1

Urednik 
Blagota Drašković 

Recezenti 
Pavle Jurković 
Dr. Josip Marinković 
Dr. Dušan Žubrinić 

Metodička obrada 
Dr. Boris Kalin 

IV, neizmijenjeno izdanje 

Odobrio republički sekretarijat za prosvjetu, 
kulturu i fizičku kulturu SR Hrvatske rješenjem 
br. 4155/1 od 16. 6. 1978. 

Izvjestitelj u komisiji za udžbenike 
Ivan Završki 

Urednik internet izdanja: 
Josip Debeljak, josip.debeljak@gmail.com 

Slika na naslovnoj strani 
Frans Maseerel 
Drvorez iz ciklusa "La passion d'un homme" 

Tisak 
RO "Informator", ­ OOUR Tiskara "Zagreb", Zagreb 1982.

2 
SADRŽAJ: 

Društveno­povijesne i teorijske pretpostavke marksizma .....................................................................5 
1. V. I. Lenjin: O odgoju i obrazovanju.............................................................................................5 
2. Što je marksizam ........................................................................................................................8 
3. Antičko shvaćanje svijeta i čovjeka..............................................................................................9 
Od mitologije do filozofije ............................................................................................................9 
Filozofija nasuprot mitu...............................................................................................................9 
Grčka — kolijevka evropske kulture ..........................................................................................10 
Platon i Aristotel........................................................................................................................12 
Propast polisa i osnivanje svjetske države ................................................................................13 
4.  Srednjovjekovno shvaćanje svijeta i čovjeka ............................................................................15 
Slabosti rimskog carstva ...........................................................................................................15 
Pojava kršćanstva ....................................................................................................................15 
Svijet srednjega vijeka ..............................................................................................................16 
Kršćanstvo i filozofija ................................................................................................................17 
5. Novovjekovno shvaćanje svijeta i čovjeka .................................................................................20 
Društveno­povijesne prilike.......................................................................................................20 
Renesansna umjetnost i znanost ..............................................................................................21 
Filozofija novoga vijeka.............................................................................................................21 
Rađanje novoga svijeta.............................................................................................................24 
6. Pojava marksizma — klasici marksističke misli..........................................................................27 
Karl Marx (1818. – 1883.) .........................................................................................................27 
Friedrich Engels (1820—1895). ................................................................................................29 
Vladimir Iljič Lenjin (1870—1924)..............................................................................................29 
Karakteristike marksističkog načina proučavanja.......................................................................30 
Marksističko shvaćanje čovjeka i društva ..........................................................................................34 
1. Čovjek i njegov svijet.................................................................................................................34 
Pretpostavke egzistencije čovjeka i povijesti .............................................................................34 
Zagonetka ljudske povijesti .......................................................................................................35 
Bit materijalističkog shvaćanja povijesti.....................................................................................36 
2. Društvena proizvodnja ljudskog života.......................................................................................38 
Proces društvene materijalne reprodukcije................................................................................38 
Razvitak sredstava za proizvodnju............................................................................................40 
Globalna struktura društva........................................................................................................41 
3. Privatno vlasništvo i klasno društvo...........................................................................................44 
Nastanak klasa i klasnog društva..............................................................................................44 
Određenje i karakteristike klase ................................................................................................45 
Oblici klasne borbe i država......................................................................................................45 
Mehanizam klasne eksploatacije...............................................................................................46 
4. Kapitalizam ...............................................................................................................................49 
Najamni rad i kapital .................................................................................................................49 
Potreban rad i višak rada ..........................................................................................................50 
Monopolistički kapitalizam i imperijalizam..................................................................................50 
Buržoaska demokracija.............................................................................................................51 
Novac izopačuje ljudske potrebe...............................................................................................52 
Otuđenje ljudskog rada .............................................................................................................53 
5. Proletarijat i revolucija...............................................................................................................57 
Buržoazija i proletarijat..............................................................................................................57 
Proleteri i komunisti ..................................................................................................................58 
Revolucija i povijesna uloga proletarijata...................................................................................59 
6. Socijalizam ...............................................................................................................................63 
Smisao i bit socijalizma.............................................................................................................63

3 
 Socijalizam kao zajednica slobodno udruženih proizvođača ......................................................65 
Socijalizam kao svjetski proces.................................................................................................66 
7. Povijesni oblici postojanja društva .............................................................................................71 
Čovjek je društveno biće...........................................................................................................71 
Primarne i sekundarne grupe ....................................................................................................71 
Porodica...................................................................................................................................73 
Što se događa sa suvremenom porodicom ...............................................................................73 
Od plemena do naroda .............................................................................................................75 
Narod i nacija ...........................................................................................................................75 
Nacionalno pitanje i međunacionalni odnosi..............................................................................76 
Nacionalizam i šovinizam..........................................................................................................77 
Klasna podloga nacionalizma i šovinizma .................................................................................78 
8. Društvena svijest ......................................................................................................................80 
Klasna osnova i uvjetovanost društvene svijesti ........................................................................80 
Ideološki oblici svijesti...............................................................................................................81 
9. Iz carstva nužnosti u carstvo slobode ........................................................................................85 
Rješenje zagonetke ljudske povijesti.........................................................................................85 
Što nam obećava budućnost.....................................................................................................86 
10. Marksizam u jugoslavenskoj teoriji i praksi ..............................................................................90 
Povijesni kontinuitet marksističke misli u nas.............................................................................90 
Tito: O radničkom upravljanju privrednim preduzecima .............................................................91 
U socijalizmu na prvom mjestu mora da bude čovjek, proizvođač i stvaralac .............................92 
O liku komuniste .......................................................................................................................93 
Osnovni principi koegzistencije i nesvrstavanja .........................................................................93 
Komunisti — avangardna snaga socijalističkog kretanja............................................................94 
Za dalje razvijanje marksizma...................................................................................................94 
Tumač pojmova ................................................................................................................................98 
Bibliografski podaci o navedenim tekstovima...................................................................................113

4 
DRUŠTVENO­POVIJESNE I TEORIJSKE
PRETPOSTAVKE MARKSIZMA 

1. V. I. LENJIN: O ODGOJU I OBRAZOVANJU 

U  tekstu  koji  slijedi  Lenjin  ističe  što  je  po  njegovu  mišljenju  potrebno  za  pravo  marksističko 
obrazovanje. Formulirajući prigovore staroj školi, on ujedno pokazuje kakvu novu školu trebamo. * 

Kada  bi  se  proučavanje  komunizma  sastojalo  samo  u  usvajanju  onoga  što  je  navedeno  u 
komunističkim  djelima,  knjigama  i  brošurama,  onda  bismo  vrlo  lako  mogli  dobiti  komunističke 
slovoznance ili hvalisavce, a to bi nam najčešće štetilo, jer ti ljudi koji su naučili i pročitali ono što pišu 
komunističke knjige i brošure ne bi bili sposobni da sva ta znanja povežu i ne bi umjeli raditi onako kao 
što komunizam stvarno zahtijeva. 
Još  opasnije  bi  bilo  kada  bismo  počeli  usvajati  samo  komunističke  parole.  Kada  tu  opasnost  ne 
bismo shvatili na vrijeme i kad čitav naš rad ne bismo usmjerili na to da tu opasnost uklonimo, onda bi 
postojanje pola milijuna ili milijuna ljudi, mladića i djevojaka, koji bi se poslije takvog izobražavanja u 
komunizmu nazvali komunistima, nanijelo samo veliku štetu stvari komunizma. 
Ovdje  nam  se  postavlja  pitanje:  kako  treba  da  sve  to  kombiniramo  za  izobražavanje  u 
komunizmu? Što treba da uzmemo iz stare škole, iz stare nauke? 
Stara škola je izjavljivala da želi stvoriti tip svestrano obrazovanog čovjeka, da ona uči znanostima 
uopće. Mi znamo da je to bila čista laž, jer je čitavo društvo bilo zasnovano i počivalo je na podjeli ljudi 
na  klase,  na  eksploatatore  i  tlačene.  Prirodno  da  je  čitava  stara  škola  zato  što  je  potpuno  prožeta 
klasnim  duhom,  davala  znanja  samo  djeci  buržoazije.  Svaka  njezina  riječ  bila  je  krivotvorena  u 
interesu buržoazije. 
U tim školama mladi naraštaj radnika i seljaka nisu toliko odgajali koliko su ga dresirali u interesu 
te iste buržoazije. Odgajali su ga tako da stvore korisne sluge buržoaziji koji će joj moći stvarati profit, 
a  da  u  isto  vrijeme  ne  remete  njezin  mir  i  plandovanje.  Zato  smo,  odbacujući  učenje  stare  škole, 
postavili  sebi  zadatak  da  uzmemo  od  nje  samo  ono  što  je  potrebno  kako  bismo  postigli  pravo 
komunističko obrazovanje. 
Ovdje  smo  došli  do  onih  prigovora,  onih  optužaba  protiv  stare  škole  koje  se  stalno  Čuju  i  koje 
često vode potpuno nepravilnom tumačenju. 
Kažu  da  je  stara  škola  bila  škola  mehaničkog  učenja,  škola  bubanja.  To  je  točno,  ali  ipak  treba 
znati razlikovati što je u staroj školi bilo loše, a što korisno za nas, treba znati odabrati iz nje ono što je 
potrebno za komunizam. 
Stara  škola  bila  je  škola  mehaničkog  učenja.  Ona  je  primoravala  ljude  da  usvajaju  masu 
nepotrebnih, suvišnih, mrtvih znanja koja su opterećivala mozak i pretvarala mladi naraštaj u činovnike 
dotjerane pod jedan konac. Ali vi biste učinili veliku pogrešku kada biste pokušali izvesti zaključak da 
se komunist može postati bez usvajanja onog što je ljudsko znanje već nagomilalo. Pogrešno bi bilo 
misliti  da  je  dovoljno  usvojiti  komunističke  parole,  zaključke  komunističke nauke, bez usvajanja one 
sume znanja čija je posljedica sam komunizam. 
Primjer za to kako je iz sveukupnih ljudskih znanja nastao komunizam pruža nam marksizam. 
Čitali ste i slušali kako je komunistička teorija, komunistička nauka, koju je uglavnom stvorio Marx, 
prestala biti djelo jednoga, makar i genijalnog socijalista 19. stoljeća, kako je to učenje postalo učenje 
milijuna i desetaka milijuna proletera u cijelom svijetu koji to učenje primjenjuju u svojoj borbi protiv 
kapitalizma. 
I kada biste postavili pitanje — zašto je Marxovo učenje moglo osvojiti milijune i desetke milijune 
srdaca najrevolucionarnije klase, dobili biste jedan odgovor: to se dogodilo zato što se Marx oslanjao 
na  čvrst  temelj  ljudskih  znanja  stečenih  u  kapitalizmu.  Proučivši  zakone  razvitka  ljudskog  društva, 

* 
Na početku svakog poglavlja navodimo uvodne naznake, kojima nastojimo pomoći u raščlanjivanju i ujedno u 
sistematiziranju  sadržaja  poglavlja.  Ističući  u  prvi  plan  bitne  teze  i  elemente  poglavlja,  namećemo  Ih  pažnji 
čitaoca sa zadatkom da ih razabere, utemelji i potpunije odredi u tekstu.

5 
Marx  je  shvatio  neizbježnost  razvitka  kapitalizma  koji  vodi  komunizmu  i,  što  je  glavno,  on  je  to 
dokazao  samo  na  osnovi  najegzaktnijeg,  najdetaljnijeg,  najdubljeg  proučavanja  tog  kapitalističkog 
društva pomoću potpunog usvajanja svega onoga što je dala dotadašnja znanost. 
Sve što je ljudsko društvo stvorilo on je preradio kritički, ne zanemarivši ni jednu točku. Sve što je 
ljudska  misao  stvorila  on  je  preradio,  podvrgao  kritici,  provjerivši  na  radničkom  pokretu,  i  izvukao 
zaključke  koje  nisu  mogli  izvući  ljudi  ograničeni  buržoaskim  okvirom  ili  sputani  buržoaskim 
predrasudama. 
Kada  često  i  među  predstavnicima  omladine  i  među  nekim  braniteljima  novog  obrazovanja 
slušamo napade na staru školu (da je stara škola bila škola bubanja), mi im kažemo da od stare škole 
moramo uzeti ono što je u njoj bilo dobro. 
Od stare škole nećemo uzeti ono opterećivanje pamćenja mladog čovjeka beskrajnom količinom 
znanja, u devet desetina nepotrebnih, a u jednoj desetini unakaženih. No to ne znači da se možemo 
ograničiti na komunističke zaključke i naučiti napamet samo komunističke parole. Tako nećeš izgraditi 
komunizam. Komunist možeš postati tek onda kada svoje pamćenje obogatiš poznavanjem svih onih 
bogatstava do kojih je došlo čovječanstvo. 
Bubanje  nije  potrebno,  ali  je  potrebno  razvijanje  i  usavršavanje  pamćenja  svakog  učenika 
poznavanjem  osnovnih  činjenica,  jer  će  se  inače  komunizam  pretvoriti  u  prazno  slovo,  u  prazan 
»cimer«. 1  Komunist će biti samo običan hvalisavac ako sva znanja koja je dobio ne budu prerađena u 
njegovoj svijesti. Vi ta znanja morate ne samo usvojiti, nego se prema njima odnositi kritički kako svoj 
um ne biste pretovarili nepotrebnim tricama, nego ga obogatili poznavanjem svih činjenica bez kojih 
ne može biti suvremen obrazovan čovjek. 
Ako bi se neki komunist htio hvalisati komunizmom na osnovi gotovih zaključaka koje je dobio, a 
da  nije  obavio  vrlo  ozbiljan,  težak  i  velik  posao,  da  se  nije  snašao  u  činjenicama  prema  kojima  je 
dužan odnositi se kritički, takav komunist bio bi vrlo jadan. Takva površnost bila bi apsolutno ubitačna. 
Ako  znam  da  znam  malo,  potrudit  ću  se  da  znam  više,  ali  ako  netko  govori  da  je  komunist  i  da  on 
nešto solidno ne treba znati, onda od njega neće postati ništa što bi i sličilo na komunista. 
Odbacujući  staru  školu,  gajeći  potpuno  opravdanu  i  neophodnu  mržnju  prema  toj  staroj  školi, 
cijeneći spremnost da se stara škola sruši, mi isto tako moramo shvatiti da staro mehaničko učenje, 
staro  bubanje,  stare  dresure  treba  da  zamijenimo  sposobnošću  da  primimo  čitavu  sumu  ljudskih 
znanja  i  da  je  primimo  tako  da  komunizam  ne bude kod vas nešto što je naučeno napamet, već da 
bude  ono  što  ste  vi  sami  promozgali,  da  on  predstavlja  one  zaključke  koji  su  neizbježni  s  gledišta 
suvremenog obrazovanja. (1) 

PITANJA I ZADACI 
1. NA  MARGINI  (RUBU)  TEKSTA  OBILJEŽI  ONA  MJESTA  NA  KOJIMA  LENJIN  POKAZUJE  STO  NIJE  DOVOLJNO  ZA 
PRAVO  MARKSISTIČKO  OBRAZOVANJE,  ODNOSNO  STO  JE  POTREBNO  ZA  PRAVO  MARKSISTIČKO 
OBRAZOVANJE. 
2. U    SVOJOJ      BILJEŽNICI    CITIRAJ      (DOSLOVNO      NAVEDI)      ONU    FORMULACIJU    ZA    KOJU  SMATRAŠ      DA 
NAJBOLJE  I      NAJSNAŽNIJE      IZRIČE      LENJINOVU      MISAO.      AKO      TI      SE  NAMEĆU  DVIJE  FORMULACIJE, 
CITIRAJ OBJE,  A ZATIM IH SAZMI U JEDNU. 
3. U  "SADRŽAJU"  PAŽLJIVO  PROČITAJ  SVE  NASLOVE  I  PODNASLOVE  ZA  PRVI  DIO  UDŽBENIKA  »DRUŠTVENO­ 
POVIJESNE I TEORIJSKE PRETPOSTAVKE MARKSIZMA«. DOVEDI TE SADRŽAJE U VEZU S LENJINOVOM TEZOM 
KAKO SI JE SAM FORMULIRAO TIME SI SADRŽAJNO DOPUNIO TEZU I UJEDNO DOBIO ODREĐENIJI UVTD U DIO 
PROGRAMA KOJI CES PROUČAVATI U TOKU NASTAVE. 
4. U  SVOJOJ  BILJEŽNICI  PREGLEDNO  U  LIJEVOM  STUPCU  ISPISI  NEGATIVNA  OBILJEŽJA  STARE  ŠKOLE,  A 
USPOREDO  S  NJIMA  U  DESNOM  STUPCU  ISKAZI  OBILJEŽJA  KOJA  BI  TREBALA  DA  IMA  NOVA  ŠKOLA.  NEKA 
OBILJEŽJA  NOVE  ŠKOLE  LENJIN  JE  SAM  IZRIJEKOM  FORMULIRAO  U  PROTUSTAVU  PREMA  ISKAZANIM 
OBILJEŽJIMA  STARE  ŠKOLE.  ALI  LENJIN  NIJE  FORMULIRAO  SVE  ODLIKE  NOVE  ŠKOLE.  DOPUNI  SAM  TA 
OBILJEŽJA I ZAHTJEVE NOVE ŠKOLE ZA KOJE SMATRAŠ DA TREBA DA OTKLONE NEDOSTATKE STARE ŠKOLE. 
5. STO JE MEHANIČKO UČENJE? 
6. KAKVU ŠKOLU MI TREBAMO? 
7. AKO  JE  BITNA  ODLIKA  NOVE  ŠKOLE  KAKVU  TREBAMO  DA  ONA  U  PRVOM  REDU  RAZVIJA  SPOSOBNOSTI 
MIŠLJENJA,  SPOSOBNOSTI  KRITIČKOG  PRERAĐIVANJA  SADRŽAJA  OBRAZOVANJA.  AKO  NOVA  ŠKOLA  TREBA 
DA BUDE ŠKOLA ISTRAŽIVANJA, A NE ŠKOLA PAMĆENJA, UPITAJ SE: KAKVA JE u TOM POGLEDU ŠKOLA KOJU 
POHAĐAŠ?  PROSUDI  KOLIKO  U  TVOM  UČENJU  I  OBRAZOVANJU  IMA  PASIVNOG  MEHANIČKOG  UČENJA  I 
PASIVNOG ZNANJA. A KOLIKO ISTRAŽIVANJA I KRITIČKOG PROSUĐIVANJA, KOLIKO AKTIVNOG ZNANJA. 
8. POSAVJETUJ  SE  SA  SVOJIM  NASTAVNICIMA  O  SISTEMU  NASTAVE U ŠKOLI, O DOBRIM I LOŠIM STRANAMA TE 
NASTAVE  I  POSEBNO,  O  TOME  STO  BISTE  ZAJEDNO  MOGLI  PODUZETI  DA  TO  STO  VISE  BUDE  ŠKOLA 
ISTRAŽIVANJA I MIŠLJENJA, A NE ŠKOLA PAMĆENJA i BUBANJA. 

1 
Cimer – slika s natpisom na dućanu, zanatskoj radnji, krčmi

6 
9. ISTRAŽIVANJE  I  KRITIČKO  MIŠLJENJE  TRAŽE  TVOJE  AKTIVNO  SUDJELOVANJE.  NITKO  TE  U  TOME  NK  MOŽE 
ZAMIJENITI.  KAO  STO  TE  NITKO  NE  MOŽE  NI SPRIJEČITI DA KRITIČKI MISLIŠ (PREMDA TE MOŽE SPREČAVATI, 
KAO STO TE MOŽE I POTICAJI I NAVODITI). ZA LJUDSKO ODREĐENJE NEMA UNAPRIJED DANOG JAMSTVA. ONO 
STO  JE  PRESUDNO  ZA  TVOJU  LJUDSKU  VRIJEDNOST  OVISI  U  PRVOM  REDU  O  TEBI  SAMOME.  TVOJ  ULOG 
TVOJE  AKTIVNO  OPREDJELJENJE  U  NASTAVI  I  VLASTITOM  OBLIKOVANJU  UVJET  JE  DA  BUDEŠ  SUBJEKT  U 
NASTAVI.  ALI  I  VISE  OD  TOGA:  DA  BUDEŠ  SUBJEKT  SAMOME  SEBI.  DA  PODUZMEŠ  ODGOVORNOST  ZA 
OBLIKOVANJE SEBE SAMA, DA PREUZMES SVOJU SUDBINU U SVOJE RUKE.

7 
2. ŠTO JE MARKSIZAM 

Što  je  životni  nazor?  Marksizam  kao  životni  nazor.  Uvjeti  pojave  marksizma.  Odnos  marksizma, 
radničkog pokreta i socijalizma. Klasici marksizma i njihovi nastavljači. 

Svaki  čovjek,  više  ili  manje  svjesno  ili  spontano  postavlja  pitanje  što  je  svijet,  priroda,  društvo, 
čovjek,  što  je  smisao  i  svrha  ljudskog  postojanja  i  sl.  To  su  pitanja  tzv.  životnog  nazora.  Ljudi  svih 
epoha  imaju  nekakav  pogled  ili  nazor  na  svijet  u  kojem  izražavaju  svoju  spoznaju  svijeta,  smisao 
svojeg  postojanja  i  položaja  u  svijetu.  Mitologija 2 ,  religija,  filozofija,  umjetnost,  znanost  i  cjelokupna 
kultura  određene  epohe  izražavaju  neki  životni  nazor  koji  je  uvjetovan  općim  stupnjem  dostignuća 
ljudskih  spoznaja,  a  one  su  naposljetku uvijek određene odgovarajućim materijalnim ili ekonomskim 
uvjetima života u pojedinim epohama ili generacijama. 
I  marksizam  izražava  nazor  na  svijet  koji  nije  nastao  ni  spontano  ni  slučajno,  već  je  uvjetovan 
tekovinama  cjelokupnog  dosadašnjeg  kulturnog  razvoja  čovječanstva,  a  naročito  društvenim, 
ekonomskim, političkim i kulturnim zbivanjima i odnosima onog vremena u kojem se pojavljuje. Zato 
on  i  najadekvatnije  izražava  misao,  smisao  i  tendencije novovjekovne epohe, odnosno suvremenog 
svijeta.  Bitna  značajka  marksističkog  nazora  ili  odnosa  prema  svijetu  izražena  je  u  zahtjevu  za 
izmjenom svijeta, a ne samo u zahtjevu za njegovim objašnjavanjem i tumačenjem. 
Tvorci  i  začetnici  ovakve  orijentacije  su  u  19.  stoljeću  klasici  marksizma:  Karl  Marx  i  Friedrich 
Engels. 
Međutim,  njihovu  nauku  i  njoj  primjereno  djelovanje  nastavljaju  od  kraja  19.  stoljeća  do  danas 
brojni teoretičari i praktičari — revolucionari u gotovo svim zemljama suvremenog svijeta. Najistaknutiji 
su  V.  I.  Lenjin,  J.  B.  Tito,  E.  Bloch  [Bloh],  G.  Lukacs  [Lukač],  H.  Lefebvre  [Lefevr]  i drugi. Postoje i 
brojne zloupotrebe marksizma, od kojih je svakako najpoznatija staljinizam. 
Ovo učenje, odnosno ovakva orijentacija postaje teorijska ili idejna osnova cjelokupnog radničkog 
pokreta  u  svijetu,  a  napose  znanstvena  osnova  izgradnje  socijalizma,  pa  i  to  u  širem  smislu  riječi 
možemo nazvati marksističkom orijentacijom i pokretom. 
Marksizam je, dakle, nastao na tekovinama cjelokupne evropske kulture. Tu, u osnovi istu misao 
izrazio je V. I. Lenjin ovako: »Marxovo je učenje ... zakoniti nasljednik najboljega što je čovječanstvo 
stvorilo u 19. stoljeću u liku njemačke filozofije, engleske političke ekonomije i francuskog socijalizma.« 
Stoga se marksizam ne može objasniti ni shvatiti izvan konteksta i kontinuiteta 3  tog kulturnog nasljeđa 
koje se izgrađivalo kroz čitav razvoj evropskog mišljenja i kulture, pa treba uočiti i istaći barem njegove 
osnovne konture. 4 
U razvoju evropskog mišljenja i kulture možemo razlučiti tri epohalna pogleda ili nazora na svijet: 
antički, srednjovjekovni i novovjekovni. Svaki od njih treba pobliže objasniti. 

PITANJA I ZADACI 
1. KOJA  PITANJA  PRIPADAJU  PITANJIMA  TZV.  ŽIVOTNOG  NAZORA? POKUŠAJ SADRŽAJNO ODREĐENIJE IZRAZITI 
POJEDINA OD TIH PITANJA, A ZATIM I MOGUĆE ODGOVORE NA TAKO POSTAVLJENA PITANJA. 
2. ŠTO      TE      MARKSIZAM?      KADA      NASTAJE?      TKO      SU      NJEGOVI      TVORCI?      KOJI      SU      NAJISTAKNUTIJI 
MARKSISTIČKI TEORETIČARI i PRAKTIČARI ­ REVOLUCIONARI U 20. STOLJEĆU? 
3. ČIME JE UVJETOVANA   POJAVA   MARKSIZMA?   SVOJ   ODGOVOR   DOVEDI   U   VEZU   S NASLOVIMA IDUĆIH 
POGLAVLJA.  VIDI  STO  JE  O  TOME  REČENO  U  LENJINOVU  TEKSTU  O  ODGOJU  I  OBRAZOVANJU  U 
PRETHODNOM POGLAVLJU. 

2 
mitologija – skup mitova ili bajki o bogovima i legendarnim herojima 
3 
kontinuitet – neprekidan niz, neprekidnost 
4 
kontura – obris, skica nekog predmeta

8 
3. ANTIČKO SHVAĆANJE SVIJETA I ČOVJEKA 

Povijest  i  pretpovijest.  Fantastične  mitske  predodžbe  o  svijetu  i  životu.  Filozofija  kao  pokušaj 
racionalnog  objašnjenja.  Karakteristike  grčkog  shvaćanja  svijeta  i  života.  Mudrost  života  u  skladu  s 
prirodom. 

OD MITOLOGIJE DO FILOZOFIJE 

Ljudskom  poviješću  nazivamo  ono  razdoblje  postojanja  čovjeka  ili  ljudske  vrste  za  koje  imamo 
pisane  spomenike  ili  usmenu  predaju.  Za  evropske  narode  to  je  razdoblje  posljednjih  4000—5000 
godina. Sve što se zbivalo prije toga nazivamo pretpoviješću, a narode koji su živjeli u tom razdoblju 
nazivamo pretpovijesnim ili »primitivnim« narodima. Međutim, i u toj tamnoj i dubokoj pretpovijesnoj 
prošlosti nalazimo tragove ljudske kulture koja je stara i nekoliko stotina tisuća godina. 
Razvoj  čovjeka  i  njegove  kulture  tekao  je  vrlo  sporo,  ali  se  sve  više  ubrzava  što  se  približava 
našem vremenu. Kad bismo radi usporedbe zamislili da proteklih npr. 300 000 godina traje 12 sati, tj. 
od ponoći do podneva (l sat = 25 000 godina), onda bi do pojave krapinskog pračovjeka proteklo 11 
sati, a zlatno doba stare Grčke (prije 2 500 godina) bilo bi samo 6 minuta prije podne. Međutim, samo 
nekoliko  sekundi  poslije  podneva  doći  će  do  neslućenog  razvoja  automatizacije,  a  ono  što  će  se 
dogoditi s ljudskom kulturom i civilizacijom svega pola sata nakon podneva — potpuno je nezamislivo. 
Uostalom,  čovječanstvo  jedva  500  godina  zna  da  je  zemlja  okrugla  i  da  se  okreće  oko  Sunca. 
Naši  suvremenici  učili  su  u  školama  da  je  atom  posljednja  nedjeljiva  čestica  materije,  a  danas  se 
svuda  po  svijetu  grade  atomske  centrale,  dok  su  atomske  bombe  već  odavno  najveća  prijetnja 
suvremenom čovječanstvu. 
Sva istraživanja ljudske pretpovijesti pokazuju da je čovjek i u tom razdoblju svog postojanja želio 
odgovoriti  na  pitanja  o  svijetu  i  pojavama  oko  sebe,  o  svom  položaju,  smislu  opstanka  itd.  Ne 
poznavajući  zakone  i  uzroke  prirodnih  sila,  on  je  o  njima  stvarao  fantastične  ili  mitske  predodžbe  i 
tumačenja.  Nemoćan  pred  smrću,  bolestima,  gromovima,  poplavama  i  pomrčinama,  a  diveći  se 
istovremeno  izlasku  i  zalazu  sunca,  rastu  biljaka  i  životinja  itd.,  pretpovijesni  čovjek  je  obožavao  te 
nepoznate sile. Tako su nastale mitske priče o nastanku svijeta u obračunu svemirskih sila dobra i zla 
ili  djelovanjem  titana 5 ,  heroja,  bogova  i  drugih  nadljudskih  bića,  a  sudbina  čovjeka  zavisila  je  od 
njihove  volje  i  hirova.  Zato  im  je  on  prinosio  kao  žrtvu  ono  što  mu  je  bilo  najdraže  i  najvrednije 
(životinje, žitarice, pa čak i vlastitu djecu) ne bi li ih umilostivio. 

FILOZOFIJA NASUPROT MITU 

Što mogu znati? 
Što treba da činim? 
Čemu se smijem nadati? 
Što je čovjek? 

Postanak  filozofije  možemo  označiti  kao  nastojanje  da  se  razumski  ili  racionalno  objasni  tajna 
svijeta  i  čovjeka.  Za  razliku  od  mita,  koji  je  rezultat  fantastičnih  predodžbi  i  tumačenja,  filozofija  je 
usmjerena prema spoznaji pomoću kritičkog ili logičkog mišljenja. Takvo racionalno, kritičko ili logičko 
mišljenje  traži  uvijek  opće  ili  posljednje  uzroke,  počela,  zakone,  principe  ili  smisao  svega  što  jest. 
Filozofija se prema tome, neće zadovoljiti pojedinačnim sudovima, kao npr.: Ovaj cvijet je lijep, ovaj 
čovjek  je  dobar,  Ivan  govori  istinu  i  sl.,  već  će  prvenstveno  tražiti  odgovore  na  opća  pitanja:  što  je 
ljepota, dobrota i istina, odnosno po čemu ili zašto je nešto lijepo, dobro, istinito itd. 
Evo nekoliko primjera donekle razrađenih filozofskih pitanja. 

5 
titan – div, gorostas

9 
 Je  li  svrha  čovjekova  života  blaženstvo  (sreća)  ili  ćudoredan  život  —  ćudoredna  vrijednost 
neovisno o tome postižemo li sreću ili ne? 
Je li smisao čovjekova djelovanja i nastojanja lagodan život, ili uspjeh, ili prestiž, ili slava, ili čast, ili 
bogatstvo, ili moć, ili ljubav, ili solidarnost, ili moralna vrijednost...? 
Što  je  dobro?  Koje  su  temeljne  vrline?  Jesu  li  to  umjerenost,  razboritost,  hrabrost,  mudrost, 
pravednost, jednakost, solidarnost, prijateljstvo, ljubav, nada, sloboda, bogobojaznost, svetost, vjera, 
nevinost, samosvladavanje, samilost, težnja natčovjeku, moć ... ? 
Što  je  sloboda?  Je  li  sloboda  odsutnost  prepreka,  ili  spoznaja  nužnosti,  ili  mogućnost  izbora,  ili 
samoodređenje — određenje svoje prirode i povijesti, ili . . .? 
Je  li  sloboda  bit  čovjeka?  Ako  jest,  je  li  čovjek  nužno  i  uvijek  slobodan?  Može  li  što  posve 
onemogućiti  slobodu  čovjeku?  Može  li  i  u  neslobodnu  društvu  čovjek  biti  slobodan?  Može  li  i  u 
slobodnu društvu čovjek biti neslobodan? Je li sloboda svojstvo čovjeka ili pak zahtjev koji stoji pred 
čovjekom, mogućnost koju on može, ali ne mora ozbiljiti? Može li se čovjek osloboditi slobode? 
Ima li slobode bez odgovornosti? Je li moguća odgovornost bez slobode? 
U  kakvu  su  odnosu  pojedinac  i  društvo,  sloboda  pojedinca  i  sloboda  društva,  sreća  pojedinca  i 
sreća društva, interes pojedinca i interes društva? 
Je  li  sloboda  pojedinca  uvjet  za  slobodan  razvitak  zajednice?  Je  li  sloboda  uvjet  slobode 
pojedinca? 
U  kakvu  su  odnosu  čovjek  i  čovjek?  Je  li čovjek čovjeku vuk ili je čovjek čovjeku najviše biče i 
najviša potreba? 
Koliko  je  sreća  budućih  naraštaja  naš  cilj?  U  kakvom  su  odnosu  dostupna  dobra  i  vrijednosti 
sadašnjice  prema  višim  vrijednostima  u  budućnosti?  Kako  se  sve  može  postaviti  pitanje  o  odnosu 
između ideala i zbilje? 
Što je povijest? Je li to zbivanje puka susljednost, slijed pojava ili su one u međusobnoj vezi, te 
jedna izlazi iz druge po nekom redu. Ostvaruje li se u tom zbivanju kakav napredak — razvitak ili se 
sve  kreće  u  krugu,  pa  je  riječ  samo  o  vječnom  ponavljanju  istog.  Je  li  povijest  domena  nužnosti  ili 
mogućnosti, ima li povijest smisla ili je sve apsurdno? ! 
Postoji li opća, univerzalna zakonitost svega u svijetu i kakva je priroda te zakonitosti? U kakvu su 
odnosu zakonitost, nužnost, slučajnost i sloboda? 
Koje je podrijetlo naše spoznaje? Je li izvor spoznaje razum ili iskustvo ili pak ljudski um u cjelini? 
Je  li  naša  spoznaja  objektivna,  pa  svijet  spoznajemo  kakav  on  uistinu  jest,  ili  pak  svijet 
spoznajemo u granicama svojih spoznajnih mogućnosti, a da pravu bit svijeta i stvari kakve su po sebi 
nikada ne znamo? 
Što je istina? Je li istina u umu ili u stvarima, u podudaranju pojma (misli) i stvari, ili u podudaranju 
predmeta  sa  samim  sobom  —  sa  svojim  pojmom?  Je  li  kriterij  istine  djelotvornost  (efikasnost)  ili 
praktična korisnost? 
Što je lijepo, što ljepota? Koja je razlika između umjetnički lijepog i prirodno lijepog? 
Kakve  su  mogućnosti  i  kakve  perspektive  umjetnosti  u  ovo  naše  doba  tehnike  i  znanstveno  ­ 
tehničke organizacije svijeta? 
Imaju li situacije očaja, tjeskobe, straha, brige, slučaja, krivnje, izbora, odluke, slobode ... izuzetno 
i bitno značenje u Čovjekovu životu? Imaju li te situacije bitno značenje u filozofiji? (2) 

1. PO ČEMU SE FILOZOFIJA BAZLIKUJE OD MITA? 
2. IZ NIZA PRIMJERA FILOZOFSKIH PITANJA IZDVOJI DVA KOJA SMATRAŠ NAJZANIMLJIVIJIMA. OBJASNI ZAŠTO SU 
TI UPRAVO TA PITANJA ZANIMLJIVA. POKUŠAJ DATI SVOJ ODGOVOR NA TA PITANJA. 

GRČKA — KOLIJEVKA EVROPSKE KULTURE 

Filozofija  nastaje  u  6.  stoljeću  prije  n.  e.  u  Grčkoj,  koja  u  to  doba  doživljava  snažan  ekonomski 
procvat,  čime  su  stvoreni  uvjeti  za  razvoj  kulture  i  umjetnosti.  Nasuprot  mitološkim  fantastičnim 
predodžbama  o  svijetu  sada  grčki  mudraci  postavljaju  filozofska  pitanja  koja  se  svode  na  slijedeće: 
sve što nas okružuje, sve što zapažamo osjetilima mijenja se, nastaje i nestaje (život — smrt, dan — 
noć,  cvijet  —  plod  itd.).  Ima  li  nešto  što  stoji  nepromjenljivo  i  stalno  iza  tog  privida  i  promjena  koje

10 
prolaze pored nas kao oblaci? Postoji li nešto što omogućava te promjene, što njima upravlja i ulijeva 
u njih nekakvu zakonitost, red, poredak, istinitost ili smisao? 
Filozofski odgovori na takva pitanja glase: »Nešto« ne može nastati iz »ništa«, prema tome mora 
postojati neki jedinstveni prirodni praelement ili počelo svih stvari (grčki arhe = počelo ili prapočelo). 
Prvi  grčki  filozofi  smatraju  da  je  to  zemlja,  voda,  vatra  ili  zrak  i  da  iz  njih  nastaje  sve.  To  međutim 
nastajanje  nije  slučajno  niti  kaotično, 6  nego  je  zakonito  zato  što  u  prirodi  vlada  logos, 7  tj.  prirodni  ili 
svjetski zakon. Tako uređeni svijet u kojem postoji jedinstveni praelement (arhe), iz kojega sve nastaje 
8 
prema općem prirodnom ili svjetskom zakonu (logosu), Grci nazivaju kozmos,  tj. uređeni svijet. 
Već na samom početku filozofije zapaža se očito razlikovanje tzv. osjetilnog doživljaja ili spoznaje 
svijeta koja je promjenljiva, varljiva, lažna i prividna, nasuprot pravoj i istinitoj spoznaji koja, međutim, 
nije dostupna osjetilima već samo razumu. Ali ta razumska, prava i istinita spoznaja otkriva ono što je 
bitno, zato se to u filozofiji i naziva bit ili suština svega što postoji. 
Mudrost  je,  dakle,  proniknuti  u  tajnu  kozmosa  i  otkriti  njegov  praizvor,  prapočelo,  i  njegovu 
zakonitost  i  smisao  (logos),  dakle  ono  zakonito,  stalno  istinito,  te  uskladiti  ljudski  život  s  takvom, 
spoznajom odbacujući lažni privid. 
To  je  temeljna  misao  antičkog  svijeta  koju  nalazimo ne samo u filozofiji, nego i u umjetnosti i u 
cjelokupnom  kulturnom  životu  antičke Grčke, a to je ujedno početak i temelj cjelokupnog evropskog 
mišljenja i kulture. 
Evo nekoliko odlomaka iz tekstova grčkih filozofa koji to ilustriraju: 
»Većina je onih koji su se prvi počeli baviti filozofijom mislila da su pra­počela svih stvari jedino u 
materijalnom obliku. Naime, od čega se sve stvari sastoje, od čega prvobitno postaju i u što konačno 
propadaju, s tim da supstancija (= nepromjenljivo, bitak) ostaje, mijenjajući se samo u stanjima, to oni 
nazivaju elementom ili prapočelom stvari«. (Aristotel) 
»Za  taj  logos,  premda  je  vječan,  ljudi  nemaju  razumijevanja  ni  prije  nego  za  nj  čuju,  ni  kad  su 
čuli... Zato valja ići za onim što je zajedničko. Ali premda je logos zajednički, ipak većina živi tako kao 
da svaki ima svoju vlastitu pamet.« 
»Svijet ovaj, isti za sve, nije stvorio ni jedan bog i ni jedan čovjek, nego je uvijek, bio i jest i bit će 
vatra vječno živa koja se s mjerom pali i s mjerom gasi.« 
»Rat  je  otac  svemu,  svemu  kralj;  jedne  je  iznio  kao  bogove,  a  druge  kao  ljude;  jedne  je  učinio 
robovima, druge slobodnima.« (Heraklit) 
Rat ili borba, ali i jedinstvo suprotnih elemenata, za Heraklita je izvor stalnog kretanja (»Jedno isto 
prebiva u nama: živo i mrtvo, budno i spavajuće, mlado i staro«). 
Takvo  shvaćanje,  po  kojem  se  svaka  pojava  sastoji  od  jedinstva  suprotnih  elemenata,  pa  zbog 
toga  ne  može  dugo  izdržati  to  napeto  stanje,  već  se  mora  neprekidno  mijenjati i pretvarati u drugo, 
naziva se dijalektika. 
Treba posebno istaći da se uglavnom cjelokupna grčka filozofija i kultura zasniva na uvjerenju u 
materijalnost  svijeta,  što  se  vidi  i  iz  navedenih  tekstova.  To  znači  da  izvan  materijalnog  svijeta  ne 
postoje nikakve sile koje bi stvorile i upravljale svijetom. Prapočela svijeta i njegov logos (prirodni ili 
svjetski zakon) nalaze se unutar same prirode. 
Zato su Grci smatrali da je smisao čovjeka uživanje punine ljudskog života u skladu s prirodom, a 
ne  —  kao  što  će  kasnije  kršćani  misliti  —  sreća  u  tzv.  drugom  svijetu.  Cjelokupna  grčka  umjetnost 
razvija  zbog  toga kult ljudskog tijela i životne radosti  (muzika, olimpijske igre, hrabrost, govorništvo, 
mudrost itd.). 
Grčka kultura i civilizacija doživljavaju svoj najveći procvat sredinom 5. stoljeća prije n. e. nakon 
pobjede nad Perzijancima. U Ateni, najrazvijenijem, najkulturnijem i najjačem gradu — državi ili polisu 
vlada u to doba Periklo koji svom gradu osigurava velik stupanj političke slobode i veliko materijalno 
blagostanje. Upravo zbog toga u to »zlatno doba« Periklove Atene dolazi do najvećeg procvata grčke 
umjetnosti i filozofije: gradi se Akropola s Partenonom, čiji ostaci i danas predstavljaju simbol i dokaz 
veličine grčke kulture i umjetnosti. U to vrijeme žive i djeluju u Ateni najveći umjetnici i filozofi antičkog 
svijeta:  pisci  tragedija  i  pjesnici  Eshil,  Sofoklo,  Euripid  i  Pindar,  kipari  i  arhitekti  Fidija  i  Poliktet  te 
filozofi Sokrat i Protagora, a nešto kasnije Platon i Aristotel. 

6 
kaos – nered, zbrka 
7 
logos – misao, zakon, razum, sklad 
8 
kozmos – red, raspored, red u svemiru, svijet

11 
 Osnovna misao antičke kulture, tj. kako prodrijeti iza »zavjese« privida i otkriti praizvor i zakonitost 
svijeta,  izražena  je  jasno  u  svim  monumentalnim  remekdjelima  grčke  umjetnosti  i  filozofije. 
Veličanstveni  kipovi  bogova  i  ljudi  idealnih  i  savršenih  oblika  i  proporcija,  skladna  i  pravilno 
geometrijski oblikovana arhitektura grčkih hramova kao da žele izraziti smislenost i zakonitost svijeta 
odbacujući  sitne,  beznačajne i prolazne pojedinosti. Ista misao izražena je i u nastojanju Sokrata da 
utvrdi  istinu  i  načela  ljudskog  ponašanja  i  djelovanja  koja  bi  važila za sve. Postoji li neka vrijednost 
(npr. dobro), koja bi vrijedila za sva vremena, neovisno o mjestu i trenutku, kao opća norma ljudskog 
ponašanja — pita Sokrat. To je smisao i najpoznatije Sokratove izreke: »Znam da ništa ne znam« — 
što je vrhunac mudrosti jer će obrnuto (tj. da sve znaju) tvrditi samo neznalice. 

1. KOJI JE SMISAO PITANJA ŠTO  GA POSTAVLJAJU PRVI GRČKI FILOZOFI? 
2. DOVEDI U  VEZU POJMOVE PRAELEMENT,  LOGOS I KOZMOS. 
3. U, KAKVOJ  SU  VEZI U  GRKA   ZAKONITOST  SVIJETA   (LOGOS   KOZMOSA),  MUDROST I SMISAO LJUDSKOG 
ŽIVOTA? 
4. K0JE ZNAČENJE I ULOGU IMA  U GRKA IDEJA  (NAČELO)  SKLADA? 
5. RAZMISLI  O  SMISLU  SOKRATOVE  IZREKE:  »ZNAM  DA  NIŠTA  NE  ZNAM«.  KOJU  ULOGU  MOŽE  IMATI  KRITIČKO 
OSVJEŠĆIVANJE O NEZNANJU? 
6. ŠTO JE DIJALEKTIKA? 

PLATON I ARISTOTEL 

Najveći domet grčke filozofije dostižu bez sumnje Platon i Aristotel koje ubrajamo i među najveće 
mislioce svih vremena. Temeljno pitanje i napor antičke kulture Platon je riješio razdvajanjem svijeta 
na tzv. carstvo ideja i vidljiv materijalni svijet kojima odgovara razumska odnosno osjetilna spoznaja. 
Istina svijeta i njegova prava zbilja i smisao nalazi se u carstvu ideja koje su vječni i savršeni modeli, 
praslike (grčki = paradigme) vidljivog svijeta. Takve su ideje: ljepota, dobrota, mudrost, istina, hrabrost, 
ljubav, jednakost itd. i one su dostupne samo umnoj ili razumskoj spoznaji. 
Vidljiv, pojavni ili materijalni svijet samo je odraz, odbljesak, kopija ili sjena tog pravog, realnog, 
istinskog  svijeta  ideja.  Taj  nestvarni  i  lažni  vidljivi  svijet  dostupan  je  našim  osjetilima,  ali  to  je  očito 
lažna spoznaja svijeta. 
Znanje o pravom svijetu, tj. o carstvu ideja, moguće je zato što se naša duša, koja i sama pripada 
tom carstvu, sjeća tih ideja. Duša naime samo privremeno boravi u tijelu i živi u ovozemaljskom svijetu 
sjena. Duša tako nalazi znanje sama u sebi: ona se sjeća istine. 
U prividnom ili lažnom svijetu postoje npr. lijepi predmeti kao sjena ili odraz ideje ljepote. Ljepota 
ih čini lijepima. To važi i za sve ostalo. 
»Te  ideje  o  kojima  govorimo  jesu  praslike  (paradigme)  u  vječnosti  prirode,  a  druge su im stvari 
(predmeti) slične i njihove su kopije (reprodukcije). Sudjelovanje drugih stvari u idejama sastoji se u 
tome što su one njihove kopije«. (Platon) 
Država  je  prema  Platonu  odraz  ili  kopija  ideje  pravednosti,  a  to  odgovara  idealu  grčke 
robovlasničke demokracije koja se ostvaruje u polisu. Građane takve idealne države Platon razvrstava 
u tri staleža: proizvođače (zemljoradnike i obrtnike), koji proizvode materijalna dobra za sve članove 
države, čuvare (vojnike), koji brane državu od unutarnjih i vanjskih neprijatelja, i vladare (filozofe), koji 
vladaju državom. Pravednost se sastoji u harmoniji svih staleža, tj. svatko treba da radi svoj posao ne 
ometajući posao drugih. Robovi, dakako, po tom shvaćanju ne spadaju u građane države. 
Zbog  takvog  shvaćanja  i  tumačenja  svijeta  Platona  nazivamo  osnivačem  idealizma  jer  idealni 
svijet  ili  carstvo  ideja  smatra  stvarnim,  savršenim  i  istinitim  nasuprot  materijalnom  svijetu  koji  je 
nerealan zato što je samo kopija ili sjena pravog svijeta (carstva ideja). 
Aristotel,  najveći  um  staroga  vijeka,  bio  je  Platonov  učenik.  Svoju  filozofiju  počinje  kritikom 
Platonova razdvajanja ideja od pojavnih stvari. Nasuprot tome Aristotel u svakoj stvari nalazi jedinstvo 
materije (građa, stvar) i forme (lik, oblik). Materija je ono što u sebi ima mogućnost oblikovanja (drvo, 
kamen,  sjemenka  itd.)  a  forma  je  ono  bitno  što  materiji  daje  određeno  značenje,  svrhu  ili  smisao. 
Prijelaz materije u formu, tj. iz mogućnosti u zbilju je ostvarenje, kretanje ili događanje. Tako je npr. u 
sjemenki  sadržana  mogućnost  drveta,  u  kamenu  mogućnost  Zeusova  kipa  ili  hrama  itd.  I  čovjek  je 
sastavljen od materije (tijela) i forme (duše). Duša je unutarnje načelo i svrha čovjeka.

12 
 Spoznaja započinje od pojedinačnog i osjetilnog jer nam se ono prvo pokazuje (ovaj stol, ovaj konj 
itd.).  Zatim  se  mišljenjem  uzdižemo  do  spoznaje  općih  pojmova  (stol  uopće,  konj  uopće,  dobrota 
uopće).  Općeg  međutim  nema  bez  pojedinačnog  i  obrnuto,  a  istina  je  podudaranje  općeg  i 
pojedinačnog, tj. misli i stvari. 
Čovjek je po prirodi »političko biće« (zoon politikon) i stoga ne može ostvariti svoj ljudski smisao 
izvan zajednice. 
»A onaj tko ne može živjeti u zajednici ili kome ništa nije potrebno jer je sam sebi dovoljan, nije dio 
države, te je ili zvijer ili bog«. (Aristotel) 
Aristotel  se  inače  bavio  svim  područjima  ljudskog  znanja:  fizikom,  biologijom,  zoologijom, 
historijom, matematikom, astronomijom, gramatikom, retorikom, meteorologijom, a naročito logikom, 
čiji  je  i  tvorac. Tako on predstavlja sintezu i najviši domet antičkog mišljenja, iskustva i znanstvenih 
dostignuća, pa ga u tom smislu Marx naziva »Aleksandrom Makedonskim grčke filozofije«.. 

1. KAKO JE UREĐENA PLATONOVA IDEALNA DRŽAVA? 
2. ŠTO PLATONU ZNACI »PRAVEDNOST«? 
3. ŠTO  ARISTOTELU  ZNAČI  TEZA  DA  JE  ČOVJEK  PO  PRIRODI  »POLITIČKO  BIĆE«  (BIĆE  ZAJEDNICE  »ZOON 
POLITIKON«)?  OBRAZLOŽI SMISAO TE TEZE. 
4. MOŽE  LI  ČOVJEK  BITI    ČOVJEK  IZVAN  LJUDSKOG  DRUŠTVA,    IZVAN  LJUDSKE  ZAJEDNICE?  OBRAZLOŽI  SVOJ 
ODGOVOR. 
5. PROSUDI JE LI MOGUĆ  ROBINZON?   OBRAZLOŽI SVOJ ODGOVOR. 

PROPAST POLISA I OSNIVANJE SVJETSKE DRŽAVE 

Grčki  polis  (grad  —  država)  bio je politički oblik života sve dotle dok su Heleni bili slobodni. Od 

svih  helenskih  država  najviše  je  demokratska  Atena  vodila  opću  helensku  politiku  i  bila  ne  samo 
državno­političko, nego i kulturno središte cjelokupne Helade (Grčke). 
Atensku moć i veličinu potisnula je u 4. stoljeću Sparta, koja je poslije peloponeskog rata postala 
najjača helenska država. 
S političkim padom grčkog polisa nestalo je prijašnje društvene tradicije i uvjerenja zasnovanog na 
njegovim  ekonomskim  i  političkim  prilikama.  Oslabljene  grčke  državice  bile  su  nemoćne  da  se 
suprotstave svom makedonskom susjedu, koji je dobro izvježbanom i organiziranom vojskom počeo 
osvajati helenski teritorij i na njemu uvodio nov oblik političkog života. 
Do  odlučne  bitke  između  starog  grčkog  polisa  i  makedonske  sile  došlo  je  338.  godine  kod 
Heroneje.  Grci  su  bili  pobijeđeni  i  morali  su  priznati  nastale  povijesne  događaje.  Makedonska 
osvajanja  nisu  donosila  bolje  uređenje,  jer  je  mjesto  demokracije  uvedena  vladi  samovolje  kralja  i 
vojnih upravljača. 
Makedonskim osvajanjima stvorena je svjetska država, čije je područje bilo na tri kontinenta — u 
Evropi,  Aziji  i  Africi.  Narodi  koji  su  prije  bili  odvojeni  došli  su  sada  u  međusoban  dodir,  bolje  se 
upoznali i utjecali jedni na druge. To razdoblje miješanja kulture i utjecaja Helena na Orijent i manjim 
dijelom Orijenta na Helene zove se u povijesti kulture helenizam. 
Uz Atenu, kao staro kulturno središte, Sada su se u razdoblju helenizma (koji je trajao do početka 
nove  ere)  istakla  još  tri  grada:  Aleksandrija,  Pergam  u  Maloj  Aziji  i  Antiohijs  u  Siriji.  U  to  vrijeme 
Aleksandrija  je  imala  najveću  knjižnicu  svijeta.  U  njoj  su  radili  matematičari,  astronomi,  geografi, 
historičari, literati, filozofi i drugi. Svi su oni svojim istraživanjem i otkrićima veoma utjecali na kasniji 
razvoj naučnog mišljenja. 
Uskoro će Rimsko Carstvo obuhvatiti cijelo helensko društvo u jednu univerzalnu državu, 
U  novoj  državi  Heleni  su  upoznali  povijest  drugih  naroda,  njihove  zemlje,  podneblje,  biljni  i 
životinjski svijet i na taj način ispravili mnoga svoja prijašnja pogrešna mišljenja. (3) 

Bit i smisao antičkog nazora na svijet ukratko ćemo rezimirati. 
Prekid  s  mitološkim  predodžbama  o  svijetu  započinje  u  trenutku  spoznavanja  da  se  smisao 
ljudskog života i djelovanja nalazi u spoznaji istine koja je sadržana i skrivena u kozmosu (tj. savršeno

13 
uređenom  svijetu)  kao  njegovo  počelo,  osnova  ili  smisao  (logos).  Cjelokupna  antička  kultura  polazi, 
dakle, od osnovnog uvjerenja o uređenom svijetu (kozmosu), koji obuhvaća prirodu, ljude i bogove, a 
iznad ili izvan njega ne postoji ništa drugo. 
Odatle  proizlazi  pitanje  koje  dominira  čitavom  antičkom  (grčkom)  kulturom:  kako  otkriti  što  je 
prauzrok,  prapočelo,  princip  ili  unutrašnji  smisao  (logos)  svijeta  (kozmosa)  i  kako  da  se  čovjek  što 
primjerenije uključi i podredi smislu i harmoniji kozmosa? 
To  otkrivanje  istine  Grci  zovu  teorija  (theoria),  a  u  skladu s njom treba čovjek djelovati (praksis). 
Za to mu je potrebna vještina i umijeće (tehne) proizvodnje i stvaranja. Prema tome ljudsko djelovanje 
(praksis,  tehne),  tj.  smisao  ljudskog  postojanja,  određeno  je  smislom  ili  istinom  kozmosa.  Drugim 
riječima,  bit  antičkog  životnog  nazora  svodi  se  na  težnju  za  otkrivanjem  opće  zakonitosti  ili  istine 
svijeta i za uključivanjem u tu zakonitost ili na život u skladu s prirodom. O tome svjedoči kult prirode i 
prirodnog (npr. ljepota ljudskog tijela, pravilni i geometrijski odnosi u arhitekturi i kiparstvu, politeizam 
itd.),  grčka  tragedija,  oblik  demokracije (polis), a napose grčka filozofija ili, jednom riječju, cjelokupna 
grčka kultura kojom započinje kulturna povijest Evrope. 

PITANJA I ZADACI 
1. U GRKA JE  BIO  RAZVIJEN KULT  PRIRODE I  ŽIVOTA U SKLADU  S  PRIRODOM.  NA ČEMU JE UTEMELJEN TAJ 
KULT? 
2. JEDAN  OD  TEMELJNIH  ZAHTJEVA  GRČKE  MUDROSTI  GLASI:  »SPOZNAJ  SEBE  SAMA!«  RAZMISLI  O  SMISLU 
TOGA  ZAHTJEVA.  POKUŠAJ  GA  DOVESTI  U  VEZU  S  ONIM  STO  KAO  BITNO  IZ    KRATKOG  PRIKAZA  GRČKOG 
SHVAĆANJA SVIJETA I ŽIVOTA. 
3. SUOČISE S JOS JEDNIM ZAHTJEVOM. ON GLASI:  »IMAJ MJERE U SVEMU!« PROSUDI SMISAO TOG ZAHTJEVA I 
POVEZI GA S BITNIM STAVOVIMA GRČKE FILOZOFIJE. 
4. »ČOVJEK JE MJERA SVIH STVARI.« RAZMISLI O TOJ TEZI. 

… za ponavljanje poglavlja i za daljnje istraživanje: 

5. ZA  POGLAVLJE  ANTIČKO  SHVAĆANJE  SVIJETA  I  ČOVJEKA  NAVODEMO  KAO  UZORAK  MOGUĆU  PREGLEDNU 
SHEMU OSNOVNIH POJMOVA  ZA PONAVLJANJE I UTVRĐIVANJE: 
PRETPOVIJEST I POVIJEST 
MITSKE PREDODŽBE O SVIJETU I ŽIVOTU 
FILOZOFIJA — POKUŠAJ RACIONALNOG OBJAŠNJENJA SVIJETA I ČOVJEKA 
PRAPOČELO — LOGOS — KOZMOS 
MUDROST  —  ŽIVOT  U  SKLADU  S  LOGOSOM  KOZMOSA,  ŽIVOT  U  SKLADU  S  PRIHODOM  PLATONOV  NACRT 
IDEALNE DRŽAVE, IDEAL PRAVEDNOSTI ARISTOTELOVO SHVAĆANJE O ČOVJEKU KAO BIĆU ZAJEDNICE 
HELENIZAM 
6. U  SVOJOJ  BILJEŽNICI  SAČINI  SHEMATSKI  PREGLED  PREMA  SVOME  VIĐENJU  PROBLEMA.  SHEMU  DOPUNI 
SADRŽAJNIM ODREĐENJIMA, OBJAŠNJENJIMA, NATUKNICAMA. 
7. ŠTO MISLIŠ — KAZUJE LI GRČKA MUDROST NEŠTO BITNO I NAMA DANAS? OBRAZLOZI SVOJ ODGOVOR. 
8. JE  LI  TI  UVJERLJIV  ILI  ČAK  PRIHVATLJIV  NEKI  OD  ZAHTJEVA  GRČKE  MUDROSTI  AKO  JEST,  KOJI  JE  TO 
ZAHTJEV?  OBRAZLOŽI  PO  ČEMU  TI  JE  PRIHVATLJIV  AKO  TI  JE  POJEDINI  ZAHTJEV  NEUVJERLJIV  ILI 
NEPRIHVATLJIV, OBRAZLOŽI ZAŠTO. 
9. O GRČKOJ FILOZOFIJI I O FILOZOFIJI OPĆENITO OPŠIRNIJE PRIKAZE UČENJA I OPŠIRNIJE DIJELOVE IZVORNIH 
TEKSTOVA MOŽEŠ NAĆI U UDŽBENIKU POVIJEST FILOZOFIJE (B. KALIN, ŠKOLSKA KNJIGA, ZAGREB).

14 
4.  SREDNJOVJEKOVNO SHVAĆANJE SVIJETA I ČOVJEKA 

Opća  društvena  kriza  rimskog  svijeta,  potreba  za  religioznom  utjehom,  za  nadom  u  spas  na 
drugom, svijetu. Sudbinska tema o borbi dobra i zla. pojava kršćanstva kao revolucionarnog pokreta. 
Učenje o dva svijeta. Suprotnost duha i tijela. Zahtjev za opredjeljenjem i za negacijom ovosvjetskog. 
Feudalni sistem. Piramida strukture nebeskog i zemaljskog carstva. Kršćanstvo daje znamen svim 
društvenim  zbivanjima,  sadržaj  književnosti,  likovnim  umjetnostima  i  filozofiji.  Filozofija  u  ulozi 
»služavke  teologije«.  Razlike  između  kršćanske  i  grčke  filozofije,  kršćanskog  i  grčkog  shvaćanja 
svijeta i života. Ideal života u skladu s Božjim zakonima i zapovijedima. 

SLABOSTI RIMSKOG CARSTVA 

U posljednjem stoljeću stare ere Rimsko Carstvo obuhvaćalo je gotovo čitav tada poznati svijet. 
Carstvo  je,  međutim,  ugroženo  stalnim  unutrašnjim  krizama,  teškoćama  funkcioniranja  društvenog, 
privrednog  i  političkog  života.  Barbari  su  kasnije  pregazili  Carstvo,  ali  su  oni  samo  dokrajčili  proces 
umiranja helenskoga društva, koje je već prije samo sebi zadalo smrtne rane. Carstvo iskorištava rad 
robova  i  svoje  provincije  te  gomila  bogatstvo  u  Rimu.  Nejedinstveno  je  i  etnički,  i  politički,  i 
gospodarski.  Zato  su  česti  ustanci  robova,  pobune  provincija  i  nemiri  kolona. Dok bogati viši slojevi 
žive u obilju odajući se orgijama i razvratu, većina stanovništva nalazi se u veoma teškoj situaciji. Pri 
tome  nije  riječ  samo  o  robovima,  nego  i  o  osiromašenim  rimskim  građanima  i  svim  narodima  koji 
potlačeni žive u teškim uvjetima. Svi oni trebaju mir i nadu, vjeru i spas. 
»Naočigled golemih suprotnosti koje je sa sobom vodilo socijalno stanje Rimskog Carstva, pogled 
svih tih milijuna, koji su se smatrali isključenima od dobara ove zemlje, čeznutljivo je usmjeren na bolji 
svijet. I tako se na svim stranama pojavila duboka, strastvena potreba za istinskim spasom duše, glad 
za nadzemaljskim, religiozna težnja kojoj nije bilo ravne (...). Glavni interes čovjeka premjestio se time 
za duga stoljeća iz zemaljske sfere u nebesku: čovjek je počeo tražiti svoj spas s one strane osjetilnog 
svijeta.« (Windelband) 
O  ozbiljnosti  krize  onoga  vremena  svjedoči  sudbinska  tema  o  borbi  dobra  i  zla,  svjetla  i  tame, 
dobra  anđela  i  zla  demona,  nebeskog  i  zemaljskog  načela  (tu  je  izrazit  iranski  utjecaj).  To  je  doba 
čuda, ekstaza i vizija. Javlja se mnoštvo proroka, propovjednika novih religija, iskupitelja koji ispaćenu 
puku  pružaju  toliko  potrebnu  utjehu,  nadu  u  spas,  vjeru  u  konačnu  pobjedu  dobra  nad  zlom,  svjetla 
nad tamom. 

POJAVA KRŠĆANSTVA 

Kršćanstvo  se  javlja  u  Palestini  najprije  u  židovskim  zajednicama  kao  kult  i  pokret  malobrojnih 
sljedbenika.  Židovi  su  dugo  bili  pod  vlašću  raznih  osvajača  i  porobljivača:  Egipćana,  Perzijanaca  i 
sada Rimljana, a svoju su vjeru u jednoga boga, nosioca moralnog poretka svijeta, očuvali upravo kao 
garanciju  narodne  samosvojnosti.  Proroci  su  oživljavali  njihovu  nadu  u  Mesiju,  poslanika  božjeg  i 
iskupitelja. Kršćanstvo je sintetiziralo različite religiozne i idejne utjecaje onoga vremena. Razvilo se 
najprije na židovskoj starozavjetnoj tradiciji  — usredotočenoj oko deset zapovijedi kojima je određen 
čovjekov  odnos  prema  Bogu,  ljudima,  životu  i  vrijednostima.  Isus  kaže:  »Nisam  došao  da  ukinem 
zakon, nego da ga ostvarim« (Matej, 5, 17). Ali kršćanstvo je ujedno nov i revolucionaran pokret, što je 
primjereno izraženo nazivom Novi zavjet za sve tekstove u kojima je ono zasnovano. (S filozofskog 
gledišta  najzanimljiviji  je  tekst  Evanđelje  po  Ivanu,  koje  upravo  i  predstavlja  svojevrstan  pokušaj 
filozofskog tumačenja Isusova učenja. Isus je logos ili riječ božja — Ivan, l, l—4). 
Isus  propovijeda  ljudima  spas  na  drugom  svijetu.  Ovaj  svijet  bezvrijedna  je  dolina  suza  i  tek 
priprema  za  zagrobni  vječni  život  u  duhu.  »Ako  po  tijelu  živite,  umrijet  ćete.  Naprotiv,  ako  po  duhu 
usmrćujete tjelesna djela, živjet ćete« (Rimljanima, 8, 13). Kršćanstvo tako razbija onu harmoniju duha 
i tijela što bijaše idealom antičke kulture. »Duh je onaj koji oživljava, a tijelo ne vrijedi ništa« (Ivan, 6, 
63). Zahtijeva se prekid s vrijednostima ovog svijeta: »Gdje je vaše blago, tu će biti i vaše srce« (Luka, 
12, 34), a preporod se temelji u unutrašnjosti svijesti. Bog je u srcu našem: »Kraljevstvo je božje među 
vama« (Luka, 17, 21). Kršćanstvo naviješta skori obračun, sudnji dan — kada neće ostati ni kamen na

15 
kamenu, zli će biti kažnjeni, a dobri će kao Isus uskrsnuti u život vječna blaženstva. Ljudi treba da se 
opredijele. »Tko očuva život, izgubit će ga; a tko zbog mene izgubi svoj život, očuvat će ga« (Matej, 
10,  39).  Uvjetom  spasa  postaju  bol  i  patnja,  negacija  ovosvjetskog,  askeza,  odricanje  od  tjelesnog 
života.  Svojom  vjerom  u  pravednog  Boga  oca,  koji  je  neiscrpan  izvor  ljubavi,  kršćanstvo  pruža 
ispaćenu puku nadu i perspektivu makar na drugom svijetu, gdje će biti ostvarena zajednica ljubavi, 
obitelj Oca, Sina i vjernika. Bog je najprije milostiv otac ljudima, on je ljubav, a ne samo okrutan bog 
kazne.  Vječni  život  podaruje  nam  iskupiteljska  žrtva  spasitelja,  sina  božjega  Isusa,  a  sigurnost  nam 
daje vjera u uskrsnuće njegovo. 
Kršćanstvo  se,  kako  smo  vidjeli,  obraća  najprije  neukima,  »siromašnima  duhom«,  jer  njihovo  je 
kraljevstvo  nebesko.  Izvorna  snaga  religioznog  uvjerenja  obična  puka,  prostodušnost  i  čistoća  srca 
»ludih«, koji vjeru primaju bez obrazloženja, posramit će mudre. Vjerovanje u ono što je dano najvišim 
svjedočanstvom objave isključuje istraživanje. Nova vjera isprva ne nastoji oko racionalne uvjerljivosti 
svojih teza. 
Ali situacija se ubrzo izmijenila. Trebalo je spriječiti lutanja, osigurati da svaki pojedinačan pristup 
istini  vjere  bude  valjan,  suprotstaviti  se  različitim  oblicima  hereze  i  drugim  religijama,  oduprijet  se 
filozofskoj kritici. Konačno, htjelo se djelovati i na obrazovanije ljude. Crkva je zato sama prionula da 
sustavno domisli i izloži svoje učenje, da ga racionalno utemelji. Nužno je, dakle, bilo da izgradi svoju 
filozofsku osnovu. Stari je svijet bio »tako duboko prožet potrebom za spoznajom da je svaka religija 
htjela  udovoljiti  ne  samo  Čuvstvu,  nego  i  razumu,  zato  je nastojala svoj život pretvoriti u nauku. To 
vrijedi  i  za  kršćanstvo,  i  upravo  za  nj.  Dakako  da  je  prava pobjednička snaga Isusove religije bila u 
tome  što  je  ona  u  taj  preživjeli,  blazirani  svijet  stupila  s  mladenačkom  snagom  čista,  uzvišena 
božanskog  čuvstva  i  uvjerenja  koje  prezire  smrt,  ali  ona  je  uspjela  osvojiti  svijet  stare kulture samo 
time što je tu kulturu u sebe primila i preradila.« (Windelband) 

1. OBJASNI VEZU IZMEĐU OPĆE DRUŠTVENE KRIZE RIMSKOGA SVIJETA, TEME O BORBI DOBRA I ZLA I POTREBE 
ZA RELIGIOZNOM UTJEHOM. 
2. ISPIŠI      PREGLEDNO      U      DVA      STUPCA      PRIPADNE      ATRIBUTE      (SVOJSTVA,      ODREĐENJA)  DVAJU 
SUPROTSTAVLJENIH SVJETOVA. 
3. CITIRAJ  FORMULACIJE  KOJE  NAJIZRIČITIJE  TRAŽE  ČOVJEKOVO  OPREDJELJENJE  ZA  JEDAN  OD  DVAJU 
SVJETOVA. 
4. U ČEMU SE OČITUJE »REVOLUCIONARNI DUH« KRŠĆANSTVA? 
5. U  SVOJIM  POČECIMA  KRŠĆANSTVO  JE  OČITOVALO  DEMOKRATSKI  I  KOZMOPOLITSKI  (SVTJET  =  DOMOVINA) 
DUH. ONO SE OBRAĆA SVIM LJUDIMA BEZ OBZIRA NA ROD STALEŽ, IMETAK, NARODNOST, RASU. ŠTO ZNAŠ O 
TOME KAKO SE KRŠĆANSTVO SIRILO I KADA JE POSTALO DRŽAVNOM RELIGIJOM RIMSKOG CARSTVA? 
6. RAZMISLI  O  TEZI:  »PODAJTE  CARU  CAREVO,  A  BOGU  BOŽJE!«  KAKO  TUMAČIŠ  TU  TEZU?  KAKO  JE 
OBJAŠNJAVAŠ U POVIJESNOM SLIJEDU DOGAĐANJA? 

SVIJET SREDNJEGA VIJEKA 

Život  srednjovjekovnog  kršćanstva  u  svim  svojim 

odnosima  prožet  je,  pa  čak  i  posve  zasićen,  religioznim 
predodžbama. Ne postoji nijedna stvar ili postupak koji se 
neprestano ne dovodi u odnos prema Kristu i vjeri. 
J. Hulzinga, Jesen srednjeg vijeka 

Povijest staroga vijeka završava se negdje 476. godine propašću Zapadnog Rimskog Carstva, a i 
posljednji  se  tragovi  antičke  filozofije  gase  zabranom  i  zatvaranjem  svih  filozofskih  škola  u  Ateni 
odlukom cara Justinijana 529. godine. 
Od kraja 5. i početka 6. stoljeća postupno se izgrađuje svijet srednjega vijeka koji traje otprilike do 
15. stoljeća. U gospodarskom životu već je robovlasničko društvo u kolonatskim odnosima nosilo klicu 
budućeg  feudalnog  sustava.  Poljoprivreda  postaje  glavni  i  gotovo  jedini  izvor  dobara  za  život. 
Proizvodnja  naturalne  privrede  veoma  je  niska,  rascjepkana  i  bez  ikakvih  snažnijih  gospodarskih 
središta.  Feudalnom  vazalnovlasničkom  sistemu  odgovara  politički  sistem  s  hijerarhijom  u  obliku 
piramide  na  vrhu  koje  stoji  kralj  —  vladar  i  vrhovni  vlasnik  sve  zemlje,  a  na  dnu  piramide  su

16 
proizvođači  kmetovi.  Crkva  je  uključena  u  feudalni  sistem  i  jedan  je  od  njegovih  glavnih  oslonaca. 
9 
Vlast i upravu odlikuje isprva partikularizam,  ali se s vremenom oblikuju jake feudalne centralističke 
države  (izrazit  je  početak  tog  razvoja  obnova  Zapadnog  Rimskog  Carstva  od  Karla  Velikog  800. 
godine).  Međutim,  ostaju  trajne  suprotnosti  između  vladara  i  vazala.  U  doba  procvata  razvijenog 
feudalizma  od  10.  do  15.  stoljeća  razvijaju  se  i  jačaju  gradovi  kao  samostalne  općine  obrtnika  i 
trgovaca. Razvija se robno­novčana privreda i jačaju proizvodne snage. 
Srednji vijek donosi isprva zamiranje gotovo svakog intelektualnog života i nastojanja. Izostaje čak 
i najelementarnija pismenost. 
Sada  je  snažno  naglašeno  religiozno  osjećanje,  a  kršćanstvo  vlada  duhovnim  životom  Evrope 
srednjega vijeka. Štoviše, sva zbivanja, bilo gospodarska, politička, socijalna, bilo kulturna, povezuju 
se s kršćanstvom i nose religiozni znamen. Od 1096. do 1270. godine vode se križarski ratovi — dakle 
ratovi kojima kao idejno opravdanje i povod služe ideje i interesi kršćanstva. Crkva je snažna duhovna, 
ali i svjetovna institucija, pape vode borbu protiv carstva (tako je npr. njemački kralj Henrik IV došao u 
sukob  s  papom  Grgurom  VII  zbog  investiture  —  postavljanja  biskupa.  Kada  ga  je  papa  izopćio  iz 
Crkve, morao se poniziti i u Canossi 1077. godine moliti za oprost i razrješenje). Kršćanstvo i Crkva 
određuju  sadržaje  i  oblike  života  literature  i likovnih umjetnosti. U crkvenim školama javljaju se prvi 
počeci  razvoja  pismenosti  i  obrazovanja  (u  9.  stoljeću).  Klerici  su  dugo  ostali  gotovo  jedini  nosioci 
svega  duhovnog  života,  znanosti  i  filozofije,  pa  i  kasnije  kada  se  u  12.  stoljeću  osnivaju  prva 
sveučilišta u Bologni (1119), Parizu (1150), Oxfordu (1180), a zatim i u Cambridgeu, Pragu i Krakowu. 

N A P O M E N E: 
1. Ista je struktura nebeskog i zemaljskog carstva. 
2. Odvojen  je  svijet  privilegiranih  i  moćnih  od  vjernika,  odnosno  kmetova  do  te  mjere  da  se  smatra  da  bogati  čine  plemenito 
djelo ako dijele milostinju siromašnima i gladnima. 
3.  Izopačenost  je  ako  bi  se  čovjek  htio  spustiti  niže  od  svojeg  mjesta  u  općoj  hijerarhiji  (nivo životinje)  ili  uspeti  više  (nivo  anđela 
ili feudalca). I jedno i drugo je pobuna protiv božjeg i ljudskog zakona i najstrože se kažnjava. 

