Српске буне

-Чудно чудо што су се Срби дигли на још један устанак! Па они тешко да су
друго шта знали до да се буне! (Иван Ивановић, писац)
-Устанак? Запамти , синко, то су о п а с н е с т в а р и! (Коста Миловановић,
вођа Топличког устанка 1917.)

Од Кочине крајине до Топличког устанка - свега 50. Толико сам успео да

попишем. Верујем, међутим, да постоје и бројни незнани немири о којима
Историја није писала и који су су или сасвим заборављени или постоје тек као
нејасно сећање код локалног становништва.

(1) Кочина крајина 1788. (2) Кара Ђорђев рат 1804. (3) Тицанова буна) (4) Прва
машићка (Јанчићева буна) 1809. (5) Власотиначки устанак Илије Стреље 1809.
(6) Хаџи-Проданова буна 1814. (7) Милошева буна 1815. (8) Буна у Београдској
нахији (Симина буна) 1817. (9) Демир - Мићићева буна 1819. (10) Абдулина
буна 1821. (11) Власотиначки устанак 1821. (12) Ђакова буна 1825. (13)
Чарапићева буна 1826. (14) Друга машићка буна 1834. (15) Поп-Јовичинa буна
1834. (16) Кнез Милетина буна 1835. (17) Пиротска буна 1836. (18) Нишки
устанак (Бојаџиска буна) 1841. (19) Пиротски устанак 1841.(20) Вучићева буна
1842. (21) Катанска буна 1844. (22) Рајовићева буна 1844. (23) Револуција у
Војводини 1848. (24) Буна у Дробњацима 1855. (25) Тенкина завера 1857. (26)
Устанак Луке Вукаловића 1858. (27 ) Костајничка буна 1858. (28) Протина буна
1858. (29) Посавско-требавска буна (30) Власотиначка буна 1860. (31) Устанак у
Боки и Кривишијама 1869. (32) Побуна у Зовином долу и Лукавици 1874. (33)
Бабинска буна 1875. (34) Невесињска пушка 1875. (35) Јаворска буна 1876. (36)
Раоничка буна ? (37) Власотиначка буна 1877. (38) Тополска буна 1877. (39)
Кумановски устанак 1878. (40) Устанак у Кривошијама 1881. (41) Брсјачка буна
1881. (42) Тимочка буна 1883. (43) Буна у селу Гријану 1883. (44) Буна у
Гамзиграду 1883. (45) Горачићка буна 1893. (46) Мајски преврат 1903. (47)
Нишка официрска контразавера 1904. (48) Подофицирска контразавера у
Крагујевцу 1906. (49) Сарајевски атентат 1914. (50) Топлички устанак 1917.

(1) Кочина крајина је био назив за централни део данашње Србије који су
привремено од Отоманског царства ослободили српски фрајкори (добровољачки
одреди) уз помоћ Аустрије током Аустријско-турског рата 1788-1791, али и за
устанак Срба од фебруара 1788 - 7. септембар 1788

сл.1. Кочина крајина

1781. аустријски цар Јозеф II Хабзбуршки и руска царица Катарина Велика су у
тајном савезу против Турске. Аустријанци шаљу неколико мисија у Србију ради
прикупљања података и придобијања становништва, посебно кнежева,
свештеника и трговаца. Године 1787. Турска објављује рат Русији. Аустрија још
није спремна за рат, али покушава да искористи ситуацију. План је био да се
пограничне тврђаве заузму на препад уз помоћ месних Срба. У децембру
пропада покушај отварања београдских капија. Од многих избеглих Срба
стварају се фрајкори. У јануару 1788. је изведен још један неуспешан покушај.

9. фебруара 1788. објављен је рат, али је ефекат изненађења изостао и заузета је

само Ада Кале. Аустријанци не желе устанак у Србији, а фрајкоре не сматрају за
самосталне јединице, али како им војска није била спремна дешава се управо
супротно – приморани су да им фрајкори воде скоро све операције и подбуњују
становништво на устанак. Главни аустријски циљ је Београд који хоће да заузму
отсецањем и исцрпљивањем – затворити путеве за појачања од Шапца и
Пожаревца. Одред Коче Анђелковића (од 400 до 500 људи) прелази на дан
објаве рата из Баната у Србију са задатком да пресече цариградски друм. За две
недеље узима Пожаревац и Коларе, а због побуна и опасности Турци беже и из
Паланке, Баточине и Багрдана у које Коча улази без отпора. Аустријска војска
остаје неактивна (ишчекују да руске победе вежу турску главнину), па се Коча
повлачи у Банат.

Коча Анђелковић се враћа у марту 1788. са 1.500 људи. Разбија три турске
војске које покушавају да учине пут проходним. За успешно ратовање и потпуно
прекидање везе између Ниша и Београда, аустријски цар Јосиф II доделио је
Кочи чин капетана и одликовао га златном медаљом за храброст. И поред
појачања које доводи Јован Брановачки, Турци са надмоћним снагама разбијају
блокаду у априлу, а Коча се повлачи у манастир Драчу код Крагујевца. Нови
напади на конвоје не успевају јер су Турци појачали снаге у Ћуприји и
Јагодини.
У априлу 1788. у Србију прелази и фрајкор под мајором Михаилом
Михаљевићем који истог месеца осваја уз помоћ регуларне аустријске војске
Шабац, а у јуну успева да освоји и Ваљево. Са Михаљевићем је и бачки епископ
Јован Јовановић који позива на устанак.

У јуну Турци враћају Пожаревац, а у јулу се Коча под борбом пребацује у Банат;
Хасан-паша у августу прелази у Банат и побеђује граничарске јединице и
заузима Дунав целом дужином почев од Панчева, а на северу скроз до Мехадије.
Коча је тада је ушао у састав српско-банатског фрајкора и као командир чете
наставио ратовање, где је у сукобу код Брзаске 7. септембра 1788. био заробљен
од Турака. Одведен је у Текију и тамо страшно мучен и на крају набијен на
колац у страшним мукама издахнуо, заједно са тридесет својих сабораца.

Аустријске снаге биле су развучене по целом ратишту и остајале су неактивне.

Са почетком рата упућен је проглас и муслиманском становништву да остане
мирно, обећавајући да ће бити равноправно са осталим поданицима, посебно у
верским питањима. Корпус под Лихтенштајном (потом под Лаудоном) у Босни
је успео да за четири месеца заузме само Дрежник, огорчено брањенуДубицу и
Нови. Рат је стао преко зиме.

1789. Лаудон је успео само да заузме Бербир (Градишку). У августу преузима

врховну команду и потискује Турке из Баната и у септембру опкољава Београд
који му се предаје (уз слободан пролаз за посаду) 9. октобра. Затим су заузети
Смедерево, Пожаревац и Кладово са већим делом северне Србије до Студенице
и Крушевца. Терет рата поново преузимају фрајкори мајора Михаила
Михаљевића.

1790. умире Јозеф II. Заузет је Цетинград. 1791. Аустријанци су приморани на

повлачење преко Дунава и Саве. Њима су се придружиле хиљаде српских
породица које су, због подршке Хабзбурговцима, страховале од отоманске
освете. Устанак такође укључени јунака српске револуције Карађорђа
Петровића, који је био уАустријска војска у то време [4] одмазду Турака у
почетку устанка утицао. српску одлучност да се ослободе од Турака, 15 година
касније, за време српске револуције.

Миром у Свиштову Леополд II Хабзбуршки се задовољио Цетинградом,

Дрежником и уским појасом земљишта у Крајини (Лапац и Срб). Гарантује се
општа амнестија устаницима. Фрајкори се распуштају, а многи Срби,
разочарани Аустријом, чак се и враћају у Србију. Султан Селим III (од1789.)
забрањује повратак јаничара у Смедеревски санџак.

Ко је био капетан Коча Анђелковић, по чијем је имену овај крај и читав тај
устанак - народ назвао Кочина крајина?

Рођен је око 1755. године у моравском селу Пањевцу (данас Кочино Село), у
које се његов отац, Анђелко Петровић, доселио бежећи пред турским зулумом
из Призренског пашалука. Кочино право име било је Корун, а на неким
документима се потписивао као Коста.

Био је трговац стоком, имућан човек, при трговини је често прелазио из

Београдског пашалука у Аустрију. Пола године пред избијање рата пребегао је с
породицом у Ковин на Дунаву. У Аустрији се у то време стварају српски
добровољачки одреди, фрајкори под командом мајора Михаљевића. Пред
почетак рата ступио са братом Петром у добровољце у чети Радича Петровића
где су учествовали у обе припремане аустријске експедиције против Београда
(1787. и 1788.).

Објавом рата Аустрије Турској, 9. фебруара 1788. године, царском

прокламацијом, позива се српски народ на борбу против Турака. По објави рата
Коча прелази у Србију и, као главни организатор, покреће српски народ на
побуну уз помоћ јагодинског проте Јована Миловића. Покупио је нешто
добровољаца, чији се број стално увећавао и с њима водио четничке борбе
против Турака, већином у Поморављу. Организовао је чете јагодинске,
крагујевачке и смедеревске нахије.

Успешне акције на српској територији устаници су имали заузимањем

Пожаревца,ослобађањем Хасан-пашине Паланке, Баточине, Багрдана и
Крагујевца. Кочин одред је убрзо нарастао до 500 бораца, а његове акције су
биле усмерене на ометање пролаза Цариградским друмом.

Познато је да је извршио три велика препада на турске транспорте у

Багрданском теснацу у марту и априлу 1788. Код Багрдана, 7. и 14. марта исте
године, потучени су турски одреди што је за последицу имало повећање броја
Кочиних устаника на 1500 људи. Устаници од 17. марта безуспешно опседају
Јагодину током три дана, а одатле су били принуђени на повлачење у манастир
Јошаницу, где се налазило седиште главног логора Кочиних добровољаца.
Кочин брат Петар дејствовао је у исто време на десној обали реке Мораве, а
седиште војног логора му је било у манастиру Раваници.

Осим њега у овом рату су се истакли као његови саборци капетан Радич
Петровић из Сиоковца, капетан Марјан Јовановић из Ланишта, Станко
Арамбашић, Јован Новаковић, Живко Миленковић и други.

Хаџи-Проданова буна 1814.

Хаџи- Проданова буна је била српска побуна из 1814. године. Избила изненада
и без претходне припреме у пожешкој нахији као реакција на репресивнe мерe и
наметe које су Турци спроводили након пропасти Првог устанка. Повод је био
сукоб Срба и Турака код манастира Трнаве, који су започели трнавски игуман
Пајсије и Мијаило, брат Хаџи- Проданов. Милош Обреновић, одбио је понуђено
вођство, изговарајући се на неприпремљеност, недостатак оружја и непогодно
годишње доба. Везиру Сулејман-паши, међутим, понудио је помоћ за гушење
буне, уз обећање да ће свакоме учеснику који се преда бити опроштено, изузев
Хаџи-Продану и његовој браћи. Заједно са рудничким муселимом Ашим-бегом,
Милош је угушио буну, уз већи отпор у крагујевачкој нахији. После сукоба код
Кнића, где су устаници извојевали победу, али се потом разишли кућама, хаџи
Продан је пребегао у Аустрију. Везирово обећање дато Милошу Обреновићу
није поштовано. Из побуњених нахија покупљено је око 300 истакнутих људи и
у синџирима одведено у Београд где су погубљени или набијени на колац. На
колац је набијен и зачетник устанка, игуман Пајсије.

II

Хаџи-Продан Глигоријевић био је војвода из Првог српског устанка. Родио се

око 1760 године у селу Неваде код Такова у породици Глигорија, мутавџије (На
саслушању од 8/20 октобра 1814, у Земуну, Хаџи-Продан је изјавио да има 34
године, да је рођен у Сеници, да је ожењен и отац двоје мушке и двоје женске
деце.). Био је угледан трговац с великим имањем. Према очевом занимању
најпре се презивао Мутавџић, а касније је узео презиме Глигоријевић. Хаџијом
су га звали пошто је био у Јерусалиму на поклоњење највећој светињи
хришћанства - Христовом гробу. То име је, дакле, стекао још пре него што се је
умешао у народне послове.

Године 1804, Хаџи-Продан се измакне између Турака и, оставивши породицу,

пребегне са своја два брата међу Србе устанике. Убрзо после тога, кроз Сеницу
прође идући у Босну ћехаја босанскога везира. Чувши да је хаџија с браћом
утекао међу устанике, одведе у ропство његову и брата му Мијаила жену и децу,
да тим казни њих двојицу као турске издајнике. Али Хаџи- Мустај-бег Чавић,
сеничанин, велики пријатељ Проданов, измоли то робље од ћехаје, и све тајно
испрати Хаџи-Продану и његовом брату.

1806. године, Хаџи-Продан учествује и истиче се у биткама код Сенице, Нове

Вароши, Пријепоља, Бијелог Поља и Суводола (1809). Радећи својски са својом
браћом, а знајући сва места у крају, хаџија се толико показао да га је већ године
1806 Карађорђе поставио војводом над једном кнежинином у Старом Влаху
(Кнежина се турски звала даик-кол, од села Даика поред Ивањице). Када је
Карађорђе 1809 ударио на Сеницу, изиђе прилика да Продан врати добро за
добро бегу Чавићу: Српска војска била је заробила Чавићева сина и снаху а
Продан их измоли од Карађорђа, и пошаље здраве и читаве њиховој кући.

Док се Карађорђе бавио на Сеници, дође му чувени Гаврило Шибалија, с три

стотине друга, и с писмом од владике црногорског Петра I, којим му честита
напредовање. Желећи сједињење с устаницима, Васојевићи га позову да их
прихвати под своју руку. Карађорђе отпоручи владици да је већ мост готов с
Дунава на море, само да и он припомаже са својим Црногорцима, а међу
Васојевиће пошаље Анту Симоновића и Раку Левајца, као старешине, и одреди
Хаџи-Продана са 700 војника да их спроведе до у Васојевиће. Ову експедицију
Продан је тако несмотрено извршио пошавши с људима без хране, да су се сви
морали вратити, и тако је цела та мисао остала као лепа празна жеља.

Иако се у бојевима одликовао, Продан је имао честих свађа, нарочито с кнезом

Максимом па је најпосле стављен под власт војводе Аврама Лукића. Као војвода
даићске кнежине, Продан је у селу Рашчићу, у врх Драгачева, код пећине
Шљепаје, био начинио дворе, а у пећини је имао црквицу где се молио Богу, и
где је мислио да се склони, ако дође до невоље

Несрећне 1813 године, он се одиста и склони у ту пећину, па нити је хтео куда

бежати, нити се Турцима предавати. И он је хтео прећи са Карађорђем у
Аустрију, али кад је видео да је већ доцкан и да је Србија у рукама Турака, он се
повуче са две-три хиљаде људи у Мучањ, где се борио против Турака, нарочито
против Адем-паше, још читавих месец дана. Али кметови из околних села, а
нарочито Аврам Лукић, склоне га да се преда, и да поштеди села и народ од
турске освете. Кад је најзад видео да се више држати не може, он објави својим
људима да се решио на предају, и изабравши шесторицу другова, дигне се с
њима у Чачак ћехаји босанског везира, који је тамо био с још две паше, изађе
пред њих, преда им оружје; ови га лепо приме а заостали четници у Мучњу,
када су чули како је Хаџи-Продан добро прошао, разиђу се кућама.

Турци одведу Хаџи-Продана у Београд великом везиру, који да опроштај њему

и народу у Староме Влаху и врати га тамо с Адем-пашом да покупе оружје.
После помирења Хаџи-Продан, презајући од Адем-паше и од Турака с којима је
највише ратовао, изради од Сулејман-паше бурунтију да се може населити у
манастиру Трнави код Чачка. Латиф-ага, чачански муселим, узме га к себи за
саветника да му помаже у отправљању нахијских послова. Пошто се тако преда
и намести уз Латифа, Продан и своју породицу дигне из Шљепаје и премести је
у манастир Трнаву под Јелицом.

У манастиру Трнави, у то време, био је игуман Пајсије Ристовић, а ту је боравио

и Проданов брат Мијаило. Многи Срби, међутим, још од 1813, не желећи се
предавати Турцима, одметали су се у гору. Таких одметника било је више чета.
Они су тумарали по гори, а са својим рођацима виђали се и разговарали. Ови су
одметници смишљали да се опет дижу на Турке, само нису нигде знали човека
који би могао бити вођа и главар таквом великом послу.
Те године (1814) удари куга у Србију, па дође и у Чачак. Чачани прсну куд који
а Латиф, са својим момцима и силним благом, избегне у манастир Трнаву да се
уклони од помора.

У јесен око Крстовдана 1814, Латиф-ага, знајући за хајдучке чете, које су се још
више осилиле уз помор од кога се народ узнемирио, зовне к себи Аврама
Лукића, Ђорђа Протића Гучанина, и Хаџи-Продана, па изиђе у нахију, да мало
народ умири, а одметничке чете да растера, или да побије ако може. Изишавши
тако из Чачка, Латиф дође у село Лазац, и ту падне на конак код Милована
Миладиновића.

И док су се они на путу боравили, Мијаило, брат Хаџи-Проданов, и Пајсије

игуман манастира Трнаве, ухвате Латиф-агине момке, вежу их, па њихове
ствари и новац разграбе.
Чим су ову похару извршили они ноћу пошаљу човека (био је то Борисав
Палалић из села Атенице) да о томе извести Хаџи-Продана, како би Турцима
умакао, а Милошу Обреновићу пошаљу попа Радована Вујовића из Трнаве, да га
позове да устане на оружје и да се стави на чело новога покрета (Толико су били
обузети идејом устанка, припремљени разним гласовима који су још од лета
кружили о непријатељству између хришћанских сила и Порте и наводном
појавом Карађорђа на српској граници.).
Хаџи-Продан, извештен о догађају у Трнави, искраде се од Латиф-аге и похита
манастиру, где затече осморицу везаних Турака и око њих две стотине људи
који су тражили да се Турци исеку. Продан одмах ослободи Турке, али им није
могао вратити оно што је било разграбљено. Ослобођени Турци при одласку у
очи су му рекли: Хаџија, ово се није догодило без твог знања.

Међутим зло се поправити није могло. Народ се скупљао и Хаџи-Продан, хтео

не хтео обрете се четовођом. Латиф-ага, сутра дан још није ништа знао о послу у
Трнави, него оде у манастир Жичу. Ту дозна шта се десило с његовим људима и
да Хаџи-Продан око себе окупља момке. Преплашен, јер је знао расположење
народа, муселим похита у Карановац да се, према потреби, тамо затвори и
брани, и распише околним турским старешинама за догађај у Трнави а великом
везиру у Битољу јави да пошаље војску, јер су се Срби поново дигли на оружје.
Турске породице из Чачка, Карановца и Трстеника, препадну се овог гласа,
дигну се без оклевања и похитају у Лесковац и Ниш. Неки Срби из Груже, који
су се непрестано склањали од Турака још од пада Србије, чим дознају за ово
бегство, пређу преко Мораве и, одмах се даду за Турцима, стигну их у селу
Лопашу иза Трстеника, неке потуку а остале принуде да се на веру предају.
Пошто су их добро опљачкали, пусте их даље. Међу овим нападачима главни су
били Станко Миљчевић, капетан под Карађорђем, Тома Вучић-Перишић и
Петар Туцаковић.

Када је поп Радован Вујовић донео Милошу поруку Хаџи-Проданова брата

Мијаила и игумана Пајсија, Милош му одрешито одговори да у њихово друштво
не пристаје и да буна, у ово време, може стати народ само нових жртава и нових
беда и зато им је саветовао да гледају како знају да се смире и народ не губе.
Затим Милош извести Сулејман-пашу, а сам оде Ашим-бегу, муселиму
рудничке нахије, који га је, извештен о догађајима у Трнави, био позвао на
разговор. Милош, пошто је уверио муселима да нико из нахије рудничке није
умешан у овај посао, договори се с њим да скупе кметове, пандуре и одабраније
људе и да се с нешто муселимових људи крену против Хаџи-Продана и његовог
друштва. Милош је мислио да је најбоље што пре угушити буну и не дочекати
Турску војску коју би Сулејман-паша послао. Том се приликом Милош
побратими с Ашим-бегом, што је значило да су прилике биле тешке и
неодређене и да се свако обезбеђивао од опасности.
У то време стигне већ Милошу и порука од Сулејман-паше. Везир му је
препоручивао да се постара свакојако буну да утиша, уверавајући га да ће
свакоме кога он преда бити опроштено, изузев Хаџи-Продана и његову браћу.
Стишавање буне поверено Милошу било је и ствар поверења од стране
Сулејман-пашине и ствар надлежности Милошеве, јер је он био обор-кнез над
нахијом рудничком, крагујевачком и пожешком.
Из Београда на устанике крене везиров Ћаја-паша по имену Ибшир а из Чачка
Ашин-бег пошаље Милоша и Ћор-Зуку с војском у Небојш планину где се
Хаџи-Продан из манастира Трнаве повукао са својом дружином.

... Када устаници чују да Милош није пристао уз њих, оно нешто војске што је
Хаџи-Продан искупио, већ при првом боју, разбегне се којекуде а Продан гоњен
од качерског војводе Арсенија Ломе и Турчина Ћур-Зуке, утекне по ноћи са
својим момцима и браћом преко Мораве у Шумадију. Једног им друга потера
убије (Ђука Живковић из Трнаве) а породица његова с калуђером Пајсијем буде
ухваћена у селу Горачићу. Потера није знала где је Хаџи-Продан, али је била
сигурна да се на Небојш (Јелици) планини или у Горачићима крије игуман
Пајсије. У Горачићима ухвате кнеза Илију Поповића који их после мучења
упути на другог кнеза - Богића Богићевића.После великих мука, Богић им
покаже где се код манастира Стјеник налази скровиште игумана Пајсија. Пошто
Турци ухвате Пајсија, пусте Богићевића и он се упути свом дому а Арсеније
Лома, уз некакав изговор, искраде се од Турака, стигне Богићевића и посече га
Међу члановима Хаџи-Проданове породице, коју је потера заробила, била је и
његова снаха Петрија, синовица војводе Пљакића, зета Карађорђевог и великог
пријатеља Милошевог. Била је позната због своје лепоте и Милош је пошто-
пото хтео да Петрију спасе ропства. Морао је купити ћутање Турака, који су
припомогли њезину хватању, нарочито старешина. Затим, преобуче је у мушко
рухо, па је посла својој породици, док се не укаже прилика да је врати њезином
мужу.

Хаџи-Продан,бежећи од потере,остави Латиф-агине момке које је био заробио,

па дође у рудничку нахију, у село Јежевац неком Николи (Јовану) Жујовићу,где
дозна да је Никола Вукичевић трговац из Светлића почео бунити народ
крагујевачке нахије, те одмах оде к њему. Никола му тада понуди да се врати
одакле је и дошао и да побуни народ у пожешком, старовлашком и ужичком
крају. За тај му је посао дао нарочиту прокламацију, под својим именом,
датирану 25. септембра 1814 године:
Нека је на знање свим кнезовима, кметовима, бимбашама и буљукбашама у
ужичкој, старовлашкој и пожешкој нахији, да смо ми, у име Бога и по заповести
рускога цара и Господара Ђорђа, свом снагом, противу Турака устали, које смо
већ из више нахија протерали. С тога свима вама у гореименованим нахијама
препоручујемо, да као и ми устанете и Турке гоните. Шаљем вам Петра Дугоњу,
који је сад баш од цара дошао, и Хаџи-Продана и Милића Радоњића који ће вам
за старешине оне поставити, које ви будете хтели…
У међувремену се по Гружи и Лепеници почну прибирати све бољи и бољи
људи да се чак и јагодинска нахија ускомеша и почне тући Турке.

Ћаја-паша тада пошаље из Чачка Ашин-бега и Милоша да и онамо народ умире.

У Книћу (Гружa)они наиђу на око хиљаду бунтовника, готових на отпор.
Милош, Ашим-бег и Милосав син кнеза Теодосија имали су хиљаду Срба и сто
педесет Турака. Милошеви људи били су наоружани више батинама него
пушкама и слабо су показивали вољу да се туку са својом браћом. Зато Милош
ступи у преговоре са бунтовницима и успе те му се предаду главније коловође,
међу њима и Сима Милосављевић –Паштрмац, барјактар и џелат војводе
Антонија Пљакића и Тома Вучић-Перишић. Од тога времена, они су остали уз
Милоша као његови момци.
Остали бунтовници, не желећи да се предају, потуку се сутра-дан с Милошем и
одрже победу. Али видећи да Милош баш неће у буну и они се разиђу.
Никола Вукићавић оде својој кући а Хаџи-Продан са својим момцима, своја
четири брата и многим другим побегне на Саву, и на Великом Дубоком више
Остружнице, нађе превозника и силом га натера да га превезе у Срем.
Благодарећи густој помрчини која је владала те ноћи, између 6 и 7 октобра,
Хаџи-Продан и брат му Гаврило успеју да пређу на аустријску страну, али их
погранична патрола ухвати на самој обали. Остали, који су хтели да пређу за
њима, били су дочекани од аустријских војника ватром из пушака те се врате
назад. Због колере надзор на граници био је тада пооштрен. Седмог октобра
ујутру Хаџи-Продан и брат му Гаврило били су доведени стражарно у Земун и
као преступници кордонских прописа одмах узети на саслушање. Ту су им
одузете хартије и новац. У Гаврила је нађено 53 дуката, а у Хаџи-Продана један
дукат и прокламација Николе из Светлића. У своме исказу и у разговору са
земунским командантом Хаџи-Продан је испричао како се буна јавила и како је
текла. ..Везиров ћехаја (помоћник) око 10-ог октобра стигне у Чачак када је
Милош већ, што претњама а више којекаквим обећањима умирио народ. Оданде
пошаље окованог Пајсија везиру Скопљаку у Београд а после неколико дана и
његовог брата Димитрија. За синовима крене и њихова ојађена мајка Синђелија
не би од везира измолила милост.

Оставши у Чачку Ћаја је примао храну коју му је народ доносио за војску и том
приликом на превару похвата и свеза у ланце све оне људе на које је сумњао да
су били умешани у буну. Народу је и Милошу говорио како то чини због
политике, колико да заплаши бунтовнике да би се народ брже умирио, и да ће
их најзад, пошто их одведе у Београд, отпустити, неке пошто мало оглоби, друге
пошто мало истуче да би се сећали ове непромишљене буне.

После тога науми ћехаја да у Гружи похара неколико села да би задовољио

своју војску, али Милош успе да га, неком врстом претње, од овога посла
одврати. Да не одводи у ланцима тобожње коловође буне, у томе Милош није
могао да га спречи. Паша, дошавши у Крагујевац учини исто што је чинио у
Чачку. У Крагујевцу где му је народ доносио храну, похвата и у ланце баци
доста људи. Одатле пође у Јагодину где је све већ било мирно и понови исту
радњу. Из Јагодине крене у Београд.

Ћехаја-паша се са свог похода против бунтовника вратио у Београд 12/25

новембра са великом помпом. Приређен му је победнички дочек од стране
Сулејман-пашине војске, башибозлука и крџалија који су на вест о побуни
непрестано пристизали у Београд. Срећан исход овог похода учинио је да су
Турци весело и с великом буком прославили курбан-барјам. Опште је мишљење
било да ће после празника сви заробљеници бити набијени на коље.
Милошу је већ било јасно да се похватаним Србима спрема веће зло него што се
мислило. Први је жив набијен на колац Теофило Палалић, писар војводе
Антонија Пљакића. Игумана манастира Трнава Пајсија, Скопљак је најпре
затворио у кулу Небојшу, па га 5/18 децембра изведе и жива баци на колац.
Нешто доцније, Скопљак нареди те и Димитрија, старијег Пајсијевог брата, са
још 36 других Срба, поред Пајсија, набију на колац. Њихова несрећна мајка
била је присиљена да гледа нечувену муку своје деце.
Мање важни заробљеницима, а било их је око стотину педесет, одсечене су
главе испред четири београдске капије и истакнуте на градски бедем.

Сима Милутиновић Сарајлија о томе пише:

…како но је турски обичај и правосудије на коље пред истом Стамбол –
капијом, гди је и Пајсије и брат му већ био, и где но су и та тројица два три дни
на кољу живећи свакога мимоходившега уши јауком и кривњавом напуњали,
док и Турске (Караулџије) и то једва псовкам' и клетвама наљуте, или зар
разжале (ако је то могуће) некојега Турчина караулџију, те их једно вече из
мрака пиштољима доубије; преко свега тога мученика бола и самртнога борења
навлаш би Турци коље то покраће начињали, да им натнутима ноге тек у земљу
не опиру, пак пси гладни већ и сами обично радо навале и живима још и ноге
глодати, ребра дрпати и дробину прогризати, и развлачити...
Потадер би тамо испод Стамбол – капије покрај лијевога и деснога у Врачар
излазећега пута свако јутро по неколика више Срба освитало на кољу жива,
окром што би их у исто вријеме по чаршије ћошковима, и по другим капијама
сјекли и вјешали, те главама њиховим градски беден и капије китили... Оне пак
у синџирима Ћехаја – пашом доведене Србове у тавници држали су преко три
мјесеца, докле их чак по Божићу, снаге измождене, и новца измужена, на Савин
дан јутром једну половину изведавши на сваку капију градску и варошку по
неколико посјеку, и ту им, противно својега тадашњег обичаја, при труповима и
растављене од њих главе оставе; па другу полу сутра дан исто тако доврше, и
све их оставе псима на част, који но их прије него изједу, свуда им по вароши и
граду разнесу и развуку изадрте, одсјечене, или одгрижене комаде, главе, ноге,
цријева и дробове...

Новине сербске из царствјушчега града Виене, од уторка 15. децембра 1814.

објавиле су чланак о догађањима у Србији. Новине су писане славеносербским
правописом и датиране по ст. календару.
Још пре него је буна почела, српски емигранти и др. народне старешине које су
остале у Србији, договорили су се да проти Матеји Ненадовићу дају писмено
пуномоћје да може подносити молбе где год се укаже прилика и да их може и
усмено допуњавати како најбоље зна и уме. Будући да се крајем 1814. у Бечу
одржавао конгрес европских сила, на коме се одлучивало о судбини Европе
након пада Наполеона, Прота, који се у то време налазио у Земуну, уз
сагласност народних старешина и већ припремљеним писмима крене за Беч, где
је и стигао средином децембра. Писма су била намењена аустријском цару
Францу I, Руској царици, грофу Каподистрију, кнезу Метерниху и пруском
краљу Вилхелму IV. (У Бечу су се тада, осим државника и заступника европских
држава, налазили и руски цар и краљ Пруске.)
Писмо Метерниху, министру иностраних послова Аустрије
8. Декемврія 1814. лѣта.

Господину Министру Метерниху

Грознѣише є страданиіе и истребленіе народа сербскаго принудило насъ ниже

подписане всепреданѣйше Ваше Сіятелство молити. Понеже народъ в Сербіи
сущи садъ во величайшемъ смяетени и гибели отъ Турковъ находисе, гдѣ Турцы
съ войскою дошавши начали сутъ разнаго вида насилія народу чинити: сѣћи, на
колѣ натицати и разним мукама томити, Жене и щери насиловати и дѣти у
робство одводити, гдѣ ништа чути ниє можно кромѣ плачъ и риданіе; у време
кадъ цели христіянскіи родъ у свимъ царствамъ веселіемъ и радостію
исполнява се, у време када благочестивіи цари собравшеся о щастію цѣлія
Европи бде премишляю.

Тога ради съ смиренѣишимъ прошенемъ припадамо и колѣнопреколно Ваше

Сіятелство молити усуђујемо се, что бы о народу сему, коего щастіе и єго
потомства, якоже и прочихъ европеискихъ народовъ отъ мудраго расположенія
и добра серца Вашего Сіятелства зависитъ, попеченіе имѣло и благодѣтелнимъ
ходатайствомъ Всемилостивѣйшаго Императора, коему мы всепокорнѣйшеє
прошеніе подъ 12. сего мѣсць о томъ прислали єсмо, и прочихъ союзниковъ
милост испросило, о примиренію нещастнаго народа сего съ Турками,
содѣиствовати, єго отъ
конечнія погибели скорѣйше спасти благоизволили, за коє не само онъ, но и єго
потомство за превисока благодѣянія Вашему Сіятелству благодарно на вѣки
пребудетъ. При коемъ скорѣйшія милости ожидающе в смиренѣйшемъ
страхопочитаніи пребиваетъ.

Вашега Сіятелства
Преданѣиши и смиренѣиши раби
Во имя цѣлаго народа
Емигранти Сербски
Јовица, капетанъ
Максимъ, вовода
Петар Николаевичъ Молеръ
Павле Поповичъ
Павле Цукичъ
Мелетіе Никшич, архимандритъ
Матей Ненадовичъ, прота
Павле Сретеновичъ
Гаврилъ Николаевичъ

...
Велики напор који је п. Матеја учинио, руководећи се више осећајима него
познавањем политичких прилика, да преко руских великодостојника некако
дође до цара и умоли га за посредовање на ползу народа, остао је без успеха.
Протина жеља је била да лично изађе пред Александра, и да својим разлозима
поткрепи народно прошеније. Недоба га је, међутим, саветовао да се обрати
министру спољних послова Енглеске, Кастлроу??? Енглески представник (на
конгресу), одбио је да прими протину молбу и неучтиво и без имало такта јасно
му ставио на знање: да су непријатељи (Срби) њихових пријатеља (Турака) eo
ipso и њихови непријатељи. Пруски краљ прихватио је молбу, али није на њу
одговорио.
Аустријски државници имали су више разумевања за напоре проте Ненадовића.
5. јануара, заједно са Фрушићем и Јевтом Чотрићем, примљен је на аудијенцију
код цара Франца. Цар је српске посланике лепо дочекао и свечано им обећао да
ће учинити, како најбоље буде знао, све што је у његовој моћи.
И заиста, Метерних је одмах упутио поруку аустријском посланику у Стамболу
барону Штирмеру, да се код Султана заузме за Србе; осим тога, упутио је допис
пограничној команди у Земуну да утиче на Сулејман-пашу како би одустао од
насиља

Мисија аустријског интернунцијуса, барона Штирмера, међутим, доживела је

пропаст. Реис-ефендија, турски министар спољних послова, рекао му је да ће
Порта сасвим супротно да поступи и да раја која се буни мора помрети.
У Србији настаде време катил-фермана. Обистинише се болне и злослутне речи
које је Хаџи-Продан изговорио у Рашчићима на гробу свог сина: Благо теби,
мој сине Никола… што си погинуо. Ти си сада миран и спокојан.

е који би се нашли на његову путу. /Др Бартоломео Кунибет: Српски устанак и

прва владавина кнеза Милоша Обреновића, стр.72./

Поред све оскудице у храни турска војска непрестано је непрестано

придолазила у Београд. То су били људи крајње прљави, бедни, поцепани,
гладни; одавали су се пљачкању, убијању и силовању. Издржавање тих хорда,
њихови изгледи и преузети радови за утврђивање градова падали су на терет
народу, који је услед несигурности, која је овладала земљом, био лишен свију
извора за своје властито издржавање. Новчане дажбине тражене су не као у
редовним приликама већ много више. Харач је у београдском пашалуку био 13
½ гроша; порез сто гроша на годину од једне главе; бимбашир који је долазио
да учини неки увиђај за ствари, за које његов долазак није био потребан, узимао
је од нахије огромне суме на име бимбаширије; муселим за малу кривицу или
без икакве кривице баца човека у окове и у кладе и уцењује га са 7 до 13 кеса;
ако нема да плати или га село не откупи онда га баца на колац или га погуби.
/Петровић, Грађа за Историј

У крагујевачкој нахији и у Левчу од свакога газде узимано је по сто гроша

месечно, а од трговаца по три стотине. Ако је Србин издржао кулук на некој
тврђави или шанцу и није умро од глади, заразе или напора, ако је имао да плати
порез порежџији, харач харачлији, чибук чибугџији, итд. те прошао без већих
невоља, њему је сваког часа лебдила над главом још већа беда и опасност од
турске војске, од разних турских путника, бумбашира, а нарочито од тефтиша
који су имали неограничену власт у истраживању хајдука, бунтовника и оружја.
Турчин идући кроза земљу, падао је на одмор где је хтео; радио шта је хтео;
могао је узети шта му се свиди, на путу у селу, кога сретне обично би опљачкао
и свукао с њега што му се допало. И то није било највеће зло. Понеки је такав
Србин послужио и као нишан за гађање из пушака и пиштоља… /Петровић,
Грађа за Историју, II, стр.107./
У појединим местима Турци су узимали новорођенчад од мајки и кували
(крстили како је говорио Сулејман-паша) их у кључалој води… После тога
пребирали су где је млада лепа девојка, где је лепша; један Турчин је по седам
девојака држео на конаку, ћехаја по двадесет… /Петровић, Грађа за Историју, II,
стр.108./
Нема тортуре која није била допуштена. Људи су вешани за ноге, угушивани
димом запаљене сламе, кастрирани на најварварскији начин; жене су тукли по
табанима, људима и женама натицали торбе с пепелом на главу па су одозго
ударали руком да пепео иде у нос и уста, гдекоје су разапете потрбушке вешали
за ноге и руке а на леђима су им метали камење; ударити човеку сто до две
стотине батина, испребијати кости секиром или маљем, биле су обичне појаве.
Једног човека из Грбица у крагујевачкој нахији Турци су везали жива око ражња
па га онако пекли, да каже за некаке пиштоље…/Вук, Скупљ. Истор. Списи,
стр.142/
Сви извештаји, не само српски већ и аустријски, који су црпели своје податке и
из српских и из турских извора, једногласно су тврдили да је ситуација у Србији
ужасна и да су насиља превазишла сваку меру. /с. Милутиновић, Историја
Србије, стр.114./

Иконија, удовица Карађорђевог војводе Петра Ђукића из крушевачке нахије,

који погину на Делиграду 1813.године, имала је сина Бошка (Милић) и ћерку
Милосаву. Kад Хаџи Продан на Крстовдан 1814. године диже буну, глас о томе
дође и у Жупу крушевачку. Пошто није чврсто поверовао у ту причу, Бошко,
младо и отресито момче, пође у Левач, у село Белушће, да се код очевог
пријатеља, хајдука и војводе левачког Стевана Јаковљевића, распита и
посаветује. На путу за Левач ухвате га Ћаја-пашини људи, окују у синџир од
тридесет ока и са осталим робљем из Чачка, поведу за Београд.

Кад је чула да јој је син пао у ропство, Иконији ништа друго не преостаде него
с ћерком одмах крене пешице за Београд и чим стигне изађе пред Ћехају и каже
му: Ево моје ћерке, узми је, ако се морам лишити најмилијег што ми је Бог дао, а
врати ми сина мога. Турчин погледа лепу, високу и као бор праву девојку и
упита је да ли драге воље пристаје да замени брата а када му она одговори
потврдно, рече: Нека вам то буде, за што молите. Девојку затим одведе у
харем, потурчи je и назове Баш-Ханума Назли- Када, а брата јој пусти.

Једно вече у време мустехаб поста, потурчењак Мула-Салија и његов син

Реџеп, искористе непажњу пијаних караулџија и утекну чамцем преко Дунава у
Земун. Са њима побегну, обучене у мушке хаљине, Назли-Када и Ана, жена
Хаџи-Продановог најмлађег брата Гаврила, која још није била потурчена.
Мора да се Ћаја-паша жив појео кад је дочуо за то. Тек, смислио је освету.
Одмах пошаље тефтише у Левач где, у селу Медвеђа, ухвате два Назли-Кадина
братучеда и одведу их у Јагодину. Онако узгред, село похарају. После пет
недеља, међутим, њихова мајка Станица крадом им дотури два јегета којим
пресеку ланце и резе на вратима, и ноћу по киши са још четири сужња, утекну
из тамнице на слободу, укравши том приликом од страже дванаест дугих
пушака.

Елем, некако у то време, у пролеће на Ускрс настаде и Милошева буна и Срби

се поново дигну на оружје. Жене се тада из Земуна врате у Србију својим
рођацима и мужу, где се Назли-Када покрсти у Спасенију а Мула-Салија са
сином Реџепом оде на покајање митрополиту Стратимировићу у Карловце.
Наречени Мула–Салија није био нико други до калуђер Ђенадије, који је пре
буне са игуманом Пајсијем и ђаконом Авакумом, служио Богу и роду у
трнавском манастиру Благовештење.

O Ђенадију, њ. сину Стојану (Реџеп) и Авакуму биће, на прилику, још речи

Ко су били ђакон Авакум и калуђер Ђенадије?

Авакум је рођен 1794. године негде у Кнежпољу, испод Козаре, 1794. године.
Отац му се звао Гаврило а мајка Божана. На крштењу је добио име Лепоје. Кад
септембра 1809. Јован Јанчић диже народ Босанске крајине и Подкозарја,
Лепојев отац Гаврило добровољно се прикључи устаничкој војсци. По слому
буне, један део устаника побегне на Козару, други, међу њима и Гаврило, буду
похватани и у Машићима набијени на колац. Оставши удовица, Божана, већ од
разних јада остарела, одведе Лепоја у манастир Моштаницу, да тамо, код оца
Ђенадија, учи књигу. Немајући, осим сина, игде иког свог, мајка пристане уз
сина у манастир, да служи. Лепоје, будући обдарен, брзо научи писмо,
богослужбене књиге и црквено појање и настави да изучава свете књиге. Када
напуни осамнаест година, доби монашко име Авакум, а пакрачки митрополит
Јосиф Јовановић Шакабента рукоположи га за ђакона.

Ђенадије (родом из села Грбавца близу Бања-Луке), најпре је био мирски

свештеник и звао се Ђорђије Шувак. Био је ожењен сестром Лепојевог оца
Гаврила. Кад му је жена умрла он оде у манастир Моштаницу, где се закалуђери
и посвети Богу, а јединог сина Стојана узе себи за ђака. Недуго затим у
манастир дође и Лепоје са својом мајком Божаном.
Пошто је узео учешће у Јанчићевиј буни, Ђенадије се, по угушењу буне, три
године крио по шуми, али кад Турци запалише Моштаницу, он, на згаришту
одржа последњу службу, и спашавајући живу главу, утече пешице преко Босне
и Рујна у Србију, узевши са собом свога сина Стојана, Авакума и његову мајку
Божану. Идући тако од немила до недрага, после годину дана стигоше у
манастир Клисура у Добрачи (Ариље), где су код игумана Исаије провели неко
време, а касније, несрећа их наведе на Трнаву у манастир Благовештење, где је
игуман био Пајсије Ристовић. Нема сумње да је Пајсије, коме је дојадило да сам
обавља свакидашње јутрење, једва дочекао испомоћ у цркви, парохији и
домаћим пословима. Додуше, у манастиру је тада била и његова мајка
Синђелија, као и његов најмлађи брат Стеван (средњи брат Димитрије живео у
својој кући недалеко од манастира), али од њих није било неке вајде. Сада,
јутрење су служила три свештеника: игуман Пајсије, отац Ђенадије и поп
трнавски Радован Вујовић са ђаконом Авакумом, док су на службу одговарали
Стојан и Стеван:
Слава на висини Богу,
и на земљи мир,
међу људима добра воља.
После богослужења, сви скупа својски су запињали да уреде запуштено имање
тако да наскоро трнавски манастир просто прогледа. Али такав богоугодни и
блажени живот не потраја за дуго време.

Почетком септембра 1814. године, изнад села Бањице у манастиру Стјенику,

састаше се кнезови, војводе и духовници из пожешке нахије, да се договоре о
устанку. Недуго затим, Авакум је, заједно са Пајсијем, под борбеним барјаком
на Илијаку (засеок Доње Горевнице), благословио заверенике, и на крсту и
Јеванђељу заклео их на верност Богу и отечеству.
Да ли је Ђенадије, свом духовном сабрату Пајсију, (ис)помогао да са Мијаилом
и барјактаром Јосифом Алтобабићем похара благо и оружје и повеже ашчије и
сеизе (једном је било име Селман Нишлија, другом Ахмед Слишанлија, јер је
био из села Слишана код Лесковса, одакле је и Латиф родом; осталој
шесторици се не знају имена) чачанског муселима (турски начелник полиције)
Латиф-аге, није познато, тек, када Милош утиша буну Ћехаја дође у Трнаву, и
ухвати Ђенадија са сином Стојаном и ђаконом Авакумом, па их оковане отера у
Београд и баци у доњу варош (кула Небојша) у тамницу…

Чувши за нову буну у Србији, хроми Васиљ, бећар из села Скочића код
Зворника, који је у Карађорђем рату војевао против Турака, пређе са још два
одабрана друга, из Немачке у шабачку нахију, да настави започети посао. Срби
из некаквог села у Мачванској Поцерини, дочекају их тобоже пријатељски,
напију и препадну уморне на спавању, и сву тројицу везане одведу у Шабац
Фочали-ићи-тугли паши, који их одмах упути београдском везиру Сулејману на
пешкеш, а овај, не часећи, баци их на коље пред Стамбол –капију, где су
игуман Пајсије, брат му Димитрије, Теофило Палалић, и крај њихових ногу
пресвисла Синђелија, већ били.

Ко су били ђакон Авакум и калуђер Ђенадије?

Авакум је рођен 1794. године негде у Кнежпољу, испод Козаре, 1794. године.
Отац му се звао Гаврило а мајка Божана. На крштењу је добио име Лепоје. Кад
септембра 1809. Јован Јанчић диже народ Босанске крајине и Подкозарја,
Лепојев отац Гаврило добровољно се прикључи устаничкој војсци. По слому
буне, један део устаника побегне на Козару, други, међу њима и Гаврило, буду
похватани и у Машићима набијени на колац. Оставши удовица, Божана, већ од
разних јада остарела, одведе Лепоја у манастир Моштаницу, да тамо, код оца
Ђенадија, учи књигу. Немајући, осим сина, игде иког свог, мајка пристане уз
сина у манастир, да служи. Лепоје, будући обдарен, брзо научи писмо,
богослужбене књиге и црквено појање и настави да изучава свете књиге. Када
напуни осамнаест година, доби монашко име Авакум, а пакрачки митрополит
Јосиф Јовановић Шакабента рукоположи га за ђакона

Стеван, најмлађи брат игумана Пајсија, крио се код рођака у драгачевском селу
Јежевицу, док га, бојећи се да га ту не пронађу муселимови људи, не узе у
заштиту Хасанага Тоска, угледан Турчин и Пајсијев пријатељ, и тајно одведе у
Чачак. Дочувши то, Латиф je кренуо с момцима да силом отму Стевана; Тоска
пак, закавџивши се с Латифом, викне своје момке који дограбе оружје те дође
до боја, и после дугог пушкарања испрате Латифа с једним мртвим и неколико
рањених. Тоска, исто вече, кришом пошаље Стевана са једним момком, својој
кући у Топлицу у Прокупље. После буне Коџа- Милоша, Стеван се вратио у
Трнаву где је затекао мајку Синђелију. Касније се покалуђерио у манастиру
Благовештење и добио монашко име Силвестер. 1823. радио је као учитељ у
Београду.У реченога игумана трнавскога био је однекуда у манастиру или паче
код стоке сад се прићутавши а један повелики ђак (Авакум, прим.Ј.), момак
управо који је био младић око двадесете године узраста, диван и дичан као
Аполон, којега Турци за то само, што је Пајсијев ђак и слуга, или како су Турци
вољели пришити кривицу и назвање, потварајући га да је хајдук, и да је ту код
њега на јатаку, узму и одведу, како је пријед показано, у Београд, па до
неколико дана послије Пајсија смрти поведу и њега на губилиште, упртивши му
на раме и готов заоштрен колац, па га све по најлак до мјеста водећи нудили и
грозама и обећањима свакојакима, склањајући га, да се потурчи, и да тако млад
и лијеп не погине узалуд, кад може ш њима да живи, и сретан и честит на
свијета оба да постане. На то би их он упиткивао: А умиру ли кадгод и Турци?
Па смјешећи се ни одговора им нешчекавши запјевао би јуначки србским гласом
овако:

Нема вјере боље од хришћанске!

Срб је Христов, радује се смрти;
Страшни Божји суд и Турке чека,
Па ви чин'те што је вама драго!
Скоро ћете и ви долијати
Бог је сведок и његова правда.

Бака (Божана, прим. Ј.) некаква десила се уж њих, и пристала бијаше за њима,
уговарајући га, нека се потурчи, а да остане жив; Бог види што је нужда и
невоља, па му то неће у гријех поставити. Али он и њојзи на совјету томе и
сажаљењу, како својој мајци, радо и весело пјесном зафали и одговори:

Мајко моја на млеку ти хвала!

Ал' не хвала на науци таквој!
Брзо ћеш се обрадоват' сину!
Док пред Божје изидемо лице;
Смрт избавља од свакијех беда;
Цвет пролетњи тек за зимом иде,
Благо томе ко раније умре,
Омање је и муке и греха,
Па што коме Бог и вера дадне,
А још има браће на свијету.

Исти се Турци удиве толикој младића једнога неустрашности и великодушју, и

чудно тврдој вјери, те му се смилују, да му прије ножем срце прободу, па га на
колац мртва натну и усправе посадивши га међу остале на своје мјесто у крај
пута к Теразији пошавши иза Стамбол-капије варошке.

Ђенадије, нашав се у чему се никада није желио наћи, сам себе при јединцу
сину заборави, гледајући њега и друга му Авакума у турскоме робству и
сужањству, а радо би себе за њих, или барем за сина жертвовао, кад би шћели
варвари на то пристати. У млогоме јадиковању, брижењу и богомолби, внуши
му се, да приме оно, чиме свакога и обично Турци нуде и понуђају, те и њих, а
то је да се потурче, док живот избаве, па да ако Бог да с временом, те се како
искуче и умакну некуда из пексијанске вјере и државнога правственог робства.
Он то суобшти својему сину најприје, којега једва приговори и обрати, да своју
лијепу и свијету вјеру презре и одбаци, а ону да прими; но и то само на тај
начин син му пристаде потурчит се, да се оба закуну један другом, и вјеру
зададу, да првом згодном приликом побјегну, а само да се неумре без покајанија
и повратка у своју стару вјеру, која но им се чини и види бољом и најбољом бит.
Пошто ови то међу се закључе и утврде, јаве то и Авакуму, и на њега то
пригласе, али он нехтедне никојако у то пристати, ни вјеру промјенити, него за
то и у синџиру остане, кад се они на његове очи спасу; ш њиме дакле буде што и
осталима таквима турској правди подсуднима, и по свој прилици он ће бити био
исти онај горепоменути момчић, што је колац свој носећи пјевао. Духовник пак
Ђенадије како се согласи у своје намјерење сина својега, објави своју жељу
Турцима, да се хоће са сином заједно потурчити; и Турци то пријаве Ћехаја-
паши, који но их одма ослободи робства и тамнице тај час, тако су тим и свега
страха и грозне смрти, у свој конак их узме, за себе их одма удржи, и оба
наскоро и торжествено потурчи; Ђенадија назову Мула-Салија а сина му Реџеп.

Сима Милутиновић Сарајлија

Историја Србије
од почетка
1813е до конца 1815е године.
стр. 95.-105.

-Хаџи-Продан Глигоријевић, старовлашки војвода. После пропасти буне

пребегао у Аустрију а затим у Бесарабију. Учествовао у грчком устанку против
Турака 1821. Умро 1825. године.

-Мијаило Глигоријевић, Хаџи-Проданов брат. После пораза на Небојши крио се

у Трешњевици. Учествовао у Милошевом устанку. Поводом
педесетогодишњице устанка, Кнез Михајло Обреновић 1865. одликовао га је
Таковским крстом. Тада је имао 88 година.
-Пајсије Ристовић, игуман манастира Благовештење. Жив набијен на колац
испред Стамбол капије 5. децембра 1814.

-Димитрије Ристовић, брат игумана Пајсија. Погубљен крајем 7. децембра 1814.

-Никола Вукићевић, трговац из Светлића. Предао се Ћаја-паши на веру заједно

са братом. Оба посечени крајем 1814. у Београду.

-Ђенадије, калуђер, игуман манастира Моштаница. Потурчио се да би сачувао

главу себи и сину Стојану. 1815. побегao у Земун. Настанио се са сином у
Градишки где су после три године обојица умрли.

-Авакум ђакон (Лепоје Продановић), Ђенадијев ђак. Претходно погубљен па

набијен на колац крајем 1814.

-Сулејман паша Скопљак, београдски везир, из Ускопља код Бугојна. Год. 1815.
смењен и постављен за босанског везира. 1817. премештен за валију у Солун;
идуће г. задављен свиленим гајтаном.

-Ћаја (Имшир) паша, родом из Скопља. Сулејманов помоћник и шурак. Погинуо

у боју на Љубићу 1815. Убио га Васо Томић из Кнића.

-Поп Радован Вујовић. Из Јежевице. После пропасти буне крио се на пл. Јелици.
Умро 1820.

-Теофило Палалић, из Атенице, писар војводе Антонија Пљакића. Први набијен

на колац испред Стамбол капије на Савин дан 1814.

-Милош Обреновић, из Горње Добриње крај Пожеге. У време Хаџи-Проданове

буне био оборкнез рудничке нахије. Вођа Другог српског устанка. Постао
наследни кнез Србије. Умро 1860.

-Милић Радовић, војвода драгачевски из Каоне. Једини коме је успело да се

спаси из горњо-градске тамнице. То је онај хајдук за чијом се дружином Латиф-
ага дигнуо у тефтишлук на планини Јелици и са собом повео војводе Аврама
Лукића (из Рајца), Ђорђа Протића (из Гуче), и Хаџи Продана и њихове момке,
да му буду од помоћи. Како је Милић једнако измицао потери, Ћаја-паша, кад
дође у Чачак, зароби његову жену и децу, Каону похара и попали а Милићу
поручи да се добровољно преда. Милић, знајући с ким има посла, чим је
свануло помоли се Богу и опрости с дружином, затим похита у град и преда се
Турцима, који му тада породицу пусте, а њега окују у гвожђе и потерају за
Београд где га заточе у тамницу (и поред синџира ставе му и томруке на ноге).
Једнога дана, опази га бивш. спахија драгачевски Хасан –бег Прајић (родом
ужичанин), који је некада са Милићем друговао, и помоћу неких пријатеља
Турака, добро потплати тамничаре те га пусте, а овај га одведе у београдску
чаршију својој кући, где га је чувао више од шест месеци. По наређењу кнеза
Милоша убио га поп Никола из Мрсаћа 1815.

Кнез Симина буна 1817.

Нека види раја да и њезина власт није боља од наше; да зна раја, да је власт –
власт. (Марашли Али паша)

После (по)мирења Милоша Обреновића са Али пашом из Мараша, стање у

Србији постаде заплетеније него ли пре Другог устанка. Супарништво (око
власти), па и саму сумњу да угрожавају његову (Милошеву) власт, главом
платише (1816) војвода Петар Молер, владика Мелентије Никшић, капетан
Радич Петрович, и многи др. Настојећи да учврсти власт (мир), Милош је
организовао многе потере и готово свакога дана слао по неколико глава
Марашлији у Београд, говорећи да су хајдучке, које је он похватао и посекао.
(Сумњајући да међу посеченим главама има и турских, Али паша му је наредио
да убудуће хајдуке хвата живе.)

Такве прилике, међутим, нису заплашиле народне прваке из Карађорђева

времена који су се крили по шумама или на вест о помиловању вратили из
избеглиштва. Једни су мислили да својим нахијама могу да управљају и без
Милоша (или: уз Марашлијину помоћ) а др. као кнез Сима из Борика, уздали су
се у нову буну и повратак Карађорђа.

И тако… 19. феб./4. марта 1817. године, кнез Сима (Симеун Марковић), Павле
Цукић, Драгић Горуновић, кметови Мале Моштанице, Борика, Вранића и др.
села београдске нахије, у порти цркве св. Димитрија у колубарском Лесковцу,
извикаше буну против самовладе кнеза Милоша, која се брзо прошири на шест
нахија. Та побуна у повести касније је названа кнез Симином буном. Али буну
је било лакше подићи него одржати. На вест да су на њих, по Милошевом
наређењу, кренули Вујица Вулићевић и Јеврем Обреновић с правом војском и
топовима, слабо наоружане бунџије се наврат нанос разбежаше, већ како је ко
могао. Буна би брзо угушена, а њене вође ухваћене и испоручене Марашлији
који их посече на Калемегдану, на Младенце 9/22. марта 1817. Њихове главе,
одеране, осољене и напуњене сламом, на позоришче однете су у Истамбул. Неки
поп Сава из јагодинске нахије, додуше, још неко време је измицао потерама, док
најзад не беше тешко рањен и ухваћен. Јагодински муселим Ахмет ага, поводом
тим, написа Милошу: И саде ти праћам радосни глас, како ћеш и очима видети,
попа-Савину главу, који је против вас и нас био, и вама мучно било и нама, тако
сад да се мало развеселиш…
Милош, задовољан расплетом, 3. јуна год. 1817. у писму свом опуномоћнику у
Русији Герману (Мих. Тодоровић), између осталог, написа: Од кнезова сада не
осећам никаквога да што на страну тегли. Сви су самном у једном согласију.
Противне партије све сам уничтожио. Народ је у свему задовољан.

Било је то око месец дана пре Карађорђевог повратка у Србију.

Буна бр. 51.

11. маја 1839. године, стигла је Књазу Милошу и Совјету вест из Крагујевца, да
су се ондашњи регуларни војници, артиљерци и пешаци, побунили и да им се
придружила и коњица из Ћуприје. Осим неколико унтерофицира све су прости
војници. Своје официре, и још неке старешине народне, који су се онде
задесили, ставили су под стражу, зато што у буну нису пристали. Спремни су да
пођу у Београд.
Књаз, пошто се посаветовао са Совјетом, написао је истим војницима, да
одустану од бунтовничких намеренија, представивши им сва она зла следства,
која из таквих поступака проистичу, и која и њих, ако одмах на миру не остану,
постићи могу.
Са писмом крену два официра. На путу наиђу на побуњенике, који писмо не
уваже, официре ставе под стражу, и наставе пут према Београду, вукући са
собом и четири топа.
Књаз, видевши да бунтовници неће да одустану од намеренија свога, у
договору са Совјетом још једанпут намисли да им пошаље своју заповест и да
их посаветује, да од замишљене намере одустану, и на своја места иду, и
пошаље им Г.Г. Митрополита Петра, Епископа Ужичког Никифора, и свог
ађутанта пуковника Арсенија Андрејевића, и у исто време се са Совјетом
сагласи да, ако се бунтовници и сада његовој заповести не покоре, одмах сабере
и против њих пошаље народна војска. Потом наименује члана Совјета,
пуковника Тому Вучића Перишића врховним командантом те војске,
придодавши му у помоћ чл. Совјета Милутина Гарашанина и регуларну
пешадију под командом мајора Гаје Јеремића.

14. маја на свету Тројицу, крену посланици у сусрет бунтовницима, а Вучић

почне окупљати војску у Београду, којој за заповедника одреди чл. Совјета
Вулета Глигоријевића а себи за помоћника узме команданта регуларне војске
пуковника Илију Милутиновића. До подне истог дана код Раковичке механе
окупи се око 3000 наоружаних људи из села окр. Београдског, одакле крену за
Рипањ, где стигну на конак, успут стављајући у покрет све што је могло да носи
оружје.
Чувши да Вучић иде на њих, бунтовници се зауставе на Трешњи.
Посланици су, међутим, бунтовнике срели у Раљи, и том приликом их
наговорили да ослободе официре и др. старешине, које су везане донде довели.

15. маја крене Вучић са војском ка Трешњи, где затекне бунтовнике који су
стајали под оружјем упарађени и за бој приправљени. У исто време пристигне
народна војска из окр. Ваљевског и Шабачког са својим старешинама, и заузме
положај. Читав дан Вучић је лепим речиме покушавао да примири бунтовнике,
али до договора није дошло; тек сутрадан ујутру, уплашени од народне војске,
која је све више пристизала, бунтовници положе оружје и предају се. Потом,
Вућић у договору са својим официрима нареди бунтовницима да војна одела
поскидају, тражећи најпре да му издају коловође буне, што они и учинише,
предајући њих 22.

У међувремену, док се Вучић занимао са распуштањем бунтовника и

опремањем оружја и топова, стигне му вест да се и део регуларне војске, који се
налазио у Крушевцу побунио. Он (Вучић) одмах крене с нешто војске према
Крагујевацу, надајући се да ће и ови положити оружје, тим више, што су му
дојавили да је народна војска окр. Крагујевачког кренула на бунтовнике. И док
је Вучић био на путу стигла је вест да су бунтовници 19. маја ујутру, под
притиском народа положили оружје и предали се.
Пре него што ће коловође предати правосуђу у Београд, Вучић, чим је стигао у
Крагујевац, оформио је Комисију која је требала да истражи кривце умешане у
побуну и утврди којим поводом и чијим подстрекивањем су се дигли на буну.
Књазу је написао: да је у Крагујевцу мир и поредак обновљен, а тако исто и да
по другим крајевима Србије мир и тишина влада.

Горепоменуту Комисију, изабрану од народа, сачињавали су: Г.Г. Див. Генерал

Јован Обреновић, -Начелник Окр. Јагодинског, Пуковник Шокорац, -
Председник Суда Окр. Рудничког, Цели Капетан Марко Ракић, - Члан истог
Суда, Танаско Михајловић, - Начелник Среза Моравског, Окр. Рудничког,
Мајор Радоја Бићанин, - Начелник Среза Качерско-Црногорског, Милинко
Ђорђевић, - Начелник Среза Јасеничког, Окр. Крагујевачког, Ц. Капетан,
Живојин Јоксимовић, и Писар Начелника Среза Моравског, Јован Илић.

Пошто је Комисија завршила са истрагом осумњичених, Вучић се захвалио

Народној војсци (која која је бројала преко 10000 људи) и њ. старешинама на
победи над непријатељима Отечества и Устава Земаљског ( на коме се срећа
народа Србског оснива), и обећао да ће бунтовницима бити суђено по правди и
правици. По наредби Врховног Поверитеља Народне војске (Вучић), за надзор
над правичним суђењем изабрано је из 12 округа по 12 најмудријих и
најважнијих мужева, са по једним среским начелником.

30. маја, Вучић је приспео у Београд са војском Б. гарнизона, опуномоћеним

депутатима и 42 окована бунтовника. Испред Лаудонова шанца, у сусрет су им
изашли Г.Г. Попечитељи Високославног Совјета Србског, Г. Епископ Ужички
Никифор, Чланови Суда Окр. Београдског, и, дочекавши их са великом
торжеством, предали му два писма Совјета Књажевства Србског, у којима,
похваљујући жар и љубав према Отечеству, благодарност своју изражавају.
Одатле крену са бандом и барјацима и кроз Стамбол капију уђу у Б. где су их
чекали многи грађани Вароши Београдске.

/Дан касније, 1. јуна 1839. Књаз Милош Обреновић (у присуству Совјета, Г.Г.
Попечитеља, Г. Митрополита, Г. Епископа Ужичког и Тимочког, чланова
Апелационог Суда, Г.Г. официра гарнизона Београдског и народних депутата),
одрекао се достојанства свога у корист старијег сина Милана:
Будући да ми слабост изнуренога многогодишњим трудовима мојим,
поднешеним у управљању Народа Србскога, здравља мога, не допушта више
продужити управљање над њиме, ја сам решио отрећи се добровољно
достоинства Књаза Србског, и заклетве на ово положене, и отричем се
торжествено сада за свагда како достоинства тога, тако и заклетве, на ползу
старијега сина мога Милана, који је, по Султанским Хатишерифима, дарованим
Народу Србском уопште, и Берату, всемилостивејше мени особно даному,
законити мој и Књажескога у Сербији достоинства Наследн

/4. јуна 1839. Совјет Књажевства Србског у свом заседању, коме су

присуствовали и Г. Митрополит Петар, Г.Г. Епископи Ужички Никифор, и
Тимочки Доситеј, а тако и Г.Г. Чланови Апелационог Суда, будући да је Књаз
Милан болестан, одредио му је наместнике: Попечитеља Иностраних Дела Г.
Аврама Петронијевића, Генерал-Мајора, Каваљера Јеврема Обреновића, и
Члана Совјета, Пуковника Г. Тому Вучића Перишића, и опуномоћио их.
26. јуна 1839. умро је млади Књаз Милан./

Комисија за испит бунтовника, догодивше се у мају месецу побуне, завршила је

рад половином јула. Ради изрицања пресуде, Попечитељство Правосуђа
позвало је у Београд Г.Г. Председнике Судова оних округа из којих су коловође
и саучесници бунта били: Председника Суда Окружја Крагујевачког, Г.
Димитрија Милојевића; Председника Суда Окружја Јагодинског, Г. Димитрија
Тирића; Председника Суда Окружја Чачанског, Милоша Тајсића; и Привр.
Председника Суда Окр. Рудничког Г. Луку Гарашанина, који су 19. јула
приспели у Београд. За Председника овог Суда Попечитељство Правосуђа и
Наместништво поставило је Председника Суда Окр. Београдског, Г Лазара
Арсенијевића.
Суд je, у својим редовним заседањима изрeкао пресуде бунтовницима по
мерилу њиховог учешћа и преступа у побуни. Одлучено је и да Суд изречене
пресуде изврши уколико надлежност његове делатности то дозвољава, а
уколико ово не буде, пренеће Апелационом суду жалбе на разматрање и
коначно решење.

У наставку који следи биће речи о (не)очекиваним открићима истраге и

последицама буне (бр. 51.)

Извештај истражне Комисије

Преузето из Обшт. Новина од 11. јула 1839. Садржај је незнатно измењен и,
донекле, прилагођен данашњем језику и правопису.

Тек што су Срби после четристолетног времена јарам ропства са себе скинули, и
под својим незаборавним и бесмртним Вождом Карађорђем у своме за
независност боју, као победници, указали се; једва су у своју, крваво добијену
слободу неколико година уживали, а оно се опет над Отечеством њиховим по
други пут густи облаци навукоше. Наполеон у својој намери, мач против Русије
диже, па себи пут ка освојењу света раскрчи, позове и Порту, да на његову
страну пристане, а Сербија сасвим сама за себе остане, без сваке помоћи.
Предводитељ Сербског Народа принуђен буде политиком европејском из земље
изићи, и тако Сербија сама себи остављена, падне опет Турцима под власт, који
су све градове с топовима и џебаном опет узели. Турска нова влада у Сербији
остане онаква иста, као што је пређашња била; они су пљачкали и обесчастили
све што је човеку најсветије и најмилије било.

Срамни ови поступци доведоше Србе до очајања; они закључе бој започети
поново, и изаберу Милоша Обреновића за Поглавицу свога. Доцније добије он и
наследствено Књажевско Достоинство. Из почетка све је добро било, и по жељи
за руком ишло. Милош се испрва споразумевао и радио сложно са својим
соотечественицима, и делатељан је био у смотренију општег благостања, но
после неког времена обузме га жеља неограничене власти; он удаљи од себе
народољубце и старао се само за себе и своје личне интересе, и постане тако
робом својих потреба и пленом својих љубимаца и ласкатеља, који су га
окружавали. Њихове савете је он слушао. Честити и поштени људи, многи од
најзаслужних за благостање Сербије били су утручавани и гоњени, или пак
потајним начином с пута склањани; част и невиност погажена су била. Сербија
је падала све дубље у своју пропаст, а да се није по обстојателствама данашњег
времена духу у неким храбрим мужевима пробудио, којима су већ до више главе
дошле сплетке и смутње сурове и самовољне власти, те тако се они одваже и
закуну, да Сербијом мора закон управљати.

Због тога се 7ог јануара 1835е године на пољанама Крагујевачким показао

Милета Радојковић и остали отечествољубци са 4000 људи; због тога је била
позвана Народна скупштина и начињен Устав, којом се приликом Књаз
торжертвено на тај Устав закуне; и по тому му је после Народна скупштина
сабљу и златан пехар, обоје дијамантима украшено, у вредности од 13000
талира, поднела и почествовала. Но срећно ово стање, за које је народ мислио,
да је Уставом утемељено, није дуго трајало; јербо Милош задржа поклоне који
су му поднешени, а од Устава само једно, где му је 120000 талира, као годишња
плата од народа опредељена. Презирући благодејанија великога Покровитеља
Сербије, заборављајући дужности према своме Старијему и ништа не
уважавајући свој похвале достојни народ, који га је више себе узвисио, послуша
он савете неког ласкатеља и политичког дилетанта, свога секретара, Јакова
Живановића, савете Пијемонтескога бегунца, карбонара, Вартоломеја
Куниберта и Енглеског генералног конзула, Хођеса, који му је у главу улио, да
ће Краљем Сербије бити. Овима заслепљени Књаз терао је свој деспотизам, но
народ се ближе политици свога Покровитеља склони и замоли Порту, да јој она
даде уредну конституцију. Овај труд није остао бесплодан, и концем прошавше
године донет је Устав, који је у фебруару месецу ове године торжествено у
Београду, Народној скупштини, у присуству Везира Јусуф-Мухлис –Паше и
Заступника Руског Конзула, Ваштенка, прочитан. Овај Устав поставља
устројство централног управљања, које се из три Попечитељства састоји:
Просвете и Правосуђа (оба сједињена), Финансија и Унутрашњих дела; Савета
од 16 чланова са једним председником, као законодавно тело, без којих Књаз
ништа важно предузети не сме. Премда се овај Устав Књазу допао није, обећао
је да ће он са Совјетом и Попечитељима њега поштовати, но будући да су тим
Уставом њему путеви били пресечени, по својој вољи радити, то се он трудио да
Устав обори и уничтожи. Да би намеру лакше постићи могао, и народ противу
Совјета огорчити могао, распе он посредством брата свога Јована и других
својих приврженика овде и онде дукате, и по народу и солдатима разгласити
даде: да они сад место једног Књаза имају 17 Кнезова, да је он од Совјета
угњетен и приморан отићи и т.д.

Паша Босански добио је од њега два милиона гроша, да му оружаном руком

Турци у плановима његовим помогну. У то исто време отиде он у Земунски
контумац под тим видом, да се са супругом својом и своја два сина види и
поразговори, но кад тамо дође, даде он посредством свога представника, Аврама
Петронијевића како Београдском Везиру, Јусуф-Мухлис-Паши, тако и
Заступнику Руског Конзула и Совјету на знање, да он дотле у Сербију ногом
својом крочити неће, доклегод Устав постоји. Други дан по овоме послана буде
к њему Депутација Совјетника, Заступник Руског Конзула и, у име Везира,
Мухурдар Ефендија. Депутација ова, захтевала је да он од својих намера
одустане, и да се натраг врати. На ова њихова предсавленија тражио је он, да се
брат његов Јеврем Обреновић, Председник Совјета, као и Совјетници Вучић
Перишић и Стојан Симић достојанства и звања свога лише; да за насилно
присвајање ствари и добара, никаква накнада не буде, о руковођењу прихода и
расхода земаљских никакви рачуни не ишту, и да се објави да он као законити
Књаз за своја дела никоме одговарати не може и не треба. На ово одговори му
се, да он као законити Књаз није ништа могао незаконито чинити, и да он све
што је отео, из својих сопствених добара вратити мора, макар он и на коме му
драго другом месту, изван Сербије, живети намеран био. Мухурдар Ефендија
опомене га још једанпут, да се он у Сербију натраг врати, у противном пак
случају казао му је, да самом себи припише неповољна она следствија, која би
њега и његову фамилију постигла. И тако врати се он сутрадан натраг, пошто је
Депутацији писмено обећао, да ће сваку штету надокнадити.

Но после неколико дана побуни се регуларна војска, пешаци, коњица и

артиљерија у Крагујевцу, Крушевцу и Ћуприји. Бунтовници се дигну 11. маја и
крену у Београд, водећи са собом насилно више својих официра и чиновника
који у друштво њихово нису хтели пристати и у бунту том учествовати, носећи
уза се 4 топа и узвикујући: Нашто нам је Совјет, Нашто нам Устав!? Нећемо ни
једно ни друго! Приметило се у то доба да су у више Окружја, људи неспокојни
и немирни били.

У Београду пак дигну се сви Совјетници к Књазу, кажу му у очи, да је он

подбадач и узрок тога бунта, но он је ово одрицао и понуђавао се, да иде сам
пред бунтовнике, те да их к миру и поредку доведе. Понуду ову одбије Совјет из
узрока, које је знао, а при томе мотрио је и на Књаза, да неби куда на коју
страну измакао. Противу бунтовника буде одређен као Главнокомандујући,
најстарији по чину Совјетник, Тома Вучић Перишић, муж кога је својска
дејателност, мужество и строга војна дисциплина у целој Земљи позната, и даде
му се како од Књаза тако и од Совјета пуномоћје, да он по свом разсужденију,
како за најбоље нашао буде, при бунту овом приступи.
Тога истога дана издан буде и позив од Централног Правленија на цели народ
Србски, који их на оружје противу бунтовника подиже, који (бунтовници) ни на
шта друго ишли нису, него на то, да народ опет угњетавају и, толиком крвљу и
жртвама добивени Устав уничтоже. Послан буде из почетка и
Високопреосвјаштениејши Архиепископ, Петар Јовановић са Епископом
Чачанским, Никифором Максимовићем, к бунтовницима, да их добрим и лепим
речима и начином к покорности доведу, и да их од лудила њиног освесте.

Но када ови свештена лица ова не послушају, крене се Главнокомандујући

Вучић са неколико стотина људи, које житеља Београдских, које регуларне
пешачке војске противу бунтовника. Уз пут се умножи његова војска до 3000
људи. Сутрадан сретне их он на Трешњи, пет сати од Београда далеко, где су се
они у положај за битку поставили. Он на њих није ударити хтео, него их са свих
страна опколи и, пушке једне није пукло, буду сви похватани, скину се са њих
униформе и само у голим кошуљама и чакширама сваки својој кући одпуштен
буде; коловође пак буду под стражом у Београд доведени.
По томе продужи он пут свој даље у Крагујевац, да и тамо поредак сасвим
уведе, и остале бунтовнике похвата. Овде је већ било народне војске до преко
15000 људи нарасло, многи од њих управо ни знали нису извесно, зашто се и
због чега тај бунт породио и шта се њиме тражи, и људи су на почетку хтели да
уз бунтовнике на барјаку слободе стану, па зато им је нужно било целу ствар
објаснити и користи које из Устава проистичу протолковати, и њега са старим
уређењем сравнити, те да разлику јасније увидети могу.

По овоме једногласно буде закључено, да се у Београду одржи народна

скупштина, те да се ту виновници грађанскога рата пронађу и да се мере
употребе, како се, убудуће, не би дешавале овакве ствари. И из овога узрока
даде Совјет изабрати по десет Депутираца из 12 Окружја, који су као народна
војска против бунтовника устали били; а и циркуларом једним позову се из свих
Окружја Сербије Депутирци на народну ову скупштину. Ови донесу, како за
себе, тако и за оне из народне војске изабране Депутирце, пуномоћја, остали се
пак војници кућама својим одпусте.

Међу похватаним у бунту овоме, које је Вучић у Београд довео, налазио се и

Књажевски брат Јован, који је својевољно признао, да је брат му његов Милош
поводом те побуне био, говорећи: Пустите ове сироте људе, они су невини, и
вежите мене и мога брата, револуција је ова наш посао био.

Кад је Књаз видео, да му покушај Устава земаљског уничтожити, за руком ишао

није, и кад је дознао да је његов брат Јован све признао, а при томе расположење
духа народа дочуо, који је жељу своју изразио са тим, да виновника грађанског
тога рата камењем потуче и сву његову фамилију једном за свагда из земље
удаљи – онда он сасвим изгуби присуство духа, и 31ог маја (12ог јуна), изјасни
се Совјету и народној скупштини посредством Архиепископа, да се Књажевског
у Сербији Достоинства на корист старијега свога сина одриче, са том молбом, да
му се само слободно допусти на своја добра у Влашку отићи, обећавајући, да
никада више ногом својом у Сербију корачити неће.

По сазивању народне скупштине, преда Књаз 1ог (13ог) јуна своју резигнацију
писмено, и 3. (15.) јуна одлучено буде за одлазак његов, а новог Књаза поздраве
Депутације Совјета и народне скупштине. Књаз Милош хтео је одмах по својој
резигнацији отићи, но будући да је он сва документа, берате, фермане и
хатишерифе са стварима својим на лађу једну натоварио и напред послао био, то
му не допусте пре отићи, док се сва јавна документа нису натраг донела. 3. (15.)
јуна у 9 сати пре подне изиђе Књаз из свога двора, праћен Архиепископом,
Епископима, Совјетницима, осталим надлежним и силним народом до реке
Саве, где у кајак са млађим сином својим уђе; стража од 15 људи, једног
Совјетника и три официра инфантерије, пратила га је до Червеца на Влашку
границу.

Будући да је млади Књаз још није био пунолетан, и при том веома слабог
здравља, то се Совјет са скупштином нашао побуђеним, 4. (16.) јуна поставити
Наместништво, које се из три лица, Авраама Петронијевића, Јефрема
Обреновића и Вучића Перишића, састоји.

Што се испита бунтовника тиче, будући да је цела кривица на бившега Књаза

Милоша пала; они су из тога узрока Надлежателствима предани, те да их она по
мери њихових преступа суде.
21. август. Новине Србске оповргле су као лажно и неосновано писање Общ.
Новина да је Босански Паша добио од Милоша два милиона гроша, да му
оружаном руком Турци у плановима његовим помогну:
Особито пакъ што правда и љюубавъ истине допустити немогу, да на имену
Босанскога Веџи-Паше, иначе обще знаногъ поштенѣйшегъ човека, хулна и
срамитна ляага предречениымъ намѣренiємъ учинѣну од быившегъ Княаза
понуду, одъ два миллiона гроша прiмаюћу ову, остане; єербо је Честитый Веџи-
Паша и себи честанъ и поштен ъ човекъ, а и постояниый и доказаный прiятлъ
Отечества нашегъ: слѣдоватено се ни помыслити не може, да бы онъ такову
понуду, и на речениый конацъ одъ кога му драго прiимiо./

По подношењу мишљења Апелационог Суда, посредством Попечитељства

Правосуђа, о томе, што су се у побуни многи од простог народа само из слепог
поверења према својим претпостављеним старешинама подигли, и за њима се
повели и у побуну умешали, да се овима, као људима, који никакву пропаст
своју или својих соотечественика нису умислили, поступак њихов опрости,
одлучило је Високославно Наместништво Књажевског Достоинства у Сербији
свима од простог народа, који су у побуни учествовали, издати свеопшти
опроштај , и Попечитељству Правосуђа наложити, да исти у извршење приведе -
које је 4. септ. 1839. год. и учињено.

Пресуде Чрезвичајног над бунтовницима Суда, тако и Апелационог Суда с

додатком коначне пресуде и помиловања Високославног Наместништва

1. Савва Ивановић, родом из Рекавца, Среза Левачког Окружја Јагодинског,

писар, због сумње да је био умешан у побуни на рушење Устава, Чрезвичајни
над бунтовницима Суд, по учињеним испитом над њим и доказаним
преступима осуђен је, да се, сматрајући га као правог бунтовника и
клетвопреступника, звања свога лиши, да му се декрет и сва писмени докази
које му је Власт досад дала, одузму, да одсад унапред никакво звање у
Отечеству добити и одправљати не може, да се од дана изрицања пресуде за
годину у оковима код надлежног Окр. Суда Јагодинског у затвору држи, па по
издржаном апсу, да се кући отпусти; пресуда пак ова да се пред целим народом
Среза Левачког, у коме је писар био, Савви прочита.
2. Милинко Ђорђевић, Начелник Среза Качарско-Црногорског, у Окружју
Рудничком, због сумње, да је у побуну на рушење Устава умешан био, по
држаном над њим испиту, и доказаном преступу, осуђен је Чрезвичајним над
бунтовницима Судом, да он због тога, што је по дужности својој нужне мере
употребити није хтео, да се буна у Срезу његовом не догоди, нити о њој
надлежну власт известио, -дужан будући о народном миру старати се и бдити, и
због тога, што се звања свога недостојним показао, да се пред сабором целог
народа подручном му бившег среза, звања свога торжествено лиши, да му се све
дипломе, које је на ранија звања стекао, одузму, и да више ни у какву службу
ступити не може, него да као приватни човек код своје куће живи.
Изречена над именованим Милинком пресуда Чрезвичајног над бунтовницима
Суда, коначно је одобрена Високим Апелационим Судом, но Високославному
Наместништву на одобрење поднешена омекшана је са тим, да се пресуда та не
пред народом, но пред чиновницима Начелништва надлежног (Окружја
Рудничког) у дејство проведе.
3. Танаско Михајловић, члан Суда Окружја Рудничког, због исте, као
претходна двојица, сумње, да је у побуну био умешан, из држаног над њим
судског испита, и доказаног преступа, због тога, што је заклетву своју, да ће као
члан Суда чувати Устав, нарушио, да се звања свога лиши, да му се дипломе
одузму, да унапредак никакво звање у Отечеству получити не може, осуђен је
Чрезвичајним над бунтовницима Судом, која је пресуда како Високим
Апелационим Судом, тако и Високославним Наместништвом одобрена, и овим
на извршење надлежној власти препоручена.
4. Марко Ракић, Председник Суда Окружја Рудничког, због тога, што је у
побуни учествовао, што је сматрајући га као правог бунтовника, по томе што је
он заклетву, којом се обавезао Устав земаљски свето чувати, и што је писмо
Попечитељства Правосуђа од 19. априла т. г. А. No погазио; друго што је
дужност своју као судија, скупљајући бунтовнике, прекорачио; најпосле, што је
после извештаја о бившем Књазу од Борисава из Мајдана да је здарав и да је у
Београду, - престао није људе на оружје подизати, и о рушењу Устава делати, -
осуђен је Чрезвичајним над бунтовницима Судом, да он Марко Ракић, као прави
бунтовник и преступник са звања свога торжествено пред окупљеним народом
при Суду Окружја Рудничког, извргнут буде, да му се све дипломе , које на
досадашња звања има, одузму, и да никада никакве службе у Отечеству имати
не може, по лишавању пак звања да се на трогодишње заточење у оковима у
Пореч отправи, и по издржаном заточењу да се кући поврати.
Високи Апелациони Суд из тих побуда, што је исти Марко Ракић, извештен од
Петронија, да се буна у Крагујевцу родила, није хтео на опредељењу своме
остати, и да се са својима члановима (Суда) саветује, како би се буна у његовом
Окружју предупредила, и што је на исту и сам лично људе подизао, - пооштрио
је ову пресуду с тим, да он 4 године у лакоме гвожђу у заточењу буде, и потом
слободан кући отиде.
Високославно Наместништво Књажевског Достоинства умекшало је пресуду
ову у толико, што је закључило, да осуђеник само једну годину дана у Јагодини
под полицијском присмотром без гвожђа буде; - и надлежним на извршење
предало.
5. Геоден Јуришић, Јеромонах Савиначког у Окружју Рудничком Манастира,
рођен у Иригу у Срему, који је пре 12 год. из Манастира Фенека у чину монаха
без пасоша овамо прешао, и пре 10 год. од почившег Архиепископа
Београдског Г. Антима за Презвитера произведен, због подозрења да је у побуну
умешан био, по држаном над њим испиту, и доказаном преступу, Чрезвичајним
над бунтовницима Судом, зато, што је он духовник Гедеон сам по својој вољи у
ову се побуну умешао, и к томе људе распаљивао, и наговарао, да Начелника и
Помоћника Окружја вежу, а тиме повода дао, те је народ Марка Стругаревића,
који је притекао у одбрану Начелника и Помоћника, везао и изударао, и што је
поступак овај духовничком реду, који му налаже, да људе од сваке побуне и
заблуде словом Христовим одвраћа и на добро их упућује, - осуђен је, да се он
из чина свога надлежној духовној власти торжествено извргне, па по том да се
надлежним мирским властима у руке преда; ова да од њега Марку Стругаревићу
у име претрпљеног бола 20 талира наплати, а по томе у простом оделу да га у
Немачку, откуда је и дошао, натраг прогна.
6. Марко Поповић, Парох из Такова, Окружја Рудничког, будући да се по
држаном над њим испиту доказало и дознало, да је он у побуну умешан био,
због тога, што се је овој побуни као и Гедеон својевољно прилепио, што је
лагао, да је Ђока Јаковљевић њему казао, да је то Господарска заповест, и да се
људи од побуне не одвраћају, и због тога што је с тим причинио, да је и
духовник Гедеон дубље у погрешку поклизнуо, а Ђока апса и гвожђа допао; - и
што је повод дао, да је народ Начелника и Помоћника Окр. Рудничког везао и
што је тим поводом Марко Стругаревић, који је на одбрану онима притекао,
везан и бијен био, најпосле што је дужност свештеничког чина, који му налаже
да поверено му стадо од сваког немира и заблуде одвраћа, и на послушност,
према старијим упућује, осуђен је Чрезвичајним над бунтовницима Судом, да се
он, поп Марко, надлежном духовном влашћу свештеничког чина торжествено
лиши, да се потом надлежним мирским властима преда, које да од њега Ђоки
Јаковљевићу у име издржаног, њиме проузрокованог апса 20 талира, а толико и
Марку Стругаревићу за претрпљени бол, такође 20 талира наплати, потом да се
у Пореч у заточење на две године пошаље, па по издржању овог да се слободан
кући отпусти.
Пресуда је ова Високим Апелационим Судом одобрена; осим што је измењена у
делу који се тиче свештеничког чина, будући да то не спада у круг делатности
мирске власти.

Високославно Наместништво одобравајући пресуду Апелационог Суда,

умекшало је исту с тим, да се осуђенику заточење опрости, и пресуда да се у
извршење приведе.

7. Радоје Бићанин, Начелник Среза Моравског, у Окр. Рудничком, за то, што је

у побуну, која је на рушење земаљског Устава тежила, умешан и учесник био,
по свршеним над њим испитивањем, и осведоченој кривици његовој, осуђен је
Чрезвичајном над бунтовницима Судом, због тога, што је он својим поступком
дужност своју, по којој је обавезан био за све питати Начелство Окружја, и од
њега одобрење имати, не јавивши му налоге, које је од Г. Јована примио; друго,
што је позивањем народа на ову побуну, заклетву своју, којом се је обавезао
Устав свето чувати и надгледати, преступио и погазио; треће, што је хватањем
писама мере за побуну ову предупредити одрђене, трудио се осујетити; четврто,
што је Павлу Срдановићу из Клатичева, и Глиши Степановићу из Каламанића
Окр. Рудничког, наложио, да Помоћника Начелства Г. Радоиловића истуку, и
леђа му као трбу мекана начине, -због оваквих великих преступа осуђен је
именовани Радоје Бићанин, да се као прави бунтовник, дужности и заклетве
своје нарушитељ, звања свога пред сабраним подручним му бившега Среза
народом торжествено лиши, - да му се све дипломе на досадашња звања одузму,
да више никад никакве службе у Отечеству имати не може, - да Г. Радоиловићу,
будући да је виновник његовог боја био, за претрпљени бој 50 дуката цесс.
плати, - и да три године дана у заточењу у оковима у Поречу буде, по том да се
слободан кући својој пусти.
Пресуда је ова Високим Апелационим Судом одобрена с тим додатком, да
осуђеник опредељено му заточење у лакоме гвожђу издржи; а поднешена
Високославном Наместништву потврђења ради, умекшана је овим у толико да
само једну годину у Неготину под полицијским надзором буде.

Продужење извода изречених пресуда над коловођама бунe

8. Јован Илић, писар истога Среза Моравског у Окр. Рудничком због истог
подозрења по одржаном над њим испиту и доказаним преступима Чрезвичајним
над бунтовницима Судом осуђен је, да зато, што не само зле намере Г. Јована
Обреновића и свога старешине Бићанина, на пропаст народну тежеће, по
дужности својој вишој власти јавио није, него штa више, да је он ревносно
саучествовао, да именовани намере своје постигнути могу, потпаљујући људе у
Срезу Моравском, с презрењем заклетве своје, којом се на крсту и Јеванђељу
обавезао, Устав земаљски свето и ненарушиво чувати и на исту побуну
подижући, - да он као клетвопреступник и народном напретку и благостању
опасан човек, звања свога пред сабраним народом Среза Моравског
торжествено лиши, да му се декрети и писмени докази на досадашња звања
одузму, да више никада никакве службе у Отечеству добити не може, - и да
преко тога 1 годину дана у оковима при надлежном Суду Окр. у затвору
одстоји, па да се по том слободан кући отпусти.

Пресуда је ова Високим Апелационим Судом одобрена с тим умекшањем, да се

осуђенику робија из тога разлога опрости, што је он у предписану побуну
понајвише кривицом свога старешине, пристао; - а Високославним
Наместништвом одобрена, и на извршење дата.

9. Његова Светлост, Књажевски Генерал-Ађутант, Г. Јован Т. Обреновић, због

подозрења, да је побуну на рушење Устава тежећу, у Окр. Рудничком подигао,
почем је судском испиту подвргнут, а његова кривица обелодањена и доказана,
осуђен је Чрезвичајним над бунтовницима Судом, да се он као неверник
Отечества сматра, и као такав, да се звања свога лиши, да му се сва Права и
Дипломе на дојакошња звања одузму, да он од данас унапредак, докле год буде
живео, у оном месту, где је Централно Правленије, живети мора, и то без
присмотре; а из овога места, да му није слободно више од 1. сат хода изаћи; но и
ово, кад чинити хоће, да мора са знањем и присмотром надлежне власти чинити,
- да му се свака корешподенција у Отечеству нашем забрани, - да никаква добра
изван места живљења имати не може, - и за таква, која има, распродати оставља
му се рок од једне године дана, да Г. Радојловићу, што га је везати и апсити
заповедио, за претрпљено безчашће и муку 50 дуката цесс. плати, а настојнику
манастира Вуина, и протопрезвитерима: Драгачевском и Брусничком, да
трошак, који суочења ради с њим у Београд долазећи и при повратку учинили,
338 гроша исплатити има.
Високи Апелациони Суд по томе, што се јасно осведочило, да је Г. Јован
Обреновић, бивш. Књаж. Генерал-Ађутант Руднички народ на оружје и бунт
подигао, с том једином намером, да земаљски Устав, који је њему и Књазу
несносан био, коначно разруши, а не могавши у судске узроке узети изговор
онај, који је за оправдање своје навео, као да је он по савету и налогу
књажевскоме чинио, зато, што је он знајући, да се тако што на погубу и несрећу
народа клони, исте савете и налоге књажевске није морао слушати, а још мање у
дејство приводити, особито што му је добро познато било, да је сваки
књажевски налог, тичући се општег добра, по земаљском Уставу са саглашћу
Совјета издати мора, - и видећи из овога, да је он, Г. Јован, предописаним
бунтовницима својим поступком очевидно неверство према Отечеству своме
учинио, и судећи, преступ његов много већи, него што му је казна од
Чрезвичајног Суда одређена, преиначио је пресуду поменутог Суда, и пресудио,
да се исти Г. Јован пошто се за преступ свој са чина збаци, и пошто му и сва
дојакошња звања и чин, издана јавна документа, као и дипломе одузму, у
заточење на 10 год. од дана пресуде, у Пореч опреми, с додатком, да се унакрст
на једној руци и једној нози лако гвожђе метне; при том, да Начелнику Окр.
Рудничког, који је његовом кривицом ухапшен био, и његовом Помоћнику, који
је по његовој заповести везан био, за претрпљену овакву увреду и безчашће
свакоме по 100 дуката цесс. плати, а што се тиче трошка Настојника Манастира
Вуина, и Протојереја Драгачевског и Брусничког, такође да се овима по пресуди
Чрезвичајног Суда накнади.
Даље за трошак и дангубу, у колико се за право нађе, како оним Рудничанима,
који су Начелника и Помоћника по његовој заповести везати ишли, плати; тако
исто и онима, који су су због њега као бунтовници ухапшени били, и после по
представљању Апелационог Суда, да су невини отпуштени, да како трошак и
дангубу претрпљену у својој домаћој економији, тако и одлежани апс исплати:
но тако, кад је ко кући приспео, у речено име сваки дан по 3 цванцика дужан
буде дати.
Високославно Наместништво по обилној својој благости извршну пресуду ову
Високога Апелационог Суда, умекшало је с тим да осуђеник у Београду 3
године дана без гвожђа под надзором полицијске власт живети има.

10. Павле Баба Милић, магационер по завршеном над њим испиту и доказаној
кривици његовој у томе, што је у буни, на рушење Устава не само умешан био,
него што је он наговорао, по злоковарном умишљењу свом, погазивши заклетву,
да ће Уставу веран бити, на то ишао и тамо тежио, да се благотворни Устав
земаљски упропасти, да се мир, тишина и спокојство у народу наруши, а место
тога да се крвна завада, раздор и несагласје у њега усели, и пропасти га доведе, -
осуђен је Чрезвичајним над бунтовницима Судом, да се он као
клетвопреступник, Отечества невера и јавнога мира и поретка нарушитењ, са
звања свога збаци, да му се сви писмени докази на дојакошња звања издата,
одузму, да више никад никакву службу у Отечеству нашем добити не може, и да
у Поречу у оковима у заточењу 5 година буде; па по том слободан својој кући да
се отпусти.

Пресуду ову пооштрио је Високи Апелациони Суд тиме, да исти Павле Баба
Милић, поред извршења над њиме, диктиране му у осталом казне, место 5, на 10
година у Поречу у заточењу пребуде, с додатком да му се на једној руци и једној
нози унакрст гвожђе метне.
Високославно Наместништво умекшало је пресуду ову у толико да осуђеник,
почем силу пресуде Високог Апелационог Суда осети, само две године дана у
Брусници у реченом лаком гвожђу буде.

Закључење извода изречених пресуда над коловођама бунe

11. Живко Шокарац, Полковник, Начелник Окр. Јагодинског, зато, што је у

побуну умешан био, и што се по држаном над њим испитом јасно доказало, да
је он, прво, на усмену поруку бившег Књаза, сином му испоручену ослонивши
се, народ на оружје подижући, у смотренију том издату уредбу, да се никакав
налог пре не прими, него кад претходно од Совјета примљен и одобрен буде, и
да такав налог, макар би се он од којему драго стране послао, свако ниже
Надлештво надлежноме Попечитељству своме пре извршења саопшти, и од
њега упутства очекује, ово чинити пропустио; друго, да је он поступком својим
народ на побуну, на разрушење Устава тежећу, подижући и сам у њу
пристајући, заклетву своју, којом се обавезао Устав свето чувати и надгледати, и
трудити се, да исти поверени му народ чува и надгледа, што би ползи народној
противно било не чинити, презрео и погазио, осуђен је Чрезвичајним над
бунтовницима Судом, да се он, као бунтовник и уредба нарушитељ,
клетвопреступник, а и Отечеству своме по томе неверник, што се је на падање
Устава што је с падањем благостања oтечества скопчано, са злоумишљеницима,
као и сам што је, навикнутим на необуздан живот, удружио, - са садашњег свога
звања торжествено извргне, да му се дипломе на дојакошња звања и чинове
издате одузму, да више никад никаква звања у oтечеству нашему добити не
може и да три год. дана у Поречу у оковима у заточењу буде; по том да се
слободан кући отпусти.

Узевши Високи Апелациони Суд величину злочинства именованог бунтовника

у разматрање судско, пресуду ову Чрезвичајног Суда, заточења тичући се,
пооштрио је тиме, да речени бунтовник Живко Шокарац 10 год. дана у
заточењу у лакоме гвожђу буде. Високославно Наместништво умекшало је и
овом бунтовнику казну заточења у Поречу с тим, да он, без гвожђа две године
дана у Зајчару под надзором полицијским проведе; у осталом да се над њим
изречена пресуда изврши.

12. Стеван Недељковић Пироћанин, Мајор, због тога, што се је по држаном над
њиме испиту доказало, да се је он у побуну на рушење Устава умешао, но друге
људе није подизао, већ је само подржавао, од Шокарца позван, пошао, и што је
хата свога Павлу Баба Милићу дао, те је овај пред Крушевачке солдате изишао,
осуђен је Чрезвичајним над бунтовницима Судом, да му се све дипломе, које су
му на чинове дате одузму, и то при надлежном суду пред сабраним народом, да
више као бунтовник у никакве службе у отечеству нашем добити не може, и да 1
год. дана у Поречу у оковима у заточењу буде; по том да својој кући слободан
отпусти.

Из тих побуда, што осуђеник Стеван Недељковић, као што се из испита видело,
нигде у војничкој побуни није био умешан, но само је о тој од Шокарца
извештен у Крагујевац дошао, и у књажевском конаку два дана седео, а при том
да је Павлу магационеру свога хата, да пред Крушевачке солдате иде, дао, - и
што је овај преступ, које апсом одржаном за цело време трајајућег испита
загладити није могао, но да ће избацивањем из чина, и вечити искључењем из
отечествене службе загладити моћи, Високи Апелациони Суд преиначио је
пресуду Чрезвичајног Суда тиме да му се казна заточења сасвим опрости; коју је
пресуду и Високославно Наместништво одобрило, да се у дејство приведе.

13. Анђелко Петровић, Капетан, пошто се је по држаном над њим испиту

доказало, да је у побуни умешан био, сматрајући га као правог бунтовника због
тога, што је он на уничтоженије Устава земаљског тежио, не само са Шокарцем
и Пироћанцем, од ових позван, драговољно у исту пристао, него, што је и
планове, како би се она по његовој жељи срећно окончала, представљао, и што
је брата свог, белог Стевана у Левач за побуну утврдити слао, да кметовима, и
родбини његовој саветује, да се Господарске стране држе, - осуђен је, да му се
као приватном човеку, који је за своју корист, к пропасти отечества свог трудио
се, за овај преступ диплома на чин дана одузме, код надлежног Суда, а тако и
сва писана документа његовог звања, - да никад више никакве службе у
отечеству нашем добити не може, и да две год. у заточеништву у оковима у
Поречу проведе; по том да се слободан кући отпусти.

Пресуду ову одобрио је Високи Апелациони Суд с том променом, да именовани

бунтовник опредењено му двогодишње заточење у лакоме гвожђу издржи. А
високославно Наместништво по опште познатој благости и милосрђу своме
умекшало је ову пресуду с тим, да осуђеник само једну годину дана у Лозници
без гвожђа буде под полицијским надзором, у осталом да се пресуда
Апелационог Суда над њим изврши.

14. Давид Миловановић, Полукапетан из Глобара, Окружја Рудничког зато, што

је у побуну умешан био, и што се по држаном над њим испитом јасно доказало,
да је он с побуњеним солдатима и другим бунтовницима са злим намерама
умешао, и с њима заједно противу народне ползе удруженим силама радио, - и
да је он од своје намере онда одступио, зато што су се побуњени солдати
народној војсци предали, - осуђен је Чрезвичајним над бунтовницима Судом, да
му се диплома на чин дана, пред сабраним народом при надлежним Судом
одузме, и да више никад никакве службе у отечеству нашем добити не може.

Ова пресуда Високим Апелационим Судом одобрена је; а исто тако и

Високославним Наместничеством Књажевског Достоинства потврђена, и на
извршење предана.

15. Живојин Јоксимовић, Среза Јасеничког у Окр. Крагујевачком Начелник, због

подозрења, да је у побуни на рушење Устава Земаљског умешан био, - пошто се
по држаном над њим испиту дознати није могло, да је он у исту умешан био, но
отуд толико се крив нашао, што народу подручном му Среза, као што и многи
Начелници нису, читао није, и што је Петру из Шаторића истог Окружја,
знајући да Јовановић и Радован Јојић Устав толкују и народ од буне одвраћају,
рекао: изиђи па види, шта они муте; будући да оно није мутња, кад се о добру
народном ради, - пресуђено је је Чрезвичајним над бунтовницима Судом, да се
пред окупљеним народом за невина огласи, и опет у служби и чину своме
остане.

Високи Апелациони Суд, из истог наведеног поступка судећи, да није сасвим

невин био, пресудио је да у истом качеству остане, но да се у други Срез
премести; коју пресуду је и Наместништво потврдило, и на извршење предало.

16. Милија Станојевић, Среза Подунавског у Окр. Смедеревског Начелник, због

подозрења, да је у побуни на рушење Устава Земаљског умешан био, почем се
из држаног судијског испита над њим дознало, да је он, сматрајући га као правог
бунтовника и најжешћег мира и благостања народног нарушитеља и
клетвопреступника зато, што је он сам по својој вољи никим позван или
наговорен дрзнуо се на рушење Устава Земаљског, противу заклетве своје
оружаном руком поћи, - и што је он хватањем писама, мере против побуне
осујетио, - да је он тиме показао, да се истој побуни са падањем благостања
народног скопчаној био, и такву словом и делом помагао,- осуђен је
Чрезвичајним над бунтовницима Судом, да се звања свога и чина торжествено
пред окупљеним народом при надлежним Судом извргне, да му се све дипломе
и дојакошња звања и дати чинови, одузму, да више никад никакве службе у
отечеству нашем имати не може, и да 6 год. у
Поречу у оковима у заточењу буде, па по том да се слободан кући отпусти.

Пресуда је ова Високим Апелационим Судом одобрена, а Високославним

Наместништвом умекшана, да исти осуђеник у Ужицу једну годину дана без
гвожђе под надзором полиције буде.

17. Милутин Ђорђевић, Окружја Крагујевачког Начелник, због исте сумње као и
предизложени, да је у побуну умешан био, почем се по држаном испиту над
њим дознало, да он, кад је од Адама Јаковљевића кмета Павловачког, Окр.
Крагујевачког, дознао да је Књазу писмо написао, тако и од Марка Ресинчанина
гаваза поздраве од Књаза бившег примио, да неколико кметова с намером да
Књаза траже, примио, - никакве мере као Окр. Начелник по дужности против
њих чинио није, већ им је допустио, да слободно по народу иду, и да га на буну
позивају, - а друго да се он у самој побуни, као што се из испита Г. Живојина
Јоксимовића Јасеничког Начелника доказало, за смирити побуну ову у Окружју
своме небрижљивим показао, осуђен је Чрезвичајним над бунтовницима Судом,
да се свога звања лиши, и да му се друго лакше определи.

Високи Апелациони Суд из истих побуда, но и зато што именовани Начелник

Окр. Крагујевачког, Г. Милутин Ђорђевић није по својој дужности
предострожне мере противу бунтовних поступака Адама Јаковљевића, који је
писмом Књаза уверавао о подршци Лепеничких кметова, и поздравио од Марка
Ресничанина, њему и капетану Јовици, да га траже, кад их позове, употребио
није, него их отпустио, да даље по народу бунтовне речи сеју, и овај на буну
дижу, и тако овим поступком не само у надлежној му дужности небрижљивом,
него и за своје звање, које је као Окр. Начелник отправљао, и у које га круг
делатности врховно надзирање над општом безбедношћу и безопасношћу, као и
миром и поретком у Окружју свом спада, и неспособним се показао, - и још зато
и по томе, што ни претпостављеној му вишој власт преднаведене догађаје није
јавио, и од ове упутства затражио, а тако неделатношћу својом допустио, да се
је народ Окружја, немајући предводитеља у управитеља свога, које куд разишао,
а бунтовни солдати, овим успели до Трешње чак доспети, - преиначио је
пресуду Чрезвичајног Суда тиме, да се он Г. Милутин Ђорђевић с дојакошња
свога звања сметне, с додатком, да се због неспособности и небрижљивости у
извршењу надлежних дужности, ни у какву службу више не прими, чин пак
којим је од бившег Књаза почаствован био, да му се остави, будући се нигде
није из акта нашло, да је надлежне му дужности с намером пренебрегавао, и
дано му поверење од Правитељства злоупотребљавао.

Високославно Наместништво по опште познатој благости и милосрђу своме Г.

Милутину Ђорђевићу осуђену казну опростило је тако, да само
претпостављеном влашћу строго буде укорен.

(52) Буна Ђорђа Ердевичанина 1840.

/Убрзo после смрти младог књаза Милана 26. јуна 1839. године,
уставобранитељи су се поделили на две струје: једну (Вучић, Петронијевић),
која је била за промену династије и довођење на престо Карађорђевог сина
Александра, и другу, коју су чиниле присталице Обреновића, подељену у две
партије Михајлову (Јеврем) и Милошеву (Љубица, Јован Мићић). Политичка
трвења у Србији пресечена су посредовањем Порте, када на њен позив,
кнежевић Михаило путује (крајем 1839) из Букурешта, где је живео на једном
очевом имању, у Цариград и после неколико месеци проведених у турској
престоници, враћа у Београд (5. март 1840) са бератом којим је Порта
потврдила његов избор за кнеза. Када је стигао у Србију, Михајло је распустио
Намесништво, и владу поверио Ђорђу Протићу.
3. августа 1840. године, у Београду у згради ђумрука Књажевско-Србског на
Сави, одржана Народна скупштина у присуству Портиног комесара Муса-
Сафети ефендије, на коју су дошле, углавном, присталице Књаза Михајла
Обреновића. После оптужби изнетих на рачун уставобранитељских првака
депутати излазе са захтевом да они морају да повуку последице и да напусте
Србију. Већина њих, међу којима су Петронијевић и Вучић, склањају се у
Београдски град под заштиту паше. Тридесет седморица уставобранитеља
оглашени су виновницима нередовног стања у земљи и противницима садашњег
Књаза, и приморани да напусте Србију./

У таквим околностима, 19. октобра стигне вест из Шабачког Округа да се у

неколико села Мачванског Среза побунио народ, и да је дошло до озбиљних
претњи и туче. Прави узрок ове кавге не зна се извесно, али, говорило се, да је
могући повод био разграђивање ограде на жиропађама.
У извиђање целе ствари, крене 21. окт. у Шабац и сам Књаз Михајло са Г.Г.
Попечитељима Унутрашњих Дела и Правосуђа, неколико чланова Совјета и
војском Београдског гарнизона. Да би се како речени, тако и остали народ
Књажевства Србског од побуна и немира, и самовлашћа удаљио и коначно
примирио, и у сваком незадовољству свом Надлежателствима за удовољење
обраћао, установљен је Светлим Књазом Србским за овај случај Високочајшим
Указом Његовим од 20. т. м. В. N0 2030. преки Суд, који ће на месту кривице
онима, који се као кривци нашли буду, судити, и пресуде одмах у извршење
дати привести…

Указъ.
Михаилъ М. Обреновићъ,
Князъ Сербскiй.

На представленіє Нашегъ Попечителя Правосудія заключуємъ у согласiю са

Совѣтомъ Княжества Сербіє као што слѣдує:

1. Поводомъ немира по народу, кои се противу толики наши отечески

опоминанія и до данашнѣга дана ни су могли утишати, него се то овде, то ондѣ
появлюю, као што се и сада у Срезу Мачванскомъ Окружiю Шабачкомъ
появiо, поставлямо ради скорієга Судопроизводства надъ коловођама и
участницыма преднаведенога бунта прекiй Судъ, состоћiй изъ єдногъ
Предсдѣателя, 4 Члена и 1 Дѣловодителя.
2. Дужностъ овогъ Суда состои се:
а. у истраживаню и добавланю свiю оны лица, коя бы выше или манѣ у
Мачванской буни была умѣшана,
б. у изслѣдованiю нѣины злочинства на брзу руку, и тако, како се ово не
бы дуже одъ 24 саата протезало;
в. у изрицаню и незадржаномъ приведенiю своє пресуде у дѣйство, безъ
разлике величине казни, не мораюћию вышшемъ Суду на разсмотреніє, нити
Нама на помилованіє подносити.
3. Судъ ће овай одма у Мачву изићи, и мѣсто свога чинодѣствования изабрати
у истоме Срезу на ономе мѣсту, коє му се найсходниіє види.
4. Ради добавленія бунтовника и ради приведенія пресуда у дѣйство, одређує
се половина Бѣоградске ротте регуларне войске истоме Суду у помоћъ.
5. Осим тога дає се истоме Суду властъ за помоћъ свою призвати Началнике
околне, и съ овима онолико оружаны людiй, колико му ради бржегъ и
безбѣднієгъ одправляна предписане му дужности нуждно буде.
6. Пошто Судъ овай све бунтовнике осуди и казни, предат ће сва своя дѣла
Суду Окружія Шабачкогъ, учинивши точанъ изводъ изъ ньи, и сообщивши овай
посредствомъ Апеллацiониогъ Суда Попечительству Правосудія.
7. По полученiю одъ Попечительства Правосудія извѣстія о начину казненя у
речи стоєћи бунтовника слѣдоват ће Наше рѣшеніє о далѣмъ траяню истога
Суда или разведенiю нѣговомъ и одпусту Членова нѣговы на ньина надлежна
мѣста.
8. Препоручуємо нашимъ Попечительима и Правосудія и Внутреньи Дѣла, да
Указъ овай обнародую, и да га свакiй, у колико се кога тиче, часъ пре у
извршеніє приведе.

В. N0 2030. 20. Октоврія 1840. у Бѣограду.

Михаилъ М. Обреновићъ с.р.

Князъ Србскiй

Княжескiй Представникъ и Попечитель

Иностр. Дѣла, Полковникь и Кавалръ,
Ђорђе Протић с.р.

Књаз је у Шабац приспео 25. октобра, према писању ондаш. штампе, здраво и
мирно, у пратњи 300 коњаника из Шапца и Ваљева, и дочекан велелепно, и са
особитом радошћу многобројних варошана и народа из околних села. Идући
кроз чаршију према конаку, сјахао је с коња, и упутио се пешице према цркви
где га је, држећи часни крст и свето Јеванђеље, дочекао Епископ Шабачки
Максим, а са њим и протојереј Јован Павловић и остало свештенство. После
молебствија, Књаз са пратњом оде у конак. То вече је цела варош била
осветљена.
Сутрадан, 24.ог. око 10 сати, крене он са свитом и високим чиновницина из
вароши према коначкој башти где је био сабран сав народ из свих срезова окр.
Шабачког. Док се Књаз приближавао била је таква тишина, да се је, шушањ
траве корака његовог могао чути.
Попевши се на узвишено, нарочито за ту прилику припремљено место, са кога је
сав народ видео, и сваки од народа њега могао видети, Књаз, их поздрави
речима: Помоз Бог, и пошто му, крстећи се и клањајући, отпоздравише: Бог ти
помого, даде Стефану Радичевићу, Попечитељу Правосуђа, писмо с налогом да
га гласно прочита.

Писмо Његове Светлости Књаза Србског Михајла Обреновића житељима

Окружја и вароши Шабачке, говорено 24. октобра 1840. у Шабцу.

Од оног часа, како сам кормило управљања Књажества Србског примио,

побудила се у мени жеља да Србију обиђем и да се видим и познам с народом,
од кога ми је будућем напретку, промислом Божјим и милошћу Царском,
старање уручено. Но мало за тим породивши се немири не само што су
испуњење ове моје жеље одложили, него су и целу суму мојих душевних сила
били заузели тако, да сам само о томе мислити морао, како ћу нарушени мир
међу нама повратити, и општу безбедност утврдити. За остварење ове намере,
издавао сам летос више пута прокламације, опомињући овима народ к миру и
послушности својим надлежним властима. Но све ово без икаквог успеха; јер и
за време бављења мога у Топчидеру, и доста тешком занимању са Царским
комесаром о делима оних чиновника, који су претпоставили, одрећи се свога
Књаза и Србских духовника, него пред овима своје поступке правдати, -
узнемирили су неки неразумни чиновници, народ округа Пожаревачког, и
потегли с њима у Топчидер тако, да сам принуђен био оружаном руком пред
њих изићи, коловође похватати и Суду их предати. Овим мојим поступком, као
и општим у Топчидеру прихваћеним обавезама од 12. августа, да се сваки
миронарушитељ строго казни, мислио сам саветовати и оне који су мислили
немир међу народом и даље потпиривати, и оне који су лажним уверавањем
миронарушитеља веровали, као да су ти немири мени угодни. Но колико сам у
томе успео, искусио сам из оних поступка, који су сад народ у осам села Среза
Мачванског, округа овог, а имена села : Клења, Богатића, Глоговца, Салаша,
Бадовиваца, Прњавора, Рибара и Црне-Баре побунити, и као што сам разумео,
сами себи судијом бити узвисили, супростављајући се јавно својој
претпостављеној власти.

Сви ови догађаји, љубезни моји, определили су мој к вама долазак, и колико се
радујем, што вас сада све скупа у окружју овом, први пут око мене сакупљене
видим, толико ми је жао, што вас нисам под другим пријатном приликом
посетио, него под таквим, где сведок строгости Суда бити морам, коме сам у
Мачви све бунтовнике предао, и који ће по надлежности бити кажњени. Ја не
сумњам, љубезна браћо, да ми ви овај поступак нећете одобрити, јер после
толикох мојих очинских опомињања, да се сваки својој законитој власти
повинује, и ако је коме што од старешине свога тешко, да се својим редом вишој
власти жали, а не да оружјем својим сам себи судија буде, после толико
опомињања, која су без и најмањег успеха прошла, погрешно би противу већ
издатог закона од 12. августа, и промашио би циљ к општој безбедности нашем,
кад преднаведене злохотнике неби строгом преком Суду предао. Све ово вама,
љубезни моји, јављајући, не пропуштам ради вашег општег спокојства уверити
вас, да довољно снаге имам, права сваког Србина посебно и целе Србије уопште
противу свачијег нарушења бранити. Немојте се дакле о будућој нашој судбини
бринути. У овом праву, које данас уживамо, држаће нас оне исте силе, од које
смо то и добили, ако само будете на миру и повинујете се заповестима
претпостављене вам законите власти. Власти велим, које ни од кога другог не
произилазе, него од мене самог, тако, да, који се год овима не повинује тај се
мени противи; а који се год њима покорава, извршујући тачно њине заповести,
тај се мени покорава. Мени, велим, коме сте своје среће дужни ради покоравати
се, тим више, што вам често, Књажевско слово задајем, да сам себи целу
претпоставио, да све оно чиним, како би до тога дошли, да међу нама правда
господари, и да се на основу обе, опште и особено благостање наше узвиси; а на
против тога, да се свега клоним, што би ме у достизању наведеног спутавало.
Будите дакле са овим уверењем мојим утешени, и уживајући слободно плодове
вашег труда никога се не бојте, осим само дела рђавих. А која су то рђава дела
учи нас наша православна вера. А и грађански закон ће нас научити, кога ће
част нека ове зиме изићи, ако здрави и на миру будемо. Све ово вам на срце
полагајући, најпосле и то вам јављам, да ће ми особито мило бити, око ви ову
моју опомену са истом усрдношћу примите, као што вам ја саопштавам. Онда
ћемо тек свету показати, да смо за грађанску слободу, коју нам је устав
определио, већ зрели, онда ћу и ја знати, да је снага моја, с којом сам к општем
напретку тежити дужан, на усредном послушању вашем основана; и онда ћу тек
савршено уверити се, да ме је промисао неба определила, да се срећи и напретку
народа старам, који труд и подвиге својих управитеља уме уважавати.

Пошто је писмо прочитано, Књаз рече да он жали што су људи изгубили

поверење у власт и да он то неће равнодушно гледати. Осим тога, укорио их је,
што су толике школе позатварали, тако да је од 40 школа у окр. Шабачком
остала да ради једна једина, и препоручи Епископу Максиму да он са своје
стране објасни народу шта се у школама учи, и каква је разлика између човека
учена и ненаучена.
У име окупљеног народа један начел. окр. Шабачког изрази жаљење, за све што
се десило, и обећа Књазу сваку послушност и помоћ да се ухвате и Суду
предају, сви они који који су правду узели у своје руке, не чекавши да од своје
власти оно што траже и добију.

Зашто је избила буна? Мисија капетан Гератовића. Ђурађ Ердеванчанин.

Насиље. Преки Суд. Епилог.

Што се немира тиче, он је избио због забрана, које су људи самовласно

позаграђивали. Преднаведена села, која су се дигла на буну, жалила су се,
половином септембра код Шабачког окружног Началничества, против суседних
села, због заграде жирородне шуме, коју су свагда заједнички уживали
плаћајући нагоницу према броју свиња дотерану на жир. Но будући их
Началничество није могло поравнати како закон прописује, то је оно и од једне
и од друге спореће се стране неколико људи са исказом по званичној дужности
отправило Попечитељству у Крагујевац. Од овога дође одговор, да се
Началничество постара, да нико шуму, коју сам садио није, не може присвојити
нити плод њен сам на своју корист заграђивати, него да сваки колико је могуће
једнако плодове ужива, и онолико свиња у жирородној гори оскудевајућих
суседа, у шуму свог атара за озакоњену плату, као нагоницу прима, у колико
истима, у чијем је атару шума, не би нагоница ова осетљиву штету
причињавала; међу селима уговор учинити и до тога довести их, да парница о
шуми и њеном плоду, као општенародном добру, које је установљено тачком 20.
Устава, за свагда престане. Ово решење, свим житељима села у спору, прочитао
је капетан Гератовић, помоћник Шабачког Начелства и старешина среза
Мачванског 10. октобра у селу Дунавишту.

Села у жирородној гори оскудевајућа заблагодарише на томе, а на против тога

они, који нагоничаре у свога атара пуштати морају, изјаснише се, да они никако
допустити не могу, да се њихове ограде обаљују, претећи, да су ради видети
онога, који би се усудио поћи, да то учини. На ово се изроди велика вика и
ларма тако, да су једва изаслани чиновници чути могли, да им начин предложе,
којим би се распра њихова најсходније могла окончати. На крају су им
предложили, да изаберу од обе стране по неколико најодабранијих људи, између
којих да буду и они, што су у Крагујевац ишли, којима је у Крагујевцу
препоручено, како им се ваља владати; да ови људи прегледају све забране, и
реше, који је за одграђивање, а који не, имајући пред очима основ, да на
одграђивање не осуде оне забране, у којима има усева сеоског, без повреде кога
не би забран одграђен остати могао. Онај, који по пресуди овој не би одмах свој
забран одградио, да се сматра као главни противник, и да се као такав ухвати, и
преда Суду. Но и овај предлог није имао никаквог успеха, почем су нагоничари
захтевали, да капетан Гератовић одмах с њима пође, да све забране разграде,
који то немогавши одобрити нити вику, која се из тога наново подигла,
утишати, врати се с помоћником Начелничества Миљком Марковићем у Шабац
са намером, да међу њих опет изиђе и парницу њихову прекине, док
новоуписане солдате отправи и рачун о прикупљеном данку поднесе.

Одмах по разлазу скупштине у Дуваништу, Ђурађ Ердевичанин из Бадовинаца

са још неким људима, почне од села до села тумарати, и сељаке подговарати, да
се дигну на она села, против којих су се код власти жалили, да сами све забране
поразваљују. Осам села одмах је послушало и 13. т. м. започну насиље противу
села Петловаче, Липолиста, Злиника, Скрађана, Слепчевића, Дуваништа и
Штитара, обаљујући забране и тукући свакога, који би им на пут стао. Тако су у
Липолисту и Дуваништу, људе који су им се супроставили, напали кољем и
секирама, претукли и многе осакатили. Неког механџију Радована у Китогу, код
села Слепчевића, испребијали су на мртво име и механу раскопали; није
поштеђена ни зграда Примирителног Суда у Липолисту, него су у њој
поразбијали пенџере, тражећи Пуру из Дуваништа, који им се противио да му
ограду забрана развале. Тако су они до саме среде 16. т. м. насиља продужавали
претећи и своме среском старешини да ће му леђа мекша од трбуха начинити,
ако покуша, међу њих изићи да их у предузетом делу заустави.
Преки Суд у саставу: председник, члан Суда окружја Ваљевског, мајор Гаја
Дабић, -чланови: члан Суда окружја Београдског, Лазар Поповић, члан Суда
окружја Ваљевског Петар Јокић, чланови Суда окружја Подринског Ненад
Васић и Стојадин Милојевић, и - деливодник: секретар Суда окружја
Подринског, Гаја Бошковић, заседао је 29. октобра у Суду окр. Шабачког. У
суботу 1. новембра прочитана је пресуда којом се:

1. Ђурађ Ердеванчанин као главни коловођа осуђује да буде из пушака убијен,

и да му се тело на точак баци,
2. Иван Мијатовић, кмет из Салаша Црнобарског, на две и по године робије у
Крушевац,
3. Ђурица Остојић, сељак из Салаша Црнобарског, на трогодишњу робију у
Ужице,
4. Луко Врачарић, Бадњевачки кмет, на две и по године робије у Алексинац,
5. Стеван Вуковић, сељак из Клења, на две год. и на сваких шест месеци по 25
свега 100 штапа,
6. Пантелија Берић, сељак из Богатића, на две и по год. робије и на сваких пола
године 25 укупно 125 батина.

Остали учесници њих 485 осуђени су на телесне казне; сви они, као и она села
што су жирородну гору самовласно позаграђивали, и целом овом немиру повод
дала осуђени су, да сав трошак, који је поводом њиховог немира Правителству
проузрокован, заједнички, и то сви заједно и један за све плате.

Новине Србске од суботе 9. новембра, јављају:

Шабац, 2. новембра. Јуче, одмах по читању пресуде одведен је Ђурађ

Ердевичанин у собу за овакве осуђенике одређену, кому је је свештеник
припослан, да га исповеди и к смрти предуготови, и коме су познаници и
пријатељи његови дошли да се последњи пут виде и опросте. По свршетку овог
дела сабрани су сви овде десившисе, на телесну казну осуђени преступници у
авлију Окружнога Начелничества, где су редом своју казну примили. Данас пак
изведен је Ђурица Ердевичанин на такозовомо место Kамичак између Шабца и
села Мајура, где му је јошт једанпут у присуству многочисленога народа
пресуда прочитана, после чега је одма на место губилишта стављен из шест
пушака стрељан, и на коло бачен.
Тако се дакле строгост обштенароднег под 12. августа т. г. у Топчидеру противу
сваког бунтовника учињеног закљученија над Ђурђем Ердевичанином изврши.

Дај Боже, да овај случај сваког зломисленика усоветује како би се једанпут

Правителство наше, које се 7 месеци већ једнако и јединствено о утврђењу
обштег мира стара, не имајући времена осталима тицајућисе обштег напретка
делима мислити, успокојило, и задатак свој решавати почело, који му је по
високом опредељењу његовом надлежи. Примћено је достојно владање
осуђених Мачвана при извршењу над њима преким Судом изречене пресуде.
Између њих 485 који су на телесну казну осуђени, било их је до дана
обнародовања пресуде само 230 у затвору, који су тај дан редом кажњени.

Остали сељани како су од изасланих по њих позивача чули на што су осуђени, и

да се на издржање казне у Шабац позивају, одмах су без одлагања у
Наченичество отишли, где су, почем им је пресуда прочитана, и они редом своју
казну примили. Том приликом су, почем је казна над њима извршена, неки од
около стојавшег народа, рекли: зашто бре ви куд на страну не умакосте, кад сте
знали нашто вас зову, па да сада толику каштигу не трпите; но ови им одговоре
увређено: зар да ми од нашег Књаза и наше браће да бегамо! Та да знамо, да
ћемо наше главе погубити, не би то чинили, а камо ли за овако милостиву казну,
коју смо наговором оног проклетника (Ђурђа) на се навукли.

Белешка о претходном опису названим Буна Ђорђа Ердевичанина

Оваквих буна било је много, и после Милош-Марашлијиног мира, дешавале су

се готово сваког дана. Немајући, међутим, значај повесног чина и (или)
политичку позадину, за историчаре нису биле вредне записа. Поред буна треба
поменути и хајдучију, која се у то време Србијом ширила као зараза. Према
Гавриловићу, то није била хајдучија једне мале дружине, - него хајдучија у
маси; у хајдуке су се одметали не само бескућници и пропалице, него, такође,
људи угледни и имућни, чак и попови па и читава села и нахије.

Шта је био повод ових буна?

У Србији у време Турака, народом су управљали кнезови и војводе, људи, који

су се истакли јунаштвом или управничким врлинама, који су у народу поникли
и одрасли, и који су га познавали, разумевали и штитили. После ослобођења
њихова места заузели су чиновници из бела света, који нису имали поменуте
врлине, али који су били писмени.

Овај сталеж, попуњен углавном најнижим редовима интелигенције, а често и

самим друштвеним талогом, није имао интересовање нити правилне погледе на
народни живот, а за државу и њене друштвено-економске задатке, -потребну
спрему, па је сву пажњу посветио личној користи и пљачкању народа који је
знао да ослободи земљу, али, пошто је био неписмен није могао њом да
управља.
Иако се браћи из прека не може сасвим одрећи образовање и патриотизам, то су
били људи рођени, одрасли и васпитани у једној земљи чиновничкој и
централистичкој и били уверени да ће и за Србију бити најбоље да се уведу
обичаји, законодавство, установе, једном речју све што постоји у њ. пређашњем
завичају. Учени у школама где се говорило славено-српски, латински и немачки,
они су се и у својој бившој домовини одвојили од простог народа а Шумадинци
су им изгледали као полу дивљи људи које треба, што пре и по сваку цену,
учовечити.

Пре ослобођења од Турака, сељаци који су радили на спахијиној земљи плаћали

су спахији десетак, паши царев арач о Ђурђеву и Митрову дану и нешто новца
кнезовима за нахијске трошкове. По ослобођењу, према новопостављеним
старешинама, уведена су додатна материјална давања и кулук што је народу,
осиромашеном у ратовима, веома тешко пало. У новоуведене радне обавезе
спадали су: државни кулук, кулук за књаза и кулук за народне старешине
(начелници, капетани, судије, попови…). Осим тога, земљу осталу од Турака,
преотеле су старешине и на разне начине, најчешће тортуром, приморавале
сељаке да на њој раде бесплатно.

Све ово изазивало је гнев у народу, па су се неки писмено жалили књазу, овај,
пак, враћао је жалбе на разматрање и испитивање начелнику против кога су се
сељаци жалили.
Народ, који је знао да извојевује слободу, осећао је да му се чини насиље, његов
нагон за самоодржањем пробудо се и он, тј. народ почео је да се одупире и
новим уређењима и новим људима. На тај начин створила су се два
непријатељска табора: у једном је био народ у другоме бирократија и тако
отпоче борба која траје до данашњих дана. У таквој борби, разуме се, да је
ауторитет власти (чиновника), сведен на меру њене физичке силе

Слободан Јовановић о народним бунама: Портрети, Милош Обреновић, стр. 17-

20.

Да би се разумело колико је била тешка Милошева (и Михајлова прим. Ј.) борба

са бунама које су дизали његови противници, и с хајдучијом која се јављала
сама од себе, треба изближе испитати природу тих појава. Гавриловић сматра да
су то биле последице великих пореза и рђаве управе. Нема сумње да је народ
био оптерећен порезом, имајући да издржава две управе, српску и турску, - и тај
порез морао му је нарочито бити тежак у прво време, док се његово материјално
стање није поправило услед повраћеног мира у београдском пашалуку. Нема
сумње такође да је у Милошевој управи било много самовоље и суровости, која
је незадовољство у народу стално појачавала. Али, поред тих узрока буна и
хајдучије, које је навео Гавриловић, било је и других, и то таквих који нису
долазили од власти него од самог народа.

Народ београдског пашалука није био лак за управљање. Као што је утврђено
оном анкетом коју је Цвијић организовао о насељима српских земаља,
београдски пашалук био је у XVIII веку поплављен досељеницима из других
крајева Отоманске царевине. Они су се склањали у тај пашалук на крај
царевине, због релативне сигурности која је ту владала. О пореклу тих
досељеничких маса прикупљени су прецизни подаци; података има и о њиховом
занимању, - а понешто се може наслућивати и о њиховим моралним особинама.
То су били махом сточари, надошли из старе Рашке, са црногорских брда, из
Херцеговине, са Косова и Метохије. Земљорадници су се досељавали ређе;
занатлије и варошани готово никако. Често, приливи досељеника у београдски
пашалук падају после ратова и буна у оним деловима Отоманске царевине
одакле су досељеници долазили. Природно је претпоставити да су у исељавању
из тих крајева предњачили они који су у тамошњим ратовима и бунама били
компромитовани, - дакле, убојице и бунтовници.

Досељеничке масе које су у XVIII веку стале продирати у београдски пашалук,

морале су садржавати велики број номада и хајдука. Б. пашалук био је слабо
настањен, обрастао у шуму, с ретким варошима и паланкама. Досељеници су се
организовали у мале сеоске и породичне заједнице, одвојене од света, изложене,
истина, периодичним турским зулумима, али лишена сваке систематске државне
управе, живећи прилично анархистичким племенским животом. Само такво
људство, недисциплиновано државном влашћу, са сировим сточарским
наравима, с оном авантуристичком цртом која је својствена номадима, и с много
хајдучке крви у жилама, - само такво људство могло је дати Карађорђу и
Милошу ону устаничку војску која им је требала. Први и други устанак
начинили су од целе земље једну велику хајдучију. Поред све дисциплине које у
свакој, па и у устаничкој војсци, мора бити, људи који су кроз ту војску прошли,
морали су добити оно самопоуздање, ону одважност, онај бес који се неизбежно
јавља код оних који живе са пушком у руци. То четовање од неколико година,
то стално убијање и харање, морало је знатно појачати суровост нарави; као што
каже Љ. Јовановић, живци су били отупели, до неосетљивости. Из борбе са
Турцима, народ је изашао прекаљен у мукама и опасностима, надахнут
крвничком мржњом на све што би му изгледало као неправда.

Такав народ није се могао сам од себе, без икаква отпора, приволети на ред и
стегу једне уређене државе, - и зато, при стварању државне власти, Милош је
имао да издржи борбу са својим властитим народом. По нашем мишљењу,
дакле, народне буне и хајдучије у првим годинама Милошеве владе не
објашњавају се само рђавом управом и великим порезима, него још и
анархистичким особинама самога народа. Ма како Милошева управа била
несавршена и тешка, народна реакција против ње је била одвећ јака. Одговорити
на недостатке власти одмах буном и хајдучијом, може само народ сиров и
неукроћен.

Узмимо, прво, народне буне. Каже се, Милош је имао противника на све стране;
народ је био незадовољан његовом управом; шта природније онда него да
његови противници покушају побунити народ противу њега, и да се овај да
побунити. Али, баш и кад примимо ово на први поглед тако природно
објашњење народних буна, ми опет остајемо изненађени великом лакоћом са
којом су се буне дизале. Изгледа да је довољно да један човек коме народ верује,
локални старешина или иначе какав угледан човек, позове народ на буну, па да
народ удмах уза њ пристане. На буну се иде лако као на мобу; народ изгледа
стално у бунтовном расположењу, готов да се на прву реч запали. Четничке
навике живе у њему и после свршеног устанка; ти људи који су научили да
противу турског зулума одмах хватају за пушку, хватају за њу и сада, чим се
осете увређени поступцима својих националних власти.

Исто тако и у хајдучији било је доста овог устаничког атавизма. Рђава управа и
велики порези нису у стању начинити хајдуцима оне који немају природне
склоности за то. Одметање од власти, крађе и убиства, јесу врло примитивна
средства народног отпора, која кроз рђаву владу погађају саму државну власт.
То су средства могућа само код оног народа код кога се државна идеја и правна
свест налазе још на ниском ступњу. Колико је хајдучија била последица рђавих
нарави, види се по оним мерама које су противу ње помогле. Она није сузбијена
административним реформама и либералном политиком, него до суровости
строгим репресалијама. Као год сви наступи подивљавања и анархије, тако се и
хајдучија лечила огњем и мачем.

У својој карактеристици Милошевог режима, Гавриловић нам открива тајну

Милошевих успеха и неуспеха у унутрашњој политици. Милош је био
јединствен за стварање државне власти, али не и за њено организовање.
Сурењив на свој кнежевски ауторитет са подмуклом неумољивошћу једног
азијског деспота, истрајан и упоран у прикупљању све власт у своје руке, на
начин једног сељака који стопу по стопу шири и заокружује своје имање, и пун
презирања према народу, који је називао неблагодарном кучком и стоком без
репа, Милош је утврдио своју личну моћ у Србији и натерао цео свет да га
сматра за господара. Његова власт је била груба и примитивна, али је тек била
власт. Он је довео земљу под једну вољу и под једну руку, и навикао је да буде
управљана, и то чврсто управљана. Као у свим примитивним народима тако и у
нас, власт се морала прво јавити у конкретном виду једног деспота, да би се
доцније могла схватити и апстрактно, независно од својих личних носилаца.

Али, кад је после стварања државне власти требало приступити њеном

организовању, Милош није више био довољан. Организација власти не да се
замислити без поделе државних функција и без писаних закона. Те неопходно
потребне услове организације власти Милош није никако схватао. Са
неповерењем једног тврдице, држао је све власти прикупљене код себе, није
давао да се свака за себе организује, мешао се, све до последњег часа у судске
послове. На издавању писаних закона био је врло мучан, мислећи као сваки
источњак да власт више неће бити његова ако се ограничи законом. Његово
схватање власт било је турско: привући све послове у свој конак, и онда
решавати по здравом разуму и по соломунској правди. Он је владао као један
везир који је био српске народности.

Организовање власти, после Милошевог пада, извршили су, по готовим

туђинским обрасцима, Срби из Аустрије, који су без сумње били људи и учени и
родољубиви, али, право је рећи, без икаквих богом даних способности.
Створити власт у једној земљи која је тек изашла из буне, и која и пре буна није
била навикнута на власт у правом смислу речи; створити власт код једног
народа с анархистичким склоностима, то је био посао где никакви обрасци нису
помагали, где се могло успети само личним генијем, и ничим више.

(53) Пекетина буна 1840.

Још се није утишала афера око Вучићеваца, који су готово сваке ноћи из горњег
града, праћени пуцњима из пушака, бежали низ Дунав лађама за Видин и
Панчево, кад 3. августа дође вест из Крагујевца: да војска тамношњег
гарнизона, подозревајући да је Књаз Михајло, коме је она заклетву на
послушност и верност дала, у некој опасности и удрученију, - намерава да се
без одобрења својих старешина подигне, и дође у Б. Наиме, неки суруџија, у
четвртак 1. авг. дотрчао је у касарну и казао војницима да је чиновник експед.
поште Крагујевачке Јова Миленковић, отворио и сакрио тајна војна писма
послата Књазу, што је војсци дало повода да суруџију и поштара до даљњега
стави у апс, а да они одмах крену и да се, ако треба, нађу Књазу од помоћи. Исто
тако у апс је доспео и надзиратељ џебане у Крагујевцу Милош Сарановац за
кога се чуло да је кришом набављао фитиљ за паљење топова.

Од ове намере их једва одвратише претпостављени официри, и желећи да

војску донекле умире, изаберу десетину од њих, као депутацију Књазу у
Топчидер.
Чим је депутација стигла у Б., Књаз, ипак, не знајући о чему се заправо ради,
истог дана пошаље у Крагујевац Генерал-Мајора Даниловића, старог и искусног
војника, који је управо стигао из Русије, да ствар испита, а војску увери да је Њ.
Светлост у савршеном миру и спокојству, и у том смислу пошаље по Г.
Даниловићу писмену Књажевску заповест упућену војсци гарнизона у
Крагујевац.

Војна заповест

Тек што сам по толиким немирима, произишавшим одма од почетка мога

управљања, почео надати се, да ћу се мало одмору моћи предати, почео сам и
оне послове, због којих сам из Крагујевца овамо дошао, и готово к свршетку
привео; ал данас по свршетку трудног договора о начину, како ће се
противницима нашег Правленија укротити, к не малом бригом Мојом доби
известије, да су неки миронарушитељи опет солдате Моје с тим за Ме
ласкатељним изговором побунили, као да је потреба да ме ови чувају, и да
мотре, да ми се никакво зло не догоди; поводом којим су Ми данас солдати
представили, који су у име свију остали Крагујевачког гарнизона војника овамо
дошли, да се о мом здрављу известе, и то само њи 11. за то, да не би сви, као
што су из прва намеравали, противу своји Официра овамо нагли.

Војници! Верност и приврженост ваша према Књазу и отечеству своме, под

именом које велите, да сте сви противу воље наши Официра овамо поћи хтели,
противна је нужном војном подчинству, противна је законитом поредку,
противна је Мојој вољи и противна заклетви, коју сте Ми пред барјаком на
Светом Јеванђељу не давно у Крагујевцу положили. Зове ли се то верност
Књазу, кад се свој стари не слуша, кога је Књаз поставио да Његову вољу он над
својим млађима извршује! Зар је то верност, кад прости солдати противу воље
своји Официра овамо продру, куд нагну; чиновнике апсе, Правитељствени мал
самовољно узимају и њиме располажу! То ли је покорност она, коју сте
безусловно извршавати на Светом Јеванђељу обећали се! Знате ли, да они
несрећни отечества синови, који су вас на такове поступке наговорили, не само
све вас него и Мене, за кога велите да сте готови мрети, а и сав народ
упропашћују; јер се тим начином, као што сте ви нагли, Књаз и отечество не
брани, него му се јама поткопва, како ће час пре пропасти.

Овакви поступци се у свима државама строгом смрћу казне, које заиста, не би

ни ове, који су вас на то зло навукли, мимоишла, тим више, што вам са
превеликим жаљењем јавити морам, да ми је овај немир ваш у послу Мом
радећи о срећи и напредку отечества нашег превелику штету нанео, да ћу
наново много муке потеглити, док се опет опоравим, и отечествено стање наше
довде доведем, одакле ћу, пошто се овај немир ваш по свету чује натраг морати
уступити.

Но будући сам како из уста солдата, који су овде дошли, да Ме виде, тако и с
други страна уверио се, да сте ви ову грдну погрешку учинили зато, што ју
дознавали нисте, него сте мислили, да и солдати смеду, кад им на ум падне,
депутације слати и друге противу воље својих Официра неупутности чинити,
ако је само под изговором на обрану Књаза: то вама Ја неупутан поступак
савршено праштам, но с тим само уговором, ако се одма својим Официрима
покорите, и безусловно их узслушате; ако уапшене чиновнике одма одпустите, и
ако Правитељствени мал, који сте поузимали, одма на своје место вратите, и ако
се к повиниенију тако повратите, да сваког оног, који би вас наговарао, да
предпостављене официре не слушате, или да се противу Мене и Мога
Правленија огорчи, свом старијем јавите, који ће као бунтовник по законима
војеним строго кажњен бити.

