Aleksandar Hemon

NOWHERE MAN

bojana888
 Svakodnevne činjenice raspoređene su u vremenu, nanizane duž njega, kao po nekoj
niti. Udomljuju se između uzroka i posledica, koje se stiskaju i gužvaju ne ostavljajući nimalo
mesta za predah. To je veoma važno za svaku priču, pošto kontinuitet i sled događaja
predstavljaju njenu dušu. Ipak, šta da se radi s događajima koji nisu našli svoje mesto u
vremenu; događajima koji su se odigrali prekasno, nakon što je svo raspoloživo vreme
izdeljeno, namenjeno i raspodeljeno; događajima koji su ostali na vetrometini, nezapisani,
ostavljeni da vise u vazduhu, da lutaju poput beskućnika?

Bruno Šulc,

iz The Age of Genius

 1

Pasha

Čikago, 18. april 1994.

 Da sam sanjao, bio bi to san o tome da sam neko drugi, neko u čijem se telu krije
stvorenjce koje iznutra kandžama pokušava da prorije zidove mog grudnog koša - noćna
mora koja me uvek iznova proganja. Ipak, budan sam slušao kako jastuk rominja, kako se
nameštaj potajno ugiba, kako kuća škripi pod naletima vetra. Ispružio sam noge, ćebe se
povuklo, tako da mi je desno stopalo izronilo iz guste tmine, poput napuštenog, ugašenog
svetionika. Zastori su zašuštali na trenutak, komentarišući moj nastup, a onda su se smirili i
utišali.

Zatvorio sam vrata od kupatila, a okačeni peškiri su zadrhtali. Osećao se oštar miris
plastične zavese za tuš i sapuna u raspadu. Klozetska šolja je zjapila, a na površini vode skoro
rastvoreno parče toalet-papira podrhtavalo je poput meduze. Slavina je strogo odbrojavala
kapljice. Skinuo sam donji veš i ostavio ga da leži na gomili, a onda sam stupio iza zavese i
pustio vodu. Sićušne duge zatočene u mehurićima jurile su ka neumitnom, vrtoglavom viru,
dok sam ja fantazirao o tome kako se topim pod tušom i nestajem u slivniku.

Sišao sam niz stepenice, noseći naramak prljavog veša, pazeći da se ne sapletem o
ljubopitljivu mačku. Stavio sam veš na mašinu za pranje, koja je zadrhtala, kao da je
oduševljena, i povukao uzicu koja se klatila u mraku - paučina se odjednom stvorila u
vazduhu oko sijalice. Morao sam da sačekam da se centrifuga završi pre nego što sam mogao
da stavim svoj veš u bubanj, te sam pošao za mačkom u susednu prostoriju. Tamo su se
nalazile kutije pune stvari koje mora da su ostavili stanari - kakvi li su bili ti ljudi? - koji su
ranije živeli u nekom od stanova: svici tapeta, kišobran slomljenog skeleta, izbušeni fudbal,
gomila razjapljenih cipela, ram bez slike, povesma bezimene prašine. Vrativši se u vešernicu,
premestio sam skvašenu odeću ljudi sa sprata u mašinu za sušenje, a zatim stavio svoj veš na
pranje. U susednoj prostoriji, mačka je jurcala naokolo, praveći buku koja je ukazivala na
borbu, u jurnjavi za nečim što nisam mogao da vidim.

Danas mi je bio zakazan razgovor za posao. Iz pukog očaja, javio sam se - pre mnogo
godina, činilo mi se - i dogovorio se da dođem na razgovor povodom posla nastavnika u ESL.
Bio sam otpušten iz knjižare Instituta za umetnost čim se završila razdragana božićna sezona,
kao i ludnica koja nastane tokom Velike rasprodaje. Posao mi se sastojao iz toga da
otpakujem kutije s knjigama, poređam knjige po policama i zatim spljeskam kutije i bacim ih.
Najviše sam uživao u sabijanju kartonskih kutija, u toj kontrolisanoj, bezazlenoj destrukciji.

Dva bela jajeta, nalik na oči bez dužica, podrhtavala su u ključaloj vodi. Pod je bio
toliko prljav i mastan da su mi se bosa stopala pri svakom koraku lepila - setio sam se
filmova u kojima ljudi hodaju po plafonu, naglavačke. Bubašvaba je hitala preko daske za
sečenje, ka sigurnosti pozadine štednjaka. Zamislio sam masnu toplotu, slojeve štroke, žice
koje zavijaju poput petlji. Zamislio sam kako stižem tamo, grčevito držeći mrvicu kože,
nakon što se nešto ogromno stuštilo na mene i umalo me preseklo na pola.

Pokušao sam u drugim knjižarama, ali me niko nije hteo. Pokušao sam da se zaposlim
kao kelner, detaljno lažući o radnom iskustvu konobara u najboljim sarajevskim restoranima,
koji, uprkos tome što su svi do jednog bili A kategorije, nisu zaista postojali. Uspeo sam da
potrošim svoju bednu ušteđevinu, i sad sam bio u fazi rasprodaje nameštaja. Prodao sam, za
čitavih sedamdeset i četiri dolara, ofucani futon prošaran mačjom povraćkom; ćopavi sto s
četiri stolice, unakažene neobjašnjivim ožiljcima, kao da su prošle kroz polja bodljikave žice.
Kasnio sam sa stanarinom, i već sam u rečniku bio potražio reč eviction, u nadi da će ono
drugo, manje poznato značenje („Čin osvajanja države ili pribavljanja nečeg osvajanjem”)
nekako preovladati nad onim koje je podrazumevao moj gazda - „deložiranje” - i tako me
izvući iz škripca.

Zastrašujuće prosta činjenica bila je da, dok sam se ja nalazio unutra, na verandi nije
bilo nikog: zelene plastične stolice okupile su se ni oko čega; ljuljaška se i dalje njihala pod
težinom nečeg nevidljivog; prazne saksije bile su okrenute ka spolja, poput glava s Uskršnjih
ostrva. Muva je uporno zujala s druge strane okna, kao da pokušava da ga proseče
minijaturnom testerom. Čovek iz kuće preko puta, go do pojasa i mršav kao logoraš - ramene
kosti su mu štrčale, a torzo bio išaran senkama rebara - unezvereno je ulazio i izlazio iz svoje
kuće, samo da bi na kraju iščezao u njoj. Krenuo sam da zaključam vrata kada sam video
mačku kao žvaće mišju glavu, strpljivo izlažući pogledima njegovu grimiznu unutrašnjost.

I nije se radilo samo o parama. Pošto više nisam mogao da sabijam kutije, opsesivno
sam čitao novine i gledao TV (dok ga nisam prodao) ne bih li video šta se dešava kod kuće.
Dešavala se smrt. I tu reč sam pronašao u rečniku: „Čin ili stanje umiranja; kraj života;
konačna i nepovratna obustava vitalnih funkcija biljke ili životinje.”

Vazduh je bio uljan i topao, stajao sam na ulici i udisao ga. Bilo je jednom vreme kada
je taj miris označavao početak sezone klikera: tlo bi uskoro postalo meko i nisi više morao da
nosiš rukavice; mogao si da držiš ruke u džepovima - dok čekaš da dođe red na tebe i
jagodicama prstiju se poigravaš klikerima - sve dok se preko tvoje nadlanice ne pojavi crvena
crta i označi granicu između dela šake koji je bio unutra i dela koji je bio napolju. Kleknuo bi
i kolenima ostavio trag u zemlji, istovremeno prljajući pantalone, što je vodilo ka
neizostavnoj kazni od strane roditelja. U džepu sam imao nekoliko klikera, plus transfer kartu
za El, izgužvanu i krhku.

Žena s prolećnim pegama nasmešila mi se bez nekog očiglednog razloga, trudeći se

da održi korak s ogromnom akitom koja ju je vukla, i ja sam sišao s pločnika - zbunjen
osmehom, u strahu od akite - na kolovoz. Pustio sam ženu da prođe i nastavio da hodam
polako, kao da se krećem kroz duboku vodu, pošto nisam hteo da pomisli da je pratim. Akita
je njuškala sve i svašta, mahnito prikupljajući informacije. Žena se osvrnula i još jednom me
pogledala. Sunce mi je bilo za leđima, te se namrštila, od čega joj se pojavila bora na korenu
nosa. Izgledalo je kao da je zaustila nešto da kaže, ali ju je akita povukla dalje, gotovo joj
istrgnuvši ruku. Laknulo mi je. Bilo mi je draže da ostanem maglovita, prijatna uspomena
nego da moram da objašnjavam ko sam, ili da joj kažem kako nemam posao, ili kako se, kad
sam ga imao, on svodio na sabijanje kutija.

Ulicom je, sedeći za volanom kola čiji su prozori pulsirali, prošao tinejdžer, upirući
prstom u mene, kobajagi pucajući. Prešao sam preko da bih pogledao list papira zakačen za
drvo ispred zgrade koja se osećala na vlagu. Crvenim slovima je pisalo:
 IZGUBLJEN PAS

NESTO PAS MUŠKI KOKTEL ŠPANIJEL I ZOVE SE LAKI BOJ. IMA DUGE,
DUGE UŠI I KUDRAVU DLAKU ZLATNOBRAON I KRATAK REP I STRAŠNO JE
DOBAR I POMALO LUCKAST. AKO JE NEKO NAŠO MOG PSA MOLIM VAS MOLIM
VAS ZOVNITE MARIJU.

MARIJA

Ispred stanice Ela čovek s crnim polucilindrom je tukao po dobošu, izvan svakog
prepoznatljivog ritma, pevajući pesmu o duhu s nebesa monotonim, razočaranim glasom.
Nasmešio mi se, otkrivajući crne rupe između zuba. Kada sam bio dečak, pljuckanje između
zuba smatralo se zavidnom veštinom, zato što je omogućavalo preciznost, slično onim
zmijama iz Opstanka koje štrcaju otrov na preplašene poljske miševe, ali su moji zubi bili
isuviše gusto nanizani, tako da mi to nikad nije pošlo za rukom - nakon svakog pokušaja, s
moje brade bi visilo malo pljuvačke.

Stanica je smrdela na urin i petrolej. Žena s dredovima i žutom jaknom preturala je po

ostavi s metalnim vratima, koja se nalazila ispod stepeništa, a zatim je izvadila lopatu i
iznenađeno je pogledala - kao da je očekivala nešto drugo. Pokretnim stepenicama sam se
popeo na peron i čekao da ugledam svetla voza. Vetar je rolao praznu limenku ka ivici -
limenka je zastajala, pokušavajući da se odupre navali, ali svaki put je nastavila da se kotrlja,
sve dok nije pala preko ivice. Miš je trčkarao između šina. Očekivao sam da ga sprži treća
tračnica: nekoliko varnica, kratak cijuk, beživotan, sivosmeđi miš, još uvek zatečen
iznenadnošću kraja.

„Sve što tražimo”, rekao je mladić, ruku skrštenih preko međunožja, „jeste da predate
svoj život Isusu Hristu i pođete za njim u Carstvo nebesko.” Njegov pratilac, širokih leđa i
duge brade, išao je kroz vagon, nudeći svima smeđu kesicu kikirikija i spasenje. Starica s
plastičnom maramom na natapiranoj sedoj kosi iznenada se namrštila, kao da joj je jak bol
prožeo čitavo telo. Smežurani starac, sa konstantnom grimasom unezverenosti i žučkastom
slamnatom fedorom, pogledao je na gore, ka čoveku s kikirikijem. Mlada žena ispred mene -
šiljati pramen kose dodirivao joj je kragnu, mirisala je na mleko i cimet - čitala je novine.
PALA ODBRANA GORAŽDA, glasio je naslov. Samo jednom sam bio u Goraždu, i to samo
zato što sam povratio u kolima, na putu donekle, te su moji roditelji stali u Goraždu da očiste
taj svinjac. Sećam se jedino da sam bio žedan i da sam se tresao na prednjem sedištu, dok je
moj otac krpom čistio zadnje: sećam se još i toga da je otac kraj puta ostavio moju povraćku
zapakovanu u krpu, posle čega su izgladnele, očajne životinjice izmilele iz grmlja i proždrale
je. Žena je pružila fino izgužvan dolar tipu s kikirikijem, uzela jednu kesicu od njega, otvorila
je i počela da krcka kikiriki. Ja sam rekao: „Ne, hvala.” Grenvil, Lojola, Morz. Žena je
okrenula stranu, nekoliko ljuskica je zadobovalo po novinama. SUNČANO NEBO GREJE
VEĆI DEO NACIJE. Svi smo izašli iz voza na Hauardu, ostavivši za sobom gomilu ljuski od
kikirikija i pijanicu s kačketom Kabsa, strovaljenog u mračnom ćošku.

Kretanje u masi ume da izazove euforiju i uznemirenost. Okupili smo se na vrhu

pokretnih stepenica, a zatim smo svi zajedno sišli; prošli smo kroz rešetku, koja nas je
potapšala po zadnjici, kao da smo se upravo vratili s opasnog zadatka. U urinom okupanoj
senci stanice, savršeno poređani autobusi su usisavali putnike kroz prednja vrata. Vremešno
obaveštenje na aparatu za koka-kolu glasilo je NE RADI; poderan poster na zidu, s
polovinom osmeha histeričnog klovna i uzdignutom slonovskom surlom koja je držala štapić
s bleštavom zvezdom, najavljivao je prošlogodišnje gostovanje cirkusa. Nikada ništa u životu
nisam predavao, a kamoli engleski, ali je očaj bio moj verni saveznik.

Stavio sam ruke u džepove od jakne: nekoliko klikera, smotuljak trine, novčić,
transfer karta. Sećam se ovih par besmislica zato što se često setim i jedne stare crnkinje: u
sivkastom kaputu, sa zvonastim šeširom, koščate ruke zgrčene oko drške od štapa, blago se
naginje napred. I nije tako loše, pomislio sam, kad si u stanju da staviš ruke u džepove,
džepovi su dom tvojih ruku.

Tu je bila jedna klupa na kojoj niko nije sedeo, išarana urezanim porukama. Podigao
sam pogled, a na čeličnoj gredi, visoko iznad mene, smestila se grupica golubova koji su
mrzovoljno gugutali. Naduvavali su se i izduvavali, žmirkajući na nas, defecirajući bez imalo
truda. Kada sam bio dete, mislio sam da Bog sere na nas kada pada sneg. Stigao je autobus za
Toui, i oformili smo red ispred vrata. Osetio sam iznenadni nalet sreće, prosto zato što sam
uspeo da ne izgubim transfer kartu.

Autobus se osećao na nekakvu tečnost za dezinfekciju, s tragovima slatkastog mirisa

kobasice i suve prašine nepoznatog porekla. Golubovi su zalepršali ka nebu kada je autobus
krenuo, pribijajući nas uz sedišta, nakon čega smo se svi kao po naredbi trznuli napred. Imao
sam jednog prijatelja - ubio ga je šrapnel u punoj brzini - koji je voleo da veruje u to da
postoji miran deo vasione gde telo može da se kreće nepromenljivom brzinom, u istom
pravcu, i da se nikad ne zaustavi ili uđe u gravitaciono polje. Ovaj autobus bi se, na primer,
kretao prijatnom brzinom niz Toui, ne zaustavljajući se na semaforima, preko Linkolnvuda,
Park Ridža, Elk Grouv Vilidža, Saumburga, Hanover parka, pa dalje kroz Ajovu i ono što
sledi iza Ajove, sve do Kalifornije, a zatim preko Pacifika, klizajući po bezobalnoj vodi, sve
dok ne bismo stigli do Šangaja - svi bismo se međusobno upoznali na tom brodu, išli bismo
zajedno sve do kraja.

Autobus se iznenada zaustavio kod Vesterna, i vozač je legao na sirenu, a zatim bacio
pogled na nas u retrovizoru. Jedan čovek je prelazio ulicu ispred autobusa, noseći smotan
tepih, koji se slomio na njegovom ramenu, tako da su krajevi dodirivali tlo. Čovek se povijao
pod teretom, pognutog vrata, klecajućih kolena, kao da nosi težak krst.

Krenuli smo dalje, prošli kraj Hrama kose „Unutarnja svetlost”,

AutoZoneSvetaRezervnihDelova, Nadgrobnih spomenika Valten, Zemlje podmornica;
presekli smo Kaliforniju, jezdeći pored Porodičnog restorana Barnabi & Skrajbner,
Medicinskog centra „Sinajska gora”, Istočnjačke picerije - izašao sam iz autobusa preko puta
kineskog restorana. Zvao se Novi svet, i bio je pust, izuzev oglasa u izlogu na kom je pisalo
IZDAJE SE.

Ostalo mi je još nekoliko minuta do razgovora, i nisam bio spreman da uđem i

dobijem posao (Kako ću ja nekog nešto naučiti?), te sam zastao ispred fotografske radnje
pored Novog sveta. U izlogu je - masnim crnim slovima - pisalo:
 KOPIRAMO STARE FOTOGRAFIJE

SVIH VELIČINA U BOJI ILI

CRNO-BELE

U izlogu je stajala fotografija crno-belih rudara, čije su oči svetlucale ispod maski od
sive prašine. Svečano su držali pijuke, dok su im šlemovi padali preko lica. Na drugoj
fotografiji, troje dece u šortsevima i jaknicama čiji rukavi im nisu dosezali ni do šaka stajalo
je na korak jedno od drugog, mračnih očiju, kratke kose i velikih ušiju koje su se širile poput
omanjih krila.

Bile su tu i slika Pre i slika Posle: na slici Pre bio je muškarac duge kovrdžave brade
koja je lagano gutala njegovo lice i tamnih kolutova oko crnih očiju. Sedeo je ruku skrštenih
u krilu. S njegove leve strane stajao je mlađi čovek i desnom rukom oprezno dodirivao
starijeg po ramenu. Gornji desni ugao fotografije je nedostajao, zajedno s polovinom
mladičeve jarmulke. Obojicu je presecala iskrzana bela linija (starijeg preko grudi, mlađeg
preko pojasa), s mnogo belih žilica koje su se širile prema starčevoj bradi - brazda i njeno
potomstvo, nastali u nečijem džepu. Na slici Posle nije bilo žilica, nije bilo linije, a i jarmulka
je bila ponovo čitava. Lica su im bila belja, i mladićeva ruka je čvrsto držala starčevo rame -
gde god da su sad, zajedno su. Kada bih samo mogao da dopustim sebi da podlegnem toj
iscrpljujućoj tuzi, da prestanem da koračam uzdignute glave, i prosto se srušim, kao
spljeskana kutija, sve bi bilo mnogo jednostavnije. Bila je tu i noćna fotografija tržnog centra
u Lejk-in-d-Hilsu, s koje je bleštala neon-plava, neon-žuta i neon-ružičasta svetlost.

Bio mi je potreban taj posao. Izračunao sam: ako bih dobijao hiljadu dolara mesečno,
mogao bih odmah da platim kiriju za mart i deo kirije za april, a zatim i da kupim madrac za
pedesetak dolara. U stomaku su mi se rojili leptiri, jedni drugima otkidali krila i zverski se
ujedali. Krtice su išarale travnjak ispred Instituta Ort. Iznad grmlja je lebdeo roj mušica, još
uvek mamurnih posle dugog sna, suočenih s dilemom - šta sad: džabalebariti u zelenilu, ili se
iz zaleta spljeskati o šoferšajbnu i okončati sve.

Recepcionerka je bila vitka i prejako našminkana, kao da nikad nije skidala šminku,
već je samo dodavala sloj preko sloja. „Sedi”, rekla je, napućivši usta i škiljeći u mene, kao
da sam joj sumnjiv. Seo sam na oker sofu i, čim sam se smestio, s drugog kraja sofe ka meni
je poskočio novčić, pa sam ga stavio u džep. Recepcionerka je razgovarala telefonom, usne
su joj bile toliko blizu slušalice da ju je umazala karminom, sve vreme pogledajući ka meni,
kao da me opisuje: visok i bucmast, kockaste glave, ne baš tako dobro obučen, govori s
istočnoevropskim akcentom, ima ožiljak preko grla. Na drugoj strani predvorja nalazila se
menora na postolju, na kom je stajao natpis na hebrejskom. Odnekud iza menore do mene je
dopiralo skandiranje neuvežbanog hora, mogao sam da čujem tvrde suglasnike i lelujave
samoglasnike:

Nikada nisam čitao Mobi Dika.

Nikada nisam video Veliki kanjon.

Nikada nisam bio u Njujorku.

Nikada nisam bio bogat.

Zidovi su bili bež, pod beživotno smeđ, a žena koja je brzim koracima išla prema
meni naginjala se ka napred. Odjednom se zaustavila, došavši do kraja nevidljivog lanca.
„Zdravo!” rekla je. „Ja sam Robin.” Govorila je trudeći se da pevuši, željna toga da se
dopadne, ali uz osećaj da su joj izgledi mali. Predstavio sam se, a zatim hitro ustao sa sofe, ne
bih li je sustigao. Prošli smo pored oglasne table s flajerima na ruskom i rukom pisanim
obaveštenjima. Bilo je tu vrata koja su nagoveštavala mračne podrume i haotičnih tragova od
cipela, kao da je neko pijan plesao u blatnjavim čizmama. Robin je odzujala niz hodnik i
širom otvorila jedna od vrata, a onda je stala, čekajući da prođem kroz njih. Oči su joj bile za
broj prevelike u odnosu na lice prošarano kraterima koji su do vrha bili ispunjeni puderom. U
deliću sekunde, shvatio sam koliko je luda moja nada bila, kako je gotovo sve bilo izvan
domašaja moje volje. „Hajde, uđi i sedi”, rekla je. „Ja idem po Markusa.”

Nisam znao ko je Markus, ali sam ipak ušao u prostoriju; mirisalo je na zarezane
olovke i lepak za papir i Robinin parfem i preprženu kafu i kredu. Na okruglom stolu bio je
košmarni lanac krugova od šolje i sama šolja za kafu (mogući krivac) kraj napuštenog
rečnika.
 Na stolu su bile i novine; privukla me je naslovna strana: PALA ODBRANA
GORAŽDA. Kada mi je bilo trinaest godina, proveo sam leto u morskom odmaralištu za
Titove pionire i zaljubio se u devojčicu iz Goražda. Zvala se Emina, naučila me je da se
ljubim s jezikom, i dozvoljavala mi da joj dodirujem grudi - ona je bila prva devojčica koju
sam dotakao, a da je nosila brus. SAD PRESRELE BROD SA 111 IMIGRANATA, glasio je
naslov. Dlanovi su mi se znojili, i novine su mi umrljale vlažne jagodice, tako da su na njima
ostajali otisci prstiju. Jednom davno pročitao sam jeftini roman u kome se radilo o
genijalnom kriminalcu, ozloglašenom Kralju Ponoći, koji je promenio svoje otiske prstiju, ali
ga je glavni detektiv raskrinkao na osnovu prepoznatljivog glasa. Ventilator na tavanici se
okretao na površini kafe, blago iskrivljen. Neko po imenu Ronald „Ron Rodžers” Mihalak je
umro - voljeni muž pokojne Patriše. Sunčano nebo je grejalo veći deo nacije. Bulsi su
poklekli, ali se nisu osvrtali. Čikaški Jevreji proslavljali su Pashu.

Jedna žena je otvorila vrata i zakoračila unutra, i dalje držeći vrata levom rukom, kao
da je spremna da pobegne. „Je l’ Robin tu negde?” pitala je. Rukavi njene plave košulje bili
su podvijeni, i mogao sam da vidim kako su joj mišići podlaktice nabrekli, opirući se težini
vrata.

„Ne”, rekao sam. „Pošla je da pronađe Markusa. I ja je čekam.”

„Svratiću kasnije”, rekla je i okrenula se, i ja sam prepoznao njen potiljak: ivicu plave
kragne, vitak vrat i paperjastu lozicu koja raste prema glavnini kose i blage kovrdže - i ona je
bila u vozu, sedela je ispred mene. Dok je izlazila, mogao sam da vidim neposlušne vlasi
kako joj dodiruju vrhove ušiju i leptire minđuša s unutrašnje strane školjki. MASAKR SE
NASTAVLJA, glasio je naslov. JOŠ LEŠEVA U RUANDI.

Robin kao da je imala predimenzionirane klikere umesto jabučica, poput lutke - ili
nije treptala, ili je treptala u istom trenutku kad i ja. Trepavice su joj bile neprirodno savijene
na gore, poput srpova. Markus je pućio gornju usnu tako da su mu brkovi dodirivali obilate
dlačice iz nosa, kao da ih je primoravao da se pare. Pogledao me je obazrivo, ruku udobno
smeštenih na ispupčeni stomačić.

„Imaš li iskustva u nastavi?” pitala je Robin.

„Ne”, rekao sam. „Ali imam ogromno iskustvo kao učenik.”

 „Ovi ljudi umeju da budu zahtevni”, rekla je. Niz ulicu su prošla ambulantna kola,
histerično zavijajući.

„Ovaj posao”, progovorio je Markus, nazalnim glasom punim obzira, „zahteva

strpljenje. Zajedljivost ti neće biti od pomoći.”

Robin ga je pogledala, namrštila se i trepnula, a zatim je ponovo poprimila izraz

konsternirane lutke. Nisam imao pojma šta znači „zajedljivost”, a rečnik mi nije bio na
dohvat ruke.

„Iz koje države potičeš?” upitao je Markus.

„Bosna, Sarajevo”, rekao sam.

„Čoveče”, rekla je Robin. „To je baš slatko.”

„Ja sam proveo godine izučavajući druge kulture”, rekao je Markus. Ustao je i krenuo
prema meni; telo mu je bilo nekako pljosnato, imao je malena, uska baletanska stopala.
Nagnuo se prema meni i šapnuo: „Jedno vreme sam radio za vladu.”

„Stvarno”, rekao sam. Robin je sada već bila izbezumljena obrazi su joj se
zarumeneli, celo lice joj je gorelo ispod sloјeva šminke.

„Da. Za NSA, DLI, u odeljenju za slovenske jezike, prevodio sam svakakve -

svakakve - informacije”, rekao je Markus. „Mogu da se snađem na sedamnaest jezika.”

„Uau!” rekla je Robin.

„Добар дан!” rekao je Markus.

„Добар дан!” odgovorio sam.

„Да ли је ово зоолошки врт?”

„Opa, bato!” rekla je Robin. „Šta to znači?”

„Dobar dan. Dobar dan”, preveo sam. „Je li ovo zoo-vrt?”

Neko je pokucao, provirio kroz vrata i rekao: „Nastavnice, mogu da pričam s vama?”

„Ne sad, Mihalka”, rekla je Robin. „Sačekaj ispred.”

„Moram”, rekao je Mihalka.

Okrenuo sam se i pogledao ga: glava mu je bila podvižnički obrijana, lobanja puna
ožiljaka, lice izubijano snažnim udarcima, kao da je bio bokser. Planinski venac bora dizao
mu se na čelu. Podsetio me je na mog ujaka, koji je sada živeo u Kanadi i izdržavao se od
istrebljivanja gamadi.

„Samo ti sačekaj ispred, Mihalka”, rekla je Robin.

„Neki od njih imaju vrcave umove, a neki su obdareni izuzetno komplikovanim

karakterom”, rekao je Markus.

„Izvini”, rekao sam. „Ne razumem sve što govoriš.”

„On je iz Čehoslovačke”, rekla je Robin. „I ti si iz Čehoslovačke, je l’ da?”

„On je iz Jugoslavije”, rekao je Markus. „Zemlje razorene ratnim vihorom.”

„Ja sam iz Bosne”, rekao sam.

„Znaš”, rekao je Markus, „jednom prilikom sam imao misiju u Bosni. Tamo sam
upoznao mnogo neustrašivih ljudi i očaravajućih žena.”

„Kad je to bilo?” upitala je Robin, i protrljala slepoočnicu. Koža joj se borala i

zatezala pod prstom, bol nije uspela da dotakne. Mora da je bilo potrebno mnogo snage kako
bi se održao izraz permanentne zbunjenosti.

„Pre izvesnog vremena”, rekao je Markus. „Zaljubio sam se u jednu veličanstvenu,

strastvenu ženu, ali su me okolnosti kojima vas ovom prilikom ne bih zamarao odvele na
drugu stranu.

Mihalkina glava se ponovo pojavila bez kucanja, a Robinino lice je poprimilo izraz
blage iznerviranosti.

„Nastavnice”, rekao je Mihalka. „Moram da kažem.”

Robin je ustala, zakovrnula očima i izašla. Markus je pretraživao moje lice,

pokušavajući da mi prodre u oči, zatim je klimnuo glavom, pošto je pronašao dokaze koje je
očekivao.

„Ti zaista znaš šta je nesreća, zar ne?” rekao je.

„Ne znam”, rekao sam, uz osećaj neprijatnosti. „O kakvoj ne-reći je reč?”

„Izgledaš kao neko ko je prošao dosta toga.” Uzdahnuo je, kao da ga je preplavila
masa prijatnih uspomena, i okrenuo se ka prozoru.

Robin se vratila u prostoriju, odmahujući glavom i prevrćući očima, kao da je upravo

saslušala najneobičniju ispoved.
 „Zašto ne bismo posetili par učionica”, rekao je Markus, „kako bi mogao da vidiš šta
se odigrava u njima.”

„U redu”, rekao sam.

„Ja ne razumem ove ljude”, rekla je Robin, i dalje odmahujući glavom. „Prosto ne
razumem.”

Popeli smo se uz stepenice, preterano pazeći da ne budemo ni previše daleko ni

previše blizu jedno drugom. Stražnji džep na Markusovim pantalonama se otvarao dok se on
na prstima graciozno penjao, tako da je iz njega mogao da ispadne svezak koverata. Išao sam
prateći Robinin slatkast parfem i smrad njenih pazuha, koji je podsećao na mokre zavoje.
Zaustavili smo se ispred jedne učionice, i Robin mi je zaverenički šapnula:

„Ovo je drugi nivo, uglavnom osnovne stvari. Ti ćeš možda predavati nižem nivou,
tako da ti ovo može biti zanimljivo.”

„Ne daj da te obeshrabri sastav grupe”, rekao je Markus. „Umeju da budu pomalo
uspavani.”

„Okej”, rekao sam. Robin je otvorila vrata, i mi smo ušli.

„Zdravo, narode!” rekla je nastavnica, čim nas je videla. „Ja sam Dženifer.”

Imala je svetloplavi pulover s čipkanom kragnom, uzak struk i široku suknju. Usne su
joj bile ružičaste, nosila je naočari koje su joj uvećavale oči, kosa joj je bila poput krošnje
žalosne vrbe. Na zidu iza nje stajala je karta sveta - Severna Amerika je bila u središtu, a
svetski okeani su bili iste nijanse kao i Dženiferin džemper.

„Nemojte se uzrujavati”, obratio se Markus grupi, polako. „Samo posećujemo

različite časove, izlažući ga” - pokazao je prstom na mene - „iskušenjima i poteškoćama
nastave jezika.”

Dok je Markus govorio, ljudi u klupama su se pribili jedni uz druge, kao da se

učionica zgrčila: starije žene u prvoj klupi, prave veteranke, s ogromnim broševima od
jantara na grudima, čvrsto su stegle svoje olovke; muškarci u klupama iza njih, s baburastim
nosevima i žućkastim licima prekaljenih pušača, potonuli su dublje u svoje stolice; mladić u
uglu, s dugom, neodržavanom bradom, nagnuo se nad svesku. Mogao sam da vidim hrpu
iskrivljenih piramida na marginama.
 „Važi se”, rekla je Dženifer. „Gosti su kod nas dobrodošli, zar nije tako?”

Iskezila se grupi, očekujući uzalud da se i oni iskeze.

„Zar nije tako?” rekla je s tragom pretnje u glasu.

„Nije tako”, uglas joj je odgovorila grupa.

„Hoćete da kažete: Jeste, tako je”, rekla je Dženifer.

„Jeste, tako je”, čulo se samo iz prvog reda.

„Superiška”, rekla je, otišla do table, izbrisala „Prosto sadašnje vreme” i napisala
„Pasha”. Nas troje smo ostali blizu vrata, spremni za beg. Markus je prekrstio ruke preko
grudi, dok je Robin nezaustavljivo treptala.

„Šta je to Pasha?” pitala je Dženifer i, s optimizmom na licu, okrenula se ka grupi.

Oni su zurili u nju, skamenjeni u kolektivnoj tišini.

„Šta je Pasha? Sergej?”

Sergej - čovek od svojih četrdeset godina, sa zbirkom bradavica neobavezno

raspoređenih po licu, i najzelenijim očima koje sam u životu video - mrko je pogledao
Dženifer.

„Šta je Pasha, Sergej?”

Sergej je stisnuo usne, i ispravio leđa, očito rešen da ne progovori ni reč.

„Šta je Pasha?”

„Jevrejski raspust”, rekla je žena iz prvog reda, glasom koji je podsećao na pištanje
pare.

„Jevrejski praznik. Odlično!” rekla je Dženifer. „A šta Jevreji rade na dan Pashe?”

Pozadi je zaškripala stolica. Veteranke su opušteno listale svoje knjige. Mladić iz

zadnje klupe je gledao kroz prozor. Kišne kapi su počele da klize niz staklo.

„Šta Jevreji rade na dan Pashe?” pitala je Dženifer ponovo, ne odustajući od osmeha,
ali uz pokoji oprezni pogled upućen u Markusovom pravcu.

Nisu odgovarali.

„Ko je sve Jevrejin među vama?” pitala je, i odmakla se od table, prišavši im.

„Nemate čega da se bojite”, rekao je Markus.

 Dve žene iz prve klupe su podigle ruku, a za njima još pet-šest njih.

„Okej”, rekla je Dženifer. „Sofija, hoćeš ti da nam kažeš?”

Sofija je skinula naočari - oči su joj bile plave i imala je ožiljak u obliku polumeseca
ispod levog oka.

„Jevreji pobegli iz Egipta”, rekla je, oklevajući, kao da odaje neku strogo čuvanu
tajnu.

„Dobro, ali šta oni danas rade?” pitala je Dženifer.

Tišina je ispunila čitavu učionicu. Mogli smo da čujemo stakato kiše na prozorima i
hujanje stabala, bes i tugu.

„Moraćemo da vas napustimo”, objavio je Markus, ne čekajući odgovor, dok su reči

stajale na vrhu Sofijinog jezika.

„Dasvidanija!” rekao je Sergej.

Izašli smo, i u hodniku sam čuo Dženifer kako govori svojoj grupi: „Dajte, ljudi,
možete vi i bolje.”

„Ovo je sedmi nivo”, rekao je Markus. „Prilično zahtevan korpus znanja.”

Otvorio je vrata bez kucanja i upali smo u omanju prostoriju, iznenadivši nastavnicu i
četvoro učenika. Robin je lagano zatvorila vrata za mnom. Na tabli je stajalo „sijamski
blizanci”, odmah uz „abdomen”, „bol”, „disfunkcija”, „samoća”.

„Slobodno nastavite”, rekao je Markus. Nastavnica je bila ona žena iz voza, primetio
sam koliko je lepa. Nesigurno nam se nasmejala i rekla: „Čitamo članak o Roniju i Doniju,
sijamskim blizancima.” Imala je šiljatu bradu; svetlu, dečačku kosu; tamne oči oivičene
tananim obrvama. Pružila nam je fotokopije novinskog članka. Roni i Doni su bili okrenuti ka
kameri, spojenih abdomena, identičnih lica: velike naočari, istaknute brade, iskrivljeni
osmesi. Četiri noge, jedan torzo.

„Fuj, grozno!” rekla je Robin, usplahireno raširivši nozdrve.

„Baš gadno”, rekao je Markus.

„Moram da kažem”, rekao je čovek koga sam prepoznao kao Mihalku, „da mi uistinu
nije prijatno da ih vidim.”

„Oni su čudovišta”, rekla je žena u mrkom, strogom kostimu. Imala je dugu,

besprekorno očešljanu sedu kosu, koja joj je jedva dodirivala ramena.

„Čudovišta”, ponovio je mladić do nje. Bilo je očito da joj je sin: iste jake jagodice;
iste ovalne nozdrve, iste uši nalik na piroge; isti napet izraz lica, kao da su se obrazi i čelo
urotili da istisnu oči.

„Oni su ljudi”, rekao je Mihalka, a zatim podigao kažiprst, najavljujući značajnu

izjavu. „Kad bejah bio mali dečak, bejah imao prijatelja koji bejaše imao veliku glavu.”

Kažiprstom je napravio veliki krug oko glave, opisujući te zastrašujuće dimenzije.

„Sva deca mu bejahu govorila da ima veliku glavu, bejahu ga udarali velikim štapom
po njegovoj glavi. Ja bejah bio veoma tužan”, rekao je Mihalka, klimajući glavom, kao da
simulira bolne udarce koje je primila velika glava.

„Obrađujemo davno prošlo vreme”, rekla nam je učiteljica, i dobroćudno se nasmešila

- nisam časio časa da joj uzvratim osmeh. Imala je tragove krede po uzanim farmerkama.
Sedokosa žena i njen sin su razmenili poglede.

„Moram da naučim davno prošlo”, rekao je Mihalka, rezignirano sležući ramenima,

kao da je davno prošlo smrt za koju se pripremio.

„Nacisti su”, rekao je četvrti čovek, „ubijali sve takve ljude.”

Imao je četvrtastu, veliku glavu, njegovo lice mi je bilo nekako poznato, imalo je
izraz nekoga ko dolazi iz bivše Jugoslavije: raskošni pokreti facijalnih mišića i nemirne
obrve. Rukama je ispred sebe oblikovao i sekao nevidljive predmete, kao da je besan na
molekule vazduha.

„Kuvali su ih i uzimali im koske i stavljali ih u muzej”, rekao je. „Hteli su da nemački

narod vidi čudovišta.”

„Fuj, grozno”, rekla je Robin, i zatresla glavom, isplaženog jezika.

„Da”, rekla je nastavnica zamišljeno, dodirujući bradu kažiprstom. Zglob iznad šake
joj je bio graciozan, s dve blago asimetrične kugle. Zamislio sam da joj milujem pojas, zatim
podlakticu, i, na kraju, vrat. Nastavila je: „Izlagali su skelete patuljaka i sijamskih blizanaca,
ne bi li nemački narod ubedili da je superioran.”

Četvrti čovek je posmatrao oluju, cupkajući levim kolenom.

„Bio je postojao jedan naučnik koji bejaše prikupio ljudske glave, i on je bio napisao
jednu knjigu za Himlera i njegovi vojnici morali su da su je bili pročitali da bi poverovali da
Jevrejini bejahu bili čudovišta”, rekao je Mihalka.

„Možda malo preteruješ s davnim prošlim”, narugala se žena.

„Oprostite”, rekao je Mihalka. „Moram da naučim davno prošlo.”

Četvrti čovek se zamišljeno nasmešio Mihalki, i ja sam iznenada prepoznao taj

osmeh: podignuta leva strana gornje usne; jasno vidljivi zubi s podjednakim razmacima
idealnim za pljuvanje, klimanje glavom koje podseća na plišane psiće koje ljudi drže u
kolima; skoro zatvorene oči. Znao sam tog čoveka, ali se nisam sećao ničega o njemu.
Netremice sam zurio u njega, čekajući na još koji prepoznatljivi signal.

„Okej”, rekla je nastavnica. „Hajde da čitamo dalje. Pole, hoćeš da počneš od pasusa
koji počinje: Istina je - oni često imaju...”

„Istina je”, krenuo je Mihalka, „oni često imaju - iste - snove. Takođe, osećaju isti bol,
što nije iznenađujuće - iznenađujuće - pošto im je nekoliko unutrašnjih - unutrašnjih - organa
zajedničko. Bol je, umeju oni da kažu, najčešće - ravnomerno - raspoređen - raspoređen, a
ponekad čak i - udvostručen.”

Četvrti čovek se bradom naslonio na levu ruku. Adamova jabučica mu je blago

poskakivala, poput pingpong loptice. Dlanom je milovao bradu, povremeno pogledajući kroz
prozor. Uši su mu bile male, poput dečjih.

„Hvala, Pole”, rekla je nastavnica. „Jesmo li sve razumeli?”

„Udvostručen znači dva puta veći. Ne?” rekao je sin.

„Da”, rekla je majka.

„Okej, Džozefe, hoćeš ti da nastaviš?” rekla je nastavnica.

Četvrti čovek je počeo da čita vrlo tiho, kao da se ispoveda:

„Roni i Doni daju novo značenje reči neraz - nerazdvojni. ’Ljudi često misle da je
najveći problem nedostatak - privatnosti’, kaže Roni, ’ali oni ne razumeju kakvo je to - kako
je to - kad s nekim koga voliš deliš ne samo život, već i telo. Doni je ja, i ja sam Doni.’”

Dečak koji kleči na mekom tlu iznad sazvežđa klikera, uklanja kamičke, grančice i
smeće između dva klikera udaljena nekih tridesetak centimetara: jedan kliker je bio mali s tri
narandžasta pera unutar staklene sfere; drugi beo, od punog mermera. Podigao je narandžasti
kliker, ustao sa zemlje, i čučnuo. Obavio je kažiprst oko klikera, a nokat od palca postavio iza
njega. Pesnica se zgrčila, spremna da lansira kliker. Nanišanio je beli kliker, zatvorivši levo
oko, žmirkajući desnim, a onda ispalio svoj kliker. Kliker je leteo nisko nad zemljom, zatim
je pogodio beli kliker - ping! - i dečak se nasmešio. Beli kliker je bio moj i izgubio sam ga, a
dečak je bio Jozef Pronek, čovek koji čita o Roniju i Doniju. Setio sam ga se, bio je tu,
pojavio se niodakle. Zaprepastila me je jasnoća sećanja.

„Ono što ljudi ne shvataju uvek”, kaže Roni, „jeste da ukoliko jedan od nas umre,
umreće i drugi”, čitao je Pronek.

Živeo je u zgradi preko puta moje, izgrađenoj na mestu ruševnih udžerica sa zaraslim
dvorištima. Zajedno s prijateljima lunjao sam kroz ta dvorišta, kao da se radi o neistraženim
kontinentima. Jeli bismo kupus zamišljajući da jedemo egzotično voće; spaljivali bismo
puževe kupusare na žrtvenim lomačama; štitili bismo svoju teritoriju od uljeza, od druge
dece. Pronašli smo jednog olinjalog psa lutalicu i pretvarali se da je on naš pas čuvar i da s
njim patroliramo kroz dvorišta. Čitav svet nam se okrenuo naglavačke kada su postavili
ogradu oko dvorišta i počeli da kopaju. Izgradili su ružnu višespratnicu, koju smo mrzeli
zajedno s njenim stanarima. Gađali smo im prozore kamenjem i palili im smeće. Dešavalo se
da sateramo nekog klinca iz zgrade u ćošak i ubijemo boga u njemu. Pronek je živeo u toj
zgradi i kada bismo ga opkolili, nikada se ne bi branio - nos bi mu krvario, i gledao bi nas s
ogromnim besom u očima, a onda bi samo otišao. Na kraju je rat protiv zgrade bio
zaboravljen, čak smo se i igrali s tom decom. Nisu nam više bili neprijatelji, ali nam nisu bili
ni prijatelji. I dalje su bili pridošlice, neki od njih su govorili čudnim akcentom koji nije ličio
na sarajevski, a mi smo bili domoroci. Dozvolili smo im da se nasele, ali su oni ipak bili na
našoj zemlji, i nismo propuštali nijednu priliku da ih podsetimo na to.

A evo ga sad, čita na engleskom, s teškim akcentom, ne diže glavu.

„Kada su bili deca, bili su poznati po tome što se vešto penju po drveću, gde su se -
skrivali od druge dece i posmatrali ih kako se igraju. ’Bilo je baš čudno’, kaže Vil Senson,
drug iz detinjstva, ’Pogledali biste na gore i ugledali četvore oči kako - zure - zure u vas s
visine.’”

„Hvala, Džozefe!” rekla je nastavnica.

Pronek me je pogledao pravo u oči. Nisam bio siguran da li me je prepoznao - dosta

sam se promenio, pošto sam preživeo dugu i iscrpljujuću bolest - ali je zurio u mene. Skrenuo
sam pogled, dok mi je srce bubnjalo. Kako li je stigao ovamo? Da li je bio u Sarajevu tokom
opsade? Ili je i on učestvovao u opsadi? Godinama, a možda i nikad, nisam progovorio reč s
njim. Zavalio se u stolici, ali sam i dalje izbegavao njegov pogled. Šta bih mu rekao? Kakva
je bila njegova priča? Kakav mu je bio život?

„Ovo je morbidno”, rekla je Robin.

„Zaista, mračno je”, rekao je Markus, i krenuo napolje, te sam poslušno ustao. Dok
sam izlazio iz učionice, još jednom sam bacio pogled na Proneka, i on mi je bez oklevanja
uzvratio, možda me je - a možda i nije - prepoznao. I dalje je izgledao besno.

Vratili smo se u kancelariju. Rekao sam: „Zaista bih voleo da radim ovde.”

„I ti bi nama bio dobrodošao”, rekla je Robin.

„Javićemo ti se do kraja nedelje”, rekao je Markus.

Napolju, na ljude su se stuštili tamni kišobrani. Strane stabala izložene vetru bile su
natopljene kišom; grane u zavetrini podrhtavale su predosećajući ledenu kišu, odmahujući
svojim tananim krajevima meni u lice, kao da govore, ne, ne, ja ne bih to radila. Ali ja jesam,
hodao sam po kiši - bila je hladna. Prošao sam kraj neke sumorne zgrade: mačka se ugnezdila
u prozoru jednog od stanova, posmatrala me je pospano, nadgledajući sve oko sebe.

A setio sam se i toga da sam u ćošak saterao jednog miša - to se desilo davno - u
hodniku moje zgrade, pošto je greškom izašao iz svojih tunela. Pokušao sam da ga zgrabim
za rep, dok se prestravljen tresao. Vrhovima prstiju uspeo sam da ga uhvatim za rep - taj
pipak koji kao da je bio od gume - i podignem sa zemlje. Sećam se da je i Pronek bio
prisutan, posmatrao me je, mrzeo me je zbog onoga što radim. Miš se grčio u mojoj ruci,
očajan, a ja sam se kikotao, sladeći se svojom moći - mora da je tu bilo i nekih devojčica -
dok se miš nekako nije izvio u vis i ugrizao me za šaku, osetio sam kako mi dve iglice
probijaju kožu. Pronek me je podsmešljivo posmatrao, kao da je sve vreme znao šta će se
desiti. Jauknuo sam ispustivši miša, i on je otrčkarao negde, srećan zbog toga što je živ.
Čvrsto sam stezao desnu ruku, u nastojanju da zaustavim bol.

„Si mi naš’o psa”, pitala me je tamnoputa žena. Presrela me je ispred moje zgrade,
kao da me je čekala. „Nema mi ga pas.”
 „Ne, žao mi je”, rekao sam.

„Siguran? Mali pas.”

„Sasvim siguran.”

Produžila je niz ulicu, tražeći između automobila i ispod njih i u uskim prolazima
između zgrada, vičući, „Laki Boj!” sve vreme. Mogao sam da čujem kako oluja oglašava svoj
odlazak.

Ušao sam u stan, podovi su mi škripom poželeli dobrodošlicu, i odjednom sam osetio
kako me preplavljuje osećaj tople vrtoglavice i orošava mi vrat. Seo sam na pod, tamo gde je
nekada bio futon, uz zastrašujuće predosećanje da će većina stvari na ovom svetu nastaviti da
postoji bez obzira na to da li sam ja živ ili mrtav. U svetu je postojala jedna rupa, i ja sam je
popunjavao; kada mene ne bi bilo, rupa bi se samo zatvorila, kao ožiljak koji zarasta. Trebalo
je da kažem Proneku ko sam, bilo mi je potrebno da on to zna. „Laki Boj!” čuo sam ženu
kako viče. „Gde si? Gde si nest’o?”
 2

Yesterday

Sarajevo, 10. septembar 1967. - 24. januar 1992.

 Jozef Pronek je rođen u sarajevskom porodilištu 10. septembra 1967, nakon trideset
sedam sati iscrpljujućih trudova njegove majke, koji su - dok je Jozefova glava, do pola na
ovom svetu, bila zaglavljena između njenih nogu - kulminirali zakletvom da će ga
sopstvenim rukama zadaviti ako istog trenutka ne izađe napolje. Na pretnju je zaboravila čim
je ugledala njegovo zgužvano, zacenjeno lice, kojim su dominirala širom otvorena usta, nalik
na ekspresionističku sliku. U delirijumu, to lice joj je izgledalo izuzetno lepo.

Isto to ekspresionističko lice pokazali su Jozefovom ocu, koji je bio ispred bolnice, u
parku preplavljenom sunčevom svetlošću i pijanim očevima. Pronek Stariji se trudio da
ostane na nogama, uz potporu svog prijatelja Duška, s kojim je proslavio dolazak svog sina
na ovaj tegobni svet. U trenutku posebnog nadahnuća, videvši njegovo naborano,
izbezumljeno lice, Otac ga je uporedio s ozloglašenim Čombeom, čovekom koji je ubio
Patrisa Lumumbu. Duško je, s druge strane, tvrdio da novorođeni Jozef liči na Mahatmu
Gandija, možda zbog zavoja od gaze oko njegovih minijaturnih grudi. Što se malog Jozefa
tiče, sve čega se seća (kako i dalje nepokolebljivo tvrdi) u vezi s tim danom - prvim u do sada
nedovršenom nizu dana koji čine njegov život - jeste stravičan izliv zaslepljujućeg svetla koje
je dopiralo kroz prozorsko okno, kao da je prva stvar koju je ugledao bila nuklearna
eksplozija.

Jozefovo najranije detinjstvo bilo je krajnje jednolično: sisanje, spavanje, sranje,

menjanje pelena, spavanje, sisanje, podrigivanje, i tako redom. Bezoblična lava njegovih
ranih iskustava oformila je nekoliko neobičnih stena: tokom popodnevne šetnje uz Miljacku
pravo u krilo pao mu je kesten, sa sve bodljikavim oklopom; komšijski pas je zavukao glavu
pod suncobran Jozefovih kolica i liznuo ga po licu; dok su mu menjali pelene, u savršenom
luku ispiškio se po električnoj grejalici, prekinuvši mlaz trenutak pre no što će ga udariti
struja, a pišaćka je isparila poput nedosanjanog sna; pošto se jedan miš, neretka pojava u
vlažnom suterenskom stanu koji su iznajmljivali Jozefovi roditelji, uspuzao u njegovu
kolevku i popeo mu se na stomak, Jozef ga je uzeo u ruku i stegao njegovo krznasto, toplo
telašce koje je pulsiralo od života i straha.

Kada je malo porastao, Jozefovo detinjstvo je postalo nešto zanimljivije: njegov pijani
ujak Dragan (koji će, mnogo godina kasnije, u kanjonu Neretve, na putu za more, dati levi
žmigavac i kolima sleteti u bezdan) njihao ga je preko ograde balkona: gravitacija je ispravila
njegove iskrivljene nožice i istegla mu ruke dovodeći gotovo do iščašenja ramenih zglobova.
Moram da pomenem njegovu prvu samostalnu pešačku ekspediciju, kada je, iskoristivši
trenutak nepažnje svoje majke, ušao u lift i odgegao se do hotela Bristol, opremljen samo
cuclom. Tamo je naišao na čitav autobus Kineza, takmičara na svetskom prvenstvu u stonom
tenisu - jedan od njih žonglirao je pingpong lopticama, što je hipnotisalo Jozefa i sprečilo
njegovo dalje odmicanje, sve do uspaničenog dolaska njegove majke. Takođe bih priložio i
fotografiju na kojoj se Jozef, s frizurom košarkaškog trenera iz unutrašnjosti, tetura ka foto-
aparatu s ispruženom rukom, uvek željan da izađe izvan postavljenih granica.

Možda je činjenica da su Jozefovi roditelji uvideli da nisu dorasli njegovom

pustolovnom duhu dovela do dolaska baka Nataljke sa sela. Baka Nataljka je stigla kasno
jedne noći, u tamnoj haljini, noseći starinske kofere. Poljubila je Jozefove roditelje
odolevajući nagonu da se nasmeši, a zatim se ozbiljnog lica okrenula ka njemu, kao da
procenjuje koliko će napora biti neophodno kako bi se od tog komada sirove čovečnosti
napravila pristojna osoba. Od tog trenutka Jozefovo detinjstvo bilo je obeleženo njenim
dvorenjem: ona je jutrom spremala obroke bogate mlekom; ona se brinula o popodnevnim
šetnjama i nadzirala aktivnosti na igralištu. Ona ga je štitila od nezasluženih (i zasluženih)
gurkanja i udaraca. Možda je to omelo Jozefa da na igralištu ostvari dugotrajna prijateljstva -
nakon baka Nataljkine nemilosrdne ćuške ili urlika od kog se ledila krv u žilama, druga deca
bi se, uz moralnu podršku koju su im pružale daleko neuglednije snage (dalje rođake u
pubertetu; bejbisiterke zadubljene u ljubavne romane; niko), držala po strani. Eno ga: u pesku
kopa besmislenu rupu lopaticom iskrivljenom od besa dok su svi okupljeni na suprotnom
kraju i jedni drugima pune kofice. Tu je i baka Nataljka, dominira horizontom poput bojnog
broda i nezaustavljivo plete još jedan topli džemper za malog Jozefa.

Striktno se pridržavala satnice popodnevnih dremki, ublažavajući strogoću time što je

češkala Jozefa po glavi dok ne zaspi. Nakon spavanja, Jozef je morao da istrpi isprobavanje
njenih kolekcija pletiva - stajao bi mirno tolike minute, obučen u vuneni pulover (ispruženih
ruku, nalik na saobraćajca, dok mu rukavi vise preko prstiju), s parom rukavica i kapicom
ukrašenom grozdom blesavih kićanki. Očajan, iščekivao bi povratak roditelja s posla, a onda
bi se baškario u njihovoj pažnji: služio se džinovskim stopalom svog oca kao konjićem, dok
je on prekrštenih nogu gledao vesti; slušao je majku kako peva bosanske pesme dok pegla
(dešavalo se da Jozefova majka pusti glas, na šta bi njegov otac pojačao televizor). Baka
Nataljka se povlačila u svoju sobu i radila šta god žene u godinama rade.
 Vraćala se pred spavanje sa spremnom pričom. Stiskao se između hladnog zida i
njenog toplog tela, s glavom u njenom pazuhu koji se osećao na cimet i rasol. Pričala mu je
priče o čitavoj galeriji životinja koje su živele u dalekoj zemlji njenog detinjstva. Bila je tu
hrabra ovca koja je napadala lutalice, lopove i prolaznike. Bio je tu pas koji je na decu pazio
kao na ovce sve dok nije ostario, te su ga ubili budakom. Bio je tu roj pčela koje je njen deda,
na oduševljenje dece, umeo da privoli da mu se okače po glavi i vise, poput kose. Bio je tu
čak i jedan delfin, koji je došao s cirkusom. Trebalo je da skače kroz obruče, ali je, umesto
toga, samo ležao i brektao na dnu rupe ispunjene hladnom, mutnom vodom koju su deca
(isplaćena u slatkišima) u kofama donela s lokalnog izvora. Pre nego što bi se spustio na meki
jastuk sna, razmišljao je o delfinovoj sudbini: zamišljao je spasitelja koji ga otkupljuje od
cirkusa; maštao je o tome kako delfin uspeva da pobegne uz pomoć drugih cirkuskih
životinja; zamišljao je božanskog dečaka obdarenog moćima da podiže iz mrtvih. Ali spas
nikad nije dolazio na vreme - delfin se ugušio, uprkos svoj mašti kojoj bi Jozef pribegao.
Često bi skliznuo u san u kome nije bilo delfina i njegovih muka. Prema surovoj i sebičnoj
logici, sanjao bi kako baka Nataljka ili njegovi roditelji umiru, a on ne može da uradi ništa da
to spreči, posle čega bi se probudio uplakan. Baka bi spavala, uz sve glasniji šum
ravnomernog hrkanja. Posmatrao bi je kako se mršti u snu, naslućujući nemir u njenom
spokoju, u neznatnim vibracijama gornje usne i nozdrva.