KRŠĆANSTVO I FILOZOFIJA 

Srednjovjekovna  kršćanska  filozofija  zove  se  skolastika  (scolasticus  je  učitelj).  Filozofija  je  u  to 
vrijeme postala predmet školskog poučavanja, a ne istraživanja. Skolastiku odlikuje najprije poseban 
odnos prema teologiji, 10  zahtjev da filozofija objasni i obrani dogme 11  te privede čovjeka razumijevanju 
objavljenih i prihvaćenih istina. Filozofija se, dakako, poziva na razum, ali je ona sada sredstvo, oruđe 

9 
partikularizam — rascjepkanost,  težnja  dijelova  za  osamostaljivanjem 
10 
teologija – nauka o Bogu 
11 
dogma – tvrdnja bez dokaza

17 
teologije. Ta je podčinjenost drastično izražena uzrečicom »philosophia ancilla theologiae« (filozofija je 
služavka teologije). Sada više nije cilj naći istinu, nego shvatiti i opravdati već danu, objavljenu istinu. 
Skolastička  je  metoda  neistraživačka,  čisto  pojmovna,  deduktivna,  silogistična,  odatle  verbalna, 
isprazna, sterilna, iako veoma precizna. 
»U okviru zaštitnog oklopa dogmi kretala se skolastička filozofija na usku putu od vjere do razuma 
i natrag, u spomenutom kruženju od nekritičkih pretpostavki do unaprijed određenih zaključaka.« (W. 
Durant) 
»Skolastičan«  postaje  kasnije,  posebno  od  renesanse  dalje,  oznakom  za  besplodan,  formalan, 
životu tuđ postupak, što često ide tek za vježbanjem uma. U duhovnom životu srednjega vijeka čovjek 
je nesamostalan. On se ne može osloniti samo na svoje individualne duhovne snage, nego se poziva i 
oslanja na autoritete tradicije, na citate iz Biblije na priznata mišljenja crkvenih otaca i crkvenih koncila, 
a  posebno  i  sve  više  na  kršćanski  protumačene  stavove  Aristotela,  koji  za  skolastiku  biva  takav 
autoritet  da  se  misleći  na  nj  govorilo  i  pisalo  jednostavno  Filozof.  Sada  prevladava  metoda 
komentiranja i razglabanja argumenata »za« i »protiv« (pro et contra) neke teze. 
Uz  skolastiku  razvija  se  u  srednjem  vijeku  i  mistika.  Ona  nije  usmjerena  na  pitanja  religiozne 
zajednice, nego nastoji pojedinca intuitivnom spoznajom voditi jedinstvu i ljubavi s Bogom. 
Kršćanska se filozofija nikada nije dovinula do svoga grčkog izvora i njegova potvrdnog životnog 
nazora. 
Uočljive su bitne razlike između kršćanskog nazora na svijet i život i nazora koji odlikuje grčki duh; 
odatle onda razlike između kršćanske filozofije i grčke filozofije. Presudan je za to odnos prema zbilji 
ovoga  svijeta.  Uza  sve  prigovore  što  ih  zna  uputiti  nedostacima  realnog  svijeta,  Grk  je  u  taj  svijet 
čvrsto uključen, i to s razvijenim smislom za radosti života. Optimističko uvjerenje da blaženstvo može 
postići tu (i samo tu) čini ga aktivnim i poduzetnim. 
Kršćanin, međutim, pesimistički doživljava ovaj svijet kao svijet zla, tjelesnosti i grijeha, nesreće i 
patnje, pa se iz njega povlači i propovijeda prevladavanje osjetnosti i askezu. 
Grčka je filozofija istovjetna s općom znanstvenom težnjom spoznaje svijeta i čovjeka u njemu, a 
kršćanska  filozofija  u  službi  crkve  gubi  smisao  za  izvorni  kozmos  i  proučavanje  prirode  te  sve 
promatra  kao  stvorove  božje.  Ona  razvija  interes  za  posve  druge  sadržaje  i  druga  pitanja.  To  je 
najprije pitanje odnosa Boga oca sa sinom i Duhom svetim, zatim pitanje čovjekova odnosa s Bogom, 
problemi  slobode  volje,  grijeha,  kazne,  predestinacije,  milosti,  žrtve,  otkupljenja,  spasa  i  zagrobnog 
života. Dok je grčka filozofija slobodno istraživanje, kršćanska je obuzeta problemom odnosa vjere i 
uma  kao  svojim  osnovnim  pitanjem.  Uz  obvezu  da  um  slijedi  nepovredivu  istinu  zadanu 
svjedočanstvom  objave  ta  se  filozofija  podređuje  teologiji.  U  kršćanstvu  su  postavljene  granice  ne 
samo ljudskom znanju, nego i težnji za znanjem. (4) 

Antička  koncepcija  svijeta  ili  nazor  na  svijet  dominira  Evropom  sve  do  pojave  kršćansko­ 
skolastičkog, odnosno srednjovjekovnog shvaćanja svijeta koje se svodi na slijedeće: 
Bog, kao natprirodno, apsolutno i svemoguće biće određuje ulogu, smisao i odnos čovjeka prema 
svijetu. Bog je naime stvorio i svijet i čovjeka, otkrio mu istinu i postavio svoje zahtjeve tako da čovjek 
u tom pogledu nema sam što tražiti, mijenjati niti sumnjati. Bog je, prema tome, gospodar i stvaratelj 
svijeta i sve što postoji područje je njegova svemoćnog djelovanja. Čovjek nema izbora. On je dužan 
to priznati, pokoriti se Božjim zakonima, spoznati Boga, služiti mu i tako ostvariti svoj smisao: spasenje 
i vječni život na drugom svijetu. Budući da je svijet uređen prema Božjim zakonima, čovjek ne smije u 
njih dirati niti ih smije mijenjati. On je božji sluga koji mora biti pokoran, odan i pobožan. 
Dakle,  bit  ovog  nazora  svodi  se  na  život  u  skladu  s božjim zakonima i zapovijedima. Zato je ovo 
razdoblje mistike, pobožnosti, pokore i vjerovanja, gdje se najstrože kažnjava svaki pokušaj pobune ili 
promjene svijeta ili društvenog poretka (vlast od Boga, feudalizam, mrtvilo znanosti, inkvizicije, pokore, 
lomače,  katedrale  itd.).  Međutim  to  je  istovremeno  i  razdoblje  koncentracije  golemog  ljudskog 
potencijala i prigušenih ljudskih mogućnosti koje će poput eksplozije buknuti već u renesansi i otvoriti 
prodor u novi vijek. 
O  ovakvoj  kulturnoj  konstelaciji  rječito  govori  skolastička  filozofija,  politički,  ekonomski  i  drugi 
odnosi  srednjeg  vijeka,  a  prvenstveno  sam  feudalni  poredak,  koji  je  po  svojoj  hijerarhiji  točan  odraz 
božanske moći (od kralja do kmeta).

18 
PITANJA I ZADACI 
1. KOJI JE OSNOVNI ZADATAK KRŠĆANSKE SREDNJOVJEKOVNE FILOZOFIJE? KOJE SU ODLIKE NJENE METODE? 
2. PREGLEDNO  ISPIŠI  BITNE    ODLIKE  KRŠĆANSKE  FILOZOFIJE  I  PARALELNO  ISTAKNI  RAZLIKE      U      ODNOSU 
PREMA   ODLIKAMA   GRČKE   FILOZOFIJE   I   GRČKOG   ODNOSA PREMA SVIJETU. 
3. ANALIZIRAJ  AUGUSTINOVU  IZREKU:  »JA  ŽELIM  SPOZNATI  BOGA  I  DUŠU.  ZAR  NIŠTA  VIŠE?  SAVRŠENO  NIŠTA 
VIŠE.« 
4. ZAHTJEV  ŽIVOTA  U  SKLADU  S  BOŽJIM  ZAKONIMA  l  ZAPOVIJEDIMA  DOVEDI  U  VEZU  S  PIRAMIDOM  KOJA 
PRIKAZUJE  STRUKTURU  NEBESKOG  CARSTVA  I  PIRAMIDOM  KOJA  PRIKAZUJE  STRUKTURU  FEUDALNOGA 
DRUŠTVA. 

... za ponavljanje i za daljnje istraživanje 

5. ZA  POGLAVLJE  SREDNJOVJEKOVNO  SHVAĆANJE  SVIJETA  I  ŽIVOTA  SAM  SAČINI  PREGLEDNU  SHEMU 
OSNOVNIH  POJMOVA,  KOJU  ZATIM  DOPUNI  SADRŽAJNIM  ODREĐENJIMA  I  OBJAŠNJENJIMA.  KAO  MOGUĆI 
UZORAK  VIDI TAKAV SHEMATSKI PREGLED NA KRAJU PRETHODNOG POGLAVLJA. USPOREDI I NAŠE UVODNE 
NAZNAKE NA POČETKU POGLAVLJA.

19 
5. NOVOVJEKOVNO SHVAĆANJE SVIJETA I ČOVJEKA 

Narušavanje privredne, društvene i duhovne strukture feudalnog društva. Borba novoga sa starim. 
Preporod  umjetnosti,  znanosti  i  filozofije.  Problem  metode;  empirizam  i  racionalizam.  Odnos  prema 
prirodi u antici, srednjem vijeku i novome vijeku. 
Prosvjetiteljska vjera u um. Kantova teza o aktivnoj ulozi čovjeka u spoznaji. Hegelov panlogizam. 
Novovjekovni čovjek preuzima ulogu antičkog logosa i srednjovjekovnog Boga stvoritelja. Prevlast 
tehnike  dovodi  čovjeka  do  apsurda:  on  robuje  stvarima.  Potreba  kritičke  analize  kapitalističkog 
društva. 

DRUŠTVENO­POVIJESNE PRILIKE 

Nikada  nećemo  zaboraviti  one  nepobjedive  ljude  koji  ni 

onda  kada  su  im  spaljivali  knjige,  razbijali  retorte,  dizali 
na njih sjekiru i mač i pripremali im lomaču nisu ustuknuli 
pred  zadaćom  da  otkriju  činjenice  i  ideje  što  su  svakim 
danom remetile njihovu teško stečenu duševnu ravnotežu 
i  podržavale  u  njima  potrebu  za  naporom  uvijek 
usmjerenim prema novim osvajanjima. 
E. Faure, Povijest umjetnosti III 

Znakovi  propasti  srednjeg  vijeka  naziru  se  već  u  14,  a  15.  i  16.  stoljeće  smatra  se  razdobljem 
prijelaza iz srednjeg vijeka u novi. Taj prijelaz naziva se renesansa, tj. »ponovno rađanje«. 
U doba razvijenog feudalizma (10—15. stoljeće) naturalna privreda toga razdoblja, a s njom i moć 
plemstva,  već  je  uvelike  narušena.  Nagao  gospodarski  i  kulturni  procvat  samostalnih  gradova  — 
državica  uvjetovan  je  snažnim  razvojem  obrta  oslobođenih  srednjovjekovnih  cehovskih  ograničenja 
proizvodnje,  razvojem  manufakture,  a  onda  i  slobodne  trgovine  i bankarstva. Porast robno­novčane 
privrede,  vođene  idejom  liberalizma,  omogućio  je  bezobzirno  bogaćenje.  Novi  građanski  stalež 
potvrđuje  svoj  gospodarski,  a  zatim  i  politički,  kulturni  i  idejni  primat  nad  preživjelom  feudalnom 
klasom. 
Povijest je tog doba burna povijest beskrupuloznih i okrutnih političkih i oružanih borbi i obračuna 
građanstva,  plemstva  i  papinstva,  krvavih  vjerskih  ratova  i  brojnih  ratova  za  baštinu.  Povoljan 
geografski položaj u posredničkoj trgovini preko Levanta osigurao je vodstvo i rani procvat preporoda 
u Italiji. 
Nakon otkrića novih trgovačkih putova (1492. godine K. Kolumbo otkriva Novi svijet, 1498. Vasco 
da Gama je oko Rta dobre nade stigao u Indiju a 1522 završen je Magellanov put oko svijeta) Italija 
gubi  prvenstvo,  a  preuzimaju  ga  zemlje  zapadne  Evrope.  Jačanjem  nacionalne  svijesti  oblikuju  se 
osim  slobodnih  gradova  i  snažne  nacionalne  države  (Francuska,  Engleska,  Španjolska).  Engleska  i 
Francuska vode »stogodišnji rat«, koji završava 1453. Iste godine Turci osvajaju Konstantinopol (time 
pada Istočno Rimsko Carstvo), a pobjedom na Mohačkom polju 1526. godine ulaze u srednju Evropu. 
Značajniji događaji u našoj povijesti su borbe s Turcima (opsada Sigeta 1566) i seljačka buna Matije 
Gupca 1573. godine. 
To  je  doba i vjerskog preporoda. Dok je obnova religioznosti u platonizmu bila primjerena samo 
učenima, drugi pokreti smjeraju takvoj obnovi religiozne misli koja će zahvatiti i mase neuka puka. 
U  Njemačkoj  je  M.  Luther  (1483­1546)  započeo  s  protestom  (u  Wittenbergu  1517.  godine) 
usmjerenim  protiv  korumpiranosti 12  i  pokvarenosti  visoke  crkvene  hijerarhije  i  tako  pokrenuo 
pobjednički pokret reformacije, koji je završio s odvajanjem protestantske crkve od Rima. 

12 
korumpiranost – iskvarenost, podmitljivost

20 
 RENESANSNA UMJETNOST I ZNANOST 

Snažan  znamen  kulturi  i  općem  duhu  renesansnog  doba  dala  je  i  umjetnost.  Iako  tematski 
ponekad  još  vezana  za  srednjovjekovne  sadržaje,  ta  umjetnost  zrači  novim  duhom  oslobođenja 
čovjeka, novim odnosom čovjeka prema svijetu i prema samom sebi. 
Genijalni pjesnik, autor Božanstvene komedije, Dante Alighieri (1265—1321) utemeljuje talijansku 
književnost  na  narodnom  jeziku.  Iako  formalno  sav  pripada  srednjovjekovnoj    kulturi, prvi je vjesnik 
preporoda.  Svrha  je  njegove  realističke  kritike  društva  i  analize  čovjekove  sudbine  da  potakne  na 
obnavljanje  ovog  svijeta,  da  čovjeka  privede  idealu  individualne  stvarne  ljudskosti.  I  F.  Petrarca 
(1304—1374) i G. Boccaccio (1313—1365) u svojim djelima razvijaju smisao za ljepotu antike, ali i za 
ljepotu  i  punoću  ovozemaljskog  života.  Književnost  renesanse  daje  realističku  kritiku  društva  i 
vremena, razvija smisao za istinu, punoću i ljepotu života. Ona pokazuje i prihvaća cjelovita čovjeka u 
njegovoj  ovozemaljskoj  ljepoti  sa  svim  manama  i  strastima,  težnjama  i  idealima.  Posebno  obilježje 
renesansnoj umjetnosti daje individualna osebujnost velikih stvaralačkih ličnosti. Uz preteče i vjesnike 
novoga  doba  Dantea,  Petrarke  i  Boccaccia  evo  makar  samo  imena  nekoliko  velikih  umjetnika 
renesanse:  u  književnosti  su  to  Rabelais,  Cervantes  i  Shakespeare;  u  glazbi  Palestrina  i  Lasso;  u 
likovnim  umjetnostima  Bruneleschi,  Alberti,  Donatello,  Piero  della  Francesca,  Rafael,  Leonardo, 
Michelangelo,  Tizian  i  drugi.  U  hrvatskoj  književnosti  javlja  se  u  15.  i  16.  stoljeću  niz  značajnih 
pjesnika: Marko Marulić, Hanibal Lucić, Petar Hektorović, Marin Držić, Petar Zoranić. 
Renesansa je doba snažna procvata prirodnih znanosti. Već je R. Bacon za zrele skolastike (u 13. 
stoljeću) izrazio zahtjev da znanstvenik istražuje prirodu, da je opaža i eksperimentalno proučava. N. 
Kuzanski  (1401—14P5)  ističe  da  je  kvantitativno  načelo  osnovno  načelo  prirode,  i  tako  anticipira 13 
mehanističko­­matematičku sliku svijeta koju gradi renesansa, ali i neke tendencije novovjeke znanosti 
uopće.  Leonardo  da  Vinci  (1452—1519)  smatra  da  su  umjetnost  i  znanost  usmjerene  prema  istom 
cilju spoznaje prirode: umjetnost se drži površine stvari, a znanost spoznaje unutrašnje sile; umjetnost 
se oslanja na osjetilno iskustvo, a znanost na matematički proračun. N. Kopernik (1473—1543) svojim 
je  revolucionarnim  spoznajama  potpuno  okrenuo  dotadašnju  geocentričku  (i  antropocentričku)  sliku 
svijeta.  Johann  Kepler  (1571—1630),  otkrivač  harmonije 14  kozmosa,  i  Galileo  Galilei  (1564—1642), 
osnivač  klasične  mehanike,  daljnji  su  prvaci  novovjeke  znanosti  koja  je  prirodu  reducirala 15  na 
ukupnost  stvari  što  se  mehanički  kreću  po  zakonima  matematike.  Tako  priroda  novovjekovnom 
čovjeku biva puka predmetnost, odvojena od čovjeka i time otvorena njegovoj prevlasti. Znanost pak 
postaje sredstvo za iskorištavanje prirode i udovoljava potrebama praktična života. 
Razvoj znanosti postavio je novovjekovnoj filozofiji problem metode kao središnje pitanje što će ga 
ona rješavati u 17. stoljeću. (4) 

1. U  OBLIKU  NATUKNICA  NAVEDI  OSNOVNE  MOMENTE  KOJI  OZNAČAVAJU  PREVLADAVANJE  FEUDALNOGA 
PORETKA I PRIVREDE. 
2. NAVEDI BITNE MOMENTE, KARAKTERISTIČNE ZA PREPOROD UMJETNOSTI, ZNANOSTI I FILOZOFIJE. 
3. CITIRAJ  STAV  KOJI  IZRAŽAVA  NOVOST  NOVOVJEKOVNOG  ODNOSA  ČOVJEKA  PREMA  PRIRODI.  KOMENTIRAJ 
TAJ STAV. 
4. PREGLEDNO IZRAZI KAKAV ODNOS PREMA PRIRODI IMA ANTIKA, KAKAV SREDNJI VIJEK, A KAKAV NOVI VIJEK. 

FILOZOFIJA NOVOGA VIJEKA 

Gdje da te zgrabim, silna prirodo? 
(J. W. Goethe, Faust) 

a) Racionalizam i empirizam. Na početku novog vijeka filozofija je zaokupljena traženjem nove 
mogućnosti,  novog  načina  ili  nove  metode  spoznaje  što  je  nametnula  renesansa,  a  napose  nagli 
razvoj znanosti. Srednjovjekovna metoda ili postupak otkrivanja i spoznaje istine neprimjeren je naime 

13 
anticipirati – unaprijed nešto izreći, preduhitriti 
14 
harmonija ­ sklad 
15 
reducirati – svesti, smanjiti, ograničiti

21 
novim shvaćanjima i stremljenjima oslobođenog renesansnog duha. Taj postupak ili metoda spoznaje 
(znanstvene, filozofske i sl.) u srednjem vijeku svodio se na slijedeću formulu: Istina potiče od Boga jer 
ju je on djelomično otkrio ili objavio ljudima. Katolička crkva isključivo je nadležna da puku objasni tu 
objavljenu  istinu  i  da  donosi  konačne  sudove  o  svim  spornim  pitanjima.  Nikakav  drugi  spoznajni 
postupak ili metoda nisu dozvoljeni. Ako bi ipak netko pokušao postupiti drugačije, bio je proglašen za 
heretika kome je pored pakla na drugom svijetu ovdje izravno prijetila inkvizitorska tamnica. Tako je 
npr.  početkom  17.  stoljeća  (1600.  godine)  bio  spaljen  na  lomači  veliki  renesansni  mislilac  Giordano 
Bruno,  a  nešto  kasnije  (1616.  godine)  crkva  je  zabranila  sva  djela  koja  su  priznavala  Kopernikovo 
otkriće da se Zemlja kreće oko Sunca (a ne obrnuto). Zbog toga je bio proganjan npr. i veoma poznati 
fizičar Galileo Galilei. 
Revolucionaran  i radikalan prekid sa srednjim vijekom najbolje se stoga izražava baš u traženju 
drugačijeg postupka ili metode u otkrivanju, proučavanju i, napokon, shvaćanju svijeta i čovjeka. 
Prvi  »proboj«  izvršio  je  engleski  mislilac  Francis  Bacon  [Frensis  Bejkn,  1561—1626]  sa  svojim 
zahtjevom da pravim znanjem treba smatrati samo ono što povećava ljudsku moć nad prirodom. Da 
bismo  došli  do  takva  znanja,  potrebno  je  da  se  najprije  oslobodimo  ukorijenjenih  predrasuda, 
iskrivljenih  predodžbi,  lažnih  autoriteta  i  zabluda  (tzv.  idola)  oslanjajući  se  na  vlastito  iskustvo  u 
neposrednom promatranju i proučavanju pojava i stvari oko nas. Polazeći od zapažanja pojedinačnog, 
uočit  ćemo  zatim  njihova  zajednička  svojstva  (generalizacija)  i  tako  ćemo  konačno  doći  do  općih 
sudova i zakonitosti. To je postupak tzv. indukcije. 
Time je Bacon otkrio i uveo u znanstvena istraživanja metodu eksperimenta i induktivni postupak 
nasuprot dedukciji, koja je kao metodološki postupak dominirala u srednjem vijeku, a svodila se na to 
da se iz općih principa i objavljenih istina izvode i objašnjavaju sve pojedinačne stvari i pojave. 
U potrazi za novim metodama spoznaje razvila su se dva dijametralno suprotna filozofska pravca: 
racionalizam u Francuskoj i empirizam u Engleskoj. 
Rene  Descartes  [Rene  Dekart,  1596—1650],  najistaknutiji  predstavnik  francuskog  racionalizma 
polazi kao i Bacon od zahtjeva za preispitivanjem svih dotadašnjih metoda spoznaje. Novi metodološki 
postupak  u  traženju  istinite  spoznaje  treba  da  se  zasniva  na  ovim  načelima:  svemu  treba  pristupiti 
kritički,  tj.  s  izvjesnom  sumnjom.  Istina  će  biti  samo  ono  što  se  može  spoznati  jasno  i  razgovijetno, 
dakle s potpunom sigurnošću i bez ikakve sumnje. Ako dakle tako postupimo, onda je prva potpuno 
jasna, razgovijetna i nesumnjiva istina naprosto da — mislimo, a sasvim je sigurno i van svake sumnje 
da onaj koji misli, ujedno i postoji. Mišljenje je, dakle, dokaz mojeg postojanja. 
To je smisao glasovite Descartesove izreke: Mislim, dakle jesam (Cogito, ergo sum). Otkriće da je 
moje mišljenje sigurna garancija i dokaz mojeg postojanja označava tzv. »čisti početak« filozofiranja, 
ali je to prije svega izraz najvećeg povjerenja i sigurnosti u ljudski razum. 
Descartes je tako odlučno prekinuo tradiciju skolastičkog nepovjerenja u čovjeka i ljudski razum i u 
vrijednost  njegova  vlastitog  mišljenja.  Dokazao  je  naime  da  istinu  nesumnjivo  možemo  spoznati  i 
vlastitim  razumom,  a  ne  samo  tako  da  nam  je  objavi  Bog.  Zbog  toga  se  takvo  stanovište  i  naziva 
racionalizam (od ratio = razum). 
U  daljnjem  izvođenju racionalizam će nastojati dokazati da se objektivna stvarnost može istinito 
spoznati  samo  mišljenjem  i  nikako  drugačije.  Mišljenje  na  taj  način  postaje  za  čovjeka  jedino 
pouzdano »sredstvo« i mogućnost »komuniciranja« ili odnosa sa svijetom. Drugim riječima, mišljenje 
je određujuće i bitno svojstvo Čovjeka, tj. on je Čovjek jedino po tome što misli. Taj misaoni subjekt 
time  je  postavljen  u  središte:  on  preuzima  ulogu  nekadašnjeg  antičkog  logosa  i  srednjovjekovnog 
Boga stvoritelja i u tom će se pravcu dalje kretati filozofija tzv. novovjekovnog subjektivizma. 
Najpoznatiji mislioci racionalizma uz Descartesa su Spinoza i Leibniz [Lajbnic]. 
Nasuprot  racionalizmu  javlja  se  u  Engleskoj  gotovo  istovremeno  drugi  filozofski  pravac,  poznat 
pod  nazivom  engleski  empirizam.  Za  razliku  od  racionalizma  on  polazi  od  stanovišta  da  je  iskustvo 
(empirija) jedini izvor i temelj svake spoznaje. 
Taj stav je najjasnije izrazio John Locke [Džon Lok] u poznatoj izreci: Ničega nema u razumu što 
prije nije bilo u osjetu. Ljudski razum je prazna ploča (tabula rasa), tj. u njemu nema nikakvih urođenih 
podataka  ni  spoznaja,  već  se  one  »upisuju«  na  tu  ploču  iz  neposrednog  osjetilnog  iskustva  ili 
zapažanja. 
Uz  J.  Lockea  najpoznatiji  predstavnici  engleskog  empirizma  su  G.  Berkeley  [Berkli]  i  D.  Hume 
[Hjum]. 
Lako je uočiti da je jedan pravac otišao u jednu, a drugi u drugu krajnost u kojima su se i jedan i 
drugi  iscrpli.  Pokušaj  njihova  pomirenja  i  sinteze  započet  će  I.  Kant,  a  nastavit  će  čitava  klasična 
njemačka filozofija, iz čijeg misaonog nasljeđa proizlazi i Marx.

22 
 1. ZAŠTO  JE  PROBLEM  METODE SREDIŠNJE PITANJE FILOZOFIJE 17. STOLJEĆA? UZMI U OBZIR I ONO ŠTO JE U 
PRETHODNOM POGLAVLJU REČENO O RAZVOJU NOVOVJEKOVNE PRIRODNE ZNANOSTI. 
2. USPOREDI ODLIKE SREDNJOVJEKOVNE SKOLASTIČKE METODE I BACONOVE METODE. 
3. USPOREDI  ODLIKE  SREDNJOVJEKOVNE  SKOLASTIČKE  METODE  I  RACIONALISTIČKE  METODE 
NOVOVJEKOVLJA. 

b)  Prosvjetiteljstvo  i  materijalizam  18.  stoljeća.  Prosvjetiteljstvo  je  duhovni  pokret  koji  vlada 
Čitavom  kulturom  Evrope  18.  stoljeća  (»stoljeće  prosvjetitelja«),  a  predstavlja  idejnu  pripremu 
građanskih — buržoaskih revolucija. Bitna je odlika prosvjetiteljstva vjera u um, ili u svjetla uma (odatle 
i naziv »prosvjetiteljstvo«), pomoću kojih će Čovjek na najbolji mogući način riješiti sva svoja pitanja. 
Najpoznatiji  predstavnici  prosvjetiteljstva  ne  samo  Francuske  nego  i  čitave  Evrope  su  Voltaire 
[Volter] i J. J. Rousseau [Ruso]. 
Voltaire, briljantan, slobodouman i smion pisac uporno se bori za slobodu mišljenja i zdrav razum, 
a  protiv  svih  oblika  predrasuda  i  fanatizma,  naročito  protiv  predrasuda  i  fanatizma  crkve  (»Uništite 
bestidnicu!«). 
J. J. Rousseau prvi dokazuje tvrdnju da je postojeće društvo neprirodno. Ljudi su naime po prirodi 
jednaki,  slobodni  i  ravnopravni,  a  društvo  je  organizirano  tako  da  u  njemu  vlada  nejednakost, 
nesloboda  i  nepravda.  Tu  pojavu  Rousseau  objašnjava  na  slijedeći  način:  »Prvi  koji  je  ogradio 
zemljište  i  rekao:  'ovo  je  moje',  naišavši  na  prostodušne  ljude  koji  su  mu  povjerovali,  zapravo  je 
osnivač  obrazovanog društva. Koliko li bi zločina, ubojstava i ratova spriječio, od kolike li bi bijede i 
strahota poštedio ljudski rod onaj koji bi počupao kolje i zatrpao jarak dovikujući bližnjima: 'Ne vjerujte 
varalici! Propast ćete ako smetnete s uma da plodovi pripadaju svakom i da zemlja nije ničija!'« 
Posljednja faza francuskog prosvjetiteljstva poznata je pod nazivom materijalizam 18. stoljeća, a 
najpoznatiji su mu predstavnici Holbach [Holbah] i Helvetius [Helvecius]. Osnovna je njihova teza da je 
sve  što  postoji  materija  koja  je  vječna  i  u  stalnom  kretanju,  a  odatle  i  neprekidne  promjene  njena 
oblika. Jedan od tih oblika je npr. i mišljenje. Kretanje je nužno i nema nikakve slučajnosti ni slobode. 
Tako shvaćen svijet ima sve karakteristike mehanizma (što nije slučajno jer je mehanika tada bila 
na najvišoj cijeni), pa se zato to shvaćanje i naziva mehanistički materijalizam. 
Na prijelazu iz 18. u 19. stoljeće djeluju tzv. socijalisti — utopisti, od kojih su najpoznatija »velika 
trojica«:  Saint­Simon  [Sen­Sirnon],  Fourier  [Furje]  i  Owen  [Oven].  Njihovo  učenje  prožima  misao  o 
klasnom društvu i privatnom vlasništvu kao neposrednim uzrocima svih društvenih zala. Međutim, oni 
ne vide rješenja, već ih samo priželjkuju i o njima maštaju. 
Francusko prosvjetiteljstvo sa svojim materijalističkim i socijalnim teorijama značajno je utjecalo 
na formiranje Marxova učenja. 

1. ŠTO ROUSSEAUOVE TEZE ZNAČE U VREMENU KADA SU IZREČENE? 
2. RAZMISLI  I  O  OVOJMROUSSEAUOVOJ  TEZI:  »NIJE  DOBRO  DA  ONAJ  KOJI  ZAKONE  STVARA  TE  ZAKONE  I 
IZVRŠAVA«. 

c) Klasični njemački idealizam (kraj 18. i početak 19. stoljeća). Klasični njemački idealizam, čiji 
su  nosioci  Kant,  Fichte,  [Fihte],  Schelling  [Seling]  i  Hegel,  predstavlja  kritičku  sintezu  i  vrhunac 
filozofskog dometa novog vijeka. 
Immanuel Kant izvršio je u filozofiji prevrat koji se najčešće naziva »kopernikanski obrat«. Dok je 
racionalizam u svojoj krajnosti dokazivao da subjekt može spoznati istinu neovisno o svakom iskustvu, 
a empirizam obrnuto, tj. da je istina samo ono što se zasniva na iskustvu, Kant uspješno dokazuje da 
se  spoznaja  istine  zbiva  u  spajanju  ili  sintezi  subjekta  i  objekta.  Naš  um,  kaže  Kant,  ima  neke 
spoznajne moći kojima zahvaća i pri tome preoblikuje objekt. U činu spoznaje zato nećemo nikada i 
nikako moći saznati što je i kakva je neka stvar po sebi, već samo kakva je za nas, tj. kako ju je naš 
um preoblikovao. 
Kantov  primjer,  najbolje  ilustrira  tu  tvrdnju.  Kad  opazimo  da  sunce  obasjava  kamen,  mi  ćemo 
izreći sud: sunce uzrokuje zagrijavanje kamena, iako to ne vidimo. Ali je svojstvo našeg uma baš to da

23 
stvarima  pripisuje  nešto  čega u stvarnosti nema, već se nalazi samo u umu. To je i u ovom slučaju 
uzročnost, koja se ne može neposredno vidjeti u prirodi, ali um tako »vidi« i kvalificira prirodan proces 
zakonitog slijeda pojava. Ovo bismo mogli usporediti s našim osjetilnim spoznajnim moćima. Svjetlost, 
boja, zvuk i sl. objektivno nigdje ne postoje. Oni su objektivno samo valovi raznih frekvencija. Svjetlost, 
boju i zvuk na svojevrstan način »proizvode« naša osjetila u susretu s odgovarajućim objektom. I tako 
mi  osjetilno  doživljavamo  svijet.  Međutim,  sposobnost  vida,  je  urođeno  svojstvo  oka  i  zato  ono 
»propisuje«  boju  nekoj  pojavi  ili  predmetu. »Razum« — zaključuje Kant — »ne crpi svoje zakone iz 
prirode, nego ih njoj propisuje«. 
Vrlo je poznato Kantovo etičko učenje, a napose njegov tzv. kategorički imperativ kao opće važeći 
princip moralnog djelovanja. On glasi: »Radi samo prema onoj maksimi (pravilu) za koju ujedno možeš 
htjeti da postane opći zakon«. Kant to ilustrira primjerom posuđivanja novca. Nikako, naime ne bismo 
mogli uspostaviti kao opći zakon da novac posuđujemo, a da ga ne vraćamo. 
Georg  Wilhelm  Friedrich  Hegel  predstavlja  nesumnjivo  najveći  domet  građanskog  filozofskog 
mišljenja  koje  je  izrazio  u  svojem  grandioznom  filozofskom  sistemu.  Međutim,  Hegel  je  neobično 
dubok  i  težak  mislilac  pa  su  njegova  djela  za  laike  pisana  potpuno  nerazumljivim  jezikom,  a  za 
temeljitiji studij Hegela općenito se traži najveća stručnost i dugotrajan napor. 
Cjelokupna Hegelova misaona konstrukcija zasniva se na temeljnom shvaćanju da je osnova ili bit 
svega  što  na  bilo  koji  način  postoji  —  ideja,  um  ili  umnost.  Hegelova  formulacija  za  to  glasi ovako: 
»Pojmiti  ono  što  jest  —  zadaća  je  filozofije,  jer  ono  što  jest  —  jest  um«  ...  i:  »Što  je  umno,  to  je 
zbiljsko,  a  što  je  zbiljsko,  to  je  umno.«  Takvo  stanovište  naziva  se  panlogizam  (pan  =  sve,  logos  = 
um). 
Time  se  ideja  racionalizma  dovodi do kraja: mišljenje i bitak (ideja, um) jedno su te isto. Prema 
tome,  zakonitost  uma  ujedno  je  i  zakonitost  zbilje.  Budući  da  prirodu  i  čovjeka  prožima  ista  umna 
osnova, spoznavanje svijeta nije ništa drugo nego raž — umijevanje razumljivog ili umnog. Kad naime 
u  osnovi  svijeta  ne  bi  bio  um  (tj.  kad  bi  on  bio  ne  —  uman  ili  ne  —  razuman),  ne  bismo  ga  mogli 
razumjeti — spoznati umom. 
Druga bitna značajka Hegelova shvaćanja je dijalektika kao sveobuhvatna zakonitost po kojoj se 
sve zbiva. 
Ideja ili um kao apsolutna bit svijeta razvija se kroz tročlani dijalektički put koji se sastoji od: teze 
(afirmacija,  potvrđivanje),  antiteze  (negacija,  suprotstavljanje,  sukob)  i  sinteze  (ukidanje  ili  negacija 
negacije). 
Za  ilustraciju  evo  nekoliko  primjera.  Krivični  zakon  je  teza,  afirmacija  ili  postavljanje  prava. 
Nepravda  (zločin)  je  negacija  zakona  ili  prava,  a  kazna  je  negacija  negacije  prava,  tj.  ponovno 
potvrđivanje prava. Slično se može pokazati i na primjeru pupoljak — cvijet — plod itd. No, sinteza nije 
kraj nego početak (teza) novog dijalektičkog procesa i tako u nedogled. 

1. JE LI TI UVJERLJIVO RASUĐIVANJE PO NAČELU KATEGORIČKOG IMPERATIVA U PRIMJERU UZIMANJA U ZAJAM 
NOVCA  I  U  SLUČAJU  KADA  GA  NETKO  NE  NAMJERAVA  VRATITI?  KAKAV  ZAKLJUČAK  SLIJEDI  IZ  TAKVA 
RASUĐIVANJA? 
2. POKUŠAJ SMISLITI PRIMJER RASUĐIVANJA PO NAČELU KATEGORIČKOG IMPERATIVA. 

RAĐANJE NOVOGA SVIJETA 

Veoma snažni društveno­ekonomski i politički procesi, kao i filozofske i druge kulturne tendencije 
koje su započele na prijelazu iz srednjeg u novi vijek, buknule su poput vulkanske erupcije krajem 18. i 
početkom  19.  stoljeća  rušeći  do  temelja  sva  materijalna  i  duhovna  uporišta  feudalizma  i  srednjeg 
vijeka. Na tim ruševinama već su se nazirali obrisi novovjekovnog svijeta. 
Epohalna znanstvena i geografska otkrića i silno nabujale proizvodne snage uvjetovale su pojavu 
novih ekonomskih, političkih i duhovnih snaga koje se razvijaju u okrilju nove građanske klase, prožete 
osjećajem novovjekovne slobode neograničenog osvajanja i pokoravanja svijeta. 
Evo za ilustraciju samo nekoliko epohalnih otkrića i događaja u drugoj polovini 18. i početkom 19. 
stoljeća:

24 
 —  J.  Watt  patentira  parni  stroj  (1769),  što  predstavlja  početak  prve  industrijske  revolucije  s 
nedoglednim  posljedicama  u  tehnici  i  tehnologiji  proizvodnje,  a  neposredno  utječe  i  na  pojavu 
industrijske proizvodnje i industrijskog radnika­proletera. 
—  Velika  francuska  buržoaska  revolucija  (1789),  čije  ideje  na  bajunetama  pronosi  Evropom 
Napoleon Bonaparte. 
—  Pojava  nove  političke  ekonomije  (A.  Smith  i  D.  Ricardo)  nasuprot  prevladanim  ekonomskim 
teorijama tzv. merkantilista i fiziokrata. Ova će teorija poslužiti Marxu kao osnova za kritiku buržoaske 
političke ekonomije u Kapitalu. 
—  Ovom  razdoblju  djelomično  pripadaju  i  najpoznatiji  predstavnici  prosvjetiteljstva  Voltaire  i 
Rousseau, a izraziti su nosioci duha tog vremena socijalisti­utopisti (Saint­Simon i drugi), koji značajno 
utječu na moderne teorije društva, a neosporno i na Marxa. 
—  Filozofija  klasičnog  njemačkog  idealizma  (Kant,  Fichte,  Schelling  i  Hegel)  nesumnjivo 
predstavlja  najveći  domet  filozofskog  mišljenja  uopće.  Iz  ove  filozofske  struje  neposredno  potječe  i 
Marx kao njen najradikalniji kritičar. 
—  U  području  umjetnosti  ovom  razdoblju  izričito  pripadaju  među  ostalima  velikani:  Beethoven, 
Goethe i drugi. 
Smatra  se  da  je  krajem  18.  i  početkom  19.  stoljeća  u  pedesetak  godina  izvršeno  više  otkrića  i 
promjena u području tehnike i tehnologije proizvodnje 
nego u cjelokupnoj dotadašnjoj ljudskoj povijesti. Svi ovi podaci dovoljno govore o općoj kulturnoj 
atmosferi tog vremena i jasno ukazuju na stremljenja novog vijeka. 
Zanesen svojim razumom kao privilegijom koju ima jedino on u svijetu, novovjekovni Čovjek sada 
namjerava  preuzeti  ulogu  antičkog  logosa  ili  srednjovjekovnog  Boga­stvoritelja.  On,  čovjek,  dat  će 
smisao i svoj pecat ovom svijetu, on će ga preurediti i oblikovati po svojoj volji i želji. On će pokoriti i 
podrediti sebi sve: prirodu i drugog čovjeka. Zato je novi vijek uistinu karakterističan po osvajanjima ne 
samo  prirodnih  sila  i  zakona,  već  i  drugih  ljudi,  naroda,  kontinenata,  a  napokon  i  drugih  planeta  i 
svjetova. 
Ovakve  će  se  tendencije  stabilizirati  u  oblicima  kapitalističkih  društvenih  odnosa,  iz  kojih  će  na 
svjetskoj sceni uskoro izbiti u prvi plan radnička klasa proletera koja će odigrati najsudbonosniju ulogu 
u  povijesti  čovječanstva:  ona  će  ukinuti  klasno  društvo,  pa  i  sebe  kao  klasu,  i  otvoriti  put  u  novo 
humano ljudsko društvo. 
Uvažavajući  cjelokupno  evropsko  kulturno  naslijeđe,  a  imajući  napose  u  vidu  društvene, 
ekonomske, političke i duhovne snage kapitalističkog društva i novog vijeka, Marx će u kritičkoj analizi 
razobličiti  svu  krizu  i  proturječnost  ove  epohe  i  pokazati  putove  za  ukidanje  svih  oblika  otuđenog 
ljudskog života i stvaranje humane ljudske zajednice. 

Novovjekovni  nazor  na  svijet,  prvi  put  jasno  izražen  Descartesovim  Cogito,  ergo  sum  (Mislim, 
dakle  jesam),  označava  radikalni  i  epohalni  obrat  u  cjelokupnom  dotadašnjem  shvaćanju  i  odnosu 
prema  svijetu.  Na  mjesto  antičkog  logosa  ili  srednjovjekovnog  Boga­stvoritelja  sada  stupa  čovjek­­ 
stvoritelj.  On  se  prema  svijetu  odnosi  kao  prema  sirovini  ili  materijalu  iz  kojega  će  sam  stvoriti  svoj 
svijet i time istovremeno izraziti svoju moć, sposobnost i mogućnost. 
Vođen  svojim  razumom  (racionalizam),  čovjek  se  sav  usredotočuje  na  stvaranje  kao  sebi 
svojstvenu i konstituirajuću djelatnost. Svijet, priroda i drugi čovjek postaju za njega objekt, a tehnika 
(tj. vještina i instrument proizvodnje, stvaranja i pokoravanja) sredstvo stvaranja. 
Posljedice takve orijentacije novovjekovnog čovjeka su preuveličavanje razuma s jedne, a tehnike 
s druge strane. To postepeno dovodi do kulminacije evropskog idealizma (od francuskog racionalizma 
do njemačkog klasičnog idealizma) i do kulta tehnike, što sve zajedno vodi direktno u tzv. industrijsku, 
odnosno  tehničku  civilizaciju.  Neviđeni  zamah  proizvodnje,  koji  omogućava  fantastično  razvijena 
tehnika,  dovest će čovjeka u apsurdnu situaciju. Količina proizvedenih predmeta (robe), kao i njezina 
raznovrsnost,  podvrgnut  će  svojim  zakonitostima  i  samog  čovjeka:  čovjek  će  postati  rob  stvari,  a 
posjedovanje velike količine predmeta (robe) postat će najveća vrijednost i ideal. 
Opremljen  silnom  tehničkom  moći  i  mogućnostima,  novovjekovni  čovjek  će  proizvoditi  i  potpuno 
besmislene stvari, ali i one kojima može uništiti samoga sebe. Suvremeni je čovjek tako proizveo npr. 
ogromnu  količinu  atomskog  oružja  tolike  razorne  snage  da  može  uništiti  cjelokupno  čovječanstvo  sa 
svim njegovim dostignućima, i to ne jedanput, već nekoliko desetaka puta.

25 
 Sve  u  svemu,  sada  cjelokupno  ljudsko  umijeće  postaje, tehničko. Tehnici je podređena i teorija i 
praksa. 
Čitav  splet  ovih  pojava,  tendencija  i  shvaćanja  nastao  je,  dakle,  kao  posljedica  naraslih 
proizvodnih  snaga  i  poleta  novog  građanskog  društva  oslobođenog  srednjovjekovnih  stega.  Zato  je 
čitavo  povijesno  razdoblje  od  kraja  18.  stoljeća  do  danas  u  znaku  presudnih  zbivanja:  od  francuske 
buržoaske revolucije i industrijskih revolucija do velikih svjetskih ratova i osvajanja svemira. U pozadini 
ovih  zbivanja  nalazi  se  kapitalističko  društvo  sa  svojom  političkom  ekonomijom,  kome  se  nasuprot 
javlja radnička klasa proletera sa svojom ideologijom i pokretom. 
Iz ovih strujanja neposredno izrasta Marx i marksizam koji kritički analizira stanje i tendencije ove 
epohe,  dajući  joj  najadekvatniju  interpretaciju  i  najavljujući  njeno  revolucionarno  prevladavanje  i 
ukidanje. 

PITANJA I ZADACI 
1. OBJASNI  SMISAO  TEZE  DA  NOVOVJEKOVNI  ČOVJEK  PREUZIMA  ULOGU  ANTIČKOG  LOGOSA  I 
SREDNJOVJEKOVNOG BOGA­STVORITELJA, POTKRIJEPI TU TEZU NIZOM SVOJIH KONKRETNIH PRIMJERA. 
2. KONKRETIZIRAJ  TEZU  DA  PREVLAST  NOVOVJEKOVNE  TEHNIKE  DOVODI  ČOVJEKA  DO  APSURDA  DA  ROBUJE 
STVARIMA. 

... za ponavljanje i za daljnje istraživanje 

3. SHEMA ZA PONAVLJANJE POGLAVLJA NOVOVJEKOVNO SHVAĆANJE SVIJETA I ČOVJEKA: 
PREVLADAVANJE  FEUDALNOG  SVIJETA  (FEUDALNOG  PORETKA,  FEUDALNE  PRIVREDE,  FILOZOFIJE, 
ZNANOSTI, UMJETNOSTI...) 

NOVOST NOVOVJEKOVNOG ČOVJEKOVA ODNOSA PREMA PRIRODI 
PROBLEM METODE: EMPIRIZAM I RACIONALIZAM NASPRAM SKOLASTIČKOJ METODI

26 
6. POJAVA MARKSIZMA — KLASICI MARKSISTIČKE MISLI 

Karl  Marx.  Dosljedna  slobodarska  usmjerenost.  Suprotstavljanje  pruskoj  reakciji,  birokraciji  i 

cenzuri.  Pod  utjecajem  socijalističkih  ideja  priklanja  se  Marx  radničkom  i  socijalističkom  pokretu.  U 
proletarijatu  prepoznaje onu povijesnu snagu koja će osloboditi čovječanstvo. S Engelsom formulira i 
izlaže  svoje  historijsko­materijalističko  shvaćanje  čovjeka  i  povijesti.  Daje  kritiku  političke  ekonomije  i 
kapitalističkoga društva uopće. Idejni vođa međunarodnog radničkog pokreta. 
Friedrich  Engels.  Slobodoumna  orijentacija.  Približavanje  socijalističkim  idejama  i  pokretu.  S 
Marxom se opredjeljuje za klasnu borbu. 
Vladimir  Iljič  Lenjin.  Marksistički  teoretičar  revolucije,  voda  ruskog  proletarijata  i  organizator 
oktobarske revolucije. Razvija ideju o odumiranju države. 
Svo  je  Marxovo  djelo  prožeto  jedinstvenom  metodom,  koju  odlikuje  traženje  objašnjenja  u okviru 
stvarnog  svijeta,  traženje  zakonitosti  razvitka  istraživane  pojave,  kritičko  prevladavanje  postojećeg  i 
otvorenost prema budućnosti. 

KARL MARX (1818. – 1883.) 
Nad suvremenošću ne očajavam, njezin je vlastiti očajan 
položaj' taj koji me ispunjava nadom. 
K. Marx 
Filozofi su svijet samo različito tumačili; radi se o tome da 
se izmijeni. 
Marx, 11. teza o Feuerbachu 

Marx  potječe  iz  slobodoumne  pravničke  obitelji.  Rođen  je  1818.  godine  u  Trieru  u  Rajnskoj 
pokrajini,  privredno  najrazvijenijoj,  a  društveno  najnaprednijoj  njemačkoj  pokrajini,  koja  je  ujedno 
najdublje  osjetila  duh  francuske  revolucije.  Studirao  je  pravo,  povijest  i  filozofiju.  Pismo  ocu  — 
upućeno iz Berlina 1837. — svjedoči o širini njegovih interesa, ozbiljnosti studija i njegovih nastojanja. 
U  Berlinu  se  pridružio  Bauerovu  mladohegelovskom  tzv.  »doktor­klubu«,  Pa  je  u  duhu  filozofije 
samosvijesti  i  slobode  napisao  i 1841. godine obranio doktorsku disertaciju na temu Razlika između 
Demokritove i Epikurove filozofije prirode. 
Nakon studija Marx 1842. godine radi najprije kao novinar, a zatim kao urednik Rajnskih novina, 
koje  se  za  svog  kratkog  jednogodišnjeg  izlaženja  oštro  kritički  suprotstavljaju  sve  jačem  pritisku 
reakcije  u  Prusiji.  Marx  piše  o  slobodi  tiska,  protiv  cenzora  i  cenzure,  protiv  jednoobraznosti  misli  i 
mentaliteta  birokratskog  duha.  Upućen  je  sada  da  se  bavi  i  konkretnim  gospodarskim  pitanjima,  te 
uviđa vezu prava i politike s konkretnim društvenim odnosima, individualnim i klasnim interesima ljudi. 
Tako  postupno  ulazi  i  u  polemike  o  socijalističkim  idejama.  Već  1843.  godine,  zbog  sve  snažnijeg 
pritiska  cenzure,  daje  ostavku  i  napušta  Rajnske  novine.  Tada  nastaje  rasprava  Kritika  Hegelove 
filozofije  državnog  prava  (što  je  objavljena  tek  1927).  Marx  tu  pokazuje  da  Hegel  »ne  razvija  svoju 
misao  iz  predmeta,  nego  razvija  predmet  prema  jednom  u  sebi  završenom  mišljenju,  koje  je  u  sebi 
završeno u apstraktnoj sferi logike«, te nastavlja s kritikom birokracije, odnosno podvojenosti države 
od građanskog društva. 
Krajem  1843.  Marx  seli  u Pariz. Francuska je bila politički i društveno razvijenija od Njemačke i 
već pod snažnim utjecajem socijalističkih misli i učenja, koja, međutim, nose pečat utopije jer su bila 
utemeljena na prosvjetiteljskom načelu o svemoći uma. Marx se približava radničkim i socijalističkim 
udruženjima.  On je već prevladao mladohegelovstvo, ali problem čovjekove slobode ostaje njegova 
središnja tema. U suradnji s mladohegelovcem Rugeom objavljuje početkom 1844. godine jedini broj 
Njemačko­francuskih  godišnjaka,  gdje  u  spisu  Prilog  židovskom  pitanju  religiju  svodi  na  fenomen 
čovjekove  svjetovne  ograničenosti  te  razlikuje  političku  i  ljudsku  emancipaciju  da  bi u Prilogu Kritici 
Hegelove  filozofije  prava  već ukazao na proletarijat kao materijalnu snagu povijesti koja će ostvariti 
filozofiju,  odnosno  ideju  čovjekove  slobode.  Iste  godine  nastaju  Ekonomsko­filozofski  rukopisi,  u 
kojima je snažno izražena Marxova humanistička orijentacija. Rukopisi su objavljeni tek 1932. godine 
da  bi  zatim  postali  temeljem  svih  suvremenih  interpretacija  Marxa  —  posebno  njegova  filozofskog 
gledišta (teorije otuđenja i filozofije prakse).

27 
 Godine  1845.  nastaju  glasovite  Teze  o  Feuerbachu  (Engels  ih  je  objavio  1888),  koje  jezgrovito 
kazuju novost Marxove koncepcije, njegova materijalizma po kojemu je čovjek biće prakse. 
Marx  se  s  Engelsom 
definitivno  zbližio  pri  njihovu 
susretu  u  Parizu  (1844). 
Neovisno  jedan  o  drugome 
došli  su  do  istih  osnovnih 
teza. Kada su uvidjeli da imaju 
i  veoma  bliske  ideje  o 
najhitnijim  zadacima,  daljnjim 
nastojanjima  i  krajnjim 
ciljevima,  dogovorili  su  se 
odmah  za  suradnju  i  započeli 
pismeni  obračun  s 
mladohegelovskom 
orijentacijom. Tako su nastala 
njihova zajednička djela Sveta 
porodica  (1845)  i  Njemačka 
ideologija  (1845/46,  djelo  u 
kojem  su  već  cjelovito  iznijeli 
materijalističko  poimanje 
povijesti,  a  objavljeno  je  u 
cjelini  tek  1932).  Marxova 
suradnja  s  Engelsom,  a 
kasnije  i  prisno  prijateljstvo 
trajali  su  sve  do  Marxove 
smrti,  dakle  gotovo  punih 
četrdeset godina. 
Početkom  1845.  godine 
Marx  je  protjeran  iz 
Francuske,  pa  emigrira  u 
Belgiju.  On  osniva 
komunistički  dopisnički 
komitet,  surađuje  i  organizira 
internacionalne  i  nacionalne 
komunističke  pokrete.  Za 
Savez komunista (Savez pravednih) zajedno s Engelsom piše Manifest komunističke partije (1848) u 
kojem  dotadašnju  povijest  prikazuju  kao  povijest  klasnih  borba,  a  proletarijatu  svih  zemalja  upućuju 
poziv  da  ispuni  svoju  povijesnu  misiju  i  ostvari  društvo  »u  kome  je  slobodni  razvitak  svakog 
individuuma  uvjet  slobodnog  razvitka  za  sve«.  U  Adresi  centralne uprave Saveza komunista (1850) 
oni proletarijat upućuju na zadatak permanentne revolucije. Marx zatim burne 1848. godine sudjeluje u 
revoluciji  u  Njemačkoj,  gdje  pokreće  Nove  rajnske  novine.  Nakon  sloma  revolucije  definitivno  se 
nastanio u Londonu. 
Marx je živio u Londonu do kraja života u veoma teškim materijalnim prilikama, s brojnom obitelji, 
a  bez  stalna  i  sigurna  izvora prihoda. Dugogodišnji studij ekonomske problematike urodio je najprije 
Prilogom kritici političke ekonomije (1859), s glasovitim Predgovorom u kojem je on sažeto iznio svoje 
poimanje  povijesti,  a  zatim  je  slijedilo  njegovo  glavno  djelo  Kapital  (l  dio,  1867;  II  i  III  dio  poslije 
Marxove smrti sredio je i objavio F. Engels 1885. i 1894). 
Marx  je  bio  idejni  vođa  Prve  internacionale  —  Internacionalnog  radničkog  udruženja  (1864— 
1876).  Nastojao  je  okupiti  sve  struje  tadašnjeg  radničkog  pokreta,  polemizirao  je  s  različitim 
socijalističkim shvaćanjima i uspio afirmirati svoju koncepciju. 
U  djelu  Građanski  rat  u  Francuskoj  (1871)  Marx  analizira  iskustvo  Pariške  komune.  Država  je 
uvijek  organ  klasnog  nasilja.  Stoga,  »radnička  klasa  ne  može  jednostavno  prisvojiti  gotovu  državnu 
mašineriju i nju staviti u pokret za svoje vlastite ciljeve. Političko oruđe njezina porobljavanja ne može 
služiti  kao  političko  oruđe  njena  oslobođenja.«  Komuna  je  zato  razbila  postojeću  državnu  mašinu te 
staru vlast zamijenila »samoupravom proizvođača«. U Kritici Gotskog programa (1875) izložio je svoje 
shvaćanje razlika između socijalizma i komunizma kao prve i druge faze izgradnje novoga humanoga 
društva. 
Marx je umro i pokopan u Londonu 1883. godine.

28 
 FRIEDRICH ENGELS (1820—1895). 

Engels  je  rođen  u  imućnoj 

obitelji.  Otac  industrijalac 
nastojao ga je poslovno usmjeriti. 
Na njegov duhovni razvoj utjecala 
je  u  mladosti  ista  ona  klima 
društveno­političkih prilika i težnji 
u  Rajnskoj  pokrajini  koju  je 
doživio  i  mladi  Marx.  Solidno 
humanističko obrazovanje stekao 
je sam zahvaljujući svom interesu 
za  modernu  literaturu  i  napredne 
ideje.  Javljao  se  napisima  u 
novinama  i  časopisima.  Pisao  je 
o  novoj  literaturi,  o  religiji  i 
misticizmu, ali i o ponižavajućem 
i bijednom životu radnika. Sve se 
više  priklanjao  socijalističkim 
idejama i socijalističkom pokretu. 
Boravak  u  Engleskoj  (1843) 
—  tada  najrazvijenijoj 
industrijskoj zemlji s polariziranim 
klasnim  suprotnostima  i  prvim 
zamahom  radničkog  pokreta 
(Čartizam)  —  ubrzao  je  njegov 
prijelaz  materijalizmu.  Engels 
uviđa  nužnost  revolucionarne 
borbe  proletarijata.  U  Nacrtu  za 
kritiku  nacionalne  ekonomije 
(objavljenom  u  Njemačko­ 
francuskim  godišnjacima,  1843) 
konstatira  da  je  »privatno 
vlasništvo u krajnjoj liniji napravilo 
od čovjeka robu čija proizvodnja i 
uništenje  zavisi  samo  od 
potražnje«. Rješenje nije u onostranosti (religije). Čovjek je rješenje zagonetke povijesti. On treba da 
prevlada otuđenje od svoje čovječnosti, da se vrati samom sebi i život uredi ljudski. 
Na proputovanju kroz Pariz zbližio se s Marxom. »Kada sam ljeti 1844. godine posjetio Marxa u 
Parizu, pokazalo se da smo potpuno suglasni u svim područjima teorije i otada počinje naš zajednički 
rad.«  S  Marxom  piše  Svetu  porodicu  (1845)  i  Njemačku  ideologiju  (1845/46),  zatim  Manifest 
komunističke partije (1848) i Adresu centralne uprave Saveza komunista (1850). Surađuje i organizira 
međunarodni  radnički  pokret,  posebno  Prvu  (1864—1876)  i  Drugu  internacionalu.  Od  pedesetih 
godina živio je i on stalno u Engleskoj, a od 1870. godine u Londonu. 
Nakon  Marxove  smrti  Engels  je  sredio  Marxove  rukopise  i  objavio  II  i  III  dio  Kapitala  (1885.  i 
1894). U tom posljednjem razdoblju nastaju Anti­Duhring: (1878), nekako u isto vrijeme i rukopis (tek 
1925. godine objavljen) Dijalektika prirode, a zatim Podrijetlo porodice, privatnog vlasništva i države 
(1884)  te Ludwig Feuerbach i kraj njemačke klasične filozofije (1886). Engels je umro 1895. godine. 
(4) 

VLADIMIR ILJIČ LENJIN (1870—1924) 

Najistaknutiji predstavnik marksističke teorije i revolucionarne prakse je poznati vođa i organizator 
oktobarske revolucije — Vladimir Iljič Lenjin. Iako nije bio suvremenik Marxa i Engelsa, već je svoju 
naučnu  i  revolucionarnu djelatnost razvio početkom 20. stoljeća, njegovi prilozi marksističkoj teoriji i 
praksi toliko su značajni da bitno upotpunjuju i zaokružuju same temelje marksističke teorije, a napose 
njenu primjenu u revolucionarnoj praksi.

29 
 Na  teorijskom  planu  Lenjin  je  odlučno  pobijao 
revizionizam,  tj.  sve  pokušaje  iskrivljavanja, 
zaobilaženja  ili  negiranja  izvornog  marksizma bilo da 
se  radilo  o  pitanjima  političke  borbe  ili  o  filozofskim  i 
drugim teorijskim pitanjima. 
Poznata  je  njegova borba protiv tzv. reformizma, 
koji  je  u  okviru  Druge  internacionale  zastupao 
Bernstein  odbacujući  revolucionarnu  borbu  i 
dijalektiku  i  razvijajući  tezu  o  mirnom  prijelazu  u 
socijalizam. Na teorijskom planu Lenjin se obračunao i 
s  drugim  protivnicima  (idealistima  i  tzv. 
empiriokriticistima).  U  tom  je  području  poznato 
njegovo djelo Materijalizam i empiriokriticizam. 
Posebno  je  studirao  dijalektiku  (proučavajući 
Hegela).  Bilješke  o  tom  studiju  objavljene  su  pod 
naslovom Filozofske sveske. 
U svom klasičnom djelu Država i revolucija Lenjin 
je aktualizirao Marxove i Engelsove stavove o državi i 
njezinom odumiranju. 
Pored  velikih  zasluga  na  teorijskom  planu, 
posebno  u  obračunu  s  različitim  revizionistima,  nesumnjivo  je  najveće  njegovo  djelo  priprema  i 
provođenje oktobarske revolucije i stvaranje prve sovjetske države u svijetu. 
Brojne Lenjinove rasprave, studije, politički govori i članci o teorijskim i praktičnim pitanjima klase, 
klasne  borbe  i  partije,  revolucije  i  izgradnje  socijalizma  sačinjavaju  najveći  dio  njegova  golemog 
opusa, a objavljeni su u sabranim djelima. 

1. POTPUNIJI PREGLED MARXOVA ŽIVOTNOG PUTA I DJELA, TE PRIKAZ NJEGOVA UČENJA NAĆI CES U KNJIZI P. 
VRANICKI HISTORIJA MARKSIZMA, I DIO, NAPRIJED, ZAGREB. ISTO VRIJEDI I ZA ŽIVOTNI PUT, DJELA I UČENJE 
F. ENGELSA I V. I. LENJINA. 

KARAKTERISTIKE MARKSISTIČKOG NAČINA PROUČAVANJA 

Ako pogledamo Marxovo životno djelo (a to važi i za ostale klasike marksizma), lako ćemo uočiti 
da on nije sistematski obradio neku filozofsku ili znanstvenu disciplinu (sociologiju, filozofiju, pravo, ili 
sl.), kako su to učinili Aristotel, Hegel i mnogi drugi. Marx je napisao velik broj studija, rasprava, kritika, 
polemika,  pisama  itd.  u  kojima  raspravlja  i  analizira  aktualna  teorijska  i  praktična  pitanja  svog 
vremena: Židovsko pitanje, Parišku komunu, Hegelovu filozofiju, prusku monarhiju itd. On se kritički 
obračunava  s  Hegelovim  filozofskim  nasljeđem,  dopisuje  se  sa  svojim  istomišljenicima  i  oštro 
polemizira s protivnicima, piše političke programe, a mnogi su njegovi spisi ostali nedovršeni fragmenti 
i skice. 
Zbog  svega  toga  Marxa  ne  možemo  smatrati  samo  filozofom  ili  sociologom,  ekonomistom, 
pravnikom, političarem, organizatorom ili vođom radničkog pokreta, već je on to sve zajedno. Zato je i 
mogao  inspirirati  i  filozofe,  i  sociologe,  i  pravnike,  političare  i  praktičare­revolucionare,  a  u  tome  se 
velikim dijelom krije i mogućnost različitih interpretacija i primjene marksizma. 
U  najboljoj  tradiciji  marksizma  naći  ćemo  njegove  sljedbenike  koji  su postupali i djelovali na isti 
način kao i njihov učitelj. Takvi su npr. Lenjin, Tito i drugi. 
Međutim,  unatoč  raznolikosti  pitanja  o  kojima  raspravlja,  svaki  Marxov  teorijski  i  praktičan  rad 
karakterističan je po jedinstvenom i specifičnom pristupu i postupku koji povezuje cjelokupno njegovo 
djelo u čvrstu logički povezanu cjelinu. Taj jedinstveni pristup i postupak, koji ćemo lako prepoznati u 
svakom Marxovom (i marksističkom) djelu, sadrži u sebi barem slijedeće bitne elemente: 
a)  Realno i istinito objašnjenje svake stvari, pojave ili procesa nalazi se samo u okviru stvarnog 
materijalnog  svijeta,  a  ne  u  nekakvim  mističnim,  tajanstvenim,  izvan  svjetskim  ili  nadzemaljskim 
silama.  Kod  toga  treba  svaku  pojavu  promatrati  u  cjelokupnosti  (totalitetu)  svih  historijskih  uvjeta  i 
odnosa u kojima nastaje, imajući u vidu napose specifične uvjete njena pojavljivanja. U tom pogledu 
karakterističan je npr. tekst Marxova Predgovora za Njemačku ideologiju: »Ljudi su dosad neprestano

30 
stvarali  pogrešne  predodžbe  o  samima  sebi,  o  tome  što su, ili što bi trebalo da budu. Svoje odnose 
uređivali  su  prema  svojim  predodžbama  o  bogu,  o  normalnom  čovjeku  itd.  Proizvodi  njihove  glave 
prerasli  su  njihovu  glavu.  Oni,  tvorci,  poklekli  su  pred  svojim  tvorevinama.  Oslobodimo  ih  utvara, 
imaginarnih bića, pod jarmom kojih oni kržljave. Pobunimo se protiv ove vladavine misli«. Malo dalje 
duhovito nastavlja: »Jedan odvažan čovjek uobrazio je jednom da se ljudi utapljaju u vodi samo zato 
što  su  opsjednuti  mišlju  o  težini.  Kad  bi  ovu  predodžbu  izbili  sebi  iz  glave  na  taj  način  što  bi  je 
proglasili praznovjernom ili religioznom, onda bi bili izvan svake opasnosti od utapljanja«. (5) Slična je 
rasprava  F.  Engelsa  Položaj  radničke  klase  u  Engleskoj:    »Istina  se  ne  može  naći  u  onostranim, 
nepostojećim regionima, ne izvan vremena i prostora, ne u »bogu« koji se nalazi u svijetu ili kojemu je 
suprotstavljen.  Čovjekovo  je  vlastito  biće  mnogo  divnije  i  uzvišenije  nego  imaginarno  biće  svih 
mogućih »bogova«, koji su samo više ili manje nejasni i iskrivljeni odraz samoga čovjeka«. (6) Ili npr. 
tekst iz Marxova Osamnaestog Brumairea: »Ljudi prave svoju vlastitu historiju, ali je ne prave po svojoj 
volji, ne u okolnostima koje su sami izabrali, nego u okolnostima koje su neposredno zatekli, koje su 
dane i naslijeđene«. (7) 
b) Dinamičnost i dijalektičnost svake pojave, tj. svaka pojava, proces ili spoznaja nastaju, mijenjaju 
se i nestaju. Njihovo pravo objašnjenje sastoji se upravo u tome da se otkriju stvarni uzroci, zakoni i 
smjer tih promjena. 
Evo  kako  je  to  izrazio  J.  J.  Kaufman  u  tekstu  koji  citira  Marx  u  svojem  Pogovoru  II  izdanju 
Kapitala: 
»Za Marxa je važno samo jedno: naći zakon pojava čijim se istraživanjem bavi. I nije mu važan 
samo  zakon  koji  njima  vlada,  ako  te  pojave  imaju  gotov  oblik  i  ako  su  vezane  u  cjelinu  koja  se 
promatra  u  nekom  vremenskom  periodu.  Za  njega  je  važan  prije  svega  zakon  njihove  promjene, 
njihova razvitka, tj. prijelaz iz jednog oblika u drugi, iz jednog reda veza u drugi. A čim taj zakon otkrije, 
on u tančine istražuje posljedice u kojima se zakon u društvenom životu izražava... Prema tome, Marx 
se  brine  samo  za  jedno:  da  točnim  naučnim  istraživanjem  utvrdi  nužnost  određenog  uređenja 
društvenih  odnosa  i  da,  koliko  je  god  to  moguće,  besprijekorno  utvrdi  činjenice  koje  mu  služe  kao 
polazišta ili oslonci. Za to je sasvim dovoljno kad, utvrdivši nužnost današnjeg poretka, utvrđuje ujedno 
i nužnost nekoga drugog poretka u koji prvi neizbježno mora prijeći, sasvim svejedno vjeruju li ljudi u 
to ili ne, jesu li svjesni toga ili nisu.« 
»Pa  kad  je  ovaj  pisac  tako  točno  opisao  ono  što  se  zove  mojom  stvarnom  metodom,  i  kad  se 
ovako  blagonaklono  izrazio  ako  je  u  pitanju  moja  osobna  primjena  te  metode,  što  je  drugo  opisao 
nego dijalektičku metodu? 
Po  svojoj  osnovi  moja  dijalektička  metoda  ne  samo  da  se  razlikuje  od  Hegelove,  nego  joj  je  i 
direktno suprotna. Za Hegela je proces mišljenja, koji on pod imenom ideje pretvara čak u samostalan 
subjekt, demiurg 16  stvarnosti koja sačinjava samo njegovu vanjsku pojavu. Kod mene je idejni svijet, 
naprotiv, samo materijalni svijet prenesen i prerađen u čovjekovoj glavi. 
Mistifikacija, 17  koju dijalektika podnosi u Hegelovim rukama, ni najmanje ne pobija činjenicu da je 
on  prvi  opsežno  i  svjesno  iznio  opće  oblike  njenog  kretanja.  Kod  njega  dijalektika  dubi  na  glavi. 
Moramo je okrenuti na noge da bismo u mističnom omotu otkrili racionalnu jezgru.« (8) 
c)  Kritičko,  stvaralačko  i  revolucionarno  prevladavanje  postojećeg  stanja  i  otvorenost  za  nove 
mogućnosti  i  bolja  rješenja.  Nasuprot  dogmatizmu  i  traženju  konačnih  istina  čitava  Marxova  misao 
prožeta je iluzijom budućnosti. Evo jednog karakterističnog teksta koji je Marx napisao u pismu svom 
prijatelju Rugeu 1848. godine. 
»Jer ako i ne postoji sumnja o polaznoj točki, utoliko vlada veća zbrka u pogledu cilja. Ne samo da 
je izbila opća anarhija među reformatorima, nego će svaki sam sebi morati priznati da nema nikakva 
točna uvida u to što u sebi krije budućnost. Međutim, to je upravo prednost novoga pravca da mi ne 
anticipiramo  svijet dogmatski, 18  nego novi svijet želimo naći tek pomoću kritike staroga. Do sada su 
19 
filozofi imali rješenje svih zagonetki u svojim tezgama, a glupi egzoterički  svijet trebalo je samo da 
otvori gubicu, pa da mu u nju ulete pečeni golubovi apsolutne nauke. Filozofija je postala svjetovnom, 
a najuvjerljiviji je dokaz za to što je sama filozofska svijest uvučena u vrtlog borbe ne samo izvanjski, 
nego  i  iznutra.  Ako  konstituiranje  budućnosti  i  završavanje  za  sva  vremena nije naša stvar, onda je 
utoliko  sigurnije  što  treba  da  izvršimo  u  sadašnjosti,  mislim  na  bezobzirnu  kritiku  svega  postojećeg, 

16 
demiurg – stvaralac, tvorac 
17 
mistifikacija – prijevara, obmana, zavaravanje 
18 
dogmatski – nekritički, bez istraživanja, bez provjere; dogmatizam – nekritičko mišljenje 
19 
egzoterički – vanjski, dostupan

31 
dakako bezobzirnu kako u tom smislu da se kritika ne boji rezultata, a isto tako ni sukoba s postojećim 
silama. 
Stoga  ja  nisam  za  to  da  zasadimo  dogmatsku  zastavu,  naprotiv,  mi  moramo  pomoći 
dogmatičarima da sebi objasne svoje stavove. 
...  Mi  onda  ne  istupamo  nasuprot  svijetu  doktrinarski 20  s  novim  principom:  ovdje  je  istina,  pred 
njom na koljena! Mi svijetu razvijamo nove principe iz principa svijeta. Mi mu ne kažemo: prestani sa 
svojim  borbama,  to  su  gluposti;  mi  ti  želimo  doviknuti  istinsku  parolu  borbe.  Mi  svijetu  samo 
pokazujemo zašto se on zapravo bori...« (9) 
Revolucionarno  prevladavanje  postojećeg  stanja  ne  znači,  naravno,  bezrazložno, 
neargumentirano i vulgarno shvaćeno napadanje i kritiziranje pod svaku cijenu svega što je ostvareno, 
u  ime  neke  apstraktne  »bolje  budućnosti«,  koju  bi  trebalo  čekati  kao  što kršćani očekuju svoj raj na 
drugom svijetu. Naprotiv, smisao revolucionarne kritike svega postojećeg je bitna zadaća i povijesni 
smisao  čovjeka  kao  stvaralačkog  bića  u  svakom  trenutku  i  u  svakom  aktu  njegova  života.  To  je 
zapravo zahtjev za onakvim životom koji će u postojećim uvjetima biti najbliži i najprimjereniji ljudskoj 
prirodi.  Prema  tome,  svatko  od  nas  ovdje  i  sada  treba  da  stvaralački  izgrađuje  i  živi  svoju  »bolju 
budućnost«. 
U tom je smislu Marxova misao u svojoj osnovi misao revolucije i misao budućnosti. 
21 
Svi pravi marksisti, sljedbenici autentičnog  marksizma, uvažavali su ovakve kriterije i postupke. 
Tako  ćemo  npr,  u  Titovim  govorima  jasno  zapaziti  isti  pristup.  Kao  ilustracija  može  nam  poslužiti 
njegov govor održan 1950. godine u povodu donošenja zakona o samoupravljanju u Jugoslaviji. »Naš 
put u socijalizam sastoji se u tome što mi marksističku nauku na datoj etapi primjenjujemo u praksi u 
najtješnjem skladu sa specifičnim uslovima koji postoje u našoj zemlji. Za nas ta nauka nije dogma, 
već sredstvo za rukovođenje, sredstvo za orijentaciju u svakoj konkretnoj situaciji.« (10) 
U istom je duhu napisan i završni dio teksta Programa Saveza komunista Jugoslavije: »Da bismo 
izvršili svoju historijsku ulogu u stvaranju socijalizma u našoj zemlji, moramo sve svoje snage posvetiti 
tome cilju, biti kritični prema sebi i svome djelu, biti nepomirljivi neprijatelji svakog dogmatizma i vjerni 
revolucionarnom stvaralačkom marksizmu. Ništa što je stvoreno ne smije za nas biti toliko sveto da ne 
bi  moglo  biti  prevladano  i  da  ne  bi  ustupilo  mjesto  onome  što  je  još  naprednije,  još  slobodnije,  još 
Ijudskije.« (11) 
Nasuprot  ovakvom  shvaćanju  i  pristupu  marksizam  je  u  Sovjetskom  Savezu  poslije  Lenjinove 
smrti pod utjecajem J. V. Staljina doživio grubu vulgarizaciju i dogmatizaciju. Sveden je na nekoliko 
dogmi  (vječnih,  nepovredivih  »istina«)  uz  povratak  na  gledišta  mehanicističkog  materijalizma  prije 
Marxa. »Sistematizaciju« i kanonizaciju tzv. dijamata (dijalektički materijalizam) izveo je osobno sam 
Staljin. Odijelivši teoriju od metode, on je sve bogatstvo marksističke filozofske misli reducirao na tri 
osnovne crte materijalističke teorije (materijalnost svijeta, primarnost materije i sekundarnost svijesti, 
mogućnost  spoznaje  stvarnosti)  i  na  četiri  osnovne  crte  dijalektičke  metode  (sveopća  povezanost 
pojava, kretanje, prijelaz kvantiteta u kvalitetu, jedinstvo i borba suprotnosti). Promjene u društvu svodi 
Staljin na zakone objektivne stvarnosti. Povijesno događanje dobiva time karakter nužnosti. Pri takvom 
postupku Staljin iz povijesnih procesa uklanja samog čovjeka. 
Mnogi se danas i na Istoku i na Zapadu zaklinju u Marxa. Ali poprilično se razlikuju i sadržajem i 
oblikom,  i  teorijom  i  praksom  svi  oni  brojni  politički  pokreti,  partije,  društveni  sistemi  i  socijalističke 
države koji se pozivaju na Marxa, jer neki to čine gotovo samo verbalno, a neki u istinskom nastojanju 
prema novom. 
Nikada,  međutim,  nije  zamrla  stvaralačka  misao  nadahnuta  Marxom.  U  našem  vremenu  brojni 
filozofi slijede njezine izvorne vrijednosti, posebno njezinu humanističku bit, te daju vrijedne priloge i 
stvaralačkom  marksizmu,  i  suvremenoj  filozofiji.  To  su  u  prvom  redu  Gyorgy  Lukacs  i  Ernst  Bloch, 
zatim Henri Lefebvre, Jean Paul Sartre, Leszek Kolakowski, Karei Kosik... 
S marksizmom su se konfrontirali i najznačajniji nemarksistički mislioci našeg vremena. (12) 

PITANJA I ZADACI 
1.  ISPISI BITNA OBILJEŽJA MARXOVE METODE (MARXOVA NAČINA PROUČAVANJA). 
2.  UZ SVAKO OD TIH OBILJEŽJA NAVEDI KRATKO OBRAZLOŽENJE (OBJAŠNJENJE I PRIMJER). 
3.  PARALELNO  S  BITNIM  ODLIKAMA  MARXOVE  METODE  ISKAZI  OBILJEŽJA  ONOG  POSTUPKA  ISTRAŽIVANJA 
KOJEM SE MARX SUPROTSTAVLJA. 

20 
doktrinarski – koji se slijepo pridržava nekog učenja (doktrine) 
21 
autentičan – pravi, izvoran, istinit, vjerodostojan

32 
4.  ANALIZIRAJ  CITIRANI TEKST IZ  PROGRAMA SKJ. POKAŽI U TOM TEKSTU ODLIKU MARKSISTIČKE METODE. 
5.  ŠTO  JE  DOGMATIZAM?  KOJI  JE  PRISTUP  SUPROTAN  DOGMATSKOM?  U  ČEMU  SE  SASTOJI  DOGMATIZAM 
STALJINISTIČKOG »DIJAMATA«? 
6.  POKUŠAJ  KOD  SEBE,  KOD  DRUGIH  I  U  SVOJOJ  OKOLINI TRAŽITI I OTKRITI MOGUĆE OBLIKE DOGMATSKOG 
PRISTUPA I DOGMATSKOG MIŠLJENJA. 
7.  RAZMISLI NISI LI I TI SAM PONEKAD SKLON DOGMATSKOM PRISTUPU, MOŽDA SAMO U NEKIM SADRŽAJIMA?! 
8.  U  SUVREMENOM  SU  SVIJETU  JOŠ  UVIJEK  ŽIVE  MNOGOBROJNE  PREDRASUDE:  RASNE,  VJERSKE, 
NACIONALNE, KLASNE, STALESKE, BLOKOVSKE, POLITIČKE, POBNE I DRUGE. ANALIZIRAJ POJEDINE OBLIKE 
PREDRASUDA  I  POTRAZI  PRIMJERE.  IMENUJ  I  PRIMJEROM  PRIKAZI  I  DRUGE  NESPOMENUTE  OBLIKE 
PREDRASUDA. 
9.  KAKO  SE  MOŽES  SUPROTSTAVITI  PREDRASUDAMA?  KAKO  IH  MOŽEŠ  PREVLADATI  U  SEBI?  KAKO  IH 
POBIJATI KADA SE OČITUJU U MIŠLJENJU I STAVOVIMA DRUGIH LJUDI? 
10.  RAZMISLI O UZREČICI: »PRAVDA NA KRAJU UVIJEK POBJEĐUJE!« 
11.  RAZMISLI  O  MITSKOM  ODNOSU  PREMA  PROŠLOSTI,  O  MITOLOGIZIRANJU  PROŠLOSTI.  JE  LI  MOGUĆE 
MITOLOGIZIRATI  SADAŠNJOST  (STVARATI  MITOVE  O  SUVREMENOSTI)?  JE  LI  MOGUĆE  MITOLOGIZIHATI 
BUDUĆNOST? 
12.  NEKI  LJUDI  SMATRAJU  VRIJEDNIM  SAMO  ONO  ŠTO  JE  MODERNO.  NASUPROT  TOME  DRUGI  MISLE DA ONO 
ŠTO JE MODERNO NIŠTA NE VRIJEDI, PA CIJENE SAMO ONO ŠTO JE STARO I IMA PATINU PROŠLOSTI. ŠTO 
MISLIŠ O TOME? 
13.  POTRAZI  ELEMENTE  DOGMATSKOG  PRISTUPA  SPORTU.  ANALIZIRAJ  ZBIVANJA  OKO  TZV.  VRHUNSKOG 
SPORTA,  POSEBNO  ONA  U  NOGOMETU.  KAKO  DOŽIVLJAVAŠ  I  VREDNUJEŠ  REZULTATE  POJEDINIH 
SPORTAŠA, POJEDINIH MOMČADI I NACIONALNIH REPREZENTACIJA? 
14.  POTRAZI  ELEMENTE  MOGUĆEG  DOGMATSKOG  PROSUĐIVANJA  U  SVOM  PRISTUPU  POJEDINIM 
UMJETNOSTIMA  I  NJIHOVOM  MEĐUSOBNOM  ODNOSU.  KAKO  VREDNUJEŠ  KNJIŽEVNOST,  GLAZBU,  FILM 
LIKOVNE  UMJETNOSTI,  KAZALIŠNU  UMJETNOST?  KAKO  PROSUĐUJEŠ  I  CIJENIŠ  TZV.  ZABAVNU  GLAZBU, 
ODNOSNO  TZV.  OZBILJNU,  KLASIČNU  GLAZBU?  KAKO  DOŽIVLJAVAŠ  SUVREMENU  POEZIJU  I  ROMAN, 
SUVREMENO  SLIKARSTVO,  ARHITEKTURU  I  GLAZBU,  KAKO  PROSUĐUJEŠ  KLASIČNU  LITERATURU  I 
GRADITELJSTVO? 
15.  KAKO  CIJENIŠ  POJEDINE  NACIONALNE  KINEMATOGRAFIJE:  NAŠ  FILM,  TALIJANSKI,  FRANCUSKI,  NJEMAČKI, 
MAĐARSKI,  ČEHOSLOVACKI,  ŠVEDSKI,  SOVJETSKI,  ENGLESKI,  AMERIČKI,  JAPANSKI...?  KOJA  JE 
KINEMATOGRAFIJA NAJBOLJA? KOJA NE VALJA? 
16.  ANALIZIRAJ ČESTE PREDRASUDE U TOME KAKO STARIJI PROSUĐUJU MLADE. IMA LI PREDRASUDA U TOME 
KAKO MLADI PROSUĐUJU STARIJE? 
17.  JESI  LI  SE  OSLOBODIO  SVIH  PREDRASUDA?  ŠTO  MOŽEŠ  UČINITI  DA  TVOJ  PRISTUP  BUDE  NEPRISTRAN  I 
KRITIČKI ZREO?