Узимате ли на кога тужити се, или кога старијег опазите, да против Мене или
Мога Владанија иде, и на неко зло нагиње, слободно га надлежној власти јавите,
пак ће он по величини кривице заиста кажњен бити; само се немојте бунити, и у
гомилама с једног места на друго кретати се, противу Мојих Официра
заповести, да нам се свет не смеје. Не узхтете ли ово послушати, и одма к
повиненију вратити се, а ово знајте, да вас Ја за обранитеље Моје нећу сматрати,
већ за најгоре непријатеље, и као такови биће сваки овај кажњен, који се у
таквом злом делу затече. Јер вас уверавам, да Ја благодарност Свевишњем
промислу, много више имам пријатеља него непријатеља, и да сам у стању
помоћу први све Моје и отечества нашег душмане укротити, и дотле довести, да
нам никаква зла учинити не могу.

И да би сваки од вас управо знао, шта је ваша дужност, и како ваља своме
Књазу и отечеству служити, добићете војени закон, о коме се ради, и који ће вам
се скоро обнародовати.

No 1307. 4. август 1840. у Топчидеру,

Михаил Обреновић с.р.
Књаз Србски.

Михајло Обреновић, Србски Књаз .jpg (7.13 KB. 183x275 - viewed 185 times.)
8. августа приспео је из Крагујевца од Главног Вој(е)ног Штаба извештај
Попечитељству Внутрени Дела, да је побунивше се воинство Гарнизона
Крагујевачког, издану му заповест с највећом пажњом у миру и поретку
саслушало, примило, и неприкословно послушало; по прочитању које, с пуним
благодарности гласом ускликнуло: Да Бог живи Књаза нашег!
Све што је при овоме поколебању и забуни могло бити учињено, постављено је
у свој надлежни поредак тако, да сада при војинству овоме мир и жељено
подчињење влада.

У исто време, међутим, чуло се и о некаквим немирима у Окружју Шабачком;

да људи пољске послове обављају под оружјем а жене и деца оставивши своје
куће, и поневши што им је најнужније било, беже у шуму. /Том приликом
догодио се један несрећан случај, да је Стеван Станић, дунђер из села Страже,
бежећи на реку Лешницу, која је од многих киша надошла била, носећи мушко
дете на леђима, и желећи да је прегази, у њој удавио, а дете срећом вода изнесе
на обалу, те тако му живот спасен буде./ Ови немири по народу Окр. Шабачког
приписани су Вучићу и њ. једномишљеницима а Начелниству издата заповест
да ствар испита.

10. августа, по сазнању Попечитељства Внутрени Дела неко је побунио и народ

у селима поред Дунава, с том вешћу, да Вучић с друштвом без с Богом остај низ
Дунав бежи, да људи са обале на све пловеће лађе пуцају и да је Начелничество
Окр. Пожаревачког, у(х)апсило неког Станоја Ивановића, бившег кабадахију
код Књаза Милоша за кога се сумња да је народ на оружје дизао. Станоје је у
истрази признао да је из Београда низ Дунав најпре дошао у Смедерево, одатле
даље отишао у Дубравицу, и све низ Дунав стигао до Костолца поводећи се за
осталим народом да предусретну бегунце, а да он лично није никог
подбуњивао. Казао је и да су неки, желећи да Вучића ухвате, прелазили на
Аустријску страну и да је стража с карауле видећи гомилу наоружаних Срба,
одмах одбегла у унутрашњост. Но Начелничество му не поверује и реченог
Станоја пошаље, ради изрицања пресуде, окованог под стражом, Суду
Београдском.

Сви ови, а и пређашњи немири и непоредак дадоше повод да Царски Комесар Ч.

Муса-Сафети Ефендија упути писмо: Скупштини, Г.Г. Архијерејима, Совјету и
Председнику и Члановима Апелационог Суда, - са следећим питањима:
1. Да ли сте Благоутробно-Милостивог Султана Ферманом, обнародованог 22.
јула задовољни?
2. Да ли сте на Уставу Народу Србском подареном, благородни?
3. Зашто су се неки од народа подигли и у гомиле скупљали?
4. Зашто народ Чиновнике неће да трпи и која је кривица истих Чиновника?
Између 12. и 13. августа, у неко доба ноћи, дошло је, међутим, још једно
(неочекивано) писмо у руке чланова Совјета у Топчидер, од сабраног на брзу
руку оружаног људства из Окружја Пожаревачког и Смедеревског, којим
обезнанујући свој долазак, желе да Депутати Народне Скупштине припреме све
што је потребно за њихов дочек. Писмо ово одмах је достављено Књазу, који је,
не чекајући јутро, наредио Попечитељству Внутрених Дела да се регуларна
војска у Београду за бој приправи и заједно са бандом дође у Топчидер; затим,
да се сви Окр. Начелници, Председници Окр. Судова који су на Скупштину
дошли, такође и Депутати народни спреме, да у сваком случају силом оружја
предусретну и разгну, како се чуло, већу него икад до сад окупљену на
недозвољени начин гомилу људи, који су незнано зашто, кренули к Топчидеру.

Зашто је Царски Комесар, Честити Мусса-Сафети Ефендија дошао у Београд?

Ч. Мусса- Ефенди стигао је у Београд 10. јуна по наређењу Султана Абдул

Меџида и Порте, и одсео под чадор који је нарочито за њ. разапео Ч. Хузреф-
Паша, Мухафис Београдски, на пољани код Карабурме. Већ сутрадан, на
састанак и поклоњење, дошли су Царев Мушир Књаз Србски Михајло и свита:
Г.Г. Председник Совјета Јефрем Обреновић, Попечитељ Иностраних Дела,
Ђорђе Протић, Унутрашњих, Цветко Рајевић, Правосуђа, Стефан Радичевић и
Књажевски Ађутанти. Са Комесаром, под чадором, био је Хузреф Паша,
Секретар Комесаров и Капу-Ћехаја Српски у Цариграду Јован Антић.

/Како се чуло, да ће Књаз у Београд да крене, одмах се је народ околних Округа

узрујао, бојећи се да Књаза у Београду, где се толики противници његови и
Вучић под оружјем находе, противећи се свакој власти, осим својој, каква
незгода не предусретне; због чега су депутације почеле одмах да пристижу у
Крагујевац, и у име народа моле Књаза, да у Београд нипошто не иде. Књаз,
уверивши се, да ће превелика множина народа за њим да пође, и да се због тога
лако у Београду може догодити велики непоредак, морао је народу дати реч, да
у Београд засад неће улазити, него да ће у Топчидеру застати, и ту посао, због
кога је Ч. Мусса-Ефендија послан, с овим завршити. При свему овом обећењу, и
при свему уверавању од стране народа, да неће за Књазом ићи, опет их је
сутрадан по одласку Књаза у Топчидер, неколико стотина у околини овог места
освануло. Дознавши, да су они дошли да Књаза чувају, да му се што непријатно
не деси, дао је Књаз најодабраније између њих довести преда се, којима је
рекао, да присуство њихово на Топчидеру није потребно, опоменувши их, да се
они својим кућама врате, и сваки свој посао на миру гледа, а да ће дело, због
кога је Ч. Мусса дошао, Књаз с њиме, помоћу Скупштине, која ће бити позвана
разправити. При њиховом разлазу, Књаз је, ипак, задржао неколико одважнијих
људи, поради одржавања нужног поретка у Топчидеру./

Почаст је чинила постројена Турска и Српска војска, а и банда како Турска тако
и 44 бандиста Књажевско-србске банде у новим мундирима и капел-мајстором
Јосифом Шлезингером на челу, и увеличавала ову свечаност, свирајући маршеве
у српском духу (Болан ми лежи Кара-Мустафа), нарочито увежбане за овакве
прилике.

Разговор је трајао око два сата а затим је Комесар изразио жељу да неколико
речи насамо с Књазом проговори, тј. у присуству Г. Антића који је као тумач
међу њима остао, а касније и са Председником Совјета Јефремом
Обреновићем. За то време Књажевску свиту и осталу Турску господу, у другом
чадору почастио је Београдски Паша турским посластицама: алвом, ратлокумом
и разним врстама шећерлема.

У следству договора с Ч. Мусса-Ефендијом опредељено је да се 20. јуна, на

празник Св. Илије одржи Скупштина на Топчидеру на коју ће посредством
надлежних Попечитељства бити позвани следећи депутати: Г.Г. Архијереји,
Окружни Протопресвитери, неколико одабраних настојника Св. Манастира, сви
Начелници Окружни и Председници свију Судова Окружних и до 170
најодличнијих Кметова из свих округа. За обнародовање Царског Фермана, који
је Ч. Мусса-Ефенди, Комесар Царски, са собом донео, одређен је 22. јуни.

16. јула и Г.Г. чланови Совјета учинили су своја подворења Ч. Мусса-Ефендији.

За обнародовање Фермана, одређенo је место на равној пољани изван града,

покрај реке Дунава, названо Пашин чаир, на коме је, за дочек високих гостију,
разапето више чадора.
У понедељак 22. у 7 и по сати пре подне, најпре је на пољану стигла регуларна
Српска војска с бандом, потом рег. Турска војска и заузеле место: Српска с
десне а Турска војска с леве стране чадора.
Око 8 и по сати огласила је банда долазак Књаза Михајла, Г. Митрополита, Г.Г.
Епископа, Совјетника, Попечитеља и других високих личности Србије. Нешто
касније приспео је Ч. Мусса Ефендија са заповедником Београдске тврђаве
Хузреф-Пашом и осталим турским чиновницима а за њима и Руски Генерални
Конзул Г. Герасим Ваштенко.
Међу народним депутатима и високим званицама Српским које су дошле да
чују читање Фермана били су такође и противници Књаза: Лаза Теодоровић,
Матија Ненадовић, Стефан Стефановић, Јефрем Ненадовић, Лазо Зубан, Јова
Вељковић, али не и Вучић, Петронијевић и Стојан Симић, који су по савету
Хузреф-Паше остали у горњем граду.
По узајамном поздрављању Ч. Мусса Ефендије с Књазом Михајлом, и по
кратком бављењу под чадором, изашли су обојица на само место за
обнародовање Фермана а потом је Капу-Ћехаја Г. Јован Антић, прочитао
Ферман, најпре на Турском, а после на Српском језику.

Превод Султановог Фермана издатог 15. Ребјул-Ахира 1256. (2. јун 1840.)

Великаши народа Христијанскога, који се међу народом славили, и ти Кнеже

народа Србског, Михаиле обреновићу, који си от истога Христијанскога народа,
достоинство твоје да буде постојано! Ви Членови Совјета и остали, отмени
народа Србскога Старешине, верност ваша да се умложава!

Кад овај Ферман, који је на верху Мојим Царским знаком и подписом украшен,
к Вама приспео, познато Вама нека буде, да сам Держави мојој, верном народу
Србском, за спокојно живљење и безбедност, а тако исто и за точно отправљање
Земаљских дела и добро народом управљање један постојани Устав даровао, и
поредак установио; при том, да се не би у народу Србском, живећем под Мојом
Царском сени, никакав посао изван реченог Устава и поредка радио, потребно је
било, да Членови Совјета нежеством својим, лепим међусобним договором и
согласјем о томе раде и дејствују. Достоинство пак Књажества Србског Теби је,
Михаиле, за твоју верност от Моје Царске стране дато, да Ти, по дужности
твојега звања и по благоразумју Твојему, непрестано старање имаш, како ћеш,
по даним, напоменутом народу нарочитим правима и преимуштествама, сваку
правицу наблјудовати, и тако благоугодно обхождавајући се, на свагда у
Сербији мир, тишину и спокојство одержати, као што је Моја Царска воља, да
тако буде.

Сад се је догодило да у неким Окружјима те Земље, неколико безумни

зломишљеника узнемирили тај народ, и у њему људе својим непристојним
речима једне на друге ополчили, и, совокупивши по својој вољи неко число
људи, усудили су се безпутно противу Устава и Земаљског поредка поћи; који
поступак тако је доведен до Мога Царскога знања, да више није от потребе
никакво друго изјашњење.

Моја је Царска воља, да се вообште по свим странама Моје Державе међу

подданицима мојим мир и спокојство обдержава, и већ сам, Божјом помоћу, у
свом пространству мог Царства нове уредбе и Уставе започео уводити, као што
сам пређе и Вама, Вашега ради спокојства, Законоустав дао. Ви, који сте Мојему
Царству верни народ, да се међу Вама такова неваљалста појаве, никако ми није
повољно. При том нека је свакому добро познато, да се от Законостава, које је
Вама за Ваше спокојство подарен, ни једна черта неће нарушити.

Да би се пак учинило точно извиђење и изнашло, који су проузроковатељи тога

безпокојства, а по тому да се међу онаковима следовавше рђаве речи уклоне,
одредио сам на тај конац за Коммиссара от Високе Моје Порте Мусса Саффети
Ефендију, једнога от велики Царства Мојега Риџала, Члена Господарственог
Совјета, бившег Мог Девтердара, којега је достоинство год Мене уважено, који
је врло разуман и остроум човек, којему Ја пуно верујем, и који обмане не
милује, којега сам Ја, по гласу Мојим надписом украшеног овог Фермана,
послао к Теби, Членовима Совјета и прочим отменим Старешинама, да нуждне
Моје Царске налоге изјави.
Овај дакле славноименовани Коммиссар како с Тобом, како и с осталим, који к
тому потребни буду, имаће о овом предмету преговоре, и почем он прво
основаније тога посла уразуме, постараће се, да се по свему те догодивше се
смутње уклоне, као што му је у том смотренију особито настављеније у руке
дато.

По основању горепоменутог узаконенија, које Ја по целом пространству Моје

Державе заводим, и које се на обшту ползу и благополучије клони, дао сам
напоменутом Коммиссару из Моје Царске хазне на потребни му трошак више,
него је потребно било, да не би само за цело његово тамношње пребивање,
принуђен био от когагод једне паре узети. Са истим Коммиссаром, који одавде
на пароплову Морем и Дунавом у Београд иде, послан је и овде код Блистателне
Моје Порте пребивајући Србски Капу-Ћехаја, Кнез Антић, с тим налогом, да се
с вишереченим Коммиссаром врати.

Славни овај Коммиссар, кад у Београд дође, видеће се с Тобом, и приступићеш к

делу и радити на онај начин, на који Ти он каже; све причине, које су реченим
безпокојствима повод дале, постараћеш се, у согласију с опоменутим
Коммиссаром, и садањим Београдским Мухафизом Хузреф-Пашом, и с
Поглаварима народним, изнаћи и натребити, и сотим народу ону безбедност и
спокојство повратити, које је он пре тога догађаја уживао. Напоследак да се
постараш решеније овог дела у дејство привести, како би по том Серби, живећи
под благоутробном Царству Мога сени, сваку заштиту и спокојство имали.

Царска моја заповест остаје непромењена. Да се пак Закони Земаљски по

Царском Мом Уставу, никад не покваре, и да се овој заповести против
непоступи, Ти ћеш се о том са свим Твојим силама постарати, које от Тебе Моја
Царска воља зактева и очекује, благоволеније Моје да чуваш, у верности и
привржености останеш, и праведно у свему поступаш, заповедам Ти.
Кад разумеш содржаније и заповест овога Високог Фермана, који сам Ти послао
по више казаном Коммиссару, по верности Твојој да се постараш, и на то труде
Твоје употребиш, да се све оно изврши, што се заповеда. И Ви, који сте у народу
поглавари, који содржаније ове Моје Царске заповести точно разумете,
заповедам, да се по привержености Вашој неотложно постарате, у согласију с
Високим Коммиссаром и Ч. Пашом Београдским, све оно, што се горе заповеда,
у подобатељни поредак привести, и што год вишеречени Ефендија буде Вами
говорио, послушате и примите, јербо је све оно, што Вам он буде казивао, от
Моје Царске стране, и Моје су речи; томе да верујете.

Вама и Вашем народу даривана слобода, Устав и правица никада се неће

нарушити, а Ви у привржениости Вашој пребивајући, да испуњавате све ово,
што се Вами заповеда, избегавајући сваког противузаконитога поступка, и тако
о овој заповести извештени, овом Високом Мом Ферману веровање да имате и
по њему да се владате.

По читању Фермана Ч. Мусса Ефендија предложио је 4 вопроса посредством Г.

Митрополита народној Скупштини, захтевајући да сваки од себе да писмени
одговор, и на оно што искаже, да се заклети мора. Уследио је одговор народних
депутираца: Да су они сви на Уставу благодарни, да се народ није бунио, него да
су они бунтовници, који се од своје власти одмећу и у граду код Ч. Паше
Београдског заштиту траже, захтевајући даље, да се Књаз Милош, који је
неправедно изгнан, у своје отечество врати. Но, Ч. Ефендија не уважи одговор, и
на концу одреши кожну кесу из које извади артију и око 200 зарезаних пера,
како би Депутати одговор одмах написали, и да се не би чиме изговарати могли.

После много препирања, посредством надлежних окр. Налелника, они тј.

народни Депутати поручише Ч. Ефендији да никаквог одговора одмах не могу
дати, будући да поводом ових питања много већу представку Царској Комисији
имају предложити, изјаснивши се овако: што сте ви за два три месеца писали,
ми нисмо у стању одмах одговорити, тим више, што ни Ферман нисмо могли на
једанпут упамтити, и што нам се чини, да смо овде дошли да Ферман слушамо, а
не на њега одмах и на пречац одговарамо, недавши нам време ни размислити ни
честито договорити се. Осим тога (кажу), да је Скупштина дала Комесару
представку, против тога, што се Висока Порта меша у она унутрашња дела
Српске управе, која по Уставу припадају полицијској власти и Српским
судовима.

Пошто је Ч. Мусса- Ефендији ово изјашњење депутата поднешено и

протолковано, и пошто је (зар?) увидео, да су примедбе упутне, одустао је од
свог захтева. Договорено је да 26. јула, Скупштина посредством свога Књаза
представи одговоре на преднаведена 4 питања.

/На вука (Вучића) вика, а лисица (Љубица) вуче…/

Честитоме Мусса Сафетти-Ефендији

Коммиссару Високе Оттоманске
Нам Владетелстујуће Порте

Покорно представленје обште-народне Србске Скупштине

Двадесет и пет већ година има, како је Сербија жертвовавши неизмерну крв и
ненадокнадиво имање својих синова, отресла тешки јарам непослушника свога
Ч. Цара и својих злумћара, и почела под благодателним заштитом Високе Порте
уживати унутрашње спокојство, опорављајући се од рана, које су јој столећа
нанела, кад јој је Премилостивим Царем њеним лане Устав дарован, до те
точке, да најсрећнија од свију Провинција буде. Но паклена себичност и тежња
за самовлашћем наших неколико соотечественика учини, те се сав
толикогодишњи мир наруши, и народ, за не изгубити своје и својих потомака
спокојство, узколеба.

Целом пак овоме злу глава је Вучић, а остало тело његови једномисленици и то
као доглавници: Петронијевић, Симић, Стефановић, Прота Ненадовић, Лаза
Теодоровић, и Гарашанин, са осталим помоћницима, који ће списак Светли наш
Књаз при себи имати. Вучић, Петронијевић и Симић, постављени су били на
највиша у Сербији звања, тако, да даље нису могли пењати се, мањ да постану
Књазеви Србски; а да су на то тежили, осведочава рад Уставотолкователне
Комисије, да не буде Књаз Србски, Господар Михаил Обреновић, подбадајући
Народ, да иште себи за Књаза Кара-Ђорђевог сина.

Но да и овај није био у плану њином за Књаза Србског, то се лако погодити

може: јербо су они знали, да Блистателна Порта, сина свога душманина Ђорђа
Црнога, неће никад, за Књаза у својим Провинцијама потврдити; и тако су хтели
именом Карађорђевића код Народа издејствовати, да одбаци само Обреновиће, а
за Карађорђевића су рачунали, да га Блистателна Порта неће примити, и тако су
закључили, да ће Народ морати једног између њих за Књаза изабрати.

Но дал би Покровитељица Русија и Блистателна нам Порта допустила, да Народ

самопроизвољно, имајући по гласу Устава точки првој наследственије своје
Књазеве у фамилији Књаза Милоша, себи Књаза избира? О томе нису рачунали,
већ су мислили, да ће као што они своју на Устав положену заклетву сваки час
нарушавају, и Цареви своја условија, јавним актом дарована, прегазити.
У другим државама се и нижим од владајућих људи за много мање, него што је
Књаз Милош за Сербију има заслуге, јошт за живота споменици подижу; а
неверни Сербије синови свога законитог Књаза, за награду толиких трудова
његових протераше из Отечества, и то да би с ким, већ с неколико подкупљених
кметова, бацивши вечиту љагу на име Србско, извикивањем, да га је Народ
протерао.

Ови кажу и одупиру се с лисичјим дволичјем својим, пред лицем Вашим

Честити Посланиче нашег Премилостивог Цара, да Устав бране, и зато да су се
од Књаза свога и Народа одвојили, што ови, веле, желе оборити Устав, као да су
уредбу Земље једне кадри седам – осам људи одржати, него цела маса Народа са
својим Књазем. А јесу ли ли они по Уставу поступили, протестирали Књаза
Милоша? У точки 66. пише: Никакав Сербин вообште и без изјатија не може
бити гоњен ни узнемираван, ни тајно, ни јавно, пре него што буде позван и
осуђен пред Судовима.

Они пак без свакога суда протераше свог Владатеља и Књаза. Дакле Владатељ
Сербски по њиховом правдоумљу, нема права, ни колико најмањи Сербин. – Он
зар сам, осим својих Серба, не стоји под заштитом Устава? Они прикривају ово
своје богомрско дело тим, што веле, да се Књаз одреко сам Књажевског свог
Достоинства у Сербији. Но зове ли се то својевољно одрећи се, кад се неколико
подкупљеника под пенџере Књажевске доведу, те вичу, да га камењем убију, и
кад му Совјетници његови: Прота Ненадовић и Гарашанин под видом
пријатељства дођу, и саветују му, да се Књажевства свига одрече, јер ће га
Народ, ако то не учини, камењем утући. Таково дакле отреченије називају они
својевољно, а не насилно и прогнатељно.

Они се једнако опиру да бране Устав, који је веле Књаз Милош оборити хтео; а
како су Књаза отерали, одмах су настојали, да протерају и Г. Јефрема
Обреновића и Књегињу Љубицу; јербо су мислили, да им јошт њи треба
отклонити, па да циљ свој достигну. Да су они пак као бранитељи Устава, и
многе друге чиновнике невине гонили, а нарочито Члана Совјета Илију
Поповића; садашњег Преседатеља Апелације Јанићија Ђурића; Попечитеља
Правосуђа Радичевића, Начелника Одељења Полицијско-Економског Јована
Николића и Секретара Књажеског Шилића само зато, што су били код Књаза
Милоша у милости, и подболи Народ, који од њих последњу тројицу ни
познавао није, да се са звања збаце, о томе има званична акта код Његовог
Превасходитељства Императорско-Руског Посланика у Цариграду Г. Бутепева,
који им је на исти одговорио, да се ти људи само судом казнити и збацити могу
по доказаној кривици; а да им нису могли ни показати ни судити им, види се од
туда, што су исти људи при својим звањима остали.

Међу тим све је ово било и прошло, нити би им когод што тражио, да није
Уставотолкователна, из самих једномисленика њихових састојавши се
Комисија, подпалила Народ, да не прими Књаза Михаила себи за Књаза, већ да
иште Кара-Ђорђевића, јербо је Народ и тако довољно совестигрижанија имао,
што је на њему пред светом та љага остала, да је он првог Књаза и избавитеља
свог прогнао; и кад је осетио, да и другог Књаза оће да упропасте, који је тим
више поверовао, што је видео, да се Начелници Окружни и други Чиновници, за
које су знали, да су приврженици Династије Обреновић на Суд вуку и апсе, није
могао више сносити, да не букне и противу обезчеститеља ових имена народног
не устане; к чему је највише повод дало, наименовање Вучића и Петронијевића
за врховне Совјетнике Књажеске, особито кад су чули, да је то без поискавања
Књажеског и без согласја Совјета, тајном интригом њином учињено; и био би
јошт онда Народ противу њих и њихових једномисленика скочио, да није се
уздржао поступком Књаза, који је само за чест свога Комисара Ч. Недим
Ефендије за Совјетнике своје примио их.

Које тај поступак, које пак разне грдње и пашквиле, које су речени одпадници
Књаза и Народа, противу Књаза, његове фамилије и целога осталог Књазу
приврженог Правленија у Новинама Загребачким и Пештанским разсејавали,
навело је Народу подозревати, да је Књаз у опасности и у замки њиховој, тим
више, што Му је од достоверних лица доказано, да Вучић и Гарашанин раде, да
Књаза живота лише; по чему искочи, да Књаз од њих ослободи, и руке Му к
слободном владању отреши.

Они пак, који им је совршено обезбеђење обећавао, прибегну под заштиту Ч.

Паше Београдског, и оданде, туже Га Блистателној Порти, да је Он бунт у
Народу подигао, као да Књаз Србски није имао власт, ако је што имао противу
њих Суду предати их; него је морао бунт противу њих подићи.

Ми сви добро знамо да Блистателна Владетељствујућа нам Порта, не би дала

Сербији права, ни послањем Комисије, ни произведењем оне двојице за
Совјетнике Књажеске, по чем се по гласу Хатишерифа и Устава, нико у
унутрашње Правленије мешати нема, нарушила, да нису Блистателну Порту они
преваром навели, да их најпре за Совјетнике Књазу потврди, а потом да
Комисију пошаље, да Србима суди, које право само Књазу Србскоме пристоји.
И ми држећи се овога права захтевамо, да се осим оних седам Совјетника, као
Вучића, Петронијевића, Симића, Стефановића, Проте Ненадовића, Х.
Гарашанина и Лазе Теодоровића, који су се сами својих звања отрекли, и који би
због напред наведеним преступима њиховим по гласу Устава, точки 17. и самој
Блистателном Портом са својих звања сбачени били, сви други њихови
помоћници и једномисленици у руке Књаза и Њиме у руке Судова Србских
предаду, а речена седморица за на век из Сербије прогнаду; нити ћемо се пре
разилазити одавде, докле се ово не изврши; макар нас и живота стало; јер ми
знамо дотле мира и поредка у Отечеству нашем бити неће, докле год један од
оних у Сербији дише и помоћници се њихови примерно не казне; будући су ови
разним писмима њиховим, која су поватана и која ће им се показати кад се стану
судити; а нарочито калаузи Гарашански и при самом бављењу овде Ч. Комисије
Царске, привлачећи Народ на своју страну и подбадајући, да против Књаза пред
Ч. Комисију виче, хтели такову ватру међу Народом разпирити, да би се једва с
највећим крвопролитијем погасити могла, само да није Народ једнодушно за
својим Књазем тежио.

Прву: Јесмо ли сви вообште прочитани Ферман разумели и с њим задовољни?

Одговарамо ми, да смо ми с истим Височајшим Ферманом утолико задовољни, у
колико се он с нашим правима слаже; но будући да у истом Височајшем
Ферману где што има, које је правима нашима сасвим противно, и које нам
Владатељствујућа Порта јамачно изјаснила не би, да није зломисленицима
нашим обманута; то се ми усуђујемо сверху Фермана следујућа примечанија
учинити:

1. Да нама није никако повољно, што се у истом Височајшем Ферману, наш

Светли Књаз и Господар именује Баш Кнезом а не Књазем, као у Уставу и
Хатишерифу Сербији дариваном; јербо ми знамо, да Баш Кнез, није
миропомазана и Государствениа глава, већ глава само једног Окружја, као што
су код нас Окружни Начелници. Исто тако види нам се противу права наших
бити, што у високочајшем овом Ферману Царском Антић Кнезом назива, по
том, што је овај титл у Сербији сасвим престао, и само у фамилији
владетељствујућој Обреновића остао; нити ми оћемо, да у нашој Држави има
више Књазева него један.

2. Видимо ми, да је реченим Височајшим Ферманом и у томе наше народно

право и Књаза нашег преимуштество потврђено, што у њему стоји, да се Антић
по совршенију дела, има с Вама Ч. Комисару у Цариград вратити; јер овде се
мимоилази и Књаз и Правитељство Србско, од кога Антић непосредствено као
Чиновник Србски зависи; који није без дозволе свога Књаза ни поћи на своје
место оставити смео, а камо ли, да без согласија Књажеског, на пређашње своје
опредељење врати; јер онда Књаз Србски није сходно Уставу и Хатишерифу
Владатељ Земље, нити је внутерње владање Сербије независно, као што јој то
Хатишериф дао.
3. Не можемо ми прећутати, да с прискорбним срцем не дотакнемо се оног
израженија, којим се у Височајшем Ферману каже; да је Блистателна Порта
називајући нас бунтовницима о нашем узнемирењу тако извештена, да већ
никаквог даљег изјашњења не требује.
Ми смо се свакад Богу молили, да нам он по преблагом промислу свом
Владетељствујућу нам, Блистателну Порту у оним чувствованијама обдржи, у
којима је до сад према верном Њој народу и Књазу Србском била; но сад са
ужасом видимо, да је благодетељна бивша нам Владетељица Порта, взор свој
од Књаза и Народа Србског отвратила, и благонаклоност, своју појединим
Народа и Књаза Србског непријатељима обратила; почем Народ Србски, који се
није против Цара и противу Књаза дигао, него противу зли Чиновника, који су
нагли да Књаза и народ овај упропасте, бунтовницима назива, и каже, да је тако
о тому уверена, да већ никакова више изјашњења не потребује, и даје власт
Вама Ч. Комисару, да Ви по своме благоразсужденију употребите мере, за
отклонити немир у Отечеству нашем.

Дакле Књаз, Совјет и Народ Србски никаквог уважења код Блистателне

Владетељнице наше Порте немају, кад се Комисија без свакога припита њина
овамо шаље, и то с таковим Ферманом, који вели, да је Висока Порта тако
савршено о стању Сербије извештена, да већ никаквога изјашњења више не
требује. Ми би смо заиста ради знати, ко је Комисију позвао и Блистателну
Порту о бунтовном стању уверио, кад то ни од Књаза и Његовог Совјета, ни од
народа Србског, ког сте Ви представнике у гомили јуче пред собом видели, није
учинио.
Ви сте Ч. Комисару јуче видели, да је цео народ Србски, са својим Књазем,
Совјетом и осталим Правителством у једном согласију и духу. Дакле можете ли
и помислити, да цео народ са својим Књазем и Правителством у сојузу може
бунован бити, зато, што је ради између себе неколико људи, који за
самовољствијем на погубу Отечества свог теже, да изагна? – Уколико је пак
њино злоковарство жиле своје разспрострло било, доказано је напред; а јошт
боље ће се доказати њиним собственим актама, кад се стану судити, и делима,
која су у приложеном овде под (*) акту пространије начислена; јер ми нисмо
ради, да се они без пута правице осуде и казне, као што су они лане чинили, и
силом натеривали људе, да се на прогон Књаза Милоша, и других у Отечеству
нашем заслужних лица, подписују; нити ћемо и једну длаку у судопроизводству
овом противу Устава премакарити, ако се и фале они, да Устав они бране, које
је, као што је доказано, само језиком; а делом сасвим противно.

Ми смо не само из тог, што је Комисија овамо без поискања Књаза и народа
Србског позвана; што су пре тога совјетници, који у Уставу никако означени
нису, наметнути; што у Ферману без тужбе Књаза и народа одслате стоји: да је
Висока Порта о стању Сербије тако извештена, да већ никаквог другог
изјашњења не потребује, видели, да се на оборење независимости внутренег
Правленија Сербије тежи, као што смо то и из самих истражења Ваших Ч.
Комисару Царски, почем сте, као што смо дознали, имали вољу изразити се, да
они, који су снабдевени с орденима Високе Отоманске Порте, не подлеже Суду
Србском, видели.
Дакле кад би Висока Отоманска Порта свима Србима ордене даривати за добро
нашла; онда ни један Србин не би био своме Књазу и Правителству подложан,
већ непосредствено Блистателној Порти. И тако дакле будући би Порта ово лако
удејствовати могла, по основоположењу Вашем Ч. Комисару, Књаз и
Правителство Србско јошт сад ништа нису; које се тим већма осведочава, што
не само противници Књаза и народа Србског, с орденима снабдевени, но и сами
зликовци, који од Суда Србског беже, заштиту налазе у граду код Ч. Узреф-
Паше.

На втору точку, дал смо ми на Уставу благодарни, имамо с највећим

прискорбијем ми приметити, да нам није фајде, ни што га се слепо, као највеће
драгоцености придржавамо, ни што смо на њему из дубине срца благородни; јер
ми се с Књазем и Правителством нашим називамо бунтовницима; а они који су
Књаза нашег Милоша без суда протерали, тако да му ни толики ордени, ако је
ово по мнењу Вашем Ч. Комисару нека за њега заштита, нису могли помоћи; -
називају Уставохранитељима, и Висока Порта није за добро нашла послати
Комисију за извидити кривицу Књаза Србског, а могла је послушати неколико
људи, и послати Комисију, да суди цео народ Србски, његовог Књаза и
Правителство, по ћефу речених злоковарника.

Из свега дакле овога видимо ми долеподписани, како стоји с независношћу

внутрениег Правленија Сербије, и каква нас судба очекује, ако јој се у наручје
немарно бацимо. Али будите уверени Ч. Комисару, да ћемо ми трудити се, да
докажемо Високој Порти, да не заслужујемо такови поступак с нама, а и сва
вазможна употребити, да нам се унапредак од дарваних нам права ни једна
черта неошкрби.
К закључењу овог представљења, у смотрењу треће и четврте точке питања
предложеног нам, зашто смо се узнемирили, зашто неке Чиновнике у звањима
њиховим нећемо, и какве су кривице њихове, мислимо, да смо у течењу
представленија овог, а нарочито у приложеном под (*) шпецијалном акту,
довољно доказа навели, и само јошт то додати имамо, да ћемо се ми свакад као
највернији Отоманске Порте поданици показивати, ако Она дарована нам права
буде не само ненарушавала, него и крепко штитила, прихватајући у исто време и
ту молбу, да нам се Књаз Милош у Отечество врати, и да своје дане међу нама
мирно проведе, и да нам се осим оних седам назначених Совјетника, који се
имају одмах из Отечества прогнати, сви други у руке Судова наших предаду; јер
се ми заиста одавде макар нас шта стало, разилазити нећемо, докле се речени
прогон оне седморице, и предаја оних других, не учини.

23. јула 1840. у Топчидеру.

/Следи 187 потписа Скупштинских депутата а затим свих председника окр.

судова и начелника округа који и печатима потврђују да су потписи изабраних
и опуномоћених народних депутата истинити и оригинални./

(*) Прилог

I. Вучић је виновник:

1. Зато, што је је лане, пошто је солдате приволео предаји, ове свући дао, и тако
противу уговора њиховог о предаји обезчестио их, и што је врх свега тога
својевласно, Капелмајстора банде Шлезингера, онде пред фронтом без икаквог
узрока у блато повалити, и на мртво име истући дао, не гледајући дал је за бој
или није; што је тако исто и сабљара Јерменина Х. Јоанеса тући дао, и друга
многа безчинија урадио. Он је дакле против Устава слободу личности повредио,
избивши човека ни крива ни дужна; јер ако је он бој заслужио, то је ваљало све
солдате тући, ако ли је са солдатима уговорено, да се предаду, пак да се кућама
својим слободни врате, то није било право тући Шлезингера, који је такође у
реду свију оних солдата, који су том приликом под уговором, да се својим
кућама мирно распусте се оружје положили. Он је дакле овим својим поступком
нарушио уговор и Устав повредио, тим више, што се је доцније из судског
поступка, над Шлезингером чињеног, доказало, да он није крив, као што га је
Вучић за крива држао, кад га је са осталим, којима се је он осветити хтео, дао
везати, и у апс ставити.

2. Зато, што је он коловођа оних, који су се заклели, да Династију

Обреновићеву, не само права на Достоинство Књажеско лише, него да је сасвим
искорене. Ово се доказује многим писмима, које је он Старешинама народним,
за време док је Чланом Наместничества Књажеског Достоинства био, писао, и
тиме, што је један од оних Старешина, који су лане Комисију по Народу
изаслати потрудили се, под изговором као да Устав Народу толкује, а овамо да
на то иде, како ће право садашњега Књаза на Достоинство Књажеско променити
и пренети на друго лице. Ово је поступак такав, због кога се сваки онај, који се
више или мање у такве уплете, по свима законима просвештених Држава
назвати мора бунтовником, и због чега су свуда највеће казне одређене.
3. Зато, што је он барјак буне јошт при зимушњој Скупштини, кад нам је
Светли Књаз из Цариграда у Отечество дошао, развити желио, као што се то из
речи његови говорени ноћу у кући његовој у присуству више њиме на договор
сазваних Старешина видети може.

4. Зато, што је он тајно, у договору са његовим једномисленицима, дејствовао,

да постане Совјетником Књажеским; преступивши тим Устав, који изриком
налаже, да се звања у Сербији Књазем дају, а законодавном Влашћу
установљавају. Законодавна је Власт у нас Књаз у договору са Совјетом;
требало је дакле да Књаз са Совјетом најпре реши, да ли су Совјетници Књазу
нужни, пак кад би се ова нужда доказала и места овим редом установила, онда
би представљало, да Књаз сам себи Совјетнике изабере, Указом обнародује их а
не да их Порта без ничијег знања поставила, и до тога доводи, да оваки
Чиновници Књазу уз нос иду, и на страну издиру викајући, ово је Царска Земља,
пак ваља да се сви њему, Вучићу, повинујемо, а не своме Књазу, као што је то
он викао, и непрестано виче; једном речи постављањем његовим за Совјетника
Књазу нашем, нарушено је право народно; по коме Књаз Србски Чиновнике
поставља, а не Висока Порта; и будући да Ова то није без наговора Вучићевог и
његових једномисленика учинила: то је он и у овом смотрењу као нарушитељ
Устава крив.

5. Зато, што је неколико дана пред долазак Књаза Михаила из Цариграда,

почем су солдати из Београда потајном интригом предпостављеног им
Помоћника Начелника војног Хранисављевића побунивши се кућама разишли
се, као Наместник рано ујутру у касарну дошавши, и све солдате у ред
поставити давши, овима почео говорити овако: Браћо! Фала вам од мене и од
целог Совјета, што нисте сами прекјуче с овим солдатима отишли, ако ћете
причекати Књаза а ви причекајте, он ће до 3 или 4 дана доћи, ако ли пак нећете,
ми вас не можемо натерати, сад да кажете оћете ли причекати Књаза или не, а
кад је на ово већа част солдата повикала оћемо, а мања нећемо, опет је рекао:
Ако нећете, ми вас не можемо натерати, и ово питање неколико пута
поновивши, придодао им је: Кад нећете Књаза да причекате, ми вас не можемо
ни натерати, ви ћете сад добити вашу плату пак идите вашим кућама, а кад се
позовете онда опет дођите. При том пред солдатима изговори и ове речи: Ја се
не бојим никога, ја се не бојим ни Књаза, ни Совјета, ни Попечитеља, ни
Митрополита, који је Глава закона и Цркве, и нико никога не треба да се боји,
ми смо сви једнаки, што је Књаз то је и свињар, што је свињар то је и Совјетник,
што је Совјетник то је и терзија, а што је терзија, то је и Судија, а што је Судија,
то сам и ја, сви смо једнаки, не треба да се само један на сунцу грије, а ми сви у
ладу да стојимо и један само главу горе да дигне, а ми сви у земљу да гледамо, и
да се сви на сунцу гријемо, ја се не бојим никога, ја се само Устава бојим, пак ћу
и Књазу Михаилу казати, као што сам и његовом оцу казао, да ћете сви чути,
што ћу ја сад њему казати у очи, кад он дође, пак ако он неће по Уставу, ја ћу и
њега као оца протерати, али нека нико не мисли, да сам ја Књаза Милоша мојом
влашћу протерао, не! Него је њега Устав протерао. Ја имам ево у мом џепу
Царске Фермане и ви ћете видети, шта ћу ја радити с Књазем Михаилом, само
ако он неузхте људски. Ми једнога морамо имати Књаза, па био то Књаз
Михаило или који други, то је нама све једно, нек нико не мисли, да Књаз у
Земљи радити може, шта он оће, он мора слушати народ и оно радити што народ
оће, и што Устав заповеда. Из ког толковања слободе и једнакости пред простим
војницима, јасно се видило, да је Вучић пре доласка Књаза Михаила народ на
буну против Књаа подизати трудио се, судећи, да ће солдати како својим кућама
дођу, речи његове својим рођацима и осталом народу казивати и народ против
Књаза осмелити.

6. Зато, што је сад о Ђурђеву дне, почем је разумео, да се народ противу њега
због његових рђавих поступака диже, оставку Књазу предавши, Књаза неправо
обвињавао, изразивши се у овој као да је движеније у народу Књаз подпалио,
које нигда у стању бити неће доказати, јер народ види и зна, шта су Вучић и
његови једномисленици чинили, докле су Сербију упропастили и докле је мисле
јошт упропастити, како се они утркују, ко ће од њих више Турцима на штету
права народних, која су за толико времена једва прибављена, услужливости
учинити, само да своје користољубље засите, племе Књажеско да сатру и тиме
политическо битије Сербије да уничтоже.

7. Зато, што је Турцима у наручје бацио, и народ потворио, као да је овај пошао
да њега ухвати, и без суда убије, назовивши и описавши га посредством Агента,
који је с њима у једном колу, да је бунтован.
Народ није никаквог убио, неби заиста ни Вучића, него би га предао својој
власти, да му суди, као што је то с Протом Ненадовићем и Лазаром
Теодоровићем учинио, који не би везани били да се нису покусили на народ
викати, који је у Топчидер , да тегобе своје противу Вучића, Петронијевића и
Симића Књазу представи, пошао био.
Устав нам одређује Судове који право имају сваком Србину за сваку кривицу и
за сваку правицу судити. Ако је дакле Вучић прав, зашто је бегао међ Турке, те
није мирно и смело пред народ изишао, и подврго се Сербском Суду. И колико
га сами одмет од своје браће, Срба, недостојним чини назвати се више Србином,
толико је више крив, што по свету глас разноси посредством Новина
Пештанских, као да је зато међ Турке утекао, да живот свој спасе?

Могуће да га савест његова на смрт осуђује, па зато да се тако јако за живот свој
и боји. Но што се народа, који је свога собственога безбедија ради устао, тиче,
он никога не уби нити коме каква зла учини, већ ако да се је ко од оних, што су
народ на Вучићеву страну обратили, нашао, те су га притезали и власти својој
приводили. Неразумно је је дакле како је он – Вучић – могао за живот свој
бојати се! Ништа друго ово није него то, да ствар што већма увелича, како ће
нам Висока Порта Чиновника свога послати, да нам у внутренја наша дела
умеша, премда право народно према Блистателној Порти тако стоји, да се
народни односи у његовој целости посредством у Цариграду обитавати имајућег
Капу-Ћехаје нашег код Порте одправљају, а не да нам се она у распре наше с
појединим лицима меша, за које су Уставом Судови постављени. Вучић је дакле
виновник доласка Ч. Муса-Ефендије, Вучић је виновник, што су Турци толике
остале злочинце наше од Судова наших заштитавали, Вучић је виновник, што је
Блистателна Порта противу народних права умешала се у дела, која нашим
Судовима припадају, и тиме погрешила у оном делу, о ком би требало, да нас од
другога брани, да нам у том какве повреде не нанесе.

8. Зато, што је за време док се у граду под изговором као да не има изван града
за њега безбедност бавио излазећи шетић ради, пред млогим лицима Књаза и
фамилију Књажеску на Калемејдану грдио и псовао, и што је то исто разписом
неким вишим Чиновницима народном чинио.

9. Што је о неким партијама сањајући, писмима својим немир међу Старешине

народне разсејавао, као што разпис његов од 16. децембра 1839. године Мићићу
гласи.

II. Петронијевић је винован:

1. За све оно, што је кривицама Вучићевим под бр. 2. 4. 6. и 7. наведено,

особито пак зато, што је он тајну коресподенцију с Цариградом водио, и
понајвеће учешће имао у томе, што је Блистателна Порта Чиновнике Књазу
придодала, о којима у Уставу ни спомена нема.
2. Зато, што се је уплетао у дела Судска, теглећи страну једном на штету
другога, као што то његово писмо Председнику Суда Округа Јагодинског, Мити
Тирићу, од 10. децембра 1839. гласи, и што је по истоме писму званичну тајну у
смотренију издати се имајућег Закона о шефиству нарушио.
3. Што је у присуству осталих Чланова Совјета, у Наместничеству, Народу
претио, да ће учинити, да му опет по окружјима Сербије Турске Војводе и
Субаше заповедају.

III. Лаза Теодоровић је винован:

1. Зато, што је он учесник у оном колу, које је наумило Династију Обреновића
права на Књажество Србско лишити, и право ово на друго лице пренети
2. Што је изишавши лане међ Народ да Устав и уредбе толкује му, хвалећи
подвиге покојнога Карађорђа, на то ишао, да народ предуготови, да
Карађорђевића на пропаст Обреновића, и његовог, Уставом потврђеног права на
Књажество Србско попну, и што је с тиме не само наставленије своје преступио
него и у онаково злочинство загазио, које је под кривицом Вучићевом под бр. 2.
обстојателније описано.

IV. Илија Гарашанин је виновник:

1. Због учешћа у преднаведеној Уставотолкователној Комисији, и содејствија у

свему, што се премештаја права на Књажеско Достоинство с Михаила
Обреновића, на друго лице тиче.
2. Због тог, што је одма за Вучићем и Петронијевићем у град отишао, како је
чуо, да народ о поступку њином рачун тражи, и што је као шеф војске ову
оставивши Кљаза и Отечество своје изневерио.
3. Зато, што је залуд, кад је каса војена поарана, два невина солдата, који су
шиљбоку код касе ону ноћ били, био без сваког претходног испита, и то на
празник Св. три Јерарха у време службе Божије, а други пут на Сретење
Господње безчовечно тукао давши првом у ова два маа 800 које розги које
штапова, а другом тако исто око 400 розги и штапова ударити, и мучио их
недавши им пет дана и пет ноћи заспати, а притом бацивши на многе при Штабу
бивше Чиновнике подозрење крађе, ове без сваког претходног испита заклињати
дао, само да би тим своје у дужности крајње небрижје, што се о чувању касе
војене бринуо није, пред светом загладио.

V. Макса Ранковић је винован:

1. Због тога, што је и он Члан Комисије био, која је поради толковања Устава
лане по народу ишла, те је тајно људе врбовала, да Карађорђевића за Књаза
ишту.
2. Због тога, што је јавно оне, што би му на Суд дошли говорио, које би
познавао да се Вучићеве системе не држе, као што је тако са Опујићем из Трста
поступио.
3. Зато, што је мита примао.

VI. Стојан Симић је винован:

1. Зато, што је једномисленик Вучићев, и што је и он брату своме Алекси

Симићу у Царигрсд писао, да за наименовање Совјетника Књазу код Високе
Порте дејствује.
2. Зато, што је у договору с Вучићем Уставотолкователној Комисији тајни
налог дао, да народ врбује, да сина Карађорђевога за Књаза иште а да
Обреновића фамилију грди.
3. Зато, што је он представљења Попечителства Внутени Дела, које је одма
дознало шта Комисија лањска по народу мути, и које је како Наместничеству
тако и Совјету то јавило, у Совјету то забашуривао тим, што је свагда послата
му о том акта без икаквог примечанија враћао и налагао, да се од исти никакво
употребљење не чини.

VII. Стефан Стефановић је винован:

1. Зато, што је он Вучићевац и као остали једномисленици Вучићеви,

непријатељ садашњег законитог поредка, који се од туд види, што је и он у
Београду с Вучићем остао, давши Књазу изјашњење да неима Правителства, а
да он зато неће у Крагујевац са Књазем.
2. Што се у споразуму са Петронијевићем, као Попечитељ Правосуђа уплетао у
судска парнична дела, налагајући да се тужбе и одговори на ове њему предају, и
да цела треба преко њега да иде, пак пошто он то прибере, онда је тек ствар
Суду предавао, да о том пресуду изриче. Оваквим поступком његовим
преступио је он границу круга своје делатности, за које је безприкословно
винован, јер је дужност његова, да се он на Суд мотри, да пресуде брзо изричу и
парнице не протежу, а не да правило даје, како ће Судови овим или оним
судити.
3. Зато, што је Председницима Судова тајно писао, да се и они у дела јавног
мира и безбедности мешају, мотрећи шта ко говори и визитирајући које чије
куће, као што је у Шабцу чинио, пак да се њему рапортирају; и тако је он
начинио од Суда своје шпијуне, и уплео се у онај посао, који је по Устројенију
Централног Правленија Попечитељству Внутрени Дела предписан, и због кога
су поступка неспоразуми између неких Судова и Началничества породила се.

VIII. Јован Вељковић, Јефрем Ненадовић и Лазар Зубан виновни су:

1. Зато, што су и они једномисленици Вучићеви, као што се то из њинога

изјашњења од 2. јула о. г. види, у ком су узроке навели, зашто у Крагујевац за
Књазем нећеју.
2. Зато, што је из дружине ове Владо Зубан лане по одласку Књаза Милоша из
Сербије о народној Скупштини подстрекавао депутате, да они противу невиних
лица вичу, како би се ова прогнала из Сербије, сочинивши им у тај конац и акт
тужбе, који ми сада као незаконити и лажни желимо да се порекне и уничтожи.
3. Зато, што је исти Лазо Зубан, перо своје на послугу противника садашњег
Правленија употребио, састављајући све оне грдње, које је Стојан Симић, у
Пештанске Новине упечатити давао, и стављајући тужбе њихових
једномисленика противу Књаза, Његовог данашњег Правленија, и целог народа
Србског, описујући да је народ бунтован.

IX. Мата Ненадовић је винован:

1. Зато, што је и он као Вучићевац у Београду остао очекујући Комисију Порте,

да се с Правителством нашим равно осталим једномисленицима Вучићевим
суди, не сматрајући на то, што нам Устав Судове означује, који ће нам судити.
2. Зато, што је он један од оних, који за овим Кара-Ђорђевим суштествовашим
поредком теже, и који желе, да се право владања на фамилију Кара-Ђорђеву
пренесе и тиме Устав наруши.
3. Зато, што је као и сви остали, који за Књазем у Крагујевац нису хтели,
службу своју оставио, коју због тог изгубити мора.

X. Началник Смедеревски, Стефан Петровић винован је:

1. Зато, што је поуздан возпоследоватељ свега оног што дозна, да Вучић жели,
и што је планове овога и делом и словом у дејство приводити трудио се.
2. Зато, што је и он као и остали једномисленици Вучићеви звање своје
оставио, од Србских Судова одтргавши се, и најпре у Смедеревски, а потом у
Београдски град утекавши јавно издајство као и остали противници учинио,
тражећи Суда у Турака, а несматрајући да су Уставом Судови одређени, који ће
свима Србима судити.

XI. Помоћник Началничества Окружја Шабачког, Ђука Стојичевић винован је:

1. Зато, што је и он као један од најревноснијих приврженика Вучићевих, лане

Комисију, која је људе за фамилију Карађорђевића врбовала, подпоручително
подпомагао, и предпостављеном свом Началнику, боље Устав разумевајућем, уз
нос непрестано ишао, грдећи како њега тако и Чланове Фамилије Књажеске.
2. Зато, што је пролетос, кад је народ у Топчидер пошао да се Књазу на
злоупотребленија Вучића жали, овоме на супрот стати покушавао, и пошто му
намера за руком није изићи могла, у Шабачки град Турцима отишао, а по
кратком времену Вучићу у Београд, оставиши својевласно звање своје.

XII. Помоћник Началничества Окружја Крагујевачког, Ранко Матејић винован

је:

1. Зато, што је он главни орган и оруђе био, посредствим кога је у Крагујевцу

Комисија људе примамљивала, и наговарала да Карађорђевића за Књаза ишту у
онај пар, у који је Књаз Михаил већ био за Књаза наименован.
Примечаније. Противу овога поступка је Попечитељство Внутрени дела,
Наместничеству ондашњем протестирало, и људе притегнути дало, који су то
говорили, но оно је поводом решења, и Совјета и Наместничества доцније од
даљег истраживања ове ствари до доласка Књаза у Отечество одустати морало,
и тако да је ствар на томе остала, будући је Књаз онима, који су до то доба као
политички преступници били окривљени и у процесу општи опроштај дао.
2. Зато, што је обилазећи предпостављену му Власт, сам тајне коресподенције
с Стефаном Стефановићем и осталим Вучићевцима водио, на штету Књаза и
садашњег законитог поредка.
3. Зато, што је он пролетос, кад је народ устао, да се Књазу противу
Старешина, који су у одсуству Књаза Сербијом управљали, за разна
злоупотребленија њихова жали зато, што су и на њега били повикали, звање
своје самовласно оставио, и у град к Вучићу отишао, и тако у ред одметника
отечества нашег ступио.

XIII. Чланови Суда Шабачког виновни су:

1. Што су своју званичну дужност преступили тиме, што су визитације по

Шабцу држали и Књаза Милоша по кућама тражили, не опомињући се, да је
њихова дужност само судити, а не полицајне визитације чинити.
2. Што су народу, који је у Топчидер пошао био да Књазу своју приврженост
покаже, и да се на злоупотребленија Вучићева и његових једномисленика жали,
противни показавши се, мрзост овога навукли, да у Шабцу ни пошто више
остати не могу.
3. Што су народ наговарали да се на Началничество жали, што је ово неке
зломисленике дало похватати, толкујући народу ову точку Устава, где стоји, да
не може нико ни тајно ни јавно гоњен бити, без надлежног Суда, а незнајући да
је надлежни Суд онда кадар дејствовати, почем му полицајна Власт злохотника
ухвати, и да за хватање злохотника не треба најпре пресуда дал да се хвата, него
је дужност полицајне власи то одмах по сили свога звања и по имајућим
печатним о том Уредбама чинити, не чекајући ничијег на то налог, већ одма
јуриш на злохотника, како се о рђавој намери његовој увери. Ово из вида
изпустивши подкрепили су на жалбу противу Гератовића дошавше му сељане
проузроковали су то, да се тај дан у здању Начелничества буна била дигла, и док
је Начелничество имало не малог труда, док је Народ утишало и кућама
разпустило.
Они су дакле виновници немира 2. јула у Шабцу догодившег се.
4. Што су они једномисленици Вучићеви, и што су у тајној преписци с
Лазаром Теодоровићем, за цело време, одкако су Вучићевци од Књаза јавно
одвојили се, били; као што то ухваћена писма Лазе Теодоровића преко Диздара
Шабачког истим Судијама писана, а нашом полицијом ухваћена, сведоче.
5. Што је људе, које би им Начелничество као кривце предало, слободне
одпуштали, и то оне само, за које су знали да су Вучићеви једномисленици.

XIV. Сима Милутиновић Сарајлија винован је:

1. Зато, што је у овај пар, кад га је полиција због његових противу лица
Књажеског и Чланова Књажеске фамилије по сокаци просипани бунтовни речи
хтела Суду предати, у Београдски град к Вучићу и његовим једномисленицима
одбегао, и као јавни противник Књаза и његовог данашњег Правленија показао
се одбегвши под заштиту Турску, а не сматрајући да је Устав Србски право дао,
да Србски Судови свима у Сербији Христијанима и Јеврејима суде.
2. Што је од оно доба, одкако се у граду налази, писмено Књаза и Његову
фамилију и Његово Правленије посредством Загребачки Новина грдио, и
Вучићевој страни перетом помагао.

XV. Милутин и Лука Гарашанин виновни су:

1. Зато, што су и ови Вучићевци и заклети непријатељи Књаза и фамилије

Његове подпомагајући намеренија Вучићева у свему.
2. Зато, што је Лука Гарашанин одмах у град Вучићу одбегао, Турској се
Власти под заштиту предао, а од Србски Судова одрекао.
3. Зато, што је Милутин Гарашанин људе тражио и подплаћивао, да тајна
писма Веџи-Паши у Босну носе, и да младоме Књазу нашем главе дођу.
4. Зато, што се и они оба, као и сви противници Књаза и његовог Правленија
сада у Београду, под оружјем држе, тражећи помоћ од Турског Суда, и
преступајући тиме Устав, који изриком одређује, да ће Србски Судови за све
кривице и парнице свима Србима судити.

XVI. Капу-Ћехаја Јован Антић је крив:

1. Што је пренебрегао дужност своју јавити Књазу благовремено о доласку

Царског Комесара у Сербију, и што није предложио Порти, да он с Турским
Комесаром овамо не иде, док од Књаза и народа, од кога плату прима и за кога
ползу ваља да се стара, дозволу не добије.

2. Зато, што је доказано, да је он у Цариграду на то ишао, да у Сербију Царски

Комесар дође, да Књаза и садашње Правленије опадне, а народ Србски у
подозрење доведе, како је бунтован, имавши с Вучићем и његовим
једномисленицима непрестану тајну преписку.
3. Зато, што је овде по доласку с Комесаром тиме, што је изоставио своме
Књазу доћи и његовим налозима следовати, јавно неповиновеније своје показао
и недостојним се учинио бити више Србским чиновником.

4. Зато, што се је дознало, да је он овде Књажеским противницима одлазећи

хвалио се, овим речима: Ја учиних за вас добро а за мене како Бог да, - и тиме
доказао да је он Вучићевих једномисленика и злохотника друг, који на то иду,
да Сербију опет у оно стање доведу, у коме је била пре 25 година, говорећи: Ово
је Земља Царска, ми смо дужни његове заповести слушати, итд., пак док ову
паклену намеру докуче, да се народ изјасни, да ће драговољно Цара слушати,
онда да се мало по мало под именом дужности и обећаног послушања Сербија
опет под оно иги Дахија и зулумћара подјарми, под којим је она толико стотина
година стењала. А Вучић, Антић и остали њини другови да подвргну народ
подасе, и угњетавајући га уживају награде, које Сербији добра не желе обећане
или којима се они можда само ласкаво надају.

Подобни овим преступницима има јошт млого међу њима, а нарочито у

Вучићевој кући одпадника народа и Књаза Србскога, као што је бивши Секретар
Књажески Алекса Јанковић, Управитељ Вароши Београдске, Илија Чарапић,
Архивар Суда Окр. Београдског Јаков Лекић, Привремени Помоћник
Началничества Окружја Београдског, Јанко Михајловић, Писар истог
Началничества, Марко Јокић, Експедитор Татар-Агин, Љубомир Јовановић,
разног еснафа варошани и сељаци, између којих је најгори Срећко из Трнаве,
Окружја Крагујевачког, и калаузи Гарашански, који су пред сами полазак Књаза
из Крагујевца, народ од Књаза и Правителства одметали, и у одметању том и
једнога најглавнијег кмета у Срезу Јасеничком, Окружја Крагујевачког, убили, о
којима би кривицама млого било писати, него ће им се исте кривице на Суду
Србском у очи ставити и по њима судити.

26. јула, на позната четири питања Царског Комесара, предали су своје одговоре
Ч. Муса Ефендији: Архијереји и Протопрезвитери, тако исто и Чланови Совјета
и Апелационог Суда.

Одговор ГГ. Архијереја

Ч. Царском Комесару Мусса Сафети Ефендији

На питања, Вашим Превосходителствoм народној Скупштини 22. т.м. јула с тим

додатком предложена, да и ми Архијереји Србски на та одговор дамо, имамо
част покориејше подписани следујуће објашњење дати.
На 1. питање: Јесмо ли са Ферманом Царским горепоменута дана Скупштини
прочитаним задовољни, одговарамо, - Да смо са Ферманом Царским, као и са
сваком милошћу Царском и законом отечество наше усрећити и успокојити
могућом вољом Пресветлејшег Султана, сoвршено задовољни.
На 2. питање: Јесмо ли на Уставу Народу Србском подареним благодарни,
одговарамо, - Да смо на Уставу из милости Царске благоутробно дарованом, као
основу напредка сваке Земље, благодарни и признателни, и да желимо, да се
исти точно испуњава среће и обштег ради народног благостања.
На 3. питање: Зашто су се неки од народа подигли и у гомиле скупљали,
изјашњавамо се, - Да смо од истих подигши се људи прилику имали чути, да су
они на то подигли се, да старог Господара Књаза Милоша у отечество поврате,
да у њему живи, а друго и нарочито зато, да неке између најзнаменитијих
Чиновника од садашњег Књаза Његове Светлости Господара Михаила удаље и
прогнаду.
На 4. питање: Зашто они те Чиновнике неће у служби да трпе, и која је кривица
истих, изјашњавамо се, - Да смо чули, где су најпре они подигшисе а после и
остали између народа говорили, да је народ на те Чиновнике зато оплочио се,
што вели, да су исти старог Књаза из Сербије кренули, па се боје, да и садањему
Књазу какво зло не учине.
На 3. и 4. точку овог нашег објашњења примећујемо, да ми по томе, што у овом
народном војевању никакво учешће нисмо имали, не знамо праве побуде истог,
као и узроке удаљења поменутих Чиновника.

У Београду 26. јула 1840. год.

Митрополит Сербски, Петар.

Ужички Епископ, Никифор.
Тимочки Епископ, Доситеј.
Шабачки Епископ. Максим.

Одговор изабраног Свештенства

Ч. Царском Комесару Мусса Сафети Ефендији

Ми долуподписати Духовнога реда народни Депутати, соответствујући Високој

вољи и заповести Ч. Царског Комесара, премда нисмо као Свештена страна у
догодившем се народном узнемирењу участвовали, по тому ни собственаго
сведенија немамо, ничим мањ, колико смо с народом живећи од истога дознати
могли, одговарамо следујуће:
1. Сабрана Депутација народа Србског са прочитаним Високим Царски
Ферманом у свему је задовољна, предпостављајући да се он као и сви остали
Царски Фермани, у разна времена премилостиво нама даровани, на срећу и
благостање Србскога народа относи.
2. Тако исто и са благотворним Уставом народ је у свему задовољан,
благодаран, и жели, да се он свагда обдржава и по њему да се поступа.
3. Што се пак узбуђења народног тиче, то се догодило из овог узрока, што је
народ зажелио, да би се стари Књаз повратио, да у Отачеству живи; друго што је
народ дознао, да неки од најзнатнијих Чиновника противу права народнега иду,
Књаза непочитују, не слушају Га, самовољности и неповиненију теже, отуда
убојао се народ, да ови Чиновници не би и садашњему Књазу нашему опасни
били, и као старом шкодили Му.
4. Народ обштепознате Чиновнике од службе удаљити жели, из тога узрока,
што су они старог Књаза кренули и из Отечества удаљили, па незадовољивши се
тим, одма су почели преко својих једномисленика и на сву Књажеску Фамилију
роптати, против сваке правде у омразу доводити, а сверх тога што су исти
Чиновници, кад је Књаз у согласју са Совјетом по жељи народа Централно
Правленије у Крагујевац, као у средину Земље преместио, опредељењу Књаза и
Совјета узпротивили се, и себе од Совјета одцепили и удаљили се.

У Београду 26. јула 1840.

Савва Петровић, Архимандрит Манастира Романа.

Х. Михаил Нешковић, Игуман М. Вољвче.
Јосиф Милошевић, Игуман М. Вујна.
Стефан Михајловић, Игуман М. Горника.
Филип Гугуревић, Настојник М. Троноше.
Стојан Миличевић, Протопресвитер Темнићски у Окр. Јагодини.
Јоаин Павловић, Протопр. Шабачки.
Елисеј Марковић, Протопр. У Окр. Пожаревачком.
Теофан Станковић, Протопр. Окр. Смедерв.
Богосав Здравковић, Протопр. Окр. Ћупријског.
Јанко Михајловић, Протопр. Окр. Чачанског.
Савва Николајевић, Протопр. Окр. Рудничког.
Петар Саић, Протопр. Окр. Ваљевског.
Николај Остојић, Протопр. Дражански у Окр. Београдском.
Матеј Милићевић, Протопр. Окр. Алексиначког.
Филип Радуловић, Протопр. Окр. Ужичког.
Обрад Георгијевић, Протопр. Окр. Крагујевачког.
Милован Протић, Протопр. Окр. Крушевачког.
Петар Живуловић, Протопр. Окр. Гургусовачког.
Јован Станковић, Наместник Окр. Подринског.
Тома Ђорђевић, Наместник Окр. Крајинског.
Одговор Председника и Чланова Апелационог Суда
Ч. Царском Комесару Мусса Сафети Ефендији

На предложена Ч. Мусса-Ефендијом Царским за Сербију Коммиссаром

народној Скупштини питања, состојећа се у томе: 1. Да л смо сви вообште
прочитани Царски Ферман разумели и с њиме задовољни, 2. Да л смо на Уставу
благодарни, 3. Зашто се народ узнемирио, и 4. Зашто неке Чиновнике у звањима
њиховим нећемо да трпимо, и какве су њихове кривице; ми долеподписани,
Президент и привремени Чланови Апелационог Суда, као такође част наведене
Скупштине сочињавајући, имамо чест на на следујући начин одговорити:

На 1. питање. Ми смо Царски Ферман совршено разумели, но што се

задовољства тиче са његовим содржанијем, ми смо са истим у толико
задовољни, у колико овај Ферман народним правима и преимуштествама
премилостивим Царем нашем Народу Србском дарованима, као и Земаљском
Уставу, противан није, будући да мислимо да премилостиви Цар наш, издавши
једном народу Србскоме за његову непоколебљиву верност и приврженост
према Блистателној Порти надлежна права и преимуштества, противу ових,
докле сиреч народ Србски у подданическој верности својој и покорности буде
постојао, никакови налога и заповести не може издавати, а од обилне Његове
према народу Србскоме изливене милости, а јошт више осведоченог Његовог
правдољубља, поуздано се надамо, да Он таково што и неће чинити, или ако је
по каквом народом Србским незаслуженом и случајно и учинио, да ће таково,
пошто се утврди, да је то народним правима и преимућствима противно и да
народ Србски подданическа отношенија своја према Блистателној Порти није
нарушио, по природној својој благости порећи и уничтожити, уверен будући да
се дарована једном права и преимућства, пошто су једном већ од даровавшег их
Цара потврђена, са обећањем, да ће такова невредимо хранити и држати, и
пошто ова за темељ свој подданическу верност и приврженост имају, без
довољног узрока и кривице обдарени, по правди и правици немогу нарушити,
који да не буде, и ми се премилостивом Цару нашему покориејше молимо.

На питање 2. тичуће се Земаљског Устава премилостивим Царем дарованог нам;

- Ми смо совршено благодарни, нити што противу њега приметити имамо, тим
мање, што се искуством не само остали доброуређеним Царства Држава, но и
собственим својим, домаћим сиреч, подпуно и совршено уверили, да ни једна
Земља без сходнога Устројенија њеног у суштествовању своме обстати не може,
да се само тиме и на том основанима законима грађанским височајша она цељ,
због које су првобитни људи, оставивши неограничено своје природно стање у
свезу грађанску ступили, и која се у обезбеђењу чести, живота, личности и
имања како поједног грађанина, тако и целога друштва грађанског састоји, може
постићи.

На 3. питање, зашто се је сиреч народ наш узнемирио? То нам управо није

извесно, но о томе овде у толико по совести можемо навести, колико смо од
подигавшег се народа разумети могли, да му је сиреч криво:

1. Што га је Комисија поради толковања Устава пр. год. изаслата бивша

подговарала, да за Књаза себи Карађорђева сина, који је у исто време из Влашке
у Сербију прешао био, изиште, изкључивајући међутим са свим Обреновићеву
Фамилију, која је за отечество наше заслужна, а и премилостивим Царем нашим
за наследственог и законитог Књаза потврђена.
2. Што му је при доласку Светлог Књаза нашег Михаила у Сербију од неких
виших Чиновника Земаљских забрањено било, пред овог изићи и
добродошлицом Га поздравити, као што је код нас јошт од старина у обичају
било.
3. Што је од Депутираца народних, који су при обнародовању Берата
Књажеског и увођења Књаза нашег у Достоинство Књажеско на Скупштини
били, разумео, да су Светлом садањем Књазу и два Совјетника, сиреч ГГ.
Петронијевић и Вучић, и то од Великог Везира додани, па да се у овом писму
јошт и Кнезовима називају, по чему да је помислио, да он уместо једног
законитог и наследног Књаза сада три такова има, какове никако неће да трпи.
4. Што је од истих Депутираца чуо, да су Г. Вучић и његови привржници
противник били, што је Светли Књаз по ступању свом на Књажеско
Достоинство неким политичким преступницима без њиховог согласија
помиловање даровао, и да су они нашавши се тиме увређени, ноћу око два саата
скупштину у кућу Г. Вучића собирали, гди показавши, да су они разумели, и да
једна партија Г. Јефрема, а други Г. Вучића предлаже, и да једна партја пасти
мора, да су из средине њихове три Президента из Окружних Судова и три
Окружна Началника хтели изабрати с намером, да Књазу оду и то исто и Њему
покажу, с додатком, да ће сутрадан сви они на Кале-мејдан изићи, и раздвојити
се, а Књаз да може прећи на коју страну хоће, па пошто се народу изјави, на што
која партија тежи, да јој се на вољу остави, којој ће се страни придружити, па
коју партију народ узхте, да она и победу одржи, а друга да пасти мора,
наводећи, да обе партије не могу обстати; по чему да он мисли, да је тај
поступак Г. Вучића, и његових приверженика неупутан и беззакон једно зато,
што помиловања права јединствено Књазу, а не Совјетницима и његовим
Чиновницима принадлежи, друго зато, што партије, почем је већ једном
законити Књаз у Земљи, никакова места имати не могу.
Што је дознао, да се Књазу нашем неке замке плету и о глави ради, па зато
побојавши се, да неби или као отац Његов, бивши сиреч Књаз Милош, из
отечества прогнан био, или пак каквим начином с овог света спремљен, стекао
се у Топчидер и захтевао, да се Централно Правленије из Београда, где је сиреч
мислио, да му већа опасност грози, у Крагујевац премести, држећи да Он (Књаз)
тамо у сваком смотрењу безбеднији бити; напоследку
5. Што жели, да стари Књаз у отечество наше дође, и ту остале дане живота
свога у миру и спокојству проводи.

На питање 4. Будући да Народ све те под бр. 1. 2. 3. 4. и 5. изложене кривице Г.

Вучићу и његовим приверженицима приписује, зато их и у службама њиховим
неће да трпи: но захтева, да се као кривци, а при том отечеству и Књазу нашем
опасни људи звања својих лише и изван отечества удаље, и тако се тиме и на 4.
питање одговара.

Но што се нас тиче касателно прогнанија Г. Вучића и привержени му

Совјетника, сматрајући ми на звање и дужност нашу, на Земаљски Устав, по
којем се нико без испита и Суда не може казнити, не би ваљало да у том
смотрењу израженој народној жељи и захтевима снисходимо, по томе што би се
лако осудити могли, да ми као Судије противу надлежне нам дужности и Устава
радимо: но узимајући у призреније, да ми овде Скупштинаре а не уједно Судије
представљамо; даље да се је немир овај народни јединствено због наведених
лица у отечеству нашем породио, и да по томе мир и поредак Земаљски само од
удаљења њиховог из отечества зависи, и узевши у разсужденије, да у догађају
стекавшег се избегнута два зла, по разуму увек мање треба да изабере, нарочито
при том обстојателству, где се пропасти клонећи се отечество другојачије
спасти не може; напоследку узећи у смотреније, да смо и ми част народа, и да по
томе и наша жеља и циљ једнака ваља да буде са народном, побуђени се
налазимо вишеизложеној жељи и захтевамо народне и наше присајединити и
најпокорније молити, да се преднаведена лица, ово из призренија наведених
причина, ово пак и њиховог ради спасења, будући да ми при тако величаном
огорчењу народа, не можемо за живот и безопасност њихову јемствовати, без
свакога изјатија и примечанија изван отечества нашег, као обштем миру и
поредку, и по овом и напредку народноме препаствија творећа уклоне и удаље,
и тако један пут за свагда постојанији и законити поредак утемељити и
утврдити.

Топчидер, 26. јула 1840.

Председатељ Апелационог Суда, Мајор и Каваљер

Јанићије Ђурић

Привремени Чланови
Милош Тајсић
Петар Вуличевић
Степан Катић
Димитрије Милојевић

Одговор Високославног Совјетa Књажества Србског

Ч. Царском Комесару Мусса Сафети Ефендији

На саопштење Совјету приликом обнародованог под 22. јула т. Милостивог

Царског Фермана точке Совјет овим изјаснити се част има:

1.Будући да је препрочитовани височајши Ферман пред целом, по захтевању Ч.

Мусса Ефендије и по наредби Његове Светлости, Књаза и Господара нашег
стекшом се Скупштином јасно прочитан, и надлежно обнародован: то га је
Совјет по целој својој обширности совршено саслушао, и точно разумео, и
почем је Совјет из содржања истог Императорског Фермана као што се свагда
од милости Царске и надао, с највећем радошћу разумео, да Његово Царско
Величество срдачно жели, права себи возљубеном и верном народу нашем
милостиво дарована, мир, спокојство, тишину, согласије, поредак, обшту и
приватну безбедност и приликом садађњег послања Комесара Царског у
садејству Милостивејшег Књаза нашег одржати и укрепити: то и неможе Совјет
овај друго што, но најнежнију благодарност за у пуној мери отеческо о
предреченом највећим драгоценостима народним, и народног благостања
истинитим основама старање Царско чувствовати, и јасно и прерадосно
изразити.

2. Како год што је народ наш, неимавши јошт Устава Земаљског, закона и
правила, који би опредељавала и обезбеђивала сваког Србина, права лична и
природна, свим срдцем подобни Устав желио: тако исто и после доношења од
височајше Милостиве Царске благотворног Устава, по целом отечеству нашем
свагда је приметити било совршено целог народа нашег о Уставу задовољство.
Такође сва Земаљска Надлежателства наша нижа и виша Устав су као зеницу
ока хранила. Совјет је свагда све Уредбе, које је по потреби и обстојателствама
Земље и народа …

Прилози

6. Даље да се примотри Комисија и изнађе најзгоднија места за изградњу

касарни у оним варошима Окружним, где таквих нема, и да народ најживљим
доказима на то побуди, да нужну и потребну к грађењу касарни јапију сам
одсече и на опредељено место место донесе, напоменувши га и уверивши
колико је војска за одржавање доброга унутрашњег поредка неопходно нужна и
јавивши му, да од њега само то изискује, да јавно одсече и снесе, а остале све
трошкове на иста здања да ће Правитељство само теглити. К овому
општеполазном делу нека Комисија нарочито са тим побуди и приволети
постара се, што су нека Окружја к тому већ прекрасним примером предходила,
и све трошкове око грађена таквих здања драговољно привела. Зато да би по
иста Окружја неправо било, кад би сада Правитељство другима све о свом
трошку поградило.

7. У смотрењу садашњег стања Сербије и Правитељства нашег нека извести

Комисија народ, да је ово добро и пожелателно, и да отечество наше све оне
користи, које му је благотворни Устав Земаљски обећао, у пуној мери ужива.
Што се пак Књаза Михаила тиче, противљењу доласка његовог ничему се
другом, но јединствено неразсмотрености и упорству бившега Књаза и отца му
Милоша приписати може, и да се скором доласку Његовом на полученим
извештајима поуздано надати можемо, почем је по Њега Намесништво К.
Достоинства и Совјетом, Попечитељ Финансија Г. Алекса Симић, већ послан, а
ових је дана и Светла Књегиња у спроводу Чл. Совјета, Г. Анте Протића у
Влашку отишла, да сина свога Михаила у отечество доведе. Међутим да се
народ и о том увери, да ће за цело ово време, док се Блистателном Портом нови
Књаз не потврди, изабрано и Намесништво Књажеског Достоинства у сагласју
са Совјетом и народом тако управљати, да опште благо и срећа народна ни
најмање уштерба трпети неће и да народ с те стране савршено спокојан може
бити.

8. Како год што је у 4. точки наведено, да комисија сваки непоредак и

недостатак примети, исто тако дужна ће она бити сваки добар ред и точност у
одправљању званичних дела заметити, и о таковим с повратком свијим
надлежни извештај учинити.

9. Да би се жељени циљ изображења и скопчаног са тим благостања народног

постићи могао, нека се нарочито постара Комисија, да народ о ползи
васпитанија детског и нужно к тому школских заведенија увери, и могућним
начином на то побуди, да људи своју децу у школу дају, како би им се деца
изобразила и на ползу своју и отечества, и тако би отечество наше скорим
временом на њих све струке чинова Земаљски способне људе добивало, а не би
непрестано принуђено бивало са стране људе звати.

10. Приликом овом народ својски посаветовати, и у срдце и душу му уселити

љубав према благочестију и светој православној Цркви нашој, и на тај конац
увештавати га, да у Цркви прилежно ходи, да обреде Црквене свето храни и
почитује, да се од благословних речи и израженија , као год од богомраски и
скаредни псовки уздржава, и уопште да се у призренију закона Христијанског
тако влада, како ће се достојним показати праотаца својих, којима је Црква и
благочестије највећа светиња била, и који су веру и закон свој и у најбурнијим
временима непоколебимо сохранити и задржати умели.

11. Као год што је ове Комисије дужност и обавеза народ, сходним начином
саветовати, да Устав Земаљски, као највеће сокровиште и адиђар, и све на њему
основане од Правитељства изишавше Уредбе свето храни и обдржава: исто му
тако доказати и побудити га треба, да и Власти надлежне, Членове Судова,
Начелнике Окружне и Срезске, као извршитеље поменутих Уредби почитује,
пристојно уважава и свако им повинованије указују. Равним начином да и
Свештеним лицима, као и душепопечитељним и духовним Пастирима и
Наставницима, тако и Учитељима који к правој срећи руководе, такође свако
уваженије и достојну почаст одају.

12. При толковању Устава Земаљског нека Комисија народу и то живо

представи да ће се Полицијске и Судске Власти, сујетно трудити, скитнице,
неваљалце, лопове и злочинце истраживати, ако народ такове прикривао и
притајивао буде, нека дакле народ свемогућим начином и на то побуди, да
поменуте зликовце, као вредовне и опасне чланове содружества човеческог сам
и собственим својим побудама из своје средине, као кукољ из чисте пшенице
истребљује, и Полицајној Власти уручава, која ће их по надлежности
Правосудију у руке предавати.

13. Ова Комисија моћи ће напоследак и тужбе, које им се предавале буду од

народа, примати, па такве по садржају предмета или к Судовима Окружнима
ради надлежног с њима поступка упућивати, или ако су оне против злоупотребе
и незаконитих поступака разних Чиновника управљене, исте при повратку
своме Начелничеству на разматрање поднети, које ће подобателне
употребленија мере с њима предузети

14. Комисије дужност биће, по одласку из сваког Окружја учинити

Наместничеству извештај о свршеном у истом Окружју делу.

Напомена: Одговор Савета (са прилозима) састојао се од 14 тачака. Нажалост,

тачке 3, 4 и 5 су недоступне.

Ч. Муса Ефендија отпутовао је за Фетислам 16. октобра, одакле ће паробродом

отпловити у Цариград, не завршивши посао због којег је дошао. Истог дана,
срео се последњи пут са Књазом Михајлом, покушавајући да га приволи на
помирење са Вучићем и осталим Уставобранитељима, и да им додели пензију,
што је Књаз одбио уз образложење да нема милости за одметнике од Правленија
Србског. Заједно са Ефендијом град су у турској лађи низ Дунав напустили
Вучић и остали бивши чиновници, осим Стојана Симића који је остао у
Београду да неке своје послове доведе у ред.

Што се тиче немира у Пожаревачком и Смедеревском округу, иако се знало да

су буну организовали Књегиња Љубица и Јован Мићић с циљем да поврате
Књаза Милоша на власт, као главни коловођа означен је Мајор Петар Илић
Пекета, начелник Моравског среза у окружју Пожаревачком. Стигавши на
Топчидер, Пекета је успут остао без већег броја на брзу руку прикупљене војске,
тако да му није остало ништа друго него да се преда регуларној војсци
Београдског гарнизона. Из испита се дознало да је Пекета народ на бунт и
оружје подигао, што је чуо од секретара суда окр. Пожаревачког, Николе
Стојановића, који се из Београда у Пожаревац вратио, да је Књаз Михајло у
опасности од неких Совјетника, и да је хтео да Књазу буде од помоћи.
Чрезвичајни Суд није уважио одбрану и по чињеном испиту над 23 оптужених
да су у бунт умешани били, по мери кривице, 19. новембра 1840. године,
изрекао следеће пресуде:

1. Петар Илић (Пекета) , Мајор и Начелник Среза Моравског Окр.

Пожаревачког, због тога, што је он као први коловођа, народ у Окр.
Пожаревачком и Смедеревском подигао и с њим у Топчидер пошао, да се пред
сабраним народом поменутога Среза службе своје коначно лиши, да му се
дипломе на звања дане одузму, да се у Лозницу под затвор оправи, да тамо 4
године у лакоме гвожђу буде и, почем ову казну издржи, да се слободан кући
одпусти.

2. Ђока Савић, трговац из Пожаревца, због тога, што је заједно с Пекетом

главни коловођа био и своје слуге у Топчидер слао, да промотре шта се тамо
ради, осуђен је, да од дана изрицања пресуде при Суду Рудничком у оковима на
робији пребуде и да три части, приликом ове побуне учињенога трошка одмах,
како му се пресуда прочита, плати.

3. Петар Ћирковић, Начелник Среза Млавског Окр. Пожаревачког, због тога,

што је народ повереног му среза побунио, на оружје подигао и с Петром Илићем
у Топчидер пошао, осуђен је, да се пред сабраним народом свога Среза звања
лиши, да му се све дипломе на звања одузму, да никада више службе добити не
може, и да у лакоме гвожђу 1 и по годину дана у Ужицу на робији буде.
4. Петар Стојковић, Начелник Среза Рамског Окр. Пожаревачког, због истих
узрока, осуђен је да се звања лиши, да му се дипломе одузму, да никад више
службе добити не може и да 2 године дана у заточењу у Чачку буде.

5. Маријан Ђерковић, Начелник Среза Млавског Окр. Пожаревачког, због

тога, што је и он у Пекетину буну умешан био, лишава се пресудом свога звања,
одузимају му се дипломе и никада више у службу ступити не може.

6. Никола Стојановић, секретар Суда Окр. Пожаревачког, због тога узрока као
и предидући, осуђен је да се звања свога лиши, да му се дипломе одузму, да се
одмах са описаном кривицом као Аустријски поданик ц. кр. Аустријском
Конзулату преда, да га исти у Аустрију претури.

7. Петар Милосављевић, Нач. Среза Речко-Звиждског Окр. Пожаревачког, због

тога, што је у Пекетину буну умешан био, осуђен је, да 2 године дана у лакоме
гвожђу у Шабцу на робији пребуде, почем се најпре пред сабраним народом
истога Среза звања свога коначно лиши и дипломе му се одузму.

8. Сава Љотић, Чл. Суда Окр. Смедеревског, због тога узрока као и предидући,
осуђен је, да се звања свога коначно лиши и да му се дипломе одузму.

9. Настас Логофет, Цигански Арачлија из Пожаревца, због тога што је и он у

Пекетину буну био умешан, осуђује се, да се звања свога лиши, и да му се
декрет и друга звања одузму.

10. 10. Стојадин Рашић, из села Кравља Дола у Окр. Пожаревачком, због тога
што се он преко заповести свога Окр. Начелника бунтовницима у Топчидер
пошавшим присајединио, осуђен је, да 3 месеца дана при Суду Окр.
Пожаревачког робује, и по издржавању ове казне, да се телесно са 30 штапа
казни, па онда слободан кући одпусти.

11. Јован Димитријевић, трговац и житељ Смедеревски, због тога, што је села
уз Мораву побунио и на оружје подигао био, па после са истима у Топчидер
пошао и у Коларима се са Пекетинцима састао, осуђен је, да се као човек
трговац са 50 дана апса при суду Окр. Јагодинског казни, па после кући одпусти
слободан; будући је он не својевољно, по заповести Саве Љотића села уз
Мораву дизао.

12. Макса Поповић, Свештеник из Пожаревца, због тога, што се је и он у бунт

Пекетин умешао, осуђен је да 3 месеца дана под епитимиом у манастиру, који
му духовна власт определи, пребуде, а после да се на своје старо опредеење
одпусти.

13. Павле Баба-Милић, из Пожаревца, због тога, што се с Пекетом удружио и

што је без одобрења надлежне му власти наоружане људе из Окр. Пожаревачког
и Смедеревског на Топчидер дигао и побунио, осуђен је да пола године дана у
лакоме гвожђу у Пожаревцу с тим додатком робује, да се како у почетку тако и
при свршетку робије са 25 штапа телесно казни, па после тога слободан
одпусти.

14. Стојан Спасић, из Смедерева, због подобнога у преднаведеној у 13. тачки

узрока, осуђен је, да пола године дана робије у оковима при Суду Ћупријском
издржи.

15. Стојан Ђорић, из Смолница окр. Пожаревачког, због подобнога овима

двама преднаведеним узрока, осуђен је, да пола године дана у Пожаревцу робује
и да му се у почетку и при свршетку робије по 25 штапа удари.

16. Вићентије Протић, Протопресвитер из Смољница у Окр. Пожаревачком,

због тога, што се и он у Пекетину буну умешао, осуђен је, да 3 месеца дана у
манастиру у затвору пребуде; а, што се лишавања чина и уживања парохијских
благодети тиче, да се на решење Конзисторију однесе.

17. Милија Станојевић, Из Друговца Окр. Смедеревског, осуђен је због тога,

што је и он у побуни учесник био, да при Суду Окр. Смедеревског пола године
дана у окову робује, па после да се слободан одпусти.

18. Мија Адамовић, из Смедерева, због равног са предидућим узрока, осуђен је,
да од дана изречене пресуде 3 месеца дана у окову при Суду Окр. Смедеревског
робује и да четврту част учињеног приликом побуне трошка плати.

19. Јанко Павловић, из Душманића Окр. Пожаревачког, због тога истог узрока
као и предидући, осуђен је да се са 25 штапа телесно казни, а после слободан
одпусти.

20. Константин Михајловић, Лекар Окр. Смедеревског, због тога, што је о

побуни реченој сазнања имао, а никоме јавити није хтео, одпушта се кући
слободан, почем је казну апсом за време трајања испита заслужену издржао са
тим додатком, да се као Чиновник од надлежне своје Власти укори.

21. Стеван Недељковић, (Пироћанац) из Јагодине, због тога, што се својој

надлежној Власти за пасош, кад је у Београд пошао, јавио није и што се у исту
побуну умешао, одпушта се кући, што је издржањем апса за време чињеног
испита кривицу своју изгладио.

22. Коста Стојановић, из Пожаревца, одпушта се слободан кући, почем је, за

свој преступ, одржаном за време трајајућег испита апсом, казну изгладио.

23. Илица, момак Ђоке Савића из Пожаревца, одпушта се слободан; будући се

није могло доказати, да је и он у побуну ту умешан био, него је само по
заповести свога газде у Топчидер ићи морао.

Додатак: Србске Новине, 23.новембар 1840.

И тако овим начином жању они сада плодове својих злоковарних и убиточних за
отечество умишљених планова, који ће, надамо се, свакога од неупутних и
противузаконитих намера уздржавати се тим више, што одовуда сваки увидети
може, да Правителство наше довољно снаге има зломисленицима пут и намеру
препречити, и да исто добро зна, уме правосудијем непоколебимо руковати, о
чему подпуно и поуздано надати се можемо, да овакови и овоме подобни
бунтова немира у Земљи нашој више неће бивати с тим више, што је и
закљученије 12. августа т. г. у Топчидеру у смотренију ненарушенија мира и
законитог поредка изишло, по коме се сваки онај, који се у овакова дела упусти
и самом смрћу кажњен бити.
Ко је био Петар Илић Пекета? Једно Пекетино писмо.

Родио се у Ужицу 1787. године. Најпре је био момак а касније татарин у Књаза
Милоша. Прочуо се кад је са Настасом буљубашом, по заповести Књаза,
повалио Попечитеља внутрени дела, полковника и каваљера Ђорђа Протића, и
оцепио му 50 батина, зато што је овај ударио на образ својој свасти(ки), млађој
ћерки гружанског кнеза Петра Топаловића.
Био је снажан, јак, храбар и један од најпоузданијих Милошевих људи. Носећи
Књажева писма у Цариград, три дана и три ноћи није спавао. Путем је частио
суруџије да јуре а мезулџијама давао напојнице да му дају добре коње. Књаз га
је поставио за члана Исправичества пожаревачког у чијем је раду учествовао,
поготову када се радило о каквом важном предмету. Прогонио је скитнице и
беспосличаре са двора и вароши и старао се да се рђаве речи против
правитељства не говоре. По књажевој наредби просекао је друм од Пожаревца
до Свилајнца 1838.

Кад се Милошева ћерка Савка као шеснаестогодишња девојчица заљубила у

пречанског кицоша, лепог Алексу Поповског, Пекета га је, по Милошевом
наређењу, добро испребијао у београдском конаку. Алекса је био Милошев
секретар и омиљена кнежева личност кога је звао сином. Али кад у јесен 1830. у
Крагујевцу наново ухвати Савкино писмо упућено Алекси, књаз одмах пошаље
у Пожаревац Пекету и Шаренгаћу, с наредбом да га убију. У Свиланцу га ови
ножевима исеку и закопају у неко трње, узевши с њега хаљине, сат и новац.

Јелисавета Савка Обреновић.jpg (30.69 KB. 400x400 - viewed 48 times.)

--

9. марта 1839. Указом Књаза Милоша, Пекета је унапређен у чин мајора и

постављен за Начелника за Срез Моравски у окр. Пожаревачком. Указ је
потписао Попечитељ внутрени дела, полковник и каваљер Ђорђе Протић.

Месеца августа године 1840. у дослуху са кнегињом Љубицом (која је у то

време променила партију и из Михајлове прешла у Милошеву) и Јованом
Мићићем, начелником Ужичког округа, Пекета дигне народ нахије Пожаревачке
и Смедеревске против књаза Михајла са намером да врате старог Књаза на власт
и са том својом војском заустави се код Мокрог Луга. Књаз Михајло, чувши за
буну, одмах нареди Попечитељству Внутрени Дела да се регуларна војска
Београдског гарнизона за бој приправи и заједно са бандом дође у Топчидер;
затим, да се сви окружни Начелници, Председници окр. Судова који су на
Скупштину дошли, такође и Депутати народни спреме, да у сваком случају
силом оружја предусретну и разгну, како се чуло, већу него икад до сад
окупљену на недозвољени начин гомилу људи, који су, кренули к Топчидеру.
Код Мокрог Луга састану се књажеви и Пекетини изасланици, а народ који је
дошао са Пекетом, видећи младог Књаза, остави свога вођу и пређе на
Михајлову страну. Пекета тада покуша да побегне, али буде ухваћен са 23
друга, и стављен пред Чрезвичајни суд, као бунтовник.
Суд је осудио мајора Пекету да се, пред народом, лиши свих чинова, па да се
протера на робију у Лозницу, на четири године, у лаком гвожђу на ногама.
Недуго затим, Пекета је умро у заточеништву 1843. Његова жена Анка пренела
га је из Лознице у Пожаревац, и сахранила у порти са северне стране Саборне
цркве Светих архангела Михаила и Гаврила коју је подигао је књаз Милош
1819.

Писмо Петра Илића Пекете домостроитељу двора пожаревачког

Чудна је ствар кад човек иште једно, а даје му се друго. Ово је случај с вама. Ја
иска од вас да ми пошаљете јарића селска, а ви ми посласте прасад неку с
известијем вашим, да јарића неимат тамо и мудровањем присовокупљеним да
није погрешно у писму моме и записани јарићи уместо прасади.
Ако ви не знате шта говорите, ја знам, шта сам мислио и шта сам писао.Та право
је имала баба Миља што вас је назвала писдом пипљивом. Ви велите да тамо
неима јарића селска, а куд су те иј неима? Куд су она три селска која сам ја
оставио навалице да ми се нађу, кад смо козе летос произпродавали? Куд су се
дели? Оћу да ми кажете. Да видим куд мој маал пропада и како је то
надзиравате, кад и онога неима, што треба преда ме да изађе. Како ли мора
стајати оно што је уклоњено од моји очију? Биће са тим вражда, као и са
прасадма. Високоушна памет ваша послала ми је прасад ову, како неће до мене
доћи, она уместо тога, да иј пошље или на мојим колима, због кога су иј
остављени мноме два вранца моја да за подобне случаје нађу се, или на кочијама
варошки, који има троји погођени под плату или на вашим коњма мензулским,
послала ми иј на колима волујским од једног села до другога те иј је полак
полипсало путем.

Кад је тако, а ви пошиљите отуд коње или кола ваша, те прасад ову, која мени
не треба, носите натраг куд вам год драго, јер ја ионако не знам, откуд би ти
прасади могли бити, кад је добро тувим, да прасади никакви тамо остало није,
већ ако сте иј ви купили сада за новце, или сте покрали печенице од солдати и
послали ми, да се добри покажете.
Оћу дакле, да ми јавите, како за селска она три јарета, куд су се дела, тако и за
прасад послану, одкуда сте иј узели, и то час пре.

У Крагујевцу
28. декемвра 1836

(20) Вучићева буна

Ја се не бојим никога, ни књаза ни Савета, ни попечитеља ни митрополита, и

нико не треба да се боји никога, ми смо сви равни, што је књаз то је и свињар,
што свињар то и саветник, што саветник то и терзија, што терзија то и судија,
што судија то и ја, сви смо ми једнаки: не треба да се само један греје на сунцу,
а сви ми стојимо у ладу... Ја се не бојим никога, само се бојим Устава, па то ћу
рећи и књазу Михаилу као што сам говорио његовом оцу... нек нико не мисли да
књаз може да чини у земљи што хоће; он мора да слуша народ и чини оно што
народ хоће и заповеда.
Тома Вучић Перишић

У суботу 22. марта 1841. око 10 часова, Београдски Везир Ћамил-паша

приредио је тафлу. При части овој угостио је он Књаза и Господара Србског
Михајла, и Г.Г. Председника Совјета Јефрема Обреновића, Попечитеља
Иностраних Дела Ђорђа Протића, Попечитеља Правосуђа и Просвете Стефана
Радичевића, затим, Императорско-Руску Г.Г. Флигел-Ађутанта Полковника
Барона од Ливена, Генералног Конзула Герасима Ваштенка, генералштабног
Капетана Штарка; Француског Конзула Г. Мареја, и Цесарско-Краљевског
Конзула Г. Димитрија Атанацковића.

Сутрадан, у недељу, Председник Високославног Совјета Србског, Господар

Јефрем Обреновић узвратио је част, при којој су како сва гореизложена лица,
заједно са Пашом, присуствовали, тако су и многи отмени гости на исту позвани
били. (Има помена да се поред токајца и шампањца уз десер(т) пио и мускател, a
ђаконија, које су редом изношена на послужење, не би се постидео ни сам
Султан у Стамболу.)
О чему су се, међутим, без присуства отмених гостију, гореизложена лица
саветовала то не можемо поуздано да знамо, тек, у понедељак 24 марта Књаз и
Господар Србски Михајло издаде Прокламацију којом заповеда да сваки Србин
прошле догађаје и буди какве од једног другом учињене увреде и неправде
преда заборавности, и да се нико не усуди више опомињати или жалити се на то,
нити да доцније један другог укорава, или буди чиме обезпокојава, давајући
овим начином пример заборавности свега прошавшег, како би се одсада обштим
силама јединствено трудили зарад спокојства и благоденствија отечества
Србског...

Овај прилог односи се на претходну тему под именом Пекетина буна.

Молим да, уколико је могуће, прилог пребаците у одговарајући ред

Прокламација

Поводом народног возмуштенија, које се к сожаленију Моме прошле године

породило и обшти поредак пореметило било, оставили су неколико Членова
Совјета и други служитељи своја звања; једни зато, што је народ на њи викнуо, а
други без икаквог даног им повода, и доцније су заједно с неким људима
гражданскога реда, кои су се с њима сдружили, једни по решенију Високе
Порте, а други својевољно, из отечества удаљили се.
Повратившисе сада међу нас спокојствије и господствујућиј у Књажеству
поредак, дозвољава Ми, не само старати се о већем утврђенију истог и
бринутисе о свима Србима вообште, но при том обратити поглед Мој и на
положеније они соотечественика Наши, кои се наоде удаљени од својиј кућа и
фамилија.
Тим поводим нашао сам за сходно представити Блистателној Порти и Росијско-
Императорској Мисији жељу Моју о повратку исти лица у отечество и о мерама,
како би се повратком њиним мир и поредак међу нами оддржао. Представленије
ово получило је благосклоно Њино одобреније, по коме је Блистателна Порта
благоразсудила, да се нека Лица јошт за неко време изван отечества задрже, а
прочи да се кућама своима врате, и у следствију том Ја сам учинио нуждно
расположеније, коим ће се начином моћи из Сербије изишавши позвани
соотечественици Наши у њу вратити.
Они могу бити уверени, да ће овде наћи покровитељство закона, обезбеђавајуће
живот, личност и имање свакога. Они између њи, кои су пре тога били у
званичним дужностима, могу се обраћати к Мени с молбом ради полученија
нове службе, како се својом приверженостију к Моме Правитељству и добрим
својим поведенијем ове заслужни покажу, и ако принесу на жертву внутрениему
спокојствију отечества собствение користи и содејствија, која сваком
Чиновнику света дужност налаже.
Давајући овим начином пример заборавности свега прошавшег, како би се сада
обштим силама трудили јединствено о спокојствију и благоденствију отечества,
заповедам, да свакиј Србин прошле догађаје и буди какве од једног другом
можда учињене увреде и неправде преда заборавности, и да се нико не усуди
више опомињати се на то, нити доцније један другог укорава , или буди чиме
обезпокојава.
Будући је обште согласије и добриј поредак најпоузданије средство к
достиженију народнога благостојанија, то ће сваки без разлике бити подвргнут
најстрожијем одговору и законској казни, кои би год, било речима или каковим
странпутицама, или тајним дејствијама покусиосе, изнова нарушавати
обштенародно спокојствије. С друге пак стране свакиј може бити уверен, да ће
његово похвално поведеније и верна служба бити Мном достојно уважена, и да
неће без заслужне награде остати.

B. No 343. 24. Марта 1841.

У Београду.

(М.П.) Михаил М. Обреновић с.р.

Књаз Србскиј

Књажескиј Представник и Попечитељ

Иностр. Дела Полковник и Каваљер,
Ђорђе Протић с.р.

28. марта кренуо је један руски курир пут Цариграда и један српски татарин у
Видин носећи Књажеску Прокламацију из отечества одбеглим Србима, и нешто
путног трошка, који им по својој природној благости определи милостивејшиј
Књаз, да би кућама својим могли доћи, сви, осим Вучића, Стојана Симића и
Милутина Х. Гарашанина за које је после вишедневног саветовања Светлога
Књаза, Барона од Ливејна и Ч. Везира одлучено: да још неко време из отечества
морају изостати.
Истога дана Попечитељство Внутрени Дела добило је налог од Књаза и
Господара Србског Михаила, да на сва Окружја по смислу Књажеске
Прокламације распише, да Окружне власти народу заповеде, да овај оне, који су
изван отечества, када се натраг кућама и фамилијама својим врате, ни самим
словом не вређа, већ да се, под претњом строге казне, по обнародованом гласу
влада.

Височајшиј Књажескиј налог

Попечитељству Внутрени Дела

Прилажући Попечитељству једну оригиналну Прокламацију, коју сам под 24.

тек. издао у смотренију лица од Правителства Србског одцепившисе,
препоручујем му, да содржаније њено ради нуждног знања сообшти свима њему
подчињеним Властима, а посредством ови да и целом народу сходним начином,
не собирајући људе нарочито тога ради, обнародује, на кои конац и пошиљем му
с писмом овим 150 егземплара печатани Прокламација.
При овим сматрам за нуждно препоручити Попечитељству Внутрени Дела, да
оно и од своје стране изда налог свима њему подчињеним Властима, да се
свакиј Прокламације ове точно придержава, и да се никакове увреде или
прекоревања не наносе у Сербију повратитисе имајућим соотечественицима
нашим.
Попечитељство Внутрени Дела издат ће намери овој сходна наставленија свим
Началничествима и Управитељству вароши Београдске, по коима ће ови
мотрити како на то, да се људима поменутим никакове обиде не причињавају,
тако и на то, да се они не занимају каковим злоумишленијама или да се у какова
нибуд непозволеина дела не упуштају.

В. No 343. 26. Maртa 1841. у Београду.

Михаил М. Обреновић
Књаз Србскиј

Господин Барон од Ливена, провео је у Србији дан празника Воскресенија

Христова, кога је дана и у београдској Саборној цркви на богослужењу био.
Пасхалну јутарњу службу служио је Г. Архиепископ Београдски и Митрополит
Србски Петар Јовановић са Свештенством. Сутрадан око 10 сати пре подне,
прешао је он у контумац Земунски. Пред конаком, где се са Књазом Михаилом
растао, причекала га је књажевска банда и војска Београдског гарнизона, да га
при поласку, достојно чину његовом, испрати. Како се на пут кренуо, огласили
су топови полазак његов и толико је топова избачено, колико чину и звању
његовом пристоји. На Савској обали, где је кајак приспео, причекали су га Г.Г.
Попечитељи, Совјетници, Чиновници и многобројни народ Београдске вароши.
Тако се 1. априла 1841. у Србији успешно завршила мисија Императорско-
Руског Флигел Ађутанта, Господина Барона од Ливена

фон Ливен и митрополит Петар .jpg (68.78 KB. 580x402 - viewed 52 times.)
--

Вильгельм Карлович Ливен ( нем. Wilhelm Heinrich Freiherr von Lieven, 1800-
1880) и београдски митрополит Петар Јовановић (1800-1864).
/Прве недеље после Васкрса на Томину недељу 6. априла избио је устанак
противу турског зулума у нахијама Нишкој, Лесковачкој, Пиротској и
Прокупачкој. Правитељство Србско решило је да се неутрално држи, тј. да не
допусти људима из Србије у буну мешати се, а Књаз Михајло, поводом тим,
издао је Прокламацију следећег садржаја:

Христијани живећи у нахијама, Нишевачкој, Пиротској, Лесковачкој и

Прокупачкој, пределима Сербије соседним, 6. овог месеца противу ондашњи
Турака, по њиовом изјасненију Зулумћара, подигли су се.
Движеније ово, било оно каквог му драго рода, ни најмање се не относи на
пределе Књажества овог. Народ је Србскиј правима својим, дарованим му
Височајшим Султанским Ферманима и Хатишерифима, осигуран у спокојствију
и безбедију своме. Наслаждавајућисе спокојствијем и миром, сви житељи
Сербије треба да су страни овому движенију онострански подданика Његовог
Султанског Величества, и да избегавају и клонесе свега овог, чим би и они узели
участије у движенију овоме.
Објављујући ово настојећом Прокламацијом народу Србском, живејше
препоручујем свима вообште и свакому воособ, да свакиј само своје послове
гледа и налозима својиј предпостављени Власти повинујесе, да нико не узима
участије у поменутом движенију, и да се нико ни најмање у исто не меша.
Ја се надам, да ће сви житељи Сербије дужности својој повиноватисе и овоме
Моме налогу следовати, чиме ће показати и овом приликом дужну своју
послушност и приверженост к Правленију своме; но ако би кои толико
дерзновен био, да се покуси умешати се у дело ово и тиме преступити ову Моју
височајшу препоруку, бит ће праведно сматран као миронарушитељ и
противник Правитељства, и као таковиј бит ће подвергнут строжајшему
наказанију.

В. No 403. 10. Априлија 1841. у Београду.

(М.П.) Михаил М. Обреновић с.р.
Књаз Србскиј./

Напомена: Нишка буна (Милојева и Срндакова буна, или лесковачка буна,

Чавдарова размирица, бојаџијска размирица, власотиначки бозгун) биће
обрађена у посебној теми.

Неуспех Пекетине буне није обесхрабрио рујанског сердара Јована Мићића и

Кнегињу Љубицу у намери да поврате Коџа Милоша на власт. У пролеће 1841.
осетило се извесно комешање народа колубарског среза београдског округа.
Сазнавши преко ухваћеног писма да су Колубарци позвали Мићића да им се
придружи на путу за Београд, књаз Михајло по попечитељу унутрашњих дела
Цветку Рајевићу поручује Мићићу да то нипошто не чини. Без подршке са
стране у редовима бунтовника настаје расуло. Припрема буне откривена је и
сасечена у корену.

Исход Колубарског немира био је овај: Јовану Мићићу и кнегињи Љубици се

није ништа десило, а остале немирне главе су ухапшене и заточене у Солдатски
шпитаљ у Сава ма(ха)ли. По свршеном испиту, како чрезвичајним на то
одређеним, тако и Апелационим судом изречене су и прочитане пресуде над 32
учесника умишљаваног и угађаног немира, које су објавиле Новине Србске,
VIII, 43, 25.10.1841. Војницима, који су у овој побини учествовали, пресуде по
којима су двојица на смрт осуђени, тројица на мртву шибу, а остали на бој
штаповима, судио је војни суд, а пресуда је извршена 26. октобра. Њихова
имена нису објављена.

Пресуде над коловиђама и участницима умишљаваног и угађаног Колубарског

бунта

1. Над Гајом Вукомановићем, ђумрукџијом Топчидерским, као главним

участником овог немира, изречена је пресуда првим Судом, да се звања свога
конечно лиши, да му се Декрети, Дипломе и остали на звање и чин добивени
документи, јавно пред народом вароши Београда одузму, и да трећи део
трошкова, који су због побуне ове учинити морали, плати, а по том да се на
вечито заточење у Лозници у тешкоме гвожђу, под присмотром полицајном
стави. Пресуда ова преиначена је Апелационим Судом тако, да уместо вечитог
заточења 15 година у Лозници у лакоме гвожђу у заточењу пребуде, а по тим
слободан да се одпусти, и да четврту част свију трошкова, због побуне ове
учињени, плати.
2. Никола Ћироман из Београда, као главни коловођа овог немира, осуђен је
Судом првог степена, да се пред сабраним народом окружја Београдског из
пушака убије, и да се на коло баци, коју је пресуду Апелациони Суд по свему
одобрио.
3. Новак Максимовић из Кука, као главни коловођа, осуђен је Судом првог
степена, да се из пушака убије и на коло баци, које је пресуду Апелациони Суд
место смртне казне променио у 12-то годишњу робију у гвожђу у Ужицу.
4. Благоје Мијајловић из Кука, осуђен је Судом првог степена, да се из пушака
убије и на коло баци, које је и Апелационим Судом одобрена.
5. Марко Бирчевић из Шопића, као главни участник умишљаваног и угађаног
овог бунта, осуђен је судом првог степена, да се из пушака убије, и да се на
коло баци. Апелациони Суд пресуду је ову умекшао с тим, да уместо смртне
казне шест година дана на робији у гвожђу у Чачку пребуде, а потом да се
слободан одпусти.
6. Милојко Павловић, Београђанин, осуђен је првог степена Судом, да две
године дана, од дана изречене пресуде у лаком гвожђу у Ћуприји робује, и да у
почетку робије 50 и по свршетку исте 50 штапа прими, а по том се слободан
одпусти. Пресуда ова Апелационим Судом одобрена је с тим додатком, да
уместо две, пет година дана робује.
7. Никола Танасковић, родом из Остружнице, осуђен је Судом првим, да од
дана изречења пресуде једну годину дана у Београду у лакоме гвожђу робује, да
75 штапа, од којих половину при свршетку, а половину у почетку робије, да
прими, а по том да се слободан одпусти. Апелациони је Суд пресуду ову
преиначио, да уместо једне године, три године дана у лакоме гвожђу на робији у
Београду пребуде, и место 75, 100 штапа по изложеном начину Судом првог
степена, прими.
8. Над Пантом Ковићем из Шабца, као участником овог бунта, изречена је
пресуда Судом првог степена, да од дана изречења пресуде, годину дана
заточења у Неготину у лаком гвожђу издржи, и да четврту част трошкова, који
су због побуне ове учинити морали, плати. Апелациони је Суд пресуду ову
одобрио с тим, да трећу част трошкова Судом првог степена изложени, плати.

9. Милан Иванковић из Шопића, осуђен је Судом првог степена, да пет година

дана, од дана изречења пресуде, у Гургусовцу у лаком гвожђу робује, и да у
почетку робије 50, а при свршетку исте опет 50 штапа прими. Ову је пресуду
Апелациони Суд преиначио у томе, да уместо 5 једну годину дана робује.
10. Спасоје Станојевић из Мељка, осуђен је првим Судом, да због тога, што по
свидетелству лекарском боју подлећи не може, 6 година дана у Зајечару у лаком
гвожђу робује од дана изречења пресуде, а по том се слободан одпусти. Пресуда
ова Апелационим Судом одобрена је с тим преиначењем, да уместо 6 само 2
године дана робије издржи.
11. Иван Аничић из Јунковца, осуђен је првим Судом, да 4 године дана у лаком
гвожђу у Крагујевцу, рачунајући од дана изречења пресуде робује, и да 50
штапа боја на почетку, а толико при свршетку робије прими, па по том слободан
одпусти се. Што се робије тиче, Апелациони је Суд умекшао казну у толико, да
у место 4, једну годину дана робује, у осталим пак, да се по пресуди Судом
првог степена изреченој поступи.
12. Новак Јаковљевић из Јунковца, осуђен је Судом првог стпена, да од дана
изречења пресуде, 4 године дана у лаком гвожђу у Крушевцу робује, и да му се
у почетку робије 50, а при свршетку ове такође 50 штапа удари, а по том се
слободан одпусти. Ова пресуда умекшана је Апелацијом, да у место 4, 1 годину
дана робује, а у осталом да се по пресуди Судом првог степена изреченој
поступи.
13. Милија Ђурић из Кука, осуђен је првим Судом, да три месеца у лаком
гвожђу у Београду, од дана изречења пресуде, робује, и да му се у почетку
робије 25, и на свршетку такође 25 штапа удари, и по том слободан одпусти, и
да досуђену му част учињених трошкова плати. Апелациони суд пресуду је ову
преиначио с том изменом, да му се дојакошњи апс у казну урачуна, и да му се 50
штапа ударе и по том се слободан одпусти.
14. Живан Љубичић из Шопића, осуђен је Судом првог степена, да се са звања
Кмета сметне, да таково више никад получити не може, и да 5 година дана у
Београду у лаком гвожђу, од дана изречења пресуде, робију издржи, а по том
слободан да се одпусти. Пресуду је ову Апелациони суд умекшао у толико, да у
место 5, само 3 године дана робује, а у осталим да се по пресуди Судом првог
степена изреченој поступи.
15. Милош Јеремић из Јунковца, осуђен је првог степена Судом, да робује две
године дана у Брусници у лаком гвожђу од дана изречења пресуде, и да му се у
почетку робије 50, а по свршетку такође 50 штапа удари, а по том слободан
одпусти, која је пресуда Апелационим Судом совершено одобрена.
16. Милош Стојановић из Шопића, као участник бунта, осуђен је Судом првог
степена, да једну годину дана у лаком гвожђу робује, и да му се у почетку 25, а
при свршетку такође 25 штапа удари, пак да се по томе слободан одпусти.
Апелациони Суд преиначио је ову пресуду утолико, да му се дојакошњи апс у
казну урачуна, и да 50 штапа у своме селу прими, па да се по том слободан
одпусти.
17. Јован Миловановић иначе Шопшага из Шопића, осуђен је првим Судом, да
три године дана у лаком гвожђу у Шабцу робује, да 50 штапа у почетку, и
толико по свршетку робије прими, па по том слободан одпусти, коју је пресуду
Апелациони Суд преиначио тиме, да у место три, једну годину дана робује, а у
осталом, да се по пресуди Судом првог степена изреченој, поступи.
18. Димитриј Петковић из Планинице, осуђен је Судом првог степена, да од
дана изречења пресуде, годину дана у лаком гвожђу у Ваљеву робује и 75
штапа, од којих половину у почетку, а половину на свршетку робије прими, па
да се по томе слободан одпусти, која је пресуда Апелационим Судом
преиначена у томе, да му се по обнародовању пресуде 50 штапа удари, и по томе
се слободан одпусти.
19. Петар Павловић иначе Крунић из Чибутковице, осуђен је првог степена
Судом, да од дана изречења пресуде, годину дана у лаком гвожђу робује у
Београду, и да 70 штапа, и то половину у почетку, а половину на свршетку
робије прими, па се по том слободан одпусти, коју је пресуду Апелациони Суд у
толико приначио, да по обнародовању пресуде 50 штапа прими и по том се
слободан одпусти.
20. Недељко Нинковић, иначе Баја, из Шопића, осуђен је првим Судом, да због
тога, што по гласу Лекарског свидетелства боју подлећи не може, робује једну и
пол годину дана у Београду у лакоме гвожђу, па по том се слободан одпусти.
Ову је пресуду Апелациони Суд у место једне и пол године робије, у три месеца
променуо, па после да се слободан пусти.
21. Живан Јовчић из Шопића, осуђен је првог степена Судом, да 50 штапа
прими и по томе се слободан одпусти, но Апелациони Суд преиначио је ову
пресуду у томе, да му се дојакошњи апс у казну урачуна , и да се одмах
слободан одпусти.
22. Аћим Димитријевић из Бурова, засеока села Шопића, осуђен је Судом
првим, да од дана изречења пресуде, две године дана у лаком гвожђу у Београду
робује, и да му се у почетку робије 35, а о свршетку такове опет 35 штапа удари,
а по том се слободан одпусти. Апелациони Суд променио је двогодишњу
робију у полугодишњу и да 35 штапа прими, па по том се слободан одпусти.
24. Иван Мијатовић, Преседатељ примирителног Суда села Баљевачког,
осуђен је Судом првог степена, да осам месеци у Београду у лаком гвожђу од
дана изречења пресуде робује, и да му се у почетку, а тако исто и при свршетку
робије по 50 штапа удари, и по том да се слободан одпусти. Апелациони је Суд
пресуду ову умекшао тиме, да му се дојакошњи апс у казну урачуна, и да у свом
селу 50 штапа прими и слободан одпусти.
25. Ранко Стефановић, Преседатељ примирителног Суда села Конатића,
осуђен је Судом првим, да се звања Кмета лиши, да таково више никад
получити не може, и да годину дана у лаком гвожђу робуе у Београду, па де се
после слободан одпусти. И ову је пресуду, као над Иваном Мијатовићем,
умекшао Апелациони Суд, да у место једне, пол године дана само на робији
буде, па по том да се слободан одпусти.
26. Сретен Новичић из Штавице, осуђен је Судом првог степена, да од дана
изречења пресуде годину дана у Брусници робује, и да му се у почетку робије
25, а на свршетку исте такође 25 штапа удари, па по томе се слободан одпусти,
коју је пресуду Апелациони Суд умекшао тиме, да му се дојакошњи апс у казну
урачуна, и да 50 штапа у своме селу прими, а после се слободан одпусти.
27. Анђелко Филиповић из Кука, осуђен је првим Судом, да му се 50 штапа
ударе, па се после слободан одпусти, но Апелациони Суд умекшао је тиме, да се
без икакове казне слободан одпусти.
28. Јован Зозић из Кука, осуђен је Судом првог степена, да две године у Чачку
у лаком гвожђу од дана изречења пресуде робује, и да му се у почетку робије 50,
а о свршетку исте опет 50 штапа удари, па да се после слободан одпусти.
Пресуда ова АпелационимСудом умекшана је тиме, да му се дојакошњи апс у
казну урачуна, па по обнародовању пресуде, да му се у селу његовом 50 штапа
удари, па да се по томе слободан одпусти.
29. Јован Вишњић из Смрдљиковца, осуђен је Судом првог степена, да по
низверженију са звања Преседатеља примирателног суда обштине
Смрдљиковачке, које никад више получити не може, две године у лаком гвожђу
у Јагодини робује, па да се по том слободан одпусти. Апелациони Суд
преиначио је пресуду ову у томе, да поред низверженија са звања, једну годину
дана у свом Окружју робује, а по том се слободан одпусти.
30. Петроније Петровић из Шопића, осуђен је првог степена Судом, да годину
дана у Пожаревцу у лакоме гвожђу робује, да 70 штапа, и то пола у почетку, а
половину о свршетку робије прими, па да се после слободан одпусти. Ову је
пресуду Апелациони Суд у томе преиначио, да досуђену му робију у Београду
издржи, и да му се 30 штапа у Београду, а 40 у његовом селу удари.
31. Ђорђе Живановић из Бољевца, осуђен је првим Судом, да прими 50 штапа,
па да се слободан одпусти, коју је пресуду Апелациони Суд у толико умекшао,
да се у место 50, 30 штапа у своме селу казни.
32. Јереј Благоје Вићентијевић, Парох села Лукавице и половине Шопића,
осуђен је Судом првог степена, да изджи пол године дана епитимија у
Монастиру, који духовна власт определи, коју је пресуду и Апелациони Суд
совершено одобрио.

Документи

Благоје Мијаиловић
АС, МУД-П,1844, Ф, И, р 34
Попеч. внутрених дела (Цветко Рајовић) – Начелничеству Окружија
Београдског, 23. 10. 1841.

Пресуду, коју је Апелациони суд над бунтовницима умишљаваног колубарског

немира изрекао, благоизволела је Његова Светлост по размотренију одобрити,
да се по целом њеном пространству изврши. Између осталих бунтовника
осуђени су Никола Ћоромана из Београда и Благоје Мијајловић из Кука, да се из
пушака убију, и први на друму цариградском на Екмелуку а други на Белом
Броду на точак метну, и онде док не иструну, пребуду.
Пресуда над истим осуђеницима сутра ће се пред здањем шпитаља у 10 сати
прочитати, а у идући понедељник сиреч 27. т. м, докле им сваки може виђења
ради и на разговор долазити, извест ће се на оба места губилишна, горе
означена.
С чиновницима, који ће пресуде ове извршавати, опредељен је Ћироману
управитељ вароши Београда, а ради извршења над Благојем пресуде, начелник
округа београдског, г. полковник Лазар Ивановић.
Будући да треба пресуде ове преподне извршити, а неће се моћи такова над
Благојем онај исти дан, тј. у понедељник кад ће Ћироман погубљен бити,
привести у дејство, због тога што је Бели Брод у доста великом одавде
разстојању: то Попечитељство внутрених дела препоручује начелничеству
окружија београдског, да оно о овоме г. Началника свог извести и преправи га
тако, како ће он са осталим чиновницима на тај конац опредељеним и са
реченим Благојем одавде у понедељак поћи и на Бели Брод доћи на конак.
Нуждно число за спровод овај опредељено је солдата. А да би на месту
губилишта Благојева што треба у приправности било, Попечитељство ово
препоручује Началничеству да оно учини наредбу да надлежни срески
началник, позвавши од сваког села подручног му среза по 2 до 3 човека у
понедељник увече на Белом Броду с неколико одабраних кметова дочека
ексекутивне чиновнике речене, који ће Благоја довести; а остали народ нек на
том месту сутра до сиреч вторник рано, у време погубљења Благојева буде.
Сви одавде полазећи, ићи ће на колима до у Бели Брод, зато нека се
началничество за кола обрати Управитељству, коме је препоручено за
уготовљеније такових.
Да би се пак и на место погубљења Ћироманиног, из окружја београдског, кром
вароши Београда, присуствовало народа, Попечитељство внутрених дела
препоручује начелничеству да оно начелнику среза грочанског заповеди да он
на Екмеклуку с неколико из подручног му среза кметова у понедељник буде, у
време своје, а начелничество нека се међутим постара, како за Благоја у Белом
Броду, Екмеклуку за Николу Ћироману точкове, на које ће се исти по убијенију
метнути, направити.

Новине Србске, VIII, 44, 1. 11. 1841.

Његова Светлост, милостивејши Господар и Књаз наш, благоизволела је, како

Николи Ћиромани, тако исто и Благоју Мијајловићу своје височајше
помиловање подарити, т.ј. смртну казну у вечиту у гвожђу робију преиначити.
Ово помиловање до самога места погубљења преднаведених осуђеника држало
се у тајности, без да би ко о томе што преварателно знао, и топрв онда, почем
им се опредељеним местима губилишта, у присуствију на извршење смртне
казни поведени војника и осталога народа, на смрт испадша пресуда на ново
прочитала, објављено им буде височајше Светлога Књаза преиначење смртне
казне у вечиту робију, од куда после опет натраг у затвор враћени буду, где ће
се с њима, као и са осталима на робију осуђенима поступити.

Начелничество округа београдског – Попечитељству внутрених дела, 30. 10.

1841.

Пошто је је начелник јако болестан, за извршење пресуде над Благојем одређен

је помоћник г. мајор Милојевић.
Из извештаја мајора Милојевића

…и овај вративши се са Благојем, будући је овоме Његова Светлост досуђену му

смрт у вечиту робију преиначити благоизволела, известио је Начелничество да
је народ они села, кроз који је осуђени пролазити имао, с плачем и сожаленијем
пуним сердцем осуђеника до места Губилишта испратио, а Благоје да је не само
идући на смрт трезвен, слободан и неустрашив био, него да неустрашиви дух
његов при последљем концу, сиреч онда, кад су му били очи и руке везали и
шицари пушке на њега запели били, клонуо није, но шта више да је молио да му
се очи ни руке не везују, но да га слободно оставе, обећавајући да ће се онако
сам наместити и очима извршење пресуде гледати, како му се год заповедило
било.
Но по тому, кад је већ у такову положенију, из кога се надати није имао, да ће се
избавити, сиреч пошто су му очи и руке за колац на коме је точак за њега
приправљен био, свезали, очекивао је он последње ударце ладнокрвно и
презрително. Кад је пак милост Књажеска обзнањена цео ту собравши се народ
највећу је радост почувствовао па је благосиљањем Књаза и Правитељства
пролио сузе чистосрдачне благородности.
Благоје пак да је клекнувши на земљу и пољубивши је најчувствителнијим
израженијима за здравље Његове Светлости всемогућег Творца молио. Тај дакле
дан и сутра дан народ је враћајући се кућама својима с пуцањем плотуна весело
проводио.
Приликом овом изговорио је г. Помоћник жалосно-веселом позоришту том
сходно слово, представивши народу како му постојећим Уредбама Књаза и
подчењене овом власти почитовати заповести Књажеске исполњавати треба.
Кад је пак Благоје натраг поведен у Београд, саветовао је он целим путем народ
да му књаза и предпостављене чиновнике слушати треба, а не заблуђивати, као
што је он учинио био. Од народа пак разлежале су се песме и воскиштања
исповедања и признавања Књажеске великодушје.
Напоследку и то пропустити неможе Начелничество ово да не јави, да је Благоје
на последњем часу свом исповедио да је он за цело време лежања његовог у
шпитаљу у апсу, у учкуру свој ножић имао, и да је могао тиме у свако доба
живот себи прекратити, но од тога рђавог умишљаја, да га је невиност његова
одвраћала, и да је тај ножић кад је с белог леба на смрт пошао у пепео једне
фуруне бацио. И доиста тај је ножић по повратку у шпитаљ нађен на благојем
означеном месту.

Попечитељству се доставља назначеније учињеног трошка приликом

пропраћања Благојевог на место погубљења и обратно (341 грош и 26 п.).
О Николи Ћироману

04.03.1827.
P No 135

Благородна господо кнезови Великог суда народња!

Писмом нашим од 21 јануара јавили смо вам да…

С одобрењем Великог суда установили су патролу која ће ноћу ходати и
неваљале људе добро сматрати. Тако је патрола непрестано ходала по Јалији
Савској и Сава мали, испуњавајући дужности. Но, ноћу 2-3 март у шест сати
идући Николче Ћироман скелеџија из Остружнице, установи се на Сави више
магаза са Благојем Милојевим и тројицом Пећанаца, и од Саве у исто доба пође
некуда у Сава-малу и наиђе патролу на обичном месту гди је одморак свој
имала, које видећи гди лежећи одмарају се све повеже и у пушке им запљује,
кром пандура који им се није дао везати. Овако везану патролу држао је
Николче пол сахата. Потом одрешио иј је и отиде он даље куд је знао.
Јучер ујутро одма јави нам се патрола, тужећи се на поступак Николчин. Ми на
тужбу патроле позвали смо данас Николча и питали смо га, зашто је онако
безчестно са патролом нашом поступио и има ли он какова наставленија у то
мешати се. Он је одговорио нам да наставленија никакова нема, но да се само
шалио. Нами пак оваковим поступком Николчиним, о коме цела варош, како
Турци тако и Срби, дознали су, довољна је срамота нанешена и умаленија
уваженија суда овдашњег, које по дужности јављајући… јесмо …

Бранко Перуничић, Београдски суд: 1819-1839, стр 376.

Изд. Историјски архив Београда, 1964.

По смислу Књажеске Прокламације од 24. марта 1841. у Србију у касну јесен

почели су да се кућама враћају Срби који су у месецу октобру 1840. из
отечества одбегли. Сви су они представљени Књазу и од њега милостиво
примљени били. За њима је 5. децембра 1841. из земунског контумаца прешао у
Београд и г. Аврам Петронијевић, кога је Светли Књаз задржао на ручку.
Г.Г. Тома Вучић Перишић и Милутим Гарашанин, такође по смислу
Прокламације, да још неко време из отечества морају изостати, почем је од
стране Књаза и за њихов повратак надлежно представљење учинио, и почем је
на то одобрење возпоследовало, прешли су у Београд, и 30. марта 1842. изишли
пред Књаза, који их је с благоволенијем изволити примио. За Стојана Симића
који се у Букурешту у Књажеству Валахији находио, учињена је наредба, да се и
њему објави, како повратку његовом у отечество ништа више на путу не стоји, и
он се у Србију повратити, кад год хоће, може.

13. августа приспео је у Београд Ч. Шекиб-ефендија, члан турског дивана, који

је у Валахији царски Комисар био, па свршивши тамо своје дело, високим
Девлетом одређен је званично за комисарску дужност у Сербију. На првом
састанку, у име турског Двора, Шекиб Ефендија заповедио је Књазу, да он своја
три главна чиновника, који су свагда били узроком немира и неудовољства,
измени, тј. Представника Књажеског и Попечитеља иностраних дела Ђорђа
Протића, Попечитеља внутрени дела Цветка Рајевића и Попечитеља
правосудија и просвештенија Стефана Радичевића, противу којих се је и руски у
Сербији налазећи се Генерал-Конзул Г. Герасим Ваштенко изјашњавао, а и сам
Совјет Књажества Србског често је Књазу живо протестирао, и напоследку
предлагао, да гореименоване србске чиновнике, као недостојне и зловредне, и
обштем спокојству противне људе, од звања њихових удаљи.

Но, Књаз и Србско Правитељство, не желећи с тројицом Чиновника растати се,

и не намеравајући испунити захтеве Високог Девлета (који Србе од срца љуби, и
не престаје бринути се о ползи њиховој с толико, да их заштити и избави од
свега, што к њиховој место тога внутреној неслоги, угњетенију, преступленију
и развраћенију нарави служи, од чега не само малозначеће провинције, но
највећа царства пропадају), нису то хтели нипошто учинити.

Настојећи да испуни свога Двора заповести, основане на правима Суверенства

Девлета над Књажеством Србским, и односећи се више к унутрашњем у
Сербији спокојству, и благостању народа Србског, нарочито због утврђивања
Устава Земаљског, Ч. Шекиб Ефендија саветовао се и са енглеским конзулом
Фонбланком који је, да би смањио напетост између Портиног комисара с једне,
и Књаза и Србског Правитељства с друге стране, предложио Комисару да удари
средњим путем, тј да Вучића, Петронијевића и М. Гарашанина (и осталу
Вучићеву дружину), барем у прво време, не поставља у владу.

Ко је био Томас де Греније де Фонбланк?

Александар Растовић
Британско-Српски односи 1837-1941. године

Британска влада је 21. aвгуста 1841. oдредила Томаса де Греније де Фонбланка

за новог конзула у Србији. Фонбланк је у Србију стигао тек 28. априла 1842,
што се може објаснити намером да сачека смиривање ситуације у Кнежевини.
Нови британски конзул је био велики туркофил и веома резервисан према
Србима. Често је уверавао Форин офис да су Турци у Србији мирни, и да сви
проблеми долазе од Срба.
Фонбланк је био сујетан, каприциозан, човек тешке нарави. Живео је у Земуну,
а у Србију је прелазио ретко, тако да је информације о тамошњим дешавањима
углавном добијао из аустријских и немачких извора. Његови извештаји су често
били непоуздани и тенденциозни. Све је то стварало велике тешкоће у
комуникацији и са српском владом, али и Форин офисом и зато је у једном
тренутку постојала чак идеја да буде повучен из Београда. У британском
министарству спољних послова је сматран једним од најгорих представника у
страним земљама.
Тврдоглавост и пргавост Фонбланковог карактера осветиле су му се 26. маја
1858. године. Тог дана шетајући Калемегданским пољем, игноришући
упозорења турских стражара да напусти простор који је био забрањен за
приступ, нападнут је и тешко рањен. Умро је1860. и сахрањен је у Београду.

Др Чедомир Антић
Енглез који је волео да мрзи Србе
Дневник, 23. фебруар 2010. стр.31.

Једног топлог августовског јутра 1841, капетан британске војске и дипломата

спремао се за дуг и напоран пут. Тек се вратио из САД, где је као конзул
представљао владу Њеног величанства у Филаделфији. Унапређен је, али
напредовање није увек и успех. Није важно само који ранг имате већ и где
уживате у његовим повластицама. Стамен као неко ко је у војску ступио са 16
година, а двадесете провео на бојиштима наполеонских ратова, био је више
тврда него снажна личност. Чак и успешан, али као нимало пријатна особа
никад није привлачио симпатије. То је знао и Бенџамин Дизраели, тада млади
конзервативни посланик, будући премијер, који ће на Берлинском конгресу
одлучивати о судбини Царства у којем официр-дипломата треба да службује.
Зато је нашег јунака у једном говору поменуо као пример нестручности која,
наводно, влада у дипломатији Уједињеног Краљевства.

Уз све то, притисли су га и повериоци. Кажу да је због њих на нову дужност

путовао пуних осам месеци, намеран да тако избегне плаћање бројних дугова.
Испловивши из Плимута, путовао је Атлантиком до Гибралтара, па
Средоземљем до Малте, одатле до Апенина, хабзбуршког Трста, па преко Беча и
Пеште до Земуна. Напокон је априла 1842. одатле прешао у Београд.

Капетан Томас де Греније де Фонбланк (1792–1860) био је потомак древне

тосканско-провансалске племићке породице. Племство су стекли још у 12. веку,
у Тоскани која се тада борила за самосталност од моћних салијских царева. Два
столећа потом прешли су у јужну Француску. Имање су добили кад је неки
Томасов предак 1584. одбранио једну тврђаву у име Анрија IV Доброг. По
доласку у Француску, породица Греније де Фонбланк прихвата протестантизам.
Како је време трпељивости успостављено Нантским едиктом завршено већ у
доба Луја XIII, стотине хиљада француских хугенота постали су жртве прогона.
У правим малим ратовима изгинуле су и превериле хиљаде, а око 100.000
избегло у суседне земље. Фонбланкови су се настанили у Енглеској. Већ
Томасов отац је изабран за посланика у Доњем дому, а брат Албини постао
угледан књижевник и уредник утицајног “Егзаминера”.

Томас Фонбланк ступио је у војску 1808, ратовао наредних седам година и

касније примљен у дипломатију. Службовао је у Западној Пруској и САД. У
Србији је требало да попуни још 1839. упражњено место првог британског
генералног конзула, пуковника Xорџа Хоџиза. Он је стигао у Србију у јеку
борбе између кнеза Милоша и уставобранитељске опозиције, подржао
самовласног кнеза, а аутократска Русија реформску опозицију. Британски
конзул улио је велике неосноване наде српском кнезу. Кад је он абдицирао, с
њим се из Србије склонио и Хоџиз. Фонбланк је дошао у Србију у време
тријумфа кнежевих непријатеља, који су због Хоџизове политике постали
ненаклоњени Британији.

У Србији, једној од ретких европских држава која није излазила на море, с

Уједињеним Краљевством није имала никакве економске или културне везе, а
напослетку није била независна, Фонбланк је осећао тескобу и незадовољство.
Ипак, било је то његово последње постављење и унапређење. У Србији је био 16
година, држећи тако рекорд међу свим страним дипломатама. За све те године
Фонбланк се није потрудио да проговори српски језик. Имао је неколико
пријатеља, а према већини саговорни ка држао се резервисано и сумњичаво. За
такво држање имао је много разлога. Чак и у време уставобранитеља, српски
политичари нису скривали жељу да на рушевинама Османског и Хабзбуршког
царства створе велику српску државу савезнички блиску Русији. Успех тог
плана не само да би уништио два вековна енглеска савезника већ би, веровало
се, довело до руске превласти у Европи и угрозило британску империју у Азији
и Африци.

Фонбланк се чудио великим амбицијама српских првака, које су биле у

непремостивом раскораку са стварним моћима земље и стањем народа. То
чуђење је временом прерастало у антипатију. Једном је добио дизентерију, коју
је дуго и с муком лечио, боравећи више у Земуну него српској престоници.
Фонбланк је био један од првих британских дипломата који су подржали
Мађарску револуцију из 1848. Рат српског народа из јужне Угарске против
Мађара доживео је као напад на слободу. Годинама је писао претпостављенима
о суровим српским добровољцима, који у прешли Саву и Дунав да би помогли
својој сабраћи. После мађарског пораза баш је Фонбланк помогао бег Лајоша
Кошута, првог човека кратковеке независне мађарске државе. Дубоко је веровао
да му је то дело злопамтио лично млади хабзбуршки цар Франц Јозеф. Из богом
заборављене Србије Фонбланк је годинама покушавао да заинтересује своје
претпостављене за било које питање. То није успео чак ни кад је гомила
Београђана, гневних што британски конзул није осветлио прозоре у част
рођендана кнеза Александра, каменовала конзулат. Непопустљиви Фонбланк
успео је да добије задовољење од српске владе, али то није изазвало пажњу
његових претпостављених. Његов најбољи пријатељ у Србији, Илија
Гарашанин, политички конзервативац и вишеструки министар и председник
кнежевских влада, записао је да је Фонбланк потпуно суманута особа. Кад се на
путу ка Топчидеру његова кочија сударила с једним колима, дипломата је
премлатио кочијаша и путника кочије на коју је налетео. Српске власти гледале
су да, и поред свих жалби, заташкају овај случај.

Србске Новине, 31. мај. 1858.

У Београду, 30. маја. У стању смо сад достоверно известити публику о оном
иступу, који се неки дан у вароши нашој догодио са енглеским генералним
конзулом г. Фонбланком од стане једнога низама. Ово чинимо утолико
савестније, што се данас и други иступ покушавао од стране неколико низама
противу истога господина, па то ствари сад даје као неки заговоран значај, и да
се иступ сретном околности није прeдупредио, могло је бити врло опасних
последица.

26. ов. м. увече око 7 сати шетао се г. Фонбланк Kалимегданом на месту, где се
обично сав свет шеће. Ту се према тако реченој капији Карађорђевој налазише
неки ђаци из наших виших школа, сиграјући се бацањем камена и ђулета с
рамена. Идући тако у шетњи поред бедема, које је такође место обште шетње,
дође г. конзул до угла градског, окренутог вароши, и одатле сматраше како се
ђаци сиграју. Ту је г. конзул постојао, а у то искочи иза бедема један низам и
устреми се на њега с каменом у руци. Низам се баци каменом на г. конзула, и да
се г. конзул није винуо мало на страну и пригнуо доле, грозно би га ударио у
саме прси, но овако га камен погоди у леђа. Низам счепа други камен и настави
ударати г. конзула. Г. конзул казиваше му да је енглески конзул, и покаже му
своју капу с пором, али се низам не осврташе на то, већ непрестано тукаше га.
Потегне на последку и тесак свој, који је бајонет од нових пушака у турске
војске налик на мач, па њиме стане немилице ударати по г. конзулу. Тада се и г.
Фонбланк налазио већ у опасности живота. Неки од наших ту десивших се
људи, видећи опасност која г. конзулу прети од стране овог зликовачког
нападача, притрче и стану низаму викати да стоји с миром и не бије конзула
енглеског. Ово му један између њих рече и турски, али низам не слушаше, него
једнако удараше г. конзула, помамно вичући: Ингилез! Ингилез! и фанатички
псујући -ђаурин.

У оваквој борби под непрестаним ударцима измицао је г. конзул и приближавао

се ђацима, заклањајући главу рукама, куда је низам тесаком смерао, и тако су му
ударци падали које на руке које на леђа. Кад ђаци усмотрише шта бива с
господином конзулом, а они му похите у помоћ и стану викати на низама да га
се остави. И ђацима бијаше та опомена узалуд. У то г. конзул уграби прилику те
мало измакне, али низам дочепа камен од 8 ока и њиме се баци на г. конзула
ударивши га у крстине тако љуто, да је г. конзул посрнуо и до земље се повио.
Низам се залети и на ново удари тесаком по г. конзулу који је већ сав по рукама
исечен и искрвављен био. У овом се трнутку живот г. конзула налазио у крајњој
опасности, и све показује, а нарочито последња околност, да је низам ишао
убити конзула.

За ово време, спрам места, где се ово позорје догађало, стајали су на бедему до
20 и више низама и равнодушно гледали шта зликовац чини, макар да им је
један од наших људи викао турски да спасу конзула, који ће да погине од руке
њиховог другара. Час је био пун опасности за г. конзула, јер је од убоја и
добивених рана већ изнемогао био и не бијаше у стању више се бранити. У овом
одсудном часу ђак један из 6-тог гимназијалног разреда, родом из окружја
крушевачког, по имену Мијаило Недељковић, баци се са два камена на низама,
од којих једним удари га жестоко, те се низам сад остави г. конзула и устреми са
на ђака. Затим неколико од осталих ђака обколе г. конзула, те овај тако добије
времена и прилику спасти се. После тога настави низам борбу са ђацима. Он се
устремљаваше сад на овог сад на оног ђака, али сваки пут бијаше одбијен
ударцима камена, вијаше их тесаком, али док је летио на једног дотле га је већ
други са друге стране погоди каменом, и тако заокупљен са свих страна хитцима
камења нађе се у теснацу. Тада тек појави се из града други низам и одвуче га у
град вичући: вурма бе, које су повторили и остали низами са бедема, а све дотле
ћутали су као заливени. Изубијан и самртни страх претрпевши г. конзул
Фонбланк пао је код куће у постељу и одмах му се лекарским средствима у
помоћ притекло. Стања здравља г. конзула у први мах било је врло опасно, али
је опасност ова брзом помоћи лекарском умалена, премда ни сада јошт није
сасвим исчезла.
За случај могућег каквог даљег нападања, заискао је г. конзул заштиту од наше
власти, која му је одмах и дата, почем је од оног часа известан број наших
полицајних пандура чувао стражу код његове куће. Смотреност ова била је врло
уместна, као што је показао случај, који се јутрос догодио.