Sa sigurnošću mogu da kažem da je Jozefov svestan život u potpunosti počeo onog

dana kada je, pogledavši usnulu baka Nataljku, primetio da joj je lice isuviše mirno: nije bilo
hrkanja, nije bilo podrhtavanja dlačica u nosu. Njena telesna toplota je lagano čilela, dok je
Jozef ležao licem okrenut ka zidu, pokušavajući da ubedi sebe da će, ukoliko bude zaspao i
probudio se malo kasnije, ona biti u kuhinji i praviti buku loncima i šerpama. Ipak, nije
mogao da zaspi, neprestano ga je golicala misao o tome kako smrt deli postelju s njim.
Pogledao ju je ponovo, oči su joj bile tek napola zatvorene; videle su joj se staklaste rožnjače.
Izgledalo mi je kao da ga kroz kapke posmatra iz daljine, i nije mu bilo jasno zašto ne želi da
se vrati. Sve u sobi je bilo potpuno nepomično, kao da je s bakom sve otišlo i za sobom
ostavilo samo svoje oblike.

Tako je smrt ušla u Pronekov život. Posmatrao je majku kako jeca i oca kako plače i
procesiju ljudi koji u crnini tegle neprirodno mirnu decu kroz njihov stan, kao kroz
železničku stanicu. Osećao se krivim zbog toga što nije u stanju da proizvede pristojnu
količinu suza. U trenutku inspiracije, kog će se tokom mnogih godina njegova porodica sećati
sa sentimentalnom radošću, Pronek je isekao glavicu crnog luka na dva dela i stavio ga na
oči, što je za posledicu imalo i više nego dovoljno suza, kao i nekoliko sati potpunog slepila.

Prve godine dečaštva Pronek je proveo pokušavajući da spere stigmu slatkog deteta
oličenu u kićankama, šarenoj odeći, okruglim obraščićima i loknicama. Odeven u jedan od
bakinih džempera, zavlačio se pod parne lokomotive koje su se odmarale na železničkoj
stanici u blizini njegove kuće i odvrtao ventile iz kojih je u penastim oblačićima izlazila para
uz glasno šššššššš. Kao pešadinac borio se u uličnim ratovima koje su vodili protiv klinaca iz
Titove zgrade (na vrhu se nalazila ogromna Titova slika), pod komandom dečaka koji se
nazivao Zagor-Te-Nej, po liku iz stripa. Nagovorio je drugare da pojedu neko divlje voće
koje je ličilo na grožđe, ali je moglo biti otrovno i imalo je gorak i ogavan ukus, osetivši tako
vrlo rano slast predvodništva. Pobedio je u igri čiji je cilj bio što više puta podići mini suknju
devojkama koje su prolazile ulicom. Zabijao je eksere u štekere i bacao kamenice na
tramvaje. Niko se ne bi usudio da Proneka opiše kao slatkog šestogodišnjaka kada je pljunuo
oca i rekao mu da odjebe nakon što je Pronek Stariji od njega zahtevao izvinjenje za to što je
majku nazvao glupom guskom. Pronek Stariji je Proneku odredio kaznu od dvadeset pet
udaraca po zadnjici, a izvršenje je bilo zakazano za vreme između večernjih crtaća i
dnevnika. Osim toga, bilo je procenjeno da će škola, u koju je trebalo da pođe te jeseni, i
dalje ostavljati dovoljno vremena za nevaljalstva, te je Pronek sutradan bio upisan na časove
engleskog i harmonike.

U sićušnim radionicama svog uma, Pronek je u stanju da izgradi model učionice za

engleski jezik u Pionirskom centru Blagoje Parović. Prostorija je tamnozelena, zahvaljujući
teškim zastorima koji, poput filtera, propuštaju sunčevu svetlost koja bije u prozore. Tu je i
karta Engleske, s Londonom koji liči na ranu na njenim slabinama i pokidanim krvnim
sudovima koji vode ka Škotskoj i Liverpulu. Tu je i poster s dva nacrtana čoveka (glave su im
kockaste, oči dve tačke, nosevi oštri uglovi) koji se rukuju i govore: „How do you do? My
name is —.” Zelena svetlost odaje utisak da je nastavnica leš, s opuštenim, obrazima i
tankim, stisnutim usnama. (Mirza, koji će mu postati najbolji prijatelj, čita stripove pod
klupom - Mandrak hipnotiše dvojicu nikogovića s pištoljima: oni stoje skamenjeni, staklastih
pogleda.) Nastavnica podiže ruku s kandžama slezove boje i svi počinju da pevaju: „Catch a
falling star and put it in your pocket, save it for a rainy day.”

Časovi engleskog bili su podnošljivi u odnosu na časove harmonike. To mučenje je

sprovodio profesor muzike s gustim, čekinjavim brkovima, koji je neskriveno mrzeo svoje
đake. Sedeli su s teškim harmonikama u krilu, razvlačeći te zveri preko nejakih grudi,
ponavljajući u nedogled jednostavne melodije (Višnjičica rod rodila), melodije koje su
Proneku ostajale u glavi i kada bi se vratio kući, što je za posledicu imalo snove u kojima
Baka Nataljka svira harmoniku do članaka u ledenoj vodi.

Prvi dan u školi odlično sažima Pronekova rana iskustva s obrazovanjem: čopor
devojčica lepo očešljane kose koja svetluca pod sunčevom svetlošću; prijatan kontrast
između njihovih mornarsko-plavih kecelja i devičansko-belih dokolenica; horda dečaka koji
se spotiču jedni o druge, uzrokujući iščašenja zgloba i teške povrede lakta; takmičenje u
pljuvanju, u kom je pobedio izvesni Amir, koji je mogao da pljuje kroz zube, kao zmija;
Mirza koji čita stripove pod klupom (Princ Valijant); osetljiv dečak, s dužom, tamnom
kosom, koji šmrca u prvoj klupi, dok njegova majka proviruje u učionicu i nešto mu tiho
govori. Nastavnica, tetkasta žena koja je govorila s jakim naglaskom i pisala naopako
okrenutim vrhom penkala, dodirnula je dečaka po glavi izboranom rukom, ali to nije mnogo
pomoglo - nastavio je da cmizdri, napravivši baricu suza na klupi pred sobom.

Prvog dana su naučili da je Priroda sve što ih okružuje; da je Tito predsednik; da je

najvažnija stvar u našem društvu očuvanje bratstva i jedinstva; i da je naša planeta u
Sunčevom sistemu, koji je u Mlečnom putu, koji je u Vasioni, koja je svuda, baš kao i
Priroda. Znanje koje je stekao isticalo se isključivo svojom vrhunskom beskorisnošću: kada
su ga roditelji upitali šta je tog dana naučio u školi, rekao je: „Ništa” - reč kojom će tokom
čitavog školovanja opisivati svoj napredak.

Jedina stvar u kojoj se Pronek isticao u školi bila je činjenica da se nikada, nikada nije
dobrovoljno javljao da nešto uradi; nijedan zadatak nije predstavljao dovoljno veliki izazov
koji bi ga naterao da istupi iz svog sanjarenja. Na roditeljskim sastancima, nastavnica je
Pronekovim roditeljima govorila da on ima potencijala, izgovarajući svoju procenu s izrazom
blage zgađenosti, kao da je potencijal po jakom smradu prepoznatljiva kožna bolest.

Do petog razreda naučili su mnogo toga o Prirodi, mada je i Društvo stupilo na scenu
u četvrtom (Pronek je više voleo Društvo od Prirode); čitali su knjige o slobodoljubivim
šumskim životinjama (Ježeva kućica) i usamljenim patuljcima (Patuljak iz zaboravljene
zemlje). Ni fizički razvoj nije bio zanemaren: uspinjali su se uz užad i kotrljali medicinke u
krug, poput dezorijentisanih balegara. O državnim praznicima proslavljali su Titov rođendan i
ostale datume značajne u ponosnoj prošlosti socijalističke borbe i samoupravljanja. Školski
hor bi pevao prigodne pesme o rudarima koji štrajkuju i umiru za slobodu, o revoluciji nalik
na parnu lokomotivu.

Pronek je voleo da peva, ali su mu se više dopadale pesme koje je učio na časovima
engleskog u Pionirskom centru: My Bonnie Lies over the Ocean, Yellow Submarine,
Everybody Loves Somebody (Sometimes). Kod kuće bi pevao iz sveg glasa, što je ljutilo
njegove roditelje, previše umorne da bi trpeli Pronekovo lutanje po lestvicama. Osim toga,
nisu razumeli engleski, te su bili sumnjičavi u pogledu istinskog značenja svih tih stranih
pesama: droga? prostitucija? masturbacija? Te pesme su bile toliko različite od onih koje su
stariji Pronekovi voleli da pevaju: tihih bosanskih pesama, pevanih u duhu pomirenja s tim da
će život proći poput prolećnog pupoljka i da na kraju nema ničega osim beskrajne tmine.
Tražili su od Jozefa da im kaže o čemu on to, zapravo, peva. S početka je odbijao da im
otkrije sadržaj tekstova, a zatim je počeo i da ih izmišlja, uživajući u svojoj moći nad neukim
roditeljima. Tako je Yellow Submarine pevala o balonu koji je želeo da bude slobodan; My
Bonnie Lies over the Ocean je govorila o maloj veverici koju pregazi veliki, zli kamion, i
koja kasnije uskrsne i nastavi da živi u bakinom špajzu; a Everybody Loves Somebody
(Sometimes) je pevala o provalniku koji je krao od bogatih staraca i davao siromašnoj deci.
„Lepo”, rekli su roditelji, pošto im je bila bliska ideja o socijalnoj pravdi. Ipak, njegov otac,
policijski inspektor, i dalje je bio sumnjičav, te je odlučio da pronađe kolegu koji govori
engleski dovoljno dobro da bi mogao da dešifruje tekstove - nije uspeo, pošto niko od
njegovih kolega nije govorio nijedan strani jezik.

U leto posle petog razreda, malena četa pubertetskih hormona - prethodnica ogromne
armije - stupila je na neosvojenu teritoriju Pronek. S roditeljima je išao u Gradac, na
dvonedeljno letovanje. Upijao je sunce na plaži, plivao je dalje od obale, nadajući se da će
naići na delfine. Još ranije je primetio da neke devojčice ne moraju da nose gornji deo
kupaćeg kostima, dok neke moraju, ali je tog leta prvi put shvatio da se one međusobno
fundamentalno razlikuju, te je dobio iza uva zato što je buljio u jednu devojčicu u ružičastom
kostimu, nabreklih bradavica.

Tokom večeri, kada su borovi darežljivo ispuštali miris smole, kada je povetarac s
osvežavajućeg mora donosio golicavi slani vazduh, kada su topla tela namazana losionom za
sunčanje odisala aromom kokosovog oraha, u hotelu su bile organizovane dečje igranke. Prve
večeri Pronek je opazio dugonogu devojčicu kose izblajhane suncem, jednu od onih koje su
nosile gornji deo. Plesala je s ocem, krupnim čovekom u beloj potkošulji, ispod koje je
kiptela stomačina. Pronek je kružio oko nje poput jastreba, dok ga nije primetila i nasmešila
mu se, nakon čega je on nastavio još malo da kruži, dok su hormonska pojačanja
pravovremeno pristizala na front. Naredne večeri, krugovi su se suzili. Zaustavio se ispred nje
i zamolio je za ples, dok mu se u glavi još uvek vrtelo. Trudio se da svojim stavom da do
znanja da želi da pleše isključivo zato što nema ama baš nikakva pametnija posla. Plesali su
nespretno, poput zatelebanih zombija, izbegavajući da se dodirnu, istovremeno žudeći da
osete jedno drugo. Pred kraj prve nedelje, već su zajedno provodili vreme na plaži. Zvala se
Suzana i bila je iz Beograda. Na plaži su morali da izvode nimalo jednostavan ples
pogledima, eskivirajući da jedno drugo gledaju u delove tela koji su ih zanimali. Negde
sredinom druge nedelje nisu više mogli da se suzdrže: usne su im se spojile u grču, dok su im
se zubi sudarali. Sedeli su na samoj obali, oko nožnih prstiju šunjali su im se majušni talasi,
oko njenog ramena Pronekova ruka, nalik na mrtvu ribu. Sunce je zalazilo, obasjavajući sve
jeftinom narandžastom svetlošću, prisutnom na velikom broju razglednica, koja i danas može
da natera Proneka na suze. Do kraja druge nedelje, dok se na sumornom horizontu uzdizala
senka njegovog povratka kući, Pronek joj je liznuo uvo, s rukom na njenom pupku,
paralisanom obostranom blizinom fantastičnih mogućnosti. Tu ju je i zaprosio, rešen da
provede ostatak života s njom. Ona je morala prvo da pita oca, pukovnika u vojsci,
zastrašujuće maljavih grudi. On joj je zabranio da se dalje viđa s Pronekom, što je ona hrabro
prenebregla: poslednji put su se sreli u grmlju iza hotela. Čučali su, šapućući ljubavne zavete.
S njenom rukom na ramenu, dok su joj suze klizile pod njegovo pazuho, Pronek je tiho pevao
My Bonnie Lies over the Ocean, svojski se trudeći da ne klekne u iskorišćeni kondom koji je
neko ostavio za sobom, dok mu se grlo stezalo od tuge.

Kada se vratio u Sarajevo, teritorija Pronek bila je uveliko osvojena. Mirza ga je,
osetno dubljim glasom, obavestio da ozbiljno razmišlja o tome da obrije noge pošto su
isuviše dlakave. Ubrzo pošto je počela nova školska godina, Pronek je primio pismo od
Suzane, u kome jedva da je bilo pomena o njihovoj večnoj ljubavi, uz koje je došla i
fotografija na kojoj je bio njen „drug”, bubuljičavi žgoljavko u majici sa Seks Pistolsima,
milozvučnog imena Tadija.

Težak deo u pisanju priče o nečijem životu jeste odabir iz obilja detalja i
mikrodogađaja, koji su svi podjednako važni, ili podjednako nevažni. Ukoliko čovek odluči
da pobroji samo značajne događaje: rođenja, smrti, ljubavi, poniženja, uspone, krajeve i
početke, on time negira istinsku suštinu života: efemerne stvari, trenutke nižeg reda, isuviše
male da bi bili zabeleženi (voz koji pristaje u stanicu na kojoj nema nikoga; pauk koji se
spušta niz nevidljivu nit i dodiruje pod trenutak pre nego što će biti zgažen; golub koji te
gleda pravo u oči; blaga štucavica osobe koja ispred tebe čeka u redu za hleb; nerazaznatljiva
reč koju promumla osoba s kojom provodiš samo tu noć, dok bezimena i naga spava kraj
tebe). Ipak, ne može čovek baš da popiše ni sve te trenutke u kojima ti svet zagolica čula, koji
mahom nestaju negde između jagodica i trepavica, ostavljajući te samog da ispričaš svoju
životnu priču publici koju zanimaju samo vatrometi opštepoznatih iskustava i vožnje
osmicama saosećanja i osude.

Stoga sam primoran da opišem značajne događaje koji su se odvili po Pronekovoj

prvoj ljubavnoj propasti: zaključao se u svoju sobu, odbijajući da izađe čitava tri dana, dok
mu je majka ostavljala hranu ispred vrata, samo da bi je zatekla netaknutu; objavio je svoju
odluku da prekine s časovima harmonike; s Mirzom se napio od neke jeftine brlje (s etiketom
na kojoj su bili pijani mornari i vitezovi s kopljima) koju je pronašao u očevom ormariću s
pićem; uhvatili su ga kako masturbira za stolom, umesto da uči; bezobrazno je tražio da mu
se da novac za kupovinu gitare, što je isprva bilo odbijeno uglavnom na račun drskosti, a
zatim i uslišeno u nadi da će prestati da se ponaša kao magarac; probudio se usred noći,
preplavljen osećanjem bezrazložnog besa, a zatim je tumarao po stanu, u nadi da će uspeti da
trgne roditelje iz njihovih spokojnih snova.

Obratimo, ipak, pažnju na jedan od beznačajnijih trenutaka: išao je niz Štrosmajerovu,

zaustavio se ispred radnje s pločama i u izlogu ugledao pesmaricu Bitlsa. Pogledajmo taj
izlog zajedno s njim. Imajmo na umu da kraj njega stoji starac s kvrgavom, drhtavom rukom
na štapu. Okrenimo se ka katedrali i sagledajmo ulicu koja se penje ka njenim stepenicama.
Poverujmo da mu je Ringo namignuo s korica knjige. Kada smo sve to uradili, možemo preći
na poslednji korak: zamislimo budućnost u kojoj je Pronek okružen devojčicama koje tresu
glavama u magičnom ritmu njegove gitare, pramenovi im podrhtavaju - osetimo, kao
nagradu, prijatno peckanje otkrovenja.

Od tada pa nadalje, Pronek se upustio u tajni projekat nabavke pesmarice - nedeljama

je krao sitniš iz majčinog novčanika i butao po očevim džepovima, s vremena na vreme
pronašavši pokoju novčanicu, a par puta i kondom, sve vreme uspevajući da ne ugrozi tajnost
čitave operacije.

Dan kada je kupio pesmaricu kvalifikuje se u kategoriju značajnih događaja: nema

potrebe da opisujem taj izliv pubertetlijskih emocija, ali ne smem da ne pomenem da je iz
istih stopa otrčao do svog prijatelja Mirze, sve vreme štiteći svoju novostečenu dragocenost,
kao da se radi o svetom rukopisu. Grozničavo su je prelistavali - Pronek je pokušao da otpeva
pesmu ili dve, pošto mu je logika te muzike bila potpuno jasna (mada je omašio nekoliko
tonova), poput sunčanog zimskog dana, kad možeš da vidiš snegom pokrivene vrhove planina
iznad Sarajeva, kad ti se čini da život ne poznaje granice.
 U dnevnoj sobi Mirzinih roditelja - ukrašenoj slikom dečaka rumenih obraščića niz
koje se, iz njegovih nevinih očiju, sliva svetlucava suzica i asortimanom kristalnih čaša, koje
su zveckale na svaki Pronekov i Mirzin pokret - doneta je odluka da će osnovati bend koji će
svirati pesme iz pesmarice Bitlsa. Pronek će biti Džon, Mirza Pol, a bili su im potrebni još
Džordž i Ringo. Zatim su krenuli u potragu za imenom - The Beatles je, očigledno, već bilo
zauzeto - tako da su se ređali najrazličitiji predlozi: Gospoda; KGB (ne bi dobro prošlo na
Zapadu); FBI (skraćeno od Fucking Boys International, ne bi dobro prošlo na Istoku); Los
Bosančeros. Konačno, odlučili u se za bukvalan prevod imena The Beatles - Bube. Do kraja
nedelje, već su osmislili omote svojih budućih albuma (njih dvojica, plus Džordž i Ringo, u
čamcu koji tone; snimak Sarajeva iz vazduha, s četiri zvezde koje svetlucaju u četiri dela
grada: Čengić vili, Baš čaršiji, Koševu i Bistriku).

Čim je Mirza nabavio gitaru, pronašli su Džordža: bio je to njihov drug iz razreda,
Branko, koji je, pored toga što je učio da svira violinu i umeo da čita note, bio stidljiv i
osetljiv. Pronek i Mirza su vrbovali Faika, svog druga s engleskog, vlasnika malog doboša s
drndavim činelama koji je, što je bilo još važnije, ličio na Ringa: mesnat nos, opuštena donja
usna i buntovnički stav. Bube su najčešće držale probe u Mirzinoj dnevnoj sobi, pred
publikom koju su činili mali plačljivko i razdragane kristalne čaše, vežbajući da sviraju She
Loves You (Yeah Yeah Yeah), Girl, Nowhere Man i Help!

Prvi javni nastup imali su na času muzičkog, dok je publika uz kikot razmenjivala
poglede. Zgađenom nastavniku muzičkog, oronulom čoveku s dlakama u ušima, sve se to
činilo kao muzika iz džungle. Ipak, bilo je jasno da su ih posle svirke svi gledali drugačije -
Bube su uradile nešto što niko od njihovih drugova iz razreda nikad ranije nije uradio, uprkos
nekolicini katastrofalnih grešaka, posledicama znojavih dlanova.

Nakon uspešnog prvog nastupa - koji se trijumfalno završio gromkim aplauzom - bili
su spremni da sviraju na školskoj igranci, pred publikom prepunom osmakinja, dovoljno
zašlih u pubertet da bi svojim brdašcima i dolinama ukrasile krajolik. Nastup je bio zakazan
za 4. maj 1980. Međutim, 4. maj je, razume se, bio dan kada je umro Drug Tito: na vestima
su bili uplakani fudbaleri i histerične majke i ljudi koji skamenjeni stoje na ulici, kao da su im
se baterije najednom ispraznile. Kad su Bube stigle u školsku fiskulturnu salu u kojoj je
trebalo da sviraju, ispod koša se već nalazila Titova slika s neveselom crnom trakom. Stajali
su sa svojim gitarama i radio-aparatima, koji su glumili pojačala, i posmatrali domara -
krupnog, zlovoljnog čoveka - kako na zid, slovo po slovo, lepi I POSLIJE TITA TITO.
Pronek se uplašio da će njihova jarka želja da nastupe izgledati sumnjivo, te su užurbano
izašli iz sale i došli u prazan ulazni hol, besni na Tita i njegovu sebičnu smrtnost. Kada su se,
nekoliko dana kasnije, šapatom prisećali tih trenutaka, složili su se da je trebalo više da plaču,
što krajnje nepatriotski nisu uradili.

Bube nikada nisu nastupile u Pronekovoj i Mirzinoj školi, na olakšanje direktora, koji
nije imao razumevanja za njihove pesme na engleskom, očito neprikladne u trenutku tog
velikog gubitka. Ipak, Bube su se oporavile od gubitka, pošto im je pažnju odvukao završetak
osnovnog školovanja. Primili su svoje diplome na ne baš veseloj svečanosti (zemlja je i dalje
žalila zbog prevremenog odlaska svog vođe) koja je ipak bila dobra prilika da se upute
poslednji pogledi ka devojčicama koje su pupele u svojim pionirskim uniformama.

Leto 1980. godine proveli su u vežbanju još nekih pesama Bitlsa. Međutim, već su
počele da se javljaju nesuglasice. Ringo je bacio svoj doboš na zemlju i izjavio kako mu je
dosadilo da svira samo pesme Bitlsa - od rođaka iz Minhena dobio je album Kleša i nosio je
bedževe Vajbrejtorsa i Bazkoksa na (namerno) pocepanoj majici. Počeo je da udara po
dobošu daleko snažnije nego što je bilo potrebno (izazivajući eho u vidu pobesnelih komšija,
što je ponekad za rezultat imalo krajnje zanimljive sinkope) i podrugljivo se kikotao dok je
Pronek pevao Yesterday sa, kako se činilo, iskrenim osećanjem. Završni udarac zadao je
Pronek, donevši sopstvenu pesmu. Crven kao bulka, dok su mu glasne žice u grču ispuštale
cijuk koji je pokušao da maskira u senzualni šapat, nežno prelazeći preko žica svoje
raštimovane gitare, Pronek je pevao: „If you know her name, tell her I love her... If you know
her name, tell her I’ll never forget her...” Negde na polovini pesme, posvećene Pronekovoj
još uvek nepoznatoj večnoj ljubavi, Ringo je počeo da se guši od smeha. Pronek je stao, krv
mu je jurnula u glavu, i sve što je u tom trenutku video bila je scena u kojoj razbija gitaru o
Ringovu usranu glavu. Ovo je glupo, rekao je Ringo. Prvo, zašto mora da bude na engleskom
- to nije bio njihov jezik. Drugo, ko je taj you? I, ako on ne zna njeno ime, kako je, uopšte
poznaje? Da li je you poznaje? Da li iko zna kako se ona zove? Ringo je krenuo da sipa
filozofska i retorska pitanja, dok su ostali gledali kako se Pronekova večna ljubav rastače i
pretvara u običnu budalaštinu. Bube se nikad nisu oporavile. Ringo je promenio svoj nadimak
u Sid i postao bubnjar pank benda po imenu Depresija. Ubrzo nakon Ringovog odlaska,
Džordž ih je obavestio da se njegovo kratko postojanje pod imenom Džordž završilo, pošto
mu je nastavnica violine naredila da prestane da svira gitaru ukoliko ne želi potpuno da
upropasti svoju tehniku.

I sam Pronek je prošao kroz težak period nedostatka samopouzdanja nakon što je
ubijen Džon Lenon. Jedne decembarske noći, proveo je par sati zureći kroz prozor, u sneg
koji se kovitlao oko ulične svetiljke. Zamišljao je sebe smrtno ranjenog, kako juri u smrt u
brzim kolima hitne pomoći, trudeći se da kaže nešto prikladno u tako teškom trenutku:
„Čuvajte mi svet.” Ili: „Mora da ima nečega iza ovog zida.” Zamislio je pesmu u kojoj bi bile
ove reči, i počeo da kombinuje stihove i rime, ali onda mu je palo na pamet da se, ukoliko
njegov život postoji u paralelnom kosmosu nižeg reda, ukoliko on i Bube predstavljaju odraz
života Džona i Bitlsa, može desiti da i on uskoro umre. Mrkla noć i usamljene ulične svetiljke
s pahuljama koje svetlucaju pod njihovim neveselim licima, sve to ga je plašilo svojom
bezgraničnom tugom. Pobegao je iz svoje sobe i pridružio se roditeljima u gledanju Šerloka
Holmsa. Sedeo je u tišini, dok su se njih dvoje, uspaničeni, pitali šta li ga je to nateralo da
dobrovoljno provede neko vreme s njima.

Pronek i Mirza su nekoliko nedelja žalili za Džonom Lenonom i svojim bendom, a

onda su otkrili da Mirzini roditelji u kauču imaju gomilu skrivenih časopisa s golim ženama.
Par nedelja su proveli proučavajući njihovu anatomiju i čitajući pisma čitalaca, u kojima su se
uvek pominjali slučajni strastveni susreti u tami bioskopskih dvorana ili na skrajnutim
plažama opsednutim pohotnim nemačkim domaćicama. Nije čudo što je Pronek proveo letnji
raspust potiskujući svoju želju u vreli pesak, od čega je zaradio i opekotine po leđima, dok su
se strankinje, u potrazi za bludničenjem, šetale kroz zamagljene predele njegove mašte.

Čitaocu će se možda učiniti da život našeg junaka nije preterano izuzetan, pošto nije
malo onih dečaka koji se prepuštaju fantazijama u kojima je spremnost neznanki na
strastveni, ali i poučni, ljubavni čin s nezgrapnim žutokljuncima direktno proporcionalna
nemogućnosti da se takav scenario zaista desi. Ima li mladića ili devojke koji se nisu kolebali
između ubeđenosti da niko pri zdravoj pameti ne bi dotakao ovakvo telo i uvida u sopstvenu
neverovatnu mladalačku lepotu? Ima li nekog ko se ne seća prvih stidljivih trenutaka u
kojima razmenjuje dodir s drugom osobom, trenutaka u kojima sve one idiotske pornografske
fantazije nestaju pred osobom koja ima glas i miris i jedinstvenu nesavršenost - recimo,
mladež u obliku polumeseca - koju možeš da vidiš samo dok ti usne klize niz njen vrat, dok
osećaš kako joj u telu buja zadovoljstvo? Čitalac ne bi smeo da zaboravi, pre nego što da svoj
sud o tome koliko takve uspomene nisu ništa posebno, da one dobijaju na vrednosti kada je
osoba u pitanju mrtva (kao što vlasnica polumeseca i jeste, granataju je ubila 1993.) Sećanja
postaju fantazije ukoliko ih ni sa kim ne deliš, a tvoj život, sa svim svojim trivijalnostima,
postaje legenda.

Mnogo godina kasnije, izmešten u Čikago, Pronek se često pitao da li je zaista

postojala Karen, koja je u trabantu došla iz Istočne Nemačke i uselila se u stan na prvom
spratu, da li su njene duge, svilenkaste kikice zaista lepršale, poput ptičica na povocu, oko
njene glave dok je preskakala konopac; da li je on zaista video mrtvaca kako na stomaku
pluta po plitkoj Miljacki, bez dela vrata; da li je ikada video jednu jedinu očevu suzu kako se
sliva ispod naočara za sunce, do tančina identičnu suzi dečaka iz dnevne sobe Mirzinih
roditelja, dok je slušao njegovu priču o devojci iz srednje škole, koja je pala s bicikla i umrla
od izliva krvi u mozak; da li je stvarno skidao dugmad sa starih košulja i ređao ih po podu,
kako bi ličila na sazvežđa iz nebeskog atlasa.

Ali, isključimo sada vremeplov i nemojmo hitati u neizbežnu budućnost. Obrišimo

zamagljeni vetrobran sećanja i pogledajmo ga kako omađijan stoji ispred Prve gimnazije, čija
zgrada podseća na košnicu. Tokom jednog od onih dosadnih, ozbiljnih razgovora na temu
njegovog života, na koji su ga primorali otac i majka, Pronek je izrazio želju da postane
nastavnik muzike, što je bila ideja koju je, poput igračke, uvalio zabrinutim roditeljima, dok
se bavio svojim istinskim planovima, koji su se uglavnom svodili na to da se ne odvaja od
Mirze. Budući nastavnici muzike (i Mirza) pohađali su Prvu gimnaziju, koja se dičila svojim
kulturnim miljeom, a ta aura kulture je privlačila prefinjene gradske devojčice, koje su, u
svojim kratkim suknjicama, uvek izgledale kao da se dosađuju. Nije prošlo mnogo, a njegova
gitara i repertoar pesama Bitlsa pokazali su se krajnje korisnim - kulturne devojčice su listom
govorile engleski i ložile se na strane rok-zvezde. Ubrzo je tandem Pronek-Mirza postao
inventar na svakoj žurci - uz povoljan odnos devojčica i dečaka od pet prema jedan - na
kojima su svirali Yesterday i Hey, You’ve Got to Hide Your Love Away i Michelle pred
publikom koju su činile njihove drugarice iz škole, suznih očiju i mekane kože. Proširili su
repertoar obogativši ga domaćim pesmama (sevdalinkama i bljutavim hitovima iz osnovne
škole), prigodnim za sitnije sate i intenzivnija pijanstva, pesmama koje su mogle da se sviraju
tek blagim dodirivanjem žica, dok se nečija topla slepoočnica oslanja na umornu ruku. Još
kasnije bi se međusobno pokrivali - dok bi se jedan brinuo o održavanju romantične
atmosfere pojačane svećama, drugi bi sipao slatki otrov u prelepo uho, šapućući da je večeras
Yesterday pevao samo za nju.

Uopšte ih nije bilo briga za kulturu i znanje koje je trebalo da upiju. I Mirza i Pronek
bili su izbačeni s časa književnosti na kom je profesor - mladi entuzijasta, koji je pod
krevetom verovatno krio zbirke poezije - pokušao da ih ubedi da je život zapravo riba iz
knjige Starac i more. S časa filozofije su ih izbacili kada su počeli da se kikoću, pošto je
profesor pričao o filozofu koji je doživeo zapanjujuće otkrovenje i uzviknuo: „Šta je je?”
Naučili su još pesama za kasne sate, koje su sve više zapadale u osećanje koje Bosanci zovu
sevdah - osećanje prijatnog duševnog bola, pomirenja sa sopstvenim turobnim životom, koje
ti dozvoljava da uživaš u ovom trenutku i prepustiš se raskalašnosti.

I te kako je bilo tih trenutaka. Sarajevo osamdesetih je bilo prelepo mesto za mladost -
znam to jer sam i ja tada bio mlad. Sećam se lipa koje su cvetale kao da nikad više neće
cvetati, preplavljujući nas mirisom koji i sad mogu da osetim u nozdrvama. Mladići su bili
zgodni, devojke lepe, sportski timovi uspešni, bendovi kvalitetni, ulice su bile meke poput
persijskih tepiha, a Zimske olimpijske igre učinile su da se svi osećamo kao da smo u samom
centru sveta. Sećam se mirisa podruma stambene zgrade u kom sam se vatao s devojčicom,
dok je prekidač za svetlo piljio u nas iz mraka. Onda bi se svetlo upalilo - komšija koji silazi
niz stepenice - a mi bismo se razdvojili. Sećam se i da mi je siledžija zvani Nikson prodao
ciglu i pretukao me pred devojkom. Sećam se da su nam provalili u stan i da su na krevetu
mojih roditelja ostala dva traga od cipela. Sećam se groznih večeri u prenatrpanim,
zadimljenim kafićima, kad nisam mogao da podnesem ljude koje poznajem od rođenja.
Sećam se tipa iz bolnice koji je ležao u krevetu do mog, čije su dupe i butine bile rasečene
pošto se klozetska šolja slomila pod njim. Ipak, trudim se da svemu tome ne pridajem pažnju,
moja sećanja su zauvek prelivena sirupom od lipe.

Vratimo se mojim prijateljima.

Pronek i Mirza su otišli na Jahorinu tokom zimskog raspusta, tamo su proveli nedelje
u skijanju i blejanju, motajući se po vikendicama svojih prijatelja ili tuđim hotelskim sobama,
sve zaslugom svojih zabavljačkih sposobnosti. Sledi inventar zimskih čarolija: plavo nebo,
beo sneg, pocrnela lica, svež vazduh, brzina, padine, kamini, tople sobe i osluškivanje snega
koji škripi pod koracima u hladnoj noći, s mesecom poput srebrnjaka. Upravo se u jednoj
kućici na Jahorini, nakon naročito nadahnutog izvođenja pesama iz opusa Bitlsa, među koje
je neprimetno ubačena i If You Know Her Name, začinjenog setom sevdalinki i - u trenutku
kada je žurka bila na vrhuncu - nekolicinom pseudociganskih pesama koje su izmamile par
glasnih izliva pseudoraspusnosti... upravo se (da krenem iz početka) u jednoj kućici na
Jahorini Pronek popeo na sprat s izvesnom Aidom. Ona je bila rada da mu dopusti da istraži
„prašumu ispod ekvatora”. Međutim, Pronek se u prašumi potpuno izgubio: uporno je udarao
kolenima o ram kreveta i glavom o zid. Uz velike poteškoće skinuo je Aidine tesne farmerke,
uspevši da ih svuče do članaka, nakon čega se uvukao između njenih nogu. Dok mu je veš
bio obmotan oko Južnog pola (noge su mu bile ledene, pošto u sobi, izuzev njihove trapave
strasti, nije bilo grejanja), pokušao je da se probije kroz njene gaćice, uveren da se suočio s
izuzetno otpornim himenom. Bio je to nezapamćeni fijasko - ona je počela da se kida od
smeha, kada joj je Pronek, u sred sveg toga, rekao: „Samo me pusti da te volim.”

Više im je trebalo da se odmrse nego da se zamrse. Te noći, Pronek se poverio Mirzi,

koji je očekivao priče nalik na pisma čitalaca iz časopisa njegovih roditelja. Pronek mu je
saopštio da nikad neće moći da razume kako vođenje ljubavi ikom može da predstavlja
užitak. Kao dokaz je (samo retorički) ponudio čvoruge na glavi, ogrebotine na kolenima i
crvenilo na penisu.

Nekoliko dana kasnije, Pronek je s Aidom pošao u planinsku šetnju pod zvezdanim
nebom. Držali su se za ruke, uprkos debelim vunenim rukavicama, i završili u njenoj sobi,
gde je Pronek odsvirao par pesama - čisto pro forma - dok je Aida svesno nosila suknju koja
joj se uporno penjala uz butine. Tokom četvorominutnog vrtloga strasti, Pronek je izgubio
nevinost, kao mladić od divnih petnaest i po godina, dok je Aida, da tako kažemo, dobila
njegovu večnu zahvalnost: obazrivo ju je upitao da li je uživala, a ona je, zelenih očiju u
kojima je iskričala njena prelepa duša, ona je rekla da jeste.

Teško je reći da li je Pronekova i Mirzina odluka da ponovo osnuju bend bila u vezi s
Pronekovim ulaskom u seksualnu zrelost, ali je svakako usledila odmah potom.

Bile su im potrebne električne gitare - njihove akustične, koje se odavno nisu dale
naštimovati, bile su neprijatan podsetnik na nevinost predadolescentskih dana. Leto 1983.
godine proveli su prenoseći džakove cementa za bedan novac, pre svega u nameri da uvere
roditelje u svoju rešenost da nabave instrumente. Previše umorni da bi svirali ili razmišljali,
posle posla su pili pivo, još uvek sivi od cementne prašine, krajnje svesni toga da stiču
istinsko životno iskustvo - rmbačenje radi sna, pa makar to bilo samo na par nedelja - koje
nije bilo daleko od onoga kroz šta su prolazile prave rok-zvezde. Bitlsi su, na kraju krajeva,
radili na liverpulskim dokovima, ushićeno su se (i pogrešno) podsećali. Zamišljali su
budućnost u kojoj nastupaju na ogromnim binama, pod čitavim svodom reflektora, s
bubnjarem koji ume da vrti palice oko prsta. Putovali su širom sveta - London, Amsterdam,
Čikago - autobusom koji je imao frižider. Imali su milione dolara: Pronek je kupio kuću u
Liverpulu u kojoj su živeli Bitlsi (bez Džona), a Mirza je imao farmu konja i polja za jahanje.

U jesen 1983. godine, domogli su se jeftinih električnih gitara (koje je proizvodila

istočnonemačka Harmonija). Počeli su da prave pesme, nalivajući se rastvorenim sirupom od
maline, kao da se radi o vinu božanskog nadahnuća. Pronek je pisao tekstove, na engleskom
(s vizijom frižidera u autobusu), koji će se, kako se nadao, dopasti svima, dok će izjavljivati
ljubav onoj koja mu je suđena (iako takva još uvek nije postojala - Aidu nije zvao, čak ju je
izbegavao na ulici). Ona je u pesmama bila prisutna kroz metonimije, uglavnom posredstvom
svojih očiju, mada se ponekad javljalo i čitavo njeno lice. Iako ti tekstovi nisu sačuvani
(zapravo, najverovatnije su ih tokom opsade njegovi roditelji spalili u šporetu), naslovi su
nam poznati: Her Eyes Are Like Stars; I Could Drown in Her Eyes; Her Face; Her Eyes Are
Watching You; Did You See Her Eyes? Paradigmu za njegove pesme lako možemo prepoznati
u Yesterday, i sve su bile do te mere slične da se Proneku često pričinjavalo da ima svoj stil.
Ipak, neprestano ga je mučila sumnja koja nagriza srce skoro svakog umetnika: da je njegova
umetnost, iznedrena iz neslućenih dubina duše, najobičnije sranje. Bilo je dana kada se
osećao toliko posramljeno da je otkazivao probe. Nije mogao da podnese pomisao na
sopstvene pesme - njegova netalentovanost se pružala pred njim kao Sahara pred umornim
putnikom na smrdljivoj kamili. Bilo je i dana kada se, uvežbavajući scenski pokret pred
ogledalom, divio svom umeću, ponajviše tome kako je uspeo da prikrije sopstveno prisustvo
u pojedinim pesmama, pogotovu u Her Eyes Are Watching You.

Jednom prilikom, očajnički se trudeći da dokaže svoj talenat, ali i da opravda

finansijski izdatak u vidu električne gitare, Pronek je počinio kardinalnu grešku i nastupio
pred svojim roditeljima. Izveo je čitav Eyes ciklus, na sred kog je Pronek Stariji, udobno
zavaljen u fotelju, počeo da hrče, što je isprva zvučalo kao ohrabrujuće pevušenje - zabluda
koju je naglo prekinulo glasno groktanje. Lice Pronekove majke odavalo je izraz podrške i
zainteresovanosti, dok je, gledajući postrance, na krilu kršila prste, kao da sprečava ruke da
polete u nekontrolisani pljesak. Poslednji bodež koji se zario u njegovo umetničko srce bio je
njen iskren aplauz, koji je probudio Tata-Proneka tako naglo da je đipio iz fotelje i hitro
zauzeo odbrameni karate-položaj - uspomena iz dana koje je proveo u policijskoj školi, koja
mu, duboko urezana, i dalje dolazi u snove.

Bilo kako bilo, Mirzi i Proneku su i dalje bili potrebni ritam-sekcija i ime.

Planovi su, međutim, bili odloženi na neodređeno vreme kada se Pronek neočekivano
zaljubio. Zvala se Sabina - ugledao ju je u gomili ispred kafića po imenu Nostalgija. Čvrsto je
držala piće u kom je plutala kriška sunčanog limuna, tobože razgovarajući s dvojicom visokih
momaka. Kada ga je prvi put prostrelila pogledom, tim ogromnim i moćnim očima, krv mu je
jurnula iz glave na periferiju tela, tako da je stajao skamenjen. Cele noći nakon tog pogleda,
Pronek je u krevetu maštao o momentu kada će se spojiti, iz poštovanja se trudeći da ne
dodiruje prepone.
 Sabina je išla u Pronekovu školu - on je znao da ona postoji, mislio je da je slatka, ali
ju je taj pogled pretvorio u predmet opsesije. Septembra 1983. godine, nekoliko toplih nedelja
uporno je odlazio u Nostalgiju i visio ispred, u nadi da će se ona pojaviti. I jeste se pojavila,
odevena u laganu letnju haljinu, kose vezane u konjski rep, nakarminisanih, lako uočljivih
usana: dodirivale su čašu i sisale krišku limuna. Pronek nije mogao da se ne oseća kao kreten,
pošto mu je koža sve vreme bila naježena, kao da je želeo sve svoje prijemnike da uperi
prema njoj. Ponekad bi, kad bi nosila usku belu majicu i farmerke, sve oko nje izgledalo kao
da poigrava. Pokušavao je da odagna misli o njoj pred spavanje tako što je svirao gitaru i
pevao: „Yesterday all my trouble seemed so far away.” Upropaštavala mu je život, više se
uopšte nije viđao s Mirzom, a kad bi se čuli telefonom, unezvereno bi mu ispredao priče o
potrazi za ritam-sekcijom.

Gotovo svakog dana donosio je odluku da neće više ići u Nostalgiju, a zatim bi se
tamo nacrtao pre svih. Odabrao bi položaj s kog je mogao da je vidi dok kroz usku ulicu
prilazi kafiću, gustirajući džin-tonik kao da mu je šezdeset (a ne šesnaest) i jezikom
obigravajući oko limuna. Onda bi ona stigla i započeo bi uvek isti ples pogleda, uvek isto
mučenje, dok bi mu telo pulsiralo od nemira. Zglobovi su joj bili fino izvajani, prsti dugi,
elegantni, kao da je pijanistkinja, naginjala se ka napred kad se smejala, a unazad kad je nešto
pitala, bradavice su joj bile izuzetno osetljive na temperaturne promene.

Konačno, priznao je Mirzi svoju muku. Mirza ju je, kako se ispostavilo, dobro
poznavao - roditelji su im se družili. Pala je odluka da naredne večeri zajedno odu u
Nostalgiju, gde će je Mirza, kao slučajno, sresti i upoznati s Pronekom. Pronek je tu noć
proveo u znoju, nekoliko puta se tuširao u sred noći, na zaprepašćenje svog oca (majka je
čvrsto spavala), koji je ustao da ga podseti kako neko mora da plati struju koju potroši bojler.
Dok se prevrtao u krevetu, kao da leži na iglama, Pronek se suočio s ružnoćom sopstvenog
tela; mogao je da vidi svoje lice s plantažama bubuljica koje se protežu sve do kose. Dočekao
je ružičastu zoru uveren da osoba čiji su ljubavni kriterijumi toliko niski da je u stanju da se
muva s njim mora biti očajna te, samim tim, i nije vredna njegove pažnje.

Mnogo godina nakon toga, u Roling Medouzu, država Ilinois, kao aktivista Grinpisa
zadužen da ide od vrata do vrata, Pronek će nekoliko trenutaka stajati ukočen pred ženom sa
Sabininim očima. Žena će mu zalupiti vrata pred nosom, a on će provesti veče prisećajući se
te prve noći, koja je počela tako što se posmatrao u bezdušnom ogledalu, do te mere lišen
nade da mu više nije bilo ni stalo. Pogled će mu sve vreme biti takav da će njegova neizbežna
posledica biti veliki broj izuzetno zbunjenih ljudi iza odškrinutih vrata koji će ih zatim
zatvoriti uz tresak. Nazvaće Mirzu u Sarajevo i pitaće ga da li zna gde je Sabina. Izgubila je
obe noge u granatiranju reda za hleb, reći će mu Mirza. Video ju je na TV-u, kako leži u svom
lom haosu, dok joj muž svojom strgnutom košuljom pritiska patrljke iz kojih šiklja krv. Ipak,
čuo je da s mužem i ćerkom živi u Nemačkoj.

Ponovo smo u Nostalgiji, Pronek stoji ruku blesavo opuštenih sa strane - previše su
znojave da bi ih stavio u džep, knjigoteka previše teške da bi njima gestikulirao. Mirza ga
predstavlja Sabini, u pratnji dve piskave prijateljice, koje ne prestaju da zapitkuju i ne
kapiraju o čemu se radi. Razgovor je otežan nezgrapnim ćutanjem, nerazumljivim šalama i
preglasnim smejanjem. Jedino čega je Pronek svestan jeste njen miris - sidro koje ga drži da
ga ne oduva ta oluja budalaština - miris limuna i mleka koji dopire sa skrivenih livada njene
kože. Udiše ga poput planinara koji je dosegao vrh, dok mu ceo svet puca pred očima.

Otpratio ju je do kuće, uz strme ulice Džidžikovca. Stigli su do njene zgrade pukćući i

naslonili se na zid, kraj polomljenih, poharanih poštanskih sandučića, nemi. Prošla su kola i
farovima osvetlila zagrljen par na klupi u parku, na šta su njih dvoje pogledali na drugu
stranu. Pronek je znao da, sad kad je stigao dotle, mora da je pozove da izađu, ali mu reči
nisu izlazile iz usta. Konačno, bez upozorenja, zgrabio ju je za ruku i poljubio udolinu
između srednjeg i kažiprsta, tako da ga je njen prsten dotakao po uglu usana. Rekla je: „Dosta
ti je trebalo.” Rekao je: „Uvek mi treba.” Pošto su razmenili te reči, zvanično su se zabavljali,
i dogovorili da se sutra veče nađu ispred Nostalgije, odakle će otići na neko mirno mesto i
razmenjivati dodire.

Onda su došli dani reskog zaljubljivanja; prilježnog slaganja sa svim što onaj drugi
kaže; opreznog ljubakanja u mračnim haustorima, dok Pronekovi prsti klize niz njen vrat i
pod majicu; zajedničkog probijanja kroz gomilu ispred Nostalgije. Pratili su ih meseci
pipkanja na klupi u neosvetljenim parkovima, s vremena na vreme prekinutih nailaskom
pijanice koji bi se razneženo prisećao svog prvog pipkanja na istoj toj klupi, pre mnogo
godina, da bi zatim s njima podelio strah od Medeje koja ga čeka kod kuće. Čekali su da njeni
roditelji otputuju za vikend, da bi se upustili u prvu penetraciju u njihovom krevetu, posle
čega je usledilo panično pranje posteljine. Išli su na žurke i plesali u klubovima, ljubeći jedno
drugo u usta i vrat u sred svog tog skakanja i gužvanja. Doživeli su romantične noći: sveće,
vino, seksi pesme koje su vodile milovauju i posvećivanju jednake pažnje svakom delu tela,
što je kulminiralo vođenjem ljubavi od kojeg bi oboje bili ošamućeni i srećni što su živi.

Pronek će se zauvek sećati trenutka kada je Sabinu video na TV-u, kako maršira na
svečanom otvaranju Olimpijskih igara u Sarajevu, u snežnobelom kostimu, na čelu kineske
reprezentacije, visoka i vitka i elegantna. Uvek će moći da prizove u sećanje toplinu i mir
koje mu je doneo taj trenutak, koji će kasnije shvatiti kao doživljaj ljubavi, trenutak koji će
postati neponovljiv nakon što se njegov svet bude urušio.

Usledilo je par godina života u vezi. Snishodljivo je pokušavao da joj objasni zašto je
Peti Smit sranje. Njoj je bilo neprijatno u Mirzinom društvu, pošto ju je, tvrdila je, neprestano
overavao. Provodili su vreme s roditeljima, trudeći se da ne poumiru od stida dok su oni
pričali budalaštine i neukusno se šalili na temu braka. Leti su kampovali na moru, često se
prepirući oko toga ko će oprati suđe. Rekla mu je da on ne razume žene, a on je pokušao da
joj objasni da on samo voli da ih gleda, iako ga one uopšte ne zanimaju. Dešavali su mu se
povremeni napadi besa, kada bi uništavao stvari oko sebe - jednom prilikom izlomio je sve
pritkice kojima je njegova majka podupirala biljke i cveće, a Sabina je plakala, videvši svo to
cveće tako presamićeno, kao da mu je polomljena kičma. Među njih se ušunjala misao, misao
da ljubav nije dovoljna da bi ostali zajedno - sedeli su na klupi na Vilsonovom i posmatrali
izduvane fudbalske lopte kako se prevrću u vrtlozima Miljacke. Bilo im je osamnaest, a činilo
mu se da su veoma stari.

Tako su i raskinuli: suze; besmisleni telefonski pozivi u gluvo doba noći; nekoliko
pisama napisanih rukopisom ljubavi i beznađa; niz Pronekovih noćnih gitarskih sešna, koje u
prekinuli pospani roditelji, zahtevajući da prestane s kukumavčenjem. Mirza mu je rekao da
sve što ga ne ubije može samo da ga ojača, i dao mu je 45-icu s pesmom naslovljenom I'd
Rather Go Blind Than See You Walk Away From Me. Bila je umrtvljujuće tužna, i Pronek ju
je puštao iznova i iznova, toneći u plave dubine bola. Negde u to vreme, završio je gimnaziju
i otišao na matursko veče, gde su ga usklici radosti mrtvih-pijanih tinejdžera strahovito
nervirali. Rano je otišao s proslave i lunjao ulicama, da bi završio na klupi kraj Miljacke,
odakle je mogao da vidi iste one lopte kako se i dalje okreću, poput planeta u haosu.

Naredno leto je bilo dugo i mučno: nekoliko nedelja proveo je u Makarskoj s

roditeljima, kojima je odmor značio izležavanje na šljunkovitoj plaži (pritom je šljunak bio
umazan katranom), prekinuto povremenom partijom pingponga, u kojoj bi njegov otac bez
izuzetka bio pobednik. Uveče bi izašli u porodičnu šetnju, s tim što je Pronek išao par koraka
iza njih, ne bi li izgledao samostalnije dok liže sladoled koji je uvek bio potpuno isti, bez
obzira na navodni ukus. Najgori od svega bili su pokušaji zbližavanja kojih se poduhvatao
Pronekov otac tako što ga je vodio na pivo. „Muški će večeras na po jedno pivo!” objavio bi
Majci, nakon čega bi ga primorao da pije borovnicu. Tata Pronek bi svom sinu pričao
beskrajne, besmislene priče o njihovim precima iz Ukrajine, o svom bosonogom i
siromašnom detinjstvu. Važno je da shvati, govorio je Otac, da se njegova porodica izdigla iz
bede i da sada mogu da piju pivo i borovnicu prosto zato što to žele, a ne zato što su žedni.
Mogli su i u Makarsku da dođu na letovanje - „Osvrni se oko sebe!” zahtevao je Otac. Pronek
se osvrnuo i video jeftino turističko mesto, okupirano armijama izgorelih tela koje, u maršu,
za sobom vucaraju decu koja vrište; tu i tamo pokoje privlačno telo obešeno o maljavu
mišicu, daleko izvan njegovog domašaja, redom podsećajući na Sabinino odsustvo. Otac bi
mu ponekad pričao policijske priče, o zatvorskom čuvaru koji je ubio devetoro ljudi pošto ih
je video prekrivene mušicama; o majci koja je ubila sina nožem u leđa zato što se kasno noću
vratio kući; o poštaru koji je napao komšiju motornom testerom, ali se spotakao i sam sebi
odsekao stopalo.

Pronek je proveo besane noći deleći sobu s roditeljima, osluškujući šuškanje pod
čaršavima. Bez gitare, sa svojih osamnaest godina zatočen u sobi s narajcanim roditeljima,
Pronek je bio na ivici suza, ali je nije prešao, trudeći se da razmišlja o godini koju će provesti
u vojsci, što ga je čekalo za samo nekoliko meseci.

Fantazirao je o teškom vojničkom životu, o hiljadama sklekova, puzanju ispod

bodljikave žice, o tome kako će na strelištu zadiviti pretpostavljenog svojim sokolovim
okom. Zamišljao je kako se vraća iz vojske jak - širokih ramena, ogrubelog i maljavog lica, s
ožiljkom preko obraza (od bodljikave žice). Pošto je zašao u prijatan međuprostor između
sanjarenja i sna, Pronek se prijavio za misiju izbavljenja svojih saboraca iz zarobljeništva,
prikrao se neprijateljskom stražaru koji ništa nije posumnjao, spreman da mu polomi vrat ili
zarije bodež u bubreg. Skinuo je neprijateljskog snajperistu s visoke zgrade, metkom među
oči. Mesece je proveo u rovu s Mirzom, deleći s njim hranu, čekajući da neprijatelj udari, i
čim je neprijatelj naleteo na rovove i nadjačao ih, Pronek je aktivirao ručnu bombu i poginuo
za slobodu. Kada je skliznuo u pravi san, na horizontu je video pečurke i neprijateljske
vojnike, gole i s erekcijom, a on nije mogao da izađe iz pećine pune miševa i žaba. Čim mu je
otac prislonio pištolj na slepoočnicu i pitao ga: „Da te ubijem sad ili posle crtaća?” Pronek se
trgnuo i našao u stvarnosti vrele jadranske noći, s cvrčcima koji su proizvodili svoj oštri
metalni zvuk. Otac je spokojno hrkao, a Pronek je mogao da vidi majčina stopala kako vire
ispod pokrivača, s mesečinom obasjanim žuljevima.

Pronekov otac je imao neke veze u vojsci i želeo je da ih iskoristi kako bi sredio da
Pronek služi u vojnoj policiji. Pronek se, s druge strane, nadao da će svoj dug državi odslužiti
u vojnom orkestru, negde u blizini Sarajeva, ali se previše vezao za svoju fantaziju da bi
odbio muževnost koju je trebalo da mu pruži centar za obuku vojne policije. Ipak, čudni su
putevi vojni: Pronek je završio u pešadiji, u Štipu, mestu u Makedoniji, koje se osećalo na
žvake s ukusom kokosa, pošto je, izuzev kasarne, u gradu postojala jedino fabrika slatkiša.

Kao u nameri da kazni Proneka zbog njegovih fantazija, vojska je imala potpuno
drugačiju zamisao o tome šta znači postati muškarac: beskrajno ponižavanje bilo je osnovno
sredstvo kojim se služila. Regruti su prvo otišli u neko skladište, gde su vojnici zaduženi za
podelu uniformi bacali odeću na njih tako što bi odoka procenili odgovarajuću veličinu ili se,
prosto, zabavljali. Pronek je dobio dva broja manju majicu, preveliku kapu, pantalone koje su
lako mogle da prime još jednog omanjeg čoveka i donji veš bez lastiša. Zatim su mu obrijali
glavu i poslali ga na tuširanje s još dve stotine vojnika, od kojih je jedan odlučio da se popiša
na Pronekovu butinu, ritualno ga krštavajući. Iz tuševa je lila hladna voda, a Pronek se,
pritom, previše zadržao na sapunjanju. Voda je prestala da teče pre nego što je uspeo da se
ispere.

Pogledajmo Proneka sada, dok izlazi iz kupaone, nov-novcijat vojnik Jugoslovenske

narodne armije: kapa mu pritiska uši, te izgleda klempavo; pantalone mu landaraju oko
butina; veš mu klizi do kolena i usporava korak. Sa svojom civilnom garderobom u rukama,
spakovanom u smrdljivu belu vreću, posrće ka obećanoj zemlji muškosti, očiju suznih od
sapunice koja mu se sliva niz čelo.

Pronek se valjao u blatu, uspinjao uz brda, trčao niz brda, jurcao kroz šume s gas-
maskom, naletao na stabla, marširao preko makedonskih ravnica i stražario kod jezovitih
skladišta, naučivši da spava stojeći. Njegov učinak na strelištu bio je ispod proseka, pošto je
zatvarao oči pre nego što bi okinuo. Krao je čiste čarape svojim saborcima i gledao slike
njihovih devojaka, koje su se u tom trenutku najverovatnije tucale s nekim drugim. Pronek im
je pokazao Sabininu fotografiju - lepu, na čamcu, u kupaćem kostimu - ali je zažalio čim su
počeli da zbijaju dvosmislene šale na njegov račun.