33 
MARKSISTIČKO SHVAĆANJE
ČOVJEKA I DRUŠTVA 

1. ČOVJEK I NJEGOV SVIJET 

Analiza povijesti mora početi analizom života ljudi, jer ljudi sami stvaraju povijest. Način života ljudi 
određen  je  u  prvom  redu  načinom  njihove  proizvodnje  sredstava  za  održanje  njihova  života.  Čovjek 
stvara svoj ljudski svijet i sebe sama kao čovjeka. Većina ljudi ipak živi neljudskim životom. 
Odnos ekonomske strukture društva i oblika društvene svijesti. 

PRETPOSTAVKE EGZISTENCIJE ČOVJEKA I POVIJESTI 

»Moramo  početi  s  konstatacijom  prve  pretpostavke  svake  ljudske  egzistencije,  a  prema  tome  i 
cijele historije, naime s pretpostavkom da ljudi moraju imati mogućnost da žive kako bi mogli »stvarati 
historiju«.  Ali  za  život  su  ponajprije  potrebni  hrana  i  piće,  stan,  odijelo  i  još  štošta  drugo.  Prvo 
historijsko  djelo  jest,  dakle,  proizvodnja  sredstava  za  zadovoljenje  tih  potreba,  proizvodnja  samog 
materijalnog života, i to je uistinu historijsko djelo, osnovni uvjet cijele historije koji se mora ispunjavati 
svakog dana i svakog sata, danas kao i prije tisuće godina, da bi se ljudi samo održali na životu. Čak 
ako  je  osjetilnost  svedena  na  toljagu,  na  minimum,  ona  pretpostavlja  djelatnost  za  proizvodnju  te 
toljage. 
...  Pretpostavke  kojima  počinjemo  nisu proizvoljne, nisu dogme. To su stvarne pretpostavke, od 
kojih se može apstrahirati samo u mašti. To su stvarne individue, njihova djelatnost i njihovi materijalni 
životni uvjeti: i oni zatečeni, i oni stvoreni njihovim vlastitim djelovanjem. Te pretpostavke mogu se, 
dakle, konstatirati posve empirijskim putem. 
Način na koji ljudi proizvode sredstva za život ovisi prije svega o stanju samih sredstava za život, 
onih  koja  su  zatečena  i  onih  koja  treba  da  budu  reproducirana.  Taj  način  proizvodnje  ne  treba 
promatrati  samo  sa  stajališta  da  je  on  reprodukcija  fizičke  egzistencije  individua.  Ne,  on je, štoviše, 
već jedan određen način djelovanja tih individuuma, određen način života. Kako individuumi iskazuju 
svoj život, takvi jesu. To što oni jesu poklapa se s njihovom proizvodnjom, s onim što proizvode i s tim 
kako  proizvode.  To  Što  su  individuumi  zavisi,  dakle,  od  materijalnih  uvjeta  njihove  proizvodnje.« 
(Marx— Engels) (13) 
Marx  započinje  svoje  razmišljanje  od  stvarnog  čovjeka  ili  »stvarne  individue«.  Odbacujući 
proizvoljne i apstraktne pretpostavke ili dogme o njegovoj egzistenciji, Marx nalazi da je prva stvarna 
pretpostavka ljudskog postojanja naprosto stvaranje uvjeta ili mogućnosti za život, a to je prije svega 
hrana, piće, stan i druge stvari neophodne za život. Prema tome, prvo čovjekovo historijsko djelo je 
proizvodnja mogućnosti, uvjeta ili sredstava za život. 
Način  na  koji  čovjek  proizvodi  zavisi  uvijek  od  toga  koja  i  kakva  mu  sredstva  stoje  na 
raspolaganju, tj. čime i od čega će nešto proizvesti. Međutim, proizvodio on ovako ili onako, s ovim ili 
onim sredstvima i materijalom, uvijek će ta proizvodnja biti zapravo način njegova života. Ili, obratno, 
način njegova života bit će jednak načinu njegove proizvodnje. To što čovjek jest potpuno se poklapa 
s onim što proizvodi i kako proizvodi. Nikakvog drugačijeg čovjeka nema i ne može biti. 
Imajući u vidu znanstvena dostignuća i misaoni domet novog vijeka, Marx stavlja na početak i u 
središte svoje filozofije stvarnog čovjeka, čiju egzistenciju, sudbinu i smisao nije unaprijed odredio, niti 
njome  upravlja  logos,  bog  ili  bilo  koja  svjetska  ili  nadsvjetska  sila  izvan  njega  samoga.  On  sam  — 
čovjek stvara mogućnosti i pretpostavke svoje egzistencije i određuje svoju sudbinu i svoj smisao. 
Zahvaljujući svojem razumu, tj. sposobnosti razumnog i svjesnog djelovanja, čovjek je u stanju da 
sam proizvede sredstva za zadovoljenje svih svojih potreba, Međutim, te potrebe kao i način na koji ih 
on zadovoljava nisu statični, ograničeni i uvijek isti (kao kod životinja), već se neprekidno mijenjaju, 
proširuju  i  usavršavaju.  I  baš  u  tom  neiscrpivom  i  nepreglednom  bogatstvu  ljudskih  potreba, 
mogućnosti i sposobnosti da ih zadovolji izražava se veličina čovjeka koji se kao razumno biće izdiže 
iznad svega što postoji u svijetu.

34 
 On  se  zato  prema  prirodi  ili  svijetu  odnosi  kao  gospodar  i  stvaralac:  uzima  prirodno  postojeće 
stvari  kao  materijal  koji  oblikuje  i  mijenja  prema  svojim  zamislima  i  uvijek  novim  potrebama  i 
mogućnostima unoseći tako u njih svoju razumnost. Može se reći da čovjek od prirode kao materijala 
koji  nalazi  oko  sebe stvara svoj novi ljudski svijet. On mijenja prirodni oblik predmeta (npr. hrasta) i 
daje  mu  oblik  i  namjenu  prema  svojoj  zamisli,  želji  ili  potrebi  (npr.  stol).  Čovjek,  dakle,  prirodnim 
predmetima i pojavama daje svoj ljudski pečat, mjeru i smisao. On očovječuje prirodu. 
Međutim,  to  oblikovanje  ili  stvaranje  ljudskog  svijeta  ili  očovječene  prirode  pruža  čovjeku 
istovremeno jedinu moguću priliku da otkrije, očituje ili izrazi sve mogućnosti i sposobnosti koje se u 
njemu kriju. Kako bismo mi uopće mogli saznati što on hoće, što on zna, koje su njegove mogućnosti 
ili, napokon, što je on sam kad on te svoje mogućnosti (želje, zamisli itd.) ne bi ostvario ili pretvorio u 
stvarnost? 
U procesu stvaranja svog ljudskog svijeta čovjek, dakle, stvora i samoga sebe jer svoje zamisli, 
sposobnosti, potrebe i mogućnosti pretvara u stvarnost, On se — ostvaruje. 
Ove se tvrdnje mogu neposredno provjeriti i dokazati na svakom koraku. Zar npr. način čovjekova 
stanovanja  od  pećine  i  kolibe  do  nebodera  i  velikih  gradova  ne  izražava  njegove  uvijek  nove  i 
nesagledive  potrebe,  zamisli  i  ostvarenja?  Zar  se  to  isto  ne  vidi  u  načinu  proizvodnje  od  toljage  do 
atomskih reaktora i letova u svemir, u glazbi, slikarstvu ili u načinu ponašanja i odnosu prema drugom 
čovjeku? Stvaralačko prisustvo čovjeka može se neosporno utvrditi u tisućama godina starim ljudskim 
boravištima, pa čak i u grobovima. Zar ovaj svijet i ovaj neposredni prostor u kojem živimo nije uistinu 
očovječena priroda i zar ona istovremeno ne pokazuje dovoljno jasno što je to čovjek, kuda on smjera 
i što on može i želi? Sve su to činjenice i dokazi ljudskog stvaralaštva koji zajedno sačinjavaju ljudsku 
povijest.  Smisao  i  bit  čovjeka  je  dakle  slobodna  i  stvaralačka  proizvodnja  njegova  svijeta  i  samoga 
čovjeka. Jedino takva djelatnost je primjerena ili svojstvena čovjeku, odnosno, ako tako djeluje, onda 
on Živi istinskim ljudskim ili humanim životom. 

1. SAŽETO  IZRAZI  TEZU  O  VEZI  LJUDI I NJIHOVA NAČINA ŽIVOTA SA STANJEM SREDSTAVA ZA ŽIVOT I NAČINOM 

PROIZVODNJE. 
2. PO  ČEMU  SE  ČOVJEK  RAZLIKUJE  OD  SVIH  DRUGIH  BIĆA  PRIRODE?  U  ČEMU  SE  SASTOJI  OSOBIT  POLOŽAJ 
ČOVJEKA U SVIJETU? 
3. OBJASNI  I  NOVIM    PRIMJERIMA  POTKRIJEPI  SMISAO    TEZE:    ČOVJEK  STVARA  NOVI,  LJUDSKI  SVIJET,  ON 
OČOVJEČUJE PRIRODU. 
4. OBJASNI  SMISAO  TEZE:  ČOVJEK  STVARA  SEBE  SAMA  KAO  ČOVJEKA.  POTKRIJEPI  TU  TEZU  ORIGINALNIM 
ARGUMENTIMA. 

ZAGONETKA LJUDSKE POVIJESTI 

Pažljiva  analiza  načina  ljudskog  života  u  svim  do  sada  poznatim  povijesnim  razdobljima 
nedvojbeno ukazuje na činjenicu da najveći broj ljudi nije živio (pa i danas ne živi) na način koji im je 
primjeren.  Netko  ili  nešto  ih  onemogućava  da  slobodno  iskazuju  i  ostvaruju  svoje  stvaralačke 
mogućnosti i potrebe; oni žive kao robovi, kmetovi ili radnici, čije su mogućnosti svedene na pokorno 
izvršavanje tuđih želja i naređenja. Tako je njihov život postao neljudski, nehuman i besmislen. 
Nekolicina  ljudi  otela  je  i  prisvojila  sva  raspoloživa  prirodna  i  druga  sredstva  iz  kojih  se  mogu 
proizvoditi  stvari  potrebne  za  život,  pa  je  zbog  toga  za  većinu  ljudi  ozbiljno  ugrožena  i  sama 
mogućnost da žive. Oni će ipak na neki način doći do najnužnijih sredstava za održanje golog života, 
ali je najveća tragedija u tome što je njima potpuno oduzeta ili otuđena mogućnost da žive na ljudski 
način, tj. onako kako im je kao ljudskim bićima primjereno i svojstveno. Oni kao obesmišljena bića žive 
njima strani ili tuđi život jer im je oduzeta i otuđena mogućnost pravog ili humanog ljudskog života. 
Zašto  i  kako  se  to  dogodilo?  Da  li  se  radi  o  nekoj  kobnoj  zabuni  ili  prijevari?  Da  li  je  moguće 
ukinuti  i  promijeniti  takvo  stanje?  Ta  pitanja  predstavljaju  veliku  zagonetku  ljudske  povijesti  i 
cjelokupna  Marxova  teorijska  i  praktična  djelatnost  posvećena  je  traženju  odgovora  na  ta  pitanja  i 
rješavanju ove povijesne zagonetke. 
Nacrt  tog  istraživanja  Marx  je  u  nekoliko  rečenica  skicirao  u  svom  Predgovoru  za  Prilog  kritici 
političke  ekonomije.  U  tom  je  nacrtu  naznačio  najvažnije  elemente  i  činioce  koji  se  nužno  javljaju  i

35 
djeluju  u  svakom  procesu  tzv.  društvene  proizvodnje  ljudskog  života,  tj.  onda  kad  čovjek  proizvodi 
potrebne uvjete ili sredstva za život i tako stvara svoju povijest. 
Bit  materijalističkog  shvaćanja povijesti može se shvatiti i objasniti samo ako se uzmu u obzir ti 
elementi i činioci. Oni, naime, bitno određuju i utječu na njen tok. 

1. U  ČEMU  JE  SMISAO  »ZAGONETKE  LJUDSKE  POVIJESTI«?  OBJASNI  i  PRIMJERIMA  POTKRIJEPI  TVRDNJU  DA 
MNOGI LJUDI  (ČAK VEĆINA)  ŽIVE NELJUDSKI. 

BIT MATERIJALISTIČKOG SHVAĆANJA POVIJESTI 

»U  društvenoj  proizvodnji  svoga  života  ljudi  stupaju  u  određene  nužne  odnose,  nezavisne  od 
njihove  volje,  odnose  proizvodnje  koji  odgovaraju  određenom  stupnju  razvoja  njihovih  materijalnih 
proizvodnih  snaga.  Cjelokupnost  tih  odnosa  proizvodnje  čini  ekonomsku  strukturu  društva,  realnu 
osnovu  na  kojoj  se  diže  pravna  i  politička  nadgradnja  i  kojoj  odgovaraju  određeni  oblici  društvene 
svijesti. Način proizvodnje materijalnog života, uvjetuje proces socijalnog, političkog i duhovnog života 
uopće.  Ne  određuje  svijest  ljudi  njihovo  biće,  već,  obrnuto,  njihovo  društveno  biče  određuje njihovu 
svijest.  Na  određenom  stupnju  razvoja  dolaze  materijalne  proizvodne  snage  društva  u  proturječje  s 
postojećim odnosima proizvodnje, ili, što je samo pravni izraz za to, s odnosima vlasništva u čijem su 
se okviru dotle kretale. Iz oblika razvijanja proizvodnih snaga ti se odnosi pretvaraju u njihove okove. 
Tada  nastupa  epoha  socijalne  revolucije.  S  promjenom  ekonomske  osnove  vrši  se  sporije  ili  brže 
prevrat čitave goleme nadgradnje.« (Marx) 
»Prema materijalističkom shvaćanju historije, određujući moment u povijesti u posljednjoj instanci 
jest produkcija i reprodukcija stvarnog života. Ni Marx ni ja nismo nikada tvrdili nešto više. Kada pak 
netko to izvrće u tom smislu da je ekonomski moment jedini koji određuje, onda on pretvara taj stav u 
apstraktnu,  apsurdnu  frazu  koja  ništa  ne  kaže.  Ekonomsko  stanje  je  osnova,  ali  različiti  momenti 
nadgradnje (politički oblici klasne borbe i njezini rezultati, ustavi koje donosi pobjednička klasa nakon 
dobivene  bitke  itd.,  pravni  oblici,  a  pogotovo  refleksi  svih  tih  stvarnih  borba  u  mozgu  sudionika, 
političke, pravne, filozofske teorije, religiozna shvaćanja i njihov daljnji razvoj u sisteme dogma), sve to 
također  utječe  na  tok  historijskih  borba  i  određuje  u  mnogim  slučajevima  pretežno  njihov  oblik.  Tu 
postoji uzajamno djelovanje svih tih momenata, u kojima se konačno ekonomsko kretanje probija kao 
nužnost kroz sve to mnoštvo slučajnosti (tj. stvari i događaja čija je međusobna unutrašnja veza tako 
daleka ili se tako teško može dokazati da možemo smatrati kao da ne postoji, možemo je zanemariti). 
Inače  bi  primjena  teorije  na  bilo  koje  povijesno  razdoblje  bila  lakša  nego  rješenje  jednostavne 
jednadžbe prvog stupnja. 
Mora  da  smo  Marx  i  ja  sami  djelomično  krivi  što  mlađi  katkada  pridaju  ekonomskoj  strani  veću 
važnost nego što joj pripada. Mi smo morali, nasuprot protivnicima, naglašavati glavni princip koji su 
oni  negirali,  a  nije  bilo  uvijek  vremena,  mjesta  i  prilike  da  se  u  dovoljnoj  mjeri  uzmu  u obzir i ostali 
momenti  koji  sudjeluju  u  tom  uzajamnom  djelovanju.  Ali  čim  je  došlo  do  prikaza  nekog  povijesnog 
razdoblja, dakle do praktične primjene, stvar se promijenila, i tu nije bila moguća nikakva zabluda. Na 
žalost,  prečesto  se  događa  da  ljudi  vjeruju  kako  su  potpuno  razumjeli  neku  novu  teoriju  i  da  je  bez 
ograde mogu upotrebljavati čim su prisvojili njezine osnovne stavove, i to ne uvijek ispravno.« (Engels) 
(14)

1. ŠTO SAČINJAVA EKONOMSKU STRUKTURU DRUŠTVA? 
2. U KAKVU JE ODNOSU EKONOMSKA STRUKTURA DRUŠTVA S OBLICIMA DRUŠTVENE SVIJESTI? 

Marx  započinje  svoje  analize  od  određenja  čovjeka.  U  znaku  novovjekovnog  poimanja  Marx 
smatra da je smisao, cilj, osnovni poziv i određenje čovjeka praksa ili proizvodnja koja se izražava na 
dva načina: 
a)  kao  ostvarivanje  čovjeka,  tj.  čovjek  svojom  proizvodnjom  ili  stvaranjem  iskazuje  svoju 
mogućnost  i  sposobnost,  pokazuje  što  želi,  što  može,  zna  itd.  Tako  se  on  potvrđuje:  njegove 
mogućnosti  (a  time  i  on  sam)  postaju  stvarnost,  on  se  ostvaruje.  Bez  toga  se,  naime,  nikada  ne  bi

36 
moglo saznati što je zapravo čovjek (npr., ni za koga ne možemo s pravom tvrditi da je pametan ako 
ne učini nešto pametno); 
b) kao očovječenje prirode, tj. u tom istom činu proizvodnje čovjek daje prirodi drukčiji oblik i svrhu 
od onog oblika i svrhe koju ona po sebi ima. Tako od hrasta čovjek proizvodi stol, od kamena kip, itd., 
što  hrast  ili  kamen  sami  po  sebi  nikada  ne  bi  postali.  Drugim  riječima,  čovjek  dokida  prirodno 
postojanje  (oblik  i  sadržaj)  raznih  prirodnih  predmeta  i  pojava  i  daje  im  drukčiji  (svoj,  ljudski)  oblik, 
sadržaj  i  smisao.  Tako  priroda  postaje  ljudsko  djelo.  Čitava  ljudska  povijest  pokazuje  taj  proces.  Mi, 
naime,  lako  možemo  utvrditi  ljudsko  djelo  u  svakom  povijesnom  razdoblju,  pa  zato  i  govorimo  o 
ljudskoj  povijesti  jer  se  u  njoj  uvijek  ponovno  iskazuje  čovjek  u  svom  djelu  (piramidi,  akropoli,  slici, 
stroju, gradovima, itd.). To za životinju nikada ne možemo tvrditi. 
Da  bi  čovjek  mogao  proizvoditi,  potrebna  su  mu  sredstva  za  proizvodnju  (sirovine,  oruđa)  i 
sloboda  izbora  u  iskazivanju  svojih  mogućnosti  (odlučivanje,  samoupravljanje).  Ako  mu  to  nije 
dostupno,  on  postaje  udaljen  ili  otuđen  od  mogućnosti  da  postupa  ljudski,  tj.  da  bude  čovjek.  To  se 
uistinu i dogodilo i osnovna je Marxova preokupacija da pokaže zašto i kako se to dogodilo, odnosno 
što bi trebalo učiniti da se takvo stanje promijeni. 

PITANJA I ZADACI 
1. OBJASNI  I  PRIMJERIMA  OBRAZLOŽI  SMISAO  ODREĐENJA  ČOVJEKA  KAO  BIĆA  PRAKSE,  STO  SE  IZRAŽAVA:  A) 
KAO OSTVARIVANJE ČOVJEKA I B) KAO OČOVJEČENJE PRIRODE. 
2. OBJASNI I PRIMJERIMA OBRAZLOŽI ŠTO ZNAČI DA SE ČOVJEK OTUĐUJE OD SVOJE LJUDSKE PRIRODE.

37 
2. DRUŠTVENA PROIZVODNJA LJUDSKOG ŽIVOTA 

Povezanost  i  jedinstvo  ekonomskih  procesa  proizvodnje,  raspodjele,  razmjene  i  potrošnje. 

Presudan utjecaj materijalne proizvodnje. 
Proizvodne snage sačinjavaju: sredstva za proizvodnju (tj, predmeti rada i sredstva za rad) i ljudi. 
Uzajaman  odnos  proizvodnih  snaga  i  proizvodnih  odnosa.  Odnos  prema  vlasništvu  nad 
sredstvima  za  proizvodnju  određuje  položaj  ljudi  u  procesu  proizvodnje  i  u  društvu  uopće.  Ubrzani 
razvitak sredstava za proizvodnju. 
Globalna struktura društva: društveno­ekonomska osnova i društvena nadgradnja. 

PROCES DRUŠTVENE MATERIJALNE REPRODUKCIJE 

Da  bi  se održali, bogatili i svoj materijalni život reproducirali (obnavljali), ljudi moraju opetovano 

pribavljati  i  trošiti  sredstva  koja  su  za  to  potrebna.  Dolaze  do  njih  u  svojoj  proizvodnoj  djelatnosti  i 
zatim  ih  dijele  i  mijenjaju  jedne  za  druge.  Tek  nakon  toga  slijedi  njihova  potrošnja  i  neposredno 
zadovoljavanje  potreba.  Na  taj  način  proces  društvene  materijalne  reprodukcije  prolazi  četiri 
uzastopne i svestrano povezane i međuzavisne faze: proizvodnju, raspodjelu, razmjenu i potrošnju. 
U  proizvodnji  članovi  društva  odvajaju,  izrađuju,  oblikuju  i  tako  prilagođavaju  prirodnu  materiju 
svojim  potrebama.  U  raspodjeli  oni  raspodjeljuju  proizvode  rada  između  sebe  i  svojih  organizacija  i 
zajednica u zavisnosti od prethodne razdiobe sredstava za proizvodnju, položaja zajednica i kolektiva 
u organizaciji društvenog rada i postojećih društvenih propisa. Međusobnom razmjenom tako stečenih 
sredstava  oni  dolaze  do  potrebnih  dobara  i  usluga.  Naposljetku,  u  potrošnji  postaju  ti  proizvodi 
predmeti individualnog prisvajanja i uživanja. 
Pojedine  se  faze  društvene  materijalne  reprodukcije  uzastopno  smjenjuju,  ustaljeno  ponavljaju  i 
svestrano  prepleću  i  povezuju.  Dok  se  jedno  proizvodi,  drugo  se  raspodjeljuje,  treće  razmjenjuje  i 
četvrto  troši.  Kontinuitet  tih  procesa  ima  trajan  oblik  kružnog  kretanja,  a  njihovo  povezivanje  i 
uzajamno  utjecanje  jasno  pokazuje  da  u  svakom  društvu  postoji  određeno  jedinstvo  proizvodnje, 
raspodjele, razmjene i potrošnje. 
U  tom  jedinstvu  ekonomskih  procesa  i  njihovih  međusobnih  utjecaja  upravo  se  iscrpljuje 
gospodarski život određene ljudske zajednice. A pri tome je ipak proizvodnja sredstava za materijalni 
život  društva  presudna  i  najznačajnija  faza  ljudskog  ekonomskog  djelovanja  i  ono  područje 
međuljudskih  odnosa  koje  određuje  fizionomiju  društva  i  karakter  svih  društvenih  veza  i  utjecaja. 
Obično se pod izrazom materijalna proizvodnja misli na proizvodnju materijalnih dobara (dakle samo 
na jednu fazu ukupnog ekonomskog procesa), za razliku od materijalne proizvodnje društva, odnosno, 
što  je  isto,  proizvodnje  materijalnog  života  —  koja  zahvaća  sve  ekonomske  procese,  sve  faze 
društvene materijalne reprodukcije. 

1. KOJA  ČETIRI  EKONOMSKA  PROCESA  SAČINJAVAJU  KRUŽNI  TOK  PROCESA  DRUŠTVENE  MATERIJALNE 
REPRODUKCIJE? 
2. KOJI  JE  OD  TA  ČETIRI  PROCESA  PRESUDAN  I  NAJVAŽNIJI  S  OBZIROM  NA  TO  DA  ODREĐUJE  FIZIONOMIJU 
DRUŠTVA I KARAKTER DRUŠTVENIH VEZA? 
3. U  ČEMU  SE  SASTOJI  RAZLIKA  IZMEĐU  »MATERIJALNE  PROIZVODNJE«  I  »MATERI­JALNE  PROIZVODNJE 
DRUŠTVA« (ODNOSNO »PROIZVODNJE MATERIJALNOG ŽIVOTA«)? 
4. SAMOSTALNO NABROJ NEKOLIKO NAJVAŽNIJIH OBLIKA MATERIJALNE PROIZVODNJE. 

UVJETI PROIZVODNJE, PROIZVODNE SNAGE I PROIZVODNI ODNOSI 

Da bi proces materijalne proizvodnje mogao započeti i da bi se normalno mogao odvijati, moraju 
se  u  prethodnim  akcijama  prikupiti  i  na  prikladan  način  povezati  i  kombinirati  odgovarajući  uvjeti 
proizvodnje.  Njihovi  su  osnovni  činioci  sredstva  za  proizvodnju  i  ljudi  koji  žive  u  zajednici  —  dakle

38 
predmetni  i  osobni  uvjeti  proizvodnje.  O  njihovoj  razvijenosti  i  raznovrsnosti  ovise  proizvodne 
mogućnosti u svakoj ljudskoj zajednici. To je onaj proizvodni potencijal kojim raspolaže zajednica i koji 
u mnogome utječe na pravce i rezultate privredne orijentacije. 
Predmetni  uvjeti  proizvodnje  dolaze  kao  dar  prirode  ili su proizvod ranijeg djelovanja zajednice. 
Dakle,  to  su  prirodna  sredstva  za  proizvodnju  (korijenje,  biljke,  divlje  životinje,  kamenje,  toljage, 
minerali  itd.)  i  proizvedena  sredstva  za  proizvodnju  (zgrade,  strojevi,  prijevozna  sredstva,  predivo, 
tkanine itd.). Nezavisno od toga dijelimo ih na sredstva za rad i predmete rada — već prema tome da li 
su posrijedi stvari pomoću kojih radimo ili predmeti koje obrađujemo. 
Sredstva  za  rad  jesu  sve  one  stvari  koje  ljudima  omogućavaju  da  proizvode  i  koje  oni  stavljaju 
između  sebe  i  predmeta  rada  u  toku  njihove  obrade.  Čovjek  se  zapravo  i  izdvojio  iz  životinjskog 
carstva  i  osamostalio  se  kao  snaga  koja  se  suprotstavlja  prirodnim  silama  i  prilagođava  ih  svojim 
potrebama  tek  onog  časa kad je počeo proizvoditi sredstva za rad. Od tada sredstva za rad postaju 
najpouzdaniji pokazatelj stupnja ekonomskog razvoja ljudskog društva i najutjecajniji činilac formiranja, 
razvijanja i iščezavanja određenih odnosa proizvodnje materijalnog života. 
Zato Marx i zaključuje ovo stajalište konstatacijom da se »ekonomske epohe ne razlikuju po tome 
što se proizvodi, nego po tome kako se proizvodi, kojim sredstvima za rad«. 
Predmeti  rada  su  stvari  na  koje  ljudi  djeluju  u  procesu  proizvodnje  da  bi  ih  odvojili,  preradili, 
izmijenili  i  prilagodili  svojim  potrebama.  Zemlja  i  voda  opći  su  predmeti  rada  kojima  se  koriste  od 
početka  prisvajanjem  plodova,  riba,  raslinja,  rudnog  blaga  itd.  Kasnije  se  pristupa  uzgoju  potrebnih 
dobara zemljoradnjom i stočarstvom, kao i daljnjem prerađivanju stečenih proizvoda. Obično se stvari 
koje  su  jednom  ili  više  puta  već  bile  podvrgnute  ljudskoj  djelatnosti  zovu  sirovine  —  pa  tako  u 
modernim društvima sirovine tvore glavninu predmeta rada. 
Sredstva  za  rad,  predmeti  rada  i  ljudi  koji  žive  u  zajednici  samo  su  raspoloživi  ili,  bolje  reći, 
potencijalni  uvjeti  proizvodnje.  Tek  kad  su  spojeni  i  stavljeni  u  pokret  oni  postaju  aktivni  uvjeti 
proizvodnje. Ovo aktiviranje proizvodnih činitelja — tzv. »faktora proizvodnje« — dovodi ujedno i do 
formiranja  određenih  odnosa  proizvodnje  materijalnog  života.  Zato  se  često  ističe  da  se  po 
»posebnom putu i načinu spajanja radnika i sredstava za proizvodnju razlikuju razne epohe društvene 
strukture.« 
Tipične  su  proizvodne  snage:  potčinjene  prirodne  sile,  plodnost  zemlje,  plovnost  rijeka,  sustav 
djelujućih  sredstava  za  rad,  primjena  kemije  u  industriji  i  zemljoradnji,  promet,  ljudska  zajednica, 
iskustvo  i  naobrazba  proizvođača,  podjela  rada,  znanost,  kooperacija,  udruživanje,  automatizacija, 
kompjutorizacija, kibernetizacija i kompleksna scijentizacija proizvodnje itd. 
Sveukupnost  proizvodnih  snaga  koje  stoje  na  raspolaganju  nekoj  zajednici  i  koje  ona  stavlja  u 
pokret kada proizvodi određuje njezinu proizvodnu moć i plodotvornost njezine proizvodne aktivnosti, 
odnosno, što je isto, određuje proizvodnu snagu njezina rada. (15) 
Kad  ljudi  »stavljaju  u  pokret«  sredstva  za  proizvodnju,  tj.  kad  se  proces  proizvodnje  počinje 
stvarno odvijati, onda istovremeno i sami ljudi stupaju u međusobne odnose proizvodnje ili proizvodne 
odnose. Ti se odnosi konkretno očituju u samom procesu proizvodnje (organizaciji, funkcijama, radnim 
mjestima i si.), ali i tako da npr. neki ljudi imaju u svojem vlasništvu veći dio ili sva raspoloživa sredstva 
za  proizvodnju,  pa  zbog  toga  i  ne  trebaju  raditi  već  mogu  naređivati  da  za  njih  rade  oni  koji  takva 
sredstva  nemaju  u  vlasništvu.  Na  taj  način  vlasnici  sredstava  za  proizvodnju  iskorištavaju 
(eksploatiraju) i određuju uvjete i način života i rada onima koji ta sredstva nemaju. 
Posljedice takvog odnosa prema sredstvima za proizvodnju su nesagledive, ali je bitno da će od 
toga  zavisiti  uloga  i  položaj  svakog  pojedinca  u  društvu,  odnosno  organizacija  cjelokupnog  društva, 
Sto se sve zajedno obično naziva — društveni odnosi. 
U  tom  dakle  smislu  sredstva  za  proizvodnju  utječu  na  proizvodne  ili  društvene  odnose.  Ako  se 
budu  bitno  izmijenili  elementi  sredstava  za  proizvodnju  (npr.  ako  se  bitno  usavrše  ili  otkriju  nova 
sredstva  za  rad  i  pronađu  nove  sirovine),  onda  će  se  nužno mijenjati i odnosi proizvodnje, odnosno 
cjelokupni društveni odnosi. 
Međutim, jasno je samo po sebi da se promjene sredstava za proizvodnju, odnosno proizvodnih 
snaga,  ne  mogu  zbivati  nigdje  drugdje  nego  unutar  postojećih  proizvodnih  ili  društvenih  odnosa. 
Štoviše,  postojeći  proizvodni  odnosi  utječu  na  izmjenu  proizvodnih  snaga,  tj.  oni  se  međusobno 
uzajamno uvjetuju.

39 
 Čitav ovaj proces i međusobni odnos može se shematski prikazati ovako: 

1. NABROJ NEKOLIKO MOGUĆIH PREDMETA  RADA. 
2. NAVEDI PRIMJERE NEKOLIKO MOGUĆIH SREDSTAVA ZA RAD. 
3. NAVEDI NEKOLIKO VRSTA RADNIKA KAO VRSTA RADNE SNAGE. 
4. OD ČEGA SE SASTOJE SREDSTVA ZA PROIZVODNJU? 
5. OBJASNI OD ČEGA SE SVE SASTOJE PROIZVODNE SNAGE. OBRAZLOŽI TO I NA PRIMJERIMA. 
6. OBJASNI  ŠTO  SU  TO  PROIZVODNI  ODNOSI.  NAVEDI  KONKRETNE PRIMJERE. 
7. OBJASNI  U  KAKVOM  SU  MEĐUSOBNOM  ODNOSU  PROIZVODNE  SNAGE  I  PROIZVODNI  ODNOSI.  OBRAZLOŽI 
PRIMJERIMA. 

RAZVITAK SREDSTAVA ZA PROIZVODNJU 

Ako uzmemo da je prethodnik suvremenog čovjeka počeo upotrebljavati oruđe u obliku toljage ili 
tupog  klinastog  kamena  prije  kojih  milijun  godina,  tada  je  do  prve  proizvodne  revolucije  (ratarske) 
proteklo  990  000  godina,  za  koje  vrijeme  vidimo  veoma  malen  napredak  u  razvitku  proizvodnih 
sredstava. U toku čitavog dotadašnjeg razvoja tehnološki napredak čovjeka sastojao se u tome što je 
od otklesavanja kremena prešao na njegovo poliranje. S pojavom bakra, bronce i željeza prije deset 
milenija  njegov se alat usavršava i po formi i po efikasnosti. Dotadašnju epohu razvitka proizvodnih 
22 
snaga  obilježava  upotreba  vlastite  mišićne  energije  za  pokretanje  oruđa.  Tek  je  domestikacija 
životinja u neolitiku značila pojačanje u izvorima energije. Oko 3000. godine prije n. e. u Mezopotamiji 
su  pronašli  kola  s  kotačima  i  tako  usavršili  vuču  s  volovima  i  magarcima.  Malo  zatim  su  Hiksi, 
nomadski osvajači, doveli konja, koji je Egipćanima poslužio prvi put za vuču pluga. 
Stari su Egipćani, čini se, bili također prvi koji su se znali koristiti vodenom energijom tako što su 
stvorili prvi oblik vodenice (vođenog mlina s kamenim žrvnjevima), a stari Rimljani su vodenu energiju 
zamijenili  konjskom  i  robovskom,  dok  su  stari  Anglosaksonci  upotrebljavali  magarce  za  pokretanje 
mlinova.  Vjetrenjače  su  se  pojavile  u  Engleskoj  tek  830.  godine  n. e. U toku srednjeg vijeka vidimo 
kako  se  usavršava  korištenje  vjetra  i  vode  kao  izvora  energije,  pa  se  u  13.  stoljeću  prvi  put 
upotrebljavaju  vjetrenjače  za  piljenje  drva. U isto vrijeme i Germani se počinju služiti vodenicom za 
pokretanje  Čekića  na  nakovnju.  Iako  je  primjena  vode  i  vjetra  značila  velik  napredak,  ipak  u  toku 
čitavog tog vremena glavni izvor radne energije ostaju ljudski mišići. 
Napredak geometrije i mehanike dozvolio je čovjeku da od renesanse nadalje obraća sve veću pažnju 
izgradnji raznih mehaničkih strojeva, koji su većinom bili izrađeni u vojne svrhe (katapulti i baliste) ili 
kao igračke (razni automati), ali koji se sve više upotrebljavaju i u proizvodnji. Svi strojevi počivaju na 
šest osnovnih načela. Osim kotača, koji je čovjek potpuno sam izmislio jer nije imao uzora u prirodi, 
nalazimo još upotrebu poluge, kolotura, šiljka, vijka i kose plohe. Ta osnovna oruđa kombiniraju se u 
strojevima na razne načine. 
Strojevi  su  došli  do  svojeg  punog  izražaja  tek  onda  kada  se  čovjek  naučio  koristiti  prirodnim 
izvorima energije. Životinje, vjetar i voda također su prirodni izvori energije, a jednim dijelom i robovi, 
ali  se  njihove  radne  mogućnosti  ne  mogu  usporediti  s  otkrićem  i  upotrebom  ugljena,  koji  pokreće 

22 
domestikacija – pripitomljavanje, odomaćivanje

40 
parne  strojeve, nafte, koja služi za motore s unutrašnjim izgaranjem ili elektrike, koja pokreće razne 
vrste dinamo­motora. Još i danas su glavni izvori energije hrana (za ljude i životinje), ugljen i nafta, koji 
su  svi  odreda  preobražena  Sunčeva  energija.  No,  samom  Sunčevom  energijom  čovjek  se  još  nije 
naučio  koristiti,  iako  Sunce  za  tri  dana  daje  više  energije  nego  što  iznosi  sva  energija,  uračunavši  i 
nuklearnu, kojom ljudi danas raspolažu. 
S iskorištavanjem ugljena i nafte, a dakako i elektrike, počinje doba mašinizma. Njegovo rođenje 
pada u vrijeme otkrića parnog stroja, za što je zaslužan J. Watt (1769). Za pogon parnog stroja ili za 
loženje parnih kotlova počeo se upotrebljavati najviše ugljen jer se drva nisu pokazala tako korisnim 
(ugljen ima mnogo veću kaloričnu vrijednost). Od tog vremena ljudi usavršavaju strojeve koji im služe 
kao izvor radne energije. Oni imaju pogonsku ulogu, tj. zadaću da pokreću druge strojeve ili naprave 
za  proizvodnju  ili  predmet.  Među  pogonskim  motorima  najveće  značenje  imaju:  parni  stroj,  parna 
turbina, vodena turbina, benzinski stroj (strojevi s unutrašnjim izgaranjem), dizel­stroj i razni strojevi na 
mlazni  pogon.  Ti  strojevi  i  pogonska  sredstva  (koja  se  koriste  najviše  ugljenom  i  naftom)  postali  su 
danas  glavni  izvori  proizvodne  energije.  Tako  su  još  1850.  godine  konji,  mazge  i  magarci  davali 
proizvodnji tri i pol puta više energije nego ljudi i minerali zajedno, a 1910. samo nešto ispod polovine 
ukupne energije. Međutim, danas ljudi i životinje čine samo još neznatan izvor energije u industrijski 
najrazvijenijim  zemljama.  Ako  tu  energiju  pretvorimo  u  ljudski  rad,  tada  je  svaki  građanin  (ne samo 
muškarac,  nego  i  žena)  imao  1935.  godine  u  SAD  sedamdeset  robova  u  svojoj  službi.  A  danas  u 
zemljama  s  rezervama  nuklearne  energije,  kao  što  su  Sovjetski  Savez i SAD, po svoj prilici i preko 
stotinu  robova.  To  nekada  nisu  imali  ni  robovlasnici,  ni  grofovi,  ni  kneževi.  Vidimo,  dakle,  kako  je 
čovjek  uspio  goleme  izvore  prirodne  energije  staviti  pod  svoju  kontrolu  i  upotrijebiti  za  proizvodnju 
korisnih stvari. A taj proces nagle industrijalizacije još uvijek napreduje, i to ubrzanim tempom. Sjetimo 
se da je od početka iskorištavanja životinjske energije, vjetra i vode do industrijske revolucije prošlo 
oko 5000, a od industrijske revolucije do danas tek oko 200 godina, ali je za to kratko vrijeme načinjen 
napredak s kojim se onaj za proteklih 5000 godina ne može usporediti. (16) 

1. NAVEDI ARGUMENTE ZA UBRZANI RAZVITAK SREDSTAVA ZA PROIZVODNJU. PRONAĐI ORIGINALNE PRIMJERE, 
2. S  OBZIROM  NA  RAZVITAK  SREDSTAVA  ZA  PROIZVODNJU  OBJASNI  KOJE  JE  OSNOVNO  OBILJEŽJE  NAŠEGA 
VREMENA. NAVEDI PRIMJERE. 

GLOBALNA STRUKTURA DRUŠTVA 

Globalnu 23  ili  opću  strukturu 24  društva  Marx  je  u  nekoliko  rečenica,  ali  vrlo  precizno,  odredio  u 
Predgovoru za Prilog kritici političke ekonomije (vidi poglavlje Bit materijalističkog shvaćanja povijesti, 
str, 49.). 
U  društvenoj  proizvodnji  svoga  života  (tj.  u  procesu  društvene  proizvodnje)  ljudi  stupaju  u 
odgovarajuće odnose proizvodnje. Ti odnosi mogu biti različiti, ovisno o stupnju razvijenosti sredstava 
za proizvodnju. Drugim riječima, odnosi proizvodnje izražavaju ekonomsku strukturu društva koja čini 
realnu osnovu svakoga društva. 
Čovjek neprekidno mijenja i usavršava sredstva za proizvodnju, pa se u skladu s tim promjenama 
mijenja:  organizacija  proizvodnog  procesa,  uloga  čovjeka  u  radu,  a  napose  rezultati  proizvodnje,  tj. 
količina  i kvalitet proizvoda, mogućnost i potreba njene prodaje, stjecanje dobiti (bogatstva), položaj 
pojedinaca  i  grupa  u  društvu  i  njihov  odnos  prema  drugima,  potreba  osiguravanja  imovine  ili  nekog 
prava itd., dakle cjelokupno stanje i oblik organizacije odnosa proizvodnje. Ti oblici mogu biti klasno 
eksploatatorski (robovlasnički, feudalni, kapitalistički) ili ne eksploatatorski (ljudska zajednica). 
Na  toj  se  osnovi  diže  tzv.  pravno­politička  nadgradnja,  što  je  čine  pravni  propisi  i  političke 
institucije (prvenstveno država), koji zakonski uređuju (reguliraju) sve odnose proizvodnje u društvenoj 
osnovi. 
Napokon, iz te pravno­političke nadgradnje izrastaju odgovarajući oblici društvene svijesti, tj. takvi 
oblici i način shvaćanja, uvjeravanja i dokazivanja i si. kojima se žele potvrditi ili opravdati postojeći 
oblici proizvodnih odnosa i prav­no­političkog poretka. 

23 
globalan – zaokružen, opći 
24 
struktura – sastav, građa

41 
 Sve to zajedno sačinjava opću ili globalnu strukturu nekog društva, odnosno određenu društveno­ 
ekonomsku formaciju, karakterističnu u jednoj povijesnoj epohi ili razdoblju. 
Pokušajmo to ilustrirati na primjeru feudalizma. 
Proizvodne  snage  u  tom  razdoblju  sastoje  se  od  poljoprivrednog  zemljišta  (predmeti  rada)  i 
primitivnih  poljoprivrednih  oruđa,  životinja  i  kmetova,  što  je  sve  vlasništvo  feudalca.  Osnovni 
proizvodni  odnos  izražava  se  u  tome  da  vlasnik  sredstava  za  proizvodnju  (feudalac)  određuje  što, 
kako i koliko će kmetovi proizvoditi, koliko će od toga dati njemu, a koliko će kmet zadržati za sebe 
Takav  proizvodni  odnos  omogućuju  i  osiguravaju  feudalni  zakoni  koje  donosi  i  provodi  država, 
odnosno kralj. 
Vladajuća klasa feudalaca stvorit će opće uvjerenje da je takav odnos pravedan i jedino moguć, tj. 
da  prema  prirodnim  i  Božjim  zakonima  kmet  mora  služiti  svom  gospodaru.  U  tom  uvjeravanju  i 
dokazivanju  naročito  se  ističu  tzv.  ideološke  snage  vladajuće  klase:  filozofija,  religija,  znanost  i 
umjetnost. 
Feudalci će nastojati svim silama da stalno održe takav odnos. Međutim, on je nužno osuđen na 
propast  jer  se  unutar  tog  sistema  stalno  razvijaju  proizvodne  snage  kojima  će  taj  sistem  postati 
preuzak  i  one  će  ga  zato  razoriti.  U  ovom  će  se  konkretnom  slučaju  kao  nove  proizvodne  snage 
pojaviti obrt i trgovina na periferiji feudalnih gradova. Obrtnici i trgovci nisu ni feudalci ni kmetovi, a 
svoj  način  proizvodnje  ne  mogu  razviti  unutar zatvorenog feudalnog posjeda jednog feudalca, jer tu 
nemaju kome prodati svoje proizvode, a feudalni propisi ih ne štite i ne omogućuju daljnji ekonomski 
razvoj. Oni će uskoro postati veoma bogati, nakon toga i moćni, pa će u buržoaskoj revoluciji razbiti 
opnu feudalnog sistema i izgraditi uvjete za novi proizvodni odnos. Oni će se pretvoriti u kapitalističku 
klasu i preuzeti sva sredstva za proizvodnju i svu vlast, a njima nasuprot nastat će nova eksploatirana 
klasa — radnici, proleteri. Dakako, odmah će se pojaviti i sasvim novi oblici svijesti, primjereni novom 
sistemu. 
Struktura jedne društveno­ekonomske formacije prikazana je grafički. 

IDEOLOŠKA NADGRADNJA; 
III  FILOZOFIHA, MORAL, RELIGIJA, ZNANOST, UMJETNOST 
OBLICI DRUŠTVENE SVJESTI 
PRAVNO­POLITIČKI SISTEM (ZAKONI I DRUGI PROPISI ILI 
PRAVNO­POLITIČKA 
II  INSTITUCIJE KOJE OSIGURAVAJU STANJE PROIZVODNIH 
NADGRADNJA 
ODNOSA) – DRŽAVA 

DRUŠTVENO – EKONOMSKA 
I 
OSNOVA 

Osnovno  i  najbitnije  svojstvo  čovjeka  je  proizvodnja,  tj.  preoblikovanje  i  podvrgavanje  prirodnih 
predmeta  i  pojava  svojim  potrebama  i  željama.  Po  tom  svojstvu  on  se  razlikuje  od  svih  drugih  živih 
bića jer ni jedno od njih nema to svojstvo. Životinja se samo uključuje u prirodu, ali je ne mijenja. 
Proizvodnjom  čovjek  ne  mijenja  samo  prirodu,  već  u  činu  proizvodnje  izražava  i  potvrđuje  svoje 
ljudske stvaralačke mogućnosti i sposobnosti, a ujedno stupa i u različite odnose s drugim ljudima. To 
sve zajedno Marx naziva »društvenom proizvodnjom ljudskog života«. 
Na ovom svojstvu, tj. na procesu proizvodnje, zasniva se cjelokupna ljudska povijest od postanka 
čovjeka do danas. To bi se najsažetije moglo ovako objasniti i pokazati: 
Za  proizvodnju  je  potreban  materijal  ili  predmeti  rada.  To  su  prirodni  predmeti  (sama  priroda)  i 
predmeti  koje  je  čovjek  ranije  stvorio,  dakle,  ono  od  čega  se  nešto  proizvodi.  Zatim  su  potrebna

42 
sredstva  za  rad  (pribori,  alati,  oruđa,  strojevi  i  si.)  pomoću  kojih  ili  čime  se  proizvodi.  Napokon  je 
potreban i nosilac rada — čovjek sa svojom fizičkom i umnom energijom, znanjima, iskustvima itd. 
Predmeti rada (materijal) i sredstva rada (oruđa, pribori), zovu se zajedničkim imenom sredstva za 
proizvodnju. 
Njih »stavlja u pogon« sam čovjek i tada oni zajedno s njim postaju proizvodna snaga. 
Ta  tri  elementa  (predmeti  rada,  sredstva  rada i čovjek) u svakom činu proizvodnje moraju nužno 
doći u nekakav međusobni odnos. Taj odnos može biti veoma raznolik. Na primjer, jedan čovjek može 
sam raditi ili to može raditi jedna organizirana grupa; može netko imati vlastita sredstva za proizvodnju 
i sam na njima raditi; ili, mogu sredstva za proizvodnju biti vlasništvo jednog čovjeka ili nekolicine ljudi, 
pa  drugi  nemaju  ni  gdje,  ni  što  raditi,  ako  im  to  ne  dozvoli  ili  ne  naredi  vlasnik  sredstava  za 
proizvodnju, itd. 
Taj  splet  društvenih  odnosa  ili  proizvodnih  odnosa  konkretno  se  izražava  kao  društveni  položaj  i 
utjecaj pojedinaca i grupa (vlast, moć, bogatstvo, privilegije, izrabljivanje, potčinjenost i sl.), zatim kao 
posjedovanje  i  mogućnost  trošenja  bogatstva,  pravo  upravljanja  i  naređivanja  u  proizvodnji  i  drugim 
djelatnostima itd. Vladajuća klasa osigurava sebi uvijek privilegirani položaj propisima i zakonima koje 
donosi  država  kao  njen  zaštitnik  i  garancija.  Nije  stoga  čudo  da  se  čitava  ljudska  povijest  na  kraju 
krajeva  svodi  na  borbu  za  vlasništvo  nad  sredstvima  za  proizvodnju  jer  su  onome  tko  ih  posjeduje 
otvorene sve mogućnosti i obrnuto. 
Svaki  oblik  eksploatatorskog  proizvodnog  odnosa  proizlazi  iz  odgovarajućeg  stanja  proizvodnih 
snaga  i  efcsploatatorsfca  klasa  nastoji  ga  po  svaku  cijenu  Što  dulje  zadržati.  U  tu  svrhu  ona  stvara 
sistem  tzv.  ideološke  nadgradnje,  koja  sadrži  odgovarajuća  tumačenja,  uvjerenja,  vrijednosti  i 
dokazivanja  kako  je  postojeće  stanje najbolje i najnormalnije. Time se napose bave crkva, prosvjeta, 
znanost, filozofija, umjetnost i sve ostale tzv. idejne ili duhovne snage nekog društva. Veliki i relativno 
dugotrajni  društveni  sistemi  nazivaju  se  društveno­ekonomske  formacije,  a  sastoje  se  od  društveno­ 
ekonomske osnove, pravno­političke nadgradnje i odgovarajućih oblika društvene svijesti ("ideologije). 

PITANJA I ZADACI 
1. OBJASNI STO ODREĐUJE GLOBALNU ILI OPĆU STRUKTURU DRUŠTVA. 
2. PO UZORU NA ANALIZU DRUŠTVENO­EKONOMSKE FORMACIJE FEUDALIZMA SAMOSTALNO PRIKAZI OSNOVNA 
OBILJEŽJA  DRUŠTVENO­EKONOMSKE  FORMACIJE  ROBOVLASNIČKOG  I  KAPITALISTIČKOG  DRUŠTVA.  OPIŠI 
PREVLADAVAJUĆE  OBLIKE  PROIZVODNIH  SNAGA  I  PROIZVODNIH  ODNOSA  KOJI  DAJU  OBILJEŽJE  TIM 
DRUŠTVIMA. 
3. 

... za ponavljanje i za daljnje istraživanje 

4. SAČINI  PREGLED  NATUKNICA  ZA  PONAVLJANJE.  NAKON  TOGA  USPOREDI  NAŠE  UVODNE  NAZNAKE  NA 
POČETKU POGLAVLJA. 
5. SVOJ PREGLED DOPUNI POTREBNIM SADRŽAJNIM ODREĐENJIMA, OBJAŠNJENJIMA I PRIMJERIMA. 
6. U TUMAČU POJMOVA U OVOM UDŽBENIKU VIDI TERMINE: 

DRUŠTVO  PROIZVODNI ODNOSI 
ZAJEDNICA  DRUŠTVENI ODNOSI 
PROIZVODNJA  DRUŠTVENO­EKONOMSKA FORMACIJA 
PREDMET RADA  STRUKTURA 
PROIZVODNE SNAGE  BAZA I NADGRADNJA

43 
3. PRIVATNO VLASNIŠTVO I KLASNO DRUŠTVO 

Odnosi  proizvodnje  ovise  o  razvitku  materijalnih  proizvodnih  snaga.  Obilježja  života  u  prvobitnoj 
zajednici.  Pojava  privatnog  vlasništva  i  klasnog  društva.  Određenje  pojma  društvene  klase.  Nužnost 
klasnog  sukoba.  Država  kao  sredstvo  klasnog  nasilja.  Uloga  ideologije  vladajuće  klase.  Ekonomski 
oblik klasne borbe i ideološka borba eksploatirane klase. Oblici klasne eksploatacije u povijesti. Višak 
vrijednosti  kao  osnova  eksploatacije  najamnog  rada  radnika.  Radnik  je  na  tržištu  roba  poput  drugih 
roba. 

NASTANAK KLASA I KLASNOG DRUŠTVA 

Prvobitni ili primarni oblik egzistencije ljudske vrste je zajednica koju sačinjava relativno malena 
grupa  ljudi,  međusobno  povezanih  biološkim  (rodbinskim)  i  socijalno­ekonomskim  (zajednička 
imovina) vezama. U ljudskoj zajednici sve je zajedničko: rad, imovina, osiguranje, briga, žalost, radost, 
plijen i njegova raspodjela itd. U zajednici, dakle, dominira osjećaj: mi, naše, zajedničko. 
Takav odnos zajedništva nalazimo i danas u porodici i užim rodbinskim grupama koje se u pravilu 
ne  zasnivaju  na  ekonomskim  interesima,  već  na  prirodnom  osjećaju  zajedničke  brige  i  pažnje. 
Najtipičniji je takav odnos majke i djeteta. 
Ova  se  zajednica  s  vremenom  raspada.  Zašto?  Oslanjajući  se  na  Marxa,  moglo  bi  se  ukratko 
odgovoriti:  zajednica  se  raspada  nužno,  nezavisno  od  volje  njenih  članova,  a  zavisno  od  stupnja 
razvitka  materijalnih  proizvodnih  snaga  u  zajednici.  »U  društvenoj  proizvodnji  svoga  života  —  kaže 
Marx — ljudi stupaju u određene nužne odnose, nezavisne od njihove volje, odnose proizvodnje, koji 
odgovaraju  određenom  stupnju  razvitka  njihovih  materijalnih  proizvodnih  snaga...«  Kad  narasle 
proizvodne  snage  dođu  u  sukob  s  postojećim  oblikom  vlasništva,  tada  se  taj  oblik  vlasništva  nužno 
mijenja. 
Treba dakle pretpostaviti da su se proizvodne snage u zajednici razvile do te mjere da se u okviru 
zajedničkog vlasništva više nisu mogle primjenjivati i stoga se zajednica raspala. To konkretno znači 
da se zbog prirodnog povećanja zajednice nisu više mogle zadovoljavati povećane potrebe postojećim 
sistemom proizvodnje, već nužno dolazi do specijalizacije pojedinaca za neke djelatnosti, čime se oni 
postepeno izdvajaju iz okvira zajednice, uzimajući i prisvajajući pri tome dio bivše zajedničke imovine. 
Tako  se  postepeno  raspada  zajednica  jer  nestaje  zajedničkog  vlasništva  kao  njene  osnove,  a 
javlja  se  privatno  ili  privatizirano  vlasništvo,  iz  kojeg  se  rađa  novi,  bitno  drugačiji  oblik  ljudske 
organizacije  koji  nazivamo  —  društvo.  Izraz  privatno  ili  privatizirano  potječe  od  latinskog  glagola 
privare,  koji  znači  lišiti,  isključiti,  onemogućiti.  Privatizacija tako doista znači izvjesno »ograđivanje« 
neke  stvari,  prava,  imovine  i  sl.  kako  bi  se  svi  osim vlasnika isključili ili lišili mogućnosti da se time 
koriste. Za razliku od zajednice u ovom obliku vlasništva dominira osjećaj: ja, moje, privatno. Rezultat 
procesa privatizacije, koji je veoma složen, pun ratova i obračuna, a sigurno je historijski dugo trajao, 
čini podjela društva na dvije grupe ili klase. Na jednoj je strani manja grupa onih koji su uspjeli prisvojiti 
sredstva za proizvodnju i postali privatni vlasnici, a na drugoj je strani mnogo veća grupa onih koji u 
tome nisu uspjeli ili su im oni prvi na neki način preoteli njihovi imovinu. U svakom slučaju oni sada 
nemaju nikakvih sredstava za život, pa im ne preostaje ništa drugo nego da se stave na raspolaganje i 
podvrgnu (na milost i nemilost) vlasnicima sredstava za proizvodnju ili da umru od gladi. 
Tako  po  prilici  nastaju  dvije  društvene  grupe  ili  klase,  od  kojih  brojčano  manja  izrabljuje  ili 
eksploatira drugu znatno brojniju zahvaljujući vlasništvu nad sredstvima za proizvodnju. Ona prva se 
zato  naziva  izrabljivačka  ili  eksploatatorska,  a  druga  izrabljivana  ili  eksploatirana  klasa.  Njihov 
međusobni odnos zovemo klasna eksploatacija, a društvo u kome ona dominira klasno društvo. Samo 
je po sebi jasno da zbog takvog odnosa među klasama vlada stalna netrpeljivost, suprotnost i borba, 
pa je zato povijest ljudskog društva zapravo povijest klasnih borbi. 

1. KOJA SU OBILJEŽJA ŽIVOTA U PRVOBITNOJ ZAJEDNICI? 
2. KOJI OSJEĆAJI DOMINIRAJU U PRVOBITNOJ ZAJEDNICI? 
3. KOJI OSJEĆAJI POKAZUJU KARAKTER PRIVATNOG VLASNIŠTVA? 
4. OBJASNI KOJI JE  OSNOVNI UVJET ZA  POJAVU PRIVATNOG VLASNIŠTVA.

44 
 ODREĐENJE I KARAKTERISTIKE KLASE 

Marx  nije  na  jednom  mjestu iznio cjelovitu teoriju i definiciju klase, već je ona sadržana na više 

mjesta u njegovim djelima. Najcjelovitiju definiciju klase dao je Lenjin i ona glasi: »Klase se zovu velike 
grupe ljudi koje se razlikuju po svojem mjestu u historijski određenom sistemu društvene proizvodnje, 
po svojem odnosu (većinom utvrđenom i formuliranom u zakonima) prema sredstvima za proizvodnju, 
po  svojoj  ulozi  u  društvenoj  organizaciji  rada  pa,  prema  tome,  i  po  načinu  dobivanja  i  veličini 
društvenog bogatstva kojim raspolažu ... Klase su takve grupe ljudi od kojih jedna može prisvajati rad 
drugih zahvaljujući razlici njihova položaja u određenom sistemu društvene privrede.« 
Klase su dakle velike grupe ljudi koje se razlikuju: 
a) po svojem mjestu u historijski određenom sistemu društvene proizvodnje, a to su: robovlasnički 
sistem (robovlasnik—rob), feudalni sistem (feudalac—kmet) i kapitalistički sistem (kapitalist—proleter); 
b) po odnosu prema sredstvima za proizvodnju, tj. da li jesu ili nisu vlasnici tih sredstava. Ovaj se 
odnos redovito utvrđuje zakonima i drugim propisima koje donosi i štiti država; 
c) po ulozi u društvenoj organizaciji rada, tj. jedni (vlasnici) naređuju i rukovode poslovima, a drugi 
(nevlasnici) ih izvršavaju; 
d)  po  načinu  dobivanja  i  veličini  društvenog  bogatstva,  tj.  jedni  (vlasnici)  prisvajaju  najveći  dio 
društvenog bogatstva, a drugima (nevlasnicima) daju samo najnužnija sredstva za održanje života. 
Klase imaju povijesni karakter, a to znači da one nisu vječne tvorevine, već su jednom nastale i 
pod određenim će uvjetima nestati. 
Pripadnost nekoj klasi je dakle očigledno tzv. objektivna činjenica, ovisno o navedenim kriterijima. 
Netko pripada ovoj ili onoj klasi, bio on toga svjestan ili ne, htio on to ili ne. Za to nije potrebno nikakvo 
učlanjivanje ili iskaznica. 
Napokon, klase su uvijek objektivno i nužno u međusobnom sukobu (antagonizmu) jer jedna pod 
svaku  cijenu  želi  održati  vlast  nad  drugom,  a  ova  se  opet  nastoji  osloboditi  njenog  pritiska  i 
izrabljivanja. Ovaj se sukob (antagonizam) ispoljava na razne načine, ali se nikada i nikako ne može 
ukloniti. 

1. ANALIZIRAJ LENJINOVO ODREĐENJE KLASE. SVAKO POJEDINO ODREĐENJE POTKRIJEPI I PRIMJERIMA. 
2. KOJA  JE  PRESUDNA  ODLIKA  KLASNOG  DRUŠTVA?  U  ČEMU  SE  BITNO    RAZLIKUJU  KLASNO  I  BESKLASNO 
DRUŠTVO? 
3. ZAŠTO JE NUŽAN KLASNI SUKOB? 

OBLICI KLASNE BORBE I DRŽAVA 

Klasa koja posjeduje sredstva za proizvodnju nalazi se zbog toga u povlaštenom položaju. Ona je 
moćna i tu moć ispoljava u obliku vlasti pomoću koje ostvaruje i štiti svoje interese i drži u pokornosti 
podređenu  klasu,  pa  je  zato  nazivamo:  vladajuća  klasa.  Ta  se  moć  i  vlast  izražava  u  posebnoj 
društvenoj  tvorevini  koja  se  naziva  država.  Državu  sačinjava  organizirana  grupa  ljudi  (»državni 
aparat«)  specijalizirana  za  vršenje  vlasti.  Državni  aparat  donosi  zakone  i  brine  se  za  njihovo 
provođenje pomoću tzv. izvršnog aparata (policija, vojska, razni upravni organi i činovnici). Za slučaj 
neizvršavanja ili kršenja zakona postoje državni sudovi i kazne, Država je, dakle, instrument vladajuće 
klase  ili  tipična  klasna  tvorevina.  Zato  će  doživjeti  istu  sudbinu  kao  klasa.  Državni  aparat,  naravno, 
sačinjavaju  predstavnici  vladajuće  klase.  Na  taj  način  vladajuća  klasa  osigurava  svoj  povlašteni 
položaj trudeći se da ga što duže opravda i zadrži (konzervira). Zato vladajuću klasu u pravilu uvijek 
smatramo konzervativnom klasom. 
Pored direktne vlasti i nasilja vladajuća klasa se koristi i drugim sredstvima kako bi u pokornosti 
održala  podređenu  klasu,  a  to  je  prije  svega  njena  ideologija.  Ona  se  pored  ostalog  svodi  na 
organiziram  sistem  uvjeravanja  i  dokazivanja  da  je  postojeće  stanje  pravedno,  dobro,  opravdano  i 
jedino moguće. U tu svrhu vladajuća klasa se koristi kao moćnim saveznicima znanošću, filozofijom, 
religijom  i  umjetnošću  jer  su  objektivno  sve  ove  djelatnosti  pod  njezinom  neposrednom  kontrolom. 
Vladajuće misli neke epohe — kaže Marx — misli su vladajuće klase. 
Izrabljivana  ili  eksploatirana  klasa  nema  na  raspolaganju  sredstva  vlasti  i  moći  za  borbu  protiv 
nasilja  vladajuće  klase;  ona  se  bori  drugim  sredstvima  i  drugim  oblicima  borbe.  To  je  prije  svega

45 
ekonomski oblik klasne borbe, koja je usmjerena na poboljšanje uvjeta rada, veće nadnice i općenito 
bolje  ekonomsko­materijalne  uvjete  života.  Ta  se  borba  provodi  npr.  štrajkovima.  Složeniji  i  još 
efikasniji  oblik  klasne  borbe  potlačene  klase  je ideološka borba. Ona se svodi na to da pripadnici te 
klase  postanu  svjesni  svog  položaja  i  da  se  svjesno  i  organizirano  bore  protiv  svojih  klasnih 
neprijatelja.  Odlučujuću  ulogu  u  tome  imaju  teoretičari  i  tzv.  ideolozi  potlačene  klase.  Ona  se zatim 
organizirano okuplja oko neke svoje organizacije (npr. radničke, socijalističke ili komunističke partije), 
preko  koje se može uspješnije boriti za svoje oslobođenje od nasilja i od iskorištavanja izrabljivačke 
klase, naročito protiv njenog ideološkog zavaravanja. 
Revolucija predstavlja najradikalniji oblik klasne borbe potlačene klase. U revoluciji, naime, dolazi 
do svrgavanja i razvlašćivanja vladajuće klase, što onda izaziva i korijenitu promjenu svih društvenih i 
ekonomskih odnosa u postojećoj organizaciji društva. 

1. OBJASNI KOJA JE OSNOVNA ULOGA DRŽAVE? 
2. NAVEDI KOJIM SE USTANIVAMA, ORGANIMA I OBLICIMA SLUŽI DRŽAVA DA BI ODRŽALA POSTOJEĆI POREDAK I 
PROVODILA  INTERESE  VLADAJUĆE  KLASE.  NASTOJ  DA  TVOJ  PREGLED  BUDE  STO  POTPUNIJI.  POKUŠAJ 
BAREM DONEKLE SREDITI I RAZVRSTATI  SVE TE BROJNE USTANOVE  I  OBLIKE. 
3. KOJU ULOGU IMA IDEOLOGIJA VLADAJUĆE KLASE? 
4. OPIŠI TO   NA  PRIMJERU  IDEOLOGIJE  SREDNJOVJEKOVNOG  DRUŠTVA.   (VIDI   ODGOVARAJUĆE POGLAVLJE 
U I DIJELU UDŽBENIKA). 
5. OBJASNI      OBLIKE      EKONOMSKE      KLASNE    BORBE   IZRABLJIVANE   KLASE.   OBLIKE   I SMISAO TE BORBE 
POKAŽI NA PRIMJERIMA. 
6. KOJI JE SMISAO IDEOLOŠKE BORBE IZRABLJIVANE KLASE? PROTUMAČI TO I PRIMJERIMA. 
7. KOJU ULOGU U IDEOLOŠKOJ BORBI IMAJU RADNIČKE PARTIJE? 
8. IZ  DNEVNIH  NOVINA  IZLUČI  NAZIVE,  OBLIKE  I  SADRŽAJE  RADA  NEKIH  RADNIČKIH  SOCIJALISTIČKIH      I 
KOMUNISTIČKIH   PARTIJA   U   SUVREMENOM  KAPITALISTIČKOM SVIJETU. 
9. ŠTO JE REVOLUCIJA? KOJI JE NJEN CILJ? 

MEHANIZAM KLASNE EKSPLOATACIJE 

Do sada smo utvrdili i objasnili da vladajuća klasa izrabljuje ili eksploatira podređenu klasu. Sada 
treba objasniti u čemu je ona eksploatira i na koji način to čini. 
Ne  postoji  jedan  ili  jedinstven  oblik  ili  mehanizam  eksploatacije,  nego  se  on  razlikuje  ovisno  o 
povijesnim  specifičnostima  pojedinog  klasnog  sistema  društvene  proizvodnje.  Postoje  tri  takva 
sistema: robovlasnički, feudalni i kapitalistički. 
U  robovlasničkom  sistemu  vladajuća  klasa  robovlasnika  potpuno  i  neograničeno  raspolaže 
robovima kao i s bilo kojim drugim sredstvom za proizvodnju. Po robovlasničkim zakonima rob niti što 
posjeduje,  niti  ima  bilo  kakva  prava.  Rimljani  ga  nazivaju  »instrumentum  vocale«,  tj.  sredstvo  koje 
govori. 
U  feudalnom  sistemu  vladajuća  klasa  feudalaca  je  vlasnik  zemljišnih  posjeda  zajedno  s 
kmetovima  koji  žive  i  rade  na  tim  posjedima.  Eksploatacija  kmetova  sastoji  se  u  tome  što  oni  po 
nalogu  svojih  gospodara  moraju  obrađivati  zemlju  i  davati gotovo sav prihod gospodaru. Sebi smiju 
ostaviti samo toliko koliko im je najnužnije za održanje života i radne sposobnosti. 
U kapitalističkom sistemu vladajuća klasa kapitalista posjeduje sredstva za proizvodnju (sirovine, 
alate, strojeve, tvornice itd.) na kojima radi podređena klasa — radnici. Za razliku od robova i kmetova 
radnici  su  slobodni  građani,  formalno  ravnopravni  pred  zakonom  s  kapitalistima.  Međutim,  kako  oni 
nemaju  svojih  vlastitih  sredstava  za  proizvodnju,  prisiljeni  su  prodavati  svoju  radnu  snagu,  tj.  svoje 
sposobnosti i vještine kapitalistu da bi osigurali sredstva za život. 
Oni,  dakle,  rade  na  sredstvima  za  proizvodnju  koja  su  vlasništvo  kapitalista,  zapošljavaju  se  u 
njegovoj tvornici i tu obavljaju zadane poslove obično 8 sati dnevno. Za to im kapitalist daje novčanu 
naknadu  —  nadnicu  ili  dnevnicu.  Ovo  je  naoko  u  redu.  Međutim,  Marx  je  u  svojoj  kritici  buržoaske 
političke  ekonomije  (Kapital)  nedvojbeno  dokazao  da  kapitalist  ne  plaća radnika za svih 8 sati rada, 
već mu oduzima jedan dio njegova rada. Radnik, naime, zaradi vrijednost svoje dnevnice ne za 8, već 
npr. za 5 sati rada jer za tih 5 sati proizvede toliku vrijednost robe koliko iznosi njegova nadnica. On

46 
će,  prema  tome,  preostala  3  sata  raditi  besplatno  za  kapitalista,  a  vrijednost,  koju  proizvede  za  to 
radno  vrijeme,  naziva  se  višak  vrijednosti  koji  kapitalist  uzima  sebi.  Taj  višak  vrijednosti  je  izvor 
bogaćenja kapitalista, ali je to upravo rezultat eksploatacije ili izrabljivanja radnika. 
Kapitalist će sad dio tog viška vrijednosti ili kapitala uložiti za nabavu modernijih strojeva, dakle za 
modernizaciju proizvodnje, pa će radnik za još kraće vrijeme (npr. za 4 sata) ostvariti vrijednost svoje 
nadnice, a za kapitalista će proizvesti još veću vrijednost jer će sad za njega besplatno raditi preostala 
4 sata. Tako je radnik doveden u položaj da svojim povećanim radom pogoršava svoje stanje: što više 
radi,  povećava  svoju zavisnost od kapitalista jer se ovaj sve više obogaćuje, a radnik je srazmjerno 
tome sve siromašniji. 
Na taj se, eto, način radnikova radna sposobnost i vještina pojavljuje na tržištu kao i svaka druga 
roba. Radnik, naime, tu svoju radnu sposobnost prodaje na tržištu radne snage po zakonima ponude i 
potražnje. Ali Marx će u svojoj analizi položaja radnika napokon zaključiti i to da se u ovom slučaju i 
sam  radnik  kao  čovjek  pretvara  u robu ili kapital s kojim raspolaže kapitalist, a to je najveći mogući 
stupanj eksploatacije radnika­proletera. 
Usporedite  kako  se  danas  na  tržištu  prodaju  i  neke  druge  ljudske  vještine  i  sposobnosti,  npr. 
pjevači zabavne muzike, nogometne i filmske zvijezde itd. Na koji se način utvrđuje njihova vrijednost i 
cijena,  kakvu  ulogu  pri  tom  igraju  menadžeri,  reklama,  diskografske  ploče  i  sl.?  Nije li u osnovi isto 
reklamiranje novog pjevača ili »nove ploče« kao i novog deterdženta ili neke druge robe?. 

1. NA  KONKRETNIM  PRIMJERIMA  OBJASNI  STO  JE  TO  VIŠAK  VRIJEDNOSTI.  DEFINIRAJ  POJAM  »VIŠAK 
VRIJEDNOSTI«. (U TUMAČU POJMOVA USPOREDI TERMIN »VIŠAK RADA«.) 
2. RAZMISLI  O   TEZI   DA   SE  U  KAPITALISTIČKOM  DRUŠTVU  I  RADNIK  PRETVARA U ROBU POPUT DRUGIH 
ROBA. NAVEDI PRIMJERE KOJI POTKREPLJUJU TU TVRDNJU. 

Mogli  bismo,  dakle,  zaključiti  da  se  čitava  ljudska  povijest  u  stanovitom  smislu  sastoji  upravo  u 
borbi  za  sredstva  za  proizvodnju.  Ona  su  najprije  u  zajedničkom  vlasništvu  svih  ljudi,  a  zatim  ih 
postepeno prisvajaju manje grupe ljudi. Većina ostaje bez sredstava za proizvodnju, pa prema tome i 
bez  mogućnosti  da  proizvodi  i  zato  im  je  bitno  ugrožena  egzistencija.  Oni  po  cijenu  života  moraju 
pristati  na  uvjete  i  način  proizvodnje  koji  im  odredi  vlasnik  sredstava  za  proizvodnju  i  tako  postaju 
izrabljivana  ili  eksploatirana  grupa ili klasa, dok vlasnici postaju izrabljivači ili eksploatatori. U tome je 
—­  jednostavno  govoreći  —  bit  klasnog  odnosa  i  klasnog  društva,,  odnosno  eksploatatorskoga 
proizvodnog odnosa. 
Takav  klasni  eksploatatorski  proizvodni  odnos  karakterističan  je  za  cjelokupnu  dosadašnju 
povijest  čovječanstva  koja,  promatramo  li  je  s  tog  stajališta,  poprima  ove  povijesne  oblike: 
robovlasništvo (robovlasnik — rob), feudalizam (feudalac — kmet) i kapitalizam (kapitalist — proleter). 
Međutim, kako se stalno usavršavaju sredstva rada, otkrivaju novi predmeti rada, a čovjek postaje sve 
vještiji (dakle usavršavaju se i mijenjaju sredstva za proizvodnju)., postojeći i ustaljeni eksploatatorski 
proizvodni  odnos  ne  može  se  vječno  održati  jer  ograničava  i  sprečava  razvoj  i  daljnji  napredak 
proizvodnih  snaga.  Taj  se  odnos  rusi  (revolucija)  i  stvara  se  novi  koji  će  odgovarati  novom,  višem 
stupnju razvoja proizvodnih snaga. 
Ovaj  novi  društveni  odnos  održat  će  se  opet  tako  dugo  dok  se  proizvodne  snage  ne  razviju  i 
usavrše do te mjere da će im on onemogućiti daljnji napredak. Tada će ga one (tj. proizvodne snage) 
ponovno srušiti. 
U  ovakvom  se  sukobljavanju  odvija  cjelokupna  dosadašnja  povijest  klasno­eksploatatorski 
uređenog društva sve dok se ne ukine osnovna pretpostavka eksploatacije — privatno vlasništvo nad 
sredstvima  za  proizvodnju,  tj.  dok  sredstva  za  proizvodnju  ne  dospiju  u  ruke  svih  proizvođača, 
odnosno čitavog društva. 

PITANJA I ZADACI 
1.  CJELOKUPNU  DOSADAŠNJU  POVIJEST  OBILJEŽAVA  BORBA  ZA  VLASNIŠTVO  NAD  SREDSTVIMA  ZA 
PROIZVODNJU. ZAŠTO SE VODI TA BORBA?  OBJASNI NA PRIMJERIMA.

47 
 2.  U ČEMU SE SASTOJI MOGUĆNOST PREVLADAVANJA OSNOVNOG OBILJEŽJA DOSADAŠNJE POVIJESTI? 

