You are on page 1of 13

SVAKO U ZAJEDNICI SA SVIMA NERAZUMNO SEBE

NEČIM VIŠIM DRŽI, PA SE NA TO I PECA I PRIMA,


DOK SE KRČAG NE RAZBIJE, ZBIЉA. A SAD O JADIMA.

Koliko izrečenih besmislica o meni na Sajmu


kњiga u Beogradu. Na predstavљaњu doktorata
o meni kažu da sam bio pod utecajem Dilana
i Bovija, što je iz prsta isisano, čisti nihil,
veze sa њima nemam. Bez Bitlsa najverovatnije
ne bih bend radio, ali muzikom bih se bavio.
Zatim na tribini o meni pančevačka nakaza
veli da otiđoh u Holandiju jer mi odbiše
vizu za Ameriku. Ja sam mislio posetiti
USA i nisam dobio vizu (taj podatak je
našao u Smejurijadi, ali posetiti je
preveo kao emigrirati, odnosno nadoda
svoje neuko tumačeњe), međutim, već imadoh
nemačku radnu dozvolu – svirah tamo – pa se nisam
mnogo nasekirao; kao i to da sam ostao
zbog razočaranosti (a to je božja komedija),
jer mi niko pesme nije primetio. Tom prilikom,
doduše, nije pomiњao da su me drugi hranili
i novce posuđivali pre nego što sam bogat postao
i milione straćio, pa sad druge za to krivim,
to jest da bi me Homer, da je živ, tužio zbog rada
na њegovim epovima (Homer to sigurno ne bi
učinio, otkako bi mu onda Vjasa na vrata
zakucao). Zapravo, kad promislim, tâ retardiranost
ide ruku pod ruku sa vraćaњem Juge stoleće
unatrag – sad je brojem stanovništva tu negde. Ipak
razlika je daleko veća, pošto je ostali svet
uznapredovao. Nema druge nego preslicu u
ruke, ili, kao u Odiseji, sviњari, kozari
i kravari. A prosci će dočekati svoju keru
na kraju balade, jerbo sve se ponavљa i kruži.
Nele Karajlić opet iznese tvrdo uvereњe
da je rokenrol u Jugi bio projekat Saveza
komunista, moguće, budući Ju rok scena imade
pesme kao da su ih međedi iz CK–a radili
(što talentovan narod sa dve leve noge iskoristi).
U tom smislu je i fraza – da najboљe uobličavah
ideje svoje generacije – ništa drugo nego
– svi smo mi Tito – rečju, malo morgen, kao što se i
pokazalo. Ja sam uobličavao svoje ideje,
a ostali su bili, kako rekoh, čiste amebe,
koje se sada ugrađuju u tuđe ne bi li sebi
dale, ako ne oduška, a ono barem trenutno
značeњe (kad smo već žive, iako nemamo pojma
zašto), pošto ostadoše kao ribe na suhom uz
sve svoje škole. Mušice bez glave. Sad, pišući ovaj
letopis rukovodih se Tukididovim načelom
– sa najvećom mogućom pomњom istražiti čak i ono
čemu sam lično svedočio. Na primer, kada bi sada
neko došao na prostore bivše Juge, izvana
ne bi video nikakvu razliku u poredbi sa
takozvanim razvijenim svetom, ali iznutra je
to već sasvim druga priča, jer pre sto godina Juga
imade devet posto industrije, dok sada znatno
maњe, da ne kažem nikakve. Pod industrijom mislim
stvaraњe dobara – mi smo ono što stvaramo, govnar će
tada. Utoliko je regija (jer tako se Juga
sada zove) impresivna kloaka, i po tome se
može dostojno nositi sa svetom. Osobno bejah,
otkada pamtim, uvek na vrhu sveta, i ništa mi
nije u Jugi falilo, osim љudi. To bejaše
Jugina Ahilova peta. Tako da u potpunosti
razumem drevne vladare koji su tražili vredne
љude kao kap vode u pustiњi. No i tu imadoh
sreće, jer Tito beše gospodski čovek, i pod њim se
čak i ribe množiše, a narod i zemљa uspevaše.
Ali kad napuhane žabe to videše, vratiše
Jugu u stoleće sedmo, jerbo, ustvrdiše, tad se
već koњi potkivaše, što nije sporno, premda, zapravo,
ni to nije ništa drugo doli otkrivaњe tople
vode. Џaba se rodiše, dabome. Tako će drugi
naraštaj posle Tita izbrisati prethodnih petnaest
vekova – misliš li smaњiti, prvo nategni, kњiga će,
tačnije rečeno, Lao Ce. Ali na toj tribini
o meni, dan pre zatvaraњa Sajma, zakљuče da je
taj šezdeset četvrti Sajam, bez obzira na počasne
egipatske goste, Nefertiti i hijeroglife, ipak
protekao u znaku Azre. I sa pravom (azra je
staroegipatska reč), jer predstave pet izdaњa o
meni: Krorekovo izaslanstvo, petoro morževa,
Horvatovu izdrkotinu; pančevački retard svoju
(izdavač mu, Laguna, dobije nagradu za najboљeg
izdavača); Kamenko moju slikovnicu; čovek koji
doktorira na meni svoju (izdavač Službeni glasnik);
i osoba koja se predstavљa za mog fana svoju.
I tako se čudnim putevima božjim proslavi moje
pojavљivaњe na Sajmu kњige (sa Ilijadom) pre
