ZA ISPIT (počinje od 75.

slajda, „generalizovane konverzacione implikature“)

75.

 implikature: konvencionalne (one koje nemaju veze sa kontekstom, ali ni sa istinitosnim

uslovima – kao što, na primer, veznik „ali“ implicira neki kontrast, ali rečenica nije netačna ako
nema kontrasta (dakle, ne utiče na istinitost), a ni kontekst ne može da promeni tu suprotnost –
dakle, nosi konvencionalnu implikaturu) i konverzacione

 konverzacione onda delimo na generalizovane i partikularizovane

76.

 ova sa 21 godinom je valjda generalizovana jer ti shvataš iz konteksta da “moraju imati 21” znači
“najmanje 21”, a ne “tačno 21” – ali, opet to nije vezano konretno samo za nekakvo pojedinačno
putovanje, nije baš samo za isključivo taj kontekst, nego nekako za takve situacije generalno; za
razliku od partikularizovanih koje su povezane sa konkretnom pojedinačnom situacijom iz
konteksta

77.

 ovo su valjda primeri da skontamo da nije da iz neke rečenice možemo da izvučemo samo
generalizovanu, a iz neke druge samo partikularizovanu implikaturu, nego uglavnom možemo i
jedno i drugo

 negde iz literature: alternativni izrazi za partikularizovane su određeni kontekstom, a za

generalizovane leksikonom!

78.

 u 114. se vidi da je otkaziva jer nije neka neopoziva istina, ipak je implikatura, može da se
prepravi ono što se pretpostavilo (mada mi je malo problematično ovde, ali, nije sad važno –
verovatno je korisno da se ovde ima na umu da “većina” ima 2 značenja: 1. “većina, ali ne svi” i
2. “većina, a možda i svi”; pa se možda u tom smislu otkazuje generalizovana, a ne i
partikularizovana implikatura)

 u 115. se vidi da delimično zavisi od konteksta, jer na osnovu ostatka rečenice zaključujemo da
ovo “moraju imati 21 godinu” znači “najmanje 21” (dok bi u nekim slučajevima moglo da znači i
“tačno toliko, ni manje ni više” – tipa, u rečenici gde se govori o tačnim godinama kad treba da
se primi neka vakcina, ili nešto slično)

