АКАДЕМСКО ПИСАЊЕ

(семинарски рад)

1
 САДРЖАЈ

УВОД 3

1.Уводни делови научног дела 4

2.Основни делови научног дела 8
3,Методолошки оквир истраживања 11
4. Анализа и интерпретација резултата 16
5.Завршни део научног дела

ЗАКЉУЧАК 18
ЛИТЕРАТУРА 19

2
 УВОД

Од намене и врсте научнoг рада зависи његов садржај. Научни рад најчешће има
следећу структуру: име и презиме аутора, наслов , поднаслов, мото, предгово, садржај,
увод, основни текст монографије (теоријск и приступ, методологија истраживања,
резултати истраживања), закључак, резиме, захвалност, попис литературе, прилоге.
Устаљена структура појединих врста радова олакшава комуникацију аутора и читалаца .
Мидхат Шимић (1990 ) истиче д а свако научно дело обично има следеће делове : наслов,
предговор, увод, разраду проблема, закључак, библиографију, резиме, додатак и садржај.

Међутим, у научном делу могу се наћи и следећи делови: мото, посвета, попис
табела и илустрација и индекс појмова и имена . Код научног чланка и број и редослед
структуралних елемената је нешто другачији. Он зависи од врсте рада и научне области
којој припада , научне дисциплине, карактера истраживања и обима .

3
 1.УВОДНИ ДЕЛОВИ НАУЧНОГ ДЕЛА

У уводном (прелиминарном ) делу научне монографије налазе се: подаци о

ауторима, наслов дела, мото, захвалност, посвета, предговор, садржај, резиме, кључне
речи и увод . У уводном делу научног чланка налазе се: подаци о аутору, наслов дела ,
мото, резиме, кључне речи и увод .

Подаци о аутору

Име и презиме аутора је обавезан елемент структуре научног дела. Аутор је

стваралац писаног или штампаног научног дела. Аутор дела може бити једна или више
особа. Групу аутора чине више од три аутора. Делови текста монографије се пишу према
унапред утврђеном договору коаутора, самостално по поглављима или колективно. Рад
групе аутора координира уредник, који може бити члан групе. Код чланака који се
објављују у часописима и зборницима радова име и презиме аутора, једног или више њих,
пише се центрирано испод наслова, а у неким лево или центрирано изнад наслова, с тим
да се презиме истиче типографски. Код приказа име и презиме аутора се ставља на крају
текста. Стављање иницијала имена уместо пуног имена није препоручљиво, јер може да
доведе до забуне. Уобичајено је да се испред имена и презимена на насловној корици, на
омоту публикације не стављају академске титуле и научно-наставна звања аутора. Од тога
се одступа кад су у питању универзитетски уџбеници. Међутим, на насловној страници
књиге, уз име и презиме аутора које се пише изнад наслова, уписује се научно-наставно
звање и академска титула.

Код научних чланака уз име (написано у пуном облику) и презиме (истакнуто

типографски) аутора, које се пише уз наслов научног чланка, наводе се радно место и
назив институције у којој аутор ради (факултет, институт, нека друга научна или стручна
установа), што се зове афилијација аутора. Афилијација се наводи за све ауторе рада због
библиографске и сцијентометријске обраде. Уколико аутори не раде у истој установи, тада
се индекси у облику бројева стављају изнад презимена, а у поднаслову се са истим
индексима наводе установе. Оне се могу навести и у подножним напоменама. У
подножној напомени може да се наведе и е-маил адреса аутора за евентуалну будућу
комуникацију читалаца. Ако је у питању више аутора даје се само адреса једног који је
одређен за комуникацију.

Наслов

Наслов садржи појмове који описују темељну идеју и садржај рада. Појмови које
садржи наслов треба да омогуће да се рад може лако наћи приликом претраживања на
интернету. То су углавном кључне речи — називи варијабли у истраживању, и то
зависних. Наслов треба да је јасан, информативан и истовремено кратак, да обухвата и

4
одражава предмет научног дела, и да се лако памти. Публикације и чланци се на основу
наслова разврставају у одговарајуће научно подручје и потподручје.

Формулисани и одобрени наслов обавезује кандидата и истраживачки тим на такав

садржај дела који одражава наслов. Функцију наслова и поднаслова у научном раду може
да има: ( 1 ) тема и (2 ) специфична варијабла истраживања, а функцију поднаслова: (1 )
хипотеза, (2) зависна варијабла, (3) питање настало из хипотезе и (4) део садржаја на који
се односи зависна варијабла. Наслов експерименталних истраживања садржи зависну и
независну варијаблу и то утицај независне варијабле на зависну (нпр. Одржавање
школског простора у изграђивању еколошких навика ученика).

Мото

Кратка, сажета мисао, изрека, фраза, цитат или пословица, исказана у стиху или
прози назива се мото (епиграф, гесло, лозинка) — (итал. motto—реч, девиза, изрека).
Мото својим обликом и садржајем представља поруку аутора и наговештава смисао,
карактер, сврху и садржај теме и текста на који се односи, обогаћује текст и уклапа се у
тематику дела, омогућујући допунски уметнички доживљај. Сенека каже: „Поуке и
максиме од великог су значаја; неколико корисних, при руци, чине више за срећан живот
него томови и томови књига, које не знамо ни где бисмо нашли“.