... za ponavljanje i za daljnje istraživanje 

3.  SAČINI  PREGLEDN0  SHEMU  OSNOVNIH  POJMOVA  ZA  PONAVLJANJE.  USPOREDI  I  DOPUNI  NAŠE  UVODNE 
NAZNAKE  NA  POČETKU  POGLAVLJA.  SVOJ  PREGLED  DOPUNI  SADRŽAJNIM  ODREĐENJIMA  POJEDINIH 
POJMOVA. 
4.  POSTOJE  LI  KLASE  I  KLASNE  SUPROTNOSTI  I  U  POSTOJEĆIM  SOCIJALISTIČKIM  DRUŠTVIMA?  POSEBNO  U 
JUGOSLAVIJI? 
5.  U  TOM  SMISLU  USPOREDI  U  IDUĆEM  POGLAVLJU  OVOG  UDŽBENIKA  ZAVRŠNI  ODLOMAK  TEKSTA  POD 
NASLOVOM REVOLUCIJA I POVIJESNA ULOGA PROLETARIJATA. 
6.  KAKVE  SU  RAZLIKE  MEĐU  LJUDIMA  U  SOCIJALIZMU  (MISLIMO  NA  POVIJESNO  POSTOJEĆA  SOCIJALISTIČKA 
DRUŠTVA, A U PRVOM REDU NA NAŠE SOCIJALISTIČKO DRUŠTVO)? KAKVA JE DRUŠTVENA SLOJEVITOST U 
SOCIJALISTIČKOM DRUŠTVU? 
7.  POSTOJE  LI  GRUPE  PROFESIONALNIH  RUKOVODILACA­PROFESIONALNIH  UPRAVLJAČA  —  I  GRUPE  PUKIH 
IZVRŠILACA? POSTOJE LI NADREĐENE I PODREĐENE GRUPE? 
8.  KOJU  ULOGU  IMA  U  SOCIJALIZMU  BIROKRACIJA  I  TEHNOKRACIJA?  KOJU  OPASNOST  ZA  SOCIJALIZAM 
PREDSTAVLJAJU BIROKRACIJA I TEHNOKRACIJA? 
9.  KOJI SU TZV. CENTRI EKONOMSKE I SOCIJALNE MOĆI? KAKVA JE NJIHOVA ULOGA? 
10.  POSTOJI  LI  U  SOCIJALISTIČKOM  DRUŠTVU  PRIVATNO  VLASNIŠTVO,  TJ.  VLASNIŠTVO  POMOĆU  KOJEGA  SE 
VRŠI ISKORIŠTAVANJE TUĐE RADNE SNAGE? NAVEDI OBLIKE I OKVIRE TAKVOG VLASNIŠTVA. 
11.  RAZMISLI O TOJ POJAVI I NASTOJ JE RAZMOTRITI U SLOŽENOSTI UVJETA I POVIJESNIH RAZVOJNIH TOKOVA 
ODREĐENOG DRUŠTVA. ŠTO SU TO »SOCIJALNE RAZLIKE« U SOCIJALIZMU? 
12.  KOLIKI  JE  RASPON  PLAĆA  ODNOSNO  DOHOTKA  U  NAŠEM  SOCIJALISTIČKOM  DRUŠTVU. KOLIKI JE RASPON 
U DRUGIM SOCIJALISTIČKIM DRUŠTVIMA? (VIDI U TOM SMISLU UPUTE U LITERATURU KOJE SLIJEDE.) 
13.  U TUMAČU POJMOVA VIDI TERMINE: 

PRVOBITNA ZAJEDNICA  IDEOLOGIJA 
PRIVATNO VLASNIŠTVO  RAD 
VLASNIŠTVO  VIŠAK RADA 
EKSPLOATACIJA  TRŽIŠTE 
DRŽAVA  ROBA

48 
4. KAPITALIZAM 

Bit kapitalizma je najamni odnos. 
Razlikujemo  upotrebnu  i  prometnu  vrijednost  robe.  Cilj  kapitalističke  privrede  jest  zgrtanje 
prometne vrijednosti, tj. novca, a ne zadovoljavanje ljudskih potreba stvaranjem upotrebnih vrijednosti. 
Analiza  mehanizma  kapitalističke  privrede:  njena  bit  sastoji  se  u  prisvajanju  neplaćenog  viška 
rada. Razlikujemo rad i radnu snagu, potreban rad i višak rada. 
Monopolistički kapitalizam i imperijalizam. Obilježja buržoaske demokracije. 
Novac  je  predstavnik  svih  vrijednosti.  On  izopačuje  ljudske  potrebe.  Društvo  obilja  nameće 
čovjeku umjetne potrebe. Zahtjev za vraćanjem zdravoj ljudskoj potrošnji. 
Osiromašenje ljudskog obilježja rada u kapitalizmu. Rad postaje bezličan. Otuđenje ljudskog rada. 
»Razmrvljeni rad«. Putovi prevladavanja takva stanja. Uloga samoupravljanja. 

NAJAMNI RAD I KAPITAL 

Česta  je  pojava  da  ljudi  uzimaju  kapital  kao  neku  vanjsku,  stvarnu,  objektivnu  vrijednost,  koja 
postoji nezavisno od ljudskih odnosa. U tom smislu govori se i da je »kapital nagomilan i opredmećen 
ljudski rad koji služi kao sredstvo za novi rad ili proizvodnju«, pa je tako kapital isto što i novac, stroj ili 
tvornica,  rudnik  ili  sam  radnik.  Pri  takvom  rasuđivanju  zaboravlja  se  da  je  kapital,  doduše, 
opredmećeni  rad  koji  služi  za  novu  proizvodnju,  ali  nije  svaki  opredmećeni  rad  kapital.  Kapital  se 
shvaća  kao  neka  stvar,  a  ne  kao  ljudski  odnos.  Pa  gdje  je  ključ  za  razumijevanje  kapitala?  U 
najamnom odnosu. Kad izgovorimo riječ kapital, valja odmah misliti na najamni rad, a najamni rad je 
osnovni društveni odnos u buržoaskom društvu. Tako sam ekonomski pojam kapitala uključuje u sebi 
društveni ili sociološki pojam društvenih odnosa koji nazivamo najamnim radom. Potrebno je, dakle, 
najprije objasniti kako je došlo do najamnih radnih odnosa u društvu. 
Najamni  rad  pretpostavlja  radnika  koji  iznajmljuje  svoju  radnu  snagu,  koji,  dakle,  ne  posjeduje 
drugo  nego  radnu  snagu,  koji  se  prema  vlastitoj  radnoj  snazi  odnosi  kao  prema  robi,  ali  koji 
istovremeno  posjeduje  slobodu  da  je  može  unajmljivati,  tj.  slobodno  ulaziti  u  radne  ugovore  s 
kapitalistom koji unajmljuje njegov rad. To se čini prividno i vrlo jednostavnim, ali se zapravo iza toga 
krije veoma dug povijesni razvitak i veoma složeni društveni procesi. (17) 
Marxovo  istraživanje  počinje  analizom  jednostavne  robne  proizvodnje.  To  je  društvo  koje  se 
osniva  na  podjeli  rada  i  djelatnosti  samostalnih  proizvođača  koji  posjeduju  vlastita  sredstva  za 
proizvodnju,  rade  jedni  za  druge  i  zadovoliavaju  svoje  potrebe  kupoprodajom.  Odnosi  njihova 
materijalnog života i njihove međusobne veze uzimaju oblik odnosa razmjene u kojima proizvodi rada 
poprimaju specifično obilježje robe. 
Svaka je roba prije svega vanjski predmet, stvar koja svojim svojstvima zadovoljava neku vrstu 
ljudskih potreba i razmjenjuje se u odgovarajućim količinama za druge proizvode rada. Treba je stoga 
promatrati  dvojako:  sa  stajališta  kvaliteta  fizičkih,  kemijskih  geometrijskih  i  drugih  osobina  koje 
omogućuju  da  roba  bude  korisno  upotrijebljena,  i  sa  stajališta  kvantiteta  u  kojem  se  razmjenjuje  za 
druge  primjerke  robnog  svijeta.  Kad  robu  promatramo  sa  stajališta  njezine  kvalitativne  korisnosti, 
govorimo  o  njezinoj  upotrebnoj  vrijednosti,  a  kada  je  promatramo  sa  stajališta  kvantitativne 
razmjenijivosti, govorimo o njezinoj prometnoj vrijednosti. 
Razmjenjuju se robe različite upotrebne vrijednosti u omjerima iza kojih je ista količina utrošenoga 
apstraktnog rada, stoga im je i vrijednost podjednaka. 
U  kapitalističkoj  razmjeni  težište  nije  stavljeno  na  upotrebne  vrijednosti,  iako  su  one  prirodni 
preduvjet svake razmjene, već na prometne vrijednosti: industrijalac ili trgovac prodaje robu da bi se 
prije svega domogao novca, koji simbolizira prometne vrijednosti kao takve, pa se više ili manje nalazi 
u  svakoj  robi  i  svaka  se  roba  pomoću  njega  može  kupiti.  Novac  je  postao  univerzalno  sredstvo 
razmjene. 
U robno­novčanoj privredi proizvod gubi svoja individualna i lokalna obilježja, biva istrgnut iz svojih 
prirodnih  i  individualnih  granica  i  postaje  predmet  koji  ima  sposobnost  za  opću  razmjenu  — 
sposobnost  da  vlasniku  donese  određenu  količinu  novca,  a  za  koji  novac on može nabaviti bilo koji 
drugi proizvod iste vrijednosti. Na taj način novac čini pojedine proizvode univerzalnim vrijednostima ili

49 
robama,  on  ukida  ono  što  je  individualno  i  slučajno,  a  uspostavlja  kvantitativnu  jednakost  ili 
istovrsnost. Novčana razmjena — robe za novac i novca za robu — otrgnula je upotrebnu vrijednost 
od  prometne  i  podvrgla  prvu  drugoj,  pa  nije  cilj  kapitalističke  proizvodnje  stvaranje  upotrebnih 
vrijednosti  u  skladu  s  ljudskim  potrebama,  već  iskorištenje  upotrebnih  vrijednosti  radi  zgrtanja 
prometnih vrijednosti ili novca. (18) 

1. U ČEMU SE SASTOJI BIT KAPITALA (ODNOSNO BIT KAPITALIZMA)? 
2. NA KONKRETNIM PRIMJERIMA  ANALIZIRAJ DVOSTRUKI KARAKTER ROBE. 
3. OBJASNI  ŠTO  JE  TO  UPOTREBNA,  A  ŠTO  PROMETNA  VRIJEDNOST  ROBE.  ANALIZIRAJ      ODNOS 
KAPITALISTIČKE  PRIVREDE  PREMA  UPOTREBNOJ  I  PREMA  PROMETNOJ        VRIJEDNOSTI  ROBE.  SVOJU 
ANALIZU POTKRIJEPI PRIMJERIMA IZ STVARNOSTI. 

POTREBAN RAD I VIŠAK RADA 

Izravna  je svrha odnosa između poslodavaca i radnika iskorištavanje čovjeka čovjekom. Radnik 
ulazi  u  te  odnose  pod  prisilom,  a  poslodavac  ga  zapošljava  da  bi  ga  iskoristio i tako povećao svoje 
bogatstvo. Zato tjera radnika da radi povrh svog potrebnog rada, tj. da radi duže nego što je nužno za 
zadovoljavanje  njegovih  vlastitih  potreba.  Izvlačenje  tog  viška  rada  i  prisvajanje  njegovih  rezultata 
uopće je obilježje svakoga klasnog društva. 
Po  prirodi  stvari  poslodavci  nastoje  prikladnim  metodama  i  uz  najekonomičnije  uvjete  izvući  iz 
radnika što više viška rada i tako bez naknade prisvojiti sve plodove povećanog iskorištavanja ljudske 
radne  snage.  Tako  oni  djeluju  kao  eksploatatori  koji  sve  poduzimaju  da  bi  osigurali  ekonomske  i 
društvene uvjete potrebne za iskorištavanje radničke klase. 
Objašnjenje  porijekla  i  prirode  viška  vrijednosti  u  marksističkoj  ekonomskoj  teoriji  polazi  od 
spoznaje da rad nije roba, već je roba ljudska radna snaga. Ona se na tržištu nudi i potražuje kao i sve 
druge robe. Ima i sama karakteristična svojstva robe: upotrebnu vrijednost i vrijednost. 
Upotrebna  vrijednost  robe  radne  snage  je  njezina  sposobnost  da  proizvodi  određene  korisne 
stvari. Vrijednost robe radne snage određuje se radnim vremenom potrebnim, za njezinu proizvodnju i 
reprodukciju, a to je ono radno vrijeme koje se zahtijeva za proizvodnju sredstava za život radnika i 
njegove obitelji i za radnikovo proizvodno školovanje. 
Kapitalist  kupuje  upotrebnu  vrijednost  robe  radne  snage  i  plaća  njezinu  vrijednost.  Može  se 
slobodno  pretpostaviti  da  u  sferi  prometa  nema  zakidanja  i  odstupanja;  u  skladu  sa  zakonom 
vrijednosti  naknađuje  se  puna  vrijednost  robe  radne  snage  odgovarajućim  iznosom  najamnine  — 
svotom novca kojom kapitalist plaća radnika. Tek se u procesu proizvodnje eksploatira najamna radna 
snaga jer ovdje radnik više stvara nego što prisvaja. 
Iza  te  pojave  leži  izuzetna  sposobnost  ove  specifične  robe  koja  može  raditi  i  radi  duže  vrijeme 
nego  što  zahtijeva  njezina  vlastita  proizvodnja.  Radnik  reproducira  vrijednost  svoje  radne  snage  — 
ekvivalent 25  najamnine  —  i  uz  to  dodatnim  radom  stvara  višak  vrijednosti  koji  bez  ikakve  naknade 
prisvaja  njegov  poslodavac. Tako se radnikovo radno vrijeme dijeli na dva dijela: na potrebni rad, u 
kojem radi za sebe, i na višak rada, u kojem radi za kapitalista. (19) 

1. UNAJMLJUJE LI KAPITALIST RADNIKOV RAD ILI RADNIKOVU RADNU SNAGU? OBRAZLOŽI SVOJ ODGOVOR. 
2. OBJASNI ŠTO JE »POTREBAN RAD«, A ŠTO »VIŠAK RADA«. SVOJE OBJAŠNJENJE POTKRIJEPI I PRIMJERIMA. 

MONOPOLISTIČKI KAPITALIZAM I IMPERIJALIZAM 

Marx  je  upozorio  na  jednu  od  osnovnih  zakonitosti  razvitka  kapitalizma:  na  koncentraciju  i 
centralizaciju  kapitala.  Koncentracija  kapitala  proizlazi  iz  prisvajanja  viška  rada  od  radničke  klase, 
čime  kapitalist  akumulira  ili  gomila  kapital  koji  mu  služi  za  proširenje proizvodnje, za racionalizaciju 
samog proizvodnog procesa i proširenje poslovanja. Koncentracija kapitala znači da sve veća količina 

25 
ekvivalent – jednaka vrijednost

50 
kapitala postaje vlasništvo pojedinoga kapitalista. Koncentraciji kapitala pogodovala je konkurencijska 
borba među kapitalistima, u kojoj su jači gutali slabije. Osobito su ekonomske krize (one su se ciklički 
ponavljale svakih 7—10 godina) pogodovale koncentraciji kapitala, jer su iz krize mogli isplivati samo 
jači  kapitalisti,  a  slabiji  su  propadali.  Jači  su  pod  pritiskom  smanjene  potražnje  robe  nastojali novim 
investicijama usavršiti proizvodnju da bi tako jeftinije proizvodili i svladali poteškoće na tržištu. Njima 
su  također  dolazile  u  pomoć  i  banke,  koje  su  radije  u  kritičnim  situacijama  davale  kredit  bogatijim 
kapitalistima  nego  siromašnijima,  pa  je  takva  kreditna  politika  pogodovala  koncentraciji  kapitala,  ili 
stvaranju tzv. monopolističkog kapitalizma. 
Do centralizacije kapitala dolazilo je, međutim, jednim drugim procesom, naime udruživanjem više 
kapitalističkih poduzeća u jedno jedino. Centralizacija kapitala stvarala je mnogo brže velika poduzeća 
nego što bi to bilo moguće samo procesom akumulacije kapitala. 
Pretvaranje kapitalizma u monopolistički kapitalizam odgovara pojavi imperijalizma, nastojanju da 
kapital  pomoću  države  osigura  kontrolu  nad  izvorima  sirovina,  kao  i  tržišta  u  drugim  zemljama,  i  to 
prvenstveno u nerazvijenim ili. kolonijalnim zemljama. Kontrola tržišta služi za što lakši i sigurniji izvoz 
robe,  ali  i  novčanog  kapitala,  tj.  ulaganja  novčanog  kapitala  u  unosna  poduzeća  u  kolonijama  ili 
zavisnim zemljama. To rađa pojačanu utakmicu i trvenja među vodećim kapitalističkim zemljama, a 
time  i  opasnost  od  ratova,  pa  su  imperijalistički  interesi  u  posljednjih  trideset  godina  doveli  do  dva 
svjetska rata. Istovremeno te sile nastoje kolonijalne i zavisne narode držati u političkoj i ekonomskoj 
zavisnosti,  što  opet  uvjetuje  u  kolonijalnim  i  zavisnim  zemljama  pojavu  nacionalnih  pokreta  za 
oslobođenje. (20) 
Kapitalizam  se  razvija  zaoštravajući  društvene  suprotnosti  na  kojima  sam  neumitno  radi:  a) 
razvitak  proizvodnih  sredstava  vodi  stalnim  privrednim  krizama  i,  konačno,  nemogućnosti  da  se 
prekorače  unutrašnje  granice  proizvodnje  viška  vrijednosti  (osobito  s  pojavom  suvremene 
automatizirane  proizvodnje),  jer  kapitalizam  ne  može  postojati  bez  eksploatacije  radne  snage;  b) 
koncentracija  kapitala  i  pauperizacija ili proletarizacija širokih društvenih slojeva vodi do pretvaranja 
sve  većeg  broja  ljudi  u  najamne  radnike  ili  činovnike;  c)  ekspanzija 26  kapitalističkog  tržišta  s 
imperijalizmom  rađa  potlačene  i  zavisne  narode  i  narodnooslobodilačke  pokrete  koji  se  dižu  protiv 
strane prevlasti, ali ujedno i protiv kapitalizma kao takvog. Tako na razne načine sam kapitalizam rađa 
sebi  suprotne  sile  koje  će  ga  pokopati.  Odlučna  snaga  u  borbi  protiv  kapitalizma,  u  građanskom 
društvu,  jest  najbrojnija  i  najbespravnija  društvena  klasa  —  proletarijat.  Proletarijat  je  nosilac  nove 
društvene revolucije i novog oblika društvene svijesti i egzistencije — socijalizma. 

1. PREGLEDNO  ISKAŽI  OBILJEŽJA  MONOPOLISTIČKOG  KAPITALIZMA.  NASTOJ  IZNAĆI  PRIMJERE  ZA  PROCES 
KONCENTRACIJE KAPITALA I ZA PROCES CENTRALIZACIJE KAPITALA. 
2. KOJE SVE SUPROTNOSTI RAZVIJA KAPITALIZAM? NAVEDI PRIMJERE KOJI ILUSTRIRAJU TE SUPROTNOSTI. 

BURŽOASKA DEMOKRACIJA 

Predodžba  buržoaske  demokracije  izaziva  u  nama  odmah  i  predodžbu  buržoaskog 

parlamentarizma, koji je njezina najvidljivija manifestacija. Parlamentarizam znači opće pravo glasa, 
koje  je  buržoazija  priznala  tek  krajem  prošlog  stoljeća,  nakon  dugih  borbi  s  radničkim  slojevima, 
emancipiranim ženama i omladinom. Kao i mnoga druga građanska prava, što ih je ispisala na svojoj 
zastavi i koje smatra vrlinom buržoaske demokracije, buržoazija je i ovo dala protiv svoje dobre volje. 
Tako  ćemo  iza  isticanja  »slobodne  svijesti  i  savjesti«,  kao  i  slobode  političkog  opredjeljenja,  naći 
prešućene razne socijalne, političke i ideološke niti, a i čitave lance koji sputavaju i usmjeravaju ovu 
slobodu prema željenom cilju. Iza slobodnih izbora otkrit ćemo dobro organizirane partijske »aparate« 
i  »mašine«,  koje  raznim  dopuštenim  i  nedopuštenim  sredstvima  nastoje  skrenuti  slobodnu  volju 
glasača prema svojoj glasačkoj kutiji. Iza rječitih i patetičnih govora narodnih predstavnika otkrit ćemo 
dobro  organiziranu  stranačku  birokraciju,  kojoj  se  svi  ti  »narodni  poslanici«  moraju  bezuvjetno 
pokoravati. Iza masovnih političkih stranaka, koje se pozivaju na »opće« i »narodne interese«, često 
ćemo  otkriti  željezne  prste  industrijskih  magnata,  koji  svoju  volju  nameću  političarima,  malima  i 
velikima.  Nećemo  pogriješiti  ako  ustvrdimo  da  u  većini  postupaka  vladajuće  stranke  u  buržoaskoj 
demokraciji  možemo  utvrditi  uske  i  sebične  interese  te  klase,  iako  pojam  vladajuće  klase  moramo 
upotrebljavati u svoj njegovoj stvarnoj složenosti, kakva odgovara suvremenom društvenom razvitku. 

26 
ekspanzija ­ širenje

51 
Nema  sumnje,  vladajuća  klasa  mora  u  mnogim  slučajevima  imati  na  umu  i  druge društvene klase i 
slojeve,  jer  i  oni  imaju  svoju  riječ  u  parlamentu,  ona  mora pomiriti i suprotne interese koji vladaju u 
njezinim  redovima  (npr.  između  industrijskog  i  financijskog  kapitala,  između  srednjih  poduzimača  i 
velikih  monopolista,  između  pristaša  mirne  ekonomske  ekspanzije  i  pristaša  naoružanja  i  ratne 
politike). Stoga, kada govorimo o buržoaskoj demokraciji, moramo imati na umu da ona isto tako kao i 
buržoaska država ima dva lica: jedno, kojim brani formalna politička prava svih građana, bez obzira na 
društveni  položaj,  drugo,  kojim  zastupa  na  manje­više  prikriven  i  otvoren  način  interese  društvene 
manjine — same kapitalističke klase. 
Kad  uzmemo  u  obzir  nevjerojatnu  koncentraciju  ekonomskih  moći  u  malo  ruku  u  kapitalističkim 
zemljama, kao i golem birokratski aparat koji rukovodi ekonomijom, političkim strankama, državnom i 
društvenom djelatnošću, a posebno sredstvima idejnog utjecaja na ljude pomoću škola, štampe, radija 
i  televizije,  tada  sve  fraze  o  »slobodi  misli  i  savjesti«,  a  pogotovu  o  »slobodi  izbora«  u  buržoaskoj 
demokraciji, postaju samo riječi koje mistificiraju pravo stanje. 
No istovremeno valja braniti buržoasku demokraciju u kapitalističkim zemljama protiv svih onih koji 
žele ograničiti prava slobodnog izražavanja mišljenja i, naročito, opozicionarske djelatnosti radničkih 
stranaka, koje su uspijevale izboriti mnoge napredne reforme kao korak naprijed prema socijalističkom 
društvu. (21) 

1. ANALIZIRAJ  DOBRE I LOSE  STRANE BURZOASKE  DEMOKRACIJE. 
2. ŠTO  RADNIČKA  KLASA  MOŽE  I  ŠTO  USPIJEVA  IZBORITI  UNUTAR GRAĐANSKOG PARLAMENTARIZMA. POTRAŽI 
PRIMJERE  IZ  POVIJESTI  RAZVOJA  RADNIČKOGA  POKRETA  I  RAZVOJA  MODERNOGA  SVIJETA,  A  NAROČITO  IZ 
SUVREMENIH ZBIVANJA KOJA PRATIŠ U ANALIZAMA I IZVJEŠTAJIMA SREDSTAVA JAVNOG INFORMIRANJA. 

NOVAC IZOPAČUJE LJUDSKE POTREBE 

U  novcu  je  vrijednost  stvari  odijeljena  od  njezine  supstancije,  od  stvarne  upotrebne  vrijednosti. 
Novac je izvorno predstavnik svih vrijednosti, ali u praksi se odnosi izokreću i svi stvarni proizvodi i 
radovi postaju predstavnici novca. 
Kapitalizam  s  razvitkom  prometnih  vrijednosti  i  raznolikosti  roba  i  radova  razvija,  doduše, 
svestranost  ljudskih  sposobnosti,  ali  istovremeno  ispražnjava  pojedinca  u  njegovim  stvarnim­ 
potrebama,  jer  ne  dopušta  uspostavljanje  iskrenih  i  spontanih  međusobnih  odnosa.  Crv  »privatnog 
interesa« prodire i u najintimnije sfere ljudskog života i čini čovjeka čovjeku strancem. 
Marx izvrsno opisuje izopačenje koje rađa novac u međuljudskim odnosima: »Što za mene postoji 
pomoću novca, što ja mogu platiti, tj. što novac može kupiti, to sam ja, sam posjednik novca. Kolika je 
snaga novca, tolika je moja snaga. Svojstva novca su moja — njegova posjednika — svojstva i bitne 
snage. To što ja jesam i što mogu nije, dakle, nikako određeno mojom individualnošću. Ja sam ružan, 
ali mogu kupiti najljepšu djevojku. Dakle, ja nisam ružan, jer je djelovanje ružnoće, njezina odbojna 
snaga, uništena pomoću novca. Ja sam — prema svojoj individualnosti — hrom, ali mi novac 
pribavlja 24 noge, dakle ja nisam hrom; ja sam loš, nepošten, nesavjestan čovjek bez duha, ali 
je novac cijenjen, dakle cijenjen je i njegov posjednik. Novac je najveće dobro, dakle i njegov 
posjednik  je  dobar;  novac  me  uzdiže  iznad  muke  da  budem  nepošten;  ja  sam  prikazan  kao 
pošten; ja sam bez duha, ali je novac stvaran duh svih stvari, pa kako bi njegov posjednik bio 
bez  duha?  Osim  toga,  on  može  kupiti  duhovite  ljude,  a  onaj  koji  ima  moć  nad  duhovitim 
ljudima,  nije  li  on  duhovitiji  od  duhovitoga?  Ako  ja  pomoću  novca  mogu  postići  sve  za  čim 
čezne  ljudsko  srce,  ne  posjedujem  li  sve  ljudske  moći?  Ne  pretvara  li,  dakle, moj novac sve 
moje nemoći u njihovu suprotnost?« ... 
Što se više razvija robno­novčana privreda, to se više i proširuje ova izopčavajuća uloga novca. 
Ne  postoji  stvar  koja  se  u  kapitalističkom  društvu  ne  može  kupiti,  samo  ako  se  posjeduje  dovoljno 
novca: od ljepotice do glumačke ili umjetničke slave, jer postoje i biroi za pisanje romana po narudžbi. 
Razvitak  masovne  proizvodnje  i  potreba  za  masovnom  potrošnjom  u  suvremenom  kapitalističkom 
takvo  zvanom  bogatom  društvu,  kao  što  su  SAD,  osobito  pogoduje  toj  ulozi  novca.  Stvaranje 
izopačenih  ili  izmišljenih  potreba,  na  osnovi  lažnih  društvenih  vrijednosti,  postala  je  čak ekonomska 
nužda samoodržanja kapitalističkog sistema: zbog toga se goleme svote troše u reklamne svrhe kako 
bi pojedinac svake godine kupio neki nov proizvod, odjeću ili auto, iako još stari nije istrošio.

52 
 Tako čovjek u građanskom društvu postaje sve zavisniji od reklame, vanjskih poticaja i senzacija, 
postaje sve površniji i ekstravagantniji (podložan isključivo vanjskim utjecajima), gubi na samostalnosti 
i  sposobnosti  da  traje  u  vlastitim  doživljajima  i  da  na  unutrašnji  način  izgrađuje  stvarne  ljudske 
potrebe. Što više kupuje i uživa, postaje sve prazniji; što ima lakši pristup raznovrsnim zadovoljstvima, 
postaje  sve  zatupljeniji  i  obuzet  dosadom;  što  mu  svijet  izvana  izgleda  bogatijim,  to  mu  unutrašnji 
svijet  postaje  siromašniji  i  prazniji.  Oslobađanje  od  robno­novčane  proizvodnje  i  vraćanje  zdravoj  i 
ljudskoj  potrošnji  proizvedenih  dobara,  takvoj  koja  će  obogaćivati  pojedinca  i  načiniti  ga  skladno 
duhovno izgrađenim — jedan je od osnovnih zadataka prevladavanja kapitalističke, i uopće masovne 
proizvodnje, kojoj je na umu samo profit, a ne ljudske potrebe. (22) 
Evo  kako  je  to  Marx  opisao:  »Ukoliko  manje  jedeš,  piješ,  kupuješ  knjige,  ukoliko  manje  ideš  u 
kazalište,  na  ples,  u  kavanu,  ukoliko  manje  misliš,  voliš,  teoretiziraš,  pjevaš,  slikaš,  osjećaš,  itd., 
utoliko više štediš, utoliko postaje već« tvoje bogatstvo, koje ne žderu ni moljci, ni prašina, utoliko veći 
postaje tvoj kapital. Ukoliko si manji, ukoliko manje ispoljavaš svoj život, utoliko više imaš utoliko je 
veći tvoj otuđeni život, utoliko više nagomilavaš od ovog otuđenoj bića.« (23) 

1. POTKRIJEPI TVRDNJU DA  NOVAC POSTAJE PREDSTAVNIK SVIH VRIJEDNOSTI. 
2. OBJASNI  U  KAKVOM  SU  ODNOSU  MASOVNA  PROIZVODNJA  I  POTREBA  ZA  MASOVNOM  POTROŠNJOM?  U 
KAKVOM  SU  ODNOSU  KAPITALISTIČKO  TZV.  »DRUŠTVO  OBILJA«  I  STVARANJE  UMJETNIH  POTREBA?  SVOJU 
ANALIZU POTKRIJEPI PRIMJERIMA. 
3. KOJE POTREBE SMATRAŠ NAMETNUTIMA? POKUŠAJ NAVESTI PRIMJERE. MOŽEŠ LI ZA SVA VREMENA, ZA SVE 
PRILIKE  I  ZA  SVE  LJUDE  APSOLUTNO  UTVRDITI  KOJE  SU  POTREBE  NAMETNUTE  POKUŠAJ  PORED 
KONKRETNIH  PRIMJERA  NAMETNUTIH  POTREBA  OPĆENITO  UTVRDITI  ŠTO  NAMETNUTU  POTREBU  ČINI 
UPRAVO TAKVOM (TJ. NAMETNUTOM POTREBOM). 
4. KOJE POTREBE SMATRAŠ ISTINSKI LJUDSKIM POTREBAMA? NAVEDI PRIMJERE TAKVIH POTREBA. 
5. POKUŠAJ IPAK OPĆENITO UTVRDITI ŠTO ISTINSKI LJUDSKU POTREBU ČINI TAKVOM,  TJ.  ISTINSKI  LJUDSKOM 
POTREBOM. 
6. PODLIJEŽU    LI  LJUDSKE   POTREBE   POVIJESNOME  RAZVITKU?   OBRAZLOŽI   SVOJ ODGOVOR I OSVIJETLI 
GA PRIMJERIMA. 

OTUĐENJE LJUDSKOG RADA 

Čovjek  je  oduvijek  smatrao  rad  neposredno  vezanim  za  svoju  individualnost  i  svoje  ljudsko 
dostojanstvo.  Ali,  kapitalizam  je  rad  načinio  bezličnim  i  oduzeo  mu  svako  dostojanstvo.  U  antička 
vremena,  pa  i  u  feudalizmu,  proizvodnja  nosi  umjetničko  obilježje  i  majstori  zanatlije  nastoje  dati 
svojim  proizvodima  individualni  i  estetski  pečat.  Kapitalizam  je  nemilosrdno  oduzeo  čovjeku 
mogućnost da svojem radu dade više duhovni značaj. On je rad sveo na masovnu proizvodnju stvari 
koje donose profit i samo profit, a radnika je pretvorio u privjesak stroja. 
Oduzimajući  radu  obilježje  stvaralačkog  rada  i  udaljujući  radnika  u  toku  proizvodnje  od  zamisli, 
provedbe  i  odluke  o  vrijednosti  rada,  kapitalizam  je  sasvim  osiromašio  ljudski  značaj  rada,  iako  su 
buržoaski  ideolozi  ljudski  rad  proglasili  najvećom  vrlinom.  Marx  je  kao  jednu  od  najnegativnijih 
posljedica  kapitalističke  proizvodnje  osobito  isticao  osiromašenje  čovjeka  kao  neposrednog 
proizvođača. 
»Radnik postaje utoliko siromašniji, ukoliko proizvodi više bogatstva, ukoliko njegova proizvodnja 
dobiva  više  na  moći  i  opsegu.  Radnik  postaje  utoliko  jeftinija  roba,  ukoliko  stvara  više  robe. 
Izvlačenjem  vrijednosti  iz  predmetnog  svijeta  raste  obezvređenje  čovjekova  svijeta  u  upravnom 
razmjeru. Rad ne proizvodi samo robu; on proizvodi sama sebe i radnika kao robu, i to u razmjeru u 
kojem uopće proizvodi robe.« 
U  čemu  se  sve  očituje  otuđenje  ljudskog  rada?  Najprije  u  samom  načinu  kapitalističkih  odnosa. 
Radnik  je  kao  radna  snaga  ili  roba  odvojen  od  sredstava  proizvodnje,  koja su tuđe vlasništvo i koja 
nastupaju kao njemu vanjska i tuđa sila, sila nezavisna od proizvođača. Njegov se rad opredmećuje u 
proizvodima,  ali  ne  kao  izraz  njegove  volje  i  individualnosti,  već  samo  kao  dio  njegove  ličnosti,  pa 
stoga takav rad znači nužno i obestvarenje i obezličenje radnika. 
Otuđenje  se  pojavljuje  i  kao  izvlaštenje  ili  osiromašenje  radnikova  rada,  jer  što  radnik  više 
proizvodi robe i raznih predmeta, sve ih manje posjeduje zato što oni postaju tuđe vlasništvo i izvor

53 
tuđe  moći.  Dakle,  istina  je:  što  radnik  proizvodi  više  stvari  i  jača  ljudsku  moć  nad  prirodom, to sam 
postaje sve slabiji i podjarmljeniji. 
Svoj posao može naučiti za nekoliko sati ili nekoliko dana, pa je njegovo profesionalno školovanje 
postalo  sasvim  suvišno,  a  on  je  u  procesu  proizvodnje  postao  isto  tako lako zamjenljiv kao bilo koji 
vijak.  Takav  radnik  ne  može  imati  visoko  mišljenje  o  sebi,  a  znamo  da  u  suvremenoj  serijskoj 
proizvodnji on čini 90°/o čitavog radništva, pa nije čudno da se odaje piću i brutalnim zabavama. 
Drugi  uzrok  otuđenja  rada  je  strojna  proizvodnja  ili  tehnološka  podjela  rada.  Marx  ovdje 
upozorava:  »Nacionalna  ekonomija  prikriva  otuđenje  u  biti  rada  na  taj  način  što  ne  razmatra 
neposredan  odnos  radnika  (rada)  i  proizvodnje.  Razumije  se,  rad  proizvodi  čudesna  djela  za 
bogataše, ali ogoljenje za radnika. On proizvodi palače, ali jazbine za radnike. On proizvodi ljepotu, ali 
za  radnika  osakaćenje. On zamjenjuje rad strojevima, ali jedan dio radnika baca natrag barbarskom 
radu, a drugi dio čini strojem. On proizvodi duh, ali za radnika proizvodi glupost i kretenizam.« 
Na koji način mašinski rad osakaćuje radnika? Marx upozorava da se otuđenje radnika ne očituje 
samo u odnosu prema njegovu proizvodu, već i u »samom aktu proizvodnje«, unutar same proizvodne 
djelatnosti. Radnik ne vrši rad u skladu s njegovom prirodom i njegovim radnim sposobnostima uopće, 
već je to njemu tuđ i nametnut rad, gdje njegove radne i stvaralačke sposobnosti uopće ne mogu doći 
do  riječi.  Rad  je  takav  da  »ne  pripada  njegovoj  biti,  da  se  on  stoga  u  svom  radu  potvrđuje,  nego 
poriče, da se ne osjeća sretnim, nego nesretnim, da ne razvija slobodnu, fizičku i duhovnu energiju, 
nego mrcvari svoju prirodu i upropaštava svoj duh. Stoga se radnik osjeća svoj tek izvan rada a u radu 
se  osjeća  izvan  sebe.  Kod kuće je kad ne radi, a kad radi, nije kod kuće. Zbog toga njegov rad nije 
dobrovoljan, nego prisilan, prisilan rad. On nije zadovoljenje jedne potrebe, nego je samo sredstvo da 
zadovolji potrebe izvan njega.« 
Ništa  tako  dobro  ne  ilustrira  to  otuđenje  rada  kao  položaj  radnika  u  suvremenoj  serijskoj  ili 
lančanoj  proizvodnji.  Suvremena  lančana  proizvodnja  pretvorila  je  zaista  radnika,  »punorazvijenog 
pojedinca«, u »djelomičnog radnika«, u radnika koji obavlja stereotipno 27  samo one djelomične radne 
postupke. 
Engleski časopis Monchester Guardian jednom je objavio sliku koja prikazuje radnika na radnom 
mjestu s okovima na ruci. Okovi su pričvršćeni lancem za dio stroja. To nije moderan pompejanski rob 
kojega su gazde prikovale uz kućna vrata i koji je ostao zatrpan pod pepelom. Ne! To je učinjeno radi 
same radnikove sigurnosti. Okov služi da pomakne automatski radnikovu ruku svaki put kad se parni 
čekić  primakne  obrađivanom  komadu  kako  je  ne  bi  zgnječio.  Dakle,  njega  su  prikovali  u  njegovu 
vlastitom interesu. Nije li on, doista, na taj način postao »privjesak stroja«? 
Analiziramo li rad na lančanoj vrpci, vidjet ćemo da je to djelomičan rad, jer radnik obavlja samo 
nekoliko pokreta na određenom komadu koji ispred njega prolazi, da je to rad koji se stalno ponavlja 
na  isti  način,  jer  iste  pokrete  ili  radne  operacije  obavlja  uvijek  na  isti  način  čitav  dan;  da je to rad s 
prisilnim tempom, jer radnik mora vršiti pokrete u onom tempu koji mu nalaže sama vrpca, dakle kao 
automat i, konačno, da je ritam kolektivno nametnut, jer radnik ne radi svojim individualnim ritmom, što 
svaki čovjek nosi u sebi kao prirođenu dispoziciju, već po jednom kolektivno utvrđenom ritmu ili tempu. 
Razumije se, takav rad je u suprotnosti s tjelesnim i društvenim potrebama i dispozicijama radnika, on 
čovjeka zatupljuje i živčano iscrpljuje. Njegove posljedice slikovito je prikazao Charlie Chaplin u filmu 
Moderna vremena. Čovjek je u tom radu doista izgubio svoje individualne osobine, podvrgao se radu 
čiji se smisao nalazi izvan njegovih interesa i sklonosti, koji je od njega načinio živog robota ili samo 
»privjesak stroja«. Takav rad nije samo »razmrvljeni rad« (G. Friedmanh), već on stvara i razmrvljene 
ljude. 
Razumije  se  da  radnici  nastoje  izbjeći  takav  rad  i  da  mu  se  u  početku  opiru.  Zbog  toga  je  u 
kapitalističkim  poduzećima  fluktuacija  radne  snage  (otpuštanje  i  namještanje  novih  radnika)  prve 
godine zaposlenja oko 80%. Ali potreba za zaposlenjem i kruhom prisiljava radnika prije ili poslije da 
se pomiri s takvim radom. No, iz toga proizlaze i druge negativne posljedice. Radnik ne samo da nema 
nikakav interes za takav rad, već ga nastoji što prije zaboraviti. Njegov život počinje tek kad napusti 
radno  mjesto.  I  da  bi  se  što  prije  oslobodio  zatupljenja  koje  stvara  takav  rad,  on  će  skrenuti  u  prvu 
krčmu  i  opiti  se.  Danas  stoji  niz  prijedloga  industrijskih  psihologa  i  sociologa  da  bi  se  uklonile 
posljedice  takve  vrste  rada,  ali  jedna  je  od  veoma  važnih  mjera  i  pretvaranje  radnika  u  kolektivnog 
rukovodioca  proizvodnje,  tj.  člana  radničkog  samoupravljanja  To  će  mu  dopustiti  ne  samo  da  stvori 
podnošljive  uvjete  rada,  već  da  u  tvornici  nađe  nov  smisao  rada  sudjelujući  u  planiranju,  kontroli, 
upravljanju proizvodnjom i u odlučivanju o njezinim plodovima. (24) 

27 
stereotipan – neizmijenjen, ukalupljen

54 
 1. NA PRIMJERIMA POKAŽI ŠTO ZNAČI DA JE INDUSTRIJSKI RAD U KAPITALIZMU POSTAO BEZLIČAN. 
2. PRIMJERIMA  POTKRIJEPI  TEZU  DA  KAPITALIZAM  DOVODI  DO  OSIROMAŠENJA  LJUDSKOG  OBILJEŽJA  RADA 
(LJUDSKE VRIJEDNOSTI RADA). 
3. ANALIZIRAJ  OBLIKE  (VIDOVE)   OTUĐENJA LJUDSKOG RADA  I PREGLEDNO  IH PRIKAŽI. TE OBLIKE OTUĐENJA 
ILUSTRIRAJ PRIMJERIMA. 
4. ANALIZIRAJ MARXOVU TEZU: »STOGA SE RADNIK OSJEĆA SVOJ TEK IZVAN RADA, A U RADU SE OSJEĆA IZVAN 
SEBE. KOD KUĆE JE KAD NE RADI, A KAD RADI, NIJE KOD KUĆE.« 
5. ANALIZIRAJ OBILJEŽJA TZV. »RAZMRVLJENOG RADA«. SVOJU ANALIZU POTKRIJEPI PRIMJERIMA. 
6. KOJE  SU  KRAJNJE POSLJEDICE RAZMRVLJENA RADA ZA ČOVJEKA KAO ČOVJEKA? ZA NJEGOVU LJUDSKOST, 
ZA MOGUĆNOSTI NJEGOVA ISTINSKI LJUDSKOG ŽIVOTA? 
7. NAVEDI KOJA BI PO TVOM MIŠLJENJU BILA OBILJEŽJA ISTINSKI LJUDSKOG RADA — RADA KOJI JE DOSTOJAN 
ČOVJEKA. 
8. KOJU  ULOGU  U  OTKLANJANJU  NEGATIVNIH  POSLJEDICA  RAZMRVLJENA  RADA  IMA  RADNIČKO 
SAMOUPRAVLJANJE? 

Kapitalizam je društveni sistem koji se počinje izgrađivati na proturječnostima i slomu feudalizma 
od 16. stoljeća naovamo. Kapitalistički društveni sistem zasniva se na eksploataciji najamnih radnika 
(proletera)  od  strane  privatnih  vlasnika  sredstava  za  proizvodnju  —  kapitalista.  Proleteri  su  najamni 
radnici koji nemaju nikakvih sredstava za proizvodnju, pa prema tome ni sredstava za život. Sve što 
posjeduju je njihova radna sposobnost ili radna snaga koju prodaju kapitalistu za nadnicu, dnevnicu ili 
plaću. Tako oni, odnosno njihova radna snaga, stvarno postaju roba na tržištu kao i svaka druga roba. 
Bit kapitalističke eksploatacije sastoji se u tome što najamni radnik u procesu proizvodnje stvara 
novu  vrijednost  (tj.  nove  proizvode ili robe), čija je cijena na tržištu veća od naknade (nadnice) koju 
kapitalist plaća radniku za proizvodnju te robe. Prava ili puna vrijednost radnikova rada morala bi biti 
jednaka  vrijednosti  robe  koju  je  tim  radom  proizveo.  Ako  mu  dakle  kapitalist  plaća  manji  iznos  od 
vrijednosti  robe,  onda  mu  očigledno  plaća  samo  jedan  dio  njegova  rada,  a  preostali  dio  rada  ostaje 
neplaćen, tj. radnik taj dio rada radi za kapitalistu neplaćeno ili besplatno. 
Vrijednost  koju  radnik  proizvede  tim  neplaćenim  radom  zove  se  višak  rada  (ili  vrijednosti)  koju 
kapitalist  sebi  uzima  ili  prisvaja  kao  zaradu  ili  profit.  To  otimanje  radnikova  neplaćenog  rada  je 
izrabljivanje  ili  eksploatacija,  a  ono  je  ujedno  izvor  bogaćenja  kapitalista  (vidi  poglavlje  Mehanizam 
klasne eksploatacije). 
Kapitalizam  je  izraziti  tip  klasnog  društva  u  kojem  su  osnovne  klase:  Buržoazija  (kapitalisti)  i 
radnička  klasa  (proleteri),  izrabljivači  (eksploatatori)  i  izrabljivani  (eksploatirani).  Država  i  ideologija 
takvog  društva  određene  su  njegovom  ekonomskom  osnovom:  one  su  izraz  eksploatatorske 
kapitalizma. 
U  tom  je  sistem«  najveća  vrijednost  roba  i  novac  kao  univerzalna  roba.  Uostalom,  sve  na  neki 
način postaje roba jer je ona mjerilo svih ljudskih odnosa i vrijednosti u kapitalizmu. 
Karakteristika kapitalističkog sistema proizvodnje je nemilosrdna konkurencija medu kapitalistima 
u kojoj bogatiji i jači uništavaju slabije. Na taj se način postupno koncentrira sve veći kapital u rukama 
najbogatijih kapitalista (tzv. magnata), koji direktno utječu na cjelokupni ekonomski politički i društveni 
život  te  zemlje.  U  potrazi  za  sirovinama  i  tržištem  kapital  se  udružuje  i  povezuje  u  međunarodnim 
razmjerima  izazivajući  svjetske  sukobe,  promjene  vlada  i  društvenih  sistema  u  pojedinim  zemljama 
upotrebljavajući pri tome sva raspoloživa sredstva (ubojstva, otmice potkupljivanja, propagandu, itd.). 
Suvremeni svijet prepun je primjera i događaja te vrsti. 
Koncentracija  kapitala  i  njegove  agresivne  namjere  u  svjetskim  razmjerima  izraz  su  one  faze 
razvoja  kapitalizma koju nazivamo imperijalizam. U toj fazi razvoja u kapitalizmu se stvaraju snažni 
sukobi na svim područjima ekonomskog i političkog života koji dovode kapitalizam u sve veće krize i 
proturječnosti koje ga vode slomu. 

ZADACI za ponavljanje i za daljnje istraživanje

55 
1. SAČINI  PREGLEDNU SHEMU NATUKNICA ZA PONAVLJANJE. USPOREDI NAŠE UVODNE NAZNAKE NA POČETKU 
POGLAVLJA KAPITALIZAM. 
2. SVOJU   SHEMU   DOPUNI   DOPISIVANJEM  POTREBNIH   ODREĐENJA   I  PRIMJERA. 
3. U TUMAČU POJMOVA VIDI TERMINE: KAPITAL, ROBA, KAPITALIZAM,  NOVAC, TRŽIŠTE, OPREDMEĆENJE, 
UPOTREBNA VRIJEDNOST, OTUĐENJE, PROMETNA VRIJEDNOST, INDUSTRIJSKA REVOLUCIJA.

56 
5. PROLETARIJAT I REVOLUCIJA 

Proleter smije imati samo toliko da bi htio živjeti, a smije 
htjeti živjeti da bi imao. 
K. Marx 

Povijest  je  povijest  klasnih  borba.  Klasna  suprotstavljenost  buržoazije  i  proletarijata.  Buržoazija 
neprestano revolucionira oruđa za proizvodnju, a time i društvene odnose. 
Oblikovanje  proletarijata  kao  klase.  Odnos  komunista  prema  proleterima.  Cilj  je  komunista 
ukidanje privatnog vlasništva. 
Razlikovanje  socijalne  i  političke  revolucije.  Općeljuđsko  oslobođenje  provest  će  proletarijat 
oslanjajući se na humanističku filozofsku misao. U čemu je posebnost socijalističke revolucije? Smisao 
diktature proletarijata. Iskustva Pariške komune. 
Krajnji  cilj  proleterske  revolucije  jest  ukidanje  klasnog  društva  i  svake  eksploatacije.  Time 
proletarijat ukida i sama sebe kao klasu. 

BURŽOAZIJA I PROLETARIJAT 

»Povijest svakog dosadašnjeg društva jest povijest klasnih borba. 
Slobodan čovjek i rob, patricij i plebejac, baron i kmet, cehovski majstor i kalfa, ukratko — tlačitelj i 
potlačeni,  stajali  su  jedan  prema  drugom  u  stalnoj  suprotnosti,  vodili  neprekidnu,  čas  skrivenu,  čas 
otvorenu borbu, borbu koja se uvijek završavala s revolucionarnim preobražajem cijelog društva ili sa 
zajedničkom propašću klasa koje su se borile. 
U  prijašnjim  povijesnim  epohama  nalazimo  gotovo  svuda  potpunu  podjelu  društva  na  različite 
staleže,  mnogostruko  stupnjevanje  društvenih  položaja.  U  starom  Rimu  imamo  patricije,  vitezove, 
plebejce, robove; u srednjem vijeku feudalne gospodare, vazale, cehovske majstore, kalfe, kmetove, a 
uz  to  još  gotovo  u  svakoj  od  tih  klasa  opet  posebne  stupnjeve.  Moderno  buržoasko  društvo, koje je 
proizašlo  iz  propasti  feudalnog  društva,  nije  ukinulo  klasne  suprotnosti.  Ono  je  stavilo  samo  nove 
klase, nove uvjete tlačenja, nove oblike borbe na mjesto starih. 
Ali naša epoha, epoha buržoazije, odlikuje se time što je pojednostavnila klasne suprotnosti. Cijelo 
se  društvo  sve  više  i  više  dijeli  na  dva  velika  neprijateljska  tabora,  na  dvije  velike  klase  koje  stoje 
neposredno jedna prema drugoj — buržoazija i proletarijat. 
Iz  redova  kmetova  srednjeg  vijeka  izašli  su  slobodni  stanovnici  prvih gradova; iz toga gradskog 
stanovništva razvili su se prvi elementi buržoazije (...) 
Buržoazija je sa svih dotada dostojanstvenih profesija, na koje se gledalo sa strahopoštovanjem, 
skinula svetačku aureolu. 28  Ona je liječnika, pravnika svećenika, pjesnika i učenjaka pretvorila u svoje 
plaćene najamne radnike. 
Buržoazija  ne  može  postojati  a  da  neprekidno  ne  revolucionira  oruđa  za  proizvodnju,  dakle 
odnose proizvodnje, pa dakle i cjelokupne društvene odnose. A svim prijašnjim industrijskim klasama 
bio  je,  naprotiv,  prvi  uvjet  opstanka  nepromijenjeno  zadržavanje  starog  načina  proizvodnje.  Stalno 
revolucioniranje  proizvodnje,  neprekidno  potresanje  svih  društvenih  odnosa,  vječna  nesigurnost  i 
kretanje izdvajaju buržoasku epohu prema svim drugima. Ona rastvara sve čvrste, zarđale odnose sa 
svim zastarjelim predodžbama i shvaćanjima koja ih prate; svi novi odnosi zastaruju prije no što mogu 
očvrsnuti. Sve što je čvrsto i ustaljeno pretvara se u dim, sve što je sveto oskvrnjuje se, i ljudi najzad 
bivaju  prisiljeni  da  na  svoj  životni  položaj,  na  svoje  međusobne  odnose  gledaju  trijeznim  očima. 
Potreba  za  sve  raširenijim  tržištima  gdje  će  prodavati  svoje  proizvode  goni  buržoaziju  preko  cijele 
Zemljine kugle. Svuda se ona mora ugnijezditi, svuda se naseliti, svuda uspostaviti veze. 
Buržoazija  je  eksploatacijom  svjetskog  tržišta  dala  kozmopolitski  karakter  proizvodnji  i  potrošnji 
svih zemalja. 
U istoj mjeri u kojoj se razvija buržoazija, tj. kapital, razvija se proletarijat, klasa modernih radnika; 
oni žive samo dok nalaze rada i nalaze rada samo dok njihov rad povećava kapital. Ti radnici, koji se 

28 
aureola – krug oko glave, simbol svetosti ili slave

57 
moraju prodati po komadu, jesu roba kao svaki drugi trgovinski artikl, i zbog toga su jednako izloženi 
svim slučajnostima konkurencije, svim kolebanjima tržišta. 
Proletarijat  prolazi  više  stupnjeva  razvoja.  Njegova  borba  protiv  buržoazije  počinje  s  njegovim 
postankom. 
U početku se bore pojedini radnici, zatim radnici jedne tvornice, onda radnici neke grane rada u 
jednom mjestu protiv pojedinog buržuja koji ih neposredno eksploatira. Oni svoje napade ne upravljaju 
samo protiv buržoaskih odnosa proizvodnje, oni ih usmjeruju i protiv samih oruđa za proizvodnju; oni 
uništavaju  stranu  konkurentsku  robu,  razbijaju  strojeve,  pale  tvornice,  pokušavaju  vratiti  izgubljen 
položaj srednjovjekovnog radnika. 
Na  tom  stupnju  radnici  čine  masu  raštrkanu  po  cijeloj  zemlji,  rascjepkanu  konkurencijom. 
Masovnije zbijanje radnika još nije posljedica njihova vlastita udruživanja, već posljedica udruživanja 
buržoazije, koja radi postizanja svojih vlastitih političkih ciljeva mora staviti u pokret cijeli proletarijat i 
privremeno  još  može  to  uraditi.  Na  tom  stupnju,  dakle,  proletarijat  ne  vodi  borbu  protiv  svojih 
neprijatelja,  već  protiv  neprijatelja  svojih  neprijatelja,  protiv  ostataka  apsolutne  monarhije,  protiv 
veleposjednika,  protiv  neindustrijskih  buržuja,  malograđana.  Tako  je  čitavo  povijesno  kretanje 
koncentrirano u rukama buržoazije; svaka pobjeda koja se tako izvojuje pobjeda je buržoazije. 
Ali s razvitkom industrije ne dolazi samo do umnožavanja proletarijata: on se zbija u veće mase, 
njegova snaga raste i on je više osjeća. Interesi, životni uvjeti u proletarijatu sve se više ujednačuju, jer 
stroj  sve  više  utire  razlike  u  radu,  a  nadnicu  gotovo  svuda  obara  na  jednako  nisku  razinu.  Rastuća 
konkurencija  među  samom  buržoazijom  i  trgovinske  krize  koje  otuda  proistječu  čine  da  najamnina 
radnika  postaje  sve  kolebljivija;  sve  brže  neprekidno  poboljšavanje  strojeva  čini  čitav  njihov  životni 
položaj  sve  nesigurnijim;  sukobi  između  pojedinog  radnika  i  pojedinog  buržuja  sve  više  dobivaju 
karakter sukoba dviju klasa. Radnici počinju stvarati koalicije protiv buržuja; skupljaju se za održanje 
svoje  najamnine.  Zasnivaju  čak  i  trajna  udruženja  da  bi  se  opskrbili  sredstvima  za  slučaj  bunta. 
Mjestimično se borba pretvara u pobune. 
Od  vremena  do  vremena  pobjeđuju  radnici,  ali  samo  prolazno.  Prvi  rezultat  njihove  borbe  nije 
neposredan  uspjeh,  nego  udruživanje  koje  se  sve  više  širi.  Tome  pomaže  sve  veći  broj  prometnih 
sredstava  koja  proizvodi  krupna  industrija  i  koja  dovode  u  vezu  radnike  raznih  mjesta.  Potrebna  je, 
međutim,  samo  veza  pa  da  se  mnoge  lokalne  borbe,  koje  su  svuda  istog  karaktera,  centraliziraju  u 
nacionalnu,  u  klasnu  borbu.  A  svaka  klasna  borba  politička  je  borba.  Udruživanje  za  koje  su 
građanima  srednjeg  vijeka  s  njihovim  vicinalnim  putovima  bila  potrebna  stoljeća,  moderni  proleteri 
postižu željeznicama za malo godina. 
Sukobi  među  klasama  starog  društva  mnogostruko  pomažu  razvoj  proletarijata.  Buržoazija  se 
nalazi u neprekidnoj borbi: iz početka protiv aristokracije; kasnije protiv dijelova same buržoazije, čiji 
interesi dolaze u proturječnost s napretkom industrije; uvijek protiv buržoazije svih stranih zemalja. U 
svim tim borbama ona je prisiljena pozivati se na proletarijat, tražiti njegovu pomoć i tako ga uvlačiti u 
politički pokret. Tako ona sama dodaje proletarijatu vlastite elemente obrazovanja, tj. pruža mu oružje 
protiv same sebe.« (Marx) (25) 

1. PREGLEDNO PRIKAZI SUPROTSTAVLJENOST KLASA U POVIJESTI. 
2. SAŽETO ISKAŽI POSEBNOSTI EPOHE BURŽOAZIJE. 
3. IZVEDI  BITNO    ODREĐENJE    BURŽOAZIJE    I  PROLETARIJATA.    ŠTO    BURŽOAZIJU    ČINI  BURŽOAZIJOM?      ŠTO 
PROLETARIJAT      ČINI    PROLETARIJATOM?  UZMI  U  OBZIR  ENGELSOVU  PRIMJEDBU  UZ  ENGLESKO  IZDANJE 
MANIFESTA  KOMUNISTIČKE  PARTIJE  1888.  GODINE:  »POD  BURŽOAZIJOM  SE  RAZUMIJE  KLASA  MODERNIH 
KAPITALISTA  KOJI  SU  VLASNICI  SREDSTAVA  ZA  PROIZVODNJU  I  ISKORlŠĆUJU  NAJAMNI  RAD.  POD 
PROLETARIJATOM  KLASA  MODERNIH  NAJAMNIH  RADNIKA  KOJI  SU,  JER  NE  POSJEDUJU  SREDSTVA  ZA 
PROIZVODNJU, PRISILJENI DA PRODAJU SVOJU RADNU SNAGU KAKO BI MOGLI ŽIVJETI.« 
4. ŠTO JE SVOJSTVENO BORBI PROLETARIJATA PROTIV BURŽOAZIJE? 

PROLETERI I KOMUNISTI 

»U kakvom su odnosu komunisti prema proleterima uopće? 
Komunisti nisu neka posebna partija prema drugim radničkim strankama. 
Oni nemaju nikakve interese odvojene od interesa cijelog proletarijata.

58 
 Oni ne postavljaju nikakva posebna načela u koja bi htjeli ukalupiti proleterski pokret. 
Komunisti se razlikuju od ostalih proleterskih partija samo time što, s jedne strane, oni u različitim 
nacionalnim  borbama  proletera  ističu  i  provode  zajedničke,  od  nacionalnosti  nezavisne  interese 
cjelokupnog proletarijata, a s druge strane, što oni na različitim stupnjevima razvitka koje prolazi borba 
između proletarijata i buržoazije stalno zastupaju interese cjelokupnog pokreta. 
Komunisti  su,  dakle,  u  praksi  onaj  dio  radničkih  stranaka  svih  zemalja  koji  je  najodlučniji,  koji 
stalno gura dalje, oni u teorijskom pogledu imaju prednost pred ostalom masom proletarijata zato što 
razumiju uvjete, tok i opće rezultate proleterskog pokreta. 
Najbliži cilj komunista isti je kao i svih ostalih proleterskih partija: formiranje proletarijata u klasu, 
rušenje buržoaske vladavine, osvajanje političke vlasti od strane proletarijata. 
Teorijske  postavke  komunista  nipošto  se  ne  temelje  na  idejama,  na  načelima  koje  je  izmislio  ili 
otkrio ovaj ili onaj popravljač svijeta. 
One  su  samo  opći  izraz  stvarnih  odnosa  postojeće  klasne  borbe,  historijskog  kretanja  koje  se 
zbiva pred našim očima. Ukidanje dosadašnjih odnosa vlasništva nije nešto što posebno karakterizira 
komunizam. 
Svi  odnosi  vlasništva  bili  su  podložni  stalnom  historijskom  smjenjivanju,  stalnom  historijskom 
mijenjanju. 
Francuska revolucija, na primjer, ukinula je feudalno vlasništvo u korist buržoaskog. 
Ono  što  čini  odliku  komunizma  nije  ukidanje  vlasništva  uopće,  već  ukidanje  buržoaskog 
vlasništva. 
Ali  moderno  buržoasko  privatno  vlasništvo  posljednji  je  i  najsavršeniji  oblik  proizvodnje  i 
prisvajanja proizvoda koji se temelji na klasnim suprotnostima na eksploatiranju jednih od drugih. 
U  tom  smislu  mogu  komunisti  sažeti  svoju  teoriju  u  jedan  izraz:  ukidanje  privatnog  vlasništva.« 
(Marx) (26) 

1. U KAKVOM SU ODNOSU KOMUNISTI PREMA PROLETERIMA? 
2. KAKO SE U JEDAN IZRAZ MOŽE SAŽETI TEORIJA KOMUNISTA? 

REVOLUCIJA I POVIJESNA ULOGA PROLETARIJATA 

Klasna borba jest pokretačka snaga u povijesti i revolucija je najviši oblik klasne borbe, ali osnova 
socijalne revolucije je sukob proizvodnih snaga i proizvodnih odnosa. Socijalna revolucija je radikalna i 
dugotrajna  promjena  cjelokupnih  društvenih  struktura  i  odnosa.  Zato  ju  je  Marx  izjednačavao  s 
epohom.  Socijalna  revolucija  je  zgusnuti  proces  promjena,  znatno  većih  nego  u  čitavim  stoljećima. 
»Revolucije su lokomotive historije«. (Marx) 
Marx je razlikovao socijalnu i političku revoluciju. Obje su te revolucije borba klasa, ali nisu prema 
svome dometu identične. Sve dosadašnje revolucije u klasnom društvu imale su osnovni cilj obaranja 
stare  i  uspostavljanja  nove  političke  vlasti.  Rastvara  li  revolucija  stare  društvene  strukture,  ona  je 
socijalna,  ruši  li  samo  staru  vlast,  a  novom  se  vlasti  ne  koristi  kao  instrumentom  za  promjenu 
postojećih  struktura,  tada  je  samo  politička  revolucija,  ali  ne i obratno. Svaka politička revolucija ne 
mora biti socijalna revolucija. Politička revolucija je u pravilu oružana i uvod je u socijalnu revoluciju. 
Također, svaki prijelaz vlasti od jedne klase k drugoj putem borbe nije revolucija. Samo progresivna 
promjena  vlasti,  tj.  kada  historijski  naprednija  klasa  osvoji  vlast,  tada  je  to  revolucija,  ako  historijski 
preživjela klasa vrati izgubljenu političku vlast, tada je to kontrarevolucija ili povijesni regres. 
Nasuprot  klasičnim  ekonomistima,  koji  su  govorili  o  buržoaziji  kao vječnoj i prirodnoj historijskoj 
pojavi,  Marx  je  znanstveno  utvrdio  njezinu  prolaznost.  Buržoazija  je,  kaže  Marx,  iškovala  ne  samo 
oružje,  već  i  snage  koje  će  ga  upotrijebiti  protiv nje, a to je proletarijat. Naime, Marx je otkrivanjem 
viška  vrijednosti  također  znanstveno  dokazano  da  je  eksploatacija  proletarijata  način  postojanja 
buržoazije. Prema tome, buržoazija zasniva svoju egzistenciju kao klasa na eksploataciji proletarijata, 
što ne može biti povijesna konstantna, već prolazna pojava. Marx je u tendencijskom padu prosječne 
profitne  stope  otkrio  objektivnu  unutrašnju  granicu  opstojnosti  buržoazije  kao  vladajuće  klase,  a  u 
organiziranoj borbi proletarijata subjektivnu snagu njezina prevladavanja.

59 
 Osnovno  u  naučnom  socijalizmu  je  eksplikacija 29  svjetsko­historijske  uloge  proletarijata  kao 
grobara staroga klasnog društva i graditelja besklasne ljudske zajednice. 
30 
Marxa  nije  zadovoljavala  politička  emancipacija  čiji  je  nosilac  bila  buržoazija,  jer  »granica 
političke emancipacije u tome je što država može biti slobodna, a da čovjek ne bude slobodan čovjek. 
Politička emancipacija nije opće ljudska emancipacija za koju se Marx zalaže.« » ... Tek kad stvaran 
individualan čovjek spozna i organizira svoje »forces propres« 31 kao društvene snage i stoga ne bude 
više od sebe odvajao društvenu snagu u obliku političke snage, tek tada će čovjekova emancipacija 
biti dovršena«. 
Marx  nije  formulirao  samo  zahtjev  za  općeljudskom  emancipacijom,  već  je  upozorio  i  na snage 
koje  su  historijski  povezane  da  to  izvrše.  Te  snage  su  proletarijat  i  filozofija  odnosno  humanistička 
teorija.  Marx  je  u  tom  kontekstu  prvi  put  upotrijebio  termin  klasa.  Na  pitanje  gdje  leži  mogućnost 
njemačkog  oslobođenja,  Marx  odgovara:  »U  formiranju  jedne  klase  vezane  radikalnim  lancima, 
staleža  koji  je  ukidanje  svih  staleža,  sfere  koja  posjeduje  univerzalni  karakter  svojim,  univerzalnim 
patnjama  i  koja  ne traži nikakvo posebno pravo jer joj nije učinjena nikakva posebna nepravda, već 
nepravda uopće. To je proletarijat«. Marx ovdje govori o obilježjima proletarijata kao klase koja treba 
da se formira. Bitno obilježje proletarijata je u tome da je klasa koja se formira, u građanskom društvu, 
ali  kao  klasa  koja  već  transcendira 32  građansko  društvo.  Gotovo  u  svim  djelima  klasici  marksizma 
raspravljaju  o  različitim  aspektima 33  proletarijata.  Engels  je  nezavisno  od  Marxa  također  otkrio 
svjetsko­historijsku ulogu proletarijata. U Principima komunizma Engels je formulirao jednostavnu, ali 
jasnu definiciju proletarijata: »Proletarijat je ona klasa društva koja svoj život održava jedino prodajom 
svoga rada.« Da bi jedna klasa mogla živjeti od prodaje radne snage, moraju joj biti osigurani nužni 
uvjeti  reprodukcije.  Moderni  proleter,  naprotiv,  umjesto  da  se  podiže  s  napretkom  industrije,  kaže 
34 
Marx, srozava se sve dublje ispod uvjeta svoje vlastite klase. Radnik postaje pauper,  a pauperizacija 
se  razvija  od  početka  još  brže  nego  stanovništvo  i  bogatstvo.  Ovo  su,  bez  sumnje,  najbriljantnije, 
gotovo  poetske  misli  o  alijeniranosti 35  jedne  klase  koja  se  u  tom  stanju  loše  osjeća.  Međutim, 
proletarijat  nije  za  Marxa  klasa  koja  jedino  pati,  već  »od  svih  klasa  koje  danas  postoje  naspram 
buržoazije  samo  je  proletarijat  istinski  revolucionarna  klasa«.  Proletarijat  je  proizvod  kapitalističkih 
industrijskih  uvjeta  i  njegov  cilj  i  njegova  revolucionarna  oslobodilačka  akcija  determinirani 36  su 
vlastitim  životnim  položajem.  Proletarijat  je  naprosto  prisiljen  da  sam  sebe  oslobodi.  Socijalno 
oslobađanje proletarijata bit će njegovo vlastito djelo, bez obzira što dijelovi proletarijata ili cjelokupni 
proletarijat u danom momentu misli, jer to naprosto proistječe iz njegove društvene biti. 
Marx  se  prvenstveno  bavio  analizom  društvenih  uvjeta  i  strategijom  socijalnog  oslobođenja 
proletarijata.  Analiza  mjesta  i  uloge  proletarijata  bila  bi  nepotpuna  bez  osvrta  na  ovaj  dio  Marxova 
učenja.  Jedna  ugnjetavana  klasa,  kaže  Marx,  jest  životni  uvjet  svakog  društva  zasnovanog  na 
antagonizmu klasa. Oslobođenje ugnjetene klase nužno sadrži u sebi stvaranje novog društva. Da bi 
se  ugnjetena  klasa  mogla  osloboditi,  mora  biti  dostignut  stupanj  na  kojem  ne  mogu  postojati  pored 
drugih  već  stečene  proizvodne  snage  i  postojeći  društveni  odnosi.  »Od  svih  oruđa  za  proizvodnju 
najveća  je  produktivna  snaga  sama  revolucionarna  klasa.«  (Marx)  Ovdje  je  riječ  o  specifičnoj 
ugnjetenoj klasi — proletarijatu, koja predstavlja raspadanje svih klasa i prevladavanje sebe kao klase, 
zato je Engels utvrdio uvjete u kojima je moguće iščezavanje klasa. »Dokle god ukupan društveni rad 
daje  samo  prinos  koji  tek  nešto  malo  nadmašuje  ono  što  je  potrebno  za  oskudnu  egzistenciju  svih, 
dokle god rad zauzima cijelo ili gotovo cijelo vrijeme velike većine članova društva, dotle se društvo 
nužno dijeli na klase.« 
Suprotnost između proletarijata i buržoazije jest borba klasa koja — dovedena do svog vrhunca — 
predstavlja  socijalnu  revoluciju.  Proletarijat,  taj  najniži  sloj  sadašnjeg  društva,  ne  može  se  ispraviti, 
kaže Marx, a da ne baci u zrak cjelokupnu nadgradnju slojeva koji čine službeno društvo. Proleterska 
ili  socijalistička  revolucija  najdublja  je  revolucija  jer  ne  zamjenjuje  jedno  klasno  društvo  drugim 
klasnim, društvom, jedan sistem eksploatacije drugim sistemom eksploatacije već predstavlja njihovo 
dokidanje. Socijalno i ekonomsko oslobođenje klase onaj je velik cilj kojem svaki politički pokret treba 

29 
eksplikacija – izlaganje, objašnjenje 
30 
emancipacija ­ osamostaljivanje 
31 
forces propres — vlastite snage 
32 
transcendira — nadilazi 
33 
aspekt — vid, gledište, pojava 
34 
pauper — izrijekom siromah koji ništa ne posjeduje 
35 
alijeniranost — otuđenost 
36 
determiniran — određen

60 
da bude potčinjen kao sredstvo. Marx je koncipirao 37  socijalističku revoluciju kao prijelaz iz prethistorije 
u pravu ljudsku povijest. Smisao je prethistorije u tome da jedna grupa iskorištava drugu kao prirodnu 
osnovu  ili  snagu,  a  smisao  prave  ljudske  historije  je  dokidanje  klasne  eksploatacije  i  uspostavljanje 
autentične ljudske zajednice. 
Socijalistička ili proleterska revolucija predstavlja čitavu epohu i imat će više etapa. »Prvi korak u 
proleterskoj revoluciji je podizanje proletarijata u vladajuću klasu. Proletarijat će se svojom političkom 
vlašću koristiti da u rukama države, tj. proletarijata organiziranog kao vladajuće klase, centralizira sva 
oruđa  za  proizvodnju  kako  bi  što  brže  povećao  masu  proizvodnih  snaga.«  U  ovom  tekstu  klasici 
iznose  opću  ideju  diktature  proletarijata,  ali  još  ne  izrijekom.  Ta  je  ideja  kasnije  razvijena  i 
konkretizirana 38 .  Marx  eksplicite 39  govori  o  diktaturi  proletarijata  u  djelu  Klasne  borbe  u  Francuskoj: 
»Proletarijat  se  sve  većina  grupira  oko  revolucionarnog  socijalizma,  oko  komunizma  .  .  .  Taj 
socijalizam  je  objava  permanentne 40  revolucije,  klasna  diktatura  proletarijata,  kao  nužan  prijelazni 
stupanj  prema  ukidanju  klasnih  razlika  uopće  i  ukidanju  svih  odnosa  proizvodnje  na  kojima  se  one 
temelje, prema ukidanju svih društvenih odnosa koji odgovaraju tim odnosima proizvodnje, prevratu u 
svim  idejama  koje  proizlaze  iz  tih  društvenih  odnosa.«  Ova  Marxova  odredba  diktature  proletarijata 
sadrži  mnoge  elemente.  Upozorit  ćemo  samo  na  one  koji su vezani za našu temu. Klasna diktatura 
proletarijata nužan je prijelazni stupanj ili period koji vodi ukidanju klasnih razlika uopće, ekonomskih 
uvjeta  klasne  egzistencije,  te  prevratu  klasne  društvene  svijesti  ili  ideologije.  Kako  proletarijat  u 
vlastitoj revoluciji osigurava taj proces? Sve prijašnje klase, ističe Marx, nakon osvojene političke vlasti 
težile  su  da  svoj  životni  položaj  osiguraju  time  što  su  čitavo  društvo  podvrgavale  uvjetima  svoga 
načina  prisvajanja.  Proletarijat  može  ovladati  proizvodnim  snagama  društva  samo  ako  ukine  svoj 
dosadašnji način prisvajanja, a time i čitav dosadašnji način prisvajanja. Svaka nova vladajuća klasa 
ostvaruje svoju vladavinu na široj socijalnoj osnovi. Proletarijatu nije potrebna suprotna klasa da mu 
osigurava  egzistenciju,  jer  je  on  univerzalna  klasa  ili  klasa  proizvođača  koja  se  identificira 41  s 
društvom. 
Proletarijat  nije  samo  nosilac  novog  načina  materijalne  proizvodnje,  već  novog  načina 
proizvođenja  cjelokupnog  društvenog  života  čiju  okosnicu  čine  samoupravne  asocijacije. 42  Marx  je 
prije  bilo  kakvog  povijesnog  iskustva  postavio  odlučno  pitanje  čime  će  proletarijat  zamijeniti  staro 
buržoasko društvo i na njega odgovorio: »Na mjesto staroga buržoaskog društva s njegovim klasama i 
klasnim  suprotnostima  stupa  udruživanje  u  kojem  je  slobodni  razvitak  svakog  pojedinca  uvjet 
slobodnog  razvitka  za  sve.«  Za  Marxova  života  ove  su  teze  doživjele  empirijsku  verifikaciju 43  u 
revoluciji  pariških  komunara.  Premda  kratkotrajna  i  neuspjela,  Pariška  komuna  bila  je  dragocjena 
praktička  osnova  Marxu  i  Engelsu  za  daljnju  teorijsku  razradu  strategije  socijalnog  oslobođenja 
radničke  klase:  »Komuna  je  bila  vlada  radničke  klase,  rezultat  borbe  proizvođačke  klase  protiv 
prisvajačke  klase,  ona  je  bila  najzad  pronađeni  politički  oblik  vladavine  pod  kojim  se  moglo  izvršiti 
ekonomsko oslobođenje rada.« Komuna je kao prva u povijesti diktatura proletarijata razbila državnu 
vlast i time također potvrdila prijašnji Marxov stav da proletarijat mora srušiti državu zbog oslobođenja 
ličnosti  proletera,  ozakonila  je  spontano  nastale  samoupravne  asocijacije  kao  suvremene  organe 
vladavine proletarijata. 
Premda  su  klasici  marksizma  načelno  nijekali  mogućnost  pojave  novih  klasa  i  klasne  strukture 
društva nakon pobjede proleterske revolucije u vezi s iskustvom Pariške komune, Engels je s pravom 
upozorio  na  dvije  opasnosti  koje  u  tom  pogledu  prijete  pobjedonosnom  proletarijatu.  »Da  ne  bi 
radnička  klasa  izgubila  svoju  izvojevanu  vlast,  mora  s  jedne  strane  ukloniti  sav  stari  aparat 
ugnjetavanja koji je dotle bio upotrebljavan protiv nje, a s druge strane, mora se osigurati protiv svojih 
vlastitih deputata 44  i činovnika proglašavajući ih sve smjenjivim u svako doba.« (27) 

1.  U ČEMU JE RAZLIKA IZMEĐU SOCIJALNE I POLITIČKE REVOLUCIJE? 
2.  ŠTO JE KONTRAREVOLUCIJA? PO ČEMU JE PREPOZNAJEMO? 

37 
koncipirati — zamisliti, shvatiti, sačiniti, začeti 
38 
konkretizirati — dati stvarno, točno, puno određenje 
39 
eksplicite ­ izrijekom 
40 
permanentan — trajan, neprekidan, stalan 
41 
identificirati ­ poistovjetiti 
42 
asocijacije — udruženje, udruživanje 
43 
empirijska verifikacija — iskustvena provjera 
44 
deputat — izaslanik, poslanik, zastupnik

61 
 3.  OBRAZLOŽI  PO  ČEMU  SE  NAŠA  NARODNOOSLOBODILACKA  BORBA  UJEDNO    ZOVE  I  SOCIJALISTIČKA 
REVOLUCIJA. 
4.  OBJASNI I OBRAZLOŽI ODNOS PROLETARIJATA, FILOZOFIJE I OPĆELJUDSKOG OSLOBOĐENJA. 
5.  PO  ČEMU  SE  PROLETERSKA  ILI  SOCIJALISTIČKA  REVOLUCIJA  RAZLIKUJE  OD  SVIH  DRUGIH  REVOLUCIJA  U 
POVIJESTI. 
6.  KAKVU ULOGU PRIDAJE MARX DIKTATURI PROLETARIJATA? 
7.  OBJASNI  SMISAO  TEZE  DA  PROLETARIJATU  NIJE  POTREBNA  SUPROTNA  KLASA  DA  MU  OSIGURA 
OPSTANAK. 
8.  CITIRAJ MARXOV TEKST U KOJEM DAJE ODREĐENJE NOVOG SOCIJALISTIČKOG DRUŠTVA. 
9.  KOJA SU SVE DRAGOCJENA ISKUSTVA PARIŠKE KOMUNE? 
10.  ANALIZIRAJ SMISAO ENGELSOVA UPOZORENJA NA OPASNOSTI KOJE PRIJETE PROLETARIJATU 

Marxove i Engelsove analize buržoaskog društva dovode do ovih zaključaka: 
—  Buržoasko  društvo  i  kapitalizam  kreću  se  u  pravcu  zgrtanja  sve  veće  ekonomske  i  političke 
moći nasuprot golemoj masi radničke klase koja razmjerno tome postaje sve više ekonomski i politički 
izrabljivana. 
—  Radnička  klasa  proletera  najprije  se  bori  za  poboljšanje  svoga  ekonomskog  i  političkog 
položaja,  što  Marx  smatra  privremenim  i  manje  važnim  zadatkom.  Njezin  je  glavni  zadatak 
preuzimanje  ekonomske  i  političke  vlasti  aktom  proleterske  revolucije  radi  izgradnje  besklasnog 
društva. 
— Za razliku od svih drugih dotadašnjih revolucija, u kojima se uvijek vladajuća i izrabljivana klasa 
samo izmjenjuju, proleterska revolucija je radikalna i historijska. 
Kad,  naime,  proletarijat  povede  revoluciju  i  uzme  u  svoje  ruke  sredstva  za  proizvodnju,  tj. 
ekonomsku i političku vlast, kad, dakle, on postane vladajuća klasa, njemu se nasuprot ne javlja više 
klasa eksploatiranih i izrabljivanih, kako je to inače uvijek slučaj npr. u buržoaskoj revoluciji. Sada, ista 
klasa  proletera  ekonomski  i  politički  upravlja  sredstvima  za  proizvodnju  i  čitavim  društvom,  ali 
istovremeno sama i proizvodi na tim sredstvima, a ne prisiljava neku drugu klasu da to za nju čini. I 
upravo je u tome povijesna prekretnica. 
Pod neposrednim utjecajem i kontrolom radničke klase na vlasti sada se svi slojevi društva moraju 
prilagoditi i podrediti takvoj politici bez obzira na svoja prijašnja iskustva, navike i namjere. U tom se 
smislu zbiva dikktatura proletarijata radi dokidanja svih oblika i ostataka klasnog društva 
— Konačan rezultat ovog procesa bit će praktično pretvaranje cjelokupna društva u radničku klasu 
ili,  obrnuto,  čitave  radničke  klase  u  društvo,  drugim  riječima,  radnička  klasa  i  društvo  potpuno  se 
poistovjećuju  pa  na  taj  način  zapravo  radničke  klase  kao  klase  više  uopće  i  nema:  ona  je  ukinula 
klasno  društvo  i  eksploataciju,  ali  i  samu  sebe.  To  je  onda,  napokon,  besklasno  društvo.  Povijesna 
uloga radničke klase proletera je izvođenje upravo ovog društvenog procesa. 

