Dž. G.

Balard
AUTOBIOGRAFIJA DŽ. G. B-a

Pošto se jednog jutra probudio, B. se iznenadio videvši da je Šeperton opusteo.

Ušao je u kuhinju u devet sati, ljutnuvši se što mu ni pošta ni dnevne novine nisu
dostavljene, i što ga nestanak struje sprečava da pripremi sebi doručak. Proveo je
sat vremena zureći u led koji je se topio i kapao iz frižidera, a onda je pošao do
suseda da se požali.
Na njegovo iznenađenje i susedova kuća bila je prazna. Susedov auto stajao
je na prilaznoj stazi, ali čitava porodica – muž, žena, deca i pas – nestali su. Što je
još čudnije, u ulici je vladala mukla tišina. Nije bilo saobraćaja na obližnjem auto-
putu, a ni jedan jedini avion nije preleteo nebom ka londonskom aerodromu. B. je
prešao ulicu i zakucao na nekoliko vrata. Kroz prozore je video da u sobama nema
nikog. Sve je u ovom mirnom predgrađu bilo na svom mestu, izuzev njegovih
nestalih stanovnika.
Pomislivši da se možda sprema neka užasna nesreća – nuklearna katastrofa,
ili iznenadna epidemija nakon incidenta u nekoj naučnoj laboratoriji – i da
nesrećnim slučajem jedino on nije bio upozoren, B. se vratio kući i upalio
tranzistor. Aparat je radio, ali sve stanice bile su zamukle, evropski predajnici kao i
oni iz Velike Britanije. Uzrujan, B. se vratio na ulicu i zagledao se u prazno nebo.
Dan je bio miran i sunčan, a spokojni oblaci nisu ukazivali ni na kakvu prirodnu
nepogodu.
B. je seo u auto i odvezao se do centra Šepertona. Grad je bio pust a sve
prodavnice zatvorene. Jedan voz je stajao na stanici, prazan i bez ijednog od onih
putnika koji su svakodnevno išli za London. Napustivši Šeperton, B. je preko
Temze prešao do obližnjeg gradića Voltona. I tamo je naišao na potpuno neme
ulice. Zaustavio se pred kućom svoje prijateljice P., čiji je auto bio parkiran na
prilaznoj stazi. Upotrebivši rezervni ključ koji je poneo, otključao je prednja vrata
i ušao u kuću. Ali još dok je uzvikivao njeno ime, video je da od mlade žene nema
ni traga. Nije spavala u svom krevetu. U kuhinji, otopljeni led iz frižidera napravio
je veliku baru na podu. Struje nije bilo, telefon nije radio.
Nastavljajući obilazak, B. je pomno istražio okolne gradiće kroz koje je
prolazio dok se približavao centru Londona. Nije se iznenadio kad je ogromnu
metropolu zatekao potpuno opustelu. Provezao se praznim Pikadilijem, prošao
Trafalgar skverom bez ijednog zvuka i parkirao auto ispred nečuvane
Bakingamske palate. Kad je počelo da se smrkava, odlučio je da se vrati u
Šeperton. Skoro da je ostao bez goriva i morao je da upadne na jednu benzinsku
pumpu. Međutim, nijednog policajca nije bilo na ulicama, kao ni u policijskim
stanicama. Ostavio je iza sebe golemi grad utonuo u tamu, gde su jedino
osvetljenje bili odsjaji njegovih farova.
B. je proveo teskobnu noć, s nemim tranzistorom pored kreveta. Ali kada se
probudio u još jednom blistavom jutru, samopouzdanje mu se povratilo. Posle
početne neizvesnosti, sa olakšanjem je shvatio da je Šeperton i dalje pust. Hrana u
njegovom frižideru počela je da se kvari; trebale su mu sveže namirnice, a i nešto
na čemu bi ih skuvao. Odvezao se do Šepertona, razbio prozor jedne samoposluge
i pokupio nekoliko kutija konzerviranog mesa i povrća, pirinač i šećer. U gvožđari