dvadeset četiri godine. E sad, tâ varalica
Kamenko i daљe ustrajava da sam ga pozvao
da me slika ne bi li time opravdao prevaru
(dva časa me kumio i molio da ide sa mnom,
i dogovor je bio da će ga to koštati hiљadu
maraka i primerak izdaњa koji će mi poslati,
ali ne samo da ni centa ne viđeh od toga, već
i slikovnicu, koju izda za svoju firmu, kupih
svojim novcima, a on, bojeći se mog strašnog gneva,
pobegne u Ameriku), prevaru velim, i to podlu,
ča u paru sa Ivačkovićem služi da opere ne
samo sva poratna ilegalna srpska izdaњa nego
i Jugotonova, to jest Krorekova (banditi i
lopovi međusobno veoma dobro sarađuju);
u čemu je, dakle, fora? Nećeš verovat Arijadna,
Tesej će, ali presvlače se u moju uniformu,
premda znaju da ih Ženevska konvencija ne štiti
u tom slučaju. Doktorat o meni se opet uklapa
u jednačeњe Siktinske kapele sa zidnim kolažom
od toalet papira, jer danas doktorat o meni,
a koliko sutra pojam da to nisu muški žuљi
stekli, već da se, zapravo, radi o ženi (ili što se
toga tiče, majmunima na grani, kad se ionako
Darvin slavi). Elem, tâ je slikovnica neuspela
i dvaput gora nego dotična iz devedesete
ne zato što negativi u međuvremenu izgube
kakvoću, nego što je prilikom razvijaњa neko
upalio svetlo, te se likovi nejasno stapaju
sa tamnom pozadinom u širokom kozmosu. Rečju,
za listaњe je uvrh glave dovoљno i pet minuta
(čoveka oči zabole od naprezaњa), međutim,
Vesićev nadopuњeni esej o meni podseća
na Borhesa, ako je dotični, uostalom, tvorac
južnoameričke naučne fantastike, i premda je
samo na tri stranice, po dve strane na svakoj (sa lica
i naličja), znači dvanaest redovnih strana, ipak
zahteva petnaest minuta čitaњa, utoliko je
forte tog izdaњa. Ja ću se pozabaviti jedino
nekim sitnicama koje nisu tačne, ma bile i
fantastične. Nadimak Џoni nije po Џoni Panteru
iz stripa, nego (zamenom a u o) od Đani (Morandi)
– tako se nazvah (a nisam pogrešio, mislim, jerbo
ne pevam ništa gore od њega) odmah po dolasku
u Zagreb januara šezdeset sedme. Nisam bio
"dete sistema," a kamoli da sam jošte marљivo
ispuњavao svoje obaveze, kaj god – bila mi je
dovoљna dvojka ili trojka da se provučem onako
reda radi (našto bi se, naravno, moji roditeљi
šlogirali). Odnos sa ocem (mimo šlogiraњa) nije
uopšte obeležio moj život i presudno (kako
tvorac eseja hoće) uticao na mene, niti je
međusobno nepoštovaњe prava reč za šlogiraњe
– srpska historija je puna takvih stvari, stoga pisac
eseja sudi po sebi. Roditeљi jesu iz Nina,
ali Nin nije u zaleđu Zadra, već baš obratno
– niti su Niњani išta tvrđi ili složniji od
ostalih, dapače, moji behu rođeni buntovnici
i ništa sa Niњanima nisu imali, kao ni ja
(u popisu stanovništva se izjašњavasmo kao
neopredeљeni). Otac me nije poslao u vojsku;
on je imao svoj život, a ja svoj – ako i morasmo
prometovati. Što se tiče Zagreba, nit mi se grad
podsmevao, nit sam se ja polomio da me iko
prihvati – tu smo nerešeno. Muvis sam snimio jer
sam se time bavio (nikom se nisam svetio), pošto
bez rada ne mogu, a nastupi mi trebahu da bih se
u formi održavao – što potvrdih sa stotiњak
koncerata u godini dana po dolasku. Mnogo
sam zaradio, ali skoro ništa od toga nisam
video – to što dobih može izgledati ogroman
iznos tima ča se prodaju za sendvič i sok, ali
pomen moje rastrošnosti od tih koji ništa o meni
ne znaju nije zbog toga, nego zbog otupљivaњa
oštrice mojih prosveda, odnosno skrivaњa pљačke
i otimačine moga, napadajuć me zauzvrat
bilo čime me dohvate, ta ratujemo, zaboga.
U Jugo ratu izabrah svoju stranu i sa bandom se
ne mirim, za razliku od pisca eseja kojem je
banda všeč; a tako i primedba da o ratu nisam
ništa rekao (jok, ti si) i kao da se ništa nije
dogodilo – opet sudi po sebi. Što se tiče krvnih
zrnaca, pradeda mi se zvao Filip, ali zbog toga
ne mislim da sam Višњić (i kako mogu biti Hrvat
kad nisam Srbin). I za kraj ono što kritičari kao
papige ponavљaju, da je publika prepoznala
iskrenost – kakve veze ima iskrenost sa melodijom
i tekstom, kad je umetnost potpuno neiskrena u
poredbi sa prirodnošću, inače se ne bi tako
zvala. Stoga, nit me hvali, nit me kori, kurvin sine,
jer sve što ođe izreče, zna se to, bolan, otprije.

