Vindž Džoan

SNEŽNA KRALJICA Prevod: Nedeljković B. Aleksandar

Vinge Joan D. SNOW QUEEN (THE), 1980.
Serija "Kraljica" (1)
POLARIS 1993. PROLOG

Vrata su se tiho zatvorila za njima i odsekla ih od svetlosti, muzike i razuzdane proslave koja je bila
u toku u balskoj dvorani. Usled iznenadnog gubitka vida i sluha osetio je klaustrofobiju. Samo je čvršće
stegnuo kovčežić sa instrumentima koji je nosio ispod ogrtača.
Začuo je njen veseli smeh u tami pored sebe i oko njega je ponovo prasnula svetlost, otkrivajući
malu prostoriju u kojoj su se sada nalazili. Nisu bili sami. Trgnuo se usled napetosti, iako je to očekivao,
iako mu se to već dogodilo pet puta u ovoj beskrajnoj noći, iako će mu se dogoditi još nekoliko puta. Ovog
puta događalo se u dnevnoj sobi... na nesigurnom kauču koji se ugurao u šumu tamnih, zlatom pokrivenih
nogu nameštaja. Pade mu na pamet jedna nevažna misao: ove noći video je verovatno veći raspon stilova i
ukusa nego za četrdeset godina na Karemofu.
Ali nije se nalazio na Karemofu, već u Karbanklu, i ova festivalska noć bila je najčudnija noć koju će
ikada provesti, makar doživeo stotu. Na kauču su se ispružili, potpuno lišeni svesnog držanja i stida, jedan
muškarac i jedna žena, oboje u dubokom snu zbog vina sa primesama droge iz boce, sada poluprazne, koja
je ležala pokraj njih na sagu. Zagledao se u purpurnu mrlju koja je puzila preko zarozanog saga što je
poprimio oblik skulpture, pokušavši da što manje narušava njihovu privatnost. "Sigurni ste da je ovaj par
takođe bio... intiman?"

"Sasvim sigurna. Potpuno sigurna." Njegova pratilja podiže belu perjanu masku sa svojih ramena,
otkrivajući šumu kose, gotovo isto toliko bele, i isprepletene poput gnezda zmija iznad njenog žustrog
mladog devojačkog lica. Maska je predstavljala groteskan kontrast ljupkosti toga lica: nareckani razdirući
kljun neke ptice grabljivice, ogromne oči sa crnim zenicama noćnog lovca koje su zurile u njega donoseći
obećanje života i obećanje smrti, u međusobnoj ravnoteži... Ne. Kada se zagledao u njene oči, u njima nije
primetio taj kontrast, tu razliku. "Vi Karemovci ste tako čvrsto ubeđeni u svoju pravednost." Zbacila je plašt
od belog perja. "I takvi licemeri." Ponovo se nasmejala; njen smeh bio je istovremeno i svetlost i tama.
Nevoljno je skinuo svoju masku, jednostavnije izrađenu: predstavljala je neko apsurdno biće iz
fantazije, koje je bilo pola riba pola čista mašta. Nije mu se dopadalo što je morao da otkrije svoj izraz lica.
Osmotrila je njegovo lice pod nemilosrdnom svetlošću svetiljke, hineći nevinost. "Nemojte mi reći,
doktore, da zaista ne volite da gledate?"
S teškom mukom potisnuo je svoj gnev. "Ja sam biohemičar, Vaše Veličanstvo, ne voajer."
"Gluposti." Oko usta joj zaigra osmeh koji bi pre odgovarao kakvom mnogo starijem licu. "Svi
medicinari su voajeri. Zašto bi inače postali lekari? Osim sadista, razume se, koji jednostavno uživaju u krvi
i bolu."
Plašeći se da odgovori, on samo prođe pored nje, pređe preko tepiha pored kauča i spusti kovčežić sa
instrumentima na pod. S druge strane ovih zidova grad Karbankl podizao je ka vrhuncu slavlje u čast
ciklične posete predsednika vlade ovom svetu; bila je to noć radosnog zaborava. Nikada nije ni sanjao da će
je provesti sa kraljicom ovog sveta... a još manje da će je provesti radeći ono što se spremao sada da učini.
Uspavana žena ležala je licem okrenuta prema njemu. Primetio je da je mlada, srednje visine, jaka i
zdrava. Njeno blago nasmešeno lice bilo je duboko preplanulo od sunca i vetra ispod zamršene kose boje
peska. Ostatak tela bio joj je bled; pretpostavio je da ga je dobro štitila od žestoke hladnoće iza gradskih
zidina. Muškarac pored nje bio je mlad, tridesetih godina, oceni on; imao je tamnu kosu i svetao ten i mogao
je biti ili odavde ili pridošlica sa drugog sveta; međutim, sad taj čovek nije bio nimalo važan. Njihove
festivalske maske gledale su ih odozgo svojim prekornim šupljeokim pogledom, kao da su nemoćni bogovi
stražari koji se odmaraju na naslonu kauča. Ovlaš je istrljao ženino rame antiseptikom, spremajući se da joj
ubaci pod kožu tragač-kapsulu. Obavljao je prvo jednostavniju proceduru kako bi stekao samopouzdanje.
Kraljica ga je pomno posmatrala, ćuteći sada kada mu je bila potrebna tišina.
Buka se nagomilavala i pojačavala iza zaključanih vrata; čuo je kako neki ljudi, koji su malo zaplitali
jezikom, glasno protestuju. Skupio se poput životinje u zamci, čekajući da ga otkriju.
"Ne brinite, doktore." Kraljica položi laku, umirujuću šaku na njegovu mišicu. "Moji ljudi će se
pobrinuti da nas niko ne uznemirava."

1
 "Zašto sam se, do đavola, dao nagovoriti na ovo?" promrmlja on, više za sebe, nego njoj. Okrenuo se
opet svome poslu, međutim, šake su mu podrhtavale.
"Dvadeset dve dodatne godine mladosti mogu biti veoma ubedljiv argument."
"Mnogo dobra će mi doneti ako ih budem proveo u nekoj kažnjeničkoj koloniji!"
"Saberite se, doktore. Ako ne završite ono što ste noćas započeli, ionako nećete zaraditi svoje
dvadeset dve godine. Dogovor važi samo ako budem imala makar jedno savršeno normalno klon-dete negde
među narodom Leta na ovoj planeti."
"Svestan sam uslova." Završio je ugrađivanje tragača. "Ali nadam se da razumete da je implantacija
klona pod ovim okolnostima ne samo nelegalna, već i krajnje nepredvidljiva. Ovo je teška procedura.
Rezultati koji se postižu u stvaranju klona koji je makar približna replika originalne osobe nisu baš naročito
dobri čak ni kada su uslovi krajnje kontrolisani, a da i ne govorimo..."
"Znači, što ih više noćas implantirate, biće bolje za oboje. Nije li tako?"
"Da, Vaše veličanstvo", reče on, osećajući ukus gađenja prema samome sebi. "Pretpostavljam da je
tako." Pažljivo je okrenuo usnulu ženu na leđa i ponovo posegnuo u svoj kovčežić.

1.

Ovde na Tijamatu, gde ima više vode nego kopna, oštra ivica između okeana i neba je zamagljena; to
dvoje se stapa u jedno. Voda biva povučena u visine sa svetleće ploče mora posle čega ponovo pada u vidu
pljuskova, u ćudljivim olujama. Oblaci prelaze kao emocije preko užarenih lica Blizanaca, sa kojih bivaju
otreseni, rasprskavajući se u duge: na desetine duga svakoga dana, dok ljudi ne prestanu da im se dive. Sve
dok niko više ne zastane da se čudi, niko ne podigne pogled...
"Sramota", iznenada reče Luna, snažno vukući kormilo.
"Šta to?" Njen rođak Ukres pognuo je glavu, lepršavo jedro se zateglo i debljenak prelete iznad
njegove glave. Njihov kanu sa dva trupa bacio se napred poput krilate ribe. "Sramota je kako ne paziš. Šta
hoćeš, da nas potopiš?"
Luna se namršti; njeno malopređašnje raspoloženje bilo je razbijeno. "Ama, idi udavi se."
"Već sam se napola udavio; u tome i jeste nevolja." Napravio je grimasu gledajući u vodu koja je do
članaka zapljuskivala njihove nepromočive čizme od klijevske kože i dohvatio školjku za izbacivanje vode.
Poslednji udar pljuska mu je ionako potopio dobro raspoloženje zajedno sa potpuno namočenim košarama sa
zalihama. Ili je možda u pitanju bio samo umor. Ovo putovanje se odužilo; već su gotovo mesec dana na
moru; puze od ostrva do ostrva duž Nizvetrinskog lanca. Juče ujutro napustili su i Nizvetrine, otišli dalje od
mesta na njima poznatim kartama, zaputili se preko prostranstva otvorenog okeana prema tri ostrva koja su
stajala zasebno, prema svetilištu Majke Mora. Njihov čamac bio je majušan za takav poduhvat, a za
orijentaciju su imali jedino zvezde i grubu mapu morskih struja od upletene trske. Ali oni su bili deca Mora
jednako kao što su bili i deca majki koje su ih rodile; a pošto su bili na svetom zadatku, Luna je znala da će
Ona biti milostiva.
Luna je posmatrala kako se glava Ukresa diže i spušta sa njihanjem čamca. Binarni vatreni točak
tijamatskog dvostrukog sunca probio se kroz oblake. Iznenadni sjaj zapalio je vatru u crvenilu njegove kose
i retkoj bradi koja je tek od nedavno počela da mu raste; takođe je bacio mekoivičnu senku njegovog vitkog,
mišićavog tela na dno čamca. Uzdahnula je, nesposobna da obuzda svoju razdražljivost kad gleda u njega i
posegnula nežno prstima za crvenom, sjajnom pletenicom.
"Duge... govorila sam o dugama. Niko ih ne ceni. Šta bi bilo kad se više nikad nijedna ne bi
pojavila?" Zabacila je kapuljaču svoje šarene kišne kabanice i razlabavila uzice oko vrata. Po leđima joj se
rasuše pletenice bele poput šlaga. Imala je oči boje izmaglice i mahovinastog ahata. Podigla je pogled i
zagledala se kroz jedro sa vrhom razdvojenim u obliku krabine štipaljke, žmirkajući dok je razdvajala
istumbane oblake od neba kako bi pronašla lukove prelomljene svetlosti, koji su negde bili prigušeni do
nepostojanja, a drugde sijali toliko da su se čak udvostručivali ili učetvorostručivali.
Ukres je izbacio još jednu punu školjku vode 'kući' preko ivice čamca, pre nego što je podigao glavu
kako bi sledio Lunin pogled. Koža mu je bila, i bez njegove jake preplanulosti od sunca, tamnija nego kod
većine ostrvljana. Međutim, trepavice i obrve su mu bile gotovo isto onako blede kao i njene. Sada su bile

2
stisnute protiv prejakog svetla, iznad očiju koje su menjale boju poput mora. "Ma hajde. Uvek ćemo imati
duge, rođako. Dok imamo Blizance i kišu. Jednostavan slučaj difrakcije; pokazao sam ti..."
Mrzela je kada je govorio tehni... u glas mu se tada uvlačila nepromišljena nadmenost. "Znam ja to.
Nisam glupa." Cimnula je pletenicu bakarne boje.
"Au!"
"Ali i dalje mi se više dopada da nam baka priča kako su duge nastale kad nam je Dama obećala
blagostanje, nego da ih neki trgovac tumači i izokreće u nešto bez ikakvog smisla. A isto je i sa tobom. Nije
li, moje zvezdano dete? Priznaj!"
"Nije!" Odgurnuo je njenu šaku. "Ne zbijaj šale s tim, do vraga!" Okrenuo joj je leđa, pljusnuvši po
vodi. Zamislila je njegove zglavke kako blede stežući zarđale krstove unutar kruga: uspomena koju je
njegov otac sa drugog sveta dao njegovoj majci za vreme poslednjeg Festivala. "Majko Svih Nas!"
Ta jedna stvar isprečavala se između njih poput oštrice - svest o tome da sa njom ne deli nasleđe, kao
ni sa bilo kim drugim koga su poznavali. Oni su svi bili Letnji narod i veoma retko su stupali u dodir sa
Zimskim narodom koji je voleo tehniku i družio se sa pridošlicama sa drugih svetova... osim za vreme
Festivala, kada su se pustolovi i radosni ljudi sa celog ovog sveta okupljali u Karbanklu; kada su stavljali
maske i skidali razlike, da bi proslavili cikličnu posetu premijera i tradiciju još mnogo stariju.
Njihove dve majke, koje su bile sestre, otišle su u Karbankl na poslednji Festival i vratile su u Neit
sa, kao što joj je majka kazala, "živim sećanjem na magičnu noć." Ona i Ukres su rođeni istog dana; njegova
majka je umrla na porođaju. Baba ih je oboje gajila dok je Lunina majka bila na moru sa ribarskom flotom.
Odrastali su zajedno... kao da su blizanci, često bi pomislila: čudni blizanci koji rastu i menjaju se pod
mutno nelagodnim pogledima tupih, provincijalnih ostrvljana. Ali uvek je postojao jedan delić Ukresa koji
je pred njom ostajao zatvoren, koji nije mogla da deli: onaj deo njega koji je slušao šapat zvezda. Kradom se
trampio sa trgovcima u prolazu za tehnološke tričarije sa drugih svetova, uludo je trošio dane na njihovo
rastavljanje i ponovno sklapanje, da bi ih na kraju bacao u more u napadu samoodvratnosti, zajedno sa
iskupničkim lutkama od lišća.
Luna je krila njegove teh tajne od bakice, zahvalna što ih je bar sa njom delio, ali gajeći jednu
skrivenu ljutnju. Jer, koliko je znala, i njen otac je mogao biti kakav Zimac ili čak i dođoš sa drugog sveta,
ali ona se zadovoljavala time da gradi budućnost koja će pristajati pod njeno vlastito nebo. Zato joj je teško
padalo da bude strpljiva sa Ukresom, koji se time nije zadovoljavao, jer je bio uhvaćen između jednog
nasleđa, koje je živeo, i drugog, koje je video u svetlosti zvezda.
"Oh, Ukreše." Nagnula se napred i spustila mu ledenu šaku na rame, i počela da mu masira
čvornovate mišiće kroz debelu odeću od tkanine i nauljene kože. "Nisam htela. Izvini", mrmljala je ona,
misleći, više bih volela da uopšte nemam oca nego da celog života živim sa senkom. "Ne budi tužan.
Pogledaj tamo!" Plave iskrice plesale su po okeanu iza crvenih iskrica koje su sijale u njegovoj kosi. Krilate
ribe su proletale i izvijale se ka visinama iznad talasa Majke Mora, Thalase; Luna sad jasno ugleda ostrvo,
najviše od tri, u pravcu niz vetar. Zmijolika čipka naznačavala je mesto gde su se u daljini sretali more i
obala. "Mesto odabiranja! I pogledaj... meri!" Poslala je poljubac sa strahopoštovanjem.
Dugački, savitljivi vratovi sa šarama mrke i žućkaste boje razbijali su površinu vode oko i ispred
njih; oči boje ebonovine su ih proučavale nedokučivim znanjem. Meri su bili deca Thalasina, i mornareva
sreća. Njihovo prisustvo moglo je značiti samo jedno: da se Dama osmehuje.
Ukres se okrete prema njoj, odjednom i on osmehnut, i uhvati je za ruku. "Vode nas u luku... Ona
zna zbog čega smo došli. Zaista smo stigli, konačno ćemo biti izabrani." Iz džepa na boku izvukao je frulu
od školjke i počeo da oslobađa veseli niz nota. Glave mera počeše da se njišu u ritmu muzike, a njihovi
tajanstveni zvižduci i krici odzvanjali su u kontrpunktu. U starim pričama se kaže da oni tuže nad užasnim
gubitkom i užasnom nepravdom; ali ne postoje dve priče koje bi se složile oko toga o kakvom gubitku ili
nepravdi je reč.
Luna je slušala njihovu muziku, uopšte ne nalazeći da je tužna. Grlo joj se iznenada steglo tako da
nije mogla da zapeva, zato što je u svom umu ugledala jednu drugu obalu, pre više od pola njenog
dosadašnjeg životnog veka, obalu na kojoj je dvoje dece podiglo jedan odbačeni san koji je ležao u pesku
poput kakve retke spiralne školjke pred nogama jedne nepoznate žene. Luna je pratila muziku i sećanje,
unazad, kroz vreme...

Luna i Ukres su trčali bosonogi duž grubih zidova između plitkih podvodnih ograda nadomak luke,
dok se savijena mreža, prebačena preko jednog njegovog ramena i jednog njenog - a oba ramena vitka i

3
tanka - njihala, sredinom povijena nadole kao mreža za ležanje. Njihova spretna, žuljevita stopala tapkala su
i pljuskala duž staza od nagomilanog kamenja, imuna na udarce i zapljuskivanje ledene vode. Kliji u
podvodnim rešetkastim ogradama, koji su obično bili tromi poput kamenja na dnu gde raste morska trava,
izlazili su na površinu u nespretnoj hitnji da gledaju decu kako prolaze. Duvali su mešavinu vazduha i
vodenog praha, gunđali od gladi; ali mreža je bila prazna, njen tovar suve 'morske kose' već je bio izručen u
porodična skladišta za podnevno hranjenje.
"Požuri, Ukreše!" Luna, predvodila je kao i obično, zategnu mrežu između njih, vukući duž obale
svog nižeg rođaka poput tovara ribe koja se koprca. Sklonila je beli slap šiški sa lica, očiju uprtih u duboku
vodu kanala koji je zalazio pravo u obalu iza ribljeg dvorišta. Visoki, dvojni vrhovi raskoljenih jedara... a to
je bilo sve što je odavde mogla da vidi od ribarske flote... već su se probijali napred. "Nećemo uspeti prvi da
stignemo na dokove!" Razočarana, još jače je povukla.
"Žurim, Luno. Ovo je gotovo kao da moja mama takođe dolazi kući!" Ukres je nekako uspeo da
poveća brzinu; osetila je da je sustiže, čula ga je kako dahće. "Šta misliš, hoće li baka napraviti medenjake?"
Skočila je i umalo da se saplete. "Videla sam je kako vadi krčag."

Nastavili su da trče, plešući preko stena prema plaži koja je sva sijala u podnevnom sjaju, i prema
selu iza nje. Luna je zamišljala smeđe, nasmejano lice svoje majke onakvo kakvo su ga poslednji put videli,
pre tri meseca: debele pletenice boje peska nagomilane na vrh glave, skrivene ispod tamne pletene kape;
debeo džemper sa rolo kragnom, kabanica i teške čizme kakve je nosila cela posada tako da se ni po čemu
nije izdvajala kada im je poslala poslednji poljubac, dok je ribarski brod sa dvostrukim trupom uranjao u
vetrove zore.
Ali danas se vraćala kući. Svi će zajedno otići u seosku dovranu sa ostalim ribarskim porodicama, da
slave i igraju. A onda, veoma kasno u noć, Luna će se sklupčati u majčinom krilu (iako je već prevelika za
tako nešto), a snažne ruke će je prigrliti; posmatraće Ukresa kroz otežale kapke da vidi hoće li on prvi
zaspati, u babinom naručju. Iz ognjišta će dopirati toplo pucketanje i šaputanje plamenova, majčina kosa
mirisaće na more i brodove, čuće se hipnotički tok glasova, dok će baka zahvaljivati što joj se kćer vratila sa
Mora, koje je svima njima Majka.
Luna je doskočila na mekani zlatasto-smeđi pesak plaže. Za njom je sa zida skočio i Ukres i njihove
senke se isprepletoše u podnevnom sjaju. Pogleda uprtog u nagomilane kamene kuće sela i u brodiće koji su
spuštali jedra u zalivu, umalo nije projurila pored strankinje koja je stajala i čekala, gledajući ih kako dolaze.
Umalo...
Ukres se sudario sa Lunom kada je, klizajući se preko peska, stala. "Pazi malo, riblji mozgu!" Oblak
peska raspršio se oko njihovih gležnjeva.
Zagrlila ga je kako bi sačuvala ravnotežu, isteravši iz njega bes kada je pojačala stisak usled vlastitog
zaprepašćenja. Ukres se oslobodio i povukao. Mreža je pala, zaboravljena, kao i selo, zaliv, njihov povratak.
Luna je stala da vuče porub svog nasleđenog džempera, zaplićući prste u debelo tkanje boje rđe.
Strankinja im se osmehnula; zrakasti oval njenog lica bio je pomalo opaljen vetrom iznad njene
drevne sive parke, debelih pantalona i nespretnih čizama kakve je mogao nositi ma koji ostrvljanin. Ali ona
nije bila iz Neita, niti sa bilo kog ostrva...
"Jeste... jeste li izišli iz Mora?" Luna teškom mukom prozbori. Ukres je stajao širom otvorenih usta
pored nje.
Žena se nasmejala; od tog smeha, čarolija njene prividne natprirodnosti razbila se kao prozorsko
staklo. "Ne... samo sam došla preko njega, lađom."
"Zašto?" "Ko si ti?" Pitali su u isti glas.
U znak odgovora i jednom i drugom, žena pokaza medaljon koji je nosila na lancu: bodljikavu
trolisnu detelinu nalik na buket udica, koja je sijala tamnom zloslutnom lepotom oka kakvog reptila. "Znate
li šta je ovo?" Spustila se na jedno koleno na pesku, a njene crne pletenice pale su napred. Zbili su se bliže
jedno drugom, trepćući.
"Sibila...?" stidljivo prošaputa Luna, primetivši krajičkom oka da je Ukres izvadio svoju medalju. Ali
odmah potom je njen pogled bio dat samo toj ženi, i Luna je znala zašto te tamne, prinuđujuće oči izgledaju
kao da su otvorene ka beskonačnosti. Svaka sibila je bila zemaljski kanal za nadnaravnu mudrost, izabrana
na osnovu suda Dame, kao osoba koja je zahvaljujući naravi u stanju da izdrži sveto prisustvo u sebi.
Žena je klimnula glavom. "Ja sam Klavali Plavokamen Leto." Položila je šake na čelo. "Pitajte, i ja
ću odgovoriti."

4
 Nisu postavili nijedno pitanje, ošamućeni saznanjem da bi ona mogla - i htela - da odgovori na svako
pitanje koje bi njih dvoje mogli zamisliti; ili da bi im Dama lično odgovorila preko Klavalinih usana, dok je
sibila u transu.
"Nemate pitanja?" Njeno dobro raspoloženje odagnalo je formalnost. "Onda mi kažite ko ste vi, koji
već znate sve što bi trebalo da znate?"

