ПОСЛЕДИЦЕ ВИШКА ИЛИ МАЊКА НЕКИХ ОБЛИКА

ЕНЕРГИЈЕ НА ПРИРОДУ

1
 САДРЖАЈ

Увод

1. Енергија и екологија
1.1.Појам енергије
1.2.Основни извори енергије
2. Необновљиви извори енергије
2.1.Угаљ и његов утицај на животну средину
2.2.Нафта и њен утицај на животну средину
2.3.Природни гас
3. Обновљиви извори енергије
3.1.Енергија ветра
3.1.1. Утицај ветрогенератора на животну средину
3.1.2. Искоришћење енергије ветра
3.2.Енергија воде
3.3.Геотермална енергија
3.3.1. Употреба геотермалне енергије у Европи
3.4.Биоенергија
3.4.1. Био гас
3.4.2. Био гориво
3.4.3. Биомаса
3.5.Енергија сунца
3.5.1. Соларна енергија
4. Утицај појединих извора енергије на околину
5. Глобално загревање
5.1.Температурне промене
5.2.Ефекат стаклене баште
6. Последице климатских промена
7. Утицај на квалитет живљења
8. Решење и промена људске свести

Закључак

Литература

2
 УВОД

Од настанка цивилизације човек користи природне ресурсе, земљу, воду, ваздух као
и биолошке ресурсе, за задовољење својих економских, друштвених и социјалних потреба.
Са развојем друштва мењају се начин, интензитет и резултати коришћења природних
ресурса. Унапређењем технологије производње повећава се ефикасност коришћења
природних ресурса, који се пре свега користе као сировине за израду предмета којима се
задовољавају човекове потребе, односно као примарни извори енергије.
На нижим степенима развоја технологије човек користи материјале које налази у
природи и то углавном у свом елементарном облику, док касније почиње да их обрађује и
мења им облик и структуру. Такође се јавља све већа потреба за сировинама и енергијом
коју прати проблем ремећења равнотеже у природи и то како због експлоатације сировина,
тако и због нуспродуката процеса производње добара, чије нагомилавање интензивира
загађивање природног окружења. Са развојем економије јачају тежње да се материјална
добра производе на рационалан начин а потребе ефикасно задовоље, што се нагло утврђује
као правило са почетком индустријализације друштва. У исто време све се мање води
рачуна о трошењу ресурса на начин који би био технолошки и еколошки одржив, а у
крајњем случају и економски. Настојања да се што више произведе и на тај начин заузме
што боља позиција на тржишту у борби са конкуренцијом воде неповратном трошењу
необновљивих ресурса, како сировина тако и наобновљивих примарних облика енергије.
Драстична последица производње искључиво ради добити је и еколошки неодржив развој
друштва, што се манифестује у прекомерном загађивању земље, воде и ваздуха.
Половином двадесетог века јавља се свест да је проблему искоришћавања
природних ресурса потребно прићи плански и са научног аспекта и то како из економског
угла, односно водећи рачуна да су већина ресурса необновљиви и да смањење њихових
залиха у биосфери води поскупљењу производа, такође треба рачунати с тим да
неконтролисано загађивање природне околине води њеном уништењу. Решење се тражи у
развоју и примени технологија које користе обновљиве материјале (рециклирању), а такође
у технологијама које у прихватљивој мери утичу на биосферу, односно њихов утицај је
толики да природна средина може да се одржи у сукобу са технологијама. Утицај

3
технологија је највећи на климатске промене под којима се сматрају промене у клими
изазване у највећој мери ефектом стаклене баште, а који настаје као последица
нагомилавања гасова у атмосфери.

1. ЕНЕРГИЈА И ЕКОЛОГИЈА

Енергија је физичка величина која означава способност тела да обави рад или преда
топлоту. Свим живим бићима је потребна енергија – биљке користе енергију Сунчевог
зрачења, а животиње хемијску енергију хране. С технолошким напретком и растом
животног стандарда, паралелно је расла и потрошња енергије. Савремени свет користи
велике количине енергије за индустрију, промет, пословање, рад државних институција и
потрошњу у кућама. Сва та енергија долази из разних природних извора. Избори енергије
се могу поделити на необновљиве и обновљиве. У необновљиве изворе убрајају се
фосилна горива (угаљ, нафта и природни гас), као и нуклеарна горива (торијум и
уранијум). Количина тих горива на Земљи је ограничена и она би могла бити потрошена
током наредних деценија или векова. Осим тога, коришћење необновљивих извора
енергије узрокује велике штете по природну околину. Горењем фосилних горива
испуштају се велике количине отровних гасова, као и угљен-диоксид који проузрокује
ефекат стаклене баште и глобалне климатске промене.
Коришћење нуклеарних горива у нуклеарним електранама доноси ризик од
хаварије с испуштањем радиоактивних материјала у околину и њихово ширење по целом
свету, а и без хаварије се производи радиоактивни отпад. Због тих разлога се све више
прелази на обновљиве изворе енергије. У обновљиве изворе се убрајају енергија ветра,
воде, геотермална, затим енергија сунца и биоенергија. Коришћење обновљивих избора је
еколошки прихватљивије, а њихове количине не могу бити исцрпљене. Ипак, коришћење
обновљивих избора, с изузетком великих хидроелектрана, углавном је економски
неисплативије. Исплативост се може повећати технолошким напретком у подручју
искоришћавање обновљивих извора, с обзиром да технологија нуди бројне могућности
развоја(Ђукановић, 2009: 85).

4
 Производња, транспорт и коришћење енергије у великој мери утичу на околину и
екосистеме. Код енергије утицај на околину је готово увек негативан, од директних
еколошких катастрофа попут изливања нафте, киселих киша и радиоактивног зрачења до
индиректних последица попут глобалног загревања. Будући да ће енергетске потребе
човечанства наставити да расту у идућих неколико деценија, нужно су неопходне мере
којима би се утицај експлоатације енергије на околину смањио на најмању могућу меру.
Најопаснији извори енергије тренутно су фосилна горива, тј. угаљ, нафта и природни гас, а
потенцијалну опасност представља и искоришћено радиоактивно гориво из нуклеарних
електрана (високо радиоактивни отпад). Фосилна горива су опасна због тога јер
сагоревањем испуштају велике количине угљен-диоксида, а радиоактивни отпад је опасан
јер утиче на структуру организама на врло базичном нивоу.
Огроман проценат светске енергије још увек се добија из еколошки
неприхватљивих извора енергије, поготово фосилних горива која су још увек доминантан
извор енергије. Како је основа фосилних горива угљеник, нормалним сагоревањем тог
горива настаје угљен-диоксид (CО2) који је стакленички гас. Тај угљен-диоксид већином
завршава у атмосфери и својим стакленичким учинком узрокује глобално загревање. Још
опаснији је гас који се ослобађа приликом непотпуног сагоревања горива (сагоревања без
довољне количине кисеоника), а то је угљен-моноксид (CО). Угљен-моноксид је изузетно
отрован гас без боје, укуса или мириса, а концентрација од само 0.6% изазива код људи
смрт након 15 минута удисања.
Тренутно ниједно фосилно гориво није сасвим прочишћено, па се приликом
сагоревања отпуштају још неки штетни гасови попут сумпор-диоксида. Ти гасови касније
реагују с воденом паром у облацима и формирају капљице које падају на земљу као слабе
сумпорне киселине - киселе кише, а те кише делују изразито штетно на читаве екосистеме
које захватају. Код сагоревања неких извора енергије настају и ситне честице минерала
које касније стварају пепео, али један део тих честица диже се у атмосферу ношен
вртлогом дима и те честице су такође врло опасне за здравље.

5
 1.1. ПОЈАМ ЕНЕРГИЈЕ

Реч енергија настала је од грчке речи енергос што значи активност. Енергија је
карактеристика система којом се описује способност тог система да врши неки рад. Према
међународном систему мерних јединица, у част енглеском физичару Јамес Пресцотт Јоуле-
у (1818 - 1889), мерна јединица за енергију названа је џул (Ј). Важно својство енергије је да
не може нити настати нити нестати па је према томе количина енергије у затвореном
систему увек константна. Ово својство енергије зове се закон о очувању енергије који је
први пут постављен у деветнаестом веку. Сви до сад познати природни процеси и
феномени могу се објаснити с неколико облика енергије према следећим дефиницијама:
кинетичка енергија, потенцијална енергија, топлотна енергија, гравитација, еластичност,
електромагнетизам, хемијска енергија, нуклеарна енергија и маса (Шљивац, 2005: 85).
Иако не може нити настати нити нестати, енергија може прелазити из једног облика
у други. Прелазак енергије из једног облика у други назива се рад или снага. У част
шкотском инжењеру и изумитељу James Watt-u (1736 - 1819) мерна јединица за рад
названа је ват (W). Један ват је рад обављен у једној секунди преласком једног џула
енергије из једног облика у други (W = 1 Ј/с). Из дефиниције је видљиво да се у ватима
заправо изражава брзина преласка енергије из једног облика у други. Понекад се као
јединица мере за енергију користи и јединица ват-сат (Wh). Један ват-сат је константни рад
(снага) од једног вата у периоду од једног сата, па је према томе 1Wh = 1 Ј/s * 3600s =
3600Ј. За количину произведене односно утрошене електричне енергије уобичајено се
користе друге мерне јединице Wh, а то су KWh, МWh, и GWh (киловат-сат, мегават-сат и
гигават-сат).
У аутомобилској индустрији уобичајено се за изражавање максималне снаге мотора
користе коњске снаге. Постоји више дефиниција коњске снаге, али у аутомобилској
индустрији важне су само две: механичка коњска снага и метричка коњска снага.
Механичка коњска снага је отприлике 746 W, а метричка коњска снага је око 735,5 W.
Уобичајено је да произвођачи аутомобила снагу изражавају у механичким коњским
снагама, али понекад се за "улепшавање" бројке користе и метричке коњске снаге, посебно
код егзотичних спортских аутомобила.

