Fotožurnalizam i građansko novinarstvo

Stjuart Alan

Posle cunamija u južnoj Aziji 26. decembra 2004, pojam "građansko novinarstvo" brzo je dobio
na značaju, a novinske organizacije su se našle u mučnoj poziciji na taj način što su u najvećoj
meri zavisne od "amaterskog sadržaja" kako bi iznele priču o onome što se dešava na terenu tog
dana u najpogođenijim oblastima. Uprkos dvosmislenostima, ovaj termin su mnogi shvatili tako
da obuhvata nešto što predstavlja suprostavljajući etos sposobnosti normalne osobe da svedoči o
nečemu , čime se pruža mogućnost komentatorima da korisnim oznakama okarakterišu naizgled
novi žanr reportaže. Dok su se izjave očevidaca dugo pojavljivale u novinskim reportažama,
izuzetan spektar iskaza od strane onih koji su se zadesili na licu mesta (Zapadni turisti, u većini
slučajeva) koji se pojavljivao u onlajn dnevnicima ili “web blogovima” na privatnim web
stranicama, zajedno sa uznemirujućim slikama koje su snimljene digitalnim fotoaparatima ili
video kamkoredima, široko je bio cenjen jer je pružio izuzetan doprinos. Jedan novinski naslov
za drugim, proglasio je građansko novinarstvo još jednim zapanjujućim preokretom, ako ne i
potpunom revolucijom, koji je uveden putem internet tehnologije. “Vaši čitaoci i gledaoci bili su
i vaši dopisnici. Vaša sposobnost da budete u kontaktu bila je kako digitalna tako i
konvencionalna ”, izjavio je Peter Preston (2005) sa Observera nedelju dana kasnije. „To je
kvantna promena, kako god ga izgovarali: svet se smanjuje u trenutku. I strane vesti , možda,
više nikada neće biti iste.” U mesecima koji su usledili,“ građansko novinarstvo ”je osiguralo
svoje mesto u leksikonu novinara, potvrđujući brzo formiranje saglasnosti oko toga da ono što
se smatra novinarstvom - i onoga koji bi mogao tvrditi da je novinar - je odlučno i preinačeno.

Nedavna 10-godišnjica je pružila povoljnu priliku zaustaviti se i preispitati šta je naučeno iz

„najsmrtonosnijeg cunamija u istoriji“, kao što je široko opisano u štampi, posebno u pogledu
koordinacije logistike hitne pomoći u slučaju katastrofa i krizne komunikacije. Neki stručnjaci
upozorili su da je prolazak vremena značio da pripreme za katastrofu su u stanju opadanja;
uspomene su postepeno bledile. "Zaborav katastrofa", kako je to nazvala Margareta Vahlstroem
iz Ujedinjenih Nacija, pretio je da će dovesti do smanjenja odbrane. "Vi se opustite, i to je
opasno", istakla je ona. „Jedan od najvećih izazova u smanjenju rizika od katastrofa je da
održimo ovu vrstu razumevanja“ (citirano u Jha i Promiamiai 2014). Igrajući svoju ulogu u tom
pogledu, nekoliko novinskih organizacija pretvorilo je obeležavanje godišnjice u udarnu vest,
podsećajući današnju javnost na često srceparajuci detalj o ljudskom razaranju koje je ostalo u
buci cunamija. "Prošlo je deset godina", T. Ahmad Dadek (2014) je napisao u gostujućoj kolumni
za The Jakarta Post, ali se jasno seća da: “na taj sudbonosni dan, histerija, krikovi i panika
preplavili su mene i druge ljude oko džamije u koju smo ulili svu svoju nadu, dok su zemljotres i
cunami, progutali ne samo nas, već su i preokrenuli naš razum i logiku." Svedočenje preživelih
je slično korišćeno za snažan efekat u novinskim izveštajima , pružajući jasan uvid u ono što je
viđeno, što se čulo, šta se osećalo - i što je,deset godina kasnije, zapamćeno. Ništa manje dirljiva
su sećanja novinara, onih koji su bili isfrustrirani u svojim naporima da adekvatno dokumentuju
ono što su doživeli tog dana. "Užas je često preterana rieč nakon sukoba ili tragedije", potvrdio je
australski novinar Charles Miranda (2014), "ali u ovom slučaju bio je osećaj da je reč previše
blaga da bi opisala scenu koja je ležala preda mnom u toj zagušljivoj pacifičkoj vrućini".
Fotoreporter Baltimor Sun-a Karl Merton Ferron (2014), koji je u to vreme bio u Indoneziji,
podelio je svoje uspomene na vebsajtu Sun-a sa pratećim slikama:

Tela koja su ostavljena u gomilama duž blatnih ulica nisu mi toliko smetala koliko duhovi
ljudi koji više nisu tamo. Fotografisao sam otvoreni, napušteni kofer koji je bio sam na
talasastom pejzažu dve milje od obale. Zamislio sam biznismena, koji je vatno bio odseo u
hotelu miljama daleko od obale kako mora da se bori da pobegne od neizbežnog talasa okeana.
To je bio moj trenutak bespomoćnosti, osećao sam dok sam stajao u potpunom uništenju, dok
istovremeno nisam mogao da stvorim sliku koja bi pokazala rezultat njegove moguće sudbine.
(Ferron 2014)

Teškoće u prevazilaženju ograničenja u zamišljanju takvih scena bile su redovne teme za

razmišljanje. Mark Furler (2014) iz APN-a je podsetio na sličnu borbu da iskaže obim katastrofe
koja bi potpuno izmakla vizuelno reprezentaciji. "Televizijske slike, moćne kao što jesu, nisu
učinile ništa kako bi prenele osećaj vožnje od tri sata od Kolomba do Gallea i videti ništa osim
betona, odeće, delova nameštaja i stotine rasutih školskih knjiga ”, napisao je on. Paula
Hancocks iz CNN-a (2014) je takođe veruje da je "nemoguće zabeležiti razmere razaranja putem
kamere", što je ona naglasila citirajući reči američkog doktora koji se dobrovoljno javio da
pomogne. Rekao joj je da nikada neće zaboraviti “žrtve, mrtvih očiju u njihovim bolničkim
krevetima, kako leže tamo, bulje u nas, pitajući se kakve su njihove priče, kako će ikada naučiti
da se nose sa ovim, šta su videli, šta su izgubili. ”(citirano u Hancocks 2014).
Značaj ove godišnjice naveo je neke novinske organizacije da preispitaju svoje vlastite
izvestiteljske prioritete, ne samo u pogledu na koji je cunami promenio način na koji se odnose
prema pripadnicima javnosti koji su, iako se nenamerno nalaze na pogrešnom mestu u pravo
vreme, zadržali mogućnost da posvedoče. Obični gradjani su uvek iznova primali pohvale zbog
dokumentovanja razaranja cunamija na licu mesta, u odsustvu novinara. Salli Taft iz BBC-a
(2014) je primetila da, iako je Korporacija „uvek ohrabrivala učešće publike, od čitanja pisama
na bežičnoj mreži do ranih dana radio-telefona, upravo je bio cunami 26. decembra 2004. koji je
doveo do značajnog pomaka u načinu na koji smo se bavili ovim doprinosima”. Iskazi očevidaca,
preneti kroz hiljade mejlova, "ispričali su priču u kojoj nismo imali dopisnike na terenu", dodala
je ona. Podstaknut na akciju, BBC je pokrenuo korisnički generisani hab kao tromesečni
projekat, prepoznajući - zajedno sa svojim komercijalnim rivalima - hitnu potrebu za proširenjem
granica izveštavanja kako bi se pronašli novi načini za olakšano uključivanje građana u
novinarske radnje. Gledano iz sadašnje perspektive, konstatacija koju je izneo Steve Outing
(2005) iz Pointer.org, da „novinske organizacije bi trebalo da uzmu u obzir priču o cunamiju kao
bitan znak za uvođenje građanskog novinarstva u posvećeni prostor profesionalnog novinarstva“,
se pokazala kao izvanredno predvidljivom.