Ćutke je podnosio dreku vodnika i urlanje komandira voda, kapetana Miloševića, koji
je uživao u tome da im da uzbunu u sred noći i natera ih da satima stoje u pripravnosti. Trudio
se da ostane budan tokom časova političkog vaspitanja, na kojima je kapetan Milošević
objašnjavao zašto je socijalizam usud Amerike. Niko ni u jednom trenutku nije mogao da
bude sam: u kupatilu, u spavaonama, u kantini, noću, ujutru, u snovima, svuda je bilo mladića
- žgoljavih, smrdljivih, uvek spremnih da pričaju o ženama, da strahuju od prikrivenih
homoseksualaca, uvek radih da žderu, napijaju se i ponavljaju isti repertoar viceva, koji su se
bez izuzetka svi vrteli oko prdeža. Ponekad bi se, prilikom polaganja zakletve novih vojnika
ili povodom godišnjice partijskog kongresa, okupio i orkestar, i Pronek je čežnjivo posmatrao
gitaristu kako odsutno svira pesmu o radosti i narodnom elanu.

Pronek je lagao roditelje, predstavljajući im svoja iskustva iz vojske kao priliku da se

zbliži s drugim mladićima iz svih krajeva Jugoslavije i da učvrsti bratstvo i jedinstvo koje je
zemlju činilo snažnom i složnom. Ponekad bi nakitio svoje pismo rečima hvale za
jednostavan vojnički život, ili osećajem ponosa što časni ljudi Jugoslavije, među koje su
spadali i njegovi roditelji, mogu mirno da spavaju, pošto sam Pronek bdi nad njihovom
slobodom. Njegovo bdenje je pre bilo posledica besomučnog celonoćnog onanisanja kome se
predavao Spasoje, čobanin koji je poslednjih deset godina proveo sam s ovcama u planinama
južne Srbije, i koji je u naletima sladostrašća obožavao nogama da udara po metalnom ramu
od kreveta.

Pronek je istinu pričao Mirzi, koji je ionako sve znao, pošto e u to vreme ribao palube
u mornarici i prolazio kroz isti spektar poniženja. Zajedno su došli do zaključka da bi samo
kreten mogao da uživa u vojsci, i osećali su se krivima zbog nedostatka patriotizma, zbog
toga što nisu očvrsnuli, zbog toga što preziru svoje drugove koji se zadovoljavaju drkanjem i
krdžom. Svesni toga da vojni organi najverovatnije čitaju njihove jadikovke, svoju
nerodoljubivu ogorčenost saopštavali su jedan drugom sarajevskim slengom - šifrom koja je
do te mere složena i nerazumljiva, da moram sa žaljenjem da izjavim kako nisam u stanju da
je prevedem.

Nakon tri meseca osnovne pešadijske obuke, Pronek nije bio ni blizu toga da postane
pravi muškarac. Štaviše, njegova muškost je bila dodatno osujećena kada je prekomandovan
u kuhinju. Bila je to jedna lagodna dužnost, baš zbog toga što je bila skoro potpuno
besmislena: oprao je planine plehova i posuđa; oljuštio je tone krompira. Pronek je radio, jeo
i spavao, a vreme je polako promicalo. Bio mu je dodeljen saradnik u ljuštenju krompira,
Bosanac iz Banjaluke po imenu Ahmed. Ahmed je bio kuvar, ali je bio smenjen s te dužnosti,
pošto je stalno odgovarao pretpostavljenima, koji su svi do jednog, prema Ahmedovim
rečima, bili najgore pederčine. Bio je to jedan ogroman, maljav čovek, uvek mrzovoljan i
nadrndan, kao da ga vređa svako ko se drzne da postoji u njegovom prisustvu. Prvi put kada
su zajedno ljuštili krompire, nije prestajao da nagvažda o Pronekovoj nesposobnosti,
kritikujući ga da ljušti predebeo sloj s korom i uporno mu pokazujući pod kojim uglom treba
da drži nož. Uskoro se ispostavilo da Ahmed poznaje Pronekovog rođaka iz Banjaluke, da
misli da je sevdah bosanska verzija bluza, nakon čega ga je posavetovao da još jednom
pažljivo presluša Džona Lija Hukera i Zaima Imamovića. Smišljali su sopstvene sevdah-bluz
pesme, koje su opisivale ljuštenje krompira, užase vojske i žene koje su bile daleko. Ahmed
je voleo da čita - posle vojske trebalo je da studira književnost - i često je Proneku
prepričavao skraćene, a neretko i znatno izmenjene verzije romana koje je pročitao. Najviše
je voleo klasične detektivske romane i Dostojevskog. Dao mu je da pročita Idiota, ali se
Proneku knjiga učinila zatupljujuće dosadnom, tako da je nikad nije završio, mada je rekao da
mu se dopala njena filozofija. Nakon što se Ahmed vratio kući mesec dana pre isteka roka,
Pronek je spavao šesnaest do osamnaest sati dnevno, a ustajao je samo da bi nešto pojeo i
nadgledao guštere ruku prekrivenih posekotinama i ožiljcima, koji su ljuštili krompir i prali
ga u kofama punim krvave vode.

Pošto se vratio iz vojske, Pronek je odbijao da odgovori na pitanja koja su mu

postavljali roditelji i da im time pruži još razloga da budu ponosni na njegovu novostečenu
zrelost. Zatim je upisao studije opšte književnosti na Filozofskom fakultetu. Opštu
književnost je odabrao pre svega zato što je od Ahmeda čuo da tu ne mora previše da se radi,
već da se samo mnogo čita, i da može da se kenja do mile volje. Nije prošlo ni mesec dana od
početka studija, a on je već prestao da pohađa predavanja. Bilo mu je teško da ustaje rano i
odlazi na predavanja uz svest da će morati da sluša nadmene profesore u odelima kako
raspredaju o antičkim Grcima i životima srpskih svetaca. Nije mogao da gleda pristale,
smerne devojke, spremne da provedu čitav život u biblioteci; odrpane mladiće s bradicama i
pokvarenim zubima, kojima razlika između pijanstva i nadahnuća nikad neće biti najjasnija.
Pronek ih nije mrzeo, nije ih ni prezirao. Dok ih je gledao, u srcu mu je nezadrživo rasla tuga
- zar nisu mogli da vide koliko je sve lažno i besmisleno: sve te buduće bibliotekarke koje
beleže svaku reč; svi ti pesnici koji škrabaju svoje najnovije ispovesti samima sebi u sveske s
ušima; profesor koji uspavljujućim tonom čita o svecu i njegovim patnjama na vrhu planine?

Tako je Pronek počeo da propušta jutarnja predavanja i provodi jutra u krevetu, zureći
u plafon - tačkica tu, tačkica tamo, komarci pobijeni pre mnogo godina - osećajući se kao da
mu teška crna mačka sedi na grudima i reži mu u lice, spremna da mu na najmanji pokret
iskopa oči. Pokušavao je da iznađe razlog zbog kog bi vredelo suprotstaviti se mački, ali nije
uspevao.

Upravo tokom jednog od tih jutara, Pronek je ušao u fazu pisanja poezije. Prvi stih
koji je napisao na maternjem jeziku dao bi se prevesti ovako: „Šta je to što raste iz
mene/Poput tumora na suncu?” Pesma nije bila ni o čemu naročito, izuzev o njegovoj želji da
prestane da bulji u tavanicu. Naslovio je pesmu Ljubav i tumori. Naredna pesma je bila
čvršća: sedeo je suočen s praznim, zaslepljujuće belim listom papira, i žestoko se napinjao da
smisli nešto što ima potrebu da kaže. I pre nego što je napisao prvi stih, imao je naslov:
Dubok san. I tako je to krenulo - ustao je iz kreveta da bi pisao pesme. Nikada se nisu
rimovale, nisu bile u strofama i nisu imale smisla. Uskoro je počeo da veruje da to što on piše
nije poezija, već nešto sasvim drugo, nešto dublje i nedokučivo; nešto što je uspevalo da
izrazi njegova osećanja: stegnuto srce, suze koje krije, bespomoćnost koja oslobađa. Te
pesme su bluz, ustvrdio je Mirza, bez daljnjeg, a Pronek je doživeo prosvetljenje: video je
sebe starog i crnog, kako s raštimovanom gitarom sedi na oronuloj verandi i pripoveda o
svojim tegobama i metafizičkim pohodima. A da, bio je i slep - jedino što je mogao da vidi
bila je tmina sopstvene duše.

Nedugo zatim je Ljubav i tumori postala bluz pesma. Sledile su Dubok san i Krijem
suze od očiju i Ne sklapaj oči. Pronek je, dok su njegovi roditelji pregalački radili da bi ga
izdržavali, dane provodio u sobi pevajući, zavijajući (kao Haulin Vulf) i vrišteći (kao
Skriming Džej Hokins). Dešavalo mu se da pritom oslobodi emocije iz takvih dubina da je
njihov komšija, vozač tramvaja koji je radio treću smenu, neretko lupao pesnicama po zidu i
obećavao da će ga zadaviti golim rukama.

Tako su se, iz bola i konfuzije, rodili Slepi Jozef Pronek i Mrtve Duše. Mirza je,
naravno, bio prva Mrtva Duša. Svirali su u prepunom klubu studenata stomatologije,
nemaštovitog naziva Zub, i u klubu studenata medicine, manje nemaštovitog naziva Kuk,
pred pijanim, napaljenim i nezainteresovanim studentima. Pronek je davao ritam nogom, kao
što je to Slepi Lemon Džeferson radio štapom, Mirza je svirao svoje kratke, osećajne solo
deonice, koje se nisu mogle čuti preko zvučnika, ugušene u graji studenata željnih da
zaborave krvave desni, tegle s fetusima i sunđerastim srcima. Ipak, dešavalo se da sve bude
kako treba i da dim iz nozdrva ljudi u publici dopre do njih i pretvori se u oblak, u auru u
vidu magle koja dolazi s močvara delte. Pronek bi tada, malo iznad gomile, mogao da ugleda
dva oka kako ga posmatraju, kao da pokušavaju da dopru do njegove grešne duše. Te oči su
mogle da budu moje, pošto sam izlazio u Kuk i Zub, ali se ne sećam da sam tamo slušao bluz
bendove - možda sam samo bio previše pijan da bih se sećao. Pred kraj pesme, iskusno bi
sklopio oči, odajući utisak da je upravo zaronio u sopstvene dubine. Mogao je da oseti
golicave poglede kako mu prelaze preko lica i vrata, poput dugonogih, hitrih paukova.

Mirza i Pronek su vrlo brzo regrutovali basistu po imenu Zoka i Silu bubnjara,
pankera koji je radio kao domar u porodilištu i pio kao smuk kad izađe u Kuk. Sila je tražio
objašnjenje Pronekovih tekstova - nije želeo da svira nešto što ne razume. Ni Pronek nije baš
znao o čemu se radilo u tim pesmama, osim da one govore o njegovim osećanjima. Suočen sa
Silinim nepokolebljivim pogledom željnim odgovora, Pronek je morao da improvizuje
opsežnu egzegezu, posredno sebe poredeći s Džonom Lijem Hukerom i Dostojevskim, što
stihove nije učinilo ništa jasnijim. Konačno, Pronek je posegao za fudbalskom
terminologijom, ne bi li objasnio da Ljubav i tumori govori o utakmici za koju znaš da ćeš je
izgubiti, ali se i dalje trudiš da postigneš gol, dok se u Ne sklapaj oči radilo o tome da treba
da budeš svestan na kojoj poziciji igraš na fudbalskom terenu vasione. Imali su sve više tezgi,
čak su nekoliko puta svirali i u Zenici i Mostaru, gde su zamalo dobili batine, pošto je neka
danguba u bermudama tražila „normalnu muziku”, na šta mu je Sila figurativno jebao kevu.
U Sarajevu nije bilo zvezda, svi su se međusobno poznavali, i svi su se sećali dana kada si se
valjao u blatu ili igrao klikerima, a, ukoliko bi se neko previše kurčio, lokalne siledžije bi ga
dovele u red. Ipak, mladi ljudi su se na glavnoj ulici osmehivali Proneku i Mirzi, pa čak i Sili.
Pesnik s karijesom koga je poznavao s opšte književnosti rekao mu je da oni od njega
očekuju mnogo. Dečko Mirzine rođake, koji je radio za studentske novine, pitao je Proneka
da li bi pisao muzičke kritike. „Nije neka lova”, rekao je, „ali će se tvoj glas čuti.” „Moj glas
se već čuje”, rekao je Pronek i pristao.

I tako, par godina pošto je izašao iz vojske, Pronek se jednog četvrtka ujutru probudio
radostan, iskočio iz kreveta i izašao iz sobe pevajući Somethin’ Stupid, Sinatrinu pesmu.
Srdačno je poželeo dobro jutro zapanjenim roditeljima - štaviše, popio je kafu s njima i
pokazao zanimanje za njihovo opšte zdravlje. Majku mu je mučio artritis, a oca su prebacili
na kancelarijske poslove - dolaze novi ljudi, rekao je, ljudi čiji je jedini kvalitet njihova
nacionalna pripadnost. Pronek je zatim otišao u redakciju Valtera, studentskog lista, da bi
predao nemilosrdnu kritiku novog albuma Bijelog dugmeta, koji je opisao kao „najniži oblik
balkanske šabanije prikriven sladunjavom aromom hard roka ukradenog s američkih
stadiona”. Stalno je to ponavljao u sebi, kao da uči pesmicu.

Nevolja sa srećom je u tome što ne predstavlja dobro polazište za bluz - Pronek je

hteo da obradi Somethin’ Stupid, ali ta pesma nije mogla da prođe kao bluz čak ni u Bosni, ma
koliko ta zemlja bila daleko od Misisipija. Sila je odbio da svira Somethin’ Stupid, zahtevajući
da im pesme budu čvršće. Želeo je više čelika, kako se izrazio - gotivio je grupu Kalt. Čak je
donosio svoje pesme, koje ni slučajno nisu mogle biti na engleskom, s naslovima kao što su:
Iskopaj svoj grob, disko-brate, ili Prerezaću grkljan ljubavi.
 Problem i dalje nije bio rešen kada su Mirza i Pronek otišli na more leta 1990. Proveli
su ga u zabavljanju gomile pocrnelih plavušica iz Mađarske i Češke, tako da su mogli da se
prepuste seksu i fantaziranju o tome kako se život nikad neće završiti. Kada su se, jednog
kišnog avgustovskog dana, vratili u Sarajevo i rastali se, imali su snažan osećaj da se nešto
završilo. I jeste: bend mesecima nije probao, pošto se Zoka spremao za prijemni na medicini,
a Sila otkrio heroin i fiksao se u žbunju uz Miljacku. Pronek je uveliko pisao kritike i tek
ponekad s Mirzom svirao stare pesme Bitlsa, čak se i vratio studijama opšte književnosti -
uživao je čitajući Božansku komediju. Sve više vremena provodio je u planinarenju s ocem,
koji je bio oteran u penziju. Otac mu je pričao priče: o nerazjašnjenom ubistvu fudbalskog
sudije, koji je bio pronađen isečenog čmara; o bratu njegovog prapradede koji je napustio
Ukrajinu i otišao u Čikago, gde se zaposlio kao hotelski detektiv, dok je njegov brat došao u
Bosnu; o starim ukrajinskim pesmama koje je pevala njegova majka, čije svake reči se i dalje
sećao. Stajali su i posmatrali Sarajevo na dnu kotline: krivudave ulice nalik na linije na
ogromnom dlanu; ljude kako mile ulicama poput mrava; zgrade o koje se odbija zalazeće
sunce, kao da su u plamenu. Neverovatno je to, rekao je njegov otac, kako čovek jasno može
da se seća nekih stvari koje su se desile pre toliko godina, a ne može da se seti šta je juče bilo.

Nakon šestomesečne pauze, Pronek je u zimu 1991. okupio bend na jednoj traljavoj
probi - pesme su zvučale slabo i prazno, potpuno lišene osećanja. Nekoliko dana kasnije,
Pronek i Mirza su otišli do mesta gde su imali probe - podruma u kući Zokine gluve bake - i
videli da im je sva oprema nestala. Mnogo meseci nakon toga, saznali su da je Sila ukrao
instrumente i prodao ih za heroin, pošto su ga uhvatili kako u porodilištu džepari žene koje su
se porađale.

Pronek nije ni primetio kad je prošla 1991. godina, kao da je posmatrao voz koji
prolazi, dok kroz noć jurca niz osvetljenih prozora, iza kojih su njemu nerazaznatljiva lica
ljudi koji idu u nepoznatom pravcu. Marta 1991. sanjao je da uzima heroin, a blagosloveni
mir koji ga je u snu obuzeo bio je toliko prijatan da se probudio u strahu da je postao
narkoman ni ne probavši dop. U maju je često tumarao parkovima i Vilsonovim, mučen
izazovnom mogućnošću da pokupi neku od žena koje su same sedele na klupama - piljio je u
njih ludačkim pogledom, te su one ustajale i užurbano odlazile. U junu je počela frka s
Hrvatskom - stizale su vesti o čarkama između hrvatskih dobrovoljaca, vojske i lutajućih
vodova smrti koji su stizali iz Srbije, praćene slikama leševa iskopanih očiju i odsečenih
noseva.

U julu je Pronek bio pozvan da poseti Američki kulturni centar i porazgovara s

direktorom. Mladi direktor je tako slabo govorio srpskohrvatski da ga je Pronek, nekoliko
puta na ivici da ga ispravi, jedva razumeo. Direktor je rekao da su Pronekovi članci privukli
pažnju i pitao ga o dosadašnjem „životu i radu”. Pronek mu je, u nekoliko svedenih rečenica,
ukratko opisao svoj život. Imao je utisak da nekog vara, i plašio se da će ga Amerikanci
optužiti da laže, suočavajući ga s dokumentima i fotografijama kao s dokazima: nikada nije
imao bend; nikada nije učio engleski; nikada nije bio u vojsci - a ovo je fotografija na kojoj
svirate harmoniku na rođakinoj svadbi! Razgovor je, prema Pronekovoj proceni, bio potpuna
katastrofa. Tokom istog meseca, otac mu je rekao da čovek koga je poznavao iz Udruženja
bosanskih Ukrajinaca traži nekog ko hoće da ide u Kijev u letnju školu i nauči nešto o svom
nasleđu. Proneka nije interesovalo njegovo nasleđe, ali je verovao da će za njegovo duševno
zdravlje biti dobro da se na mesec dana udalji od Sarajeva i rata u Hrvatskoj. Otišao je u
Ukrajinu.

Ali to je potpuno druga priča, a ja nikad nisam bio u Ukrajini - neko drugi će morati
da priča o tom delu njegovog života. Upoznao je ženu koju će jednog dana posetiti u Čikagu,
na taj način stigavši do mesta na kom će živeti nesrećno do kraja života i gde ću ga ja
prepoznati u jednoj učionici. Znam da je bio u Kijevu za vreme puča, posle kog se Sovjetski
Savez raspao, što je njegovim roditeljima zadalo mnogo briga - mislim i na raspad i na
njegovo prisustvo na licu mesta. Vratio se stariji, možda čak i mudriji, pošto je prisustvovao
istorijskom događaju, pošto se zaljubio. Šalio se kako je otišao u SSSR da bi neke stvari
doveo u red, a sada je, govorio je, spreman da sredi i Jugoslaviju.

U vreme njegovog povratka nad Sarajevom se nadvio težak oblak. Mirza, student
prava u vreme bezakonja, radio je na iseljenju u Kanadu, pošto, kako je rekao, ovde više nije
mogao da misli - kao da su mu mozak zaposeli Srbi i Hrvati koji se međusobno kolju. Pronek
je izlazio u klubove i barove, jer nije mogao da podnese da bude kod kuće i sluša priče svojih
roditelja o tome kako će uskoro umreti. Posmatrao je ljude kako u polubudnom stanju plešu i
pokušavaju da pokupe bilo koga ko se zatekao na podijumu. I Pronek je to radio - u zoru bi se
u velikom parku drapao sa ženom čije ime nije baš dobro čuo, trudeći se da ne povrati od
njenog pivskog zadaha. Ujutro se mrzeo, ali, mislio je, ko se ne mrzi. Prestao je da piše
poeziju i da svira gitaru, samo je pisao idiotske prikaze koje niko nije čitao („Gitarske solo
deonice liče na to kako bogataško dete zamišlja patnju jednog roba, i zvuče kao onanisanje
priključeno na pojačalo”). Neki tip kog je poznavao jedne noći mu je ponudio heroin i Pronek
je pristao, ali se kasnije predomislio.

Sve češće je odlazio na planinarenje s ocem. Već je bila jesen i nisu išli daleko, zato
što je bilo hladno i vlažno, a čuli su i glasine o vojnim patrolama koje pucaju na ljude koji se
slučajno približe njihovim položajima. Otac Pronek je, zapravo, svojim očima video vojsku
kako kopa rovove u planinama oko Sarajeva, ali je mislio da to rade da bi zaštitili grad.
Poslednji put kada je Pronek pošao s ocem, u oktobru, pogledali su ka Sarajevu na koje se
spuštao sumrak. Čuli su brujanje, neverovatno moćno brujanje, nalik na odjek Velikog
Praska. Bili su to svi zvukovi života koje je Sarajevo proizvodilo, rekao mu je otac:
čangrljanje mašina za pranje suđa, autobusi, muzika iz kafića i sa radija, cmizdrenje
razmažene dece, upaljeni motori, ljudi koji se tucaju - u šali je gurnuo sina. Pogledali su gore
i videli nezainteresovane zvezde na nebu. Neke od tih zvezda više ne postoje, postale su crne
rupe, rekao je Pronek. Crne rupe, ponovio je Otac, i ponovo ga gurnuo.

U novembru je dobio poziv iz Američkog kultupnog centra, i sekretar mu je rekao

(direktor je otišao, pošto Sarajevo više nije bilo bezbedno) da ga pozivaju da poseti SAD i
bolje upozna tu zemlju, pošto je on jedan od mladih novinara na koje se može računati da će
promovisati vrednosti slobode. „Kada mogu da pođem?” pitao je Pronek odmah, mada nije
bio siguran kakve on veze ima sa slobodom.

I tako, evo nas na sarajevskom aerodromu, januar je 1992. Pronekov otac ga dovozi i
ne ulazi u aerodromsku zgradu, pošto nema gde da se parkira. Pronek gleda kako se krntija
udaljava i svog oca pogrbljenog nad volanom, kao da ga je neko upucao u leđa. Može da vidi
njegov maljav vrat i oči u retrovizoru, umorne i stare. Proneka hvata iznenadna tuga, i on
vuče svoj kofer s blokiranim zadnjim točkovima, ostavljajući dvostruk trag za sobom, kao od
potpetica nekog leša. Čeka svoj let u aerodromskom restoranu i ispija kiselkastu kafu.
Posmatra jednu porodicu kako se okuplja: torbe, koferi, deca okružena muškarcima koji puše
i uplakanim ženama.

U avionu je, vezuje se, smrknuto gleda planine koje okružuju aerodrom. Sedište do
njega je prazno. Avion poleće, stomak mu se spušta i on pazi da se ne primeti koliko se plaši
da će umreti. Gleda dole i vidi niz tačkica kako idu od aerodromske zgrade do drugog aviona.

Jedna od tih tačkica je moja glava, s ćelavim medaljonom sredini, koja prati
Pronekovu poput senke i kreće se ka tom avionu i mojoj sudbini. Pogledam gore i vidim
avion kako nestaje u oblacima. Pronek poslednji put pogleda grad koji se pruža u dolini, kao
da ljubi mrtvaca, dok se magla šunja među zgradama. Nije me svestan, kao što ni zid nije
svestan senke koja igra po njemu.

Avion ulazi u oblake i Pronek ništa ne vidi. Do trenutka kada avion izlazi iz tamne
vune oblaka i stiže do vedrog neba bez ijedne zvezde, Pronek se već ne seća šta se desilo
juče. Sunce udara kroz prozor i Pronek spušta zastor.
 3

Otadžbina

Kijev, avgust 1991.

 U međuvremenu ćemo se pozabaviti mračnijom stranom naše priče. Čikago, London,
Amsterdam, Beč, Varšava, odakle sam uhvatio jeftin voz za Ukrajinu. Ukrcao sam se i
pronašao svoj ležaj u kušet-kolima, obavijen jakim mirisom dima i nepoznatog losiona za
brijanje po imenu Antarktika: video sam kako ga čovek na krevetu preko puta nemilice sipa
po sebi iz svetloplave bočice pre nego što je voz krenuo iz stanice. Raskopčao je košulju, kao
da preda mnom izvodi striptiz, lagano otkrivajući svoje maljave grudi, da bi se zaustavio lik
iznad pupka. Bilo mi je neprijatno, što sam sada sklon da tumačim kao posledicu prevelike
osetljivosti - nema sumnje da na to moje tumačenje utiče i vreme koje je od tada proteklo.
Čovek je zapalio cigaretu, nestrpljivo otvorio knjižicu na čijim koricama je bila prsata
gospođica u nevolji seksualne konotacije, s naslovom koji sam ja - sa svojim nevelikim i
diskutabilnim poznavanjem arhaičnog ukrajinskog dijalekta - dešifrovao kao Kralj ponoći.

Kralj ponoći mi je s vremena na vreme nudio gutljaj iz svoje musave flaše. Pošto ju je
vrlo brzo ispraznio, bacio se na krevet tolikom snagom da je u mom snu iznenada došlo do
zemljotresa: tlo se raspuklo, proždirući mase ljudi; putevi su podrhtavali poput opruga,
bacajući automobile unaokolo, kao da su šibice; zgrade su bile sravnjene sa zemljom. Dok je
voz mileo kroz Poljsku, kroz moju glavu je tutnjao niz noćnih mora - sve do jedne su sledile
košmar sa zemljotresom, s tim što su se u njima javljali i neboderi Sirs i Vol-Mart, zatim
miševi, kepeci, metle i ostale frojdovske tričarije. Poslednji košmar se odigrao na sovjetskoj
granici: banda traljavo uniformisanih muškaraca s ogromnim spljoštenim šapkama čekala je
pod bolesno žutim svetlom oko kojeg se rojila gamad; zakoračili su u senku i popeli se u voz.
Čas su zagledali pasoš Kralja ponoći, čas njegovo ošamućeno lice, kao da porede jedno s
drugim dok ne uoče sličnost. Prelistavali su moj američki pasoš, odlučni da ostanu
ravnodušni pred raznim slobodama koje taj dokument podrazumeva, a pogotovu pred
bogatom zbirkom viza prikupljenih tokom mojih egzistencijalističkih putešestvija. Ipak,
pustili su me u zemlju, doduše, mrkih lica kojima su nametali poniznost, dajući mi do znanja
da mogu da me zaustave, čak i da učine da me pojede mrak, ukoliko samo to požele.
Zapravo, želeli su nešto drugo, nešto od čega su imali više koristi, tako da su mi zavitlali
pasoš u lice. Otišao sam na doručak u vagon-restoran.
 „Vagon-restoran” je blagonaklon opis nekolicine stolova pokrivenih stolnjacima koji
su podsećali na platna lokalnog Džeksona Polokoviča. Umirući od dosade, kelner je čitao
novine, dok je njegovo telo umornom putniku poručivalo - preklinjalo ga - da ode odatle i
nikada se ne vrati. Dvojica muškaraca su sedela za jednim stolom, dodirujući se povremeno
čelima iznad prepune pepeljare. Prepirali su se oko nečega, ispijajući po čašu votke (za koju
sam se, u jednom trenutku, ponadao da je voda) između svakog retorskog uzleta. Koliko sam
uspeo da razumem, u žiži njihove svađe bio je izvesni Jevgenij, koji se od ostalih isticao po
tome što je istovremeno bio i najgora baraba i duša od čoveka. S Jevgenijem se nikad ne zna,
on bi ti zabio nož u leđa, ali bi ti dao i poslednju paru ako ga zamoliš: složili su se oko toga i
iskapili još jednu čašu votke, a zatim još jednu. Tada mi je palo na pamet - i još uvek imam
ogromnu čvorugu na mestu na kom je palo - da ne postoji ni jedan jedini razlog da se
razgovara o meni, da sam suvišan u skoro svim razgovorima koji se odvijaju na svetu. I
zavideo sam Jevgeniju, toj dobrodušnoj barabi.

Vratio sam se u kušet. Ponovo sam zaspao i probudio se tik pošto je voz uz težak
dekrešendo ušao u Kijev. Kralj ponoći se mumlajući uspravio, neko vreme se drapao po
grudima, a onda se, ishraknuo i pažljivo pljunuo u jednu od praznih flaša.

Vlažno toplo veče; ulice prekrivene tamnom, uljanom placentom. Čekao me je čovek
po imenu Igor, s podignutom tablom na kojoj je stajalo moje ime. Bio je plavokos, plavih
očiju, žilav poput maratonaca, obazrivo govorljiv - premazan svim bojama, kako se kaže.
Ovo predstavljam kao činjenicu, iako mi je u tom trenutku to bio tek sanjivi utisak. Sišao sam
s voza, koračajući kroz oblak pare (iako voz nije bio na paru - ovo je tek omaž sceni u kojoj
Karenjina silazi s voza i ide u susret Karenjinu i njegovim banalnim ogromnim ušima),
krećući se polako prema staničnoj zgradi dok su se žene koje su upravo doputovale ljubile s
muškarcima koji su ih čekali. Ušao sam u Igorova kola, koja su smrdela na povraćku i
borovinu. Čovek po imenu Vladek je nemo sedeo na zadnjem sedištu, s osmehom
dobrodošlice na licu. Klizili smo ulicama Kijeva, prelazeći iz tame u svetlo, iz svetla u tamu.
Nisam mogao da pričam, bio sam umoran i pospan. Uspeo sam da razaznam šta Igor govori
na svom grlenom ukrajinskom, ali se toga što je govorio ne sećam. Sećam se da sam se s
vremena na vreme okretao prema Vladeku, ne bih li proverio da li je i dalje tu, i njega kako
mi se smeška s dementnim entuzijazmom ostvarene osobe, izvija obrve i namiguje, kao da
smo već postali zaverenici okupljeni oko neke mračne urote.

U zgradi je sve bilo u savršenom redu, tepisi u hodnicima zategnuti, zidovi beli poput
božićnog snega. Igor mi je objasnio da je to, zapravo, partijska škola, ali da je njima
dopušteno da je koriste leti.

Otvorio je vrata od sobe, ja sam ušao oklevajući, Vladek je spustio moj prtljag na pod
i namignuo mi poslednji put. Moj budući cimer se igrao s jastukom, go do pojasa, obučen
samo u gaće s motivom sidra. „Ja sam Jozef”, rekao je i pružio mi ruku, toplu od udaranja po
jastuku. „Jozef Pronek.” Dozvolite mi da se predstavim: Ja sam Viktor Plavčuk. Zvanično,
došao sam u Ukrajinu ne bih li uspostavio vezu sa svojim korenima, mada sam u stvari samo
hteo da radim nešto dok ne vidim šta ću dalje. A sada mi dozvolite da prizovem u sećanje
Jozefova pogrbljena leđa, njegovu četvrtastu vilicu i njegove oči: bademaste, tamne, milju
duboke. Ovako se sada sećam tog trenutka - uzbuđenje je ex post facto - ali tada je bilo
daleko drugačije: njegovo lice je zapis prošlih dana. Zurili smo jedan u drugog nekoliko
neprijatnih trenutaka, iščekujući da Igor progovori i izvuče nas iz živog blata tišine. Zatim
sledi zbunjujuća rupa: šta smo radili i govorili nakon toga, ja se ne sećam.

Kada sam se narednog jutra probudio, Jozef je i dalje bio u krevetu, te sam odlučio da
se pravim da spavam, ne bih li izbegao neprijatnost buđenja u sobi s nekim koga ne
poznajem. Čuo sam ga kako se proteže u krevetu i češe (grudi? butine?) takvom žestinom da
sam na trenutak posumnjao da masturbira. Zatim je nasumice uzeo nekoliko svojih stvari,
zatvorio vrata i otišao - njegovi koraci su odjekivali hodnikom. Ustao sam s osećajem da mi
je u stomaku teška čelična kugla - uobičajeno jutarnje odsustvo ikakvog smisla, kada sve na
ovom svetu deluje zamorno, bajato, dosadno i neisplativo. Raspakovao sam se i okačio svoje
košulje kraj cimerovih. Boje njegovih košulja bile su pretežno istočnoevropski izbledele, a
patike u dnu ormara prilično iznošene, tako da sam se osetio dobro dok sam svoje stvari
stavljao kraj njegovih: sandale, patike, cipele i lepu kolekciju kargo pantalona i košulja živih
boja, kojima je bilo neophodno peglanje. U jednom trenutku, nisam mogao da se setim šta će
mi sve te stvari: proizvoljnost svakog od tih izbora odjednom mi se učinila strahovito
transparentnom, i svi prethodni izbori koje sam napravio delovali su mi apsurdno. Dopao mi
se (dopada mi se i danas) miris njegove odeće - ustajao miris proživljenog života.
 Kada mi se cimer vratio u sobu, sedeo sam na krevetu s glavom u šakama i posmatrao
nokte na nogama, kojima je pod hitno bilo potrebno skraćivanje.

„Dobro jutro”, rekao je zdušno, što me je primoralo da mu odgovorim.

„Kako si?” pitao je. Bio sam prilično umoran.

„Hoćeš jednu kafu?” pitao je. „Bosansku.” Važi, rekao sam.

„Vi, Amerikanci, uvek kažete važi”, rekao je. Nije bilo svrhe da mu protivrečim, pa
sam rekao važi, na šta se on glasno nasmejao.

Zovem se Viktor. „Znam”, rekao je. Stavio je malu džezvu s dugačkom drškom na
stočić između kreveta. U nju je stavio nešto nalik na dva žileta prikačena na žicu, s
dugmetom između, a zatim je golu žicu gurnuo u utičnicu. Mirno sam pomislio kako time što
radi rizikuje svoj život i, samim tim, moje duševno zdravlje.

„Ovo sam naučio u vojsci.” Bio si u vojsci? Čijoj vojsci?

„Jugoslovenskoj. Moramo da krenemo. To je bilo davno, kada mi je bilo osamnaest

godina.” Koliko imaš sad?

„Dvadeset četiri”, rekao je.

Nos mu je bio obao, pa je izgledao naduto, a debele i mesnate usne su mu skoro uvek
bile otvorene. Imao je najtamnije oči koje sam ikada video, nalik na dva savršena klikera.
Srkutali smo kafu, previše gorku i jaku - ja sam se samo pretvarao da je pijem. Tik ispred
prozora cvrkutale su ptice, a u sobi iznad naše neko je, po svemu sudeći, stepovao. Bio je iz
Sarajeva, iz Jugoslavije. Ranije je imao bend i pisao za novine. Otac mu je bio Ukrajinac, baš
kao i moj, premda rođen u Bosni. U Ukrajinu je došao da bi video otadžbinu svog dede, ali
mu je odgovaralo i da se na neko vreme skloni od „ludila” u Jugoslaviji. Verovao je da ti oni
(ko su to oni?) pune glavu raznim stvarima, i da moraš da je isprazniš. Uhvatili su me grčevi
u stomaku i morao sam u toalet.

„Moramo da krenemo na doručak”, rekao je. „Čekam te.”

Važi.

Tokom vremena koje sam proveo po istočnoj Evropi naučio sam da cenim neugledne
stvari, a kantina u koju sam ušao za Jozefom, povremeno se spotičući o njega (koraci nam se
još uvek nisu bili usaglasili), bila je vanredno neugledna. Osvetljenje je bilo sivo; jedan zid,
sav u staklu, gledao je na parking na kom uopšte nije bilo automobila, izuzev jedne ogromne
crne volge, nalik na nasukanog morža. Na drugom zidu su bili muškarci nagnuti ka napred,
užagrenih pogleda i izvajanih mišića napetih ispod radničkih uniformi. Nasuprot njima su
bile žene u narodnim nošnjama koje su držale naramke vitke pšenice koja je nekada bila
zlatna, a sada jedva izbledelo-žuta. Dugačak red ljudi uz škripu je vukao svoje poslužavnike
po rešetki, prema hrani. Neki od njih su bili stranci, prepoznatljivi po svojoj čistoj,
izgužvanoj odeći i po tome što su se neprestano osvrtali oko sebe, pokušavajući da shvate gde
se to nalaze. Uzeli smo poslužavnike, bili su lepljivi, još uvek mokri po ćoškovima, i bazdili
su na socijalistički loj.

Nagomilao sam nekoliko vrsta piroga punih plikova i šolju bezbojnog čaja na svoj
poslužavnik. Devojka ispred nas, ruku nalik na kosti prekrivene kožom - Jozef ju je
predstavio kao Vivijen - stavila je na poslužavnik jednu pirogu, koja je ličila na odsečeno
pepeljasto uvo. Istog trenutka sam izgubio apetit. Seo sam naspram Jozefa, on je uništavao
svoje piroge, dok sam ja pijuckao krajnje bezukusan čaj.

„Šta radiš?” pitao me je, gledajući me pravo u oči.

„Pijem čaj”, rekao sam, najednom nesiguran u to šta zapravo radim.

„Ne to, u životu.”

„A”, rekao sam. „U životu.” Moj život. Zrelost je sve, a ja je nemam. „Pišem
doktorsku tezu.”

„Tako. Šta proučavaš?” Čisto da se zna, ja nisam hteo da vodim ovaj razgovor. Nisam
hteo da se zna da ne radim ono što tvrdim da radim.

„Šekspira”, rekao sam.

„Šta u vezi sa Šekspirom?” Nije popuštao, kopile jedno, sve vreme me gledajući
pravo u oči. Skreni pogled, zlikovče, gledaj muškarce užagrenih očiju, gledaj Vivijen kako
gricka pirogu i priprema se za napad bulimije. „Kako ti se zove teza?”

Verujem da sam pocrveneo. Sedeo sam tamo, nasuprot Jozefa iz zemlje u raspadu, do
guše u jebenom Kijevu. Rekao sam: „Queer Lear”. Zaustio sam da kažem: „Propast i
transformacija performativne muškosti kralja Lira”, ali je Jozef rekao: „My little horse he
thinks it is queer, that there is no house near.”

„Nisi me dobro razumeo”, rekao sam. Postalo mi je jasno da je ono čime se ja bavim
krajnje neupotrebljivo i da bih mogao danima da sedim ispod tog ispranog murala, najnovijeg
ukrasa u mom svetu, i uzalud objašnjavam Jozefu predmet svog istraživanja. Iskoristio sam
priliku da promenim temu. „Voliš Roberta Frosta?”

„Čitao sam ga na fakultetu”, rekao je. „I ja se bavim književnos - književšć - i ja

studiram književnost.”

Upravo tada, dok je pokušavao da izgovori književnošću, počeo sam da ga gledam kao
prijatelja. I ja sam se mučio s tom rečju, te sam osmehom pokazao razumevanje, preplavljen
željom da ga prigrlim kao naramak žita. Čak i sada, kada držim predavanja, svaki put kada
moram da izgovorim „književnošću”, obuzme me čudno osećanje - bradavice me zagolicaju,
suze mi navru na oči.

Otvoreno priznajem, postojalo je vreme kada sam uzvišenim smatrao nepostojanje

ideje o tome kamo se čovek zaputio. Verovao sam da biti izgubljen znači nalaziti se u
središnjim poglavljima sopstvenog bildungsromana, ali onda sam postao jako usamljen dok
sam se uspinjao uz strmu, krševitu liticu samospoznaje. Neprestano sam čitao i razmišljao,
razmišljao i čitao, i pio, ne bih li shvatio smisao života, i ko je kriv za sve, a da, zapravo,
nisam ni počeo da živim. Onda sam upisao postdiplomske. Otkrio sam da koliko je želja
važna, u učionicama punim usamljenih, nesigurnih osoba u potrazi za ljudima sličnima sebi u
knjigama napisanim pre više vekova. (Profesorova akademska dika bila je naslovljena
„Karaoke i (re)prezentacija”.) Otac me je jednom prilikom upitao šta želim od života, i mene
je obradovalo to što je upotrebio reč želeti, pošto sam u tom trenutku sam sebe već smatrao
stručnjakom na tom polju. Moj otac je bio od onih ljudi koji popravljaju stare stolice i
zastarele magnetofone, trudeći se da time uspostave prvobitni poredak stvari - nije tragao ni
za čim, samo je nastojao da sve što duže ostane onakvo kakvo je bilo. Bilo kako bilo, ja sam
sledio put želje, ali me on nigde nije odveo, tako da sam lutao i tumarao, postavši tipični
američki egzistencijalistički turista - Džek Keruak mi je bio vodič. I, iz razloga koji mi tada
nisu bili u potpunosti jasni, imao sam jeziv osećaj da sam, sedeći tako preko puta Jozefa,
odgovarajući na pitanja koje nije imao pravo da pita, stigao do konačnog odredišta.

„Poješćeš to?” pitao je Jozef, pokazujući na ostatke mog otužnog doručka.

„Ne”, rekao sam.

„Da pojedem ja?”

„Važi.”

Uzeo je pirogu i proždrao je.

 „Sve važi”, rekao je.

„Važi”, rekao sam, i nasmejao se, grohotom, pošto smo već imali internu šalu. Ustao
je, uzeo poslužavnik i rekao: „Vidimo se kasnije.” Odupreo sam se nagonu da pođem za njim,
praveći se da, umesto toga, pomno proučavam masne mrlje na stolu, i njihov odnos s linijama
koje su išle uzduž stola - sve zajedno je tada imalo smisla, kao da se radi o šifrovanoj poruci.
Okrenuo sam se ka Vivijen. „Zdravo”, rekla je šapatom, i klimnula glavom, kao da je htela da
me uveri da to zaista i misli.

I Vivijen je bila postdiplomac, s tim što se bavila slovenskim jezicima - govorila ih je

šest, uključujući i ukrajinski. Studirala je u Medisonu. Rekla mi je da je tu bilo još
Amerikanaca, i pokazala prstom na red za hranu, koji se nimalo nije smanjio. Tu je bio Vil,
teniser iz Nekog Mesta u Kaliforniji. Tu je bila i Andrea, koja je bila iz Čikaga. Tu su, zatim,
bili i Majk i Bejzil, koji nikad nisu silazili na doručak. Vivijen je naglašavala kraj svake
rečenice klimanjem glave, povremeno vraćajući kosu iza uva ukrašenog nizom minđuša.
Nisam mogao da joj vidim oči, pošto je uporno gledala dole, u svoj tanjir. Nosila je majicu sa
suncokretima, širokog izreza, ispod kog su se videle njene kokošje grudi i blage obline dojki.
Rekla mi je da je mesto okej, da dosta vremena provodi u tamošnjoj biblioteci, da sutra svi
idemo vozom u Lavov na nekoliko dana. Požalio sam se kako me niko o tome nije obavestio,
ostavljajući prostora staroj dobroj solidarnosti koju Amerikanci međusobno osećaju u
neprijateljskoj stranoj zemlji, a onda sam otišao, čvrsto rešen da ostatak dana provedem u
spavanju. Laku noć, gospo, laku noć, krasna gospo, laku noć, laku noć.

Svi smo ustali u cik zore - Jozef me je drmusanjem probudio iz dubokog sna - obrisali
krmelje iz očiju, i zatim se uvukli u autobus koji je zaudarao na krdžu i mašinsko ulje.
Autobus nas je odvezao na železničku stanicu, istim onim pustim ulicama kojima sam juče
lunjao, što je ostavljalo utisak kretanja u krug, bez obzira na to što se tu i tamo mogao videti
poneki nerasanjeni ranoranilac. Iza svakog ugla čekala nas je statua Lenjina ili nekog od
heroja socijalizma, obavezno nagnuta ka napred, ka budućnosti. Hteo sam na to da ukažem
Jozefu, koji je sedeo na nekoliko sedišta od mene, predaleko da bismo razgovarali, dovoljno
blizu da bi me bio svestan.

Železnička stanica je bila krcata ljudima koji su vucarali svoje prepune torbe i
neuhranjenu decu i pripremali se za mučna putovanja. Život svakog čoveka je istorija za sebe,
knjiga u kojoj se očitavaju prošla vremena. Trom i zamišljen, bio sam stešnjen među ruljom
stranaca - oko nas se spustila magla od znoja koji se osećao na beli luk i izmoždenost.
„Pogledaj, ličimo na so kad prolazi kroz prste”, rekao je Jozef. Zamislio sam identična zrnca
soli kako klize iz Božjeg izboranog dlana. Osetio sam se, u najmanju ruku, malim.

Voz je bio jeziv: sovjetske mase svuda okolo, s rutinskim izrazom očaja na licima:
žene s ogromnim zavežljajima na podu; ljudi koji hrču izvaljeni na rešetkama za prtljag; znoj,
kvasac, sveprisutni miris luka; izbledele mape sovjetskih zemalja na zidovima; skoro crno-
bele fotografije dalekih jezera; klopotanje, kloparanje i klepetanje; potpuno, apsolutno
odsustvo same pomisli na udobnost. Palo mi je na pamet kako će, ako ikad dođe do još jedne
revolucije u Sovjetskom Savezu, ona izbiti u vozu ili nekom drugom vozilu javnog prevoza -
varnicu će izazvati trenje dve znojave guzice. Predrevolucionarno laktanje preživeo sam
isključivo zahvaljujući tome što sam išao za Jozefom, koji se razdragano kretao kroz masu,
kao da se more telesa sklanja pred njim. Našli smo mesta za stajanje u kupeu u kome su bile
samo naše kolege - jedini koje sam prepoznao bili su Vivijen i Vladek.

Bio je tu otac Petro - kog je Jozef zvao otac Petrol - mladi, vižljasti, bubuljičavi
sveštenik iz Kanade, koji je neprestano pipkao svoju levu bradavicu dok je govorio. Lako
sam mogao da zamislim parohijane oca Petrola u budućnosti, negde daleko u zapadnim
kanadskim provincijama, kako se suočavaju sa skandalom koji je podelio njihovu malu
zajednicu, nakon što je otac Petrol zatečen kako nevino miluje nejakog dečačića. Tu je bila
Tolja, tinejdžerka iz Toronta ili nekog sličnog mesta. Ona nije propuštala priliku da pritisne
svoje sise uz Jozefa, koji je njene nasrtaje trpeo s izrazom lica zbunjenog starijeg rođaka.
Vladek, čovek s „komsomolskim licem” (Jozefove reči) - širom otvorene oči, pege, vragolasti
čuperak na čelu - stalno je grlio Tolju, pokušavajući da je odvoji od Jozefa, i nudio njoj i
svima ostalima, uključujući i mene, svoju uvek punu pljosku votke. Bez obzira na prividnu
rezervisanost i uštogljenost, ipak sam uzeo nekoliko pozamašnih gutljaja koji su mi spržili
grlo, što je rezultiralo uzvicima odobravanja čitave ekipe i jednim Jozefovim osmehom. Tu je
bila Andrea, devojka iz Čikaga, s kojom sam izbegavao da se pogledam u oči, pošto nisam
želeo da iščeprkamo zajedničke poznanike, a i ona je radila isto to. Kao i svi turisti, hteli smo
da verujemo da smo sami među urođenicima. Jozef je stalno pogledao ka njoj, a gornja usna
mu je podrhtavala na ivici zavodničkog osmeha. Tu je bila Vivijen, koja je sedela u ćošku,
odbijajući piće i, što je bilo neverovatno, pokušavajući da čita, od čega je konačno odustala i
zapodenula razgovor s ocem Petrolom o - koliko sam ja uspeo da razlučim - mučenicima i
svecima. U susednom kupeu - provirio sam, u uzaludnoj nadi da će tamo biti koje slobodno
mesto - bio je Vil, s dvojicom tipova koji su izgledali kao Amerikanci, u flanelskim
košuljama i s čitavim asortimanom spravica za iskusne putnike: rančevima punim noževa,
novčanicima okačenim oko vrata, digitalnim satovima s mnogo korisnih ekrančića.

Podrazumeva se da prozori nisu mogli da se otvore, tako da je u roku od nekoliko sati

vlaga našarala prilično zanimljive slike po staklima; zidovi su bili lepljivi; sve me je svrbelo i
nisam imao vazduha. Voz je jurio kroz maglom prekrivenu šumu, kroz vojsku paralelnih
stabala koja su vizuelno dočaravala kloparanje od kog se moglo zapasti u trans. Onda je voz
usporio i zaustavio se u sred neke jaruge. U mrtvoj tišini, drveće oko jaruge se nadvijalo nad
dvema zlatnosmeđim košutama koje su pasle.

„Prelepo”, rekao je Jozef.

„Aha”, rekao sam.

„Kako neko može da ih ubije? Ne razumem.”

„Ni ja.”

Košute su podigle pogled ka nama, kao da su bile svesne da pričamo o njima. Jozef
ništa nije rekao, samo je polako podigao ruku i mahnuo im. Jedna od njih je oprezno
zakoračila napred, kao da pokušava da nas bolje osmotri - svega mi, košute su znale da ih
posmatramo, videle su ga kako im maše. Sve je izgledalo kao potpuno prirodan, svakodnevni
gest, tek najobičniji pokret rukom. Ja se nisam usudio to da uradim, pošto sam shvatio da me
Vivijen gleda, i bilo me je sramota. Voz se pokrenuo, kloparanje se ubrzavalo, i košute su
nam okrenule dupeta i odgalopirale. Jozef i ja smo nemo stajali nekih sat vremena, leđima
oslonjeni na vlažnu hladnoću prozora. Često se setim tog trenutka (vlažna jutarnja izmaglica,
kolektivna ulepljenost, razdraganost Jozefovog tela, itd.), i tada moram da se suočim s
istinom da nikad nisam imao - i da sam ipak nekako izgubio - ono što je imao Jozef:
sposobnost da odgovori i komunicira sa svetom. Onda smo stigli u Lavov i zajedno sišli s
voza, zakoračivši u rezak, prodoran vazduh. Udahnuli smo duboko, u isto vreme, kao da se
držimo za ruke. Koja, prijatelji, zemlja ovo beše?

Upravo je u Lavovu teniser Vil u potpunosti ušao u moj vidokrug. Stajao je ispred
sumorne lavovske železničke stanice, podbočenih ruku, i samouvereno objašnjavao svakom
mamurnom putniku u kom pravcu treba da ide. Oči su mu bile ledeno plave, a ruke žilave -
desna asimetrično deblja od leve - i zdepasto, nabijeno telo ukrajinskog težaka, što je
nesumnjivo bio talog genetskog koda koji je nasledio od svojih predaka. Ubrzo sam ga i ja
prihvatio kao našeg mudrog vođu - poveo je mene i Vivijen i Vladeka i Tolju i ostale do
autobusa identičnog onom kojim smo se vozili u Kijevu. Seo sam pored prozora i pogledao
napolje, i u tom trenutku Jozef se zavalio na sedište do mog. Ispred nas, Vladek je Vivijen
pričao glup vic na svom žalosnom engleskom, na šta se ona jedva nekako nasmejala.

Probudio sam se ispred jedne oronule zgrade, obraza naslonjenog na Jozefovo koščato
rame. Vil nas je obavestio - on kao da je uvek znao gde se nalazimo i zašto smo tu - da se radi
o studentskom domu u kom ćemo biti smešteni dok smo u Lavovu. Izrazito loše raspoloženi
studenti ulazili su i izlazili iz doma; hodali su glava uvučenih među ramena, tako da su mi
brade udarale u grudi. Bilo mi je jasno da tuševi ne rade.

Jozef i ja smo delili sobu koja je bila, blago rečeno, asketski nameštena: goli zidovi
(mada se moje pamćenje uporno na vrhovima prstiju upinje da bi okačilo Lenjinovu sliku);
čelični kreveti s tankim, upalim dušecima; klimava stolica i još klimaviji sto, koji je bio
opremljen parom simetričnih eksera ukucanih s unutrašnje strane zadnjih nogu, što je, po svoj
prilici, bila sprava za mučenje studenata.

Vil je upao u našu sobu, pitao nas - mene, zapravo, pošto ga je Jozef ignorisao - da li
je sve u redu. Jeste, rekao sam Obavestio nas je da pokušava da nam pronađe bolji smeštaj i
izleteo napolje.

„Ko je to?” pitao je Jozef. „Ne dopada mi se.”

„Okej je on”, rekao sam. „Samo želi da bude od pomoći.”

„Možda”, rekao je Jozef, i naglo izašao iz sobe. Nisam želeo da ostanem sam na tom
odvratnom mestu, ali nisam mogao tek tako da krenem za njim. I tako, sam, sedeo sam na
krevetu koji je škripao i pri najneznatnijoj kontrakciji mišića, i buljio u prazan zid koji je
vapio za Lenjinom. Pritisnuo sam dlanove kolenima, dok nisu utrnuli, skoro potpuno
skamenjen od straha.

Setio sam se dana kada me je otac poveo na utakmicu bejzbola, nakon više godina
moljenja i nedelja majčinog lobiranja. On je prezirao bejzbol - udaranje lopte palicom, bez
ikakvog razumnog opravdanja, toliko dosadno da od njega trne um, tako je on video taj sport.
Jasno mi je dao do znanja da neću dobiti viršle i sok, ali sam ja i dalje goreo od uzbuđenja.
Sedeli smo na nepokrivenim, jeftinim, sedištima na Rigli Fildu, i ja sam poneo svoju
rukavicu za bejzbol (poklon od mame), koja je tolike mesece provela u ormaru. Bio sam
ubeđen da ću uhvatiti loptu, da je to moj dan, dan kada će sve doći na svoje mesto. Moj otac
je odbio da ustane tokom intoniranja himne, pošto je i dalje bio Ukrajinac, kao da je američka
himna vređala njegovu ukrajinštinu. Mene je naterao da ustanem, želeo je da cenim Ameriku,
pošto sam tamo rođen. Tokom utakmice je umirao od dosade i neprestano gledao koliko je
sati. Nije se desilo, ništa nisam uhvatio. Otišli smo tokom šestog treninga, i mrzeo sam oca
zato što je bio jebeni stranac: izmešten, škrt i večito ljutit.

Zatim je Jozef ušao s privlačnom bocom votke, otvorio je rekao: „Hoćeš piće?”

„Jok, ti ćeš”, rekao sam i uzeo gutljaj koji mi je spržio grlo.

„Jozefe, je l’ ti voliš bejzbol?” pitao sam ga.

„Glup sport”, rekao je. „Udaraš loptu palicom, budalaština.”

„Da, znam.” Ispričao sam mu tužnu priču o večitom nerazumevanju koje je vladalo
između mog oca i bejzbola. Jozef me je slušao, i to ne s očekivanom pažnjom tipa „svi smo
prošli kroz istu priču”, već s nepristrasnim, strpljivim zanimanjem. Bio je blago,
blagonaklono nagnut ka meni. Sada shvatam da je uzrok tome možda bio njegov napor da
dešifruje moj engleski, mada sam i dalje čvrsto uveren da me je razumeo bolje nego iko, i to
baš zbog toga što je čuo više od mojih praznih reči. Ispričao mi je kako je njega otac
kažnjavao: za svaki prestup (preturanje po džepovima očevih odela, krađu) izrekao bi kaznu
od dvadeset pet udaraca kaišem i zakazao izvršenje - najčešće, rekao je Jozef, u vreme nakon
večernjeg crtaća. Pričao je na svom izlomljenom engleskom, bez članova, s beznadežno
izmešanim subjektima, predikatima i objektima - pa ipak, savršeno sam ga razumeo, jasno
zamišljajući sled događaja. Nije bilo ni vike, ni urlanja, nije bilo nasumičnog, haotičnog
nasilja - potpuno suprotno ponašanju mog oca, koji je umeo da odvali vrata kuhinjskog
elementa i zavali ih u zid. Posle crtanog filma, otišli bi u spavaću sobu, gde bi Jozef dobio po
turu, guzovi bi mu bili crveni, i sve to - teška srca priznajem da sam mu zavideo na tim
trenucima.