6
 1.2. ОСНОВНИ ИЗВОРИ ЕНЕРГИЈЕ

Живот на Земљи настао је и опстао милионима година захваљујући повољним

климатским приликама. Клима се може посматрати као обновљиви ресурс којем је
енергетска компонента енергија сунца, а материјална компонента су океани као резервоари
за воду. Енергија сунца подстиче кружење воде на Земљи и тиме омогућава живот. Тамо
где нема воде нема ни квалитетног живота, нпр. у пустињама. Климатске промене на
земљи достигле су такав ниво да можемо говорити о климатској кризи. Визија изласка из
те кризе је врло јасна и то је повратак на мање штетне изворе енергије. Међутим, лобији
који заговарају даљу употребу фосилних горива и нуклеарне енергије далеко су премоћни
на тржишту енергије и тренутно нема никаквих назнака успоравања потрошње "прљавих"
извора енергије. Такав приступ могао би у будућности знатно променити климу, а тиме би
живот климатски осетљивих биљака и животиња био угрожен. Будући да све врсте живе у
природној равнотежи то би утицало на цели биолошки систем Земље. Да би се избегла
таква будућност Земље, неке државе почеле су подстицати програме штедње енергије и
прелазак на "чисте" изворе енергије. Глобално гледано за сада нема великог напретка у
томе јер је количина енергије добијена на тај начин занемарљива према енергији добијеној
од фосилних горива и нуклеарних електрана(Ђерег, Колмар, 2008: 128).

Главни извори енергије у двадесетом веку су необновљиви избори енергије. То су:

 угаљ
 нафта
 природни гас
 нуклеарна енергија

Угаљ, нафта и природни гас називају се још и фосилна горива. Два основна проблема
код необновљивих извора енергије су да их има у ограниченим количинама и да загађују
околину. Сагоревањем фосилних горива ослобађа се велика количина CО2 који је безбојни
гас. Највероватније је због тога дошло до глобалног пораста температуре на Земљи.
Нуклеарна горива нису опасна за атмосферу, али материје настале код нуклеарне реакције
остају радиоактивне још годинама и требају бити ускладиштене у посебним просторијама.

7
Код обновљивих извора енергије нема таквих проблема. Најзначајнији обновљиви извори
енергије су:

 енергија ветра
 енергија Сунца
 биоенергија
 енергија воде
 геотермална енергија

Обновљиви извори енергије не загађују околину у толикој мери као необновљиви, али
нису ни они сви потпуно чисти. То се посебно односи на енергију добивену из биомасе
која као и фосилна горива приликом сагоревања испушта CО2. Ако изузмемо енергију
воде главни проблеми код обновљивих извора су цена и мала количина добијене енергије.
Потенцијали обновљивих извора енергије су велики, али тренутна технолошка развијеност
не допушта нам ослањање само на њих.

2. НЕОБНОВЉИВИ ИЗВОРИ ЕНЕРГИЈЕ

Основни видови енергије који омогућавају функционисање данашње цивилизације

су углавном топлотна и електрична енергија, које се у даљим технолошким поступцима
могу превести у остале видове енергије. Топлотна и електриĉна енергија се данас у
великом проценту добијају из необновљивих извора енергије.
Термин необновљиви извори енергије односи се на све потенцијалне носиоце неког
вида енергије који су створени у неком прошлом времену, а сада се не могу обновити, тј.
не могу се регенерисати нити поново произвести.
Највећи удео необновљивих извора енергије ĉине фосилна горива, горива настала
анаеробном дигестијом угинулих/мртвих организама у унутрашњости земље под утицајем
високе температуре и притиска милионима година.
Фосилна горива ĉине главни извор са чак 85-90% енергије. У фосилна горива
убрајају се:
• угаљ

8
 • тресет
• нафта и деривати нафте
• природни гас

2.1. УГАЉ И И ЊЕГОВ УТИЦАЈ НА ЖИВОТНУ СРЕДИНУ

Угаљ је црна или црно-смеђа седиментна стена органског порекла која има
способност горења, па се користи као фосилно гориво које се вади из
земље рударским методама. Састоји се примарно од угљеника и угљоводоника, али и
других супстанци. Веома је важно гориво и извор електричне енергије. На пример,
у САД сагоревањем угља се добија половина потребне електричне енергије, док
у Србији учествује у укупној потрошњи преко 50%, док у производњи струје енергетски
учествује са преко 85% (у термоелектранама). У финалној потрошњи угаљ (уз кокс и
сушени лигнит) учествује са 14%. Производња угља бољих квалитета у Србији је ниска и
са трендом даљег опадања (Деспотовић, 2012: 55).
Светске организације и међународне агенције, као што је Међународна агенција за
енергију (IEA –The International Energy Agency), забринуте су због утицаја сагоревања
фосилних горива, посебно угља на животну средину. Вађење и транспорт угља изазива
штетне утицаје, а ради експлоатације угља понекад се уклањају читави планински врхови.

Слика 1. Угаљ

9
 Отпадне топлоте захтевају велике количине воде за хлађење чије узимање из
великих водених акумулација или токова прети животу локалних акваторијума,
укључујући помор рибе на просторима ван електране. Сагоревањем угља долази до
емисије гасова попут угљен-диоксида, азотних оксида и сумпор-диоксида што, поред
загађења ваздуха, доприноси појави киселих киша и глобалном загревању. Откопавањем
угља мења се рељеф земљишта, утиче на климу, измештају се постојећи објекти
инфраструктуре или граде нови који служе експлоатацији угља или објектима припреме
угља, чиме се такође смањују површине пољопривредног земљишта. Затим се нарушавају
естетске вредности околине и долази до појаве буке услед рада.

2.2. НАФТА И ЊЕН УТИЦАЈ НА ЖИВОТНУ СРЕДИНУ

Сирова нафта је смеша разлиĉитих угљоводоника, претежно парафинских, из

хомологог низа алкана, односно виших ĉланова тог низа, затим нафтенских угљоводоника
- циклоалкана, ароматиĉних угљоводоника и других органских једињења. Олефинских
угљоводоника практиĉно и нема у сировој нафти, али су зато присутни у продуктима њене
прераде.

Слика 2. Нафта

Према овим групама које садрже, нафте се деле на парафинске, нафтенске и

мешане. Нафта настаје од беланĉевина, угљених хидрата и масти као остатака

10
нискоразвијених биљних и животињских планктона и бактерија које су живеле у води и у
мору. Ти органски остаци се могу посебним геохемијским процесима претворити у нафту
и земни гас. Ти процеси се одвијају током дугог временског периода, ĉак и по геолошким
стандардима, са повишеном температуром и притиском (који су последица наслага
седимената) као основним иницијаторима(Познатов, 2013: 41).
Утицај нафте на животну средину се често описује као негативан због тога што је
нафта токсична за скоро све облике живота као и због тога што може утицати на климатске
промене. Нафта се прожима кроз практиĉно све аспекте данашњег живота, нароĉито када
је у питању транспорт и грејање домова и других објеката. Сирова нафта је мешавина
разлиĉитих врста органских једињења, од којих су многа изузетно токсична и канцерогена
(могу да изазову појаву рака). Нафта је ‚‚акутно смртоносна" за рибе, или другим речима,
нафта убија рибе брзо при концентрацији од 4000[ppm]. Сирова нафта и нафтни деривати
доводе до малформација урођених поремећаја.

2.3. ПРИРОДНИ ГАС

Земни или природни гас је природно гасовито фосилно гориво, са великим

уделом метана. Јавља се самостално (суви земни гас), или заједно са нафтом, обично у
гасној капи изнад нафте (влажни земни гас).
Захваљујући томе што му је главни састојак метан, у поређењу са осталим
фосилним горивима има најмањи коефицијент емисије CО2 по јединици ослобођене
енергије. Зато се сматра да је земни гас еколошко гориво.

Слика 3. Природни (земни) гас

11
 Састав земног гаса знатно варира у зависности од места где се јавља. Тамо где се
јавља заједно са нафтом, обично има већи удео гасова са више угљеникових атома (влажни
земни гас) и обрнуто (суви земни гас), када је учешће метана око 98%, па и до скоро 100%.
Од угљеводоника, земни гас садржи метан, етан, пропан, н-бутан и изо-бутан, а јавља се
и пентан (н-пентан и изо-пентани). Осим угљоводоника, земни гас садржи у мањој или
већој мери и примесе, и то гориве,као што су водоник, и донекле угљенмоноксид и
негориве (угљендиоксид, кисеоник, азот), а неки садрже и сумпорова једињења,
нпр. сумпорводоник, који је токсичан, кородиван, и крајње непожељан, те се одстрањује,
чак и пре транспорта.
Примена природног гаса се може поделити на његову примену као горива (било за
грејање или покретање СУС мотора) и у хемијској индустрији (као извор водоника при
производњи азотних ђубрива, потенцијално и за гориве ћелије). Користи се
у домаћинствима, као енергент за грејање, односно кување. Домаћинства се снабдевају
кућним разводом плина. Користи се у индустрији, као енергент за грејање. У последње
време се све више користи и на возилима, као алтернативно гориво пре свега моторним
бензинима, али и дизел гориву - то у сабијеном облику (већином) - као компримовани
природни гас, а евентуално и као течни природни гас.
Природни гас је једно од најперспективнијих алтернативних горива.

