Bohumil

Hrabal
Časovi plesa za odrasle i napredne

bojana888


Ovako kao za vama, gospođice, najviše sam voleo da hodam za lepim

gospođicama ka crkvi, ne što sam iz dna duše svoje bio religiozan, već zbog toga
što je tamo pored župnog ureda bila jedna radnjica i u njoj je nekakav Altman
prodavao stare šivaće mašine, američke gramofone sa dve opruge i vatrogasne
aparate marke „Minimaks” i taj isti Altman je, kao sporedno zanimanje
nabavljao za ceo srez i snabdevao sve birtije i barove lepoticama, i te damice su
često spavale kod tog istog Altmana u zadnjoj sobici, a kada bi došlo leto, onda
bi te dame postavljale u bašti šator i gos’n sveštenik, crkveni župnik voleo je da
se šetka pored tarabe, jer bi te lepojke tamo stavile gramofon i pevale su i pušile
i sunčale se u kupaćim kostimima, ukratko rečeno, divota jedna, izgledalo je kao
u pravom raju, zbog toga je gos’n župnik toliko i voleo da se šetka pored tarabe i
vrši reviziju, smotru, jer je bio baksuz što se tiče kapelana, jedan mu je kidnuo sa
nećakom u Kanadu, drugi je prešao u Čehoslovačku bratsku crkvu i oženio se, a
onaj treći je opet prekršio zabranu i prebacio se preko tarabe kod lepotica što su
se tamo sunčale i zaljubio se u jednu lepojku tako da se zbog nesrećne ljubavi
upucao, revolver ili brauning, to vam je oružje koje svakoga skupo staje, mi
derani smo ga pozajmili nekako i pucali u tarabu kao Tonar Kolnes, posle je moj
burazer taj brauning rastavio na sastavne delove i više nismo bili u stanju da ga
sastavimo, hteli smo iz očajanja da se ubijemo, ali taj brauning više nismo mogli
da sastavimo, to je bila naša sreća, i tako sam mogao kad god sam hteo da
dođem do gospođica kod crkve, uvek sam dolazio doteran, pantalone na štrafte
kao bankarski činovnik i seo bih na hilznu od „Minimaksa”, kao diplomata,
sunce bi pržilo i one gospođice su ležale u kupaćim kostimima na ćebićima kao
nekakvo društvo „Obožavalaca sunca”, bilo ih je šest i ležale su sve na leđima,
ruke pod natapiranim glavicama, i kao za inat su sve gledale u oblake kako bi
svoja telašca izložile muškim očima, a ja sam, jer sam bio osećajan kao Mocart i
poštovalac evropske renesanse, gledao kao nekakav krokodil, jednim okom u
baštu župnog ureda gos’n župnika, drugim okom one nožice, prebačene noge
preko kolena, te lepotice su stalno njihale svojim nožicama iz zglobova, mene su
podilazili žmarci, ko još može da bude sa toliko lepotica - jedino još car ili
sultan, i tamo sam tim lepoticama pričao kako sam usnio divan san, sanjao sam
kako pekar stavlja hleb u peć, a to znači dobitak na lutriji, ali ja nemam srećku,
naravno, videti, usniti u snu pekaru kao takvu znači noćni provod, ali šta od
provoda, kakva je vajda od njega - Havliček i Hristos, oni se nikada nisu smejali,
štaviše suprotno, cmizdrili su, jer kad neko treba da bude predstavnik velike
ideje, onda ne sme da pravi budalaštine, Havliček je imao dijamantski mozak
tako da su i profesori zinuli, nudili su mu nadbiskupsku fotelju, ali je on više
voleo pravu istinu, pomalo isto tako i kafu i razne čorbe a samo da radi za narod
kako bi se smanjila nepismenost, samo naopaki ljudi noću sanjaju na taj način,
valjati se u đubretu znači da dolaze vesela vremena ili videti u snu nokšir - to
znači da ne može da te mimoiđe komotna budućnost, naravno, draga moja
gospođice, vic je upravo u tome, pouzdati se u sebe, a ne u roditelje kao onaj
Manouh kome je bilo dovoljno što mu je ćale tamničar i tako nije radio ništa do
pijančio i bančio i sticao loša iskustva, posle su tu sporovi kao u staroj Austriji,
onaj spor između socijalnih demokrata i slobodnih mislilaca i klerikala, jedni su
smatrali da je svet nastao od majmuna, drugi opet da je bog spljeskao Adama od
blata, od njegovog creva opet načinio Evu, mogao je isto tako da je načini od
blata, bilo bi to mnogo jeftinije, pa je to sve sama zbrka, svet je tada bio prazan
kao zvezda, ali ljudi trtljaju kao mlade svrake i brinu se za ono što ih se ne tiče, i
ja bih mogao da poželim ljupku ćerkicu predsednika vlade, ali niko to ne može
tako da bude, šta onda - lepo se to zatim završava! Majko božija!
prestolonaslednik je bio zaražen vrengom i Večerova ga je tako ukebala, a nju je
opet tucao kočijaš, pa svaka će gospođica da shvati da bi bila živa sahranjena
ako bi taj njen imao polomljen vercajk, kada sam ja služio u onoj najboljoj i
najlepšoj armiji na svetu, kažem štabnom lekaru gos’n doktore, boli me u
grudima a on mi na to kaže, momče, takvih kao što si ti imali smo na stotine
hiljada, ali mi ćemo da pobedimo ceo svet! i dao mi je jedinicu i ja sam bio
pobednik i poneo sam se za trojicu, ali on je ne mene urlao, ej, vi! vi imate
vremena, vozićete moju gospođu na železničku stanicu, a ta njegova gospođa
bila je lepotica, isti sistem kao Marica Cigler, pozamašna kao Marija Terezija,
doterana kao kraljica i odmah me je pitala, vi još oženjen niste - odmah je htela
da mi da dvadeseticu kao bakšiš, ali je ja nisam uzeo, to je ono pravo viteštvo,
Havliček i Hrist takođe ne bi tu dvadeseticu uzeli, pa naravno, tada smo držali do
reprezentacije, ja sam voleo da nosim cviker i u kravatu zabodeno označje koje
je dobio deda mog druga za skok uvis, za društvo Ahiles u Brnu, glavno je kada
smo im dali lovu, za lovu je tada bilo svega, i lepih gospođica, ko je bio grbav ili
ga pritisla starost, za pare ste mogli da kupite lepoticu, i tako svet stalno putuje
kroz svemir, a ja, iako sam polagao zakletvu i carevima i predsednicima
republike, stalno sam pobednik, stalno imam te svoje čarobne ruke kao nekakav
hirurg ili doktor, obućar ima uvek fine ruke, i zvali su me profesionalac, sam
Bata mi je poslao dekret da radim kod njega, da mu firmu dignem na noge,
baronica Brizova, što je dolazila kod nas po mleko, gledala me je, zatim je
oborila pogled i rekla, da niste i vi kojim slučajem plemić takođe - a ona je bila
fina dama, lice isto kao što imaju mačkice na čokoladi, njena ćerkica se udala za
lepog sudiju Justa, onog koji je huljama i pijancima opaljivao stroge kazne,
Tonek Opletal je tom istom sudiji opalio šamar zbog toga što mu je dao trinaest
meseci, a sve zbog toga što je Rihi prilikom akademske debate prerezao grkljan i
tako je Hrist, doktor svih naroda, oslonac siromašnih, još tada znao da je čovek
sklon nitkovluku i odmah posle toga suzama, zbog toga je i imao tu snagu i uzeo
je za sve nas ono brvno na hrbat i sav krvav i premlaćen nosio ga je dva
kilometra do Golgote, sveštenici su zbog toga još i dan-danas pometeni, radije
deci pričaju o Svetom Trojstvu, da je Otac sopstveni Sin, a Sin svoj rođeni Otac i
šalju jedan drugome pisma pomoću golubice, kažem vam, zbrka da vam se sve
zavrti u glavi kao da je sveštenicima malo toga što čuju prilikom ispovesti, sve te
nevolje sa vanbračnim sinovima i vanbračnim očevima, ali ljudi to ne vole, jer je
Hrist hteo onu delotvornu ljubav prema bližnjem, onu disciplinu, a ne ljubav na
kanabetu, kako to neki blesani mešaju, ludaci kojima je omekšao mozak, ja
mogu da se pohvalim, ja, koji sam uvek imao na umu Havličeka i kao obućar bio
inženjer ljudskih nogu, cipelice lepo anštihovati belom dretvom, ekseri ne smeju
da ubadaju petu, ja koji sam upotrebljavao lepak marke „Elbet i Gumidrabant”
od slovenskih kopita, ali idioti i pijanci vladaju svetskim mnjenjem, samo neka
probaju kao pokojni Masarik da još u sedamdesetoj godini jašu konja naglavačke
ili kao oni kaluđeri na Tibetu koji su sagradili električnu centralu i osvetljavaju u
samostanu živoga Budu, to malecko detence, ili gos’n profesor Ajnštajn, onaj što
je pronašao podmornicu sa atomom ili Rusi koji isprobavaju let mlaznim
avionima oko sveta i lete tako brzo da samo što uzlete, već moraju da koče, tako
da je jedan rekao da nije daleko vreme kada će na tom putu oko sveta taj
mlaznjak da vidi sopstveni rep ili da će ljudi da uđu u takav avion i odmah će
opet da izađu, tako će se brzo putovati da će biti bolje sedeti kod kuće, ali uvek
je glavno da čovek ne živi u štali i da nosi lepoticama cveće, eto, naš župnik, taj
nije mogao da piša i doktor Karafijat mu kaže, pa ja sam vam govorio - samo
posno, nikakvo meso i vino, jedna druga baba je opet posle porođaja pojela
viršlu i doktor joj je govorio, nažderali ste se jabuka ili čega to! a zatim je njenog
supruga izgrdio da žena u babinjama ne sme viršlu ni da vidi i dao mu je klistir
ili je kada sam odlazio kod tog istog doktora Karafijata zbog pantljičare, odmah
mi je naredio dijetu i da sednem u mleko, drugi bi me izbacio, ali doktor
Karafijat mi kaže da odmah na vama vidim da ste uzrujani i da zbog toga niste
za svetu bračnu vezu i kako to đavo već hoće, upravo je održavan vašar i na trgu
je jedna baba žderala kobasicu i istrčao je doktorov džukac i odgrizao toj babi
komad kobasice i sa usnom zajedno i doktor je morao babi da kupi još jednu
kobasicu i da joj ušije usnu jer je baba došla sva u suzama, tada su ljudi još bili
prema ženama galantni, jedan profesor mi je rekao, nismo umeli da cenimo
Austriju, nismo umeli da cenimo bordele, muški su kod nas zbog tog suviška
snage bili nervozni, Grulešek je mlatio svoju ženu amovima ili mačorima, kako
su u to doba zvali one lance za vezivanje drva na kola, a advokat Kir, onaj što je
posredovao za našu kuću i sagradio vilu pored suda, fontane, palme i mermerni
stub i na njemu golu golcijatu Evu, ona je ispod nogu imala ceo svet i oko sebe
ružičnjak, e pa taj se advokat upucao, jer je njegova gospođa dala prednost
siromašnom studentu kao u nekoj opereti, sve bogate gospođe su pune romantike
i meni su davale takve predloge tako da sam od toga dobio čireve, naravno da ću
vam još napraviti cipelice, staviću na oči uveličavajuće staklo, salonke forma
KB, lažan šav, bela postava i bele brancole, šnit četvorka, risovi Derbi-Partner,
jedan par cipelica sa belim talkama i lakovanim potpeticama, štiklice dva
santimetra, rupice niklovane, mesingani štiftovi i mesingani šrafovi da bi
pendžeta izdržala, pa ću svakoj od vas napraviti kao rezervu još jesenje cipelice i
cipelice za zimu, u njih ćemo po želji da stavimo crveno ili žuto jagnjeće krzno,
pa cipele za planine i jedan par sasvim jednostavan za livadu sa crvenim talkom i
belim umetkom ili ševro sa porubom, ovako visokim i belim umetkom ili ševro
sa porubom ovako visokim i sa zelenim lakom, skoknuću u Beč kod firme
„Salamander”, onog centra obućarskog sveta koji je na pet spratova, skoknuću
tamo za „Majcen” lakove, tako nežne kao lice neke lepotice, centar obućarskog
sveta firma „Salamander” sa salamanderom, odnosno daždevnjakom u znaku,
dok je firma „Mercedes” imala, u znaku majmunčića, na staklu cipelice koje su
proizvele čarobne ljudske ruke, svaki sprat je osvetljen drugačijom bojom, grof
Zelikovski je jednom zimi dojurio na ždrepcu na egzercirplac kao lovački avion,
u brkovima inje, konj u grivi takođe, sve samo inje, grof poznat po svojoj
grubosti, jedna baba me zapitala gde služi njen sin - da mu je donela buhtle i
pojavio se na ždrepcu grof Zelikovski i zaurlao, nemoj da se petljaš sa babama,
kurvin sine! - i ošinuo me korbačem i galopirao na ždrepcu preko babe a bilo je
dvadeset stepeni ispod nule, ja sam stajao na straži, imao sam dvadeset jednu
godinu, energiju da bi njom ceo Prag mogao da bude osvetljen čitavih nedelju
dana, još i danas mi đavo ne da mira kada vidim tu garanciju bračnog
blagostanja, ono stasito žensko telo, tada su mi sokoli nakovrdžali kosu,
pozajmili mi sokolsko odelo, livade pune sokolova, na drveću su se vijorile
zastave i meni je odelo stajalo kao predsedniku republike, jedan red konja
belaca, drugi iza njih vranaca, dve lepotice su zbog mene jedna drugoj pocepale
bluzice, ali sam ja bio načitan iz spisa gos’n Batiste, da je čovek kome ništa nije
sveto često podložan grehu i neke ženske da drže do ljubavi, neke do para, a
neke opet i do jednog i do drugog, poneke su za razuzdanost ili pohotu, dok su
neke za umetnike, naročito brak, to treba da bude onako kako to želi Jan Hus,
devojko, nemoj da pružiš nogu momku dok nisi saznala ko je ko, a najbolje je
paziti na osnovu poverenih reči, zbog toga imaju Indusi u crkvi bika i klanjaju
mu se, ona Sibila, koja je prorekla smrt Isusa Hrista, ona se ustručavala da pređe
brvno preko reke Jordana i poklonila se tom kedrovom drvetu, a njene drugarice
su je pitale zašto ne ide dalje - i ona je odgovorila da će od tog brvna jednom da
bude načinjen krst, pa je radije tu reku pregazila, suknjicu u šaku a u to brvno je
već kao u kutijicu bio ugrađen krst i Sibila je znala da će doći Hrist i da će učiti
ljude da su svi braća, takav mudrac je ona bila, isti sistem kao Sveti Vaclav koji
je voleo da gaji grožđe i jahao je belog konja u beloj košuljici i poklanjao
sirotinji pare kao nekakva socijalna institucija, Kinezi, oni opet veruju u boga
snage i ljubavi, jer taj njihov bog ima u nosu pozlaćenu alku i njušku kao morski
pas, to vam je takav pozlaćeni naduvenko da te sam bog sačuva, međutim, crnci,
oni su više pesnici, oni veruju u ono što bi da pojedu i urlaju i skaču, a njihov
kralj, taj sedi go golcat na prestolu i u ruci drži vile, a njihova kraljica, ta ima na
sebi samo nekakvu krpicu da joj muve ne bi sedale na ono, a kad im neko umre,
onda oni polovinu sahrane a dragu polovinu pokušaju tako da je gos’n svetski
putnik Holub od njih bežao na biciklu a narodi Ognjene zemlje u Butakuti i
Arabeli i Matabeli su trčali za njim, pa iako su imali dobra pluća, ipak ga nisu
stigli, samo su vikali za gos’n svetskim putnikom, čovek na zmiji! - i biciklisti su
jurili u Varšavu, pobedio je Krula, dvadeset dve godine, tačno toliko sam imao i
ja kada sam u Prostejovu stajao ispred firme „Vajnlih”, dvorski liferant koji je