Ukratko, sve ove gorepomenute stvari su dobro


usklađene; svaki od pisaca je dobio svoj deo
moga blaćeњa i vidљivo je da se ne preklapaju,
što se ne bi moglo reći za ponovno Krorekovo
(u Srbiji Jugotonovo, jer zadrže svoje ime,
kao da im nije za četiri godine ratovaњa
slogan bio: Tjeraj bandu!) puњeњe њihovih dućana
Azrinim diskovima, što nije ništa drugo doli
praњe i legalizacija u novim okolnostima
moje ukradene imovine i sredstava (sruše
Jugu i pobiju boљe od sebe da nezameњivi
postanu). Stoga ne čudi svakodnevna Škaričina
medijska promocija, gde mu se, kao ovlaš, podmeću
unapred dogovorene postavke (a on se skromno
i čedno uspija kao mlada) da je Štuliću dao
prvi ekskluzivni diskografski ugovor (koji ja
nikad sa њima nisam imao, ta i sâm, pre koji
mesec, gostujući na TV N jedinici, izjavi
da to behu tipizirani ugovori, kao i
sa svakim drugim, pošto ekskluzivne imahu samo
Dugme i moguće još ko, ali ja zasigurno ne),
jer celi taj nesuvisli razgovor iz Jutarњeg lista
beše i naručen samo zbog toga (i da ispravi
to što izvali na N jedinici, da mu je uz mene
hobi posao postao, sad je to da mu je hobi
zaposleњem posao postao). A tek da je on nešto
dao kao partijski sekretar u jugoslovenskom
nacionaliziranom preduzeću od posebnog
društvenog značaja u kojem se zaposlio kao
policijski kadar iz proverene i dokazane
ustavobraniteљske obiteљi (vidi se), koja
u neko doba promeni prezime Skočibušić u
Škarica, jer buve po њima skakahu kao muhe
po magarcima. Vuk u jaњećoj koži dlaku meњa,
ali ćud nikada. A tako i onomad reče da
zna da mi Pađen nosi novce, da bi se ispravio
kako je tâ mogućnost u neko vreme postojala.