"Ja sam Luna", odvrati Luna, sklanjajući šiške. "Luna Svetlohodna Letnja. Ovo je moj rođak, Ukres
Svetlohodni Letnji... i ne znam dovoljno da bih bilo šta pitala!" završi ona potišteno.
"Ja znam." Ukres se pomakao korak napred, držeći svoju medalju. "Šta je ovo nekad bilo?"
"Input..." Klavali je dohvatila medalju, držala je između prstiju, malko se namrštila i počela da
mrmlja. Oči joj postadoše dimni kvarc i počeše divlje da kolutaju, kao kod kakvog snevača; šaka joj se
stisnula u pesnicu oko diska. "Znak Hegemonije... dva krsta spojena unutar kruga simbolizuju jedinstvo
Karemofa i njegovih sedam podređenih svetova... ova medalja je dodeljena za junaštvo u vojnoj službi,
pobuna Kispah: 'Ono ka čemu svi mogu težiti, ovaj čovek je pronašao. Našem voljenom sinu Temonu
Ašvini Sirusu, ovog dana, 9:113:07.' Jezik na kome je to izgovoreno bio je sandi, službeni jezik Karemofa i
Hegemonije... kraj analize." Glava joj je klonula napred, kao da ju je pustila neka nevidljiva sila. Klavali se
blago zanjihala na kolenima, uzdahnula, sela. "Pa, eto."
"Ali šta ona znači?" Ukres spusti pogled na disk koji je i dalje poigravao pred njim, a usta mu se
izviše u nesigurnu crtu.
Klavali je odmahnula glavom. "Ne znam. Dama samo govori kroz mene, ne obraća se meni. To je
Prenos... tako je to."
Ukresova usta su zadrhtala.
"Hegemonija", brzo reče Luna. "Šta je to Hegemonija, Klavali?"
"Oni sa drugih svetova!" Klavaline oči su se malo raširile. "Oni sebe nazivaju Hegemonijom. Znači
ta medalja je sa neke druge planete... nikada nisam bila u Karbanklu." Pogled joj se ponovo vrati na medalju.
"Kako li je to dospelo ovamo, tako daleko od zvezdane luke i Zimaca?" Podigla je pogled prema njihovim
licima. "Vi ste veselozačeti, zar ne? Vaše majke su otišle zajedno na poslednji Festival i bile su dovoljno
talične da se vrate sa vama... a i sa ovom uspomenom?"
Ukres je klimnuo glavom, obuzet jednakim strahopoštovanjem i prema logici odraslih i prema transu
Dame. "Znači... moj otac nije Letnjak; on čak nije ni na Tijamatu?"
"To ti ne mogu reći." Klavali je ustala. Luna primeti da joj je licem prešla neka čudna zabrinutost
kada je opet pogledala Ukresa. "Ali znam da su veselozačeti naročito blagosloveni. Znate li zašto sam
ovde?"
Oni odmahnuše glavama.
"Znate li šta želite da budete kada odrastete?"
"Da budemo zajedno", odvrati Luna bez razmišljanja.
Ponovo veseli smeh. "Dobro! Putujem Nizvetrinskim arhipelagom kako bih podsetila sve male
Letnjake, pre nego što zakorače u život, da se mogu posvetiti Moru i na drugi način, a ne samo kao ribari i
farmeri. Mogu služiti Dami služeći svojim sadruzima ljudskim bićima kao sibile, kao što to ja činim. Neki
od nas su rođeni sa posebnim semenom u sebi i ono čeka da nas Dama dodirne i podstakne ga da proklija.
Kada budete imali dovoljno godina, možda ćete vas dvoje čuti Njen poziv i otići na mesto odabiranja."
"Oh." Luna je malo zadrhtala. "Mislim da je upravo čujem!" Pritisla je hladne šake uz srce koje je
htelo da iskoči; tu je klijalo seme sna.
"I ja, i ja!" žurno je povikao Ukres. "Je l' možemo sad da pođemo, je l' možemo sa vama, Klaveli?"
Klaveli je navukla kapuljaču parke kako bi se zaštitila od iznenadnog naleta vetra. "Ne, ne još.
Sačekajte malo; dok ne budete sigurni šta čujete."
"Koliko dugo?"
"Mesec dana?"
Ona položi šake na dva mala ramena. "Mislim, da će pre proći godine."
"Godine!" pobuni se Luna.
"Do tada ćete biti sigurni da to što čujete nije samo kričanje morskih ptica. I nikada nemojte
zaboraviti da na kraju nećete vi biti ti koji će izabrati Damu, već će Dama biti ta koja će izabrati vas."
Pogledala je ponovo, gotovo zajedljivo, Ukresa.

5
 "U redu." Luna se pitala šta taj pogled znači i odlučno je ispravila ramena pod njenom šakom.
"Sačekaćemo. I nećemo zaboraviti."
"A sada..." sibila spusti šake, "mislim da vas neko čeka."
Vreme je ponovo poteklo napred i oni potrčaše, poleteše... uz često osvrtanje... prema gradu.

"Lunice, sećaš li se šta nam je poslednje kazala?" Srebrna igra nota se raščini kada Ukres spusti frulu
i pogleda unazad, prekidajući tok njenih uspomena. Meri takođe prestadoše da pevaju i zagledaše se put
čamca.
"Klavali?" Luna je vodila dvotrupni čamac oko izbočine kopna koja je škrbavo zalazila u more, s
jedne strane zaliva. Obala Ostrva Odabiranja bila je isto onako bodljikava kao i detelinasti znak koji su sibile
nosile. "Misliš na ono da nas moja majka čeka?"
"Ne. Već da Dama bira nas, a ne obrnuto." Ukres pogleda u pravcu penušanja talasa na obali, a onda
primora pogled da se vrati na njeno lice. "Hoću da kažem... šta ako Ona izabere samo jedno od nas? Šta
ćemo učiniti?"
"Izabraće nas oboje!" Luna razvuče usta u veliki osmeh. "Kako bi mogla drugačije da postupi? Mi
smo veselozačeti... mi smo talični."
"Ali šta ako Ona to ipak ne učini?" Pipkao je mahovinu uglavljenu čvrsto u pukotine između greda
čijim vezivanjem i spajanjem je korito čamca bilo načinjeno. Nerazdvojni... neznatno se namrštio. "Niko te
ne može naterati da postaneš sibila, je li tako, samo zato što si prošla test? Možemo se sada zakleti jedno
drugom, da ako samo jedno od nas dvoje bude izabrano, da će odbiti. Zbog onog drugog."
"Zbog oboje." Luna klimnu glavom. Ali Ona će nas oboje odabrati. Nikada nije sumnjala, od onog
trenutka pre nekoliko godina, da će doći na ovo mesto i čuti Damin poziv. To je njeno srce želelo pola
njenog životnog veka; a pobrinula se da tu želju i Ukres uvek deli s njom, ne dozvoljavajući da ga njegovi
beznadežni zvezdani snovi odvuku od njihovog zajedničkog cilja.
Ispružila je ruku i Ukres ju je setno prihvatio; protresli su jedno drugom ruke uhvativši se za
podlaktice. Pre nego što je toga postala svesna rukovanje se pretvorilo u zagrljaj i sumnje u njenom srcu
raspršile su se poput jutarnje magle. "Ukreše, iskro moja, volim te... više od svega pod nebom." Poljubila ga
je, okusila so na njegovim usnama. "Neka Majka Mora bude svedok da tebi pripada moje srce, samo tebi,
sada i doveka."
Ponovio je te reči, jasno i ponosno, a onda su zajedno srknuli malo morske vode iz svijenih šaka
kako bi zapečatili zakletvu. "Posle ovog putovanja niko ne može da kaže da smo suviše mladi da se
zavetujemo!" Prvi put su se jedno drugom zavetovali na ljubav kada su bili tek toliki da su umeli to da kažu i
svi su se smejali. Ali oni su ostali verni jedno drugom; tokom godina delili su sve, uključujući i oklevajuću,
čeznutljivu neumitnost dodirivanja usana, šaka, tela...
Luna se sećala skrivene pukotine među stenama u zavetrini zaliva; toplih žuljevitih šaka kamenja
koje je primalo u svoje okrilje njihova drhtava tela dok su ležali pripijeni jedno uz drugo u ljubavi u sjajno
podne, dok je plima šaputala negde daleko niz plažu. I sada, kao i onda, mogla je da oseti snagu potrebe koja
ih je vezivala: toplotu koju su između sebe stvarali i koja je zadržavala na odstojanju hladnu osamljenost
njihovog sveta. Jedinstvo duša koje ih je zahvatilo u završnim trenucima... visina, celokupnost, koje ništa
drugo u njihovom svetu nikada nije moglo da joj pruži. Zajedno će zakoračiti u ovaj novi život i konačno će
pripasti svome svetu isto onako potpuno kao što pripadaju jedno drugom... Ukresove usne očešale su se o
njeno uvo; nagnula se napred i ponovo ga obujmila rukama. Čamac se sam uputio ka obali.

"Vidiš li nešto?" doviknu Ukres. Po poslednji put je proverio čamac koji je ležao bezbedno, na
školjkama i olujnim naplavinama, van domašaja plime. Porodični totem izdubljen na pramcu posmatrao ga
je sa svoja tri zureća naslikana oka. Plima se još povlačila, ali već je ostavila za sobom dovoljno mokrog
uglačanog peska tako da su ostali bez daha izvlačeći kanu na plažu. Jedan od mera je čak izišao sa njima na
obalu, dozvolio im da bojažljivim šakama pomiluju njegovu mokru, klizavu, pegavu dlaku. Nikada ranije
Ukres nije bio tako blizu merima da bi mogao da dodirne ijednog; bili su veliki kao i on, ali dvostruko teži.
"Ne još... ovamo!" Do njega dopre Lunin glas i on je ugleda kako mu mahnito maše. Bila je krenula
za jednim merom koji je, gegajući se, napredovao uz plažu. "Ovamo pored potoka. Postoji staza. To mora da
je ona o kojoj mi je baka pričala!"
Krenuo je preko nagiba plaže posutog naplavinama prema izlivu sveže vode, dok su mu napuštene
školjke krckale pod stopalima. Potok je naneo široku traku crvenog mulja u žutu zemlju; voda je tekla kroz

6
mahovinasto zelene kanaliće užljebljene u crvenilo. Na mestu gde je napuštala obalu, čekala ga je Luna kako
bi krenuli u brda.
"Sledićemo taj potok uzbrdo?"
Ona klimnu, prateći pogledom gladak plavo-zeleni uspon obraslog tla. Goli vrhovi sirovog crvenog
kamena stremili su čak i više. Ova ostrva bila su nova na neizmernoj vremenskoj skali Mora; njihove kičme
još su parale nebo, vreme ih nije otupilo.
"Izgleda da ćemo se penjati." Gurnuo je šake u džepove, neodlučan.

"A-ha." Luna je posmatrala mera koji se okrenuo i počeo vraćati plažom. Osećala je trnce u šaci
kojom je maločas dodirivala merovu gustu dlaku. "Danas ćemo plesati na konopima brodovlja." Ponovo je
pogledala u njega, iznenada postavši i te kako svesna značenja njihovog prisustva ovde. "Pa, hajdemo",
izgovori ona, gotovo nestrpljivo. "Najteže je napraviti prvi korak." Zakoračili su zajedno.
Ali to je bio korak koji su već odavno napravili, razmišljala je Luna dok se pela... koliko puta?
Pronašla je odgovor urezan u padine brda, gde su mnogobrojna stopala izhabala prozračni vulkanski kamen
plavac tako da su ponegde hodali po uskim tragovima izjedenim do visine njihovih kolena. A koliko njih se
popelo ovuda samo da bi bili odbijeni? Luna je u mislima izgovorila na brzinu molitvu, gledajući u tle jer se
trag pretvorio u ispust, jedva stopu širok, nad kanjonom punim zimzelene paprati i neprbojnog grmlja. Vetar
je zamro i dan je tog trenutka postao potpuno tih; nije primećivala više nijednog živog stvora većeg od
skočibube. Jednom, možda, udaljeni krik neke ptice... Potok joj je namigivao iz gustiša stotinak metara
ispod, a sa njene leve strane zeleno obloženi zid uzdizao se još stotinu stopa u nebo. Iako je bila svikla na
nesigune mornarske podnice i uske staze među podvodnim pregradama za gajenje ribe, od ovih suprotnosti
hvatala ju je vrtoglavica.
Ukres se uhvatio za jedan izbočeni grm koji je štrčao i pri tom se ogrebao po licu. "Ovo nije za one
koji imaju slabo srce", reče, iako u stvari nije nameravao da to izgovori naglas.
"Verovatno u tome i jeste stvar", promrmlja ona, brišući lice o rukav.
"Misliš da se proba sastoji u ovome?" Oprezno su nastavili, pribijajući se uz erozijom načeti komad
zida koji se krunio.
"Thalaso!" bila je to napola kletva, napola molitva. "Meni je dosta!"
"Koliko još ima ovoga? Šta ako se smrači?"
"Ne znam... Dolina se tamo gore zatvara."
"Mislio sam da si kazala da je deda prošao kroz ovo, kad je bio mlad? Mislio sam da znaš."
Luna proguta knedlu. "Baka mi je pričala da je odustao i vratio se. Nije čak ni pronašao pećinu."
"Sada mi to kažeš!" Ali počeo je da se smeje. "Nekako nisam mislio da će ovako biti."
Potok je ispod njih pravio zaokret, vraćao se, a iza naredne krivine zida ispust je postao širi, a
zajedno sa njim i usečeni trag. Ovde, u ovoj dolini u unutrašnjosti kopna, odsečenoj od morskog vetra,
vrelina sunca odbijala se i po nekoliko puta od zagrejanih stena, kao višestruki odjek. Luna je u hodu skinula
debelu parku; Ukres je svoju već nosio prebačenu preko ramena i vezanu u čvor na grudima. Povetarac joj je
priljubio vlažnu lanenu košulju uz prsa. Razvezala je košulju sve do pasa, počešala se i uzdahnula. "Vrućina
mi je, znaš li to? Baš mi je vruće. Šta će da rade ljudi kad im postane prevruće? Čovek uvek može navući još
odeće, ali skidati može samo dok ne ostane go." Otkačila je mešinu sa vodom sa opasača i stala da pije.
Negde ispred njih začula je neke šuštave zvuke, ali su je podsetili samo na cvrčanje masti u kotlu.
"Verovatno nećemo morati da brinemo o tome." Ukres slegnu ramenima s dobronamernom
razboritošću. "Vrhunac leta još je daleko. Verovatno ćemo umreti pre nego što postane tako vrelo."
Okliznuo se; zaustavio je pad na taj način što se dočekao na jedno koleno. Zagunđao je. "Možda i ranije."
"Duhovito." Pomogla mu je da ustane; imala je osećaj da su joj stopala teška kao stene. "Već se vidi
Letnja Zvezda. Videla sam je kroz prste pre nekoliko dana... Oh..." prošaputa ona. Počela je nadlanicom da
trlja lice koje ju je peckalo.
Ukres se klonulo priljubio uz izbočinu zida. Posle poslednjeg zaokreta staze, šuštavi zvuk koji su već
neko vreme čuli pretvorio se u huk vode koja se obrušavala preko provalije i razbijala o stenje; srebrna žrtva
koja večno pada u smrt. I tamo, kod vodopada, staza sa udubljenim tragom se završavala.
Stajali su bez daha i zbunjeni, u kakofoniji zvuka i vodene prašine, pored vodopada. "Ne može ovde
da se završava!" Ukres udari po padajućoj vodi. "Znamo da je ovo prava staza. Gde je?"
"Ovde!" Luna je čučnula i provirila preko ivice, pored vodene zavese, dok su slobodni pramenovi
njene kose padali napred kao prsti sa kojih se cedi voda. "Postoje uporišta u steni, kao rukohvati." Ponovo je

7
ustala; zagladila je kosu unazad. "Ovo nije..." Odmahnula je glavom, reči su zamrle kada ga je pogledala i
ugledala bes na njegovom licu.
"Dobro, šta je ovo?" povika Ukres u dolinu, prema moru. "Kakav dokaz Ti želiš? Zar treba da
poginemo?"
"Ne!" Luna ga povuče za ruku. Njegova ljutnja grebala je je poput peska po njenom umoru. "Vidiš,
Ona želi da budemo sigurni. I mi to jesmo." Ponovo je čučnula. Svukla je čizme i zakoračila jednim
stopalom preko ivice.
Počela je da se spušta, dozvoljavajući da urlanje vode i vodeni prah ispune njena čula, priguše njen
strah. Videla je da Ukres, iznad nje, takođe počinje da se spušta; govorila je sebi da su bezbrojni ljudi sišli
ovuda pre nje, tokom nebrojeno godina... (pipajući stopalom po vlažnoj steni)... i ona će to učiniti... (još
jedan korak! prstima se uhvatila za rub kamena)... ovo vlažno silaženje se nimalo ne razlikuje od veranja po
snasti na brodu, a ona se po snasti pentrala bez razmišljanja, bezbroj puta... (i još jednom)... uvek imajući
poverenja u Majku Thalasu da će spustiti njene šake i stopala na bezbedno mesto... (grčevi u prstima; grizla
je usnu)... usredsredila se na verovanje, u Damu, u sebe; jer samo ako posumnja bilo u jednu ili drugu da li
će... (stopalom je udarila o mokri, klizavi zid, nije našla nikakvu pukotinu, stepenik, nikakav...)
"Ukreše!" Glas joj se izvio u visinu. "Jednostavno se završava!"
"...ispust!..." Čula je tu reč, iskrivljeno usled tutnjave i vlastitog užasa; uhvatila se očajnički za nju
dok je grlila lice litice. "Pođi desno!" Ritnula se udesno, otvorivši oči kada je stopalom pronašla ispust od
kamena. Užurbano žmirkajući, videla je kako taj ispust nestaje iza vode koja pada u sunovrat. Ispružila je
ruku, brzo izvila telo i prebacila se na to proširenje. Ukres je stigao za njom; pružila mu je ruku i pomogla
mu da pređe.
"Hvala." Stresao se, rastresao ukočene prste.
"Hvala tebi." Duboko je udahnula. Zajedno su krenuli dublje u udubinu do koje su stigli, shvativši,
dok su im se oči privikavale na zelenu prošaranu svetlost, da je to početak tunela koji zalazi u bok doline.
"To je to... to mora biti to! Ovde smo, ovo je odabiralište..."

Ponovo su zastali, instinktivno pružajući ruke jedno ka drugome. Čekali su, bez daha. Ništa ih nije
pozivalo osim glasa vodopada. Ništa ih nije dodirivalo osim talasića vodenog praha koji su povremeno,
nasumično, doplovljavali kroz vazduh. "Hajdemo", povuče je Ukres. "Idemo dublje."
Tunel je imao strm svod, dva stenovita zida naslanjala su se jedan na drugi visoko gore, u senkama;
gledajući tamo, Luna je pomislila na dve šake sklopljene za molitvu. Išli su dublje; staza je počela da
krivuda. Ukres je iznenada naleteo na stenu, na jednom oštrom zaokretu. "Znao sam da je trebalo da
ponesem sveću."
"Nije mračno." Luna ga iznenađeno pogleda. "Čudno kako svetlost postaje sve zelenija..."
"O čemu to pričaš? Kao da sam živ zakopan... ne mogu čak ni tebe da vidim!"
"Hajde." U njoj poče da se budi nelagodnost. "Nije tako mračno - samo otvori oči. Hajde, Iskro!
Ukreše!" Povukla ga je za ruku. "Zar ne osećaš? Kao muzika..."
"Ne. Podilazi me jeza od ovog mesta."
"Hajde." Povukla ga je jače, s naporom ovog puta.
"Ne - sačekaj..." Napravio je nekoliko koraka, pa još nekoliko.
Muzika ju je sada ispunjavala, usredsredila se u njenoj glavi, širila se kroz njeno telo poput pulsiranja
njene krvi. Dodirivala je Lunu kao svila, donosila ukus ambrozije i zelenu svetlost mora. "Zar je ne osećaš?"
"Lunice." Ukres je naleteo na još jedan zid u mraku, zagunđao. "Luno, stani! Ovo ne valja. Ništa ne
vidim, ništa ne čujem... Ja - padam na ispitu, Luno." Glas mu zadrhta.
"Ne, ne padaš! Ne možeš." Rastreseno se okrenula prema istini u njegovim očima, koje nisu bile
dovedene u žižu, kao oči slepog čoveka i ka zbrci na njegovom licu. "Oh, ne možeš..."
"Ne mogu da dišem, ovde je kao u katranu. Moramo nazad, pre nego što bude suviše kasno." Njegov
stisak na njenom zglavku se pojačao; Ukres je počeo da je vuče prema sebi, dalje od muzike i svetlosti.
"Ne." Slobodnom šakom prekrila je njegovu i pokušala da se oslobodi njegovog stiska. "Vrati se bez
mene."
"Luno, obećala si! Obećali smo... moraš nazad."
"Ne moram!" Otrgla se, videla je kako se zateturao unazad, iznenađen i povređen. "Ukreše, žao mi
je..."
"Lunice..."

8
 "Žao mi je..." Povukla se u naručje muzike. "Moram! Ne mogu sada da stanem, to je jače od mene...
suviše je lepo. Pođi sa mnom! Pokušaj, molim te pokušaj!" ali povlačila se sve dalje i dalje od njega.
"Obećala si. Vrati se, Luno!"
Okrenula se i potrčala, a njegov glas je utopila pesma koja je dolazila iz žudnje njenog slomljenog
srca.
Trčala je dok se pukotina ponovo nije proširila, izbacivši je u neki neprirodan prostor osvetljen
savršeno običnim plamenom uljane svetiljke. Protrljala je oči našavši se iznenada u tom zlatu, kao da je
izišla iz mrklog mraka. Kada je ponovo progledala, kada je sjajna pesma zamrla i oslobodila je, nije se
iznenadila što vidi Klavali koja je čekala, i nekog neznanca... Klavali, čiji osmeh nikada ne bi mogla
zaboraviti, ni posle mnogo godina, ni do kraja života.
"Ti si... Luna! Znači, došla si!"
Klimnula je glavom. "Pamtila sam", reče, zračeći radošću odabrane i otirući suze.

2.

Grad Karbankl leži kao veliki spiralni puž izbačen na ivicu do koje more dopire, daleko u severnim
geografskim širinama, na obali najvećeg ostrva planete Tijamat. On nemirno diše, u skladu sa dubokim
ritmovima plime, a njegov drevni oblik kao da pripada okeanskoj obali, kao da je, u stvari, rođen iz materice
same Majke Thalase. Zovu ga Grad Sojenica, jer jednim delom stoji na stubovima, nadnesen nad more;
ogromna šupljina ispod tog dela Karbankla pruža sigurno utočište brodovima, štiteći ih od hirovitosti mora i
atmosferskih prilika. Zovu ga Zvezdoluka ili Kosmodrom jer je centar trgovine sa ostalim svetovima, iako
se pravi kosmodrom nalazi na kopnu, na mestu gde narodu Tijamata nije dozvoljen pristup. Zovu ga
Karbankl, zato što opravdava oba značenja te reči i predstavlja, u isti mah, i dragulj granat, i čir, u zavisnosti
od toga kako gledaš na njega.
Njegova sličnost sa napuštenom kućom nekog morskog stvorenja prevarna je. Karbankl je košnica
života svih... ili bar mnogih... različitih oblika, ljudskih i neljudskih, koji borave u njemu. Njegovi najniži
nivoi, koji su otvoreni prema moru i u kojima žive radnici, mornari i imigranti, uzdižu se i spajaju u
Lavirint, u kome mešavina tehnosa i netehnosa, lokalnog i izvanplanetnog, ljudskog i tuđinskog, katalizira
jednu sredinu treperavog stvaralaštva i stvaralačkog poroka. Tu se otmeni narod Zime smeje, prepire,
razbacuje novac, praveći opite sa egzotičnim obli cima stimulacije, rame uz rame sa vanplanetnim trgovcima
koji to donose. Posle se plemići vraćaju na svoje nivoe, gornje, i iskazuju pokornost Snežnoj Kraljici, koja
sve vidi i sve zna. Ona upravlja strujama uticaja i vlasti, koje se kreću poput vode kroz navoje grada-puža.
Teško im je da zamisle da ustrojstvo koje je trajalo već gotovo sto pedeset godina, a kojim je lično ona
upravljala, neće nastaviti da traje večno.

"...Ništa ne traje večno!"