PITANJA I ZADACI za ponavljanje i za daljnje istraživanje 
1. SAČINI  PREGLED  NATUKNICA  ZA  PONAVLJANJE.  USPOREDI  NAŠE  UVODNE  NAZNAKE  NA  POČETKU 
POGLAVLJA. 
2. PREGLED NATUKNICA DOPUNI SADRŽAJNIM ODREĐENJIMA. 
3. U  TUMAČU  POJMOVA  VIDI  TERMINE:  BURŽOAZIJA,  PROLETARIJAT,  RADNIČKA  KLASA,  EKSPLOATACIJA, 
REVOLUCIJA, DIKTATURA PROLETARIJATA.

62 
6. SOCIJALIZAM 

Periodizacija  ljudske  povijesti.  Socijalizam  kao  prijelazni  period  iz  klasnog  društva  u  besklasno. 
Obilježja dvaju velikih prijelaznih razdoblja iz jedne društvene epohe u drugu. 
Osnovna  svrha  socijalističke  revolucije.  Načelo  raspodjele  u  socijalizmu  i  načelo  raspodjele  u 
komunizmu. Uloga samoupravljanja. 
Tito  o  aktivnoj  koegzistenciji  i  o  socijalizmu  kao  svjetskom  procesu.  Različiti  putovi  izgradnje 
socijalizma. Moguća zastranjivanja i put samoupravnog socijalizma. 

SMISAO I BIT SOCIJALIZMA 

Nije  nam  poznat  pokušaj  nabrajanja  definicija  socijalizma  od  vremena  kad  je  taj  izraz  ušao  u 
promet  prije  nešto  manje  od  sto  i  pedeset  godina.  Zna  se  da  ih  ima  više  stotina,  možda  čak  i  više 
tisuća. Svako vrijeme obiluje njima, pa tako i ovo naše doba. Polazi se s različitih gledišta, zastupaju 
se interesi različitih socijalnih grupa, teži se različitim ekonomskim i političkim ciljevima, vjeruje se u 
ispravnost različitih ideja i pokreta i idealiziraju se različite ustanove i odnosi proizvodnje i prometa. 
Da bismo se snašli u tom mnoštvu socijalnih teorija, političkih akcija i praktičnih težnja i zahvata, i 
da bismo mogli pouzdanije ocijeniti što je u tome doista novo, socijalističko, moramo upoznati samu bit 
i temeljni smisao toga velikoga svjetsko historijskog prevrata. 
Prvi naš korak vodi preko periodizacije ljudske povijesti do utvrđivanja mjesta koje socijalizam 
zauzima u razvojnim etapama materijalnog života društva. Dovoljno je zato da se ograničimo na 
kratak prikaz ekonomskih društvenih formacija — rezimiranjem stavova i zaključaka do kojih je došla 
klasična marksistička teorija. Ona raščlanjuje cjelokupni društveni razvitak na četiri velike epohe: 
divljaštvo, barbarstvo, civilizaciju i komunizam. U svakoj se od tih epoha razlikuje niži, srednji i viši 
stupanj razvoja. Ti su stupnjevi zapravo posebne ekonomske društvene formacije u kojima se na 
specifičan način ponavljaju i očituju temeljne karakteristike epohe. 
Pojedine društvene epohe i njihove ekonomske formacije povezuju prijelazni periodi kao 
vremenska razdoblja u kojima se smanjuju dva granična socijalna organizma. U tim se razdobljima 
prepleću i prožimaju ustanove i odnosi dvaju društvenih sistema: starog, koji nestaje, i novog, koji se 
rađa i razvija do konačne potpune prevlasti. Karakterizira ih dramatična i dugotrajna borba između 
konzervativnih i progresivnih društvenih snaga i njihovih reakcionarnih i revolucionarnih interesa i 
težnja. To je doba učestalih socijalnih protesta, masovnih buntova i pravih revolucija — u 
kojima novo može neke bitke i izgubiti, ali konačno ipak mora definitivno pobijediti. 
Klasici su detaljno opisali svojstva i razlike između velikih epoha i njihovih formacija. 
Uobičajeno je danas da se povezano promatra divljaštvo i barbarstvo kao prvobitna zajednica. 
Smjenjuje je epoha civilizacije, zapravo klasno društvo koje smo u dosadašnjim izlaganjima 
dobro upoznali, a zatim dolazi epoha komunizma sa svojim razvijenim besklasnim ustanovama 
i odnosima proizvodnje i prometa. Niži, srednji i viši stupanj razvoja klasnog društva očituje se 
kao ekonomska formacija robovlasničkog, feudalnog i kapitalističkog načina proizvodnje. 
Povezuju ih prijelazni periodi, koji za ovo izlaganje nisu važni, za razliku od velikih prijelaznih 
perioda iz jedne društvene epohe u drugu na koje je naša pažnja sada najviše i usmjerena. 
Zanima nas zapravo prijelazni period iz klasnog društva u besklasne, a to je ono mjesto što ga 
u društvenom razvoju zauzima moderni socijalizam. 
Sažeta rekapitulacija ovog prikaza pruža slijedeću sliku razvojnih etapa društvene povijesti, 
koja počinje s prijelaznim periodom iz prvobitnoga besklasnog društva u klasno društvo i 
završava s prijelaznim periodom iz klasnog društva u buduće besklasno društvo.

63 
 ……………………… 
PRVOBITNA ZAJEDNICA  {  VIŠI STUPANJ RAZVOJA 
prijelazni period 
NIŽI STUPANJ RAZVOJA ­ ROBOVLASNIŠTVO 
KLASNO DRUŠTVO  {  SREDNJI STUPANJ RAZVOJA — FEUDALIZAM 
VIŠI STUPANJ RAZVOJA — KAPITALIZAM 
prijelazni period — socijalizam 
NIŽI STUPANJ RAZVOJA 
EPOHA KOMUNIZMA  {  ……………………… 

Očito je da su povijesni ciljevi, zadaci i rezultati jednog i drugog prijelaznog perioda posve različiti 
— zapravo suprotni. Nekad se prelazilo iz prvobitnoga besklasnog društva u svijet otuđenog rada, a 
sada  se  prelazi  iz  svijeta  otuđenog  rada  u  novo  besklasno  društvo  koje  je  pred  nama.  Dovoljno  je 
ovdje za ilustraciju navesti glavne tokove i rezultate tih promjena u velikim prijelaznim periodima. 
Prijelazni period iz besklasnog društva u klasno karakterizira proces svestranog razdruštvljavanja i 
potpunog  asocijalisiranja  uvjeta  proizvodnje,  vlasništva,  upravljanja,  duhovnog  života  itd.  Ljudi  se 
počinju diferencirati najprije s obzirom na različito mjesto što ga zauzimaju u organizaciji društvenog 
rada,  a  zatim  s  obzirom  na  različit  stav  i  odnos  prema  sredstvima  za  proizvodnju.  Samo­djelatnost 
prerasta u rad, silu nad ljudima, akt otuđenja praktične ljudske djelatnosti, koji se iz oblika slobodnog i 
stvaralačkog pretvara u puko sredstvo za život — sredstvo za održavanje gole fizičke egzistencije. 
Prijelaz u klasno društvo završava: eksproprijacijom (oduzimanje sredstava za proizvodnju jednoj 
društvenoj  klasi  koja  zbog  toga  postaje  podređena  ili  izrabljivana)  imovine  i  funkcija,  monopolom 
privatnog  vlasništva,  privatnom  inicijativom,  eksploatacijom  proizvođača,  prisvajanjem  viška  rada, 
društvenom  podjelom  rada,  monopoliziranjem  općedruštvenih  poslova,  osamostaljenjem 
neproizvodnog rada, upravljanjem ljudima, državnom organizacijom i prisilom, robnom proizvodnjom, 
stihijskom privredom, monopolom duhovnog stvaralaštva itd. Konačni rezultati ovog razvoja dovode do 
potpunog  gubitka  čovjeka  i  do  razbijanja  građanskog  društva  na  njegove  sastavne  dijelove:  na 
individuume,  od  kojih  svaki  ima svoje posebne interese, te na materijalne i duhovne elemente, koje 
monopoliziraju pojedinci i koriste se njima za svoje privatne ciljeve. 
Suvremeni  prijelazni  period  iz  klasnog  društva  u  besklasno  karakterizira  proces  svestranog 
podruštvljavanja  i  potpunog  socijaliziranja  uvjeta  proizvodnje,  vlasništva,  rada,  prisvajanja, 
posjedovanja,  trošenja,  općih  funkcija,  duhovnog  života  itd.  Nestaju  razlike  među  ljudima,  kako  u 
njihovu odnosu prema sredstvima za proizvodnju, tako i u životnom sadržaju i položaju u organizaciji 
društvenog  rada.  Oslobađanjem  rada  postiže  se  samodjelatnost  u  praktičnoj  ljudskoj  aktivnosti  i 
razvijaju  se  odnosi  proizvodnje  i  prometa  kojima  je  glavna  svrha  da  omoguće  i  osiguraju  svestrani 
razvitak ljudskih snaga. 
Prijelaz u besklasno društvo završava s definitivnom eksproprijacijom eksproprijatora, ukidanjem 
svakog  monopola  u  društvenom  životu,  nestankom  svakoga  izdvojenog  korištenja  prirodnih  izvora  i 
proizvoda  rada,  pretvaranjem  ukupnog  radnog  vremena  u  potrebnu  samodjelatnost  slobodnih  i 
ravnopravnih članova društva, ukidanjem države i svake prisile nad ljudima, kolektivnim upravljanjem 
stvarima,  podjednakim  i  ravnopravnim  korištenjem  svih  rezultata  društvene  djelatnosti  i  svega  što 
vrijedi u naslijeđenoj kulturi i civilizaciji itd. Kao konačan rezultat ovog razvoja javlja se totalni čovjek, 
koji  je  do  kraja  integriran  u  cjelokupan  društveni život i potpuno ravnopravan i samodjelatan u svim 
društvenim funkcijama — materijalne, socijalne, političke i duhovne prirode. 
Dovoljno je to potkrijepiti nekim od poznatih primjera iz stečenog iskustva. Novo društvo započinje 
sada  svoj  razvoj  afirmiranjem  načela  raspodjele  prema  radu,  a  to  je  upravo  posljednji  oblik  s  kojim 
završavaju  svoj  život  prastare  besklasne  zajednice.  Tržišno  privređivanje  dostiže  najviši  domet  u 
masovnoj  reprodukciji  robe  radne  snage,  a  to  je  upravo  onaj  oblik  robne  proizvodnje  koji  najprije 
odumire i koji mora posve nestati da bi se moglo pribjeći drugim oblicima privređivanja. Ta zakonitost 
odumiranja upućuje na dva važna zaključka: Na jednoj strani je spoznaja da je razvijanje suprotnosti 
određene ekonomske društvene formacije, njezina načina proizvodnje i njezine ekonomske strukture 
nužan  i  jedino  mogući  povijesni  put  za  njihovo  rješavanje  i  prevladavanje.  To  je  put  stvaranja 
materijalnih  i  društvenih  uvjeta,  koji  takve  odnose  čine  ne  samo  nepoželjnim,  već  i  praktički 
neodrživim. Marx je više puta izričito isticao, a na to je mislio i kada je u Bijedi filozofije napisao: »Da bi 
se  potlačena  klasa  mogla  osloboditi,  mora  biti  dostignut  stupanj  razvoja  na  kojem  već  stečene 
proizvodne snage i postojeći društveni odnosi ne mogu postojati naporedo«. 
Na drugoj strani je spoznaja da se proces društvenog oslobađanja rada neizbježno odvija nekim 
posrednim putem, putem nekoga novog otuđenja i razvijanja suprotnosti koje nastaju na toj osnovi, ali 
takvog otuđenja koje je mnogo snošljivije, blaže i pogodnije za daljnje društvene preobražaje. Tako se,

64 
primjerice,  oslobađanje  od  kapitalističke  eksploatacije  postiže  otuđenjem  koje  donosi  formiranje  i 
djelovanje socijalističke države. 
U  toj  se  dvorodnoj  prirodi  socijalističke  društvene  transformacije  ogleda  prijelazni  karakter  naše 
epohe.  Oslobađanje  i  otuđivanje  radničke  klase  i  čovjeka  uopće  idu  zajedno  i  ostvaruju  se  kao 
dijalektičko jedinstvo suprotnosti. Nastajanje, razvijanje i prevladavanje tih suprotnosti donosi poželjne 
socijalističke društvene preobražaje, ali i s njima povezane socijalne konflikte i okršaje. Dakle, iz toga 
se  jedinstva  suprotnosti  rađaju  i  razvijaju  progresivni  društveni  tokovi  i  u  isto  vrijeme,  isto  tako 
zakonito,  i  njihovi  negativni  suputnici  —  koji,  kako  nam  iskustvo  pokazuje,  nose  u  sebi  velike 
opasnosti. 
Do  konačnog  se  cilja  dolazi  postepeno  i  uz  pomoć  sredstava,  metoda,  načina,  odnosa  i  oblika 
života  koji  se  nerijetko  čine  ponešto  različitima,  pa  i  suprotnima  onom  za  čini  se  teži.  Nije  to 
karakteristično  samo  za  sredine  u  kojima  se  novo  probija  stihijskim  putem,  mimo  volje  i  namjera 
vladajućih krugova, već i za prilike u kojima se nakon uspješne političke revolucije svjesno i planski 
razvija      novo  društveno  uređenje.  Utoliko  veće  postaju  opasnosti  dviju  krajnosti:  prihvaćanja 
postignutog kao konačnog rješenja, koje u daljnjim kretanjima samo prepravkama i usavršavanjima, i 
odbacivanja  svega  postojećeg  kao  zablude,  nedovoljno  revolucionarne  prakse,  pa  čak  i  izdaje 
povijesnih  interesa  radničke  klase.  Prvo  vodi  surovom  etatizmu,  a  drugo  se  krije  iza  pojava  koje  je 
Lenjin nazvao »dječjom bolesti Ijevičarstva«, (28) 

1. U PERIODIZACIJI LJUDSKE POVIJESTI UOČI POSEBAN POLOŽAJ I ULOGU KOJU IMA    SOCIJALIZAM. 
2. ISPIŠI:      A)      OBILJEŽJA      PRIJELAZNOG      PERIODA      IZ      BESKLASNOG      DRUŠTVA  U  KLASNO  I  B)  OBILJEŽJA 
REZULTATA TOG PRIJELAZA (ODNOSNO OBILJEŽJA ZAVRŠENOG KLASNOG DRUŠTVA). 
3. ISPIŠI:      A)      OBILJEŽJA      PRIJELAZNOG    PERIODA    IZ    KLASNOG    DRUŠTVA  U  BESKLASNO  DRUŠTVO  I  B) 
OBILJEŽJA REZULTATA TOG PRIJELAZA. 
4. IZ MNOŠTVA TIH OBILJEŽJA IZDVOJI PO JEDNO ILI DVA ZA KOJE SMATRAŠ DA SU BITNA I DA U SEBI SAŽIMAJU 
OSTALA  ODREĐENJA  O  KOJIMA JE RIJEČ. 

SOCIJALIZAM KAO ZAJEDNICA SLOBODNO UDRUŽENIH PROIZVOĐAČA 

Osnovna  je  svrha  socijalističke  revolucije  ukidanje  najamnog  rada  ili  eksploatacije  čovjeka 
čovjekom.  To  je  moguće  u  prvom  redu  podruštvljenjem  sredstava  za  proizvodnju,  oduzimanjem  tih 
sredstava od kapitalista, dakle, ukidanjem privatnog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju. I to je, 
doista, prvi čin socijalističke revolucije. 
Taj  način  socijalističke  revolucije  olakšan  je,  kao  što  smo  vidjeli,  već  samom  činjenicom  što  je 
koncentracija  i  centralizacija  kapitala  i  stvaranje  golemih  proizvodnih  poduzeća  u  kapitalizmu  dala 
samoj  proizvodnji  pečat  društvene  proizvodnje  u  velikim  razmjerima.  Međutim,  svrha  je  ukinuća 
najamnog rada da se odstrani kapitalističko prisvajanje viška vrijednosti, čiji je proizvođač radnik, i da 
taj višak vrijednosti ili rada pripadne samom radniku, dakle da se uvede pravedna raspodjela li pravo 
svakoga radnika na proizvod rada (ili njegov vrijednosni ili novčani ekvivalent) koji odgovara stvarno 
njegovu radu. To je načelo: Svakome prema njegovu radu. Marx i Engels razlikovali su dvije faze u 
razvitku  komunističkog  društva,  odnosno  u  kretanju  prema  komunističkom  društvu:  nižu  fazu,  ili 
socijalizam,  i  višu  fazu,  ili  komunizam.  U  višoj  fazi  vladat  će  načelo:  Svatko  prema  svojim 
sposobnostima, svakome prema njegovim potrebama. 
U nižoj ili socijalističkoj fazi, koju zovemo i prijelaznim periodom prema komunizmu, još ne postoji 
potpuna  ekonomska  jednakost  među  proizvođačima  ili  ljudima  uopće.  U  toj  fazi  još  se  ne  može 
isključiti  da  jedan  dobiva  manje,  a drugi više, da jedan bude bogatiji, a drugi siromašniji; da oni koji 
raspolažu  većim  stručnim  kvalifikacijama  ili  sposobnostima  rada budu i bolje nagrađeni za svoj rad. 
»Pri  jednakom  radnom  učinku«,  upozorava  Marx,  »i,  prema  tome, u jednakom udjelu u društvenom 
fondu potrošnje jedan će stvarno dobiti više nego drugi, jedan će biti bogatiji od drugoga, itd. Da bi se 
izbjegli svi ti nedostaci, pravo bi moralo biti, umjesto da bude jednako, nejednako.« Drugim riječima, 
pravo  bi  moralo  imati  na  umu  ljudsku  nejednakost  u  sposobnostima,  pa  ne  bi  smjelo  isto  mjerilo 
primjenjivati na sve ljude. Ovakvo formalno pravo, koje se služi istim mjerilom za proizvodnju ljudi, ne 
obazirući  se  na  njihovu  prirodnu  darovitost  ili  sposobnost,  još  je  uvijek  buržoasko  pravo.  Ali  takvo 
pravo  i  njegovi  nedostaci  ne  mogu  se  izbjeći  u  prvoj  fazi  komunističkog  društva,  odnosno  u 
prijelaznom  razdoblju,  zato  što  novo  društvo  još  nosi  nedostatke  građanskog  društva.  Osnovni  je

65 
razlog u tome što je ljudski rad još uvijek osnova društvenog bogatstva, i tek s golemim napretkom u 
proizvodnim snagama, kad ljudski rad bude sve manje značajan za stvaranje društvenog bogatstva, 
doći će do više ili komunističke faze društva. 
Tu  višu  fazu  Marx  prikazuje  ovako:  »U  višoj  fazi  komunističkog  društva,  kad  nestane 
ugnjetavajuće  podčinjenosti  individuuma  podjeli  rada,  a  s  njom  i  suprotnosti između intelektualnog i 
fizičkog  rada,  kad  rad  postane  ne  samo  sredstvo  za  život,  nego  čak  prva  životna  potreba,  kad  sa 
svestranim  razvitkom  individuuma  porastu  i  proizvodne snage i kad svi izvori kolektivnog bogatstva 
poteknu obilnije — tek tada će biti moguće sasvim prekoračiti uski horizont buržoaskog prava i društvo 
će moći na svoje zastave napisati: Svatko prema sposobnostima, svakome prema potrebama.« 
Svrha socijalističke revolucije na ekonomskom području nije samo da ostvari jednakost raspodjele 
proizvodnih dobara, tj. da ljudski rad nagrađuje prema njegovu stvarnom učinku i potrebama. Ona ima 
istovremeno  i  zadatak  da  dokine  otuđenje  čovjeka  u  radu,  njegovo  osamljivanje  u  društvenoj 
proizvodnji, njegovo odvajanje od bitnih oblika proizvodnje ili ljudskog rada kao takvoga, od njegova 
pretvaranja u golu »radnu snagu«. Socijalistička revolucija mora uspostaviti čovjeka — proizvođača u 
njegovu integralnom smislu — kao čovjeka koji planira, kontrolira ili upravlja svojom proizvodnjom, pa 
koji  kao  takav  i  odlučuje  o  plodovima  svojega  rada,  tj.  koji  ne  odlučuje  samo  o  proizvodnji,  već  i  o 
raspodjeli proizvedenoga. 
Socijalističko  društvo  može  pretvoriti  sredstva  za  proizvodnju  u  društveno  vlasništvo,  ali 
društvenim vlasništvom može se upravljati u ime države, odnosno u ime »socijalističke države«, čime 
se  radnik  kao  proizvođač  održava  i  dalje  samo  kao  »radna  snaga«,  doduše  kao  socijalistička  ili 
svjesna radna snaga, ali lišena upravljačkih prava. Ovaj sistem upravljanja sredstvima za proizvodnju 
u ime »socijalističke države ili države trudbenika« uveo je staljinistički sistem. Stvarno podruštvljenje 
proizvodnih  sredstava  može  se  provesti  samo  tako  da  društvenom  imovinom  upravljaju  »slobodno 
udruženi proizvođači« (Marx) ili radnički savjeti. To se i postiže sistemom radničkog samoupravljanja, 
koji je primijenjen u Jugoslaviji. Samo u takvom  sistemu u kojem se radnik — proizvođač pojavljuje 
kao udruženi ili kolektivni upravljač procesom proizvodnje i raspodjele ukida se postojanje proizvodnje 
kao  »čovjeku  tuđe  i  nadmoćne  sile«.  Proizvodni  proces  dolazi  ponovno  pod  vlast  samog  čovjeka 
proizvođača. U Programu Saveza komunista Jugoslavije ovaj se moment jasno ističe kad se govori o 
prirodi društvenog vlasništva. 
»Društveno vlasništvo znači ukidanje prava na privatno i državno kapitalističko vlasništvo, putem 
kojeg  je  vlasnik  sredstava  za  proizvodnju  vladao  društvenim  odnosima  u proizvodnji i raspodjeli, ili, 
drugim  riječima,  putem  kojeg  su  stvari  vladale  čovjekom.  Društveno  vlasništvo  oslobađa  društvene 
odnose  u  proizvodnji  i  raspodjeli  od  vladavine  stvari,  ukidajući,  u  konačnom  rezultatu,  ekonomsku  i 
političku vlast svakog činitelja izvan proizvođača, odnosno njegove slobodne zajednice.« (29) 

1. KOJI JE PRVI ČIN SOCIJALISTIČKE REVOLUCIJE? KOJA JE OSNOVNA SVRHA SOCIJALISTIČKE REVOLUCIJE? 
2. JE  LI  PROVOĐENJEM  PRVOG  ČINA  SOCIJALISTIČKE  REVOLUCIJE  UJEDNO  ZAJAMČENO  I  OSTVARIVANJE 
OSNOVNE SVRHE SOCIJALISTIČKE REVOLUCIJE? OBRAZLOŽI ODGOVOR. 
3. KAŽE  SE  DA  JE  BITAN  ZADATAK  SOCIJALISTIČKE  REVOLUCIJE  DA  PREVLADA  ČOVJEKOVO  PRETVARANJE  U 
GOLU RADNU SNAGU. OBJASNI SMISAO TOG ZAHTJEVA. 
4. OBRAZLOŽI  U  ČEMU  SE  SASTOJI  BITNA  RAZLIKA  IZMEĐU  DRUŠTVA  U  KOJEM  DRUŠTVENIM  VLASNIŠTVOM 
UPRAVLJA  SOCIJALISTIČKA  DRŽAVA  I  ONOG  DRUŠTVA  U  KOJEM  DRUŠTVENIM  VLASNIŠTVOM  UPRAVLJAJU 
SLOBODNO UDRUŽENI PROIZVOĐAČI. 
5. KAKO GLASI NAČELO RASPODJELE U SOCIJALISTIČKOM, A KAKO U KOMUNISTIČKOM DRUŠTVU? 
6. MARX  RASPRAVLJA  O  NEDOSTACIMA  RASPODJELE  U  SOCIJALIZMU.  O  KOJIM  JE  TO  NEDOSTACIMA  RIJEČ? 
KOJI SU UZROCI TIH NEDOSTATAKA? ŠTO MISLIŠ O TOME? OBRAZLOŽI SVOJE GLEDIŠTE. 

SOCIJALIZAM KAO SVJETSKI PROCES 

»Sa  stanovišta  socijalističkih  snaga  interesi  socijalizma  i  mira  neodvojivo  su  vezani  u  sadašnjoj 
etapi  ljudske  historije.  Socijalističkim  zemljama,  koje  nastoje  izgraditi  društvo  bogatstva  i  ljudske 
jednakosti,  potreban  je  mir  da  bi  to  mogle  ostvariti.  Pseudorevolucionarni  frazeri  zaboravljaju,  ili  ne 
žele  prihvatiti,  da  je  donedavno  zavisnim  narodima  mir  također  postao  neophodan  kako  bi  mogli 
ostvariti  svoje  nacionalne  i  društvene  težnje.  Boreći  se  za  svoju  slobodu  narodi  koji  se  još  uvijek

66 
nalaze  pod  jarmom  kolonijalizma  neizbježno  će  je  izvojevati.  U  uslovima  općeg  mira  u  svijetu, 
svestrana podrška progresivnih demokratskih snaga oslobodilačkoj borbi kolonijalnih naroda može se 
samo povećati. 
Tako  se  u  prijelaznoj  epohi  od  kapitalizma  k  socijalizmu  rješavaju  najvažnija  pitanja  ljudske 
zajednice.  Najrazličitiji  oblici  borbe  između  starog  i  novog,  potresi  i  promjene  od  bitnog  značaja  za 
pojedine narode i međunarodne prilike, vladajuće tendencije i opasnosti koje su prisutne u prijelaznoj 
epohi traže duboko razumijevanje svjetskog razvitka. Dok, na jednoj strani, rješavanje ovih plemenitih 
zadataka  čovječanstva  izaziva  oduševljenje  i  neviđen  polet  radnih  masa,  dotle,  na  drugoj  strani, 
složenost problema koji se rješavaju i koje treba rješavati, kao i neravnomjeran razvitak materijalnih i 
subjektivnih  snaga,  predstavljaju  pogodno  tlo  i  za  nerazumijevanje  velikih  društvenih  procesa  i 
suvremenih odnosa. To se izražava u krupnim sporovima i sukobima do kojih u naše vrijeme dolazi u 
toku odolijevanja proturječnosti prijelaznog perioda... 
Nama,  Savezu  komunista  Jugoslavije,  već  je  odavno  potpuno  jasno  da  progresivan  razvitak 
društvenih  odnosa  i  materijalno  jačanje  socijalističkih  zemalja  predstavljaju  historijsku  nužnost 
socijalističkih  snaga  u  sadašnje  vrijeme.  Ali  nama  je  jasno  i  to  da  jačanje  u  materijalnom  i  drugom 
pogledu  svih progresivnih snaga koje teže socijalizmu predstavlja, također, našu internacionalističku 
dužnost.  Uspješno  izgrađivanje  socijalizma  i  komunizma  u  socijalističkim  zemljama,  razvijanje 
najnaprednijih  odnosa  ravnopravnosti  i  drugarstva  među  njima,  imat  će  ogromno  djelovanje,  i  kao 
primjer  i  kao  materijalna  sila  na  svijest  i  borbenu  volju  ljudi  u  čitavom  svijetu.  To  predstavlja  i 
internacionalističku obavezu socijalističkih zemalja. 
Koegzistencija  između  zemalja  s  različitim  društvenim  sistemima  neophodno  je  potrebna  svim 
narodima. Ona je postala jedan od najaktualnijih zahtjeva čovječanstva i potreba socijalizma. Mi već 
godinama tvrdimo, a praksa to najbolje pokazuje, da je aktivna koegzistencija u sadašnjoj etapi jedno 
od najjačih političkih sredstava međunarodnog radničkog pokreta u borbi za društveni progres i jačanje 
socijalističkih snaga u svijetu.« (Tito, iz referata na V plenumu CK SKJ 1963. godine) 
»Kao  što  veliki  porast  radničke  klase  u  svijetu  predstavlja  značajan  faktor  u  jačanju  i  razvijanju 
socijalističkih  elemenata,  tako  i  porast  radničke  klase  u  kolonijalnim  zemljama,  ili  zemljama  već 
oslobođenim  od  kolonijalizma,  posebno  predstavlja  značajan  svjestan  faktor,  kako  u  borbi  protiv 
ostataka kolonijalizma, tako i u pogledu ostvarenja progresivnog društvenog razvoja slabo razvijenih 
zemalja. U tim zemljama radnička klasa pridonosi i unosi kvalitativne elemente u proces unutrašnjeg 
društvenog  razvitka.  To  dokazuje  činjenica  da  danas  gotovo  u  svim  tim  zemljama  već  postaje 
dominirajuća  težnja  i  svih  drugih  progresivnih  političkih  pokreta  za  razvoj  u  pravcu  socijalizma.  Pri 
tome, razumije se, radnička klasa igra sve veću ulogu. 
Masovno kretanje k socijalizmu bit će ubrzano ako socijalističke zemlje budu gradile svoje odnose 
s  oslobodilačkim  pokretima  i  s  nerazvijenim  zemljama  na  principima  ravnopravnosti,  nemiješanja  u 
unutrašnje  stvari  i  uzajamnog  poštovanja,  ako  budu  u  svakodnevnoj  praksi  stvarale  i  gajile  istinski 
socijalističke  odnose,  koji  će  biti  primjer  za  sve  one  zemlje  koje  teže  da  grade  socijalizam.  To  je 
neophodno  imati u vidu, jer se, zbog postupaka kolonijalnih sila prema tim narodima kroz decenije i 
vjekove,  nagomilalo  toliko  loših  iskustava  i  nepovjerenja  prema  strancima  da  je  potrebno  iskreno  i 
obzirno  postupanje  da  bi  se  prema  zemljama,  koje  s  tim  narodima  stupaju  u  ekonomske  i  druge 
odnose, moglo uspostaviti povjerenje.« (Tito, iz referata na V Kongresu SSRNJ, 1960. godine) (30) 

* * * 

PITANJE: Da li bih mogao postaviti ovo pitanje: Pravite li vi veliku razliku između marksističkog 
humanizma  i  zapadnjačkog  humanizma?  Pod  humanizmom  ja razumijem usklađivanje individualnih 
prava, proglašenih 1879, i prava društva Kako gledate na to usklađivanje jednog i drugog i da li vidite 
razliku između zapadnjačkog i marksističkog humanizma? 
ODGOVOR: Vidim veliku razliku. Vidim je ne samo trenutno, već i u perspektivi. Humanizam na 
Zapadu ima više deklarativan karakter. On nije u skladu s ekonomskim sistemom, s mogućnostima da 
svaki  pojedinac  u  tom  sistemu ostvari svoje pravo. Trenutno ni u socijalizmu, ni u našoj zemlji, ni u 
drugim  socijalističkim  zemljama  nisu  ostvareni  takvi  materijalni  uslovi  da  bi  svaki  pojedinac  mogao 
dobiti  ne  samo  prema  svojoj  zasluzi,  nego  i  prema  potrebama  (danas  on  ne  može  dobiti  ni  prema 
svojoj zasluzi, jer su potrebe zajednice još u prvom planu), ali postoji perspektiva i mi smo na putu da i 
pojedinac dođe do tog svog prava, a isto tako i društvo kao cjelina. Na Zapadu, međutim, perspektiva 
ne pruža takvu mogućnost.

67 
 PITANJE: Je li vaš dojam da se i na Zapadu ide prema socijalizmu? Smatrate li da se socijalizam 
na  Zapadu  može  ostvariti  evolutivnim  putem  ili  su  za  to  potrebne  krvave  i  brutalne  revolucije?  U 
Americi i u Francuskoj, na primjer, ja vidim niz mjera koje su, po mojem mišljenju, više socijalističke — 
i ja se zato pitam da li u perspektivi ne postoji jedna točka fuzije između Istoka i Zapada u tom smislu 
što bi Zapad evolutivnim putem došao do socijalizma. 
ODGOVOR: Potpuno se slažem da nije potrebno prolijevanje krvi, da nije potrebno preko barikada 
ići do promjene sistema. Smatram da se to može ostvariti i beskrvnim revolucionarnim i evolutivnim 
putem, putem političke, parlamentarne i druge borbe. Ali, ubrzavanje takvog evolutivnog razvitka zavisi 
mnogo od ekonomskih uslova jednog naroda, od njegove svijesti i snage, i od svijesti onih ljudi koji su 
odgovorni  za  taj  razvitak  koji  treba  da  bude  ostvaren  putem  raznih  mjera  onih  koji  upravljaju  tim 
zemljama. Slažem se da i u Francuskoj, i u Americi, i u Engleskoj, i u drugim zemljama Zapada ima 
socijalističkih  elemenata.  Ali,  ne  bih  mogao  reći  da  su  ti  elementi  u  unutrašnjem  razvoju  svjesni 
socijalistički  elementi.  Oni  postoje  latentno.  Sam  razvoj,  sam  današnji  sistem  civilizacije,  današnji 
sistem tehnike vuče u tom pravcu, i razumije se da će na Zapadu mnogo lakše doći do onoga do čega 
je  došlo  i  u  zaostalijim  zemljama  —  to  jest  do  jednog  socijalističkog  uređenja.  Prije  ili  kasnije  mora 
doći, jer drugih mogućnosti nema. Sredstva za proizvodnju dolaze u sukob s privatnim vlasništvom i 
bivaju podržavljena, bilo na prvoj etapi u formi državnog kapitalizma, bilo u formi primjene unutrašnjeg 
socijalističkog upravljanja. (31) 

(Iz Titovog intervjua direktoru francuskog lista "Le Monde", 1956. godine). 

1. IZ GORNJEG TEKSTA IZVEDI BITNE TEZE U ODNOSU NA SOCIJALIZAM KAO SVJETSKI PROCES. 
2. OBRAZLOŽI AKTUALNOST TITOVIH TEZA. U SVOM OBRAZLOŽENJU UZMI PORED OSTALOG U OBZIR I ONO STO 
U RAZVOJU SUVREMENOG SVIJETA DOZNAJEŠ IZ NOVINA I PRATEĆI RADIO I TELEVIZIJSKE EMISIJE. 

Socijalizam je uistinu danas svjetski proces, što nedvojbeno pokazuju ove činjenice: 
—  Socijalizam  izgrađuju  socijalističke  zemlje  Albanija,  Bugarska,  Čehoslovačka,  Jugoslavija, 
Mađarska, Njemačka Demokratska Republika, Poljska, Rumunjska i SSSR u Evropi, zatim Kina, DR 
Koreja,  DR  Vijetnam,  Kuba  i  znatan  dio  afričkih,  azijskih  i  latinsko­američkih  zemalja  u  razvoju. 
Socijalizam je težnja i svih antikolonijalističkih i antiimperijalističkih pokreta u svijetu. 
— Antifašistički pokreti otpora u drugom svjetskom ratu, kao i komunističke partije i socijalističke 
stranke  Italije,  Francuske,  Belgije,  Španjolske  i  drugih  zemalja  izražavaju  jasnu  orijentaciju  prema 
socijalizmu. 
Međutim,  svaki  od  tih  pokreta  nosi  u  sebi  značajke  vlastitog,  specifičnog  puta  izgradnje 
socijalizma,  ovisno  o  kompleksu  društvenih,  ekonomskih,  političkih,  kulturnih  i  drugih  uvjeta  dotične 
zemlje. 
Politika  aktivne  miroljubive  koegzistencije  bitan  je  preduvjet  za  razvoj  proizvodnih snaga i nove 
društvene organizacije najvećeg dijela svijeta koji vidi svoju perspektivu u socijalizmu. 
U tom svjetskom pokretu prema socijalizmu treba izdvojiti slučajeve očitog zastranjivanja. 
Najpoznatiji i najočitiji primjer takvog zastranjivanja bio je staljinistički etatističko­birokratski sustav 
kojemu su glavne značajke: 
— državno (a ne društveno) vlasništvo sredstava za proizvodnju; 
— privredom i cjelokupnim društveno­ekonomskim i političkim životom upravlja državni aparat, u 
kojem sva rukovodeća mjesta zauzimaju članovi partije na čelu sa Staljinom; 
— nijedno važnije pitanje ne rješava se bez direktiva partije (partija na komandnom mjestu!); 
— državno­administrativni i partijski aparat jača i provodi kruti centralizam, pa se zato i izdvaja po 
ekonomskoj i političkoj snazi sloj rukovodeće birokracije, koji se održava na teroru i parolama. Svi koji 
na bilo koji način iskazuju suprotno mišljenje ili sumnju u »mudro rukovodstvo« na čelu sa Staljinom 
izloženi su »čistkama«, tj. hapšenjima, odvođenju u sibirske logore i likvidaciji. Na taj način nestale su 
stotine tisuća ljudi, pretežno komunista. 
U  tendencijama  apsolutnog  centralizma  i  dominacije  Staljin  se  nije  ograničio  samo  na Sovjetski 
Savez,  već  je  to  isto  želio  provesti  (i  djelomično  uspio)  i  u  svim  ostalim  socijalističkim  zemljama 
Evrope. 
Jugoslavija  se  energično  oduprla  takvoj  namjeri  i  zbog  toga  je  1948.  godine  uslijedila  poznata 
rezolucija  Informbiroa,  u  kojoj  se  grubo  napada  naše  partijsko  i  državno  rukovodstvo  i  zahtijeva

68 
njihovo  smjenjivanje.  Odmah  nakon  toga  dolazi  do  nagloga  jednostranog  prekida  političkih, 
ekonomskih  i  drugih  odnosa  svih  istočnoevropskih  socijalističkih  zemalja  i  SSSR­a  s  Jugoslavijom, 
pokušaja kompromitiranja, ekonomske blokade i niza drugih mjera protiv naše zemlje s namjerom da 
se pokori Staljinovu diktatu. Kao što je poznato, naša zemlja uspješno je svladala ovu veoma ozbiljnu 
krizu  dosljedno  nastavljajući  svoju  politiku  samostalnosti  i  nemiješanja  u  unutrašnje  poslove  drugih 
zemalja i izgrađujući vlastiti put samoupravnog socijalizma. 

Socijalizam je društveni sistem koji se zasniva na društvenim sredstvima za proizvodnju. Na taj se 
način  ruše  temelji  klasnog  društva  i  stvara  osnova  za  izgradnju  društva  bez  klasa  —  za  besklasne 
društvo,  bez  najamnog  rada  i  eksploatacije.  Socijalizam  tako  predstavlja  prijelazno  razdoblje  u 
besklasna društvo. 
U  povijesti  ljudskog  društva  možemo  uočiti  tri  različite  epohe:  prvobitnu  pretklasnu  zajednicu, 
klasno društvo i, napokon, besklasnu ljudsku zajednicu. 
Temelj klasnog društva je privatno vlasništvo na sredstvima za proizvodnju jedne klase, iz čega 
proizlazi njena ekonomska, politička i svaka druga prevlast nad drugom klasom koja nema sredstava 
za  proizvodnju.  Svaki  klasno  organiziran  sistem  (npr.  kapitalizam)  izgrađen  je  na  odnosima  dviju 
suprotnih klasa, od kojih jedna izrabljuje drugu i živi na njen račun. 
Socijalizam  je  takav  društveni  sistem  u  kome  se  ukida  privatno  vlasništvo  (eksproprijacija)  na 
sredstvima za proizvodnju tako da ona praktično »stoje na raspolaganju« svim članovima društva, tj. 
svim  neposrednim  proizvođačima,  čiju  ogromnu  većinu  predstavlja  radnička  klasa.  Oni  će  se  sami 
slobodno udružiti i organizirati proizvodnju koristeći se tim zajedničkim sredstvima za proizvodnju, a 
sami će odlučivati i o dohotku koji će ostvariti. Dakle, neposredni proizvođači odnosno radnička klasa 
u socijalizmu samostalno raspolaže sredstvima za proizvodnju (kao vlasnik), ali sama i proizvodi na 
tim  sredstvima  ne  izrabljujući  nikoga.  Tako  radnička  klasa  postaje  nosilac  cjelokupne  društveno­ 
ekonomske i političke moći i vlasti. 
Čemu  joj  ta  moć  i  vlast  kad  nema  sebi  nasuprot  eksploatiranu  klasu  koju  bi  trebala  držati  u 
pokornosti? 
Radnička  klasa  doduše  nema  sebi  nasuprot  eksploatiranu  klasu,  ali  socijalizam  još  uvijek  nije 
besklasno  društvo,  već  samo  prijelazni  period  u  takvo  društvo.  Još  uvijek,  naime,  nisu  nestali  neki 
društveni  slojevi,  grupe  i  pojedinci  koji  imaju  namjere  da  zadrže  i  prisvoje  neke  povlastice  klasnog 
društva  (npr.  da  prisvoje  velik  dio  društvenih  sredstava,  pravo  odlučivanja,  poseban  i  privilegiran 
društveni položaj i utjecaj itd.) i tako ugroze interese radničke klase. Njih treba obuzdavati i sprečavati 
u njihovim pokušajima, i to radnička klasa čini snagom svoje društvene, ekonomske i političke moći i 
prisile. 
Zato  radnička  klasa  formira  svoju  državu  preko  koje  provodi  tu  moć  i  prisilu,  a  koja  se  obično 
naziva diktatura proletarijata. 
Socijalistička,  radnička  ili  proleterska  država,  međutim,  bitno  se  razlikuje  od  države  u  klasnom 
društvu (vidi: Oblici klasne borbe i država). Njena funkcija nije više u tome da štiti interese vladajuće 
klase  i  drži  u  pokornosti  podređenu  eksploatiranu  klasu,  već  je  njena  funkcija  i  zadatak  da  osigura 
ostvarenje interesa većine društva i da ih zaštićuje od neznatnog broja onih koji bi ih mogli ugroziti. 
Upravo zbog toga u socijalizmu nije potrebna centralistička država, tj. država u kojoj se sva vlast 
nalazi  u  rukama  centralnih  organa  državne  vlasti.  Naprotiv,  država  u  svojem  klasičnom  obliku  i 
funkcijama  odumire  u  socijalizmu,  jer  njena  ovlaštenja  i  funkcije  prelaze na najšire slojeve radničke 
klase, odnosno čitavog društva. To je proces decentralizacije (ukidanje centralne vlasti) i deetatizacije 
(slabljenje i odumiranje funkcija države). 
Vlast  radničke  klase  dolazi  napose  do  izražaja  u  neposrednoj  materijalnoj  proizvodnji  kao 
ekonomskoj  osnovi  društva.  U  toj  oblasti  neposredni  proizvođači  slobodno  udružuju  svoj  rad  i 
društvena  sredstva  stvarajući  tako  organizacije  udruženog  rada  u  kojima  samostalno  odlučuju  o 
uvjetima i načinu proizvodnje i raspodjeli dohotka. 
Na sličan se način udružuju i radni ljudi u svim drugim oblastima društvene djelatnosti (zdravstvo, 
prosvjeta, itd.) povezujući se i usklađujući svoje interese s neposrednim proizvođačima. 
Ovakav tip ili model socijalizma izgrađuje se u Jugoslaviji, a naziva se samoupravni socijalizam. 
Ima međutim i drugačijih modela socijalizma, koji se izgrađuje na nešto drugačijim osnovama i na 
drugačiji način, ovisno o specifičnim uvjetima pojedinih zemalja.

69 
 Najpoznatiji  je  onaj  model  koji  se  izgrađuje  u Sovjetskom Savezu i zemljama istočne Evrope, a 
zasniva  se  na  državnom,  a  ne  na  društvenom  vlasništvu  sredstava  za  proizvodnju.  U  tom  slučaju 
dakle  država  upravlja  sredstvima  za  proizvodnju  u  ime  radničke  klase.  Ona  utvrđuje  planove 
proizvodnje  i  ima  najveći  utjecaj  u  reguliranju  svih  ostalih  oblasti  društvenog  života.  Takav  model 
socijalizma naziva se etatistički socijalizam. 45 
I u Jugoslaviji je postojao etatistički socijalizam u razdoblju od 1945 — 1950. godine. Taj model je 
Jugoslavija prevladala i napustila 1950. godine uvođenjem radničkog samoupravljanja na osnovama 
društvenog vlasništva, što nesumnjivo predstavlja najviši i najrazvijeniji stupanj i oblik socijalizma koji 
je do sada poznat u svijetu. 
Socijalizam općenito danas predstavlja svjetski pokret jer zahvaća velik broj zemalja u svijetu, a i 
dalje se naglo širi. Nasuprot kapitalizmu, koji dolazi u sve veće krize, proturječnosti i sukobe i kojem 
nužno predstoji konačni slom, pojavljuje se neminovno nova povijesna epoha — epoha socijalizma. 

PITANJA I ZADACI 
1. ZAŠTO RADNIČKA KLASA TREBA DRŽAVU? 
2. KAKVU DRŽAVU TREBA RADNIČKA KLASA? 
3. ANALIZIRAJ OBILJEŽJA STALJINISTIČKE ETATISTIČKE BIROKRATSKE PRAKSE. 
4. ANALIZIRAJ RAZLIKE  IZMEĐU ETATISTIČKOG  I  SAMOUPRAVNOG  SOCIJALIZMA. 
5. OBRAZLOŽI   ZAŠTO   SE   MI   OPREDJELJUJEMO   ZA   SAMOUPRAVNI   SOCIJALIZAM. 
6. OPIŠI OBLIKE UDRUŽIVANJA NEPOSREDNIH PROIZVOĐAČA I RADNIH LJUDI UOPĆE. 

... za ponavljanje i za daljnje istraživanje 
7. SAČINI  PREGLEDNU SHEMU NATUKNICA ZA PONAVLJANJE. USPOREDI NAŠE UVODNE NAZNAKE NA POČETKU 
POGLAVLJA. 
8. SVOJU SHEMU DOPUNI POTREBNIM  OBJAŠNJENJIMA I  SAŽETIM ARGUMENTIMA. 
9. U  TUMAČU  POJMOVA  VIDI  TERMINE:  DRŽAVA,  BIROKRACIJA,  SOCIJALIZACIJA,  DIKTATURA  PROLETARIJATA, 
SOCIJALIZAM, EKSPROPRIJACIJA , UDRUŽENI PROIZVOĐAČI 

45 
etatistički – od francuske riječi etat (eta), država. Etatizam znači državotvorni ili državni socijalizam.

70 
7. POVIJESNI OBLICI POSTOJANJA DRUŠTVA 

Priroda  ljudskog  udruživanja  očituje  se  u  osjećaju  povezanosti  ili  solidarnosti  medu  članovima 
grupe.  Razlikujemo  životne  zajednice  i  interesne  zajednice.  Razlikujemo  nadalje  primarne  zajednice  i 
sekundarne zajednice. Na pojedinca grupa djeluje poticajno. 
Tri  osnovne  funkcije  obitelji.  Centrifugalno  i  centripetalno  djelovanje  promjena  u  životu  suvremene 
obitelji. 
Prijelaz od plemena do naroda. Preobrazba naroda u naciju. 
Načelo  rješavanja  nacionalnog  pitanja  u  Jugoslaviji.  Bratstvo  i  jedinstvo  naroda  i  narodnosti. 
Opasnost unitarizma i centralizma s jedne strane, a nacionalizma i šovinizma s druge strane. 

ČOVJEK JE DRUŠTVENO BIĆE 

Društveni karakter čovjeka može se očitovati samo kad se ljudi udružuju. Oblici udruživanja mogu 
biti  veoma  različiti  i  njihova  različitost  pokazuje  do  koje  je  mjere  ljudska  društvenost  udarila  pečat 
posebnim  načinima  ljudskog  udruživanja.  Udruživanje  kao  ljudska  potreba  očituje  se  kao  čuvstvo 
povezanosti ili solidarnosti među članovima. Ta čuvstva nisu u svim grupama podjednako razvijena i 
nemaju  isti  značaj.  Tako  će  pokušaj  da  se  neka  grupa  razbije,  zabrani  ili  negira  pojedinac  doživjeti 
jednom  kao  neposredno  ugrožavanje  svojeg  života,  a  drugi  put  će  se  prema  tome  odnositi  gotovo 
sasvim ravnodušno. To, dakako, zavisi od toga koliko se pojedinac izjednačuje sa svojom grupom, ali 
načini  izjednačavanja  s  grupom  ovise  upravo  o  tome  kakvu  ulogu  ima  određena  grupa  u  životu 
čovjeka.  Tako  možemo  najopćenitije  razlikovati  one  ljudske  grupe  koje  služe  neposrednom 
samoodržavanju ljudi ili njihovoj životnoj reprodukciji, a koje pojedinci doživljavaju kao svoje životne 
zajednice. Takve grupe nazvat ćemo reproduktivnim, grupama ili životnim zajednicama. 
Drugu vrstu ljudskih grupa čine one koje su nastale kao posljedica društvene podjele rada, pa se 
pojavljuju unutar društvene cjeline kao njezin dio, a uvjetovane su određenim poslovima ili interesima 
koje takvi ljudi imaju u društvu. Takve grupe čine činovnici, obrtnici, trgovci, ali i posebna zanimanja 
(liječnici,  inženjeri,  šumari,  obućari,  slastičari,  itd.)  koja  stvaraju  svoje  posebne  profesionalne 
organizacije. Nije teško predvidjeti da takvih grupa u jednom društvu može biti više ili manje, prema 
razvijenosti podjele rada u tom društvu. Te se grupe udružuju na temelju posebnog interesa, koji nije 
opći društveni interes održavanja društvene zajednice, već samo obrana posebnih grupnih interesa u 
društvu.  Takve  grupe  nazivat  ćemo  funkcionalnim,  grupama  ili  interesnim  grupama,  jer  se  redovito 
udružuju na osnovi određenoga zajedničkog interesa. (32) 

1. KOJE ČUVSTVO IZRAŽAVA PRIRODU LJUDSKOG UDRUŽIVANJA? 
2. OBRAZLOŽI      I      NA      PRIMJERIMA      PRIKAŽI      U      ČEMU      SE      SASTOJI      RAZLIKA  ŽIVOTNE  i  INTERESNE 
ZAJEDNICE. 

PRIMARNE I SEKUNDARNE GRUPE 

Zbog  raslojavanja  društva  pojedinac  u  suvremenom  društvu  pripada  uvijek  većem  broju  grupa. 
Njegovo sudjelovanje u takvim grupama nije, međutim podjednako intimno. 46  S obzirom na način kako 
pojedinac sudjeluje u pojedinoj grupi, razlikujemo veoma shematski primarne i sekundarne grupe. 
Primarne  grupe  odlikuju  se  intimnim  odnosima,  a  sekundarne  ne  sadrže  takve  intimne  odnose 
zato što članovi u prosjeku nisu u neposrednim intimnim odnosima, pa se i ne poznaju, kao što je to u 
velikim  stručnim  ili  političkim  organizacijama.  U  potonjem  slučaju  ljudi  se  ujedinjuju  na  osnovi 
određenog programa, a ne osobne privlačnosti. 
Osnovno  je  obilježje  primarnih  grupa  da  se  pojedinac  kao  individuum  ili  ličnost  osjeća  gotovo 
potpuno  otvoren  u  njima,  što  i  obilježava  intimne  odnose,  pa  takve  grupe  veoma utječu na razvitak 

46 
intiman – prisan, srdačan

71 
ličnosti,  jer  jedan  pojedinac  utječe  na  drugoga  i  služi  kao  uzor  svojim  prijateljima  ili  rođacima.  To 
uzrokuje  mnogo  veće  stapanje  među  članovima,  odnosno  mnogo  veće  izjednačavanje  članova  s 
grupom. Postoji jedan doživljaj cjeline koji se najbolje izražava zamjenicom »mi«, jer u sebi uključuje 
veliku simpatiju i velik stupanj identifikacije s grupom. Pojedinac dijeli sve grupne doživljaje i ona je za 
njega  značajan  izvor  osjećanja  i  djelovanja.  To  ne  znači  da  se  primarna  grupa  temelji  samo  na 
simpatiji 47  i  ljubavi  među  njezinim  pripadnicima.  Među  njima  mogu  postojati  i  takmičenje  i 
proturječnosti. Ali ako pojedinac koji je ambiciozan nastoji zauzeti određeno mjesto u mislima drugih 
članova, tada duh cjeline ili »zajednički duh« prisiljava pojedinca da u takvoj grupi nađe pravu mjeru 
svojeg  ponašanja.  Kao  primjere  primarnih  grupa  najčešće  susrećemo  obitelj,  dječje  i  omladinske 
grupe (tzv. mladenačke klape), školske grupe, susjedstvo u manjim mjestima i u selima, kao i razne 
vrste  manjih  zajednica  ili  prijateljskih  kružoka  medu  odraslima.  Takve  su  grupe  univerzalne  jer  ih 
nalazimo u svakoj dobi i u svim društvima. Međutim, u prvobitnim zajednicama prevladava primarna 
grupa, jer je mala po broju članova koji žive povezani u svakodnevnim djelatnostima. Dječaci i mladići 
oživljuju  često  ovaj  »klanski«  ili  »plemenski«  mentalitet,  žive  u  veoma  čvrsto  i  intimno  povezanim 
grupama. Roditelji ili nastavnici ponekad uzalud pokušavaju raspršiti grupe, ali one se većinom same 
raspadaju kad pojedinci ulaze u bračne ili profesionalne odnose i počinju se intenzivnije baviti svojim 
posebnim ili javnim interesima. 
Utjecajem  urbanizacije  i  industrijalizacije  došlo  je  do  raspada  primarnih  grupa  kao  oblika 
društvenog  života  u  teritorijalnim  zajednicama,  a  takve  su  zajednice  sela,  skupine  kuća,  zadruge, 
plemena,  itd.  Pojedinci  su  se  osamili,  izolirali  od  primarnih  grupa  i  pretopili  najvećim  dijelom  u 
sekundarne  grupe  profesionalnog,  političkog  ili  kulturnog  oblika  (kao  razne  vrste  »publika«  u 
kazalištima, kinematografima ili nogometnim igralištima). Ali najprije da kažemo nešto o sekundarnim 
grupama. 
Seksualne grupe nastaju kao posljedica udruživanja na osnovi posebnoga društvenog interesa u 
društvima  s  velikim  brojem članova, pa prema tome i s razvijenom društvenom podjelom rada. Već 
smo spomenuli razna profesionalna udruženja koja zatječemo najčešće u raznim sindikatima, a svrha 
im  je  društvena  zaštita  profesionalnih  interesa.  U  takva  udruženja  ljudi  ulaze  na  osnovi  posebnog 
interesa,  koji  predstavlja  samo  dio  njihova  društvenog  života,  pa  su  to  nužno  samo  djelomična  ili 
parcijalna  udruženja  u  odnosu  prema  ljudskoj  ličnosti.  Ljudi  pristupaju  i  određuju  svoje  odnose  u 
takvim udruženjima na osnovi ledenog programa akcije ili statuta udruženja. Stoga im osobne veze i 
nisu toliko važne koliko poštivanje programa i izvršavanje određenih ciljeva. 
U suvremenoj sociologiji veoma se razvilo ispitivanje »malih grupa« ili mikrosociologija. 
Čovjek je društveno biće i nije čudno što on kao član neke grupe zadovoljava niz svojih društvenih 
potreba:  za  razgovorom,  izmjenom  čuvstva,  igrom  ili  suradnjom,  za  isticanjem  vlastite  ličnosti  ili 
obožavanjem  tuđe  ličnosti.  Tako  je  kao  jedna od prvih pojava primijećeno da grupa »pospješuje« ili 
48 
»olakšava« izražavanje pojedinca, da ona na njega djeluje kao »društveni stimulator«.  Pojedinci koji 
su  inače  šutljivi,  postaju  u  grupi  brbljavi,  oni  koji  su  stidljivi,  postaju  u  grupi  agresivni  (mladići  koje 
nazivamo »polujakima« drsko dobacuju primjedbe na ulici samo kad su u grupi!). Grupa ne samo da 
pospješuje  obične  ljudske  porive  za  jelom  ili  pićem,  za  igrom  ili  isticanjem  svoje  ličnosti,  nego  ona 
često oslobađa i potisnute porive za rušenjem društvenih normi i autoriteta (destruktivno ili sablažnjivo 
ponašanje) ili za primitivnim identifikacijama s društvenim idolima (mladenačke histerije s »bitlsima«, 
gomile fanatičnih sportskih navijača ili političkih istomišljenika). Grupa oslobađa društveno izražavanje 
pojedinca i on se lakše identificira s drugim čovjekom, lakše prima njegove izraze i brže se prenosi u 
njega  tako  da  se  govori  o  pojavama  povećane  sugestibilnosti  ili  o  povećanoj  sklonosti  imitacije 
pojedinaca u grupi. Razumije se, svi pojedinci nisu toliko podložni utjecajima grupe; uz veliki broj onih 
koji lako padaju pod utjecaj postoje i oni koji joj pružaju otpor i koji se čak koji put ponašaju suprotno 
njezinim očekivanjima. 
Koliko je pojedinaca izjavljivalo, kad su učinili neki prekršaj, da to sami nikad ne bi bili sposobni 
uraditi  da  ih na to nije »navelo društvo« u kojem su se našli! Isto nam je tako katkada nerazumljivo 
zašto neki pojedinac, kao član grupe, zauzima stav koji on inače kao jedinka ne zastupa. To je i razlog 
zbog čega ne možemo predvidjeti ponašanje pojedinaca polazeći od njegove individualne psihologije, 
već moramo imati na umu i moguće uloge koje on ima u nekoj grupi ili organizaciji. 
Zato i govorimo da je grupa više nego običan skup pojedinaca. (33) 

47 
simpatija – suosjećanje, sklonost 
48 
stimulator – podsticatelj, podstrekač

72 
 1. NAVEDI  OSNOVNA  OBILJEŽJA  PRIMARNIH  GRUPA.  ANALIZIRAJ  SVAKO  POJEDINO  OBILJEŽJE.  IZDVOJI  BITNO 
OBILJEŽJE,  TJ.  ONO  KOJE  PRETPOSTAVLJA,  ODNOSNO  NA  NEKI  NAČIN  UKLJUČUJE  OSTALA  OBILJEŽJA.  SVE 
TO OBJASNI I NA KONKRETNOM PRIMJERU. 
2. NAVEDI KOJIM SVE PRIMARNIM GRUPAMA PRIPADAŠ. KOJE JE OSNOVNO OBILJEŽJE SEKUNDARNIH GRUPA? 
3. NAVEDI NEKOLIKO SEKUNDARNIH GRUPA KOJIMA PRIPADAŠ. 
4. KAKO  GRUPA  DJELUJE    NA    POJEDINCA?      OBJASNI    TO    I    NA    PRIMJERIMA.    POTRUDI  SE  DA  U  PRIMJERE 
UKLJUČIŠ I SVOJE ŽIVOTNO ISKUSTVO. 

PORODICA 

Jedno često pitanje, koje je gotovo jednako onome — je li prvo bilo jaje ili kokoš, jest i pitanje je li 
porodica postojala prije ili poslije društva i je li ona »prirodni temelj društva«, kao što tvrde neki filozofi. 
Znanost  danas  odgovara  na  to  pitanje  isto  tako  kao  i  na  prvo,  naime  da  je  pogrešno  postavljeno.  I 
društvo i porodica su se razvili. Kad ih uzmemo u njihovu današnjem obliku, veoma se razlikuju, ali 
ako idemo do njihova korijena, te razlike sve više iščezavaju i postaje sve teže upotrebljavati pojam 
društva i pojam porodice. 
Porodica mora osigurati; 
a) reprodukciju 49  vrste, odnosno osigurati potomstvo spolnim množenjem; 
b) stalno zadovoljavanje spolnog nagona (u normalnim uvjetima); 
c)  zadovoljavanje  niza  ekonomskih  i  kulturnih  obaveza  u  odnosu  među  bračnim  drugovima  i  u 
odnosu roditelja prema djeci. 
Sve te osnovne funkcije stvar su društvene organizacije, pa se načini njihova izvršavanja mijenjaju 
prema  društvenim  promjenama  u  samoj  strukturi.  Iako  se  na  prvi pogled čini da je nagonska strana 
glavni  sadržaj  ovoga  društvenog  odnosa,  ona  je  podložna,  kao  i  svi  drugi  nagoni,  određenim 
društvenim zahtjevima. Postoje mnoge pojave koje govore protiv toga da se isključivo ističe nagonska 
strana. 
Promatramo li razvitak porodice od najstarijih vremena do danas, jasno primjećujemo da je ona u 
početku bila u velikoj mjeri izjednačena s klanskom ili plemenskom grupom, koja je određivala pravila 
u  sklapanju  brakova,  odnosno  u  odabiranju  bračnih  drugova.  U  toku  vremena  porodica  se  sve  više 
izdvajala iz društvene organizacije, ističući bliže krvne ili rođačke veze, da bi se u najnovije vrijeme 
pojavila kao bračna zajednica s užim porodičnim (obiteljskim) krugovima oko sebe. 
Modernu porodicu, što je nastala nakon građanske revolucije, a dobila svoju konačnu fizionomiju u 
toku industrijalizacije, koja je ženu sve više uvlačila u rad i javne službe, nalazimo tek u suvremenoj 
porodici. Nazivamo je bračnom porodicom (obitelju). 

1. DETALJNO  ANALIZIRAJ  ONO  ODREĐENJE  KOJE  GOVORI  O  TOME  DA  PORODICA  MORA  OSIGURATI 
ZADOVOLJAVANJE  NIZA  EKONOMSKIH  I  KULTURNIH  POTREBA  I  OBAVEZA  U  ODNOSU  MEĐU  BRAČNIM 
DRUGOVIMA I U ODNOSU RODITELJA I DJECE. TAJ ZAHTJEV ISCRPNO OBRAZLOŽI PRIMJERIMA. 
2. OSVIJESTI  I  IZRAZI  I  SVOJE  ŽIVOTNO  ISKUSTVO,  TE  SVOJE  SHVAĆANJE  I  ODNOS  PREMA  EKONOMSKIM, 
KULTURNIM,  DRUŠTVENIM  I  DRUGIM  OBAVEZAMA  U  ODNOSU  RODITELJA  I  TEBE  KAO  NJIHOVA  DJETETA  (PO 
SADA, U VRIJEME TVOGA SADAŠNJEGA ŠKOLOVANJA i u BUDUĆNOSTI). 

ŠTO SE DOGAĐA SA SUVREMENOM PORODICOM 

Industrijalizacija  izaziva  sve  veću  urbanizaciju  stanovništva,  koja  u  najrazvijenijim  zapadnim 

zemljama (Nizozemskoj, Belgiji, Engleskoj) iznosi gotovo 80%, a u našoj zemlji već je dosegla otprilike 
35%. (Kod nas znatan dio industrijskih radnika stanuje na selu, pa tako samo u Zagreb svakog jutra 
putuje oko 45 000 ljudi). Industrijalizacija unosi mnoge promjene u život porodice: 

49 
reprodukcija ­ obnavljanje

73 
 — Dovodi do nove podjele rada među njezinim članovima. Dok se na selu vršila podjela rada u 
samoj  porodici,  sada  se  ona  vrši  izvan  porodice  na  radnim  mjestima  ­  u  tvornicama  i  uredima,  pa 
stoga  na seosku porodicu ekonomski život djeluje kao centripetalna sila (kao ono što povezuje), a u 
gradu  kao  centrifugalna  sila  (kao  ono  što  labavi  i  raspršuje).  To  se  najbolje  vidi  već  po  samim 
objedima  u  seoskoj  i  gradskoj  porodici:  u  prvoj  svi  ručaju  zajedno  i  ručak  je neka vrsta »obiteljskog 
obreda«, a u gradu svaki član ruča gotovo uvijek sam, kako stigne s posla ili idući na posao. 
— U gradskim kućerinama gubi se vrijednost susjedstva i uopće sitnomještanskih zajednica, koje 
povezuju  porodice  u  manjim  mjestima,  tako  da  jedna  porodica  u  izvjesnom  smislu  kontrolira  život 
druge porodice. 
—  Na  selu  i  u  malim  mjestima  društveni  život,  razonoda  i  osobni  dodiri  većinom  su  u  okviru 
porodice  (razna  slavlja),  dok  se  u  gradovima  razonoda  stvara  najviše  u  poduzećima  ili  u  javnim 
ustanovama za razonodu (kino, kazalište, ples itd.), što također pridonosi gubitku porodične kohezije. 
—  Nabijen  život  u  gradskim  kućerinama  bez  prostora,  zraka  i  sunca,  s  djecom  koja  se,  često 
prepuštena  sama  sebi,  igraju  na  prometnim  ulicama,  bez  polja  i  vrta,  bez  drveća  za  penjanje,  itd., 
zapravo ne pridonosi boljoj povezanosti porodica, već prije njihovoj izolaciji. 
—  Nova  podjela  rada  utječe  i  na  izmjenu  odnosa  u  porodici:  otac  gubi  crte  patrijarhalnog 
gospodara  porodice  i  postaje  samo  njezin  član;  žena  se  sve  više  društveno  i  ekonomski 
osamostaljuje,  pa  često  ima  i  brigu  oko  »obiteljskog  budžeta«,  tako  da  je  ponekad  više  opterećena 
obavezama u javnom i porodičnom životu nego muškarac. 
—  Utjecajem  industrijalizacije porodica je sve manja jer se broj djece smanjuje. Dok u seoskom 
pučanstvu porodica prosječno doseže 6 — 7 članova (osobito u krajevima gdje se još toliko ne osjeća 
utjecaj  industrijalizacije  i  gradskog  života),  u  gradu  se  sve  više  sužava  na  dvoje  ili  troje  djece  (tzv. 
sistem  dvoje  djece),  tako  da  ona  u  prosjeku  nema  više  od  4  člana.  Zbog  toga  su  i  veze  među 
članovima  porodice  postale  prisnije,  naime,  jedan  član  porodice  više se bavi drugim, muž ženom ili 
roditelji djecom, pa su tako i međusobni odnosi intenzivniji. 
—  Veća  anonimnost 50  života  u  gradu,  međutim,  pogoduje  također  i  nezakonitim  oblicima 
seksualnog života i prostituciji, što kod nemalog broja pojedinaca stvara katkada privremenu ili stalnu 
zamjenu za normalan bračni život. 
Zbog svih ovih procesa ojačao je individualizam u bračnim i porodičnim odnosima, pa on djeluje 
kao  sila  koja  čovjeka  čvršće  veže  uz  porodični  i  bračni  život,  iako  mnogi  društveni  utjecaji  slabe  i 
bračni  i  porodični  život.  Shvaćanja  koja  su  smatrala  da  će  moderni  život  u  buržoaskom  ili 
socijalističkom društvu dovesti do iščezavanja porodičnog i monogamnog bračnog života, kao stalnog 
oblika,  u  ime  »slobodne  ljubavi«  ili  brige  za  djecu  povjerene  sve  više  društvu,  pokazala  su  se 
pogrešna. Naprotiv, kako je suvremeni čovjek veoma zauzet poslovima izvan kuće, on želi da mu dom 
bude  ne  samo  mjesto  »odmora  za  ratnike«,  već  i  oslonac  u  društvenim  neprilikama  i  utočište 
nesputanog  i  intimnog  razgovora.  Kako  ga  suvremena  gradska  mašinska,  birokratizirana  i 
tehnokratizirana  civilizacija  čini  samo  kotačićem  ili  »brojkom  u  masi«,  on  nastoji  očitovati  svoju 
individualnost,  ljudsku punoću i mnoge neispunjene želje u porodičnom životu ako to ne ostvaruje u 
krugu prijatelja. Tako porodični i bračni život postaje za većinu gradskog stanovništva kompenzacija 
za beznačajan ili nelagodan život u zvanju. (34) 

1. ANALIZIRAJ  KORIJEN  (PODRIJETLO,  ETIMOLOGIJU)  RIJEČI  »PORODICA  —  POROD«  I  RIJEČI  »OBITELJ  — 

OBITAVALIŠTE«. NA ŠTO UPUĆUJE JEDNA RIJEČ (ODNOSNO KORIJEN), A NA ŠTO DRUGA? 
2. OSVIJESTI POTREBU ANALIZE IZVORNOG ZNAČENJA RIJEČI. 
3. ANALIZIRAJ      PROMJENE      KOJE      U      ŽIVOTU      SUVREMENE      OBITELJI      UNOSI  INDUSTRIJALIZACIJA    I 
URBANIZACIJA.  SVE  TO  OBRAZLOŽI  I  PRIMJERIMA. 
4. KOJE OD TIH PROMJENA DJELUJU NA PORODICU CENTRIFUGALNO, A KOJE CENTRIPETALNO? NASTOJ UZETI 
U OBZIR SLOŽENOST I MNOGOZNACNOST POJEDINIH PROMJENA O KOJIMA JE RIJEČ. 
5. DJELUJU   LI   NEKA   ODREĐENJA   U  ISTO   VRIJEME   CENTRIPETALNO I CENTRIFUGALNO? OBRAZLOŽI SVOJ 
ODGOVOR. 
6. NAVEDI  I OBRAZLOŽI NEKOLIKO  PROMJENA I  ODREĐENJA  SUVREMENE  OBITELJI, KOJI NISU SPOMENUTI U 
TEKSTU? 

50 
anonimnost — neimenovanost, bezimenost, nepoznatost

74 
 OD PLEMENA DO NARODA 

Pleme  je  najrazvijeniji  oblik  društvene  organizacije  primitivnih  naroda.  Neki  plemena  nazivaju 
»prirodnim narodima« za razliku od »kulturnih naroda«, jer takvi narodi žive u bližoj vezi s prirodom, a 
takva  bliža  veza  ogleda  se  i  u  tome  što  je  njihova  društvena  organizacija  prvenstveno  uvjetovana 
vezama srodstva, onako kako ih oni zamišljaju, a ne vezama na ekonomskoj podjeli rada. 
Narod  se  javlja  kao  reproduktivna  ili  životna  zajednica  u  toku  procesa  koji  prvobitnu  zajednicu 
pretvara  u  razvijeno  društvo,  tj.  u  razvijenu  društvenu  organizaciju  na  osnovi  podjele  rada,  klasnih 
odnosa i s posebnim društvenim ustanovama. Iako je taj proces za razvitak društva veoma značajan, 
neki  sociolozi  —  govoreći  o  društvu  —  nemaju  potrebu  da  govore  o  narodu,  pa  tu kategoriju posve 
ispuštaju iz svojeg sistema. Međutim, pojava narodne pripadnosti i nacionalizma pokazuje da je riječ o 
važnoj društvenoj kategoriji. 
Na  koji  se  način  pleme  pretvorilo  u  narod,  odnosno  u  višu  društvenu  organizaciju  koja 
pretpostavlja teritorijalno, ekonomsko i kulturno jedinstvo jednog naroda? 
To je u prvom redu ujedinjavanje više plemena, tako da se bira jedan nat­poglavica i jedno stalno 
vijeće poglavica. Oni tvore sada stalno političko tijelo. Uz takvo tijelo može doći i do oblikovanja stalne 
vojske,  što  se  redovito  događa  kad  se  jedno  pleme  osvajanjem  nametne  srodnim  ili  stranim 
plemenima,  pa  se  takva  politička  vlast  odmah  poveže  s  davanjem  danka  ili  poreza.  No,  ovakve 
tvorevine  ostaju  još  uvijek  veoma  labave  jer  su  vezane  uz  lokalne  ekonomske  zajednice.  Takva 
tvorevina počinje jačati kad se počnu razvijati obrt i trgovačka razmjena između pojedinih zajednica i 
kad se stvaraju unutrašnja tržišta. Uz organizirani zanat u to vrijeme pojavljuju se lokalni ili regionalni 
sajmovi.  Stvara  se  sitna  i  krupna  trgovina  kao  izvor  posebnih  bogatijih  slojeva  i  zameci  klasnog 
društva.  Put  iz  prvobitnih  zajednica  vodio  je  u  robovlasničko  društvo,  kao  u  zemljama  oko 
Sredozemlja,  ili  u  feudalno  društvo,  kao  što  je  bio  slučaj  sa  Slavenima  i  Germanima.  Ono  što  je 
značajno  u  vezi  sa  stvaranjem  naroda,  i  što  neki  sociolozi  smatraju  odlučnim,  jest  podjela  na  selo i 
grad. 
Što je, prema tome, bitno u stvaranju jednog naroda? 
Prvo,  rodovske  i  plemenske  veze  na  osnovi  krvnog  srodstva  počinju  se  gubiti,  jer  i  sam  porast 
pučanstva onemogućuje kontrolu i primjenu egzogamije, pa se stvara individualna porodica. Umjesto 
krvne veze uspostavlja se teritorijalna veza na osnovi ekonomske i političke kontrole zemlje na kojoj 
živi neka etnička skupina. 
Drugo, pošto je iščezla rodovska organizacija, počinje se stvarati politička organizacija društva u 
obliku  jedne  centralne  vlasti  s  posebnim  organizacijama  za  upravljanje  društvenim  poslovima,  za 
proizvodnju i razmjenu robe (cehovi i trgovci), kao i materijalna sila vlasti u obliku vojske (oružje nose 
ili privilegirani slojevi ili najamnici). 

***************************** 

1. ŠTO JE PLEME? ČIME JE UVJETOVANA DRUŠTVENA ORGANIZACIJA PLEMENA? 
2. NAVEDI KOJI SU SVE ELEMENTI VAŽNI U PROCESU PRETVARANJA PLEMENA U NAROD. 