3. ОБНОВЉИВИ ИЗВОРИ ЕНЕРГИЈЕ

Обновљива енергија (скраћеница енгл. РЕС од енгл. Renewableenergy sources)

енергија је створена из природних извора, попут сунчеве светлости, ветра,
кише, валова и n геотермалне топлоте који су обновљиви (природно изнова пуњиви).
Технологије обновљивих извора енергије укључују сунчеву енергију, снагу
ветра, хидроенергију, енергију биомасе и биогорива. Готово сва обновљива енергија
долази од Сунца. Сунце према Земљи зрачи око 5,25 kWh/m2 на дан (Сунчева константа је
1,366 kW/m2). Након векова кориштења енергије фосилних горива, данас се глобална слика
мења, а обновљива енергија се све више сматра једним од кључних чиниоца будућег
развоја Земље.

12
 У 2006. години око 18% укупно потрошене енергије произлашло је из обновљивих
извора енергије, при чему 13% отпада на традиционалну биомасу (спаљено дрво). Снага
воде је следећи највећи обновљиви извор с 3%, а топла вода (грејање) следи с 1,3%. Из
нових технологија попут геотермалне енергије, енергије ветра, Сунца и океана заједнички
је искориштено 0,8% од укупно потрошене енергије. Техничке могућности за њихову
употребу су велике, премашујући све остале већ доступне изворе, те су били препоручени
као првенствени извори(Познатов, 2013: 52).
Технологије обновљивих извора енергије су каткад критиковане због тога што су
испрекидане (неконтинуиране) или неугледне, а упркос томе тржиште још увек расте за
много облика обновљивих извора енергије. Снага ветра се повећава 30% годишње уз
глобално инсталиране капацитете од 100 ГW и широко је употребљавана у неколико
држава Европске Уније и Сједињеним Америчким Државама. Производни
излаз фотонапонске индустрије достигнуо је више од 2000 МW и фотонапонске
електране су посебно популарне у САД, Немачкој, Шпанији, а у задње време
и Кини. Сунчеве термоелектране се користе у Сједињеним Америчким Државама и
Шпанији, при чему највећа од њих производи 354 МW и налази се у пустињи Мохаве.
Највећа светска геотермална електрана је Гејсерс у Калифорнији са капацитетом од 1517
МW. Бразил има један од највећих светских програма употребе енергије обновљивих
извора који укључује производњу биоетанола из шећерне трске и тренутно етанолно
гориво чини 18% бразилског аутомобилског горива. Оно је такође доступно и у
Сједињеним Америчким Државама. Без обзира што на велико постоје многи пројекти и
производња енергије из обновљивих извора, технологија истих се усмерила и ка малим,
неумреженим применама, каткад у руралним срединама, где је енергија пресудна у
људском развитку. Кенија има највећи светски удео малих (20 - 100 W) кућних сунчевих
система с преко 30 000 проданих годишње.
Климатске промене попраћене високим ценама фосилних горива, вршне
вредности на-фте (енг. peak oil) и повећањем потпоре влада усмерене су ка повећању
закона и прописа, подстицању и комерцијализацији обновљивих извора енергије.
Споразум који је потписан у марту 2007. од стране председавајућег Европске Уније,
условљава да би 20% национално произведене енергије требало да буде из обновљивих
извора до 2020. уз одговарајуће смањење емисија угљен-диоксида CО2, који је

13
узрочник глобалног загревања. Улагања у обновљиве изворе су се с 80
милијарди америчких долара у 2005. попела на рекордних 100 милијарди у 2006. Енергија
ветра је прва производила 1% електричне енергије, а сунчева енергија није далеко од тога.
Нека велика предузећа попут BP, General Electric, Sharp i Royal Dutch Shell улажу у
обновљиве изворе енергије.

3.1. ЕНЕРГИЈА ВЕТРА

Енергија ветра је обновљива и чиста, не загађује ваздух, не емитује CО2 и не

проузрокује киселе кише. Уз то не зрачи и не разара озонски омотач. У коришћењу
енергије ветра нема непожељних отпадака. Користи се за добијање електричне енергије -
кинетичка енергија ветра се претвара у механичку енергију, па у следећој трансформацији
у електричну. Сада, а и у будућности, енергија ветра се показала као најозбиљнији
обновљив извор енергије при достигнутом развоју технологије. Основни разлози за то су:
 неизмерна количина енергије
 пад цена ветрогенератора и пратеће опреме
 еколошки потпуно чист начин претварања енергије
 мала заузетост земљишта
Модерни ветрогенератори почињу да производе електричну енергију већ при брзини
ветра од 2,5 м/с, а заустављају се из безбедносних разлога при брзини од 25 м/с. Економска
оправданост изградње ветрогенератора је при најмањој годишњој брзини ветра од 4,9-5,8
м/с. Услед трења између струје ваздуха и тла, као и унутрашњег вискозног трења брзина
ветра расте са повећањем висине изнад тла. Јасно је да на брзину ветра утиче храпавост
терена, присуство природних и вештачких препрека као и други топографски елементи.
Најчешће примењивани модерни ветрогенератори су капацитета од 500 кW до 3 МW мада
се граде и већи(Познатов, 2013: 86).

14
 3.1.1. Утицај ветрогенератора на животну средину

Приликом планирања нових капацитета, многе енергетске компаније се одлучују за

фарме ветрењача због тога што њихова примена има економског и еколошког смисла.
Сваки kWh произведен обновљивим изворима енергије, замењује исти који би с друге
стране требао да буде произведен у електранама на фосилно гориво, што има за последицу
редукцију негативних утицаја на животну средину, а нарочито емисије CО2 у атмосферу.
Негативни утицаји ветрогенератора на животну средину постоје, али су ти утицаји
занемарљиви у поређењу са позитивним елементима. Такође у тој процени постоје
субјективни елементи, неинформисаност као и лоша интерпретација. Визуелни ефекат,
бука, ометање радио телекомуникација и утицај на птице су релативно безначајне
негативне карактеристике ветрогенератора.

Слика 4. Ветрогенератори

3.1.2. Искоришћење енергије ветра

У производњи електричне енергије ниједан извор енергије није имао тако

динамичну експанзију у последњих двадесетак година. Савремени верогенератори
достижу снагу од 5 МW и више, а по економичности су изједначени са класичним
изворима енергије. Конкурентност им се значајно повећава поготово када се у поређења
уврсти утицај на животну околину. У наредном периоду може се очекивати да ће енергија
15
ветра као најзначајнији обновљив извор заузети значајно место у укупном светском
енергетском билансу. За Србију је примена обновљивих извора енергије примарни циљ
око кога треба да се окупе стратези енергетског развоја, политичари и стручњаци. При
садашњем константном дефициту електричне енергије најбржи пут у праћењу потрошње
енергије је штедња и градња постројења за експлоатацију обновљивих извора енергије.
Енергетски дефицит и неминовност употребе еколошки чистих извора енергије, као и
увођење субвенционисаних цена производње енергије из обновљивих извора, примораће
нас да почнемо да инвестирамо у развој и експлоатацију енергије ветра.

3.2. ЕНЕРГИЈА ВОДЕ

Хидроенергија (хидро = вода) је електрицитет који се генерише користећи енергију

кретање воде. Овај извор енергије сматра се обновљивим због циклуса воде у природи.
Енергија сунца испарава воду из океана и река и подиже је у виду водене паре. Када
водена пара досегне хладнији ваздух у атмосфери, кондензује се и ствара облаке. Влага на
крају пада на Земљу као киша или снег, обнављајући тако воду у океанима и рекама.
Гравитација покреће воду са високог терена према ниском. Снага текуће воде може бити
врло велика. Хидроенергетски потенцијал водотокова представљао је вековима важан
извор обновљиве енергије, а трагови коришћења водотокова могу се пратити још од
древног Египта, Персије и Кине.
У касном 19. веку, хидроенергија је постала један од базних извора за производњу
електричне енергије. Прва хидроелектрана је направљена на Нијагариним водопадима
1879. године. 1881. године, уличне светиљке града Ниагара напајане су хидроенергијом.
1882. године у граду Апплетон у САД почела је са радом прва светска хидроелектрана.

Постоји неколико метода за производњу електрицитета из хидроенергије:

 Конвенционални (бране) – Највећи део хидро електричне енергије долази

потенцијалне енергије воде заустављене браном, која покреће турбину и генератор.
Енергија извучена из воде зависи од количине воде и висинске разлике између
извора и истока воде. Количина потенцијалне енергије у води пропорционална је

16
 овој висинској разлици. Брана има двоструку улогу у хидроелектрани. Прва је да
повећа ову висинску разлику, а друга је да контролише проток воде. Брана испушта
воду када је то потребно за производњу електричне енергије. Специјална врата која
се називају преливна врата испуштају вишак воде из резервоара за време јаких
киша.

Слика 6. Дијаграм конвенционалне методе за производњу електрицитета из хидроенергије

 Пумпне хидроелектране – Овај метод производи електричну енергију за потребе

највеће дневне потражње тако што премешта воду између резервоара на
различитим висинама. У време ниске потражње за електричном енергијом, вишак
производних капацитета се користи за пумпање воде из нижег у виши резервоар.
Када је потражња већа, вода се испушта у нижи резервоар кроз турбине. Пумпне
хидроелектране представљају комерцијално важно средство масовног складиштења
енергије и побољшања дневног капацитета производног система.