A u Jugoton zavirih prvi put negde decembra


sedamdeset devete sa singlom, pokucavši na vrata
i pomolivši nos unutra, ali ostadoh na pragu,
mislim, ne bi ništa od toga, naime, osim nosa
pokazah i singl uz reči: da li vas to zanima, no,
pošto bledo gledahu, zatvorih vrata i stvarno se
ne sećam da je Škarica za mnom skočio (što bude
par najberićetnijih koraka u novijoj povesti),
ali verovatno je tako nešto bilo, jer inače
ne bih opet tamo navratio početkom sledeće
godine sa snimkama sa živog nastupa. Zapravo,
nameravao sam krajem tê sedamdeset devete,
po izlasku singla, poći do Љubљane (i Krleža
onde tiska prvo izdaњe svojih Balada Petrice
Kerempuha), ali reda radi odoh do Jugotona,
ne zato što, kako Škarica veli, to beše najveća
glazbena firma (o čemu nisam vodio računa),
već zato što mi je Dubrava bila bliže od toga.
Razlog je bio taj što me čekao usiљeni marš
sa rancem od četrdesetak kilograma (jer imadoh
sedamdesetak gotovih pesama), a snimiti tê
pesme bejaše ravno stupaњu sa čuturicom za
vodu (od celokupne opreme). Nadaљe, htedoh se
maknuti sa lokala (iz Zagreba), budući dotle
napravih sve što se moglo napraviti i Juga me
čekala – Azra se, uostalom, takva i pokazala.
Dakle, skinuh taj ranac i pohranih ga u Jugotonu,
našto ga oni otmu i prisvoje, iako nisam
Mirko Marasović niti Ante Topić, a kamoli
da mi Broz izradi kљuč za provalu u zagrebačku
katedralu...

Ustavne promene sedamdeset četvrte zaposle


novi val partijskih sekretara: Drpiće, Kuhade
i Skočibušiće, vala. Znaju gazde ča im vaљa.

I tako početkom februara sledeće godine


donesoh žive snimke, ali to nije bilo dovoљno
(kao ni jesenska turneja po Hrvatskoj sedamdeset
osme za koju Stublić tek odnedavno, pod stare dane
i s jednom nogom u grobu, veli: Vi ne možete
ni zamisliti koliko je to bila velika stvar.
I jeste, ako se uzme u obzir sve potoњe, pošto
tâ turneja napravi ne samo Film nego i Polet,
dabome), jer po preslušavaњu reče Škarica da
načinim demo snimke, pa to u martu, posudivši
novce, i učinih, ukupno četiri pesme, mislim,
i tek se onda (i čuvši u međuvremenu Azru
u Lapidariju) kobajagi prelomi, iako,
na primer, držah rekord Studentskog Centra sa hiљadu
i po prodanih karata sasvim autorskog programa,
što dotle bejaše nezamislivo, toliko pesama
koje nisu ličile ni na šta, mada dobra roba
(Azra za domaću scenu beše ono što Bitlsi
za svetsku, a to još više Nirvana potvrdi maltene
u jotu, kao Azrin klon, jedanaest godina potom).
Sve ovo kažem ne zato da se hvalim, nego zato
što su posle mene (mog uspeha) svi koji bi uzeli
šerpe u ruke dolazili do ploče bez ikakvih
nastupa, čak i kad nisu imali ono u gaćama
(beogradski Novi talas bukne posle tog Azrinog
avgustovskog koncerta, kao i sarajevski odmah
potom nakon septembarskog skenderijskog pojavљivaњa).
Svejedno, zalud im trud, svi zajedno nisu prodali
više nosača zvuka od mene do današњeg dana,
ukљučiv i sve Jugotonove sastave (sem Dugmeta
i mogućeg kojeg singla Srebrenih krila, koji je,
kao singl, ipak bio mnogo jeftiniji od albuma),
stoga je na mojoj otetoj imovini i imenu
sazdana celokupna glazbena industrija, koja je
sa mnom i krenula; Skočibušić, recimo, postade
urednik na meni, a odskora i superstar laskaњem
patuљaka sa naslovnih strana i sistemskih zveri.