79.
 sad imamo ponovo 115, ali nema veze, zvaćemo ga 115.2
 u 115.2 imamo konvencionalnu implikaturu – ono “ali” koje se spominjalo – da bismo videli kako
za konvencionalne ne važi da su otkazive niti da zavise od konteksta, što za generalizovane
konvencionalne važi, kao što smo videli na prethodnom slajdu
80.
 ništa posebno, to je to
81.
 s obzirom na to da ne dolaze sa rečenim nego sa podrazumevanim, trebalo bi da postoji
mehanizam da se iz onoga što je rečeno izračuna podrazumevano
 Grajs kaže da važi samo za partikularizovane, ne i za generalizovane – ne kažu svi
82.
 opet, pošto ne dolazi sa rečenim nego sa podrazumevanim, moguće je da pogrešno
pretpostavimo šta bi to trebalo da se podrazumeva pod rečenim, pa da iz nastavka rečenog
bude otkazano ono što smo pretpostavili
83.
 ovo je sad malo neobično, nije mi bilo jasno na prvu – ali, mislim da je poenta u tome da je
implikatura vezana za iskaz, i za propoziciju tog iskaza, a ne za konkretnu formulaciju (mada
mislim da ne može da se kaže da uopšte ne zavisi od formulacije, ali, ne zavisi od nekih sitnih
detalja kao što je izbor između glagola sličnog značenja)
84.
 delimo implikature na konvencionalne i konverzacione, ovde pričamo o testovima
identifikovanja konverzacionih – dakle, trebalo bi da ne budu konvencionalne
 već smo imali gore malo više o tome kako konvencionalne ne zavise od kontesta i nisu otkazive
85.
 iz onoga što je rečeno zaključujemo o onome što je pod tim podrazumevano, što je time
implicirano
86.
 da postoji samo jedna stvar koja može da se izvuče iz rečenog, onda bi to verovatno bio deo
osnovnog značenja, a ne implikatura
87.
 ovde je važno da se vidi njegova podela da bi se ukazalo na “nedostatke” i da bi se uporedilo sa
podelama koje se prave posle Grajsa
88.
 treća podmaksima načina, “budi kratak”, kaže nam da informaciju prenesemo na što koncizniji
način; druga podmaksima kvantiteta kaže nam da iznesemo samo one informacije koje moramo
i koje su potrebne, maksima relevancije bi mogla da se shvati kao “kaži samo ono što je
relevantno” – dakle, slične su
 prva podmaksima kvantiteta, “kaži sve ono što je potrebno”, prva i druga podmaksima načina,
“kaži to što imaš što jasnije i nedvosmisleno”, i maksima relevancije ako je shvatimo kao “kaži
sve što je relevantno” upućuju nas da kažemo što više – dakle, opet su slične
 zato su ljudi posle Grajsa pokušali da pojednostave model, a krećemo od Horna (on spada u
neograjsovce valjda)
89.
 Horn predlaže da se Grajsove maksime svedu na dva principa, jer je ekonomičnije – kvalitet se
izdvaja kao nadmaksima, a ostale mogu da se podvedu pod jedan od ova dva principa
90.
 ne znači da ovi primeri mogu samo ovako da se shvate, ovo su primeri kako shvatamo stvari kad
se vodimo Q principom
 znači, pretpostavljamo da nam je sagovornik rekao sve što je mogao, i da zbog toga nemamo
pravo da zaključimo nešto više od onoga što je rečeno
91.
 s druge strane, kad se vodimo R principom, pretpostavljamo da nam je sagovornik rekao onoliko
koliko je dovoljno da izvedemo određene zaključke, i da smatra da ne mora sve da nam crta, pa
prema tome zaključujemo da možemo i da treba da pretpostavimo i nešto više od toga što nam
je rekao
92.
 slušaocu bi bilo zgodnije da sva komunikacija počiva na Q principu, i da govornik kaže apsolutno
sve na najjasniji mogući način, dok bi govorniku bilo zgodnije da počiva na R principu, da bi on
rekao što manje, a da sagovornik izvede zaključke sam
 ali, komunikacija počiva na kombinaciji ova dva principa
93.
 ja sam ovo ovako nekako shvatila: nemarkiran izraz (znači, neki što običniji i što šireg značenja)
dozvoljava R inferencu (znači, možemo da pretpostavimo da to što je rečeno ipak nije sve, da je
moguće i da je priča komplikovanija, markiranija – ali, moguće je i da radi princip Q, da to što je
rečeno zaista jeste sve što ima da se kaže, nije da mora da važi R), dok markiran jezički izraz
(znači, neki specifičniji, užeg značenja) dozvoljava Q inferencu (dozvoljava da pretpostavimo da
je taj specifičan izraz s razlogom upotrebljen da bi se reklo sve što ima da se kaže) sa krajnjim
ishodom da nemarkirana situacija ne važi (možemo da pretpostavimo, ako je upotrebljen neki
specifičan i neobičan izraz, to znači da običan izraz ne bi obavio posao, jer bi nas asocirao na
neku klasičnu i uobičajenu situaciju, a za nju onda zaključujemo da ne važi – jer, da važi, lepo
bismo upotrebili najobičniji i najpoznatiji izraz koji imamo)
 sve sam ga objasnila, nema šta
94.
 ovo je sad objašnjenje: ako upotrebljavamo tako neobičnu konstrukciju kao što je “nokat je
slomljen od strane mene”, a ne uobičajenu “slomio sam nokat”, onda možemo da zaključimo da
nemarkirana situacija ne važi – odnosno, da uobičajena situacija, lomljenje svog nokta, na koju
pomislimo kad čujemo “slomio sam nokat”, ne važi, jer onda ne bismo morali ovoliko da
komplikujemo – već verovatno važi neka druga, neobična situacija koju ovaj prvi izraz obuhvata
a drugi ne bi obuhvatio, kao što je situacija lomljenja tuđeg nokta
95.
 jedan jezički iskaz možemo da tumačimo i u svetlu Q principa, i u svetlu R principa