Слика 7. Дијаграм пумпне хидроелектране

17
 Проточне хидроелектране – су оне које имају мале капацитете резервоара или
уопште немају резервоар, тако да вода која дотиче мора бити искоришћена за
производњу у том моменту, или мора бити пуштена кроз брану. Ово је идеалан
метод за потоке или реке са минималним смањењем протока у сувом периоду или
за оне који су регулисани много већом браном и резервоаром узводно.

Слика 8. Дијаграм проточне хидроелектране

 Плима – Плимне електране користе енергију плиме. Ниска брана, звана баража, је
изграђена преко улаза. Баража има једносмерна врата која дозвољавају надолазећој
плими да прође кроз улаз. Када се плима повлачи, вода истиче кроз улаз кроз
велике турбине направљене у баражи, производећи електричну енергију. Плима
надолази и повлачи се у непрекидним циклусима. Вода у океанима је у константном
кретању. Ми можемо искористити нешто од ове енергије, али већина остаје ван
нашег дохвата. Проблем није толико у искоришћењу ове енергије колико је у
њеном преносу. Производња електричне енергије у сред океана нема смисла – нема

18
 је ко користити. Можемо користити само енергију близу обале, где је потребна
људима. Енергија плиме је извор енергије океана који највише обећава данас а и у
блиској будућности.

 Енергија таласа – Постоји такође и енормна количина енергије у таласима. Таласи

су узроковани ветровима који дувају изнад површине океана. У многим крајевима
света, ветар дува довољно континуирано и довољном снагом да производи
континуиране таласе. Постоји неколико начина да се искористи енергија таласа.
Кретање таласа може се користити за продувавање ваздуха кроз цев. Ваздух окреће
турбину која се налази у цеви, производећи тако електрицитет. Други начин је у
скретању таласа у уске канале, повећавајући њихову снагу и величину. Таласи се
онда могу каналисати у базене, као код плимних електрана, или директо користити
за покретање турбина. Не постоји ниједна велика комерцијална електрана која
користи енергију таласа, али постоји неколико малих. Постоје уређаји који користе
енергију таласа за напајање сијалица и звиждаљки на бовама.

Слика 9. Енергија таласа

19
 3.3. ГЕОТЕРМАЛНА ЕНЕРГИЈА

Реч геотермална потиче од комбинације грчких речи гео (земља) и тхерме

(топлота). Геотермална енергија односи се на топлоту Земљине унутрашности која у самом
средишту достиже температуру између 4.000 и 7.000 °C што је отприлике једнако
температури површине Сунца. Чак и неколико километара испод површине, температура
може бити преко 250 °C. У принципу, температура порасте за један степен Целзијуса
сваких 30 – 50 метара дубине независно од локације. Ова топлота се може користити у
виду паре или топле воде и употребити се за загревање објеката или производе електричне
енергије. Најпрактичнија за експлоатацију геотермалне енергије су подручја где се врела
маса налази близу површине наше планете.
Геотермална енергија је обновљиви извор енергије јер се топлота непрекидно
производи унутар Земље различитим процесима. На првом месту је природно распадање
радиоактивних елемената (првенствено урана, торијума и калијума), који се налазе у свим
стенама и производи огромну топлотну енергију. Осим радиоактивним распадом, топлота
у Земљиној кори се ствара и на друге начине: егзотермним хемијским реакцијама,
кристализацијом растопљених материјала и трењем при кретању тектонских маса.

Слика 10. Геотермална енергија

20
 Када је у питању геотермална енергија стена, данашња технологија је ограничена на
дубина бушења до 10 км, и самим тим је могућа експлоатација до тих дубина. Ако се
рачуна са већим дубинама та је енергија вишеструко већа. У непосредној будућности и до
часа када буде остварена технологија која ће омогућити искоришћавање ове енергије,
остаје као енергетски извор само хидрогеотермална енергија. Ње има много мање, али је
њена техничка употребљивост велика, као и економска оправданост експлоатације (Ђајић,
2002: 187).
Уколико се рачуна са искоришћавањем до дубине од 3 km, резерве
хидрогеотермалне енергије су око 2.000 пута више него резерве угља. Највећи део
носилаца енергије има температуре ниже од 100 °C (око 88%), а тек мали део има
температуре изнад 150 °C (око 3%). Процењено је да залихе геотермалне енергије далеко
превазилазе енергетске залихе угља, нафте, природног гаса и уранијума заједно.
Предности коришћења геотермалне енергије су:
 Коришћење геотермалне енергије узрокује занемарљив утицај на животну средину,
и не доприноси ефекту стаклене баште,
 Геотермалне електране не заузимају много простора и самим тим мало утичу на
животну средину,
 У питању је огромни енергетски потенцијал (обезбеђује неограничено напајање
енергијом),
 Елиминисана је потреба за горивом,
 Када је геотермална електрана изграђена, енергија је готово бесплатна, уз мању
локалну потрошњу,
 Могућност вишенаменског коришћења ресурса (утиче на економску оправданост
експлоатације).

Недостаци коришћења геотермалне енергије су:

 Нема много места где је могуће градити геотермална постројења (условљеност
положајем, дубином, температуром, процентом воде у одређеном геотермалном
резервоару),
 Ограничења обзиром на састав стена и могућност приступа и експлоатације,
 Извор топлотне енергије може бити исцрпљен услед неодговарајуће експлоатације,

21
  Присуство опасних гасова и минерала представљају потешкоћу приликом
експлоатације,
 Потребне високе почетне инвестиције (почетак коришћења и развој) и високи
трошкови одржавања (изазвани корозијом, наслагама минерала и др.).

3.3.1. Употреба геотермалне енергије у Европи

Од јануара 2009. године примена топлотних пумпи је дефинитивно увршћена у

обновљиве изворе енергије. Ово је значајно због тога што се сада примена топлотних
пумпи аутоматски уклапа у већ успостављена правила, прописе и финансијске структуре
које се примењују за обновљиве изворе енергије. Енергетска зависност Европе од увозних
енергената посебно се исказала у гасној кризи у јануару 2009. године.
Преко 40% примарне енергије у Европској унији се троши за грејање и хлађење.
Према томе, то је широка област у којој треба да се делује и где је неопходно да се
постигну значајни резултати.
Високопостављени циљеви за смањење потрошње примарне енергије за 20% до
2020. године уз истовремено смањење емисије угљендиоксида за 20% довели су до тога да
се обновљиви извори енергије третирају као окосница уштеда. У тим уштедама примена
топлотних пумпи ће узети значајно учешће од 22% (Ђукановић, 2009: 69).

3.4. БИО ЕНЕРГИЈА

Под био енергијом се подразумева енергија добијена коришћењем чврстих, течних и

гасовитих производа биомасе. Биомаса је биоразградиви део производа, остатака/нус
продукта и отпадака од пољопривреде (укључујући и биљне и животињске материје),
шумарске и дрвне индустрије, као и биоразградиви делови комуналног и индустријског
отпада. Стога производи биомасе се деле на:
 Биогас – нуспродукти распадања органских материја, најчешће на депонијама
смећа, великим гнојиштима на фармама и сл., где се може сигурно и ефикасно
сакупити.

22
  Биотечности – разна уља или алкохоли, као супститути класичних текућих горива,
нарочито погодни за коришћење у постојећим моторима с унутарњим сагоревањем
– биодизел, етанол;
 Чврсте, често називано само биомаса – дрво, кора, дрвени отпад, лишће, недрвне
стабљике – у разним облицима, углавном уситњеним (чипс, грануле) или пак
компактирани (пелете, брикети) ради олакшане и механизоване манипулације;

3.4.1. Биогас
Биогас настаје услед биолошког разлагања различитих врста отпада биолошког
порекла, на првом месту биомасе и органских материја чврстог градског отпада. Биогас се
обично састоји од метана (приближно 52,5 до 72,5% запреминских) и угљен-диоксида, уз
присуство и других једињења. Основна компонента биогаса је метан и његов садржај
директно утиче на топлотну вредност гаса.

