Периодни систем

Периодни систем (енгл. periodic table)

та еларни је приказ хемијских
елемената, распоређених на основу
њиховог атомског роја ( рој протона),
електронске конфигурације и
понављајућих хемијских осо ина.
Овакав распоред показује ерио ичне
законе, а пример су елементи са
сличним карактеристикама смештени у
истој колони. Такође се разликују и
четири правоугаона лока са Периодни систем (легенда боја се налази испод)
одређеним, при лижно сличним
хемијским осо инама. У принципу,
унутар једног реда (периоде) елемената метали су на левој, а неметали на десној страни.

Редови периодног система називају се периоде, а колоне се називају групе. Шест група има своја
имена, као и ројеве; на пример: елементи 17. групе су халогени, док су елементи 18. групе
племенити гасови. Периодни систем може да се користи за извођење односа између својстава
различитих елемената, те предвиђање својстава нових елемената који се откривају или синтетишу.
Периодни систем пружа користан оквир за анализирање хемијских карактеристика материје и
широко се користи у хемији, физици и другим наукама.

Руски хемичар Дмитриј Мендељејев је 1869. године о јавио први општепризнат периодни систем.
Свој систем развио је да и илустровао периодичне законе и својства тада познатих елемената.
Мендељејев је такође предвидио нека својства тада непознатих елемената, за које се очекивало да
ће да попуне празнине у овом систему. Већина његових предвиђања се показала тачним када су
поменути елементи касније откривени. Мендељејевљев периодни систем од тада је знатно
проширен и прерађен откривањем или синтетисањем додатних нових елемената, као и развојем
нових теоретских модела за о јашњавање хемијских принципа.

Сви елементи од атомског роја 1 (водоник) до 118 (оганесон) откривени су или синтетисани, а
последње проширење периодног система (нихонијум, московијум, тенесин и оганесон; именовани
28. новем ра 2016) Међународна унија за чисту и примењену хемију (IUPAC) потврдила је 30.
децем ра 2015. године; првих седам редова периодног система је комплетирано.[1][2] Прва
94 елемента постоје природно, иако се неки могу пронаћи само у траговима и или су синтетисани
у ла ораторијама пре него што су пронађени у природи.[н. 1] Елементи са атомским ројем из
интервала 95—118 једино су синтетисани у ла ораторијама или нуклеарним реакторима.[3]
Синтеза елемената који имају веће атомске ројеве је оно чему хемичари тренутно теже. Бројни
синтетички радиоизотопи елемената који се природно појављују такође су произведени у
ла ораторијама.
Садржај
Преглед
Методи груписања
Групе
Периоде
Блокови
Метали, металоиди и неметали
Периодични трендови и обрасци
Електронска конфигурација
Атомски радијуси
Енергија јонизације
Електронегативност
Електронски афинитет
Метални карактер
Повезујуће или групе премоснице
Историја
Први покушаји систематизације
Мендељејевљев систем
Друга верзија и даљи развој
Различити периодни системи
Дуги или систем са 32 колоне
Системи с различитим структурама
Отворена питања и контроверзе
Позиција водоника и хелијума
Група 3 и њени елементи у 6. и 7. периоди
Лантан и актинијум
Лутецијум и лоренцијум
Лантаноиди и актиноиди
Групе укључене у прелазне метале
Елементи с непознатим хемијским особинама
Додатна проширења периодног система
Елемент с највећим могућим атомским бројем
Оптимални облик
Модерна верзија
Види још
Напомене
Референце
Цитирана библиографија
Литература
Спољашње везе
Преглед
Периодни систем
Група 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10
Алкални Земно‐
метали алкални
метали
Водоник
Периода
1 1
H
1,008
Литијум Бери‐
лијум
2 3 4
Li Be
6,94 9,0122
Нат‐ Магне‐
ријум зијум
3 11 12
Na Mg
22,990 24,305
Калијум Кал‐ Скан‐ Тита‐ Вана‐ Хром Манган Гвожђе Кобалт Никл Б
цијум дијум нијум дијум
4 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28
K Ca Sc Ti V Cr Mn Fe Co Ni C
39,098 40,078 44,956 47,867 50,942 51,996 54,938 55,845 58,933 58,693 63
Руби‐ Строн‐ Итри‐ Цирко‐ Нио‐ Молиб‐ Техне‐ Руте‐ Роди‐ Пала‐ С
дијум цијум јум нијум бијум ден цијум нијум јум дијум б
5 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46
Rb Sr Y Zr Nb Mo Tc Ru Rh Pd A
85,468 87,62 88,906 91,224 92,906 95,95 [98] 101,07 102,91 106,42 10
Цезијум Баријум Лантан Хаф‐ Тантал Вол‐ Рени‐ Осми‐ Ири‐ Платина Зл
нијум фрам јум јум дијум
6 55 56 57 72 73 74 75 76 77 78
Cs Ba La Hf Ta W Re Os Ir Pt A
132,91 137,33 138,91 178,49 180,95 183,84 186,21 190,23 192,22 195,08 19
Фран‐ Радијум Акти‐ Радер‐ Дуб‐ Сибор‐ Бори‐ Хаси‐ Мајтне‐ Дарм‐ Р
цијум нијум фордијум нијум гијум јум јум ријум штатијум ген
7 87 88 89 104 105 106 107 108 109 110 1
Fr Ra Ac Rf Db Sg Bh Hs Mt Ds R
[223] [226] [227] [267] [268] [269] [270] [270] [278] [281] [2

Церијум Празео‐ Нео‐ Проме‐ Сама‐ Евро‐ Гадоли‐ Т

дијум дијум тијум ријум пијум нијум б
58 59 60 61 62 63 64
Ce Pr Nd Pm Sm Eu Gd T
140,12 140,91 144,24 [145] 150,36 151,96 157,25 15
Торијум Протак‐ Ура‐ Непту‐ Плуто‐ Амери‐ Киријум Б
тинијум нијум нијум нијум цијум л
90 91 92 93 94 95 96
Th Pa U Np Pu Am Cm B
232,04 231,04 238,03 [237] [244] [243] [247] [2

1 (црвена) = гасовито 3 (црна) = чврсто 80 (зелена) = течно

109 (сива) = непознато Боја атомског роја показује агрегатно стање (на 0 °C и 1 atm)

Примордијални Од распада Синтетички Ру показује налажење елемента у природи

 Стандардна атомска тежина (Ar)[4]
Ca: 40,078 — формална кратка вредност, заокружено (нема несигурности)[5]
Po: [209] — масени број најстабилнијег изотопа

Боја позадине показује поткатегорију у метално-металоидно-неметалном тренду:

Метал Неметал
Алкал‐ Земно‐ Пре‐ Постпре‐ Мета‐ Поли‐ Ди‐ Племе‐
Ланта‐ Акти‐
ни алкални лазни лазни лоид атомски атомски нити
ноид ноид
метал метал метал метал неметал неметал гас

Сваки хемијски елемент има јединствен атомски рој (Z), који представља рој протона у његовом
језгру.[н. 2] Већина елемената има различит рој неутрона у различитим атомима, а ове варијанте
се називају изотопима. На пример, угљеник има три изотопа која се природно појављују: сви
његови атоми имају шест протона и већина има шест неутрона такође, али око један проценат има
седам неутрона (постоји и веома мали рој са осам неутрона). Изотопи се никада не издвајају у
периодном систему; они се увек групишу заједно с појединим елементом. Елементи који немају
ста илних изотопа имају атомске масе својих најста илнијих изотопа, а уколико су такве масе
приказане — исте се налазе у заградама.[6]

У стандардном периодном систему, елементи се ређају растуће према свом атомском роју ( рој
протона у језгру атома). Нови ред (периода) започиње се када нова електронска љуска до ије свој
први електрон. Колоне (групе) одређене су електронском конфигурацијом атома; елементи са
истим ројем електрона у појединој подљусци сврставају се у исте колоне (нпр. кисеоник и селен
су истој колони јер о а имају по четири електрона у својој спољашњој, p-подљусци). Елементи са
сличним хемијским својствима генерално се сврставају у исте групе периодног система, с тим да у
f- локу и одређеним деловима d- лока елементи и у истој периоди такође теже поседовању
сличних својстава. Према томе, релативно је лако предвидети хемијска својства елемента ако су
позната својства елемената који га окружују.[7]

Периодни систем је на крају 2016. године имао 118 потврђених елемената; елемент рој 1 је
водоник, а елемент рој 118 је оганесон. Елементе 113, 115, 117 и 118 званично је потврдила
Међународна унија за чисту и примењену хемију (скр. IUPAC) децем ра 2015. године.[1]
Предложена имена за ове елементе — нихонијум (Nh), московијум (Mc), тенесин (Ts) и оганесон
(Og) — IUPAC је о јавио јуна 2016. године;[8] формално их је потврдио по истеку петомесечног
јавног рока за расправу, новем ра 2016. године.[9] До тада, ови елементи морали су да се
формално идентификују својим атомским ројем (нпр. „елемент 113”) или својим привременим
систематским именом (нпр. „унунтријум”, сим ол „Uut”).[10]

Прва 94 елемента се појављују у природи; остала 24 елемента, од америцијума до оганесона

(95—118), до ијају се само синтетисањем у ла ораторијама. Од 94 елемента која се налазе
природно, 83 су примордијална док осталих 11 може да се пронађе само у ланцима распадања
примордијалних елемената.[3] Ниједан елемент тежи од ајнштајнијума (елемент 99) никада није
посматран у макроскопским количинама у својој чистој форми, а исти је случај и са астатом
(елемент 85); францијум (елемент 87) ио је једино фотографисан у о лику светла емитованог у
микроскопским количинама (300.000 атома).[11]

Методи груписања
Групе
Гру а или оро ица је вертикална колона у периодном систему. Групе о ично имају значајније
периодичне законе од периода и локова, што је о јашњено испод. Модерне теорије квантне
механике за атомску структуру о јашњавају групне законе предлажући да елементи у истој групи
генерално имају исту електронску конфигурацију у својој валентној љусци.[12] Следствено томе,
елементи у истој групи теже поседовању сличних хемијских осо ина и огледају исте законе у
својствима како се атомски рој повећава.[13] Међутим, у неким деловима периодног система —
као што је d- лок и f- лок — хоризонталне сличности могу да уду важне исто као или више
наглашене него вертикалне сличности.[14][15][16]

Према међународним конвенцијама за именовање, групе се нумерички означавају ројевима од 1

до 18 почев од крајње леве колоне (алкални метали) према крајњој десној колони (племенити
гасови).[17] Пре овог начина означавања, користили су се римски ројеви. У Америци, римски
ројеви су или попраћени словом A ако је група ила у s- локу или p- локу, односно словом B ако
је група ила у d- локу. Римски ројеви користили су одговарајућу варијанту за последњу цифру
из данашњег начина означавања (нпр. елементи 4. групе или су група IV B, док су елементи
14. групе или група IV A). У Европи, означавање словима ило је готово исто, изузев правила да
се користи A ако је група пре 10. групе, односно B ако је група 10. или нека после ње. Поред овога,
групе 8, 9 и 10 су се сматрале једном групом троструке величине, колективно познатом на о а
континента као ру а VIII. Нови систем именовања IUPAC је увео у употре у 1988. године, када
стара имена за групе постају превазиђена.[18]

Одређене групе до иле су тривијална (несистематска) имена, што се може видети у та ели испод,
с тим да се нека ретко користе. Групе 3—10 немају тривијалних имена и о истима се говори
једноставно помињући ројеве њихових чланова или само име првог члана (пример је
алтернативни назив „скандијумова група” за 3. групу), и то зато што огледају мање сличности и/
или вертикалних законитости.[17]

Елементи у истој групи показују одређене узорке у погледу атомског радијуса, енергије јонизације
и електронегативности. Идући од врха ка дну групе, атомски радијус елемената се повећава.
Пошто постоји више попуњених енергетских нивоа, валентни електрони се проналазе даље од
језгра. Од врха, сваки узастопни елемент има нижу енергију јонизације зато што је лакше
уклонити електрон (јер су атоми сла ије везани). Слично томе, у групи се примећује смањење
електронегативности идући с врха према дну з ог повећавања растојања између валентних
електрона и језгра.[19] Међутим, постоје и изузеци од ових законитости; пример оваквог
одступања је 11. група, где се електронегативност повећава идући ка дну групе.[20]

Групе у периодном систему

IUPAC 1 2 3a a 4 5 6 7 8 9 10 11
Мендељејев I II III IV V VI VII VIII I
(I—VIII)
CAS IA IIA IIIB IVB VB VIB VIIB VIIIB IB
(САД, A–B–A)
Заст. IUPAC IA IIA IIIA IVA VA VIA VIIA VIII IB
(Европа, A–B)
Тривијално Алкал‐ Земно‐ Ковни
име ни алкални метали
метали металиr
Име по Литију‐ Берили‐ Сканди‐ Титани‐ Ванади‐ Хро‐ Манга‐ Гвож‐ Кобал‐ Ник‐ Бакрова Ц
елементу r мова јумова јумова јумова јумова мова нова ђева това лова група
 група група група група група група група група група група

1. периода Hh
2. периода Li Be
3. периода Na Mg
4. периода K Ca Sc Ti V Cr Mn Fe Co Ni Cu
5. периода Rb Sr Y Zr Nb Mo Tc Ru Rh Pd Ag
6. периода Cs Ba La Ce—Lu Hf Ta W Re Os Ir Pt Au
7. периода Fr Ra Ac Th—Lr Rf Db Sg Bh Hs Mt Ds Rg
a Група 3 има скандијум (Sc) и итријум (Y). За остатак групе, различити извори га дефинишу као
или 1) лутецијум (Lu) и лоренцијум (Lr) или 2) лантан (La) и актинијум (Ac),
или 3) цели сет од 15 лантаноида и 15 актиноида. IUPAC је иницирао пројекат да се стандардизује дефиниција
или као 1) Sc, Y, Lu, Lr или као 2) Sc, Y, La, Ac.[21]
b Група 18, племенити гасови, није ила откривена у време Мендељејевљевог оригиналног система. Касније
(1902), Мендељејев је прихватио доказ за њихово постојање; могу се ставити у нову „0. групу”.
r Име групе по препоруци IUPAC-а.
h Водоник (H), иако се налази у 1. колони, не сматра се делом групе алкалних метала.

