1.Doba dana ili noći kada stvaraš?

Vreme stvaranja je unutarnji proces, nije vezan za doba dana ili noći, to je duševni nokturno,
dodir čovečanskog sa Božanskim, premudrost duha Božijeg darovanog od samoga Boga, tako
da je u osnovi bitan taj proces, ti porođajni bolovi, ta muka dok se svetlost ne projavi. Svi mi
(umetnici po prizvanju) imamo neke vizije ideje, neka snoviđenja onoga što treba da stvorimo
i što nas goni da stvaramo i što se bitno razlikuje od realizacije. Realizacija nastupa tek kada
se ta komešanja smire, znači u smiraj komešanja što, u stvari, znači nokturno, a to je i neka
vrsta oslobađanja, vrsta eksplozije stvaralačke moći.

2.Atelje, priroda, ili crkva u procesu stvaranja i slikanja.

Svako mesto ima svoju čar i svoje zakonitosti pod kojim stvaramo, pitanje je samo za čim
zaista tragamo, za sjedinjenjem kroz mir sa samim sobom, a potom sa Bogom ili za
sjedinjenjem kroz prirodu sa sobom i sa Bogom. Zapravo cilj je isti, razlikuje se metod i
okvir, u prirodi to ide kroz kontemplativno saživljavanje sa tvorevinom, a u ateljeu i crkvi
kroz pogružavanje i direktan dijalog sa Bogom. U ateljeu smo najkompletniji, sve je tu što
nam je potrebno, okruženje, dela, knjige, ceo svet koji čini nas same, odnosno svet koji smo
mi sebi upodobili i satkali, zato je vrlo bitno da taj atelje nekako spakujemo u sebe same,
onda to čini celinu i tako relativizuje razliku među prostorima gde radimo, odnosno gde
stvaramo.

Kako bi opisao svoj stil u slikarstvu?

„Stil je onakav kakav je čovek.“ F. N.

Verovatno je da sam na svom putu prolazio kroz mnoge faze, od klasičnog slikarstva,
impresionizma, postimpresionizma, ekspresionizma, koketiranja sa secesijom, enkaustike,
enformela, konceptualne umetnosti, vizantijske ikonografije, proširenih medija, stigao sam
nekako do sublimacije svega toga u jednu postvizantijsku savremenu umetnost (naravno da
joj je izvorište srednjovekovna i ranohrišćanska ikona) transponovanja crteža, forme,
svetlopisa i vere u jedan manje minuciozan jezik, bliži ovom vremenu, razotkrivanju suštine,
semiotike i obraza ikone ovoga i onoga sveta, budući da je ikona i tamo i ovde. Koristim
razne medije: ugljen, vosak, pigmente, tuš, šelak, damar, glinu, zlato, recimo sve ono što se
koristilo u srednjovekovnom slikarstvu, zatim tradicionalne tehnike – jajčane tempere,
enkaustike, uljane boje… od papira preko platna do lamelirane daske sa kušacima i
tradicionalnom kredno-tutkalnom preparacijom. Vrlo je važno kakvi se materijali koriste, ne
samo iz tehnoloških razloga, zbog trajnosti i solidnosti, već zbog utiska, monumentalnosti
samog dela, prirodnosti, saživljavanja sa tvari i toplinom prirodnih materijala, ne možemo
prigrliti plastiku kao drvo.

Pokušavam da nekako utkam, udahnem tu zlatnu svetlost vizantijske ikone, spojim boje i
zlato u dela, to jeste taj vizantijski nokturno, zlatni suton „Drugog dolaska“, koji zrači iz
ikone i čini ikonu ikonom. Ikona ima svoju unutarnju svetlost, svoj unutarnji život, tu
mističnu svetlost možemo susresti i na Rembrantovim pejzažima i ne samo tamo... Zagrlimo
tu svetlost.

Koji je tvoj omiljeni žanr u muzici koju slušaš dok stvaraš ili se pripremaš za slikanje?

Teško je razdvojiti muziku od slike, jer muzika nosi sliku u sebi, stoga pokušavam uvek da
nekako spojim ono na čemu radim sa onim što slušam, to je jako važno i to su obično klasična
muzika, duhovna, vizantijska, ambijentalna, eksperimentalna i sl. Ukratko – Rahmanjinov,
Sati, Maler, Šopen, Skrjabin, Debisi, vizantijsko, svetogorsko pojanje, Kalofonarides, Kapela
Romana, Danileji, Grčki vizantijski hor, Anouar Brahim, Ros Dejli, Liza Džerard, Žordi
Savalj etc. Vrlo je bitno čime hranimo dušu i punimo glavu, ljudi generalno ne obraćaju
pažnju na to, ne filtriraju, a bez filtracije činimo nasilje nad svojim dušama, tako je i sa
muzikom...