 ali, pošto su ova dva principa suprotna, izvlačimo kontradiktorne inference
 u svetlu Q principa, pretpostavljamo da je rečeno sve što je moglo da se kaže, pa ako je rečeno
“bio je u stanju da popravi”, to verovatno znači da nije i popravio, jer bismo u suprotnom tako i
rekli, Q princip nam kaže da kažemo sve što možemo
 u svetlu R principa, dovoljno je da se kaže onoliko koliko nam treba da nas usmeri na prave
zaključke, pa ako je rečeno “bio je u stanju da popravi”, mi možemo da zaključimo da i jeste
popravio, jer nam je dato dovoljno informacija da zaključimo da je to sasvim moguće
 dakle, možemo da izvučemo zaključak “jeste popravio” i “nije popravio”, a to je kontradiktorno
96.
 sad idemo dalje sa neograjsovcima koji uprošćuju Grajsov model
 Levinson pojednostavljuje Grajsov, ali malko komplikuje Hornov model
97.
 Q heuristika glasi “ono što nije rečeno ne stoji”, ali to u praksi znači: za govornika – kaži sve što
možeš, jer neće biti podrazumevano ono što ne kažeš, izaberi da se izraziš najsadržajnije
moguće, nek tvoj izraz bude najbogatiji informacijama (a da to ne bude u nesuglasju sa I-
 heuristikom, koja ti kaže da ne moraš da naglašavaš ono što se podrazumeva), a za slušaoca –
pretpostavi da ti govornik govori sve što može i sve što zna (dakle, nemoj da pretpostavljaš više
od toga)
98.
 Levinsonova Q heuristika (“ono što nije rečeno ne stoji”) povezana je sa Grajsovom 1.
podmaksimom kvantiteta, koja nalaže da kažeš sve što možeš, i sa Hornovim Q principom, koji
kaže “reci koliko god možeš” – jer svi podstiču da se ništa ne prećuti
 Levinsonova I heuristika, koja se odnosi na upotrebu nemarkiranih izraza, povezana je sa
Grajsovom 2. podmaksimom kvantiteta (koja nam kaže da kažemo onoliko koliko baš moramo) i
sa Hornovim R principom (koji nam kaže, otprilike, “ako kažeš da neko ima problem s pićem,
ljudi će shvatiti da se to odnosi na alkoholno piće, dakle, štedi jezik i nemoj to bespotrebno da
naglašavaš”) – sve nam kažu da možemo da se izrazimo što prostije ako iz toga može da se
zaključi ono što je potrebno
 Levinsonova M heuristika je povezana sa Grajsovim podmaksimama načina (verovatno je trebalo
da bude N umesto M), “budi jasan i nedvosmislen”, jer se ona tiče načina na koji prenosimo
informaciju – valjda je Levinson upravo to i hteo da razgraniči, kao i Grajs, pa mu zato nije bio
dovoljan Hornov Q princip koji kaže da kažeš sve što možeš – Levinsonova Q heuristika ti kaže da
izneseš sve one informacije koje su potrebne, odnosi se na različite informacije koje možeš da
daš, a M heuristika ti kaže da tu informaciju koju daješ izneseš na način koji je maksimalno
informativan, koji je markiran onoliko koliko treba
99.
 otprilike kao ovo iznad: I heuristika i M heuristika su u opoziciji kao Hornov Q i R princip po
pitanju markiranih i nemarkiranih iskaza, a I i Q heuristika su u opoziciji kao Hornov Q i R po
pitanju toga šta će se i koliko toga će se reći
 dakle, Hornov Q princip obuhvata Levinsonovu Q i M heuristiku, jer je Levinson smatrao da treba
da se odvoji šta znači “kaži sve što možeš” po pitanju količine informacija (Q heuristika, kaži sve
informacije koje su relevantne, nemoj ništa da prećutiš), a šta po pitanju načina na koji će se reći
ta konkretna informacija (M heuristika, izaberi najinformativniji, najjasniji način da kažeš to što
imaš da kažeš) – donekle Levinson razmišlja sličnije Grajsu, koji razdvaja “kaži onoliko koliko
moraš, kvantitativno” i “budi što kraći, načinski” (ja sam to tako skontala, ne znam)
100.
 Q heuristika nam kaže “ako znaš da neko voli sve pesme Bitlsa, onda kaži sve, nemoj da kažeš
većinu – jer u ovom sve imamo dodatnu informaciju, razlikuje se stvarnost ako neko voli 60% i
ako voli 100% pesama”
 s druge strane, M heuristika nam kaže “ako je jakna roze, onda i kaži da je roze, nemoj da kažeš
svetlo crvena, jer će slušalac pretpostaviti da nije roze i da je neke neodređene blede boje, a
nema potrebe da unosiš takvu konfuziju – iako tu nema naročite dodatne informacije o jakni, ne
menjaju se istinosni uslovi te stvarnosti, roze jeste svetlo crvena na neki način – ti se potrudi da
stvari kažeš što informativnije i što jasnije”
 i kod Horna i kod Levinsona imamo nepodudarnost između onoga što govorniku odgovara i što
slušaocu odgovara
 101.
 leksikologiju zanima popis značenja, eventualno njihova frekventnost, ali ne i odnos sa
pragmatikom i način na koji prepoznajemo koje je od značenja relevantno u datom kontekstu
 autohiponimija – pojava gde upotrebljavamo hiperonim, ali nam je jasno da se pojam ipak
odnosi na neki od svojih hiponima, jer je stereotipno tako – “piće” je hiperonim, nemarkirano je,
ali, ako kažemo “treba mi piće” ili “on ima problem s pićem”, jasno nam je da se to ne odnosi na
sve tečnosti, nego na hiponim, alkoholno piće
102.
 izbegavanje sinonimije više odgovara govorniku – šta će mu mnogo naziva za jednu istu stvar,
lakše mu je da manje pamti, više mu odgovara čak homonimija, da se ne napreže da mnogo
razmišlja kako će nešto da nazove
 izbegavanje homonimije odgovara slušaocu, ako se dve stvari zovu isto onda on mora da mozga