Захвалност

Захвалност је текст који се уноси у монографску публикацију у коме аутор

захваљује појединцима и установама који су на неки начин помогли у њеној изради и
објављивању. Аутор дела може да се захвали на: (1) генералној подршци, нпр. катедри,
одсеку, појединцу; (2) доприносу у интелектуалном погледу; (3) техничкој помоћи и (4)
финансијској и материјалној помоћи. Захвалност може бити упућена и рецензентима,
уреднику, ментору и члановима комисије, ако је у питању мастер рад или докторска
дисертација, лектору, колегама, сарадницима у истраживању, родитељима, брачном другу,
рођацима, пријатељима и другима који су дали подршку у изради дела и сл. Захвалност
упућујемо само онима чија је помоћ била суштинска и то редоследом, у зависности од
значаја и величине доприноса.

Посвета

Посвета је текст који настаје из личне потребе аутора научног дела да се захвали
појединцима на инспирацији, подршци, помоћи, разумевању и сл. у току израде. Радови се
најчешће посвећују родитељима, брачном другу, деци, а некад и истакнутом научнику
чији је допринос био пресудан за аутора да се бави научним радом. Посвета треба да буде
кратка, без употребе речи посвећује се. Никад није само у виду имена. Може да се пише:
(1) на посебној страници на првом листу, после насловне странице, 7—8 цм од врха, (2)
испред увода научног дела, (3) у задњем пасусу предговора и (4) на страници испред

5
предговора. Страница са посветом не налази се у садржају рада, с обзиром на то да се
налази пре садржаја, нити се на њој исписује број странице, али улази у нумерацију
прелиминарног дела рада.

Предговор

Предговор је текст општег карактера који се налази на почетку публикације

(монографије, студије, уџбеника, приручника). У предговору кога пише аутор износе се
разлози настанка рада (склоност према теми, подршка одређених особа) и пружају прве
информације о целокупном делу, историјату његовог настанка. У предговору се дају
информације о предмету и току истраживања, његовој ширини и дубини (порекло, циљ,
сврха, намена дела), зашто је предузет баш у том моменту, околности под којима је
настало, у чему је значај и актуелност, какав значај има за научну теорију, а какав за
образовну и васпитну праксу, у којим условима је обављено истраживање и си. У
предговору се презентирају објашњења, напомене у вези разумевања и износе подаци о
задацима истраживања, општим карактеристикама дела и његовој лоцираности у оквиру
одређене науке и научног подручја, као и повезаност са граничним дисциплинама, намени,
садржају, квалитету и вредностима дела и о тешкоћама (методолошким и другим) на које
је у истраживању и писању наилазио аутор (неистраженост научног подручја, недостатак
литературе и сл). Овим аутор износи образложење зашто је у стварању дела остао на
достигнутом научном нивоу. Предговор има задатак да уведе читаоца и у предмет
(проблематику) и у цело истраживање, да укаже на његову ширину и дубину, како би се
схватио садржај дела, да олакша читање и разумевање. Због тога се често уместо
„предговор“ ставља наслов „увод“, „уводне напомене“ и си. Какав ће наслов овом делу
научног рада аутор дати, зависи од онога што се у тексту саопштава и какав карактер
свему томе он даје. Важно је да предговор садржи само оно најбитније, и то у веома
сажетој форми.

Поред аутора, предговор може да пише неки други научник који познаје
научностваралачки опус аутора, а најчешће ментор, члан комисије за докторску
дисертацију, члан комисије за избор у звање, рецензент, стручни уредник. У том случају
се даје продубљенија критичка анализа дела, указује на научну вредност дела, износе се
позитивне и негативне стране дела, говори о аутору и његовом научном стваралаштву,
стављајући то дело у његов контекст и дају препоруке научној јавности. У појединим
случајевима предговор пише и издавач.

Резиме

Резиме се пише за све стручне и научне радове, и преводи на један од светских

јеyика, најчешће енглески. Резиме је кратко, концизно, језгровито и довољно
информативно, тачно, и неутрално приказан и организован садржај целог дела, у

6
скраћеном облику, чији је циљ да покаже како је истраживање рађено и шта је њиме
добијено. Назива се и сажетак јер сажето приказује главни садржај дела.

На почетку резимеа налази се име аутора и наслов рада као што је то у тексту дела.
Резиме представља скраћени облик свих структуралних елемената категорисаног чланка,
основни садржај рада. Такав резиме је структурисан, истиче проблем, циљ, сврху
истраживања, питања која су постављена (хипотезе), примењене методе прикупљања
података (квантитативне или квалитативре) и то кратко и прецизно, меме инструменте и
начин прикупљања података, место, време и узорак спроведеног истраживања, резултате
који су добијени из угла постављених хипотеза, расправу, основне закључке истраживања,
њихове импликације и предлоге за даља истраживања. Оптимално је да обим резимеа за
кратке научне прилоге буде до 100 речи (1400 знакова са празним местима) у једном
пасусу, за нешто дуже чланке до 150—200 речи, а за монографије до две странице текста с
проредом, а некада и неколико страница, што зависи од обима публикације и њене
проблематике. Резиме саставља аутор, а може и приређивач. Уколико је у питању рад на
једном од светских језика потребан је дужи резиме на српском језику, до две странице.
Резимеи научних радова могу се наћи у базама података, на Интернету или у књигама
резимеа. Преносе информације о научним радовима без основног текста. У електронским
базама података резимеи се разврставају по областима, темама или кључним речима.