„Očevi”, rekao je Jozef. „Čudni su.”

Zatim smo pričali o majkama, i svemu što su kod kuće trpele. Jozef se prisetio kako se
uvek nadao da će njegova majka ući u spavaću sobu i prekinuti kažnjavanje, ali ona to nikad
nije uradila. Ispričao sam mu kako je moja majka imala običaj da razbija posuđe i čaše o pod
i gađa mog oca poklopcima, kao da su frizbiji, i kako bi se oni samo odbili od njega. Pričali
smo o ženama, prvim ljubavima - jedna od tema koja je s moje strane zahtevala izvestan
stepen ulepšavanja i preterivanja. Pričali smo o detinjstvu, prijateljima koje smo imali, a sada
ih više nemamo - s tim što je Jozef i dalje imao prijatelje, samo što su bili u Sarajevu. O
budalastim avanturama iz školskih dana: ušmrkivanje gaziranog soka da bi se izazvalo kijanje
na času biologije (Jozef), duvanje u desetom razredu, što je za rezultat imalo strah od
spuštanja niz konopac na času fizičkog (ja). O ispraznim činovima bunta koji su nam se u
pubertetu činili revolucionarnim: dobacivanje „Jebi se, kučko!” časnoj sestri (ja); gađanje
Titove slike vlažnim sunđerom (Jozef). Poredili smo Čikago i Sarajevo, njihovu predivnu
ružnoću, i njihovu odvratnu malograđanštinu. Usta su nam bila suva, votka nam je razredila
krv i jurnula u glavu. Pred svitanje sam bio toliko pijan i uzbuđen da sam poželeo da ga
zagrlim, ali sam se plašio da će pomisliti da sam čudan. Kada smo u zoru konačno otišli u
krevet, ležao sam otvorenih očiju i posmatrao zrake sunca kako mile po zidu iznad Jozefovog
kreveta i otkrivaju mrlje u obliku pacifičkih ostrva, dok mi je srce tuklo u grudima. I dalje
sam mogao da čujem Jozefa kako mi šapatom priča smešnu priču o tome kako je izgubio
nevinost. Njegov dah me je sve vreme golicao po ušnim školjkama, čak i dok se prevrtao u
krevetu, a ljubazna me dojilja po kosi pomazila nije.

O, Lavove, sa svojim starim, oronulim spomenicima iz vremena buržoazije i

udobnosti; sa svojim srednjoevropskim ukrasima na fasadama, jedva vidljivim ispod debelog
sloja štroke koju je naneo napredak; sa svojim trgovima i bezimenim statuama nepoznatih
pesnika i heroja! Već sam spomenuo da nikada ranije nisam bio u Ukrajini? Sve što sam znao
čuo sam od svog oca, koji je odavde otišao pre mnogo godina. Jozef i ja smo tumarali
ulicama starog grada, zgađeni geometrijskim krajolicima novih naselja - njemu je sve to ličilo
na poznate istočnoevropske oblike; meni se sve to činilo kao san koji sanja drugi san. Negde
tamo - mada nisam znao gde - bio je Lavov u kom je moj otac odrastao i odavno ga napustio,
a ja, kao i svaki nedostojni sin, nisam osećao potrebu da ga pronađem.

Jozefu je jutrom bila neophodna kafa, te se dao u potragu: pronašli smo jermensku
kafanu, gde smo popili blatnjavu tečnost, veoma nalik Jozefovoj bosanskoj kafi. Lično, više
volim biljne čajeve, tako da sam, pošto sam popio kafu koju je bilo moguće mazati na hleb,
bio prilično nervozan i nisam zatvarao usta. Sve je moralo biti rečeno, i to brzo. Pričao sam o
svom ocu, o tome kako se on rodio u Lavovu. Pričao sam o svim stvarima o kojima nikada
nije razgovarao sa mnom, o stvarima koje sam saznao prisluškujući majčine izlive besa
tokom njihovih svađa. Ispričao sam mu da je moj otac bio pripadnik tajne ukrajinske
organizacije - zaista tajne organizacije. Pripremali su se za oslobodilački rat i mrzeli Ruse,
Poljake i Jevreje. Zatim se, u Drugom svetskom ratu, sa svojih osamnaest godina, borio s
Banderom protiv boljševika, izbegavajući sukobe s Nemcima. Samog Banderu su zarobili
Nemci, da bi ga, nakon rata, streljao KGB, a onda je... „Znam”, rekao je Jozef. U svakom
slučaju, moj otac i njegovi saborci su se krili po šumama oko Lavova, uspevajući da
opljačkaju pokoji kamion s namirnicama i plaćajući za to životima. Pili su vodu sa zatrovanih
izvora, jeli strvine koje bi pronašli u selima koja su spalili Nemci ili boljševici, a onda umirali
od životinjskih bolesti, dok su im čirevi pucali po licu. Ljudski život nije bio ništa skuplji od
života zveri. Ono malo preživelih boraca upalo je u haos i pokolj koje je sa sobom nosio
poraz Nemaca, da bi, uz mnogo sreće, završili kao saveznički ratni zarobljenici. Moj otac je
studirao solo pevanje - bio je bariton - te je pevao u logoru: stare ukrajinske balade,
italijanske arije i predratne pariske šansone koje su uspele da dođu do Lavova. Stigao je u
Englesku, živeo u Liverpulu, radio na pristaništu, a onda je otišao u Kanadu, gde je vodio
pusto Ukrajinsko-kanadsko društvo ljubitelja opere i pevao na venčanjima i sahranama -
uglavnom sahranama. Onda je došao u Čikago, gde je, na nesreću, začeo mene.

Moj otac je o svojim predameričkim danima govorio samo nepovezane pojedinosti:

kako su tokom rata svi delili cigarete kada ih je bilo, a pušili sve što bi pronašli u uglovima
džepova kada ih nije bilo; kako je on bio najnaočitiji, najtalentovaniji pevač u Lavovu; kako
su ratni zarobljenici plakali dok je pevao „Ukrajina još nije umrla”; kako su njegov najbolji
prijatelj i on pokušali da se ugreju u snegu zagrljajem i toplim dahom, dok njegov najbolji
prijatelj nije prestao da diše; kako je samo jednom prilikom pevao operu, u Kičineru, u
Kanadi, i to rolu Votana, u katastrofalnoj podeli lokalne postavke Valkire. Ponekad bi, kod
kuće, odjednom počeo da peva Pesmu čarobne vatre, i svaki put bi uspeo da me prestravi.

Čoveče, nisam mogao da se zaustavim, samo sam kenjao - vrlo je moguće da Jozef
nije razumeo veći deo mog logorejičnog monologa. Da budem iskren, malo me je iznervirao
kada je iz vedra neba rekao:

„Znaš, Bandera je, kada je bio mlad, želeo da bude jak, da ne oseća nikakav bol. Zato
bi stavio prst u dovratnik i zatvorio vrata, da bi video koliko dugo može da otrpi bol. Radio je
to svakog dana.”

Šta sam mogao da kažem? Rekao sam: „Ludak.”

U svakom slučaju, nakon propasti Društva ljubitelja opere, moj otac je vozio kamion -
majka mi je jednom prilikom rekla da je, između ostalog, prevozio i strance preko granice.
Vozio je u SAD i moju majku je upoznao u Čikagu. Ona je bila mlada Irkinja iz Saut Sajda,
bilo joj je devetnaest godina. Napumpao ju je, vrlo moguće namerno, s ciljem da dobije
američko državljanstvo (majka je urlikom odala tu tajnu tokom jedne od destruktivnijih
svađa). Kako bilo, oženio se njom, možda iz osećaja dužnosti, a možda i zbog pasoša - zaista
sumnjam da se radilo o ljubavi, pošto je ljubav bilo jako teško uočiti u rečima i delu mog oca.
On je bio, odgovorno sam tvrdio, neprilagođena osoba.

„Liči na američki roman”, rekao je Jozef.

„Aha”, rekao sam.

Ipak, moguće je da je bilo tako zato što je moj stariji brat, rođen nekoliko meseci
pošto su se venčali, poginuo u Vijetnamu („Vijetnam - veliki rat”, rekao je Jozef). Nejasno ga
se sećam kao osobe u uniformi, kao nekoga ko mi baca bejzbol lopticu pazeći da me ne udari
po nosu. Ovde, na stolu (slobodno pogledajte) imam njegovu fotografiju u uniformi, smeje se
i na levoj ruci ima otvorenu rukavicu za bejzbol, nalik na biljku mesožderku. Mog brata je na
komade raznela mina. Mnogo godina kasnije, posetio nas je njegov drugar iz vojske, koji je
kamčio pare za cirku pričajući za uzvrat istinite priče, te je opisao smrt mog brata ne
izostavivši nijedan krvavi detalj: prosuta utroba koja i dalje pulsira u blatu, urlikanje od kog
se ledi krv u žilama, snajperista koji mu raznosi kolena, itd. Moja majka je krivila mog oca za
sinovljevu smrt, krivila je sve njegove prenaduvane ratne priče, svo to sranje o spavanju u
šumi koje je mog brata zaludelo i učinilo da poveruje da karakter očvrsne u vojsci - ubija telo,
jaukala je, jebeš ličnost, telo mog sina je mrtvo. Moj otac je verovao da čovek nije ništa bez
ličnosti - da život pun bola snaži tu ličnost, kao što su ona vrata snažila Banderinu. I tako je
odsustvo mog brata, boja njegove smrti kojom su bili okrečeni zidovi našeg doma, upravo to
je izgradilo moju ličnost. Moj otac, matori drkadžija, nikad nije pričao o tome, samo je
odlazio u crkvu na Čikago aveniji, pevao u horu, večito stisnute vilice. Moj brat je poginuo
nedelju dana pre nego što je trebalo da bude otpušten. Imao je dvadeset tri godine, zvao se
Roman.

„Kako je to zanimljivo”, rekao je Jozef. „Na mom jeziku to je književna forma.”

„Ma, jebi se”, rekao sam, i to je bio prvi put da sam se naljutio na njega. Ipak, nije me
dugo držalo: u autobusu smo ponovo sedeli jedan do drugog, u tišini, i taman sam se spremao
da mu kažem da mi je žao, kada sam shvatio da je zaspao, taj bezdušni mladić, s glavom na
mom ramenu, dok mu je iz ugla usana pljuvačka curila na moj rukav. Ruka mi je bila tik
iznad njegovog potiljka, na dodir od njegovog nežnog vrata.

Nekoliko dana kasnije, kada smo se vratili u Kijev, osećao sam se kao da sam se
vratio kući: miris socijalističke masti i sirćeta bio mi je poznat koliko i kuhinja moje majke; u
našoj skromnoj sobi, na krevetu me je čekao par smotanih svilenih čarapa koje sam skinuo
tek pošto sam došao. Jozef je spustio svoju torbu, izuo cipele i bacio se na krevet, tako da je
čelični okvir ostavio ožiljak na zidu. Uradio sam isto to, samo malo opreznije. Ispruženi,
svako na svom krevetu, zurili smo u plafon, u tišini, dok su mene gušile neizgovorene reči -
želeo sam da pričam s njim, činilo mi se da ćutanje poništava naše prijateljstvo.

„Ono je mikrofon”, rekao je Jozef, pokazujući sa zastrašujućom sigurnošću na požarni

alarm na tavanici. „Možda čak i kamera.”

Nije bilo nemoguće, naravno, bili smo u Sovjetskom Savezu, u domu partijske škole -
da u Kijevu postoji samo jedna kamera, morala bi biti upravo tu. Počeo sam da se prisećam
svih stvari koje sam možda uradio pod budnim okom požarnog alarma: mešanja golim
dupetom; glasnog pevanja i igranja u donjem vešu; ležanja na Jozefovom krevetu i mirisanja
njegovog jastuka; preturanja po njegovom koferu i pipanja njegovih stvari. Zamislio sam
čoveka koji me je posmatrao: smoren tip s brkovima i flekavom kravatom; pazuha su mu
žućkasta od znoja; igra šah s ortakom koga muče čirevi; ne obraćaju pažnju na drhtave
ekrane, dok ne primete kretanje blesavog Amerikanca na jednom od njih. Tada ih spopada
smeh, ali odmah zovu nadređenog oficira, koji dolazi, potpuno besprekoran i bez imalo
smisla za humor. Njega ne interesuje to što sam ja obukao Jozefovu majicu i što ne prestajem
da đuskam. Prezire moju slabost - poput mog oca kad me je uhvatio kako masturbiram - i
naređuje im da ne gase kameru i da mu svakodnevno donose kasete s novim snimcima.

Kamera mi je užasno smetala, pošto čovekov osećaj suverenosti bića i integriteta tela
u potpunosti zavisi od iluzije da niko ne može da vidi šta se u njemu dešava, odnosno, da su
jedini ljudi kojima će dopustiti da uđu u njega biti ljudi koje voli i dobro poznaje.

Jozef je, s druge strane, mahao kameri i govorio: „Zdravo, drugovi. Zovem se Jozef
Pronek i špijun sam.”

„Nemoj to da govoriš”, rekao sam. „Nemoj.”

„A ovo je moj prijatelj, Viktor, špijun takođe. On je Amerikanac i radi za CIA.”

„Nemoj to da govoriš.”

„Molim vas, dođite i uhapsite ga. Bio je nevaljao. Reći ću vam sve što znam o
njemu.”

„Prekini”, povikao sam. „Umukni.”

Umuknuo je - ponovo neprijatna tišina - a onda ustao i izašao iz sobe, ostavivši me

samog s kamerom koja je zujala iznad moje glave.
 Ako se izuzme incident s kamerom, dani koji su usledili nakon povratka iz Lavova
bili su savršeni. Budili bismo se, moj ljubljeni cimer i ja, i jutra bi bila sunčana i vedra.
Sećanje na pogled iz naše sobe sadrži i jedan neverovatan sloj snega, koji je prekrivao
parking ispod prozora i vrhove stabala posađenih uz njegovu ivicu, pravu kao strela (iza
parkinga, rečeno mi je, prostirao se Babin Jar), neverovatan iz tog razloga što je sunce sijalo
toliko jako da je sve bleštalo. Jozef je bio od onih ljudi koji su izjutra srećni: dane je
započinjao pevušeći pesme koje su bile saundtrek za njegove snove (uspeo sam da
prepoznam Something Stupid i Nowhere Man, na primer); zatim se šetkao u gaćama, ne
zatvarajući usta. Bilo je rano jutro kada mi je pričao o svojim brojnim devojkama; kada mi je
priznao da mu se sviđa Andrea (što je, bio je otvoren, dovodilo do ozbiljnih erekcija); kada
mi je ispričao sve o svom bendu (Slepi Jozef Pronek i Mrtve Duše) i o svom najboljem
prijatelju, koji je svirao ritam-gitaru; kada mi je pričao o svojim precima (jednog dedinog
brata je streljao Staljin, drugi je radio na železnici u Austriji, treći je bio dirigent u
Čehoslovačkoj, i to pre mnogo godina) i čitavoj svojoj porodici (roditeljima, tetkama,
ujacima i stričevima, bilo ih je teško pohvatati).

Sećam se da je moj brat radio sklekove, go do pojasa, pored mog kreveta. Budilo me
je njegovo puktanje, stenjanje i pljeskanje po grudima. Dešavalo se da se probudim
preplašen. Tada bi me brat tešio, mazio po kosi i smešio se. Zatim bi radio trbušnjake - meni
se činilo da ima bolne grčeve, ali ništa nije moglo da pokvari njegov jutarnji užitak. Ja sam
sušta suprotnost: odavno sam - mada ne znam gde i kada - izgubio životnu radost. Zato sam
pasivno posmatrao Jozefovu razraganost, i nisam se trudio da mu odgovorim, često
priželjkujući da umukne, pošto mi je bilo jasno da bi se i ormaru obraćao s istim jutarnjim
entuzijazmom. Želeo sam da budem sam, ali s Jozefom niko nije mogao da bude sam -
donosio je ljude hladnog sveta u moj život i prosipao mi ih po glavi dok sam se borio za
vazduh.

Otišli bismo na doručak, spuštajući se niz stepenice sinhronizovanim koracima;

njegova ruka na mom ramenu, nežno smeštena na moju ključnu kost. Retko se dešavalo da
jedemo sami za stolom - odjednom bi se pojavila gomila njegovih prijatelja - što me je
primoravalo da ćutim, ili, što je bilo još gore, da pričam gluposti koje su zvučale kao
pretenciozna opšta mesta: „Svi poznaju nekog ko je umro”; „Reči su postale do te mere lažne
da prosto odbijam da njima dokazujem istinu”. Jozef bi se upustio u flert i razmenu značajnih
pogleda s Andreom („Sanjala si nešto lepo?”), što bi me uvek podsetilo na njegovu erekciju;
zadirkivao bi oca Petrola („Sanjao si lepe žene?”), na šta bi bubuljice oca Petrola postale
grešno crvene; radosno bi dočekivao braću blizance, Poljake, koji su u stopu pratili oca
Petrola, kao dupla doza iskušenja („Jeste li noćas zamenili imena?”); provocirao bi Vladeka
pitanjima o informacijama koje je prosleđivao KGB-u („Reci im da sam špijun.”); grubo bi se
šalio s Vivijen, koja mu, čini mi se, nije bila simpatična zato što je bila vegetarijanka („Imam
lepu kobasicu za tebe.”); obratio bi se čak i Vilu, koji je čitao Internešnel Herald Tribjunu
koji je poneo sa sobom („Kakve su vesti?”); konačno, umeo je da posrami Tolju i mene,
predlažući da posle doručka odemo da „vodimo ljubav”. Svi smo se vrteli oko ose Jozefovog
jutarnjeg poleta, i od toga nam je moglo pripasti muka.

Posle doručka, od nas se očekivalo da pohađamo časove i širimo znanje o ukrajinskoj

istoriji i kulturi. Ja sam po običaju preskakao časove ukrajinskog, ali sam išao na istoriju
Ukrajine s istom zainteresovanošću s kojom bih buljio u železničku nesreću, ali i zato što je
Jozef pohađao te časove. Sedeli bismo visoko u amfiteatru, skoro u nivou ozbiljnih portreta
Marksa, Engelsa i Lenjina, gledajući dole na Vivijen koja je hvatala beleške, odnosno, na
njena koščata leđa, na Vilovu konstantno podignutu ruku, i na slabašnog profesora iz Toronta,
koji je napisao hiljadu strana knjige o istoriji Ukrajine. Povremeno sam nešto beležio,
uglavnom iz navike koju sam stekao na studijama, dok je Jozef raspomamljeno crtao jata
leptirova i dementne četvorouglove. Rastao sam zadojen očevom vizijom ukrajinske istorije u
kojoj su česti i brojni porazi zapravo bili pobede mučeništva; u kojoj su bledi intelektualci i
neodlučni političari zavlačili narod i ostavljali heroje na cedilu; u kojoj su pogromi bili tek
samoodbrana; u kojoj su Ukrajinci čuvali pravoslavlje od Poljaka i komunista. „Prazne priče,
zar ne?” rekao je Jozef. Sviđale su mu se prazne priče o kozacima koji su blatom gađali svog
izabranog vođu, što je bio ritual inauguracije. Mislio je da bi svi trebalo tako da rade, s tim
što bi blatu trebalo dodati malo govana. Jednom, dok je ukrajinska SS divizija nestajala pred
naletom Crvene armije tokom njihove prve i jedine bitke, dotakli smo se kolenima, i mala
krznena životinja mučnog zadovoljstva se po prvi put pokrenula u mom stomaku, ali sam je
hitro ugušio mekim jastukom poricanja.

Uveče smo izlazili, šetali kraj Dnjepra, dok su nas najveći rojevi komaraca ikada
okupljeni napadali, talas po talas; neki od njih su ličili na omanje rode - teško je bilo ne setiti
se Černobilja i evolucije koja je u ovim krajevima imala drugačije tokove. Krenuli bismo u
potragu za pivom, duž čitavog Andrijevskog Uzvisa, i najčešće završavali u jermenskom
restoranu, u koji su odlazili svi stranci u Kijevu. Jednom je čitava ekipa iz škole otišla u taj
restoran i naručila celo prase - Jozefova genijalna ideja. Oduševljeno je glodao kosti, lizao
masne prste, čikajući sve redom da probaju mozak, što se niko, izuzev Andree, nije usudio da
uradi. (Vivijen je zelenela na drugom kraju stola.) Povraća mi se pri samoj pomisli o tome da
jedem svinjski mozak, ali njih dvoje su s oduševljenjem hranili jedno drugo raspadnutim
komadićima. Čudan je ukus želje.

Vratili bismo se u dom i nastavljali da pijemo u jednoj od soba, razdragano

razmenjujući smešne anegdote, mada se uglavnom ne sećam o čemu smo razgovarali. Jozef
bi u jednom trenutku nestao, odlazio bi da se povata s Andreom, a ja bih ostao s logorejičnim
(na ruskom) Vladekom, kome je vrhunsku zabavu predstavljalo ispijanje votke iz vaze; s
ocem Petrolom, koji je propovedao (uglavnom blizancima) o duhovnosti pčelarstva; s
Vivijen, koja je nekako uvek uspevala da sedne pored mene i pokušavala da započne tih
razgovor na temu loše hrane i nedostatka vode u domu. Otišao bih tek pošto bih bio siguran
da Andrea više nije s Jozefom u našoj sobi, da se završilo njihovo prigušeno stenjanje, da
neću morati da gledam mesečinu koja se ušunjala u sobu kako mili po njegovim delfinolikim
leđima.

Jednog dana, svi Amerikanci koji su pohađali školu bili su pozvani da dođu u Igorovu
kancelariju. Otišao sam, mada ne mogu da kažem da mi nije palo na pamet grupno
pogubljenje imperijalističkog neprijatelja. Bilo nas je šestoro: tu je bio Vil, zlataste kose,
poluotvorenih usta i podlaktica obraslih gustim plavim maljama - zvuči neverovatno, ali na
sastanak je poneo svoj reket. Tu je bio Majk, s kojim do tada nisam ni reč progovorio, s
velikom slovenskom glavom i svrabom u preponama, na koji je reagovao neprestano se
dodirujući u predelu genitalija („Igraš tenis?” upitao je Vila). Tu je bila vegetarijanka Vivijen,
providne kože i čvornovatih zglobova. Tu je bila Andrea, vitka i čikaški lepa, pegava i sve to
(„I ti si iz Čikaga?” pitao sam je. „Aha”, rekla je, i to je bio kraj naše komunikacije). Tu je bio
Bejzil iz Baltimora, s naočarima tankih okvira, na proračunatoj, podjednakoj udaljenosti od
svili ostalih, i sa svežnjem novca uredno spakovanim u srebrnu štipaljku - on je bio bankar
(„Ja sam bankar”, rekao je). Konačno, tu sam bio i ja, postdiplomac, do guše u projektu
naslovljenom Queer Lear.

Igor nam se obratio na tečnom lošem engleskom: američki predsednik Džordž Buš
dolazi u Kijev u prijateljsku posetu. Ukrajinski narod želi da mu poželi dobrodošlicu i da
učini sve da američkom predsedniku bude prijatno, zato što ukrajinski narod izuzetno poštuje
američkog predsednika, i zato što ukrajinski narod želi da razvija prijateljstvo s američkim
narodom, i tome slično, govorio je svečanim tonom. Rekao je da bi bilo zgodno da, s obzirom
na to da znamo ukrajinski i engleski, budemo knjigoteka pri ruci ukoliko budu potrebni
prevodioci. „Važi”, odmah se javio Vil. „Biće mi čast da služim svojoj zemlji”, rekao je
Bejzil. „Buš je kreten”, rekla je Andrea. „Nema šanse da to radim.” Zatim su Vivijen i Majk
pristali, i bio je red na mene. Sećam se, najverovatnije pogrešno, da su se svi okrenuli ka
meni, usporeno, i blago povili glave u stranu - nekoliko sekundi su čekali na moju odluku. Ja
sam vam jedan od onih ljudi kojima je uvek pomalo neprijatno da ustanu i okrenu se ka
zastavi na bejzbol utakmici, iako na kraju uvek to uradim, pošto me nevidljiva očeva ruka
gura. Osim toga, nikada nisam verovao da je sve to bilo vredno smrti mog brata. Ali sada je
bilo drugačije: bili su tu ti ljudi, u stranoj zemlji, i sve sam ih poznavao - bili smo „mi”. Bio
sam umoran od zbunjujućih, principijelnih stavova i osećanja. Želeo sam da odem na neko
poznato mesto. Rekao sam: „Okej”, i pokušao da izbegnem Andrein pogled.

Rečeno nam je da će u četvrtak po nas doći autobus. S nama će biti neko iz konzulata.
Igor nam se svesrdno zahvalio i istakao koliko je važno to što će naša škola biti deo te
istorijske posete. Igor nije imao cipele, već samo snežnobele čarape, s crvenom flekom na
levom stopalu, koja je ukazivala da mu palac bolno krvari.

Ipak, toliko je vratova ostalo neposečeno, toliko poslova neobavljeno: ukrcali smo se
u skromni autobus s prozorima koji su poslednji put bili očišćeni pre nego što je Brežnjev
postao predsednik. Plovili smo tako, u toj svojevrsnoj raspaloj Nojevoj barci, zajedno s
ostalim bezimenim Amerikancima, prikupljenim s raznih strana Kijeva, koji su zauzeli sva
mesta u prednjem delu autobusa. Odredište nam je bio aerodrom, rekla nam je crvenokosa
devojka u neonskoplavom odelu. Radila je u konzulatu, zvala se Roberta, rekla je da je
oduševljena što nas vidi, da bi istog momenta zaboravila sve o njima i usredsredila se, kako
na kijevske ulice prošarane rupama, tako i na svoje ciljeve - recimo, mesto u ambasadi u
Moskvi i strastvenu vezu sa zgodnim agentom CIA. Svidelo mi se kako jarkocrvenim
kandžama popravlja natapiranu frizuru.

Seo sam pored Vivijen, privučen njenim znojem koji je mirisao na kokos i njenom
svetlucavom kožom - čvrsto se držala za naslon sedišta ispred nas, tako da sam mogao da
vidim njene nabrekle somotske vene. Osim toga, mogao sam da čujem njeno disanje, od daha
su joj podrhtavali uvojci. Na njenim golim, naježenim nogama tu i tamo je sijala pokoja
modrica. Užasnulo me je koliko je krhka bila. Verujem da je Vivijen bila svesna mog
pogleda, pošto je gledala pravo ispred sebe i tek povremeno se smešila, nevoljno otkrivajući
desni.

A onda je Vil zavalio svoje tenisersko telo u sedište ispred našeg i rekao: „Roberta
kaže da ćemo možda videti predsednika.”

„Uau”, rekla je Vivijen.

Stigli smo na aerodrom, na neki zavučeni parking, na kome nije bilo nikog, izuzev
jednog krupnog čoveka u tamnom odelu, četvrtaste vilice, s tamnim naočarima i bubicom u
uhu, očigledno spremnog da ubije golim rukama - upravo tako sam oduvek zamišljao
predsedničkog telohranitelja. Oduševljava me susret s nekim ko je otelotvorenje klišea. Tada
me ispuni osećanje da je svet savršen, da je sve na svom mestu, da je sve pod kontrolom, a da
ja, pritom, nemam ništa s tim. Malena Vivijen se ogledala u njegovim naočarima. Uveo nas je
u čekaonicu, rekao nam da čekamo glasom koji je zvučao sintetizovano, a zatim nestao.

Sedeli smo i čekali.

Ubijali smo vreme, mrcvareći svaki sićušni minut mišićavim rukama zaglupljujuće
dokolice. U prostoriji nije bilo ama baš ničega: nije bilo slika na zidovima, nije bilo časopisa,
nije bilo papira ni olovaka, nije bilo urezanih natpisa na stolicama, nije bilo čak ni mrtvih
muva u plafonjerama. Razmenio sam nekoliko nebitnih informacija s Vivijen: omiljena
Dankin krofna (ista: Boston krem); omiljena TV serija (Hoganovi Heroji); omiljene pesme
Bitlsa (Yesterday, Nowhere Man); omiljeni preliv za salatu (ona ga nije imala, ja nisam mogao
da se setim). Podudarali smo se bezmalo u svemu, i to ju je prilično razveselilo. Ipak, moram
da priznam - i, ako si sada negde tamo, Vivijen, i čitaš ovu nesrećnu pripovest, pokušaj da mi
oprostiš - ja sam lagao o svemu, ponavljao sam njene odgovore samo zato što je to bilo lakše
od izražavanja sopstvenih nepostojećih uverenja. Osim toga, bilo je lepo gledati je kako se
smeje.

Vratili smo se ćutanju, i vreme se krčkalo dok nije isparilo. Vratili su nas u školu, ali
su nam rekli da će predsednik održati govor u Babinom Jaru te večeri, te da ćemo možda
ponovo biti neophodni. Kužno je vreme u kom ludi slepe vode.

Babin Jar je bio ispunjen ljudima koji su se tiskali spram zelenila šume. Stabla su
izrasla iz jama koje su svojevremeno bile ispunjene ljudskim mesom, što je na mene ostavilo
uznemirujuć utisak da nemam pravo da budem živ. Predsednik Buš je izašao na binu,
koračajući dugim, bešumnim koracima osobe čiji je put uvek bio obezbeđen - okružen
gomilom gorila opterećenih skrivenim oružjem, spremnih da daju svoj život za predsednika.
Stajali smo blizu bine, iznad koje se nadvijao spomenik - nisam uspeo da razaznam šta je
predstavljao: zgrčena izraslina izlivena u crnoj bronzi. Mi - Vil, Majk, Bejzil i Vivijen i ja -
gledali smo ga kako izlazi pred ukrajinsku svetinu koja je pratila svaki njegov pokret, poput
psa koji posmatra miša, s rezervisanim zaprepašćenjem: upravo tada, pred njihovim očima,
on je postajao stvaran. Njegove blage, sitne oči tražile su lojalno lice u publici - navika
stečena kod kuće, gde glasači rastu kao korov. Pogledao je na sat, rekao nešto
debeljuškastom, naizgled efikasnom čoveku, koji je nosio fasciklu s blokom papira. Čovek je
klimnuo glavom, te je predsednik prišao mikrofonu. Mikrofon je zakričao, a zatim je
predsednikov glas zapucketao u zvučnicima. Dotakao je vrh mikrofona usnama, od čega se
postolje zatreslo. Pokušao je da prilagodi visinu i ugao neposlušnog mikrofona, kao da davi
zmiju, ne prestajući da govori. Onda se njegov glas začuo iz diktafona skrivenog duboko
unutar njega, priključenog na električnu struju njegove duše. Niko nije prevodio njegove reči.

„Abraham Linkoln je jednom prilikom rekao: Od istorije ne možemo pobeći...” rekao

je svečanim tonom, i dalje stežući mikrofon. Ispod bine su se nalazili uniformisani ljudi, koji
su čučali naslonjeni na svoje puške. Glavama su doticali drvene grede koje su držale binu.
Ispod uniformi su imali mornarske majice na pruge, što je značilo da su pripadnici KGB.
Pušili su i izgledali krajnje nezainteresovani za ono što se dešava tik iznad njihovih glava.

„Danas stojimo u Babinom Jaru, suočeni s jezivom istinom.” Jar je izgovorio

pogrešno. Ljudi ispod bine su se smejali nečemu, jedan od njih je odmahivao glavom u nekoj
vrsti neverice.

„I svečano se zaklinjemo”, nastavio je predsednik sve dubljim glasom, dok je

mikrofon pištao. Spazio sam Jozefa u gužvi, lice mu je sijalo iz opšteg sivila, stajao je u
blizini bine, s rukama u džepovima. Andrea je stajala kraj njega.

„Zaklinjemo se da se takvo ubistvo nikada više neće ponoviti.”

Specijalci KGB ispod bine simultano su pobacali cigarete i zgazili pikavce, ne

ustajući, kao da igraju hopak.

„Zaklinjemo se da nikada više nećemo dopustiti da se bez otpora osile snage mržnje i
nasilja.”
 Shvatio sam da me predsednik Buš podseća na jednog Majrona, koji je za petnaest
centi jeo gliste kad smo bili deca: stavio bi nekoliko glista između dva parčeta hleba i
zagrizao. Ponekad su se videli krajevi kako se migolje između kriški, dok im je on žvakao
glave. Zarađenim novcem je kupovao neku cirku - Kolt 45, Kobru ili tako nešto.

„I zaklinjemo se da kad god naša predanost ovim principima presahne (mikrofon je

iznenada zanemeo) kad dobri ljudi prestanu da brane vrlinu (tišina) svako ubijeno dete (piiiii,
tišina, piiiii) niko od mene neće zaboraviti... niko od nas neće zaboraviti.”

Sunce u zalasku se probijalo kroz krošnje, zaslepljujući Buša, koji je zaškiljio na

trenutak, dok mu je lice lizao plamen. Jozef je nešto šapnuo Andrei, i ona se zakikotala, s
rukom na ustima. Ljudi koji su na bini stajali iza Buša bili su nervozni. Ljudi ispod bine su se
izvalili na leđa i gledali u pod odozdo, kraj njih su ležale njihovi kalašnjikovi. Vivijen mi je
bešumno prišla - miris kokosa je iščileo iz njenog znoja. Debeljko s papirima je drmao
mikrofon, kao da se radi o pukoj tvrdoglavosti sprave, a onda je odustao.

„Bog vas sve blagoslovio (…... piiiiijuuu.....) sećanja na Babin Jar.”

Zatim je Buš sišao s bine i nakon niza mikrodogađaja kojih nisam u stanju da se setim
- možete zamisliti moj šok - Jozef je stajao ispred Buša, iza zida pretećih telohranitelja,
nepojmljivo lepog lica, kao da ga je osvetlio anđeoski zrak. Jozef ga je gledao istovremeno se
smešeći i mršteći - što s ove vremenske distance mogu da obrazložim shvatanjem potpune
apsurdnosti trenutka. Buš mora da je pročitao nešto drugo na njegovom licu, moguće je da je
video samo lepotu, ili nekog pored koga će dobro izgledati na fotografiji (blicevi su sevali),
nekog ko izgleda slovenski i egzotično, a ipak, ne previše strano - čitavo to carstvo zla na
jednom fotogeničnom zabrinutom licu. Upitao je Jozefa, gledajući u debelog, očekujući da on
prevodi:

„Kako se zoveš, mladiću?”

„Jozef Pronek”, odgovorio je Jozef, pre nego što je debeli izgovorio prevod pitanja,
dok su mu se mehurići pljuvačke gomilali u uglovima usana.

„Ovo mesto je sveto. Bog blagoslovio tvoju zemlju, sine.”

„Ovo nije moja zemlja”, rekao je Jozef.

„Jeste, tvoja je”, rekao je Buš i potapšao Jozefa po ramenu. „I te kako je tvoja. Tvoja
je onoliko koliko je učiniš svojom.”

„Ali, ja sam iz Bosne...”

 „Cela tvoja zemlja, to je jedna velika porodica. Ako postoji neki nesporazum, treba da
ga rešite.” Buš je klimnuo glavom, u potpunosti se slažući sa samim sobom. Jozef je stajao
nepomično, ukočenog tela, i dalje s osmehom na licu, zapanjen nepojmljivošću situacije.

Tada mi je postalo jasno da sam zaljubljen u Jozefa. Želeo sam da ga Buš zagrli, da
prisloni svoj obraz uz Jozefov, da u potpunosti shvati ko je on, možda čak i da ga poljubi. U
tom trenutku sam poželeo da budem Buš, da stojim naspram Jozefa ohrabren svojom željom.
Ali Buš je otišao, telo mu je zračilo zadovoljstvo činjenicom da je u stanju da se zbliži sa
svakim. Okamenjen, stajao sam tamo, drhteći pod naletima požude, i posmatrao Jozefa i
sunce iza njegovih leđa. Vraćam tu scenu kao da je na kaseti, premotavam je, puštam
usporeno, u pokušaju da prepoznam tačan trenutak u kom je naše drugarstvo skliznulo u
požudu - neuhvatljiv je, kao i trenutak u kom sunčevi zraci menjaju ugao, kad svetlost postaje
za nijansu mekša, kad svet, i da ne trepne, pređe iz leta u jesen.

„Zar ono nije tvoj cimer?” pitao je Vil.

„Jeste”, rekao sam. „Jeste.”

Tada me je Jozef video, mahnuo mi i slegnuo ramenima, kao da je sve to bio samo
slučaj, a ne sudbina. O, udarcem izravnajte okrugli svet, da blizu budemo uvek.

Razume se, od tada sam se klonio Jozefa. Te iste noći, podlegao sam Vivijeninom
upornom, tihom prisustvu, pozvao je u sobu - pošto je Jozef već negde šenlučio - i povatali
smo se na mom krevetu. Pritisla je usne uz moje i počela da ih sisa, pustio sam ruke da mi
lutaju po njenim rebrima i grudima, i pokušao da joj uvalim jezik u usta. Bila je to jedna
nevesela predigra: neprestano sam udarao kolenima u čelični ram kreveta, ona je - moja
mršava Ofelija - stalno propadala između zida i kreveta. Na kraju, uopšte nismo stigli do
penetracije, mada je bilo ozbiljnog, nervoznog petinga. Ima li potrebe da kažem da me je
ometalo Jozefovo odsutno prisustvo, činjenica da sam mogao da namirišem njegovu odeću,
kao i to što mi je, u pokušaju da promenim položaj iz kog pristupam vođenju ljubavi, noga
skliznula s kreveta, tako da sam zgazio na njegovu cipelu? Ipak, ono u čemu sam uživao bio
je razgovor koji je usledio nakon našeg nesrećnog poluodnosa, od kog smo odustali pod
izgovorom da je isuviše rano. Bili smo okrenuti jedno prema drugome, udisali smo isti
vazduh i šaputali o danima kad smo bili deca, kada su užici bili jednostavni i sveprisutni.
Rekla mi je, ruke nežno položene na mom kuku, da je kao dete bila toliko mala da je mogla
da se ljulja okačena o vrata kuhinjskog elementa, napred-nazad. Prisetio sam se kako me je
brat ljuljao između nogu, da bi me onda vinuo iznad glave i posadio na krkače. Nisam hteo da
tucam Vivijen, želeo sam samo da je zagrlim i pričam s njom. Čak i dok je pričala, zamišljao
sam Jozefa kako leži u svom krevetu, u gaćama, i odsutno se igra s dlačicama oko bradavica.
O, u samostan s tobom!

Tokom narednih dana sam dosta vremena provodio s Vivijen: nas dvoje smo, u
svakom smislu te reči, bili zajedno. Na predavanjima smo sedeli jedno do drugog - Jozef je
sedeo daleko iznad, iza mojih leđa, izvan domašaja mog pogleda. Pitali smo jedno drugo:
„Šta bi da radiš večeras?” i odgovarali: „Ne znam, šta bi ti da radiš?” Uvek smo radili isto:
išli u šetnju, svraćali u jermenski restoran, a onda se vraćali u njenu sobu - njena cimerka,
izvesna Dženifer iz Vinipega, kresala se negde s Vladekom - gde smo se malo mazili,
primičući se najsporije moguće penetraciji (Vivijen još uvek nije bila spremna, i dalje se
plašila bola, iako je rekla da nije nevina), da bismo zatim razmenjivali uspomene. Stigli smo
do kasnog puberteta, kada sam ja prešao na droge, a ona na biljke. Ponekad bi odlučila da
ostane u sobi i čita o ukrajinskoj istoriji, ili prevodi neku lošu ukrajinsku pesmu, a ja bih
otišao da igram tenis s Vilom. Lako me je pobeđivao, nudeći se da mi pokaže vežbe koje će
popraviti moj žalostan rad nogu. Ili bismo igrali dubl: Vil i ja protiv Majka i Bejzila. Vil je
insistirao na bacanju koske nakon svakog osvojenog poena, iako zasluga nikad nije bila moja.
Zatim bismo igrali poker u četvoro i uništavali paklenu votku. Vil je, izgleda, znao sve o
tekućoj sezoni bejzbola, tako da smo o tome vodili razgovore koji su odisali visokostručnim
znanjem, svesni činjenice da niko u toj jebenoj zemlji nije znao, niti je hteo da zna išta na tu
temu. Takođe, uživali su u razgovorima o ženama: želeli su da znaju sve o Vivijeninim
navikama u krevetu (nisam imao mnogo toga da im kažem), i čini se da su raspolagali
informacijama o Andrei (Majk je tvrdio da ona obožava da sisa neobrezane kite) i Dženifer iz
Vinipega (koja je plaćala Vladeku za svako kresanje), kao i o ocu Petrolu (koga su zatekli
kako drka u kupatilu). Bio sam zgađen, naravno, ali mi je, s druge strane, njihov kretenski
diskurs bio poznat i privlačan - osećao sam se kao da sam ponovo u letnjem kampu.

Vratio bih se u sobu, s osećanjem krivice, kao da sam izdao ne samo Vivijen, već i
Jozefa. Dešavalo se da još uvek bude budan kada ja pijan uđem u sobu, pa bismo malo
ćaskali. Pričao mi je o svojim kijevskim pustolovinama: u pošti mu je neki čovek šapatom
pričao o Staljinovom dobu, kada su ljudi umeli da nestanu, ali je u prodavnicama bilo
kobasica; probao je malo kvasa, i bio mu je toliko odvratan, da je bio srećan što sada svima
može da priča o tome; Andrea je kupila šapku oficira Crvene armije od nekog tipa koji je
prodavao i naočari za noćno osmatranje - razmišljao je da ih kupi sutradan. Smejali smo se,
bilo nam je prijatno, ali ja sam se osećao kao da smo raskinuli, kao da smo sada samo
prijatelji, pošto je požuda proterana s naših teritorija, iako joj, zapravo, nikad nije ni bio
dozvoljen ulazak.

Potpuno budan, buljio bih u kameru na plafonu i priželjkivao da se dočepam tih traka,
kako bih mogao da gledam Jozefa dok se budi ujutro, golih ramena i meke kože prošarane
naborima koje je ostavio čaršav, tim fosilima sna; ili da vidim kako se kreše s Andreom.
Sklopio bih oči i moj um bi odlutao, ruka bi mi prelazila preko njegovih grudi i niže, do
stomaka. Zaustavio bih se na granici donjeg veša i prisilio se da razmišljam o Vivijen -
morate razumeti da me nikada ranije nije privukao muškarac. To me je plašilo, i ponekad je
bilo teško razlučiti šta je strah, a šta uzbuđenje: oko mene je pulsirala tama, u saglasju s
mojim srcem.

S vremena na vreme osećao sam nagon da sve priznam Vivijen: da joj kažem da sam s
njom samo iz potrebe za nečim bezbednim i poznatim; da joj kažem da ne mogu da
prestanem - sam Bog zna da sam se trudio - da razmišljam o svom cimeru-strancu, čak ni dok
me je ona dodirivala i disala mi u lice. Ali, umesto ispovesti, držao sam joj predavanja o
svojoj tezi na temu homosocijalnih odnosa u Kralju Liru; o tome kako je propast Lirovog
društva bila izazvana opštom kastracijom; i o tome da je u trenutku u kome je nasamo s
Kordelijom, koja je na samrti, Lir prevazišao svoju muškost i preuzeo potpuno nov identitet.
Mleo sam i mleo, shvativši usput da skoro ništa ne shvatam. Za divno čudo, njoj se sve to
činilo interesantnim: klela se da joj je sve to nepoznato, predivno, jadno. Šta je stvarno rekla,
neću se setiti do narednog života.

Jozef, naravno, ništa nije posumnjao: veselo se šetao polugo, uveren da je distanca
koja se stvorila između nas posledica novih devojaka u našim životima. Uživeo sam se u
lažnu ulogu muške solidarnosti - teksta koji se, pretpostavljao sam, često može čuti u
kasarnama i rovovima noću, pred masturbiranje - dok smo jedan s drugim delili sitne
dragocenosti, đinđuve koje sijaju u očima muškaraca koji se lako daju uzbuditi: slikovit opis
Vivijeninih bradavica; šalu o Andreinim orgazmičkim kricima; standardne fantazije o seksu s
više žena u isto vreme, i tome slično.

Setio sam se vremena kad je moj otac dobio otkaz kao radnik obezbeđenja, pa je,
uglavnom pijan, provodio dosta vremena kod kuće i pričao nepovezane priče o vremenu koje
je proveo s Banderom, ili odvaljivao vrata kuhinjskih elemenata. Ipak, s vremena na vreme,
zapao bi u neko mračno raspoloženje i, izvaljen na sofi u mračnoj dnevnoj sobi - roletne su
bile spuštene - gledao talk show utišan do kraja. Bilo mi je šesnaestak godina, te sam
izbegavao da budem u njegovoj blizini koliko god sam mogao, ali on je u tim trenucima
izgledao tako bespomoćno i bolno, da sam prosto morao da mu se pridružim u gledanju
televizije u potpunoj tišini. Nikad nisam uspevao da iznađem dovoljno hrabrosti da započnem
razgovor s njim, mada on ionako ne bi hteo da razgovara. Mogli smo da čujemo Majku kako
korača kroz stan, mada je i ona bila utišana, poput televizora. Jednom prilikom, kada je u
emisiji gostovala neka prestarela porno-zvezda, moj otac je rekao, polako, kao da je neko
vreme razmišljao o tome, da negde ima neke porniće i da bismo mogli da ih pogledamo
zajedno. Utroba mi se okrenula - kunem se - toliko mi je ta ideja bila nezamisliva. Rekao
sam: „Ne, jesi lud, jebote?” i izleteo iz sobe. Ipak, uprkos mučnini koju i dalje osećam, čini se
da je to bila jedina prilika kada je moj otac hteo nešto da mi pruži, a ja sam to odbio. Ljudi su
umirali - crvi su ih jeli - ali ne zbog ljubavi.

Dani nakon Babinog Jara bili su dani mučenja. Mnogo vremena sam provodio s
ljudima koji su, sve u svemu, činili da se osećam jezivo usamljeno. Sve češće sam odlazio i
sam lutao ulicama Kijeva, prikupljajući nasumične čestice tuđih života: vezu usahlih
karanfila, koju je prodavala oronula baba; žena koja posrće pod teretom ogromnih torbi koje
nosi; gola lutka u prašinom okovanom izlogu prazne prodavnice; dečak koji ispred kioska s
kvasom čeka svog oca, ubledeo, sa zelenkastom slinom koja mu, preko usta, visi do brade;
štrokave rešetke na prozorima pošte, izjedene rđom; pepeljara prepuna opušaka, s
polumesecima od karmina na oker filterima, ispred poštanske službenice po imenu Oksana,
koja me je telefonski spojila s Čikagom.

Javila se moja majka. Čuo se odjek mog glasa, a nju je zbunjivalo kašnjenje, tako da
su se reči neprestano sudarale:

„Mama, kako...”

„Viktore, kako...”

„...si?”

„...si?”

„Dobro...”
 „Jesi li...”

„... sam mama.”

„...okej?”

„Kako...”

„Je li sve...”

„... je tata?”

„... okej?”

„Sve je...”

„Tata je...”

„... okej.”

„... okej.”

„Super.”

„Samo je...”

„Je li on...”

„...malo slab.”

„...okej?”

„Halo?”

„Okej?”

Bio je bolestan, toliko sam razumeo uprkos odjeku. Visok pritisak, rekla je mama.
Nije jeo, nije mogao da vari hranu, nije rekla zašto, a ja sam znao da je odbijao da ode kod
lekara, tvrdeći da se oseća dobro, što je trebalo da znači da on nije slabić. Ni ja nisam želeo
da se sve razjasni, želeo sam da se pretvaram da je sve to tako daleko od mene, da sve
odjekuje od te razdaljine, zato što nisam imao snage da se suočim s tim. Završio sam
razgovor rekavši majci da prenese moju ljubav ocu, što ne verujem da je bilo moguće. To je
bilo sredinom avgusta 1991.

Sišao sam niz stepenice, još uvek mamuran, blago zabrinut da ću iščašiti članak,
strovaliti se niz stepenice i slomiti vrat. Dok sam ponirao u hol, spazio sam Nataljku,
čistačicu koja je neretko ulazila u našu sobu i korila nas zbog nereda; Nataljka je sedela
utučeno i gledala televiziju, glave naslonjene na suzama natopljeno rame druge čistačice.
Stubaste noge ukrstila je na otečenim člancima. Ruke je držala u džepovima svoje nekada
plave jakne, kao da je očaj kliker u njenom džepu. Niko nikada nije gledao TV u holu, a
kamoli ovako rano - u toku je bio doručak. Sada je tamo bila gomila ljudi, čija lica su kroz
maglu bila prisutna tokom mog boravka u toj zgradi, lica na kojima su sada bile maske
panike i očaja.

Taj 21. avgust 1991. za mene će uvek imati Nataljkino tužno lice. Prišao sam masi s
leđa i pokušao da vidim šta se daje na televiziji, kao što, pretpostavljam, slučajni prolaznici
posmatraju mesto nesreće. Brežnjevljev klon dubokog glasa čitao je proglas, neudobno sedeći
na ogavnoj garnituri presvučenoj purpurnim somotom, dok mu je kravata podrhtavala na
stomaku. Bilo mi je potrebno par trenutaka da pobedim pospanost i pokušam da razumem o
čemu priča. Ljudi oko mene su se premeštali s noge na nogu, kao da zveckaju okovima.
Mrmljali su i uzdisali: neko je, koliko sam razumeo, preuzeo vlast, proglasio vanredno stanje,
zbog sveopšte anarhije i nereda.

„Gorbačov je pukao”, rekao je Vil, stvorivši se odjednom kraj mene. „Došlo je do

državnog udara.”

„Jebote!” rekao sam.

„Baš tako”, rekao je Vil.

Ovo ne bih smeo da izostavim: iznenada i protivno mojoj volji, osetio sam ogromnu
bliskost s Vilom - odjednom, on je bio neko kome sam mogao da verujem. Ipak, osetio sam
grčevitu potrebu da pronađem Jozefa i saopštim mu novosti, da izazovem čuđenje u
njegovom srcu, da ga uzbudim. Zato sam otrčao na sprat, ovog puta ne mareći za zglobove i
vrat, praćen odjekom Nataljkinog izmučenog jecaja. Uleteo sam u sobu bez kucanja, i
zatekao Jozefa nagog. Nisam mogao da ne primetim - a bio sam previše uzbuđen da bih
probao - finu liniju malja koja je od njegovog garavog međunožja vodila do pupka i kovrdže
koje su mu uokviravale bradavice.

„Desio se udar!” skoro da sam povikao.

„Šta?”

„Desio se udar!” povikao sam.

„Kakav udar?” Prilično me je nervirao, tako neznalački miran, dok su mu bokserice

klizile uz alabasterske butine.

„Udar, nasilno preuzimanje vlasti.”

„Preuzimanje od koga?”

„Znaš valjda, revolucija, jebote.” Šta nije bilo u redu s njim? Nije mogao da razume
najjednostavnije informacije, a kamoli da ublaži moje strahove. Šta sam ja, uopšte, tražio s
njim?

„Revolucija?” ponovio je Jozef, izvijenih obrva, dok se sunce razumevanja pomaljalo

iza mračnih planina zbunjenosti. „Gde je revolucija? Ko je organizuje?”

„Jebote, puč! Gorbačov je pukao.” To je bio moj poslednji pokušaj. Grudi su mu bile
ćosave, a pupak mu je imao sopstveni satelit - mladež u obliku miša.

„Puč”, konačno je razumeo. „Možda će nas uhapsiti.”

E, sad, moram da priznam da meni to nije palo na pamet zašto bi iko hteo mene da
hapsi?

„Nije dobro, nije dobro”, rekao je.

Morao sam da nađem Vila, te sam ostavio Jozefa da uživa u svojoj lažnoj mudrosti i
mrmlja nešto na svom čudnom jeziku i stuštio se niz stepenice. Dole, u holu, nije bilo nikog
osim Nataljke, koja je još uvek sedela na istom mestu, ovog puta bez ramena za plakanje,
ruku spuštenih u krilo, poput mrtvih, bezdlakih, nadutih hrčaka - njeno maleno, okruglo telo
bilo je umorno od velikog sveta. Gledala je hor Crvene armije, zgodne mladiće obdarene
snažnim, četvrtastim vilicama, koji su gromoglasno pevali neku pobedničku pesmu.

Otrčao sam do kantine, gde sam naišao na red optimista koji su došli po repete, s
neuništivim Vladekom na čelu, kao da se ništa ne dešava, ali Vil nije bio tamo. Požurio sam
do njegove sobe, preskačući po nekoliko stepenika, bez daha, i tamo sam ga zatekao uha
priljubljenog uz tranzistor.

„Kakve su vesti?” pitao sam ga, teško i ubrzano dišući, što mora da je ukazivalo na
uspaničenost.

„Ne mogu da uhvatim nikakve vesti”, rekao je Vil. „Pokušavam da nađem Glas
Amerike.”

Nikada pre nisam bio u Vilovoj sobi - odeća mu je bila uredno poređana u orman, a
nekoliko valjkastih kutija punih fluorescentnozelenih teniskih loptica bilo je raspoređeno po
sobi, poput malih kula osmatračnica. Na nahtkasni je držao porodičnu fotografiju: bilo ih je
petoro, Vil u sredini, po jedna sestra s obe strane, Mama i Tata iza njih. Bili su prefinjeno
lepi, plavi i zračili predgrađem. Svi su međusobno ličili, kao da se radi o varijaciji jedne
osobe - porodica koja se razmnožava fisijom, ne jebanjem.

„Šta ćemo da radimo, Vil?”

„Pa, nas ne mogu da uhapse. Čak i da nas uhapse, razmeniće nas. Naši nikoga ne
ostavljaju za sobom.”

„To mi nikad nije palo na pamet.”

„Mislim, ako američka ambasada zna da smo ovde, poslaće nekog da nas pokupi.
Možda pošalju čitav odred marinaca, ili takvo nešto. Mi uvek vodimo računa o svojima, zar
ne?”

„Znaju li oni da smo mi ovde?” Zamislio sam robusne marince kako, u čoporu, uleću
u zgradu, dok narednik urla: „Teraj! Teraj!”, i raznose svakog ko je toliko glup da im se nađe
na putu, puze uza zidove, razmenjuju misteriozne znakove prstima, s patriotskom bojom
razmazanom po licima koja deluju poznato i ulivaju poverenje.

„Nemam pojma”, rekao je Vil. „Nadam se da znaju. Hoću da idem kući.”

„Ali, šta ćemo da radimo dok ne budu došli?”

„Bićemo na oprezu. Spakuj se, za slučaj da moramo odmah da krenemo. Razgovaraću

s ostalima. Trebalo bi da održimo sastanak.”

Otrčao sam natrag u svoju sobu, ali Jozef nije bio tamo. Svo to trčanje: možda uopšte
nisam trčao, ali sada, kada se svega toga sećam, sve mi deluje ubrzano, čuje se isprekidano
disanje, sve odiše hitnošću. Bio sam umoran, trčanje mi je (ako ga je uopšte bilo) delovalo
besmisleno. Krevet me je mamio, odlučio sam da se malo opružim i navučem ćebe preko
glave. Moram nešto da vam priznam: kad god je budućnost neizvesna, kada u materici
vremena mnogo događaja čeka da izađe na ovaj svet, ja odremam. Spustim roletne, zavučem
se pod ćebe i pokrijem glavu, i trudim se da zamislim neko bezbedno, toplo mesto - savet
mog terapeuta. Najčešće zamišljam svoj šator. Na kampovanju smo u Viskonsinu, negde u
blizini nekog svetlucavog jezera. Zidovi šatora blago podrhtavaju. Čuju se cvrčci na mirisnim
borovima, majka pevuši neku irsku pesmu. Senke borovih grana igraju iznad moje glave,
mogu da čujem praćakanje ribe koju moj otac izvlači iz jezera.
 Probudila me je hladna ruka na mom čelu i, pre nego što sam uspeo da vidim njeno
lice zatamnjeno i ovenčano oreolom kontralihta, prepoznao sam njen miris: sladak znoj i
kokos.

„Spavaš?”

„Šta misliš?”

„Čuo si?”

„Aha.”

„Kako možeš da spavaš?”

„Kako ti možeš da ne spavaš?”

„Mogu da legnem pored tebe?”

„Hajde.”