na šta je govornik mislio od te dve stvari
103.
 odnosi između sudova, “svi S su P”, “nijedan S nije P”, “neki S su P”, “neki S nisu P”
104.
 subalterni odnos je ovaj levo i desno, između “svi S su P” i “neki S su P”, i između “nijedan S nije
P” i “neki S nisu P”
 oni daju skalarnu implikaturu u smislu da, ako imamo “neki S su P” možemo da pretpostavimo
da viša vrednost na skali ne važi, odnosno, da verovatno nije tačno “svi S su P”
 isto tako, ako imamo “neki S nisu P”, pretpostavljamo da ne važi viša vrednost na skali, “nijedan
S nije P”
105.
 kontrarni odnos je ovaj gore, između “Svi S su P” i “Nijedan S nije P”
 ne mogu biti istinite istovremeno, mogu biti neistinite istovremeno
 ako bi bile istinite istovremeno, jasno je da to ne bi išlo – ne može da važi i da svi jesu i da niko
nije
 ako je neistinito “svi S su P”, to znači da barem neko S nije P
 a ako je neistinito “nijedan S nije P”, to znači da barem neko S jeste P
 dakle, moguće je da oba ova suda budu neistinita, u situaciji gde poneko S jeste P, a poneko nije
106.
 kontradiktorni odnos je ovaj na preseku dijagonala, između “svi S su P” i “neki S nisu P”, i između
“nijedan S nije P” i “neki S su P”
 ne mogu istovremeno da budu ni istinite ni neistinite
 ne mogu istovremeno da budu istinite: to je prilično jasno, ako važi “svi S su P”, onda ne može
da postoji “neko S koje nije P”; a ako važi “nijedan S nije P”, ne može da postoji “neko S koje
jeste P”
 ne mogu istovremeno da budu neistinite:
o ako je neistinito “svi S su P”, to znači da postoji bar neko S koje nije P
o međutim, ako je istovremeno neistinito “neki S nisu P”, to znači da svi S jesu P
o dakle, ni ova dva ne mogu da idu zajedno (svi jesu, i neko nije)
o isto tako, ako je neistinito “nijedan S nije P”, znači da postoji bar neko S koje jeste P
o a ako je istovremeno neistinito “neki S su P”, to bi značilo da nijedno S nije P
o ne mogu istovremeno ni da budu neistinite (niko nije, i neko jeste)
107.
 supkontrarni odnos je ovaj dole, između “neki S su P” i “neki S nisu P”
 ovde je greška na prezentaciji, treba da stoji da mogu biti istinite istovremeno, a ne mogu biti
neistinite
 mogu biti istinite: neki jesu P, neki nisu P, sve u redu
 ne mogu biti neistinite:
o ako je neistinito “neki S su P”, znači da nijedan S nije P
o a ako je neistinito “neki S nisu P”, znači da svi S jesu P
o onda bismo došli do toga da istovremeno svi S jesu P i nijedan S nije P, što ne bi baš išlo
108.
 nisam sigurna da razumem ovo, nisam obratila pažnju kad sam spremala, možda se misli na
subalterne?
109.
 posle Horna i Levinsona, još jedan pokušaj da se maksimalno pojednostavi Grajsov model – u
ovom slučaju, da se svede na relevanciju
 relevantnost je značajna i za komunikaciju i za kogniciju – za komunikaciju u smislu da
pretpostavljamo da sve što je izrečeno u komunikaciji jeste na neki način relevantno za taj
razgovor; a za kogniciju u smislu da pokušavamo da shvatimo sve što čujemo tako da bude što
više u skladu sa našim znanjima o svetu (valjda smo tu pominjali da je slično kao sa onim slikama
u psihologiji što naš mozak sam povezuje da bi mu zaličilo na nešto što zna), i tako da što više
proširi svoja znanja o svetu
110.
 relevancija kao pozitivni kognitivni efekat predstavlja razliku u načinu na koji osoba poima svet
(u smislu da tvoji kognitivni napori da pronađeš u svemu ono što je za tebe relevantno treba da
dovedu do nekih novih saznanja o svetu, makar najsitnijih)
111.
 kontekstualna implikacija – derivira se iz inputa (onoga što čujemo/vidimo...), konteksta
(situacije u kojoj smo, naših znanja o svetu...) i humane ljudske težnje da maksimizuje
relevanciju (ono iznad, naši komunikativni i kognitivni napori da postignemo pozitivne efekte) –
a implikacija je, ne implikatura, jer bi trebalo je to nešto što stvarno sledi i što možemo da
zaključimo, nije samo jedna od mogućnosti za tumačenje kao što je slučaj sa implikaturom
 interpersonalno – između govornika i slušaoca, tako je bilo kod Horna i Levinsona;
intrapersonalno – ovde u teoriji relevancije, u jednoj osobi samoj, koliko treba da se potrudi da
na pravi način nešto shvati, i koliko pozitivnog efekta ima iz toga što je shvatila
112.
 eksplikatura – središnji nivo između semantike i pragmatike – istinosni sadržaj obogaćen
kontekstom
 semantika je istinosni sadržaj, i semantičko značenje u principu ne bi trebalo da zavisi od
konteksta
 pragmatičko značenje uvek zavisi od konteksta (kao ono “hladno mi je” koje u različitim
kontekstima kapiramo kao “zatvori prozor”, “ajmo si”, “zagrli me...” – ali, ne možeš tu
implikaturu da odrediš kao istinitu ili neistinitu, može samo da bude pragmatički deplasirana, da
ne odgovara kontekstu
 e, eksplikatura bi bila značajna, recimo, za deiksu – prvo iz konteksta odredimo ko je taj “on” u
rečenici “on je profesor”, na primer, a kad odredimo o kome se radi, onda možemo i da
odredimo istinitosnu vrednost, da kažemo da li jeste ili nije profesor
 Bah govori o “implicituri”, zalaže se za to kao novi termin, za primere tipa “nisam jeo danas” – to