Кључне речи

Кључне речи или дескриптори су научни термини који упућују на основне појмове,
односно садржај научног рада и које су стручно и научно референтне за обрађивану
тематику, дати на језику на коме је написан рад. Користе се и у индексирању чланка и у
претраживању релевантних референци у онлине библиографским базама података. У
претраживању имају предност у односу на наслове рада који некад не одражавају његов
основни садржај. Редају се алфабетским редом у групи од пет до десет речи или синтагми
— основних појмова научног рада, тако да њихов број не прелази више од 80 словних
знакова. То не могу бити искази (реченице). Обично се дају у једном пасусу на крају
резимеа и истичу италиком (курзивом). Кључне речи се и међусобно одвајају
интерпункцијским знаком тачка зарез, а помоћне од главних зарезом.

Увод

Увод упознаје читаоце са садржајем рада, упућује на сврху и допринос рада

научној области којој припада, подстиче интерес за читање и указује на теоријски и
практични значај проучавања и истраживања. Увод мора даје написан јасно, кратко и
информативно. Увод се организује у три дела. У првом делу увода експлицира се главна
теза, тј. основна идеја рада, која треба да је концизна и информативна, дата у једном
пасусу; описује се област истраживања; прецизира и формулише проблем који се обрађује
и указује на његову актуелност, релевантност и разлоге изучавања и обраде теме; указује

7
на практич¬ не, стручне и научне циљеве са којима се приступило извођењу истраживања
или обради теме. У другом делу увода читаоцима се приближава предмет истраживања,
тако што се назначава с којих теоријских позиција и полазишта му настојимо приступити,
наводе резултати других аутора који чине полазиште истраживања, и то: кратак,
информативан и функционалан преглед претходних знања обрађених у стручној
литератури на дату тему, степен истражености, кратак историјат проблема истраживања
(када је почело његово истраживање како би се знало стање за полазну основу
истраживања), наводи ко је главну тезу већ заступао и ко је нудио опречну тезу, настанак
и главне етапе у развоју и решавању проблема, однос изабраног проблема према тим
истраживањима, са главним порукама неких од истраживања, битна сазнања која ће
сместити проблем истраживања у одговарајући контекст научних сазнања. У трећем делу
увода се на јасан начин сагледавају методолошка полазишта: прецизно одређују стручни
појмови и термини, који читаоцу омогућавају да без потешкоћа прати садржину рада, даје
информација о научним дисциплинама из чијег угла се проблем посматра, о обиму и
циљевима истраживања и смемицама које су се у току рада следиле.

2.ОСНОВНИ ДЕЛОВИ НАУЧНОГ ДЕЛА

Обим и композиција основних делова зависи од карактера и врсте научног дела.

Пошто је највећи део истраживања емпиријског карактера (примењена, акциона,
експериментална, ex-post-facto, социометријска, нека компаративна), овде смо дали
основну структуру научног дела о примењеном истраживању. Опет треба напоменути да
нема универзално добре структуре која би важила за сва примењена истраживања, а
поготову за сва емпиријска истраживања.

Код радова емпиријског карактера, структура основног дела се организује по

истраживачком пројекту (Теоријски оквир истраживања; Методолошке основе
истраживања; Резултати истраживања и њихова интерпретација). Новак Милошевић
(2001) разликује структуру главног дела у дескриптивним и експликативним радовима. У
дескриптивним радовима структура је аналогна операционалном одређивању предмета
истраживања, док у експликативним научним радовима структура је аналогна систему
хипотеза. У студији се наслов главног (основног) дела даје на нивоу опште хипотезе (на
нивоу предмета истраживања). Наслови глава дају се на нивоу посебних хипотеза.
Поднасловима се именује излагање на нивоу појединачних хипотеза. Цео систем
елементарних и сегментамих делова има јединствену логичку и теоријску основу.
Структура главног дела научног чланка, односно научног саопштења организује следеће
елементе: (1) проблем, (2) метода, (3) резултати и интерпретација. За Ратка Зеленику
(2000), главни део научног дела се састоји од три целине: (1) историјско-теоријски,

8
ретроспективни или експликативни део, у коме се са глобалног аспекта врло концизно
износи историја проучавања проблема, његова претходна теоријска обрада и назначава
важност, актуелност и корисност истраживачког проблема; (2) аналитичко-
експериментални део, у коме се аналитичко-синтетички износе најбитније научне
чињенице, сазнања, ставови, подаци, информације, теорије и закони (туђе и властите),
којима се доказује исправност и истинитост постављених хипотеза; (3) перспективни део у
коме се предлажу конкретна решења, мере и акције за примену у пракси.

