2012/13.

Универзитет у Нишу
Филозофски факултет
Департман за српску и компаративну књижевност

Јелена Стојковић
бр. инд. 2042

[ОДНОС СЕЛА И ГРАДА У

ПРИПОВЕТКАМА БУЊА И
САЛАШАР ВЕЉКА ПЕТРОВИЋА]
 Вељко Петровић (Сомбор, 1884. – Београд, 1967) „једини (је) књижевник своје
генерације који је пребродио ратове и наставио да ствара у међуратном и послератном
периоду“. (Деретић, 2004) Јован Деретић у својој Историји српске књижевности
посматра Петровића као књижевног ствараоца у оквиру генерације која представља
„[...] почетак, или, још боље, потенцијални почетак модерне српске прозе“. Генерацију
чине, поред Петровића, и Милутин Ускоковић, Вељко Милићевић и Исидора Секулић.
Они су као писци, према Деретићу, остали „између реалиста [...] до Првог светског
рата, и модерниста после рата“, те нису попут њих сасвим раскрстили са књижевном
традицијом.
Најпре се представио као песник, збиркама Родољубиве песме (1912) и На прагу
1
(1913) , захваљујући којима је постао миљеник Јована Скерлића, који је у њему и
Алекси Шантићу видео обновитеље српске родољубиве поезије. Међутим, у кратком
тексту о овом ствараоцу Скерлић пише да поред велике вредности, његова поезија има
велику ману у тврдоћи стиха и несигурности у језику, јер Вељко Петровић „[...] сам вели
да »све више нагиње ка новелистици« (истакао аутор), и досада је дао приличан број
занимљивих приповедака“. (Скерлић, 1997)
„Као приповедач, пак, Петровић заузима једно од најважнијих места у српској
прози 20. века“, неводи Деретић. Петровић је објавио прву приповетку 1905. године, а
своју најпознатију приповетку Буња 1909. Иако је до Првог светског рата имао две
спремљене збирке приповедака, издао их је тек 1921: Буња и други из Раванграда2 и
Варљиво пролеће. Затим следи низ збирки, од којих Деретић као најважније наводи:
Померене савести (1922), Изданци из опаљена грма (1932), Препелица у руци и друге
сличне приповетке (1948), Дах живота (1964).
Приповетка Буња носи поднаслов: ,,повест о човеку без корена“, чиме се још
пре почетка текста саме приповетке указује на доминантан мотив – мотив јунака-
странца, туђинца у окружењу у коме се налази. Исти мотив јавља се, иако не толико
наглашено, и у приповеци Салашар.
Овај мотив у приповеткама Вељка Петровића тесно је повезан са контрастом
између окружења у селу и окружења у граду. „Интелектуалац у селу је био исто тако
осамљен и одбачен као што је интелектуалац сељачког порекла био неприхваћен у
граду. [...] По овом заосталом и прикривеном патријархалном правилу ванпросечни
јунак ће завршити лоше: отрован градом, као у приповеткама Вељка Петровића, [...] јер
се склоност ка књизи [...] претворила у склоност ка лудилу.“ (Пековић 1987)
Важно је напоменути да Вељко Петровић као приповедач стаје на страну села,
чиме показује повезаност са реалистичком традицијом. Разлика постоји у следећем:
док реалистички писци изражавају носталгију и чежњу за идеалом живота на селу и
старим временима, Петровић показује симпатију према животу сељака у његовој
1
Наведена година је према Скерлић, Јован, Историја нове српске књижевности, ЗУНС, Београд 1997. У
Историји српске књижевности Јована Деретића стоји 1914. као година објављивања збирке.
2
У предговору Велибора Глигорића приповеткама Вељка Петровића (издање СКЗ, 1963), наслов збирке је
Буња и други у Раванграду.
природној средини и приповеда његово неприпадање градској средини,
несналажење, одскакање и коначну пропаст.
Исти однос према селу и граду дат је и у роману хрватског реализма У
регистратури Анта Ковачића. Његов јунак Ивица Кичмановић напушта село због
школовања у граду, одлази у кућу Мецене где, често са ужасом и гађењем, посматра
извитопереност градског друштва и присуствује оргијама слугу у кући. Ивица се враћа у
село, где ће га пратити његов градски живот, отелотворен у лику Лауре, која ће му
осакатити и убити младу, отевши је са свадбе, и њега одвести у лудило и смрт.
Приповетка Салашар (1921) слично као код Ковачића преставља човека са села
у градској средини. Контраст је видљив већ у самом начину приповедања – стил се
потпуно разликује у односу на то да ли се приповеда о догађајима у селу или о
догађајима у граду. Наиме, кретање јунака кроз сеоску средину испресецано је
сећањима на детињство (у уводном делу приповетке, када пандур Туна Џинић иде ка
салашу Бабијана Липоженчића) и описима природе коју градски човек још није
укаљао. На почетку приповетке даје се слика шумарка званог Шикара:
„Шикара није густа, а толика је да нема места у њој с којег се не би између
стабала провидело зелено жито и бели, разбацани кућерци. Између гранатих храстова,
који се можда сећају некадашњих непроходних шума и мочвара са свим оним бучним
животом птица и дивљачи, влада затишје паркова које чекају трка и халабука варошког
лета. Шикара је сада најлепша. Тиха, зелена, мека и влажна.“ 3
Овај топао опис шумарка и сам у себи садржи елементе контраста, одбојног и
презривог односа града према селу: на првом месту то је само име шумарка,
„шикара“4, и део реченице „[...] влада затишје паркова које чекају трка и халабука
варошког лета“. Већ у наредној реченици писац даје слику како ће Шикара изгледати
када лето буде наступило: „[...] љубичице ће бити изгажене, трава утрвена, млади
изданци на дрвећу покидани, и оно пар косова ће се разбежати од цикота и цупкања и
свуда наоколо, место печурака, зачепци и разбацане боце, згужване и омашћене старе
новине [...]“. Дакле, град и његови житељи уништавају како село тако и његове
становнике, и посматрају их са омаловажавањем и подсмехом.
Долазак Туне Џинића на салаш и његов боравак ту, као и припремање Бабијана
и Анчице за одлазак у град, прожети су дескиптивним деловима који се односе на опис
собе, женске и мушке одеће, до најситнијих детаља. Тога у делу о Бабијановом боравку
у граду нема, приповедање је чисто наративно. Могло би се закључити да је писац
желео да читаоцу у највећој могућој мери дочара патријархални живот на селу (што је
посебно видљиво у понашању снаје Манде и сина Стипана), његове врлине и топлину,
док се у граду живот своди на подсмевање простијем народу, однарођавање (оличено
у скупштини на мађарском коју Бабијан и не прати – не зна мађарски) и слепо праћење

