve volim
više nego išta na svetu i ne mogu da se spasem, ne gospodarim
više sobom. Bog neka mi pomogne! Da, možeš do mile volje da mi
se rugaš i da mi se smeješ, šta mari, Dagni, kad te volim? Ne vidim
u tome neku razliku; što se mene tiče, možeš činiti sve što ti padne
na um, u mojim očima bićeš lepa i mila kao i ranije, priznajem iz
sveg srca. Razočarao sam te nekako, smatraš da sam rđav i zao,
veruješ da sam kadar na sve ludosti. Kad bih mogao svoj sitni rast
da popravim nekom prevarom, ne bih oklevao. Da, a šta onda?
Ako ti kažeš, onda je zaista tako, onda je i meni pravo, i uveravam
te da moja ljubav počinje da peva u meni čak i kad to kažeš. Čak i
ako me gledaš s potcenjivanjem, čak i ako mi okreneš leđa i ne
odgovoriš na moje pitanje, čak i ako nastojiš na ulici da me stigneš
da bi me unizila, čak i tada trepti moje srce od ljubavi prema tebi.
Moraš shvatiti, sada ne varam ni tebe ni sebe; šta mari što se ti
ponovo smeješ, to ne menja moja osećanja; tako je. I ako jednom
nađem neki dijamant, zvaće se Dagni, jer i samo tvoje ime čini me
vrelim od radosti. Ali bih mogao čak ići i tako daleko da želim da
neprestano slušam tvoje ime, da slušam kako ga izgovaraju svi
ljudi, sve životinje, sve planine i sve zvezde, da gluv budem za
svaki drugi zvuk i da slušam samo tvoje ime kao beskrajnu
muziku u svom uhu kroz ceo svoj život, i dan i noć. Mogao bih
poželeti da se ustanovi nova zakletva u tvoju čast, zakletva koju bi
upotrebljavali svi narodi na zemlji, samo u tvoju čast. I ako bih
time počinio greh i Bog me opomenuo, odgovorio bih: upišite

~ 226 ~
meni, uračunajte meni, platiću svojom dušom, kad bude došlo
vreme, kad bude kucnuo čas…
Kako je sve čudno! Sve me sputava, a ipak sam isti snagom i
životnom moći. Iste mogućnosti su mi otvorene kao i ranije,
mogao bih počiniti ista delà; pa zašto sam onda sputan i zašto su
mi sve te mogućnosti odjednom postale nemoguće? Je li to moja
lična krivica? Ne vidim u Čemu. Imam sva čula, nemam nikakvih
štetnih navika, ne patim ni od jednog poroka, a takođe i ne srljam
slepo u opasnost. Mislim kao i ranije, osećam kao i ranije, pa čak
prosuđujem ljude po njihovoj vrednosti kao i ranije. Idem Marti,
znam da mi je ona spas, dobra je duša, moj dobri anđeo. Strah ju
je, veoma se boji; ali ipak i ona najzad hoće što i ja hoću, i složni
smo. Dobro! Sanjam o životu u srećnom spokojstvu; povući ćemo
se u samoću, nastanićemo se u kolibi kraj nekog izvora, lutaćemo
po šumi u kratkim haljinama i sandalama., tačno onako kako to
traži njeno sentimentalno i dobro srce. Zašto ne? Muhamed odlazi
u planinu! I Marta je sa mnom, Marta ispunjava moj dan čistotom
a noć mirom, a Gospod na nebesima je nad nama. Ali se sad svet
umešao, svet se propinje, svet nalazi da je to ludilo. Svet kaže kako
neki razuman čovek i neka razumna žena nc bi to učinili i kako bi
prema tome bilo ludo učiniti ovako nešto. I sad se jedini ja
javljam, udaram nogom o zemlju i kažem da je to razumno! Šta
zna svet? Ništa! Samo se čovek navikne na neku stvar, prihvata je,
priznaje je zato što ju je vaš učitelj priznao pre vas, sve je samo
jednostavno prihvatanje, pretpostavka, da čak su i vreme, prostor
i materija samo pretpostavke. Svet nije ništa, samo prihvata…
Nagel zadrža za trenutak ruke na očima klimajući glavom kao
da mu se muti pred očima. Stajao je nasred sobe.
- Na šta li sam upravo mislio?… Dobro, boji me se; ali složili
smo se. I u svom srcu osećam da ću joj svaki dan činiti samo
dobro. Hoću da prekinem sa svetom, da mu vratim prsten; teturao
sam kao luđak među ostalim luđacima, počinio sam mnoge ispade,
čak sam svirao i na violini i svet je vikao: dobro si rikao, lave!
Gadim se od ovog neizrecivo sirovog trijumfa, kad čujem kako
mesožderi pljeskaju, neću više da se takmičim s telegrafistom iz

~ 227 ~
Kabelvoga; idem u dolinu mira i postajem najmiroljubivije biće
čitave šume, obožavani svog Boga, zadovoljno pevušim pesme,
postajem sujeveran, brijem se samo u vreme plime i pratim krik
izvesnih ptica kad sejem žito. I kad sam umoran od rada, moja
žena stoji na vratima i domahuje mi, a ja je blagosiljam i
zahvaljujem za sve ljubazne osmehe… Marta, zaista smo se složili,
zar ne? I obećavala si mi tako sigurno, ta i sama si na kraju sve
htela kad sam ti objasnio? Pa ipak ne bi ništa od svega. Oteli su te,
načinili prepad i oteli te, ne na tvoju, već na moju propast…
Dagni, volim te, ti me sputavaš sa svih strana, ne volim tvoje
ime, draži me, srdi me, nazivam te Dagni i plazim ti se; čuj me,
tako ti Hrista! Doći ću ti kad bude kucnuo čas i kad budem mrtav,
pokazaću ti se na zidu s licem žandarma trefa i progoniću te kao
mrtvački kostur, igraću oko tebe na jednoj nozi i umrtviću ti ruke
svojim stiskom. Učiniću, učiniću! Bog neka me sačuva tebe i sad i
uvek, to jest neka te đavo nosi, toliko ga iskreno molim…
A šta onda? Po hiljaditi i poslednji put: šta onda? Ipak te
volim, i ti, Dagni, znaš da te ipak volim i da žalim sve ove svoje
gorke reči. A šta onda? Šta mi to koristi? A sem toga, ko zna da nije
možda i bolje ovako! Ako ti kažeš da je bolje ovako, onda je tako,
osećam kao i ti, ja sam sputana skitnica. Ali da si i ti takođe htela
da prekineš sa svima da bi se vezala za mene… što ne zaslužujem,
ali ipak pretpostavimo… kud bi nas to odvelo? Ti bi u najboljem
slučaju htela da mi pomogneš da izvršim svoje podvige, da
ispunim svoje delo na svetu… kažem ti, stidim se, srce mi zastaje
od stida kad pomislim. Učinio bih sve što bi htela pošto te volim,
ali bih u duši patio. Ah, kog vraga koristi pretpostavljati jednu
stvar za drugom, postavljati nemoguće polazne tačke? Ti ne bi
prekinula sa svima ostalima i ne bi se vezala za mene, zahvaljuješ
se na ovoj časti, smeješ mi se, rugaš mi se; kakva onda imam posla
s tobom? Tačka.
Tajac. Sa žestinom:
- Uostalom, treba da ti kažem da sad pijem ovu dobru čašu
vode i šaljem te dođavola. Neizrecivo je glupo s tvoje strane što
veruješ da te volim, da te stvarno udostojavam ovolikim trudom, i

~ 228 ~
to sad kada je vreme skoro došlo. Gnušam se čitavog tvog
malograđanskog bića, tako doteranog, nameštenog i beznačajnog.
Gnušam se, Bog mi je svedok, i osećam u sebi ogorčenje kao dah
Svetog Duha kad mislim na tebe. Šta bi načinila od mene? He-he,
zakleo bih se da bi načinila velikog čoveka. He-he, idi i predstavi
se sveštenicima! Iz dubine svog srca stidim se tvojih velikih ljudi…
Veliki čovek! Koliko ima velikih ljudi na svetu? Na prvom
mestu ima velikih ljudi u Norveškoj, ovo su najveći. Zatim ima
velikih ljudi u Francuskoj, zemlji Igoa i pesnika. Onda dolaze veliki
ljudi odozdo iz Barnuma. I svi ovi veliki ljudi njišu se na zemljinoj
lopti koja u srazmeri prema Sirijusu nije veća od buvinih leđa. Ali
neki veliki čovek nije neki mali čovek, veliki čovek ne stanuje u
Parizu, on nastanjuje Pariz. Veliki čovek stoji tako visoko da može
da gleda preko svoje sopstvene glave; Lavoazije je molio da s
pogubljenjem pričekaju dok ne završi neku analizu, to jest: nemoj
mi kvariti krugove! rekao je. He-he, kakva komedija! Kad čak ni
Euklid, da, kad čak ni Euklid s aksiomima nije dodao ni pare
osnovnoj vrednosti! Ah, sve su uredili siromašno, skromno i malo
ponosno na zemlji Gospoda Boga!
I onda se prave veliki ljudi od najslučajnijih profesionalaca
koji su slučajno doterali spravu za koncentrisanje elektriciteta i
koji su slučajno imali dovoljno snage da na biciklu pređu Švedsku.
Da, i onda se daje velikim ljudima da pišu knjige da bi se
podstaklo obožavanje velikih ljudi! He-he, zaista je zanimljivo,
vredi para! Naposletku svaka opština bi htela da ima svog velikog
čoveka, svršenog pravnika, romanopisca, polarnog moreplovca
nečuvene veličine. I zemlja će tako divno da postane pljosnata,
jednostavna i ravna da se može pregledati….
Dagni, sad je moj red: odbijam čast, smejem ti se, rugam ti se,
kakvog sad posla imaš sa mnom? Nikad neću postati veliki
čovek…
Ali pretpostavimo samo da postoji ogromna gomila velikih
ljudi, legija genija te i te veličine; zašto ne bismo pretpostavili? A
šta onda? Treba li možda broj da mi ulije poštovanje? Baš
naprotiv, ukoliko ih ima više ove vrste, utoliko su običniji! Ili bi

~ 229 ~
možda trebalo da činim kao što svet čini? Svet je uvek isti, i ovde
prihvata ono što je i ranije svet prihvatao, divi se, pada ničice, trči
u stopu za velikim ljudima i viče ura. I trebalo bi da i ja isto činim?
Komedija, komedija! Veliki čovek prolazi ulicom, neko božje dete
od čoveka mune u rebra drugo božje dete od čoveka i kaže: eno
prolazi taj i taj veliki čovek! Veliki čovek je u pozorištu, neka
učiteljica uštine za sveli bok neku drugu učiteljicu i prošapće:
tamo u prednjoj loži sedi taj i taj veliki čovek! He-he. Pa i on sam,
veliki čovek? Prima! Da, prima. Božja deca imaju pravo, smatra,
prima ove njihove pažnje kao nešto što mu se duguje, ne prezire
ih, ne crveni. A zašto bi i crveneo? Zar nije veliki čovek?
Ali ovde bi mladi student Ejen ustao protiv toga. I sam hoće
da postane veliki čovek, piše roman za vreme raspusta. Ponovo će
podvući moju nedoslednost: Gospodine Nagele, niste dosledni,
objasnite svoje gledište!
I objasnio bih svoje gledište.
Ali mladi Ejen ne bi se zadovoljio, upitao bi: Onda upravo i
nema velikih ljudi?
Da, postavio bi ovo pitanje, čak i pošto bih mu objasnio svoje
gledište! He-he, tako bi to za njega izgledalo. No, ali bih mu ipak
odgovorio što bih bolje umeo, pao bih u vatru i odgovorio: Dakle
tako, ima prosto legija velikih ljudi; čujete li šta kažem? Ima ih
legija! Ali najvećih ljudi nema, nema mnogo. Vidite, u tome je
razlika. Uskoro će biti po jedan veliki čovek na svaku opštinu; ali
se možda neće nikad desiti da veoma velikih ljudi ima više od
jednog na hiljadu godina. Pod velikim čovekom svet podrazumeva
sasvim prosto neki dar, genija, i, Gospode Bože, genije je vrlo
demokratski pojam; toliko požderanih kilograma bifteka dnevno
daju genija u trećem, četvrtom, petom, desetom kolenu. U
popularnom značenju genije nije nešto nečuveno, genije je samo
jedan Apropos; čovek zastane pred njim, ali ne ustukne. Zamislite:
jedne zvezdane noći nalazite se u nekoj opservatoriji i teleskopom
gledate Orionsko sazvežđe. Onda začujete kako Femli kaže: Dobro
veče, dobro veče! Pogledate oko sebe, Femli se duboko klanja,
ulazi neki veliki čovek, neki genije, gospodin iz srednje lože. I zar

~ 230 ~
ne, nasmešite se malo u sebi i okrenete se Orionskom sazvežđu?
Ovo se meni desilo… Jeste li razumeli moju misao? Hoću reći:
mesto da se divim običnim velikim ljudima zbog kojih se Božja
deca muvaju u rebra od obožavanja, više volim sitne nepoznate
genije, mladiće koji umiru još u vreme školovanja, jer ih njihove
duše razdiru, fini, blistavi svici koje treba sresti dok su u životu da
bi čovek znao da su i postojali. Ovo je moj ukus. Ali pre svega
kažem ovo: valja razlikovati najvišeg genija od visokog genija, da
se najviši genije održi, da se ne udavi u proletarijatu. Hoću da
vidim Arhiduh na svom mestu; načinite mi dakle izbor,
pokolebajte me, oslobodite me ovih opštinskih genija, valja naći
najviše, Nj. Preuzvišenost Vrhunac-vrednosti…
A na to će mladi Ejen reći… da, poznajem ga, reći će: Ali ovo
su u stvari samo teorije, paradoksi. I nisam u stanju da vidim kako
je to samo teorija, nisam u stanju, neka mi Bog pomogne, toliko
poročno vidim stvari drugačije. Je li moja greška, mislim: je li to
moja lična krivica? Stranac sam, stran u životu, Božja fiks-ideja,
zovite me kako hoćete…
I sve većom žestinom:
I kažem vam: ne dira me, ma koje ime da mi date; ne
predajem se, nikad ni doveka. Stiskam zube i kamenim svoje srce
zato što imam pravo; sam hoću da se usprotivim svetu i da ne
popustim! Znam šta znam, u duši imam pravo; ponekad, u
izvesnim časovima, naslućujem vezu svih stvari. Imam da dodam
još nešto što sam zaboravio, neću da popustim: baciću pod noge
sva vaša glupa shvatanja o velikim ljudima. Mladi Ejen tvrdi kako
je moje gledište sušta teorija. Dobro, ako je moje mišljenje teorija,
onda je odbacujem i dolazim s drugom koja je još bolja; neću da
ustuknem ni pred čim. I kažem… čekajte malo, uveren sam da bih
mogao reći nešto još bolje, jer u duši imam puno pravo; kažem:
prezirem i rugam se čoveku u prednjoj loži, u mom srcu on je
pajac i budala, usta mi se skupljaju od prezira kad ugledam
njegove nadmene grudi i pobednički izraz. Da li se taj veliki čovek
sam borio da postane genije? Je li se rodio s tim? Onda zašto mu
vikati ura?