Vivijen je izula sandale, izvadila ukosnice i bešumno legla kraj mene. Na sebi je imala
cvetnu haljinu, koja joj se zadigla do butina, tako da sam mogao da ih osetim priljubljene uz
moje. Poljubila me je u vrat, a ja sam joj zadenuo kosu iza uha. Stavila mi je ruku na stomak,
a zatim je krenula da je spušta ka mom vešu.

Zanemarite detalje: bilo je penetracije, bilo je bola, i da, bila je devica; bilo je osećaja
krivice, izbegavali smo da se pogledamo u oči, ali, opet, bilo je i dodira koji su podsećali na
uobičajenu postkoitalnu bliskost; bilo je onog ljupkog preplitanja udova. Naravno, bilo je i
osećaja stida nad čitavim nizom telesnih nesavršenosti: usamljenom crvenom bubuljicom
koja je preživala na mojim grudima; njenim asimetričnim, zrikavim grudima; mojim dlakama
iz nosa; garavim, paperjastim dlačicama na ivici njenih jagodica. Šaptali smo jedno drugom
prazne reči, ne bih ih baš nazvao lažima, ali ni istinom, dok se moje telo grčilo i napinjalo od
potrebe da se oslobodi njenog zagrljaja. Zamišljao sam da čitav taj nesretni sled događaja
opisujem Vilu, Majku i Bejzilu, salve smeha s kojim bih morao da se suočim, sve vreme
svestan da nikad to ne bih mogao da uradim. Osim toga, neprestano sam bio u panici da će se
pojaviti Jozef, pokušavao sam da smislim šta bih mu rekao kao odgovor na njegov optužujuć,
začuđen pogled, i jedino čega sam se setio bilo je - krajnje besmisleno - „Mi smo samo
prijatelji.” Neka mi je Bog u pomoć. Mnogo je lakše bilo prepustiti se snu nego iščekivati
Jozefa, i ja sam mu se prepustio, ponovo.
 Onda su se vrata naše sobe strovalila uz strahovit tresak i gomila kagebeovaca
obojenih lica je uletela unutra, isterala nas iz kreveta i bacila na patos. Jedan od njih je
nagazio na moj vrat, pritiskajući ga nemilosrdno čizmom. Bol je bio jeziv, vrat mi se grčio,
ali ja sam uživao, a kada su nas vezali lisicama jednog za drugog, Jozefa i mene, shvatio sam
da ne bih imao ništa protiv da ponovo osetim taj bol. Gurnuli su nas niz stepenice, i ja sam
iščašio članak, ali me je Jozef zgrabio da ne padnem i polomim vrat. Zatim su nas kundacima
naterali da uđemo u maricu. Unutra je bilo toliko mračno, da ništa nisam mogao da vidim.
Nisam znao da li zbog toga što smo na očima imali poveze, ili zbog toga što je bio toliki
mrak, tek, nisam mogao da vidim Jozefovo lice, iako je moj dah milovao njegov. Mogao sam
da osetim njegov krvavi zglob kako se koprca na drugom kraju lisica koje su nas vezivale.
Onda smo pobegli iz marice, kada su se zaustavili da pohapse još neke ljude - prepoznao sam
Majka i Vivijen, i pitao sam se gde je Vil - Jozef je glavom odgurnuo jednog od stražara i
samo smo nastavili da bežimo. Čuli smo povike i pucnjavu i galopiranje čizama, ali tama nas
je skrivala. Išao sam za Jozefom, trčali smo i trčali, ali je meni izgledalo kao da jedrim po
površini mirnog jezera. Prosto sam se prepustio, jezdio sam po vodi, a onda smo se sakrili u
šumama Ukrajine. Iskopali smo rupu u zemlji i probudili se ukočeni od hladnoće. Zubima
smo otkinuli glave kokoškama i pili krv iz njihovih šija. Uskočili smo na voz, gde je Jozef
zadavio policajca, dok se moja lisicom vezana ruka tresla poput zvečke ispred njegovih
ukrštenih očiju. Prešli smo jednu granicu, a zatim i druge, na nekima od njih bilo je
bodljikave žice, kula osmatračnica i snajperista, koji su nam mahali i propuštali nas da
prođemo, ne bi li nam pucali u leđa. Pucali su i osetio sam njihove metke kako prolaze kroz
mene. Onda smo zaspali na podu vagona, poput beskućnika, sami, ali, dok smo spavali,
vagon se ispunio nameštajem i ljudima koji su sedeli na sofama i foteljama, i Jozef i ja smo
sedeli jedan do drugog, i kukovi su nam bili vezani lisicama, i na mestu gde su lisice
prodirale u moje telo bila je rupa, i iz mene je curila žuč, prosto je lila iz mene.

Vil je bio taj koji nam je, zapravo, upao u sobu. Ponovo je bilo jutro, spavali smo
leđima okrenuti jedno drugom, tako da je Vivijen u punoj nagoti bila okrenuta ka vratima.

„Isuse”, rekao je Vil, te se Vivijen pokrila. Jozefa i dalje nije bilo u sobi. Vil je mahao
reketom, kao nekim mačem. Nadneo se nad nas - mogli smo da vidimo svoje iskrivljene male
glave u njegovim naočarima - i rekao: „Sastanak. U mojoj sobi. Za petnaest minuta.”

Možda sam i ovakav i onakav, ali, kada mi se kaže da treba da dođem na sastanak, ja
ustanem i odem na sastanak.

„Moram u sobu”, rekla je Vivijen, bleda i očigledno gladna šargarepe ili takvog
nečeg.

„Okej.”

Sastanak, ali, sastanak: Vivijen i ja, jedno do drugog na Vilovom krevetu. Majk i
Bejzil na drugom krevetu, a Vil između nas - dok nam se čitava njegova porodica
blagonaklono osmehuje. Andrea nije bila tamo, verovatno se meškoljila u svom krevetu, u
kom je bio i Jozef. Vil nam je rekao ono što je znao: desio se državni udar; Gorbačov je na
Krimu, u kućnom pritvoru; vlast su preuzeli tvrdokorni komunisti i generali; hapse koga
stignu, ljudi nestaju preko noći; ulične borbe u Lenjingradu, tenkovi na ulicama, krvoproliće;
veliki vojni kontingenti kreću se iz zapadne Ukrajine i Belorusije ka Kijevu. Na telefon u
Igorovoj kancelariji pozvao ga je otac, koji je iz nekog razloga bio u Minhenu. Rekao mu je
da je kod kuće sve u redu, na šta su svi, mada me možda sećanje vara, glasno odahnuli.

„Moramo da palimo odavde”, rekao je Bejzil.

„Moramo da sačekamo”, rekao je Vil, „dok ne vidimo šta će se dešavati. Mislim da

smo ovde bezbedni.”

Naredio nam je da ne napuštamo školu i da ga uvek obaveštavamo o tome gde se

tačno nalazimo. Tokom čitavog nastupa izgledao je zabrinuto i neprestano je podizao naočari,
pazeći da nas sve jednako dugo gleda u oči. Naložio je Vivijen da obavesti Andreu o sastanku
i odlukama koje smo doneli, a Majku i Bejzilu je rekao da ima nešto da im kaže posle
sastanka - izgleda da sam bio izostavljen iz priče, mada nisam bio siguran o čemu se u priči
radilo.

Jozef se bio vratio u našu sobu; očigledno raspoložen, ležao je na krevetu. Nije mogao
da sakrije smešak, ruka mu je lutala ispod majice, kao da ide tragom poljubaca.

„Izgleda da si se lepo proveo noćas”, rekao sam.

„Ljubav je predivna stvar”, rekao je svojim tvrdim naglaskom.

„Jeste, stvarno”, rekao sam, na trenutak razmišljajući da li da mu saopštim šta ima

novo s mojom predivnom stvari.

„Demonstriraju na Kreščateku”, rekao je. „Mnogo ljudi, celu noć. Policija je svuda.
Idem sad tamo, ponovo. Hoćeš sa mnom?”
 „Ne znam. Moram da pitam Vila.”

„Zašto?”

„Pa, zato što smo malopre imali sastanak.”

„Kakav sastanak?”

„Sastanak, razumeš. Organizovali smo se. Moramo da znamo gde se svako od nas
nalazi, u slučaju da bude frka.”

Prebacio je desnu nogu preko levog kolena, tako da je stopalo okrenuo ka meni, a
onda je nastavio da čapka žuljeve i ljušti mrtvu kožu, sloj po sloj - njegovi prsti na nogama,
nalik na petoricu retardirane braće, nemo su posmatrali svaki njegov potez.

„Kao dete si. Moraš roditeljima da kažeš gde si.”

„Nije to, čoveče. To je stvar zdravog razuma.”

„Ako ne kažeš roditeljima, bićeš nevaljao. Nevaljalče”, rekao je, guleći petu.

„Lupaš”, narogušio sam se. „Ne moram ja tebi da se pravdam, znaš.”

„Znam. Idem ja sad.”

„Šta ti zamišljaš, ko si?” rekao sam i bacio jedan jastuk preko drugog na mom
krevetu.

„Idem”, rekao je Jozef. „Nećeš sa mnom?”

Pošao sam za njim. Hodali smo: dugo smo pešačili, uglavnom pustim ulicama,
ukoliko se ne računa pokoji slučajni prolaznik koji nam je slao zavereničke poglede, ili jedan
zloduhi kamion pun vojnika, koji je protutnjao pored nas, pod krošnjama stabala koje su se
dodirivale visoko iznad ulice. Nismo mnogo pričali; čulo se cvrkutanje ptica i šuštanje lišća
nad našim glavama; asfalt je bio topao, a svetlo meko, prigušeno vlagom u vazduhu i senkom
koju su bacala stabla; bližila se jesen. Prolazili smo pokraj otvorenih prozora iza kojih je
dopirao miris kuvanog testa; pokraj podrumskih ulaza iza kojih se osećao vlažan miris
ugljene prašine; pokraj lelujavih čipkanih zavesa, iza kojih se na trenutak dala razaznati senka
lica jedne starice. Ulicu je prelazila mačka, spuštenog stomaka i pognute glave, a onda se
zaustavila na sred puta i pogledala nas, uvređeno i zapanjeno. Sunce je svetlucalo s vrhova
krošnji svaki put kada bi povetarac malo razmakao lišće. A onda smo zašli za ugao i našli se
na Kreščateku: tamnosmeđi muškarci džinovskih dimenzija nadvijali su se nad golim
betonskim stepeništem, previše veliki da bi bili ljudska bića, pogleda uperenih ka horizontu
iznad krovova, daleko od nas. U dnu stepeništa okupila se masa ljudi, dok je govornik na
platformi iznad gomile urlikao u neispravni mikrofon reči koje nisam mogao da razumem.
Videli smo red policajaca malo ispod stopala metalnih divova, na vrhu stepenica, nalik na
svečani hor, s rukama iza leđa. Drugi red policajaca, iza govornika, stajao je u senci drveća.
Priključili smo se masi - pratio sam Jozefa, koji je išao ka govorniku - i stajali tamo, bez ideje
šta bi trebalo da radimo, osim da aplaudiramo kad i svi drugi. Brka koji je stajao pored mene,
s neposlušnom loknom koja mu se uplela u obrve, govorio je - nikom konkretno - o tome
kako je policija uletela među demonstrante i krenula da ih bije. Nisam mogao da verujem -
bio je to Kralj ponoći, glavom i bradom; čak i da nisam upamtio njegov lik, prepoznao sam
Antarktiku. Ne znam da li je i on mene prepoznao, ali je pokazivao na kamione parkirane iza
tamnih policajaca, dublje u senci.

„Hajdemo još napred. Hoću da ga čujem”, rekao je Jozef i krenuo da se približava

govorniku.

„Mislim da to nije dobra ideja”, rekao sam, ali se Jozef već probijao kroz svetinu, te
sam krenuo za njim. Stigli smo skoro do same bine, od koje nas je delilo tek nekoliko krupnih
ljudi iz obezbeđenja, okrenutih ka govorniku. On je, sa suzama u očima, čvrsto stezao
nekoliko crno-belih fotografija. Urlao je nešto o genocidu i Rusima i kugi, podižući svaku
fotografiju visoko: pustoš koja se mogla prepoznati kao Černobilj; iskrivljene grane s
deformisanim, čudovišnim lišćem; dvoglavi miš, sa samo dva oka i dve njuške okrenute
svaka na svoju stranu.

Um mi je bio savršeno bistar, svestan svega što se dešavalo oko mene: krčanja i
zujanja tranzistora; naslaga sala na maljavom vratu čoveka ispred mene; mirisa Jozefove
kože, koji je podsećao na limun; policijskih pendreka od fokine kože, bez sumnje
okrvavljenih toliko puta; prugastih majica tipova iz KGB, koji su izašli iz svojih kamiona i
pušili, pomno nas posmatrajući; žamora među policajcima, njihovog sporog približavanja;
gomile koja se sabijala i gužvala dok se policajci nisu zaustavili; žene visoko na prozora
jedne od zgrada, koja se nagnula i mirno pušila, posmatrajući čitavu bulumentu prilično
nezainteresovano.
 Jozef je nežno spustio ruku na moje rame i šapnuo mi, do dirajući usnama moju ušnu
školjku: „Kad policija krene u napad, moramo da bežimo, a, ako se izgubimo, treba da trčimo
na onu stranu” - pokazao je na crveni kiosk s kvasom - „i da se nađemo tamo.”

„Važi”, rekao sam, mada nisam stvarno hteo da odem odatle, pošto sam znao da nam
se danas ništa ne može desiti, da ćemo zajedno umaći čak i ako nas budu uhapsili, da je to
bilo venčanje naših duša; preplavio me je euforični spokoj. Nisam želeo da se pomaknem,
uživao sam u Jozefovom dlanu na mom ramenu - i sada mogu da osetim njegovu težinu,
njegov dah mi još uvek struji niz vrat. Ništa me nije čekalo posle tog trenutka. Znao sam da
treba da se potrudim da živim u njemu koliko god dugo mogu. Nisam imao šta da izgubim, a
mogao sam sve da dobijem time što ću u njemu biti prisutan što je više moguće.

Zato sam se okrenuo ka njemu, obema rukama mu obgrlio lice i prislonio usne uz
njegove, dok se vazduh iz njegovih nozdrva sudarao s mojim obrazima. Ljudima koji su
stajali oko nas to je moglo da izgleda kao tipično slovenski izliv bratskih osećanja, ali Jozef
je znao o čemu se radi, pošto sam jezikom krenuo u njegova usta. Otvorio je usta, pustio moj
jezik unutra, i tu ga i zadržao. Zatim me je poljubio u vrat, nežno ugrizao za rame i gurnuo
ruku pod moju majicu. Uhvatio sam ga za ramena i privukao bliže sebi. Ljubili smo se čitavu
večnost, nismo mogli da se razdvojimo.

Ptica udara u prozor moje kancelarije, od čega se trgnem - srce mi frenetično galopira.
Ptica - ošamućeni vrabac - leži na leđima na simsu i sićušnim kandžama poseže za
ništavilom. Pohranio sam taj poljubac u kriogeničku komoru svoje duše, ne bih li ga sačuvao
za budućnost, čiji izgledi su iz dana u dan sve bleđi, i ponekad ga izvadim odatle, u iskušenju
da ga otkravim. Iza vrata dopiru zvuci studenata koji čekaju na konsultacije: nekoliko
devojaka s feminističkim tumačenjima Sna letnje noći; šarmantni mladić koji želi da piše o
Hamletu i Kurtu Kobejnu. Oko mene su gomile učenih knjiga, od kojih sam neke histerično
prelistao tokom ovih nekoliko godina, u potrazi za nekom mudrošću, ili makar nekom
referencom na moje objavljene radove. Jozefa Proneka sam voleo zato što sam verovao da je
on jednostavna verzija mene samog, osoba kakva bih ja bio da sam nekako znao da živim
život, da sam znao da se prilagodim svetu. Danas sam nešto baljezgao tokom čitavog
predavanja o Liru, podstičući svoje studente da razmišljaju o tome na koje je sve načine
Lirova moć bila poništavana, i o tome šta je to njemu značilo kao muškarcu. Sve to je, po
običaju, bilo besmisleno - svi su imali nešto da kažu, svi su imali nedozrele stavove
zasnovane na tome kako oni vide ovo ili ono - a ja sam samo hteo da im pročitam deo u kome
Lir i Kordelija odlaze u zatvor, kada Lir kaže: „Hajd’mo u tamnicu”, pa priča Kordeliji o
svemu što mogu zajedno da rade u zatvoru: živeće, i moliće se, i pevaće, i pričaće drevne
priče, i smejaće se pozlaćenim leptirima, i slušaće bedne bitange koje će im prenositi vesti s
dvora, i razgovaraće s njima - ko pobeđuje, ko gubi, ko ide gore, ko dole, ko na sebe
preuzima misterije sveta, ko se pretvara da je božiji špijun na zemlji. Nakon toga Kordelija ne
progovara, ni reč ne kaže, odvode ih u zatvor i ubijaju je, Lir umire. Želeo sam to da im
pročitam, i da onda sedimo u tišini, da ih podstaknem da zamisle sve ono što je Kordelija
mogla da kaže, da razmislim o svemu što sam ja mogao da kažem i da pustim jednostavnu
tugu da mi priđe i ostane sa mnom zauvek, kao prijatelj iz detinjstva.

Stajali smo tamo, njegova ruka na mom vratu, i slušali emocijama nabijene reči o
veličini tog trenutka, o sjajnoj budućnosti koja čeka iza tamnih oblaka koji pokrivaju
horizont. Narod je pozdravljao govornike povicima i aplauzima, i pevao pesme o slobodi.
Policajci su stajali mirno, ljudi iz KGB su stajali mirno, divovi su stajali mirno, nikad nisam
poljubio Jozefa. Pretvarao sam se da pažljivo slušam govornike dok sam u sebi iz trenutka u
trenutak pokušavao da prelomim odluku o tome kako ću se okrenuti ka njemu, zgrabiti ga za
lice i pritisnuti usne na njegove, sve vreme omamljujuće svestan činjenice da je sve to
nemoguće. Jozef je stajao kraj mene, nesvestan moje želje, neoprljen vatrama mog pakla.
Stomak mi se prevrtao, čelične stege su mi pritiskale slepoočnice, sinusi su mi pulsirali.
Možda je nešto rekao, možda sam mu i odgovorio. Možda me je dotakao nekoliko puta,
možda sam zadrhtao. Ali nisam ga gledao, nisam ga dodirnuo, i sve je trajalo godinama.
Konačno, vratili smo se u partijski dom. Jozef je otišao da pronađe Andreu. Ja sam se vratio u
sobu i zaspao.

Kada sam se probudio, Vivijen je bila sklupčana kraj mene, s licem na dlanu. Na
trenutak sam pomislio da sam sve sanjao: puč, ne-poljubac, ceo svoj život. Vivijen me je
pomilovala po obrazu i rekla mi da je Ukrajina sada nezavisna. Rekao sam joj da ide odatle,
da ne želim više da je vidim, da nije ona kriva, da sam kriv ja. „Zašto? Zašto?” jecala je.
Sećanje na njena pognuta leđa i izvijeni vrat na vratima moje sobe često me tera da razmislim
o sopstvenoj surovosti, posle čega me na trenutak obuzme strahovita tuga. Ali onda izvadim
maramicu i obrišem svoj moralni nos.

U danima koji su usledili nakon dolaska slobode iz kreveta sam ustajao samo da bih
zvao kuću. Histerična rulja od skora nezavisnih Ukrajinaca i dalje se valjala ulicama s plavo-
žutim zastavama. Razgovarao sam s ocem, koji je iscrpljenim, hrapavim glasom uzvikivao:
„Šče ne umrela Ukraina!” Ukrajina nije umrla! Ali on samo što nije umro, otvoreno mi je
saopštila majka, preumorna da bi lagala. Rak ga je potpuno izjeo iznutra, rekla mi je - bilo je
to pitanje dana.

Jozefa sam zatekao u Andreinoj sobi kako igra šah s njom. Andreine stvari: gaćice i
majice i brusevi i zgužvane maramice ležale su posvuda, kao da je u sobi eksplodirala ručna
bomba. Bio sam brz i ganutljiv. Rekao sam Jozefu da sam upravo saznao da mi otac umire od
kasno otkrivenog raka. Zagrlio me je, njegov dah mi je klizio niz vrat. I Andrea me je zagrlila
i poljubila u obraz svojim toplim i iskrenim usnama. Tada sam verovao da ću pokušati da
stupim u kontakt s njom u Čikagu, ali nikada nisam. Više je nikada nisam video, više nikada
nisam video Jozefa. Mada, dešavalo se da ugledam nekog prolaznika ili stranca koji je surovo
nosio njegov prelepi lik, a nekoliko puta sam ga prepoznao među statistima u lošim
holivudskim filmovima. Jednom sam video njegovo lice na televiziji u gomili Grinpisovih
demonstranata koji su skandirali gluposti ispred neke nuklearke. Sada sam se već privikao na
te fantazije, kao što se neki ljudi naviknu na glasove mrtvih.

Spakovao sam se, pozdravio se s Vilom - pošle su mu prave suze kada mi je rekao:
„Siguran sam da će sve biti u redu s tvojim starim.” Vozom sam otišao u Varšavu, odakle sam
uzeo avion za Čikago, preko Frankfurta, sve vreme ošamućen i utrnuo od bola, razgaljen
samo košmarima punim kajanja. Sahrana je bila na dan mog putovanja - preminuo je dok sam
na frankfurtskom aerodromu u djuti-fri šopu kupovao par flaša skupe švedske votke,
predvidevši da će biti dobrodošle na bdenju. Pravo s aerodroma otišao sam u pogrebni zavod
Muzika i seo u prvi red, kraj svoje majke, koja je, odevena u duboku crninu, jecala i drhtala,
dok je moj otac ležao u otvorenom kovčegu, a njegovi ratni drugovi - starci u sivosmeđim, iz
dana u dan sve većim, odelima oko kojih se širio smrad problematične prostate - pridržavali
ukrajinske zastave i držali govore o njegovoj odanosti i darežljivosti, o njegovoj ljubavi
prema Ukrajini, o poslednjim trenucima njegovog života koji su mu doneli zadovoljstvo da
vidi svoju domovinu ponovo slobodnu. Gospodin Bek je jecao dok je čitao pesmu Tarasa
Ševčenka u kojoj su se naša žitna polja prostirala do beskraja. Onda su svi zapevali „Šče ne
umrela Ukraina” pogleda uprtih na gore, kao da je sloboda krila svoje unakaženo lice iza
protivpožarnih uređaja i prigušenih svetala na plafonu. Konačno, majka i ja smo ustali i prišli
da poslednji put poljubimo mog oca, pre nego što zauvek zatvore sanduk. Lice mu je bilo
balsamovano i otvrdlo, kapci kruti poput zatvarača za flaše. Dok sam se naginjao nad njim,
video sam vrhove posečenih dlačica koje su mu virile iz mračnih nozdrva, nepomične, bez
daha od kog bi podrhtavale. Nežno sam poljubio oca: usne su mu bile hladne i čvrste. Sada
znam kada si mrtav, a kada živ.
 4.

Preveo Jozef Pronek

Sarajevo, decembar 1995.

 Dragi Jozefe!

Evo, da ti napišem jedno pismo. Možda si mislio da sam mrtav, ali nisam. Ovdje je
loše, ali nam je drago da je rat gotov. Kako si ti? Kako je u Americi? Kada se vraćaš?

Pomalo sam tužan. Juče sam se sjetio onoga kad sam blizu Koševa vidio konja i sad
samo na to mislim. Ne znam, moram ti reći neke stvari. Taj konj je išao cestom, slobodan, a
pet minuta ranije su granatirali, prašina i komadići stakla svuda. Ja sam čuvao bolnicu, a
konj je stajao ispred velikog prozora koji se nije slomio i ogledao se, kao u ogledalu.
Okrenuo se na jednu stranu, a onda na drugu, mislio je, Vidi, kako sam lijep. Okretao se i
sviđao se sam sebi. Onda je udarila granata, i prozor je prsnuo, a konj je pobjegao. Bio je
prelijep, velikih očiju, divne glave, bijel i visok, s crnim repom. Pobjegao je poput onih konja
u američkim filmovima.

Ja pušku u ovom ratu nisam uzeo. Radio sam u bolnici, pomagao sam ljudima na
samrti. Par puta sam otišao na liniju, i tamo su mi davali pušku, ali nikad nisam opalio iz
nje. Čekao sam u mraku, gledaš u mrak i znaš da su tamo četnici i da možda oni tebe
gledaju. Jednom sam bio s jednim jaranom, Jasminom (ti ga ne znaš), pričamo nas dvojica i
ja vidim crvenu tačku na njegovom čelu i sekund kasnije glava mu eksplodira kao šipak. Taj
sekund kad sam to vidio, a ništa nisam mogao da kažem, jer smrt je jako brza, taj sekund je
najgori sekund u mom životu. Bio sam i na Žuči. Ne znam znaš li gdje je Žuč, ali tamo je
mnogo ljudi pobijeno. Vidio sam mnogo grozota. Teško mi je spavati. Vidio sam grozote i s
naše strane. Jednom sam pričao s jednim čovjekom koji je bio naš snajperista, a položaj mu
je bio na Bristolu. Svakog dana je gledao kako se neki vojnik nalazi sa svojom ženom. Ona je
dolazila s posla, on bi dolazio sa svog položaja, pa bi se ljubili i držali za ruke. Onda bi ona
odlazila kući, a on natrag na svoj položaj. Snajperista kaže da misli kako je to lijepo, znaš, ta
ljubav, i da ih posmatra svakog dana. Žena je bila lijepa. Ali jednog dana dođe ona i stoji
malo podalje, a on vidi da vojnik stoji na uobičajenom mjestu, i onda mu ona rukom pokaže
da dođe do nje; on kaže da neće, pa ga ona ponovo pozove i onda joj on priđe. I snajperista
ga ubije. Kaže, ako će mu žena govoriti šta da radi, ne treba da živi, pa ga je ubio. A znaš šta
je najgore, meni je to bilo smješno, smijali smo se ko ludi. I jesmo bili pomalo ludi tada,
četnici su nas ubijali sve vrijeme. Ništa nisi vidio dok ne vidiš kako granatiraju red za vodu.
Ljudi moraju da čekaju jer je to jedina voda koju imaju, a znaju da četnici gledaju, a onda te
rokne granata i svuda vidiš mozak, utrobu i kičmu, djeca, žene, svi mrtvi, mali komadići
mesa.

Ali, zanio sam se. Vidiš da ni sam ne znam o čemu bih pričao. Rat mi je sve. Volio bih
da pričam o nečemu drugom, ali nisam išao u kino, nije bilo muzike, knjiga. Ne jednu knjigu
sam, pročitao, jednu iz djetinjstva: Junaci Pavlove ulice. Znaš tu knjigu, o dječacima koji
izgrade tvrđavu pa se bore protiv drugih dječaka. Ponio sam tu knjigu sa sobom kad sam
išao na Treskavicu. Ti nisi bio na Treskavici. Mi smo odrasli u Sarajevu, djeca asfalta. Ne
možeš da zamisliš kakva je Treskavica. Ta planina je toliko divlja, nema ničega: samo stijene
i litice i kanjoni i pećine, tri miliona godina stare. Ljudska noga nije tamo kročila tri stotine
godina. Posljednja bitka u ratu bila je na Treskavici, ne znam znaš li to. Hadžije su bile u
Dejtonu, razgovarali su kao jarani, a mi smo morali da se borimo za tu pustoš. Znaš li šta
sam ja radio? Morao sam da nosim ranjene i mrtve. Nas šestorica, morali smo da nosimo
jedno nosilo, na smjenu, s jednim ranjenikom. Bilo je ranjenika koji su ostali bez nogu, samo
su krvarili, davali su im morfij. Ali mi smo morali da ga nosimo šest sati preko stijenja, niz
litice i kroz kanjone, pali bismo u bezdan da smo se okliznuli. Nakon dva sata morfij više ne
djeluje, bol mu se vrati, pa se bacaka kao prase i udara nas u glavu, kao da smo mi krivi za
to što njega boli. Poneki nam je i umro, i to nam je odgovaralo, pošto nismo morali da
žurimo. Sjednemo i zapalimo, neko je uvijek imao neki alkohol. Bilo je i da ranjenik ima
druga ili brata koji ide za nama i viče, Ako umre ubiću vas, i tjera nas da trčimo, pa moramo
trčati niz padinu koja je toliko strma i visoka da nam se vrtjelo u glavi. Trčali smo i po šest
sati, mislili smo da ćemo umrijeti. Treskavica ti je daleko od svega. Znalo se desiti i da
trčimo šest sati i stignemo da ga donesemo u bonicu, a on je umro pet minuta pošto smo
krenuli, samo što mi to nismo znali. Ludilo. Vidio sam konja koji se ubio na Treskavici. Nosili
smo jednog koji je morao da drži stomak rukama da mu ne bi ispao. Sve vrijeme je vrištao,
morali smo da trčimo. Stigli smo do jedne čete koja je imala logor na ivici litice - pogledaš
dolje i vidiš samo veliku duboku rupu u zemlji. Čovjek je na kraju umro, pa smo stali da
popijemo malo vode i sjednemo, ne može se disat. Toliko je visoko da nema zraka. Vidimo
njihovog konja, koji im je nosio municiju, jako mršav i gladan i tužan. Konj polako priđe
ivici, mi pomislili da je našao travu. Neki vojnici viknu, Vrati se ovamo! Ali on polako ide
dalje i stane na ivici. Gledamo na tri metra od nas. On se okrene, pogleda nas pravo u oči,
kao čovjek, velikim vlažnim očima, i onda samo skoči - hop! Samo skoči i mi čujemo daleki
odjek njegovog tjela kako udara u stijenje. Nikada nisam vidio ništa tužnije.
 Izvini što ovoliko pričam. Mi u Sarajevu nemamo s kim pričati, samo jedni s drugima,
niko neće da sluša ove priče. Ne mogu više pričati. Ti sad pričaj. Čekam tvoje pismo. Moraš
mi pisati. Pošalji mi neku knjigu, umijem malo čitati na engleskom, možda neki detektivski
roman, ili možda nešto o djeci. Vidiš da sam malo lud. Piši mi.

Tvoj

Mirza

P. S. Sretna Nova Godina!

 5.

Dubok san

Čikago, 1. septembar - 15. oktobar 1995.

 Zadremali čuvar, koji samo što nije skliznuo sa stolice, držao je ruku na revolveru o
pojasu. Pronek je prošao kraj njega, otvorio rešetkasta vrata i ušao u lift. U liftu se osećalo
odsustvo ženske osobe: mirisalo je na voće, žensku put i zgusnut vazduh. Pronek je zamislio
ženu koja je za sobom mogla da ostavi takav miris, i vredelo je zadržati pogled na njoj. Bila
je visoka, dugih udova i jaka; kosa joj je bila kovrdžava, s razdeljkom na sredini; imala je
crne oči, a usta su joj bile senzualna, blago otvorena. Izvadila je cigaretu iz tašne, koja je bila
teža nego što bi trebalo da bude, okrenula se ka njemu i rekla, čekajući da joj ponudi upaljač:
„Tražila sam nekoga, a sada znam i koga.”

Skupljenih očiju, Pronek je posmatrao mesto na kome bi žena stajala i video je sebe
njenim očima: visok, nekada vitak, tako da njegovi opušteni pokreti nisu bili u skladu sa
suvišnim kilogramima; skoro obrijane glave, prošarane nekolicinom svetlih čuperaka (sam se
šišao); siva dukserica na kojoj je pisalo ILINOIS; iznošene farmerke s par fleka od nara; i
čizme koje bi izgledale kao vojničke da nije bilo pukotine na levom đonu - septembarske kiše
već su mu bile skvasile levu čarapu. Kad je izašao iz lifta, mirisni oblak je krenuo za njim.
Stajao je u praznom hodniku, pred špalirom vrata. Iznad jednih s desne strane nalazio se
osvetljeni znak za izlaz. Pronek je s naporom zapamtio svoj položaj - za slučaj da bude u
prevelikoj žurbi, te da ne može da sačeka lift. Tražio je kancelariju broj 909 i odlučio da
krene desno. Bezbojni tepih prigušio je njegove oprezne korake. Hodnik se osećao na
amonijak za čišćenje toaleta i slatkaste cigare, tako da se miris iz lifta izgubio. Pronek je
pokušao da otvori vrata od toaleta - zelena, teška, sa siluetom muškarca - ali su bila
zaključana. Kada ih je gurnuo ramenom, zatresla su se: mogao je da ih obije bez po muke.
Činilo mu se logičnim da se iza mlečnog prozorskog stakla nalaze požarne stepenice, te da bi
ga uličica ispod njih odvela do avenije Mičigen, gde bi se bezbedno utopio u masu.

Najednom, Pronek je postao svestan zvuka koji mu je dopirao do ušiju već izvesno
vreme, ali ga mozak nije registrovao: prigušeni pucnji - prvo jedan, zatim još jedan - koji su
se završavali klikom. Nešto nalik na zvuk pištolja s prigušivačem. Pronekovi mišići su se
zgrčili, srce je počelo da mu lupa poput bubnjeva iz džungle - bio je ubeđen da hodnicima
odzvanja njegov ubrzani damar. Osetio je da su mu obrve vlažne, u listovima mu se taložio
bol. Na prstima je prošao kraj vrata: 902 (Sternvud Čelik-Eksport); 904 (Marlou Van Bjuren
Softver); 906 (Bernard Ols Pravni Saveti); 908 (prazna); 910 (Stomatološka Ordinacija
Riordan&Florian) - pucnji su, zajedno sa slabim svetlom, dolazili iz kancelarije iza
neprozirnog stakla na kojem je stajao broj 910. Pronek je zamislio tela po podu, licem
okrenuta na dole, neka već mrtva, njihovu kosu i krv na zidu, njihov mozak prosut po tepihu.
Drhtali su, čekajući da im ćutljivi čovek kamenog lica puca u potiljak, svesni toga da se nikad
neće znati gde im je grob. Reakcija na metak bila je grč, smrt bi donela opuštanje, a onda bi
krv lagano natopila tepih. Čuo se još jedan pucanj. Mora da je bio barem šesti, pa je Pronek
zaključio da ubici ponestaje municije. Bilo je rizično, uopšte ga se nije ticalo, i zato je
pritisnuo kvaku i provirio unutra.

Krupan muškarac sa žutim šlemom pritiskao je svoj narandžasti pištolj za eksere uza
zid nasuprot ulazu. Osetio je Pronekovo prisustvo i polako se osvrnuo. Bio je bled i nije se
brijao nekoliko dana. Kombinezon mu je bio štrokav, a ispod njega je imao zelenu košulju s
dugmićima u obliku sićušnih loptica za golf. Stajao je i nemo posmatrao Proneka, stegnute
vilice, kao da očekuje udarac, s pištoljem uperenim u patos. „Mogu li nekako da vam
pomognem?” pitao je, mršteći se pod šlemom. Pronek je mogao da vidi kako mu se obrve
skoro dotiču iznad nosa. „Izvinite”, rekao je. „Treba mi kancelarija 909.”

Na vratima s brojem 909 stajao je natpis AGENCIJA VELIKA JEZERA s crno-belim

crtežom oka s dugačkim trepavicama izvijenim na gore. Pronek je na trenutak oklevao pre
nego što je pokucao na vrata - prsti su mu levitirali, savijeni, ispred oka. Pronek je pokucao s
tri prsta, staklo se opasno zatreslo, a zatim je otvorio vrata i ušao u praznu čekaonicu. Tu su
bila još jedna vrata, zatvorena, i časopisi razbacani po policama, pa čak i po musavom podu,
kao da je neko nešto tražio među njima. Čekaonica je bila osvetljena lampom na tankoj šipci
u uglu, blago nagnutoj, kao da će svakog momenta pući. U gornjem levom uglu nalazila se
zakržljala paučina bez pauka. Slika dramatičnog zalaska sunca na okeanu - kao da je neko
kresnuo šibicu pod vodom - visila je na suprotnom zidu. AKAPULKO, pisalo je u donjem
desnom uglu, TAMO GDE ŽELITE DA SANJATE. Pronek je zastao ispred slike, zamislio je
da svira gitaru na plaži u Akapulku, i oči su mu se ispunile suzama.

Vrata su se otvorila i iz kancelarije su izašli muškarac i žena. Srdačno su se smejali s

nekim ko je i dalje bio nevidljiv. Muškarac - visok i crn - na glavu je stavio šešir s malim
plavičastim perom koje se savršeno slagalo s gizdavim tamnoplavim odelom, pretesnim za
njegova široka ramena, i čizmama od krokodilske kože s metalnim ukrasima na vrhovima.
Žena je bila bleda i mršava, plave dečačke kose i šiljaste brade. Telo joj je bilo zategnuto i
mišićavo, kao da je dugoprugašica, a vrat divan i vitak. Prstom se dodirivala po bradi dok je
slušala nevidljivog čoveka, koji je rekao: „Prvo treba da uradiš fotke.” Pronek je zamislio da
joj nežno dodiruje vrat, ispod pramena kose koji je padao s potiljka, i zamislio je žmarce od
kojih bi se stresla. „Hoću”, rekla je žena, izlazeći iz čekaonice, jedva i pogledavši Proneka.
„Imaš klijenta, Ovene”, rekao je kicoš, izlazeći za ženom, i iza drugih vrata pojavila se glava
i dva razrogačena oka koja su po sobi tražila Proneka. „Ne mogu da verujem! Klijent!” rekla
je glava, na šta se par zakikotao dok su se vrata zatvarala. „Što ne uđete?”

Pronek je pošao za čovekom i za sobom zatvorio vrata koja su zaškripala. Prostorija je

bila puna svetla, prozora okrenutih ka parku Grant i ogromnom mračnom jezera iza njega, s
talasima koji su klizili ka obali. Tu je bila jedna sofa s jedva prepoznatljivim dezenom ljiljana
i stočić za kafu s postavljenom šahovskom tablom. Pronek se spustio na sofu i procepi
između jastuka su se proširili i zurili u njegove butine.

„Moje ime je Tejlor Oven”, rekao je čovek.

„Ja sam Pronek”, rekao je Pronek. „Jozef Pronek.”

„Drago mi je, Džo”, rekao je Oven.

Oven je pod pazuhom imao fleke od znoja, a na leđima grbu, kao da je pod bež
košulju sakrio jastuk. Kravata mu je bila boje lubenice, čvrsto vezana ispod Adamove
jabučice, koja se neprestano pomerala gore-dole dok je govorio, poput pingpong loptice. Bio
je ćelav, s ostrvcem beskorisne kose iznad čela i parom sivkastih pramičaka koji su mu
lepršali iznad ušiju. Sedeo je za uskim stolom pretrpanim papirima, glava mu je dodirivala
zid dok se ljuljao u fotelji.

„Zvao sam i razgovarao s nekim”, rekao je Pronek, „o poslu. Treba vam detektiv, zar
ne?”

„Detektiv?” Grohotom se nasmejao. „Čekaj, Čekaj... Voliš da gledaš detektivske

filmove? Bogart i ta ekipa?”

„Ne”, rekao je Pronek. „Mislim, da. Ali znam da ovo nema veze s tim.”

Oven ga je nekoliko trenutaka posmatrao, kao da se dvoumi šta da radi s njim, a onda
je upitao: „Odakle si ti?”

„Iz Bosne.”

„Nikad čuo.”

„Bivša Jugoslavija.”
 „A!” rekao je Oven, kao da mu je laknulo. „Dobro je ne biti tamo ovih dana.”

„Da”, rekao je Pronek.

„Ratni veteran?”

„Ne. Došao sam ovamo baš pred rat.”

„Imaš plavi karton?”

„Šta?”

„Imaš iskustva u ovakvim stvarima?”

„Ne.”

„Vidiš, momak, nema ti ovde više detektiva. Odavno ih nema. Jedno vreme smo bili
privatni istražitelji, ali i s tim je gotovo. Sada smo operativci. Kapiraš šta ti govorim?”

„Da”, rekao je Pronek. Na simsu je bio sivo-crni golub, šćućuren u uglu, kao da se
smrzava.

„Bogi je odavno otišao odavde, sinko. Ja ti se ovim bavim prilično dugo. Počeo sam
još tokom šezdesetih, ostao u poslu sedamdesetih. I još sam tu. Kapiraš šta ti govorim?”

„Da.”

„Radio sam ovo još u vreme kad je Papa Dejli vodio posao...”

Iza parapeta od hartije zazvonio je telefon, i prepao Proneka. Oven je podigao

slušalicu i rekao: „Da.” Okrenuo se leđima Proneku i gledao kroz prozor, ali, zagledan u
jezero, kao da nije video goluba. Dan je bio sunčan, ali hladan i vetrovit. Nagli naleti vetra
udarali su u staklo, proizvodeći buku koja je nadjačavala huk avenije Mičigen. Iznad
Ovenove grbe visila je slika krda bikova koji jure gomilu muškaraca s crvenim marama niz
usku uličicu. Neki od njih već su bili pali i bikovi su gazili preko njih, ni ne primećujući ih.

„Možeš da zaboraviš na tu pederčinu”, rekao je Oven, podigao noge na ugao stola i

zavalio se u fotelji. „Zajebava me. Šampon? Ti mene zajebavaš.”

Na stolu su bila pisma, očigledno otvorena s nestrpljenjem, i nekoliko podebelih crnih

fascikli. Oven se malim prstom počešao po ostrvcetu kose, ne većem od novčića, sve brže se
ljuljajući u fotelji. Golub skoro da nije ni otvarao oči, a on da se okrenuo i pogledao pravo u
Proneka, smeškajući se. Pronek je prekrstio noge i stegao mišiće dupeta, potiskujući gasove.

„Tačno znam o čemu mi pričaš. Nije lako, nije. Takav ti je ovaj jebeni svet.” Slušao je
par sekundi. „To možeš nekom drugom da prosipaš, okej, srce?”

Golub je bio nadut, kao da se pod perjem krije maleni balon. A šta ako je golub uređaj
za špijuniranje, razmišljao je Pronek, golub-lutka sa sićušnom kamerom u glavi, koji se pravi
da je bolestan i posmatra ih.

„Važi, vidimo se večeras posle meča. I ja tebe”, rekao je Oven i spustio slušalicu.
Ponovo je seo uspravno, uzdahnuo i rekao: „Moja žena je bokserski sudija. Možeš li da
poveruješ? Bokserski sudija. Sedi kraj ringa, posmatra dva tipa kako se makljaju i broji
udarce. Ljudi misle da ih lažem kad im to kažem.”

„To je normalno”, rekao je Pronek, ne znajući šta drugo da kaže.

Oven je otvorio fijoku u svom stolu, koja se opirala uz škripu od koje se ledila krv u
žilama, i izvadio flašu burbona. Izdašno je sipao piće u čašu na kojoj je pisalo ČIKAGO
BULS, odmahujući glavom, kao da se već kaje nad svojim činom. Uzeo je jedan gutljaj i lice
mu se zgrčilo, kao da je progutao mokraću, a zatim se smirio, za nijansu crveniji. Pogledao je
Proneka, trudeći se da gleda kroz njega.

„Znači, hoćeš da budeš operativac?”

„Voleo bih”, rekao je Pronek.

„Mi ovde ne rešavamo nikakve velike slučajeve. Ne muvaju nas bogatašice. Ne

cinkarimo krupne igrače i ne završavamo u jaruzi razbijene glave. Mi se samo trudimo da
preživimo baveći se razvodima, proverama prošlosti, pronalaženjem očeva koji su zaboravili
da plate alimentaciju, kapiraš šta ti govorim? Ovde se radi, nema tu nikakve avanture.
Kapiraš?”

„Da”, rekao je Pronek.

„Znaš gde je Odbor za obrazovanje?”

„U centru”, rekao je Pronek.

„Znaš gde je Pulman?”

„Ne.”

„Dole južno. Znaš gde je Siks Komers?”

„Ne.”

„Kod parka Irving... Ma, zajebi! Imaš kola?”

 „Ne. Ali imam nameru da kupim automobil.” Pronek se uzvrpoljio. Kap znoja slivala
mu se iz leve miške.

„Imaš fotoaparat?”

„Ne.”

„Umeš da pratiš?”

„Pratim?” pitao je Pronek. „Mislite, ovo što mi pričate?”

Oven je spojio vrhove prstiju obe šake i smestio ih ispod nozdrva, gurajući ih pomalo
na gore, tako da mu se naborao koren nosa. Zurio je u Proneka, kao da ga vređa samo
njegovo prisustvo, stiskajući usne toliko da su mu se usta na kraju pretvorila u crtu. Pronek je
poželeo da mu kaže kako može da nauči, kako je zaista pametan, kako je nekada bio novinar,
kako je vodio intervjue s ljudima - kako bi lako mogao da postane operativac. Ali, bilo je
prekasno: Oven je usporeno treptao, prikupljajući snagu da dovrši razgovor. Spustio je ruke,
opustio usne i rekao:

„Slušaj, momak, dopadaš mi se. Divim se ljudima kao što si ti, oni su izgradili ovu
zemlju: došli su prikupljeni s koca i konopca i postali Amerikanci. Porodica moje majke
došla je ovamo čak iz Poljske. Ali neću ti dati posao samo zato što mi se dopadaš. Moram i ja
od nečega da živim, razumeš? Znaš šta, daj ti meni svoj broj, pa ću te ja nazvati ako nešto
iskrsne, okej?”

„Okej”, rekao je Pronek.

Oven ga je posmatrao, verovatno očekujući da ustane, rukuje se i ode, ali je

Pronekovo telo odjednom postalo teško, nije mogao da mrdne sa sofe. U sobi se ništa nije
micalo, ništa se nije čulo, izuzev bolesnog gugutanje goluba.

„Okej”, ponovio je Oven, kao da razbija čaroliju.

Pronek je stajao na uglu Grenvila i Brodveja i gledao kako mu se dah pretvara u paru i
nestaje pred očima. Čekao je Ovena. Radnja za uramljivanje preko puta imala je lepo
uramljene slike u izlogu na temu Noći veštica - duhovi koji lebde iznad preplašene dečice,
utvare koje ustaju iz grobova. Izlog je postajao sve svetliji kako se sunce polako dizalo iz
jezera, mada je još uvek većim delom bilo pod vodom. Čovek s okruglom gušom ispod uha
ulazio je u restoran na Grenvilu. Pronek je pomislio da mu raste još jedna, manja glava i
zamislio je obrise malenog, zlobnog lica koje se skriva pod zategnutom kožom. Na drugoj
strani Brodveja, rušili su Souniz: na mestu na kom je bio njihov parking sada je bilo blatište.
Zgrada je ostala bez prozora; podovi su rastureni; kablovi su visili iz tavanice poput nervnih
završetaka. Tik ispred Proneka, na semaforu se zaustavio moćan auto, u kome je bio tinejdžer
s oklopom od zlatnih lanaca na grudima. Kažiprstima je u ritmu udarao po volanu, a onda je
podigao pogled, uperio jedan prst u Proneka i napravio pokret kao da puca u njega. Pronek se
nasmešio, shvativši šalu, ali je tog trena tinejdžer skrenuo ka istoku i sjurio se niz Grenvil.
Proneku je bilo hladno, Oven je kasnio. Naslov Čikago Tribjuna, iza musavog stakla kutije za
novine, glasio je HILJADE POBIJENIH U SREBRENICI. Pronek je u daljini mogao da vidi
kockasti autobus kako mu se približava Brodvejom, zaustavljajući se svako malo na praznim
stanicama, dok mu se sunčeva svetlost odbijala o šoferšajbnu.

Oven se zaustavio tik ispred Proneka, pojavivši se niotkuda, uz škripu kočnica. Vozio
je starog kadilaka, koji je ličio na odvratno kopile tenka i invalidskih kolica. Pre nego što je
Pronek i mogao da krene ka kolima, Oven je nestrpljivo zatrubio, i taj zvuk je narušio mir
ranog jutra. Pronek je otvorio vrata, a na ulicu je pokuljao oblak duvanskog dima i miris kafe.
Oven je ćutao, ubacio u brzinu i krenuo - kraj njih je prozujao autobus, izbegavši ih za dlaku.
Vozio je s obema rukama na vrhu volana, naizmenično pogledajući ka ulici i mršteći se na
cigaretu koja se polako pretvarala u svog pepeljastog duha. Konačno, pepeo se polomio i pao
mu u krilo. Oven je rekao, kao da je čekao taj trenutak: „Jebote, što je rano! Al’ šta da se radi.
Ovoga moramo da uhvatimo na spavanju.”

Pronek ništa nije govorio, razmišljajući kako da postavi pitanje koje ne bi iziskivalo
previše reči. Stajali su na semaforu na Holivudu. Kola ispred njih su na zadnjem braniku
imala nalepnicu na kojoj je pisalo: AKO TI SE NE SVIĐA KAKO VOZIM POZOVI 0900-
JEB-ISE.

„Ko je taj čovek?” pitao je Pronek.

„Ne bi verovao kakav je to lik. Srbin, čini mi se. Ovde je već petnaestak godina,
oženio se Amerikankom, dobio dete, a onda zapalio posle deset godina braka. Tipični tatica
koji ne plaća izdržavanje. Skota nisu nigde mogli da nađu, nije se pojavljivao na sudu, žena
ne dobija alimentaciju. Moram da ga savatam da primi sudski poziv, tako da će mu sledeći
put murija jebati mater ako se ne pojavi. ’Ste svi takvi tamo, skotovi?

Ugasio je cigaretu u piksli koja je već bila prepuna pikavaca, tako da su dva-tri pala
na pod. Pronek je zamislio sebe kako ušmrkava sav taj pepeo: bio bi to odličan metod
iznuđivanja priznanja. Zgađen, zakašljao se.

„Šta si ti?” pitao je Oven. „Tamo se tuku Srbi i Muslimani, je l’ da? ’Si ti Srbin il’
musliman?”

„Ja sam komplikovan”, rekao je Pronek i skoro povratio. U kolima je bilo kao u
gasnoj komori, Proneku je došlo da se podigne i udahne malo vazduha koji se krio tik pod
krovom, „Moglo bi se reći da sam Bosanac.”

„Pravo da ti kažem, dok govoriš isti jezik kao i on, jebe mi se šta si. Vas dvojica
govorite isti jezik, je l’ da? Jugoslovenski, ili nešto slično?”

„Otprilike”, rekao je Pronek.

„Odlično”, rekao je Oven. „Upravo nam to treba. Zato sam te i zvao. Obaviš posao,
uzmeš šezdeset dolara, svi srećni i zadovoljni.”

Oven je pripalio još jednu cigaretu, oštrim trzajem zatvorio zipo, i svečano udahnuo,
kao da udiše misao. Ostrvce kose na njegovom čelu pretvorilo se u lozicu, koja skoro da mu
je dopirala do obrva. Prošli su kraj Brin Mora, gde se već bila okupila grupica ludaka: jedan
čovek je neprestano palio šibice iznad cigareta rasutih po pločniku, mrmljajući nešto sebi u
bradu, kao da izvodi neki ritual; bezuba starica u helankama s mokrom flekom između nogu;
čovek s prevelikim naočarima debelih stakala koji je urlao nešto o Isusu. Prošli su kraj
pogrebnog zavoda: čovek u crnom kaputu je otključavao ulazna vrata i nameštao otirač koji
je želeo dobrodošlicu, sve vreme zevajući - sigurno je bila neka rana smrt. Usporili su i
skrenuli desno u Lorens.

Vozili su se ka zapadu, i Pronek je osetio toplinu sunčevog zraka kako ga golica po

vratu. Vetrobran je imao debele prašnjave obrve ispod kojih je bilo nekoliko spljeskanih
insekata. Kao da mu je čitao misli, Oven je rekao:

„Da te pitam nešto: šta muvi poslednje padne na pamet kad udari u šoferšajbnu?”

Pogledao je Proneka s nestašnim osmehom na usnama, očigledno ponosan na svoju

dovitljivost. „Šta misliš, šta?” ponovo je pitao, i nagazio na kočnicu, trubeći kao pomamljen
kolima ispred njih.

„Ne znam”, rekao je Pronek. „Trebalo je da odem na drugu stranu.”

„Trebala”, rekao je Oven.

„Šta?”
 „Trebala. Kaže se: trebala sam da odem na drugu stranu.” Ponovo je naglo ukočio.
„Ali, nije to. Probaj još jednom.”

„Ne znam.”

„Dupe. Poslednje što muvi padne na pamet kad udari u šoferšajbnu jeste njeno dupe.”
Krenuo je da se smeje i ćuška Proneka, sve dok se njegovo cerekanje nije pretvorilo u kašalj,
koji zamalo da se završi gušenjem. Stali su na semaforu na raskrsnici s Klarkom, i on je
počeo da se udara po grudima, poput gorile, dok mu se lozica kose tresla, a grlo grčilo.

Pronek je shvatio da postoji čitav jedan svet o kom on ništa ne zna - svet ljudi koji
ustaju rano. Lica su im bila drugačije boje na jutarnjoj svetlosti. Izgledalo je kao da se dobro
osećaju tako rano ujutru, na putu ka poslu, bez obzira na to što su već bili umorni: mogao je
da vidi da su već doručkovali, oči su im bile širom otvorene, lica su im odavala utisak
budnosti - za razliku od Pronekove pospanosti: oči su ga svrbele, mišići su mu bili napeti i
bolni, lice zbrčkano, stomak mu je krčao uz ukus gnoja u ustima, a uz sve to nije baš bio u
stanju da razmišlja. Ljudi koji su bili budni u šest ujutru, ljudi koji su postojali dok su Oven i
slični njemu spavali: mršave starice s plastičnim vrećicama na brižljivo natapiranoj kosi,
nalik na upakovane sive glavice kupusa; starci u bezbojnim odelima koji su očigledno
obavljali svoje obavezne ranojutarnje šetnje; klinci u Mekdonaldsovim uniformama na putu
ka prvoj smeni, već smoreni onim što će doneti podne; džogeri u belim čarapama navučenim
do kolena, i njihovo trčanje nalik na usporeni snimak; sveže našmikane prodavačice u crnim
čarapama, koje vuku rasplakanu decu do autobusa; fizikalci koji istovaraju gajbe narova u
kolica - svi su izgledali kao da rade nešto korisno.

Oven je prestao da kašlje, pročistio grlo i upitao:

„Je l’ ti porodica i dalje tamo?”

„Gde?” odgovorio je Pronek, zbunjen iznenadnom promenom ritma u razgovoru.

„U Pnom Penu, jebote! Tamo odakle si, je l’ ti neko još uvek tamo?”

„Da, roditelji su mi tamo. Još uvek su živi.”

„E sad, ko hoće da ih ubije? Nikako ne mogu da ukapiram. Oni su muslimani?”

„Nisu”, rekao je Pronek. „Oni su Sarajlije. Ima Srba koji žele da pobiju muslimane u
Sarajevu i Bosni, ali i sve one koji ne žele da ubijaju muslimane.”

„Mora da ti se ova skotina neće dopasti.”

 „To još uvek ne znam”, rekao je Pronek. A šta ako, mislio je, šta ako je sve ovo san?
Šta ako je i on jedan od ovih ljudi koji ustaju u šest ujutru, šta ako se i on probudi za koji
trenutak, ugasi budilnik i još nekoliko minuta ostane u krevetu? Oven je opet nagazio na
kočnicu i Pronek je upro u tablu ispred sebe, da ne bi proleteo kroz vetrobran. Bili su na
raskrsnici s Vesternom: Linkolnova statua zakoračila je napred, zabrinuta kao i uvek, glave i
ramena istačkanih suvim golubijim govnima. „Ovde negde živi taj skot”, objavio je Oven.
Prošli su raskrsnicu, gotovo pregazivši bucmastog biznismena koji je, grleći svoju aktovku,
pretrčavao ulicu.

Parkirali su se u jednoj praznoj ulici s dva reda kuća od žute cigle. Oven je namestio
svoju loknu prilepivši je za ćelu. Gledao je u retrovizor skupljenih očiju, zbog dima od
cigarete koja mu je virila iz usta, dok mu je grba na leđima pulsirala. Sve kuće su izgledale
isto, kao da su napravljene u istoj fabrici, ali su se travnjaci razlikovali: jedni su bili podšišani
i sređeni poput fudbalskog terena; drugi su bili posuti smećem, gomilicama psećih govana, ili
vlažnim lišćem. Oven je pokazao prstom na kuću ispred koje je, poput zastave, stajao znak
NA PRODAJU.

