Knjiga Koja Govori Istinu

KNJIGA KOJA GOVORI ISTINU
- izbor tekstova sa portala focanskidani, flickr-a i facebooka

- sve fotografije su objavljene na facebooku, focanskidani, flickr-u ekranportal13, portalima...
- priredio:Kenan Sarač

1
2
3
4
5
6
7
8
9
10
11
FOČANSKE PRIČE : Nisam ja bivši. Ja sam Fočak (Irham Čečo)
https://focanskidani-wordpress-com.cdn.ampproject.org/v/s/focanskidani.wordpress.com/2017/06/04/focanske-price-nisam-ja-bivsi-ja-
sam-focak-irham-ceco/amp/?amp_js_v=0.1&usqp=mq331AQGCAEoAVgB
12
13
14
15
Skeleti pored Ćehotine
Nataša nastavlja: “Sedam dana je trajalo sabiranje tih kostiju, koje smo odnosili na jedno mjesto
pored Ćehotine… Slagali smo ih kao drva što se slažu… Hrpa se svaki dan povedavala, i taman kad bi
se učinilo da de dobiti svoje definitivne obrise, dođem drugi dan i vidim da je hrpa još veda…
FOČANSKI KRVAVI MOSTOVI 1941. – 1945.
https://focanskidani.wordpress.com/2018/09/16/focanski-krvavi-mostovi-1941-1945/
Posted on 16 Septembra, 2018

FOČANSKI KRVAVI MOSTOVI 1941. – 1945.
https://focanskidani.wordpress.com/2018/09/16/focanski-krvavi-mostovi-1941-1945/
Prema jednom svjedoĉenju tih zimskih dana 1942. godine Ćehotina je bila
puna tijela ubijenih muslimana. Ispod gornjeg, krvavog, Ćehotinskog mosta
moglo se preći preko mrtvih tijela da se voda ne dotakne…
16
Nataša Zimonjić-Ĉengić u Foĉi 1944. skupljala je kosti ubijenih
muslimana. Kosti nikad nisu obilježene, jer je Vrhovni štab odluĉio da to
ne bi bilo politiĉki korisno.
“…ali kada sam ugledala te kosti… Puno ih je bilo, svuda razbacanih, u velikim
i malim gomilama, ili kao pojedinaĉni skeleti, neki su leţali u jednom komadu…
Samo što ih i na ulici nisam sretala. Omladinski komitet, ĉiji sam bila ĉlan,
dobio je zadatak da ih skupi… Uglavnom, muslimanske omladine meĊu nama
nije bilo, bila je pobijena, a, na domaće mladiće i djevojke velik su uticaj imali
ravnogorci, i izuzetno teško je bilo s njima raditi…”
Nataša nastavlja: “Sedam dana je trajalo sabiranje tih kostiju, koje smo
odnosili na jedno mjesto pored Ćehotine… Slagali smo ih kao drva što se
slaţu… Hrpa se svaki dan povećavala, i taman kad bi se uĉinilo da će dobiti
svoje definitivne obrise, doĊem drugi dan i vidim da je hrpa još veća… Puno
sam toga ruţnog u godinama od tada do danas doţivjela, ah, ruţnog, i to je
blaga rijeĉ, ali ti skeleti pored Ćehotine, posebno djeĉiji, poluraspadnuti, na
kojima su se, u raznim mojim kasnijim trenucima oĉaja i zapitanosti nad svim,
pojavljivala osmjehnuta djeĉija lica, uvijek sa krupnim oĉima koje kao da mi
nešto hoće reći, dakle, ti skeleti me ne prestaju proganjati…
Ali, 1944, sakupljene kosti je trebalo i ukopati: “Moj je Fićo pitao Uglješu
Danilovića, ĉula sam vlastitim ušima, šta dalje da rade, primijetivši da bi dobro
17
bilo odabrati neko posebno obiljeţje, da se zna da su to kosti nevinih
muslimana koje su ubili ĉetnici, a Uglješa je skoĉio, baš tako, skoĉio: „Fićo,
nemamo vremena za to, i‟, dodao je tiše, „nije sada ni politiĉki dobro tako nešto
uraditi, ovdje…'” Kada nije vrijeme za istinu?
“Poslije smo mi otišli iz Foĉe. Ne znam taĉno šta je bilo sa kostima, ali znam
da one nikad nisu dobile ime, znak, da, navodno, ne bi smetale ţivima…”
[kazivanje partizanke Nataše Zimonjić-Ĉengić, Smrt do smrti…-DANI br.
263, od 28. juna 2002.]
Adil Zulfikarpašić je januara 1942. godine dobio zadatak da putuje u
Foĉu, gdje je bio Vrhovni štab, i Tito. O tom svom putovanju ostavio je
pismeni trag.
Most u Foĉi je još bio krvav, a ispod mosta, opisuje Zulfikarpašić, niz zidine
kula, visile su, poput stalaktita u carstvu neĉastivog, ogromne krvave ledenice:
“Pod tim strašnim crvenim baldahinom Drina je ljuljuškala mrtva tijela kao da ih
uspavljuje. Uz obalu su leţali naduti leševi ţena, djece i ljudi u graĊanskim i
seljaĉkim odijelima. Neki mrtvaci bili su goli.” Priĉali su mi: da Drina ne bi
izbacivala tijela, ĉetnici bi razrezivali trbuhe mrtvacima, i tjelesa bi potonula.
[Put u Foĉu – Adil Zulfikarpašić, Godišnjak, Beĉ, 1957.]
Stvarnih 14.000 žrtava u Foĉi 1941. – 1945.
[Srpski zloĉini nad Bošnjacima-muslimanima 1941.-1945. Dr Šemso
Tucaković, El-Kalem i OKO ,Sarajevo, 1995., 673 stranice ; 25 cm.]
8000 UBIJENIH MUSLIMANA U KOTARU FOĈANSKOM (1942.)
…Raĉuna se da je u ovoj tragediji poginulo od strojnica, pušaka, te zaklano,
ubijeno i zapaljeno (u kući Sulejmana Hasanefendića i Saliha Hasića
zatvoreno je 65 ţena i djece, te su ove kuće zapaljene i tako su zatvorene
ţrtve ţive izgorile) oko dvije tisuće nevinih ţrtava, što sa 6 tisuća iz zimušnje
katastrofe predstavlja katastrofalnu cifru od osam tisuća izginulih muslimana
u samom kotaru foĉanskom…
[iz knjige “Genocid nad Muslimanima 1941. – 1945.”, stranica 193. –
Vladimir Dedijer – Antun Miletić : Genocid nad Muslimanima 1941. –
1945. Biblioteka “Refleksi”,Svjetlost, Sarajevo, 1990.,881 stranica,
štampano u 10.000 primjeraka]
Most na Drini, nazvan Krvavi most, najveće je gubilište bošnjaĉkog
civilnog stanovništva u Drugom svjetskom ratu. Na stotine Foĉaka, starih
ljudi, ţena, djevojaka i djece tu su poklani. Neki su mladi skoĉili s mosta i
pokušali se roneći spasiti. Samo je trojici uspjelo, jer mnoge su uništili hladna
rijeka, meci i potjera. Preţivjeli su opisali te gozote.
Poznati slovenski slikar Božidar Jakac izradio je Krvavi most u nekoliko
varijacija…
[BOŠNJAK Adil Zulfikarpašić – Milovan Đilas i Nadežda Gaće, Bošnjaĉki
institut Zürich, 1994., 238 str]
VIDEO:FOČANSKI KRVAVI MOSTOVI
https://www.facebook.com/kenan.sarac.39589/videos/720702711617982/
priredio:Kenan Sarač
design:Kenan Sarač
fotografija:focanskidani
oprema teksta:focanskidani
18
Posted on 4 Maja, 2017
GENOCID NAD MUSLIMANIMA FOČE 1941. – 1945. :

Smrt do smrti…Priča Nataše Zimonjid-Čengid
https://focanskidani.wordpress.com/2017/05/04/genocid-nad-muslimanima-foce-1941-1945-smrt-
do-smrtiprica-natase-zimonjic-cengic/?fbclid=IwAR2-EyPpXxdnpSyGWv5joyWDCAFOaUG3sHNVDO-l-
mTQ9uCA0B3d4abOMZU
…Uvijek je tako sa svjedocima koji ne shvataju da šutnjom sami sebi

kopaju grob…
Nataša Zimonjić-Ĉengić u Foĉi 1944. skupljala je kosti ubijenih
muslimana. Kosti nikad nisu obilježene, jer je Vrhovni štab odluĉio da to
ne bi bilo politiĉki korisno.
19
GospoĊa Nataša Zimonjić-Ĉengić ima 74 godine. Ţivi u centru Sarajeva sa
sinom Roćkom (46), a u javnosti se prvi put oglasila kao jedna od majki ĉije je
dijete, sina Gorana, ubio Veselin Vlahović Batko. Koliko je pisama o tome
samo napisala, pa i crnogorskom predsjedniku Mili Đukanoviću, koji joj je
odgovorio, liĉno, obećavši pravednu kaznu zloĉincu, u to vrijeme zatoĉenom u
podgoriĉkom zatvoru Spuţ. Ne samo što nikakva kazna nije došla, nego je
20
Batko, navodno, poslije i pobjegao iz zatvora, za kojeg, inaĉe, upućeni tvrde
da je balkanski Alcatraz. Nije bitno to za našu priĉu koliko ĉinjenica da je,
neovisno od porodiĉnih tragedija, cijeli ţivot gospoĊe Nataše savršena graĊa
za jedan – roman. Udata za ĉasnog ĉovjeka Ferida Ĉengića, poratnog
gradonaĉelnika Sarajeva, kojeg su drugovi odbacili uvidjevši da on ne pristaje
biti dio crvene burţoazije, te surovo kaznili (samo Goli otok, dva puta) i njega i
njegovu porodicu… Padanje u nemilost Ĉengića dešava se nakon godina u
kojima je druţenje sa najvišim rukovodiocima zemlje, od Tita pa nadolje,
Nataši bila najnormalnija stvar, što će, moţda, jednom i sama opisati u
sjećanjima. Ipak, najvaţnije od svega jeste da je ona, do danas, i pored
informativnih privoĊenja, špijuniranja (kada su otvorene arhive, otkrila je da su
sedmorica njihovih kućnih prijatelja za to bila zaduţena), bacanja u bijedu,
uvijek išla uzdignute glave, i uvijek, za sve, znala odabrati pravu rijeĉ.
Te kosti… Nedavno, ponovno aktueliziranje srebreniĉkih kostiju, Natašu je