znači “nisam još uvek, za sada, jeo danas”
 zvuči blentavo, ali, on je ovako nekako razmišljao, valjda: kod implikatura, ako neko kaže
“hladno je”, a ti shvatiš “aha, hoće da ga zagrlim!”, izvukao si neku dodatnu, novu informaciju –
ali, u situacijama kao kad neko kaže “muškarci više vole plavuše” (to je valjda njegov primer), a ti
shvatiš “aha, to znači da više vole plavuše od žena druge boje kose”, to nije nova informacija,
nego samo dopuna stare, ono što se podrazumeva i što ne mora da se naglasi, pa zato nije ni
implikacija ni implikatura nego nešto treće – to sam kao iz neke literature probala da shvatim
113.
 odnos između teorije relevancije i onih prethodnih teorija:
o Grajs ima 4 maksime sa podmaksimama, neograjsovci (Horna i Levinsona smo pominjali)
svode na 2 ili 3 principa, teorija relevancije svodi na jedan – relevanciju
o kod Grajsa i neograjsovaca imamo interpersonalnu tenziju između govornika i slušaoca,
kod tr imamo intrapersonalnu
o Grajs i neograjsovci imaju dva nivoa, semantičko značenje i implikaturu, a tr uvodi treći,
središnji nivo, eksplikaturu
114.
 Grajs deli značenje na:
o prirodno i neprirodno (to je ono sa samog početka, što je bilo za kolokvijum – prirodno
značenje je nekakvo povezivanje znakova iz prirode, tipa kad kažemo da zvuk groma
znači da će pasti kiša; a neprirodna su sva konvencionalna značenja, sve jezičko je
neprirodno),
o onda se neprirodno deli na ono što je rečeno (čime se bavi semantika) i ono što je
implicitirano (pragmatika),
o onda se implicitirano deli na konvencionalno (konvencionalne implikature su one koje
ne zavise od konteksta, ali nemaju ni veze sa istinitosnim uslovima – na primer, veznik
“ali” nezavisno od koteksta nosi značenje suprotnosti, ali ne možemo da kažemo da je
rečenica neistinita ako nema suprotnosti i ako smo pogrešno upotrebili to “ali”) i
konverzaciono
o onda se konverzaciono deli na generalizovano (ono što delom zavisi od konteksta, ali se
izvodi uopšteni zaključak, a ne usko vezan za tu konkretnu situaciju) i partikularizovano
(ono što je baš vezano za konkretnu situaciju)
115.
 neograjsovci su se najviše bunili što se konvencionalne implikature svrstavaju u pragmatičku
oblast rada, oni bi to da prebace na semantiku
 zato dele značenje na:
o prirodno i neprirodno
o onda neprirodno dele na konvencionalno i nekonvencionalno!
o onda konvencionalno dele na rečeno i konvencionalno implicitirano, pri čemu i jedno i
drugo pripada semantičkom značenju
o a nekonvencionalno pripada pragmatičkom značenju
116.
 teorija relevancije malko komplikuje stvari, ali, ne deluje besmisleno
 značenje se kod njih deli na:
 o enkodirano (ono što je čisto semantičko, što je osnovno značenje) i inferirano (ono o
čemu mora neka vrsta zaključka da se izvede da bi se shvatilo na pravi način, što je
pragmatičko)
o onda se inferirano deli na eksplicitirano (eksplikatura, taj središnji sloj, koji nije
semantički, pre je pragmatički, ali je i dalje povezan sa istitosnom vrednošću) i
implicitirano (implikature, neistinitosnovrednosne, čista pragmatika)
117.
 dakle, prema ovim modelima možemo da vidimo ko kako definiše pragmatiku
 uglavnom se razlike tiču
o konvencionalnih implikatura – Grajs ih stavlja u pragmatičko značenje, neograjsovci
prebacuju u semantičko, teorija relevancije isto tako;
o i generalizovanih implikatura – Grajs i neograjsovci ih stavljaju u implikature, po teoriji
relevancije nema potrebe da se izdvajaju, ali, ako se izdvajaju, onda valjda spadaju u
eksplikaturu (verovatno zato što, na primer, mi iz konteksta shvatamo da li “moraju da
imaju 21 godinu na dan putovanja” znači da moraju da imaju tačno toliko ili najmanje
toliko, ali, kad to odredimo, onda možemo da odredimo da li je to istina ili nije)
118.
 mislim da umesto “nemoguće je” u (155) treba da bude “nije nemoguće”, ali nisam sigurna
119.
 Grajs i neograjsovci za skalarne implikature kažu da, kad odaberemo neku vrednost na skali, ono
iznad obavezno ne važi
 ovde to ne mora da znači, razlikuje se bidirekciono čitanje (ono iznad ne važi, neki znači ne svi) i
unidirekcionog (ono iznad može da važi, neki znači neki, a možda i svi)
120.
 spada u eksplikaturu, kao one generalizovane implikature, jer govornik mora prvo na osnovu
konteksta ili čega već da odredi da li se radi o bidirekcionom ili unidirekcionom čitanju, a onda
može da kaže da li je rečenica istinita ili nije (ako proceni da ovo neki znači ne svi, a ispostavi se
da su svi u pitanju, može da kaže da rečenica nije istinita)
121, 122.
 ovo bolje da se ne uplićem da nešto objašnjavam, ne bih rekla da sam u potpunosti shvatila :(
123.
 idemo daljeee, ovo više nema veze sa teorijom relevantnosti i tim prethodnim stvarima
 referencijalna semantika – stvari o kojima pričamo su stvari u realnosti
 mentalistička semantika – stvari o kojima pričamo su predstave o tim stvarima koje se nalaze u
našoj glavi
 Frege, smisao i referenca: referenca je objekat u realnosti kome dajemo određene nazive, a
smisao je ona predstava koju vezujemo za određeni naziv za taj objekat – primer je planeta
Venera i zvezda Danica, jedna je referenca a dva smisla