Дефинисање основних појмова

Када се аутор увери да располаже вредним научним информацијама на основу

детаљне анализе проучене литературе приступа се писању научног рада. Теоријско
прилажење проблему истраживања условљено је упознавањем са основном литературом о
предмету истраживања и успешним дефинисањем кључних термина и појмова са циљем
да заузму место у постојећем стручном теоријском појмовном систему. Термини који се
први пут појављују у тексту увек се дефинишу. Под дефиницијом се подразумева тачно
мисаоно одређивање садржаја једног појма. Тиме се избегава употребљавање појмова у
различитим значењима. Тај пиоцес дефинисања појмова је незамислив без употребе и
коришћења терминолошких речника, лексикона, енциклопедија, библиографских индекса,
коментарисаних библиографија и научних дела ауторитета у појединим наукама. У
објашњавању уско стручних појмова нису довољне опште енциклопедијске дефиниције.
При томе се на крају научног дела формира терминолошки глосар, који читаоцу
омогућава да без потешкоћа прати садржај рада. Дефиниција (лат. definitio — “одређење,
означавање”) је исказ којим се у процесу научног сазнања прецизно и тачно одређује
однос појма према другим појмовима, и то садржај, значење и обим појма, помоћу
његовог најближег сродног појма и особина по којима се тај појам разликује од осталих
појмова који спадају под исти виши појам.

Теоријски приступ проблему истраживања

Структура теоријског дела научног дела, углавном зависи од природе теме и њеног
садржаја. У њему се износе већ постојећа теоријска сазнања из области која се истражује.
Утврђују се развој, стање и тенденције проучаваног проблема, у домену одређене научне
области. Износе се најбитније научне чињенице, које су битне за теоријско тумачење
изабране проблематике.

Сваки проблем истраживања припада неком теоријском контексту. Зато је значајно

да се он постави и образложи теоријским знањима која се налазе у литератури, како би се
сместио у одређени, њему припадајући теоријски контекст. Тај део је посвећен теоријским
основама (оквирима, схватањима, полазиштима, ,,теоријском утемељењу“, „заснивању“ и
си.), постојећим теоријским објашњењима предмета проучавања и истраживања, тј.

9
теоријском позиционирању истраживања. Теоријски приступ проблему назива се и
,,преглед литературе“, „одабрана литература“, „референтна литература“, „расправа о
теми“. То је најдуже поглавље монографског научног дела, које даје критички и
кохерентан преглед научног подручја за које је везан проблем истраживања.

Белешке о прочитаним текстовима, мишљења и ставови експерата, кључне

информације из научних дела могу се водити на картицама величине једне половине
формата А-4 (21 X 14,5). Свака картица треба да садржи: назив одреднице, текст,
библиографски податак, датум настанка записа, коментар или запажања, упутнице. Поред
назива одреднице исписује се одредница која ближе упућује на садржину картице. Цитати
се морају прецизно исписати, како се не би накнадно проверавали. Белешка на картици је
основа да се касније развија властита мисао. Међутим, уз сваки цитат бележи се и
размишљање везано за њега, уз испис на картици додаје се коментар, запажање, критичка
примедба, идеја. Уз цитат (испис дела), обавезно иде библиографски запис о извору
(писац, година издања дела, наслов извора). Упутничке напомене указују на повезаност
садржине забелешке са грађом која се налази на другој картици, да упозори на другачији
став, да упути на допунско истраживање, читање, на проверу податка. Текст се исписује
само на једној страници картице. На основу садржаја одреднице врши се класификација и
распоређивање картица у картотеци. Међутим, императив информатичке ере налаже да се
картице преведу у дигиталну форму, тако да се садржаји могу сместити у Word документ.
Истраживач самостално моделује структуру Word документа, како би претрага у фази
писања научног рада била ефикаснија и за њега разумљивија. Поред белешки истраживач
израђује анотације. Анотација је сажет и језгровит садржај чланка или књиге. У анотацији
се сажето даје преглед садржаја, са указивањем на оно што је најбитније, што је ново као
резултат истраживања аутора, шта чини срж излагања. Пише се својим речима, или
дословно или скраћеног пописивања садржаја књиге, делова и резимеа. Оно што је важно
за писање научног рада треба да је забележено на картицама или у Word документу. На
картицама и Word документу треба јасно разграничити цитиране и парафразиране
текстове од сопственог опажања и размишљања. То се постиже правилним назначавањем
извора цитата и парафразираних делова текста. Картице се одлажу у досије рада, и то по
поглављима, док се Word документи одлажу у фолдере.

Претходна истраживања

Реч је о снимању стања истраживања у научној области у којој је позициониран

предмет истраживања. Из тог разлога истраживач је дужан да анализира ранија
релевантна истраживања о проблему који се истражује у оквиру ужег и ширег подручја,
везаног за властити проблем, да их критички оцени и да прецизно одреди у чему се он
слаже, односно не слаже са ставовима и полазиштима других истраживача. То треба да
буду најсвежија истраживања. Тиме истраживач продубљује своја полазишта, теоријски
утемељује свој предмет истраживања и омогућује читаоцима да разумеју у каквом је
односу његово истраживање у односу на друга. То му омогућује да сагледа и процени
10
важност и теоријско значење проблема којим се бави. Бекон истиче: ,,Читај ме да се
супротстављаш и расправљаш, не да верујеш и узмеш здраво за готово, не да нађеш тему
за разговор и расправу, већ да одмериш и размотриш“.