vratilo u 1944, kada je ona, kao pripadnik Treće ĉete, trećeg bataljona
Dvadeset devete divizije, na ĉijem je ĉelu bio Vlado Šegrt, došla u Foĉu. Tada
je imala petnaest godina, prezivala se Zimonjić, bila je prelijepa, kao što je i
danas. Pred lijepom ţenom vrijeme je i inaĉe nemoćno.
21
“U Gacku sam prije toga svašta doţivjela, više ruţnog nego lijepog, ali kada
sam ugledala te kosti… Puno ih je bilo, svuda razbacanih, u velikim i malim
gomilama, ili kao pojedinaĉni skeleti, neki su leţali u jednom komadu… Samo
što ih i na ulici nisam sretala. Omladinski komitet, ĉiji sam bila ĉlan, dobio je
zadatak da ih skupi… Uglavnom, muslimanske omladine meĊu nama nije bilo,
bila je pobijena, a, na domaće mladiće i djevojke velik su uticaj imali
ravnogorci, i izuzetno teško je bilo s njima raditi… Recimo, drţim predavanje,
a iza mojih leĊa neko vikne: „Ţivio kralj Petar!‟, pa ja, drhteći, odem u Komitet,
Gagoviću… A to mi se nije jednom desilo, i ne samo u Foĉi nego i u Jabuci, u
Miljevini, gdje smo mi, govorilo se tada napredni, opismenjavali neuke… Tek
sada shvatam šta je, naprimjer, znaĉilo: drţiš sastanak a selo gotovo cijelo u
ĉetnicima… I, uvijek je bilo sve stroga konspiracija, u nekim šiframa, niko, kao,
ne zna ni gdje ideš, ni zašto ideš, ni kada se vraćaš… Bilo je tada i zavjera. U
jednoj od njih samo što nije poginuo i moj Fićo (Natašin budući suprug Ferid
Ĉengić, op. aut.)… Tada smo nas dvoje već bili bliski i, valjda, nekima to nije
odgovaralo, musliman i Crnogorka zajedno. Fićo, instruktor pri Vrhovnom
štabu, trebao je proći nekim putem, ali, umjesto njega, prošao je drugi iz
jedinice, i platio glavom… Bila sam na sjednici kad javiše… Pretrnula sam, ali,
ispostavilo se, za drugog, kobna zabuna… Puno godina kasnije, već sam i
ostarjela bila, ĉini mi se ni Fićo više nije bio ţiv, sluĉajno sam srela jednu našu
partizanku. Kazala mi je, s olakšanjem, kao da govori pred smrt, pa hoće da
olakša samoj sebi, da je tada postojao vrlo precizan plan likvidacije nas dvoje,
ĉak mi je i ispriĉala kako se to trebalo desiti, rekla mi je i ime ĉovjeka koji je
trebao biti likvidator. ViĊala sam ga poslije rata u Sarajevu, neću otkriti ime, ne
zbog njega, kojeg odavno nema, nego zbog njegove djece, nisu ona kriva…
To, sa zavjerama, usud je moje porodice…”
22
I partizani ubijaju
“Sjećam se, bilo je to 1941, u Gacku tek poĉeo rat, doĊe, sav zadihan,
komšija, musliman, kasnije će ga uhapsiti zbog navodnog šurovanja s
ustašama. Nama je pomogao. Dakle, on je upozorio moga oca na dolazak
ustaša, te dodao da bi dobro bilo da se skloni sa dvjema poodraslim
kćerkama. I, mi smo malo kasnije izjurili iz kuće, pa preko nekih livada, brda,
planina, pravo u Crnu Goru, baki i djedu… Kao da je juĉe bilo. Zakuca otac na
vrata, djed otvori, vidjelo se, nimalo obradovan… U sobi postavljen sto, na
stolu tanjiri, šest. Djed nas ne nudi, niĉim, a mi umorni, gladni… Sestra
šapuće: pogledaj, crno platno prebaĉeno preko ogledala, da nije neko ovdje
umro? Bake nema, to nas je zaĉudilo. Onda, ĉujemo, djed šapuće ocu, baka je
na tavanu. A što, pita otac. Djed mu opet nešto šapuće… I, mi smo uskoro
produţili dalje, kod nekih roĊaka. Ispostavilo se, poslije, da su dan-dva prije
ĉetvoro iz moje familije partizani likvidirali zato što su, tvrdilo se, šurovali s
Italijanima. Ustvari, bila je to bezobzirna osveta nekih zavidljivaca iz pokreta,
23
koji su primjedbu, ovlaš izreĉenu na partijskom sastanku, da je moţda bolje
odloţiti napad na Italijane, svrstali u pomoć neprijatelju. I, odmah prijeki sud…
“Vratimo se opet u Foĉu iz te, 1944, i, kostima… “U to vrijeme sam se prvi put
susrela sa „zelenim kadrom‟, muslimanima koji nisu bili ni u partizanima ni u
ĉetnicima… Jednom smo išli niz neku padinu, odjednom je zapucalo, i, šta se
sve još dešavalo nije ni bitno za priĉu, ali, nenadano, istrĉala je pred mene
ţena u dimijama, s djetetom… Nije imalo više od jedanaest, bilo je krvavo,
ranjeno, oĉito u tom puškaranju… Pritrĉim djetetu, odvuĉem ga na bezbjedno,
previjem mu ranu, a komandir ĉete zagalami. Pomaţem neprijatelju! Kakav
neprijatelj, pa, to je dijete, a, osim toga, ja sam bolniĉarka… Poslije sam
objasnila majci kome u Foĉi da se obrati, jer, nisam bila sigurna kako se to s
rukom moţe završiti… Nešto kasnije, kada sam i ja došla u Foĉu, na ulici mi
prilazi ţena, gotovo sam je jedva prepoznala, iza nje seoska kola… Ţena se
smije. Kaţe da je sišla u grad da se meni zahvali, i pruţila mi je orahe, što je
bilo veliko u toj gladi… Eto, to je moje iskustvo sa zelenim kadrom, o kome su
se takve strahote priĉale, a, zapravo, koliko sam shvatila, nije nekima valjao
samo zato što njegovi pripadnici nisu htjeli prići ni jednoj ni drugoj vojsci…
Tako je, i inaĉe, kada si izvan krda…
DA SE VRATIM KOSTIMA KOJE SMO MI SKUPLJALI, I NA ZABITIM, ALI I NA

DRUGIM MJESTIMA, NOSEĆI IH NAJĈEŠĆE U RUKAMA, ILI U PLATNENIM
KESAMA…”
Adilovo svjedoĉenje
Adil Zulfikarpašić je januara 1942. godine dobio zadatak da putuje u Foĉu,
gdje je bio Vrhovni štab, i Tito. O tom svom putovanju ostavio je pismeni trag,
objašnjenje, otkud razbacane kosti koje je dvije godine kasnije i Nataša
zatekla. Adil je, inaĉe, jahao prema Foĉi zajedno sa Radetom Hamovićem,
zapovjednikom odreda, Perom Kosorićem, zapovjednikom bataljona, i sa još
nekoliko pratilaca, a svuda ih je doĉekivala ista slika: zgarišta, nijema pustoš i
gladni psi koji su vijali oko muslimanskih sela. Seljak na kojeg su naišli ovako
je objasnio šta je bilo: “A, sa Turcima? Satrli ih, brate, i sjeme im satrli. Puni su
24
ih potoci, to će u proljeće, ako ih zvijeri dotle ne pojedu, da smrdi. Još ćemo
kakvu bolest navući. Kazao sam ja vojvodi Klariću: Iskopajte jame, pa
zatrpajte, naćerajte, neka sami sebi jame kopaju…” I u Miljevini su naišli na
strašne prizore: “Kod jednog potoka, preko kojeg smo morali projahati, stajala
je hrpa poklanih ţena, staraca i djece. Preko njih je bio pao snijeg. Ispod bijelih
nanosa virile su noge, glave, ruke ili ramena. Leševi su bili iznakaţeni, otekli.
Snijeg koji se topio bio je crvenkast i siv od krvi i truleţi. Po tragovima se
vidjelo da grabljivice razvlaĉe leševe. Na više mjesta leţale su odrtine ljudskih
tjelesa, s kojih su ptice jele ljudsko meso. Vonjalo je u zraku jer je već nekoliko
dana sijalo sunce… Ĉitavim putem do Foĉe nismo sreli ni jednog muslimana ni
muslimanke. Što je s njima? Prije je u foĉanskom srezu bilo 67 posto
muslimana…” Most u Foĉi je još bio krvav, a ispod mosta, opisuje
Zulfikarpašić, niz zidine kula, visile su, poput stalaktita u carstvu neĉastivog,
ogromne krvave ledenice: “Pod tim strašnim crvenim baldahinom Drina je
ljuljuškala mrtva tijela kao da ih uspavljuje. Uz obalu su leţali naduti leševi
ţena, djece i ljudi u graĊanskim i seljaĉkim odijelima. Neki mrtvaci bili su goli.”
Priĉali su im: da Drina ne bi izbacivala tijela, ĉetnici bi razrezivali trbuhe
mrtvacima, i tjelesa bi potonula. U Putu u Foĉu Zulfikarpašić istiĉe da su
strašne zloĉine uĉinili većinom mještani, srbijanskih ĉetnika je bilo malo.
Navodi i to da za prethodnih sedam mjeseci vlasti NDH, od trideset osam
hiljada muslimana, ustaški reţim nije uspio mobilizirati više od dvanaest ljudi, a
uhapsio ih je oko tridesetak (Srba), što je izazvalo ogorĉenje muslimana:
“Znam da su mnogi uglednici intervenisali da ih se oslobodi, i da nijedan od tih
uglednih niĉim nije odobrio ustaške postupke… Ali, kada su ĉetnici poĉeli klati,
sve odreda, nije se našlo ni dvanaest od šesnaest hiljada Srba da uzme u
zaštitu barem jednog od osam hiljada muslimana, odnosno njegovu imovinu…
A jednog dana su priredili lov. Pravi lov na ljude. Uzeli su pse i nekoliko stotina
vojnika i otišli u brda da love one koji su bili izbjegli smrt… Ubijali su ih na licu
mjesta…”, zabiljeţio je Zulfikarpašić priĉu svjedoka.
25
svoje definitivne obrise, doĊem drugi dan i vidim da je hrpa još veća… Puno
sam toga ruţnog u godinama od tada do danas doţivjela, ah, ruţnog, i to je
blaga rijeĉ, ali ti skeleti pored Ćehotine, posebno djeĉiji, poluraspadnuti, na
kojima su se, u raznim mojim kasnijim trenucima oĉaja i zapitanosti nad svim,
pojavljivala osmjehnuta djeĉija lica, uvijek sa krupnim oĉima koje kao da mi
nešto hoće reći, dakle, ti skeleti me ne prestaju proganjati… Nastavljaju se na
ove priĉe oko srebreniĉkih kostiju, i, kao da je sve samo jedan neprekinuti niz
uţasa, nepravde, besmisla, i, ogromne hipokrizije…” Goran Ĉengić, Natašin i
Fićin sin, gotovo šezdeset godina poslije tog skupljanja kostiju kod Ćehotine
(nakon što ga je zloĉinac Batko u grupi nevinih poveo iz grbaviĉkog stana na
trebevićku padinu, i pucao u njega, a sutradan, otkrivši da je ţiv, dokusurio
ga!, samo zato što je on, iz roda Zimonjića, pokušao zaštititi komšiju,
muslimana, starca), i sam je postao jedan od tih kostura. Kada je “njegova”
jama pronaĊena, majka je prepoznala komad dţempera kojeg je sin samom
sebi kupio, u Visokom, na nekoj turneji rukometaša Ţelje: “Ĉim sam mogla
preći na Grbavicu, otišla sam u Goranov neboder. IzaĊe komšija, i, šta će,
ĉovjek, nije mislio ništa loše, k'o s neba: „Odveli ga, Nato, zaklali ga.‟ Policajac,
stoji pored nas, poĉe ga ruţiti što tako, otvoreno govori… Eto sluĉajnosti, u
visoĉkoj mrtvaĉnici sam vidjela ostatke dţempera moga sina…” Ali, 1944,
sakupljene kosti je trebalo i ukopati: “Moj je Fićo pitao Uglješu Danilovića, ĉula
sam vlastitim ušima, šta dalje da rade, primijetivši da bi dobro bilo odabrati
26
neko posebno obiljeţje, da se zna da su to kosti nevinih muslimana koje su
ubili ĉetnici, a Uglješa je skoĉio, baš tako, skoĉio: „Fićo, nemamo vremena za
to, i‟, dodao je tiše, „nije sada ni politiĉki dobro tako nešto uraditi, ovdje…'”
Kada nije vrijeme za istinu?
Ĉetnik-partizan
U već pomenutom Putu u Foĉu, Ferida Mulabdić, studentkinja medicine,
partizanska simpatizerka, na Zulfikarpašićevo pitanje da li su koljaĉi uspjeli
pobjeći, odgovara da ih je pobjeglo samo desetak: “…ostali su ovdje, ali oni su
kao partizani primljeni i imaju svoj odred. Komandant je Strajo Koĉović,
samozvani ĉetniĉki vojvoda, koji je bio jedan od najgorih koljaĉa. Ništa nije
uĉinjeno da se kazne…” Tog Koĉovića, bradatog, obuĉenog u oficirsku
uniformu, Zulfikarpašić je kasnije vidio u foĉanskom hotelu, sjedištu Vrhovnog
štaba. Preko ramena su mu visili redenici. Na šubari je imao petokraku. “Nije
me pozdravio, samo je ĉudno gledao u moj M.P. i bombe na kaišu… Šta ovaj
radi kod tebe, pitao sam Tita. „To je komandant foĉanskog partizanskog
odreda, ostavio je ĉetnike i prešao nama. Vrijedan mladić, preko njega ćemo
privući mnoge ljude…'” Tito mu je, Zulfikarpašić svjedoĉi, otkrio da je njega,
Adila, pozvao zato što je on iz ugledne porodice, kojem su ĉetnici zapalili kuću,
ubili brata, pa će “tako biti još zgodnije da ti kao takav propovijedaš slogu sa
Srbima i da im ostali muslimani pruţe ruku pomirenja”. Jer, nastavio je dalje
Tito, “neka muslimanska sela su odbila predati oruţje, objasnivši da im treba
za borbu protiv ĉetnika: “MeĊutim, mi smo ĉetnike otjerali, vršimo veliku
mobilizaciju, trebamo oruţje, a ne moţemo trpjeti na našoj teritoriji nikakve
naoruţane jedinice izuzev naših…” Isto je Zulfikarpašiću ponovio predstavnik
seljana iz Curova, gdje im je on došao zajedno sa Ivom Lolom Ribarom i
27
Feridom Ĉengićem, rekavši: “Ni u kakvu politiku mi se ne miješamo, mi
branimo ţivote naše djece i ţena. Zar da damo oruţje vama, a nekoliko
kilometara odavde su ĉetnici… Ne dirajte nas, ovo je naš teren stotine godina,
i nećemo vas dirati…” Seljani će, kasnije, ipak predati oruţje, i to baš
Koĉoviću. Uskoro će zasjedati Vrhovni štab.
Zulfikarpašić je u svome referatu govorio o nuţnosti ukidanja foĉanskog