iznad ulaza imao orla, čifutin, zlatni cviker i doteran i namirisan nosio je knjigu i
pušio cigaru kao kad dođete na univerzitet i ona njegova dva zamenika, Fogl i
Vertsberger, obojica takođe namirisani kao nekakvi akademici i ja sam stajao
pred njima kao pred porotom, jedan par cipela u ruci kao mustra i Vajnlih kaže te
cipele ste vi sami napravili - i koliko tuceta ćete mi ih napraviti za nedelju dana -
i ja kažem dva tuceta, onda su mi smesta čestitali, smesta su mi dali bergštajg-
ševro i bok i rekli brzo, da ne zakasnite na voz i ja sam odlazio kao Montgomeri,
taj skromni pobednik kod Tobruka, to je velika čast raditi kod dvorskog liferanta,
to vam je isto kao danas raditi sa nosiocem Ordena rada, dvorski liferant je imao
medalje i na firmi raskriljenog orla, Kafka i Dvoržak su šili caru odela i pravili
cipele, a takođe i nadvojvodama, što se tiče suhomesnatih proizvoda, tu su
specijalisti bili Vimetal i Popelka, sve same šunke u izlogu između smreka i
asparagusa, jedan moj drug je bio pravi kapacitet za frakove, pozvao sam
njegovog brata kod nas da bi se okrepio u prirodi, ali se on naljoskao šljivovice
pa smo morali da ga stavimo u kiselo mleko da ne bi umro i on je radio kod
dvorskog liferanta Kafke, imao je zelene pantalone i zlatne medalje u znaku, kod
njega je naručio general fon Vuherer svetloplavi koporan za Tjelovo, ali ona
zlatna kragna mu nije dobro stajala, pa je došla njegova gospođa generalica,
stoka kao Marija Terezija, ali stari Kafka, nervozan kao kompozitor, smesta je
ćapio i izbacio u hodnik i urlao, kada je to dobro stajalo hiljadama, onda to mora
dobro da stoji i tom vašem frajheru, eto vidite, zbog toga često odlazim na
groblje i tamo momci umesto da rade dremuckaju ispod nadgrobnih spomenika,
a ja se ovde sa svojih sedamdeset godina zavitlavam sa vama kao car sa
Šratovom i još imam snage da vam napravim crvene lakovane cipelice kakve
sam napravio sestri doktora Karafijata koja je bila istina lepotica ali je imala
jedno stakleno oko, to je neprijatno, jer ne znate šta će ona sa tim okom da
izvede, jedan kapadžija iz Prostejova mi je rekao da je sa takvom bio u bioskopu,
ona je kinula, stakleno oko joj je izletelo i u pauzi su morali da ga traže ispod
fotelja i kada ga je našla, samo ga je obrisala od prašine, podigla kapak i hop! -
samo je trepnula - i već je sve bilo na svome mestu, jer šusteraj, to vam je isto
kao pekarski zanat koji je ispekao moj burazer Adolf, umetnost je to, stavljati u
peć fino pecivo, nežno lopatom kao kad igrate bilijar, za kifle ne smete da vlažite
prste pljuvačkom, kad bi to video kontrolor, odmah bi vam opalio šamarčinu, a
kad pekar ide da piša, mora posle da pere ruke, dok kod obućarskog zanata
možete i da čačkate nos, kasapin, taj takođe mora da bude pažljiv, u našem puku
je bio kasapin Kocourek Miloslav, imao je povređen i ufačlovan prst i kako je
gurao meso u kobasice, u neku je gurnuo i taj zavoj, ali se nadao da će tu
kobasicu sa zavojem da dobije neki vojnik, pa ga je bilo baš briga, ali kakvo
iznenađenje, gospođice! tu kobasicu je dobio njegov štabni lekar i kada je jeo
treću, rasekao je, a unutra zavoj! i sve je povratio i tog Kucoureka Miloslava je
poslao na front, ali taj kasapin umesto da tamo pogine, istakao se i dobio orden
za hrabrost i ja sam jedno vreme vozio koze privezane za kolica jednom
kasapinu, dva su jareta skakutala pored mene i koza mi je lizala ruke i tamo sam
sedeo na njivi na kolicima i jarići su mi lizali ruke i ja sam plakao, ma kako, ja i
kasapin, ja, poštovalac evropske renesanse, i tako sam okačio šusteraj o klin, pri
tome vam je stalno nagnječen stomak i svaki čas samo što se nisam isekao
obućarskim nožem i izučio sam pivarski zanat i otišao na fremt u Ugarsku, oh,
Šopronj, tako vam je divna pivara, crvena zgrada ukrašena belim, zeleni prozori
kao u Tirolu i svuda pločice, kod svakog prozora gvozdene lestve kako bi u
slučaju požara vatrogasci mogli da se pentraju gore-dole kao majmuni u
Drezdenu, Budimpešta, divota jedna, jedna ulica bela i crveni prozori, druga
opet zelena i žuti prozori, plave ulice i zlatne i šarene, pa i za vreme rata je tamo
bio hleb beo kao buhtla, Horti, taj admiral, naredio je da se streljaju marinci
kojima je zapovedao Matoušek, jadnici, vezali su im oči, jer je to bila pobuna ili
mojteraj, što se tiče piva, gospođice, ječam ne sme da bude pokisao da se ne bi
izmetnuo, mora da se očisti i zatim moči u mlakoj vodi, a onda ide dole na
gumno i tamo se prebacuje drvenom lopatom ili volgemutom, zatim se suši, a
onda taj sklad konačno pada u bubnjeve i četke i ekstra, odnosno posebno pada
cvet, to su one klice, a ekstra opet pada slad, sa tim cvetom se lepo hrane volovi,
imate minhenske sladove za crno pivo i plzenjske za svetlo pivo, zatim se slad
kuva nekoliko sati, razdrobljen slad na komovinu da bi bilo što više cukrštofa,
zatim se doda hmelj kako bi pivo dobilo gorčinu a onda se to ispusti u štokove,
odande u kade i dodaje se svemu tome pivski kvasac, obično pivo se ostavlja da
kvasi mesec dana, odležano tri meseca, što imam pamćenje, je l’ te - takvo ima
retko ko na svetu, pre no što se pivo toči u hektolitre ili tuplake, prvo se pokupi
onaj kvas i pomalo sipa u svako bure, onda pivo dobija iskru ili granat,
minhenska piva leže i do pola godine a kada se prvi put bure načne, dolazi sam
predsednik. republike da to vidi i da proba, postojala je jedna šnajderka, zvala se
Hulakova, kada sam joj davao lekcije o polnoj higijeni a onda i o umetnosti,
najvažnije je da sve rupice treba popunjavati, to jest napraviti nešto drugo nego
što je bilo pre toga, onda je ta ista šnajderka htela da momentalno odemo u
šumicu da popunjavamo rupice, ali sam joj na to rekao da to može svako, ali
napraviti nešto što još ne postoji, to je ono pravo, ženske su odmah u sadašnjosti,
u restoranu se na zabavi žalio gostioničar da mu gosti sa podmetača za pivo brišu
crtice i tamo je sa mnom bila jedna lepotica i ona je rekla, gospodo, ja imam
crticu i nju neće niko da mi izbriše, razume se, odležano pivo leži u smoli pola
godine, slatkasti porter iz Pardubica ima osamnaest gradi, isto kao danas
nuselski senator, brnjenski zmaj ima četrnaest gradi kao i branički specijal ili
buđejovički kristal, joj gospođice, oni opojni granati, ona plzenjska piva gorka,
kardinali i sladunjava piva kod Fleka i Tomaša, to je upravo ono za šta je
napredak dobar da bi ljudi bili ljudi, ali što se tiče hleba i maslaca, tu je napredak
gotovo kuga, tu bi trebalo da se sa tehnikom ide vraški sporo, u starim pivarama
se pivo kuvalo u bakru, ispod kazana se vatra ložila panjevima i taj plamen je
išao kroz taj bakar i karamelizirao pivo, kakvo ja samo pamćenje imam, divota
jedna, uzmite hleb, on se pekao od žita koje je sve do novembra ležalo po
košarama, onda je sve iz onih klasova prešlo u zrno, tek se posle toga vršilo,
kakav je to samo bio hleb, mirisao je na kilometar unaokolo kad se pekao taj
božiji dar, što starije to bolje, zbog toga je i car više voleo da se vozi landauerom
nego automobilom, više je voleo da pije vino, ali je umro u nužniku, on je umeo
da neguje evropsku renesansu sa Šratovom, stajao sam u Majlingu na straži i
video sam cara, kako je Šratova stajala na lestvama i brala šljive ranke i car joj je
gledao pod suknju kao Gete kad joj je držao lestve i pružao zaštitu, na kraju je i
Batista priznao da je garancija bračnog blagostanja stasito telo, car je voleo da
nosi kajzer-rok, taj kaput je izgledao kao sasvim zatvoren frak, bila je to tako
otmena familija, ona carska porodica, ali je nevolje u porodici imala iste kao što
imaju i druge porodice, sinčić, prestolonaslednik, morao je da uzme belgijsku
princezu Stefaniju, ali se on tresnuo na telo Večerove, one lepotice sa ogromnim
grudima i očima, završilo se to grupnom pucnjavom, ona Daša apotekarka koja
je stalno imala manjkove u polnoj higijeni, ona mi je rekla kada sam joj pričao o
tragediji u carskoj porodici, joj! da smo nas dvoje svoji i vi da mi vrdate s
dragom i ja bih vas ucmekala, to mi je rekla, jer tragedija vlada na svetu i pisci
romana imaju stalno o čemu da pišu, idem tako jednom pokraj pruge i tu
železničar vozi bicikl, skoči dole i kaže mi, Jirko, reci mi istinu, je l’ juče bio
onaj gol ili nije bio - i ja kažem nije bio i taj železničar je dalje vozio, pre nego
što je prebacio nogu vikao je i okrenuo se, hvala ti, istina pobeđuje, ti si
karakter! jer su me mnogi zamenjivali sa fudbalskim sudijama ili filmskim
glumcima, mada nikada nisam igrao fudbal a i kada jesam, onda samo da bih
terao šegu, Mocart i Gete, niko od njih nije igrao fudbal, ni car, taj je više voleo
da ide u lov na divokoze u Išl, nosio je onakve čakšire kakve nose deca, sa
mostom za spuštanje, voleo je ljude i jeo svinjetinu, za sve vreme svoje
vladavine je načinio samo jednu novčanu reformu i naredio da se obese Šlosarik
i Hugo Šenk i mojoj mami je kao nadaciju dao dvadeset i pet zlatnika, moja
mama kad je gazila kupus imala je bele sokne, upravo su kod nas bili manevri i
komandant je bio carev stric Adolf, onaj sa iskeženim zubima i bio je zajedno s
carem smešten kod nekakvog Kolara koga je zatim car zbog tog smeštaja
unapredio u plemića i taj baron Kolar je u znak zahvalnosti za to unapređenje
ispred svoje kuće podigao spomenik, ja sam išao s mamom da vadimo panjeve,
vojnici su vodili konje i jeli konzerve, mi smo za to vreme nasekli dvoja kolica
drva i još smo otišli po dvoja kolica trave za našu kravu, bila je to ružna
životinja, ali je imala petnaest teladi, cela ulica je dolazila kod nas po mleko i
kada je ta naša krava crkla, ostalo je za njom telence, uzeli smo ga u sobu i
hranili iz flaše, ono telence je dolazilo svako jutro i lizalo nas, i burazer Adolf je
govorio došlo je da nas obrije, kada je od tog telenceta porasla krava, gazda
Zpurni je govorio da tako lepu životinju još nije imao prilike da vidi, ali ta krava
nije smela da vidi ni voz pa ni bicikl, pa smo joj stavljali poklopce na oči, crkva
se natezala sa češkim narodom punih hiljadu godina da bi ugušila te strasti, ali
ko može da se nosi sa narodima, oni se pre ravnaju prema spisu pana Batiste o
garanciji bračnog blagostanja, da čim muškarac spazi zgodnu žensku, odmah ga
podilaze žmarci i on razmišlja kako da je odvuče u krevet, kako to kaže pesnik
Bondi, to je ona čežnja da se ženska prevede iz vertikalnog položaja u položaj
horizontalni i on, mada pesnik, upravo zbog tog horizontalnog položaja, ima
sada dvoje dece koje mora neprekidno da vozika kolicima, ali moja mama, to je
bila svetica, sama nas je podizala, u ono doba ona je bila udarnik za gajenje repe,
kada je bila suša, ona ju je zalivala iz potoka i repu je imala kao dinje, naravno,
ko bi mogao da se nosi sa Hanacima, oni su, džukele jedne, kidnuli sa njive kada
su okopavali repu, nisu na njivi ostavili ni ovolicno, majstor za visoku žetvu bio
je Mejtnej, on je bio ulanski kaplar, bradu je imao kao sveti Ilija, leti je preko te
brade stavljao poklopac, zimi je nosio kao šal, što je taj umeo da zapne, iždržao
je do poslednjeg u šumi i samo što bi se očitao očenaš, već je jurio za babama u
njivu i tamo se natezao sa kravama i babe je podstrekavao dobrim primerom i
bičem, takvu bi radost pričinjavao gos’n predsedniku republike još i danas kada
bi takvih bilo barem jedno dve stotine hiljada, pored imanja imao je i bircuz, ali
njegova žena, umesto da sipa gostima, sipala je sebi, pa je on, jer je bio vaspitan
katolički, mlatio i mlatio, dok je nije načisto umlatio, sve prema Starom zavetu,
krave i konje, njih je, naravno, držao čisto, kofer para i štedne knjižice, jedna
baba, zvala se Šumplica, da ne bi morala da nosi iskopan krompir opet ga je
bosom nogom zatrpavala, ali matori Mejtnej je to video i šibao je bičem sve dok
se nije onesvestila, a uveče je krpio cipele i čitao vaspitnu knjigu, međutim, pre
nego što je pšenicu posejao, oprao ju je u sumpornoj kiselini, voleo je da kolje
svinje i u čorbe je stavljao začine čak one iz Afrike, cimet sa Jave je, gospođice,
bolji od cejlonskog, cimet tako prija u kuvanom vinu a dobar je za taške sa
pekmezom, međutim, u staroj Austriji ljudi su bili grozno zaostali, jedan
bezveznjak je kopao njivu motikom i odbio je sebi palac, jer je mislio da je to
crv, učitelj Latal je mlatio đake i udarao im glave o tablu jer su derani loše
savladali nauku o geometrijskim formama, kateheta Zboril, taj je opet derane
hvatao za vrat i tresao ih kao zečeve zato što nisu mogli da shvate da je milost
božija prirodna i vanprirodna zasluga, zato je naš kateheta morao u jednom cugu
da se moli da ne bude toliko zao, jer je za vreme bogosluženja ispustio putir i
išamarao ministrante i zatim nastavio misu, to je bila ona austrijska disciplina
koja se razmetala paradama i bojama, nadbiskup je imao ljubičastu kapicu i
ljubičasti ogrtač, general Lukas je imao zlatnu kragnu i tri zvezde na crvenoj
svili, jedan vojnik je još tada rekao serem ti se na rat! i već je visio na drvetu
prepolovljen, Sina čovekovog su prodali za trideset zlatnika, ali je sultan
kupovao lepotice za sto hiljada i više, kapacitet Svetog Petra su okačili na krst
glavom nadole, ali papa, njegov zastupnik, taj danas obilazi Lateran i Vatikan,
hiljadu soba, i mora da tamo ima turističke oznake da ne bi zalutao, sa
kardinalima ne raspravlja baš mnogo o ljubavi prema bližnjem svom, već o
valutama i o katoličkim bazama, to su vam, gospođice, prozorčići u svet o
kojima vam sada pričam, oni golovi, oni poeni i sekundi, kako je pokojni Štraus
negovao princip da bi fine melodije vladale svetom, da nastane prefinjenost