~ 231 ~
 A mladi Ejen pita: Ali i sami hoćete da Nj. Preuzvišenost
Vrhunac-vrednosti postavite na svoje mesto, ipak se divite
Arhiduhu koji takođe nije izvojevao svoj genije?
I mladi Ejen veruje da me je opet uhvatio u nedoslednosti,
tako mu se čini! Ali mu opet odgovarani, jer je sveto pravo
zagospodarilo mnome: Ne divini se Arhiduhu, razbiću i Nj.
Preuzvišenost Vrhunac-vrednosti ako je potrebno, i očistiću
zemlju. Divi se čovek Arhiduhu zbog njegove veličine, zbog
njegova Vrhunca-vrednosti kao genija… kao da je genijalnost lična
zasluga Arhiduha, kao da genije ne pripada čitavom čovečanstvu i
da nije doslovce svojstvo materije! Što je Arhiduh slučajno usisao
kako od pradede i svog dede, tako i od svog oca, svoga sina, svoga
unuka i svoga praunuka udeo u genijalnosti i opustošio svoju lozu
za stoleća, nije, ne, nije lična krivica Arhiduha. Našao je genija u
sebi, shvatio je njegovu namenu i iskoristio… Teorija? Ne ovo nije
teorija; smatrajte ovo kao mišljenje moga srca! Ali ako je i ovo
teorija, onda ću da potražim po svom mozgu i da nađem opet nov
izlaz, pa ću predložiti i treću, četvrtu i petu strahovitu
nedoslednost, kako budem mogao, i ne priznajem da sam izgubio.
Ali i mladi Ejen takođe ne priznaje da je izgubio, jer ima čitav
svet uza se, i kaže: Onda nemate čemu da se divite, ni velikom
čoveku, ni geniju!
I odgovaram, a njemu je sve neugodnije i neugodnije, jer i
sam hoće da postane veliki čovek. Opet ga umirim i odgovorim:
Ne, ne divim se geniju! Ali se divim i volim posledice genijeve
delatnosti na svetu, kome je genije samo siroto i nužno oruđe,
takoreći samo jedno šilo za bušenje… Zar nije tako? Jeste li me
onda razumeli?
S iznenada ispruženim rukama:
- Ah, sad opet vidim beskrajnu uzajamnu vezu svih stvari!
Kako to blešti, kako to blešti! Sad me je osvojilo veliko
objašnjenje, sad u ovom trenutku, nasred sobe! Nema više
zagonetki za mene, videh u suštinu svega. Kako blešti, kako blešti!
Tajac.

~ 232 ~
 - Da, da, da, da, da, da! Stranac sam među bližnjima, i uskoro
će kucnuti čas! Da, da… I uostalom, kakva ja posla imam s velikim
ljudima! Nikakva! Samo je komedija, obmana i prevara ono s
velikim ljudima. Dobro! Ali, možda nije sve komedija, obmana i
prevara? Sasvim sigurno, sasvim sigurno, sve je prevara. I Kama, i
Minut, i svi ljudi, i ljubav, i život, sve je prevara; sve što vidim,
čujem i saznajem, sve je prevara, čak i plavetnilo neba je samo
ozon, otrov, podmukli otrov… I kad je nebo zaista bistro i plavo,
jedrim lagano gore i puštam svoj čun da klizi u plavi i varljivi
ozon. I čun je od mirišljava drveta a jedro…
I sama Dagni rekla je da je tako lepo. Dagni, rekla si, i ipak ti
hvala što si rekla i što si me onda učinila toliko srećnim da sam
treperio od radosti. Sećam se svake reči, nosim ih sa sobom kad
idem putem, i mislim na sve to, nikad neću zaboraviti… I sad ćeš
pobediti kad bude kucnuo čas. Neću te više progoniti. I neću ti se
pojaviti ni na zidu; treba mi oprostiti što sam to rekao iz osvete.
Ne, doći ću ti i mahaću ti svojim krilima kad budeš spavala, ići ću
iza tebe kad se budeš probudila, i šaptaču ti puno lepih reči.
Možda ćeš mi se za uzvrat nasmešiti kad ih budeš čula, da, možda
ćeš učiniti, ako budeš htela. A ako ne budem imao bela krila, ako
mi krila ne budu dovoljno bela, moliću nekog božjeg anđela da
uradi mesto mene, a ja se neću pojavljivati pred tobom, već ću se
sakriti u neki ugao da vidim da li mi se možda smešiš. Eto šta ću
učiniti ako budem mogao, i popraviću malo ono zlo što sam ti ga
naneo. Ah, srećan sam kad pomislim i želeo bih da odmah učinim.
Možda ću moći da ti pričinim radost i na druge čudne načine.
Voleo bih da ti pevam iznad glave svake nedelje kad ideš u crkvu i
moliću takođe anđela da i on to radi. Ali ako ne bude hteo da učini
to za mene i ako ga ne budem mogao nagovoriti, baciću mu se
pred noge i moliću ga sve poniznije i poniznije dok me ne bude
uslišio. Za uzvrat ću mu obećati nešto dobro, načiniću mu poklon i
učiniću mu tolike usluge, ako bude tako ljubazan… Da, da, tako ću
izaći na kraj i čeznem već da počnem, srećan sam i kad samo
pomislim. I sad neće dugo potrajati pa će doći čas, i sam ću ga
ubrzati i radujem se iznad svega… Pomisli, kad jednom iščezne
sva magla, la, la, la, la…
~ 233 ~
 Srećan i oduševljen strčao je niz stepenice i ušao u trpezariju.
Još je pevao. Tada se desi neki mali slučaj koji mu na prečac
odnese njegovo veselo raspoloženje i zagorča mu nekoliko časova.
Pevao je i brzo doručkovao, stojeći kod stola, nije sedeo, iako nije
bio sam. Kad primeti kako ga dva gosta gledaju zapanjeno, odmah
ih zamoli za izvinjenje; da ih je ranije primetio, ponašao bi se
mirnije. Ništa ne vidi i ne čuje u ovakve dane; zar nije divno jutro!
O, kako muve već zuje!
Ali ne dobi odgovora, dva stranca pogledaše ga nezadovoljno
i nastaviše dostojanstveno da govore o politici. Nagelovo
raspoloženje spade odmah. Zaćuta i napusti trpezariju ćutke. Uđe
u radnju na dnu ulice i snabde se cigarama, pa onda kao obično
pođe u šumu. Bilo je jedanaest i po.
Da, kako su ljudi uvek isti! Onamo u trpezariji sede dva
advokata ili trgovačka putnika ili vlasnika imanja, ma šta bili,
govore o politici i gledaju ljutito i iskosa samo zato što od radosti
pevuši u njihovom prisustvu. I s nečuveno zamišljenim izrazom
žvaću svoj doručak i ne trpe da im neko smeta. He-he, obojica
imaju velike i salom postavljene trbuhe, debele prste; salvete su
navukli čak do ispod brade. Najispravnije bi učinio, kad bi se
vratio u gostionicu da im se malo naruga. Ko su ova blagorodna
gospoda! Trgovački putnici za taranu, američke kože, bogzna ako
ne i za najobičniju grnčariju! Da, zaista nešto da padne čovek na
teme! Pa ipak su u jednom jedinom trenutku poremetili njegove
vesele misli. Čak nisu dobro ni izgledali! Da, jedan je dosta dobro
izgledao, ali drugi (onaj s kožama) imao je kriva usta koja su bila
otvorena samo na jednu stranu i podsećala na rupicu za dugme.
Imao je takođe mnoštvo sedih dlaka u ušima. Pih! Odvratan je kao
greh! Ali, zar ne, nije trebalo pevati pesmicu kad se ovaj čovek
nalazi za jaslama!
- Da, ljudi su zaista uvek isti, takvi su! Ona gospoda govore o
politici, pažnja one gospode bila je zauzeta poslednjim
činovničkim naimenovanjima; hvala Bogu, još će se svakako moći
da spase Buskerud za desnicu! He-he, kako je divno posmatrati
njihov izraz vlasnika rudnika kad to kažu. Kao da norveška

~ 234 ~
politika nije samo kafanska mudrost i seljačka posla! Ja, Lesterbu
Ola Olsen, priznajem odštetu u iznosu od sto sedamdeset i pet
kruna jednoj udovici u Norlanu pod uslovom da u naknadu
dobijem opštinski put od tri stotine kruna u parohiji Fjere u
Rifilku. He-he, seljačka posla.
Ali, sto mu muka, nemoj da pevaš neku veselu pesmu i da
smetaš poslaniku Oli u radu! Zlo ćeš proći. Pazi, Ola misli, Ola
proučava. Šta misli? O čemu će sutra da podnese politički
predlog? He-he-he, čovek od poverenja u malom norveškom
svetu, koga je narod izabrao da drži govore u norveškoj komediji,
obučen u sveto nacionalno ruho, sa zadimljenom lulom prema
nebu i okovratnikom od hartije, umekšanim od verna i časna
znoja. Mesta ovom izabraniku kad stiže, sklonite se u stranu, doda
vola, da bi imao slobode za svoje laktove!
Ah, veliki Bože, ta kako su okrugle i pune nule koje prave
brojeve velikim!…
Uostalom, tačka. Idite dođavola s vašim nulama! Jednom se
čovek već umori od obmane i više neće ni da dime u nju. Odlazi
čovek u šumu i kreće se pod vedrim nebom, tamo je puno
prostora, ima mesta i za stranca i za ptice što lete… I nađe čovek
ležaj na vlažnom mestu, ispruži se potrbuške na golo močvarno
tlo i zaista se raduje Što ga je vlaga skroz natopila. I zabija glavu u
trsku i blatnjavo lišće, a gliste, crvi i mali mokri gušteri mile vam
po haljinama i do lica i gledaju vas zelenim očima od svile, dok
unaokolo sve šumi od spokojne tišine šume i vazduha, a Gospod
Bog sedi na visinama i ukočeno gleda na svoju sveliksnu ideju.
Hoho, čovek pada u raspoloženje, u neku retku i čudnu, đavolsku
radost, koju nikad nije ranije doživeo; čini najluđe što se može
zamisliti, brka lice i naličje, postavlja svet na glavu i onda se veseli
kao da je učinio nešto zaslužno. Zašto da ne? Izloženje čudnim
uticajima i popušta im, predaje se s uživanjem i otupljenom
radošću. Oseća nečuvenu potrebu da veliča i diže u nebesa sve
ono čemu se ranije rugao: uživa što vidi da bi bio u stanju vojevati
malu carsku bitku za večni mir, da bi mogao sastaviti komisiju za
poboljšanje obuće poštarima, kazati lepu reč za Pontusa Viknera i

~ 235 ~
braniti vasionu i Boga uopšte. Neka đavo nosi istinsku uzajamnu
vezu stvari, ne tiče vas se više, riknete protiv toga i pustite neka
ostane kao što je bilo. Hoho i ohoj, sunce šija na brežuljke! Zar ne,
malo se oslobodite, doterate harfu i pevate psaltir i psalme, da bi
bilo na porugu svakom opisu!
S druge strane pusti čovek svoju dušu da plovi prema vetru i
talasima, prepuštajući se najgorim galimatijasima. Pustite neka
plovi, pustite neka plovi, tako je ugodno popustiti bez otpora! A
zašto i da se pravi otpor? He-he, treba li nekom sputanom lutalici
dozvoliti da uredi svoje poslednje trenutke kako se njemu svidi?
Da ili ne? Tačka. I uredi po svojoj volji.
Ima sad nešto što može čovek da učini, može svoj uticaj
iskoristiti za unutrašnju misiju, za japansku umetnost, za
halingdalsku železničku prugu, za ma šta bilo, samo ako se ovaj
uticaj iskoristi za nešto i pomogne da nešto stane na noge. Padne
vam na um da čovek kao što je J. Hansen, cenjeni majstor krojač,
kod koga je jednom kupljen kaput za Minuta, ima ogromnih
zasluga kao građanin i ljudsko biće, počinjete da ga poštujete i na
kraju ga još i zavolite. Zašto ga zavolite? Iz zadovoljstva, iz prkosa,
iz otupljene radosti, zato što ste zahvaćeni… i što popuštate…
izvesnim čudnim uticajima. Prošapćete mu na uho svoje divljenje,
poželite mu iskreno obilje krupne i sitne stoke, i kad pođete,
gurnete mu, neka mi Bog oprosti, u ruku svoj sopstveni orden za
spašavanje. Zašto ne biste i učinili, kad već popuštate onim
čudnovatim uticajima? Ali to nije dovoljno, s vremenom požalite
takođe što ste s nepoštovanjem govorili o poslaniku Oli. I tek tada
padate u najslađu ludost, hoho, kako se popušta:
Šta poslanik Ola nije učinio za Rifilk i za zemlju! Malo pomalo
otvaraju vam se oči pred njegovim vernim i časnim radom i toplo
vam je oko srca. Dobrota pobeđuje u vama, jecate i plačete od
saosećanja prema njemu i kunete se u duši da ćete mu dvostruko i
trostruko nadoknaditi. Pomisao na ovog starca iz borbenog i
patničkog naroda, ovog čoveka u suknenoj odeći, budi u vama
duševnu i vatrenu potrebu za milosrđem, da bi prosto zaurlikali.
Da uzdignite Olu, koga su drugi i ceo svet ocrnili, pričinjava vam