3.4.2. Био гориво

Светске нафтне залихе се непрекидно смањују, а релативна цена нафте расте, па се
према неким проценама, ова сировина већ средином 21. века неће сматрати комерцијалним
производом. Извори нафте се на светском ниову процењују на још 50 година па се стога
данас озбиљно разматра употреба биомасе, нарочито у смислу добијања биогорива. Све
већи број земаља у свету постепено повећава проценат биогорива у смеши са фосилним
горивом и на тај начин формира нову политику снабдевања(Марковић, 2010: 121).
У свету је у фокусу развој нових процеса за производњу биогорива из биомасе.
Пласирање нуспроизвода производње биогорива је такође веома значајно за крајњу
економичност биогорива. На пример, глицерин који настаје током производње биодизела
се може пречистити до фармацеутског квалитета, а нуспроизводи производње биоетанола
се могу користити као сточна храна обогаћена протеинима.
Тренутно, на тржишту биогорива доминирају биодизел и биоетанол.
Биодизел је еколошки енергент који се добија из биљног уља, уз вишеструке
користи и предности у односу на класичне врсте горива. Његовим коришћењем смањује се
емисија гасова и избегава стварање ефекта „стаклене баште“. Сагоревањем биодизела

23
настаје угљен-диоксид који је неутралан. Биодизел не садржи садржи сумпор, олово, нити
азотна једињења. Боље сагорева у мотору, а његовим коришћењем смањено је загађивање
ваздуха и воде и човекове средине за чак 300 процената, јер је биолошки разградљив. И
споредни производи који настају током производње биодизела (глицерин, масне киселине,
лецитин) такође се могу вредновати, чиме се смањује потреба за њиховим увозом. Од
глицерина се прави еколошко средство за хлађење мотора, а има и многоструку примену у
фармацеутској и козметичкој индустрији.
За разлику од конвенционалног горива, биодизел не садржи сумпор (односно
садржај сумпора је веома низак), чиме се смањује могућност појаве киселих киша.
Биодизел не садржи ни токсична ароматична једињења као што је бензен. Висок садржај
кисеоника доприноси смањењу садржаја несагорелих честица (или чађи) у издувним
гасовима, док потпуније сагоревање доприноси и смањеној емисији угљен-моноксида. Као
и код свих горива, сагоревањем биодизела настаје угљен-диоксид, међутим, пошто биљке
користе угљен-диоксид из атмосфере (процес фотосинтезе) за свој раст, угљен-диоксид
формиран сагоревањем овог горива уравнотежава се са апсорбованим угљен-диоксидом
током годишњег раста биљака које се употребљавају као сировине за добијање биљних
уља. Иако слоган „дизел“ улази у његов назив, у биодизелу нема нафтних деривата или
других фосилних горива. Код биодизела ради се о сировинама које нису токсичне, које су
биодеградабилне и „обновљиве“.
Стандардни поступак за производњу биодизела је трансестерификација биљног
уља. Током 2006/2007. године у свету је произведено 8,9 милиона тона биодизела, од којих
је 64% произведено у ЕУ, а 11% у САД-у.
Биодизел се производи углавном од уљане репице. Грубе калкулације показују да се
од сваких 100 кг прерађене уљане репице добије око 57 кг сировине за сточну храну
обогаћену протеинима и око 43 кг репичиног уља. Екстраховано и рафинисано уље се
подвргава процесу трансестерификације са метанолом, уз додатак катализатора, и добија
се метилестар масних киселина (ФАМЕ – биодизел). Добијено гориво има сличну енергију
и вискозност као фосилни дизел, и које се стога може користити у стандардним дизел
моторима.
Генерално, сва биљна уља се могу користити за производњу биодизела. У Европи је
уљана репица доминантна сировина за производњу биодизела док се у САД-у користи

24
соја. Остала биљна уља која се користе као сировина за производњу биодизела су
палминово уље, сунцокретово уље и уље јатропе.
Одлагање отпада постаје све већи проблем, те се решење проблема може наћи у
употреби отпада као сировине за добијање биогорива. У развијеним земљама биодизел се
добија и од пољопривредног, индустријског, комуналног и разног другог отпада. Рабљена
уља и животињске масти се такође могу користити за производњу биодизела, након
адекватног процеса пречишћавања.
Биодизел се може употребљавати као гориво за моторе са унутрашњим
сагоревањем у чистом облику, али обично се користи као адитив нафтном дизелу ради
смањења емисије чврстих честица, угљен-моноксида, ароматичних угљоводоника и других
загађивача ваздуха који настају сагоревањем конвенционалног дизела у мотору. Смеше од
максимално 20% биодизела (помешаног са конвенционалним фосилним дизелом) могу се
употребити у скоро свим конвенционалним дизел моторима, и оне не захтевају
модификацију мотора. Смеше са већим садржајем биодизела, или чак чисти биодизел
(Европски стандард ЕН 14214) могу се употребити у великом броју мотора направљеним
почев од 1994. године без већих, или готово никаквих модификација. У Европи се смеше
дизела које садрже до 5% биодизела могу продавати без посебних назнака. Утврђено је да
се употребом чистог биодизела смањује ризик од канцера за 94%, а смеше са 20%
биодизела за 27% (Марковић, 2010: 57).
Биогорива су од посебног значаја због могућности замене сирове нафте из увоза
биогоривом произведеним из домаће сировине. На тај начин се може формирати безбедна
и стабилна цена енергије, што је од изузетне важности за привредни раст. Многе владе
подржавају производњу биогорива путем пореских олакшица и подстицајних програма
улагања. Широм света, у више од 30 земаља, су већ дефинисани циљеви и законске
регулативе које се односе на минимум саџаја биогорива у возилима.
Осим нових производних процеса, у свету се испитују и алтернативне сировине.
Пример је нови процес производње биодизела из алги које су богате уљима. Пилот
пројекат покренут је 2002. године са годишњом производњом од 150 тона биомасе алги, и
фото-активним нето обимом од 700.000 литара.
Биоетанол се може произвести из разних пољопривредних сировина. У Европи се
користе житарице и шећерна репа, у Бразилу је главна сировина шећерна трска, док је у

25
САД кукуруз. Као и алкохол, биоетанол се производи алкохолном ферментацијом шећера
помоћу квасца, након чега следи процес пречишћавања. Уколико је житарица сировина,
скроб се ензимским путем конвертује у шећер. У току овог процеса ствара се нуспроизвод
који се може употребити као сточна храна обогаћена протеинима, са садржајем протеина
од 30%. Биоетанол се користи у смеши са бензином, у различитим концентрацијама. У
Бразилу се чак користи у неразређеном стању (Е100). У Немачкој, Европски стандард ДИН
ЕН 228, омогућава употребу мешавине горива са садржајем биоетанола до 5% (Е5). У
моторима возила која су прилагођена и флексибилна за различита горива (флеxибле фуел
вехицлес – ФФВ) могу се користити горива која садрже и до 85% биоетанола (Е85). Друга
могућност је употреба биоетанола за производњу етил- терц-бутилетра (ЕТБЕ) који
садржи 74% биоетанола. ЕТБЕ се може користити као замена за метил-терц-бутилетар
(МТБЕ), који се добија искључиво из необновљивих извора, и као адитив за смањење
удара (лупања) у мотору.
Од 2004. године убрзана је и производња биоетанола као горива. У току 2007.
године у свету је произведено око 40 милиона м³ биоетанола. Бразил је водећи светски
произвођач биоетанола из шећерне трске.
Трошкови производње биогорива и захтев за конкурентношћу утичу на цене
пољопривредних сировина. Осим повећања ефикасности у конверзији сировина у горива,
увођење нових сировина ће такође генерално подстаћи коришћење биогорива. Прва
генерација биогорива се заснива искључиво на биљкама које садрже шећер, скроб и уља.
Сировине које се користе у производњи биогорива се користе за производњу хране чиме се
повећавају цене сировина а са њима и трошкови производње. Стога је у сарадњи са
истраживачима направљена друга генерација биогорива. Развој друге генерације
биогорива још увек је у својим раним фазама.

3.4.3. Биомаса

Када се говори о биомаси као обновљивом гориву, подразумева се материја

сачињена од биљне масе у виду производа, нуспроизвода, отпада или остатака те биљне
масе. Према агрегатном стању, с утицајем на начин енергетског коришћења, биомаса се
дели на чврсту, течну и гасовиту.

26
 У чврсту биомасу убрајају се остаци ратарске производње, остаци резидбе из
воћарства и виноградарства, остаци шумарства, биљна маса брзорастућих биљака – у
енглеском говорном подручју познате под називом Схорт Ротатион Цоппице (СРЦ), а пре
свега брзорастућих шума, део селектованог комуналног отпада, остаци из
дрвопрерађивачке индустрије, остаци примарне и секундарне прераде пољопривредних
производа и друго.

Под течном биомасом подразумевају се течна биогорива – биљна уља,

трансестерификована биљна уља – биодизел и биоетанол (Обернбергер, 1998: 55).

Гасовиту биомасу представља биогас, који може да се произведе из животињских

екскремената или енергетских биљака (силажа траве и кукуруза), али као сировина могу да
послуже и друге отпадне материје. Гасовиту, па и течну, биомасу, представљају и
продукти гасификације, односно пиролизе чврсте биомасе.

Табела 1. Биомаса као обновљиво гориво

Директива 2001/77/ЕЦ даје дефиницију биомасе: Биомаса представља

биоразградиви део производа, отпада и остатака у пољопривреди (укључујући биљне и
животињске супстанце), у шумарству и припадајућој индустрији, као и биоразградиви део

27
индустријског и градског отпада. Ова дефиниција биомасе која је дата у Директиви на
нивоу је иницијалне дефиниције, очекујући да ће земље чланице за себе дефинисати
знатно прецизније шта се подразумева под појмом биомасе. Такође, ова директива
препоручује да се мешавина градског отпада не подразумева под појмом „биомасе“ за
потребе ове директиве.
С обзиром на постојање врло великог броја отпадног материјала, који у одређеној
мери садржи биомасу, али поред биомасе садржи штетне и опасне материје, развијене
земље под појмом биомасе углавном дефинишу гориво које се може сматрати као чисто
гориво, без штетних и опасних материја у себи.
Под биомасом као обновљивим извором енергије подразумева се обично материја
сачињена од биљне масе, укључујући и производе, нуспроизводе, отпад и остатке те биљне
масе, али без штетних и опасних материја, које се могу наћи у бојеним и на неки други
начин хемијски третираним дрветом, при процесима у дрвопрерађивачкој индустрији.
Биомаса је део затвореног угљичног круга. Угљик из атмосфере се похрањује у биљке,
приликом спаљивања угљик се поновно ослобађа у атмосферу као угљични диоксид
(ЦО2). Док год се поштује принцип обновљивог развоја (засади се онолико дрвеча колико
се посијече) овај облик добивања енергије нема значајног утјецаја на околину
(Михајловић, Симић, 2010: 49).
Биомаса се сматра обновљивим извором енергије и често се назива угљично
неутрално гориво, но оно ипак може доприњети глобалном загријавању. То се догађа кад
се поремети равнотежа сечења и сађења дрвећа, на примјер код крчења шума или
урбанизације зелених површина. Када се биомаса користи као гориво умјесто фосилних
горива оно испушта једнаку количину ЦО2 у атмосферу. Угљик из биомаса који сачињава
отприлике педесет посто њене масе је већ део атмосферског угљичног круга. Биомаса
апсорбира ЦО2 током свог животног циклуса те га испушта натраг у атмосферу кад се
користи за добивање енергије. Код фосилних горива је то другачије јер се код њих угљик
издваја из дуготрајних спремника, у којем би иначе био заувијек заробљен, и испушта у
атмосферу.