osećanja, ona evropska renesansa za koju su se zalagali Temistokle i Miltijad i
Sokrat i Gete i Mocart, sada već ne može da se kaže kada nam je lepotica
dojadila, gubi se, curo, do stotinu vragova, adios! ta prefinjenost je, međutim, u
tome da se napiše kompozicija ili pesma za rastanak i to se pošalje sa buketom
ruža, romantičan čovek, gospođice, taj ima i finije snove, imati u snu proliv
znači provod u društvu, videti u snu suprugu kako umire to opet, kao za inat,
znači da će ti se ispuniti sve tajne želje, kod nas je jedan šegrt briznuo u plač jer
su ga vežbali sa jednom gospođicom na bilijaru, ali ponekad su gospođice iz
bara odlično pomagale, bio je tako jedan sa falinkom na mozgu i taj kada ga je to
drmnulo vikao je mama, mama, šta mi se to desilo! i mama bi odmah dograbila
sto kruna i trčala u bar po lepojku, ali taj njen sin je sa te lepotice padao i tako
mu je mama pomagala da bi malo odahnula dok on opet ne počne da viče mama,
mama, šta mi se to desilo! ja sam, međutim, uvek uspevao da sačuvam formu
kao Konar Tolnes, popravio sam tim mojim čarobnim rukama konteske, cipelice
za princeze, glumice i bolje lepotice, drvena štiklica prikucana mesinganim
štiftovima, čist rad koji se i bogu dopada, srebrni ševro i ševro žut kao kanarinac
i da bi pendžeta bila bela, kupovao sam gumidragant tako da je za vreme
Austrije šusteraj bio više hemijski posao nego zanat, danas se to radi na tekućoj
pokretnoj traci, mada sam bio obućar, nosio sam cviker i u ruci držao štap sa
srebrnom drškom, to je bilo zbog toga što je tada svako hteo da izgleda kao
kompozitor ili pesnik, danas je sve to naopačke, svaki pisac hoće da na
fotografiji izgleda kao dripac, jednom sam, gospođice, video jednog američkog
pisca, kažem vam, grozno, isti sistem kao grof Zelikovski, poznat inače po
svojoj grubosti, pa i onaj slikar što je naslikao onu golubicu, na fotografiji tačno
kao prosjak kod Marijacela, danas se umetnici češljaju ovako nadole kao za
vreme Austrije stari seljaci ili ljudi iz sirotišta ili skloništa za beskućnike, dok u
staroj Austriji ko god je imao barem dva razreda osnovne, već je dao da mu se
nakovrdža kosa, isfrizira kao kakva gospođica da bi cure mislile da piše pesme,
ko je imao tri razreda građanske škole, taj je izbegavao sunce, danas se,
međutim, sunčaju i predsednici republike, za vreme Austrije su se i radnici
slikali sa laktom naslonjenim na stočić i sa očima uperenim u daljinu kao
Edison, a danas se slikaju kako cepaju drva, eto vidite, tada se mnogo
upotrebljavao badijan, onaj začin sa kineskog drveta, začin kao stvoren za likere
i pecivo, joj, u ono staro doba je bilo puno prosjaka, ali i parada, mađarsko
brašno je imalo boju peska i na džakovima su bila tri crvena srca, američke dve
nule su, međutim, na džakovima imale za znak tri ukrštena klasa i bio je tamo
još i Kanađanin sa kosom, nadvojvoda princ Eugen, zapovednik dajčmajstera i
nosilac apostolskog odlikovanja, najveća baraba habsburške porodice, imao je
dva metra i dvadeset i njegov ađutant kada mu je nosio mantil, vukao ga je po
podu, a stari Grulašek je kod nas krpio džakove i uz to čitao ljubiće, župnik
Zboril je naprotiv sa propovedaonice čitao pastirski list o čitanju nemoralnih
knjiga i časopisa, dok je matori Greplo, onaj koji je vozio u Olomouc vorgaf,
stavljao noge u hladnu vodu da se ne bi uspavao jer nije imao budilnik, preko
zime je odlazio u šumu da vozi drva i nosio na ramenima one lance kao sotona i
ženinom glavom je često udarao o gredu da bi se popravila tako da se ona molila
do kasno u noć da bi je bog uslišio i prevrnuo na njega kola sa drvetom, zato je i
pesnik Bondi govorio da prava poezija mora da ranjava kao kad biste zaboravili
žilet u maramici i kad se ušmrknete da posečete nos, zbog toga i dobra knjiga
nije u tu svrhu da bi čitalac bolje zaspao, nego da skoči sa kreveta i pravo u
gaćama potrči da gos’n piscu razbije njušku, eto vidite, za stare Austrije muž je
bio odgovoran za dušu svoje supruge direktno samome bogu, tako da je Tonek
Opletal, onaj koji je Ferdošku zabio nož u glavu kada su se posvađali oko toga
ko će da ode na nebo a ko opet neće, e pa taj je svojoj ženi govorio, obećala si
mi pred oltarom poslušnost i kao dokaz toga joj je odmah zalepio nekoliko ćuški,
i to kao akontaciju za one sledeće, moj majstor je imao dobru narav, ali je mnogo
pijančio kad je za to imao para, jedno unuče rakije prepodne, jedno popodne i
jedno pred spavanje, danas bi ljudi poludeli ili bi dizali revolucije ako bi imali da
rade do ponoći kao za vreme Austrije, i tako je moj majstor govorio, zaveži,
kurvo! šta mi to braniš - ni ja ti ne prebacujem što se ti naganjaš sa draganom i
bam! - babu kalupom po glavi, eto, vidite, za vreme Austrije su ljudi imali
vremena za budalaštine, moj tata je sreo jednog tobdžiju kao što je bio on,
Travničeka, i odmah su kod Fidlera kupili litru rakije, tada se ona sipala u čaše
od četvrt litra koje su izgledale kao cilindar za petrolejku i tako su moj tata i
Travniček sedeli na grobljanskom zidu i pošto su obojica bili načitani od
Havličeka i Svetozara, bili su tako nesrećni zbog svetske situacije a nisu ni išli
na posao i držali su izdajničke govore o socijalnoj nepravdi a kad su se napili,
pevali su pesmu „Kad sam išao šumskom stazom” i župnik je izleteo iz crkve,
maramica kao salveta i odmah je urlao, do đavola, Travničeku, kakav je to način
da me ometate kada služim misu - idite u šumu ili ću da pozovem žandare da te
zatvore, ali tata i Travniček su i dalje pevali i već je dojurio žandar sa perjanicom
da se u ime zakona raziđu, onda su se razišli, i tata, da se iz njega ne bi osećala
rakija, kupio je bombonu, ali pošto je bio pijan, mama je dograbila konopac i
izdevetala ga, jer ko hoće da loče, mora da ima rezervu, inače će ti ludilo ući u
glavu, Lojzek Tovarek, taj je pošizio zbog kaldrme na trgu, a možda i zbog toga
što je njegov sin pravio sa curama na probu decu, i tako je taj Lojzek Tovarek
mlatio glavom o zid i pevušio, „Zaboga, Jožefe, zaboga, Jožefe…” i kada je
ludilo dobilo na tempu, pevao je „Svi su đavoli oslobođeni, svi su đavoli
proterani” i kada su to ljudi neko vreme tako gledali, zatvorili su ga u ludnicu,
ali inače je on bio dobar čovek, sedeo je sa Behinjom u gradskoj većnici i bio
načelnik Sokola, samo mu je ta kaldrma smetala ili možda i njegova kćerkica
koja je nekom momku pružila dokaz ljubavi koji nije ostao bez posledica i ona
se upucala iz revolvera što je kod njih visio na zidu, eto, vidite, gospođice, ljudi
su stalno isto tako nesvesni i skloni tragedijama, stalno kada neko govori istinu
izgleda kao da laže, ono tačno se shvati tek kada je kasno, tek posle, jedna
lepotica koja je imala Petingeum udala se za jednog parajliju jer je pročitala
knjigu „Sopstvenik železare”, ali dolazio joj je bravarev sin i taj njen muž se
vratio i uhvatio ih u kadi i tog bravarevog sina tako sredio da je ovaj ogluveo, jer
Batista u svom spisu o polnoj higijeni naređuje muškarcu da se ne predaje suviše
velikoj strasti, tri puta popodne, katolici četiri puta popodne da nemaju grešne
misli, jer bi mogli da dođu do loših iskustava, to ide u krv, tome su skloni sultani
koji se previše satiru, država propada zbog pogrešne lepotice, jer nauk dolazi
uvek prekasno, mama mi je to uvek govorila, upozoravala me, pa znate i sami, sa
ženskom se mora osećajno, a to znači da mora i da se laže, šta onda to venčanje,
ta šega, ta gužva, to bude uvek, ali za ceo život - jedan kasapin mi je rekao da je
brak kao da celog života nosite kravlju kožu po tankom ledu, ima slučajeva kad
žena kaže mužu, tatice, tebi bi dobro došao jedan udarac motikom i on je
smiruje, mamice, kalašturo nikakva, samo ločeš i ja ću da ti razlupam njušku,
eto, gospođice, ideali se klimaju, to nije mogao ni Gete, pa ni Mocart, lepo je,
doduše, kad se njih dvoje vide, odmah se hvataju za ruke i zatim za šta već može
da se uhvati, to najviše uzbuđuje odevene narode, oni goli narodi nisu toliko
pokvareni i zbog toga kod njih ima mnogo manje džepnih krađa, može župnik da
priča šta god hoće, eto, Karlo IV je izmenjao četiri lepotice, a da nije umro od
zapaljenja pluća, sigurno bi imao gušta i za petu, takav je on bio specijalista za
ženske, mora se znati šta je prava strast, a šta opet samo ćef kao što to opisuje u
svom spisu gos’n Batista da je jedna ženska imala dvadeset dvoje dece, a druga -
da je na nju pao čak i pivski dimnjak, nijedno, muškarac mora da ima polni ud
kako valja, to vam je, gospođice, i u sanovniku tako, veliki ud u snu videti znači
dostojanstvo kao taj Šoupal kod nas, oboje su pili i vukli se za kosu niz
stepenice, ali kada su izišli na ulicu, elita, kod kuće on na nju stalno, duni na
mene, oseća se iz tebe rakijština, i ona je klečala i govorila, pa ja sam pojela
samo jednu pralinu sa rumom, a on je šamarao, danas je ljudima bolje, ali sa te
strane je to isto, jednom se obesi on, drugi put ona, iza železničke stanice je
živeo Kaura i taj je noću krao, a po danu bio šuster i njegova je žena bila Nemica
i, pošto uopšte nije umela da krade, on se zbog te sramote obesio, ili uzmimo
onog Hitila! njegova žena je išla po kućama i prodavala košulje i uz to krala, pa
su je doveli žandarmi i njemu nije preostalo ništa drugo nego da se takođe od
sramote obesi, pa onaj lepotan Korec, službenik bolesničke blagajne, sin mu je
studirao u Olomoucu i doktor Karafijat dolazi kao kontrolor i kaže, gos’n Korec,
ljudi se žale da ne dobijaju naknadu za bolovanje, kakav je to red - i taj Korec je
izvalio da je pare uzimao i slao sinu za studije i tako je taj Korec uzeo kosu i kao
žrtveno jagnje stare Austrije popio litar ruma i iza šupe se preklao, danas je to
baš naopačke, deca studiraju badava i tate samo što se ne kolju zbog toga što
deca imaju više para od njih, eto vidite, u staroj Austriji nikad u supi nije smeo
da nedostaje šafran, to vam je onaj fini začin iz Male Azije, a moj bratanac, eto,
to je upravo slučaj! on je bio jedan od blizanaca i krstili su ga kao Vinceka a
onog drugog blizanca kao Ludvičeka i kada su imali godinu dana, njihova
mamica ih je kupala u koritu i skoknula za trenutak do komšinice, a kada se
ubrzo kroz jedno pola sata vratila, jedan od blizanaca se bio udavio i pošto su
bili toliko slični, nije se znalo koji se od njih udavio - Ludviček ili Vincek - pa su
bacili novčić, glava je bio Ludviček… Vincek je bio pismo, tako se udavio
Ludviček, razume se, Vincek, moj bratanac kada je porastao, počelo je da ga
kopka, bio je nezaposlen pa je imao dovoljno vremena, ko se od njih dvojice, u
stvari, udavio - da li, u stvari, ne živi Ludviček, a on, Vincek, da se nije udavio -
i počeo je da pije, mnogo se šetao pored reke i kupao se i u reci, a posle i u banji,
mora da je to probao jer se na kraju udavio da bi bio siguran da li se nije udavio
još onda u koritu, bilo je to i zbog toga što su za vreme Austrije ljudi tražili
posao, dok danas posao traži ljude tako da nemaju toliko vremena za
budalaštine, to mi je potvrdio i pesnik Bondi kada je doveo u bircuz svoje dvoje
dece u kolicima, kaže on da je još Sokrat rekao da je kurvanje zaposlenje onih
koji su inače nezaposleni, eto - dobili smo salamu od Tonečeka iz kafilerije da
umesto njega tucamo kamen i mi tucamo, tucamo i odjednom se smrači, mrak da
pogineš i gromovi su pucali i munje sevale, morali smo da legnemo u jarak i
odjednom se opet razvedrilo i uveče dolazimo kući i mama kaže, znate li, deco,
šta se desilo - Karasek se obesio baš u onoj šumi u kojoj smo tucali kamen jer se
ona njegova vucarala sa drugima, gospođice ja sam bio oprezan, tamo gde sam
radio kao šuster imali su ćerku Marženu, trbuh kao bure, grudi kao Marija
Terezija a zadnjica kao štala, kažu danas ćeš da spavaš kod nas i namestili su mi
pored šporherta i pred zoru mi Maržena pipnula lice i stavila mi one svoje dojke
na grudi, ali ja sam skočio, jer sam već tada bio škakljiv kao saski kurfirst,
rasekao sam sebi glavo o šporhert i oprao tu povredu u kofi i cela porodica je
skočila sa kreveta i radovala se, biće svadbe, ali ja se nisam dao, rekao sam isto
kao Gete da sam slab na grudi i više sam sklon da pišem pesme, toga su se
uplašili, Maržena mi je posle kupila kravatu i prsten od nikla, ali ja sam već bio
pročitao spis gos’n Batiste o garanciji bračnog blagostanja i fingirao sam da sam
muzičar i tako se njome oženio nekakav Jetrudka, imali su zajedno bedu i
šestoro dece, taj Jetrudka je bio stalno pijan, dovoljno je bilo da pred Marženom
kine i ona je već bila u blagoslovenom stanju, polovina te dece je bila luda a ona
druga polovina kada je o tome razmišljala obesila se, verujte onda sanovniku
Ane Novakove, novorođenče podizati znači radost! jedino predsednik opštine,
taj jedino može da pravi dece koliko hoće, ali kada deca plaču, nije to nikakva
radost, stara Austrija je volela parade, ali, s druge strane, kada ste išli u šetnju,
spoticali ste se o proteze prosjaka, umesto da uživam u devojačkim grudima, ja
sam sažaljevao tu raju, ali jednom sam išao tako sam i jedna lepotica, Jevrejka,
nos kao kuka od vagona, sedela je na poljskoj međi i čekala onu prvu subotnju
zvezdu, nije imala gaćice i ja sam jednim okom gledao tamo gde je voleo da
gleda Gete pre no što je počeo da piše pesmu, i prišao sam joj i između nas se
razvio poverljiv odnos, ona mi je pričala da ume da tera bicikl a da se ne drži, to
je u ono doba bila prava revolucija, a ja sam joj pričao o jednom žandaru kako je
negde iščeprkao propis o higijeni građana i kako je tačno prema tom propisu
odlazio da pere mlade Ciganke od petnaest godina, stari Cigani su morali da
greju vodu i onda da se izgube, žandar bi skinuo koporan i zavrnuo rukave i