Kako izgleda razvoj, transformacija ikone kroz vekove?

Uzevši transponovanje i transformaciju rimsko-egipatskog portreta zvanog fajumski kao

posebnu pojavu, tj. fenomen (budući da se radi o pogrebnom portretu u koptskoj regiji jer ga
ne susrećemo na drugom mestu) i helenistički realizam (Pompeja i Herkulanum, isti period)
uviđamo da prve ikone imaju isti princip gradnje slike, stilske odlike kao i elemente, ali se
isto tako u samom početku i odvajaju svojom stilizacijom, formama, proporcijama,
prenaglašavanjem kao i simbolima, pravilima i nadslovljavanjem. Ikona je od samog početka
zasebna tvorevina, obožena i ima svoj unutarnji život i apoteozu. Možemo govotiti o „razvoju
ikone“, mada je bolji izraz transformacija, preobražavanje ikone kroz vreme i prostor, kroz
narode i ličnost, kroz veru i Sretenje sa Gospodom, kroz talente i različitost kako vidimo i
doživljavamo svet. Čitavo to bogatstvo, jedne te iste ikone, Obraza Hristovog, od rane
sinajske ikone, koptske ikone, romanike, paleologa, ohridske, srpsko-vizantijske, jermenske,
gruzijske, italo-kritske, rane rusko-vizantijske, ruske, raznih manjih škola i fenomena koje
susrećemo kao usamljeni izraz, stil, pa sve do pojave baroka, odnosno mešanja istočne i
zapadne umetnosti i pojave akademskog realizma, odnosno povratka na klasičan portret koji
više ne sadrži one elemente koji čine ikonu ikonom, svođenje perspektive sa obrnute na
visoku, razbijanje ortogonalnosti kompozicije, pijetistički pristup, korišćenje živih modela,
plotsko mudrovanje i manipulisanje samom ikonom… gubi se sve ono što čini ikonu ikonom,
gubi se molitveni pristup, proskinisis, gubi se sozercanje kroz prvolik, gubi se prvoznačaj i
prvosmisao ikone.

Danas vidimo da je došlo do revitalizacije vizantijske ikone, a to nosi sa sobom i dobre i loše
strane. Došlo je do pojave novih izraza, novih stilova. U interakciji sa savremenom
umetnošću, neke struje upadaju u zamku koketiranja i tu se ikona gubi, neki savremeni
ikonopisci uspevaju da ikoni udahnu avangardni duh današnjice i ikona ostaje kanonska ikona
i čuva svoj prvosmisao (monah Zinon (Rusija), monah Lazar (Crna Gora), đakon Srđan
Radojković (Srbija), Irina Zaron (Rusija), monah Damaskin (Srbija), Olga Shalamova
(Rusija), Bata Kidišević (Srbija) i drugi.) Sa druge strane, savremena ikona doživljava krizu
kroz kopistiku, zanatstvo, formalni tradicionalizam i nerazumevanje estetike i uzvišenosti
ikone, javio se fenomen „štancovanja“, proizvod kiča priučenih „bogomaza“. O ozbiljnosti te
dekadentne pojave potrebno je razmisliti jer taj fenomen uveliko urušava svetost i uzvišenost
ikone već dva desetleća.

Da li imaš neki ritual slikanja ikona?

Ne postoji neki šablon u pristupu ikoni, to je individualna stvar, neki uobičajen tok je da je
ikonopisac upoznat sa građom onog što će da izobrazi, naslika, čitaju se žitija svetih ukoliko
je neki svetitelj u pitanju ili Sveto Pismo ukoliko je u pitanju neki događaj, scena, a postoje i
molitve za početak rada. Podrazumeva se da ikonopisac treba da ikonopiše u čistoti i molitvi,
skrušenog uma i srca, dajući najbolje i najlepše kroz sebe da bi upriličio ikonu, relikviju pred
kojom će sutra neko da se klanja i moli. Ikonopisac je čin, delo ikonopisca je jednako
savršavanju liturgije, postoji i čin hirotesije, posvećenja ruku ikonopisca u crkvenim
kanonima, to govori dovoljno o svetosti i ozbiljnosti tog dela i čina. Molitva ikonopisca glasi:

Vladiko Gospode Isuse Hriste, Jedinorodni Sine i Slovo Božije, nepromenjiva ikono
nevidlјivoga Boga, koji si po liku svome sazdao nas i radi našeg spasenja čovekolјubivo
obukao plot od Sveneporočne Svoje Majke i Vladičice naše Bogorodice, Koji si divan mimo
svih sinova lјudskih i izvor si svake lepote, nevidlјive i vidlјive , Koji si se udostojio da nas
učiniš hramovima Svetoga Svog Duha, Koji si veštastvo osveštao božanstvenim
Domostrojem Svojim, Koji si bogoslovlјe u bojama darovao besprekornoj Nevesti Svojoj
Crkvi, kao podsećanje na neistumačivo snishođenje Svoje, a na nazidanje i osvećenje vernoga
naroda Svog, Tebi pripadajući molim Ti se i pribegavam Ti: kao Onaj Koji si darovao i meni
grešnom i nedostojnom sluzi Svome dar ikonopisnog služenja, očisti iz srca moga svaku
grešnu prlјavštinu i upiši nerukotvoreno u njega svesvetu volјu Svoju; ukrepi me u svakoj
slabosti volјe uma moga i prosvetli me silom Svesvetoga Svoga Dua, vodeći nejake i
nekorisne ruke moje ka bogolјubivom okončanju pisanja sveštene ikone Tvoje( ili svetoga..),
kako bi oni koji se klanjaju i celivaju je; ka Tebi praobraznoj Lepoti uzvodili srca i pomisao,
svecelo oblagodaćenivani i osveštani u radosti dostigli podobije i proslavlјali sa svima
Svetima, koji su Ti od veka ugodili, Tebe, Ovaploćenog Sina i Logosa, sa bespočetnim
Tvojim Ocem i obožavanim Duhom Tvojim, jednosušnu i nerazdelјivu i životvornu Trojicu.
Amin.

Šta je trenutno u nastajanju iz tvojih slikarskoh četkica, mašte, ideje? Šta se to slaže na
platnima sa kojima provodiš vreme?

Teško je reći šta je to u magnovenju iza mog oka, trud je videti ono ispred u nemoći
izražavanja vizije, katkad to izleti spontano i bolje nego ono iza oka, a nekad težak trud i
traganje dovede do onog trenutka kada mogu da kažem: „Stani, to je to!“. Košnicu ideja i
vizija je jako teško sažmeti i primeniti, uvek nas nešto sputava, tada se dovijamo da u domenu
onoga što možemo, izrazimo ono što nas goni, onoga što podsvesno vizualizujemo. Uvek
postoji neko odstupanje, nesavršenstvo, ono što možda nismo hteli, a ispalo je dobro, ali to je
naša borba u nesavršenosti, i možda se baš u toj tajni nemoći i nemogućnosti savršenog
izražavanja krije tajna, tajna u tajni greške, tajna u nesavršenom, kao da uvek nekog čekamo.
Ali i ne čekamo li? Tajna je i za mene ono na čemu radim u budućnosti, ostaje samo vizija i
snoviđenje. Verovatno je da se nešto na osnovu prethodnog opusa može očekivati, ista ideja,
trenutno ta preobražena vizantijska ikona, umetnost, no videćemo, vreme će već pokazati.

„Koja je tvoja boja“. Kao umetnik i slikar boje bez koje nikada ne bi mogao?

Zlatno i belo, nisu zaista boje, već nosioci duhovnog. Cepanjem bele dobijamo boje, a zlatom
opisujemo božanske energije i prikazujemo netvarnu svetlost na pozadinama, oreolima –
nimbovima, asist – strelasta ritmična osvetljenja na odeždama. Tu su još pompejansko crvena
, alizarin kraplak, zelena od mirte (vert de vessie), lapis lazuli, tirkizna kobaltno plava, caput
mortum, ceruleum plava, zelena zemlja itd., plavo i zlatno daju neverovatan odnos, plavu u
tom slučaju izdvajam, što opet nije slučaj u drugim situacijama, kao npr. u slučaju sukoba
zelene od mirte i alizarina ili cinobera, dodaću da svaka boja ima svoje mesto i ulogu, kada je
stavimo na pravo mesto, onda ona postaje boja bez koje ne možemo.