~ 236 ~
uživanje da svima poričete sve u korist Ole, i birate najzvučnije i
najblaženije reči da bi ga slavili. Kažete upravo kako je Ola učinio
najviše od onog što je na svetu učinjeno, kako je napisao jedinu
raspravu o spektralnoj analizi koju vredi pročitati, kako je uistinu
jedini on 1719. raskrčio sve američke prerije, kako je izumeo
telegraf i kako se povrh svega popeo na Saturn i pet puta
razgovarao s Bogom. Znate dobro da Ola nije učinio sve ovo, ali iz
očajničke dobrote kažete ipak da je učinio sve ovo, da je učinio sve
ovo, i plačete žestoko, zaklinjete se i izopačeno se izvrgavate
paklenim mukama da bi potvrdili kako je to baš Ola učinio i niko
drugi. Zašto sve to? Iz dobrote, da biste Olu mnogostruko uzdigli! I
rasplinjujete se u slavospeve da biste mu pribavili potpuno
zadovoljenje, pevate grešno i bogohulno kako je uostalom Ola
stvorio svet i stavio sunce i zvezde na svoja mesta i kako i dalje
sve održava, a zatim dodajete dugi niz strahovitih psovki i kletvi
da bi potvrdili kako je to istina. Jednom rečju, dozvoljavate svojim
mislima da iz dobrodušnosti zabrazde na čudnu i pohotnu
stranputicu, u bludne i sramne psovke. I svaki put kad izmislite
nešto zaista nečuveno, povlačite kolena i cerite se od uživanja
zbog uspelog zadovoljenja koje je Ola najzad dobio. Da, Ola treba
da ima sve, Ola to zaslužuje, zato što ste jednom govorili
nepristojno o njemu i što se kajete.
Tajac.
- Kako ono beše, nisam li i ja jednom rekao najgore
neukusnosti o nekom telu koje… da, koje je bilo mrtvo… čekajte
malo… bila je to neka mlada devojka, umrla je i zahvalila se Bogu
što joj je podario telo koje nikad nije upotrebila. Stoj, bila je to
Mina Mek, sad se setih i stid me je od glave do pete. Šta se sve ne
kaže u vetar, pa se čovek kasnije kaje i stenje od stida, ah, kako od
stida odjednom zastanete i kriknete! Ozbiljno uzevši, samo je
Minut to čuo, ali se stidim pred samim sobom zbog svoje greške. A
da ne govorimo o tome kako sam jednom rekao neku gnusnu
besmislicu koju neću nikad zaboraviti a koja se odnosila na
Eskima i mapu za pisma. Uh, beži, Gospode Bože, prosto da čovek
propadne u zemlju!… Mir, gore glave, dovraga s obzirima! Pomisli,
kad se jednom sastane skup svih naroda u nebeskom carstvu,
~ 237 ~
hoćeš li biti među njima? Uh, Gospode, kako je sve to dosadno,
Gospode, kako je sve to dosadno…
Kad je Nagel stigao u šumu, bacio se na prvi busen vresa na
koji je naišao, i zario glavu u ruke. Kakva zbrka u glavi, kako
naviranje svih mogućih misli! Trenutak kasnije utonuo je u san.
Nije prošlo ni četiri časa otkako je ustao, a opet je utonuo u san,
mrtav umoran i iscrpljen.
Bilo je veče kad se probudio. Pogledao je unaokolo, sunce je
taman zalazilo iza parnog mlina u unutrašnjem zatonu a ptice su
lepršale od drveta do drveta i pevale. Glava mu je bila potpuno u
redu, nijedne zbrkane misli, nikakve gorčine, bio je savršeno
miran. Oslonio se o stablo nekog drveta i stao da razmišlja. Treba
li sad da učini? Zašto ne sada kao i kasnije? Ne, treba najpre da
sredi razne stvari, da napiše pismo svojoj sestri, da se seti Marte
malom uspomenom u omotu; ne može da umre večeras. Nije
platio ni svoj račun u gostionici; a zatim nije hteo da zaboravi ni
Minuta…
I laganim korakom vratio se u gostionicu. A sutra uveče ima
da se svrši, u ponoć, bez ikakvih priprema, kratko i jasno, kratko i
jasno!
U tri časa ujutru i dalje je stajao na prozoru svoje sobe i
posmatrao trg.

~ 238 ~
 19.
I iduće noći oko dvanaest časova Nagel najzad napusti
gostionicu. Nije preduzeo nikakve pripreme, samo je napisao
pismo svojoj sestri i stavio nešto novca u omot za Martu; sem
toga, njegovi kovčezi, njegova kutija za violinu i stara stolica što ju
je kupio, stajali su na svom mestu, a nekoliko knjiga povlačilo se
po stolu. Nije platio ni račun; potpuno je zaboravio. Gotovo pred
sam polazak zamolio je Sam da obriše prozore pre no što se bude
vratio, i Sara mu obeća, iako je bilo usred noći; brižljivo je umio
lice i ruke i onda napustio sobu.
Sve vreme je bio miran, gotovo apatičan. Gospode Bože, zar je
vredelo praviti se toliko važnim i dizati toliku buku! Godinu dana
ranije ili kasnije ne igra nikakvu ulogu, a sem toga, ovo je bila
misao koju je odavno gajio. I zatim, bio je sasvim umoran od svih
svojih razočarenja, svih propalih nada, od sve one opšte obmane,
od onog finog svakodnevnog varanja od strane svih ljudi. Setio se
opet Minuta kome je takođe ostavio neku uspomenu, omot s
nečim unutra, iako ga nikad nije napuštala sumnja prema ovom
sirotom i sakatom patuljku. Mislio je na gospođu Stenersen koja je
onako bolesna i astmatična varala svog muža ispred samog nosa a
opet se nije odavala nijednim izrazom; na Kamu, onu malu
pohlepnu drolju koja mu je pružala svoje lažljive ruke, ma kuda on
pošao, i neprestano mu gurala ruke u džepove da nađe još novca,
još novca. Na istoku i na zapadu, u zemlji i u inostranstvu, uvek je
nalazio iste ljude; sve je bilo prostačko, lažno i sramno neiskreno,
od prosjaka koji je zdravu ruku nosio zavijenu do plavog neba
koje se prelivalo od ozona. I sam, da li je i sam bio bolji? Ne, ne, ni
sam nije bio bolji! Ali zato se i bližio svom kraju.
Pošao je pored pristaništa da još jednom vidi brodove, i kad
je prošao poslednji nasip, odjednom je skinuo s prsta svoj
gvozdeni prsten i bacio ga u more. Video je kako je pao daleko. Gle

~ 239 ~
sad, u poslednjem trenutku pravi mali napor da se oslobodi
obmane!
Kod male kuće Marte Gude zaustavio se i stao da poslednji
put zaviri kroz prozore. Unutra je bilo kao i obično, mirno, tiho i
niko se nije video.
- Zbogom! rekao je.
I pošao dalje.
Ni sam nije znao kako, ali je svoje korake upravio prema
parohiji. Tek kad je spazio dvorište kao neki proplanak usred
šume, primetio je dokle je stigao. Zastao je. Kuda je hteo? Šta traži
na tom putu? Da baci poslednji pogled na dva prozora na prvom
spratu, da popusti taštoj nadi da vidi jedno lice koje se nikad nije
pokazivalo, nikad… ne, tamo nc ide! Sasvim izvesno, sve vreme je
odlučivao da učini; ali nije učinio! Postajao je još neko vreme i
dugo pogledao u parohijsko dvorište, kolebao se, nešto se lomilo u
njemu…
- Zbogom! rekao je ponovo.
Zatim se brzo okrenuo i udario sporednim putem koji je
vodio dublje u šumu.
Sad je trebalo poći za svojim nosem i zaustaviti se na prvom
slučajnom mestu na koje naiđe. Pre svega nikakve računice i
nikakve sentimentalnosti; šta sve nije izmislio Karlsen u svom
smešnom očajanju! Kao da je ova sitna stvar zasluživala tolike
pripreme!… Primeti kako se vrpca na obući odrešila, pa stade,
stavi nogu na jednu humku da je veže. A malo zatim sede.
Pogledao je oko sebe: veliki borovi, ovde-onde poneki žbun
smreke, zemlja, vres. Dobro, dobro!
Onda izvuče novčanik i stavi u nju pismo za Martu i Minuta. U
posebnoj pregradi leži Dagnina maramica zavijena u hartiju,
uzima je, ljubi nekoliko puta, klekne i ljubi nekoliko puta, a zatim
je čepa lagano u sitnu parčad. Ovo mu oduže dosta vremena, jedan
čas je, jedan i po, a on neprestano čepa i čepa u najmanje
komadiće. Naposletku se maramica nije mogla uopšte prepoznati,
ostali su još gotovo samo konci, digao se i stavio ovo pod kamen,
sakrio tako dobro da niko ne nađe, i ponovo seo. Da, sad ne bi
~ 240 ~
imalo ništa više da se učini? I pokuša da se priseti, ali ne vide
ništa. Onda navi svoj časovnik kao što obično čini svako veče pre
no što legne.
Obazre se unaokolo; prilično je mračno u šumi; ne može da
vidi ništa sumnjivo. Osluškuje, zadržava dah i osluškuje, ne čuje
nikakav zvuk, ptice su neme, noć je blaga i mrtva. I zavlači prste u
džep prsnika i vadi malu bočicu.
Bočica ima stakleni zapušač, preko koga je navučena
trostruka kapica od hartije, vezana plavom apotekarskom
vrpcom. Dreši vrpcu i vadi zapušač. Bistro kao voda sa slabim
mirisom badema! Podiže bočicu do očiju, puna je do polovine. U
istom trenutku začu neki zvuk u daljini, dva treperava udarca;
časovnik na zvoniku otkucao je dva časa u gradu. Prošaptao je:
Čas je kucnuo! I živo prineo bočicu ustima i iskapio.
U prvom trenutku sedeo je još tako ukočeno, zatvorenih
očiju, s praznom bočicom u jednoj i staklenim zapušačem u drugoj
ruci. Sve se desilo tako lako da nije tačno ni zapazio. Tek posle
toga počele su malo pomalo misli da mu naviru u glavu, otvorio je
oči i pogledao uplašeno oko sebe. Kako je to čudno! Već je otrov
klizio po njemu, uvlačio se u fina tkiva, krčio sebi plavi put do
njegovih žila; uskoro će osetiti grč a malo zatim pružiće se ukočen.
Osetio je jasno gorak ukus u ustima, osetio je kako mu se
jezik sve više koči. Zatim pravi besmislene pokrete rukama da bi
video koliko je već mrtav, stao je da broji drveće unaokolo, stigao
do deset i odustao. Hoće li umreti, hoće li zaista da umre noćas?
Ne, zaista, ne? Ne, ne, noćas; šta? Kako je to čudno!
Da, umreće, oseća tako jasno kako mu kiselina deluje u
utrobi. Ali zašto sad, zašto odmah? Gospode Bože, nije se baš
moralo desiti! Zar mora baš da bude? Kako već počinje da mu se
muti pred očima! Kakvo je ono šumljenje više drveća, iako nema
vetra! Zašto i crveni oblaci moraju da se udaljuju od vrhova
drveća?… Ah, ne odmah, ne odmah! Ne, čuj, ne! Šta da radi? Neću!
Nebeski Bože, šta da radi?
I odjednom sručiše se na njega misli celog sveta s užasnom
snagom. Nije još bio spreman, trebalo je još hiljade stvari urediti

~ 241 ~
unapred, i u njegovom mozgu blistalo je i plamsalo sve ono što je
trebalo uraditi.
Još nije platio ni račun u gostionici, zaboravio je, da tako mu
Bog pomogao, bila je to zaboravnost, i hteo je da popravi! Ne,
mora biti pošteđen za ovu noć, milost, milost za jedan čas, za malo
više od jednog časa! Veliki Bože, zaboravio je takođe da napiše još
jedno pismo, još nekoliko redova nekom čoveku u Finskoj, tiče se
njegove sestre, čitave njene imovine!… Tako je bio svestan usred
onog očajanja, i mozak mu je radio tako čudno napregnuto da se
bavio i pretplatom na razne listove koje je primao. Ah, nije takođe
otkazao ni listove, dolaziće neprestano i dalje, nikad neće prestati,
soba će mu se napuniti novinama od poda do tavanice. Šta da
radi? A već napola mrtav!
Obema rukama stao je da čupa vres, bacio se potrbuške i
pokušao da povrati otrov, gurnuo prste u grlo, ali uzalud. Ne, nije
hteo da umre, ne te noći, ne ni sutra, nije hteo nikada da umre,
hteo je da živi, da još u večnost gleda sunce. I ono malo otrova
neće da zadrži u sebi, treba da ga povrati pre no što ga ubije,
napolje, napolje, dođavola, mora napolje!
Izbezumljen od užasa skoči i stane da juri po šumi i da traži
vode. I viče: vode! vode! tako jako da se odjek čuje u daljini. Besni
nekoliko minuta, trči unaokolo na sve strane, sapliće se o stabla
drveća, skače velikim skokovima preko žbunova smreke i stenje
naglas. I ne nalazi vode. Najzad se saplete i padne na nos, pri padu
rukama čupa busene vresa i oseća slab bol na jednom obrazu.
Pokušava da se miče, da se digne, pad ga još ošamutio, prevrne se
nauznak, oseća se sve umorniji i više se ne diže.
Da, u ime Božje, nema se kud! I, Gospode Bože moj, ipak će
dakle umreti! Možda bi se i spasao da je imao dovoljno snage da
nađe negde vode! Ah, kako bedno svršava, a nekada je zamišljao
tako lep kraj. Umreće od otrova pod vedrim nebom! Ali zašto se
već nije ukočio? Može još da miče prstima, da diže kapke; koliko
će to trajati, ta koliko će to trajati!
Prevukao je rukom preko lica, hladno je i sasvim mokro od
znoja. Pao je licem, s glavom naniže, ostao je tako da leži. Još drhti