3
Наведено према: Петровић, Вељко, Приповетке, Матица српска – Српска књижевна задруга, Нови Сад
– Београд 1963, стр. 197
4
РМС одређује реч шикара као „земљиште обрасло густом шумом са испретплетеним гранама и
грмљем, неразвијена, закржљала шума; шипраг, грмље, жбуње“.
новотарија из Беча (начин сервирања јела, прање руку после јела водом и лимуновим
соком итд.).
Овде је баћа Бабијан, на салашу велики господар, дат као несигурни чичица, за
варошане на вечери дворска луда. Подсмевање због несналажења са прибором за јело
и чудним јелима, која се „исто тако сервирају у Бечу“, види и сам Бабијан, али схвата
свој положај у тој групи људи и труди се да их својим понашањем бар забави и тако
придобије њихове симпатије.
Слично Ивици Кичмановићу, лику романа У регистратури, Бабијан у сваком
могућем смислу одскаче од тог градског света. Његова природа је ту спутана и не
постоји начин да он промени мишљење окружења о себи. Ма био и највећи
земљопоседник у околини, он је за њих, а пре свега за представника градског живља,
однарођеног жупника – паор.
Подсмевање и понижавање достиже врхунац на крају вечере, када жупник
наводи Бабијана да им „продуцира(ш) оно јутро на салашу“, прелазећи са Бабијана и
сељакаа̂ на животиње на селу и предмете који се на селу користе, те тиме и на село
уопште.
Контраст је дат и у тренутку доласка жупника и посланика на баћа Бабијанов
салаш, што представља финални сегмент приповетке, самим тим и њен врхунац.
Ситуација је супротна: сада је Бабијан на своме, на родном тлу на коме човек стоји
чврсто, обема ногама, непоколебљив и моћан, а градска господа су у свету коме не
припадају. Да се двојица посетилаца не могу никако ни приближити свом домаћину,
истиче сам писац у следећем: „Они ипак нису имали ни комада земље на којој би
корачали тако господарски, поуздано, као овај сељак.“5
То се види у понашању сеоских и градских паса. Сеоски пси, чувари куће, реже
на појаву других, „на те, по њиховим појмовима, сигурно дегенерисане, елегантне
варошлије“6, док се варошки пси питају: „А шта ћемо нас четворица међу овима?“7.
Сам стил приповедања се поново променио. Писац се враћа на почетни стил,
само што се сада у приповедању може просто осетити ликовање. Он „радосно, пуна
срца, описује изобилну плодност његове земље, а такође и власничку гордост
Бабијана, раст његове снаге пред господом. Та снага извире из плодова земље.“ 8 Писца
као да радује држање Бабијана пред господом, он тријумфује када они посремљено
напуштају салаш, а на њему остаје Бабијан, освећен за пређашње подсмевање и
понижавање, задовољан што је показао часно и усправљено своју праву снагу: „Ту моји
пивци доста гласно кукуричу. У вароши ја могу и њакати, ал' овди диванимо к'о људи.“
Нешто напетија је атмосфера приповетке Буња: главни јунак нема тло на коме
би се осећао слободно и безбедно, управо супротно, др Стипа Паштровић се већ