NAROD I NACIJA 

U povijesti, pa prema tome i u sociologiji, pokazalo se korisnim razlikovati narod i naciju. Kakva je 
razlika  između te dvije društvene pojave? Je li uopće opravdano razlikovati ta dva pojma, koja neki 
pisci  razlikuju  samo  s  obzirom  na  stupanj  organiziranosti,  pa  bi  nacija  bila  jednostavno  organizirani 
narod, a nacija bez društveno­političke organizacije ostaje samo narod? 
Zapravo,  nacije  nisu  drugo  nego  narodi  koji  su  dosegli  određeni  stupanj  političkog  razvitka  i 
organizacije, a takva organizacija, kao i svijest takve organizacije, uvjetovana je, dakako, nekim općim 
povijesnim procesima, u kojima su osnovnu ulogu odigrali ekonomski procesi. O čemu se radi? Nije 
slučajno što se pojava nacije veže uz pojavu građanskog društva ili buržoaske revolucije. Francuska 
revolucija, kao uostalom svaka građanska revolucija, nastupa protiv privilegija feudalaca u ime nacije, 
pa se nacija ističe istovremeno i kao ideal, i kao načelo novoga državno­političkog uređenja.

75 
 Kad  govorimo  o  preobrazbi  naroda  u  naciju,  valja  imati  na  umu  da  je  razvitak  doveo  do 
dominantne  uloge  građanske  klase,  zahvaljujući  obrtu,  industriji  i  trgovini.  Proizvodnja  roba  na 
industrijskoj osnovi postaje osnovna ekonomska snaga društva. Stvara se još razvijenije unutrašnje i 
vanjsko tržište. Dolazi do povećane društvene podjele rada, porasta pučanstva, do još većeg jačanja 
države  i  stvaranja  stalnih  stajaćih  vojska,  do  državnih  budžeta,  socijalnog  zakonodavstva  u  vezi  s 
radnim  uvjetima,  prosvjetom  i  zdravljem  građana.  Stvara  se  mnogo  veća  unutrašnja  zavisnost 
društvenih  grupa  i  pojedinaca  jednih  od  drugih  i time, naravno, veća unutrašnja solidarnost društva. 
Možemo  stoga  reći  da  je  pojava  nacije  rezultat  određenoga  demografskog  (porast  gustoće 
pučanstva); ekonomskog (razvitak podjele rada i unutrašnjeg i vanjskog tržišta), političkog (stvaranje 
nacionalnih država s građansko­demokratskim poretkom) i kulturnog (buđenje svijesti o zajedničkom 
jeziku i kulturnoj narodnoj tradiciji) zgušćavanja. 
Kao  što  se  ni  jedan  proces  u  ljudskoj  povijesti  ne  odigrava  po  nekoj  šabloni  i  mehanički,  ni 
stvaranje  nacija  nije  se  izvršilo  tako  da su se već postojeće etničke grupe pretvorile u državotvorne 
nacije. Uvijek ima odstupanja od općih tendencija. I u ovom procesu različite etničke skupine stvorile 
su na zajedničkom teritoriju jednu naciju, ili su pak neke etničke grupe prigrlile kao svoju naciju državu 
u kojoj prevladava tuđa etnička grupa, na primjer, lorenski Nijemci francusku naciju. Paradoksalno je 
da su ponekad takve manjinske etničke grupe veći nacionalisti od većinskih grupa. (35) 

1. ANALIZIRAJ  ELEMENTE  O  KOJIMA  OVISI  PREOBRAZBA  NARODA  U  NACIJU.  SVOJU  ANALIZU  OSNAŽI 
ARGUMENTIMA S PODRUČJA OPĆE I NAŠE NACIONALNE POVIJESTI. 
2. U  PRAVILU  POSTOJI  ČVRSTA  VEZA  IZMEĐU  ETNIČKE  I  NACIONALNE  PRIPADNOSTI  (IZMEĐU  ETNIČKE 
PRIPADNOSTI I NACIONALNOG OSJEĆAJA I OPREDJELJENJA). NAVEDI PRIMJERE ZA TU VEZU. 
3. NABROJI I ANALIZIRAJ PRIMJERE KOJI POKAZUJU ODSTUPANJA OD TOG PRAVILA. 

NACIONALNO PITANJE I MEĐUNACIONALNI ODNOSI 

»Poznato  je  da  je  socijalistička  Jugoslavija  jedinstvena  zajednica  više  naroda  i  narodnosti.  Po 
načinu  kako  je  nastala  u  revoluciji  i  po sadržaju svoga federativnog uređenja danas ona predstavlja 
oživotvorenje  Lenjinova  učenja  o  nacionalnom  pitanju.  Zato  je  u  socijalističkoj  Jugoslaviji  stalno 
aktualno Lenjinovo učenje o međunacionalnim odnosima. 
Za nas je posebno značajan bio principijelni Lenjinov stav o neophodnosti priznanja punog prava 
nacije na samoopredjeljenje. To je, po Lenjinu, uvjet i sastavni dio uspješne socijalističke revolucije. 
Lenjin  je,  kao  što  je  to  činio  i  Marx,  isticao  klasni  pristup  naciji.  Ali,  on  to  nije  činio  nezavisno  od 
priznanja  jednakosti  naroda,  njihove  ravnopravnosti  i  suvereniteta.  Bez  toga,  internacionalizam 
postaje  puka  deklaracija,  jer  se  u  tom  slučaju  ne  bi  mogli  ostvariti  potrebno  povjerenje  i  klasna 
solidarnost  radnika  raznih  nacija.  S  pobjedom  socijalizma  stvaraju  se  mogućnosti  i  za  dosljedno 
rješavanje  nacionalnog  pitanja  i  uklanjanja  svih oblika nacionalnog potčinjavanja.« (Tito, iz članka u 
moskovskoj Pravdi u povodu stote godišnjice Lenjinova rođenja, Borba 19. IV 1970.) 
»Ja smatram da VIII kongres mora posvetiti punu pažnju međunacionalnim odnosima, ali ne zbog 
toga  što  nacionalno pitanje kod nas predstavlja problem koji u principu nije riješen. Ne, ne radi se o 
tome. Za nas komuniste rješenje nacionalnog pitanja u Jugoslaviji bilo je sastavni dio političke linije i o 
njemu  je  definitivno  odlučeno  još  prije  rata.  Ono  je  bilo  u  našem  programu  s  kojim  smo  ušli  u 
oslobodilački rat. Osim toga, nacionalno pitanje rješavali su svi naši narodi u toku oslobodilačkog rata i 
riješili  ga  sporazumno  na  najdemokratskiji  način,  što  je  potvrdio  i  naš  Ustav.  Sada  se  radi  o daljem 
razvoju međunacionalnih odnosa. 
O načinu na koji treba riješiti nacionalno pitanje u Jugoslaviji vodila se u toku niza godina poslije 
prvog  svjetskog  rata  oštra  borba  u  redovima  Komunističke  partije  Jugoslavije,  odnosno  u  vrhovima 
Centralnog  komiteta,  dok  konačno  nije  pobijedilo  marksističko­lenjinističko  shvaćanje da ovo pitanje 
treba  riješiti  na  principu  ravnopravnosti  svih  naroda,  na  dobrovoljnom  udruživanju,  s  pravom 
odcjepljenja. Na Trećoj partijskoj konferenciji, u decembru 1924. godine, nacionalno pitanje dobilo je 
svoje konture jedne principijelne marksističke formulacije u rezoluciji Konferencije, o čemu su se, još 
niz godina, vodile diskusije, i tek uoči rata naša Partija je tome dala pun marksistički sadržaj. Takav 
stav  u  nacionalnom  pitanju  stvorio  je  povjerenje  svih  naših  naroda  u  našu  Partiju.  To  je  krupna 
tekovina, na koju mi komunisti uvijek i s pravom možemo biti ponosni. Ali, to povjerenje mi moramo 
posebno čuvati i u daljoj fazi razvoja naših socijalističkih društvenih odnosa, koji moraju biti u skladu s 
pravilnim razvitkom međunacionalnih odnosa u našoj zajednici. Sadržaj tih odnosa mora biti takav da

76 
sve više učvršćuje jedinstvo i bratstvo naših naroda. Međutim, ima ljudi, pa čak i komunista, kojima je 
već  dodijala  ta  snažna  parola  iz  naše  oslobodilačke  borbe  i  koji  smatraju  da  su  u  našem 
socijalističkom  društvenom  razvoju  nacionalnosti  već  preživjele  i  da  treba  da  odumru.  Oni  brkaju 
jedinstvo  naroda  s  likvidacijom 51  nacija  i  stvaranjem  nečeg  novog,  to  jest,  jedne  jedinstvene 
jugoslavenske  nacije,  što  pomalo  sliči  na  asimilaciju 52  i  birokratsku  centralizaciju,  na  unitarizam 53  i 
hegemonizam 54 .  Jugoslavenska  socijalistička  integracija  je  novi  tip  društvene  zajednice,  u  kojoj  sve 
nacionalnosti  nalaze  zajedničke  interese.  Ja  znam  da  se  tu  radi  samo  o  pojedincima,  ali  i  takvi 
pojedinci mogu nanijeti mnogo štete. Ukoliko se takvi pojedinci nalaze u Savezu komunista, treba reći 
da njima nema mjesta u našem Savezu, jer su štetni ...« (Tito). 

1. FORMULIRAJ PRINCIP (NAČELO) NA KOJEM JE RIJEŠENO NACIONALNO PITANJE U JUGOSLAVIJI. 
2.  KOJA   JE   NAJVAŽNIJA   TEKOVINA   TAKVOG   RJEŠENJA   NACIONALNOG   PITANJA? 
3. TITO,  UPOZORAVA  NA  ŠTETNE  I  OPASNE  POJAVE  UNITARIZMA,  HEGEMONIZMA  BIROKRATSKE 
CENTRALIZACIJE I ASIMILACIJE. OBRAZLOŽI U ČEMU SE SASTOJI ŠTETNOST TIH POJAVA. 

NACIONALIZAM I ŠOVINIZAM 

»Mi  moramo  biti  načisto  s  tim  da  i  u  razvoju  naših  socijalističkih  društvenih  odnosa  postoje 
proturječnosti koje proistječu u prvom redu iz bujnog, svestranog razvoja naše donedavno nerazvijene 
zemlje i proturječnosti koje naročito dolaze do izražaja u jednoj višenacionalnoj državi. A zato smo mi 
komunisti  tu  da  uočavamo  postojeće  proturječnosti  i  da  ih  rješavamo  što  je  moguće  bolje.  Neke 
proturječnosti, kako u federaciji tako i u republikama, imaju svoje korijene u onome što je, čini mi se, i 
najhitnije  u  ekonomskom  razvoju  naše  zemlje  —  administrativno­birokratskoj  raspodjeli  i  drugim 
nepravilnostima,  u  razlikama  u  razvijenosti  pojedinih  republika  i  oblasti,  i  sličnom.  To  dovodi  do 
pojedinačnih ispada šovinističkih 55  elemenata, koje smo naslijedili iz stare, predratne Jugoslavije i koji 
obilno koriste takve slabosti, pa im ponekad nasjedaju i neki komunisti. 
Pojave šovinizma treba stalno otkrivati, svestrano proučavati njihove izvore i uzroke i nastojati da 
se  oni  otklone  iz  našeg  društvenog  života.  Te  pojave  se  manifestiraju  ponekad  u  svim  područjima 
društvenog života: u oblasti privrede i privrednom razvitku, u kulturi, umjetnosti i nauci, a naročito u 
historiografiji,  i  drugdje.  Postepeno  uklanjanje  takvih  pojava  zavisi,  u  prvom  redu,  od  stanja  u 
ekonomskim odnosima i od mjera koje preduzimamo na tom polju, to jest od toga kako rješavamo te 
probleme. 
Nacionalističke deformacije pojavljuju se i zbog etatističko­birokratskih tendencija, koje sputavaju 
procese  međunacionalne  integracije.  One  dovode,  na  jednoj  strani,  do  birokratsko­centralističkih 
tendencija,  do  unitarističkog  ignorisanja 56  društveno­ekonomske  funkcije  republika  i  autonomnih 
pokrajina, a na drugoj strani do tendencija zatvaranja u »svoje granice«. Obje tendencije su u suštini 
nacionalističke i podjednako štetne za normalni proces ekonomske i društvene integracije. 
Najviše štete od takvih deformacija imaju radni kolektivi, radničko i društveno samoupravljanje, jer 
oni  teže  ka  socijalističkoj  integraciji  u  proizvodnji,  koja  odgovara  njihovim  interesima,  a  ne 
nacionalističkoj dezintegraciji ili unitarizmu i centralizmu. 
Za proizvođače ne postoje granice, jer su interesi proizvođača identični s interesima čitave naše 
društvene  zajednice.  Proizvođači  nalaze  svoj  interes  u  raznim  formama  saradnje  i  podjele  rada,  a 
republičke  granične  barijere  predstavljaju  smetnju  takvoj  saradnji.  To  se  ponekad  najdrastičnije 
odražava na našem unutrašnjem tržištu. 
U  svim  našim  republikama,  odnosno  u  nacionalnim  područjima,  ponekad  pojedinci  izražavaju 
zabrinutost  zbog  tobože  ugroženih  nacionalnih  interesa.  Takvi  ljudi  vide  samo  negativne  posljedice 
raznih  mjera  naše  ekonomske  politike  za  »njihova«  područja,  i  obratno,  samo  korist  te  politike  za 

51 
likvidacija – uništenje, ukidanje 
52 
asimilacija – stapanje, izjednačavanje 
53 
unitarizam – naglašavanje apsolutnog jedinstva 
54 
hegemonizam – prevladavanje, vodeća uloga 
55 
šovinizam – nacionalna isključivost, ugnjetavanje drugih naroda 
56 
ignorirati — ne znati, ne htjeti znati, prezirati

77 
druga  područja.  Oni  su  nesposobni  da  svestrano  i  objektivno  promatraju  naš  ekonomski  razvitak  u 
cjelini, to jest kretanje našeg ekonomskog sistema i uslovljenosti tog kretanja objektivnim faktorima. 
Takvi ljudi često sebi prisvajaju pravo samozvanih »zaštitnika« nacionalnih interesa ovog ili onog 
našeg  naroda.  Međutim,  kad  se  treba založiti za što puniji razvitak društvenog samoupravljanja i za 
prava radnog čovjeka, kako bi stvarni nacionalni interes došao potpuno do neposrednog izražaja, oni 
znaju  često  pružiti  ozbiljan  otpor  tom  daljem  progresivnom  razvitku  sistema  društvenog 
samoupravljanja. 
Osnovno  pitanje  koje  se  pred  nas  danas  postavlja u oblasti međunacionalnih odnosa jeste dalje 
razvijanje njihovog socijalističkog karaktera. 
Međunacionalni  ekonomski  odnosi  moraju  biti  postavljeni  tako  da  se  osigura  sve  punije 
osposobljavanje cijele društvene zajednice i svih njenih nacionalnih dijelova da svestranije, Što brže i 
što efikasnije, razvijaju kako materijalne proizvodne snage, tako i nosioce i faktore društvene svojine, 
socijalističkih odnosa, društvenog samoupravljanja i raspodjele prema radu. 
U  onoj  mjeri  u  kojoj  budemo  efikasno  sužavali  prostor  djelovanja  administrativnih  metoda  u 
reguliranju međunacionalnih ekonomskih odnosa, utoliko ćemo u toj oblasti otklanjati pojave etatizma, 
birokratizma i subjektivizma, a samim tim čistit ćemo svoje redove od nacionalističkih deformacija. To 
znači da za nacionalne aspekte ekonomskih odnosa moramo tražiti što objektivnija rješenja u okviru 
samog  novog  ekonomskog  sistema.  Ta  rješenja  treba  maksimalno  da  odgovaraju  objektivnim 
ekonomskim uslovima i potrebama razvitka socijalističkih društvenih odnosa, ona treba da budu faktor 
njihovog ostvarivanja.« (Tito, iz referata na VIII kongresu SKJ, 1964). (36) 

1. ANALIZIRAJ  PROTURJEČNOSTI  U  RAZVOJU  NAŠIH  SOCIJALISTIČKIH  DRUŠTVENIH  ODNOSA  NA  KOJE 

UPOZORAVA DRUG TITO. 

KLASNA PODLOGA NACIONALIZMA I ŠOVINIZMA 

»Više puta, osobito u posljednje vrijeme, isticao sam to da je podloga nacionalizma klasna, da se 
tu  radi  o  borbi  klasnog  protivnika.  Nacionalizam  i  socijalizam  apsolutno  ne  mogu  ići  zajedno.  To  su 
dvije  suprotne  stvari.  Nacionalizam  ima  duboke  korijene  u  buržoaskim  vremenima,  u  poraženom 
buržoaskom  sistemu,  gdje  privatno  vlasništvo  caruje.  On  se  suprotstavlja  socijalističkom  razvitku  u 
kome privatno vlasništvo ne može biti dominirajuće. 
Razne  nacionalističke  parole  o  takozvanom  nacionalnom  porobljavanju,  o  nacionalnoj 
opljačkanosti itd., najpovoljnije su za djelovanje klasnog neprijatelja. U biti radi se o klasnoj borbi, što 
oni, dakako, neće da priznaju. Riječ je, dakle, o klasnom neprijatelju i s njim treba obračunati. 
Htio bih tu još nešto da kažem. Ja sam govorio o nacionalizmu, o tim negativnim antisocijalističkim 
i klasnim aspektima. Ja, dakako, ne govorim o pozitivnim nacionalnim tekovinama koje treba da budu 
doprinos  našem  daljnjem  društvenom  i  kulturnom  razvitku.  Mi  moramo  težiti  i  ujedinjavanju  na 
kulturnom planu, to jest međusobnoj prisnoj suradnji i pomaganju, a ne razdvajati naše narode. Nama 
je  potrebno  da  se  i  kultura  —  i  u  Srbiji,  i  u  Hrvatskoj,  i  u  svim  drugim republikama — razvija što je 
moguće ravnomjernije. 
Mi prihvatamo pozitivne tekovine prošlosti, ali odbacujemo ono što je negativno. A negativno je i to 
ako se stalno vraća u prošlost. Mi moramo gledati u budućnost, a ne glorificirati stalno ono što je bilo. 
Historija je često bila i krivotvorena, pa moramo oživiti ono što je doista najpozitivnije, što je u svijetu 
bilo  priznato  kao  pozitivno,  i  u  kulturi  i  u  povijesti  naših  naroda.  Na  tim  osnovama  valja  razvijati  i 
suradnju  među  našim  narodima:  s  pogledom  naprijed,  a  ne  unazad.«  (Tito,  iz  intervjua  za  Vjesnik: 
»Moramo imati avangardnu i jedinstvenu Partiju«, Vjesnik 8. X 1972). 
»Osim toga, rekao sam da se ne slažem da je stalno na jeziku taj unitarizam, pa sam tražio da se 
jedanput utvrdi o kakvom unitarizmu je riječ. Ako se radi o unitarizmu versajske Jugoslavije, ja sam, 
razumije se, također najoštrije protiv njega. Ako se pak, radi o ostacima dogmatskog, ja sam naravno, 
isto  tako  protiv  toga.  Ali,  ako  se  radi  o  jedinstvu  naše  zemlje,  o  Jugoslaviji  kao  nedjeljivoj  cjelini  — 
onda sam ja za takav »unitarizam«, za takvu jedinstvenu Jugoslaviju. A onda to nije unitarizam, nego 
jednostavno — naše jedinstvo. 
Ali dobro je da razlikujemo dvije stvari: nacionalizam i šovinizam i — unitarizam. Ja ne vjerujem da 
hrvatskih unitarista ima više od nekoliko stotina. Međutim, nacionalisti i šovinisti imaju široku bazu i oni 
to  iskorištavaju.  Osim  toga,  amandmani  su  dali  najjače  oružje  za  borbu  protiv  unitarista  i njih se ne

78 
treba bojati. Oni se ne mogu postavljati kao neka paralelna snaga, jer osim političkih mogu se koristiti i 
administrativnim  sredstvima.  Ali, nemojte se zavaravati i oslabiti budnost prema zbilja najopasnijem 
klasnom neprijatelju, a to su šovinizam i nacionalizam koji su baza klasnog neprijatelja. To je osnovna 
opasnost.  Meni  se  čini  da  bi  mnogi  i  iz drugih republika trebali da izvuku izvjesne pouke iz svega o 
čemu  smo  govorili.  Jer  toga  ima  i  drugdje.«  (Tito,  iz  izlaganja  na  21.  sjednici  Predsjedništva  SKJ, 
Komunist 9. XII 1971) (37) 

PITANJA I ZADACI 
1. PAŽLJIVO  ANALIZIRAJ  TITOV  TEKST  U  KOJEM  POKAZUJE  KLASNU  PODLOGU  I  ŠTETNOST  NACIONALIZMA  i 
ŠOVINIZMA. 
2. OBRAZLOŽI  U  ČEMU  SE  SASTOJI  RAZLIKA  IZMEĐU  PATRIOTIZMA  (NACIONALNOG  OSJEĆAJA,  OSJEĆAJA 
NACIONALNE PRIPADNOSTI) I NACIONALIZMA. 

... za ponavljanje i za daljnje istraživanje 

3. SAČINI  PREGLEDNU SHEMU NATUKNICA ZA PONAVLJANJE. USPOREDI NAŠE UVODNE NAZNAKE NA POČETKU 
POGLAVLJA. 
4. SVOJU SHEMU DOPUNI POTREBNIM ODREĐENJIMA I ARGUMENTIMA. 
5. U TUMAČU POJMOVA VIDI TERMINE: PLEME, ROD, NACIJA

79 
8. DRUŠTVENA SVIJEST 

Određenje  pojma  društvena  svijest  i  njeni  osnovni  oblici.  Klasna  uvjetovanost  društvene  svijesti. 
Misli vladajuće klase ujedno su vladajuće misli neke epohe. 
Religija  kao  pogled  na  svijet.  Osjećajna  funkcija  religije.  Religija  kao  utjeha,  kao  pomirenje  sa 
svijetom i kao nada u bolji život. Marksisti i religija 
Moral i njegove komponente. Razlika između morala i prava. 

KLASNA OSNOVA I UVJETOVANOST DRUŠTVENE SVIJESTI 

Društvenu svijest sačinjava skup osjećaja, predodžbi, vjerovanja, vrijednosti, uvjerenja ili spoznaja 
koje  neko  društvo  ima  o  samom  sebi,  a  izražava  se  u  raznim  oblicima  religije,  umjetnosti,  morala, 
prava, filozofije ili znanosti. Društvena svijest uvjetovana je općim stupnjem razvoja ljudskih spoznaja, 
ali ona ima prije svega klasnu osnovu i sadržaj. Evo što o tome kaže Marx: 
»Misli  vladajuće  klase  u  svakoj  su  epohi  vladajuće,  tj.  klasa  koja  je  vladajuća  materijalna  sila 
društva  istovremeno  je  njegova  vladajuća  duhovna  sila.  Klasa  kojoj  su  na  raspolaganju sredstva za 
materijalnu proizvodnju raspolaže samim tim i sredstvima za duhovnu proizvodnju, tako da su joj zbog 
toga,  uzevši  u  prosjeku,  podređene  misli  onih  koji  su  lišeni  sredstava  za  duhovnu  proizvodnju. 
Vladajuće  misli  nisu  ništa  drugo  nego  idealan  izraz  vladajućih  materijalnih  odnosa,  tj.  u  obliku  misli 
izraženi  vladajući  materijalni  odnosi,  dakle  idealni  izraz  odnosa  koji  upravo  jednu  klasu  čine 
vladajućom, dakle misli njezine vladavine. Individuumi koji čine vladajuću klasu imaju između ostaloga 
svijest  i  zato  misle;  ako  oni,  dakle,  vladaju  kao  klasa  i  određuju cijeli opseg jedne povijesne epohe, 
razumije se da oni to čine u svim njezinim dimenzijama, dakle između ostalog vladaju i kao mislioci, 
kao proizvođači misli, upravljaju proizvodnjom i raspodjelom misli svoga vremena; dakle, njihove su 
misli  vladajuće  misli  epohe.  Na  primjer,  u  takvo  vrijeme  i  u  takvoj  zemlji  gdje  se  prepiru  oko  vlasti 
kraljevska  sila,  aristokracija  i  buržoazija,  gdje  je,  dakle,  vlast  podijeljena,  kao  vladajuća  misao 
pokazuje se doktrina o podjeli vlasti, koju tada izriču kao »vječni zakon«. — Podjela rada, koju smo 
već prije zatekli kao jednu od glavnih sila dosadašnje povijesti, iskazuje se sada i u samoj vladajućoj 
klasi  kao  podjela  duhovnog  i  materijalnog  rada,  tako  da  unutar  te  klase  jedan  njezin  dio  istupa  u 
svojstva mislilaca te klase (njezini aktivni ideolozi, koji čine glavnim izvorom svoje prehrane stvaranje 
iluzija te klase o samoj sebi), dok se drugi prema tim mislima i iluzijama odnose više pasivno, jer su 
oni u stvarnosti aktivni članovi te klase i imaju manje vremena za to da stvaraju iluzije i misli o samima 
sebi. Unutar te klase može se ovaj njihov rascjep razviti čak do stanovite suprotnosti i neprijateljstva 
ovih  dvaju  dijelova;  međutim,  on  opada  sam  po  sebi  kod  svakog  praktičnog  sukoba  kada  je  klasa 
sama ugrožena, a tada iščezava i privid kao da vladajuće misli nisu misli vladajuće klase i kao da one 
imaju neku moć različitu od moći te klase. 
Postojanje  revolucionarnih  misli  u  određenoj  epohi  pretpostavlja  već  postojanje  jedne 
revolucionarne klase, o čijim je pretpostavkama već rečeno najnužnije.« (38) 
»Ideologija  je  proces  koji  takozvani  mislilac  vrši,  doduše,  svjesno,  ali  s  pogrešnom  sviješću. 
Stvarne snage koje ga pokreću ostaju mu nepoznate, inače to ne bi bio ideološki proces. On zamišlja 
pogrešne ili prividne pokretačke snage. Budući da je to proces mišljenja, on izvodi njegov sadržaj kao i 
njegov oblik iz čistog mišljenja, ili iz svoga vlastitog, ili iz mišljenja svojih prethodnika. On operira golim 
misaonim materijalom, koji bez daljnjega uzima kao da je proizveden mišljenjem, i ne provjerava ga 
inače dalje na nekom udaljenijem procesu koji je nezavisan od mišljenja. To je njemu samo po sebi 
razumljivo jer mu se čini da je svako djelanje, zato što je nastalo posredstvom mišljenja, u posljednjoj 
instanci i zasnovano na mišljenju.« (39) 

1. ŠTO JE DRUŠTVENA SVIJEST I KOJI SU NJENI OSNOVNI OBLICI? 
2. ANALIZIRAJ TVRPNJU DA SU MISLI VLADAJUĆE KLASE UJEDNO VLADAJUĆE MISLI NEKE EPOHE. 
3. ZAŠTO JE TOME TAKO? 
4. NA PRIMJERIMA OBRAZLOŽI TEZU DA SU MISLI VLADAJUĆE KLASE UJEDNO VLADAJUĆE MISLI NEKE EPOHE. 
5. MOŽEŠ      LI      NAVESTI      PRIMJERE      U      KOJIMA      VLADAJUĆE      MISLI      NEKOGA      VREMENA  NISU  BILE  MISLI 
VLADAJUĆE KLASE TOGA DRUŠTVA? OBRAZLOŽI SVOJ ODGOVOR.

80 
 IDEOLOŠKI OBLICI SVIJESTI 

a) Religija. Kao formula shvaćanja o odnosu između čovjeka i njegove okoline religija je sustav 
vjerovanja  i  prakse  koji  srećemo  u  svakoj  kulturi.  Ona  se  sastoji  od  predodžaba  i  zamisli  o  nekom 
drugom,  »onostranom  biću«,  za  koje  se  smatra  da  stoji  iznad  i  iza  prirodnih,  iskustvenih  stvari  i 
događanja  i  koje  njima  upravlja.  To  je  dvostruka  svijest:  jedan  drugi  svijet  proizvodi  i upravlja ovim 
iskustvenim  svijetom.  Predodžba  o  višim  bićima  i  osjećanje  zavisnosti,  čiji  je  ona  misaoni  izraz, 
zahtjeva i — ritual. To su molitva, žrtva i raznovrsni drugi obredi, posredstvom kojih Čovjek pokušava 
udobrovoljiti  natprirodno  biće,  iznuditi  njegovu  podršku.  Seljačko­poganska  religioznost  se, zapravo, 
svodi  na  staro  pravilo  Latina:  dajem  ti  da  bi  mi  dao.  Najzad,  religija  se  organizira  u  —  religijsku 
zajednicu (crkvu). 
To nam sve dopušta da religiju odredimo kao sjedinjen skup vjerovanja, osjećanja i radnji vezanih 
za predodžbu o višim duhovnim bićima ili o jednom višem duhovnom biću; religioznost se, pak, može 
definirati  kao  subjektivno,  osobno  nastrojenje  koje,  dakako,  ne  mora  uvijek  povući  za  sobom  i 
pripadanje određenoj institucionaliziranoj religiji ili crkvi. 
Religija nesumnjivo vrši ulogu »pogleda na svijet«. Čovjek, naime, uopće ne može postojati bez 
opće slike o svijetu koja mu omogućuje razumijevanje pojedinih događaja i svog odnosa prema njima. 
Jedan događaj postaje razumljiv, prihvatljiv za svijest kad ga shvatimo kao posljedicu drugih događaja. 
Ako, međutim, čovjek ne poznaje stvarne uzroke događaja oko sebe i ako nije došao "i ne može doći 
do  ideje  o  beskonačnoj  povezanosti  stvarnog  događanja,  onda  stvara  zamisao  o  nekom  uzroku koji 
leži izvan stvarnog događaja koji je »sve stvorio« i iz čega sve vodi svoje porijeklo. Realan, iskustveni 
svijet za takvog čovjeka nije proizašao iz sebe sama, nego je »proizveden« od neke natprirodne sile. 
Religija, dakle, objašnjava svijet ne njim samim, nego nečim izvansvjetskim. Upravo zbog težnje da 
objasni  cjelinu  bivstvujućeg,  religija  se  pojavljuje  u  funkciji  pogleda  na  svijet  i  ima  ambiciju  da  se 
postavi kao popularna filozofija. 
Još  je,  međutim,  izrazitija  tzv.  emocionalna  funkcija  religije.  Jer,  čovjek  se  suočava  s  mnogim 
zaprekama  i  opasnostima  u  životu.  Tolike  prirodne  sile  bile  su  nadmoćne  nad  njim,  a  on  nije 
raspolagao  racionalno­tehničkim  sredstvima  da  bi  ih  stavio  pod  svoju  vlast,  pod  svoju  kontrolu.  A  i 
društveno  zbivanje  i  društvene  sile  pokazali  su  se  hirovitima.  Ako  su  prirodne  sile  stvorile  religiju, 
zacijelo su je održale i sve više je održavaju socijalne sile. Ratovi, krize, socijalni sukobi — sve se to 
zbiva unatoč tome što to ljudi ne žele. A da i ne govorimo o tome koliko je tako apsolutno neizmjenjiva 
činjenica kao što je smrt trajan izvor obnavljanja religijskih potreba. 
Kakvu je ovdje ulogu mogla igrati vjera da je sve »u božjim rukama«? Bog se, naime, zamišlja kao 
dobar  i  svemoćan.  Stoga  je  vjera  mogla  podržavati  nadu  u  njegovu  pomoć.  Ako,  pak,  ta  pomoć 
izostane,  smatra  se  da  i  za  to  Bog  ima  svoje  razloge.  Tu  izrasta  nova  funkcija  religije,  koja  je 
konzervativna:  to  je  mirenje  sa  surovom  stvarnošću,  koje  opet  proizlazi  iz  nade  i  tješenja.  Na  neki 
način  tome  služi  i  ideja  o  grešnosti  čovjekovoj:  ako  Bog  ne  pritekne  čovjeku  u  pomoć,  znači  da  je 
čovjek  grešan,  pa  tu  pomoć  nije  zaslužio.  Tako  je  čovjek  —  kako  je  primijetio  Vuko  Pavićević  — 
okrivljujući  sebe,  spremao  sebe  da  se  posredno  miri sa sobom, svojom sudbinom koja ga nadrasta. 
Stoga se religija javlja kao tvrđava nade na oštrici očaja. 
Odnos religije prema socijalnim promjenama veoma je zanimljiv. Ona se može javiti kao rezultat 
socijalne promjene, ali i kao zapreka bilo kakvoj promjeni. Religija obavlja one funkcije u društvu za 
koje  ne  postoje  druge  institucije  ili,  pak,  te  institucije  nisu  pripremljene  za  obavljanje  »njezinih 
funkcija«. 
Zbog  toga  što  se  čovjek,  kao  sila  u  prirodi  i  društvu,  osjeća  stvarno  degradiranim, 57  nastaju 
različite obrambene reakcije: alkoholizam, nizak seksualni moral, kriminal itd. Duhovnu prazninu koja 
pri  tome  nastaje  čovjek  nastoji  nečim  popuniti  tako  da  i  oblici  tradicionalne  religije  ili  pak  pojave 
pomodnih  religijskih sekta dobivaju ulogu nekakva gotovog utočišta »pri ruci«. Nije čak više ni bitno 
što ti oblici religijske svijesti nisu na razini spoznajnih moći suvremenog čovjeka: bitno je jedino to da 
je jedna pukotina u ljudskom svijetu (kulturi) nastala i da se proširuje. 
Postojanje  religije  kao  socijalne  činjenice  osnovni  je  razlog  za  egzistiranje  i  djelovanje 
konfesionalnih 58  zajednica.  Naime,  sve  dok  u  društvu  ima  ljudi  koji  traže  utjehu,  moći  će  djelovati 
organizacije i institucije koje tu utjehu pružaju. 

57 
degradiran ­ ponižen 
58 
konfesionalan — vjerski

81 
 U  većini  modernih  društava  religija  je  ograničena  na  privatnu  sferu.  U  suvremenom  društvu 
prevladalo je mišljenje da svako civilizirano društvo treba da odvoji državu od crkve. 
Za  sve  teškoće  individualnog  i  društvenog  karaktera  religija  može  imati  ulogu  ili  pojačanja  ili 
uklanjanja izvjesne prikraćenosti. Kad religija odobrava jednu nepoželjnu socijalnu situaciju, čovjek se 
još  više  uznemiri.  No,  ako  je  religija  toliko  elastična  da  pridaje  nova  moralna  značenja  otežanim 
socijalnim  situacijama  i  individualnoj  krizi,  onda  se  ona  javlja  kao činilac prevladavanja frustrirajuće 
situacije. Tu su korijeni potreba za adaptiranjem vjerskih zajednica, koji je sve više prisutno. 
Jedan sociolog u svome istraživanju, za vrijeme drugoga svjetskog rata, navodi: oko 75% ljudi koji 
su ispitivani izjavilo je da im je molitva »mnogo pomogla kada je bilo gusto« ... Prakticiranje molitve 
povećavalo se usporedo s povećanjem napetosti: ljudi koji su vidjeli prijatelje kako ginu, izjavili su da 
su češće molili nego oni koji to nisu vidjeli; vojnici koji su imali moćna sredstva (efikasno oružje) da 
uklone napetost nisu posezali za molitvom. 
I religija, kao i druge društvene pojave, ne može biti pošteđena znanstvene analize. Rezultate te 
analize valja svakome predočiti. Demistifikacija 59  ne nosi sa sobom ništa što bi vrijeđalo, nego potiče 
Čovjeka da racionalnije (i humanije) djeluje. 
U  osnovi,  postoje  dva  suprotna  shvaćanja  o  odnosu  između  znanosti  i  religije.  Prema  prvome, 
neznanje, nepoznavanje svijeta izvor je vjerovanja. Prema drugom mišljenju, znanost učvršćuje vjeru, 
jer,  navodno,  otkriva  i  prodire  u  savršenost  stvaralačkog  uma:  znanstvena  otkrića,  u  skladu  s  tim 
mišljenjem, jesu ljudsko sudjelovanje na tom božanskom planu. Prvoj koncepciji možemo prigovoriti 
da  se  religija  ne  može  svesti  na  spoznajne  korijene.  A  spoznajni  korijeni  se,  uostalom,  ne  mogu 
ograničiti  samo  na  —  neznanje.  Drugo  stajalište  zanemaruje  da  je  znanost  posve  racionalna  sfera 
duha,  dok  je  religijski  odnos, usmjeren prema svom transcendentnom objektu, u biti nadracionalan i 
emotivno obojen. 
Za marksiste bi bilo pogubno negiranje jedne očite činjenice: religija i njezine institucije (crkva), u 
svim postojećim modelima kulture, imale su i danas imaju određeno mjesto i funkciju. One »pokrivaju« 
određen  segment  kulture  koji  možemo,  na  primjer  kao  Garaudy  [Garodi],  nazvati  »dimenzijama 
transcendencije, 60  subjektiviteta i ljubavi«. Kobno bi bilo za marksiste ako bi taj segment jednostavno 
zaboravili  ili  amputirali  pukom  negacijom  i  religije,  i  njezinih  institucija.  Negacija  ovdje  mora  značiti 
elevaciju i stvarno prevladavanje, jer pukotina koja nastaje nasilnim rezom predstavlja egzistencijalni 
61 
hijatus  koji  djeluje  poput  unutrašnjeg  bumeranga. Stoga nasilno (dekretom) porušena crkva nikako 
ne  prestaje  postojati,  nego  samo  mijenja  način  postojanja;  treba,  naime  uzdići  njezinu  funkciju  do 
praktične  socijalne  i  kulturne  aktivnosti;  treba  učiniti  da  ličnost  svoje  »dimenzije  transcendencije, 
subjektiviteta i ljubavi« ostvaruje u slobodnoj samosvijesti. Samo će tako crkva moći metamorfozirati 
(preobraziti se) od aktivne socijalne ustanove do spomenika ljudske kulture. (40) 
»Temelj  je  religiozne  kritike:  čovjek  pravi  religiju,  religija  ne  pravi  čovjeka.  Religija  je,  doduše, 
samosvijest i samoosjećajnost čovjeka koji sebe ili još nije stekao ili je sebe već ponovno izgubio. Ali 
čovjek nije apstraktno biće koje čuči izvan svijeta. Čovjek, to je čovjekov svijet, država, društvo. Ova 
država, ovo društvo proizvode religiju, izopačenu svijest o svijetu jer su oni izopačeni svijet. Religija je 
opća  teorija  ovoga  svijeta,  njegov  enciklopedijski  kompendij, 62  njegova  logika  u  popularnom  obliku, 
njegov  spiritualistički  point  d'  honneur  [pitanje  časti],  njegov entuzijazam, njegova moralna sankcija, 
njegova  svečana  dopuna,  njegov  opći  razlog  utjehe  i  opravdanja.  Ona  je  fantastično  ostvarenje 
ljudskog  bića,  jer  ljudsko  biće  ne  posjeduje  istinsku  stvarnost.  Borba  protiv  religije  jest,  dakle, 
posredno borba protiv onoga svijeta čija je duhovna aroma religija. 
Religijska  je  bijeda  djelomično  izraz  stvarne  bijede,  a  djelomično  protest  protiv  stvarne  bijede. 
Religija je uzdah potlačenog stvorenja, duša svijeta bez srca, kao što je i duh doba bez duha. Ona je 
opijum naroda. 
Ukidanje religije kao iluzorne sreće naroda jest zahtjev njegove stvarne sreće. Zahtjev da napusti 
iluzije o svom stanju jest zahtjev da napusti stanje u kome su iluzije potrebne. Kritika religije je, dakle, 
63 
u klici kritika doline suza, čiji je oreol  religija.« (Marx) (41) 

1. ŠTO JE RELIGIJA, ŠTO RELIGIOZNOST, ŠTO CRKVA? 

59 
mistiflkacija — obmana, obmanjivanje, zavođenje u bludnju. Demistifikacija — otkrivanje obmane, varke 
60 
transcendencija — onostranost 
61 
hijatus — praznina 
62 
kompendij — sažetak, podsjetnik, priručnik 
63 
oreol — svijetli krug, sjaj, slava

82 
 2. KAKAV  POGLED  NA  SVIJET  IZRAŽAVA  RELIGIJA?  OBJASNI  TO  I  NA  PRIMJERU  NEKIH  RELIGIOZNIH  UČENJA 
KOJA SU TI POZNATA. 
3. U ČEMU JE RAZLIKA IZMEĐU RELIGIOZNOG POGLEDA NA SVIJET I ZNANSTVENOG POGLEDA NA SVIJET? 
4. POKAŽI u ČEMU SE SVE SASTOJI EMOCIONALNA (OSJEĆAJNA) FUNKCIJA i OSNOVA RELIGIJE. 
5. ANALIZIRAJ RELIGIOZNE OBREDE PRI VJENČANJU, UKOPU, KRŠTENJU DJETETA, VJERSKIM BLAGDANIMA, ITD. 
6. OBRAZLOZI SMISAO SLIKOVITE IZREKE DA JE RELIGIJA »TVRĐAVA NADE NA OŠTRICI OČAJA«. 
7. OBRAZLOŽI TEZU DA JE RELIGIJA ISTOVREMENO IZRAZ STVARNE BIJEDE I PROTEST PROTIV TE BIJEDE. 

b)  Moral  i  pravo.  »Određeno  društvo  ne  može  se  ni  stvarati  ni  obnavljati,  a  da  istodobno  ne 
stvara  i  ideal.  Stvaranje  ideala  nije  za  nj  neki  dopunski  čin  kojim  se  ono  upotpunjava  pošto  je  već 
formirano; to je čin kojim se ono upravo ostvaruje i preobražava.« (Durkheim) 
Moral kao oblik svijesti jedan je od pouzdanih znakova da čovjek nije ravnodušan prema drugim 
ljudima  i  prema  sebi.  Ta  svijest  zna  biti  naivna,  ali  zna  biti  snažna  opruga  društvenog  razvitka. 
Suočavajući  se  s  različitim  situacijama,  čovjek  ih  pokušava  definirati  da  bi uspostavio odnos prema 
njima.
Moral bi se mogao odrediti kao skup nepisanih normi kojima se reguliraju odnosi između čovjeka i 
čovjeka,  čovjeka  i  zajednice.  Njega  čine  tri  osnovne  komponente:  (a)  moralna  norma,  u  kojoj  je 
sadržan zahtjev da se nešto čini ili da se nešto ne čini, (b) moralni sud, kojim se vrednuje ili ocjenjuje 
čovjekov  postupak,  u  što  ulazi  ne  samo  procjena  motiva  (namjere),  nego  i  stvarno?  postupka 
(posljedice),  (c)  moralna  sankcija,  koja  je usmjerena na to da djeluje na moralnu savjest pojedinaca 
(»grižnja savjesti«). 
Pojam morala bit će jasniji ako ga usporedimo s pravom. Za razliku od pravnih sankcija, koje su 
materijalizirane  (zatvor,  novčana  kazna,  i  si.),  moralne  sankcije  ne  prelaze  granice  javne  osude. 
Međutim, za čovjeka koji je na višem stupnju razvitka snažnije djeluju moralne sankcije nego pravne, 
uz uvjet da se moralne sankcije izriču s pozicija historijski progresivnije klase (moral feudalaca je ispod 
povijesne  razine  buržoaskog  morala,  a  ovaj  potonji  daleko  zaostaje  za  moralom  radničke  klase).  U 
vrednovanju  čovjekova  ponašanja  pravo  stavlja  naglasak  na  rezultat,  ne  zanemarujući  i  motiv,  a  u 
moralu je to obrnuto: težište je na motivu, iako se ne previđa ni djelo. 
I  moral  i  pravo  su  klasnog  karaktera.  Oni  su  se  u  povijesti  mijenjali.  U  svakom  društvu  imamo 
samo jedno pravo koje se svodi na moć vladajuće klase iskazanu u zakonima. No, u svakom društvu 
ima onoliko morala koliko postoji klasa: ono što je s pozicija jedne klase (eksploatatorske) moralno, to 
isto  je  s  pozicija  druge  klase  (eksploatirane)  nemoralno.  Uvijek  se  moral  i  pravo  vladajuće  klase 
približavaju s obzirom na zajednički (klasni) interes. Zbog toga se moral vladajuće klase često pretače 
u  pravne  propise.  Moral  potlačene  klase  potiče  na  rušenje  klasnog  društva  i,  samim  tim,  na 
uspostavljanje  uvjeta  za  dominaciju  općečovječanskog  morala,  kojima  će  biti  ispunjeno  besklasno 
društvo. 
U socijalističkom društvu određen oblik morala (npr. religijsko­patrijarhalni) može biti ispod razine 
prava. Kao primjer za to neka posluži zakon o zabrani nošenja zara i feredže u Jugoslaviji, koji je bio u 
suprotnosti s religijsko­patrijarhalnim moralom. On je, međutim, bio u skladu s moralom radničke klase 
po kojem je žena ravnopravna muškarcu. 
Postoje  takvi  oblici  morala  koji  su  dvoznačnog  karaktera.  Kršćanski  moral  je,  možda,  prava 
ilustracija  za  to.  U  njemu  su  strpljivost  i smjernost prema sudbini, pasivnost i poslušnost one norme 
koje su izvanredno funkcionirale u rukama izrabljivača. One, pak, norme u kršćanstvu koje su uperene 
protiv nejednakosti i bogatstva iznova su oživljavale potrebu masa da se, nekad nemoćno a nekad s 
uspjehom, suprotstave klasnom društvu. (42) 
Država se pojavljuje pred nama kao prva ideološka sila nad čovjekom. Društvo sebi stvara organ 
za  čuvanje  svojih  zajedničkih  interesa  od  unutrašnjih  i  vanjskih  napada.  Taj  organ  je  državna  vlast. 
Čim nastane, taj organ postaje samostalan u odnosu prema društvu, i to utoliko više ukoliko se više 
pretvara­u  organ  jedne  određene  klase.  Borba  ugnjetene  klase  protiv  vladajuče  klase  neminovno 
postaje politička borba, ponajprije borba protiv političke vlasti te klase. 
Međutim,  postavši  samostalna  sila  u  odnosu  prema  društvu,  država  uskoro  stvara  daljnju 
ideologiju.  Naime,  kod  profesionalnih  političara, kod teoretičara državnog prava i pravnika privatnog 
prava  sasvim  se  gubi  veza  s  ekonomskim  činjenicama.  Budući  da  u  svakom  slučaju  ekonomske 
činjenice moraju uzeti oblik pravnih motiva da bi dobile zakonsku sankciju, i kako se pri tome, naravno, 
mora  imati  na  umu  čitav  postojeći  pravni  sistem,  pravni  oblik  tu  treba  da  bude  sve,  a  ekonomski 
sadržaj  ništa.  Državno  i  privatno  pravo  tretiraju  se  kao  dva  samostalna  područja  koja  se  historijski

83 
nezavisno  razvijaju,  koji  se  mogu  i  koje  treba  same  za  sebe  sistematski prikazati putem dosljednog 
iskorjenjivanja svih unutrašnjih proturječnosti. 
Ideologije  na  višem  stupnju,  tj.  ideologije  koje se još više udaljavaju od materijalne, ekonomske 
osnove, uzimaju oblik filozofije i religije. Ovdje veza između predodžaba i njihovih materijalnih uvjeta 
egzistencije postaje sve zamršenija; tu vezu sve više zamračuju međučlanovi. Ali ta veza postoji. Kao i 
čitavo doba renesanse od sredine 15. stoljeća tako je i filozofija, koja se tada ponovno probudila, bila 
u osnovi proizvod grada, dakle građanstva. Njezin sadržaj bio je u biti samo filozofski izraz misli koje 
su odgovarale razvoju sitnog i srednjeg građanstva u krupnu buržoaziju. (43) 

1. ŠTO JE MORAL?  ANALIZIRAJ NJEGOVE OSNOVNE KOMPONENTE. OBRAZLOŽI TO I ORIGINALNIM PRIMJERIMA. 
2. RAZLIKE  IZMEĐU  MORALA  I  PRAVA  OBJASNI  NA  KONKRETNIM  SLUČAJEVIMA.  PRONAĐI  JOŠ  NEKE  RAZLIKE  O 
KOJIMA NIJE BILO RIJEČI U TEKSTU UDŽBENIKA. 
3. NAVEDI  PRIMJERE  TAKVIH  POSTUPAKA  KOJE  VREDNUJEŠ  KAO  MORALNO  VRIJEDNE  (ISPRAVNE,  VALJANE). 
OBRAZLOŽI SVOJE GLEDIŠTE. 
4. NAVEDI      PRIMJERE  TAKVIH      POSTUPAKA    KOJE      VREDNUJEŠ    KAO    NEMORALNE.      OBRAZLOŽI  SVOJE 
GLEDIŠTE. 
5. UZMI  PRI  TOME  U  OBZIR  I  KANTOVO  RASUĐIVANJE  PO  NAČELU  TZV.  KATEGORIČKOG  IMPERATIVA  (VIDI 
POGLAVLJE KLASIČNI NJEMAČKI IDEALIZAM.) 
6. PORAZMISLI i ISKAZI SVOJE MIŠLJENJE o TEMI .IDEALI SUVREMENE OMLADINE«. 

Što je društvena svijest? Već smo utvrdili (v. temu: Društveno ekonomska osnova i nadgradnja) 
da  su  proizvodne  snage  sadržaj,  a  proizvodni  odnosi  oblik  postojanja,  tj.  organizacije  i  cjelokupnog 
života  društva  u  svakoj  fazi  njegova  povijesnog  razvoja.  Marx  izričito  kaže  da  te  proizvodne  snage 
zajedno s proizvodnim odnosima Čine realnu osnovu nekog društva, a na toj se osnovi diže pravna i 
politička  nadgradnja  kojoj  odgovaraju  određeni  oblici  društvene  svijesti.  To  bi  sažeto  i 
pojednostavnjeno trebalo shvatiti ovako; 
—  realni  materijalni  društveno­ekonomski  način  i  uvjeti  života  nekog  društva  (npr.  feudalnog) 
moraju  se  ozakoniti  i  politički  oblikovati.  Drugim  riječima,  kad  oblici  proizvodnje  poprime  izgled 
feudalnoga društvenog odnosa, onda vladajuća klasa (feudalci) mora donijeti propise kojima se točno 
ozakonjuje to stanje, tj. da feudalci imaju uglavnom sva prava, a kmetovi obaveze od kojih je prva i 
najvažnija pokornost feudalcu. U tom se smislu formira i država s čitavim aparatom vlasti i vladanja, 
od kralja naniže. To se onda zove pravno­politička nadgradnja feudalnog (dakako i svakoga drugog) 
društva. 
Sada  će  vladajuća  klasa  (feudalci)  poduzeti  mjere  da  bi  se  izradio  veoma  složen  sistem 
uvjeravanja,  dokazivanja  itd.  opravdanosti  dotičnoga  društvenog  poretka.  Ona,  vladajuća  klasa, 
utjecat će na znanstvene i druge kulturne radnike da u svojim djelima napišu, naslikaju, propovijedaju 
itd. kako je jedini pravedan poredak onaj u kojem feudalci uživaju slavu, moć, čast i vlast, a kmetovi 
treba da za njih rade i da im pokorno služe. Tako će propovijedati crkva prijeteći paklom onima koji se 
ogriješe  o  poslušnosti  svojem  gospodaru;  no,  to  će  govoriti  i  cjelokupna  prosvjeta,  umjetnost  i 
filozofija. Tako se eto stvaraju oblici društvene svijesti ili ideologije, koji su izraz vladajućeg društvenog 
poretka ili režima. U tom značenju treba shvatiti poznatu Markovu tvrdnju da su vladajuće misli neke 
epohe upravo misli vladajuće klase. 
Društvena  se  svijest,  dakle,  stvara  i  izražava  u  religiji  (sistemu  vjerovanja),  moralu  (sistemu 
društvenih  vrednota,  običaja  i  sl.  znanosti  i  filozofiji,  a  sve  su  one  podređene  »mislima  vladajuće 
klase«. 

ZADACI za ponavljanje i za daljnje istraživanje 
1. SAČINI  PREGLED  NATUKNICA  ZA  PONAVLJANJE.  USPOREDI  NAŠE  UVODNE  NAZNAKE  NA  POČETKU 
POGLAVLJA. 
2. SVOJ PREGLED DOPUNI DOPISIVANJEM POTREBNIH OBJAŠNJENJA I ARGUMENATA. 
3. U TUMAČU POJMOVA VTDI TERMINE: BAZA, I NADGRADNJA, IDEOLOGIJA, POLITIKA, PRAVO, ZAKON I ZNANOST

84 
9. IZ CARSTVA NUŽNOSTI U CARSTVO SLOBODE 

Razlikovanje carstva nužnosti i carstva slobode. 
Samoupravno udruživanje rada ljudskom je dostojanstvu najprimjereniji oblik odnosa u sferi nužde 
rada. 
Pretklasna zajednica, klasno i besklasna društvo. 
Bit  i  glavna  obilježja  suvremene  znanstveno­tehničke  revolucije.  Odnos  znanstveno­tehničke 
revolucije i društvenog poretka. 
Prevladavanje  monopolističkog  prisvajanja  uvjeta,  snaga  i  rezultata  društvenog  rada,  ali  i 
monopolističkog obavljanja društvenih poslova. 

RJEŠENJE ZAGONETKE LJUDSKE POVIJESTI 

»Carstvo slobode počinje u stvari tek tamo gdje prestaje rad koji je određen nevoljom i vanjskom 
svrsishodnošću; po prirodi stvari ono dakle leži s one strane oblasti same materijalne proizvodnje. Kao 
što se divljak mora boriti s prirodom da bi zadovoljio svoje potrebe, da bi održao i reproducirao svoj 
život,  tako  to  mora  činiti  i  civilizirani  čovjek,  i  to  u  svim  društvenim  oblicima  i  pod  svima  mogućim 
načinima  proizvodnje.  S  njegovim  razvojem  proširuje  se  ovo  carstvo  prirodne  nužnosti  jer  se 
povećavaju  potrebe;  ako  se  u  isto  vrijeme  povećavaju  proizvodne  snage  koje  te  potrebe 
zadovoljavaju.  Sloboda  se  u  ovoj  oblasti  može  sastojati  samo  u  tome  da  udruženi  čovjek,  udruženi 
proizvođači,  racionalno  urede  ovaj  svoj  promet  materije  s  prirodom,  da  ga  dovedu  pod  svoju 
zajedničku  kontrolu,  umjesto  da  on  njima  gospodari  kao  neka  slijepa  sila;  da  ga  vrše  s  najmanjim 
utroškom snage i u uvjetima koji su najdostojniji i najadekvatniji njihovoj ljudskoj prirodi. Ali to uvijek 
ostaje carstvom nužnosti. S one strane njega počinje razvoj ljudske snage koji je svrha samom sebi, 
pravo  carstvo  slobode,  ali  koje  može  procvjetati  samo  na  onom  carstvu nužnosti kao svojoj osnovi. 
Skraćenje radnog dana jest osnovni uvjet« (Marx) (44) 
»U višoj fazi komunističkog društva, kad nestane ropske potčinjenosti individuuma podjeli rada, a 
s njome i suprotnosti između intelektualnog i fizičkog rada; kad rad postane ne samo sredstvo za život 
nego i prva životna potreba; Kad sa svestranim razvitkom individuuma porastu i proizvodne snage i 
kad svi izvori društvenog bogatstva poteku obilnije — tada će tek biti moguće sasvim prekoračiti uzak 
buržoaski  pravni  horizont  i  društvo  će  moći  na  svojoj  zastavi  ispisati:  Svaki  prema  svojim 
sposobnostima, svakome prema njegovim potrebama.« (Marx) (45) 
Evo  napokon  rješenja  zagonetke  ljudske  povijesti!  Carstvo  slobode  nalazi  se  s  druge  strane 
granice rada kao nužnosti. U tom će »carstvu« rad biti prva životna potreba ne samo zbog toga da se 
proizvedu  i  pribave  najnužnije  stvari  za  život,  već  i  zato  da  dođu  do  izražaja  ljudske  stvaralačke 
sposobnosti.  To se može očekivati tek tada kad se proizvodne snage razviju u toj mjeri da će izvori 
društvenog bogatstva teći tako obilno da će svatko imati što mu treba, a radit će ono za što bude imao 
sklonosti i sposobnosti. Međutim, to je Maxova vizija daleke budućnosti. 
S  ove  strane  granice  tog  »carstva«  nalazi  se  još  uvijek  »carstvo  prirodne  nužnosti«  u  kojem 
živimo.  Tu  su  se,  doduše,  već  značajno  povećale  proizvodne  snage,  ali  usporedo  s  njima  rastu  i 
potrebe,  pa  je  sveukupni  ljudski  rad  usmjeren  na  njihovo  zadovoljavanje.  Koje  je  rješenje  ovdje 
najbolje? 
Najbolje moguće rješenje ili — kako kaže Marx — sloboda u tom carstvu može se ostvariti jedino 
udruživanjem,  proizvođača  (udruženi  rad!)  koji  će  rad  dovesti  pod  svoju  kontrolu  i  upravljati  njime 
(samoupravljanje!) na način i u uvjetima najdostojnijim za čovjeka, jer će biti najbliži i najprimjereniji 
njegovoj ljudskoj prirodi. 
Suvremenim  jezikom  to  bismo  mogli  reći  ovako:  Najveći  mogući  stupanj  slobode  i  najdostojniji 
ljudski život može se ostvariti u ovom carstvu nužnosti jedino u samoupravno udruženom radu. Zato 
su u tom pravcu i usmjerena sva naša nastojanja. 

1. KOJA »CARSTVA« MARX RAZLIKUJE? 
2. KOJE JE PODRUČJE CARSTVA NUŽNOSTI? ANALIZIRAJ OBILJEŽJA CARSTVA NUŽNOSTI. 
3. IMA LI SLOBODE U CARSTVU NUŽNOSTI? U ČEMU SE ONA SASTOJI?

85 
 4. AKO SU CARSTVO NUŽNOSTI I CARSTVO SLOBODE PODVOJENI (REČENO JE »LEŽI S ONE STRANE ...«), IMA LI 
IPAK MEĐU NJIMA VEZE? OBJASNI U ČEMU SE SASTOJI TA VEZA. 
5. ANALIZIRAJ U ČEMU JE ISTINSKA SLOBODA ČOVJEKA. 
6. KAKO  SE  TA  ISTINSKA  SLOBODA  KARAKTERIZIRA  U  RAZLIKOVANJU  OD  ODREĐENJA  SLOBODE  U  CARSTVU 
NUŽNOSTI? 
7. KOJA JE DIMENZIJA ZA PROŠIRENJE CARSTVA SLOBODE? 
8. OBRAZLOŽI  STO  ZNAČI  SKRAĆENJE  RADNOGA  DANA  U  ODNOSU  NA  CARSTVO  NUŽNOSTI  I  NA  CARSTVO 
SLOBODE. 
9. ŠTO ZNAŠ O PROBLEMU SLOBODNOG VREMENA U SUVREMENOM DRUŠTVU? RAZMISLI O TOME. 

ŠTO NAM OBEĆAVA BUDUĆNOST 

Kao što smo već ranije utvrdili u cjelokupnoj ljudskoj povijesti možemo razlučiti tri epohe: prvobitnu 
pretklasnu zajednicu, zatim klasno društvo i napokon besklasno društvo ili humanu ljudsku zajednicu 
— komunizam. 
Povratak besklasnom društvu nije puko oživljavanje onoga što je nekad bilo, naprosto i zbog toga 
što  se  odvija  na  mnogo  višem  stupnju  razvoja,  u  znatno  složenijim  i  savršenijim  oblicima  i  u 
neusporedivo većini razmjerima. A na nekom stupnju razvitka i sam kvantitet prerasta u nov kvalitet. 
Od kapitalne je važnosti da se u analizi suvremenih kretanja promatra dosadašnji ljudski napredak kao 
proces  mnogobrojnih  transformacija  —  od  onih  davnih  lokalnih  komunističkih  zajednica  do  jednoga 
jedinstvenog svjetskog komunističkog društva koje upravo kuca na vrata. 
Prastare su komunističke zajednice naseljavale male predjele Zemljine površine, svaka je od njih 
bila svijet za sebe i njihovi su stanovnici djelovali u svojoj izoliranoj sredini kao posve jednaki i posve 
ravnopravni ljudi. Sve je bilo zajedničko, podruštvljeno, sve je svima pripadalo i svi su se podjednako 
bavili svim društvenim poslovima i funkcijama. Nije to ni bilo teško postići jer je sve bilo minijaturne, na 
okupu, u uskom krugu, pa se neposrednom upotrebom običnih alata i ljudskih organa lako postizala i 
održavala  savršena  podruštvljenost  svih  sredstava,  odnosa  i  akcija.  Nije  bila  zapreka  zajedničkom 
prisvajanju  prirode,  uvjeta  proizvodnje  i  proizvoda  rada  te  kolektivnom  obavljanju  svih  ekonomskih, 
socijalnih,  političkih  i  duhovnih  društvenih  poslova  i  funkcija.  Da  bi  se  to  isto  postiglo  u  svjetskim 
razmjerima,  da  bi  se  u  tim  okvirima  afirmirao  takav  način  proizvodnje  života  i  s  njim  vezani  oblik 
odnosa  među  ljudima,  moraju  se  izgraditi  proizvodne  snage,  koje  se  mogu  iskorištavati  samo  u 
univerzalnoj  internacionalnoj  upotrebi,  i  moraju  se  razviti  tehnička  sredstva,  koja  omogućuju 
neposredno saobraćanje između svih stanovnika svijeta. Povijesna je misija epohe klasnog društva da 
stvara  i  razvija  materijalne  i  socijalne  uvjete  te  velike  društvene  transformacije,  i  to  je  opravdava. 
Osobito je važnu ulogu u tom razvoju imala buržoazija — industrijskim revolucioniranjem proizvodnih 
snaga i razvijanjem sredstava i oblika ljudske povezanosti zasnovane na općoj uzajamnoj zavisnosti. 
Naše doba ima zadatak da dokrajči taj proces na taj način što će društveno privređivanje razviti u 
jedinstven  svjetski  proces  proizvodnje  i  što  će  tehničkim  sredstvima  i  usavršavanjima  povećati 
desetke, stotine, tisuće, milijune i milijarde puta kapacitet i djelotvornost organa ljudskog — mišljenja, 
osjećanja, sluha, vida, sporazumijevanja, kretanja, djelovanja itd. I taj veliki svjetsko­povijesni prevrat 
započinje  u  sferi  materijalne  proizvodnje,  koja  se  postepeno  pretvara  u  »gospodarenje  proizvodnim 
silama pomoću znanosti«, odnosno — kako Marx na jednom drugom mjestu kaže — pretvara se »iz 
jednostavnog procesa rada u znanstveni proces«. 
Na to se prvenstveno misli kada se ističe da živimo u doba snažne znanstveno­tehničke revolucije 
ili znanstveno­tehnološke revolucije. Za razliku od prijašnjih tokova industrijalizacije, to je trajan proces 
univerzalnih  i  bitnih  promjena  proizvodnje  materijalnog  života  i  oblika  saobraćanja  među  ljudima. 
Najznačajnija  su  joj  obilježja:  potpuna  mehanizacija  fizičkih  aktivnosti,  multipliciranje  osjetilnih 
sposobnosti, mehaniziranje intelektualnih procesa, ovladavanje izvorima energije, mijenjanje svojstava 
materije, svladavanje golemih prostora i kontrola bioloških procesa. Te se promjene napose ogledaju 
kao  kemijska  revolucija,  energetska  revolucija,  revolucija  u  području  elektronike  i  automatike, 
prometna  i  kozmonautička  revolucija,  a  sve  to  zajedno  munjevitom  brzinom  povećava  opseg 
proizvodnje i mijenja strukturu i kvalitet društvene potrošnje. 
Ove spektakularne mijene u tehnici i znanosti, kao i u njihovoj sve bržoj i sve efikasnijoj praktičnoj 
primjeni, možemo svesti na četiri bitne komponente: automatizaciju, kompjutorizaciju, kibernetizaciju i 
scijentizaciju.

86 
 Premda  su  to  tijesno  povezani  elementi  jednoga  jedinstvenog  procesa,  svaki  od  njih  ipak  čini 
donekle  nov  i  u  određenom  smislu  viši  stupanj  znanstveno­tehničke  revolucije.  Na  određenoj  razini 
razvoja  proces automatizacije prerasta u proces kompjutorizacije, a ovaj se zatim pretvara u proces 
kibernetizacije.  Usporedno  se  šire  znanstvene  metode  ljudskog  djelovanja  koje  nas  očito  vode  do 
budućeg stanja, koje će karakterizirati potpuna i svestrana scijentizacija društvenog života. 
Uostalom, sve te komponente znanstveno­tehničke revolucije treba promatrati kao početne oblike 
onoga svjetskog povijesnog zaokreta u kojem se rađaju i razvijaju proizvodne snage komunističkoga 
društva. To je tek početak i praktički je nemoguće predvidjeti do čega će nas taj razvitak dovesti, što 
inače pokušavaju dokučiti mnogi futurolozi. Novosti su tako česte i promjene toliko skokovite da nas 
neprekidno iznenađuju i bacaju u zasjenak i najoptimističnija predviđanja. 
Prijelaz  od  mehanizacije  prema  automatizaciji  započinje  s  automatizacijom  pojedinih  strojeva  i 
završava — nakon njihova povezivanja i integriranja svih proizvodnih procesa u jedinstven sistem — s 
potpunom automatizacijom proizvodnje, kontrole, reguliranja i upravljanja svim aktivnostima vezanim 
uz proizvodnju određenih dobara. Kao što je nekada stroj radilica postao tehnička podloga industrijske 
revolucije, tako sada primjena elektronike (elektronskih cijevi i tranzistora) i kompjutora stvara tehničke 
uvjete za automatizaciju proizvodnje i otvara eru znanstveno­tehničke revolucije. Počeci toga prevrata 
sežu u razdoblje poslije 1920. godine kada s primjenom servomotora počinje »mala automatizacija«. 
Pojedini ljudski organi zamjenjuju se ovim redoslijedom: manipulativni organi — lokomotivni organi 
— osjetilni organi — središnji živčani sustav. Automatizacija postaje potpuno plodonosna s primjenom 
njezinih  triju  glavnih  elemenata:  komunikacije,  kompjutorizacije  i  kontrole.  Već  su  godine  1950. 
poznate  sve  tehničke  komponente  koje  su  za  to  potrebne.  Preostaje  još  samo  znanje  za  njihovo 
integriranje  u  jedinstven  automatizirani  sustav,  i  to  je  jedan  od  glavnih  ciljeva  suvremenoga 
znanstvenog  razvoja.  Automatizacija  se  vrlo  brzo  širi  na  sve  zemlje  i  ima  dalekosežne  posljedice  u 
njihovu životu i razvoju. 
Osobito  od  vremena  kada  je  prati  proces  kompjutorizacije,  koji  zapravo  tek  omogućuje 
automatizaciju  proizvodnje  koja  eliminira  svako  izravno  čovjekovo  angažiranje,  kompjutori, 
(elektronička računala) omogućuju automatizaciju manipulativno­osjetilnih operacija i svih poslova koji 
su  vezani  uz  rješavanje  tehničkih,  organizacijskih  i  financijskih  problema  i  uz  donošenje  programa  i 
planova  budućeg  djelovanja  i  razvoja.  Ti  strojevi  za  primanje,  pohranjivanje,  obradu  i  analizu 
informacija,  za  njihov  prijenos  i  za  kontrolu  i  reguliranje  proizvodnih  procesa  omogućuju  da  se  u 
nedogled  prevlada  čovjekova  ograničenost  i  da  se  trenutačnom  akcijom  odjednom  riješe  najteži  i 
najsloženiji problemi. 
Veći  zamah  dobiva  proces  kompjutorizacije  tek  poslije  1960.  godine  s  očitom  tendencijom  da 
posve  revolucionira  tehnologiju  informacija  i  da  korjenito  izmijeni  metode  proizvodnje,  upravljanja  i 
kontrole. U tome prednjače velike sile SAD i SSSR, ali ih u stopu prate i druge zemlje, osobito Japan i 
razvijenije  zapadnoevropske  države.  Računa  se  da  je  danas  u  svijetu  instalirano  nekoliko  stotina 
tisuća kompjutora — od pojedinačnih malih kompjutora do složenih kompjutorskih »sistema«. 
Neke  to  navodi na zaključak da ulazimo u eru kompjutora — tih strojeva koji će već za desetak 
godina  obavljati  milijardu  operacija  u  sekundi  i  biti  sposobni  da  »misle«,  da  odabiru  najpovoljnije 
alternative,  da  upravljaju,  da  rješavaju  znanstvene  zadatke,  itd.  Uvelike  će  pojeftiniti  i  na  svim 
područjima toliko se upotrebljavati da će njihovu primjenu i osobito njihovo djelotvorno iskorištavanje 
morati  poznavati  svi  fakultetski  obrazovani  kadrovi.  Bliži  se  vrijeme  u  kojem  će  intenzitet 
kompjutorizacije biti glavni pokazatelj tehničkog napretka jedne zemlje. 
Daljnji golem napredak donosi proces kibernetizacije upravljanja proizvodnim sistemima. Zasniva 
se na kibernetici kao znanosti koja proučava radne procese živih bića, prvenstveno samog čovjeka, te 
traži  i  pronalazi  mogućnosti  da  te  procese  izvode  strojevi.  Njezine  komponente  važnije  prirode  čine 
teorija  informacija,  teorija  sistema  i  teorija  upravljanja.  Povezivanjem  i  integriranjem  znanstvenih 
rezultata  različitih  znanosti  iz  svih  društvenih  područja,  konstruirani  su  mehanički  uređaji  koji 
automatski djeluju poput živih bića. Usavršavaju se kibernetske metode, koje se sve vise primjenjuju u 
organizaciji, upravljanju i planiranju — kako u poduzeću, tako i u društvu. 
Uspon  i  prevlast  automatizacije,  kompjutorizacije  i  kibernetizacije  sve  više istiskuje i zamjenjuje 
ono ljudsko djelovanje koje se ostvaruje na osnovi iskustva, rutine, vještine i intuicije, takvim svjesnim i 
planskim  akcijama  udruženih  proizvođača,  koje  se  temelje  na  znanstvenim  metodama  i  rezultat  su 
neposredne primjene znanstvenoistraživačkog angažiranja sve šireg kruga specijaliziranih stručnjaka. 
Prodiranje  znanosti  u  sve  sfere  društvene  proizvodnje  vodi  postupno  1  sigurno  do  kompleksne  i 
potpune scientizacije. 
Taj  aktualni  zaokret  prema  posve  novim  metodama  i  oblicima  ljudskog  djelovanja  i  bitno 
izmijenjenim  mogućnostima  čovjekova  angažiranja  dolazi  napose  do  izražaja  kao:  prvo,  skokovit

87 
porast  znanstveno­istraživačkih  djelatnosti  i  količine  znanstvenih  spoznaja  koja  su  na  raspolaganju 
ljudima; drugo, brza 
primjena  znanosti  i  znanstvenih  metoda  u sveukupnoj društvenoj reprodukciji; treće, prerastanje 
znanosti u glavnu proizvodnu snagu i odlučujući faktor tehničkog progresa i sveukupnoga društvenog 
napretka;  četvrto,  munjevit  porast  stupnja  obrazovanja  ljudi.  To  su  najvažnije  odlike  i  komponente 
promjena u svijetu što ga je zahvatila znanstveno­tehnička revolucija. 
Između dva svjetska rata i najrazvijenije zemlje izdvajaju za znanstveno­­istraživački rad najviše 
do 0,2% svoga društvenog proizvoda. Pedesetih godina ta izdvajanja dostižu i prelaze iznos od 1%, 
šezdesetih  godina  2%  a  sedamdesetih  godina  3%  društvenog  proizvoda.  Eksperti  UNESCO­a 
predviđaju da će svijet krajem ovog stoljeća odvajati za znanost oko 5% društvenog proizvoda. Naglo 
se  povećava  broj  stručnjaka,  učenjaka  i  istraživača.  Računa  se  da  se  broj  učenjaka  i  inženjera 
zaposlenih  u  znanstveno­istraživačkoj  djelatnosti  u  razdoblju  od  1954.  do  1964.  godine  povećao  u 
SSSR­u od 700.000 na 1.500.000, a u SAD od 600.000 na 1.000.000 i da se u prosjeku povećava za 
6—8% godišnje. 
Znanstvene  su  djelatnosti  u  svijetu  angažirale  sredinom  prošlog  desetljeća  gotovo  15  milijuna 
učenjaka i inženjera, od čega je istraživača bilo gotovo 2 milijuna. Samo u razvijenim zemljama djeluje 
danas dvadeset puta više naučenjaka i istraživača nego prije drugoga svjetskog rata i tisuću puta više 
nego prije sto godina. Danas živi i radi gotovo 90% svih učenjaka koji su do sada postojali na Zemlji. U 
razvijenim sredinama njihov se broj udvostručuje svakih 6 do 12 godina. 
Polovica  raspoloživih  znanstvenih  informacija  nastala  je  u  posljednjih  15  godina.  Njihova  se 
količina  udvostručuje  svakih  10  do  12  godina.  U  čitavu  svijetu  izlazilo  je  1760.  godine  samo  10 
znanstvenih časopisa, a sada ih ima više od 100 000. Svake godine izradi se oko 2 milijuna stručnih i 
znanstvenih radova. 
Usporedo teče prava eksplozija obrazovanja. Rashodi te vrste rastu u pravilu dva do tri puta brže 
od  porasta  društvenog  proizvoda  i  nacionalnog  dohotka.  Njihov  udio  u  društvenom  proizvodu 
razvijenih zemalja povećao se nakon rata do 4%, sredinom ovog razdoblja do 6% i sada već do 8%. 
Sve  je  izrazitija  tendencija  prema  općem  srednjem  obrazovanju.  Svakih  deset  do  dvadeset  godina 
udvostručuje  se  broj  upisanih  studenata  i  ubrzano  se  povećava  udio  stanovnika  s  visokim 
obrazovanjem  u  ukupnom  broju  zaposlenih.  Visokoškolskim  obrazovanjem  obuhvaćeno  je  već 15— 
30% mladeži, a ta se brojka povećava sa svakim novim naraštajem. 
Sve se više stupanj razvijenosti pojedinih zemalja i čitavog svijeta promatra s obzirom na proces 
scijentizacije.  Stručnjaci  UNESCO­a  ističu  da  je  najvažnije  obilježje  visokorazvijenih  zemalja  visok 
stupanj scijentizacije, a za njega je karakteristično da se za istraživanje i razvoj odvaja najmanje 3% 
društvenog  proizvoda,  da  je  barem  trećina  omladine  u  dobi  od  20.  do  30.  godine  obuhvaćena 
visokoškolskim obrazovanjem, da znanstveno zasnovane industrijske grane i znanstvenoistraživačko 
djelovanje, kao i ustanove te vrste, zauzimaju središnje mjesto u privredi i društvu, da sve djelatnosti 
primjenjuju znanstvene metode, a napose tzv. sistemski pristup i planiranje tehnoloških, ekonomskih i 
socijalnih promjena. 
Društvene napetosti našeg vremena mahom proizlaze iz nesklada između ovih novih proizvodnih 
snaga i zastarjelih odnosa proizvodnje i prometa. One odražavaju normalnu dijalektiku prilagođavanja 
društvene  organizacije  potrebama  i  učincima  znanosti  kao  proizvodne  snage  koja  ubrzano  zauzima 
vodeće  mjesto  u  društvenom  životu  i  razvoju.  Mnogobrojni  su  izrazi  koji  simboliziraju  tu  stvarnost  i 
njezin stvaralački zamah, a najčešće su u upotrebi znanje, veličina, organizacija, kvalitet, ekspanzija i 
promjena. 
Prostranstvo i intenzitet tih novosti i mijena upućuju na zaključak da se u društvenoj reprodukciji 
pokreću i odvijaju procesi koji iz temelja mijenjaju tradicionalnu strukturu proizvodnih snaga i odnosa 
proizvodnje  i  prometa  među  ljudima  i  narodima.  Čovjek  prodire  u  strukturu  materije,  izvlači  se  iz 
neposredne  materijalne  proizvodnje,  stavlja  u  prvi  plan  razvoj  svoje  snage  i  otvara  znanstvenu  i 
planetarnu epohu svoje povijesti. Mijenja se pravac, oblik i značaj ljudskog angažiranja — koje dobiva 
nove poticaje, oblike, ambicije i sadržaje. 
Taj se silni ekonomski, socijalni, politički i duhovni prevrat očituje u brojnim pokazateljima, koji će 
budućim  povjesničarima  služiti  kao  međaši  u  razgraničavanju  staroga  i  novoga  —  klasnoga  i 
besklasnoga društva. Po svemu sudeći, prvo će i značajnije mjesto zasluženo pripasti inverziji (obrat) 
odnosa znanosti i proizvodnje, koja tako izrazito odlikuje ovo naše vrijeme. 
Sve do sredine 20. stoljeća proizvodnja i tehnika glavni su pokretači znanstvenog napretka. Sada 
je taj odnos obrnut: napredak znanosti prethodi razvoju tehnike i proizvodnje te neprestano djeluje na 
njihovo revolucioniranje i na sve druge društvene promjene.