Preusmeravanje novinske fotografije

Ako se uzme u obzir u odnosu na ovu pozadinu priče, obrazloženje za temu „Fotonovinarstvo i
građansko novinarstvo: saradnja, kolaboracija i povezivanje“ koje se dele na posebna pitanja
Digitalnog novinarstva 3 (4) i Novinarske prakse 9 (4) je znatno olakšano. U poređenju sa
amaterskim fotografijama i video snimcima cunamija iz 2004. koji su bili poznati zbog njihovog
transformativnog uticaja na profesionalnu novinsku fotografiju, danas spremno prepoznajemo u
kojoj meri je građansko novinarstvo učinkovito normalizovano kada su u pitanju najnovije vesti.
Sve je više slučaj da osoba, koja je prva na mestu događaja vrednog objavljivanja, bude običan
građanin sa kamerom, zahvaljujući ne malom udelu sve većoj prisutnosti jeftinijih, lakših za
rukovanje digitalnih uređaja, kao i lakoći sa kojom snimci mogu da se učitaju i dele na
društvenim mrežama. Nije iznenađujuće da se u protekloj deceniji desio odgovarajući pomak u
percepciji javnosti, gde su spontani, trenutni doprinosi građana koji su prisutni na licu mesta,
postali tako uobičajeni da se gotovo očekuju (zapravo, objašnjenja za odsustvo takvog materijala
verovatno bi bilo izneto u narednim vestima). Iz različitih razloga, prioriteta i motivacija,
takozvani "slucajni fotoreporteri" – bili oni žrtve, prolaznici, oni koji prvi reaguju, zvaničnici,
policijski službenici, borci, aktivisti ili slično - osećaju potrebu da posvedoče svojim kamerama,
aktivno se uključujći u razlicite oblike foto-reportaže da snime i prenesu ono što je pred njima.
Ovde su resursi sajtova kao što su Twitter, Facebook, Path, Flickr, Instagram, Tumblr, Reddit i
YouTube redovno korišćeni na značajnu novinarsku prednost, uprkos upozorenjima nekih
profesionalaca. „Tradicionalni fotoreporteri najviše se plaše fotografa mobilnim telefonima“,
kaže Richard Grai (2012) u časopisu The Guardian. "Ako se na ulici dogodi nešto dramatično ...
izvinite, neko već fotografiše." Govoreći kao profesionalni fotograf, on zna je da je čin
svedočenja vrlo bitan: "Vaš prosečan građanin, fotoreporter, neće biti ukomponovan kao
profesionalac ali će biti na licu mesta da uhvati taj trenutak i bude u mogućnosti da ga odmah
objavi ”(vidi takođe Allan 2013). Dokazi o javnoj zabrinutosti su očigledni, kao na primer u
peticiji za spasavanje poslova “Fairfax” fotografije, koja je skupila vise od 11.000 potpisa za 48
sati, ali i ništa manje, u redovnim kometarima na sajtovima za vesti. Ipak, obarajuće tvrdnje o
građanskom novinarstvu opstaju, sa direktnim korelacijama koje često nastaju imeđu tada
fotonovinarstva i činjenice da su svi sada “fotonovinari”, uz pomoć mobilnih telefona
opremljenim kamerom.

Novinarska praksa

Ovo specijalno izdanje posvećeno “fotonovinarstvu i građanskom novinarstvu: Kooperacija,

Saradnja i Povezanost”, sastoji se iz dva dela. Deo objavljen u “Novinarskoj praksi”, počinje sa
pogledom u nazad, pre polaska napred. Preispitajući model čuvara kapija iz ranijih studija, Carol
B. Schwable, B. William Silcock i Elizabeth Candello, preispituju njegov potencijal za trenutno
istaživanje promene uloge “vizuelnih” novinara i njigovih publika. Ovaj članak izveštava o
dvema studijama, prvo, prezentovanje nalaza iz kvalitativnih i elitnih intervjua, sa ključnim
vizuelnim donosiocima odluka, drugo, razmatranje unakrsnih upitnika namenjenih “vizuelnim”
novinarima koji su povezani sa tri vodeće američke organizacije vesti. Na osnovu ove dve
studije, autori predlažu nov model, vituelnog čuvanja kapija, gde bi čuvari, birali, potvrđivali i
organizovali vizualne, ali vez stepena kontrole nad njihovom distribucijom, koju su tradicionalni
čuvari kapija nametnuli.

