Posmatranje spomenika u Studentskom parku

Studentski park se nalazi u najužem centru grada i njegova površina prelazi nešto više
od 1ara. Da li je u pitanju površina, lepota parka ili možda oba, ali do sada nisam obraćala
pažnju kome su posvećeni spomenici koji se nalaze unutar parka. Danas dok sam u okviru
ovog zadatka razgledala spomenike prepoznala sam da su posvećeni velikanima – Josifu
Pančiću, Jovanu Cvijiću i Dositeju Obradoviću.

Očevidno je da spomenici nisu delo jednog autora niti pripadaju istim ili sličnim
godinama nastajanja. To sam mogla da uočim po visini i širini donjeg dela spomenika,
takozvanog postamenta za figuru koji su različitih širina i visina za sva tri spomenika. Dalje,
ono što sam uočila jeste i zelenkasta boja dve figure – Josifa Pančića i Dositeja Obradovića
što me dovodi do zaključka da su stariji od figure Jovana Cvijića. Takođe, način modelovanja
figura se razlikuje od spomenika do spomenika, pa tako možemo uočiti razliku između
proporcija tela i razliku među finim, sitnim detaljima od nabora sakoa do kragni i košulja koji
odaju duh vremena u kojem su živeli.

Ono što je zajedničko za sva tri spomenika jesu stavovi figura koji su u iskoraku.
Iskorak noge simbolizuje korak napred koji su napravili u nauci, kulturi i obrazovanju i veliki
doprinos koji su doneli svom narodu. Pored figure i odeće, ono što donosi prepoznatljivost
figurama jesu predmeti ili stav figura. Josif Pančić u rukama drži lupu i grančicu dok mu pod
nogama leže knjige i čuvena Pančićeva omorika, Jovan Cvijić stoji u retoričkom stilu
profesora, kao da je zamrznut u toku predavanja, dok Dositej svojim naglim pokretom napred
pokazuje pokretačku snagu njegove misli na tadašnje vreme u Srbiji i kao da svojim stavom
nastavlja svoju prosvetiteljsku misiju i žeđ za znanjem.U jednoj ruci drži šešir i knjige a u
drugoj štap. Donji deo spomenika je ukrašen njegovim rečima ,,Iduć uči, u vekove gleda!“

Kroz posmatranje spomenika, zainteresovala me etimologija i tvorba reči spomenik.

Šta ta reč predstavlja u našoj stvarnosti? Kada kažem reč ,,spomenik“ pomislim na kamen, na
nešto tvrdo, neprolazno, nešto što odoleva vremenu i prolaznosti istog i ima sentimentalnu
vrednost. Nakon kraćeg istraživanja naišla sam da je ,,pomen“ koren reči spomenik,
slovenskog porekla i potiče iz paganskih vremena. U sadašnjem vremenu zbog duha
hrišćanske tradicije na ovim prostorima postoji sinonim za ovu reč grčkog porekla –
,,parastos.“ Obe reči označavaju tradicionalni obred u kojem se donosi hrana i piće za
upokojene kako bi mogli da obeduju i na ,,onom svetu.“Reč ,,pomen“ se sačuvala do
današnjih dana na Balkanu i u svom izvornom obliku se najviše koristi među Vlasima i
Rumunima ali postoji i drugi oblik ove reči koji se takođe koristi - ,,pomana.“

Od reči ,,pomen“ smo stvorili reč ,, spomen“ jednostavnim dodavanjem slova ,,s“
ispred korena reči. ,,Spomen“ i ,,sećanje“ su sinonimi za osećanje dužnosti, brige i
sentimentalnosti prema ljudima koji su nas odgajali i voleli a nisu među živima. Rekla bih da
predstavlja odavanje počasti životu te osobe. Zato reč ,,spomenik“ nosi u sebi neprolaznost
kao vrednost i često može da se čuje kako je spomenik trag u zaboravu naroda. Spomenici su
tu da nas podsete da je bilo većih ljudi od nas, da se postidimo pred njihovim strogim
pogledom i veličinom. Tu su da nas inspirišu, da nas nateraju da verujemo u svoje ideale i da
ne zaboravimo svoje pretke, njihova dostignuća jer su nam oni postavili temelje sadašnjice.

Ovaj zadatak mi je otvorio mogućnosti za usvajanje nove perspektive u posmatranju i

proučavanju stvarnosti kojoj pripadam. Neka od pitanja koja mi nailaze su: ,,Na koji način su
sve povezani mišljenje i jezik?“, zatim ,,Kako njihov odnos oblikuje saznavanje stvarnosti“
i ,,Koja sve emocionalna stanja i osećanja možemo da prenesemo srpskim jezikom?“

Tamara Mihajlović PE 15/08