Arienrod je stajala ćuteći, potpuno sama, i prisluškivala glasove koji su isticali iz zvučnika
postavljenog u izrezbarenoj osnovi ogledala. To ogledalo je takođe služilo kao ekran za gledanje, međutim
sada je bilo tamno i u njemu se samo ogledalo njeno lice. Plemići koje nije videla raspravljali su o
pokidanim žicama na seliksu, a ne o budućnosti; ali njoj je to zvučalo slično, jer, na kraju krajeva, i kidanje
žica je u nekoj vezi sa kidanjem budućnosti, a Arienrodin um bio je opsednut budućnošću... ili nedostatkom
budućnosti.
Stajala je kod zida, koji je u ovoj prostoriji takođe predstavljao prozor što se protezao uvis sve do
zvezdastog vrha zasvođene tavanice. Arienrod je stajala na vrhu sveta, jer ona je bila Snežna Kraljica, u
svom svetilištu na vrhu grada. Mogla je da gleda dole, da vidi njegove naborane padine, talase veštačke
planine zvane Karbankl, ili je mogla da gleda put čelično sivog mora posutog belim pegama. Ili, kao sada, u
nebo, na kome je noć zažareno kovačko ognjište u kome plamsa pedeset hiljada sunaca: zvezdano jato u
koje je ovaj slobodni zvezdani sistem zalutao pre mnogo eona. Nisu je dirnule zvezde nalik na zapaljeni
sneg... nije više ni pamtila koliko je godina prošlo od kad su poslednji put pobudile u njoj neko osećanje. Ali
jedna zvezda, ne mnogo značajna, ne mnogo primetna, izazvala je u njoj drugačije osećanje, mračnije od
osećanja čudesnog. Letnja Zvezda, ona čiji pojačani sjaj označava da se primiču Crnoj Kapiji, koja je
zarobila lutajuće Blizance i napravila od njih svoje večne zatvorenike.

9
 Crna Kapija bila je fenomen koji su stanovnici drugih planeta nazivali imenom "rotirajuća crna
rupa", a među stvarima koje nisu delili sa njenim narodom bila je i tajna kako se takvi otvori ka drugoj
stvarnosti mogu iskoristiti za putovanja brža od svetlosti. Arienrod je samo znala da ta Kapija vodi ka sedam
drugih naseljenih svetova, od kojih su neki tako daleko da čak nije bila u stanju da shvati te razdaljine. Bili
su to svetovi povezani međusobno, i povezani takođe sa bezbroj drugih, nenastanjivih planeta, zato što je
Crna Kapija propuštala zvezdane brodove u jedan region u kome je prostor izuvijan poput niti, svezan u
čvorove tako da daleko postaje blizu a vreme biva uhvaćeno u petlju.
A bili su još na jedan način spojeni: kao svetovi učlanjeni u Karemovsku Hegemoniju. Autonomni
svetovi... ovlaš se osmehnula... autonomni zahvaljujući relativističkim vremenskim kašnjenjima brodova
prilikom tranzita kroz Kapiju. Ali Arienrod je bila odani podržavalac Hegemonije, jer bez Hegemonije
klanovi Zime ne bi imali pristup tehnologiji sa drugih svetova koja im je pružala dostojanstvo, cilj i
zadovoljstvo... tehnologiji koja ih je izdizala iznad nivoa Letnika, sujevernih uzgajivača ribe, naroda koji
smrdi na morsku travu i na tradiciju.
Zauzvrat Tijamat je omogućavao putnicima sa drugih svetova da na kratko prekinu putovanje, bio im
je odmorište ili sastajalište, predah na dugim putovanjima između drugih svetova Hegemonije. Tijamat je
bio jedinstven kao neka vrsta raskršća, jer je jedino on kružio oko svoje Kapije: iako mu je orbita bila
dugačka, ipak je bio bliži i, svetlosnim godinama mereno, mnogo prisutpačniji nego ma koja drugi svet.
Arienrod je okrenula leđa zvezdama i tiho pošla preko čulnog sintetičkog pastelnog tepiha, ka
ogledalu. Suočila se sa vlastitim odrazom, s istim onim porcelanskim bezizražajnim licem kojim je
dočekivala vanplanetne trgovačke predstavnike ili delegacije plemića. Odmerila je pomno nagomilanu,
mlečno belukosu iza snežno-zvezdane dijademe, kao i besprekornu poluprozračnost svoje kože. Prešla je
šakom preko obraza, niz vrat ukrašen niskama dragulja i preko svetlucave svile košulje maltene kao da se
miluje; osetila je mladalačku čvrstinu svog tela, i sada maltene isto onako savršenog kao i pre skoro stotinu
pedeset godina, na dan kad je ustoličena. Da li je sve sasvim besprekorno...? Neznatno se namrštila,
nagnuvši se bliže vlastitom licu. Jeste... Zadovoljstvo, u očima boje izmaglice i mahovinom prošaranog
ahata.
Postojao je još jedan razlog zbog koga su ljudi sa drugih planeta dolazili na Tijamat donoseći
poklone: posedovala je ključ za starenje bez pojave znakova starosti. Okeani ovog sveta predstavljali su
fontanu mladosti, iz koje su najbogatiji i najmoćniji plaćali da piju, a ona lično kontrolisala je izvor... pokolj
mera. Ona je donosila sračunate sudove na osnovu kojih se odlučivalo koji će tuđinski trgovac ili
predstavnik najbolje služiti interesima Zimaca u zamenu za ovu jedinstvenu robu... zahvaljujući njenim ne
baš slučajnim kapricima plemići koji su bili u milosti dobijali su pravo da vrše eksploataciju u području
mora, ili pravo na dragocenu epruvetu srebrnaste tečnosti. Pričalo se da na osnovu prividne mladosti nekog
plemića možeš odrediti u kolikoj je on milosti kod kraljice.
Ali ništa ne traje zauvek. Čak ni večna mladost. Arienrod se ponovo namrštila; trgnula je i stisnula
šaku u kojoj je držala pozlaćeni raspršivač. Podigla ga je, otvorila usta, i udahnula teški srebrnasti sprej. Od
nastale hladnoće, zadnji deo grla kao da joj se pretvorio u led; suze joj zato navreše u oči. Odahnula je sa
olakšanjem, oslobođena iščekivanja. Idealno mladalačko stanje tela održavalo se svakodnevnim dozama
"vode života", kako su je stranci eufemistički nazivali. Taj ju je izraz zabavljao, ako ni zbog čega drugog
onda zbog svog licemerja: to nije bila voda, već ekstrakt dobijen iz krvi jedne ovdašnje rase morskih bića, iz
krvi mera; imao je isto onoliko veze sa smrću... smrću mera... kao i sa dugim životom pojedinih ljudskih
bića. Svaki korisnik bio je svestan te činjenice isto kao i ona, mada možda ne svaki na istom nivou znanja.
Ali šta je život neke, tamo, životinje, u poređenju sa šansom da budeš večno mlad?

Tehnologija do sada nije uspela da sintetizuje taj ekstrakt, benigni virus koji pojačava sposobnost
organizma da se obnavlja bez genetičkih greškaka. Virus ugine posle kraćeg vremena provedenog izvan tela
svog prvobitnog domaćina, bez obzira na to s koliko pažnje se njime rukuje. Njegov polu-život u bilo kom
drugom sisarima sličnom stvorenju je ograničen, tako da je neophodna stalna ponuda tržištu, jer je i
potražnja stalna. A to je značilo napredak sve dok vlada Zima.
Međutim, Letnja Zvezda se već videla i na dnevnom nebu; zvanično je već počelo proleće,
približavala se Promena, čak i Letnjaci su do sada već toga postali svesni. Ovaj svet se konačno približavao
pravom letu, vremenu kada će neprirodni stresovi stvoreni zahvaljujući približavanju crnoj rupi izazvati
razbuktavanje vlastite energije Blizanaca, a Tijamat postati nepodnošljivo vruć. Letnjaci će biti primorani da

10
krenu put severa iz svojih oblasti na ekvatorijalnim ostrvima i njihov priliv će poremetiti status quo Zime
kada oni ispune međuprostore njene teritorije.
Ali to je bio samo deo jedne veće promene koja će snaći njen narod. Zahvaljujući tome što će se
Bliznaci približiti crnoj rupi, Tijamat će takođe postati izgubljen svet za Hegemoniju... Ponovo je pogledala
kroz prozor, u zvezde. Što se Bliznaci više približe Crnoj Kapiji, i što jače njen drugi kinjeni zatvorenik,
Letnja Zvezda, jače sija na tijamatskom nebu, stabilnost same Kapije se smanjuje. Prelazak sa Tijamata ka
ostalom delu Hegemonije i nazad tada više nije ni jednostavan i siguran. Tijamat prestane da bude
sastajalište i međustanica za putnike iz Hegemonije, oticanje vode života i priliv tehnologije istovremeno
prestanu. I Tijamat onda postane zabranjeni svet; Hegemonija nije dozvoljavala da se na Tijamatu razvije
ma kakva domaća tehnološka osnova, a bez osnovnog znanja o tome kako se uvozna roba proizvodi,
mašinerija društva Zimskog naroda mora brzo i nepovratno propasti. Čak i kad Letnjaci ne bi krenuli na
sever za vreme Promene i na taj način ubrzali preokret u društvu, Arienrodin svet bi prestao da postoji.
Prezirala je čak i pomisao na život u letnjačkom svetu. Ali opet, ta briga, po svemu sudeći, ne treba Zimsku
kraljicu nimalo da muči. Kažu da je smrt vrhunsko čulno iskustvo.
Njen smeh odjeknu utihlom prostorijom. Da, sada se kraljica može smejati smrti, iako je sto pedeset
godina otezala sa plaćanjem danka smrti. Uskoro će smrt naplatiti svoj dug; i Letnjaci će to obaviti na
narednom, poslednjem Festivalu, jer takav je poredak stvari. Ali Arienrod će se poslednja smejati. Za vreme
prethodnog Festivala, pre gotovo cele jedne generacije, posejala je među Letnjake koji ništa nisu sumnjali
devet semenki vlastitog uskrsnuća: devet klonova same sebe, da budu odgajeni među njima, da ih Letnjaci
prihvate kao svoje; klonovi će se upoznati sa njihovim načinom života, a pošto su deca njenog uma, znaće
kako da manipulišu njima kada za to dođe vreme.
Pratila je rast te dece, sve vreme verujući da će se među njima naći makar jedno koje će biti sve ono
što je ona bila... i našlo se jedno. Samo jedno. Pesimizam doktora, stranca, od pre skoro dvadeset godina nije
bio neosnovan; tri klona bila su izgubljena u spontanim pobačajima, ostali su bili rođeni sa fizičkim
deformitetima ili su bili zaostali ili emocionalno poremećeni. Javljeno je da je samo jedno dete savršeno u
svakom pogledu... a ona će od tog deteta napraviti Letnju Kraljicu.
Posegnula je nadole, dohvatila malu, ukrašenu slikovnu kocku sa stola. Lice u kocki moglo je biti i
njeno iz doba devojaštva. Počela je da okreće kocku, da posmatra to nasmejano lice kako menja izraz dok
prolazi kroz sve tri dimenzije. Onaj ostrvski trgovac koji je pratio napredovanje te devojčice napravio je za
kraljicu hologram i nju obuzeše čudna i neočekivana osećanja dok je gledala u njega. Ponekad bi uhvatila
sebe kako žudi da vidi to dete, a ne samo da gleda sliku... da je dodiruje ili grli, da je posmatra kako se igra,
kako raste, menja se i uči: da vidi sebe kakva mora da je bila, tako davno da se u stvari više nije toga ni
sećala.
Ali ne. Videti to dete, odeveno u grube, grebucave tkanine i u masne riblje kože, dete koje verovatno
jede iz lonca, prstima, u nekoj promajnoj kamenoj čatrlji. Kako bi podnela da sebe vidi u tom stanju... da
vidi u mikrokozmu na šta će ovaj svet da spadne kroz nekoliko godina, kada ga vanplanetaši još jednom
napuste? Ali to ne mora ponovo da se dogodi, bar ne onako potpuno kao u ranijim prilikama, samo ako
Arienrod uspe da sprovede svoj plan. Još pažljivije se zagledala u lice na slici, tako nalik njenom vlastitom.
Ali kada ga je posmatrala iz ovakve blizine, primećivala je jednu razliku, nešto je... nedostajalo.
Iskustvo, samo je ono nedostajalo. Usavršenost. Uskoro će naći načina da devojčicu dovede ovamo,
da joj objasni kako stvari stoje, da joj pokaže kakve divne mogućnosti su pred njom. A kako će te stvari
objašnjavati sama sebi, devojčica će razumeti. Ne sme se dozvoliti da ono malo tehnologije, koliko im
stranci ostave, ponovo zamre. Ovog puta ljudi Tijamata moraju je sačuvati i paziti; moraju bar pokušati da
ne dočekaju strance kao potpuni varvari kada se ovi ponovo vrate...
Naglo je prešla preko prostorije, isključila beskrajne dvorske banalnosti i poslala ih u zaborav tako
što je dodirnula jedan od bisera pri osnovii ogledala. Izdavši glasnu naredbu promenila je audio u video
prijem kako bi pokupila slike iz jednog drugog skrivenog oka. Neprimetnost i nepodmitljivost mehaničkih
uhoda, i puko zadovoljstvo u manipulisanju njima, naveli su je da raširi mrežu od mnogo hiljada takvih
špijuna po svim nivoima grada. Sveznanje i svedopuštenost bili su cvet i trn na istoj lozi, oboje su
ispunjavali svoje različite uloge, hraneći se iz istog izvora.
Sada je gledala u sliku Starbaka, Zvezdanog pastuva; posmatrala ga je kako nervozno korača kroz
srce ogledala. Dok je hodao, mišići su se učvoravali i tečno opružali pod njegovom tamnom tuđinskom
kožom. Bio je to moćan muškarac i izgledao je prekrupan za intimnost ograničenog prostora u sobi. Bio je
gotovo nag; čekao je nju, kraljicu, da mu dođe. Zurila je u njega sa iskrenim divljenjem, a njeno sećanje

11
predstavljalo je kaleidoskop slika strasti, tako da je na trenutak zaboravila da joj je i on polako postajao
dosadan kao i svi drugi. Čula ga je kako mrmlja neku psovku, pa je zaključila da ga je već dovoljno dugo
pustila da čeka.

Starbak je bio mnogo toga, ali nije bio strpljiv čovek; iako je znao da je Arienrod svesna toga, i da to
koristi protiv njega, ništa nije preduzimao da poboljša svoje raspoloženje. Mogao je da iskoristi vreme dok
ga je ostavljala da je čeka, za razmišljanje o tome kako je tanana linija između ljubavi i mržnje, međutim on
nije bio ni naročito sklon samoposmatranju. Ponovo je opsovao, ovog puta glasnije, svestan da je
najverovatnije pod prismotrom, znajući da će je to zabaviti. Njegova glavna uloga bila je da je u svakom
pogledu zadovoljava, a to je bila i glavna uloga Starbakova pre njega. Imao je umnu sposobnost
intelektualca, ali se rukovodio sklonostima trgovca robljem, bez imalo moralnosti: kvaliteti koji su zajedno
sa njegovom fizičkom snagom oslobodili mladića poznatog kao Herni života bez budućnosti na rodnom
svetu Karemofu, i uputili ga u uspešnu karijeru trgovca ljudskim životima i drugom unosnom robom.
Kvaliteti koji su idealno odgovarali njegovom sadašnjem životu, ulozi Starbaka.
"Ko je Starbak?" postavio je retoričko pitanje boci čija je površina bila ogledalo u obliku intarzije i
koja se nalazila na ormaniću pored kreveta; iznenada se nasmejao i nasuo sebi piće - domorodačko vino.
(Blagi Bogovi! kakve stvari su ovi smrdljivi zaostali svetovi u stanju da smućkaju za ufiksavanje. Umalo
nije ispljunuo. Na šta se sve čovek može navići...) Čak i sada je provodio deo vremena igrajući ulogu svoje
ličnosti, Hernija: drogirajući se i kockajući sa slučajnim vanplanetnim poznanicima, oprobavajući zabave
Lavirinta. I ne retko se dešavalo da se neko od njih okrene, zagleda mu se pravo u lice svojim mutnim očima
i postavi isto pitanje: Ko je Starbak?
Mogao im je reći da je Starbak izdajnik, tuđin savetnik Kraljice ovog sveta, čovek koji čini sve da
zaštiti njene interese, a ne interese Hegemonije. Mogao im je reći da je Starbak kraljevski Lovac, koji
pozove svoje vantijamatske Goniče i povede njihov čopor, po Kraljičinom naređenju, u surovu žetvu mera.
Mogao im je reći da je Starbak Kraljičin ljubavnik, i da će to biti dok ga ne baci na kolena neki brži, bistriji
izazivač i postane novi Starbak... jer Kraljica je po tradiciji inkarnacija Majke Thalase; ima mnoge
ljubavnike, kao što more ima mnogo ostrva. Sve bi to bilo tačno, a i još što-šta bi bilo tačno. Čak bi mogao
da im kaže da je on Starbak i da sakuplja poverljive informacije da bi Kraljičin položaj prilikom pregovora
bio čvrst... i oni bi se nasmejali, kao što bi se i on nasmejao.
Jer Starbak je mogao biti bilo ko od njih, i vrlo lako nijedan od njih. Starbak jedino mora biti tuđinac
na Tijamatu. I mora biti najbolji. Starbakova anonimnost bila je zagarantovana obredom i zakonom; on se
izdizao iznad i izvan svake vlasti i svake kazne osim kraljičine.
Starbak se okrenuo, zureći preko oboda čaše u neskladnu odeću poređanu po polici duž ogledalom
prekrivenog zida pored ogledalom prekrivenih vrata: sračunata crna svila i crna koža njegove formalne
dvorske odeće, i tradicionalni šlem-kapuljača koji je skrivao njegov stvarni identitet i omogućavao da
Hernija ne razlikuju od desetak drugih, nemilosrdnih i vlasti gladnih, prethodnika. Šlem je na gornjoj strani
imao izrezbarene čelične šiljke nalik na ogromnu krestu, ili na jelenske rogove... arhaični simbol sve
nadmene moći koju je bilo koji muškarac ikada mogao poželeti da upotrebi. Tako je, bar, Herni mislio kada
ga je prvi put stavljao na glavu. Tek kasnije je došao do saznanja da i taj šlem pripada jednoj ženi, isto kao i
stvarna vlast... isto kao i on.
Iznenada je seo na preokrenute jorgane dugačkog kreveta; posmatrao je svoje beskrajne odraze na
zidovima koji su ga bezumno imitirali do u beskonačnost. Da li je vidi ostatak svog života? Namrštio se,
odgurnuo tu sliku, prošao prstima kroz guste crne lokne. Već više od deset godina je Starbak, i rešen je da
nastavi da bude Starbak... do Promene. Ima u rukama moć i uživa u njoj, i nikada mu nije bilo važno kakav
će biti kraj, kao ni gde se nalazi pravi izvor moći.
Nije važno? Spustio je pogled na masivnu snagu svojih ruku, telo još čvrsto i mladoliko, zahvaljujući
privilegiji. I kasapljenju mera... Ne, taj pokolj uopšte nije važan, kao cilj on je samo sredstvo jednog većeg
cilja. Ali izvor, da, to je važno. Ona je važna... Arienrod. Sve što je u stanju da ga dirne pripada njoj...
lepota, bogatstvo, potpuna kontrola... večna mladost. Od prvog trenutka kada ju je ugledao za vreme
audijencije u palati, sa bivšim Starbakom pored nje, znao je da će i ubiti da bi je posedovao, da bi ona njega
posedovala. Zamišljao je njeno telo kako se trlja o njegovo, venčani veo njene kose, crveni dragulj njenih
gorkih usta... osećao je ukus vlasti i privilegija i inkarnirane strasti.
I tako mu se nije učinilo neskladnim što se bez razmišljanja spustio s kreveta na koleno, kada su se
vrata otvorila i vizija postala stvarnost.

12
3.

"...Vreme Promene nam se sasvim primaklo! Letnja Zvezda osvetljava naš put u spasenje..."
Luna je stajala obgrlivši sama sebe rukama oko slabina. Nalazila se na doku, u mutnom svitanju.
Drhtala je od zime koja se rađala iz hladne magle i iz bede. Dah koji je zadržavala dok nije osetila bol izlete
u obliku belog oblaka, rasprši se u sivi dah mora nalik na duha, nalik na odbeglu dušu. Neću plakati.
Obrisala je obraz.
"Moramo se pripremiti za Kraj i za novi Početak!"
Okrenula se, zagledavši se unazad, pored svoje bake, duž gata koji je, obavijen maglom, izgledao
kao tunel. Urlanje ludog starca obrušavalo se kao talas na peščani zamak njene samokontrole. "Oooo,
umukni, ludače matori..." promrmljala je, a glas joj je podrhtavao od bespomoćne osujećenosti koja je u njoj
stvarala želju da te reči ponovi vrišteći. Baka je okrznu pogledom, a preko njenog vetrom istrošenog lica
prelete senka jasne simpatije. Luna skrneu pogled, postidevši se što se naljutila, a ljuteći se što je morala da
oseti stid. Sibila ne govori takve stvari; sibila je mudrost, snaga i samilost. Namrštila se. Još nisam sibila.
"Moramo odbaciti Zle koji se nalaze među nama... moramo baciti njihove idole u More." Ludi Nejmi
je zabacio ruke uvis, tresući pesnicama put zagušenog neba; posmatrala je iskrzane rukave njegove prljave
odore kako se zarozavaju. Psi su lajali i kevtali oko njega, ostajući na opreznom rastojanju. Nazvao je sebe
Letnjim Prorokom i lutao je od ostrva do ostrva preko mora, propovedajući reč Dame onako kako ju je on
čuo, izobličenu usled mnogih odjeka božanskog ludila. Kao dete ga se plašila, sve dok joj majka nije kazala
da za to nema razloga; i smejala mu se, dok joj baka nije kazala da to ne treba činiti; i osećala se neprijatno
kad god je on dolazio blizu, dok nije vremenom naučila da ga podnosi. Ali danas je njeno strpljenje već je
bilo izloženo prevelikim kušnjama... a još nisam sibila!
Čula je da je Ludi Nejmi po rođenju Zimac. Čula je da je nekada bio zaljubljenik u tehnologiju i
nevernik... da je prezreo prirodni zakon prosuvši krv sibile. Da ga je za kaznu Dama oterala u ludilo; i da na
ovaj način izdržava kaznu. Simbol deteline koji su sibile nosile predstavlja upozorenje protiv oskrvnuća,
protiv gaženja svetog tla. Pričalo se da onoga ko ubije sibilu čeka smrt, isto kao i onoga ko voli sibilu, kao i
onu koja jeste sibila... a mislilo se na smrt u životu. Smrt je ubiti sibilu...
"Eno Grešnika koji štuje lažne bogove! Gledajte ga!" Čvornovata šaka Ludog Nejmija polete poput
optužujuće strele.
Ukresovo lice izronilo je iznad ivice gata, taman na pravcu letenja te zamišljene strele; penjao se
spoljašnjim lestvicama. Lice mu je otvrdlo odlučnom mržnjom kada je usredsredio pogled na starca u
daljini, a zatim na njeno lice. Smrt je voleti sibilu...
Luna odmahnu glavom u znak odbijanja, odgovarajući na drugu, neizgovorenu optužbu. Ali njegove
oči više nisu počivale na njoj, već na bakici; pokazujući joj tim pogledom sve stvari koje je volela, i koje je
gubila. Konačno je shvatila šta se podrazumevalo pod onim Smrt je biti sibila.
"Ali još nisam sibila." Taj šapat joj zape o zube, ne prođe dalje.