Периоде
Перио а је хоризонтални ред у периодном систему. Иако групе генерално имају значајније
периодичне законе, постоје региони где су хоризонталне законитости итније од оних који се вежу
за групе; пример је f- лок, где лантаноиди и актиноиди формирају два значајна хоризонтална низа
елемената.[22]

Елементи у истој периоди показују узорке у погледу атомског радијуса, енергије јонизације,
електронског афинитета и електронегативности. Идући слева надесно кроз периоде, атомск
радијус о ично опада. Ово се дешава зато што сваки узастопни елемент има протон и електрон
више, што узрокује веће привлачење и при лижавање електрона језгру.[23] Ово смањење у
величини атомског радијуса такође узрокује повећање у енергији јонизације идући слева надесно
кроз периоде. Што је елемент јаче везан, већа енергија је потре на да и се уклонио електрон.
Електронегативност се повећава на исти начин као и енергија јонизације з ог привлачне силе која
делује на електроне из језгра.[19] Електронски афинитет такође показује приметан тренд када се
пролази периодама; метали (лева страна периода) о ично имају нижи електронски афинитет од
неметала (десна страна периода), са изузетком племенитих гасова.[24]

Блокови
Одређени региони периодног система
могу да се назову локовима, а одређују се
према редоследу по ком се попуњавају
електронске љуске елемената. Сваки лок
је име до ио према подљусци у којој
„последњи” електрон појмовно Слева надесно: s, f, d и p блок у периодном систему
о итава.[25][н. 3] s- лок о ухвата прве две
групе (алкални и земноалкални метали),
те водоник и хелијум. p- лок о ухвата последњих шест група, а то су групе 13—18 у IUPAC-овом
систему означавања (3A—8A у америчком систему означавања); поред осталих елемената, у овом
 локу су смештени сви металоиди. d- лок о ухвата групе 3—12 (или 3B—2B према америчкој
конвенцији) и садржи све прелазне метале. f- лок, углавном приказан испод главног дела
периодног система, нема чланова група и о ухвата лантаноиде и актиноиде.[26]

Метали, металоиди и неметали

Према физичким и хемијским осо инама које
деле, елементи се могу сврстати у три велике
категорије: метали, металоиди и неметали.
Метали су углавном сјајне, до ро проводљиве
чврсте твари које једна с другом формирају Метали, металоиди, неметали и
легуре и с неметалима јонска једињења налик елементи с непознатим хемијским особинама
соли (осим племенитих гасова). Већина неметала у периодном систему; извори се не слажу око
су о ојени или ез ојни непроводљиви гасови; класификације одређеног броја елемената
неметали који формирају једињења с другим
неметалима стварају ковалентне везе. Између
метала и неметала налазе се металоиди, који имају просечна или измешана својства.[27]

Метали и неметали могу да се додатно класификују у поткатегорије које показују градацију од

својстава метала до својстава неметала, идући редовима слева надесно. Метали су додатно
подељени у високо реактивне алкалне метале, преко мање реактивних земноалкалних метала,
лантаноида и актиноида те архетипских прелазних метала, све до физички и хемијски сла их
постпрелазних метала. Неметали су једноставно подељени на полиатомске неметале (који, како су
нај лижи металоидима, показују неке почетне карактеристике метала), диатомске неметале (који
су суштински неметали) и моноатомске племените гасове (који су поптуно неметали и готово
скроз инертни). Специјализована груписања као што су рефракторни метали и племенити метали,
која су ниже јединице (у овом примеру) прелазних метала, такође су препозната[28] и повремено у
употре и.[29]

Разврставање елемената у категорије и поткатегорије на основу својстава која деле је несавршено.

Постоји спектар својстава унутар сваке од категорија и није тешко пронаћи преклапања на
границама, као што је то случај и с већином класификационих шема.[30] Берилијум, на пример,
сврстан је у земноалкалне метале иако су његова амфотеричка хемија и тенденција ка формирању
ковалентних једињења атри ути хемијски сла их или постпрелазних метала. Радон је сврстан у
групу неметала, а племенити гас и упркос томе има многа својства катјонске хемије која је
карактеристичнија за метале. Друге шеме за класификацију такође су могуће, а пример је подела
елемената у категорије минералошких учесталости или кристалних структура. Категоризација
елемената на начине сличне овима датира најмање до 1869. године, када је Хинрихс[31] написао да
једноставне граничне линије могу да се нацртају на периодном систему како и се означили
елементи са сличним својствима, као што су метали и неметали или елементи у гасовитом стању.

Периодични трендови и о расци

Периодични закони или закони периодичности (енгл. periodic trends) представљају законитости
које произилазе из успоред е својстава хемијских елемената у погледу понављајућих
(периодичних) карактеристика. Ту се у рајају валентни електрони, атомски радијуси, енергија
јонизације, електронегативност, електронски афинитет те метална и неметална својства.
Повећање или смањење својстава која су одређена овим законитостима може да се примети при
проласку кроз редове и колоне периодног система, а саме законитости одређене су теоријама
структуре атома.

Електронска конфигурација
Електронска конфигурација или организација електрона који
круже око неутралних атома показује понављајуће узорке или
периодичност. Електрони попуњавају низове електронских
љуски (нумерисаних као 1. љуска, 2. љуска итд.). Свака љуска
се састоји из једне или више подљуски (именованих словима s,
p, d, f и g). Како се атомски рој повећава, електрони
прогресивно попуњавају ове љуске и подљуске мање-више
пратећи Маделунгово правило или правило о енергетском
Приближан редослед по ком су редоследу, као што је приказано на дијаграму. Електронска
поређане љуске и подљуске конфигурација за неон, на пример, записује се као 1s2 2s2 2p6.
како се енергија повећава, Са атомским ројем 10, неон има 2 електрона у својој првој
према Маделунговом правилу љусци те 8 електрона у својој другој љусци (2 у њеној
s-подљусци и 6 у њеној p-подљусци). Повезујући ово с
периодним системом, може се рећи да када електрон по први
пут попуни нову љуску — почиње нова периода; ове позиције заузимају водоник и алкални
метали.[32][33]

Пошто својства елемента у већем делу одређује

његова електронска конфигурација, својства
елемената тако показују понављајуће узорке или
периодично понашање, а неки од примера
приказани су у дијаграмима испод за атомске
радијусе, енергију јонизације и електронски
афинитет. Управо је ова периодичност својстава,
чије су манифестације иле и често примећиване
пре него што је њихова фундаментална теорија Законитости периодног система (стрелице
развијена, довела до успостављања периодичног показују раст)
закона (чињенице да се елементи понављају у
различитим интервалима) и формирања првих
периодних система.[32][33]

Атомски радијуси
Атомски радијуси варирају на предвидљив и о јашњив начин крећући се периодним системом. На
пример, радијуси се генерално смањују дуж сваке од 7 периода система, од алкалних метала до
племенитих гасова; радијуси се повећавају идући низ сваку од 18 група. Радијуси се повећавају
нагло између племенитих гасова и краја сваке од периода те алкалних метала и почетка следеће
периоде. Овакви узорци у величини за атомске радијусе (и у разним другим хемијским и
физичким својствима елемената) могу да се о јасне теоријом електронске љуске атома; овиме су
пружени важни докази за развијање и потврђивање квантне теорије.[34]
 Електрони у 4f-подљусци, која се прогресивно
пуни идући од церијума (елемент 58) до
итер ијума (елемент 70), нису нарочито
ефективни у очувању пораста нуклеарног на оја
пружајући отпор другим спољашњим
подљускама. Елементи који следе одмах након
лантаноида имају атомске радијусе који су мањи
него што се то очекује и који су готово једнаки
атомским радијусима елемената смештених
одмах изнад.[35] Тако хафнијум има виртуелно
исти атомски радијус (и хемију) као и
цирконијум, тантал има атомски радијус готово
Атомски радијус и атомски број[н. 4]
једнак оном нио ијума итд. Ово је познато као
лантаноидна контракција. Ефекат лантаноидне
контракције може да се примети све до платине (елемент 78), после чега ива замаскиран
релативистичким ефектом познатим као ефекат инертног пара.[36] Контракција d- лока, која
представља сличан ефекат између d- лока и p- лока, мање је наглашена него лантаноидна
контракција али се јавља услед сличног узрока.[35]

Енергија јонизације

Енергија јонизације: свака периода почиње на минимуму (алкални метали) и

завршава на максимуму (племенити гасови)

Прва енергија јонизације је енергија потре на да се уклони један електрон из атома, друга
енергија јонизације је енергија потре на да се уклони други електрон из атома итд. За дати атом,
узастопне енергије јонизације повећавају се степеном јонизације. За магнезијум, на пример, прва
енергија јонизације је 738 kJ/mol, а друга је 1450 kJ/mol. Електрони у лижим ор италама
привлаче се већим силама електростатичког деловања; према томе, њихово уклањање из атома
захтева више енергије јер су смештени на вишим енергетским нивоима. Енергија јонизације се
повећава идући нагоре и надесно у периодном систему.[36]

Велики скокови у узастопним моларним енергијама јонизације јављају се при уклањању електрона
из конфигурације племенитог гаса (комплетна електронска љуска). За магнезијум, поново, прве
две моларне енергије јонизације дате изнад одговарају изузимању два 3s-електрона, док је трећа
енергија јонизације много већа (7730 kJ/mol) и потре на је да се изузме 2p-електрон из веома
ста илне конфигурације коју има Mg2+ и која је налик оној неона. Сличан скок у енергијама
јонизације јавља се и код других атома 3. реда.[36]

Електронегативност
Електронегативност је тенденција атома да
привлачи електроне.[37] Електронегативност
атома одређује и његов атомски рој и растојање
између валентних електрона и језгра. Што је
електронегативност већа, елемент више привлачи
електроне. Овај принцип је 1932. године први
предложио Лајнус Полинг.[38] Уопштено
говорећи, електронегативност се повећава идући
слева надесно дуж периода, а смањује
спуштајући се низ групе. Стога, флуор је
најелектронегативнији од свих елемената,[н. 5]
График који показује пораст електро‐
док је цезијум најмање електронегативан елемент негативности како се број групе повећава
( арем од оних за које су признати
екпериментални резултати доступни).[20]

Постоји неколико изузетака од овог општег правила. Галијум и германијум имају веће
електронегативности од алуминијума и силицијума (редом) з ог присутности ефекта контракције
d- лока. Елементи 4. периоде одмах испод првог реда прелазних метала имају нео ично мале
атомске радијусе зато што 3d-електрони нису ефективни у очувању повећаног нуклеарног на оја,
а мања атомска величина повезује се с већом електронегативношћу.[20] Неуо ичајено висока
електронегативност олова, поготово при успоред и с талијумом и измутом, верује се да је
артефакт ода ира података (и њихове доступности) — методи рачунања који се разликују од
Полинговог метода показују нормалне периодичне законе за ове елементе.[39]

Електронски афинитет
Електронски афинитет атома или афинитет према електрону је количина енергије која се отпусти
када се електрон дода на неутралан атом да и се створио негативни јон (анјон). Иако електронски
афинитет увелико варира, појављују се и одређени узорци. Генерално говорећи, неметали имају
позитивније вредности електронског афинитета него метали. Хлор најјаче привлачи додатни
електрон. Електронски афинитети племенитих гасова нису измерени с поузданим вредностима,
тако да можда имају а можда и немају вредности које залазе на леву страну ројевне линије.[42]

Електронски афинитет се о ично повећава идући дуж периоде. Ово је узроковано попуњавањем
валентних љуски атома; при примању електрона атом 17. групе отпушта више енергије него атом
1. групе јер поседује попуњену валентну љуску и према томе је ста илнији.[42]

Тренд опадања афинитета према електрону како се иде низ групе очекивана је појава. Додатни
електрон ће да попуни ор италу која је даље од језгра. Тако ће тај електрон да се сла ије привлачи
према језгру и осло ођена енергија при његовом додавању ће да уде мања. Међутим, идући ка
дну групе, око једна трећина елемената показује аномалију: тежи елементи имају веће електронске
афинитете од својих суседних лакших сродника. Ово је увелико з ог сла ог пружања отпора од
стране d и f електрона.
Једноо разан пад у електронском
афинитету једино се може уочити
код атома 1. групе.[43]

Метални карактер
Што су вредности енергије
јонизације, електронегативности и
електронског афинитета мање,
елемент има више металног
карактера. Вреди и о ратно: Зависност електронског афинитета од атомског броја;[40]
вредности се генерално повећавају померајући се дуж сваке од
неметаличност се повећава
периода, а врхунац се достиже код халогена, пре наглог пада
порастом три претходно поменута код племенитих гасова; примери локализованих максимума који
фактора.[44] Узимајући у о зир се виде код водоника, алкалних метала и елемената 11. групе
периодичне законе који управљају узроковани су настојањем да се попуне s-љуске (с тим да је
овим факторима, метални карактер 6s-љуска злата додатно стабилизована релативистичким
се смањује идући дуж периода ефектима и присуством попуњене 4f-подљуске); примери
локализованих минимума који се виде код земноалкалних
(или редова) и с неколико
метала те азота, фосфора, мангана и ренијума узроковани су
неправилности — (углавном) з ог
попуњеним s-љускама или полупопуњеним p или d љускама[41]
лошег скрининга језгра од стране
d и f електрона те релативистичких
ефеката[45] — тежи повећавању идући низ групе (или колоне/породице). Према томе, елементи с
највише металних својстава (као што су цезијум и францијум) смештени су у доњем левом углу
традиционалних периодних система, док су елементи с највише неметалних својстава (као што су
кисеоник, флуор и хлор) смештени у горњем десном углу. Ком инација хоризонталних и
вертикалних законитости у металном карактеру о јашњава степенасто о ликовану граничну
линију између метала и неметала која може да се уочи на неким периодним системима, као и
неретко категорисање неколико елемената који леже на тој линији или елемената који су суседни
претходно поменутима (као што су металоиди).[46][47]

Повезујуће или групе премоснице

Идући слева надесно преко четири лока дугог периодног
система (или система у формату са 32 колоне), налазе се
серије ’повезујућих’ или ’премошћавајућих’ група
елемената, смештених отприлике између сваког лока.[48] Периодни систем са 32 колоне са
приказаним, слева надесно, локацијама:
Ове групе, као и металоиди, имају својства између или као 3. групе, лутецијума и лоренцијума,
11. и 12. групе, те племенитих гасова
и групе са страна. Хемијски гледано, елементи 3. групе
(скандијум, итријум, лантан и актинијум) понашају се аш као земноалкални метали[49] или —
уопштеније разматрајући — као метали s- лока[50][51] али са нешто физичких својстава прелазних
метала d- лока.[52] Лутецијум и лоренцијум, на крају f- лока, могу да чине другу везујућу или
групу премосницу. Лутецијум се хемијски понаша као лантаноид али поседује мешавину
физичких својстава лантаноида и прелазних метала.[53][54] Лоренцијум, као аналоган лутецијуму,
по свој прилици одражава сличне карактеристике.[н. 6] Ковни метали у 11. групи ( акар, сре ро и
злато) хемијски су у стању да се понашају или као прелазни метали или као метали главне
групе.[57] Испарљиви метали 12. групе (цинк, кадмијум и жива) понекад се сматрају премосницом
од d- лока до p- лока. Номинално ово су елементи d- лока, али имају нешто својстава прелазних
метала и понашају се више као своји суседи из p- лока у 13. групи.[58][48] Релативно инертни
племенити гасови, у 18. групи, премошћавају најреактивније групе елемената у периодном
систему — халогене у 17. групи и алкалне метале у 1. групи.[48]

Историја

Први покушаји систематизације

Откриће хемијских елемената мапирано значајним датумима у развоју периодног

система (пред-, пер- и пост-)

Антоан Лавоазје је 1789. године о јавио списак 33 хемијска елемента, групишући их у гасове,
метале, неметале и земље (енгл. earths).[59] Хемичари цео следећи век проводе трагајући за
прецизнијијом класификационом шемом... Јохан Волфганг Де ерајнер је 1829. године уочио да
многи елементи могу да се групишу у ројс ва (енгл. triads), и то на основу њихових хемијских
својстава. Литијум, натријум и калијум, на пример, заједно су груписани у тројство као меки
реактивни метали. Де ерајнер је такође уочио да је — при распоређивању према атомској
тежини — други члан сваког тројства гру о просек првог и трећег;[60] ово је постало познато као
Закон тројстава (енгл. Law of triads).[61] Немачки хемичар Леополд Гмелин радио је користећи овај
принцип, а до 1843. године идентификовао је десет тројстава, три групе од четири елемента те
једну групу од пет елемената. Жан-Батист Дима о јавио је 1857. године рад у ком је описао односе
између различтих група метала. Иако су многи хемичари или у стању да идентификују односе
између малих група елемената, и даље је ило неопходно створити једну шему која ће да о ухвати
све елементе.[60]

