Teorija racionalnog izbora

Teorija racionalnog izbora, takođe poznata kao teorija racionalnog delovanja, je šema
za shvatanje i često formalno oblikovanje društvenog i ekonomskog ponašanja. To je
dominantna teorijska paradigma u mikroekonomiji. Takođe je centar moderne političke
nauke i upotrebljava se u raznim drugim disciplinama kao što su sociologija i filozofija.
„Racionalnost“ koju opisuje teorija racionalnog izbora razlikuje se od uobičajenog i
najviše korišćene upotrebe racionalnosi. „Racionalnost“ znači u uobičajenom jeziku
„razuman“ ili „stanje čiste svesti“. U teoriji racionalnog izbora „racionalnost“ jednostavno
znači da osoba promisli pre nog što nešto uradi. Osoba upoređuje troškove sa dobicma pre
nego što odradi neku akciju, bilo da je to poljubac, paljenje cigarete ili ubistvo starijeg
ćoveka. U teoriji racionalnog izbora sve odluke, lude ili razumne, se donose „racionalnim“
merenjem troškova i dobitaka.
Geri Beker je rano zagovarao primenu racionalnog modela dosta široko. 1992. osvojio
je Nobelovu nagradu za ekonomiju za njegove studije diskriminacija, zločin i obrazovanje.
Iako su modeli koji se koriste u teoriji racionalnog izbora raznovrsni, pretpostavlja se
da individue odabiraju najbolju akciju po stalnoj funkciji preferencije i prepreka koje su
vezane za to. Većina modela imaju dodatne pretpostavke. Zagovornici modela racionalnog
izbora ne tvrde da su pretpostavke modela u potpunosti opis realnosti, samo da dobri modeli
mogu pomoći u shvatanju i pomognu u formulisanju netačnih hipoteza, bilo da su intuitivne
ili ne. Uspešne hipoteze su one koje prežive empirijske testove.
Široko je u upotrebi kao pretpostavka ponašanja individualaca u mikroekonomskim
modelima i analizama. Iako racionalnost ne može biti direktno empirijski testirana, empirisjki
testovi mogu biti sprovedeni na neke od rezultata koji su izvučeni iz modela. Tokom
poslednjih decenija teorija racionalnog izbora je takođe postala sve više upotrebljavana u
drugim društvenim naukama osim ekonomije, kao što su sociologija i političke nauke. Imala
je dalekosežne posledice na studiju političke nauke, posebno u poljima kao što su studija
interesnih grupa, izbori, ponašanje u donošenju zakona, koalicije i birokratija.
Modeli koji se oslanjaju na teoriju racionalnog izbora često prihvataju metodološki
individualizam, pretpostavka da društvene situacije i kolektivno ponašanje delom
objašnjavaju ograničenje upotrebe teorije u sociologiji.
Opisivanje odluka koje su donele individue kao racionalne i maksimiziranje koristi se
može činiti kao tautološko objašnjenje njihovog ponašanja što daje veoma malo novih
informacija. Dok postoje mnogo razloga za pristup teorije racionalnog izbora, dva su
značajna za društvene nauke. Prvo, pretpostavimo da ljudi donose odluke na racionalan, pre
nego na stohastičan način govori da njihovo ponašanje može biti oblikovano i stoga mogu se
praviti pretpostavke budućeg ponašanja. Drugo, matematička formalnost modela teorije
racionalnog izbora dozvoljavalju sociološkim naučnicima da izvuku rezultate iz njhovih
modela koji se na drugi način ne vide, i predaju ove teoretske rezultate na empirijsku potvrdu.