Neko odozdo pozvao je Ukresa; on je dobacio odgovor, a onda pošao ka njima, visok, bled i odlučan.
Plima se povlačila; voda zaliva bila je duboko ispod gata. Sve što je odavde mogla da vidi od trgovačkog
broda Zimaca koji će odvesti Ukresa bio je vrh jarbola, nalik na prst koji poziva. "Pa, pretpostavljam da je to
to. Sve moje stvari su na brodu; spremni su da isplove." Kada se zaustavio pred njima, zagledao se u svoja
stopala, iznenada spetljan. Obraćao se samo baki. "Pretpostavljam... pretpostavljam da ovim kažem
zbogom."
"Pripremite se za Kraj!"
"Ukreše..." Baka ispruži ruku sa namerom da ga pomiluje po obrazu. "Moraš li sada poći? Bar
sačekaj da ti se tetka Lelark vrati sa mora."
"Ne mogu." Zatresao je glavom kako bi izbegao dodir. "Ne mogu. Moram sada da pođem. Hoću da
kažem, to nije zauvek..." kao da se plašio da će ako bude čekao, sutrašnjica suviše lako postati zauvek.
"Oh, moje voljeno dete... moja voljena deco." Ukrućeno je ispružila drugu šaku i spojila Ukresa i
Lunu svojim zagrljajem, kao što je činila oduvek. "Šta ću ja bez vas? Bili ste sva moja uteha od smrti vašeg
dede... Moram li vas sada izgubiti, i to oboje odjedanput? Znam da Luna mora da pođe, ali..."
"Pokaj se, grešniče!"

13
 Luna je osetila, više nego videla, da je Ukres stisnuo usne kada je podigao glavu i pogledao Ludog
Nejmija. "Njena sudba ju je pozivala celog života... isto kao i mene moja, bako. Samo nisam znao da će nas
povesti različitim putevima." Šakom je pritisnuo svoju tuđinsku medalju, kao da je to predmet zakletve;
otrgnuo se od njih.
"Ali u Karbankl!" reče baka; te reči su zazvučale više kao psovka nego kao protest. Baka je
odmahnula glavom.
"To je samo jedno mesto." Osmehnuo se i čvrsto stegnuo njeno rame umotano u šal kao da hoće da
je uveri da će sve biti u redu. "Moja majka je tamo otišla; i vratila se sa mnom. Ko zna sa čime ću se ja
vratiti. Ili s kim."
Luna se okrenula na drugu stranu, stežući rukave svoje parke kao da nešto davi. Ne možeš mi to
učiniti! Otišla je do ivice gata, pogledala preko ograde, niz okomito, u morsku travu obraslo lice kamenog
pristaništa, prema trgovačkom brodu koji se strpljivo ljuljuškao daleko ispod. Duboko je udahnula vazduh
težak od vlage; pa još jednom, usisavajući mirise luke, morske trave, ribe, drveta prožetog solju...
osluškujući mrmor glasova odozdo, škripu i pljuskanje i šapat onog plovila dole, usidrenog u nemiru plime.
Da ne bi čula...
"Vaš svet se bliži Kraju!"
"Do viđenja, bako." Sad je njegov glas bio prigušen zagrljajem.
Odjednom, sve što gledala i slušala, sve tako užasno poznato, kao da se prevuklo nekim premazom
otuđenosti kao da je sad sve to po prvi put videla i čula... svesna da se nije izmenila stvarnost, već njena
percepcija. Pored nosa joj skliznuše dve slane suze i padoše deset metara dole, u zaliv. Čula je kako Ukres
polazi prema silaznim lestvicama i ne usporava.
"Ukreše!" Okrenula se, isprečivši mu se na putu. "Bez i jedne reči...?"
Ukres je malo ustuknuo, kao da se plašio da je dodirne.
"U redu je." Ovladala je licem i uspela sa izvesnim ponosom da govori kao da stvari jesu u redu. "Još
nisam sibila."
"Nisi. Znam. Nisam zato..." Zastao je, gurnuo unazad svoju pletenu kapu.
"Ali to jeste razlog zbog koga odlaziš." Ni sama nije znala da li je to iskaz ili optužba.
"Pa, da." Iznenada je oborio pogled. "Valjda jeste."
"Ukreše..."
"Ali samo delimičan!" ispravio se. "Znaš i sama da je ovo tačno: oduvek sam osećao da me nešto
tamo privlači, Luno." Okrenuo se licem ka severu, niz vetar, prema Karbanklu. "Moram da otkrijem šta mi
nedostaje."
"Ili ko?" Ugrizla se za jezik.
On slegnu ramenima. "Možda."
U očajanju je odmahnula glavom. "Kad se vratim sa uvođenja u sibilstvo... ništa se neće izmeniti, i
dalje možemo da budemo zajedno!" Mogu imati i jedno i drugo, mogu... "Može ponovo biti kao što je
oduvek bilo. Kao što smo oduvek želeli da bude..." Nije uspevala čak ni samu sebe da ubedi.
"Hej, momak." Odozdo se začuo glas, koji se odbijao o zid pristaništa. "Ideš li? Plima neće da čeka
ceo dan!"
"Samo malo!" Ukres se namrštio. "Ne, ne može, Luno. Ti to znaš. 'Smrt je voleti sibilu...'" Glas mu
zamre.
"To je samo sujeverje!" Pogledaše se netremice oči u oči. I u tom trenutku je znala da i on shvata
istinu isto kao i ona; kao što je oduvek znao, i delio, sve: nikada više neće biti isto.
"Pomenićeš se. Onako kako ja sada više nikada neću moći da se promenim." Prsti kojima je stezao
ogradu pobeleli su. "Ne mogu da ostanem ovde, ovakav kakav sam sada. I ja se moram promeniti. Moram
da odrastem i saznam... da saznam ko sam u stvari. Sve ovo vreme sam mislio da znam. Mislio sam... kada
postanem sibil dobiću odgovore na sva moja pitanja." Oči su mu potamnele od onog novog osećanja koje je
prvi put videla kada se vratila do njega tamo u onoj skrivenoj pećini, na Ostrvu Odabiranja. Bilo je to neko
novo stvorenje u njemu, neko biće koje je njoj zavidelo, i optuživalo je, i isključivalo je.
"Onda idi, ako je to pravi razlog zbog koga odlaziš." Upućivala je izazov tami, jer se plašila da se
povuče. "Ali nemoj otići iz gorčine, zato što si povređen, ili zato što pokušavaš da povrediš mene. Jer ako
zbog toga odeš, nikada se nećeš vratiti." Njena hrabrost se slomila. "I mislim da to ne mogu podneti,
Ukreše..."

14
 Podigao je šake, ali kada je ona svoje ispružila prema njemu, on ih ponovo spusti. Okrenuo se,
odmahujući glavom, bez opraštanja ili razumevanja ili čak žaljenja. Krenuo je ka lestvicama i počeo da se
spušta.
Luna je osetila da joj je baka prišla i da je ostala da zajedno sa njom isprati pogledom Ukresa. On je
sišao do palube broda koja ga je, uzdignuta iznad vode, čekala. Nestao je u kabini na širokoj platformi koja
je spajala dva paralelna trupa tog broda. Luna je nastavila da gleda, ali on nije više izišao na palubu. Mornari
su odbacili konope za vezivanje, nagrižena jedra su zveketavo pala sa jarbola i napunila se vlažnim vetrom.
Magla se dizala, a svet je postajao svetliji. Luna je pogledom dosezala sve do mesta na kome je kanal
ulazio u otvoreno more; pratila je taj trgovački katamaran koji je postajao sve manji dok je zaokretao u zaliv
i odmicao ka izlazu. Čula je motore kako počinju da rade, kada je dobrano odmakao od dokova Letnjeg
naroda. Konačno je stigao do izlaza kanala i sjedinio se sa zidom magle; u tom trenu je nestao kao kad se
sveća ugasi, kao da je bio samo avet broda. Luna je protrljala oči, lice, vlažeći šake maglom i suzama. Poput
mesečara, okrenula se prema baki, sitnoj i zgurenoj od tuge. Zatim se zagledala iza starice, u obrise mreža i
čekrka duž radne obale, u drevno, morem nagriženo skladište u dnu strme seoske ulice. Nešto dalje nalazila
se njihova kućica... i njen čamac, maleni katamaran, koji je ležao na plaži, čekajući da je ponese daleko od
svega što je njoj na ovom svetu ostalo. "Bakice?"
Baka ju je čvrsto potapšala po šaci; Luna je videla kako se te duboko usađene sive oči ispunjavaju
rešenošću da nada i vera budu ispred svega ostalog. "E pa, dete, otišao je. Možemo se samo pomoliti da
ponovo pronađe put do kuće i nas. Sad Dama čeka i tebe. Što pre odeš, pre ćeš mi se vratiti!"
Uhvatila je Lunu pod ruku i krenula duž gata. "Bar onaj 'od Majke napušteni' stari blesan neće biti u
blizini da gleda tvoj odlazak." Luna podiže pogled, shvativši sa izvesnim olakšanjem da je Ludi Nejmi
otišao svojim putem. Baka se prisetila pristojnosti, pa je napravila znak trijade: "Jadna duša."
Lunina usta su se malo izvila i stisnula u čvrstu crtu, čim je osetila da joj se snaga vraća. Ukres je
otišao u Karbankl njoj za inat... neka je prokleta ako se ona prepusti da je voda nosi. I nju čeka njena
sudbina, preko mora, ona sudbina na koju je tako dugo čekala; pozivajuća lepota te sudbine ponovo ju je
ispunila. Luna je ubrzala je korak, požurujući staramajku.

4.

Ukres je stajao na palubi, pritisnut uz jarbol snagom ledenog vetra koji je duvao otpozadi, i
osluškivao rad motora koji su se mukotrpno borili sa uzburkanim morem. Zureći pravo napred, video je
Karbankl na ivici mora nalik na neverovatni delić nekog sna. Približavali su se Karbanklu već čitavu
večnost, ploveći ka severu preko mora poprskanog belilom, duž obala ovog beskrajnog ostrva. Za to vreme
on je posmatrao kako grad narasta od veličine nokta u nešto izvan granica njegove moći poimanja. Sada se
činilo da je Karbankl razliven preko neba kao neka mrlja; ispunjavao je Ukresovu svest dok na svetu više
nije bilo ničeg drugog osim tog grada.
"Ej, ti, Letnjak." Njegovo sanjarenje prekinuo je glas trgovca; šaka u rukavici ovlaš ga je udarila po
ramenu. "Proklet neka budem ako mi je potreban još jedan jarbol. Ako ne možeš da nađeš ništa korisno da
radiš na palubi, uđi unutra pre nego što se smrzneš." Ukres začu gromoglasan smeh mornara; okrenuo se i
ugledao osmeh na grubom licu trgovca, osmeh koji je uklonio žaoku iz upućenih mu reči.
Odvojio se od jarbola i osetio pucketavi otpor dok je odlepljivao rukavice od ledene pokorice.
"Izvinite." Dah mu se vratio kao beli oblačić koji ga je na trenutak napola zaslepio. Ukres je bio umotan u
gomilu odeće tako da je jedva mogao da savije ruke, pa ipak mu se severnjak probijao do kostiju. Karbankl
je jedino topla morska struja koja se protezala ovom zapadnom obalom spašavala da ne bude potpuno
okovan ledom. Ukres više nije osećao sopstveno lice; pokušao je da se osmehne ali nije imao pojma da li to
uopšte uspeva. "Ali, tako mi naše Dame, sav je iz jednog komada! Kako je neko mogao da smisli ovako
nešto!"
"Vaša Gospa nema nikakve veze s tim, dečko. A ni s ljudima koji tamo žive; nikada nije ni imala.
Uvek nek' ti je to na pameti, dok budeš tamo." Trgovac je zatresao glavom, zagledan u grad, i stisnuo svoje
od vetra oljuštene usne u tanku crtu. "Ne... niko u stvari ne zna kako je Karbankl post'o. Ili zašto. Mislim da
to ne znaju ni stranci... a i da znaju ne bi nam kaz'li."
"Zašto ne bi?" Ukres se osvrnuo unaokolo.

15
 Trgovac slegnu ramenima. "A zašto bi nam otkrivali njihove tajne? Dolaze ovamo da nam daju
mašine u zamenu za ono što mi imamo. Ne bi nam trebale kad bismo znali kako sami da ih pravimo."
"Pa, valjda ne bi." Ukres slegnu ramenima, razmrdavajući prste u debelim rukavicama. Trgovac
Zimac i njegova posada su jeli, pričali i spavali misleći isključivo na trgovinu, dok su plovili od ostrva do
ostrva; ubrzo su mu postali veoma dosadni. Jedina stvar koja je na njega ostavila utisak... do sada... tokom
ovog beskonačnog putovanja bila je činjenica da su se sa podjednakom slobodom odnosili i prema
Letnjacima i prema Zimcima, kao da razlike između njih uopšte nisu važne. "Gde su svi ti zvezdani
brodovi?"
"Šta?" Trgovac se grohotom nasmejao. "A ma nemoj... nemoj mi reći da si očekivao gužvu na nebu?
Svih mu bogova! Zar misliš da sa svake zvezde dolazi po jedan? I posle svih onih teh priča koje si tokom
godina izvukao od mene. Vi Letnjaci mora da ste ipak tupoglavi kao što svi tvrde!"
"Ne!" Ukres se namršti; ukočeno lice peckalo ga je od poniženja. "Samo sam... samo me je zanimalo
gde se nalazi kosmodrom, to je sve."
"Svakako", škripao je trgovac. "Nalazi se dublje u kopnu i za nas je zabranjeno područje." Odjednom
se otreznio. "Jesi li siguran da znaš šta radiš, Ukreše, šta ćeš u Karbanklu? Jesi li siguran da shvataš u šta se
upuštaš?"
Ukres je oklevao, zagledao se preko vode. Lunino lice na rastanku izbrisalo je razdaljinu; začuo je
njen glas među glasovima morskih ptica, u vazduhu. Smrt je voleti sibilu. Hladni bol iznenada se uselio u
njegove grudi, poput ledenog bodeža. Zatvorio je oči, počeo da drhti; vizija je nestala, a i glas sa njom.
"Znam šta radim."
Trgovac slegnu ramenima i ode na drugu stranu.

Trgovački brod gurkao je plutajući gat na kome je Ukres sad stajao; buba klizač na mirnoj, tamnoj
vodi. Kao patuljak među većim, višim, dužim brodovima, koji su opet bili patuljci u poređenju sa
prostranstvom sidrišta koje je izgledalo kao rogozina od plutajuće trave. A sve to je sam Karbankl svodio na
ništavilo, čučeći iznad luke poput velike nadnete zveri. Stubovi čiji obim je bio u stanju da proguta kuću
uzdizali su se kao kao neko rastinje iz mora, čudna šuma okrunjena donjim delom stomaka grada, iz koga su
se vukli venci lanaca, koturača i nerazumljivih privesaka. Miris mora mešao se sa čudnijim i manje
primamljvim mirisima; sa donje strane grada je kapalo i curkalo što-šta čemu je teško bilo nadenuti ime.
Široki uzdignuti put kostrešio se mnoštvom drugih čudnih oblika; uzdizao se od plutajućih dokova ka ždrelu
grada... Ukresu odjednom na pamet pade ogromna gladna zver koja čeka.
"Drži se donjih nivoa, momče!" Trgovac je morao da viče kako bi nadjačao viku stotine drugih ljudi,
lupu, stenjanje i škripu koji su odzvanjali u ovom čudnom podzemnom svetu uhvaćenom između kopna i
mora. "Potraži Gaderfaj u Aleji Perivinkl; kod nje možeš da iznajmiš sobu!"
Ukres rasejano klimnu glavom, podiže ruku. "Hvala." Prebacio je vreću sa svojim stvarima preko
ramena i zadrhtao kada se hladni vetar sa vode obmotao oko njega.
"Ostajemo ovde četiri dana, ako se predomisliš!"
Ukres odmahnu glavom. Okrenu se i pođe, prvo po ravnom, zatim nagore. Trgovac ga je pratio
pogledom dok ga grad nije progutao.

"Ej, beži s puta! Jesi slep?"

Ukres se bacio u stranu na neku gomilu kutija; čitava zgrada na gusenicama nadnela se nad njega.
Silazila je sa rampe; polako je prešla preko ivice, onda nastavila putem kojim je on došao. Visoko gore, u
sićušnoj prostoriji sa prozorom, ugledao je lice, suviše malo da bi pripadalo tom upozoravajućem glasu, lice
sa očima koje se nisu ni osvrnule da vide da li se on na vreme sklonio. Ukočeno se podigao, razmišljajući:
Istina je... sve je istina! Odjednom mu je bilo samo upola milo.
Plašeći se da dozvoli svojim mislima da se srede, krenuo je dalje, sledeći glavnu ulicu koja je tu
počinjala svoj dugi, spori, zavojiti uspon; ali oprezno se držeći ivice. Ulica se protezala u beskraj, blago
vodeći naviše, blago zaokrećući, vodeći kao kroz tunel nagore kroz kanjonske zidove od praznookih
skladišta i prodavnica, kao i stambenih košnica sa obiljem balkonskih ograda. Nigde neba, iznad glave je
uvek bila samo donja strana naredne spirale, koja je prigušeno svetlela nekom vrstom fosforescentnih strija.
Ali poprečne uličice koprcale su se kao noge stonoga, i nalazile poneku prazninu otvorenu ka dnevnoj
svetlosti... ka istinskom nebu sveta, onom nebu koje je Ukres oduvek poznavao, ali koje je sad bilo
prigušeno i nedohvatljivo, iznad udaljenih delova uličica, s one strane zidina za odbranu od oluja.

16
 Kretao se ponekad zaobilazeći gomile robe i hrpe đubreta, prolazio pored praznih skladišta i praznih
lica rulje; trudio se da na licu zadrži bezizražajnost. U gomili ljudi bilo je i ribara, obučenih dosta slično
njemu; bilo je i vlasnika prodavnica, radnika, i drugih čija je odeća odgovarala njihovim zanimanjima, ali i
nekih čija zanimanja nije mogao ni da zamisli. I svuda su se pojavljivala neka stvorenja koja su izgledala
bespolno i poluljudski, a koja su bez razmišljanja, krajnje precizno, obavljala zadatke koje ni dva ljudska
bića, pa ni najjača, zajedno ne bi mogla da obave. Stidljivo je prišao jednom od njih; glupavo je upitao:
"Kako to postižeš?" Stvar je nastavila da utovaruje sanduke, ne udostojivši ga odgovora.
Počelo je da ga ispunjava osećanje da već ko zna koliko dugo ide Ulicom, da se stalno vrti u krug.
Svi prolazi su bili jedan nalik na drugi; buka, gužva i smrad isparenja ispunili su mu i preopteretili čula.
Ovaj grad-košnica imao je i mnoge pukotine, od kojih su neke bile zapušene sklepanim, privremenim
zgradama, od plastike i maltera, koje su se ulegale i ljuštile, stareći neravnomerno, neskladno, naslonjene na
mnogo starije zgrade večne poput mora samog. Ovde se ništa nije dešavalo pojedinačno, već sve u
parovima, trijadama, desetinama, tako da se svaki utisak pretvarao u batinanje. Gnječeća težina grada
pritiskala je krhku tavanicu iznad njegove glave, slegala se na njegova ramena. Katakombe zidova sklapale
su se oko njega, približavale mu se sa svih strana, dok... U pomoć! Posrnuo je unazad dotakavši neprirodno
topao bok zgrade. Skliznuo je nadole, šćućurio se u gnezdo odbačenih krpa i pokrio oči.
"Hej, prijatelju, jesi li dobro?" Nečija šaka ga neodlučno gurnu u bok.
On podiže glavu, otvori oči i stade da žmirka kako bi razbistrio pogled. Pored njega je stajala
zdepasta žena u radničkoj odeći i vrtela glavom. "Ne, ne izgledaš mi baš najbolje. U stvari, reklo bi se da si
malčice zelen. Jesi li dobio kopnenu bolest, mornaru?"
Ukres se slabašno osmehnuo. Osećao je da zelenilo sa njegovog lica nestaje i da ga zamenjuje
crvenilo. "Valjda", promrmlja on, zahvalan što mu glas ne drhti. "Pretpostavljam da je to bilo u pitanju."
Žena pognu glavu i malo se namršti. "... Si Letnjak?"
Ukres se skupi uza zid. "Otkud znaš?"
Ali žena samo slegnu ramenima. "Po tvom naglasku. I niko osim Letnjaka ne bi na sebe nauvkao
masne kože. Tek stigao sa riblje farme, a?"
On spusti pogled na svoju nepromočivu kabanicu, iznenada postiđen zbog nje. "Aha."
"Nije važno. Nemoj dozvoliti da te veliki grad pobedi, dete; naučićeš ti. Je li tako, Poli?"
"Kako god ti kažeš, Tor."
Ukres se nagnuo napred i provirio pored nje kada je shvatio da nisu sami. Iza nje je stajalo jedno od
onih metalnih poluljudskih bića, čija je koža mat-boje tupo odbijala svetlost. Ukres nije imao pojma je li ta
stvar muškog ili ženskog roda. Shvatio je da je spustila treću nogu, gotovo nalik na rep, na kojoj je sada
sedela, ukrućeno pasivna. Tamo gde je trebalo da bude lice, bio je providni prozor kroz koji se videla
senzorska ploča smeštena u glavu.
Tor izvuče malu pljosku iz hermetičnog džepa na svojim radničkim "overol" pantalonama spojenim
sa gornjim delom. Otčepi je. "Evo. Ovo će ti ukrutiti kičmu."
Prihvatio je bocu, dobrano je povukao iz nje... zadahtao kada se pregusta slatkoća u njegovim ustima
pretvorila u požar. Progutao je grčevito, oči su mu zasuzile.
Tor se nasmeja. "Lakoveran si!"
Ukres namerno ponovo otpi i proguta tečnost bez zastoja pre nego što reče: "Nije loše." Zatim vrati
bocu. Ona se ponovo nasmeja.
"Je li... hm... je li..." Ukres se odgurnuo od zida, zagledan u metalno biće, pokušavajući da pronađe
načina da postavi pitanje a da ne uvredi nikog.
"Je li to čovek u limenom odelu?" Tor razvuče usta u osmeh. Gurnula je pramen smeđesive kose iza
uveta. Nagađao je da je možda upola starija od njega. "Ne, samo misli da jeste. Je li tako, Polukse?"

"Kako god ti kažeš, Tor."

"Je li on... uh..."
"Živ? Ne u našem smislu. On je servo... automatik, robot, zovi ga kako god hoćeš. Servomehanički
uređaj. On ne preduzima ništa, on samo reaguje."
Ukres shvati da bulji, podiže pogled, spusti ga, nesigurno. "Zar mu...?"
"Ne smeta što govorimo o njemu? Ne, njemu ništa ne smeta. On je iznad svega toga. Pravi svetac. Je
li tako, Poli?"
"Kako god ti kažeš, Tor."