Немачки хемичар Аугуст Кекуле, посматрајући угљеник је схватио да овај елемент најчешће има
четири друга атома везана за се е. Метан, примера ради, има један атом угљеника и четири атома
водоника.[62] Овај концепт је на крају постао познат као валентност или валенц(иј)а; различити
елементи вежу се с различитим ројем атома.[63]
Александар-Емил Бегејер де Шанкуртоа, француски геолог, 1862. године је о јавио један од првих
о лика периодног система; назвао га је елурни хеликс/вијак (франц. hélix/vis tellurique, енгл.
telluric helix/screw). Де Шанкуртоа је ио прва осо а која је уочила периодичност елемената.
Размештајући елементе спирално на цилиндар, растуће према атомској тежини, он је показао да се
елементи са сличним својствима углавном појављују у правилним интервалима. Његов дијаграм је
садржавао и неке јоне и једињења поред елемената. У раду је користио више геолошке него
хемијске термине и у исти није укључио дијаграм; као резултат, није задо ијено много
интересовања све док Дмитриј Мендељејев није о јавио свој рад.[64]

Јулијус Лотар Мејер, немачки хемичар, 1864. године је о јавио периодни систем с 44 елемента
распоређена према валентности. У та ели се видело да елементи са сличним својстива најчешће
имају исту валентност.[65] Вилијам Одлинг, енглески хемичар, упоредо с Мејером је о јавио свој
систем с 57 елемената распоређених према њиховим атомским тежинама. Уз неколико
неправилности и пропуста, он је међу елементима уочио нешто налик на периодичност атомских
тежина те да је ово усклађено с „њиховим углавном стеченим груписањима”.[66] Одлинг је ио
надомак открића периодичног закона, али истраживање није успео да спроведе до краја.[67]
Накнадно, 1870. године, предложио је класификацију елемената на основу њихове
валентности.[68]

Џон Њуландс, енглески хемичар, направио је низ

пројеката у периоду 1863—1866. године; открио
је да при распоређивању елемената према
растућој вредности њихових атомских тежина —
слична физичка и хемијска својства почињу да се
понављају у интервалу роја осам. Ову Њуландсов периодни систем представљен
Хемијском друштву 1866. године заснован је
периодичност он је упоредио са октавама у
на Закону октава (Октетном закону)
музици.[69][70] Овај таконазвани Закон октава,
међутим, исмејала је велика већина Њуландсових
савременика и Хемијско друштво је тако од ило да о јави његов рад.[71] Њуландс је упркос овоме
успео да направи систем елемената и искористи га за предвиђање постојања елемената који су
недостајали, као што је то случај с германијумом.[72] Хемијско друштво је одало признање
важности његових открића тек пет година након што су заслуге припале Мендељејеву.[73]

Густавус Хинрихс, академски хемичар данског порекла који је живео у Америци, 1867. године је
о јавио спирални периодни систем заснован на атомским спектрима и тежинама те хемијским
сличностима. Његов рад је окарактерисан као „идиосинкратичан, остентативан и лавиринтан”,
што је негативно допринело препознавању и прихватању истог.[74][75]

Мендељејевљев систем
Руски професор хемије Дмитриј Мендељејев и немачки хемичар Јулијус Лотар Мејер независно су
о јавили своје периодне системе 1869. и 1870. године, редом.[76] Мендељејевљев систем је ила
његова прва о јављена верзија; Мејеров је ио проширена верзија његовог (Мејеровог) система из
1864. године.[77] О ојица су своје системе конструисали размештајући елементе у редове или
колоне према атомској тежини и почињући нови ред или колону када се карактеристична својства
елемената почну понављати (периодичност).[78]
 Дмитриј Мендељејев, акварел Иље Рјепина

Верзија Мендељејевљевог периодног

система из 1869. године:
Мендељејевљев систем из његове књиге
Експериментални систем елемената
заснован на њиховим атомским
тежинама и хемијским сличностима
Најзначајнији српски хемичар који је међу првима у
(енгл. An experiment on a system of
свету прихватио Мендељејевљев систем ио је Сима elements based on their atomic weights
Лозанић (1847—1935).[79] Препознавање и прихватање and chemical similarities); овај стари
које је задо ио Мендељејевљев систем у свету је распоред елемената даје периоде
произашло из двеју одлика које је он направио. Прва је вертикално, а групе хоризонтално
ило остављање простора у систему када се могло
увидети да одговарајући елемент још увек није
откривен.[80] Мендељејев није ио први хемичар који је поступио овако, али је ио први препознат
по коришћењу законитости у свом периодном систему за предвиђање својстава оних елемената
који су или неоткривени (као што је то галијум или германијум).[81] Друга одлука је ило
повремено игнорисање редоследа који је произилазио из атомских тежина и замењивање места
неким суседним елементима (као што је телур и јод), да и се исти оље класификовали у хемијске
породице. Енглески физичар Хенри Мозли је нешто касније, 1913. године, одредио
експерименталне вредности нуклеарног на оја односно атомски рој појединог елемента, те је
показао да Мендељејевљев размештај заиста одговара растућем распоређивању према атомским
ројевима.[82]

Значај атомских ројева за организацију периодног система није ио толико примећен све док
постојање и својства протона и неутрона нису ила схваћена. Мендељејевљев периодни систем је
користио атомску тежину уместо атомског роја за распоређивање елемената, што је ила
информација до које се могло доћи поприлично тачно у то време. Атомска тежина је послужила
како тре а у већини случајева да и се (како је истакнуто) до ила представа о предвиђању
својстава неоткривених елемената тачније него ило којим другим тада познатим методом. Замена
атомских ројева, када је постала разумљива, за елементе је дала дефинитивни низ заснован на
целим ројевима. Мозли је 1913. године (погрешно) предвидео да су једини елементи који
недостају између алуминијума (13) и злата (79) елементи 43, 61, 72 и 75; како год, ови елементи су
до данас ипак сви откривени. Низ атомских ројева се користи и дан-данас када се нови,
синтетички елементи „вештачки” праве и потом проучавају у ла ораторијама.[83]
Друга верзија и даљи развој

Мендељејевљев периодни систем из 1871. године са осам група елемената;

црте представљају елементе који су тада били непознати

Верзија периодног система са осам колона, са свим елементима откривеним до

2016. године

Мендељејев је 1871. године о јавио свој периодни систем у новом о лику, с групама сличних
елемената распоређеним у колоне а не редове; те колоне иле су означене римским ројевима (од I
до VIII), што је одговарало стању оксидације појединог елемента. Такође је изнео детаљна
предвиђања што се тиче својстава елемената за које је раније истакао да су неоткривени али да и
тре ало да постоје.[84] Ове празнине су накнадно попуњаване јер су хемичари откривали додатне
елементе који се могу наћи у природи.[85] Општеприхваћено је да је последњи елемент који се
може наћи у природи ио францијум (Мендељејев га је називао ека-цезијум), откривен 1939.
године.[86] Међутим, плутонијум који је синтетички произведен годину после, 1971. године је
идентификован у траговима као елемент који може да се пронађе у природи.[87]

Популарни[25] изглед периодног система, такође познат и као уо ичајена или стандардна форма
(приказана у многим деловима овог чланка), може да се припише Хорасу Гроувсу Демингу.
Наиме, амерички хемичар Деминг је 1923. године о јавио два периодна система: један у кратком
(Мендељејевљев стил (http://www.meta-synthesis.com/webbook/35_pt/pt_database.php?PT_id=456)) и
један у средњем (18 колона (http://www.meta-synthesis.com/webbook/35_pt/pt_database.php?PT_id=3
60)) о лику.[88][н. 7] Merck and Company израдио је рошурну форму Деминговог средњег система
са 18 колона 1928. године, а ова верзија користила се веома много у америчким школама. До
тридесетих година 20. века Демингов систем се нашао у многим приручницима и
енциклопедијама из хемије. Такође је дистри уисан дужи период од стране компаније
Sargent-Welch Scientific.[89][90][91]

Развијањем модерних теорија квантне механике за електронске конфигурације унутар атома,

постало је очигледно да свака периода (ред) у периодном систему одговара попуњености квантне
љуске електронима. Већи атоми имају више електронских подљуски, тако да су касније настали
системи захтевали прогресивно дуже периоде.[92]

Глен Си орг, амерички научник, 1945. године је дао предлог да се

актиноидски елементи (као што су лантаноиди) сматрају поднивоом
лока f. Пре овога, актиноиди су чинили четврти ред d- лока.
Си оргове колеге су га саветовале да не о јављује тако радикалан
предлог јер и му то веома лако могло да упропасти каријеру. Пошто је
Си орг сматрао да тада и није имао каријеру која и могла да се
уништи, он је одлучио супротно; предлог се показао исправним и 1951.
године Си орг за свој рад на синтетисању актиноидских елемената
осваја Но елову награду за хемију.[93][94][н. 8]
Глен Т. Сиборг је 1945.
Иако се неколицина одређених трансуранијумских елемената налази у
године предложио нови
природи,[3] сви ови елементи су прво откривени у ла ораторијама.
периодни систем у ком
Њихова производња проширила је периодни систем у значајној мери, а би се актиноиди
први елемент који је додат као синтетички ио је нептунијум (1939. приказали као део
године).[95] Пошто су многи трансуранијумски елементи веома другог низа f-блока
неста илни и распадају се доста рзо, детектовање односно одређивање
својстава истих након производње представља прави изазов. Постојале
су ројне контроверзе што се тиче прихватања назива одређених елемената који су се откривали у
кратким временским размацима, а тада је ило неопходно дати независно мишљење које име има
приоритет те приписати откриће правој осо и или тиму. Претпоследњи елементи који су
прихваћени и именовани су или флеровијум (елемент 114) и ливерморијум (елемент 116), а о а су
своје име до ила 31. маја 2012. године.[96] Удруженим снагама руско-америчких научника из
Ду не (Московска о ласт, Русија), синтетисано је шест атома тенесина; ово је најновије откриће
хемијских елемената који су се уврстили у периодни систем под именима које је одредио и као
последње прихваћене и именоване елементе 28. новем ра 2016. године званично потврдио/
именовао IUPAC: нихонијум (елемент 113), московијум (елемент 115), тенесин (елемент 117) и
оганесон (елемент 118).[97][98]
Елементи 113, 115, 117 и 118 су формално препознати 30. децем ра 2015. године од стране
IUPAC-а, чиме је комплетиран седми ред периодног система.[1][99] Званична имена и сим оли за
сваки од ових елемената, који су заменити привремене ознаке као што су унунпентијум (Uup) у
случају елемента 115, или су о јављени у току 2016. године. IUPAC је 8. јуна 2016. године
о јавио предложена имена за сваки од елемената. Нихонијум (сим ол Nh) ило је предложено име
за елемент 113 јер је откривен у RIKEN-у у Јапану. Ово је први елемент који је до ио име по
локацији у источној Азији. Елемент 115 је имао предложено име московијум (сим ол Mc) по
локацији О једињеног института за нуклеарна истраживања у Москви (Русија). Елемент 117 имао
је предложено име тенесин (сим ол Ts), што се односи на државу Тенеси у САД која је дом
Националне ла ораторије Оук Риџ. На крају, елемент 118 имао је предложено име оганесон
(сим ол Og), у част руског нуклеарног физичара Јурија Оганесјана који је предводио тим који је
синтетисао овај елемент.[100][101]

Различити периодни системи

Дуги или систем са 32 колоне

Периодни систем у формату с 32 колоне

Модерни периодни систем се некад проширује у дуги односно формат с 32 колоне, умећући
елементе f- лока из фусноте на њихову ’природну’ позицију између s и d лока. За разлику од
формата са 18 колона, овакав размештај резултује спречавањем „[сваког] прекидања у низу
растућих атомских ројева”.[102] Однос између f- лока и осталих локова периодног система
такође постаје јасније видљив.[103]

Џенсен заговара формат система с 32 колоне, истичући важност чињенице да лантаноиди и

актиноиди у осталим случајевима у главама ученика или студената испадају досадни, неважни
елементи који се могу негде одложити и игнорисати.[104]

Упркос овим предностима, формат с 32 колоне углавном се из егава на рачун неуо ичајеног
правоугаоног омјера (при успоред и са омјером странице у књизи и сл.),[105] али и чињенице да су
хемичари навикнути много више на модерни формат (који је увео Си орг).[106]

Системи с различитим структурама

У току стогодишњег периода након настанка Мендељејевљевог система 1869. године, процењено
је да је о јављено око 700 различитих верзија периодног система.[107] Поред нај ројнијих
правоугаоних варијација, о ликовани су и периодни системи у неким другим форматима;
најзначајнији примери укључују[н. 9] кружне, коцкасте, цилиндричне, квадарске, спиралне,
лемнискатне,[108] осмоуганопризмне, пирамидалне, сферичне, троугаоне и друге верзије. Овакви
алтернативни системи се најчешће развијају да и се назначила или истакла хемијска или физичка
својства елемената која се у традиционалним периодним системима не могу лако уочити.[107]

Популарни[109] алтернативни формат је систем Теодора

Бенфија (1960). Елементи су размештени по непрекинутој
спирали, водоник је у центру, а прелазни метали, лантаноиди
и актиноиди на ’полуострвима’.[110]

Велика већина периодних система је дводимензионална;[3]

међутим, тродимензионални системи су познати још најмање
од 1862. године (пре настанка Мендељејевљевог
дводимензионалног система 1869. године). Новији примери
укључују Куртинову „Периодну класификацију” (енгл.
Спирални периодни систем Courtines' "Periodic Classification") из 1925. године,[111]
Теодора Бенфија с линијом поделе
Ринглијев „Ламина систем” (енгл. Wringley's "Lamina
метала и неметала (алкалних
метала и племенитих гасова)
System") из 1949. године,[112] Жигеров „Периодни хеликс”
(енгл. Giguère's "Periodic helix") из 1965. године[113] и
Дуфорово „Периодно ста ло” (енгл. Dufour's "Periodic Tree")
из 1996. године. [114] Усудивши се отићи корак даље, Тимоти Стоу је 1989. године осмислио
„Периодни систем физичара” (енгл. Stowe's "Physicist's Periodic Table")[115] који наводно
представља четвородимензионални периодни систем (има три просторне димензије и оју као
димензију више, мада већина система данас изгледа аш овако).[116]

Различити о лици периодног система могу да се сматрају плодом хемијско-физичког

континуума.[117] При лижавајући се хемијском крају континуума, могуће је пронаћи — примера
ради — Рејнер-Канамов ’непослушни’[118] „Периодни систем неорганског хемичара” (енгл.
Rayner-Canham's 'unruly' "Inorganic Chemist's Periodic Table") из 2002. године,[119] у ком је нагласак
на законитостима и узорцима те нео ичним хемијским односима и својствима. Близу физичког
краја континуума је Жанеов „Левостепенасти периодни систем” (енгл. Janet's "Left-Step Periodic
Table") из 1928. године; овај систем има структуру која показује лискију везу с редоследом
попуњавања електронских љуски и тиме квантном механиком.[120] Донекле сличан приступ имао
је и Алпер,[121] с тим да је његов дизајн искритиковао Скери оптужујући га за занемаривање
потре е да се прикаже хемијска и физичка периодичност.[122] Негде у средини континуума је
свеприсутни уо ичајени или стандардни о лик периодног система, у ком је циљ оље представити
емпиријске законитости у погледу физичког стања, електричне и топлотне проводљивости те
оксидационе ројеве, као и друга својства лако изводљива традиционалним техникама у хемијској
ла ораторији.[123] Његова популарност је, како се верује, резултат чињенице да овај формат има
до ар аланс одлика у погледу лакоће израде и величине, те представљања атомског реда и
законитости периодичности.[124][125]

Левостепенасти периодни систем (Шарл Жане)

f1 f2 f3 f4 f5 f6 f7 f8 f9 f10 f11 f12 f13 f14 d1 d2 d3 d4 d5 d6 d7 d8 d9 d10 p1 p2 p3 p4
1s
 2s
2p 3s B C N O
3p 4s Al Si P S
3d 4p 5s Sc Ti V Cr Mn Fe Co Ni Cu Zn Ga Ge As S
4d 5p 6s Y Zr Nb Mo Tc Ru Rh Pd Ag Cd In Sn Sb Te
4f 5d 6p 7s La Ce Pr Nd Pm Sm Eu Gd Tb Dy Ho Er Tm Yb Lu Hf Ta W Re Os Ir Pt Au Hg Tl Pb Bi P
5f 6d 7p 8s Ac Th Pa U Np Pu Am Cm Bk Cf Es Fm Md No Lr Rf Db Sg Bh Hs Mt Ds Rg Cn Nh Fl Mc Lv
f-блок d-блок p-бло
Овај формат периодног система је конгруентнији са редоследом по ком се идеално попуњавају електронске
љуске (према Маделунговом правилу), као што је приказано у пратећем низу пуњења лизу леве маргине
(читати одозго надоле, слева надесно).
У стварности, попуњавање електронских љуски карактерише низ неправилности.