88 
 Revolucija u znanosti posljednje je veliko djelo svijeta otuđenog rada — epohe klasnog društva. 
Ona je pripremila teren za revolucioniranje društvenog života putem znanosti. To je onaj »materijalni 
prevrat  u  ekonomskim  uvjetima  proizvodnje  koji  se  dade  konstatirati  s  točnošću  fizičkih  nauka«,  a 
takvog  je  karaktera  da  zauvijek  potiskuje  svako  monopolističko  prisvajanje  uvjeta,  snaga  i  rezultata 
društvenog rada i svako monopolističko obavljanje društvenih poslova, pa, prema tome, i sve odnose 
medu ljudima i njihovim organizacijama i zajednicama koji imaju za osnovu ekspropriranje imovine i 
funkcija  u  korist  pojedinaca  i  privilegiranih  društvenih  grupa  i  s  tim  povezano  razvijanje  privatnog 
vlasništva i podjele društvenog rada. 
Iz  oblika  razvijanja  znanosti  kao  proizvodne  snage  klasni  se  odnosi  proizvodnje  i  prometa  —  u 
svojim originalnim i izvedbenim oblicima i u svim svojim ostacima i tragovima — pretvaraju u okove 
onoga  društvenog  napretka  koji  se  postiže  znanstvenim  metodama.  Zato  je  ovo  naše vrijeme toliko 
bremenito  revolucijama  i  zato  su  te  revolucije  podjednako  usmjerene  ne  samo  protiv  protagonista  i 
agenata ekspropriranog vlasništva nego i protiv nosilaca i aktera ekspropriranih funkcija. Samo se u 
toj sveukupnosti i povezanosti može shvatiti i znanstveno objasniti suvremeni socijalizam kao svjetski 
sistem i kao jedinstven i svestran svjetskohistorijski društveni prevrat. (46) 

PITANJA I ZADACI 
1.  PONOVO PROUČI POGLAVLJE SMISAO I BIT SOCIJALIZMA. 
2.  ANALIZIRAJ UVJETE  FODRUSTVLJENOSTI  U  PRETKLASNOJ   ZAJEDNICI  I  U  SVJETSKOM KOMUNISTIČKOM 
DRUŠTVU BUDUĆNOSTI. 
3.  KOJU  JE  ULOGU  U  POVIJESNOM  RAZVOJU  ČOVJEČANSTVA  IMALA  BURŽOAZIJA  KOJI  ZADATAK  IMA  NAŠE 
DOBA? 
4.  U ČEMU SE SASTOJI BIT ZNANSTVENO­TEHNIČKE REVOLUCIJE? 
5.  NAVEDI  GLAVNA  OBILJEŽJA  ZNANSTVENO­TEHNIČKE  REVOLUCIJE  I  PRIMJERE  KOJI  POSEBNO  I 
KONKRETNO OBJAŠNJAVAJU SVAKO OD TIH OBILJEŽJA. 
6.  UKRATKO  OBJASNI  ŠTO  JE  AUTOMATIZACIJA,  KOMPJUTORIZACIJA,   KIBERNETIZA­CIJA I SCIJENTIZACIJA. 
7.  ŠTO   ZNAŠ   O   AUTOMATIZACIJI I  KOMPJUTORIZACIJI. NAVEDI  PRIMJERE   I PODATKE KOJI SU TI ZNANI. 
8.  OBJASNI U KAKVOM SU ODNOSU ZNANSTVENO­TEHNIČKA REVOLUCIJA I DRUŠTVENI POREDAK. 
9.  ANALIZIRAJ  I  KONKRETNIM  PRIMJERIMA  OBJASNI  STO  ZNAČI  »MONOPOLISTIČKO  PRISVAJANJE  UVJETA, 
SNAGA  I  REZULTATA  RADA«,  ODNOSNO  ŠTO  ZNAČI  »MONO­POLISTIČKO  OBAVLJANJE  DRUŠTVENIH 
POSLOVA«.  (DRUGAČIJE  JE  TO  OZNAČENO  KAO  »EKSPROPRIHANO  VLASNIŠTVO«,  ODNOSNO  KAO 
»EKSPROPRIRANE FUNKCIJE«.) 
10.  U ČEMU SE SASTOJI PREVLADAVANJE TOGA MONOPOLIZMA? OBRAZLOŽI SVOJ ODGOVOR. 

... za ponavljanje i za daljnje istraživanje 

11.  SAČINI PREGLED NATUKNICA ZA PONAVLJANJE. 
12.  USPOREDI NAŠE UVODNE NAZNAKE NA POČETKU POGLAVLJA. 
13.  SVOJ PREGLED DOPUNI POTREBNIM ODREĐENJIMA, OBJAŠNJENJIMA I ARGUMENTIMA. 
14.  U TUMAČU POJMOVA VIDI TERMINE: SLOBODA, INDUSTRIJSKA REVOLUCIJA

89 
10. MARKSIZAM U JUGOSLAVENSKOJ TEORIJI I PRAKSI 

Povijesni kontinuitet marksističke misli u nas. Prilog razvoju marksističke teorije i prakse. Vodeća 
uloga  J.  B.  Tita.  Tito  o  najvažnijim  činima  naše  Revolucije.  O  mogućnosti  različitih  putova  u 
socijalizam. 
Bit  je  socijalizma  razvijanje  slobodne  stvaralačke  ličnosti.  U  oslobađanju  rada  leži  mogućnost 
ostvarenja  istinskog  socijalizma.  Značenje  Zakona  o  upravljanju  privrednim  poduzećima  od  strane 
radnih kolektiva. Bitne prednosti samoupravnoga socijalizma. 
Osnovna načela koegzistencije i nesvrstavanja. 
Antidogmatski karakter marksizma. 

POVIJESNI KONTINUITET MARKSISTIČKE MISLI U NAS 

Marksizam  ima  u  Jugoslaviji  dugu  i  bogatu  tradiciju  i  povijesni  kontinuitet  koji  traje  otprilike  sto 
godina. Ideje marksizma donio je u naše zemlje Svetozar Marković i propagirao ih među Ujedinjenom 
omladinom  srpskom  70­tih  godina  prošlog  stoljeća.  Na  marksističkim  idejama  i  principima  nastoji 
organizirati Srpsku socijaldemokratsku partiju Dimitrije Tucović početkom našeg stoljeća. Marksizam 
postaje, dakako, teorijska osnova organizacije i djelatnosti Komunističke partije Jugoslavije, osnovane 
1919.  godine.  Međutim  već  iduće,  1920.  godine,  zabranjena  je  njena  djelatnost,  a  njeni se članovi i 
rukovodioci povlače u ilegalnost. Zbog ilegalne djelatnosti mnogi su članovi i rukovodioci Komunističke 
partije osuđeni na dugogodišnju robiju, ali oni i ovdje besprimjernom hrabrošću proučavaju i prevode 
izvorna  djela  klasika  marksizma  pripremajući  se  tako  za  sudbonosne  događaje  koji  će  uskoro  doći. 
Najpoznatiji među njima su Moša Pijade, Rodoljub Čolaković i mnogi drugi. 
Marksizam  predstavlja  integralni  sastavni  element  narodnooslobodilačke  borbe  i  socijalističke 
revolucije  u  Jugoslaviji.  Na  oslobođenim  teritorijima  i  u  predasima  između  bitaka,  komesari  i 
proslavljeni  borci  održavali  su  poznate  satove  političkog  odgoja  nadahnjujući  borce,  omladinu  i 
komuniste marksističkim idejama. 
Nakon završetka rata marksizam postaje idejna i teorijska osnova izgradnje novog socijalističkog 
društva.  Od  1945.  godine  do  danas  napisane  su  desetine  tisuća  stranica,  tj.  čitave  biblioteke 
najrazličitijih  tekstova  u  kojima  je  izražen  ogroman  stvaralački  napor  i  nastojanje  da  se  osnovne 
zamisli i ideje klasika marksizma razrade, primijene i ostvare u našim specifičnim uvjetima. Ovim se 
pitanjima  ne  bave  samo  društveni,  politički  i  partijski  radnici,  već  je  to područje naših najistaknutijih 
znanstvenih,  filozofskih  i  kulturnih  radnika.  Ovamo  treba  ubrojiti  i  cjelokupnu  revolucionarnu  i 
stvaralačku  djelatnost  radničke  klase,  a  prvenstveno  njene  najsvjesnije  vodeće  idejne  snage  — 
Saveza komunista Jugoslavije. Ideali i dugoročni ciljevi sažeto i jasno su izraženi u Programu Saveza 
komunista Jugoslavije, koji po svom stilu i dubini revolucionarnog sadržaja predstavlja klasično djelo 
marksističke literature. 
Nema  nikakve  sumnje  da  naše  ključne  društvene  dokumente,  kao  što  su  Ustav,  rezolucije 
partijskih  kongresa,  Zakon  o  udruženom  radu,  itd.,  možemo  s  punim  pravom  smatrati  značajnim 
prilozima marksističkoj teoriji i praksi. Međutim, cjelokupna samoupravna i demokratska praksa našeg 
života i rada uistinu predstavlja ostvarenje Marxovih zamisli. 
Među  brojnim  istaknutim  teoretičarima  i  praktičarima  marksizma,  kao  što  su  npr.  Moša  Pijade, 
Boris  Kidrič,  Edvard  Kardelj,  Vladimir  Bakarić  i  mnogi  drugi,  prvo,  izuzetno  i  istaknuto  mjesto 
nesumnjivo pripada Josipu Brozu Titu, koji je više od četiri decenije davao pečat i smjer našoj epohi. 
Njegovi  govori,  članci,  rasprave  i  studije  čine  desetine  tomova  knjiga  sabranih  djela,  koja  danas  s 
pravom ubrajamo u klasična djela marksizma. Njegov, međutim, najveći praktičan doprinos marksizmu 
je izgradnja samoupravne socijalističke Jugoslavije i njen ugled i utjecaj u čitavom naprednom svijetu i 
međunarodnom radničkom pokretu. 
Bio bi uzaludan pokušaj da se ovdje ukratko predstavi sva ta ogromna djelatnost i njeni rezultati. 
Međutim,  ilustracije  radi  izdvojit  ćemo  historijski  govor  koji  je  Tito  održao  1950.  godine  u  povodu 
donošenja Zakona o uvođenju samoupravljanja u Jugoslaviji. Iako je taj govor izrečen prije gotovo 30 
godina, u njemu se potpuno jasno osjeća vizija revolucionarnog genija tako da je on i danas aktualan 
u svojoj teorijskoj konzekventnosti, domišljenosti i odlučnosti. 
O tome na svoj način govore i ostali prilozi.

90 
 TITO: O RADNIČKOM UPRAVLJANJU PRIVREDNIM PREDUZECIMA 64 

»Pred Narodnom skupštinom nalazi se danas na pretresu projekt jednog od najznačajnijih zakona 
socijalističke Jugoslavije — projekt Osnovnog zakona o upravljanju državnim privrednim preduzećima 
i  višim  privrednim  udruženjima  od  strane  radnih  kolektiva.  Donošenje  tog  zakona  biće  najznačajniji 
historijski čin Narodne skupštine poslije donošenja zakona o nacionalizaciji sredstava za proizvodnju. 
Preuzimanjem  sredstava  za  proizvodnju  u  državne  ruke  još  nije  bila  ostvarena  akciona  parola 
radničkog  pokreta  »Fabrike  radnicima«,  jer  parola  »Fabrike  radnicima,  zemlja  seljacima«  nije  neka 
apstraktna propagandistička parola, već takva koja ima u sebi duboki sadržajni smisao. Ona sadrži u 
sebi čitav program socijalističkih odnosa u proizvodnji: u pogledu društvene svojine, u pogledu prava i 
dužnosti  trudbenika  i  —  prema  tome  —  može  se  i  mora  ostvariti  u  praksi,  ako  mislimo  da  zaista 
izgradimo socijalizam. 
Taj naš zakon o davanju na upravljanje radnim kolektivima fabrika, preduzeća i tako dalje logična 
je posljedica razvitka socijalističke izgradnje naše zemlje. To je dosljedan nastavak u nizu mjera koje 
naša  narodna  vlast  sprovodi  na  svom  nepokolebljivom  putu  u  socijalizam.  Uslovi  za  to  već  su 
djelimično sazreli. Naši radni kolektivi svakodnevno pokazuju svoju zrelost, svoju visoku svijest koju 
ispoljavaju u svojini herojskim naporima na izvršavanju svojih planskih zadataka ... 
Kod  Marxa,  Engelsa  i  Lenjina  nalaze  se,  uglavnom,  odgovori  na  sva  principijelna  pitanja,  a 
razradu i primjenu tih principa u svakoj zemlji posebice mogu vršiti samo oni koji su izrasli iz njedara 
naroda dotične zemlje, koji poznaju probleme svoje zemlje, koji poznaju njenu historiju, njene slabosti i 
pozitivne  strane,  koji  mogu  budno  pratiti  sve  pojave  na  licu  mjesta,  ali  koji  u  isto  vrijeme  poznaju 
marksističku nauku, to jest — shvataju njen duh i umješno rukuju njome i provode je u praksi... 
...  ja  ću  ovdje  iznijeti  samo  neke  od  najvažnijih činjenica, koje kazuju šta smo mi dosad izvršili, 
kakva je, prema tome, naša zemlja i kuda mi idemo. 
Prvo. Još u toku Oslobodilačke borbe mi smo uništili staru državnu mašinu kao silu ugnjetavanja, i 
to:  a)  administraciju;  b)  policiju  i  žandarmeriju,  na  koju  se  upirala  vladajuća  buržoazija;  i  d)  ostatak 
vojne  organizacije  emigrantske  vlade  u  liku  četnika  Draže  Mihailovića,  ustašku  vojnu  organizaciju 
Pavelića  i  Rupnikovu  vojnu  organizaciju,  takozvanu  belu  gardu.  Taj  revolucionarni  posao  mi  smo 
izvršili dosljedno, u duhu principa koje su postavili klasici marksizma, jer smo u punoj mjeri primijenili 
njihovo učenje... 
Drugo.  Čim  je  prestao  rat,  mi  smo  proglasili  Jugoslaviju demokratskom federativnom narodnom 
republikom. Činjenice govore o tome da smo mi još u toku rata riješili nacionalno pitanje i na taj način 
likvidirali  nacionalno  ugnjetavanje  u  našoj  zemlji.  To  je  izvršeno  stvaranjem  Narodne  Republike 
Makedonije, Narodne Republike Crne Gore, Narodne Republike Hrvatske, Narodne Republike Bosne i 
Hercegovine,  Narodne  Republike  Slovenije  i  Narodne  Republike  Srbije.  To  je  bilo  djelo  naše 
Komunističke  partije,  koja  se  borila  preko  dvadeset  godina  za  ostvarenje  tog  cilja.  Mi  smo  tako 
temeljito  riješili  nacionalno  pitanje  da  to  zaista  može  poslužiti  kao  primjer  ne  samo  zemljama  sa 
neriješenim nacionalnim pitanjem, već i samom Sovjetskom Savezu... 
Treće. Mi smo odmah poslije proglašenja Republike i donošenja Ustava izvršili najvažniji historijski 
akt  —  položili  smo  temelje  za  likvidaciju  eksploatacije  čovjeka  od  čovjeka,  uzeli  smo  sredstva  za 
proizvodnju iz ruku privatnih kapitalista u državne ruke, nacionalizirali smo sve fabrike, rudnike i druga 
preduzeća, transportna sredstva na vodi i na suhu, krupne posjede i trgovinu (ne samo krupnu već svu 
uopšte),  hotele,  sanatorije  itd.,  itd.  To  smo  izvršili najtemeljitije i danas kod nas nema više nijednog 
preduzeća  ili  rudnika  ili  kakve  druge  ustanove  javnog  karaktera  koji  bi  bili  u  rukama  stranog  ili 
domaćeg  kapitaliste.  Sva  naklapanja  informbirovaca  o  tobožnjem  ponovnom  infiltriranju  stranih 
kapitalista u našu zemlju obična su drska izmišljotina i zlonamjerna kleveta. Kad u ovom domu sada 
donosimo  rješenje  o  tome  da  radnički  kolektivi  učestvuju  u  upravljanju  fabrikama,  rudnicima, 
željeznicama i drugim — to je definitivan i najubjedljiviji odgovor svim klevetnicima. Svi trudbenici naše 
zemlje  odgovoriće  ubuduče  na  njihove klevete još većim stvaralačkim poletom koji će se razvijati u 
fabrikama  i  preduzećima  kojima  oni  upravljaju.  Oni  će  sami  govoriti  čija  su  to  preduzeća,  fabrike, 
rudnici itd... 

64 
Odlomci iz Ekspozea koji je Tito podnio 26. lipnja 1950. godine u Narodnoj skupštini Jugoslavije prilikom 
usvajanja Osnovnog zakona o upravljanju državnim privrednim poduzećima i višim privrednim udruženjima od 
strane radnih kolektiva.

91 
 Evo, to je nekoliko najvažnijih historijskih činjenica koje u punoj mjeri osvjetljavaju karakter naše 
Revolucije, karakter našeg društvenog uređenja. One pokazuju da je naš put u skladu s marksističkom 
naukom,  da  je  on  uspješan  i  pobjedonosan.  Kad  kažem  da  je  naš  put  u  skladu  s  marksističkom 
naukom, onda time ne mislim reći da je to jedini put u socijalizam i da se u svim zemljama mora raditi 
baš tako kako smo radili i kako radimo mi u Jugoslaviji. Ne, mi smatramo da je to jedini put samo za 
nas u Jugoslaviji. Različiti ekonomski, kulturni i drugi uslovi u raznim zemljama traže i različite forme u 
radu; nikakvi recepti ili šabloni nisu preporučljivi u tom smislu. Imamo marksističku nauku kao osnovu i 
samo moramo znati na se rukovodimo tom naukom u praksi, da njen duh, njen smisao pretvaramo u 
život.  Iskustvo  koje  se  stiče  na  osnovu  te  nauke  najbolja  je  škola;  razumije  se,  to  iskustvo  može 
poslužiti  i  drugima,  ali  ne  u  svim  detaljima.  Treba  gledati  pozitivne  rezultate  postignute  u  jednoj 
socijalističkoj zemlji, ali onda tražiti i najbolji odgovarajući metod za postizanje tih rezultata. Isto tako je 
važno  vidjeti  i  negativne  pojave  i  rezultate  u  jednoj  socijalističkoj  zemlji  i  onda  nastojati  da  se  to 
negativno iskustvo u svojoj zemlji izbjegne, da se nađe bolji način i bolje rješenje.« (47) 

1.  KOJI SMISAO PRIPISUJE TITO PAROLI: »FABRIKE RADNICIMA«? 
2.  U ČEMU SE SASTOJI POVIJESNO ZNAČENJE ZAKONA O UPRAVLJANJU PRIVREDNIM 
PODUZEĆIMA OD STRANE RADNIH KOLEKTIVA? 
3.  SAŽETO ISKAŽI NAJVAŽNIJE ČINE NAŠE REVOLUCIJE. 
4.  ŠTO KAŽE TITO O MOGUĆNOSTI RAZLIČITIH PUTOVA U SOCIJALIZAM? 

U  SOCIJALIZMU  NA  PRVOM  MJESTU  MORA  DA  BUDE  ČOVJEK,  PROIZVOĐAČ  I 

STVARALAC 65 

»Mi  smo  uvijek  isticali  da  u  socijalizmu  na  prvom  mjestu  mora  da  bude  čovjek,  proizvođač  i 
stvaralac,  bez  obzira  na  nacionalnu  pripadnost.  Socijalizam  i  jeste  historijski  proces  socijalnog  i 
nacionalnog  oslobođenja  ličnosti,  što  treba  da  dovede  do  toga  da  čovjek  postane  stvarni  gospodar 
svoga života i rada kako bi mogao svestrano razvijati svoje stvaralačke snage. 
Polazeći od toga da u središtu socijalizma mora biti Čovjek, ja želim upravo ovom prilikom da se 
osvrnem na neka pitanja radničkog samoupravljanja. 
U historiji, naročito novijoj, nisu nedostajale ideje o oslobođenju Čovjeka, o humanizmu i ljudskoj 
sreći.  Međutim,  na  suštinu  istinskog  humanizma  i  mogućnosti  njegovog  konkretnog  ostvarivanja 
ukazao  je  tek  Karl  Marx.  Njegova  velika  historijska  zasluga  je,  prije  svega,  u  tome  što  je,  otkrivši 
zakone  razvitka  društva,  pokazao  da  mogućnost  ostvarenja  istinskog  humanizma  leži  u  procesu 
oslobađanja  rada  i  što  je,  s  tim  u  vezi,  utvrdio  da  je  historijski  subjekt  toga  procesa  radnička  klasa. 
Zato je Marx i smatrao da je revolucionarna samodjelatnost radničke klase jedino mogući put kojim ta 
klasa, oslobađajući sebe, oslobađa istovremeno i sve ljude na putu stvaranja besklasne, komunističke 
zajednice. Te osnovne Marxove misli bile su i dalje ostaju naše glavne ideje vodilje. 
Duboki  humanizam  prožimao  je  naš  radnički  pokret  sa  KPJ  na  čelu  u  predratnom  periodu,  u 
revoluciji i mirnodopskoj izgradnji, ispoljavajući se kako u ciljevima, koje smo sebi postavili, tako i u 
metodama borbe i stvaranja novog društva. Rukovodeći se istinskom brigom o čovjeku, mi smo u toku 
narodno­oslobodilačkog  rata  donosili  odluke  i  primjenjivali  metode  koje  su  sa  stanovišta  klasičnih 
vojnih doktrina bile neshvatljive. Poznato je, na primjer, da smo u najtežim ofanzivama davali prednost 
borbi za spašavanje ranjenika. 
S vizijom novog položaja oslobođenog čovjeka, mi smo srušili stari društveni sistem i izgrađivali 
novo socijalističko društveno uređenje. Jedna od bitnih karakteristika naše socijalističke izgradnje bila 
je upravo u tome što nismo bili opterećeni dogmatizmom i što nismo dopustili da ogromne teškoće s 
kojima smo se suočavali pomute naš pogled u budućnost i pokolebaju naše povjerenje u stvaralačku 
snagu radničke klase. 
U najtežim uslovima, kada smo pored naslijeđene nerazvijenosti i siromašne materijalne baze bili 
suočeni i s ekonomskom blokadom i ugrožavanjem naše nezavisnosti, mi smo počeli da izgrađujemo 
nove društvene odnose, nešto što je bilo potpuno nepoznato među postojećim društvenim strukturama 
u svijetu. Donijeli smo Zakon o predaji poduzeća na upravljanje radnicima. 

65 
Iz govora J. B. Tita u Akademiji nauka i umjetnosti BIH povodom proglašenja za počasnog elana (studeni, 
1969. godine).

92 
 Bilo je mnogo nevjerica i sumnji da je takav sistem moguć. Mnogi iz inostranstva su govorili, a neki 
još  i  danas  govore,  da  je  to  »eksperiment«  koji  će  propasti.  Razumije  se,  za  nas  to  nije  bio 
eksperiment, već smjela odluka da i pored vanredno teških uslova primjenjujemo na djelu misli Marxa, 
Engelsa  i  Lenjina  o  historijskoj  ulozi  radničke  klase,  kao  i  njenom  položaju  i pravima. Pri tome smo 
polazili  od  povjerenja  u  radnog  čovjeka  i  od  toga  da  stvarnu  perspektivu  ima  samo  ono  društveno 
uređenje koje vodi ka stvarnom oslobođenju rada i čovjeka. 
U  industrijski  razvijenom  dijelu  svijeta  postignut  je,  naročito  u  toku  posljednje  dvije  decenije, 
ogroman materijalni napredak, i na toj osnovi znatno je porastao i standard radnika i radnih ljudi. Ali, 
tamo  radni  čovjek  i  dalje  nije  gospodar  svoga  rada  i  kao  ličnost  ne  može  da  dođe  do  svog  punog 
izražaja. Razumije se, radni čovjek ne teži samo podizanju svog materijalnog standarda i ne može da 
se  zadovolji  samo  s  tim.  On  neće  da  bude  samo  prodavalac  svoje  radne  snage,  već  teži  svom 
stvarnom  oslobođenju.  A  pošto  mu  postojeći  sistemi  to  ne  omogućuju,  niti  mu otvaraju perspektivu, 
društveni odnosi u okviru takvih sistema i jesu u dubokoj krizi. 
Perspektivu  istinskog  oslobođenja  radnika  otvara  radničko  samoupravljanje.  Danas  možemo 
kazati da je prevaziđen najteži period i da je socijalistička svijest prevladala kod ogromne većine naših 
radnika  —  neposrednih  proizvođača.  Učešćem  u  organima  samoupravljanja,  milioni  radnika  su  se 
osposobljavali  da  upravljaju  proizvodnjom  i  sudjeluju  u  svim  društvenim  poslovima.  Vrijednost 
samoupravljanja  je  potvrđena  u  praksi,  i  pored  raznih  teškoća  na  koje  smo  nailazili  i  još  danas 
nailazimo. Ja ne tvrdim da nema i kod jednog dijela radnika raznih slabosti, i da je u svim radničkim 
sredinama dovoljno ovladala socijalistička svijest, ali to nije bitno, jer ogromna većina radnika vidi u 
samoupravljanju  svoju  najveću  tekovinu.  No,  ne  smijemo  izgubiti  iz  vida  one  druge  teškoće,  koje 
smetaju bržem i normalnijem razvitku samoupravljanja. Ima, naime, pokušaja da se samoupravljanje 
degradira  i  potisne.  To  ne  smijemo  smetnuti,  s  uma,  već  se  moramo  pravovremeno  i  energično 
suprotstaviti svim takvim tendencijama.« (48) 

1. PONOVI POGLAVLJE SOCIJALIZAM I POGLAVLJE IZ CARSTVA NUŽNOSTI U CARSTVO SLOBODE. 
2. ISKAŽI BITNO OBILJEŽJE SOCIJALIZMA KAKO GA ODREĐUJE TITO. 
3. KOJU ULOGU U TOME IMA OSLOBOĐENJE RADA? 
4. ŠTO U TOM SMISLU ZNAČI PREDAJA PODUZEĆA NA UPRAVLJANJE RADNICIMA? 
5. OBRAZLOŽI  U  ČEMU  SE  SASTOJI  PREDNOST  SAMOUPRAVNOGA  SOCIJALIZMA  PRED  INDUSTRIJSKI 
RAZVIJENIJIM KAPITALISTIČKIM ZEMLJAMA. 

O LIKU KOMUNISTE 

»Biti  komunist  —  nije  lako.  Biti  komunist  —  još  uvijek  znači  biti  spreman  da  se  mnogo  čega 
odričeš. Biti komunist — znači biti u prednjoj liniji borbe za progres, za sretniju i ljepšu budućnost. To 
su dokazali naši ljudi koji su ušli u ovaj rat. Iako su znali da komunizam neće odmah pobijediti, da ga 
možda, neće ni doživjeti, oni su podnosili žrtve i davali svoje živote. To su bili komunisti, komunistički 
omladinci,  svjesni  ljudi,  koji  su  išli  do  najvećeg  samoodricanja.  Biti  komunist  —  podrazumijeva 
unutrašnju samodisciplinu, a to znači, prije svega — pobijediti sebe. 
Za to je potreban moral koji jako mnogo iziskuje od čovjeka, i komunist ga mora imati u sebi. Mi 
komunisti moramo imati viziju budućeg. A moramo gledati i danas, kako izvjesni naši postupci djeluju 
na  mlade  ljude.  I  ne  samo  postupci,  nego  i  mjere  koje  se  preduzimaju.  Jako  mnogo  se  traži  od 
komunista. Ja mislim da će to naša omladina shvatiti. Jer, ona je dobra, samo mi moramo više raditi s 
njom i prenositi ono najbolje iz naše revolucionarne prošlosti« (Tito). (49) 

OSNOVNI PRINCIPI KOEGZISTENCIJE I NESVRSTAVANJA 

»Što  se  mene  lično  tiče,  do  te  ideje  sam  došao  poslije  sastanka  u Bandungu, poslije donošenja 
odluke  »Pančašila«.  Ja  sam  puno  razmišljao  o  tome.  Meni  je  to  bilo  nedovoljno,  više  kao  jedna 
deklarativna stvar. Rekao sam da mi tu moramo malo dalje ići. Gledao sam ne samo azijske i afričke 
zemlje, nego i šire. Jer, postoje dva bloka: zapadni, koji je davno prije stvoren, i istočni. Istočni je, po 
mome mišljenju, morao da dođe kao protuteža. I to je počelo da se odražava i kroz Ujedinjene narode.

93 
I u Ujedinjenim narodima bilo je teško doći do nekih dobrih rješenja. A ogroman dio zemalja koje su 
inače  članice  Ujedinjenih  naroda  su  van  tih  blokova.  Razmišljao  sam:  pa  ipak  bi  ovi  koji  su  van  tih 
blokova morali nekako da se povezu, ne da dobiju neki organizacioni oblik, kao neki treći blok. Ali, da 
se nekako okupe, krug ljudi i država, svi oni koji su protiv blokovske podjele, a za one principe koji su 
doneseni u Bandungu i još neke koji su poslije dopunjeni u Beogradu. Jednom riječju, razmišljao sam 
da mi treba nekako da okupimo treći svijet.« (50) 
»Mi  moramo,  prije  svega,  poći  od  činjenice  da  u  današnjem  svijetu  postoje  države  sa  različitim 
društvenim  sistemima,  sa  različitim  stepenom  ekonomskog  razvitka,  sa  različitim  oblicima  političke 
organizacije i sa suprotnim ideološkim gledištima. Te razlike su rezultati historijskog razvoja i različitih 
uslova  društvenog  razvoja  u  pojedinim  zemljama.  Kakav  će  biti  dalji  društveni  razvoj  u  pojedinim 
zemljama, to je unutrašnja stvar svake zemlje. Miješanje sa strane radi nametanja određenog pravca 
razvoja  —  s  iluzijom  da  se  na  taj  način  mogu  brisati  razlike  u  društvenim  sistemima,  koje  danas 
postoje  i  koje  će  još  prilično  vremena  neminovno morati da postoje zbog neravnomjernog razvitka i 
različitih uslova — može samo da izaziva sukobe i da dovede u opasnost mir u svijetu. 
Takvo  shvatanje  koegzistencije  zahtijeva  ne  samo  nepribjegavanje  sili  ili  rješavanje  sporova 
mirnim putem, nego i više od toga. Ono zahtijeva svakodnevne napore na stvaranju potrebnih uslova 
za postepeno rješavanje sporova, za razoružanje, za privredno i kulturno podizanje svijeta, za pomoć 
nedovoljno razvijenim zemljama, za konstruktivno miroljubivo takmičenje na ekonomskom, kulturnom, 
naučnom i drugim poljima, kao i za podizanje snaga društva na viši stepen. 
To znači da je koegzistencija u suštini jedan dinamičan progresivni proces, u toku koga treba da 
dođe  do  smanjenja  zategnutosti,  do  postepenog  prevazilaženja  blokovskih  okvira,  do  povećanja 
međunarodnog povjerenja i do rješavanja razmimoilaženja pomoću miroljubivih sredstava. Bez takve 
ravnopravne suradnje svih naroda i država, velikih i malih, nema koegzistencije, već ima dominacija, a 
dosadašnja međunarodna praksa je već više put pokazala da tendencije dominacije nisu u skladu sa 
zahtjevima  današnjeg  razvoja  i  da  moraju  pretrpjeti  neuspjeh.«  (Iz  Titova  govora  na  Sveučilištu  u 
Bandungu 1958. godine povodom dodjeljivanja počasnog doktorata). (51) 

1. OBJASNI KOJI SU OSNOVNI RAZLOZI DOVELI DO POVEZIVANJA NESVRSTANIH. 
2. PROTUMAČI OSNOVNA NAČELA KOEGZISTENCIJE. 

KOMUNISTI — AVANGARDNA SNAGA SOCIJALISTIČKOG KRETANJA 

Jugoslavenski  komunisti  rukovodili  su  revolucionarnom  akcijom  radnih  masa  razvijajući  njihovu 
socijalističku  društvenu  svijest,  mobilizirajući  i  organizirajući  ih  u  svrhu  progresivnog  mijenjanja 
društvene  stvarnosti.  Komunisti  će  i  dalje  ostati  avangardna  snaga  socijalističkog  kretanja  u  našoj 
stvarnosti  provjeravajući  u  praksi  pravilnost  svoje  politike  i  svojih  akcija,  proučavajući  rezultate  te 
prakse,  koji  uvijek  neizbježno  sadrže  i  element  nepredviđenog,  pa  time  i  stihijskog.  Komunisti  će  u 
savladavanju negativne stihije postizati utoliko veće uspjehe ukoliko se u svojoj praktičnoj djelatnosti 
budu  više  oslanjali  na  proučavanje  socijalističke  teorije  i  prakse  na  svim  područjima  gdje  se  razvija 
borba  za  socijalizam,  ukoliko  se  više  budu  pridržavali  naučnih  tekovina  napredne  društvene  misli  u 
cjelini i ukoliko sami budu pridonosili njenom daljem razvijanju. 

ZA DALJE RAZVIJANJE MARKSIZMA 

Naučno­teorijska  osnova  praktične  djelatnosti  komunista  jest  marksizam,  učenje  o  osnovnim 

zakonima  razvitka  prirode,  društva  i  mišljenja  i  o  neminovnosti  pobjede  socijalizma  čiji  su  osnivači 
Marx i Engels i koje su dalje, u novim uslovima, kroz praksu revolucionarne borbe, razvili Lenjin i drugi 
marksisti.  To učenje je provjeravano i dalje razvijano teorijom i praksom cijelog svjetskog radničkog 
pokreta i izgradnjom socijalizma. 
Marksizam  nije  jednom  za  svagda  utvrđeno  učenje,  niti  je  sistem  dogmi, već teorija društvenog 
procesa koji se razvija u uzastopnim historijskim fazama, pa, prema tome, podrazumijeva i stvaralačku 
primjenu  teorije  i  njeno  dalje  razvijanje,  prije  svega  uopćavanjem  prakse  socijalističkog  razvitka  i 
dostignućima  naučne  misli  čovječanstva.  »Mi  nikako  ne  gledamo  na  Marxovu  teoriju  kao  na  nešto 
završeno  i  neprikosnoveno.  Mi  smo,  naprotiv,  uvjereni da je ona udarila samo kamen temeljac onoj

94 
nauci koju socijalisti moraju pokretati dalje u svim pravcima, ako ne žele da zaostanu za životom... Mi 
ne pretendiramo na to da Marks ili marksisti poznaju put k socijalizmu u svoj njegovoj konkretnosti. To 
je  besmislica.  Mi  poznajemo  pravac  tog puta i znamo kakve klasne snage njime vode, a konkretno, 
praktički, to će pokazati samo iskustvo milijuna kada se oni late posla.« (Lenjin) 
Stojeći  na  gledištu  da  razvitak  naučne  misli  odgovara  stvarnim  interesima  i  težnjama  radničke 
klase  i  radnih  masa,  utoliko  više  ukoliko  se  ta  misao  smjelije  i nepristrasnije predaje traženju istine, 
jugoslavenski  komunisti  ne  prisvajaju  nikakav  monopol  u  toj  oblasti,  nego  se  zalažu  za  dalje 
neprekidno  razvijanje  marksizma  i  njegovo  bogaćenje  putem  sve  dubljeg  saznavanja  objektivne 
društvene stvarnosti. Savez komunista Jugoslavije u cjelini i pojedini njegovi forumi, ne smatraju sebe 
arbitrima u oblasti marksizma — lenjinizma ni u oblasti posebnih društvenih nauka. Komunisti koriste, 
odnosno primjenjuju rezultate nauke u skladu s društvenim interesima i sa stupnjem društvene svijesti 
najnaprednijeg  dijela  radničke  klase  i  radnih  ljudi  uopće  i  u  skladu  s  materijalnim  mogućnostima 
društva.  Nauka  je  sama  sebi  sudac,  a  presudni  kriteriji  objektivne  istine  u  oblasti  društvenih,  nauka 
može  biti samo činjenica da njihovi rezultati odgovaraju ili ne odgovaraju stvarnosti, što se konačno 
provjerava u samoj društvenoj i naučnoj praksi. (Iz Programa i Saveza komunista Jugoslavije). (52) 

ZADACI I UPUTE 

1.  OBRAZLOŽI  U  ČEMU  SE  SASTOJI  ANTIDOGMATSKI  STAV  U  SHVAĆANJU  MARKSIZMA  I  SOCIJALISTIČKOG 
POKRETA IZRAŽEN V PROGRAMU SKJ. 

... za ponavljanje i za daljnje istraživanje 

2.  SAČINI PREGLED NATUKNICA ZA PONAVLJANJE. 
3.  USPOREDI NAŠE UVODNE NAZNAKE NA POČETKU POGLAVLJA. 
4.  SVOJ PREGLED DOPUNI POTREBNIM ODREĐENJDMA, OBJAŠNJENJIMA I ARGUMENTIMA. 
5.  U  TUMAČU  POJMOVA  VIDI  TERMINE:  SOCIJALIZAM,  UDRUŽENI  PROIZVOĐAČI,  NACIONALIZACIJA,  SLOBODA, 
SOCIJALIZACIJA, OČOVJEČENJE 
6.  VIDI KNJIGU: J. B. TITO: SAMOUPRAVNI SOCIJALIZAM, ŠKOLSKA KNJIGA, ZAGREB 1974. 
7.  VIDI  KNJIGU:  MARX  —  ENGELS:  O  HISTORIJSKOM  MATERIJALIZMU,  IZBOR  TEKSTOVA,  ŠKOLSKA  KNJIGA, 
ZAGREB, 1974. 
8.  E.  KARDELJ:  PRAVCI  RAZVOJA  POLITIČKOG  SISTEMA  SOCIJALISTIČKOG  SAMOUPRAVLJANJA,  KOMUNIST, 
BEOGRAD, 1977. 
9.  L. MATES: KOEGZISTENCIJA, ŠKOLSKA KNJIGA, ZAGREB, 1974. 
10.  J.  ŽUPANOV:  SOCIOLOGIJA I SAMOUPRAVLJANJE,  ŠKOLSKA KNJIGA,  ZAGREB,  1977. 
11.  R. SUPEK: SOCIOLOGIJA I SOCIJALIZAM, ZNANJE, ZAGREB, 1966. 

ZADACI i PITANJA za ponavljanje drugog dijela udžbenika »Marksističko shvaćanje čovjeka i društva« 

Društvo i povijest 
1.  OBJASNI BIT HISTORUSKO­MATERIJALISTICKOG SHVAĆANJA DRUŠTVA I POVIJESTI. 
2.  OBRAZLOŽI  TEZU  O  VEZI  LJUDI  I  NJIHOVA  NAČINA  ŽIVOTA  SA  STANJEM  SREDSTAVA  ZA  ŽIVOT  I  NAČINOM 
PROIZVODNJE. 
3.  OBJASNI DIJALEKTIKU ODNOSA PROIZVODNIH SNAGA I PROIZVODNIH ODNOSA. KOJA JE ULOGA SOCIJALNE 
REVOLUCIJE? 

Oblici društvene svijesti 
4.  OBJASNI U KAKVOM SU ODNOSU EKONOMSKA STRUKTURA DRUŠTVA I OBLICI DRUŠTVENE SVIJESTI. 
5.  KOJI SU OSNOVNI OBLICI DRUŠTVENE SVIJESTI? 
6.  OBRAZLOŽI  TEZU  DA  SU  MISLI  VLADAJUĆE  KLASE  UJEDNO  VLADAJUĆE  MISLI  NEKE  EPOHE.  KOJA  SU 
OBILJEŽJA RELIGIOZNOG POGLEDA NA SVIJET?

95 
 7.  U  ČEMU  SE  SASTOJI  RAZLIKA  IZMEĐU  RELIGIOZNOG  POGLEDA  NA  SVIJET  I  ZNANSTVENOG  POGLEDA  NA 
SVIJET?  U  ČEMU  SE  SASTOJI  EMOCIONALNA  FUNKCIJA  RELIGIJE?  OBRAZLOŽI  TEZU  DA  JE  RELIGIJA  IZRAZ 
STVARNE BIJEDE I ISTOVREMENO PROTEST PROTIV TE BIJEDE. 

Određenje čovjeka 
8.  OBRAZLOŽI  TEZE:  »ČOVJEK  STVAHA  (SACINJA)  SVOJ  LJUDSKI  SVIJET«.  »ČOVJEK  OCOVJECUJE  PRIRODU«. 
»ČOVJEK STVARA SEBE SAMA KAO ČOVJEKA«. 
9.  OBRAZLOŽI TVRDNJU DA VEĆINA LJUDI ŽIVI NELJUDSKI. 
10.  ŠTO ZNACI DA SE ČOVJEK OTUĐUJE OD SVOJE LJUDSKE PRIRODE? 
11.  ŠTO     JE   TO   LJUDSKA   PRDIODA?   ŠTO   JE   TO   BIT   ČOVJEKA?   U   ČEMU   SE   SASTOJI ISTINSKI 
LJUDSKI ŽIVOT, ISTINSKA SLOBODA ČOVJEKA? 

Klasno društvo 
12.  OBJASNI POJAVU PRIVATNOG VLASNIŠTVA i KLASNOG DRUŠTVA. 
13.  KOJI SU OBLICI KLASNE EKSPLOATACIJE U POVIJESTI? 
14.  OBJASNI ULOGU DRŽAVE U KLASNOJ EKSPLOATACIJI 

Kapitalizam 
15.  U ČEMU JE BIT KLASNE SUPHOTSTAVLJENOSTI BURŽOAZIJE I PROLETARIJATA? 
16.  OBJASNI u ČEMU SE SASTOJI EKSPLOATACIJA U KAPITALIZMU. 
17.  ŠTO JE TO NAJAMNI RAD, ŠTO VIŠAK RADA, ŠTO VIŠAK VRIJEDNOSTI? 
18.  ŠTO ZNACI DA SE RADNIK PRETVARA U ROBU POPUT DRUGIH ROBA? 
19.  OBRAZLOŽI  TVRDNJU  DA  JE  CILJ  KAPITALISTIČKE  PRIVREDE  ZGRTANJE  PROMETNE  VRIJEDNOSTI,  TJ. 
NOVCA, A NE ZADOVOLJAVANJE LJUDSKEH POTREBA STVARANJEM UPOTREBNIH VRIJEDNOSTI. 
20.  POTKRIJEPI  TVRDNJU  DA  NOVAC  POSTAJE  PREDSTAVNIK  SVIH  VRIJEDNOSTI  I  DA  IZOPAČUJE  LJUDSKE 
POTREBE. 
21.  OBRAZLOŽI  TVRDNJU  DA  SUVREMENO  VISOKORAZVIJENO  INDUSTRIJSKO  DRUŠTVO  OBILJA  NAMEĆE 
UMJETNE (KRIVE, LAŽNE) POTREBE. 
22.  OBJASNI  KOJE  JE  OBILJEŽJE  ISTINSKIH  LJUDSKIH  POTREBA  I  KOJI  JE  SMISAO  ZAHTJEVA  ZA  VRAĆANJEM 
ZDRAVOJ LJUDSKOJ POTROŠNJI. ŠTO ZNAČI OBOGAĆIVANJE ČOVJEKA KAO ČOVJEKA? 
23.  OBRAZLOŽI  TVRDNJU  DA    JE    RAD    U  KAPITALIZMU  POSTAO    BEZLIČAN,    MONOTON,  »RAZMRVLJEN«, 
ODNOSNO   DA   KAPITALIZAM   OSIROMAŠUJE   LJUDSKO   OBILJEŽJE (LJUDSKU VRIJEDNOST) RADA. ŠTO 
ZNAČI OTUĐENJE U RADU? 
24.  KOJA BI BILA OBILJEŽJA ISTINSKI LJUDSKOG RADA? 

Socijalistička revolucija 
25.  OBJASNI U ČEMU SE RAZLIKUJU POLITIČKA I SOCIJALNA REVOLUCIJA. 
26.  OBJASNI u ČEMU JE POSEBNOST SOCIJALISTIČKE REVOLUCIJE. 
27.  KOJI JE KRAJNJI CILJ SOCIJALISTIČKE REVOLUCIJE. 
28.  OBRAZLOŽI PO ČEMU JE NAŠA NARODNOOSLOBODILAČKA BORBA UJEDNO SOCIJALISTIČKA REVOLUCIJA. 

Socijalizam 
29.  KOJA SU OBILJEŽJA SOCIJALIZMA KAO PRIJELAZNOG PERIODA IZ KLASNOG DRUŠTVA u BESKLASNO? 
30.  OBJASNI RAZLIKU IZMEĐU NAČELA RASPODJELE U SOCIJALIZMU I NAČELA RASPODJELE U KOMUNIZMU. 
31.  ANALIZIRAJ RAZLIKU IZMEĐU TZV. CARSTVA SLOBODE I CARSTVA NUŽNOSTI. 
32.  U ČEMU SE SASTOJI ISTINSKA SLOBODA ČOVJEKA? 
33.  ŠTO ZNAČI OBOGAĆIVANJE ČOVJEKA KAO ČOVJEKA? 
34.  ANALIZIRAJ SOCIJALIZAM KAO SVJETSKI PROCES. 
35.  OBRAZLOŽI TEZU O MOGUĆNOSTI RAZLIČITIH PUTOVA U SOCIJALIZAM. 
36.  FORMULIRAJ OSNOVNA NAČELA KOEGZISTENCIJE.

96 
 37.  OBRAZLOŽI TEMELJNE PROBLEME SUVREMENOGA SVIJETA I SUVREMENE CIVILIZACIJE. 

Samoupravni socijalizam 
38.  ŠTO JE DIKTATURA PROLETARIJATA? 
39.  KAKVU DRŽAVU TREBA RADNIČKA KLASA U SOCIJALIZMU? 
40.  OBJASNI  U  ČEMU  SE  SASTOJI  OPASNOST  OD  BIROKRATIZMA  i  CENTRALIZMA  S  JEDNE  STRANE  I 
NACIONALIZMA I ŠOVINIZMA S DRUGE STRANE. 
41.  OBJASNI  u  ČEMU  SE  SASTOJI  BITNA  RAZLIKA  IZMEĐU  ONOG  DRUŠTVA  u  KOJEM  SE  DRUŠTVENIM 
VLASNIŠTVOM  UPRAVLJA  U  IME  SOCIJALISTIČKE  DRŽAVE,  I  ONOG  DRUŠTVA,  U  KOJEM  DRUŠTVENIM 
VLASNIŠTVOM UPRAVLJAJU SLOBODNO UDRUŽENI PROIZVOĐAČI. 
42.  ANALIZIRAJ RAZLIKE IZMEĐU ETATISTIČKOG I SAMOUPRAVNOG SOCIJALIZMA. 
43.  U ČEMU SE SASTOJE BITNE PREDNOSTI SAMOUPRAVNOGA SOCIJALIZMA? 
44.  ANALIZIRAJ  U  ČEMU  SE  SASTOJI  »MONOPOLISTLČKO  PRISVAJANJE  UVJETA,  SNAGA  I  REZULTATA  RADA«  I 
„MONOPOLISTLCKO  OBAVLJANJE  DRUŠTVENIH  FUNKCIJA«.  OBRAZLOŽI  U  ČEMU  SE  SASTOJI 
PREVLADAVANJE TOGA MONOPOLIZMA. 
45.  OPIŠI   NEKE  KONKRETNE  OBLIKE   SAMOUPRAVNOG   UDRUŽIVANJA,   KOJI   SU  TI ZNANI. 
46.  U ČEMU SE SASTOJI PRILOG JUGOSLAVENSKIH MARKSISTA RAZVOJU MARKSISTIČKE TEORIJE I PRAKSE? 
47.  U ČEMU JE BIT ANTIDOGMATSKOG PRISTUPA MARKSIZMU? 

Vidi zbornike: 
48.  ČOVJEK DANAS, NOLIT, BEOGRAD, 1964. 
49.  FILOZOFIJSKO­SOCIOLOGIJSKO  ODREĐENJE  MARKSIZMA,  OBRAZOVNI  CENTAR      SAVEZA  OMLADINE, 
ZAGREB, 1974. 
50.  HUMANIZAM I SOCIJALIZAM, I i II, NAPRIJED, ZAGHEB, 1963, 
51.  FILOZOFSKE OSNOVE MARKSIZMA, KOMUNIST, BEOGRAD. 1976. 
52.  MARKS I SAVREMENOST, I i II, BEOGRAD, 1964. 
53.  MARKSIZAM I MARKSISTIČKO OBRAZOVANJE DANAS, ZAGREB, 1973. 
54.  MARKSIZAM I UMJETNOST, KOMUNIST, BEOGRAD, 1972. 
55.  OTVORENI MARKSIZAM, NAŠE TEME, ZAGHEB, 1971.

97 
TUMAČ POJMOVA 

BAZA  I  NADGRADNJA  —  U  cjelokupnosti  bureau  (biro),  što  prvobitno  označava  zeleni 

društvenih   odnosa  koji   obilježavaju   dano  uredski  stolnjak,  a  zatim  ured  ili  kancelariju  i 
društvo  razlikovali    su  Marx  i  Engels  ljude  koji  u  njemu  rade;  druga  je  grčka,  glasi 
materijalne      odnose      kao      stvarnu    bazu,  kratein,  a  znači  vladati.  Trebalo  bi,  dakle, 
osnovicu  društva,  a  ideološke  odnose  kao  zaključiti  da  je  birokracija  vladavina 
nadgradnju  koja    izrasta    na    danoj    bazi  i  kancelarijskih  ljudi,  uredskih  činovnika.  Pa 
uvjetovana    je  njome.  Zbog  toga  društvena  ipak,  sadržaj  tog  pojma  je  složeniji  i najmanje 
baza  i  društvena  nadgradnja    pripadaju  dvoznačan.  Naime,  budući  da  je  birokracija 
temeljnim  pojmovima        historijskog  najtješnje povezana s državom kao silom koja 
materijalizma,        odnosno  marksističkog  stoji  iznad  društva  i  s  državnim  aparatom kao 
shvaćanja  društva.  Najsažetije  i  najpreciznije  institucionalnim oblikom vlasti vladajuće klase, 
određenje  baze  i  nadgradnje,  kao  i  njihova  ona  poprima  tipična  klasna  obilježja  i  sasvim 
odnosa, dao je Marx u predgovoru knjizi Prilog  se  određeno  odnosi  prema  vlasti.  Historijski 
kritici  političke  ekonomije.  U  tom  predgovoru  gledano, taj odnos je ili sluganski, tj. birokracija 
piše:  »U  društvenoj  proizvodnji  svoga  života  služi  interesima  vladajuće  eksploatatorske 
ljudi  stupaju  u  određene,    nužne  odnose,  klase, ili pak samostalno gospodari sredstvima 
nezavisne  od  njihove  volje,      odnose  za  proizvodnju  i  raspolaže  viškom  vrijednosti 
proizvodnje,      koji      odgovaraju  određenom  zadovoljavajući  izravno  vlastite  interese.  U 
stupnju      razvoja    njihovih    materijalnih  prvom  slučaju  birokracija  je  društveni  sloj 
proizvodnih  snaga.  Cjelokupnost  tih  odnosa  profesionalnih  funkcionara  eksploatatorske 
proizvodnje    sačinjava    ekonomsku strukturu  klase:  u  drugom  slučaju  ona  se  javlja  i  kao 
društva, realnu osnovu na kojoj se diže  pravna  specifičan  društveni  odnos  i  način  djelovanja, 
i    politička    nadgradnja    i    kojoj  odgovaraju  mišljenja,  komuniciranja.  U  prijelaznom 
određeni  oblici    društvene    svijesti.      Način  razdoblju od kapitalizma do komunizma, dakle 
proizvodnje      materijalnog      života  uvjetuje  u  razdoblju  socijalizma,  odumiru  tipični 
proces    socijalnog,    političkog    i  duhovnog  društveno­historijski  uvjeti  obnove  klasične 
života      uopće,      Ne      određuje      svijest  ljudi  birokracije, ali u liku države prijelaznog doba i 
njihovo      biće,      već,      obrnuto,      njihovo  dalje  postoji  opasnost  rađanja  birokratskih 
društveno  biće  određuje  njihovu  svijest.«  tendencija.  Upravo  je  zato  i  dragocjena 
Prema  tome,  ekonomsku  bazu  društva  čini  Marxova  analiza  i  kritika  birokracije,  jer 
ukupnost   povijesno   određenih   proizvodnih  upozorava  na  njezine  korijene  i  usmjeruje 
odnosa,  koji  tvore  ekonomsku  strukturu  borbu  protiv  nje.  Svoje  misli  o  tome  iznio  je 
danoga  društva,  a  nadgradnja  obuhvaća  Marx u mnogim svojim spisima, ali najpotpunije 
ponajprije državu i pravo, a zatim i takve oblike  u  Kritici  Hegelove  filozofije  državnog  prava. 
društvene  svijesti  kao  što  su  moral,  religija,  Prema njemu je birokracija »poseban društveni 
filozofija,  umjetnost,  političke  i  pravne  teorije,  sloj koji pretendira na to da izražava i zastupa 
vjerska      shvaćanja      i      njihov      razvoj      u  opće  društvene  interese,  a  zapravo  nameće 
dogme, itd. Međutim, odnos baze i nadgradnje  svoje interese kao opće«. 
nije  nipošto  jednostavno  odnos  uzroka  i 
posljedice,  nego  je  to  dijalektički  odnos.  Tko  BURŽOAZIJA  —  Uz  radničku    klasu 
god  taj  odnos  shvaća  tako  da  tvrdi  kako  je  buržoazija  je  temeljna  klasa    kapitalističkog 
ekonomski moment jedini odlučan, taj Marxovo  društva.  Ona  je  vlasnik  osnovnih  sredstava 
i  Engelsovo  tumačenje  tog  odnosa  pretvara  u  društvene      proizvodnje      i      živi      od 
frazu  koja  ništa  ne  znači.  U  pismu  Blochu  eksploatacije  najamnog  rada  radničke  klase. 
21—22.      rujna      1890.      Engels      Je      pisao:  Oslanjajući  se  na  svoju  ekonomsku  moć, 
»Ekonomsko  stanje  je  osnovica,   ali  na  tok  buržoazija u kapitalizmu drži u rukama političku 
historijskih  borbi   utječu,   a   često  pretežno  i  ideološku  vlast,    što  znači  da  je  u 
određuju  njihov  oblik  i  razni  momenti  materijalnom  i  duhovnom  pogledu  vladajuća 
nadgradnje...    Postoji  uzajamno  djelovanje...  klasa.  Historijski      gledano,      buržoazija      i 
u kojem, na kraju krajeva, ekonomsko kretanje  buržoasko  društvo  začeli  su  se  u  procesu 
kao nužnost probija sebi put. . .«  raspadanja  feudalnog  društvenog  poretka  i 
dalje  su  se  razvijali  kao  njegova  potpuna 
BIROKRACIJA  —  Izraz  birokracija  sastavljen  negacija. »Iz redova kmetova srednjeg vijeka« 
je  od  dvije  riječi:  jedna  je  francuska  i  glasi  —  kažu  Marx  i  Engels  u  Manifestu

98 
komunističke  partije  —  »izašli  su  slobodni  razvoja čovječanstva. To je  razdoblje klasnog 
stanovnici  prvih  gradova;  iz  tog  gradskog  društva,    koje  se  pojavilo  nakon  divljaštva  i 
stanovništva  razvili  su  se  prvi  elementi  barbarstva.  Na  takvo značenje civilizacije prvi 
buržoazije.  (...)  Gdje  god  je  došla  na  vlast,  je  upozorio  Morgan,  a  marksistički  ga  razvio 
buržoazija  je  razorila  sve  feudalne,  Engels  u  knjizi  Porijeklo    porodice,    privatnog 
patrijarhalne    i    idilične    odnose.    Ona  je  vlasništva  i    države.      Engels      piše: 
nemilosrdno      pokidala      šarolike      feudalne  »Civilizacija      je...      onaj  stupanj  razvoja 
veze  koje  su  čovjeka  vezale  za  njegova  društva  na  kome  podjela  rada,  razmjena 
prirodnog  pretpostavljenog    i    nije    ostavila  između  pojedinaca,  koja  iz  nje  proistječe,    i 
između    čovjeka  nikakvu  drugu  vezu  osim  robna  proizvodnja,    koja  ujedinjuje  oba 
golog  interesa,  osim  bezdušnog  plaćanja  u  procesa,  dostižu  pun  zamah  i  uzrokuju 
gotovu.  (.  .  .)  Ona  Je  liječnika,  pravnika,  prevrat      u      cijelom      prijašnjem      društvu.« 
svećenika,  pjesnika    i    učenjaka    pretvorila    u  Prema  tome,  bitna  su  obilježja  civilizacije: 
svoje    plaćene  najamne    radnike.    (.  .  .)  podjela    rada,      koja    potkopava    prvobitnu 
Buržoazija    ne    može  postojati    a    da  kolektivnost  proizvodnje  i  prisvajanja: 
neprekidno    ne    revolucionira  oruđa      za  pojedinačno    prisvajanje,    koje    omogućuje 
proizvodnju,   dakle   odnose  proizvodnje, pa  prvu   razmjenu   viška   proizvodnje,   i   robna 
time i cjelokupne društvene odnose.   A  svim  proizvodnja,   koja  sve  to  ujedinjuje  i   daje 
prijašnjim    industrijskim    klasama    bio    je  osnovni    pečat    društveno­ekonomskim 
naprotiv  prvi  uvjet  opstanka nepromijenjeno  odnosima.  Ta  obilježja  upravo  i  pripadaju 
zadržavanje        starog      načina  proizvodnje.  među  osnovna  obilježja  klasnog  društva.  Na 
Neprekidni prevrati U proizvodnji   neprekidno  različitim  i  višim  etapama  društveno­ 
potresanje      svih      društvenih  odnosa,  vječna  ekonomskog  razvoja  ona  se  očituju  različito  i 
nesigurnost  i  kretanje  izdvajaju  buržoasku  sve složenije,  pa to  zahtijeva  uvijek  novu  i 
epohu  od  svih  drugih.«  I  pozitivne i negativne  dublju analizu. 
prednosti buržoazije postaju s vremenom izvori 
opasnosti za nju: ona počinje uviđati kako više  DEMOKRACIJA  —  upotrebljava  se 
ne može obuzdavati  sile   koje   je   izazvala,  najredovitije u trima značenjima: 1. u značenju 
ne  može  više usmjeravati  i  nadzirati  razvoj  »vladavina  naroda«;  2.  u  karakteriziranju 
jednako    uspješno  kao  do  sada,  i  to  se  nužno  društva  koje  se  odlikuje  pravnim  obilježjima 
odražava  u  njezinoj  taktici  i  strategiji.  Bez  kao što su priznavanje volje većine kao izvora 
obzira  na  to  što  jedan  dio  nacionalne  vlasti,  deklariranje  slobode  i  ravnopravnosti 
buržoazije  u  zemljama  trećeg  svijeta  danas  građana  i  dr.;  3.  kao  sinonim  za  slobode  i 
uspješno  surađuje  s  domaćim  prava građana. 
narodnooslobodilačkim  pokretima,  i    tako  Bez  obzira  na  to  u  kojem  se  značenju 
demonstrira    neka    značajna    obilježja  upotrebljava,  demokracija  je  uvijek  jedan 
prvobitne  progresivnosti  buržoazije,   ipak  u  politički  oblik  klasne  diktature.  Prema 
razvijenim     kapitalističkim   zemljama   klasu  Lenjinovim riječima »svaka demokracija, kao i 
kapitalista  bitno  karakterizira  konzervativna  i  uopće svaka politička nadgradnja (. . .) služi u 
reakcionarna  obilježja  monopolističke  krajnjoj liniji proizvodni i određena je u krajnjoj 
buržoazije.  Buržoazija  kao  klasa  i  dalje  je  liniji  proizvodnim  odnosima  danog  društva«. 
glavni neprijatelj radničke klase.  Svakom  dosadašnjem  načinu  proizvodnje 
odgovarao  je,  dakle,  i  određeni  historijski  tip 
CIVILIZACIJA  —  Pojam  civilizacije  nastao  demokracije,  pa  zato  obično  i  govorimo  o 
je  u  18.  stoljeću  u  bliskoj   vezi  s  pojmom  demokraciji  prvobitnog  društva,  o  antičkom, 
kulture.      Za    francuske    prosvjetiteljske  feudalnom,  buržoaskom  i  socijalističkom  tipu 
filozofe  civilizirano  je  bilo  ono  društvo  koje se  demokracije. 
zasnivalo na načelima razuma i pravednosti. U  Za razliku od svih poznatih historijskih modela 
19.  stoljeću  prevladalo  je  shvaćanje  da  je  demokracije.  socijalistička  demokracija 
civilizacija  ukupnost  materijalnih  i  duhovnih  izražava stvarnu korjenitu promjenu klasne biti 
dostignuća    povijesnog    razvoja    nekoga  sadržala  demokracije,  što  se  očituje  u 
društva.    To    se  shvaćanje i  danas najčešće  prenošenju težišta s formalnog priznanja prava 
susreće,    premda      u    literaturi,   pretežno   u  i  sloboda  na  njihovo  ostvarenje  na  svim 
nemarksističkoj,      nalazimo      i      takva  razinama društvenog i političkog života. 
određenja  koja  idu  od  potpunog  izjednačenja 
civilizacije    i    kulture    do      idealističkog  DIKTATURA  PROLETARIJATA  —  vlast 
osamostaljivanja  i  izvan  povijesnog  radničke  klase  koja  nastaje  kao  rezultat 
razmatranja  jednog  i    drugog  pojma.  U  pobjede  socijalističke  revolucije,  a  cilj  joj  je 
klasičnim  marksističkim tekstovima civilizacija  izgradnja    socijalizma    i      uspostavljanje 
je  treće  razdoblje  društveno­ekonomskog  besklasnog društva.

99 
Proletersko obilježje te vlasti sastoji se u tome  osnovni je sadržaj ideološke klasne borbe koja 
što  radnička  klasa  na  čelu  sa  svojom  prožima sva područja društvenog života. 
revolucionarnom  marksističkom  partijom  i  u 
savezu  sa  seljaštvom  i  drugim  demokratskim  DRUŠTVENI      ODNOSI  —  način 
slojevima  društva zauzima rukovodeći položaj  međusobne povezanosti   ljudi   u   društvenim 
u      društvu      i      državi.      Osobine      diktature  procesima  njihova  života.  Obilježja  te 
obilježavaju    tu  vlast    u    tom  smislu  što  ona  povezanosti uvijek  izražavaju neko  drugačije 
nužno  upotrebljava  silu  kad  god  se  suoči  s  teorijsko  tumačenje    i    praktično    ustrojstvo 
pojavama    oživljavanja  razvlaštenih  društva,    pa  stoga  susrećemo  vrlo  različita 
eksploatatorskih  klasa  ili  s  drugim  oblicima  historijska  shvaćanja  društvenih      odnosa. 
protu­socijalističkog    djelovanja.      Prema  Marksističko shvaćanje, koje nas ovdje zanima 
Manifestu  komunističke  partije  takva  je  vlast  prije svega, polazi od mišljenja da su društvo i 
potrebna  proletarijatu,  prvo,  da  postupno  društveni  odnosi  proizvod  povijesnotvorne 
oduzme  buržoaziji  sav  kapital,  drugo,  da  u  ljudske  djelatnosti  (prakse),  kojoj  je  svrha 
rukama  države,  tj.  proletarijata  organiziranog  zadovoljenje  ljudskih  potreba  kao  razvijanje 
kao  vladajuća  klasa,  centralizira  sva  oruđa  za  takvih  odnosa  u  kolima  će  čovjek  čovjeku  biti 
proizvodnju i, treće,  da što brže poveća  masu  najtrajnija  potreba.    Na  tom  putu,    da  bi  se 
proizvodnih snaga.  održali  i  da  bi  proizvodili  —  najprije  hranu, 
Na  osnovi  tih  odredaba  iz  Manifesta  može  se  odjeću, obuću i druge neophodnosti za život, a 
zaključiti  kako  su  Marx  i  Engels,  mnogo  prije  zatim  i  sve  ono  što  formalno  l  sadržajno 
formalne  upotrebe  izraza  »diktatura  obuhvaća tzv. nadgradnju — ljudi se udružuju, 
proletarijata« smatrali da je sadržajno tu riječ o  a  to  marksistički  znači:  ».  .  .  stupaju  u 
vlasti  proletarijata  organiziranog  u  državu.  određene nužne odnose, nezavisne od njihove 
Marx  je  to  najjezgrovitije  a  ipak  najpotpunije  i  volje,  odnose  proizvodnje,  koji  odgovaraju 
najsadržajnije  izrazio  u  Kritici  gotskog  određenom  stupnju  razvitka  njihovih 
programa,  gdje  piše:  »Između  kapitalističkog  materijalnih  proizvodnih  snaga.«  S historijsko­ 
društva  i  komunističkog  društva  period  je  materijalističkog  stajališta  ti  se  odnosi  uvijek 
revolucionarnog  preobražaja  prvog  u  drugo.  shvaćaju  kao  konkretno­povijesni  oblik 
Njemu  odgovara  i  politički  prijelazni  period,  i  određene  klasne  povezanosti,  kao  rezultat 
država  tog  perioda  ne  može  biti  ništa  drugo  aktivne  djelatnosti  ljudi,  odnosno,  kao  nužni, 
osim revolucionarna diktatura proletarijata.«  zakonito promjenljivi oblik koji ima sva obilježja 
te  djelatnosti  i  kao  sistem  materijalnih  i 
DRUŠTVENA    SVIJEST  —  ukupnost  svih  ideologijskih odnosa, od kojih su prvi primarni, 
teorija,    ideja    i    nazora,      društvenih  a drugi »izvedeni«. 
raspoloženja  i  osjećaja  u  nekoj  danoj 
društvenoj  formaciji.  Po  svom  sadržaju  ta  je  DRUŠTVENO­EKONOMSKA    FORMACIJA 
svijest  izraz  konkretne    društvene  opstojnosti  —  jedna  od  osnovnih  kategorija  dijalektičko­­ 
duhovnih  i  materijalnih  odnosa  ljudi  u  povijesnog  materijalizma,  temeljni  pojam 
društvenoj    proizvodnji  i  nadgradnji,  njihovih  Marxove i Engelsove teorije o društvu. Tako su 
odnosa prema prirodi i odnosa u samoj prirodi.  klasici  marksizma  nazivali  ukupnost 
Prema  tome,    društvena    je  svijest    po  svom  materijalnih  i  ideologijskih  odnosa  uvjetovanih 
sadržaju  bitno  društvena  pojava,  što  znači  da  povijesno  određenim  proizvodnim  odnosima, 
nastaje, da  se  razvija  u  društvu,  da  strogo  koji ovise o stupnju razvoja proizvodnih snaga. 
ovisi    o  društvenoj  djelatnosti  kojom  ljudi  Drugim  riječima,  društveno­ekonomska 
mijenjaju ili   »popravljaju«   svoju   društvenu  formacija  obuhvaća  određen  tip  društva  kao 
sredinu,  svoj  svijet  i  sebe.  U  toj  ljudskoj  sistem  svih  elementarnih  i  strukturnih 
djelatnosti  mijenjanja  očituje  se  individualnost  aspekata,  kao  cjelinu  strukturne  i  razvojne 
društvene  svijesti    i  njezina  relativna  zakonitosti;  društvo  kao  »jedinstveni  socijalni 
samostalnost.  One  se    očituju    na  razne  organizam« na određenom stupnju historijskog 
načine,  ali  ponajprije  kao  sposobnost  razvoja, uključujući sve sektore i oblike ljudske 
aktivnog    utjecanja  na  društveni    razvoj.  djelatnosti  u  njezinu  organskom  Jedinstvu  i 
»Svijest...«,    pisao  je    Lenjin,    »ne  samo  da  uzajamnosti  s  određenom  ulogom  načina 
odražava ...  svijet,  nego ga i stvara.«  proizvodnje. 
U  tom  se  svom  stvaranju  svijest  općenito,  pa  Marx  i  Engels  utvrdili  su  pet  takvih  formacija 
tako i društvena svijest, »ponaša« klasno, a to  koje  čine  postupni,  stupnjevit  razvoj 
znači da ideje, teorije, nazori, težnje, osjećanja  dosadašnjega  ljudskog  društva.  To  su: 
i drugo što ona »odražava« izražavaju interese  prvobitna  društveno­ekonomska  formacija, 
određene  društvene  klase.  U  antagonističkom  robovlasnička,  feudalna,  kapitalistička  i 
klasnom  društvu  to  su  interesi  vladajuće  i  komunistička, kojoj je prva faza socijalizam. U 
potlačene  klase.  Suprotnost  tih  interesa  svojim  radovima  oni  govore  i  o  tzv.  azijskom

100 
načinu  proizvodnje,  oko  čega  traju  sporovi  o 
tome nije li i to zasebna društveno­ekonomska  DRŽAVA  —  aparat  diktature  vladajuće  klase; 
formacija  ili  tek  neka  epizodna  ekonomska  organ  moći  kojim  vladajuća  klasa  ostvaruje 
struktura.  Jedni  smatraju  da  je  to  doista  svoje  interese  i  drži  u  pokornosti  druge 
zasebna  formacija,  drugi  da  taj  pojam  samo  društvene klase i slojeve. 
izražava  osobitost  feudalnog  načina  Kao takva država je historijska tvorevina, a to 
proizvodnje  na  Istoku,  treći  misle  da  je  azijski  znači  da  ne  postoji  oduvijek,  nego  je  jednom 
način  proizvodnje  završna  etapa  prvobitnoga  nastala  i  jednom  će  nestati.  Kako  je  i  kada 
društvenog uređenja.  nastala  —  o  tome  postoje  različite  teorije. 
Bilo  kako  bilo,  osim  što  je  učenjem  o  Prema  marksističkoj  teoriji  država  je nastala 
društveno­ekonomskim  formacijama,  po  kada se jedno određeno društvo rascijepalo na 
visokoj  Lenjinovoj  ocjeni,  sociologija  kao  klase,    koje  su  se  odmah  suparnički  postavile 
znanost  o  društvu  prvi  put  postavljena  na  jedna  prema  drugoj.  Najsažetiji  prikaz 
naučnu  podlogu,  njime  Je  Marx  osigurao  i  nastanka  države  dao  je  Engels  u  Porijeklu 
neprocjenjivo  metodološko  oruđe.  Golemo  porodice,  privatnog  vlasništva  i  države. 
metodološko  značenje  tog  učenja  sastoji  se,  Prema      Engelsu      država      je      »proizvod 
naime,  ponajprije  u  tome  »što  dopušta  da  se  društva  na određenom stupnju razvoja; ona je 
izdvoje  materijalni  društveni  odnosi  kao  priznanje  da  se  to  društvo  zaplelo  u 
određujući..., da se utvrdi zakonita ponovljivost  nerazrješivu  proturječnost  sa  samim  sobom, 
društvenih  pojava,  da  se  društvenom  razvoju  da se podijelilo na nepomirljive suprotnosti koje 
konačno  pristupi  kao  prirodno­povijesnom  je  nemoćno  da  svlada.  A  da  te  suprotnosti, 
procesu,  da  se  društvena  struktura  otkrije  u  klase  sa  suprotnim  ekonomskim  interesima 
funkciji  svih  elemenata  koji  je  sastavljaju  i  da  ne  bi  u  jalovoj   borbi  iscrpljivale  i  sebe  i 
se pokaže uzajamno djelovanje svih društvenih  društvo,  postala  je  neophodna  sila  koja 
odnosa.«  prividno    stoji   iznad   društva  i  koja   treba 
da  ublažava  konflikt,    da  ga  drži  u  okviru 
DRUŠTVO — Imajući na umu brojne elemente  granica  'poretka';  a  ta  sila  koja  je  proizašla  iz 
što  bi  ih  morala  obuhvatiti  svaka  definicija  društva, ali koja se stavlja iznad njega i sve se 
svakoga  historijskog  oblika  društva,  Marx  je  u  više  otuđuje  od  njega,  jest  država.«  Dakle, 
svom  izjašnjavanju  o  društvu  primarno  budući  da  je  država  nastala  iz  potrebe  da  se 
inzistirao  na  »uporišnoj  točki«  svake  takve  obuzdaju  klasne  suprotnosti,  to  je  svakom 
definicije,  na  onome  što  ne  može  zaobići  ni  historijskom  tipu  klasnih  odnosa  odgovarao  i 
jedno  određenje  bilo  kojega  društva  i  što  drži  određen historijski tip države. Tako razlikujemo 
na  okupu  »stare«  i  »nove«  odrednice  ovog  antičku  državu,  koja  je  služila  robovlasnicima 
pojma.  Ta  uporišna  točka  za  Marxa  je  kao  aparat  za  ugnjetavanje  robova;  feudalnu 
ekonomsko­socijalna  struktura  plus  povratni  državu,  kao  organ  plemstva  za  ugnjetavanje 
utjecaj  tzv.  idejne  nadgradnje. Marx, naime, o  kmetova  i  buržoasku  državu,  kao  organ 
društvu pita i odgovara ovako: »Što je društvo,  kapitala (kapitalista) za izrabljivanje najamnog 
ma kakav oblik ono imalo? Proizvod uzajamne  rada  (radničke  klase).  Ekonomsku  osnovu  tih 
djelatnosti ljudi. Da li su ljudi slobodni u izboru  triju  tipova  države  čine  proizvodni  odnosi  za 
ovog  ili  onog  društvenog  oblika?  Nipošto,  koje je karakteristično privatno vlasništvo, kao i 
pretpostavite  odrađeno  stanje  proizvodnih  to  da  vladajuća  manjina  izrabljuje  radničku 
snaga  ljudi  i  dobit  ćete  odgovarajući  oblik  većinu.  Socijalistička      revolucija      iz    temelja 
prometa  i  potrošnje.  Pretpostavite  određeni  mijenja  taj    odnos. Država  socijalističkog tipa 
stupanj proizvodnje, prometa i potrošnje i dobit  prijelazni  je oblik diktature radničke klase koja 
ćete  odgovarajući  oblik  društvenog  uređenja,  svjesno radi na njezinu odumiranju. 
određenu  organizaciju  porodice,  staleža  i 
klase...«  Prema  tome,  određenje  društva  EKSPLOATACIJA  —  najopćenitije  i  u 
obuhvaća  cjelinu  uvjetovanih  odnosa  ljudi  glavnom  »neutralno«  značenje:  iskorištavanje 
prema prirodi i međusobno, različite društvene  prirodnih    I    ljudskih    »rezervi«.      Posebno, 
djelatnosti — prije svega djelatnost materijalne  »uže«  značenje,  koje  se  nedvosmisleno 
proizvodnje, i položaj društvenih klasa i slojeva  upotrebljava  kao  mobilizatorski  princip  u 
u  toj  proizvodnoj  djelatnosti.  S  tog  stajališta  marksističkoj  teoriji  o  društvu,    glasi: 
društvo  je  određen  konkretno  povijesni sustav  eksploatacija  je  izrabljivanje    čovjeka    od 
zakonito povezanih (društvenih) odnosa u koje  Čovjeka  kao  prisvajanje viška rada na osnovi 
ljudi  ulaze  pod  određenim  uvjetima  l  kojeg  su  privatnog  vlasništva      nad      sredstvima      za 
sastavni  dio  ekonomski  sistem,  idejna  materijalnu      proizvodnju.  Takva  je 
nadgradnja i ukupnost proizvodnih odnosa koji  eksploatacija  potpuna,  jer  tko  raspolaže 
uvijek  odgovaraju  određenom  stupnju  razvoja  sredstvima  za  materijalnu  proizvodnju, 
proizvodnih snaga.  raspolaže samim tim i sredstvima za duhovnu