~ 242 ~
svim udovima; ima ranu na obrazu, pustio je da krvari. Koliko to
traje, ta koliko to traje! I strpljivo leži tu i čeka. Ponovo čuje
časovnik na zvoniku kako izbija, izbija tri časa. Trže se; može li da
bude čitav čas s otrovom a da ne umre? Osloni se na laktove i
pogleda u časovnik: da, tri časa; ta koliko to traje!
Da, za ime Božje, najbolje je da ipak sad umre! I kad mu
odjednom pade na um Dagni kojoj je hteo svake nedelje da peva i
kojoj je hteo učiniti tolika dobra, bi zadovoljan svojom sudbom i
suze mu navreše na oči. Sentimentalno s molitvom i tihim suzama
stade da prebira po glavi šta je sve hteo da učini za Dagni. Ah,
kako bije štitio od svakog zla. Možda bi mogao već ujutru da joj
odleti i da bude kraj nje, blagi Bože, kad bi već ujutru mogao da
učini i da je probudi nasmejanu i veselu! Gadno je bilo s njegove
strane što je maločas poželeo da ne umre, kad joj već može da
priredi radost. Da, sad se kaje i moli za oproštaj; nije znao gde mu
je glava. Ali sad se može osloniti na njega, čezne da lebdi u njenoj
sobi i da stoji kraj njene postelje. Za nekoliko časova, možda i za
jedan čas tamo je, da, već je tamo. I ako ne bude mogao lično da
ode, zamoliće nekog Božjeg anđela da to učini umesto njega; a
njemu će nešto vrlo lepo obećati. I reći će: Nisam beo, ali ti možeš
da učiniš, ti si beo, a za to možeš sa mnom da činiš šta hoćeš.
Gledaš me što sam cm? Svakako da sam cm, zbog toga ne treba da
me gledaš tako ukočeno? Rado ću obećati da ću ostati cm još dugo,
dugo vremena, ako mi učiniš milost za koju te preklinjem. Rado ću
i milion godina da ostanem crn i još mnogo crnji no sada, ako
zahtevaš, i za svaku nedelju koju joj budeš pevao, možemo dodati
još po milion godina, ako tako želiš. Ne lažem, izmisliću puno
stvari da ti ih ponudim i neću štedeti, saslušaj me samo! Ne treba
sam da letiš, biću s tobom, nosiću te i leteću za obojicu, s veseljem
ću to učiniti i neću te uprljati, ma koliko bio cm. Sve ću raditi a ti
ćeš se sve vreme odmarati. Bogzna da ti možda neću moći i nešto
da poklonim, ako nešto budem imao. Možda će ti biti potrebno;
misliću uvek na to, ako mi neko bude hteo nešto dati. Možda ću
imati sreću i zaraditi puno stvari za tebe, ko zna…
Da, izvesno će moći da nagovori nekog Božjeg anđela da mu
učini ovu ljubaznost, siguran je…
~ 243 ~
 I ponovo izbi časovnik. Nesvesno je izbrojao četiri udara i
nije dalje mislio na njih. Treba biti strpljiv. Onda sklopi ruke i
stade da moli da brzo umre, za nekoliko minuta; onda bi možda
mogao da stigne do Dagni pre no što se bude probudila. A zato će
biti zahvalan i slaviti sve; ovo bi bila jedina milost, a on ima još
samo ovu jedinu, iskrenu želju…
Sklopio je oči i zaspao.
Spavao je puna tri časa. Kad se probudio, sunce je sijalo na
njega a kroz čitavu šumu odjekivalo je jako, bučno cvrkutanje
ptica. Digao se i obazreo; odjednom se setio šta je činio po noći;
bočica je još ležala kraj njega, i setio se kako je naposletku žarko
molio Boga da umre što pre. I još je bio živ! Opet mu je neka
neočekivana i zla prilika preprečila put! Ništa nije razumeo,
uzalud je o svemu razmišljao i jedino osećao kako još nije mrtav!
Ustao je, uzeo bočicu i pošao nekoliko koraka. Kako se samo
uvek sapliće o prepreke, ma šta pošteno pokušao! Šta je omelo
otrov? Bila je to prava cianovodonična kiselina, neki lekar mu je
izjavio da je dovoljno, više nego dovoljno; uostalom, i parohijski
pas se začas pružio mrtav kad mu je dao malo da okusi! I sad je
bila ista bočica, puna do polovine, sećao se da je dobro video
svojini očima pre no što ju je iskapio. A takođe nikada bočica nije
bila u tuđim rukama, uvek ju je nosio u džepu svog prsnika. Kakve
su to podmukle sile što ga svuda progone?
Kao sumnja mu je sinulo kroz glavu da je bočica ipak bila u
tuđini rukama. Zastade i nehotice puče prstima. Da, nema sumnje,
Minut ju je imao čitavu noć kod sebe. Bilo je to one momačke
večeri u gostionici, kad je svoj prsnik dao Minutu; bočica, časovnik
i neke zabeleške bile su ostale u džepovima. Minut je ove
predmete vratio sutradan, rano ujutru. Ah, ovaj matori, budalasti
bogalj, opet se umešao sa svojom prepredenom dobrodušnošću!
Kakvo lukavstvo, kakva smišljena pakost!
Nagel je ogorčeno stisnuo zube. Šta je rekao one noći u svojoj
sobi? Nije li izričito izjavio da nema odvažnosti da okuša otrov na
sebi? I eto onaj pretvorili i pokvareni čovečuljak, koji je sedeo na
stolici kraj njega, potajno nije poverovao njegovim rečima! Onaj

~ 244 ~
bednik, onaj crv! Otišao je pravo svojoj kući, ispraznio bočicu, čak
ju je možda i dobro isprao, i zatim je do polovine napunio vodom.
I posle ovog dobrog dela legao je u postelju i mimo zaspao!
Nagel pođe u grad. Prilično se odmorio i gledao stvari jasno i
ogorčeno. Doživljaj u noći ga je unizio i načinio smešnim u
sopstvenim očima. Zamislite samo, čak je osetio i miris badema u
onoj vodi, osetio je kako mu se jezik koči od one vode, primetio je
od vode osećaj smrti u sebi! I besneo je i skakao bezumno preko
trnja i kamenja zbog onog gutljaja sasvim obične vode sa bunara i
za krštenje! Besan i crven od stida zastade i poče da viče u vetar;
ali se uskoro zatim obazre, uplašen da ga neko nije čuo, pa stade
da peva da bi prikrio svoju viku.
I što je dalje hodao, bivao je sve raspoloženiji pod uticajem
onog toplog i sunčanog jutra i neprekidnog pevanja ptica u
vazduhu. Dođe mu u susret neka dvokolica, čovek ga pozdravi i
Nagel otpozdravi; pseto koje je trčalo za kolima, zavrti repom i
pogleda ga… Ali zašto mu nije uspelo da noćas umre časno i
pošteno? Još je bio tužan; legao je na počinak s prijatnim osećajem
što je stigao do kraja, blaga radost gaje obuzela u trenutku kad je
sklopio oči i zaspao. Sad je Dagni ustala, možda je već i izašla, a on
joj nije mogao da pruži radost ni na koji način. Kako se osećao
bedno prevaren! Minut je još jedno dobro delo dodao ostalima
kojima je puno njegovo srce, učinio mu je uslugu, spasao mu je
život… tačno onako kao što je i sam jednom učinio istu uslugu
nekom nepoznatom, nesrećnom čoveku koji nije hteo da stigne u
Hamburg. Tom prilikom je zaslužio orden za spašavanje, he-he,
zaslužio svoj orden za spašavanje! Da, spašavaju ljude, ne
oklevaju da učine dobro delo, brzo i odlučno pristupaju i
spašavaju ljude od smrti!
Postiđen zaista pred samim sobom, uvukao se u svoju sobu u
gostionici i seo. Bila je čista i ugodna, prozori su bili izbrisani i
stavljene druge zavese. Na stolu je stajao bokor poljskog cveća u
vodi. Još nikad ranije nije imao cveća u sobi, ovo iznenađenje ga
začudi i obradova, pa stade trljati rake. Kakva slučajnost baš na
ovaj dan! Ovako ljubazna pažnja od jedne sobarice! Dobra je ova

~ 245 ~
Sara! Da, bilo je zaista divno jutro! Čak i sva ona lica dole na trgu
imala su veseo izgled; prodavač figura od gipsa sedeo je za svojim
stolom i s uživanjem pušio svoju zemljanu lulu, iako nije ništa
prodao ni za jednu paru. Možda ipak nije bilo tako rđavo što mu je
namera noćas ometena! S užasom je mislio na strah što gaje
preživeo kad je trčao unaokolo za vodu; još se tresao kad bi se
setio. I u prijatnoj, svetloj i sunčanoj sobi, sedeći na sigurnoj
stolici, imao je u tom trenutku divan osećaj da je izbavljen svega
zla. Ali po sedmi i poslednji put postoji ipak još jedno dobro i
sigurno sredstvo koje nije pokušao! Može da ne uspe prvi put,
čovek ne umre, pridigne se; ali onda postoji na primer mali i
sigurni revolver sa šest metaka koji čovek može u svako doba da
kupi u prvoj prodavnici oružja na koju naiđe. Odloženo nije
izgubljeno…
Sara zakuca na vrata. Čula ga je kako je došao, pa je htela da
ga obavesti da je doručak gotov. Kad je opet htela da ode,
doviknuo joj je i upitao da li je cveće od nje.
Da, od nje je, nema na čemu da zahvaljuje.
Ipak joj je stisnuo raku.
Upitala je smešeći se:
- Gde ste bili čitavu noć? Niste nikako bili kod kuće!
- Čujte - odgovorio je - ovo s cvećem je zaista lepa pažnja s
vaše strane; noćas ste obrisali prozore i stavili druge zavese. Ne
mogu vam reći koliko ste me obradovali, želim vam svako dobro. I
odjednom ga obuze jedan od onih ludih trenutaka kada je sav od
utiska, nepromišljenih postupaka, pa reče: Čujte, imao sam neko
krzno kad sam stigao ovamo. Bogzna gde se sad nalazi, ali sam
zaista imao krzno, i to ću krzno da vam poklonim. Da, da, činim to
iz zahvalnosti, odluka je već pala, krzno je vaše.
Sara pršte u smeh, srdačan smeli. Šta da radi s krznom?
Ah, ima svakako pravo; ali to je njena stvar. Treba samo da ga
primi, da mu pričini radost i da ga primi… I njen sveži smeh izazva
i njega da se nasmeje. Šalio se: - Gospode, kako imate lepa
ramena!

~ 246 ~
 - Ta mora da mu veruje, jednom ju je malo više video no što i
sama zna. Da, bilo je to u trpezariji, stajala je na stolu i brisala
tavanicu, video ju je kroz otškrinuta vrata; suknja joj je bila
zadignuta naviše; video joj je nogu, deo lista, da, zaista je video
pola lakta divnog lista. He-he-he. Ali kako mu drago, hoće da joj
pokloni narukvicu i to do večeras, najdalje za nekoliko časova;
mora da mu veruje. A sem toga valja da zapamti da krzno pripada
njoj…
Da li je ovaj budalasti čovek postao sasvim lud? Sara se
smejala, ali odjednom poče da se napola plaši od njegovih čudnih
postupaka. Prekjuče je ženi koja mu je donela rublje dao više
novaca no što je trebalo; danas hoće da pokloni svoje krzno. I u
gradu se svašta govori o njemu.

~ 247 ~
 20.
Da, lud je, lud. Mora da je lud, jer mu je Sara ponudila kafu,
mleka, čaj, ponudila mu piva, ponudila mu sve što joj je palo na
um, a on se ipak digao od stola tek što je seo i ostavio nedirnut
doručak. Iznenada se setio da je baš u tom trenutku Marta imala
običaj da bude na trgu sa svojim jajima; možda se vratila; bio bi
blagosloven slučaj kad bije danas video, naročito danas. Popeo se
u sobu i seo kraj prozora.
Pred njim se pružao čitav trg; ali nije video Martu. Čekao je
pola časa, čekao pun čas, s budnom pažnjom posmatrao sve
uglove, ali uzalud. Najzad se čitava njegova pažnja usredsredi na
prizor koji se odigra kod stepenica pošte i koji privuče mnoge
radoznale prolaznike; usred kruga ljudi, nasred nasute šljunkom
ulice, ugledao je Minuta kako poskakuje i igra. Nema na sebi
kaputa a čak je skinuo i obuću; igra i svaki čas briše znoj s čela, a
kad je završio, stao je da skuplja svoje ere od gledalaca. Da, Minut
je ponovo preuzeo svoj raniji posao, počeo je opet da igra.
Nagel pričeka da se svrši i da se svet raziđe, pa zatim posla po
Minuta. I on se pojavi ponizan kao uvek, pognute glave i oborenih
očiju.
- Imam pismo za vas - reče Nagel. I pruži mu pismo, gumu mu
ga u džep kaputa i stade da razgovara s njim: - Doveli ste me u
veliku nepriliku, dragi prijatelju, napravili me budalom, vukli me
za nos takvom prevarom kojoj moram da se divim, iako me je
razgnevila. Imate li vremena? Sećate se kako sam vam jednom
obećao neko objašnjenje? Evo, sad ću vam dati to objašnjenje,
smatram da je trenutak došao. Mogu li uostalom najpre da vas
upitam: Jeste li čuli da u gradu govore o meni i kažu kako sam lud?
Dozvolite da vas umirim, nisam lud, i sami možete da se uverite,
zar ne? Priznajem da sam u poslednje vreme bio nešto zbunjen,
desilo mi se veoma mnogo događaja koji mi nisu uvek bili ugodni,

~ 248 ~
sudba je tako htela. Ali sam sad opet sasvim svež, potpuno sam
zdrav. Molim vas da se setite… Svakako je uzaludno da vam nešto
ponudim za piće?
Ne, Minut nije hteo da pije.
- Znao sam unapred… Kratko i jasno: pun sam nepoverenja
prema vama, Gregore. Razumete možda na šta mislim. Tako ste
me krasno prevarili da više i ne pokušavam da se pretvaram.
Prosto ste me prevarili u vrlo ozbiljnoj prilici, sve iz
nekoristoljublja, iz dobrodušnosti, ako hoćete, ali ste ipak učinili.
Imali ste ovu malu bočicu u rukama?
Minut pogleda iskosa na bočicu, ali ne odgovori.
- Nije bilo otrova unutra, bila je ispražnjena a zatim
napunjena vodom do polovine; noćas je u njoj bila čista voda.
Minut nikako ne odgovara.
- Vidite, upravo i nije počinjeno rđavo delo. Onaj koji je to
učinio, radio je iz čista srca, baš da bi sprečio zlo. I to ste vi učinili.
- Zar ne?
- Da - odgovori najzad Minut.
- Da. I sa svog gledišta dobro ste uradili, ali sa moga to izgleda
drugačije. Zašto ste to učinili?
- Mislio sam da biste možda hteli…
- Da, eto vidite! Ali, Gregore, prevarili ste se, vaše dobro srce
vas je zavelo, One noći kad ste odneli otrov, nisam li izričito rekao
da ne bih našao odvažnosti da popijem.
- Ali ja sam se ipak bojao da možda ne biste učinili. I sad ste
učinili.
- Ja učinio? Šta kažete? He-he, sami ste sebe načinili budalom,
dobri čoveče. Svakako da sam ispraznio bočicu noćas, ali pazite
dobro, sam nisam ni kap okusio.
Minut gaje začuđeno gledao.
- Da, vidite li, sami ste sebe povukli za nos! Načini čovek noću
šetnju, siđe do pristaništa, naiđe na neku mačku koja se vuče duž
nasipa i previja od užasnih bolova. Zastane čovek i posmatra
mačku, nešto joj stoji u grlu, neka udica joj je u grlu, i mačka kašlje

~ 249 ~
i uvija se, ali ne uspeva da se oslobodi udice, a krv curi iz grla.
Dobro, uhvati mačku i pokuša da joj izvadi udicu; ali od bola
mačka ne može da bude mirna, baci se na leđa i besno mlatara po
vazduhu šapama s izvučenim noktima i razdere vam obraz u dva-
tri maha, kao što na primer vidite da je moj razderan. Ali sad
mačka samo što se ne zadavi i neprestano krvari iz grla. Šta da se
radi? I taman dok razmišljate časovnik na zvoniku izbija dva časa
ujutru. Onda se odjednom setite da u džepu prsnika imate
blagoslovenu bočicu s otrovom; želite da prekinete muke jadne
životinje i ispraznite joj bočicu u grlo. Životinja misli da je
progutala nešto strašno, zgrči se i izbeči prestravljeno oči, skoči,
otme se i načini skok i ponovo poče da se previja duž nasipa. Šta
se desilo? U bočici se nalazila samo čista voda, a ta voda ne može
da ubije, može samo još malo više da je muči, i mačka odlazi s
udicom u grlu, krvari i guši se. Ranije ili kasnije umreće od
krvarenja ili će se ugušiti nemo i u mukama, usamljena u nekom
uglu.
- Učinjeno je u dobroj nameri - reče Minut.
- Naravno, činite uvek samo stvari dobre i u časnoj nameri.
Prosto je nemoguće uhvatiti vas na nekoj stranputici, i utoliko ova
fina i časna prevara u vezi s mojim otrovom nije ništa nova za vas.
Eto, na primer, sad kad ste igrali na trgu. Bio sam ovde na prozom
i posmatrao vas, neću da vam prebacujem što ste igrali, hoću
samo da vas upitani: zašto ste skinuli obuću? Sad imate na
nogama obuću, zašto ste je onda skinuli kad ste igrali?
- Da je ne kvarim.
- Tačno kako sam i očekivao! Znao sam da ćete tako
odgovoriti, zato sam vas i pitao. Vi ste najsavršenija čistota u paru
obuće, najnepogrešnija duša u gradu. Sve je dobro i
nekoristoljubivo kod vas, vi ste bez mrlje i bore. Hteo sam jednom
da vas iskušam pa sam vas nagovarao da se primite očinstva
nekom tuđem detetu. Iako ste siromah i mada bi vam novac bio
potreban, ipak ste odmah odbili ovu ponudu. Vaša duša bunila se i
protiv same pomisli na tako nečasnu trgovinu, i nisam uspeo ni na
koji način da vas nagovorim, mada sam vam ponudio oko dve