Јутрос т.ј. око 61/2 сати, покушавано је од стране низама нападање на конзулат
енглески. Седам низама, под предвотељством једнога чауша, наоружани
тесацима т.ј. бајонетима од пушака налик на мач, дођу од града са стране савске
пред конзулат. Један између њих покушаваше отворити врата, али макар да нису
била забрављена ипак невештином својом не могаше их отворити. Други ухвати
за звонце, с намером по свој прилици да звони како би когод изашао и врата
отворио па да уђу унутра. Трећи је ухватио за конопац од бандере и стао дрмати
и вући га као да би хотео некакав знак тиме дати. То видећи преко пута један од
наших људи, и спазивши конзуловог служитеља у соби на прозору, да му
главом знак, на које пандур конзулатски и стражар наше полиције истрче
напоље и повичу на нападаче да иду даље.

Нападачи не хтедоше одмах се удаљити, него истом пошто се по други пут јошт
оштрије на њих повикало, и они међу собом нешто турским језиком
проговорили, раздвојише се и разиђу. Чауш отиде к граду а остали к пијаци. За
ово време на више су места стајале су као неке посте од стране низама. Тако је
чауш један стајао код градске капије од стране вароши и гледао шта се ради, и
овоме се после придружио и онај од конзулата одвојивши се чауш и обојица су
ушли у град. Двојица су стајала близу ћошка од конзулове куће, двојица код
касапнице близу мезулане, двојица код семинарије, а двојица код механе где се
улица окреће к Сава-капији, где је турска караула, један пак код Саве на шанцу
према граду, куда сакаџије иду на воду. И ови су сви били такође наоружани
тесацима као и они други.

Шта је намера била ових нападача, то ће показати испитивање, које се од стране

власти оног часа предузело. Ми од своје стране не знамо шта о иступима овим
да судимо. Прилике су такве, као да су плод неке завере, или ако то није, а оно
да је распаљени фанатизам пораскидао узе војничкога запта. Било шта му драго,
еле није пријатан знак, кад се војници пуштају у овакве иступе, које би јошт они
сами по позиву своме имали предупређивати. За предупређење већега зла
постављена је сад у енглеском конзулату по захтевању г. конзула војничка
стража од стране нашега гарнизона са мерама најстрожим. И друге потребне
наредбе смотрености учињене су да се безбедност сачува.
Ко ти устражи више од пет талира пореза, узми пушку па за крушку па у леву
сису.
Тома Вучић Перишић

Окол`19ог августа (1842) у Београд са више стана зла известија стигоше, да

Вучић и његови једномисленици по народу иду и овај на буну подићи труде се,
варајући народ, да ће му данак са шест на пет талира спустити и да ће му нека
друга олакшања учинити, ако Вучић на владу дође.
Још та известија нису ни разабрана, кад у Београд од добеглог Начелника
Смедеревског окружија Пере Поповића стигоше још и гора, да су Лука
Гарашанин и Јанко Михајловић са неколико скупљених људи у Гроцкој,
тамношњег среског начелника г. Гаврила Ризнића напали и везали, и новце од
народног данка, који је он скоро покупио био, одузели, а с четом својом на пут
стали, никога, који не би од њиног клупчета био, не пропуштајући, као што су и
коње са мезулана Грочанске и Коларске исти бунтовници поузимали, који у
исто време у Коларима, Паланци и даље по окружију Смедеревском и
Пожаревачком народ одмећу, придобивши на своју страну неколико чиновника
Начелства Смедеревског, то јест помоћника Антонија Мајсторовића и казанчеја
Тасу Кузмановића, те тако народ које заповедањем које бојем приморавају да за
њима пође.

Како су вести те дошле, Његова Светлост, Милостивејшиј Књаз и Господар

Србски, тројици од великих чиновника: Представнику Књажеском и
Попечитељу иностраних дела Ђорђу Протићу, Попечитељу внутрени дела
Цветку Рајевићу и Попечитељу правосудија и просвештенија Стефану
Радичевићу, даде налог и пуномоћја и оправи их на три стране, да узбуњени
народ умирују и да сходне наредбе чине, а он сам решио се, да против
бунтовника пође, те тако узевши гарнизоно војинство и неколико из Београда и
из оближњих села скупљених коњаника и с народом који је путом
Крагујевачким поврвео под освећени барјак Његове Светлости, да му помогне,
отечество од пропасти да избави, заједно са Његовим Сијателством Господаром
Јефремом Обреновићем, Књегињом Љубицом и са Членовима Совјета окол`
поноћи између 19 и 20 авг. похита у Смедерево да овај бунт савлада и сатре. У
Гроцкој сусретоше одбегле пандуре који им казиваше да је у Смедереву буна у
највећем јеку и да је касно да се народ благим речима, наговарањем или
претњама утиша.

У путу дочује Књаз да је мало час стари Гарашанин (Милутин) близу Рипња
преко пута прешао, и изашао да народ буни, кога он потражити и одмах убити,
катанима својим, под предводитељством Пере Поповића Смедеревског
Начелника, заповеди. Потера Гарашанина са јошт два друга јашећег стигне у
близини механе код Рипња, и после кратког сраза из више пушака рани, и тако
смртно рањеног с анџарима сећи и бости почне, на које старина повиче: не
бодите ме браћо, кад сам и онако убијен. Главу одсечену донесоше Књазу који
убицу кавалеристу Милоша Спасојевића за награду крвничког дела с чином
официра, поздрави. Мртва је глава старог Гарашанина највећем поруганију у
стану књажеском затим изложена била, кад је Књажев стриц Јефрем нечовечну
игру, шорајући је ногом, започео. После такове сурове освете, натакнута буде
глава у Сопоту покрај пута на шиљак, а мртво тело на месту губилишта без
погреба остављено, те га звери и свиње већ онај дан разнесоше.
Један од поменута два Гарашанинова друга, рањен је и ухваћен, други пак, Кмет
Грочански, са примљеним бојем пропуштен да народ обавешћује.

/Милутин Савић-Гарашанин (1762—1842), обор–кнез јасенички и члан

Државног савета за време кнеза Милоша, био је добар домаћин на кући и богат
марвени трговац. Због заслуга за род и отечество и у Шумадији уважног имена
Гарашанина, у народу је уживао велико поверење. С двадесет шест година, као
добровољац у фрајкорима, учествовао је у аустријско-турском рату (1788-1791)
и Кочиној крајини у истом добровољачком одреду у коме је био и Карађорђе.
Учесник је и Милошеве буне и Карађорђевог рата. Рањен је у битки на Дубљу
(1815). Његове јуначке подвиге народ је опевао у песми Фендрек (заставник) од
Гараша.
1812. због сумње да је запалио поштанско сено у Гарашима, Карађорђе га је
осудио на вађење мазије. Не пристајући на казну, Милутин је узео пушку и
одметноу се у гору у хајдуке, због чега му је Вожд запалио кућу и сво имање а
породицу протерао из Гараша у Београдски Град. Након помирења с
Карађорђем одлази пешице у Свету земљу у Јерусалим, ради поклоњења гробу
Господњем. Од тада, у народу је познат само по почасном имену Хаџи-
Милутин.
1816. преселио се из Гараша (село на обронцима Букуље) у Гроцку, где му је
пријатељ и ортак кнез Милош, који га је звао рођаче, доделио имање.
Био је ожењен Пауном Лома, сестром војводе Арсенија Ломе из Драгоља у
Рудничкој нахији. Имали су три сина Михајла, Луку и Илију.
Кад су га близу механе код Рипња убиле Михајлове катане имао је 80 година.
Бранећи се од потере, био је погођен са седам пушака./

Три дана по погибији старог Гарашанина, катане у Барајевцу, у Умчари, ухвате

и посеку његовог сина Луку, тело свињама на рану оставе а Књазу главу у
Жабаре донесу, који заповеди да се глава са запаљеним чибуком у устима, пред
кућом у којој је конаковао, на колац набије.
У Жабарима ухваћен беше и кмет Вићентије из Шума, и ту је за увеличати муку
његову с кебом једном заклат, и глава на шиљак натакнута, а тело на точак, који
је на брегу од пређашњег времена стајао, метнуто.
Поред кмета Вићентија и Луке Гарашанина, конак беше окићен и главома Павла
татарина, и шест друга убијена, међу којима и једно дете, које је Књаз на речи
његове, да му је отац у Крагујевац Вучићу отишао, посећи дао. Међутим у
авлији књаж. конака, сеном овлаш покривене, многе главе беху…

А кмет Атанацко из Пударца, на пут изашавши да поздрави Књаза и Господара

Србског, буде на правди Бога, само из подозрења, близу Кораћице посечен,
глава му код Белосавца на шиљак натакнута, а тело свињама предато. Пред
кућом, у којој је Књаз у Чумићу конаковао на шиљак je набио главу кмета Јанка
из Трнаве.
Лукиног друга, капетана Грочанског, Јанка Михајловића, кога је Књаз венчао,
ухватили су солдати, и таковог са многим другим сужњима под стражом
водили. Кад Књаз код Петровца буде од народне војске разбијен, онда бегајући,
налети на капетан Јанка, тргне пиштољ, и викне: Стан куме да те довенчам, кад
те добро венчао нисам, - опали пиштољ на кума, који само проговори: смилуј се
милостиви ку.., - и с тима речма о земљу груне. У тај ма катане шест пушака у
њега пукну, и главу му пола одсеку.

И докле је Књаз конаке и пут Крагујевачки главама соотечественика украшавао,

дотле су Преседатељ Апелације Стеван Катић, и Началник Окружија Шабачког
Матија Симић у Пожаревац стигли, и по писменом налогу Попечитељства
Внутрени Дела, двајеспет апсеника поубијали. У том магновенију повичу
чиновници неки: шта се то ради? зашто се људи без судејског испита убијају?
Видећи то Матија Симић и Стеван Катић, оставе апсенике, а оне чиновнике т.ј.
Началника Пожаревачког Мијајла Ђорђевића, Перу Милосављевића, Лацка и
Раицу Миловановића, вежу и на кола метну, иза Пожаревца изведу, и прву
двојицу с највећим мукама убију, а Лацка и Раицу натраг врате, да их с онима
другима погубе.

И многа друга свирепствија учинише Књаз и његови сеизи, која, кад би се редом
пописала, не би могла стати у ову… свеску. Но глас о победи Вучићевој,
осујети њихова недела, и крвнике у бегство отера.

Аванзовање кавалеријског унтер-официра Милоша Спасојевића.

Војничка слава потпоручника Милоша С. трајала је кратко време. 25. авг.
бегајући са разбојишта Жабарског, ухваћен је од стране народне војске како
тумара незнајући ни сам куд да иде и шта да чини, и са осталим апсеницима
одведен у Врачарски апс. Кад је мало по том Предводитељ г. Вучић, приспео у
Београд, заповедио је да се сваком од њих да у руке по један Устав, да по њему
досадашња своја дела суде

Живео Вучић, доле Књаз Михајло!

17. августа 1842. године, неколико дана по доласку царског комисара Честитога
Мухамед Шекиб-ефендије у Београд, Г. Тома Вучић Перишић затражио је
загранични пасош на четри месеца, и тобоже лечења ради, прешао у Земун, где
се у кафани код Златног лава нашао са аустријским генерал-мајором Антон
барон фон Хауером. Њих двојица већ су имали прилику да се сретну и да,
између осталог, разговарају и о питањима важним за укроћивање речног тока
Саве, у резиденцији несуђеног зета Књаза Милоша, Антуна Михановића (Лијепа
наша), аустријског конзула у Београду, где су се Вучић и Петронијевић по
повратку у Србију привремено сместили, а генерал Хауер, Антон барон фон
долазио да визите чини.
Књазу је Михајлу, обавештеном од многобројних жбира, било јасно да се нешто
велико спрема, и да поред Турске и Русије и Аустрија за његово свргнуће ради,
па је заповедио да војне лађе и чамци стално крстаре Дунавом, а наоружане
војне и полицијске патроле улицама Београда, како би предухитрио
непредвиђене ствари и спречио Вучићев повратак у Србију, а властима у
унутрашњости земље издао је наредбу да се на сваки покушај буне најстрожије
поступи, коловође апсе, окују и шаљу за Београд.
У кнежевом је конаку на Топчидеру, даноноћно, уз чибук и кафу, заседао
породични ратни савет - Михајло, Јефрем, Јован и Љубица - на којем се већало и
договарало какве мере да се предузму спрама бунтовницима и противницима
Светлог Књаза свог. Иако се готово ни у чему нису слагали, једногласно је
одлучено да за, како га је називао Књаз, неотачествеником и небратом Вучићем,
у народу разгласе награду, ономе ко га ухвати жива или мртва.
Вучић је, знајући за дочек који му је Књаз Михајло приправио, у Панчеву где се
састајао са својим људима, чекао и дочекао прилику, и у ноћи 19/20 авг. по
мрклом мраку и киши, обучен у низамско одело са силавом у коме je заденуo
два пиштоља и ханџар и пушком у рукама, изнајмљеним чамцем са шест
турских каикџија, из камуфлаже крај аустријске граничне карауле, стреловито
завеслао пут Смедерева, где су га скривени у неком врбаку чекали: члан
Државног савета и будући попечитељ правде и просвештенија Паун Јанковић
Баћа и помоћник начелника смедеревског округа Антоније Мајсторовић (будући
члан Државног савета), са још десетак пандура и двадесет(ак) завереника,
присталица Вучићеве партије, који су дошли да сачекају свог вођу.
Не часећи часа, Вучић заповеди Антонију да из ових стопа побуни народ и
успостави власт у Смедереву, окружног начелника Перу Поповића и кнежеве
присталице стави у апс, а њему да доброг хата и поуздана човека да пожури у
Коларе.
Међу тим су две бедевије већ биле одседлане, које је из ар-капије Лотићеве
механе извео арџија Стеван Аџибаба, и Вучић на једну одмах узјаше, па у
Коларе одјезди заједно са Пауном Јанковићем, који је час пре Вучића из
Аустрије прешао био у Смедрево својој кући, да приправи дочек.
Кад су стигли у Коларе, тамо их је чекало око хиљаду наоружаних побуњеника,
и док су једни прихватали ознојене коње, други на руке узму Вучића и носећи
га према разбукталим логорским ватрама, заједно са осталом геачком војском
повичу: -Живео Вучић, доле Књаз Михајло!

Чујте браћо! Ви знате да ја све ово радим због вас. Заједно смо се борили против
Турака, заједно смо отерали Милоша из Србије. Ја сам смањио порез, а Михајло
га је поново попео. Рекао сам вам још онда: Ко ти утражи више од пет талира
пореза, узми пушку па за крушку па у леву сису. Ето, дошло је до тога. Молимо!
Сад више нема разговора. Ајде одма нека се сви борци построје па да крећемо за
Гружу.

После ових речи, Вучић је извршио смотру наоружаних људи, узео новог хата
кога му је био приправио Милосав Здравковић (старешина у Ресави, и чл.
народног суда у Крагујевцу), и заповедио усиљен корак крчаником према
Крагујевцу.
У Крагујевцу је већ све било спремно за предају и дочек Предводитеља:
председник суда Јеврем Ненадовић и командант артиљерије, капетан Стеван
Миљковић, били су Вучићеви људи.
22. августа, умарширала је бунтовничка војска под предводитељством јуначкога
Вука Перишића у град, где је од официра и војинства артиљеријског гарнизона
дочекана усклицима: уррра! живео Вучић! - тако да се тај глас надалеко
громовито разлегао, а небо зацрвенело од фесова побуњеника, које су од
радости у вис бацали.
Сутрадан стигли су Књаз Михајло, Јефрем, Љубица и петоро саветника надомак
Крагујевца, праћени батаљоном пешадије, ескадроном коњице и разјареном
гомилом од 15 000 сељака обреновићаваца, која је дошла са свих страна да
брани свог Књаза, и поставили логор према Метином брду.
Међу тим je Вучић већ распоредио своју војску, заузевши важне положаје. Као
искусни ратник, знао је, да снага није у мноштву; са топовима у рукама,
очекивао је сигурну победу.
Док се, дакле, Михајло бавио Вучићем, Александар Петровић Черни, син
блаженопочившег вожда Србскога, Господара Ђорђа, задовољан својом
синекуром, чрез ни какве обмане није се дао пореметити у намери да живи
миран, породични живот, па је стајао далеко од свих размирица и сукоба, и
премда немајући ни најмању представу шта то бива, са зебњом је посматрао
свако движеније и таласање међу народом. Његова супруга Госпођа Персида
рођ. Ненадовић није, међутим, била слаботиња без политичког слуха и
властољубља, већ напротив, те је мимо мужевљеве воље и знања, узела учешће
у сплеткама, али је баш ради ових ствари морала бити у великој бризи за оца
Јеврема, но обдарена женским предосећањем да ће се овај српско-српски лом
обрнути у њену корист, већ видела мужа на књажеском престолу Србије.

Пре доласка у Србију (5. окт. 1839.) Александар Черни, неко време је провео у
Пажевском корпусу у Санкт Петербургу (1814) где, осим навика руских
официра није стекао друго образовање. 1830. година била је међу тим добра за
Черног, јер се oженио богатом ћерком Јеврема Ненадовића, Персидом из
Бранковине, уневши у брак (само) велико породично име Георгија Кара.
Живели су у Бесарабији и Валахији и баш кад је понестало мираза и пријатеља,
добили су позив од Правителства и младог Књаза да се врате у Србију. По
повратку, једно време седео у суду београдском, а потом га је Михајло
унапредио у чин поручника и сместио у Главни штаб гарнизоног воинства а
затим узео за свог ордонанса.

У суботу 19. априлија 1841.

Опортунизмом до књажеског престола: Јеврем, Персида и Александар.

Тома Вучић и Ђорђе Протић

Кнез Михаило, примивши власт, поставио је, 15. марта 1841. Ђорђа Протића са
својега представника и попечитеља спољних послова. Уза звање представничко,
Протић је, по ондашњем обичају, 28. јуна 1841, добио и чин Ђенерал-Мајора.
На овом месту, он је показао какав је државник: док је био ван власти; а кад је
дошао до власти, није хтео да види оне, ма по чем, нису властима мили. Ево
приче која то осветљава:

Вучић и Петронијевић, који су толико година били Протићеви другови у

опозицији, оставши без службе и без пензије, при Кнезу Михаилу, били су
дошли у велику оскудицу. Што су били заштедели, то се, мало по мало,
трошило, и већ је дошло до краја; незадовољници са свих страна стицали су се к
њима, и тражили: ништа мање него да устану на буну! Они на то не хоћаху
пристати, него напишу прошеније, и оду да га предаду Кнезу, молећи за мало
пензије.
На дворској капији, устави их стражар, не давши им да уђу у дворску авлију.
- За што, молимо, не даш да уђемо Господару? пита Вучић.
- Тако ми је заповеђено, одговара војник.
У тај мах, кад они, џупрећи на калдми, преговарају са стражаром, на
степеницама, појави се представник Ђока Протић, и Вучић се обрати њему:
- Молимо, господине Протићу, да ли је ово с твојим знањем: да нас не пуштају
ни у авлију дворску?
- С мојим, с мојим! одсече носилац власти.
- А за што, молимо? Господине Протићу, нисмо ми бунтовници: ми хоћемо да се
молимо Господару: да нам да хлеба!
- Знам ја вас добро, знам, рече Протић, и оде унутра.
- Е, мој несрећни Протићу, проговори тихо Вучић, ти баш као да си се заклео да
ме отераш у бунтовнике.
Још те ноћи, одведен је низ Дунав Вучићев лисак, а и сам Вучић, после дужег
двоумљења, отишао је да потражи у буни помоћи…

М.Ђ. Милићевић, Поменик, 578.

Летa 1842. беше земан многих несрећа и зла невиђена и свакојаког растрзанија
Срба, што чрез власти посегоше и за мајчиним утробoм, тако и у суботу 22. авг.
у јутро, када догоди се у осоју Метинa брда код Крагујевца, сраженије две
војске, браће и рођака, шта ли су били не знам, од исте крви сигурно, али на
противним странама, где многи без причести изгибоше ил допадоше љутих
рана, будући је Књаз Mихаило унапредак на уничтоженије народа и овоме
привржених старешина, а не на умирење овога благим и лепим начином, пош'о.

Тополска буна 1877.

Из изјаве Милована Живића, из Жабара, водника у IV чети II лепеничког

батаљона, дате пред преким војним судом током истраге о крагујевачко-
тополској побуни.

Пролетос куповао сам ја код попа Панте Поповића, из Тополе, кукуруз у

Загорици, где поп има големо имање. Поп ми говораше, да је овај Књаз хрђав,
као и његова влада, да, од како је он дошао, неродне године наступише и
никаквога напретка нема; да уваљује народ у рат и несрећу, троши паре и још
много којешта. Најпосле, да би тог Књаза требало оборити, да се управо баш на
томе и ради, само треба да се нађе један човек, који би војску побунио.
Уверававше ме, да на томе раде први великаши, који управо саветују Књаза да
све горе ради, неби ли се народ огорчио, па га протерао. Спомену ми, да на томе
преврату ради истерани министар Чумић и још неки којих сам имена заборавио.
Мене поп најтврђе увераваше, да је све то тако и никако друкчије, и да за ову
земљу нема другога спасења, него да се Књаз протера, а ово може бити само ако
се војска побуни под видом да неће на границу, - па је после све лако. Па ме
питаше: како је војска расположена, што се тиче рата, а како опет старешине?

По несрећи, ја сам лане слушао велике тужбе од војника, па му одговорих, да не

треба велике муке да се војска побуни.

Он ме онда питаше: били се ја подухватио да побуним батаљон у коме сам, да

ли би ме послушао и да ли би батаљон имао у мени поверења? Ја му одговорих,
да у мени има поверења не један батаљон, но цела бригада, па му почех
причати, како сам лане у рату, много пута зашао све из чете у чету, и ко год није
имао трошка, ја сам му давао: ком грош, ком два – из чистог сажалења, и нисам
после тражио ни од кога да ми врати.
Поп ми на ово одговори: Па добро! Ми ћемо се о томе посаветовати, него да ми
јавиш, како је у војсци.

Ни ја, ни поп, у то доба нисмо баш утврдо знали хоће ли се ићи на границу или
не; па због тога ја му нисам одсечно ни казао ни да хоћу ни да нећу, да се овога
примим, а због тога нисам му ништа ни писао до доласка војске у Крагујевац,
што ћу доцније испричати.

Лане, у божићни пост, чим смо се из рата вратили, отишао сам ја у Церовац,
село у смедеревском округу, да купим жира, јер сам тада имао на храни 50
комада свиња. Отишао сам право кући мога пријатеља Радивоја Миловановића.
Са Радивојем одем у механу, и ту ме Радојко Лазић понуди да ми уступи жир,
што га је од општине купио, а ја њему да продам свиње. Ја пристанем. Онда ме
Лазић понуди да пођем с њима по селима куда има свиња на продају, као калауз,
па ће ми платити. Ја пристадох, и тако дођем у Клоку, у кућу Петронија
Новаковића, који је имао добрих свиња.
У први мах немого смо се погодити и ми се раставимо од Петронија и пођемо да
друге свиње гледамо. Но доцније, Лазић се покаја, што не даде тражену цену, те
се, тога истога дана, опет вратимо кући Петронијевој. Тада застанемо у
Петронијевој кући и Мијаила Беговића.

Како беше позно за наш повратак, то ми на понуду Петронијеву остадосмо да

ноћимо код њега, а с нама и Беговић. Еле, после вечере, затури Беговић са мном
онакав исти разговор као и поп Панта у Загорици.
Он говораше: како је народ прошлим ратом пропао, како трба да се овај Књаз
протера и доведе Петар Карађорђевић; како на овоме ради Ђока Голобочанин, а
с њиме и Чумић бивш. министар, и још неки из Паланке.
Беговић причаше: да је Петар Карађорђевић лане у рату био у Алексинцу и
писао Голобочанину да му дође; Голобочанин пошао, али га кроз Делиград нису
пустили. Ово је, рече ми, било, кад су Турци ударили на Шуматовац, с којима је
и Петар био. Најпосле и Беговић, исто као и поп, разбираше како стоји с војском
и би ли се могли поуздати у њу, те да се овај Књаз протера. Ја сам му одговорио
да је војска заиста озлојеђена и ништа више.

Но о прошлом преображењу (8 августа), кад је код жабарске цркве сабор, дође

Беговић у Жабаре. Нашао ме је у порти с народом. Питаху га неки за што је
дошао, и он је одговорио да купује свиње. Извео ме је из порте и почео ми
говорити, да он није дошао ради свиња, но баш до мене. Па је опет говорио: да
протерамо овог Књаза, па да доведемо Кара-Ђорђевића. Но да ово не може бити
пре, док се не поубијају књажеву људи, који Књазу све што опазе јављају. Ти
људи јесу: азањски кмет Јелић, сипићски Анта и лаповски Ранко. Он ме
салеташе од сваке руке, да се примим те да их побијем, а ако не могнем онда бар
да платим коме, који то може учинити.
Ја сам му одговорио: кад чујем да сте ви убили вашега кмета Јелића, онда ћу се
и ја потрудити, што се ове двојице тиче…

… У среду, 23. новембра, било је сахат ноћи, седео сам ја у својој соби са
командиром Милосавом и ађутантом Ђоком, кад ми јави командиров посилни,
да ме зове поп Пантин син Светозар. Ја изађем на поље. Светозар ми каза, да је
дошао поп Панта и ето га у другој соби па ме зове к себи. Ја уђем код попа, а
његов син, чини ми се, оде да нам поручи каве. Поп ме одмах запита:
- Како је? Шта ради војска?
- Бога ми, војска се буни, и неће да иде на границу, - одговорих ја.
Поп скиде капу, прекрсти се па рече:
- О, Боже дај! Само нек не оде, па је све добро.
- Вала попе, и неће отићи, - рекох му, били су већ напртили торбе, па их ја
зауставих.
- То си врло добро урадио. Војска не треба на овај начин да се разбегне; него кад
изађете горе на поље, па кад се стане читати молитва, онда треба да изађе један,
па да викне: не ћемо! А при том треба послати неколико људи да и по другим
батаљонима наговарају војнике да не иду на границу. Ако се тако не уради,
опасност је за све нас. Пре собом ћемо имати Турке, а за нама Русе у ланцу.
Руси ће убити сваког ко бега, Турчин ће сваког убити ко наступа. Смрт је од
сваке стране извесна! Осим тога, Руси ће се повратити у Србију, овладати
Србијом и наше жене и кћери силовати.
- Па који је тај, што ће изаћи и викнути: не ћемо на границу?
- Ти! одговори ми поп.
- Е, није то ласно, г. попо.
- Ама не брини се ти. Само изађи па викни: не ћемо на границу, а други ће
прихватити команду. Други ће и довести Карађорђевића. Има ко ће то
извршити, ти не бригај. Него прати људе, да виде како је по другом батаљонима.
Учиниш ли ово, онда благо и теби и мени. И хајде право у Тополу с војском.
Тамо ће доћи и Петар Карађорђевић, а доћи ће и друге војске с топовима из
Смедерева и Београда.
Ја пристанем...

...Сутра дан, (24. новембара) у четвртак, пошаљем Лендру, Ивана Рељића и

Ђоку дваесника, све из Тополе, и још неке, да виде, и друге батаљоне подговоре
на непокорност. Они ме известише, да су се и остали батаљони ужурбали, да су
те ноћи 15 Гружана побегли и да ће побећи и остали, чим осете да ће ићи на
границу. Овога дана ја сам Ранку све казао што сам од попа чуо и на шта сам се
решио. Обећао је да ће ме помагати.
Тога дана ми опет изађемо у поље и тада сам ја целом батаљону саопштио да ћу
повикати да не идемо на границу. Нисам тада знао, да ћемо се сутра дан
заклињати, па за то и не казах, да ћу то учинити при полагању заклетве. Рекао
сам им, да ће то бити, кад нас први пут позову и скупе, да нам што саопште.
Тога дана нисам више ништа на овоме послу радио, осим што сам се састао са
поп Пантом, који ме утврђиваше да не одустанем од нашег плана.
Освануо је петак 25. новембра.
Рано изјутра јавио нам је ађутант Ђока, да ће се наш батаљон да води данас на
заклетву. Командир Милосав искупио је људе и ми смо пошли. Уз пут каза
водник Радивоје командиру, да ће војска да се побуни и да неће положити
заклетву. Командир, од кога смо ја и Ранко крили наше планове, заповеди
Радивоју, да о томе ни једне речи више не проговори, нити то може бити. У том
дођосмо већ и на зборно место. Са оваквим расположењем и оваквим договором
наш је батаљон измарширао на Становљанско поље.
По доласку, дакле, свију батаљона, батаљони се постројише у бригадну кару,
заставе се понесу, почаст им се ода и оне у средину каре буду донешене.
Свештеник се поче облачити, и тада поручник г. Димитрије З. Павловић, који је,
по заповести команданта бригаде, имао ову свечаност руководити, командује:
капу скини. Ја први нисам хтео да је скинем. Није скинуо капу ни водник
Радивоје, ни водник Ранко, ни четовођа Данило, а за остале чинове не знам.
Војници у тај мах повикаше: нећемо да се кунемо! Ја и Ранко Радивојевић
иступимо пред батаљоном с капама на глави и голим сабљама у рукама. Изађем
пред бригадира и кажем: лане смо ратовали, па није било вајде, е, сад нећемо!
Све представке бригадирове о величини кривице и одговорности за неверност,
беше без сваког успеха. Ја сам непрекидно викао: нећемо да се кунемо! Нећемо
на границу! А на заповест: ко неће да скине капу – нек изађе напред! бригадир
добије одговор (II лепеничког) батаљона: нећемо! нећемо! ...

След догађаја према судској претрази добијен преслушањем сведока

Видевши шта се догађа, приступили су побуњеном батаљону и командири

других батаљона и почели га стишавати, наиме: Борисав Милановић, командир
крагујевачког батаљона, Радивоје Антонијевић, командир I лепеничког
батаљона, као и потпоручник г. Ђорђе М. Стојићевић који је као официр
побуњеном батаљону имао да командује. На Радивоја нападе Живић са два
војника, обалише га, и кундацима тукоше. Своме командиру Милосаву
Радосављевићи, припрети (Живић) да се уклони што је овај и учинио. Неколико
војника побуњеног батаљона проби се кроз друге батаљоне у намери да строј
покваре. У овом послу, ова група допре до коморе I лепеничког батаљона и
покупи пушке и 164 тестета бојевих пушчаних метака.

Да би зло, по себи велико, опет што мање испало, командант заповеди, да сви
батаљони мету капе и да се на своје место у логор одведу. Али у томе моменту
он примети, да се неодређени број војника II лепеничког батаљона поче
примицати њему, очевидно са непријатељским намерама. Саветујући их,
командант се повлачио к десном крилу крагујевачког батаљона.
За овим, Иван Рељић, војник из Тополе, командова да се пуни и пуца. Живић
повика командиру Милосаву: бежи куме! уклони се! – и овај се уклони.
Да би пажњу бунтовника на себе привукао, те да не утичу на друге батаљоне,
командант је усео на коња и дошао позади I лепеничког батаљона. Но тада
припуцаше 10-15 пушака. Једног ордонанса бригадирова згоди тане у зенгију, а
другоме проби мекинташ. Командант бригаде, пошто није успео да мирним
путем смири војнике, одјури у галопу према граду праћен пуцњевима
побуњеника.

Милован Живић, водник:

- Не знам свакога ко је пуцао. Видео сам само тога Ивана, Лендру и Пауна
Манојловића – Тополце - … После овога чух још две пушке. Одмах за овим
направи се велика гунгула и ларма и кара се поквари. … Еле, изврши се попова
молитва. Ја затурих кавгу и војска се растури. Било ми је само то чудно, како се
остали батаљони не побунише, кад су ме Лендра и остали изасланици на јако
уверавали, да је и код њих било расположење исто као и код нас. По предлогу
поповом ја одмах похитам у Тополу, а са мном и повећи број војника.

Милосав Радосављевић, командир:

- Тај батаљон бројаше 540 војника. Од њих не беше их дошло на Становљанско
поље 97 војника. Од ових, 160 њих положише истога дана заклетву. Остатак од
283 војника или оде кућама или у Тополу.

Пошто се одлучним мерама, које војна власт одмах предузе, смири усколебаност
у бригади и војска доведе у ред, завереници видевши се усамљени, оставише
зборно место, али не крену у град испред кога су постављени топови, већ се
преко крагујевачких винограда упуте у Тополу. У Тополу су приспели истога
дана око поноћи, и улазак свој огласили праском из пушака, праћеном псовком
и претњом, која се односила на Књаза и земаљске власти.
У Тополи беше и војна станица, и њен начелник, г. Антоније Лазаревић, писар
суда окр. крагујевачког, већ отправљаше службу. Та ноћ застала је у Тополи и
начелника ср. јасеничког, г. Симу А. Павловића, који прикупљаше логорну
храну. У званичним извештајима што их поднеше војноме суду (СБр. 120 и 138)
они обојица констатоваше узнемирујући улазак побуњених војника. То је
потврђено и исказима других сведока.

Изводи из аката и образложења пресуда крагујевачко-тополске побуне

У суботу 26. новембра, па све до 29. новембра, отпочеше се вршити многобројна

казнене дела.

Коловођа побуне Милован Живић, уз помоћ Ранка Радивојевића, разви

свуколико своју делатност у три правца:
1. да прибави што већу оружану силу, довољно снажну за извршење
намишљеног плана;
2. да напада и руши све тешкоће и сметње, које би му у овом послу ставиле на
супрот државне власти, или људи њој одани; и
3. да раздражљивим беседама, скаредним псовкама и претњама његовим, или
његових војника и помагаче, према владаоцу – шири дух мрзости, а с овим и дух
побуне, не само међу војницима, но и међу осталим грађанима.

Радећи у првом правцу, он се трудио да придобије Ранка Радивојевића, човека

енергична за превратне послове, и придобивши га буни с њиме целу бригаду
под изговором: нећемо на границу!
Дошавши у Тополу, он писмом дозива Танасија Лукића из Загорице, па и њега
придобија.
Он писмом позива и бивш. командира Андрију Ризнића из Бање, но овај се
ставља на расположење државној власти.
Да би сазнао какво је расположење у смедеревској војсци, он из логора
крагујевачког пише Беговићу у Азању и тражи журан одговор.
Да његов батаљон, с којим је мислио извршити побуну, не би ослабио, он
утишаваше неке војнике, који се хтедоше да одаду у бегство.
Да би побуну његова батаљона пренео на остале батаљоне, он шаље три своја
војника, да шире дух непокорности и међу њима.
Дошавши у Тополу, он осматра тополску тврђаву и труди се добавити кључеве
од њених кула; пише грозеће наредбе на околне општинске власти: да му се све
и мало и велико, од 15-те до 60-те године стави под оружје и дође у Тополу;
журно набавља барут, олово, капсле; оправља покварене пушке, отима нове;
шије заставу, куражи скупљене војнике да се не разилазе, уверавајући их да ће
му силна војска с топовима и муницијом доћи из Крагујевца, Смедерева и
Београда заједно са старешинама; а да би им доказао, да његово дело није
богомрско, он заповеда тополским свештеницима, да служе службу у цркви
њему и његовој војсци.
Он обећава Беговићу, да ће уклонити са света сипићког кмета Анту и лаповског
Ранка, ако он то учини азањском кмету Јелићу. (Тодор Николић – Осаћанин, из
Јунковца, резервиста народне војске, у току тополских догађаја, казивао је да је
Беговић њега нудио да убије Јелића, а за то му обећавао 60 дук. цес.)
Он са голом сабљом пресрета и злоставља Радивоја Антонијевића, командира I
лепеничког батаљона, кад је овај његовом узбуњеном батаљону саветовао
покорност и послушност.
Он још уз пут наручује својим војницима, да похватају начелнике: среза
јасеничког и среза лепеничког, и начелника станице тополске, и дошав у Тополу
и сам их вија, да би осигурао своје предузеће, до појава веће силе, коју је
непрестано ишчекивао.
Он то чини и са среским писаром г. Младеном Тодоровићем.
Он голом сабљом пресрета среског пандура Јована Вујића, спречава га у
вршењу званичног посла, ипод стражом испраћа из Тополе.
Против 25 Белосавчана, који беху од општинске власти послати да виде шта се у
Тополи ради, и да спрече додир бунтовника са њиховим селом – он истури свој
ланац, пуца на њих, роби их и обезоружава.
Против ланца стајаће војске, која дође из Београда да неред угуши он са
жабарског виса Бокања истури свој ланац.
Он збације кмета тополског и сам лично издаје заповест бирову, да село на збор
сазове; жабарском и загоричком он прети убиством и паљевином, ако се његови
налози не буду тачно извршавали.
И докле он ово са државним и општинским властима ради, дотле његови
разуздани војници, под његовим окриљем, насилно пуштају сву стоку станице
тополске, и свима опасностима грозе кмету, што ју је скупио; упадају у дућане и
приватне домове оних, који нису на њиховој страни, пљачкају и разјурују
становнике, па и саме друмове поседају, спречујући сваку комуникацију,
нарочито никог не пуштајући да на границу оде; услед чега становници
остављају куће и имања, па бегају, а путници далеким заобилажењем траже
друге путеве да би отишли куда су намислили.
Радећи у трећем правцу он и његови помагачи просипају против Његове
Светлости Књаза ниске и гнусне грдње и клевете.
Дела у сва три правца доказана су и признањем самога Живића, и признањем
његових саучесника, и испитом многобројних сведока.

Признање Ранка Радивојевића истоветно је са признањем Живића готово у

свима изложеним радњама, изузевши само раније Живићеве односе са поп
Пантом и Беговићем који му не беху познати.

Поп Панта је признао своје састанке са Живићем у Загорици, са Голобочанином

у Тополи, о тополском вашару, па и оне у Крагујевцу са Живићем, куда је
отишао иако је на самрти оставио своје болесно унуче које је затим у томе
осуству његовоме и умрло. И мада не пориче разговоре са Живићем о рату и
војсци, ипак није признао исказ Живићев за истинит. Но исказ Живићев би
поткрепљен и другим доказима.
Тако је поп Панта, позивајући, пре тога, и свога брата у заверу, правио овако
упоређење између прогнате и владајуће династије:
- Кад је његова (Карађорђева) фамилија овом земљом владала, тада су људи
носили чакшире и туреве, да би сто ока брашна могло стати у њих. А овај нас је
Књаз дотерао, да метнемо обе ноге у једну чарапу. Него, несрећници! сложите
се, па да протерамо овога… (следују погрдне реченице противу Кнеза).
Доцније опет, овај исти поп износаше једном заклетом сведоку (свештенику)
једну слику и питаше га: зна ли кога слика представља? Кад му је сведок
одговорио да не зна поп је продужио:
- То је слика Петра Карађорђевића, и он ће бити Књаз, а не ово… (следују опет
погрдне реченице).
Другом заклетом сведоку, поп Панта о Тројицама говораше:
- Кад ви пођете на границу, Пера Карађорђевић доћи ће у Тополу. Он је већ
готов. Но док ви не пођете он не може доћи. Он ће бити нама књаз, а не ово…
(следе погрде).
Но страсна мржња попова према владајућој династији није се само изливала на
њене живе представнике; она је оставила трагова и над онима који су већ мртви.
На једноме чистом листу октоиха цркве тополске, било је записано, по обичају
који од вајкада постоји, о блаженопочившем Кнезу Михаилу ово:

Знатисја буди, јако погибе србски Књаз Михаил в 29 дењ месјаца Маја 1868
љету, старости же јего 45 годину. Бист же Књаз сеј в племени Обреновића III
муж храбар, благ, благочестив, правдољубив и свакој добродетељи избран и
изрјадни. Убиша јего изгнани књаз Александар Карађорђевић и најемници јего,
јако да ухитих престол јему. Сего ради прокљат бист от в сего сербскаго народа,
а Угри вергоше јего в темницу.

Поп Панта назвао је ову записку – пашквилом, одсеко дотични лист и однео
својој кући, где је нађен заједно са једном сликом, која представља мучко
убиство тога владаоца.

Беговић је такође признао састанке са Живићем у Клоки и Жабарима, као и са

Голобочанином у Тополи, о тополском вашару. Он је признао и пријем
Живићевог писма из логора крагујевачког; и мада је и он, као и поп Панта,
признао разговоре о рату, војсци и Књазу, ипак Живићев исказ, онакав какав је,
није признао.
Но исказ Живићев што се тиче онога разговора у Клоки, обистињен је исказом
заклетог сведока: Петронија Новаковића, у којега је у кући тај разговор вођен; а
унеколико и исказом другог сведока: Радојка Лазића. Исто тако исказ Живићев
што се тиче оног разговора у Жабарима, односно убиства поменутих кметова,
утврђен је исказом Осаћанина, коме је Беговић давао 60 дук. ћес. да убије кмета
Јелића.

Истрага против Ђорђа М. Деметровића – Голобочанина, трговца из Смедерева;

против Дамњана – Даче – Спасића такође трговца из Смедерева, и против
Јоксима Добричића, механџије из Аранђеловца

Голобочанин је признао своју радњу за Карађорђевића путем преврата, и као

раднике на истом предузећу означио: Аћима Чумића, судију у касац. суду, свога
личног и начелног пријатеља, с киме је још и у сродству, Јеврема Марковића,
потпуковника, Илију Милосављевића – Коларца, трговца из Београда, и Дачу -
Дамњана Спасића.
По исказу Голобочаниновом, Чумић је радио на промени престола и онда, кад је
на влади био. Он износи непријатељске разговоре Чумићеве о садашњем Кнезу
још из ранијег доба, као и уверавања Даче Спасића и Владе Љотића, секретара
Петра Карађорђевића, с којима је имао састанак у Пешти 1873. године.

У зиму 1877. године, баш пред изборе посланика за велику наодну скупштину,
Голобочанина је Влада Љотић поново уверавао у Пешти о радњи и симпатијама
Чумића за Карађорђевиће. Овим уверавањима Љотић је додао и прекоре, што
Чумић ствар Карађорђевића није извео у њихову корист још 1873. год. кад је на
влади био, и што није сталан у избору, јер докле је пре био за Петра, сад, вели,
нешто разбира за Ђорђа млађег брата Петровог. Тада је Голобочанин први пут
од Љотића чуо, да се у Србији ради да се сазове велика народна скупштина, која
би, руковођена Чумићем, имала да изврши преврат.
Њега је о овоме уверио поменути Дача и још један пријатељ Чумићев, кад се у
Србију вратио, а и сам Чумић, кад се с њим састао у Београду после распуста
велике скупштине. Бивши дотле у размирици са Чумићем, због притвора, у који
паде 1873. год. због неке своје кривице, и још због неких политичких
несугласица, они се тада помирише, и тада му је Чумић отворено казао, да ради
на промени владаоца у корист Петра Карађорђевића.

Голобочанин: Пре свега, говорио ми је Чумић, треба да раскрстимо са овим

Књазом. Презадужи ову јадну земљу. И сам се презадужио. Не зна се ни ко пије
ни ко плаћа. Права луда кућа! Извео је и саранио 20 хиљада људи, па шта је
добио? А што се избора тиче, ја сам за Петра, па ако не ваља – на поље с њим:
дај оног средњег Ђоку! Ако ни овај не ваља, дај оног најмлађег Арсенија – а
дотле ћемо и ми помрети – па већ како Бог да!

И кад му је Чумић затим, поводом брзог закључења велике скупштине,

представио потребу чвршће организације незадовољене партије, којој он беше
на челу – он му је саопштио, да је у Београду образован један клуб у том циљу,
и он га је први у тај клуб одвео, у који је после Голобочанин редовно одлазио,
кад год је у Београд дошао. За мене се – вели Голобочанин – свака његова реч
лепила као туткало.
По Чумићевом разлагању и Голобочаниновом доцнијем личном сазнању, клуб је
радио, да протури што више Карађорђеваца за кметове и одборнике општинске,
да би ови, приликом избора посланика, могли протурити што више таквих људи
у скупштину. Пошто би се на овај начин дошло до скупштинске већине, на
првој редовној скупштини, имао би се поднети предлог да се сазове велика
народна скупштина. Ова, пак, имала би да учини Кнеза одговорним за рат, а
владу за ратне трошкове, и пошто се они неби могли оправдати, влада би се
ставила у оптужно стање, Кнез прогнао, па довео Петар Карађорђевић.
У том циљу, а одлуком клуба, Голобочанин је и кандидован за посланика
вароши Смедерева, на место Милетића, пошто је та странка најпре Милетића
приволела те је својевољно дао оставку, а Живота Лукић – Маркићев из
Милошевца, за посланика среза орашког, на место Милојевића, и помоћу
агитација чланова клуба и његовог шефа Чумића, они су, Голобочанин и
Живота, били и изабрани.
По закључењу летошње скупштине, у јулу месецу, на којој се поменути предлог
не могаше поднети, зато што не беше скупштинске већине, Голобочанин је
посетио Карађорђевиће на њиховом спахилуку у Боксегу у Угарској. Ту му је
саопштио Љотић, да је на неколико дана пре његова доласка, имао са Чумићем
састанке у Бечу, у ствари преврата.
Најпосле, Голобочанин исказује, да је у разговорима са Чумићем претресано и
питање: како би се могло помоћи великој скупштини, ако би у тренутку
извршења државног удара, запретила каква опасност, и тада га је Чумић
уверавао, да ствар и с те стране добро стоји, означивши му између осталих и
Јеврема Марковића, као човека, који би се њиховој ствари ставио на
расположење.

Дамњан Спасић – Дача: Пред велику скупштину, држану у фебруару прошле

године, био сам у Београду, и састао се с Чумићем, који ме је одвео својој
кући. Ми Дачо овде живо радимо – говорио ми је Чумић – на једноме пројекту,
и на сазиву велике народне скупштине. Ова ће скупштина закључити мир, а по
том ће збацити владу, узети власт у своје руке, збацити Кнеза, и на његово место
поставити Ђоку Карађорђевића. Том приликом препоручио ми је, кад се
скупштина већ буде састала, доведем 50-60 одабраних, а колико се сећам
оружаних људи. Најпосле, прошлог лета, кад сам у Темишвару био, саопштио
ми је Никола Живковић – Шушњар, агент Карађорђевића, да је Чумић, бивши
тог лета у Бечу, имао састанке са раз-кнезом Александром, Петром и владом
Љотићем, у ствари преврата, и тада је Чумић од Карађорђевића или 2500 или
3500 дуката ћес. Заборавио сам која је сума од ове две именована.

Но радња Спасићева, нарочито радња Голобочанинова, не лежи сва у овоме

њиховом признању. По исказу једног заклетог сведока, они су још прошлог лета
пред њим говорили, да ће се преврат у најкраћем року извршити: или путем
скупштине, или оружаном руком, означивши му за коловође Чумића и Јеврема.
Сведок је даље саопштио, да њих двојица – Голобочанин и Спасић – осим
непрекидне везе с Љотићем и Шушњаром, стоје у писменој вези и са самим
Петром Карађорђевићем. У Дачино јкући имао је прилике да чита четири писма
Петрова, од којих су нека изрицала прекоре што се споро ради, а нека
изражавала препоруке, да се тачно поступа по упуствима Љотића и Шушњара.
Сведок је даље рекао, да њих двојица – Голобочанин и Дача – осим непрекидне
веза с Љотићем и Шушњаром, стоје у писменој вези и са самим Петром. У
Дачиној кући имао је прилике да чита четири писма Петрова, од којих су нека
изрицала прекоре што се споро ради, а нека изражавала препоруке, да се тачно
поступа по упутствима Љотића и Шушњара.
У саобраћају путем телеграфа, веза њихова са овом двојицом била је одржавана
депешама у редакцији коју су они за овај циљ уговорили. Тако је Шушњар
телеграфисао: Свињама је пијаца добра – дотерајте их. То је значило: да му
један од њих двојице (Голобочанин или Дача Спасић) дође на састанак. Ако ли
је пак додато: Мика је здрав – значило је – да је Петар у Ковину, па да иду к
њему.
С концем августа, кад је путовао у Неготин, сведок је и сам добио поруку од
Голобочанина, да једну депешу такве врсте, под својим потписом, из Базјаша
отправи Шушњару.
По редакцији Голобочаниновој, депеша је имала гласити: Јави одмах депешом
Ђорђу Деметровићу, Голобочанину - ако Пера заиста долази у суботу у Ковин –
долазак Перин под шифром: Мика је здрав, јер извесне личност на његовом
оборима чекају. Голобочанин је и сам признао, да је се једном приликом, у
саобраћају са Шушњаром послужио депешом која је могла бити разумљива
само њему и Шушњару.

Из Архиве Београдског пашалука

Нишки мученици из 1821. године
-Податци према турским изворима за нашу историју-

Година 1821. била је једна од ретко неповољних за турску царевину, али и једна
од најстрашнијих за хришћанске народе на Балкану, нарочито за Грке. У Јањини
Али паша Тепеделенски одрекао је послушност Порти и султану, затворио се у
град и борио против Хуршид Ахмед паше, кога је султан као самосталног
сераскера упутио да осввоји Јањину и казни епирског тиранина и царског
одметника.
У Србији је, по доласку Марашли Али паше у Београд, владао привидан мир.
Милош који је у почетку био врло скроман у својим захтевима почео је сада
истицати српске претензије. Нешто по својој памети а више по савету руске
дипломатије, одлучио је да за Србију тражи статус сличан ономе који су имале
румунске кнежевине и архипелашка острва са наследним кнезом на челу. На
збору кнезова од 22. октобра 1820. године, изабрана је депутација која је имала
да крене у Цариград и да код Порте испослује права и спокојствије српском
народу. 19. јануара 1821. год. Портин драгоман (званични преводилац) известио
је српске депутате да су већ одређени делегати који ће са њима преговарати о
уређењу српских послова.
Управо тога дана умро је у Букурешту влашки кнез Александар Суцо, а у
Влашкој и Молдавији подигла се буна. Александар Ипсиланти, ађутант руског
цара Александра I, као врховни вођ Хетерије, разаслао је проглас и писма на све
стране и почео скупљати помоћ и добровољце за борбу против Турака. Месеца
марта он пређе границу код Прута са нешто мало добровољаца, и уздајући се у
цареву помоћ, уђе у Влашку и заузе Букурешт.
Баш у то време у Љубљани беху окупљени суверени Свете Алијансе ради
договора за угушивањеустанка који је избио у Италији. Кад је цар Александар
био обавештен о поступку Ипсилантија хтео је да му помогне, али под утицајем
Метерниха би принуђен да измени своју одлуку па му је том приликом писао: да
би било недостојно цара да подрива темеље Турској срамном акцијом једног
тајног удружења. Изгубивши царску потпору, Ипсиланти није више имао наде
за успех. Јуна 1821. године у борби код Драгачана би потучен и приморан да се
повуче у Мађарску где су га затворили.
За то време његов брат Димитрије Ипсиланти и принц Кантакузен, истакнути
чланови Хетерије, искрцали су се у Мореји и развили хетеријску заставу црне
боје са симболичним Фениксом. Германос, патраски митрополит, позвао је, на
Благовести 25. марта, цео грчки народ на устанак и прокламовао грчку
независност. Грчки хајдуци, Клефти, и морнари са острва дигоше се на оружје.
За неколико недеља цела Мореја била је у рукама грчких устаника.

Почетком марта стигао је извештај Порти да је Ипсиланти упао у Молдавију.

Вест о устанку у Влашкој и Молдавији под вођством молдавског кнеза и
Ипсилантија, руског генерала, узбунила је духове у Цариграду и пренеразила
Порту. Гласови о побунама у Мореји деловали су још страшније.
Порта није могла веровати изјавама руског посланика Страганова да ови
догађаји нису наступили са знањем и по вољи руског императора. Напротив, сви
су знаци откривали једну заверу ширих размера, једну јаку и добру организацију
помагану споља, која је с планом имала да подигне устанке у свима
хришћанским провинцијама на Балкану и да на развалинама европске Турске
царевине успостави један нов политички поредак.
Под утисцима ових узбудљивих вести и догађаја у Турској се ствара терен за
нереде ширих размера. Разне вести се протурају и уноси немир у турске масе. У
Цариграду се пронесе глас да су Грци створили план да се докопају арсенала, да
тако постану господари престонице и изврше покољ над Турцима. Страх
завлада међу муслиманима, Цариградска влада губи власт над престрављеним
турским масама.
Турцима је изгледало да је света исламска вера у опасности. Огорчење је расло у
толико више што се није знало тачно порекло и домашај свима овим догађајима.
Турски страх давао је невероватне размере свима могућим и немогућим
вестима. По познатим чињеницама могле су се правити најгоре претпоставке:
Влашка и Молдавија подигле се на оружје, над Турцима извршени су покољи,
устаници ступили у везу с Милошем Обреновићем; Али паша Тепедоленски
држи се у Јањини и позива у помоћ грчке устанике уверавајући их да се за њих
бори; Мореја, Епир и Херцеговина ускомешане су, одричу покорност и устају на
оружје.
У другој половини марта већ се чује да се од шеих-ул-ислама тражи фетва за
покољ Грка. Деветнаестог марта велики везир Бендерели Али паша издао је
бујурулдију да се муслимани оружају против подлих Грка. Дејство овог акта
било је поражавајуће. Муслимани у Цариграду и по целој турској царевини до
деце и стараца похиташе да се снабдеју оружјем. Турско беснило дошло је до
врхунца. Дипломатске ноте нису више имале дејства.
У то време у Цариграду је била српска народна депутација. Порта је у овим
узбурканим приликама сматрала за потребно да српске депутате преведе из
њиховог стана у Патријаршију. Обезоружани, они су преко цариградских улица
преведени у Патријаршију са амбулицама на леђи.

Првих дана априла одаслато је на брзу руку осам хиљада војника у Влашку и
Молдавију. Ова војска је успут починила стотину чуда над рајом и над
Европљанима идући од Цариграда уз Босфор док се није укрцала у Варну.
Идући водом крај Бујукдере војници су пуцали на све стране, ранили многа
лица и оштетили много приватних кућа и страних посланства. Улазили су у
станове, пљачкали и злостављали затечене укућане. Шпански министар и
драгоман руског посланства имали су да издрже овакве посете. Госпођу
енглеског посланика истукла је нека Туркиња. На кући аустријског
интернунција разбијено је педесет прозорских окана. Турско јавно мнење није
се могло утишати. Све је кипело од жеље за осветом. Страх и верски фанатизам
довели су Турке до безумља.
Деветог априла ушао је у Цариград велики везир Бендерели Али паша. Сутра
дан на сам Ускрс цариградски патријарх Григорије ухваћен је био после службе
и везан одведен бостанџи баши (главни заповедник телесне гарде султанове).
Око пет часова по подне осамдесетогодишњи Патријарх био је обешен у
свечаном одејанију, онако како је служио, на вратима патријаршијске цркве.
Истовремено више десетина високих свештених лица, међу њима три
митрополита, имали су исту судбину у другим деловима вароши. После
извршеног варварства над поглаваром источне православне цркве дошао је пред
патријаршију велики везир и пушећи чибук мирно посматрао патријархов леш
који су Јевреји са задовољством вукли по цариградским улицама и најзад
бацили у море.
Нереди и свирепости нису били само у Цариграду. 16. априла пише Милош
своме брату Јеврему: до Ниша и Јерусалима ужасна сеча бива.
У Једрену је убијен бивши патријарх Кирило. Које у Цариграду које по
унутрашњости земље поубијано је и повешано око осамдесет епископа. У
Мореји приликом освојења Патраса, Турци су посекли око петнаест хиљада
становника. Ужасна је била турска освета на све стране.
Србија је била поштеђена благодарећи великим напорима Милоша и Марашлије
који су успели да очувају мир. И Срби и Турци у београдском пашалуку
претрнули су били од страха да не дође до узајамног покоља.
Порта је такође страховала да се и Срби не дигну на устанак, знајући да многи
српски емигранти и Карађорђеве присталице припадају хетеријанском покрету.
И на самог кнеза Милоша пала је сумња у месецу фебруару, кад је приликом
тајног прелаза код Адакале ухваћен Тесалац Аристид Папа, један од првих
апостола Хетерије, који је носио Милошу писма од Ипсилантија у којима га
позива на заједничку борбу против Турака. Мухафиз Адакале, Абдурахман
паша, послао је сва одузета документа у Цариград а Аристид је погубљен.

Буна Абдуле и Добрњца (25. марта – 6. априла) била је чисто унутрашње

природе. Кнез Милош чим дозна за ту буну угуши је у самом њеном почетку.
Међутим страх и зебња од изненадних догађаја нису га напуштали. Таласи
муслиманске разјарености запљускивали су Србију и непрестано претили
њеном миру. Марашлија је, односно Турака, предузео све да се мир одржи. Они
т.ј. Турци су чинили којекакве испаде и говорили којешта по кафанама, али
изгреда није било. Изузетак је био некакав Арапин, силеџија, који је тукао и
срамотио сиротињу по чаршији на велико удовољствије Турака и Чивута, све
док то није дочуо Марашлија и поручио му да бере памет.
Априла месеца Порта је наредила Хусеин паши Газванозоглу да са пет до шест
хиљада војника пође из Солуна за Ниш и тамо буде у приправности, ако би се
евентуално Милош придружио револуционарном покрету.
Кад је чуо за долазак ових трупа Милош се био врло унеспокојио. Марашли Али
паша пише му 13. априла 1821. г. и преко Грка Ђорђа Поповића Ћелеша (алиас
Георгиус Папаз-оглу) најављује долазак Хусеин паше Газванозоглуа. Долазак
Хусеин паше на границу Београдског Пашалука није био мио ни Марашлији.
Приближавање другога везира могло је бити предзнак да је пао у немилост код
султана, да може бити смењен.
На глас да је Хусеин паша дошао Милош је у Ниш послао своја два човека,
Мијалка Јовановића, кнеза из Јагодине и Сали агу, свога писара, да га поздрави
и као добар сусед пожели добродошлицу, али у исто време сазна какве намере
има према његовој кнежевини. Уствари Милош је био далеко од сваке помисли
да тада ствара побуне. Знајући да је у хетеријским покрету највише Срба
емиграната, његових сународника, он није радо могао да гледа на ту тајну
организацију и њено јачање уопште, а поготово не у Србији. Сем тога рачунао је
да никако није било опортуно затезати односе са Портом у моменту када његови
депутати преговарају у Цариграду, јер би им тиме осујетио сваки успех, а од
побуне није могао очекивати какву већу добит.
Нови мухафиз Ниша, Хусеин паша Гаванозоглу, одмах по пријему дужности,
наредио је да се посече његов претходник Али паша и да се обесе митрополит
Мелентије са два свештеника и још два грађанина, па је после извршеног
наређења поднео писмен извештај Марашли Али паши у Београд.

Факсимил писма Хусеин паше Гаванозоглуа београдском везиру Марашли Али

паши (на српски превео Глиша Елезовић)
Његовој племенитости срећном, милостивом брату ми најцењенијем,
најпоштованијем Господину везиру и муширу
Пређашњи мушир Ниша Али паша, не хотећи да мирује, начинио је савез са
нишким митрополитом па је потајно ноћу одржавао састанке и кројио планове
да, сачувај Боже, истреби народ муслимански у Нишу и на тај начин да високој
царској влади и вечном царству натури на врат једну велику бригу. Пошто сам
најсавесније испитао ствар, погубљени су поменути паша, речени митрополит,
двојица ћафира, који су сви били утицајни људи у вароши. Пошто су због тога
погубљени, њихова тела, што су у зло била огрезла, склоњена су са лица земље.
Отсечена глава поменутог паше послата је на врело правде (у Цариград).
Интерес посла захтева да мојој маленкости изволите послати једну бујурулдију
како је ваше везирство уобичајило давати мутеселимлук градским чуварима и
једну бујурулудију ајанску, оставивши места непопуњена за имена.
Даље што се тиче овога краја користим прилику да вас известим да се неће
пропустити ништа да се учини што буде потребно у пуној оданости и
искрености према вама. Од Бога се надам да ће ваш слуга Мустафа бег, много
цењени мухурдар, ако то ви зажелите, моћи да вас о свему обавести више но
што је у овом мом писму казано. У сваком случају жеља би ми била да преписку
наставимо и покорна молба да ме штедро помажете чиме ћете ме особито
обавезати.

25 шавала хирџијске 1236 године (т.ј. 15. јула 1821. рачунајући по ст.
календару). За љубав и за правицу изгибших мученика за веру у Бедру и
Хунеину – Хусеин Ата син Муратов.

O овом догађају и учесницима М. Ђ. Милићевић у Поменику и Краљевини

Србији, између осталог, пише:

Владика Мелентије дошао је у Ниш после Владке Макарија II; био је човек
средњег раста, смеђе косе и браде; кад је погинуо, могло му је бити 50 година;
нарави је био благе, живота уредна, чиста, руке подашне, срца побожна, а
навика у свему тачних, особито у црквеним дужностима.
Кад је године 1815., Марашли-Али-Паша, као румелиски валија, ишао с војском
на Србију, да угуши нови српски устанак, узео је са собом из Ниша и нишког
владику, и довео га у Ћуприју, ради преговора са Србима. Онде је Владика
Мелентије више пута писао Србима писма, и саветовао их да се измире с
Турцима, а и њему се је Кнез Милош обраћао више пута, те му казивао народне
невоље, и молио га да помогне у везира да се углави повољан мир.
На тај начин, Владика Мелентије је загледао ближе у жеље и тежње српског
народа, и ступио у тешње познанство с народним старешинама, особито с
Кнезом Милошем.
Пошто је мир с Марашлијом утврђен, Владика Мелентије вратио се у Ниш, на
своје место.
У оно време, у нишкој цркви, бејаше прота Стојан Поповић, далеко чувен и
уважен, не само као свештеник, него и као родољуб, као човек мудар, и као
јунак, који не зна за страх. И овај прота је био лични познаник Кнеза Милоша.
Према својим душевним врлинама, Прота Стојан се је одликовао и телесним
особинама. Био је висока раста, крупна тела, снажна састава, а гласа тако јака да
се је, кажу, могло чути чак на Горици кад Прота Стојан пева у нишкој цркви!
Уз Проту Стојана, беше и свештеник Ђорђе Цинцарин, родољуб и јунак, какав
се свакад високо цени.
С овом двојицом свештеника, живели су у великом пријатељству: Младен
Овчаревић, бакалин; Голуб Мутавџија и Радисав Екмешчибаша, први људи у
Нишу и у округу нишком и по имућности, и по уважењу које уживаху. Владика
Мелентије познао се је с тим људима, како је дошао у Ниш; доцније се
спријатељио с њима као да су били род рођени.

У априлу 1821. на другој страни турске царевине, букну устанак коме не могаху
не симпатисати сва хришћанска срца. У Нишу и околини родољуби се сваки час
надаху великим догађајима.
Порта, у границама своје државе, прибираше војску да сваки устанак у крви
угуши, а ван граница разашиљаше ноте јевропским силама, да би разбила сваку
симпатију према очајницима који су слободе жудни.
Да пак ватра не би планула на овом крају царевине, где је вешта рука Коџа
Милошева већ била готова да је управља и подстиче, Турци похиташе у Ниш с
великом војском.
Хусејин–Паша, убрзаним маршем преко Солуна, Куманова, и Врања, с 8000
људи стиже у Ниш о Тројицама 1821.
Кнез Милош, свакад вешт човек, с једним својим писмом, пошаље у Ниш Мула-
Сали-Агу, и Мијалка Јовановића из Јагодине, да новог нишког Мухафиса
поздраве добродошлицом, и да му од кнежеве стране понесу едије (дар), а то је :
за клањање сиџаду од зелене кадиве, на којој је златом навезена џамија с
мунаром.
Хусеин прими дар, захвали се комшиском поздраву, изјави да нема заповести
ништа чинити против Србије, али и Милош нека седи мирно.
Мијалко, после тога, оде нишком владици, те и њега поздрави од стране Кнеза
Милоша. Захваљујући на поздраву, владика узме неколико пари лепих чарапа,
те их да Мијалку, говорећи:
-Поздрави Кнеза Милоша, и понеси му ово! Ми смо обувени!
Учинивши што му је заповеђено, Мијалко се врати у Крагујевац, да јави Кнезу
како му је заповест извршио.
Хусеин-Паша пак, чим се је сместио у нишки град, одмах заповеди те се погуби
Али–Паша, дотадашњи нишки мухафиз. Кривица му је била што је био лабав
према владици Мелентију и другим родољубима нишким.
Иза тога он дозва у град владику Мелентија, проту Стојана, попа Ђорђа,
Младена, Голуба, Радисава и око 200 других нишевљана. Намера се није крила:
ваљало је народ застрашити да отури мисао о устанку; а да би се то урадило,
ваљало је да неколико првих људи плате главом.
У том страшном часу нађе се пријатеља који Владици Мелентију и Проти
Стојану понудише прилику да утеку. На ту понуду, владика одговори:
-Нећемо! Боље је да страдамо нас двојица, него толики народ због нас. Једном
се мора умрети.
Кад треба одсећи хришћанску главу, турски суд суди врло брзо. Другога дана
Св.Тројице ти су људи затворени, а трећег дана војници пашини изведоше
Владику Мелентија, Проту Стојана, Попа Ђорђа, Младена, Голуба и Радисава на
нишки мост, где су већ била дигнута шесторо вешала и конопци доле
спуштени.
Владика је ишао напред; за њим Прота Стојан, па за протом она четворица. Сви
беху ведри, мирни, озбиљни као да иду на какву религиозну свечаност...
Бог да прости славне мученике! Светао им помен у потомству!

(18) Нишки устанак 1841. (Милојева и Срндакова буна, нишка буна, или
лесковачка буна, Милојева буна, Срндакова и Чавдарова размирица, бојаџијска
размирица, власотиначки бозгун.)

Прве недеље после Васкрса на Томину недељу 6. Априла 1841. избио је устанак
противу турског зулума у нахијама Нишкој, Лесковачкој, Пиротској и
Прокупачкој. Правитељство Србско решило је да се неутрално држи, тј. да не
допусти људима из Србије у буну мешати се, а Књаз Михајло, поводом тим,
издао је Прокламацију следећег садржаја:

Христијани живећи у нахијама, Нишевачкој, Пиротској, Лесковачкој и

Прокупачкој, пределима Сербије соседним, 6. овог месеца противу ондашњи
Турака, по њиовом изјасненију зулумћара, подигли су се.
Движеније ово, било оно каквог му драго рода, ни најмање се не относи на
пределе Књажества овог. Народ је Србскиј правима својим, дарованим му
Височајшим Султанским Ферманима и Хатишерифима, осигуран у спокојствију
и безбедију своме. Наслаждавајућисе спокојствијем и миром, сви житељи
Сербије треба да су страни овому движенију онострански подданика Његовог
Султанског Величества, и да избегавају и клонесе свега овог, чим би и они узели
участије у движенију овоме.
Објављујући ово настојећом Прокламацијом народу Србском, живејше
препоручујем свима вообште и свакому воособ, да свакиј само своје послове
гледа и налозима својиј предпостављени Власти повинујесе, да нико не узима
участије у поменутом движенију, и да се нико ни најмање у исто не меша.
Ја се надам, да ће сви житељи Сербије дужности својој повиноватисе и овоме
Моме налогу следовати, чиме ће показати и овом приликом дужну своју
послушност и приверженост к Правленију своме; но ако би кои толико
дерзновен био, да се покуси умешати се у дело ово и тиме преступити ову Моју
височајшу препоруку, бит ће праведно сматран као миронарушитељ и
противник Правитељства, и као таковиј бит ће подвергнут строжајшему
наказанију.

В. No 403. 10. Априлија 1841. у Београду.

(М.П.) Михаил М. Обреновић с.р.
Књаз Србскиј.

Повод буни, која је у народ Христијански Нахије Нишевачке, Пиротске,

Лесковачке и Прокупачке с почетком месеца Априла тек. год. (1841) противу
Турака, својих зулумћара, подигао, био је многоструки. Кад је Хатишериф од
ђулхане у Ниш стигао, онда је Ч. Паша Нишевачки, Мустафа-Паша, народ
сазвао, и прочитавши му исти, протолковао, по гласу кога они нису више
Царске мирије давати имали, но само 3 Гроша на 100 од имања свога; даље
слободно им је било селске Кметове између себе избирати, који ће ту Царску
мирију по народу купити и напослетку опредељено је то само било, да дају
десетак, а Субаше по селима да се сасвим за свагда укину. Сердари по селима да
о своме трошку ићи морају, и да их народ није дужан раном издржавати, а да му
ови исту не плаћају, и да сваки Турчин, који што устребује, за новце као и сваки
други човек купује. О овом се је народ Христијански јако обрадовао, и топло је
Султану нашем за Његово отеческо милосрђе благодарио а тако исто благодарио
је и Ч. Паша.

Но не прође по овоме мало времена, а Ч. Паша Нишевачки и Мухасил позову

народ опет у Ниш, и почну од њега место 3 Гроша на 100 изискивати 8 Гроша и
12 пара, додавши то, да Сердаре унапредак у половину својим трошком
издржавати мора. Народ Христијански на ово одговори им, да они више давати
не могу, нег што је Царским Ферманом прописано. Ово им по вољи не буде, и
зато почну свакојако измишљавати, како ће народу шкодити. У кратко по овоме
време отиде Ч. Паша, Мухусил и Кадија с јошт неколико одабраних Турака у
село Матејевце на кулу, гди су се частили и пили. Том приликом закте Паша од
сељака, да му коло игра, гди су и друга самовољства од стране његове чињена.
Коло им је до сутрадан ујутру морало играти. Паша је од истих сељака зактевао,
да му девојку неку доведу, да је обљуби, но кад му ово за руком није испало,
разљути се он и пио је целу ноћ, па онако љутит на ове сељане отиде у Ниш.
После овога отме он преко некога свога Сердара пред Митров дан прошле
године снају некога Ивка из Обсинца, коју је 40 дана код себе држао, а после је
Циганину, своме Мектербаши даде, која је и сада код њега, премда је два трипут
бегала, но по несрећи свагда су је Турци ватали и истоме враћали. Угледавши се
Турци на ово, а и знајући да ће им Паша кроз прсте гледати, почну јошт горе и
црње јаде и покоре чинити, и онакова насиља над Христијанским народом
употребљавати, који се само измислити могу, и при којој промишљају човек се
стресе и згрозити мора.

Паша је Нишевачки по томе почео узимати ђумрук на вино, од кога је већ

десетак дат, по 4 паре на оку, на ракију по 8 пара на оку, на кола дрва 1 Грош, а
на свака друга натоварена кола по 1 Грош и 20 пара; шуме је и забране дао
премерити, па је на исте и мирију наплаћивао. Он је Сердаре своје по селима
распуштао, да их људи ране, који су тако разпуштени и смели били, да су по
кућама приморавали, да их младе жене и девојке служе, а људе су на више места
из кућа њини отерали, и с њиним женама, снајама, кћерима и сестрама насиље
чинили. Кои се од сродника усудио, да сродника свога (било је и млого лица
мужског пола, с којима је насиље чињено) одабрани, тај је главом платио, као
што се млого случајева за ово време већ догодило.

Народ је Христијански више пута одабране своје људе к Паши шиљао, те да

молбе и преговоре олакшања ради данка и о томе чине, да се овакови зулуми
укину, но они су свагда, неуспевши у томе ништа, кућама се својим натраг
враћали; шта више 9 је њи овакови људи приликом неког преговора ради
задржао, па их је после, метувши им синџир на врат у Софију послао, гди су 40
дана у тавници лежали, док их народ није одкупио.
Овакови и овим подобни зулуми, о којима ће се потомство чудити, да су се у
половини деветнајестог столетија и помислити, а камо ли чинити могли, дали су
народу Христијанском, у горереченим Нахијама повода, да се прутиву
зулумћара својих, а не противу законитог Цара свога подигну.

Народ се Христијански, испрва од прилике 150 душа, скупи у селима Каменици

и Матејевцу, и избравши неког Милоја, да с Пашом преговоре у име народа
чини, умоли истога, да он, Мухасил и два вилајетска Кнеза преговора ради, да се
ти зулуми укину, к њима дође; будући се ови у Ниш ићи усудити нису смели, а
ни из дружине своје кога тамо послати. Но Паша пошље место себе друга нека
три Турчина, два Свештеника и три чаршилије, да му преко њи народ изјави,
шта жели. Народ врати једног од Свештеника натраг, а са осталим је преговоре
чинио, и поручи по истоме Свештенику, да му бар, кад он сам неће да дође, она
два вилајетска Кнеза пошље, да од њи рачун о даним новцима у име Царске
мирије изишту. Паша задржи два дана поменутога Свештеника код себе, а трећи
га дан са јошт неколико људи пошље к њима, потварајући на њи, да су они
његове људе задржали, и поручујући им, да ће он до три дана знати, шта ће с
њима урадити. Ово им је у Суботу поручио, а у Недељу оружаном руком на њи
нападне.

Једно због поруке ове, а друго због разни и неизброим зулума, кои су Турци и
Арнаути чинили, и кои се описати немогу, скуписе ради боље сигурности ови
150 људи, кои у име народа раде, њи до 2000 људи, од којих је можда само пети
оружје имао, а Паша сојединивши 1800 оружани, које Арнаута које Ерлија, и
понесши 4 топа, дигне се на њи, обколи их, почне из топова тући и видивши да
кули, у којој су и око које су Христијани били, ништа досадити неможе, даде
донети из Ниша делиј-топ, које видевши Христијани, а ненадајући се при томе,
поплашесе и почну у бегству спасенија тражити. Но наиђу у бегству своме на
Арнауте, кои су у заседи по наредби Пашиној стојали до границе иј Србске
гонили и секли тако, да се ови ни бранити ни су имали кад, а ни са чим, које се
из тога закључити може, што је сваки, кои је рањен овамо преко границе наше
пребегао, у леђа рањен, а никакав у груди.

По овоме су Турци непрестано три дана по селима људе убијали; жене и нејаку
децу робили; стоку свакојаке струке и марву у плен терали, цркве и села палили,
као што су 16 које мирски цркви које монастира и 225 села у пра и пепео
преобратили тако, да сада у Нахији Нишевачкој ни 20 села неспаљена нема.
После боја су овога млоги људи исечени, и Паша је 31 главу Христијана у Нишу
на ћуприју натакао, и донде иј држати дао, док није чуо, да човек Аустријскога у
Сербији Конзулата послом својим у Ниш долази, гди иј је пре доласка његова на
једну четврт сата поскидати и у реку Нишаву бацити дао, а може бити да би иј
иначе дуже времена држао. Говори се, да су Турци и у Лесковцу до 60 колаца
направили, но незна се јишт јесу ли кога на њи набили.

Као што чујемо, дознавши Блистателна Порта о овом немиру и бунту послала је
Једренског Мушира, Јакуп-Пашу, а заповедила је и Сабри-Паши да ствар ову
извиде и изследе, а послан је при том нарочито Дивански Давије Назири,
Тевфик-Бег-Ефендија, с тим налогом, да Арнаути све робље и имање поменутог
Христијанског народа, које су они досада од ови отели, натраг поврате, и да оне,
који су трајаћег овога бунта овамо преко границе у Сербију прибегли, натраг у
отечество њино позове, гди им Порта сваку сигурност како личности тако и
имања њиног обећава.
Ниш у време народног устанка 1841. године

Једно од многих писама из Нишког ејалета, којa су у годинама пред устанак

долазила књазу Михаилу Обреновићу. На писму нема потписа, ни дана када је
писано.

Жалба от град Лесковац и от сва села лесковачка наија

Пресветлејшему и чеснејшему Богоизабраному Государу свето србскому

Светлејшему преизабраному честитому великому государу нашему свето

србскому покровитељу, да Бог даде и мати божија помогнула, ваша рука светла
дугачка да биде, ваша крила и нас да покрију, ако знате Бога светога, турске
муке нама одолеше, веће више не можемо трпети турски зулум! робје доста
бесмо, молимо тебе, светли государу, молимо и ногу ти љубимо и дугачку
светлу руку, Бог да поклони и нас на твоју светлу руку, и ти за нас милостив да
бидеш, и на светлога цара да покажеш, како нам турци досађују, како турци на
Бога не гледају, нашу веру и закон растурише, не ни давају у цркву да идемо,
Бога да молимо, не ни дају празник да пропразнујемо, ни па да се веселимо, ако
дође велики празник, турци нас сас пушке на црквена врата чекају, и гледају
која је девојка полепа, они гу узнеју силом те ги потурчију, и ми што да
чинимо? Земља тврда а небо високо, светли цар не знае турци што чинију, и
нема кој да каже, најубавији мужи пробирају који су мало на еспап турци не ги
остављају живи, но ги утепају преконоћ кришећом, да се неђе кавурин јунак и
убав и речовит. Која је жена убава они турци јој мужа утепају, па гу узнеју те гу
потурчију, турци на нас иснаф не учинише, наше жене изсилуваше, наше сестре
под себе турише, наше ћерке изсилуваше. Сваки спаија, сваки господар, сваки
субаша, кр-сердар у свако село оро играју сас девојке када која најлепша девојка
сас силу тера, ако се нађе неки татко или брат те не пушта своју девојку а они га
убију преко ноћ а девојку докарају при себе, те им играју и поију, ракију им
служију до колико сахата па после ги накарају те се свучеју голе те при њи спију
сву ноћ. Такав зулум не можемо више трпети, аман Бог да види, да ли има цар
на земљу или нема? Нама дође веће само да рипамо у воду да се издавимо, не
можемо трпети више турски зулум мутлак аман! Алаџаб вергија млого тешка,
што год се мучимо, радимо, печалимо – све за турци, не можемо само за њи да
спечалимо, и нам ништа не остаде, већ су нас сас лику опасали, сваки дан по
села идеју и бадиваја једеју, ништа нама не остаде, ангарија је много отвише, по
сто ргатина за годину на једну кућу, више и глобу много узимају, за неко малко
кабаат узнеју што нађеју све човеку само душу оставију, тешко отвише, турски
зулуми су отвише – само смо писали от хиљадо ката едан кат, молимо от земљу
до небо
Једно од многих писама из Нишког ејалета, којa су у годинама пред устанак
долазила књазу Михаилу Обреновићу. На писму нема потписа, ни дана када је
писано.

Жалба от град Лесковац и от сва села лесковачка наија

Пресветлејшему и чеснејшему Богоизабраному Государу свето србскому

Светлејшему преизабраному честитому великому государу нашему свето

србскому покровитељу, да Бог даде и мати божија помогнула, ваша рука светла
дугачка да биде, ваша крила и нас да покрију, ако знате Бога светога, турске
муке нама одолеше, веће више не можемо трпети турски зулум! робје доста
бесмо, молимо тебе, светли государу, молимо и ногу ти љубимо и дугачку
светлу руку, Бог да поклони и нас на твоју светлу руку, и ти за нас милостив да
бидеш, и на светлога цара да покажеш, како нам турци досађују, како турци на
Бога не гледају, нашу веру и закон растурише, не ни давају у цркву да идемо,
Бога да молимо, не ни дају празник да пропразнујемо, ни па да се веселимо, ако
дође велики празник, турци нас сас пушке на црквена врата чекају, и гледају
која је девојка полепа, они гу узнеју силом те ги потурчију, и ми што да
чинимо? Земља тврда а небо високо, светли цар не знае турци што чинију, и
нема кој да каже, најубавији мужи пробирају који су мало на еспап турци не ги
остављају живи, но ги утепају преконоћ кришећом, да се неђе кавурин јунак и
убав и речовит. Која је жена убава они турци јој мужа утепају, па гу узнеју те гу
потурчију, турци на нас иснаф не учинише, наше жене изсилуваше, наше сестре
под себе турише, наше ћерке изсилуваше. Сваки спаија, сваки господар, сваки
субаша, кр-сердар у свако село оро играју сас девојке када која најлепша девојка
сас силу тера, ако се нађе неки татко или брат те не пушта своју девојку а они га
убију преко ноћ а девојку докарају при себе, те им играју и поију, ракију им
служију до колико сахата па после ги накарају те се свучеју голе те при њи спију
сву ноћ. Такав зулум не можемо више трпети, аман Бог да види, да ли има цар
на земљу или нема? Нама дође веће само да рипамо у воду да се издавимо, не
можемо трпети више турски зулум мутлак аман! Алаџаб вергија млого тешка,
што год се мучимо, радимо, печалимо – све за турци, не можемо само за њи да
спечалимо, и нам ништа не остаде, већ су нас сас лику опасали, сваки дан по
села идеју и бадиваја једеју, ништа нама не остаде, ангарија је много отвише, по
сто ргатина за годину на једну кућу, више и глобу много узимају, за неко малко
кабаат узнеју што нађеју све човеку само душу оставију, тешко отвише, турски
зулуми су отвише – само смо писали от хиљадо ката едан кат, молимо от земљу
до небо
Veliki i večni Vuk Karadžić. Ravan je Isusu, a možda i veći. Našto bi ličili današnji
jezici na Balkanu da se nije
rodio. :klap :klap
Veliki i večni Vuk Karadžić. Ravan je Isusu, a možda i veći. Našto bi ličili današnji
jezici na Balkanu da se nije
rodio. :klap :klap

(Данашњи Прокупчани говоре мешавином призренско – тимочко – косовско –

ресавског – и зетско – сјеничког дијалекта уз много локалних карактеристика
које су и данас уочљиве. Изворни говор има пуно турцизма и остатака грчко –
цинцарских речи, али и нешто латинских речи које су стигле преко католичког
живља Дубровачке колоније, настањене у Прокупљу половином седамнаестог
века. И на крају, да се мало нашалим. Артикулација пантомимом – изобилана
је. На пр. грчка колица назив је за испружени средњи прст уз кога су савијени
сви остали, а значи - бемти ујну.)

Устаничке вође

Устанике у Заплању предводио је Никола Срндаковић Срндак, из Горњег

Душника; Нишаву је дигао коцабаша Милоје Јовановић, из Каменице;
Власотинце - Станко Антоновић (Атанасковић) Бојаџија и Цека Вучковић, из
Власотинца; лесковчане - Коца Цветковић Мумџија из Лесковца и поп Ђорђе
Јанковић из Пољанице; пиротску нахију Јеленић и харамбаша Ига из Орља,
Белу Паланку – Младен, бивши Карађорђев буљубаша. Поред ових, устаничке
старешине и виђенији људи били су: Стојан Чаврдар, из Великог Крчимира; поп
Симон из Лесковца; Цветко Куцула и Мита деда Ујин из Власотинца; Сава
Божиновић и Цека Михајловић из Врања; Стаменко Ђокић и Илија Николић из
Јастребца (у Грделичкој клисури); Лепоје Николић из села Гаре; Цветко из
Просека; Стојан, Никола Каплар и поп Јован из Горњег Матејевца; Ћор Голуб,
Цаја Бојин, Стојан Пицандра, Иван Милија из Доњег Матејевца; Симон и браћа
Стојан и Китка из Кравља; Неша из Кнез Села; Здравко Гуливрећа и поп Јанко
из Каменице; Благоје Железар и Ћурћан из Палиграца; Стеван Мандараца,
Коста Чавка и Здравко Палилула из Ниш(а); Никола, Спаса и Марко учитељ из
Дражевца; Милија из Габровца, Цека Качар из Куновицa; Цветко Маностирац и
Ђока из Церја; Цветко из Ореваца; Иван из Врела; Петар Големи из Јасеновика;
Пеша из Малче; Петар из Хума и др.

Море врћај коња аго, Абдул Ћерим аго,

море врћај коња, пишман ћеш да будеш.
Море негу врћам Џан Стамено мори
да знам да погинем.
Море пуче пушка из густи ораси
те обори агу Абдул агу.

Портрете вођа Нишке буне - Милоја Јовановића из Каменице и Стојана Илића

Чавдара из Великог Крчимира - урадио је академски сликар мр. Мирослав
Анђелковић. За израду портрета послужиле су му фотографије потомака ова два
јунака, као и описи њихових савременика сачувани у писаном и усменом
предању.

Нишки митрополит Григорије (1833-1842), записао је у Пентикостару, ова два

догађаја (чуда):
Године 1838. беше страшна чума те брат брата не могаше чувати, ни саранити.
Мртве су сарањивали они који су чуму преболели, па се нису бојали по други
пут. Хиландарски јеромонах Виктор, који је у Цариграду био прележао ту
болест, опевао је мртве, и тада је стекао силне паре.
Други догађај бележи врло кратко: Због народног устанка 1841, Турци
попалише и поробише сву нишку наију.

Међу тим је у Нишком вилајету било чуда и пре а богами и после Григоријевог
владиковања, па морамо да поменемо, барем, она која су 1841. још увек била
одржана у народном сећању, а потом, многа од њих, због већих зулума,
заборављена као да ништа није ни било.

Год. 1797. видински паша Пазваноглу удари са својим крџалијама на Ниш, но,
како не имајући топова, вароши није могао ништа, он околна села похара и
попали, робље пороби а људе побије. У селу Малча, кад жене и деца, немајући
куд да побегну, затворе се у цркву, крџалије најпре кроз проваљени свод убаце
кошнице са пчелама а затим цркву запале.

После каменичке погибије 1809. Хуршид-паша озида од одсчених глава

споменик народних мука - Ћеле Кулу, плаћајући за сваку по 25 гроша.
Нег видјевши да је число мало,
И побједи да придају вида
К врху исту својим надзидају. (С.М. Сарајлија)

У пролеће 1821. уверен да ће тиме пресећи сваку помисао на буну, Хусеин –

паша погуби мученике: владику Мелентија, проту Стојана, попа Ђорђа,
Младена, Голуба и Радисава. Но, зле прилике нису више биле довољне да
застраше народ Нишког вилајета. Било је јасно да са Турцима више нема живота
и да мира не може бити. Устанак је тињао и само је чекао жишку да се разбукти.

Године 1832. Турска је била на ивици пропасти. Немири у многим деловима

царевине, принудили су Порту и султана Махмуда II да затраже војну помоћ од
Русије, обавезујући се при томе, да ће поред уступака Русији предвиђених
Једренским миром, радити и на побољшању положаја хришћанских народа у
Турској. Но, реформе постојећег уређења, а нарочито укидање спахијског-
тимарског поретка, озлоједило је бегове и спахије и читаво мухамеданско
становништво, који су за губитак привилегија и ново стање окривљавали
хришћане, па је у многим областима турске државе, а нарочито у пограничним
крајевима према Милошевој Србији, безвлашће и насиље достигло врхунац.
Све ово насиље не може се описати, али оно што је народ највише дирало, то је
било одвођење жена и девојака. Такав један случај одвођења био је непосредан
повод да се народ у крушевачкој нахији дигне на оружје. Убрзо затим дигли су
се Параћин, Ражањ и Алексинац.
За то време ни Књаз Милош није седео скрштених руку. Он посла потстрекаче
да дижу буну у срезу бањском, Гургусовцу, Црној реци и Крајини, и у исто
време (1. мај 1833.) упути побуњеном народу прокламацију:

Познато је мени, да се ви нисте дигли на цара нашег, кога је једина жеља да се

никоме у царству зло не чини, него да сте устали на зулумћаре који, противу
царске воље, сиротињу угњетавају, глобе и муче. Боље би било да ватра није
планула, но да сте дочекати могли да се по обећању премилостивог цара нашег
мирним начином зулумћара опростите и са садашњом Сербијом
присоједините…

(Турска се Хатишерифом из 1830. г. обавезала да ће Србији вратити шест

нахија: Крајину с Кључем, Црну Реку, Алексинац с Ражњем и Параћином, Јадар
и Рађевину, део Старог Влаха и Крушевачку нахију, којима су Срби владали под
Карађорђем, али као што су Турци у то време обећавали и више него што се од
њих тражило, још теже су се канили да обећано изврше.)

Не чекајући Милошеву помоћ, народ (њих око 3000), наоружан батинама и

секирама крене на Зајечар и Гургусовац, и због своје несмотрености јако
пострада. Тек кад Милош половином маја посла Милету Радојковића са
неколико стотина људи на Тимок, и побуњеницима разда пушке, Турци, видећи
се на невољи, без борбе пристану да напусте Крајину и да их Срби отправе за
Ниш.
Одмах по заузећу ових крајева, Милош у њима уреди власт, а Порти не
преостаде друго него да пошаље своје бујук-тескерџије који заједно са руским
комисарима дођоше у Србију да назначе нове границе и процене имања
истераних Турака. По тим границама, Ниш и нишки округ остали су и даље под
Турском, а Нишевљанима, поред свих невоља, допадоше и мухаџири.
Много пута, на разне начине, молили су они Књаза Милоша да их избави из
турских руку, али Милош, при свој доброј вољи, није више могао да учини
ништа.
Почетком јануара 1835. године, побуни се народ из 16 нишких села ( Каменица,
Церје, Кравље Миљковац, Веле Поље, Палиграци, Врело, Горњи Крупац,
Дражевац, Бели Брег и др. села близу границе). Побуњеници се обрате кнезу
Милошу и упуте му ово писмо:

Пречеснејши милостиви господаре Милоше Обреновићу

Молимо Бога за твоје здравље. Ти и Бог данас. Сиротиња кука и плаче до Бога
се чује. Данас што се зулум починија како се је сиротиња предала. Сердар
искочија 50 човека Турчина. И одовуд Топоницу таја села сва је сиротиња у
планину утекла: што беше за работу човек, он је кућу оставио; али Турци по
кућах падоше: девојке при њих докараше од седам година, и њих ги
посмешише. Сиротиња тебе се је поклонила под твом крилу господаре! Прво
село Врело тебе се поклонило (2 човека Станко и Иван), друго село Кравље теби
се моле (два човека Пера и Милић), треће село Церје теби се поклања (Маринко
и Павле), село Миљковац теби се поклања (Јован и Спаса) 16 села тебе се
поклањав, славни Господаре. Данас хоће сиротиња да изгине. Много зулум
почињен. Сиротиња данас Турчину се покорити неће! Зашто? Од зулума!
Славни велики Господаре! Наша десна круна. Јануара 1835.

Добивши такву молбу књаз Милош одмах заповеди Авраму Петронијевићу да

иде у Ниш, и по њему пошаље писмо нишком мутесарифу Салих-паши:

Ч. Везиру Салих-паши нишком мухафизу

17ог Јануара 1835. Н 222.

Чуо сам да су се христијани нишевачке нахије нешто узнемирили противу

зулума неки турака тамношњи, и да се нису смели усудити на позивање ваше да
се смире, и својим кућама иду, и да сте ви били принуждени оружаном руком
разгнати ји и казнити. А будући да сам се нашао овде на комшилуку с вама и с
њима, то нисам рад ни најмање да се вама, као царском већилу, каква
непокорност чини од христијана, а у исто време рад сам, да и христијани не
пострадају јербо цару свагда раја потребује. За то желећи да се опет то све
умири и да ви опростите оној раји њино безумије што су се упустили у така
посла, ето шиљем к вама мог ћају Аврама Петронијевића да вам ову жељу каже,
и, ако ви оћете, да отиде с вашим људима до оне побуњене раје, и да ји
посоветује од моје стране да се смире, које надам се да ће одма и учинити. А
пространије казаће вам и мој ћаја из уста. Ако ли пак вама не буде угодно ово
моје предложеније, а оно мој ћаја има заповест да се одма врати натраг, и да не
иде међ ону сиротињу. Мени се чини, да ми је дужност чинити мир на
комшилуку, јербо сам се цару заклео да ћу му веран бити, и зато вам то и
предлажем, а у почем ви како разсудите онако и чините, а ја у том случају
признајем да немам никакво право мешати се у вашу нахију.

Милош Обреновић
Књаз Србски

На путу код Ражња, Аврам од неких трговаца сазна да су кметови побуњених

села долазили у Ниш код Салих-паше на разговор и да се буна утишала. На
умирењу је посредовао погранични командант српски сердар Стефан
Стојановић. Салих је обећао да више неће слати зулумћаре међу народ, већ да ће
поставити народу нарочитог кнеза вилајетског, преко кога ће се наредбе
извршивати. Али пашино обећање није вредело много. Jер, није прошло дуго
време а народ се почетком марта исте 1835. године поново побуни због турских
зулума. Жалбе опет учестају Књазу Милошу.

Сис писмо дати се у Крагујевац Господару у руцје јему.

Светли Господаре, умилостиви се на нашу сиротињу! Сиротиња много
изгинула: 300 човека бемо; остаде 100 човека; у твоју земљу пребегомо; твој
Сердар бие, па не тера у турци да идемо. Што отоше и они погинуше. Сва села
пуста останула; ништа неје останало: овце откараше, говеду откараше, вино
источише, жито отнесоше, децу посекоше, руке на децу оцекоше, уши оцекоше.
Ништа не остаде. Сиротиња цвили и пишти до Бога се чује. Светли Господару,
ти отац над нас! Пружи твоју светлу руку над нас! Ми сиротиња твоја покорита.
На турчина ми више раја не можемо да будемо.

Кнез Милош поново пише Авраму Петронијевићу:

Благородном господину, кавалеру Авраму Петронијевићу

Попечитељу инострани дела, у Крагујевцу,
У Београду 9. Марта 1835. Н 725.

Можда ће вам познато бити, да су се нишевљани и опет побунили. Ја сам данас

о тој побуни њиној с ч. везиром разговорио, и он ће у Ниш послати свог човека,
да се та буна смирује.
Вама препоручујем, да по пријатију овог писма одма одправите се у Јагодину, и
тамо дочекате човека ч. везира, с којим ћете и ви у Ниш ићи, и који ће вам
донети настављенија како ћете заједно с њиме народ тај смиривати. Писали смо
и ч. Ага-паши, да и он свог човека у истом предмету у Ниш пошље.

Милош Обреновић
Књаз Србски

Сутра дан Књаз је Милош упутио Авраму друго писмо:

Благородном господину, кавалеру Авраму Петронијевићу

Попечитељу инострани дела, у Јагодини.
У Београду 10. Марта 1835. Н 730.

Као што сам вам писмом мојим од 9. Н725. јавио, да ће вам човек ч. везира
београдског наставленија моја донети касателно пута вашег у Ниш, и смиренија
тамношњег народа, тако вам ова по истом човеку овим и шиљем. Овај везиров
човек остаће у Нишу донде, докле год не дође из Цариграда човек, за кога смо
ми одуда писали, да се у Ниш пошље, и тамношња обстојателства извиди и
смири. Тако исто доћи ће тамо и један човек ч. везира видинског. Он ће тамо с ч.
везирем нишким преговоре чинити, а ви само будите с њима у дружству, но
чините се невешти, казавши само, да сте и ви с овим човеком од мене у
договору с ч. везирем послани, развје ако вас што запита, онда му можете
одговарати, познати вам нашим обстојателствима и неутралности сходно.
Овај човек везирски, који ће тамо седети до пришествија мемура из Цариграда
примаће дације од побуњеног народа и вообште имаће сва сношенија с тим
народом да се Салих-паша и турци тамношњи ништа не мешају у народ
побунивши се. Салих-паши је писано да војску своју из вилајета у варош
прибере, а да јој ни пошто не да из вароши на поље у вилајет ићи.
Што се пак народа тамношњег тиче, њему поручите прикључено писмо моје,
протолкујте му га и присоветујте, да поступи по гласу истога писма.
Ако ли паша не буде хотео војску своју из вилајета у варош увући, а оно неће
бити асне натериват народ, да иде кућама својим. За то дакле с Салих-пашом да
се најпре утврди и он да војску своју у варош увуче, па онда присовјетујте
народу нека се кућама својима врати. Ви пак пребудите у Нишу до даљег мог
наставленија.

Милош Обреновић
Књаз Србски
Писмо Књаза Милоша народу округа нишког:

Народу нахије нишке моје љубезно поздравље!

Како сам разумео ви сте се опет побунили тужећи се на зулуме власти, и хотећи
нека одлакшања. Ви сте жене, децу и стоку вашу на границе дотеривали и
желите прећи на ову страну. Но то ништа никако бити не може. Ви морате
остати раја, и морате слушати ваше заповеднике, и избаците са свим из главе, да
ви овом крају присајединити се можете. Оно што је с границом мојом учињено,
свршено је већ са свим, и више се поправљати не може. Вама сам ја толико пути
поручивао, да се ви смирите и да не гинета за банбадава, но ви некако још не
можете да се усовјетујете. Зато вас ево опет по овоме мојему верноме човеку
поздрављам и препоручујем вам, да се ви сви заједно с женама, децом и имањем
вашим кућама вратите и да се смирите. Оно што треба раја да издаје оно морате
издавати и од тога вас нико ослободити не може. Ч. везир београдски шиље у
Ниш свога верног човека, који ће бити тамо између ваши заповедника и између
вас. Ваше дације издаваће истоме човеку ч. везира београдског, донде док из
Цариграда мемур не дође, који ће се смиренија вашег ради послати. Па кад тај
мемур из Цариграда дође онда све ваше тегобе њему представите, и онда ће вам
се у колико право и могуће буде учинити. За сад дакле и ви сви, који сте овдје, и
други који нису овдје, већ су се разбегли којекуд, вратите се кућама вашима сви,
од првог до последњег, и не скитајте се више никуд. Ч. везир сву ће војску своју
у варош скупити, а ви по вилајету радите ваше послове, и издајите данак онај
који је вама прописан, јер иначе ако ово не послушате, пропашћете са свим, и
нико вам помоћи не може. А ја вам стојим добар, да вам ни један Турчин у
вилајет изићи неће. Смирите се дакле и послушајте ове моје рјечи.

У Београду 10. Марта 1835.

Милош Обреновић
Н. 731
Књаз Србски

Аврам се крене по други пут за Ниш. Али он још не стигне на место, а Салих-
паша пошаље војску у побуњена села. Војска се сукоби са устаницима у
Миљковцу и у жестоком боју са обе стране падне доста мртвих и рањених.
Устаници одрже своје положаје а побеђени Турци се повуку к селима Каменици
и Матејевцу, да чувају да се и та села не би одметнула.

Један од многих рапорта тимочког сердара Стевана Стојановића у коме

извештава Књаза и Попечитељство о догађајима на граници
7. март 1834.
Списак
У призренију погибши и рањени људи нишког окружија а имено кључа
топоничког
погинули рањени
1. Стојан Живковић из Горњег Купца 1 -
2. Милисав Ковач из Горњег Купца - 1
3. Милутин Живковић из Горњег Купца - 1
4. Живан Влаић из Горњег Купца - 1
5. Младен Ковач из Белог Брега - 1
6. Никола Вељковић из Дражевца 1 -
7. Дете од 11 година Јована Симиног из Трнаве посечено 1 -
8. Печа Јовановић из Горње Трнаве 1 -
9. Никола Нешин из Горње Трнаве 1 -
10. Jанково дете од 8 година из Миљковца посечено 1 -
11. Милован Исполџија из Веље Поље 1 -
12. Јован Попов из Миљковца - 1
13. Богдан Миленковић из Веље Поље - 1
14. Маринко Стамболија из Веље Поље - 1
15. Живадин Ристин из Палиградца 1 -
16. Милосав Миланов из Врела 1 -
17. Јован Богданов из Врела - 1
18. Паво Шијаковић из Кравља 1 -
----------------------
Сума 11 7
Примјечаније. Колико је пак турака у овом боју погинуло, нисам дознати мого,
но госп. Аврам разбраће о том сад у Нишу.
С. Стојановиc

Из писма Аврама Петронијевића од 21. марта из Ниша књазу Милошу види се

да је Салих-паша обећао да ће свима побуњеницима опростити, да ће им се
вратити сва отерана стока, и да ће им допустити да између себе изаберу једнога
коџабашу, а кад овога изаберу, нека му преставе преко њега тегобе своје. У исто
време обећао је да ће пустити све оне који су похапшени. Аврам је зато из Ниша
са чиновницима Салих-паше отишао у село Попчицу, где је био велики збег
народа из нишких села. У Попчици је Аврам опет нашао војног команданта из
Неготина полковника Стеву Стојановића, и онда су позвали цео збег и
саопштили му све што су с пашом уговорили; и онда изаберу 20 људи и дођу у
Ниш, а остали оду својим кућама. Аврам је ове људе извео пред пашу те му они
изљубе сиџаде и руку, а после су пуштени и они који су били у апсу. Тад ови
ослобођени устаници изберу себи коџабашу Милоја из Каменице.
Писмо Аврама Петронијевића Књазу Милошу

Ваше Величество,
Милостивјејши Господару!

По татарину ч. Веџихи-паше јавио сам Вашем Височеству како смо са ч. Салих-

пашом у призренију побуњене раје, говорили, а сада јављам, да се он једва трећи
дан решио дигнути војске своје из села, и тако по уговору с њиме, да прашћа
свима, да ће им повратити приграбљени мал, да ће им позволити да између себе
изаберу једног кнеза, а кад овога изаберу, нека му представе преко њега тегобе
своје, и по преслушанију, да ће им се олакшање учинити у колико му
обстојателства позволила буду, отидемо са Хаџи Мусагом са Риза Бегом
кафтанџијом ч. Салих-паше, и са једним јерлијом одавде именом Хаџи Салиом,
у Попчицу гди, по предварителном известију, нађемо и г. полковника Стеву
Стојановића. Онда сакупи се и она сиротиња, која је побуњена разбегла се по
шумама, и пошто јој покажем опроштај чест. Салих-паше, који им се чини на
подсредствованије ваше и ч. везира београдскога, прочитам им и писмо Вашег
Височества чрез мене управљено, и по том изаберемо једно дваестину главни
људи, те синоћ доведемо собом овде, а проча сиротиња отиде својим кућама.
Оно дваестину изведемо јутрос ч. везиру те му редом изљубе сиџаду и руку, а
после тога поодпуштају се из апса и сви они који су за ово време позатварани
били. Сад су изабрали себи и кнеза некога Милоја из Каменице, сјутра ћу га
одвести ч. везиру на потврђење, и у прилици тој исказати му све тегобе, које
сиротиња до сад трпила, и видећемо у колико ће им се оне одобрити да се
унапредак олакшају. Попљењену стоку и кућевне ствари које је могао ч. везир
ухватити од грабиеља, дао је мал сајбијама те су узели сваки своје што је
познао, но сиротиња тужи се, да јој још млого мала фали, за кога ч. везир каже,
нека и сиротиња сама постара се тражити, а он ће се постарат да за фаљену
стоку прораспита, и ако се у кога му драго нађе таква, одузеће се и мал сајбији
повратити.
Хаџи Муса казао му да од сад у напредак не шиље никаква туpчина по иста села
док се добро не слегне, а раја се не увјери о безбједности својој, а међу тим да ће
он за то време све порезе или кусуре пореза од речене сиротиње поузимат и
њему теслимити, но ч. везир на ово последње рекне, да он никаква теклифа
(зактевања) од речени села неима, и како се види никако није рад да му овакав
посао преко овога иде.
Измеђо проче апсеника није отпушћен један само, који кажу да је из Алексинца,
рањен је и лече га. За њега је први пут паша овај казивао Хаџи Мусаги да је с
џебаном к побуњеној раји од алексиначког капетана послан, па се је ранио у
оном боју, те га турци ухвате. Кад сам чуо овако, рекнем паши, нека га доведе
предамном да видим који је, и да ми посведочи такову ствар, на које одкаже ми
овако: Ако га доведем овде и станем га питат, он ће казати, као што и нама
говори, да је ћарџија, и да је сам, не пославши га нико, дошао к бунтовницима.
Ја га никако не знам који ће тај из Алексинца бити, по свој прилици ваља да је
неки суртук, ибо ми се нико није потужио за њега.
Што се зулума тиче, кад погледа човек на сирорињске тужбе има их доста, а кад
пак стане везир оправдавати се у тому, чини се да никаква зулума неима, ибо
оно што сиротиња говори, он све оповргава, капилије му помажу по арнаутски,
а од јерлија не сме нико ништа да проговори. Ово све достављајући на
благоусмотреније Вашег Височества, и очекујући даљег наставленија Вашег, с
истиним страхопочитанијем остајем и јесам

У Нишу

Вашег Височества
21. Марта 1835.

Свепокорњејши слуга

Аврам Петронијевић (с. р.)

(NB) Чест. Хусеин-паше човек из Видина још до сад није дошао, може бит неће
ни доћи, кад досад није дошао, а не знам шта ли му је овај везир по једном
татарину за овај посао писао, који је јучер одавде отправљен како чујем.

Горњи

Почетком лета 1835. године буна, или како је народ касније назвао прва
размирица Милојева се коначно утишала, задовољене су народне молбе, и
уведена нека врста сеоске аутономије. Салих паша је преко Аврама одао
признање књазу Милошу за напор око посредовања између Срба и Турака, а
Књаз је, са своје стране, обећао нишевљанима да ће се и даље интересовати за
њихову судбину и односе са Турцима. Но, настале су нове тешкоће због којих је
Аврам морао да поново иде у Ниш; наиме, кнез Милоје се осилио и није
допуштао ниједном Турчину да улази у села. Неколико пута позивао га паша на
разговор, али Милоје није хтео да иде, већ је само писмено одговарао, да народ
неће субаше по селима. Паша се нашао у неприлици : ни да га трпи ни да га
гони. С тога Аврам овога пута стаде на пашину страну и успе да ствар сврши
тако, што је од Милоја узео оставку на положај кнеза, а по свом повратку из
Ниша у Јагодину 21. јуна 1835. написао је Књазу следеће писмо:

Његовој Светлости
Милостивјејшему Господару Милошу Обреновићу књазу српском скоро у
Пожаревцу или Свилајнцу

Baша Свјетлости

Mилостивјејши Гocподару!

Oдгoвapajћи нa височајше писмо Baшe oд 17 т. зa H 2114 jaвљам Baшој

Cвјетлости дa ja нe 6и ни ишао y Hиш, нo чекао би одговор на писмо моје к г.
Живановићу, да нисам после тога трећи дан разумјео од поштаџија, да је Ахмед-
пашин агрлук (пртљаг) већ изашао из Цариграда, о којем сам по истим
поштаџијама писао брат Алекси да саобшти Вашој Свјетлости. Одлазак пак мој
у Ниш био је међу тим нуждан, по тому што сам на ново морао мирити ону
сиротињу нишевачку с пашом. Постављени нови кнез на ова села одовуд Ниша,
поплашен постреканија Турака нишевачки, а и Христијана којекакви, одвојио се
је на поље, пак око себе држећи непрестано десетак пандура, узаптио сва села до
Нишаве, и ником Турчину, почти месец дана, није допуштао у какво село, за
какав нибуд посао. Неколико пута позивао га паша, но он никако није му ктео
отићи, већ само писмено одговарао му, да народ неће субаше по селима, да неће
пољака Турчина, и још тима подобне неке маленкости. Паша се је нашао у чуду,
нити је пристао да га трпи, нити пак да га гони, бојећи се, да у последњем
случају не поквари што или код Порте или Ваше Свјетлости, и једва је чекао, да
му ко од вас дође. Согласно дакле с пашом, позвао сам Кнеза Милоја најпре к
себи, по том одвео сам га паши, извинуо га пред њиме, и учинио да га назове
својим бендеси (слугом), и сматрајући на интриге нишевљана, а неуметност
овога сељака, узео сам му оставку па да код своје куће спокојно живи; у сваком
селу нека има по један кмет, а у Нишу код паше биће главни коџабаша. За сада
је такав неки Јован Петровић, а о Димитрову дне, кад се порез стане резати,
доћи ће из сваког села по један кмет да рачуне прегледају и порез разрежу, пак
ако им буде по вољи овај коџабаша, он опет и нек остане; ако ли није, а они нек
наместе другога. Сељак какав ако имао буде тербу с неким, јавиће се кмету, овај
ако узможе помирит, добро; ако ли не, послаће их обе стране коџабаши, и
коџабаша самом паши на пресуђење. Сви апсови који су досад били: код
војводе, туфекџибаше, кадије, и. т. п. укинути су, и само ће један бити код паше.
Џериме (казна без икакве кривице) више не има, но за кривце биће батине; и то
само у присуствију пашином: други никакав властник, ни сердар у пољу који ће
по вилајету само са једно 7 – 8 момака ићи, неима власт никога чукнути.
Никакав господар или спахија или субаша њиов, не може у село отићи, развије
ондак кад ће се десетак одвајати. Турчин ако какав изиђе у село какво, и почне
пијанствовати, или субаша поведе каквог далчаука (готована) собом, кмет нека
потајно на брзу руку опреми абер или сердару, ако је гди год у близу, или паши
пак ће онаквима паша сам по бостанџибашки судити, као што је и пре ту
једноме своме гавазу 200 батина ударио, само зато што је једнога христијана у
Нишу гурнуо на сокаку. Никакав кулук неима христијанин никоме чинити,
кромје само једном паши ако кад нужду имао буде, и то ће највише бити за
довући му дрва и сламу које ће бити по тефтеру учињеном од садразама у
Вучитрну, нити ће он пшенице, ни пиринча сејати, као што је Салих паша сејао.
Спајијама даваће се десетак од свега, а господарима само девето од стрмнога
жита и кукуруза, и в мјесто 2 1/2 оке масла једна ока за котарно, башчелук,
трмке, и. т. п, сејаће свака кућа по 20 ока пшенице или кукуруза господару, но и
то пошто га збере на гомилу није му дужан носити из села никуд, већ ако му
треба, нека нађе кола под кирију, па нек носи куд му драго. Био је адет да косе
сељаци господарска сена, и носе у Ниш, па сад је и то укинуто. Сву ову уредбу,
пошто је паша изјавио кадији и нишевачким агаларима, дао је начинити једну
строгу буирундију, да вај хална оном, турчину, који би од сад у напредак раји
каквом или преку реч рекао, или на преко погледао и још тиме подобна, а и раја
да у будушче строго пази на дужности учтивости, пак сазвавши код кадије од
свакога реда по неколико турака, кметове христијанске из Ниша и сеоске, преко
кадије и својега башчауша дао је свима прочитати, и кадији устмено изговорио,
да се сваки у памет узме. Паша је искључио и име Кнез и место тога коџабаша.
А кмет чорбаџија или и кмет. Вели: не демек одсун свака рђа да носи име кнез,;
кнез је вели, велика ствар! Пољаци турци искључени су, премда су после опет
неки сељаци долазили те их искали, за које сам ја казао паши, да то нису
кметови већ лоле, које су са субашама до сада чутуре испијали. Сељаци с ове
стране Нишаве, једини су били с Милојем и њега слушали, док су пак к
Дражевцу доле правили себи другога поглавара, џебану куповали, с
лесковачком страном уговарали, и. т. п. и мислили су да подигну и нишевачку и
лесковачку као што сам дознао, те после призовнем кметове к себи, и кажем им
да се ђавола окану, да ће у противном случају и себе и своје домове изгубити, и
да ће их Ваша Свјетлост гонити ондак више него Турци. Казао сам им нужду
тога, и тако сад су се сви слегли, кромје још једино попче из Ниша, за кога сам
казао сељацима, да га између се истерају, а и коџабаши сам казао, кад дође, нека
га преда владици, да га овај удаљи куда, да не мути по народу. Два пут како смо
га предавали од зимус, па се опет ђавола не пролази.
Паша пише Вашој Свјетлости благодарећи вам на посиланију мом, казивао ми је
које шта и устмено и препоручио ми да вас умолим за њега, да му се код
Девлета изради. Препоручио ми и за Хаџи Алију и за Махмут пашу Хафизића да
вас молим да му напишете једно писмо за њи, да их доведе својим кућама. Вели:
Хаџи Алија је стар човек, употребљавао би га у мој посао, кад би се што
догодило против јерлија, ибо је рад да их унизами, а Махмут паша нека би га
дома нек смрди; он је, вели, једна будала.
Опростите Господару што сам оволио натрапао, а имао би још, но кад вас у
здрављу видим, показиваћу вам кад се о чем сетим.
Ахмед паша данас ће бити у Софији, а овде једва око среде. Данас му је овуда
прошло нешто агрлука са једним драгоманом одоше у Београд. Ја сам му
написао мало писманца, како ме је Ваша Свјетлост нарочито њега ради до Ниша
послала, и будући да ме сад позивају Господара послови натраг, нека извини
што нисам више обстати у Нишу. Интов сам му оставио од стране Ваше
Свјетлости, и јавио сам му и то. Ја сам ономад вечер из Ниша изишао и коњи су
од интова здраво у тавли остали. Стеван их добро гледа.
Норов је пре полученија Вашег писма дошао у Ниш, и ја сам могао само моје
кочије дати му до Алексинца, онамо писао Стевчи, да до Јагодине да своја, а час
пре да јави Вашој Свјетлости за њега. У Нишу није се бавио више од сата; сад
чујем да је отишао право у Београд; но ако ће, он иде с хаџилука, и пита ме:
јесмо ли и ми православни као и Руси, и је ли Ваша Свјетлост онај Књаз Милош
који сте из Мореје 1827ме године у Париз долазили?
У осталом вручавајући себе отеческој милости Вашој, купно с дјецама целујем
скут и десницу Вашу, и јесам

У Јагодини
Ваше Свјетлости
21. Јунија 1835.
Свепокорњејши слуга

Аврам Петронијевић (с. р.)

Чарапићева буна 1826.

2. априла (1826) добије књаз Милош у Крагујевац, где је држао скупштину,

извештај од кнезова београдске Народне Канцеларије Милоја Тодоровића и
Ђорђа Парезана о побуни Ђорђа и Марка, браће Чарапић из Белог Потока.

Вашем Сијатељству
Покорњејше јављам како ми је данас један овдашњи чаршилија дошо и казо да
му је јуче један сељак казивао да су обадва Чарапића са 4 друга на ову страну
прешли и сотим намеренијем да овај народ опет побуне, и казивао је и то да ће
помоћ из Београда имати, у баруту, олову и кремењу. За ово ја сам га питао од
кога ће помоћи имати, а он одговара да ће однаших људи а не од Турака имати,
и то је казиво да до десет дана чућете шта ће бити. И то је казиво: срећа што се
Господар у Пожаревцу трефио није, али би већ и на њега ударили…

Књаз је Милош одмах наредио кнезовима околних кнежина, да што пре искупе
новоуписане војнике сталнога кадра, зване уписнике, и похитају у Рипањ, где је
упутио и свога брата Јеврема, као главног управника целе послате војске.
Овакву наредбу књаз је упутио и обор-кнезу Васи Поповићу, у коме га
подробније извештава и о самом предузећу браће Чарапић које је добио од
беогредских кнезова. Писмо књажево гласи:

Љубезни Васиљу
Јучер у јутро примио сам писмо едно од кнезова Београдски с коим јављају ми
како су дознали, да е Чарапић овамо прешао, у Авали налази се, и спрема
нуждно к побуненију Народа; по овом известију учинио сам нуждна
расположенија моја, објавио ствар неколицини од кнезова наши, и препоручио
им строго, да уписане војнике что скорие саберу и с њима у Рипањ поите, гди ће
и брата мога Ефрема наћи, и сви согласно постарају се наћи Чарапића и
уфатити. Ово е пре подне данас било, - после подне дотрча пандур Београдски
на мезулским коњима, и донесе ми писмо Аврамово, с коим јавља ми Аврам, да
је познатог вам учитеља Михаила уватио и код кнезова уапсио, кое га ние смјео
овамо послати, да не би гди у путу уваћен био и отет. Кнезови предузели су
учитеља на испит, кои је таки одкрио, да се Чарапић у Авали налази, к кое му е
он 2. априла одлазио, и однео му 40 прокламација и 10 ризми фишека и 13 ока
олова, да се Чарапић у граду Авалском налази и има са собом до 15 другова.
Содержание прокламације ест, да Народ у маси устане против свог тиранина
(мене), да ме камењем побие, а по том браћу моју и све кнезове и писаре; да е
притом Карађорђев син дошао, и да ће овамо прећи, и да е сада време настало
сбацити јарам тиранства, отворити Народу очи, и тако избавити га од мрака у
коем чмава, и себи вјечно име утврдити. Ове прокламације као что више реко,
однео је учитељ собом Чарапићу у петак, 2. априла, заедно с муницијом предао
му е, и обећао да ће и сам до кои дан с добрим дружством доћи к њему. По
расположенију моему надам се да ћу метежнике добити до сутра, ако Народ
хотео буде фатати; ако ли је с њима согласан, а оно ваља употребити крајност, и
ударцима добро измјереним уничтожити угрожаему опасност. Ово вам
јављајући за сад, препоручуем да таки соберете све уписнике к себи, кои да се
непрестано код вас налазе, а при том узмите добре мјере, и будите обазиртељни
на свачта, и шиљите повјерене људе по Народ, да дознате какав дух у њему
наоди се? – А при том будите свагда готови на заповест моју. Остајем ваш
N0 421.
доброжелатељниј
4. априла 1826.
Милош Обреновић,
у Крагујевцу.
Сербиј Књаз

Čarapići su poreklom iz plemena Kuča, potiču iz sela Ubalac kod Podgorice. Njihov
rodonačelnik bio je Velimir – Vuša iz ugledne familije Vujoševića. U Kučima ih je
bilo oko trideset kuća, i svi su bili ljudi dobroga stanja. Kad jedan od njih nekako
ubije pašinu kučku, i turski sud presudi: da plate za štetu 500 groša, Vuša sastavi pare
i pošalje ih paši u čarapi a ne u kesi, kao što je bio red, pa ih Turci od toga slučaja
prozovu Čarapići.
No, posle nekog vremena, navrze se paša da im otme jednu odivu. Čarapići su se
nekoliko puta branili oružjem od te napasti, ali najposle, videći da se turskoj sili i
šikani ne mogu doveka odupirati, ostave svoja ognjišta i oko 1760. god. krenu u
Srbiju. Došavši u Srbiju, jedni se nastane u okrugu užičkom, drugi u selo Noćaj u
Mačvi, treći u selu Rakovu, u okrugu rudničkom, a rođena braća Ivan i Jovan u Belom
Potoku pod Avalom.Tu su se oženili i decu izrodili. Jovan je imao sinove: Marka i
Marinka, a Ivan: Savu, Vasu i Tanasija.
Pomenuti Tanasije bio je po junaštvu ravan bratu Vasi, a nije zaostajao ni za
pobratimom Hajduk-Veljkom za koga Vuk St. kaže: da u vreme Ahila i Obilića on bi
zaista njihov drug bio, a u njegovo vreme bogzna bi li se oni mogli s njim isporediti.
Kad je Tanasije, jurišajući sa 300 konjanika na turska utvrđenja u Prahovu, poginuo u
noći između 10 i 11 avgusta 1810, ostavio je posle sebe dva sina: Đorđa i Marka, i
četiri kćeri: Jeku, Martu, Đurđiju i (posmrče) Petriju.

Ђорђе, старији син Танасија Чарапића, родио се у Белом Потоку 1792. године,
одакле се (1804) са породицом преселио у Рипањ. Год. 1813. борио се на
Делиграду под Мутаповом командом, па је испред турске најезде с мајком и
свима својима избегао у Срем. Отуда се вратио после Милошевог освојења
Палежа, јуна 1815. и, иако је био врло млад, Милош га постави за старешину
грочанске нахије. Тада Ђорђе и брат му Марко навале на ново кућити кућу у
Рипњу, и кроз неко време лепо се опораве.
Но, неки Ненад Чардаклић, који је гледао да буде старешином, намерачи се да га
убије, те је с друштвом вребао прилику, због чега Ђорђе добегне Милошу у
Чачак. Кад се после неког времена врати у Рипањ, затекне Ненада сеоским
кнезом и управником рипањске мукаде. E сад, Ненад је Чардаклић, као власт,
имао за Ђорђа други план: терао га је у кулук више но остале, а погрдама и
псовкама срамотио где стигне. Није Ђорђе трпео беду зато што је био плашљив
и слаб, но наступило је време у коме су људи као Чардаклић и тужили и судили
и казне спроводили. Да буде још и горе, на Ђорђа омрзне и поп Мата Поповић,
коме по интригама и незгодном карактеру, у Рипњу а и шире, није било равна.
Поп је због неке размирице јако мрзео сеоског учитеља, па се то пренесе и на
Ђорђа са којим је учитељ био у пријатељству. Попове интриге учине те Књаз
позове ову двојицу у Крагујевац, тобоже на разговор, откуда се врате безчасно,
тј. бијени са по 50 штапа. У повратку Ђорђе се закле да ће на скоро сам
потражити своју част, мада га је учитељ могућим последицама одговарао да се
тога посла остави, барем док натенане не промисли о свему.

Имао је понекад Милош, забављајући се у доколици, обичај, да Пекети и

Настасу буљубаши или другим момцима заповеди, да некога великаша и за
отечество заслужног човека, повале из чиста мира тј. како је шали говорио: за
к..чево или Јефремово здравље (Јефрем Обреновић је често побољевао), и
одрапе му 25 штапа, што су ови, додуше не сви (великаши), сматрали нарочитом
Господаревом милошћу. Није познато колико је ова медицина била од користи,
но, свакако је служила на радовање присутној фукари, па је Милош говорио:
Богу фала све је здраво и весело.
А Ђорђе, младић и јошт полак детињске памети, корећи учитеља да је њега ради
лишен своје части, убеди га да с њим буде кад час освете дође, на шта учитељ
невољно пристане, потајно се надајући: да кад Ђорђа прође срџба од те кајде
неће бити ништа.

Поменути учитељ био је заправо Михаило Берисављевић, родом из села Дивиша

у Срему. Доста је путовао по Далмацији и Албанији, а био је и у Цариграду.
Кад је дошао у Србију, Милош му дозволи да се настани у Рипњу и сагради себи
кућицу на црквеној земљи. (Управо је то био разлог сукоба са поп Матом
Поповићем.) Одмах после невоље у Крагујевцу, Михаило напусти Рипањ и
пређе у Ћесарију, али кад се тамо ожени, нађе да је ипак боље да се врати у
Србију, те дође у Београд и постане учитељем (1823).
Имао је, кажу, нешто дечице, која често побољеваше, и најзад, јер се нису
ничим лечила, помреше, што од грознице што од неимаштине. По Милошевом
одобрењу, Михаило се поново настани у Рипњу, али пошто му поп, његов стари
непријатељ, није дао да отвори школу, он се окрене земљорадњи, те је радио
мало окућнице и ишао у надницу. А кад је покушао да изоре неки парлог,
колико да умеси једну проју, дође у заваду са кметом, који је општинску земљу
видео као своју баштину.
Баш у тој беди дође му једне зиме (јан. 1825.) Ђорђе, те се један другом стану
тужити и износити своје неприлике, а начуло се и о неким немирима у Азањи,
што уствари и беше прави повод посете.
Неколико дана касније избије Ђакова буна, и Ђорђе, пошто прикупи неколико
стотина друга, одметне се на Авалу, где настави да увећава војску. Но, убрзо
стигне вест да је Вучић код Опленца разбио Ђакове устанике, и да је заједно са
Јевремом кренуо у пљачку и палеж села која су отпочела буну или у њој имала
учешћа. Узгред, убијали су кога су стигли. (Пре него што је Вучић кренуо из
Крагујевца на овај поход, Милош му је поклонио богато украшену сабљу
димискију, те овај, жељан да огледа њено сечиво а и киван на једног
побуњеника који му је утекао, заповеди да му доведу неког везаног Циганина,
који је у буни хтео да нешто мало ушићари, па га толико пута удари сабљом да
се сечиво уви, и би за тим принуђен да се послужи јатаганом.)

Кад Вучић угуши буну, Ђорђе распусти војску и са братом Марком умаче у
Темишварски Банат, а учитељ Михајло склони се у Београд. Ускоро, Марко се
врати у Србију. Милош се пак чинио невештим и није га дирао, надајући се да
ће се тако и Ђорђе преварити да се врати. Али узалуд. Шта више Марко поново
побегне преко, и придружи се брату. Уз њих пристану извесни Мирко, нећак
београдског митрополита Агатангела, и њ. љубавница, жена неког судског
чиновника, који су, будући проказани, потражили спасења у бегству и уточишта
у Банату. Сад сви скупа, и уз благослов митрополита, наставе да смишљају нову
буну против Милоша.

У том циљу Ђорђе и Мирко развију преписку са својим пријатељима у Србији,

преко Мих. Берисављевића и Петра Радосавкића, такође београдског учитеља,
родом из Паланке у Бачкој. На дан св. Илије (1825), Марко Чарапић пређе тајно
у Србију и донесе Берисављевићу писмо од Ђорђа у коме му oвај јавља да је
ишао у Русију старијем сину Карађорђеву - Алекси – и бившој господи
Сербије… за отечество радити, и да они намеравају у пролеће 1826. године,
дигнути устанак против Милоша. О Митрову дне учитељ по Марку добије друго
писмо, а о св. Јовану (7. јан. по ст. календару) и треће у коме је писало да су
хетеристи дали 5 милиона гроша Алекси и прочим созаклетником и да ће њихов
бити сваки трошак те да се Срби ни за какву потребу не старају и брину. У томе
писму Марко обећава учитељу да ће кад победе непријатеље и збаце јарам
тиранства, имати награду док је жив и бити у великом достоинству, јер
Карађорђев син истинито, са знањем европејских држава и Порте Отоманске,
долази у Сербију да место отца својего наследи. Од учитеља је тражио да он до
тога времена припреми довољан број прокламација за устанак.
Одмах за тим Марко се Чарапић преко леда врати у Земун. Али, његов чести
прелазак границе, није био неопажен; Милош је преко својих ухода у Аустрији
и оних у Бесарабији одавно знао шта се спрема, но стрпљиво је чекао већи траг,
а и главни завереници, будући у Ћесарији и Русији, нису били доступни његовој
правди.

Крајем марта (1826) дође Мих. Берисављевићу непознат Грк, и по налогу Ђорђа
Чарапића стане му говорити како је дошло време да се дело оствари, и да одмах
почне писати прокламације, те се Михаило у том послу удружи са Петром
Радосавкићем, такође учитељем, родом из Паланке у Бачкој, који у Београду
држаше месарницу. Петар пристане, не без устезања, да преписује
прокламације, али под погодбом да се то покаже и његовом ортаку Ђорђу,
једном младом момчету из Ниша, које је прилично знало читати и писати.
Испред Цвети (1. април) браћа Чарапићи, Ђорђе и Марко, са једним Грком
(Мирковим пријатељем) пређу крадом у Србију, где им се у старом граду
Жрнову на врху Авале, придружи још неколико завереничких вођа, a већ сутра
дан Ђорђе упути писмо Берисављевићу јављајући му да је куцнуо час за борбу:

Саде треба прежде показано братство да засведочите и да не пожалите труда

својего за избавити род свој крупно со мноју от овога општенародњег тирана, за
које ћемо вечити спомен оставити, а знате сами како гласи на једном месту у
моралној философији да је боље имја доброје нежели богатство, и праваја твори
волности а не мари лишитисја милости. Дакле, ако јеси мој прежде показани, сеј
час отложи дела твоја и поити сију ношт са Арсенијем и Марком, сигурно са
оправом на Авалу у град код мене доћи, и потруди се што више момака добити,
такођер муниције за оружје колико можеш више понеси и пошљи ми по овом
мојем брату, тј. Ђуки из Бела Потока, 10 ризми барута и 10 ока олова и калуп за
олово да се изради а за моје новце које сам вам послао. Момке ћеш
експедитирати овим начином, једног по једног шиљи, а ти најпосле пођи, пак на
брду више Раковице сачекајте се, и оданде укупно к мени дођите. Немој да
сумњаш ни најмање, ја сам уредио са десет најглавнијих нахија, које ће бити у
једном согласију, а и Чупићев син прешао је у шабачку нахију, али ће бити у
потаји док ми не почнемо…

Предавши Берисављевићу писмо Ђука му преда и 30 здравих цванцика и једну

рушпу да купи поручену муницију. Пошто је купио потребне ствари и
натоварио на кола Берисављевић се с Ђуком упути Авали, али га из
смотрености на путу остави, и састане се са Ђорђем у Белом Потоку. Том
приликом су дуже разговарали о самој буни и Ђорђе му каже да још није ишао у
Рипањ, да ће тамо послати Марка да између осталих позове и Ненада
Чардаклића и попа Мату Поповића с којима су некад били у завади. На
примедбу Берисављевићеву да се треба бојати издајства, Ђорђе одговори да се
тога не боји јер су и они незадовољни с Милошем. Тада се учитељ стане
распитивати за остале устанике, где су и хоће ли доћи, а он тј. Ђорђе му рече: да
су се приближили и само чекају да се започне, пак ће сви приспети.
Најзад, учитељ преда Ђорђу четрдесет прокламација; требало је да буду од три
руке по садржини, али он је само две саставио и обећа да ће трећу одмах почети
да пише и у недељу, 4. априла, лично донети у више примерака. Тако се растану
и Берисављевић пред зору, 3-ег априла, врати се у Београд.
2-ог априла, истога дана кад је Ђорђе писао Берисављевићу и позивао га к себи,
београдски кнезови Милоје Тодоровић и Ђорђе Парезан су чули да је он на
Авали и да ће за десет дана дићи буну. То је одмах јављено Милошу у
Крагујевац.

2. апр. 1826. Београд. Милоје Тодоровић и Ђорђе Парезан Милошу

Вашему Сијатељству покорњејше јављам како ми је данас један овдашњи
чаршилија дошо и казо да му је јуче један сељак … казивао да су обадва
Чарапића са 4 друга на ову страну прешли и сотим намеренијем да овај народ
опет побуне, и казиво је и то да ће помоћи из Београда имати, у баруту, олову и
кремењу. За ово сам га питао од кога ће помоћи имати, а он одговара да ће од
наших људи а не од Турака имати, и то је казиво да до десет дана чућете шта ће
бити. И то је казиво: срећа што се Господар у Пожаревцу трефио није, али би
већ и на њега ударили...

Кнезови су то јављали само као глас не јамчећи да је истина, но, Милош је већ
био заповедио Авраму Петронијевићу да му везана пошаље Михаила
Берисављевића у Крагујевац.

Чим су пандури привели Берисављевића, он уверен да је проказан од

Чарапићеве родбине, открије Авраму и кнезовома целу ствар, изоставивши да
каже како су му у преписивању прокламација помагали Петар Радосавкић и
његов ортак Ђорђе. Затим је извршена и преметачина у школи и прогласи од
више руку буду нађени и донесени кнезовима у Народну канцеларију. У њима,
осим оптужаба и опорих грдња према Милошу, стајало је и ово: који би донео
Милошеву главу добио би педесет хиљада дуката пензије на годину, за Јованову
и за Јефремову по двадесет, а за Симе Паштрмца, Василија Поповића и Томе
Вучића по пет хиљада дуката. О свему томе Аврам Петронијевић одмах пошаље
извештај Милошу.

3. април 1826. Београд. Аврам Петронијевић Милошу.

…Oн – Берисављевић – није се отрекао јавити нам сва сочиненија која је из

давна састављао прокламација ради у народу од стране сина Карађорђева. Онде
говори народу да је време оно већ приспело скидати са себе ваш и турски јарам;
да похите час пре Крагујевцу и вас онде камењем побију, други нек потрче
браћама вашим и њих такође побију, говорећи да сте ви и ваша браћа већ пола
Турци постали и да ћете најзад објавити себе Турчином и принудити и све
Србље да се потурче; к тому да побију све кнезове и писаре, с којима заједно
вучете или држите овај народ у мраку…

Још исте ноћи, кнезови Народне канцеларије нареде кнезовима београдске

нахије да с кметовима и момцима пођу у потеру за Чарапићима, a Аврам однесе
Абдурахман-паши, београдском везиру, препис дела прокламације, и то оних
тачака из којих се видело да су побуњеници пошли и против Турака.

Сутра дан 4-ог априла, стигну са својим људима у Бели Поток, кнез грочански
Живко Михаиловић из Умчара и кнез Посавске кнежине Никола Станковић из
Остружнице, затим кнез Ђорђе Парезан са пандурима и прочи с њима.
Осетивши да је буна откривена, похитају поплашени рођаци Чарапића да својим
услугама отклоне беду и казну од себе, а Петар Чарапић, будући посвећен у
целу ствар пристане да кнезове поведе трагом бунтовника које, више манастира
Раковице у потоку испод Торлака, пред сам мрак нађу и опколе, и позову на
покорност.
Ђорђе са још пет другова, међутим, није ни помишљао на предају већ скупа
оборе ватру те убију два пандура и неколицину ране. Видевши да се
побуњеници не дају живи у руке, припуцају и Милошеви људи те убију Ђорђа и
Ђурђа (Ђуку) и зета им Милована. Пркосећи смрти, Марко и остала двојица
тукоше се до последњег метка, а кад им муниције понестане тукоше се кундачки
у коме боју Марко тешко обрани кнеза Николу Станковића. За Марка се
причало да се родио с два знака: имао је крст на десној руци, и прамен златне
косе. За то се држало да њега не бије олово. С тога кнез Парезан нареди неком
Пириватрићу из Бела Потока да расече коситар и да га метне у пушку, те тако и
Марка убију.
Осталу двојицу живе ухвате.

5. април 1826. Крагујевац. Милош Васи Поповићу

Ноћас у 5. сати примио сам известије кнезова кои су против метежника пошли, с
коим јављају ми, да су јуче по мраку готово на Авалу ударили, и не нашавши их
онди, упуте се планином к Раковици и више меане раковичке, у самом потоку
нагазе Бунтовнике, и тако се с њима побију, гди погину оба Чарапића и с њима
још двоица, а двоицу жива увате, и одведу у Београд, кои ће ми заедно с
учитељем Михаилом овди доведени бити. И с овим се оконча краина
Чарапићева, и истреби се све друштво његово, кое се у шест само људи
састојало.
6-ог априла после подне стигао је у Рипањ Јеврем Обреновић. Он је на
Милошеву прву заповест и извештај да су Чарапићи прешли у Србију, пошао из
Ваљева 5-ог априла, с четири стотине момака и уписаних пандура. Али увече
дође му извештај у Лајковац да су Чарапићи изгинули те распусти војску и
поведе само педесетину људи као пратњу.
Јеврем је одмах предузео истраживање јатака, пазећи да му нико не умакне.

5. април 1826. Лајковац. Јеврем Обреновић Милошу.

По мом мненију, нуждно је да се сви участници бунтовног и издајническог овог
предпријатија пронађу и примерно казне. Ако, Ваше Сијатељство, покорно ово
моје предложеније одобрава, молим да ми се скорјејше показивање на испиту и
Мијаила учитеља и оне друге двојице сприопштили, макар се напоследак и
мукама приморали све показати, по којему ћу даље истраживање овде
предузети… Са мном су и кнез Бобовац и прота Ненадовић. Разумели смо да је
једна прокламација к Ненадовићу, између осталијех, Вашему Сијатељству
однешена. Ја бих молио, ако би нам благоизволели послати да је Мата овде
чита. И он и Бобовац са страхопочитанијем скут Вашего Сијатељства љубе.

9. април. 1826. Рипањ. Јеврем Обреновић Милошу.

Народ ће се сутра собрати да им јатаке предам. Међу народом сам велику жељу
приметио ниједном од клетвопреступника ових неопростити, а врло би добро
било да се сви у народу казне. Зато покорњејше молим опростите ми ако и више
који на поисканије народа погине.

Но Милош није био за такву ексекуцију, по његовој заповести сви јатаци и

породице им били су послати у Крагујевац. Још 5-ог априла кнез Милоје
Тодоровић одвео је са уписним пандурима учитеља Михаила и два заробљена
друга Чараћева. Они су стигли у Крагујевац 7-ог и одмах узети на испит.
Народ који се на позив власти скупио у Рипњу 10-ог априла био је разочаран: он
је био дошао да буде џелат бунтовницима, а разишао се незадовољан што није
окрвавио руке.

10. април 1826. Рипањ. Јеврем Милошу.

Данас сабраном овде народу и кметовима… прочитао (сам) зашто се
преступници ови сад одмах на њино расположеније, као што зактевају, предати
не могу; навео сам како дане овог светог поста, тако да ће и после, о скупштини
Ђурђевској сваком заслужена казна определити се и на место преступленија
послати се примити је. Приметно и јасно је било незадовољство њино што им се
допустило није, као што су ожидавали, клетвонарушитеље ове камењем побити.
И премда сам им куће пре попалити дао, опет им је ово жао остало. Истину
признати, да ми је ово јутрошње писмо ваше за времена приспело није, готов
сам био заповест вашу преступити и народу ји на расположеније предати. Но,
разумевши повторителни заповест повиновао сам се…
На испиту код Милоша учитељ Михаило је испричао ствар као и кнезовима у
Београду, прикривајући Петра Радосавкића и ортака му Ђорђа на које је такође
пала сумња. Милош га тада врати у затвор и буде му дато перо и артија да цео
ток заверe написмено стави. Oн то и учини изложивши сад целу ствар како је
текла.

… Ја више ништа показати незнам, само једино дело моје нерасудно које сам
учинио, и сам познајем, а Вашему Сијатељству са страхом исповедам да јесам
смерт заслужио, и нисам достојан под кровом двора Вашега стајати а камо ли
пред светло лице Вашега Сијатељства гледати и од Вас милости просити. Но
при свему буди милостив Господару, и велокодушан, покажи се како владатељ и
буди ми ти благодетељ, помисли на слабост человеческу, да могу највећи и
најбољи и најмудрији људи преварити се, с пута заћи и погрешити, а камо ли ја,
нико и ништа, да се не преварим и не погрешим.

Најзад, учитељ се извињава Милошу што на испиту није одмах сву истину
казаo.

Но то је моје величашје нешчастије, што сам се поплашио и последњи час и

кончину живота мојега пред очима гледао; здраво увезан једна ми смрт около
врата стоји, а друга од милости Вашега Сијатељатва зависи, и тако пренемогнем
да мало сам жив стајао, што нисам пао мртав на земљу, јер никад у онаковом
случају нисам се тревљао, а после к себи дођем, кад видох да ми је од Вашег
Cијатељства живот за који час продужен…

По прочитању овог исказа Милош нареди да се доведу из Београда Петар

Радосавкић и ортак му Ђорђе. 8-ог априла у вече они су су били доведени
Јеврему у Рипањ који их сутра-дан отправи за Крагујевац. Не знајући да га је
Михаило одао, Петар је остао при своме тврђењу, као и у Београду да му ништа
није познато, али кад му наскоро поднесоше необориве доказе, он призна
учешће које је са младим саучесником Ђорђем имао у завери.