je pronašao šporet na petrolej, i sve to poneo kući zajedno sa kantom goriva. U
vodovodnim cevima više nije bilo vode, ali je procenio da će mu količina
sakupljene kišnice u krovnoj cisterni trajati više od nedelju dana. Novim upadima
u lokalne prodavnice snabdeo se zalihama sveća, baterijskih lampi i baterija.
U toku iduće nedelje B. je nekoliko puta išao do Londona. Ponovo je obišao
kuće i stanove svojih prijatelja, ali nikoga nije pronašao. Provalio je u Skotland
Jard i novinske kancelarije na Flit stritu u nadi da će tu naći neko objašnjenje za
nestanak čitavog stanovništva. Na kraju je ušao u parlament i stajao u nemoj
dvorani Donjeg doma udišući ustajali vazduh. Ipak, nigde nije bilo ni najmanjeg
objašnjenja o tome šta se dogodilo. Na ulicama grada nije video nijednu mačku,
nijednog psa. Tek kad je posetio Londonski zoološki vrt, video je da su ptice još u
kavezima. Izgledale su oduševljeno što vide B-a, ali su odletele gladno kričući
kada je otključao kaveze.
Tako je bar imao nekakvo društvo. Tokom sledećeg meseca, i tokom
čitavog leta, B. je nastavio sa pripremama za opstanak. Odvezao se na sever sve do
Birmingama a da nije video ni žive duše, pa se spustio do južne obale i pošao
putem od Brajtona do Dovera. Stojeći na liticama, zurio je u udaljenu liniju
francuske obale. U marini je izabrao motorni čamac s punim rezervoarom i
otisnuo se na mirno more, sada bez onih uobičajenih brodića za krstarenje, tankera
s naftom i ferija za prelazak Kanala. U Kaleu je čitav sat lutao pustim ulicama, i u
tihim prodavnicama uzalud osluškivao telefone koji nisu zazvonili. Onda je istim
putem otišao nazad u luku i vratio se u Englesku.
Kada je blaga jesen smenila leto, B. je sebi već bio izgradio prijatan i
podnošljiv život. Imao je sasvim dovoljno zaliha konzervirane hrane, goriva i vode
da prebrodi zimu. Reka je bila u blizini, čista i sada potpuno nezagađena, a gorivo
je lako nabavljao, u neograničenoj količini, na benzinskim pumpama i iz
rezervoara parkiranih automobila. U lokalnoj policijskoj stanici opremio se pravim
malim arsenalom pištolja i pušaka, s kojim je mogao da se suprotstavi
neočekivanoj opasnosti, ako bi do nje došlo.
Ali jedini posetioci bile su mu ptice, i B. je razbacao gomile pirinča i
semenki po svom travnjaku, kao i po travnjacima svojih bivših komšija. Oni su
već počeli da mu blede u sećanju, a Šeperton je uskoro postao čudesan ptičarnik,
pun svakojakih ptica.
I tako je godina mirno prošla, a B. je bio spreman da započne svoj pravi
posao.

Preveo sa engleskog
Borivoj Gerzić
Dž. G. Balard (1930-2009), engleski romanopisac i pisac pripovetki. Najpoznatiji romani
su mu Sudar (Crash) iz 1973. i Carstvo sunca (Empire od the Sun) iz 1984, po kojima su
Dejvid Kronenberg i Stiven Spilberg snimili filmove. Na osnovu karakternih osobina
njegovog književnog postupka skovan je i pridev „balardovski“, što je u Collins English
Dictionary definisano kao „nešto što ukazuje ili podseća na okolnosti opisane u
Balardovim romanima i pričama, pogotovo distopijski modernitet, sumorno okruženje
čoveka i psihološki efekti tehnološkog i socijalnog razvitka i razvitka čovekove sredine“.
Po časopisu Tajms (The Times), Balard spada u 50 najvećih britanskih pisaca od 1945.
godine. Priča „The Autobiography of J. G. B.“ objavljena je 1984. godine.