17
 Prebacila je 'Poliju' ruku preko ramena, prisno se gurajući uz njega. "Sama ga održavam i garantujem
da mu ništa ne nedostaje. Negde je došlo do kratkog spoja, međutim... što mu ograničava rečnik. Možda si
primetio."
"Ovaj, aha... u neku ruku." Ukres se premeštao s noge na nogu, pitajući se da li je to prelazno.
Tor se nasmeja. "Bar se nije zaglavio kod 'jebi se'. Ej, odakle ti ovo?" Ona naglo posegnu za
tuđinskom medaljom na njegovim grudima.
"Pripadalo je mom..." Ukres se izmače, sklanjajući medalju van njenog domašaja. "Ja... uh... dobio
sam je od nekog trgovca."
Tor se zagleda u njega; iznenada ga je obuzelo osećanje da mu je lobanja od stakla. Ali ona je samo
pustila šaku da padne. "Čuj ti mene, Letnjak... zašto se ne bi držao mene i ovog ovde Polija, dok se ne
navikneš na način kako postupamo u Karbanklu? U stvari, upravo sam završila smenu; uputili smo se malo u
podzemlje, u život. Da se provedemo, doživimo malo uzbuđenja, možda se usput malo kladimo... Imaš li
novaca?"
Ukres klimnu glavom.
"E pa, ovo bi mogla biti prilika da ga udvostručiš! Pođi sa nama... sve mi se čini da će ovo biti
veoma poučno za njega, Polukse."
"Kako god ti kažeš, Tor."
Ukres je krenuo za njima niz prolaz, prema sumraku koji se zgušnjavao iza protiv-olujnih zidova.
Negde usput Tor se zaustavila ispred jednih nenametljivih vrata na pročelju debelo obojenog skladišta.
Udarila je dva puta, potom tri puta, pesnicom. Vrata su se malo otvorila, zatim malo više, i propustila ih u
tamu kao u kakvoj ogromnog pećini. Ukres je ostao na vratima, ali je ipak ušao kada ga je Tor pozvala
nestrpljivim gestom. Čuo je sve jači žamor i shvatio da nisu sami.
"U koliko se kladiš?" doviknula mu je Tor nadjačavajući buku. Već je pružala šaku punu novčića
jednom skvrčenom čoveku koji kao da se udavio u svom ogrtaču. Stala je na ivicu gomile posmatrača koji
su klečali, čučali, sedeli, pažnje usmerene na malu ograđenu arenu u sredini. Ukres joj se pridružio,
pokušavajući nešto da razabere kroz pokrov od dima koji mu je nagrizao grlo i ispunjavao zagušljiv vazduh.
"Na šta da se kladim?"
"Na krvopauka, razume se! Samo glup čovek bi se kladio na starla u borbi protiv krvopauka. Ajde,
koliko ulažeš?" Njene oči sevale su požudnim elektricitetom koji je, Ukres je to osećao, rastao svud oko
njega, poput plime.
"Onda ima mnogo budala." Čovek u ogrtaču razvuče usta, i zazveketa obeleživačima u šaci.
Tor ispusti nepristojan zvuk. Iza nje je žagor gomile dostigao vrhunac, a zatim se utišao. Odjeci su
otekli u pukotine i senke; dvorana je čekala. Ukres ugleda dva bića... jedno ljudsko, i jedno koje to nije
bilo... zakoračila su u prazan prostor noseći pravougaone kutije. Koža tuđinca imala je uljasti sjaj, ruke su
mu se završavale prstima u obliku dugačkih pipaka. "Hoće li se oni...?" Ukres zaćuta, ostavši bez reči.
"Oni? Bogova mu, ne! To su samo rukovaoci. Hajde, hajde, položi novac!" Tor ga povuče za ruku.
Stao je da pretura po vreći sa stvarima i izvukao dva novčića. "Ovaj, evo... uh, dvadeset."
"Dvadeset! Je l' ti to sve što imaš?" Tor ga pokislo pogleda.
"To je sve što ću uložiti u ovu opkladu." On ih pruži.
Skvrčeni čovek uze njegove novčiće bez komentara i stopi se sa gomilom.
"Ej, ovo valjda nije zabranjeno, ili nešto slično, a?" oklevao je Ukres.
"Svakako da jeste... Prokrči nam put između ovih otmeno-rođenih, Polukse. Želimo mesto u prvom
redu za poslednjeg od velikih trošadžija."
"Kako god ti kažeš, Tor." Poluks nagrnu narped imajući na umu samo jedan cilj. Ukres je čuo psovke
i iznenadne povike bola koji su pratili njegovo napredovanje kroz gužvu.
"Ali ne brini, Letnjače, nije zabranjen smrtonosni sport." Tor ga je vukla napred; Ukres se nekako
nađe već na pola puta do ringa. "Nego samo uvoz zabranjenih zveri."
"Oh. Izvinite..." promrmlja on kada stade na nečiju šaku ukrašenu dragim kamenjem. Otprilike
polovinu gomile sačinjavali su radnici i mornari, ali druga polovina je sijala od dragog kamenja na
prigušenoj svetlosti i neki od tih imali su kožu boje zemlje, ili kosu poput oblaka. Pitao se da li su se
namerno mazali nekim bojama. Tor ga povuče ka podu kada se nađoše kod ringa; podvio je svoje dugačke
noge poda se. Pored njega Poluks se oslonio na svoju pomoćnu nogu; usledili su beskorisni povici od
pozadi: "Spusti se dole, ti tamo napred". Tor je izvukla onu bocu i povukla iz nje, a zatim je dodala Ukresu.
"Završi."

18
 Promenljivi ukus dima već je pleo meku čauru oko njegove glave, razdvajajući ga od samog sebe i
od svih ostalih. Prineo je bocu ustima i stao bezobzirno da pije; a bilo je još dosta da se popije. Grlo ga je
peklo i teralo na kašalj.
Tor ga potapša po kolenu. "To te dovodi u pravo raspoloženje, je l' tako?"
On se isceri. "Za bilo šta", izreče on promuklo.
Povukla je šaku. "Kasnije, kasnije."
Gutajući knedle, Ukres se zajedno s njom ponovo zagledao preko niske pregrade; od te kretnje mu se
zavrtelo u glavi, kao od iznenadnog spuštanja mora ispod lađe. Potencijalna energija ovog mesta sada je
pevala u njemu, i on zajedno sa gomilom ispusti jedan dugački uzdah, kada rukovvaoci širom otvoriše kutije
i skočiše van ringa.
Ako se zaprepastio kada je, maločas, ugledao u areni tuđinca sa bičevima umesto prstiju (mada ga
iznenada ništa više nije iznenađivalo), to je bio tek nagoveštaj. Preko oboda kontejnera pred njim poče da se
izliva masa šibajućih, mesnatih pipaka; pipkajući, klizeći nadole, vukući za sobom mlitavu vreću tela
prošaranu bojama kao da je u pitanju mnoštvo modrica. "Krvopauk", prošaputa Tor. Sparks nije primetio da
ta životinja ima glavu, osim ako mu telo i glava nisu bili jedno, ali je primetio nazubljene makazaste
štipaljke među pipcima. Čuo ih je kako škljocaju u tišini punoj iščekivanja. Nagla kretnja na drugoj strani
kvadrata odvuče mu pažnju... "Starl", promrmlja Tor... misleći na tečnu senku crnog na crnom: videla se
pegava koža vijugavog stvorenja dugačkog kao njegova podlaktica. Uhvatio je koplje svetlosti iz ogoljene
kljove kada je starl zarežao iz dubine grla. Sva svetlost je sada bila upravljena u kvadrat, sve oči. Starl je
kružio oko krvopauka, nesvestan gomile, grleno cvileći. Pipci krvopauka šibali su vazduh ali krvopauk nije
ispuštao nikakve zvuke... čak ni kada je starl napao i otkinuo komad kože sa njegovog kesastog tela. Stao je
pomamno da šiba pipcima, uhvatio je i obavio starlovu usku glavu. "Otrov", likujući prosikta Tor. Starl poče
da vrišti, ali se njegov vrisak izgubi u gladnom urlanju gomile.
Ukres se nagnu napred, privučen poput lutke na žici, pomalo se iznenadivši kada je povik protesta
koji je očekivao izišao iz njegovog grla u obliku lovačkog povika. Starl se oslobodio, grizući i trgajući,
poludeo od bola, pipke krvopauka i njegovo meko, mlitavo telo. Krvopauk se koprcao, a zatim ponovo
zamlatarao pipcima iz kojih se cedilo... razdragan sopstvenim gubitkom nevinosti, Ukres je raskrilio svoja
pojačana čula kako bi primio balet smrti.
Čitavu večnost kasnije, ali ipak prerano, starl je ležao dok su mu se bočne strane uzdizale i spuštale,
a krvopauk ga je obmotavao ostacima potrganih pipaka i približavao se da ubije. Ukres je primetio belinu
starlovog divljeg oka, belo-crvenu penu na napregnutim ustima; čuo je njegov pridavljeni jecaj u iznenadnoj
tišini kada su klešta pronašla njegovo grlo. Šiknula je krv; kapi mu poprskaše nepromočivu kabanicu i
znojavo lice.
Trgnuo se unazad, brišući lice, a zatim se zagledao u šaku umrljanu svežom krvlju. Odjednom više
nije osećao potrebu da ponovo pogleda, nije osećao potrebu da posmatra spljoštenu mešinu kako se puni i
poprima crvenu boju ili kako crvenilo ističe kroz njene rasparane bokove dok je krvopauk isisavao svoju
žrtvu... Odjednom je ostao i bez glasa kojim bi mogao da se pridruži bučnoj tužbalici od psovki i radosnih
povika. Okrenuo je lice u stranu, ali nije mogao pobeći tom sjajnom ludilu gomile. "Tor, ja..."
Okrenuvši se, otkrio je da nje nema, da ni Poluksa nema... da takođe nema ni njegove vreće sa
stvarima.

"Kažem ti, sinko, u gradu nema posla za Letnjaka... ne umeš da rukuješ mašinerijom, ne poznaješ
društvene kodove; nemaš iskustva." Službenik pogleda Ukresa preko praga sićušnog prozora kancelarije kao
da gleda neko zaostalo dete.
"Pa, kako da steknem iskustvo ako niko neće da me zaposli?" podiže glas Ukres, pa se namršti jer to
izazva bol u njegovoj glavi.
"Dobro pitanje." Službenik je grizao nokat.
"To nije fer."
"Život nije fer, sinko. Ako želiš ovde da radiš moraćeš da promeniš klan."
"Malo sutra!"
"Onda se vrati tamo gde pripadaš sa tim tvojim smrdljivim ribljim kožama i prestani da traćiš vreme
pravih ljudi!" Čovek koji je stajao u redu iza njega odgurnu ga u stranu; šaka je bila u rukavici, a rukavica
ukrašena metalnim klinovima.

19
 Ukres se okrenuo i video da se ta šaka u rukavici steže u pesnicu dva puta veću od njegove. Ponovo
se okrenuo i, ispraćen smehom, izišao iz dvorane za najam radnika, na ulicu. Novi dan se počinjao svetleti
na kraju aleje s druge strane rasklimatanih zidova, posle noći u kojoj su olujni oblaci zatamneli zvezde,
međutim tama se nikada nije spuštala ovde na ulice grada. Nije bilo načina da prikrije svoj bes ili poniženje,
ili bedu povraćanja kojim je izbacio ono što je popio, video i uradio. Kasnije je odspavao poput trupla na
gomili sanduka, i sanjao da se Luna nadnosi nad njega, da ona zna sve, i da ga sažaljivo gleda očima boje
ahata... sažaljenje! Ukres pritisanu šakom svoje bolne oči ne bi li istisnuo njeno lice.
Niz dugački nagib ulice nalazila se luka ispod grada i u njoj trgovčev mali brod koji ga je čekao da
ga ponese kući. Stomak mu se zgrčio od besa i mučne gladi. Za manje od jednog dana odbacio je sve... svoje
stvari, svoje ideale, samopoštovanje. Može sad da otpuzi nazad kući na ostrva, pošto je izgubio svoj san, i da
nastaviti da živi sa Luninim sažaljenjem do kraja života. Povukao je usne unazad, otkrivajući zube. A može i
da prizna da je naučio pravu lekciju: Karbankl ga je samo do gole kože oslobodio iluzija, naučio ga da nema
ništa, da nije ništa... i da je on, u ovom majkonapuštenom gradu, jedini kome je stalo do sudbine nekog tamo
Ukresa. Da li će ikada još nekome biti stalo, ili ne, zavisilo je samo od njega.
Prazne šake... bespomoćno ih je pomerao; očešale su kesu koja mu je visila sa kaiša, i u kojoj je bila
jedina stvar koju su mu Tor i Karbankl ostavili: frulica. Posedničkim pokretima, ali i nežno, izvukao ju je i
prineo usnama; krenuo je niz ulicu, puštajući da melodije iz vremena koje je izgubio olakšaju gubitak svega
ostalog.
Besciljno je išao uzbrdo, isključujući svest o nemirnom kretanju koje ovde nije prestajalo čak ni
noću. Neznanci su ga gledali, sada kada on njih nije bio svestan. Nije ih primećivao dok nešto nije zazvečalo
na pločniku ispred njega. Zastao je, spustio pogled. Kod nogu mu je ležao novčić. Lagano se sagnuo,
podigao ga i u čudu sklopio prste oko njega.
"Zaradio bi više u Lavirintu, znaš. Tamošnji slušaoci mogu više da bace... i više cene umetnika."
Ukres podiže pogled, zapanjen; ugledao je ispred sebe ženu tamne, upletene kose i sa trakom preko
čela. Gomila se razdvojila i nastavila da teče zaobilazeći ih; imao je osećaj da zajedno stoje na nekom
ostrvu. Ta žena je bila istih godina kao njegova tetka Lelark, ili nekoliko godina starija; na sebi je imala
dugačku haljinu od iznošenog somota i ogrlicu od pera. U ruci je držala štap čiji je vrh svetleo kao da je
užaren. Vrh štapa je krenuo naviše duž njegovog tela do njegovog lica; osmehnula se. Nije gledala u njega.
Mrtvilo je uokviravalo njene oči, nešto je nedostajalo, kao da je iz njih bila isisana svetlost.
"Ko si ti?" upita ona.
Slepa je. "Ukres.... Svetlohodni", odvrati on, odjednom više ne znajući kuda da gleda. Zagledao se u
njen štap.
Kao da je nešto čekala.
"Letnji", završi on gotovo izazovno.
"Ah. To sam i mislila." Ona klimnu. "Ništa što čujem u Karbanklu nije tako divlje ili tužno. Poslušaj
moj savet, Ukreše Svetlohodni Letnji. Kreni u gornje delove grada." Zavukla je šaku u vrećicu optočenu
perlama koja joj je visila sa ramena i izvadila šaku punu novčiča u obliku torusa. "Puno sreće u gradu."
"Hvala." Pružio je šaku u susret njenoj i oklevajući prihvatio metalni novac.
Ona klimnu glavom, a zatim spusti štap i pođe pored njega. Ali, zastade. "Navrati ponekad u moju
radnju u Citrusnom Prolazu. Pitaj za onu koja pravi maske, svako će ti kazati gde se nalazi."
I on klimnu glavom; a onda se seti i brzo reče: "Uh... dabome. Možda i hoću." Ispratio ju je
pogledom.
Zatim krene u gornje delove grada. U Lavirint, gde su fasade obojene svetlima, nitima svetlosti i
spiralama i vretenima duginih boja; gde se boje, oblici, kostimi koji vire kroz prozore ili se kreću na telima
duž ulice nikada ne ponavljaju; gde sevanje reklama iznad ulaza u svakojake lokale i povici torbara
obećavaju i raj, i pakao, i sve stepene degradacije između ta dva. Kada je pronašao jedan napola tihi ulični
ćošak ispod razlepršanih cvetnih zastava, zastao je i ostao tamo satima da svira, uz zveckavu harmoniju koju
su stvarali novčići prolaznika... nije ih bilo onoliko koliko se nadao, ali i to je bilo bolje od ničega s čime je
počeo.
Konačno ga je odatle odvukao miris stotine raznih začina i trava, da potroši nekoliko novčića kako bi
napunio svoj prazan stomak gozbom neobično ukusnih poslastica. Kasnije je odbacio masnu nepromočivu
kabanicu i zamenio je košuljom od crvene svile, i lancima od staklenih i bakarnih perli; vlasnik radnje uzeo
je i ostatak njegovog novca. Ali kada je krenuo nazad kroz večernje uličice ka svom ćošku, kako bi pokušao
da zaradi za prenoćište, pevušio je nečujnu molitvu zahvalnosti Dami za muziku kojom ga je obdarila i koju

20
je poslala s njim u Karbankl. Zahvaljujući muzici moći će da preživi, dok ne nauči pravila svog novog
života...
Četvorica stranaca u svemirskim overolima bez oznaka pripadnosti, koji su pošli za njim u uličicu,
iznenada ga opkoliše. Pre nego što je uopšte uspeo da reaguje, njihove šake su mu sputale ruke i prekrile
usta, i gurnule ga u mračnu pukotinu između dve zgrade.
"Šta želite...?" On izvi glavu, oslobodi usta šake koja je smrdela na mašinsko mazivo. Pomamno
trepćući na prigušenoj svetlosti, ugledao je i trojicu ostalih; nije bio baš siguran da je video bele zube
progonitelja koji se cerio i približavao, ali je bio ubeđen da je video tupi metalni sjaj nečeg smrtonosnog što
je jedan od njih držao, i lisica, video je i još ruku koje su posezale za njim dok se strašni stisak pojačavao
preko njegovog grla.
Zabacio je glavu jakim trzajem unazad i osetio da je posred lica udario čoveka iza sebe, čuo ga je
kako stenje od bola, zatim je upotrebio lakat i teške čizme. Čovek je pao na leđa, nejasno psujući; Ukres se
oslobodio, posrnuo i otvorio usta da vikne u pomoć.
Ali senka koja je držala metalno oružje što se presijavalo uspela je prva da ga upotrebi. Ukres ne
ispusti povik već samo dah kada ga pogodi crna munja. Pade na lice, poput marionete kojoj su presekli sve
kanape. Nije mogao da spreči udar glavom o trotoar. Ali bol nije osetio, samo tupi udar i suvo čangrljanje
hiljadu sinapsi koje zamiru u telu koje nije više u stanju da reaguje. Čelični obruč se stezao oko njegovog
grla; začuo je ružan zvuk vlastitog davljenja.
Nečije stopalo ga je gurnulo i preokrenulo. Ljudi senke nadneli su se nad njim, gledajući dole; ovog
puta je jasno video njihove osmehe, kada su primetili užas na njegovom licu.
"Sa koliko si ga pogodio, masnoprsti? Kao da se davi."
"Neka se davi, crvoliko malo kopile. I sa oštećenim mozgom moći ćemo dobro da ga prodamo u
tuđini." Čovek koga je Ukres udario po licu brisao je krv sa rasečene usne.
"Aha, baš je sladak, je l' da? Nije samo stoka za rudnik. Dobićemo ceo tovar za njega na Cie-Punu."
Smeh; čizma se našla na njegovom stomaku, pritisnula. "Nastavi da dišeš, šećerko. Taa-ko treba."
Jedan od njih je kleknuo i sapeo mu beskorisne šake metalnim lisicama. Čovek krvavog lica spustio
se pored njega, izvukao nešto iz džepa, pritisnuo prekidač u dnu drške. Zaplamtela je uska oštrica svetlosti,
dužine čovečje šake; prstima druge šake prodro je u Ukresova usta, pronašao njegov jezik. "Poslednje reči,
lepi dečače?"
U pomoć! Ali taj njegov krik bio je nečujan.

5.

"Bogova mu, baš mrzim ovu dužnost!" Policijski inspektor Geja Džeruša Pala-Tion trzajem je
oslobodila rub svog skerletnog ogrtača koji su priklještila vrata. Kola malo zadrhtaše, lebdeći na potisnicima
u dvorištu palate, na samom gornjem kraju Ulice Karbankla.
Poručnik joj uputi ironični smešak koji iskrivi blede pege na njegovom tamnom, lepo oblikovanom
licu. "Hoćeš da kažeš da ne uživaš u posetama veličanstvu, inspektorko?" upita je on tobože naivno.
"Dobro ti znaš šta sam htela da kažem, Gundalinu." Ona grubo zabaci oko sebe ogrtač tako da se
otvarao samo na jednom ramenu, skrivajući utilitarnu prašnjavo-plavu boju uniforme koju je nosila ispod
njega. Broš sa pečatom Hegemonije pridržavao je njegove nabore. "Mislila sam, Bi-Zi..." ona pokaza rukom
ka svojoj odeći... "da mrzim da se oblačim kao neko ko je upravo došao sa maskenbala gde je sa Snežnom
Kraljicom glumio 'tešku dužnost svemirskog čoveka'."
Gundalinu je lupnuo po viziru za zaštitu od laserskih zraka, koji se nalazio na prednjem delu
njegovog prema gore raširenog šlema. Njen šlem bio je prekriven tankim slojem zlata, nanetim u vidu
spreja; njegov je još bio beo; osim toga, Gundalinu nije nosio ogrtač. "Trebalo bi da ti je milo što ti
Zapovednik ne stavlja neku biljku u saksiji ovde gore, inspektorko, kako bi izgledala još upečatljivije...
Moraš ličiti na ulogu koju igraš, kada se spremaš da opališ po stolu univerzalnim zakonima, a gledaju te
Majkoljupci, nije li tako?"
"Gledaju Majkoljupci, đubre." Krenuli su prema masivnim vratima ceremonijalnog ulaza, preko
zamršenih zavojitih obrazaca od umetnutog bledog kamena. Na suprotnom kraju dvorišta dvojica slugu,
Zimaca, ribali su tu kamenu površinu četkama na dugačkim drškama. Uvek su bili ovde napolju i ribali,
održavajući ga besprekornim. Alabaster? zapitala se, spustivši pogled, i pomislila na pesak, vrelinu i nebo.