Истрага је настављена у Крагујевцу целога априла и првих дана маја. Много

лица било је доведено из Београда и београдске нахије на испит. У томе послу
везир није чинио никакве сметње, мада је могао протествовати односно
несрпског становништва у Београду и задржати за себе улогу иследника.

Коџа Милош, говорио је Абдурахман-паша Авраму Петронијевићу, је милет-

баша у овом народу, њега познаје мој цар, познајем га и ја, сем тога њему је од
нашег Девлета и дато да овде мир и тишину чува, и да је ко од мојих најближих
и најмилијих Турака у некаквој завери био против општега мира и да га је Коџа-
Милош затражио ради испита, морао бих му га везана послати, и шта више да је
неко против мене нешто казао морао бих се и сам покорити и правдати се пред
Коџа-Милошем и ако сам овде царски већил. На Аврамов питање жели ли
барем да испита Грка Косту Х. Дину Једренлију, за кога је испитом у Крагујевцу
утврђено да је крив, везир одговори: Шта ће ми, кад га је једанпут Коџа-Милош
испитао. Само… немојте га овде у Београду погубити, већ напоље око
ћерамиџиница гдегод, да није баш у вароши.

Лица која се помињу у току истраге су ова: два убијена Чарапића Ђорђе и
Марко, зет им Милован и Ђурађ Чарапић, два њихова заробљена друга (један би
могао бити Јован Петровић из Црне Горе), Михаило Берисављевић, Петар
Радосавкић и ортак му Ђорђе, Петар и Јованац Чарапић из Бела Потока, Петар
Чарапић терзија из Београда, Арсен Олуја, Марко, Јован и Ђорђе, бећари из
Београда, Милован из Палилуле, Павле бакал из Београда, Јован Радовановић,
Ђорђе Златић, Никола Маринковић, Јован Поповић и двојица анонимних лица
из Аустрије, Вељко из Мокрог Луга, Милорад из Иванче, некакав Бечкеречанин
настањен у Ваљеву, Илија Бојчић из Влашке, Танасић и Исак Јерменин из
Београда, Коста Х. Дина из Београда, Нана Калонџија, Гаврило чурукџија, брат
рипањског механџије, једно лице ухваћено на Палежу, и читава фамилија
Чарапића.

Негде око 7-ог маја виђенији кнезови и кметови саставише одбор да по суду
Милошевом и читаве скупштине, изрече пресуде. Учитељ Михаило
Берисављевић, фабрикант прокламација, Петар Радосавкић и Ђорђе, као туђи
држављани осуђени беху: први на одсецање обе руке више шаке и мало језика,
другa двојица на одсецање десне руке и по мало језика. Остали, рођени у
Србији, њих на броју шездесет, осуђени су на смрт, а њихова тела да буду
изложена на точку. Нека од горе поменутих лица успели су да се оправдају
(Арсен Олуја, Никола Маринковић и др.), или побегавши, да избегну казну
(Јованац Чарапић).
На дан одређен за погубљење (8. мај) прва три осуђена бунтовника одвучени су
на највеће тржиште у Крагујевцу, где им је пред многочисленим народом
искупљеним из суседних кнежина прочитана пресуда и над њима извршена
казна. Пошто су уписани пандури одбили да изврше крвничку дужност, Вучић
се својевољно понуди за ову службу, а за њим се окураже и неколико кнезова.
Неки Сима Михаиловић из села Влашке, посечен је без пресуде од Јевремове
руке. Касније, за оправдање, Јеврем је писао Милошу: овај је нечувену окајаност
и дрзновеније имао
пред више сељана о брадавицама вашим… коснути се. Ту увреду Сијатељства
нисам отрпити могао, те сам кривцу одмах процес учинио и опремио га на онај
свет.

Остали Чарапићеви саучесници из београдске нахије, послати су у Рипањ да се

тамо над њима изврши смртна казна (начин извршења није познат), док је Коста
Х. Дина пушкаран на ади Циганлији и тело му бачено на точак. Још раније
домови побуњеника били су спаљени, стока и друге покретности конфисковане,
баштине њихове поклоњене другим људима, а њихове породице прогнате.
Ђорђе, момче из Ниша, умре неколико сати након казне, а учитељ Михаило и
Петар Радосавкић, пошто су преживели ране, пређу доцније у Аустрију. Тела
погубљених, оставши на точку без укопа, видела су се и након десет година.

По благајничкој књизи расхода Кнежевине Србије, за усмиреније Чарапића

бунта, Народна благајница издала је 6.002,34 гроша.

6. априла 1826. године. Живковом момку из Умчара, који главу Чарапића и

проче донесе___ 100
Господару Јеврему, путног и прочег трошка, пандуру уз прогнате фамилије и
проче________ 552,34
Чарапићу из Београда на
дар________________________________________________________ 300
Рањеницима о Чарапића бунту на
дар________________________________________________ 190
На разне војне
издатке_____________________________________________________________
4860
Свега
6.002,34 гроша.

Три године касније (1829.), молећи за помоћ, учитељ Мих. Берисављевић

обратио се књазу Милошу стиховима:

Смртоносни удар немилостивог судилишта вашег,

Лишио ме јесте совршенства телесног,
На век да плачем!

Мученички сам три године већ доживио,

И млоге сам новце моје све до сад изтрошио,
И јошт сам дужан!

Два пута сам у то време Императора аустријског молио,

И он ме је царски свагда милостивејше обдарио,
Ал је мени више нуждније

Дужност ми је да напоменем: да би опис Чарапића буне био потпунији служио

сам се овим књигама:

Михаило Гавриловић, Милош Обреновић, књига II.

Бартоломео Куниберт, Српски устанак и прва владавина Милоша Обреновића.
Милан Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у у српског народа новијега
доба.
Мита Петровић, Финансије у установе обновљене Србије.

(39) Кумановски устанак 1878.

О устанку Срба у Куманову и околини у нахијама криворечкој и кратовској

мало је писано. У Братству, књ. VII, има о томе помена у чланку Јов. Хаџи
Васиљевића о манастиру Забелу. Ту прочитасмо, да је 1877. г. у томе манастиру,
а у попа Димитрија Пауновића, бившег пароха нагоричког никла мисао за овај
устанак.

Ни од кога не подстрекаван, већ у договору са својим пријатељима највише са

свештеницима, дигне он овај крај на оружје. Устанак је био захватио све од
Куманова до садашње бугарске границе, до Кратова и Овчег Поља, а главна
сместишта беху у манастирима Забелу и Крапини. Пошто је српска војска, већ у
јануару 1878. стигла до Пчиње и ту, за време примирја, стала, Срби у
Кумановском округу подигну се против Турака и тражили су молбом од
берлинског конгреса да се Куманово и Паланка са својим окрузима припоје
Србији. Вођа српских устаника у кумановском и паланачком округу био је
поменути поп Димитрије, који је после, 1884. г. затворен у Канли Кулу.
Устаници су се храбро држали све до јула 1878. године, а тада их с великом
војском растера приштински Хафис–паша.

Но, Јужна Србија се није могла умирити. Устанак је тињао све до 1882. године.
Тада је и скована парола Уједињење или смрт.
Претходни догађаји

Херцеговачки устанак (1875) био је увод у Велику источну кризу и низ побуна
против Отоманског царства на Балкану. Поводом тим, Тројецарски савез Русије,
Немачке и Аустрије,одлучио је да се мир на Полуострву очува, с тим да се у
европској Турској спроведу реформе. Конференција три царска државника:
Бизмарка, Андрашија и Горчакова, одржана у Берлину 11. маја 1876., израдила
је и предложила Порти реформе која је Порта прихватила. Али верским
занесењаштвом изазване масе, предвођене имамима, убиле су јуна месеца у
Солуну француског и немачког конзула, у Бугарској су настали велики покољи,
а у Цариграду султан Абдул Азис беше приморан да отпусти везира Мехмуда
Недима, који је пристајао на захтеве Тројецарског савеза. Нови министри, међу
којима се налазио и Мидхат паша, гледали су у доношењу устава за Турску спас
од финансијског банкротства државе, а нарочито спас од мешања европских
сила у живот царевине. Убрзо је свргнут и Абдул Азис (јун 1876.), а за султана
је проглашен његов нећак Мурат V. (Мурат V владао је свега три месеца.
Лекарска комисија је направила увид у његово здравствено стање и прогласила
да је неспособан за обављање дужности. Након његовог смењивања, на турски
престо дошао је Абдул Хамид II.)

У томе је избио и први српско-црногорско-турски рат (20. јун 1876.) и Аустрија

и Русија, узимајући у обзир могућан пораз Турске, правиле су планове за поделу
њеног европског дела после завршетка рата. Енглеска је међутим настојала да се
очува интегритет Турске, супростављајући у томе делу Европе свој
империјализам аустро-руском. Она је стога подржавала Порту да се одупре
захтевима ових сила. Срби, оно што је битно за њих и за све народе Југоисточне
Европе, пре свега Балканског Полуострва, после слома Српског царства, па и
Бугарског, никад више неће бити субјекти - ствараоци - историје, већ објекат
око којих ће се надметати велике силе. Балкан је постао поприште освајачких
сукоба светских империја и националних претензија балканских државица, и
тема многобројних конференција и конгреса на којима ће се претресати источно
питање.

Ђакова буна 1825.

Првих дана јануара 1825. године, Петар Вулићевић, кнез смедеревске нахије,
дозна да је неки сељак из Селевца био умешан у последњу бунтовничку аферу
пожешке и рудничке нахије, те отиде у село, ухвати ноћу кривца и веже.
Сељаци, чувши то скоче на оружје, опколе ону кућу где је кнез Петар с оним
везаним човеком био на конаку, вичући да то није право, човека ноћу хајдучки
хватати и везати, него, ако је крив, нека дође дању, те да га хвата, или нека га
иште од села, па ће га село ухватити и суду предати итд.
П. Вулићевић није имао куд већ преда човека па се врати у Азању. Али тек ту
наиђе на изненађење: дошли сељаци из оближњих села, а почеше стизати и из
поудаљених, и једнако вичу да је пореза прекомерна и да су кнезовска насиља
несносна (око 9-ог јануара).

Извештен о томе књаз Милош пошаље у смедеревску нахију Јована Обреновића

и Милутина Савића Гарашанина с једним јаким одељењем Јасеничана и
Лепеничана и нешто својих момака, да испитају узроке нереда и буне. Неким
кнезовима пак изда заповест да подигну војску и да иду Јовану и Гарашанину у
помоћ. У исто време издата је наредба да се пази на кретање народа. Осећало се
да има много незадовољника; по рудничкој нахији још су хватани саучесници у
последњој завери. 14-ог јануара Јеврем одговори на ове заповести да ће
променити у ваљевској нахији сеоске коџа-баше и гледати да се бољи изаберу,
али да ће то мало одложити да се народ не би досетио откуда та промена.
Јован Обреновић и Гарашанин стигну мирно у Азању. Бунтовници нису ишли
на то да се бију, благосиљајући Милоша они су викали и тужили се само на
злоупотребе Петра Вулићевића и његових момака. Јасеничани и Лепеничани пак
дознавши у чему је ствар придруже се и сами побуњеном народу и стану викати
против својих старешина. Кад је 14-ог јануара Јован Вићентијевић, кнез једне
кнежине у београдској нахији, сишао у Азању, на Јованов и Гарашанинов позив,
нашао је у највећем нереду њихове људе, који се одмах измешају с
Вићентијевићевим људима и тако их побуне, да и ови почну говорити своме
кнезу да ако може да одсад суди, како кметови и остали народ нађу за право,
добро; ако не, онда они имају другог човека за кнеза, који ће по њином мненију,
како они нађу за право, судити.

Петар Вулићевић био је син кнеза Вујице Вулићевића и (неки) пашеног књаза
Милоша. Док је кнез Вујица био у Цариграду, с другим народним посланицима,
место њега управљао је његов син Петар. Наиме, о Митрову дне, 1820. године,
књаз је Милош послао у Цариград пету депутацију, која је тражила да се Србији
прошире права, према уговору Букурешком од 1812. године. У тој депутацији је
био и Вујица Вулићевић, кнез нахије смедеревске.
Тек што је депутација, приспевши у Цариград, отпочела свој посао, букне грчки
устанак, те Порта не само што остави на страну разговор о захтевима Србије,
него још српске депутате стави под притвор, божем, да их склони од разјарене
муслиманске светине. У овом притвору српски посланици су остали неколико
година. Архимандрит Самуило је у том притвору и умро, Димитрије Ђорђевић
се је тешко разболео, а Вујица Вулићевић, као већ стар човек, научио је читати и
писати!
Док се је Вујица бавио у Цариграду, нахијом смедеревском управљао је, место
њега, његов син Петар Вулићевић. Против управе овог Петра дигла се буна, која
је стајала много жртава, али која је и ред, у смедеревској нахији бивши, сав
изменила док се је кнез Вујица вратио кући.

Сувременици описују кнеза Петра као добра човека, али немоћна да види све
што по селима раде његови пандури, и да каштигује и стегне оне који су власт
употребљавали на зло народу. Бивало је да пандури који су, дошавши домаћину
на конак, тражили да им се за вечеру закоље пиле, па да га газда надува, као што
се надува јагње или јаре, и да га одере, па тек, тако одерано, да им се испече за
вечеру. Или, кад им се изнесу проја и погача за јело, па им ни једна не буде по
вољи, онда су бацали најпре проју па, за њом, погачу, смејући се и вичући: Беж
пројо, узјаха те погача! (Ову претњу проји од погаче, исказивали су речју, која
се од стида не може записати.) С оваких поступака, дигне се читава буна против
кнеза Петра Вулићевића и његових подручника. Бунтовници су тражили: да се
укину кулуци, да се смање и правичније разрезују данци, а пре свега, да
престану пандурска самовољства у народу.

15. јануар 1825. Кораћица. Ј. Вићентијевић књазу Милошу.

… а ја, милостиви Господару, на ту њину наредбу нисам могао пристати бојећи

се Вашег Сијатељства; да се не бих к Вами непокоран показао, казао сам да ћу
Вам писати и какову заповест од Вас примим да ћу им свим објавити. Того ради
Вас понизно молим да нам у Вашем писму објавите шта ћемо народу одказати,
и, ако Вам могуће буде од ваших момака послати, да нам пошљете да би се
народ боље уверио, ибо они говоре да ћеду сви то јест моја кнежина доћи к
мојој кући у предидушту недељу, а ја, милостиви Господару, не знам с каквим
ће помислом они к мени доћи. Ако дођу кметски и поштено и ја ћу ји поштено
дочекати; ако ли пак с оружјем пођу к мени, ја ји не смем чекати…

Да би прекратио неред, који се могао изметнути у велику несрећу, Јован стане

представљати благо побуњеницима да не треба да сумњају у добру Милошеву
вољу да им прекрати кнезовске зулуме. Нека се само мирно разиђу и нека
неколико кметова оду у Крагујевац с кандидатима. На то се метежници
смедеревске нахије смире, Јованова и Гарашанинова војска исто тако. Изгледало
је да ће све мирно лећи: Јасеничани су били већ истакли кандидата на место
Гарашаниново, то је био Андрија Јокић, отресит трговац из Тополе. Побуњени
народ у Смедеревској нахији хтео је за кнеза - Милоја Поповића, званог Ђак.

Kо је био Милоје Ђак?

Родио се у селу Кусатку, у смедеревској Јасеници, некадашњој Некудимској
Жупи. У детињству је учио књигу; зато је прозван Ђаком. То му је име, после,
остало кроза сав живот. Као младић, неко време је поповао под дахијама, и у
том чину, само је крстио Степана Банковића, из Кусатка, и венчао неког
Маторкића, па онда оставио поповство, и одао се на трговину. Причало се да је,
идући по нурији, у некој ниској кући, лупио читакињом и главом о горњи праг у
врата, па се, с тога, наљутио на поповску службу и, дошавши кући, казао оцу да
више неће поповати.

После године 1805. Ђак је био писар у војводе Вујице Вулићевића, до године
1813. Кад Србија, те године, падне наново под Турке, Ђак пребегне у Немачку
(Панчево), откуда се је 1815. вратио својој кући и почео трговати живом стоком.
Имао је 150 брава свиња, 25 оваца, 20 говеди, 1 ракијски казан, две воденице,
четири дућана у Смедереву, једну механу (ортачки) и још неке зграде (ћепенке)
на турској – вакуфској – земљи. Уз то, Ђак је узео под закуп од спахије села
Селевац и Друговац на 6 година за 4000 гроша итд. На тај начин, Милоје Ђак
био је човек врло познат и уважен у свом крају, а уз то, и пре као свештеник, и
после као војводин писар, и тада као трговац, имао је довољно прилике да
упозна сељаке и њихове тегобе и жеље. Био је отресит човек, и Милош га је
употребљавао понекад у поверљивим пословима. У време нереда у Азањи, Ђака
није

Јасеничани и Лепеничани, међутим, вративши се својим домовима узбуне народ

причањем шта се све догодило. Јасеничани се стану скупљати код Шатоње и
викати: нећемо Гарашанина! 16-ог јануара кметови и народ јасеничке кнежине
искупљени у Брестовима код Шатоње упуте Милошу писмо да порезу смањи
како што је и у смедеревској нахији Господар Јеврем обрекао, да се Милутин
Гарашанин смени и да се на његово место постави Андрија Јокић, трговац из
Тополе.
Тога истог дана Јокић је отишао Милошу у Крагујевац, не толико да се одазове
народној колико Милошевој жељи коју су му донели нарочити изасланици. Јер
чим је дознао шта се у Азањи догодило и шта су Јасеничани говорили, Милош,
да би предухитрио догађаје, пошаље у Тополу Мелентија Павловића и Николу
Луњевицу да склоне Јокића да му дође да га окнежи. Смедеревској нахији пак и
Милоју Ђаку, који је сву пометњу проузроковао, није мислио добро, само се
бојао да му Ђак не умакне. Милош је врло оптимистички гледао на ситуацију и
спремао се да 17-ог пође лично у Паланку с војском да извиди целу ствар. Али
су догађаји другојачије хтели: 16-ог јануара Јован Обреновић нагло је напустио
смедеревску нахију јер је чуо да се бунтовни покрет јавио у пожаревачкој
нахији. Заиста, путем до Пожаревца он је наишао на доста узрујан свет и
обећањима стишао га, али тек што је стигао у Пожаревац добије извешће из
Паланке да се народ у Селевцу опет скупља у гомиле.

О свему томе Јован је известио Милоша истога дана. Међутим 17-ог јануара
донесе Милошу и татарин Јованче Спасић глас из Паланке да се смедеревска
нахија опет побунила и да је у договору са Турцима. Увече добије други
извештај да Јасеница и Лепеница пламте, јер су потстрекачи протурили глас да
је Андрија Јокић, који је отишао у Крагујевац, посечен. Народ је викао на
издајство и тражио не само права него да и Милош њему дође.
Преплашен, Милош одустане од пута у смедеревску нахију, потврди за
јасеничког кнеза Андрију Јокића, а за лепеничког, место Ђорђа Парезана,
Милутина Ђорђевића из Жабара, који је ортаковао с Јокићем и кога је народ
такође изабрао; потврди чак и Милоја Ђака за кнеза.
Али Ђак није ни мислио на милост нити је хтео помирење с Милошем, јер он је
био опет тај који је закувао целу ствар. Одмах по Јованову одласку за
Пожаревац он се јавио у Селевцу и Паланци, саставио поново побуњенике и
незадовољне елементе и пошаље свог брата Милића у Пожаревац и
пожаревачку нахију да тамо народ диже. Јасеничанима и Лепеничанима, који су
се почели скупљати у Бањи и Тополи поручи да га чекају и да ће им доћи с 5000
људи, па ће после с њима на чумићско брдо.

18-ог јануара Милић с нешто људи пређе на ливадичкој скели, и Јован

Обреновић чим то чује напусти с породицом Пожаревац и побегне у Пореч, јер
у Крагујевац није могао, бојећи се да га бунтовници не ухвате на путу. Ускоро
по његовом одласку стигне Милић са својом четом и с доста побуњеника из
пожаревачке нахије.
19-ог јан. они упуте Јовану Обреновићу молбу у Пореч да предложи Милошу да
учини народу неке олакшице и да 'укине' неке зулуме. После тога Милић се
одмах са својом четом повуче из Пожаревца заискавши од нахије 300 – 500
људи као у залог да ће остати у слози и да се с њима даље разговара о
пословима на скупштини која ће се држати у смедеревској нахији. Али нико не
пође за њим! Светина која је ишла (за њим) и говорила да не иде против
Милоша, коме су 'до капље крви' верни поданици, та светина видела је да је
Милић пред полазак похарао Јованов конак, поразбијао врата, прозоре, таване,
исекао интове и најзад признао да му тих 500 људи треба за борбу против
Милоша.

По Милићевом одласку готово сав се народ из пожаревачке нахије разиђе, а од

свакога побуњеног села остану у Пожаревцу по два кмета 'ради покорњејшег
предавања покоренија и дочекања Јего Високоблагородија Јована Обреновића'.
Милић је пак отишао на другу страну, где је имала да се реши цела ствар,
отишао је у помоћ Ђаку, који га је позвао да онако нагло напусти Пожаревац.
18-0г јануара Ђак се био кренуо из Кусатка Јасеничанима и Лепеничанима. 19-
ог се сјединио с неким кметовима који су од Милошеве стране дошли да се
обавесте шта управо тражи. Ђак се пред њима показао упоран, али најзад на
саветовање кметова попусти, изјављујући да он и народ пристају да се разиђу,
ако се Мелентије Павловић, у име Милошево, закуне пред народом да неће
никоме ништа фалити. Све ово било је притворно, јер су бунтовници међу
собом учинили заклетве да се не издају 'до капље крви'. Из њихова табора чуле
су се страшне речи за Милоша.

Ђак је претио да хоће с Милошем под оружјем разговоре водити; тражио је да се

све нахије уједно скупе да порезу и дације одсечу као што је у стари земан било;
говорио је да треба Милош међу њих да дође и да каже како ће одсад пореза и
дације бити; тражио је и Петра Топаловића Милошева ортака да плати што
трговцима узима свиње испод капаре и т.д. Уз то Милошеве уходе доносиле су
свакојаке извештаје шта се говори у народу. У главноме народ се тужи на рђаву
управу, на велику порезу и пита куд се она дева.

16-ог јануара, кад је изгледало да је ствар легла, један старији сељак из Врбице,
у Гарашаниновој кнежини, говорио је: Неумедоше несрећници… а ћадијаше
врло добро бити, и ћадијаше се сав народ дићи! Ама неће овако задуго бити:
млого господара и млого даија, млого ћаја а мало је јаја; бели не можемо товар
брашна продати но је Господар натурио његово жито по меанама те се продаје.
Зар он без тога не може бити? Истога дана говорио је други један сељак да ће
'ако се преврне… за народ добро бити', и 'ако је вилајет сав у једној слози и томе
рад Милош се неће моћи отети'.

Један је причао како је везир казао кметовима, колико он узима, како је Милош
међу њима па нека га узму између себе и нек питају куд им се толико благо
дева. На то Милошев ухода (Петар Весић) упути том сељаку питање: Па бисте
ли га погубили?! Одговор је гласио: не бисмо га одмах погубили. Док не да
рачун вилајету куд је толико благо део, а вилајет зна колико је давао. Исти
ухода под 17 јануаром забележио је и ово: Разговарао сам се с Јовом из Добраче
за леберијаше (побуњеници, прим. Јасон). Он каже: да им је везир изнео верман
царски и рекао им је да више од пет гроша неће давати. И дао им је 3000 ока
барута и колико им у напредак буде потреба да ће им дати. У томе му ја велим:
Сад Господар не може другојаче умирит но како су се они покорили да зовне из
свакога села по два кмета и да им покаже давање и трошкове да вилајет дозна
куд се благо дева, па онда како начини са кметовима. A oн рекне: Али неће га
кметови да им је он Господар, но кажу нећемо ми више да ни је ера Господар.
При томе његова жена пита: Зар је он ера? Онда… син одговори: Ера но шта је
20-ог јануара Ђаковци су држали у Тополи скупштину, и упутили су с ње
Милошу своје молбе и жеље. У том се акту вели да се на скупштини искупио
народ из две три нахије и да је прво питање било: јесу ли 'ради' Милошу?! Сви
су дигли три прста и 'честитали Милошеву вамилију на многаја љета'. Затим је
изнесено и тражено:

1. да се кнежевски зулум укида и да се злочинци измакну из вилајета. Кога

народ хоће тај да буде старешина с Милошевим 'изволенијем'.
2. (Други члан овог акта нејасан је и односи се на бедно стање свештенства.)
3. да су порези преко више скупи и немилостиво купе… горе него од Агарјана.
4. да се харач удара без довољно анкете.
5. уведени су ђумруци који нису били ни под којом вером.
6. скеле моравске разлучише кума и пријатеља. Састати се не могу. Девојку који
испроси 20 гроша скеларине.
7. Трговци да пусте земљу с које год се стране може да купују што хоће само да
новац у народ уђе.
8. Милошеви 'посланици' који иду по земљи 'псују народу крст и закон и мерсе
среду и петку'.
9. Народу је 'верло жао' на стране људе који долазе у земљу те ту свој мал
продају и готово узимају.
10. 'Господару, свет верло се уплашио и цело се и мали и велики поплашио од
преке смерти. Којигод рекне овакове хречи и ви таки сечете га и на то сви се
уплашили, и вама несме ни крив ни прав доћи, и то све нас у луг отера, јербо је
страшна рана оцечена глава'.
11. 'Механе које се накоде по пути или у селу само због путника ви му зактевате
50 гроша, а оно нема у ње свега имања 50 гроша. И то ви затвористе'.
12. 'Да кнезови бивши терговати не могу: јербо обор гради беглучки, тј. не
плаћа; свињац гради не плаћа; кукуруз вуче, не плаћа'.
13. 'Кулук кнезовом преко више: по дванаес-тринаес посленика за једно лето
узимају'.
14. 'Сверху, зактева народ да се више не сече (тј. да нико не може бити
погубљен) брез своје кнежине и све скупштине и од својега среза и од својега
кнеза да га искате'.
15. У овој се тачки туже на незнање курса новца који тече у земљи, и одједном
се прелази на породицу Вујице Вулићевића чији је син Петар био обор-кнез
нахије смедеревске: 'Проклети кнезови све побијају, ако му носиш дванаеслук
они бију, ћесарски најбољи бију, и на то проклета вамилија Вулићевићева који
ударише на својега крштеног кума, у вилајет ватру бацише и светини уста
отворише, Вашему високославному Сијатељству, Господару, свет вапије за
славу и вамилију вашу, на томе, милостиви Господару, смилуј се отечески, већ
пет година како су се кнезови овсилили и славу вашу раде да угасе и проклети
Вулићевић, и на које исто смо цела скупштина и очекујемо милост отеческу'.

Потпис: Цела Скупштина Народња у Тополи

П.С. 'И на то, Господару милостиви вришко (татарин) Јованче нека иде амо и од
вас нека одговор нама донесе и однесе паки шта сиротиња проси'.

Истога дана, 20-ог јануара, Милош је добио скупштинску представку.

Ђакова војска била је састављена из врло непоузданих елемената. То је била

гомила света, која је правила захтеве, викала против Милошевих чиновника, али
је слабо била вољна да се бије; то је била гомила готова на пљачку и на бегство.
Кад Ђак из Асан-пашине Паланке 18-ог јан. посла свог брата Милића с
неколико људи да дижу пожаревачку нахију, ови нападну на кућу Јована
Обреновића и умало се не докопаше Круне његове жене, коју доста дуго
гонише. Брзина њезина коња спасе је од њихових увреда, а нарочито од
похотљивости једнога свештеника, који јој претише најсрамнијим поступцима
(кад је у'вати).
Ноћу између 19-ог и 20-ог јануара опљачкани су и попаљени Ђорђе Парезан у
селу Горович код Жабара и Милутин Гарашанин у Гарашима. Ђак је био
немоћан и сам у забуни. Његових се људи скупе некад и до хиљаду, некад до пет
стотина, а некад их ни педесет нема! Дању се скупљају а ноћу по селима иду.
Зима је ометала свако веће прикупљање. 20-ог јан. Мелентије Павловић јавља
Милошу из Чумића да се ствари тако окрећу да би с буном што пре требало
свршити, одлучно радити и не одлагати више 'ибо пијанствије људство његово
(Ђаково), без сваког порјадка опочивају. Ма да смо имали сто момака могли би
в пошасту ноћ дело ово со всјем ко концу привести'.

И док су Ђаковци лонџали по селима, војска се Милошева искупљала са свију

страна. Још 17-ог јануара пред вече Јеврем је био добио Милошево писмо да се
буна у смедеревској нахији стишала и да он војску распусти. Али већ 19-ог
ујутру добије у Бањанима накнадан извештај о поновљеном нереду у
смедеревској нахији и Јесеници те с 200 – 300 коњаника дође на Уб, спремајући
се да с још војске сутра-дан пређе Колубару. Он је уверавао Милоша да је у
шабачкој и ваљевској нахији велико огорчење против бунтовника. 19-ог у вече
Јеврем добије од Милоша заповест да му дође са што мање и то поузданих
људи, бојећи се да гомила не пређе бунтовницима и да пошаље кметове и
најодличније свештенике на скупштину у Крагујевац. Слично писмо, Милош је
писао и Василију Поповићу: 'Ако сте видели и дознајете да вам је нахија верна и
да се у њу поуздати можете, тако и поведите ју овамо; у противном случају
боље је распустити је да се више једномисленика не састављају'.
Милош је с правом мислио да је боље да с малом али поузданом војском изађе
пред бунтовнике. Сва његова нада била је у Гружанима, који су већ били
искупљени у Крагујевцу. Тома Вучић Перишић, гружански кнез, био је
предводник њихов.

Војска је пред полазак била искупљена пред Милошев конак на пољани до

Лепенице; књажеви момци су вукли вино чабровима и служили је да пије. Међу
војнике изашао је и Милош и разговарао с њима, са неким се и у образ изљубио.
Крагујевчани који су радознало гледали тај призор, говорили су како је Милош
дао Вучићу сабљу, а до тога дана само Господарска браћа, Јован и Јеврем, смела
су сабље носити.
20-ог јануара Вучић је изашао с војском до Лужнице. Одмах је послао плаћене
уходе на све стране да посеју страх међу Ђаковце: тобоже Милош води огромну
војску. Кад се чуло да су бунтовници намерни напред и да иду у Црниће, Вучић
поседне још исте ноћи чумићско брдо. Његове уходе изазвале су препад код
непријатеља. Ђакови једномисленици, по селима кроз која је Вучић пролазио и
која су дан- два пре тога с Ђаком говорили и заклињали се на верност,
прилазили су Вучићу. Како чују за његов долазак они боси претрчавају, немају
кад ни да се обују. Страх је био од Милоша велики, чуло се да је заповедио да ко
год се не нађе уз његову војску да му се све похара и попали. Вучић се надао да
ће и сам Ђак 21-ог јануара осванути у Кусатку. Но нада му се није испунила, али
ипак Ђак није покушавао да га заустави, вероватно с тога што му још није
стигао брат Милић, који се нешто забавио у пожаревачкој нахији.

Те исте ноћи много устаника поплашени обртом што га ствари узимају, имајући
само намеру да у гомили изађу пред Милоша те да задобију захтеване 'реформе',
отпочели су на леп начин преговоре са кнезом Јоксом Милосављевићем, који
тада долажаше с војском из Млаве. Али Вучић, жудан да на глас изађе, не хтеде
чекати ни на какав предлог о миру. 21-ог јануара он дође без препрека у
Божурњу, па одатле одмах пође напред и улогори се у Опленцу изнад тополских
винограда, а Ђакова војска напротив, идући од Загорице, до самих кућа
тополских. Истога дана Милош изиђе из Крагујевца и преко Грбица стигне у
Чумић.
Сутра-дан 22-ог јануара, пре сванућа, Вучић изврши напад и… Ђаковци су били
до ноге потучени; свак је гледао да се што пре дохвати своје куће или шуме. Ђак
је после првог плутона рањен у слабину, али срећно умакне ка Београду (у циљу
да се дохвати Саве и Дунава), јер му Вучић изгуби траг пред Ратарима у
планини. За Ђаком је послата потера у Гроцку и Смедерево, а Вучић се даде у
загон за осталим бегунцима. Кад му се у току дана придружи и Јеврем, млађи
брат Књажев, са петнаест хиљада људи под својим заповедништвом, он учини
ово бегство очајним; победиоци не дадоше доказа великодушности.
Милић, брат Ђаков, враћајући се из Пожаревца, падне у Ратарима у руке
Гружанима, који га посеку. Но у забуни не ураде тај посао како ваља те им
Милош по Јованчи поручи да, како знају, пронађу Милоћеву главу и да је
натакну на колац, како би је он видео, кад ускоро буде пролазио према Селевцу.
Вучић пак жељан да огледа сечиво димискије, коју му је Милош поклонио пре
похода, а и киван на једног брзоногог побуњеника, који му је утекао, заповеди
да му доведу неког везаног Циганина, који је хтео да у буни нешто мало
ушићари, па га толико пута удари сабљом да се сечиво уви; би затим принуђен
притећи у помоћ јатагану да дотуче несрећника, који га тужним узвицима
преклињаше за милост.

Јеврем је остао на Убу све до 21-ог јануара, јер му је Милош, бојећи се да се

његова војске не придружи бунтовницима, слао такве заповести. Доцније се
показало да је Јевремово бављење на Убу било оно што је најбоље, јер је
задржало ваљевску нахију у покорности. 21-ог јануара придошла је и војска из
шабачке нахије са својим старешинама.
Тога дана требало је да Јеврем крене напред с 300 – 400 одабраних људи, али их
је морао повести на хиљаде. У њихово верност није сумњао. Сви су једногласно
изјављивали задовољство с тадашњом управом, благосиљали Милоша, и
изјављивали жељу да виде 'бунтовнике, који су им благостојаније данашње
разорити ради, и који против књаза ополчавају'.
22-ог, око ићиндије, Јеврем стигне с коњаницима у Кусадак и затекне Вучића и
Јоксима Милосављевића и друге кнезове који су гонили потученог Ђака. Одатле
одмах извести Милоша, колико је била озбиљна ситуација у моменту кад је Ђак
потучен, јер се и београдска нахија почела бунити: 'Кнезови су народ опоменуте
нахије на скупштину позивали и синоћ си ми, оданде вративши се кметови
даросавачки казали да су кнезови побегли од народа, и да су на Катића кућу
напасти хотели. Толико се извесно знаде, да ја с оним војинством одонуд пошао
нисам и да Ђак данас разбијен није, да би се она нахија овому прилепила била'.

Међутим овај Јевремов извештај је био доста оптимистичке природе. 21-ог

јануара варошани Смедеревци били су ударили на конак Петра Вулићевића, али
су били одбијени. У београдској нахији бунтовници се стану окупљати у
Поповићу и Малој Иванчи, тако да је кнез Живко Михајловић са својим људима
морао остати у Умчарима место да пође у помоћ Милошевој војсци у
смедеревској нахији. Пред бунтовницима је био Ђорђе Чарапић (в. Чарапића
буна). На другим странама ситуација није била ништа боља. На Милошев позив
поп Тривун из Драгачева довео је у Крагујевац 22-ог увече само 150 људи. Више
их није хтело поћи, а и ови се с муком решили и тек пошто им поп говорио
једно 'слово'.
'Ми нећемо на браћу нашу која је устала против зулума', говорили су
Драгачевци, 'но хоћемо и нас 3000 на зулум устати с њима. На Господара
нећемо нипошто но кнеза Васу и све његове служитеље трпети нећемо. Он нас
зове: фукаро, а он нас је и фукаром учинио. Волели бисмо сваки по једну
шиндрину од конака његовог скинути нежели Бог зна шта'.
Драгачевци умало нису ударили у Слатини на порежџије. Лазар Тодоровић који
је о свему томе писао Милошу овако завршује извештај:
'Ово чујући за важно судио сам саопштити Вашем Сијатељству и покорњејше
упитати: или ћете заповедити да се и ови незадовољници натраг поврате одавде
или тамо да дођу. По моме мњенију, ја бих за добро судио, да се то тамо час пре
лепим начином оконча, и по том одмах да се зову кметови од пашалука и
разговори са њима да се започну водити, да би се како ова несрећа утишала,
докле се није на другом месту показала, а видно је да је сав пашалук у једном
согласију'.
Ситуација се компликовала не само могућношћу да буна избије јаче на неком
месту, него и могућношћу да анархија не почне баш од победничке војске, јер
после победе над бунтовницима Милошевци су се почели понашати као и
Ђаковци: настало је пљачкање и грабеж. Глас старешина није се чуо, свет је
бежао у планине од победника.

23-ег јануара Јеврем пише Милошу из Селевца у Ковачевац:

Грабеж и необузданост ове војске такођер је сваки предел прешла и сва
усиловенија моја овому предупредити и конец учинити сујетна су била. Да шта
више, мутећи пљачке ради по крајевима и буџацима овијех села до сада је 10
наших војника погинуло. Мњеније и намереније ових људи и кметова управ не
могу знати, јербо ји нема да ми излазе. Овде је дошло 7 кметова од оближњих
села, вечерас, које сам разаслао да и друге зову, изјавивши им високу милост
Сијатељства Вашег сверху њих, којом им свима преступленија опрашћате. Због
оволике необузданости ове наше војске нисам је смео даље расејати, него са
целом војском у овоме селу, а казао сам кметовима до сада изишавшим ми. Да
су само ова два села на овакву казан осуђена, а друга ће се сва поштедети.

Но и овај Јевремов извештај Милошу није био тачан. Након победе код
Опленца, сам Јеврем и Вучић дадоше на пљачкање, палеж и убиства, Кусадак и
остала села која беху отпочела буну, а затим и друга, која у буни нису ни имала
учешћа.

24-ог јануара Јеврем саветује Милошу, који је намеравао да из Ковачевца дође у

Селевац, да иде у Крсну на конак, јер су се сељаци вратили свoјим кућама 'који
ће вас дочекати и за војску потребна набавити моћи', пошто од Селевчана,
'нитко не излази и што год су имали, све су некуд одвукли и избавили и сви се у
планини под оружјем находе'. У оваквој рђавој ситуацији Милош је добио
радосну вест да је главни виновник ове буне ухваћен.
Наиме, Ђак дошавши у Мокри Луг сврати у крчму Вељка Јовановића да се
одмори, и да рану превије. Истога дана кнез Јован Вићентијевић из Кораћице,
враћајући се из Београда, куда је побегао од своје побуњене кнежине, сретне
неког старца и, без друге намере, упита га о гласовима из земље и о узроку који
га је одвео у Београд. Пошто му одговор што га доби изгледаше сумњив,
припрети му он с неколико ударца штапом ако не хтедне признати целу истину.
Његове сумње не беху без основа; након новога наваљивања старац најпосле
призна да га је неки човек рањен у кук, и који се налажаше у крчми у Мокроме
Лугу, унајмио да однесе од њега поруку у Београд удовици Кара-Јанковој
(сестри Ђаковој) и да је замоли да га походи. Дошавши у показану крчму Јован
виде да тај рањеник не беше нико други до чувени Ђак, који, пошто се вукао
неколико дана како је могао по шумама, савладан глађу и грозницом дошао
беше да потражи уточишта у тој крчми. Јован с момцима опколи крчму и позове
Ђака на предају; но Ђак се предаде тек кад му је крчма почела над главом
горети и одмах буде одведен у Баточину (25-ог јануара) где се, у тај мах,
налазио Књаз с војском.

У ово време, ноћу између 25-ог и 26-ог јануара, бунтовници београдске нахије
пред којима је био Ђорђе Чарапић, видевши Милошеве успехе, разиђу се.
Чарапић пак пође Милошу да тражи опроштај, али се раскаје, врати, и срећно
умакне у Аустрију.

Да се само знало како ће се поступити са народом, ни темељи твога конака не би

се познавали, рекао је Милоје Ђак кад су га извели пред Милоша. Милош,
добивши у своје руке вођу буне, нареди да сва војска на пољу Рудинама, код
Паланке, упаради у два реда, да му суди. Ђака, који због ране није могао ићи,
посаде на једног белог коњића, вежу му ноге испод коња, изведу пред војску, а
Милош рекне: Ово је браћо онај, с кога сам морао потрзати вас од ваших кућа и
послова, у ово зимње доба! Сад ако ћете му ви опростити, опростите му, ако ли
нећете а ви чините с њим, шта вам драго! Сви су повикали: На смрт!

Сад коња под Ђаком натерају да иде кроз она два реда, а војницима се заповеди,
да пуцају у њега. Пушке су пуцале изнад Ђакове главе, а осуђеника је носио коњ
до на други крај параде. Тада притрчи Јеврем, те својим пиштољима уплеха и
Ђака и кљусе. Главу Ђаку одсече Инџе налбантин и однесе у Београд везиру,
који одмах заповеди да се набије на шиљак на Фићир-Баиру. А тело би бачено
на точак.
Мало после тога Милош се врати у Крагујевац.
Пред Цвети оде Ђакова жена с дететом Књазу Милошу који, видећи је рекне:
Ево Ђакових сирота! Она замоли да тело Ђаково може скинути с точка, и
сахранити. Књаз јој то допусти, те тако га је укопала с леве стране олтара
кусадачког манастира Пиносава, у близини гроба Вујице Вулићевића.

После Ђакове смрти и ако је где у Србији било воље за буну ње је одједном
нестало. Остало је само да се поврати ред у пожаревачкој нахији. 25-ог јануара
Вучић по Милошевој заповести крене у Пожаревац. Тамо су упућени и Јеврем
Обреновић и Милосав Здравковић Ресавац. Повраћање реда које је имало да се
изврши није било без брига за Милоша и његове прве старешине. Несигуран у
своје војнике, и ако је хтео да заноћи у Орашју, Вучић то није смео да учини,
већ пребаци војску на ону страну Мораве и заноћи у Ракинцу. Тако му нико није
могао побећи из војске.
26-ог конаковао је у Влашком Долу и није смео даље у Пожаревац. Истога дана,
Јован се вратио из Пореча, јер се свет смирио чим је чуо за Ђакову пропаст и
колика војска против њих иде. 27-ог јануара Јеврем је дошао у Пожаревац с
коњицом оставивши пешадију по селима дуж Мораве. Дошао је био и Ресавац
чија је војска била распоређена такође поред Мораве и дуж Дунава. Тамао је
затекао Јована с Вулом Глигоријевићем.

Одмах по повратку Јованову стали су стизати кметови са свију страна нахије,

молећи за милост и уверавајући 'да су готови све кривце везане дати, и њихов
мал за препитаније војсци дотерати'. Једино су изостали кметови села моравске
кнежине, али је била нада да ће и они сићи из збегова. Јеврем је учинио све да
их ослободи, строго забранивши даље пљачкање.

28. јануар 1825. Пожаревац. Јеврем Милошу.

Ја се овом народу начудити не могу. Они који су пре, и то недавно височајши
степен упорстава и безделија достигли били, сада, без сваког противленија и
затезања, гомилама доходе и Бога ради за погрешке милост ишту. Село Макац,
које је кмета, нехотевшег с њима у бунт против Господара њиног пристати,
убити дало, кућу му нагорело и из освете њих седамнаест на девојци, кмета
истог кћери, се изређало, тога истога села сељаци сада сви дођоше да милост
ишту. Потребна је била много мања војска да се унизаме ови људи који више
Циганима него прочим родовима человеческим приличују.

29. јануар 1825. Пожаревац. Јеврем Милошу.

Тоша из Градишта побегао је у Цесарију. Ја сам све имјеније његово и
Милутиново, који су у овом крају коловође били, заптио. Од Тошиног мала дао
сам јечам, десеторо говеди, ћурке и проча оваква дотерати за војску, и проче као
100 дебели свиња и друга послао сам да чувају до Вашег наставленија. Више
сам опоменуо да се у мал Милунов дирати неће до Вашег расположенија, но
сада ми известије дође да је Вучић све поарао.

Међу тим повраћање реда није прошло без крви. 28-ог јануара Јеврем је погубио
Нешу и Богдана из Лучице, у моравској кнежини.

Ови су се усудили војницима претити да се они надају скорим и њих овако

посетити, као што сада војска њих посећава, додавајући: чекајте до месец дана
или најдаље до Спасова дне! Ја им ово опростити нисам могао, јербо су трговци
били и људи отмени, који би трeбало да друге добру и покорности науче.

Имања ових криваца такође су узапћена и похарана од Јеврема и њ. старешина.

Али уз то, од војске кивне због дангубе, која се без ћара враћала својим кућама,
пострадало је доста невиног света.

Стигавши у Пожаревац, према власти коју је добио од Милоша, Јеврем отпоче

истрагу да би пронашао узроке и зачетак буне, те да казни њене виновнике и
предупреди њезин повраћај. Док се чинила ова истрага, пронађе да кућа
господара Јована није била опљачкана од устаника, већ од самих становника из
Пожаревца, који се хвалисаше да су сами били кадри да натерају Јована у
бегство. Да би осветио ову увреду, нанесену своме брату, Јеврем хтеде, ништа
мање, већ да, пошто осуди на смрт најкривље, преда град разузданости војника.
Али Јован, који се беше вратио у Пожаревац са својом породицом, чим је буна
била стишана, паде пред ноге Јеврему, и са сузама молише за град, за све његове
становнике, па шта више и за оног развратног попа, који је гонио и вређао
његову жену Круну, молећи и уверавајући брата да он неће да пролева крв ради
личних увреда. Јеврем је, мада невољно, био принуђен да услиши његове молбе.

Милош пак, вративши се у Крагујевац, као да није помишљао на освету и на

казну главнијих бунтовника и коловођа. Напротив, изгледало је да хоће да
изглади сећања на последње догађаје: ни у кога није дирао, нити је кога гонио.
Наравно све је то била политика да се прво духови смире. Ту политику Милош
је отпочео прокламацијом од 6-ог фебруара, шаљући 'поздравље благородним
кнезовима, почтенородним кметовима и целом љубезном народу' сваке нахије
понаособ:

Разумели сте љубезна браћо, а неки и очима видили сте какав несрећни случај
показао се у Нахији Смедеревској, и докле се простро био. Коловођа побунија
онога био је неки Милоја Поповић, прозвани Ђак, из села Кусатка Нахије
Смедеревске. Он је био свештеник три дана, а четврти дан овај свети и от Бога
преко Апостола нам даровани чин одбацио и погазио. Шта сад друго код
оваквог човека свето тражити и наћи можемо!? Био је по том трговац и
пострадао. Тражећи он, речени Ђак или боље рећи распоп, Милоје Поповић,
начин помоћи се, наишао је на злотворе наше бивше прве старешине и на
Морејске Грке, који сваким начином старају се потрести правитељство наше из
темеља и превратити га, а по том и против самог Царства устати и сотим све
данашње, и оно благополучје Народа уничтожити, којеми се от премилостивог
Цара надамо.
Он, распоп Милоје, употребио је на своју ползу неке обиде, које су од кнезова
Нахије Смедеревске Народу ономе чињене, побунио Народ и позвао га одмах на
оружје. Чујући ја да се Народ у Нахији Смедеревској буни, послао сам одмах
брата мојего Јована да извиди на што се онај Народ тужи, којему представили су
највеће тужбе на кнезове момке, што им се не допушта шуму сећи, што се
ливаде од свиња и усеви други од сваке друге стоке бране, што се курјаци бију,
што трговаца у вилајету неимају и што им се не допушта по недељу дана
славити и свадбовати. За овакве ствари зактевали су да се момци кнезовски
промене, и на место досадашњега кнеза, да се често именовани распоп
постави…
Ја сам њега (Ђака) писменим мојим советовао, на кога ми није хотео
отговорити; пошиљао сам њему најотменије свештенике, но није их хотео к
себи пустити, пошиљао сам кметове од других нахија, но није хотео
проговорити шњима, но је само оволико казао: Докле ја овако кроз цели
пашалук прођем, онда ћу доћи у Крагујевачко Поље и с Милошем разговоре под
оружјем чинити! Овакови поступак проклетог распопа, који се ни на каково
предложеније моје не склањаше, видећи, принуђен сам био позвати и потрудити
вас, храбра браћо, да врагу оному заједно на пут станемо, кому ја сам лепим
начином доказати могао нисам, да одбранима сочасно обште благополученије
наше…

Милош даље благодари 'сердечно како оној браћи, која су на обрану обштега
благополученија дошла, тако и онима дома оставшим, која су тишину
набљудавали'. Затим се враћа на тужбе смедеревске нахије које су Јовану
представљене у Паланци 'с оружјем у рукама':

Може бити да би и ви сами но без сумње лепим начином на исте тегобе

потужили се, оне се тужбе касају: сечења шуме без потребе, чување свиња од
ливада и усева од сваке друге стоке, бијење вукова стоци вредносних,
свадбовања и слављења по недељу дана. Ја сам се надао да су те уредбе овоме
народу велику вајду чиниле, чувајући га од свакога рода раскоша у ово време, у
ком се новци врло тешко добивају, и никада помислио нисам ускратити славе
које су код народа нашега у свети обичај ушле. Тужите се да трговци међу
народ не излазе и зато новаца немате, а не видите ли да је трговина на све стране
пала. Ја сам, истина, трговцима забранио био да без готових новаца стоке од
народа не гонити, као што сам народу заповедио без готових новаца трговцу
стоке своје не давати. Надам се да ће сваки благоразумни видити да сам ја ово
чинио да не би народ на трговцима толике новце губио, којим се догоди те
пострадају. Видећи ја да се вишеименоване уредбе моје вама противне и
несносне чине, то све оне остављам на вољу вашу држати ји или сасвим
оставити. При овој оскудости новаца, види вам се, може бити, данак велики.
Истина трговине сваки дан мање а с њом и новаца, мирија пак царска и везирска
и прочи данци и трошкови остају при својој величини. И зато ја за добро судио
сам позвати кметове од целога пашалука о идућем Ђурђеву дну овамо на
скупштину и с њима договорити се хоће ли се којим начином који грош на ниже
учинити. С договором кметова, љубезна браћо, све се учинити може, а не буном,
као што је проклети распоп Милоје учинио, толику срамоту и страданије на
народ наш навукао и себе без сваке нужде упропастио.

Најзад Милош тражи да му 'свака нахија во особ објасни која јој се од горњих
уредаба … несносна види, и које би желела, да у својој првој сили опет остану'.

Време које је до скупштине остало, нарочито друга половина фебруара и први

дани марта, употребљено је на држање народних и кметовских зборова, по
кнежинама, на којима су кнезови читали прокламацију Милошеву и допуњавали
је усменим објашњењима. Народ је с понизношћу 'скидајући капе и до земље
клањајући се, с одушевљењем и радошћу примао ову отеческу милост и
помилованије'.

После овог службеног и свечаног увода дошло је наравно време да народ тачно
и јасно изложи своје жеље. Али су оне очевидно излазиле из круга, који је
обележен прокламацијом. Народ је, колико је могао, отворено пред кнезовима
додирнуо своје главне и праве невоље. Изјављујући задовољство с Милошевом
управом, пожешка је нахија на пр. доставила на што се до сада жалила, и
тражила је:

1. да је слободно сваком трговцу ходити по нахији и куповати стоку, да се и

ђумрук смањи, јер он одбија трговце те… стока не пролази;
2. да се у недељни дан не забрањује народу у чаршији продавати и крчмити
месо и пиво и да му на то нема ђумрука;
3. за мерење на чекију да се узима по 2 паре;
4. скеларина да буде као што је била у старо време;
5. да села не дају лисице, но који носи лисице нека ји купује за своје новце;
6. да се забрани Србима узимати спахилуке под закуп;
7. за печате владичне тешко нам је тражити проте и по 20 пара за печат давати,
а код куће кад овај дође трошак чинити;
8. што нисмо имали обичај до сада прије године који се ожени порезу ударати,
а сада се узима и што се свака сирота у Бога у тевтер уписа;
9. да се од еминских села по старом обичају ушур узима;
10. кад се ко из нахије у нахију пресели, његови рукосади, у беглук не обрћу…
итд

23-ег фебруара Василије Поповић је писао Милошу из Чачка: 'Неки говоре: радо
бисмо да је нижа пореза, но ако ћемо терати дрва и сено у Београд везиру, опет
волимо и по оволико давати'. У београдској нахији кнежина Николе Катића
молила је да се пореза умали, макар кулук остао и даље. Овде је реч о кулуку
везиру и муселиму, који је новцем био замењен. На збор који је држао, опет у
београдској нахији 15-ог фебруара, кнез Живко Михаиловић за своју кнежину,
били су дошли кметови из кнежине Јована Вићентијевића и тражили да им
Живко буде кнез. Они су већ изабрали коџа-башу, кнезовског заступника, неког
Панту Јовановића из села Влашке.
У акту народа и кметова кнежине Павла Даниловића, писаном негде око 1-ог
марта стоји: 'Ми и робље наше о вашем смо скуту, а до последње капи крви
наше оставити и изневерити вас нећемо, него о свему заповести свакој, коју нам
дате, покоравати се. За нас полезне уредбе ваше: да се шума брани, ливаде
чувају, вукови бију, да се владическа мирија заједно с порезом купи, да на
капији ч. везира и муселиму кулука не чинимо, и сено и дрва не вучемо и проче
желимо да у досадањој сили остану. Нама се види да би нам при овој
оскудности лакше било да се дозволи сваком трговати, но не одбацујемо мудри
савет ваш да мала нашег на вересију не дајемо. А за порез, молимо, ако је
могуће да би нам у овом отлакшали'.

Збор нахије смедеревске држан је 8-ог марта код крњевске цркве. С тога збора
кнезови пишу Милошу да су истумачили народу његове посланице и да они и
народ одговарају: 'вијалетски скупа… како начине прочих 11 кадилука
пристајемо и ми, и како што сте казали да се порез може скинути на 14 гроша, а
старе кулуке и проче што сте назначили теглити, молимо да се не враћамо у
перве Турком кулуке, а порез нека буде како што је био, но само молимо да се
лакше и одвише него што се до сад пута купи'.
7-ог марта Јоксим Милосављевић писао је Милошу за рудничку нахију: 'Сви
желе да им се данак умали, но не само порез већ и поповима'. Смањивање
пореза тражено је једногласно и ако завијено понекад, и очекивало се да се
Милош томе одазове.

Ови зборови кнежина у смедеревској нахији били су повод за молбе тужне

садржине, које откривају дубоку беду грађанског рата. 12-ог марта похарана
села са збора у Кусатку молила су књаза да одобри да по правичну цену могу
откупљивати своје похаране ствари. Веле да су остали без коња, казана, рува
итд., 'тако да човек човека, жене жене, девојка девојке, што више кћи отца свога
због голотиње своје стиди. Рите наше ни у чем готово опрати немамо, већ
двадесет кућа на један бакрач спали пак докле ред добије опрати се, гад нас
много једе'. С другога једног збора народ је молио Милоша да се смилује и
допусти да Ђака погребу! То је било у марту а Ђак је погинуо 26-ог јануара.
На свршетку ових скупштина сви су се присутни, или нарочито изабрани од
скупштине јемци за мир у сваком селу, заклињали на часноме крсту и еванђељу
да ће бити верни своме 'отечеству и књазу', и да ће књазу остати 'верни
служитељи и подајници до смерти'.

Задатак старешина на тим скупштинама није био лак. Милош је тражио народно
изјашњење преко њих, али није допуштао да се у тим изјавама отворено
критикује његова управа и да се указује на њене недостатке. У главноме требало
се држати саопштења у прогласу. Нахијске старешине су то добро знале, имале
су отворене очи на све, и у томе су смислу и уређивана изјашњења, која су у
првом реду имала да траже оно чему је Милош био вољан да попусти. Праве
осећаје народне Милош није хтео у 'изјасненијама', а баш и да је желео, народ се
мучно исповедао пред властима.
Главне старешине добиле су заповест да другим путевима дознају шта народ
осећа, тј. да се 'народна мњенија преко потајних пријатеља докучују.' Истога
мишљења био је и Јеврем: 'Такођер ми је необходно нужно, пише он Милошу
16-ог фебруара, особито у ове три нахије наше, тајне шпијоне имати и
обдржавати, само овим путем благостојаније ваше, а на кнезове ове и тако се
сасвим ослонити не може.' И поједине старешине су имале 'потајне пријатеље',
који су пазили шта се ради и говори у народу. Извештаји тих 'потајних
пријатеља' остали су исти онакви какви су били у самом почетку буне, тј. у
великој већини неповољни по Милошеву управу. Ево неколико примера.

Село Гвозденовић. Поп Дамњан Ђелмаш тужи се да је данак 'тежак' и да су

старешине рђаве. 'Да је знала Посавина да се Господар неће лепо разговарати с
Ђаковом војском него бити и арати не би му ниједан дошао.'
Мали Борак. 'Да не дође господар Јеврем ома на Уб, Борчани запалише Уб',
говорио је неки Дамњан.
Село Јајчић. Радивоје Пауновић: 'Сиротиња кад би могла свакад давати и Турци
би јој добро бивали; кад не може да даје… она устане.'
Село Цветановци. Јанко Јовић говори: '...нама који немамо горе бити неће. Да
оће Београдска нахија, ја бих био први, већ се на ову руку живети не може.'
Село Планиница. Живан Кубасица: 'Наше старешине мисле да овај прости народ
ништа не зна, али он зна од триста ђавола, па кад му се досади… не мари ни за
жену ни за децу. И наше старешине су на зулум устале као и ови што су сада
устали на њих, пак нека се не љуте.'
Село Равње. Радоња кмет: 'нека ми неко забрани шуму сећи, да му ја ј…. матер.'
Село Кључ. Теодор кмет: 'Ови ђумруци никако добро бити не могу, јер однесе
жена по једну оку тежине да узме, сирота, оку соли, а они узму ђумрук, па она
продала не продала. Ја отерах десет овнова те ми узе Тимотије десет марјаша, а
Бога ми не продадох ни једнога.'
Тома, паланачки кмет: 'Ја понесох десет јагњетина, те ми узе на сваку по две
паре, а ја после дадох једва по 4 паре.'
Драгијевица. Станислав Пуцар: 'А шта ћеш брате, да је јоште стало недељу дана
па да је Ђак затурио овамо све би отишло за њим.'
Марко из Драгијевице: 'Ову порезу давати не можемо, ако што не облакша
Господар… онда… '
Пантелија Тодоровић из Причевића: 'Ићи ћемо код Господара и молити да нам
облакша, ако ли не може, сви у воду или у гору. '

Било је, међу тим, људи који су отворено хвалили Милошеву управу, али су
били ретки.

Село Робаје. Јаков Радосављевић говори: 'Вала Богу, сад ми је како ја оћу.'
Село Дупљаје. Поп Иван Радовановић: 'Како је ова земља постала овога добра
није било, браћо, јес Бога ми.'
Село Кадина Лука. Живко Сијић: 'Ми смо зли и несрећни. Нигде пристали
нисмо. Неће бити добро кад смо ми своме Господару неверни. Веће трећи пут
како се на свога оца дижемо и ратимо с њим, а људи, знате ли ви да се њему
море досадити пак отићи између нас, пак ћемо ондај плаћати ко вук кожом.'
Неки Милисав Лаповац (будући да је Милоје Ђак знао помало читати и писати)
предлагао је јавно 'да се побију сви који знаду читати и писати, јер учени људи
буне дижу против свога правитељства', а када му је неко рекао: 'Па шта ћемо
онда без писара? Како ћемо купити порезу и јављати један другом којешта?', он
је одговорио: 'Порезу ћемо резати на рабош, а кад имам што коме да јавим, ја ћу
по момку послати јабуку – и поручити оно што имам да му јавим.'

Милош се није задовољио народним изјашњењима и извештајима шпијона. Он

је хтео и лично да прође кроз побуњене нахије и да својим очима види шта се
где има учинити да би повратио народу веру у будућност и да га припреми за
скупштину, коју је одложио за 1-ви мај. Почетком априла он се крене на пут
који је дао најлепше резултате. Пријем у нахијама, нарочито пожаревачкој,
потпуно га је задовољио. Вас народ га је свуда 'с великом радостију и сваком
покорностију сретао и пратио.'
О томе срећном догађају, Милош је похитао да обавести Јеврема и прве
старешине, кривећи за зимушњу аферу народне кнезове. Јеврем, препун
радости, отписао је Милошу: 'Примечанија ваша у призренију народа са свим су
основата и место своје имају, и познато је да су врло редки случајеви, у којима
би се погрешка какова простоти приписати могла, јербо све до старешина стоји.'

Глас о буни Турци су примили с незадовољством, нарочито везир. Успех буне

могао је повући несагледиве последице; народ би могао устати и против Турака.
'Турци капилије дознавајући за то, видим, доста су весели, мислећи да је народ
противу вас возбунтовао; од ерлија и спахија не знам оће ли бити десет до
петнаест који се буни радују, а прочи сви врло су невесели и забринути', писао
је 18-ог јануара Ђ. Поповић Милошу.
Милош је известио Абдурахмана да против бунтовника полази с оружјем 'не
жалећи за цареву вајду ни живот свој.' Он је представљао Ђаков устанак као
протест против његове туркофилске политике, као покрет против турске управе
у Србији. И ако је везир тачно знао шта је у ствари, он се ипак радовао
Милошевом успеху над бунтовницима и саветовао му је да пажљиво потражи
узроке буне и да кривце строго казни. Турцима је забрањивао да говоре против
Милоша, и уверавао их да је Ђаков покрет против Турака; да бунтовници 'само
из политике' вичу против књаза, а кад би се мало оснажили они би устали и на
цара. За пример им је наводио случајеве Карађорђа и Пазван-огла. Везир је
уопште показивао много интереса за целу ствар и као да је озбиљно био вољан
да Милошу учини услуге.

1-ог фебруара призвао је Ђ. Поповића и остале београдске кнезове и тужио им

се како целе ноћи није спавао размишљајући како да Ђакову буну представи
Девлету. Најзад је решио да тога дана позове на скупштину ерлијске, спахијске
и друге турске поглаваре и да их запита шта мисле о узроцима и намерама
Ђаковог покрета? Милошевим људима унапред је изложио ток расправе.
'Говорите сада, казао је везир агаларима, шта који знате и немојте по буџацима
лонџати и којекакве речи истурати, јер овде долазе моји и девлетски татари и ја
им не могу уши и уста запушити да оно у Цариграду не казују што ви по
сокацима говорите!' - 'Ефендум, одговориће му они, ми смо дознали да је ова
буна на Милоша и кнезове и да се нас не тиче. Ми тако о томе судимо, а ви ћете
најбоље знати!' -'Пеки, прихватиће Абдурахман, а ја сам дознао и потпуно сам
уверен да народ на нас ударити не може докле је Коџа-Милош жив, али кад њега
нестане знам шта би од нас било… Сада ја од вас тражим да ми ово судски
одиламите да та ствар тако стоји, да ја ваше сведочанство Девлету пошаљем, а
ако се ко од вас после овога усуди друго што прозборити одсећи ћу му главу!'

Месец дана доцније везир је још даље отишао. У почетку марта спремио је
нарочиту бурунтију народу у корист Милошеву. Милош није тражио тај проглас
али му се његова садржина допадне те преко Ђ. Поповића потражи да везир у
сваку нахију пошаље по један примерак и бумбашира који ће је читати. Да би
боље заплашио народ он је тражио да се у бурунтију дода како су нереди у
Србији довели дотле Високу Порту да је скадарском везиру дато ферманом
пуномоћје 'да све оближње паше под својом заповешћу има и на свако
движеније Сербије да удари!'
Везир је нашао да је излишно писати дванаест бурунтија, но да су довољна два
бумбашира и две бурунтије, једна за горњих, друга за доњих шест нахија. Што
се тиче додатка о скадарском везиру то није хтео да чини, 'јер, рекао је
Абдурахман, не верујем да ће народ поверовати да Шкодарлија од цара има
такво пуномоћје.'

Везир је имао уходе по народу, слушао је и од Срба и од Турака шта се све о

Милошу мисли, и према свему требало је бити на опрезу. Он је причао Ђ.
Поповићу како зна да у земљи има много људи који су с књазом незадовољни 'и
говоре да нису ни од Турака ни од Немаца толико резилука и срамоте поднели и
да они то оставити неће, но само чекају летње времe.'
Ако је Милош био готов да плаши народ турском војском, везир није био рад да
се њоме уистину послужи. На Милошево наваљивање Абдурахман је, не без
устезања, пристао на још једну услугу, тј. да изда другу бурунтију која ће бити
још боље накићена (21. марта). Неколико дана доцније везирова бурунтија је
била готова и преведене на српски. Почетком априла отпочето је читање њено
по нахијама пред народним старешинама и кметовима. У бурунтији је везир
излагао своје гледиште на буну, осуђујући Ђаково предузеће:

Кад сам ја то разабрао, од стране царске како ми је дат изун и власт, с истом
влашћу ја сам дао власт Коџа-Милошу, по мојој заповести, Ђаку је низам
учинио… Који људи у овако неваљалим пословима буду те одвраћају цареву
рају да знате да се цар своје раје и сиротиње проћи неће, и који би против Коџа-
Милоша устао тај и против мене иде, а који против мене иде тај се противи и
самому цару. Наоколо што се налазе везири, паше и муселими, сваки с великом
војском на вас ће послани бити и после ћете се покајати, грех вам на вашу душу,
сваки за своју штету нека промисли, сваком великом и малом тако да се каже. И
ти, баш-кнеже Милоше, са царевом рајом лепо да живиш и свакому по његовом
делу да расудиш, између ње ако се који нађе, који сам себе не зна, те хоће
цареву рају да одврати и цар што не бегенише, који у том послу буде, да му се
по заслузи низам учини.

Читање везирове бурунтије оставило је у народу мучан утисак, и ма колико је

стање у земљи изгледало сталожено, оно је у основи било још ровито и није
било без бојазни да не искрсну нови заплети.

Народне старешине имале су заповест да на скупштину у Крагујевац доведу

људе одане Милошу. Скупштина је држана 5-ог маја. На њој су биле нахијске и
кнежинске старешине, кнезови судова и знатан број сеоских кметова из сваке
нахије. Милош је држао говор у коме је кудио буну, необавештеност и
лаковерност народа према букачима и потстрекачима, али је изјавио да свима
прашта у нади да ће се убудуће народ држати његових очинских савета и
мотрити на мир и ред у земљи. Свему овоме он је додао материјалне олакшице.
Пореза је смањена на 13 гроша по курсу у царском ферману, и утврђен је курс
по коме ће трговци примати новац из Аустрије и давати народу. Побуњене
нахије једногласно су изјављивале писменим актом кајање за учињене погрешке
и радост што су из уста књажевих чуле да им он опрашта.

Изјава пожаревачке нахије. Од сада у будушче пред Богом и пред лицем

Сијатељства Вашег заклињемо се да који би у чем било против Вас и Отечества
нашег роптао, онаковог ухватићемо и Вашем лицу на одговор дати. А опет када
сви по кнежинама својима растуримо се, ми ћемо и остале кметове савокупити и
заклетвено писмо од све кнежине послати.
Нахије које су биле у миру само су захваљивале на учињеним олакшицама.
Изјава шабачке нахије. Узвјестни да ће сва браћа наша, народ шабачке нахије,
који је нас на позивање Вашег Сијатељства, к скупштини овој послао, са сада
учињеним закљученијем да порез, давајући новце по ферману цара нашег, по 13
гроша буде, са определенијем теченија новаца, по коме ће трговци наши ове из
Цесарије примати и народу давати, и са учрежденијем свештенству нашем
давајеме мирије, са свим задовољни, а на Сијатељства Вашег, на прошеније
наше од 5-ог с., торжествено учињеном обећању, да ћете нам и у будуче отац,
благодетељ и покровитељ бити, тако исто восхишчени и благодарни, као и ми
што смо, бити, усуђују се долеподписани усредњејшу поданическу
благодарност своју у име свега народа нахије шабачке… Сијатељству Вашем
поднети… (6. мај).

На поменутој скупштини искупљени кнезови, по напред спремљеном плану,

поднели су Милошу једно 'изјасненије' у коме је поменуто тамновање народних
пуномоћника у Цариграду. Ово 'изјасненије' намењено Порти и београдском
везиру, саставио је Милошев секретар Лазар Тодоровић, а кнезови, који тобоже
исказују своје негодовање, имали су само да ударе своје печате. 10-ог маја
Јеврем дође у Београд да с још неколицином кнезова поднесе везиру
представку.
Но одједном појави се неочекивано велика заплетеност у српско-турским
односима.

Баш кад је Јеврем Обреновић стигао у Београд с кнезовском представком о

депутатима, пукне по вароши глас да је у Земун стигао руски курир с важним
порукама за Милоша и Србију. Та је новост учинила велико узбуђење и у
Београду и у Земуну. Заиста глас је био истинит: поменути руски курир био је
Михаило Герман.
Германова мисија била је резултат извештаја српског рускоме министарству.
Још 27-ог новембра 1824. Милош је, агитујући против старешина у Бесарабији,
јавио у Петроград да они спремају за март 1825. буну у Србији, под изговором
избаве од Турског јарма. Угушивши Ђакову буну, која није имала везе с
емиграцијом, Милош се 31-ог јануара обрати опет рускоме министарству,
јављајући му како су поред све његове строгости и пажње старешине у
Бесарабији договорно с Грцима изазвале буну као што је то доказао испит над
неким учесницима, - што у осталом није била истина – и како су агитатори
тврдили у народу да је Портин човек, и да је послао депутате у Цариград само
као залогу за мир у земљи. Због овога Милош је тражио да Русија склони
емигранте што дубље у Русију и да српске депутате избави затвора.
Милош није пропустио прилику да питање унутрашње политике веже за
спољашњу. Ђаков покрет представио је као дело српских емиграната, који
потстрекују против њега народ, незадовољан, што Порта не испуњава своје
обавезе по VIII чл. Букурешког Уговора.

Руско министарство прими тај извештај као истину и било је уверено да је

револуционарна агитација, осим Грчке, обузела и Србију и да се тамо могу
очекивати озбиљни нереди. 4-ог априла, обраћајући се европским дворовима, у
намери да докаже потребу што бржег решења грчког питања, министарство је
употребило као аргуменат и појаву Ђакове буне и Милошево тврђење да може
доћи до озбиљнијих заплета.
Није чудо што је у томе уверењу руско министарство послало и у Србију
нарочите поруке. Та је мисија била намењена Михаилу Герману који је, с
писмом грофа Неселроде, пошао из Петрограда у својству руског курира. У
писму је изјављивано жаљење што је било нереда у Србији, представљено је
старање Русије за српски народ, препоручивано стрпљење и одржавање мира и
давано уверење да ће Порта испунити своје обавезе.
Како је тим кораком Русија показивала своје старање за одржање мира, она га
није крила. Герман је имао не само пасош рускога министарства него и
препоруку за аустријске власти од аустријског посланика на руском двору. С
тога је Герман јавно дошао у Земун правећи се важан (што му је у осталом била
слабост), и као да никог не познаје, мада је био стари познаник многих Земунаца
и аустријских власти.
Милош, добивши тако важне поруке, које су могле послужити његовој
политици, сазове поново скупштину старешина, кнезова, кметова и свештенства
за 27. мај. На тој скупштини представио је будућност Србије у врло лепој боји,
само ако се мир одржи. Чувши жеље и старање силне Русије за Србију,
скупштина се разишла у највећој раздраганости.

У октобру и новембру Милош је добио врло повољне извештаје од старешина о

стању у земљи, нарочито у београдској, смедеревској и пожаревачкој нахији. Он
је и сам пропутовао од октобра до децембра пожаревачку, ћупријску и
јагодинску нахију и није могао да се довољно нахвали доказима привржености и
љубави народне. За буну је опет кривио старешине. На овакав његов извештај из
Плажана од 13-ог децембра Јеврем одговара:
Милоствјејши Господару, и преотвећ је известно и истинито примечаније ваше
да се зимушња буна праведно худом поведенију местних кнезова и
злоутребљенију дате им власти приписати има, зато нам и треба и отвећ
обозрителнима на поступке млађих наших с народом бити. Кад млађи дату им
власт злоупотребљују, простота, која не дознаје заповести и милостиве уредбе
ваше, клониће се јединствено к општем добру, свагда већу част кривице овакве
старијем приписује.

Jeврем је стекао већ и лично искуство како су народне старешине наопако

извршавале књажеве заповести. Он је имао задатак да обиђе београдску нахију,
да се обавести како о стању у њој и да истумачи Милошеву политику а нарочито
све уредбе од последње буне. 8-ог децембра Јеврем дође у Сибницу где су
дошли кнежински кнезови из целе нахије с кметовима и с нешто народа из
сваког села. Народу, не хотећи да подгрева старе погрешке, задовољио се да
само каже: да је сваком слободно 'кога би кнез или ко био неправедно
напаствовао' доћи Народном Суду или књазу и поднети тужбу и то без страха да
ће му се тужени моћи осветити. После скупштине призвао је познатије људе и
испитивао их о пређашњем и садашњем поступању кнезова.

Сибница. 9. децембар 1825. Јеврем Милошу.

Пређашње поведеније овдашњих кнезова, тј. Станковића и Вићентијевића, доста
је слично било поведенију смедеревских кнезова, особито у каштиговању људи,
ибо овде се без точног испита кривице било церићем и прошћем, а сада су од
овог свега од неког времена престали. Кметови, стари и одабрани, били су
збачени за леђа и све неки утркаши кметовска места преотели. Народ се једино
хвалио кнезом Живком. Београдска нахија може се поправити ако се њом
правилно управља. У нахији овој много неисправности има, јер за бавленија
мога много ми је тужба предложено. Ако се нека част ових, може бити,
приписује непослушанију народа, доста већу част њихову приписати нужно је
небреженију њихових кнезова…

Из свега се јасно види тежња да се народу учине неке oлакшице. Прво је, као
што је већ речено, пореза смањена. Пореска стопа, која је износила у првом
полугођу 1824. год. 20 гроша а у другом 19 гроша, пала је знатно 1825. године.
Пореза разрезана у Гружи у јуну те године, с дрварским и сенским, износила је
16 гроша и 16 пара. Порезе је ослобођено било 2746 лица. Један сељак је у
априлу рекао приликом неког весеља, чинећи алузију на Ђакову буну: 'Вала оној
браћи која изгинуше, она нам порез умалише, јер не би Господар игда порез
умалио!'

Тако је заиста и било. Ђакова буна донела је народу и боље старешине. По свим
нахијама обраћена је пажња да се изаберу ваљани и поштени кметови и тужбе
сељака против старешина испитиване су ревносније; било је доста старешина
посаветовано, укорено, збачено или премештено. Милутин Гарашанин, обор-
кнез јасенички, и Петар Вулићевић, кнез смедеревске нахије, изгубили су своје
положаје и ако су и даље уживали милост Милошеву. Јован Обреновић
премештен је из Пожаревца у Брусницу; на његово место дошао је Вуле
Глигоријевић, а у Пореч је постављен Јоксим Милосављевић. Итд.

Достава Василија Поповића Милошу, само је још једна потврда разузданости

народних старешина: 'Михаило Ђорђевић Самаилац, кнез самаилски, збачен је
са звања из узрока што је девет лица од његових бојева умрло, и то седам људи,
једна баба и један човек за Карађорђево време, из којег се види да човек
недостатак у разуму имаде.' Заменио га је привремено Милосав Петровић, писар
В. Поповића. Неколико дана касније збачени кнез ослобођен је порезе и кулука
'за награду службе његове, коју је отправљао у званију кнеза…' и препоручено је
властима 'да га тко неби напаствовао из какве злобе.' О Ускрсу 1825. некакав
свештеник после службе почне наваљивати код сељака и кметова да се потпишу
и да га траже опет за старешину. Свештеников је предлог дочекан с подсмехом
и псовком.

Најзад, како је народ викао на шегу коју су с њим тералe старешине на конаку,
Милош је заповедио да се престане с тим; но он сам, према својим
чиновницима, терао ју је и даље.

(Ђакова буна била је повод за једну важну установу, за установу стајаће војске у
Србији. У буни је Милош увидео да је потребно да има војску коју ће плаћати,
ако хоће да је колико толико сигуран да неће прићи бунтовницима кад је против
њих пошаље, и да ће одмах на његову заповест с потпуном опремом, извежбана,
поћи куд треба, место да старешине, у критичним моментима моле сељаке да
пођу књазу у помоћ као што се дешавало у Ђаковој буни. У фебруару већ
старешине нахија и кнежина добили су заповест да узму у војнике из сваког
села једног или двојицу 'здравих и гледних младића' из добрих и задружних
кућа и да их уче војничком вежбању. Ти војници живели су по нахијским
касарнама и звани су 'уписни пандури' за разлику од пандура који су под својим
буљук-башама били на служби нахијских старешина и судова. Име пандура дато
је и њима јер се Милош прибојавао турског протеста што установљава редовну
војску. Број тих пандура (и бећара) износио је о Ђурђевском полугођу 1825.
1147 а о Митровском 1140. Тек 1826. уписни пандури у Пожаревцу добијају име
'солдати' и то је име постепено ширено и на друга места, па како није било
турских протеста, у месецу мају 1827. год. сви уписни пандури буду прозвани
солдатима и полугодишња им плата повећана од 16 на 18. 20 гроша.

Право егзерцирање тих момака почело је 5. августа 1826. у Шапцу. Три дана пре
тога Јеврем је писао Милошу: 'Не знам шта ће моји Шапчани (Турци) чинити,
јер су сад живи помрли, и верујем кад стане добош лармати да ће се у град
затворити…' 5-ог увече, тј. истог дана кад је вежбање почело, Шапчани су
послали четири изасланика у Београд везиру, а само неколико дана доцније и
сами су отпочели вежбања по европском начину, те су говорили међу собом,
како је султан намеравао већ толико година увести 'тулум војске', али га Срби
претекоше!
Вежбање солдата било је по аустријском начину с 'гарабиљима.' Јеврем
Обреновић је добавио 'екзерцир-мајстере' који су служили у аустријској војсци
'као стражмештери и каплари из прека.' Најбољи је међу њима био неки
стражмештер, који је у 'штифту царском на науци био,' али је ускоро отпуштен
пошто се показао као бекрија и 'мало ћанут.' Јеврем је имао два 'тамбура',
обојицу из Србије; један од њих био је добро обучен у свом послу, служио је у
аустријској војсци и ратовао против Француза. Дужност 'фелдарца' вршио је
тада познати Ђорђе ећим-баша, Грк.)

Док је Милош тако уводио нов ред и чинио олакшице народу, није заборављао
на освету, као што је изгледало одмах после угушења буне. Он је, колико
толико, чекао само док се духови смире.
Андрија Јокић, кога су Јасеничани извикали за старешину и кога је Милош
потврдио, није дуго кнезовао: био је мучки убијен по његовој заповести. Вук Ст.
Караџић пише у једној белешци: Андрију Јокића, у Врвици у колиби љубњачи,
убио је Милутин Гарашанин, а Сараманда бацио (је) мало сламе на ватру, да би
Милутин боље видео Андрију.
Нешто раније свршено je и с Петром из Селевца. Тај је Петар био онај кога је
везао Петар Вулићевић, због чега је букнула буна. Као и према другим
кривцима Милош се чинио и према њему невешт, и није га дирао. 26-ог марта
дође у Београд писмо у коме је Милош препоручивао везиру, преко Ђ.
Поповића како да 'соврши' с Петром. 'Ја сам, одговара Ђ. Поповић, ч. везиру
одма отишао и све представио, на које за неколико минута није ми знао ништа
одговорити…' (Петра везир није пуштао пред себе 'да га штогод испитује јербо
му је ћехаја-бег казао да је Пера луд.') Најзад везир одговори да ће Петра
домамити преко смедеревског војводе, као да је тобоже био болестан и да с њим
има 'тајан разговор.'
'Оваку је ч. везир препоруку на војводу смедеревског учинио и јучер свога
човека послао, које ако га овде домами да знате да ће се по вашој заповести
совершити. За Перу ја бих знао везиру много говорити а могао бих и сам, нико
да не зна совршити, али су времена чудновата пак се бојим да у чем не
покварим.'
Најзад, Милош пренесе ту ствар на свога човека. 18-ог априла неки Стојан
Ћирковић пише му из Крњева:
'Јављамо вама што сте нама налог наложили, ја сам по вашој заповести свершио
и на доброму месту ставио Перу Селевчанина, у суботу сам га саранио. За овамо
да се ништа не бринете, а и друго што нама наручите тако ћемо свершивати. Да
вас Бог поживи, Господару, на многаја љета!'
Милосав Здравковић у своме писму Милошу од 21. априла ставља овај PS:
'Капетан Пере из Селевца преплива коњ Мораву и освану јутрос у моме јару, а
њега нема зар је се удавио.'

(29-ог априла 1834. године, књаз Милош у селу Осипаоници, опростио је народу
округа смедеревског погрешку, коју је био учинио пристајући на Ђакову Буну.)

Новине Србске, у суботу 5. Mаја 1834.

Осипаоница, 29-га Априлија.

Данашњи дан остаће у вечном спомену народу Нахије Смедеревске: био нам је
дан двогубе славе; Његова Светлост Књаз Милош славио је прекрасну черту
отеческога великодушја, а Народ Нахије Смедеревске синовнога покајања.
Познано је исторически да је један Србин из Кусадка Милоје Ђак, заслепљен
славом и властољубијем, месеца Фебруарија 1825-те дигао буну против Књаза
Милоша, и ласкавим но и безпутним обећањима постараосе и већу част Народа
Смедеревског на своју страну превести; познано је, да је Књаз с осталим
Народом и Старешинама негодовао покушеније Ђаково, и да су сви ови на њега
ополчилисе, и на Опленцу код Тополе, ударили, разбили га, и ухватили жива, а
после да су га обштенародно у Хасан-Пашиној Паланци стрељали. Осталому
заблудившему Народу опроштена је кривица његова. Ово је познано. Но то ће
мање бити познано, да су села Кусадак и Селевац и друга, која су у истој
Ђаковој буни највише участвовала, позније притекла к Књазу с
представленијем, да им већ неколико година не има никаква изобиља, и да држе,
да то отуд произилази, што иј сам Бог казни за безпутност, којом су се на Књаза
дигла, кои је Сербију до данашњега стања благоденства довео; да Га зато моле,
да им опрости кривицу њину, и да иј благослови. Књаз није ни часа почасио, већ
је житеље исти села сабрао у Хасан-Пашину Паланку, и ту дао очитати им преко
покојнога Г-на Митрополита Мелентија, опроститељну молитву.

Ове године састанесе сав Народ Нахије Смедеревске, и замолисе Књазу да га

удостоји милости, доћи Томине недеље у Осипаоницу, и на подобије
вишепоменути села опростити свему заблуђеније, у које је пре више година пао,
а за које се свесрдно и с сакрушеним срцем каје. Књаз, примио је позиваније ово
драговољно, и 29-ог Априлија дође са светлом Својом Фамилијом, с Г.
Митрополитом Петром, и са свитом Својом, која се састајала из внутрение и
инострание канцеларије, Члена Суда Народнога Коце Марковића, велики
сердара Јосифа Милосављевића и Вула Глигоријевића, капетана Милутина
Петровића и Стефана Стефановића и домостроитеља књажескога Арсенија
Андрејевића у Осипаоницу на конак, и буде до после подне 29-ог у њој.
Улазак Књаза у исто село био је подобан тријумфу. Како је Морава почела
придолазити, то су се баре по ливадама Осипаоничким излиле биле тако, да си
иј једва прегазити могао и на највишим коњма. Народ је на рукама носио чунове
преко исти ливада и воде, и на њима Књаза и светлу фамилију. Од први кућа пак
до цркве, око које су шатори разапети и колибе од шуме пограђене биле, стојао
је Народ, како са села, тако и из Смедерева, које је Кметове своје послало, у два
реда, и мушко и женско, и старо и младо измешано, и дочекивали су Књаза с
поклоненијама и викањем: добро дошао Господару! Девојке обасипалесу Књаза
цвећем и гранчицама; међу тим је звоно звонило, топови су пуцали, а банда
књажеска свирала је. Приспевши у ограду црквену, сјаши Књаз с коња, пред
црквом дочека Га свештенство с крстом, еванђелијем и иконом распетија
Христова, и поздрави с Христос воскресе! Целивавши иј, уђе у цркву, гди се
молебство учини

Сутрадан, 29-га Априлија, рано у 8 часова, засвира банда књажеска, и удари

далбулана, звоно зазвони у цркву, и неизбројено число Народа од обе капетаније
Нахије Смедеревске поврви и к цркви и у цркву, у којој је Г. Митрополит
божествеину службу служио.
После службе обиђе сав спровод један пут с црквеним барјацима око цркве, а
после станисе на поузвишеном месту, гди при клечању буду очитане молитве на
всјакују литију и на благословеније стада. После осветисе водица, и Г.
Митрополит изговори слово сходно еванђелију од истога дана, и по тексту: Мир
вам! доказујући Народу, да су мир и спокојство душе и совести највећа блага на
свету, и да се она добијају љубвом к Богу и к ближему и покоравању власти од
коиј је свака од самога Бога установљена. С скрушеним срцем слушао је Народ
речи Г. Митрополита, који иј је с особитим жаром говорио. После овога слова
окренуосе Књаз к Народу и рекао му следујуће, кратке, но важне, речи:

Заборављање бурни и мутни догађаја, и незлопамтење јесу велико добро за

свакога човека; ја сам заборавио несрећу, којом је један од Вас хтео Отечество
да упропасти, заборавите и Ви да сте мене и Отечество икад увредили, ја Вас
грлим и љубим као браћу рођену, будите спокојни, и не мислите више о оном
што је било. Било пак и прошло.

На то је Народ у глас и са сузама у очима одговорио:

Бог да Те поживи Светли Господару! Бог да те укрепи! и осили, да Ти плати за

ове твоје речи!

По овом дејанију целивалису Књаз, Књегиња Госпођа Љубица, сијатељни Њини

синови: Господари Милан и Мијаило, а за тим свита и сав Народ обојега пола
крст, и билису од првога до последњега члена пошкропљени светом водицом од
Г. Митрополита.
За овим седне Књаз, окружен светлом својом фамилијом, под ладник. А четири
најодабранија кмета, по два од сваке капетаније, дођу с Великим Сердаром
Подунавским Јосифом Милосављевићем, с Членом Суда Смедеревског Петром
Вуличевићем, и оба капетана Јованчом Спасићем и Симом Радојковићем, и
поднесу Књазу благодарственио писмо следујућег содржанија:

Ваша Светлост, Милостивејши Господару!

Данашњиј нам је дан, дан најсветлији и најрадостнији у животу нашем освануо.
Милост нам га је Божја доживила, а Ваша Светлост торжествовати дозволила.
Ово је дан, на који ми с највећом жељом и нестрпенијем толико година
изгледасмо. Благодареније Богу, благодареније великодушју Светлости Ваше,
који нас тако отечески , тако благодетељно у недра Ваша примате, и по вашим
милостивејшим речма, све нас грлите као браћу своју, као синове своје. Ми
величину благодетељства тог Вашег, којим нам погрешку нашу всеобште
простите, само осећамо; но изразити зато достојну благодарност не кадри, са
сузама приступамо к Светлости Вашој, Књазу и Отцу нашему, и најтоплију
благодарност најусердније приносимо у име целог Народа окружија
Смедеревског, који Вас је неразумним својим поступком увредио, као кметови
и начелници овдашњиј села, обећавајућисе свето и торжествеино, да ће нам
мудра и добродетелна слова богоблагословеног нашег Господина Митрополита
о миру свагда у срцу остати, и уверавајући Вашу Светлост, да ће великодушје
Ваше, коим нас у число синова свои примате, у сердцу нашем довека остати, и
да ћемо и синовима и унучадима нашима исто великодушје Ваше преповедати.
Овом приликом усуђујемосе и малиј подарак наш Светлости Вашој поданически
принети; и колико смо уверени, да он толиког благодејанија, и толиког
благодетеља достојан није, толико се радујемо у сердцу нашем, што смо
уверени, да Вам га најусредније и с таковом верностију и преданостију
приносимо, с каковом нико од подданика Ваши није га принео Светлости
Вашој.
Молећи Бога и Свевишњега за здравље Ваше, за здравље Свете Фамилије Ваше,
препоручени указаној нам данас милости Вашој, с благодарним сердцем и
најтврђом верностију пребивамо.

У Осипаоници 29-га Априлија 1834.

Вашој Светлости милостовејшему Господару благодарниј и верни подданици:

Кметови Капетаније подунавске:
Павле Костић, Милош Велимировић, Стаменко Станојевић, Радован Јовановић,
Никола Јеремић, Мијаило Јовковић, Митар Мијаиловић, Станко Филиповић,
Риста Тримчић.
Кметови Капетаније Јасеничке:
Радиша Стојановић, Стојан Радосављевић, Милош Ивановић, Јован Дамјановић,
Гаја Марковић, Стефан Живановић, Маринко Бранковић, Вучко Голубовић.
У име свију остали Кметова и Народа окружија Смедеревског.
У име Суда Нахије Смедеревске член Судејскиј: Петар Вуличевић, Јованче
Спасић, Кап. Подунавскиј, Сима Радојковић, Кап. Јасеничкиј, Јосиф
Милосављевић, великиј Сердар Подунавскиј.

Књаз преда писмо Секретару иностраниj дела Давидовићу, те Му га прочита,

буде умилен речма, изражавајућим оваква чувствованија Народа Смедеревског
и отиде међу сав неизброимиј Народ, стане посреди њега, скупи га около себе, и
одговори му на исто писмо овако:

Ви ми благодарите браћо! што сам дошао међу Вас и што Вам праштам. А ја сам
дужан благодарити Вама, што ми данас дајете прилику, да у дејство приведем
најкраснију черту човечества, праштати браћи заблуђеније. Жао ми је, што ме и
подсећате онога, што сам давно већ изгладио из срца и памтења мога. Но, кад то
већ чините, а оно уверавам Вас, да сам све заборавио; и кажем Вам и опет што
сам рекао при свјаштенодејствију, да вас љубим и грлим, кои сте старији, као
браћу, а кои сте млађи, као синове своје, не раздвајам Вас од два брата и од два
сина моја. Ви се само не улибавајте, нити туђите, но будите мои, као што сам и
ја Ваш, јављајте се у свако доба мени, као брату и отцу. Приступите свиколици
да се изгрлимо и ижљубимо.

Сад поврви сав Народ, те ижљуби Књаза у скут и у руку, а Књаз свакога у чело.
Није могућно описати чувститељност и Народа и Књаза, све живо плакало је од
радости. Народ видећи у Књазу оца снисходитељна, а Књаз у Народу синове
кајућесе. Стогуби узвици: да Те Бог поживи Господару! да Те Бог поживи и
Тебе и децу Твоју, и Госпођу Твоју, и Браћу Твоју, Ти отац, Ти Мајка; Бог нека
Ти плати за овај пољубац, - роилисусе по равници Оспаоничкој. Затим буду
изведена два прекрасна доратаста коња и 70 овнова, које је народ Смедеревскиј
Њиним Сијатељствима Господарима: Милану и Мијаилу на дар поднео; дар овај
буде с благоволенијем примљен. Исто овако примљен је и хат трогодац који је
поднео Чича Радојко Константиновић из Селевца, и кои се у собственој његовој
коњушници ождребио, и неуступа лепотом својом ни најлепшем хату из Асије.
Народ Смедеревскиј поднесе и Г. Митрополиту благодарственио за онако блага
поученија, једног коња на дар.

Сад већ буду два часа, и Књаз седне за трапезу ручати, која је за 50 душа била
постављена. Кроме Г. Митрополита и свите Књажеске удостојене су чести,
ручати са Књазом и два Протопопа: Пожаревачкиј Јосиф и Смедеревскиј
Теофан, и четири најстарија кмета од 90 и 80 година између којиј је најстарији
Радојко Константиновић из Селевца, отац капетана Симе. За свим ручком
свирала је банда, и топови су пуцали, и звоно звонило. Књаз благоволио је
напити здравицу свему народу и кметовима Србским; Г. Митрополит напио је
Књазу и свој Светлој Фамилији; Кметови напијали су ју редом и Књазу и
фамилији Књажеској. За тим буде напијена и здравица Наследнику књажеског
достоинства Србскога Господару Милану. И будући да је истиј дан и у
Петербургу велика слава била, и Његово Величество Император Никола славио
је дан рођенија Сина Свог и Наследника Александра Николајевића и
пунолетним Га проглашавао, то Наследник Србскиј напије здравицу
Наследнику Рускому. Најпосле напијесе здравица и Госпођи Књегињи Љубици
и свим Србским Мајкама. За тим престане банда свирати, а гајде почну, коло
Србско уватисе, и од 4 часа до 8 једнако играше. Весеље царствовало је,
почињући од Књаза пак до најмањег Србина, не само за ручком, но и после
ручка, и за све време, докле није Књаз пошао из Осипаонице у Пожаревац. При
одласку окружи и опет сав Народ Књаза, и поздрави Га: срећан пут Господару!
и дођи нам опет кадгод хоћеш, но само дођи скоро, и дођи нам и незван, свагда
ћеш нас наћи готове, дочекати Те весело. Топови су пуцали, звоно звонило, и
сав народ, кои је имао коња, испратио је Књаза до ливаде и до Мораве; и опет су
чунови повезани, на коима се Књаз превозио, руком вучени, и на рукама
ношени. Овако Србин Србина дочекује и испраћа.
Литература:
Мих. Гавриловић, Милош Обреновић II; Вук, Скупљ. Историјски Списи I; М.
Петровић, Финансије и Установе oбновљене Србије;
M.Ђ. Милићевић, Поменик; Б. Куниберт, Српски устанак и прва владавина М.
Обреновића; Новине Србске, год. 1834. бр. 18.

(16) Кнез Милетина буна 1835.

На измаку 1834. године, случај донесе да се Стојану Симићу, старешини

Крушевачке нахије, баш тада, роди мушко дете, те он позове Кнез Милоша, по
праву венчаног кумства, на крштење. Кнез, не могући ићи, пошаље млађега сина
свога, Михаила, са женом својом Кнегињом Љубицом, у Крушевац, на то
крштење. У свако друго време, мајка би Стевана отишла куму у кнежевски му
конак, али јој Милош хтеде уштедити тај пут. Кнегињу и Кнежевића, на том
путу, пратио је, по наредби кнежевој, млавски капетан Милутин Петровић Ера,
брат покојног Хајдук Вељка. А како је њима из Пожаревца за Крушевац био пут
на Свилајинац и Јагодину, Кнез, под изговором прављења пријатног друштва
Кнегињи, пише саветнику Милосаву Здравковићу Ресавцу у Свилајинац, свом
представнику Авраму Петронијевићу у Јагодину, који су се о празнику налазили
код својих кућа, и великом сердару расинском, саветнику Милети Радојковићу,
који је у Јагодини и с кућом и по дужности био, да сви иду у Крушевац Стојану
на весеље. Још пише у Београд митрополиту Петру да и он, собом, ту свечаност
увећа. А у Крушевцу већ су били, осим домаћина Стојана Симића, његов брат
Алекса, и Ђорђе Протић.

Крштење детета се сврши, па настане гозба и весеље, које се продужи дубоко у

ноћ. Само светковање је било сјајно. За пуним столом пило се у здравље
кнежево, али у вече, изненада, Кнегиња Љубица потужи се на човека свога,
Кнеза Милоша, и поиште савета и помоћи од ових народних старешина. Чујући
тужбу честите Кнегиње против Милоша, који се, као што је познато, није славио
чврстим држањем седме заповести, старешине, и саме незадовољне кнежевом
управом у земљи, плану као огањ, приме страну кнегињину, и обреку да ће
гледати да склоне Кнеза да свој приватни живот подеси према закону и
обичајима народним.

У нападању на Кнеза, речи је пало и много и крупних. Најжешћи и најречитији

је био сам домаћин Стојан, а после њега Ђорђе Протић. Њих двојица тражили
су: да се одмах дигне буна, да се Милош збаци, и његов син да се узме за
владаоца. Они предлагаше и убиство Кнеза, али се остали томе одлучно
одупреше. Милета Радојковић нарочито.
Милета је тражио да се земља уреди, и да се Кнез ограничи, али о збацивању
није хтео да чује. Стојан га стане корети за то. Милета је ћутао, па најпосле
проговори овако:

- Вала Симићу, свак живи зна, да мени Милош није учинио никакве милоште,
ни дара, а тебе је обасуо сваким добром, па кад је теби тешко од његова добра, и
ево мене овде, у својој кући, толико кореш, пристајем, ето, и ја да дигнемо буну,
али само да се ограничи, а не да се збаци! Ко год дигне руку на Милоша, нека
зна да ће и мене наћи на свом путу!

И тако то вече, буна буде уговорена. Било је то 31. децембра 1834. године. Сутра
дан бунтовници разиђу се сваки на свој посао, да дижу људе, и да иду у
Крагујевац, а Кнегиња Љубица са сином узме пут Пожареваца. Но двојица из
њене пратње, Анастас буљубаша и Пекета татарин, могоше нешто намирисати;
њима су се многе ствари учиниле подозриве. Пошто су, јахајући поред Кнегиње
на неком одстојању један с другим шапутали, то једног од завереника, кап.
Милутина, узнемири њихово држање. Кад год им је прилазио - а то је било више
пута – њихов се разговор сместа прекидао. Њему се тада учини да је све
откривено и изгубљено. И онда, кидајући ствар, рећи ће им:

- Шта ту ваздан тајите!? Зар ја незнам о чему ви разговарате?... али и ако сам се
умешао то је само за то да ствар Књазу откријем.

Може се мислити да су Настас и Пекета једва дочекали да дође капетан у ову

ватру, те да од њега извуку тајне. Они се направише као да тобож све знају, док,
у истини, тек тада по нешто дознадоше. Чим стигну у Крагујевац, они известе
Кнеза и о завери и о томе како су је прокљувили. Милутин призна, и дода још
неке појединости, као на пример, да су Ђорђе Протић и Стојан Симић били
решени да га убију. Кнегиња се Љубица учини невештом, рекавши да ништа
није чула ни видела. Но Милошу је, не губећи време, Ресавац већ дојавио о
тајном договору. Ресавац је бивао умешан у сваку буну против Кнеза, и опет је
он био први који је Кнезу за сваку ту буну јављао. Милутин пак, пошто је издао
своје другове, свестан бруке коју је учинио, похита не би ли их како избавио из
беде и невоље. Чим дође кући, он напише Стојану да је Милош све дознао.

Мала госпоја била је повод буни, прави узроци, међутим, били су сасвим други.
Године 1834. кад је Србија већ била увећана са шест нових округа, и када су
права њена била утврђена свечаним хатишерифима (од 1829, 1830, и 1833),
почело се је у народу говорити, да је време, да се у земљи нешто поправи и боље
уреди. Нарочито су људи желели да се укине кулук, и да се уреде стални судови,
јер дотле је судија био онај који је био јачи, или који је био у већој милости у
Кнеза Милоша. Старешине пак, желеле су да, према Хатишерифу из 1830. Кнез
подели власт са Саветом. Чл. 3-ћи хатишерифа од 1830. створио је закон, по
коме Кнез управља пословима Србије у договору са скупштином од првака
српских. Али, да не би овде у појединости улазили, рећи ћемо одмах: Милош је
хтео да влада сам. Његово схватање власти било је: привући све послове у свој
конак, и онда решавати по здравом разуму и по личном осећању за правду.

Народна скупштина била је омаловажена и немоћна, и тако се само по милости

Милошевој звала, али је још црње било уобичајено понашање Кнеза према
старешинама и чиновницима државним. Они су се као робови морали
покоравати свим ћефовима Господара. Били су зло плаћени, и с њима се зло
поступало – час су без икаква повода унапређивани до највишег звања, а после,
са истом самовољом стропоштавани на најнижи степен, тако, да је изгледало да
им Милош завиди и на оно мало власти коју имају. За најмању погрешку, или из
шегачења, чиновника је стизала срамна казна, одмах се ту јављала сила и
батина, а по који пут и Кнез је лично узимао штап да кривца удари. Ако је ту и
било озбиљних криваца, то је само могао бити разлог више да Кнез кривце суду
предаје да им он суди.

/Једнога дана Ђорђе Протић, председник у народном суду, у Крушевцу, буде

позван да дође Кнезу да му нешто каже. Овај то учини, али, на неколико корака
од суднице, у ходнику, где цео свет види, њега дочекаше Пекета и Настас
буљубаша, па га повале, вежу му руке и ноге и, не гледајући на његов
чиновнички карактер, оцепе му 50 штапа! На вику несрећника дотрче чланови
суда, а Давидовић (Димитрије) почне преклињати Књаза да стану. Ћути –
гневно му одговори Милош – ја знам зашто то ја радим, па осуди Давидовића на
месец дана апсе што се мешао у ствар која га се не тиче. Доцније се дознало да
је Ђорђе Протић, који је био ожењен ћерком Петра Топаловића, кнеза
гружанског, великога пријатеља Кнез-Милошева, ударио на образ свасти својој,
млађој ћерки Топаловићевој, обесчаштивши једну савим младу девојку, радост и
дику родитељску.
Ово је био почетак Протићевој мржњи на Кнеза, и дало је повода многим
оптужбама на Милоша. Киван због губитка части, Протић је на оној
крушевачкој светковини, наводећи многе примере Милошевог порочног
живота,био један од најватренијих његових опадача./
Последица таквога стања била је и та да чиновник, ако је имао ћерку, више је
волео да је уда за каквог абаџију или тежака него ли за свог колегу. Коме је,
онда, могло бити до државне тј. Милошеве службе? Срби из Србије, нису на то
ни помишљали, и до чиновничких звања долазили су само Срби из прека, и то
они, који, немајући посла и среће код куће, тражише их у Србији.

Би најпосле то, да Милош оста сам у центру своје власти, али не онако сам као
што би желео. Ако се изузме мали број људи, које су плениле његове особине, и
који су му искрено одани били, Милош је имао око себе саме ловце на срећу и
издајнике. На првом месту беху два брата Симића, Стојан и Алекса. За њих се,
доиста, може рећи да их Милош није држао – мало по даље од себе. Напротив,
он их беше јако волео и даровима обасипао. Између Кнеза и Стојана постојала је
она духовна веза кумства и побратимства, која тако скупо место заузима у срцу
српскога народа. Но Милош, који даје Стојану толике доказе свога
пријатељства, који му поклања и титуле и земље и важне функције, који му
поверава да води преговоре у Цариграду и Петрограду, тај Милош, господар
свега и свачега у Србији, својом суревњивошћу, и њему, Стојану, уливаше стаха
за будућност.

Једно извесно стоји, а наиме: да се Стојан не осећаше сигуран са својим

богатством, и да је, незадовољан са мало утицаја који имаше, почео завидети
влашким бојарима. Он је више пута ишао у Букурешт, и могао је видети колика
је разлика између стања једног српског господина (као што је он), и једног
влашког спахије. Чему онда и новци и велико имање, кад они никакве власти у
земљи не дају? Милош ведри и облачи и јесте Бог и батина и све и сва.
Напротив, влашки бојар скоро је раван своме кнезу, и – ето - такве установе
треба дати Србији. Стојан, боравећу у Букурешту, чуо је од руског конзула да,
онога дана кад на Милошево место дође какав праведнији и достојнији кнез – а
зашто то не би могао бити Стојан Симић – јавило би се српско племство, као
чедо витешке борбе и заузело до владаоца место које му припада.

Свакад добро обавештен о жељама народа, Милош, био је казао на Спасовској

скупштини да ће, најдаље, о Сретењу 2. фебруара 1835. године, сазвати народну
скупштину, те обнародовати промене. Тај кнежев наум био се је рашчуо, и људи
су жудно очекивали да се она наврши. Али како није имао нацрт устава који би
му одговарао, Милош је одуговлачио и одлагао. Најпре је сазвао скупштину на
дан светога Саве 1835, а онда, крајем 1834. одложио је до Сретења.
Старешинама је тада постало јасно да Кнез избегава да одржи скупштину која
би изгласала устав. Та одлагања су ојачала њихово страховање да ће Милош
опет одложити и ту скупштину, а Стојан Симић је и од самог Кнеза чуо за такву
намеру.
Наиме, месеца децембра 1834. Кнез Милош се налазио у Пожаревцу, где је
старији син његов, Милан, лежао тешко болестан. Ту му дође Стојан Симић,
враћајући се из Влашке и Молдавије, куда је са даровима, по кнежевој
заповести, ишао да поздрави нове господаре тих кнежина: Влашког Кнеза
Александра Гигу, и Молдавског Михаила Стурдза. Кнез Милош, у разговору за
вечером, изјави да неће моћи звати скупштине сада о Сретењу, једно што му је
син болестан, а друго што нису готове још све уредбе и закони, које жели тој
скупштини изнети, него мисли да је одгоди до пролећа, можда баш до Ђурђева
дне.
Други дан, Стојан Симић оде из Пожаревца пут Крушевца, кући својој. Уз пут је
казивао старешинама, својим пријатељима, да Кнез мисли до пролећа
скупштину одгодити, па наравно и жељене промене. Старешине, чујући шта
намерава Кнез, забрину се: шта да раде? Тешкоћа је била договорити се, јер
шпијуни Милошеви беху на опрезу, и састајање старешина изгледало би им
подозриво. Још је опасније било водити преписку или радити преко најмљених
људи, пошто под будним оком Милошевим, нико ником није смео веровати.
Најзад, укаже се згодна прилика, на коју се, као на наравну ствар, могло и
сачекати.

(Пре него што наставимо описивање буне, сматрам за дужност наспрам

читалаца рећи неколико речи о Јеленки – Малој госпођи.)

После женидбе Милош је са Љубицом живео пуних десет година у слози и

љубави. Понеки пут би је и преварио, али о томе она није ништа знала. Доцније,
Милош је Љубицу био довео у такав положај да је она знала за све његове
љубазнице. Са некима од њих се морала дописивати, а са некима бити и у
друштву. Око 1822. у Милошев живот ушла је млада и лепа Јеленка коју је
народ звао Мала госпођа (или на турском кучук – кадима) за разлику од кнегиње
Љубице, коју су звали Велика госпођа.

Јеленка је била Туркиња родом из Видина. Као девојчицу заробио ју је у Првом

устанку Миленко Стојковић при освајању Рама, и покрстио. Миленко је живео
као какав паша; он је био направио прави харем, у коме је било много лепих
жена, девојака и девојчурка, поглавито Туркиња, које су остале на милост и
немилост Срба кад су им ови побили мужеве, очеве и браћу у Београду
почетком 1807. године. Када је 1811. године Миленко био истеран из Србије он
ликвидира и свој харем, распустивши ту женску чељад. Тако је и Јеленки остало
да гледа шта ће и како ће, и најзад се уда у Кладову за Влаха Гицу хајдука, који
се после Другог устанка настани у Курјачи у пожаревaчкој нахији. Године 1816.
Гица с Јеленком оде у Видин и потурчи се, пређе с њом у Ниш а одатле у
Румелију где је хајдуковао у друштву с крџалијама. Ту га негде Јеленка и
напусти, врати се његовој родбини, где најзад и Гица дође. Једно време био је
телохранитељ код кнеза Милоша, али није могао дуго мировати. Године 1820
он се одметне опет у хајдуке задајући Милошу грдне неприлике. Најзад гоњен
од српских власти пребегне у Влашку где се прославио као један од највећих
разбојника, а његова је жена остала у Србији. Убијен је у Видину 1821. године.

По захтеву Милошевом, Јеленка је јануара 1822.године дошла у Крагујевац,

због обуке Петрије, кћери Господареве, у женским пословима. Јеленки се
полoжај утврдио кад је Милошу у марту 1826. родила сина Тодора – Тошу. Од
тога времена она је управо друга Милошева жена (али прва према моћи), и
показивала се јавно уз њега. Јеленка је живела у Крагујевцу, док је Љубица са
децом живела у Пожаревцу и Београду, где их је Милош обилазио с времена на
време. Обављала је дужност домостројитеља кнежевог двора у Крагујевцу и,
између осталог, била кнежева саветница. Кнезу је у то доба десна рука био
Аврам Стојковић, коме је најважнији посао био да проналази и у Милошеву
собу приводи жене, па је то једном учинио и са рођеном сестром. Он и Јеленка
нису могли очима да се виде и стално су једно друго опањкавали код Кнеза. На
крају је Аврам набеђен за неку ситну крађу и обешен, тако да за Јеленку није
више било препрека да постане права господарица на двору. Да поменемо и то,
да говорила је више страних језика: турски и влашки одмалена, а касније је
научила немачки и француски.
Многи људи који су нешто тражили од Милоша морали су се улагивати Јеленки.
Неки су ради ње казне искусили, а многи службу губили. О њеном утицају на
Књаза сведочи и то што су се њој обраћала кнежева браћа за протекцију.
Јеленка је имала много пријатеља (један од њ. био је Димитрје Давидовић), али
и непријатеља, те је разумљива одлука старешина на крушевачкој светковини,
да наспрам Јеленке, Кнегињу Љубицу, подрже.
Као год и Кнегиња и Јеленка је путовала а трошкове је плаћала Народна
благајница. Трошак за Љубичин пут од Београда до Пожаревца износио је 123
гроша, док је Јеленкин коштао 1000 гроша. Јеленка се одевала у скупо руво;
трошкови за њене хаљине износили су више но за Љубичине. 23. октобра 1826.
године, дато је из државне благајнице за Јеленкино џубе 1.753 гроша а за
дијамантске игле 3.277 гроша.
После Милетине буне Милошев положај био је пољуљан. Под притиском,
Милош је као решио, да осим политичког, промени и приватни начин живота.
Поред овог разлога био је и тај што је Јеленка претурила 38 година. Одлучио је
да је уда, и за тај посао, као поручен, дошао му је родољубиви Сербијан др.
Тодор Хербез.
Још увек фатално лепа, у лето 1835. године, Јеленка се по Милошевој заповеди,
удала за др.Теодора Хербеза, у то време најобразованијег човека у Србији, који
је и пре него што је код Милоша направио добру каријеру, био прилично богат.
Био је попечитељ народних финансија књажевства српског, попечитељ војни,
државни саветник, потпуковник, члан савета, заменик председника…итд.
Милош је, као мираз Јеленки, поред куће од тврдог материјала, за онда врло
лепог изгледа, а која се налазила на крају Господске (касније Бранкове) улице,
поклонио још и велико имање, 'вате' дуката, затим 12.000 гроша, и за неке друге
трошкове издао 38.000 гроша итд., али то је друга прича

Милутинова вест морала је убрзати догађаје. Уместо да чекају скупштину,

завереници одмах прегну да побуне округе на које су рачунали. Стојан Симић
понови што је чуо у Букурешту из уста царева заступника, да 'Милош свима на
путу стоји', изостављајући речи руског конзула да би праведнији и достојнији
кнез могао бити баш он Стојан Симић. Завера се брзо склопи у којој уђу и
кнезови нахија, и велике судије, и кнежеви министри па чак и они од министара,
који су сваког дана Милошу уз колено били.
Тако, док су Милосав Ресавац, Милета и Стојан Симић скупљали око себе своје
верне људе, чланови врховног Суда, који беху учесници у завери, Ђорђе Протић
и Ранко Мајсторовић, издаду у име кнежево, наредбу свим командирима
народне војске, да све што могу крену на Крагујевац, где се има сакупити војска
српска да одбије упадај Турака. Већина људи који тада маршираше на
Крагујевац, није ни знала шта ће тамо.

Јануара 6-тог 1835. Симић, Милета и Ресавац, примичући се из разних крајева

Србије, саставе се у околини Крагујевца, на челу 3000 хиљада људи под
оружјем. Уза Симића, који је на језику био ратоборан, ишло је неколико кметова
из крушевачке нахије, са Ресавцем још мањи број Ресаваца, а Милета је листом
дигао Левач и Темнић. Милетина заповест капетанима за ову буну гласила је
овако:
- Кога позовеш, па не пође – посеци, а кога не зовеш, па пође – уби!
И тако је за једну ноћ, дигао сву јагодинску нахију.

И ту, пред војском, први министар Милошев, Аврам Петронијевић, изађе са

оптужбом против Кнеза, свога господара. Он је нападао и његов јавни рад и
његов приватни живот:

- Ова слобода Србије зарад је толико породица српских у црно завијено, је ли то

својина целог народа или је спахилук једнога Милоша? Како ствари сад стоје,
Србија је само тиране променила: добила је, на место паше београдског,
Милоша који на њу товари намет за наметом, баш као да је ова земља његова
градина а овај народ његов роб. Па онда, каква чуда и покори! Има ли онога чија
је жена или ћерка сигурна од његових ћефова? И гди су нам црквени закони?
Гди пост и причешће? Ово је друга година како Бог шаље на земљу сушу и град,
и то није ништа друго до божија казна над земљом безбожна господара. Јест, ето
за што је Милош постао мрзак свима, - и старим пријатељима и најстаријим
слугама својим, па и самој жени својој, светлој кнегињи Љубици, која се и
побунила на толике неправде и одобрила овај устанак приликом свог путовања
у Крушевац. Дакле, сви пријатељи српске ствари треба сад, без оклевања, да иду
на Крушевац, где ће им се хиљаде устала народа придружити. И ту, у самом
срцу своје државе, Србија ће опет узети власт у своје руке.

Тако је говорио Петронијевић. Али народ који га је слушао не беше спреман за

такве разговоре. Људи се почеше колебати и гунђати. Осетивши то, говорник,
промени тактику:

-Боже ме сачувај да ја Милошу што учиним! Па зар му ја нисам кум? И зар ја не

знам шта сам му дужан? Не говорим ово ја у свом интересу, већ у интересу
земље. Кад би ја само себе и своју корист гледао, ја бих онда ћутао - јер, овде
глава игра и ја могу за општу ствар и животом да платим, али осећам за Србију
и чиним ово из благодарности према самоме Господару који је починио толика
велика дела, и који није сам крив, него они око њега, који му подилазе, с
народом га завађају и иду да га упропасте… Пођите дакле за нама, ослободимо
га ове судбоносне околине, ставимо му до знања наше жалбе, и умолимо га да
злу потражи лека. Сва ће Србија бити с нама.

Сведена у ове границе изјава је могла бити примљена од народне војске. Кад је
реч била само о томе да се Кнезу учине неке учтиве примедбе, свет је био готов
да пође за завереницима.
Али пре него што би ушли у Крагујевац завереници су желели да се обавесте,
шта о томе мисле становници града, нарочито како на све то гледа Вучић који је
у њему заповедао редовном војском. Ово је био тренутак кад побуњеници
сједињени под капијама Крагујевца, већаху шта да раде. Да ли да заузму варош?
Или да пошаљу најамнике у Пожаревац да убију Милоша? Најжешћи међу
њима, - Симић, подупирао је ову последњу одлуку, али Милета још једном
одржа победу са умереном му политиком. Ући у варош са дозволом оних који је
бране, образовати неку врсту мирне али оружане скупштине, управити на
Господара једнодушни протест земље, и, најзад, натерати га да даде устав – то
се усвоји као програм. У томе су, пред ханом у Таборишту, изгубили цео један
дан (7. јануар), не помишљајући при томе, да у пословима побуна и један
изгубљени час може упропастити предузето дело.

Него, шта ради Милош док се буна вије? Он беше тада у Пожаревцу. По
Пожаревцу су распростирани најстрашнији гласови. Овде се говорило како се
Вучић удружио с побуњеницима, како су на позив Великога Суда долазила у
Крагујевац одељења народне војске са свих страна Србије, како побуњеници
неће штедети Милоша ако би овај пао у њихове руке. Ове гласове ширили су
сами Милошеви дворјани, који су споразумно са завереницима претеривали у
оцени и озбиљности положаја, саветујућу му да бежи у Аустрију. На челу
њиховом био је кнез Јоксим (Милосављевић), у кога је Милош имао
неограничено поверење. Увек уза њ он је чинио све што је могао да до Милоша
не допре истина, а уз то је нешто молбама, нешто описивањем опасности којој
би се изложио остајући у Пожаревцу, успео да га увери о неодложној потреби да
напусти Србију.

Милош се, у први мах, уплаши и пође да бежи у Милановац, па оданде у

Влашку. Несигуран у верност попечитеља војног Томе Вучића, који је
командовао војском у Крагујевцу, сумњајући да је и сама Љубица, за време
бављења код Стојана Симића, ступила у договор са завереницима, видевши у
страху да се сва Србија диже противу њега, он се осети сам, немоћан, осуђен, и
– нагне да бежи, не узевши збогом ни од Љубице ни од деце своје. Ствар би
била свршена, да не би једног човека у његовој пратњи, Николе Коце
Марковића, сердара. На два сахата од Пожаревца, он навали на Аврама
Стојковића, кнежевог секретара, да му издејствује разговор са Милошем, што би
и учињено. Коца га је, бацивши се на колена, молио и корио и кумио и
преклињао, ради славе његове и ради имена српског. Најпосле је боље, говорио
је Коца, умрети и погинути на своме положају, неголи га напустити без иједног
опаљеног метка пред једном гомилом смутљиваца и незахвалника.

Једном дошавши себи, Милош се исправи. То беше опет онај стари Милош од
мегдана. Коца га је уверио да су га преварили, да буна није опасна, да је он драг
српском народу, и да међу самим бунтовницима има многих који би се на први
знак тргли. Милош ће, дакле, одмах преузети команду, а околни народ скочити
да га брани.
И доиста. 8-ог јануара у Крагујевцу, народ је викао у глас: Јошт нисмо ни наши
кућа утемељили, a Књаз оће да одлази између нас. То недамо! Браћа и синови
нека иду, но Господару не дамо никако да иде из отечества!

Какво је међутим било Вучићево држање? Он је раздао оружје крагујевачкој

народној војсци, здружио је ову с редовном, па јој је наредио да чува и брани
Кнежев конак. Затим је послао наредбу околним селима да се наоружају и да се
без одлагања нађу у Крагујевцу. 8-ог јануара Милета му јави да 'није никако рад
газити у крв' и да од њине стране 'неће пукнути пушка, само да с чаршиске
стране не пукне', и позове га на договор. Пошто је предао заповедништво над
овим одељењима гружанском капетану Петру Туцаковићу, човеку који је био
Кнезу одан, с наредбом да се брани ако би за време његова одсуства био
нападут, Вучић се ставио на чело једног одреда коњице, и изашао је на сусрет
побуњеницима.

Милета, Симић и Петронијевић примили су га као свога пријатеља. Вучић им је

говорио о отпору на који ће наићи у целој крагујевачкој нахији, готовој да као и
остала Србија брани Милошеву ствар, а за тим их је уверавао да ће он лично
бранити свом снагом Кнежев конак. Најпосле је питао: какве су њихове намере
и шта им је прави смер? Завереници међу тим нису још имали одређеног циља.
Вучић, мада је тајно нагињао завереницима, ипак се вешто умео одужити
задацима својим. Он отклони сукоб између два табора, пустивши бунтовнике да
уђу у Крагујевац, под условом: да заузму само један део вароши, а избегну
сваки додир са војском кнежевом, стављајући им до знања да ће он, ако би ови
(бунтовници) покушали доћи у кнежев конак, са њима бити докле и 'један
гардиста траје'. На тај начин он пресече буну, сачувавши јој у исто време, а по
жељи Милетиној, некакаво законито обележје. Избегао се, дакле, рат, и сад је на
Господару да се споразуме са народом.

(У оваквом Вучићевом понашању у овој прилици појединци су хтели да нађу

неко издајство. Али оставивши на страну то што он никад не би пристао на
заверу у којој сам не би био коловођа, његово је држање у овом случају било
једино које је мудрост могла налагати.)

Утврђено је да се побуњеници разместе нешто по зградама Великог Суда а

нешто по околним домовима, докле ће Вучић са својим одељењима држати
Кнежев конак. Такође је углављено да између ове две војске не сме бити
никаквих општења, и да из својих станова неће моћи излазити под оружјем.
Овога су се споразума савесно и тачно обе стране придржавале, и докле год су
завереници остали у Крагујевцу, није било никаквог нереда на који би се могло
пожалити. Улазећи у Крагујевац, Милета је ишао право у Суд, као у народну
кућу, а Симић окрене у Кнежев конак, као у кућу кумовску. Милета, видећи
такву превртљивост, наљути се, и још одлучније пристане на измирење са
Кнезом.
Вође бунтовника дале су митрополиту и претставницима власти у Крагујевцу
изјаву, да они не мисле ни Кнезу Милошу ни његовој породици 'зло и
безчастије', но да су за то овамо дошли, да 'о благу свију Вас, а и о благу
Народа, и о собствени своји личности благу савјетују се и Вашој свјетлости
представе писмено'.

Вративши се у Пожаревац, Милош је послао Димитрија Давидовића у

Крагујевац да извиди и сазна шта је од све побуне у ствари, а Јованчу Спасића у
смедеревску нахију с наредбом да се искупи сва народна војска, и, већ тога дана
довео му је Јованча њен највећи део, докле је остатак хитао у спремању и имао
да му се придружи у најкраћем року. Град и пожаревачка нахија дигоше се
такође на оружје за Кнеза.
Јагодинска војска, међутим, када је дошла у Крагујевац за Милетом, почела је да
шапуће како је преварена и обманута лажним обећањима, и претила је да се
разилази, пошто није видела никога да долази у Крагујевац на скупштину, која
се ту, као што јој је раније говорено, имала држати. Једва је стизао сав Милетин
углед, који је био врло велики, да је од тога уздржи. Коловође завере нису сад
ни саме знале на шта да се реше и шта да отпочну. Вучић је присуствовао свима
њиховим саветовањима и предлагао им је да приступе споразумевању са
Кнезом, нудећи се да им у томе буде посредник. Али пре него што би се на тај
корак одлучили, они искупе све у Крагујевцу присутне чиновнике, а уз њих
кметове и друге прваке из града и околине, те им изнесу и саопште побуде које
су их навеле да се подигну, уверавајући их о своме родољубљу и о чистоти
својих намера.

Ђорђе Протић држао је дугу беседу, пуну мржње којом је био задахнут против
Кнеза, и у њој им је говорио да је Милош неваљао тиранин који је поступао са
својим поданицима горе него с робовима; да њега ни његова невиност нити
положај нису могли заштитити од казне коју није заслужио; да је ствар
побуњеника оправдана, те да је дужност свих грађана да се окупе под заставу
како би се тиранин оборио. Јер докле год он буде живео неће у Србији бити ни
мира ни слободе.

Овај жесток испад одбили су готово сви присутни, а Милета је уз то уверавао:

да њему никад није на ум долазило да ради против живота Милошевог или да
напада на његово достојанство унижујући га; већ је он једино хтео да га умоли
да олакша народу понеки од терета, против којих је овај имао и право и разлог
да се жали. Највећи део завереника говорио је у истом смислу.

На ово је Давидовић, који је био присутан овом саветовању, запитао: шта се

хоће и шта се жели од Кнеза, и које су то жалбе што су желели да ми их
поднесу? Завереници су одговорили: да је намера њихова била, кад су узели
оружје у руке, да од Кнеза захтевају управне реформе, и у исто време израду
имовинског и казненог законика, којим би се зајемчила имовинска и лична
безбедност. Давидовић их је уверавао да се на овим реформама већ одавно ради,
и да се оне не могу извести за један дан; обећао им је уз то у име Кнежево да ће
се у најскорије време отклонити све злоупотребе које су народу тешко падале, а
да ће на скупштини коју намерава сазвати у фебруару изнети и обнародовати
основни закон, којим ће се све ове жеље задовољити. Овај говор Давидовићев
примљен је живим одобравањем, а он је за тим саветовао вођама буне да
распусте своје људе, и да се ослоне на милост Кнеза, чији им је опроштај
зајемчаваo

Овај савет међу тим није био примљен. Побуњеници су хтели да остану под
оружјем док не добију поузданија јемства о Кнежевим мирољубивим намерама.
Стога су они захтевали да се на мах сазове скупштина, те да се без одлагања
расправе сви неспоразуми.
Али је за њих било већ изгубљено и прошло време да намећу погодбе. Хиљаду и
пет стотина народних војника стигли су из Груже под Крагујевац, а Петар
Туцаковић, који је био привремено предузео заповедништво над њима, спремао
се да прогна побуњенике. Нова појачања су му стизала сваки дан из свих крајева
Србије, и побуњеници се више нису могли обмањивати надом да ће се овој
војсци моћи опрети. Давидовић, међутим, који је знао за Кнежеву жељу да се
докле је год могућно избегава свако проливање крви, приволео је Туцаковића на
стрпљење до исхода преговора који је отпочео да води с Кнежевим
противницима.

Тада се Вучић одлучи да лично оде у Пожаревац да измоли у Кнеза опроштај за

побуњенике, и објасни своје држање. Милош уважи правдање Вучићево и
коловођама бунта јави: да ће све бити предано забораву ако они, на први позив,
положе оружје. Што се Симићеве и Ресавчеве војске тиче, она је већ била
почела да се разилази; а ово је нарочито бивало ноћу, када су поједине гомиле
могле кришом, без ларме, хватати себи пут, тако, да, кад је дан освануо, њихове
војске готово и није било. Милета је своју војску распустио 10-ог јануара. Она
се растури у малим одредима, без икакве галаме, и свако се поврати своме дому,
а крајеви кроз који су ови пролазили нису при томе имали да се жале ни на
какве нереде и штете.

Само што се војска разишла, међу вођама поново дође до раздора. Милета је
пребацивао Ресавцу што је довео мали број људи, и ако је обећао да изведе цео
свој округ. То је довело до живе препирке ова два главара која би, може бити,
Ресавца и живота стала да се у њу нису умешали њихови заједнички пријатељи.
Не сматрајући се више безбедним у табору завереника, Ресавац се упутио да
потражи склониште у Кнежевом конаку, али су га војници, који су ту били на
стражи и који су га познали примили с погрдама, оборивши га с коња,
називајући га издајицом и Кнеза и побуњеника. Ресавац прибегне Давидовићу,
молећи га да га прими са собом, те да пође с њиме у Пожаревац да у Кнеза
измоли опроштај. Али му је Давидовић ову љубав одрекао, говорећи да га
његово присуство неће моћи заштићивати од рђавога пријема на који ће свуда
наилазити. Стога се Ресавац нашао принуђеним да се којекуде крије од свију и
свакога, док Кнез не дође у Крагујевац. Била је то достојна награда човеку, кога
видимо умешана у свим заверама и увек готова да изда своје саучеснике.

Глас о побуни изазвао је у Београду озбиљно узбуђење, било међу светом који је
био задахнут искреном љубави према Милошу, било међу чиновницима којима
напредовање побуњеничке ствари не би било непријатно. Из бојазни међутим да
се не би одали, они су се претварали као да их ови догађаји јако жалосте и
бацају у бригу. Једини Цветко Рајовић није умео да се чува у довољној мери, те
је мало недостајало да своју несмотреност плати главом.
Сазнавши за гласове који су ујутру кружили по Београду, он се као и остали
претварао да је јако забринут због положаја у који су завереници довели Кнеза
Милоша, те их је у велико нападао и ружио, називајући их незахвалнима,
неваљалцима итс. Али пошто је поподне испио био коју чашу више него што је
чинио обично, Рајовић је променио тон свог држања на глас који је био стигао;
бунтовници су му тада постали изврсни људи, а Милош варварин, тиранин коме
се и случило оно што је и заслуживао. Његова околина га је молила да ћути, али
он је тиме постајао све жешћи.

На његову несрећу истога дана пошли су из Београда за Пожаревац људи из

Кнежевог конака, Мито чибигџија и Јово кавеџија, где су упитани шта се у
Београду ради одговорили: да је свако забринут због овога што се догађа и готов
je да притекне у помоћ Кнезу, изузимајући јединога Рајовића који се трудио да
га својим грдњама изнесена рђав глас, и који је, све своје говорништво, развијао
да оправда побуну.
Овај извештај је јако разгњевио Кнеза, јер је и Рајовић, као уосталом Симић и
Петронијевић, био један од оних који је увек уживао Кнежеву благонаклоност и
његово поверење, па је Кнезу врло тешко пало да га баш ови људи напуштају. С
тога је одмах издао заповест да се Рајовић затвори и да се окован доведе у
Пожаревац. Сутрадан су двојица судија, који су из Београда дошли, потврдили
све што је о Рајовићу било јављено, додајући још и нове податке против њега.
Тада гњев Кнежев није више знао граница; он је одмах наредио двојици
капетана, његових телохранитеља, да сместа иду на сусрет притворенику у
Смедерево, и да га даду пушкарати без икаквих даљих формалности.

Срећом су ова два капетана били људи човечни и пуни здравога разума, и још
пре него што су стигли у Смедерево, оду Господар Јеврему, који је био кренуо
из Београда у Пожаревац да честита Кнезу на умирењу народа, пошто је био
добио вести да се побуна изјаловила. Они му открише задатак који им је био
стављен у дужност и своје устезање да га изврше, пошто су били уверени, да ће
Кнез сажаљевати одлуку коју је у јарости својој биo донео против Рајовића.
Господар Јеврем је увелико хвалио њихову човечност, па их је умолио да отежу
с извршењем заповести што су је били добили, а да им Кнез на томе не би
замерио он им даде савет да пођу путем на коме су знали да Рајовић неће проћи,
како би се могли изговорити да га нису срели.

Они су радо прихватили овај савет те су се упутили путем којим се само лети
могло ићи, докле је Рајовић са својом пратњом другим стизао у Пожаревац. За
то време су добри гласови, који су стизали из Крагујевца, све више смиривали
Кнежеву срдитост. Тада је Јеврем помислио да је дошао тренутак да се заложи
за Рајовића. Он је причао своме брату како су ствари ишле; овај му је био
захвалан што је осујетио извршење те његове заповести, чему му је уштеђено
сажаљење једне непоправиме погрешке, те је тако Рајовићу, који је стајао на
ивици од гроба, сачувана кожа, и све се свршило на опорим и тешким
прекорима од Кнежеве стране.

Пошто је ред и мир повраћен Кнез је 12-ог јануара послао у Крагујевац Јеврема
који је имао да припреми оно што треба за његов тамношњи пријем. Истога дана
писао је Милети, Симићу и Петронијевићу и наново им је и тим путем зајемчен
опроштај. Затим је распустио сердаре, капетане и народну војску, што је била
дошла са свих страна Србије у циљу његове одбране, захваљујући свима на
ревности што су је показали према њему. Сутрадан је отпутовао он сам у
Крагујевац у пратњи неколико момака који су редовно ишли за њим кад би
путовао по земљи. 15-ог јануара на пољани, код петровачке механе, дочекали су
га чиновници, становништво и многи народ из околине који је дојурио у
Крагујевац. Коловође буне нашле су се такође ту, заједно с оба кнежева брата
Јованом и Јевремом, али су образовале једну засебну гомилу. К њима је Кнез
био мало унапред послао свога сина Михаила.

Звуци црквених звона и грмљавина топова поздравили су долазак Кнежев, кога

је народ примао једнодушним одушевљењем. Светина је клицала, али она не
поздрављаше јучерашњег Милоша који безобзирно спроводи своју вољу, већ
човека измиреног са својим народом, Милоша, опоменута грубим искушењем, и
који обећава да ће владати мудро. Изашавши на пољану, Кнез је одјахао свог
коња, а син његов Михаило узео је десно Милету, а лево Симића, Ресавца и
Протића и остале вође завереничке, које су се до тада страшљљиво држале у
прикрајку, и привео их к оцу. Они му се поклоне, и замоле за опроштај; Милош
их је пригли, ижљуби, и рекне:
Сви смо ми грешни људи. И ја сам много грешио. Праштајмо један другом и
гледајмо да поправљамо. Ја нисам никада презирао добре савете. Уместо да се
буне, они, којима је добро народа на срцу, ваљали су да ми покажу у чему сам
грешио. Јер, борити се навалице и за инат оног кога су догађаји иставили на
чело Србије, значи немати љубави према самој ствари народној.
А затим изговори им као што би отац говорио својој деци: Отац љуби синове
своје, и прима их и кад погреше.
И, тако измирени уђу у Крагујевац.

Други дан, Кнез Милош и сви вођи буне, без икакве свечаности, оду у
крагујевачку цркву, где их је чекао ужички владика Нићифор Максимовић и
ђакон Јанићије. Врата се изнутра затворе, и ту, у тишини, пред иконостасом, на
светом јеванђељу, Кнез се закуне: да им све прашта, и да ће водити рачуна од
оног што народ жели; а они се њему закуну: да ће му бити верни и послушни.
Кнежева заклетва је била искрена, што је и време показало. Тако је исто била
искрена и заклетва Милетина, који је био честит и лојалан човек. Али то се не
може тврдити за Симића и Петронијевића. Сви кнежеви пријатељи и браћа били
су у то потпуно уверени. Нарочито је Јеврем гунђао о благости свога брата; он је
увек бацао око на богатство Симића. Зато је Милош из обзира према
побеђенима објавио један указ, којим је забрањено да се о овим догађајима
говори, и да се посредно или непосредно чине алузије на њих, па је уз то
нарочито заповедио своме брату Јеврему, да се према завереницима држи као и
пре њихове завере.

Тако се свршио овај немир, који се у народу и историји назива Милетина буна
1835. а у народу, још и понекад, и Милетина демонштрација.

На дан 2. фебруара 1835, кад пада Сретење Господње, Милош је сазвао Велику
скупштину, на којој су требали да буду главни сеоски кметови, уз то на сваких
100 кућа по један посланик, а поред тога известан број представника еснафа и
заната из свих градова. Ова је скупштина имала да буде најсвечанија између
свих које су се дотле виђале у Србији. На њој су имале да се претресају многа
важна питања, али је најважније између свих било оно најсудбоносније како за
Кнеза тако и за земљу, а то је питање уставности коју је он тада прогласио.
Давидовић, човек неоспорног дара, а можда и најученији међу Србима, често се
хвалио да је ово питање проучио из основа, и да је у стању да за врло кратко
време изради један устав који би одговарао свима потребама и приликама
Србије. Њему дакле буде наложено да такав устав изради и он заиста сврши свој
посао за неколико дана.

У речено време скупштина се састала у Крагујевцу. Народних представника

било је на њој преко четири хиљаде, а радозналаца из свих крајева Србије било
је више од 10.000, те су многи били принуђени, пошто у граду нису имали где да
станују, да иду по оближњим селима где су дочекани с гостопримством
својственим Србима, који сматраше да гост доноси срећу кући у коју долази.
После службе Божје и призивања светога Духа ради 'ниспосланија божествение
благодати на најважније предпратије, којим Књаз установљава закон у Сербији,
и подписује срећу Србскога Народа', искупе се сви народни представници на
ливади код цркве, где је на узвишеном месту већ била подигнута говорница за
Кнеза, његову фамилију, архиепископа и чланове државног Совјета (Међу њима
се, очитом дрскошћу, истицао Стојан Симић. Није било Аврама Петронијевића,
који је после претрпљене срамоте избегавао да се покаже јавно.). Милош назове
бога скупштини и нареди Давидовићу да очита предстојеће слово које је сам
казивао у перо свом секретару, и који је у њему, дотерујући га, по нешто
изменио а по нешто и додао. За словом очитан је Устав Књажества Сербије од
четрнаест глава и сто четрдесет и два члана, за њим пак Указ, којим се Совјет
Србски установљава, и у ком су наименована лица, из који ће овај Совјет бити
састављен.

Овим словом отворио је књаз Милош Сретењску Народну скупштину у

Крагујевцу. Сутрадан, 3. фебруара била је свечена служба у препуној цркви.
Поред многобројног народа били су Књаз и књажева фамилија, господа
архијереји Српски и сви чиновници. Служио је митрополит Петар с већим
бројем свештеника. За време службе читана су јектенија и благодарило
Свевишњем Творцу, који је сподобио народ Српски доживети дан и час, у који
Књаз установљава закон, и подвргава све и сва закону. По свршетку јутрења
положи г. Митрополит Устав на налону, испод часног крста и светога јеванђеља,
с десне стране иконостаса, и ту је стајао за све време службе. Крај налонa стајао
је гвардијски официр Јефрем Гајић држећи у руци барјак од беле, црвене и
челикасто-угасите свиле, изрезаном на три језичца, са крстом на средини,
између којег кракова су била четири оцила.

После службе дигне г. Митрополит крст и јеванђеље, извади испод њих Устав, и
уручи га протосинђелу своме, да га носи. Затим крене литија у ливаду према
поузвишеном чардаку, на коме је 2. феб. читано слово при отварању скупштине.
Напред су ишли црквени барјаци, за њима сви ученици Крагујевачких школа,
како нижих тако и гимназије, појавши: благословен јеси Христе Боже наш. За
овима ишао је протосинђел са Уставом, а за њим Митрополит окружен
архијерејима: ужичким, шабачким и тимочким, и многим другим свештеницима
и духовницима. За њима следовао је барјак и гвардијски официр, а за овим Књаз
и фамилија, чиновници и мноштво осталога народа, више од 15 хиљада душа.
Пред, уза и иза свега овога спровода ишла је гарда књажева, пешачка и коњичка
с књажевско-србском бандом, која је свирала.

Кад литија стигне до узвишеног места у пољу, попне се Митрополит с

дејствујућим свештенством на чардак, онда изиђе и Књаз и Господар Милош на
исто здање, за њим оба сина његова: Милан и Михаило, за њима оба брата
књажева Јован и Јеврем заједно са кнегињом госпођом Љубицом и госпођом
Петријом, старијом ћерком књажевом. Виши чиновници и господа архијереји
изађу такође на чардак.
Господар поздрави гологлав скупштину са називањем доброга јутра, и каже јој,
да ће се сад прочитати Устав, о кому је јуче у слову споменуо, зато сваки
пажљиво да слуша, како гласи. Г. Митрополит узео је на себе то бреме, очитати
га велегласно са налоне.

По читању Устава сав народ повиче у глас: Господару, Бог да Те поживи! Тек
што се узвици стишају, г. Митрополит опет положи Устав на налону, под крст и
јеванђеље, а књаз Милош узме крст у десну руку, обрне се народу и викне му: ја
ћу се браћо заклети и Уставу и Законима, но и ви да ми се закунете; ја ћу иј
држати, но и ви држите иј у целости; нарушите ли иј ви, ја одлазим браћо
између вас, пак онда управљајте сами собом, како знате! Сав народ опет викне у
глас: не Господару! не одлази између нас, ако Бога знаш!
За тим замоли Књаз г. Митрополита да му чита заклетву, коју ће он, као Књаз
имати да зада. И г. Митрополит читаше, а Књаз велегласно и громко изговараше
за њим, држећи једнако крст у руци, овако:

Заклињемсе светом, једносуштном Троицом, да ћу Устав овај и целост

Књажества Сербије нерушиме држати; да ћу и свакога другога придржавати, да
иј нерушиме држи; и да ћу чувати и бранити и слободу личности и безбедност
имања свакога Србина.