kako je njegov komandir gledao kroz ključaonicu kako on izvršava taj propis o
higijeni i kako je tog žandara oterao pred sud i zatim je sam odlazio da pere
mlade Ciganke a stare Ciganke su se iščuđavale zašto ne pere i njih - i ta
Jevrejka koja je sedela na poljskoj međi i čekala prvu subotnju zvezdu,
zajapurila se i šapnula mi da ni ona nije baš naročito čista i ja sam na toj međi
bio pobednik, jednom sam se vodao sa kćerkom defraudanta, sa njom je malo ko
mogao da se voda, igrali smo dijabolo i kako se ona sagibala ja sam joj virio u
izrez bluze, tačno, Helenka se zvalo to dete defraudanta, imala je tako divne
grudi da sam još dugo posle toga kada bih je se setio, zamuckivao i pravio
gramatičke greške, ali sačuvao sam istu iluziju kakvu je imao Isus Hrist, vodati
se sa lepoticama ali držati ih dalje od tela i ostati slobodan kao što je to bio
doktor Karafijat koji je pretrnuo od užasa da ni u snu ne sretne babu u spavaćici,
to bi pomelo i pisce a oni su navikli na svašta, otac te ćerke defraudanta me je
mamio da stupim kod njega u službu, ali ja sam znao da on ima dva sina, obojica
ugodni momci sa cvikerima, ali jedan je sinčić proneverio blagajnu i kako je to
tada bilo moderno, upucao se iz brauninga, iz brauninga su se upucavali samo
članovi vladajuće porodice, žena tog drugog sina se zvala Nina, pozamašna je
bila, sva u somotu, volela je da pijucka i kako je vadila vodu iz bunara, zavrtelo
joj se u glavici i ona je tamo pala i našli su je tek posle nedelju dana, jer su
mislili da ju je kako je to tada bio običaj oteo neki student, već je bila sva
nabubrela i ružna, joj Majko božija, život je ionako lep da pošandrcaš, nisam
hteo da uđem u njihovu porodicu, jer je njihov ujak bio religiozno usmeren
fanatik, zanesenjak naših planina koji je ljubio zemlju i skidao tarabe ispred
kuća, jer kada navodno na nebu nema taraba, onda ih ne sme biti ni na zemlji, on
je već tada bio preteča ukidanja granica među ljudima, stalno bi na trgu padao na
kolena i vikao da će tarabe da ukinu ljubav, ali su to ljudi shvatali drugačije,
odmah bi hitali kućama da sa ženama legnu na kanabe i taj ujak se na kraju
obesio na groblju na krstaču svoje majke i župnik je psovao što mora ponovo da
osvećuje groblje, ja sam se iščuđavao kako može u sanovniku Ane Novakove da
se nađe rečenica da u snu biti obešen u crkvi znači da ćeš uskoro postati
predstojnik crkve kada samoubica ima da bude sahranjen noću, u tišini i na
posebno zabitom mestu ili onaj notarev štabni lekar, njegova žena biser, isti
sistem kao i vi, gospođice, kada je kod nas dolazila po mleko, govorila mi je ne
biste li za trenutak skoknuli do nas - izgledate kao pokojni Štraus u mladim
godinama, njena mama je poticala iz dvorca iza Premišlovica, zvalo se to tamo
Hlohov i pripadalo je to Bohneru, njen tata, takođe notar, taj se vozio sa četiri
lipicanera, a šest šarenih doga je sa isplaženim jezicima jurilo za fijakerom i taj
sin je imao kaput bledoplav kao nebo, crne pantalone s crvenim lampasima, koja
je vojska danas takva, takva lepota, takav pogled, vojnici danas hodaju kao babe,
ali tada je svaki vojnik bio utegnut u struku kao neka gospođica i kada bi došao
na urlaub, cure su pišale ulje, jer su vojnici nosili korzete a štabni lekar je imao
dva reda dugmadi i zlatnu kragnu, sve skroz postavljeno svilom, general-arct je
nosio talasastu štraftu i kragnu svu u zlatu, kažem vam, divota prava, samo
priroda može, kad hoće da se pohvali, tako nešto da dokaže, da kao konkurenciju
napravi šarenu pticu kao na primer papagaja, Austrija je, međutim, osim tih
parada i prosjaka, imala i disciplinu zbog koje su vojnici često morali da
očajavaju kako su ih mučili i tukli, ono zatvaranje i okovi, šta je u poređenju sa
tim konclager, ali taj štabni lekar je bio sama čista oholost, otišao je u vojsku kao
kad lepotica ide u šetnju i desio mu se maler da je jedan vojnik ubio drugog i
ukrao mu pritom novac što je dobio od mame da ima u vojsci i taj ubica je tom
ubijenom sipao u usta rakiju i štabni lekar je tog nesrećnika udarao nogom, jer je
mislio da se napio na službi, ali je jedan sve to motrio i prijavio i štabnog su
zatvorili i on se obesio peškirom u zatvoru a kada su ga kod kuće sahranjivali,
njegova majka samo što nije srušila crkvu koliko je kukala, i platila je i
samoubicu su sahranili na groblju mada je valjalo da ga sahrane noću, na mestu
posebno zabitom i u potpunoj tišini, tako vam je to, gospođice, na frontu vas
sahrane i niko ne zna gde, kao da ste izgubili maramicu, i onda Ana Novakova
kaže u svom sanovniku da držati daću znači svadbu… a nalaziti se u snu u
ludnici, to znači da treba da očekuješ veliku sreću! i znate šta se desilo
otpravniku vozova železničke stanice kod nas, on je gajio ćurke i plašio se da li
će skretničar dobro da prebaci skretnicu kad naiđe brzi voz i odlazio je da to sam
proveri i brzi voz je uleteo u one ćurke, to je trebalo videti, jer taj brzi voz vuče
za sobom hartijice i grančice kako juri, pa je povukao i perje i parčad od ćurki i
jednu stanicu dalje su pala tri bataka na otpravnika vozova, na sledećoj je perje
zasulo šefa stanice kao iz perine, takav brzi voz kad prolazi to već nešto znači,
otpravniku vozova u Libicama je promaja otkinula njegovo unapređenje i on nije
mogao da obuče novu uniformu dve nedelje, tek kad su ono njegovo
unapređenje našli pet stanica dalje, jedna ženska je išla pored pruge da bi brže
stigla kući, nosila je meso sa svinjske daće i pregazio je brzi voz, i za sebe je iz
te supe sa daće izvukao geršlu i poprskao njome otpravnika vozova na sledećoj
stanici, imate ljude na pruzi, čuvare koji spuštaju rampe, oko kućice imaju njive,
noću ih niko ne vidi, ali oni glancaju cipele i četkaju uniforme i onda stoje pored
spuštene rampe, salutiraju, brzi voz juri kroz noć, pospe ih prašinom i isprska,
niko te čuvare pruge ne vidi, ali oni stoje u stavu mirno i salutiraju noćnom
brzom vozu, takvi ljudi su ostatak Austrije, zbog toga Lukas, garnizonski
inspektor, niti je tukao niti uvaljivao kazne, međutim, Zelikovski, svinja jedna,
taj je mlatio vojnike i naređivao da ih vezuju za drveće, pre svega šarže da bi
znali kako treba da izgleda kad on jaše konja i armija ima da se razvuče u
varmliniju i cik-cak liniju i odmah iza toga dupla tuplšvarm i dvored i da se
napravi kvadrat i odjednom da se svi razbeže kao vrapci kad na njih pucaš i opet
da se sastanu jedan pored drugoga i general podiže sablju vrhom prema nebu i
šarže moraju da znaju šta to znači, jer general neće da viče na šesnaest pukova
vojske, isto kao što dirigent orkestra neće da podvikne muzičaru, kretenu jedan,
zar ne vidiš onu koronu - već ima prutić, ne da bi odalamio nekoga po uvetu, već
da diriguje, da daje znak, naravno, jedan maršal, taj mora da se brine da se bitka
dobije i da ne pogine mnogo ljudi, od mene su hteli da naprave frajtera, ali ja
nisam hteo, u jednom cugu vas šalju na izviđanje i na stražu, neprestano u vojnu
školu, na ivici šume se crta na tabli i poručnici viču, šarže ovamo! i kad neko
hoće da piša, mora da se javi i kad idete na front i pored puta bude sve više
tačnih znakova, municija, granata i ranjenici, jedan vojnik je od vode dobio
proliv ili dijareju, što imam pamćenje, gospođice, je l’ vidite! taj vojnik je sedeo
u jarku sa opasačem na vratu i general Zelikovski je skočio s konja i urlao, kakva
je to posrana vojska, kurve posrane! i zviznuo je tog vojnika sabljom preko leđa
i onda se pojavio front, ta zbrka kako je jedan drugog greškom i usled slepoće i
slabosti nabadao na bajonet, ali samo dalje i dalje da neprijatelj ne stigne da se
ušanči, da se ukopa, ona nervoza oficira, eskadroni su se valjali u krvi i sa
konjima, i sve je gorelo, sanitetdžije su konjima vozile ranjenike nekuda u šumi,
ali gospođice nisu smele na front, one su bile u Pšemislu i u Krakovu sakrivene
po javnim kućama, tamo su prozorčići na vratima i ja sam virio i jedna je
otvorila i kaže, šta je, vojniče - i neke su za to htele hleb, poručnik Hovorka nas
je savetovao da radije gledamo gospođice iz privata, takvoj gospođici kupite
slatkiše i ljubav na kvadrat, idem, dakle, sa učiteljevom ćerkom i ona je rekla da
bi za to htela zemičku ili kiflu, kažem ja da nemam ništa od svega toga, samo
ovaj somun, ona me je za to poljubila u ruku i ja sam joj pričao kako sam u
Splitu čuvao stražu pored starog vagona, bio je pun ekrazita kojim se mostovi
dižu u vazduh i taj ekrazit izgleda kao lepak za muve ili prašak iz apoteke, onda
sam joj čitao sanovnik, u snu se zabavljati sa gospođicom znači opasnu
špekulaciju, a šaliti se noću sa ženskinjem znači da ne smeju da te zavedu
primamljive reči… i na kraju sam toj učiteljevoj kćeri rekao da panenka lagodno
vygongla na poljskom, razume se, a ona mi je rekla pan takođe i poželela mi je
da se već jednom okači oružje, tako da sam ja uvek bio kavaljer, pisale su mi
najistaknutije lepotice Evrope, i u Cigenhalsu sam zadobio srce kćeri jednog
fabrikanta, imala je na sebi žuti tilanger i teget haljinicu, vozao sam je po
šumskom jezercetu i pevao joj „majn herc ist ajn binenhaus” (moje je srce
pčelinjak), a onda je čamac počeo da tone i ja sam je spasao, jer je tamo voda
bila plitka i ona se zvala Ana Hering i pisala mi je roze pisamca i cela palanka je
bila van sebe, sa kim se ja to dopisujem, jednom mi je poslala parfem „Majske
čarolije”, mirisao je na đurđevak, međutim, ja sam da bih se izvukao iz rata
pušio virdžinije potopljene u šafran, tu je čovek morao da pazi da mu prsti ne
budu žuti i zbog toga sam ih grizao do krvi, to vam je isto kao varati lepu
gospođicu, obori vas s nogu lepom rečju, pa i pokojni gradonačelnik koji je
došao u bar da prekontroliše da li lepotice imaju lepe listove, i taj gradonačelnik
je priznao, pa da, za pare to može svaka budala, ali kao vi, džabe, to je već nešto!
i opet sam pobeđivao, jer sam se služio istom tehnikom kao oficiri, momci,
govorio je poručnik Hovorka, takvoj morate da prilazite fino, kao kad oštrite
plajvaz, to za ženske vredi više nego da potegnete bajonet, tako i ja, nikada
nisam mnogo govorio, više sam pažnju obraćao na to kakve zločinačke sklonosti
lepotice imaju dok je na kraju sama izvalila da voli cigarete i vino i ja sam
odgovorio, ja jok! pa šta vi volite, rekla je a ja kažem gospođice, ja sam
poštovalac lepih gospođica, a ona kaže pa vi ste svinja i gađa me cipelicom,
naravno, jednom mi je pripala čast da u haubičkoj kasarni jašem Idunu,
generalovu kobilu, lepotica je to bila kakve nema, vrana sa belom zvezdom na
čelu kao neka filmska zvezda, zvezda koja je ličila na metkom proburaženu
maramicu i kako smo jurili, Iduna i ja na njoj, pregazili smo babu, baba se
prevrnula i ja sam se uplašio da nije Iduna povredila kopito, jer bi me general
stavio pred vojni sud i tako smo jurili kroz Olomouc i Iduna je skočila kroz
vrata, jedva sam stigao da povijem glavu, radije sam joj se držao oko vrata i to je
bila moja sreća, jer je Iduna pojurila pravo u štalu, posle toga sam otišao u
kantinu po sok od malina, u to doba je tamo bila jedna zgodna cura, zvala se
Cilka, odmah je sa mnom zaigrala i šefica je bila ljubomorna, Cilka, odmah u
kuhinju! - i sama se oko mene umiljavala a Cilka je čistila noževe i pokazivala
iza leđa svojoj šefici kako bi najviše volela da je zakolje i šefica mi je rekla,
vojniče, ala ste vi temperamentni a ja sam joj pričao da, ako bi u snu hvatala
fazana, to bi značilo da će se u njeno srdašce uskoro uvući ljubav i šefica mi je
gurnula u džep kutiju sa sto cigareta i molila me da nastavim, i Cilka je u kuhinji
pokazivala nožem koji je glačala i čistila kako bi zaklala svoju šeficu kojoj sam
rekao, međutim, najlepši san je videti dobro zagrejanu sobu, to znači da će dvoje
da vode ljubav, i šefica se vrpoljila na stolici i ja sam joj šapnuo najmiliji san je,
međutim, videti kako se dva vola udaraju rogovima, to je prava sreća u ljubavi i
odmah sam dodao kako sam to skupo platio, da sam od toga dobio ružnu bolest i
lečio sam se u Brzadinu i šefica se odmah odmakla i htela da mi iz džepa izvuče
onih sto cigareta, ali sam joj na to rekao, damo, što se jednom daje, to se ne
ispušta iz ruku, ona se saglasila i sipala mi za srećan put čašicu rakije i
zahvaljivala se, jer je takvu bolest već imala a ja sam je unapred ljubazno
upozorio, pa sam sa jednom mlekaricom otišao u Uraniju, prikazivali su tamo na
gornjem trgu jevrejski komad o tome kako se mučio nekakav Ahasver, i
mlekarica mi je stalno lizala uši i zapitkivala me da li bih se sa njom venčao -
kažem zašto da ne, ali ja sam još u vojsci i osim toga slab sam na plućima i
imam snove o kanarincu zatvorenom u kavez a to prema Ani Novakovoj, znači
da ću zauvek da čeznem za slobodom i ona mlekarica mi je šaputala, joj, baš bih
se sa vama usrećila! i njena kosa je mirisala na mleko i vanilu, trećeg dana posle
toga sam otputovao u Jugoslaviju na more, majko moja, kakva je tamo bila bura,
ono ludilo prirode koje muškarcu udari tačno u šlic pantalona tako da on počinje
da bude pisac, talasi kao naša kuća, izbace čamac čak na put i kamenje se kotrlja
i odvaljuje od stene, takva morska bura prevrne i vagon, odvuče u more ljude i
sa magarcima kule i mi vojnici smo trpeli glad i bedu, majko moja! žderali smo
crknute ribice i armija je tako bila pala duhom da smo išli da prosjačimo, na
kasarni je bio zlatan napis „vojarna kralja Jusupa”, ali oberlajtnant je grebao
kazan od kačamaka i bio je oberlajtnant, da ga je video general Zelikovski,
išibao bi ga trskom, jedan zgodan momak, čifutin, uzeo je lakirani opasač i meni
je dao zlatnik da mu izglancam pušku a on će da ide u grad da uspostavlja
međunarodne odnose, ali došao je desetar Brčal, hulja od dva metra i dvadeset,