~ 250 ~
stotine kruna. Da sam onda znao šta sada znam, ne bih vas tako
grubo vređao. Nisam još imao jasan utisak o vama, a danas
naprotiv znam da treba istovremeno upotrebiti uzde i zadržati
svog konja. No, dobro! Ostanimo pri onom o čemu smo govorili…
Što ste skinuli obuću i što ste igrali bosonogi, ne privlačeći zato
pažnju sveta i podnoseći bolove bez žalbe, to je upravo jedna crta
vašeg karaktera. Ne jadikujete, ne kažete ovako: Vidite, skinuo
sam obuću da je ne kvarim, prinuđen sam, jer sam siromašan! Ne,
vi delujete, ako smem tako da kažem, ćutke. Vaš je sprovedeni
princip: nikada ni od koga ništa ne moljakati; dobijate ipak sve što
hoćete, iako ne otvorite usta. Niko vas ne može nikako da
napadne, kako drugi ljudi, tako ni vi sami, u svojoj savesti.
Utvrđujem ovu crtu vašeg karaktera i nastavljam: nemojte biti
nestrpljivi, naposletku ću stići do objašnjenja… Jednom ste o
gospođici Gude rekli nešto o čemu sam često razmišljao, rekli ste
kako možda i ona ipak nije nepristupačna ako se čovek lepo
ponaša, bar ste vi dobili kod nje izvesne naklonosti…
- Ne, ali…
- Vidite li da se sećam. Bilo je to one večeri kad smo nas
dvojica pili ovde, to jest: ja sam pio a vi ste posmatrali kako ja
pijem. Rekli ste da Marta… da, nazvali ste je jednostavno Marta i
pričali ste mi kako vas ona uvek zove Johan; zar ne, ne lažem, zove
vas zaista Johan? Vidite, sećam se takođe da ste mi ovo pričali. Da,
rekli ste mi da je Marta išla i tako daleko da vam je dozvolila sve
što je bilo moguće i vi ste zaista načinili kažiprstom pokret kao da
se gnušate, kad ste to rekli…
Minut planu, sav crven u licu, i prekide ga uzviknuvši:
- Nikada to nisam rekao! Nikada to nisam rekao!
- Nikad niste rekli? Kako? Zaista niste to rekli? A ako bih
pozvao Saru i zamolio je da svedoči kako se nalazila u susednoj
sobi za vreme našeg razgovora i kako je čula svaku reč kroz ove
tanke zidove! Nikada nisam video ovako nešto! Eto, a sada je sve
oboreno vašim poricanjem. Rado sam hteo da čujem od vas malo
više o tome, ovo me je zanimalo, mislio sam često na to; ali kad
odbijate da ste rekli, neka bude! Molim vas uostalom da opet

~ 251 ~
sednete, nemojte brže-bolje da idete. Uostalom, vrata su
zaključana, a ključ mi je u džepu.
Nagel zapali cigaru i dok ju je palio, odjednom zastade.
- O, veliki Bože! - reče. - Neka me Bog sačuva, kako se samo
varam! Gospodine Gregore, molim vas zaista za izvinjenje; imate
pravo, nikada niste ono rekli! Zaboravite ovo, dragi prijatelju,
druga jedna osoba je to rekla a ne vi, sećam se sada, čuo sam to
pre nekoliko nedelja. Kako sam i samo za trenutak mogao
poverovati da biste odali neku damu… i pre svega da biste i sami
sebe odali… na takav način! Ne mogu da razumem kako mi je
moglo pasti na pamet, mora da sam ipak prilično lud; a? Ako ipak
govorim nešto nevezano, nešto smušeno, ne treba misliti da to
hotimice činim, nemojte verovati kako hoću da pokušam da vas
zavedem. Ovo bi bilo utoliko nemoguće što vi lično ne
progovarate gotovo nijednu reč. Ne, govorim tako čudno i
nepromišljeno, zato što sam u ovakvom trenutku u takvom
raspoloženju, i ništa više. Izvinite za ovo udaljavanje od predmeta.
Možda ste nestrpljivi i očekujete ono objašnjenje?
Minut je ćutao.
Nagel se diže i stade da hoda razdraženo od prozora do vrata
i natrag. Odjednom zastade i reče umoran od svega:
- Zaista ne vredi da se i dalje igram s vama, reći ću vam
iskreno svoje mišljenje! Da, razgovarao sam zbrkano s vama i
činio sam to namerno do ovog trenutka, da bih od vas nešto čuo.
Pokušao sam na sve mogućne načine, ništa nije pomoglo, i umorio
sam se. Evo, daću vam ono objašnjenje, Gregore! U duši verujem
da ste potajni nitkov. Potajni nitkov.
Kako Minut poče da drhti, a oči mu preplašeno i nemoćno
gledaše na sve strane, Nagel nastavi:
- Ne kažete ni reči, ne izlazite iz svoje uloge. Ne uspevam ni s
mesta da vas maknem, vi ste nema snaga sasvim retke vrste;
divim vam se, i zanimate me nečuveno. Sećate li se onoga puta kad
sam razgovarao čitavo veče s vama, kako sam vas između ostalog
oštro posmatrao i rekao da ste se trgli? Učinio sam to da bih vas
iskušao. Nisam vas ispuštao iz očiju i iskušavao sam vas na razne

~ 252 ~
načine, ali gotovo bez uspeha, priznajem, zato što ste čovek koji se
ne može napadati. Ali ni trenutka nisam sumnjao da niste nekakav
tihi i pobožni grešnik. Nemam nikakvog dokaza protiv vas,
nedostaju mi nažalost, tako da možete biti sasvim spokojni, sve
ostaje između nas. Ali možete li razumeti kako sam tako siguran u
svoju stvar kad nemam nikakva dokaza? Vidite, vi to ne shvatate.
Pa ipak, imate izvestan način da oborite glavu kad se govori o
nečem, imate oči s takvim i takvim izrazom, oči koje blistaju kad
izgovarate te i te reči ili kad se dotičemo tog i tog pitanja; imate
osim toga glas s izvesnim šuškanjem, ah, taj glas! I najzad vaša
osoba deluje na mene antipatično, osećam u vazduhu kad se
približujete, duša mi odmah počinje da podrhtava od
nelagodnosti. Ne razumete? Ni ja; ali je tako. Tako mi Boga, u
istom ovom trenutku uveren sam da sam na dobrom tragu; ali ne
mogu da vas dosegnem, pošto nemam dokaza. Poslednji put kad
ste bili ovde, pitao sam vas gde ste se nalazili na dan 6. juna…
hoćete li da znate zašto sam vas pitao? Evo, 6. jun je dan kada je
umro Karlsen, i do ovog trenutka sam verovao da ste vi ubili
Karlsena.
Minut ponovi kao da je s neba pao: Da sam ja ubio Karlsena? -
i ućuta.
- Da, verovao sam sve do ovog trenutka. Sumnjao sam da ste
vi počinili ovaj zločin, na to me je navelo moje osećanje da ste
nikogović. Ne verujem više, priznajem da sam se prevario, suviše
sam daleko otišao i molim vas da mi oprostite. Verovali mi ili ne,
duboko me je kosnulo što sam vam naneo ovu nepravdu, i molio
sam vas za oproštaj mnoge i mnoge večeri kad sam bio sam. Ali,
iako sam se u ovom pogledu toliko prevario, ipak sam sasvim
siguran da ste vi nečista i licemerna duša. Bogom proklet da sam,
eto šta ste! I dok sad ovako stojim i gledani vas, osećam u dubini
svoje duše, tako mi Svevišnjeg suda, da ste to! Zašto sam tako
siguran? Pazite: od početka nisam imao nikakvog razloga da ne
mislim o vama najbolje, i sve što ste kasnije učinili, bilo je uistinu
dobro i ispravno, čak plemenito. Sem toga, o vama sam sanjao
nešto naročito lepo: da se nalazite u nekoj prostranoj baruštini i
da svirepo patite od mojih mučenja, a opet mi se zahvaljujete,
~ 253 ~
bacate se na zemlju i zahvaljujete mi što vas nisam više mučio i
što vam nisam još više naneo bola. Sanjao sam ovo i bilo je vrlo
lepo. Ni u gradu nema nijednog čoveka koji bi poverovao da ste
sposobni za neko zlo, kod svih ste uživali najbolji ugled, svi su
imali simpatije za vas, tako ste sve prikrivali kroz ceo život. Pa
ipak ste pred očima moje duše podli i puzavički Božji anđeo s
dobrom reči za svakog i dobrim delom za svaki dan. Ali, jeste li me
oklevetali, jeste li mi naneli zlo, jeste li odali tajne koje me se tiču?
Ne, ne, nipošto, i to upravo spada u vaš način da se provlačite,
dajete pravo svima, ne činite nikad ništa rđavo, sveti ste i
neporočni, stalno ste bez greha pred ljudima. I to je dovoljno za
svet, ali nije dovoljno za mene, neprestano sumnjam u vas. Prvi
put kad sam vas video, desilo mi se nešto izvanredno. Bilo je to
nekoliko dana pošto sam pristigao u grad, bilo je noću u dva časa.
Video sam vas pred kućom Marte Gude dole na pristaništu,
odjednom ste se našli nasred ulice, a nisam mogao videti odakle
ste došli; čekali ste, pustili ste me da prođem, i kad sam prolazio
pored vas, škiljili ste u mene. Do tada još nisam govorio s vama, ali
mi je neki glas u meni skrenuo pažnju na vas i rekao mi da se
zovete Johan. I neka ovo budu poslednje reči što ih izgovaram u
životu, neki glas je odjeknuo u mom srcu da se zovete Johan i da
ne treba da vas zaboravim. Tek dosta kasnije saznao sam da je
tačno ovo s vašim imenom. Ali od te noći moja pažnja je bila
skrenuta na vas, a vi ste mi stalno izmicali. Najzad ste uspeli da
zamenite i otrov gutljajem vode iz dobra i plemenita straha da bih
ga možda popio. Kako bih vam mogao objasniti šta osećam nakon
svega toga? Vaša čistota vrši nasilje nada mnom, sve vaše lepe reći
i dela udaljuju me sve više od svog cilja: da vas oborim. Strgnuću
vam masku i nateraću vas da otkrijete svoje pravo lice; krv mi se
buni u žilama svaki put kad vidim vaše plave lažljive oči, sav se
skupim u vašem prisustvu i samo osetim da ste licemer u duši. I u
ovom trenutku verujem da vidim kako se u sebi smejete, kako se
uprkos očajnog i zgrčenog izraza opet smejete potajno i gnusno,
pošto ne mogu ništa da učinim protiv vas, jer nemam dokaza.
I Minut opet ne reče ni reči. Nagel nastavi:

~ 254 ~
 - Smatrate naravno kako sam surovi razbojnik i tikvan, iako
mogu da vas pravo u lice napadnem s ovim optužbama? Dobro, ne
pridajem tome nikakav značaj, mislite o mom mišljenju što god
hoćete! Ali u duši znate da u ovom trenutku imam tačnu sliku o
vama, i to mi je dovoljno. Ali zašto trpite da se tako ponašam
prema vama? Zašto se ne dignete, ne pljunete me u lice i ne odete?
Izgledalo je kao da se Minut pribra, pogledao je i rekao:
- Pa zaključali ste vrata.
- Vidite, vidite - odgovori Nagel - budite se! I hoćete da me
ubedite kako verujete da su vrata zaključana? Vrata su otvorena,
pogledajte, širom otvorena! Što sam vam rekao da su zaključana,
hteo sam samo da vas iskušam, bila je to samo postavljena zamka.
Stvar je u ovome; znali ste sve vreme da su vrata otvorena, ali ste
se činili kao da ne znate, prosto samo zato da biste mogli ostati
ovde, čisti i nevini kao i obično, i da biste mi pružili priliku da vam
činim nažao. Niste izišli iz sobe, ne, niste se ni maknuli. Čim sam
vam stavio do znanja da sumnjam u vas, odmah ste načuljili uši,
hteli ste da čujete koliko znam, koliko vam mogu biti opasan. Tako
mi Boga, znam da je tako, i možete poricati koliko god hoćete,
svejedno mi je… A zašto pravim sad ovaj obračun s vama? Imate
zaista prava da mi postavite ovo pitanje, pošto me se sve ovo,
kako izgleda ništa ne tiče. Dragi prijatelju, tiče me se pomalo, ali
hoću najpre da vas opomenem. Verujte, u ovom trenutku mislim
iskreno što vam kažem. Živite životom potajnog nikogovića, i to
može da traje samo izvesno vreme. Jednog lepog dana ležaćete
ispruženi pred celim svetom i svako će moći da vas gazi. To bi bilo
jedno. Na drugom mestu sumnjam pored svih vaših poticanja da
poznajete gospođicu Gude malo bolje no što se pravite. Da, ali šta
me se tiče gospođica Gude? Opet imate pravo. Na ovakvo pitanje
moram da ućutim, gospođica Gude tiče me se manje od sveg
ostalog. Ali s jednog opšteg stanovišta imam pravo da budem
ožalošćen ako je posećujete i hoćete da je zarazite svojini svetim
porokom. Eto zato je ovaj moj obračun s vama.
Nagel opet upali cigaru i reče:

~ 255 ~
 - A sad sam gotov i vrata nisu zaključana. Jesam li vam učinio
nažao? Ćutite ili odgovorite, kako vam je volja; ali ako odgovorite,
pustite svoj unutrašnji glas neka odgovori mesto vas. Dragi
prijatelju, dozvolite mi da vam kažem i ovo prc no što odete: ne
želim vam nikakvo zlo.
Minut ustade, stavi ruku u džep svoga kaputa i izvuče pismo.
Reče:
- Ne mogu sad da primim.
Ovo dođe Nagelu neočekivano, zaboravio je na pismo, pa
reče;
- Tako, nećete da ga primite? A zašto ne?
- Ne mogu da ga primim.
Minut stavi pismo na sto i pođe vratima. Nagel pođe za njim s
pismom u ruci, na oči mu navreše suze, a glas mu je odjednom
stao da drhti.
- Uzmite, Gregore, ipak! - reče.
- Ne! - odgovori Minut. I otvori vrata.
Nagel zatvori vrata i reče još jednom:
- Uzmite, uzmite! Bolje recimo da sam lud, treba da
zaboravite sve što sam danas rekao. Sasvim sam lud, ne smete da
se obazirete na ono što sam čitav čas brbljao i trabunjao. Zar ne,
svakako da ste shvatili da mi ne treba verovati, kad nisam sasvim
pri svesti? Ali uzmite pismo, ne želim vam nikakvo zlo, iako sam
izvan sebe. Uzmite ga, za ime Božje, nema bogzna šta unutra,
verujte mi, nešto malo je unutra, i hteo sam na kraju da vam dam
pismo, sve vreme sam mislio kako ću vam dati jedno pismo koje
ne mora gotovo ništa da sadrži, samo da je pismo. Samo pozdrav.
Tako, iskreno sam vam zahvalan.
I pritom gurnu pismo Minutu u ruke i odmah pobeže na
prozor da ne bi morao da ga primi natrag. Ali Minut ne popusti,
ostavio je sad pismo na sto i odmahnuo glavom.
I otišao.