Једва Књаз изговори последњу реч, а плутони гарде оспу се и топови загрме,
банда засвира, а народ стане викати у глас: Уррра! Уррра!
Кад се народ стишао, г. Митрополит почне да чита заклетву, коју је народ
требало да зада Уставу и Књазу, велегласно. Оба брата књажеска, г.
Митрополит, господа архијереји и чиновници, бивши на чардаку, сви до једног
опијени величанственошћу овог догађаја, поврве к налони, и који су могли
доспети, ставе руке на јеванђење и крст, а остали на налону, и дигнувши три
прста у вис, заједно са свом скупштином за г. Митрополитом, ову заклетву
изрекну:

Заклињемосе светом, једносуштном и неразделном Троицом: да ћемо Устав овај

Књажества Сербије нерушимо држати; да ћемо верни бити Књазу Милошу
Теодоровићу Обреновићу, Његовом Наследнику, и Његовој светлој Фамилији;
да ћемо и сву осталу нашу браћу придржавати, да им верну буду; и да ћемо
послушни бити Законима: Тако нам Бог помогао, и његово свето јеванђелије!
Који би ово нарушио, Бог му био супостат, и не родило му семе, и утрео му се
плод његов у корену!

Све ове речи изговорила је сва скупштина с таквом осећајношћу, да се на

свакому лицу видело, да га је опчинила како заклетва изговорена од Књаза, тако
и сва величанственост давања сопствене заклетве. По хиљаду пута поновио се
узвик: Тако Господару! тако! Да те Бог поживи! И онда оспу се плутони, и
загрме топови. За овим призором посвети г. Митрополит барјак Српски по
правилу, а за тим ода благодaрење Богу, клечећи и појећи: Тебе Бога хвалим.
Осећање љубави, помешано са осећањем дубоког поштовања све скупштине,
дошло је до највишег степена. За овим очита Давидовић Књажески Указ о
установљењу државнога Совјета Србскога, и о наименовању његових чланова:

Милош Теодоровић Обреновић

Књаз Србскиј
Објављујем свима и свакому:

По гласу Устава Књажества Сербије постављам данашњим даном Државниј

Совјет Србскиј првом и највишом законодателном и законоизвршителном
властју у Сербији до Књаза; и препоручујем Народу Србскому и свим властима
Србским, а стране умољавам, да га и оне признају за такову власт.
Дејствителним Државним Совјетницима постављам:
Г. Коцу Марковића, Г. Лазара Теодоровића, Г. Димитрија Давидовића, Г.
Аврама Петронијевића, Г. Алексу Симића, Г. Милету Радојковића, Г. Јосифа
Милосављевића, Г. Вучића Перишића, Г. Милосава Здравковића, Г. Михаила
Германа, Г. Ђорђа Протића, Г. Ранка Мајсторовића.
Државним Совјетницима постављам:
Г. Ђорђа Парезана, Г. Јанићија Ђурића, Г. Цветка Рајовића, Г. Тодота Хербеза.
Главним секретаром Совјета постављам: Г. Стевана Радичевића у чину
најмлађега Државнога Совјетника.
Преседатељем Државнога Совјета постављам: Г. Николу Коцу Марковића.
Попечитељем правосудија: Г. Лазара Теодоровића, Попечитељем внутрени дела:
Г. Димитрија Давидовића, Попечитељем инострании дела: Г. Аврама
Петронијевића, Попечитељем финансија: Г. Алексу Симића, Попечитељем
војении дела: Г. Милету Радојковића. Попечитељство просвештенија вручава се
за време Г. Димитрију Давидовићу, попечитељу внутрени дела, с налогом, да
струку просвештвенија оддвојено води од внутрене.
Свој вишеназначеној Господи препоручујем, да се по преслушанију овог указа
скупе сви у Крагујевцу, и да преузму дела, Уставом предписана Државному
Совјету Србскому; а пре свега да ми поднесу устројеније внутрене Совјета на
промотреније и одобреније. Све Србске власти односићесе по свим своим и
народним делима од данашњег дана к Државному Совјету Србскому.
N0 352. У Крагујевцу 3. Фебруарија 1835.

По прочитању овом сиђе Књаз са чардака, и помеша се међу народ, и сав народ
опколи га, и стану га који у руку, који у скут, а који у ногу и раме љубити. За
тим врати се сав спровод к цркви, и оданде на конаке своје, а плутони гарде и
пуцњава топова трајали су цео час после тога. Снажан утисак произвела је и
књажеска банда кад је засвирала а хор ђака и чиновника отпочео с певањем
песме Димитрија Исаиловића:
Сунце јарко Сербском сину
Изобиљно сипље зраке
Оризонт му сав засину… и наставила с др. песмама, које је капелмајстор
Шлезингер спевао за ову прилику.

А у вече, на пољани испред књажеског дворца, уприличио је, за част скупштине,

директор типографије Адолф Берман, ватромет (фаерверк), и сва скупштина и
сви житељи Крагујевачки изишли су на исту пољану, и гледали су овај призор
на небу.

Понедељак 4. фебруара 1835. године, одликовао се својим торжеством, кому ће

се тешко наћи равна у историји Српској. Народна скупштина, примивши из руку
Његова Височества Књаза и Господара Милоша Устав отечества свога, чувши
заклетву Његову, и видевши очима својим, с каквом чувствителношћу говораше
Књаз речи исте заклетве, тронута је била онако благотворним, и човека и
владатеља осведочавајућим, даровима Књаза свога. Зато је зажелела, поднети
Књазу овом приликом уздарја, која су још од дана светог прозваног Андреје
1830. године, кад се први Хатишериф Султанов на Врачару читао, и кад је Књаз
Милош миропомазан у Београдској цркви на достоинство наследственога
Књаза, приготовити, да му се при окончању дела с Високом Портом и по издању
Закона у Србији, поднесу.

Три срдачна уздарја приготовио је народ за тај дан, прво: со и леб; друго: сабљу,
богато брилијантима искићену; а треће: чашу, такође искићену брилијантима.
На држаљу сабље стоје ове речи од брилијанта: Благодарна Сербија Књазу
Свому Милошу Првому. На устима корица с десне стране стоје велика слова
Књажескога имена М, и О, а на левој стани грб Србије. На чаши, с једне стране,
стоји грб Србије од брилијанта, с друге натпис: Уздаре за чашу спасенија 1834.
а около уста и дна чаше натпис: Благодарниј Народ Србскиј Књазу свому
Милошу Теодоровићу Обреновићу. - Сабља је стајала десет, а чаша три хиљаде
талира.
Сва скупштина народна, господа архијереји, чланови државног Совјета, и сви
чиновници, скупе се порано ујутру у здању Суда, виде уздарја, саставе
благодарствено писмо, и потврде својим печатима. Око четири часа дигну се сви
скупа и у највећем поретку, праћени гардом и бандом, те кроз среду чаршије
изађу на ливаду, на исто место, где су Устав и заклетву Књажеву на Устав чули
и примили.
Једно одељење коњичке и пешачке гарде ишло је пред самим спроводом. За
њим носио је посвећени онај барјак Српски, полковник Јован Мићић, окружен
од двадесет кметова. За њим ступао је кмет Вукосав Симеоновић из Тамника,
носећи на белом јастуку сребрн служавник, и на њему со и леб; и њега је више
кметова окружавало. За њим ишао је г. Попечитељ војении дела и члан
државног Совјета Милета Радојковић, носећи на црвеном и златом извезеном
јастуку Сабљу, и окружен г.г. капетанима са сабљама. За њим носио је г.
Митрополит на јастуку боје српске: беле, црвене и челикасто-угасите, чашу,
окружен г.г. архијерејима, и великим числом свештеника. А најпосле ишао је г.
Председатељ Државног Совјета Никола Коца Марковић, носећи благодарствено
писмо на јастуку, извезеном бојама српским. За њим ишли су г.г. Попечитељи:
правосудија, внутрении дела и просвештенија, финансија и инострании дела, а
за њима г.г. чланови Совјета с главним секретаром, за овима судије, капетани и
остали чиновници и сав народ зван и незван. Свим овим путем, банда књажеско-
србска свирала је корачнице, а звона цркве Крагујевачке су звонила.

Кад сав овај спровод приспе к чардаку на ливади, онда, стане полковник Мићић
са барјаком изнад басамака чардака с десне стране, до њега кмет Вукосав са
сољу и лебом, а до њега г. попечитељ војении дела Милета Радојковић са
сабљом, с леве пак стране г. митрополит Петар са чашом, а до њега г.
Преседатељ Државнога Совјета Никола Коца Марковић с благодарственим
писмом, имајући поред себе г. главног секретара Државнога Совјета Стевана
Радичевића. Како се понамештају и они и сва скупштина около чардака, онда
замоле г. Ужичкога Епископа Никифора и г. попечитеља правосудија Лазара
Теодоровића, те са више чланова Совјета, капетана и депутата народних отиду
Књазу, и замоле га да би снисходио доћи скупштини, која је рада заблагодарити
му на његовом дару.

Књаз дође с члановима фамилије и дворјанима својим, попне се на чардак, а за

њим дароносци један за другим. Г. Председник Државнога Совјета проднесе му
благодарствено писмо, и Књаз примивши га, преда га главном секретару, те му
га овај велегласно прочита.
По прочитању писма загрме плутони и топови и зарује народни узвици: Ура!
Затим принесе Кмет со и леб, и Књаз прими их, одломи залогај, умочи га у со, и
закуси. Сад принесе г. Митрополит чашу, пуну рујна вина; Књаз прими је,
наздрави народу, испије до дна, и ронећи сузе радости, обрне је у вис да ни
последња капља не би у њој остала. Најпосле приступи Милета Радојковић, и
клекнувши пред Књазем, поднесе му сабљу, и сам утирући сузе, опаше му је, с
помоћу Аврама Стојковића, књажевог казанчеја, о кук. Затим, г. Митрополит
говорио је тронитељно слово...
А када књаз сиђе са чардака, да се умеша у народ, као што се јуче умешао, онда,
дочекају га чланови Совјета на басамацима, пак дигну га у вис и однесу,
мењајући се с капетанима и осталим народом, до на крај скупштине.
По завршетку великолепности ове, г. Давидовић очита скупштини отпусно
слово, народ, разиђе се на конаке, где му је дан ручак о трошку Књаза

(54) Буна попа Ђака у Банату 1808.

У осмој години XIX столећа, била је у Банату нека буна, боље рећи покушај од
буне, који је у самом народу готово непримећен прошао, а у повести у нас о
њему нема никаква спомена. Покретач томе покушаваном устанку, банатском,
био је поп Димитрије Ђорђевић (поп Ђак) из Крушице код Беле Цркве.
У времену о коме причамо, велики je устанак под Карађорђем имао силног
одјека у свима пределима где су Срби онога времена живели. Доситеје пева
своју лепу песму: Востани Сербије! Востани Царице! Глиша Трлајић се
одушевљава на убојне звуке на својој родољубивој лири. Сава Текелија шаље
Наполеону споменицу, у којој му предлаже оснивање велике илирске
краљевине, која би била савезник Француској; у исто време Текелија издаје
карту српских земаља. Митрополит Стратимировић шаље руском цару
Александру I меморандум о потреби оснивању српске државе и о користима,
које би Русија имала од једноверне и једноплемене браће.
Тицан диже буну у Срему, Јован Јанчић у Машићима, Илија Стреља и др. у
Власотинцу и Нишу… А кад Карађорђе доби од Турака градове на Сави и
Дунаву, кад очисти земљу од Дрине до Тимока, и потисну Турке до Јавора и
Јастрепца, свуда у српству пренуше се духови и пробудише наде, да по узору
Срба из Србије, стресу туђинску власт и присаједине се Србији. У гдекојим
српским главама почели су се ројити најпустоловнији планови. У такве
сањалачке умове ваља рачунати и поменутога попа Димитрија Ђорђевића из
Крушице.

Његово српство раздрагало се код сјајних успеха Црнога ђорђа и његових

војвода. У његовој памети учинило се лако, да се с ослобођеном Србијом споји
Банат, а можда му је машта ишла и даље. Примајући у свом селу усмене вести о
неописивом јунаштву шумадинске браће, поп Ђак сањао је о томе, како би ти
јунаци могли да васкрсну стару српску славу, кад би с њима остала Србадија
удружила своју снагу. Па видећи, шта ради шумадински сељак, раја голих шака,
биће поп Ђак мислио да ни у Банату нису потребни други људи за подизање
народа, него онакви, какве село рађа, у толико пре, што су Банаћани, Срби из
његове околине, били граничари, прекаљени у убојној ватри.
Знао је поп Ђак колико је крви стао Србе последњи Ћесаров рат са Турском од
1788. до 1791. 24.000 граничара пало је од турског оружја, или је поумирало у
болницама. Банатска и сремско-славонска војничка граница изгубила је 57.000
житеља, од тога само на банатској граници близу 40.000 душа погибоше, или
допадоше ропства, или, иначе, пропадоше по збеговима и од болештина. У
ћесаровим ратовима са Французима од 1792. до 1802. измарширало је из
војничке границе пред непријатеља 102.000 момака, од којих половина нису
више видели свој завичај. У ћесаровом рату с Наполеоном у 1805. години дала је
граница преко 80.000 момака, који су поднели главни терет у бојевима…
Уствари, није било рата у коме граничар није своју крв, за туђу корист,
проливао. Њему су уклопили пушку у шаке и слали га, куд су хтели. По
дванаест година није се кући враћао, а ако је што скривио, повалили би га на
клупу, па му одвалили по двадесет и пет и више батина, кроз шибе би трчао, и
то је била правда и награда, њему и његовима, што су главе, за Швабу и Маџара,
губили. (Да друга зла и невоље сад не спомињемо.) И сад – мислио је поп Ђак -
зашто Банаћани не би почели крв проливати и гинути, баш као што се буне и
гину браћа у Србији

Колико је наивности било у целом умишљају попа Ђака, види се најбоље отуда,
што је устанак у свом селу хтео да подигне 1808. године. Та година била је у
Србији углавном мирна. Србија је то кратко примирје хтела да употреби на даље
припремање и на своје унутрашње уређење. И Аустрија није тада имала никаква
рата, него је лечила ране које је задобила у ранијим борбама са Наполеоном, и
спремала се свом снагом за нови рат са освајачем. Ово доба мира на све стране
нашао је поп Ђак као згодно, да диже устанак у Крушици!
Још више наивности показује Ђак у начину, како мисли да тај устанак започне.
Изгледа, да он, осим саме Крушице и њене најближе околине, никаквих других
веза није имао. Не може се веровати, да је он био у свези са каквим виђенијим
људима у Србији. Ако српске поглавице и нису биле школовани и учени
политичари, они су имали толико природна осећаја, да би на први поглед
увидели, да од плана попа Ђака не може ништа бити. Осим тога, Карађорђе није
одобравао никакве кораке Срба, аустријских поданика, уперене против
Аустрије, барем све дотле, док се ратовање Србије с Турчином не заврши, те је
тако Ђаково предузеће тим неуспешније било. И ово је свакако и на сваки начин
боље. Народу оном, који је био вољан за њим загазити у ризична предузећа,
уштеђене су залудне жртве и велике патње.
O oвом покушаваном устанку попа Ђака писао је само белоцрквански грађанин
Леонард Бем у књизи Geschishte des Temeser Banats (Историја Тамишкога
Баната), која је 1861. године изашла у Лајпцигу. На српском језику има о
Ђаковој буни у Банату чланчић у календару Панчевцу за 1881. годину, написан
према Бемовим подацима. Исти Бем саопштио је у мађарском часопису
Tőrténelmi és régészeti értesítő (Историјски и археолошки известитељ) у свесци за
месец мај 1895. године један чланак о буни крушичког попа. Бем каже да је
податке о Ђаковој буни узео из белоцркванскога парохијалнога протокола, у
коме је то прибележено било. У овом чланку размеће се Бем као горопадан
мађарски Немац, и безобзирно напада на Србе. Остављајући на страну његово
нерасположење спрам Срба, сам чланак у преводу гласи овако:

Следећи догађај који у историји вароши Беле Цркве има знамениту улогу и с
којим су се и судови у своје време јавно занимали, можда неће бити без
интереса и за велику публику, и то тим више, што уједно оштру светлост баца
на тадашње стање источнога питања, с којим је без сумње био у свези.
Аустријски интернунције на Порти, барун Штимер, јављао је још 1804. године,
да су руски емисари попут тесне мреже обузели балканско тропоље; српски
народ био је спреман на устанак, и пошто Аустрија после свиштовскога мира
није давала ни најмање наде на ослобођење, а није ни давати могла, то је он
упро све своје мисли и чувства у Русију. Стратимировић, мађарско-српски
митрополит, послао је у то време споменицу у Петроград, у којој проглашава
независну Србију, тако, да би Аустрија овој уступила крај почињући од Котора
с приморјем, а место тога да добије као накнаду турску Хрватску и комад земље
на Уни и Малу Влашку.
Кад су онострани Срби под вођством Карађорђа касније заиста устали на
оружје, овдашњи њихови сродници по крви, језику и вери, пратили су тај покрет
увек са све већим интересом, у толико пре, што је велики део од њих истом пре
петнаест година прешао из Србије.
Свеза између ове и оне стране биваше све живља, те побуди негодовање власти.
На највишем месту дођоше пријаве, које су јављале за свезе између ц. краљ.
поданика са Србима, као и то, да су многи од њих већ и преко отишли, који су
под изликом, да су турски поданици, изварали пасоше, или су их као тобожне
лађаре или слуге трговачке пустили на српско земљиште, где они шире лажне и
већином измишљене вести, а провинцијални поданици туже се нарочито на
жесток и несносан поступак жупанијских, спахинских и општинских власти и
труде се, да своје једноплеменике и једновернике побуне против овдашње
провинцијалне управе. (Провинцијалом се звала област у суседству војничке
границе, која је била под жупанијском управом.)
Докле је реч била само о народним симпатијама, ове се нису ни уписивале у
грех, али временом дознаде се и за друге, не тако безазлене планове. Кад су
онострани Срби у 1807. години, добили Београд у своје руке, прекиде се конац
стрпљења сасвим; један део Срба у јужној Мађарској, а поименице више
ислужених официра латише се манита посла; хтели су наиме, да своје сажитеље
католике, који су им због бољег имовног стања већ одавна били трун у оку, било
лепим, било ружним начином истисну из Баната и да тако под руским
покровитељством образују засебну територију, Српску Војводину. Тога ради
ускоро у различним општинама у провинцијалу склопише тајне одборе, који су
међу собом били у свези, и само су вребали удобну прилику, да би могли
остварити ову своју крваву намеру.
У Панчеву је требало да падне први удар; наиме 28 (16) маја 1807. приликом
опходње на бранашчево, хтели су да нападну на неоружани народ и да га
искасапe.

Али је божји промисао бдио над бедним Панчевцима; међу завереницима нашао
се човек са човечнијим чувством, који је тамношњем граничарском пуковнику у
три часа уочи тога дана открио план. Овај одмах обавести бригаднога
команданта, који без оклевања учини потребне наредбе. И тако би, да овај пар
на брашанчевску процесију уместо обичне почасне чете изиђе батаљон
Бењовскога пука, две чете немачко-банатских граничара (тако су звали
панчевачки граничарски пук) и једна дивизија коњаника, који су на срећу били
смештени у околини. Ово као да је ипак мало расхладило у завереника вољу за
буну, јер је потпун ред владао како при опходњи, тако и после ње. А главне
кривце, тј. колико је то било могуће, похваташе без сваке гунгуле и предаше их
власти.

После неколико недеља дана краљ Фрања и јуначки арцидука Карло походише
Темишвар и јужну Мађарску; ово путовање као да је у првом реду било због
неуспешног покушаја са буном.
У владиним круговима приписивали су с правом непријатељско расположење
овдашњих Срба све већем утицају Русије. Поновљено су чињене опомене, да
ваља мотрити на православно свештенство, које је и највише наклоњено да
слуша онострана подбадања, као што показује најновији догађај у банатском
ђенералству у Панчеву. Гласови о предстојећем покољу били су распрострти и
другде, као на пр. у Земуну, и несрпско житељство није било у малом страху!
Тако је било и у Новом Саду. У овој вароши, према предању у једној фамилији,
прво су за планове завереничке дознали од једне попадије, која је с једним
Немцем грађанином живела у тесним сношајима, па бојећи се за живот свога
милосника, молила га је свим на свету, да извесни дан проведе у Варадину, па
тамо и да ноћи. Само иза градских бедема, сигурна је била, да јој милосник неће
погинути.
Тако дакле тињаше у потаји опасна искра, докле годину дана касније, убиствена
намера наново се не појави.

12. јуна (31. маја) 1808. у недељу Свете Тројице,*) белоцрквански грчко-
источни прота, Рафаило Милошевић, позове на ручак сву власт, католичког
арципопа и његовога капелана, као и штабске и ниже официре влашко-илирског
граничарског пука, који су се тамо налазили поводом дочека врховног
заповедника војничке границе арцидуке Лудовика. Таман кад су се спремали да
седну за трпезу, поп из суседне општине Суботице, Илија Поповић, заиска да
неодложно говори са командантом пука, пуковником Јованом Брановачким, па
му журно саопшти, да тек што није букнула завера, коју су удесили Срби, а
може да буде врло кобна по несpпске становнике у Белој Цркви. У доказ својим
речима придаде једну бунтовничку прокламацију.
Пуковник, веома одважан човек, виде из тих писама, да нема кад дангубити;
одмах нареди три чете граничара у Белу Цркву, који у пет часова после подне
већ стигоше и спојише се са тамношњом грађанском гардом.
Да би становништво умирио, пошаље Брановачки ц. краљ. наставника Малију са
неколико војника ноћу у један час на колима у Крушицу, граничарску општину
на три четврти миље према Оравици, да извиди, шта је у ствари. Коње је терао
грађанин Јован Вилзбах, поручник белоцркванске стрељачке чете од својих 100
момака.
Целог пута њиховога владала је потпуна тишина, да је чудо било, нити се ишта
сумњиво показало; тек кад су стигли близу села Крушице, угледаше свеће на
много места и чуше смешане мушке гласове што није обећавало много добра.
Али заповест је заповест! Малија је знао село, сиђе с кола испред села и сасвим
сам оде тамо. Кад виде, да су духови у становништву врло узбуђени, хтеде да се
врати натраг, али не далеко од цркве опазише га бунтовници, задржаше га и
одведоше у цркву, ту га позваше, да им се закуне на верност, а кад им то
постојано одрече, дошавши међу тим тамо администратор парохије Димитрије
Ђорђевић, један од главних завереника, означи га као уходу и осуди га на смрт.

*) Ово је по римском календару, по коме празник Св. Тројице пада у прву

недељу по Духовима; а у православних Срба узима се празник Св. Тројице на
Духовски празник, који је 1808. године пао на 24. маја (5. јуна), заједно са
римским духовским празником.

Но како су више њих од искупљених томе били противни, узеше му за онај пар
само сабљу, коју речени поп припаса, па у смислу прокламације, метнувши на
се петрахиљ, држећи у једној руци црквену заставу, у другој јеванђеље,
заповеди поручнику Вилзбаху, кога су међу тим такође били ухватили, да га
вози у околна села, у Јам, Брљиште, Мирковац, Ракаждију, Маковиште и др.
куда је већ раније био послао бунтовна писма, да позове на устанак и влашке
сељаке. Али ови му нису у опште веровали, па ако их је од чести и силом вукао
из кућа, нико није хтео да пристане уз жестоког ађитатора.
Сад уједанпут паде копрена с очију фанатизованог попа; његовој коловођанској
улози би крај и због грешна посла обузе га дрхтавица; зато пусти и Вилзбаха, да
слободно иде кући, а он у шуми баци од себе заставу, сабљу, књигу, и гледаше
да утекне у Србију, својим заштитницима, али у селу Ребенбергу ухватише га.

Чим се бунтовничка гомила удаљила од крушичке цркве, један познаник

ослободи Малију, који странпутицом дође у Белу Цркву и јави пуковнику шта је
било. Овај нареди 13 (1) јунија у два часа нoћу узбуну. Кад се војници
искупише, намести једну полу код католичанске цркве, а остале пошаље у
шумицу Сухају, коју су устаници изабрали као зборно место.
Код Рама стајао је Добриланц с јаком српском четом, која је само чекала на
уговорени знак, па да пређе преко Дунава. Али да би се то предупредило, чим се
завера открила, такође умешани Маријан Јовановић, пензионисани
натпоручник, одјури на коњу у Стару Паланку и оданде у Србију, одакле се
више ни вратио није.
Јозефу Шмицу, белоцркванском грађанину и команданту стрељачке чете,
одушевљену патриоти и човеку необично храбру, који је са својим људима
стајао поред немачке цркве, досади се дуго чекање и он се упути правце у
Крушицу. Касније пође за њим и мајор Голубовић с одељењем граничара.
Чим тамо стигоше, заповеди капетан Шмиц, да се на очи искупљеним
бунтовницима напуне пушке, па све позва, да положе оружје, јер ће иначе
заповедити да се пуца. Ово поможе! – На то мајор Голубовић прозва имена
свију старешина кућних у селу, па који нису онде били, њихове укућанине
отправи у Белу Цркву и тамо их затвори у кући ковача Лоренца, преко пута
општинске куће, која се баш тада оправљала. Међу тим дотераше главне
коловође и од других страна.

Докле се ово збивало, белоцркванско немачко становништво, а нарочито жене и

деца, налажаху се у највећој узбуђености и страху и велики део од њих склони
се у католичанску цркву, да у свом очајању и побожној молитви ишту божје
окриље и спаса, где их је благи арципоп Секорш према свом душепастирском
знању тешио и храбрио, што је и имало очевидна умирујућа резултата.
Геринг, штабски аудитор из Темишвара, који се таман тада налазише у Белој
Цркви, одмах искупи ратни суд.
Први, кога су извели пред суд, беше Димитрије Ђорђевић, фанатични капелан
крушички, и из његова подробнога казивања изађе да је прави виновник и
подбадач у овом манитом устаничком покушају био побегли капетан Јовановић.
Али и за једног поручника влашко-илирског пука, Шкрибећа, који је и сам тамо
седео међу члановима истражног суда, изађе да је био један од коловођа
завереничких, зато га и уклонише одмах са приседничке столице и ставише га
под сигурну стражу. У даљем току истраге дознаше имена осталих учесника,
али и узрок буни, који је био отворено велеиздајство.

У смислу поступка прекога суда требало је реченога крушичкога попа 14 (2)

јунија у 6 часова у вече стрељати, али његов епископ, Петар Јовановић Видак,
кога су службено известили о смртној пресуди и од њега искали свештениково
рашчињавање, нареди да му га доведу у Вршац, а онда намерно отпутова, а
пошто по грчко-источним правилима нико га други није могао лишити
свештеничкога чина, то се на Ђорђевићу тада није могла извршити пресуда.
Истрага и парница поведена прутиву бунтовника протегну се кроз више година,
а међу тим помреше Ђорђевић, поручник Шуманка и више других у
казаматским затворима у Темишвару. Пошто главног кривца нису могли да
добију, то је обешен само поручник Шкрибеће, а остали учесници, који су мање
били компромитовани, поименице: поп Трифун Тодоровић, ђакон Урошевић,
трговац Атанацко Стајић, вицекаплар Петар Антић, Јован Живанов, Атанацко
Путник, Стојан Милованов, Стојан Попов, Михаило Дускин, Петар Михаиловић
и Димитрашко Стока, кажњени су за свој преступ вечитом робијом.

Према наведеном требало је први нападај фактично да буде у Панчеву, али су то

дотични владини органи благовремено учињеним наредбама осујетили. Да
завереници нису одустали од своје намере, него су на њој у потаји што
ревносније радили, томе је најјаснији доказ у горе приказаном крушичком
покушају; али што је још многоме непознато и нејасно, то је та чињеница, да
Кара-Ђорђе не само што је знао за ту намеру, него је и одобравао, као што се
види из наведене прокламације.
Али и други српски бунтовнички вођа, кличевачки Миленко Стојковић,
учествовао је у устанку, јер тога ради, и он је у Србији држао народне и
кнежевске зборове, у којима се саветовао о бунтовничком плану у јужној
Мађарској и Срему, а извештавање о томе узео је на се Маријан Јовановић, и
одредио начин за устанак. Ови зборови заиста нису хтели шта мање, него да у
крајевима који би заузели, прогласе Кара-Ђорђа као свога краља; сувише, и то
су смерали, ако би им пошло за руком, да јужну Мађарску и Влашку Србији
подложе, да руском помоћу остале аустријске области, који су у то време због
француског рата биле без војничке заштите, такође побуне, па да тамо све
истребе, што би им се противило, или не би примило њихову веру.
Према податцима службене истраге, прво упадање из Србије требало је у 1808.
години бити код Молдаве.
Тако ток догађаја ове буне у граничарском селу Крушчици, познате под именом
буне попа Ђака у Банату, представља историчар јужног Баната, Леонард Бем.
Акта о побуни објављена су једним делом у V књизи Списа бечких архива о
Првом српском устанку од А. Ивића. Међу тим актима налазе се и два из
Патријаршиско-митрополитског архива у Сремским Карловцима, и то: писмо
вршачког епископа Видака митрополиту Стратимировићу, и копија прогласа са
тобожњим потписом српског војводе Петра Добрњца. Но читаоцима ће, свакако,
бити занимљивији докуменат о саслушању вође побуне Димитрија Ђорђевића
(Георгијевића), јер је у њему дат историјат припремања Крушчичке буне. Ради
веће приступачности, акт је транскрибован данашњим писмом.

Ваше високопреосвјашченство и проч.

Вчерашним дном, а то јест 2 сего, судјејски предзвјавше јереја Димитрија
Георгијевича, спомошника пароху крушчичкому, коториј все порјадочне
сљедујушчим начином исказаја: Да сије намереније и уговор јешче от Фашанга
свој начаток предвзјало јест, с поразумјенијем и уговором г. лајтнанта
Скрипеће, оберлајтнанта от Жуманке и капитана Марјана. Во первих
предкоснутиј лајтнант Скрипеће коториј своју шчацију у месту Крушчица
имјејет, призове предназначенаго јереја Димитрија, открившиј јему, аки би јего
величество наш премилостивјешиј монарх намјереније имјел Мажаре, најпачеже
немеше и спахије уничтожити, а в нечем нашу нацију Сербе и Валахе наградити
и помиловати. Сије дјело продолжавалосја с различними между јима уговорами
до посље Воскрсенија отходећи Марјан скупа с Скрипећем у Чиклову к
Жуманки.
Једин крат призове Скрипеће јереја Димитрија к себи у квартир. Затворившиј
изнесе једно писмо, котороје он на сервијанску страну написао био и по
њекојему Кусићанину у Сервију, иже брата свјешченика имјејет, во јеже би онај
на њесколико ексемплара преписати могал под именем сервијанских
поглаваров; ако би они зактевали и желили да би нација с нацијом сојединитсја
могла, у којему писанијуназначен јего ексцеленција господин командирендер
Дука, г. генерал от Радивојевић, и г. обрист Бранковачкиј, да би предчествованиј
потрудилисја от их страни народ к соједињенију возбудити скупа с
Сервијанцима, које дјело ашче сотворјат каждиј от њих по једин степен или
вјашчше аванзирати буду.
По прочтенији сего писанија начне Скрипеће јереју Димитрију говорити: Видиш
оче, ја ћу ово писмо таки ово дана у Сервију а тамношњему свјашченику на
препис послати, кој от туду преписавшиј на сију страну нам послати. Аз же
предчествованим лицам; точију и ти должен јеси от твојеја страни в дјело
вступити. На каждаго протопресвитера сочини по једно писаније у којему
реченим к подражаванију и к возбужденију чрез парохијалних свјашчеником
нашего в цесарији находјашчагосја народа.
По прошествији њекојего времене позове мене шчационс-комендант Скрипеће у
јегов квартир чрез јединаго ординанца говорећи: Зове вас г. лајтнант оче да јему
отнесете оноје писмо. Взјавшу ми моје на протопресвитере сочињеноје писаније
метнем под мишку и абије у квартир словутаго, не нашавшиј того у соби точију
у башчи с г. капитаном Маријаном походјашчесја. Маријан поцјеловавшисја со
мноју поздрависја и начне питати говорећи: Камо ти оно сочињеније? Јему же аз
возразих: Каковоје сочињеније? Он же мени: Гдје не врдај, но изнеси те
прочитај, ја то све знам. Прочетшуми оноје Маријан узме и у њедра метне: Ја
ово носим старцу Жуманки, а он зна шча ће радити; послаће у Крајову
росијском генералу да он подпише, по том ћемо далше дјелати. И тако осталосја
до сошествија у понедјелник.
1-виј дан сошествија лајтнант Скрипеће с мојим оцем пођу у Паланку где 2 или
три дна бавилисја, а по дошествији из Паланке паки многословутиј лајтнант
саставшисја со мноју говори: Та шча радиш чловече, онамо већ ври и све је у
готовности. Ја сам на скели с Миленком и с прочима говорио и они су већ
преправни и где су наши с ове стране на пикету 5, онамо су их 30. Него расписуј
та писма и пошаљи Жуманкино писмо, нема се кад чекати!
И по неколико дњеј он лајтнант у Кусић на ексерцир отправисја, за којим и ја по
њесколико дњеј у Кусић с једним ексемпларом отидем тамо и паки
разговоримсја в присуствиј двух солдатов који нас увјериша что они пол
компаније на их страну преволели јесу. И тако дадем дијакону кусићкому
Урошевићу преписати. Аз жедома возвратилсја, а дијакон по несколико дњеј
преписата два ексемплара на протопресвитере мени пошље, којим се посла
дошедшуми дома застанем.
Во једину же вечер и паки г. лајтнант из Кусића возвратившисја к мени у дом
дође, где и от наших једномислеников тројица или 4-рица прилуче се. Начне
лајтнант и паки мене возбуждавати где и циркуларе скупа с
протопресвитерским писмима сочинивше, где г. лајтнант и пасош двојици
сочиниојест под именем траве тражити. И тако разшаљемо онаја писма 30 маја
во вечер и чувшим нам 31 дња ларму в Белој Церкви пред самују вечер начнемо
буну, котороју ваше високопреосвјашченство већ по рјаду знате

Вторагоже до 11 часов ношчи инквизиција ради јереја Димитрија сљедовала

јест. И по совершенији оноја штабс-аудитор каже нама двума свјашчеником: Ви
видите оци свјатији да је овај свјашченик всјачески смерт заслужио и зато за
пређе утолити моћи ову мјатеж њега и јешче једног, то јест греческог сина,
штрандрехт погубити. Можете ли дакле ви њега деградирати? На које сказал
јему да сије дело без вашего високопреосвјашченства ни по који начин
совершитисја не може. Пишите, говори, господину епископу да поспјеши у
јутро до 4 или подне до 5 сати да буду у Бјелој Церкви, која му и паки
отвјествовах за невозможно.
И от туду сви у пол 12 к г. обристеру којего пробудивше и много
разговорившесја и паки за невозможно бити видјехом да за 24 часа све могло би
сја совершити. Господин обристер кајетса что јему на памјат није пришло да
сообшчит сије вашему високопреосвјашченству да задержат и просјат особу
вашу за деградацију. И тако разидохомсја, отложше на далше. Точију господин
обристер објешчашасја вами писати.
Јереја же Петра пароха белобрешачкога во кратце испитавше от части повина
бити рекоша, что он умножавајући онаја протопресвитерскаја писанија
преписивао јест; коториј отговарајетсја да је намјереније имао својему
надлежателству по должности јавити. И отпустивше реченаго заповједаша ашче
от потреби что будет и у случају позоветсја, абије пријти да имат.
Јеже должественије за краткост времене покорнејше објавља с особитим
страхопочитанијем пребивају и јесм.

В Бјелој Церкве 3. јунија 1808. Вашего високопреосвјашченства слуга Рафаил

Милошевић, с.р. протопресвитер.

П.П. Скрипеће већ под стражу постављен јест, Маријана поиздалека

набљудавајут, крушчички парох јешче није предзвјат. По селма све је
благодареније богу мирно.

Проглас на буну упућен свештенству у Банату

Благовјејшиј и нам духовни отци. Сад који је крови стари христијана добро нека
се опомене и попашти. Познато јест да хоће господ милостивиј све христијане
от робства и ига да избави, које вами свјашчеником налаже се, да каждиј по
примљенији заповједи сеја, звона на ларму огласи, и народу казати да востану
јуначки и гдје буду буну и барјак дигнут видили, тамо да соберутсја, који буду
са оружијем да пође. Ашче какова заповјед римска или хунгарска приспје, то во
ничто да вијењајте, ибо лстеци сут. Ашче који от христијана буде пренебрегл
либо свјашченик горнују либо грознују муку и смерт да ожидајет. Попаштите се
најпаче ви духовниј отци да не би који в нечајност впал и словом божијим
утвердите их и наставите. Јасенова, Суботица, Стража, Орешац, Гребенац,
Парта, Загајица, Избиште, Улма, Николинце, Вершац да буду без никаквог
отговора код Суваје забрана т.ј. код Суботице сверху 20 љета до 50 љет јунаци
пре зоре и тамо дочекати Ђорђа славнаго или от њега посланице и уреднице.
Посљедњиј одложен на копију преписати и далшим селма послати куда се
надлежи каждиј от вас примившиј сију заповјед скоро и незадержано да
посилајет.

Дано у Раму 30 маја 1808. Георгије Петровић, великиј књаз сервијанскиј.

Благоговјениј свјашченици банатскиј нам в Христје љубезниј Јасенова,
Суботица, Стража, Орешац, Парта, Загајица, Избиште, Улма, Ритишево,
Влајковац, Николинце, Алибунар, Селеуш, Иланџа, Добрица, Томашевац и
прочим.

Окружница митрополита Стратимировића поводом Крушчичке буне

В Карловцје 3 јунија 1808.

Протопресвитером архидијецези Сремскија.

Достовјерно нам и паки донешено јест јако злоковарнија њекаја писанија, будто
би она от Чернаго Георгија разсилајема била, в Банатје проносатсја с
намјеренијем иже овдашњиј благочестија нашего народ противу законија власти
својеја , подигоше, возмутити. Сицеваја погубнаја умишљенија безсумјено ни от
кого инаго, развје от богомерзких лстјецев и онакових разврашчених људјеј,
иже по својему си заблужденију скитајушчесја и благословеними трудами
честнаго препитанија себје снискати не хотјашче, ближних својих возмутити
желајут зато, да би при сицевом нешчасном возмушченију по имјенију тјехже
ближних својих аки по мутној водје ловити и тоје конечно негли похитити
возмогли. Убо да не би вредноје сије богомерзских тјех возмутитељеј
умишљеније нешчастним каковим случајем распростерлосја, благоговјеинству
вашему и чрез вас подручном вам свјашченству сија објављајушче крјепчајше
налагајем, да ви в том случаји, ашче би негли таковоје или сему подобноје
писаније кому нибуд от вас прислано било, тојеже никому не сообшчајушче и
никаковаго инаго недозвољенаго и на убиточество ваше и подручнија вам
пастви клонитисја могушчаго употребљенија, творјашче абије нам или другом
кому от људјеј наших, в свјашченическом чиније в резиденцији нашејживушчих
купио со извјестијем, ашче возможно будет, от кого и којим путем вам таковоје
писаније вручено би било, прислати не укосните, а при том ревностно и
всјачески старатисја да ни ви сами, ниже једин од врученија вам пастви на горе
упомјанутаја, богу и честним људјам мерзкаја злоумишљенија наведени и
прелшчени будет. Знајте бо јако в противном негли случаји каждиј от вас без
свјакаго далшаго призренија лишенију сана и благодјејанија свјашченическаго,
а по обстојателствам и жесточајшеј казни надатисја имат. Вама же јако
дистриктуалному протопресвитеру налагајем да ви под другим којим видом по
протопресвитеријату вашему прошедше архипастирскоје сије увјешчаније наше
подручному вам свјашченству јасно и вразумителње прочитати и устмено ко
предохрањенију гореизложенаго заблужденија именем нашим вјачески и с тим
далшим налогом усовјетовати постаратесја, да они напред наведениј случај,
ниже другоје које писаније или објављеније ашче не би они тојеже од законија
власти својеја, но негли от частних лиц, јакоже: от менших недоволних
официров, купцев и прочих људјеј получили, ни какиже в церкви обнародовати
или по пастви својеј разсјејавати покусјатсје, но да свја таковаја под печатију
молчанија у себје токмо хранити и о том пастви својеј ничего не сказујушче,
тујуже во обшчеот всјакаго заблужденија предохрањати вједајут.

Друга окружница митрополита Стратимировића за Срем поводом буне у Банату

В Карловцје 5 јунија 1808.

Всјем протопресвитером архидијецези Сремскија.

Поводом что многије скитнице и протуве по свјете находјатсја и ближних

својих в заблужденије привести старајутсја и в дополијеније в призренији тјех
злоковарних људјеј от сјуду вам даних многих увјешчанији со сим
благоговејинству вашему в тајње налагајем, да ви по протопресверијату вашему
из должности проходјашче или другими приликами с подручним вам
свјашченством састајушчесја тојеже в том искусити постаратесја, како каждиј от
њих от уредбах царства и устројенијах обшчих чиноначалства мислит и
какового јест поведенија, в призјенији тјех в разговорјех и наклоненијах својих
и да примјечанија ваша о всјех сих с објављенијем злоковарнога негли и
подозрителнаго каковаго вам показатисја имушчаго свјашченика совјетно и
безпристрасно нам сообшчати не пропустите.

Стратимировић – Видаку

В Карловцје 23 јунија 1808.

Јего преосвјашченству г-дину епископу вершачкому Петру Јоановић от Видак.

Хотја и сам догадах, јако преосвјашченство ваше за ревност вашу приликоју

произшедштија молви в њеких епархији вашеја мјестјех указанију височајшаго
благовољенија или каковаго либо удостојитисја будете, ничим менше повнегда
вам добрје познато јест, да ви такови братији имјејете, иже негли уразумјевше,
јако вам надежда подајетсја ко полученију каковаго либо знака тогож
всевисочајшаго благовољенија из злоби, ревнољубија, зависти или из другаго
каковаго расположенија духа, всја своја сили употребили би на то, јеже
намјереније сицевоје воспјатити и вас в подавајемој вам надеждје осујетити, то
во отвјет на писаније ваше от 9 сего препоручају преосвјашченству вашему да
ви дјело сије предреченаго знака касајушчејесја никому не откривајушче ниже с
ким нибуд от томоже бесједјашче в молчанију пребудете.
В прочем с високопочитанијем јесм.

Писмо маршала Петра Дуке митрополиту Стратимировићу у коме му говори о

верности народа према цару и о слабом одзиву на буну. Помиње покајнички
иступ крушчичке општине и молбу народа за милост.

Hochwürdigster Herr Erbzischof!

Ohne Zveifel werden euere Excellenz schon lange von der glücklichen Stillung des
Kruschitzaer Aufstandes die Nachricht erhalten und vernomen haben, wie wening das
gute Volk daran Theil genomen hatte.
Abgerechnet das Unangenehne, was dieser gähe und unerwartete Ausbruch schon and
und für sich, unangenehmes mit sich führet, so hat er von der anderen Seite den
unzweidenhigesten Beweis von unerschütterlicher Treue gegeben, mit welcher das
gesamte Illyrische sowohl als Vallachische Volk seinem Monarchen ergeben ist, da
weder die erdichteten Proklamacionen noch das Beispiel seiner Geistlichen und
Offizirs im Stande war die guten Menschen zu verführen. Rührend war das Flèhen
um Gnadeder ganzen Kruschitzer Gemeinde: alles, jung und alt von beiden
Geschlechten, die Mütter mit ihrer Säuglingen an der Brust, empfingen kniend von
ihrer Kirche seine kayserliche Hoheit und fleheten um Gnade.
Ich will nicht euer Excellenz mit der Erzählung dieser Geschichte belästigen, da ich
überzeugt bin, dass sie hochdieselben umstaändlich von den verschetzer Herrn
Bischof erfahren haben, jedoch bechalte ich mir die Ehre von euer Excellenz einige
particularitacten, wenn ich sie werth finden sollte, zu ihrer Kentniss gebracht zu
werden von Temesvar nachzutragen , woselbst ich mit s. K. H. am 2-ten July
eintreffen werde.
Ich habe die Ehre mit der ausgezeichnetsten Hochachtung zu verharren Euer
Excellenz gancgehorsamster Diener Duka, FML.
Hercules Bäder bey Mehadia, den 24/12 Juny 1808.

Писмо палатина Јосифа епископу Видаку од 30. јуна 1808. у коме му јавља да је
цар похвалио његово држање и поступак архимандрита манастира Месића,
Синесија Радивојевића, и проте Рафаила Милошевића приликом угушивања
буне у Крушчици.

Reverendissime domine episcope!

Erga duplicis ordinis remonstrationes quibus praeatacta D. vestra tumultum in
confiniaria possessione Krussitza indubie ad divulgatam sub nomine Serviani ducis
Georgii Petrovich, seditiosam proclamationem exortum, mox tamen consopitum,
cicumstantialiter retulit mihi sub 12 et 14 juni a. c. extraordinario cursore submissas et
per me altissimo loco substratas, dignabitur sua majestas sacratissima, super testato
peculiari zelio in consopiendo seditioso hoc tumultu, activis item ac scopui omnino
conformiter ordinatis dispositionibus , conceptam altissimam suam complacentiam ea
cum invnatione mihi clementer manifestare ut eandem tam praeatactae D. vestrae
quam et exmisso suo archimandritae et protopresbytero significarem.
Quamobrem itaque altissimam hanc suae majestatis sacratissimae complecentiam
cum in finem hisce praeatactae D. vestrae notam facio; ut eandem eximisso in hocce
negotio suo achimandritae et protopresbytero notam reddere velit.
Viennae 30 junii 1808. Praeatactae D. vestrae addictissimus Jozephus platinus m. p.
(D. gr. n. u. r. episcopo verscherziensi Petro Joannovich Vidak)

Белешка о лицима која се помињу у писмима и актима

1 Димитрије Ђорђевић (Георгијевић), познат у народној традицији као Поп Ђак,

млађи свештеник у селу Крушчици. После побуне ухапшен, а умро у току
истраге у Темишвару.
2 Петар Јовановић Видак, епископ вршачки. Ангажовао се у гушењу Крушчичке
ребелије. Убрзо после буне постао дворски тајни саветник.
3 Тома Скрипеће, лајтнант, један од вођа побуне, погубљен 1811. године.
4 Пиву Жуманка (Шуманка), оберлајтнант, један од вођа побуне. Умро у
затвору у Темишвару.
5 Марјан Јовановић, капетан у пензији. Био у фрајкору, познавао српске
устаничке вође с којима је 1806. ковао план за устанак у Банату. Побегао у
Србију. Осуђен на доживотну робију у одсуству.
6 Маршал Петар Дука, генерал Радивојевић и пуковник Брановачки, виши
граничарски официри, команданти у Банату. Брановачки је био осумњичен да је
имао неке везе са Марјаном Јовановићем с којим је служио у фрајкору у доба
Кочине крајине. Успео је да се оправда од сумњи.
7 Гречески син. То је Стајић Атанасије, учесник у побуни, син Грка, трговца из
Крушчице.
8 Рафаило Милошевић, прота из Беле Цркве. Активно учествовао у смиривању
побуњеника и извршио саслушање вође буне попа Димитрија Георгијевића.
9 Архимандрит месићки, Синесије Радивојевић. У улози изасланика епископа
Видака , приволео побуњенике да се предају.
10 Командирендер. Мисли се на маршала Петра Дуку, команданта Банатске
Војне границе.
11 Палатин. Гроф Палфи Јосиф, угарски дворски канцелар.
12 Ерцхерцог Лудвиг (Е. Х.), надвојвода и генерални директор Војне Границе.

Запис Димитрија Георгијевића, вође Крушчичке буне1808. год.

Запис, исписан мастилом брзописно на славјаносербском језику, руком самога

попа Димитрија Георгијевића, налази се у празничном минеју румунског
издања из XVIII века, на предњим корицама с унутрашње стране. Поменуту
књигу Георгијевић је имао при себи у затвору, јер ју је као богослужбену књигу
могао држати

У данашњој транскрипцији запис гласи:

Димитрије Георгијевич бившиј спомошчник парохие крушчичке списал во
темишварском шчухаузје љета 809-г, месеца марта 16-г. Приведен бих в
Темиш(вар) месеца јулија 3-г, љета 808-г, до тогоже дне м(е)с(е)ц марта 16-ог
809-г јединако в темницје в смраду, у гвозђу лежећи, страдати и у суду судит
непрестано до горе реченаго дне, а од сего дне Бог вјест докоље будет. Богу
слава во вјеки! Димитрије Георгијевич

Две белешке о Крушчичкој буни

1) Став православне црквене хијерархије

Чим је 11. јуна 1808. вршачки епископ Петар Видак дознао од неких свештеника
о припремању Крушчичке буне, послао је месићког архимандрита Синесија
Радивојевића и вршачког проту у места намераване побуне да мотре на развој
догађаја и дају свештенству потребна упутства. Видак је истовремено, путем
гласоноше, о примљеној вести известио највојводу Лудвига који се тих дана
налазио у Банатској војној граници у инспекцији.
Из Стратимировићевог писма од 15. јуна 1808. види се да је он одобрио
ангажовање свештенства у стишавању побуне, али да је пребацио Видаку што
је, пре но што је и сам примио тачан извештај о догађају, пожурио да о њему
извести надвојводу. Стратимировић енергично одбија сваку сумњу од
Карађорђа и српских војвода и карактерише побуну као 'погубное богомерзких
возмутителеј злоумишленије', говорећи за бунтовнике да су скитнице и лажови
који не желе да живе и раде од свог зноја, већ буну користе да би у мутној
ситуацији могли да пљачкају туђа имања. Нема сумње да је митрополит оваквом
оценом вођа 'ребелијаната' био крајње неправедан, јер се ни за младог попа
Ђорђевића, ни за тројицу официра не може рећи да су били неморални,
скитнице, људи без патриотских осећања и најидеалнијих побуда. Такође, нема
сумње, да су се код осталих учесника, сељака и граничара, јасније очитавале
аграрно-социјалне тежње, које је митрополит у својој оцени свео на појам
пљачке.
Митрополит је наредио свештенству да саветује народ, да и само не верује било
каквим прогласима који не би долазили од законите власти и да се не да завести
лажима незадовољних официра и трговаца. Претио је да ће бити рашчињени сви
свештеници који не послушају ова упутства, а ни телесна казна их неће
мимоићи. Ако неки свештеник прими позив за дизање буне и буде га ширио,
према њему у погледу казне треба поступити као и према сваком лаику, а
најстрожијом истрагом улазити у траг творцу таквих бунтовничких прогласа.
Тражио је од прота да га известе о расположењу свог подручног свештенства,
како би на време спречио неки нови бунтовнички испад.
Митрополитова и Видакова писма су се мимоилазила, јер је истог дана, 15. јуна,
курир пошао из Вршца са другим Видаковим извештајем. У том писму Видак се
разметљиво хвали својом улогом у гушењу Крушчичке буне. Пошто је од
Синесија примио извештај о стању у Крушчици, упутио се лично на лице места
где је већ затекао Синесија који је успео да наговори вође буне на предају.
Видак истиче да су се на његово упорно инсистирање побуњеници 'праведном
суду драговољно предали'. Пошто се затим уверио да ће околна села остати на
миру, Видак је 'као без душе' пожурио из Крушчице за Вршац да рано ујутру,
13. јуна, обрадује надвојводу Лудвига извештајем о предаји бунтовника, јер је
надвојвода живео у страху због недовољног броја војске у овом крају.
Надвојвода је радосно примио Видака и обећао му да ће о овом случају, 'који
служи Видаку на част', лично обавестити цара Франца.
Стратимировић је од Видака примио саслушање крушчичког попа Димитрија и
17. јуна, у писму Видаку, наредио да се Поп Ђак, као покретач буне, 'без
свјакаго призренија или милосердија' преда 'праведном' суду да, заједно са
осталим побуњеницима, прими казну за своје недело. Митрополит, осим тога,
тражи од Видака да у његово име одузме од сељака црквену заставу под којом
су се окупљали побуњеници и да у будуће забрани употребу те заставе, пошто
је, служећи као симбол ребелијантима, обешчашћена.
Најинтересантније је задње писмо које је Видак у ствари Крушчичке буне
упутио Стратимировићу 21. јуна. Видак се хвали да је и пре примљених
упутстава поступао у њиховом духу и успео да зло предухитри. Инсистира на
томе да је правилно поступио што је о крушчичким догађајима одмах известио
Темишвар, Пешту и надвојводу и поново истиче како је баш то било драго
надвојводи, па се нада да ће и митрополит ствар тако оценити.

Пада у очи слуганско држање епископа Видака према аустријским властима и

високим чиновницима, у чему се знатно разликује од Стратимировићевог става.
Као искусан дипломата Стратимировић је настојао да према аустријским
властима држи неку средњу линију. У Тицановој буни 1807. Стратимировић је,
оптужујући спахијске чиновнике за насиља, заобилазно бранио сељаке и
заузимао се после Буне за давање опште амнестије. Код Видака, сем нејасног
става према осуди попа Ђорђевића, нема таквог држања. Видаку је недостајала
Стратимировићева еластичност; он је буквално схватао директиве свога
претпостављеног.
Из преписке са Стратимировићем може се закључити да је епископ Видак
славољубив и сујетан човек и да је настојао да се додворивањем надвојводи
домогне каквог одликовања, односно како сам пише, 'каковиј либо знаки
всевисочај паго благовојенија получити'. Ту своју жељу објашњавао је потребом
дизања угледа код 'овог простог свештенства и народа', па је зато и
Стратимировића молио да се за ту ствар заузме и надлежнима га препоручи.
Иако каже да је помишљао да ода Видаку неку врсту признања за држање у
буни, изгледа да Стратимировић није био одушевљен Видаковом молбом. Да ли
из суревњивости или због истрчавања пред надвојводом, Стратимировић му је у
врло хладном и кратком писму од 23. jуна саветовао да о тој ствари ништа не
говори да не би изазвао неке из своје 'братије' који му завиде, и тако створио
сметње на путу остварења наде у одликовање.
Није познато како су ствари даље текле, али захвалница коју је палатин Јосип
послао Видаку и његово постављење за тајног саветника речито говоре да су
аустријске власти високо цениле његову улогу у гушењу Крушчичке буне. У
документима о устанку, аустријски надлежни кругови, на више места истичу
велику корист од Видакове и Синесијевe сарадње у стишавању народа у Банату.
То подвлаче генерал Радивојевић, маршал Дука и надвојвода Лудвиг.
После оваквог Видаковог држања у данима Крушчичке буне и после ње, треба
одговорити на питање: зашто је Видак спасао једног од вођа буне, крушчичког
попа Димитрија Ђорђевића, испод преког војног суда и тиме га сачувао од
изречене пресуде на смрт стрељањем, о чему пише Бем. Поп је осуђен овом
казном 14. јуна, али се она није могла извршити пре рашчињења а које је могао
одобрити само епископ Видак. Димитрије је послан у Вршац, а Видак је тада,
како тврди Бем, намерно отпутовао, па је тако извршење смртне пресуде
одгођено. 3. јула 1808. војни судија, који је водио истрагу, константује у свом
извештају маршалу Дуки, команданту Банатске војне границе, да поп Ђорђевић
још није враћен суду ради даље истраге и казне. Ђорђевић је касније изведен
пред редован суд, али пресуду није дочекао јер је умро још у току истраге.
Чини се да је епископ Видак, кад је дошао да смири побуњенике и наговори их
на предају, дао реч или неко обећање да ће код власти издејствовати благу казну
крушчичком попу ако он одустане од својих намера, што се наслућује из
Стратимировићег писма Видаку у коме каже да побуњенике треба предати
властима 'уколико им ходајства обештали јесте'. Поред тога Видак је сматрао да
је поп Димитрије заведен од тројице официра, који су били главни кривци, а то
је сугерирао и Стратимировићу, па је, изгледа, на тој основи успео да се одложи
пресуда и Ђорђевић преда редовном суду. Ако је, дакле, било Видакових
покушаја да спасе попа Ђорђевића, они су били сведени на изузимање попа
испод преког суда. Видак даље није ишао.

Кад разматрамо Даљску, Тицанову и Крушчичку буну долазимо до закључка да

је виша црквена хијерархија била на страни феудалне господе, али да се нерадо
ангажовала у физичком уништавању побуњеника, па и њихових вођа. Тако
Стратимировић настоји да се казни што мањи број сељака бунтовника у Даљу
1806, одбија да учествује у разоружавању народа после Тицанове буне 1807,
успева да спасе вође буне – Вогањце, Димитрија Димића и друге учеснике у њој,
а Видак успева да својим оклевањем унеколико ублажи казну попа Ђорђевића.
И један и други бојали су се да постану омрзнути од народа који није увек ишао
за вођама буне, али их је после њихове трагичне смрти сматрао за јунаке и
жртве насиља. Спасавајући поједине учеснике, чак и поједине вође буне,
црквени врхови су на известан начин ублажавали у очима народа свој, у основи
непријатељски став према антифеудалним покретима.
Положај црквене хијерархије је био врло деликатан: остати лојалан у очима
Беча и Пеште, а у очима народа, истовремено, његов заштитник. Ситуацију је
компликовало и држање једног дела нижег свештенства које је ишло с народом
у бунама: у Даљској – прота Теодор Ендерић, у Тицановој – калуђер Стефан и
поп Максим Атанацковић, у Крушчичкој – поп Димитрије Ђорђевић, поп
Трифун Тодоровић и ђакон Урошевић, због чега су владајући кругови у Пешти
и Бечу, у свом сумњичењу свега што је српско-православно, имали извесног
разлога да скептички гледају на поданичку верност свештеничког сталежа у
целини. Својих сумња неће се ослободити ни после свих верноподаничких
'поклоненија' Видака, Стратимировића и Путника.
Када пажљиво сагледамо држање дела свештенства које у бунама стоји на
страни народа доћи ћемо до закључка да је став тих свештеника био збуњен и
недоследан. Прота Ендерић у Даљској буни не иде даље од потстицања сељака
на побуну; поп Максим Атанацковић суделује у разговорима око припремања
Тицанове буне, али не одлази с побуњеницима, већ налази да је потребно да
вест о буни саопшти властима и тако себи унеколико осигура њихово поверење.
Па и два попа Крушчичке буне, не иду до краја, иако благонаклоно прате све
припреме.
У том непријатељском, уздржљивом или неодлучном ставу свештенства, на који
су се својим прогласима ослањале вође Крушчичке буне, лежи један од узрока
што се ова буна није могла развити, a још мање успети.

Катанска буна 1844.

У четвртак 3. октобра 1844. кренуше се из Руме потајно, око 11 сати ноћу, двоја
кола, у сваким по два човека швапски одевена, према Хртковцима. Један сат
касније, о поноћи између 3. и 4. октобра, пођоше истим путем у тишини и тајно,
17 коњаника по турском начину одевена. И кола и коњаници опрезно обиђоше
Шашинце, Јарак и Хртковце, дођоше до Саве и прођоше мостом преко канала
Врања. Овде коњаници стигоше обоја кола и заједнички наставише пут. Код
Хртковaца им се придружи тамношњи царински скоротеча Јован Штенгел. Кад
је ова дружина приспела до стражаре број 9 између Хртковaца и чардака
Тополе, изађоше пред њу и препречише јој даљи пут кордонски стражари
Михаило Долинац и Станко Петровић. Штенгел упери пиштољ на груди једног
од ових стражара и запрети му да се не сме никуд маћи. Други стражар потрча
да јави овај догађај стражи у чардаку Тополи, али га Штенгел стиже, дохвати га
за руку, и рече: Буди миран, врати се натраг, и не брини се низашто!
У то је код Митровице долазила и код чардака Комлове, спрам Хртковaца,
застала била једна лађа, на којој беше десетак људи. Тајанствени коњаници
дадоше лађи знак и она пође низ Саву. Код стражаре број 9 пристаде уз обалу те
се у лађу укрцаше једна кола, кочијаш, коњаници и њихови коњи, па друга кола
са кочијашем, а Штенгел и оба стражара остадоше на обали. Лађа настави пут
низ Саву и док је она бродила, коњаници отворише сандуке са униформама и
почеше скидати са себе одела и облачити униформу. Кад прођоше Дреновачку
аду, присташе уз српску обалу, довршише облачење и дотеривање, појахаше
коње и у рану зору упутише се савском обалом у правцу Шапца.

Година 1844. била је друга година владе Кнеза Александра Карађорђевића.

Избором његовим од 2. септембра 1842. после Вучићеве победе на Метином
Брду, изгледало је као да ће наступити мир у земљи, растргнутој догађајима
последњих година. Државни живот као да беше пошао нормалним током. Те
године на Благовести би обнародован Грађански Законик, акт од великог значаја
за приватне грађанске односе. (Поједине одредбе Законика још увек се
примењују у Србији, јер та материја није регулисана новим законима.) На
Петров дан, роди се Кнезу Александру син Петар, нада нове династије. Из
прогонства, вратили су се Вучић и Петронијевић. На тај начин и спољни
положај Србије изгледао је сређен и уведен у правилни колосек. Русија и Турска
коначно су признале ново стање, нарочито Русија, на чији су захтев Вучић и
Петронијевић морали земљу и оставити.
Али прогнани из земље Обреновићи никад нису признали нови поредак. Они су
га сматрали као незаконит и насилан, основан на буни и преврату. Нарочито је у
томе био непомирљив Кнез Милош, који је не само изборе од 1842. и 1843, него
и све што се догодило после његовог одласка из Србије, сматрао за повреду
његових неоспорних права законитога Кнеза Србије.
Стога је он, нарочито после прогонства кнеза Михаила, развио најживљу радњу
да обори нову владу и да се врати у Србију. Нова буна, коју је преко својих
људи спремао, имала је, у неку руку, бити освета за Метино Брдо, a Вучићево
бављење ван земље чинило се Кнезу Милошу као најпогоднији час да се буна
изазове.
План је био да се спреми једна чета која би, наоружана, упала у Србију и
подигла буну. У том циљу састављен је био нарочити одбор, у коме су били
Настас Јовановић, питомац Кнеза Милоша, Стојан Јовановић, шурак Петра
Лазаревића - Цукића, и Коста Богдановић, адвокат из Руме. Стојан Јовановић
налазио се у Бечу као државни питомац још од 1839. године, а Коста Богдановић
био је раније чиновник у Србији, па је с Кнезом Михаилом пребегао у Аустрију
1842. године.

Чета, која би имала упасти у Србију, била је јачине 30-35 људи. Ови људи били
су сви из Србије и пребегли су у Срем по одласку Кнеза Михаила као његови
приврженици.
Спрема је чињена у највећој тајности. Људи ови прикупљани су и упућивани у
Руму Петру Лакићу, трговцу, пријатељу Обреновића. Свакоме је одређено по
десет гроша на дан. Набављани су и коњи и давани тим људима да их
надгледају. Казано им је да су коњи намењени за Србију, али не и за намеравану
буну.
Међу тим је за све њих покројено у Пожуну катанско одело, у свему онако, како
су носили српски коњаници у регуларној војсци, а набављено је и оружје, сабље,
пиштољи и цео коњски прибор. Све ове ствари набављане су тајно, паковане у
сандуке и слане Петру Лакићу у Руму, а овај их је даље отпремао у Митровицу
некоме трговцу Загли, који их је склонио у свој магацин близу савске обале. О
свему овоме нарочито се старао Божидар Рајовић, синовац Цветка Рајовића.
Баш кад је ово спремање било у највећем јеку врати се Вучић у Србију.
Сазнавши за Вучићев повратак, Кнез Милош по Настасу Јовановићу и Кости
Богдановићу поручи Стојану да сваки даљи рад одмах обустави и да нипошто не
прелази у Србију. Милош је слутио да ће се о отпор Вучићев разбити цео
покушај и да буна неће успети. Али Стојан не послуша ову мудру поруку
Милошеву, него са Рајовићем оде у Митровицу и са Заглом удеси те набаве
једну покривену лађу, коју су држали спремну на Сави спрам магацина
Заглиног.
Тих дана пређе из Шапца у Митровицу Милош Богићевић, син војводе Анте
Богићевића (а шурак Јеврема Обреновића), те са Заглом оде у магацин и
прегледа спремљене ствари и опрему. И пошто се све те ствари пренесу и
натоваре на лађу, лађа се 21. септембра 1844. крене низ Саву, према Кленку.
Загла нареди крманошу да лађу заустави у једноме заклону близу обале
Кленовачке, а више аде Дреновачке, и ту да чека даље наредбе.
Лађа је тамо стигла пред вече, а у исто време стигли су тамо и људи са колима и
коњаницима из Руме. Стојан и Рајовић уведу људе и коње у лађу, па се Рајовић
врати у Руму, а Стојан са људима отисне лађу према српској обали. Чим се лађа
отисла, Стојан изложи људима како је у Србији највећи неред, како су Кнез
Александар и Вучић у завади, како Цар руски жели повратак Кнеза Михаила,
како је у Србији све спремно за буну, како ће Кнез Михаило прећи код
Смедерева, како ће их у Шапцу дочекати Милош Богићевић и одмах преузети
власт, убити окружног начелника Ђуку Стојићевића, а свима осталима да ће
Кнез Михаило опростити. Показао им је неко писмо као диплому, којом га
руски Цар поставља за ђенерала и наређује да се у Србију врате Обреновићи.
Пре зору притерају лађу близу скеле шабачке и ту изађу на обалу.

Али, пре него што се у опис буне упустимо, од преке је важности, да читаоце
ових редака поближе са њезиним вођом Стојаном, упознамо.

Стојан Јовановић назван Цукић по сестри својој Маци, која је била удата за
саветника Петра Цукића, рођен је у Београду 1819. године. Основну школу је
учио у месту свог рођења, гимназију у Крагујевцу, а у Панчеву је учио немачки
језик. После тога школовања, ушао је у државну службу, и постао, најпре,
срески писар у Крушевцу, откуда је, доцније, прешао у београдско начелство, за
секретара.
Године 1839. послала га је српска влада, заједно с другим младићима, у стране
земље на науке. Тада је учио у Бечу, и, неко време у Паризу.
Године 1842. вративши се у Србију, затекао је у њој нови ред ствари: Кнез
Милош и Кнез Михаило били су отишли из отаџбине, у којој је тада већ
кнезовао син Карађорђев Александар.
Стојан, младић жив, енергичан, окретан, а врло велики пријатељ династији
Обреновић, у два три маха, огледао је да дигне какву буну, те да поремети ред
који му није био по вољи. Али не само да није могао урадити што је желео, него
је, у сваком таквом случају, допадао тамнице и окова и он и они који су
пристајали уз њега. Спреман на најопаснија предузећа, само са 15 кметова,
подигао је буну у Крушевцу, но власт одмах у почетку све похвата, у тешком
гвожђу повезане у Београд доведе и у најтврђи затвор стави. Из те тамнице
успео је да побегне, и, прешавши Саву, склонио се у Аустрију, где се, после,
налазио највише уз Кнеза Милоша.
Стасом је био повисок и витак, у лицу богињав и црномањаст, глас је имао
мелодично мекан, а за његово време важио је он за једног од најинтелигентнијих
и најнаученијих младих Срба, који су се у иностранству школовали. С
Милошевом помоћу издао је у пролеће 1844. г. у Бечу књигу: Француска
Граматика, за оне који без помоћи учитеља хоће да уче француски језик.

У пролеће 1844. Стојан је спремао дружину за прелазак у Србију. Биртија Дише

Димитријевића Код Златног Шарана у Руми служила је као нека врста зборног
места за заверенике. Биртија је одмах постала сумњива жупанијским властима,
јер за кратко време Стојан окупи 34 коња и сијасет људи, који су се по дану у
шупи и шталском тавану крили од власти, а ноћу, кад се биртија затвори, доле
силазили. Свако јутро коњи су све по пет заједно повезани и у шетњу вођени, и
то падне власти у очи. Она пошаље јурасора Јоцу Младеновића и општинског
стражмештера Тривуна Петровића, који коње и људе у штали и кући попишу,
али на таване гледали нису.
Мало после тога добије Диша једно писмо из Београда на немачком језику а без
потписа, у коме му писац јавља, да је влада српска чула, да се нешто спрема, те
да је ради тога послала своје људе у Руму, Нови Сад и Земун, да на емигранте
српске пазе, и да се добро узме у памет шта ради. На свршетку тог писма каже
се:

Ferner hat Wučić folgende schändliche und boshavte Lüge zwischen seinen
Anhängern verbreitet: Fürst Michajel sey zur Katolischen Kirche ubergetretten
пошокчијо се. Heist jetzt Martin, wolle in Belgrad eine Katolische Kirche bauen und
im ganzen Lande katolische Religion einfuhren, sich ganc unter die Befehle des Pasha
stellen, damit Ruslland seinen Einfluss hier verliere, dess halb will nun Östereich
wieder ihm zum serbischen Fürsten machen. Nach Vernehmung dieser Lüge soll
das Volck wüthend ausgerufen haben: Östereich mag seinen Martin nun schiken,
wier wollen ihm zusammenhacken , wie Paprikafleisch einsalzen und wieder
zurückschicken…

Ово писмо, како га је Диша добио, одмах преда Стојану, који му, пре него што
отпутова у Земун, заповеди да добро пази на људе, да никуд не иду, и да добро
пазе на оне који у биртију долазе и около куће иду. Од тог часа сваки дан до
подне седео је Диша са попом Петром, пред кућом, гледајући на људе што
мимопролазише, после подне ту је дужност вршио Милан Чардаклија и кнежев
курир Ђорђе, ноћу су пак два проста стражара стражарила.

Мотрећи тако на људе који се око куће и биртије мотају, посумњају на неког
Милована Антонијевића. Мало дана доцније сазнају и за његовог брата Стевана
ћурчију, који су са помоћу гвожђарског трговца Љубе Панајотовића намештени
били, да пазе ко у биртију долази и ако што подозриво опазе, одмах да му јаве.
Љуба Панајотовић био је брат оног Панајота, који је, како се приповеда, хтео
Кнегињу Љубицу да веслом, при поласку њеном у Аустрију, удари. Но Милован
и Стеван били су у завади са комшијом Дишиним Васом Зиром, па како се овај
ради ковачког заната свог преко целе ноћи налазио у радњи, то су од њега
зазирали и нису се смели често око куће врзмати. Васа је био човек оријашке
снаге, и имао је обичај, кад се мало вином накити, да оне који га гледају, добро
ишамара. Овога комшију Диша је сад често на поседак и вино звао, те се тако
шпијунства Стеванова и Милованова ратосиљао.

Баш кад је Стојан у Земун отишао снађе заверенике невоља, која умало није
заверу открила. Данило Медаковић, који се у то доба код Кнеза Милоша у Бечу
налазио, упозна се тамо лично са трговцем румским Петром Лакићем, који је
био кум Косте Богдановића; каже му, да му је неке ствари поверио, да шогору
његовом, тј. Диши, пошаље. Овај их прими на своје име, да их после у Руми
Диши преда. Но кад у Руму дође и ствари стигну, он посумња да ту нешто
скривено може бити, отвори један сандук и ту наиђе баш на Стојанову уланску
ђенералску униформу, украшену самим златом. Увече дође он у биртију
Дишину, затече ту за столовима неке Србе из Србије где седе; упусти се с њима
у разговор приповедајући им, како је био у Бечу с Кнезом Милошем и како их је
он поздравио, да ће све добро бити. Од овог разговора једва га Диша растави и у
собу умами, а он дошавши унутра, почне опет завијати, како је у Бечу био, како
су му хаљине катанске поверили, да их њему преда и да су оне већ код њега, и
издаваше се као да је и он у ту тајну посвећен. Диша знајући, да је Лакић један
од оних препредених људи, који ничу где се не сеју, и да је врло лак на језику,
пренерази се, кад је чуо, да су ствари у његовим рукама, те не хотећи му ништа
поверити, рече: да је о томе већ извештен и да је наредио да се те ствари пренесу
где треба. Затим га утврди, да ником ништа не говори, па да би га утврдио да
тајну боље чува, слаже: да су европски дворови Кнеза Мијаила васпоставили за
кнеза србског, да ће он саставити један шкадрон катана од његових
приврженика, који ће га у Србију довести и чувати.
Овој нечувеној тајни Пера се већма обрадује, јер је држао, да му је Диша праву
истину поверио, па да би радости својој одушке дао, он зовне прику свог
бележника румског Швабу Лобмајера на вечеру, с киме је и он и Диша у
братској љубави живео, и том приликом приповеди му, како је у Бечу био и
тамо да је од Косте Богдановића чуо, да су европски цареви Кнеза Мијаила за
књаза србског васпоставили и да ће он за који дан у Србију прећи. Кад му овај
то не хтеде веровати, он да му докаже, да је све истина што му је рекао, изнесе и
покаже Стојанову ђенералску униформу, придодавши: да ће Кнеза Мијаила
један шкадрон катана у Србију с царским комесаром из Руме спровести, но он
да о томе ником ништа не говори.

Лобмајер, мада је био Шваба, не да је све ово, што је од Лакића чуо и код њега
видео, у тајности сачувао, већ шта више кад је Диша под истрагу потпао, рекао:
да му о целој тој ствари ништа познато није; а знао је, да су људи и коњи код
Дише становали, и баш пред одлазак Стојанов, позвао је Дишу кући својој, где
му је међу четири ока рекао: море Дишо, знаш ли ти, куд си код толике твоје
деце забасао, и коме си се поверио? Диша му одговори, да не зна, шта хоће тим
речима да му каже, а Лобмајер прихвати: Знаш ти добро, мени је све познато. Ја
сам дознао шта се код тебе у кући спрема, Лакић ми је све казао, а видео сам и
одело ђенералово.
Видећи Диша, да је Лакић оно, што му је он рекао, здраво за готово примио, и да
је овоме натоватио Стојаново одело, потврди, да је то цела истина што му је
Лакић приповедио, молећи га, да о томе ником не говори.
Одмах, како је Диша кући дошао, он је кола по Стојана послао у Нове Карловце,
где се он код тамношњег трговца Димше налазио, који одмах у Руму дође и по
договору са Дишом све ствари од Лакића узму а он се са Матијом код њега на
неколико дана настани. Ствари ове буду у Дишину крај Руме однесене, у којој
су већ седла, оружје и сва џебана смештена била, које је један завереник чувао с
налогом Стојановим, да, ако власт дође, пиштољ у барут скреше, те да све у
ваздух оде. Да сачува да нико у воденицу ради мељаве не долази, на неколико
недеља пре доношења муниције, гротло је од исте покварено и тако је вода са
свим други правац узела, и воденица млети није могла.
Крајем октобра било је срочено, да се у Србију пређе и то на три стране: на
Шапцу, Дубравици и Радујевцу, и само се чекало да новац за трошак стигне. Но
новац на уречено време не дође, већ стигне абер, да се са преласком до даље
наредбе причека. Али Стојан за оклевање није знао. Он неког ајдук Новака
оправи преко Босне у Мачву, с налогом, да се са Богићевићем састане и с њиме
удеси, да овај у Руму дође, и знак даде, кад и где прелазити треба, а он да се све
дотле у Ваљеву скривен налази, док он к њему не пође, и тада да са својим
једномишљеницима буну у Ваљеву подигне и његово предузеће тако
потпомогне. Затим нареди, да се дружина његова спрема, да на прву заповест
његову кренути се може

На скоро затим добије Стојан по нарочитом човеку ова два писма.

Љубезни мали!
Кад овај премилом руком писани верман примиш, отићи ћеш sack und pak у
Земун. Тамо ћеш наћи г. Богдановића и тамо ћеш примити паре, па итај онамо,
од куд ти није требало ни одмицати се. Доћи ћеш управ к нами да ти пут
покажемо, јер се бојим да га ниси заборавијо. Поитај да ме затекнеш. Знаш чији
сам. Чемер.

Ово писмо писано је руком Данила Медаковића, који се тада код Кнеза Милоша
у Бечу налазио. Друго писмо писао је Кнез Михаило и оно гласи:

Љубезни мали!
Почем бабо у Беч приспео буде, који сутра за тамо полази, получићеш налог, да
одеш у Земун, где ћеш од г. Димитрија Петровића, ондашњег трговца полицу за
новце – које из Сербије сад примити имаш – добити, а тако исто предати ће ти
бити и вођени досада моји у Сербији о добрима мојим рачуни, које ћеш са собом
понети. Предходително Те и више наведеном извешћавајићи, како би и Ти ако
би што своје, пре него што тамо пошао будеш, у ред поставити имао, поставиш,
усрдно Tе поздрављам и пребивам ти доброжелећи
Михаијл М. Обреновић.
У Теплицу 2. септ. 1844.
С тога Стојан није више оклевао, но како је оба писма примио, он у Земун оде,
али ту не затекне Богдановића нити од Петровића поменуте новце добије, већ га
ту Божидар Рајевић дочека и саопшти му, да је Кнез Милош поручио, да се
прелазак за пролеће остави и људи да се разиђу, на што му Стојан одговори, да
је сад све доцкан, јер је он ајдука Новака већ у Србију послао, па ако се ствар до
пролећа одгоди, може се открити и онда би све заман било. У осталом, рекао је
Стојан, ја идем у Србију само са мојом четом, па ако Бог да те Ваљево уз Мачву,
за коју знам да је моја, придобијем, ево ме за четири дана у Београду; јер народ
једва чека да се тираније Вучићеве ослободи. На овакве речи Стојанове
пристане Божидар, и с њиме заједно у Руму дође у биртију Код Златног Шарана
и ту Стојан Диши каже: да у Земуну није Богдановића затекао, и да стога није
ни новаца за пут и исплату добио. Сад Стојан и Божа навале на Дишу да им даде
на рачун кнежев још 3000 цванцика, своја кола и сва три коња, а обадвојица
потпишу рачун у своти од 2500 дук. цес. и упуте га, да Кнез Мијаило плати, а
ако баш нећеш да чекаш, рекао је Стојан Диши, да ти он плати, а ти пошаљи у
Кленак сигурна човека, па кад чујеш, да је Шабац у мојим рукама, нека преко
пређе а ја ћу ти из касе началничества платити. Диша пристане, да му Кнез
Мијаило исплати и тако је сад Стојан слободан био, да може преко да иде кад
хоће, те он одмах пошаље Божидара у Земун, да тамо кола најми, на којима ће
се одело и оружје до скеле однети.

У уторак 18. септ. пропутовао је Милош Богићевић кроз Руму идући у

Митровицу, а сутра дан пре подне се натраг вратио, не саставши се са Стојаном.
Он је тада у Митровици код трговца Загле наредио, да лађу своју низ Саву под
Кленак спусти, да у њој Стојан у Србију пређе.
Међу тим док је Стојан уређивао дружину за полазак, док је у Земуну и Руми
рачуне своје измиривао и нов зајам подизао, нису ни она два шпијуна Вучићева
Стеван и Милован Антонијевић скрштених руку седели. По Руми се већ
говорило, да ће Кнез Мијајло повраћен бити на престо српски, а Љуба
Панајотовић који је познавао Богићевића, те кад га је видео, да је у срп.
Митровицу отишао, он је Милована послао у Митровицу, да се тамо састане са
Ђоком Обретковићем, ђумрукџијом, и да му каже, да добро скелу чува, јер се
овде нешто против Карађорђевића удешава. Стеван, брат Милованов, оправљен
је био у Кленак, да то исто дојави ђумрукџији Шабачком, но ради велике воде
није могао овог довикати, те се врати у Руму натраг не могући поверена му
посла свршити. Напротив, брат његов Милован срећнији је од њега био, он се у
аус. Митровици са Обретковићем састао и казао му шта се противу владе Кара-
Ђорђевића у Руми спрема, и овај, као одани Вучићевац, како је то чуо, одмах
упрегне своје коње у кола и без душе долети у Шабац, да ту преважну новост
открије начелнику шабачком Ђуки Стојчевићу, но невољом овог не нађе дома,
јер се Ђука тада налазио код своје куће у Врањској, срезу Поцерском, а ову
важну новост не хтеде поверити помоћнику његовом Николи Нинићу, човеку
одважном и врло паметном, но сам оде у Врањску, и каже Ђуки, опоменувши га
на опасности, које могу врло брзо да за земљу настану.
Ђука није овом гласу веровао, нити га је као озбиљна и важна узео, ма да је
пуну веру у Обретковићу као свом човеку имао, но шта више он Обретковића
утврди, да о томе ником ништа не говори, да се смутње не праве, а сам не хтеде
одмах у Шабац да иде, већ дође 21. септ. у вече, баш кад је Стојан за Шабац
кренуо. Дошавши у Шабац, Ђука није ову тајну хтео поверити Нинићу, свом
помоћнику, кога је Вучићева влада сматрала за поузданијег од Ђуке, коме је
началништво поверено било, само за то што је био рођени брат Милоша
Поцерца, славног војводе Кара-Ђорђевог и јунака од Лознице. Овај Ђука мрзео
је Јеврема Обреновића који га је као повереника мачванског жестоко гонио, што
је људе тукао и глобио, а напротив Никола Нинић важио је за човека врло
смотреног и паметног. Но Никола је имао за жену рођаку Милоша Богићевића
па је може бити Ђука држао, да није паметно своме помоћнику саопштити што
му је Обретковић казао. Међу тим, дошавши у Шабац, није ни сам ништа
предузео: није казао кметовима, није ни стражу поставио, па ни пандуре није
изаслао бар да на Сави стражу чувају, већ је сасвим без бриге био.

Стојан, како је на Саву стигао, он латову Штенглу даде уговорену своту од 3000
цванцика, у лађу се укрца а сутра 22. септ. у 7 сати изјутра изађе са четом
својом, која је 34 друга бројала, близу Дреновачке аде, која је два сата од Шапца
удаљена. Чим се лађа отиснула, аустријски официр, који је стражу над кордоном
чувао, баш је у то време код страже стигао, и видећи да ту нечег озбиљног има,
одмах и момке и Штенгла под тврд затвор стави.
Међу тим Стојан се већ упутио к Шапцу. На њему богата, урешена руског
ђенерала униформа, на глави калпак штабског официра са белом кићанком, са
белим панталонама а на њима са обе стране уз ногавице широк златан поруб, за
појасом два пара двоцевних пиштоља, а о бедру позлаћена сабља. Остали
коњаници су имали уланску униформу са павтама на прсима, за калпацима бела
перјаница, панталоне златом опшивене, преко рамена бео огртач са црвеном
огрлицом, закопчан само код горње копче. Сваки коњаник имао је два двоцевна
пиштоља, једну карабинку и сабљу, а неки и копља. Један коњаник носио је
заставу са ликом Архангела Михаила и натписом: За слободу, правду и слогу.
Пред улазак у Шабац, Стојан је своје катане осоколио, да се ничег не плаше, и
наредио, како им се владати ваља, и кога од Вучићеваца да убију. Управо у пола
девет сати, кад је већ за сигурно држао, да су чиновници у своје канцеларије
подолазили, упути се он уз свирку војничке трубе кроз шабачке сокаке правцем
здању началништва. Сад је напред ишао поп Петар са крстом у руци и
камилавком на глави, с лева до њега млађани син његов, кога је пре неки дан
довео из манастира Крушедола, где се овај хтео закалуђерити. За њима су два
трубача и остале катане све два и два у парадном маршу ишле, све у свему 23
коњаника. У средини била су кола са муницијом и Стојан са барјаком. Народ је
са поштовањем предусретао катане, али нико није ни слутио каква је то чета.
Неки су мислили да је то кнежева гарда, други да је то царска војска, а трећи су
је сматрали за енглеско коњаничко друштво, које је већ једном долазило у
Шабац. Код Бенске Ћуприје истрче на улицу грађани из дућана и кафана да виде
коњанике што улазе у варош, али нису никакво зло слутили. И сам Обретковић
беше изашао из неке бербернице на улицу, чудећи се откуд ови људи. Није му
ни на ум пала она сумњива лађа, ради које је и стражара послао. А стражар у
оној помрчини беше изгубио лађу из очију, те није видео ни где је пристала ни
где су се људи искрцали

Дошавши пред началништво, Стојан заповеди људима што беху онде, да капију
отворе, што они одмах и учине, и тако једна половина катана са Стојаном уђе у
авлију, остали опколе здање, да не би нико из њега измакао. У доњем спрату
зграде био је окружни суд, а у горњем начелство. Марко Лазаревић, председник
суда, чујући где под прозорима труба војничка свира, одигне завесу и не мало
се, видећи катане, упрепасти од чуда; но његов поглед брзо се на Стојану
заустави, те како је овај у самом злату блистао, помисли, да је то Кнез Мијајло,
те узбуђеним гласом рече: Књаз! и одмах са судијом Пајком Новаковићем,
секретаром Обрштаревићем и практикантом Јованом Милинковићем
Алавантићем сјури се низ ходник доле. Али какав призор: преко три мраморна
басамака на алатастој бедевији ускочио је у ходник судски, непознат,
црномањаст, мало богињав младић у уланској ђенералској одори, извадио сабљу
из корица и мало се повио на коњу, те лупајући сабљом у рагастов заповедним
гласом виче: Начелник напоље, судија напоље!
Председник приступи му и рече: Ја сам председник суда Марко Лазаревић, на
које му непознати пружи руку и сасвим учтиво и мирно узврати: Не плашите се
и не бојте се ничег, Књаз Милош и Мијајло су у Србији, затим се окрену катани
оном, који је заставу носио, и строгим гласом рече му: Под барјак! Не имајући
куд, сиђе Марко низ сва три басамака, прихвати се десном руком за барјак, и ту
остаде прикован, блед као крпа. У тај час, нестаде члана суда Пајка Новаковића
и секретара Обрштаревића; први је стругнуо низ басамаке натраг у судницу, ту
је у страху место капе некако дочепао флашу с ракијом, те не пуштајући је из
руке, сакрио се с њоме у велики ормар, а Обрштаревић опет дочепао се своје
собе, у којој је стојала пупиларна каса, с којом је он руковао, и ту се затвори у
доброј вери, да нико неће обијати врата од собе, у којој се сиротињски новци
налазе.
У онај мах, кад је Марко под барјак стао, сишао је Стојан са бедевијом својом из
ходника у двориште, и тек што је стигао доле, ал ето ти где са горњег боја
силази помоћник началништва Никола Нинић. Нинић и начелник Ђука
Стојићевић десили су се били у оџаклији на горњем спрату. Ђука, који је носио
турско одело и силај са два пиштоља, био је по обичају подуже спавао, па се још
не беше ни опасао. Чувши трубу он помисли да то долази командир Јоца
Наумовић са коњаницима из Београда, па је, зар, хтео да га изненади. И да му се
Наумовић не би потсмевао што се још није опасао, он упути помоћника Нинића
да дочека коњанике и њиховог командира. Нинић сиђе низ степенице, но не
видевши Наумовића, онако круто, по званички, запита Стојана: које он и шта
тражи. А ко си ти, кад са мном тако диваниш, одговори му Стојан озбиљно. У
исти мах, Нинић, познавши међу катанима једног емигранта, повика:То су
бунтовници! Одмах затим, на Стојанов миг, катане припуцају и Нинића убију.
На глас пушака кликне искупљени народ: ура! живео Књаз Михајло! те јурне у
началништво, тражећи главу Вучићевца,Ђуке Стојичевића.

Овај метеж хтеде председник суда Марко у своју корист употребити и побећи;
он остави барјак, помеша се са оном руљом што је у началништво јурнула,
шмугну у здање судско у намери, да уђе у судницу, где му је капа остала, но
врата од ове собе нађе закључана; он сад удари другим ходником, изађе на
стражњу авлију према кући неког Пере Бугарина; за њим је као без главе ишао и
практикант Алавантић, и кад су обоје већ у авлији били, упуте се к једној малој
капији, е да би се кроз њу улице дочепали. Али несрећом њиховом начелник је
дао пре два три дана те вратнице једним великим гвозденим клином заковати, те
се Марко натраг поврати, а Алавантић у ходнику заостане. Катане опазе Марка
и повичу: Предај се под барјак, и пошто им он, мало дошавши к себи, оштро
одговори: Шта је то предавати се час под један час под други барјак, пушке
припуцаше и Марко мртав крај Нинића паде. Катане допадну, те обојицу свуку
и опљачкају, тела и лица избоду им копљима, и оба леша баце на другу страну
улице према Начелству.
Међутим се начелник Ђука затвори у оџаклију и постави два пандура на врата.
Како је он чуо пуцње и с прозора угледао катане, одмах се досети гатке
Обретковића, а нађе се у јаду своме. Ономад му је и попечитељ Гарашанин
писао да се у Руми прикупљају неки емигранти, али он није предузео никакве
мере поводом тим. И кад светина навали да развали врата, пандури се предају, а
он дочепа се хитро мердевина и побеже на таван. Неки његови чиновници, на
страну Обреновића прешавши, повикаше, да се здање запали, како би Ђуку
жива или мртва добили ил сагорели. Један писар, који је за време Обреновићеве
владе у већем чину и већој плати био, једне пуне мрежаге сена донео је, и баш у
онај час, кад је то сено зажећи хтео, претече га један деран од 15 – 16 година,
који се отисне од свих, те с голим рукама а јуначким срцем полети уз мердевине
на таван и већ је у њега главом ушао, ал с тавана одјекну пушка и он млад зелен
стропошта се доле са размрсканом главом.
Ово заплаши руљу, која је потегла била, да Ђуку без катана тражи и нико се
више није усудити смео да се на таван пење, мада, Ђука због повреде шаке није
могао пушку пунити и крај себе није имао никога ко би му се у том часу у
невољи нашао. Међутим, пошто су попадале прве жртве, остали народ, који
беше код куће заостао, на глас пушака сасвим се узбунио. Обреновићевци се
брзо наоружају, и без душе на врат на нос долете Начелству и ту се са катанима
неки грлише и љубише, а неки пак донеше још сена да зграду потпале. У то су
стигли Милош Богићевић, брат Томаније, супруге Јеврема Обреновића и Матија
Симић, звани Црвени Матија, по које је Стојан послао, и стадоше молити
побуњенике да зграду не пале, јер би изгорела и судска архива, која се ту више
од 40 година чува. Стојан се одазва Милошевој молби и не хтеде палити зграду,
али Милошу заповеди да се лично постара и убије начелника Ђуку, иначе ће сам
платити главом.
Док се ова хука и бука по Начелству ширила, Алавантић се некако међу
бунтовнике помешао, но ту га уочи један катана и почне га сабљом
пљоштимице ударати, али га од те напасти избави катана Ђорђе, некадашњи
кнежев татарин. На другој страни Начелства Шапчани су удружили се били с
неким катанама, те са нечувеном дреком и виком кроз горње и доње одаје ишли,
и све собе, које изотварали, које изобијали и све што им је под руку дошло,
рушили, разбијали. Тако дођу и до собе, где се седнице суда држе, но ову нађу
затворену, огледају, да је како кундацима или раменом обију, ал то учинити
немогаше. Сад се један катана досети да метком из свог карабиља браву одвали.
У тој соби био је Пајко у орману између акта сакривен, те чујући где пушка пуче
и врата од удара куршума треснуше, премро је био, мислећи: ево их, и сваки час
потезао је из флаше оне, што ју је у својим рукама држао. Он је изван себе био,
да је канда и мало памећу шенуо, а да није срећом ону флашу имао, могао је од
страха и да умре.
Но ова разјарена оружана и неоружана светина, изненада се врати, устреми се
сад у одаје Ђукине, и ту је све, што год јој је под руку дошло, ломила и кроз
прозор бацала. Летели су ћилимови, јастуци, миндерлуци, столице, столови,
ибрици, и остале ствари. Доле је грабио што је ко дочепао, и носио је својој
кући, као праведну и осветничку пљачку.

Доле у стану судском ишла је друга руља; у гомили тој био је и бесплатежни
практикант суда Ђока Павловић, син проте шабачког Јована Павловића.
Дошавши до судских врата светина навали, да их силом отвори, али и она
закључана беху; неко из гомиле дохвати велики камен што стајаше пред
ходником, и њиме врата обије, и бујица унутра јурне, у тили час превали астал,
обије чекмеџе што је на њему, и приграби око 100 дук. цес. канцеларијске таксе.
Ђока дочепа Устав што беше на столу, па на парчета подера га и за врата баци.
Неки немак Милош, дограби једно тесте заграничних пасоша, у нади, да се
цесарских банака дочепао. Одавде, упути се гомила правце соби пупиларној, где
се Новаковић сакрио и притајио. Међутим су ова врата била дупла и гвозденим
полугама учвршћена. Један од пљачкаша вукао је са собом онај големи камен, у
намери, да њим врата од собе ове обије, али неко из гомиле викну: да се у тој
соби сиротињска каса чува и да не треба у њу дирати, и нико се међу њима не
нађе, да се речима тим противи.
Стојан, како на улицу изађе, одржа говор пред окупљеним светом, у коме рече,
да су оба кнеза, Милош и Мијајло, у Београд дошли, да он у име њихово узима
управу над шабачким округом, да је досадашње власти збацио и нове чиновнике
да ће данас поставити. Устанак је у целој земљи и у Београду су побијени и Кнез
Александар и сви великаши. Показујући на Нинића рече још, да ту лежи мртав
лажни бранитељ устава, а данас исто тако леже мртви и његови
истомишљеници; ове хуље су снизиле порез од 6 на 5 талира, а они, завереници,
обориће порез, са 5 на 3 талира.
Народ поздрави ове Стојанове речи клицањем: Ура! Живео књаз Михаило!

Стојан затим прочита неко писмо говорећи да је то наредба руског цара да се

Обреновићи врате на престо. Сам се потписао као 'предводитељ народа за
васпостављање угњетене законитости'. Верујући да је Стојан доиста руски
официр, приђе му Васо Грујовић, да га поздрави. Васо је био бројач
попечитељства финансија, и привремено је заступао место благајника, јер се
прави благајник М. Весовић, тада у Пешти ради своје болести, на лечењу
налазио. Но какав случај, какво изненађење, какав ли ненадан састанак овде.
Васо је припадао партији Вучићеваца, њој је служио и срцем и душом, и он
одмах при првом погледу у непознатом ђенералу познаде свога, од детињства
милог друга, Стојана Јовановића, с коме је заједно у школу ишао, но сада по
невољи ево обојица се нађоше у противним таборима један према другоме. Он
му приступи ближе и учтиво га поздрави, не издавајући се, да га познаје. Стојан
је исто тако и Васу одмах познао, но учини се, да га не познаје и учтиво му, али
сасвим хладно отпоздрав врати. У том Васо, добивши га мало на страну, а
познавајући његову нечувену дрскост, лагано рече: 'Море Стојане, ако бога
знаш, шта то радиш? Ја ти не верујем да су Обреновићи у Србији. Ти ово на
своју руку чиниш'. 'Јунаштва ми мога', одговори му гордо Стојан, 'Обреновићи
су у Србији'. Затим крену обојица у собу казанчејску, где Стојан заповеди, да му
благајну отвори, а Васо не имајући куд, отвори му је и даде Стојану округлу
суму од 4000 дуката, уз ову признаницу, коју Васо у благајну остави:

Квита
На четир хиљаде дуката цесарских, које сам потписани примио из касе
начелништва шабачког, на име повратка народу српском, пре две године
одузете слободе и племена Обреновића.
У Шапцу, 22. септембра 1844. год.
У име народа српског
Стојан Јовановић.

(Ова Стојанова квита, мада је стајала шабачку благајну 4000 цес. дуката,
знаменита је по томе, што је Стојан том ценом купио право, да она као први
докумант, Вуковим правописом писан, у архиви српској остане.)

У онај час, кад је разуздана светина по собама началништва беснила, пала су у

очи четири катане. Двојица ради ратничког изгледа свог, трећи ради необичне
лепоте своје, а четврти опет ради необичне своје ругобе. Први је био Стојанов
барјактар, Илија Прокић, родом из Шаторња. То је био млад човек, у пуној
мушкој снази, у лицу пун, румен, висок и са стасом добро развијен, права слика
српскога јунака. Други је био Матија, брат по стрицу Илијин, а рођени брат на
далеко чувеног попа Јанка; он је био друга Илијина слика и прилика, и био је
официр међу катанама, а десна рука Стојанова. Трећи је био Ђорђе Ристић, за
време владе Михајлове татарин, то је била ретка мушка лепота, лица бела, очију
плавих, средњег, но витког узраста, униформа уланска дивно је на њему стајала,
као да је била уз вито његово тело припијена. За време свог бављења у Руми,
ишао је сваки дан у хусарску касарну, где је трубу учио да свира, и издавао се за
кадета кнежевих катана. Код Стојана, био је трубач.
Четврти је био Настас, брат Спиридина Логофета, арачлије циганског под
Обреновићима, страх и трепет за Цигане, због чијих су се злоупотреба многи
одрицали 'циганске свободе' и издавали себе за Србе, молећи Милоша да их
испише из незнатног циганског харача и порез и харач српски да плаћају.
Настас је изгледао као прави Анадолац, црне масти, дуга ружна лица, врат му је
био подугачак, прљав. Уланска униформа била му је велика и стајала је на њему
као на пању. И док су друге катане које напољу стражариле, које кроз одаје
началништва тумарале и с народом се разговарале, он је на кратак чибук пушио
и кроз широки ходник безбрижно шетао. Биће да се налазио за важног, што је у
катанском оделу, те је и он као какав господин, са припасаном сабљом, горе
доле по ходнику началништва шетати могао.
Међутим су у 11 сати већ беспосличари оба гола леша, до пред кућу
Кузмановића, извукли. Два три катане разигравали су своје коње на улици и
пред светином, прескакајући их, представљали своје вештине.

За то време Стојан узјаше на коња и отиде кући Милоша Богићевића, бивш.

помоћника попечитеља внутрених дела. Пре него што је у Милошеву кућу
дошао, даде тамо на састанак дозвати Матију црвеног Симића, бивш. мајора и
начелника шабачког под кнезом Михаилом, трговца Перу Поповића и друге
виђеније Обреновићевце. Нешто катана задржи на окупу, остале пусти да се са
својим познаницима и једномишљеницима мало провеселе и допљачкају. У кући
Милошевој, договорно са присутнима, постави он за управника вароши Шабца
Перу Поповића, а Матију Симића за начелника. Уговоре план, да Стојан из
Шапца преко ваљевске Мионице на Крагујевац иде, где ће га чете спремних
Михаилових привреженика дочекати и придружити му се. Стојан је наваљивао
на Богићевића да се стави на чело покрета и да пише пријатељима како би се
спремили да му олакшају долазак у Крагујевац, привукли војску и оданде пошли
на Београд. Али се Богићевић томе опирао да би се тиме само могло нахудити
угледу пријатеља Обреновића, него је саветовао Стојану, да продужи и даље
водити устанак, који је већ повео као руски ђенерал. Још му је саветовао да
разгласи, како он то ради у договору са Вучићем, на што опет Стојан није
пристао, јер би се та лаж брзо обелоданила.
После овога Стојан објави народу да од сада није више њихов начелник Ђука
Стојчевић него Матија Симић. По његовом налогу варошки добошар пође одмах
по граду и у свима улицама уз добош прогласи промену начелника.
Пошто је већ било утврђено да Стојан с катанима пође Ваљеву, у последњем
часу Богићевић промени мишљење и узе живо доказивати Стојану, како никако
не би саветно било ићи на Ваљево, а оставити Лозницу и Подриње себи иза
леђа. Он га наговори да најпре заузме Лозницу и Подриње, па онда отуд удари
на Ваљево. Стојан послуша Богићевића и доиста уместо Ваљеву, реши да
окрене Лозници. Од Шапчана се завереничкој чети придружи на 4-500 добро
оружаних коњаника и пешака, те је око пола три сата после подне према
Лозници кренула дружина у истом парадном маршу у коме је и дошла.

Неодлучност Богићевићева имала је свог нарочитог разлога. Он није знао да је

кнез Милош, чувши за повратак Вучићев у Србију, целу радњу обуставио, нити
му је то Стојан казао. Стога је он и пристао уз Стојана, али му је с друге стране
било непојмљиво да о свему није био на време извештен. А нарочито је био у
недоумици да ли је доиста Влада у Београду оборена, као што му је то Стојан
тврдио. Он се бојао опасности за себе у Шапцу, ако Београд не буде пао, а
Стојан оде у Ваљево, те Лозница и округ подрински остану у рукама редовних
власти.
Не добивши никаква гласа о догађајима на другим странама ни после Стојанова
одласка у Лозницу, Богићевић брзо отправи свога човека најпречим путем преко
Кленка и Земуна у Београд с писмом на руског конзула Даниловског, коме јави
за догађај са Стојаном и катанама. Као повод своме писму навео је то, што је у
Шапцу пукао глас да је у Београду цела Владу оборена.
Тек што се завереници удаљише да буне друге крајеве, искупи се тако рећи цео
Шабац пред начелство. Међу сакупљеним налазио се и епископ Сава. Начелник
Ђука, на многе позиве и молбе Богићевића, сиђе с тавана. Богићевић му изјави
да се ни он ни Симић не примају дужности, него сматрају Ђуку и даље за
шабачког начелника. На то Ђука предузе звање у своје руке, обавести хитним
путем Београд као и све потчињене власти о овом догађају и позове народ из
целог округа да неодложно дође с оружјем у Шабац, одакле ће се кренути у
борбу против побуњеника.
Доцкан у вече прими Даниловски писмо Богићевићево. У Београду се целога
дана – 22. септембра – ништа није знало о догађајима у Шапцу. Телеграфа није
било, а поштански и сваки други саобраћај беху прекинуле страже Стојанове.
Мада је Даниловски са својом владом држао страну кнезу Михаилу, ипак није
смео ово оћутати а да писмо Милошево не саопшти попечитељу внутрених дела
Илији Гарашанину. Стога он похита Гарашанину и саопшти му садржину писма.
Нешто касније у ноћи између 22. и 23. сеп. у Београд је стигао и Ђукин
извештај. Одмах су пробуђени и позвани на седницу у Двор сви чланови
Државног савета. Влада је била у највећој забуни. Почели су кружити гласови о
страшном покољу и пљачки у Шапцу и да се буна све више шири. Требало је
радити брзо и одлучно. Под председништвом кнеза Александра саветовало се
шта да се предузме за угушење устанка.

Вучић, коме је понуђено да иде угушити буну, дуго се опирао бранећи се

слабошћу, замореношћу и потребом за миром и одмором. И тек на наваљивања
и молбе Кнежеве, пристане он да иде против бунтовника. И пошто му се, на
његов захтев, изда пуномоћство са неограниченом влашћу, дотле клонули и
изнемогли старац намах се исправи и преобрази. То беше опет онај стари силни
и страшни диктатор. Кнез Кара-Ђорђевић узвиси га на степен војводе, давши му
титулу превасходителства, а он одмах узе издавати оштре и одлучне заповести,
које су и Влада и Кнез вршили послушно, без поговора. Вучић узме себи за
секретара Танасија Николића, начелника полицијског оделења, а за писара
Петра Прокића, протоколисту Кнежевске канцеларије. У исто време он постави
преки суд, састављен из свих сталежа. За председника тога суда буде одређен
Глиша Филиповић, члан Апелације, а за чланове: Јован Ресавац, начелник
округа београдског, Марко Дабић, мајор и командант батаљонски, Михаило
Лаловић, трговац из Санковића, ваљевске Колубаре, и Живан Маринковић, кмет
и трговац из Палежа, а за деловођу Никола Христић, архивар кнежевске
канцеларије. У исто време Вучић нареди да се крене редовна војска: батаљон
пешадије с потребном артиљеријом, под командом мајора Јована Лукичевића, и
изда налог на све капетане по околини да без одлагања похитају к њему са
својим четама.
Пошавши из Београда Вучић је имао око себе и око стотину одабраних
коњаника сељака из најближих места округа београдског. Окружен овом гардом
он је јахао на свом убојном кулашу. Као и увек кад је на челу народа, имао је на
себи узане сукнене чакшире, кратко гуњче, црну шубару на глави, калчине и
опанке на ногама. За силајем два пиштољa сребрњака, турску криву сабљу
обешену преко рамена и два пиштоља у кубурлуцима. Његови лични момци,
дванаест Гружана, били су одевени као и он, само што су, поред осталог оружја,
имали и по дугу пушку, шешану

Стојан је увећану своју чету водио у Лозницу преко Љешнице. У Љешници га је

затекла ноћ и ту је конаковао. 23. септембра у суботу у подне стигне у Лозницу,
где га народ и неки чиновници са неописаним одушевљењем дочекају. У
Лозници се већ прочуло шта се догодило у Шапцу, те виђеније присталице
Карађорђевића побегну, а обреновићевци дочекају Стојана и његове другове
звоњењем звона и пуцањем из прангија. Начелник Уварић, био је негде на путу,
а помоћник његов Благојевић видећи, како се народ оружа, и са радошћу
Стојану иде у сусрет, побегне у Босну и склони се код Турака. Казанчеј Алекса
дограби тада власт окружног начелника у своје руке, а писар среза јадарског,
дограби власт начелника среског, и искупи неколико стотина Јадрана на
Стојанову страну. Игуман троношки Филимон, како је чуо, да је Стојан
покренуо устанак у корист Обреновића, одмах је к њему придружио се, светио
је водицу у логору и држао је пред свом војском парастос кнегињи Љубици.
Секретар суда под владом Обреновића, Гавра Бошњаковић, највећа узданица
Стојанова, предложи, да народ Стојана и његове катане призна за своје
избавитеље од Вучићеве тираније, што је овај уз неописиво одушевљење и
прихватио. Овако ненадном и одушевљеном дочеку Стојан се јако обрадује, те
да би народу још веће одушке за радост и весеље дао, он намери да у Лозници
преконачи. Ноћ од 23. на 24. октобар, провели су побуњеници весело, шенлук
чинећи, и у вис ракете бацајући. Кад су у недељу кренуле катане према Ваљеву,
њихова чета је бројала 8-900 душа.
Истог дана, кад је Стојан победоносно у Лозницу ушао, већ се у Шапцу за
извесно знало, да Обреновићи нису у Србију прешли, но да је Стојан буну на
своју руку узео. Знало се и то, да се у Београду спрема војска, која ће против
Стојана кренути се, да њега и чету његову похвата ил поубија. Већ се по
чаршији по гдекоји смелији Вучићевац оружан виђао, а пред вече почеше да
долазе гомиле народа оружаног, из среза поцерског и посавско-тамнавског, који
су са собом довели капетан Лука Стојчевић, син прослављеног војводе Кара-
Ђорђевог Милоша Поцерца, и Хаџи-Тривун, син проте Смиљанића, војводе
Кара-Ђорђевог. Видевши ове војводе, начелник Ђука осети се без икаквог
значаја и не хтеде ни у шта више мешати се. Он је знао, да су ове војводе дошле,
да бунтовни Шабац умире и послушности приведу, па мада су својом војском
страх и трепет Шапчанима задавали, Ђука је при свему том равнодушан био.
Саме пак војводе како нису знале, шта је са Стојаном, нису хтеле затварања
предузимати, да до међусобног боја не дође. Они дозову најглавније Вучићевце:
Саву Ђотру, Радовановића, Рекалића, Капађића, те у договору с њима реше, да
никог до даљег не дирају, већ само да добошем по вароши обзнане: да, ко је што
од туђих ствари пограбио, у начелничество натраг донесе и ту нек их на
писмено преда.

24. септ. кренуо је Вучић своју војску те је тог дана ноћио у Палежу, а идући дан
се упутио у Ваљево. Он је добро знао, с ким има посла, па се врло споро кретао
и врло опрезан био све дотле, док Гружани и Крагујевчани нису стигли, а онда
крене се он брзим маршом преко Вел. Дубоког, Палежа и Уба правце Ваљеву.
Бунтовници пак заноћише у Завлаци, а кад у понедељак 25. септембра
наставише пут, дочека их из заседе Илија Чворић, начелник подринског округа.
Већ први окршај је био тако јак да је и застава устаничка пала у руке
Чворићевих људи. Стојан се ипак пробије са својом четом, али после овог
сукоба многи Мачвани напустише Стојаново друштво и вратише се кућама.
У путу дочује Вучић да је Стојан кренуо Ваљеву, а у Шабац је са нешто коњице
упућен Милосав Ресавац, који, преузевши власт у Шапцу, ухвати Богићевића и
Матију Симића и отправи Вучићу на Уб. Овај их обојицу преда преком суду, где
остану под стражом док се кривица њихова не извиди.
Међу тим је стигао у Ваљево гласник Гарашанинов да долази Вучић. Власти се
тиме охрабре, прикупе народ и са свију страна крену на Стојана и његове
катане, који су се Ваљеву примицали. Претходницом војске управљао је
совјетник прота Матеја Ненадовић. Војска ова састојала се из 6-700 коњаника и
доста пешака. Матеја се крене из Ваљева пут Лознице у недељу ноћу 24. септ. и
брзим маршом преко Каменице дође под Плавањ, удаљен од Ваљева 5-6 сати, и
ту у планини заузме бусије.
У исто доба Вучићева војска ишла је преко Дубоког. Вучић је имао намеру, да,
ако му дође глас, да је Стојан на Плавњу продро, обрне лево на Боговачу или
чак на Клештевицу, ваљевско – крагујевачком путу, па тамо да га дочека и
разбије. Тако су дакле стајале кнежеве војске на освит понедељка 24. септембра.

Док се овај облак са истока и севера скупљао, да Стојана смрви, он с војском

падне на Јаребицу само 4 сата од Лознице пут Ваљева. Одатле крене преко
Завлаке и Комирића, и дође пред вече на Плавањ. Како три ноћи није спавао,
таква поспаност га спопадне, да даље на коњу није седети могао. Он изда
заповест, да се ту ноћи. Барјактар његов Илија Прокић и његов брат по стрицу
Милован, говорили су му и молили га, да се ту не ноћива, но да се даље на
Ваљево иде, из кога је, како су чули, начелник побегао и где их капетан Ракић
чека са 500 оружаних људи, да им се придружи; али Стојан остаде при свом и
преда се сну.
Прота Ненадовић са својом војском сакривен, видећи где се ови разбашкарише
као да су код куће, не пославши ни извиднице, да место испитају, причека неко
време и тада, кад их ухвати тврди сан, прикраде се и опали плутоном на поспалу
војску Стојанову. На први пуцањ пушака, буновни Шапчани и Јадрани нагну
бегати, за њима даду се и Мачвани, но у том Стојан, са голом сабљом у руци,
долети међу њих, охрабри неке и натраг их поведе, и да би их већма осоколио,
јурне у прве редове, вичући: Напред јунаци!
Чинио је Стојан чуда од јунаштва, али није свуда доспети могао. Међу првим
борцима његовим био је поп Петар и курир Ђорђе, који су са неколико катана у
Ненадовићеву војску упали. Поп је био без камилавке на глави, са сабљом у
руци секао је где је кога добио. У том Стојана два куршума у прса погодише и
он мртав на земљу паде. Не потраја дуго а паде и Петар и крај њега Ђорђе а
остала војска, видећи њихову погибију, прсну куд који. На бојишту остаде
игуман Филимон с мало катана и нешто сељака, које живе похваташе. Зло
прођоше и они Шапчани и Јадрани, што си из битке утекли, да живот спасу. Они
се дохватише планине, но не познавајући пута, гонила их је као дивљач и живе
хватала војска Ненадовића. Бедевију Стојанову ухвате као ратни плен. Барјактар
Стојанов Илија срећно избегне на Рудник планину, одатле умакне на ваљевско
гробље, где се у неким врљикама завуче и седам дана и ноћи крио се ту ранећи
се дрењинама; напослетку глад га нагна те оде старом пријатељу свом
механџији вишњичком и тамо се повери. Овај га, док је спавао, изда властима,
које га под тврдом стражом и у тешком гвожђу у Шабац на суђење пошаљу.
Вучић, чим је о погибији Стојановој извештен, дође с војском у Ваљево. Њему
су привели и предали 15- 16 Стојанових катана, међу којима је био и Настас, и
до стотину људи, који су уз Стојана пристали били. Он их даде све оковати и
под тврд затвор ставити, и преда их одмах преком суду на суђење.

Овде ваља напоменути, какво је било тада законодавство у Србији, и по каквим

се законима судило у оно доба онима, који су у земљи буну подизали. Српска
влада, коју је Вучић бунтовничким предузећем својим, против кнеза Михаила,
успоставио, знала је добро да љубави и ослонца у народу нема, па се постарала
да се противу побуне народа осигура. Месеца октобра 1843. Совет и Књаз, који
су тада представљали законодавно тело, издају закон у ком су за неке категорије
биле одређене казне. Наскоро затим, у јануару 1844. тај закон употребљаван је
над учесницима у Рајовића буни. По томе закону имао је, дакле, сада и Вучић да
суди.

К. В. N0 1066.
С. N0 1049.

Александер Карађорђевић
Књаз Србскиј
Са согласијем Совета

Желећи права народна, толикима жертвама придобивена, и Устав земаљскиј у

невредимости сачувати, народ обезбедити, и мир и поредак, као основ
благостојанија народнога, у земљи утврдити, непропуштамо свакога Србина на
свете дужности спрама обштега блага отечества опоменути, а при том, да би и
главне препоне предупредили и с пута уклонили, определити, какова ће и
колика казн непременио постићи свакога онога, кои би себе и срећу отечества
заборавивши, на поколебаније Устава, народни права законии властиј, и на
нарушеније мира и поредка тежио, да се никако изговарати неби могао: да
величину злочинства и казни познавао и предвидио није; које следујућим
законом обзнањујемо:

1. Свакиј онај, који би, или сам у дружству, јавно или тајно, таково дело учинио
или предзео, које би управљено било противу живота, здравља, слободе, и
правителства и правленија владајућега Књаза, или би тежило на разстројеније и
поколебаније основнии народни права и Устава земаљског, јест издајник, и
његова казн битће смрт.
2. И сам договор са овдашњима или страниима у Сербии или изван Сербије,
било заклетвом или без заклетве, са издајничким намерењем учињен, сматра се
као издаја, и колoвође подпадају под казн смртну, а остали под вечиту робију.
3. И онај, који би новцем или другим поклоном, и обећавањем зломишљенике на
споменутиј конац прибављао, подстрекавао, или средства на то спремао, и на
руку давао, сматра се као издајник, и његова казн јесте смрт.
4. Онaј, који је издајничко дело, или договор на то учињениј, или подстрекавање
и спремање таково дознавао, па за времена, кад се предупредити могло, власти
одкрио и јавиo није, сматра се као и другиј участник издаје, и његова казн битће
вечита робија.
5. Онај пак, који би, био он участник или коловођа, покајавши се, таково
злоумишљено дело издаје, кад се предупредити могло, обстојателству власти
открио и јавио, битће ослобођен од сваке казни, и на зактевање име ће се његово
задржати у тајности.
6. Кои би устмено или писмено друге на издајничко дело позивао или подизао,
сматра се такођер као издајник, и његова казн, ако би што успео, то јест ма
једног на то приволео, битће смрт, ако ли таковиј позив без сваког успеха остао,
битће вечита робија.
7. Где би се појавило, да се повише њи наоружани купе, и у гомиле сбијају,
тражећи силом против предпостављении властиј и Судова, нарушавајући
земаљскиј мир и поредак, такови као бунтовници да се сматрају и најстрожије
казне. И то:
8. Казн коловођа и предводитеља такови, ако би и само на скупљању остало,
битће смрт.
9. Од остали участника, с овима служивши се, који су дотле остали, да су тек на
употребљену од власти силу уступити морали, подстрекачи да се казне вечитом
робијом.
10. Ако би пак при оваковом догађају ма који участник, или с договором или без
договора, сдружившиј се, или у почетку пошавшиј, или после пришавшиј, осим
тога каково друго злочинство учинио, н. пр. кога убио, или ранио, поарао, или
опљачкао, на стражу ударио и њу потиснуо, или што упалио и.т.д. онај равно
као и коловођа смртју казнен да буде.
11. Ако пак такови узбунивши се, ни сами покајали се неби, нити би на реч
власти или други добромислећи житеља коловође своје предали, нити би се у
покорности повратили, но би се против њи сила оружја употребити морала, то
кои у томе такове убије или рани, или им другиј каковиј вред нанесе, јест
слободан од свакога одговора или Суда.
12. Онај, кои би се и сам поједин налогу Правителствеином или
предпостављеној власти толико противником показао, да би власти при
извршавању налога, Судејски пресуда, или дужности своје, у упорству свом
оружаном руком на супрот стао, сматра се као насилник; и подложан је казни
робије од 1 до 5 година; ако ли би при том некога ранио, то вечитом робијом, а
ако би рана смртоносна била, онда као убојица самом смртју казњен да буде.
13. Онај, који се Полицајним наредбама и определенијама, због безбедности,
или обштега мира и поредка ради учињенима покоравао неби хотео, подпада
зато под казн затвора од 7 дана до 6 месециј.
14. Поред наведене казни, која ће злочинце овакове постићи, у случају учињене
какове штете како појединима житељима тако и Правителству, осудиће се сву
участници или другари, причинили они сви или један само из дружства, на
подпуну накнаду један за све и сви за једнога из њиовога имања.
15. Овакова злочинства предузиматће се код надлежни Судова изванредно, и
пресуђиватће се скоро без сваког отлагања.
16. Ако се који участник добавити неби могао, или би изван отечества
отсутствовао, и на позив Судејскиј неби Суду предстао, то ће Суд узевши у
смотренију показана доказателства, и против таковога отсутствујућега, као да је
он наведена доказателства и признао, пресуду изрећи, и како могуће буде, без
даљега испита или иследованија у извршење довести.

У Београду, 22. Октобра 1843. године.

(М.П.) Александер Карађорђевић с.р.

Књаз Србскиј
Вице – Преседатељ Совета, Кавалер
(М.П.) Стојан Симић с.р.
Главни Секретар Совета, Подполковник, Кавалер
Стефан Марковић с.р.
Дужности Представника и Попечитеља Инострании Дела одправљајућиј
Директор Књажеске и Попечитељства Инострании Дела Канцеларије, Кавалер
А. Јанковић с.р.

Идући Шапцу, Вучић удари оним истим путем, куда је Стојан прошао, да ту
учеснике буне похвата и казни, и законитој власти опали углед успостави. Казна
је прво неког Живана из Ликодре и поп Алексу из Јошаве стигла. Њих обојицу
он даде везати и на најнечовечнији начин бити, затим их преда преком суду,
који их на смрт осуди. Но нарав Вучића, у овој пресуди, није још задовољења
имала. Он пошаље једно одељење војске кућама њиховим, да све што тамо нађу
ватри и ножу предају, што буде и извршено. По томе истоме начину поступио је
и са имањем ајдук Новака из Свешнице, који је био један од најватренијих
присталица Обреновића. Но, чим је чуо за Стојанову погибију, Новак се срећно
преко Босне спасе и у Влашку са сином Манојлом, на добро кнеза Милоша,
утекне.
Војска Милоша Ресавца, која се у Тополику пола сата ниже од Шапца
улогорила, опасала је Шабац дуплом стражом, да нико није могао у њега ући ни
изаћи. Не долазећи у варош Ресавац заповеди, да се састави одбор од самих
Вучићеваца, да попише све оне који су пристанком уз Стојана изашли на рђав
глас. Како је још у суботу, сутра дан по Стојановом одласку, по Шапцу телал
викао: ко је шта од бачених ствари из конака однео да у начелништво без суда и
судишта носи, те како су сви они, који су ствари натраг доносили, пописивани
били, тим се начином и за имена криваца дознало. По том списку учини се нов
попис, у ком се стави, шта је ко тог дана радио, и колико је изгреда чинио. Овај
одбор за кривце пронашао је њих равно 99. У одељку тога списка увршћено је
било, шта је ко крив, шта је тог дана радио и због чега се и зашто кривим налази.
У том списку увршћен је био онај глувонеми Милош, што је заграничне пасоше
пограбио, и Ђока Павловић што је катане по одајама начелничества водио, и
устав подерао.
На другу заповест Ресавчеву сви ови кривци похватају се, те их у ред све три по
три ужетом повежу, и тако везане у Тополик њему под стражом оправе. Он их у
један обор за свиње затвори и под строгу стражу стави. Овде су о овај обор
дотеривани и затварани и сви други кривци, који су Ресавцу са разних страна
довођени.Ту је затворен био и Косан из Бањана и Брдар из Кожуара окружја
ваљевског.

Вучић је с војском и преким судом врло споро Шапцу ишао, и где год је на
конак падао, ту су пред њега Стојанове присталице извођене, он их је прво без
суда батинао, неке испитивао а затим суду на суђење давао. Суд их је исте ноћи
судио, Вучићу пресуду доставио, а он је одмах сутра изјутра пушкарати их и на
точак бацити дао; ко је осуђен да штап трпи, том су солдати на његову заповест
оцепили по 25-50 штапа, а ко је пак на робију осуђен, тај је у тешко гвожђе
окован био и одмах у Ћуприју отправљен, где је било место за те кривце
одређено.
У Лозници бавио се Вучић два дана. На смрт су осуђени Гавро Бошњаковић,
казанчеј Алекса и неки Катић и сва тројица одмах су, по заповести Вучићевој,
пушкарани и укопани на путу од Лознице идући Шапцу. (То место народ данас
назива Катићев гроб.) Вучић је хтео да стреља још неке грађане који су ишли на
руку Стојану, али му начелник Чворић, који је са Рађевцима и Ваљевцима
потукао бунтовне катане на Сплављу, то није дозволио, већ их је дао батинати
преко једног старог камена зв. Бињектош, са којег је начелник узјахивао коња, и
који се пред Чворића кућом, на сред авлије, налазио.

Из Лознице идући Шапцу Вучић је с војском и преким судом ноћио у Петковачи

и осми дан по одласку катана дође у Шабац. Ту се у шабачком пољу између
града и вароши за њега и војску спремао логор. Место, где ће се разапети чадор
Вучића, официра његове свите и судија прекога суда, тродупло је ограђено
јаким кољем и липовим гранама. На свакој огради било је шест врата за пролаз,
која је требало да чува дупла стража. У авлијама тих преграда подигнути су
вењаци за гружанску војску, поуздану стражу војводину. У самој авлији, где је
чадор Вучићев разапет, начињена су три мања вењака за знатније кривце. За
преки суд подигнут је један огроман вењак, у ком ће свих пет судија са
деловођом за асталом седети, и у који је могло, испита ради, да стане 50 криваца
осим страже, која ће их допраћати и за време испита чувати. Подигнути су и
вењаци за преки суд, где би преко дана судије испитивале кривце и писари и
практиканти преко ноћи преписивали пресуде и ноћивали. Даље, подигнути су
вењаци за виђеније и теже кривце, дуплим затвором снабдевени и ту су после
били затворени Милош Богићевић, Матија Црвени, Перо Поповић, Косан,
Брдар, прота Јован Павловић и још неки. Око целог овог логора на 50 хвати
обележена је међа, где ће стража бити постављена.

Пред Шапцем опали Вучић четири топа, да обзани сваком: да он долази, да

суди. Не беше Шапчанина који тада не задрхта, духом не клону. Разбегну се
свет, ћепенци притворише, никог живог на улици, као да куга мори. Не беху
Шапчани срца страшљива, од боја са Турчином не би они зазирали, ал мука је
кад се браћа подушмане. Љубав, сажаљење и милосрђе оглуше се срцу њихову и
постану тврђи од камена.
Не потраја дуго, док затутњи земља – ето Вучића с војском. Напред, ступао је
батаљон регуларне војске са натегнутим 'на готовс' пушкама, за њима су вучена
четири топа, покрај којих су ишле топџије са запаљеним лунтама, и као заштита
ових топова ескадрон београдских катана, за овима јахао је, на помамном
кулашу, Вучић, кога је пратила гарда Гружана. Пре него ће поћи на угушење
буне, установљен је чин и титула 'превасходителства' нарочито њега ради, јер
сви дотадашњи чинови сматрани су недовољни да награде његове заслуге. Први
међу српским великашима и господом, па вођ све српске војске, а на њему све
просто, сукнено. Ни чоје, ни свиле и кадифе. Заогрнут овчјом губерином, са
црном шубаром на глави, а на ногама му свињски опанци; опасан вуненим
пасом, утегнутим силајом, са заденутим сребрњацима и кривом турском сабљом
о врату, натраг отурену. Војвода Тома Вучић Перишић. Самораст и сила
несвесна саме себе. Испод обрва пресецаше оним једним оком, да је свакога
стра и трепет подузимао.
За њим силна кола са везаним заробљеницима, међу којима је могло од 12-15
катана бити. Као знак победе носио је један од Гружана побуњенички барјак, а
поред њега вођена је оседлана Стојанова бедевија на којој његова ђенералска
униформа, сламом испуњена, беше.
Канцеларија преког суда и судије, међу тим, заједно са пртљагом, прошли су
преким путем, кроз кнез-Станков сокак, у логор.

Војска Вучићева, која је бројала 2000 пешака и 200 коњаника утабори се на

пољани према граду, идући ђумруку. Старешина чврст и строг, Вучић је у
својим трупама држао примеран ред: ко би ушао у његов логор, чуо би само
рзање коња; људи су, као на стражи, стајали мирно и ћутали.
Пошто се војска сместила, Милосав Ресавац приведе и преда Вучићу све кривце,
који су били код њега у Тополику затворени. Он их све редом оштро промотри и
даде их под строг затвор у један обор затворити. За једног од тих криваца заузме
се владика Сава. То је био Ђока Павловић, рођени сестрић његов, а син проте
шабачког Јована Павловића. Пошто је општина шабачка у свом списку,
означила је Ђоку као великог злочинца, то се потражило, који зна, да Ђоко није
својом руком обијао, и дознало се да је и Јован Алавантић био ту. На
Алавантића се позову, и по позиву овај дође Вучићу, прошавши кроз све три
дупле страже. Његовим сведочењем, а најпосле кад је Вучић дознао да је Јован
син његовог пријатеља и присталице, буде Ђока од Вучића ослобођен. Може
бити, да је Вучић на то био расположен, што је на Ђокину слободу настојавао и
сам владика Сава, кога је те године поставила Карађорђевићева влада за владику
на место погинулог владике Максима.

Вучић је при суду овом био и оптужна и извршна власт: кога је преком суду
предао, томе се и судило, али он је могао и да пусти кога је хтео, а да ником за
то не одговара. Важнији кривци били су прво од њега испитивани, а незнатнији
само онда, ако се с њим доводио у везу какав знатнији човек. Они су тада
најужасније бијени и најгрозније злостављани били. На овакве муке није Вучић
ни једног од виђенијих људи ударао као што су били Милош Богићевић, Матија
Црвени и њима подобни. Они су по доказима суђени, не тражећи од њих
признања, без кога се пре није могло никако осудити, осим кад се нађу њиховом
руком писана писма, која кривицу довољно обелодањују.
Ћирица Милоша Богићевића, Мита Милосављевић испитиван је у Вучићевом
чадору. Вучић га је питао да му овај каже: колико и шта зна о договору
Милошеву са Стојаном или књазом Милошем о овој буни. Па кад Мита не
хтеде ништа признати и казати, заповеди он, Вучић, својим пандурима: да Миту
за ноге и руке од земље подигну један аршин високо, што ови и учине, а једноме
даде ћор-батлу са речима, да удара Миту по леђима… док јаднику не бљуну крв
на уста и уши и онесвести се. После пола сата, кад је дошао к себи, почну га
поново испитивати и тући. Мита само јаукаше од болова, и кад опет онесвесну
под тешким ударцима, спустише га доле и однесоше под један вењак. Ту је
лежао неколико дана па је на заповест Вучића пуштен, а преком суду није ни
предаван.
Вучић се никад није набрецивао, осим једном и то свом личном пријатељу
Спаси што га је поздравио екселенцијом. Тада му је Вучић по српски одговорио
на то. Он је био хладан, мало је и тихо говорио, понашање му је било смерно и
достојанствено, и кад је кога дао тући, као Миту ћирицу, то није чинио што је
био киван или непријатељски настројен према Мити, него по неодклонимој
политичкој нужди. Он, што је на кантару претезао Милоша, једном незнатном
слуги, Мити Милосављевићу, учтиво се обраћао: Молимо, па кажите. Али
његова крупна мушка прилика, његов јуначки изглед под седим власима, његово
злоћудно источњачко господство, - све то, уливало је не само поштовање него и
зебњу.

Још док се Вучић у Ваљеву бавио, стрељани су двојица катана, и један је

стављен на точак на шабачком, а други на рудничком друму. У Лозници су 1/14.
октобра стрељана двојица, која се придружише катанама. Један од ових, по
имену Раја Катић, био је млад човек, школован, носио је чин капетана и потицао
из угледне породице. Надаље су стрељани и бачени на точак ови знаменити
људи: секретар Јован Штитарац, рачуновођа Петар Јовановић, писар Богдан
Катић, судбени секретар подринског округа Гавра Бошњаковић, поп Лаза из
Брдице и Теша Чотрић из Лознице. Али тек у Шапцу отпоче прави крвави суд.
Из округа подринског и среза мачванског беше дотерано око 4-500 окривљених
сељака обреновићеваца, и стрпано у велики обор, где их je наизменице пекло
сунце и била киша, и где су у калу лежали као свиње. Све везано, изнурено
страхом, па очајнички очекује смрт, или оно што је горе од смрти – мучење.
Некима разбарушене кике, рубље исцепано, по неког крвца облила, па
узвереним очима гледа око себе. Једни повезани за плот, другима у рогама и
клечкама сапели и ноге и руке. А муве и омара да их посатиру. Многи је онде и
издахнуо од великих мука.
Вучић ове сељаке не хтеде давати суду, но оде међу њих, изговори неколико
речи, што је ишло на прекор и претњу, нареди да по 30, 40 и 50 штапа приме, па
их пусти кућама. Причало се међу тим да много људи пушкарано, пребијено
топузом и секиром; да је једном бунтовнику стрељана жена; да је један слепац
који је певао песме о Стојану Цукићу стрељан с десетогодишњим дететом, које
му је било вођа итд. Вучићев властити командир Илија Новаковић, наводно је
једном дошао код њега под чадор, и рекао му: Ако си ти дошао да само бијеш и
убијаш, ја идем натраг са својим војницима.

Вучићевци би у његову одбрану рекли да су неке од тих мера биле неизбежне.

Држао је он, да је нужно било, да заплаши свет а нарочито Шапчане, који су
били присталце Обреновића, како би их у подобним приликама научио памети,
да се други пут од буне клоне. Бунтовници су трпани у обор, јер их је било тако
много да се у обичну хапсану нису могли сместити. Неке свирепости, опет, биле
су у духу времена, нпр. натицање на точак; неке, најзад, није наредио Вучић,
него закон. Ако се имање осуђених разносило, то је било на основу закона да
сваки бунтовник плаћа главом и имањем. Осуђенима се одузима све: земља се
продаје, куће пале, воћњаци секу; новац, стока, оружје, одело, односи се у
Вучићев логор. Читаве породице остају упропашћене, као да је наишла страна а
не српска војска.

Међу тим је почело испитивање главних бунтовника међу којима су били:

Милош Богићевића, Матија Симић, барјактар Стојанов Илија и његов брат
Матија Прокић, Настас брат Логофетов и др. Требало је прикупити много доказа
за њихове кривице.
Илија је први на испит Вучићу у чадор одведен те, пошто га је од главе до пете
премерио, рече му: Е Прокићу, сад кажи, шта си ти хтео учинити кад си са
Стојаном у Србију прешао?
Ја сам Вучићу пао твојих шака, сад можеш учинити самном што хоћеш, ал ћу ти
опет зато праву истину казати, шта сам хтео.
Молимо, па кажите шта сте хтели, рече му Вучић.
А Илија: Хтео сам народу да повратим одузету слободу и његова законита
кнеза.
Е добро, кад си то хтео, а оно нек ти преки суд суди, рече Вучић и од себе га
отпусти.

Матија је признао, да је био доглавник Стојанов, и тако и њега преда Вучић

преком суду, који их обојицу на смрт осуди.

Суд је писао надлежном начелништву окр. крагујевачког, послао му своју

пресуду и препоручивао да се пресуда изврши. Ради тога, предао је осуђене
Илију и Матију, Вучићу, који одреди неколико катана, као сигурну пратњу,
стражу уз осуђене до Шаторње, месту њиховом, где се имају пушкарати и на
точак бацити. У том стиже заповест кнеза Алаксандра Карађорђевића да се
Илија на слободу пусти, јер је његов отац, чувени Прока, за време првога
устанка, Карађорђу свој барут дао, што га је у рудничкој планини скривена
држао, те је овај на Турке устати могао.
Матија је пак стрељан а точак за који је био везан остао је шест месеци, после
његовог укопа, да стоји као страшило народу, и тек је на молбу општине оборен.
За гроб Матије и данас се зна. Он стоји на месту што се Шумица зове.

Настас, брат Логофетов, кад је на испит пред Вучића изведен, да каже шта зна, и
да именује другове који суду још нису били познати, но се је на неке само
подозревало, он бојећи се, да под ћор-батлу не дође, одао је све што год је знао.
Тако се од њега дознало, да је побуна у Руми код Дише механџије удешавана, да
су ту становали и отуд у Шабац прешли. Од Настаса дознало се, да је у буну
помешан и Стојадин Миливојевић, пензионисани ђумрукџија из Мале
Митровице, који је више пута прелазио у Аустрију, у Руму долазио, ту са
Стојаном састајао се и договарао, но Вучић посумња и на брата његова Андрију,
који је био трговац у Малој Митровици и ради трговине у аустријску
Митровицу прелазио, те нареди да се оба брата затворе и под суд ставе.

При испиту Андрија је признао, да је само нешто чуо да се кува, али да не зна ко
је то удешавао. Вучић му није то веровао, мислио је, да он неће заверенике да
ода, те нареди, да га церићем бију. Андрију положе по трбушке на земљу,
двојица седну му на руке, двојица на ноге, пети га стане ударати церићем, а он
не могући више ударце подносити, замоли, да га више не бију и нешто мало
признаде, као да је и он учесник завере био, али кад је Стојан у Шабац дошао,
није уз њега пристао. Због тога је на двадесет година робије осуђен.
Брат његов Стојадин, осуђен је на смрт и није био на тортуру стављан. Њега је
Вучић са још неким завереником у Малу Митровицу одвести дао, и ту су
обојица стрељани и на точак, спрам аустријске Митровице, бачени.

Кад су Настасу, брату Логофетовом, у обору пред преким судом саопштили, да

је на смрт осуђен, да ће га пушкарати и на точак бацити, он је то сасвим
равнодушно примио: Коња сам се добрих најахао, лепа господска одела
наносио, бела света нагледао, и новца натрошио, и девојака наљубио, рекао је
Настас. А шта је говорио и је ли што говорио, кад му је пресуда читана на месту
губилишта, далеко од Шапца, у Дубравици, то се не зна.
Пера Поповић, кога је Стојан за управника Шапца поставио, осуђен је такође на
смрт.
Неке од окривљених Вучић је слао у Београд да им се тамо суди. 9. октобра
доведена су у Београд осморица већ осуђених бунтовника. Од тих је један,
родом Београђанин, пред градом стрељан и бачен на точак, а остала седморица
су отпремљена сваки у свој завичај, да се над њима тамо изврши смртна
пресуда. Кроз београдске улице ношени су 10/23. октобра точкови, на који ће
бити стављена тела стрељаних бунтовника. Увече, 12/25. октобра, приспела је из
Шапца у Београд лађа са отприлике 60 људи, окривљених због побуне.
Међу тим се извиђање кривице Милоша Богићевића и Матије Симића одужило.
Вучић најпосле изгуби стрпљење и нареди да се пође за Београд, да се поведу
Богићевић и Симић, па преки суд путем да извиђа и испитује доказе против
њих. За ову двојицу био је спас у томе, да дођу живи до Београда. По везама
које су у Београду имали, они и њихове породице надали су се да ће сачувати
главе.
Вучић је остао у Шапцу до 20. октобра (по ст.). Уочи тог дана даде он листом
искупити и пред себе довести Шапчане, те им рече: Јесте ли чули ви Шапчани,
ја сам с вама доста крпио као Фата што са питом крпи, јер што је год зло међу
вама, то је од бистрења политике и залудице а боме и са вашег картања. Од сад
нека сваки од вас ради свој посао: ко је трговац нек тргује, ко је мајстор нека
ради свој занат, а ко је земљоделац, нек сеје земљу, а нико да се не карта, јер ко
се на томе ухвати, отићиће на робију, а кафеџији имање узеће се у беглук. Онда
прикупи коњу узде, рече: Збогом, и оде.
Колико је био силан углед Вучићев, види се из тога, што од тога доба, нигде у
кафани нико, није смео играти карте, све до августа 1845. године, када је изишао
закон против картања, у ком се означује казна од 6 месеци затвора, ономе који
се карта у новце, а кафеџија да се казни неколико талира. Од тога часа, осу се и
наста картање, као никад дотле. Ово напоменух, да се зна, како је некад више
вредела заповест Вучића, него позитиван закон.

Вредно је и то знати, да је Вучић свако јутро у логору свом четири топа

избацити дао, а то је био знак, да преки суд отпочиње кривцима судити. Ово је
трајало до 20. октобра.
Кренувши из Шапца, Вучић са свитом заноћи код села Месараца. Ту се настави
испит над Богићевићем, али се остави за сутра. Сваки живи држао је, да је већ
доста жртава пало, да је народ довољно застрашен, а и власти да је углед
повраћен, те пошто Вучић Милоша Богићевића у Шапцу није осудити дао, било
је очекивано па и извесно, да ће га пустити или Кнезу ради помиловања
предложити. Но сутрадан стиже Вучићу по татарину порука од Гарашанина из
Београда. Влади није било по вољи што Богићевић није осуђен него га Вучић
води у Београд. Држало се да је то учињено по настојавању руског конзула, који
је био расположен према Богићевићу. Поред тога опазило се, да се тиме и
странка Обреновића охрабрила у нади да се Богићевићу не сме ништа од страха
од Русије.
Вучић одмах нареди да се ствар Богићевићева пресуди изјавивши да без тога
неће маћи даље. И преки суд осуди Богићевића на смрт, и истога дана га у
пратњи кнежевих катана окр. началништву у Шабац, са овом наредбом,
пошаље:

Преки суд. Славном началништву окружја Шабачког.