28
 3.5. ЕНЕРГИЈА СУНЦА

Сунце представља отворени фузиони реактор, који у свакој секунди претвори око
600 милиона тона водоника у хелијум (протонско-протонски ланац), при чему се ослобађа
огромна количина енергије-соларне енергије која се шаље у свемир.
Од укупно 3,8×1026 W коју Сунце зрачи у свемир, Земља прими 1,75 ×1017 W. Око
30% примљене енергије Земља рефлектује натраг у свемир, око 47% задржи у виду
топлоте, око 23% иде на процес кружења воде у природи док се остатак “потроши” на
фотосинтезу. Чак и фосилна горива представљају један вид акумулиране Сунчеве енергије:
нафта, гас, угаљ. Земља додија више енергије од Сунца у току само једног сата него што
људска популација употреби за једну годину. Укупна соларна енергија апсорбована у
Земљиној атмосфери, океанима и копну износи око 3.850.000 ЕЈ годишње. Количина
Сунчеве енергије која стиже на површину планете је огромна, толика да је у једној години
два пута већа од свих Земљиних необновљивих извора енергената.
Већина обновљивих извора енергије потичу директно или индиректно од сунчеве
енергије која континуирано зрачи на површину Земље.
Директно прикупљање сунчеве енергије врши се помоћу:
 фотонапонских ћелија за добијање електричне енергије (фотоволтаик)
 соларних колектора за грејање воде (соларна енергија)
 огледала за фокусирање сунчеве свјетлости (соларне енергане)

3.5.1. Соларна енергија

Соларна енергија је енергија сунчевог зрачења коју примећујемо у облику светла и

топлоте коју примамо од највећег извора енергије на Земљи, Сунца. Сунчево зрачење је
одговорно и за стално обнављање енергије ветра, морских струја, таласа, водених токова и
термалног градијента у океанима. Већ деценијама се соларна енергија користи за
генерисање топлоте у смислу загревања воде, животног простора, а такође и за хлађење.
Употреба соларне енергије има вишеструке предности. То је тих, чист и поуздан извор

29
енергије. Због растуће цене фосилних горива као и због јечања свести о потреби очувања
животне средине све више ресте интерес за коришћење сунчеве енергије.
У стамбеним објектима постоје два типа соларно топлотних енергетских система:
они који се користе искључиво за загревање воде и они који уз то обезбеђују и грејање
(такозвани комби системи).
Соларно топлотни енергетски системи за загревање воде су дизајнирани тако да су
у топлијој половини године комплетно одговорни за загревање воде. У зимским месецима
топла вода се обезбеђује бојлерима који раде на нафту, гас или дрво, а сунчаних дана
подржава га соларно топлотни енергетски систем. То значи да се сваке године око 60%
захтеване топле воде може остварити соларним топлотним енергетским системима.

Слика 11. Соларна енергија

Соларно топлотни енергетски систем за загревање воде у кући:

1. Колектор
2. Соларни резервоар
3. Бојлер
4. Соларна станица
5. Потрошач топле воде (нпр. туш)

Код соларних комби система колектори имају већу површину и такође помажу у
грејању зграда током јесењих и пролећних месеци. Типично, соларна енергија може да

30
обезбеди 10 до 30% укупне енергетске потребе зграде, зависно од тога колико је добро
изолована и колики је захтевани степен загревања. Постоје и специјалне соларне куће које
добијају 50 до 100% укупног грејања од соларне топлотне енергије.
Постоје различите врсте соларних колектора. Најједноставнија форма колектора је
незастакљен пластични апсорбер. Код њих се вода пумпа кроз црне пластичне покриваче и
обично се користи за грејање базена. Овом методом постиже се температура од 30ºC до
50ºC.
Веома чести у употреби су колектори са равном плочом. Код њих, соларни апсорбер,
који конвертује соларно зрачење у топлотну енергију, је инсталиран у изолованој
стакленој кутији да би се смањили топлотни губитци. Равни колектори углавном постижу
температуру између 60ºC и 90ºC.
Ваздушни колектори су специјални тип колектора са равном плочом у којима се ваздух
загрева и, за највећи део, користи директно без посредног складиштења за загревање
објекта. Загрејани ваздух се такодје може користити за сушење пољопривредних
производа. Помоћу измењивача топлоте ваздух-вода, такође се може грејати и вода, на
пример за домаћу употребу.
Више температуре и већи степен ефикасности може се постићи употребом вакумског
цевног колектора зато што је топлотни губитак додатно смањен преко јаког негативног
притиска у стакленим цевима. Колектор се састоји од бројних вакумских стаклених цеви.
Захваљујући покретном монтирању појединих цеви, раван апсорбер постављен на
стакленом пријемнику може бити оптимално позициониран ка сунцу. Као резултат,
вакумски цевни колектори се могу инсталирати готово водоравно на равним крововима.
Поједине цеви формирају самоодржив систем који преноси топлотну енергију
измењивачем топлоте до централног уређаја за снабдевање соларног циклуса.
Постоји низ инсталацијских, техничких и практичних предности соларних колектора за
загревање воде. Прво, самим тим што користе сунчеву светлост пружају јединствен осећај
сигурности јер је то неисцрпан енергент на располагању сваком кориснику. Друго, њихови
трошкови одржавања су безначајни у односу на век експлоатације и само се једном плаћају
код уградње система. Треће, енергија сунца штеди друге енергенте који се плаћају, а
инвестиција се враћа за две до пет година. Четврто, није потребно да је објекат унапред
пројектован за потребе инсталације таквог система грејања. Соларне колекторе је лако

31
интегрисати у било који већ постојећи систем грејања у било ком објекту. Просечан
систем у домаћинству смањује емисију CО2 за око 350 кг годишње.
Соларна енергија више није ‘алтернативна’ енергија, како се код нас до недавно
погрешно сматрало. С обзиром на варијабилну цену класичних енергената (лож-уље, плин
и електрична енергија), од којих нафта и плин нису обновливи те чије цене имају
тенденцију трајног раста и – искоришћење овог најефикаснијег обновљивог извора
енергије, постаје апсолутни императив. Сунце нам свакога сата пошаље толико енергије
колико целокупно становништво Земље потроши у једној години стога је то инвестиција у
трајно решење грејања чију цену – која је апсолутно бесплатна – вам не могу променити
никакви порези нити глобална економска и политичка криза.

4. УТИЦАЈ ПОЈЕДИНИХ ИЗВОРА ЕНЕРГИЈЕ НА ОКОЛИНУ

Проценат употребе еколошки прихватљивих обновљивих извора енергије још је увек

на глобалној скали занемарив тако да еколошки проблеми као последица претеране
употребе фосилних горива заслужују посебну пажњу не само са енергетског већ свакако и
са еколошког гледишта. Различити извори енергије имају различите утицаје на околину у
којем се ти извори енергије производе, транспортују или користе (Брнабић, Турковић,
2015: 23)
Површински озон настаје кад на устајалом ваздуху и сунчаном времену азотни оксид
реагује с испарљивим органским једињењима. Азотни оксид на површини обично настаје
сагоревањем фосилних горива, а испарљива органска једињења настају из дима од горива,
разних отапала и сличног. Површински озон може упалити дисајне путеве и смањити
радни капацитет плућа, изазвати надраживање очију и носа и смањити способности људи
приликом обављања нормалних послова. Површински озон је само један у низу проблема
који су повезани с енергијом, а опис осталих учинака појединих извора енергије на
околину дат је у наставку:
 Фосилна горива – ова врста горива има далеко највећи негативни утицај на
околину. Сагоревањем фосилних горива у атмосферу се испуштају огромне

32
 количине угљеника који се милионима година таложио и онда био прекривен
слојевима стена и земље. Тај исти угљеник у атмосфери сад ствара угљен-диоксид
који је безбојни гас и тиме знатно утиче на температуре на Земљи.
 Биоенергија (биогорива) – биогорива стварају исте проблеме као и фосилна горива,
али будући да се производњом биогорива затвара угљенички циклус, биогорива су
мање штетна од фосилних горива. Затварање угљиенчног циклуса значи да биљке
које се користе за производњу биогорива приликом раста из атмосфере узму
одређене количине угљеника који се касније враћа у атмосферу изгарањем тих
биогорива. Код фосилних горива тај круг није затворен, тј. угљеник се само
испушта у атмосферу.
 Соларна енергија – иако енергија Сунца има огроман потенцијал, због мале
искористивости било би потребно прекрити велике површине да се добије иоле
озбиљнија количина искористиве енергије. Такво решење еколошки је прихватљиво
само у подручјима у којима нема вегетације, тј у пустињама, а у „зеленим“
подручјима то би створило превелики негативни учинак на околину. Инсталирање
соларних колектора или соларних ћелија на крововима кућа готово да нема
негативног учинка на околину.
 Енергија ветра – сама производња енергије из ветра нема озбиљнијег негативног
учинка на околину. Гледано из еколошког аспекта, једина озбиљнија замерка
ветроелектранама је негативан утецај на птичје популације, тј. елисе ветрењача
убијају птице. Као мање замерке ветроелектранама наводи се визуелно загађивање
околине, уништавање нетакнуте природе градњом приступних путева до ветрењача
и генесирање звука ниске фреквенције који негативно утиче на здравље људи
(ометају спавање, изазивају главобоље, могу изазвати анксиозност).
 Енергија воде – искоришћавањем енергије воде не ствара се никакво загађење
околине, али сами инфраструктурни објекти могу знатно утицати на околину. Тако
се градњом великих брана поплављују велике површине и дижу нивои подземних
вода, а то може променити цели локални биосистем. Додатни проблем је пресецање
природних токова воде и тиме пресецање рута кретања појединих водених
животиња.