narodnog odbora u kome su samo Srbi, neki od njih i ĉetnici, i tek jedan
musliman; o nuţnosti ukidanja sadašnjeg suda, koji je, umjesto da sudi
koljaĉima, osudio dvanaest muslimana, meĊu njima i narodnog tribuna,
opozicionara beogradskom reţimu prije rata, “za koga mi je Moša Pijade rekao
da je bio ispravan i da smo ga trebali pozvati na saradnju”. Na savjetovanju su,
pored Tita, bili i Ranković, Pijade, Lola, Milutin Milutinović i Milovan Đilas.
“Jedino je Milutinović smatrao da bi povodom toga trebalo odrţati sastanak CK
i Vrhovnog štaba, a Tito je kazao da po tom pitanju nemamo šta diskutovati.
Ranković je rekao da je velika partizanska pobjeda to što je osnovna ĉetniĉka
masa prišla nama: “Mi ne moţemo, bez obzira prema njima, da pohapsimo i
sudimo njihove komandante, mada su oni, bez sumnje, poĉinili zloĉin prema
muslimanima. Drugo, muslimani se još kolebaju i ne moţe biti govora o
njihovom masovnom prelazu na našu stranu, a pojedinaĉni prelazi mogu
škoditi, jer će izazvati lošu reakciju Srba. Nama muslimani u Foĉi nisu sada
potrebni kao borci, nego kao pomagaĉi…” Kasnije, saznavši da je jedan od
koljaĉa i Ranko Popadić, partizanski komandir, Zulfikarpašić je bez duše
odjurio u komandu mjesta, i to ispriĉao Rodoljubu Ĉolakoviću i Risti Tošiću.
“Ĉolaković mi je rekao: „Kada bismo mi hapsili koljaĉe meĊu ovdašnjim
Srbima, onda bismo pohapsili pola našeg Narodnog odbora i većinu vojnika…‟
A Tito: „Mi ne moţemo voditi protusrpsku politiku, u našoj vojsci se nalazi
preko 95 odsto Srba.‟ Odgovorio sam: „Ali, to nije protusrpska, to je
protukoljaĉka politika…'”
A Tito je primijetio da on, Zulfikarpašić, izgleda slabo, da se treba naspavati i

odmoriti… Nataša Ĉengić nastavlja: “Poslije smo mi otišli iz Foĉe. Ne znam
taĉno šta je bilo sa kostima, ali znam da one nikad nisu dobile ime, znak, da,
navodno, ne bi smetale ţivima…”
28
Moja sestra Ksenija Zaborav se u Nataši nikada nije ugnijezdio, a da će tako
biti shvatila je još saznavši da je naĊena njena sestra Ksenija Jauković, koju
su ĉetnici, krajem Drugog svjetskog rata, kao pripadnika Saniteta pri
Vrhovnom štabu, zajedno sa jednom bolniĉarkom, ubili na Majevici. Inaĉe, i
Ksenija i Nataša, dvije od pet kćerki Zimonjića, dobile su imena prema Nataliji i
Kseniji, princezama, kćerkama kralja Nikole Petrovića. A, kada se sestra tih
princeza, Jelena, udala za italijanskog kralja Viktora Emanuela, poslala je dar
novoroĊenoj Kseniji, prvoj unuci njene rodice Ivane, roĊene Vukotić, udate
Zimonjić sa Ĉeva, u Crnoj Gori, odakle je i kralj Nikola. Dar je bila prelijepa
crnogorska narodna nošnja, u kojoj se Ksenija slikala kada je napunila
osamnaestu. Ustvari, tada ju je prvi put i obukla…
29
30
“Sjećam se i toga… Nas pet, Dobrila, Natalija, Ksenija, Ljiljana, Mirjana i ja, sa
djedom, oficirom, ĉiji je brat bio ĉuveni mitropolit Petar Zimonjić… Nošnja se,
zajedno sa još nekim predmetima iz naše porodice, danas nalazi na cetinjskoj
Biljardi. Dugo smo razmišljale šta uraditi s njom, i na kraju smo ĉule da je tako
najbolje.” Dugo porodica nije imala nikakvih vijesti o Kseniji: “Nismo ni znali šta
se taĉno s njom desilo. Jednom, tada sam već bila udata, i bila je majka kod
mene, a sa svekrvom sam ionako ţivjela, dakle, sjedili smo svi u kući kada su
nam došli u posjetu doktori Isidor Papo, Bogdan Zimonjić, Moni Levi… Sjede
oni sa Fićom, a dr. Papo, malo-malo, pa u mene pogleda, i na kraju objasni:
„Boţe, Fićo, što tvoja Nataša liĉi na našu Kseniju iz Centralne bolnice
Vrhovnog štaba… Pri jednom napadu ĉetnika, zarobljeno je deset partizana.
Drţali su ih u štali. Ksenija je odatle uspjela pobjeći sa Danicom Novaković, ali
su ih ĉetnici uhvatili, i ubili, 1944…‟ Dr. Papo nije znao da smo mi sestre jer je
Ksenija nosila prezime Jauković… Njenog muţa, Dragu, kapetana, Talijani su
ubili… Pregazili ga tenkom, ţivog… Kada je to ĉula, moja majka se odmah
prevrnula, i poĉela tući glavom o zid… Udarala je, udarala, strašno dugo… Svi
smo bili u šoku… Majka je umrla nekoliko dana kasnije, nije mogla to
preţivjeti. Kseniju je strašno voljela. Svi smo je voljeli. Pogledajte kako je bila
lijepa… A ja sam, eto, nadţivjela svoga Gorana, i svoga Igora, opaka bolest
ga je odnijela naglo, davno još, baš je sedmog juna bila godišnjica, Goranova
je ĉetrnaestog juna, i cijeli je ovaj mjesec smrtna traka, na kojoj se pomiĉu moji
dragi kojih više nema… Valjda sam poslije svega ja ostala ţiva zbog ovog
moga trećeg sina, Roćka…
31
Dugo nismo znali gdje je Ksenijina humka, i jednom, moja sestra Dobrila poĊe
po majeviĉkim selima sa nekim beogradskim novinarom, ĉiju su sestru ĉetnici
32
ubili zajedno sa našom… Bila je ĉetrdeset deveta, ĉini mi se, vrijeme u kojem
se još svako svakog plašio… Danima su hodali po selima, raspitivali se, i niko
ništa nije znao… Uvijek je tako sa svjedocima koji ne shvataju da šutnjom
sami sebi kopaju grob… Došli su u neku pustaru, i vide dvoje starih. Prvo se
obrate starcu, ne haje, ponove, on, „bogami, ne znam‟. Htjeli su krenuti kad
starica zagrmi na muţa: „Reci, reci jednom, ne moţeš više tako…‟ I, da ne
duţim. Upravo je taj starac gledao kada su ih ubijali, i kopali, i, odveo ih je na
to mjesto… Uz Kseniju je pronaĊen njen ĉešalj… I danas je na Majevici…”
Edina Kamenica
DANI, br. 263 od 28.juna 2002.
33
34
35
36
___
37
38
39
40
41
42
_ _ __ _ _
fotografije:internet/screenshot
design:Kenan Sarač
GENOCID NAD MUSLIMANIMA FOČE 1941. – 1945. :

Smrt do smrti…Priča Nataše Zimonjid-Čengid
https://focanskidani.wordpress.com/2017/05/04/genocid-nad-muslimanima-foce-1941-1945-smrt-
do-smrtiprica-natase-zimonjic-cengic/?fbclid=IwAR2-EyPpXxdnpSyGWv5joyWDCAFOaUG3sHNVDO-l-
mTQ9uCA0B3d4abOMZU
43
Posted on 22 Decembra, 2019
FOČANSKA JE TUGA PREGOLEMA : SVIREPO UBISTVO UGLEDNOG DOKTORA AZIZA TORLAKA
https://focanskidani.wordpress.com/2019/12/22/focanska-je-tuga-pregolema-svirepo-ubistvo-
uglednog-doktora-aziza-torlaka/
44
…i taman kad bi se uĉinilo da će dobiti svoje definitivne obrise, doĊem drugi
dan i vidim da je hrpa još veća… – izjavila je Nataša Zimonjić – Ĉengić, o
genocidu u Foĉi 1941. – 1945., u jednom intervjuu. Tako, i ja, taman da
pomislim da nemam šta više napisati o genocidu u Foĉi 1992. – 1995. pojavi
se ĉlanak sa suĊenja ratnom zloĉincu Ratku Mladiću. I mnogi detalji isplivaše
na površinu…

45
Svirepo i okrutno ubistvo uglednog foĉanskog lijeĉnika, doktora Aziza Torlaka
oduzima dah.
Svjedok kaţe da su u junu 1993. iz zloglasnog koncentracionog logora, KP

Doma, Miško Savić, Predrag Trivun, Zoran Samardţić i Miško Rašković odveli
u kuću u selu Varizi. Tu su mu vezali noge, i objesili ga tako vezanog da mu je
glava visila ka podu, a noge bile vezane za plafon. Ispod glave su naloţili
vatru. Cijelo vrijeme su ga udarali i iţivljavali se nad bespomoćnim, nevinim
ĉovjekom dok nije umro. Monstrumi. Krvoloĉne zvijeri.
628. In June 1993, Miško Savić, Predrag Trivun, Zoran Samardžić, and
Miško Rašković took Aziz Torlak, a Bosnian-Muslim doctor, from KP Dom to
a house in the village of Varizi, suspended him by his legs, lit a fire under
his head, and beat him for four hours until he died.
Naţalost, sliĉno doktoru, je nešto ranije, taĉnije u augustu 1992. stradao

Miralem Ahmić u selu Potpeće, od ruku drugih krvoţednih zlikovaca…
Foĉanska je tuga pregolema…Neprebolna…
46
___
U istom poglavlju se spominje kako je presuĊeni ratni zloĉinac Dragan

Zelenović (umro) ubio Nedţiba, poznatog kao Điban, da je na Mostu
Stradanja, ţeljeznom mostu, kod zloglasnog KP Doma, Milenko „Buši‟ Burilo –
taj je najozloglašeniji i najkrvoloĉniji zlikovac – od svih ĉuvara u KP Domu,
ubio Halima Konja, da su Sponu ubili već pomenuti presuĊeni ratni zloĉinac
Dragan Zelenović (umro) i (takoĊe) presuĊeni ratni zloĉinac Zoran Vuković. Da
su Munira Maĉka iz MeĊurjeĉja ubili presuĊeni ratni zloĉinac Zoran Vuković,
presuĊeni ratni zloĉinac Dragan Zelenović (umro) i neprocesuirani ratni
zloĉinac Janko Janjić (ubio se – raznio se bombom). TakoĊe se navodi da je
Adija ubio jedan pripadnik jedinice Brana Ćosovića – Ćose…
izvori/reference:
…ali kada sam ugledala te kosti… Puno ih je bilo, svuda razbacanih, u velikim
i malim gomilama, ili kao pojedinaĉni skeleti, neki su leţali u jednom komadu…
Samo što ih i na ulici nisam sretala.
GENOCID NAD MUSLIMANIMA FOĈE 1941. – 1945. : Smrt do
smrti…Priĉa Nataše Zimonjić-Ĉengić
https://focanskidani.wordpress.com/2017/05/04/genocid-nad-muslimanima-
foce-1941-1945-smrt-do-smrtiprica-natase-zimonjic-cengic/
svoje definitivne obrise, doĊem drugi dan i vidim da je hrpa još veća…
FOĈANSKI KRVAVI MOSTOVI 1941. – 1945.
https://focanskidani.wordpress.com/2018/09/16/focanski-krvavi-mostovi-1941-
1945/
Okrutna i jeziva smrt Miralema Ahmića ne moţe niikoga ostaviti
ravnodušnim. Miralem je ţiv spaljen od strane ĉetnika, kojima je zapovjedao
Bore Ivanović.
Foĉa ĉetvrt stoljeća od genocida : Foĉanske tužne priĉe iz 1992. godine
https://focanskidani.wordpress.com/2017/11/10/foca-cetvrt-stoljeca-od-
genocida-focanske-tuzne-price-iz-1992-godine/
FOĈA:Koliko još ima neidentifikovanih i neispriĉanih priĉa?
https://focanskidani.wordpress.com/2016/01/09/focakoliko-jos-ima-
neidentifikovanih-i-neispricanih-prica/
SVJEDOĈANSTVA O GENOCIDU U FOĈI – od 312 do 372 strane – IT-09-
92-T – 22.11.2017. – sluĉaj Mladić ICTY
https://www.academia.edu/41397868/SVJEDO%C4%8CANSTVA_O_GENOC
IDU_U_FO%C4%8CI_-_od_312_do_372_strane_-_IT-09-92-T_-
_22.11.2017._-_slu%C4%8Daj_Mladi%C4%87_ICTY
4.3 Foĉa Municipality, od 312 – 372 strane
https://www.legal-tools.org/doc/96f3c1/pdf/
47
[PDF]Mladic Judgment Part I – ICC Legal tools Database
http://www.legal-tools.org › doc › pdf
22. nov 2017. – named „Pike‟ were under his command. 643. Brane Ćosović
a.k.a. Ćosa, who had more than 100 soldiers under him, was the leader of
Janko …
3.3. Kunarac et al. case – ICTY and Sexual Violence as a Crime Against
Humanity
https://www.academia.edu/41397930/3.3._Kunarac_et_al._case_-
_ICTY_and_Sexual_Violence_as_a_Crime_Against_Humanity
3.3. Kunarac et al. case – ICTY and Sexual Violence as a Crime Against
Humanity
http://arno.uvt.nl/show.cgi?fid=122469
Privatni izvori informacija
priredio:Kenan Saraĉ
fotografije:internet/screenshoot
design:Kenan Saraĉ