Овде у прилогу … лежећу пресуду изречену над Милошем Богићевићем, по

којој се он као издајица из пушака убити има, шиљући преки суд славном
началничеству окружија Шабачког, званично га моли, да она такову ома
извршити изволи.

У логору код Месарица, 20. Октоврија 1844.

Преседатељ преког суда Деловодитељ

Глигорије Ђ. Филиповић с.р. Никола Христић с.р.

Бр. 104. Извод суђења.

У преступленију Милоша Богићевића, подполковника из Шабца.

Због тога што је у догодившој се у Шабцу буни коју су Стојан Новаковић

Јовановић и друштво његово прешавши из цесарије подигли и учествовао и њу
подпомагао.
Преки суд који је височајшим указом Његове Светлости милостивјејшег књаза
нашег Александра од 25. Септембра т. г. В. Бр. 1327. постављен, размотривши
испит над Богићевићем под 16. 17. 18. и 19. Октовтијем т. г. учињени, заједно са
принадлежећим к овоме актима и на основу полеженију исти узевши у
призреније:

1. Да је он сам признао, да је све оно и онако чинио и наређивао, како је год

Стојан Јовановић бунтовник, хтео и желио, следователно да је тиме сам
настојавао, да Стојан у предпријатију своме успе, па тако и садање законо
правитељство обори и онда Обреновића за књаза доведе, а изговор његов као да
је он овако Стојану из стра на руку ићи морао, да се никако и ни најмање
уважити не може по томе:
а) Што је он, да није с бунтовницима спорaзумевао се, но да је од тог застрашен
био, лако могао јошт одма, док су исти у Шабцу бавили се, среским
началницима дати јавити, и од њи обрану поискати, а да је то учинити могао,
сведочи оно обстојатељство, гди вели да је Ненаду Деспотовићу пришаптао, да
се писмом бунтовним, управљеним на среског начелника, далеко не иде, бојећ
се зар, да исти срески начелник, почем би за бунтовнике узнао, противу исти
устао не би.
б) Што је он тада, као што су га сви Шабчани слушали, у стању био, са
скупљеним ондашњим житељима, који су за тим бунтовнке испратили, ове
поватати или побити могао, а да је опет и ово у стању био учинити, довољно је и
само то за доказателство, што су људи они, који су бунтовницима придружили
се у Шабцу, по његовој заповести то учинили.

2. Да се то иступленије и саучастије у буни у томе састоји:

а) Што је он садејствовао те су новци из началничества извађени и узети, које се
тиме доказује, што је он настојавао, да се кључ од касе изнађе.
б) Што је он по доказателству Симе Јовановића, Гаје Трифуновића и Живојина
Радовановића, те по собственом свом признању, у Шабцу заповедио да
бунтовнике лепо и честно испрате.
в) Што је он како онда, док су бунтовници јошт у Шабцу беснили, тако и после
тога давао страже око Шабца наређивати, да никакву војску унутра не пушта, но
при том што је, кад су бунтовници тамо били, да Мостића, ако би са војском
дошао, непуштају, но да њега самог са десет момака допрати.

3. Да је он по Јовану Гавриловићу из Штитара, који ни сам не одриче,

поручивао, да капетан његову војску, ако је скупио буде, распусти, па сам с
неколико кметова у Шабац да дође: за срећу, јер иначе ако би са војском дошао,
да би погибели било, јер се чаршија побунила, додавши к томе: ово ако буде од
дворова, поклонићемо се, а ако не буде, нисмо ради наше куће палити, из чега се
види да је он баш то предузео, да војсци, која би на Шабац ударила, оружаном
руком на супрот стане.
4. Да је он задоста засведочио, да је он бунтовницима руку помоћи, под видом
морања, пружио, него јошт да је и сасвојом силом трудио се, да они у
зломисленим предпријатијама бољма успеду и више народа, разним обманама и
лажаријама на своју и Обреновића стану привуку: које се опет тиме потврђује,
што је он г. Ђуку Стојичевића мајора и началника окружија Шабачког у кући
својој под присмотром држао, нехтевши му прилику дати, и на руку учинити да
он, као што се искао, међу народ свој уђе, и за бунтовницима поита, јер изговор
његов, Богићевића, као да Ђуку није смео од пангалоза пустити, који су га
бајаги претили убити, ни најмањег судејског призренија не заслужује, при том
обстојатељству: што је он све те пангалозе као њихов од бунтовника
постављени старешина, почем су и тако заповестима и наредбама његовим
повиновали се, разтерати могао, а при том што је већ тога дана, сирјеч у петак у
вече г. Лука с 300 људи к Шабцу приближио се био, дакле што је у овоме
опасност началника одкрити могао, а особито што је доказало се, да је он баш
сам тако хтео, да г.Ђука до сутра дан остане, почем је све говорио да чека абер
из Београда, држећи зар, да су у Београду бунтовници, као што су план имали,
чиновнике и великаше србске поубијати.
5. Да је Богићевић не хтевши г. Ђуку пропустити или извести у народ, још на
против тога, као и што сам признаје, страже око Шабца наредити дао, које ће
мотрити да војска какова Шабцу не превуче се, дакле, да је тиме, што је такови
поредак чинио, а међу тим на пангалозе одбијао, трудио се, да бунтовну намеру
своју, за сваки случај под прикривалом обдржи.
6. Да је он своје саучестије у бунтовном делу овом подкрепио сувише тиме, што
је Алексу Ђелатовића из Земуна, који је у суботу 23. септембра из јутра к њему
дошао и за ког је већ дознао био, кад је јошт са осталим бунтовницима из
Аустрије тајно прешао, пропустио, и прилику му дао да утекне.

7. Да бунтовно иступленије Богићевића јошт и то потврђује, штo је он у суботу

23. септембра т. г. изјутра, као што је доказано, и као што ни он сам неодриче,
обштини предлагао, да г. Ђуку под тим условијем међу народ пусте, да он од
себе писмено даде, како неће ни кога по пизми гонити, а при тому да г. Лука 50
најодабранијих кметова у јамство пошаље, па ако би г. Ђука и опет хтео коме
што чинити, онда да све те кметове поубујају, којим је предлагањем он наравно
на то ишао, да обштину дуже у упорству задржи, и њу бунтовну учини, јер
иначе би он исту дужну покорност и оданост, а не искање онакови условија пред
очи стављао и по томе:
8. Да је он дотле г. Ђуку као началника једног окружија, коме је правителство
наше толико поверења поклонило, у својој кући под присмотром дакле
бунтовним начином држао, докле год исти себе принужденим видео није
поручити, да г. Лука неослањајући се више ни нашта, ома с војском,
следователном оружаном руком у варош улази, и док баш ушао није, најпосле,
9. Да се Богићевић из преднаведени основа, а нарочито што је бунтовницима у
Шапцу продружио се и шњима бунтовно дејствовао, даље што је око Шабца
страже наређивати дао, да војска правитељства нашег у Шабац не уђе, притом:
што је наручивао да му се Началник срезки, ако би наступио, допрати; и
најпосле што је чиновника књаза и правителства србског до 18 сати под
присмотром држао; сврх свега пак и поглавито, што је он тим својим
поступцима и друге људе, који су њега себи за пример узимали, на бунтовну
страну приволео, и мора као онакови сматрати, који је тежио на растројаније
садањег законог правителства, и
10. Да је правителство наше противу бунтовника којима је Богићевић у свему
подпомогао и на руку ишао, војинство с преким судом изашиљати и тиме знатне
трошкове учинити морало:

Решава

Да се Милош Богићевић, почем му се сви дојакошњи декрети и дипломе јавно

одузму, и он се тако садашњег чина лиши, као издаја сходно смислу точке 1-ве и
8-ме височајше изданог закона од 22. октобра 1843. кв. Бр.1107/Бр.1163. у
присуствију обштине шабачке и неког числа сељака, из пушака убије, и тело
његово у пољу шабачком, к скели идући, ома у земљу укопа, све пак имање
његово, изузимајући само женске и дечије ствари, да се ома лицитарно распрода
и новци каси правителственој, у накнаду учињени овом приликом трошкова,
предаду.
Дано из заседанија преког суда, у логору код Месараца 20. Октоврија 1844.

Преседатељ преког суда Деловодитељ

Глигорије Ђ. Филиповић с.р. Никола Христић с.р.

22. октобра, на шабачко поље, где је Милоша допратила стража, слегао се силан
свет из Шапца и околине, да виде шта ће с њим бити, јер он је био један од
највиђенијих људи не само у Шапцу већ и читавом окружју. Са извршењем
осуде дуго се тог дана оклевало, неки веле, да је се начелник Ђука надао, да ће
помиловање стићи, а неки опет причају, да се чекало да му се узму декрети и
дипломе, који су тражени и нађени у његовој кући. За то време Милош је без
икаквог страха са женом својом Цаном и неким пријатељима разговарао и ради
своје смрти тешио их. Било је хладно време, и за извршењем чекало се више од
два сата. И кад виде Милош да му мрети ваља, опрости се са женом и децом
својом, препоручујући јој, да пази на децу. Сваком је детету дао по какав
спомен; најстаријем је сину, Анти, са своје главе дао качкету у знак
старешинства над осталом браћом и сестрама, а осталој деци сваком по нешто.
Сав народ, који је ту искупљен био, гледајући како се Милош прашта,
подједнако је са његовом женом и децом плакао.
Наста извршавање пресуде. Пошто су декрети и дипломе узете, прочита се доста
опширна пресуда, онда му приступише, да му вежу очи, али он не даде, већ
рече: као поштен човек, који на правди божјој гинем, хоћу смрти у очи да
гледам; на то му рекоше, да се бар окрене лицем к Сави, и он се окрете. Један
пандур на два корака иза њега испали му пиштољ, напуњен са два куршума, у
леђа, и он јаукну, и у истом часу окрете се лицем народу, па паде. Пошто није од
тог хитца убијен, још један пиштољ му се одапе у срце, и он очас пребледи,
мртав. Приђе Алавантић, ћибритом припали свећицу и склопи му је у руку и
једну преко друге прекрсти. Тако је лежао мало, док му није на пољу шабачком,
доста плитка рака ископана, па је у њу спуштен и земљом засут.
Милош Богићевић био је средњег стаса, црномањаст у лицу и врло љубазан у
опхођењу. Кад је стрељан, могао је 30 година имати.
Кад је Милош Богићевић осуђен, то вече осуђен је и Филимон Гргуревић,
троношки игуман, и пошто је у шабачкој цркви сутра дан расчињен, враћен је и
убијен поред друма иза Црвене Метане, близу Месараца. Он је на смрт осуђен,
што је уз Стојана пристао, у логору водицу светио, што је парастос књегињи
Љубици држао и што је на разбојишту са оружјем у руци ухваћен. Пресуду над
Филимоном извршило је шабачко началништво преко свог подручног среског
начелника Хаџи Трифуна.
Идуће јутро кренуо се Вучић са својом војском из Месараца у Београд и тамо је
приспео око подне. Но влада Карађорђевића као да се прибојавала војводина
тријумфа, па му на путу између Београда и Велико Дубоко повише Остружнице
поруче по татарину, да врати по њему натраг издано му пуномоћство, и он преда
пуномоћство, и дође у Београд љут.

Један део својих чета смести у дворишту своје куће, а други део у старом
књажеском двору покрај касарне. Преки суд пак смести се у касарну.
Вучић је са собом довео у Београд седморицу катана, међу којима се налазио и
Матија Симић. Неколико кола било је натоварено хаљинама и оружјем,
копљима, сабљама и карабинима убијених и заробљених. Ту су била и кола
Стојанових катана и у њима три од сена начињене човечије прилике обучене у
катанско одело. Ту је била и застава, коју је Чворић отео од устаника. Све ове
ствар биле су 23. октобра изложене у Београду на гледање.

Почетком новембра почела је истрага против учесника у буни, доведених у

Београд ради суђења. Већ првих дана двојица су осуђена на смрт, а четворица да
трче кроз шибе (12 пута кроз шибе од 300 људи). Око 50 осуђено је на тврђавни
затвор, а десеторицу је београдски суд прогласио невинима и пустио на
слободу.
Ни влада, ни саветници у то време, нису дали, да преки суд, као одсуствујућима,
суди бившим српским владарима, Милошу и Михаилу, нити да се њихово име
потрже, но само је неколико избеглих из отечества, на основу доказа, да су на
буни радили, на смрт осудио, и свима је означено место, где ће се на точак
бацити, пошто се убију, кад год дођу у Србују; тако Хаџи Мији, ударен је на
празно точак у Смедереву, поред Дунава; Панти Ковићу, код шабачког ђумрука,
поред Саве, а за друге на друга места. У пресуди преког суда, којом су осуђени
одсуствујући емигранти, именује се и једна жена из Србије, која је прозвана
Бећир-Кобила.

Катанска буна – документи. Наводе се у 'Списку лица осуђени преким судом

због участија у немиру, који је од прешавши из Аустрије у Катанско одело
обучени бунтовника, у окружију шабачком и подринском произведен '. Овај
списак се састоји из три дела и у њему је укупно 132 имена, од тога 29 осуђених
на смрт. Налази се у Архиву Србије: АС, МИД, В, 1844, Ф-В-69.

Алекса Анастастијевић из Београда

Преки суд Шабац 02.12.1844.
учешће у Катанској буни: осуђен 'да се из пушака убије и одма у земљу укопа,
које сваки житељ Србије извршити и Алексу, гди га год на граници Србије
спази, убити може'.

Алекса Митровић, окр. шабачки

Никола Рашевић, окр. шабачки
Преки суд Шабац 19.10.1844.
учешће у Катанској буни: 'што су бунтовницима... помагали, ствари с здања
начелничества пљачкали и дућане арали; људе силом оружја на бунт подизали,
и оне, кои нису хтели пристати, из пушака ранили' осуђени 'да се обојица из
пушака у Лешници убију, и тела њина на точак баце, гди да до иструљенија
пребуду'.

Радован Пантелић из Пудараца, окр. београдски

Крста Ристић из Миријева, окр. београдски
Груја Станковић из Мајдана, окр. пожаревачки
Урош Јовановић из округа рудничког
Трифун Симић
Манојло Ђонлић из Богатића, окр. шабачки
Јован Јовчетић из Бадовинаца, окр. шабачки
Петар Митровић из Смедерева
Ђорђе Стојановић из Смедерева
Алекса Стојимировић из Кисељака, окр. пожаревачки
Преки суд Шабац 07.10.1844.
учешће у Катанској буни: 'због тога, што су ноћу, између 21. и 22. септембра
1844. из аустријске стране амо у Шабац прешли, овде буну подигли и чиновнике
србске убијати почели', осуђени 'да се из пушака пред народом убију, и тела
њихова и то: Радована Пантелића испод Гроцке у долу на главном друму с леве
стране; Крста Ристића код Остружнице од стране Дубоког на обали с десне
стране; Грује Станковића код Жабара, Окр. Пожар. на друму, водећег од
Пожаревца к Свилајнцу, с леве стране; Уроша Јовановића код Умке поред Саве;
Трифуна Симића код Карабурме; Манојла Ђонлића и Јована Јовчетића на врх
поља шабачког више скеле, од Шапца к Митровици идући, с десне стране;
Петра Митровића и Ђорђа Стојановића у Годемину код скеле смедеревске на
обали дунавској, а Алексе Стојмировића на атару дубравачком Окр. пожар. на
обали дунавској; на точак баце, гди да до иструљенија пребуду'.
Пантелија Николић зв. Панче из Травника
Аврам Стефановић из окр. шабачког
Преки суд Шабац 13.10.1844.
учешће у Катанској буни: што су се 'бунтовној чети придружили и још и
пљачкали', осуђени да се, 'у присуству обштине Шабачке, из пушака убију и
тела њиова у Тополику близу Шабца код ћуприје, идући из Београда, с леве
стране, на точак баце, гди да до иструљенија остану'.

Петар Јовановић из Параћина, казначеј Начелства округа подринског

Јован Штитарчевић из Штитара, округ шабачки, писар Начелства округа
подринског
Боја Катић из округа шабачког, срески писар у подринском округу
Преки суд Шабац 03.10.1844.
помоћ учесницима у Катанској буни: 'Због тога, што су бунтовницима, од који је
Стојан Јовановић предводитељ био, дочекавши их парадно, придружили се,
средства им на руку давали, и народ из окружија позивали па њима доводили',
осуђени 'да се из пушака, почем им се сви декрети и друга документа на
дојакошња њина званија одузму, пред народом убију, и то прва двојица на брду
код Лознице, поред друма водећег к Ваљеву; а Катић на месту ономе, гди је
бунтовницима на сусрет ишао; па затим да се одма на истим местима укопају'.

Филимон Гргуревић из окр. подринског, игуман манастира Троноше

Преки суд Шабац 13.10.1844.
учешће у Катанској буни: 'због тога, што је с бунтовницима, кои су под главним
коловођом Стојаном Јовановићем, на растројеније садањег законитог
Правитељства ишли, сдружио се и друге на то подстрекивао', осуђен да се
'почем се духовног чина, по правилима цркве лиши, из пушака убије, - и тело
његово на оном месту, гди је при богослужењу Обреновића, као владатеља
Књажества спомињао, у земљу закопа'.

Филип Воиновић из Београда

Иван Смиљковић из Јагодине
Преки суд Шабац 28.09.1844.
осуђени због учешћа у Катанској буни 'што су у друштву Стојана Јовановића, из
Аустрије амо прешавши, у Србији буну дигли да се обојица из пушака убију, и
тела њина код Ваљева на точак баце, гди да до иструљенија пребуду'.

Гаврил Стојадиновић зв. Гаја, парох из Звижда

Преки суд Шабац 16.10.1844.
учешће у Катанској буни: осуђен да се, 'почем се свјаштаничког чина, по
правилима наше цркве, лиши, из пушака убије, и тело његово на оном истом
месту код дрвене меане, гди је с бунтовном намером стражу чуво, у земљу одма
укопа'.

Илија Ивановић из округа крагујевачког

Преки суд Шабац 01.12.1844.
учешће у Катанској буни: осуђен у одсуству да се из пушака убије и на точак
баци на месту на ком се убије, с тим да 'ову смртну казну сваки Србин и житељ
Књажества Србског, ма кад било, извршити може, тако да сваки, кад [га] на
граници нашој, гди му драго било спази, одма убије'.

Живко Јевтић Бркић из Пожаревца

Преки суд Шабац 01.12.1844.
учешће у Катанској буни: осуђен у одсуству да се из пушака убије и на точак
баци на месту на ком се убије, с тим да 'ову смртну казну сваки Србин и житељ
Књажества Србског, ма кад било, извршити може, тако да сваки, кад [га] на
граници нашој, гди му драго било спази, одма убије'.

Јован Аџић из Шапца

Преки суд Шабац 14.10.1844.
учешће у Катанској буни: што је 'пљачкао и с бунтовницима до разбојства
ишао', осуђен 'из пушака убије, и тело његово код Џимини јабука, поред друма,
водећег из Шапца к Поцерини, на точак баци'.

Јован Петровић из Филиба у Турској

Стојан Танацковић из окр. београдског
Мата Милановић из окр. крагујевачког
Преки суд Шабац 21.10.1844.
учешће у Катанској буни: 'због тога, што су у друштву Стојана Јовановића, из
Аустрије амо прешавши, у Шабцу буну подигли и два србска чиновника убили',
осуђени 'да се из пушака убију, и тела њиова, и то Јована Петровића код
Митровице поред Саве, Стојана Танасковића код Вел. Села, Окр. Беогр., и Мате
Милановића код Шаторње Окр. Крагуев., на точкове баце, гди да до истлјенија
остану'.

Јовица Милутиновић из ваљевског округа

Преки суд Шабац 01.12.1844.
учешће у Катанској буни: осуђен у одсуству да се из пушака убије и одмах у
земљу укопа, с тим да 'ову смртну казну сваки Србин и житељ Књажества
Србског, ма кад било, извршити може, тако да сваки, кад [га] на граници нашој,
гди му драго било спази, одма убије'.
Крста Ристић из Миријева, окр. београдски
осуђен због учешћа у Катанској буни 1844. године

Маринко Видосављевић из округа крагујевачког

Преки суд Шабац 01.12.1844.
учешће у Катанској буни, осуђен у одсуству да се из пушака убије и на точак
баци на месту на ком се убије, с тим да 'ову смртну казну сваки Србин и житељ
Књажества Србског, ма кад било, извршити може, тако да сваки, кад [га] на
граници нашој, гди му драго било спази, одма убије'.

Јован Петровић из Филиба у Турској

Настас Логофет из Турске
Мијаило Арсенијевић из Турске
Илија Прокић из окр. крагујевачког
Риста Јевтић из Брчког у Босни
Преки суд Шабац 28.10.1844.
учешће у Катанској буни: 'што су у друштву Стојана Јовановића, из Аустрије
амо прешавши, у Шабцу буну подигли и два србска чиновника убили' осуђени
'да са из пушака убију, и тела њиова, и то Настаса Логофета, код Дубравице,
Окр. Пожар. близу скеле на обали дунавској; Мијаила Арсенијевића, код
Митровице на обали савској; Илије Прокића у Шаторњу, Окр. Крагуев., на
друму више меане код раскршћа; и Ристе Јевтића, код Ушћа, Окр. ваљев., на
обали савској, и на точак баце, гди да до истлјенија пребуду'.

Милош Богићевић потпуковник

Преки суд Шабац 20.10.1844.
учешће у Катанској буни: осуђен да се, 'почем му се сви дојакошњи декрети и
дипломе јавно одузму, и он се тако садањег чина лиши, - као издаја, у присуству
обштине шабачке и неког числа сељака, из пушака убије, и тело његово одма у
пољу шабачком, идући к скели, у земљу укопа'.

Милош Живановић из Јагодине

Милисав Пиперовић из Шапца
Преки суд Шабац 12.10.1844.
учешће у Катанској буни: 'због тога, што су уз бунтовну чету, под главним
коловођом Стојаном Јовановићем, као бунтовници пристали и пљачкали'
осуђени су 'да се обојица из пушака убију и тело њихово у атару шабачком
поред друма, водећег к Лозници, с десне стране, на точак баци; гди да до
истљенија пребуде'.

Огњен Павловић, свештеник, Намесник протопрезвитерата округа ћупријског

због учешћа у Катанској буни стрељан у Ћуприји 1844.
Рапорт Начелства окр. ћупријског Министарству УД, 05.12.1844.
Овдашњи окружни Суд отношенијем својим ... спровео је Начелничеству овом
две пресуде, у политическом преступленију, над Наместником Ћупријским
Огњеном Павловићем и јеромонахом манастира Манасије Симеоном
Станковићем, њиме изречене, Апелационим судом потвршне и /Књазом/
одобрену. Пошто се оба ова осуђеника Свештеничког чина лише, по обреду
наше свете цркве, да се први Огњен Павловић, на јавном друму, код вароши
Ћуприје из пушака убије, а тело његово у земљу укопа, а последњи Симеон
Станковић да се у Гургусовац у гвожђу на вечиту робију пошље.
/пошто су лишени чина у Чачку/ и пошто су /Начелничеству/ одонуда као
прости људи повраћени, данас је око 5 сати преподне над Огњеном у овдашњој
вароши на јавном друму, по гласу пресуде, смртну казну /Начелничество/
смртну казн извршило.
/а Симеона послало у Гургусовац, о чему има обимна преписка/ АС, МУД-П, Ф.
X, р 160
АС, МИД, В, 1844, Ф-ИВ-17
'Политическо преступленије': 'што је на разстројеније данашњег правитељства и
на поколебаније јавног мира и поретка у отечеству нашему прогласио да ће
фамилија Обреновића доћи на владеније у Србији'.
Окружни суд Ћуприја
Апелациони суд
Кнез потврдио 21.10.1844.

Петар Јовановић из Параћина, казначеј Начелства округа подринског

Јован Штитарчевић из Штитара, округ шабачки, писар Начелства округа
подринског
Боја Катић из округа шабачког, срески писар у подринском округу
Преки суд Шабац 03.10.1844.
помоћ учесницима у Катанској буни: 'Због тога, што су бунтовницима, од који је
Стојан Јовановић предводитељ био, дочекавши их парадно, придружили се,
средства им на руку давали, и народ из окружија позивали па њима доводили ',
осуђени 'да се из пушака, почем им се сви декрети и друга документа на
дојакошња њина званија одузму, пред народом убију, и то прва двојица на брду
код Лознице, поред друма водећег к Ваљеву; а Катић на месту ономе, гди је
бунтовницима на сусрет ишао; па затим да се одма на истим местима укопају'.

Петар Лазаревић, бећар из Врања у Турској

Преки суд Шабац 30.09.1844.
'Због тога, што је уз бунтовну чету под главним коловођом Стојаном
Јовановићем за разбоити ишао и пљачкао', осуђен 'да се из пушака убије, и тело
његово код Мојковића, среза Рађевског, округа Подрињског, поред друма,
водећег к Ваљеву с леве стране на точак баци, гди до истлјенија пребуде'.

Стеван Аврамовић из округа београдског

Преки суд Шабац 01.12.1844.
учешће у Катанској буни: осуђен у одсуству да се из пушака убије и на точак
баци на месту на ком се убије, с тим да 'ову смртну казну сваки Србин и житељ
Књажества Србског, ма кад било, извршити може, тако да сваки, кад [га] на
граници нашој, гди му драго било спази, одма убије'.

Панта Ковић
Стеван Јеленић обојица из Шапца
Преки суд Шабац 01.12.1844.
учешће у Катанској буни: осуђени 'да се обојица из пушака убију, и тела њихова
на точкове баце, и ово да сваки који их на граници србској спази извршити и
њих убити може; но међутим: да се два точка код скеле шабачке поред обале
савске дигну, и на једном име: Панте Ковића, а на другом: Стевана Јеленића,
издајника отечества упише'.

Стојадин Миливојевић из окр. шабачког

Преки суд Шабац 30.10.1844.
учешће у Катанској буни: 'што је с бунтовницима, који су из Аустрије амо
прешли, од пређе у томе договор имао и споразумево се, а затим и сам бунтовно
дејствовао' осуђен 'да се из пушака убије, и тело његово у атару Митров. поред
обале савске на точак баци; гди да до истлјенија пребуде'.

Јован Петровић из Филиба у Турској

Стојан Танацковић из Великог села, окр. београдски
Мата Милановић из окр. крагујевачког
Преки суд Шабац 21.10.1844.
учешће у Катанској буни: 'због тога, што су у друштву Стојана Јовановића, из
Аустрије амо прешавши, у Шабцу буну подигли и два србска чиновника убили'
осуђени 'да се из пушака убију, и тела њиова, и то Јована Петровића код
Митровице поред Саве, Стојана Танасковића код Вел. Села, Окр. Беогр., и Мате
Милановића код Шаторње Окр. Крагуев., на точкове баце, гди да до истлјенија
остану'.

Стокица Спасић
Преки суд Шабац 01.12.1844.
учешће у Катанској буни: осуђен у одсуству да се из пушака убије и на точак
баци, с тим 'да се један точак код скеле смедеревске поред обале дунавске
подигне, и на њему име Стокице Спасића издајника отечества напише, које онда
тако, докле год точак не иструне да остане'. При том, 'ову смртну казну сваки
Србин и житељ Књажества Србског, ма кад било, извршити може, тако да сваки,
кад [га] на граници нашој, гди му драго било спази, одма убије'.

Танасије Нешић из Ниша

Преки суд Шабац 04.10.1844.
учешће у Катанској буни: 'због тога, што је у друштву Стојана Јовановића, из
Аустрије амо прешавши, у Србији буну подиго'
осуђен 'да се из пушака убије, и тело његово код Петловаче, среза Мачванског
на точак баци; гди да до истлјенија пребуде'.

Читање хатишерифа и берата на српском језику било је сутра-дан 1-ог децембра,

у исто време и на истом месту иза Батал-џамије. Читање је почело беседом, коју
је прочитао Давидовић у кнежево име. Она овако гласи: Народе србски, љубезна
браћо! Јуче смо тако срећни били, на турском језику чути височајши ферман,
содржавајући права наша и берат, постављајући мене насљедственик вашим
књазем, на три наша собствена прошенија, оба акта подписана седмог дана
месеца ребјул-евеља ове године собственом височајшом руком премилостивог
цара нашег Махмуда другог. Данас ево саобштавам вам содржаније њино и на
нашем матерњем језику.

За овим Лазар Зубан као најгрлатији од писара прочита од речи до речи

хатишериф и берат.

Хатишериф
од 7. Ребјул-Јевеља 1246. године (3. август 1830.)
Бјеоградском везиру Хусеи-паши
Султан Махмуд Кан, син султана Абдул Хамид Кана, увек победник!
По томе да се дјејствује!

Будући да је између Моје Високе Порте и Русијског Двора у Једрену закључени

трактат утврђује извршеније условије Акерманске Конвенције, која овако гласи:
да ће се Србским депутатима у Цариграду о томе савјетовати, како ће се
проширенија и захтевања њина с њима у ред поставити, да, и по гласу Моје
Императорске издане, и Србском Народу, подданику Моје Високе Порте,
послане заповјести, милостивјејше одобрити, сирјеч: Слобода богослуженија;
внутрење правленије; присајединеније отргнути предјела; пресјецање данка;
правленије турског имања; допуштење, да по трговини собственим својим
пасошима могу путовати; слобода, да могу заводити печатње књига, болнице и
школе; забрана, да кромје Турака, одређени за чување тврдиња, никакви други
Турци у Сербији не живе; равним начином и право, да могу представљенија
чинити, колико дужностима подданика не буду противна; и, будући да је
поменути Народ, који је верност своју к Мојој Високој Порти освједочио,
предметом Моје Царске милости, и Ја намјеран, додати к њој и ту милост, да се
вишеречена његова прошенија онаквим начином, који неби противан био ни
дужностима ни благостанију подданика, и того ради у ред ставе, како би се
средства безбједности и спокоја у призренију његовом усугубила и навршила;
зато и сљедством тога уређено је, по савјетованију с депутатима у Цариграду
сљедујуће:
Поменути Народ оправљаће богослуженије своје у црквама својим са свим
слободно.
Садашњи Књаз његов, Милош Обреновић, одржаће се, за награду вјерности
своје к Мојој Високој Порти и по гласу берата, којим је снабдјен, као Књаз
вишепоменутог Народа; и ово достоинство биће својствено фамилији његовој.
Он ће од стране Моје Високе Порте управљати внутреним дјелима земље, и у
договору са Скупштином старјешина њени у дјејство проводити и.
Што се каса шест предјела, који присаједињење Срби траже, и који су од њи
отргнути; то је уговорено, да се тога ради како од стране Моје Високе Порте, а
тако и од стране Русијског Двора наименују Комисари, којима ће се наложити,
да испитају право стање ове ствари, и после ће се по том испитанију владати.
Да се харач и сви остали данци опредјелитељно утврде; да се сумма прихода
војени добара, која заими и Тимариоте у Смедеревском санџаку, кромје Нишког
имају, и која ће под правленије Србског Правитељства прећи, прецјене, и с
приходима присајединими предјела саставе.
Власти Моје Високе Порте неће се мјешати ни у внутрења дјела ни у парнице
земаљске, нити ће једне паре више данка истезивати, који ће се, као што је мало
више речено, за у напредак опредјелителним начином пресјећи.
Будући да Ја између осталога желим, да речени Народ под сјенком Моје Царске
Силе и у ползама трговине участвовати може; то ће они, Срби, који узлеже на
трговину дати се, получивати од власти Моје Високе Порте и на пасоше, којима
ће се од Књаза свог снабдјевати, нужне тескаре, и с њима по државама мојим
моћи путовати, као и остали подданици Моје Високе Порте трговати, а да ји
нико не смје узнемиривати, и да нико не само ни аспре за трошкове тескера од
њи не захтева, но да им се свуда покровитељство и рукопомоћ даје. И кромје
ђумручки такса неће нико од њи ни авајида ни завајида ни ничег другог
захтјевати, што би против државни уредба било, и сваки мораће се у призренију
њи од овакови, казни достојни, дјела чувати.
Што од каса робе трговачке, која би к ђумруку Бјеоградском долазила, да се за
тим у Цариград оправља, то ће оне, као и досад, тескерама Народа Сербског
снабдјене, овамо долазити, и овде ће се од њи данци ђумручки узети. Сваке 7-ме
године занимаћемо се тим, да се разлика пропорцијалне цене ствари испита, и
по томе опредјелена сумма пропорционално да се уложи. У призренију
ђумручки такса на товаре, који би из ђумрука Бјеоградског излазили, да се по
другим предјелима у теченије ставе, оне ће се у напредак с утврђеним данцима
реченога Народа ставити, и плаћање одсјеком вручава се попеченију Књаза
Милоша.
Да би се предупредили непоредци, који би се у Сербији могли догодити, и да би
се кривци казнили, то ће држати Књаз Милош у својој служби нужне војнике.
Срби имаће власт, постављати у земљи своје печатње књига, болнице за своје
болеснике, и школе ради воспитанија дјеце своје.
Муселими и војводе неће пребивати више у оним частима Сербије, гди не има
тврдиња, и правосудије по оним местима предаће се унапредак поменутому
Књазу.
Турци, који у Сербији добра и земљу имају, и који би зажелили опростити ји се,
како би сношенија своја са земљом прекинули, имаће једну годину дана
времена, да ји продаду Србима по правичну цјену, која би се од комисара
опредјелила, који ће се тога ради наименовати. А приходи од винограда, башча,
имања и земаља они Турака, који неби хтјели сасвим прекинути своја сношенија
са земљом, предаваће се, по правичној процјени, и заједно с данцима хазни
Бјеоградској, ова пак даваће ји надлежним њиним имаоцима. Кромје гарнизона
по тврдињама забрањује се свим осталим Турцима пребивање у Сербији са
свим.
Србски Народ даваће поменутом Књазу сумме, које су нужне к трошковима
Његовим, но сумме исте да не буду несносимим бременом по сиротињу.
У случају, кад би се достоинство Књажеско обудовило, то ће нови Књаз, који би
се на то исто достоинство поставио, дужан бити, при полученију благороднога
берата од Моје Високе Порте, платити царској хазни сумму од сто иљада гроша
од собствени своји прихода.
Митрополит и епископи, који би од поменутог Народа к тому достијинству били
изабрани, биваће наименовани таковима од цариградског Патријарха у
Цариграду, а неће дужни бити, лично у исту столицу долазити.
Докле год членови Совјета, о коме је више речено, тешко не скриве против Моје
Високе Порте или противу закона и земаљских устава, донде не могу се без
причине ни на какав начин сбацити, нит од званија своји удаљити.
У случају ако би речени Народ за нужно сматрао, ради оправљања собствени
своји дјела писмоносну установити, томе се неће никакве препоне полагати од
стране Моје Високе Порте.
Који Србин не би с драгом вољом хтјео да служи Турчину, онога не може
Турчин ни под који начин натерати да га служи.
Кромје царски тврдиња, које се од старина у Сербији налазе, срушиће се и до
земље поравнити сваки шанац, који би од скора био грађен.
Будући да Сербија једну част моји држава, коју Бог у цјелости да држи,
саставља; то нити ће се препона каква ни закосњавање на пут полагати ако Моја
Висока Порта потребавала буде ил стоку ил другу рану, за које би јој нужно
било да је у Сербији готовим новцем купује.
Најпосле пребиваће Србски агенти непрестано у Цариграду, те ће тамо
настојавати о дјелима, која би се у Сербији касала.
Ово су опредјелително уговорене точке, и будући да се тога ради милостивјејши
Мој хатишериф издан, то је сва Моја Царска уредба списана и оправљена.
А Ви Везиру! и Ви мола Бјеоградски! кад сазнате благородно содржаније исте
уредбе, ви ћете дати реченому Народу на знање, да, докле год признавајући по
достојанију сва ова указивања благонаклоности, која су плод Моје милости и
Мог царског попеченија, остане у границама вјерности и подврженија, никад
неће престати, бити предметом истог попеченија, и да ће под сјенком царске
моје подданическе дужности точно испуњавати, и од свега чувати се, што би
њима било противно. Тако поступите; и по обнародовању содржанија
благородног овог фермана пред реченим Народом, и по уписанију његовом на
мехћеми (турски суд) Бјеоградској предајте га реченому Књазу, да га он по
дужности чува.

Берат
Насљедствености
Књажеског достоинства у Сербији
Од 7. Ребјул-Јевеља 1246. године
Султан Махмуд други

Владјетељ свевисочајшега царства, неумитни, непостижими, и безсравненија

благодјетељ, који је у вјечном свом свемогућству и у неисцрпимој милости
благоволио поставити Свјетлу Нашу калифалну особу најблагороднијим свију
Султана, и Високу Нашу Порту прибјежишчем Монарха и владјетеља равним
начином и свију страдајући људи и они, у који има неудовољени желанија –
благоволио је измеђ остали владјетељски дужности и ту наложити нам, да се,
што се више о том старамо, да сви, царска наша благодјејанија признавајући
подданици, како благородни тако и слабомоћни и несрећници, који су Високој
Нашој Царској Порти вјерно привржени, уживају најсавршенију безбједност под
сјенком височајше Наше Царске милости. Сљедством тога пристоји Нам, сходно
правитељственим основанијама Нашег височајшег царства, постављати по свим
мјестима наши држава Правитеље, поглаваре, и друге чиновнике, кои би
способни били, управљати земљом, и руководити дјела њина тако, да се
тирјанство и понављања укину, а на мјесто њи дјела правосудија и благости да
се умложе и распростру.
Oво је височајша Наша опредјелитељна Царска воља, да Србски Народ,
подданик Нашег височајшег царства, најсавршенију безбједност и спокојство
ужива, и да се тога ради најдостојнији између њи изабере, који би к'
поредачном руковођењу дјела био способан. Садашњи Књаз реченога Народа,
притежатељ овог Нашег височајшег и царског берата, прави образац
христијански благородника, Милош Обреновић, којег конац пун среће да буде,
уживаће благонаклоност ову височајшег Нашег престола с' оца на сина.
Способност његова к' управљању реченим Народом, а особито честност његова
и вјерност к' височајшој Нашој царској особи јесу познана; и по свједочанству
Нашег Везира Хусеин-Паше, садашњег управитеља Бјеоградског, надамо се Ми
тврдо, да ће се он и унапредак удовлетворитељно владати, и да ће под
височајшим Нашим Царским покровитељством по достојанију служити. Како
год што у осталом височајшем Нашем достојинству пристоји, дати и свим оним
участија у височајшој Нашој Царској милости, који исто онаква свједочанства
честности и вјерности дају, то се и наша благонаклоност к' њему указала. Зато и
сљедством Нашег височајшег хатишерифа од 7. Ребјул-Јевеља ове 1246. године
обезбјеђено је Књажеско достоинство Србскога Народа реченому Књазу за
живота, а после Његове смрти прећи ће на најстаријега његовога сина, а по овом
на његова унука, и тим начином ограничава се оно у његовом семејству. У
случају обудовљенија Књажескога достоинства пак и по опредјељенијама
височајшег Нашег Царског хатишерифа, касајућег се уредба Народа, о коме је
рјеч, издаће се од Високе Наше Порте нови берат. По томе је височајшом
Нашом Царском вољом и сљедством избора Књажество ово вишепоменутому
милостивјејше даровано.
И зато смо издали срећни овај берат, и заповједамо: да честопоменути Књаз
Милош Обреновић по вишереченим условијама управља Књажеством
Сербијом; и да у свима случајима точно испуњује дужности вјерности и
правосудија, а особито на то да мотри и о том да се брине: да земљом управља,
подданике да брани, и сва мјестна дјела тако да води и уређује, како ће га и
остали чиновници и подданици такође признати за Књаза, од Нас височајше
постављенога; да се они у свим дјелима к' Њему обраћају; да све, што Он рекне,
слушају и по ономе се владају; и да рјечи Његове, које би се касале уредба
земаљски, содржани у овој височајшој Нашој заповјести, почитују и у дјејство
приводе; а Он са Своје стране, постојан на путу покорности, подврженија,
вјерности и честности, и сва усиловења к' томе употребљујући, да дужности
своје по височајшој Нашој Царској вољи испуњује, никад да не изоставља,
стање дјела земаљски, које би приведеније у дјејство нужно било, височајшему
Нашему Царскому престолу предлагати. Најпосле треба, да употребљујући сва
средства силе и власти, која му у руци стоје, у свим Њему наложеним, дјелима
измеђ остали особито о том усиљава се, да мјеру службе своје под височајшим
Нашим Царским покровитељством наврши; и зато не може се нико, ко био да
био, мјешати у дјела Књажества. Свак то да зна, и сви вјеру да имају
благородному овому и освећеному знаку:
По томе да се дјејствује.

(Цркву Св. Марка подигао је кнез Милош 1835. г. из заоставштине Лазара

Нанче, београдског трговца, родом из Катранице, у Јужној Србији. Црква је
подигнута близу хумке на којој је прочитан хатишериф из 1830. године. Важила
је као породична гробница Обреновића. У њој су сахрањени: кнез Милан
(старији Милошев син), Ана Јована Обреновића, Сергије син краља Милана,
краљ Александар и краљица Драга. У истој цркви сахрањен је и митрополит
Теодосије Мраовић – Мраша.)

После свих ових догађаја 1830. године, и после саопштених знаменитих

султанових уступака, настадоше у Србији нове тешкоће, како за уређење
државног пореза, тако и за остале државне установе. Ипак, још истог дана
готово све турске куће беху продате Србима, тапије пренете на нове
сопственике како пред српским судом тако и пред турским мешћемом. Могло се
на сигурно очекивати да ће се београдске ерлије иселити најдаље за десетак 15
дана. Али ту је кнез Милош, који је онако добро познавао Турке, учинио једну
погрешку, која је била врло кобна по својим последицама. Он се смиловао на
турске породице, да не путују по рђавом времену и проваљеним путевима и
допустио им је да остану у Београду до пролећа.
Међу тим се покварише добри одношаји између кнеза Милоша и везира
београдског. Хусеин-Паша, гледао је, по турскоме начину, да се и овом
приликом што више окористи, тражећи да му кнез Милош, и преко свих ранијих
издатих замашних бакшиша, изда још 250 000 гроша, близу 10 500 дуката у
злату. Кад је кнез Милош одбио овај захтев, онда је везир, увређен, наредио
Турцима, да своја продата непокретна имања не уступају Србима иако су новац
већ примили. У исто време Хусеин-Паша учини предлог Порти да се, до даље
наредбе, обустави извршење издатог хатишерифа, и да се уступљени окрузи не
предају Милошу, а београдске ерлије наговори да поднесу молбу султану, да се
не морају селити, јер се Београд, а нарочито турска махала, налази у шанчевима,
дакле припада граду, а они гарнизону.
Порта је то једва дочекала и настаде недогледна препирка између српске владе и
Турске о исељавању ерлија. Најзад Порта предложи кнезу Милошу, да ову
њихову распру поднесу покровитељу Србије цару Николи на оцену, па како он
пресуди онако нека буде. Милош је, наравно, једва дочекао таквог судију, који
га је само пре неколико месеци даровао драгоценом дуванкесом, јер се надао да
не може бити сумње, да ће руски цар на основу неоспорног јавног државног
права Србије, решити распру у српску корист.
Међутим, догодило се оно, што нико не би ни помислио. Цар Никола пресудио
је да Турци остану у Београду, а Султан је одмах најстрожије забранио
београдским ерлијама да изврше закључене продаје својих непокретних имања.
И тако благодарећи српском 'заштитнику', оста главна варош Србије у турским
рукама још пуних 37 година

Уступци, које је султан дао српском народу, и ако су привремено били

обустављени, дали су уверење Турцима, да је дошао крај њиховој управи у
Србији. С тога, Турци у шест уступљених нахија починише силна насиља, као
што се то може из следећег видети.
По попису, изведеном 1832. године, у нахији крушевачкој и срезовима
параћинском, ражањским и алексиначким, од 'знатнијих назначених зулума,
учињених од Турака Србима', догодила су се још и ова:
У Модрици, Јарабин спахија и Селим бег убили су Вула и Милутина Крстића,
зато што нису допустили, да по њиховиј заповести, 'свака кућа 100 посленика
даде'.
У Крушевцу, Бећир Врањалија, отео је жену Павлу, 'потурчио је и узео к' себи за
жену, поред све молбе целе чаршије, да то не чини'.
У Крушевцу, Карамуић потурчио је Живојинове 'две ћерке, и узео једну за себе,
а другу од 6 година, поклони брату Асану'.
У селу Легињу, Мехмед порежџија глобио је Маринка Крнића, са 30 гроша,
'само да му се жене прође'.
У селу Равње, Мифтар Коџа, из Високе, убио је Богдана, 'што му није дао да му
ћер осрамоти и к' томе узе наниз исте девојке од 200 гроша'.
У Пепељевцу, Ахмед бег, из Крушевца, 'осрамотио је жену Милетину, а њему
самом ударио 500 тољага од кога боја и данас човек на рукама пузи'.
У Шиљеговцу, Смака субаша 'глобио је Гаврила с 500 гроша, и за тим убио га,
да га не тужи'.
У Витановцу, Сејдименца 'био је Сокола секиром, такође и матер му и сестру,
од ког су боја годину дана лежали, поред тога глобио их са 100 гроша, 8 пчела и
1 јатаганом и 100 работника на годину узео; све зато што му нису дали девојку
осрамотити'.
У Мејдеву, Ахмет из Пребрезе био је Луку бирова и 'пребио му руку, што људе
није истерао на кулук'.
У Мутници, Азир из Ћуприје 'оте ћерку Симону потурчи је и узе за се'.
У Катуну, Ахмет спахија, 'глоби људе у стоки и смоку, узима 2 гр. 15 пара на
кудељу, при удаји девојке и чифт чарапа и 1 гр. даје 700 ока жита усејати, а по 2
кола дрва на кућу у Ниш доносити, при узимању десетка пребира снопове и
сламу у Ниш носе му а тако и другу рану; и како он тако и субаша дјевојке
бесчесте и срамоте'.
У селу Глободеру, Ишљам, субаша спахиски, 'осрамотио је девојче од 8 година,
и мајку трудну и спред и састраг, од ког су – срамоћења – обе, и мајка и ћерка
умрле, а муж жене и отац девојчета од покора удавио се'.
У Лазаревцу, Смака буљубаша ухвати Николу кнеза сеоског 'поводом што му се
није допао конак код њега, веза га за брк и привеза коњу за реп, па га вођаше
кроз село, да му бољи конак нађе, за тим заповеди му, да му нађе девојку од 12
година, да је осрамоти, које кад му не учини, а он му узе пусат иза појаса'.
У истом селу, Мехмед бег, пашин брат, 'на силу осрамоти Тодорову кћер'.
У Бивољу, Сердар субаша и арачлије, 'седе по три месеца дана о сеоском
трошку, часте се и пијанствују и девојке срамоте, а родитеље који им не би
девојке довели, на мртво име бију - к' томе арачлије по 12 гроша и 12 пара на
главу узимају, против сваког правила и заповести'.
У Адровцу, Селим бег Вренчевић 'потурчио је насилно 12 девојака и у свој
конак узео'.
У Адрансу, исти Селим бег 'убио је Живка Шарабуклића а сина му за тајни уд
обесио; - ћерку му запали и изгореше јој ноге до полак, зету му тури борину под
нокте, запали и изгореше му прсти'…*

Не дају се исписати сва насиља, која су спахије и читлук-сахибије у крушевачкој

нахији и срезовима алексиначком, ражањском и параћинском чинили сељацима.
Тамо су читлук-сахибије били лесковачки Арнаути који су, немајући над собом
енергичног управитеља, узурпирали многа села, где спахије нису биле јаке.
Тамо је сељак имао два господара: спахији је давао десетак, а читлук-сахибији
четвртину од усева, деветину од винограда и известан кулук, не рачунајући
друге незаконите захтеве, глобу и др.
Год. 1832. зулум спахијски и читлук-сахибијски дошао је до врхунца. Оно што
је народ највише дирало, то је било одвођење жена и девојака. Такав један
случај одвођења био је непосредан повод да се народ у крушевачкој нахији
дигне на оружје и ослободи ове срамне тираније.

----------------------------------------
* Оваквих страшних случајева што су заведени у нарочити списак, састављен на
измаку 1832. године, било је у крушевачкој нахији на броју 316. У срезу
алексиначком, ражањском и параћинском, а у другом списку, забележено је 451.
Спискове је саставио кнежев секретар Дим. Давидовић на српском и
француском језику, у канцеларији кнеза Милоша у Крагујевцу.

Је ли има истине у томе да је већина Турака који су харали Србијом, макар у то

устаничко и пост-устаничко доба били домаћи јањичари?
Јер, судећи по редовности силовања, ако су били етнички Турци, онда смо ми,
данашњи Срби, фактички Турци по генима.

Додуше, остаје за наду да нису сва силовања резултовала живим дететом...

Не већина већ готово сви 'Турци' и 'Арнаути' били су пореклом Срби и схватали
су Србију као своју очевину. Правих Турака Османлија у Србији било је мали
број и они су, валахи, за народ били 'смиље и босиље' према домаћим муртатима
и арсузима.

Што се тиче генетског наслеђа, из података којима располаже Друштво српско-

турског пријатељства, да у Турској данас живи око 12 милиона људи српског
порекла, може се извести закључак сасвим супротан од наведенe претпоставке.

Услед силних почињених зулума и насиља у именованим нахијама и срезовима,

Порта је добила више жалби од Срба из тих предела, које је поткрепио кнез
Милош и изјавио Порти, да не криви њега, ако се, због оваквих насиља, појави
устанак у тим крајевима, јер он то не може спречити, и ако је рад да се одржи
мир. Ове жалбе и изјаву кнежеву предали су Порти српски депутати, који су се
налазили у Цариграду. И Порта, да би повратила ред, послала је свог посланика
из Цариграда, Мустаф бега , 'ради извиђања бездјеља, чињеног Србима по
Крушевцу, Параћину, Ражњу и Алексинцу, и ради удовлетворенија обиђеним
људма'. Портин изасланик приспео је у Србију и јавио се кнезу Милошу у
Крагујевцу, 8. јануара 1833. године. Кад је кнез саслушао изасланика и примио
од њега писмо, послато од Великог везира и од српских депутата, одмах је о
томе, писмом од 8. јануара No 72, известио 'губернатора београдског' Јеврема
Обреновића, овако:
'Данас у икиндију дође ми један посланик по имену Мустафа, из Цариграда, и
донесе ми писма и од Реиз-Ефендије и од депутата. Пишу ми обоје, да се шиље
Мустафа овај ради извиђенија бездјеља Србима по Крушевцу, Параћину, Ражњу
и Алексинцу од Турака, и ради удовлетворенија обиђеним људма. Копију писма
депутатског прилажем вам на усмотреније, а и Реиз-Ефендино једнако је готово
с њиме.
Јављајући вам то, сообшчавам и ово, да ће исти Реиз-Ефендин посланик сутра
поћи и к Ч. нашем Везиру, и да Порта овом препоручује, да и он упути Мустафу
како ће дјело, поручено му свршити, и да се Ч. Везир са мном договори, како ће
поступити.
Того ради долазим и ја вама препоручити, да с Алексом отидете што пре, и ако
икако узможете, одма до Ч. Везира, и да му јавите за ово. И, будући да
злодјејанија турска нису само отимања, или силовања, него иј има од 10
различни струкаи по свој Крушевачкој нахији и по свим срезовима:
Параћинском, Ражањском и Алексиначком; те се она и не могу тако брзо
извидити. Него ја сам тога мњенија, да би најбоље било, да овај Реиз-Ефендин
посланик сједне у једну касабу или Крушевац, или Параћин, пак онде на ноге
нек све једног по једног испитује и суочава. Ту би и ја дао мог човека, као што
Порта налаже, а и Ч. Везир може дати свога, пак да сви заједно испитују. Ово је
моје мњеније, а ви изиштите и мњеније Ч. Везира.
Овом приликом јавите му и то, да му је сад прилика дошла, добити што и од они
крајева, ако им само учини доброту те Мустафу овог посовјетује, да човечество
гледа, и ако му понапред каже, да и он зна, да су заиста чињени зулуми по
њима. Ако ово добро учини реченим крајевима, ја ћу му од њи извадити 250
иљада гроша икрамије тако, да нико неће знати за њи, до мене, њега и вас'.

Два-три месеца пре него што је Мустафа бег стигао у Крагујевац десио се један
случај одвођења девојака, који је постао прави догађај. У питању је било нешто
свакидашње, али кад се и мали догађај одигра у згодном тренутку, он увек може
корисно да послужи. А Милошу је дошао као поручен.
Повод за подизање на оружје Срба из Крушевца и околине дали су богати и
обесни бегови Френчевићи, њих три брата: Селимбег, Зека и Смака, синови
бившег ајана крушевачког. Старином су били Срби, али потурчени. Живећи у
столици некадашњег српског цара Лазара, кога су издали, ситећи погледе своје
лепотама Темнића, Левче, Мораве и Ресаве, или дивећи се величини Копаоника,
поноситости Жељина, или плавилу Јастрепца, Френчевићи су хтели да имају
сваку лепоту коју произведе тај по природи срећни предео. Двојица браће
нарочито су се одликовали својим изгредима. Селим-бег, најстарији, био је
зликовац првог реда, његове отмице девојака и жена броје се на десетине. Из
самог села Адровца он је одвео дванаест девојака и потурчио их.
Почетком новембра 1832. два брата Френчевића оду у своје село Мозгово, у
срезу алексиначком, где су много пута банчили. Овом приликом за време рада у
њиховом винограду зграбе две девојке, Миљкану и Марију, две сестре од
стричева, кћери Јаћима и Стојана Гојковића, и на коњима силом одвуку их у
Алаџа-Хисар (Крушевац). Родитељи девојачки и други сељаци већ одавно
огорчени на зликовце одлучно устану против ове отмице и доставе то Милошу,
тражећи његову помоћ. Крушевачка чаршија, на само Срби него и Турци,
покушала је најпре посредовањем код бегова, али пошто је ово остало без
успеха, узнемирени Срби, који су већ били ступили у отворену побуну,
доставили су целу ствар кнезу Милошу, молећи га да и он помогне својим
заузимањем.
Извештен о отмици Милош одмах упути Милету Радојковића и Арсу
Андрејевића крушевачком ајану Хаки-бегу не би ли овај склонио бегове да
девојке врате кућама, и да му изјаве да ће се због тога тужити и даље. 27.
новембра Милета и Арса били су већ у Крушевцу. Ту су затекли устанике на
скупу, и чули су од њих изјаву: да оружја положити неће докле се год робље не
врати од Френчевића, и докле се Турци не иселе. 7. децембра дођу и мајке
отетих девојака Милети и Арси у Јасику, и кажу да јадне жртве жуде за
избављењем.
Ајан крушевачки, и ако није одобравао поступак Френчевића, на срећу, не смеде
ништа да учини против њих, јер су били сестрићи Исмаил паше лесковачког,
под чијом је управом био Крушевац. Бојећи се рђавих последица ако би према
њима заузео нарочит став, он само достави паши Милошеву тужбу.
Незадовољан одговором Хаки-беговим, Милош пошаље свог ћехају Аврама
Петронијевића у Битољ Емин-паши, сину великог везира Решид-паше, који је
замењивао оца као намесник румелијског валиса, тражећи да он одреди једнога
комесара који ће извидети сва насиља. У проласку кроз Лесковац Аврам се по
кнежевој заповести тужио на Френчевиће лично Исмаил-паши који му
равнодушно одговори: 'да су сестрићи његови пијанице и да им не може он
судити, нарочито сада како су у Ниш утекли'.
И заиста, чим су Френчевићи видели да је Милош слао Милету Радојковића у
Крушевац ајану, и претио да ће и даље тужити због исте ствари, видећи сем тога
огорчене сељаке како их дотад нису никад видели, они се поплаше и с девојкама
побегну у Ниш. Било је и крајње време, јер су Жупљани већ истерали из своје
средине сердара и остале Турке.

Како Хаки-бегово посредовање није дало повољних резултата, кнез Милош

поведе ствар даље. 8. децембра он упути из Крагујевца писмо устаницима, у
коме им је саветовао покорност и никакво истрчавање. Заиста ваше су патње
биле велике – писао је он у том писму – и треба желети да се њима једном крај
учини. 'Но не треба браћо, оружаном руком укидати зулуме, већ треба тужити се
вишој и царској власти на њих, а не сами себи накнаду да узимате. Зато и
шаљем посланике моје члена Суда Народног Србског Милету Радојковића и
надзиритеља двора мога Арсенија Андрејића к вама и советујем вас братски и
отечески да се оканете оружана дизања, но разиђите се сваки својој кући и
оправљајте дела ваша на миру, у Турке не дирајте ни најмање'…
Милош је тако морао говорити јавно, потајно, он је подстицао ватру. Арса и
Милета нису ишли да народ умирују, то је мисија о којој ће пред Турцима
говорити; тајно, они су имали задатак да народ потпаљују. Наложено им је још
да тако исто и са ражањским и алексиначким народом поступе, тј. да га побуне
и да пазе да се покрет не распростре на пределе на које Србија нема право.
Два-три дана после доласка Милошевих људи у крушевачку нахију дигне се
народ параћинског среза и упути Ражњу те и тај срез побуни. У Ражњу је било
60-70 турских коњаника који побегну у Лесковац. Из Ражња се уз велику вику,
дреку и псовку побуњеници крену к Алексинцу. Турци, видевши толику узбуну,
побегну испред народа у Ниш, неки пак склоне се чак у Лесковац.
И док се на једној страни ствар отмице девојака имала да се решава пред вишим
властима, на другој страни побуњеници су од Милоша добили упутство о томе
шта све треба да раде. И они су, пре свега, изабрали своје народне судије и
среске капетане.
За суд крушевачки били су изабрани: Јован Здравковић из Крушевца; Вучко
Мутавџић из Тобоца; Јаков Ђурђевић из Пасјака; Дмитар Илић из Осредака. У
козничком срезу, Илија Богосављевић из Кожетина. У средњем срезу, Веселин
Ћирковић из Пепељевца. У моравском срезу, Илија Павић из Трњана.
У суд параћински: Стојан Вељковић из Параћина; Стојан Јовановић из Лејша. У
Вилаету, Јован Вељковић из Параћина.
У суд ражањски: Миљко Штрбић из Омиловаца; Радосав Петковић из Ћићевца.
У Вилаету, Стојан Петровић из Ражња.
У суд алексиначки: Манојло Гокић из Алексинца; Јован Тривунац из
Суботинца. У Вилаету, Милојко Ивановић из Бована.
Ово бирање народних судија по датом упутству, значило је да кнез Милош није
ни имао намере за ма какво повлађивање Турцима, али је ипак свршену ствар
хтео да обуче у згодну форму. Он је остао доследан себи, као да се ни у шта не
меша, већ само мири народ, који, иначе, сам управља својом судбином. И када
су Параћинци у својој ревности установили прави суд, изрезали печат, и под
једно дрво наместили сто застрт сукном, Милош је писао Милети Радојковићу и
Милосаву Здравковићу да је још рано да се Турцима иде 'уз нос'.

Писмо кнеза Милоша

Кметовима, свештеницима и свему народу нахије крушевачке и срезова
алексиначког, параћинског и ражањског
У Крагујевцу 8. Декембра г. 1832. Nо 3494.

Из више представљенија видео сам, како сте се ви подизали на зулум, који

Турци у вашој (нахији или срезу) чине, а у исто време и то, да ви не идете ни на
цара, ни на везира, ни на царског забита. При томе дознао сам и то, да сте ви
согласно изабрали за членове суда… (по имену), а за капетане среске… (по
имену). И прво и друго ваше поступање морам одобрити, и за право и мудро
признати.
Надајући се, да ћете и совете писма мог к вама од 2. Декембра ове године под
Nо 3439 к срцу свом примити, не изостављам још ово напоменути вам:
Како сте сад сами себи и судије и капетане поставили то треба да их слушате и
да им се покоравате и чините, штогод вам кои од њи заповеди. Власт без
покорности оних кои су ју поставили, не значи ништа. Оканте се свеколици
пијанства, не скитајте се с чутурама, не убијајте људи, не арајте један другом
девојака, не дирајте у Турке. Ово су све богомрска дела, свако овако дело мора
суд, кои био да био, строго да суди и казни. Царско, везирско и забитско издаите
све на време и без роптања.
Судије пак и капетани, од вас постављени, само о том да настоје, да се мир,
тишина, и сваки поредак међу вама, у кућама, по путови и друмови на свадбама,
саборима и скупштинама, одрже; сваком беспристрасно да суде, доброг и слабог
од рђавог и насилног да бране, а ове последње да казне, сваког да поуче, сваком
да буду огледало у свему како би се млађи на њих могао угледати. Ако кои
Турчин има тужбу какву против Србина, немојте ви или ваше судије и капетани
да му суде, но договорте се и посаветујте с надлежним муселимом, муселими су
царски чиновници, њих се не оглушавајте!
Пак кад и ви и судије и капетани ваши будете овако поступали, онда уверени
будите, да ће се и царска милост над вама излити, и да ће вам и сам
премилостиви цар наш зулум скинути, на кои сте се дигли! И кои цару никако
није повољан, а друкчије ћете и себе и мене пред њим застидити, који сам се
њему за вас молио, друкчије ће вас се свак живи отрести, и оставити под онима,
под којима сте до јуче стењали, и против кои сте се дигли, пак би они после
топрв знали, како би с вама поступали, и до тога вас доводили да их слушате и
покоравате се. Само овако владајући се, као што сам мало више реко,
доказаћете, да нисте пошли на зло и у ајдучину, но да вам је само зло дојадило,
те оћете да га скинете.

Милош Обреновић, књаз Србски.

Кад су дошли у Ниш, Френчевићи преплашени од последица свога неваљалства,

потурче одмах обе девојке и изваде илам од нишког кадије да су девојке за њих
добровољно пошле, надајући се да тиме пресеку питање. Но, ништа им није
помогло. 'Илам нишког кадије, говорио је Милош, не сведочи ништа! Може се
добити за двадесет пара исто онако, као што се може и од нашег свештеника
добити известије'. У исто време, Милош поверљиво нареди да се имање
Френчевића опљачка и између народа подели.
По једном писму види се да је народ том приликом учинио неке изгреде, јер
Милош осуђује што су 'наводађаџију Френчевићева онако вукли, убијали,
вешали и на колац натакли'. 'Освета је нечовечна и иде Турцима уз нос', вели
Милош, и наређује да тело с коца скину и укопају.
Било је од велике важности какав ће бити резултат извиђања отмице. И у време
Дахија, а и после њих, испити су се чинили, и нигде се не показа, који му драго
Србин а још мање Србкиња, да су силом турску веру примили. Девојке су
морале пред београдским пашом и пред царским комесаром изјавити: јесу ли
потурчене на силу, или од своје драге воље? Бојати се било да се та ствар не
изметне наопако.
Ако кажу да су отете од родитеља, да су силом потурчене, и одведене у харем,
онда је очевидно да се такви поступци Турака не могу трпети, и српска се
захтевања морају једном уважити, те се отргнутих шест округа придружити
Србији. Ако ли, по несрећи, оне изјаве да силе није било, да оне и саме желе да
буду и остану Туркиње и жене Френчевића: онда је све пропало.
Услед тога Милош нареди да се њихове мајке састану на путу за Београд с њима
и да их одговарају да не остану у турској вери, да им обећају да ће их кнез узети
у заштиту и, не обазирући се на оно што је било, удати за добре људе.
Чим су оба Френчевића са својом мајком, отетим девојкама и послугом стигли
из Лесковца у Ражањ, они одмах буду опкољени од родбине отетих девојака.
Али покушаји рођака да се састану са њима, остали су безуспешни. Азис-ага,
баш-чауш београдског везира, који је Френчевиће водио из Лесковца, није
допустио тај састанак. У Јагодини, родбина потпомогнута искупљеним народом
учини нов покушај и услед тога изроди се неред, који се сврши тиме што су
Френчевићи морали попустити, да се девојке састану са мајкама. Али, оне,
кучке, обучене у свилу и кадиву, мажене и лагане беспосличким харемским
животом, не хтедоше ни да хају ни да чују савете, молбе, преклињања и плач
својих родитеља.

Крагујевац – Београд. Милош Обреновић Јеврему

24. јануар 1833. No 211.

Љубезни Брате Јевреме!

Кад су Вренчевићи, с отетим девојкама идући у Београд, били у Ражњу, хотеле

су мајке и сестре отети девојака, да се виде, прве с ћеркама а друге с сестрама
своим, но Вренчевићи нису им то допустили онде; и зато су мајке и сестре
речени отети девојака и даље амо за њима ишле, и кад су и Вренчевићи и они
дошли у Јагодину, опет су се они с отетим девојкама хотели видети. Аврам
Петронијевић и Милета Радојковић, кои су се онде догодили, казали су Амза-
Аги да допусти мајкама и сестрама видити се с отетим девојкама, кое и турска
вера дозвољава; но Вренчевићи нечекавши шта ће Амза-Ага изрећи на
Аврамово предложение, потегну сабље и полету на Народ кои се онде догодио,
вичући 'недајте за турску веру да се ђаурске жене виде с нашим женама'. И на
ове речи њине потргну пушке и ножеве и момци њини, и устреме се на наше
људе кои су онде били, и једнога ране сабљом. А наши људи видећи то, и бојећи
се оружием бранити се од њи, да се отуд неби кавга започела, дочепају мотке те
оне Вренчевићеве момке мало излупају и саставе мајке и сестре с отетим
девојкама, те се виде, и оданде сви скупа пођу даље. А ту је био и Амза-Ага
Бумбашир Ч. везира, очевидац тога дјела, кои може казати Ч. везиру, да је се ово
све овако догодило.
Тога ради јављам вами овај случај да знате, ако би вас Ч. везир запитао зато, да
му знате казати, и да неби он како другојачије о том увјерио се, као што ће да му
Вренчевићи, наравно, на своју ползу друкчије казивати. А кад су девојке, као
што кажу Вренчевићи, драговољно за њи отишле и потурчиле се, и кад они иду
за то дјело на испит царском суду, зашто бране девојачким мајкама и сестрама
састати се с њима, кад турска вера незабрањује ни рођеној туркињи, виђати се и
разговарати откривеним лицем, с христијанским женама.

24. Јануара 1833. Ваш искрени

брат
У Крагујевцу. No 221. Mилош
Обреновић
Књаз Србски

После три дана, 27. јануара, кнез Милош писмом под No 236, послао је своме
'Љубезном Брату Јеврему' следеће упутство:
'За обнадежити тога Реиз Ефендиног човека с нашом наклоношћу к њему, и да
би боље за ово дјело Вренчевића и отети девојака, по нашем желанију радио,
препоручујем да од А. Симића узмете 5000 гроша, и призвавши га к себи,
поднесете му иј од моје стране, као Харам параси; а кад дјело ово по нашем
желанију конечно буде, и поврати се овуда за Цариград, ондак, кажите му, да ћу
му ја моју још већу признателност указати.
Симић је отишао тамо, кои ће вам казати, шта сам му препоручио да Ч. везиру
обећате, ако учини да се Паша нишки промени, Крушевачка (буна) да се
оправда, а девојке да нам се поврате. За девојке заступите се како најбоље
можете, и најзад кажите Ч. везиру да Кајмакам Паша пише ми, да је наложено Ч.
везиру, да девојке, ако рекну да су отете и неће у турску веру, вруче вама, ако ли
рекну пак да оће турску веру, опет да се од Вренчевића одвоје, и на једно
опредјелитељно мјесто стоје, до друге заповјести. Даклем или овако рекле
девојке ил' онако, кажите Ч. везиру нека иј одвоји и преда мајкама, нека заједно
сједе, гди ће сједити до царског рјешенија. Тако ми пишу и депутати из
Цариграда, да им је од Порте и министра руског речено да ми јаве'.

У Паланци пак девојке буду сасвим одвојене од Турака, а кнез Милош дознавши
за то, нареди да им се каже са свим разговетно, да ће обе платити главом ако
почну говорити по Френчевићима и по Турцима. Ништа их неће заклонити од
српске сабље. Наћи ће се људи који ће отпаднице и у сред харема исећи на
комаде.
28. јануара, Јеврем Обреновић, писмом под No 54, у коме износи догађаје
почињући од 26. истог месеца, известио је кнеза да су девојке приспеле у
Београд и намештене код једне Српкиње (Пазарке) на конак. 'И будући, да сад
већ онако ние, као што сте ми напред за њи писали, већ да су девојке нашим
људима допраћене, то и незнам, шта ће Ч. везир одговорити, него, данас је
дошао и Алекса отуд, и вечерас је отишао Ч. везиру, и што буде говорио, то ћу у
писму, доставити Свјетлости Вашој'.

27. увече Алекса Симић отишао је Хусеин паши и саопштио му случај

догодивши се у Јагодини и Паланци, као што му је о томе усмено наложено, но
везир Симићу одговори овако:
- Барем немојте мене варати као малу децу с играчкама. Ја сам овде међу вама
шест година, и ја добро знам да овдашњи људи таково што несмеду учинити без
заповести Милош-Бегове, а особито, то је и осведочено да је све по његовој
заповести било, јербо су у Јагодини 2000 оружани Срба дочекали Вренчевиће,
кои се другојачије без заповести неби скупили, а исти људи казали су Милети
кад их је разгонио да Турке не бију 'зашто нас сада биеш и разгониш, кад си нам
мало пре заповедио да ово чинимо'. Амза ага каже да Селим бег није потегао
сабљу ни накога, но да му је један ваш момак силом извадио из каније, и однео.
После тога каже Амза ага, да је један високи пандур црни бркова у зеленом
шалу донео писмо у Паланку, и онде су га читали и девојке од њи узели, и
после, кад су у Гроцкој били, опет иј је задржавао капетан Голуб, да стоју онде
док и девојке, кое су биле натраг остале, приспу, па да иду с њима заједно,
говорећи им, да је така заповест Милош-Бегова. (Вренчевићи су ноћили у
Гроцкој, док су девојке са мајкама и сестрама ноћиле у Друговцу.) Сад преко
свега овог, кад чуе Девлет, да су девојке отете од Вренчевића, шта ће рећи?
Мени готово неостае чинити испит сверху девојака, јербо сте ви свршили шта
сте тели. Но опет ћу разговарати с бумбаширом Реиз Ефендиним, па ћу вам
сутра сообшчити, оћеду ли испитивати девојке, или ћеду пре писати за то
Девлету.

Милош, извештен о посети Симићевој везиру, писмом од 29. јануара No 242

издао је 'Господару Јеврему' нова упутства:
'Из писма вашег од 28. т. видио сам да су девојке и Вренчевићи приспјели у
Бјеоград, да сте девојке у гостионицу код Пазарке наместили, да је приспео и
Алекса, и шта је Ч. везир у призренију отимања исти девојака говорио. Ја хитам
с одговором и препоручујем вам, шта да одговорите Ч. везиру и Бумбаширу
Цариградлије у призренију тога, а, надам се да је досад и старши Симић тамо
приспјео с моим налогом, и ваљда је предупредио ублажити везира с моим
обећањима, ако до сада није, настојте нека се у дејство моја препорука приведе.
Видио сам шта је Ч. везир одговорио Алекси, када му је представио за случај
Јагодински и каква су извијања његова и његовог Амзи аге.
Препоручујем вам, да по пријатију овог писма одма к Ч. везиру отидете и
кажете му на све његове тужбе у смотренију случаја догодивши се у Јагодини и
Паланци, на кратко: Да су девојке из Мозгова Вренчевићима силом отете то је
познато свету. Да су потом мајке девојачке у Ниш одлазиле, да је Паша нишки с
кадиом призвао и девојке и мајке предасе питати јесул драговољно девојке за
Вренчиће пошле, и кад су оне потрчале у наручје мајчино, да је Паша нишки и
девојку једну и мајку песницом ударио те иј раздвоио и то је истина и то је
познато свету. По том да би Девлет ствар ову боље изсљедовао препоручио је на
Ч. нашега везира да доведе предасе и Вренчевиће и девојке и испит учини. Кад
је тако дакле заповеђено зашто би Амза ага и Вренчевићи са сватовима из Ниша
у Бјеоград ишао, и зашто би забрањивао мајкама и сестрама девојачким видети
се с њима још када су у Ражањ предањи изашли. Ја мислим да, кад је једна ствар
таква у распри, и кад је криминално преступљеније, требало је одма одвојити и
једну и другу страну, и недавати више Вренчевићима с девојкама виђати се до
суда, и да се девојкама укаже колико толико као од царске стране слобода, а не
насилије. Зар се тако суди, и зар тако оће Цар да се суди. При свем том да у
даљу распру неби упуштали се с Ч. везиром, рад будући да с њим будушче у
љубави заостанемо, кажите му од моје стране то: Вренчевићи су погрешили у
једном, а Срби су у другом. Везиру сад пак предстоји да за погрешку и од једног
и од другог своју џериму тражи. У турском обичају је заведено, да се погрешке
са новцима наплаћују, сад му је време да што откине и од Вренчевића и од
Србаља, пак најбоље би му било да тако и уради*. И ако му је воља, то и нека
учини овако као што му овде наводим, ако ли нектене, а оно одма пошљите
девојке овамо к мени, пак онда кажите Ч. везиру да ће девојке код мене бити до
даљег извиђања, а он и Бумбашир нека пишу што им драго, ја и волим да се
један пут око тога предузме један већи суд, те би бар раскрстили један с другим.
Кажите Ч. везиру да каже Амзи аги, кад је он прави посланик његов био и тако
послан по Вренчевића и девојке, зашто би вукао толику гунгулу за собом, и
зашто би у Багрдану за инат мајкама и сродницима девојачким подносивао све
ћуркове под девојке, и натеривао Вренчевића да иј ј..., у очиглед мајки и
сродника њини. Та добро што је изнео живу главу те му нису Срби још онда
посјекли, Срби кои за једини и цигли хрз немари све своје и сам себе жртвовати,
то је бар познато свету, и ово оћу да протестирате формално.
Што имате писати ми, до Среде сам овде, и можете ми послати писмо овамо до
ондај, сматрајући на време какоме могу стигнути, а после тога шиљите у
Пожаревац, куда у име Бога у Среду одавде полазим'.

----------------------------------------------
* У то време, отмица или силовање удате жене (или: девојке) сматрали су се за
нешто недозвољено, али ту се није радило о кривичним делима у смислу
данашњег поимања, него о повређеном праву власништва.
У очи овога дана тј. на дан 28. јануара 'при акшаму', приспео је у Београд Стојан
Симић са кнежевим писмом, и сутра дан, Јеврем, Алекса и Стојан посетили су
везира, и о овој посети Јеврем је истога дана писмом под No 58, послао кнезу
писмени извештај:
Пре акшама јуче овде приспе и Симић (Стојан) и са Алексом одемо Ч. везиру, и
кажем му све, како се сбило с девојкама, и увјеримо, да то није било по
заповести вашој, но да је морало бити недоуменијем они кои су послани, да
нешто сврше, а они одузели девојке од Турака, може бити, мислећи, да је то све
једно, или с Турцима ишле, или без Турака, свећеду опет у Београд доћи.
Кад је Ч. Везир све обширно разумео, онда је веровао, да се је овај случај
погрешком догодио, и одљутио се, и опет дошао на први пут к извиђању овог
дела. Каже: 'премда је било врло ружно учињено што су девојке одузете од
Вренчевића, зато опет за Милош-Бегов атар, ја ћу се старати, да то како замажем
и покријем, а девојке ћемо опет звати на испит, па ако и рекну, да ћеду остати
Туркиње, то ћу ја опет описати Девлету и учинити, да се врате натраг, узроком
што су 3 месеца код Вренчевића биле и тако даље. И ако нећете чекати од
Милош-Бега одговор на јутрошње писмо, а оно можете сутра на вече тај испит
почети, да се дело не задржава, и да татарина испраћам за Цариград с џевапом
овог дела'. А ми смо му казали, да ћемо причекати одговор од Вас, и тако сад на
то очекивамо, да се испит девојака почне…
Ч. везир Вас поздравља, да би час пре по татарину Вашем послали у Цариград
Тефтер од тужбе Крушевачког, Параћинског, Ражањског и Алексиначког
Народа, да се ствар не задржава, јербо је он свога татарина за тај посао јошт у
понедељак отправио, и јавио, да ћеду се за тужбе известити из тефтера, кои им
Ви шаљете…
Синоћ, пошто смо изишли од Везира, били смо и код Реиз-Ефендиног човека, и
казали му, да се је ова ствар погрешком догодила, и он сам признае, да се
таковом чему по заповести Ваше Светлости, неби надао, и да није ни веровао, да
је то по Вашој заповести било…

У оваквим приликама резултат суђења могао се мирно чекати. Кнез Милош,

писмом од 30. јануара Nо 249, изјавио је Јеврему своје потпуно задовољство на
постигнутом успеху, и одобрио да се испитивање девоjака предузме. Писмо
кнежево гласи:

Из писма Вашега од 29. т. No 58. видио сам са удовољством, да се Ч. везир по

доласку Симићевом опет отсрдио, и да ће се по томе старати, погрешку Срба
наши, коју су у Јагодини и Паланци учинили, загладити. Сообшчавајући Вам
моје пуно задовољствона свима поступцима Вашима и Алексиним у истом
предмету, препоручујем, да Ч. везира поздравите, да слободно с девојкама испит
предузме, и онако поступи, како најбоље зна, да ће жељи нашој моћи
соовјетствовати, ви пак, присуствујући при испиту, настојте да испит на нашу
ползу испадне, и неизоставите извешћавати ме о свему, шта се ради, и шта
девојке возражавају.
Што се шиљања тефтера тиче, за које Ч. везир вели, да се час пре у Цариград
оправе: то дојако због млоги остали послова није могло бити; но преко-сутра ћу
у Пожаревац поћи гди ћу у четвртак приспјети. А тај исти дан желим и Симића
у Пожаревцу затећи, да га одма у петак у Јагодину пошљем, да се ту с
Давидовићем кои ће исти дан овдавде тамо поћи и на Симића почекати, састане
и одатле у друштву пут предузму. Кажите дакле Симићу, да се спреми, и у
четвртак овај у Пожаревац дође, како ће одма у петак у Јагодину поћи и с
Давидовићем одатле пут у Цариград предузети. Од ови хатова, које ми је Ага-
паша на дар послао, рад сам вам једног на дар послати, и зато вам препоручујем,
да ког поузданог човека амо пошаљете, по ком ћу вам га послати; ако се ја овде
не тревим, оставићу налог Амиџи, да Вам га пошље.

Сутра дан, 31. јануара, везир је београдски учинио ислеђење над отетим
девојкама и окривљеним Френчевићима изрекао пресуду. О овоме догађају
Јеврем Обреновић, у чијем је присуству испит и пресуђeње извршено, поднео је
кнезу Милошу писмени извештај, који је гласио:

Ваша Свјетлост
Свемилостивјејши Государју!

У јучерашњем писму мом под No 61. покорњејше јавио сам Вашој Свјетлости,
да ћемо вечерас водити девојке Ч. везиру, на испит. После тога послао сам
Алексу Ч. везиру да опредјеле време, у кое ћемо с девојкама бити онамо, и тако
Ч. везир опредјели, да буде испит данас пре акшама у 9 сати, и обећа, да ће нам
послати Тугџи-башу свога, да нас зовне кад време буде. Међу тим, данас пре
него што је било време да ми пођемо Ч. везиру, примим и друго
високопочитаемо писмо Ваше од 30. т. м. под No 249. у ком ми изјављујете
задовољство Ваше о преговорима моим с Ч. везиром, на кое Вам ја
всепокорњејше љубим руку. По том приспје време полазску, и Тугџи-баша нам
дође, да нас позове; ја с Симићем и с Алексом пођем управо у Град, а Тугџи-
башу пошљем с Марком Буљубашом и с два пандура, да поведу девојке од
Пазарке, кои су за нама на 50 кораци приступали, и тако одемо у Град, гди се је
било множество Турака скупило. Уђемо у собу к везиру, гди је био кадиа и Реиз
Ефендин Бумбашир, како поседамо одма запита везир Осман Бега, млађег
Вренчевића (јербо је старији Селим Бег полудио, па га нису ни звали): Јесу ли
они силом узели и потурчили оне девојке. Или је то с њином драгом вољом
било? Он одговори, да они немају власт што силом чинити, но да су девојке с
њима у договору биле и драговољно за њи пошле и потурчиле се. После се
окрене везир к девојкама, и пита иј преко толмачлука едног Гаваза његовог кои
зна Бугарски: Јесу ли оне добром вољом за Вренчевиће отишле и потурчиле се,
или су иј Вренчевићи силом отели и потурчили? Девојке, прво одреку, а друго
посведоче, с додатком, да иј пре тога нису никад ни видиле, нити оне знаду да
су потурчене 'казаше нам веле по једно име турско, кое ми нисмо ни упамтиле,
но ми знамо, да је нама име: једној Миљкана а другој Мариа'. После тога опет за
потврдити Суд, питао иј је Ч. везир, јесу ли оне сад Туркиње, или Христијанке?
и оне одговоре, да су Христијанке, и да нећеду бити Туркиње, макар иј на
парчета секли.
После окрене се везир кадији и рекне му: 'Е! Јефендиј! сад оне, по њиовом
собственом одговору и признатељности јесу Христијанке'. Кадиа одговори: да је
то тако. И одма Ч. везир рекне нам, да иј узмемо к себи и водимо у конак. И
тако, ја опет с Тугџи-башом и Марком Буљубашом и пандурима, пошљемо
девојке на њин конак, а ми останемо јошт код везира. Но будући да се чибук не
пуши, нит се кафа пие, а никаква другог разговора нисмо имали с везиром, зато
и ми одма пођемо за њима кући и стигнемо иј на Кали-Мегдану; и пошто дођем
кући, дам иј дозвати себи у конак, као опет повраћене у нашу веру, и мислим, да
иј преместим у Стари конак да пребуду код нас, док од Ваше Свјетлости
заповјест дође, куда ћемо иј послати? С девојкама ишли су у град и родитељи,
браћа и сестре њине, само нису у собу к везиру улазили на Мурафу; окром
девојке отете с ове стране, а с Турске стране млађи брат Вренчевић Осман Бег.
У овом случају Тугџи-баша нас је искрено и својски послужио, и кад смо се
вратили из града с девојкама, ја сам му дао 300 гроша, као амам-параси, и
заслужује и више; зато молим, да га не заборавите с наградом.
Не могу Вам казати, којико је множество света устало на ноге, да види, шта ће
бити с девојкама? У Граду по бедемима, по капијама а највише на диванани
везирској, куд смо к њему пролазили, било је множество Турака, а по Кали-
Мегдану, и по чаршијама на раскршћама опет множество Христијана! Први су
пљували на млађег Вренчевића, кад је изишао од везира с суочења, зашто је
оваки белај на себе навукао, видећи, да девојке нису особите лепоте, а други су
скакали од радости, кад су видили, да су девојке опет у своју веру повратиле се.
Вренчевића одма с испита одвели су у апс с четири Гаваза, а још пре им је везир
одузео пусат, како је чуо, да је онај старији с памети сврнуо.
На хату, ког ми Свјетлост Ваша дае, покорњејше вам благодарим и љубим
отеческу руку на милости Вашој, кое ме удостојавате; а за њега послаћу момка у
Крагујевац, како сте ми благоволели заповедити.
Препоручујем се међу тим отеческом благоволенију Вашем. Остајем и Јесам
Ваше Свјетлости

всепокорњејши брат и слуга

Јеврем Обреновић

31. Јануарија 1833. года

У Београду No 62.

По пријему овога писма, кнез је 1. фебруара наредио Јеврему, да, у знак

признања, преда везиру 25 000 гроша. И Јеврем је овај налог одмах испунио, и
известио кнеза 3. фебруара под No 65.
'Јуче примио сам два високопочитаема писма Ваше Свјетлости, од 1. т. м. под
No 267 и 269 и синоћ одма отишао сам Ч. везиру те му предао 25 хиљада гроша,
и казао сам му све препоруке Ваше кое ми налажете. Ч. везиру било је веома
мило што сте Ви толико задовољни с овом услугом његовом у призренију
повратка девојака и благодари Вам на овим новцима кое сте му послали.
Тугџи-башу нисам јуче видио, но кад га видим изручићу му поздравље Ваше и
казати му, да ће те му послати једног доброг коња на дар.
Девојке с фамилијом њином данас спремам, да иј одавде испратим тамо к Вашој
Свјетлости, шиљући с њима и Цвјетка Рајовића, да иј тамо допрати, као што сте
ми милостиво заповедили. Овдашње Обшчество видећи девојке повраћене опет
у нашу веру, принели су им дарове, од кои овде прилажем списак и кое ћеду оне
с собом понети тамо, гди Вам иј Цвјетко може све показати, да иј видите'.
Приложени списак гласи:
'Нота ствари даровани девојкама од Обшчества Београдског:
2 фистана, 2 антерије дугачке, 2 антерије кратке, 2 јелека кратка, 2 шкуртељке
дугачке, 2 шкуртељке дугачке, 2 пара кошуља, 8 аршина валеза за гаће, 2
учкура, 4 шамие, 4 шамие за њине сестре, 2 кушака, 2 мараме свилене за врат, 2
мараме памучне за њине матере, 2 пара штримфле, 4 феса, 2 пара ципела, 4 пара
јемелие за њине мајке и сестре, 1 бошча за аљине, и 1 сандук коморански за
аљине'.

Истога дана, 3. фебруара, Јеврем је, на двојим колима, испратио девојке.

Миљкану и Марију, са родбином њиховом у Пожаревац кнезу, где су неколико
дана биле његове гошће, а при одласку кући кнез и кнегиња Љубица богато су
их обдарили новцем и разним поклонима у вредности од око 5 000 гроша.
Њихов трошак у београдској гостионици код Пазарке, 425 гроша, платила је
Државна благајна.

Један извештај означава као вође побуне у крушевачкој нахији и околним

срезовима некога распопа Ђуру и буљубашу Јована, који су одмах у почетку
послали изасланике Милошу и затражили његову помоћ. Нажалост, од тога их
времена не срећемо ни у каквим државним и народним пословима; не видимо их
ни у каквим догађајима, па шта више ни помена никаква немамо о њима. Но,
било како му драго, осуда Вренчевића је значила да је буна била оправдана.
После оваквог исхода спора одселе се и заостали Турци из Параћина,
Алексинца, Ражња и Крушевца даље на југ. Милош пак богато обдари Хусеин-
пашу. Место обећаних 25 000 дао му је 50 000 гроша, желећи тиме да придобије
његову наклоност као будућег румелијског валиса за решење питања о
границама, и за збацивање Махмуд-паше нишког, тј. да би намештење на
његово место могао добити Х. Алија, који је Милошу био по вољи. 'Баш се
Милош Бегу врло допала ова пресуда моја, те ми удвојава свој подарак' - рекао
је везир и обећао, да ће у својим 'предложенијама к Девлету у овом дјелу до
Бајрама изводити татарина свога за Цариград'.
Милош није заборавио при обдаривању ни кадију, па ни Тугџи-башу везировог.
Портин изасланик сем поклона од Милоша добио је, на своје потраживање, и
велику 'бумбаширију' од Вренчевића, јер су били богати људи.

Месец дана пре почетка овога суђења, почеле су аустријске пограничне власти
јављати о потајном наоружавању народа у Србији, које је имало да буде готово
до месеца марта. Према једном извештају, Милош је наредио да је сваки Србин
по цену тешких казни дужан набавити себи пушку. Поводом тога настало је
куповање оружја у Аустрији, које се плаћало много више него што вреди.
Аустријске пограничне власти наслућивале су да прави узрок овог наоружања
може бити у некој потајној намери кнеза Милоша против султана у вези с
тадашњим врењем у народу, док су други ту намеру још јасније тумачили тиме,
да Срби хоће силом оружја да заузму нахије које припадају Србији. Тих дана, на
скупштини судија и капетана одржаној у Крагујевцу, Милош је истакао да
постоји бојазан од упада Турака и Арнаута у побуњене крајеве. Али је исто тако
постојала решеност да се ти крајеви заштите с оружјем у рукама. Аустрија,
добивши овакав извештај о циљу оружања у Србији, није спречавала продају
оружја и одобрила је главним командама у Петроварадину и Темишвару да све
непотрбно и застарело оружје из слагалишта могу продати за готов новац.
Опет, дакле, није могло без крви.
У исто време кад су Вренчевићи долазили на суд, тј. 23. јануара 1933. године,
Милош је био сазвао скупштину судија и капетана да чује њихово мишљење о
догађајима у отргнутим пределима, да се обавести о народном мишљењу и да
им изложи стање преговора у Цариграду. Скупштина је држана у Крагујевцу и
отворена је читањем кнежеве беседе y којој je Милош изнео шта je све рађено по
поменутим питањима до тога тренутка.
Негодовање скупштине било je велико, нарочито кад je Милош изнео
прикупљене податке о злочинима и свирепствима која су y последње време
извршили Турци y крајевима који је требало да буду присаједињени. Милош je
отворено поставио питање: шта да ce ради ако ce та свирепства буду и даље
догађала и ако Порта настави са отезањем предаје области. Тражио je да му
скупштина даде своје писмено мишљење о томе, какво би држање требало
заузети и шта би требало учинити.
На ово тражење Кнеза скупштинари су дали одговоре, било y групама по
нахијама, било појединце.
Чланови Народног суда били су мишљења да ce области не заузимају и да ce
чека решење Порте и Русије о њима, али само y томе случају ако Турци не би
напали на побуњенике. Ако Турци насрну на те крајеве, треба их заштитити
оружјем.
Димитрије Давидовић, који je добро познавао ток преговора о народним
пословима, предлагао je да ce области одмах заузму, јер je чекање некорисно.
Алекса Симић, Милошев базрђан-баша у Београду, предлагао je да ce
побуњеним крајевима само y томе случају пружи оружана помоћ ако смо
сигурни да ниједно своје право нећемо изгубити.
Прота Матеја Ненадовић, који је оседео у народним пословима и био пун
искуства, био је од прилике истог мишљења. Сматрао je да браћи треба притећи
y помоћ само y случају ако смо сигурни да нећемо изгубити ниједну крваво
стечену народну тековину, иначе не. Међутим, побуњенике треба за то време
помоћи новцем, храном и муницијом и заузимањем код Порте и Русије.
Аврам Петронијевић, који ће само после неколико месеци бити примљен y
аудијенцију код султана као 'јелчија', дакле представник стране државе код
султана, био je за скроз револуционарну политику. Побуњене крајеве треба
просто заузети војском и топовима, онако као што је означено на Коцебуовој
карти, a Порту ставити пред свршен чин. Ако би ce Турска усудила да
интервенише војском, треба ce одупрети и изазвати буну y околним пашалуцима
y којима живе Срби. Не треба се држати само у ставу одбране већ послати људе
у све суседне турске покрајине, па нека једни буне Херцеговину, други Босну,
трећи нишки, лесковачки, врањски, скопљански, ћустендилски, софијски,
пиротски и видински крај. 'Ја ћу са још оваким браћама, који хоће као ја, по
могућству своме, свуда трчати и мутити, а Светлост Ваша, нека само нужну
помоћ доставља'. Петронијевић не сумња у успех и нада се да ће ово бацити
Порту у исту онаку забуну, у којој се налази због египатског паше.
Кнез Милош сложио ce са мишљењем већине, т.ј. да ce не треба замерати ни
Русији ни Порти превременим заузимањем предела. Но да би ce ток послова
убрзао, предложио je cкупштини да из своје средине изабере два депутата који
ће отпутовати y Цариград да Порти предају мемоар о страшном стању y
отргнутим областима и траже њихово брзо и потпуно присаједињење Србији.
Као лица довољно посвећена у преговоре, Скупштина је за изасланике одредила
Стојана Симића, члана Народног Суда и Димитрија Давидовића, секретара
кнежеве канцеларије.

Порта лепо прими Симића и Давидовића. Реис-ефендија, проучивши преглед

злочинства и изгреда у побуњеним крајевима, није могао да се не зачуди
арнаутским свирепстима. Нарочито га је запрепастила окрутност Селим-бега
Вренчевића над Живком Шаробуклићем из Адровца, његовом женом, сином и
снахом. Реис-ефендија само је 'ширио руке и позивао више пута Бога у помоћ,
гнушајући се и слушати таква безчовечија'. Изгледало је да је сасвим на страни
Срба. Депутати, да би га придобили што више, правили су ми 'комплименте и
сугребе', што су боље могли, више пута су га у ногу пољубили у име Милошево
и народно. Но, према изјавама Реис-ефендијиним било би врло погрешно
чинити закључке о крајњим намерама и гледиштима Дивана. За српско питање
главно је било оно што ће рећи и радити руски посланик у Цариграду, гроф
Бутењев Аполинарије Петрович.

Портина предусретљивост према Србији може се објаснити њеним тешким

положајем те зиме (1832/33). У рату са Мухамед Алијем, у битци код Коње, у
Малој Азији, уништена је и последња њена војска, а сам велики везир Решид-
паша био је заробљен 21. децембра 1832. Сада је победиоцу стајао пут у
Цариград отворен. У тако очајном стању, Турска се бацила у наручје своме
вековном непријатељу, Русији, и примила помоћ од ње, само да се спасе
пропасти. Овакав свемоћни утицај Русије у Цариграду изазвао је суревњивост
западних сила, нарочито Француске, које су похитале да код Мухамед Алије
посредују за мир, само да би Турску отргле из наручја Русије. Мир је најзад
уговорен и потписан у Ћутаји 4. маја 1833. године.

(Мухамед Али Египатски /4. март 1769 - 2. август 1849./ био је Албанац који се
успео до позиције Валије Египатског ејалета и самопрогласио кедивом Египта и
Судана. Управљао је Египтом од 1805. године до своје смрти. Оснивач је
династије Мухамед Али која је Египтом владала до револуције 1952. године.)

Захваљујући овом посредовању Порта је испливала из тешке опасности у којој

је била запала. Одмах после тога почела је поново правити тешкоће у питању о
повратку нахија. Баш кад су депутати стигли у Цариград, Милош добије писмо
од Бутењева у коме тражи од њега да стишава духове у побуњеним крајевима и
да их опомиње на покорност. Ово га јако наљути, учини му се да је Бутењев
пристрасан, да говори у корист Турака, и одмах похита да прошири упутства
Симићева и Давидовићева.
Милоша је нарочито љутило што је Бутењев саветовао као увек стрпљиво
очекивање свршетка преговора и што је казао да је Порта дознала са
'справедљивим прискорбијем' нереде који су се десили у суседству Србије, што
најзад само о Србима говори као о покретачима буна а не и о Турцима (Бутењев
овде мисли на покрет Хусеин-капетана Градачевића у Босни). 'Зар тај народ,
писао је од прилике Милош депутатима, није годинама сносио неописана турска
насиља, не пуштајући ни уздаха; зар тај народ није име човечества са себе
скинуо и безсловесном скоту подобно са свим згазити се дао? Најзад у крајњем
очајању дигао се против насилника а не и против султана! Русија место да
натера Порту да своје обавезе испуни, попушта њеном извијању, саветује мир и
продужава у недоглед бескорисне преговоре. Најзад, шта тражи Србија од
Русије? Тражи оно што је за њу зајемчено Букурешким Миром, а то је пак цена
којом је Русија платила савезништво Србије и њену оданост што се није хтела
помирити с Портом, која им је нудила већа права, него што данас иштемо.
Сербија је једанпут непријатељством Русије прама Порти била порабошчена,
нека је и други пут због пријатељства и вернога сојуза истога двора с Портом
поработи се. Ако се она при томе покровитељства свога пред лицем Европе не
постиди, ја се с народом нећу имати чега постидети. Пушку по среди пак с
народом и пред народом… да идем куд он пође'.
Милош је био уверења да та хладноћа према Србима није последица воље цара
Николаја и 'правих великодушних Руса', већ је то резултат попуштања 'мнимих
и назови Руса', који 'тражећи странпутице к слави и задобијенију страних ордена
у другом смислу вољу Императорову испуњавају'.

Прилике у Цариграду, међутим, нису биле такве да би Симић и Давидовић

могли обрлатити Бутењева српским пословима. У време њихова доласка пада
најживља дипломатска борба између Бутењева и адмирала Русена, француског
посланика, који је интригирао да се руска флота која је дошла у Цариград, у
помоћ султану против Мухамед-Алије, врати у Одесу.
Бутењев је истина, по њиховом доласку, проучио сва акта која се односе на
побуњене крајеве; говорио је о томе Реис-ефендији, колико су прилике
допуштале, али је депутате могао примити тек 15-ог марта да им изложи
положај српског питања. Тада су му отишли Лазар Тодоровић и Дим.
Давидовић, јер је Ст. Симић био болестан. Давидовић, који је од свога доласка
уграбио раније неколико тренутака да се с Бутењевом разговара о својој мисији,
био се овом приликом добро 'наоштрио'. Четири дана раније депутати су били
добили од Милоша ново писмо у коме извештава њих и посланство о својој
намери да пошаље депутацију у Петроград, пошто је то једини начин да се
народ смири и одржи у покорности.
Кад су 15-ог марта Л. Тодоровић и Д. Давидовић отишли у посланство, Бутењев
изађе пред њих збуњен и усплахирен. 'Уверавам вас, каже им он, да опстанак
Порте само о концу виси, једино Божји промисао ако је спасе. И Кнез и ви
пишите, молите и чините представке за ваша дела! Но место сваког одговора на
сва писма и на све те представке нека вам ово служи: сад није време ни мислити
о томе а камо ли радити на њима. Србија је сада једна капља у океану; океан се
узмутио; океан треба стишати и капљи ће добро бити. Не стиша ли се океан и
капља ће бити прогутана! Сва Европа се усколебала и стоји у пламену, не знамо
где нам је глава'.
Ипак, под притиском депутата и по своме обећању Бутењев није губио из вида
српско питање; он је увек говорио на Порти о потреби да се оно што пре скине с
дневног реда. 27-ог марта добио је упутства у томе смислу и од руског
министарства. Писмо Милошево од 31-ог јануара писано грофу Неселроде
постигло је оно што се њиме хтело; Бутењеву је наређено да, чим Порта мало
одахне од египатских послова, одмах предузме ограничење Србије.

У толико је веће било Милошево разочарање кад је 14-ог априла добио вест да
је нови београдски везир, Веџих-паша, добио из Цариграда харачке бошче за
Београдски Пашалук. Онда, дакле, кад је Реис-ефендија уверавао депутате да ће
се српски послови свршити, кад је то исто Бутењев тврдио, Порта шаље у
Србију харачке бошче и тиме очевидно доказује да неће промену стања у њој.
Милош је писао депутатима: 'Кажите господину посланику да ни један минут
дуже нећу бити у стрпјенију. Обећани минут, у ком је дела наша предузети
обећао, прошао је; нек иј свршује ил ја устајем на оружје. Та нисмо ми најзадњи,
подли народ да се толико вортати дамо. Народ је храбар и мужествен, ја сам
засведочио да сам духа војена. С истом храбрости, неустрашимости и
постојанством духа, с којим сам дело избавленија отечества предузео, знаћу га
ја и срећном привести оконченију'.
Милош је претио да ће као Мехмед Алија 'из логора' с Портом дела расправљати
и да ће код Ниша стати с оноликом силом, колику је Ибрахим код Ћутаје Порти
противположио. 'К томе од Босне, Херцеговине, Црне Горе, Арбаније и
Бугарске, долазе ми посланици и гласови да је све радо са мном пристати и
сојединити се. На све ове стране послаћу моје људе и приуготовићу ји к
востанију. Нећу се ја више руској политици на жертву приносити. Да знам да ће
ме овај корак отечества, достоинства, и самога живота мога стати, нећу од њега
одступити'.
Тако је Милош најзад био решио да се лати оних мера, које су о јануарској
скупштини саветовали Давидовић и Петронијевић, тј. да треба насилно
извршити хатишериф, пошто Порта то неће добровољно да учини и пошто
Русија не може да нађе начина да је на то натера. 'Биће, дакле, писао је Милош,
као и са Мухамед Алијом: што је узео - задржао; што искао, дали му, пак се лепо
мир закључио'.
Српски депутати у Цариграду за своју личну слободу нису се много бојали. 'Ви
гледајте само, поручивали су они Милошу, ваша посла и како је боље и
полезније по народ и отечество, а о нама не имајте попеченија ни најмање.
Толико година овде као у апсу седимо. Симић се већ навикао бивати бијеним,
безчашћеним и хапшеним по Цариграду'. Давидовић је писао да је увек желео
принети живот на олтар отечества, па да се за њега може рећи: 'баш је био сав
Србин'! Своју породицу остављао је у аманет Милошу. Симић се у свом писму
шаљиво опрашта с Аврамом: 'Збогом браћо драга, одосмо без трага. Симић ће
вам скоро погинути, побро'! (Ово писмо од 4-ог маја било је намењено Милошу,
али како су у њему била 'мненија којекаква', то је остављено Авраму да он
Милошу прочита, јер се то сматрало за 'учтивије'.)
Но, било како му недраго, кад су Симић и Давидовић овако писали и храбрили
Милоша да дигне буну у отргнутим пределима, то је већ био свршен чин.

Међу тим је видински везир, Хусеин-паша (познат иначе под именом 'Ага паша
- укротитељ јаничара'), знајући да Турци морају одлазити, почео повећавати
дотадашње намете и ударати нове. Нарочито су били тешки намети на стоку у
Црној Реци. Зато су се сеоски кметови почели договарати да неколико
виђенијих људи и кнезова оду муселиму у Зајечар и да га замоле, у име народа,
да не удара те порезе, против закона. Међу њима били су: оборкнез Сима
Николић из Зајечара, Милета Карабаш из Кривог Вира, трговац Станисaв Н. из
Планинице и други. Муселим заповеди да се људи, који су ми били дошли,
отерају батинама од његовога конака, а неке од њих окује и баци у тамницу. Тај
поступак изазва у целом Тимочком крају огорчење; узбуни се сав народ, и на
скупу, 27. априла, Црноречани се договоре, да иду народски, сви до једнога
муселиму, и да траже, да пусти кнезове. На чело народа ставио се Станислав
Јовановић из Планинице.
Неколико дана раније тј. 20-ог априла Милош је издао наредбу, преко Милете
Радојковића, своме поверенику, Николи из Рсовца, да дигне народ бањског
среза. Никола, чим се врати у своје место са састанка са Радојковићем, дигне 26-
ог априла увече цео Сврљиг на оружје. Један се део побуњеника упути
Гургусовцу, а други Соко Бањи и пођу на Грамаду да пазе да Турци отуда на
њих не ударе. Сутрадан, као што је речено, дигне се Црна Река.
Побуна се распростирала необичном брзином. Сврљижанима се придружи
народ гургусовачког краја, Црноречанима Зајечарци. Кад Крајинци чују за ово,
њих 4000 сиђу у Сиколе, под Дели-Јованом, 29-ог априла и 30-ог крену за
Неготин, одакле је народ већ био истерао Абдул агу, војводу неготинског.
Народ је био наоружан секирама и батинама; у целој Крајини није било више од
50 пушака, а међу бунтовницима било је жена и деце – устала је кука и мотика
да стресе вековне синџире.
И Милош није оклевао. Он нареди да се побуњеном народу прискочи у помоћ
војском и муницијом. За сваки побуњени крај одредио је по једног капетана с
извесним бројем оружаних људи; над свима је био командант Милета
Радојковић. За сваки случај Милош је наредио и осталим капетанима да војску
држе у приправности да пође на прву заповест где буде устребало. У исто време,
1-ог маја, упутио је побуњеном народу прокламацију, употребивши исту
умешност као при побуни у крушевачкој нахији. 'Познато је мени, писао је
Милош народу, да се ви нисте дигли на цара нашег, кога је једина жеља да се
никоме у царству зло не чини, него сте устали на зулумћаре који, противу
царске воље, сиротињу угњетавају, глобе и муче'…

Побуњеници, будући слабо наоружани, успели су да отерају Турке још само из

Зајечара, док су их у Гургусовцу и Бањи држали више или мање опкољене. На
Гургусовац народ су предводили Капетан Голуб из Јошанице (бањске), Радојко
Сајтар из Преконоге и Тодор Ђорђевић, кога је кнез Милош из Свилајинца
упутио – да тако кажемо, дигне народ на Гургусовац – без оружја, без икакве
спреме. Једва ако је десети носио по један пиштољ за појасом, или какву зарђалу
шишану. Већина их је била наоружана секирама и тољагама, кад су пошли да
освоје град. Турци су испрва мирно посматрали гомилу народа, али кад се већ
беше приближила граду, они заузеше мазгале и спремише се на отпор. Најпре су
дозивали гласно поједине из гомиле, саветујући их да се разиђу. 'Немој рајо
тако. На кога си се дигла. Можемо се и мирно договорити, ако је воља царска и
коџа Милоша да идемо'… Али раја, којој све беше дозлогрдило, није хтела ни
да чује Турке, већ почеше појединци да их руже погрдним изразима. Па онда,
пошто опколише Турке у граду, стадоше поганити водовод, који је снабдевао
град водом и спремати се за напад.
Турци још један пут покушаше да саветују народ, да не гине лудо и да се разиђе.
Но уместо тога, један из гомиле потегне из шишане и убије једног Турчина, који
се беше иза бедема надвирио. Турци онда оспу неколико плутона у гомилу и
убију четворицу Срба а неколико ране. И гомила народа, видећи, тада, да се без
оружја не може отимати град, разиђе се, а српско становништво побегне из
вароши све до Саставца.

Избегли зајечарски Турци су међу тим само прешли Тимок и утврдили се код
Великог Извора, очекујући да им видински паша пошаље низаме у помоћ. Кад
им је стигла тражена помоћ из Видина, позову они Србе санћим на договор, и
ови, њих до три хиљаде, пођу готово без оружја на Тимок, 1-ог маја. Ту дође до
оштрих речи са Турцима, те Турци избаце један топ преко глава устаника, да их
заплаше и склоне на предају. На то Станислав из Планинице, убије турског
делибашу, и бој се заметне крвав. Турци опале плутон из четири топа и пушака
на гомилу, а затим учине и јуриш коњицом на Србе. Тим су препадом Срби
изгубили 116 мртвих, 8 рањених и много заробљених. Међу осталима ту је
погинуо и Станислав Јовановић. Но тешко је борити се с онима које креће нека
за њих света мисао. Голи Црноречани одупру се турској сили, те ови буду
принуђени да уступе. Било је то 27. априла (10. маја) 1833. године.
Глас о том сукобу пукне на све стране. Народ се дигне као један човек. Не само
Црна Река него устане цела Крајина и Кључ. Распламташе се борбе по целој
Тимочкој Крајини. Турци су убијани, а њихови ханови паљени и благо
одношено. Запаљен је тада и Нови Хан, а његовог заповедника – субашу Омера
– убио је Петар Арнаутин из Селачке.

О овом устанку, кнез је Милош известио и митрополита српског Мелентија

Павловића, који му је писмом од 2. маја одговорио:
'На милостиво Ваше известије до садашњег часа: да су Видинлие на Србе наше
ударили; но да ове благословим и молитвом што помогнем, јављам со сваким
смирением, да сам иј још зимус из свег срца благословио, а помоћ им у Вашој
мишици стои, коју је судба освјатила и благословила, да не само ове из робства
избавите, но и свима јошт Душановим негда подајницима будете Душан и отац.
Ја да сам здрав, ја би им и мачем и Евангелијем благослов принео, а сад иј
препоручујем Богу пак Вама! Не закасните дакле прсту судбе сљедовати, која
Вас сама благосиља и позива невиности у помоћ спјешити, а мое ће Вас молитве
свагда и свуда као и до сад пратити'.

Кнез Милош послушао је савет свога искреног пријатеља. Већ 3-ег маја стигну у
Бању Милета Радојковић и Милисав Здравковић с неколико стотина људи.
После малог противљења Турци пристану да их Срби милом отправе у Ниш.
Два дана доцније исто тако испрате и Турке из Гургусовца, који напусте шанац.
Кад су Милета Радојковић и Милисав Здравковић дошли у Зајечар, тамо су већ
били с војском капетани Милутин Петровић и Коца Марковић. Ту је уговорено
да Срби и Турци поставе своје страже на Тимоку с обе стране моста и да се чека
док спор не расправе кнез Милош и видински везир. Турци ослободе
заробљенике, а сечу у којој је толики свет изгинуо на Тимоку, назвали су просто
– аџамилуком.
До половине маја Милош избаци на Тимок још неколико хиљада људи потпуно
опремљених и одушевљених за борбу, побуњеном народу разда пушке, а у целој
Србији спреми знатну резерву за сваки случај. Одмах за тим уреди у Крајини
судске и полицијске власти и заповеди да се поруше сви шанчеви у Неготину и
Зајечару. Њих је утврдио за случај напада од стране видинског везира, који је
показивао непријатељске намере. Али заплашен Милошевом претњом, да ће
сваки напад бити одлучно одбијен, везир не смеде ништа предузети док му не
дођу упутства из Цариграда.

Месец дана пошто је написао поменуто писмо кнезу Милошу, митрополит

Meлентије, у народу познатији под именом Менто Калуђере, преминуо је у
манастиру Враћевшници, где је и сахрањен. Овај побожни игман, смели тобџија,
просветни радник, бранилац аутокефалности српске цркве, родио се у селу
Врбави, у Горњој Гружи, 1776. године. Његов отац Павле, и отац Томе Вучића,
Периша, два су рођена брата. Кнезу Милошу био је друг у свим важнијим
пословима његовим, а кнегиња Љубица звала га је 'наш попа'. Био је први
митрополит Србин, у обновљеној Србији.

Ми се сад нећемо бавити причама што су се о њему причале. Али има један
догађај који заслужује да се помене, догађај који је одлучио исход битке на
Љубићу а самим тим и Милошевог устанка. Наиме, кад 1815. г. Имшир-паша
удари на Љубић, Мелентије паде на колена и поче да моли Бога за српску
победу. Но Срби, који су рђаво стајали и по броју и по оружју, преплаше се
турске силе, напусте шанац и прсну на све стране. Милош, оставши само с
неколико највернијих људи, довикивао је народу да се враћа, а игуману
Мелентију даде један бачен добош да у њега удара, говорећи: Чиниш волико,
остави се метанисања и удри у овај добош, иначе зло!
И ово је доиста помогло. Чувши добош, Срби се одваже и почну враћати у
опкопе на Љубићу.

6. маја Милош је писао депутатима да су Турци изазвали нереде и да је заузеће

отргнутих предела свршен чин:
'Није већ више у Сербији дванаест нахија, већ осамнаест. Све од Тимока до
Дрине, од Дунава и Саве до Ивице, Увца, Јавора, Голије, Паресије, Копаоника,
Јанкове клисуре, Јастрепца, Грамаде и Тимока, све велим ово једним је
одушевљено духом, све се то братски изљубило и једно другом тврду веру
задало, да ће се до капље крви бранити, ако би ко свето им обећано
присојединеније свију предела у једно нарушити хтео. Силом само, већом само
силом, може се народ са мном поработити и један од другог одвојити'.
Милош је предузео све мере смотрености и није се бојао рђавих последица свога
поступка. Он се осећао сигуран и давао је томе израза у преписци с депутатима.
Осамнаест година како није јахао убојнога коња, осамнаест година бавио се
само преговорима, организацијом земље, трговином и сплеткама. Сад, раздраган
одушевљењем с којим су војници полазили у Црну Реку, он је и сам опробао
своја плећа, ишао у поље и играо хата као у младо доба кад је војевао. Држао је
говоре војницима, и давао им савете, управљао и присуствовао гађању из
топова.
'Из топова којих прилично число имамо, ако и нисмо ђулетима одавно бацали,
опет добро гађамо и видимо да нисмо заборавили ни са тешким овим орудијем
поприлично погађати…
Давидовићу! Ви знате кад оно посланик г. Бутењев рече: што претите кад не
смете устати! Запитајте га сад да ли смемо? Ми смо чекали досад да он с
дипломацијом сврши, и кад он не може да поквари хатар султану, а ми морамо
овим начином свршавати дела наша, која султан никад мирним начином свршио
не би. Ви гледајте тамо да стегнете добро, да не попуштате и да издржите страх,
ако опстојателства донесу да вас што нађе и да вас поплаше, а за нас амо
немајте бригу'.

Међу тим и пре но што су депутати добили писмо од 6. маја, присаједињење

отргнутих предела било је и дипломатски свршено дело.

Промена у држању Портином била је јасна ствар: од паша около Србије она је
извештена да је Милош заузео пределе, и своју невољу хтела је да претвори у
врлину.13. маја Бутењев је имао конференцију с Портом о српским пословима, и
на њој Порта свечано и без великих противљења призна границе по Коцебуовој
карти, без икаквих услова односно кланаца, планина и река. Имало је да се
изврши само још једна формалност, званична предаја граница, пошто се
устанак – по Милошевој наредби и који је он као спонтан представљао –
распростро до граница на које је Србија полагала право. Наравно, Порта се је и
потужила посланику на нереде на Тимоку, у нади да нађе накнаде за своју добру
вољу у питањима о којима се имало тек разговарати.
Саопштавајући депутатима резултат договора, Бутењев их запита за те нереде,
изјављујући да императору неће бити најмилије ако су их Срби изазвали. Кад му
депутати, који су већ примили Милошево писмо о свему што се збило, одговоре
да су Турци изазвали неред, он призна да је право што је Милош заштитио
браћу, и ако заузимање тих предела није било најзаконитије.
'Хвала Богу, писао је Давидовић Милошу, те је благословио предпријатије ваше,
а Вашој Светлости, који сте знали дело заузимања предела тако мудро
устројити, те je јошт пре конференције у дело приведено, те не мора Србин за
све другом бити дужан! Овим поступком осветлан је образ Србству пред светом
у многом призренију, характер Србина биће одсад познатији као човека
братољубна'…
24. маја у вече донео је татарин у Крагујевац депутатски извештај, да је Порта
признала границе по српској жељи. Та вест је изазвала велико одушевљење.
Сутра дан било је свечано благодарење и велико весеље на Трмбасу, уз пуцњаву
из пушака и топова. У целој Србији догађај је прослављен свечаним службама и
благодарењем, весељем и пуцњавом. Највећа радост била је у отргнутим
пределима.
Додатак

Ферман
Књазу Србскому Милошу
Први дана месеца Реџепа 1249 године (или м-ца нојембрија 1833.)
Султан Махмуд други

Хотећи наградити Народ Сербски, поддани мом царству, за

освидетељствованије верности, којој непрестано даје Мојој Вис. Порти, и по
сјајним знацима мога милосердија и Царске милости к' њему, издао сам ја 1249-
те године Ферман који је украшен на вр'у Моим својеручним подписом, и
посредством кога сам им дозволио разна права, какоти: совршено внутерње
прављеније; присоједињеније предела, који су од пре од Сербије отргнути,
плаћање утврђено њини данака у једној сумми; прављеније имања Турака, који
кромје гарнизона, морају за рок од једне године дана изићи из Сербије.
Приведеније у дејство ови разни членова одложено је до времена, докле би се
известили о стварима, које је требало најпре сазнати, и који је предмет био
обшта полза и Турака и Срба, подданика. Но, будући да су све сумње, касајући
се овог дела, изјасњене, сва претпјатства уклоњена, и сви начини и
предложенија истолкована и разрешена, и будући да је моја височајша воља
приступајући к' опредетељном издејствиванију права, даровани поменутом
Народу обезбедити и дејство права и милости, који је почетак објављен у више
поменутом Ферману, а моји чиновници преговарали су се с' Руским, то је
решено сљедујуће:
Предели отргнути од Сербије, бивши пре тога под препирањем, морају, као и
остали предели Сербије, Тобом Књаже! управљани бити онако, као што је
извиђено посредством извештаја од стране комисара, наименовани и на сама
места оправљени, и као што топографическе карте, на истим местима списане,
представљају; ови предели јесу: Крајина, узимајући у њу и Кључ; Црна река,
узимајући у њу и Гургусовац, Бању и Сврљик, Алексинац с' Ражњом и
Параћином, Крушевац илите Алаџе-Хисар; једна част Старог Влаа, узимајући у
њу и једну част Нов. Пазара, познату под именом Брвеника; и предел Дрински,
састављен из Јадра и Рађевине.
Сљедством тога, да би предели ови ступили под правитељство Србско, издани
су и послани особити Фермани паши Видинском Хусеин-Паши и паши Беогр.
Веџи-Паши; у којима заповедамо, да се комисари како од стране Хусеин-
Пашине, тако и од Твоје изаберу, пак да заједно отиду на места; и да би се дело
ово довршило, то чиновници и управитељи, налазећи се у суседству, паштиће се
и давати нужну рукопомоћ у томе.
Вишепоменути мој прошасти Ферман утврдио је једну годину рока, да Турци,
који живе по варошима око тврдиња, кромје Београда, могу с' ползом продавати
своја имања. Но, будући да је признано, да је речени рок недовољан к' томе, и
да би се дело ово преиначило и узаконило, то они имају власт, пребивати у
пределима Сербије пет година дана, рачунајући од дана изданија и
обнародованија овог Фермана. За овај рок од пет година дана, они ће зависити
од Везира ови предела, и биће управљани властима турским, које ће се између
њи изабирати.
Сва рана, нужна како Турцима, којима је одређен рок од пет година, тако и свој
војсци гарнизона, који ће на вјеке остати, треба да се даје од Срба за готове
новце и без сваког насилија и угњетенија.
Власти турске неће се ни под каквим изговором у дела србска мешати, и живеће
заједно у најбољој слоги. Турци, који би хтели изселити се пре навршенија рока
од пет година, имаће сваку рукопомоћ у томе, да могу с' ползом продавати
имања своја, и преместити своје фамилије.
Но у време навршенија поменутог рока Турци, који живе у варошима, морају се
преместити у друга места; и они који су устањени у предградијама, кромје
Београдског, ућиће с' фамилијама својим или у внутреност тврдиња, или у друге
стране тако, да унапредак никакав Турчин и ни у каквом случају не може се на
ново утврђивати у Сербији.
Но Срби мораће совршено исплатити сходну цену земаља и имања Турцима пре,
него изађу.
Турци, установивши се у предградију Београдском, нису само опредељени, да
буду гарнизони овог града, но воде, заједно са Србима, и пробитачну трговину,
и оба ова Народа јесу подједнако подданици мога царства. А да би се пак више
силе доброму Турака поменути живљењу; то ће они на вјеки живећи у
предградијама Београдским, бити под повелитељством свога намесника, мог
везира Мехмед Веџи-Паше. А да би се главна цељ, одржаније обштег спокојства
могла сачувати од свачега, што би га могло узнемирити, то ће и Срби, као и
свагда до сад, такође живети у предградијама Београдским. Ти књаже и остали
Србски поглавари имаћете слободан улазак у њи, и одлазак из њи, и нико ни с'
једне ни с' друге стране и никоим начином да Вас на може у том узнемиравати.
Кромје војника под повитељством поменутог Паше и кромје гарнизона, и
чиновника Србски или служитеља полицајни, нико други да не може носити
оружија у предградију Београдском.
Турци неће ни кућа ни ничега другог изван овог предградија зидати.
Турци не смеју противити се полицајним уредбама, које би управитељ
Београдски, у договору с' Тобом Књаже за сходно нашао.
Ни Ти ни Народ Србски нећете никад никојим начином против дужности
подданика и подврженија, дужног Порти, дејствовати.
Вишеречени Управник и Ти, ви ћете се совјетовати један с' другим о свему, што
се каса поредка и чистоће предградија.
Допуштање иностраним подданицима, да могу трговати у Београду и пребивати
у његовим предградијама, јесу такође точке, о којиме Београдски Управитељ и
Ти треба један с другим да се договарате, да би ти иностранци сваку рукопомоћ
и покровитељство имали, сходно трактатима, који између Моје Високе Порте и
пријатељски сила сушчествују.
Који би од собствене воље хотело продати или Србима или другим Турцима
имања, која имају у Београду, они да то могу чинити на подобије Турака без
сваког препјатства.
Но инострани неће ни у Београдским предградијама ни у осталим пределима
права имати, дјествителна имати имања.
Неће се никакве препоне полагати, да Турци и Срби не продају један другом и
од собствене воље имања која имају.
Сматрајући на списак данка, који су Срби досад мојој царској хазни давали, по
гласу Фермана вишереченога, и на умложеније трошкова њини, који су зато
нарасли, што се внутерње прављеније њиним началницима предоставља; то је
данак утврђен за унапредак од два милиона и три стотине иљада гроша; у овом
одсјеку разумеваће се ђумрук, који се Теби вручава, приходи од тимара,
зијамета, и мукада, које прављеније има прећи у руке Срба, арач и сви данци
вообште, који су до сад примали ил у готову новцу ил у натури, ког му драго
имена они били. Данак плаћаће се сваке године у Београду у два рока,
почињући од дана Св. Димитрија текуће године, и на концу сваког шестог
месеца. Срби руководствоваће свим приходима свога отечества, и уживаће
производе своји земаља.
Кромје царски градова, који у Сербији од старина сушчествују, сва нова
укрепљенија, какоти: Ћуприја – Паланка и друга, позније постројена, морају се
са свим срушити.
Вишепоменути ови членови јесу допуњеније Фермана у почетку опоменутог: и,
будући да се сва расположенија потврђују овим Ферманом; то је између
министра Моје Високе Порте и посланичества Руског решено, да се приступи к
конечном њином у дејство приведенију.
И будући да је и моја государска воља, да се вишеисчисљени членови тако
управе и управљају; тога ради издао сами овај мој благородни својеручни
потпис и један Ферман касатељно овог дела и Паши Беогрдском, који треба с
Тобом да се договори у преведенију у дејство овде назначених членова; а други
Ферман послан је Паши Видинском; касајући се утврђенија точног граница
предела о којима је реч, а и нужни настављенија сверху остали точка овог
Фермана.
Јошт и овај Ферман, украшен мојим хатишерифом, издан је зато, да би се Теби
сообштило стање дела, и оправљен Ти је посредством Н. Н.
Тако известивши се о овој государственој вољи, Ти ћеш се постарати, да
наставиш у приведенију у дејство и о уравненију овде више назначени точка, у
договору са двама вишереченим Пашама. И признавајући благодејанија, којима
је Народ Србски с моје стране обасут, Ти ћеш све силе своје к' томе управити, да
у свако доба онако поступаш, како ће Мојој Високој Порти по вољи бити; и
паштећи се у сваком призренију избегавати притесњавања против Моји
подданика , живећи у пределима под Твојим правитељством, Ти ћеш о том
бдити, да придобијеш и мени и себи добра желанија и благослове с њине стране.
Надам се, да ћеш се и у напредак попаштити, чинећи услуге Мојој Високој
Порти, и владати се сходно дужностима подданика и чуваћеш се, поступати
противним начином.

Власотиначки устанак Илије Стреље 1809.

За Карађорђева времена, наше су чете обилазиле Ниш и Лесковац, а хватајући се

планина, крстариле по Заплању, око Власотинца, и по Буковику, и улазиле у
саму Момину Клисуру, да затворе пут војсци турској. Те чете нису биле ни
мале, ни за Турке безопасне. Поглавар њима био је неки Илија Петровић -
Стреља, кога помиње Милићевић у Кнежевини Србији а опширнији Стрељин
животопис може се наћи у Поменику знаменитих људи у српског народа новога
времена.

Стреља је био родом из Градишта, више Власотинаца, у округу лесковачком

(неки веле да је био родом из Лопушње). Имао је дућан у селу Козарама, и
некакав мајдан гвожђа (самоков), који је био дао у закуп неким Скопљанцима
Турцима. Кад дође време да се закуп плаћа, Турци не само да не дадну пара
Стрељи, него се намераче да га убију. Стреља, кад види то, а чувши да су Срби
устаници стигли до Алексинца, и да су се утврдили испод села Вукашиновца,
остави своје место и стругне у Делиград Карађорђу. Ту га, пошто је војевао три
године дана и у бојевома изишао на глас, чувени Капетан Жика (Вељко Жикић)
постави за старешину бећарима из нахије лесковачке. После тога Карађорђе му
да до 450 бећара да с њима заузме Просеченицу, у Моминој Клисури, и пресече
пут турској војсци из Врања и Скопља.
А то је било овако.

Више пута Стреља је молио Добрњца (Петра), као старешину на Делиграду, да

га пусти да иде са неколико стотина Шумадинаца да одметне лесковачку нахију.
Добрњац, бојећи се да овај момак не западне где међу турску силу, и не погуби
толике људе, не допусти му што је тражио.
(Петар Добрњац је остао запамћен по изреци коју је изговорио Карађорђе: -
Говорити, а мом к...., а Петру Добрњцу, све једно! - која је изречена почетком
1807. године када је Карађорђе сазнао да је Добрњац у Параћину на своју руку
побио турске посланике који су пошли на преговоре у Београд. Данас се слична
пословица користи за опис некога ко је тврдоглав и недоказан.)

Но једном, Стреља нађе добре воље самога Карађорђа, па и њега исто тако
замоли.
- Коекуде, упитаће Ђорђе: - Знаш ли ти, момче, колике воде теку поред
Лесковца?
- Знам, Господару, одговори Стреља, и почне бројати: - Морава, Власина,
Ветерница, Јабланица, а и Топлица је близу.
- Е, видиш ли, куд теку велике воде, туда пролазе и велике војске. Шта ћеш
чинити ти, с мало друга, међу великом силом?
- Господару! одговори Стреља: родио сам се онамо, знам сваки грм и сваки
трн; ако Турке и не разбијем, бар ћу их поплашити; а у невољи умем побећи и
зечјим трагом.
- Коекуде, кога су ти Турци посекли, те си на њих толико љут?
- Нису ми посекли никога, али су ми на правди отели имање. Присвојили су
мој самоков који сам имао у селу Козарима, а и мене би убили да нисам побегао
амо. За то сам љут на Турке, поред онога за што је на њих љут сваки Србин!
- Коекуде, ако се уздаш у се, да можеш затворити Просеченицу у Моминој
Клисури, да пресечеш пут врањском паши, начинићу те војводом од Лесковца.
- Уздам се у Бога Господару, да могу, мањ да главе не буде на мени!
- Кад је тако, а ти, чим наша војска приђе к Нишу, узми друга колико ти треба,
и иди. Али ако то не урадиш – не иди ми на очи: главу ћу ти одсећи!
Стреља захвали Вожду, и пође по дружини питати:
- Ко хоће са мном да заптимо Просеченицу?
Први му се јавише Станоје Кала и Сава Дедобарац из Дедине Баре, и још других
бећара до 450 друга. Око Ђурђева дне 1809. године, Стреља пређе Нишаву
између Ак Паланке и Ниша, удари преко Заплања, и, преко Гуњетине и
Шишаве, спусти се у Власотинце. Ту се задржи и не оде у Просеченицу, као што
му је наређено, него сакупи нешто мало војске (око 400) из села Шишаве,
Болара, Крушевице, Брезовице, Јастрепца, Градишта, Козара, Дединаца, Орашја,
Грделице и Дедине Баре, и даде је Сави Дедобарцу да с њоме иде да заузме и
затвори Просеченицу, а он остане са Шумадинцима у Власотинцима.
Дедобарац оде и затвори пут на Просеченици, па се спусти на Градиницу крај
Мораве, у велики дедобарски хан; ту ухвати и потуче једну чету Турака, па
онда, осиливши се, заседне у дедобарском хану србовати (тј. седети и пити).
Кад паша из Врања чује шта је било са оном четом Турака, дигне војску, и
једнога дана бане с два топа код дедобарског хана, заузевши брдо на левој обали
Мораве, према Грделици, које се зове Кале Грделичко. Саво, видећи Турке,
затвори се са својима у хан, и почне се бити. Турци опале топовима с брда,
запале хан и у њему џебану Савину, те и хан и момци Савини оду у ваздух. И ту
многа изгине војска, нешто пак мало остане, но и њих Турци похватају и исеку.

Чувши за ту несрећу, војска се Стрељина разбегне, а он, видећи да му више нема

станка у Власотинцима, само викне:
- Хаткињу!
Власотинчани га опколе, и навале на њега прекорима:
- Шта би? Како би? Шта учини од нас, од Бога да нађеш? Гурну ни угарак у
куће, па сад бежиш?
Стреља пуши, ћути, ни у кога не гледа. Изведоше му бедевију. Он уста,
прекрсти се, баци јој се у седло, па одбивши облак густа дима, проговори:
- Власотинчани! Ја Просечнице не заптих, дружину изгубих, ваше куће
сагорех, и вас поробих. Сад идем да све то платим главом. Али, Власотинчани!
Наш ће траг остати: њега керови не могу олизати. По нашем трагу доћи ће
други, доћи ће трећи, доћи ће четврти... Добар је Бог... Што не могосмо ми -
моћи ће неки... Који ће то бити? Када ће доћи? Ја не знам; али да ће доћи, тако
знам као што вас гледам...
То изговори, хаткињу ободе, и као муња одлете ка Каменици, к српској војсци!
Али место јуначке српске војске, која се спремала, да отме Ниш, Стреља виде
грађу за - Ћеле-Кулу!

Одмах за овим нагрну Турци на Власотинце, и што год су могли ухватити

потуку и поробе, варош опљачкају и за тим спале. Што је од народа могло
побећи побегне у збегове у планине, али и тамо велики део од глади испропада.
После неког времена паша нађе четворицу Власотинчана и нареди им да оду у
планине, и да кажу народу, да га је цар помиловао и опростио му. Народ
послуша и врати се на згаришта, где начини земунице и колибе у којима је
становао док није мало к себи дошао.

Абдулина буна 1821.

6. новембра 1817. год. држана је народна скупштина на Топчидеру на коју су

дошли кнезови из свих нахија, митрополит, владике, архимандрити, многи
кметови и домаћини. На тој скупштини Милош је извикан за Књаза Српског са
правом наследства у његовој породици.
Одмах потом Милош је приступио унутрашњој организацији државе. Пошто је
отмица девојака у оно доба била права беда за народ, то је најпре установио
смртну казну за отмичаре оне девојке, која је отета без њене драге воље, а
лишење чина и телесну казну за свештеника, који би се усудио венчати такву
девојку. Затим, од Народне канцеларије Милош начини Велики народни суд
коме је дао толика права, да је готово постао Државни савет. Задржавши поделу
Србије на нахије и срезове, он постави за сваку нахију по једног оборкнеза и по
један нахијски суд, за сваки срез по једног кнеза, а у свакоме селу по кмета. На
тај начин Милош оте право смртне казне и помиловања од Марашлије, а
турским муселимима право да се мешају у српске послове. Сви протести
Марашлијини не помогоше ништа; Милош је настављао своје реформе. Мало по
мало нестаде из унутрашњости Србије турских војника, спахија, пашиних
агената и осталих глобаџија, које је народ, нешто милом нешто с батином у
руци, сатерао у оно неколико гарнизона. Милош беше фактички постао
Господар Србије, који је био у стању да брани права своје државе.
Али је Милош увиђао да је пре свега нужно добити признање Портино за све
што је он у Србији урадио. Сазнавши да се Русија спрема да тражи комисију за
ревизију Букурештанског уговора, он похита да пошаље, депутацију у Цариград
и да тражи царског комесара за уређење народних послова. Порта посла једног
коџа-ћана Есад бега у Београд, али са ферманом, који није могао задовољити
Србе, јер у њему су се укидали само муселими по унутрашњости, Милош се
признавао не за књаза, већ за баш-кнеза, па и то се давало под условом, да се
Срби обaвежу написмено да неће никад више ништа тражити.
Срби одбише овај ферман тако одлучно, да се Есад бег није смео вратити путем
у Цариград, већ оде Дунавом. И ако је овај комесар насликао Србе и њиховог
шефа да не може бити црње, Порта позва Милоша да пошаље нову народну
депутацију у Цариград. О Митрову дне, 1820 године, Милош је послао у
Цариград пету депутацију с оваквом упутством: да тражи све вароши и села,
која су учествовала у устанку када је закључен мир у Букурешту, да се сједине с
књажевством; да се све дације које би Србија имала плаћати Порти сведу у
једну суму; да Султан призна Милоша за наследног Књаза Српског; да призна
потпуну слободу православне вере са правом подизања цркава, манастира,
школа и штампарија; и да се Турцима забрани становати изван градских рејона.
На жалост ова депутација морала је да остане годинама у Цариграду. Грчки
устанак који беше букнуо изазвао је нереде, да је Порта, под изговором да је
спасава, држала српску депутацију годинама у апсу.
За то време Марашлија покуша да се курталише Милоша убиством, али када му
то не пође за руком, он стаде врбовати поједине нахијске кнезове да им изради
берате за наследство њиховога достојанства у њиховим породицама, ако се
побуне противу Милоша. Само га двојица послушаше. Марко Абдула оборкнез
пожаревачке и Стеван Добрњац оборкнез поречке нахије.
Марашли Али паша и сва његова околина веровали су да, ако Срби доиста
добију она права, која су им Букурешким уговором осигурана, да ће турско
господство у Србији престати. Требало је, дакле, пошто-пото посејати раздор
међу војводама и спречити Србе да дођу до тих права. У маси народној
Марашлија свакако није могао да нађе ослонца, те је његов избор пао на
кнезове. Абдула је био старешина готово целој пожаревачкој нахији, и боравио
је у Пожаревцу вршећи нахијске послове; а доцније је стављен под власт
Јоксима Милосављевића, кад је овај постао Велики с(е)рдар подунавски. Што су
Турци имали посла са Србима, то је морало ићи преко кнеза Јоксе коме уједно
беше поверен и Добрњчев Пореч.

(О Јокси Милосављевићу има доста прича које показују да је увек теглио на

добро, али на свој начин; да је књазу Милошу био истински пријатељ и,
старајући се да Књаз, сваком приликом, чини добра дела, само се није истицао
да се види колико томе добру приноси, него је намерно порицао свој део у
сваком таквом књажевом доброчинству. Тако се прича да је некој мајци, којој је
син чекао смртну пресуду, кад га је молила да поради у Књаза за милост, рекао:
- Да! Да помогнем да се пусти па да опет чини зло? Нећу! Идем сад Господару
да говорим да га обеси о сувој крушци.
Мати скрушена оде, а Јокса умоли Књаза, те кривца помилује и пусти. Таквих
прича има доста.)

Марашлија се није могао непосредно с Абдулом и Добрњцем договарати о буни,

јер у пожаревачкој нахији ако му је шта требало, имао се обраћати на кнеза
Јоксу или на свога муселима Саид Ефендију. Но у први мах није смео
Марашлија да се обраћа ни на Абдулу ни на Добрњца, стога упути он најпре
Алил алај бега да он преговара с кнезовима, што овај и учини, а доцније je и сам
Марашли Али паша био у преписци са Абдулом и Добрњцем. Погодба беше ова:
да се ови одметну од Милоша и прогласе самосталним кнезовима нахија, да их у
случају нужде Марашлија брани војском од Милоша, и да им Марашлија у
Цариграду изради берате, као што је и Милош имао.
Обећања Марашлијина пала су на добру земљу. Добрњац и Абдула доиста су
веровали, да могу у својој нахији управљати и владати и без Милоша. Њихова
нахија беше Моравом одвојена од целе Србије, и они се осећаху врло
самостални. Но ту самосталност осећали су они и с тога, што је њих књаз
Милош особито пазио, и њиховој власти није ништа сметао. То беше у овој
прилици велика корист, те они без бојазни почеше растурати по народу разне
гласове противу Милоша. Као да он узима од народа велики порез, па новац
поклања Турцима; говорили су како се ни масло, ни мед, ни дрва што се за
Турке узима неће плаћати, но све иде џабе. С друге пак стране обећавали су, да
ако народ њих призна за једине старешине, и порез биће мањи и престаће све
давање Турцима.

Ко су били Марко Абдула и Стеван Добрњац?

Абдула Марко (Тодоровић) родио се у селу Матејевцу, више Ниша, 1780.
године. Књигу је учио у Нишу. Убивши каменом неко Туре, уплаши се од
освете, и утече у село Шиљеговац под Јастрепцем, одакле, доцније, сиђе у
Параћин. А кад га Турци и ту опазе, побегне у Пожаревац где је, најпре, служио
а после трговао у ортачини с неким потурчењаком, Србином из Дубравице, кога
су звали Абдула.
За првога српскога устанка, Марко се одликовао у бојевима, и постао барјактар
у војсци. У једном сукобу на Параћину, рањен је био у леву руку. Док се од те
ране лечио, био је ђумругџија на Раму.
Године 1813. побегао је у Немачку, али 1815. чим је чуо за устанак, вратио се је
у Србију. Пошто се утврди мир, књаз Милош постави Марка Тодоровића за
кнеза нахији пожаревачкој и, по имену некадашњег му ортака, назове га Марко
Абдула, премда су њега и дотле многи звали Абдулом.
Добрњац Стеван (Тодоровић), брат Петра Добрњца, родио се у селу Добрњу, у
нахији пожаревачкој, од прилике 1778. године. У детињству је научио читати и
писати од калуђера у манастру Горњаку.
За првога устанка, не јавља се нигде као какав старешина, а године 1813. био је
побегао у Банат, али се брзо вратио својој кући у Добрње.
Године. 1815., чим је букнуо устанак у Такову, Стеван је подигао сву Мораву
против Турака и дошао с војском у Пожаревац. Књазу је Милошу то била
велика помоћ и зато је Стевана одмах, по освојењу Пожаревца, поставио за
кнеза над моравском кнежином.