Maria Nilsson i Ingela Wadbring počinju tako što ističu da stabilnog povećanja protoka
američkih slika globalnih kriza predstavlja i izazov i priliku za “mejnstrim” medije. Istraživanje
u njihovom članku, ispituje relativnu istaknutost amaterskog sadržaja i u onlajn i u štampanim
izdanjima četiri švedskih novena, te process čuvanja kapija, koji oblikovan normativnim
sudovima urednika koji donose odluke o kvalitetu takvih slika za objavljivanje, dobija pažljiv
nadzor. Razmatranje građanskog sadržaja čini se da je vise ograničeno nego što bi se
pretpostavilo, sa zabrinutošću o njegovim vrednostima za vesti u novinarskom značenju, kao i
skepticizmu o njegovom relativnom značaju za interes čitaoca.

Članak Trivundža, Igora Vobića i Ilije Tomanića, istažuje pojam “ tiranije brižnog rama”, u
okviru onlajn mera slovenačkih novena, u kojima se od novinara koji rade sa malo ili bez
iskustva u u fotožurnalizmu, zahteva da obezbedi bar jednu sliku za slaku vest u ilustrovane
svrhe. Zaključci za opservacije redakcija i uskih intervjua sa ovim novinarima, omogućavaju
autorima da istraže određene paradokse povezane sa ovim imperativom. Uzeći u obzir da
amaterski doprinosi izazivaju dominantnu paradigm fotografije u štampi, sukobi definicija o
tome šta se računa u “pravo” novinarstvo su na udaru kritika.

Bonnie Brennern i J. Scott Brennen dele rezultate svog kvalitativnog projekta istaživanja, koji
istažuje specifične načine na koje je 12 tradicionalnih televizijskih, štampanih i internet
novinskih organizacija u Americi, integrisamo vizuelni sadržaj, stvoren od strane korisnika,
upokrivanju vesti, u običnoj nedelju u 2014. godini. Otkriće da građanski doprinosi konstituišu
minimalan deo posledične reportaže, navodi ih da zauzvrat predlože, takve uske i selektivne
upotrebe namenjene za održavanje uticaja i moći organizacije, ni najmanje za jačanje
tradicionalnih pojmova koji podrazumevaju tačno odgovorno i relevantno novinarstvo.

Mette Mortensen u svom članku, proučava slike očevidaca u relaciji sa onim što naziva
“konfliktni medijski događaji”. Nadovezujući se na prethodne studije medijskih događaja iz ere
pre interneta, ona elaborira pristup koji prepoznaje kako je proliferacija telefona sa kamerom
transformisala “sferu internet publike”. Kao slučaj za istaživanje uzela je bombaški napad na
bostonski maraton u aprilu 2013. godine, i pokazala je cirkulaciju slika očevidaca, ustanovila
granice između eksperata i laika širom raznih oblasti, stvarajući nova pitanja o distribuciji moći
kada su takmičenja u slikovitom izlaganju vesti u pitanju.

Članak Andree Pogliano vrti se oko empirijskig istaživanja sprovedenog sa mladim ljudima u
Italiji, koje proverava problem koji se tiču istine u fotografijama koje predstavljaju vest. Uz
pomoć tehnike za dobijanje informacija, izvučene su percepcije individualca o slikama koje se
tiču kriznih globalnih događaja, istaživanje uočava nekoliko tačaka tenzije između njihovih
pogleda o relativnoj vrednosti istine građana i profesionalnog novinskog fotografisanja. “Znajući
ulogu fotografa u događaju koji se opisuje, redefiniše termine diskursa”, ona tvrdi “ i menja
moralne granice koje javnost crta između različitih slika i različitih medija za njihovu
distribuciju”.