večito besan, i gde je čifutin - kažem ja njemu, otišao u grad, i taj desetar je stao
da psuje, jebem ti boga i kurac na sitno! i da je baron fon Vuherer zabranio
vucaranje po gradu i legao je u čifutinov krevet i taj je došao posle pola noći od
cura sav znojav, ali desetar Brčal je skočio i izudarao ga nogama i on se valjao
po podu u ekstra uniformi i odmah je morao na stražu i kada sam išao da ga
smenim po onom noćnom vetru, a on se izdvaja od drveta u ćošku dvorišta,
obesio se na taj lakirani opasač, to momci danas ne znaju, pričao sam o tome u
Libnji, ali šoferi su mi se smejali, utrkivali su se sa hrdloreškog brda na sto
jedanaesticama i kako su vozili nizbrdo, bila je to subota popodne, zubar se
vraćao po kišobran koji je zaboravio, gurao je ključ u bravu svoje ordinacije, ali
je na sto jedanaestici pukla opruga i ona se sjurila u ordinaciju, odvalila je glavu
od tog ključa i taj je zubar stajao i stalno je držao taj ključ, to da je video grof
Zelikovski, general poznat po svojoj surovosti, major Mihohovič je isplaćivao
vojnike, pare su mu bile na stolu i morao je da na banknote stavi kamenčiće da
mu ih vetar ne bi oduvao, i odmah nas je opominjao da te pare ne propijemo,
nego da prvo kupimo dugmiće, vazelin i konac, i lep kraj je tamo bio, romantika
kao u Jerusalimu, oni putevi uzbrdo su morali stalno da se popravljaju, narod se
tamo hrani ovsenim pogačama i vinogradi su tvrdi kao beton, jedna Dalmatinka
je sedela u šumici i čuvala ovce, bilo je to kao na slici, odmah je prešla u napad,
jeste li, gospodine, neoženjeni - a ja sam klimao glavom i ona se odmah
primakla i pokazivala mi u kojoj je kolibi ko umro, ali ja sam morao da idem da
vežbam sa novim granatama, izgleda to, gospođice, kao kruška iz koje umesto
peteljke viri uzica, desetar nas je učio sa imitacijom, da kada istrgnete uzicu
brojite do dvanaest i onda je bacite, ali je zatim otišao u nužnik i neko mu je
podmetnuo pravu granatu i kad smo to ponavljali, bum! desetaru je to otkinulo
ruku i ta ruka, kako je letela kroz prozor, opalila je šamar kapetanu Tonzeru koji
je prolazio na konju i on je salutirao, isto to se desilo i u letnjem bioskopu
vlasniku, imao je gvozdenu ruku i kako su derani sedeli na drvetu i gledali
džabe, taj vlasnik se popeo na stolicu i mlatio ih tom gvozdenom rukom da su
grančice padale kao požnjevene i zatim kod kuće kada je hteo da tom rukom
ošamari sina, ona je izletela iz šarki, proletela kroz prozor i oborila policajca koji
je oštrio olovku da bi naplatio kaznu, meni se opet desilo da su kod raporta kad
su čitali imena onih koji su poginuli, pročitali i moje ime, datum rođenja se
slagao, kažem im, pa ja sam živ! i poslali su me na raport i dobio sam četrnaest
dana zatvora zato što sam govorio za vreme raporta, momci su govorili, da je
meni da tako nešto čujem, pokupio bih se i otišao kući da legnem u krevet, a kad
se rat završi, izbrisao bih se sa spomenika poginulima, ali sam ja voleo da stojim
ispred ogledala, divio sam se kako mi dobro stoji uniforma, kao da je sunce
izišlo kad sam krenuo u šetnju, svetloplava bluza, crne čakšire sa crvenim
lampasima, lakirani opasač i niklovani bajonet, šapka sa zlatnim gajtanom i kako
ispod te šapke nisam imao baš seno već lavor finog mozga, sve same udubine i
zavijuci kao Edison, joj, onaj isti Edison koji je pronašao aparat da ljudi ne
moraju da idu u pozorište ili na koncert i mogu kod kuće da slušaju sve u
papučama, onaj fonograf, toga ranije nije bilo, sedeo je jadnik na stolici tri dana i
mislio na te slušalice i uši, pa znate i sami, gospođice, ni ona najlepša žena ne
može da se meri sa slavnim muškarcem, u Krakovu mi je jedna doktorka
naredila da se skinem i legla je preko mene i slušala mi srce, imala je hladno uvo
i kaže mi, šta se pan tako cima - a ja sam joj pričao o evropskoj renesansi kako
se pravi muškarac trza kao usoljeni žabac kad vidi zgodnu žensku, zbog toga
puno pisaca poludi od umetnosti, pogotovo ako hoće da to poboljšaju, raspe im
se mozak u parčiće i niko to više ne može da sastavi, simfoničar Ištvan je od
žalosti istrgao luster, i po Edisona je došla nevesta, ali je on stalno špekulisao,
ispod nogu staklena šamlica da ga ne bi ometala zemljina teža i sada dolazi
divna nevesta, kada su mu posle smrti otvorili mozak, lavor sivog mozga, jedna
vračara mi je prorekla, ako me ne bi zastro mali oblačić, da bih napravio velike
stvari ne samo za narod nego i za čitavo čovečanstvo, ta vračara me je dotakla i
ja sam se prevrnuo na stolici za ljuljanje i prosuo sam akvarijum, to sam pričao
onoj poljskoj doktorki i ona je legla preko mene i pitala me, gde ćete me večeras
odvesti - i ja sam citirao sanovnik Ane Novakove, videti u snu konopljarku u
kavezu, zbog neobuzdanog ćeš života znači loše završiti, ali ta doktorka je ustala
i rekla, izaberite neki bolji san, hoćete li - na šta sam joj rekao da videti u snu
jubilarnu izložbu znači neukrotivu strast, i ta doktorka je rekla, za početak to bi
bilo dovoljno i buljila je u mene, to vam je da muškarci odmah pomisle na
nevaljalstvo, ja, međutim, postupam uvek taktički da bih mogao da budem
pobednik, jednom je kod nas došao Marion, mađioničar i hipnotizer, sam je
udarao štambilje na odobrenja za svoje predstave, čim se pojavio u kancelariji,
službenici su se razbežali da ih ne bi hipnotisao, u to doba je trebalo da igram u
pozorištu, onu „Balalajku”, obučen kao gardijski oficir, na bini sve sama vrata sa
ključaonicama i ja sam pevao „Mnogo lepih žena sam ljubio” i bio sam osvetljen
ljubičastom svetlošću kada sam pevao „Balalajko, pevaj onu pesmu najlepšu od
svih, onu koju najviše od svega volim, na svetu”, o tome da samo tebe volim i
pobedio sam sa visokim ce, to niko nije mogao kao ja, svako je mukao kao krava
kad treba da se oteli, ja, međutim, imam tenor kao Jarinek Pospišil, kod nas sam
sve ženske bacio u trans kao hipnotizer Marion, ako biste hteli, mogli bismo da
glumimo, jedna cura da bude ona Velika carica, ali mora da ima falš grudi, to
biste mogli vi, jer nisu sve carice bile lepotice, ja ću da budem pop i držaću u
ruci taj putir i na kraju se iz puške digne luster, ali više bih voleo da budem
baron, samo kako da se na binu dovede ždrebac - možda jedino da mu kopita
zamotamo u krpe da ne bi oštetio stepenice, pre svega moramo da pazimo da se
taj ždrebac ne uplaši od muzike i ne padne u orkestar, onog svinjara bi mogao da
glumi Ruda Turek, onaj oberlajtnant, ima gušu kao švajcarski bik, u Katoličkom
domu sam sa jednom lepoticom pokušao da napravim špagu i dobio sam bruh,
muškarcu to i ne smeta, njemu sve dobro stoji, ali kada ženska ima na sebi pojas
za bruh i raspaljeni ga muškarac napipa, taj ledeni pojas sa niklenom oprugom,
odmah ideali počinju da se klimaju i telesne požude se povlače u rikverc, Isus
Hrist je jednom, kada su ga pozvali na svadbu gde je mnogo pijančeno, pretvorio
vino u vodu, to je bilo ono čudo koje je počinio u Kani Galilejskoj, u to doba
običavao sam da sanjam na taj način što sam prebirao mrtvačke kosti, velika ti
radost ide u susret, sve u svemu, jako je interesantno to što mladi pesnici misle
na smrt a matore drtine na devojčurke, jedan lovac mi je pričao, kad odlazi da
posmatra jelene, da je jedan takav matori jelen oduševljen kad se vrti oko mlade
košute kojoj je to prvi put, eto, san o leji lala u prevodu znači zaljubićeš se u
zgodnu curu, ali ona ne zna za tvoju ljubav, a jedan pesnik, zove se Bondi, rekao
mi je da ljudi imaju čudne predstave o pisanju pesama, oni misle da je to kao kad
ideš sa kofom po vodu ili da je dovoljno da pesnik samo podigne lice prema
nebu a odande mu božanska sila piša stihove pravo u glavu, ja mu kažem jedino
Isus Hrist, on je imao takvu snagu da su dan-danas profesori od toga blesavi što
on nije bio samo božiji Sin nego i šampion, atleta jer je mogao da dograbi batinu
i da iz crkve istera trgovce stoke i da im kaže da nije doneo mir nego mač,
odnosno sablju, ljudi to ionako ne razumeju, to je zbog toga što oni pametni
umiru, a budale se rađaju, jer jedan čisti nužnike a drugi je doktor, jer bi jedna
ženska po celi dan volela da u krevetu samo čita romane a druga opet da radi ono
o čemu se u tim romanima piše, pesnik Bondi - jadnik, kad je u bircuzu
prepovijao ono svoje dvoje dece u kolicima, njušio je prste i rekao ovde negde
počinje duboka filosofija i kroz pola sata se jedno dete pokakilo u kolicima i
Bondi je morao da ga briše novinama i pri tome je kukao Isuse Hriste, ovo bi
potreslo i korejskog dželata, na Tjelovo smo svečano ušli u Pšemisl, jedna
gospođica je ležala u jarku, pokazivala na sebe i dovikivala vojnicima dođite da
proslavimo pobedu našeg oružja! ali nijedan vojnik nije imao gušta, jer je bila
ružna kao turska noć a osim toga ovo ja nikada nisam negovao, ja sam
pobeđivao drugačije, u lazaretu su me negovale baronice, u republici opet lepe
sokolice, sestrice, jedna mi je brijala trbuh i spremala me za operaciju, jer je
primarijus dan pre toga rekao, da će da me secka, i potpišite revers ako biste nam
ostali pod nožem, ulivao mi je hrabrost i već je stavljao belu kapu kao
poslastičar i sestre su mu navlačile rukavice kao nekom detencetu i već je hteo
da se baci na mene kad su se u tom času otvorila vrata i na pragu se pojavila
jedna baba s korpom i pitala gde to leži njen muž, da mu je donela svinjsko
pečenje s kiselim kupusom - i primarijus, gorostasan i izbezumljen od besa
dograbio je babu i udario je nogom i urlao na portira, kako je ona baba mogla da
prođe kad on treba sada da se brčka u mojoj krvi i da mi proštepa bruh - kako je
to divno kada izađete iz bolnice i osvrnete se oko sebe kao u onoj pesmici
„Divan je pogled na taj božiji svet, lalala”, Bernadek, onaj kovač, taj je kao od
šale popio četvrt litra vina i kad posle konj nije hteo mirno da stoji nego je bacao
čifte, Bernadek ga je oborio i potkovao ga sedeći, pa je i on dobio zapaljenje
pluća i zalepila mu se trbušna opna i bio je gotov, jedini sam se ja izvukao, lepa
sestrica mi je donosila gusku i zapitkivala me stalno, zašto se nisam oženio,
zašto ne koristim ovako lepo telo - umesto da odgovorim, silazio sam sa kreveta
da bih je naučio da pleše, ali već su me vezivali gurtnom, jer posle takve
operacije morate da ležite kao ubogi Lazar, jedna gospođa, pozamašna ali i
lepotica, kupala se i vikala dođite po poljubac! i ja sam zbog nje skočio u reku
Labu u odelu i do guše u vodi, i poljubac sam dobio i opet sam bio pobednik
iako sam posle morao da na obali sušiti ne samo odelo već i platu koju sam
dobio u novčanicama od po deset kruna, stajao sam tako na obali u gaćama, ceo
grad se uzbunio, ženske su trčale ka reci.
I videle me tamo kao Montgomerija, onog pobednika kod Tobruka,
slobodni mislioci su prebacivali crkvi kako je to uopšte moguće da je Hrist kada
je već bio bog opštio sa propalom ženskom - kažem tu ne može ništa da se uradi,
od lepotice ne mogu ni ja da se odbranim, a kamoli Isus Hrist, u ono doba
lepotan kao Konar Tolnes, pa imao je samo trideset godina i vidite, ona Marija
Magdalena iako je po zanimanju bila bar-dama, ipak se probila do svetlosti i
postala omiljena na nebu i nije izdala Isusa Hrista nego mu je kosom brisala krv,
a on je jadnik visio na krstu, jer je propovedao socijalni napredak i da su svi ljudi
jednaki, njegova se mama skrhala u suzama i Marija Magdalena mu je težila i ja
se samo pitam gde su sve te lepotice onog doba - umrle su, ništa od njih nije
ostalo i Marija Magdalena će uvek do suza da dira pesnička srca, takva je dubina
lepotana koji je izučio tesarski zanat, znao je da teše grede i daske i odjednom se
svega toga manuo i otišao da uči narod da delotvorna ljubav prema bližnjem
svom ne znači prevrtati se s gospođicom po kanabetu nego odmah se naći na
ispomoći onome kome je to upravo potrebno, župnik mi je zato što sam savladao
veronauku poklonio sličicu Isusa Hrista koji drži pehar, to je tada u doba Austrije
bilo moderno, to je bilo tadašnje proveravanje kadrova ko je Otac, ko Sin ako
opet Duh božiji - jedan župnik je dospeo pred sud jer sestre Uimanove nisu znale
da odgovore šta je u samoj stvari ono Sveto Trojstvo - i župnik ih je posadio
golom stražnjicom na raspaljeni šporhert, te se te cure posle toga nisu ni udale,
niko nije hteo da sa njima bilo šta ima, pogotovu kad nisu znale šta je to Sveto
Trojstvo, tada to ionako niko nije znao, ali je svako morao da se pravi kao da zna
i te sestre su gajile suncokret, u ono doba je bilo mnogo ubistava i provala, po
zabitim kućama su preko noći zatvarali prozorske kapke i spremali sekire i
puške, jedan mlinar je za tihe noći na mesečini video kako neko testerom reže
vrata da bi posle gurnuo ruku i podigao rezu, i mlinar je lagano krenuo noseći
sekiru, i kada se ta ruka provukla, bum! - otfikario je, žandari su posle tražili, ali
nisu nikoga mogli da pronađu bez ruke, pa je župnik psovao, jer je morao tu
ruku da sahrani na groblju, morao je da kupi malecki mrtvački kovčeg, Majko
božija! Stoji vojnik na straži u Olomoucu i gleda kako negde na groblju gori,
potrči tamo, otvori mrtvačnicu kad tamo grobar i kazan, i iz tog kazana vire
ljudske ruke i noge i čvari se salo i već su ga odveli žandari što je iskopavao
mrtvace i kuvao ih za svinje, pa su kapadžije u Prostejovu pevale pesmicu „To su
te ručice, te nožice one gospođe”, ili sam sa jednom lepoticom otišao u
tomaševske šume, ima tamo malecka krčma a preko puta nje u šumi stoji devet
belih krstova, tamo je jedan sačekao svadbu i pobio sve svatove sekirom, kažem
vam, sve sami grozni slučajevi, zato ja i nemam dece, jer neću da se moja krv
nastavlja, gde je tu garancija da će dete da se izmetne i umetne na mene - ženske