124.
 nisam sigurna kako je tačno smisao nepromenljiv a referenca promenljiva
 referent je valjda ono što je u stvarnosti, a referišućim izrazom upućujemo na referenta
125.
 argument za mentalistički pristup: možemo da govorimo i o stvarima koje ne postoje u
stvarnosti, nemaju svog referenta, ako postoje u našoj glavi
126.
 s jedne strane, ako neko kaže da je “starac skočio s mosta”, a neko ga ispravi da nije starac nego
mlada žena, to ide u korist mentalističkoj hipotezi, jer, iako se referent u stvarnosti potpuno
menja, on zauzima istu poziciju u tvojoj mentalnoj slici
 međutim, ako neko kaže “starac je skočio s mosta”, a neko mu kaže: “ne, nije”, teško da ga on
ispravlja povodom onoga što je u njegovoj glavi, ispravlja ga po pitanju činjeničnog stanja stvari
u realnosti – tako da bi to bio argument u korist referencijalnoj hipotezi
127.
 verovatno bi i za ovo moglo da se kaže da je u korist mentalističkoj: često nije poznat ili ne
postoji neki konkretan referent u stvarnosti
128.
 koliko sam ja shvatila, u primerima (172) - (175), iako je referent problematičan (tipa, referiše se
na vrstu, ne na jednog konkretnog tigra), ipak postoji referent (vrsta, jelte) – a u (176) uopšte
nemamo referenta, upotrebljavamo jezički izraz emfatički, ni na šta ne upućujemo
129.
 deiksa: oni izrazi kojima se upućuje na nešto, tako da je prvo potrebno da se razreši na šta se to
upućuje da bi im se dodao semantički sadržaj – zato spadaju u nivo eksplikature, prema teoriji
relevancije
 temporalna: ona koja se odnosi na vreme (sada, tada, krajem nedelje... – prvo moramo da
odredimo kad je to “tada”, krajem koje nedelje, i slično, pa tek onda možemo da odredimo
istinitost rečenice)
 personalna: lične zamenice, prisvojne... (isto tako, prvo moramo da odredimo na koga se
odnose)
 spacijalna – mesto; diskursna – upućuje se na nešto iz konteksta
130.
 ova tabelica: “ovaj” bi bio neko ko je blizu govornika, a daleko od sagovornika (to označavaju + i
-), “taj” je blizu sagovornika, a daleko od govornika, “onaj” je daleko i od jednog i od drugog
 isto je i za “ovde”, “tu”, “onde”, i slično
 valjda
131.
 određenost u smislu the i a u engleskom, i te stvari
 dva pristupa određivanju određenosti: poznatost (upotrebljavamo određeni član, vid prideva, ili
šta već, kad govorimo o nečemu što je već pomenuto, što je poznato) i jedinstvenost
(upotrebljavamo kad je nešto što je jedinstveno – tipa “moj otac”, to je taj jedan, i zato bi
trebalo da nam uvek bude prirodno da kažemo “dobri”, a ne “dobar”)
132.
 Rasel je valjda smatrao da je jedinstvenost merilo određenosti, ovi primeri su kako bi se različito
formalno semantički zapisala ista rečenica kad je sa određenim i sa neodređenim članom, malo
je zamršeno
133.
 nezgodni su primeri gde nije ni poznat ni jedinstven entitet, a moguće je da se upotrebi
određeni član; uvodi se i jaka i slaba određenost, primeri su na 134, ali nije mi nešto ni intuitivno
ni skroz jasno
135.
 pokušaj da se objasni da ne treba da postoji određeno/neodređeno nego u nekoj meri određeno
 Arijel: različit stepen dostupnosti
136.
 Gundel, slično kao Arijel, ima skalu datosti – opet, u kojoj meri je nešto određeno u svesti
slušaoca
137.
 kao za skalarne implikature: nivo određenosti na kom je neki pojam obuhvata sve niže nivoe
određenosti, i kaže nam da viši nivoi ne važe, odnosno, da sigurno nije na višem nivou
određenosti
138.
 anafora: kad neki izraz upućuje na neki prethodni, a oba ta izraza upućuju na zajedničkog
referenta
 katafora: isto, samo se upućuje na izraz koji sledi, a ne prethodi
139.
 epitet ili pseudoanafora – valjda je to kad se izrazom upućuje na prethodni, ali ne u smislu da
oba izraza upućuju na istog referenta, nego kad anaforski upotrebljen izraz bliže određuje
referenta na koji upućuje prethodni izraz
140.
 nulta anafora – donekle je slična pseudoanafori, s tim što ovde nemamo bliže određivanje
pojma, nego imamo nešto što se odnosi na prethodno pomenuti pojam, s tim što se taj pojam
ne ponavlja niti se bilo kako na njega upućuje (u primeru (199), da je stajalo “poslaćeš mi kopije
njih”, ili, “poslaćeš mi njihove kopije”, to bi bila prava anafora, jer bi ovo njih upućivalo na
prethodno pomenuta dokumenta – međutim, ovde imamo elipsu, pa je zato nulta anafora, jer
nemamo čak ni takav izraz koji upućuje na prethodni izraz, iako ga podrazumevamo)
141.
 referencijalna i atributivna upotreba određenih jezičkih izraza – Donelan kaže: “Govornik koji
koristi određeni izraz atributivno tvrdi nešto o bilo kome ili bilo čemu što je takvo-i-takvo.
Govornik koji koristi određeni izraz referencijalno, s druge strane, koristi taj izraz (opis) da
omogući slušaocima da odrede o kome ili čemu govori, i da onda tvrdi nešto o toj osobi ili stvari”
(to ja sama prevodila, nije baš citat najsjajniji)
 dakle, kad atributivno neko kaže “Smitov ubica je lud”, on kaže “Ko god da je Smitov ubica, ta
osoba mora da je luda”
 kad neko referencijalno kaže “Smitov ubica je lud”, on kaže “Neko o kome znate da je lud je
Smitov ubica” – otprilike tako, valjda
142.