„Ti sada trebaš”, rekao je, pružajući mu poveći koverat, „da odeš do onih vrata,
pozvoniš, i, kada te on pita ko si, obratiš mu se na tom vašem majmunskom jeziku i daš mu
ovo. On ga uzme, ti odeš, ja ti dam šezdeset kinti, svi srećni idemo svojim kućama. Kako ti se
čini?”

„Okej”, rekao je Pronek, i obrisao znojave dlanove o pantalone. Palo mu je na pamet

da izađe iz kola, prođe pored kuće i pobegne - trebalo bi mu nekih četrdeset minuta da stigne
do stana.

„Jesi dobro?” pitao je Oven. „Prosto ko pasulj, biće gotovo očas posla.”

„Kako se zove?” pitao je Pronek.

„Branko nešto. Evo ti, piše ovde.” Pokazao mu je na koverat.

Pronek je pročitao: „Brđanin. Čovek s planine.”

„Nebitno”, rekao je Oven i iskopao pištolj ispod pazuha - dva crna, čelična
pravougaonika, postavljena pod pravim uglom, s cevkom koja je gledala u Proneka. Pogledao
ga je kao da ga neko vreme nije video i ponudio ga Proneku: „Hoćeš?”

„Neka, hvala”, rekao je Pronek. Pitao se šta bi njemu poslednje palo na pamet.

„Ma, da. Ionako ti neće trebati”, rekao je Oven. „Ja sam ovde sve vreme, čuvam ti
leđa.”

Pronek je izašao iz auta i krenuo ka kući. Na mesinganoj pločici kraj vrata stajao je
broj 2345. Pravilan redosled brojeva činio se apsurdnim u odnosu na oronulost kuće: rupe u
roletnama, prašnjavi prozori, planina natopljenih kupona na dnu stepenica, plikovi boje na
izbledelim smeđim vratima na kojima je crvenim slovima pisalo: ZABRANJEN PRILAZ. U
praznoj kadici za ptice ispunjenoj lišćem sedela je veverica i posmatrala ga, spojenih šapica,
kao da se sprema da mu aplaudira. Pronek se stepenicama popeo do vrata, stišćući koverat,
dok mu je srce sve jače lupalo. Pritisnuo je tvrdu bradavicu na zvonu, na šta se začulo
prigušeno, duboko ding-dong. Okrenuo se ka Ovenu, koji ga je posmatrao iz kola s
presavijenim San Tajmsom i olovkom u ruci. „Da je ovo detektivski roman”, pomislio je
Pronek, „sada bih začuo pucnjavu.” Zamislio je kako ide oko kuće, preskače žičanu ogradu,
viri unutra, ugleda telo u grimiznoj lokvi na podu, i oseti misteriozni miris u vazduhu. Onda
bi otrčao do Ovena, samo da bi ga zatekao s crnom rupom u levoj slepoočnici, ruke
skamenjene pod pazuhom, prespore da bi ga spasla. Nema sumnje da bi morao da pronađe
ubicu i dokaže sopstvenu nevinost. Možda bi i Mirza mogao da dođe i bude mu partner,
mogli bi zajedno da kazne zločince. Ponovo je zazvonio. Veverica se pomerila, sada je sedela
na grani, odakle je imala bolji pogled, i pažljivo ga posmatrala. „Добро јутро”, promrmljao
je Pronek, probajući prvi kontakt s Brđaninom. „Добро јутро. Ево, ово је за Вас.” Onda će
mu pružiti koverat, a Brđanin će ga uzeti, zbunjen jezikom koji čuje. Prosto ko pasulj.

Onda je čuo zveckanje ključeva, otključavanje brave, a onda je čovek, go do pojasa, s

bradom koja je pokrivala njegove rutave grudi i sazvežđem mladeža na ružičastoj koži, rekao:
„Šta je?” Paralisan, Pronek je zurio u njega, dok su mu reči добро јутро bile zaglavljene u
grlu.

„Šta ’oćeš?” Iz pupka mu je virila trina, a preko stomaka mu se pružao ožiljak.

„Ovo je za vas”, smuljao je Pronek i pružio mu koverat. Čovek ga je istrgao iz

Pronekove ruke, pogledao ga i frknuo.

Trebao sam da odem na drugu stranu.

„Nemaš ti pojma”, rekao je čovek, mašući kovertom Proneku pred licem.

„Ne znam”, rekao je Pronek. „Moram to da vam dam.”

„Odakle si?”

„Iz”, oklevajući je rekao Pronek, „Ukrajine.”

 „O, православни brat!” uzviknuo je čovek. „Uđi, da popijemo kafu, da
porazgovaramo. Objasniću ti sve.”

„Neka, hvala”, rekao je Pronek. „Žurim.”

„Uđi”, zarežao je čovek, zgrabio Proneka za ruku i uvukao ga unutra. „Da popričamo
uz kaficu.”

Pronek je osetio ludačku rešenost u njegovim prstima na svojoj nadlaktici. Poslednje

što je video pre nego što je uvučen u kuću bio je Oven, koji je zabrinutog lica izlazio iz kola.

Krećući se korak iza Brđanina, u oblaku belog luka koji je ostajao za njim, Pronek je
spazio dršku od pištolja - sivu s dve simetrične tačkice, poput sićušnih, okruglih očiju - kako
viri iz njegovih pantalona, koje su mu spale do pola dupeta. Brđanin ga je proveo kroz
mračan hodnik, kroz dvoja sumnjivo zatvorena vrata, u sobu u čijem središtu je bio sto i pet
stolica okupljenih oko njega. Na čipkanom stolnjaku nalazila se kruškasta flaša crvenkaste
tečnosti s pravoslavnim krstom unutra, pet čašica i gomiletina kesa iz Mekdonaldsa.

„Sedi”, rekao je Brđanin. „Evo, ovde.”

„Moram da idem”, promrmljao je Pronek, i seo, okrenut prozoru. Muva je uporno

zujala uz okno, kao da pokušava da ga proseče minijaturnom testerom. Na zidu je bila
okačena ikona: tužni svetac visokog čela i trouglaste brade, glave blago pognute pod teretom
oreola, nežno spojenih ruku.

„Sedi”, rekao je Brđanin, izvukao pištolj iz dupeta i tresnuo njime o sto. Pet čašica je
nervozno zazvečalo. Prozor je gledao na vrt: u zemlju je, poput koplja, bila zabodena lopata,
kraj blatnjave rupe i gomile zemlje. Brđanin je seo preko puta Proneka i gurnuo pištolj u
stranu. „Nemoj se plašiš. Nema problema”, rekao je, a onda se okrenuo ka kuhinji i zaurlao:
„Рајка, кафу!” Stavio je koverat ispred sebe, kao da se sprema da ga secira. „Popričaćemo uz
kafu”, rekao je.

Žena s naboranim, nadutim licem i izbledelom masnicom na obrazu koja je ličila na

nevešto naneto rumenilo, provirila je iz kuhinje i čvršće zategla pojas svog šlafroka na crno-
bele štrafte, a onda se vratila unutra. Čulo se otvaranje fioka i šištanje gasa, koje se završilo
zvukom sićušne eksplozije.

„Ukrajinac, znači”, rekao je Brđanin i nagnuo se ka njemu, kao da pokušava da opazi

ukrajinštinu u njegovim očima. „Kako ti je ime?”

„Pronek”, rekao je Pronek i odmakao se od stola što je više mogao.

 „Pronek”, ponovio je Brđanin. „Pravo православно ime. Православна braća pomažu
Srbima u ratu protiv onih ludaka.”

Pronek je pogledao Brđanina, na čijoj bradi je bila pukotina u obliku osmeha, u strahu
da će ga i najmanji grč na njegovom licu ili nesiguran pogled razotkriti. Brđanin je
oduševljeno buljio u njega, a onda je prezrivo gurnuo koverat u stranu, još malo se primakao
Proneku i pitao ga:

„Znaš šta je ovo?”

„Ne”, rekao je Pronek.

„Ništa”, rekao je Brđanin i podigao desnu ruku (pištolj mu je i dalje bio s leve strane),
spojenih prstiju i podignutog palca, kao da želi da napravi senku pseće glave. Od palca mu je
ostao samo groteskni patrljak, nalik na presečenu viršlu, ali se Pronek trudio da ne obraća
previše pažnje na to.

„Moraš da razumeš”, rekao je Brđanin. „Bio sam idiot, будала. Žena mi je bila kurva,
rođena ovde, ali Hrvatica. Petn’est godina. Petn’est godina! Otiš’o sam kod njene braće, a oni
hteli da me ubiju.”

Napravio je pokret zakržljalim palcem preko grla, kao da se kolje, i to dvaput, kao da
ne bi uspeli da ga ubiju iz prvog pokušaja. „Ustaše, hteli su da me zakolju zato što sam Srbin.
Sada je rat, ništa žena, ništa braća. Sada mi je žena Srpkinja, sada si mi ti brat. Sada verujem
samo православним ljudima. Drugi ljudi, drugi ljudi...” Sumnjičavo je odmahnuo glavom i
ponovo prešao palcem preko grla.

Bespomoćan, Pronek je automatski klimnuo glavom. Želeo je da kaže kako su i

Hrvati kao i svi ostali: ima dobrih i loših ljudi, ili nešto slično tome što bi ublažilo ton, ali je u
toj sobi sve ono što je mislio do pre jednog sata zvučalo kao potpuna ludost. Želeo je da u
sobi bude prisutna i žena, kao da bi ona mogla da ga zaštiti od Brđaninovog ludila i njegovog
palca kojim preseca vratove. Soba je smrdela na kafu i dim, ustajao znoj i Vegetu, sve je
odisalo mučnim, neprospavanim noćima. Žena je izašla iz kuhinje i stavila poslužavnik sa
džezvom i šoljicama između njih dvojice, a onda se odvukla natrag, kao da će se svakog
momenta srušiti. Pronek je čežnjivo gledao za njom, ali Brđanin to nije primetio. „Ovo ti je
srpska kafa. Oni kažu turska, ali je srpska”, rekao je Brđanin, pripalio cigaretu i ispustio dve
dimne zmije iz nozdrva. Pronek je zamišljao kako spasava ženu iz ovog legla, odvodi je kući
(ma gde to bilo) i brine o njoj, sve dok se ona ne oporavi i povrati svu svoju lepotu, koja se
sada krije negde u njenom srcu - ništa joj ne bi tražio za uzvrat. Brđanin je srknuo malo kafe
iz svoje šoljice, a onda je rukom posegao iza svoje stolice i izvukao novine. Naslov je glasio:
HILJADE POBIJENIH U SREBRENICI.

„Pobijenih?” povikao je Brđanin. „Nisu pobijeni. Rat je. Ljudi ginu.”

Bacio je novine preko stola i one su pale tik ispred Proneka, tako da je morao da ih
pogleda: žena s rukama na licu zamotanom u bezbojnu maramu, kao da pokušava da odšrafi
glavu.

„Hmm”, rekao je Pronek, samo zato što se plašio da bi tišina mogla biti sumnjiva.

„Znaš šta je ovo?” pitao je Brđanin uzbuđeno, prilično upljuvavši Proneka. „Znaš?”

„Ništa”, promrmljao je Pronek.

„Ne, nije ništa. Ovo je muslimanska propaganda.”

„A”, rekao je Pronek. Gde je Oven? Kada bi Oven sada uleteo i overio Brđanina koji
bi posegao za pištoljem, Pronek bi otrčao u kuhinju, zgrabio ženu za ruku i pobegao s njom.
„Pođi sa mnom”, rekao bi. „Пођи са мном.”

„Znaš kad je bombardovana pijaca u Sarajevu?” pitao je Brđanin, neprestano se

mršteći, dok mu se znoj nakupljao u borama. „Kažu da je na stotine ljudi poginulo. Lutke,
kad ti kažem, лутке. Muslimani su bombardovali pijacu. Propaganda! Onda su stavili lutke
da ih slika televizija, da izgleda kao da je mnogo ljudi izginulo.”

Pronekova majka je jedva izbegla granatu. Upravo je prelazila ulicu, kada je bomba
pala. Vratila se, u magnovenju, gazeći po gustoj, lepljivoj krvi. Pokidani udovi visili su s
tezgi koje su i dalje bile na svom mestu, unezvereni ljudi su se spoticali o prosute mozgove.
Zamalo da zgazi u nečije srce, rekla je, ali je to, zapravo bio paradajz - kako je to čudno,
pomislila je, paradajz. Godinama nije videla paradajz.

„Imam jednog prijatelja”, rekao je Pronek, trudeći se da deluje nezainteresovano, dok

mu je srce tuklo u grudima, „iz Sarajeva. On kaže da su ljudi zaista izginuli. Roditelji su mu u
Sarajevu. Videli su sve to.”

„Šta je on?”

„Bosanac.”

„Ne, šta je? Je l’ musliman? Musliman je. Laže.”

„Ne, nije musliman. Sarajlija je.”

 „Čim je Sarajlija, musliman je. Oni hoće Islamsku Republiku, svi su oni
mudžahedini.”

Pronek je srknuo kafu. Pištolj je ležao Brđaninu uz levu ruku, ispružen opušteno,
poput usnulog psa - ne bi ga iznenadilo da se pištolj počešao obaračem po cevi. Pronek je
mogao da vidi ženinu senku kako se mota po kuhinji. Brđanin je uzdahnuo, spustio obe ruke
na sto i lagano udarao po njemu dok je govorio:

„Kol’ko si ti ovde? Ja sam ovde već dvadeset godina. Nisam tikva bez korena. Tamo
sam ostavio roditelje, sestru. Došao sam ovde. Dobra zemlja, dobri ljudi. Dvadeset godina
sam radio u fabrici. Ali ovo nije moja zemlja. Umro bi’ za moju zemlju. Amerikanac bi umro
za njegovu zemlju. Ti bi umro za Ukrajinu. Svi bi umrli za nešto. Rat je.”

Pronek je pogledao napolje i video Ovena kako se muva oko lopate. Još uvek je držao
novine i olovku, i zamalo da upadne u rupu. Oven je pogledao kroz prozor, video Proneka i
podigao glavu, pitajući ga da li je sve u redu. Pronek je hitro pogledao Brđanina, koji je
gledao u svoju ruku, blago milovao sto i promrmljao: „Srbin sam, nisam ništa.”

„Moram da pođem”, rekao je Pronek. „Moram na posao.”

„Idi.” Brđanin je slegnuo ramenima i pogladio se po bradi. „Nema problema.”

Pronek je ustao. Brđanin je uzeo pištolj. Pronek je krenuo ka vratima. Brđanin je

opušteno držao pištolj, prst mu nije bio na obaraču. Pronek je otvorio vrata, Brđanin je bio iza
njega. Kupatilo: radijator je šištao, kutija s peskom za mačke ispod njega bila je puna
grudvica. Kako se Pronek polako okretao, Brđanin ga je uhvatio za rukav, levom rukom i
dalje držeći pištolj, i pogledao ga: bio je niži od Proneka, smrdeo je na užeglu mast, oči su
mu bile vlažne, zelene. Oko usta, na bradi, imao je trag od kafe. Pronek je besmisleno
klimnuo glavom, skamenjen od straha. Brđanin je pognuo glavu, ne govoreći ništa. Pronek je
mogao da vidi ženu, uokvirenu ragastovom od kuhinjskih vrata, kako ih posmatra. Pogledao
ju je, u nadi da će prići i spasti ga Brđaninovog stiska. Došla bi, zagrlila ga i rekla da je sve u
redu. Međutim, ona se nije micala, kao da je navikla da vidi ljude u toj situaciji. Držala je
ruke u džepovima kućne haljine, a onda je izvadila cigaretu i upaljač. Pripalila je cigaretu i
Pronek je video plamen kako zapanjujuće jasno svetli. Duboko je udahnula i blago zabacila
glavu, zadržavajući dim neverovatno dugo, kao da je umrla trenutak pre nego što će
izdahnuti. Brđanin je plakao: grčeviti jecaji su se završavali glasnim, stidljivim šmrktanjem,
ramena su mu se ubrzano dizala i spuštala, ruka mu je sve snažnije stezala Pronekovu jaknu.
Pronek je zamislio kako Brđanin podiže pištolj do slepoočnice, sporo povlači obarač
kažiprstom - glasan pucanj i mozak po Proneku, krvi i sluz kaplju. Žena je pogledala u pod,
iscrpljena, grudi su joj se nadimale, nije dizala glavu, kao da strpljivo čeka da njih dvojica
nestanu.

„U redu je”, rekao je Pronek i spustio ruku na Brđaninovo rame. Bilo je lepljivo i
meko, s nekoliko usamljenih kovrdžavih malja. „Biće sve u redu.”

„Šta si koj’ kurac toliko tražio unutra?” pitao je Oven osorno, stojeći podbočen na dnu
stepenica. „Malo mi je falilo da uđem unutra i pripucam.”

Pronek je sišao niz stepenice. Sunce se prikradalo iza zgrade preko puta, čineći crna
stabla sivima. Ona ista veverica se zaustavila, ovog puta naglavce, na pola puta do zemlje, i
pogledala Proneka. Bila je mršava i rep joj bio olinjao - zima će biti duga.

„Je l’ uzeo?”

„Jeste”, rekao je Pronek. „Mada, mislim da ga nije briga.”

„Ma, biće ga briga, veruj ti meni.”

„Unutra je i neka žena”, rekao je Pronek, više za sebe.

„Unutra je uvek neka žena”, rekao je Oven.

Oven je potapšao Proneka po leđima i blago ga gurnuo ka kolima. Sva težina

Pronekovog tela spustila se u stopala i vrat ga je boleo, kao da puca pod težinom glave.
Koračali su polako, Oven ga je ponudio cigaretom i Pronek je uzeo. Oven je prineo upaljač
do Pronekovog lica i Pronek je video žuti plamen s plavim korenom kako podrhtava pod
njegovim dahom - s mučnim odmakom shvatio je da je živ. Udahnuo je i, izdišući, rekao:

„Ja ne pušim.”

„Sad pušiš.”

Vozili su se uz Vestern, kraj grobljanskog zida, kraj centara za prodaju polovnih

automobila - kola su bleštala u tišini jutra, poput neke stidljive vojske. Oven je uključio radio:
Den Rajan zakrčen, kretanje usporeno niz Kenedi, dan će biti delimično oblačan, vetrovit,
temperatura će dostići deseti podeljak. Skrenuli su desno u Grenvil. Pronek je osećao
napetost u mišićima, prste mu je uhvatio grč, kao da se pretvaraju u kandže, dok je stiskao
novčanice koje mu je Oven dao.
 „Poznavao sam jednog lika nalik tebi u Vijetnamu”, rekao je Oven. „Nikad nije
progovarao. Sve je držao u sebi. Snajperista, skid’o ih je ko zečeve. Znao je satima da sedi
kamufliran u drvetu i da se ne pokrene, zvuk da ne ispusti. Računam da se čovek navikne na
to. Posmatrao bi tako neko selo, čekao bi da Žuća promoli nos, i onda - beng! Jednom smo...”

„Možeš ovde da me ostaviš”, rekao je Pronek odjednom. „Ja sam u sledećem bloku.”

„Važi. Hvala ti još jednom, čovek”, rekao je Oven i zaustavio auto. „Zovem te čim
bude bilo nečeg za tebe. Okej?”

„Hvala”, rekao je Pronek i izašao iz kola. Jutro je bilo sveže i oštro, taman onoliko da
čovek pomisli da mu je život jednostavan i sladak. Ipak, on je bio umoran, osećao se kao da
je upravo proveo vreme s nekim ko zapravo ne postoji, i to osećanje se polako pretvaralo u
bes. Dole, niz Brodvej, odbljesak je nestao s vetrobrana autobusa koji mu se približavao.
Pronek je stajao na uglu, pustio je kapke da padnu poput zastora i prikupljao snagu da
otpešači do kuće. Pogledao je na ruševine Souniza i zamislio sebe kako uzima ogroman
čekić, tuče po zidovima, lomi cevi, sve dok na kraju ne ostane samo gomila šuta. A onda bi
nastavio da ruši, sve dok više ne bude ničega.
 6

Vojnici dolaze

Čikago, april 1997 - mart 1998.

 DELFINI

Dakle, poljubio sam Proneka u čelo, poželeo mu sreću i poslao ga gore.

Od treme su mu drhtali laktovi, ali se ipak uspeo uz dugo, usko stepenište i zaustavio
na vrhu. Pogledao je dole, zamišljajući sebe kako se strmoglavljuje. Istegao je leđa, kao da je
želeo da pokaže zahvalnost na tome što mu je kičma čitava. Otvorio je vrata na kojima je bila
slika lepog, plavo-zelenog globusa - SPASITE NAŠU MAJKU, zahtevao je poster. Setio se
svoje majke, kako je sedela nogu podignutih na stočić za kafu, s tupferima vate između
nožnih prstiju, potpuno simetričnih stopala. Kancelarija se osećala na okean, borovinu i znoj.
Pošto je prišao stolu, kratko podšišana crnkinja mu je rekla da sedne i sačeka. U uglu se
nalazila sasušena palma neodređene zelene boje, opuštenih listova koji su visili nad saksijom.
Pogledao je svoje šake. Izgledalo mu je kao da su izbeljene.

„Zovem se Džon”, rekao je muškarac, „ali me svi zovu Džejefkej.” Na nečijem stolu
je ležao Priručnik za govorni engleski. „Ovde će biti okej”, rekao je Džejefkej i ponudio mu
jedinu stolicu. Zatim je čučnuo ispred njega, držeći u ruci otvorenu fasciklu. Šapatom ga je
pitao zašto želi da radi za Grinpis, i Pronek je izgovorio mantru koju je ponavljao tokom
svakog neuspešnog razgovora za posao: ume da komunicira; voli da radi s ljudima; smatra da
bi ovo bilo pravo okruženje za osobu poput njega, mesto na kome bi mogao do kraja da
ostvari svoje potencijale. Džejefkej se ljuljuškao čučeći, i Pronek je zamislio kako ga gura i
kako on pada. Klupko jezive panike je počelo da se odmotava u njegovom stomaku, pošto je
shvatio da možda neće dobiti posao. „Ovde će biti okej”, ponavljao je u sebi. „Ovde će biti
okej.” Posao je zahtevan, rekao je Džejefkej, ide se od vrata do vrata - moraće da razgovara
sa dvadeset do četrdeset ljudi svake noći. Je li siguran da može da radi takav posao? Je li
njegov engleski dovoljno dobar?

„Ja sam evil”, čuo ju je kako govori.

 „Ovo je Rejčel”, rekao je Džejefkej. „Ona će ti večeras pokazati kako se ovo radi.”

„E-V-O-L. LJUBAV u ogledalu.”

Nosila je majicu sa svećom ispod koje je pisalo DAY DREAMNATION.

„Ja sam Jozef”, rekao je Pronek. „Ništa u ogledalu.”

Džejefkej je stisnuo usne i širom otvorio oči, tako da su mu se obrve visoko izvile, a
onda je iščezao. Pronek nije znao šta bi s rukama - na trenutak ih je preklopio preko
genitalija, i onda ih je smestio na kukove i stajao tako, podbočen, kao da grdi Rejčel.

„Odakle si?” pitala ga je.

„Iz Bosne.”

„Baš mi je žao.”

„Ali sad živim ovde, već pet godina.”

„Svejedno, žao mi je.”

„Nisi ti kriva.”

Imala je kratku, špicastu kosu, s jednim pramenom na čelu, iznad očiju koje su
svetlucale. Njena gornja usna, boje trule višnje, imala je oblik musketarskih brkova. Imala je
rupicu na bradi. Pronek je želeo da dodirne njene jagodice.

„Ako si se nagledao mog lica, mogu da ti pokažem i sise.”

„Izvini”, rekao je, skrenuvši pogled na najudaljeniji ćošak na plafonu, u kome,

primetio je, nije bilo baš ničega.

„Okej je”, rekla je. „I meni se dopada tvoje lice.”

„Možeš li da utišaš to sranje?”

„To. Je. Rejdiohed”, rekao je Dalas polako, kao da niko ne razume jezik kojim govori.
„Black Star, čoveče. Ludilo. Rokenrol.”

„To. Je. Glupo”, rekla je Rejčel.

Pronek je sedeo pozadi, pored Rejčel, tako da su im se butine dodirivale. Na trenutke

bi joj upućivao čeznutljive poglede - desna ušna školjka bila joj je predivna: krivudavi
lavirint savršenog oblika. Zamislio je sebe sklupčanog i sićušnog, veličine nokta na malom
prstu, kako se odmara na ulazu u njeno uho i pevuši neku slatku pesmicu.

„Ste vi u Jugoslaviji imali rokenrol?” Dalas se trudio da nadjača Rejdiohed. Njihov

kombi je bio najsporije vozilo na autoputu, prestizali su ga kadilaci nalik kovčezima, koje su
vozile jedva vidljive bakice i đubretarski kamioni s crnim kesama zaglavljenim među
zupčanicima. Ogromni kamioni besno su im trubili.

„Zaboga, Džejefkej”, rekla je Rejčej, „ne voziš jaja. Daj, nagazi malo.”

„Zašto te zovu Džejefkej?” pitao je Pronek. Džejefkej je bio krupan muškarac.

Ogromna, mesnata leđa prelivala su mu se preko sedišta, a po vratu su mu rasle dlake.

„Zato što je malo manji od aerodroma”, rekla je Rejčel.

„Zato što se zovem Džon Frensis Kirkpatrik.”

„Dakle, jeste li?” prodrao se Dalas ponovo. Na rukama je imao istetovirane zmajeve
koji ližu gole žene u plamenu.

„Vidiš, ima nekoliko načina da se novac uzme još na vratima”, rekla je Rejčel.
„Možeš da igraš na kartu seksualne frustriranosti domaćica iz predgrađa, i da s njima flertuješ
kao kauboj, kao što to radi Dalas. Možeš...”

„Jebi se”, rekao je Dalas.

„Alo, alo, alo!” rekao je Džejefkej.

„...da ih smaraš statističkim podacima i etičkim dilemama, sve dok ti ne plate da odeš,
što uvek uspeva Džejefkeju Opet, možeš da ih pogledaš lepim, velikim očima, očara
osmehom, a onda napadneš poput kobre, kao Vins.”

Vins je sedeo ispred Rejčel, ne ispuštajući malu crvenu kesu, na kojoj su bili naslikani
Čip i Dejl. Pronek je želeo da bude ljubazan prema Vinsu, zato što je Vins bio crn, ali ništa
ljubazno mu nije padalo na pamet, pa se samo neprestano smešio.

„Ja volim bluz”, rekao je na kraju, ali niko nije odgovorio na tu njegovu izjavu. Vins
je nastavio da gleda kroz prozor; Dalas je bubnjao po kolenima; Džejefkej je usporio, pošto je
na pola kilometra ispred njih bio kamion koji je pozadi imao razapetu veliku američku
zastavu. Jedino ga je Rejčel zbunjeno pogledala, a zatim je podigla levo stopalo na desno
koleno, okrenuvši ka Proneku đon svoje čizme - na peti je bila zalepljena ružičasta žvaka.
 „Šaumburg je jeziv”, rekla je Rejčel. Pronek je pogledao ka nizu kuća poređanih uz
pustu ulicu. „U ovom gradu je na snazi zakon kojim se zabranjuju prave ulice, pošto
stanovnici žele da učine stvari zanimljivijim, raznolikijim.”

Kuće su bile istovetne - zidovi veštačke, bledoplave boje, bela veranda, ograda s
puzavicom; figurica na travnjaku: pa tuljak; crni džokej; devica Marija.

„Ovo ti je, prijatelju, američki san.”

„San”, ponovio je Pronek. Nebo je bilo kao iz reklame za kola, s pokojim usamljenim
avionom, poput mušice koja je izgubila svoj roj. Vazduh je bio topao; prolećni izdanci na
drveću mirisali su na sirup.

„Prvo gledaj šta ja radim.”

Rejčel je nežno dotakla njegov lakat, kao da se tu krije izvor svog njegovog bola.
Čelično đule mlelo je Pronekovu utrobu, a po koži mu je mileo parališući strah, koji se
pretvorio u pulsiranje kada je došao do glave. Bila mu je potrebna cigareta. Zamislio je
čestite Amerikance kako otvaraju vrata i mrze ga zbog toga što je glupi stranac, zbog čudnog
akcenta, zbog dečjih gramatičkih grešaka. Zamislio je kako kreću palicama za bejzbol na
njega i lome mu laktove. Zamislio je deliće kosti kako lete unaokolo.

„Mrzim bejzbol”, obavestio je Rejčel, ali ona je već pritisnula zvono.

„Zdravo, ja sam Rejčel, a ovo je Džozef. Mi smo iz Grinpisa.” Rejčel se smešila ženi,
pritiskajući fasciklu uz grudi, iako da se dobro video flajer na kome je pisalo „Spasite
kitove”. Žena je bila žgoljava, s nejednakim kovrdžama mokre kose. Čvrsto je držala skute
svoje bele haljine i posmatrala Rejčel, pa oprezno pogledala ka Proneku, kao da je njegovo
prisustvo bilo tajno.

„Kako ste danas?” pitala ju je Rejčel, klimajući glavom.

„Ko je to?” viknuo je muškarac odnekud iz unutrašnjosti kuće. U vazduhu se osećalo

nešto što je Proneku bilo poznato - mirisalo je na papriku - ali on nije mogao da se seti šta
tačno. Video se tepih s dvodimenzionalnim panterima koji su ga posmatrali svojim žutim
očima. Ogromna činija smeđih kokica stajala je na staklenom stolu. Na televiziji je piton
gutao miša.
 „Nismo zainteresovani”, rekla je žena. U dnu vrata imala je udubljenje iz koga je
jedna kapljica vode lagano skliznula među grudi.

„Sigurna sam da vam je stalo do očuvanja prirodne sredine”, rekla je Rejčel.

„Ne, hvala.”

„Ko je to, jebote?” ponovo je povikao muškarac. Žena je zatvorila vrata i zaključala
ih, tako da se drvena ruka s cvećem i rečima „Dobrodošli” pomerila prvo na levo, a onda na
desno.

„Daću ti jedan savet”, rekla je Rejčel veoma tiho, okrznuvši pogledom Pronekovo
bedro. „Nikad ne gledaj unutra dok razgovaraš s njima i nikad, nikad se ne podiži na prste
kako bi provirio kroz otvorena vrata. Odmah pomisle da hoćeš da ih opljačkaš. Gledaj ih u
oči.”

„U oči”, rekao je Pronek. „Dobro.”

Muškarac je bio u donjem vešu, s papučama u obliku glave irvasa Rudolfa - crveni
nosić je štrčao na gore. Košulja mu je bila otkopčana i Pronek je mogao da vidi glavu orla
koji je kljunom doticao levu bradavicu. Pronek se trudio da se usredsredi na njegove tugaljive
oči, ali nije mogao da ne skrene pogled ka nekada belim gaćama s upadljivom žutom flekom.

„Ja sam lovac”, rekao je. „Uživam u ubijanju životinja.”

„Ima mnogo lovaca koji podržavaju Grinpis”, rekla je Rejčel.

„E pa, ja ti nisam jedan od njih”, rekao je. „A sad se gubite s mog imanja.”

„Dopadaju mi se vaše papuče”, rekla je Rejčel.

„Hvala. A sad tutanj s mog imanja, pizda vam materina.”

„Pakao. Brzo mi ponestane osmeha i ljubaznosti.”

„Nije lako.”

„Hoćeš da pokušaš?”
 „Ne. Još uvek ne bih.”

„Jednom ćeš morati da probaš.”

„Okej. Ali ne sad.”

Pronek je posmatrao Rejčel dok se obraćala bubuljičavom tinejdžeru s Motorhed

majicom; katolkinji s kažiprstom među stranicama Biblije; studentu koji je naopako nosio
kačket i rekao im da mrzi Čomskog. („Ko je Čomski?” pitao je Pronek.) Posmatrao je kako
joj se usne miču - videli bi joj se donji zubi, brada bi joj se zategla, rupica produbila, i to uvek
kad bi izgovarala nešto važno. Nakon što bi zatražila novac, usne bi, u iščekivanju odgovora
uvukla u usta. Pokušao je da oponaša osmeh kojim je počastila univerzitetskog profesora koji
ju je ushićeno slušao, s penkalom i čekovnom knjižicom u ruci, koščat i pogrbljen, kao da mu
rak proždire kičmu. Profesor je na trenutak pogledao Proneka krajičkom oka: Pronek je
podigao obrve, držao oči širom otvorene i kezio se, pokušavajući da imitira Rejčelin osmeh.

„Je li vam dobro?” upitao je Proneka.

„Dobro mi je”, rekao je Pronek i promenio izraz lica, najednom odajući savršenu
ozbiljnost.

Stajali su na uglu Voštenoa i Hajavate. Pronek je pušio i razmišljao o sebi, cigareta je

bila bezukusna. Rejčel ga je posmatrala, glave blago nagnute u stranu.

„Najvažnije je slušati ih. Pričaće ti sve i svašta i daće ti novac zato što si ih slušao.”

„Zašto si mi rekla da se zoveš EVOL?”

„Tako se zove moj omiljeni album Sonik Jut.”

„Nikad ih nisam čuo.”

„Slušao.”

„Slušao.”

„Prilično su bučni, ima dosta gitare.”

„Ja sam svirao gitaru.”

„E pa, ovo je malo drugačije.”

„Čime se ti baviš u životu?”

 „U životu? Odakle sad to? Je l’ vi, Balkanci, uvek postavljate ovakva pitanja?”

„Izvini.”

„U životu se bavim fotografijom.”

„O, ja volim fotografiju.”

„A sad, na posao. Moramo da zaradimo nešto danas.”

Izbegavali su mračne kuće, prilazili su samo onima gde je bilo upaljeno svetlo na
tremu ili unutra, sa senkama koji klize preko unutrašnjih zidova. Brzo je išla od vrata do
vrata, obraćajući se ljudima uvek istim dubokim, ozbiljnim glasom. Pronek se divio
odlučnosti njenih pokreta, njenim zategnutim mišićima, nepokolebljivosti užurbanog hoda od
jedne kući do druge, mada se jednom spotakla o crevo smotano na neosvetljenom travnjaku.
Fascikla joj je poletela u vazduh, pala i otklizala niz pločnik.

„U pičku materinu”, rekla je, sedeći na travi. Pronek joj je ponudio ruku, na šta je ona
prvo frknula, ali ju je ipak prihvatila. „Kao da sam prošle nedelje naučila da hodam.”

„Ja obožavam Grinpis”, rekao je muškarac. „Grinpis je zakon.”

„E pa, onda ćete nam dati puno novca”, rekla je Rejčel.

Nasmejao se. Na obrazu je imao tamnu bradavicu nalik na kupinu.

„Idite po čekovnu knjižicu. Znate da nam je neophodna vaša podrška.”

„Rado”, rekao je, „ali ja sve pare trošim na vukove.”

„Na šta?”

Pušio je. Pronek je hteo da ga zamoli za jednu cigaretu, ali je umesto toga neprimetno
udahnuo dim koji je izašao iz njegovih nozdrva i lebdeo ka njemu.

„Znate, u Vajomingu hoće da ih pobiju, da ih istrebe.”

„Vukovi su divne životinje”, rekla je Rejčel. Pronek se smešio i klimao glavom,

učestvujući u divljenju vukovima. Setio se priče koju mu je ispričao otac, o nekom njihovom
pretku iz Ukrajine, koji je bio do te mere rešen da ubije vuka koji mu je poklao sve ovce, da
je sopstvenu ženu u sred zime privezao za drvo ne bi li namamio zver. Nesrećnica je cvilela i
plakala, onako promrzla, a vuk se nije pojavio.
 Čovek je opisivao samrtne muke vukova, koji ranjeni beže od helikoptera punih
naoružanih majmuna s kaubojskim šeširima. Beže sve dok ne ostanu bez krvi i jednostavno
se sruše.

„Čoveče”, rekla je Rejčel i spustila fasciklu na stomak, prekrstivši ruke preko nje.
Pronek je primetio da joj je čovek overio grudi, i po prvi put je i sam pogledao u njih - bile su
velike i lepo su se ocrtavale ispod njene majice.

„Hoćete da vidite mog vuka? Držim ga u garaži. Sutra ga vodim do Gornjeg

Poluostrva, idemo u lov zajedno.”

Krzno mu je bilo sivo, olinjalo, i delovao je jadno. Kada je spazio čoveka, počeo je
unezvereno da korača tamo-vamo u ogromnom kavezu pored kamioneta. Čovek je gurnuo
ruku u kavez i vuk se istog trenutka primakao. Pronek je na kratko zamislio kako čovekova
šaka biva otkinuta i kako krv šiklja iz vena na zglobu. Zamislio je kako bolničarima hitne
pomoći objašnjava šta se dogodilo, i kako ga oni ne razumeju zbog njegovog akcenta. Ali,
vuk je stavio njušku na čovekov dlan i ovaj ga je počešao. „Vidi”, obratio se Rejčel, ne
obraćajući pažnju na Proneka. Zatresla je glavom, usta su joj bila otvorena od šoka.

„Možeš i ti da probaš.”

Rejčel je lagano spustila fasciklu na kosačicu i ponudila svoju šaku vučjim nozdrvama
- onjušio ju je i pogledao u čoveka. Pronek je bio paralizovan - sada mu je u glavi bila slika
obeju Rejčelinih šaka na podu kaveza, a onda je primetio pun mesec na nebu iznad guste
tmine koja je prekrivala ulicu. Rejčel je jednom rukom držala njušku koja je virila kroz
rešetke, a drugom je milovala. Nagnula se i poljubila vuka u usta. Usne su joj bile simetrične,
poput sveta koji otvara latice, a vuk je Proneku pokazao svoje oštre zube. Pronek se stresao, a
čovek se okrenuo ka njemu i nasmešio se, kao da se u tom trenutku ostvario neki mračni plan.

Dok su se udaljavali od kuće, Pronek je odlučio da zaokupi Rejčel pričom o sebi, ne

bi li što pre zaboravila na vuka.

„Ja volim pse”, rekao je.

„Ovaj vuk je tako nesrećan. Tip bi zaista morao da ga oslobodi.”

„Imao sam psa. Zvao se Laki.”

„U ovom vuku nešto trne”, rekla je Rejčel.

 Vratili su se u Čikago i šetali niz Džekson, dok su neonke i ulične svetiljke utešno
bleštale. Pronek je bio pola koraka iza Rejčel, kao da pokušava da je sustigne. Ona je ruke
držala u stražnjim džepovima farmerki, tako da su joj laktovi štrčali poput držača na lestvama
u bazenu.

„Gde živiš?” pitao je Pronek.

„Gde živim? Nijedna žena u ovom dražesnom gradu neće potpuno nepoznatoj osobi
reći gde stanuje. Takvo pitanje se ne postavlja ženama koje žive same.”

„Izvini”, rekao je Pronek, pogledao dole i zaostao još pola koraka.

„Ali, ti više nisi stranac. Živim u centru. Ti?”

„Rodžers park.”

Prešli su Holsted. Policajka, grudi okovanih kevlarom, pretresala je čoveka

prislonjenog uza zid. Leva ruka mu je bila iznad glave, dok je desnom držao štap. U
Zorbinom izlogu su videli giros koji se polako okretao, nalik na neku čudovišnu planetu.

„Kada si došao ovamo?” pitala je Rejčel.

„Devedeset druge, baš pred rat.”

„Porodica ti je tamo?”

„Da.”

„Jesu dobro?”

„Stari su.”

„Mislim, gledaš sve to na televiziji i možeš samo da se osećaš tupo i bespomoćno.

Pizdim od toga.”

„Znam.”

„Mora da ti je teško.”

Pronek je klimnuo glavom, ali nije želeo da ga sažaljeva, mada mu je prijalo što mu
posvećuje pažnju. Razgovarala je s njim preko ramena, stalno se okretala, i Pronek ju je
zamislio kako se pretvara u stub soli.
 *

Išli su istim vozom. Jurio je podzemljem, proizvodeći apokaliptičnu, zastrašujuću

buku, koja je stvarala utisak da se sve na površini ruši. Rejčel je sedela ispred njega, kraj
crnkinje koja je grčevito stiskala sićušnu Bibliju, teško disala i mrmljala nešto sebi u bradu.
Sve što je mogao da razazna bilo je „... plačući za decom...” Rejčel se počešala po vratu, njen
kažiprst je išao od desnog uha do kragne, ostavljajući za sobom crvenkasti trag.

Pronek je nepokretan ležao u mraku, čvrsto zatvorenih očiju, rešen da na silu zaspi.
Osećao je napetost u facijalnim mišićima, činilo mu se da mu lice okoštava. Neko je urlao:
„Nećete me uhvatiti, pičketine!” U blizini je protutnjao voz, i Pronek je osetio kako u njemu
kulja bes - želeo je tišinu, bez ludaka koji se dernjaju, bez vozova koji škripe, bez sirena koje
pomahnitalo zavijaju. Kolena su mu bila znojava i lepljiva - okrenuo se na stranu i stavio
ćebe između njih. Zamišljao je kako prati Rejčel do kuće - kako korača njenom ulicom pod
drvoredom i udiše vazduh ispunjen mirisom lipe, kako zajedno sede na njenom stepeništu i
razgovaraju, a zatim odlaze gore i vode ljubav.

„Pičketine, probajte da me uhvatite!”

Pronek je iskočio iz kreveta, stisnuo pesnice toliko da ga je to zabolelo, i pogledao

napolje: debeljuškasti japi u sivom odelu grlio je svoju aktovku i udarao stopalima po asfaltu,
upirući s vremena na vreme prstom ka nebu. Pronekova napetost prerasla je u čistu,
jednostavnu mržnju prema tom čoveku. Otvorio je prozor i zurio u njega, kao da bes može da
se iskali kroz zagušljivi gradski vazduh.

„Nećete me uhvatiti! Možete samo za kurac da me uhvatite!”

Pronek je želeo da smisli neku ubojitu rečenicu, nešto što će ga istog trenutka ućutkati
i naterati da porazmisli o svom ponašanju. Prebirao je reči po glavi, menjajući naglasak
rečenice, ubacujući i izbacujući neophodne psovke, procenjujući snagu koja će mu biti
potrebna da glasom zgromi tog upornog paćenika. Pripremao se, skupljao hrabrost pa,
konačno, kad mu se bes zaglavio u grlu, otvorio usta i oklevajući uzviknuo:

„To što radite nije lepo!”

Čovek je prestao da urla i odmahnuo glavom, kao da ga je neko udario, a onda se

ukočio na nekoliko trenutaka. Zatim se polako okrenuo ka Proneku, pogledao ga, uperio prst
u njega i zagrmeo:

„Nikada me nećete uhvatiti zato što je svevišnji Bog uz mene!”

Pronek je uvukao glavu i stao kraj prozora, plašeći se da se pomeri ili pogleda
napolje. Svuda oko njega je pulsirala tama, kolena su mu klecala.

„Samo se opusti i gledaj ih pravo u oči”, rekla je Rejčel.

Pronek je pokucao na vrata, prvo jednom, zatim dvaput, iako je zvono bilo prilično
uočljivo. Uz ogradu je stajala hrpa štapova za kroket, a trem je krasila porodica drvenih
rakuna. Pronek je sklopio oči, jer bi tako na trenutak mogao da se ponada da je sve samo san
koji će nestati kada ponovo pogleda. Vrata su se otvorila, Pronek je otvorio oči. Ispred njega
je stajala žena s naočarima za sunce, podignute tamne kose, u prevelikoj havajskoj košulji,
bledog lica, kao da je vampir.

„Zdravo”, rekao je Pronek. „Ja sam Džozef i iz Grinpisa sam. Mi želimo da

razgovaramo s vama.”

Žena je ćutala.

„Ovo je Rejčel. I ona je iz Grinpisa.”

Nerviralo ga je što ne zna u kom pravcu žena gleda. Možda je bila slepa.

„Kako ste?”

„Nikad bolje”, rekla je. Glas joj je bio grub. „Šta mogu da učinim za vas?”

Pronek je želeo da se okrene ka Rejčel, da dobije neki znak podrške, da bude siguran
da nigde ne greši. Ipak, nije se usuđivao da skine pogled sa ženinog lica, činilo mu se da bi
istog trenutka nestala.

„Želimo s vama da razgovaramo o o-o-očuvanju životne sredine. Možda možete da

nam pomognete.”

„Odakle si?”

Još malo je otškrinula vrata. Pronek je mogao da vidi TV - par ruku je nešto gradilo u
tišini.

„Iz Grinpisa.”
 „Ne, iz koje zemlje dolaziš?”

Iznad kamina na gas u kom je igralo nekoliko plamičaka stajao je portret Indijanca iz
profila, s ogromnim perom. Na slici je preovladavala vatrenonarandžasta boja.

„Iz Bosne.”

„Bosna je daleko odavde”, rekla je jedva razgovetno. „Ali, sviđa mi se tvoj naglasak.”

„Hvala.”

„I, šta mogu da učinim za tebe?”

„Želimo da razgovaramo s vama.”

Pokazala je na Rejčel: „Ti ovo devojka?”

„Ne. Ne znam. Ne.”

„Gospođo, došli smo da porazgovaramo s vama”, rekla je Rejčel, „i zamolimo vas za

podršku.”

„Ja vas potpuno podržavam.”

„Za finansijsku podršku.”

„Slušaj, mogu da vas poslužim pićem, da vas izmasiram, ali kintu - nemam! Ja sam
neudata.”

„Hvala vam, gospođo. Izvinjavamo se na smetnji.”

„Hvala vam. Izvinite”, ponovio je Pronek.

„Svratite ponekad”, rekla je žena i izašla na trem, dok su se oni udaljavali. „Bilo kad.”

„Jednom ću”, rekla je Rejčel, „poneti foto-aparat i slikati ove ljude. Neverovatni su.”

„Meni se sviđaju”, rekao je Pronek.

„Okej, jedan savet: ne daj im da te uvuku u svoje brbljanje. Mnogo je usamljenih ljudi
ovde, znaš, domaćica, starijih, perverznjaka, nezaposlenih. Takvi po čitav dan nemaju šta da
rade.”

„Nije lako. Engleski mi nije dobar.”

„Samo se opusti. Ako govoriš engleski s naglaskom, to znači da znaš barem dva
jezika, što je dvostruko više u odnosu na ljude iz ove zabiti. Ljudi kojima se dopadneš daće ti
novac, a oni kojima se ne dopadneš neće.”

Ponovo je počela da pada kiša, oživljavajući barice na trotoaru. Kapljice su

uznemiravale njihovu površinu.

„Znaš”, zamišljeno je rekao Pronek, „mislim da gde god ti je dom postoji i barica po
kojoj znaš da li pada kiša.”

„Kako to misliš?”

„Ono, kad pogledaš kroz prozor i ne znaš da li pada i onda pogledaš svoju baricu i
onda znaš.”

„Da, znam. To je lepo.”

„Ja sam imao svoju baricu u Sarajevu, ispred kuće.”

„To je lepo”, rekla je Rejčel.

„Zdravo”, rekao je Pronek, „zovem se Jozef i iz Grinpisa sam. Da li vam je stalo do

delfina?”

Starac je sedeo na tremu, zamotan u karirano ćebe, sa štitnicima za uši na

slepoočnicama i vunenim rukavicama na rukama.

„Ne”, rekao je. „Boli me dupe za njih.”

Lice mu je bilo prošarano staračkim flekama.

„Okej. Je li vam stalo do prašuma?”

„Ne baš.”

Pronek je primetio da pored stolice stoji omanja boca s kiseonikom, poput čeličnog
ljubimca.

„Je li vam stalo do čistog vazduha?”

„Odakle si?”

„Iz Bosne.”
 „Iz Bosne? Tamo je pakao.”

„Više nije. Rat je završen.”

„Tako, dakle. Pa šta onda radiš ovde, u Americi?”

Pronek je pogledom potražio Rejčel, koja je bila dalje niz ulicu. Po asfaltu je bilo
zalepljeno opalo, smeđe lišće. Starac je skinuo rukavice.

„Ovde je bolje.”

„Nego šta nego je bolje. Zemlja slobodnih, otadžbina hrabrih.”

„Kako bilo, gospodine, mi smo hteli da vam se obratimo...”

„Zašto se, uopšte, vodio taj rat?”

„Ne znam. Zbog mnogih stvari.”

„Zbog religije, zar ne? Muslimani su ubijali hrišćane?”

„Ne znam. Ne verujem.”

„Ti si musliman?”

Pronek nije želeo da odgovori na to pitanje, mrzeo je to pitanje.

„Nisam. Ali poznajem mnoge muslimane.”

„Jednom sam ubio muslimana.” Starac je skinuo štitnike za uši i palcem pritisnuo
koren nosa, između obrva. „Ali, to je bila saobraćajna nesreća.”

„Žao mi je”, rekao je Pronek.

Starac je počeo pesnicom da lupa po zidu, što je zateklo Proneka.

„Jesi li ti ikada ubio muslimana?”

„Nisam. Nikad nikoga nisam ubio.”

„Ali, borio si se u ratu, zar ne?”

„Ne.”

„Ja sam se borio u ratu. Bio sam snajperista. Četrdeset šest uspešnih eliminacija.”

Ponovo je počeo da udara po zidu, sve dok vrata nije otvorila mlada žena s turbanom
od peškira i velikim podočnjacima.

„Šta je?” pitala je mrzovoljno kroz mrežicu. Nosila je crni grudnjak i gaćice; oko
pupka je imala istetoviranu ružu.

„Daj ovom mladiću deset dolara. Za delfine.”

„Kakve delfine?” Namrštila se i pogledala Proneka.

„Zaveži i donesi novac.”

Vratila se unutra. Pronek se blesavo smejuljio i gledao unaokolo: sasušena kleka

naslanjala se na trem; u uglu je bio smotan lanac za psa; na sred travnjaka stajala je mokra
crna zastava i vijorila se na vetru.

„Sa delfinima, ili bez njih”, rekao je starac, „jednog dana ćemo se svi stropoštati u
ponore pakla.”

Mladom bračnom paru iz Evanstona, koji je sedeo na sofi držeći se za ruke, Pronek se
predstavio kao Mirza iz Bosne. Studentkinji iz La Grejndža s natpisom ŠAPE K SEBI na
grudima predstavio se kao Sergej Katastrofenko iz Ukrajine. Čoveku iz Ouk Parka s dugom
kovrdžavom kosom i znojavom ćelom predstavio se kao Juka Smrdiprdiuskas iz Estonije. Za
postarije Rumune iz Houmvuda, koji nisu govorili engleski i koji su sedeli ruku nežno
položenih na kolena, on je bio Džon iz Liverpula. Za umornog građevinca iz Forest Parka,
koji je besno otvorio vrata i pitao, „Ko si sad ti, u pizdu materinu?” bio je Niko. Za
katoličkog sveštenika sa Blu Ajlenda s ekcemom i prelepim, plavookim dečkom, bio je Filip
iz Luksemburga. Za gomilu motociklista, anđela pakla, koji su roštiljali na parkingu Volgrina
u Elk Grouv Vilidžu, bio je Džozef iz Šniclanda (postojbine šnicle). Za ženu iz Hajd Parka
koja je otvorila vrata uz predivan osmeh, koji se zatim pretvorio u sumnjičavo mrštenje, i
rekla, „Mislila sam da ste neko drugi”, bio je Neko Drugi.
 TAJNI GRAD

Kiša, nalik na crni katran, svetlucala je po autoputu, dok su se mokra kola probijala
kroz bare. Prošli su kraj napuštenih skladišta ukrašenih bilbordima koji su reklamirali vesele
sitkome i muzičke radio-stanice. Prošli su kraj zaboravljenih gradilišta s krdima buldožera,
kamiona i dizalica naherenih uz ogradu. Videli su nedostupne poslovne zgrade, obložene
staklom u kom se ništa nije ogledalo. Prošli su kraj idiličnih kuća skrivenih iza visokih
ograda, prošli su kraj neonskih svetala Velikih tržnih centara koja su nervozno podrhtavala
pod nebom prošaranim kablovima i žicama. Videli su usamljeni auto kako nestaje u
neosvetljenoj ulici drvoredom, i kako, trenutak kasnije, poput munje, osvetljava smeće
srednje klase: kosilice i grabulje i fudbalske lopte i plastične patuljke i novine na stepeništu i
ljuljaške obešene o visoka stabla koje podrhtavaju pod naletima vetra. Auto je polako ušao u
garažu i plamen njegovih štop-svetala zažario se poslednji put i iščilio pod pepelom noći.

Iz Čikaga su izašli dok je još uvek bio mrak. Njihov kombi se zaustavio na naplatnoj
rampi na Skajveju, nije bilo ni jednog drugog automobila, a onda je prešao most. Bilbordi su
reklamirali kazina, najbolje slot-mašine i bogatstvo koje ih je čekalo u Indijani. Niko ništa
nije govorio, izuzev ushićenog radio-voditelja koji je trtljao svakakve gluposti o depresivnim
porno-glumicama. Kada su stigli u Indijanu, nebo je bilo vedro, uz onih nekoliko jutarnjih
zvezda koje su još uvek svetlucale.

„Znaš”, rekao je Pronek, ne obraćajući se nikom konkretno, „neke od ovih zvezda

možda više ne postoje.”

Rejčel ga je pogledala iskosa.

„Znaš”, rekla je, „previše je rano za ontološku skepsu.”

„Izvini”, rekao je Pronek.

Prošli su kraj zlokobno četvrtastih čeličana koje su delovale ogromno naspram

jutarnjeg neba, s dimnjacima iz kojih je kuljao dim i plamen. Vins se zakašljao kada je do njih
došao smrad tečnog čelika. Na parkinzima uz čeličane nalazio se pokoji usamljeni pikap
prekriven rosom, i čekao svog vlasnika.

„A da ne pominjemo zvezde koje više ne možemo da vidimo, a koje ne postoje”, rekla

je Rejčel.

„A-ha”, rekao je Pronek.

„Kako možeš da vidiš zvezde”, progunđao je Dalas, „koje ne postoje?”

„Nemam pojma”, rekla je Rejčel. „Pitaj gostujućeg profesora filozofije.”

„One odašilju svetlost, svetlost putuje do nas, a one u međuvremenu nestanu.”

„Ne kapiram”, rekao je Dalas.

„Zato što bi mogla da prođe milijarda svetlosnih godina pre nego što svetlost dopre do
zapećaka tvog pilećeg mozga”, rekla je Rejčel.

Vinsent ze zakikotao, sve vreme gledajući kroz prozor. Prošli su kraj velikih belih
cisterni nasukanih uz put, s merdevinama s obe strane, poput velikih ožiljaka.

„Kad sam bila klinka”, rekla je Rejčel, „majka mi je pričala da su ove cisterne pune
soka od pomorandže, a da one čeličane proizvode kolačiće.”

„Možda je to istina”, rekao je Pronek.

„Ne bih rekao”, rekao je Dalas.

„A-ha, majke umeju da govore deci takve gluposti”, rekao je Džejefkej. „Kad sam ja
bio mali, ispao sam iz prikolice pikapa. Mesec dana sam ležao u bolnici, a mama mi je rekla
da mi se to desilo zato što se nisam dovoljno molio.”

„Gospode bože”, rekla je Rejčel.

„Upravo tako.”

Vozili su kroz šumu, paučinasta magla i dalje se držala za podnožja stabala. Dve
košute spokojno su pasle u jaruzi.

„Gledajte!” uzviknula je Rejčel. Pronek se nagnuo ka njenom prozoru i ramena su im

se očešala. Leva ruka mu se nalazila na uzglavlju njenog sedišta, skoro joj dodirujući vrat.
Zamislio je kako njegovi prsti klize po vrhu njene kičme, a zatim se spuštaju između lopatica.

„Bio sam prilično bistar”, rekao je Džejefkej, „pre nego što sam ispao iz pikapa.”
 *

U Ohaju je bilo hladno. Kombi je išao uz vetar, koji je nanosio smetove po

vetrobranu. Sićušni snežni vrtlozi kovitlali su se kraj puta. Silueta osobe praćena siluetom psa
prešla je preko čistine u snegu, dok se oblak snega nadvijao nad njima. Srebrnkasti voz klizio
je horizontom. U kolima koja su prošla kraj njih, jedan dečak je spavao na zadnjem sedištu,
vezan i spokojan. Onda je ogromni kamion bacio svoju senku na njih, a reč SELIDBA se,
slovo po slovo, pojavila kraj Pronekovog prozora.