~ 256 ~
 21.
Nesreća gaje u svemu pratila. Bilo da stoji kraj prozora u sobi,
bilo da luta ulicama, nigde nije mogao naći mira; imao je hiljadu
stvari u glavi, i svaka stvar mu je donosila svoj posebni deo patnje.
Zašto se sve okrenulo protiv njega? Nije mogao da shvati; ali konci
su se sve više splitali oko njega. Već je doterao tako daleko da čak
ni Minuta nije mogao da nagovori da primi ono malo pismo koje
mu je hteo dati.
Sve je bilo žalosno i ncmogućno. Tome se pridruži još i neka
nervozna strepnja koja stade da ga muči, kao da je tajna opasnost
vrebala iz neke zasede. Često se trzao od nejasnog užasa čim bi se
zalepršale zavese na prozorima. Kakve su bile ove nove muke što
su se javile? Njegove nešto oštre crte, koje nikad nisu bile lepe,
sad su gotovo odbijale, svojom mrkom, čekinjavom bradom koja
mu je štrčala na licu. Činilo mu se takođe da mu je i kosa malo
posedela oko ušiju.
Da, šta onda? Zar sunce više ne šija, zar nije srećan što još živi
i što može da ide kud hoće? Zar mu je neka lepota uskraćena?
Sunce je sijalo na trg i na more, ptice su pevale u malim vrtovima
oko svake kuće i neprestano letele s grane na granu; sve se
prelivalo u zlatu, šljunkom nasute ulice kupale su se u njemu, a
gore na crvenom zvoniku stajalo je posrebreno kube i
podrhtavalo prema nebu kao ogromni dijamant.
Zahvati ga neka ushićena radost, tako snažno i neukrotivo
oduševljenje da se na licu mosta nagnu kroz prozor i baci punu
šaku novca deci koja su se igrala pred stepenicama gostionice.
- Budite sad dobri, deco! - reče i od uzbuđenja jedva izusti
ovih nekoliko reči. Zašto da se plaši? A nije ništa gore izgledalo no
ranije; sem toga, ko bi mogao da mu zabrani da se brije i umiva?
Zavisilo je samo od njega. I ode kod brijača.

~ 257 ~
 Pade mu na um da treba i neke kupovine da posvršava; ne
treba da zaboravi ni narukvicu koju je obećao Sari. Pevušeći i
likujući izvršio je sve kupovine s bezbrižnim zadovoljstvom
deteta. Samo je uobrazio da se nečeg plaši.
Dobro raspoloženje gaje držalo, i on se baci u vesele misli. Tu
nedavno je imao oštar obračun s Minutom, ali se ovo već napola
istislo iz sećanja, sećao se još samo kroz san. Minut nije hteo da
primi pismo; ali, zar nema i pismo za Martu? U potrebi da s
drugima podeli svoju preveliku radost, hteo je sad da nađe neki
zaobilazni put da bi dostavio pismo. Kako da udesi? Pogleda
novčanik i nađe pismo. Da li bi smeo da ga krišom pošalje Dagni?
Ne, ne bi smeo njoj da pošalje. Razmišljao je i hteo da pismo na
svaki način odmah ode; u omotu se nalazilo nekoliko novčanica,
bez pravog pisma, bez reči; mogao bi možda da zamoli doktora
Stenersena da ga pošalje. I zadovoljan ovom zamisli otišao je
doktoru Stenersenu.
Bilo je šest časova.
Zakucao je na vrata doktorove ordinacije; bila su zatvorena.
Uđe kroz dvorište i htede da se raspita u kuhinji; u istom trenutku
pozva ga gospođa Stenersen iz vrta.
Čitavo društvo je sedelo za velikim kamenim stolom i pilo
kafu. Bilo je više osoba, nekoliko dama i nekoliko gospode; i Dagni
Kiland bila je tu; imala je sasvim beo šešir, šešir je unaokolo bio
ukrašen sitnim svetlim cvećem.
Nagel htede da se povuče, pa promuca:
- Doktora, doktora je…
Bože da li je bolestan?
Ne, ne, nije bolestan.
Onda ne srne da ode.
I domaćica ga uhvati za ruku i povuče. Dagni se odmah diže i
htede da mu ustupi svoju stolicu. Pogledao ju je, pogledali su se.
Čak je radi njega ustala, rekla je tihim glasom: Izvolite, ovu stolicu!
Ali on nađe mesto kraj doktora i sede.

~ 258 ~
 Ovaj doček zbuni ga malo. Dagni ga je blago pogledala i htela
svakako da mu ustupi svoju stolicu. Srce mu je žestoko bilo;
možda bi čak i njoj mogao dati pismo za Martu?
Nakon nekog vremena vrati mu se spokojstvo. Govorili su
tako divno i živo o svim mogućnim stvarima; njegova svetla
radost ponovo ga obuze, i njegov glas stade da podrhtava. Živ je,
nije mrtav, i ne treba još da umre. Oko stola s belim stolnjakom i
blistavim srebrnim posuđem sedelo je u zelenom, lisnatom vrtu
društvo veselih ljudi koji se smeju i čije oči svetlucaju; zar je bilo
razloga da bude nesrećan?
- Kad biste zaista bili ljubazni, uzeli biste svoju violinu i
odsvirali biste nam nešto - reče domaćica.
Ne, kako joj je moglo ovo pasti na um!
Pošto su ga i drugi molili, prsnuo je u bučan smeh i rekao:
- Pa ja i nemam violinu!
Poslaće nekog kod organiste po violinu, biće tu za trenutak.
Ne, ne pomaže, neće je ni dirnuti. A sem toga, organistova
violina je pokvarena sitnim rubinima koji su utisnuti u vratu,
tonovi dobijaju neki stakleni zvuk, nije ih trebalo staviti na ono
mesto, zaista nepodnošljivo, Uostalom, ne ume više ni da drži
gudalo, da, istinu govoreći, nije nikad ni umeo; zar ne, ta sam bi to
najbolje morao znati?… I stade da priča šta mu se desilo kad se
prvi i poslednji put govorilo o njegovom sviranju; gotovo je to
predstavljalo simbol. Primio je uveče novine i čitao ih u postelji;
bio je tada vrlo mlad i stanovao kod kuće, a prikaz su donele neke
mesne novine. Ah, kako je bio srećan zbog ovih novina! Čitao ih je,
pročitao nekoliko puta, i zaboravio da ugasi svece. Noću se
probudio, bio je još mrtav umoran, svece su izgorele, u sobi je bilo
mračno; ali spazi nešto belo na podu, i pošto je znao da se u sobi
nalazila neka bela pljuvaonica, pomislio je: videćeš, ovo je
pljuvaonica! Sramota ga je da kaže, ali je pljunuo i tačno pogodio. I
pošto je tako divno pogodio prvi put, pljunuo je još jednom i
pogodio. Onda je ponovo zaspao. Ali je ujutru video da je pljuvao
na dragocene novine, pljuvao je na javno mnjenje, tako
blagonaklono prema njemu. He-he, bilo je zaista žalosno!

~ 259 ~
 Svi su se smejali na ovo i dobro raspoloženje se stalno pelo.
Ali domaćica reče:
- Ta vi stvarno izgledate nešto bleđi no obično?
- Ah - odgovori Nagel - nije to ništa, ništa ne osećam. I pršte u
glasan smeh na pomisao da kod njega nešto nije u redu.
Ali mu se odjednom pope neko rumenilo u obraze, digao se s
klupe i rekao da mu ipak jeste nešto, da mu nešto nije kako treba.
Nije znao šta, ali mu je bilo kao da će mu se desiti nešto
neočekivano, oseća neku strepnju. He-he, da li su čuli ovako nešto!
Smešno je i nema značaja; a? Uostalom, nešto mu se desilo.
Zamoliše ga da ispriča.
Ne, zašto? Bez značaja je, glupo, zašto gubiti vreme?
Uostalom, čitavom društvu bi bilo dosadno.
Ta ne, ni najmanje.
Da, ali to je vrlo dugačka priča. Počinje u San Francisku i
opisuje kako je jednom pušio opijum…
Opijum? Bože, to je zanimljivo!
- Ne, gospođo, pre bih rekao nešto mučno, jer eto i sada,
usred bela dana, strepim od nečega. Nemojte misliti da pušim
opijum tako svaki dan; pušio sam ga svega dva puta, samo drugi
slučaj nije nimalo zanimljiv. Ali prvi put preživeo sam zaista nešto
neobično, istina je. Došao sam u takozvani den. Kako sam dospeo
tamo? Slučajno! Šetam s vremena na vreme ulicama, posmatram
ljude, izaberem neku usamljenu osobu i pratim je izdaleka sve dok
ne vidim kuda iščezne. Ne bojim se da uđem i u kuću i da se
popnem uz stepenice da vidim kuda uđe. Noću po velikim
gradovima ovo je izvanredno zanimljivo i može vas dovesti u
priliku da načinite najčudnija poznanstva. No, ne govorimo o
tome! Nalazim se tako u San Francisku i šetam ulicama. Noć je,
preda mnom je neka visoka i suva žena koju ne ispuštam iz očiju;
pri svetlosti gasnih svetiljki pored kojih prolazimo mogu da vidim
kako ima na sebi tanku haljinu i nosi oko vrata krst sa zelenim
kamenovima. Kuda ide? Prošla je nekoliko četvrti, savila za ugao i
nastavila da ide, da ide, a jaje stalno u stopu pratim. Najzad se
nađemo u Kineskoj četvrti, žena siđe niz neke podrumske
~ 260 ~
stepenice a ja za njom; ide ona nekim dugim hodnikom, idem i ja
istim dugim hodnikom. Na desnu rukuje neki zid, a na levu su
kafane, radnje, brijačnice i praonice. Onda žena zastane pred
nekim vratima, kucne, neko lice kosih očiju proviri kroz rupu na
vratima, i žena uđe. Stojim sasvim mirno i čekam malo, zatim
zakucam i ja, vrata se opet otvore i mene puste unutra.
Odaja je ispunjena gustim dimom i bučnim razgovorom. Kod
blagajne stoji ona suva žena i svađa se s nekim Kinezom u plavoj
košulji koja mu je visila preko pantalona. Približim se i čujem
kako žena hoće da založi svoj krst za nešto, ali neće da ga preda,
već hoće da ga zadrži kod sebe. U pitanju su dva dolara, već je i od
ranije nešto dugovala, tako da joj se sve ukupno činilo tri dolara.
Dobro, kuka malo, plače s vremena na vreme i krši ruke, i meni se
učini veoma zanimljivom. Kinez u košulji bio je takođe zanimljiv,
nije hteo da napravi posao, kad neće da mu se ostavi krst: novac
ili zalogu!
„Sešću ovde i pričekaću malo”, - reče žena, „verujem da ću na
kraju ipak učiniti, da ću na kraju ipak učiniti: iako ne bi trebalo da
učinim!” I stoji prema Kinezu, jeca i krši ruke.
„Šta ne bi trebalo da učinite?” upitah je.
Alije čula da sam stranac, i nije odgovorila.
Bila je izvanredno zanimljiva, i odlučili da nešto učinim za
nju. Mogao sam joj pozajmiti novac da vidim šta če se dalje desiti.
I učinio sam to samo iz radoznalosti, a potom joj dadoh još jedan
dolar da vidim kako će ga upotrebiti. Moralo je biti naročito
zanimljivo.
Pogleda me začuđeno i zahvali, ništa ne reče, samo odmahnu
glavom nekoliko puta i pogleda me suznim očima, a ja sam ipak
učinio samo iz radoznalosti. Dobro, plati i zatraži odmah sobu.
Dala je sav novac.
Izađe a ja za njom. Pređemo opet neki dug hodnik gde se s
obe strane nalaze vrata s brojevima. U jednu sobu uđe ova žena i
zatvori vrata. Čekam jedan trenutak, ne vraća se; probam malo
vrata, zaključana su.