48
FOČANSKA JE TUGA PREGOLEMA : STRADANJE NASELJA ZUBOVIDI 1992.
https://focanskidani.wordpress.com/2019/12/21/focanska-je-tuga-pregolema-stradanje-naselja-
zubovici-1992/
BILE SU MALOLJETNE, NEVINE I ĈISTE KAO PROLJETNI CVIJET…

Cvijet mladosti i ljepote s proljeća 1992. Foĉanskog. Krvavog…
Sada se lijeĉe. Oboljele. Svakodnevne terapije.
Tog kobnog aprilskog dana bilo ih preko ĉetrdeset u podrumu kod ESADA
MEZBURA , u foĉanskom naselju Zubovići. Jako, snažno ĉetnici su pucali. Da bi
bile mirne.
Javiše (ĉetnici) ASIMU MEZBURU , na kućni telefon da budu tu, kao neće im se
ništa desiti. Samo srpska vojska treba da proĊe kroz naselje i da se ne plaše.
Neki su odluĉili da bježe i tako su i uradili. Dok su drugi ostali. Opkolili su
kuću i naredili da svi izaĊu van. Odmah su razdvojili muškarce na jednu
stranu, a žene i djecu na drugu . Prvo su ubili Asimovog vuĉjaka, jer je htio
da se otrgne sa lanca i jako je lajao. Osjetio je da će ih pobiti, silovati, muĉiti .
Muškarce su odveli u KP Dom, žene su ostale zarobljene. Ledila se krv u
žilama od naoružanih do zuba ĉetnika iz Srbije, Crne Gore na ĉelu sa našim
komšijama srbima. Spominjali su imena: Gojko, Đed, stariji oficir sa ekavskim
izgovorom, Pero srbijanac, … itd… Nakon dva-tri dana vratili su ESADA i
ASIMA da bi im pokazali šta imaju u kućama… Bili su to imućni ljudi, Asim je
imao svoju fotografsku radnju i modernu opremu, u taj vakat
najmoderniju…Esad razne mašine. Poslije su ih vratili u KP Dom, Esada i
brata mu Asima…I to je bio put bez povrtaka. Teretili su ih da su imali radio-
stanicu. Ustvari, to je bio samo izgovor da ih odvedu u zloglasni KP Dom.
49
Rekli su – kao oni će, kobajagi, da štite kuću, ženskinje i ĉeljad , pošto dolaze
svakojake garde, vojska iz Srbije, da ih navodno ne bi dirali…
Noću nije bilo struje. Prestravljene žene i djeca palili su svijeće. A žene su
spavale sjedeći i naizmjeniĉno. Neke žene nisu imale sna i bile su budne . Bio
je prisutan ogroman strah da ne doĊu i da i njih odvodu na put pakla i
nestanka. Ledila se krv u žilama, bilo je užasno, prosto nezamislivo.
Jedan dan je došla srpska vojska i sa njima stariji ĉovjek, njihov komadant.
Zvali su ga Đed i Pero Srbijanac. Odveli su neke žene… Sve sa izgovorom da
ih, kao fol, ispituju, gdje su, koliko novaca imaju, gdje su im ukućani i takve
nebuloze… Nakon nekoliko sati vraćali su ih prestravljene, izbezumljene i
prestrašene. Nisu ništa govorile, samo su zurile negdje i stiskale ĉvrsto u
zagrljaj svoju djecu …
Jednu veĉe je taj isti stari komandant Đed, prenoćio sa njima. U drugoj sobi je
spavao kao da ih ĉuva to veĉe. Ujutro, kada je ustao repetirao je pušku da im
da do znanja da je budan i da je ustao. Popio bi kafu i rekao da oni du u
borbu, da im je Bog na pomoći …jer ko biva od tih drugih vojnih formacija ne
može da im garantira bezbjednost…
Ĉuvali su ih ko fol od nekih drugih zlikovaca.
Oko podne, taj isti dan došao je kombi pun nekih strašnih ratnika-
dobrovoljaca. Na kombiju je pisalo Ĉelebiĉanski Ĉetnici. Davali su cigarete,
sve šteke Marlboro… to je naravno bilo opljaĉkano.
Kada je postalo nepodnošljivo, bježale bi u šumu, u Drinu, kuda je koja znala i
umjela….Bilo je kao u hororu ,prosto nemoguće za opisati …. Ostavilo je to
doživotne oziljke na duši…Al’ taj film strave i užasa, taj horor film ostao im je
u glavi, ne mogu ga izbrisati nikada… Još uvijek je tu. Sada imaju strašne
slike prošlosti. Narušeno zdravlje. Možda je moralo bit tako… Niko nije htio
niti želio pomoći . Bile su same, bespomoćne i nezaštićene . Grad je bio
potpuno odsjeĉen od civilizacije. Te divlje horde zla radile se šta su htjele …a
radili su prosto reĉeno PAKAO…
 Privatni izvori informacija
 Svjedoĉenja
 Arhiv focanskidani.wordpress
___
U Zubovićima zloĉine su poĉinili Ilija Ĉalasan, Radomir Ĉanĉar, Pero Pavlović,
Simo Vrećo, Boro Višnjić, Dragan Stanković, pripadnici vojne policije Dragoljub
Kunarac, Janko Janjić i drugi. Oni ĉine zloĉine i u Tabacima.
U Gornjem Polju ubice su Radoje Lalović, Dragan Tošević, Ljubomir Perišić,
Milenko Ĉanĉar, Slavko Vrećo.
(Genocid nad Bošnjacima na podruĉju Općine Foĉa : 1992.-1995. : (prilog
utvrĊivanju žrtava) / Preljub Tafro, Bećir Macić
Sarajevo : Institut za istraživanje zloĉina protiv ĉovjeĉnosti i meĊunarodnog
prava, 2004.
461 str. ; 24 cm)
___
50
209. MEZBUR (Šaćir) ASIM, roĊen 1943. Iz Foĉe. Fotograf. Prije nego je
zatoĉen u koncentracioni logor strašno je muĉen od foĉanskih Srba. Negdje
oko 28. Juna 1992. Izveden je iz koncentracionog logora i gubi mu se trag.
210. MEZBUR ((Šaćir) ESAD, roĊen 1957. Iz Foĉe – Zubovići. Zatoĉen u
koncentracioni logor. Nalazio se u grupi logoraša koja je 30. Avgusta 1992. U
manjem autobusu, odvezena prema Ustikolini. Grupi se gubi svaki trag. Prema
nepotvrĊenim podacima grupa je likvidirana na šljunkari u selu Paunci i
zatrpana u pijesak.
prava, 2004.
461 str. ; 24 cm)
___
312. MEZBUR (Šaćir) ASIM, roĊen 1944., fotograf. Zarobljen u aprilu 1992. I
odveden u KPZ. Tamo su ga muĉili komšije Srbi i iznuĊivali mu novac. Odveli
su ga iz logora 31. Augusta 1992. i ubili. Ekshumiran u augustu2001. Iz
masovne grobnice PILJAK na planini Maluši i ukopan na mezarju Turbe –
Bistrik 9. Augusta 2001.
313. MEZBUR (Šaćir) ESAD, roĊen 1957. u Foĉi, naselje Zubovići, radnik.
Zarobljen i odveden u KPZ u Foĉi u aprilu 1992. PronaĊen i ekshumiran iz
masovne grobnice u Miljevini. Ubijen 17. Septembra 1992. Ukopan 4.
Decembra na mezarju Vlakovo.
(Foĉa 1992-1995. : žrtve genocida / Rasim Halilagić
prava Univerziteta, 2008.
497 str. : ilustr. ; 25 cm)
___
LAMPA HAJRA, žena Hamida. RoĊena 1925., domaćica. Ubijena u kući
Fehima Šahovića, koja je poslije zapaljena.
LAMPA HAMID, roĊen 1917., penzioner. Ubijen u kući Fehima Šahovića u
Zubovićima koja je poslije spaljena.
Šahović Bida, žena Fehima. RoĊena 1929., domaćica. Ubijena, pa zapaljena u
kući.
ŠAHOVIĆ (Osman) EDHEM, roĊen 1928., penzioner. Prema izjavi nekih
svjedoka, poslije strašnog muĉenja ubili su ga domaći Srbi, zajedno sa onima
iz Srbije, odsjekli mu glavu, pa je šutali.
prava, 2004.
461 str. ; 24 cm)
___
439. ŠAHOVIĆ (Osman) FEHIM, roĊen 1928., penzioner. Uhvatili ga u kući u
naselju Zubovići. Prema kazivanju svjedoka, mogo su ga muĉili, a nakon
muĉenja ubili su ga i zapalili u kući skupa sa ženom Abidom.
51
(Foĉa 1992-1995. : žrtve genocida / Rasim Halilagić
52
Reference/izvori:
 Arhiv focanskidani.wordpress
 Svjedoĉenja
 Foĉa 1992-1995. : žrtve genocida / Rasim Halilagić
 Genocid nad Bošnjacima na podruĉju Općine Foĉa : 1992.-1995. : (prilog
 Dokumentacija Instituta za nestale osobe Bosne i Hercegovine
 Privatni izvori informacija
priredio:Kenan Saraĉ/focanskidani
design:Kenan Saraĉ
fotografije:flickr ekran portal 13/screenshot/Kenan Saraĉ
FOČANSKA JE TUGA PREGOLEMA : STRADANJE NASELJA ZUBOVIDI 1992.

https://focanskidani.wordpress.com/2019/12/21/focanska-je-tuga-pregolema-stradanje-naselja-
zubovici-1992/
53
54
55
56
USPUT ZABILJEŽENO : BIBLIOTEKA
57
FOČANSKA JE TUGA PREGOLEMA : U SJENCI KESTENOVA STARIH I U
SJENCI NOBELOVIH NAGRADA
https://focanskidani.wordpress.com/2019/12/11/focanska-je-tuga-pregolema-u-sjenci-kestenova-starih-i-u-sjenci-nobelovih-nagrada/
Oĉi tvoje ko valovi Drine

ruke toplije od Ćehotine...
Behar bijeli, u tvojoj kosi
dok je vjetar lagano nosi...
Aha, lagano nosi...
(iz pjesme U sjenci kestena starog - Midhata - Mida Hadžiahmetovića)
Nekad se tako u Foĉi družilo i pjevalo. A onda doĊe 1992.
I vidi sad ovo:
Švedska novinarka Johanne Hildebrandt podijelila je na društvenim mrežama fotografiju

švedskog fotografa i režisera Jörgena Hildebrandta.
Fotografija je nastala u julu 1992. godine na kojoj se vide tijela u rijeci Drini nedaleko od
Goražda. Kako navodi, Jorgen je vidio 200 tijela nizvodno od teritorije pod vojnom
komandom bosanskih Srba. Neki su bili ĉak i vezani.
-Bila sam tamo.
Svjedok sam rata.
Kao švedski #BosnianWarReporters zaprepaštena sam koliko akademija nema poštovanja
prema žrtvama i preživjelima, dodala je Hildebrandt.
58
59
60
A Nedžad Ibrišimović 1996. napisa ovo:
“Bio sam u Švedskoj. Ne daj, Bože, tuĊine!