 u srpskom nemamo članove, imamo određeni i neodređeni pridevski vid, isto kao i za članove
uglavnom se određuje preko poznatosti ili jedinstvenosti
143.
 opet imamo slučajeve gde se pojavljuje određeni vid, a da se ne radi o nečemu pomenutom niti
jedinstvenom
144-146.
 kako se na to gleda u normativno nastrojenoj literaturi
147.
 navodi se da se na polju terminologije uvek javlja određeni vid, ali to nije slučaj
148.
 i Vuk koristi određeni vid i u slučajevima kad nije ni pomenuto ni jedinstveno (dakle, verovatno
se ne radi o slabljenju osećaja, radi se o nečemu drugom), i drugi lingvisti, i Andrić
151.
 objašnjenje: određeni vid prideva “novi” ne mora uvek da upućuje na određenost izraza, već
može da upućuje na specifičnost izraza koji je zapravo neodređen
 ima ordinalnu (ordinalni pridevi su oni tipa naredni, prethodni, sledeći – upućuju na mesto u
nizu) i neordinalnu interpretaciju
152.
 neodređeni vid uvek ukazuje na neodređenost, nejedinstvenost, upućuje na generičku
interpretaciju (“zainteresovan učenik...” nam uvek znači “bilo koji zainteresovan učenik”, a ne
“taj konkretni zainteresovan učenik”, to bi čudno zvučalo) – iako je nešto već pomenuto,
neodređenim oblikom pridevskog vida ne može da se upućuje na to!
 određeni vid može da znači i “bilo koji zainteresovani učenik” i “taj konkretni zainteresovani
učenik” – dakle, može i ne mora da se upućuje na nešto što je prethodno pomenuto
153.
 opet, neodređenim pridevom ne može da se upućuje na nešto što je jedinstveno
 određenim vidom može i ne mora da se ukazuje na jedinstvenost (mislim da bi to bilo, otprilike,
ovo: kad kažemo “moj mudri prijatelj”, to može da znači “od svih mojih prijatelja, onaj jedan koji
je mudar i po tome jedinstven” ili “jedan od mojih prijatelja, koji je slučajno mudar, ali ne mora
da znači da je jedini u tome”)
154.
 i po pitanju restriktivnosti, neodređeni vid ima samo restriktivnu interpretaciju (ako upotrebimo
“zanimljiv čas”, znači da ima i onih koji nisu zanimljivi, a ovo o čemu pričamo se odnosi na
zanimljive), dok određeni vid ima obe (“zanimljivi čas” može da znači da ima i onih koji nisu
zanimljivi, a može da znači i da su svi zanimljivi i da je zanimljivost opšta odlika svih njegovih
časova)
155.
 isto i ovde, “krvoločan vuk” znači da ima i onih koji to nisu, “krvoločni vuk” može da znači i da
ima onih koji to nisu, a može i da svi jesu
156.
 neodređeni je uvek supsektivan (“dobar policajac” je onaj koji je dobar u svom poslu, podskup
policajaca), dok je određeni vid dvosmislen (“dobri policajac” može da bude onaj koji je dobar u
svom poslu, podskup policajaca, a može i da bude onaj koji je generalno dobar čovek i policajac
je, presek skupova dobrih ljudi i policajaca)
157.
 nemam šta posebno da objašnjavam, zaključak ovog prethodnog, nismo izgubili osećaj kad treba
koji vid, samo se značenje određenog proširilo tako da obuhvata i značenje neodređenog, nije da
ga pogrešno koristimo
158.
 presupozicijaa
 to bi trebalo da je, otprilike, nešto što se podrazumeva iz onoga što smo rekli, bez čega ono što
govorimo nema nikakvog smisla
159.
 Frege kaže da, kada iznosimo tvrdnju o nekoj osobi, to uvek povlači presupoziciju o postojanju
osobe o kojoj pričamo
 važno je da presupozicija ostaje i u afirmativnim i u negativnim rečenicama
 160.
 Frege kaže da, ako presupozicija ne stoji (na primer, ako iznosimo neku tvrdnju o nekome ko
uopšte ne postoji), ta rečenica ne može da bude ni tačna ni netačna
 Rasel kaže da može i da je netačna
161.
 Stroson isto kao Frege kaže da nije ni tačna ni netačna
162.
 Levinson valjda kao Rasel kaže da mora da bude tačna ili netačna
 mnogo mu je čudna ova definicija – jer, ako kažemo da A presuponira B onda kada je B tačno i
kad je A tačno i kad je A netačno, mogli bismo da kažemo da A presuponira neke opšte istine
koje uopšte nemaju veze sa tvrdnjom A
 ne znam, nešto se nismo baš razumeli Levinson i ja
163.
 Birner to proširuje, nisu “tačno” i “netačno” jedine opcije, i ovo donekle rešava prethodni
problem – ona kaže da A presuponira B ako je B tačno i kad je A tačno i kad je A netačno, ali, ako
je B netačno, onda A ne može da bude ni tačno ni netačno
164.
 konstantnost pod negacijom – ako kažemo “kralj Francuske je ćelav” presuponiramo da on
postoji, ali, i ako kažemo “kralj Francuske nije ćelav”, isto presuponiramo da on postoji
165.
 kad negativno odgovorimo na pitanje koje nosi određenu presupoziciju, nismo negirali
presupoziciju – to možemo samo ako to eksplicitno naglasimo
166.
 Loftus i Zani pokazuju kako jako presupozicija može da deluje – određeni član presuponira
postojanje referenta, zbog čega su ispitanici bili mnogo uvereniji u njegovo postojanje, što je
uticalo na njihove odgovore
167.
 okidači presupozicije su oni jezički izrazi koji, jelte, pokreću presupoziciju – lična imena i
određeni izrazi okidaju presupoziciju o postojanju onoga o kome/čemu se priča, faktivni glagoli
okidaju presupoziciju o istinitosti/postojanju onoga iz zavisne rečenice koja sledi, fazni glagoli
okidaju presupoziciju o postojanju radnje o čijoj određenoj fazi se govori...
168.