su me grdile, dobro ali ko će da vam zatvori oči - kažem to je bilo nekad u doba
Austrije kada su ljudi umirali kod kuće, ali danas samo što počnete malo da
venete, već je tu hitna pomoć i vozi vas i vi ćete da umrete iza paravana opet
sami, rodbina vas danas ne mazi, čar novca je otišla do đavola, najbolje bi bilo
kad bi se ljudi na celom svetu sporazumeli i manuli se dece, idete na izlet i
gurate se jedan do drugoga, trebalo bi da se uvede odbijanje od plate, za jedno
dete pedeset kruna, za drugo sto kruna, za treće trista kruna, za petoro dece
odbiti pola plate i izudarati javno na trgu, ali samo neko vreme, opet bismo išli s
lepoticama u šumu i uživali u evropskoj renesansi u šumi tako blizu jedan
drugom kao grobovi na groblju, jedna gospa mi je poverila psa da ga prošetam,
sa tim sam psom išao kod gospođica u bar, zatim su tog psa dva gosta greškom
popišala a kada smo se vratili, gospa miluje psa i njuši svoju ruku i kaže gde ste
to bili - taj pas miriše na proleće - psi su dobri, ali kao čuvari, jedan zlatar je
imao buldoga koga je greškom izudarao i taj buldog je to zapamtio i jednom se
zlatar tako češljao i taj pas je skočio i zagrizao potiljak zlataru i taj zlatar sa
psom oko vrata se dovukao do pisaćeg stola, izvukao revolver, ali kako je pucao
u tog buldoga u ogledalu, zbunio se i proburazio sebi uvo, samo što nije ubio
samoga sebe, tek je posle toga tog psa ucmekao, žaračem od šporherta su morali
da otvore te vilice, te stisnute zube, jedan je opet gledao u ogledalo i šišao sebi
dlake iz nosa pre igranke i makazama je sebi prosekao nos, a ja sam opet šišao
violinistu koji svira violinu, osećajno, ali trebalo je da vidite Premišljake kada su
odlazili u vojsku, selo dobro uhranjeno, svi lovokradice, divota jedna kada ih je
predsednik opštine predvodio, svi u pantljikama i sa zastavama a posekli su sva
sela u okolini, Nemce su oterali u pivaru i predsedniku opštine su za uspomenu
zabili nož u potiljak, bilo je dovoljno da ih samo popreko pogledate i već su vam
zubi leteli kroz stražnjicu, ali za paradu je to bio cvet češkog naroda, stasiti
momci, besni, imali su dve muzičke bande a za crkvenu slavu je celo selo bilo
ukrašeno cvećem i trakama, doterano i izglancano, svaki čas je neko nosio creva
u kofi, pa znate i sami, u doba Austrije mnogo je muških umiralo u tučama po
bircuzima ili na putu kući ili su se obesili zato što su imali mnogo dece, ali ti
čuveni Premišljaci su me vrebali, jer sam se vodao sa jednom od njihovih cura,
ali ja sam se okrenuo, izvadio revolver i bam! i bam! tako sam u njih pucao i
momci kao divovi su se valjali po zemlji i ja sam opet stajao kao pobednik, kao
Tom Miks sa revolverom čija se cev pušila, ili ona grozota sa Aneškom
Hruzovom, naši su mislili da je to uradio Hilzner i još se jedan blesan javio da je
video tog Hilznera kako stoji u šumi, taj krunski svedok je jednom rukom držao
bicikl a drugom je mokrio i tako je taj Hilzner dopao zatvora i Jevreji su morali
da napuste Polnu i ljudi su pevali pesmicu „Nemojte da kupujete kod Jevreja
šećer, kafu, brašno, ubili su nam Anešku plavooko devojče…” i eto, vidite, na
samrtnoj postelji je Aneškin brat priznao da je to uradio on radi para koje su tada
vladale svetom, jednom ide jedan žandar u patrolu i navrati u bircuz i naruči
šnicle i pošto su mu se dopale, naručio je repete, ali gazdarice nema, on pođe da
je potraži, kad ona u podrumu, tamo na kuki visi njena kći, gola golcata i ona
gazdarica od nje seče te šnicle, Majko božija! i žandar je stavio u lance i odveo
je u sud, ove stvari su ranije ljudi voleli da pričaju kada su sami sebi pravili radio
ili televiziju, ali ja sam najviše voleo da hodam kroz grad, englesko odelo i
lopon, onaj šešir sa obodom, lepo je to bilo, razgledati izloge, ona drogerija u
Olomoucu, puna toaletnih sapuna koji mirišu kao šumske ljubičice, glicerinski
sapuni marke „Lila Blank” i „Violeta de Nica”, ekstra fini sapuni marke „Roza
de Širaz”, jednom me je iza kasarne „Maria-Šne” napao drager i povikao pare ili
život! drugi bi se prepao, ali sam ja izvukao brauning i kažem mu ako ti je život
mio gubi se ili ubijam, kada sam doputovao na četrnaest dana kod burazera u
posetu i ostao tamo trideset godina, dali su mi meksikanku, onu šupu da čuvam
remenje iza pivare i prolazio je noću žandar i ja sam potegao pušku i pucao,
meci su se odbijali od mosta i fijukali su, sad ću ja da pitam, stoj - ko ide -
austrijski vojnik mora prvi da puca da bi bio pobednik, u jednoj drugoj drogeriji
bile su poređane vodice za negovanje kose, vodice marke „Sirano”, na kojima je
na etiketi iz jezera izlazila jezerska vila, za pojasom je imala ruže i iza sebe
nekoliko plamičaka ili zvezdi, divota jedna isto kao ona muzika Mocarta,
jednom su se tri šnajderke vraćale čamcem od Pika i mi smo u trenerkama
popravljali bunar u pivari, jedna lepotica me je zvala i ja se odmah bacio u vodu
i plivao ispod njihovog čamca, to je bilo ono austrijsko viteštvo i obični ljudi su
se ponašali kao da se njihov život stalno snima za film ili fotografiše, u
Slovačkoj sam kod pekara pomagao da se raznosi pecivo, tamo su pijani svatovi
upali u crkvu i davali svecima šljivovicu iz flaše i župnik je uleteo u crkvu kao
furija, kao jurišni avioni urlao je i mlatio i udarao svatove nogama i psovao,
bando jedna tatarska, zar se tako ulazi u božiji hram, marš napolje! venčanje će
da se obavi tek kad budete malo više trezni ili manje pijani! ja sam posle otišao u
Hradiško, tamo sam radio u pivari, vratio sam se kući u punoj paradi, štraftasto
odelo i moderan šešir, najnoviji pariski fazon, štap sa belom drškom, drugog su
pak vodili žandari proteranog u odelu kao da ga je krava žvakala, ali ja sam
došao kao filmska zvezda i doneo sam sto zlatnika i platio dug i kupio kravu iz
Ponikve koju mi je posredovao gazda Tijatr koji je od starog pozorišta napravio
krčmu a njegova je gazdarica gajila osamdeset mačaka, povazdan im je sipala
mleko, u drogeriji sam video preparat marke „Kaloderma”, firma „Volf i sin” iz
Karlsurea liferovala je na Moravu onaj svoj žele i fini roze puder za negovanje
tena, na kutijici je sanjalačka ženska glava sa rukom na slepoočnici, umotana u
lakšlajer i sa očima uprtim u daljinu, ali na onoj kravi iz Ponikve nam je svako
zavideo, švajcarska, potpuno bela, primerak koji je stajao osamdeset zlatnika, ali
smo je kasnije prodali kasapinu, jer je bila jalova, najdalje od svih iz naše
porodice otišao je stric, u vojsci je bio desetar i umeo je da piše kao kada se
štampa, dobio je zlatan krst od cara i nosio je zlatne šnurove i šlemsa šiljkom,
visok metar osamdeset, u mladosti je ceo bircuz pobacao u ribnjak kao onaj
Rimski koji je poticao iz Kokora, ali kada se stric oženio, postao je ozbiljan,
uzeo je nadšumarevu kćerku, sagradio vilu u Valaškom, gajio ćurke i bio
žandarmerijski komandir, jednoj sam lepotici kupio krem od krina za fini beli ten
marke „Štekenpferd”, iz Radeboja je bila ta firma, Zdenki Havrdovoj sam kupio
diskretno i garantovano sredstvo sa zlatnom medaljom Sinulin, pitala me je šta
bih za to hteo - rekao sam da bih hteo da idemo u šetnju, ona je imala sunčanicu
i smejala se i rekla zašto - zato, kažem, jer prema sanitetskom priručniku kad
neko ima sunčanicu najbolje je raskopčati bluzicu i polivati grudi mlakom
vodom i Zdenka mi je rekla, junačino, mnogo sebi dopuštaš i taj svet je mnogo
lep, ne što bi bio, nego ja ga tako vidim kao što sam ga video u filmu „Puškin”,
jadnika su prevremeno pogodili u glavu i bio je gotov, iz rupice od revolvera su
mu tekli poslednji stihovi, već prema fotografiji sam zaključio da je Puškin
spadao u evropsku renesansu, imao je lepe zaliske kakve je nosio pokojni car
Franja i kompozitor Štraus, idem tako pored reke a ovamo dolazi Libuška na
biciklu i odmah me napada prednjim točkom kada ću joj opet doneti pušnu, to
jest buket ruža - i ja sam je ni pet ni šest poljubio kao što je to radio Hans Albert
na brodu i Libuška je povikala, Gospode Isuse Hriste! a ja sam se smejao i
kažem joj, da ja nisam nikakav Isus Hrist već samo pan… što ju je nateralo u
smeh i ona je stala da me napada prednjim točkom i tako mi otvorila put za dalju
pustolovinu i ja sam bio gospodar situacije, u drogeriji sam video niz bočica za
bujni rast kose marke „Peru Tanin”, na bočicama su bile dve ćerkice pronalazača
sa kosom do ispod članaka, razume se, Austrija nije toliko počivala na bujnom
rastu kose, više nabujnim grudima, neke su ih imale takve da su morale da na
leđima nose torbu i u njoj ciglu da se ne bi preturile prema napred, tako su ih te
grudi vukle, to je bilo nešto, ta raskoš, od ranog jutra sva Austrija nije mislila ni
na šta drugo do na te grudi, ženske su ih veštački popunjavale i bila je to nesreća
u familiji ako kći nije imala grudi poput velike krigle piva, sada to opet dolazi i
ulazi u modu, opet su ženske sa te strane kao u doba Austrije, na spartakijadi
sam video naše devojke-divove kako su nastupale u strojevima na televiziji u
gaćicama i majicama, ponele su se sve redom kao Marije Terezije, muškarci su
od gledanja, od tog narodnog defilea bili uveče načisto iscrpljeni, noću sam u
tuđoj bašti nabrao ruže i diskretno ih stavio Libuški na prozor kao što to rade
Meksikanci i Španci, banda koja ne radi ništa drugo, samo jaše konje i peva
gospođicama uz gitare, i sutradan me je Libuška zvala kroz zavesu da dođem do
nje u posetu, to je bila ona moja diplomatija, pa sam bio svedok kako je skidala
sandalice i svlačila čarapice, zatim je legla na otoman i pitala me, da li me već
podilaze žmarci - i bacakala se po kanabetu i mirisala one ruže i plezila na mene
oči, zatim se uspravila i počela da para bluzicu i kada se posekla žiletom rekla je,
brzo mi to zavijte pre no što dobijem trovanje krvi i kada sam zatezao zavoj,
rekla je l’ da me ne volite kao gospođice iz bara - odmah sam je viteški tešio,
gospođice, vi imate drugačije draži, vi ste šlank i imate lepe noge, i ona se
okrepila i zatim smo zajedno odneli veš na peglanje i babe su se izbezumile od
ljubomore, pa da, nama ne bi ni on pomogo i ja sam Libušku učio prema
sanovniku Ane Novakove da peglanje veša znači da ćeš dokučiti velike i
skrovite tajne, i Libuška mi je rekla kakve pripreme vrši za proslavu svog
dvadeset prvog rođendana i dodala je da bi se sudeći prema mojim očima plašila
da sa mnom u ponoć ide na ostrvo, onda sam joj rekao Libuško, to će da vas
prođe, mnogo ste divlji, vi ćete tako dugo da izvodite dok se vama ne oženi neki
udovac, sa vama mora vraški i đavolski da se pazi, čovek mora da bude kao
žandar, jedna gospođa me je savetovala, nemojte mnogo da pričate nego nas
uveče odvedite u šumicu, Vlasta Havrdova, ona što je umela da svira klavir i da
govori nemački i da stoji naglavačke na bilijaru i suknjica joj je padala kao kad
okrenete bulku naopačke, ta mi je opet govorila, momčino, ti me najviše dražiš
time što ti do mene nije baš previše stalo, Navratilova kad smo zajedno plesali
ekscentrične plesove u katoličkom domu, šaputala mi je na uvo pogledajte samo
kako nas posmatra cela sala i ja sam hteo da ubacim još dodatak kako to radi
Fuksa-Kostalova i ekscentrična snaga nas je bacila ispod stola, Jarmilka je sa
mnom htela da radi ono što je videla u Velikom Zigfridu, ali nije izdržala ono
ubacivanje u figuru tanga i preletela mi je preko glave i naočari su joj se zabole u
veđe, dan-danas može da se hvali lepim ožiljkom, ali sam najviše od svega voleo
pomenutu Vlastu Havrdovu, ona je bila ludo zaljubljena u mene, nosao sam je
po lokalu na ramenima i ona se od smeha upišala i ceo bircuz je šizio od te
parade, ali je ona kasnije poginula u automobilu sa vojnicima, Havrda mi je,
doduše, onomad pričao da to nije bilo tačno, naprotiv, da je i previše živa, da je
bila medicinska sestra, bila je tako temperamentna da je bila sklona manastiru, ja
sam tada kupio aparat za ispravljanje nosa, to se stavljalo na nos kao što ženske
stavljaju viklere, stezalo se to šrafčićima, prema tome kakav ste nos želeli da
imate, ja sam hteo da mi nos bude kao kod Rudolfa Valentina, matori Švec, koji
je kod Havrdovih držao pikslu, prolazio je pred kraj života pored crkve i kaže,
ovde još nisam bio šta li to oni tamo stalno i neprekidno rade - i video je tu slavu
i ostao je tamo kao crkvenjak i žalio je šteta što ovo nisam saznao ranije, Vlasta
je tada bacila prsten pod noge onom zgodnom mlinaru, ja joj nikada ništa nisam
kupio, samo sam tu i tamo doneo neku ružu, to ženske obara s nogu, odmah je
sve manula i sela pored mene, a ja sam se pravio kao da čitam novine a Vlasta
kaže, šta sediš ovde kao gorak krastavac - i ja sam je pritisnuo uz bilijar i kelner
je došao da joj pomogne i ja sam ga udario nogom da je leteo kao fudbalska
lopta, ja sam se sagnuo kao pobednik i poljubio sam je i ceo bircuz je pošizio, u
drogerijama su imali aparat za parno kupanje lica marke „Izvor mladosti”,
dobitnik državne medalje u elegantnom oblikovanju, na poklopcu kutije bila je
predivna glavica gospođe koja drži glavu u nekom kavezu u koji iz tog
mesinganog aparata vodi poniklovana cevčica i ta gospođa ima na sebi košuljicu
ukrašenu briselskom čipkom na kojoj je izvezen tekst „ostaću mlada”, jedna
lepotica mi je pored gramofona na Zofinu došpanula, hajdemo zajedno na randes
samo da se istrljam i uzmem čist veš, strahovito su bile ljubomorne one kučke i
jednom su htele da mi u kafu stave otrov, tada smo ja i matori Repa sa volovima
vozili pivo, ali volovi su kod železničke stanice legli na prugu i čuvar nije
mogao da spusti rampu i voz je morao da se zaustavi i železničari su pojurili i
kondukteri su zavrtali repove, ali volovi su ležali i voz je deset minuta kasnio,