„Reći ću vam par stvari o Ouk Ridžu”, rekao je Džejefkej. Jedna ruka mu je bila na
volanu, a drugom se gladio po ćeli. „Mada pretpostavljam da već sve znate.”

„O, veliki vođo, prosvetli nas”, rekla je Rejčel.

„Samo da čujemo ovu pesmu”, rekao je Dalas. Glas je zapomagao: „Mom and dad
have let me down...” Džejefkej je isključio radio.

„To je sjajna pesma.”

„Žao mi je, kauboju.” Džejefkej se nakašljao. „Ouk Ridž je izgrađen tokom Drugog
svetskog rata, i to u strogoj tajnosti, kao deo projekta ’Menhetn’. Plutonijum koji su bacili na
Hirošimu i Nagasaki poticao je iz Ouk Ridža. Sav jebeni plutonijum koji je završio u bojevim
glavama nakon rata potiče iz Ouk Ridža.”

„Je l’ možemo da stanemo negde da pišamo?” pitao je Dalas.

„Ko zna šta sad proizvode. U svakom slučaju, biće akcije, napravićemo male
demonstracije, možda neko bude i uhapšen, sve po redu.”

„Mene ne smeju da uhapse”, rekao je Pronek.

„Je l’ možemo da stanemo negde da pišamo?”

„Možda biste svi redom mogli da se utišate”, rekao je Vins dubokim, mirnim glasom.

Stali su.

I dalje je bilo hladno - oblačići pare izlazili su im iz usta. Pronek je pušio, poskakujući
u mestu, s levom rukom u džepu. Čovek je spavao u raspadnutom kadilaku na parkingu, sa
slamnatim šeširom navučenim preko očiju. Vins i Džejefkej su stajali ispred automata sa
slatkišima i cigaretama. Rejčel je obgrlila samu sebe i gledala u nebo, kao da očekuje da
odozgo nešto padne. Pronek je podigao pogled, ali nije video ništa do bezobalnog sivila.

„Moj deda je radio u Ouk Ridžu”, rekla je Rejčel.

Pronek je odmahnuo glavom, u nameri da je svojom nevericom natera da mu ispriča

još nešto. Cigareta mu je bila u ustima, te je i drugu ruku stavio u džep.

Njen je deda, rekla je, preživeo Aušvic. Čitava njegova porodica je nastradala, izuzev
jednog strica koji je nakon prvog svetskog rata otišao u Čikago. Deda joj nije imao ni trideset
godina, mada je izgledao starije. Došao je u Čikago i živeo sa stricem, u stanu u kom je sobu
delio s dvojicom njegovih sinova, tinejdžera, kojima su samo devojke bile na pameti. Nisu
voleli svog rođaka - Rejčelinog dedu - jer je bio žgoljav i odrpan i osećao se na evropsku smrt
i bolest, na izbeglištvo. Držali su se za noseve kad god bi on ušao u sobu. Spavao je na
njihovom kauču i dešavalo se da noću otvori oči i zatekne ih kako stoje iznad njega i kikoću
se. Otišao je nakon mesec dana - kao diplomirani biolog zaposlio se u fabrici putera.
Zamišljala ga je kako hoda između bačvi punih putera, rekla je Rejčel, masnih ruku i srca
koje će prepući od tuge.

„Idemo”, rekao je Džejefkej.

Nije želeo da radi u fabrici putera. Napisao je pismo Univerzitetu u Čikagu. Engleski
mu je bio loš, ali je uspeo da mi objasni da je, kao student biologije u Pragu, za profesora
imao jednog od najpoznatijih evropskih naučnika. Nije pomenuo da je preživeo Aušvic, pošto
je mislio da zbog toga neće hteti da ga prime.

„Gde je Dalas?” pitao ih je Džejefkej.

„Urinira”, rekao je Vins.

„U ovom momentu”, rekla je Rejčel, „u rukama mu je sve što mu je drago.”

Mogli su da ga vide na drugom kraju parkinga, kako stoji do kolena u suvoj,

smrznutoj travi. Otresao ga je, zakopčao se i dotrčao do njih, mašući rukama kao da leti.

„Nisi mogao da se poslužiš toaletom kao ostali?” gunđao je Džejefkej.

„Ja sam dete Majke Prirode”, rekao je Dalas.

„Samo pazi da te Otac Društvo ne uhapsi i da ti po dupetu”, rekla je Rejčel.

 Ušli su u kombi.

„Ne priznajem društvo”, rekao je Dalas, „i njegova glupava pravila.”

„Vežite se!” naredio je Džejefkej.

Dobio je pismo od Univerziteta u Čikagu u kome su mu nudili mesto u laboratoriji,

gde bi proučavao efekte radijacije na žive organizme. Osoba koja mu je nudila posao poslala
mu je natrag i njegovo pismo dopunjeno gramatičkim pravilima na marginama. Na
Univerzitetu je upoznao i njenu baku: ona je bila student astronomije, ali je u slobodno vreme
radila kao sekretarica kod nuklearaca. Pitao ju da izađu i otišli su u balsku dvoranu „Aragon”,
ali on nije umeo da pleše ni džiterbag, ni sving, niti bilo koji od ondašnjih plesova, znao je
samo valcer i polku. Ludo su se zaljubili jedno u drugo. Rejčelin deda je živeo u podrumu u
Humbolt Parku, a baka joj je živela s roditeljima, visokomoralnim Jevrejima iz Hajd Parka,
tako da su im preostajale samo igranke. U svakom slučaju, on je dobio posao u Ouk Ridžu.
Tu su izlagao biljke i miševe radijaciji, plutonijumu i izotopima i raznim sranjima, i čekali da
vide šta će se desiti.

„A-ha”, rekao je Džejefkej, „ovde ima jedna afroamerička zajednica, Skarboro, oni su
živeli nizvodno od laboratorije, znate ono, klinci su se brčkali u radioaktivnom potoku.
Dešavalo se da iz laboratorije izlazi i para. I svi su čekali da vide šta će se desiti.”

„Šta se desilo?” pitao je Pronek.

„A, ma znaš već, sve po redu, deca su se rađala bez kičme, rak, tumor.”

„Jebote!” rekao je Dalas.

„Ponosan sam što sam Amerikanac”, rekao je Vins.

Rejčelin deda je svako malo odlazio u Tenesi, i to s vozačem, pošto nije želeo da vozi.
Sedeo je na zadnjem sedištu i pisao pisma baki, opisujući joj predele, svoje misli, svoju
ljubav. Negde bi se zaustavili da on pošalje pismo, nakon čega bi odmah započinjao novo.
Putovali bi dva ili tri dana, a ona bi za to vreme dobila deset-petnaest pisama. Ponekad bi
umrljao pismo mašću i ispod napisao „mast iz Kentakija”. Slao joj je suvo cveće i lišće u
pismima. Kada je uštedeo nešto novca, kupio je foto-aparat, a momci iz Ouk Ridža su mu
razvijali film i izrađivali fotografije koje joj je slao - želeo je uvek da bude uz nju, uvek.

Rejčel je videla ta pisma: engleski mu je bio loš, bez članova, bez glagolskih
vremena, s pogrešnim redom reči, ali su bila prelepa, rekla je, odisala su starinskom,
evropskom ljubavlju.

Prošli su kraj kuća, sićušnih naspram horizonta, i oblaka iznad njih, iz kojih je lila
kiša, nalik na zavesu po kojoj igraju senke. Prošli su kraj uzoranih polja i tržnih centara uz
koje su stajale benzinske pumpe, Mekdonaldsi i Sabveji, a onda je kombi uronio među brda,
samo da bi kasnije izbio na dolinu prošaranu barama s ustajalom vodom. Pronek je zamišljao
kako piše pisma Rejčel, kako opisuje ta brda koja ga podsećaju na Bosnu.

O baki je razmišljao čak i kad je vršio eksperimente. U to vreme ljudi se nisu

preterano obazirali na radioaktivnost - štaviše, sve do dana kada je, satrulih kostiju, umro,
Rejčelin deda je tvrdio da je radioaktivnost bezopasna. Uranijum je mešao u posudi, kao da
kuva, bez maske, bez rukavica, bez ičega, razmišljajući o baki, o njenim butinama, glatkim
poput alabastera, i njenim nežnim rukama, i tako bi mu kap uranijuma pala na usnu, a on bi je
samo obrisao.

Rejčel je prešla palcem preko usana, polako, a onda se obliznula, dok ju je Pronek
omađijano posmatrao.

„Gde si pokupila te ljigavštine?” pitao je Dalas.

„Umukni!” rekao je Vins.

Mesto na koje je pao uranijum ga je peklo, a on je baki pisao da mu usne izgaraju od

želje da je poljubi.

Vozili su se kroz Kentaki, preko visokih mostova nad crveno-oker brežuljcima. Prošli
su kroz gradove koji su se sastojali od drvenih kuća i jedne jedine prodavnice. Prošli su kraj
konja koji su spokojno pasli, onako visoki i vitki. Konji su podigli glavu, zagledali se u
daljinu, a onda su se pokrenuli, prvo kasom, da bi na kraju svi galopirali u krug, okruženi
belom ogradom. Pronek je zamislio kako se zaleću i preskaču ogradu, ali se onda uplašio da
bi mogli da polome nogu pri doskoku.
 „Imam jednog prijatelja”, rekao je Pronek, „koji jako voli konje. On je moj najbolji
prijatelj u Sarajevu.”

„Je l’ ima konja?” pitala je Rejčel.

„Ja sam imao konja”, rekao je Dalas. „Moj deda je u Teksasu...”

„Baš mi je drago”, rekla je Rejčel. „Samo što te niko ništa nije pitao.”

„Ne, nema”, rekao je Pronek, „ali je uvek sanjao da ima svog konja. Pokazaću ti
njegovo pismo koje mi je napisao. Veoma je tužno.”

„Pismo koje ti je napisao”, rekla je Rejčel.

„Da”, rekao je Pronek.

„Ne njegovo pismo koje ti je napisao.”

„Okej.”

„Primetio sam”, rekao je Dalas, „da voliš da koristiš prisvojne zamenice.”

„Čije zamenice?”

„Šta tebe boli dupe za njegove zamenice!” prosiktala je Rejčel.

„Koji ti je kurac?” Dalas je udario rukom po instrument-tabli - oblačić prašine se

podigao naspram kentakijevskog neba.

„Nije mi nikoji kurac. Prosto ne mogu više da te gledam.”

„Hej, hej, hej!” rekao je Džejefkej.

„Pročitaću ti njegovo pismo”, rekao je Pronek. „Imam ga kod moje kuće.”

„Kod kuće”, rekao je Dalas. „Kod kuće.”

Spavali su istom šatoru, Pronek stišnjen između Dalasa i Rejčel, a Džejefkej i Vins u
drugom uglu. Osetili su kako hladna noć posipa inje po šatoru, dok mesec svetluca kroz
platno. Pronek je ležao na leđima, svestan topline Rejčelinog tela kroz vreće za spavanje.
Slušao ju je kako diše, spokojno i duboko. Udisao je miris njene kose, njenog znoja, njenog
umora. Dalas je hrkao, Džejefkej nemirno spavao. Pronek se okrenuo ka Rejčel i posmatrao
njeno lice pod slabom, prigušenom mesečinom. Čelo joj je bilo glatko, bez bora, kapci
prelepo zaobljeni, trepavice mirne. Usne su joj bile nepomične, ni jedna reč nije nastajala u
njenim ustima. Kapuljača vreće za spavanje uokvirivala joj je lice, kao da ga prinosi Proneku,
ne bi li ga bolje pogledao. Jedan zalutali uvojak odmarao joj se na slepoočnici.

Onda je otvorila oči.

Pronek se skamenio. Zurila je u njega iz svojih dubina, očigledno svesna da ju je

posmatrao. Mirno je trepnula, kao da joj ne smeta milovanje Pronekovog pogleda. Pomakla je
glavu prema njemu, sklopila oči i poljubila ga u usta. Pronek se potpuno ukočio, trenutak je
bio toliko neverovatan da su mu se mišići vrata i leđa napeli, nije stigao da odreaguje, sve
dok nije osetio njen jezik kako pokušava da mu razdvoji usne i pustio ga unutra.

„Pribi mi se s tom ukrućenom kitom još jednom”, rekao je Džejefkej, „i spavaćeš

napolju. Jasno?”

„Ne seri, pederčino”, rekao je Dalas i okrenuo se ka Proneku. Pronek je osetio vrelinu
Dalasovog tela na svojim leđima, ali Rejčel mu je rukom prelazila preko lica, te je zatvorio
oči, dok su mu usne gorele.

Imali su još par sati do protesta, i Džejefkej ih je ostavio kod Američkog muzeja
nauke i energije. Rejčel je naterala Proneka da stane ispod američke zastave, zatim je klekla
ispred njega i slikala ga. Brada mu je bila u prvom planu, a iznad glave mu je bila
oklembešena zastava. Pronek se tog jutra probudio s mišlju da je sve sanjao. Rejčel nije
uradila ništa da odagna njegove sumnje: zamajavala se kopajući po rancu u potrazi za
četkicom za zube. Par puta je pogledala ka Proneku, nijednom mu se nije nasmešila. Obukla
je majicu s natpisom CONFUSIONIS SEX, koja mu je delovala krajnje zloslutno. Dok su se
vozili ka muzeju, ona je sedela napred, a on je bio ubeđen da je jutrom iščezla sva ljubav koju
su prethodne noći dosegli, svi ti nežni poljupci i šaputanja. Džejefkej ih je vozio kroz more
zapuštenih tržnih centara, s parkinzima i restoranima brze hrane, nalik na kule stražare. Prošli
su kraj jezerceta u kom su bila dva labuda povijenih glava, ali Pronek nije bio siguran da li su
labudovi pravi ili plastični. Mučila ga je mogućnost da život nikad neće moći da odgovori na
njegove želje.

Muzej je bio pun postarijih žena u jaknicama cvetnih dezena, prešminkanih bora,
očiju uvećanih debelim staklima. Jedna od njih je rekla: „Pa, ako hoćete da izazovete lančanu
reakciju, morate imati grafit.” Govorila je s jakim južnjačkim naglaskom, i Pronek se bojao
da će mu se obratiti s entuzijazmom svojstvenim južnjacima, te da će njoj njegov naglasak
zvučati još čudnije i sumnjivije. Prilepio se uz Rejčel i pratio je kao senka, sve vreme se
nadajući da će mu uputiti signal da se prethodna noć zaista dogodila. Ona je lagano išla kroz
prostoriju posvećenu Tajnom gradu, s rukama u zadnjim džepovima.

Postojao je jedan prorok, pisalo je na tabli okačenoj na zid, po imenu Džon Hendriks.
Tokom 1890-ih, prorok je prislonio uho uz zemlju i čuo zastrašujući glas koji mu je poručio
da će dolina jednog dana biti preplavljena strancima koji će, u potrazi za spasenjem, tražiti
način da oslobode snagu koju zvezde kriju u svojim dušama. Rejčel se namrštila pročitavši
tekst i otišla do plakata s crvenokosom lepoticom napućenih usana iz četrdesetih - TRAŽI
SE! ZBOG UBISTVA! NJENE NEOZBILJNE PRIČE LJUDE KOŠTAJU ŽIVOTA! stajalo
je ispod slike. Ali Pronek se pitao šta se dogodilo s prorokom. Jesu li ga obesili? Ili su ga
uvaljali u katran i perje? Možda je postao njihov vođa? Da li je mogao da zna šta će se desiti
na kraju? Rejčel je stajala pred crno-belim fotografijama blatišta i crnačkih sirotinjskih
naselja koja su tamo iznikla. Bilo je i slika čitavih četa nasmejanih sestara obučenih u belo;
žena koje veselo puše u montažnim kućama; uniformisanih, ozbiljnih stražara koji pretresaju
Deda Mrazovu vreću, dok on stoji kraj njih, podigutih ruku. Pronek je želeo da joj postavi
neko pitanje u vezi s prethodnom noći, i neprestano je pokušavao da ga formuliše, ali mu to
nije polazilo za rukom. Mozak mu je bio obuzet odabirom pravih reči, tako da je ispred
fotografija stajao ne shvatajući šta se na njima nalazi. Na jednoj su dečaci igrali klikere, na
drugoj je bio ulaz u bioskop iznad kog je pisalo DA LI SU SVI SREĆNI? Bilo je Gajgerovi h
brojača i najlonskih creva u staklenim kutijama. Bilo je vojnih zvaničnika poređanih ispred
tajnih skladišta uranijuma. Pronek je mogao da oseti Rejčelin miris: miris vlažnog jesenjeg
lišća, miris odeće koju je nosila i juče, natopljene znojem od noćas, miris koji mu je zaposeo
nozdrve i nije hteo da ih napusti. Bile su tu i dve devojke, koje su čedno spojenih kolena
sedele ispred police s posudama u kojima su bili laboratorijski miševi. U prostoriji
posvećenoj bombi Big Boj bile su fotografije nuklearnih pečurki koje su se nadimale nad
pustinjom. Rejčel se zaustavila ispred jedne od njih, prevrnula očima i odmahnula glavom, i
Pronek se, taman pošto je skupio hrabrost da pomene prethodnu noć, uplašio da će je neka od
starih južnjakinja primetiti, da će smatrati njen čin nepatriotskim, te da će joj održati
predavanje o lepom ponašanju. Ubrzao je korak i stao pred nju. „Sinoć...” promrmljao je. Ona
se podigla na prste i poljubila Y između njegovih obrva, ne vadeći ruke iz džepova, dok su se
starice jatile oko njih, blagonaklono se smejuljeći.

Pronek je posmatrao nekoliko ljudi iz Grinpisa kako se lisicama vezuju za kapiju

laboratorije, dok je mnogo tela spremnih na pasivan otpor ležalo na prilazu. Rejčelino telo
bilo je u samom središtu, dlanovi su joj dodirivali asfalt. On je stajao preko puta s
transparentom koji je glasio ŽELIMO SVOJU BUDUĆNOST! i strahovao za Rejčel. Video
je obezbeđenje kako preskače kapiju, hitro i besno prilazi vezanim ljudima i urla na njih.
Dvojica čuvara su počeli da seku lisice, dok su ostali krenuli da podižu tela sa zemlje,
obaveštavaju ih o njihovim pravima i ubacuju u maricu koja se pojavila iza ugla, kao da je
sve vreme čekala na signal. „Nećemo nuklearke!” skandirao je Pronek, stojeći kraj
patuljastog tipa s dugačkim zulufima i teškim čizmama. Lik ga je s vremena na vreme gledao
postrance, kao da sumnja da je Pronek provokator iz FBI. Dvojica rmpalija iz obezbeđenja
podigla su Rejčel - jedan ju je zgrabio za skočne zglobove (Pronek ih je zamišljao kao nežne i
krhke), drugi ju je uhvatio ispod pazuha (Pronek je znao kako mirišu), a ona se oklembesila
između njih, tako da joj se zadnjica skoro vukla po zemlji. Sklopio je oči i promrmljao sebi u
bradu: „Donesite je meni”, kao da pokušava da pošalje telepatsku poruku. Ipak, uniformisane
gorile je nisu primile, te su spakovale Rejčel u maricu s ostalima. Pronek je zamislio da je u
zatvoru s Rejčel i kako zajedno s njom beži. Prešli bi celu Ameriku, a onda preplovili i
Pacifik.

Iz fabrika Saut Sajda i dalje su kuljali vatra i dim. Pronek je pogledao ka obrisima
Čikaga koji su se nazirali na horizontu, ka četvrtastim oblicima osvetljenim naspram
tamnoplavog neba, hladnog i veličanstvenog.

„Lepo je”, rekao je, ne obraćajući se nikom konkretno, pošto su svi izuzev Džejefkeja
spavali: Vins je smestio svoju torbu s Čipom i Dejlom pod obraz i naslonio se na prozor.
Dalas je balavio na suvozačevom sedištu. Rejčel je spustila glavu na Pronekovo rame, rukom
dodirujući njegovu butinu. Topao vazduh je izlazio iz njenih nozdrva i grejao mu ruku, njena
kosa ga je golicala po obrazu. Leđa su mu bila ukočena i to ga je bolelo, ali nije hteo da se
pomeri.

„A-ha, lepo je”, rekao je Džejefkej.

 *

Rejčel je spavala u Elu, i dalje se slepoočnicom oslanjajući o vrh Pronekovog ramena,

uprkos paklenoj buci i čopori klinaca koji su repovali o svom životu u paviljonima Roberta
Tejlora. Dve žene su sedele jedna uz drugu na sedištu ispred njih, njihova duga crna kosa
padala je preko naslona. Pronek je video jednu od njih kako se naginje prema svojoj
prijateljici, savršeno nežno joj usnama dodiruje uho i govori: „Volim te.” Voz je izašao na
površinu i svetla grada su bleštala kroz musava stakla. Žene su izašle na Belmontu, držeći se
za ruke.

Rejčel je sišla na Lorensu, pospana i jedva svesna. Rekla je da će se videti sutra, a

sutra je Proneku delovalo tako daleko da mu se plakalo. Posmatrao ju je kako silazi niz
stepenice i nestaje - već je čeznuo za njom, a lice mu je pod neonkama bilo crveno.

Kada je otključao vrata svog stana sve je bilo na svom mestu: šolja na kojoj je pisalo
POLJUBI ME, IRAC SAM koju je u trenutku hira kupio u prodavnici gluposti i dalje je bila
na ivici stola; karta sveta i dalje je bila na zidu; sat u obliku bundeve, koji je neko ostavio u
vešernici, i dalje je otkucavao; par smeđih cipela, koje su bile okrenute svaka na svoju stranu,
kao da se gade jedna druge; oprani tanjir na rešetki nagnut nad sudoperom, kao da pokušava
da vidi sopstveni odraz - sve je bilo tačno onako kako ga je ostavio. Pomislio je da je
neverovatno to što, kada on nije bio tu, niko nije bio tu - njegov prostor je bio prazan kada je
on bio na nekom drugom mestu. Ipak, vazduh je bio drugačiji - osećao se težak miris plastike,
njemu potpuno stran. Pomerio se, njuškajući, krećući se pažljivo na vrhovima prstiju, ne
paleći svetlo, spreman za napad, poput vuka koji se vratio u svoju poharanu jazbinu, napetog
i ukočenog tela, očiju sprženih umorom. Došunjao se do spavaće sobe - majica je bila
opružena po dušeku, kao da se pravi mrtva. Vratio se u kuhinju, dodirnuo dno prazne
sudopere (bubašvaba je pobegla u slivnik), farovi su zatitrali po zidu. Kleknuo je i pomirisao
tepih na sredini sobe i ispod radijatora, ali nije mogao da pronađe izvor smrada. Zamislio je
da je neko provalio u njegov stan i nehajno i nestrpljivo preturao po stvarima koje su činile
zbirku malog muzeja posvećenog njegovom životu: mali zeleni helikopter koji je ukrao s
nečijeg trema; limena žaba na navijanje; ram sa slikom njegovih roditelja, pijanih, sa čašama
u rukama; stara drvena činija puna klikera; komad drvene daske s ekserima ukucanim tako da
podsećaju na Velika kola. Zamislio je kako je provalnik probao njegovu odeću, zakopčavao
njegove košulje. Šta bi takav provalnik mislio o njemu, pitao se Pronek, o njegovom životu.
Otišao je u kupatilo, u kome je bila nova zavesa za tuširanje. Ispuštala je oštar, hemijski miris
i svetlucala u mraku.
 SMRT U VENECIJI

Pronek se probudio s blagom, polovičnom erekcijom i nedokučivim osećanjem da se

njegov život dešava nekom drugom. Seo je za sto da popije kafu iz irske šolje, posmatrajući
ljude koji su čekali na stanici Ela: žena na klupici je čitala knjigu; tinejdžer je mahao glavom
u nekom nerazaznatljivom ritmu; čovek sa slamnatim šeširom, tužnog lica, pogurio se kao da
je jutro džak cementa; devojčica s palmom na glavi i koncentričnim zlatnim lančićima na
grudima. Stajali su daleko jedni od drugih, niko nije gledao ni u koga. Sunce se presijavalo
po šinama. Pronek je pomislio da ovaj trenutak neće upamtiti niko osim njega, a jednog dana
će iščeznuti i iz njegovog sećanja.

Vilijem je stajao na Pronekovim vratima u gaćama s medvedićima, ogromne glave,

lica prepunog akni. Telefon mu je bio isključen, a morao je da okrene jedan broj, rekao je,
kako bi odgovorio na oglas lične prirode.

Vilijem je bio iz Portlenda, a u Čikago je došao kako bi se probio kao komičar-

improvizator, mada je u tom trenutku raznosio pice i bio zaposlen u firmi koja je organizovala
selidbe, tako da su mu ruke bile pune masnica i ogrebotina svaki put kada bi ga Pronek video.
Nakon neobaveznog komšijskog ćaskanja u liftu, prilikom kog je Vilijem na osnovu
Pronekovih kratkih odgovora zaključio da se radi o imigrantu, pokucao mu je na vrata u želji
da svoj nastup obogati imitacijom Pronekovog akcenta. Postavljao mu je standardna pitanja
(Kada je i odakle došao u SAD?), a onda je pokušao da ga oponaša, pretvarajući se da je
taksista-stranac. Pronek je posmatrao njegov morbidno neduhovit nastup koji se sastojao od
idiotskih grimasa i naglaska koji je Proneka podsećao na Irce. Osećao je kako mu se grudi
nadimaju od straha i tuge, dok se Vilijem neprestano smejao svojim jadnim šalama.

Pronek ga je pustio unutra i naslonio se na kuhinjski pult, dok je Vilijem zvao

agenciju za posredovanje. Pronek je video bubašvabu kako izlazi iz slivnika u sudoperi i
oprezno trčkara ka štednjaku, ali se nije pomerio.
 „Ćao, ja sam Vilijem. Mmmm, volim Petparačke priče i azijsku kuhinju i Dejvida
Sidarisa.”

Glava mu je bila u kupatilu, te se kabl od slušalice potpuno ispravio i polako vukao

telefon ka ivici stola.

„Maštam o tome da ti izmasiram stopala kraj kamina, dok pijuckamo uvozno pivo, i
da ti pevam svoju omiljenu pesmu, mmmm, Yesterday. Ide ovako... Yesterday, all my troubles
seemed so far away...”

Vilijem je falširao slabašnim glasom, povremeno ispuštajući piskutav zvuk

tuberkuloznog baritona. Odvratno pevanje odzvanjalo je u kupatilu i Pronek je zamislio
osobu koja sluša tu nesrećnu poruku i grči se. Setio se kako je on nekada pevao tu pesmu i
najednom se osetio retroaktivno postiđenim - video je sebe s gitarom, kako prebira po žicama
i pokušava da prenese duboke emocije te pesme, i naježio se pred glupošću osobe koja je tada
mislila da je Yesterday sve samo neljigava balada, osobe koja je tada bila neko drugi.

„Suddenly, I’m not half the man I used to be, theres a shadow hanging over me...”
pevao je Vilijem, podižući svoje bokserice kako bi se počešao po butini, otkrivajući bubuljicu
koja će za nekoliko dana prerasti u pravi čir. Telefon je skliznuo sa stola i tresnuo na pod.

Rejčel je bila zadužena za kuće na drugoj strani ulice. Mogao je da je vidi kako se
penje na trem i zvoni, a onda gleda u poštanske sandučiće pune časopisa, u travnjake s
drvenim patkama i mermernim žabama i plastičnim anđelima i prskalicama, nalik na
aluminijumske pauke s dugim zelenim repovima. Gledao je kako joj se glava miče levo-
desno dok razgovara s ljudima koji joj otvore vrata. Nekoliko puta mu se osmehnula i
mahnula, koračajući između kuća. Svetlost koja se probijala kroz žuto lišće ublažavala je
bledilo njenog lica.

Pronek je stajao ispred zatvorenih vrata, odugovlačeći, a onda se, pošto je pozvonio,
molio bogovima velikih kompanija da niko ne bude kod kuće. Pokušavao je ljudima koji bi
otvorili vrata da kaže nešto o delfinima, ali su oni zurili u njega s blagim prezirom i
potpunom nezainteresovanošću. Jedan za drugim, zalupili bi mu vrata pred nosom, i u
stomaku mu se polako taložio bes. Šutnuo je jarkozelenu plastičnu koficu, i ona je udarila u
drvenu ogradu.
 „Uđi”, rekla je žena. „Čekala sam te.”

Bila je niska i krhka, s ogromnim šalom oko vrata. Pronek je ušao u kuću, nevoljno,
dok su čestice nečega krckale pod njegovim đonovima. Vrata s mrežicom su ga udarila po
leđima, kao da ga požuruju da uđe.

„Jesi li gladan?” pitala je Proneka. Kuća se osećala na vlagu i testeninu. Debeli mali
Buda je sedeo na polici za knjige, smeškajući se, pored bodljikavog praseta oštrih bodlji.

„Ne, hvala”, rekao je Pronek.

„Ali, skuvala sam tvoju omiljenu vonton supu”, rekla je, „i ispržila sam pileća krilca.”

Vonton supa Proneku jeste bila omiljena, a voleo je i krilca.

„Hvala”, rekao je, najednom praznog stomaka.

„Možda će nam se pridružiti i Džoni i Grejs”, rekla je žena. „Možda ćeš morati da
odeš i kupiš mlado povrće.”

Kada bismo Proneka uporedili sa zgradom u kojoj lift ide gore-dole oknom između
njegovog mozga i želuca, reklo bi se da je taj lift, vučen silovitom gravitacijom, u tom
trenutku propao stotinu spratova i razbio se o tlo, pretvarajući sve što se u njemu nalazi u
bolnu, kašastu smesu.

„Znaš, mogao si da mi javiš da ćeš zakasniti”, rekla je žena. Stavila je ruke na kukove
i prekorno odmahnula glavom.

„Ja nisam”, rekao je Pronek, suvog grla, „onaj za koga me smatrate.”

„O, poznajem ja tebe bolje no iko”, rekla je žena, odmahnula rukom i blagonaklono se
namrštila.

Prašuma raskošnih biljaka rasla je po prozorima. Na zidu je bio kalendar s

fotografijom Sajgona i rečima napisanim nerazumljivim pismom, sa smajlijima u pojedinim
kvadratićima ispod datuma. Žena je bila tamnoputa, izraženih jagodica i širokog lica
uokvirenog gustom crnom kosom. Možda je Vijetnamka, pomislio je Pronek, ali ko sam onda
ja?

„Ja sam iz Grinpisa”, rekao je ženi, i kao dokaz joj pružio svoju fasciklu sa zeleno-
plavim flajerima. Kalendar je bio za 1975. godinu, shvatio je Pronek.

Grohotom se nasmejala, aplaudirajući njegovom nastupu.

 „Uvek me zasmejavaš”, rekla je, i stavila šaku preko stomaka, kao da joj smeh
pričinjava bol.

„Gospođo”, pokušao je Pronek ponovo, ali nije hteo da ide predaleko, pošto ni sam
nije mogao da se seti kako je dospeo tu, kako je postao to što jeste. Seo je u veliku fotelju
okrenutu ka ugašenom TV-u. Pored fotelje su bile muške papuče, plave i mekane, uredno
stavljene jedna do druge. Pronek je mogao samo da ispruži nogu i dohvatio bi ih. Sklopio je
oči, nadajući se da će žena nestati kada ih otvori. Ali ona je i dalje bila tu. Šta bi se desilo,
pomislio je Pronek, kada bi jednostavno izuo cipele i stopala, otečena od pešačenja, smestio u
papuče? Kada bi probao malo te vonton supe? Kome bi to smetalo? Pronek se video kako u
papučama ide ka kuhinji, seda i jede svoju supu, dok mu žena nežno masira leđa. Zašto on ne
bi mogao da bude više osoba odjednom? Zašto je bio zarobljen u sebi, gladan i umoran?

„Gospođo”, rekao je, i dalje oklevajući, reči su mu podrhtavale na ivici tišine. „Veoma
mi je žao, ali mi se ne poznajemo.”

„Previše brineš”, rekla je žena, približivši mu se tako da su se gotovo dodirivali.

„Nemoj da ti se ohladi supa.”

Rejčel je otključala vrata i krupna mačka je pokušala da se progura napolje, da bi je u

tome sprečila Rejčelina noga.

„Ovo je mačak”, rekla je.

„Kako se zove?” Pitao je Pronek.

„Ja ga zovem mačak. Maksvelov je. On ga zove Zora.”

„Ko je Maksvel?”

„Moj cimer.”

„A.”

Rejčel je upalila svetlo i zaključala vrata za sobom. Mačak je onjušio Pronekove

cipele, a zatim ga je pogledao u oči. „Зора”, rekao je, „na mom jeziku znači rano jutro.”

Zidovi su bili tirkizni, s debelom crvenom linijom po sredini. Mačak je skočio na sofu
i zavukao se pod jastuk.

„Vidiš, nije neki ranoranilac. Maksvel ga je najstrašnije razmazio.”

 „Je l’ on tvoj dečko?”

„Maksvel je savršen”, rekla je. „Nažalost, gej je.”

„A.”

Onda je Rejčel prigušila svetla. Pronek se svalio na sofu, da bi trenutak kasnije osetio
kako mu se umor spušta u karlicu i noge.

„Maksvel je muzičar, svira trubu. On i njegov dečko Aron imaju džez bend. Maksvel
sebe smatra hiphop Majlsom.”

„Ko je hiphop Majls?”

„Znaš, Majls Dejvis, samo u hiphop izdanju.”

„A.”

Na zidu je bila crno-bela fotografija čoveka koji prelazi ulicu, pogrbljen, s jednim
stopalom tik iznad tla, kao da će zgaziti pauka. Rejčel je sela kraj Proneka, stavila ruku na
njegovu butinu i rekla.

„Hoćeš nešto? Neko piće?”

Obrve su joj se približavale jedna drugoj, u korenu nosa joj je svetlucala trunčica
prašine, oči su joj bile vlažne - zamislio je kako ih dodiruje vrhom jezika i pomislio: Благо.

„Ne.”

„E pa, ja hoću. Čaša viskija dobro dođe posle napornog dana.”

„Okej, sipaj i meni jedan viski.”

Dok je Rejčel bila u kuhinji - čaše su zveckale, voda je tekla, nerazaznatljiva buka se
stišavala - Pronek je zamislio sebe kako zamišlja sebe u toj sobi, slabo osvetljenoj, kako čeka
ženu kojoj je sve morao da kaže na traljavom engleskom s teškim naglaskom. Jasno je video
da čovek kakvim je sam sebe smatrao i čovek kakvog je ona u njemu videla nisu ista osoba.
Zamislio je još jednog sebe kraj sebe, na jebenoj sofi. Mačak se odjednom našao s druge
strane stola - ugnježđen u fotelji posmatrao je čas Proneka, čas njegovog blizanca. Rejčel je
ušla iz mračnog hodnika noseći dve čaše i rekla: „Hajdemo u moju sobu.” Pronek je lagano
ustao, podupirući se pesnicama o sofu.

Sačekam jedan trenutak, a onda skočim napred, plašeći Mačka. Pratim ga do

Rejčeline spavaće sobe i uvučem se unutra pre nego što zatvore vrata.
 Sede na krevetu, iza Rejčel je upaljena lampa na nahtkasni, Pronek mi je okrenut
leđima, dok se ja bešumno smeštam za njen radni sto u neosvetljenom uglu sobe, udišući na
usta i izdišući na nos, jedva, nečujno.

Pijuckaju viski, u tišini ispunjenoj željom, i verovatno se gledaju u oči. Rejčel ga

poljubi u usta, a zatim se izmakne, očekujući njegov sledeći potez. Pronek uzme gutljaj
viskija, zatim se nagne ka njoj i zgrabi je za teme, gurajući njeno lice prema sebi. U drugoj
ruci mu je čaša s viskijem, koju oslanja na koleno, sve dok razvodnjeni viski ne počne polako
da kaplje na pod.

Polako se ispruže duž kreveta, stopala su im i dalje na podu. Ma, sve sam ja to već
toliko puta video, svu tu predigru. Poznata mi je neverica, sumnja dok joj skida sloj po sloj
odeće, dok mu ona otkopčava košulju. Gledam stvari na njenom stolu: poruka od izvesnog
Derena, disk Čikoun Juta; pismo kojim se prijavljuje za posao profesora u ESL-u. Tu su i
kontakt-kopije s malim fotografijama praznog rama za slike; ulične svetiljke polomljene na
dva dela, poput olovke; anonimnog trema iz predgrađa; Proneka koji gleda izvan slike, s
oklembešenom američkom zastavom iznad glave. Tu je i pozamašna gomila papira na kojima
je nešto nažvrkano. Slova su iskošena, poput žita na vetru. Čitam:

Gutali su čizburgere kao tablete. Ipak, bili su tužni.

Moje nasilje je san.

Rejčel izuva cipele, teško odvezuje pertle, kikoće se.

Jozef je kod kuće imao bend koji je svirao bluz. On je dobar čovek, ali stvor koji se
krije duboko u njemu ispušta mehuriće.

Jesen je stigla 28. avgusta, oko podne. Najednom, svetlo je bilo meko, sunčevi zraci
su mi prilazili uz naklon, mazeći se obrazima o moja bedra kao mačka koja prede.

Rejčel je otkopčala Pronekovu košulju, noge su joj gole, mogu da joj vidim prepone i
gaćice. Pronek gleda njene ruke. Ona povuče košulju niz njegova ramena, a onda mu svlači i
potkošulju, smejući se i odmahujući glavom. „Bilo mi je hladno”, kaže Pronek. Ljubi ga po
grudima i draži mu levu bradavicu jezikom. Pronek uzdiše.

Pseće oči krmeljive od psećih suza.

Pronek pokušava da joj otkopča brus, dok mu ona prstima prolazi kroz kosu. „Prljava
je”, kaže Pronek. „Nije”, kaže Rejčel i ponovo se smeje, izvijajući se unazad u trenutku kad
Pronek reši zagonetku brusthaltera - grudi joj izleću.
 Čujem veverice kako cijuču. Kako mogu da znam da se ne obraćaju meni, kada ne
znam njihov jezik?

Lagano i pažljivo, kao da bi jedan ishitren potez sve upropastio, Pronek svlači
Rejčeline gaćice niz njene butine, preko kolena, sve dok ona ne provuče svoja stopala kroz
otvore. Sada je gola, milina je gledati njeno telo, svetlost joj se presi java po koži. „Da
stavimo kondom”, kaže.

Svaka stvar u supermarketu ima jasno definisano ime. Ljubav će nas rastaviti.

Pronek kida omot kondoma, poput ushićenog šteneta, povijenih leđa, kičma mu kroz
kožu liči na zupce testere. „Mrzim kondome”, kaže, i ponovo grize omot. Rejčel šapuće:
„Ako ovo preraste u ozbiljnu vezu, možeš da kupiš onaj što se pere, pa nikad nećeš morati da
ga skidaš.” Pronek se nasilno smeje, kondom je i dalje upakovan. „Ma, daj to ovamo”, kaže
Rejčel, i za tren oka kondom je na njenom dlanu. „Ja ću ti ga staviti.”

O, kakav je to zvuk koji tako draži uši

Dole, u dolini, odzvanja, odzvanja?

Skerletni vojnici, ljubavi, ništa drugo,

Vojnici dolaze.

„Da izgasim svetlo?” pita Pronek.

„Ugasim.”

„Šta?”

„Da ugasim svetlo?”

„Ugasi.”

Rejčel gasi svetlo.

Sedim u mraku, farovi automobila projektuju pokoju prikazu na zid, ali i one brzo
nestanu. Slušam njihovo dahtanje, okretanje, rvanje, sudar tela o telo, brektanje, reči: da,
благо, ne, polako. Uzbuđen, iako to ne želim, slušam kako se njihova tela prepliću u mraku.
Moram da dišem tako da se to poklopi sa zvukovima njihove strasti, dok me požuda hvala za
gušu, a prepone mi gore. Pomerim se i stolica zaškripi.

„Šta je to?” pita Pronek.

„Ništa. U redu je. Dođi.”

 „Čuo sam nešto.”

„Nije to ništa. Tucaj me.”

Ona počinje da ispušta zvuk nalik prigušenom cviljenju, koje se postepeno pretvara u
gromoglasno urlikanje, dok Pronek šišti, stegnutih zuba, kao da ga neko udara po grudima.
Zatim je, na moje olakšanje, sve gotovo - svršavaju u duetu.

Tišina.

„Jesi uživala?” pita Pronek.

„Ćuti.”

Soba smrdi na njihov znoj i odeću. Mogu da osetim Pronekovo opušteno telo i
napetost koja ga lagano ponovo obuzima - steže prste, kao da hoće da stegne nešto.

„Mogu da pušim?” pita.

„Ne ovde. Idi na balkon.”

Zatim neko pokuca na vrata i uleti u sobu. Pronek poskoči u krevetu, padne na pod i
ne diže se.

„Rejčel”, rekao je čovek.

„Zaboga, Maksvele. Nisam sama. Jesi normalan?”

„Jebi ga”, rekao je Maksvel i izašao iz sobe, zatvorivši vrata za sobom.

„Izvini”, dopiralo je iza vrata. „Rejčel, treba mi kondom, nemam više.”

„Bože”, rekla je Rejčel i ustala iz kreveta.

Pronek je ležao licem okrenutim ka podu, dok mu je srce lupalo toliko snažno da je
zamislio da šapicama pokušava da prorije sebi put van njegovih grudi.

Rejčel nije volela da se drži za ruke - tako se osećala kao devojčica, rekla je. Ipak,
šetali su zajedno po čitavom Aptaunu: gledali su stare kuće u Bikonu i zamišljali lude starice
koje gaje stotine mačaka; ušunjali su se u aptaunsku banku i divili se mermernim pultovima i
visokim kupolastim tavanicama, sanjareći o tome kako bi bilo da je opljačkaju, kao Boni i
Klajd; šetali su se po parku, kraj staništa beskućnika - Rejčel je sve vreme fotografisala - i
bucmastih Ruskinja i njihovih mekih suglasnika. Išli su do Montrouz Harbora i posmatrali
kako se talasi razbijaju o obalu. Svidelo joj se da mu slika vrat odstraga, dok je bio okrenut ka
jezeru, talasima i nekolicini zalutalih oblačića koji su istrajavali na horizontu, krećući se u
susret oblakoderima. U sumrak su posmatrali svetla grada koja su podrhtavala kroz vlažnu
izmaglicu, hipnotisani zmijolikom kolonom svetlucavih tačaka - automobili na putu kući -
koja je gmizala uz Lejk Šor.

„Volim te.”

„Nemoj to da govoriš.”

„Ali ja te volim. Nikada se nisam osećao ovako.”

„Nemoj to da govoriš.”

„Zašto?”

„Sve ćeš pokvariti.”

„Šta sve?”

„Ovo.”

„Šta je ovo?”

„Samo me zagrli i poljubi.”

Poljubac.

„Šta je to?”

„Šta?”

„Taj zvuk.”

„Koji zvuk?”

„Kao da kopa neko.”

„Neko kopa.”

„Ko kopa?”

„Neko kopa, ne kopa neko.”

„U čemu je razlika?”

„Pa, jedno je ispravno, a drugo je pogrešno.”

„Okej, ko kopa?”
 „Meni više zvuči kao da neko grebe i miče se. Verovatno miš.”

„Mogu da pušim?”

„Ne ovde.”

Pod je bio hladan i Pronek je zažalio što se nije obuo - nije mogao sebi da priušti da se
razboli. Video je sebe kako sam leži u krevetu, znoji se i kija, dok mu glava puca, i čeka da se
Rejčel vrati s posla. Sama pomisao da bi mogli da budu razdvojeni bila mu je nepodnošljiva.
Ušunjao se u kuhinju, hodajući na prstima, poput slonice-balerine, ne bi li zaštitio svoja
stopala od hladnoće. Maksvel je prao čaše za vino, go. Njegovi dredovi, nalik na opruge,
padali su mu po ramenima.

„Dobro jutro, Maksvele”, rekao je Pronek, ali nije bio siguran da ga je ovaj čuo.

„Hej, dobro jutro”, rekao je Maksvel, okrenuvši na trenutak glavu, ali ne i telo, ka
Proneku. Proneku se pio sok od pomorandže, ali je sve čaše u tom trenutku prao goli
Maksvel, iako da je samo sedeo za kuhinjskim stolom, trudeći se da ne gleda u njegovom
pravcu. Ali njegova ramena su bila tako široka, pleća poput pločica u oklopu; bicepsi,
definisani i obli, uvijali su se ka njegovim laktovima, dok je njihova smeđa boja upijala
jutarnju svetlost; kičma se pretvarala u udolinu iznad dva polumeseca njegovog dupeta.
Okrenuo se ka Proneku.

„Nikad ranije nisi video telo crnog čoveka?”

Pronek je premro od straha - nije želeo da Maksvel pomisli da je on gej.

„Ne.”

„Prelepo je, zar ne?”

Proneka je obuzeo nagon da istrči iz kuhinje i nađe utočište u spavaćoj sobi, ali je bio
skamenjen. Maksvelovo telo jeste bilo prelepo. Jedino što mu je preostalo bilo je da se blago
okrene ka neutralnoj zoni beline zida. Stolica je zaškripala, naglašavajući neprijatnu tišinu.
Maksvelove bradavice su bile probušene, alke su podsećale na zvekire. Pogledao je Proneka
pravo u oči i rekao:

„Hoćeš da ga pipneš?”

Zakoračio je ka Proneku, koji je uzmakao, unezvereno gledajući oko sebe, praveći se

da ništa ne vidi i da ga ništa ne zanima. Maksvelove butine su bile tanke, posute sitnim
kovrdžama.

Ušao je Aron, go. Penis mu je landarao, dugačak i debeo. Koža mu je bila ružičasta.
Pronek je sklonio pogled, okrećući se prijateljski nastrojenom praznom zidu.

„Hej, šta se ovde događa?” rekao je Aron. Maksvel je podigao ruke, okrenuo se ka
Proneku i slegao ramenima.

„Ti to pokušavaš da mi zavedeš dečka?”

Pronek se obliznuo, spazio magnet na frižideru u obliku jagode i fiksirao pogled na

njega. „Ne”, rekao je drhtavim glasom.

„Vi, stranci, mislite da možete tek tako da se pojavite i otmete naše muškarce”, rekao
je Aron. „Razumem te - prelep je.”

Pronek je počeo da trepće, kao da će mu treptanje pomoći da smisli vickast odgovor.

Ipak, sve što je rekao bilo je:

„Izvini.”

Maksvel se povio napred i počeo da se smeje. Aron je zabacio glavu i ispustio zvuk
nalik teškom kašljanju. Bacili su kosku, zagrlili se i poljubili, čvrsto priljubljenih usana - sve
zajedno delovalo je kao dobro uvežbana koreografija. Pronek je nekako pokušao da se
nasmeje, i dalje rešen da ne skrene pogled s jagode na frižideru. Od ukočenosti su ga zabolela
leđa. Hteo je da prekrsti noge, ali mu se činilo da će to izazvati sumnju - mogli bi da pomisle
da ima erekciju - nakon čega ga je obuzela panika da bi stvarno mogao da dobije erekciju.
Čuo je Rejčel kako izlazi iz kupatila, i trenutak kasnije ona je ušla u kuhinju, obučena u plavi
svileni bademantil. Kosa joj je bila mokra, lice vedro i prelepo.

„Isuse”, rekla je, „kao da smo na jebenoj plaži. Samo vam fali mreža za odbojku.”

„Nikad nećeš razumeti muškarce”, rekao je Maksvel.

Aron je maznuo zrno nara iz Maksvelove činije s pahuljicama. Pronek je rekao da nije
gladan, iako je skapavao, pošto nije želeo da ga gledaju kako jede.

„I Jozef je imao bend”, rekla je Rejčel. „Je l’ tako, Jozefe?”

„Bez zajebavanja!” rekao je Aron. „Kakav bend?”

„Bluz”, rekao je Pronek.

 „Svirali ste bluz?” Maksvel je odmahnuo glavom. „Samo malo, jesu i tvoji preci bili
robovi?”

„Ne”, rekao je Pronek, „ali bosanska muzika je ko bluz.”

„Bosanska muzika je kao bluz”, rekla je Rejčel.

„Ma daj, ne maltretiraj ga”, rekao je Aron. „Baš je slatko.”

„Čekaj, jeste imali neko, kao, bluz ime? Nešto kao Slepi Džozef Džeferson?”

„Pa”, rekao je Pronek i uzdahnuo, „zvali smo se Slepi Jozef Pronek. Ja se tako zovem,
Jozef Pronek.”

Aron i Maksvel su bacili kosku i počeli da se kidaju od smeha. Pronek je pokušao da

se nasmeje, ali mu je grlo bilo suvo, a ni Rejčel se nije smejala. Činilo mu se da je čitav dan
zarobljen u kuhinji.

„Čoveče”, rekao je Aron i obrisao suze. Maksvel se zagledao u Proneka, a onda i u

Rejčel: „Slepi Džozef Džeferson i Evol - ljubav u ogledalu. Vi, strejtaši, ne prestajete da me
oduševljavate.”

Aron je udarao prstima po volanu, a Maksvel se u ritmu muzike tapšao po butinama.

„Znaš šta je ovo, Džefersone?” pitao je Maksvel.

„Ne”, rekao je Pronek.

„Bitches Brew, to Majls cepa”, rekao je Aron. Proneku je stvar delovala histerično, ali
ništa nije rekao.

„Prekinite da ga zovete Džeferson”, rekla je Rejčel.

„Hej, Slepi Džozef Džeferson, češki bluz pevač, nije to mala stvar”, rekao je Aron i
zakikotao se.

„Bio sam i u jednom bendu koji je svirao muziku Bitlsa.”

„Čoveče, koliko je tebi godina - šezdeset sedam?”

Vozili su se kroz lavirint krivudavih ulica predgrađa - duhovi, bundeve i plastični

nadgrobni spomenici još uvek su bili rasuti po travnjacima. Nebo je bilo sivo, sitne kapljice
svetlucale su pod farovima. Svetla na tremovima su bila upaljena, i mogli su da vide
unutrašnjost dnevnih soba kako podrhtava pod svetlošću TV-a. Jedna silueta je prošla kraj
prozora.

„Stotine serijskih ubica raste u ovakvim kavezima”, rekao je Maksvel.

„I ti si odrastao u predgrađu”, rekla je Rejčel.

„Njega još nisu uhvatili”, rekao je Aron.

„Drugo je to, ja sam bio okružen ljubavlju.”

„Kako da ne. Samo si ti imao zeleni travnjak i garažu”, rekao je Aron i pojačao
muziku.

Na neosvetljenom tremu visio je samo jedan plastični kostur. Pronek je imao viziju
obešenog tela s kog otpadaju komadi trulog mesa, dok on prilazi kući u potrazi za prilozima.

„Već sam bio ovde”, rekao je, ne obraćajući se nikom konkretno.

„To nisi bio ti”, rekla je Rejčel.

Vrata su se otvorila i preplavila ih je svetlost. Žena kratke kose, širokih bokova i uskih
ramena stajala je na vratima, poput prikaze. Čelično đule u Pronekovom želucu počelo je da
mu mrvi utrobu.

„Zdravo, mama”, rekla je Rejčel i poljubila je u obraz.

„Ćao, Rebeka”, jednoglasno su rekli Aron i Maksvel.

„Dobro veče”, rekao je Pronek.

„Ovo je Slepi Džozef Džeferon”, rekao je Aron.

„Upravo tako, gospođo”, rekao je Maksvel. „Svake noći, on i vaša ćerka golišavi rade
bezobrazne, bezobrazne stvari. Bezobrazne.”

Rejčelina mama je pogledala Proneka, ne menjajući izraz lica - usne su joj bile ravne i
zategnute - Pronek je primetio da joj se žile na vratu napinju.

„Je li to istina?”

Pronek je progutao knedlu i pogledao u Rejčel, koja je gledala u Maksvela i vrtela

glavom.

„Da”, rekao je Pronek, „ali...”

„Dajte više, dosta je bilo!” rekla je Rejčel.

 „Malo se šalimo”, rekla je Rejčelina mama. „Uđite.”

„U Sarajevu sam bila samo jednom”, rekla je Rebeka. „Pre mnogo godina, tokom
šezdesetih. Išla sam u Dubrovnik.”

„Dubrovnik je veoma lep”, rekao je Pronek, mada je tamo bio samo jednom, i to na
pola dana.

„Dopao mi se stari grad, s turskim radnjicama i prelepim džamijama. Ljudi su bili

veoma ljubazni.”

„I on je ljubazan”, rekla je Rejčel. „Previše ljubazan.”

„Jesu žene nosile one, kao, zavesice na licu?” pitao je Aron.

„Ne, ne”, rekao je Pronek. „To se odavno više ne radi.”

„Tamo sam upoznala jednog Bosanca. Vodio me je u kafane i tamo smo pili jaku, do
zla boga jaku kafu iz malih šolja, a s radija je dopirala neka tužna muzika. Rekao mi je -
veoma dobro je govorio engleski - da moram da uživam u životu, pošto je život kratak.”

„Mislim da je samo hteo da vas kresne”, rekao je Aron.

„Zaboga”, rekla je Rejčel.

„Pa, i jeste”, rekla je Rebeka i zabacila glavu, oslobodivši ptičicu smeha koja je
odlepršala ka plafonu.

„Kakva je to bila muzika?” pitao je Maksvel.

„Ne znam.” Rebeka je slegla ramenima i pokazala na Proneka. „Pitaj domoroca.

Sećam se samo da je bila jako tužna.”

„Verovatno ste čuli sevdalinke. Te pesme jesu tužne, ali vam od te tuge bude lakše. To
je nešto kao bosanski bluz.”

„Je l’ ti znaš da otpevaš neku od tih pesama?” pitao je Maksvel.

„A-ha.”

„Pevaj.”

„Neću.”

„Zašto nam ne otpevaš jednu pesmu?” rekla je Rebeka.

 „Ne, hvala.” Proneku su se znojili dlanovi.

„Ako nam otpevaš jednu pesmu”, rekao je Aron, „Rebeka će ti dozvoliti da s njenom
ćerkom radiš bezobrazne stvari.”

„Baš, baš bezobrazne”, rekao je Maksvel.

„Molim vas!” rekla je Rejčel i pocrvenela, smešeći se.

Pronek se nakašljao.

Снијег паде на бехар на воће

Снијег паде на бехар на воће
Нека љуби ко год кога хоће
Нека љуби ко год кога хоће...

Ако неће нек се не намеће

Ако неће нек се не намеће
Од намета нема селамета
Од намета нема селамета...

Završio je meko i tiho, gotovo šapatom, dopustivši da mu i poslednje čestice vazduha

izađu iz pluća pre nego što je zatvorio usta.

„Prelepo”, rekla je Rebeka i počela da aplaudira.

„Pesma je božanstvena”, rekao je Maksvel. „O čemu peva?”

„Ne znam kako bih preveo”, rekao je Pronek.

„Pokušaj”, rekla je Rejčel. „Molim te.”

„Sneg pada po cveću u proleće, i po voću, vreme je čudno.”

„Da znaš da je čudno”, rekao je Aron.

„Onda, jedan pas želi da postane vuk. Odlazi u šumu i slobodan je, ali neki ljudi hoće
da ga ubiju.”

„Zašto?” pitala je Rebeka.

„Ne znam”, rekao je Pronek. „Zato što imaju puške. Onda ide ovako: Ako pas ima
sreće, biće nesrećan, vratiće se kući i biće slobodan.”

„To me podseća na onu kinesku izreku”, rekla je Rebeka, „znate, onu: Bolje je biti
bogat i srećan sto godina, nego siromašan i nesrećan jedan dan.”

Rebeka je poljubila Proneka u čelo. Mogao je da oseti njen parfem i alkohol u njenom
dahu. Hteo je i on nju da poljubi, ali je samo rekao: „Hvala vam.” Napolju je bilo hladno,
pahuljice su izletale iz tame i jurile ka svetlu, poput moljaca. Neke su im padale po odeći i
topile se, ostavljajući za sobom trenutak sjaja.

