Приповједни сокаци Срете Батрановића

Када му је у руке пао лист новосадских Нијемаца Deutsches Volks-blatt, Срето

Батрановић је знао на какав је приповједачки капитал наишао. Тај његов Заборављени
дневник заправо је ековски каталог новинских наслова с првих страница листа од 1941. до
1943. године који пажљивом читаоцу открива најмање двије ствари: карактер пропагандне
машинерије у ратном Новом Саду и Батрановићев стваралачки нерв који је знао да
наслови новинских чланака понекад говоре више него сами извјештаји, репортаже и
анализе. Батрановић ће те наслове прецизно дефинисати као подтекстове, као својеврсне
тачке ослонца њемачке пропаганде, а тиме ће, макар и несвјесно, понешто рећи и о
природи самог новинарског и новинског посла.
Батрановић је забиљежио све наслове борхесовски прецизно, а у штурој и
прецизној анализи закључиће, између осталог, да су они набијени највећим делом
гебелсовским ратним оптимизмом и победничком реториком. Али, испод тих наслова
проницљиви педагог и стваралац откриће скривене поруке које ће му помоћи да разбије
пропагандну шифру и да на основу тог сазнања постави увијек неугодно питање о
сопственим кривицама у великим несрећама и да кратким потезом осјенчи будуће сокаке
којима ћемо шпартати на основу карактера и природе претходних шорова.
У том Заборављеном дневнику Батрановић комбинује неколико приповједних
техника. Дневник је уистину јединствено штиво, као и готово сва друга која се налазе у
Батрановићевој књизи Гнезда, јер је компонован различитим наративним стратегијама. Ту
је, прије свега, феномен пронађене књиге, односно пронађеног рукописа, мотив толико
драг постмодернистима, мотив који је највећима омогућио да реконструишу вансеријске
приче. Батрановићев проналазак је скроман, али је драмски набој пронађених новинских
наслова изузетан. Довољно је цитирати само један: Српски заробљеници у немачкој
пољопривреди, па да схватимо убојити сарказам словослагача који је умирање у радном
логору замијенио са готово шаљивим послом брања шећерне репице на каквом швапском
имању сјеверозападно од Минхена.
Писац прецизно доноси податке о пронађеном свежњу новина: знамо власника,
знамо одговорног за издавање, знамо задужене за рукописе, огласе и штампу. Потом
слиједи попис робе, односно таксативно слагање наслова који заправо представљају
главну причу Заборављеног дневника, његов стожерни дио који је сав у слутњи, у
наговјештају који је почесто двоструко кодиран. Након тога слиједи закључак, необична
врста поуке изведена из кратке анализе и још краћих размишљања.
Сличну наративну стратегију Батрановић ће употријебити и у краћем прозном
запису Пред спомеником. Умјесто заборављеног рукописа или укоричених новина писац
ће прочитати дио историје са споменика који је посвећен Сергеју Радоњешком и који се
налази у новосадском Дунавском парку. Споменик покреће причу о монаху и светитељу
Руске православне цркве, о оснивачу манастира Свете Тројице у Сергијевом Посаду близу
Москве и о обновитељу монаштва у сјеверној Русији. Реконструкција живота руског
монаха има репортажни карактер: реченице су кратке, информативне и одсјечне, често
натопљене сентименталним шећером који убрзо нестаје пред неочекивано агресивним
сликама попут оне у којој високи мршави Нигер лиже прсте својој драгани. Прича која је
почела откривањем споменика завршиће опет својеврсном поуком, односно поређењем
руског монаха са Светим Савом. Поређење је сведено, назначено тек у једној реченици,
али довољно да се складна приповједна хармонија на тренутак разбије неочекиваним
тоном.
Још радикалнији потез Батрановић ће повући у запису In vino veritas. Овај комад са
играњем и пјевањем, уз неочекивано мијешање вина и ракије на рођенданској забави,
завршиће са два апендикса, са два додатка. Жустра пјанска расправа претворила се у
националистичко сиктање које је деведесетих година прошлога вијека прерасло у режање.
Батрановић ће у првом додатку читаоца подсјетити на велечасног Јосипа Асталоша који је
осуђен на смрт вјешањем због насилног покатоличавања даљских Срба, док ће у другом
описати ужарену атмосферу на осјечком Тргу слободе у тренутку када се Хрватска
отцијепила од Југославије. Оно што је у причу функционисало као опомињућа фикција,
одјекнуће ратним ужасом који се реконструише у првом, а наслућује у другом додатку.