Šta sam tamo rek‟o. Rek‟o sam da sam doš‟o u Švedsku sevap da zaradim. Da vidim tu
zemlju iz koje je visoki evropski povjerenik za Bosnu i Hercegovinu Carl Bildt.
Da obiĊem daidžinicu.
Kažu kad bi se Švedska odozgo ovamo opružila da je tolika da bi dotakla Rim. Ja sam rek‟o
da je moja daidžinica Safija-hanuma veća od Švedske. Eno je u Karlskruni. Rek‟o sam da sam
doš‟o da vidim Švedsku, zemlju koja svake godine daje najveću nagradu za književnost na
svijetu. Da su Nobelovu nagradu za književnost dobili Ivo Andrić i Nagib Mahfuz zato što su
ružno pisali o muslimanima. Ja neću ružno pisati o muslimanima, pa nikad ne dobio
Nobelovu nagradu za književnost.
Ĉetiri se godine u Evropi prave da ne znaju šta se u Bosni dogaĊa, a ĉetiri se godine u Bosni
dogaĊa upravo ono što Evropa hoće da se u Bosni dogaĊa. Pa i sad.
Bosna je samo u našim srcima. Bez nas Bosne nema, a bez Bosne nema ni nas. A oni drugi
što govore, govore nešto drugo, ili otvoreno govore ono što nije, da Bosne nema.
Ima i ne damo je.
Bosna je ĉudo.
Bosna je pokazala da ima snagu – i zato i dalje toliko navaljuju na nas!
Borit ćemo se do Kijametskoga dana.”
Nedžad Ibrišimović , 1996.
61
A Fondacije "Istina za Goražde" objavi publikaciju.
I evo i nekoliko screenshotova iz publikacije:
Realizacije Državne strategije za rad na predmetima ratnih zloĉina na podruĉju regije Goražde
- Fondacije "Istina za Goražde".
62
63
64
65
A fotograf David Brauchli napravi nekoliko fotografija 1992. u Foĉi:
66
67
priredio:Kenan Sarač/focanskidani
design:Kenan Sarač
fotografije:internet/screenshot/focanskidani
68
FOČANSKA JE TUGA PREGOLEMA : Tužna priča o Sejdi Hodžid, ženi rahmetli Muradifa, sa Miljevine
https://focanskidani.wordpress.com/2019/12/11/focanska-je-tuga-pregolema-tuzna-prica-o-sejdi-hodzic-zeni-rahmetli-muradifa-sa-
miljevine/
FOČANSKA JE TUGA PREGOLEMA
Tužna priča o Sejdi Hodžid, ženi rahmetli Muradifa, sa Miljevine
69
Prema podacima do kojih je došla familija, Sejda Hodţić, roĊena Klino, od oca
Hamida, 1926. godište, nestala je 1992., ostala kod kuće u Miljevini. Srbi je
prebacili u zloglasni logor Partizan, zatim iz tog logora prebacili u Kalinovik.
Tad je trebala na razmjenu. Od teških bolova je umrla. Iz Kalinovika su je Srbi
odvezli i ukopali.
Ne zna se gdje.
Hodţić Sejda, roĊena 1925., ţena Muradifa, domaćica. Svakodnevno

maltretirana u Miljevini da bi koncem maja 1992. uspjela pobjeći u Kalinovik.
Tamo je ubrzo umrla od posljedica muĉenja…
(iz knjige : Foĉa 1992-1995. : ţrtve genocida / Rasim Halilagić
Sarajevo : Institut za istraţivanje zloĉina protiv ĉovjeĉnosti i meĊunarodnog
70
Hodžid Sejda, žena Muradifa. Rođena 1925., domadica. Dosta mučena od strane Srba.
Stigla je živa do Kalinovika. Od posljedica mučenja u Kalinoviku umrla …
(iz knjige : Genocid nad Bošnjacima na području Opdine Foča : 1992.-1995. : (prilog utvrđivanju
žrtava) / Preljub Tafro, Bedir Macid
Sarajevo : Institut za istraživanje zločina protiv čovječnosti i međunarodnog prava, 2004.
461 str. ; 24 cm)
Prema podacima Instituta za nestale osobe Bosne i Hercegovine za Opdinu Foča vodi se kao
neekshumirana.
priredio:Kenan Sarač/focanskidani
design:Kenan Sarač
fotografije:Kenan Sarač
71
FOČANSKA JE TUGA PREGOLEMA : MUNEVERINA PRIČA
https://focanskidani.wordpress.com/2019/12/05/focanska-je-tuga-pregolema-muneverina-prica/
FOĈANSKA JE TUGA PREGOLEMA : MUNEVERINA PRIĈA
Zabiljeţio: Peter Maass, u Splitu, maja 1992.
Sjeo sam na parket sa Muneverom, koja je upravo stigla sa svoje dvoje djece, sedmogodišnjom
kderkom i petogodišnjim sinom. Pješice je došla iz Foče, bosanskog grada koji je, u normalnim
vremenima, šest sati vožnje od Splita. Usred nodi se morala kupiti iz Foče, kad su upadi bandi srpskih
paravojnih jedinica postali prevelika prijetnja. Nodu se ona iskradala od jednog do drugog sigurnog
sela, nikad idudi pravo, izbjegavajudi ceste, pješačedi kroz šume i planine, izbjegavajudi srpska sela,
odakle su znali i zapucati na nju i njenu djecu. Putovala je bosanskom podzemnom željeznicom.
Putovanje je bilo tegobno. Ni u najsigurnijim selima nije mogla predahnuti duže od jednog dana, jer
pristizali su drugi izgnanici, a hrane je ponestajalo. Pitao sam je koliko joj je trebalo od Foče do Splita.
„Četrdeset pet dana”, rekla je.
„Šta?”
„Četrdeset pet dana.”
„Pješačili ste četrdeset pet dana?”
„Da. Ali samo nodu. Danju je bilo vrlo opasno.”
Zapisao sam to u svoj notes, ali nisam joj vjerovao. Kako je mogla sa dvoje djece biti u zbjegu
četrdeset pet dana? Tokom II svjetskog rata ljudi su znali toliko bivati u zbjegu, čak i duže. Ali,
bosanski je rat bio kratak, nekolicina ubijenih, nekoliko hiljada prognanih, sve de se srediti za koji
mjesec, čim se političari dozovu pameti. Ona nije pješačila od Rusije do Poljske. Ovo je 1992, ne 1942.
godina. Bosna ima dobre puteve i brze automobile sa pouzdanim kočnicama i dobrim motorima. Šta
se to tamo zbiva? Pogledao sam Muneverina stopala ne bih li tu našao odgovor. Imala je plave zimske
čizme. To je bilo najbolje što je mogla obuti kad je krenula put planina koje su još bile pod snijegom.
Bježala je toliko dugo da se, kad je krajem maja stigla u Split, promijenilo godišnje doba. Vani je bilo
dvadesetak stepeni. Ja sam bio u majici kratkih rukava. Ona – u zimskim čizmama, jedinoj obudi koju
je imala.
Munevera je bila „očišdena”. Ta riječ, očišdena, još nije bila ušla u američki rječnik. Poput djeteta koje
tek sriče prve riječi, moraš je prvo naučiti sricati da bi shvatio njeno značenje. Prvo slogove, onda
cijelu riječ: dijelove govora, potom gramatiku. Prvo ti valja naučiti šta su masovna hapšenja, mučenja,
silovanja i progoni, potom shvatiš da se radi o sistemu a ne o nizu nepovezanih incidenata. Tek tad si
kadar razumjeti značenje riječi „čišdenje”. Treba ti vremena. To se ne da probaviti intuitivno. Opireš
se, jer ti je nepojmljivo da Evropa opet, na kraju dvadesetog stoljeda, tone u ludilo. Kad sam sreo
Muneveru, još sam se hrvao sa abecedom zla.
Tokom intervjua Munevera mi je kazala da su u Foči muškarci – Muslimani i Hrvati – bili prvo
pohvatani pa odvedeni u „koncentracioni logor” van grada (ovo nisu moje riječi, ved njene). Zapisao
sam ih i zaboravio. Konclogori su bili nacistički izum, a mi smo 1945. godine sahranili zvijer što ih je
stvorila. Munevera je bila histerična. Munevera mi je govorila o sedamnaestogodišnjoj djevojci, svojoj
susjetki, koju su srpski vojnici jednoga dana odvukli da bi je poslije nekoliko dana vratili kudi. Utroba
joj je krvarila. Silovali su je nebrojeno, nepojmljivo mnogo puta, rekla mi je Munevera, i umrla je kad
su je doveli kudi. I to sam zapisao. Munevera je bila histerična. Borbeni helikopteri JNA su nadlijetali
Foču, granatirali i mitraljirali kude, rekla mi je. I to sam stavio u bilježnicu. Munevera je bila histerična.
„Pokušala sam danas nazvati prijateljicu u Foči”, rekla je Munevera. „Ona je ostala. Govorila sam joj
da ne ostaje. Javio mi se neki nepoznat čovjek. Pitala sam za svoju prijateljicu, a on je rekao: „Ovo je
sada srpski stan.”
Napisao: Peter Maass
Iz knjige Ljubi bližnjega svoga : priča o ratu / Peter Maass ; prijevod Senada Kreso
Love thy neighbour
Sarajevo : Međunarodni teatarski i filmski festival MES, 1998 (Tuzla : Printcom)
72
319 str. : graf. prikaz ; 22 cm
design:Kenan Sarač
73
FOČANSKA JE TUGA PREGOLEMA : STRADANJE

PET SESTARA BEŠLID IZ ČOHODAR MAHALE
https://focanskidani.wordpress.com/2019/12/13/focanska-je-tuga-pregolema-stradanje-pet-sestara-
beslic-iz-cohodar-mahale/
Ova tužna foĉanska priĉa bi se mogla nazvati i NESTAJANJE STARE
FOĈANSKE FAMILIJE BEŠLIĆ IZ ĈOHODAR MAHALE I IZ FOĈE –
nastavak genocida iz 1941. – 1945. i okrutnosti i svireposti foĉanskih
ĉetnika.
U foĉanskom naselju Ĉohodar mahala do 1992. od stare foĉanske loze familije

Bešlić ostale su šest (6) sestara Bešlić.
MUNIBA, DŢEMILA, ZIBA, MUNIRA, ALTUNA i NIRKA.
Altuna je ţivjela sama, dok su ostalih pet ţivjele zajedno u porodiĉnoj kući.
Altuna je svoju imovinu poklonila Ustanovi u kojoj je provela svoje staraĉke
dane. Preselila je prije desetak godina u Staraĉkom domu u Goraţdu.
Muniba, Dţemila, Ziba, Munira i Nirka su doţivjele teška zlostavljanja,
premlaćivanja, silovanja…Na kraju, nakon svih iţivljavanja su ubijene i
zapaljene u porodiĉnoj kući.
Sestre Bešlić se nisu udavale i nisu imale nikog od bliţe familije.
Posmrtni ostaci nisu ekshumirani.
74
Familiju BEŠLIĆ – staru foĉansku familiju iz Ĉohodar mahale – navodi i Faruk
Muftić u dvije (2) knjige.
Naš izvor navodi i da im je otac nastradao u genocidu 1941. – 1945.
TakoĊe i doktor, profesor Šemso Tucaković u knjizi Srpski zloĉini nad
Bošnjacima – muslimanima meĊu spiskovima stradalih u genocidu navodi
familiju Bešlić.
75
76
Reference/ izvori:
Foĉa kroz vrijeme / Faruk Muftić

Sarajevo : DES, 2006. (Sarajevo : DES)
294 str. : ilustr. ; 24 cm
77
Foĉa 1470-1996 – neprolazna ljepota – Faruk Muftić
188 strana, ilustrovana, 24cm
Izdavaĉ:Šahinpašić, Sarajevo,1997.
Srpski zloĉini nad Bošnjacima – muslimanima / Šemso Tucaković

Sarajevo : El-Kalem [etc.], 1995.
Foĉa 1992-1995. : ţrtve genocida / Rasim Halilagić

Genocid nad Bošnjacima na podruĉju Općine Foĉa : 1992.-1995. : (prilog

utvrĊivanju ţrtava) / Preljub Tafro, Bećir Macić
prava, 2004.
461 str. ; 24 cm
Dokumentacija Instituta za nestale osobe Bosne i Hercegovine
– Privatni izvori informacija…
78
priredio:Kenan Saraĉ/focanskidani
design:Kenan Saraĉ
fotografije:screenshot/Kenan Saraĉ
79
80
USPUT ZABILJEŽENO : BIBLIOTEKA
Nedavno napisah jednu kratku pjesmu, onako.
81
INTELEGTUALCI=INTELEKTUALCI i ostale prisilđeldije
Kad u biblioteku krenem ja,
mnogima se kosa diže na glavi
(ako je imaju: kosu ili glavu).
A poneko i suzu pusti.
I ne tako običnu suzu.
Suzu zavidnicu.
Kao da hoće reći:-A što ne bih i ja u biblioteku išao?
Ali, ima on preča posla.
Neodložna.
I nikad obavljena.
A malo je falilo…
Kenan Sarač
I objavih je.
https://focanskidani.wordpress.com/2018/05/17/intelegtualciintelektualci-i-ostale-prisildeldije/
A današnji događaj iz biblioteke sasvim slučajno zabilježih. Ulazi onako sva napirlitana i
onako sva važna i odvažna gospođa i odmah s vrata kaže:
- Tebe, nikad nema. Kad god dođem, nisi tu.
- A kada to dođete, gospođo.
- Subotom.
- Subotom ne radimo, gospođo.
- A nema te ni radnim danom. Kada dođem s posla oko pola šest.
- Gospođo, mi radimo do 5!
Okrenu se i ode bez pozdrava nepoznata gospođa. Da nije istina, mogla je biti anegdota.
Helem nejse, za neku simboličnu godišnju članarinu u Biblioteci možete pronadi i pročitati
slijedede knjige:
Srpski zločini nad Bošnjacima - muslimanima / Šemso Tucakovid
Sarajevo : El-Kalem [etc.], 1995.
Sve bosanske bitke / Mirsad Sinanovid i Sejo Omeragid