Отворена питања и контроверзе

Позиција водоника и хелијума

Једноставно пратећи електронске конфигурације, водоник (1s1) и хелијум (1s2) тре ало и да се
налазе у 1. и 2. групи, изнад литијума ([He] 2s1) и ерилијума ([He] 2s2).[25] Међутим, такво
распоређивање ова два елемента се ретко користи ван контекста електронских конфигурација.
Када су племенити гасови (тада под називом „инертни гасови”) први пут откривени
око 1900. године, или су познати као „0. група” јер нису одражавали никакву хемијску
реактивност оних елемената који су или познати у то време, а хелијум је ио смештен на врху те
групе зато што је делио огромну хемијску инертност која се могла видети и код других елемената
ове групе. Како је група променила свој формални рој, многи аутори су наставили да стављају
хелијум директно изнад неона, дакле у 18. групу; један од примера таквог распоређивања је и
тренутни периодни систем који користи IUPAC.[126]

Хемијска својства водоника нису веома лиска онима алкланих метала који заузимају 1. групу, а на
основу тога водоник се понекад ставља на неку другу позицију: једна од најчешћих алтернатива је
17. група;[122] један од фактора који на ово утичу је стриктно унивалентна, преовлађујуће
неметална хемија водоника, док је она флуора (елемент који се налази на врху 17. групе) стриктно
унивалентна и неметална такође. Каткада, да и се показало како водоник има осо ине које
одговарају онима и алкалних метала и халогена, овај елемент може да се нађе приказан у две
колоне истовремено.[127] Други предлог је позиција изнад угљеника у 14. групи: распоређен на
овај начин, водоник се до ро уклапа у тренд растућих потенцијалних вредности јонизације и
вредности електронског афинитета те не одудара много ни од законитости електронегативности
(мада водоник не може да покаже тетравалентне карактеристике тежих елемената 14. групе).[128]
У коначници, водоник може да се смести засе но од свих група; овакав принцип заснива се на
чињеници да се опште осо ине водоника разликују од осо ина елемената из свих група: за
разлику од водоника, остали елементи 1. групе показују веома јако изражена метална својства;
елементи 17. групе углавном стварају соли (одакле и долази термин хало ен); елементи преосталих
група показују мултивалентнију хемију. Други елемент 1. периоде, хелијум, такође се некада
издваја из свих група и ставља на засе ну позицију.[129] Својство које разликује хелијум од остатка
племенитих гасова (иако је невероватна инертност хелијума веома лизу оној неона и аргона)[130]
представља чињеница да у својој затвореној електронској љусци хелијум има два електрона у
спољашњој електронској ор итали, док остатак племенитих гасова у овој љусци има осам
електрона.
Група 3 и њени елементи у 6. и 7. периоди
Иако су скандијум и итријум увек прва два елемента 3. групе, идентитет следећа два елемента није
у потпуности јединствено прихваћен. Најчешће су то лантан и актинијум, а ређе лутецијум и
лоренцијум. Две варијанте воде порекло из историјских тешкоћа да се лантаноиди сместе у
периодни систем, те аргумената о томе где елементи f- лока почињу а где
завршавају.[106][н. 10][н. 11] Тврдило се да су овакви аргументи доказ да је „грешка растављати
[периодни] систем у оштро разграничене локове”.[132] Трећа варијанта је приказ двеју позиција
испод итријума са ознаком за лантаноиде и актиноиде.

Постоје изнесени физички и хемијски аргументи који иду више у корист лутецијума и
лоренцијума,[106][133] али далеко од тога да се сви аутори слажу са овим ода иром.[134] Већина
хемичара који активно раде и није свесна да постоји икаква контроверза.[135] IUPAC је децем ра
2015. године покренуо један пројекат с циљем изналаска оптималног решења по питању овог
про лема, како и могла да се изда и званична препорука.[136]

Лантан и актинијум
Лантан и актинијум се најчешће приказују као последња два члана
3. групе.[137][138][н. 12] Истиче се чињеница да је овакав ода ир направљен
још четрдесетих година 20. века те да се изглед периодних система
ослања на електронске конфигурације елемената и појам диференцијације
електрона. Конфигурације цезијума, аријума и лантана су (редом)
[Xe] 6s1, [Xe] 6s2 и [Xe] 5d1 6s2. Лантан тако има 5d-диференцирајући La и Ac испод Y
електрон и ово га смешта у „3. групу на место првог члана d- лока за
6. периоду”.[139] Доследан низ електронских конфигурација тада може да
се примети у 3. групи и чине га скандијум ([Ar] 3d1 4s2), итријум ([Kr] 4d1 5s2) и лантан
([Xe] 5d1 6s2). Како год, у 6. периоди итер ијум има електронску конфигурацију [Xe] 4f13 5d1 6s2, а
лутецијум [Xe] 4f14 5d1 6s2; резултат је „до ијање 4f-диференцирајућег електрона за лутецијум и
основано распоређивање истог на место последњег члана f- лока за 6. периоду”.[139] Каснијим
спектроскопским испитивањем откривено је да је електронска конфигурација итер ијума заправо
[Xe] 4f14 6s2. Ово је значило да и итер ијум и лутецијум (лутецијум који има конфигурацију
[Xe] 4f14 5d1 6s2) имају 14 f-електрона; резултат је „до ијање d-диференцирајућег а не
f-диференцирајућег електрона” за лутецијум, што га за позицију у 3. групи испод итријума чини
„једнако валидним кандидатом” као што је и лантан ([Xe] 5d1 6s2).[139] Како год, лантан има
предност да уде на овом положају јер се 5d1-електрон појављује први пут у његовој структури,
док се тек трећи пут по реду јавља код лутецијума (кратко друго јављање је ило код
гадолинијума).[140]

Што се тиче хемијског понашања[141] и трендова низ 3. групу за својства као што су тачка
топљења, електронегативност и јонски радијус,[142][143] скандијум, итријум, лантан и актинијум
су налик својим панданима из 1—2. групе. У овој варијанти, рој f-електрона код најчешћих
(тривалентних) јона елемената f- лока доследно се поклапа с њиховим позицијама у f- локу.[144]
На пример, рој f-електрона за тривалентне јоне првих трију елемената f- лока износи 1 (Ce),
2 (Pr) и 3 (Nd).[145]

Лутецијум и лоренцијум
У осталим системима, лутецијум и лоренцијум се приказују као последња
два члана 3. групе.[146][н. 13] Прве технике за хемијско издвајање
скандијума, итријума и лутецијума ослањају се на чињеницу да су се ови
елементи појављивали заједно у такозваној „итријумовој групи”, док су се
лантан и актинијум појављивали заједно у „церијумовој групи”.[139]
Узимајући ово у о зир, многи хемичари су се двадесетих и тридесетих Lu и Lr испод Y

година 20. века одлучивали за лутецијум наспрам лантана као један од

елемената 3. групе.[н. 14] Неколико физичара се педесетих и шездесетих година 20. века
определило за лутецијум, у светлу успоређивања неколико физичких својстава овог елемента с
физичким својствима која карактеришу лантан.[139] Такав размештај у ком је лантан први члан
f- лока оспоравало је неколико аутора јер лантан нема ниједан f-електрон. Међутим, заговарала се
и идеја да ово није валидан противаргумент јер постоје и друге аналогне аномалије периодног
система; нај ољи пример је торијум, зато што овај елемент нема ниједан f-електрон а опет се
налази у поменутом f- локу.[147] Што се тиче лоренцијума, његова гасовита атомска електронска
конфигурација потврђена је тек 2015. године и гласи [Rn] 5f14 7s2 7p1. Оваква конфигурација
представља још једну аномалију периодног система, независно од тога да ли је лоренцијум
смештен у f- локу или d- локу, а разлог је постојање једне потенцијално применљиве позиције у
p- локу која је већ ила резервисана за нихонијум с предвиђеном конфигурацијом
[Rn] 5f14 6d10 7s2 7p1.[148][н. 15]

Хемијски гледано, скандијум, итријум и лутецијум (и по свој прилици лоренцијум) понашају се

као тривалентне верзије метала 1—2. групе.[150] С друге стране, трендови низ групу за својства
као што је тачка топљења, електронегативност и јонски радијус, слични су онима која се могу
наћи код њихових пандана из 4—8. групе.[139] У овој варијанти, рој f-електрона код гасовитих
о лика атома f- лока о ично се поклапа с њиховим позицијама у f- локу. На пример, рој
f-електрона за првих пет елемената f- лока износи 0 (La), 1 (Ce), 3 (Pr), 4 (Nd) и 5 (Pm).[139]

Лантаноиди и актиноиди
Неколицина аутора смешта свих тридесет лантаноида и актиноида на две
позиције испод итријума (о ично користећи фуснотне ознаке). У овој
варијанти наглашавају се сличности у хемији 15 лантаноидних елемената
(La—Lu), можда на рачун двосмислености око питања који елементи
заузимају две позиције испод итријума у 3. групи те 15 колона широког
f- лока (иако само 14 елемената може да уде у ило ком од редова Ознаке испод Y
f- лока).[н. 16]

Групе укључене у прелазне метале

Дефиниција прелазног метала коју даје IUPAC је да је то сваки елемент чији атом има
некомплетну d-подљуску или који може да се доведе у стање катјона с некомплетном
d-подљуском.[151] Према овој дефиницији, сви елементи у групама 3—11 су прелазни метали.
IUPAC-ова дефиниција из категорије прелазних метала искључује, дакле, елементе 12. групе, што
о ухвата цинк, кадмијум и живу.

Неки хемичари користе категорије „елемената d- лока” и „прелазних метала” као синониме, тиме
директно укључујући елементе група 3—12 међу прелазне метале. У овом случају, елементи
12. групе се третирају као посе ан случај прелазних метала код којих d-електрони о ично немају
спосо ност стварања хемијске везе. Извештај из 2007. године о жива(IV)-флуориду (HgF4),
једињењу у којем жива хипотетички користи своје d-електроне за везивање, навело је неке
научнике на излагање предлога о томе да и жива може да се третира као прелазни метал.[152]
Остали научници, као на пример Џенсен,[153] истицали су чињеницу да до формације једињења
као што је HgF4 може да дође само под високо а нормалним условима; штавише, постојање истог
је тренутно оспорено. Према томе, жива не може да се сматра прелазним металом ни према једној
разумној интерпретацији уо ичајеног значења овог термина.[153]

С друге стране, неки хемичари искључују елементе 3. групе из дефиниције прелазног метала. То
чине на основу тога што елементи 3. групе не формирају ниједан јон с нарочито заузетом
d-љуском и тако не одражавају нити једну од карактеристика хемије прелазних метала.[154] У овом
случају, само елементи група 4—11 у рајају се у прелазне метале. Како год, иако елементи
3. групе показују мало карактеристичних хемијских својстава прелазних метала — исти показују
значајан рој карактеристичних физичких својстава (на рачун постојања у сваком атому појединог
d-електрона).[52]

Елементи с непознатим хемијским особинама

Иако су сви до оганесона до сада откривени, од елемената после хасијума (елемент 108) само
коперницијум (елемент 112), нихонијум (елемент 113) и флеровијум (елемент 114) имају познате
хемијске осо ине односно својства; само за коперницијум тренутно постоји довољно доказа за
коначну категоризацију. Остали елементи се можда понашају другачије у односу на оно што
екстраполација предвиђа, и то з ог релативистичких ефеката; на пример, за флеровијум се
предвиђало да ће највероватније да се одликује неким својствима која су карактеристична за
племените гасове, а тренутно се исти налази смештен у угљеникову групу.[155] Новији
експерименти показали су, међутим, да се флеровијум хемијски понаша попут олова, што се и
очекује гледајући позицију овог елемента у периодном систему.[156]

Додатна проширења периодног система

Није познато да ли ће новооткривени елементи да прате
узорак тренутног периодног система као 8. периода или ће
додатна прилагођавања и корекције да уду неопходне.
Си орг је очекивао да ће 8. периода да прати претходно
успостављени узорак у потпуности, и то тако што ће да Систем у 8 редова, до елемента 172[157]
постане део двоелементног s- лока за елементе 119 и 120,
новог g- лока за следећих 18 елемената, те 30 додатних елемената који и или наставак на
преостала три тренутна лока (f, d и p лок) — завршавајући се елементом 168 као следећим
племенитим гасом.[158] Недавно су физичари попут Пеке Пикеа износили теорије да ови додатни
елементи можда неће следити Маделунгово правило, које предвиђа како се електронске љуске
попуњавају и тиме увелико утиче на изглед тренутног периодног система. Тренутно постоји
неколико конкурентних теоријских модела за одређивање положаја елемената са атомским ројем
мањим од или једнаким 172.[159]

Елемент с највећим могућим атомским бројем

Број могућих елемената није познат. Веома рано мишљење које је 1911. године изнео Елиот Адамс
и које је засновано на размештају елемената у сваком од хоризонталних редова периодног система
ило је да елементи са атомском тежином већом од 256± (што и данас ило једнако елементу са
атомским ројем између 99 и 100) не могу да постоје.[160] Нешто скорија процена је да и
периодни систем могао да се заврши недуго након преласка ’острва ста илности’,[161] за што се
верује да ће се десити око елемента 126, зато што је проширивање периодних и нуклидних
система ограничено протонским и неутронским линијама капи (енгл. drip lines).[162] Други
значајни предлози везано за крај периодног система укључују прекид на елементу 128 који је
предложио Џон Емсли,[3] прекид на елементу 137 који је предложио Ричард Фајнман[163] те
прекид на елементу 155 који је предложио Ал ерт Казан.[3][н. 17]

Боров модел

Боров модел атома ставља одређене тешкоће пред атоме са атомским ројевима већим од 137 зато
што и ило који елемент с већим атомским ројем захтевао да 1s-електрони путују рже од
величине c тј. рзине светлости.[164] Према томе, нерелативистички Боров модел показује се
нетачним када се примени на елементе са овим или већим атомским ројем.