Класични запис Батрановић је остварио у прозној минијатури Улазница у којој се
говори о разликама између смрти на селу и смрти у граду. Као што код Милана
Чордашића мало звоно звони за сиротињу, а велико за газде, тако и код Батрановића
постоје одређене разлике у смртима. У селу је смрт догађај, у граду невољна обавеза. На
селу се тај дан пеку крофне, кувају ракија и вино и везе разговор, док се у граду болује
тихо, умире у самоћи, испраћа журно и готово нехајно. Батрановић је хроничар сеоских и
градских навика и обичаја, а те навике и обичаји се најбоље региструју у данима жалости.
Писац ће посебну пажњу посветити портретисању суграђана који су умрли у граду, у
Новом Саду и тада ће његова реченица бити најближа класичном новинарском
извјештавању, али ће њен ритам откривати суптилног стилисту коме ме мелодија
написаног важна колико и садржај.
Батрановић је, рекосмо већ, хроничар нарави и обичаја. У причи Крстовдан, која је
посвећена новосадским просјацима, његово хроничарско перо је најтачније и
најраскошније. Батрановић у овој краткој хроници, заправо прозном крокију, доноси
портрете неколицине просјака који су се, како каже, послагали од Футошке пијаце до
Саборне цркве на сваких двеста метара. Међу десетерачким дистисима који долазе са
једних просјачких гусала издваја се онај: Друже Тито, врати нам се, врати/Тебе воле
Срби и Хрвати који говори понешто и о временима која су услиједила након распада
бивше Југославије. У овом запису Батрановић не слика само просјаке и њихову
свагдашњу муку, него и однос његових суграђана према тим нишчима. Неки, записује он,
галантно ваде новчанике, а неки прелазе на другу страну потрчкујући. Међу просјацима
ће писац пронаћи и једног прерано одебљалог дјечака који поред хотела „Војводина“
развлачи црвену хармонику и прегласно пева тешке новокомпоноване народне песме и који
не пристаје на једноставно просјачко одређење, јер су његова свирка и његова пјесма
далеко више од тога.
Батрановић је и критичар који резонује одвојено од причања. Готово сви његови
прозни текстови су испарцелисани, подијељени у малена поглавља која имају засебан тон
и засебну мелодију, често различиту од онога што јој је претходило и од онога што јој
слиједи. У Грбавцима у стојећем ставу Батрановић ће на час напустити основни тон
приповиједања да би рекао шта мисли о скулптурама академског сликара Антуна Бабића.
То ће уједно бити прилика да каже и шта мисли о естетици лијепога и естетици ружнога
јасно се сврставајући у оне ствараоце који у гротескном, наказном и изломљеном виде
поредак ствари који изазива, како сам аутор каже, нагог гађења. Од уметности, вели
помало занесењачки и романтичарски Батрановић, желим да очекујем да ме ублажи,
оплемени и улепша.
Када је у Блејову преминуо Максим Максимовић, најчувенији дискутант и без
премца говорник на сахранама, остало је да зјапи питање: ко ће словом испратити
најбољега? Вуко Безаровић је од тог сижеа направио урнебесну сатиру, а сличан мотив у
причи Ново опело варира и Батрановић. Требао је, наиме, наћи замјену за црквена опела на
сахранама, а писцу је, будући да је човјек од реченице, тај задатак често повјераван,
углавном против његове воље. У том судару присилне невоље и самоуправног
директорског наваљивања настаје комично којим Батрановић ријетко соли своја
сочињенија. Када директор од писца тражи да напише говор за преминулог савјетника
Ружића и када писац зблануто одговори да то не може да уради, јер покојника није
познавао, директор му једноставно реплицира: Није важно што га не познајеш, све ти је
овде у досијеу. Напиши онако како си написао за друга Тита. Писац, без сумње, није
познавао друга, али је о њему морао знати све, јер су о њему све знали сви. Са савјетником
Ружићем ствар је далеко приснија и интимнија: лако је писати о ономе о коме ће писати
стотине других, али је готово немогуће пратити онога о коме не знамо ништа и притом
бити у том врту једини баштован.
Батрановић је у причама, минијатурама и записима и хроничар и писац и критичар
и архивар и педагод. Његово ткање није у једној боји, његова композиција није заснована
на истој фрази. У његовим сокацима су куће различите величине, јендеци другојачијих
ширина, тарабе су малане друкчијим бојама и у тој разноврсности покрета, у тој
многострукости прозног израза уједно се налази и суштина његове прозе, односно његове
поетике. Уз то ваља још додати да Батрановић иде у ред оних стваралаца којима је
локално ехо универзалног и који у наизглед малим драмама обичних људи препознају
далеко веће потресе који се на његовим сокацима чују, али се не виде.