Mladić, od nekih tridesetak godina, sa petodnevnom bradom i patikama koje su na njemu

daleko duže, korača preko pijace, što je danju vrvela od Cigana, seljaka i pokojeg Bugarina ili
Rumuna, prodavajući raznorazne tričarije, "od igle do lokomotive”, a sada prazne gde su pod
limenim stropom ćutale tezge i pogaženo, trulo povrće. Vuče se kroz štandove, mamuran celog
dana, još od sinoć, iako je prošlo devet sati uveče. Iza zadnje kapije, odmah desno, niz usku uličicu
nalazi se "Podrum", u suterenu stambene zgrade, sumnjiva birtija koja okuplja najraznovrsniji
šljam svih socijalnih slojeva. Adam je inventar lokala, danonoćno za šankom, sa hrpom čaša pred
sobom, što se često završavalo tupim udarcem čela o hrastovinu šanka.
Stao je pred ulaznim stepeništem. Pre mene ne bi stvari u ovom gradu što večne behu, pa
i ja večno trajem. Vi što ulazite ostavite svaku nadu. Ma jebao me Dante. I zatrse glavom. Diže
levu nogu i kroz rupu na đonu vadi kamenčić koji mu uporno testira živce, pa se zaputi niz
stepenice. Jedan, dva, tri, četiri pet, šest, sedam, osam, devet. Obavija ga graja gomile i muzika sa
produvalih, vašarskih zvučnika, para mu uši i zadaje strašnu glavobolju. Šank krcat, kurva do
kurve, koje podižu i tresu svoje sise, hvaleći se umećem svojih plastičnih hirurga. Zvera levo –
desno. “’Ej matori, dođi sedi kod nas”. Zna Adam taj hrapavi glas. Ide ka stolu u desnom ćošku
levog dela prostora i seda kraj njih trojice, kao četvrti. Neko vreme ćuti, dok mu ne gurnuše staklo
sa nekoliko belih lajni na njemu. “Povuci, izgledaš kao da su te slonovi gazili dan i noć”. Pilji u
staklo, i dalje ćutke. Sniff or not to sniff? Kao da je to pitanje! Vadi dvadeseticu, rola je u tubu i
diže staklo. Sssssss… Pali cigaru, otpuhuje dim, kad se pojavi Morfi, barmen, tek polupijan, sa
modrim tacnama oko očiju. “Uobičajeno Adame”? “Uobičajeno Morfi.” Glava mu i dalje klanja,
ne pomaže ni gomila amfetamina od koje mu prokapa krv iz nosa. Ćuti. Majku im njihovu! Svima!
I njoj! Posebno njoj! Dromfulja! I onom jebenom menadžeru za zapošljavanje! “Nije ovo posao
za tebe, nemaš trgovačkog talenta, fali ti duha. Uostalom, to se teško može očekivati od nekog sa
diplomom filozofa.” Seljačina neopevana! Da sam mu munuo stotinak evra imao bih i
arhitektonskog duha! Morfi se vrati i spusti pred njega punu hajbol čašu bledo smeđe tekućine.
Uvlači dim cigarete, izbacuje ga. Zatim, odmah, vuče još jedan i stavlja cigaru u pikslu. Hvata
čašu i sipa čitava dva decilitra u grlo. Ponovo uzima cigaru, vuče poslednji dim, vadi novu iz pakle
i pripaljuje je na žar opuška koji naglim pokretom gasi. Puši ćutke. I ne čuje onaj hrapavi glas koji
mu nudi neki “poslić”. Odjednom oseti strašnu vtoglavicu i nesvesticu kako ga hvata. Najpre mu
mrak pade na oči, a onda prestade da oseća telo, da postaje vazduh i širi se prostorom. Glava mu
klonu na grudi, a nesvestica se pretvori u san.
Sanjao je kako se rukuje sa menadžerom koji mu pruža nove starke, devojku kako trči ka
njemu, noseći mu brijač, sjajan i neotpakovan. Sanjao je kako se diže sa wc šolje i briše papirom
na kom stoji, velikim slovima, “DIPLOMA”.
Voz ide u njemu nepoznatom pravcu. Nije mogao da se seti destinacije.kako vagon pređe
preko spoja šina, u njemu zatreperi ionako već proređeno neonsko svetlo sa plafona.
Voz staje.silazi niz metalne stepenice i zatiče se na seoskom peronu,jednom jedinom usred
ničega.mrak je toliki da ne može da razazna ni jedan oblik oko sebe.
Zatim glas, izdaleka,tih, prigušen, doziva ga nekim imenom koje nije njegovo.počinje da trči ka
izvoru, i oseća da trči nizbrdo, i pada, u popino prase koje nadmašuje kukove i stvara šum kakav
samo reči mogu da stvore. tek onda vide da na vrhu svake dugačke stabljike čuči po jedna reč kojoj
ne zna značenje. kotrlja se nizbrdicom dok glas i dalje viče, prigušeno, iz daleka, a padu ne beše
kraja.
kad oseti udar u dno provalije,trgnu se, zaljulja levo-desno i vide da se nalazi na klupi, u pozadini
parka,podalje od svetiljki.Sa desne strane - limenka "staropramena". Sa leve - crni pas koji
sklupčan spava kao da on i nije tu. ne zna kako je ovde dospeo.za koji minut počeće da sviće.vadi
tabakeru, iz tabakere cigaru, pali je šibicom (ne može da nađe upaljač), i počinje da puši dubokim
udisajima. protrese limenku i vidi da je polupuna.naginje, otpija dobar gutljaj, kao vrlo žedan
čovek, i nastavlja da puši domaću krdžu.prilazi prosivi poluovčar, njuši mu noge i odlazi dalje.
levo od njega crni uličar uporno spava.
trebalo je pet minuta, možda šest, da periferno vidno polje počne da mu zaokuplja nešto braon,
nešto što remeti čitavu, na već naviknutu, atmosferu.baca pogled iza uspavanog psa i vidi
novčanik.prinosi ga sebi i počinje da kopa po pregradama.vadi jednu crvenu novčanicu i dve
zelene. trpa ih u džep,ne gledajući apoene, završava pivo i cigaru i zapućuje se kući.
blagi, neodređenog tonusa,osmeh širi mu se preko lica
ipak,možda, nije sve beznadežno!da, da...! znak je ovo, treba još izdržati, bar dok crvena i zelena
ne izblede...
sutra će moći da provetri pluća nekom, možda parfemskom, licenciranom krdžom.
Osmeh, neodređenog štimunga igrao mu je na licu...
Nije mogao da dočeka sutra.
Sutra je dočekalo njega, izbacilo ga iz kreveta gadnim nagonom za povraćanjem kao što je
to nekad radila mama pred školu.Uh sranja… BHhhhh, bljlj… khkhkhkh… Ve ce šolja nije stigla
da pretrpi katastrofu, ali je zato žuta linija želudačne kiseline podelila dva duga hodnika u dve
kolovozne trake. Iz trpezarije vika i slanje tamo gde se ne vraća. U ve-ceu panika!nagli nagon
proliva, svlači pantalone, i užurbano sedan a ššolju, dok, istovremeno, mlaz sa drugog kraja tela,
šiba po lavabou. Po stomaku mu se prevrće cigla, I dok oseća kako mu ruši temelje bića, počinje
da oseća i olakšanje što ga je naglo paražnjenje creva I želuca donelo.
Dovlači se iscrpljeno do kade, polako pušta hladnu vodu i umiva se, zabacujući vodu preko
cele glave.