mašinovođa je stajao ispred tog malera i sa časovnikom računao izgubljene
minute, otpravnik vozova je onom svojom pajalicom davao volovima znak za
polazak, ali su volovi i nadalje preživali sve dok se jedan mlekadžija nije setio
da je najbolje da se tim volovima istovremeno uštrca voda u uši, i stvarno, volovi
su digli repove i jurili su i sekli krivine tako da smo pola piva izgubili i direktor
je urlao od besa i toliko se uzrujao da je rekao brzo, evo vam bicikl, skoknite mi
po cigarete, uzeo sam bicikl i gurao ga sve do trafike i kada sam peške dovezao
te cigarete, direktor je psovao, gde ste do sada - kažem da ne umem da teram
bicikl i već je u pivaru stigla Zdenka doterana kao papa i kaže da bi htela da sa
mnom poverljivo razgovara, otišli smo na šalandu i pivari su mislili da je Zdenka
sa mnom u drugom stanju, ali sam ja hteo samo da joj pokažem sliku iznad
kreveta kako neki Otelo ubija svoju ljubavnicu, Zdenka je, međutim, stavljala
ćebiće na prozore i direktor je naredio da pivari donesu merdevine i lično se
popeo da pogleda u šalandu na prvom spratu, video sam iznad ćebeta njegovo
lice iza koga je na nebu bio oblak oivičen zlatastom svetlošću a na sredini crn
kao dimnjak, posle sam na gvozdenom krevetu pričao Zdenki o tome kako su
Kaluža i Halir hapsili Lecijana i kako je zatim Lecijan stajao ispod vešala i
govorio krvniku Volšlegeru, požuri hladne su ti ruke, i Zdenka je rekla da brak sa
mnom mora da bude raj, ali sam je ja polagano razuveravao, rekao sam da za
brak nemam dovoljno razvijene zločinačke sklonosti, kad posle dođu deca, to je
nevolja i car lično skače noću sa kreveta, onaj kompozitor Šuman je zbog toga
upao u hladnu vodu i govorio je u filmu svojoj ženi da su ljudi lutke, to su te
inspiracije, vrlo važno, a kada je kompozicija već gotova, onda može da se ide i
na rakiju i u šetnju, Zdenka mi je zatim govorila da prihvatim, da će stotka biti
dovoljna, ali sam ja rekao da je prema spisu pana Batiste najbolje upotrebiti
devicu, to je onda rajsko osećanje kao kada su njih dvoje udaljeni za poljubac, ni
mi vojnici nismo bili navikli da se za curama pentramo kroz prozor i silujemo ih
onako kako nas je učio pukovnik Zavada ispod koga je palo osam konja i trideset
šest bataljona, kad sam ovo pričao jednoj gospi, ona se samo kikotala da se i ne
čudi što smo vojnički propali na svim frontovima kada smo degenerisana vojska,
pukovnik Zavada je sa sobom vodio vučjaka i dve baterije topova, bila je
zaposednuta šuma i drveće je prskalo u visinu kao šibice, ali pukovnik Zavada je
pregledao kartu i na osetljiva mesta slao mitraljeze, imao je zlatni okovratnik i
na njemu veliku zvezdu, stalno smo morali da učimo kako da doakamo
neprijatelju, pukovnik Zavada me je uhvatio za bradu i gledao da li sam obrijan,
zatim je pregledao puške i u tri sata izjutra već smo dobili kafu i u pet smo išli na
smenu na front, prvi je počeo hornista, a iza njega tamburaš i oficiri su leteli
levo-desno, Zdenka je šarala kišobranom po podu i kiša je stala, direktor je
stalno držao ruku ispred očiju i gledao šta li mi to tamo izvodimo, ali je Zdenka
rekla da dođem uveče pa da mi pokaže štraftaste perine i nove gramofonske
ploče, „Srebrna paprat” i karakterističan intermeco „Mlin u Crnoj šumi”, zatim
je otišla stazom iz pivare i momcima je curila pljuvačka na usta kao
bernardincima kada su videli tu igru prirode prošaranu zgodnim mesom, direktor
je pratio dvogledom i ja sam već bacio na rame lopatu za razgrtanje slada i
mislio na Smetanu kakav je on bio rob i nikakav gospodin, kad je na kraju umro,
onda su mu u Jabkenicama u dva kofera njegovih nota pakovali kobasice, u tome
je stvar da se napravi nešto da narodu bude prijatno u slobodno vreme onako
kako je to hteo i Dvoržak, mesarski kalfa, ali narod više voli da pijanči i
naručuje od muzike da svira „Humoresku”, Havličeka su odveli žandari, njegova
žena Julinka je mogla od toga da pošandrca da joj srce prepukne od tuge,
Havliček je, dakle, bio dasa, oni njegovi epigrami i epistole, pesnik Bondi je
došao kod mog bratanca sa kolicima u kojima je imao ono svoje dvoje dece,
popili su tri kante piva, i pošto je bio fajront, poneli su pivo za noć u lavoru i
nastavili akademsku debatu sve dok od toga nisu zaspali, ali bratanac se
probudio i povikao da curi česma ali svetlost je upalio i Bondi, jadnik, pisao je
one dve kante piva na tepih i svalio se i opet je ponovo zaspao, tek su ga pred
jutro probudila ona njegova deca i kako je gledao počeo je ni pet ni šest da viče;
setio sam se! i klicao je i skakutao po tom popišanom tepihu, ljudi, vikao je, sa
nama idu ne samo oni koji su sa nama već idu i oni koji su protiv nas, jer niko ne
može da se odvoji od epohe! to vam je, gospođice, ono uživanje pesnika u
pijančenju i u meditiranju i kad je već sav očajan, pocepa se nebo i ideja se za
rukicu izvuče na svetlost dana, ja sam lopatom razgrtao slad koji je kvasio, prvo
sam morao da ga preorem volgemutom, eto, ni Sokrat ni Isus Hrist nisu napisali
nijedan redak i vidite, njihovo učenje važi i danas, dok drugi čim više knjiga
izdaju tim su više nepoznati, to je ona zavera istorije, ja sam se jednom takmičio
sa mlinarom u skoku sa bilijara i bio sam pobednik, naravno, na glavi sam imao
sve same - kvrge i čvoruge, posle toga smo priređivali onaj slavni dolazak kralja
Faruka, učestvovale su sve lepotice iz bara mada je to sve zabrljao Olanek, ona
mrcina koja je kupovala i prodavala stari nameštaj i slike, jednom je tako vozio
sliku i napravio rupu baš kroz oko Majke božije i uzeo oko od šarana, stavio ga u
sliku i sa druge strane zalepio flasterom i prodao je Mađarima na dvor, oni su tu
Majku božiju stavili uz peć i jednom kada su se molili, istrčali su na ulicu i
povikali, da Majka božija zbog njih plače, međutim, u to je puklo ono zalepljeno
oko od šarana i tako je ona hulja Olanek doveo magarca u bar „Tunel” gde su me
lepotice skinule i obukle u kombinezon, na glavu su mi stavile turban, lice su mi
išarale šarenim emajlom i hodale su sa tim magarcem i sa mnom po birtijama, sa
tim slavnim dolaskom kralja Faruka su nas izbacili samo iz Granda i onda je
Olanek, hulja jedna, dao magarcu da pomiriše biber i magarac me je zbacio ali
sam ja i tako bio pobednik, zatim sam otišao u zoološki vrt, imao sam divno
odelo koje sam nasledio od nekog ko je imao krive noge, pa sam pantalone
morao da imam šivene po meri, ali inače mi je odelo stajalo kao dolarskoj
Veneri, i tako stojim u zoološkom vrtu ispred lavljeg kaveza i lav se odjednom
bacio i bam! - pola litra pišanja mi je kao brilijantin prosuo po kosi i još je stigao
da pošprica dve cure, nedelju dana sam morao da se parfemišem, takav jc bio
Šipr, lepotice u „Siti baru” su me neprekidno njuškale i kostrešile se da nisam
slučajno bio kod nekih drugih - tada nije bilo televizije i ljudi su morali sve da
rade sami, pa i radio, bili su i dobro stešnjeni, krevet se kod siromaha nije ni
hladio, izdavali su ga za prenoćište, jedan je bio portir u hotelu i upao je u krevet
posle nekog ko je opet radio po danu, jednom su me pozvali odgajivači zečeva
da prikažem svoju pevačku umetnost, na zabavi sam pevao „Na obali jezera
cvrkuće slavuj”, ali pokvario je to Olanek, nagovorio je muzikante da sviraju
nešto drugo i došlo je do tuče, a ja da ih nadvičem sa „Na obali jezera” a
muzičari da me zagluše sa „Radosnom mladošću…” i odgajivači zečeva su
psovali i bacali po meni tombolu i šniclu su na mene bacili, ali sam ja ostao
pobednik, jednom tako prebiram krompir kod burazera kod koga sam došao na
petnaest dana i direktor kaže, šta taj pivar tamo lenčari - odmah mi je turnuo
lopatu u ruke i ja sam prikazivao visoku klasu sladovanja kako su me učili u
beneševskoj pivari sladari „Oliverijus i Šarlinger” tako da je direktor pao na
teme! i odmah da idem da istovarujem vagon kaže direktor, umete to - i ja sam
skočio i dograbio pajser i bam! i polugu i ugalj je počeo da ispada i da se sipa niz
noge direktoru i taj je urlao, u uglju do kolena, čoveče šta to radite - a ja sam
požurio i za tri sata sam bio gotov i lepotica računovođa mi kaže, ala ste se
pokazali, kažem gospođice, to je za mene sitnica, jer ja imam školu Rimskog,
snagatora iz Kokora, koji je u tuči prebio gospođici protezu i četiri žandara su od
toga umrla u bolnici, to je talenat, skočiti neprijatelju odmah za vrat i pregristi
mu grkljan ili udariti ključem među oči, direktor kaže, za nagradu idemo da se
bavimo pčelama, uzeo je haubu i rukavice, pčele kada se roje to je opasno, one
naprave na drvetu čvor i moraju da se šišaju, to opet ne dopušta onaj kome
pripada to drveće tako dolazi do komšijskih sporova, direktor kaže, sladaru,
hajde ja ću sa gos’n Hankom da vas naučim kako se prenose pčelinjaci i tako
smo se posvećivali pčelarenju, ali gos’n Hanka se spotakao i prevrnuli smo
pčelinjak i već smo jurili ali nije ništa vredelo, čim su nas pčele spazile, ubadale
su gde su stigle, gos’n Hanka je pao na kolena i molio te pčele da ima ženu i
decu, ali su ga pčele ubole i u stidno mesto da mu je bio kao neka kanta, ja sam
mogao da idem u bartek trećeg dana, Bobinka, čim me je spazila, odmah mi je
svirala na gramofonu „Groblje moje, groblje”, povela me je gore, jer je mislila
da još dobro ne vidim, skinula se gola i donosila u bokalu vodu i rekla, da bismo
mogli da počnemo da treniramo za svadbu kao što je to radio Hardi, ali iznenada
se u hodniku začula vika, bio je to incident što ga je imao kovač kome su, pošto
je bio mrtav pijan, podmetnuli umesto lepotice matoru kobilu, ali taj kovač je
upalio baterijsku lampu i kada je to video istrčao je u gaćama u hodnik, kidao je
gelender kao perece i vikao, ko mi je to ovamo poslao ovu rospiju! ružna je kao
akademska slikarka! a ja sam odmah počeo da se oblačim, bio sam osetljiv isto
kao onaj kovač, nešto drugo je bilo kad su jednog keramičara upućivali na
bilijaru u tajne ljubavi, ali je on ionako bio faličan u mozak, jer se dva puta
uzidao u peć tako da su morali da ga ašovom iskopaju i on je morao ponovo da
gradi peć, građanske kćeri mi dan-danas daju ruže i iščuđavaju se, odakle meni
oni odabrani i prefinjeni maniri - ali Olanek se baš lepo pokazao i prikazao!
čestitali smo mu na trgu pedeseti rođendan i zapitkivali kako zdravlje, da li ga
služi - a Olanek je izvukao polni organ, i kako je u sebi imao deset piva, pišao je
sve do reklame „Nahodskih štofara”, sve do iznad one kuke na „š” i kroz taj luk
je koračao gos’n notar i javio nam se, pa su se takmičili na terasi ko će dalje da
piša - i Olanek se osećao kao pobednik, ali sedeo je tamo jedan čika kao prosjak
iz Marijacela i pitao, da li može i on da učestvuje - Olanek mu je to dopustio pod
uslovom da je opklada litar francuskog konjaka, na stolu su bile dve flaše i pred
ponoć su izašli pred terasu, taj čika je bio prvi, raskopčao se i bilo je čudo! na
drugoj strani ulice kućica i taj čika je čitavu nju prepišao, čulo se kako to na
drugoj strani pljušti u reku Labu… i Olanek je smesta otišao i taj čika je odneo
obe flaše konjaka, Vit koji je u mornarici svirao doboš, rekao je violinisti
Novaku, odsviraćemo mu „Violetu”! i već se čitav grad pentrao na stolice i ja
sam zatim dodao još „Sultanovu svadbu” i Olanek je da bi sebi stvorio reputaciju
pravio žive slike, stajao je na stolu i pišao na goste, jedna gospođa mi je rekla,
tako vam i treba i šta se uopšte sa njim družite, još ćete imati neprilike po
sudovima, u Narodnom domu je pevao Jarinka Pospišil i odmah je pitao salu, ko
ovde ume da peva - i ženske su urlale da idem da se takmičim ja! taj slavni tenor
mi je pomogao da se popnem na podijum i rekao, sedite! kažem ja da to ne ide i
Jarinek uz veliku živost u sali pira, a zašto ne - kažem zato što imam kartu za
stajanje! babe su šizile i urlale da sam dobio prednost u konverzaciji i već je
klavir svirao onu moju i ja sam pevao „Težak je rastanak”, što je to bio džumbus,
babe samo što nisu porušile Narodni dom, za Jarinkovo pevanje su rekle da je
istina razveden, ali glas ima još uvek kao slavuj, takve ljude kao što je Jara
Pospišil ne treba da šalju u rat da ne bi narod bio uskraćen i prikraćen i priznao
sam to i ja, jer sam u doba Austrije nosio kapetanu Tonzeru sablju, čak sam imao
tu sreću da sam video u automobilu jednog do drugog fon Mantojfla i fon
Rozeneka, ona dva generala sa zlatnim šlemovima koji su izgledali kao nokšir,
gore vrhovi kao mali tornjevi, kakvi su nekada bili i na kredencima, čak sam bio
prisutan kada su Aufenberg i Dankl krenuli u prvi napad, dva maršala s
cvikerima, imao sam i tu sreću da sam držao uzdu Konradufon Hecendorfu, to
jest njegovoj kobili, matora drtina ali prav kao nekakva gospođica, njegov sin je
poginuo kod Gorodenke u onim močvarama, ali trebalo je da sede na zadnjici,
šta su tamo tražili, zar ne - Konrad Hecendorf je bio član carske porodice a bio je
nadvojvoda pa je imao na vratu ovčicu, samo što je car tu ovčicu imao glavom
nagore a Konrad fon Hecendorf glavom nadole, koliko sam samo puta sanjao
majmune a to, prema sanovniku Ane Novakove, znači tešku bolest ili ljubavnu
sreću, ponekad sam u snu video nož zaboden u grudi a to znači uzvraćenu ljubav,
pop služi misu i okreće se gde li je to crkvenjak - zašto mu ne poslužuje i kvari
bogosluženje - ali crkvenjak je skoknuo u krčmu na rakiju umesto da sipa one tri
kašičice tamjana da bi pop mogao da kadi po crkvi, taj tamjan je smola odnekud
čak iz Afrike, smirna i aloe i crkvenjak se vratio nešto zagrejan od klekovače,
pop je nastavio bogosluženje i kaže, gde ste bili - i vadi putir iz sakristije i
crkvenjak kaže išao sam da pišam i pop ga odalami putirom i bam ga! i pljas ga!