~ 261 ~
 Onda uđem u susednu sobu i stanem da čekam. Tamo se
nalazi crveni divan i zvonce, sobu osvetljava lampa koja je
učvršćena na zidu. Legnem na divan, vreme mi je dugo i dosadno
mi je. Da bih nešto radio pritisnem na zvonce i zazvonim. Neću
ništa, ali zvonim.
Kineski dečak stiže, pogleda me i nestade. Prođe nekoliko
minuta. „Dođi, daj da te vidim još jednom!” kažem da bi mi prošlo
vreme; zašto se ne vraća? I zvonim ponovo.
Tada se vrati onaj dečak, bešumno, kao duh, klizi u suknenoj
obući. Ništa ne kaže, ne kažem ni ja ništa; pruži mi neku majušnu
porcelansku lulu s dugim i tankim kaišem, i uzmem lulu. Tad on
stavi odozgo žišku, i počnem da pušim. Uskoro zatim poče da mi
zuji u ušima…
I onda se više ne sećam sve dok se ne osetih da sam negde u
visinama, da počinjem da se penjem, da lebdim. Oko mene je
neizrecivo svetio, beli su i oblaci na koje nailazim. Ko sam i kuda
letim? Prisećam se i ne mogu da se setim, ali klizim čudno uvis.
Vidim zelene poljane u daljini, plava jezera, doline i planine u
zlatnome sjaju; čujem muziku sa zvezda, a prostor oko mene
uljuljkuje se ovim melodijama; beli oblaci su mi naročito godili,
proticali su kroz mene, i imao sam osećaj da ću umreti od divote.
Ovo je trajalo i trajalo, nisam imao nikakva pojma o vremenu i
zaboravio sam ko sam. Zatim neka zemaljska uspomena zatreperi
kroz moje srce i odjednom počeh da se spuštam.
Spuštam se, spuštam se, svetlost se smanjuje, oko mene je
sve mračnije i mračnije, vidim zemlju ispod sebe i snalazim se,
prepoznajem gradove, osećam vetar i primećujem dim. Pogledam
unaokolo, oko mene je more. Ne osećam se više srećnim, udaram
u kamenje i hladno mi je. Ispod mojih nogu je pesak a više sebe
vidim samo vodu. Zaplivam malo, prolazim pored mnogih čudnih
biljki debela i zelena lišća, morskih cvetova koji se njišu na svojim
stabljikama… nemi svet gde se ne čuje nijedan zvuk, ali gde sve
živi i miče se. Zaplivam opet još malo i stignem do nekog koralnog
spruda. Nema više korala, sprud je opljačkan, ali ja kažem: „Neko
je već bio ovde.” I nisam se više osećao tako usamljen, jer je neko

~ 262 ~
već dolazio ovamo. Opet plivam, hoću da izađem na suvo, ali
ovoga puta načinim samo nekoliko pokreta i stanem. Zastanem jer
neko ljudsko biće počiva na dnu; neka žena, visoka je i mršava,
leži sva razbijena na nekom kamenu. Pipnem i vidim da je
poznajem; mrtva je i ja ne shvatam da je mrtva, pošto je
prepoznajem po krstu sa zelenim kamenovima. Ovo je ona ista
žena za kojom sam išao kroz dugi hodnik sve do soba s brojevima.
Hoću dalje da plivam ali zastanem i namestim je; leži ispružena
preko jednog kamena, i ovo načini na mene koban utisak. Držala
je oči širom otvorene, povučem je na neko belo mesto i vidim krst
na vratu, guram krst pod haljinu da joj ga ribe ne odnesu. Onda
otplivam…
Ujutru su mi ispričali da je žena umrla preko noći. Skočila je u
more ispod Kineskog kvarta; našli su je ujutru. Veoma je čudno,
ali je bila mrtva. Možda bih je mogao još koji put sresti, kad bih
pokušao! mislio sam. I opet sam još jednom pušio opijum da bih je
sreo, ali je više nije bilo.
Kako je to čudno! Kasnije međutim desi se još nešto. Vratio
sam se u Evropu, bio sam kod kuće. Jedne vruće noći lutao sam
unaokolo, došao do pristaništa, do crkve, gde se zadržali neko
vreme i osluškivah šta se govori na brodovima. Sve je bilo mimo,
pumpa nije radila. Najzad se umorih a nisam hteo da idem kući,
jer je bilo tako vruće. Popeh se na postolje jedne pumpe i sedoh.
Ali noć je bila tako tiha i vruća da nisam mogao ostati budan,
čvrsto sam zaspao.
Probudio sam se, čuo sam neki glas kako me zove, pogledam
naniže: dole u podnožju stajala je neka žena. Visoka je i mršava;
pri svetlosti gasne svetiljke videh da joj je odelo veoma tanko.
Pozdravih.
„Pada kiša,” - reče mi.
Dobro, ne znam da li pada kiša, ali za svaki slučaj najbolje je
skloniti se negde u zaklon. I skinem se s postolja. U istom trenutku
počinju pumpe da tutnje, jedna lopata polete u vazduh i iščeze,
druga lopata polete u vazduh i iščeze, pumpe su radile. I da se

~ 263 ~
nisam odmakao u pravo vreme, bio bih iskidan, potpuno smrvljen.
Shvatio sam odjednom.
Obazreh se oko sebe, kiša je zaista počela pomalo da pada;
žena je već odlazila, vidim je ispred sebe i poznajem je dobro, nosi
opet onaj krst. Odmah sam je u samom početku prepoznao, ali
sam se pravio kao da ne znam ko je. Hteo sam opet da joj se
približim, pa pođoh što sam brže mogao; ali je nisam mogao stići.
Kao da nije hodala, klizila je bez pokreta, skrenula je za jedan
ugao i iščezla. Bilo je to pre četiri godine.
Nagel zaćuta. Doktor je izgledao kao da će da se nasmeje, ali
ipak reče što je mogao ozbiljnije:
- I otada je niste sreli?
- Kako da ne, danas sam je opet video. Zato mi se opet i javlja
s vremena na vreme neki osećaj strepnje. Stajao sam na prozom
svoje sobe i gledao na ulicu, kad je došla pravo k meni, preprečivši
preko trga kao da dolazi s pristaništa i mora, zaustavila se pod
mojim prozorom i pogledala uvis. Nisam bio siguran da li mene
gleda, pa sam prešao na drugi prozor; ali je ona skrenula pogled
za mnom i opet me gledala. Onda je pozdravili; ali kad je to videla,
živo se okrenula i odlebdela istim putem natrag ka pristaništu.
Pas Jakobsen nakostreši dlake, iskoči iz gostionice i poče da laje.
Ovo učini izvestan utisak na mene. Za ovo dugo vreme gotovo sam
i zaboravio na ženu, kad eto danas opet dođe. Možda je htela da
me opomene.
Sad doktor pršte u smeli.
- Da - reče htela je da vas opomene da ne dođete k nama.
- Naravno da ne, ovoga puta se prevarila, nema bojazni. Ali
prošlog puta bile su lopate koje bi me smrvile. I zato sam se
pomalo uplašio. A, ne znači dakle ništa; zar ne? He-he, lepo bi to
izgledalo, kad bi čovek tako morao biti izložen svakojakim
opasnostima. Moram da se nasmejem.
- Nervoza i praznoverica! - reče doktor odsečno.
Ali sad i drugi stadoše da pričaju poneki svoj doživljaj, a
časovnik je izbijao čas za časom; spuštalo se veče. Nagel je sve
vreme sedeo nemo; hvatala ga je zima. Najzad se diže da pođe.
~ 264 ~
Ipak ne može mučiti Dagni s onim pismom, bolje da to ostavi;
možda bi mogao sutra da nađe doktora i da mu preda pismo.
Njegovo blaženo raspoloženje sasvim iščeze.
Kad se spremao da pođe, na njegovo veliko čuđenje diže se i
Dagni. Rekla je:
- Pričate tako strašne stvari da sam i sama puna užasa.
Moram da gledani da stignem kući pre no što se smrkne.
I iziđoše zajedno iz vrta. Nagel oseti neku toplinu od radosti;
da, sad bi joj mogao dati pismo! Nikad neće naći bolju priliku.
- Zar niste hteli sa mnom da govorite? doviknu doktor za
njim.
- Ne, baš ne, odgovorio je malo zbunjeno. Hteo sam da vas
pozdravim i… Odavno vas već nisam video. Zbogom.
Dok su silazili niz ulicu, oboje su bili uznemireni, i Dagni je
bila uznemirena. Pade joj na um da govori o vremenu; kako je
prijatno veče!
Da, blago i mirno!
Ni on nije mogao ništa da progovori, koračao je i gledao u nju.
Imala je iste somotske oči i istu plavu pletenicu niz leđa; sva
osećanja njegova srca ponovo se probudiše, njena blizina ga je
opijala, i on pređe rukom preko očiju. Bila je sve lepša i lepša,
svaki put kad bi je video, svaki put! Sve je zaboravio, zaboravio
njeno ruganje, zaboravio da mu je Martu otrgla i da ga je svojom
maramicom nemilosrdno dovela u iskušenje. Morao je da se
okrene da ne bi ponovo podlegao žarkom izlivu. Ne, sad mora da
se uzdrži, dva puta ju je već doveo do krajnosti; ta ipak je čovek! I
gotovo zadrža dah, da bi bio što čvršći.
Stigli su do glavne ulice; gostionica je ležala desno. Izgledalo
je kao da hoće da progovori. Koračao je ćutke kraj nje. Da li bi
možda smeo da pođe s njom kroz šumu? Odjednom ga ona
pogleda i reče:
- Hvala vam na priči! Da li vas je i sad strah? Ne smete da se
plašite!

~ 265 ~
 Da, danas je bila dobra i blaga; hteo je odmah da skrene
razgovor na pismo.
- Hteo bih da vas molim za jednu uslugu - reče.
- Ali ne znam da li bih smeo, svakako da mi sad nećete hteti
da učinite?
- Kako da ne, čak vrlo rado odgovorila je.
Čak vrlo rado, kazala je! Zavukao je ruku u džep da izvuče
pismo.
- Hteo bih vas zamoliti da dostavite ovo pismo. Samo neko
malo saopštenje, nešto… Nije ništa od važnosti, ali… Za gospođicu
Gude. Možda znate gde se nalazi gospođica Gude? Otputovala je.
Dagni zastade. Čudno zamagljeni pogled izbijao je iz njenih
plavih očiju, neko vreme stajala je potpuno nepomična.
- Za gospođicu Gude? - upitala je.
- Da. Ako biste bili tako ljubazni? Nije hitno.
- Da, da! rekla je odjednom. Dajte mi ga samo, ta svakako ću
već predati vaše pismo gospođici Gude. I kad je stavila pismo u
džep, klimnula je odjednom glavom i rekla: Eto, hvala za večeras.
Sad treba da idem.
Opet gaje pogledala i otišla.
Ostao je. Zašto je tako žurno prekinula? I nije ga srdito
pogledala kad je pošla; naprotiv. Pa ipak je odjednom otišla! Sad je
skrenula prema parohiji… iščezla je…
Kad je više nije mogao videti, ušao je u gostionicu. Imala je
šešir beo kao sneg. I tako gaje čudno pogledala…

~ 266 ~
 22.
Kakav mu je samo zamagljeni pogled dobacila! Nije ga
razumeo. Prvom prilikom kad se opet budu sreli, popraviće ako ju
je ponovo uvredio. Kako mu je glava postala teška! Ali zaista nije
imao nikakvog razloga da se plaši, toliko je bar, hvala Bogu,
sigurno.
Seo je na sofu i stao da prelistava neku knjigu, ali je nije čitao.
Ustao je i uznemireno prišao prozom. Nije smeo sebi da prizna
kako se ne usuđuje da pogleda na ulicu iz straha da bi mu oči
možda mogle opet da sretnu neki neobični prizor, neku neobičnu
pojavu. Kolena počeše da mu podrhtavaju; ta šta mu je? Vrati se
na sofu i ispusti knjigu na pod. U glavi mu je bučalo, osećao se
zaista bolesnim. Bez sumnje da ima groznicu; dve noći što ih je
uzastopce proveo u šumi delovale su na njega, prozebao je od
glave do pete. Još dok je sedeo u doktorovom vrtu počeo je da
drhti od zime.
Eh, proći će već! Nije mu bio običaj da klone zbog malo
nazeba; sutra će već opet biti zdrav! Zazvoni i naruči malo
konjaka, ali ni konjak nije delovao, čak ga nije ni opio, i uzalud je
popio nekoliko velikih čaša. Najgore je bilo što gaje i glava izdala,
nije više mogao jasno da misli.
Kako mu je samo pozlilo za nepun čas! Šta sad, zašto se
zavese lepršaju tako nemirno, kad uopšte nema vetra? Znači li to
nešto? Ustao je opet i pogledao se u ogledalu, izgledao je
rastrojeno i rđavo. Da, kosa mu je jače posedela, a oči su unaokolo
crvene… „Plašite li se još? Ne smete se plašiti.” Divna Dagni!
Pomisli samo, potpuno beo šešir…
Neko zakuca na vrata, uđe gostioničar. Doneo mu je najzad
račun na dva lista. Uostalom, smeškao se i bio izvanredno učtiv.

~ 267 ~
 Nagel odmah dohvati novčanik i stade po njoj da traži, a
istovremeno, zahvaćen nekom mučnom slutnjom, upita koliko
iznosi, a gostioničar odgovori:
- Ima uostalom vremena do sutra ili neki drugi dan, nije
hitno.
Da, bogzna da li može da plati, možda i ne može. I Nagel
nikako ne nalazi novac. Šta, zar nije imao novaca? Baci novčanik
na sto i stade da pretura po džepovima, bio je sav usplahiren i
očajnički poče da traži svuda, najzad pretrese i džepove na
pantalonama, izvuče nešto sitnine i reče:
- Evo, nešto novca, ali svakako neće biti dovoljno, ne, sasvim
sigurno da nije dovoljno, prebrojte sami.
- Ne - reče takođe i gostioničar - nije dovoljno.
Na Nagelovu čelu izbiše graške znoja, hoće privremeno da
gostioničaru da ono nekoliko kruna, i traži čak po džepovima
prsnika ne bi li i tu našao nešto sitnine. Ali ne nađe ništa. Mogao bi
međutim svakako da pozajmi nešto novca, možda bi mu neko
učinio ovu ljubaznost i pozajmio mu nešto malo. Bogzna da li bi
mu neko pomogao, kad bi ga zamolio!
Gostioničar ne izgleda više zadovoljan, čak ga i njegova
učtivost napušta, i uzima Nagelov novčanik koja leži na stolu, te
sam počinje da je pretražuje.
- Da, izvolite! - reče Nagel, može i sam da se uveri, samo su
hartije unutra. Ne razumem ništa.
Ali gostioničar otvara srednju pregradu i odjednom ispusti
lisnicu; čitavo lice mu se razvuče u veliki, zaprepašćeni osmeh.
- Pa, tu su! - reče. - Sve same hiljadarke! Šalili ste se dakle,
hteli ste samo da vidite da li razumem šalu?
Nagel se obradova kao dete i prihvati ovo objašnjenje.
Odmah je divno odahnuo i rekao:
- Da, zar ne, šalio sam se samo, palo mi je na pamet da se
malo našalim. Da, hvala Bogu, imam još puno novca; pogledajte,
pogledajte samo!