У доба, када се Марашли Али паша погађао са Абдулом и Добрњцем за буну

против Милоша, и када је радио да задобије и кнеза ваљевскога, Василија
Поповића, развила беше Хетерија у Влашкој сву своју енергију. По савету
Александра Ипсилантија требао је устанак против Турака да се јави на западној
страни Влашке, што даље од руске границе, да се не би компромитовала Русија.
То беше жеља грчког хетеристе Јоаниса Каподистрије, који је у то доба био
министар спољних послова у Русији. Реч Каподистрије беше уважена и
Ипсиланти наваљиваше на хетеристе, да буну дигну што ближе српској
граници. За ову мисао задобио је и Петра Добрњца, брата Стевановог, кога је
још Кара-Ђорђе протерао из Србије.
Није никаква тајна, да се А. Ипсиланти обраћао књазу Милошу и позивао га да
учествује у покрету хетериста и устанку грчкоме, обасипајући га разним
обећањима. У писму које је 7. јануара 1821. године Ипсиланти писао Милошу
признаје му титулу 'правнога кнеза Србије', а од Милоша захтева да потпише
уговор, који беше писму приложен.
Но у време кад је Ипсиланти највише наваљивао на Милоша, да се и он дигне
противу Турака, српски послови у Цариграду стајали су тако добро да боље
бити не може, и сваки дан се очекивало коначно решење. Зато је књаз Милош
одбио понуду А. Ипсилантија, но одушевљени хетериста није мировао. Њему је
била потребна буна у Србији, како би турску силу поделио, или управо навратио
на Србију, докле он у Влашкој и Грчкој не сврши своје послове. Још једном,
покушао је Ипсиланти да задобије Милоша за свој циљ. Овога пута пошаље му
он нарочитога посланика од своје стране: попа Аристида. Но попа препозна у
Адакалу Абдураман паша, те овај брже-боље уништи хартије што је при себи
имао, а сам скочи с бедема фетисламског у Дунав.
Кад је А. Ипсиланти видео да Милош остаје при својој одлуци, он тада стаде
правити нове планове. Преко Петра Добрњца стане наговарати пограничне
кнезове, да се дигну на Турке, обећавајући им господство и новац. И тако с
једне стране на наваљивање хетериста, с друге на ласкаве речи Марашли Али
паше, Стеван Добрњац и Марко Абдула отпочну да раде противу Kњаза и
пристадоше да нахију пожаревачку побуне.

Из неких писама од 1820. године, може се извести закључак да у то време у

пожаревачкој нахији влада општи неред и безвлашће. Нико никог не слуша,
старешине раде један другоме о глави, а сви су готови на изгреде и злоупотребе
власти. Старешински момци и кнезовски рођаци претворили су се у напаснике.
18. јула 1820. пише Милошу Симеон Логофет, цигански харачлија, и један од
његових момака: 'За удивленије јест како се нечто заљуљало и један другом о
глави мисле, никакове покорности и послушанија к старијим нема, већ један
другоме судити почели су, нит Абдулић слуша, нити пак Добрњац, већ сами по
својој вољи поступају у свачему.' Наводи пример како су неке пијанице,
сродници једнога кнеза, тукле без милости момке некога трговца, и како на то
наиђе трговац и протестује што тако раде кад има суда. 'Они на то не сматрајући
счепају и трговца и били га док им се досадило. Јуче у Праово дођем, наставља
Логофет, нађем све село један на другог пушке дизајући и сами себе
задовољствије тражећи и давајући и више такови примера имаде'… Но и тај
Милошев извештач није био бољи од својих другова. 18. феб. 1821. Вуле
Глигоријевић пише за њега: 'Јављам вам за Логофета да га већ сносити не могу,
јербо по ваздан пије и никада се не трезни, бије људе и псује.'
Неред је био општи, али су Милошеву пажњу нарочито привлачили Добрњац и
Абдула, који су пред многим људима, често погрдним изразима, кудили
Милошеву управу. Књазу су углавном ови разговори били дојављивани, те су и
Добрњац и Абдула почетком 1821. осетили његову немилост. 3. јануара 1821.
Милош постави Јоксима Милосављевића за главног кнеза пожаревачког и за
кнеза моравске кнежине, па су тако једним потезом и Добрњац и Абдула добили
Милошевог чиновника за непосредног надзорника.
Но убрзо после тога Милош се унеколико одобровољио. Из једног писма види
се да је Добрњцу поклонио неко сено. Наиме, Добрњац се жалио на господар
Јоксима што му његово сено око Пожаревца узима за своје коње: …'ја њему
ништа рекао нисам, волим вами јавити него се шниме карати', па му је Милош
поклонио своје сено за које га је Јокса 'ушкрбио'.

Добрњац и Абдула, дижући буну, мислили су да могу на сигурно рачунати на

помоћ Марашли Али паше. Они су знали да им у случају нужде Марашлија
може помоћи с три стране. Нека Милош и затвори границу на Морави, њима ће
помоћ доћи Дунавом. Ако ли Петар, син Вујице Вулићевића, затвори Дунав код
Смедерева, може им доћи помоћ из Адакала, а не успе ли Марашлија ни с једне
од тих страна, помоћи им може видински паша преко Неготина и хомољских
планина.
Много теже им је било да задобију људе. Своју намеру нису смели отворено да
кажу. Говорили су народу како Хуршид паша и Карафејзија скупљају војску и
иду против Србије, па Милош заповеда да се бранимо. Под тим изговором беше
се око њих скупило нешто људи. Неке су куповали за новац, а неке под претњом
приморавали да уз њих пристану. Но није било довољно да имају само масу,
њима је требао и који од угледнијих људи. Они су доиста од неколико
кнежинских кнезова и били узели реч, да ће с њима устати противу Милоша.
Тако им се обећао Милутин Гавриловић, из Средњева, кнез кнежине печке, и
Петар Милосављевић, из Крушевице, кнез кнежине звиждске. Осим њих
двојице пристали су и кнезови: рамски и голубачки.
И Добрњац и Абдула стараше се да што више оружја и џебане набаве. У
подрумима својим лили су куршуме и завијали фишеке, а Добрњац је чак и
један топ набавио и склонио га у свом винограду. Док су се на тај начин
осигуравали и са савезницима и са бојним материјалом, за своје предузеће
покушали су да задобију и Миљка, најмлађег брата Хајдук-Вељкова. Но Миљко
одмах саопшти кнезу Јокси све што је од Добрњца и Абдуле чуо, те овај похита
заједно с Миљком у Крагујевац, да јаве Милошу шта се у нахији пожаревачкој
спрема. На путу крагујевачком беше им постављена заседа, но њих двојица
срећно стигну у Крагујевац и јаве књазу Милошу, да су се кнезови нахије
пожаревачке Стеван Тодоровић Добрњац и Марко Тодоровић Абдула
одметнули и побунили.

27. марта Милош је писао кнезовима пожаревачке нахије Марку, Стеви и

Јоксиму поводом буне у Влашкој да обрате пажњу да ватра не обузме и Србију.
Вероватно је још писмо било на путу, кад су Јоксим и Миљко 29. марта стигли
изненадно из Пожаревца и донели глас о буни у Србији. Прва Милошева мисао,
кад је то чуо, била је да су Миленко Стојковић и Петар Добрњац прешли из
Влашке у пожаревачку нахију, или да су послали своје људе да у њихово име
народ побуне. Он одмах издаде заповест Петру Вулићевићу, да са нахијом
смедеревском поседне границу пожаревачке нахије, те да не допусти никоме
ићи из Београда у Пожаревац, нити коме из нахије пожаревачке у Београд. Тиме
је хтео да одвоји пожаревачку нахију од београдских Турака. Опасност му се
учинила велика, али није смео одмах да предузме одлучне мере, које би се
састојале у томе да подигне народ у осталим нахијама. Јер, прилике су биле
такве око Србије да би се Турци одмах узбунили и ко зна како би се све
свршило.
И заиста, Турци су одмах посумњали да ово није 'дубара' односно ујдурма да се
Срби на оружје дигну. С тога се Милош одмах обрати Марашлији, и известивши
га о целом догађају давао му је уверење о својој привржености Порти и султану
и клео се свим на свету да њему, везиру, неће никакво неверство учинити.
Очекујући да види како ће везир да прими тај извештај, Књаз пошаље 29. марта
Господара Јефрема, проту Матеју Ненадовића и Гаврила Николајевића у
Свилајинац са заповешћу да позову бунтовне кнезове на предају и покорност.
Господар Јефрем у договору са гореименованима и кнезом Милосавом Ресавцем
позови Добрњца и Абдулу на предају, па кад ови не хтедоше доћи у Свилајинац,
они послаше к њима на договор проту Матеју. У име Милошево Ненадовић је
уверавао бунтовне кнезове, да им неће ништа бити ако се предају, да ће он
молити Господара за њих, само да не распаљују ватру међу народом у ово доба,
када се послови у Цариграду срећноме крају примичу. Но и Добрњац и Абдула
не хтедоше ни да чују за понуде Ненадовићеве

Да би Добрњац и Абдула доиста могли веровати у речи изасланика књажевих, и

да би се отклонило узалудно проливање крви, књаз Милош покуша и други
начин да бунтовне кнезове умири. 30. марта он сам обрати им се нарочитим
писмом.

Кнезовом нахие пожаревачке

К. Марку Теодоровићу и Стефану Теодоровићу

У најлепше време, после двадесетогодишњиј страданија и проливанија крови

народа сербскаго за тишину и спокоиствие свое, засиа се нам светлост милости
царске по желанију нaшему. Но на велику жалост и несрећу рода нашега, дође
ми глас данас да сте се вас два кнеза, највећа подпора к срећи надеждна решили,
разоравати и у конечно порабоштение на жалост, тугу и срамоту нашу пред
целим светом без никакве нужде. Зашто браћо да от Бога нађете!? Ако сиротиње
бедне која се сада мало смирила не жалите, зашто своју чест и име славно
преобратисте у време најлепшега мира у разбојническо и неблагородно име?
Ако сте от некога на то преварени и наговорени, зло сте учинили. Ако ли сте от
своје памети учинили и горе сте поступили. Немојте мислити ни на једну руку
да ћете на крај с таковим поступком по вашој жељи изићи, нити ће сиротиња
своје фамилие у највећој тишини немирити и своја добра на разграбление
давати.
Ја вас овим моим писмом советуем да престане от такова безбожна и срамна
пред светом дела, и да се смирите пред својиј домова, и са осталом браћом да
радите честним путем, кои смо почели поставимо народ наш у безопасие и
тишину.
Јестли небудете одма престали од тога безакона дела, то ћу ја што најскорие
могу с прочим народом принужден бити немилостивим начином принудити, и
за вас како ће следовати, то можете ласно знати; а за страданиа, која ће та
сиротиња трпити, Бог ће от вас џевап тражити.
Ако сте на то от некога наговорени (како што ја знам да јесте) и престанете,
тврду надежду имајте да ћете са животом у чести првој остати. Ако ли упорно
останете у злодејанију вашем, то сву несрећу ваше фамилие са изгублением
вашега вашему непослушанију припишите.
Желећи за народну и вашу срећу да послушате мој совет по жељи народној
остаем.

N0 338
30. март 1821. год.

И на ову понуду бунтовни кнежеви нису пристали. Но Милош још није исцрпео
све путеве за примирење побуне. Кад га Добрњац и Абдула не послушаше и
његове савете не примише, он преко Томе Вучића упути акт кнежинским
кнезовима у нахији пожаревачкој: Милуну Гавриловићу кнезу печкоме, Петру
Милосављевићи кнезу звиждскоме, Миловану Кукићу к. млавскоме, кметовима
и целоме народу нахије пожаревачке.
У прокламацији својој Милош изјављује чуђење да су се ова два кнеза, која је
највише волео и за најбоље држао, одметнули, и то без икаква узрока. Жали
нарочито што су то учинили у ово време, које је за народну срећу и народни мир
од највећег значаја. Затим позива све кнезове, кметове и народ, да и они,
'советују погрешивше кнезове, да се такови зли послова оставе, да у првој чести
остану и службу своју точно да испуњавају.' Но не хтедну ли их послушати,
нека они одступе од злих људи, ако желе да њихове куће и њихово имање
остане на миру, јер који се не одрече бунтовних кнезова, сматраће се и сам као
бунтовник и с њиме ће се као с бунтовником поступити.
Нетом је Милош заповедио околним кнезовима да скупе известан број момака и
да их држе у приправности. Од нахије смедеревске захтевао је 300, крагујевачке
450, ужичке 240 и јагодинске 400 момака – свега 1690 људи. Брату Јефрему
пошаље књаз Милош у Свилајинац одабранух својих 50 људи, и заповеди му да
сместа иде у Пожаревац.
С момцима кнеза Ресавца, са својих неколико момака и Милошевих 50 крене се
Јефрем 30. марта пут Пожаревца, где истог дана и стигне.
Међутим видело се одмах да је извештај Јоксима Милосављевића био претеран
или бар да се народ није одазвао Абдулину и Добрњчеву позиву. Јефрем је с
момцима мирно ушао у Пожаревац одакле су Добрњац и Абдула већ били
утекли само с десет момака. Одмах је послао Милошу извештај 'да је народ у
нахији миран и да за буну није ни чуо.'
У Пожаревцу Јефрем прочита прокламацију, коју је Милош упутио на
пожаревачку општину, и уједно изјави захвалност што Пожаревљани нису
пристали с бунтовницима. Даље, саопшти им, да бунтовни кнезови нису
предали порез, који су наплатили, и ако не предају кнезове, мораће још једном
да плате порез.

Први глас о пожаревачкој буни стигао је књазу Милошу увече 29. марта. Четири
дана доцније - 2. априла, били су кнезови околних нахија на границама нахије
пожаревачке, а у Пожаревцу је седела главна команда. По заповести књажевој
војску није требало водити у пожаревачку нахију, да тамо не буду сиротињи на
терету. Тек ако Пожаревљани пристану уз бунтовне кнезове, беше заповеђено,
да сва војска крене на бунтовна места, да их опљачка и попали.
Добрњац и Абдула беху са свију страна опкољени. Преко Дунава није дао
Парезан (Ђорђе); кнезови јагодински, Милета и Милоје скупе своје људе у
Свилајинцу, Милосав Ресавац сиђе к Пожаревцу; господар Јован и кнез Пера
Топаловић одаберу најсигурније момке нахије крагујевачке и преко Лапова
крену према Добрињи; Пера Вулићевић сишао је са нахијом смедеревском
поред Дунава; кнез Вићентијевић са пешацима чувао је границу нахије
пожаревачке према нахији смедеревској, а кнез Катић с коњаницима отишао је у
Пожаревац. У самоме Пожаревцу седели су Јефрем, прота Матеја и
Николајевић.
Још је било наде, да ће се Добрњац и Абдула покајати и предати. 2. априла
поново позове Милош бунтовнике на предају. Истога дана обрате се Књазу сви
кнезови, који су се тада у Пожаревцу налазили, с молбом да поштеди живот и
имање кнезова Добрњца и Абдуле.
Одмах сутра дан одговорио је Милош на њихову молбу да он 'све одобрава и
саглашава се с мненијем њиховим: да се реченим нешчастним кнезовима живот
опрости. Но надам се, вели даље Књаз, да није право, и да ви сами противити се
нећете, да се они у собранију свију кнезова не суде за овако њихово
преступленије.' – 'И тако препоручујем старајте се ви тамо њихов живот
сачувати, а овамо ни најмање противно што и безсудно догодити се неће, за које
вам ја тврду веру задајем, а ви подајте њима.' Своје писмо завршава Књаз
речима: 'Више наставленија од мене не изискујте, но по овоме час пре
свршавајте.'
Књаз Милош није ни сумњао да ће Добрњац и Абдула имати храбрости да изиђу
с оружјем против онолике војске, што их беше опколила. Он је тврдо држао да
ће обојица примити милост, за коју су молили сви кнезови и сама његова браћа:
Јефрем и Јован. С тога је наредио, да се кнезови, пошто се предају, доведу њему
у Крагујевац, да у Пожаревцу оставе Ђуку, брата Миленкова, да пази доњи крај,
а Јокса да чува горњи крај и да код сваког оставе по неколико момака. Исто тако
да се пошаље неколико момака Вулу у Пореч. Од сваке пак кнежине да му се
пошаљу по пет кметова ради разговора, а по свршеном послу, да се сва војска
распуст

Још је Милош заповедио својој браћи Јефрему и Јовану, проти Ненадовићу, кн.
Милосаву Ресавцу и свим кнезовима, да по свршетку послова напишу писмо
Марашли Али паши, у коме ће уверити везира, да је буна дело два кнеза, а не
народа, да је народ задовољан с Господаром и својим везиром и да жели као и
до сада остати у миру.
Пожаревачка команда располагала је 3. априла угледном силом. Она је тога дана
издала заповест за кретање противу бунтовника. Све до тада имали су Добрњац
и Абдула прилику да се предају и покоре. Заповест је гласила да се бунтовници,
ако се не предају, терају као хајдуци, а ако им се део нахије придружи да се тамо
одмах сва војска пусти 'особито на оне домове, који су учасници… да једе и
пије, но за главу да штогод не пљачкају'.
Бунтовници не смедоше дочекати гониоце већ се упуте прво Поречу у намери да
пређу у Влашку, али се у невољи растану и пођу куд који. Добрњац се провуче
кроз страже на граници ћупријској са своја два момка и једним Грком утекне
срећно (4. апр.) у Параћин Турцима.
Пошто је Добрњац утекао и нашао сигурнога заклона код Турака, скоро сви
напустише Абдулу. Он сам није више ни мислио на буну или одбрану. Преко
границе није могао умаћи, јер кнезови, после бегства Добрњчева обратише већу
пажњу на границу. Абдула, оставши сам, крио се по гори и шипразима,
гладујући и мучећи се.
Књазу је Милошу требао Добрњац из два узрока: прво, да од њега узме писма
Марашли Али паше и других Турака, и друго, да му одузме пореске паре од
којих је он 100 кеса (50 000 гроша) задржао за себе. Писма Добрњчева била би
снажан доказ противу Турака. С тога се Књаз обратио 5. априла Тиринтуци
(Јанку) с поруком да му Добрњца жива доведе. 'Он има код себе доста блага,
вели Књаз Тиринтуци, све ти богом просто било, ако га жива доведеш, ето ти од
мене још 1000 гроша'.
Параћински муселим није смео дуго држати Добрњца код себе, јер није хтео да
се Милошу замери, с тога, одмах га испрати Шашит паши у Лесковац. А
Милош, дочувши то, пошаље свога писара за турски језик Мула Сали агу
Шашиту с молбом, да Добрњца врати, пошто је то бунтовник, који је против
цареве воље мир нарушио и са собом однео толику царску мирију. Мула Салија
два пута је ишао у Лесковац, неби ли како год умолио пашу да Добрњца изда. -
'Бог је један а вера је тврда, писао је Милош Шашиту, да ја њему и Абдули, који
се овде код мене находи, никада о смерти и помислио нисам, за твој пак атар, да
су ми обадва брата убили опростио би им. И тако молим покорно ч. девлетлија
учините милост, уверите Стефана Добринца о задатој мојој њему вери да
слободно овамо дође, да ми рачун от толике царске мирије преда, која је њему у
рукама била, да сиротиња не страда за једно његово безумије, а потом код куће
рахат да седи, за кое ево ја пошиљем реченога Мула Сали агу и са сваким
високопочитанием остаем твоего отговора очекујући и Стефана Добринца
погледајући, за кое и ја ћу теби свагда благодаран остати'.

Међу тим је Милош заповедио својој браћи Јефрему и Јовану и свима у

Пожаревцу находећим се кнезовима да Абдулу пошто-пото жива или мртва
ухвате. - 'Ако Абдулу жива или мртва у руке добавите, вели Милош, дајте
народу том на вољу да обојице кнезова мал разграби, коме шта допадне. Притом
ни од вас двојице који, нити од другије кнезова да се није усудио узети штогод
што пола паре вреди. Само советујте да неби што у децу дирали, или да се неби
око пљачке побили'.
Ову заповест Књаз је истога дана – 5. априла – поновио с додатком, да се
саопшти народу нахије пожаревачке, да војска неће изаћи из нахије пре докле се
бегунац Абдула не ухвати. 'Нека устане народ и нека ухвати тога бегунца, па ће
му јабанска војска одмах из нахије изићи'. Доцније, не верујући да се Абдула
сам крије, опозвао је донекле Књаз првашњу заповест своју. У неку руку био је
сигуран да њега крију саучесници по луговима, или бар неће да га издају. С тога
он овласти своју браћу да у прах и пепео претворе куће оних људи који крију
Абдулу, а све њихово имање да се да на разграбленије. Ову заповест обзнанили
су Јован и Јефрем у свој околини где се Абдула налазио.
После свега овога није Јовану, ни Јефрему, ни осталим кнезовима остало шта
друго но да настану свим силама, да Абдулу што пре ухвате или убију.
Остављен од свију, само с једним момком, Абдула се још три дана крио по
луговима око Добрње. Најзад притегнут са свију страна, гладан, бос, издрпан и
измучен изашао је 8. априла из шуме и предао се господару Јефрему. Чим је
Абдулу господар Јефрем одвео Књазу у Крагујевац, тим је војска одмах
распуштена. По Србији је свуда послат извештај 'да су ребелијанти пали'.
Непокретно имање Добрњчево и Абдулино било је заплењено; остала
покретност била је разграбљена или раздата војницима као таин, делом очувана,
и доцније продавана за дуг криваца.

Према првом распореду, а и доцнијој наредби, привремено је остао у Пожаревцу

господар Јован, а доцније остаће тамо кнез Јоксим Милосављевић. Њему је било
придодато још неколико момака књажевих и повише пандура, како би одржавао
поредак и тишину. Даље, наређено је да се по који од књажевих момака остави
Милутину Петровићу Ери, кнезу хомољске кнежине, Вулу Глигоријевићу кнезу
у Поречу, Ђуки Марковићу и Мијату из Крушевице. Кнез Милосав Ресавац да
постави с Тиринтуцом пандуре, који ће да чувају испод планине. Сва војска да
се распусти, а кнезови да дођу у Крагујевац. Са собом да поведу све мање
кнезове и по пет кметова из сваке кнежине.
Кад је извршен горњи распоред, и докле се господар Јован још у Пожаревцу
бавио, књаз објави прокламацијом свој пожаревачкој нахији, како је желео
лично доћи у Пожаревац, ради саслушања жеља народних. Но пошто су га
важни државни послови задржали у Крагујевцу, он ће послати тамо
митрополита београдског г. Агатангела да их посаветује, а својега секретара
Гаврила Николајевића, да прегледа рачуне о порезу. Уједно саопштава народу,
да је своме брату Јовану препоручио, да саслуша жеље народне, а народу казује
како нико нема ни права ни власти да га злоставља. Но ако би се ипак такво што
догодило, врата Господарева свагда су свакоме отворена.
'Ако би ви од данас, вели Књаз народу, као што разумевам да је до сада било,
трпили кнезова напаствованије од кога, био он мој брат, коџабаша какав, момак
мој или чији други, мирџија или ма ко, и мени неби јавили, гријех буди на вашу
душу. Ако ли би ја за таково дознао и неби вам том удовлетворио гријех буди на
моју душу'. Затим налаже кнежинама да место бунтовних кнезова изаберу себи
нове кнезове. За то 'да бирају људе добре, богобојажљиве и који ни по каквом
пристрастију, но по самој правди судиће свакоме'. Изабране кнезове са по пет
кметова позива Милош у Крагујевац, ради потврђења и да им да уптства, како се
имају према народу владати и понашати.

Истога дана када је дошао Јокса из Пожаревца и јавио књазу Милошу за буну
пожаревачку, Милош је одмах о том догађају обавестио Марашли Али пашу. Не
знајући још шта смерају побуњени кнезови и против чега су се подигли, Књаз
саопштава Марашлији онако како је њему казивао Јокса. Уједно додаје, да би он
одмах пошао са народом против побуњеника, но страх га је, да таквоме кораку
штогод не замери везир, па зато моли за упутства. Није Књаз пропустио да
увери Марашлију о својој верности према Султану и искрености према њему
самоме, и скренути његову пажњу и на то, да ће побуњени кнезови покушати да
њега раздвоје од везира, како би лакше свој циљ постигли.
Кад је ово писмо Милош писао – а то је било 29. марта – он још није ништа
поуздано знао о вези бунтовника с Марашли Али пашом и Алај бегом. На први
глас о буни паша одмах опреми један део градске посаде и убрзаним маршом
пошаље је под заповедништвом Алај бега у Пожаревац. У исто време опреми 35
сејмена с једним буљубашом у Пореч.
Но Милош није дуго остао у двоумици. Одмах сутра дан он је добио доказе, да
су у буну помешани и Турци, и то главом Марашли Али паша и Алај бег, а да је
између њих и бунтовних кнезова посредовао Сулејман Хаџи Арслановић. Тек
тада је Милош схватио озбиљност стања у коме се нашао. Он је знао задње
мисли београдских Турака, који су све могуће путеве покушавали да њега
одвоје од народа, заправо да заваде народ. Да би сломио бунтовне кнезове и да
би Турцима пресекао мешање у буну, Књаз заповеди своме брату Јефрему, који
је 30. марта био у Свилајинцу, да одмах дође у Пожаревац, да помоћу Петра,
сина Вујучиног, добро поседне Мораву, и да не де Турцима у нахију
пожаревачку. У писму којим Милош заповеда Јефрему да Турцима не да у
нахију пожаревачку, вели, да им стане на пут 'зато да неби више штогод
дејствовали. Они – Турци – послали су тамо Алај бега под изговором да мири;
но он је согласник тога дела. Одмах га вратите у Београд.'
Господар Јефрем затекао је сејмене у Пожаревцу, а на Морави је нашао један
део београдског гарнизона, под командом самог Алај бега и Шишка Алај бегова.
Срећим Јефрем је имао под командом своје, Милошеве, Перине и Ресавчеве
момке, а поред тога и све људе које је кнез Петар 29. и 30. марта у нахији
смедеревској скупио. Алај бег захтевао је од Јефрема да га пропусти у
Пожаревац, те да он буну угуши, а Јефрем одговори му, да има наредбу од
Господара да никога, ни Србина ни Турчина, не пушта у нахију пожаревачку.
Алај бег није имао овлашћења од везира да се бије с војском Милошевом на
Морави, па видећи да га Јефрем не пушта мирним начином, он се врати за
Београд.
Није остао дужан књаз Милош ни Марашлији ни Алај бегу за њихов поступак.
Тек што је Алај бег окренуо к Београду, Књаз му пише, како је дознао, да је и о
умешан у буну. 'За велико чудо и несрећу, не само што не слушате но још
противу интереса самога Султана чините. Ви собом и Х. Арслановић усудили
сте се подићи кнезове пожаревачке на буну, а не сматрате колику ватру ово
царство и без овдашње буне има. Није фајде одговарати се вама, да ви за то не
знате, када смо ми кнезовска писма пофатали, а друга је Х. Арслановић к вама
донео.' Јачега прекора можда никада није Турчин од Србина претрпео. Но
напослетку тај прекор прелази у претњу. Књаз одлучно захтева од Алај бега да
му пошаље писма, која је од пожаревачких кнезова примао, иначе сву несрећу
ове буне свалиће на њега, па нека он одговара височајшему девлету. Ово писмо
испратио је Милош Алај бегу 30. марта.
Доказе о турској мешавини у буну Књаз је употребио само противу Алај бега.
Он је писма пронађена у Абдулиним хартијама држао у приправности, ако би му
затребали, да их згодном приликом употреби. Прилика та показала се ускоро.
Марашли Али паша, чинио се свему невешт, као да је њему буна изненада
дошла. Он је хтео све на Милоша да баци, као да Милош народ глоби и као да су
се пожаревачки кнезови подигли противу Милоша лично. Овакво тумачење
буне увредило је Милоша. Уверен у неистиност везирових навода, а имајући у
рукама и факта који другчије сведоче, он се 1. априла обрати писмом Марашли
Али паши.
'Овој буни дали су повода, пише му Милош, Абдула и Добрњац, наговорени од
тебе, честити Девлетлија, од Алила алај бега и спахије Хаџи Арслановића.'
Овако оштро и отворено смео је Милош корити Марашлију само с јаким
доказима у руци. Затим, захтева Књаз од Марашлије да не шаље своје људе, ни
војске, ни сејмене у нахију пожаревачку, нити да позива бунтовне кнезове к
себи. Даље, уверава везира, да ће он одржати своју заклетву и остати веран
цару. Што се пак ових кнезова тиче, они су просто оруђе туђе ћуди, само се
чуди везиру како се дао од њих преварити. Писмо ово завршује књаз Милош
речима: 'Ви, ч. везиру, будите рахат, без најмање сумње, а ову буну оставите на
моје промотреније, да ју ја утишам, и моју верност да покажем, као што сам и
пређе чинио. За сада није ми потребно какове помоћи.'
Писмо ово послао је везиру преко Ђорђа Ћелеша.
Бегство Добрњчево употребио је Милош да писмо мало ублажи. Јављајући да је
Добрњац побегао у Параћин, а одатле да је испраћен у Лесковац, моли га, да и
он подејствује код лесковачког паше, да Добрњца врати, пошто је он однео
више од 100 кеса царске мирије.
Добивши Марка Абдулића у своје руке Милош га је испитивао о узроцима буне
и о пространству завере. Противно његовом веровању о споразуму завереника с
Турцима, о утицају Петра Добрњца из Влашке, увидео је да је највећи узрок
буни био у његовој непосредној околини, да је у главноме крива његова
политика која се тиче управне власти, да с једне стране Абдула и Добрњац, као
виђени људи, нису могли сносити самовољу његових момака и Јоксима, с друге
стране да су имали чисто политичке замисли против његове апсолутне власти, и
што је за Милоша било најглавније, он је увидео да су они имали
једномисленике и у његовој најближој околини, само је била срећа што их је
Јокса пре времена изазвао на буну.

Ради веће сигурности с једне, а да би и помео Милоша с друге стране,

Марашлија је у исто време док је био у преписци с пожаревачким кнезовима,
почео да преговара и с Василијем Глигоријевићем из Бајевца, кнежинским
кнезом у нахији ваљевској. План беше добро скројен. Кад се дигну Добрњац и
Абдула у нахији пожаревачкој, тада да кнез Василије запали буну у нахији
ваљевској. Најзад ако на једној страни и не буде резултата биће на другој. Тако
је премишљао Марашли Али паша.
Да се Василије задобије слат је у нахију ваљевску Абдија церибаша. О овоме је
уверио Гаврила Николајевића један Турчин, стари пријатељ књаза Милоша, а
Николајевић то одмах саопшти Милошу.
Милош, чим је сазнао за планове Марашлијине односно бунтовних спремања у
нахији ваљевској, он одмах о томе извести Јефрема, који се у то доба налазио у
Пожаревцу. Истога дана – 3. априла – позове к себи кнеза Василија у
Крагујевац, не казујући му ништа о ономе што је чуо преко Николајевића.
Позивајући к. Васу Књаз није пропустио да пошаље писмо и на остале кнезове
нахије ваљевске: Јовицу Милутиновића, Раку Бобовца и Јована Дабића, у коме
им саопштава, како су се кнезови пожаревачки побунили, но народ није уз њих
пристао, већ се од њих сасвим одвојио и за који час буна ће бити утишана. 'Вама
пак кнезовима и кметовима препоручујем, и острјејше налажем, да ви добро
имате смотреније на свакога у нахији, и да совјетујете свакога, да се неби који
усудио и упустио преварити се од какова непријатеља народа овога и да би што
противно мислити или чинити започео, јер један човек или једна нахија ништа
учинити не може. Особито чувајте се спахијски лажа и наговора, јер они су овај
пожар и у нахију пожаревачку поставили. Тамо пролази прото Жуевић и он ће
ви све устмено изјавити'.
Прота Жујовић отишао је у нахију ваљевску, да у име Господарево обавести
кнезове о стању ствари и уопште о буни пожаревачкој, а уједно да мотри на
ваљевске кнезове. Но у својој ревности, сматрајући их за бунтовнике, он их је
вређао и кињио, мада никаквог покрета у нахији није било. Особито грубо
понашао се према к. Василију, кога је с пратњом, скоро стражарно, спровео у
Крагујевац. Кад је кнез Василије стигао у Крагујевац књазу Милошу, жалио се
плачући на Жујовића што га је на сам Ускрс до мрака у Ваљеву под апсом
држао, а друге кнезове у суботу до мрака није пустио кућама. Осим тога да је
дозвао к себи у Ваљево Петра Ерића, Ђуру из Црвене Јабуке, Марка из
Гологлаве и још неке главне људе из нахије ваљевске и с њима поступао као с
бунтовницима. За ово су се доцније жалили ваљевски кнезови господар
Јефрему; Јефрем је саопштио њихову жалбу књазу Милошу, а овај 23. априла,
да би умирио кнезове, које је Жујовић увредио, заповеда: 'да му Жујовић не
излази на очи, ни да се у дела народна ставља'.
Убрзо затим господар Јефрем је дошао у Шабац и преузео управу над нахијама
шабачком и ваљевском.

Дође време да се питање између Милоша и Марашлије расправи. Требало је

известити Порту о пожаревачкој буни. И ако је пре неколико дана оптуживао
Марашлију и Турке за буну, Милош му је сад препоручивао да се заједно на
једноме писму потпишу, у коме би се казало да су буну дигла два кнеза водећи
се туђим наговором, а особито наговором грчких бунтовника – хетериста. На тај
начин не би кривица пала ни на Милоша ни на Марашлију. Али Марашлија
одбије да тако представи ствар Порти, јер да је буна била против њих, Стеван
Добрњац не би бежао у Турке.
Милош се тада обрати сам Порти доказујући да је буна дошла из Влашке и да су
Турци и Марашлија били у споразуму с бунтовницима. Умало није изједначио
Турке у Србији са фанариотима! Доцније и Марашлија састави извештај за
Порту, али у другом правцу. Он казује како су унутрашњи сукоби учинили да су
се пожаревачки кнезови побунили. Не каже да је Милош крив, али опет сва
кривица пада на Милоша, коме беше поверено чување мира у земљи. Наравно
овакав извештај Милош није хтео да потпише, но је сачекао да се ухвати
Абдула. Па пошто и то би, Књаз напише Марашлији овако писмо:
'Ја сам до јуче тако премишљао, докле нисам Абдулу и његова и Добрњчева
писма у руке добио. Овај ухваћени усмено сведочи, а нашавша се прокламација
међу Добрњчевим стварима довољно потврђује, да су они совршено
споразумљење с влашким бунтовницима имали, и тебе честити девлетлија хтели
су лукавим доказивањем својим преварити и раздвојити нас двојицу, докле би
боље свој план окончали.'
Но изгледа да Порти ова буна није била од важности као Милошу и Марашлији,
па је стога остала без последица од турске стране. Турци београдски били су
задовољни што се ствар није дуго повлачила, јер ко зна шта би све у току
испитивања догађаја, против њих и њихових поступака, могло изаћи на видело.
Међутим је Милош 28. априла, место Абдуле и Добрњца поставио од народа
изабране кнезове Здравка Станишића из Пожаревца и Петра Грчића из Свиње.
Од осталих кнезова неки су били смењени а неки поново утврђени. Јоксим
Милосављевић је тек 27. јула поново постављен за сердара пожаревачке нахије

Слобода Ст. Добрњца и Марка Абдуле била је у прво време ограничена. Они су
морали да живе у Крагујевцу и тек кад им Књаз допусти, могли су да иду у
пожаревачку нахију да обаве своје послове. У јулу Добрњац је исплатио свој дуг
народној каси; у септембру месецу 1822. Добрњац и Абдула су у реду
слободних људи и, заједно са својим калаузима, баве се трговином свињама, не
мешајући се у народне послове. Уверен да им је Милош сасвим опростио,
Абдула (14. септ.) моли Књаза да позове Максу Дугалића из Пожаревца (зета
Абдулиног), и укори га што је жену своју отерао.
Но четири месеца после тога, у ноћи 13. јануара 1823. Марко Абдула је убијен и
на дан Св. Саве нађен у шанцу пожаревачком. Извештен о догађају Милош је
наредио кнезовома Пожаревачког Суда да пронађу убицу 'да о том прижељно
настану' и да му јаве 'што год у томе призренију окончали буду'. Али убица није
пронађен а убиство Абдулино остало је неразјашњено и поред свег залагања
власти. Остало је уверење, које је и Абдулина породица усвојила, да је убиство
приредио у својој кући Василије Којић писар Јоксима Милосављевића, коме је
тога вечера Марко Абдула одлазио, и да је убиство наредио – Милош. Последње
је тврђење сасвим вероватно, али је, међутим, Којићево учешће у тој афери
сумњиво. Сам Василије овако описује овај догађај:

'Непропуштам вам чудесни случај скорејше обзнанити: Арса Протић из Рама

дошавши тужити своје дужнике здешњему магистрату, измежду који позове и
Абдулу. Судивши се пак с њим трефио сам се и ја ту. Покаже Арса Протић неки
узети от Недељковића атестат против Абдуле, који Абдула кад је видео
отговори да оно није Недељковићева рука. На то ја отговорим: Недељковићеви
писама има и код нас, можемо саставити. На ове речи моје, упрепастим се,
около 11 сати пред вече, кад дође са својим сином к мојој кући умолити ме да
му изнађем та писма, и ту поседи за пол сата. Видећи пак моје неугодије спрам
доласка његова отиде, куда ли, како ли, не знам. Довољно је то да је ту ноћ
негде убијен и у шарампову ујутру се нашао. Сумња је дакле да су га или
Чифути, код који казивао је да ће ноћити, због пара убили, или неки дочекао, по
његовом старом обичају, код жене и убио га…'
Станко, унук Марка Абдуле, у једном писму Николи Петровићу, између
осталог, вели:
'Погинуо је ноћу 13. јануара 1823. год. у 42 или 43 години живота. То је било
овако: Једно вече позове га на вечеру неки Васо, секретар или писар, родом из
Аустрије, и у неко доба ноћи, кад је он – Марко – пошао кући, буде у самој кући
из пушака убијен од људи прикривених на тавану и испод кревета…'

У поменутом писму Станко Абдулић још каже: Марко је у Пожаревцу најпре

служио код цинцара Дине и Љоте. Служећи их, извешти се трговању. Тада је
био у Пожаревцу војвода (муселим) и у исто време занимао се трговином неки
Абдула, родом из Дубравице, Србин, но као мали потурчен. Име му је било
Стојадин, и имао је у Дубравици знатну фамилију. Он узме Марка за ортака у
трговини и за кратко време тако га заволе, да је Марко одпочео и судити,
нарочито Србима. Кад се Марко женио, тај Абдула – Стојадин – био му је стари
сват.
У Карђорђевом ратовању био је Марко барјактар код коњаника, и на Параћину
буде рањен у леву руку испод лакта. Од те ране дуго се лечио у Градишту. По
овоме био је кратко време ђумругџија у Раму.
1813. год. побегне преко у село Баваниште близу Панчева; одатле оде у Вршац,
гди је скоро две године седео. По устанку књаза Милоша, он купи за своје паре
барута, олова и других потребних ствари, па се врати натраг у Пожаревац, гди га
народ одмах изабере за војводу и поглавицу. Књаз Милош уважи то, назове га
'Абдулом' и потвди за кнеза пожаревачке нахије, давши му кнежине: рамску,
печку, голубачку и гор. крушевичку.
Марко је у Пожаревцу стално живео. Кућа му је била гди је сада суд и
началство. Фамилија му је живела у селу Лучици близу Пожаревца, одакле му је
жена била.
Био је писмен човек. После његове смрти остало је сијасет писама (пун један
сандук), но мој отац све је то спалио. После себе оставио је три кћери и мог
оца…
Сарањен је с десне стране цркве пожаревачке, између певнице и врати. На гробу
стоји плоча од простог белог камена, и доста је у земљу пропала…
Био је висок, смеђ, дуги образа, очију плавих и мало погрбављен; његова слика
била је у министарству финансија, и доцније кад је Карађорђевић (Александар)
дао правити галерију отмених људи, чуо сам да је и та слика копирата и да је
била међу осталим сликама у трепезарији коначкој.
Носио је чакшире од црне чоје, доламу са црвеним гајтаном, ћурак са зеленим,
широким, ширитом џемадан и јелек са златом и шал око главе, пиштоље и нож у
сребру оковане и токе на прсима. Држао је увек по два хата и три обична коња.
Коње је особито китио са сребрним рахтовима и другим украсима… итд.

Тајанствена Абдулина смрт уплаши Стевана Добрњца. Наредба Милошева да се

пронађе убица, није га могла утешити. Нити је Милош веровао Добрњцу нити
Добрњац њему. Као угледног човека Књаз је хтео да га удаљи из пожаревачке
нахије и Добрњац му је дао реч да ће се преселити у Крагујевац, али није ни
помишљао да то учини. Кад од Јована Обреновића буде опоменут, да изврши
обећање, њему се то учини сумњиво, те исте ноћи (између 27. и 28. авг. 1823.)
некуд ишчезне. Милош одмах нареди Јовану да дозна где је и да му тамо и
породицу поведе 'јер његово врдање више се трпити не може'.
21. септембра Јован извести Милоша да је Добрњац прешао у Аустрију.
Милошевом гневу није било краја кад је то дознао: 'Одонуд и јесу оба Добрњца,
и Петар и Стефан, писао је он Јовану, тамо су се изродили. Будући да сам ја
Стефану две погрешке, и погрешке издајничества опростио, и он се опет, у исти
час, кад сам се о обезбеђенију лица и имјенија његова, по смрти Абдулиној,
највише старао и позвао га да се прибере у Крагујевац, толико неблагодаран
показао и побегао у Цесарију, то препоручујем вам да попалите и са земљом
сравните све што год се Стефана Добрњца или брата му његова Петра и Николе
назвало: и кућу и воденицу и виноград и воћњак и вообште све што се у
недвижимим добрима Добрњчевим налази, а што би се заостало движимога
добра, превезите све к себи, жену пак његову, и децу и брата му, све, без
закасненија, у Цесарију пребаците, нека и они за њим иду, тако да Добрњцу
реченому ни корена овде не остане'.
28. септ. Јован одговара Милошу да је ишао у Добрње и тачно извршио његову
заповест изузев што је један амбар Стеванов није спалио јер је 'пристајао' за
његову потребу те га је пренео у Пожаревац. Остало имање је распродато у
бесцење. Но последице Милошевог гнева сносио је Стеван и у самој Аустрији,
где се борио с великим материјалним неприликама. Милош је забранио сваком
Србину да тргује с Добрњцем у Аустрији, исто тако и аустр. трговцима, који
раде са Србијом, да ортакују са њим. Таквим би се трговцима рад у Србији
одмах онемогућио. Узалуд је Стеван у писмима Милошу износио своју беду и
немаштину, правдао се од клевета да је био умешан доцније у Ђакову буну и
плакао над својом болесном женом и ситном децом, које је једва могао хлебом
да храни. Да умилостиви Милоша, те да се бар Николи с породицом омогући
повратак у Србију, Петар Добрњац послао је Милошу сабљу, коју му је Христо,
син Милана Обреновића, дао као аманет да чува. Петар тврди да са Стеваном
није имао ништа заједничког и препоручује му Николу. Но узалуд. Милош је
остао до краја неумољив и киван на Добрњце.

О буни пожаревачких кнезова Марка Абдуле и Стевана Добрњца казује Вук

Караџић готово исто, као што је у документима забележено. Разлика је,
међутим, у времену кад се буна јавила. Вук вели да је то било уочи Благовести –
24. марта 1821. год., али по документима се види да се буна јавила око 28.
марта. (Милош Обреновић, књаз Сербије, стр. 174.) И Нил Попов вели, да је
буна баш 24. марта започета и да су се тога дана Добрњац и Абдула састали с
Милутином, братом Хајдук Вељка. Нил греши и што се саме личности тиче.
Милутин је у то доба био кнез кнежине хомољске и бавио се на Хомољу, дакле
далеко од Пожаревца, а Миљко, млађи брат Вељков бавио се код кнеза Јоксе у
Пожаревцу. (Нил Попов, Србија и Русија, свеска I. стр. 151.)

Коришћена литература: Грађа за историју Краљевине Србије књ. I (од 1815. до

1821., време прве владе кнеза Милоша Обреновића) - приредили Вукашин Ј.
Петровић, Ник. Ј. Петровић 1882.; Милан Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих
људи у српскога народа новијега доба, 1888.; Др. Мих. Гавриловић, Милош
Обреновић II, 1908.

Буна Хусеин капетана Градашчевића (1831-34.)

Ми идемо на Косово равно,

Где нам стари славу изгубише,
Стару нашу славу прађедовску.
И ми ћемо на пољу Косову
Ил' изгубит' вјеру и јунаштво,
Или ћемо, ако Алах даде,
Душманина свога побједити
И у Босну вратити се славно!

У почетку год. 1831. у Босни се беше појавио неки покрет, устанак. Незванично,
вођа тог покрета био је Хусеин-бег капетан Градашчевић, кога је, доцније, народ
прозвао Змајем од Босне. Но да би се правилни схватило оно, што се тада
догађало у Херцег-Босни, и да би се како ваља појмио рад Хусеина
Градашчевића, потребно је прегледати догађаје до времена, када на историјску
позорницу ступа овај знаменити Србин.

Султан Махмуд II, дошавши на престо после Селима III и Мустафе IV, помоћу
рушчучког Мустафе-барјактара, не само да поче враћати низамиџедид, које
беше увео Селим III, већ и да заводи новачења, и нов ред у војсци. Овим
регрутовањем мислио је Махмуд II да стане на пут расулу и нереду, које беше
обузело целу Османску царевину. Међу осталим областима Босна и
Херцеговина биле су прве, које је требало низамити. Султан је знао за феудални
поредак и феудална права властеле по овим покрајинама. Да би се завео нови
поредак, требало се намерити на човека, којега би поставио за валију у
Травнику, и који би могао да сломи отпор коленовића. Подеснога и поузданога
човека најпосле нађе у тадашњем једренском намеснику, Џелалудин Али-паши,
пореклом из Курдистана, и крајем 1819. постави га за босанског валију. Овај
паша раније беше хоџа, присталица некакве секте, у животу прави аскета, у
свему умерен, строг, гвоздене нарави, одлучан и неустрашив, врло образован и
песник, при том правичан. Није имао својега харема ни дворана око себе. Често
је ишао преобучен, као што је био обичај у старих султана и везира, и сам је
својим очима пазио како се врше његове заповести. Поред тога, ишао је и
уходио и богомоље самих хришћана. Веран слуга султанов и присталица
Мухамудових реформи радо је дочекао поверено му место и примио поверени
му задатак. Раније је био обичај да, док не дође ново постављени царски
намесник у Травник, намесничку дужност врши клишки санџак бег, но
Џелалудин не хтеде тако, већ посла својега човека Ибрахим-агу, који одмах дође
у Травник. Да би преузео дужност, Џелалудин, кога је пратила велика оружана
пратња, из Једрена је путовао дуго, задржавајући се по паланкама и касабама.
Прошао је и кроз Новопазарски санџак где су га ерлије, као израз
добродошлице, дочекивали у складу са обичајима, уз 'шербет и кафу'. У Травник
је стигао тек током марта 1820.године. Како дође, постара се да стане на пут
силним крађама и паљевинама, које су се умножиле са слабога намесниковања
пријашњих везира.

Зато Џелалудин на све кадилуке изда ове заповести:

1. Да нико не сме отићи из једнога места у друго, док од кадије не узме тескеру.
(Ове тескере или путне исправе биле су снабдевене његовим муром. По свима
главним путевима поставио је људе, који ће прегледати исправе, и ко би био
ухваћен без ње или с лажном, одмах је одвођен кадији, и овај га је морао строго
казнити.)
2. За сва сумњива лица морају се узети добри јамци, а они, који не могу наћи
јамце, да се попишу и њему у Травник пошаљу.
3. Цигани чергари, коритари и котлари да се не смеју скитати од села до села,
него где се затекну ту и да остану.

Везирова строгост није се допала босанском племству, које се тешко растајало

са старим обичајима и властитим законима, а нерадо гледаше на сваку новину
из Стамбола. Но Џелалудин је до најмање ситнице примењивао султанове
наредбе и кажњавао свакога без разлике стања и положаја ако их преступи.
Многа глава полетела је с рамена босанских коленовића, па је у тој гомили пало
и доста невиних. Међу многим невиним падоше и главе дервенскога капетана,
аглајскога Крупа капетана, Осман-капетана из Градачца, Мехмед-бега Бајбута,
Хаџи-Сали-бега из Сребренице (великога пријатеља раније проти Матији, а
доцније књазу српском Милошу), затим Кулин- капетана, Бећир-паше,
муселима пљеваљскога Ибрајим-бега из Пријепоља, Алај-бега из Петровца,
Дрнда алајбега, Фочића Ахмед-барјактара из Сарајева, бањалучкога капетана
итд. У самоме Јајцу за једну ноћ посечено је шеснаест глава. Џелалудинова
сабља се није одмарала док је заводио нов режим по Босанском вилајету.
Желећи да застраши непослушне ајане, погубио је без суда све оне великаше
који нису стигли на време да се склоне.

Многи, међутим, одоше у прогонство, као капетани од Бишћа, Острошца и

Санског Моста. Из Травника побегоше Али-ага Ризванбеговић, Смаил-ага
Ченгић и многи други, а Дауд-бег Реџепашић откупи своју главу новцем.
Изгледало је да ће Џелалудин успети да потпуно заведе ново стање. Али када се
духови мало по мало прибираше, босанска властела обрати се јаничарском
оџаку у Цариграду са жалбом против Џелалудина, а оџак јаничарски поднесе је
султану. Султан, коме беше познат рад Џелалудинов, хтеде привидно да
задовољи јаничаре, прими жалбу њихову и нареди да се промени везир, али на
томе и остаде. Џелалудин настави и даље свој рад, распростирући свуда смрт и
страх. Хусеин Градашчевић у овим сечама изгуби оца и синовца Мурат-
капетана. Он тада беше још млад, те се није мешао у јавне послове.

(О стању у тадашњој Босни, Василије Поповић, кнез пожешки, јављао је

Милошу онако како су му казивали сарадници. Почетком јесени, 1822. године,
Васа из Чачка извештава Књаза о стању у Босанском вилајету: 'У Сеници,
Сулејман бега Чавића, удавили су. Ћосовић Зејнин ага, Ахмет Солаковић и
Адем Џанковић, побегли су, и траже се; и јоште траже из Нове Вароши тројицу
ага; а изТравника пре неколико дана пронешено је кроз Сеницу осам глава
босанскијех капетана и бегова. Сарајлије су начинили Ђул агу Баш агом и од
везира помиловани су… итд.')

Септембра месеца 1820. године одреди Џелалудин својега делибашу Ибру да с

војском крене на Црну Гору. О овом походу налазимо трага у народној песми
Бој на Морачи:

Султан Махмут од Стамбола б'јела,

Он пошиље на Босну везира,
По имену пашу Џеладина;
Јер у Босни не има везира,
Но се Босна земља похасила...

Но Мино Радулов са браћом и Брђанима дочека Ибру и потуче му војску, те је

тако овај покушај по Џелалудина рђаво испао. Ту велику победу одржали су
Морачани без иједног топа, са старинским пушкама и јатаганима.

Од Тураках шићар задобише:

Дв'је хиљаде коњах седленијех,
Л'јепо турско рухо и оружје,
А и много небројано благо.

У самоме почетку 1821. године, крете се Џелалудин на Мостар, да потчини

мостарске прваке. После некога отпора то му пође за руком, освоји Мостар,
похвата оне, који беху најупорнији, те их казни. То му беше последњи успех, јер
тужбе и жалбе у Цариграду успеше и Џелалудина свргоше с намесништва
Херцег-Босне, а на његово место поставише Шериф-Сири-Селим-пашу
Орносовића из Солуна. Џелалудиново везировање у Босни је трајало мање од
две године; он није могао да преживи ово свргнуће но, како неки приповедају,
отрује се и умре.
Селим Сири паша је био босански везир од 1822. до 1826. године. У време овог
Селима избило је више побуна међу локалним босанским старешинама. Он је
угушио једну побуну крајишких капетана, но крајем Рамазана 1824. год. дигли
су се на оружје бихаћки и острошки капетани. Један од њих је био Хасан ага
пећки Беширевић. О томе је дочуо и Васа Поповић у Чачку и то на основу писма
пријатеља из Сјенице. Све је пренео кнезу Милошу и то како је валија покушао
да ликвидира Беширевића: 'Везир (је) босанске старешине, на договор сазивао;
то је било да би међу њима и Асан агу Пећанина домамити могао. Али, како овај
није дошао, валија је испословао код ајана који су дошли на договор, да издају
сенет (потврду) којом они ишту од Цара да на месту (везирском) остане – и то
су му старешине својим муровима потвердили.'
Пошто се за свога везировања напљачка Босанаца свих вера, Шериф Сири-
Селим-паша уклони се, а на његово место дође Беленли Хаџи-Мустафа-паша.

Беленлија није био дуго валија Босанског пашалука: од маја до децембра 1826.
године. За време његовог намесниковања, султан Махмуд II укинуо је
јаничарски оџак у Цариграду уз ужасан покољ преко 8000 јаничара, тако да је
ову некад заслужну војску готово сасвим уништио. Глас о томе долетео је као
муња у Босну и све јаничаре поразио као гром из ведрог неба. Неки, као Осман
паша Пазарац намах, главом без обзира, побегоше у Арбанију скадарском
везиру, Мустафа паши, који је говорио да му је султан реформатор већи
непријатељ од Руса.
Међутим, дошавши у Сарајево, Беленлија издаде неколике строге претње и
одмах оде у Травник где поче ковати ланце и утврђивати тамнице за одметнике.
После десет дана стиже нарочити посланик из Цариграда с ферманом, те
обзнани да се укидају јаничарски оџаци. И овде Беленли Хаџи-Мустафа-паша не
учини онако, како је то од старине обичај. Место да скупи беглербеге, капетане
и ајане, па да ферман, који је управљен на народ, пред свима отвори и прочита,
он то сам и отвори и прочита. Затим диже травничкога диздара и заузе градско
утврђење. Кад се о свему овоме разнесе глас по Босни, узбунише се јаничари, а
нарочито њихови прваци. На челу покрета јави се Кара-Али-ага Ручуклија, а
њему се придружише Фејз-ага Турнаџија и преко тридесет ага и осамнаест
капетана. Они узбуне скоро сав народ. У септембру месецу 1826. године састане
се скупштина и напише се молба да се не укидају јаничари у Босни. Ову молбу
послаше царскоме капиџи-баши у Цариград. Но у Цариграду се није могла ова
молба примити, те стога плане буна, бунџије ударе на везира Мустафу, и
мислећи да је он крив, што њихова молба није примљена у Цариграду, опколе га
у двору. Немајући куд, Хаџи-Мустафа-паша мораде побећи из Травника у
Србију, па одатле на ново одређено место у Никопољ, а султан именује
београдскога везира Абдурахман-пашу за намесника у Босни. Све се ово
догодило последњега дана децембра 1826. и првих дана јануара 1827.

Извештај Васе Поповића од нов. 1826. говори о доласку двојице капиџибаша из

Истамбула у вези спровођења реформи у Босанском пашалуку. Један од капиџи-
баша се није бавио у самој Босни, правом жаришту отпора и побуне, већ је одсео
у Новом Пазару одакле је преговарао са босанским ајанима. Васин извештај
гласи: 'Царски капиџи-баша једнако седи у Пазару и пре неки дан долазило му је
десетине ага од Босне и Сара(ј)ева и звали га ако је дошао по староме царском
абидату да иде међу њи. За ово добили су одговор капиџи-башин - ако оћете по
царској заповести оставити башалуке и чифлуке а војнички талум примити онда
могу к вама доћи. По разговору овоме опет су се више реченије аге натраг
вратиле да и опет неки разговор међу собом чине.'

Неколико дана касније сазнаје се из другог извештаја да је овај капиџибаша

долазио у Травник 'за оборити агалуке и чифлуке и Бошњаке ехзекциру
склонити.' Убрзо је морао натраг али не оним путем којим је планирао. Некако
је доспео у Ужице па после тога у Пожешку нахију где је преко Ариља и
Карановца, уз помоћ српских пандура проведен до Новог Пазара. Капиџибаша је
био захвалан због пружене заштите и тада је пандуре частио позамашним
бакшишом. Од њега су локални српски старешине дознали у каквој је ситуацији
валија Беленли Хаџи Мустафа паша. Боравећи у непријатељском окружењу,
како је казивао капиџибаша, намеравао је да побегне из Травника али 'недадну
му Бошњаци већ је остао као у муазери' - некој врсти кућног притвора.

Васа Поповић - Кнезу Милошу-из Чачка; 20.новембра 1826.године.

'Пријатељ Зулвикар синоћ дошао је, и он каже да су Бошњаци у мазару (молби)
писали Цару – Будни нам Цар, као што су досадашњи цареви бивали. А немој
нас терати у кауре, тако ти твоје липе вере, - ово су му казивали два Пазарца
који су у согласју босанском, и пребегли су из Пазара у Сара(ј)ево. Сеница и
Пазар, на страху су велику кад ће Сарајлије на њи да ударе, а чести и
разликовати аброви долазе , ето и донде а ево и довде; Осман паша два три пута,
да није капиџибашу слобдећи уздержавао, давно би побегао. Када је само
неколико дана касније пројахао кроз Карановац, још један, трећи 'знатнији
капиџибаша' и то у правцу Београда, то је међу локалним упућенијим кнезовима
изазвало разна нагађања. Овај изасланик се није упутио у Босну већ код
београдског мухафиза Абдурахим паше. Можда је носио важан царски ферман.'
Једно је сигурно – овог пашу убрзо након тога препознајемо у као новог валију
у Босни.

Абдурахман је почетком 1827. године успео да умири Босну. У месецу Рамазана

многи су страдали јер није било милости. Најпре је стигао у Зворник и уз помоћ
локалног вође Али бега, који је био из истакнуте породице Видајића, успео да
домами многе великаше и да их ликвидира. Оне који су имали среће протерао је
из Босне. Тако је Васа, док је током марта боравио у Карановцу, видео оковане
јаничарске присталице и то овако описује: 'Синоћ (је) овде дошао из Зворника
Авдураман паше каваз паша и води са собом испод коња у букагијама зета
Скопљакова Миралин бега и Шаин Пашића алајбега гласиначког. Каже да ћеи'
теслимити Осман паши нишкоме и јоште су једни на Пазар проведени.'
Два месеца касније, може се тврдити да се босански везир устоличио у самом
јаничарском упоришту – у Сарајеву јер како Васа јавља 'Авдураман паша по
Босни и сада гди којега у Сара(ј)ево приводи и дави.' Марта 1827. године је
било јасно да су јаничари у Босни укинути. Вођа сарајевских побуњеника, прави
капукулу јаничар, Али ага Рушчуклу је смакнут још док је Абдурахман био у
Зворнику.

Рат између Русије Османског царства од 1828. године, донео је Босни нове
нереде и буне. Мобилизација је ишла веома тешко бар што се тиче броја војника
који је тражен. У току једне побуне Абдурахман је морао да напусти Сарајево.
Пао је у немилост па га је султан, током августа 1828.године, сменио са
везирског положаја. На тај положај је именовао Али Намика Моралију, који је
већ средином септембра био у Новом Пазару а до краја месеца је стигао у
Сарајево
Само неколико дана доцније из Сарајева се вратио Васин посланик са
обавештајним подацима. 'Наш Хаџо', како га Васа представља, дојављује да се
'поглавари босански са скуштине од везира јоште нису разишли.' Такође,
наговештава да одазив на мобилизацију неће ићи тако лако, поготову у Сарајеву
али вели и то да ће се ипак 'неко число воиске, за овдашње градове определити.'
За наставак ратовања следеће, 1829. године, у поновној мобилизацијиније било
значајнијих помака. То потврђују извештаји српских посланика из Сарајева. Али
и овај рат из 1829. године је завршен неуспешно за Османлије. Крајем августа
Руси ушли у Једрене. Растурена, изнурена војска се враћала са ратишта разним
путевима. Васа Поповић, који је тада боравио у Карановцу да би решавао разне
спорове, пропратио је повратак делова војске са ратишта. О томе је овако
обавестио књаза Милоша: 'Ради босански војника кои од дана на дан, све више и
више од Видина враћајући се, пролазе и од ономад и јучер прошло и' је преко
450 овуда. А ови овуда што пролазе, по вишој части све су гола сиротиња.'
У страху од могућих сукоба са локалним становништвом, Васа је од Књаза
тражио додатна упутства. Када је Али Намик лично, на челу војске одлазио
према Једрену, рат је био завршен. Враћајући се у Босну дочекао га је
новопазарски муселим. То се види из богате преписке Васе са Милошем, где у
вези тога стоји: 'За босанског везира казује субаша кад га је Ејуп паша у
Биљановцима сусрео. Оданле (је) једну војску одредио на Даиће до испод
Јавора, на Штитково к Новој Вароши, а везир сврати у Пазар за три дана, на
одморак; a оданде преко Сјенице у Пријепоље.

О овим догађајима приповеда и Стари Хаџи-Бесаровић Јово у 'Босанској Вили'

1886. године (стр. 57. и 58).

Пад Јаничара у Цариграду. – Биоградски везир Авдурахман у Зворнику. –

Дављење првих Сарајлија у Зворнику. – Долазак Авдурахмана у Сарајево. – Три
заповјести његове. – Устанак Сарајлија. – Помоћ Височана. – Бој у Сарајеву и
одлазак Авдурахмана. – Смрт Авдурахманова.

Некада су у читавом турском царству, јаничари имали главну власт. Султан

Махмуд хтједе да се њих по што по то ослободи и то му пође за руком уз помоћ
Тахир паше. Године 1823. развали се оџак јаничарски, и постави свуда низам
(редовна војска). То му је пошло тек преваром за руком. Кад је дошао на
пријесто, поче пријатељевати с јаничарима и на сваки начин показивати им
своју милост. Кад их је већ доста задобио, сазове их све у једну од највећих
џамија, да им ту нове повластице да. Тек што су се јаничари ту скупили, ето са
свих страна, царске војске и топова, опколе џамију и стану топовима пуцати
унутра. Ту су изгинули сви главнији јаничари а послије је низам поједине хватао
и немилице касапио. Познавали су их по томе, што су сви јаничари на руци
имали исјечене биљеге. Tако је сломљена власт јаничара у Цариграду.

Одмах послије тога, посла султан по свима земљама својима фермане, да народ
послуша царску заповјед и да оборе свуда јаничарски оџак и да укабуле низам.
Тако дође ферман и у Сарајево. Сва се алија (народ) скупи, па стаде вијећати,
хоће ли кабулити (примити) царску заповијест или не. И у том пођу градити
молбеницу, па ће свак муурлеисати (печатом потврдити), да никако не кабуле
низама. Тако поишћу муур и од Шериф-ефендије, Фази пашина оца, да он први
муурлеише. Он не шћедне, већ зовне момка, да му донесе хаван он онда истуче
свој муур у њему и рекне Сарајлијама: ја нијесам с вама, ја се повинујем царској
заповиједи и ево идем у град, па ко је царски нек иде за мном. С тим ријечима
пође у град а Сарајлије остану као осуђени и стану вијећати да убију
Шерифлију. Одмах скочи сложно стотину људи и пођу за Шерифлијом у град.
Стигну га на Јековцу на домак градских врата под табијом гдје пуцају топови.
Ту га заспу камењем и ту погину Шерифлија. Тако је мртав лежао два дана под
камењеми само му се видео врх од фирале (жуте или црвене, дубоке турске
папуче). На оном га мјесту послије и укопају.

1826. године учини бабалија (минстарство) вијеће, да је нужно послати у Босну

једног вриједног валију, да сасвим обори јаничарски оџак и постави низам. Нађу
за добро да пошљу биоградског везира Авдурахман пашу, који је био велики
крвник а за Босну су увијек изабирали најстрожоје људе. Чим је стигао ферман
Авдурахману, пође одмах и поведе собом три стотине делија – коњаника, а то је
био јаничарског вакта најбољи аскер. И поведе двије стотине топџија и топчагу
пред њима.
(У Сарајеву је било доста људи, који су били противни буни и отпору. Они се
беху прикрили, али кад неки каменоваше Некибова кајмакама, изби негодовање
међу грађанима. Абдурахман науми да се користи овим раздором.)
Кад је Авдурахман стигао у Зворник, пошље свог ћехају Кафтангу у Сарајево, а
овај одсједне у кућу Тулића, на Ат-мејдану. Ту је сједио три дана не показујући
се Сарајлијама, што но рекну: ни жив ни мртав, док му не стиже бурунтија
(писмени налог) од Авдурахмана, у којој је између осталога писало:
'Из далека шиљем вам, босански мусломани, поздрав вјере и јединства
братскога; на вашу будалаштину ни помишљати нећу. Ево ме да вам отворим
очи, да светлост видите. Доносим вам свете заповијести нашега силнога цара и
надам се да ћете им се покорити. И онда бих имао власт да вам све погрешке
опростим. Сад бирајте сами. У вашој је руци да свој живот одржите или
изгубите. Промислите добро, да се не бисте кајали.'

Још је Абдурахман писао да му Кафтанага пошаље у Зворник првих Турака,

Сарајлија, како би се с њима могао сагласно вијећати, о управи Босне и о
царским наредбама. Тако пође први Бакаровић, и син му јаничар-ага Пино;
Феиз-ага Турнаџија, Ибрахим-ага, двојица Тамишџија и Ђенђ-ага. Они дођу у
Зворник, али пред везира никако и не изиђу, већ их, по наредби везировој,
прими Делибаша у свој конак и ту их он исту ноћ подави, осим Бакаровића
сина. Главе им одсијеку и пошљу у Стамбол. Бакаровића сина пошљу у сургун
(прогонство) у Ниш и тамо се на скоро разболи и умрије.
Кад је тако Авдурахман паша свршио свој посао, и урадио што је хтио, спреми
се одмах са својим делијама и свом едбом (свита). У Сарајеву га дочека силна
свјетина, и опали се двадесет и један топ, као поздрав царском везиру. Трећи
дан изда прву запoвјест, да муктари из сваке махале позову све Турке од 20 до
60 година. Онда сваки добије по дугу пушку, па су се на изред по 400 људи
сваки дан талумили (вежбали). Ми смо онда били дјеца и гледали како их је
Сулејман-ага, попчински бинбаша талумио.

Кад су се Сарајлије по три пута обредиле, извади Авдурахман другу заповијест:

да се неби у Сарајеву нигдје нашла кап вина, оли кап ракије, и у кога би се
нашло, да ће одмах главом платити. Свијет одмах проспе вино и ракију сву у
Миљацку. Само у двојице сељака нађу по малу пљоску ракије и одмах везир
нареди, да се обојица смакну. И једног посијеку пред Ташљиханом, гдје је онога
вакта била ђумуркана; а другога посијеку у малом ћурчилуку, пред данашњом
Финцовом магазом. А баш у то вријеме, био је Сарајевски митрополит
Венијамин наредио, да му се из Мостара донесу два товара вина мркога. Кад је
вино дошло, нијесу већ владици ништа за хатар учинили, већ нареде, да се вино
проспе у граду, на малој Табији. И дуго се времена видило на дуварима Табије
црвенило од вина.

Трећа му је заповијест била: да дођу из свију касаба: Травника, Бањалуке,

Градачца, Тузле, Лијевна, по двадесет до тридесет првих грађана, Турака. Такав
је страх био од везира, да му се нико није смио противити и не доћи, а како који
дође, Авдурахман га одма шиље у град у тавницу.
(Новембра месеца стигне везиру у помоћ и скопски мутесариф Јашар-паша с
војском. Одмах се уреди суд, у који уђоше Фадил-ефендија, син Нури-ефендије,
кога пре кратког времена каменоваше јаничари у Сарајеву. Овај је суд судио
само по форми, јер се није много питало ко је крив, ко ли прав.)

Једнога јутра почеше топови грмљети и сваки дан се испалило тако по двадесет
до тридесет топова, а то би трајало по два сахата. Послије ми у чаршији
разберемо, да су код свакога топа по једнога Турчина удавили. И тако смо
увијек знали колико су на дан Турака смицали. Само који би добро платили, они
би се курталисали смрти. Од двојице Башагића узио је сто двадесет кеса талира,
то бива данашњих тридесет хиљада форинти. Кад су у граду многo Турака
подавили, одсијеку им главе, па их донесу на Миљацку код Ћумурлије. Онда
дођу кавази у ћурчилук и јаве да паша иште десет мајстора, који умију ножем
радити. Мислиле су ћурчије на брезпослицу и пођу драге воље. Али кад их
доведу код глава, а они јадници видевши да нема друге, почну главе гулити, па
ону кожу од глава посоле и напуне памуком и сламом. То пошаљу одмах у
Стамбул цару и бабалији. Тако је то трајало дуже времена и ћурчијама су
плаћали дукат на дан и већ су били тако обикли и научили да су на дан огулили
по двадест глава. Нијесам бројао, али мислим, да је онда погинуло које из
касаба, које из Сарајева до 300 људи.

(Сатрвши овако највиђеније муслиманске представнике Херцег-Босне,

Абдурахман пође другим путем, да остатак сатре материјално. Стога уреди суд
под заповедништвом Алајбега Дукатара, који одмах, по жељи везиревој, расписа
намет на целокупно грађанство, почевши од 50 до 50.000 гроша. Овај намет
беше Сарајлијама тешко платити, те многи заложише и куће своје, док га
намирише. Одмах за овим натовари Алајбег силне глобе на рају, те се тако Срби
све три вере нађоше у тешкоме положају. А Абдурахман, поносит са својих
успеха, поднесе предлог у Цариград, да се столица везирска из Травника
пренесе у Сарајево и да се у Сарајеву подигну везирски двори. То све султан
одобри, али се то није могло лако извести.
Услед заплета, који се јавише између Турске и европских сила, нарочито после
битке код Наварина, Русија огласи рат Турској у половини априла 1828. године.
Све области беху позване да бране царевину и султана, па и Херцег-Босна.
Султан се у овој неприлици бојао да сва раја не скочи на оружје, те да помогне
Русима, а нарочито је зазирао да то не учини књаз Милош. Стога је одлучио да
босанском војском држи у шкрипцу Србију, те заповеди Абдурахману да скупи
војску на Орлово Поље близу Бијељине. Кад се војска скупи, Абдурахман, као
велики непријатељ књаза Милоша, науми да се користи овом приликом, те да
оствари давнашњу жељу своју, да покори Србију. Но Милош, увек добро
обавештен од својих достова (пријатеља) из Сарајева, а и знајући право стање
ствари, није био превише забрнинут због ових претњи. Осим тога, београдски
везир, Хусеин паша, му је био врло наклоњен и желео је да с њиме живи у миру
и љубави. Везир није био онако затуцан Турчин као његов претходник
Абдурахман, познавао је доста добро европске ствари и није се слагао са
султановом политиком. Био је готов да Милошу учини све услуге, које може
учинити, тражио је од њега само стрпљење и да се тако уздржи, да се он, везир,
пред Девлетом не осрамоти.)

И ако је предвиђао могућност уласка турске војске у Србију у случају рата с

Русијом, Милошу је та мера од Портине стране изгледала као мало вероватна,
јер се надао да ће и она сама увидети да би такав корак могао изазвати буну.
Стога је био јако изненађен кад прими писмо од Алексе Симића, београдског
базрђан-баше, којим га извештава, да му је везир саопштио не само да је сенет
(документ којим је књазу Милошу Обреновићу признато наследно кнежевско
достојанство у његовој породици) од Порте приспео него и да је она решила да
градове у Србији попуни војском. Јасно је да су обе ове вести намерно у исто
време саопштене Милошу: Порта је хтела да га даривањем сенета умири или да
бар умањи његову сумњу.
25. фебруара Милош се обрати писмом везиру, и изјави да је 'неизречено тронут'
извештајем да ће турска војска ући у Београдски пашалук, и да давање сенета и
улазак војске у исти мах нису мере које би могле улити поверење Србима.
Аврам Петронијевић био је нарочито послат у Београд да с Алексом Симићем
чини представке у том смислу.
Међутим, са свих страна стизале су у Србију врло непријатне вести: У Босни се
крче путеви, оправљају мостови, скупља војска, у опште чине се велике
припреме. У 'отргнутим крајевима' Турци су скупили велику војску и подигли
шанчеве с палисадама у Неготину, Вржогрнцу, Црној Реци, Гургусовцу, Бањи,
Ражњу, Параћину, Крушевцу, Студеници, Лозници, Крупњу и близу Сокола.
Једном речи Србија је од Дрине до Тимока уобручена великом војском у тврдим
шанчевима. Босанци су нарочито живо желели напад на Србију, да би извегли
пут у Грчку и борбу против Руса.
Војска која је придолазила била је састављена од босанске и арнаутске фукаре
жељне пљачке и шићара, који им се у Србији чино извесним. Милош се чудио
безобзирности с којом је Порта послала ту војску, мислио је да је султан 'сишао
с ума' кад хоће да се завади са и са Србима. По ферману, који је султан издао
још по примирењу с Марашлијом, гарнизони у градовима у Београдском
пашалуку могли су бити састављени само од правих Турака из Румелије.
У овим приликама нашао је Милош да ће најбоље бити да се држи строго
упутстава, које му је Русија дала 9. новембра, тј. избегавати свим начинима
сукоб и не сметати уласку турске војске у градове. А ако почну нападати он је
био већ решен да се одлучно брани. Гласови, које су Турци разносили о српском
разоружању, нарочито су га узнемирили; њему је био познат манифест султанов
од децембра 1827., којим се ишло на истребљење хришћана, и који није био
тајна. Стога Милош похита да јави у Петроград своју зебњу, тражећи даља
упутства. У главноме, он је писао да ће се држати упутстава од 9. новембра: да
се неће противити уласку војске у градове, али ако Турци спопадну тражити
оружје, он ће ући у рат и не чекујући одговор од Русије.)

Објашњења која је Хусеин паша дао Алекси Симићу и Авраму Петронијевићу

била су врло утешна. Он је представљао да ће број људи који ће доћи у Србију
бити умерен, да се народ нема чега бојати и да је то мера, којој је Порта морала
приступити. И Милош се заиста умири, нашао је да су везирове речи искрене и
да Порта у случају рата с Русијом неће моћи држати знатнију војску у српским
градовима. Зато похита да расписом на кнезове умири и народ, саветујући га да
мирно гледа своје послове и да се не обазире на Турке који ће царским а не
споредним друмовима улазити у градове.
До почетка марта било је стигло у Београд на 1500 Босанаца под вођством Али-
паше Видајића; у Шабац и Ужице дошло је по 500, у Соко 100, а чуло се да
Карафејзић води још 500 војника у Смедерево.
Међутим није било довољно само тешити и обуздавати народ; требало је и
Турке држати у запту. О доласку Видајића у њихов град шабачки су Турци
говорили да се овај заклео босанском везиру да ће Србију покорити, да ће му
Милоша жива довести и да ће 'Власи знати како ће јордамити!'... Београдски
Турци и спахије нису изостајали иза Шапчана те се Милош обрати Хусеин-паши
с молбом да учини крај овим беседама и да преузме мере против смутљиваца.
Писао је и Алај-бегу да стегне спахије, и лично од њега, који је такође говорио
којешта, тражио да одмах плати неки дуг, иначе ће му узаптити спахилуке.
Наравно, после тога Алај-бег је све чинио да се оправда и да што боље обузда и
заплаши спахије. Најзад, Милош предузе још једну меру: издао је заповест
кнезовима да којигод од спахија буде у народу говорио рђаве речи да му га
везана доведу да га он везиру преда.
Са своје стране, везир је искрено чинио све што је могао да учини крај турском
роварењу и претњама. Претио је смутљивцима смртном казном, плаћао уходе и
одобравао Милошеву наредбу да сељаци и кметови могу хапсити спахије.
7. марта Милош је писао Београђанима, који су се били преплашили од доласка
турске војске, тако да су се неки већ спремали да беже у Аустрију. Објашњавао
им је потребу зашто Порта шаље војску у градове, да то није због Срба, но због
рата који може настати са страним силама, да је султан добро расположен према
српском народу и да му је, испуњавајући народну молбу, издао сенат. 11. марта
кнезови Београдског Суда прочитали су у цркви ово Милошево писмо те се
Београђани нешто разгале и ослободе.

За кратко време се видело да стање босанске војске у Србији и односи међу

њеним старешинама нису били такви да би било коме могли уливати зебњу.
Војници су били јадни и одрпани, рђаво наоружани, а старешине у завади и
зависти. Кад се Али-паша Видајић састао 4. марта с Хусеин-пашом и казао му
да је он глава Бошњака, везир му је тобож изјавио своје дивљење. Односи
између њих двојице били су већ од самог почетка врло тешки. Видајић је гледао
с висине на Хусеин-пашу и слабо марио за његове наредбе. Уопште пак Босанци
су роптали на Хусеина што није спремио све што је потребно за њихово
издржавање. Везир се са своје стране опет жалио Алекси Симићу на ту војску
што ју је Абдурахман без хране послао у Србију. Говорио је да нема 'ајлука', да
Босанцима таин ( војничко следовање хране) није довољан 'јербо млого једу, па
су почели мало по мало пусат продавати за лебац. Сад, наставља Хусеин, ми
ћемо бити сеирџије, што ћеду они чинити док поједу и испродају што имају и
сами ће отићи.'
Босанци који су били дошли у Ћуприју и Крушевац већ после два дана почели
су да беже. Карафејзић, који је био у Смедереву с војском, молио је Милоша, да
му пропрати војску у Румелију, јер није могао да је издржава. 'Ако може
споредним путовима а не цариградским друмом, да се ко год не би сеирио над
њима.' Милош се одмах, са великим задовољством, одазвао овој молби, чак је
дао нешто хране за војску.
Држање пак сталне војске у Србији било је добро. Старешине су, по упутству из
Цариграда, пазиле строго на дисциплину. Истина било је тешко спречити их да
сасвим престану 'лајати којешта', али народ је био умирен.
С босанске границе стизали су такође добри гласови. Абдурахман, чим је чуо да
се Срби не опиру уласку Босанаца у градове, распусти војску, коју је био
искупио на Дрини и напише лепо писмо Милошу. Говорио је да никада неће
заборавити со и леб, које је у Србији као везир појео. Доктор Перин, негдашњи
Јевремов лекар а у то време ећим у Абдурахмановој служби, записао је у свом
дневнику, да речи везирове нису биле лицемерне и неискрене.

Стари Хаџи-Бесаровић Јово овако сведочи о погибији Абдурахмановој.

'Сарајлије су већ били страшно огорчени на злочинства Авдурахманова и један

дан затворе чаршију, свак под оружје, па ће да ударе на везира. А телали
завикаше: умет и Мухамед! Ко је брат Турчин да иде, да се бије с крвником.
Видјевши Авдурахман, да је по њега зло, дозва топчагу Сулејмана и делибашу
па им нареди, да одма напере страже војничке с топовима против народу, и да
начине барикаде и шанчеве на ћуприји Ћумурији, на Латинској ћуприји и на
ћуприји пред царевом џамијом. Тако се почну бити. Пушка пуца као на
Засавици. (На Засавици је била за време Милошеве буне велика битка, па је о
томе остала реч у народу, као пословица. Засавица – касапница. Ту је након 17
дана борбе са француско-турском војском, погинуо Зека Буљубаша и сви
његови голаћи.)
Први дан Авдурахман давао је сам на хату заповјести и пуцараше добро један на
другога, али не могаше ништа учинити једни другима. Кад то виде Сарајлије,
учине вијеће у вече и нађу мунасип (за добро), да пошљу писмо у Високо и
околицу, да им Височани дођу у помоћ. Одмах начине писмo и пошљу по сахији
(гласоноша) у Високо. Исти сахија стигне тамо у сабах, кад су Височани
клањали у Али-паше џамији, и да им писмо од Сарајлија. Ту га одмах проуче и
кад виде шта је, нареде телале да вичу по чаршији: ко год је брат Турчин, нек
узме оружје, да идемо у Сарајево у помоћ нашој браћи да ишћерамо онога
крвника Рамана.

До подне скупи се 15 стотина Турака, све ко ватре живе, и пошто су у џамији

довој (молитва) учинили, алале се и ижљубе с родбином малом и еликом, па
пођу пјевајући и пушкарајући пут Сарајева. До првог сунца стигне тако десет
барјака, храбре војске Височана у Сарајево. Чим се алале са Сарајлијама, одмах
удри, мајкин сине, на душмана. Бој је трајао два сахата; навалише Височани, па
Вратничани и Бјелавчани на јуриш и су мало штете отму све метеризе (шанчеве)
и опколе везира Авдурахмана у Тулића кућама. Онда ту поруче, да за један
сахат мора пртљати из Сарајева заједно са харемом. Тако и би. Нађоше му коња,
везир узјаха на њега, па гулећи браду, пође на пут – то сам својим очима видео.
Многи од Сарајлије дошли су да га испрате и тада Авдурахман оде у Травник.
Кад влада разумије шта се збило, нареди да он иде у Шумлу у Бугарску, да се
бије с Русима. Кад је генерал Дибић прешао преко Дунава, заметне се први бој с
Турцима и ту погине Авдурахман.'

За новог босанског везира султан именује Морали-Намик-Али-пашу, кога

заступаше Малкоч-Мехмед-бег, све док Намик паша половином септембра
1828. године не стиже у Травник.

Чим је стигао у Травник Намик-паша окупи босанске ајане и прочита им

Портин ферман у коме је стајало да је Царство заратило са Русима. Онда их
упита да ли су спремни да помогну султану и 'хоћедули на душмана поћи.' Они
то потврде и 'џевап му даду – кудгод ти пред нама пођеш.'
Али Намик био је Турчин благе нарави и настојао је да лепим начином постигне
оно што његов претходник није могао строгошћу. Босанци су ову доброту
схватили као слабост, па га је охрабрено племство управо презирало. Неколико
дана по његовом доласку, из Сарајева се вратио Васин посланик са
обавештајним подацима. 'Наш Хаџо дојављује да се поглавари босански са
скуштине од везира јоште нису разишли.' Такође, Васа Милошу наговештава, да
одазив на мобилизацију неће ићи лако, поготову у Сарајеву али вели и то да ће
се ипак 'неко число воиске, за овдашње градове определити.'
И заиста, уза све неприлике успео је Намик паша отпремити нешто војске
против Руса. За наставак ратовања следеће, 1829. године, у поновној
мобилизацији није било значајнијих помака. Kрајем августа Руси ушли у
Једрене. Растурена, изнурена турска војска се враћала са ратишта разним
путевима. Васа Поповић, који је тада боравио у Карановцу, пропратио је
повратак војске са ратишта. О томе је овако обавестио Књаза: 'Ради босански
војника који од дана на дан, све више и више од Видина враћајући се, пролазе и
од ономад и јучер прошло и' је преко 450 овуда. А ови овуда што пролазе, по
вишој части све су гола сиротиња.'
На глас, да су Руси ушли у Једрене, опет је опремљено нешто војске с Намик
пашом на челу. Али, када је Намик одлазио према Једрену, рат је већ био
завршен и мир склопљен. Враћајући се у Босну дочекао га је новопазарски
муселим. То се види из преписке Васе Поповића са Милошем, где у вези тога
стоји: 'За босанског везира казује субаша кад га је Ејуп паша (Ферхатовић) у
Биљановцима сусрео. Оданле (је) једну војску одредио на Даиће до испод
Јавора, на Штитково к Новој Вароши, а везир сврати у Пазар за три дана, на
одморак; оданде преко Сјенице у Пријепоље.'

Но и након овог рата Босна се није умирила. Намик пашин углед све је више
падао; он није био кадар скинути (нити поставити) сарајевског муселима. Порта
је покушавала мирним начином да делује на противнике реформи, те позва неке
поглавице и капетане на велико веће у Цариград, коме је преседавао сам султан
Махмуд II. И он их је лепим начином наговарао, али узалуд. Фра Грга Мартић, у
својој књизи 'Запамћења', бележи с овог већа анегдоту:
У вијећу скинуше сви Бошњаци чалме с главе, само то не учинише Мустафа ага
Златаревић из Сарајева и дервентски капетан Махмуд-бег. Султан рече
капетану: 'Знаш ли ти, да би ти могао скинути и главу!' Махмуд-бег притисне
једном руком чалму на главу, а другом покаже на врат и рече: 'Чујеш, царе
овако је с главом скупа можеш скинути, али с главе не можеш.' (Ферманом од
1826. год. уместо чалме прописан је фес као војничка капа. Фес је носио и
Намик паша, а то је вређало јаничарски дух Босанаца, нарочито племства.)
Првих дана јануара 1831. стигао је у Босну Портин повереник, да помогне
Намик паши да спроведе реформе. Кад се то у Сарајеву дознало, дошло је до
изгреда, у којем је пало 25 везирових присталица, а 60 их побеже из града.
Вести и аброви о овим догађајима брзо су се преносили и лако налазили пут до
Србије. Све је указивало да ће се поново заратити. Један извештај датиран 12.
марта говори да су босански ајани заказали веће у Травнику на 15 дана по
Бајраму. Тих дана стигао је из Сарајева Мехмед бајрактар Бркић као
препоручени изасланик упућен од стране босанских ајана, са поверљивим
порукама књазу Милошу.
Историјски пак извори указују да је побуна већ од раније добила замах. Одмах
по сукобу у Сарајеву Херцег-Босном су почели да јуре гласоноше с писмима
појединих првака и капетана а нарочито је био жив саобраћај између Сарајева,
Бања Луке, Дервенте, Градачца и Маглаја. У данима између 20. и 31. децембра
1830. године био је скуп босанских ајана у Градачцу. Месец дана доцније, од 20.
јануара до 5. фебруара одржан је још један састанак у Тузли. Одатле је упућен
позив босанском народу да се диже на устанак за одбрану Босне. Босански
бегови тражили су од султана: да поништи привилегије дате Србији и нарочито
да врати 6 нахија, обустави спровођење војних реформи, оконча управу над
Босном и прихвати аутономну босанску владу на челу с локалним вођом. За
узврат Босна би султану плаћала годишњи допринос.
Незванично, за вођу овог покрета изабран је Хусеин-капетан из Градачца.

Kо је био Хусеин-Капетан?
Преци Хусеина Градашчевића живели су у Градачцу, месту у североисточном
делу Босне, међу обронцима планина Мајевице и Трбаве. Хусеин је рођен 1802.
год. у породичној кући Градашчевића. Син је чувеног Осман-Капетана, кога
народна песма помиње као добра јунака. Био је чувен са своје строге
правичности, како према хришћанима тако и према муслиманима. Мати му је
била Грузијка. Док га је мајка поучавала Корану, његов га је отац учио српским
обичајима и причао му о јуначким подвизима славних предака. Хусеинов отац
Осман умро је после једне 'турске кахве' код Џелалудин-паше. Цело велико
богатство оставио је сину, који је постао капетан Градачца са непуних 18
година.
Хусеин је био добро образован и научио је да чита и пише у рано доба. Са 16
година, научио је арапску калиграфију уз помоћ писара Мула Мустевице, који је
хвалио Хусеинову бистрину и звао га 'даровитим дјететом'. Осим тога, Хусеина
су учила и двојица дервиша. Није познато да ли је припадао реду дервиша, али
се на основу његове велике религиозности и скромног начина живота које је
показао у каснијем животу, често сматра да јесте.
Оженио се Ханифом, сестром Махмуд-капетана из Дервенте. Иако се не зна
тачан датум, његов син Мухамед-бег је рођен пре 1822. године, када је Хусеин
имао 20 година. Имао је такође ћерку Шефику, која је рођена 1833.
Народно предање памти, да је био не само јунак, него и паметан, досељив,
окретан. Уз то још и човек добре душе, осетљивог срца. У његовим харемима
није било ни једне жене на силу доведене. Није правио никакав јаз између
муслимана и хришћана. Код њега је постојао само човек и нечовек, јунак и
кукавица, поштен и непоштен. Свом родном месту оставио је лепе задужбине.

Занимљива је приповетка о љубави између Хусеин-капетана и лепе Мејре

Алтомановићеве. Прича вели:
Под капом Мајевице, у подножју непроходног и буквом обраслог Гранаша, на
надморској висини од 500 метара, шљивицима преплетено, налази се село
Штребци. Пречицом ка Зовику и Калајђима пење се на Бодове. Пред очима пуца
видик.
Ето, све што видите, ова брда, и те долине, све је то некада било бега
Алтомановића. А на ономе најлепшем зовичком брду још и сада стоје травом
обрасли остаци рушевина њихове куле. Кажу да је била саграђена пре
шестотина година. На шест ката, све од тврда камена. И није само то. Малтер су
за њу мешали од беланаца, а градили су је пуних пет година. Била је сва у
високим зидинама и када мандалом затворе капије, по годину дана их не отворе.
Све су имали унутра…
Хиљаду дунума плодне оранице, шљивици, пашњаци, ливаде са разнобојним
цвећем, непроходне планине обрасле буквом, цером, липом и четинарима, па
чифлуци, кметови, беглуци – све су ти имали Алтомановићи и под својим
држали. Раја је радила и сносила. Тако вековима.
Време гради – време разграђује. Од свега тога леже сада остаци рушевина
једнога времена, које је давно прохујало. И све би остало заборављено, да пуким
случајем на врата куле Алтомановића једнога дана није покуцао Хусеин-
капетан. Остало би онако како се и зачело: без потреса споља, у границама
беглука, да очи лепе Мејре Алтомановићеве нису умеле да задрже на себи
поглед капетана-бунџије. И зачела се љубав. Тих и топао севдах, крадомице да
не знају њени, јер су били противни тој вези. Хусеин-капетан није им био раван
ни по племену, ни по богатству. А он је, осим тога био и бунџија, и одметник од
султана. Таквом човеку Алтомановићи нису хтели да дају своју Мејру.
Привржени цариградском двору, у коме су гледали свога дародавца и
заштитника, они су, држећи се традиција, сваки бунџијски атак још у његовом
корену гледали да осујете…

И док је Мејра проводила дуге ноћи уздишући на пенџеру, њени су чекали прву
повољнију просидбу. И нису дуго чекали. Појавио се Али-паша Видајић,
зворнички паша. Добра прилика. И дали су је.
Сватови су били заказани. Узалудно је било јадиковање Мејре, затворене у кули.
Тешила ју је њена верна другарица Јурка, хришћанка из Зовка. Али Мејра ока не
сушаше, и дању и ноћу плакаше, она што никад сузе не пусти. Реч њених
родитеља, већ дата, била је закон за њу. Ипак, уздала се у Хусеин-капетана и
сватовску кавгу.
- Сабљом ћеш ме отети, је ли? – шапутала је у заносу, као да са њим разговара. -
Алах ти помогао, јуначе мој!
Око Видајића окупише се тада околни бегови, доглавници и пријатељи. Сватови
бројно јаки. Мрки и наоружани до зуба. Уз десну страну му је његов рођак
Тузла-капетан. Зна се: кавга ће бити. А јутром другог дана кренуше сватови
планином према Тузли. Окружена чуварима, да не би при кавзи допала у руке
отимачима, Мејра је на коњу ронила сузе. И баш када су се сватови понадали да
ће проћи с миром, Хусеин повиче из бусије:
- Стојте сватови! Да не буде крви, дајте девојку! Или нека ђувеглија изађе на
јуначки мегдан.
- Готов сам да се огледамо! – довикну му Видајић. – Па и да не би ишло о
девојку, та ми је прилика као с неба пала јер већ одавна жеђам твоје крви.
Десет копља у дужину, два у ширину. Место за мегдан тиме је било одређено.
Први залет – прво окушавање. Мачеви севају. Крешу један о други. Мегданџије
се варају. Оба су искусни у боју и вешти. Коњи њиште. Под њиховим копитама
севају варнице.
Код другог залета Хусеин посрће, а мач Али-паше Видајића сечимице пада на
прси кавгаџије. Кад су покрај ње пронели рањеног Хусеина, Мејра је као дете
заплакала. Дружина га је однела у кулу Алтомановића. Ту су га дуго лечили
родитељи оне, коју је волео и због које је био рањен.

Доцније, приликом устанка, Мејра је погинула на вратима зворничког града, у

часу кад је са дететом у нарамку, бежала у заклон. По ноћи закопали су је у
дворишту под бадем-дрво где је најволела седети. А у зору њен муж и њен
несуђени драги измирише се на њеном гробу. Ваљда је тако било суђено.

На састанку у Тузли одлучено je да се да се ухвати веза са скадарским везиром

Мустафом, названим Шкодра паша, који се такође одметнуо од султана.
Шкодра паша имао је тада 25 година и, што је ретко међу Турцима, био је вичан
разним знањима. Осим тога био је ратоборан и упоран у своме праву. Још од
давнашњих времена скадарски пашалук припадао је породици Бушатлијиној,
која своје порекло води још из племена Мрњавчевића и краља Вукашина.
Народне песме истина не потврђују то, али је доводе из другог племена Ивана
Црнојевића, које је исто тако славно. Султан Махмуд, који је нерадо гледао на
наследствене повластице, био је Мустафин природан непријатељ.
Шкодра паши узор је био његов деда Кара Махмуд. Тукао се у многим бојевима
и на послетку се повуче у скадарску тврђаву. Капудан паша беше га притеснио
големом опсадом, но једног дана излети Кара Махмуд из тврђаве и потуче до
ногу султанову војску, зароби Капудан пашу, и отишавши у Румелију принуди
султана те порече ферман којим је збачен и стављен ван закона. Поред тога,
султан га је још морао подићи на достојанство румелијског валије.
1829. године, на молбу султанову, Мустафа дигне 35.000 војске на борбу против
Руса. Пре него што је кренуо ка Видину на бојиште даде удавити своје рођаке,
који би по смрти његовој могли наследити пашалук. Али, место да спасава
Турско Царство он, Мустафа, уверен да му је 'султан-ђаур' већи непријатељ од
Руса, обазриво је водио само 'политичне' бојеве. Чувао је своју снагу, јер је
предвиђао да ће султан гледати првом згодном приликом да сломи његову моћ.
Књаз Милош, са којим је одржавао добре односе, такође је утицао на њега да се
клони сукоба с Русима. Тако је генерал Дибић без великих тешкоћа продро све
до Једрена.
И при свом сумњивом држању Мустафа-пашином, султан Махмуд други,
огрезао у невољама, преда му под власт Дукађин, Дебар, Елбасан, Охрид и
Трговиште. Тиме је хтео да задовољи тежње везирове, а и бојао се да овај не
крене против њега. Али чим руска војска у току 1830. напусти Румелију, султан
намисли да је час освете дошао. Он нареди садразаму да покори побуњена
арнаутска племена, а Мустафа паши да врати области које су му дате прошле
године. Видећи како султан опозива свој хатишериф, и знајући да ће после овог
захтева доћи и други, гори захтеви, Мустафа не само што одбије да се покори
наредби, већ изјави да одриче сваку послушност, па чак и у случају ако би
султан одустао од својих захтева.

Мустафа паша се није ограничио само на ову изјаву већ je предузео и друге мере
које су доказивале његову озбиљност: он одмах отправи знатну војску у Охрид,
Елбасан и Јањину, где се налазио садразам. Уз њега су се држале паше:
призренски, скопљански, врањски, приштински, лесковачки, пећки, ђаковачки,
елбасански и ајан тетовски. Главари арнаутских племена, које је велики везир
био подчинио, јавили су преко својих изасланика Мустафа паши да ће уз њега
пристати.
И ако је племенска одбојност између Босанаца и Арнаута била велика, ипак
њихова заједничка мржња на реформе давала је изглед на заједничку акцију.
Чим је Мустафа паша решио да се бори са султаном, он је почео да шаље своје
поверенике знатнијим капетанима у Босну, да агитују у његову корист и да се
договоре о савезу. Тиме је управо изашао у сусрет њиховој жељи, јер су и
босански јаничари, решени на отпор, рачунали на скадарског везира.
Босанци су обећали Мустафи неограничену помоћ, али нису на време могли да
пођу с њим. Као и увек капетани су правили дуге скупштине, договарали се,
расправљали, и тако губили време. Њима није било тако лако да крену као
Мустафа паши, који за собом у Скадру није остављао противнике или људе
наклоњене султану, напротив, босански капетани имали су у Травнику везира,
који је представљао султанову власт и око кога се била груписала странка, која
је подржавала реформе. И ако мала она је у својој средини имала врло угледну
властелу, а међу њима синове Сулејман-паше Скопљака, негдашњег београдског
везира, Хасан-бега Требињца, Мехмед-бега сина Имшир-пашина, ћехаје
Скопљакова, који је погинуо 1815. на Морави. Босна је имала четири алај бега и
они су, такође, најревносније стали уз босанског везира.

Чим је чуо за врење у Албанији, књаз Милош се живо заинтересује и одмах

пошаље у Скадар татарина Богдана Ђорђевића да се о свему извести од самог
везира. Богдан је носио писмо у коме се Милош тужи и сам на султана и нуди
Мустафа-паши новчану помоћ. Међутим Мустафа je био предухитрио Милоша.
18. јануара, дође у Крагујевац повереник скадарског везира с писмом и с
богатим даровима за Милоша и књегињу Љубицу. У своме писму везир честита
Милошу хатишериф и берат и тражи да поклони поверење свему ономе што ће
му његов човек казати усмено. У главноме изасланик (Атанас Економовић) је
поновио оно што је Махмуд-паша нишки већ јавио Милошу, тј. да је скадарски
везир решио да се бије са султаном.
Везир је представљао султана као човека подмукла и вероломна који чека само
згодну прилику да опозове или изигра оно на шта се једном свечано заклео. Као
пример је за то наводио не само себе него и Милоша, који узалуд очекује
присаједињење отргнутих предела. Није изоставио да каже и то како му је
султан, пошто је са Русима закључио мир, наредио да их нападне у Једрену.
Мустафа је имао план да прво потуче садразама; да после сазове у Једрену све
паше, ајане, агаларе и оџе и да их пита: 'је ли ово што султан ради закону
њиховом сходно или је шеријату противно, и да се онда реши судбина царства
… па ком обојци ком опанци!' Преко Атанаса везир је тражио и Србијину
помоћ. Он је добро знао Милошеву политику да се на Порти не компромитује и
одобравао је такво држање. Услед тога везир је тражио од њега да му само
потајно помаже, нарочито новцем и храном, а чим он стигне у Софију Милош
нека заузме не само границе од 1813. године већ и сам Ниш.
Но Милош је знао да су понуде Мустафа-пашине неостварљиве. Заузимање
предела који су били под зворничким пашалуком није могао гарантовати
скадарски везир и извесно Милош би с буновним Босанцима дошао у сукоб, јер
Јадар и Рађевину одвајкада су држали Видајићи. Заузимање предела према
Нишу и самога тог града било је такође противно здравом разуму. У томе крају
спахије су били Арнаути, који су се већ припремали да притекну у помоћ
Мустафа-паши. Махмуд-паша нишки био је Милошев пријатељ а град је
утврђивао на рачун Бушатлије итд. Зато је Милош без премишљања одредио
своје држање: покорност према Порти, пријатељство према скадарском везиру,
наравно и једно и друго с претварањем.

Милош се надао да ће Мустафа-паша да доведе Порту у теснац и зато га је

храбрио и подстицао на отпор. Препоручио му је да утврди Скадар и заштити
обалу Албаније, па пошто тако обезбеди себи леђа, да са свом силом албанском
и босанском пође у Румелију, која ће листом пристати уз њега. Свако оклевање
биће губитак јер тиме Порта добија време, које може употребити да га превари и
разбије. Преко Икономовића Милош је везиру обећао сву могућу помоћ.
Мустафа је био задовољан Милошевим обећањима, али није могао одмах
послушати његов савет. Пре свега била је још зима и снегови велики; затим
везир је хтео да утврди савез с Босном, на чију је помоћ нарочито полагао, а по
могућности да придобије за себе и Црну Гору.
Међу тим су из Босне стизала у Скадар уверења неограничне оданости. У
почетку фебруара Мустафа-пашин изасланик је био у Сарајеву. Затим је отишао
у Тузлу где су капетани баш држали збор и решавали шта да раде. Изасланик је
дошао као поручен и био примљен с одушевљењем. Капетани обећају да ће
везира одлучно помоћи и закуну се на тврду турску веру.
Мустафа-паши остало је још да се по могућству обезбеди од стране Црне Горе.
Петар II био је у то време само ђакон, те везир, да би га придобио, нареди
рашко-призренском владици да га произведе у архимандрита, а затим закључи
уговор о миру с њим. У нади да Црногорци неће погазити реч, везир није хтео
да утврђује Спуж и Жабљак; шта више разгласи да је готов да да Црној Гори
50.000 гроша, ако она њему пошаље 2.000 најамника. Полажући на Милошево
пријатељство он га извести о тим својим жељама и тражио је његово
посредовање. Али тешко је било извеси савез између Црне Горе и скадарског
везира. Милош се могао заузимати само да Црногорци оставе Мустафа-пашу на
миру, као што је заиста и било.

Ускоро после бајрама, у половини марта Мустафа-паша се крене из Скадра

праћен од своје војске, многобројне свите и дворске послуге. Повео је чак и свој
харем, ченгије (певачице и играчице) и лакрдијаше. Пред полазак он разасла
своје делије у Румелију да одмећу народ, затим, где је могао, пошаље бујурдлије
објављујући поход против султана. Румелија тада беше поплављена скитницама,
разбојницима и некадашњим јаничарима, без занимања и без хлеба, који нису
желели ништа друго осим буне.
Мустафа-пашини људи свуда су примани са одушевљењем. Махмуд-паша
нишки дао је 60.000 гроша за ратне циљеве а Карафејзић је одмах похитао у
Софију, главни град у Румелији, да царску храну узапти. Везирова бујурдлија
читана је у Нишу, Софији, Пазарџику и Филипољу, и становници су одмах
изјавили да пристају уз везира. Објављено је да у рају нико неће дирати, да ће се
све за новац куповати и да ће се узапћивати само оно што је царско. Исто тако
везир је наредио да се не дира у европску пошту и у странце који путују
цариградским друмом.
19. марта Бушатлија је био у Призрену где је окупио арнаутске паше с њиховим
војскама. 27. марта сви су ушли у Скопље. Ту је начињен ратни план у
детаљима. Сејфиди-пашу ђаковичкога с неколико хиљада људи везир је послао
Карафејзићу који је био опсео Софију, где се био затворио с незнатном војском
Ћор-Мустафа-паша. По освојењу Софије наређено им је да пођу на Дупницу и
Самоков. Хусеин-Хота био је послан на Велес, а сам Мустафа-паша, с главном
војском, која је рачунала на 40.000 људи, имао је да иде ка Битољу, јер се по
чувењу ту налазио садразам Решид-паша с неколико хиљада регуларне војске.
Војска арнаутска била је слабо уређена и опремљена: паше су дошле у Скопље у
нереду, војска им се била 'по путу развукла … једна тамо једна овамо.' Тако су
исто и изишли из Скопља. Ипак изгледало је као поуздано да ће Мустафа-паша
лако победити малобројну и слабо обучену регуларну војску Решид-паше.
Решид је на свом расположењу имао само неколико хиљада низама, већином
регрута, мало извежбаних у војничком запту и ратовању, и расејаних по Епиру,
Јужној Албанији и Македонији. Истина они су били под заповешћу великог
везира, човека неустрашивог и поузданог, пуног одважности и ревности у
служби свога господара; доброга војника и најбољег генерала Турске. Али шта
је он могао учинити с тако мало војника, усред огњишта незадовољника, и у
општем устанку, према војсци шест пута већој од своје?
Пре него што је пошао из Скадра Мустафа-паша пошаље Милошу А.
Икономовића да прими новац на облигацију. Тражио је том приликом 500.000
гроша, али Милош, под изговором, да нема толико прикупљеног новца,
преполови тражену суму, обећавајући још толико у року од месец дана. 'Ваља
ми гледати, писао је Јеврему, шта ће донде урадити и хоће ли напредовати, пак
му могу онда и више дати.' Месец дана раније Милош је исто тако позајмио
60.000 гроша Махмуд-паши нишкоме. ('По жељи вашој шаљем вам што сте од
мене искали, и колико сам могао од уста својих уштедети…') Махмуд-паша
нишки овај новац, као што је већ речено, дао је Мустафа-паши за ратне циљеве.

Милош је с великим нестрпљењем очекивао вести с бојног поља. 4. априла

Мустафа паша је изашао из Скопља и упутио се Велесу, где је његова
претходница под заповедништвом Хусеин-Хоте већ раније била стигла. Из
Велеса Хусеин-Хота буде упућен у Прилеп с 3-4000 људи као у извидницу. Али
ту буде дочекан од турске посаде, и морао је узмицати у великом нереду до
Бабун-Хана (9. апр.). Тај одред низама, коме је Решид-паша послао помоћ још
око 1.500 Тоска, заузме одмах прилепски кланац, врло јаку и згодну позицију. У
томе стигне у помоћ Хусеин-Хоти сам Мустафа-паша, са десет хиљада људи и
истера султанову војску из њених положаја.
И ако се Мустафа-паша баш није имао чиме поносити због ове победе, ипак је
она произвела велики утисак на присталице великог везира. Већ ту у Бабунском
Хану пребегло је Мустафи много низама, и дошао је глас да му силихтар Пода
иде у помоћ из Флорина с великом војском, да су се Тоске изјасниле против
великог везира, и да су Дебрани готови да се предају на веру. На другој страни
Мустафа-пашино предузеће имало је такође успеха. 11. априла рано ујутру Али-
бег Карафејзић, син гласовитог Кара-Феизије, је заузео Софију, благодарећи
издајству свога таста, алај-бега софијског, који му је отворио варошку капију.

(Кара-Феизија, човек из народа и војник по судбини, изгнан због неког злочина,

саставио је чету од разбојника, која наскоро узе размере војске, људи сваког соја
и вере, и с којом он опустоши Румелију. Узалуд је Порта слала противу њега
војску под заповешћу паша првог реда, он је знао да их потуче или да им
умакне, а најчешће да купи златом њихову нерадњу. Пошто је опљачкао
Једрене, султан Селим био је принуђен понизити се да преговара о миру с вођом
разбојника. Пет кадилука санџака софијског дао је султан Кара-Феизији у
ајанлук као наследно феудално добро, који ту и умре у дубокој старости и
богатству. Његов син Али-бег, рођен је за време неког похода од једне
ђувендије, циганке бајадере, која је с руљом блудница свуда пратила разбојнике.
Кажу да је Али-бег био невероватно ружан, готово одвратан; опет за то имао је
он војничког дара и много храбрости, и нема похода кога није успешно
завршио.)

Али-бегова војска, лакома на плен и на сечу, опљачка хришћане и Јевреје до

голе душе, а доста их је и изгинуло, неки мирно а неки борећи се против
пљачкаша. Али-бег натури граду силну ратну дажбину и даде одрубити главе
четворици муслиманских чиновника, својих личних непријатеља. Ћор-Ибрахим-
паша и Сеид-паша били су ухваћени и бачени у тамницу. Билал-ага, ајан
дупнички, један од храбрих бранилаца Софије, успео је да се са неколико људи
пробије кроз непријатељску војску и да се спасе. Челеби-ага, муселим софијски,
био је ухваћен у калуђерском оделу, те је то дало повода да се окриви владика и
хришћански кметови, што су му дали одело да утекне.
Али ови бунтовнички успеси имали су кратак век. Понашање Али-бегово у
многоме одузе значај устанку и породи сумње о намерама Мустафа-паше.
Поверовало се да је тобожњи отпор султановим реформама само изговор за
крваве освете, пљачку и за завојевање. Ниш, Филипољ и још неки градови
спремише се на отпор. Решид се позва на њихову верност, те доби од њих
знатне своте новца, што му послужише за плаћање својих војника, за
регрутовање нове војске и једнога одељења грчких стрелаца, као и за
подмићивање Ивзи-паше и неколиких арнаутских старешина, дотада
привржених скадарском везиру.
Са шест хиљада низама, ново устројеном војском и неколико топова, велики
везир утврди свој главни стан у Битољу, да ту чека војску Скадарлијину, и, ако
би могао, да га спречи да не долази у Румелију.
Најзад, након многих оклевања Мустафа-паша, праћен од седам паша са два
туга и 40.000 људи, утабори се у чврстом положају на висовима брда Бабуше,
које господари кланцима што воде Битољу. Главни стан остаде три сата позади
у бабушком каравансарају, где с пашама из своје пратње и главним
старешинама проведе ноћ у чашћењу и у весељу с музиком и чочецима до зоре,
као ради празновања победе унапред, за коју држаше поуздано да ће је сутра-
дан задобити. Помисао да би се Решид усудио отпочети борбу, те га са шаком
војника напасти у тешкоме положају, беше тако далеко од његове замисли, да не
нађе за потребно предузети ни мере које ма који ратни заповедник не
занемарује. Ниједан ухода није био изаслан у трагање, никаква стража није била
постављена, никаква наредба не беше издата, а као врхунац немарности све
знатне старешине беху остале позади, раскошно се частећи и проводећи ноћ у
пировању с Мустафа-пашом.

Треба ли рећи да Мустафа-паша није био на висини улоге што му се

приписиваше и коју је он мислио да игра. Дошавши готово као младић на место
скадарског везира, харем, разузданост, ласкање, неограничена и без надзора
власт, одузе му снагу и његове физичке и моралне подобности; пун таштине и
имајући високо мишљење о самоме себи, беше он лакомислен, нехатан,
неодлучан и спор у идеји као и у радњи; лишен стратегијских знања,
оскудеваше у оном природном нагону, који ствара доброг војсковођу. Без
одлучно одређеног плана, не мислећи на догађаје који се могу појавити, на
тешкоће и препоне који ће неизоставно искрснути на сваком кораку, држао је он
да му се ваља само указати па да победи, да само пође па да успе; он се потпуно
ослањаше на извештаје својих удворица о стању ствари, не дајући себи труда да
их сам испитује.
Махмуд-паша призренски, пријатељ поуздан и одан, мудар и предузимљив
човек, неустрашиви војник, отворен и частан, али лош ласкавац, више пута га је
извештавао, па шта више и преклињао да се не поверава Ивзи-паши
скопљанском, на кога подозреваше да ће издати и склопити споразум с великим
везиром. Али Ивзи је знао подилазити слабостима Мустафа-паше и придобити у
исто време свеколико његово поверење.

У свануће 21. априла, Решид, са својих шест хиљада низама, указа се на

подножју бабушких висова. Након кратке и одважне беседе својим војницима, у
којој им он изложи опасан положај, у који би губитак битке довео Царевину,
поверење које султан и он имају у њихову храброст и послушност, слава коју ће
стећи тукући се с бројно далеко већом војском, али слабијом по храбрости и
војничком запту, чија је тобоже-ревност према вери само образина, да прикрију
своје тајне договоре са Русима и ђаурима, непријатељима ислама.
Потом, с копљем у руци стаде Решид на чело своје војске па право пође на
непријатеља.
Запрепашћена ненадним и неочекиваним нападом Ивзи-пашина одељења, која
су чувала прилепски кланац, место да лако одбране тако важну позицију, на
прву ватру низама, нагну бежати и својим бегством утерају у дивљи страх и
осталу Мустафа-пашину војску. О овако дрском нападу Мустафа ни сањао није,
напротив, са својим миримиранима у бабушком хану беше наставио пијанку до
сванућа. Уморан од јела и пића и од блуда, баш је хтео лећи у постељу кад дође
глас о изненадном нападу великог везира. Тек што је био појахао коња упола
обучен, кад му нова извешћа, за којима ускоро следоваху многе чете бегунаца,
огласише потпуни пораз његове војске. Топовска рика што се приближавала
свакога часа, показивала је да се и непријатељ брзо приближавао. Сва старања
Махмуд-паше призренског да панично бегство заустави била су узалудна.
Арнаутски миримирани, пошто су учинили прекоре Мустафа-паши, пођоше
сваки својим путем у свој крај, да тамо чекају судбину која ће им, кад падну у
руке Решиду, бити досуђена.
Праћен од неколико мемура свога двора, Мустафа-паша упути се тада у
Призрен, у намери да наново прикупи војску на Косову, да призове Али-бега
Карафејзића из Софије и да са врањским, приштинским и призренским пашама
окуша наново срећу против великог везира. Сем тога полагао је неке наде на
египатског Мехмед-Алију, а био је наиван да верује, да ће можда и књаз Милош
поћи на Ниш.
Међутим пораз се није дао поправити, он је дубоко потресао све оне који су се
држали уз њега и дао одважност присталицама Решид-паше. 27. априла Софија
коју је отео и опљачкао Карафејзић, падне у царске руке; нишке пак ерлије под
утицајем Махмуд-бега, сина Шашит-пашина и некога Керим-бега истерају 600
Арнаута сејмена из града, затворе Абдул-ефендију, ћехаја-бега Махмуд-паше
нишког и затраже низамску војску од видинског и београдског везира. 6. маја
изасланик великог везира донесе у Ниш извештај Махмуд-бегу да је наименован
пашом и нишким мухафизом. Изасланик је донео новом паши низамско одело,
знак новога стања; посекао нишког ајана Алију, нишког кнеза Живка и још
једног спахију. Принуђен да напусти Софију, Карафејзић покуша да поново
заузме Ниш, али буде до ноге потучен од лесковачког паше, који је био прешао
на страну великог везира. Ускоро и силихтар Пода буде савладан.
Пред оваквим развојем догађаја Мустафа-паша није смео више озбиљно да
помишља на отпор већ се из Призрена, где је почео да прикупља војску, нагло
врати у скадарску тврђаву, где унапред беше учинио припреме ради одупирања
опсади. То је била једина обазривост предузета од њега противу могућности
неке недаће. Веровао је да ће отуда моћи, као некад брат његовог деде Кара-
Махмуд, наново утврдити своју ствар и кад-тад добити себи накнаду.
Мустафа-пашин неуспех доведе књаза Милоша у велику забуну, јер је било
изгледа да ће се обелоданити новчана помоћ, коју је учинио бунтовном покрету.
Истога дана бабушког пораза Књаз беше послао још 250.000 гроша (монета је
била: 6000 цес. дуката и 2000 хаирлија) које му је Мустафа тражио на зајам, и по
који беше дошао у Ниш неки Антоније Јубани, везиров повереник. Извештен о
његовом доласку, Милош без оклевања пошаље по Димитрију Тирићу остатак
зајма у замену за везирову облигацију. И Тирић заиста изврши предају и одмах,
24. априла, пође у Србију. Нишком царинику Петрашу пак пренесе Милошеву
поруку да га и даље о свему извештава, било то од важности или не.
Антоније Јубани чим прими новац упути се Мустафа-паши. Али дошавши у
Лесковац, он се нађе у средини пуној избеглих војника и других сумњивих људи
и не смеде даље ићи с толиким парама. Стога се 26. априла врати у Ниш, ћехаја-
бегу пашином. Нишки паша, извештен о победи великог везира, одмах истера
Арнауте из града, а Јубанију новац буде одузет и предат кадији. У вароши је
одмах почело брујати да је узапћени новац помоћ коју је Милош слао
скадарском везиру, и да је и он сам противу цара и бунтовник.
Међутим је Јубани покушавао да се извуче лукавством и да спасе новац. Како је
био у служби аустријског конзулата у Скадру и, за сваки случај, имао при себи
пасош blanco, он га, нашавши се у невољи, попуни. Узет на испит он је
одговарао да је новац примио по наредби аустријског конзула у Скадру и за
рачун аустријских поданика. У томе смислу послао је доцније и протест у
Цариграда аустр. интернунцијусу Штирмеру.
Дознавши за ову недаћу Милош падне у бригу. Заиста, одговорност није била
мала. Зато реши да одлучно иступи противу гласова у Нишу. Аврам
Петронијевић био је тамо послат, почетком маја, да дочека Портиног комесара,
који је ишао у мисију да се Босанци одврате од непокорности према султану.
Милош нареди Авраму да лично оде у мехћему, кад комесар дође, и да одбије
све нападе на њега. 'Кажите одкровено да је самом премилостивом цару нашем
познано, колико сам му ја веран; представите им да ја ни до овога часа нисам
устао на оружје, нити мислим устати на цара, као што су они (Нишлије)
учинили, те отишли Скадранину и Карафејзићу, да им помогну свога цара бити;
изреците им слободно, да ја не чиним издајства цару као што су они чинили; ја
нисам њима раван, који данас с бунтовницима иду а сутра се опет цару улагују;
да им није Скадранин пропао не би се цару прилепили, но како су видили да
велики везир успе и онога поби, а онда они потрчаше да се цару удобре.'

Поред свега тога Милош је остао у великој неприлици како да објасни, што је
тај новац из Србије дошао. Било је тешко изабрати изговор, јер није могао да зна
шта ће рећи Јубани у Нишу, а шта ли везир у Скадру од кога ће се такође
тражити изјашњење. Најзад Милош успе да преко Петрашија ступи у везу с
Јубанијем те утврде једну верзију, која се није много слагала с првом изјавом
везировог повереника.
Скадарски везир, међутим, да би скинуо одговорност са Милоша и да новац не
би пропао, тражио је начин како да се ствар представи и нађе да је најбоље
тврдити као да је Милош чинио неке поруџбине у Млецима, које је имао да
исплати преко аустријског конзулата у Скадру. Аустријски конзул, који је био
Мустафа-пашин човек, писао је у томе смислу великом везиру, Решид-паши.
Мустафа, мислећи да је ствар добро удесио пошаље Милошу копију тога писма
с једним својим антидатираним писмом (од 2. априла) у коме га је тобоже
извештавао из Бабун-Хана да не може за његов рачун исплатити поручене
ствари у Млецима, јер је на путу, већ шаље Јубанија у Србију да тај новац
прими и носи конзулу у Скадар… итд.
Наравно да после оваких противуречности Порта није могла имати сумње о
томе чији је новац био и на шта је послат. Ствар беше одвећ очигледна. Али
ипак, правећи се невешта и не учинивши Милошу ни најмањи прекор, задржи
новац за себе а Мустафа-паша Шкодра остане (вечити) дужник српски за
500.000 гроша.
Огорчен том недаћом и малодушним држањем Мустафа-пашиним Милош му је,
у писму послатом по Икономовићу, живо замерао што није остао у Призрену да
скупља нову војску, већ се вратио у Скадар. 'Тако се трговина не води, писао је
он, познана вам је пословица талијанска ки нон ризика нон розика. Тако и ви,
кад сте мислили од прве пропасти одма кући бежати, боље да нисте ни полазили
од куће, нити дела предузимали… Да сам ја тако радио и одмах клонуо, од мене
ништа не би било!'
За неуспех Мустафа-паше и губитак толиког новца Милош је на свој начин
прибавио себи колико толико задовољење. Од 29. априла кога се год Арнаутина
или Босанца дочепао, одмах би заповедао својим момцима, Пекети и Настасу,
'поваљивати га и батине му давати, што се није пред садразамом боље и дуже
држати хтео.'

И ако су присталице Мустафа-паше претрпеле огроман пораз, ипак нису губиле

наду да ће њихова ствар најзад победити. 'Ђаво да зна ове Турке, писао је 12.
маја Аврам Петронијевић Милошу, колико их је садразам разбио и тако резил
учинио, опет они за Шкодром те за Шкодром теже! Ја не знам да их овде има
девета част, која би за садразамом тежила. Једнако се уздају на Шкодру, на
Босанце, на силихтар-Поду, на некаквога Драма-ајана, који је тобоже сад из
Мисира код Кавале изишао…'
Но Шкодра беше далеко од тога да личи на Кара-Махмуда. С друге стране
времена нису била више једна и иста. Решид-паша без отпора и без тешкоћа
покори целу Албанију и опседе скадарску тврђаву. Након годину дана Мустафа
се предаде, те би послат са својом породицом у Цариград. Беше дао и сувише
доказа о својој ништавности да би могао уливати страховања. Султан Махмуд
беше великодушан и племенит према њему, као што је био и наспрам осталих
бунтовника, те му одреди припомоћ од 100.000 гроша годишње, а његовог сина,
готово младића, учини ферик-пашом и постави за ордонанс-официра. Доцније,
султан Абдул-Меџид врати Мустафа-пашу у његово некадашње достојанство
паше са три туга, па му уз то даде и један пашалук у Анадолији.
Махмуд, призренски паша, одупре се очајнички противу султанове војске,
изаслане противу њега, па након кратког времена умре од туге, пошто изгуби
свој пашалук. Ивзи, међутим, би награђен за своје издајство, а касније
постављен за пашу од три туга.

Али, баш кад је звезда Мустафа-паше почела да се гаси, на бојишту се појави

Хусеин-паша Градашчевић, једина преостала нада старо-турској струји, да се
још у власти одржи.

Вође покрета у Босни обратиле су се књазу Милошу и позвале га да их у овоме

народном делу ослобођења потпомогне. Кад је за ово дознао босански валија,
везир Намик Али-паша, одмах је писмом упитао књаза Милоша: је ли могуће да
се и он спрема да потпомогне бунтовнике и предузме освајање царске земље. На
ово везирско питање, Књаз је 3. марта 1831.одговорио:

Свјетл. Намик Али-паши, Босна валија у Травнику,

Примио сам високопочитајемо писмо Ваше Свјетлости, послано ми преко

Пазара по татарину Вашем. Неимајући овде писара турског (у Раковици где се
тада затекао), једва сам нашао једнога писара, кои ми га је на двоје на троје
могао прочитати. Што не имам доброг турског писара, за то Вам не могу турски
одговорити, па Вам србски пишем, шат нађете кога, кои ће вам прочитати.
Ја сам поодпре чуо, да се Босна нешто мути, и мислио сам да Ви нећете моћи за
удутџије што одговорити, док не упитате капетане босанске. Тако и јест.
Удутџије царске чекале су у Карановцу седам дана, да им Ваш одговор и човек
дође, да обиђу и провиде удуте. Но кад није дошао на одговор, ни човек, а они
су се спремили, те отишли у Бјеоград, и ако иј сад тамо, а само су једног
муендиза писали, да опише и оне удуте од босанске стране.
Што сте пак чули, да сам ја на 8 сати близу Пазара, и преко садашњег удута
србског прикучио био, да сам буљук-баше моје наредио, да узапте онај предјел,
и да ћу на силу да узаптим царску земљу, то није истина Ефендум. Зло су Вам и
неправо писали. Ја сам био у Карановцу, а Карановац је, не 8 већ 16 сати далеко
од Пазара; исто Вам може казати овај Ваш татарин, кои је ишао од Пазара на
Карановац, док је дошао до мене. Карановац је у садашњем србском удуту, а не
преко удута. Мени није нужда на силу узапћивати оно, што ми је царска милост
дала, и што ће, ако не данас, а оно сутра, моје бити. Мога буљук-баше не има у
оним предјелима никаквога; сами људи недаду Ејуп-пашиним рођацима, да
узима од њи половину, и што је преко царске воље и заповјести; ја томе нисам
крив, што се сами људи од зла бране, које Цар наш на њи не шаље, већ им
Турци од своје воље оће да чине. Зато и молим Вашу Свјетлост, да не верујете
онаквим лажним гласовима; и ја сам служитељ царски, као и Ви што сте, и ја
морам знати, шта радим, и шта могу и смем учинити, шта ли не, и како ми ваља
поступати, да не увредим Цара, који је дао Народу овом права.

Књаз Милош известио је о овоме писму своје депутата у Цариграду и поручио

им, да изјаве Порти, преко великог везира, његову искрену приврженост и
оданост Султану. Депутати су ово одмах извршили, и cултанов министар,
Кајмакам-паша послао је Милошу 28. априла, одговор ове садржине:

Сада, Шкодарлија и неки други бунтовници усудили су се на једно богомрзко

дело, које и Вама недопадајући се, по дужности поданическе, дужни сте к
уничтоженију таковога, свако стредство употребити, које би се Вам од Царства
наложило. Овдашњи депутати Ваши, од пре Максус изјавили су Вашу готовост
височајшеј Порти. Ово изјавленије врло нам се допало. Такови и тим подобни
зулумћари, свагда су хрђав конац имали, и свагда су упропашћени били; тако ће
и ови бунтовници проћи. Богу хвала, под високим кровом Царевим велике силе,
које су опредељене, биће довољне к упропашћенију њиовом, и они не могу се
овој дајандисати, пастиће.
С Божиом помоћом, тако будући мутитељи и поглавице овога бунта, да ће скори
сви свој белај наћи, сумње никакве неипаче, будући да је истинито, и баш онако
мора бити као што се Царство нада, од Ваше стране, даћете Вашој верности чест
принети. Зато бунтовницима, од Ваше стране, по дужности својој верности, за
облакшавање њекије ствари у овом предмету, депутатима Вашим, од пре, дано
је једно сочиненије. А за иста посла, неке нужне потребе, изустио и потајно, да
би вам се изјавиле, од стране Цареве парденски обрстлаинант (подполковник)
Алај Емин Хасан Бег, сада нарочито пошиље се к Вами, као посланик, да би по
наставленијама Царским, како на оно сочиненије што Вам је послато, тако и на
оно што му је још препоручено, Вама изјавио желанија царска, и, по оному,
учем потребно буде, да се поради, да се постарате – гајрет учинити, и свакој
поправки ствар која потребује, или која је полезна, с настојанијем и услугом, да
је употребите. И тако, надајући се даћете то извршити ревностно, да би и царска
милост већа на Вама била, пишем ово писмо Вама.
Ако Бог да – иншала! – кад ти дође ово писмо, на све ове препоруке учинићете
заирет.
Писмо ово књаз Милош примио је 18. маја у Крагујевцу, из руку царскога
изасланика Хасан Бега. И одмах, послао је према Новом Пазару архимандрита
Мелентија Павловића и кнеза Василија Поповића да саветују вође покрета, да
одустану од даљег бунта, и да преко њега потраже опроштај од Султана. 27. маја
1831.г. из манастира Студенице, Мелентије и Васа, пoслали су Књазу писмени
извештај:

Ваше Сијателство
Все Милостивјејши Господару!

Всепокорњејше јављамо Свјетлости Вашој да од војске Босанске синоћ су овде

дошли Амат Барјактар, Мула Ибрахим и Мемет Барјактар, а од Пазарске стране
н. Буљубаши Капетановића, којма смо више комшинско пријатељство показали,
што би се у будушче бунтовања оставили, но да посредством Свјетлости Ваше
припадну Цару молити се за опроштение, и да им Свјетлост Ваша у садашњем
случају, овим начином може велику помоћ учинити и тако смо им све исказали,
како нам је Свјетлост Ваша наложила. Ови саслушавши наша предложенија
одговорили су нам, да поглавари њини нису знали зашто смо иј позивали, и сада
захфаљујући на Вашему с њима правоме пријатељству, отишли су предложенија
Свјетлости Ваше јавити својим поглаварима, а ми остајемо очекивајући њиовог
одговора, за бољу њиову сигурацију казали смо им, да и друге посланике од
првије људе у Карановац определе послати, гди би се могло от делима својим са
Свјетлости Вашом лично и обширније разговарати, прем да се и ови показују да
имају много храбру војску снабдену с раном и другом потребом, а јошче се
надају да им из Босне придолази, и да им се ние ласно без макар колико кавге и
крви уставити, додајући нам и то, жао нам је што велите да се наша војска око
Сјенице и Пазара за неки вакат уставила, ибо ми само овде очекујемо да Шкодра
у Призрен изађе, пак да и ми преко Рогозна у Косово пођемо, а на сва ова места
друга ће нам војска из Босне доћи, коју они счисљавају величином као што даље
сљедује:
Хусеин К. Градашчевић 8.000. Махмут Паша Зворник 5.000. Али Паша Фидаић
5.000. Сарајево с Етрафом 5.000. Тузла к. 4.000. Магла к. 2.500. Дервент к. 2.000.
Трешња к. 1.500. Новин к. 1.000. Градишка к. 1.750. Биаћка к. 1.750. Острошца
к. 1.500. Асан Ага Пеђанац 12.000. од Бања Луке 2.500. Алај Бег Крупњански
2.500. Сточевић Али Ага 1.000. Фочански Амет Шошевић 1.500. Мостар к.
1.000. Невесинска к. 1.250. Фирдус к. 1.000. Јајца к. 1.000. Гламочки к. 750. а
Травничка к. 500.
Ми смо могли приметити по свој овој њиовој сигурности, да ће радостно
примити ова предложенија Свјетлости Ваше, која иду на ползу мира и среће
њиове. За босанског везира јављају, да је из Бусоваче утекаоу Немачку, а од
потере која је за њим оправљена, неимају јошч никаквог известија. Ејуп Паши у
понедељник послали су људе, да га к себе зову или да се одмакне оданде даље.
А ови понајвише жале што им је од Свјетлости Ваше раана забрањена, и опет се
моле да би им се дозволила односити. С којим остајемо цјелујући сијатељњеиши
скут. Ваше Свјетлости и јесмо Ваше всенижајше слуге.

27. Маија 1831. Мелентије Павловић архимандрит

у М. Студеници Василие Поповић

На ово писмо одговорио је књаз Милош изасланицима сутра дан:

Писмо ваше од 27. о. м. из Студенице послато ми, примио сам, и све у њему
содержеће разумео сам. На ово вам ништа приметити немам до једно, да
настоите наговорити, од Турака, коиће вам на састанак доћи, да Ејуп Пашу
гледе кренути с места његовог буди куда, додавајући им, да је он шпион вел.
везира и њима о злу мисли. Ово гледајте лепим начином и као испод руке
казати им и уверити иј о интриги Ејуп Паше, но нека гледају, куда ћеду с њим.
А што се тиче издавања раане Босанцима, кажите им да сам ја учинио о том
нужно расположеније по пограничним тамо селима.

За Босанце је било важно да знају како ће се према њима држати Милош с којим
су често били у непријатељству и с чије су стране увек имали неку зебњу. Они
су знали да Србија има право по хатишерифу на Јадар и Рађевину, које је држао
зворнички капетан Махмуд (брат Али-паше Видајића), један од најмоћнијих и
највиђенијих капетана. Успех босанског покрета, учинио би ово право
неостварљивим. Није било немогућно да Порта у овим околностима употреби
Милоша као савезника у борби, или да преко њега посеје раздор и неповерење
међу бунтовним Босанцима.
Да би добио што поузданије податке, Милош је ступио у преписку с неким
виђеним личностима у Сарајеву, с Мустаф-агом Златалићем, Ђул-агом и
Мустаф-агом Џафићем. Тражио је од њих да му пошаљу поузданог човека, јер
има да им каже неку тајну важну за њих и за сву Босну. Они поверују Милошу и
упуте му нарочитога повереника, трговца Абас-Мулу Мехмеда.
Пред овим изаслаником Милош је наравно, према својој политици, одобравао
покрет у Босни и подстицао их на буну, желећи им тобоже 'оно исто што би и
сам себи желео,' султановим пак присталицама писао је и говорио друкчије.
Но после пораза Мустафа-пашиног Милош сасвим изгуби веру у снагу
бунтовника. Њему је изгледало да ће и покрет у Босни несумњиво поћи трагом
Арнаута, који су се разбегли, тако рећи, после прве пушке. Услед тога држао је
да ће бити најполитичније да се у босанском сукобу покаже што више пријатељ
Портин и да на тај начин заглади новчану недаћу с Мустафа-пашом. С друге
стране и Порта је рачунала на Милошеве услуге и с тога се чинила невешта
његовом ортаковању са скадарским везиром. Султан Махмуд је умео да појми и
оцени побуде које су Милоша руководиле у тој прилици, и никад га за то није
прекорио.
Као што је већ речено, почетком маја био је послат у Србију Алај Емини Хасан-
бег, потпуковник у гарди султановој и љубимац његов, да придобије Милоша за
мере против Босанаца. Милошу је већ раније била послата наредба из Цариграда
да у Босну пошаље прокламације и да у њима опомене Босанце на покорност.
Милош није хтео одмах да изврши налог Портин, али кад дозна да Хасан-бег
долази, он без оклевања пошаље један примерак Хусеину Градашчевићу и
припреми више примерака да их под ранијим датумом пошаље преко Дрине, све
у зависности од понуда које носи Портин изасланик. Може бити, надао се
Милош, да ће му султан за тражену услугу обећати потпуно извршење
хатишерифа.

Хасан-бег, султанов изасланик, био је човек новога кова каквог Србија још није
видела. Готово прави Европљанин, он је јео оно што и Срби, служећи се при
ручку виљушком, кашиком и сервијетом, а после ручка обично би попио чашу
доброг винца. Течно је говорио српски што је на Милоша и његову околину
учинило добар утисак. Говорио је да је жеља султанова да лепим начином
умири Босанце и то уз помоћ Милоша. Обећавао је опроштај свакоме
бунтовнику чим тај опроштај преко Милоша затражи и изјави да ће убудуће
бити покоран султановим наредбама.
Да се не би помислило да се Порта боји бунтовника, није требало да се зна да је
Хасан-бег у таквом посланству дошао. Милош је дакле имао те понуде да
представи као своју личну ствар и да увери свакога да ће султан пристати на оно
што он обећава.
Књаз се радосно одазове овој наредби и свуда објави да ће израдити опроштај
сваком Босанцу који му се за то обрати. У том смислу буде састављена нова
прокламација и послата преко Дрине.
Али изгледи на успех нису били никакви. Још на прву Милошеву прокламацију,
Хусеин-капетан је одговорио да 'неће за вла(х)ом* макар знао у рај поћи', а
камо ли да га послуша да се покори ђаур султану. Хусеин, који је себе држао за
равнога бар једном француском краљу, морао се наћи дубоко увређен
Милошевим писмом. Милош у његовим очима беше само један рајетин,
одметник и неваљалац, уздигнут на кратковремену власт попуштањем султана
отпадника. Нарочито је био гневан због тога што се један неверник, један влах,
један… усудио да му се уопште обрати, понуди своје посредовање и да се меша
у питање међу муслиманима. Његов одговор дисао је презрењем, увредама и
изазивањем; он је писао српском Књазу да му савети каурина нису потребни и
још којешта, а писмо је завршио овим речима: сабља твоја још није била ни
сакована, кад је моја влашке главе одсецала.
То, међутим, беше смешно хвалисање, пошто је Хусеин још био у пеленама кад
Милошева бритка ђорда беше већ толике јунаке турске посекла и многе буле
уцвелила.

*Од својих исламских сународника Срби су називани Власима; назвати их

Србима, значило би подсећати на заједнички сој и на отпадништво својих
предака, а Босанцу, муслиману, мрско је било усвојити ма какво, макар и
далеко, сродство с рајом.

С истим презрењем, али са мало такта, одговорио је Милошу и Махмуд-паша

Видајић из Зворника: 'А што ми пишеш да ти кажем оћу ли ићи (на Косово),
јали остати: ако пођем чућеш, ако ли не пођем и то ћеш чути.' Махмуд је
нарочито замерао Милошу што је казао цару да Јадар и Рађевина нису под
Босном.
До крајности раздажен овим одговорима пуним увреда и презрења на своје
писмо, написано учтивим изразима, и не могући да ствари остави на овоме,
Милош одмах одговори у истом, увредљивом, тону. Хусеин одговори наново,
па пошто ниједан од њих двојице не хтеде да попусти, наставише са узајамним
увредама, и умало се ово не оконча оружаним сукобом. Милош изјави Хасан-
бегу готовост да пође оружаном руком против Босанаца, надајући се да том
приликом заузме Јадар, Рађевину и Стари Влах. Али како Хасан-бег није имао
упутства у том смислу, заузеће тих крајева остало је пуста жеља.
Видевши какав утисак чине његове прокламације на бунтовнике, Милош реши
да употреби друго средство. Он Мелентију и Васи пошаље у Студеницу писмо у
коме им поручује да се састану са сарајевским агама, да им припрете и саветују
их да напусте Хусеина, чија је ствар унапред осуђена на пропаст, услед
множине царске војске коју велики везир има у Румелији. 26. маја у Ивању био
је састанак Милошевих људи с изасланицима сарајевских агалара, који одбију
нуђено посредништво с разлогом да не могу 'кабулити' низамско тесно одело и
да ће остати верни својој вери.
Но чувши да се у Скадру чине нове и озбиљније припреме које би могле дати
потпору босанској војсци, Милош наново преврну ћурак и поручи Мелентију и
Васи да пошаљу у Нови Пазар Ђул-аги и Емин-аги, муселиму сарајевском,
Ахмед-барјактара, поверљива човека, који ће им представити да су његове
тобожње претње, које им је пре неки дан испоручивао, само акт политике, јер је
код њега Хасан-бег, царски човек, међутим да се они не обазиру на то. Србија
неће кварити односе с Босном; а кад буде дошла заповест из Цариграда да се
Срби оружају против њих, они ће оклевати и на време их известити о своме
походу. Штавише, уверавао их је Ахмед, да ће Милош помоћи Босанцима чим
буде требало и чиме буде могао.
Босанцима је било потребно да сврше прво са Намик-пашом, травничким
везиром, да тако обезбеде себи залеђину па онда да пођу у помоћ Мустафа-паши
скадарском. Три дана тукли су капетани град из топова, најпосле, благодарећи
нарочито одлучности Али-паше Видајића, продру у Травник. Намик–паши не
преоста друго, но да се 26. марта 1831. године, преда. При предаји он изјави, и
свечано зада реч, да напушта царску ствар и да прелази на страну устаника.
Тако Намик спаси себи живот, а Босанци нађоше у томе задовољење да су, како
су говорили, 'потурчили' султановог везира.

Рећи ћемо укратко неколико речи о Али-паши Видајићу, званог пијаница, из

Зворника. Видајић је најпре подржавао султанове реформе, но доцније је
одлучно пристао уз Хусеина, капетана градачког. А то је било овако.
Године 1829. буде он наименован за пашу сребрничког. Али кад је отишао у
Сребрницу нађе тамо Мемиш-агу. Мемиш-ага наоружао беше муслимане и
хришћане па се угнездио у тврђави. Бадава се опирао Видајић паша; сваки му
покушај за своје право би залудан. Морао је дакле да се врати у Зворник. Али
како се јако зачудио, кад је затекао замандаљене све зворничке капије. За време
одсуства Алијина подигао се један од његових сродника, Махмуд-паша Видајић,
добар пријатељ Мемићу, и прогласио себе господарем. Алија би принуђен или
да се прихвати силе или да напусти своју стару имовину. На срећу његову имао
је још по гдеког приврженика у вароши, те помоћу њиховом продре унутра. Ту
сада наста крвави бој по улицама, по домовима и другим местима, па би много
мртвих и рањених. Алија би засигурно био победник, да његов непријатељ није
имао за савезника Хусеин капетана. Обојици не могаше се он одупрети и
напокон би потиснут у неку кућу. Држао се Алија мушки и јуначки донекле, то
јест, док се не сурва запаљена горња половина од куће. Ту погибе, са дететом у
рукама, његова жена Мејра, Хусеинова несуђеница, а он сам преда се Хусеину.
Овај га одведе са собом у Градачац и наскоро постадоше искрени јолдаши. У
догађајима који су следили, не имаше капетан ни вернијег ни храбријег друга од
свога заробљеника.