288 str. : fotogr. ; 24 cm
Godine opstanka : ratni zapisi od Drine do Une / Mustafa Borovid, Fuad Kovač ; *fotografije
Fuad Fočo ...*et al.]
Sarajevo : TZU, 2001. (Sarajevo : Bemust)
Mama, moram im glavu dati --- : stradanje vojnika - regruta u bivšoj JNA i njihovo
spašavanje / Nihad Halilbegovid
Sarajevo : Halkomex, 2002. (Gračanica : Grin)
387 str. : fotogr., faks. ; 24 cm
82
Genocid nad muslimanima, 1941-1945 : zbornik dokumenata i svjedočenja / Vladimir
Dedijer, Antun Miletid ; *autor predgovora Vladimir Dedijer+
Sarajevo : Svjetlost, 1990 (Sarajevo : Oslobođenje)
XXXI, 881 str., [16] str. s tablama : faks. ; 25 cm
Putopis : odlomci o jugoslavenskim zemljama (knjiga I) / Evlija Čelebija ; preveo, uvod i

komentar napisao Hazim Šabanovid I
Sarajevo : Svjetlost, 1957. (Sarajevo : Oslobođenje)
292 str., 24 cm
Putopis : odlomci o jugoslavenskim zemljama (knjiga II) / Evlija Čelebija ; preveo, uvod i
komentar napisao Hazim Šabanovid II
Sarajevo : Svjetlost, 1957. (Sarajevo : Oslobođenje)
268 str., 24 cm
Foča : ponovljeni zločin i hronologija zločina 1941/45-1992/95. godina / Faruk Muftid

283 str. : ilustr., faks. ; 24 cm
Rat uživo : ratni televizijski dnevnik = War live on air : war-time TV news / Senad
Hadžifejzovid ; *English translation, prijevod na engleski jezik Saba Risaluddin ; foreword,
predgovor Abdulah Sidran]
Sarajevo : S. Hadžifejzovid, 2002. (Ljubljana : Mladinska knjiga)
429 str. : fotogr. ; 29 cm
fotografije:Kenan Sarač/internet/screenshot
design:Kenan Sarač
83
FOČANSKA JE TUGA PREGOLEMA : DJETINJSTVO BEZ OCA, MAJKE I DJEDA
https://focanskidani.wordpress.com/2019/12/24/focanska-je-tuga-pregolema-djetinjstvo-bez-oca-majke-i-djeda/
Dvanaestogodišnjem dječaku Jakubu Mandži četnici su u Foči ubili i oca i majku, a djeda odveli u
nepoznatom pravcu.
NEMOJTE UBITI MOJU NANU, MAM SAMO NJU
I roditelji Jakuba Mandže ubijeni su u Foči 1992. Godine. Ovaj dvanaestogodišnji dječak
danas živi sa nanom Šadirom, tetkom i tetidem na Ilidži. I Jakubovog djeda, 65- godišnjeg
Husniju odveli su četnici 6. Septembra. Jakub zna koga je izgubio.
Tri Šadirine smrti
„Prva je, dijete moje, kad su nam jednom navečer došli četnici kudi i provalili ulazna vrata.
Husnija je pobjegao na jednu, a ja i mali Jakub na drugu stranu. Drugu sam ti smrt preživjela
sa Jakubom u logoru u Foči, kad su htjeli da me zakolju, a tredu kad su mi pištoljem razbili
glavu. I sada imam vidljive ožiljke, a i glava zna često zaboljeti“, priča nana Šadira.
Krajem augusta 1992. Godine četnici su došli do njihove kude u fočanskom naselju Donje
Polje i tražili radio stanicu.
„Prijetili su da de me odvesti na most i ubiti. Posebno sam se plašila da me ne odvedu u KPD,
gdje je ved bio zatvoren moj sin Fuad, Jakubov otac. Da ne gledamo kako nas muče. Šta bih,
onda sa ovim maksumom?“
Jakubovog oca Fuada zarobili su četnici ved na početku rata u Foči. Uhapsili su ga sa puškom
u ruci i nedugo zatim ubili.
Za Jakubovu majku Semku do danas se ništa ne zna. Nana Šadira, njen suprug Husnija i mali
Jakub ostali su u porodičnoj kudi u Donjem Polju do kraja augusta 1992. Godine. Tih mjeseci
živjeli su kao u kudnom pritvoru i u svakodnevnom strahu kad de neko dodi pobiti ih ili negdje
84
odvesti. Onda su, krajem augusta, ne znajudi kuda bi, svi „dobrovoljno“ otišli u tadašnji logor
u fočanskom „Partizanu“.
Kolji je s leđa
„U „Partizanu“ je bilo strašno. Nakon šest dana boravka u ovome logoru, 6. Septembra, u
našu sobu, u kojoj nas je bilo tridesetak, ušla su trojica četnika.“
Čim su prilazili njihovom krevetu, Šadira je znala da su došli po njenog supruga Husniju. Jedan
ga je držao visoko podignutih ruku, a dvojica su ga tukli. Kasnije su ga u nekom crvenom
automobilu odvezli u nepoznatom pravcu.
„Kad je, dvadesetak dana kasnije, u našu sobu došao Sreto Filipovid, komšija iz Donjeg Polja,
rekao je da ga je odveo Miloš Ivanovid na svoje imanje, da mu radi. Nadala sam se da de se
nekad pojaviti, ali do danas ništa nisam čula za njega. Eto, nadam se.“
U „Partizanu“ su ih svakodnevno maltretirali, ubijali muškarce ili ih odvodili „u nepoznatom
pravcu“.
Kad bi četnici ušli na vrata, mali Jakub ih je molio:“Nemojte ubiti moju nanu, ja imam samo
nju!“ Kad su dolazili drugi put i tražili komšinicu Minu, rekli su da, ako nje nema, onda ona
ide sa njima.
„Rekla sam da nedu, a jedan od njih uperio je pištolj u mene, dok me je mali Jakub zaklonio.
Umjesto metka u glavu, četnik me udario pištoljem nekoliko puta. Izgubila sam svijest. Ispod
mene je ostala lokva krvi.“
Drugi put je četnik udario cipelom u grudi i prijetio da de ih oboje ubiti. „Što je ne kolješ?!“,
viknuo je jedan od njih.
„Ne možemo, dijete je pred njom“, odgovorio je. „Onda je kolji s leđa!“, naredio je drugi.
Sredom ušla je izvjesna Vida iz Orahova sa puškom u ruci i naredila im da je ne diraju.
Tako su iz nodi u nod Šadira i njezin unuk preživljavali besane nodi.
U oktobru 1992. Godine razmjenili su ih za nekog srpskog doktora.
Došli su u Goražde, a podatle prošle godine na Ilidžu.
Najdraže mu je očevo ime
Mali Jakub Mandžo uskoro de u četvrti razred osnovne škole. Otišao je negdje sa jaranima.
Rekoše, na kupanje. Za to vrijeme nanine su oči pune suza, a lice blijedo. U isti mah, drago joj
je što, eto, nekome može makar ukratko ispričati svoju bol.
„Šta, sine moj, da meni nešto bude, gdje bi mi on?!“
Reče da su dosad samo jednom malom Jakubu dali 50 DM ljudi iz „Igasse“. Ostali nisu ni
upitali kako im je, kako žive.
Nana Šadira brine se šta de sutra biti sa Jakubom. Sve dok se ona bude starala o njemu, nede
biti problema. Ali, šta kasnije?
Jakub slabije priča. Samo kaže da mu je Fuad najdraže ime na svijetu. Tako se zvao njegov
rahmetli otac.
fotografije:Kenan Sarač/internet/screenshot
design:Kenan Sarač
Izvor/reference:
Godine opstanka : ratni zapisi od Drine do Une / Mustafa Borovid, Fuad Kovač ; *fotografije Fuad
Fočo, Mustafa Borovid, Fuad Kovač...
Sarajevo : TZU, 2001. (Sarajevo : Bemust)
85
https://focanskidani.wordpress.com/2019/12/24/focanska-je-tuga-pregolema-djetinjstvo-bez-oca-
majke-i-djeda/
86
87
88
focanskidani blog at WordPress.com.
89
90
91
92
93
94
Fočanski kreatori genocida (DANI, broj
375 od 20.08.2004.)
focanskidani
2 godine ago
Advertisements
Fočanski kreatori genocida

Zločincima nema ko da sudi
A gdje je Haag?
95
Zločinci
96
Fočanski kreatori genocida
Ideolozima genocida u Foĉi smatraju Vojislava Maksimovića (bio je profesor

književnosti na sarajevskom Filozofskom fakultetu), Velibora Ostojića (bivšeg
ministra za informiranje u Vladi RBiH) i Petka Ĉanĉara (bio je predsjednik Vijeća
općina u Skupštini BiH).
Krizni štab koji je nadzirao etniĉko ĉišćenje ĉinili su: Miroslav Stanić, predsjednik
SDS-a Foĉa i direktor “Trikotaže”, Radovan Mandić, ljekar, Ĉedo Zelović,
profesor, Zdravko Begović, jedan od direktora u ŠIP-u “Maglić”, Dragan Gagović,
naĉelnik policije u Foĉi, Zoran Vukadinović, do rata radio u goraždanskom SUP-u,
Josif Miliĉić, nastavnik historije, Radojica MlaĊenović, predsjednik Izvršnog
odbora SO Foĉa, Ljubo Ninković, predratni republiĉki funkcioner, Sekula Stanić,
ljekar, Nade Radović, direktor “Temike”, i Simo Stanojević, nastavnik.
Ratni prijeki sud u Foĉi ĉinili su: Rajko Bojat, predsjednik, Jelena Lela Milić,
sudija, Mišo Joviĉić, advokat, i Slobo Starović, automehaniĉar.
(Iz knjige Genocid nad Bošnjacima na podruĉju općine Foĉa 1992-1995; Institut za
istraživanje zloĉina protiv ĉovjeĉnosti i meĊunarodnog prava, Sarajevo, 2004.)
Oni znaju gdje su nestali Bošnjaci