5
Наведено према: Петровић, Вељко, Приповетке, Матица српска – Српска књижевна задруга, Нови Сад –
Београд 1963, стр. 216
6
Исто, стр. 213
7
Исто, стр. 213
8
Наведено према: Велибор Глигорић, предговор у Петровић, Вељко, Приповетке, Матица српска –
Српска књижевна задруга, Нови Сад – Београд 1963, стр. 16
налази у граду када се упознајемо са њим као читаоци, у граду у коме, за разлику од
приповетке Салашар, ни сами његови житељи не живе добро, уморни су, раздражени,
извређани, жалосни, разочарани. У њима се јавља задовољство и радост када неко
пропада, као што пропада адвокат Стипа, и само се питају „докле ће“ и „кад ће већ
једном код доктора бити: – кр! –?“9
Јунак Буње се већ дуже време налази у граду. Разлози сопствене пропасти нису
му јасни, иако му сам писац предочава – напуштени салаш и кућа под хипотеком,
запуштена канцеларија, безобзирна лепа жена, размажена кћерка... Све то он осећа
као терет, гади му се све то, огорчен је и љут јер се није снашао, јер су му планови
пропали. Адвоката Паштровића сам његов живот гуши, дави и притиска, и он ће на
крају приповетке као једино решење наћи – смрт.
У односу са својом накинђуреном и напудерисаном женом Стипа је потпуно
равнодушан. Само њено присуство убија у њему сваки могући отпор. Долазећи кући,
он намерава да сасвим избегне сусрет са њом. Када каже да је воли, то прати и реч
„ваљда“. Јунак ни сам није сигуран због чега, јер му цео његов живот, па и брак изгледа
промашено, у безнађу је.
Ретроспективом, писац нам представља лик Стипине супруге Боришке, која је
захваљујући безбрижном животу градске девојке задржала младоликост и лепоту, и
Стипе као студента, желећи да његову пропаст покаже као сплет несрећниих околности
по њега, јер му је све било наметнуто, као и њој, од стране неког вишег.
Контраст села и града дат је и кроз њен лик – она је свог мужа „помало
презирала због његовог сељачког порекла и неугледне спољашности, и, не тајећи то,
сматрала је посве природним да је његова дужност: њој служити! [...] Он се бунио
протим тог подјармљивања, у души, али се временом 'снашао' у ропству, и – теглио
је.“10 Овде писац самим избором речи „теглити“ 11 указује на мукотрпност живота Стипе
Паштровића, кога његова жена у једном тренутку опомиње да је „он ушао у њихову
породицу“, стављајући га на позицију некога са стране, дошљака који никада неће бити
господин.
Да је у сваком смислу Боришка сматрала да је изнад њега самим својим
племићким пореклом, показује и други део приповетке, у коме се говори о њеном
девојачком животу. Иако није имала мираза, успела је да својим понашањем привуче
пажњу младићаа̂, али је родитељи удају за неискусног, али „вредног и трпељивог“
стипу, Буњевца по пореклу.
Неуклапање у градску средину истиче и сам писац, фокализујући кроз Стипу:
„Као припрост Буња, са сељачки пуним, руменим образима, са старовремским
појмовима о савесном зарађивању, он је стрчао у овом граду олигархије, у ком су