По заузећу Травника опет настане дуго договарање, спремање и одуговлачење,

последица колико урођене босанске лежерности толико и озбиљности корака
који је ваљало предузети. Најзад дође време када је требало потражити великог
везира, који је био негде око Битоља. У то стиже и глас о Шкодрином поразу
код Прилепа. Не обазирући се на тај глас Босанци се најзад почну кретати ка
Косову. Задахнути живим народним осећањем, певали су песме у којима је било
нечега узвишеног и великог:

Ми идемо на Косово равно,

Где нам стари славу изгубише,
Стару нашу славу прађедовску.
И ми ћемо на пољу Косову
Ил' изгубит' вјеру и јунаштво,
Или ћемо, ако Алах даде,
Душманина свога побједити
И у Босну вратити се славно!

'Они мишљаху да се боре за своју веру и цео народни опстанак и тражаху за ту

борбу поље на коме се већ једном ломило и о једном и о другом, иако несрећно.
Или ће победити и одржати своју садашњу веру, ислам, на истом месту, на коме
су стару, хришћанство, изгубили, или ће подлећи. И онда ће умножити собом
величанствене спомене старе славе и њезине пропасти.' (Л. Ранке)

Око половине јула босанска војска, јака 25.000 људи, била је сабрана на Пољу
Косову код Приштине. 16. јула Хусеин, чувши да му се велики везир Решид-
паша приближава, узме најодабранија одељења и пође му у сусрет. Код
Липљана се сукоби с Хаџи-Ахмет-пашом, који је водио везирову претходницу,
састављену углавном од Арнаута верних султану. Хаџи-Ахмет-паша буде до
ногу потучен и ухваћен, а његова војска у дивљем бегству упути се Сазлији где
је био велики везир. Тако се Арнаути нађу између Босанаца који су их гонили и
везирове војске која је хтела бегство да спречи. Арнаути се преко очекивања
окрену против самога великог везира и изазову такву забуну да се он повуче у
Скопље.
У битки код Липљана погинуо је Ћор-Ибрахим-паша; рањени су били Ивзи-
паша скопљански, Абдуразак-паша пећки и Мехмед-беј, миралај регуларне
коњице. Рањене паше склоне се у Скопље с везиром, а њихови пашалуци
пристану уз бунтовнике. У целој Румелији противници реформи дигну главу;
Мустафа-паша пак дахне мало душом у Скадру, где је био притешњен, а име
Хусеина Градашчевича добије одједном необичан престиж.
Успех на бојноме пољу пуном успомена потпали у Босанцима храброст, освежи
њихове наде и њихов фанатизам. У другој битки близу Пећи након упорне и
крваве борбе, они потукоше једно знатно одељење царске војске, па наставише
продирање до капија Пећи. Храбри Видајић-Али-паша, који је као што је речено
постао највернији присталица Хусеинов, само са 5000 одабраних људи, освоји
на јуриш то добро утврђено место, чувано од многобројне посаде, и баци под
мач све који се одупираше. Велики везир, који се бавише у Скопљу, пошаље
против њих још једно одељење своје војске, али и оно буде потучено.
Књаз Милош, обавештен о свему, одмах похита да понуди своје услуге. Он
упути у босански стан свога повереника с нарочитим упутствима за Хусеина.
Повереник није носио само поруке већ и сто кеса у новцу. 'За ову битку што си
добио шиљем ти сто кеса, а кад у Ушћуп (Скопље) дођеш пошљи татарина да му
и други сто кеса дадем,' поручивао је Милош Хусеину и саветовао га је, да
настави борбу с великим везиром и да га тако принуди на преговоре о миру који
би био повољан за Босну. Нарочито га је саветовао, да после тих победа
ослободи Мустафа-пашу скадарског, који би му био један ослонац више. Чим
Порта, унижена неуспесима, пристане на преговоре, Милош је био мишљења да
се треба одмах измирити, јер је знао да ма како царска војска буде потучена
султан ће опет надвладати. У крајњем случају султан се могао обратити страним
силама и оне би му помогле да изађе из незгода у којима се налази. Дајући ове
савете истицао је своје пријатељство према Босни и потребу да са Србијом живи
у миру и љубави. Милошев изасланик носио је и нацрт писма, којим би Хусеин
тражио његово посредништво с Портом.
Али, Змају од Босне више нису били потребни ничији савети нити
посредништво.

Коча Мустафа Решид-паша (1800 – 1858.), османски државник и дипломата.

Студирао је у Паризу француски језик и западну цивилизацију и током боравка
у зап. Европи развио је пријатељске односе са француским и британским
државницима. Био је велики везир шест пута. Имао је водећу улогу у покретању,
изради, и проглашењу реформских уредба познатих као Танзиматске реформе.

Решид је био благ према Мустафа-паши скадарском и др. устаничким вођама, но

тим већа свирепства извршио је према заробљеним Арнаутима. По његовој
заповести начињене су посебне справе за бацање, па су на њих стављани
заробљеници, и онда одбачени на нека дрва са гвозденим клинцима. Уписивало
им се у кривицу то, што су остали верни Мустафа-паши, а нису га изневерили
као што учинише многи други.

Преплашен успесима бунтовника Решид, по старом обичају Османлија, прибеже

лукавству. Он похита да направи мир и добије на времену, да интригама учини
расцеп у Босни и поткопа углед победиоцу. Као да још не зна побуде устаника,
запита их он преко преговарача које посла у босански табор, на какве се
неправде жале, обећавајући дати им задовољења. Они му положише два услова:
прво, да се за босанског везира постави овдашњи човек и да за овај мах положај
везира добије Хусеин капетан; друго, да се њихова област без икаквих реформи
одржи у стању у ком је. Под тим условима обећавају потпуну покорност и
оданост Високој Порти.
Татари су јурили тамо амо у оба стана. Велики везир уважи oве захтеве без
затезања и обећа да ће о том одмах, зарад обичаја, обавестити Порту. А за то
време, да би поштедели достојанство султаново, и да не би изгледало да су му
истргли, с ножем под грлом, подарену милост, саветоваше им да се повуку па да
код својих кућа ишчекују царски ферман, који ће поставити Хусеина за везира и
потврдити повластице које су дотад имали.
Хусеину су обећања великог везира била довољна, те заборави свог пријатеља
Шкодра-пашу и остави га да се носи како уме с Решидом, а он се крену назад у
Травник. Доцније, тврдио је да је узрок што је овако лако пристао на мир био
страх од Милоша, да изненада не нападне Босну. У то време беше се распростро
глас да су Срби, по заповести самог султана, чекали да се војска удаљи па да уђу
у Босну и муслимане науче памети. Штавише, уходе великог везира, растурене
међу устанике, говориле су да су Срби већ прешли Дрину и тамо чине свакојака
јада. Неколике чете војника почеше се враћати кућама да спасавају чељад, те
због бојазни да, према обичају босанске војске, само старешине не остану у
табору, Хусеин се одлучи на брзо повлачење.
Међутим, још док су трајала преговарања, татари великог везира нису носили
само оно о чему се водила реч, него и тајне гласове некима од босанских
великаша. Тако, тузланском капетану донеше посланицу у којој је писало како
није бог зна какво захтевање што би Босанац био подигнут на достојанство
везирско, само што би то приличило неком старијем и разумнијем, као што је на
пр. он, тузлански капетан. Он поверова да му само Хусеин смета да постане
босанским везиром, и не посаветовавши се са осталима, напусти табор и крену
се са својим момцима кући. Алија Видајић предвиде у томе почетак неслоге и
хтеде да га погуби, али га задржа Хусеин.

Када се Решид-паша реши Босанаца, беху му отворене руке да нападне на

Шкодру. Он навали на њ и силом и лукавством, а и на издајству се није
оскудевало. Напослетку, примора га да се преда, али му не узе живот него га
посла у сургун. Његове момке пак погуби страшном смрћу, како је већ описано.
После овако срећног предузећа Решид се више није ни на шта обазирао. Са
својом војском дигне се на Косово и подигне табор управо код Вучитрна. Отуда
је имао отворен поглед и на Србију и на Црну Гору, а нарочито на Босну.

31. августа 1831. задесио је Сарајево велики пожар, у коме је страдала скоро сва
чаршија. Ово се сматрало рђавим предзнаком, када се у њ повратио Хусеин
капетан као победник. Њега и његову војску дочекаше Сарајлије врло лепо, а на
предлог Мујаге Златаревића босански прваци изабраше га за везира с називом
паше. Избор је обављен у Сарајеву почетком октобра поменуте године.
Недуго затим испраћен је Хусеин паша у Травник с великим слављем, где је
уредио двор, поставио многе дворане и почео везировати. За ћехају именовао је
Хасан Алајбега Сијерчића из Горажда, за тефтердара Ахметбега Вилића из
Травника, за хазнадара Хаџи Мујагу Пријепољца итд. Из Сарајева је позвао
врсног терзију Хаџи Абдију Мостића и учинио га својим терзибашом над
другим терзијама, који су шили одећу за њега и његову свиту.
Пре одласка именовао је Мујагу Златаревића сарајевским муселимом, а
сматрајући се и херцеговачким везиром поставио је Хасанбега Манова
невесињским а Мехмедбега Турханију гатачким муселимом. Но Турханију
протера Смаилага Ченгић из града заједно с његовом четом, а Башага
Реџепашић није могао спречити улаз Манову у Невесиње, јер је био одсутан.
У разним местима измењене су кадије. Тако је и у Сарајеву скинут кадија,
постављен од султана, тобоже због неспособности а именован Смаил ефендија
Шкодралија, присталица покрета. Место малолетног мутевелије Гази
Хусревбегова вакуфа Мехмеда поставио је Хусеин паша за управника свога
бајрактара Абдул Хамида, по занату сарача (почетком јануара 1832.).

Пошто је једном отклоњена опасност повлачењем босанских устаника са

Косова, Порта више и не помисли на обећања, што их је Решид дао. Правила се
глува према више пута понављаним захтевима што их на њу управљаше Хусеин
ради својега наименовања, или га је упућивала на великог везира, који га опет са
своје стране упућиваше на Порту. У исто време уходе су Решидове и Портине
подстицале међу старешинама суревњивост и неповерење према Хусеину, чија
таштина и деспотизам беху понекад несносни. Приписујући једино себи успех
похода и плодове које држаше да је њиме задобио, разастре он око себе такав
сјај, који је потпуно одударао од простих и скромних навика његових
сународника, а уз то у свакој прилици показивао је надувеност која је вређала
остале, њему равне, стрешине.
За време зиме сплетке његових противника и тајних Портиних ухода повећаше
незадовољство, неповерење и суревњивост старешина противу њега.
Махмутбег, капетан из Тузле, један од најмоћнијих међу њима, придобивен
лажним обећањима о унапређењу, што му у име султаново учини Решид, био је
један од првих што се отцепи од странке Хусеинове. Његовом примеру
следоваше многи други. Видајић-Махмуд, паша зворнички, мрзео је Хусеина
ради његова пријатељства с Али-пашом Видајићем и баш ради тога није ни на
Косово пошао. Он, који није хтео да призна тако званога босанског везира,
затвори се с јаком посадом у то место готово неосвојиво, објављујући да ће га
бранити у име султаново до последње капи крви.
Хасан-ага из Пећи био је јаван противник султанов, али није хтео да зна ни за
Хусеина. Аге сарајевске у почетку нису сумњале о потврђењу за ствари које су
биле уговорене на Косову. Али кад је протекло много времена а ферман не дође,
они се стадоше двоумити. Ма колико да су били одважни у одбрану својих
повластица, опет су били тога мњења, да од продужавања побуне на законитог
господара, неће бити доброга послетка.
Осим тога, избором Хусеина за вођу покрета, нису били задовољни неки прваци
из Херцеговине, нарочито гласовити Али-ага Ризванбеговић из Стоца, и Смаил-
ага Ченгић, из Липника. Уз њих је пристала сва Херцеговина осим Ахмед-бега
Ресулбеговића.
Херцеговина је од времена завојевања Отомана зависила од главне управе у
Босни. Но ради одржавања равнотеже, Порта је почетком 1832. подиже на
независан пашалук, а Али-агу уздиже на управу с називом и достојанством паше
од три туга. Али-ага, који беше један од најсилнијих капетана, држао се сваком
приликом странке султанове. Што се у свако доба могао одупрети навали
непријатеља – имао је за то благодарити хришћанима који су га помагали.
Његова тврђава, Столац у Херцеговини, била је тако јака, његова раја толико
храбра, да му непријатељи нису могли наудити. За време Хусеиновог покрета
седео је на миру, не мешајући се у сукоб између босанске властеле и султана,
али је стално претио упадом у Босну.
Видећи издају, нарочито међу бившим саборцима, у срцу Хусеиновом појави се
жеља за одмаздом. Неке је послао на стратиште као градишког капетана
Махмуд Алајбега Филиповића, Изетагу из Травника, Ибрахим ефендију из
Језера, травничког кадију и двојицу муфтија тешањског и прусачког. Многи се
спасише бекством у Славонију и Београд. Међу бегунцима био је и Хусеинов
брат Осман-паша и рођак Ахмедбег.

Књаз Милош, који је пажљиво пратио ствари преко Дрине, стави се сасвим у
службу Портину, јер раздори међу великашима у Босни нису Хусеину давали
никаквих изгледа на успех. Сем личне мржње, за које је му је и сам Хусеин дао
повода, прилике у Босни биле су такве да се Милош више није морао колебати,
већ и сам, колико је могао, узе учешћа у интригама. Отворено је нудио
сарајевским агама да их измири са султаном, наговарао је Алију Видајића да
напусти Хусеина чија је ствар изгубљена, и дописивао се с разним везирима о
покорењу Босне. Те његове интриге имале су слабог утицаја. Видајић је остао
веран Градашчевићу, шта више хвалио је Хусеинове врлине као доброг Босанца
и мухамеданца у коме цела Босна гледа свој спас.
Овако Милошево држање јако озлоједи 'босанског витеза.' За њега је Милош и
иначе био узор неискрена и дволична човека коме се не може веровати на реч.
Између њих двојице дође до занимљиве преписке, која нам даје јаснију слику о
овој двојици комшија, а изнео ју је др. Гавриловић у трећој књизи свога дела
'Милош Обреновић.' До ове преписке је дошло кад Махмуд-паша зворнички
затражи данак од Јадрана и Рађеваца. Милош пак видећи већ 'предјел Дрински
присоједињен Сербији,' а ствар Градашчевића као пропалу, и да не би изгубио
100 кеса новца (50.000 гроша), које му је уствари послао на пешкеш (поклон)
кад је оно био на Косову, одговори Махмуд-паши да је он већ летос на име тога
данка послао Градашчевићу, као сераскеру целе Босне, 50.000 гроша, и упути га
да се о томе извести од самог Градашчевића. Уосталом Милош је спорио
Видајић-Махмуду свако право на приходе од Јадра и Рађевине; прави зворнички
паша био је Осман-паша Сулејман-Пашић, који је био у то време у Београду
међу осталим бегунцима босанским, који су као присталице султанове морали
напустити Босну. Најзад је тражио да се у Јадране и Рађевце не дира док се не
реши питање о присаједињењу тих крајева Србији и онда ће се и рачуни
прегледати.
Извештен о томе Хусеин напише одговор Махмуд-паши, који је био управо на
Милошеву адресу, коме га Махмуд-паша и пошаље. Хусеин је тврдио да му је
Милош заиста послао 50.000 гроша на Косово, али не у име порезе Јадрана и
Рађеваца већ 'на пешкеш' и 'с обећањима својима јошт и више шиљати.' Милош
се вара, писао је даље Хусеин, ако се нада да ће Јадар и Рађевину одцепити од
Босне: '… кад му ја преко Дрине воде пређем и на шабачко поље дођем јошт ће
ми више пешкеша давати и дати, а и за мали кусур пореза ондашњег народа
џевап хоће ми дати, а када у Ћуприју паланку дођем, онде ћемо се не само за
годишњи но и за више заоставши кусур пореза накусуривати и наплаћивати с
њиме; све што је од народа ондашњег зулумом узео и народ онај у лико опасао
од њега ћу узети и народу на вољу учинити'. (16. дек. 1831. Травник.)

Поч. децембра 1831.г. Хусеин је послао једну депутацију у Цариград, која ће

молити султана, да му даде Босну и Херцеговину као наследну кнежевину, као
што је дао Србију Милошу Обреновићу. Такође, и присталице Хусеинове
обратиле су се писмено у Цариград, да га потврди као везира. О овој ствари
Хусеин је написао арзухал (представка) на великог везира и послао га по
капиџибаши Хусеинбегу и ендеронском чокадару Мула Алиаги, а његов
тефтердар Вилић издао је тескеру, којом се препоручују ова двојица свима
властима на путу од Травника до Новог Пазара. Мула Алиага уручио је овај
арзухал великом везиру.
Међутим пре но што су ова двојица могла стићи у Цариград, проглашен је
Хусеин као бунтовник и узурпатор. О овом је полузванично саопштење донео
Moniteur Ottoman у децембру, а потпуно га пренео Österreichischer Beobachter од
6. 1. 1832.

Österreichischer Beobachter, 6. Januar 1832..jpg (273.38 KB. 630x754 - viewed 82

times.)
--

Ту се каже, да је Хусеин незналица, груб човек, који има своје приватне планове
те је обмануо свет да се бори за неке више циљеве, и да су се око њега искупили
неваљалци и скитнице. Даље стоји: 'Он (Хусеин) се доскора претварао, да је
веран цару и на тај начин варао свет, али су то сада увидели и ти наивни људи
— и већ га остављају.'
Будући да је комунике издан за вањски свет у Босни није ваљда нико о овом
ништа знао, а велики везир у нади, да ће ипак Градашчевић пристати на
реформе одговорио му је на арзухал кајимом од 7. рамазана 1247. (9. феб. 1832.),
у којој га титулира везиром од Босне и одаје му све уобичајене почасти (везири
мукерем, сеадетлу, рифатлу Хусеин паша даме игбалуху итд.) На првом месту
истиче јунаштво Босанаца, њихову верност и оданост према Османској
династији, затим прелази на махзаре, у којем Босанци изражавају верност према
династији и моле за опрост и потврђење изабраног везира. Спомиње се и
примитак Хусеинова арзухала. Решид паша нема ништа против тога, да се
Хусеин постави за везира, јер је већ престао закон и обичај да се везири бирају
из дворских приступника. Пошто преци Хусеинови имају заслуга за државу и
династију, незнатно је, што он тражи везирство, али овако се достојанство даје
само онима, који се покоравају султановим наредбама, па ће се с обзиром на
његове претке дати, и њему ако се покори и одмах, не обзирући се ни на чије
приговоре, покупи босанске младиће, обуче им низамско одело и почне их
вежбати. Пропусти ли ову последњу прилику, кренуће велики везир с војском
на Босну, и казнити све оне, који се опиру царским заповедима. Хусеин нека се
лати посла, а ову кајиму задржи у тајности. У кајими стоји, да је велики везир
шаље Хусеину по ендеронском чокадару Алиаги, по коме је и он послао свој
арзухал.
Решид паша послао је кајиму 9. фебруара 1832., а већ којих 15. дана касније знао
је да се Хусеин неће покорити

Знајући за саопштење којим је Градашчевић оглашен за бунтовника и

узурпатора, Милош, јако раздражен његовим писмом, одговори, и то
непосредно њему, Хусеину. 'Писмо ти је, пише Милош, пуно смрада собствене
хвале.' Одбија да му је на пешкеш послао 50.000 гроша, јер он то већим и
силнијим није чинио, а камо ли једном Хусеину. Што пак Хусеин тврди да Јадра
и Рађевине и део пазарске нахије неће дати Србији то је само 'надимање'.
'Претиш да ћеш искати рачун од мене кад преко Дрине пређеш и у Ћуприју
дођеш. Чик и сутра одма пређи! Сербија се није јошт Босне бојала, неће ни
данас, тим више што ево царске војске која иде Босну са свију страна да обколи,
које ће до неколико дана бити. Сабља ти твоја не може ништа помоћи против
саме Сербије, а камо ли и против Сербије и против царске војске… Сви смо се
бојали скадарског везира, и сам султан бојао га се, пак ено и њега угаси се, и ено
га гди се шета по Цариграду, и цар га ухватио за перчин и вуче га тамо амо…
Скадранин има барем перчин, те га цар за њега вуче, куд оће, а ти неимаш тога,
тебе ће ћушкати по глави!' Најзад Милош завршава да неће да има посла с њим,
за њега бератлију је непристојно да преговара и општи с бунтовником, који се
буном дочепао босанског везирства, и који ће као бунтовник и проћи. Махмуд-
паша трикалски наименован је за везира у Босни: 'он је везир босански, Хусеин-
капетана Градашчевића нема у тефтеру везира!' (4. јан. 1832.)
Исто тако одлучно Милош пише сарајевским агама, тј. Мустаф-аги барјактару
Џафићу у Сарајево, против Хусеина који се 'узнео… као распушћено дериште за
огурсузима, пак мисли да је постао владалац над целим светом…' и држи 'да се
може борити и са самим стихијама воздушним.' Милош је препоручовао
Сарајлијама да одустану од Хусеина, изјављујући да је готов да учини султану
сваку помоћ против ове 'будале.'
Сукоб између Хусеин-капетана и Милоша био је врло непријатан Али-паши
Видајићу, који је хтео на сваки начин да их зближи. Он је много полагао на
добре односе са Србијом, јер је добро знао, шта вреди њена неутралност у борби
која ће се започети. У тој намери обраћао се Милошу, и чак позивао српског
књаза, да оружаном руком потпомогне и поткрепи босански устанак,
уверавајући га да је и Црна Гора обећала знатну помоћ за одбрану против
султанове војске.
Хусеин је, међутим, остао при своме. У писму Видајићу он понавља да је
Милош 'слагао' односно новца послатог на Косово Поље, и да је 'забудалио' кад
је стао да прича своје разговоре с њим, Хусеином, Махмуд-паши зворничком, и
јадранским и рађевачким чобанима, што ни у каквом случају није смело да буде.
Хусеиново писмо Видајићу било је пуно поноса и дубоког уверења у праведност
његовог предузећа. Он се узда само у Бога и у 'свога лијепога свеца Мухамеда,'
и никог се не плаши: 'оно лани, вели он, када смо били с Божијом помоћи на
Косову, ти мухур-сајбија (велики везир) исти је они био, имали су сву Румелију
и Анадолију до Ћабе, пак да нас није Бог обчувао са својом милошћу, би нас
свију попили као један филђан воде.' Тако ће бити, узда се Хусеин, и унапредак.
Ако Милош жели живети у љубави с Босном, то је лако, нек само дигне руку
око онога што је његово, Хусеиново, т.ј. с Јадра и Рађевине. (25. јан.)

Милош Али-паши Видајићу

Крагујевац, 31. јануар 1832. године
N0 274.

Видео сам из писма вашег, да сте Скупштину имали, и да сте пописали 60 иљада
војске, из које ће бити: 40 под командом Хусеин Капетана, а 20 под вашом, к
тому да је у Травник дошао Ћаја Цјетинског Владике, искао судију да им
Хусеин Капетан да, и обећао му у нужди 40 иљада војске. На све ове предмете
не могу прећутати да вам не одговорим, и зато велим: 60 иљада војске кад Босна
спреми противу низама царског, то је доиста велика снага, и могла би млого шта
учинити, кад би сва у гомили појавила се. Но ево невоље, кад помислим да ова
војска оће које за себе које за коње сваки дан барем по 120 иљада ока које љеба,
које зоби, осим друге нуждности као меса, сира, масла и.т.п. Ја добро знам да
никакви Магазини не очекују вас на вршинама гора, ни на кршним местима
Босанским, а у торби највише да траје 3 дана, пак кад у њој нестане, ондак
чистац кући. Србија је много богатија од Босне и у рани и у стоци и у свим
прочим потребама, то је и вама познато, пак опет за толико војске сав припас
понети куд даље, и спремити све да иј у изобиљу оддржи, опет није у стању, а
камо ли Босна. Из тога види се да права будалаштина зуи по вашој глави, а
највише у призренију надежде коју на Црну Гору полажете. Ја добро знам да
Црна Гора има своега покровитеља, и без воље и позвољења онога ништа несме
учинити, а Русија доиста никад јој неће допустити, да се она с бунтовницима
противу Цара сојужава, те је тако истинито, као што оно јарко сунце на ведру
небу гледамо. В прочем Црна Гора није примила Турчина забита никада, а сада
да иште таквога од Бошњака, то је диоста удивитељно! она није подлегла ондак
нити је какве помоћи дала даже лане, свом комшији Шкодарлији, који је молио
толико, и који је барем признатији од Девендела везир био, и који је могао дати
им и паре и џебане и све што су ктели.

Та немојте лудо тако говорити, но кад ћете што изрећи, барем зачините вашу
реч знак, да вам људи поверовати могу, а као мени човеку кои знам и Босну и
Црну Гору, кажите управо: долазио је у Травник поп Мојсило из Васојевића,
кои је пре неколико година са четицом аидука Моју цркву, и својега
добродјетељна Ђул-Бега конаке запалио, пак је с великим Господаром Хусеин
Капетаном угодио, да му овај нешто џебане и трошка да, како би боље могао за
живота свога јошт неколико коза из Херцеговине или Подгорице отети. И кад би
какву помоћ од њега Хусеин Капетан потребовао, да му из његова уштељина
може доћи са једно две или три четице ускока, свака великом од 10 до 12 људи.
Овако велим кад бисте ми за Црногорце јавили, то би вам веровао, ибо Црна
Гора сада нити има владике ни Ћаје, као што ви велите. Владика је умрео, пак је
на његово место дошло момче једно од 20 година синовац владикин Радивоје,
колико тек да сматра на њи онди, да неби у какво зло ушли, а Мојсило је ајдук
из Васојевића, из Ђурђеви Ступова, који је толика зла Турцима до сад починио,
да на последак и самом свом благодјетељу Ђул-Бегу, кои га је толико пазио.

Што се пак тиче моје љубави и пријатељства с Босном, и с вашом личности, ту

није било потребе нимало да ми наводите отом, нити да ме на то нудите. Вама је
познато коју сам искреност указивао вашој личности, кад сте Србији и у нужди
бивали, такође познато је и прочој Босни достлук и доброжелателство, које сам
на комшилуку свагда указивао јој. Нити би ја икада друкче мислио ни желео,
кромје само мир, спокојство, и свако благополученије комшиници мојејој
Босни, ибо и сам ползе моје, изискују то, да комшије моје у добром стању буду,
и да ми и наша деца на таквом комшилуку сладко и спокојно поживимо и
трговине наше водимо. Но која фаида што би ко и добра чинио Босни и с њом
љубав водио, кад она сама сопствене свое користи незна, нити пак, паметни
људи совјете оће да слуша. Она је лане покомешала се, и вичући против неки
зулума, испратила је нешто људи на границе своје. Ја сам мислио да ће ови
људи с границе какву милост од цара искати, или да им се ти зулуми скину или
да им се у чем облакша, пак сам зато и упуштао се понекад у разговор с вама,
мислећи истинито, као што рекох, да Босна иде скидати које какве зулуме, а не
даће противу својега Цара ићи, и да на се царску власт узимље и самовласту
себе чини. Но после тога видио сам, да она гомила људи ништа друго није
намеравала но да руку на свог Цара дигне, узалуд нешто крви и своје и својој
браћи пролила па је пак повратила сe натраг, и бујствујући и секући један
другога по Босни, заборавила на последак и Цара свога, и нужде своје, да шта
више, не сматрајући у каквом је положењу, и сада лудост у глави звони, да је у
стању борити се и са самим Султаном, Царем својим, и противу њега ићи,
тражећи пособијукако да цара свога упропасти. Та људи Божији! Је ли то начин
тужбе једнога народа, или је прави бунт противу законитога Цара својега. Може
ли вам дакле ко бити пријатељ, кад сте на тај пут пошли. Је ли лепо да војску
преписујете Босанску, пак најзад да призивате и Црногорце и да се у њи уздате;
ја велим, да Црногорци неће вам помоћи ни у чему нити ће то моћи гледати
Австрија ни Русија, да се они с вама сојужавају; но најзад хајде да рекнемо да ће
зар и они с вама пристати, и нека пођу с вама; но питам вас куд с њима
полазите, и против кога. Зар дотле је доспела Босна да противу Цара својега
идући, и саме своје непријатеље собом позива. Доиста! Предпријатије ваше и
дела која видим ја да сад радите, мени се никако не свиде, нити ће ко одобрити
ваше садашње поступке, био он ваш пријатељ или непријатељ…

Милош је остао при својој одлуци да потпомогне предузеће великог везира,

било да пође с војском против Босне, било да прихвати турску војску, која би из
Ниша преко Србије хтела на Дрину. У сваком случају Србија би пружала
турској војсци храну коју би иначе везир врло тешко могао да набави. Овако
Милошево држање јако је бринуло Босанце, јер се он није само задржао на
претњама.
Озлојеђен Градашчевић, или неко од његових присталица, пошаље у то време
удешено писмо великом везиру, којим тобоже Милош изјављује Хусеину жељу
да пристане уз Босанце. Но Милошу је било лако да одбије ова подметања: он
није 'ветрогоња и полетарац', као Хусеин-капетан, већ човек који
'обстојатељства светска мери и зна', те према томе никад не може ући у заверу
против султана; он се не чуди Хусеину, који нема ни двадесет и пет година, већ
не може да разуме 'што онолика Босна пристаде уз балавца и вручи му судбину
своју у руке.' (6. феб. 1832. Милош великом везиру Решид-паши.)
Милош је желео да да Порти доказе своје оданости; њему је било тада
потребније него икада да заглади неугодан догађај с новцима позајмљеним
скадарском везиру. Помажући покорење Босне он би, не само учинио услугу
Порти и осветио се Хусеину, него би ускорио и решење српских послова.
У половини марта Милош пошаље Аврама Петронијевића Решид-паши у Битољ,
да у детаљима уреди план о начину како ће Србија потпомоћи Портино
деловање. Пописивање војске и куповање пушака било је наређено у нахијама
према Босни и Старој Србији. Имати војску на окупу онде, било је од велике
важности. Осиљени и недисциплиновани Босанци могли су напасти на Србију
иако им то није било у интересу. Сем тога, ако би турска војска ишла преко
Србије на Дрину, искупљена српска војска била би јемство да нико не сме
'турковање своје у народу терати.'

Упутства Авр. Петронијевићу за преговоре и уговор с великим везиром Решид-

пашом:

1. Милош и српски народ готови су пружити помоћ великом везиру против

Босне у храни, новцу, послузи и војсци.
2. Милош је скупио за царску војску 2.000 000 ока пшенице у зрну, 500 000 ока
кукуруза у зрну и 500 000 ока јечма за коње.
3. Ако је потребно књаз ће моћи још толику количину хране набавити у
Аустрији.
4. Набављена храна купљена је новцем народним и књажевим и она ће бити
издата војсци на тавиле, који ће се урачунати у данак. За храну која би се тек
набављала, и која ће се морати готовим новцем купити, споразумеће се књаз с
великим везиром.
5. Цена, по коју је књаз набавио храну, јест куповна цена на српским пијацама,
и он ће је по исту цену дати и војсци великог везира (ока пшенице у зрну 10
пара, самлевена 11 пара; ока кукуруза 5 пара, самлевена 6 пара; ока јечма 7
пара.).
6. Купљена храна као и она која ће се купити а остане неупотребљена, остаће на
рачун Порте а не књаза и српског народа.
7. Књаз је приправио 1.000 000 гроша готових пара, којим може Порта или
велики везир располагати, дајући своје тавиле, који ће се одбити од општег
данка.
8. Сву храну носиће Срби бесплатно оној војсци која буде ишла на Босну кроз
Србију, и то као доказ своје привржености према Порти.
9. Као потпору турској војсци пописано је у Србији 22 хиљаде пешака и 3.000
коњаника, који су готови да пођу на први позив.
10. За ову војску тражи потребан број топова, топџија и муниције.
11. Односно плана: да једна турска војска иде на Босну преко Новог Пазара, а
друга преко Србије на Дрину.
12. Да се поред војске пошаље уз Саву известан број каика и шалупа да наносе
штете Босанцима.
13. Да се одреде комисари од стране српске и турске за давање и примање хране.
14. Да у везировој војсци која ће ићи кроз Србију нема Арнаута.
15. Строга казна против сваког који би с турске или српске стране нарушио ред
и дисциплину.

Не верујући у велики отпор Босанаца, велики везир и Порта не прихватише

Милошеву понуду односно оружане акције или бар демонстрације силе на
Дрини, већ само у вези хране. Везир обећа да ће се одмах по свршетку похода
лично заузети, да се српски послови изврше по хатишерифу. Но и без Милошеве
помоћи в. везиру, Хусеинов положај био је врло опасан, али у свом поносу
тражио је он да га себи другачије представи, држећи, да ће се у одсудном
тренутку народ, муслимански и хришћански, искупити под његов барјак, те
принудити старешине да за њим пођу. Под влашћу ове заблуде, Хусеин понови
још једном захтев о свом наименовању код Порте, па навали на великог везира
да одржи према њему своју реч. Одговори му се постављањем за валију Босне
Махмуд Хамди-паше из Трикала (у народу прозваног Кара Махмуд-паша),
селиктара (маченосца) садразамовог, који доби наредбу да оде и преузме управу
својега пашалука.
Поводом тим, почетком марта 1832. године, састадоше се босански ајани и
великаши на веће у Травнику, да се међу собом договоре о томе шта им је
чинити. После краћег саветовању би закључено да се спреме на отпор. Одмах
се приступило извођењу овог закључка. 16. марта опремио је Хусеин бујрулдије
по целој земљи да се купи војска и да буде спремна да крене, кад стигне
заповест.
Од повратка у Босну, Хусеинове чете су ратовале у Херцеговини против Али-
аге Ризванбеговића, Смаил-аге Ченгића и др. Знатнији успех на краће време
постигао је Ахмед-бег Ресулбеговић, али све навале на Столац остале су
безуспешне. У априлу наново опреми Хусеин нешто војске пут Херцеговине
под командом Муј-аге Златаревића из Н. Пазара, ћехаје Карафејзиног и Алај-
бега херцеговачког. Овим је хтео да спречи Али-агу Сточанина, који је у ово
време постао пашом од два туга, да не би притекао у помоћ царској војсци, која
се приближавала Босни.
Кара Махмуд-паша водио је са собом 18.000 Арнаута и 12.000 регуларне воjске.
Хусеин је пак имао на 20.000 људи; међу њима било је и много оружане српске
раје из његове капетаније. Али војска му је била непоуздана, у тој гомили није
било више од 3.000 бораца решених да погину са својим војсковођ
Да је Хусеин са својим положајем био сигуран не би се имао чега бојати. Он би
изашао још у планине пред непријатеља, где би без по муке одржао мегдан.
Бојећи се издајства иза својих леђа, био је принуђен да погуби неколико ага
сарајевских, који беху већ отпочели споразуме с Кара-Махмудом, па су му
обећали били предати град под погодбом да њихова лична и имовинска
безбедност буде заштићена.
Претходницу босанских побуњеника чинило је одељење од 1.500 људи под
алајбегом Тодоровићем и Крупом Мехмед капетаном, који се спусте на Косово
и утаборе код Бањске. Али се у један пут запрепасте кад око себе смотре силу од
15.000 људи. Сила непријатељска и сувише је била несразмерна да би се могли
одупрети за дуже време. Кара Махмуд савлада Тодоровића и отпреми га свезана
у Цариград.
Муселим пријепољски, Муј-ага, са три хиљаде људи и неколицином топова
бранио је 18. и 19. априла мост на Лиму недалеко од Пријепоља, али и он се
мораде предати претежној сили. Мртвих и рањених бунтовника било је 900.
После предаје метнуше Муј-агу на магарца лицем у натраг и водише га кроз
варош којој је био заповедник. Понижен, он је викао окупљенима: 'Зар нема ни
једног Турчина да ме убије и ослободи ме ове грдне срамоте.' Би му на то
одговорено: 'Овде нема никаква Турчина. 'Само сте ви Босанци прави Турци!'
Што је заостајало Босанаца на другим тачкама, растури се не чекајући
непријатеље. И тако Кара Махмуд-пашина војска, без икаквих даљих препона,
пође у гомиле на Сарајево. На овом путу, крајем априла, стиже их царска ирада,
издана на основу једне фетве, да се Хусеин Градашчевић као хабис (неваљалац)
има погубити због његових недела, а и сви прваци, који му остану верни, док се
свима осталима опрашта.

Мујага Златаревић ратовао је у Херцеговини. Разбио је Башагу Реџеповића код

Невесиња и похарао имање овог коленовића. Уз то, присилио је и Алиагу
Ризванбеговића, да се опет морао склонити у Столац. Но тврђави није могао
ништа учинити. Кад му стигоше неповољни гласови од Хусеина из Сарајева он
похита онамо. Тако је Алиаги и његовој раји био отворен пут, да пођу Кара
Махмуд-паши у помоћ.
Хусеин је стигао у Сарајево првих дана маја. У својој капетанији у Градачцу
беше заповедио подизање листом на буну. Све што ту беше људи кадрих да
носе оружје, муслимана и хришћана, придружи му се на брзу руку. Становници
Сарајева, да би скрили своје тајне смерове, а такође да не би град изложили
гневу устаника, правише се да се покоравају Хусеиновим заповестима.
Оставивши чување тврђаве и градских капија малој посади, Хусеин са 18 до
20.000 људи пође у сусрет непријатељу. Изглед његове војске мора да је давао
мало наде на успех, те Хусеин у овој незгоди, предложи да се пред Махмуд-
пашу изашаље неколико паметних људи из шехера с даровима и митом да с њим
преговарају. Али овај предлог увреди понос босанских преторијанаца, који
голим сабљама у рукама сви у један глас гракнуше: 'Ко од тога пред Махмуд
пашу послања више проговори, дераћемо му матер'.
На ово, Хусеин одмах на ноге скочи па повиче: 'Кад ви мени тако слободно
одговарате и ја свиме вама велим: Ко ме у овај час не буде у војску следио, ја ћу
му и матер дерат и мојом руком главу одсећи'.

Стигавши на висораван брда Витеза, недалеко од Сарајева, Босанци спазише

војску Кара-Махмудову, коју одлучише да сачекају у овом доста надмоћнијем
положају и на којем, по свом обичају гледаше да се ушанче, али непријатељ не
даде им за то времена, већ похита да их нападне. Али-паша Видајић, пријатељ
Хусеинов, стављен у средину са 4 до 5.000 одабраних људи, храбро издржа први
удар, те сузби оне који га беху напали; али на другим тачкама ствари су ишле
веома другачије. Хришћани, уплетени противу своје воље у ствар супротну
својим интересима, борећи се преко срца, први се приклонише. Њиховом
примеру следовали су сви они којима добра воља и одушевљење недостајаше,
или који беху при погледу на велику силу непријатељску изгубили наду да ће се
моћи одупрети.

При свему овом, повлачење Хусеина и Али-паше Видајића изврши се у доста

доброме поретку до на око два километра од Сарајева. Ту обојица дознаше да ће
им Сарајлије, пошто су постали господарима градских капија, забранити улазак
унутра; с друге стране бише они извештени да је Али-ага столачки с
херцеговачком рајом кренуо против њих. Пошто при таквим гласовима сваки
даљи напор да се поход настави постајаше узалудан, то Хусеин намисли да се
повуче у своју градачку капетанију. Кара Махмуд-паша био је победилац.
Али тако олако не прође му ни ова победа. Пре но остави Сарајево Хусеин
одлучи да се још једном огледа с везиром. На Злом Ступу, мало више од сат
времена од Сарајева, заметнуше се крвави бојеви. У овој битци збише се чуда од
јунаштва, али Махмуд-паша поново изађе као победник. 4. јуна реши се Хусеин,
са Али-пашом Видајићем, Мујагом Златаревићем и још неким својим верним
присталицама, на одсудну битку пред самим зидовима сарајевским. Осам коња
пало је под њим тога дана. Кара Махмуд отрпи велике губитке и већ би
приправан да окрене назад, да у најкритичнијем тренутку не допадоше Али-ага
Ризванбеговић и Ченгић са својом рајом те потисну Босанце и одрже победу.
Хусеин побеже преко Бакија пут равне Посавине, а његова војска на све стране.

Сутрадан 5. јуна пође Кара Махмуд преко Бакија у Сарајевско поље, да тако
спречи харање града, на које су се вазда орни Арнаути спремали. Мора му се
признати да је своју војску добро држао у стези. Није било ни помена о оним
безделима, која су била обична при освајању вароши. (Причало се да је тада
Смаил-ага Ченгић срео је неку бабу, где са нешто ствари бежи у град. Упитао је
куда ће, а она му одговори: 'Бјежим у град јер иде овамо да роби неки
Смајлетина и пашетина'. А Смаил: 'Не бјежи нено, не бој се ти ни Смајлетине ни
пашетине'.)
Већи део Сарајлија склонио се у град на Вратнику. Капетани и бегови, међутим,
гледали су како да се дочепају кула по својим завичајима, јер су се надали да
отуда, под добрим условима, склапају уговоре са новим везиром. Али бадава.
Кара Махмуд је једног по једног принудио силом да му буде покоран, и није
питао много, колико је ко био одан Хусеину. Хасан-ага Пећки, исто као и други,
би прво позван у стан великог везира па онда спроведен у Стамбол.
Само је Али-ага из Стоца био поштеђен.

Након коначног пораза босанске војске ушао је нови везир Кара Махмуд Хамди
паша са Алиагом Ризванбеговићем у Сарајево и дао се на уређивање прилика у
земљи. (Порти je предложио, што је одмах и усвојено, да се сагради везирски
конак (паша-сарај) и касарна за 1.000 војника у Сарајеву. Конак је саграђен на
Горици, и у њ се везир уселио већ пред зиму. Трошак око ове градње платила је
цела Босна. ) С положаја су скинути сви људи, које је био поставио Хусеин, и
постављени они који су били за реформу.
6. јуна, други дан по уласку у Сарајево, издао је везир две бујрулдије: првом је
поставио за сарајевског муселима Муса агу, човека из своје свите, а другом
Мехмед Фадил еф. Шерифовића за привременог мулу, док му не стигне
именовање из Цариграда. Нешто касније поставио је Ахмед Муниб Глођу за
заменика мутевелије Хусревбегова вакуфа место Хусеиновог бајрактара Абдул
Хамида. По заповести везировог ћехаје Хасана порушена је кафана Хасана
Зубовића, крај Чекрекчине џамије, где је било главно састајалиште Хусенових
присталица.
Мехмед Фадил еф. мислећи да је Кара Махмуд као Џелал и Рахман, одмах
пожури с великим списком кога треба сећи и прогонити, али се љуто превари,
јер везир сместа поцепа попис и баци му га под ноге с речима: 'Ја нисам људски
касап.'
Према већ поменутој иради Хусеинова имовина је заплењена, а пошто је с њим
побегао Мујага Златаревић, и њему су посебном бујрулдијом узапћена сва добра
у корист државе. Хусеинов покретни иметак, нађен у везирском двору у
Травнику, пренесен је у Сарајево, и путем надметања, знатно испод цене
распродан за 59.310 гроша и 27 пара. На исти начин распродата је и покретна
имовина Златаревића за 17.157 гроша и 38 пара. Добивени новац потрошио је
везир у војничке сврхе. Непокретну Хусеинову имовину узела је држава, која је
касније његовом сину и жени почела давати незнатну месечну припомоћ.
Слично се десило с имовином осталих првака који с Хусеином пређоше у
Славонију.
Да што јаче понизи Градашчевића опремио је Кара Махмуд за управника
његовог двора и Градачца једног Арнаутина, који је у новој војсци по чину био
чауш.

У ноћи између 4. и 5. јуна оставио је Градашчевић свој шатор на Бакијама и са

неколико својих другова кренуо у Градачац, намеран да се затвори у тврђаву и
одупре опсади. Али помисао на разарање његовог родног града и на насиља
којима би изложио породицу и своје људе, измени му одлуку. У Градачцу се
није дуго задржао, јер је Кара Махмуд за њим послао Арнауте.
Раном зором 15. јуна био је у пламену његов двор. Запалио га је сам Хусеин пре
него што је кренуо пут Саве са својом породицом и скоро целом свитом. Један
део његових пратилаца прешао је исти дан Саву код Шамца, а сутрадан пређе и
Хусеин код Жупаније у Славонију. Чим се нађоше на аустријској земљи, уз све
протесте, били су разоружани и под пратњом опремљени преко Винковаца у
Осијек. Осим Хусеинове жене и сина Мухамеда било је још с њим 50 пратилаца
(ич-ага), 22 жене, 26 деце и 40 слуга, 20 атова и 111 коња. У пратњи био је и
његов терзибаша Мостић. Од виђенијих Босанаца били су: Али паша Видајић,
Мујага Златаревић, Махмудбег Градашчевић, Мустафабег Тузла, Еминбег
капетан Маглаја, дерветски капетан Махмутбег, добојски капетан Синанбег,
крупски Мехмедбег, Салиага Туфекчић и др., свега око 250 лица.

Градашчевић је понео са собом 3000 златних дуката, 2 вреће сребрног новца, 2

вреће талира, 2 вреће цванцика, 2 ханџара златом окована, 4 сребрне кубуре, 2
сабље окићене драгуљима, 2 златна фишеклука, 7 џефердара у злату, златни сат
са 4 поклопца, сребрни сат, 1 златну дуванкесу, 2 сребрна свећњака, 4 златом
извезена одела, 38 пари сребрних пиштоља, 38 пушака окованих златом и
сребром, 4 урешена ханџара, 1 џилит, 2 копља и 2 бајрака.
С осталим првацима, Хусеин је становао у Осијеку у једној касарни близу старе
тврђаве. На њих се строго пазило премда су могли да се слободно крећу по
граду и најближој околини. Бискуп Штросмајер био је у ово доба гимназијалац
и причао је доцније како је са осталом децом често ишао да гледа Змаја од
Босне, како јаше са својом пратњом и како су се надметали у бацању џилита.

Србија није узела активног учешћа у угушењу босанског покрета, али услуге
које је Милош учинио Порти биле су велике. Сам глас да се Срби оружају био је
довољан да Босанце донекле лиши храбрости и вере у победу. Помоћ у храни,
која је истина за новац дата султановој војсци, била је од непроцењиве
вредности, пошто је та војска била у Босни на непријатељском земљишту и
њена исхрана није била лак задатак. Најзад, Милош је одвратио Црну Гору да
'гнездо Српства' не напада султанову војску из освете спрам великог везира,
Решид-паше, који је справом за бацање погубио неке похватане Црногорце.
Доцније, Милош је нашао начина да Црногорцима учини услугу и да их спасе
од намераваног напада од стране великог везира, који је покорењем Црногораца
хтео да крунише своја срећна предузећа.
По заповести из Цариграда Решид је имао што пре да Босну постави у 'стање
крајње тишине,' јер је Турско Царство дошло у опасност с друге стране, од
Мехмед-Алије египатског. Но Решид-паши није се ишло против Мехмед-Алије.
Услед тога он је гледао да себи створи посла на овој страни – доказујући Порти,
на основу неких ухваћених докумената, да је Црна Гора била у савезу с
Хусеином. Ипак, султан позове Решид-пашу да војује против Мехмед-Алије,
надајући се да ће онај који је умирио Босну бити у стању да умири и Мисир.
Само је још једна брига остала Решиду пре него је кренуо у Азију. Морао је да
отклони опасност која је претила од избеглица у Аустрији. Поред тога и
Сарајевци су се наново побунили и нападали Кара-Махмуда на Горици, који их
је додуше победио, али не и сасвим утишао. Одлазак великог везира могао их је
охрабрити да учине нове и успешне покушаје.
Крајем јуна повратише се неки од избеглица у Босну верујући у амнестију Кара-
Махмудову, али кад их овде затворише не хтеде се више нико враћати. С тога
Решид, пре поласка, уреди да Милош понуди свима амнестију. О томе је Књаз
28. јуна (по старом) писао Аврааму Петронијевићу: 'У нашој политици стоји
нам играти ову роју: вадити Турцима опроштрнија, бити Христијани и јошт
најглавнији непријатељи Бошњака.' Истога дана писао је Милош и Али-бегу
Карафејзићу и позвао Босанце из Ћесаровине у Србију. На његов позив пређе у
Србију на стотину бегунаца. Свима је дата потпуна амнестија и право да
располажу својим имањем под условом да се настане изван своје постојбине. И
сам Али-бег Карафејзић, који се јако компромитовао опленивши Софију,
прегоре сву опасност и пређе на турску земљу.
Од ове амнестије само неколицина беше изузета, то јест Хусеин и они који су
били уз њега.

Милошево заузимање у корист султанове ствари учинило је да су односи између

великог везира и њега били веома пријатељски, те је он, користећи се тиме,
гледао да склони Решида да се заложи за Србе у Босни и другим крајевима
около Србије. Пропитиван од самога везира за мере да би се Босна најзад
умирила, он је предлагао извесна лица за изгнанство, подржавао друге, које је
везир гонио и који су хришћанима били наклоњени, а нарочито је радио – на
што је уосталом и Порта била решена – да везир у Босни за старешине
испоставља царске људе, чиновнике, место Босанаца, наследних капетана, који
су 'глобаџије и деру рају.' Читави српски крајеви тражили су помоћи и савета од
Милоша, и он је указивао пут и начин како ће доћи до својих жеља, припремао
терен код великог везира за успех таквих жалби, представљајући му невоље
хришћана, и потплаћујући његове чиновнике да те жалбе добро приме и
успешно заврше. Махмуд-паша нишки умало није положајем и прогонством
платио Милошево заузимање у корист Нишлија.

2. јул 1832. Вучји Трн. Авраам Петронијевић Милошу.

'…За удовлетворити Христијанству и наипаче вашем атару, скинуо је са данка

500 кеса, и определио је колико управ да дају ил у новцу или у стварима, а не
више. Збацио је при том из ајанства брата му, а синовца му послао у сургун.
Њега (Махмуд-пашу нишког) шест дана није преда се пустио, и кад га је најзад
позвао, ништа му друго није говорио кромје псовке, сиктерисања и т. п., тако да
је од страа одавде полумртав отишао. Везир је Христијанима препоручио да ако
би јошт какав зулум учинио, управо к њему нека дођу, да ће му он за најмању
будушу погрешку главу одсећи. Пошто је све овако било, најзад је опет
припитао Христијане, јесу ли задовољни с тим, или ако нису, а оно да га и с
мансупа збаци; но они сви у глас одговоре му, пошто је овако урађено, сад не
маре што ће им он паша остати, на које кад је чуо да су с тим задовољни да
извадити из хазне бињиш те владику (Јосип) огрне, и с ласкателним речима
отпусти ји кући, с оштром заповести паши, да не би за главу ни једнога
Христијанина увредио.'

Но најважније је оно што је Милош урадио за пределе у Босни, који су по

хатишерифу имали да припадну Србији. Свуда су уништени 'агалуци', тј.
читлук-сахибије, народ је имао да даје само оно што је имао давати спахијама,
који имају уредне берате. У одређено време спахије су имале да дођу или да
пошаљу људе да узму од народа оно што им се дугује; царску пак мирију
скупљали су срески кнезови изабрани од народа. Они кнезови који су припадали
пазарској и старовлашкој нахији преносили су тај новац у Нови Пазар, јадарски
и рађевски харач прикупљао је Милош, јер га је откупио од босанског везира за
50.000 гроша.

Хусеин, прелазећи у Славонију, држао је, да ће као везир бити примљен с

великим почастима, али се у томе љуто преварио. По преласку на аустријско
земљиште био је дочекан од тамношњих власти како се није надао: био је
стављен под стражу и спроведен у Осијек, а имовина му је заплењена. Сви
његови протести код месних власти били су узалудни, тужбе министру спољних
послова Аустрије, кнезу Метерниху, и молба да му се допусти да лично иде у
Беч цару Фрањи, остале су без успеха.

'Сад пак, тужио се Хусеин у једном прилично неразговетном писму Метерниху,

долазимо Вашем Превасходитељству казати, како сам од народа поглавица и
предводитељ и везиром Босни наименоват и постао. У Тузли, кад су њиове
договоре имали и чинили кога ће предводитеља босанске војске поставити и
учинити и у Сарајеву за везира у Босни, мене су поставили, и на срамоту, јербо
на други начин да таковог имена на себе нијесам примио, ја бих морао погинути
од народа, како у пољу кад смо изашли тако и када смо се вратили натраг, вазда
смо (!) око мене било по неколико стотина људи као стража, који су ме чували
да им какове преваре не учиним, био сам принужден све оно чинити како су они
захтевали, а и свако оно писмо кога (!) сам коме писао, било оно по внутрености
пашалука било куд изван… нијесам могао послати док ми нијесу га видили и
проучили… Сваки знаде да ја тога господства нијесам хотио имати нити сам пак
мислио да будем… Поради тога што сам најстаријега племена а и најбогатији
био јесу ме приморали… А у Приштини на Косову, када смо били прошасте
године, када им је велики везир од себе писмо дао да могу себи везира изаврати
од свога народа… те је онда и мене мало разблажило, пак сам тако ватрено
изгорио, једно сам од народа силно приморават, а друго сам промишљавао на
великог везира писмо, што је он народу издао…'

Источњачка раскош којом се разметао Хусеин и велики трошак што га је његова

пратња себи допуштала, унапред су показивали да ће се наскоро исцрпсти
његова новчана средства. Аустријска влада, нерасположена да даје новчану
помоћ исељеницима, нарочито бегунцима ради буне према законитом владаоцу,
посла му савет преко осијечког заповедника, да иште милост у султана,
обећавајући своје добре услуге у Цариграду. Но како се Хусеин уз сву строгост
и пажњу војних власти почео дописивати с присталицама у Босни, одлучило је
дворско ратно веће да га премести из Осијека у Коморан, далеко од турске
границе. Баш у то време стигне извештај од барона Отенфелса, аустријског
интернунцијуса у Цариграду, да му је 15-ог августа реис-ефендија саопштио
султаново решење да амнестира све бунтовнике, који хоће да се врате у Турску,
па и самога Градашчевића, под условом да се не може вратити у Босну. У том
смислу била су послата пуномоћја Хусеин-паши, београдском везиру, да преко
аустријских власти у султаново име да таква обећања. Тако наредба о сеоби
Градашчевића у Коморан буде опозвана, а командант Варад. Генер. Команде, по
наредби из Беча, навали живо на Хусеина и Али-пашу Видајића да се користе
амнестијом, на шта ови најзад и пристану. Полазак у Земун био је утврђен за 22.
септембар, кад 20-ог септ. увече стигне у Петроварадин заповест из Беча по
личној ћесаревој иницијативи, да се бегунцима саопшти султаново обећање, али
да им се остави на вољу примити га или не, нарочито уздржавати се свакога
притиска на њих. Хусеин, међутим, подозревајућу да је Аустрија вољна да га се
отресе, није се више колебао. Он учини корак што му се налагаше под видом
пријатељског савета, и заједно са свим бегунцима крену у Земун да саслушају
фермане, које им је један повереник паше београдског требао саопштити у
присуству генерала Фојића, заповедника града, градских власти и неколико
изасланика српскога Књаза.

26-ог септембра Хусеин, у пратњи стотине гаваза и чауша, стиже у Земун. Јахао
је дивнога арапског коња с богатом опремом и држао сунцобран у руци. Али-
паша Видајић и друге старешине указивали су му уважавање и поштовање, као
за време његове власти и моћи; Видајић и капетан од Крупе држали су узенгије
док је сишао с коња и држећи испод мишица уведоше га у двор земунског
генерала. Он уђе у дворану за пријем где је ишчекиван не као изгнаник већ као
отомански достојанственик првога реда, којему се при доласку указују почасти,
па би посађен на почасно место, са којега саслуша читање акта амнестије са
истим оним спокојством и са истим оним достојанством, које би показао при
читању фермана о наименовању за босанског валију.
Затим му је генерал Фојић показао целу преписку о амнестији да се сам
осведочи о искрености султановој; диван ефендија београдског везира исто је
тако донео потребна документа и најлепша уверавања Хусеин-пашина.
Опроштај беше потпун за све учеснике у босанском устанку; забрана стављена
на њихова имања дигнута; били су слободни да се врате својим кућама, или да
се настане где би им се подесно чинило у целом пространству Царевине. Од ове
последње милости били су изузети Хусеин и Али-паша; они су требали да оду у
Цариград и тамо од султана приме наредбе о свом потоњем боравку.
Овакав распоред баци у бригу Хусеина; он помисли да су га хтели намамити у
престоницу да га се, према старинском обичају, опросте. И поред уверавања
аустријског генерала, изасланика београдског паше и Милошевих чиновника, он
није могао да поверује да је Порта одустала од традицијом установљеног начина
понашања. Након пет дана колебања одлучи се ипак, помирен са оним што је
неизбежно, за прелаз у Турску не питајући шта ће даље бити. Више је волео да
умре међу муслиманима, неголи да живи као роб ђаура.
Али пре него што ће прећи у Београд, Хусеин напише писмо заповеднику
Варадинске Генералне Команде. У писму је говорио о 'добром савету', о својој
невољи и нади да ће му аустријски цар израдити код султана његову државину и
положај везира у Босни. Писао је такође и Метерниху.
Варадински командант одмах отписа Хусеину да већ према свом нахођењу може
да пређе или не пређе у Београд; а што се тиче других ствари он није у стању да
му да одговора. Генералу Фојићу пак препоручи да 'с овим чудноватим и врло
опасним човеком' сврши што пре, јер се његово пребивање на пограничној
тачки не може више трпети.

Најзад Хусеин изјави генералу Фојићу да ће да иде у Београд; потом пошаље

неколико ич-ага да му припреме стан и објави то диван-ефендији београдског
везира, а 1-ог окт. у 4 ч. по подне пређе Саву, пошто је дао писмену изјаву г.
Фојићу да се својевољно и по зрелом размишљању решио за прелазак. С њим
пређоше Видајић, Златаревић и Крупа капетан с пратњом.
Београдски Турци примише Хусеина не само са знацима поштовања, које је
требало имати наспрам једне од првих особа Царевине, већ с дубоком
преданошћу и одушевљењем, што се одаје светом мученику за муслиманску
веру. И сам Хусеин-паша, поштујући јунаштво његово, пазио га је и био му са
свачим на руци. Али туга и помисао на немилу будућност толико су
обеспокојиле Хусеина да је пао у постељу. Два месеца лежао је у Београду, а за
то време беогр. везир извади свима, осим њему и Видајићу, повратак у Босну.
Милошев лични лекар др. Бартоломео Куниберт посећивао је Хусеина и њему
имамо да захвалимо тачан опис Змаја од Босне.

'Хусеин капетан, пише Куниберт, имађаше по готову 30 година; стас му бејаше

средњи, изглед интересантан, поглед благ и суморан, осмех пун дражи и туге,
његове крупне очи наткриљаху густе и укрштене обрве, белоћа његове коже
издаваше више ђурђијански тип његове мајке но онај поноситога, суровога и
полудивљега Бошњака. Једва би се могло веровати да се под овим нејаким и
нежним телесним саставом могла сакривати онако крепка душа, војнички
дарови, велика таштина, а нарочито лична храброст, дотерана понекад до
дрскости. Искрен и марљив мусломанин, он је брижљиво вршио спољне обреде
своје вере и претписе Корана; ни за шта на свету не би он пропустио оних пет
молитава дневно, оштро претписаних свакоме мусломанину и од чега га ништа
не може ослободити; шта више често су га виђали како за време разговора
окреће очи к небу и понавља са свим тихо неку молитву или стихове из Корана;
и противу општега обичаја својих сународника уздржаваше се он брижљиво од
разних винских и алкохолних пића, забрањених законима исламизма.

Хусејинова капетанија беше најбоље управљана и најсрећнија у целој Босни, ма

да је по нагону презирао рају као и готово све своје једновернике, ипак их је
штитио и не допушташе да их без разлога киње. Он беше у опште љубљен од
свих својих службеника, а аустријске власти уважаваху га пошто је знао
одржати ред и добар споразум на граници. Уверен да га насилна смрт очекује у
Цариграду, а можда и на самоме путу, он се не могаше одлучити да напусти
Београд; али најпосле требало је отићи. Хусејин-пашa поручи му што је могуће
штедљивије да, према упутствима која је добио, може повести са собом само
два-три служитеља; требало је доследно отпустити своје верне слуге и своје ич-
аге, који му беху остали привржени како у срећи тако и у несрећи; сви се
растадоше с њим с највећом тугом, ма да му оно мало новчаних средстава што
му беше заостало, не допусти му наградити их као он што би то желео.
Извештен о новчаној недаћи младога вођа, заборављајући при томе давнашње
зађевице и увреде, књаз Милош му великодушно притече у помоћ, понудивши
му као и Али-паши Видајићу знатну своту новца, коју обојица примише са
захвалношћу, и без које би се нашли у великој неприлици.'

Већина бегова и капетана, који су били уз Хусеина, похватани су и послани у

Стамбол; између осталих и Хасан-ага Бешировић из Пећи(града), који је после
Хусеина био најчувенија личност у Босни, те је ред да и о њему кажемо
неколико речи.

О Хасан-аги своје записе оставили су многи угледни историчари и књижевници

међу којима и Ранке, Куниберт, Батинић, Бамогић итд. Милорад Поповић
Шапчанин је написао приповетку 'Хасан-ага', док Миленко Вучковић у
биографији под насловом 'Хасан-ага - Крајишник' и 'Знаменити Срби
Мухамеданци', овог старог делију помиње као великог 'српског јунака
Мухамедове вере.'
Родио се тридесетих година осамнаестог века. Пореклом није био властелин, ни
из беговског рода и порода. Читавог живота (а доживео је преко 88 година)
задавао је велике невоље босанским валијама и аустријским царским конзулима.
Био је необично високог раста, големе физичке снаге, што су веома поштовали и
његови пријатељи и непријатељи. У свакодневном опхођењу и разговору с
људима, овај љути Крајишник био је одмерен, правичан, лукав и мудар. У
бојевима с Турцима или Аустријанцима знао је под свој бајрак да окупи преко
12.000 људи, што је у оно време била велика сила. С друге стране, био је велики
верник, до крајности одан својој вери, и никада није пропустио ниједну
молитву.
Његова тврђавица налазила се уз границу, према Аустрији, у малом месташцу
Пећ(иград), одакле је често упадао на суседна подручја, те робио и палио не
марећи за оптужбе које је против њега у Цариграду подносио аустријски
интернунцијус. Барон Симбшен, аустр. конзул у Травнику, додијао је жалбама
везиру, те је овај наредио капетанима Беширевићу и Рустем-бегу да му доведу
Хасан-агу живог или мртвог у Травник. Али ни један крајишки капетан ни на
какве валијине наговоре није желео да има Хасана Пећког за свога непријатеља.
Штавише, давали су му моралну и материјалну подршку, те понашање Хасан-
аге постаде још дрскије. Охолост крајишких ага била је тада на врхунцу, па су о
Порти говорили с потпуним омаловажавањем. У ово је време и настала она
народна:

Бојичоћу, бојиш ли се Бога?

Бога мало, а цара нимало,
А везира ко дората мога.
Чим је Хусеин послао свога гласника старом Хасан-аги, овај искусни ратник у
дубокој старости, подигао је своје Крајишнике и на своме коњу, чувеном
Ластавици, са двадесет хиљада Крајишника отишао под барјак Змаја од Босне. И
као што се некад храбро борио против Аустријанаца, тако је и сада својом
сабљом разгонио Туркуше.
Али и поред пораза Турака, кавга, завист и грабљивост донесоше несрећу;
распрши се босанска војска, а стари Хасан-ага, скрхан стварношћу, врати се у
свој Пећ с неколико десетака њему оданих Крајишника спремних да наставе
борбу. Али њихов отпор свладан је без много муке, они побијени, а Пећиград
безобзирно порушен. По приспећу вести да се Хасан Пећки предао Кара
Махмуд Хамдији на Порти су са радошћу могли устврдити да је покрет
Босанаца коначно сломљен. У пратњи аскера, леђима окренут свом разореном
завичају, кренуо је Хасо на дуг пут до Стамбола. По доласку у османску
престоницу чекала га је спремна просторија у једном хану на Атмејдану.
Дадоше му кревет, леген, ибрик за авдес и ћилим за клањање. Доста свачега за
јело и пиће. Чорбе, зарзавата, ђеврека, пилава и хладне воде са азијских гора.

О последњим данима Хасанагина живота у Стамболу вредан запис оставио је

Хусеин А. Шехић у раду 'Кроника с ону страну Војне Крајине', објављеном
1968. године, у којем стоји: 'Велики везир је пожелио да га види. И једног дана
одведоше га великом везиру. Везир му указа посебну почаст. Након чибука и
кахве растаде се с њим пријатељски. Идући од хана позли Хасан-аги и стари
горостас паде у одаји хана да се више никада не подигне'.
То је било 1833. године.

Хусеин је, с двојицом слуга и једном слушкињом, кренуо на пут у децембру.

Кад је стигао у Стамбол, султан Махмуд II понуди му да се прими великог чина
над низамом. Надао се тако, да ће његов пример и друге потакнути на
покорност. Али Хусеин, веран својим начелима, с поносом одбије ту понуду.
Тако исто учине и Али-паша Видајић, Мехмед капетан од Крупе и Мујага
Златаревић. Гневан због овог одбијања, султан их прогна у Малу Азију, у
Трапезунт. Тамо наскоро умре Крупа капетан. Хусеин је на некакав начин остао
у Стамболу, где је проживео још два месеца. По неким изворима тврди се да је
умро од туге за отаџбином, а по другом тумачењу да је отрован. Дан његове
смрти није познат, али се може приближно одредити. Бећирбег Градашчевић
познавао је служавку, која је с Хусеином отишла у Стамбол. Она му је
приповедала, како се Змај од Босне спремао да прослави Мелвуд (дан рођења
Мухамедова) и покуповао све што је било потребно. И управо онај дан кад се
имало то обавити дошао је кући где му је позило, и у томе је испустио душу.
Мелвуд 1249. године, славио се 30. јуна 1833. и по томе Хусеинова смрт пада
негде ових дана. У оно време харала је колера, па је могуће да је умро и од
заразе. Покопан је на старом Ејубском гробљу, на Златном Рогу. На већем
камену, који се завршава са турбетом, стоји записано на арапско-турском језику:
Овде почива Хусеин Капетан Градашчанин из зворничке нахије.

Мујага Златаревић вративши се из прогонства живео је у Сарајеву и бавио се

својим занатом све до 1. марта 1863. када га затече смрт у 65 години живота.
Али паша Видајић повратио се у Босну 1835. и до 1840. живео је у Бијељини. Те
године се поново дигао на оружје против Мехмед Салих-паше Веџихије и био
поново прогнан у Малу Азију. Умро је, незнано кад, у заточеништву на Кипру.

ованова буна 1839.

У Новинама Србским

У раду ће бити приказано извештавање Новина Србских, званичног листа

Књажества Србије, о буни подигнутој против Државног Совета, у првој
половини месеца маја 1839. године. Буна је удешавана, да изгледа тако, као да је
услед новозаведеног уставног стања, из средине народа сама букнула. Била је то
замисао начелника Подунавског и Пожаревачког среза, Милије Станојевића и
Петра Илића Пекете, који су, подстакнути од Књаза Милоша, сматрали да се
мора устати против Државног Совета, јер је новим, Турским уставом (1838),
приграбио већи део врховне власти. (Текст је верно преписан Вуковом
ћирилицом.)

Новине Србске, у Суботу 20. Маја 1839. број 20.

Београд, 18г Маја. Под 11. о. м. дошла је из Крагујевца та вест Књазу и Совету,
да су се ондашњи регуларни војници, Артилеристе и Пешаци, побунили, к
коима да су дошли и причислилисе и Кавелеристе из Ћуприје, и то све само
прости војници, са некима од Унтер-официра, кои сви укупно повезавши своје
Официре зато, што с њима у ову побуну пристати нису тели, да су се спремили,
да у Београд пођу. За том вестију приспе и друга, да су исти бунтовници поред
Официра своиј, јошт и неке Старешине, десивше се онде, повезали и под стражу
ставили. Вести ове како стигну, Књаз одма, пошто се са Советом о томе
посоветује, пише истим војницима, да од бунтовног њиног намеренија одустану,
представивши им сва она зла следства, која се из подобни поступака рађају, и
која и њи, ако одмах на миру не остану, постићи могу. С истим писмом пошље
им и два Официра. Писмо ово нађе иј већ на путу к Београду, и они не само да
исто писмо неуваже, но ставе и речена два Официра, као и остале своје, под
стражу, и продуже пут к Београду, сви оружани, водећи с собом и 4 топа и све
потребне војение.
Видећи Књаз, да бунтовници неће да одустану од намеренија свога, у договору
са Советом јошт једанпут намисли послати им своју заповест и посоветовати иј,
да од замишленије намере одустану, и на своја места иду, и тако им пошље на
тај конац Г. Митрополита Петра, Г. Епископа Ужичког Никифора, у то време
овде десившегсе, и Адјутанта свога, Полковника Арсенија Андрејевића, но у
исто време са согласијем Совета закључи, да се, ако се бунтовници и сада
његовој заповести не покоре, одма народња војска сабере и противу њих пошље,
и по томе наименује Он Члена Совета, Полковника Г. Вучића верховним
Повелителем те војске, придодавши му у помоћ Члена Совета Г. Х. Милутина
Гарашанина, и овдашње регуларне пешаке под командом Мајора Г. Гаје
Јеремића.
Тако дакле 14. т. м. на саму свету Троицу у јутру оду гореречени Посланици
бунтовницима, а Г. Вучић у исто време прикупивши овде знаменито число
оружани Београђана, пред коима за предводитеља постависе Член Совета Г.
Вуле Глигоријевић, управи се такође бунтовницима, причисливши к себи и
дружству и Шефа регуларног воинства, Полковника Г. Илију Милутиновића. У
путу том долазили су му једнако сељаци оружани из ближњи села Окр.
Београдског од Старешина своји послани, тако да је, док је око подне до
Раковичке механе дошао, око 3000 људи, које варошана, које сељана Окр.
Београдског имао. У Рипањ стигне на конак, гди му неки и од сами Старешина
дођу и придружесе, а за неке дозна да су остали, да јошт народ купе, па да за
леђа бунтовницима дођу. Овде му стигне вест, да су бунтовници намеравали у
истом месту конаковати, но чувши, да он с војском иде, да су се на Трешњи
зауставили.
Ово му исто мало доцније јаве и гореречени Посланици, с тим додатком, да су
они код бунтовника, које су у Раљи нашли, толико успели, да су ови своје
Официре и друге Старешине, које су везане донде довели, везе ослободили, и
обећалисе даље не ићи.
Сутрадан 15. о. м. кренесе Вучић са војском својом к Трешњи, где бунтовнике
на месту застане, кои су стајали под оружјем упарађени, и на бој приправљени.
И Г. Вучић са својом војском, која му се је међутим јошт оружаним људма из
Окружија Београдског, Ваљевског и Шабачког са својим Старешинама
приспевшим, умножила, постависе на згодном месту, и желећи најпре лепим
начином, ако могуће буде, бунтовнике примирити, поче с њима договоре
држати у чему тај истиј цели дан и прође. Сутрадан у јутру око 12. саaтиј по
турски, положе бунтовници, уплашени од стизајућесе све већма и већма народне
војске, своје оружје и предадусе. По чему одма Г. Вућић у договору са својом
дружином и ГГ. Официрима даде им, на поруганије њино војена одела
поскидати, и кућама разпустити, изискавши најпре од њи коловође њине, које
они и доведу му, и коиј число за сада износи 22.
Међутим, док се је Г. Вучић занимао с разпуштањем исти бунтовника и
опремањем оружија и топова, стигне му вест, да је она част регуларне војске,
која се у Крушевцу налазила, побуњена од прве, на буну подигла се и у
Крагујевац дошла, одкуда да намерава за оном првом у Београд. За покорити и
ову част злоумишљеника, кренуо се је Г. Вучић данас с нешто војске за у
Крагујевац. Надати се је, да ће и ови одма предати и оружије положити, тим
више, што се је по достоверним вестима и народ Окружија Крагујевачког млогиј
стекао у Крагујевац, да противуставе бунтовницима и да оддржи мир и поредак.
Док им јошт Г. Вучић, кои особито код народа Окр. Крагујевачког у поверенију
стои, стигне, разпудиће и покорити све, с тим надати се је, да ће се мир и
поредак опет обновити, јер у осталим крајевима Сербије све је мирно, и сви су
једнодушно готови противу нарушитеља ови јавног мира и спокојствија
народног устати и покорити иј. Само у Окружију Рудничком у неколико села
ушла је у народ нека ука, коју су неколико бујни глава подигли, но и ова је,
пошто је народ боље извештен о ствари, растопила се.
И у Смедеревском Окружију покушао је Срезкиј Началник, Капетан Милија
Станојевић, неку буну у народу подићи, за које Књаз дознавши писао је одма
истому Началнику, да му предстане. Он је умоливши неколико кметова своиј, да
с њиме пођу Књазу, дошао са истим кметовима, кои кад им је казано, ште је
Капетан њин учинио и у каквом подозренију стои, оставили су свога Капетана,
да се кривица његова извиди и испита, а они су отишли кућама, изразившисе, да
су знали, у каквом је подозренију, да не би за њим ни ишли.
Коловође бунтовника предани су већ испиту одређене за то Комисије. Тек по
овому знат ће се, коим поводом и чиим подстреканијем подигли су се ови
несрећници, а за сада се известно јошт не зна, и говори се о томе свакојако.
Да ће ово међутим, док се ствар не дозна, остати загонетка, и да ће се свакиј
томе чудити, да у Сербии сада, благотворним Уставом премилостивог нам Цара
дарованњима, буна дигнесе, то је истина, и томе се заиста свакиј дивити мор

Београд, 19г Маја. Овај част приспе вест, да су бунтовници у Крагујевцу у 11

саатиј у јутру, притесњени стекамшивсе народом из Окружија Крагујевачког и
већом частију варошана, оружије положили и предалисе

Пуномоћије.
Члену Совета Књажества Србског, Полковнику, Господину Вучићу Перишићу.

Поводом тим, што се воинство Kрагујевачко бунтовническим начином и

вооружаном руком дигло против права Народњи нама од премилостиви Царева
Наши Уставом даровани, и за Београд пошло и вечерас у Кораћицу на конак
стићи намерава; налазимосе побуђени овом бунту предел положити и другу
Народну војску, под Вашим верховним Правителством стојати имајућу, против
ови бунтовника, као нарушитеља Устава Земаљског, права Народа Србског, и
јавног мирa и спокојствија жиреља Сербије, употребити.
Постављајући дакле Вас, љубезниј Вучићу Перишићу! верховним Повелителем
Народне војске и придодавајући Вам у помоћ Члена Совета Г. Х. Милутина
Гарашанина, препоручујемо Вама, да без икаквог одлагања и Ви и Г. Гарашанин
коим начином знате, војску купите, и присовокупивши и овде налазећесе
регуларно воинство, које такође Вашему управленију воверавамо да против
бунтовника оружаном руком пођете, и ове разбијете, како знате.
Да би пак што скорије војску скупити могли, препоручујемо овим свима
Окружним, свима Срезким Началницима, свима кметовима и сваком Србину, да
на заповест Г. Вучића вооружани што брже онамо иду, куда им Он заповедао
буде, да се њему као Војеначалнику покоравају, заповести његове слушају и
исполњавају и вообште што Он, Г. Вучић, каже и уреди, као свјато почитују и
извршују.
Вама пак љубезниј Вучићу! дајемо овим пуномоћијем неограничену власт,
поступајте како знате, само да се мир, спокојствије и тим благополучје Сербије
поврати.

В.No 1224. (М. П.) Милош Обреновић

13. Маја 1839. Књаз Србскиј
У Београду.
Књажескиј Представник,
Кавалер
Авраам Петронијевић с.р.

Согласан Совет Књажества Србског са овим пуномоћијем Његове Светлости

Књаза Србског.

(М. П.) Преседатељ Совета, Генерал-Мајор

Јефрем Обреновић с.р.
No 488.
13. Маја 1839. Главни Секретар Совета, Мајор
У Београду. Стефан Марковић с.р.
Разпис Књаза на све Окружне Началнике.

Регуларно воинство у Крагујевцу наодеће се, Пехота, Кавалерија и Артилерија,

глупим предразсужденијама и рђавим поњатијем о садашњем стању нашем
напуњено, подигло је бунт, с намеренијем ићи противу права, која су народу од
премилостивог Цара нашег Султана у согласију с покровитељницом нашом
Русиом, дарована. Воинство је у Крагујевцу на садашње Уредбе и Узакоњенија,
јако роптало, Чиновнике неке под затвор ставило, и проче томе подобне
неупутности предузело чинити. Оно је овамо у Београд са оружаном руком
пошло, и, као што чујемо, вечерас ће у Кораћици конаковати.
Будући је нуждно беззаконим поступцима овим што скорије предел положити и
тако вооружаном руком на бунтовнике поћи, ако се они по посланој им од Нас
писменој препоруки сами не врате; то смо у согласију са Советом решили, да се
на тај конац народна војска што скорије скупи, и к намеренију овом определили
смо Члена Совета, Полковника Г. Вучића Перишића, за верховног Повелитеља
исте народне војске, и дали смо му пуномоћије, да он потребно число војске што
скорије, одкуда зна, скупи и бунтовнике уничтожи.
Ово сообштавајући Вам препоручујемо, да посредством подручњи Вам Срезки
Началника без и најмањег задржанија издате заповест народу Окружја вашег, да
свакиј, кога год Г. Вучић Перишић позове, без и најмањег отлагања на позив
његов иде, и безусловно заповести његовом повинује се. К тому, да се од стране
подручњи Вам властиј све наредбе, које би Г. Вучић издавао, точнејше
испуњавају, док се ови јавни противници благостојанија народног не смире или
не уничтоже.

В. No 1227. (М. П.) Милош Обреновић

13. Маја 1839. Књаз Србскиј
У Београду.
Књажескиј Представник,
Кавалер
Авраам Петронијевић с.р.

Новине Србске, у Суботу 27. Маја 1839. број 21.

Београд, 27г Маја. Вести из Крагујевца јављају, да је тамо нарушениј бившиј
мир и поредак савршено обновљен, а тако исто да и по осталим крајевима
Сербије мир и тишна влада. Исте вести јављају, да се Г. Вучић јошт у
Крагујевцу налази, занимајућисе истраживањем криваца у побуну умешани, да
ће све после Правосудију предати. Он ће се, што се чује, скоро одунуд овамо
вратитисе.
Новине Србске, у Суботу 3. Јунија 1839. број 22.
Београд 30г Маја. Данас нам је Верховниј Повелитељ Народне војске, Член
Совета, Полковник, Г. Тома Вучић Перишић, покоривши и у Крагујевцу
Гарнизоно воинство Крушевачко, и обновивши нарушениј земаљскиј мир, осим
остали пре два дана овамо под тврдом стражом послани бунтовника, числом 42,
приспео с одабраним Депутирцима Народним и Гарнизоним Београдским
воинством, и с собом следујуће у побуни овој участвовавше Чиновнике довео:
Генерал Адјутанта Књажеског, Дивизионог Генерала, Јована Обреновића, -
Началника Окружија Јагодинског, Полковника, Живка Шокорца, -
Председатеља Суда Окр. Рудничког, Целог Капетана Марка Ракића, - Члана
истог Суда, Танаска Михајловића, - Начелника Среза Моравског, Окр.
Рудничког, Мајора Радоја Бићанина, - Начелника Среза Качерско-Црногорског,
Милинка Ђорђевића, - Начелника Среза Јасеничког, Окр. Крагујевачког, Ц.
Капетана, Живоина Јоксимовића, - и Писара Начелника Среза Моравског,
Јована Илића.
Почем је предпохвалениј Повелител Народне војске, која се из 12 Окружија к
покоренију бунтовника преко 10.000 стекла, по одржанију победе, укроћенију
бунтовника и обновленију мира, домовини своиој повратити намеравао, ова,
примерним жаром отечествољубија одушевљена, једним је гласом обшту жељу
Народа изјавила, да се она кућама своима повратити не жели, док се побуни овој
извор не изнађе, и злоковарним бунтовницима и непријатељима Отечества, као
гођ и зломисленим нарушитељима Устава Земаљског, на ком се срећа и слава
Народа и Отечества Србског оснива, у траг не дође, и таковима по правди и
правици не суди. Видевши ово Верховни Повелитељ, учинио је наредбу, да се из
сваког од ови 12 Окружија по 12 најмудрии и најважнии мужева, са по једним
Началником Срезким, за Депутирце изаберу, и с њима к Београду пођу.
Дошавши с овима Депутирцима, кои су писмено од своиј Окружија
опуномоћени, до шанца Лаудунова пред Београдом, Повелитељу Народне војске
изиш'о Високославниј Совет Књажества Србског, Попечитељи, Г. Епископ
Ужичкиј Никифор од стране Г. Митрополита, Членови Суда Окружија
Београдског и многочислени грађани Вароши Београдске, и, дочекавши га с
великим торжеством, предао му је Совет Књажества Србског два писма, у коима
је, похваљујући жар и љубав к отечеству, благодарност своју како Народним
Депутирцима, тако и Гарнизоном воинству од коиј су први, сви голуглави, а
воинство с развијеним барјацима у паради стајали, најживље изјавио.
Израженијама овима Совета одушевљени Народни Депутирци и Гарнизона
војска, изриком су восторг свој и жељу изјавили, да хоће добротворниј Устав
Земаљски до последње капи крви да бране, и да се свакиј онај, кој је сад
нарушити га покушао, строгом Правосудију и казни преда, а и у будуште да се
нарочно о том бди и стара, како ће се он (Устав) свето и нерушимо, као
најдрагоценије сокровиште Народно, хранити и обдржати.
Регуларно Гарнизоно воинство, кренувши се одавде у војеној паради својој, са
бандом и барјацима и ушавши у предградије Београда, сврати се одма са своим
Командантом, Мајором Гајом Јеремићем и с осталим Официрима у касарне, а
Народни Депутирци са верховним Повелитељем, продуживши поход свој, уђу
кроз Стамбол-капију у Београд, и тако дођу на плац пред Полицију, а оданде се
по учињеном расположенију на своје квартире одреде и разиђу.

Дошавши с Повелитељем бунтовници одма су Правосудију у руке предани, и

одређена је Комисија да испите над њима чини.

Горепоменута Советска писма следују овде од речи до речи:

Изабраним Депутирцима Народњим из 12. Окружија, кои су, ближи будући од

остали, поитали супрот стати бунтовницима и нарушитељима народни права,
Уставом премилостивог Цара даровани.

Љубезна браћо и соотечественици Наши!

Између свију дужности, к коима сваког човека и природни и грађански закони

вежу, дужност је према Роду и Отечеству једна от најотличнjи, која се зове
отечествољубије. Сви вообште и свакиј понаособ отечественик дужан је, у
свакој прилици за одбрану Отечества свога, жертвовати не само цело своје с
толиким знојем и трудом стечено имање, но и самиј драгоцениј живот свој, на
жертву Отечеству свом принети.
Љубов ова и приврженост к Роду и Отечеству, којом треба да свакиј ревностниј
и родољубивиј Отечества приврженик дише, онда је тек најотличнија и највећу
похвалу заслужује, кад се и самим делом свету засведочи, као што сте Ви,
љубезна браћо и соотечественици! данас јавно свету показали и засведочили,
колику љубов према Роду и Отечеству свом имате, притекавши у помоћ за
одбранити права народна, благотворним Уставом од премилостивог Цара нашег
дарована нам, и за обдржати обштиј мир и поредак земаљскиј, кои су неки
зломисленици овог благостојанија народног нарушити и уничтожити хтели. За
ово усредије Ваше, и отваженије противу исти бунтовника, Совет Вам је
највећом признателностију и благодарностију обавезан, будући сте Ви истим
отваженијем Вашим и ревностију предупредили ону пропаст народну, која би
му, може бити, по нарушенију права земаљски коначно предстојала.Ова ваша
јуначка добродетељ служит'ће за образац отечествољубија сваком родољубивом
и ревностном Србину. Она ће сваком за живиј пример служити, како треба
бранити право народње, а како с оним поступато ваља, кои се усуди то право, на
ком се цело његово благостојаније оснива, и чему нибуд и најмање повредити.
Ви сте тим отважним поступком Вашим показали, да сте достојни имена
Србског, које је свагда отликовалосе; показалисте, да сте достојни они милостиј
Царски, које су на Народ Србскиј обилно изливене; показалисте, да сте вредни
чувати и бранити Ваше право, Вашу Уставом даровану Вам слободу, Ваше
добро и славно име; показалисте најпосле, да Вам је мио и драг закон и закониј
поредак у Отечеству Вашем, а тим сте дали свету познати, да сте уверени, да је
закон темељ среће народне.
Хвала Вам дакле Браћо! Преко Вас, као изабрани Депутираца од свију они
Окружија, која су к одбраненију даровани нам права и к покоренију бунтовника
и нарушитеља јавног мира и спокојствија народног поитала, благодари Совет
свој оној браћи, кои су с Вама, изасланом противу бунтовника Верховним
Повелитељу народне војске, Члену Совета, Г. Томи Вучићу Перишићу! или
сами у помоћ поитали, или Вас и други послали, да благо народно браните.
Особито хвала Вашим Началницима и Старешинама, и овим сада овде и онима,
кои су с Вама били, и свима другима, кои напредак народниј желе.
Примите сву ову благодарност Совета као знак његовог к Вама усердија и
љубови, соопштите је с љубезним поздрављем Совета и осталој браћи нашој, и
уверени будите, да ће Совет верно заклетви својој, и Богу и Цару даној, купио с
Вама све силе своје употребити, да права Уставом дарована нам, као свето,
храни и чува. Он ће ово Ваше отечествољубиво отваженије обзнанити за
похвалу Вашу и народњу и премилостивим Царевима, Господствујућему и
Покровителствујућему.
Будите Браћо! и у напредак такови, храните и браните дарованиј нам Устав, па
се надајте сваком добру и Ви и Ваши потомци. Свак ће Вас уважавати, кад види
како сте отважни чувати и бранити право своје, и Бог ће Вас благословити и
Цареви покровитељствовати, и свак правиј отечествољубац чествовати и
поштовати.

No 602. (М. П.) Преседатељ Совета,

29. Маја 1839. Генерал-Мајор
У Београду. Јефрем Обреновић

Главниј Секретар Совета, Мајор

Стефан Марковић с. р.

Од стране Совета Књажества Србског благодарност Гарнизоному воинству

Београдскому, дигнувшемсе противу бунтовника, хотевши обштиј мир и
благостојаније народно нарушити.

Храбри војници, верни синови Отечества!

Љубов и приврженост Ваша к Роду и Отечеству, коју сте ово дана, дигнувшисе
против злоумишљеника и нарушитеља обштег народног права и благостојанија,
јавно засведочили, велику Вам је чест и отличје принела. Приврженост Ваша к
Отечеству тим више осведочиласе је и пред светом сјајнија показала се, што се
од заблудившег дружства Вашег, Гарнизона Крагујевачког, Ћупријског и
Крушевачког, кои су Вас у побуну, на пагубу Отечества нашег подигнуту,
молили и наговарали, нисте дали повести, него сте, отваживши се
злоумишљеницима народном војском, те сте иј покорили. За овакову черту
јуначке добродетељи Ваше, и за отваженије Ваше, коим сте поитали одвратити
од Отечества угрожавајућу му пропаст, неможе Совет пропустити, да Вам
благодарност своју и похвалу, коју сте овом приликом заслужили, од стране
своје неизјави, с тим уверенијем, да ће овај поступак Ваш и повиновеније, које
сте приликом овом к Вашим Началницима и к постојећему поредку
засведочили, незаборављен остати у Роду, и служити за пример прaвог и
истинитог отечествољубија. А шта може од овог боље и пожетелније бити?
Заиста ништа. Отечествољубије осведочити, и служити соотечественицима за
пример отечествољубија: то су дела, која свакога правог сина Отечества
најлепше диче и украшују.
Осведочено ово Ваше отечествољубије даје Совету крепку надежду, да ће Вама,
и кад кућама Вашим одете, исто тако верне и отважне грађане као и војнике
имати, и да ћете исто тако умети и у испуњенију дужностиј, по грађанским
законима, отликовати.
Не мање изјављује Совет благодарност своју и свој Г.Г. Официрима, кои су се
увидивши добро, на шта су бунтовника злоумишљенија тежила, и да су ова
конечну пропаст Отечеству нашем приправила, старали, отвратити Вас од тога и
доказати Вам, колико су се бунтовници од оне цели, која напредку и
благостојанију народном тежи, удаљили. Особиту благодарност пак заслужују
они Г.Г. Официри, кои су од бунтовника и злоумишљеника народни, што су с
њима у дружство, у богомрзко дело побуне, пристати нису хтели, везани и
гоњени били, и све ово радије претрпети волели, него ли дати се поколебати у
крепком одваженију, свом Отечеству и Уставу верни и привржени остати.
Оваковим тек отечествољубијем моћи ће Отечество наше процветати, напредку
свом надати се, и уживати спокојствије и права, дарована му благотворним
Уставом премилостивог нам Цара.
Совет дакле и пак и свој Г.Г. Официрима, и свима Вама верним војницима
благодари всесрдно, и уверава Вас, да ће ову благодарност своју и делом
осведочити Вам, и отечестољубиво Ваше отважење свагда ценити и уважавати
знати.
Примите ову његову благодарност као знак истинитог његовог к Вама усердија,
и останите и у напредак при том одушевленију и постојанству, бранити права
народна, па ћете тим и имену Вашем и имену Народа Србског сјајну черту
нелицемерног отечествољубија како код Соотечественика, тако и код страни
приобрасти и задобити.

No 602. (М. П.) Преседатељ Совета,

29. Маја 1839. Генерал-Мајор
У Београду. Јефрем Обреновић

Главниј Секретар Совета,

Мајор
Стефан Марковић с. р.

Београд, 1г Јунија. Као што се је јуче чуло, да ће Књаз Милош Обреновић да се

отрече достоинства свога на ползу старијега свога сина Милана, тако је данас у
3 ½ саата пре подне то и учинио у присуствију Совета, Г.Г. Попечитеља, Гна
Митрополита, Г.Г. Епископа Ужичког и Тимочког, Апелационог Суда, Г.Г.
Официра Гарнизони и Депутираца Народњи. Исто отреченије стављамо овде од
речи до речи:

Отреченије

Совету Књажества Србског свима Началствима и целому Народу Србскому.

Будући да ми слабост изнуренога многогодишњим трудовима моим,

поднешеним у управљању Народа Србскога, здравља мога, недопушта више
продужити управленије над њиме, ја сам решио отрећи се добровољно
достоинства Књаза Србског, и заклетве на ово положене, и отричем се
торжествено сада за свагда како достоинства тога, тако и заклетве, на ползу
старијега сина мога Милана, који је, по Султанским Хатишерифима, дарованим
Народу Србском воопште, и Берату, всемилостивејше мени особно даному,
законитиј мој и Књажескога у Сербији достоинства Наследник.
Како су ми пак необходимо нуждни одмор и успокојеније, после
толикогодишњи трудова моиј, ја излазим из Сербије на свагда, и односим у срцу
моме то једино утешеније, што ју, обезбеђену правама и преимуштествама, и
осенену силним покровителством, остављам у миру, поредку, слоги и
задовољству.
За удостовереније, да је отреченије ово с мојом правом вољом написано,
објављујем то, даје син мој млађиј Мијаило, по заповести мојој, име и презиме
моје, будући сам писати незнам, подписао, и печет мој ударио на њему. Дано у
Београду 1. Јунија 1839.

(М.П.) Милош Обреновић,

Књаз Србскиј.
Уступленије

Наследнику Књажества Србског старијему љубезноме сину мојему, Господару

Милану М. Обреновићу.

Здравље моје, разстројено толикогодишњим трудовима управљања мога

Народом Србским, побудило ме је отрећи се Књажеског достоинства и предати
таково Вама, на основанију височајши Султански Хатишерифа и Берата,
всемилистивејше Народу Србскому и мени даривани, као што сам то данас и
учинио изданијем на Совет Књажества Србског, Началничества, Духовенство и
целиј Народ Србскиј, решителнога отреченија мога.
О овом дакле у извесност Вас постављајући и достоинство добровољно
уступајемо мноме Вам честитајући, дајем Вам благослов мој родитељски, с
топлим молитвама к Всемогућему, да Вас Он небесном својом премудростију
руководи, како ћете љубов Народа, којега постајете Поглаваром и којега
благостојаније увек треба да Вам на срдцу лежи, придобити, праведне
благослове његове са свију страна слушати, Отцем Отечества и сином Отца
Небеснога називатисе моћи, на радост и утеху родитеља Вашег, кои Вам је
уживање свију земни и небесни блага из свег срдца и крепости душевне желио и
жели. Дано у Београду 1г Јунија 1839. год.

Књаз
(М:П) Милош Обреновић.

По књажеској заповести,
Представник, Кавалер
Авраам Петронијевић с.р.

После данога писмено пред свим присуствујућим горенаведеним Сановницима

од стране Књаза Милоша Обреновића отреченија на своје достоинство, отиду
сви поменути Сановници Књазу Милану М. Обреновићу, честитати му
Књажеско достоинство. И, као што је надлежним путем свима по Сербии
Надлежателствима отреченије ово до знања достављено, тако исто јавило је и
Попечитељство Инострани Дела отреченије ово Честитоме Везиру Београдском,
Јусуф-Мухлис-Паши, временом Агенту Покровителнице, Гну Ваштенку, свима
овде налазећим се признатим Консулима Инострани Држава и куда је даље
надлежало.

Београд, 2. Јунија. Данас пре подне држано је у Совету главно заседаније, кому
су присутствовала сви Г.Г. Архијереји, сви Попечитељи и сви Членови
Апелационога Суда, у ком је из призренија тога, једно што је Књаз Милан
болестан, а друго што поставленије ово његово требује потврђенија Блистателне
Порте, решено, да се донде докле Блистателна Порта не потврди новог Књаза у
достоинсту његовому, одреде за Наместнике новога Књаза три Лица, и да је
избор ови Лица по једногласном мненију свију присуствујући пао на
Представника Књажескога и Попечитеља Инострани Дела, Кавалера Г. Авраама
Петронијевића, Преседатеља Совета Књажества Србског Генерал-Мајора,
Кавалера, Господара Јефрема Обреновића и Члена Совета Полковника, Г. Тому
Вучића Перишића, сву троицу, као мужеве правдољубијем и отечествољубијем
отличне, и обште повереније народно имајуће.

Београд, 3г Јунија. Данас пре подне у пол првога од прилике саата после
дванајст (по Турскому) оставио је, по предварителноме отреченију на
достоинство Књажеско, уступивши таково старијему своме сину Милану M.
Обреновићу, Књаз Милош Обреновић Сербију, и навезао се и отишао водом за
Чернец. Све више и ниже мирске Власти као и духовне испратиле су га до саме
обале Савске, гди је млого Народа било и чекало, док он у кајак није сео. Уз
њега путује и млађиј син, Михаил М. Обреновић.

(Из Обшти Нов.) – У Сербии подиже, Књаз кои је од подданика своиј праведно
љубим, негодованије Руссије, што се он партаи оној противи, која је Руссии
наклона, и што тражи, да се Русско втеченије у администрацију (правленије)
њену немеша. Русска партаја апелирала је Султану противу Књаза Милоша, и
добила је без свакога великога труда и муке Цариградскиј Мандат (Устав
Земаљскиј), кои ће му налагати, да он одсад ни корака без предварителног
согласија Членова Совета Књажества Србског неучини. Како се морају Русски
Дипломати гроотом смејати, кад чују, како се честитиј Представник слабоумног
Енглескога у Цариграду Кабинета о своме добром од природе дару и срећи
хвалио, по средством коиј је он код Дивана втеченију Енглеском надвесије над
Русскоме знао задобити!

Новине Србске, у Суботу 10. Јунија 1839. број 24.

Београд, 9. Јунија. Са сожаленијем јавити имамо, да из свију испита, које је над

бунтовницима, а нарочито над главнима коловођама ови, одређена на то
Комисија досад учинила, јавно се доказало и увидило, да је повод к тому сам
бившиј Књаз наш Милош подстреканијама и науштенијама своима дао, и то
јединствено том намером, да она права и користи, које су благотворним
Уставом Народу Србском од премилостиви Царева дароване, поруши и
уничтожи, а сотим пређашње и неограничено самовластије свије себи на ново
присвои и поврати, на конечну пропаст Народа и Отечества свога.

Београд, 10г Јунија. Као што је следством подигнувшесе у Отечеству нашему

против Устава земаљског побуне, и последовавшег тога ради одлазка бившег
Књаза Милоша из Сербије, Народна Скупштина расписана и за 12иј Јунија у
Београд позвана, тако се изаслани на тај конац народни Депутирци ови дана из
свију крајева Сербије овамо већ сабирају, да се овде с високим Земаљским
Надлежателствима о спасителнима уредбама, у смотренију речени догађаја
издати се имајућима, взаимно споразумеју и посоветују.

Новине Србске, у Среду 28. Јунија 1839. број 28.

Београд, 26г Јунија. Дознајемо данас овде раним јутром, на превелику жалост
целога Отечества, да је Сербија сву своју надежду, коју је у Књазу Милану
Обреновићу имала, конечно изгубила; будући се он, после дуге своје и тежке
болести, јутрос у 7 саатиј у вечност, преселио.

Новине Србске, у Суботу 1. Јулија 1839. број 29.

Началнику штаба, Штабс и Обероффицирима Гарнизоног воинства Србског.

Господо!

Скорашња буна била је за Вас особено искушење. С развијенијем преступног

барјака њеног, у среди подчињени бивши Началству Вашем војника, Вама је
надлежало, остати вернима заклетви Вашој, или присојединити се к числу они
злоумисленика, кои су ишли на уничтоженије дарованог нам премилостивим
Царем нашим Устава, а с њиме заједно и свега у Отечеству нашем поредка
ствариј. Изабравши прво, неки везање, неки злостављање, неки саму смрт, која
им је грозила, презирући, Ви сви показали сте пред светом, да сте прави
родољубци и нелицемерни пријатељи законог поредка.
Правитељство високо цени ову сјајну черту дичне добродетељи Ваше, и у срдцу
своме сладку надежду пита, имајући пример овај пред очима, да ћете Ви
непоколебими Отечества стубови увек бити, и да ће Отечество једино само
ползе от трудова Ваши, те изобилно сбирати.
Относећисе искључително к учињеному веће достохвалному Вашему подвигу,
Наместничество Књажеског Достоинства почитује пријатнејшом својом
дужностију, изјавити Вам за подвиг Ваш истиј, како от имена свога, тако и от
имена Совета, најчувстителнију благодарност и уверити Вас у исто време, да ће
Оно имати к Вама свагде особито вниманије.
В.No 211. 26. Јунија 1839. у Београду.

Наместници Књажеског Достоинства:

Књажескиј Представник, Попечитељ Инострани Дела, Кавалер

Авраам Петронијевић с.р.

Преседатељ Совета, Генерал-Мајор, Кавалер

Јефрем Обреновић с.р.

Член Совета, Полковник

Тома Вучић Перишић с.р.

Новине Србске, у Суботу 22. Јулија 1839. број 32.

Београд, 21. Јулија. Одређена за испит бунтовника, у месецу Мају ове године
догодившесе побуне Комисија, дело испита над истима свршила је. Поради
решителне, над њима изрећи имајуће се пресуде, Попечитељство је Правосудија
позвало овамо у Београд Г.Г. Преседатеље Судова они Окружија, из коиј су како
коловође преднаведеног бунта, тако и соучастници овога: Преседатеља Суда
Окружија Крагујевачког, Г. Димитрија Милојевића; Преседатеља Суда
Окружија Јагодинског, Г. Димитрија Тирића; Преседатеља Суда Окружија
Чачанског, Г. Милоша Тајсића; и Привр. Преседатеља Суда Окружија
Рудничког, Г. Луку Гарашанимна, кои су 19 Јулија о. г. у очи Св. Илије овамо и
приспели. За Преседатеља чрезвичајног овог Суда постављен је
Попечитељством Правосудија Преседатељ Суда Окружија Београдског, Г. Лазар
Арсенијевић.
Чрезвичајни овај Суд по даном од Попечитељства Правосудија, и
Наместничеством Књажеског Достоинства потврђеном наставленију, у
редовним своим заседанијама изрицат'ће пресуде над бунтовницима по мерилу
соучастија њиовог у побуни, и преступленија. Истиј Суд сматран као првог
реда, изречене пресуде над бунтовницима и извршават'ће у колико круг
дејателности његове дозвољава, а у колико ово не буде, подносит'ће
Апелационом Суду као верховному, на разсмотреније и конечно решеније.

Новине Србске, у Суботу 19. Августа 1839. број 36.

(Из Обшти Новина)

Последња Србска Револуција.
(Die letze Serbische Revolution)

Са Србске границе, 11г Јулија. Једва су тек Срби после четристолетног времена
јарам ропства са себе скинули били, и под својим незаборављеним и безсмртним
Вождом Кара-Ђорђем Петровићем у своме за независност боју, као победитељи,
указалисе; једва су у своју, крвљу придобивену слободу тек неколико година
уживали, а оно се опет над Отечеством њиним по другиј пут густи облаци
навукоше. Наполеон је у намери тој, мач свој против Русије дићи, па са тим себи
пут ка освојенију целога света раскрчити, позове и Порту, да на његову страну
пристане, и да би је к томе боље довео, остане Сербија сасвим сама за себе без
сваке помоћи, и Предводитељ Сербског Народа принуђен буде политиком
Европејском из Земље изићи, и тако Сербија сама себи остављена, падне опет
Турцима под власт, кои су све градове с топовима и џебаном опет узели, и то
таквим начином, да ни пушке једне избацили нису. Турска нова влада у Сербији
остане онаква иста, као што је пређашња била; они су пљачкали и
обезсвлаштавали све што је човеку најсветије и најмилије било.

Срамниј овај поступак доведе Србе до очајанија; они закључе бој наново
започети, и изберу Милоша Обреновића за Поглавицу свога. Доцније добије он
и наследствено Књажеско Достоинство. Из почетка све је добро било, и по
жељи за руком ишло. Милош испрва споразумевао се и радио сложно са својим
соотечественицима, и дејателан је био у смотренију напредованија обштег
благостојанија; но после неког времена обузме га жеља неограничене власти; он
удаљи од себе народољубце и старао се само за себе и своје личне интересе, и
постане тако робом своиј потреба а и пленом својих љубимаца и ласкатеља, који
су га окружавали. Ови је савете он слушао. Честити и поштени мужеви, млоги
од најзаслужнии за благостојаније и права Земље били су или утручавани и
гоњени, или пак потајним начином с пута спремљани; част, невиност и добро у
правима поведеније погажена су била ногама: једном речју рећи, нити је на
религију, нити на законе мотрено било. Дружевно стање у Сербии падало би све
дубље и дубље у своју пропаст, да се није по обстојателствама данашњег
времена дух у неким храбрим мужевима пробудио, коима су већ до више главе
дошле плетке и смутње сурове и самовољне власти, те тако се они одваже и
закуну, да Сербија мора бити законом управљана.

Због тога је 7г Јануарија 1835е године на пољанама Крагујевачким показао се

Милета Радојковић и остали отечествољубци са 4000 људиј; због тога је била
позвана Народна скупштина и начињен Устав, којом се приликом Књаз
торжествено на тај Устав закуне; и по тому му је после Народна скупштина
сабљу и златан пеар, обоје дијамантима украшено, у вредноћи од 13000 талира,
поднела и почествовала. Но срећно ово стање, за које је народ мислио, да је
Уставом утемељено, није дуго трајало; јербо Милош задржи поклоне кои су му
поднешени, а од целога Устава само то једно, гди му је 120.000 талира, као
годишња плата од народа опредељена. Презирући благодејанија великога
Покровитеља Сербије, заборављајући дужности према своме Старијему и ништа
не уважавајући свој похвале достојниј народ, кои га је више себе узвисио,
послуша он совете неког ласкатеља и политическог Дилетанта, свога Секретара,
Јакова Живановића, совете Пијемонтеског бегунца и Карбонара, Вартоломеја
Куниберта и Енглеског генералног Конcула, Хођеса, кои му је у главу улио, да
ће Краљем Сербије бити. Овима заслепљени Књаз терао је свој деспотизам; но
народ се ближе политики свога Покровитеља склони и замоли Порту, да јој она
уредну конштитуцију даде. Труд овај није остао безплодан, и концем прошавше
године получисе Устав, кои је у Фебруарију месецу ове године торжествено у
Београду, Народној скупштини, у присуству Везира Јусуф-Мухлис–Паше и
Русскога Конзулата Заступитеља, Ваштенка, прочитан. Устав oвaj поставља
устројeније Централног Правленија, које се из три Попечитељства,
Попечитељства сиреч Просвештенија и Правосудија (оба соједињена),
Попечитељства Финансије и Попечитељства Внутрени Дела состои; Совет од 16
Членова са једним Преседатељем, као законодателно тело, без коиј Књаз ништа
важно предузети не сме. Премда се Устав овај Књазу допао није, ништа мање
обећа се он њега са Советом и Попечитељима њега набљудавати, но будући да
су тим Уставом њему путови били пресечени, по својој вољи радити, то је он
таки трудиосе, да Устав обори и уничтожи. Да би намеру своју лакше постићи
могао и народ противу Совета огорчити могао, распе он посредством брата
свога Јована и других своиј приврженика овде и онде дукате, и по народу и
солдатима разгласити даде: 'да они сад место једног Књаза 17 Кнезова имају, да
је он од Совјета угњетен и приморан отићи и т.д.'

Паша Босанскиј добио је од њега два милиона гроша, да му оружаном руком

Турци у плановима његовим помогну. У то исто време отиде он у контумац
Земунски под тим видом, да се са супругом својом и своја два сина види и
поразговори; но кад тамо дође, даде он посредством Представника свога,
Авраама Петронијевића како Београдском Везиру, Јусуф-Мухлис-Паши, тако и
Заступнику Руског Конзула и Совету на знање, да он дотле у Сербију ногом
својом крочити неће, доклегод новиј овај Устав постоји. Другиј дан по овоме
послана буде Депотација из Советника к њему. Депутација ова, Русскога
Консулата и, у име Везира, Мухурдар Ефендија чинила су му представленија, да
он од намеренија свога одустане, и да се натраг врати. На њина ова
предсавленија искао је он, да се брат његов Јефрем Обреновић, Председатељ
Совета, као и Советници Вучић Перишић и Стојан Симић достоинства и звања
свога лише; да за насилна присвојенија ствариј и добара, никакова накнада, о
руковођенију прихода и расхода земаљски никакви рачуни не ишту: нег' да се то
изрече, да он као закониј Књаз за своја дела никоме одговарати не може и
нетреба. Но на ово одговори му се, да он као закониј Књаз није ништа могао
незаконо чинити, и да он, све што је отео, из свији собствени добара вратити
мора, макар он и на коме му драго другом месту, изван Сербије, живети намеран
био. Мухурдар Ефендија опомене га јошт једанпут, да се он у Сербију натраг
врати, у противном пак случају казао му је, да самом себи припише неповољна
она следствија, која би њега и његову фамилију постигла. И тако вратисе он
сутрадан натраг, почем се Депутацији писмено обећао био, да ће сваку штету
накнадити.

Но после неколико дана побунисе регуларно воинство, пешаци сиреч, коњици и

артилеристе у Крагујевцу, Крушевцу и Ћуприји; поведу више своиј Официра и
Чиновника насилно са собом, кои нису хтели у бунту том участвовати.
Бунтовници дигну се 11/23 Маја к путу у Београд, водећи са собом насилно оне,
кои у дружство њино нису хтели пристати, и носећи узасе 4 топа. Тај пар била
им је то реч: Нашто нам је Совет, нашто нам Устав? нећемо ни једно ни друго!
А приметило се у то доба у више Окружија, да су људи неспокојни и немирни
били.

У Београду пак дигнусе сви Советници к Књазу, кажу му у очи, да је он

подбадач и узрок тога бунта, но он је ово одрицао и понуђавао се, да иде сам
собом пред бунтовнике, те да иј к миру и поредку доведе. Понуду ову одбије
Совет из узрока, које је знао, а при томе мотрио је и на Књаза, да неби куда на
коју страну измакао. Противу бунтовника буде одређен као Главнокомандујућиј
националног воинства, најстарии чином Советник, Вучић Перишић, муж кога је
својска дејателност, мужество и строга војениа дисциплина у целој Земљи
позната, и даде му се како од Књаза тако и од Совета пуномоћије, да он по
своме разсужденију, како за најбоље нашао буде, при бунту и војни овој
поступи.

Тога истога дана издан буде и позив од Централног Правленија на целиј народ
Србскиј, кои је таковиј на оружије противу бунтовника подигао, кои
(бунтовници) ни на шта друго ишли нису, него на то, да народ опет угњетавају
и, толиком крвљу и жертвама добивени, Устав уничтоже. Послан буде из
почетка и Високопреосвјаштениејшиј Архиепископ, Петар Јовановић са
Епископом Чачанским, Никифором Максимовићем, к бунтовницима, да иј
добрим и лепим речма и начином к покорности доведу, и да иј од лудила њиног
освесте.

Но када ови свјаштена Лица ова непослушају, крене се Главнокомандујућиј

Вучић са неколико стотина људиј, које житеља Београдски, које регуларног
пешачког воинства противу бунтовника. Уз пут се умложи число воинства
његова до 3000 људи. Сутрадан сретне иј он на Трешњи, пет саатиј од Београда
далеко, гди су се ови били у битке положеније поставили. Он на њи нападанијем
није хтео ударити, него иј са свију страна обколи и, пушке једне није пукло,
буду сви поватани, скину се са њи униформе и само у голим кошуљама и
чакширама свакиј својој кући одпуштен буде; коловође пак буду под стражом у
Београд доведени. По томе продужи он пут свој даље у Крагујевац, те да и тамо
поредак сасвим уведе, и остале бунтовнике повата. Овде је већ било число
националног воинства до преко 15000 људиј нарасло, млоги од њи управо ни
знали ни су извесно, зашто се и због чега тај бунт породио и шта се њиме тражи;
и људи су при почетку какове револуције грцају пре и више к стану, него к
барјаку слободе, па зато им је нуждно било и целу ствар објаснити као год и
користи протолковати, које из новог Устава проистичу, и њега са старим
правленија формом сравнити, те да се јасније разлика увидити може.

По овоме једногласно буде закључено, да се у Београду народна скупштина

држи, те да се ту виновници грађанскога рата пронађу и да се мере употребе,
како се унапредак оваковога догађаја случило. И из овога узрока даде Совјет
изабрати по десет Депутираца из они дванајст Оружија, која су као национално
воинство противу бунтовника устала била; а и циркуларом једним позовусе из
свију Окружија Сербије Депутирци на народну ову скупштину. Ови донесу,
како за себе, тако и за оне из националног воинства изабране Депутирце,
пуномоћија, остали се пак војници кућама својим одпусте.

Између поватаним у бунту овоме, које је Вучић у Београд довео, налазисе и

Књажескиј брат Јован, кои је својевољно признао, да је он брат његов поводом
те револуције био, говорећи: Пустите ове сироте људе, они су невини, и вежите
мене и мога брата, револуција је ова наш посао био.

Када је Књаз видио, да му покушеније Устав земаљскиј уничтожити, за руком

испало ние, и када је дознао да је његов брат Јован све признао, а при томе
расположеније духа разјареног народа дочуо, кои је жељу своју изразио са тим,
да виновника грађанског тога рата камењем потуче и сву његову фамилију
насвагда из Земље удаљи – онда он сасвим изгуби присуствије духа, и 31г Маја
(12г Јунија), изјаснисе Совету и народној скупштини посредством
Архиепископа, да се Књажеског у Сербији Достоинства на корист старијега
свога сина одриче, са том молбом, да му се само слободно допусти на своја
добра у Влашку отићи, обећавајућисе, да никада више ногом својом у Сербију
корачити неће.

По соизволенију народне скупштине на то, преда Књаз 1г (13г) Јунија своју

резигнацију и писмено, а 3иј (15иј) Јуниј определен буде за одлазак његов, а
таки поздрављен буде новиј Књаз Депутацијом из Совета и народне скупштине
состојоћем се. Књаз Милош хтео је таки по резигнацији својој отићи; но будући
да је он сва документа, берате, фермане и хатишерифе са стварима своим на
лађу једну натоварио и напред послао био: то му недопусте пре отићи, док се
сва јавна документа ни су натраг донела. 3г (15г) Јунија у 9 саатиј пре полдне
изиђе Књаз из свога Двора, праћен Архиепископом, Епископима, Советницима,
осталим Надлежателствима Земље до реке Саве, гди у каик са млађим сином
својим уђе; стража, состојећесе од 15 људи, једног Советника и три Официра
инфантерије, пратила га је до Червеца на Влашку границу.

Будући да је младиј Књаз јошт није пунолетан био, а при том тај пар одвећ
веома слабог здравља, то се Совјет са скупштином нашао побуђеним, 4г (16г)
Јунија Наместничрество поставити, које се из три Лица, Авраама сиреч
Петронијевића, Књажеског Представника и Попечитеља Инострани Дела; даље,
Преседатеља Совета, Јефрема Обреновића и честопоменутога Вучића
Перишића, состоји.

Што се испита бунтовника тиче, он врло у кратко води због тога, што је цела
кривица на бившега Књаза Милоша пала; бунтовници су дакле из узрока тога
Надлежателствима предани, те да иј она по мери њини преступленија суде, а у
народној скупштини чињена су друга советованија. Скупштина ова разликује се
од свију пређашњи, које су под Књазем Милошем држане своим млого више
демократическим (родољубивим, слободомислећим) карактером; будући сада
свакиј то право има, мненија и мисли своје слободно изрећи, а пре су истина
често бивали више стотина људиј на скупштину позивани: но они су тамо тек
оно слушати могли, што је Књаз закључио и што су Секретари његови
написали, те да тако Уредбе његове закону власт и од стране народа добију.
Шта више бивале су кадкад на скупштини и чиста само артија поднешена, на
коју су се при скупштини бивши именом свиом подписивали и печате своје
ударали, тако, да је Књаз доцније могао оно у име народа дати написати, што је
њему по вољи било. И оваким је начином он за Књаза изабран и наследствено
Књажеско Достоинство добио. Док је он био, ни су се никада Депутирци за
скупштину бирали: него је он оне само дао дозвати, које је он хтео. Но садашњи
Депутирци изабрани су били из свакога Окружија и од људиј разни класа, кои
су са пуномоћијама од своиј изабратеља били снабдевени, која је Совет извидио
и испитао; само тек Началници и Преседатељи Окружни Судова дошли су без
избора, на позив Совета, на ову скупштину. Депутирци су советованија своја
изван Совета држали: но да би се са истим боље споразумевали, опуномоћили
су они из своје средине девет Лица (3 Началника, 3 Свештеника и 3 Кмета), да
они по налогу целе скупштине жељу своју и своја захтевања Совету предложе,
од овога одговор приме и таковиј донесу: но при том задржали су себи и то
право, да би у Совет сви скупа доћи могли, ако би потребно било и о чем даљем
поразговоритисе. Дејанија међу Советом и скупштином чињена су писмено и у
протокол увођена. Осим изјасненија, касателно нове форме Владанија и њени
Уредба, дано је поученије Депутирцима, да се старају мир и слогу у целој Земљи
одржати. Но најважније користи, које је Совет народу одобрио те су, што им је
обштинска права припознао, силом коиј свака обштина уживати може на своју
обштинску ползу шуме, риболове и пијавичке баре, праздна у свога села атару
места, касапнице, меане и кантарину, и приходе од ови на школе, цркве и
шпитаљ употребљавати с тим додатком, да приходе ове у порез, по пропорции
маала, даватисе имајућиј немеша. На ово је народна скупштина следујуће своје
жеље и тегобе Совету представила:

1. Да се нека Лица вишега и нижега чина из јавне службе одпусте, на које је

подозреније пало, да су Књаза у овоме неупутноме делу његовом подпомагали.
2. Да бившиј Књаз од свију прихода и расхода земаљски, од времена Владенија
свога, рачун даде: но у рачун овај да се не узимају они новци, које је он Паши
Шкутарском и Хусеин Капетану Градачевићу из Босне, у време њинога бунта
противу Султана, дао; а тако исто и они поклони, које је он Паши Албанском
послао, да би му овај у помоћ био, Србе себи покорити.
3. Да он све натраг поврати и надокнади, што је од кога, као Књаз Земље,
насилно одузао.
4. Сва јавна зданија, која је Књаз из народне хазне дао правити, да се одређеним
на то комисиом извиде, и само да се она задрже и у рачун пријме, која народ
употребити може; остала пак да њему остану, за која ће он народну хазну из
своиј добара наплаити.

Совет се обећа, да ће ова њина предложенија у размотреније узети и по правди и

правици пресудити, а оно, о чему не би сам собом решити могао, да ће Порти и
Цару Русском послати. 5г (27г) Јунија, у дан онај, кад је народна скупштина
распуштена, отиђу сви Депутирци са Членовима Наместничества Књажеског
Достоинства, са Советом и вишим Свјаштенством у град к Везиру, Јусуф-
Мухлис-Паши, гди је умољениј од Везира сведок, Русскога Консулата
Местобљуститељ, Г. Ваштенко, био. Везир се изјасни Депутирцима, да су у
следствију резигнације Књаза све учињене наредбе у своме реду, и опомене иј,
да буду својој новој Власти покорни. Сад влада у Сербии најсовршенија тишина
и мир; Депутирци су се радостни и задовољни кућама своим повраћали, а Совет
дејателно и својски ради о организацији новога Устава.
Новине Србске, у Среду 23. Августа 1839. Број 37.

Београд, 21. Августа. У последњем, 36м сиреч числу Новина наши од 19.
Августа о.г. под заглавијем 'Последња Србска револуција', које је извађено из
Немачки Обшти Новина, осим други изложенија и истинити догађаја, кои су се
том приликом случили, и то се чита, да је:
1. Бившиј Књаз Милош за лакше постиженије намере своје и огорченија народа
против Совета, посредством свога брата Јована и други својиј приврженика овде
и онде дукате просипао;
2. Да је Паша Босанскиј два милиона гроша од њега, да му и Турци овога
оружаном руком у његовим плановима помогну, добио.

Учредник Обшти Новина, кои је овај член печатити дао, мислио је, да су све у
њему изложене точке на истини основане. Учредник пак наши Србски Новина,
зато је истиј из Обшти Новина извадио и у наше преводом ставио, да би
последујућим, овим сиреч Новинама горенаведене точке оповергнути, и као
лажне, порећи мог'о. За то се с настојећом вестију изложеније преднаведени
двеју точкиј; за просипање по народу посредством брата свог Јована дуката, и
нарочито за пошиљање Босанскому Паши два милиона гроша оповергава, и
свим Читатељима листа овог Србског на знање даје, да је изложеније то са свим
лажно и неосновано.
Особито пак што се друге точке тиче правда и љубов истине допустити немогу,
да имену Босанскога Веџи-Паше, иначе обште знаног поштенејшег човека,
хулна и срамна љага предреченим намеренијем учињену од бившег Књаза
понуду, од два милиона гроша примајући ову, остане. Јербо је Честитиј Веџи-
Паша и у себи честан и поштен човек, а и постојаниј и доказаниј пријатељ
Отечества нашег: следователно се ни помислити не може, да би он такову
понуду, и на речениј конац од кога му драго примио.

Што се тиче немира у Пожаревачком и Смедеревском округу, иако се знало да

су буну организовали Књегиња Љубица и Јован Мићић с циљем да поврате
Књаза Милоша на власт, као главни коловођа означен је Мајор Петар Илић
Пекета, начелник Моравског среза у окружју Пожаревачком. Стигавши на
Топчидер, Пекета је успут остао без већег броја на брзу руку прикупљене војске,
тако да му није остало ништа друго него да се преда регуларној војсци
Београдског гарнизона. Из испита се дознало да је Пекета народ на бунт и
оружје подигао, што је чуо од секретара суда окр. Пожаревачког, Николе
Стојановића, који се из Београда у Пожаревац вратио, да је Књаз Михајло у
опасности од неких Совјетника, и да је хтео да Књазу буде од помоћи.
Чрезвичајни Суд није уважио одбрану и по чињеном испиту над 23 оптужених
да су у бунт умешани били, по мери кривице, 19. новембра 1840. године,
изрекао следеће пресуде:

1. Петар Илић (Пекета) , Мајор и Начелник Среза Моравског Окр.

Пожаревачког, због тога, што је он као први коловођа, народ у Окр.
Пожаревачком и Смедеревском подигао и с њим у Топчидер пошао, да се пред
сабраним народом поменутога Среза службе своје коначно лиши, да му се
дипломе на звања дане одузму, да се у Лозницу под затвор оправи, да тамо 4
године у лакоме гвожђу буде и, почем ову казну издржи, да се слободан кући
одпусти.

2. Ђока Савић, трговац из Пожаревца, због тога, што је заједно с Пекетом

главни коловођа био и своје слуге у Топчидер слао, да промотре шта се тамо
ради, осуђен је, да од дана изрицања пресуде при Суду Рудничком у оковима на
робији пребуде и да три части, приликом ове побуне учињенога трошка одмах,
како му се пресуда прочита, плати.

3. Петар Ћирковић, Начелник Среза Млавског Окр. Пожаревачког, због тога,

што је народ повереног му среза побунио, на оружје подигао и с Петром Илићем
у Топчидер пошао, осуђен је, да се пред сабраним народом свога Среза звања
лиши, да му се све дипломе на звања одузму, да никада више службе добити не
може, и да у лакоме гвожђу 1 и по годину дана у Ужицу на робији буде.

4. Петар Стојковић, Начелник Среза Рамског Окр. Пожаревачког, због истих

узрока, осуђен је да се звања лиши, да му се дипломе одузму, да никад више
службе добити не може и да 2 године дана у заточењу у Чачку буде.

5. Маријан Ђерковић, Начелник Среза Млавског Окр. Пожаревачког, због

тога, што је и он у Пекетину буну умешан био, лишава се пресудом свога звања,
одузимају му се дипломе и никада више у службу ступити не може.

6. Никола Стојановић, секретар Суда Окр. Пожаревачког, због тога узрока као
и предидући, осуђен је да се звања свога лиши, да му се дипломе одузму, да се
одмах са описаном кривицом као Аустријски поданик ц. кр. Аустријском
Конзулату преда, да га исти у Аустрију претури.

7. Петар Милосављевић, Нач. Среза Речко-Звиждског Окр. Пожаревачког, због

тога, што је у Пекетину буну умешан био, осуђен је, да 2 године дана у лакоме
гвожђу у Шабцу на робији пребуде, почем се најпре пред сабраним народом
истога Среза звања свога коначно лиши и дипломе му се одузму.

8. Сава Љотић, Чл. Суда Окр. Смедеревског, због тога узрока као и предидући,
осуђен је, да се звања свога коначно лиши и да му се дипломе одузму.

9. Настас Логофет, Цигански Арачлија из Пожаревца, због тога што је и он у

Пекетину буну био умешан, осуђује се, да се звања свога лиши, и да му се
декрет и друга звања одузму.

10. 10. Стојадин Рашић, из села Кравља Дола у Окр. Пожаревачком, због тога
што се он преко заповести свога Окр. Начелника бунтовницима у Топчидер
пошавшим присајединио, осуђен је, да 3 месеца дана при Суду Окр.
Пожаревачког робује, и по издржавању ове казне, да се телесно са 30 штапа
казни, па онда слободан кући одпусти.

11. Јован Димитријевић, трговац и житељ Смедеревски, због тога, што је села
уз Мораву побунио и на оружје подигао био, па после са истима у Топчидер
пошао и у Коларима се са Пекетинцима састао, осуђен је, да се као човек
трговац са 50 дана апса при суду Окр. Јагодинског казни, па после кући одпусти
слободан; будући је он не својевољно, по заповести Саве Љотића села уз
Мораву дизао.

12. Макса Поповић, Свештеник из Пожаревца, због тога, што се је и он у бунт

Пекетин умешао, осуђен је да 3 месеца дана под епитимиом у манастиру, који
му духовна власт определи, пребуде, а после да се на своје старо опредеење
одпусти.

13. Павле Баба-Милић, из Пожаревца, због тога, што се с Пекетом удружио и

што је без одобрења надлежне му власти наоружане људе из Окр. Пожаревачког
и Смедеревског на Топчидер дигао и побунио, осуђен је да пола године дана у
лакоме гвожђу у Пожаревцу с тим додатком робује, да се како у почетку тако и
при свршетку робије са 25 штапа телесно казни, па после тога слободан
одпусти.

14. Стојан Спасић, из Смедерева, због подобнога у преднаведеној у 13. тачки

узрока, осуђен је, да пола године дана робије у оковима при Суду Ћупријском
издржи.

15. Стојан Ђорић, из Смолница окр. Пожаревачког, због подобнога овима

двама преднаведеним узрока, осуђен је, да пола године дана у Пожаревцу робује
и да му се у почетку и при свршетку робије по 25 штапа удари.

16. Вићентије Протић, Протопресвитер из Смољница у Окр. Пожаревачком,

због тога, што се и он у Пекетину буну умешао, осуђен је, да 3 месеца дана у
манастиру у затвору пребуде; а, што се лишавања чина и уживања парохијских
благодети тиче, да се на решење Конзисторију однесе.

17. Милија Станојевић, Из Друговца Окр. Смедеревског, осуђен је због тога,

што је и он у побуни учесник био, да при Суду Окр. Смедеревског пола године
дана у окову робује, па после да се слободан одпусти.

18. Мија Адамовић, из Смедерева, због равног са предидућим узрока, осуђен је,
да од дана изречене пресуде 3 месеца дана у окову при Суду Окр. Смедеревског
робује и да четврту част учињеног приликом побуне трошка плати.

19. Јанко Павловић, из Душманића Окр. Пожаревачког, због тога истог узрока
као и предидући, осуђен је да се са 25 штапа телесно казни, а после слободан
одпусти.

20. Константин Михајловић, Лекар Окр. Смедеревског, због тога, што је о

побуни реченој сазнања имао, а никоме јавити није хтео, одпушта се кући
слободан, почем је казну апсом за време трајања испита заслужену издржао са
тим додатком, да се као Чиновник од надлежне своје Власти укори.

21. Стеван Недељковић, (Пироћанац) из Јагодине, због тога, што се својој

надлежној Власти за пасош, кад је у Београд пошао, јавио није и што се у исту
побуну умешао, одпушта се кући, што је издржањем апса за време чињеног
испита кривицу своју изгладио.

22. Коста Стојановић, из Пожаревца, одпушта се слободан кући, почем је, за

свој преступ, одржаном за време трајајућег испита апсом, казну изгладио.

23. Илица, момак Ђоке Савића из Пожаревца, одпушта се слободан; будући се

није могло доказати, да је и он у побуну ту умешан био, него је само по
заповести свога газде у Топчидер ићи морао.

Додатак: Србске Новине, 23.новембар 1840.

И тако овим начином жању они сада плодове својих злоковарних и убиточних за
отечество умишљених планова, који ће, надамо се, свакога од неупутних и
противузаконитих намера уздржавати се тим више, што одовуда сваки увидети
може, да Правителство наше довољно снаге има зломисленицима пут и намеру
препречити, и да исто добро зна, уме правосудијем непоколебимо руковати, о
чему подпуно и поуздано надати се можемо, да овакови и овоме подобни
бунтова немира у Земљи нашој више неће бивати с тим више, што је и
закљученије 12. августа т. г. у Топчидеру у смотренију ненарушенија мира и
законитог поредка изишло, по коме се сваки онај, који се у овакова дела упусти
и самом смрћу кажњен бити.

Ко је био Петар Илић Пекета? Једно Пекетино писмо.

Родио се у Ужицу 1787. године. Најпре је био момак а касније татарин у Књаза
Милоша. Прочуо се кад је са Настасом буљубашом, по заповести Књаза,
повалио Попечитеља внутрени дела, полковника и каваљера Ђорђа Протића, и
оцепио му 50 батина, зато што је овај ударио на образ својој свасти(ки), млађој
ћерки гружанског кнеза Петра Топаловића.
Био је снажан, јак, храбар и један од најпоузданијих Милошевих људи. Носећи
Књажева писма у Цариград, три дана и три ноћи није спавао. Путем је частио
суруџије да јуре а мезулџијама давао напојнице да му дају добре коње. Књаз га
је поставио за члана Исправичества пожаревачког у чијем је раду учествовао,
поготову када се радило о каквом важном предмету. Прогонио је скитнице и
беспосличаре са двора и вароши и старао се да се рђаве речи против
правитељства не говоре. По књажевој наредби просекао је друм од Пожаревца
до Свилајнца 1838.

Кад се Милошева ћерка Савка као шеснаестогодишња девојчица заљубила у

пречанског кицоша, лепог Алексу Поповског, Пекета га је, по Милошевом
наређењу, добро испребијао у београдском конаку. Алекса је био Милошев
секретар и омиљена кнежева личност кога је звао сином. Али кад у јесен 1830. у
Крагујевцу наново ухвати Савкино писмо упућено Алекси, књаз одмах пошаље
у Пожаревац Пекету и Шаренгаћу, с наредбом да га убију. У Свиланцу га ови
ножевима исеку и закопају у неко трње, узевши с њега хаљине, сат и новац.

Јелисавета Савка Обреновић.jpg (30.69 KB. 400x400 - viewed 48 times.)

9. марта 1839. Указом Књаза Милоша, Пекета је унапређен у чин мајора и

постављен за Начелника за Срез Моравски у окр. Пожаревачком. Указ је
потписао Попечитељ внутрени дела, полковник и каваљер Ђорђе Протић.

Месеца августа године 1840. у дослуху са кнегињом Љубицом (која је у то

време променила партију и из Михајлове прешла у Милошеву) и Јованом
Мићићем, начелником Ужичког округа, Пекета дигне народ нахије Пожаревачке
и Смедеревске против књаза Михајла са намером да врате старог Књаза на власт
и са том својом војском заустави се код Мокрог Луга. Књаз Михајло, чувши за
буну, одмах нареди Попечитељству Внутрени Дела да се регуларна војска
Београдског гарнизона за бој приправи и заједно са бандом дође у Топчидер;
затим, да се сви окружни Начелници, Председници окр. Судова који су на
Скупштину дошли, такође и Депутати народни спреме, да у сваком случају
силом оружја предусретну и разгну, како се чуло, већу него икад до сад
окупљену на недозвољени начин гомилу људи, који су, кренули к Топчидеру.
Код Мокрог Луга састану се књажеви и Пекетини изасланици, а народ који је
дошао са Пекетом, видећи младог Књаза, остави свога вођу и пређе на
Михајлову страну. Пекета тада покуша да побегне, али буде ухваћен са 23
друга, и стављен пред Чрезвичајни суд, као бунтовник.
Суд је осудио мајора Пекету да се, пред народом, лиши свих чинова, па да се
протера на робију у Лозницу, на четири године, у лаком гвожђу на ногама.
Недуго затим, Пекета је умро у заточеништву 1843. Његова жена Анка пренела
га је из Лознице у Пожаревац, и сахранила у порти са северне стране Саборне
цркве Светих архангела Михаила и Гаврила коју је подигао је књаз Милош
1819.

Писмо Петра Илића Пекете домостроитељу двора пожаревачког

Чудна је ствар кад човек иште једно, а даје му се друго. Ово је случај с вама. Ја
иска од вас да ми пошаљете јарића селска, а ви ми посласте прасад неку с
известијем вашим, да јарића неимат тамо и мудровањем присовокупљеним да
није погрешно у писму моме и записани јарићи уместо прасади.
Ако ви не знате шта говорите, ја знам, шта сам мислио и шта сам писао.Та право
је имала баба Миља што вас је назвала писдом пипљивом. Ви велите да тамо
неима јарића селска, а куд су те иј неима? Куд су она три селска која сам ја
оставио навалице да ми се нађу, кад смо козе летос произпродавали? Куд су се
дели? Оћу да ми кажете. Да видим куд мој маал пропада и како је то
надзиравате, кад и онога неима, што треба преда ме да изађе. Како ли мора
стајати оно што је уклоњено од моји очију? Биће са тим вражда, као и са
прасадма. Високоушна памет ваша послала ми је прасад ову, како неће до мене
доћи, она уместо тога, да иј пошље или на мојим колима, због кога су иј
остављени мноме два вранца моја да за подобне случаје нађу се, или на кочијама
варошки, који има троји погођени под плату или на вашим коњма мензулским,
послала ми иј на колима волујским од једног села до другога те иј је полак
полипсало путем.

Кад је тако, а ви пошиљите отуд коње или кола ваша, те прасад ову, која мени
не треба, носите натраг куд вам год драго, јер ја ионако не знам, откуд би ти
прасади могли бити, кад је добро тувим, да прасади никакви тамо остало није,
већ ако сте иј ви купили сада за новце, или сте покрали печенице од солдати и
послали ми, да се добри покажете.
Оћу дакле, да ми јавите, како за селска она три јарета, куд су се дела, тако и за
прасад послану, одкуда сте иј узели, и то час пре.

У Крагујевцу
28. декемвра 1836.
(20) Вучићева буна

Ја се не бојим никога, ни књаза ни Савета, ни попечитеља ни митрополита, и

нико не треба да се боји никога, ми смо сви равни, што је књаз то је и свињар,
што свињар то и саветник, што саветник то и терзија, што терзија то и судија,
што судија то и ја, сви смо ми једнаки: не треба да се само један греје на сунцу,
а сви ми стојимо у ладу... Ја се не бојим никога, само се бојим Устава, па то ћу
рећи и књазу Михаилу као што сам говорио његовом оцу... нек нико не мисли да
књаз може да чини у земљи што хоће; он мора да слуша народ и чини оно што
народ хоће и заповеда.
Тома Вучић Перишић

У суботу 22. марта 1841. око 10 часова, Београдски Везир Ћамил-паша

приредио је тафлу. При части овој угостио је он Књаза и Господара Србског
Михајла, и Г.Г. Председника Совјета Јефрема Обреновића, Попечитеља
Иностраних Дела Ђорђа Протића, Попечитеља Правосуђа и Просвете Стефана
Радичевића, затим, Императорско-Руску Г.Г. Флигел-Ађутанта Полковника
Барона од Ливена, Генералног Конзула Герасима Ваштенка, генералштабног
Капетана Штарка; Француског Конзула Г. Мареја, и Цесарско-Краљевског
Конзула Г. Димитрија Атанацковића.

Сутрадан, у недељу, Председник Високославног Совјета Србског, Господар

Јефрем Обреновић узвратио је част, при којој су како сва гореизложена лица,
заједно са Пашом, присуствовали, тако су и многи отмени гости на исту позвани
били. (Има помена да се поред токајца и шампањца уз десер(т) пио и мускател, a
ђаконија, које су редом изношена на послужење, не би се постидео ни сам
Султан у Стамболу.)
О чему су се, међутим, без присуства отмених гостију, гореизложена лица
саветовала то не можемо поуздано да знамо, тек, у понедељак 24 марта Књаз и
Господар Србски Михајло издаде Прокламацију којом заповеда да сваки Србин
прошле догађаје и буди какве од једног другом учињене увреде и неправде
преда заборавности, и да се нико не усуди више опомињати или жалити се на то,
нити да доцније један другог укорава, или буди чиме обезпокојава, давајући
овим начином пример заборавности свега прошавшег, како би се одсада обштим
силама јединствено трудили зарад спокојства и благоденствија отечества
Србског...

Прокламација

Поводом народног возмуштенија, које се к сожаленију Моме прошле године

породило и обшти поредак пореметило било, оставили су неколико Членова
Совјета и други служитељи своја звања; једни зато, што је народ на њи викнуо, а
други без икаквог даног им повода, и доцније су заједно с неким људима
гражданскога реда, кои су се с њима сдружили, једни по решенију Високе
Порте, а други својевољно, из отечества удаљили се.
Повратившисе сада међу нас спокојствије и господствујућиј у Књажеству
поредак, дозвољава Ми, не само старати се о већем утврђенију истог и
бринутисе о свима Србима вообште, но при том обратити поглед Мој и на
положеније они соотечественика Наши, кои се наоде удаљени од својиј кућа и
фамилија.
Тим поводим нашао сам за сходно представити Блистателној Порти и Росијско-
Императорској Мисији жељу Моју о повратку исти лица у отечество и о мерама,
како би се повратком њиним мир и поредак међу нами оддржао. Представленије
ово получило је благосклоно Њино одобреније, по коме је Блистателна Порта
благоразсудила, да се нека Лица јошт за неко време изван отечества задрже, а
прочи да се кућама своима врате, и у следствију том Ја сам учинио нуждно
расположеније, коим ће се начином моћи из Сербије изишавши позвани
соотечественици Наши у њу вратити.
Они могу бити уверени, да ће овде наћи покровитељство закона, обезбеђавајуће
живот, личност и имање свакога. Они између њи, кои су пре тога били у
званичним дужностима, могу се обраћати к Мени с молбом ради полученија
нове службе, како се својом приверженостију к Моме Правитељству и добрим
својим поведенијем ове заслужни покажу, и ако принесу на жертву внутрениему
спокојствију отечества собствение користи и содејствија, која сваком
Чиновнику света дужност налаже.
Давајући овим начином пример заборавности свега прошавшег, како би се сада
обштим силама трудили јединствено о спокојствију и благоденствију отечества,
заповедам, да свакиј Србин прошле догађаје и буди какве од једног другом
можда учињене увреде и неправде преда заборавности, и да се нико не усуди
више опомињати се на то, нити доцније један другог укорава , или буди чиме
обезпокојава.
Будући је обште согласије и добриј поредак најпоузданије средство к
достиженију народнога благостојанија, то ће сваки без разлике бити подвргнут
најстрожијем одговору и законској казни, кои би год, било речима или каковим
странпутицама, или тајним дејствијама покусиосе, изнова нарушавати
обштенародно спокојствије. С друге пак стране свакиј може бити уверен, да ће
његово похвално поведеније и верна служба бити Мном достојно уважена, и да
неће без заслужне награде остати.

B. No 343. 24. Марта 1841.

У Београду.

(М.П.) Михаил М. Обреновић с.р.

Књаз Србскиј

Књажескиј Представник и Попечитељ

Иностр. Дела Полковник и Каваљер,
Ђорђе Протић с.р.