Egzekutori iz KP Doma
Prema svjedoĉenjima preživjelih logoraša, za nedjela u KP Domu odgovorni su:
Milorad Krnojelac (predratni nastavnik matematike), zapovjednik logora u Foĉi od
17. aprila 1992. do augusta 1993.
Zoran Sekulić (predartni uposlenik “OsloboĊenja”), zamijenio Krnojelca na mjestu
zapovjednika KP Doma.
Savo Todorović, zvani Bunda, zamjenik upravnika logora. Prije rata radio u KP
Domu.
Mitar Rašević, komandir obezbjeĊenja logora. Prije rata bio komandir straže u KP
Domu Foĉa.
Rade Gagović, pomoćnik obezbjeĊenja u logoru. U Foĉu došao iz KP Doma
Zenica.
Zoran Vladiĉić, glavni isljednik u logoru. Prije rata bio kriminalistiĉki tehniĉar u
foĉanskom SUP-u.
Vojislav Starović, zvani Vojo, isljednik u logoru. Prije rata bio rukovodilac
kriminalistiĉke službe foĉanskog SUP-a.
Mišo Koprivica, isljednik u logoru. Prije rata bio referent kriminalistiĉke službe u
foĉanskom SUP-u.
Petko Gašević, isljednik u logoru. Prije rata radio kao drvni tehniĉar u ŠIP-u
“Maglić” i bio, kao rezervni kapetan, pomoćnik komandanta TO za obavještajne
poslove.
Slavko Koroman, pomoćnik zapovjednika službe obezbjeĊenja u logoru. Prije rata
bio stariji stražar u KP Domu.
Milenko Burilo, najzloglasniji stražar logora. Prema svjedoĉenju preživjelih,
97
predvodio je grupu stražara koja je izvršila straviĉne zloĉine nad logorašima 24.,
25. i 28. juna 1992. Prije rata bio stražar u KP Domu.
Radivoje Jegdić, predratni radnik KP Doma, prvih dana napada na Foĉu djelovao
sa “Belim orlovima”, a kasnije je bio ĉlan grupe koja je po Crnoj Gori hvatala
Bošnjake i dovodila ih u logor. Sa njim je išao i Mišo Stevanović, zvani Šumar.
Svojevremeno je ministar MUP-a Crne Gore Pavle Bulatović priznao da zna za ta
hapšenja. U Foĉu je na ovaj naĉin iz Crne Gore vraćeno 38 Bošnjaka. Samo
osmorica su preživjela.
Osim njih, u KP Domu je bilo još na desetine stražara koji su ĉuvali logoraše.
(DANI, broj 375 od 20.08.2004.)
98
Krvoproliće na Miljevini
A gdje je Haag?
99
Brico Mujo Kunovac cijeli svoj život je proveo u Miljevini. Svi su ga znali, jer
malo je onih koji bar jedanput nisu bili u njegovoj radnji. U porodiĉnoj kući je
živio sa suprugom, sinom, snahom i dva unuka, koja su neposredno pred rat trebala
krenuti u školu. Petog maja 1992. nakon napada na Poljici (iznad Jeleĉa, na putnom
pravcu Kalinovik – Miljevina) kod Kunovaca je došlo šest ĉlanova porodice
njegove snahe iz Jeleĉa.
Istoga dana je “minolovac” (kamioni koje su vozili Bošnjaci, a koji su išli ispred
srpskih kako ovi ne bi naletjeli na minu) prošao, a kamion pun vojske naletio na
minu. Poginulo ih je 40. Nakon toga je u Foĉi proglašena trodnevna žalost.
MeĊu nastradalima je bio i Mićo Vuković, zet Blagoja Eleza, koji je bio bliski
roĊak Pere Eleza, samozvanog srpskog vojvode i najozloglašenijeg ĉetnika na tom
podruĉju. Mićin brat Ranko je odmah nakon nesreće otišao u kuću Muje Kunovca i
odveo ih sve u Tunele, putni pravac Foĉa – Miljevina (dva dana prije masovne
grobnice na Miljevini, otkrivena je i masovna grobnica u Tunelima, dosad je
pronaĊeno 36 tijela), i pobio.
Još jedan brat Ranka Vukovića, Luka, poginuo je, a on je uhvatio Aliju Kibrića i
natjerao ga da mu pokaže gdje je Luka ukopan. Svjedoci tvrde kako je potom Aliji
odsjekao glavu i nabio je na kolac pored mjesta gdje je Luka ubijen.
Danas Ranko Vuković živi u Foĉi i smatra se organizatorom šverca izmeĊu Crne
Gore i Foĉe.
Inaĉe, komandant tzv. Miljevinske ĉete bio je Pedo Trivun – trenutno u bjekstvu u
Srbiji. Naredbodavac likvidacija Bošnjaka na Miljevini bio je predsjednik SDS-a
Miljevine – Pavle Elez. I tadašnji komandir stanice policije, a današnji penzionirani
policajac Mićo Olović, prema svjedoĉenju preživjelih, poĉinio je nekoliko zloĉina:
navodno je uĉestvovao u ubistvima Murisa Hrbinića, Hamida Muhovića, Ahmeta
Ramovića i jednog romskog djeteta, u mjestu Mitrovo Vrelo 6. juna 1992. Pored
ovoga, Olović je 9. juna naredio da tadašnji rezervni sastav policije u Miljevini, u
kome su bili i Aleksa Marković i Rade Drašković, dovede u stanicu policije 36
Bošnjaka, sve oĉeve i sinove, koje je liĉno ispitivao, a poslije toga im se gubi svaki
trag.
Miško Savić je došao u kuću po Zaima i njegovog sina Zikriju i odveo ih u KP

Dom u Foĉi – pretpostavlja se da su ubijeni na mjestu pronaĊene masovne
grobnice. Nakon toga se uselio u njegovu kuću i “živio” sa Zaimovom ženom
Ramizom. Jednu noć se napio, odveo je na most pored miljevinskog motela, koji je
visok dvadesetak metara, i bacio je. Danas Miško živi na Miljevini, sretno oženjen.
Ovo su samo neki od zloĉina poĉinjenih na podruĉju Miljevine u toku proteklog

rata koji nikad nisu procesuirani.
(DANI broj 375 od 20.08.2004.)
100
Zločini: Šta sve kriju masovne grobnice u Foči
Zločincima nema ko da sudi
101
Na podruĉju foĉanske općine pronaĊeno je i ekshumirano oko 800 tijela.
Najnovijim otvaranjem dviju grobnica, ali i pronalaženjem još nekoliko lokaliteta
ĉije će tajne uskoro biti otkrivene, traganje za nestalim moglo bi biti završeno.
Slijedi identifikacija i – dženaza
Masovna grobnica u Budnju: Dosad je pronaĎeno 76 tijela
“Ĉekamo vaskrsenje mrtvih”, piše na spomeniku-križu postavljenom prije
pedesetak godina nasred livade u foĉanskom selu Budanj. Razlog: partizani su u
Drugom svjetskom ratu, u Ĉetvrtoj ofanzivi, upravo na tom mjestu imali konaĉni
obraĉun sa ĉetnicima istoĉne Bosne, kojih je tada pobijeno, navodno, oko hiljadu.
Njihova tijela su pobacana u ponor ispod Budnja.
Savršenu tišinu oko spomenika narušava zvuk bagera koji kopa pedesetak metara
dalje – Federalna komisija za nestale upravo otvara treću jamu. U dosadašnje dvije
pronaĊeno je 76 tijela foĉanskih Bošnjaka koji se od „92. vode kao nestali. Prema
prvim informacijama, pretpostavlja se da bi u ovoj masovnoj grobnici mogao biti
pronaĊen veći broj Foĉaka, Bošnjaka koji su na poĉetku rata bili zatvoreni u KP
Domu, te da će ovo biti dosad najveća pronaĊena grobnica na podruĉju foĉanske
općine.
“Tražim oca i brata” Dok stoji pored grobnice nekadašnjeg površinskog kopa
Rudnika “Miljevina”, Šefik Brković kaže: “Tražim oca i brata.” Došao je iz
Mostara ĉim je u novinama proĉitao da je u grobnici pronaĊena liĉna karta
njegovog oca Hasana (1938.). “Odveden je 1992. iz naše kuće u ĐiĊevu, zajedno sa
mojim mlaĊim bratom Ekremom (1968.), u KP Dom. Od tada, godinama
pokušavamo da ih naĊemo. Samo da se to već jednom završi, da ih sahranimo”,
kaže Šefik dok mu pogled luta preko grobnice.
Druga liĉna karta pronaĊena u ovoj grobnici glasi na ime Fadila Divjana, inžinjera
koji je na poĉetku rata pobjegao u Crnu Goru, ali su ga tamošnje vlasti izruĉile
foĉanskim Srbima, koji su ga vratili i zatvorili u KP Dom. Sve dosad se vodio kao
nestao.
Prema svjedoĉenjima preživjelih Bošnjaka, kroz logor u KP Domu, od otvaranja
17. aprila 1992. do 10. oktobra 1994., prošlo je oko 800 Foĉaka – uglavnom onih
koji su ostali u svojim kućama, vjerujući da im se neće desiti ništa loše i da će im
komšije Srbi pomoći.
Iz KP Doma je razmijenjeno 248 Bošnjaka, a još 314 odvedeno na razmjene, nakon
kojih im se izgubio svaki trag?! Prema tvrdnjama porodica, u logor su odvedena 63
lica koja se vode kao nestala i nikad i nisu dovedeni u KP Dom, a 38 Bošnjaka je
ubijeno na najsvirepije naĉine – strijeljanjem, premlaćivanjem i klanjem na
drinskom mostu.
“Gledali smo kroz prozor naše ćelije, Džafer Kovaĉ i ja, kad su u prostoriji za
ispitivanje drvenim palicama, šakama, nogama i gumenim kablovima tukli Nurku
Nikšića, Kemu Dželilovića, Muniba Veiza i Džemu Vahidu (oni su bili meĊu
najuglednijim Foĉacima, prim. aut.). Liĉno sam vidio kad su Muniba Veiza,
Mustafu Kulogliju, Halima Konju i Kemu Dželilovića tukli drvenim palicama i
šakama. Ĉuli su se jauci… Nakon toga pucnji – šest puta”, ispriĉao je jedan
preživjeli logoraš, dalje se sjećajući: “Znam da je tu noć padala kiša. Poslije
pucnjave sam vidio Milenka Burila koji je nosio ćebad. Gurao je leševe na ćebad…
102
Dragan Popržen, takoĊer zatvoren sa nama, poslije ove noći mi je priĉao da je on
prao krv i ĉistio ćeliju, te da je Munib Veiz bio saradnik Đulimana u aferi
„Foĉatrans‟, zbog ĉega je i ubijen.”
Krvavi Vidovdan
Munib Veiz je bio foĉanski trgovac, jedan od onih ljudi koje je poznavao skoro
kompletan grad. Istina je da je bio prijatelj i sa Đulimanom, nekadašnjim
direktorom “Foĉatransa”. Ubijen je, prema svjedoĉenju preživjelih, uoĉi Vidovdana
1992., kada je likvidirano još tridesetak Bošnjaka – izvedeni su i zaklani ili
ustrijeljeni na drinskom mostu.
Bošnjaci su iz logora odvoĊeni na radove. Dvije grupe, u kojima je bilo po
tridesetak dobrovoljaca – oni koji su izlazili “na rad” imali su bolju hranu –
odvedene su, navodno, na branje šljiva. Za njih se više nikad nije ĉulo. Grupa od
tridesetak ljudi odvedena je na goraždansko ratište – bili su živi štit o kome danas
nema ko da svjedoĉi: oni koji nisu poginuli u unakrsnoj vatri, strijeljani su da bi
šutjeli. Nisu rijetkost bile ni pojedinaĉne egzekucije…
Otkako je pronaĊena prva masovna grobnica na podruĉju Foĉe, postoji ideja da se u

ovom gradu održi zajedniĉka dženaza, te da se žrtvama izgradi memorijalni centar.
Ideju podržava Udruženje graĊana, ali i foĉanske vlasti, što nam je potvrdio Lutvo
Šukalo, predsjednik Skupštine opštine Foĉa, koji tvrdi da protiv takve ideje nema
ništa ni sadašnja srpska vlast. Ukoliko se slože porodice, u Foĉi će se klanjati
zajedniĉka dženaza za sve žrtve pronaĊene na podruĉju Miljevine.
(piše: Dženana Karup-Druško, DANI broj 375 od 20.08.2004.)
korištena arhiva magazina Dani iz 2004. godine.