21
Ovde nije bilo nijedne od tih stvari, kao ni bilo gde drugde u ovom hladnom slatkiš-gradu od upletene
kamene, a ne šećerne, vune. Ovo dvorište označava početak Ulice, početak grada, početak svega u
Karbanklu. Ili kraj. S druge strane protiv-olujnih zidova ugledala je smrzlo nebo većih geografskih širina
koje je besno, ali bespomoćno, zurilo u njih. "Ova šarada ne može da zavara ni Kraljicu, kao ni nas. Jedino
moguće dobro koje bi moglo iz ovoga proisteći bilo bi da poveruje da smo glupi kao što izgledamo."
"Da, ali šta sa svim tim njihovim primitivnim obredima i sujeverjima, inspektorko? Hoću da kažem,
to su ljudi koji još veruju u prinošenje ljudskih žrtava. Koji se uvuku u maske i prave orgije po ulicama
svaki put kada Skupština dođe u posetu..."
"Zar i vi ne slavite kada predsednik vlade svrati u vaš Karemof svakih nekoliko desetina godina kako
bi vam dozvolio da mu ljubite stopala?"
"Teško da je to isto. On je Karemovac." Gundalinu se uspravi, kao da hoće da se zaštiti od nekog
zagađenja. "Povrh toga, naše proslave su dostojanstvene."
Džeruša se osmehnu. "Sve je to stvar mere. A pre nego što počneš da se razbacuješ sudovima o
kulturi, naredniče, vrati se i prouči etnografiju dok zaista ne shvatiš tradicije ovog sveta." Potom se na
njenom licu pojavi maska službenosti, koju je morao gledati i on dok je njome paradirala pred kraljičinim
stražarima. Stajali su ukočeno u stavu mirno, izvodeći svoju kostimiranu imitaciju vantijamatske policije.
Ogromna, vremenom nagrižena vrata bez oklevanja se pred njom otvoriše.
"Da, gospođo", odvrati Gundalinu dok je bat njihovih uglačanih čizama odjekivao hodnikom koji je
vodio u Dvoranu vetra; ali izgledao je ražalošćen. Bio je na Tijamatu već nešto manje od jedne standardne
godine i većinu tog vremena bio je njen pomoćnik. Dopadao joj se,i mislila je da se ona njemu dopada;
osećala je da će postati sposoban oficir od karijere. Međutim, njegov rodni svet bio je Karemof, svet koji je
vodio glavnu reč u Hegemoniji, svet kojim je vladala tehnokratija koja je proizvodila najusavršeniji hardver
u Hegemoniji. Podozrevala je da je Gundalinu mlađi sin iz porodice na nekom višem položaju, koji je bio
primoran da prihvati ovu karijeru zbog krutih naslednih zakona kod kuće, i da je teh skroz naskroz. Džeruša
pomisli pomalo s tugom da ga ni preslušavanje orijentacijskih traka, pa makar ih preslušao i stotinu puta,
neće naučiti da bude tolerantan.
"Pa", poče ona nešto ljubaznije, "navešću ti primer jednog čoveka sa maskom koji se verovatno
uklapa u sve tvoje, a i moje, predrasude... a to je Starbak. On je van-Tijamatovac, ko god i šta god pored
toga još bio." Ona se zagleda u freske ledenih prizora Zime duž ulaznog hola; pokuša da se zapita koliko li
su puta bile naslikane i preslikane. Ali u oku svoga uma već je videla Starbaka gde stoji zdesna od Kraljice,
podrugljivo iskežen ispod one proklete kapuljače krvnika, i gleda s visine predstavnike Zakona kojima su
ruke vezane.
"On nosi masku iz istog razloga kao i svaki drugi lopov ili ubica", ogorčeno primeti Gundalinu.
"To je tačno. Živi primer da nijedan svet nema monopol na regresivno ponašanje... a takav ološ teži
da se izdigne na sam vrh." Džeruša uspori, začuvši uzdah usnulog džina duboko iz utrobe planete. I ona je
duboko udahnula pripremajući sebe za Probu vazduhom, koja je predstavljala deo rituala pri svakoj poseti
palati. Zadrhtala je ispod ogrtača, i to ne samo usled povećane hladnoće vazduha. Nikada nije uspela da
prevaziđe strah, isto kao što nikada nije uspela da se navikne na čuđenje što je osećala prema onome što je
izazivalo taj strah: mestu koje su nazivali Dvorana vetra.
Ugledala je jednog plemića koji ih je čekao na ivici ponora, zadovoljna što što je kraljica bar ovom
jednom prilikom odlučila da ih ne pusti da čekaju. Što manje vremena bude provela stojeći i razmišljajući o
tome, imaće manje muke da pređe preko. Ovo bi moglo značiti da je Arienrod dobro raspoložena... ili da je
jednostavno suviše zauzeta drugim stvarima da bi se danas zabavljala sitnim maltretiranjima. Džeruša je u
potpunosti bila upoznata sa špijunskim sistemom koji je Kraljica postavila po celom gradu, a naročito ovde
u palati. Kraljica je uživala u tome da smišlja sitne neprijatnosti kako bi demoralisala opoziciju... a Džeruši
je takođe bilo jasno da Kraljica uživa u tome da gleda svoje žrtve kako se preznojavaju.
Prepoznala je Kirarda Seta, starešinu porodice Dalekoputov, koji je spadao među Kraljičine
ljubimce. Pričalo se da je doživeo četiri posete Skupštine; međutim, njegovo lice, ispod pomodno vezanog
turbana, jedva da je pokazivalo muškarca izišlog iz dečačkog doba. "Starešino." Džeruša mu ukočeno
salutira, bolno svesna bora koje su počinjale u uglovima njenih očiju; ali još svesnija zavijajućeg poziva
provalije s njene druge strane, koje je nalikovalo gladnom smehu prokletnika koji se nije pokajao. Ko bi
sagradio ovako nešto? To se zapitala svaki put kada bi došla na ovo mesto; to, i još nešto: nije li tužno
zavijanje vetra u stvari glas njegovih tvoraca, onih izgubljenih predaka koji su odsanjali i sagradili ovaj od

22
duhova progonjeni grad na severu. Niko od njenih poznanika nije znao šta su oni bili, šta su učinili, ovde,
pre kolapsa međuzvezdanog carstva prema kome je sadašnja Hegemonija izgledala beznačajna.
Da se nalazila bilo gde drugde, mogla bi da potraži neku sibilu i pokuša da dobije odgovor na to
pitanje, mada bi on verovatno bio neproziran i nerazgovetan. Čak i ovde na Tijamatu, na udaljenim ostrvima
sibile lutaju poput putujućih okultista, misleći da govore glasom Majke Mora. Međutim, njihova mudrost je
stvarna, i još nedirnuta čak i ovde, mada su Tijamatovci izgubili istinu koja se krila iza nje, isto kao što su
izgubili razlog nastanka Karbankla. U gradu nema sibila... prema hegemonijskom zakonu, kome zgodno ide
na ruku odvratnost Zimaca prema svemu što je makar neznatno 'primitivno'. Sračunata i krajnje uspešna
hegemonijska propaganda drži Zimce u uverenju da je sibilstvo puka mešavina sujeverne prevare i urođenog
ludila. Čak ni Hegemonija se ne bi usudila da ukloni sibile sa jednog nastanjenog sveta... ali može da ih drži
van domašaja. Sibile su nosioci izgubljene mudrosti Starog Carstva, osobe čija je svrha da novim
civilizacijama koje nastanu na njenim ruševinama pruže ključ kojim će otključati njene pokopane tajne. A
ako postoji bilo šta što bogataši i moćnici Hegemonije ne žele, to je onda upravo to da vide ovaj svet na
vlastitim nogama - Tijamat koji bi dovoljno ojačao da im uskrati vodu života.
Džeruša se iznenada setila, živo, jedine sibilske osobe koju je ikada videla u Karbanklu... pre deset
godina, neposredno po njenom dolasku ovamo na prvo radno mesto. A to je bio muškarac sibil. Videla ga je
jer je bila poslata da nadgleda njegovo proterivanje iz grada; išla je sa gomilom koja mu se rugala dok su
vodili svog zaplašenog saplemenika, koji se usput bunio. Odveli su ga dole, na dokove, i smestili u čamac.
Oko vrata je imao vešticolovca od gvožđa načičkanog šiljcima; gurali su ga ispred sebe na udaljenosti duge
motke, s pravom se plašeći zaraze.
Kada su stigli do strmog silaza koji je vodio u luku, gurnuli su sibilana suviše jako i on je pao. Šiljci
su mu se zabili u grlo i u jednu stranu lica, napravivši rane. Krv sibila koju se rulja toliko plašila da prospe,
pojavila se i potekla u obliku ogrlice od dragulja, ispod njegove brade, prljajući mu košulju (a košulja je bila
tamno nebesko plava; zaprepastila ju je lepota suprotnosti). Obuzeta strahom kao i ostali, posmatrala ga je
dok je sedeo i ječao držeći šake pritisnute uz grlo, i nije preduzela ništa da mu pomogne...
Gundalinu joj oklevajući dodirnu lakat. Ona postiđeno podiže pogled i zagleda se u neznatno
podrugljiv izraz na licu starešine porodice Dalekoputov. "Čim budete spremni, inspektorko."
Ona klimnu glavom.
Starešina podiže malu pištaljku koja mu je visila na lancu oko vrata i stupi na most. Džeruša krenu za
njim, pogleda uprtog ravno napred; pošto je znala šta će ugledati ako pogleda naniže, nije joj bilo potrebno
da to vidi: užasavajući otvor koji je predstavljao ulaz za servisiranje gradske samodovoljne fabrike, kojoj
servisiranje nijednom nije zatrebalo, koliko je ona znala, tokom milenijuma koliko je Hegemonija znala za
Karbankl. Postojali su zatvoreni liftovi-kapsule koji su tehničarima, što su došli da prouče podzemnu
strukturu Karbankla, obezbedili bezbedan transport ka njenim bezbrojnim nivoima; postojao je takođe stub
vazduha, koji se uzdizao ovim otvorom kroz šuplje jezgro Karbankla, na isti način kao što se strujanje
vazduha obezbeđuje u kakvom otvorenom odžaku. Ovo je bila jedina oblast grada koja nije bila potpuno
zaštićena olujnim zidovima; jaki vetrovi otvorenog neba divljali su ovuda, izvlačeći dah iz podzemnih
šupljina. Ovde se visoko u vazduhu uvek osećao snažan miris mora i čulo zavijanje zato što je vetar
navaljivao na pukotine i izbočine u tom gigantskom vertikalnom tunelu.
Tamo su se takođe nalazile, obešene u vazduhu poput ogromnih mobila slobodnog oblika, providne
ploče od nekog otpornog materijala koje su promicale i nadimale se kao oblaci; te ploče izazivale su pojavu
varljivih unakrsnih struja i povratnih tokova u neumornom vetru. A postojao je samo jedan put kojim se
moglo preći preko dvorane do viših nivoa palate: pred Džerušom se hodnik pretvarao u most koji je, kao
traka svetlosti, premošćivao provaliju. Most dovoljno širok da se preko njega lako pređe kada je vazduh
miran, ali smrtonosan kada njime gladno brišu vetrovi.
Starešina Dalekoputova dunuo je u zviždaljku i proizveo jedan određeni ton. Prostor oko njega se
smirio i on je samouvereno krenuo napred. Džeruša je krenula za njim i umalo ga nije zgazila usled silne
želje da i sebe i Gundalinua uvuče u kuglu mirnog vazduha. Starešina je nastavio dalje, mirnim,
ravnomernim korakom; odsvirao je drugu notu, drugačiju, a zatim i treću. Kugla mirnog vazduha ih je i dalje
okruživala; ali Džeruša je iza sebe čula Gundalinua kako uzalud pominje imena nekih bogova kada je malo
zaostao i vetar ga liznuo po leđima.
Ovo je ludost! Ponavljala je litaniju straha i srdžbe kojom je uvek propraćala ovaj prelaz. Kakav
manijak bi sagradio ovakvu sadističku kuću zabave?... znajući da je tehnologija koja je stvorila ovo mesto
lako mogla i da ga zaobiđe, da je bilo zamišljeno samo kao mera sigurnosti. Na teh nivou koji je sada

23
dopušten Zimcima na Tijamatu, i kao mera bezbednosti dovoljno je efektno. Džeruši se činilo da ova
Dvorana vetra, bez obzira na to što ju je u davnim danima ovde ugradio možda neki bezočni ludak, sad
savršeno odgovara Kraljičinim ciljevima.
Već su stigli na pola puta. Pogled nije skidala sa leđa starešine; osluškivala je atonalne note zviždalje
za "omađijavanje vetra", note koje su od njih troje odbijale samrtni fijuk, iznad provalije koja je ječala.
Znala je da nije reč ni o kakvoj magiji, već o aktiviranju automatskih kontrola koje razdvoje zavesu vetrova
na takav način da onaj koji prelazi preživi. Ovo saznanje nije predstavljalo bogzna kakvu utehu kada se
uzme u obzir kolike su bile mogućnosti da dođe do ljudske greške, ili do iznenadnog kvara u jednom tako
drevnom sitemu. Nekada su postojale kontrolne kutije koje su obavljale ono što je sada radio zviždač; ali,
koliko je ona znala, jedina koja je još radila bila je okačena o Starbakov opasač.
Bezbedna. Čizmama je dotakla sigurnost naspramnog oboda. Uspela je da obuzda snažnu želju da
dopusti svojim nogama da se rastope ispod nje; da sedne. Oznojeno lice Gundalinua odvažno joj se isceri.
Zanimalo ju je da li i on to pokušava da ne misli na povratno putovanje. Zagledavši se ponovo napred, ona u
hodu starešine Dalekoputova nazre trijumf dok su ga sledili u dvoranu za audijenciju.
Čak i ovde, tako blizu najvišlje tačke Karbankla, dvorana je bila neodoljiva u svojoj ogromnosti;
Džeruša je zamišljala da bi unutra mogla da stane cela jedna vila iz Novosklona, njenog rodnog sveta.
Draperije od vlakana izatkane, u ledenim pastelnim bojama, visile su sa geometrijskih svodova tavanice na
stubovima, žmirkajući i zvoneći egzotičnom pesmom hiljadu sićušnih, ručno izrađenih srebrnih zvončića.
A s druge strane prostranog belog saga... uvezenog sa nekog tuđinskog sveta... na svom prestolu
sedela je Snežna Kraljica, inkarnacija boginje, snežni soko sa kandžama u ledom okovanom visokom
gnezdu. Džeruša se nesvesno čvršće umotala u ogrtač. "Hladnije nego na Karuu", Gundalinu promrmlja i
protrlja mišice. Starešina porodice Dalekoputov dade im znak da sačekaju i ode napred da najavi njihovo
prisustvo. Džeruša je bila ubeđena da su tamne, daleke oči ispod krune blede kose već i te kako bile svesne
njihovog prisustva, mada im Arienrod to ničim nije stavila do znanja, već je samo zurila preko dvorane. Kao
i obično, Džeruši je prvo za oko zapala Arienrod; ali sada, pošto je počela da sledi kraljičin pogled bliže
mestu na kome je stajala, jedna pržeća linija svetlosti, odvuče joj pažnju: zujanje, prasak, neki energetski
snop je pogodio cilj.
"Šakt!" prosiktao je Gundalinu, kada se prolomiše uzvici mnogih ljudi. Oni ugledaše gomilu plemića
kako se razdvaja: laserska munja oborila je jednoga od njih, koji se prućio po sagu. "Dvoboj...?" Glas mu je
izražavao nevericu. Džerušina šaka stegnu imperijalni krst na šnali opasača. Jedva je uspevala da obuzda
iznenadni bes koji ju je obuzeo. Da li se to Kraljica ruga autoritetu policije u toj meri da je priredila ubistvo
u njenom prisustvu? Zaustila je da se pobuni, da upita... ali pre nego što je uspela da pronađe reči, žrtva se
zakotrljala i sela, niti je bila u plikovima niti spržena, niti je kap krvi uprljala snežnu belinu ćilima. Žena,
vide Džeruša; pomodno ludilo u odevanju plemstva ponekad je otežavalo određivanje polova. Kretanje te
žene bilo je praćeno slabim izobličavanjem vazduha; nosila je polje za odbijanje napada. Graciozno je ustala
i savršeno se naklonila Kraljici, dok su ostali pljeskali i razdragano se smejali. Gundalinu ponovo opsova,
malo tiše, u znak gađenja.Dok su se plemići pomerali, Džeruša je na trenutak ugledala jednu priliku u
crnom, hladni sjaj metala, i shvatila da je Starbak odigrao ulogu ubice.
Bogovi! U kojoj meri ljudi treba da budu blazirani maloumnici da pokušaju da spale jedni druge
zabave radi? Odnosili su se prema oružju koje je moglo da osakati i ubije kao prema igrački... nisu ništa
bolje shvatali pravu ulogu ili značaj tehnologije nego što maženi kućni ljubimac shvata ogrlicu sa
draguljima. Da... ali čija je to greška, ako ne naša? Arienrodin pogled zaustavi se na njoj u trenutku kada joj
se menjao izraz na licu. Oči čudne boje zaustaviše se na njoj; Kraljica se osmehnula. To nije bio prijatan
izraz. Ko kaže da ljubimac ne razume svoju ogrlicu? Džeruša tvrdoglavo izdrža taj pogled. Ili da divljak ne
prozire laž koja ga čini manje nego ljudskim?
Starešina Dalekoputova ih je najavio i upravo je počeo da se povlači iz Kraljičinog prisustva kada
Starbak dođe i stade pored prestola. I njegovo skriveno lice okrenulo se prema njima, kao da ga je zanimao
utisak koji je ostavila njegova predstava. Svi smo mi u srcu divljaci.
"Možete prići, inspektorko Pala-Tion." Kraljica nepotrebno podiže šaku.
Džeruša je skinula šlem i krenula napred, a Gundalinu ju je sledio na maloj udaljenosti. Bila je
ubeđena da i njeno i njegovo lice izražavaju samo minimum poštovanja. Plemići su uzmakli, okupili se na
jednoj strani; zauzeli su poze poput hologramskih trgovačkih lutaka u izlogu, posmatrajući je sa iskrenom
nezainteresovanošću dok je pozdravljala Kraljicu. Na čas se zapitala zašto im je poigravanje sa smrću toliko
zabavno. Sve su to Kraljičini miljenici, mladoliki... a samo bogovi znaju koliko su zapravo ti ljudi stari.

24
Stalno je slušala da se korisnici vode života patološki trude da zaštite svoju produženu mladost. Zar je zaista
moguće da nastupi trenutak kada čovek iskusi sve što bi mogao poželeti? Ne, čak ni za vek i po. Ili da li je
moguće da jednostavno ne znaju, da ih Starbak nije upozorio na opasnost?
"Vaše veličanstvo..." Ona podiže pogled, samo na tren okrznuvši njime Starbaka, a zatim ga vrati na
Ariendrod čiji je presto bio podignut na jednu platformu. Kraljičino slatko devojačko lice dobijalo je, zbog
predubokog mudrog znanja u očima, kvalitet zle i podrugljive maske, i to maske koja je zapravo ličila na
Starbakovu.
Arienrod podiže prst, i tim jedva vidnim pokretom je prekinu u pola rečenice. "Odlučila sam da ćete
od sada pa nadalje klečati kada iziđete pred mene, inspektorko."
Džeruša je stisnula usne. Sačekala je trenutak i duboko uvukla vazduh. "Ja sam oficir policije
Hegemonije, Vaše veličanstvo. Zaklela sam se na vernost Hegemoniji." Namerno je upirala pogled u visoki
naslon Kraljičinog prestola, kroz nju, oko nje. Naduvane i zalemljene površine stakla, sjajne spirale i
senovite pukotine: sve to je, hipnotičkom čarolijom Lavirinta, izazivalo tačkice pred njenim očima; bizarna
veštačka umetnost koja se katalizovala iz karbaklovske zapaljive mešavine kultura.
"Ali Hegemonija je stacionirala vašu jedinicu ovde da služite meni, inspektorko." Arienrodin glas joj
ponovo privuče pažnju. "Ja tražim samo da predstavnici jednog vladara iskazuju dužno poštovanje drugom
nezavisnom vladaru", neznatno je naglasila reč nezavisnom.
"Traži i budi prokleta!" Džeruša je čula kako Gundalinu samo dahom izgovara te reči, gotovo
nečujno, iza nje; primetila je da ga je Kraljica ošinula pogledom, na način kao da namerava dobro da ga
zapamti. Starbak se spustio za jedan stepenik od prestola, gotovo lenjo, dok mu se pištolj i dalje klatio u šaci
sa crnom rukavicom. Međutim Kraljica je ponovo podigla šaku i on stade, čekajući bez reči.
I Džeruša je oklevala. Osećala je, na svom boku, težinu pištolja za onesvešćivanje, a iza sebe
Gundalinuovu usceptalu indignaciju. Moja je dužnost da očuvam mir. Okrenula se neznatno prema
Starbaku, prema Gundalinuu. "U redu, Bi-Zi", reče ona isto onako tiho kao on maločas; ali ne dovoljno tiho.
"Klečaćemo. To i nije nerazuman zahtev."
Gundalinu reče nešto na jeziku koji nije znala, a zenice mu se zacrniše. Starbakova pesnica se čvrsto
stisnula oko oružja.
Džeruša se ponovo okrete prema Kraljici. Osećala je da pogledi posmatrača, ne više onako
nezainteresovani, snažno pritiskaju njena ramena, dok se spuštala na jedno koleno i povijala glavu. Posle
jedne sekunde začula se škripa i pucketanje kože kada se Gundalinu s mukom spustio iza nje. "Vaše
veličanstvo."
"Možete ustati, inspektorko."
Džeruša ustade. "Ti ne!" Kraljičin glas sevnu pored nje kada je Gundalinu počeo da se diže. "Ti
ostani da klečiš dok ti ne dozvolim da ustaneš, stranče." Dok je govorila, Starbak se nađe kao produžetak
njene volje pored njega i svojom teškom rukom u fluidnom crnilu obujmi Gundalinuovo rame, nateravši ga
da ponovo klekne. Starbak promrmlja nešto na nekom nepoznatom jeziku. Džerušine šake koje su bile
stisnute u pesnice ispod ogrtača polako se ponovo rastvoriše. Ona ogorčeno reče: "Skidaj šake s njega,
Starbak, pre nego što te privedem zbog napada na oficira."
Starbak se osmehnu... videla je kako mu se oči drsko mreškaju, a izraz lica ispod glatke površine
maske menja. Nije se pomerio dok mu Kraljica nije dala znak da se udalji.
"Ustani, Bi-Zi", nežno reče Džeruša, s mukom kontrolišući glas. Ispružila je ruku da mu pomogne da
ustane i osetila kako Gundalinu drhti od besa. Nije pogledao u nju; na tamnoj koži pojavile su mu se pege,
krvavo-crvene usled doživljenog poniženja.
"Da je on moj čovek, kaznila bih ga zbog tolike nadmenosti." Arienrod ih je sada bezizražajno
posmatrala.
Dosta kažnjavanja. Džeruša je sklonila pogled sa njegovog lica, podigla glavu. "On je građanin
Karemofa, Vaše Veličanstvo. On nije ničiji, on je svoj čovek." Ona namerno pogleda u Starbaka koji je i
dalje stajao pored nje.
Kraljica se osmehnula i ovog puta je taj osmeh otkrivao izvesno poštovanje. "Možda vas komandant
Lu-Sked ipak nije meni poslao samo kao simbolično-prisutnu ženu."
To dokazuje da nisi svaznajuća. Džerušina usta razvukla su se u napeti smešak. "Ako bih smela da
vas zamolim da mi dozvolite, da istaknem da..." iznenada se pokrenula i, posle pritiska na skriveni nerv koji
izaziva blokadu, oduzela Starbaku pištolj, "ovo oružje nije igračka." Nezgrapan metalni predmet legao joj je
u šaku, sa uperenom cevi poput upozoravajućeg prsta kada je Starbak krenuo prema njoj; začula je uzbuđeno