3.МЕТОДОЛОШКИ ОКВИР ИСТРАЖИВАЊА

Ово поглавље има сврху да се научно дело разуме, да се могу проверити изнесени
наводи и веродостојност резултата. У научним радовима мањег обима, као што су чланци,
овај део може бити презентоваии веома кратко (сажето) и прегледно. Ако је први део
научног дела.

У овом поглављу научног дела се обавезно дају формулације, уз најнужнија

објашњења предмета, циља, задатака, хипотеза и варијабли истраживања, популације и
узорка на коме је вршено истраживање, метода, поступака и истраживачких инструмената,
коришћених у истраживању, чињеница, њиховог карактера, начина сређивања, обраде,
анализе и начина извођења закључака. Ово поглавље се пише у прошлом.времену. По
обиму потребно је наћи праву меру: не сме бити ни преоскудно, нити преопширно.
Методологија научноистраживачког рада поставља захтеве у погледу описа метода и
истраживачких поступака, које је у научном раду потребно концизно приказати у кратком
садржају. Међутим, емпиријски радови објављени у часописима и зборницима више пута
остају без података о коришћењу познатих истраживачких метода и истраживачких
поступака, описа недовољно познатих метода, нових и битно модификованих метода,
разлога њиховог коришћења и процене њиховог ограничења. Износе се само резултати
истраживања, а запоставља сам ток истраживања. У појединим случајевима наилази се на
беспотребно описивање истраживачких поступака, који су постали већ стандарди у
одређеној научној области. Објашњења — која се дају уз свако од тих „методолошких
питања“— треба да буду таква да читаоцу буде потпуно јасно како је истраживач обавио
своје истраживање.

Како је проучавање и истраживање било ког педагошког и васпитног питања и

проблема увек и стваралачки акт (делатност), треба настојати да се ничим не спутава и
ограничава, да се ни на који начин не шаблонизује (укалупљује) тај стваралачки процес.
То значи да је планирање (пројектовање) и извођење, па и изношење резултата за стручну
и научну јавност било ког научног питања и проблема особен чин и да се оно може
вршити уз пуно уважавање свих специфичности одабраног предмета истраживања. То
значи да се методолошке норме и захтеви увек морају стваралачки користити, из аспекта
особености предмета проучавања или истраживања. Код већине емпиријско-аналитичких
истраживања у наукама о образовању постоје јасно утврђене норме и процедуре, чије
поштовање обезбеђује, у највећој мери, успех у научном истраживању и интерпретацији
11
података. Управо ти захтеви и норме морају бити уграђени у одељак научног рада који се
насловљава Методолошке основе истраживања. Особености предмета нручног
истраживања највеће су код теоријских, историјских и систематско-структуралних питања
и проблема. Сваки од њих захтева особен начин планирања, пројектовања, извођења и
интерпретације података. Утврђивање стандарда, у тим случајевима, лако би се
претворило у своју супротност, у укалупљивање таквих проучавања. Изузетак од јасног
утврђивања норми и процедура истраживања, интерпретације и изношења резултата
истраживања су акциона емпиријска истраживања, код којих је планирање, пројектовање
и извођење процеса истраживања знатно еластичније него код осталих емпиријских
истраживања... Будући да се истраживач прво опредељује за проблем или питање које
жели да истражује, прво што треба да уради јесте да тај проблем и питање формулише као
предмет истраживања. Тиме је он, у ствари, започео рад на идејном научноистраживачком
пројекту, на формулисању „идеје“ истраживања. Са тим треба да упозна и читаоце дела,
односно научног чланка. Истраживач у овом поглављу објашњава како је настала његова
замисао, названа „скица истраживања“, „концептуализација истраживања“, „разрада идеје
истраживања“ и сл.

Проблем истраживања

Проблем истраживања је веза између теоријског и истраживачког дела научног

дела. За потребе дефинисања проблема истраживања најпре се објашњава шира
проблематика подручја које је истраживано, указује се на важност истраживања изабраног
подручја, а након тога се указује на ужи, односно тачно одређени парцијални проблем, на
који је било усмерено истраживање. Одређује се његов значај у ширем оквиру, области
којој припада. Значај истраживања се одређује из угла потенцијалних корисника.
Саопштава се којим аспектима проблема се истраживач бавио. Образложење изабраног
проблема треба да је мотивисано ранијим аргументацијама у одељку Теоријски приступ
проблему. Потребно је навести све релевантне претходне покушаје да се проблем реши. У
чланцима који се објављују у научним часописима и зборницима радова не издваја се
одељак намењен проблему.

Предмеt истраживања

Формулација предмета истраживања није нимало једноставан и лак посао.

Напротив, захтева од истраживача веома солидно педагошко и методолошко знање.
Захтева и одређено истраживачко искуство. Тек када аутор утврди неки разлог, узрок,
стање, резултат, однос који условљава то и то, па се постави питање да ли је то стварно
тако, он се приближава правој формулацији предмета истраживања. Проблем
истраживања је у основи предмет истраживања. Предметом истраживања се конкретизује
оно што је било истраживано. Дефинисање предмета истраживања значи
идентификовање, одређивање контекста, ситуирање проблема истраживања, јасно
разграничавање од других, сличних проблема. Предмет истраживања може бити: проблем,

12
питање, аспект, појава, процес, ствар, концепција. Предмет се описује временски,
просторно и дисциплинарно. Описује се време у току кога је праћен предмет истраживања
и простор на коме се пратила предметна појава.