design:Kenan Sarač
103
INTELEGTUALCI=INTELEKTUALCI i ostale prisilđeldije
Kad u biblioteku krenem ja,
mnogima se kosa diže na glavi
(ako je imaju: kosu ili glavu).
A poneko i suzu pusti.
I ne tako običnu suzu.
Suzu zavidnicu.
Kao da hoće reći:-A što ne bih i ja u biblioteku išao?
Ali, ima on preča posla.
Neodložna.
I nikad obavljena.
A malo je falilo…
Kenan Sarač
104
105
106
107
Djetinjstvo u ratu : Sarajevo 1992-1995. / *Jasminko Halilovid ; fotografija Milomir Kovačevid, Danilo
Krstanovid, Anur Hadžiomerspahid+
Sarajevo : ǂUdruženje ǂUrban, 2012. (*s. l.+ : Suton)
108
Ivica Osim: Predgovor za japansko izdanje knjige 'Djetinjstvo u ratu'
Na samom početku rata, kada sam posljednji put dolazio u Sarajevo, na aerodromu u Beogradu me
pitaju: “Gdje deš”. Kažem: “U Sarajevo”. Oni kažu: “Ti si jedini putnik koji ide u Sarajevo”. Bio je april
1992, sjeo sam na avion i došao u Sarajevo. Stjuardese su mi govorile: “šta dete, gdje dete, niko ne ide
tamo, ne smije niko da izađe iz aviona”. Bio sam jedini u avionu, viskija je bilo za sviju, a ja jedini.
Puno puta su me dosad pitali da govorim ili pišem o ratu. Šta god kažeš o ratu, nekoga deš zakačiti, to
je tako. To je uvijek delikatno. Ali sa knjigom “Djetinjstvo u ratu” je drugačije. Kad su djeca u pitanju,
drugačije je. Ovo je knjiga želja. Te male sitne želje – da mi je ovo, da mi je ono. Kad nema rata, nema
takvih želja. Stanje koje je nenormalno, rat, dovede čovjeka u situaciju da poželi ono čega je uvijek
imao. Kad nestane svega, onda najobičnije stvari, komad hljeba, frtalj luka, postanu velike. Kad još te
sitne želje čuješ od onih koji su bili djeca, kad vidiš koliko se još usitne, onda te to gane. Dođeš u
situaciju da to nikome ne poželiš. Iz ove knjige i oni koji nisu proživjeli rat mogu da nauče kako male
stvari postanu velike.
109
Odletio sam nazad za Beograd jednim od posljednjih letova iz Sarajeva i doživio ono što se dešava na
aerodromima kad su zemljotresi, prirodne nepogode. Raja se skupila da bježi. Mali avion, a pun
aerodrom. Ono malo svijeta što me prepoznalo, svi misle da ja imam koliko hodu karata. A ja imam
samo jednu. Onda sam lijetao po aerodromu, uspio sam nabaviti pet karata i podijelio raji da i oni
odlete.
U Beogradu sam dao ostavku na mjesto selektora Jugoslavije. Vedina ljudi je korektno prihvatila moju
odluku. Malo nakon toga se desilo nešto što me zaboljelo. Prolazio je pored mene razred đaka, a
ispred njih učitelj, mlađi čovjek. Prepoznao me, i kaže djeci: “Evo izdajice Jugoslavije!” Da sam mogao
da ga uhvatim, rastrgao bih ga tad. A šta sam drugo mogao da napravim nego da dam ostavku. Kako
sam i rekao tada, to je bio moj privatni gest, moja lična odluka. Jedino što sam mogao učiniti za svoj
grad, koji je bio granatiran.
Kako god, moja ostavka nije mogla ništa promijeniti, toliko je daleko otišlo. Fudbal nije mogao ništa
promijeniti. Da smo bili prvaci svijeta u Italiji, svejedno bi bilo rata. Nije bilo povratka jer je počelo
tako jako i oštro.
1992. imao susret sa španskim novinarima. Novinarka me pitala šta mislim o ratu, i ispričala mi
kako je bila prisutna u Bosni kad su Srbi upali u selo, kako su ubili dijete i igrali mali fudbal s
dječijom glavom umjesto lopte. To je užas. Ona plače i pita mene. Šta da joj kažem kad je bila tamo
i vidjela. Šta na to čovjek može da kaže.
Tokom rata nisam bio u Sarajevu, bio sam u Grčkoj i Austriji. U Sarajevu su mi bile žena, kderka i sin.
Prvi put sam se čuo sa ženom kad sam bio u Skoplju zbog utakmice. Tog dana je počelo
bombardovanje Sarajeva. Navečer sam došao do nekog telefona. Pričao sam sa ženom, a ona je
stavila slušalicu na balkon da slušam detonacije. Ne vidim, ali čujem, i znam da svaka ta granata može
svaki čas pasti bilo gdje.
Kad god zazvoni telefon, pomislim srušilo se opet nešto. Ne smiješ uzeti slušalicu. Uvijek čekaš
neprijatnu vijest. U Grčkoj pogotovo – prekinute veze, ne možeš dodi do telefona. Tad sam trenirao
Panatenaikos. Preko nekih satelitskih veza smo uspostavljali kontakt sa Sarajevom. U Sarajevu nije
bilo telefona nego su radio-amateri spajali. Volio bih nadi čovjeka koji me spajao sa ženom da mu se
zahvalim. Taj čovjek je znao sve moje probleme, kao i moja žena. Pričaš sa ženom, linija otvorena,
nema intime. Pričaš svoj život, a on sluša.
Najgora vijest koja mi je stigla iz Sarajeva je kad su mi javili da je ubijen Sulejman Kulovid koji je igrao
u Željezničaru. Suljo je bio duša od čovjeka, ne bi nikog pipnuo, a ubili ga. Ali eto, takav je rat.
Dovoljno je kad saznaš da su ubili dijete u majčinom naručju. I to snajperista koji vidi sve. Znači ciljano
gađa i ubije dijete. To je vrhunac. Kad to doživiš pitaš se ko su ljudi s te strane koji mogu tako nešto
učiniti. Tu obično poludiš. Ako je još neko koga poznaješ, onda ti bude još teže…
Jedino što me spašavalo u to vrijeme je kad smo igrali utakmicu. Posvetiš se tome, misliš o utakmici.
Onda mi je došao sin u posjetu, pa malo progovoriš s njim. A opet, ne možeš da ne razmišljaš o
Sarajevu i ratu. Nisam znao šta je sa sinom, kderkom, ženom, sestrom, majkom, familijom. Da sam
mogao došao bih još poneki put u Sarajevo. Ali nisam mogao, nisam znao kako da dođem.
Iz ove knjige može se naučiti da treba cijeniti male stvari, one na koje u svakodnevnom životu
računamo, koje podrazumijevamo. Koliko jedna suha smokva može napraviti zadovoljstva nekome ko
je gladan, žedan, kome puca iznad glave. Male stvare postaju velike. To je pouka koja je vrlo bitna.
Kad pročitaš ovu knjigu, stvoriš osjedaj šta je u životu važno, šta može da bude važno, da bude
presudno. Koliko je važno samo nekome poturiti rame da se nasloni. Ljudi koji danima ne jedu,
nemaju osjedaj za bilo šta. Samo strepe da im ne tresne granata. Ovo je najgori način ratovanja – rat
u gradovima. Kad pucaš po gradu, ne možeš da promašiš. I to svi znaju. I oni što pucaju po gradu i oni
po kojima se puca. A s tom istinom nije lako živjeti.
110
Drago mi je što je knjiga objavljena u Japanu. Mislim da nam je u oporavku od rata od svih država
najviše pomogao Japan. To nije malo. Japanci imaju dosta svojih muka, ne treba im tuđih. Ali opet su
uradili puno. Žive teško, imaju zemljotrese, vjetrove, poplave, svega im je previše. Ne treba im tuđi
belaj. Preživjeli su i atomske bombe. Znaju šta ih je to koštalo i zato su antiratna nacija.
Mislim da de ljude u Japanu zanimati iskustvo djece Sarajeva. Oni prate sve što se dešava u svijetu,
osvrdu se na tuđe probleme. Čovjek u njima, posebno ako je ugrožen, uvijek može imati prijatelja. Tu
nema dileme.
Mnoga sjedanja u knjizi “Djetinjstvo u ratu” govore baš o prvim koracima s loptom, o prvim odigranim
utakmicama. Fudbal uvijek donosi dobro i radost, i kad je najteže. Da ima nekih pravila i kodeksa, da
nisu sva pravila i kodeksi bili zaboravljeni, kad djeca počnu igrati fudbal onda ne smije pucati. To je
minimalni kodeks ponašanja. Kad ljudi idu po vodu, ne smije da se puca. To mora biti pravilo. To je
minimum. Nestali su u ratu svi kodeksi. Ubijani su ljudi na sahranama, djeca na igralištu. To najviše
boli.
Ratova de uvijek biti. Svijet je prenaviknut na vođenje ratova, na smrt. Igrat de se Svjetsko
prvenstvno, a u Siriji de trajati rat. Ja sam navijač Bosne, ne mogu da budem objektivan. Pošto smo
inače inadžije, ja bih volio da Bosna opstane iz inata. Inat nije dobar savjetnik, ali valjda nekad može
da pomogne.
Ova knjiga daje upute kako živjeti i preživjeti u neko drugo vrijeme koje nede biti lako. U vrijeme kad
svijet poludi, kad ljudi podivljaju, kad reaguju nepredvidivo.
1992. imao susret sa španskim novinarima. Novinarka me pitala šta

mislim o ratu, i ispričala mi kako je bila prisutna u Bosni kad su Srbi
upali u selo, kako su ubili dijete i igrali mali fudbal s dječijom
glavom umjesto lopte. To je užas. Ona plače i pita mene. Šta da joj
kažem kad je bila tamo i vidjela. Šta na to čovjek može da kaže.
Ivica Osim
111
112
113
Moja ispovijest
Autor: Musa Ćazim Ćatid
Kako je gadno ulizica biti
I drugom smradne cjelivati stope!
Kako je gadno, prosed suze liti,
Da tuđi skutovi u njima se tope -
Kako je gadno ulizica biti!...
Kako je nisko nemat' samosvijesti
I u svom srcu ponosa i žara,
Pa tuđim znojem kruh natopljen jesti
Kraj snažnih ruku i umnoga dara -
Kako je nisko nemat' samosvijesti!...
Ja mrzim one, što pred drugim puze
114
I mrzim liske, što ništa ne rade
I svakog, ko se okiva u uze
Od predrasuda i ko laskat znade
I sve alčake, što pred drugim puze.
I nikad nikom "Pardon" nedu redi,
Jer svojim carstvom svojevoljno vladam;
Ja sam otvaram vrata svojoj sredi,
Pa kad uživam, ili kada stradam,
Ja opet nikom "Pardon" nedu redi.
Ta za me pero i budak je isto,
Žulj i znoj meni koru hljeba sladi;
Tek nek je čelo otvoreno, čisto
I nek se svjesno i pošteno radi,
Pa za me pero i budak je isto.
Ja samo slavim samosvijest i snagu
Gigantske volje, što brdine ruši;
Vjerujem u se. A slobodu dragu
Nosim k'o svetost u srcu i duši -
I slavim samo samosvijest i snagu...
Razume ljudski, ti si boštvo moje,
Pred kojim klečim i molitvu zborim.
Ja tebi palim tamjan krvi svoje
I tebi samo pred mihrabom dvorim,
Razume ljudski, ti si boštvo moje!...
115
116
117
118
119
120
121
122
123
124
125
126
127
128
129
130
131

132

Knjiga Koja Govori Istinu

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Knjiga Koja Govori Istinu

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

KNJIGA KOJA GOVORI ISTINU

- izbor tekstova sa portala focanskidani, flickr-a i facebooka

KNJIGA KOJA GOVORI ISTINU

Posted on 16 Septembra, 2018

GENOCID NAD MUSLIMANIMA FOČE 1941. – 1945. :

…Uvijek je tako sa svjedocima koji ne shvataju da šutnjom sami sebi

Te kosti… Nedavno, ponovno aktueliziranje srebreniĉkih kostiju, Natašu je

DA SE VRATIM KOSTIMA KOJE SMO MI SKUPLJALI, I NA ZABITIM, ALI I NA

Zulfikarpašić je u svome referatu govorio o nuţnosti ukidanja foĉanskog

A Tito je primijetio da on, Zulfikarpašić, izgleda slabo, da se treba naspavati i

GENOCID NAD MUSLIMANIMA FOČE 1941. – 1945. :

FOČANSKA JE TUGA PREGOLEMA : SVIREPO UBISTVO UGLEDNOG DOKTORA AZIZA TORLAKA

Svjedok kaţe da su u junu 1993. iz zloglasnog koncentracionog logora, KP

Naţalost, sliĉno doktoru, je nešto ranije, taĉnije u augustu 1992. stradao

Foĉanska je tuga pregolema…Neprebolna…

U istom poglavlju se spominje kako je presuĊeni ratni zloĉinac Dragan

FOČANSKA JE TUGA PREGOLEMA : SVIREPO UBISTVO UGLEDNOG DOKTORA AZIZA TORLAKA

BILE SU MALOLJETNE, NEVINE I ĈISTE KAO PROLJETNI CVIJET…

FOČANSKA JE TUGA PREGOLEMA : STRADANJE NASELJA ZUBOVIDI 1992.

Oĉi tvoje ko valovi Drine

Švedska novinarka Johanne Hildebrandt podijelila je na društvenim mrežama fotografiju

“Bio sam u Švedskoj. Ne daj, Bože, tuĊine!

Nedžad Ibrišimović , 1996.

Hodţić Sejda, roĊena 1925., ţena Muradifa, domaćica. Svakodnevno

FOČANSKA JE TUGA PREGOLEMA : STRADANJE

U foĉanskom naselju Ĉohodar mahala do 1992. od stare foĉanske loze familije

Foĉa kroz vrijeme / Faruk Muftić

Srpski zloĉini nad Bošnjacima – muslimanima / Šemso Tucaković

Foĉa 1992-1995. : ţrtve genocida / Rasim Halilagić

Genocid nad Bošnjacima na podruĉju Općine Foĉa : 1992.-1995. : (prilog

Dokumentacija Instituta za nestale osobe Bosne i Hercegovine

– Privatni izvori informacija…

Sve bosanske bitke / Mirsad Sinanovid i Sejo Omeragid

Putopis : odlomci o jugoslavenskim zemljama (knjiga I) / Evlija Čelebija ; preveo, uvod i

Foča : ponovljeni zločin i hronologija zločina 1941/45-1992/95. godina / Faruk Muftid

focanskidani blog at WordPress.com.

focanskidani blog at WordPress.com.

Fočanski kreatori genocida

Ideolozima genocida u Foĉi smatraju Vojislava Maksimovića (bio je profesor

Oni znaju gdje su nestali Bošnjaci

Miško Savić je došao u kuću po Zaima i njegovog sina Zikriju i odveo ih u KP

Ovo su samo neki od zloĉina poĉinjenih na podruĉju Miljevine u toku proteklog

Otkako je pronaĊena prva masovna grobnica na podruĉju Foĉe, postoji ideja da se u

korištena arhiva magazina Dani iz 2004. godine.

1992. imao susret sa španskim novinarima. Novinarka me pitala šta

KNJIGA KOJA GOVORI ISTINU

You might also like