„Dopala mi se ona pesma.”

„Hvala.”

„Nisam znala da umeš tako dobro da pevaš.”

„Hvala.”

„Dopao si se mojoj mami.”

„I ona se dopala meni.”

„Znaš, Aron i Maksvel počinju da žive zajedno. Našli su stan u Evanstonu.”

„Fino.”

„Moraću da tražim novog cimera.”

„Dobro.”

„Moj tata se uselio kod moje mame istog dana kad su se upoznali.”

„Istog dana?”

„A-ha. Upoznali su se na autobuskoj stanici. On nije imao gde da prenoći, pa ga je

ona povela kući.”

„Koliko dugo je ostao?”

„Dvanaest godina.”

Čuli su Maksvela i Arona kako sviraju trubu, molećivi zvuci su dopirali iz kuhinje.
Pronek je bio pripit, pa je, svaki put kada bi zatvorio oči, video spirale. Mirisao je Rejčelinu
kosu, dok mu je njen lakat dodirivao rebra.
 „Srećna sam što smo zajedno”, rekla je.

Nekoliko razglavljenih stolica i pohabani sto ostavio je kraj kontejnera, zajedno s

naprslim posuđem, trajno umrljanim čašama i natrulim dušekom, za koji je sumnjao da krije
nerođenu generaciju bubašvaba. Ostatak je stao u pet kutija, koje je, jednu po jednu, uzneo uz
stepenice. Peškire je stavio u plakar, kraj svog veša. Odeću je okačio u polovinu ormara.
Kutiju s Mirzinim pismima gurnuo je pod krevet. Na TV je stavio dva rama s fotografijama:
Pronek na bini s Mrtvim Dušama; njegovi roditelji, pijani, drže se za ruke. Helikopterčiću je
našao mesto na polici za knjige, a činija s klikerima završila je na stočiću. Kartu sveta je
okačio u kuhinji, a ostatak svojih stvari raštrkao po stanu, obeležavajući tako teritoriju, poput
psa koji piša uz stabla u parku - gde god da se okrenuo, mogao je da vidi trag sebe. A kada je
prao zube dok ga je Rejčel čekala u krevetu, ushitila ga je sama pomisao na to da je on u
kupatilu, a ona u spavaćoj sobi.

Rejčel je rekla: „Čekam te ovde.” Pronek je prošao kroz lavirint od zidova, zatim kroz
nisku, zasvođenu kapiju, da bi shvatio da se nalazi u zamku. Nekako je stigao do svlačionice.
Stajao je ispred ormarića, čekajući da se sam otvori, a onda je odlučio da ga obije. Upravo je
petljao oko brave grafitnom olovkom, kada je neko ušao. Odmah se sabrao i rekao sa
savršenim američkim naglaskom, toliko savršenim da mu se učinilo da to neko drugi govori,
kao da je on trbuhozborčeva lutka u koju se uselila duša: „Nemaš prava da budeš na mom
posedu!” Prestupnik je bio bubnjar Sila, sa zelenom beretkom na glavi i malim dobošem oko
vrata. „Ovo mesto bazdi na strance”, rekao je Pronek. „Da znaš da bazdi!” rekao je Sila.
Zatim je Pronek vršljao po ormariću u kom se nalazila spavaća soba, kupatilo i bašta s
kadicom za ptice u obliku ušne školjke. Uzeo je srebrni mobilni telefon iz bašte i rolnu filma
iz spavaće sobe i kondom iz kupatila i stavio ih u džep. Zatim je puzio duž unutrašnjih
bedema zamka i za tren oka se našao napolju. Video je ljude kako unatraške silaze niz
krševito brdo, držeći se svako za svoj konopac. Ličilo je na nekakvo obrnuto hodočašće -
nekako je znao da je u podnožju brda svetac koji krvari, pošto se stropoštao s vrha. Svi su
nosili nešto svoje, pritom ne ispuštajući konopac - video je Maksvela kako nosi zmaja; Dalas
je nosio kutiju od cipela s nuklearnim reaktorom i bendžom. Video je svog oca kako vuče
mrtvog, satrulog rotvajlera na uzici. Bila je tu i gomila trogodišnjaka maljavih grudi, a svaki
od njih je držao roj muva koji je u njihovim rukama podražavao određeni oblik: bananu,
revolver, konture Jugoslavije. Video je ljude koje ne poznaje kako snose stvari koje je
prepoznao kao svoje: gitaru koju je prodao pre nego što je otputovao u Ameriku; plava
UNHCR pisma koja mu je slao Mirza; teglu punu raznobojnih klikera. Video je sijamske
blizance, spojene na kuku, i u njihovim rukama kutiju u kojoj je bio izdušeni fudbal; kišobran
slomljenog skeleta; neke svete spise; puno cipela s razjapljenim đonovima. Jedan od
blizanaca uputio je Proneku opak pogled i Pronek je shvatio da je provalio u njihov ormarić.
Strašno se uplašio, pa je ubrzao korak, gotovo trčeći unatraške niz brdo, sve brže i brže,
konopac mu je žario dlanove i nije mogao da vidi kamo ide - video je samo ogromnu stenu na
vrhu brda, koju je svetac dogurao i ostavio tamo.

Pronek je osluškivao Rejčelino ujednačeno disanje, pokušavajući da se smiri, ali mu

je srce tuklo. Pete i prsti na nogama su ga boleli i grčili se, kao da je upravo prestao da trči.

„Rejčel, šta se to čuje?”

Nagnuo se nad nju. Lice joj je bilo spokojno, kapci opušteni. Promrmljala je nešto što
on nije razumeo, i na trenutak ju je mrzeo zato što je mogla tako mirno da spava, tako daleko
od njega, i sanja drugačije snove.

„Rejčel, šta je to?”

Potapšao ju je po ramenu. Ona se stresla, naglo udahnula vazduh i otvorila oči.

Gledala je u Proneka zbunjeno i uplašeno, kao da ga ne prepoznaje.

„Rejčel, to sam ja.”

Odgurnula ga je i uspravila se. Šmrknula je i počela teško da diše.

„Rejčel, šta se to čuje?”

„O čemu pričaš?”

„Slušaj!”

Nije bilo šta da se čuje. Bili su nepomični, tihi, u mraku.

„Spavaj, Jozefe.”

„Ne. Slušaj.”

Jedva čujno grebuckanje i šuškanje dopiralo je iz hodnika. Pronek je iskočio iz

kreveta i na prstima izašao iz spavaće sobe. Iznenada je upalio svetlo u hodniku.

„Koji ti je, jebote?”

 Rejčel je navukla bademantil i krenula za njim. Pronek je već bio u kuhinji. Ispod
flanelske pidžame telo mu je bilo napeto i spremno.

„Tri sata je, zaboga.”

Pronek je upalio kuhinjsko svetlo, a zatim se spretno spustio na sve četiri i počeo da
puzi po podu. Rejčel je stajala na vratima, bosa. Bilo joj je hladno.

„Slušaj.”

„Blagi bože.”

Pronek se zavukao pod sto u ćošku, videla su mu se samo stopala. „Miš!” uzviknuo je
i lupio glavom o sto. Nešto je projurilo kraj Rejčelinih smrznutih nogu i ona je na trenutak
poskočila, kao da igra. Trčalo je uz zidove dnevne sobe i zavuklo se iza sofe. Pronek je ustao,
češući se po temenu.

„Miš”, rekao je.

„Iza sofe je.”

Pronek je odjurio do sofe i odgurnuo je od zida. Miš je bio u ćošku, šćućuren, tresao
se do vrha tankog repa.

„Dodaj mi nešto”, rekao je Pronek. Miš je bio debeo, pola evolutivnog koraka od
pacova, nadutih obraza, kao da je uhvaćen usred obroka, pa još uvek žvaće hranu.

„Šta?”

„Bilo šta.”

Rejčel je zgrabila knjigu s police: „Evo.”

Pronek je uzeo knjigu, pogledao korice i prelistao je - bio je to Idiot.

„Nemoj ovu.”

„Zajebavaš me! Zašto ne ovu?”

„Ne ovu.”

Vratila je knjigu na policu i podbočila leđa rukama, birajući drugu:

„Hoćeš beletristiku ili neku biografsku?” pitala je iznervirano.

Miš se usudio da se pomeri, iako je bio sateran uza zid, ali je Pronek udario stopalom
o pod.
 „Evo ti Smrt u Veneciji”, rekla je.

Pronek je uzeo knjigu - bilo je to malo, debelo, džepno izdanje, smrdelo je na buđ iz
biblioteke. Tresnuo je po mišu - jednom, dvaput. Miš je cičao i pištao i cvileo, a Pronek je
tukao sve dok nije prestao da se miče i ispušta zvukove.

„Bože!” rekla je Rejčel.

„Mislim da je mrtav.”

„Šta ćemo sad?”

„Ne znam.”

U ruci mu je još uvek bila Smrt u Veneciji, oči su mu bile zažagrele - upravo je ubio
živo biće i bilo mu je muka, kao da je progutao krv. Rejčel se vratila s metlom i đubrovnikom
i pružila ih Proneku.

„Što ja?”

„Okej, skloni se.”

Metlom je gurnula miša na đubrovnik. Životinjica se prevrnula, a zatim je zatresla

glavom i savila nožice, kao da se budi iz dubokog sna.

„Jebote, živ je”, rekla je.

„Jebote”, rekao je Pronek i shvatio da bi svako ko bi ga tada čuo pomislio da je to

rekao kao pravi Amerikanac. „Pizda mu materina”, rekao je.

„Uzmi kofu i napuni je vodom”, rekla je Rejčel.

Pronek je u kupatilu našao limenu kofu, izbacio iz nje krpe i sunđere, i do pola je
napunio vodom - posmatrao je mlaz kako izlazi iz česme i zamislio sebe na dnu kofe, dok mu
se voda survava na glavu.

Rejčel je metlom pritisla miša, tako da nije mogao da se pomeri na đubrovniku.

Ubacila ga je u kofu. Miš je jedan trenutak plutao na leđima, s izrazom užasa na šiljastom
lišcu, a onda se okrenuo i počeo da pliva. Voda je bila bistra, videlo se dno. Miš je grebao po
zidovima svojim kandžama, pokušavajući da se uspne, ali bilo je očigledno da je u
beznadežnoj situaciji.

„Udavi ga”, rekla je Rejčel.

„Ne mogu.”
 „Udavi ga!” Pritisla je glavu miša kažiprstom, miš je potonuo, ali odmah zatim i
izronio. Pritisla je ponovo, ali je uzmakla kada je pokušao da se uhvati za njen prst. Miš je
mlatio nožicama, rep mu je vijugao. Kada je stigao do zida kofe, počeo je mahnito da grebe.

„Možda možemo da ga ostavimo ovako”, rekao je Pronek.

„Ne bih rekla. Ne pada mi na pamet celu noć da slušam njegove samrtne muke.”

„A da ga izbacimo napolje.”

„Ne. Mora da umre.”

„Nikad nisam video ovakog miša.”

„Ovakvog miša.”

„Kakvog?”

„Ovakvog miša, ne ovakog miša.”

„Zašto moraš da me ispravljaš celo vreme?” Ustao je i besno okrenuo leđa Rejčel i
kofi.

„Zašto moraš da me ispravljaš sve vreme?”

„Koja je razlika? Razumeš me.”

„U čemu je razlika.”

„Prekini!” prodrao se.

„Nemoj ti da vičeš na mene!” viknula je Rejčel.

Miš je plivao u krug. Pronek je osetio kako mu bes, poput kvasca, narasta u stomaku,
dok nešto iznutra pokušava da mu probije slepoočnice i oči mu se tope od vreline. Stajao je
okrenut ka Rejčel, koja ga je gledala s neprikrivenim gađenjem. U tom trenutku je shvatio da
ne želi da bude tu - ta misao mu je postala neverovatno jasna - i da nema tog mesta na kom bi
želeo da bude. Miš je grebao po kofi, zvuk je bio jeziv. A onda je, pokretom noge koji se
njemu činio neverovatno sporim, mada se Rejčel trgla, šutnuo kofu. Poletela je ka zidu,
prosuta voda se razlila po stanu, kapljice su se presijavale u vazduhu. Osetio je unutarnje
olakšanje - potop jare je savladao branu u njegovom stomaku i poplavio čitavo njegovo telo u
trenutku u kom je kofa udarila u zid.

„Šta radiš to?” Rejčel se uhvatila za glavu i čupala kosu.

„Što me sad ne ispraviš?” zaurlao je i zavrljačio Idiota u drugi kraj sobe. Zgrabio je
činiju s klikerima i prevrnuo je - klikeri su histerično zacaktali po podu i otkotrljali se u svim
pravcima. Praznu vazu je razbio o zid. Gurnuo je uramljene fotografije s TV-a, tresnule su o
pod, srča se rasula po sobi. Šutnuo je sat u obliku bundeve, poput fudbala, ka sofi. Po srči je
krenuo ka irskoj šolji i razbio je o pod. Limenu žabu je bacio ka kuhinji, posekavši bosa
stopala na srču. U kuhinji je strgao kartu sveta sa zida i počeo da skače po njoj, ostavljajući
krvave tragove.

„Prekini! Zvaću policiju!”

Zgrabio je nar i hitnuo ga u zid. Nar je eksplodirao poput glave, komadići grimiznog
mozga razleteli su se po kuhinji.

„Zovi policiju. Neka me izbace iz ove jebene zemlje!”

Poskidao je i Rejčeline fotografije sa zida i razbio ih. Svukao je knjige s police,

pocepao ih i bacio istrgnute stranice u vis. Sve to vreme se u njemu, u jednom budžaku, neko
krio i mirno posmatrao haos koji je nastao.

„Šta ti je?” povikala je Rejčel. „Ja te volim! Šta sam ti uradila?”

Povukao je telefonski kabl, slušalica je spala s telefona i završila na gomili knjiga.

Gurnuo je TV sa stalka i on je, uz tup zvuk, pao na pod. Rejčel je potrčala ka spavaćoj sobi, a
Pronek je krenuo za njom, spreman da završi i sa spavaćom sobom. Udario je pesnicom u
vrata sobe, okrvavivši šaku.

Izašla je iz sobe s aparatom. Počela je mahnito da pritiska dugme, govoreći: „Šta sam
ti uradila?” Pronek je video kako se objektiv otvara i zatvara.

„Hoćeš da me slikaš? Hoćeš da me slikaš?”

Počeo je da cepa pidžamu, dugmad je letela kao rikošetirani meci. Pocepao je i

potkošulju, zatim i gaće. Stajao je go, koža mu se presijavala od znoja. Zateturao se ka
aparatu, ispruženih ruku.

„Hoćeš da vidiš mene? Pravog mene?”

Krenuo je pesnicama da se udara po grudima, kao da pokušava da ih probije.

„Evo! Evo!” urlao je, dok nije izgubio glas.

I tu smo: on je na kolenima, krvari; oko njega je krš. Od nasilja i adrenalina mu se vrti

u glavi, te je sklopio oči; čeka da Rejčel prestane da fotografiše, dodirne ga po obrazu i
oprosti mu. Ruka ga dodiruje po obrazu, nežno, pažljivo, vrhovi prstiju klize po udubljenju
njegovog obraza. On uzdahne i lagano, jecaj po jecaj, počinje da plače.

Ali on ne zna da je ruka koja ga miluje moja. Ne čuje me dok mu govorim: „Не
плачи. Све ће бити у реду.” Smiri se, kažem mu, sve će doći na svoje mesto. Prvo da
sredimo ovaj nered. Setimo se samo kako smo stigli dovde. Samo se setimo.
 7

Nowhere man

Kijev, septembar 1900. - Šangaj, avgust 2000.

 Na horizontu su se mogli videti crni, naduti, zlokobni oblaci koji su najavljivali oluju.
A more je uporno zapljuskivalo zarđali brod - Pamjat - krcat osiromašenim muškarcima,
kako oficirima tako i vojnicima, kojima nije ostalo ništa do časti i besprekornih uniformi,
koje su jedva primetno mirisale na transsibirsku železnicu. Supruge oficira, redom savršene
dame, gušile su se u neprolivenim suzama, mašući vernoj poslugi, poređanoj na obali poput
hora u grčkoj tragediji, koja je u tom trenutku boljševike mrzela više čak i od svojih
gospodarica. Po palubi je kružio jedan mladi kapetan i najljubaznije moguće preklinjao dame
da se otarase svog suvišnog prtljaga. Nisu mu se protivile - kome je sve to sad trebalo?
Milioni rubalja u krznu plutali su po prljavoj vodi, poput uginulih pacova. Među krznom i
koferima koji su tonuli našao se i jedan salonski pas, koji je piskutavo lajao i svojim sićušnim
šapama pokušavao da se održi na površini, polako gubeći snagu, sve dok se nije udavio. S
njim su potonula i naša srca.

I tako je otplovio Pamjat, a niko na njemu nije mogao da skloni pogled s prelepe
obale, raskošnih šuma i visokih planina pod oblacima: naša Rusija, zemlja koja nas je
podojila. Svi smo plakali, i muškarci i žene, dok su talasi, poput suza, zapljuskivali brod. Ja
sam stajao na pramcu, vetar s Pacifika šibao me je po licu (dodiruje ožiljak), dok je iza mene
Vladivostok nestajao u izmaglici. Verujte mi, razmišljao sam da li da se ubijem, da ništa ne
ostane ni u mojoj glavi, ni u mom srcu, pa neka sve ide do đavola, jer, šta je život, sestro, šta
je život bez Rusije. Ali onda sam čuo svoje ljude kako pevaju dubokim glasovima, koji su
dolazili pravo iz njihovih ruskih srca. Pevali su kao niko do tada: „Ne sklapaj oči, Majko
Rusijo, nije vreme za spavanje.” To mi je dalo snage. Nisam se ubio, i evo me sada ovde, u
Šangaju, živ sam i zdrav, mada ima dana, a danas je baš takav dan, kada zažalim što nisam
sebi prosuo mozak, tamo, na pramcu, i što nisam umro s Rusijom pred očima.

Ovo je priča koju je Jevgenij Pik - kapetan Pik - pričao bivšim ruskim princezama,
baronicama i nikogovićkama koje su u Šangaju zarađivale za svoj bedan život kao
prostitutke, igračice, pa čak i kao krojačice. One bi ga slušale i onesvešćivale se, dok su tople
suze navirale u njihove ruske oči. Mazile bi svoje novo salonsko kučence, više lokalnog
pedigrea, sve dok ga ne bi povredile rukama skvrčenim od poslova koje nikada ranije nisu
obavljale, nakon čega bi psić iskočio iz njihovog krila. Ne bi čak ni primetile spretnu ruku
kapetana Pika koja bi se preko njihovih butina zavukla duboko, a zatim još dublje. Nikada im
ništa nije plaćao.

Pijanim bivšim oficirima carske vojske, koji su u Šangaju preživljavali kao

telohranitelji i uterivači dugova (ako su uopšte preživljavali), sklonim da utapaju svoju
nostalgiju u otrovno jeftinoj votki, pričao je o sablji koju mu je na samrti poklonio otac,
kozački pukovnik. Otac ga je naterao da se s rukom na sablji zakune da će do poslednje kapi
krvi braniti čast Majke Rusije. Istom tom sabljom (koja se sada nalazi u zalagaonici i, kako je
rekao, čeka bolje dane) odrubio je glavu jednom Jevrejinu, boljševiku, u Smolensku, 1919.
Ponekad bi uz pomoć lubenice dočarao kako je glava poletela u savršenom luku („nalik na
dugu”) i pala na zemlju uz tup zvuk koji je ukazivao na prazninu. Njegova publika je svaki
put uživala u šali, naručujući još jednu votku za kapetana Pika. Rasekao bi lubenicu svojim
nožem s drškom od ružinog drveta, nakon čega bi navalili na njenu grimiznu utrobu, služeći
se prstima i ljubeći se između svake iskapljene čaše votke. Nastavio bi da ih očarava,
omamljene alkoholom i zajedničkim sećanjima, pričama o tome kako su ga Nemci zarobili
1914. i kako je pobegao - jednostavno je išetao iz zatvora, pošto je čuvarima gromoglasno
naredio da otvore kapije. Oni su mu samo salutirali, pošto su se, iako daleko brojniji i teško
naoružani, plašili pravog Rusa. Nemci su ga zarobili još deset puta, i on im je još deset puta
pobegao - tada bi se udario pesnicom po grudima i zaurlao: „Mislili su da sam Đavo glavom i
bradom!” na šta bi njegova publika pomahnitala od ponosa, oduševljena činjenicom da je
đavo Rus, naš čovek. Pik bi tada počeo da peva „Ne sklapaj oči, Majko Rusijo, nije vreme za
spavanje”, a oni bi jecali, kao što su jecali dok su bežali iz Vladivostoka. Često se dešavalo
da rulja treštenih ruskih rodoljuba ponese Pika na ramenima do svog omiljenog bordela ili
opijumske jazbine, gde bi prikupili novac kako bi mu poklonili lek, privremen, doduše, za
njegovo ranjeno rusko srce.

S početka se nekolicina njih nije sećala da ga je videla na brodu onog dana kada je
Pamjat napustio Rusiju. Ni oficiri iz jedinica u kojima je, ako mu je verovati, služio, nisu ga
se sećali. Doduše, neki od njih su se sećali čoveka istog lika, samo bez ožiljka, koji je u
Harbinu i Šangaju pod drugim imenom radio za Sovjete. Ipak, posle izvesnog vremena
njegove priče, pripovedane s puno prijemčivih i pikantnih pojedinosti, a slušane uz dovoljno
votke da se ispuni Kinesko more, dolazile su na mesto sećanja tih ljudi, koji su i sami počeli
da dodaju svoje pripovesti o rovovima u kojima su se bratimili s kapetanom Pikom, o
njegovim neustrašivim podvizima i legendamim pijankama, od kojih se neki od njih nikada
nisu oporavili. Na kraju je Pik - kapetan Pik - postao najdraži brat svakog pravog šangajskog
Rusa.

Istinita priča, moramo da naglasimo, teče donekle drugačije. Jevgenij Pik je rođen kao
Jevgenij Mihailovič Kojevnikov u Kijevu, septembra 1900, od oca kozačkog pukovnika i
majke silovane Jevrejke, koja je umrla na porođaju. Otac je neko vreme brinuo o njemu,
plaćajući neudatoj ludoj tetki da ga odgaja, sve dok nije prokockao sav imetak i ubio se,
ostavivši Piku samo sramotne dugove i besnu tetku, koja je nenaplaćeno staranje
nadoknađivala tako što ga je tukla metlom. Sablja se nigde ne pominje. Osim bola koji mu je,
nakon očeve propasti, nanela metla, ne zna se mnogo o Pikovom detinjstvu, dečaštvu i
mladosti. Posle nekoliko godina koje su i dalje enigma, 1917. se našao u Ruskoj vojsci, i kao
takvog su ga zarobili Nemci, doduše, samo jednom. Nije poznato kada je, niti da li je uopšte,
pobegao iz zarobljeništva, ali je u jesen 1917. godine bio u Sankt Peterburgu, u vrtlogu
revolucije. Čini se da ga je revolucija, ali i neograničene mogućnosti za pljačkanje i varanje,
nadahnula da se pridruži revolucionarima. Ubrzo postaje politički komesar, zadužen za
držanje govora na temu svakojakih nepravdi. Kad god bi podigao ruku i prstom pokazao u
neodređenom pravcu, ka nezasitim kapitalističkim krvopijama, svetina je bila rada da se uputi
tamo, koliko god udaljeno i opasno tamo bilo.

Primeran revolucionarni rad omogućava mu studiranje u Moskvi, od 1919. do 1922. i

to na Vojnoj akademiji i, istovremeno, na Akademiji za muziku i dramu. Veruje se da je
nakon diplomiranja radio kao pomoćnik atašea vojnog pri sovjetskim ambasadama u
Avganistanu i Turskoj - na položajima čija bi učmalost bila nepodnošljiva da prvoklasnog
opijuma nije bilo u izobilju.

Godine 1925. dolazi u Šangaj, preko transsibirske železnice, Vladivostoka i Harbina.

Zvanično slovi za pomoćnika pri tamošnjoj sovjetskoj vojnoj misiji - znači, bio je špijun -
čija je maska bila prodaja reklamnog prostora u ruskim novinama. Sve vreme, zapravo, radi
za Kominternu, tako što gradi mrežu poznanika preko kojih dolazi do značajnih informacija,
od kojih neke, umesto da ih podeli sa svojim partijskim drugovima, zadržava za sebe i čuva
za zlu ne trebalo.

Zatim dolazi 1927. godina, tokom koje, ako je verovati Vaserštajnu, okreće ćurak i
počinje da opslužuje britansku obaveštajnu službu u Šangaju pažljivo probranim podacima od
izuzetne važnosti, začinjenim fantastičnim digresijama vezanim za najraznolikije zavere koje
je Komintema kovala u Kini i - zašto ne bi išao do kraja? - širom sveta. Sve to, razume se,
pripoveda smirenim, odmerenim, pa ipak hipnotišućim tonom - naglašene su prave stvari,
dok su efemerna mesta (nevažni likovi, suvišni detalji, bezbrojne digresije vezane za njegovu
nesrećnu malenkost) razbacana po čitavoj Pikovoj priči, te tako stvaraju iluziju običnog,
stvarnog života i njemu svojstvenih slučajnosti i nelogičnosti. Ljudi kojima je doturao
informacije, svi do jednog iz dobrih porodica i obrazovani na elitnim britanskim
univerzitetima - na prvi pogled intelektualno superiomi u odnosu na razgovorljivog ruskog
raspikuću - ne mogu da se naslušaju njegovih priča. Uredno i ushićeno šalju Pikove ispovesti
u Ministarstvo spoljnih poslova, praćene pismom britanskog ambasadora, ser Vilijema
Sensona, u kome stoji da „iako (tačnost podataka koje prenosi Pik) ne može biti
bespogovorno utvrđena, on odaje utisak čoveka koji govori istinu.”

Takav utisak je, biće, zlata vredan, pošto uz pomoć nadoknade koju mu isplaćuju
darežljivi Britanci i profita od manjih, ali unosnih poslova koje sklapa s poznanicima,
kapetan Pik može sebi da priušti da otvori sopstveno pozorište u Šangaju. Teatar je
ambiciozno nazvan Dalekoistočna velika opera, a on figurira kao impresario, upravnik,
operski pevač, baletski igrač i glavni glumac. Nije na odmet pomenuti da njegovo umetničko
ime, koje nikad nije skidano s glamurozne table na nadstrešnici glavnog ulaza, glasi Judžin
Hovans.

Upravo na bini Velike opere Pik/Hovans igra ulogu svog života - Čičikova u
Gogoljevim Mrtvim dušama. U Hovansovom tumačenju Čičikov postaje Mojsije, koji
predvodi izgubljeni ruski narod, čija je duša mrtva, u obećanu zemlju. Vrhunac njegovog
nastupa bio je Čičikovljev monolog o trojki, koji je žene redovno dovodio do toga da u
pramenovima čupaju lepo počešljanu i ukovrdžanu kosu, a muškarce da vade pištolje i prete
da će se upucati, na mestu, pa nek ide sve do đavola, svega im je preko glave. „O, vi, konji,
konji - kakvi konji!” uzvikivao je Hovans, udarajući se pesnicama po prsima, kao da hoće da
ih probije i izvadi sopstveno srce, ne bi li ga u svoj njegovoj čistoti pokazao publici. „Grive
su vam vihori! Zar vam uzavrela krv ne damara žilama? Spuštajući se s nebesa začuli ste
poznatu pesmu; i odjednom, jednoglasno, napinjete svoje bronzane grudi (udaranje po
prsima) i, dok vam kopita jedva dodiruju tlo, postajete strele i jurite kroz vazduh, sve brže i
brže, pod božanskim nadahnućem... Rusijo, kamo letiš? Odgovori mi! (jecaji, čupanje kose,
zapinjanje oroza, itd. Odgovora nema.”

Osim Čičikova, Hovans je i labud - i to, labud iz Labudovog jezera; on je muškarac

koji u toku jedne jedine noći poludi toliko da želi da izvrši samoubistvo, i sve to zbog
neprekidnog trčkaranja jednog miša po podu njegovog uma; on je Raskoljnikov, čiji zločin -
ubistvo starice - ne zahteva filozofsko opravdanje, s obzirom na to da se radi o jednoj Jevrejki
- takvo tumačenje mnogo bolje prolazi kod njegove publike; konačno, on je ruski Hamlet.
Izvođenja Hamleta trijumfalno se završavaju - dok Fortinbras kleči nad Hamletovim telom -
tako što publika (čije rane zadobijene od neverovatno preciznih praćki i strelica još uvek nisu
zacelile, niti će ikada) gromoglasno peva: „Ne sklapaj oči, Majko Rusijo, nije vreme za
spavanje.”

S druge strane, kada ne dovodi svoju nostalgičnu publiku do orgazma, kapetan Pik
umesto aplauza žanje prihode koje mu donose bogata, prljava polja šangajskog bezakonja.
Ucenjuje jednog Amerikanca, sudiju, koji je, prema Pikovim saznanjima, homoseksualac.
Jednog dana, sudijino telo isplivava na obali Vangpua s isečenim rektumom. Godine 1929.
kapetan Pik je osuđen na devet meseci zatvora, zato što je, pod imenom Džozefa Proneka,
prodavao obveznice nepostojećih zemalja nekolicini povodljivih francuskih gospođica i
pohlepnih engleskih dama. Zatim, kako stoji kod Vaserštajna, prodaje bezvredne pamflete i
knjige, koje za njega iz sovjetskog konzulata kradu kuliji, fino upakovane u Pikove
fantazmagorije na temu zavere. Postaje kolumnista ruskih novina koje se štampaju u Šangaju,
u kojima iznosi na svetlo dana slabosti ljudi koji čine stubove društva, izuzev ukoliko mu ti
isti stubovi ne ponude nadoknadu za koju će se posvetiti pukotinama u nekim drugim
stubovima. Godine 1931. pod imenom dr Montejna, predstavlja se kao vojni savetnik kineske
vlade i uzima milione dolara namenjene kupovini oružja koje ne postoji, što je osnovni razlog
zbog kog na kraju ne uspeva da ga ispostavi naručiocima, koji mesecima maštaju o svojoj
budućoj moći, čekaju da oružje stigne i prepričavaju Pikove priče, sve dok on ne bude
uhapšen i osuđen na godinu dana robije. U zatvoru stiče nekoliko prijatelja među Kinezima,
od kojih su neki lojalni pripadnici Zelene bande koji se u udobnim zatvorskim ćelijama kriju
od zakona (Banda je uvek bila rada da pribavi sve, od opijuma i devojaka do heroina i
dečaka) i čekaju da sećanje na njihova nedela izbledi u svetlu novijih zločina njihovih kolega
i prijatelja. Izlazi iz zatvora i počinje da živi s izvesnom Gruzijkom koja poseduje bordel
smešten odmah iza hotela Astor Haus, što mu omogućava da započne sopstveni posao s belim
robljem. Posrnule ruske dame i saborci iz Zelene bande bili su mu podjednako korisni u
razradi novog poslovnog poduhvata - koji je ne preterano mudrom odlukom obelodanjen u
jednom, navodno bogobojažljivom, harbinskom listu.

Ipak, niko ne daje ni pet para na optužbe tih kvazipravednika (mada se Pik žalio kako
su ga za srce ujeli) - Šangaj se dosta razlikuje od uštogljenog Harbina, ljudi tamo rade sve što
mogu ne bi li pristojno zaradili. Osim toga, kapetana Pika tamo svi vole, on je „duša svake
zabave kojoj prisustvuje” - a prisustvuje, da je živ i zdrav, skoro svakoj. On je srce ruske
zajednice, vazda spreman da izrazi duboka i iskrena osećanja Rusa. Jedan poznanik ga
opisuje kao „izuzetno emotivnu osobu”, nekoga ko je „vredan svačijeg poverenja”. Ipak, s
druge strane, dodaje isti poznanik, „umeo je da se ponaša krajnje sumnjivo... Viđao se s
mnogim ljudima, ali su mu svi ubrzo postajali dosadni. Na taj način je stekao mnogo
neprijatelja, a nije imao nijednog bliskog prijatelja... Često je govorio: ’Drama i muzika su
moji najbolji prijatelji, a pozornica je čitav moj život’.” Opisujući ga, drugi poznanik tvrdi da
„likom podseća na Mongola... potpuno je ćosav, nosi crnu kapu, kojom pokriva ožiljke od
opekotina na glavi... može da popije neverovatno mnogo votke... često u ruci drži svoj nož s
drškom od ružinog drveta... druželjubiv, fin momak.”

Ožiljci na glavi nisu posledica vrelog ulja, kojim su ga, kako tvrdi, tokom jednog
ispitivanja mučili boljševici, a kamoli pacifičkog vetra, toliko jakog da dere kožu s lica. Pre
će biti da ih je zaradio jednom prilikom kada se, obeznanjen od opijuma, skotrljao s divana i
pao u ognjište.

Čak i poslovično šturi američki obaveštajni izveštaji teško odolevaju šarmu kapetana
Pika, opisujući ga kao „visoko obrazovanog, pravog jezikoslovca, uspešnog glumca,
fascinantnog pripovedača i prilično dobrog pisca.” On je, takođe, i „krijumčar oružja,
svodnik, obaveštajac i iskusan ubica.”

I te kako osetljiv na promenljive vetrove istorije, kapetan Pik brižljivo održava veze s
Japancima još od kako je došao u Šangaj, da bi 1937, nakon japanske invazije na Kinu, počeo
da radi za Japansku pomorsku obaveštajnu službu u Šangaju. Formira mrežu od nekih
četrdeset evropskih agenata (ne računajući harem drogiranih Ruskinja), čiji je posao da
špijuniraju druge Evropljane u Šangaju, sami uvereni u to da su u Međunarodnom naselju i
Francuskoj koncesiji zaštićeni od Japanaca. Oni čine krem šangajskog podzemlja: baron N.
N. Tipolt, ucenjivač, prevarant i doušnik Gestapoa; grof Viktor Plavčuk, vičan hladnom
oružju, koji je često uveseljavao zaposlene u javnim kućama tako što je noževima gađao tek
dovedene prestrašene prostitutke, bušeći im s vremena na vreme uši, tek onako, zabave radi;
admiral Markus Templar, navodno član grčkog kraljevskog doma, čija je specijalnost
fotografisanje u kompromitujućim situacijama, vrlo korisno pri uceni; Berni i Erni Mekdan,
sijamski blizanci iz Čikaga, spojeni kukom, koji su spremni na sve zarad jedne doze heroina;
Aleks Hemon, nekadašnji pripadnik detroitske Purpurne bande, ubica koji mora nekog da
smakne svaki put kada se napije (što se dešava svakodnevno), i koji tezgari kao profesionalni
trombonista u orkestru Dalekoistočne velike opere.
 Tokom kasnih tridesetih, pod zaštitom Japanaca, kapetan Pik živi kao bubreg u loju.
Svojim poslodavcima prosleđuje zadovoljavajuće podatke, vodi svoju kriminalnu mrežu (što
je u Šangaju izraz od milošte) i s ljubavlju upravlja svojom Velikom operom. Godine 1940.
Pik odlazi na odmor u Japan, gde upoznaje zapovednika Otanija Inahoa, japanskog oficira
koji će kasnije stati na čelo šangajskog biroa Pomorske obaveštajne službe i time postati
Pikov glavni zaštitnik. Zapovednik Otani i kapetan Pik postaju najbolji prijatelji, te često u
javnosti jedan drugom izražavaju poštovanje, neretko ističući čast i muškost kao vrline
vredne divljenja. Doduše, kruže i zlonamerne glasine o tome kako njih dvojica, osim duboko
usađene vere u disciplinu i patriotizam, povremeno dele i postelju. Nekih nedelju dana nakon
napada na Perl Harbor, 1941. godine, japanske trupe ležemo umarširaju u Međunarodno
naselje, ne naišavši ni na kakav otpor, i praktično opsednu Francusku koncesiju, koju vodi
čopor zbunjenih i ne preterano pametnih višijevaca. Pik postaje leva ruka zapovednika
Otanija i, nakon dugog ubeđivanja od strane ljubaznog nadređenog, seli se u sobu 741
luksuznog hotela Kataj.

Godine provedene u sobi 741 u Kataju, obeležene baškarenjem u krilu velike sile,
najbolje su godine Pikovog života: komfor, uživanje i tek pomalo posla. Posleratni američki
obaveštajni izveštaj (delo izvesnog kapetana Ovena), koji Vaserštajn citira, opisuje tipičan
Pikov dan: ustaje pre svitanja, posmatra izlazak sunca kroz vlažnu izmaglicu nad Vangpuom,
u kom su ukotvljeni ogromni japanski brodovi, dok se džunke poput ovaca sudaraju među
njima; sluša radio, naročito vesti iz Moskve, Londona, Honolulua (oduševljen bendom Glena
Milera, pevuši uz Glenov trombon); od šest do sedam telefonira, prima i šalje obaveštajne
podatke iz Šangaja, često zamaskirane u najbanalnije tračeve. Čita ruske novine i doručkuje
(dva jajeta, brdo slanine i hektolitar kafe), često uspevajući da umrlja novine žućkastim
sazvežđima, ispljunutim u afektu izazvanom besprizornim lažima koje prenose. Zatim odlazi
u kancelariju u Pomorskoj obaveštajnoj službi, gde razvrstava dosjee ili masturbira čekajući
na ručak s najnovijom devojkom koju je kupio. Sve to, razume se, ukoliko ne poseti štab
japanske Policije misli, ne bi li nadgledao ispitivanje stranaca, povremeno primenjujući rusku
tehniku: bičevanje zatvorenika bičem uvezanim u čvorove, sve dok ne počnu da otpadaju
komadi mesa. U jedan sat ruča s mladom damom koju namerava da odvede u krevet. Nakon
deserta dovodi je u sobu 741, strastveno vodi ljubav s njom i malo odrema. Hotelsko osoblje
rizikuje život ukoliko uđe u sobu tokom njegove dremke, koja se završava tačno u tri sata.
Između tri i četiri telefonom razgovara sa svojim nadređenima, Japancima, zahtevajući milost
za nekog od svojih poznanika i, ponekad, oštriji tretman šangajskih Jevreja. Zatim prisustvuje
nizu sastanaka vezanih za njegove pozorišne, muzičke i dobrotvorne akcije. Svake nedelje
igra neku od velikih uloga ili održi koncert, s ciljem da u tim teškim vremenima osokoli
duhom klonule Ruse, a veče se obavezno završava pevanjem „Ne sklapaj oči, Majko Rusijo,
nije vreme za spavanje.” Nakon nastupa večera s prijateljima i obožavaocima, obasipa ih
pričama o dalekim zemljama, ljubavima i patnjama. Bez izuzetka mu polazi za rukom da
dovede svoju publiku do salvi smeha ili mora suza, a neretko i do jednog i do drugog, i to u
razmaku od tek nekoliko sekundi. Nakon večere odlazi u bordel i časti se lulom ili dve
opijuma, da bi se kasnije eventualno pridružio orgijama u kojima često učestvuju patuljci,
životinje i deca.

U proleće 1944, Pikovo popodnevno spavanje prekida grebuckanje miša i on se budi

iz košmara, uz klaustrofobični nemir i peckanje u grudima, koje tumači kao slutnju teških
vremena. Urla na preplašeno osoblje Kataja, poput samog đavola jurca niz ulicu Nanking u
crnoj pidžami i upada u kancelariju zapovednika Otanija, zahtevajući, pre no što je i seo, da
bude upućen na neko drugo mesto, daleko od te paklene septičke jame. Zapovednik Otani
stavlja ruku na Pikovo rame, a zatim ga miluje po obrazu, sve dok se Pik ne smiri.

U leto 1944. kapetan Pik odlazi na Filipine. Ovoga puta se predstavlja kao Kodži, a s
njim stiže i uobičajena pratnja, pojačana plejbojem i bokserom Mihalkom; portugalskim
crnoberzijancem Fransiskom Karneirom (Mihalkinim menadžerom) i italijanskim advokatom
i apotekarom dr Vinćenteom, čovekom sposobnim da od odgovarajućih sastojaka stvori
raznorazne izvore užitka. U Manili Pikov orkestar ne postiže mnogo, zapravo, ne postiže
skoro ništa. Pomažu pri hvatanju i ubijanju izvesnog Danca, krijumčara oružja. Postavljaju
zamku ocu Kirkpatriku, irskom svešteniku, za koga se sumnja da dotura hranu i lekove
američkim zarobljenicima - jedan izvor tvrdi da je Pik lično nadgledao razapinjanje oca
Kirkpatrika na krst. Presreću obaveštajne poruke Američke po morske službe, u kojima se
neprestano pominju skori napadi širom Pacifika. Japanci te podatke odbijaju uz obrazloženje
da mogu „negativno uticati na moral vojske”, nakon čega Pikovi ljudi opremu koriste
isključivo u cilju snimanja američkih hitova. Snimljenu muziku puštaju na zabavama, koje
istog trenutka postaju obavezno mesto okupljanja dokone filipinske elite i prostitutki kojima
je dozlogrdila dobro poznata klijentela.

Osim što su odradili tih nekoliko poslova i priređivali zabave, kapetan Pik i njegova
ekipa vreme provode u reketiranju, organizovanju ne tako velike mreže sofisticiranih i skupih
prostitutki i u provodu po noćnim klubovima. Pikovo omiljeno mesto je Gastronom, zato što
u tamošnjem džuboksu postoji njegova ploča, na kojoj na engleskom peva Tea for Two,
doduše, u stilu teške ruske balade, s još težim ruskim akcentom, što čitavu stvar čini dodatno
ubedljivom. Na B-strani te ploče nalazi se „Ne sklapaj oči, Majko Rusijo, nije vreme za
spavanje”, otpevana, kao što i treba da bude, srceparajuće.

Pred kraj leta Pika iznova obuzima nemir, te se vraća u Šangaj, žaleći se na loše
zdravlje, i tom prilikom sa sobom nosi čitav budžet odobren za operacije u Manili. Na brodu
za Šangaj, dok mu vetrovi Pacifika šibaju lice, neuhvatljivi nemir se konačno kristališe u
osećanje da se nečemu bliži kraj, u bolnu i mučnu slutnju bola koji će uskoro pretrpeti.

Zaista, svako od nas može da nanjuši kraj, taj smrad podseća na spaljeno meso - Tokio
je sravnjen sa zemljom, Hirošima više ne postoji. Između dve bombe, 9. avgusta, Jevgenij Pik
poslednji put večera sa zapovednikom Otanijem u svom domu, sobi 741 u hotelu Kataj. Jeli
su izvrsno spremljenu pačetinu i zalili je sakeom koji je odležao savršeno dugo, pošto ga je
Otani čuvao za posebnu priliku. Pošto je poljubio Otanija u oba obraza, Pik odlazi do
restorana Jar, gde se pridružuje gostima u oproštajnim orgijama, koje su organizovale devojke
poznate kao Mihalkin harem (Mihalka, pritom, još uvek nije uspeo da se izvuče iz Manile).
Pik se žali devojkama, kojima u opijumskoj izmaglici ništa ne deluje kao razlog za
zabrinutost, da veruje da Japanci planiraju atentat na njega. Niko izuzev Otanija ne primećuje
njegov nestanak iz Šangaja narednog dana.

Tokom jeseni 1945. godine, piše kod Vaserštajna, američke vlasti u Kini bezuspešno
tragaju za Pikom. Viđen je u jednoj berbernici u Šangaju; viđen je u vozu za Peking kako
zainteresovanim saputnicima priča kako je japanskom oficiru odsekao glavu dok je ovaj
pokušavao da siluje mladu Kineskinju, nakon čega je morao da provede godinu dana između
dvostrukih zidova mađioničarskog kovčega; viđen je kako se moli u ruskoj pravoslavnoj
crkvi u Pekingu; viđen je kako izvodi Hamletov monolog, izgovarajući „Biti il’ ne biti...” s
čudnim, nerazaznatljivim naglaskom, pred publikom koju su činili američki misionari,
zbunjeni pesmom koju peva na kraju.

Pik se, zapravo, ukrcava na brod za Japan, koji naleće na minu. Svi putnici ginu, osim
Pika, kog nekim čudom pronalaze kako nesvestan, ali živ, pluta okružen leševima i otrgnutim
udovima. Pik odlazi u Tokio, na štakama se - noga mu je teško ozleđena - zapućuje pravo u
ministarstvo mornarice i pronalazi zapovednika Otanija. Ovaj na njegov račun, koji se vodi
na ime Kodžija, uplaćuje svotu od milion jena i zahteva od njega da otvori rusko pozorište u
Tokiju, kako ne bi zanemario svoje talente. Pik čeka pravi trenutak za otvaranje pozorišta
(kojem je već našao ime: Teatar novog sveta), ali u čekanju potroši sav novac. U isto vreme, s
nepogrešivim instinktom čoveka koji je toliko toga preživeo, oseća da su mu američki
krvoslednici na tragu.

Zato februara 1946. ulazi, dramatično hramljući, u štab američke obaveštajne službe i
nudi da ispriča šta se uistinu dogodilo. Nakon toga zainteresovanim agentima (izvesnim
kapetanu Aronu i majoru Maksvelu) pripoveda ciklus međusobno povezanih priča, od samog
početka svog života do tog trenutka: priča im o tome kako je pobegao Nemcima; o tome kako
je odavao podatke Britancima; o tome kako je podrivao operacije japanskih obaveštajaca u
Šangaju; o svojoj majci, koja je bila Amerikanka, i koja možda i dan-danas živi u Americi sa
novim mužem. Kaže im da je on bio taj koji je otkucao Japancima Zorgea i njegovu
špijunsku mrežu, pošto ga je prepoznao kao saborca iz Kominterne. Pljesne se po osakaćenoj
nozi, predstavljajući je kao dokaz mučenja kojem su ga podvrgli Japanci i uspeva da iscedi
nekoliko sedefastih suza na upale obraze. Govori Amerikancima da je razlog njegovog
dolaska u Japan potreba da s njima podeli sva svoja saznanja, ali i da vidi kako poražene
japanske zveri pate. Govori im sve što zna o svakom japanskom oficiru kog je ikada upoznao.
Govori im sve što zna o Otaniju, tom ogavnom sodomiti i zavisniku od opijuma, kao i o
njegovom uživanju u mučenju zatvorenika.

Američki obaveštajci su vrlo zadovoljni kvalitetom podataka koje su dobili od Pika.

Sve se lepo uklapa, iako se ništa ne može potvrditi, te mu oni opraštaju i oslobađaju ga,
tražeći za uzvrat saradnju u budućnosti. Pik se vraća u Šangaj i pokušava da oživi svoju
mrežu u korist Amerikanaca, ali bez uspeha - Šangaj više nije isti, niti će ikada biti. Kapetan
Pik svoj gubitak utapa u velikim količinama votke; eskivira pogled u mračnu budućnost tako
što se fokusira isključivo na sledeću dozu opijuma. Pre nego što Narodna oslobodilačka
armija uđe u Šangaj 1949. godine, on beži iz grada. U proleće 1950. poseduje vizu koja mu
omogućava da uđe u Sijam. U leto iste godine nalazi se u zatvoru na Tajvanu, gde zabavlja
ostale zatvorenike anegdotama iz veselih tridesetih, koje priča lošim šangajskim dijalektom, i
nekad davno popularnim pesmama, a za uzvrat dobija cigarete i seksualne usluge. Onda
nestaje.

Postoji tek pokoja Pikova fotografija. Jedna od njih je snimljena u policijskoj stanici:
proćelav čovek, s preostalim pramenovima sede kose na temenu; četvrtasta, nasilnička vilica;
trouglast nos; isturena Adamova jabučica; užagrene, ludačke oči. Druga je iz serije novinskih
fotografija iz dana Dalekoistočne velike opere: na sebi ima cilindar i crni plašt, poput
mađioničara; preko ramena mu je elegantno prebačen beli šal; levom rukom, koja je u
rukavici, drži drugu rukavicu; u desnoj ruci mu je cigareta, s koje samo što nije otpao pepeo.
Lice mu je pod debelim slojem šminke: jake obrve pojačane krejonom; svetlucava pomada;
ruž na usnama. Gleda u vas postrance, kao da će svakog momenta da se okrene ka vama i
počne da vas hipnotiše. A vi samo treba da sklonite pogled, ali, jednostavno, niste u stanju.

U leto 2000. godine moja žena i ja smo otišli u Šangaj na medeni mesec, zato što su se
njeni baba i deda tamo upoznali (roditelji su joj se, krajnje neromantično, upoznali u
čikaškom baru zvanom Kod Džimija). Uštedeli smo novac od podučavanja i uzeli odsustvo u
Institutu Ort. Svim učenicima smo obećali da ćemo im poslati razglednice, a Markusu smo
dozvolili da nas nauči nekoliko izraza na šangajskom dijalektu. Bili smo zaljubljeni i tokom
čitavog leta držali smo se za ruke i čitali - ona je čitala Idiota, a ja Vaserštajnov Tajni rat u
Šangaju, prekidajući povremeno, kako bih je poljubio u vrat. Bili smo smešteni u hotelu Mir,
koji se nekada zvao Kataj, i prilično nam se dopao - peškire su nam menjali redovno, osoblje
koje je govorilo engleski redovno nas je pitalo kako smo, a mi smo im odgovarali, pošto nam
se činilo da ih zaista zanima. Nije prošlo mnogo, a već smo počeli svoju hotelsku sobu, sobu
741, da nazivamo kućom. Šangaj nas je oduševio, šetali smo svuda, uprkos neverovatnoj
vrućini, da bismo po povratku u sobu brisali znoj jedno s drugog i strastveno vodili ljubav.
Kupovali smo jeftinu svilu, autentične suvenire i Maove postere, za koje smo znali da će se
dopasti našim prijateljima, ironičnim levičarima. Šetali smo Bundom i posećivali muzeje.
Lutali smo kroz Staru kinesku četvrt, nošeni mišlju da dobijamo pravu Kinu za nekoliko
dolara. U nekadašnjoj rezidenciji Sun Jatsena u nekadašnjoj Francuskoj koncesiji, videli smo
sablju na zidu, kartu Kine i sliku mačke na svili (vodič je rekao: „Molim, obratite pažnju na
mačkine oči - prate vas gde god da ste u prostoriji”). Obedovali smo u restoranima u starim
zapadnjačkim zgradama i u jednom francuskom restoranu smeštenom u staroj ruskoj
pravoslavnoj crkvi, gde se nad nama nadvijala kupola i sva moć namrgođenog slovenskog
Boga. Išli smo na jednodnevni izlet u Sužu i videli veličanstvene vrtove. Iznajmili smo
rasklimatane bicikle i vozili se od vrta do vrta, a pauzu smo napravili tek kad smo podlegli
želji za porcijom KFC-a.

Upravo sam u Sužuu, u vrtu Poniznog upravitelja - čitajući Vaserštajna u hladovini

jednog paviljona, dok su šarani mreškali površinu jezerceta po kom su se lotosi prostirali
dokle vam pogled seže, kraj krhkih stabala nadnetih nad vodom, kao nad ogledalom - upravo
sam tamo shvatio da smo odseli u Pikovoj sobi, sobi 741 nekadašnjeg hotela Kataj. Treba li
da kažem da me je preplavilo oduševljenje, ali i sve snažnije osećanje straha? Ta
koincidencija - ili, bolje reći, ta konvergencija - ukazivala je, ne ostavljajući ni najmanje
mesta sumnji, na postojanje sveznajućeg, svemoćnog, ali ne uvek i dobronamernog bića.
Kada sam supruzi saopštio svoje otkriće, samo me je nežno zagrlila, kao da sam ja za sve kriv
i da mi oprašta. Setio sam se prvog puta kada me je zagrlila, pošto sam se spotakao silazeći
niz stepenice. „Jeste li dobro?” pitala me je, na ruskom, iz nekog razloga.

I tada mi je rekla nešto što nisam znao. Rekla mi je da je njen deda, šangajski Jevrejin,
bio zarobljen nakon što su Japanci zauzeli Međunarodno naselje, i rekla mi je da ga je možda
baš Pik mučio. Deda moje supruge nikad nije mnogo pričao o tome, ali su svi imali predstavu
o tome kako mu je bilo: čvrsto ga je zavezao u mokre čaršave, sve dok mu krvni sudovi nisu
popucali i ostavili ogromne modrice (video sam ih jednom prilikom, na njegovim grudima,
oblika koji su podsećali na nepoznate kontinente, kada smo mu išli u posetu na Floridu).
Onda su se čaršavi polako sušili, gotovo ga ugušivši, dok mu telo nije do te mere utrnulo da
je funkcionisao samo onaj deo uma koji oseća bol. Istog trenutka smo za sobom ostavili
spokoj Poniznog upravitelja i ukrcali se na voz za Šangaj, gde smo stigli sa strahovitom
groznicom - uporno smo brisali znoj s tela, ali smo neprestano bili mokri.

Te noći neko je pokušao da nam provali u sobu - trgnuo sam se iz grozničavog sna i
jurnuo ka vratima, vičući: „Ko je to? Ko je to?” ali odgovora nije bilo. Dok mi je srce tuklo u
grudima i dok su se stišavali krici moje žene, izazvani mešanjem mog i njenog košmara,
zamislio sam Pikovo našminkano lice s druge strane vrata. Kada sam pogledao kroz špijunku,
ispred vrata, naravno, nije bilo nikoga, hodnik je zvrjao prazan. Nisam rekao supruzi kakvu
sam viziju imao, ali ona mora da je i sama znala šta mi je na pameti. U njenim očima je, u
smešnom odsjaju znaka za izlaz, svetlucao tek probuđeni strah.

Naravno, oboje smo znali da to mora da je pijani hotelski gost pokušao da otvori
vrata, pogrešna vrata, jer se to dešava u svakom hotelu, u svakom gradu.

Noći 9. avgusta - na godišnjicu Pikove poslednje večere - probudio me je stisak ruke

moje žene (spavali smo držeći se za rake). Čulo se kako telo pada na pod uz slab tresak, a
zatim kako se kreće po sobi: zvukovi su čileli i vraćali se u ritmu, svesno. Osluškivali smo
zvukove koji su dopirali iz različitih uglova sobe, ponekad i u isto vreme. Osetili smo svaki
drhtaj vazduha, svaku vibraciju prostora koji nas je okruživao, skamenjeni od straha, ne
dišući, kako bismo bolje čuli. Nismo mogli ni reč da kažemo, ali smo očekivali da se pred
nama pojavi Pik u mađioničarskom plaštu i počne da peva svojim basom, prepunim nostalgije
od koje se ledi krv u žilama: „Ne sklapaj oči, Majko Rusijo, nije vreme za spavanje.” Čuli
smo Pikovu pesmu u šuškanju i šištanju koje je proizvodilo to biće u tami, u dobovanju
malenih šapa unutar bledog ovalnog polja koje osvetljava slaba vatra, u čijem središtu se
nalazio miš. Miš se zaustavio da bi nas pogledao, čekajući da napravimo i najmanji pokret
pre nego što će nestati. Ležao sam u mraku, budan, paralisan, i grizao zglob kažiprsta,
čekajući da se zlo izlegne iz te loptice krzna koja pulsira od života i krene na mene. To se i
desilo. Sada je u meni, kandžama pokušava da prorije zidove mog grudnog koša, pokušava da
izađe, a ja ne mogu da ga zaustavim. Zato ustajem.
 Biografija

Aleksandar Hemon je rođen u Sarajevu 1964. godine. Posle studija književnosti na

Sarajevskom univerzitetu, 1992. godine odlazi u Čikago. 1995. godine počinje da piše na
engleskom jeziku, a njegova prva zbirka priča pod nazivom Question of Bruno (Pitanje
Bruna) izlazi 2000. godine. Ova knjiga uvrštena je u liste najboljih knjiga te godine u
magazinima Njujork Tajms, Eskvajer, Vilidž Vojs, Vašington post, a časopis Los Anđeles
Tajms proglašava je knjigom godine. Njegova druga knjiga, roman Nowhere Man, koja
dokazuje da uspeh njegovog književnog debija nije bio slučajnost, izlazi 2002. godine. Zbog
uspeha koji je postigao pišući na engleskom jeziku, Hemona često porede s Džozefom
Konradom i Vladimirom Nabokovim.