Релативистичка Диракова једначина

Релативистичка Диракова једначина такође испољава про леме када се примени на елементе с
више од 137 протона. За такве елементе, таласна функција Дираковог основног стања је
осцилаторна уместо ограничене, те не постоји празнине између позитивних и негативних
енергетских спектара (као у Клајновом парадоксу).[165] Тачнији прорачуни, узимајући у о зир
ефекте ограничене величине језгра, указују на то да енергија везивања прво прелази лимит за
елементе с више од 173 протона. За теже елементе, ако унутрашња ор итала (1s) није попуњена,
електрично поље језгра вукло и електроне из вакуума, што и даље резултовало у спонтаној
емисији позитрона;[166] међутим, ово се не дешава ако се унутрашња ор итала попуни, тако да
елемент 173 не мора нужно да представља крај периодног система.[163]

Оптимални облик
Неколико различитих о лика периодног система навело је на постављање питања да ли постоји
оптимални или дефинитивни о лик периодног система. Сматра се да одговор на ово питање
зависи од тога да ли је хемијска периодичност уочена као појава међу елементима заправо
стопостотно истинита, ефективно уткана у универзум, или је пак ова периодичност само производ
су јективне људске интерпретације, условљене околностима, веровањима и склоностима људских
посматрача. О јективни фундамент хемијске периодичности дао и одговоре и на питања позиције
за водоник и хелијум, као и састав 3. групе. Таква темељна истина, уколико постоји, верује се да
још увек није откривена. Све док се ово откриће не догоди, многи различити о лици периодног
система могу да се сматрају варијацијама схватања хемијске периодичности, при чему ће
заговарачи сваке да истражују и стављају нагласак на различите аспекте, својства, перспективе и
односе елемената.[н. 18]

Модерна верзија
Испод је дат пример савременог ажурираног периодног система, урађеног у SVG формату. За
разлику од система датих у уводу, овај садржи пуно више корисних информација уграђених у саме
ћелије (1. енергија јонизације, електронегативност, оксидациона стања, електронска
конфигурација итд.).

За бољи приказ, отворите оригинални вектор у новом табу прегледача, како би приказ био исправан;
изворна верзија ове датотеке (на енглеском језику) има статус одабране слике на Викиостави

Види још
Списак елемената Електронска конфигурација
Дмитриј Мендељејев Валентност
Мендељевијум Атомски број
Ајнштајнијум Атомска маса

Напомене
 1. Елементи који су откривени прво синтетисањем а потом проналаском у природи су
технецијум (43), прометијум (61), астат (85), нептунијум (93) и плутонијум (94).
2. Нулти елемент (тј. супстанција изграђена само од неутрона), уврштен је у неколико
алтернативних изведби; на пример, у Хемијској галаксији (енгл. Chemical Galaxy).
3. Постоји недоследност и неке неправилности у овој конвенцији. Тако је хелијум
приказан у p-блоку иако је заправо елемент s-блока, а (примера ради) d-подљуска у
d-блоку заправо се попуни до доласка до 11. уместо 12. групе.
4. Племенити гасови, астат, францијум и сви елементи тежи од америцијума
изостављени су из приказаног графика зависности двеју наведених величина јер за
исте не постоје доступни и употребљиви подаци.
5. Док је флуор најелектронегативнији од елемената по Полинговој скали, неон је
најелектронегативнији елемент по другим скалама (као што је Аленова скала, на
пример).
6. Док се за Lr сматра да има p а не d електрон у својој електронској конфигурацији
основног стања, па би се стога очекивало да буде волатилни метал у стању да
формира +1 катјон у једињењу, није било могуће доћи до доказа ни за једно од ових
својстава упркос бројним експерименталним покушајима да се то уради.[55] Првобитно
се очекивало да има d-електрон у својој електронској конфигурацији[55] што је и даље
могуће за метални лоренцијум, док се за гасовити атомски лоренцијум сматра да
веома вероватно има p-електрон.[56]
7. Претеча Деминговог система са 18 колона може да се види у Адамсовом периодном
систему с 16 колона (http://www.meta-synthesis.com/webbook/35_pt/pt_database.php?PT
_id=67) из 1911. године. Адамс је из главног тела свог система изоставио ретке земље
и радиоактивне елементе (актиноиде); уместо тога их је приказао као „усечене само
да би се сачувао простор” (енгл. careted in only to save space) — ретке земље између
Ba и ека-Yt, радиоактивни елементи између ека-Te и ека-I. Погледајте:
Q. A., Elliot (1911). „A modification of the periodic table”. Journal of the American
Chemical Society. 33 (5): 684—688 [687].
8. Други, екстрадуги ред периодног система постулиран је чак 1892. године, како би се
сместили познати и неоткривени елементи са атомском тежином већом од оне
бизмута (нпр. торијум, протактинијум и уранијум). Већина научника је, међутим,
сматрала да су ови елементи аналогни варијетети прелазних елемената трећег низа:
хафнијум, тантал и волфрам. Постојање другог, унутрашњег низа прелазних
елемената (у форми актиноида) није прихваћено све док сличности са електронским
структурама лантаноида нису успостављене. Погледајте:
Van Spronsen, J. W. (1969). The periodic system of chemical elements. Amsterdam:
Elsevier. стр. 315—316. ISBN 978-0-444-40776-4.
9. Погледајте Интернетску базу података за периодне системе (http://www.meta-synthesis.
com/webbook//35_pt/pt_database.php), где се могу пронаћи разне варијанте периодног
система што се тиче формата (облика).
10. За постојање лантаноида састав 3. групе не би био извор од икаквог посебног значаја,
пошто скандијум, итријум, лантан и актинијум показују исту постепену промену у
својствима као и калцијум, стронцијум, баријум и радијум у 2. групи.[131]
11. Одвајање лантаноида од главног тела периодног система се приписује чешком
хемичару Бохуславу Браунеру, који је 1902. године све ове елементе (почев од
церијума) сместио на једну позицију у 4. групи (испод циркона). Овакав размештај се
називао „астероидском хипотезом” (енгл. asteroid hypothesis), пратећи аналогију
попуњавања једне орбите у Соларном систему. Пре овога, лантаноиди су најчешће (и
неуспешно) постављани кроза групе I—VIII старијег облика периодног система са
8 колона. Иако се размештаји које су правили Браунерови претходници (слични
његовом систему из 1902. године) бележе још од 1895. године, он је познат по томе
 што је 1881. године — у писму Мендељејеву — оваквом принципу дао назив „хемија
астероида” (енгл. chemistry of asteroids). Други аутори су смештали све лантаноиде
или у 3. групу, или у 3. и 4. групу, или у 2, 3. и 4. групу. Нилс Бор је 1922. године
наставио процес одвајања смештајући лантаноиде између s и d блока. Глен Т. Сиборг
је 1949. године поново увео верзију периодног система који је данас најпознатији
(лантаноиди и актиноиди се приказују као фусноте). Сиборг је прво објавио свој
систем у поверљивом извештају из 1944. године. После тога је поново објавио систем
1945. године, у Хемијским и инжењерским вестима (енгл. Chemical and Engineering
News), а у годинама до 1949. неколико аутора је прокоментарисало овај нови систем и
генерално се сложило са Сиборговим предлозима за измене. Исте године он истиче
да је најбољи метод за представљање актиноида смештање истих испод главног тела
система, узимајући у обзир аналогију с лантаноидима. Погледајте:
Thyssen & Binnemans (2011). „Accommodation of the Rare Earths in the Periodic
Table: A Historical Analysis”. Handbook on the Physics and Chemistry of the Rare
Earths [Gschneider Jr.]. Amsterdam: Elsevier. 41. стр. 1—94.
Seaborg (1994). „Origin of the Actinide Concept”. Handbook on the Physics and
Chemistry of the Rare Earths [Gschneider Jr.]. Amsterdam: Elsevier. 18. стр. 1—27.
12. За још извора са овом верзијом система (Sc-Y-La-Ac), погледајте:
Atkins et al. (2006). Shriver & Atkins Inorganic Chemistry. Oxford: Oxford University
Press. изд. IV.
Myers et al. (2004). Holt Chemistry. Orlando: Holt, Rinehart & Winston.
Chang (2000). Essential Chemistry. Boston: McGraw-Hill. изд. II.
13. За још извора са овом верзијом система (Sc-Y-La-Ac), погледајте:
Rayner-Canham, G.; Overton, T. (2013). Descriptive Inorganic Chemistry. New York: W.
H. Freeman and Company. изд. VI.
Moore et al. (1978). Chemistry. Tokyo: McGraw-Hill Kogakusha.
14. Феномен различитих група издвајања је изазван порастом базичности с порастом
радијуса и не представља фундаментални разлог који би био довољан да се
лутецијум (а не лантан) смести испод итријума. Према томе, међу 2. групом
земноалкалних метала, магнезијум (мање базичан) припада „растворљивој групи”, док
се калцијум, стронцијум и баријум (више базични) појављују као чланови „амонијум
карбонатне групе”. Без обзира на ову чињеницу, магнезијум, калцијум, стронцијум и
баријум одувек се сврставају у 2. групу периодног система без поговора. Погледајте:
Moeller (1989). Chemistry with Inorganic Qualitative Analysis. SanDiego: Harcourt
Brace Jovanovich. изд. III. стр. 955—956, 958.
15. Чак и ако метални лоренцијум има p-електрон, једноставне студије моделовања
сугеришу да ће се понашати као лантаноид[149] (као и остатак позаних актиноида).[145]
16. За још извора са овом верзијом система (Sc-Y-Ln-An), погледајте:
Housecroft & Sharpe (2008). Inorganic Chemistry. Harlow: Pearson Education. изд. III.
Halliday (2005). Fundamentals of Physics. Hoboken, NewJersey: John Wiley & Sons.
изд. VII.
Nebergall (1980). General Chemistry. Lexington: D. C. Heath and Company. изд. VI.
17. „Karol (2002, стр. 63)” каже да би гравитациони ефекти постали значајни када би
атомски бројеви постали астрономски велики, тиме превазилазећи друге феномене
нестабилности супермасивних језгара, те да неутронске звезде (са атомским
бројевима реда 1021) могу аргументовано да се сматрају најтежим познатим
елементима у универзуму. Погледајте:
 Karol (2002). „The Mendeleev–Seaborg periodic table: Through Z = 1138 and beyond”.
Journal of Chemical Education. 79 (1): 60—63.
18. Скери, један од најистакнутијих овлашћених за дословно ’писање историје’ периодног
система,[167] фаворизовао је концепт оптималног облика периодног система, али
недавно је променио своје мишљење и сада подржава вредност плуралитета
периодних система.[168]