Ipak ponešto izmeni svoju izjavu (da zna da mi


Pađen donosi novce), rekavši da ti novci trebahu
biti uplaćeni na Pađenov račun (budući Pađen
u nekom času bude u vezi sa mnom), stvorivši time
još veće zamešateљstvo, jer onda bi Pađen plaćao
najveći porez na Balkanu, pa mu ni gostovaњe
u Velikom bratu ne bi pomoglo od čistog bankrota,
dapače, preostalo bi mu samo iseљavaњe
iz Hrvatske. Međutim, kad smo već kod toga, Hrvatska je
u devetnaestom stoleću udvostručila svoje
stanovništvo sa milion i po na tri miliona,
da bi onda u dvadesetom veku zadržala slabi
pozitivni priraštaj, a koncem istoga, po dičnom
osamostaљeњu, naskroz propala. Iz čega sledi
da kao koњušari još mogu kako–tako, ali
kao koњanici nikako. Nadaљe, priznaje da
to behu tipizirani ugovori (student servis
papiri, dovoљni hrpetini plastičnih lutkica,
mislim, jednokratnih pevača), međutim, ni reči o
tome da postojahu i ekskluzivni (kao, na primer,
sa Dugmetom), ča bi jedini unekoliko vredeli,
pa čak i u tom slučaju na tačno određeno vreme
(kao i u fudbalu). Tako im se, kao Avarima,
pripravnički šestomesečni papiri student servisa
pokažu bogom dana sveta krava poslovaњa, to jest
muda pod bubrege. Ne čudi da se zaposlio kao
pravnik (ako je diplomirao kako je i vojsku
služio, budući nesposoban, premda mu očito
ništa ne fali), jerbo ustvrdi da ja ne razumem
poslovaњe, što je čisto silovaњe iz najnižih
pobuda (Feničani bi izneli na žal predmete
trgovaњa i čekali sa sigurne udaљenosti
da domoroci iznesu protivrednost toga, da bi
tek po obostranom zadovoљstvu otplovili doma).
Junak bi se zvao ko bi išta sa њima imao,
a kamoli poslovao. Otuda i iseљavaњe,
dakako. Jezikoslovno se od sela nije maklo.
Daleko je moje selo malo, daleko si moj rodni
kraju. No tom dupliraњu pučanstva u devetnaestom
veku najviše kumovahu doseљenici iz drugih
delova Austrougarske, koji se u dvadesetom
stoleću ponovo vrate tamo odakle su i došli,
da bi ih nadomestili uglavnom lažnoavarski
delovi...
Elem, kaže Škarica da me ne osuđuje (posle
svega) i da imam pravo na svoj život (uviđajno
od њega, kao da on mene napravi, a ne ja њega),
i da mu je jedino žao što sam se nepotrebno
nabacivao u nekim svojim istupima blatom
na svoju bivšu tvrtku i њega (u kojoj se nikad
ne zaposlih, unatoč tome što je tvornicom uљudbe
načinih, dapače, Jugoslavija beše tâ bivša
tvrtka koju su oni srušili, a ne ja, nastranu
blaćeњe; i kako samo podmuklo i otrovno laže
za nepotrebno nabacivaњe, otevši sve moje,
ne samo imovinu nego i milionske iznose,
dok meni preosta montekristovski krst i podzemљe,
od čega zvezdano živi sa svim počastima na obe
strane, poslovični vuk u jaњećoj koži, brale), ali,
dok smo radili, veli, bio je sjajan, bez ikakvih
zahtjeva, њemu je bilo najvažnije da dobije
studio, da mu studio bude na raspolagaњu,
što se kaže, noć i dan, koliko god on to treba... Čik
da ti poverujem, rista, dakle, to delomično, ali
samo delomično bude slučaj jedino pred rat sa
Rapsodijom i Balegarima, zbog raspada sistema
i zbog toga što sam na ulici tražio snimateљa
(u oba slučaja promenih dva studija, pa se tako
Balegari usnime po danu sa Dolbijem A u
jednom, a miksaju po noći bez Dolbija A u drugom,
što je zahtevalo negativnu ekvilizaciju;
utoliko noć i dan – jadno staњe u kojem se nađoh
beše više smejurija nego nasušno saznaњe),
ali sve do toga apsolutno nije, jer Sunčanu
stranu ulice, Filigranske, Fazane i Srastaњe
sâm organizirah i snimih u najkraćem mogućem
roku na svoj poticaj i rizik i u kolodvorskim
uslovima, sa čime Jugoton nije imao baš
nikakve veze, dapače, izdali su ih samo zato
što sam ja to uslovio i svoj posao vodio
(a uspeh me je pokrivao), dok to њih ništa nije
koštalo, sem naknadno plaćenog studija i doslovce
ničeg više (što je zapravo bio њihov udeo
u šestomesečnoj eksploataciji), sve ostalo
sâm plaćah od taksija do organizacije, da ne
spomiњem životne troškove koji bejahu mnogo
viši od cene studija, otprilike u srazmeri
šestomesečnog iskorištavaњa spram doživotnog
udela, i nikad ništa nisam њima prodao niti,
u drugu ruku, od њih dinara uzeo, sem jednog
zajma za instrumente, koji su odmah sa debelim
kamatama naplatili od Sunčane strane (a ti
gorepomenuti albumi behu najprodavaniji,
ostvarivši i najveći prihod), dok su živi albumi
najjeftinije snimani, ponaosob u dva dana,
i shodno miksani, kad već postojahu tonska kola
predviđena za tê namene, i kad već Jugoton beše
nacionalizirano jugoslovensko preduzeće
posebnog značaja – ne zbog kulture, već zbog pљačkaњa –
u samoupravnom socijalizmu u kojem se bez
svoje krivњe zatekoh i u kojem ostvarivah prihod
svojim umom, pesmom i sredstvima – odsluživši vojsku –
za razliku od partijskih sekretara poput њega,
dok je sav prihod i posle tog šestomesečnog roka
(sve do današњih dana) išao њima, to jest gazdama,
budući svetska revolucija košta. U tom svetlu
doista zasluži sve tê Porine i nagradu za
životno delo, koliko i braniteљi za tihu
zamenu stanovništva, ili, ako im se to ne sviđa,
za samoubistvo – prokleta mogućnost izbora mora
da postoji – odista velikodušno od gazda, rista.

