Сергије Тројицки о другом браку свештенка

Поред многих и значајних радова из канонског права професор Тројицки је

написао знатан студија из области брачног права као што су: Други брак
свештеника, Црквена надлежност у брачном праву, о мјешовитим браковима, о
недостацима у брачним правилима Српске православне Цркве и други. Кад је у
питању брачно право (студија о Мјешовитим браковима) у појединим моментима
Тројицки наступа као правник а мање као бгослов, док у другим радовима он
наступа као црквени правник и као богослов који следи канонско предање Цркве.
Он покушава да направи синтезу између црквено-правних прописа и богословља
Цркве у чему добрим дијелом успијева.
Најбољи примјер за то је студија „О другом браку свештеника“ у којој се
неустрашиво противи укидању забране за други брак свештеника критикујући
ставове појединих помјесних Цркава, а нарочито Цариградску патријаршију.
Научни степен магистра добио је 27. маја 1903. године после одбране дисертације
„Други брак клирика: историјско-канонска расправа“. Одбрану је извршио у
Кијевској Духовној академији.
У вријеме када је Тројицки писао о проблему другог брака свештеника 1, то
питање било је актуелно не само међу словенским црквама и Грка него у цијелом
православном свијету. Проблем се тицао, на првом мјесту, удових свештеника, али
тицало непосредно се и цијелог свештенства. Особеност приступа Тројицког овом
али и другим горућим, актуелнм, проблемима, био је да у питањима црквене
дисциплине не могу имати мјеста никави лични обзири, ма како они изгледали
оправдани и хумани, већ да се правим и законитим интересима свих чланова Цркве
може удовољити следовањем канонском предању Цркве. А питање другог брака
није само питање дисциплине него питање има важност и са вјероисповједног
гледишта тј. пракса и учење Цркве брак свештеника приказује као један од
најочигледнијих примјера њене вјерности учењу Свештеног писма и Светог
предања.

1
Чланак о другом браку свештеника објављен је 1922. год.

1
 Архијерејски синод карловачке митрополије у Сремским Карловцима је на
свом засједању 12. маја 1907. године, донијео одлуку да се обратити свим
помјесним православним Црквама за мишљење о укидању забране за ступање у
други брак свештеницима, тј. да се изјасне да ли забрана потиче из божанског права
или је само обичан дисциплинарни пропис, а све с циљем да карловачка митроплоја
узме у разматрање укудање поменуте забране у области ове митрополије. Међутим,
мишљења помјесних цркава су била различита, или су у крајњем случају иступали
поједини богослови или правници са својим ставовима, који нису били одраз
саборног јединства тих помјесних цркава. Примјер за то је никомидијски
митрополит Филотеј Вријеније и професора богословске школе на Халки који су
нагињали у корист другог брака.
Тројицки је примјетио да разлог покретања питања о другом браку
свештеника не лежи у недостатку или нејасности црквеног учења о другом браку и
рукоположењу, већ у појавама сасвим другог значаја – у особеностима живота и
положаја бијелог свештенства код балканских православних словена. Иако је кроз
историју било протеста против забране другог брака, ипак, сви ти протести су
имали појединачни карактер, али пошто нису наилазили на погодно тле, брзо су
престајали. Но, међутим, нешто сасвим друго се дешавало код балканских Словена
на прелазу 19/20 вијек. Овдје се није радило о појединачним случајевима, него о
читавом покрету, који је постепено растући побуђивао црквене власти да се одлуче
на тако ванредни корак као што је апеловање на мњење цијеле васељенске Цркве.
Овим поводом организовано је више црквно-народних сабора, на којима је
разматрано ово питање. Међу поборницима укидања забране били су тадашњи
епископи горњокарловачки Теофан Живковић, темишварски Георгије Летић,
далматинско-истријски Никодим Милаш.
Тројицки је питање другобрачности свештеника разматрао у контексту
предањског живота Цркве покушавајући да буде свеобухватан у приступу овој
теми. Полазећи од ријечи светог Григорија Ниског да је „брак по својој природи
један, као што је рођење једно и као што је смрт једна“. Тројицки је наглашавао да
треба да постоји објективна разлика у приступу проблему другобрачности лаика и
свештеника. О томе говори такође и апостол Павле: Епископ треба да је једне жене

2
муж (1 Тим.); ђакони да бивају једних жена мужеви (1 Тим.); да поставиш
свештенике ако је ко једне жене муж (Тит).
Питање другобрачности сачекало је тзв. „Свеправославни сабор“ у
Цариграду на коме је на дневном реду било питање разрешења другог брака. Сергеј
Тројицки је критиковао „Свеправославни конгрес о другом браку свештеника“
одржаног у Цариграду 1923. године. Критикујући сам назив „свеправославни“,
Тројицики указује на то да на конгресу нису били представници већине помјесних
цркава, присутни су били представници цариградске, српске, румунске, грчке и
кипарске цркве. Још већу збуњенст је представљала чињеница да је сваку од
помјесних цркава представљао само по један члан, за радлику од цариградске
патријаршије која је имала осам представника. Закључак овог конгреса јесте да
одлуке о другом браку и браку после хиротоније могу бити донесене на
свеправославном сабору. С друге стране конгрес каже да „Синоди помјесних цркава
имају право, да дозвољавају склапање другог брака и првог брака после хиртоније“.
Међутим, Тројицки покушава да одговори на питање од куда имају то право.
Као човјек вјере а потом и науке, он се аргументовано противи великим
ауторитетима из области Црквеног права који су снисходљиво гледали на други
брак свештеника, као нпр. Никодиму Милашу. Његова укоријењеност у живом
Предању Цркве исијава у свакој његовој расправи, иако на први поглед то не долази
до изражаја. Његова доследност се огледа и у непоколебљивом ставу по питању
ревидирања или пак потпуног превазилажења Канона Трулског сабора који говоре о
браку.