Циљ и карактер истраживања

Циљем се изражава сврсисходност истраживачког пројекта, односно јасно одређује

шта се истраживањем желело постићи. Циљеви истраживања могу бити фундаментални и
апликативни.

Фундаментални циљ подразумева развој науке у одређеном подручју, док се

апликативним циљем унапређује практичан рад у одређеној делатности. Конкретно,
циљеви истраживања могу бити: (1) састављање информативног прегледа чињеница на
одређену тему, (2 ) идентификовање одређених проблема и понуда конкретног решења, (3)
изношење мишљења и објашњавање одређеног феномена, (4) критичка процена одређеног
стања или групе чињеница и (5) преглед литературе на одређену тему. Циљ може бити
усмерен на добијање нових информација или представљати нови приступ већ познатим
чињеницама.

Задаци истраживања

Поред образлагања и објашњења, формулацијом циља и задатака (зашто овако, а не

другачије; зашто овај, а не други аспект и сл.), који доводе до потпунијег одговора на
постављено питање, нужно се говори о значају реализованог истраживања за педагошку
науку и за васпитну праксу, о потреби да се то проучава у том моменту и у тим условима.
Поред тога, истраживач објашњава у чему види оригиналност реализованог истраживања
(аа ли је то прво такво истраживање, а ако није, у чему се оно разликује у односу на
истраживања која су спровели други истраживачи и си.). Разликовање може бити, у
односу на друга истраживања, предметно (у погледу садржаја) и методолошко (другим
методама, техникама и инструментима се врши истраживање).

Хипотезе истраживања

У поглављу научног дела Интерпретација резултата истраживања, свакој хипотези

одговара засебна целина, посебно насловљена. Хипотезе, постављене пре истраживања,
којима су провераване чињенице, а до којих се дошло у истраживању, називају се радне
хипотезе. Уколико се о предмету хипотезе не зна много, онда се поставља нулта хипотеза.
Захтеви који се постављају за хипотезе су: да се односе на прецмет истраживања, да су
сазнај но вредне, језички јасне и конкретне, да су засноване на дотичној теорији и да су
практично проверљиве. Обично се поставља једна општа хипотеза, (најчешће је то
претпоставка која произлази из циља истраживања) и више посебних хипотеза,

13
 Варијабле истраживања

Операционалним дефиницијама варијабли одређује се значење и садржај

варијабли, помоћу практичних поступака који су неопходне за настајање, мерење и
идентификовање предмета, са циљем да се теоријски појмови повежу са праксом.
Дефинише се значење варијабле, с обзиром на то како се мери. Операционо одређење
представља таксативно набрајање садржаја, који су захваћени и дефинисани теоријским
одређењем појмова садржаних у предмету истраживања. Разлози за операционализацију
предмета истраживања су: (1) што се теоријским одређењем не може дати експлицитан
одговор на питање шта се истражује; (2 ) што се проверљиве хипотезе могу извести само
на конкретне садржаје предмета истраживања; (3) што се операционалним одређењем
варијабли истраживања омогућава егзактнији приступ и онемогућава произвољан избор
садржаја предмета истраживања.

Методе и технике истраживања

Образложење избора метода и техника истраживања, које се врши на основу

особености предмета, циља, задатака, хипотеза и варијабли мора бити објективно,
целовито и прецизно. Изабране методе и технике истраживања дају одговор на питање
како је проучаван одабрани проблем, односно како су поједине чињенице биле сакупљене
(анкетирање, скалио-ање, интервјуи сање, тестирање, анализа педагошке документације и
социометријска техника). Опис методолошких поступака изводи се по хронолошком
редоследу примене. Образлаже се избор инструмената. Наводи порекло инструмената
(самостално конструисани, адаптирани за потребе пројекта, или преузети од другог
аутора), релевантни подаци о њима (посебно метријске карактеристике), описује садржај
инструмената и одреднице где се налазе у прилогу. Уколико је изведено пробно
истраживање, наводе се метријске карактеристике инструмената и њихов начин
утврђивања. Тачни и прецизни инструменти обезбеђују ваљано и поуздано мерење.
Инструменти могу бити приказани ин еџтенсо или само описно (формат инструмента,
формат ставки, број ставки).

Пополација и узорак истраживања

Некада је узорак одређен околностима и самим предметом истраживања, нпр. у

узорак кога чине ученици са сметњама у развоју укључени су испитаници који их
поседују, или пригодни узорци који су истраживачу на располагању. Образлаже се у којој
мери утичу на резултат и колико смањују уверљивост закључивања. Наглашава се да ли је
у питању одабрана, или природно формирана група. Износе се критеријуми на основу
којих су одабрани испитаници и разлози за њихово одабирање. Пошто постоји више врста
узорака истраживања, истраживач се мора определити за ону врсту узорка (или више
њих), која је одговарајућа за одабрани предмет истраживања. Субјекти, који су ушли у

14
узорак, називају се испитаницима. Они се „испитују“ (помоћу анкета, интервјуисањем,
тестовима и сл), да би се дошло до неопходних чињеница.