101 
proizvodnju.  Takav  oblik  eksploatacije  vlasništva.  Eksproprijatori  bivaju 
historijski  je  nastao  kao  rezultat  razvoja  eksproprirani«. (Marx) 
proizvodnih  snaga,  kao  posljedice  društvene 
podjele  rada  i  pojave  viška  proizvoda,  kao  FEUDALIZAM  —  klasna  društveno­ 
»funkcija«  privatnog  vlasništva  i  rascjepa  ekonomska  formacija  koja  se  zasniva  na 
društva    na      antagonističke      klase.      Rodno  privatnom  zemljišnom  vlasništvu  i 
mjesto    takvog    oblika    eksploatacije    jest  eksploatatorskom  proizvodnom  odnosu 
robovlasničko      društvo,      gdje      susrećemo  feudalaca prema seljacima­kmetovima. Nastao 
prvu  značajnu  podjelu  društva  na  principima  je  kao  rezultat  propadanja  robovlasničkog 
koji  se  smatraju  nužnim  pretpostavkama  društvenog  uređenja;  njegove  su  osnovne 
eksploatacije.    Marx    kaže:    »Polazna    točka  antagonističke snage seljaci­kmetovi i feudalci, 
razvoja  koji  Je  stvorio  i  najamnog  radnika  i  a  zemlja  je  osnovno  sredstvo  za  proizvodnju. 
kapitalista    bilo    Je      ropstvo    radnika.  Vladajuću klasu feudalaca, kojima na čelu stoji 
Napredak    se  sastojao      u      promjeni      oblika  kralj,  čine  dva  društvena  staleža:  više  i  niže 
tog      ropstva      u  pretvaranju  feudalne  plemstvo  i  svećenstvo.  Oni  eksploatiraju 
eksploatacije u kapitalističku.« U kapitalizmu je  kmetove ubirući od njih trostruku rentu: radnu, 
taj proces dostigao  svoj   vrhunac  i  prepušten  naturalnu  i  novčanu.  Lenjin  je  istaknuo  ova 
je  »prisilnoj stabilizaciji«, jer je daljnji društveni  obilježja  feudalnog  načina  proizvodnje:  1. 
razvoj u obliku socijalističkih društvenih odnosa  vladavina  naturalnoga  gospodarstva;  2. 
revolucionirao  same  pretpostavke  »dodjeljivanje«  neposrednog  proizvođača 
eksploatacije  i  cilj  mu  je  ukidanje  svih  uvjeta  sredstvima  za  proizvodnju,  osobito  vezanjem 
eksploatacije  i  eksploatatorskih  tendencija.  njega  za  zemlju;  3.  osobna  zavisnost  seljaka 
Klasična  marksistička  kritika  eksploatatorske  od veleposjednika (izvanekonomska prisila); 4. 
prakse i teorije govori nam o tome da se taj cilj  krajnje  niska  razina  tehnike  i  njezina  rutinska 
može  postignuti  tek  uspostavljanjem  i  primjena. 
učvršćivanjem  »takva  socijalističkog  Obično  se  govori  o  trima  fazama  feudalizma. 
društvenog  uređenja  u  kojem  udruženi  Prva je faza ranog feudalizma, koja traje od 5. 
proizvođači  samostalno  upravljaju  svojom  do  10.  stoljeća  i  za  koju  je  karakteristična 
djelatnošću  l  sami  prisvajaju  i  raspodjeljuju  nerazvijenost proizvodnih snaga; drugo je faza 
proizvode svog rada.«  razvijenog feudalizma, koja traje od 10. do 15. 
stoljeća, a u njoj se razvijaju gradovi i u vezi s 
EKSPROPRIJACIJA  —  Postupak  kojim  se  tim  cvjeta  obrt  i  trgovina,  što  pogoduje 
privatnim  osobama,  grupama  osoba  i  državi  nastanku tzv. robno­novčane privrede, koja se 
oduzima  vlasništvo  nad  sredstvima  za  u  ovoj  fazi  javlja  i  dalje  nezadrživo  razvija. 
proizvodnju  u  interesu  određene  klase  ili  Treća  faza,  koja  traje  od  16.  do  18.  stoljeća, 
čitavog  društva.  Taj  se  postupak  provodi  obilježena  je  provođenjem  feudalizma  pod 
neovisno  o  suglasnosti  dotadašnjih  vlasnika  i  udarcima  sve  žešćih  sukoba  između  mlade, 
uz naknadu ili bez nje.  žilave  i  nasrtljive  gradske  buržoazije  i  staroga 
U  uvjetima  prvobitne  akumulacije  kapitala  dotrajalog plemstva. 
buržoazija  je  masovno  eksproprirala  sitno­ 
seljačke vlasnike i time ih nasilno pretvarala u  IDEOLOGIJA  —  ukupnost  pogleda,  ideja  i 
proletere; kapitalistička borba za profit i tržište  teorija  o  cjelini  društvene  stvarnosti,  odnosno, 
protegnula je eksproprijaciju i na sitne i srednje  o  njezinim  pojedinim  stranama,  oblicima, 
kapitaliste,  što  je  osobito  došlo  do  izražaja  u  procesima i problemima, u kojima se izražava 
doba  imperijalizma.  Ta  razina  eksproprijacije  svakodnevni  klasni  interes.  Prema  onome  što 
dovela  je  do  velike  koncentracije  i  su  Marx  i  Engels  rekli  o  ideologiji  u 
centralizacije  kapitala  i  proizvodnje  u  zajedničkom  spisu  Njemačka ideologija, zatim 
malobrojne »centre kapitala«. To je pak dovelo  Marx  u  analizi  fetišizma  robe  u  Kapitalu  i 
do  silnog  rasta  »bijede,  pritiska,  ropstva,  drugdje,  proizlazi  da  je  ideologija  za  njih  bila 
degeneracije  i  eksploatacije,  ali  i  revolta  izopačen,  lažan,  fetišiziran,  otuđen  izraz 
radničke klase koja stalno nabujava i koju sam  stvarnosti,  pogrešna  svijest  o  stvarnosti,  pa 
mehanizam kapitalističkog procesa proizvodnje  dakle  i  oblik  čovjekova  otuđenja.  Engels  je  u 
školuje,  ujedinjuje  i  organizira.  Kapitalov  pismu  Mehringu  od  14.  srpnja  1893.  pisao: 
monopol postaje okov za način proizvodnje koji  »Ideologija je proces koji takozvani mislilac vrši 
je  s  njim  i  pod  njim  procvjetao.  Centralizacija  doduše svjesno, ali s krivom sviješću. Stvarne 
sredstava  za  proizvodnju  i  podruštvljavanje  snage  koje  ga  pokreću  ostaju  mu  nepoznate, 
rada  doseže  točku  na  kojoj  više  ne  mogu  inače to ne bi bio ideološki proces. On zamišlja 
podnositi  kapitalističku  ljusku  i  razbijaju  je.  krive ili prividne pokretačke snage.« 
Kuca  posljednji  čas  kapitalističkog  privatnog  Takvo  shvaćanje  ideologije  uglavnom 
prevladava u redovima marksista, a teoretičari

102 
nemarksističke  usmjerenosti  iskoristili  su  to  atomske  energije  u  mirnodopske  svrhe,  s 
kao  marksistički  dokaz«  protiv  opravdanosti  proizvodnjom i upotrebom sintetičkih materijala 
marksističke  ideološke  nadgradnje  i  protiv  i  plastičnih  masa,  s  razvitkom  elektronike  i 
marksizma  kao  proleterske,  klasno  radničke  automatskih sistema. 
ideologije. 
Pa  ipak,  činjenica  je  da  su  klasici  marksizma  INTEGRACIJA  —  proces  u  kojemu  se 
pridavali  ideologiji  i  jedno  šire  i  pozitivno  relativno  samostalni  elementi  nekog  sistema 
značenje,  prema kojemu ideologija može biti i  povezuju  tako  da  po  načinu  uzajamnog 
jest  »točna  svijest«,  tj.  takva  svijest  koja  djelovanja tvore relativno stalnu strukturu, koja 
adekvatno  izražava  društvenu  stvarnost  i  postupno  prerasta  u  kvalitativno  nov  sistem. 
čovjekov  položaj  u  njoj,  dakle,  općenito,  Međutim,  češće  se  integracija  upotrebljava  u 
društveno­klasna  svijest  što  je  čovjek  imao  o  užem  i  konkretnijem  značenju,  a  tada  znači 
sebi  i  svom  mjestu,  o  svojoj  ulozi,  o  svom  »povezivanje,  spajanje,  ujedinjavanje 
pozivu  i  o  svojim  interesima.  U  tom  smislu  i  ekonomskih funkcija, privrednih organizacija ili 
značenju  govori  o  ideologiji  npr.  Marx  u  čitavih  nacionalnih  privreda  u  određenu 
Predgovoru  Priloga  kritici  političke  ekonomije,  jedinstvenu  cjelinu  (.  .  .)  Tako  shvaćena 
gdje  kaže:  »S  promjenom  ekonomske  osnove  integracija nastaje već u razvijenijim stadijima 
vrši  se  sporije  ili  brže  prevrat  čitave  ogromne  kapitalizma,  naročito  u  obliku  formiranja 
nadgradnje.  Pri  promatranju  ovakvih  prevrata  različitih tipova kapitalističkih monopola. (...) U 
mora se uvijek razlikovati materijalni prevrat u  nekim  slučajevima  integracijom  se  osigurava 
ekonomskim  uvjetima  proizvodnje...  od  stabilnost i brži tempo započetog ekonomskog 
pravnih,  političkih,  religioznih,  umjetničkih,  ili  razvoja,  što  naročito  dolazi  do  izražaja  kod 
filozofskih,  ukratko,  od  ideoloških  oblika  u  nerazvijenih zemalja. Međutim, ima slučajeva u 
kojima  ljudi  postaju  svjesni  tog  sukoba  i  kojima  se  integraciji pristupa i iz drugih raznih 
borbom  ga  rješavaju.«  Treba,  dakle,  imati  na  pobuda,  kao  što  je  težnja  da  se  na  taj  način 
pameti  da  su  se  klasici  marksizma  ostvari neka politička i ekonomska prevlast, da 
bezrezervno  i  odlučno  suprotstavljali  samo  se  stvori  protuteža  nekoj  drugoj  ekonomskoj  i 
onim  Ideološkim  shvaćanjima  koja  su,  poput  političkoj sili, da se spase slabija poduzeća, da 
ideoloških  shvaćanja  njemačke  filozofije  se  poveća  eksploatacija  i  masa  prisvajanih 
njihova  vremena,  razvijala  svijetu  njegove  profita,  itd.  Ekonomsku  opravdanost  ima,  po 
principe  iz  principa  mišljenja,  svijesti,  a  ne  iz  pravilu,  samo  ona  integracija  koja  novom 
principa samoga svijeta.  organizacijom  rada  stvara  razvijenije  oblike 
proizvodnje  i  prometa  te  snižuje  troškove 
INDUSTRIJSKA    REVOLUCIJA  —  naziva  poslovanja  i  povećava  produktivnost  ljudskog 
se prevrat što su ga u proizvodnji izazvali razni  rada«,  (dr  Adolf  Dragičević, Leksikon političke 
tehnički  pronalasci,  otkriće  i  upotreba  novih  ekonomije. Informator, Zagreb, 1965, I tom, str. 
izvora  energije.  Obično  se  govori  o  trima  249—250) 
industrijskim  revolucijama.  Prema  Engelsu, 
prva  je  započela  uvođenjem  strojeva  u  KAPITAL  —  vrijednost  koja  putem 
pamučnu  industriju  1760.  godine.  Njezino  eksploatacije  čovjekove  radne  snage  donosi 
pripremno  razdoblje,  ili  rani  razvoj  svom  vlasniku  znatan  višak  vrijednosti.  Tako 
kapitalističkog  načina  proizvodnje,  analizira  shvaćen,  kapital  je  jedna  od  osnovnih 
Marx  potanko  u  prvoj  knjizi  Kapitala,  gdje,  kategorija političke ekonomije. A budući da su, 
između  ostalog,  ovako  objašnjava  početak  prema  Marxu,  ekonomske  kategorije  samo 
prve Industrijske revolucije: »Napokon je došlo  teorijski  izraz  društvenih  odnosa  proizvodnje, 
do  prekretnice.  Podloga  stare  metode,  gola  ...»kapital  nije  stvar,  već  određen  društveni 
brutalna  eksploatacija  radničkog  materijala,  odnos  proizvodnje,  koji  pripada  određenoj 
više  ili  manje  praćena  podjelom  rada,  koja  se  historijskoj  društvenoj  formaciji,  odnos  koji  se 
sistematski  razvijala,  nije  više  zadovoljavala  predstavlja  u  jednoj  stvari  i  toj  stvari  daje 
sve  šire  tržište  i  konkurenciju  među  specifičan društveni karakter«. 
kapitalistima, koja je rasla još brže nego tržište.  Odnos  o  kojem  je  tu  riječ,  tzv.  kapital­odnos, 
Kucnuo  je čas stroja.« Od tada su zabilježena  bitno  izražava  konkretnu  klasnu  situaciju 
još  dva  takva  prevrata  koja  su  revolucionirala  kapitalističke  društveno­ekonomske  formacije. 
proizvodnu tehniku. To je »masovna« primjena  To  je  odnos  između  klase  kapitalista,  koji 
električne energije u industrijske svrhe, razmah  vladaju  sredstvima  za  proizvodnju,  i  radničke 
kemijske  industrije,  upotreba  benzinskih  klase, koja je lišena tih sredstava i prisiljena da 
motora,  iskorištavanje  nafte  i  naftnih derivata,  živi  od  prodaje  svoje  radne  snage 
što  sve  čini  tehnološku  osnovicu  i  sadržaj  kapitalistima. 
druge industrijske revolucije. Treća industrijska  Takvo  objašnjenje  kapitala  sadrži  i  kritiku 
revolucija  povezana  je  sa  širokom  primjenom  shvaćanja  da  je  to  vječna  kategorija  ljudskog

103 
društva.  Svojom  analizom  ekonomske  biti  slovenačkog nacionalnog pitanja) Prema tome, 
kapitala  Marx  je,  naime,  pokazao  historijski  i  nacija  nije u povijesti nastala slučajno, već na 
prijelazni  značaj  kapital­odnosa.  I  doista,  kao  temelju  društvene  podjele  rada  koja  je 
rezultat  socijalističke  revolucije,  sredstava  za  svojstvena  epohi  kapitalizma.  Proizašla  je  iz 
proizvodnju postaju društveno vlasništvo same  određenog  društvenog  odnosa  kapitalističke 
radničke  klase,  a  time  i  kapital  kao  društveni  epohe  i  kao  historijska  pojava  nestat  će  kad 
odnos  gubi  svoj  klasno­antagonistički,  konačno  budu  prevladani  svi  elementi  tog 
eksploatatorski karakter.  odnosa  u  visokorazvijenom  komunističkom 
društvu.  Marx  i  Engels  nisu  se  posebno  bavili 
KAPITALIZAM  —  društveno­ekonomska  nacionalnim  fenomenom,  pa  u  njihovim 
formacija  koja  se  zasniva  na  privatnom  radovima  i  ne  nailazimo  na  neko  cjelovitije 
vlasništvu  nad  sredstvima  za  proizvodnju  i na  određenje  i  tretiranje  nacije.  Kasnije  su  se 
eksploataciji  najamnog  rada;  klasno­  nacionalnim  pitanjem  temeljitije  bavili 
antagonističko  društvo  robne  proizvodnje,  u  austromarksisti  (Karl  Rener  i  ptto  Bauer),  a 
kojemu  radnička  klasa  mora  prodavati  svoju  posebno  značajan  doprinos  rasvjetljavanju 
radnu  snagu  kao  robu  kako  bi  osigurala  nacionalnog fenomena i postavljanju teorijskih 
minimum nužnih sredstava za održavanje gole  temelja  za  socijalističke  demokratske  odnose 
egzistencije;  posljednje  eksploatatorsko  među nacijama dao je Lenjin. 
društvo u povijesti. 
Osim radničke klase — proletarijata u najširem  NACIONALIZACIJA  —  prisilni  prijenos 
značenju  te  riječi,  buržoazija,  odnosno  privatnih  sredstava  za  proizvodnju  u  državno, 
kapitalisti  druga  su  osnovna  klasa  u  odnosno  društveno  vlasništvo,  uz  odštetu 
kapitalizmu.  Odnos  između  te  dvije  klase  bivšim  vlasnicima. Nacionalizacija je jedna od 
osnovni  je  društveno­proizvodni  odnos,  a  prvih  i  najznačajnijih  ekonomsko­ 
njihova  stalna  međusobna  klasna  borba  organizacionih  mjera  socijalističke  revolucije, 
osnovni  pokretač  i  usmjerivač  razvoja  odnosno političke vlasti proletarijata. Najvažniji 
kapitalističkog društva.  je  oblik  »eksproprijacija  eksproprijatora«,  tj. 
Ta  se  borba  sve  više  zaoštrava  svestranijim  i  oduzimanje  sredstava  za  proizvodnju  iz  ruku 
sve većim siromašenjem klase proletera, kao i  eksploatatora i njihova vraćanja radničkoj klasi. 
neizdrživom  konkurencijom  kojoj  su  izvrgnuti  Na  taj  se  način  likvidira  najosnovniji  temelj 
seljaci,  obrtnici,  sitni  robni  proizvođači  i  drugi  eksploatacije čovjeka od čovjeka i stvaraju prvi 
slojevi. No ta klasna borba sve dublje zarezuje  materijalni  uvjeti  za  izgradnju  novog  društva  i 
osnovnu  stvar  kapitalističke  eksploatacije  —  razvoj socijalističkih društvenih odnosa. 
višak  rada.  Jer,  prema  Engelsu,  otkako  je 
politička  ekonomija  postavila  tezu  da  je  rad  NOVAC  —  »roba  koja  funkcionira  kao  mjera 
izvor svega bogatstva i sve vrijednosti, postalo  vrijednosti«  (Marx),  odnosno  roba  koja  ima 
Je  neizbježno  i  pitanje:  kako  se to slaže s tim  trajnu  funkciju  općeg  ekvivalenta  u  robnoj 
da  najamni  radnik  ne  raspolaže  sumom  razmjeni.  Javlja  se  već  na  prijelazu  prvobitne 
vrijednosti koju je proizveo svojim radom, nego  zajednice k robovlasničkom društvu, prije šest 
jedan,  i  to  sve  veći  dio,  uzima  kapitalist  bez  do  deset  tisuća  godina.  Kako  je  do  pojave 
ikakvih  uzvratnih  obaveza?  Rješenje  kao  socijalističkih  društveno­ekonomskih  odnosa 
odgovor  na  to  pitanje  Marx  Je  našao  u  robna  proizvodnja  dostigla  vrhunac  tek  u 
postojanju dviju društvenih klasa — buržoazije  kapitalizmu,  to  se  obično  i  u  raspravama  o 
i  proletarijata,  kapitalista  i  radničke  klase,  kao  novcu  u  socijalizmu  počinje  time  da  je  novac 
pretpostavci kapitalističkog načina proizvodnje.  kao  historijska  društveno­ekonomska 
Time  je  bilo  dokazano  da  se  stjecanje  kategorija nasljeđe kapitalizma, iako je poznato 
bogatstva  u  kapitalizmu  podjednako  sastoji  u  da  su  se  novac  i  novčane  funkcije  potpuno 
prisvajanju  tuđeg  neplaćenog  rada,  kao  i  razvile  već  u  pretkapitalističkom  razdoblju. 
stjecanje  bogatstva  robovlasnika ili feudalca, i  Međutim, ono što je bitno za novac, bilo gdje i 
da  se,  prema  tome,  svi  oblici  eksploatacije  bilo  kada  jest  to  da  on  služi  vladajućem 
razlikuju  jedino  po  načinu  prisvajanja  sistemu  proizvodnje,  pa  stoga  kao  historijska 
neplaćenog  rada.  To  je  bio  velik  prilog  društveno­ekonomska  kategorija  nosi  pečat 
proleterskoj klasnoj borbi i njezino utemeljenje  vremena  u  kojemu  se  javlja  i  u  kojemu 
u duhu znanstvenog socijalizma.  funkcionira. 

NACIJA  —  specifična  narodna  zajednica  OČOVJEČENJE  —  postajale  čovjeka 

nastala  na  osnovi  društvene  podjele  rada  čovjekom  ili  ozbiljenje  svih  objektivnih  i 
epohe kapitalizma, na kompaktnom teritoriju, u  subjektivnih  povijesnih  ljudskih  mogućnosti  i 
okviru  zajedničkog  jezika  te  etničke  i  kulturne  djelatno smisleno otvaranje novih. To je proces 
srodnosti  uopće.  (V.:  E.  Kardelj,  Razvoj  čovjekova  »povratka«  iz  otuđenog  smisla  ili

104 
vraćanje čovjeka k sebi samome kao ljudskom  PLEME  —  organizacija  koja  nastaje 
biću.  Put  očovječenja,  klasna  borba  udruživanjem više rodova. Točnije, više rodova 
proletarijata  i  njegov  krajnji  društveno­  čini  fratriju  (bratstvo),  a  više  fratrija  jedno 
historijski  oblik  —  komunizam  ozbiljuju  pleme.  Dok  je  rod  (gens)  prvenstveno 
»totalnog čovjeka«, biće koje prisvaja i realizira  proizvodno­potrošačka skupina, tj. prvenstveno 
sve  svoje  ljudske  stvaralačke  mogućnosti  na  proizvodna  skupna,  pleme  je  uglavnom 
svestran i slobodan način.  politička  organizacija  koja  na  sebe  preuzima 
razne  političke  obaveze,  a  prije  svega 
OPREDMEĆENJE  —  jedno  od  bitnih  organiziranje obrane rodova od napada drugih 
određenja  čovjeka  kao  djelatnog  bića.  svojom  rodova ili plemena ili organiziranje napada radi 
stvaralačkom  djelatnošću,  praksom,  čovjek  osvajanja novih lovišta, pašnjaka itd. 
stvara, postavlja svekoliku predmetnost svoga 
svijeta,  opredmećenje  je,  prema  Marxu,  PODJELA RADA — dioba različitih društvenih 
stvaranje predmetnosti u kojoj se opredmećuju  djelatnosti  i  njihovih  djelomičnih  funkcija  i 
čovjekove bitne snage; odnosno sve što čovjek  podfunkcija između pojedinih članova društva i 
stvori,  svaki  njegov  predmetni  proizvod  nosi  društvenih  grupa  kojima  određeni  rad  postaje 
pečat  njegove  bitne  subjektivne  mogućnosti  privremeni zadatak ili trajno životno zanimanje. 
kao bića prakse. U Ranim radovima Marx kaže  Društvo  se  može održati  i dalje razvijati samo 
da  predmetni  proizvod  potvrđuje  čovjekovu  ako  njegovi  članovi  u  potrebnom  razmjeru 
predmetnu  djelatnost,  odnosno  njegovu  obavljaju  razne  djelatnosti  da  bi  tako  na 
djelatnost  »predmetnog  prirodnog  bića«.  određen  način  zadovoljili  društvene  potrebe. 
Opredmećenje  je  potvrđivanje  čovjekova  Zato  je  podjela  rada  vječan  i  prirodan  uvjet 
djelovanja  i  stoga  predmetnost  u'  kojoj  čovjek  opstanka  i  razvoja  društva,  temeljito  načelo 
fiksira  svoju  energiju  može  »samo  prividno  organizacije društvenog rada i jedan od izvora 
imati ulogu samostalnog stvarnog bića«.  svekolikog  napretka.  Za  besklasna  je  društva 
karakteristična  takva  podjela  rada  kod  koje 
OTUĐENJE  —  filozofska  odnosno  sociološka  članovi  zajednice  izmjenično,  prema  svojim 
kategorija  koja  izražava  određeni  položaj  ili  sklonostima  i  društvenim  potrebama  obavljaju 
stanje  čovjeka  u  kojem  su  proizvodi  njegova  razne  društvene  funkcije  u  sferi  materijalne 
rada  ili  njegove  ideje,  moralna  ili  religijska  proizvodnje  i  društvene  nadogradnje.  U 
načela  itd.  postala  njemu  nešto  strano,  tuđe,  klasnom pak društvu postoji takva podjela rada 
nezavisno od njegove djelatnosti i egzistencije.  koja  pojedince  trajno  veže  za  neki  djelomični 
Razni oblici ideologijskog otuđenja (u filozofiji,  posao,  otuđuje  ih  od  svih  drugih  društvenih 
pravu,  politici,  etici,  religiji  itd.)  imaju  svoj  djelatnosti,  zarobljava  ih  i  sakati  do  krajnjih 
korijen, prije svega, u društvenoj i ekonomskoj  granica da bi od njih napravila virtuoze u nekoj 
sferi,  u  tzv.  otuđenom radu. »Otuđenje rada u  djelomičnoj podfunkciji. Tri su bitne značajke te 
njegovu proizvodu znači ne samo da je njegov  podjele  rada:  razdvajanje  grada  i  sela, 
rad postao predmet vanjske egzistencije, nego  odvajanje  materijalnog  od  duhovnog 
da rad egzistira izvan njega, nezavisno, tuđe i  stvaralaštva  i  ropska  podčinjenost  individua 
postaje njemu nasuprot samostalna sila, da mu  jednoj  uskoj  doživotnoj  djelatnosti.  Osnova na 
se  život  koji  je  dao  predmetu  suprotstavlja  kojoj  takva  podjela  rada  izrasta  jest  privatno 
neprijateljski  i  strano«  (K.  Marx.  Roni  radovi).  vlasništvo. Marx je u svojim djelima, ponajviše 
Polazeći  od  Hegelova  idealističkog  i  u  Kapitalu,  dao  izvanredno  plastične  i  duboke 
Feuerbachova,  u  biti  metafizičkog  poimanja  analize  podjele  rada  u  kapitalizmu,  sa  svim 
fenomena otuđenja, ali kritički ih prevladavajući  njezinim  posljedicama  za  položaj  radništva  u 
analizom temelja klasne društvene zbilje, Marx  procesu proizvodnje. 
je,  najprije  u  Ranim  radovima,  a  zatim  još 
temeljitije  u  Kapitalu,  objasnio  osnovne  POLITIKA —  ukupnost  onih procesa odnosa i 
socijalne korelate otuđenja; tek je on uvidio da  institucija  putem  kojih  se  ostvaruje  svjesno 
se  čovjek  otuđuje  uvijek  u  konkretnom,  tj.  reguliranje  konfliktnih  situacija  i  interesa  i 
klasnom  društvu  te  da  je,  prema  tome  prvi  i  odlučuje  o  zajedničkim  poslovima  i  životnim 
bitni  preduvjet  razotuđenja  (dezalijenacije)  aktivnostima  jedne  globalne  društvene 
preduvjet ukidanja tog društva, tj. svih zbiljskih  zajednice.  U  svakom  klasnom  društvu  politika 
uvjeta  egzistencije  koji  čovjeka  stavljaju  u  je  prije  svega  proizvod  i  izraz  klasnih 
položaj  ropske  ovisnosti  o  vanjskim  antagonizama  i  sukoba  na  planu  borbe  oko 
ekonomskim,  društvenim  Ili  ideološkim  upravljanja  državom  oko  utjecaja  na  aparat 
moćima,  u  položaj  koji  stalno  rezultira  uvijek  javne  vlasti  i  time  na  opće  reguliranje  i 
novim oblicima otuđenja.  usmjeravanje  društvenih  procesa.  S 
marksističkog  stajališta  politika  je  u  klasnom 
društvu  sfera  čovjekova  društvenog  otuđenja.

105 
U  uvjetima  kad  su  se  proizvodne  snage toliko  da  se  reguliraju  državnom  prinudom  u  korist 
razvile da stvaraju višak proizvoda i omogućuje  vladajuće  klase.  Ta  je  misao jasno izražena u 
cijepanje  društva  na  eksploatatore  i  poznatoj  rečenici  iz  Komunističkog  manifesta 
eksploatirane, održavanje društvenog poretka i  gdje  Marx  i  Engels,  obraćajući  se  buržoaziji, 
vođenje  općih  društvenih  poslova  postaje  kažu: »Vaše pravo je samo u zakon pretočena 
funkcija i monopol vladajućih društvenih klasa,  volja  vaše  klase,  volja  čiji  je  sadržaj  dan  u 
odnosno  njihove  države.  Marksizam  je, dakle,  materijalnim uvjetima života vaše klase.« 
kao  ključ  za  razotkrivanje  klasne  biti  politike, 
omogućio  da  se  pronikne  u  društveni karakter  PREDMET  RADA  —  stvar  ili  skup  stvari  na 
političkih  procesa  kapitalističkog  i  svakog  koje čovjek djeluje u procesu proizvodnje da bi 
drugog klasnog društva.  ih  odvojio  od  prirode,  preradio,  izmijenio  i 
prilagodio svojim potrebama. Prirodni predmeti 
PRAKSA  —  djelovanje  proizvodnje  i  to  rada  jesu  one  stvari  koje  ljudski  rad  samo 
osjetilno,  materijalno,  za  razliku od duhovnog,  odvaja  od  njihove  neposredne  spojenosti  s 
misaonog,  idealnog.  Odatle  i  razlikovanje  cjelinom,  naime  oni  predmeti  rada  koji  su 
prakse i teorije. Međutim, marksizam ne odvaja  zatečeni u prirodi (npr. ribe, drvo, ruda, itd.). 
apsolutno  praksu  od  teorije,  nego  ih  gleda  u  Sirovine  su  pak  oni  predmeti  rada  koji  su 
jedinstvu,  tj.  ne  postoji  nikakva teorija koja ne  jednom  ili  više  puta  bili  podvrgnuti  ljudsko] 
bi imala bilo kakvu osnovu u praksi, i obrnuto.  djelatnosti,  pa  je  prirodna  materija  zbog  toga 
Bitno  određenje  prakse  kao  fundamentalne  već donekle izmijenila svoj oblik (npr. ruda koja 
filozofske  kategorije  dao  je  Marx.  Kritizirajući  se u tvornici prerađuje, daska od koje se pravi 
idealizam,  koji  poznaje  samo  idealnu  namještaj,  koža  koja  služi  za  proizvodnju 
djelatnost,  i  dotadašnji  materijalizam,  koji  cipela, itd.). 
interpretira  objektivni  svijet  samo  u  smislu 
opažanja, kontemplacije, Marx shvaća čovjeka  PRIVATNO  VLASNIŠTVO  —  oblik  vlasništva 
kao eminentno biće prakse, a time i objekt kao  kod  kojeg  sredstva  za  proizvodnju  pripadaju 
od  čovjeka  transformiranu  stvarnost.  U  svojoj  pojedincima,  radnim  kolektivima,  udruženim 
prvoj  tezi  o  Feuerbachu  Marx  kaže:  »Glavni  poduzetnicima  i  društvenim  klasama.  Dioba 
nedostatak  sveg  dosadašnjeg  materijalizma  društva  na  privatne  vlasnike  ili  ne­vlasnike 
(uključujući i Feuerbachov) jest to što predmet,  sredstava  za  proizvodnju  čini  osnovu  svake 
stvarnost  shvaća  samo  u  obliku  objekta  ili  klasne  društvene  zajednice  i  svake 
opažanja, a ne kao osjetilnu ljudsku djelatnost,  eksploatacije  čovjeka  od  čovjeka.  Na 
praksu,  ne  subjektivno.  Stoga  je  djelatnu  privatnom  vlasništvu  nad  sredstvima  za 
stranu,  nasuprot  materijalizmu,  apstraktno  proizvodnju  počiva  privatno  prisvajanje 
razvio  idealizam,  koji  naravno  ne  pozna  proizvoda  rada  i  stjecanje  neradnih  dohodaka 
stvarnu,  osjetilnu  djelatnost  kao  takvu...«  Iz  različite  vrste.  Privatno,  vlasništvo  nad 
teze  o  praksi  kao  biti  čovjekove  egzistencije  sredstvima  za  proizvodnju  pojavilo  se  tek  na 
proizlazi  i  misao  da  čovjek  svoje  povijesne  prijelazu  iz  epohe  barbarstva  u  epohu 
probleme  ne  može  rješavati  samo  u  mislima,  civilizacije, dakle s nastankom klasnog društva, 
teoretski, nego u stvarnoj povijesnoj praksi. Tu  a  prošlo  je  tri  osnovna  stupnja  razvoja: 
je  istinu  Marx  izrazio  u  poznatoj  jedanaestoj  robovlasničko,  feudalno  i  kapitalističko 
tezi o Feuerbachu.  vlasništvo.  Svako  od  njih  počiva  na 
eksploataciji  tuđeg  rada  i  prisvajanju  viška 
PRAVO  —  sistem  društvenih  normi  koje  proizvoda i viška vrijednosti. 
sankcionira  država  i  koje  predstavljaju  volju 
vladajuće  klase,  a  svrha  im  je  da  održe  dani  PROIZVODNE  SNAGE  —  sveukupnost 
društveni  poredak,  odnosno,  u  krajnjoj  liniji,  materijalnih  i  subjektivnih  činilaca  koji 
način  proizvodnje  koji  je  u  interesu  vladajuće  neposredno  ili  posredno  pridonose  proizvodnji 
klase. Ekonomski i politički odnosi, kao odnosi  određene  vrste  proizvoda  i  ostvarivanju 
u  kojima  dolazi  do  najoštrijih  sukoba  i  koji  su  željenog proizvodnog učinka. Iako u Marxovim 
najvažniji  za  održanje  vlasti  vladajuće  klase,  djelima  nema  zaokružene  definicije 
uvijek  se  reguliraju  pravom.  Ali  i  u  drugim  proizvodnih snaga, ipak iz njegove ekonomske 
društvenim  odnosima  može  doći  do  takvih  teorije  jasno  proizlazi  što  on  pod  tim  izrazom 
žestokih  sukoba  koji  ugrožavaju  osnovne  razumijeva.  Za  njega  su  proizvodne  snage 
interese  vladajuće  klase,  pa  je  ona  prisiljena i  podčinjene  prirodne  sile,  plodnost  zemlje, 
njih  regulirati  pravom.  Tako  se  pravom  plovna  rijeka,  sistem  djelujućih  sredstava  za 
reguliraju  porodični  odnosi,  zatim  donekle  rad, primjena kemije u industriji i zemljoradnji, 
kulturni,  ideologijski,  religijski,  moralni  odnosi  promet,  ljudska  zajednica,  iskustvo  i 
itd.  Pravo  je,  dakle,  sredstvo  za  reguliranje  naobrazba proizvođača, podjela rada, itd.
onih društvenih odnosa za koje postoji nužnost 

106 
Proizvodne  snage  izražavaju  proizvodni  proizvodnja uvijek ima društveni karakter, bez 
potencijal  određene  nacionalne  privrede.  One  obzira  na  to  je  li  on  očit  ili  se  krije  iza 
djeluju  povezano  u  obliku  jednog  sistema  prisvajanja  prirode  od  individue  ili  pojedinih 
proizvodnih  snaga  kojima  odgovara  određeni  proizvođačkih  kolektiva.  Kad  se  kaže  da  je 
sistem  proizvodnih  odnosa.  Uzeti  u  svom  društveni  karakter  proizvodnje  jedno  od 
jedinstvu,  proizvodne  snage  i  proizvodni  njezinih  bitnih  određenja,  to  pobliže  znači:  1. 
odnosi  čine  dani  način  proizvodnje.  Stupanj  da je čovjek, kao društveno biće, živeći u danoj 
razvoja  materijalnih  proizvodnih  snaga  društvenoj zajednici, određen u svom životnom 
određuje odnose među ljudima i u materijalnoj  ponašanju  djelovanjem  društvene  sredine,  da 
proizvodnji  i  u  cjelokupnoj  društvenoj  u njoj stječe određena znanja i sposobnosti za 
nadgradnji.  Ako  proizvodne  snage  preteknu  u  buduće djelovanje na prirodu i da, prema tome, 
razvoju  stupanj  razvijenosti  proizvodnih  znanje  svakog  pojedinca  predstavlja  dio 
odnosa  i  ako  proizvodni  odnosi  postanu  nagomilanih  znanja  prethodnih  generacija;  2. 
zapreka razvoju proizvodnih snaga, neizbježno  da  ljudi  ne  djeluju  na  prirodu  kao  izolirani 
dolazi  do  socijalne  revolucije.  Ruše  se  stari,  pojedinci,  već  udruženo,  tj.  zajedničkim  je 
prevladani  proizvodni  i  društveni  odnosi  i  radom  prilagođuju  svojim  potrebama.  Upravo 
uspostavljanu  novi,  u  skladu  s  Postignutim  zbog  toga,  zbog  odnosa  u  koje  ljudi  stupaju, 
stupnjem  razvijenosti  proizvodnih  snaga.  U  neovisno  o  svojoj  volji,  kažemo  da  njihova 
Predgovoru  Priloga  kritici  političke  ekonomije  proizvodnja ima društveni karakter. 
Marx  kaže:  »Na  stanovitom  stupnju  svoga 
razvoja  dospijevaju  materijalne  proizvodne  PROLETARIJAT  —  jedna  od  dviju  osnovnih 
snage  društva  u  proturječnost  s  postojećim  klasa  kapitalističkog  načina  proizvodnje,  klasa 
odnosima  proizvodnje  ili,  što  je  samo  pravni  najamnih radnika koji nemaju vlastita sredstva 
izraz  za  to,  s  odnosima  vlasništva  u  okviru  za proizvodnju pa su stoga prisiljeni da unajme 
kojih  su  se  do  tada  kretali.  Tada  nastupa  svoju  radnu  snagu  kapitalistima  i  da  viškom 
epoha socijalne revolucije.«  svoga rada proizvode za njih višak vrijednosti. 
Ekonomska  ga  prisila  veže  za  kapitalističku 
PROIZVODNI  ODNOSI  —  (produkcioni  klasu i prisiljava da uvijek iznova prodaje svoju 
odnosi, odnosi proizvodnje), odnosi u koje ljudi  radnu  snagu,  tu  jedinu robu kojom raspolaže i 
međusobno  stupaju  uvijek  kad  proizvode,  da  egzistira  u  procesu  kapitalističke 
raspodjeljuju,  razmjenjuju  i  troše  materijalna  reprodukcije  kao  jedan  od  »faktora 
dobra  i  proizvodne  usluge.  Proizvodni  odnosi  proizvodnje«. Historijska je zasluga K. Marxa i 
čine  tzv.  društvenu  stranu  procesa  ukupne  F. Engelsa što su istakli i znanstveno dokazali 
materijalne  proizvodnje  i  privrednog  života  da  je  proletarijat  jedina  društvena  snaga  kola 
ljudske  zajednice.  Cjelina  odnosa  proizvodnje  može  srušiti  kapitalistički  poredak  da  bi  se 
tvori  ono  što  Marx  naziva  ekonomskom  oslobodila  od  svake  eksploatacije  i  svakog 
strukturom društva, koja odgovara dostignutom  Iskorištavanja.  Istodobno,  za  Marxa  i  Engelsa 
stupnju razvoja materijalnih proizvodnih snaga  proletarijat  je  osnovna  snaga  općeljudske 
i  pruža  im  potreban  okvir  za  njihovo  emancipacije,  a  to  znači  oslobađanje  cijeloga 
funkcioniranje i daljnji razvoj. Sustav vladajućih  društva i samog čovjeka od klasnog ustrojstva i 
proizvodnih odnosa u zajednici sa svim drugim  njegovih nedaća. 
društvenim  odnosima  tvori  određenu 
društveno­ekonomsku  epohu,  a  unutar  svake  PRVOBITNA  ZAJEDNICA  —  razdoblje 
pojedine  epohe  njezine  društveno­ekonomske  razvoja  ljudskog  društva  koje  se  proteže  od 
formacije.  Sa  stajališta  cjelokupnog  postanka  čovjeka  pa  do  pojave  klasnog 
dosadašnjeg društvenog razvoja proizvodni se  društva.  Prema  nekim  procjenama  ona  je 
odnosi  mogu  podijeliti  u  eksploatatorske  trajala od 500 do 700 tisuća godina, a dijeli se 
(proizvodni  odnosi  robovlasničkog  feudalnog  i  u dvije velike epohe: epohu divljaštva i epohu 
kapitalističkog  društva),  i  neeksploatatorske  barbarstva.  Prvobitna  je  zajednica  značila 
(proizvodni  odnosi  epohe  divljaštva,  početak  društveno  organiziranog  procesa 
barbarstva,  kao  i  proizvodni  odnosi  proizvodnje;  u  njoj  se  prvi  put  u  povijesti 
suvremenog socijalističkog društva).  ljudskog društva oruđa rada ustaljuju i dobivaju 
određene  funkcije.  Pošto  je  zajedničkim 
PROIZVODNJA  —  svjesno  i  organizirano  naporima  dobiven  proizvod  bio  dovoljan  da 
djelovanje  čovjeka  na  prirodu  radi  odvajanja  i  zadovolji  biološke  potrebe  zajednice,  nisu 
mijenjanja  njezine  materije  (tvari)  i  postojali  uvjeti  za  pojavu  vlasništva  u pravom 
prilagođavanja  te  materije  društvenim  smislu  te  riječi,  odnosno  privatnog  vlasništva, 
potrebama.  Svaka  se  proizvodnja,  međutim,  posebno  vlasništva  nad  sredstvima  za 
odvija  u  okviru  određenog  društvenog  oblika  i  proizvodnju.  Prema  tome, prvobitna zajednica 
njegovim  posredovanjem.  Prema  tome,  nije znala za podjelu na klase.

107 
 proizvodnom  procesu.  Umne  podfunkcije 
RAD  —  svjesno  organizirana  svrsishodna  procesa  proizvodnje  preuzimaju  I  monopolski 
djelatnost  ljudi  radi  postizanja  nekog  korisnog  obavljaju  drugi  članovi  zajednice.  Engels  je  u 
učinka  kojim  zadovoljava  neku pojedinačnu Ili  poznatom  djelu  Položaj  radničke  klase  u 
društvenu  potrebu.  Rad  je  osnovna  uvjet  Engleskoj  zorno  prikazao  težak  život  radničke 
opstanka  i  razvoja  društva  i  odlučan  činilac  klase  u  tada  najrazvijenijoj  zemlji  kapitalizma. 
čovjekova izdvajanja iz životinjskog carstva. U  Marx,  na  osnovi  vlastitih  socio­ekonomskih 
tom  smislu  F.  Engels  kaže:  »Rad  je  izvor  istraživanja  i  zajedno  s  Engelsom  dolazi  do 
svega bogatstva . . . Ali on je beskrajno više od  uvjerenja  da  je  radnička  klasa  najprogresivniji 
toga. On je prvi osnovni uvjet svega života, i to  dio buržoaskog društva. Zbog svog položaja u 
u  tolikoj  mjeri  da  u  izvjesnom  smislu  moramo  procesu  proizvodnje  ona  je  osnovni 
reći: rad je stvorio samog čovjeka« (F. Engels,  revolucionarni  subjekt  rušenja  klasno­ 
Uloga  rada  pri  pretvaranju  majmuna  u  eksploatatorskog  društva  i  uspostavljanja 
čovjeka).  Rad  je  jedna  od  osnovnih  tema  i  besklasnog društva. 
preokupacija  Marxova  životnog  djela.  Marx  je  Socijalistički preobražaj u Jugoslaviji, a osobito 
proniknuo  u  samu  bit  rada  kao  eminentno  uvođenje  radničkog  i  društvenog 
ljudskog  čina.  »Pauk  vrši  radove  slične  samoupravljanja, stvorili su uvjete da radnička 
tkalčevim,  a  gradnjom  svoga  saća  pčela  klasa Jugoslavije dobije »rukovodeće mjesto u 
postiđuje  ponekad  ljudskog  graditelja.  Ali  što  sistemu  samoupravljanja  i  u  društvenom  i 
unaprijed  odvaja  i  najlošijeg  graditelja  od  političkom životu uopće«. (Program SKJ) 
najbolje  pčele  jest  da  je  on  svoju  gradnju 
izradio  u  glavi  prije  nego  što  će  je  izgraditi  u  REVOLUCIJA  —  u  filozofijskom  smislu 
vosku.  Na  završetku  procesa  rada  izlazi  revolucija  (skok)  označava  svaku  promjenu 
rezultat  kakav  je  na  početku  procesa  već  jedne kvalitete ili više kvaliteta nekog predmeta 
postojao  u  radnikovoj  zamisli,  dakle  idealan.  ili  pojave.  U  socijalno­političkom  smislu,  pak, 
Ne postiže on samo promjenu oblika prirodnih  revolucija  je  nasilno  svrgavanje  s  vlasti 
stvari,  on  u  njima  ujedno  ostvaruje  i  svoju  dotadašnje  vladajuće  klase  i  zauzimanje  te 
svrhu  koja  mu  je  znana,  koja  poput  zakona  vlasti  od  nove  klase  koja  se  razvila  u  krilu 
određuje  put  i  način  njegova  rođenja  i  kojoj  starog  društva  i  kojoj  je  povijest  namijenila 
mora  potčiniti  svoju  volju  ...  Jednostavni  vodeću  ulogu  u  daljnjem  društvenom  razvoju. 
momenti  procesa  rada  jesu:  svrsishodna  Kao i svako drugo područje stvarnosti, tako se 
djelatnost, tj. sam rad: predmet rada na koji rad  i  ljudska  povijest  razvija  evolutivno  i 
djeluje:  sredstva  kojim  djeluje«  (K.  Marx,  revolucionarno.  Tamo  gdje  postoje  klasne 
Kapital,  I).  Marx  se  nije  bavio  pitanjem  rada  suprotnosti  završetak  je  te  borbe  uvijek 
samo u njegovu općem pojmovnom značenju.  revolucija,  tj.  dokidanje  jednog  društvenog 
Istraživao  je  karakter  i  sudbinu  rada  u  sistema i klasa koje su ga branile i podržavale. 
kapitalističkom  načinu  proizvodnje  pitajući  se  Takve  socijalne  revolucije  imaju  karakter 
za  uzroke  zbog  kojih  rad  proizvodi  čudesna  oružanog  osvajanja  političke  vlasti.  Međutim, 
djela  za  bogataše,  a  siromaštvo  za  same  ima  i  slučajeva  gdje  se  revolucija  uz  veće  ili 
radnike (eksploatacija, otuđenje).  manje  klasne  borbe  završava  kompromisom. 
Borba radničke klase u nerazvijenim zemljama, 
RADNIČKA  KLASA  —  u  širem  smislu  riječi  gdje  su  klasne  suprotnosti  osobito  zaoštrene, 
poljoprivredni  i  industrijski  proizvođači  koji  pokazuje  da  je  oružana  revolucija  najbrži  i 
nemaju vlastitih sredstava za proizvodnju, već  najuspješniji  put  rješavanja  tih  suprotnosti.  U 
unajmljuju  svoju  radnu  snagu  privatnim  drugim  slučajevima,  gdje  postoje  drugi  uvjeti 
poduzetnicima, rade u državnim poduzećima i  egzistencije i  borbe radničke klase, mogući su 
na  državnim  dobrima  ili  u  zajednici  s  drugim  drugačiji,  mirniji  putovi  za  osvajanje  vlasti  i 
radnim  ljudima  djeluju  kao  udruženi  promjenu društvenog sistema. 
proizvođači,  koristeći  se  društvenim 
proizvodnim  sredstvima  i  upravljajući  radom  i  ROBA  —  proizvod  ljudskog  rada  koji 
proizvodima  svoga  rada;  u  užem  smislu  riječi  zadovoljava  neku  čovjekovu  potrebu,  a 
industrijski  radnici  koji  fizički  rade  u  razmjenjuje se na tržištu. To je vanjski predmet 
materijalnom procesu proizvodnje i imaju stoga  što  je  u  procesu  proizvodnje  dobio  fizičke, 
posebno  mjesto  i  ulogu  u  društvenoj  kemijske,  geometrijske,  estetske  i  druge 
organizaciji  rada.  Radnička  je  klasa  tipičan  osobine  kojima  može  zadovoljiti  potrebe 
historijski  proizvod  kapitalističkog  načina  određene  vrste.  Nisu  to  potrebe  njegova 
proizvodnje  i  njemu  svojstvene  podjele  rada.  proizvođača, već nekog drugog člana društva s 
Njezini  pripadnici  djeluju  kao  neposredni  kojim  proizvođač  stupa  u  odnos  razmjene 
proizvođači i osuđeni su da doživotno obavljaju  dajući mu svoj proizvod za njegov ili prodajući 
neku djelomičnu fizičku podfunkciju u ukupnom  mu svoj proizvod za novac. Prema tome, bitne

108 
su osobine svakog proizvoda rada kao robe da  potrošnja u rodovskim organizacijama imala je 
se otuđuje putem razmjene i da podmiruje tuđe  kolektivan karakter. 
potrebe.  Svestranu  analizu  fenomena  robe, 
pojmove  upotrebe  i  prometne  vrijednosti,  SLOBODA — uz kategoriju nužnosti jedna od 
kretanje robe u kapitalističkom društvu itd. dao  fundamentalnih  filozofskih  kategorija. 
je Marx u l tomu Kapitala.  Prevladavajući  strogo  determinističke,  u  biti 
fatalističke poglede na probleme slobode, kao i 
ROBOVLASNIŠTVO  —  prva  klasna  razne indeterminističke koncepcije, marksizam 
društveno­ekonomska formacija zasnovana na  je pokazao kako bit ljudske slobode nije samo 
privatnom  vlasništvu  nad  sredstvima  za  u  nekoj  apstraktnoj  slobodi  »izbora«  između 
proizvodnju,  eksploataciji  čovjeka  od  čovjeka,  raznih  motiva,  jer  bi  svođenje  slobode  na  tu 
društvenoj  podjeli  rada  i  državnom  uređenju  mogućnost  zapravo  značilo  smanjivanje 
društva.  Nastala  je  na  ruševinama  prvobitne  značenja  specifično  ljudske  slobodne 
zajednice  u  propadanju  što  je  bilo  popraćeno  aktivnosti. Sloboda je historijska kategorija. Ne 
intenzivnim  razvojem  robne  proizvodnje.  može  se  govoriti  o  nekoj  apsolutnoj 
Naime, sve razvijenija podjela rada zahtijevala  izvanvremenskoj  izvandruštvenoj  slobodi.  No, 
je  intenzivnu  robnu  razmjenu.  Sredstva  za  čovjek  nije  ni  slijepi  produkt  društvenih  i 
zadovoljavanje  ljudskih  potreba  sada  više  ne  prirodnih  zakonomjernosti,  niti  puki  predmet  u 
stvaraju  samo  neposredno  njihovi  potrošači  rukama  neke  više  sile,  već i biće koje aktivno 
sami i njihove porodice, već se dobivaju putem  upravlja ne samo svojim životom nego i svojom 
kupoprodaje.  U  početku  jedinstven,  sada  se  poviješću,  društvenim  zakonomjernostima  i 
privredni  proces  razdvaja  na  proizvodnju,  odnosima.  Stoga  je  borba  za  socijalizam,  kao 
razmjenu  i  potrošnju;  dobra  postaju  robe.  Ali  i  najslobodniji  oblik  društvenog  postojanja 
radna  snaga,  sam  čovjek,  postaje  u  takvom  čovjeka,  ujedno  i  najviši  oblik  borbe  za 
sistemu roba. Tako i čovjek, poput svih drugih  čovjekovu slobodu. Marx je čovjekovu slobodu 
dobara,  postaje  predmetom  kupoprodaje.  U  odredio  upravo  u  konkretnim  historijskim 
robno  vlasničkom  sistemu  postoje  dvije  uvjetima  i  upozorio  na  bitne  elemente  zbiljski 
osnovne  klase:  klasa  robovlasnika  i  klasa  ljudskog  oslobođenja  unutar  odnosa 
robova.  Poznata  su  dva  osnovna  oblika  u  proizvodnje  određenog  društva.  »Carstvo 
kojima  se  ropstvo  javilo  u  antičkom  svijetu:  slobode počinje zapravo tek tamo gdje prestaje 
antički  oblik  (Grčka  i  Rim,  gdje  su  vlasnici  rad  koji  je  određen  nevoljom  i  vanjskom 
robova  pojedini  zemljoradnici,  bogataši,  svrhovitošću; po prirodi stvari, ono, dakle, leži 
vlasnici  rudnika  i  velikih  zanatskih radionica) i  s  one  strane  oblasti  same  materijalne 
istočni  ili  orijentalni  oblik  (Egipat,  proizvodnje . . . Sloboda se u ovoj oblasti može 
Mezopotamija,  gdje  su  robovi  uglavnom  bili  sastojati  samo  u  tome  da  udruženi  čovjek, 
vlasništvo kralja — despota).  udruženi  proizvođači,  racionalno  urede  ovaj 
svoj promet materije s prirodom, da ga dovedu 
ROD (GENS) — oblik ljudskog grupiranja koji,  pod  svoju  zajedničku  kontrolu  umjesto  da  on 
s  postupnim  razvojem  proizvodnih  snaga,  njima  gospodari  kao  neka  slijepa  sila,  da  ga 
nastaje iz horde kao prvobitnog oblika ljudskog  vrše  najmanjim  utroškom  snage  i  u  uvjetima 
udruživanja.  Smatra  se,  naime,  da  su  ljudske  koji  su  najdostojniji  i  najadekvatniji  njihovoj 
grupe  veoma  dugo  živjele  u  posebnim  ljudskoj  prirodi.  Ali  to  uvijek  ostaje  carstvo 
skupinama — hordama, a da je tek otprilike 20  nužnosti.  S  one  strane  njega  počinje  razvoj 
tisuća godina prije n. e. započelo doba razvoja  ljudske  snage,  koji  je  svrha  sam  sebi,  pravo 
ljudskog  društva  u  kojem  su  ljudi  bili  carstvo  slobode,  ali  koje  može  procvjetati 
organizirani  u  posebne  skupine  —  u rodovske  samo  na  onom  carstvu  nužnosti  kao  svojoj 
organizacije. Taj se prijelaz zbio u drugoj etapi  osnovi.« (K. Marx), Kapital) 
srednjeg stupnja divljaštva, odnosno u mlađem 
paleolitu. Rod je viši tip proizvodno­potrošačkih  SLOJ  —  pojam  koji  se  u  marksističkoj 
grupa,  nego  što  je  to  bila  horda.  Nadalje,  za  interpretaciji  društvenih  fenomena  često 
razliku  od  horde,  u  kojoj  je  postojao  upotrebljava  u  veoma  različitim  značenjima. 
promiskuitet (sloboda bračnih obaveza) i krvna  Jedni  poistovjećuju  sloj i klasu, što je potpuno 
bračna  zajednica,  rodovi  su  egzogamne  pogrešno, drugi smatraju da sloj označava dio 
društvene grupe, što znači da se bračni odnosi  (frakciju)  određene  klase,  treći  tim  pojmom 
obavljaju između pripadnika raznih rodova. Na  označavaju  razne  kategorije  proletarijata  (npr. 
stupnju  rodovskog  uređenja  zbio  se  prijelaz  iz  sloj  industrijskog  proletarijata,  sloj  seoskog 
promiskuiteta i braka krvnog srodstva u grupni  proletarijata),  četvrtima  služi  za  označavanje 
brak  ili  brak  punalua.  Matrijarhat  također  različitih  imovinskih  razlika  pojedinih  grupa 
ustupa  mjesto  patrijarhatu.  Proizvodnja  i  stanovništva,  peti  pojmom  sloja  obilježavaju 
neku  posebnu  društvenu  kategoriju  (npr.

109 
birokratski  sloj),  a  šestima  pak  taj  pojam  služi  proleterske  partije  u  pojedinim  zemljama 
za  označavanje  posebne  društvene  grupacije,  (modeli socijalizma). Pošto je prevladana faza 
profesije,  što  je  također  posve  neispravno.  administrativnog  centralizma,  u  Jugoslaviji  je 
Najprihvatljivije  je  čini  se,  ono  određenje  koje  započeo  proces  izgradnje  samoupravnog 
kaže  da  se  terminom  sloj  označuju  pojedini  modela  socijalizma.  Osnovna  mu  je  svrha  da 
dijelovi  klase,  a  ti  dijelovi  ili  grupacije  imaju  radnička  klasa  preuzme  punu  vlast  nad 
određena  svojstva  po  kojima  se  razlikuju  od  cjelokupnom društvenom reprodukcijom. 
drugih grupacija u dotičnoj klasi. 
STALEŽ  —  Pojam  koji  je  u  najužoj 
SOCIJALIZACIJA  —  podruštvljenje  odnosno  povezanosti  s  pojmom  klase.  Iz  Marxove  i 
pretvaranje  sredstava  za  proizvodnju  u  Engelsove  analize  i  opisa  klasne  strukture 
društveno  vlasništvo  i  općedruštvenih  dotadašnjeg  povijesnog  razvoja  društva 
djelatnosti  u  funkciji  svestrano  slobodnih  l  nedvojbeno  proizlazi  da  staleži,  kao  oblik 
dobrovoljno  udruženih  radnih  ljudi.  društvenog  grupiranja,  imaju  isti  ekonomski 
Socijalizacija  (podruštvljavanje)  temeljni  je  korijen  kao  i  klase,  da  su  oni  vezani  s 
zadatak  socijalističkog  društvenog  preobražaj  društvenom podjelom rada. Moglo bi se reći da 
a  i  pretpostavka  komunističkog  društva.  U  staleži  nastaju  tijesnom  povezanošću 
današnje  je  vrijeme  taj  proces  poprimio  stanovitih  društvenih  grupa  za  određene 
svjetske razmjere potiskujući ostatke prijašnjih  ekonomsko­političke,  moralne,  kulture  i  druge 
klasnih  društvenih  uređenja,  prije  svega  interese, naime za određeni položaj u društvu. 
kapitalizma,  zasnovanih  na  privatnom  Staleži  su  samo  konkretne  forme,  konkretne 
vlasništvu  i  klasnom  monopolu.  Proces  društvene  grupacije,  nastale  na  određenoj 
socijalizacije zbiva se u različitim oblicima, od  ekonomskoj  podlozi,  u  kojima  se  pojavljuju 
državnog  kapitalizma  i  administrativnog  klase  na  određenim  stupnjevima  društvenog 
socijalizma pa do suvremenih oblika radničkog  razvoja. »U ranijim epohama historije nalazimo 
i društvenog samoupravljanja.  gotovo  svuda  potpunu  podjelu  društva  na 
različite  staleže,  mnogostruko  stupnjevanje 
SOCIJALIZAM  —  društveno­ekonomska  društvenih  položaja.  U  starom  Himu  imamo 
formacija  koja  nastupa nakon revolucionarnog  patricije,  vitezove,  plebejce,  robove;  u 
obaranja  kapitalizma  (»eksproprijacije  srednjem  vijeku  feudalne  gospodare,  vazale, 
eksproprijatora«) i koja čini prijelazno razdoblje  cehovske  majstore,  kalfe,  kmetove,  a  uz  to  u 
iz  klasnog  društva  u  besklasno.  U  svakoj  od  tih  klasa  opet  posebne  stupnjeve«. 
socijalističkom  načinu  proizvodnje  ne  postoji  (Marx­Engels, Manifest komunističke partije) 
nikakva  posebna  klasa  ljudi  koja  u  svojim 
rukama  monopolizira  sredstva za proizvodnju.  STRUKTURA  —  najkraće  rečeno  mreža 
Isto  tako  ne  postoji  ni  Jedna  klasa  koja  bi,  unutrašnjih  povezanosti  između  elemenata 
zahvaljujući  tom  monopolu,  mogla  stalno  neke cjeline (sistema). U tom se smislu govori i 
prisvajati  dio  proizvoda  što  ga  stvara  druga  o  strukturi  društva.  Pobliže,  to  znači da svako 
klasa.  Sva  osnovna  proizvodna  sredstva  društvo,  kao  historijski  proizvod,  kao 
nalaze  se u općedruštvenom vlasništvu, višak  samostalna cjelina, nastaje na taj način što dio 
proizvoda, stvoren pomoću tih općedruštvenih  ljudske vrste, sjedinjen zajedničkim porijeklom 
sredstava  za  proizvodnju,  također  je  opće  ili  relativno  dugom  zajedničkom  prošlošću,  ili 
društven o vlasništvo.  pak zajednicom područja na kojem živi, postaje 
Riječ  »socijalizam«  pojavila  se  gotovo  okvir  u  kojem  se  zadovoljavaju  potrebe 
istodobno  u  Engleskoj  i  Francuskoj  početkom  njegovih  članova.  Tu  se,  na  načelu  podjele 
četrdesetih godina 19. stoljeća i koristila se kao  rada,  zajednički  proizvode  sva  najvažnija 
obilježje  onog  političkog  pokreta  i  onih  dobra  za  zadovoljenje  tih  potreba;  dijele  se  i 
socijalnih  učenja  kojima  je  cilj  ukidanje  razmjenjuju  predmeti  i  usluge  koji  tvore  sumu 
privatnog vlasništva i eksploatacije čovjeka od  tih  dobara.  Takva  je  historijska  cjelina  ono  na 
čovjeka. Već u 19. stoljeću javljaju se socijalni  što  se  misli  kad  se  kaže  da  je  »egzistencija 
pokreti sa socijalističkim ciljevima i sadržajima  čovjeka  moguća  samo  u  društvu«;  svaki  je 
(npr. Pariška komuna). Međutim, 20. je stoljeće  individualni član te cjeline u nju uključen svojim 
epoha  zrelih  socijalističkih  pokreta  i  revolucija  potrebama  i  njihovim  zadovoljavanjem.  Svaki 
koje su rezultirale uspostavljanjem socijalizma  je  član  društva  povezan  sa  svim  drugim 
kao društvenog sistema. Danas se u svjetskim  njegovim  članovima  ili  je  sam  predmet  te 
razmjerima  zbivaju  procesi  socijalističkog  povezanosti.  Kao  rezultat  toga  nastaje  mreža 
preobražaja  i  socijalizam  kao  sistem  poprima  mnogostrukih  povezanosti  koja,  kad  dobije 
razne oblike, ovisno o društveno­ekonomskim i  trajna  obilježja,  postaje  društvenom 
historijskim  uvjetima  u  kojima  nastaje  i  o  strukturom.
koncepcijama puta u socijalizam, što ga imaju 

110 
TEHNIKA  —  u  najširem  smislu  riječi  skup  proizvođača i potrošača i važno je sredstvo za 
određenih  postupaka  i  primjena  sredstava  za  stimuliranje  pojedinaca  i  kolektiva  da  brže 
postizanje  nekih  korisnih  ciljeva;  ili,  razvijaju proizvodne snage i proizvodnost rada. 
sveukupnost sredstava za rad kojima se čovjek 
služi u materijalnoj proizvodnji. Tehnika je bitan  UDRUŽENI  PROIZVOĐAČI  —  članovi  radnih 
faktor proizvodnih snaga i važan činilac svakog  organizacija  u  socijalističkoj  društvenoj 
načina  proizvodnje.  Pojedine  se  ekonomske  materijalnoj  proizvodnji  koji  se  dobrovoljno 
epohe  ponajviše  i  razlikuju  po  tehnici  pomoću  udružuju  i  samostalno  upravljaju  svojom 
koje  se  proizvodi.  U  opreci  s  umjetničkim  djelatnošću  i  proizvodima  svoga  rađa  na  bazi 
stvaralaštvom  tehnika  je  danas  u  prvom  redu  društvenog  vlasništva  nad  sredstvima  za 
strojno  iskorištavanje  prirode  na  temelju  proizvodnju i u okviru društvenog plana i drugih 
spoznaja  novovjekovne  matematičko­fizičke  društvenih  odluka.  Oslobođeni  su  svakog 
prirodne  znanosti,  područje  sve  složenije  i  najamnog odnosa i svakog iskorištavanja. 
savršenije  mehanizirane  društvene 
proizvodnje.  UPOTREBNA  VRIJEDNOST,  PROMETNA 
VRIJEDNOST — upotrebna je vrijednost bitno 
TEORIJA  —  općenita  postavka  ili  koherentna  svojstvo  svake  robe;  ako  neki  proizvod 
skupina  općenitih  postavki  na  osnovi  kojih  se  ljudskog rada ne bi imao upotrebnu vrijednost, 
objašnjava  neko  područje  pojava  (činjenica,  ne  bi  ni  mogao  postati  roba  jer  ga  nitko  ne  bi 
podataka); npr. Einsteinova teorija relativnosti.  primio  u  razmjenu,  niti  bi  se  za  njega  mogla 
Jedna  od  bitnih  značajki  marksističkog  dobiti bilo kakva protuvrijednost. Spoznaja ljudi 
poimanja  svijeta  uopće  i  marksističkog  o korisnim svojstvima materijalnih dobara koja 
shvaćanja  spoznaje  posebno  jest  upravo  postaju  roba,  odnosno  poznavanje  upotrebne 
postavljanje  teorije  i  prakse  u  blisku  vrijednosti  robe,  bitna  su  pretpostavka  robne 
međuzavisnost.  U  tom  se  smislu  i  govori  o  razmjene.  Prometna  je  vrijednost  pak  način 
jedinstvu  teorije  i  prakse.  Poznate  Marxove  izražavanja  ili  pojavni  oblik  vrijednosti  robe. 
Teze  o  Feuerbachu  u  najdubljem  smislu  nose  Očituje se prije svega kao kvantitativni odnos, 
pečat  upravo  takvog  poimanja  teorijskog  kao  razmjer  u  kojem  se  upotrebne  vrijednosti 
mišljenja  koje  samo  u  praksi  i  praktičnom  jedne  vrste  razmjenjuju  za  upotrebne 
mijenjanju  postojećeg  zadobiva  svoju  zbiljsku  vrijednosti  druge  vrste.  Prometna  vrijednost 
povjesnu relevaciju. A koliko je značenje teorije  jedne  robe  jest,  dakle,  odnos  ili  kvantitativni 
za praktično revolucionarno mijenjanje svijeta i  razmjer  koji  pokazuje  kolika  se  količina  druge 
koliko  je  Marx  duboko  promišljao  to  značenje  robe  (drugih  upotrebnih  vrijednosti)  dobiva  u 
teorije  najupečatljivije  potvrđuje  njegov  razmjeni za nju. 
glasoviti  stav  iz  Priloga  kritici  Hegelove 
filozofije  prava:  »Oružje  kritike  svakako  ne  VIŠAK RADA — onaj dio ljudske radne snage 
može  zamijeniti  kritiku  oružja,  materijalna  sila  koji se troši u višku radnog vremena, odnosno 
mora  biti  oborena  materijalnom  silom,  ali  i  preko  granice  potrebnog  rada.  Višak  rada  je, 
sama  teorija  postaje  materijalna  sila  kad  dakle, onaj dio radnog dana u kojem se stvara 
zahvati  mase«.  Naučni  je  socijalizam  teorija  višak proizvoda ili isporučuje višak vrijednosti. 
revolucionarnog  pokreta  radničke  klase  i  Zbog  toga  analiza  viška  rada  najpotpunije 
upravo  ta  njegova  utemeljenost  u  cjelovitom  odražava stvarni položaj i ulogu proizvođača u 
teorijskom konceptu razlikuje se od svih drugih  društvenoj organizaciji rada i omogućuje da se 
pokreta i revolucija.  shvate odnosi među klasama ili raznim drugim 
društvenim  slojevima.  Već  su  se  klasični 
TRŽIŠTE  —  ukupnost  odnosa  ponude  i  buržoaski  politički  ekonomisti,  osobito  Adam 
potražnje  koji  na  određenom  mjestu  i  u  Smlth,  približili  pojmu  viška  rada,  a  Marx  mu 
određeno  vrijeme  utječu  na  prodaju  pojedinih  daje  središnje  mjesto  u  analizi  kapitalističkog 
roba  i  skup  svih  ustanova,  područja  i  uređaja  načina  proizvodnje.  Lavovski  dio  njegovih 
koji  omogućuju  organizirano  i  stalno  istraživanja posvećen je upravo analizi oblika u 
sučeljavanje kupaca i prodavača. Prema tome,  kojima  se  cijedi  višak  rada,  uzrocima  i 
tržište  je  stalan  pratilac  svake  robne  posljedicama  tog  cijeđenja,  historijskom 
proizvodnje i razvija se usporedo s razvojem i  značenju  i  prirodi  viška  rada,  rezultatima  u 
širenjem  robne  razmjene.  Za  razliku  od  kojima  se višak rada opredmećuje i dohocima 
kapitalističkog  tržišta,  koje  je  anarhično,  u  koji iz njega proizlaze. 
socijalističkim se zemljama osnovne proporcije 
društvene  proizvodnje  reguliraju  društvenim  VLASNIŠTVO  —  određen  oblik  prisvajanja 
planiranjem,  pa  stoga  tržište  nije  anarhično.  materijalnih  dobara  koji  se  sastoji  pravu 
Ono, kao korektiv društvenih planova, služi kao  posjedovanja,  iskorištavanja  i  raspolaganja 
mehanizam  bržeg  i  uspješnijeg  povezivanja  sredstvima  za  proizvodnju  i  sredstvima  za

111 
potrošnju.  Marksizam  promatra  vlasništvo kao  povezanosti,  uzajamne  uvjetovanosti  i 
sistem  odnosa  među  ljudima,  i  klasama,  za  međuzavisnosti  pojedinih  pojava  i  procesa  u 
razliku  od  buržoaske  političke ekonomije, koja  prirodnim  i  društvenim  zbivanjima.  Engels 
u  odnosu  vlasništva  vidi  samo  odnose  ljudi  grupira  sve  zakone  koji  djeluju  u  prirodi  i 
prema  stvarima.  Najvažnije  je  pitanje  društvu  u  tri  velike  skupine:  zakone 
vlasništva  nad  sredstvima  za  proizvodnju.  anorganske  prirode,  zakone  organskog  svijeta 
Prisvajanje tih sredstava određuje prirodu svih  i  zakone  koji  djeluju  u  društvu  (F.  Engels, 
proizvodnih  i  drugih  društvenih  odnosa.  Tko  Dijalektika  prirode).  Razumije  se  da  se  svi  ti 
vlada  sredstvima  za  proizvodnju  raspolaže  i  zakoni  razlikuju  načinom  svog  izražavanja; 
sredstvima  za  potrošnju  i  provodi  njihovu  zakoni  društvenog  kretanja,  na  primjer,  ne 
razdiobu  u  svom  interesu.  Odnosi  vlasništva  djeluju  na  isti  način  kao  i  zakoni  anorganske 
nastaju  i  mijenjaju  se  u  ovisnosti  o  razvoju  prirode, itd. 
materijalnih  proizvodnih  snaga.  Određenom 
načinu  proizvodnje  i  nivou  razvijenosti  ZNANOST  —  U  širem  smislu  skup  svih 
proizvodnih  snaga  odgovara  određeni  oblik  metodički  stečenih  i  sistematski  sređenih 
vlasništva.  Osnovni  tipovi  vlasništva  u  znanja,  kao  i  djelatnost  kojom  stječemo  takvo 
dosadašnjoj  povijesti  jesu:  plemensko  znanje.  U  užem  smislu,  metodički  stečena  i 
vlasništvo,  općinsko  i  državno  vlasništvo  (na  sistematski  sređena  znanja  o  određenom 
prijelazu u klasno društvo) feudalno ili staleško  području  ili  aspektu  zbilje;  također  i  djelatnost 
vlasništvo i kolektivno socijalističko vlasništvo.  kojom stječemo takvo znanje. Počeci znanosti 
javljaju  se  zajedno  s  počecima  pismenosti, ali 
ZAJEDNICA  —  za  razliku  od  pojma  društva  se znanost počela snažnije razvijati tek u staroj 
koje  je  racionalno  pod  jednim  ciljem  Grčkoj.  Znanost  i  filozofija  bile  su  u  Grčkoj 
konstituirana  socijalna  formacija  zajednica  je  stopljene u jednu cjelinu, ali se već u to vrijeme 
socijalna formacija u kojoj su jedinke povezane  počinju  osamostaljivati  matematika, 
u  jedinstvo  razumijevanjem,  povjerenjem,  astronomija  i  mehanika.  U  novom  vijeku  od 
zajedničkim  osjećanjem  Istih  vrednota,  itd.  filozofije  su  se  odvojile  i  konstituirale  u 
Društvena  formacija  s  takvim  obilježjima  u  samostalna  područja  i  druge  znanstvene 
Marxovoj  je  viziji  komunistička  zajednica  kao  discipline  (fizika,  kemija,  biologija,  sociologija, 
istinska ljudska zajednica.  psihologija).  Sto  više  raste  čovjekova  moć 
ovladavanja  zakonima  objektivnog  svijeta,  to 
ZAKON — u najširem smislu riječi znači svaki  se  više  proširuje,  lepeza  znanstvenih 
pravilan  red,  poredak  stvari,  zbivanja  i  disciplina. (53)
djelovanja;  on  je  teorijski  izraz  unutrašnje 

112 
BIBLIOGRAFSKI PODACI O NAVEDENIM
TEKSTOVIMA 

(1) Vladimir Iljič Lenjin, Izabrana djela, tom II, knj. 2. Kultura, Beograd, 1950, str. 349—352. 
(2) Boris Kalin, Povijest filozofije, Školska knjiga, Zagreb, 1973, str. 9—11. 
(3) Branko Bošnjak, Filozofija od Aristotela do renesanse, Matica hrvatska, Zagreb, 1957, str. 11 i 14. 
(4) Boris Kalin, Povijest filozofije, Školska knjiga, Zagreb, 1973, str. 60—63, 68—69, 78—79, 83—85, 
149—151 i 159. 
(5) Marx­Engels, Rani radovi, Naprijed, Zagreb, 1973, str. 357—358. 
(6) Isto, str. 163. 
(7) Karl Marx, Osamnaesti Brumaire Luja Bonaparta, Naprijed, Zagreb, 1973, str. 145. 
(8) Marx­Engels,  O historijskom materijalizmu, Školska knjiga, Zagreb,  1974, str. 29—31. 
(9) Marx­Engels, Rani radovi, Naprijed, Zagreb, 1973, str. 50—51. 
(10) Josip  Broz Tito,  O  radničkom upravljanju  privrednim  preduzećima,  Kulturni radnik, br. 5/77, 
str. 16—17. 
(11) Program Saveza komunista Jugoslavije, Stvarnost, Zagreb, 1965, str. 244. 
(12) Boris Kalin, Povijest filozofije, Školska knjiga, Zagreb, 1973, str. 187. 
(13) Marx­Engels, Rani radovi, Naprijed, Zagreb, 1973, str. 372. i 364. 
(14) Marx­Engels, O historijskom materijalizmu,  Školska knjiga,  Zagreb,  1974, str. 24—27. 
(15) Adolf Dragičević, Osnove političke ekonomije, Školska knjiga, Zagreb, 1974, str. 12—18. 
(16) Rudi Supek, Sociologija, Školska knjiga, Zagreb, 1975, str. 73—75. 
(17) Isto, str. 184. 
(18) Isto, str. 188—189. 
(19) Adolf Dragičević, Osnove političke ekonomije, školska knjiga, Zagreb, 1974, str. 44­46. 
(20) Rudi Supek, Sociologija, Školska knjiga, Zagreb, 1975, str. 197 i 199. 
(21) Isto, str. 201—202 i 204. 
(22) Isto, str. 191—193. 
(23) Marx­Engels, Rani radovi, Naprijed, Zagreb, 1973, str. 291. 
(24) Rudi Supek, Sociologija, Školska knjiga, Zagreb, 1975, str. 193—197. 
(25) Marx­Engels,   Manifest  Komunističke  partije,  Marx­Engels,   Izabrana   djela   I, Kultura, 
Zagreb, 1949, str. 14—23. 
(26) Isto, str. 26—27. 
(27) Veljko Cvjetičanin. Klase i klasna struktura suvremenog društva, Školska knjiga, Zagreb, 1974, 
str. 18—25. 
(28) Adolf Dragičević, Osnove političke ekonomije, Školska knjiga, Zagreb, 1974, str. 129—134. 
(29) Rudi Supek, Sociologija, Školska knjiga, Zagreb, 1975, str. 218—221. 
(30) Josip  Broz  Tito,  Samoupravni  socijalizam,  Školska  knjiga,  Zagreb,  1974,  str. 187—189. 
(31) Isto, str. 193—194. 
(32) Rudi Supek, Sociologija, Školska knjiga, Zagreb, 1975, str. 96—97. 
(33) Isto, str. 98—99 i 100—102. 
(34) Isto, str. 105, 106, 109, 111, 113—115. 
(35) Isto, str. 115, 117—119 i 121. 
(36) Josip  Broz  Tito,  Samoupravni  socijalizam,  Školska  knjiga,  Zagreb,   1974,  str. 106—110. 
(37) Isto, str. 120—121. 
(38) Marx­Engels, Rani radovi, Naprijed, Zagreb, 1973, str. 393—394. 
(39) Marx­Engels,  O historijskom materijalizmu, Školska knjiga,  Zagreb,  1974, str. 148—149. 
(40) Esad Cimić: Uvod u marksizam, SSOJ, Beograd, 1975, str. 86—89. 
(41) Marx­Engels, Rani radovi, Naprijed, Zagreb, 1973, str. 90—91. 
(42) Esad Cimić, Uvod u marksizam, SSOJ, Beograd, 1975, str. 89—90. 
(43) Friedrich Engels, Ludwig Feuerbach i kraj klasične njemačke filozofije, Naprijed, Zagreb, 1973, 
str. 225—227. 
(44) Karl Marx, Kapital III, Prosveta, Beograd, 1973, str. 1816. 
(45) Karl Marx, Kritika gotskog programa, Marx­Engels, Izabrana djela 11, Kultura, Zagreb, 1951, str. 
15. 
(46) Adolf Dragičević, Osnove političke ekonomije, Školska knjiga, Zagreb, 1974, str. 134—141,

113 
(47) Josip Broz Tito,  O  radničkom upravljanju privrednim preduzećima,  Kulturni radnik, br. 5/77, str. 
5—35. 
(48) Josip Broz Tito, Revolucionarna samodjelatnost radničke klase, Kulturni radnik, br. 5/77, str. 56— 
66. 
(49) Josip Broz Tito, Intervju za RTB, Vjesnik, 24. 5. 1972. 
(50) Isto 
(51) Josip Broz Tito, Samoupravni socijalizam, Školska knjiga, Zagreb, 1974, str. 206. 
(52) Program Saveza komunista Jugoslavije, Stvarnost, Zagreb,  1965,  str. 217—218. 
(53) Marx­Engels,  O historijskom materijalizmu, Školska  knjiga, Zagreb,  1974, str. 211—288.

114