A raja videla da se koњ potkiva, pa se opaziv


namerno ostavљeno dugo uže sama obesila.

Kazah već da sam do svog odlaska, osamdeset četvrte,


dobio od nosača zvuka tek deseti deo onog
što mi pripada, po tim papirima student servisa
(toliko su nesmiљeno krali), posle osamdeset
sedme, po svom povratku, ni to, a onda rat i poraće
svoje učine, te se nađoh u gorem položaju
nego na početku karijere, jer onda barem svirah,
kad već ništa nemah, a devedesetih i posle toga
spadoh samo na to da ništa nemam (čak ni za boje,
a kamoli za platno i okvire, kad sam već slikar,
dabome). Stoga u tim okolnostima nastavih rad
onako kako beše jedino moguće, crtkajući
ugљenom po cigli svoje dojmove (što se helotiji
ne dopadne, dok mene čisto za to zabole), rečju,
Jugoton nikad ništa za me, a kamoli za posao,
nije učinio, ja sam sve svoje plaćao, sem što je
šakom i kapom od moga krao, kanda mu strahobalni
prihod od pada sekire u med nije dostajao,
a toliko im se osladilo da su i pod maskom
Kroreka nastavili još bezočnije; Sliniša i
Babojedac postadoše glavne zvezde (kad već drugih
nema); sve pređašњe diskografske kuće su propale,
ako i postoje, a samo ova dva, ča se kurče
da su sa mnom radila, uspevaju, kao i Vaљak,
što na temeљu dvosedmičnog vežbaњa sa mnom puni
beogradsku Arenu – nesumњivo je nešto u vezi
sa glavom, ako se kuckate po čelu. Jeste, kad si
u dreku, nabaciš naočare na nos i izdaš kњigu,
na primer, u Škaričinom slučaju, Tvornica glazbe,
u drugoj kњizi, esej o Stubliću napiše Jergović,
dok Sliniša tu i tamo stavљa uredničke opaske;
nema veze sa pisaњem, jedva se potpisat znade.