25
čavrljanje posmatrača. "Energetsko oružje ne treba nikada uperiti u bilo šta osim ako niste voljni da vidite
kako to nešto leti u vazduh." Starbak se sledio u polupokretu, primetila je kako mu se zapanjeni mišići
napinju i uvijaju. Spustila je pištolj. "Odbojno polje popusti, pod direktnim pogotkom, jednom u pet
slučajeva. Vaši plemići bi trebalo to da imaju na umu." Kraljica je načinila jedan zvuk kao da je sve to
zabavlja, a Starbak okrenu glavu prema prestolu, dok je svetlost poigravala kroz bodlje njegova šlema.
"Hvala, inspektorko." Arienrod klimnu glavom, izvevši neku čudnu kretnju prstima. "Ali svi smo i te
kako svesni ograničenja i nepouzdanosti vaše tuđinske opreme."
Džeruša trepnu u znak neverice i nemo ponovo pruži pištolj, okrenut drškom napred, Starbaku.
"Zažalićeš ovo, kučko", promrmlja on, da ga samo ona čuje. Trzajem je uzeo pištolj, ogrebavši je pri
tom po dlanu, i vratio se do platforme.
Nevoljno je napravila grimasu. "Onda... s vašim dopuštenjem, Vaše veličanstvo, saopštiću vam
komandantov mesečni izveštaj o stanju kriminala u gradu."
Arienrod klimnu, nagnuvši se napred kako bi mogla da položi posesivnu šaku na Starbakovu mišicu,
kao što bi neko tešio psa koga su uznemiravali i ljutili. Plemići počeše da se povlače, sklanjajući se Kraljici s
očiju. Džeruša potisnu osmeh bolne empatije. Ovaj izveštaj nije bio ništa značajniji od stotine koji su mu
prethodili, niti od bilo koga koji će uslediti; i ona sama bi radije bila u ovom trenutku negde drugde. Spustila
je šaku, uključila rikorder na opasaču i začula glas svog zapovednika koji je iznosio statističke podatke o
broju napada i pljački, hapšenja i osuda, zločina koje su počinili kako van-Tijamatovci tako i domaći živalj, i
žrtava na obema stranama. Reči su sustizale jedna drugu u besmislenoj pesmi u njenom umu, izazivajući u
njoj sve poznate frustracije i žaljenja. Besmisleno... sve je to besmisleno.
Policija Hegemonije predstavljala je paravojnu formaciju stacioniranu na svim svetovima
Hegemonije, kako bi štitila njene interese i njene građane... što je obično podrazumevalo zaštitu interesa
lokalnih struktura moći na dotičnom svetu. Ovde, na Tijamatu, planeti sa nerazvijenom tehnologijom i
malobrojnom populacijom (a i od tog malog broja, Hegemonija polovinu jedva da je uzimala u obzir)
policijske snage sastojale su se od jedne jedine regimente, uglavnom ograničene na kosmodrom i na
Karbankl.
A i aktivnosti policije bile su ograničene, sputane, strogo određene: svodile su se na prekidanje tuča
među pijancima, hapšenje sitnih lopova, beskrajan ciklus brisanja noseva i uzaludnih krivičnih gonjenja, a
na očigled svih policajaca dešavali su se neki od najvulgarnijih poroka u civilizovanoj galaksiji i neke od
najpokvarenijih zloupotreba ljudskih bića ma gde u Hegemoniji. Zloupotrebljavači su se javno sastajali u
paklovima zadovoljstva, gde su se osećali kao kod svoje kuće.
Predsednik vlade je Hegemoniju možda i sad simbolizovao, ali je više nije kontrolisao - ako ju je
uopšte ikad kontrolisao. Jer, Hegemoniju kontroliše ekonomija; trgovina je oduvek bila pravi koren
Hegemonije, a trgovci oduvek imaju samo jednog pravog gospodara - Profit. Međutim, postoje mnoge vrste
trgovine, i trgovaca... Džeruša je digla pogled ka Starbaku, koji je mlitavo, a ipak nadmeno stajao Kraljici s
desne strane: živi simbol Arienrodinog neobičnog ugovora sa silama svetlosti i tame, i simbol njenog
manipulisanja tim silama. Starbak je bio sve ono trulo, gramzivo i korumpirano, u ljudskom rodu i u
Karbanklu.
Zločin i kazna su na Tijamatu - što je praktično značilo, u Karbanklu - bili podeljeni u jurisdikciju
dva zasebna suda, kao i na drugim planetama Hegemonije: u jednom sudu predsednik je bio državljanin
planete, meštanin, u ovom slučaju Zimac, i taj se pridržavao lokalnih zakona; u drugom sudu vrhovni sudija
bio je sa neke druge planete i sudio je pridošlicama sa drugih planeta, po zakonima Hegemonije. Policija je
davala mlivo za oba ta mlina; po Džarušinom mišljenju, trebalo je da se dobiju ogromne količine 'brašna', ali
Arienrod je dopuštala i čak podsticala podzemlje; stvarala je neku vrstu međusveta ili neutralnog terena, što
je pogodovalo korisnicima međuzvezdanih kapija. A Lu-Sked, pompezna ulizica, imitacija čoveka i
komandanta, nije imao petlju da se tome usprotivi. Kad bi ona, Džeruša, samo imala odgovarajući čin, i kad
bi joj se dala prilika...
"Imate li ikakvih komentara o tom izveštaju, inspektorko?"
Trgla se. Učinilo joj se da je glupo providna. Isključila je tonski rikorder, što joj je poslužilo kao
izgovor da još ne diže pogled. "Nikakvih, Vaše veličanstvo." Nemam ništa što bi ti htela da čuješ. I ništa što
bi iole promenilo situaciju.
"A neslužbeno, Geja Džeruša?" Kraljičin glas se promenio.
Džeruša je digla pogled ka njenom licu, koje je sad bilo otvoreno, ubedljivo, lice stvarne žene a ne
maska kraljice.

26
 Mogla bi maltene imati poverenja u to lice... mogla bi, zamalo, poverovati da se iza ovih rituala i laži
nalazi ljudsko biće do koga je moguće dopreti... maltene. Džeruša opet na tren pogleda ko stoji uz Kraljicu:
Starbak, izvršilac zločina po njenom naređenju, njen ljubavnik.
Džeruša je uzdahnula. "Nema ja nikakvo neslužbeno mišljenje, Vaše veličanstvo. Ja predstavljam
Hegemoniju."
Starbak reče nešto na tom nepoznatom jeziku; Geji je po grubosti tona bilo jasno da je to uvreda.
Kraljica se nasmejala, visokim, neskladno nevinim smehom. Mahnula je rukom. "Pa dobro, onda
možete ići, inspektorko. Ako želim da slušam recitacije o odanosti ispričane napamet, uvešću kopoka. Bar
će imati maštovitije perje." Pojavio se starešina porodice Dalekoputov, naklonio se, i odveo ih iz kraljevske
prisutnosti.

Džeruša je najzad stajala u dvorištu kraljevske palate; ukočeno je zurila u patrolno vozilo. Vetrobran
je bio upropašćen: oko jedne rastopljene tačke zrakasto se širila mreža pukotina. Znači došli smo tako
daleko? "Sigurna sam da bih zbog ovoga mogla načiniti mnogo teških primedaba." Trzajem šake pokazala je
ka tom vandalizmu, zatim ipak dohvatila kvaku. "Ali neka me bogovi prokunu ako ću ovde praviti ikakav
cirkus." Skliznula je u sedište, koje se ispod nje mekano zaljuljalo, a Gundalinu je zaobišao vozilo i ušao sa
druge strane, vozačke. "Osim toga", spustila je vrata, "ne mogu da smislim nijednu rečenicu osim ove: da
sam umorna, i da se osećam kao da je neko pljuvao na mene. Ponekad se zapitam da li zaista vladamo ovom
planetom." Zabila je ruku u džep, pronašla pravougaonik sa iesta-kapsulama, istresla dve na dlan. Stavila ih
je u usta i zagrizla kožasto-čvrste omotače. Oštro kiseli ukus... i njeni nervi počeše da se opuštaju.
"Konačno... hoćeš i ti?" Pružila mu je pakovanje.
Gundalinu je sedeo kruto, za kontrolama vozila. Zurio je van, kroz ludo razgranate pipke destrukcije.
Ćutao je tokom čitavog povratka iz kraljevske prijemne odaje, a Dvoranu vetra je prešao kao kakvu pustu
ulicu. Počeo je da ukucava kod za paljenje motora, a Džeruši nije odgovorio.
Vratila je plastični pravougaonik u džep. "Možeš li ti da voziš, naredniče, ili da ja vozim?"
Iznenadna službenost u njenom glasu naterala ga je da se malo trgne.
"Da, inspektorko, mogu da vozim." Klimnuo je glavom, i dalje gledajući pravo ispred sebe.
Posmatrala je kako se još neke reči bore u njegovom grlu: progutao je knedlu, i to sa naporom, kao
razljućeno dete. Vozilo je podiglo nos i krenulo polako unazad i u stranu, usmeravajući se ka gradu.
"Šta je Starbak rekao neposredno pre nego što nas je Kraljica ispratila?" Ovo je pitala bezličnim
tonom. Neke od karemovskih ideografskih zapisa umela je da pročita - tako su bila ispisana uputstva za
rukovanje na većini karemovske izvozne opreme - ali nikad se nije potrudila da uči njihov govorni jezik,
sandi. Policija je kao svoj uvek koristila jezik planete na kojoj se nalazila.
Gundalinu je pročistio grlo i još jednom progutao knedlu. "Uz izvinjenje na izrazu, gospođice, to
kopile je reklo... 'Ako Hegemonija šalje tebe kao zastupnika, znači da joj fale muda, u poslednje vreme.'"

"I to je sve?" Džeruša je načinila neki zvuk vrlo blizak smehu. "Vraga, to je kompliment... čudi me
da je Kraljicu nasmejao. Pitam se da li je zaista razumela. Ili je mislila da se to odnosi samo na nas."
"Ako je do muda", progunđa Gundalinu otrovno, "ona ima njegova."
Ovog puta se zaista nasmejala. "Jeste. I neka ih ima. Starbak je dakle sa Karemofa."
Klimnuo je glavom.
"A šta je rekao tebi?"
Odmahivanje glavom.
"Ne postoji ništa što bi ti mogao izgovoriti a da ja to nisam već čula, Bi-Zi."
"Znam, inspektorko." Konačno je skrenuo pogled ka njoj, ali samo na trenutak; njegove blede pegice
na licu popunjavale su se crvenilom. "Samo, ne mogu ti reći. Ne bi ništa značilo, osim nekome ko je odgajen
na Karemofu. Reč je o principu Časti."
"A-ha, tako." On je u razgovoru s njom i ranije pominjao Čast, sa neobičnim naglaskom koji je
ukazivao na veliko početno slovo.
"Hvala ti", reče on, "što si preuzela moju ulogu protiv Starbaka. Ja nisam mogao samostalno da mu
se dalje protivim, a da ne izgubim dostojanstvenost." Iznenadila se čujući ceremonijalni i zahvalni ton ovih
njegovih reči.

27
 Pogledala je plemiće i poslužitelje koji su blenuli u njih kroz razmrskani vetrobran, dok je vozilo
klizilo pored otmenih vila gornjeg grada. "Nije gubitak časti ako te uvredi čovek koji nikad nije znao šta
znači ta reč."
"Hvala." Skrenuo je uvis, da izbegne jedno dete koje je, ispred njih, vrtelo oko sebe zlataste hula-hop
obruče. "Ali ja sam te uvrede sam navukao na sebe; znam da je tako. Osim toga, napravio sam problem i
tebi, a i nezgodu policiji. Ako hoćeš da me otpustiš kao pomoćnika, razumeću to."
Zavalila se u mekano obloženu udubljenost naslona i razgibala šaku koju je Starbak povredio.
"Možda bi bilo dobro da ti više ne ideš sa mnom u te posete Kraljici, Bi-Zi. Ne zbog nekog mog istinskog
neslaganja sa tvojim postupanjem danas. Nego jednostavno zato što Starbak sad ima oružje koje može da
upotrebi protiv tebe; znači, tebi će biti teško, onda će i meni biti teže, a njima lakše da vuku ime Hegemonije
po blatu. A ako to ostavimo po strani - iskreno, dopadaš mi se, Bi-Zi, i bila bih grdno razočarana ako bi se ti
zaista toliko žurio da se udaljiš od mene." Mada ne bi bio prvi.
Slabašan osmejak olakšanja pomakao se na njegovom licu. "Ma, ne. Ja sam zadovoljan... više nego
zadovoljan. A što se tiče ovoga da ja ne idem kad ti ideš kod nje - to je super." Osmeh se širio, neodoljiv.
Klimnula je glavom. "Nemoj misliti da ne bih poslala samo tebe, da ideš sam, kad bih ja mogla da se
izvučem." Široko se osmehnula. Otkopčala je teški ogrtač. Osetila je težinu šlema, skinula ga je, pogledala
njegovu zlatasto obojenu jajoliku zakrivljenost. "Trebalo bi da neko okači ovo na drvo. Bogovi, ala mi je
dozlogrdilo! Dala bih sve što imam za neki čestit posao, na nekom mestu gde se traži pravi policijski rad, a
ne sprdnja."
Gundalinu joj je dobacio kratak pogled, sad bez osmeha: "Zašto ne preduzmeš transfer?"
"Imaš li ti pojma koliko to traje?" Odmahnula je glavom, ostavila šlem i razlabavila visoki
okovratnik bluze svoje uniforme. Uzdahnula je. "Osim toga, pokušala sam. Nije bilo sreće. Njima sam
'potrebna ovde'." Gorčina u njenom glasu pržila je kao kiselina.
"Zašto ne podneseš ostavku?"
"Zašto ne zaćutiš?"
Gundalinu je, sa izrazom poslušnosti, opet gledao u kontrolne instrumente. Sad su se vozili kroz
Lavirint, ulica je bila zakrčena pa su išli sporije. Nebo je, onostran protiv-olujnih zidova, bilo već zamrljano
nailaskom večeri. Džeruša je gledala dronjave uličice i drečavo šarene 'paklove' duž glavne ulice: sve je to
promicalo kao podrugljiva imitacija njenih snova i ambicija... Da li bi ona zaista bila spremna da se odrekne
ma čega, samo da bi prešla na mesto gde bi mogla da radi kvalitetnije? Da li bi rizikovala i da izgubi visoki
položaj koji joj je (znala je to) Lu-Sked dao samo zato da bi Kraljici mogao ponuditi dovoljno "visoku"
žrtvu? Povukla je jedan uvojak kose, crne sa prelivima mrkocrvenog, napred, preko levog uva. Nije bitno,
kroz samo pet godina sve će se neminovno promeniti. Hegemonija će otići sa Tijamata, a nju, Džerušu,
poslaće na neko bolje mesto - a sva druga mesta su bolja. Strpljenje, samo strpljenje joj je potrebno. Bogovi
znaju da je ženi teško da uopšte stekne ikakvu karijeru u Plavom, a kamoli da se podigne do visoke
policijske vlasti.
Bacila je pogled niz još jednu uličicu pored čijeg ulaza su prolazili. U toj uličici preovladavala je
plavoljubičasta boja, kojom su bili obojeni zidovi, firme, ulične svetiljke... Bila je to ulica Indigo... Džeruša
je čvrsto verovala da su je na Tijamat poslali zato što je žena; ovo joj se u prvi mah svidelo. Ubrzo je ta
radost postala kisela. Džeruša je pristupila Plavima zato što voli taj posao... a ovde se taj posao, zapravo, ne
obavlja.
Napola viđen pokret probudio je alarm u njoj. "Bi-Zi, nazad! Upali sevalicu, videla sam nešto u ovoj
uličici." Nabacila je šlem na glavu i jednim trzajem podvukla kaiš šlema pod donju vilicu; istovremeno je
žestokim pokretom otvorila vrata vozila. "Za mnom, idemo dole." Iskočila je i potrčala istog trenutka kad su
patrolna kola stala, uz trzaj i njihanje, na ulazu u tu slabo osvetljenu pobočnu uličicu. Teški mirisi kuvanja
visili su u vazduhu; uličica je bila uzana i slepa, bez drugog izlaza. Na prednjoj strani nekoliko zgrada bili su
kojekakvi restorančići, ali je prolaznika bilo vrlo malo, upravo zato što je bilo vreme za jelo. Ona je ipak
videla nekoliko osoba, ali sad svi kao da su potonuli u okolne zidove, čim su videli crveno rotirajuće svetlo i
uniformu prašnjave plave boje. Oko sredine, dešavalo se negde oko sredine... Usporila je trčanje, posegnula
prstima do dugmeta za paljenje reflektora na šlemu, uperila reflektor prema mračnim procepima u fasadi
sklepane trospratnice levo od nje. Onda ga je upalila; u prvom procepu ništa, samo gomila metalne buradi, u
drugom procepu ništa. Bila je svesna Gundalinuovih koraka iza sebe duž pločnika... glasovi.

28
 Poplava svetlosti iz njene svetiljke na šlemu zapljusnula je i treći procep u fasadi, najdublji. U
svetlosti ostadoše, kao prikovane, tri figure - ne, četiri - ne, pet - jedan je čučao iznad opružene žrtve, držeći
u ruci nešto što je živelo sopstvenom svetlošću. "Ne mrdaj!" Staner-pištolj u njenoj ruci već je bio uperen.
"Plavci!" Pometnja pokreta, kao insekti ošamućeni sjajem; učinilo joj se da je jedan pokret pogrešan.
Pucala je i videla kako čovek pada a oružje izleće iz njegove ruke. "Rekla sam ne mrdaj! Ti sa
nožem, ustaj; isključi ga i baci ga ovamo. Sad!" Osetila je da je Gundalinu stao uz nju, sa naperenim
pištoljem, pa je mogla da usredsredi svu svoju pažnju na četvrtog čoveka, onog sa nožem, koji je već
izvršavao njeno naređenje. Svetlosna 'olovka' doklizala se po pločniku i lupnula o jednu njenu čizmu. "Sad
lezi potrbuške, svi! Bi-Zi, vadi im zube. Pokrivaću te."
Gundalinu je brzo krenuo napred; čučnuo je kod jednog i pretresao ga, zatim tako redom i kod
ostalih. Dok je čekala, njen pogled je odlutao do njihove žrtve koja je bespomoćno ležala na boku; namrštila
se, prišla bliže da vidi lice. "Gle, gle..." U žestokoj svetlosti nije najjasnije videla tog crvenokosog momka;
ali je videla užas u belini njegovih očiju i čula parajući zvuk njegovog mučeničkog disanja. Spustila se na
kolena pored njega. Gundalinu je pretresao poslednjeg od lovaca na robove. "Bi-Zi, nađi ključ za lisice koje
su stavili ovom dečku. Dobro ga je tresnulo, mislim da mu treba antifriz." Otklopila je kutiju za prvu pomoć,
koju je imala na opasaču, i izvukla ampulu-injekciju stimulanta, spremnu za upotrebu. "Ne znam da li vidiš
moje lice, dečko, ali zamisli jedan veliki osmeh. Sve će biti u redu." I tako sa osmehom, raskopčala mu je
košulju i zabila mu injekciju direktno u grudne mišiće. Malo je jeknuo, od bola ili iz protesta. Podigla je
njegovu glavu i namestila je da bude naslonjena na njena kolena, a Gundalinu je prišao sa kutijicom za
otključavanje i zaključavanje. Skinuo je lisice sa dečakovih ruku koje mlitavo padoše uz njegove bokove.
"Znam gde se ovo može dobro upotrebiti", reče Gundalinu široko se osmehujući i držeći lisice
podignute.
"Dabome", reče ona, "uradi to." Skinula je sa opasača i svoje lisice i dodala mu ih. "Evo. Jednak
tretman pred zakonom." Gundalinu je opet ustao. Posmatrala je kako sputava ruke trojici pokretnih lovaca
na robove. Kroz dečakovo telo prođe drhtaj; spuštajući pogled, ona vide da dečak počinje da grabi vazduh
punim plućima, sa olakšanjem očajnika. Kapci su mu pali preko divljih očiju boje mora. Sklonila je mokre
pipke crvene kose sa njegovog lica, zagladila ih. "Pozovi još vozila, Bi-Zi, nećemo moći sve ove goste da
poređamo na zadnje sedište. Mislim da se našem mladom prijatelju stanje naglo popravlja."
Gundalinu je klimnuo glavom. "Da, inspektorko." Lovac na robove, onaj iznad koga je Gundalinu u
tom trenutku stajao opkoračivši ga, podiže glavu, a onda pljunu. "Žena! Jebena Plavka. Kako vam se to
sviđa! Sjebala nas žena." Gundalinu ga je ritnuo čizmom. Usledio je jauk.
Džeruša se naslonila na zid, a staner-pištolj je oslonila o koleno. "Žena; to ne zaboravi nikad, đubre
jedno. Možda nismo u stanju da iskopamo srce zla u ovom gradu, ali nekoliko zlih prstiju umemo da
odsečemo."
Gundalinu se vratio na pločnik uličice i pošao nazad ka patrolnim kolima. Niko nije prišao da pita šta
se to tu dešava. Geja Džeruša je bila sigurna da svi koji su iole zainteresovani već znaju. Dečko je načinio
neki neodlučni zvuk, neko slabo ječanje, i prislonio šake na grudi. Otvorio je oči, opet ih zatvorio zbog
žestoke svetlosti njenog reflektora.
"Šta misliš, da li možeš da sedneš?"
Klimnuo je glavom, oslonio se rukama o tlo, a ona mu je pomogla da se pomakne unazad i nasloni
na zid. Krvario je iz nosa i iz jedne ogrebotine na donjoj vilici; po licu i košulji imao je uljaste mrlje. Počeo
je da opipava višestruku ogrlicu od raznobojnih školjki, koja mu je bila oko vrata; mnoge su sad bile
polomljene. "Jaooo... do vraga, do vraga, sad sam ih kupio." Oči su mu bile ustakljene.
"Baš te briga kako si upakovan, važno je da sadržina nije oš..." Zaćutala je, primetivši zaprljanu
medalju časti koja se njihala između školjki. "Odakle ti ovo?" Čula je nenamernu oštrinu u svom glasu.
Njegova pesnica se zaštitnički sklopila oko medalje. "To je moje!"

"Niko ne kaže da nije tvoje. - Ej! Lezi!" Krajičkom oka videla je kretanje; digla je oružje. Lovac na
robove koji je bio najbliži pločniku njihao se na kolenima i samo mu je još malo trebalo da bi skočio na
noge, iako su mu ruke bile vezane iza leđa. "Potrbuške, gade; ili ćeš da se opružiš na drugi način, kao ovaj
dečko maločas." Čovek pade potrbuške, streljajući je pogledom.
"On..." poče dečak. "On je hteo da mi... odseče jezik. Mislili su da me prodaju! Rekli su da... ja..."
Zadrhtao je; posmatrala je njegove napore da zaustavi drhtanje.

29
 "Mutavi ne pričaju priče... mada, tamo gde su tebe hteli da pošalju, niko ne bi ni inače razumeo
nijednu reč tvog jezika... niti bi iko mario. Ovo baš nisu lepa razmišljanja, a?" Blago je stisnula njegovu
tanku mišicu. "Ali takve stvari se sve vreme događaju. Doduše, ova četvorica dobričina to sigurno više neće
raditi. Ti si sa nekog drugog sveta?"
Njegova ruka se opet stegla oko medalje. "Da... zapravo, ne. Moj otac je bio stranac, majka ne."
Žmirkao je jako, pod tim svetlom.
Nije dopustila da se na njenom licu pojavi ikakav znak iznenađenja. "A ta medalja je bila njegova."
To je kazala kao gotovu činjenicu, ne zanimajući se gde je mladić dobio medalju; sad joj je bilo važnije da
stigne do saznanja o nekim eventualnim većim zločinima. "Ali odrastao si ovde? Smatraš da si državljanin
Tijamata?"
Opet je pritrljao usta, žmirkajući. "Pa, valjda." Neodlučno i podozrivo.
Gundalinu se ponovo pojavio na ulici ispred njih; njegova blistava svetlost pomešala se sa njenom,
rasterujući senke. "Marica uskoro stiže, inspektorko." Klimnula je glavom. Gundalinu je stao pokraj dečaka.
"Kako si?"
Dečak je gledao gore, u Gundalinuovo tamno pegavo lice, maltene je zurio, a onda kao da se setio
pravila lepog ponašanja. "Valjda sam dobro. Hvala... hvala." Okrenuo se opet Džeruši, susreo se sa njenim
pogledom, pogledao dole, pa nekud u stranu, pa opet nju u oči. "Ne znam kako da... samo... hvala."
"Hoćeš da nam se odužiš?" Osmehnula se, a on je klimnuo glavom. "Onda pažljivije biraj gde ćeš
prolaziti. I budi voljan da pred kamerama svedočiš, pod zakletvom, da si građanin Tijamata." Iscerila se
Gundalinuu. "Ovo je bila otmica i napad, ali i još nešto - pokušaj da se državljanin prokazane planete
odvede na drugu planetu." Ustala je. "Osećam se svakim trenutkom sve bolje."
Gundalinu se nasmejao. "Ali postoji neko ko se oseća sve gore." Pokretom glave pokazao je prema
uhapšenima.
"Šta je ovo značilo?" Dečak se podigao na noge, oslanjajući se velikim delom svoje težine o zid. "Da
li si hteo da kažeš da ja nikad neću moći na drugu planetu, čak i ako budem hteo?" Gundalinu je pružio ruku
i pomogao mu da stane čvršće.
Geja Džeruša je pogledala svoj časovnik. "U tvom slučaju, možda će postojati mogućnost. Ako je
tvoj otac stranac, onda si ti u drugačijem položaju - ako možeš to da dokažeš. Ali, naravno, ako jednom odeš
nikad više ti neće biti dozvoljen povratak... O tim stvarima morao bi da porazgovaraš sa advokatom."
"Zašto?" upita Gundalinu. "Imao si plan da otputuješ?"
Dečakov izgled postao je pomalo neprijateljski. "Možda bi moglo i to da bude, jednog dana. Ako vi
dolazite ovamo, zašto nama ne date da odlazimo?"
"Zato što vaše kulture još nisu dostigle odgovarajući stepen zrelosti", reče Gundalinu svečano.
Dečak upadljivo pogleda ka strancima, lovcima na robove, pa opet ka Gundalinuu. Gundalinu se
namršti.
Džeruša je uključila rikorder. "Ako nemaš ništa protiv, ja bih snimila ponešto, čisto da
dokumentujemo. Posle bismo mogli da te odvedemo u bolnicu, da..."
"Nema potrebe. Dobro mi je." Uspravio se, potežući krajeve odeće.
"Znaš, ti verovatno ne možeš najbolje da proceniš kako ti je", reče ona. Pogledala ga je oštro, naišla
na žar u njegovim očima. "Ali, to je tvoj problem. Umesto u bolnicu, idi kući, pa se dobro ispavaj. Ako tako
hoćeš. U svakom slučaju, potrebno je da znamo gde te možemo naći kad nam budeš potreban. Molim te,
kaži kako se zoveš."
"Ukres Svetlohodni Letnji."
"Letnjak, a?" Tek sad je osetila tipični letnjački akcenat u njegovom govoru. "Od kad si u ovom
gradu, Ukreše?"
Slegnuo je ramenima. "Ne mnogo." Pogledao je u stranu.
"Hm." Time se što-šta objašnjava. "Zašto si došao u Karbankl?"
"Je li i to protivno vašim zakonima?" pitao je zajedljivo.
"Koliko ja znam, nije", reče ona. Čula je da je Gundalinu šmrknuo na način koji je kod njega značio
neodobravanje. "Imaš li zaposlenje, a ako imaš, kakvo?"
"Imam. Ulični muzičar." Dečakove šake odjednom počeše da pretražuju opasač, košulju, vazduh.
"Moja flauta..."
Džeruša je razmahnula svetlosnim mlazem po uglovima tame. "Je l' ono?"

