ИСТОРИЈСКИ РАЗВОЈ ПРОБЛЕМСКЕ НАСТАВЕ

Почетке проблемског поучавања и битне карактеристике налазимо код римских и

античких теоретичара. За римског учитеља Квинтилијана, главни циљ наставе је да
ученику не треба учитељ једног дана. Он се залагао за самообразовање и сарадњу учитеља
и ученика. Думбовић (2005: 172) наводи да му је била главна мисао да ученицима треба
дати неколико кратких упута, по којима ће моћи даље радити без туђе помоћи у складу са
својим способностима. Развој природних наука, њихово увођење у школе, тражило је и
промјену наставних метода. У XВИ вијеку претпоставке проблемског поучавања јављају
се код француског критичара, филозофа морализма, прозног писца и педагога Мицхела
Еyqуем де Монтаигнеа (1533–1592). По његовом мишљењу ученике треба ставити у
ситуацију да посматрају, упоређују, разликују и размишљају о стварима. Учитељ је ту да
му помогне пронаћи и откривати нове спознаје. Он поставља питање: Чему знање без
разумијевања? А знамо да „Знати напамет не значи знати” (Думбовић, 2005: 440).
На почетку XX вијека јављају се покрети младих и сеоских народних школа,
радних школа и јединствених школа, названих реформском педагогијом. Сви ови покрети
су се залагали за значај развојне спознаје, за поучавање и учење, за цјеловитост наставног
процеса гдје се поштују сви интереси ученика и настава схвата као рад (Прањић, 2005: 75).
У школама су створене радионице (Г. Керцхенстеинер), зближен је позив и школа.
Американац Јохн Деwеy истицао је размишљање током рада. Велики је значај придавао
обликовању карактера при раду (самосавладавању, истрајности), а наглашавао је и
вриједност рада за стручно оспособљавање” (Гудјонс, 1993: 86). Јохн Деwеy (1859–1952),
један од главних представника модерне филозофије у САД, наклоњен идеализму
новокантовског смјера, а у психологији касније заступа бихевиоризам, сматра да је
задатак филозофије педагошки и да она треба служити стварању бољег човјека. Заступао
је концепцију одгоја која се може сажети у максими: учење кроз рад” (Деwеy, 2007: 1).
Сматрао је да је школовање дио васпитног рада, док васпитање у његовом пуном значењу
подразумијева „све утицаје који иду за тим да формирају ставове и диспозиције (жеље као
и вјеровања) који сачињавају владајуће навике ума и карактера” (Деwеy, 2004: 59). Није
био за једноставно памћење градива, већ се залагао за технике рјешавања проблема и
развоја критичког мишљења. Он је умјесто разредно-предметно-часовног система наставе
креирао учење уз пројектну наставу (Матијевић, 1994: 10). Wиллиам Хеард Килпатрицк
(1871–1965) заједно са Деwеyем је аутор пројект методе која се састоји у самосталном
избору и изради неког задатка од стране ученика, или организовању неке групе радова.
„Желио је доказати како најдје Томић, делотворније функционира она настава и оно
учење које је блиско стјецању знања и искуства у стварним, практичним и животним
ситуацијама, а методика наставног рада мора бити максимално приближена знанственим
методама откривања и истраживања појединих проблема” (Мијатовић, 1999: 56).
Овим је почела да се примјењује проблемска настава као наставни систем. Јавила
се послије програмиране наставе. Због њеног уласка у бројне наставне системе постоје
бројне варијанте проблемске наставе. У литератури се спомиње: проблемска стратегија,
проблемска комуникација, проблемска метода, проблемска ситуација, проблемско питање,
пројектно учење, откривајућа метода. Ријавец (2003: 352) наглашава да „наставник
умјесто да излаже готове идеје и појмове мора преузети пасивнију улогу те примјеном
сократовске технике вођења разговора навести ученике да сами изводе закључке и
покушавају разумјети оно што уче”. Активни облици учења који се примјењују могу
повећати активност ученика. Говорећи о проблемској настави у оквиру наставе природе и
друштва Де Зан (1999: 127) наглашава да је „задаћа школе и наставе да школско учење
прерасте у природно учење, гдје год је то могуће, да се у њој стално и све више уносе
дијелови природног учења, са свим предностима које оно доноси”. Проблемска настава се
заснива на искуственом учењу, што значи да ученик учи у процесу сналажења у новим
условима, гдје мора јасно идентификовати проблем (проблемску ситуацију) и рјешењима
генерализовати и створити нове спознаје, односно нове видове понашања. У овом
наставном систему сви су ученици активни, нема пасивних.