Референце
1. „Discovery and Assignment of Elements with Atomic Numbers 113, 115, 117 and 118” (htt
p://iupac.org/discovery-and-assignment-of-elements-with-atomic-numbers-113-115-117-and
-118/). IUPAC. 30. 12. 2015. Архивирано (https://web.archive.org/web/20160207061337/htt
p://www.iupac.org/news/news-detail/article/discovery-and-assignment-of-elements-with-ato
mic-numbers-113-115-117-and-118.html) из оригинала на датум 7. 2. 2016.
Приступљено 12. 6. 2016.
2. „Chemistry: Four elements added to periodic table” (http://www.bbc.com/news/science-envir
onment-35220823). BBC News. 4. 1. 2016. Приступљено 19. 4. 2016.
3. Emsley, J. (2011). Nature's Building Blocks: An A–Z Guide to the Elements (New изд.). New
York, NY: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-960563-7.
4. Meija, J.; et al. (2016). „Atomic weights of the elements 2013 (IUPAC Technical Report)” (htt
ps://www.degruyter.com/downloadpdf/j/pac.2016.88.issue-3/pac-2015-0305/pac-2015-0305.
xml). Pure and Applied Chemistry. 88 (3): 265—291. doi:10.1515/pac-2015-0305 (https://do
i.org/10.1515%2Fpac-2015-0305).
5. IUPAC 2016, Табела 2, 3 комбиновано; несигурност уклоњена.
6. Greenwood & Earnshaw 1984, стр. 24—27
7. Gray 2009, стр. 6.
8. Strickland, Ashley (8. 6. 2016). „New elements on the periodic table are named” (http://ww
w.cnn.com/2016/06/08/health/periodic-table-new-elements-names/index.html). CNN.
Архивирано (https://web.archive.org/web/20160609095400/http://www.cnn.com/2016/06/0
8/health/periodic-table-new-elements-names/index.html) из оригинала на датум 9. 6.
2016. Приступљено 12. 6. 2016.
9. Gonzales, Richard (9. 6. 2016). „Hello, nihonium. Scientists Name 4 New Elements On The
Periodic Table” (http://www.npr.org/sections/thetwo-way/2016/06/09/481410462/hello-nihoni
um-scientists-name-4-new-elements-on-the-periodic-table). NPR.org. Архивирано (https://
web.archive.org/web/20160612013644/http://www.npr.org/sections/thetwo-way/2016/06/09/
481410462/hello-nihonium-scientists-name-4-new-elements-on-the-periodic-table) из
оригинала на датум 12. 6. 2016. Приступљено 12. 6. 2016.
10. Koppenol, W. H. (2002). „Naming of New Elements (IUPAC Recommendations 2002)” (http
s://web.archive.org/web/20160303230517/http://media.iupac.org/publications/pac/2002/pdf/
7405x0787.pdf) (PDF). Pure and Applied Chemistry. 74 (5): 787—791.
doi:10.1351/pac200274050787 (https://doi.org/10.1351%2Fpac200274050787).
Архивирано из оригинала (http://media.iupac.org/publications/pac/2002/pdf/7405x0787.pd
f) (PDF) на датум 8. 3. 2016. Приступљено 19. 4. 2016.
11. Silva, Robert J. (2006). „Fermium, Mendelevium, Nobelium and Lawrencium”. Ур.: Morss, L.
R.; Edelstein, N. M.; Fuger, J. The Chemistry of the Actinide and Transactinide Elements (III
изд.). Dordrecht, The Netherlands: Springer Science+Business Media. ISBN 978-1-4020-
3555-5.
12. Scerri 2007, стр. 24.
13. Messler, R. W. (2010). The essence of materials for engineers. Sudbury, MA: Jones &
Bartlett Publishers. стр. 32. ISBN 978-0-7637-7833-0.
14. Bagnall, K. W. (1967). „Recent advances in actinide and lanthanide chemistry”. Ур.: Fields,
P. R.; Moeller, T. Advances in chemistry, Lanthanide/Actinide chemistry. Advances in
Chemistry. 71. American Chemical Society. стр. 1—12. ISBN 978-0-8412-0072-2.
doi:10.1021/ba-1967-0071 (https://doi.org/10.1021%2Fba-1967-0071).
15. Day, M. C. Jr.; Selbin, J. (1969). Theoretical inorganic chemistry (II изд.). New York:
Nostrand-Rienhold Book Corporation. стр. 103. ISBN 978-0-7637-7833-0.
16. Holman, J.; Hill, G. C. (2000). Chemistry in context (V изд.). Walton-on-Thames: Nelson
Thornes. стр. 40. ISBN 978-0-17-448276-5.
17. Leigh, G. J. (1990). Nomenclature of Inorganic Chemistry: Recommendations 1990.
Blackwell Science. ISBN 978-0-632-02494-0.
18. Fluck, E. (1988). „New Notations in the Periodic Table” (https://web.archive.org/web/201311
25223509/http://www.iupac.org/publications/pac/1988/pdf/6003x0431.pdf) (PDF). Pure
Appl. Chem. IUPAC. 60 (3): 431—436. doi:10.1351/pac198860030431 (https://doi.org/10.13
51%2Fpac198860030431). Архивирано из оригинала (http://www.iupac.org/publications/p
ac/1988/pdf/6003x0431.pdf) (PDF) на датум 25. 11. 2013. Приступљено 19. 4. 2016.
19. Moore 2003, стр. 111
20. Greenwood & Earnshaw 1984, стр. 30
21. „The constitution of group 3 of the periodic table; project № 2015-039-2-200, division №
200” (https://iupac.org/projects/project-details/?project_nr=2015-039-2-200) [Састав
3. групе периодног система; пројекат № 2015-039-2-200, дивизија № 200]. IUPAC. 18.
12. 2015. Приступљено 28. 6. 2017.
22. Stoker, S. H. (2007). General, organic, and biological chemistry. New York: Houghton
Mifflin. стр. 68. ISBN 978-0-618-73063-6. OCLC 52445586 (https://www.worldcat.org/oclc/5
2445586).
23. Mascetta, J. (2003). Chemistry The Easy Way (IV изд.). New York: Hauppauge. стр. 50.
ISBN 978-0-7641-1978-1. OCLC 52047235 (https://www.worldcat.org/oclc/52047235).
24. Kotz, J.; Treichel, P.; Townsend, John (2009). Chemistry and Chemical Reactivity, Volume 2
(VII изд.). Belmont: Thomson Brooks [Cole]. стр. 324. ISBN 978-0-495-38712-1.
OCLC 220756597 (https://www.worldcat.org/oclc/220756597).
25. Gray 2009, стр. 12
26. Jones, C. (2002). d- and f-block chemistry. New York: J. Wiley & Sons. стр. 2. ISBN 978-0-
471-22476-1. OCLC 300468713 (https://www.worldcat.org/oclc/300468713).
27. Silberberg, M. S. (2006). Chemistry: The molecular nature of matter and change (IV изд.).
New York: McGraw-Hill. стр. 536. ISBN 978-0-07-111658-9.
28. Manson, S. S.; Halford, G. R. (2006). Fatigue and durability of structural materials. Materials
Park, Ohio: ASM International. стр. 376. ISBN 978-0-87170-825-0.
29. Bullinger, Hans-Jörg (2009). Technology guide: Principles, applications, trends. Berlin:
Springer-Verlag. стр. 8. ISBN 978-3-540-88545-0.
30. Jones, B. W. (2010). Pluto: Sentinel of the outer solar system. Cambridge: Cambridge
University Press. стр. 169—71. ISBN 978-0-521-19436-5.
31. Hinrichs, G. D. (1869). „On the classification and the atomic weights of the so-called
chemical elements, with particular reference to Stas's determinations” (https://books.google.
com/books?id=vj1SAAAAcAAJ). Proceedings of the American Association for the
Advancement of Science. 18 (5): 112—124. Приступљено 19. 4. 2016.
32. Myers, R. (2003). The basics of chemistry. Westport, CT: Greenwood Publishing Group.
стр. 61—67. ISBN 978-0-313-31664-7.
33. Chang 2002, стр. 289—310; 340—42
34. Greenwood & Earnshaw 1984, стр. 27
35. Jolly, W. L. (1991). Modern Inorganic Chemistry (II изд.). McGraw-Hill. стр. 22. ISBN 978-0-
07-112651-9.
36. Greenwood & Earnshaw 1984, стр. 28
37. IUPAC (1997). „Electronegativity” (http://goldbook.iupac.org/E01990.html). Compendium of
Chemical Terminology. изд. II [Gold Book]. Онлајн исправљена верзија (2006—).
Приступљено 7. 4. 2016.
38. Pauling, L. (1932). „The Nature of the Chemical Bond [IV. The Energy of Single Bonds and
the Relative Electronegativity of Atoms]”. Journal of the American Chemical Society. 54 (9):
3570—3582. Bibcode:1932JAChS..54.2610C (http://adsabs.harvard.edu/abs/1932JAChS..5
4.2610C). doi:10.1021/ja01348a011 (https://doi.org/10.1021%2Fja01348a011).
39. Allred, A. L. (1960). „Electronegativity values from thermochemical data” (https://archive.is/
muw9w). Journal of Inorganic and Nuclear Chemistry. Northwestern University. 17 (3/4):
215—221. doi:10.1016/0022-1902(61)80142-5 (https://doi.org/10.1016%2F0022-1902%286
1%2980142-5). Архивирано из оригинала (http://www.sciencedirect.com/science/article/pi
i/0022190261801425) на датум 2. 2. 2013. Приступљено 19. 4. 2016.
40. Huheey, Keiter & Keiter 1997, стр. 42.
41. Siekierski, S.; Burgess, J. (2002). Concise chemistry of the elements. Chichester: Horwood
Publishing. стр. 35—36. ISBN 978-1-898563-71-6.
42. Chang 2002, стр. 307—309
43. Huheey, Keiter & Keiter 1997, стр. 42, 880—881
44. Yoder, C. H.; Suydam, F. H.; Snavely, F. A. (1975). Chemistry (II изд.). Harcourt Brace
Jovanovich. стр. 58. ISBN 978-0-15-506465-2.
45. Huheey, Keiter & Keiter 1997, стр. 880—885
46. Sacks, O. (2009). Uncle Tungsten: Memories of a chemical boyhood. New York: Alfred A.
Knopf. стр. 191, 194. ISBN 978-0-375-70404-8.
47. Gray 2009, стр. 9.
48. MacKay, K. M.; MacKay, R. A.; Henderson, W. (2002). Introduction to Modern Inorganic
Chemistry (VI изд.). Cheltenham: Nelson Thornes. стр. 194—196, 385. ISBN 978-0-7487-
6420-4.
49. Remy, H. (1956). Kleinberg, J., ур. Treatise on Inorganic Chemistry. 2. Amsterdam:
Elsevier. стр. 30.
50. Phillips, C. S. G.; Williams, R. J. P. (1966). Inorganic Chemistry. Oxford: Clarendon Press.
стр. 4—5.
51. King, R. B. (1995). Inorganic chemistry of main group elements. New York: Wiley-VCH.
стр. 289.
52. Greenwood & Earnshaw 1984, стр. 947
53. Spedding, F. H.; Beadry, B. J. (1968). „Lutetium”. Ур.: Hampel, C. A. The Encyclopedia of
the Chemical Elements. Reinhold Book Corporation. стр. 374—378.
54. Settouti, N.; Aourag, H. (2014). „A Study of the Physical and Mechanical Properties of
Lutetium Compared with Those of Transition Metals: A Data Mining Approach”. JOM. 67 (1):
87—93. Bibcode:2015JOM....67a..87S (http://adsabs.harvard.edu/abs/2015JOM....67a..87
S). doi:10.1007/s11837-014-1247-x (https://doi.org/10.1007%2Fs11837-014-1247-x).
55. Silva, Robert J. (2011). „Chapter 13. Fermium, Mendelevium, Nobelium, and Lawrencium”.
Ур.: Morss, Lester R.; Edelstein, Norman M.; Fuger, Jean. The Chemistry of the Actinide
and Transactinide Elements. Netherlands: Springer. ISBN 978-94-007-0210-3.
doi:10.1007/978-94-007-0211-0_13 (https://doi.org/10.1007%2F978-94-007-0211-0_13).
56. Sato, T. K.; Asai, M.; Borschevsky, A.; Stora, T.; Sato, N.; Kaneya, Y.; Tsukada, K.; Düllman,
Ch. E.; Eberhardt, K.; Eliav, E.; Ichikawa, S.; Kaldor, U.; Kratz, J. V.; Miyashita, S.; Nagame,
Y.; Ooe, K.; Osa, A.; Renisch, D.; Runke, J.; Schädel, M.; Thörle-Pospiech, P.; Toyoshima,
A.; Trautmann, N. (9. 4. 2015). „Measurement of the first ionization potential of lawrencium,
element 103” (http://cds.cern.ch/record/2008656/files/TKSato-Lr-IP_prep_nature.pdf) (PDF).
Nature. 520: 209—211. Bibcode:2015Natur.520..209S (http://adsabs.harvard.edu/abs/2015
Natur.520..209S). doi:10.1038/nature14342 (https://doi.org/10.1038%2Fnature14342).
Приступљено 26. 10. 2017.
57. Steele, D. The Chemistry of the Metallic Elements. Oxford: Pergamon Press. стр. 67.
58. Greenwood, N. N.; Earnshaw, A. Chemistry of the Elements (II изд.). Oxford: Elsevier
Science Ltd. стр. 1206. ISBN 978-0-7506-3365-9.
59. Siegfried, R. (2002). From elements to atoms a history of chemical composition.
Philadelphia, Pennsylvania: Library of Congress Cataloging-in-Publication Data. стр. 92.
ISBN 978-0-87169-924-4.
60. Ball 2002, стр. 100
61. Horvitz, L. (2002). Eureka! – Scientific Breakthroughs That Changed The World. New York:
John Wiley. стр. 43. ISBN 978-0-471-23341-1. OCLC 50766822 (https://www.worldcat.org/o
clc/50766822).
62. Kekulé, August (1857). „Über die s. g. gepaarten Verbindungen und die Theorie der
mehratomigen Radicale”. Annalen der Chemie und Pharmacie. 104 (2): 129—150.
doi:10.1002/jlac.18571040202 (https://doi.org/10.1002%2Fjlac.18571040202).
63. van Spronsen, J. W. (1969). The periodic system of chemical elements. Amsterdam:
Elsevier. стр. 19. ISBN 978-0-444-40776-4.
64. „Alexandre-Emile Bélguier de Chancourtois (1820–1886)” (http://www.annales.org/archives/
x/chancourtois.html). Annales des Mines history page. Архивирано (https://web.archive.or
g/web/20160319160111/http://www.annales.org/archives/x/chancourtois.html) из
оригинала на датум 19. 3. 2016. Приступљено 19. 4. 2016.
65. Venable 1896, стр. 85—86; 97
66. Odling, W. (2002). „On the proportional numbers of the elements”. Quarterly Journal of
Science. 1: 642—648 [643]. »their usually received groupings«
67. Scerri 2011
68. Kaji, M. (2004). „Discovery of the periodic law: Mendeleev and other researchers on
element classification in the 1860s”. Ур.: Rouvray, D. H.; King, R. Bruce. The periodic table:
Into the 21st Century. Research Studies Press. стр. 91—122 [95]. ISBN 978-0-86380-292-
8.
69. Newlands, J. A. R. (20. 8. 1864). „On Relations Among the Equivalents” (http://web.lemoyn
e.edu/~giunta/EA/NEWLANDSann.HTML#newlands3). Chemical News. 10: 94—95.
Архивирано (https://web.archive.org/web/20160304194817/http://web.lemoyne.edu/~giunt
a/ea/NEWLANDSann.HTML#newlands3) из оригинала на датум 4. 3. 2016.
Приступљено 19. 4. 2016.
70. Newlands, J. A. R. (18. 8. 1865). „On the Law of Octaves” (http://web.lemoyne.edu/~giunta/
EA/NEWLANDSann.HTML#newlands4). Chemical News. 12: 83. Архивирано (https://web.
archive.org/web/20160304194817/http://web.lemoyne.edu/~giunta/ea/NEWLANDSann.HT
ML#newlands4) из оригинала на датум 4. 3. 2016. Приступљено 19. 4. 2016.
71. Bryson, B. (2004). A Short History of Nearly Everything. Black Swan. стр. 141—142.
ISBN 978-0-552-15174-0.
72. Scerri 2007, стр. 306.
73. Brock, W. H.; Knight, D. M. (1965). „The Atomic Debates: 'Memorable and Interesting
Evenings in the Life of the Chemical Society' ”. Isis. The University of Chicago Press. 56 (1):
5—25. doi:10.1086/349922 (https://doi.org/10.1086%2F349922).
74. Scerri 2007, стр. 87, 92.
75. Kauffman, G. B. (март 1969). „American forerunners of the periodic law”. Journal of
Chemical Education. 46 (3): 128—135 [132]. Bibcode:1969JChEd..46..128K (http://adsabs.
harvard.edu/abs/1969JChEd..46..128K). doi:10.1021/ed046p128 (https://doi.org/10.1021%2
Fed046p128). »idiosyncratic, ostentatious and labyrinthine«
76. Mendelejew, D. (1869). „Über die Beziehungen der Eigenschaften zu den Atomgewichten
der Elemente”. Zeitschrift für Chemie: 405—406.
77. Venable 1896, стр. 96—97; 100—102
78. Ball 2002, стр. 100—102
79. „Periodni sistem elemenata” (https://hemija024.files.wordpress.com/2014/09/periodni-siste
m-elemenata-1.pdf) (PDF). Hemija 024. стр. 1. Архивирано (https://web.archive.org/web/2
0160415235112/https://hemija024.files.wordpress.com/2014/09/periodni-sistem-elemenata-
1.pdf) (PDF) из оригинала на датум 15. 4. 2016. Приступљено 19. 4. 2016.
80. Pullman, B. (1998). The Atom in the History of Human Thought [Axel Reisinger]. Oxford
University Press. стр. 227. ISBN 978-0-19-515040-7.
81. Ball 2002, стр. 105.
82. Atkins, P. W. (1995). The Periodic Kingdom. HarperCollins Publishers, Inc. стр. 87.
ISBN 978-0-465-07265-1.
83. Samanta, C.; Chowdhury, P. R.; Basu, D. N. (2007). „Predictions of alpha decay half lives of
heavy and superheavy elements”. Nucl. Phys. A. 789: 142—154.
Bibcode:2007NuPhA.789..142S (http://adsabs.harvard.edu/abs/2007NuPhA.789..142S).
arXiv:nucl-th/0703086 (https://arxiv.org/abs/nucl-th/0703086) .
doi:10.1016/j.nuclphysa.2007.04.001 (https://doi.org/10.1016%2Fj.nuclphysa.2007.04.001).
84. Scerri 2007, стр. 112.
85. Kaji, M. (2002). „D. I. Mendeleev's Concept of Chemical Elements and the Principle of
Chemistry” (http://www.scs.illinois.edu/~mainzv/HIST/awards/OPA%20Papers/2005-Kaji.pd
f) (PDF). Bull. Hist. Chem. Tokyo Institute of Technology. 27 (1): 4—16. Архивирано (http
s://web.archive.org/web/20160303225702/http://www.scs.illinois.edu/~mainzv/HIST/awards/
OPA%20Papers/2005-Kaji.pdf) (PDF) из оригинала на датум 3. 3. 2016. Приступљено
19. 4. 2016.
86. Adloff, J-P.; Kaufman, G. B. (25. 9. 2005). „Francium (Atomic Number 87), the Last
Discovered Natural Element” (https://web.archive.org/web/20130925113551/http://chemedu
cator.org/sbibs/s0010005/spapers/1050387gk.htm). The Chemical Educator. Архивирано
из оригинала (http://chemeducator.org/sbibs/s0010005/spapers/1050387gk.htm) на датум
25. 9. 2013. Приступљено 26. 3. 2007.
87. Hoffman, D. C.; Lawrence, F. O.; Mewherter, J. L.; Rourke, F. M. (1971). „Detection of
Plutonium-244 in Nature” (http://www.nature.com/nature/journal/v234/n5325/abs/234132a0.
html). Nature. 234 (5325): 132—134. Bibcode:1971Natur.234..132H (http://adsabs.harvard.
edu/abs/1971Natur.234..132H). doi:10.1038/234132a0 (https://doi.org/10.1038%2F234132a
0). Архивирано (https://web.archive.org/web/20160303182851/http://www.nature.com/natur
e/journal/v234/n5325/abs/234132a0.html) из оригинала на датум 3. 3. 2016.
Приступљено 19. 4. 2016.
88. Deming, H. G. (1923). General chemistry: An elementary survey. New York: J. Wiley &
Sons. стр. 160, 165.
89. Abraham, M.; Coshow, D.; Fix, W. Periodicity: A source book module, version 1.0 (https://w
eb.archive.org/web/20150626190108/http://dwb4.unl.edu/chem_source_pdf/PERD.pdf)
(PDF). New York: Chemsource, Inc. стр. 3. Архивирано из оригинала (http://dwb4.unl.edu/
chem_source_pdf/PERD.pdf) (PDF) на датум 26. 6. 2015. Приступљено 19. 4. 2016.
90. Emsley, J. (7. 3. 1985). „Mendeleyev's dream table”. New Scientist: 32—36 [36].
91. Fluck, E. (1988). „New notations in the period table”. Pure & Applied Chemistry. 60 (3): 431
—436 [432]. doi:10.1351/pac198860030431 (https://doi.org/10.1351%2Fpac19886003043
1).
 92. Ball 2002, стр. 111.
93. Scerri 2007, стр. 270—271
94. Masterton, W. L.; Hurley, C. N.; Neth, E. J. Chemistry: Principles and reactions (VII изд.).
Belmont, CA: Brooks/Cole Cengage Learning. стр. 173. ISBN 978-1-111-42710-8.
95. Ball 2002, стр. 123.
96. Barber, R. C.; Karol, P. J.; Nakahara, H.; Vardaci, E.; Vogt, E. W. (2011). „Discovery of the
elements with atomic numbers greater than or equal to 113 (IUPAC Technical Report)”.
Pure Appl. Chem. 83 (7): 1485. doi:10.1351/PAC-REP-10-05-01 (https://doi.org/10.1351%2
FPAC-REP-10-05-01).
97. „Эксперимент по синтезу 117-го элемента получает продолжение” (http://www.jinr.ru/ne
ws_article.asp?n_id=1195&language=rus). JINR. 2012. Архивирано (https://web.archive.or
g/web/20150610091923/http://www.jinr.ru/news_article.asp?n_id=1195&language=rus) из
оригинала на датум 10. 6. 2015.
98. St. Fleur, Nicholas (1. 12. 2016). „Four New Names Officially Added to the Periodic Table of
Elements” (https://www.nytimes.com/2016/12/01/science/periodic-table-new-elements.html).
The New York Times. Архивирано (https://web.archive.org/web/20170814221055/https://w
ww.nytimes.com/2016/12/01/science/periodic-table-new-elements.html) из оригинала на
датум 14. 8. 2017. Приступљено 3. 12. 2016.
99. „Periodic table's seventh row finally filled as four new elements are added” (https://www.the
guardian.com/science/2016/jan/04/periodic-tables-seventh-row-finally-filled-as-four-new-ele
ments-are-added). The Guardian. 3. 1. 2016. Архивирано (https://web.archive.org/web/201
60402045422/https://www.theguardian.com/science/2016/jan/04/periodic-tables-seventh-ro
w-finally-filled-as-four-new-elements-are-added) из оригинала на датум 2. 4. 2016.
Приступљено 19. 4. 2016.
100. Gunther, Matthew (8. 6. 2016). „IUPAC Announces Proposed New Element Names” (http://
www.rsc.org/chemistryworld/2016/06/iupac-announces-proposed-new-element-names).
Chemistry World. Архивирано (https://web.archive.org/web/20160609025431/http://www.rs
c.org/chemistryworld/2016/06/iupac-announces-proposed-new-element-names) из
оригинала на датум 9. 6. 2016. Приступљено 9. 6. 2016.
101. „IUPAC is naming the four new elements nihonium, moscovium, tennessine, and
oganesson” (http://iupac.org/elements.html). IUPAC. 8. 6. 2016. Архивирано (https://web.ar
chive.org/web/20160609025723/http://iupac.org/elements.html) из оригинала на датум 9.
6. 2016. Приступљено 9. 6. 2016.
102. Scerri, Eric (2013). „Element 61—Promethium”. A Tale of 7 Elements (https://books.google.
com/books?id=spjcrJ0UjbsC&pg=PA190). New York: Oxford University Press (USA).
стр. 175—194 (190). ISBN 978-0-19-539131-2. Приступљено 27. 8. 2016. »... [no]
interruptions in the sequence of increasing atomic numbers...«
103. Newell, S. B. (1980). Chemistry: An introduction (https://books.google.com/books?id=rysqA
AAACAAJ). Boston: Little, Brown and Company. стр. 196. ISBN 978-0-316-60455-0.
Приступљено 27. 8. 2016.
104. Jensen, W. B. (1982). „Classification, Symmetry and the Periodic Table”. Computers &
Mathematics with Applications. 12B (1/2): 487—510 [498]. doi:10.1016/0898-
1221(86)90167-7 (https://doi.org/10.1016%2F0898-1221%2886%2990167-7).
105. Leach, M. R. „Concerning electronegativity as a basic elemental property and why the
periodic table is usually represented in its medium form”. Foundations of Chemistry. 15 (1):
13—29. doi:10.1007/s10698-012-9151-3 (https://doi.org/10.1007%2Fs10698-012-9151-3).
106. Thyssen, P.; Binnemans, K. (2011). „I Accommodation of the Rare Earths in the Periodic
Table: A Historical Analysis”. Ур.: Gschneidner Jr., K. A.; Bünzli, J-C. G.; Vecharsky, B.
Handbook on the Physics and Chemistry of Rare Earths. Handbook on the Physics and
Chemistry of Rare Earths. 41. Amsterdam: Elsevier. стр. 1—94 [76, 80—81]. ISBN 978-0-
444-53590-0.
107. Scerri 2007, стр. 20
108. „Weird Words of Science: Lemniscate Elemental Landscapes” (http://cultureofchemistry.field
ofscience.com/2009/03/weird-words-of-science-lemniscate.html). fieldofscience.com. Fields
of Science. 22. 3. 2009. Архивирано (https://web.archive.org/web/20160314120258/http://c
ultureofchemistry.fieldofscience.com/2009/03/weird-words-of-science-lemniscate.html) из
оригинала на датум 14. 3. 2016. Приступљено 19. 4. 2016.
109. Emsely, J.; Sharp, R. (21. 6. 2010). „The periodic table: Top of the charts” (https://www.inde
pendent.co.uk/news/science/the-periodic-table-top-of-the-charts-2005992.html). The
Independent. Архивирано (https://web.archive.org/web/20160305041716/http://www.indep
endent.co.uk/news/science/the-periodic-table-top-of-the-charts-2005992.html) из
оригинала на датум 5. 3. 2016. Приступљено 19. 4. 2016.
110. Seaborg, G. (1964). „Plutonium: The Ornery Element”. Chemistry. 37 (6): 14.
111. Leach, Mark R. „1925 Courtines' Periodic Classification” (http://www.meta-synthesis.com/we
bbook/35_pt/pt_database.php?PT_id=65). Архивирано (https://web.archive.org/web/20160
304185017/http://meta-synthesis.com/webbook/35_pt/pt_database.php?pt_id=65) из
оригинала на датум 4. 3. 2016. Приступљено 19. 4. 2016.
112. Leach, Mark R. „1949 Wringley's Lamina System” (http://www.meta-synthesis.com/webboo
k/35_pt/pt_database.php?PT_id=295). Архивирано (https://web.archive.org/web/20160306
160216/http://meta-synthesis.com/webbook/35_pt/pt_database.php?pt_id=295) из
оригинала на датум 6. 3. 2016. Приступљено 19. 4. 2016.
113. Mazurs, E. G. (1974). Graphical Representations of the Periodic System During One
Hundred Years. Alabama: University of Alabama Press. стр. 111. ISBN 978-0-8173-3200-6.
114. Leach, Mark R. „1996 Dufour's Periodic Tree” (http://www.meta-synthesis.com/webbook/35
_pt/pt_database.php?PT_id=39). Архивирано (https://web.archive.org/web/201603040006
31/http://www.meta-synthesis.com/webbook/35_pt/pt_database.php?PT_id=39) из
оригинала на датум 4. 3. 2016. Приступљено 19. 4. 2016.
115. Leach, Mark R. „1989 Physicist's Periodic Table by Timothy Stowe” (http://www.meta-synthe
sis.com/webbook/35_pt/pt_database.php?PT_id=38). Приступљено 16. 10. 2012.
116. Bradley, D. (20. 7. 2011). „At last, a definitive periodic table” (http://www.chemistryviews.org/
details/ezine/1247399/At_Last_A_Definitive_Periodic_Table.html). ChemViews Magazine.
doi:10.1002/chemv.201000107 (https://doi.org/10.1002%2Fchemv.201000107).
Архивирано (https://web.archive.org/web/20160405032957/http://www.chemistryviews.org/
details/ezine/1247399/at_last_a_definitive_periodic_table.html) из оригинала на датум 5.
4. 2016. Приступљено 19. 4. 2016.
117. Scerri 2007, стр. 285—286
118. Scerri 2007, стр. 285 »unruly«
119. Leach, Mark R. „2002 Inorganic Chemist's Periodic Table” (http://www.meta-synthesis.com/
webbook/35_pt/pt_database.php?PT_id=429). Архивирано (https://web.archive.org/web/20
160306152048/http://meta-synthesis.com/webbook/35_pt/pt_database.php?pt_id=429) из
оригинала на датум 6. 3. 2016. Приступљено 19. 4. 2016.
120. Scerri, E. (2008). „The role of triads in the evolution of the periodic table: Past and present”.
Journal of Chemical Education. 85 (4): 585—589 [589]. Bibcode:2008JChEd..85..585S (htt
p://adsabs.harvard.edu/abs/2008JChEd..85..585S). doi:10.1021/ed085p585 (https://doi.org/
10.1021%2Fed085p585).
121. Alper, R. (2010). „The simplified periodic table: Elements ordered by their subshells”. The
Journal of Biological Physics and Chemistry. 10 (2): 74—80.
doi:10.4024/43AL09F.jbpc.10.02 (https://doi.org/10.4024%2F43AL09F.jbpc.10.02).
122. Scerri, E. (2012). „Some comments on the recently proposed periodic table featuring
elements ordered by their subshells”. Journal of Biological Physics and Chemistry. 12 (2):
69—70.
123. Bent, H. A.; Weinhold, F. (2007). „Supporting information: News from the periodic table – An
introduction to 'Periodicity symbols, tables, and models for higher-order valency and
donor–acceptor kinships' ”. Journal of Chemical Education. 84 (7): 3—4.
doi:10.1021/ed084p1145 (https://doi.org/10.1021%2Fed084p1145).
124. Scerri 2011.
125. Francl, M. (мај 2009). „Table manners” (http://ericscerri.com/Michelle-Nat%20Chem.pdf)
(PDF). Nature Chemistry. 1 (2): 97—98. Bibcode:2009NatCh...1...97F (http://adsabs.harvar
d.edu/abs/2009NatCh...1...97F). PMID 21378810 (https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pubmed/21
378810). doi:10.1038/nchem.183 (https://doi.org/10.1038%2Fnchem.183). Архивирано (htt
ps://web.archive.org/web/20160327223604/http://www.ericscerri.com/Michelle-Nat%20Che
m.pdf) (PDF) из оригинала на датум 27. 3. 2016. Приступљено 19. 4. 2016.
126. „IUPAC Periodic Table of the Elements” (https://web.archive.org/web/20150822234830/htt
p://www.iupac.org/fileadmin/user_upload/news/IUPAC_Periodic_Table-1May13.pdf) (PDF).
iupac.org. IUPAC. 1. 5. 2013. Архивирано из оригинала (http://www.iupac.org/fileadmin/us
er_upload/news/IUPAC_Periodic_Table-1May13.pdf) (PDF) на датум 22. 8. 2015.
Приступљено 19. 4. 2016.
127. Seaborg, G. (1945). „The chemical and radioactive properties of the heavy elements”.
Chemical English Newspaper. 23 (23): 2190—2193.
128. Cronyn, M. W. (август 2003). „The Proper Place for Hydrogen in the Periodic Table”.
Journal of Chemical Education. 80 (8): 947—951. Bibcode:2003JChEd..80..947C (http://ads
abs.harvard.edu/abs/2003JChEd..80..947C). doi:10.1021/ed080p947 (https://doi.org/10.102
1%2Fed080p947).
129. Greenwood & Earnshaw 1984.
130. Lewars, Errol G. (5. 12. 2008). Modeling Marvels: Computational Anticipation of Novel
Molecules (https://books.google.com/books?id=IoFzgBSSCwEC). Springer Science &
Business Media. стр. 69—71. ISBN 978-1-4020-6973-4. Приступљено 19. 4. 2016.
131. Hevesy, G. (1929). Redkie zemeli s tochki zreniya stroeniya atoma [Rare earths from the
point of view of structure of atom] (цитирано у: Trifonov (1970). стр. 188). Leningrad:
NKhTI.
132. Stewart, P. J. (2008). „The Flyleaf Table: An Alternative”. Journal of Chemical Education. 85
(11): 1490. Bibcode:2008JChEd..85.1490S (http://adsabs.harvard.edu/abs/2008JChEd..85.
1490S). doi:10.1021/ed085p1490 (https://doi.org/10.1021%2Fed085p1490). »it is a mistake
to break the [periodic] system into sharply delimited blocks«
133. Keeler, J.; Wothers, P. (2014). Chemical Structure and Reactivity: An Integrated Approach.
Oxford: Oxford University. стр. 259. ISBN 978-0-19-960413-5.
134. Scerri, E. (2012). „Mendeleev's Periodic Table Is Finally Completed and What To Do about
Group 3” (https://web.archive.org/web/20150915192531/http://www.iupac.org/publications/c
i/2012/3404/ud.html). Chemistry International. 34 (4). Архивирано из оригинала (http://ww
w.iupac.org/publications/ci/2012/3404/ud.html) на датум 15. 9. 2015. Приступљено
19. 4. 2016.
135. Castelvecchi, D. (8. 4. 2015). „Exotic atom struggles to find its place in the periodic table” (h
ttp://www.nature.com/news/exotic-atom-struggles-to-find-its-place-in-the-periodic-table-1.17
275). Nature News. Архивирано (https://web.archive.org/web/20151005164540/http://www.
nature.com/news/exotic-atom-struggles-to-find-its-place-in-the-periodic-table-1.17275) из
оригинала на датум 5. 10. 2015. Приступљено 19. 4. 2016.
136. „The constitution of group 3 of the periodic table” (http://iupac.org/projects/project-details/?p
roject_nr=2015-039-2-200). IUPAC. 2015. Приступљено 19. 4. 2016.
137. Emsley, J. (2011). Nature's Building Blocks. Oxford: Oxford University. стр. 651. ISBN 978-
0-19-960563-7.
138. Staff. „Periodic Table” (http://www.rsc.org/periodic-table). Royal Society of Chemistry.
Архивирано (https://web.archive.org/web/20160410112333/http://www.rsc.org/periodic-tabl
e) из оригинала на датум 10. 4. 2016. Приступљено 19. 4. 2016.
139. Jensen, William B. (1982). „The Positions of Lanthanum (Actinium) and Lutetium
(Lawrencium) in the Periodic Table”. J. Chem. Educ. 59 (8). Bibcode:1982JChEd..59..634J
(http://adsabs.harvard.edu/abs/1982JChEd..59..634J). doi:10.1021/ed059p634 (https://doi.o
rg/10.1021%2Fed059p634). »... it in group 3 as the first member of the d-block for
period 6.« • »... resulting in a 4f differentiating electron for lutetium and firmly establishing it
as the last member of the f-block for period 6.« • »... "resulting in a d rather than an f
differentiating electron" for lutetium and making it an "equally valid candidate"...«
140. Trifonov, D. N. (1970). Rare-earth elements and their position in the periodic system
(преведено с руског). New Delhi: Indian National Scientific Documentation Centre.
стр. 201—202.
141. Greenwood, N. N.; Harrington, T. J. (1973). The chemistry of the transition elements.
Oxford: Clarendon Press. стр. 50. ISBN 978-0-19-855435-6.
142. Aylward, G.; Findlay, T. (2008). SI chemical data (VI изд.). Milton, Queensland: John Wiley
& Sons. ISBN 978-0-470-81638-7.
143. Wiberg, N. (2001). Inorganic Chemistry. San Diego: Academic Press. стр. 119. ISBN 978-0-
12-352651-9.
144. Wulfsberg, G. (2006). „Periodic table: Trends in the properties of the elements”.
Encyclopedia of Inorganic Chemistry. New York: John Wiley & Sons. стр. 3. ISBN 978-0-
470-86210-0.
145. Cotton, S. (2007). Lanthanide and Actinide Chemistry. Chichester: John Wiley & Sons.
стр. 150. ISBN 978-0-470-01006-8.
146. Brown, T. L.; LeMay Jr., H. E.; Bursten, B. E.; Murphy, C. J. (2009). Chemistry: The Central
Science (XI изд.). Upper Saddle River, New Jersey: Pearson Education. ISBN 978-0-13-
235848-4.
147. Scerri, E. (2015). „Five ideas in chemical education that must die – part five” (http://www.rs
c.org/blogs/eic/2015/09/periodic-table-group-3). Educationinchemistryblog. Royal Society of
Chemistry. Архивирано (https://web.archive.org/web/20160304111100/http://www.rsc.org/b
logs/eic/2015/09/periodic-table-group-3) из оригинала на датум 4. 3. 2016. Приступљено
19. 4. 2016. »It is high time that the idea of group 3 consisting of Sc, Y, La and Ac is
abandoned.«
148. Jensen, W. B. (2015). „Some Comments on the Position of Lawrencium in the Periodic
Table” (https://web.archive.org/web/20151223091325/http://www.che.uc.edu/jensen/W.%20
B.%20Jensen/Reprints/251.%20Lawrencium.pdf) (PDF). Архивирано из оригинала (http://
www.che.uc.edu/jensen/W.%20B.%20Jensen/Reprints/251.%20Lawrencium.pdf) (PDF) на
датум 23. 12. 2015. Приступљено 19. 4. 2016.
149. Xu, W-H.; Pyykkö, P. (2016). „Is the chemistry of lawrencium peculiar”. Physical Chemistry
Chemical Physics. 18 (26): 17351—17355. Bibcode:2016PCCP...1817351X (http://adsabs.h
arvard.edu/abs/2016PCCP...1817351X). doi:10.1039/C6CP02706G (https://doi.org/10.103
9%2FC6CP02706G).
150. King, R. B. (1995). Inorganic Chemistry of Main Group Elements. New York: Wiley-VCH.
стр. 289. ISBN 978-1-56081-679-9.
151. IUPAC (1997). „Transition element” (http://goldbook.iupac.org/T06456.html). Compendium
of Chemical Terminology. изд. II [Gold Book]. Онлајн исправљена верзија (2006—).
Приступљено 7. 4. 2016.
152. Xuefang, W.; Andrews, L.; Riedel, S.; Kaupp, M. (2007). „Mercury Is a Transition Metal: The
First Experimental Evidence for HgF4”. Angew. Chem. Int. Ed. 46 (44): 8371—8375.
PMID 17899620 (https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pubmed/17899620).
doi:10.1002/anie.200703710 (https://doi.org/10.1002%2Fanie.200703710).
153. Jensen, W. B. (2008). „Is Mercury Now a Transition Element”. J. Chem. Educ. 85 (9): 1182
—1183. Bibcode:2008JChEd..85.1182J (http://adsabs.harvard.edu/abs/2008JChEd..85.118
2J). doi:10.1021/ed085p1182 (https://doi.org/10.1021%2Fed085p1182).
154. Rayner-Canham, G.; Overton, T. Descriptive inorganic chemistry (IV изд.). New York: W. H.
Freeman. стр. 484—485. ISBN 978-0-7167-8963-5.
155. Schändel, M. (2003). The Chemistry of Superheavy Elements. Dordrecht: Kluwer Academic
Publishers. стр. 277. ISBN 978-1-4020-1250-1.
156. Scerri 2011, стр. 142—143
157. Fricke, B.; Greiner, W.; Waber, J. T. (1971). „The continuation of the periodic table up to Z =
172 [The chemistry of superheavy elements]” (https://link.springer.com/article/10.1007%2FB
F01172015?LI=true#). Theoretica chimica acta. Springer-Verlag. 21 (3): 235—260.
doi:10.1007/BF01172015 (https://doi.org/10.1007%2FBF01172015). Архивирано (https://ar
chive.is/7v0tn) из оригинала на датум 3. 2. 2013. Приступљено 19. 4. 2016.
158. Frazier, K. (1978). „Superheavy Elements”. Science News. 113 (15): 236—238.
JSTOR 3963006 (https://www.jstor.org/stable/3963006). doi:10.2307/3963006 (https://doi.or
g/10.2307%2F3963006).
159. Pyykkö, P. (2011). „A suggested periodic table up to Z ≤ 172, based on Dirac–Fock
calculations on atoms and ions”. Physical Chemistry Chemical Physics. 13 (1): 161—168.
Bibcode:2011PCCP...13..161P (http://adsabs.harvard.edu/abs/2011PCCP...13..161P).
PMID 20967377 (https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pubmed/20967377). doi:10.1039/c0cp01575j
(https://doi.org/10.1039%2Fc0cp01575j).
160. Elliot, Q. A. (1911). „A modification of the periodic table”. Journal of the American Chemical
Society. 33 (5): 684—688 [688]. doi:10.1021/ja02218a004 (https://doi.org/10.1021%2Fja02
218a004).
161. Seaborg, G. (cca 2006). „Transuranium element (chemical element)” (http://www.britannica.
com/science/transuranium-element). Encyclopædia Britannica. Архивирано (https://web.arc
hive.org/web/20160402015755/http://www.britannica.com/science/transuranium-element) из
оригинала на датум 2. 4. 2016. Приступљено 19. 4. 2016.
162. Cwiok, S.; Heenen, P-H.; Nazarewicz, W. (2005). „Shape coexistence and triaxiality in the
superheavy nuclei”. Nature. 433 (7027): 705—709. Bibcode:2005Natur.433..705C (http://ad
sabs.harvard.edu/abs/2005Natur.433..705C). PMID 15716943 (https://www.ncbi.nlm.nih.go
v/pubmed/15716943). doi:10.1038/nature03336 (https://doi.org/10.1038%2Fnature03336).
163. Ball, P. (2010). „Column: The crucible | Would Element 137 Really Spell the End of the
Periodic Table – Philip Ball Examines the Evidence [Chemistry World]” (http://www.rsc.org/c
hemistryworld/Issues/2010/November/ColumnThecrucible.asp). Chemistry World. Royal
Society of Chemistry. Архивирано (https://web.archive.org/web/20151001015055/http://ww
w.rsc.org/chemistryworld/Issues/2010/November/ColumnThecrucible.asp) из оригинала на
датум 1. 10. 2015.
164. Eisberg, R.; Resnick, R. (1985). Quantum Physics of Atoms, Molecules, Solids, Nuclei and
Particles. Wiley.
165. Bjorken, J. D.; Drell, S. D. (1964). Relativistic Quantum Mechanics. McGraw-Hill.
166. Погледајте и референце у следећем извору поред самог примарног извора:
Greiner, W.; Schramm, S. (2008). „American Journal of Physics”. 76: 509.
167. Sella, Andrea (7. 8. 2013). „An elementary history lesson” (https://www.newscientist.com/art
icle/mg21929291-200-an-elementary-history-lesson/). New Scientist (2929 [51]).
Архивирано (https://web.archive.org/web/20160703041107/https://www.newscientist.com/a
rticle/mg21929291-200-an-elementary-history-lesson) из оригинала на датум 3. 7. 2016.
Приступљено 17. 6. 2017.
168. Scerri, Eric (9. 8. 2013). „Is there an optimal periodic table and other bigger questions in the
philosophy of science” (http://ericscerri23.blogspot.com.au/2013/08/0-0-1-16-77-ucla-2-1-92
-14.html). ericscerri23.blogspot.com.au. Eric Scerri. Архивирано (https://web.archive.org/w
eb/20170613022703/http://ericscerri23.blogspot.com.au/2013/08/0-0-1-16-77-ucla-2-1-92-1
4.html) из оригинала на датум 13. 6. 2017. Приступљено 17. 6. 2017.
Цитирана библиографија
Ball, P. (2002). The Ingredients: A Guided Tour of the Elements (https://books.google.com/book
s/about/The_Ingredients.html?id=xDRoQgAACAAJ). Oxford: Oxford University Press.
ISBN 978-0-19-284100-1. Приступљено 19. 4. 2016.
Chang, R. (2002). Chemistry (https://books.google.com/books/about/Chemistry.html?id=ns1dR
wAACAAJ) (VII изд.). New York: McGraw-Hill Higher Education. ISBN 978-0-19-
284100-1. Приступљено 19. 4. 2016.
Gray, T. (2009). The Elements: A Visual Exploration of Every Known Atom in the Universe (http
s://books.google.com/books?id=XrjX_rbkg-0C). New York: Black Dog & Leventhal
Publishers. ISBN 978-1-57912-814-2. Приступљено 19. 4. 2016.
Greenwood, N. N.; Earnshaw, A. (1984). Chemistry of the Elements (https://books.google.com/
books/about/Chemistry_of_the_Elements.html?id=EvTI-ouH3SsC). Oxford: Pergamon
Press. ISBN 978-0-08-022057-4. Приступљено 19. 4. 2016.
Huheey, J. E.; Keiter, E. A.; Keiter, R. L. (1997). Principles of structure and reactivity (http://ww
w.alibris.com/Inorganic-Chemistry-Principles-of-Structure-and-Reactivity-James-E-Huhe
ey/book/3239205) (IV изд.). New York: Harper Collins College Publishers. ISBN 978-0-
06-042995-9. Приступљено 19. 4. 2016.
Moore, J. (2003). Chemistry For Dummies (https://www.amazon.com/Chemistry-For-Dummies-
John-Moore/dp/1118007301) (I изд.). New York: Wiley Publications. ISBN 978-0-7645-
5430-8. Приступљено 19. 4. 2016.
Scerri, E. (2007). The periodic table: Its story and its significance (https://books.google.com/boo
ks/about/The_Periodic_Table.html?id=yPtSszJMOO0C). Oxford: Oxford University
Press. ISBN 978-0-19-530573-9. Приступљено 19. 4. 2016.
Scerri, E. (2011). The periodic table: A very short introduction (https://books.google.com/books/
about/The_Periodic_Table_A_Very_Short_Introduc.html?id=dXepGFYbvukC). Oxford:
Oxford University Press. ISBN 978-0-19-958249-5. Приступљено 19. 4. 2016.
Venable, F. P. (1896). The Development of the Periodic Law (https://books.google.com/books?i
d=tF0vAQAAMAAJ). Easton, Pennsylvania: Chemical Publishing Company.
Приступљено 19. 4. 2016.