33
  Нуклеарна енергија – сама производња енергије у нуклеарним електранама је чист
процес. Нема безбојних гасова или других загађења, једино долази до грејања воде
која се користи за хлађење реактора, па то може утицати на биосистеме. Највећи
проблем код нуклеарних електрана је употребљено гориво које је изузетно
радиоактивно и мора бити скривено више стотина година у посебним складиштима
под земљом.
 Геотермална енергија – искоришћавањем геотермалне енергије не долази до
загађења околине. Исто као и код осталих обновљивих извора енергије и код
искоришћавања геотермалне енергије морају се изградити неки инфраструктурни
објекти, али утицај тих објеката на околину је занемарив кад се гледа количина
произведене енергије.

5. ГЛОБАЛНО ЗАГРЕВАЊЕ

Глобално загревање је назив за повећање просечне температуре земљине

атмосфере и океана нарочито у 20. веку, као и за пратеће климатске ефекте. Од почетка 20.
века, средња температура Земљине површине се повећала за око 0,8 °Ц, при чему је до око
две трећине повећања дошло у последње три декаде. Загревање климатског система је
недвосмислено, и научници су више од 90% сигурни да је оно првенствено узроковано
повећањем концентрација гасова стаклене баште, насталих људским активностима као што
су сагоревање фосилних горива и крчење шума. Неки од ефеката глобалног загревања,
осим повећања температуре су: раст нивоа мора, промене у падавинама и
ширење пустиња, повећање киселости океана (ацидификација); екстремнији метеороло-
шки феномени, као што су суше, топлотни валови; као и утицај на екосистеме, нестанак
појединих врста због температурних промена и др. Глобално загревање не треба мешати
са оштећењима озонског омотача, што је повремено случај у медијима(Ђукановић, 2009:
89).
Међувладина комисија Уједињених нација за климатске промене (IPCC), која своје
ставове објављује у годишњим извјештајима, сматра да су антропогени (тј. узроковани
деловањем човека) гасови, који проузрокују ефекат "стаклене баште" ("стакленика"),
најодговорнији за највећи део пораста температуре од средине 20. века до сада, али и да су

34
у периоду до 1950-тих година значајан утицај имали и природни феномени попут
варијација у количини сунчевог зрачења и вулканизам, чији је утицај од 1950-тих до данас
управо супротан. Овакве основне закључке је подржало више од 40 научних друштава и
академија наука укључујући и све националне академије наука осам најразвијенијих
земаља свијета (Г8).
Овдје треба напоменути да се научна достигнућа не вреднују гласањем, већ снагом
аргумената утврђених научном методологијом. Демократски принципи примерени
су политичким представницима који одлучују о усвајању неке краткорочне или
дугорочне политике односно стратегије на основу научних сазнања, ако о тим сазнањим не
постоји веће неслагање (контроверзе) унутар научне заједнице. Покушаји доношења
стратегија на основу глобалног загријавања узетог изван контекста општих глобалних
промена климе, изазвали су контроверзу.
Тако се само у САД-у преко 30.000 научника одлучило на самоорганизовање
потписивањем петиције којом изражавају противљење у дебати и траже од своје Владе да
одбаци Протокол из Кјота. Остаје непознато зашто се IPCC никада није осврнуо на ту
бројку потписника, будући да се у јавним изјавама његови представници често позивају на
разне цифре, од "2500-4000 научника из преко 150 земаља који подржавају закључке IPCC-
а" упркос чињеници да се они нису никада изјашњавали него учествовали у изради и
рецензији извјештаја, те упркос чињеници да се преко 700 научника из целог света јасно
изјаснило да не подржава једностран приступ проблему.
Комплексни климатски модели кориштени у истраживањима на која се позива
Извјештај IPCC-а за 2007. годину, показују да ће просечна
глобална температура површине планете порасти за око 1,1 до 6,4 °C током 21. века.
Непрецизност оваквог предвиђања долази од самих модела који се користе при проценама,
у зависности од климатске осетљивости модела и кориштења различитих научних
приступа као и процена будућих испуштања гасова који стварају ефекат стаклене баште
(углавном угљен диоксид). Остале непознанице укључују варијације отопљења и с њим
повезане промене од регије до регије широм планете. Иако се већина студија усредсређује
на период до 2100. године, према неким студијама очекује се да се глобално отопљење
настави и након тог периода чак и када би се испуштање гасова зауставило, а из разлога
што океани поседују велики капацитет за температурну повратну спрегу и што угљен

35
диоксид има дуг век трајања у атмосфери. Друге студије опет сматрају да ће повећање
глобалне температуре довести до пораста нивоа мора и променити количину и шему
падавина, вероватно повећавајући суптропске пустињске регије.
Политичке и јавне расправе у вези са самим глобалним отопљењем се настављају
без одговарајућег одговора за решење проблема. Дебатиране опције укључују смањење
емисије стакленичких гасова; прилагођавање смањењу штете узроковане загрејавањем, а
спекулира се и о тзв. геоинжињерингу којим би се нпр. велике количине тих гасова
убризгавале у природне подземне шупљине.Cветскa влада, али уз противљење САД је
потписало и ратификовало Протокол из Кјота усмерен на смањивање емисије
стакленичких гасова. На конференцији УН-а COP која је одржана у Копенхагену од 6. до
18. децембра 2009 године, није постигнут обавезујући међународни протокол с циљем
извршавања обавеза из Кјото протокола, што је изазвало бурне полемике и протесте.

5.1. ТЕМПЕРАТУРНЕ ПРОМЕНЕ

Директна инструментална мерења температуре на глобалном нивоу врше се од

средине 20. века, а на основу палеоклиматских реконструкција ( анализом седимената,
стена, леда из глечера, корала и др.) покушавају се утврдити климатске промене на
скалама хиљада и милиона година. Од 19. века дошло је до повећања просечне
површинске и океанске температуре Земље, и то за 0,85 °C у периоду 1880-2012, а 0,72 °C
у периоду од 1951. до 2012. године, на основу три независна сета мерења. Свака од
претходне три деценије је топлија у просеку од било које од деценија у току ере
инструменталног мерења глобалних температура, док је прва деценија 21. века најтоплија
од свих. Није смислено о температурним променама узрокованим глобалним загревањем
говорити на сувише малим скалама времена, јер постоји варијабилност климе, као што је
сезонска или деценијска, чији утицаји на резултате мерења нестају тек када се усредње
мерења на довољно великим временским скалама.
Температура најнижег слоја Земљине атмосфере (тропосфере) је постала виша од
средине 20. века, док се температура стратосфере смањила, на основу мерења вршеним
радио-сондама и сателитским сензорима. На основу мерења од 1971. године до 2011.
забележен је пораст и температуре површинског слоја океана до дубине од 700 м.

36
 5.2. ЕФЕКАТ СТАКЛЕНЕ БАШТЕ

Ефекат “стаклене баште” је веома важан када говоримо о климатским променама

зато што се односи на гасове који Земљу одржавају топлом и којима припада највећа
заслуга за постојање живота на њој. Угљен диоксид, са другим гасовима образује слој око
површине Земље, врши делимичну абсорпцију рефлектованих сунчевих зрака од земљине
површине и емитује топлотно зрачење, чиме се планета Земља претвара у огромну
стаклену башту. Табела 1 управо и показује да је CО2 процентуално најзаступљенији гас
стаклене баште и самим тим један од најважнијих узрочника овог ефекта.

Слика 12. Дијаграм ефекта стаклене баште

Концентрација овог гаса у атмосфери значајно зависи од човекових активности.