Статистичка метода

Уз статистичке формуле потребна су објашњења за све статистичке мере и

поступке. Изношење свих битних елемената статистичке методе помаже читаоцу праћење
тока истраживања. Међутим, изношење потпуније статистичке апаратуре, примењене у
обради статистичких података, некад није оправдано јер може да заплаши читаоце.
Стандардне статистичке поступке није потребно детаљно описивати, док је за поступке
који се ретко примењују потребно читаоце упутити на додатну литературу у подножним
напоменама. Потребно је описати сврху коришћења статистичких мера, односно
статистичких тестова закључивања. И читаоце треба упознати са чињеницом који су
поступци обраде и анализе података најприкладнији за поједине врсте података и поједина
истраживачка питања.

Организација истраживања

Организациона питања се односе на давање одговора: како је изабран узорак, како

је организовано сакупљање чињеница сваким предвиђеним инструментом, ко је вршио
сакупљање чињеница и којих захтева се при томе морао придржавати, ко је и како
извршио сређивање и прву обраду сакупљених чињеница итд.; реч је и о бројним
организационо-техничким питањима, која се морају предочити читаоцу, да би се
сагледало како се истраживање одвијало. Потребно је да се констатује да ли је
истраживање реализовано како је замишљено (нпр. од тога како су инструменти слати
помоћним истраживачима, до тога како су их они враћали са сређеним подацима према
предвиђеним захтевима, односно не сређујући чињенице, ако је тако било предвиђено).
Читав низ организационих питања који је био везан је за обрада сакупљених чињеница
(коришћење компјутерске и друге технологије), читалац треба да упозна.

Методолошке тешкоће у истраживању

У овом делу рада потребно је указати на слабости спроведеног истраживања,

указати на недостатке који угрожавају ваљаност закључака (нерепрезентативност узорка
истраживања, недовољна и неадекватна покривеност истраживачког проблема мерним
инструментима, недостаци статистичке обраде и сл.), описати начин како су тешкоће
отклоњене и решене, указати на ограниченост добијених резултата и ограниченост
студије.

15
4.АНАЛИЗА И ИНТЕРПРЕТАЦИЈА РЕЗУЛТАТА ИСТРАЖИВАЊА

Део истраживања који носи назив Интерпретација резултата истраживања

структурира се тако да се резултати и дискусија резултата и препоруке приказују
одвојено. Таквом организацијом се обезбеђује прегледан, логички систематизован и
објективан одговор на сва питања постављена у истраживању. Текст одељка се пише у
прошлом времену. Најприкладније је да се сама структура саопштавања и расправа о
подацима и резултатима истраживања у научним радовима (монографијама, чланцима,
саопштењима) организује према задацима, хипотезама и варијаблама и проблемима
истраживања. Приказују се и негативни резултати добијени истраживањем. У рад се не
уносе подаци који не доприносе разумљивости написаног. Добијени резултати се морају
упоређивати са резултатима других истраживача, било да су са њима исти, било да су
различити. Аутор треба да истакне у чему се његово истраживање разликује од
претходних. У свим тим случајевима, истраживач је дужан да нађе објашњење за своје
резултате, да покуша да утврди разлоге разликама у резултатима истраживања, у односу
на друге истраживаче.

Према обележјима која изражавају својства статистичких јединица, подаци могу

бити: (1) нумерички и (2) атрибутивни. Нумерички подаци представљају вредности
нумеричких варијабли јединица које припадају истраживачком скупу. Могу се добити
мерењем, пребројавањем и рангирањем истраживачких јединица по некој варијабли.
Атрибутивни подаци представљају вредности атрибути вних варијабли. Код нумеричких
варијабли, подаци показују у којем је степену мерена варијабла присутна код узорка
истраживачких јединица.

Бројчано исказивање резултата истраживања

Подаци добијени истраживањем могу бити обрађени нумерички и вербално.

Бројчано исказивање података обухвата приказивање података помоћу мера пребројавања
(апсолутних и релативних фреквенција) и помоћу статистичких серија. У истраживању
појава у васпитању и образовању подаци прикупљени емпиријским путем могу се
исказати: (1 ) према врсти варијабли истраживачких јединица у једном скупу и (2) према
томе шта показују. Према том критеријуму, серије података могу бити: (1) серије
структуре: а) нумеричке и б) атрибутивне; 2) временске серије; (3) простоме (географске)
серије. Помоћу серија података могу се исказивати облик, карактеристике и структура
расподеле фреквенција посматране варијабле на узорку истраживања. Меми подаци у
научним радовима се исказују називом или ознаком величине, бројчаним износом, те
називом или знаком меме јединице.

16
 Табеларно исказивање резултата истраживања

У табеле се у међусобни однос стављају претходно груписани подаци бројчаног и

словног облика, у изразима величина изражених у апсолутним вредностима, према
одређеним правилима, са сврхом да се корисницима олакша упоређивање. Због
прегледности имају предности у односу на дескриптивни начин предочавања резултата
истраживања.

Основни елементи табеле су: редови, постављени водоравно и колоне (ступци),

постављене вертикално. Табеле се могу позиционирати: (1) инкорпорирањем у сам
слободан простор који се оставља између текста, (2) на посебним страницама публикације
и (3) у прилогу публикације, што зависи од величине и садржаја табеле. Корисници
статистичких табела треба да су довољно вешти да их читају и да лако и брзо уочавају и
сагледавају основне карактеристике статистичких скупова које приказују. Информације
које саопштава статистичка табела су оријентационе природе и треба да задовољавају
намену.