Литература
Jones, C. (2002). d- and f-block chemistry. New York: J. Wiley & Sons. стр. 2. ISBN 978-0-
471-22476-1. OCLC 300468713 (https://www.worldcat.org/oclc/300468713).
Kotz, J.; Treichel, P.; Townsend, John (2009). Chemistry and Chemical Reactivity, Volume 2
(VII изд.). Belmont: Thomson Brooks [Cole]. стр. 324. ISBN 978-0-495-38712-1.
OCLC 220756597 (https://www.worldcat.org/oclc/220756597).
Mascetta, J. (2003). Chemistry The Easy Way (IV изд.). New York: Hauppauge. стр. 50.
ISBN 978-0-7641-1978-1. OCLC 52047235 (https://www.worldcat.org/oclc/52047235).
Stoker, S. H. (2007). General, organic, and biological chemistry. New York: Houghton
Mifflin. стр. 68. ISBN 978-0-618-73063-6. OCLC 52445586 (https://www.worldcat.org/oclc/5
2445586).
Leigh, G. J. (1990). Nomenclature of Inorganic Chemistry: Recommendations 1990.
Blackwell Science. ISBN 978-0-632-02494-0.
Holman, J.; Hill, G. C. (2000). Chemistry in context (V изд.). Walton-on-Thames: Nelson
Thornes. стр. 40. ISBN 978-0-17-448276-5.
Day, M. C. Jr.; Selbin, J. (1969). Theoretical inorganic chemistry (II изд.). New York:
Nostrand-Rienhold Book Corporation. стр. 103. ISBN 978-0-7637-7833-0.
Bagnall, K. W. (1967). „Recent advances in actinide and lanthanide chemistry”. Ур.: Fields,
P. R.; Moeller, T. Advances in chemistry, Lanthanide/Actinide chemistry. Advances in
 Chemistry. 71. American Chemical Society. стр. 1—12. ISBN 978-0-8412-0072-2.
doi:10.1021/ba-1967-0071 (https://doi.org/10.1021%2Fba-1967-0071).
Messler, R. W. (2010). The essence of materials for engineers. Sudbury, MA: Jones &
Bartlett Publishers. стр. 32. ISBN 978-0-7637-7833-0.
Silva, Robert J. (2006). „Fermium, Mendelevium, Nobelium and Lawrencium”. Ур.: Morss, L.
R.; Edelstein, N. M.; Fuger, J. The Chemistry of the Actinide and Transactinide Elements (III
изд.). Dordrecht, The Netherlands: Springer Science+Business Media. ISBN 978-1-4020-
3555-5.
Emsley, J. (2011). Nature's Building Blocks: An A–Z Guide to the Elements (New изд.). New
York, NY: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-960563-7.
Dayah, M. „Dynamic/Interactive Periodic Table” (http://www.ptable.com). Ptable.
Архивирано (https://web.archive.org/web/20160316182236/http://ptable.com/) из
оригинала на датум 16. 3. 2016. Приступљено 19. 4. 2016.
Haran, B. „The Periodic Table of Videos” (http://www.periodicvideos.com). University of
Nottingham. Архивирано (https://web.archive.org/web/20160304043827/http://www.periodi
cvideos.com/) из оригинала на датум 4. 3. 2016. Приступљено 19. 4. 2016.
Winter, M. „WebElements: The Periodic Table on the Web” (http://www.webelements.com).
University of Sheffield. Архивирано (https://web.archive.org/web/20160411090733/https://w
ww.webelements.com/) из оригинала на датум 11. 4. 2016. Приступљено 19. 4. 2016.
Leach, M. R. „The Internet Database of Periodic Tables” (http://www.meta-synthesis.com/we
bbook//35_pt/pt_database.php). Meta-Synthesis. Архивирано (https://web.archive.org/web/
20160324070522/http://www.meta-synthesis.com/webbook/35_pt/pt_database.php) из
оригинала на датум 24. 3. 2016. Приступљено 19. 4. 2016.