Kada pričamo o definisanju karakteristika građanskog fotožurnalizma kao žanru, Louise Grayson
posvećuje delimičnu pažnju narativnom pričanju price, koje ima vizuelna slika. Specifičnije ona
usvaja pristup “akcionog žanra”pita kako je nastao i kroz koje prepoznatljive obrasce aktivnosti
u tri ključne faze pocesa prizvodnje fotografije, i kako su ti procesi oblikovani od strane
tehničkih, kulturnih, ekonomskih i institucionalnih faktora. Na taj način onba objašnjava ono što
ona naziva “narativni potencijal fotografije”, što znači potencijal određenih slika da se smatraju
legitimnim, uverljivim i autoritativnim iskazima stvarnosti.

Članak Kathrin Schmieder uvodi koncept “vizuelnog citata”, koji stanciraju od amaterskog
sadržaja, pod određenim okolnostima. Specifičnije, upotrebljava konept da uoči kako, kada i
zašto oni teže da održe svoj profesionalni autoritet nad amaterskim fotografijama, nadograđujući
na dokaze iz intervjua i opservacija sakupljenih u Australijskom “Leader” lancu novena, kao i
kroz intervjue sprovedene sa predstavnicima još 14 medijskih institucija u Australiji, Nemačkoj i
Ujedinjenom Kraljevstvu.

U poslednjem članku ovog dela specijalnog izdanja “Novinarske prakse”, Alice Baroni se okreće
brazilskom kontekstu, i preuzima komparativno istraživanje kao fotografi iz zajednice Rija De
Žaneira i “mejnstrim” medijskih organizacija obuhvataju kompleksne stvarnosti gradskih favela.
“Dok “mejnstrim” fotonovinari uobičajno izmeštavaju o favelama spolja ka unutra, osuđujući
zlodela i prekršaje ljudskih prava”, ona piše, “fotografi zajednice to rade iz suprtnog smeta,
unutra ka spolja, predstavljajuči slike svakodnevnog života favela.” Istražujući zašto je to tako,
Baroni izvlači teoretske uvide od --- da bi se udubila u radne navike, indetitete i diskurse samih
fotografa.

Digitalno novinarstvo

Deo ovog specijalnog izada posvećenom “Fotožurnalizmu i građanskom žurnalizmu” izdat u

Digitalnom novinarstvu, počinje člankom---- koji teži da ponovo da ulogu trenutnim debatama
koje se tiču profesionalno-amaterskih interfejsa u fotožurnalizmu, elaborirajući alternativnu
perspektivu zasnovanu na rezultatima kvalitativnog istaživanja sa članovima demografske
kohorte mladih ljudi, korisnicima često opisani kao”milenijalci”. Tekstualne analize odgovora
učesnika, sakupljenim u tri nacionalna konteksta (Kanada, Holandija, Ujedinjeno Kraljevstvo),
indentifikuju nekoliko tema za analizu, uključujući percepciju individualaca o etičkim
različitostima imeđu profesionalnog i građanskog fotožurnalizma, gde pitanja o realnosti,
autentičnosti i vrednosti istine, komplikuju i ponekad destabilizuju poznate normativne
binarizme.
U sledećem članku Mervi Pantti nadgledaju kako nacionalne medijske organizacije usvajaju
veoma sofisticirane strategije za utvrđivanje amaterski slika iz prve ruke u najvažnijim vestima.
Tokom njihove diskusije, predstavili su dokaze. zabeležavajući stavove finski novinara prema
upotrebi neprofesionalnih slika, sa delimičnim referencama na to kako upotrebljavaju
verifikaciju i transparentnost u svakodnevnom radu. Rezultati ukazuju da novinari ponekad, zbog
strateških razmatranja odolevaju da pretpostave ovu odgovornost u utvđivanju preciznosti, ali i
kada probajuda izvše ovu ulogu često se sutreću sa problemima koji dovode u pitanje istinu
objektivne reprezentacije.