Пораст концентрације слободног угљен диоксида у атмосфери настаје услед емисија овог
гаса које настају као последица сагоревања сваког фосилног горива (дрвета, бензина,
нафте, земног гаса итд.). Садашњи ниво угљен диоксида у атмосфери износи око 430 ппм-а
(ппм – партс пер миллион, делова на милион), док је пре индустријске револуције био на
нивоу од око 280 ppm-а. Уколико се смањи обим сагоревања фосилних горива и успори
или у најбољем случају заустави сечење шума, највероватније би се, у одређеном
временском интервал, смањила и количина гасова стаклене баште око Земље. Међутим, ма

37
какве драстичне мере предузели, чак и ако се годишња стопа емисија не повећа у односу
на данашњу, оваква концентрација већ је изазвала загревање планете за 0.5°C, а
концентрација угљен диоксида у атмосфери, према предвиђањима ће до 2050. године
достићи невероватних 550 ppm.
То ће, према нумеричким моделима довести до пораста просечне температуре у
XXИ веку за 1.8°C, и то према најоптимистичнијем сценарију. Најгори сценарио предвиђа
промену од читава 4°C .
Многи не виде ништа лоше у томе што ће просечна температура на земљи бити
неколико степени виша, али није све тако једноставно. Зашто је то тако? Зато што је ниво
предвиђених промена климатских параметара толико велики да ће највероватније имати
драматичан утицај на целокупан живот на Земљи а самим тим и на квалитет живота људи.
Климатске промене доводе до одређених последица са којима се већ сусрећемо, а
истраживања говоре да у будућности можемо очекивати њихово даље интензивирање

6. ПОСЛЕДИЦЕ КЛИМАТСКИХ ПРОМЕНА

Последице глобалног загревања сваког дана су све видљивије. Постепено загревање

атмосфере изазива бројне последице, што већ данас резултује многим штетним ефектима.
Светску јавност поред пораста температуре, посебно, као последица тог пораста,
забрињава и потенцијално подизање нивоа мора, топљење леда на половима и глечерима,
као и измена режима падавина које могу довести до значајних проблема са непредвидивим
последицама. Ниво мора у XXI веку ће, према IPCCу, порасти за 18-38 cm у најповољнијем
случају, док према најгорем сценарију ниво мора може порасти за 26-59 cm. Пораст нивоа
мора је последица отапања глечера, али и ширења целокупне водене масе услед топлотног
ефекта. Такође, климатске промене доводе и до повећања броја екстремних временских
догађаја (олуја, поплава,...). О овоме говори и податак да су се велике поплаве раније
јављале отприлике на сваких 100 година, док се у будућности очекује да ће се јављати
знатно чешће.
Последице климатских промена се не огледају само у овим чињеницама. Оне
узрокују изумирање неких биљних и животињских врста, као и појаву нових. Такође, могу

38
проузроковати значајне проблеме у функционисању људског друштва. Производња и
доступност хране и воде, здравље људи, само су неке од ствари које се могу битно
променити. Климатске промене могле би да услове и бројне друштвене проблеме попут
масовних сеоба, великих сукоба око мало преосталог обрадивог земљишта, водених
ресурса итд

7. УТИЦАЈ НА КВАЛИТЕТ ЖИВОТА

Квалитет живота за сваког човека има велики значај, без обзира на културу и
државу порекла. Самим тим што има велики значај, свако од нас тежи ка његовом
побољшању. Међутим, од кога и од чега зависи квалитет живота?
Неко ће сигурно рећи да квалитет живота зависи од квалитета који, као појединци,
поседујемо. Што смо способнији, талентованији и вреднији имаћемо веће шансе да себи и
својој породици обезбедимо пристојне услове живота. Неко ће рећи да то зависи од државе
у којој живимо, односно њених социјалних, економских и култулорошких карактеристика.
Што је држава боље уређена, и нама ће бити боље. Процена квалитета живота сложена је и
индивидуална и може се процењивати на основу заједничких параметара, као што су
задовољство послом који обављамо, постигнутим образовањем, земљом у којој живе,...
Али ако сагледамо све елементе нашег окружења, схватићемо да квалитет нашег живота
искључиво зависи од тога где, како и у којим условима живимо. Баш ово последње је
најбитније за нас. Услови ... А они једним делом зависе и од климатских промена. Јер
једно од основних и најбитнијих за човека је свакако задовољство својим здрављем, а
климатске промене непосредно утичу на тај фактор.
Доступност и исправност воде за пиће и хране, као и квалитет ваздуха веома су
важни аспекти који утичу на здравље становништва. Последице климатских промена по
здравље и окружење у наредном периоду ће вероватно бити тешке. Повећањем
температуре доћи ће, локално до великих суша, несташица воде, а самим тим и до тога да
ће храна бити недоступна мање развијеним земљама. Неки делови планете ће, с друге
стране, бити погођени катастрофалним полавама што ће такође имати тешке последице по
услове живљења.

39
 Сиромашне земље ће највише и бити погођене што је парадоксално јер су управо те
земље најмање допринеле климатским променама. Истраживачки пројекти, који испитују
ефекте климатских промена, указују да ће доћи и до повећања преносивих болести. Више
температуре у комбинацији са повољним атмосферским условима могу да продуже сезону
у којој владају одређене инфективне болести.
Све ово лоше утиче на квалитет живота, што представља још један важан разлог да
се хитно приступи реализацији свих расположивих мера за смањење емисија штетних
гасова и ублажавање процеса и последица климатских промена.

8. РЕШЕЊЕ И ПРОМЕНА ЉУДСКЕ СВЕСТИ

Суочени са реалношћу остваривања овог неповољног сценарија намеће се

питање како спречити или успорити даље глобално загревање, и уопштено климатске
промене. Наравно, постоји веома једноставан одговор на то, а то је смањење емисија
штетних гасова у атмосферу. Значајан допринос у овом смислу би представљала и строго
контролисана сеча тропских шума које представљају биљни регулатор глобалне
температуре. Али основни проблем је у сложеној и тешкој реализацији ових мера. Због
тога су земље доносиле разне локалне прописе и међудржавне споразуме у циљу заштите
постојећег састава атмосфере (Николић, 2010: 33).
И данас постоје многобројни прописи и решења о заштити, али се у данашње
време разматрају и нови начини ублажавања климатских промена. Тако је, између осталог,
и настала и једна од кампања која почива на идеји да свако од нас може да преузме личну
одговорност за будућност планете на којој живимо. Акција “Сат за нашу планету” започета
је у Сиднеју, у Аустралији, 2007. године да би током наредних година кампања прерасла у
највећу добровољну акцију за заштиту планете Земље. У следећој години се овој
иницијативи продружило око 370 градова, док је у 2012. години више од 6950 градова
угасило светло за “Сат за нашу планету” шаљући тако јасну поруку да је време за акцију
спасавања планете. Ова кампања је први пут подржана у Србији 2009. године, а већ у 2012.
години у Србији је 47 градова и места учествовало у тој акцији .
Још једна у низу кампања које су радиле на томе да се подигне свест људи о томе
како, и на који начин могу помоћи као појединци у овој великој акцији за очување планете,

40
јесте кампања Младих истраживача Србије. Они су у оквиру пројекта “Одрживи
транспорт” организовали низ уличних догађаја који су имали за циљ првенствено да се
шира јавност информише о климатским променама и потреби смањења емисије угљен
диоксида.

41
 ЗАКЉУЧАК

Није довољно рећи само да се клима на Земљи мења и да ће се то решити

одредјеним прописима и споразумима. Није само битно да споразум постоји, већ је
потрбно да га појединци схвате и реализују на прави начин.
Они ће само тако и испунити задато, а један од начина за то јесте управо
акцијама, помоћу којих се подиже свест људи о ситуацији у којој се налази планета. Јер,
неко ко верује да нема утицаја на догађања у свом животу неће предузимати ништа,
ситуације ће му се „догађати“ а он ће им се пасивно препуштати.
Неко други, ко верује да бар у некој мери има могућност да утиче на свој живот,
чиниће све што је у његовој моћи да свој живот учини што бољим и да га проживи на
најбољи могући начин. Јер када кажемо себи "сигурно постоји нешто што ја сада могу да
учиним за себе” ми покрећемо себе на активност, трагамо за решењима и пре или касније
их проналазимо.
Таква ситуација се може применити и у овом случају. Последице су видљиве и
озбиљне, због тога се морају и предузети озбиљне мере у решавању и спречавању ових
ствари. Морамо веровати да сваки појединац може једним делом утицати на глобалне
промене, и кренути у спречавање истих.

42
 ЛИТЕРАТУРА

1. Брнабић, А., Турковић, М. (2015): Путоказ за развој обновљивих извора

енергије у Србији и у окружењу, Центар за међународну сарадњу и одрживу

развој (ЦИРСД)

2. Ђајић, Н., Енергија за одрживи свет, Београд, 2002

3. Ђукановић, С. (2009): Обновљиви извори енергије, Градска библиотека

„Божидар Кнежевић“Уб

4. Марковић, Д., (2010): Процесна и енергетска ефикасност, Универзитет

Сингидунум, Београд

5. Михајловић-Миловановић, З., (2010): Обновљиви извори енергије,

Мегатренд универзитет Београд

6. Михајловић, Д., (2013): Стратегијско управљање природним ресурсима,

Факултет за менаџмент Зајечар

7. Михајловић, Д., Симић, В., (2010): Управљање обновљивим природним

ресурсима, Књажевац

8. Царић, М., Солеша, Д., (2014): Биомаса као обновљив извор енергије и

технологија за производњу биогаса – приручник за петодневни курс

9. Campoccia, A. et al., (2009) Comparative analysis of different supporting

measures for the productionof electrical energy by solar PV and Wind systems,

„Solar Energy”, Vol. 83, No. 3, Oxford, Elsevier Ltd.

10. Центар за мултидисциплинарне студије Универзитета у Београду, (2009)

Снага сунца и ветра – Ветар у једра Србије.

43
11. Екологија и друштво, Београд, Екоцентар.

12. www.izvorienergije.com

13. http://obnovljiviizvorienergije.rs/energija-vetra/

14. www.geocities.com

44