 projekcija presupozicije je valjda neka vrsta širenja presupozicije iz manjeg dela jezičkog izraza
na veći deo ili na ceo izraz
 na primer, u (235), presupozicija o postojanju kralja Francuske se širi iz zavisne klauze na celu
rečenicu
169.
 u (237) “misliti” je čep, jer ne dozvoljava presupoziciji iz zavisne klauze da se proširi na celu
rečenicu
 u (238) mislim da malo nije fer da se kaže da čep propušta, ali to sad nije bitno – misli se na to
da propušta presupoziciju o postojanju Udruženja, i postojanju logoa tog Udruženja
170.
 ovo ne znam baš lepo da objasnim, a baš deluje zanimljivo
 171.
 iako je konstantna pod negacijom, presupozicija je ipak oboriva – ne može da se negira običnim
“ne” kojim se negira rečenica, ali je moguće da se eksplicitno naglasi da presupozicija ne stoji
 172.
 ovo ili ja uopšte nisam razumela kako treba ili je prilično glupo (moguće i da je oba)
 ne znam, uglavnom je valjda poenta da su meki okidači oni kod kojih može da se odbaci
presupozicija, tvrdi oni kod kojih ne može, ali meni uopšte nije jasno na osnovu čega je ova žena
to podelila
173.
 ovo Stalnakerovo mi već ima smisla: to smo slikovito objašnjavali onim mentalnim karticama
koje imamo o pojmovima (zato ne možemo da kažemo ni da je tačno ni da je netačno “kralj
Francuske je ćelav”, jer nemamo karticu o kralju Francuske, ali možemo da kažemo da je
netačno “kralj Francuske je u mojoj sobi”, jer imamo mentalnu karticu o svojoj sobi i ona ne
sadrži kralja Francuske – valjda, otprilike)
174.
 i on misli da nije neistinita rečenica ako presupozicija nije tačna, samo je pragmatički deplasirana
 ekvativna interpretacija je valjda ona u kojoj su obe strane jednačine jedinstvene, dok u
predikativnoj druga strana nije (u (253) taj ujka nije jedan jedini autor bestselera) – kao ono
“Smitov ubica je lud”, da li se radi o nekoj ludoj osobi konkretnoj na koju se upućuje, ili samo taj
čovek pripada skupu ludaka
175.
 različito obogaćivanje zajedničke osnove među sagovornicima dovodi do različite snage
presupozicije
176.
 ovde se valjda pokazuje da je moguće da postoji presupozicija o nečemu iako to nešto nije deo
zajedničke osnove sagovornika, ali verovatno onaj sagovornik kome to nešto nije poznato
pretpostavlja da je istinito i relevantno i šta već sve treba da pretpostavi u korist nastavka
komunikacije, pa zato podešava svoju presupoziciju, širi zajedničku osnovu, tako nešto
177.
 fokus – ono što je nova informacija
 u uklještenim klauzama stara informacija nosi presupoziciju o tome što je u njoj, što je valjda i
logično, jer je stara informacija (ako kažemo “ono što me naročito nervira kod pragmatike je...”,
presupozicija je da nas nešto sigurno nervira)
178.
 ovo sa tarabicom je ono što je pragmatički loše, iako ne može da se kaže da je netačna rečenica
(nema smisla da odgovorimo na pitanje “Ko je doneo cveće?” sa “Jovan je DONEO cveće”, zašto
bismo naglašavali to “doneo” – ali, ne može da se kaže da je neistinito, samo je pragmatički
deplasirano)
179.
 topikalizacija je pomeranje topika na početak rečenice, fokalizacija pomeranje fokusa
 fokus može da se markira ili time ili intonacijom
180.
 ovo smo već pomenuli
181.
 testovi za identifikovanje topika: da bismo odredili šta je tema, odnosno stara informacija u
rečenici, pokušamo da preformulišemo rečenicu sa “što se tiče / kad je u pitanju” ili sa “kaže za”
– ako neki deo rečenice možemo da vežemo za to, to bi trebalo da je topik (na primer, da bismo
proverili šta je topik rečenice “Sneg još nije pao”, možemo da preformulišemo kao: “Što se tiče
snega, nije još pao”, ili kao “Kad je u pitanju sneg, nije još pao”, ili kao “Kaže se za sneg da nije
još pao” – a teško da bismo mogli da kažemo “Kaže se za ono što još nije palo da je sneg” ili tako
nešto – dakle, sneg je topik)
182.
 osim toga što je nešto u rečenici stara ili nova informacija, može da nosi i dodatno obeležje
kontrasta – i topik i fokus mogu da budu kontrastni
 da smo u (267) imali odgovor “Bilove sestre su...”, to bi bio običan topik – ali, pošto imamo
“Bilova najmlađa sestra je...” tu kontrastiramo jednu sestru ostalim, ne uzimamo za temu sve
ono što je bilo u pitanju, pa je zato ovaj topik kontrastni
 isto tako, fokus je u (267) običan, samo se daje nova informacija, dok se u (268) kontrastira sa
drugom radnjom pa je kontrastni
 nisam baš sigurna da mi je jasno što se ove dve stvari uopšte mešaju
183.
 derivativisti smatraju da se i generalizovane i partikularizovane implikature (pominjane su ranije)
izvode (deriviraju, jelte) na isti način, i da nema neke potrebe da se posebno izdvajaju
generalizovane i da se pravi posebna fama oko njih
 difoltisti smatraju da se generalizovane ne deriviraju, nego po difoltu proizilaze iz iskaza
184, 185.
 dokazali su da postoje stvari koje se stvarno izračunavaju po difoltu – bidirekciono čitanje
kvantifikatora “neki” je automatsko, unidirekciono se izračunava
187 – 194.
 neki pokušaji podele humora, uglavnom se zasniva na nekoj vrsti izneverenog očekivanja
 nema neke formule, za ono pitanje gde se analizira vic ili neka situacija svakako mora da se
pretrese celo gradivo