Članak Marka Solarolija zasnovan na dokazima iz emitrijskih istaživanja, bavi se osporavnim

konstrukcijama, estetskih konvencijama i prfesionalno-etičkim standardima unutar digitalnog
novinarstva. Od posebnog začaja je i promenljiva profesionalna ideja objektivnosti vizuelnih
vesti, i kako se odnosi na evoluciju granica zmeđu profesionalnih i neprofesionalnih proizvođača
foto-vesti. Objašnjavbajući koncept “digitalne kulturalne prestonice “, sa kojima se upoznajemo
u delu post- Bordeuzijskog pristupa, on nudi svež uvid u simbolične borbe protiv implementacije
novih digitalnih tehnologija i rasprostranjenosti socijalnih i materijalnih praksi, otkrivajući kako
proižvođači profesionalnih odlika pregovaraju unutar širih vizuelnih kultura.

Lightbox, fotoblog time magazine je centar analize u članku Valeri Gorin posebno to kako se
njegovi profesionalni foto-urednici nose sa izazovima koje postavlja amatersko predstavljanje
vesti slikama građansko fotonovinarstvo. Izvlačeći iz datog istaživanja, ona pokazuje kako se
fotoblog prilagođava promeni ka “digitalnom dobu inovacija i hibridnosti”, primenjujući
strategije da se ograniči korišćenje građanskih slika uokviru izrazito zabranjenih pojmova.
Prizivanje dugovečnog kriterijuma nadmoćnosti, legitimnosti i autoritarnosti, ona tvrdi, teži da
ojača profesionalno čuvanje kapija tako potceni potencija ko-kreativnih procesa sa svojim
amaterskim duplikatima.

Članak Aurelije Aubert predstavlja rezultate izvedene iz participativne fotonovinske agencije

“Citizenside”, pokrenut 2006. godine u Francuskoj, sajt koji ima slične karakteristike “iReport”,
“Blottr”, i “Demotix”, pokreće određenu poluprofesionalnu logiku među svojim amaterskim
saradnicima, kako se pokazalo kroz internet upitnik studije i uskim intervjuima. U proceni
motivacije onih kojih su uključeni u studio, Aubert i Nicey prate percipiranu promenu običnih
praksa u organizovane prakse, što im ovogućava da dekonstruišu određene poznate stereotipe
povezane sa građanskim fotožurmalizmom.
Članak Edija Borgers-Reja , koji uzima teoretski rad Zana Bordijarda, kao koncept od koga
polazi pregleda obim u kome internet servis, za deljenje slika Instagram, asistira profesionalnom
i građanskom fotožurnalizmu, u performativnoj konstrukciji “hiper-realnosti”. Posledična
vizuelna analiza slika šest građanskih i šest profesionalnih fotožurnalista definiše nekoliko
intrigantnih paradoksa, što ga navodi da tvrdi, da “proizvođenje, otpremanje, deljenje,
komentarisanje i promovisanje ovih izmenjenih foto-reportaža na Instagramu nehotice stvara
hiper-realan opis sveta”. Ova performativnost “izaziva i osećaj autentičnosti karakteristika
građanskog žurnalizma i amatersku fotografiju”, on tvrdi “kao i realizam na koji se profesionalni
fotožurnalizam kroz istoriju pretplatio”.

Vizuelna reportaža rata, posebno poštujući sirijski konflikt koji još uvek traje, je focus članka
Jelle Mast i Samuela Henegreefsa. Prezentovanje rezultata analize sadržaja vesti pretstavljenih
slikama, koji se pojavljuje u tri flamanska “mejnstrim” medija (dve novine i jedan sajt) u period
oko 22 meseca, autori procenjuju istaknutost građanskih nad profesionalnim slikama, attribute
izvora poovezanih sa njima, i relativnu eksplicitnost opisanih događaja. Ova komaracija
varirajućih vizuelnih optužbi, ne pokazuje ni najmanju obzirnost kada je u pitanju grafičko i
transparentno prezentovanje tragičnog nasilja.