i udri ga! i viče, zar ne znate crkvenjaku nijedan da ste pri bogosluženju moj
ađutant - više volite da ločete klekovaču - i izudarao ga je i po nosu i zatim je
nastavio da služi misu, a babe su se iščuđavale kakav je to nov obred i da vidite,
gospođice, taj crkvenjak je posle tog incidenta prestao da hvali crkvu i postao je
najbolji socijalni demokrata, ranije su ljudi bili strahovito nervozni, kada je neko
noću sanjao da po njemu iz činije pada kiseo krastavac to je značilo vrelu ljubav
ili kada biste u snu videli turpiju to je značilo da veridba zaobilazi tvoju kuću,
moj burazer je učio za pekara kod Bende i pošto nije čuo zapitao je šta - i dobio
šamarčinu da se onesvestio a kada se povratio Benda mu je rekao, kod nas se
kažem molim, ali kasnije je to s njim pošlo nizbrdo, nasledio je pare od mame pa
je pijančio sve dok se negde nije smrzao, to vam je ista nesreća kao kada detetu
date u ruke nož, našem župniku se desio maler da je uhvatio jednog derana kako
je noću pored crkve priterao jednu curu, prvo se uplašio da je to kapelan ali je
ionako morao to da prijavi i kod nas su stigli misionari, jer se moral srozao, i
došla su četiri fudbalera, tako su izgledali ti misionari, imali su kaftane opasane
konopcima i tako su popravljali moral da su morali da intervenišu žandari, jer su
socijalni demokrati postavljali huškačka pitanja što se tiče razvoja čoveka od
majmuna, pa su se posvađali od čega je nastala kokoška - pa iz jajeta! a odakle
jaje - pa od kokoške, tako su dva puna sata urlali jedni na druge slobodni
mislioci i misionari, urlali su iz petnih žila a odakle prvo jaje - i slobodni
mislioci su urlali, od prirode i misionari opet da je to napravio bog, pa su jedni
drugima porazbijali njuške i intervenisali su žandari, jer su babe trčale po njih da
tamo bezbožnici vređaju božije sinove, pa su babe počele da slobodne mislioce
gađaju kamenjem i pogodile su dva žandara, jer bog se ne može zatvoriti u
kutijicu, sam sam se eto setio! videti u snu plug znači svadbu! a paliti šibicu opet
zaljubljenost! to je, prema spisu pana Batiste, lepotica od dvadeset godina koja
daje prednost momku ukoliko on nije nakaza, rajsko osećanje, ona električna
struja dok matorom čiči onakva vredi koliko mrtvacu zimski kaput, nas major je
sedeo na ždrepcu i vršio smotru one najlepše armije na svetu i vidi na momku
kaput sav u krvi pa ga je smesta izvukao i počeo da urla na desetara da ima
svinjsku vojsku, bilo je to čudno što su za vreme Austrije baroni u konjskim
štalama imali ogledala dok su kočijaši i sluškinje spavali po tavanima, a čeljad je
ponegde živela gore nego stoka, ali na drugoj strani ljudi su više pevali kako bi
sebi pesmom olakšali, danas se na poslu više ne peva, Rimski je bio moj drug,
taj je pomlatio sve, na egzercirplacu je komandovao poručnik mirno! i Rimski se
vrcnuo, poručnik je dojurio i tresnuo ga u stomak, Rimskom je došao njegov
trenutak, dograbio je poručnikovu sablju, prelomio je preko kolena, tresnuo je
poručnika i jednim udarcem ga oborio na zemlju, šarže su pobegle, ali vojnici su
se veselili, knez Lihtenštajn je imao stotinu imanja ali da ne bi morao da plaća
porez i da bi imao svoju vojsku, sastavio ih je na devedeset devet, ali bio je
baksuz da su mu doktori odsekli sramni ud i stavili mu srebrnu cevčicu, eto,
vidite, gospođice, bogataš, ali za onu mušku stvar baksuz, zato morate sve da
pregledate prema spisku gos’n Batiste, da ne kupujete mačku u džaku, posle je to
muka prava kada to nije u redu, to vam je, neko može da skoči na kobilu i nije
mu ništa dok drugi, čak iako je veoma oprezan dobije bolest, ponekad neka
skače sa merdevina da bi pobacila i ništa, druga užasno pazi i samo malo jače
šmrkne i već pobaci, teško je to prositi devojku, spretna cura da u novine oglas
da se traži čist karakter i, recimo, da se ja javim, ali cura me za svaku sigurnost
pošalje na pregled i raspituje se po komšiluku da taj gospodin kojim slučajem
nije kurvar - i još piše detektivskoj agenciji „Karlik” da bi dobila detaljne
informacije, joj, što je jednom bio maler na vežbi, jedan je umesto hipermangana
sipao u flašicu pitralon a onaj što je došao od cura prao se misleći da je to
hipermangan i pljasnuo je taj pitralon pa je pojurio i trčao kroz kasarnu i urlao
kao zaprežna krava, to isto se desilo našoj baki sa mašću za mazanje, doktor je to
napravio kao za piće, bilo je to braon i stajalo je to ispod ogledala, ali našu dogu
je bolela noga i ona je dobila istu takvu braon mast i obe su flaše bile iste pa je
baka greškom sipala sebi ono piće za dogu, blaženo se smeškala, jer je ono njeno
bilo od malina, ali samo što je to progutala, već smo morali da je dižemo i brzo
po doktora, pa po župnika, jedna lepotica me je zamolila diskretno da joj
odnesem mokraću kod doktora, ali doktor je urlao da ona mora sama da dođe,
mene su nekada ljudi mnogo voleli i govorili mi, nemojte još da idete šta ćete
ovde! ili su me zvali na svinjsku daću, samo dođite da imamo šta da mlatnemo!
tako su me zezali, držao sam jednu lepoticu za ruku i zajedno smo sa mosta
posmatrali talase i mrko nebo i ja sam joj pričao kako u našoj kasabi ima trideset
krčmi i bircuza i od toga u dvadeset i osam su gospođice, kako je cela kasaba
savršena za pozorište, ima pet pozorišta, najbolje komade su davali u
Katoličkom domu gde je bila amaterska družina Pšemisl, najveći uspeh je imala
meksikanska igra „El Tigro”, glavnu ulogu je tada igrao sluga Kopecki, ali pred
premijeru kad je tovario detelinu ušinuo se pa su ga razvlačili na lestvama, pred
predstavu su morali da ga izgaze, posle je to bilo lepo, ali taj sluga je, kada je
izjavljivao ljubav kleknuo i nije više mogao da ustane, ali je El Tigra pevao
mnogo osećajno i još mu se bio otkopčao šlic, babe su od toga šizile nedelju
dana, u Narodnom domu su igrali limari i bravari, najviše su voleli komade iz
plemićkih krugova, „Lepezu Ledi Vantohove ili Vindervilove”, onog lorda je
igrao jedan firmopisac, ali samo što je kleknuo, izvukle su mu se pantalone iz
fraka i videle su se gaće na učkur, kada se posle klanjao, zavesa ga je mlatnula
onim olovom u po rubu u glavu tako da je ostao da leži, babe su opet šizile,
mislile su da to spada u komad, u Haleku su davali „Bisere device Serafinke”,
posle pauze je reditelj pogledao kroz rupicu u zavesi da li je publika na svojim
mestima i digao je ruku i onaj što je vukao zavesu, pošto je bio dojen penušavim
mlekom, podigao je zavesu zajedno sa rediteljem i taj je upravo sa te visine pao
u orkestar i ljudi su se hvalili kako je to lep početak, drugi put su davali „Raduza
i Mahulenu”, taj komad počinje u mraku, zavesar je odjednom digao zavesu i
Raduz je mislio da je ona još dole i pitao je Mahuleno, gde si - a Mahulena mu je
iz granja odgovorila u dupetu i ljudi su se radovali da će to biti tako nešto
pikantno, iz života, ali taj zavesar, kada je video šta je uradio, dograbio je
konopac, taj se opet prekinuo, zavesa se srušila i ušinula Raduzu glavu, onda su
upalili svetlo u sali i zavesar je izvukao glavu iz zavese i vikao, prekinuo se
konopac, stvarno, veliki uspeh, ta Mahulena, ali najveći uspeh je imao „San
letnje noći” koji su davali u Katoličkom domu, igrali su samo članovi družine
Pšemisl, svi su se izbrijali, ona što je glumila dobru vilu dobila je išijas, jer se to
sve dešavalo preko zime, rusalke, kako su skakutale, brojale su i svetlile sebi
baterijskom lampom, ali onaj što je igrao sa magarećom glavom, taj je upao u
orkestar i vikao, joj, joj! ljudi su aplaudirali na otvorenoj sceni, jedan zastavnik,
momčina kao Bauer onaj što je kao od šale podigao kravu i pobedio Frištenskog,
dakle taj zastavnik mi kaže na egzercirplacu da se sa njim ophodim kao sa
neprijateljem, tada smo vežbali parada desno! parada levo! onaj dvoboj
bajonetima sa neprijateljem pa smo stali i ja ni pet ni šest hop! i pravo bajonetom
što je na kraju imao kuglicu zastavnika u bradu ovaj se prevrnuo i morali su
Bosanci da ga povraćaju iz nesvesti i poručnici su urlali na mene, pa mogao si i
da ga ubiješ! kažem ja sam mi je govorio da se sa njim ophodim kao sa
neprijateljem, ali poručnici kažu da je trebalo da prvo načinim paradu udesno pa
onda paradu ulevo i tek onda da zadam udarac, sad ću ja sa neprijateljem paradu
udesno i paradu ulevo… ja odmah udarac! i bio sam pobednik, jedna kod nas,
zvala se Kaća Ripova, div-žena i strašna plesačica i specijalista za pivo, na
zabavama bi svakome popila pivo, jedan joj je u pivo sipao živu i kada je to
popila uzeo je da sa njom igra, to vam je bilo jezivo, ali njena kći ta je tek bila
čudno nastrojena, uvek je imala odnos sa svojim mužem na patosu i njihova deca
su to gledala, ja sam to takođe video, jer me je tamo poslao zidar pa sam gledao
kroz prozor, ali mi se najviše svidelo ono nebo muhamedanaca, na svakom
spratu lepotice tako da muhamedanac ima čemu da se nada dok katolik može da
pošizi, jer ako stigne u njegovo nebo ima da zuri stalno jedino u sunce, gospode
bože moj, rekao je pesnik Bondi kada mu je jedno dete ispalo iz kolica kada smo
izlazili iz krčme, gospode bože, kako mu to dođe da neko kupuje kilo svinjetine
za pedeset para, a ja plaćam krišku hleba pet stotina - polazim iz Štajnbruka,
putnički voz nije išao pa me je otpravnik vozova gurnuo u brzi voz i odmah me
je prihvatila kondukterka zgodna kao gospođica Sikorova i odmah me je
smestila u prvi razred, drugog bi isterala i još bi ga onim klještima za
poništavanje karata odalamila po nosu, ali mene je ponudila cigaretom i tad, je
navalio nekakav blesan zarastao kao četnik u bradu sa lulom u zubima i
kondukterka, marš! budalo, pa vi imate treći razred! i isterala ga je, kažem pa i ja
imam treći razred, ali me je ona golicala kolenom i šaputala mi u uvce, čim
budemo stigli u Beč ići ćemo da se provedemo, eto, vidite, ženske su nasrtljive,
šampionke u tome bile su Poljakinje, jedna je sela na moj krevet u bolnici i
doktor je urlao svinjo jedna! Jadviga se zvala, muškarce je volela više nego jelo,
žandari su, kada sam zabavljao krčmu, skidali puške i opasače i govorili mi
gospodine, vi ste neodoljivi kao bračna varalica, ja sam im izvukao bajonet i
njime oštrio olovku za kelnericu kako je to radio Čaplin, kada sam obišao sve
krčme vraćao sam se, ali u pivari niko nije smeo ni reč da mi kaže, preskočio bih
zid kao pravi soko i išao unatraške, jednom su došli trgovci stokom i naručivali
vino i likere, jedan vojnik se popeo na bilijar i pravio žive slike, na ud je okačio
kofu sa vodom, kažem vam, virtuoz je ništa prema njemu, jedan mi je naručio
cigaru i meni je posle nje bilo muka i strmeknuo sam se, policajci su me odvezli
u pivaru kao smotani linoleum na kolicima, Knoupek, onaj mašinista što je
svirao na heligonu, onaj instrument što ima mundštuk kao nokšir i u to se duva,
dakle taj Knoupek je govorio da je ozbiljna muzika naporna, da on od tog
heligona dobija gušu kao bik i da njegov deda kada se vraćao sa kermesa gde je
svirao heligon, kako je izašao iz šume, a vetar je okrenuo onaj heligon na
ramenu tako se taj deda zadavio, zlatar Bukovski je hteo da zna šta li to njegova
kći radi sa svojim verenikom kada on nije kod kuće - i pošao je navodno u
bioskop, ali se uvukao ispod kanabeta i čuo je kada je njegova kćerka došla sa
momkom, video je njegove čizme, seli su na kanabe, ono se ugnulo a federi su
legli zlataru Bukovskom na trbuh, zatim je video kako pada neko odelo i donji
veš i tresnule su čizme ali dalje zlatar nije više ništa video, jer mu se feder zabio
u vrat i on je vrištao ali ga nisu čuli jer su njegova kći i njen verenik takođe
vrištali, tek su kasnije odvukli taj kanape i izvukli onu oprugu iz vrata zlatara
Bukovskog koji je hteo da malčice otkrije koprenu evropske renesanse, pesnik
Bondi, kada je opet došao sa kolicima u kojima je bilo ono njegovo dvoje dece,
poverio mi je da sada piše pesme samo u nužniku gde sedi, na kolenima drži
dasku za razvlačenje kora za pitu a na njoj sveščicu, ali sada su ta njegova deca
već prohodala i dolaze i lupaju mu na vrata, to bi potreslo čak i Getea i on je
navikao na svašta i tako sam, gospođice, sedeo na hilzni aparata za gašenje
požara marke „Minimaks”, šest gospođica se sunčalo i slušale su šta sam im
pričao, pan župnik je stajao na kanti i naslanjao se na tarabu i posmatrao me kao
priviđenje, ali ja sam bio načitan Svetozara i Havličeka i spisa gos’n Batiste o
polnoj higijeni…

*


 Sunce je zalazilo i gospođica Kamila je stajala na lestvama, jela trešnje i
smeškala se starcu koji joj svaki dan donosi ruže koje bere po tuđim vrtovima,
koji joj obećava da će zajedno da lete aeroplanom u Beč i u Budimpeštu da bi joj
pokazao sva ona mesta gde je bio za vreme Austrije, da će da putuju brzim
vozom u Prostejov da vide onu ogromnu crnu grobnicu dvorskog liferanta
Vajnliha, da će automobilom da se odvezu u Kokore gde će joj pokazati rodnu
kuću čuvenog Rimskog koji se ničega na svetu nije bojao i kako je provalio u
carstvo nebesko, gledala ga je i smeškala se starcu sa kojim se njegova porodica
muči, jer se on ne kupa tako da ga, kako bi se barem malo splaknuo, šalju brzo
čim počne kiša sa kantom na drugi kraj grada po mleko, koji više ne razlikuje
vreme i odlazi na spavanje obučen, koji i sada po vrućini nosi tri para pantalona i
ispod njih još i trenerku dole sasvim otrcanu tako da izgleda kao golub gaćan
koji nosi blatnjave cipele u koje uvlači tako spretno jednu čarapu preko druge da
su sve rupe prikrivene, o kome njegova porodica govori da je svojevremeno bio
jako stidljiv, čak plah, jedno vreme prava šeprtlja, sa kojim su žene terale šegu,
ali koji je prema njoj lično ispunjen plemenitim osećanjima i tako galantan da je
ona onako kako je stajala na lestvicama u svetlosti zalazećeg sunca a iza nje se
presijavala reka po kojoj je neka žena u crvenoj marami prevozila skelom plast
sena, da je gospođica najednom klimnula glavom onoj dobroj ideji koja je u
početku zapanjila i zaprepastila i stala da silazi, stavljala je jednu po jednu nogu
na prečke lestvica sve dok nije u šorcu stala pored šest korpi trešanja koje su
tokom tog popodneva nabrali, pošla prema šupi, uzela kofu, gurnula poklopac na
bunaru i izvukla punu kofu sveže vode zatim digla ruke, izvukla bluzicu
poprskanu sokom od trešanja, otkopčala dugme na šorcu i bluzica je krenula
nagore a šorc nadole, zavrtela se i izišla iz njih i onako gola je išla i stala da se
cela umiva na zaravni usred voćnjaka i starac, koji je celo popodne pričao, sada
je sedeo sav očaran, savijeno koleno je stegao sastavljenim dlanovima i gledao je
nekuda pored nje, obamro, bistar i taktičan, dok ga je ona darivala onako kako
samo žena može da daruje muškarca, u sutonu se umivala za njegove
oduševljene oči…


Bohumil Hrabal


Beleška o autoru




Bohumil Hrabal (1914-1997), češki romansijer, pripovedač, pesnik i
dramski pisac. Jedan je od najznačajnijih autora evropske književnosti u drugoj
polovini XX veka.
Hrabal je bio izuzetno plodan autor, a njegove najvažnije knjige su: Ljudi
govore, Perlice na dnu, Preklapala, Časovi plesa za starije i napredne, Strogo
kontrolisani vozovi, Oglas za kuću u kojoj više neću da živim, Moritati i legende,
Pupoljčići, Mesto o kome zajednički brinu stanovnici, Striženo-skraćeno, Služio
sam engleskog kralja, Slavlje visibaba, Varošica u kojoj se zaustavilo vreme,
Lepo tugovanje, Harlekinovi milioni, Klubovi poezije, Varošica kraj vode,
Domaći zadaci iz marljivosti, Svaki dan čudo, Svadbe u mom domu.
Hrabalova dela su igrana u pozorištima ili su po njima nastajali filmovi.


Beleška o prevodiocu




Milan Čolić rođen je 1934. godine u Pragu. Posle Drugog svetskog rata
završio je gimnaziju u Beogradu, studirao muziku, medicinu i prava da bi na
kraju završio na slavistici. Živeo je i radio u Beogradu kao slobodni prevodilac i
spoljni urednik u „Dečjim novinama”. Poslednjih sedam godina živi i radi u
Pragu.
Preveo je i objavio oko 130 dela od kojih su najznačajnijaSlužio sam
engleskog kralja i Domaći zadaci iz marljivosti Bohumila Hrabala, Iz života
češkog društva Jozefa Škvoreckog, Danješka Karela Čapeka, Sve lepote sveta
Jaroslava Šajferta, Majstor i Margarita, Belagarda i Pozorišni roman Mihaila
Bulgakova, Vatra i mravi i Avgust 1914. Aleksandra Solženjicina, Ljudi i
zbivanja Borisa Pasternaka, Samospoznaja Nikolaja Berđajeva i Juvenilno more
Andreja Platonova.
 Table of Contents
Časovi plesa za odrasle i napredne
Beleška o autoru
Beleška o prevodiocu