Исказивање резултата статистичким мерама

Дају се информације о почетним мерењима у истраживању и поређења са мерама у

научним радовима у којима су саопштени слични резултати.

Пропусти у примени статистичке методе појављују се у употреби процената, кад

се мале разлике међу групама третирају као стварне разлике. Нлеђутим, не само мале, него
и номинално велике разлике могу настати случајно. Израчунавање процената служи само
за грубо упоређивање група, тј. за тачнији опис нађених показатеља. Исто тако,
израчунавање прошека процената није просто израчунавање њихове средње вредности,
већ се у обзир мора узимати број случајева код сваког процента. Тешкоће се јављају и у
посматрању процентних промена два или више бројева у току временског интервала, при
чему се у израчунавању процената препоручује коришћење геометријске средине.

Графичко исказивање подлатака

Вредности мерења се уносе у простор графикона који је за њих најпогоднији.

Слова која представљају ознаке треба да буду довољно велика и читка. Независна
варијабла уноси се на апсцису, а зависна на ординату. Извор података уноси се испод
графикона. легенда графикона објашњава значење појединих елемената графикона,
скраћеница и симбола и даје основне статистике, односно параметре. Графикон заједно са
легендом за читаоца представља разумљиву целину. Легенда се лоцира десно или испод
графикона, и то на истој страници где је уцртан, само ако је то потребно. Саставља се тако
што се прво упишу симболи и графички изрази, а затим у продужетку њихово значење.
Ако на графикону остане неискоришћеног простора, на то место се може унети легенда.
Графичко исказивање података је подесно за исказивање квантитета. Графиконима се

17
може приказати велика количина међусобно повезаних података. Понекад графикони нису
адекватни свакој врсти статистичког обележја, истраживачких јединица са којих подаци
потичу. При избору графикона потребно је одлучити шта графички приказати, на који
начин и којом врстом графикона. Који графикон ће се применити у приказивању резултата
зависи од његових могућпиости и ограничења, која треба да су позната ствараоцу —
аутору научног рада. Квалитетно урађени графикони повећавају разумевање сложених
група бројчаних података и остављају општи утисак о научном раду.

Графичко приказивање има и своје недостатке: визуелни утисци, због различитог

мерила на апсцисној и ординатној оси различити су и субјективног су карактера; не пружа
могућност сагледавања унутрашњих односа појава; мање је прецизно у односу на
нумеричко приказивање; захтева доста времена за израду и потребно је претходно
груписане и табелиране податка. Сложеност и спорост израде графикона утичу на ауторе
да се више користе текстуалним, шематским и табеламим представљањем статистичких
података.

Интерпретација и дискусија резултата

Интерпретација и закључивање у истраживањима назива се још и „завршна етапа“.

Она садржи следеће основне радње: на основу обрађених чињеница врши се њихова
анализа, затим синтеза и уопштавање, а потом формулисање закључака (резултата)
обављеног проучавања, односно истраживања. Сваки истражени проблем отвара нове
дилеме и нове проблеме за будућа истраживања, па је потребно бити опрезан у извођењу
коначних закључака. Приликом интерпретације (анализе и оцене) добијених резултата
истраживања, неопходно је, без обзира на врсту истраживања, имати у виду: проблем
(предмет), постављени циљ, задатке и хипотезе истраживања. Процес интерпретације
започиње стицањем главних сазнања и сумирањем резултата исказаних бројчано,
табеламо, графички и помоћу статистичких мера. Интерпретацијом података који
аргументују анализу и оцену долази се до одговора на питање да ли је постављена
хипотеза (или више њих) потврђена или одбачена.

5.ЗАВРШНИ ДЕЛОВИ НАУЧНОГ ДЕЛА

Закључци

Закључци се могу формулисати у цело ви том облику или у виду појединачних закљу¬
чака, тако да представљају посебан одељак. ТЈ њима се износи суштина рада, само оно
што јасно и недвосмислено произилази из резултата, довољног броја чињеница и сазнања
истраживања, на материјалу који је садржајем документован, без додатне аргументације,

18
полемике, навођења нових доказа, цитата, подножних напомена и позива на изворе и без
понављања појединачних закључака истим реченицама из било ког другог дела научног
дела. Али, оно што се сматра најважнијим и најзначајнијим из целог истраживања
(проучавања и критичке оцене литературе у првом делу, емпиријских налаза и резултата
саопштених у трећем делу), обавезно се мора дати у овим закључцима, користећи
концизне и језгровите формулације. Сви закључци треба да почивају на чињеницама, а
главни закључци треба да представљају судове о хипотезама, да су поткрепљени
резултатима, да су укратко аргументовани, али не новим чињеницама. Сваки закључак
треба да буде самосталан и независтан од претходног и наредног закључка.

Поговор

Налазиа се на крају књиге у виду постскриптума, пише аутор књиге или стручњак
који познаје стваралачки опус аутора. Пише се у првом лицу једнине.

19
 ЛИТЕРАТУРА

1.Кундачина, М., Вељко, Б., Академско писање, Учитељски факултет, Ужице, 2007.

20