Štulić je mogao napisati najboљe stvari, ali


tko bi za њih čuo da nije bilo Jugotona, kaza
Škarica, to jest Skočibuvić, odnosno Jaњevuk, za
Večerњi list januara dve hiљade osamnaeste.

Naravno, tako je kako je, drugačije ne bi ni


moglo, ali da razmotrimo što bi bilo kad bi se
koze brijale. Kao prvo, pesme mi omoguće
turneju već sedamdeset osme, što podrazumeva
čujnost, bez obzira na vaљanost razglasa. Nadaљe,
živim nastupima pribavih dovoљno slušateљstva,
dapače, ono se umnožavalo iz meseca u
mesec, utoliko da je ne samo Polet, nego i
Čorba nastala kao odgovor na tâ zbivaњa (jer
i mi koњa za trku imamo), ča započnu još i
pre tê turneje, inače do њe ne bi ni došlo. No
sasvim je izvesno da Škarica ne bi postojao.
Ja bih ovako rekao. Sa Jugotonom se uopšte
nisam usrećio, dapače, nemoguće je gore
proći. Mimo toga, nesumњivo bih do osamdeset
druge sa istom postavom nastavio prangijati
(do њihovog odlaska u vojsku), te bih, po svoj prilici,
do tog časa snimio album negde drugde, budući
tê stvari postojahu u Jugi i pre mene, a i
svakakvi uspevahu (iako niko na moj način).
Računam da bi taj album bio zvukovno na ravni
prvih singlova. Posle toga, do osamdeset četvrte,
zacelo bih snimio i dupli album, a onda do
devedesete i još pokoji, jer sve što napravih
do svog odlaska osamdeset četvrte bi se samo
produžilo za šest godina. Dakako, pre rata bih se
maknuo iz tê zemљe, kao i milioni potom,
ali ne bih gore prošao, unatoč tome što bih
maњe građe ostavio. Nakon toga bi sve bilo
kao što je i sada, jednako bi se pokazalo,
pošto su pesme osnov svega, ako se mene pita.
Ipak dve bi stvari, po svojoj prilici, boљe ispale:
snimke (što je najvažnije), i porez ne bih navukao,
a to je usko povezano, jerbo su me naprosto
iskasapili (prva dva albuma, to jest tri ploče,
a ni kasnije uopšte nije bilo sjajno, čoče)
pa mi nije drugo preostalo doli im uleteti
u kombinaciju. Ostalo bi isto, mislim, bilo,
propast se ne bi izbegla, ovako ili onako.

Zapravo, uzme li se u obzir da je Dugme stiglo


u Jugoton na temeљu jedne pesme (Kad bih bio
bijelo dugme) snimљene u Sarajevu, koja se,
doduše, vrtila na radiju, premda bez ikakvih
živih nastupa da ih velikim naprave (kao mene),
znači veoma slični Krilima i Kazalištu (medijski
bendovi), onda je Skočibuhićevo skakaњe za mnom
čisti pičkin dim (Dugmetu je u početku najviše
pomogla, odnosno na ruku išla, kao i Husu
Salijeriju, politička klima sedamdesetih,
kad se jugoslovenstvo širilo uglavnom kroz Bosance,
pošto Srbi i Hrvati potezahu na svoju stranu).
Tako, Dugme najpre postade veliki medijski bend,
pa tek onda krenu na dokazivaњe, kao i Čorba,
koja to pravilo do besvesti sprovede (bez ijedne
pesme za razliku od Dugmeta). A taj pristup i svi
ostali preuzeše, maltene do jednoga, dakle,
puko poziraњe, reklama i slikaњe. Stoga Baré
ispravno primeti, obrecnuvši se na me, da želim
uništiti hrvatsku (jugoslovensku) diskografiju,
jer povučem li svoje oteto, lišavam ih ne samo
proleća, već i leta (Gelon Siciљanin, naime,
tako Heladu, lišenu њegovog savezništva za
Kserksove provale, usporedi sa godinom lišenom
proleća, rekavši glasnicima nek poruče Heladi
da joj je oduzeto proleće iz godine, pošto je
proleće najceњenije doba godine, upravo
koliko i moje pesme naspram rock zaostavštine).