9
Наведено према: Петровић, Вељко, Приповетке, Матица српска – Српска књижевна задруга, Нови Сад
– Београд 1963, стр. 38
10
Исто, стр. 43
11
РМС дефинише реч теглити (између осталог) као „преносити терет вукући га за собом по земљи или
носећи га на себи“, што је у складу са осећањем живота као терета које поседује јунак.
помоћу досељених, нескрупулозних чиновника, наизменице владале две помађарене
породице, обогаћене зеленаштвом...“12
Чак и када се врати у свој Буковац, Стипа Паштровић је због дужег времена
проведеног у граду и због своје дипломе, која га чини другачијим од свих, заборављен,
туђ. Село му не делује више као његов дом и чини му се да не припада тамо. Очев
савет да „не пушта узде из руку“ Стипа заборавља, или га не уме применити у новој
средини где ништа не зависи од њега, и планови о светлој будућности, високом
положају у граду падају у воду.
Градски свет је приказан, као и код Ковачића, као кваран и изопачен, кроз
разговор жена током недељног окупљања. У њему се сви који одскачу сматрају лудим,
„иначе би било несхватљиво“. То је друштво у коме владају друштвени паразити,
оличени у перовођи Кезмарском и инжењеру Халасу, људи који користе наклоност
девојака из високог друштва за остварење лагодног живота.
У таквом друштву Стипа никако не функционише, ма колико се трудио. Његова
природна, неискварена логика размишљања одступа од општег мишљења, у друштву
га трпе само да би се могли шегачити са њим. Али, за разлику од Бабијана у Салашару,
он не жели да се ичим допадне том друштву, управо зато што је толико желео да им
припада, јер не зна где припада. Баћа Бабијан зна где му је место и где је господар, и
зато на крају и успева да одбаци и најмање покушаје жупника да њиме манипулише.
Монолог Стипе Паштровића на крају петог дела приповетке не говори само о
његовом животу. Прича о Буњевцу, сељаку који је одбацио своје и пошао за туђим
уздиже се и постаје животна истина, сажета у кратку беседу Стипиног „дида“ о значају
земље за сељака, и да ће, ако је изгуби, одбаци, напусти, изгубити мир и срећу, као по
некаквом проклетству. Критика тог окупљеног друштва узрашће до критике оног дела
човечанства које се окреће извештачености, страстима, пијанству, убијајући тако све
оно здраво у човеку.
Не могавши да поднесе своју пропаст и неосетљивост оних који би требало да су
му најближи – жене и кћерке – за његову несрећу, за лаж и претварање у коме је
живео, Стипа Паштровић једини спас налази у смрти, исекавши вене парчетом
отрованог стакла – у лудници.
Приповетке се разликују по приступу овом непремостивом контрасту села и
града, два света у судару којих као да се само може страдати, и по судбини главног
јунака. Као и у роману У регистратури, за противнике главном јунаку узимају се
однарођени, људи мутног порекла, нечисте крви који су на високе положаје стигли
сплеткама и преварама, који желе да сељака отргну од његовог живота, ујарме га и
ставе у своју службу. Баћа Бабијан успева да се избори са њима тако што не напушта
своју земљу, место на коме је безбедан и непобедив, и они одлазе од њега покуњени.
С друге стране, Ивицу Кичмановића и Стипу Паштровића, оне сељачке синове који су се
одвојили од родног тла, овакви противници побеђују, и одводе их у лудило и смрт.

12
Наведено према: Петровић, Вељко, Приповетке, Матица српска – Српска књижевна задруга, Нови Сад
– Београд 1963, стр. 48
Литература

1. Деретић, Јован, Историја српске књижевности, Просвета, Београд 2004

2. Пековић, Слободанка, Српска проза почетком двадесетог века, Просвета, Београд
1987
3. Петровић, Вељко, Приповетке, Матица српска – Српска књижевна задруга, Нови
Сад – Београд 1963 (предговор Велибор Глигорић)
4. Скерлић, Јован, Историја нове српске књижевности, ЗУНС, Београд 1997