~ 268 ~
 Bile su sve same velike novčanice, gomila novaca u
hiljadarkama; gostioničar je morao da ode da promeni da bi došao
do svojih para. Ali dugo još, i pošto je gostioničar otišao, stajale su
graške znoja na Nagelovu čelu, drhtao je od uzbuđenja. Kako je
bio smućen, kako mu je glava prazno zujala!
Trenutak kasnije pao je na sofu, zaspao i stao da se pretura u
snu, govorio je naglas, pevao, tražio konjaka i pio ga u polusnu i
sav u groznici. Sara gaje obilazila u nekoliko mahova, i mada je
gotovo sve vreme govorio s njom, razumela je vrlo malo od onog
što bi kazao. Ležao je zatvorenih očiju.
Ne, neće da se skine; ta šta joj pada na um? Zar nije usred
bela dana? Čuo je jasno cvrkutanje ptica. Bolje je da ne zove
doktora. Ne, doktor će mu dati samo neku žutu i neku belu mast, i
ove masti će onda pobrkati i obratno upotrebiti, pa će ga na licu
mesta ubiti. Karlsen je od toga umro; da li se dobro seća Karlsena?
Da, od toga je umro. Kako mu drago, Karlsenu je zapala udica u
grlo, i kad je došao doktor sa svojim lekom, pokazalo se da je to
samo bočica sa sasvim običnom vodom iz bunara i za krštenje, He-
he-he, iako se zbog toga upravo ne bi trebalo smejati… Saro, ne
smete da mislite kako sam pijan; zar ne? Asocijacija ideja, čujete
li? Enciklopedisti i drugo. Prebrojte dugmad, Saro, i vidite da li
sam pijan… Čujte, sad mlinovi rade, mlinovi u gradu! Gospode, u
kakvom svračijem gnezdu živite, Saro; hteo bih da vas oslobodim
iz vlasti vaših neprijatelja, kao što je pisano. Idi dođavola, idi
dođavola! Ko ste vi uostalom? Svi ste skupa licemerni, i svakog ću
od vas priterati uza zid. Ne verujete? Ah, kako sam vas posmatrao!
Uveren sam da je poručnik Hansen obećao Minutu dve vunene
košulje, ali pogledajte kako ih je dobio! I mislite li da se Minut
usudio da prizna? Dozvolite mi da vas izvedeni iz zablude, Minut
se nije usudio da prizna, izbegavao je; sad znate! Ako se ne varam,
gospodine Gregore, sada opet sedite tu i smejete se gadno iza
novina. Ne? Uostalom, i svejedno mije… Jeste li još tu, Saro?
Dobro! Ako budete hteli da ostanete ovde još pet minuta,
ispričaću vam nešto; pristajete? Ali zamislite najpre nekog čoveka
kome postepeno ispadaju obrve. Zatim mi se mora dozvoliti da
vas upitam da li ste ikad spavali u nekoj postelji koja škripi?
~ 269 ~
Prebrojte dugmad da vidite da li vam se to već desilo. Jako sam
sumnjao u vas. Uostalom sve sam ljude u gradu nepoverljivo
posmatrao. Uostalom. I svršio sam lepo svoj posao, svaki put sam
vam, čitavom gradu, pružio nečuveno bogate prilike za razgovor i
uneo vam nered u život, uneo sam uzbudljiv prizor za prizorom u
vaš časni i uzaludni život. Hoho, kako su mlinovi kloparali, kako
su mlinovi kloparali! I na to vam savetujem, časna kćeri Saro,
kafanski momče, kćeri Josifova, da pojedete goveđu supu dok je
još topla, jer ako se ohladi, onda je, tako mi Boga, sama voda… Još
konjaka, Saro, glava me boli, s obe strane i gore na sredini. Sasvim
me čudno boli…
- Ne biste li nešto toplo? - upita Sara.
Nešto toplo? Na šta neprestano misli? Za tren oka pući će glas
po gradu kako je pio nešto toplo. Valja zapamtiti: nema nameru da
izaziva sablazan, hoće da se ponaša kao dobar poreski obveznik
grada, da se po propisima šeta parohijskim putem i da nikada ne
gleda stvari tako poročno, već samo kao ostali ljudi; tri prsta diže
za zakletvu… Ne treba da se plaši. Ovde-onde oseti istina bolove,
ali baš zbog toga više voli da se skine, brže će proći. Mora čovek
da se silom odupre…
Bilo mu je sve gore, Sara je sedela kao na iglama. Najviše bi
volela da pobegne; ali bi odmah primetio čim bi se digla, i upitao
bije da li hoće da ga napusti. Očekivala je da čvrsto zaspi kad se
umori od brbljanja. Da, kako je brbljao, stalno sa sklopljenim
očima, a lice mu crveno od vrućine i groznice. Pronašao je nov
način da ribizle gospođe Stenersen očisti od vaši. I ovaj način se
sastojao u tome što bi jednog lepog dana hteo da ode u neku
radnju i kupi punu kantu petroleuma, onda bi otišao na trg,
skinuo bi obuću i napunio bi petroleumom. Obe bi cipele zapalio,
jednu za drugom, i na posletku bi samo u čarapama igrao okolo i
pevao. Ovo se mora učiniti jedno prepodne, kad ozdravi. Hteo bi
da priredi pravi cirkus, pravu konjsku operu, i uz to da pucketa
bičem. Odjednom stade da se žestoko napreže da svojim
poznanicima nađene čudna i smešna imena i titule. Sudijskog
pripravnika Rejnerta nazva tako Bilge i reče kako je Bilge titula.

~ 270 ~
Gospodin Rejnert, visokopoštovani gradski Bilge, reče. Najzad
poče da trabunja koliko bi mogle biti visoke sobe u stanu konzula
Andresena. „Tri i po aršina, tri i po aršina!” neprestano je
ponavljao. „Tri i po aršina, tako otprilike; zar nemam pravo?” Ali
ustvari leži tu i ima udicu u grlu, ne izmišlja, i krvari, prilično ga
boli…
Najzad predveče ozbiljno zaspa.
Oko deset časova opet se probudi. Bio je sam i ležao na sofi.
Pokrivač što ga je Sara prebacila preko njega, pao je na pod, ali mu
ipak nije bilo zima. Sara je i prozore zatvorila, on ih opet otvori.
Pričini mu se da mu je glava ponovo bistra; samo je malaksao i
drhtao je. Potmuli užas poče opet da ga obuzima, osećao gaje do
kostiju svaki put kad bi nešto zapuckaralo u zidu ili bi odjeknuo
povik sa ulice. Možda će ga proći ako legne i bude spavao do
ujutru. I svuče se.
Ali ipak nije mogao da zaspi. Leži i misli na sve doživljaje
poslednjih časova, od sinoć, kada je otišao u šumu i ispio onu vodu
iz bočice, pa do sad, kad leži prilično slab u svojoj sobi i muči ga
groznica. Kako su ti časovi bili dugi! I strah ga ne napušta, ne
ostavlja ga ono potmulo i potajno osećanje kao da se nalazi u
blizini neke opasnosti, neke nesreće. Ta šta je učinio? Kako samo
nešto šapće oko njegove postelje! Šapat i mrmljanje ispunjavaju
njegovu sobu. Sklopi ruke i učini mu se da spava…
Iznenada pogleda u prste i primeti da mu nedostaje prsten. I
u istom trenu poče srce da mu užurbano kuca; pogleda bolje: slab,
taman trag oko prsta, ali nigde prstena! Svemogući Bože, nema
prstena, da, bacio gaje u more, ta nije verovao da će mu još biti
potreban, postoje imao da umre. Zato gaje i bacio u more. I sad ga
nema, nema prstena!
Skoči iz postelje, obuče se i stade kao lud da tetura po sobi.
Bilo je deset časova, do dvanaest mora se prsten naći, mislio je.
Tačno u dvanaest časova jeste poslednji sekund, prsten, prsten…
Sjuri se niz stepenice, iskoči na ulicu, potrča prema
pristaništu. Mogu ga spaziti iz gostionice, ali on i ne haje. Ponovo
se oseća klonulim, kolena mu klecaju, ali ni to ne primećuje. Da,

~ 271 ~
sad je našao razlog svoje strašne zebnje koja ga kinji čitav dan:
gvozdeni prsten je izgubljen! I ženu s krstom opet ugleda pred
sobom.
Izvan sebe od užasa skoči u prvi čamac na koji je naišao kraj
obale. Privezan je za zemlju i ne može da ga odreši. Vikne nekog
čoveka i zamoli ga da odreši čamac; ali mu čovek odgovara da ne
srne, jer čamac nije njegov. Da, ali Nagel uzima sve na sebe, u
pitanju je prsten, kupiće čamac. Ali, zar ne vidi da je čamac
pričvršćen na obalu katancem? Zar ne vidi lanac? Ah, onda će
uzeti drugi čamac.
I Nagel skoči u drugi čamac.
- Kuda hoćete? - upita čovek.
- Hoću da potražim svoj prsten. Možda me poznajete, imao
sam prsten, evo ovde, možete da vidite trag, ne lažem dakle. I eto,
bacio sam prsten, mora da je tu negde dole.
Čovek nije razumeo njegove reči.
- Hoćete da potražite prsten na dnu mora? - upita.
- Da, sasvim tačno! - odgovori Nagel. - Vidim da me razumete.
Ta treba da nađem prsten, shvatate i sami. Hodite i veslajte.
Čovek upita ponovo:
- Hoćete da tražite prsten što ste ga bacili u more?
- Da, da, hajdete brzo! Daću vam puno novaca.
- Bog neka vam bude u milosti, bolje vi to ostavite! Hoćete li
prstima da ga izvadite?
- Da, prstima. Svejedno mi je. Mogu da plivam kao riba ako
zatreba. Možda bismo mogli naći i nešto drugo mesto prstiju čime
bi smo ga izvadili.
I strani čovek uđe zaista u čamac. Sede da porazgovara o
stvari; ali lice okrete ustranu. Ta ludo je pokušati ovako nešto.
Kad bi bila neka kotva ili neki lanac u pitanju, onda bi imalo
smisla; ali prsten! I još se čak ne zna ni na kom mestu leži!
Nagel poče i sam da uviđa koliko je nemoguća njegova
namera. Ali ako nema pomoći, onda je izgubljen! Oči mu se
izbečiše, a strah i groznica stadoše ga tresti. Načini izraz kao da će

~ 272 ~
da skoči u vodu, ali ga je onaj čovek čvrsto držao; Nagel odmah
klonu, iscrpljen i slomljen od umora, suviše nemoćan da bi se ma s
kim mogao boriti. Nebeski Oče, kako je sve gore i gore! Prstenje
izgubljen, skoro je ponoć, a prstenje izgubljen! Ta dobio je i
opomenu.
U ovom trenutku blesnu iskra jasne svesti kroz njegov
mozak, za ona dva-tri minuta pomisli na neverovatno mnogo
stvari. Seti se takođe da je potpuno zaboravio kako je već sinoć
rekao pismom zbogom svojoj sestri i kako je to pismo već bacio u
poštansko sanduče. Još nije mrtav; ali ono već putuje i više se ne
može zadržati, treba da prevali svoj put i već je daleko odmaklo. I
kad ga sestra primi, treba sigurno da bude mrtav. Uostalom,
prstenje izgubljen; sve je sad nemoguće…
Zubi mu stadoše da cvokoću. Očajno se poče obazirati
unaokolo, more je udaljeno od njega samo za mali skok. Pogleda
iskosa u čoveka napred na veslačkom mestu, koji još uvek drži
glavu okrenutu u stranu, ali dobro pazi, očigledno, da priskoči ako
ustreba. Ali zašto neprestano okreće glavu u stranu?
- Dozvolite mi da vam pomognem da izađete na suvo - reče
čovek. I uze Nagela pod miške i iskrca ga. Laku noć! - reče Nagel i
okrete mu leđa.
Ali čovek ide pun sumnje za njim, krišom prati sve njegove
pokrete. Nagel se besno okrene i kaže:
- Laku noć još jednom; onda hoće da skoči s keja u more.
I čovek ga ponovo zgrabi.
- Nećete uspeti - reče Nagelu sasvim na uho.
- Suviše dobro plivate, isplivaćete opet.
Nagel se trže i zamisli. Da, isuviše dobro pliva, možda će
isplivati i spasti se. Pogleda čoveka, zagleda mu se u lice; odvratno
lice gleda u njega.
- Minut.
Opet Minut, ponovo Minut.
- Idi dođavola, bedna, puzava zmijo! - uzviknu Nagel i pobeže.
Tetura usput kao pijan, sapliće se, pada i diže; sve igra oko njega,

~ 273 ~
a on neprestano trči, trči prema gradu. Evo, i po drugi put Minut
mu je omeo nameru! O, nebo, šta li još treba da najzad izmisli?
Kako mu se sve vrti pred očima! Kako iznad grada šumi! Opet
pade.
Podiže se na kolena i stade bolno da njiše glavu tamo-amo.
Čuj, sad ga neko viče s mora! Skoro je dvanaest časova a prsten još
nije nađen. I iza njega dođe neko stvorenje, čuo ga je, neka
životinja s krljuštima i opuštenim trbuhom koji se vuče po zemlji i
ostavlja vlažan trag, neki užasni hijeroglif s rukama na glavi i
žutom kandžom na nosu. Nazad, nazad! Opet ga neko poziva s
mora a Nagel s urlikom pritisnu rukama uši da ne čuje.
I opet skoči. Još nije izgubljena sva nada, mogao bi se latiti
poslednjeg sredstva, sigurnog revolvera sa šest metaka, najbolje
stvari na svetu! I plače iz zahvalnosti zbog ove nove nade.
Odjednom se seti da je noć, ne može dobiti revolver sa šest
metaka, sve su radnje zatvorene. I u istom trenutku napušta sve,
klone napred, udari čelom u zemlju, ali se nikakav zvuk ne čuje.
U tom trenutku gostioničar i nekoliko osoba izađoše najzad iz
gostionice da vide šta je s Nagelom…
Tada se probudi i pogleda oko sebe sve je sanjao. Da, ipak je
dobro spavao. Hvala Bogu, sve je sanjao; nije ustajao iz postelje.
Ležao je trenutak i razmišljao. Pogleda u ruku, prsten je
nestao; pogleda časovnik, ponoć je, dvanaest časova, još samo
nekoliko minuta. Možda će izmaći svim opasnostima, možda će
ipak biti spasen! A srce mu burno bije, i on drhti. Možda, možda će
doći i ponoć a da se ništa ne desi! Uze časovnik u ruku, ruka mu
drhti; broji minute… sekunde…
Onda mu časovnik pade na pod, a on skoči iz postelje - zovu
me! prošapta i pogleda kroz prozor razrogačenim očima. Žurno
navuče odelo, otvori vrata i iskoči na ulicu. Pogleda unaokolo,
niko ga ne posmatra. Onda se u trku spusti do pristaništa, bela
leđa njegova prsnika blistaju sve vreme. Stiže na pristanište, pođe
do poslednjeg nasipa i odjednom skoči u more. Nekoliko
klobukova pojavi se na površini.

~ 274 ~
 23.
Meseca aprila ove godine išle su kasno u noć zajedno Dagni i
Marta kroz grad; dolazile su iz nekog društva i htele kući. Bilo je
mračno, a ovde-onde bilo je i leda po ulicama, pa su zato išle
veoma lagano.
- Još neprestano mislim - reče Dagni na sve što su večeras
rekli o Nagelu. Mnoge stvari bile su nove za mene.
- Nisam čula - odgovori Marta bila sam izašla.
- Ali ima izvesna stvar koju ne znaju - nastavi Dagni. Nagel mi
je još prošlog leta rekao da će Minut zlo da svrši. Ne razumom
kako je mogao unapred da zna. Rekao mi je to mnogo, mnogo pre
no što si mi ispričala šta ti je Minut uradio.
- Zaista je rekao?
- Da.
Stigle su do parohijskog puta. Oko njih se pružala mračna i
tiha šuma, samo su se njihovi koraci čuli na stvrdnutom putu.
Nakon duga ćutanja - reče Dagni opet:
- Imao je običaj da se uvek ovuda šeta.
- Ko? - upita Marta. Klizavo je, hoćeš li da me uhvatiš pod
ruku?
- Da, ali bolje uhvati ti mene.
I ćutke nastaviše da hodaju pod ruku, čvrsto pripijene jedna
uz drugu.

~ 275 ~