Спољашње везе
Периодни систем хемијских елемената IUPAC-а на званичном веб-сајту (http://iupac.or
g/what-we-do/periodic-table-of-elements/)
Пројекти IUPAC-а на званичном веб-сајту (http://iupac.org/projects/)
10 чињеница о периодном систему елемената (http://chemistry.about.com/od/periodictabl
es/a/10-Periodic-Table-Facts.htm)
Песма о периодном систему [AsapSCIENCE] (https://www.youtube.com/watch?v=VgVQK
CcfwnU)
108 хемијских елемената анимираних у занимљиве ликове [CHEEZburger] (http://cheez
burger.com/601093/funny-memes-periodic-table-elements-characters)
Списак речи на енглеском језику састављених од симбола хемијских елемената
периодног система [ScienceNotes] (http://sciencenotes.org/list-words-made-periodic-table-
element-symbols/)
PDF верзија периодног система на српском језику и ћириличком писму (http://www.peri
odni.com/download/periodni_sistem_elemenata-cirilica.pdf)
PDF верзија периодног система на српском језику и латиничком писму (http://www.perio
dni.com/download/periodni_sistem_elemenata.pdf)

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Периодни_систем&oldid=22214195”

Ова страница је последњи пут уређена на датум 29. септембар 2019. у 14:07 ч.

Текст је доступан под лиценцом Creative Commons Ауторство—Делити под истим условима; могући су и
додатни услови. Погледајте услове коришћења за детаље.