Članak Kejti Grinvud i Rajana J. Tomasa pregledava vozuelni sadržaj građanskih fotožurnalista i
njegovu inkorporaciju od strane “mejnstrim” medija u Americi, posebno obim do kog pristaje
ustanovljenim fotožurnalističkim konvencijama. Oslanjajući se na analizu sadržaja građanskih
slika, njihova studija nalazi da, u situaciji koja podrazumeva reportažu price koja traje i koja ima
značajan imakt nalokalnu zajednicu, ima iznenađujuće malo građanskih fotožurnalista
predstavljenog u “mejnstrim” reportaži. Faktori kao što je neuspeh da reflektuje estetske standard
koje očekuju profesionali koji su dokazano važni, navodi autore da dovedu u pitanje zašto mediji
deluju nevoljno da potstaknu poboljšanje.
Na kraju, da zaokruži ovo specijalno izadnje, članak Gregorija Pashalidisa kome se radujemo,
teži da identifikuje i kritikuje određene analitičke praznine u istraživanju literature povezane sa
građanskim fotožurnalizmom, ne uzimajući u obzir ni najmanje u šta on veruje, “ i dalje je
neadekvatna i često problematična konceptualizacija istorije, uloge i funkcije neprofesionalne
fotografije u modernoj sferi javnosti”. Da ni se razvili novi pristupi, da bi se prevazišlo, ono na
šta on gleda kao “neki od najproblematičnijih pojmova i sklonosti” u trenutnoj literaturi,
nastavlja da procenjuje šta nam skorije debate, uključujući i one koje karakteriše profesionalno
fotonovinarstvo, koje je u krizi zbog pretnji koje pretstavljaju obični građani sa telefonima koji
imaju kameru, mogu reći o tome kako je najbolje izvršiti pozitivan uticaj na promene u
novinarskim studijama.

Ko-operacija, kolaboracija i povezanost

Da zatvorimo, nadamo se da će ova specijalna izdanja objavljena u Digitalnom Novinarstvu i

Novinarskoj praksi olakšati buduća istraživanja u ovoj važnoj oblasti akademske i profesionalne
istrage. Rasprave o tome šta se računa u fotožurnalizam, i samim tim ko se kvalifikuje da bude
fotožurnalista, imaju duboke implikacije, koje ćemo videti živopisno osvetljenje u stranicamam
koje dolaze. Takve tenzije su odavno odjeknule u diskusijama o usponu prenosivih korisničkih
nastojenim kamerama (najmanje od “Kodak Brownie” kamere iz 1900. godine), i različitim
pogledima njihovog spoznajnog imakta, slavljeničkog, kao i osuđeničkog na svet reportaže.

Ipak, gledajući izvan horizonta, brzo postaje jasno, da ćemo morati iznova da zamislimo
fotografske vesti da bi napravili dobar podnaslov za specijalno izadanje- ko-operacija,
kolaboracija i povezanost. Medijske organizacije su voljne da budu i previse hrabre da većinu
ovog neverovatnog potencijala iskoriste da stvore recipročnu vezu između profesionalaca i
njihovih građanskih duplikata, i nastoje da osiguraju prilike, da promisle svoje forme, prakse i
epistemologije, u vreme razumnog skepticizma oko održivih prospekata. Partnerstvo zahteva
uzajamno poštovanje kroz otvorene dijaloge, ohrabrujući inovaciju kroz ekperimentisanje i
stvaranje novih modela digitalne fotoreportaže. Što je zasigurno mnogo lakše reći nego uraditi.
Ipak, iako je idealizovano, narcističke konfiguracije građanskog fotožurnalizma neće izdržati
pažljiviji nadzor, niti će obustava individualaca koje koriste narodne đavolike stereotype.
U portazi za debatama kako najbolje da se oživi budućnost fotožurnalizma, i izvan uzvišenih
retoričnih zagovarača i kritičara, važnost razvijanja ovog ko-operativnog, kolaborativnog etosa
povezanosti postaje još hitnije.