30
 Dečak se bacio na šake i kolena pokraj jednog lovca na robove, i počeo da skuplja deliće. "Ne!...
Ne!" Njegovo lice i šake počeše se bolno grčiti. Lovac na robove se nasmeja, a dečak ga tresnu pesnicom po
ustima.
Džeruša je stupila napred i povukla dečaka da ustane i da se malo odmakne. "Dosta je bilo,
Letnjače... Ovde si se loše proveo, zato što ti niko nije rekao pravila igre. A niko ti ih i ne može reći, u tome
je problem. Idi, vrati se na tvoja tiha ostrva gde vreme stoji nepomično, dok još možeš. Idi kući, Letnjače... i
čekaj pet godina. Posle Promene, biće ti mesto ovde."
"Znam ja šta radim."
Vraga ti znaš, pomisli ona, gledajući njegovo izudarano lice i slomljenu sviralu koju je stezao u
šakama. "U tom slučaju, pošto sad nemaš nikakvo sredstvo pomoću koga bi zarađivao za život, optužiću te
za skitnju. Osim, naravno, ako odeš iz grada u toku današnjeg ili sutrašnjeg dana." Sve će dobro poslužiti,
samo da te ubacimo u neki brod i oteramo odavde, pre nego što Karbankl upropasti još jedan ljudski život.
Dečak je izgledao kao da ne veruje da je tako nešto čuo. Zatim se vratio njegov bes; sad je znala da
je izgubila. "Nisam skitnica! Stanujem kod - kod - one osobe koja pravi maske, u Citrusnoj ulici."
Čula je dolazak još jednih patrolnih kola, čula je čizme u uličici. "Dobro, Ukreše. Ako imaš
boravište, onda, rekla bih, možeš kući." Samo, ti nećeš otići kući, budalo. "Ipak, trebaće mi da svedočiš, kao
žrtva ovog napada, pred kamerom, da bismo ove pijavice mogli da sklonimo trajno. Svrati sutra u glavni
štab policije; duguješ mi bar toliko."
Dečak je mrzovoljno klimnuo glavom i iskoračio u uličicu. Nije očekivala da će ga ikad više videti.

6.

"Šta ti to znači - ne znaš šta se desilo sa dečakom?" Arienrod se nagnula napred, iz fotelje u kojoj je
sedela, zureći u trgovčevu pognutu, ćelavu glavu. Njeni prsti zarili su se u meke rukonaslone fotelje kao
kandže.
"Oprostite mi, Vaše veličanstvo!" Trgovac je za kratko digao glavu i pogledao je očima
prestravljenog glodara. "Mislio sam da Vas ne zanima on nego samo ta devojka. Rekao sam mu da ode kod
Gaderfaj u ulicu Perivinkl, ali on nije otišao tamo. Ako želite da ga tražim po gradu..." Glas mu je zadrhtao.
"Ne, to neće biti potrebno." Uspela je da to kaže umirujućim tonom; nije želela da ovaj starac, od
same pomisli o takvom traganju, padne i umre. "Moji metodi su daleko delotvorniji od tvojih. Ja ću ga naći
sama, kad zaključim da mi je potreban." Mislim da možda i sudbina hoće da ga nađem. "Kažeš da je odlučio
da doputuje ovamo zato što je... Luna... postala sibila, a on je odbijen?" Baš je teško nazivati samu sebe
drugim imenom. "Šta misli da će naći u Karbanklu?"
"Ne znam, Vaše veličanstvo." Trgovac je stiskao ruke oko mašinski izrađene velike kopče na svom
kožnom kaišu. "Ali, kao što sam Vam rekao, oni su bili verenici; uvek zajedno. Pretpostavljam da je njemu
bio povređen ponos kad nije mogao zajedno sa njom da ide na hokus-pokus. A njegov otac je stranac, Ukres
uvek nosi tu medalju... Rekao bih da je radoznao."
Klimnula je glavom, ne gledajući ga. Tokom godina, donosio joj je priče o dvoje dece koja su rasla
zajedno, o njihovoj dečjoj ljubavi i čudnoj, nevidljivoj vezi odanosti. Možda je sad moguće upotrebiti tu
vezu i dovući devojku ovamo, u Karbankl, i ujedno je osloboditi od tih sibilskih praznoverica, za koje se
vezala. Arienrod nije mogla zameriti toj devojci što pokušava da se domogne najveće časti moguće u
njenom ograničenom svetu; upravo to je pokazivalo da su njih dve ista žena. Ali, zbog te opsesije, Luna nije
reagovala kad je ovaj trgovac pokušavao da je zainteresuje za tehnologiju Zime, iako je Ukres iste takve
podsticaje prihvatio zainteresovano, možda zbog oca van-Tijamatovca. Luna, bar, nije odbacila svog rođaka
zato što voli teh, a to bi svaka prava pripadnica Letnjeg naroda učinila. Zato je Arienrod i trpela tu njihovu
vezu, u nadi da će čak i tako razvodnjen dodir sa tehnologijom doprineti da se Luna pripremi za svoju
sudbinu. Bar nije zatrudnela s njim - Letnjaci, ipak, gaje "travu decomrznu" i znaju kako se koristi. Ako bi
sad Ukres bio ovde, u palati, i čekao Lunu...
"Siguran si da Luna sad 'studira' sa tim sibilama na njihovom ostrvu? Da li će tamo biti bezbedna?"
"Nema kod njih nijednog bezbednijeg mesta za nju, Vaše Veličanstvo. Čak bi mogla i da se vrati na
Neit pre nego što ja opet doplovim tamo."

31
 "Kažeš da one sibile, i sibili, koje si video, nisu zaista ludi?" Njen glas je postao oštriji.
Svojevremeno se nadala da će dovući devojku ovamo pre nego što bude zahvaćena sibilskom bolešću; za to
je sad bilo prekasno.
"Ne, Vaše veličanstvo." Odmahnuo je glavom. "Oni sasvim pouzdano kontrolišu te svoje napade;
nikad nisam video nijednu sibilu koja to ne bi mogla." Videći da se on takve opasnosti nimalo ne plaši,
osetila se malo lakše.
Arienrod se zadubila u razgledanje murala iza njegove glave. Važno je samo da Luna ostane pri
zdravoj pameti, sve drugo je nebitno; sibilska bolest čak može biti korisna, može predstavljati zaštitu, činilac
zahvaljujući kome će Letnjaci imati više poverenja u Lunu. Opet je pogledala trgovca. "Onda ćeš joj odneti
poruku od njenog rođaka. Poruku ću ti ja dati. Želim da ona dođe u Karbankl." Neophodno je da Luna dođe
svojom slobodnom voljom; Letnjaci ne bi mirno otrpeli da neko kidnapuje sibilu.
Trgovčeva glava bila je i sad pognuta; zato kraljica nije mogla videti izraz njegovog lica, mada je
videla da se malo trgao. "Ali, Vaše veličanstvo - ako je postala sibila, možda će se plašiti da dođe u grad."
"Doći će ona." Arienrod se nasmešila. "Znam ja nju; doći će." Ako bude uverena da je njen ljubavnik
u opasnosti, doći će. "Dobro si mi služio..." uvide da je zaboravila kako se ovaj trgovac zove; zato nastavi
izbegavajući ime. "...trgovče. Zaslužuješ dobru nagradu." Bogovi, mora biti da starim. Njen osmeh se
malčice promenio. Na rukohvatu fotelje imala je izvestan broj svetlećih tipki; poče pritiskati neke od njih.
"Mislim da ćeš otkriti da su svi tvoji dugovi, za novi tovar robe koji si sad ukrcao, plaćeni."
"Hvala Vam, Vaše veličanstvo!" Posmatrala je kako se pojedini omlitaveli delovi njegovog lica njišu
dok se klanjao; mrzela je te prizore ružnoće koji nastaju zbog starenja. Istovremeno, prijalo joj je saznanje
da je ona sama zaštićena od takve sudbine.
Otpustila ga je. Nije se čak ni potrudila da ga upozori da o ovom sastanku ne priča ni sa kim. Taj
trgovac bio je njoj neki rod, dalek ali sasvim odan; koliko god bio začuđen tim njenim neobičnim
pokroviteljstvom nad dvoje mladih ljudi, on nikad, znala je, neće ni postavljati pitanja, ni izneveriti. Nikad, a
naročito ne dok je tako dobro plaćen.
Kad je otišao, ustala je sa fotelje u toj maloj, privatnoj sobi; prišla je nevelikim ali dvokrilnim
vratima, od belih panela sa intarzijama, i povukla ih ka sebi. Vide da tamo, u susednoj, široj prostoriji, čeka
Starbak; to nije očekivala. Uz Starbaka su bili njegovi 'psi goniči', vodozemne grabljivice sa Cie-Puna,
idealno prilagođene lovu u kome treba nadmudriti mere. Goniči su stajali u zbijenoj grupi, na udaljenom
kraju sobe, njihali svojim pipcima-rukama i mumlavo, smrknuto razgovarali između sebe.
Ali Starbak je stajao u svojoj tipičnoj javnoj pozi drskosti, naslonjen na masivni samatanski sto koji
se postavlja uza zid, levo od Arienrod, vrlo blizu... vrlo blizu vratima. Zapitala se da li je prisluškivao;
zaključila je da verovatno jeste, ali da je to verovatno nevažno.
Imao je masku-kapuljaču na licu i još bio u crnom, ali ne u onom crnom dvorskom kostimu nego u
utilitarnom crnom termalnom odelu sa opremom za lov. Svetlosni odsev zablistao je sa njegovog, u korice
uvučenog noža za ubijanje mera u trenutku kada se Starbak uspravio. Naklonio joj se krutom tačnošću, ali
trenutak pre toga videla je da njegove tamne oči motre na upitan način i da za nečim tragaju.
"Već odlaziš?" Dala mu je, glasom, samo hladnoću.
"Da, Vaše veličanstvo. Ako Vam je po volji." Osećala je u njegovom tonu maleni nagoveštaj da je
ovo samo ritual koji se ponavlja između jednakih.
"Po volji mi je, veoma." Dabome, štrecni se malo, moj preterano samouvereni lovče. Nisi prvi,
mnogo ih je bilo pre tebe, a možda nisi ni poslednji. "Što pre pođeš, to bolje. Ovog puta lovićeš u rezervatu
koji drži porodica Dalekoputov?"
"Da, Vaše veličanstvo. Tamo su atmosferske prilike povoljne i očekuje se da će ostati takve."
Oklevao je, prišao joj bliže. "Dajte mi sreću u lovu...?" Njegova šaka pomilovala je njenu mišicu kroz tanani
sloj tkanine.
Podigao je masku, a ona je rukama privukla njegovo lice svome i dala mu poljubac koji je bio
obećanje kasnijih, većih nagrada. "Lovi dobro."
Klimnuo je glavom i okrenuo se. Posmatrala je kako sakuplja goniče i odlazi u potragu za životom i
smrću.

7.

32
 "Input..."
Okean vazduha... okean kamena. Ona leti. Luna je gledala ukočeno, ali kroz oči nekog neznanca,
klisurine između čijih se silno visokih, ka nebu stremećih, zidova nalazila. Litice su bile od slojevitih stena.
Ponekad su se sužavale kao levak, samo da bi je zatim izbacile dalje, u nova ogromna prostranstva drugih
kanjona. Litice su bile od erozije krivudavo izjedene, kao najfinija rezbarija, ljubičaste, zelene, grimizne,
sive. Ona je zarobljena u zatvorenom kljunu neke providne ptice; ne, ona je u nekom vazdušnom brodu koji
leti; monitori, instrumenti sa čudnim simbolima koji trepću i kuckaju na tabli ispred nje. Ali ona ne može da
se pokrene, trans je drži u nepomičnosti, ne može nijedan instrument da dotakne, a jedan masiv purpurnog
kamena uzdiže se, eno, tačno ispred nje, na njenom vrtoglavom putu napred.
Lađa sama zaokreće, uz jako naginjanje na jednu stranu, preleće prepreku i sjuruje se, s one strane, u
jedan kanjon još dublji; a njoj se vrti u glavi. Nešto na instrument-tabli seva crvenom bojom, uz bip-bip
zvuke za opasnost, iako se visina letenja opet ustalila. Odakle je doletela, prema čemu hita, gde je i kad
postojalo ovo okamenjeno more, to su tajne na koje ona nikad neće znati da odgovori; niti ko, kako i zašto je
izveo taj let... Nebo je, gore, bezoblačni indigo, prema zenitu sve tamnije, do crnila; osvetljeno samo jednim
vrlo malim, srebrnastim suncem. Nigde nikakvu vodu nije videla...
"Input..."
Okean peska. Plaža bez kraja, more bez obala sačinjeno samo od peščanih dina čije plime se
beskonačno smenjuju pod večitim vetrom... Njen brod talasastim uzdizanjima i spuštanjima leti iznad peska,
a ona nije sigurna gde u tom brodu sedi, sa šlemom koji je štiti od svetlosne peći. Reklo bi se da je visoko na
oklopnim leđima tog broda, ili bića; da li je zaista živo?...
"Input..."
Okean ljudskih bića. Rulje se sustiču sa raznih strana, zapljuskuju raskrsnicu dvaju ulica, ona je
među njima. Vuku je i guraju kao podmukli virovi u reci. Neke mašine urlaju, štropoću, prolaze pokraj nje,
zakrčuju kolovoze, bacaju neki strašni gorki smrad u njen nos, tuku zvukom po njenim ušima... Nepoznati
čovek tamnog lica, sav u braon odeći, sa šiljatim šeširom, u čizmama uglancanim do sjaja, prilazi, hvata je
za mišicu; nešto joj govori, pokušava da je ispituje, povišenim glasom, ali jezikom koji njoj nije poznat. Ona
vidi da se njegovo lice naglo menja. On je ispušta...
"Input..."
Okean noći. Potpuno odsustvo svetlosti i života... osećaj makrokosmičke starosti... saznanje da ona
nikada neće prodreti u tajno srce ovog prizora, ma koliko često se vraćala u ovaj ponoćni vakuum ništavila,
potpunog ništavila...
"... Kraj analize!" Čula je višestruki eho tih reči, osetila kako njena glava, oslobođena, pada napred,
na grudi. Udahnula je naglo: još jedan trans je završen i ona se, sa trzajem, vraća u svet koji je njen. Uzmiče
korak, dva, spušta se na kolena, seda, svesno opušta mišiće tela, kroz nju se opuštanje uzdiže kao talas, sve
veći... počela je duboko da diše, svesna je svakog peckavog električnog osećaja u sebi.
Tek posle toga otvorila je oči. Pred njom, umirujuća prisutnost Danakil Lua koji joj se osmehuje sa
grubo istesane drvene stolice na drugom kraju odaje. Sad je Luna kontrolisala svoje telo za vreme transfera,
nisu više morali da je drže pritisnutu na pod, da je vezuju za realni svet. Uzvratila mu je osmehom umornog
ponosa, pomakla se i sela prekrštenih nogu na pletenu asuru.
Klavali je ušla, saginjući se da bi prošla kroz otvor; na trenutak je zaklonila baricu sunca na podu
koja je grejala Lunina leđa. Luna se okrenula da gleda kako Klavali stupa u drugu baru svetlosti, ispod
olupanog prozorskog okvira; a Klavali je rasejano spustila ruku da zagladi Danakil Luovu večito
razbarušenu smeđu kosu. Danakil Lu je bio tih, maltene stidljiv čovek, ali se lako smejao Klavalinim stalnim
neozbiljnostima. Na Lunu je ostavio utisak čoveka koji se na ovom ostrvu oseća nekako nezgodno, ili kao da
mu nije mesto u ovim sobama uklesanim u liticu od poroznih stena. Gde bi mu mesto bilo, Luna nije mogla
da pogodi; ali ponekad je u njegovim očima viđala čežnju za tim poželjnijim odredištem. Nekoliko puta ga
je uhvatila da gleda u nju sa jednim izrazom lica koji nije znala da imenuje - otprilike kao da ju je već viđao,
negde, nekad ranije. Na vratu i na obrazima Danakil Lu je imao ružne ožiljke, kao da ga je neka zver
zaparala kandžama.
"Šta si videla?" To pitanje, koje je bilo maltene ritual po sebi, postavila je Klavali. Da bi joj pomogli
da kontroliše transfer, da ovlada onim ritualima tela i duha koji vode sibilu, postavljali su joj uvek pitanja za
koja su otprilike znali kako će odgovor glasiti, ona ista pitanja koja su njima bila postavljana mnogo puta,
kad su njih dvoje bili na sibilskoj obuci. Luna je naučila da nikad ne može znati koje će reči početi da
izgovara kad joj neko postavi sibilsko pitanje: kad počne trans, i vizija kad počne, to je kao pad u provaliju

33
crnu i ogromnu poput smrti... pad u živopisni svet snova, koji se nalazi negde, u sred neke druge stvarnosti.
Neka mistična nit povezuje svako pitanje sa po jednim, zasebnim snom; zato su Klavali i Danakil Lu mogli
da usmeravaju njene transferne doživljaje, da umanjuju zastrašujuću stranost transfernih svetova tačnim
predviđanjem šta će Luna u njima videti.
"Opet sam bila u Ništavilu." Luna je odmahnula glavom, odgurnula od sebe izluđujuće odjeke snova,
prodrmala senke koje su još zveketale u njenom pamćenju. Posle obreda uvođenja u sibilstvo, prvo čemu su
je naučili bilo je da primenjuje disciplinu, koncentraciju i mentalne štitove da bi sačuvala zdrav razum; da ne
bi odjednom čula sve one hiljade skrivenih misli Thalasinog svevidećeg uma i da ne bi padala u sibilski
zanos kad god bilo ko izgovori bilo kakvo, pa i beznačajno pitanje. "A zašto mi odlazimo tamo češće nego
igde drugde? Tamo je kao da se daviš."
"Ne znam", reče Klavali. "Možda se davimo. Priča se da oni koji se dave takođe imaju vizije."
Luna se nelagodno pomerila s mesta. "Nadam se da nije to."
Njihov smeh razlegao se malom prostorijom. Klavali je stala iza Danakil Lua i počela mu masirati
ramena, rasejano ali nežno; njegova ogrlica od školjki zveketala je muzikalno. Zbog noćne vlage i hladnoće
u ovim kamenim prostorijama budio se sa ukrućenim i bolnim mišićima, ali nikad se nije žalio. Možda se
zbog ovoga ne žali... Lunine šake stegle su se oko njenih kolena dok je posmatrala to dvoje.
"Finu kontrolu imaš, Luno", reče Danakil Lu. Osmehivao se: napola njoj, napola Klavalinim šakama.
"Sa svakim sledećim transferom postaješ sve uspešnija - imaš veoma jaku volju."
Luna se odgurnula od poda, ustala je. "Ja bih malo na vazduh." Njen glas je zazvučao nejako i tanko
čak i njoj samoj. Izišla je brzo kroz ulazni otvor prostorije, svesna da vazduh nije ono što joj zaista
nedostaje.
Potrča stazom na dole, ka malenom zalivu u kome su bili njihovi brodići; uskoro stiže do račvanja
staze i potrča onim pravcem koji je odatle vodio na gore, duž plavozelene, vetrovite litice koja je zadirala u
plavozeleno more. Posle nekog vremena, jako zadihana, bacila se na dugu, upletenu slanu travu, zatim je
privukla noge, i osvrnula se da vidi liticu okrenutu ka jugu, u kojoj je poslednjih nekoliko meseci živela kao
ptica u visokom gnezdu. Onda je njen pogled opet odlutao na more i u plavo zamućenim daljinama pronašao
zupčastu kičmu Ostrva odabiranja, čija je manja sestra ovo ostrvo... setila se, živo kao u transfernom snu,
trenutka Damine odluke koja je otrgnula Ukresov život od njenog. Nije mi žao! Njena pesnica je snažno
udarila po vlažnoj travi i otvorila se, lišena snage.
Podigla je ruku da pogleda tanku belu liniju ožiljka: tu je Klavali zasekla njen zglavak, ali i svoj
jednako, jednim metalnim polumesecom, pre nekoliko dugih meseci. Danakil Lu je držao njihove zglavkove
pritisnute jedan uz drugi, da im se krv izmeša; krv je kapala dole, a on je pevao himnu Majci Mora, Dami,
Thalasi, upravo na ovom mestu. Ovde, iznad mora, Lunu su posvetili, okačili su oko njenog vrata medaljon
u vidu bodljikavog trolista; pozdravili su njen ulazak u novi život; svo troje su popili po malo iz jednog vrča
punog morske vode; veza krvi, uspostavljena između njih dve, bila je ujedno inicijacija u ovo sveto društvo.
Tad se tresla od straha, bila je naizmenice vrela, i ledena, i obuzeta vrtoglavicom, i svesna da prisustvo
Dame postaje sve jače u njoj... pala je u nesvest, između njih dvoje, probudila se tek sutra, još slaba i sklona
vrtoglavici i prožeta strahopoštovanjem. Postala je pripadnik izabrane manjine: po ožiljcima na rukama,
videlo se da su Danakil Lu i Klavali uveli u sibilstvo samo desetak osoba pre nje. Sad je obuhvatila šakom
trolist, sećajući se kako je Ukres držao svoj simbol udaljenosti između njih; stisnula je, ali pažljivo, imajući
u vidu njegove bodljikave šiljke. Smrt je voleti sibilu... biti sibila...
Ali ne voleti nikoga, a biti sibila! Pogledala je dole, ka liticama, ljubomorno, zamislila kako Klavali i
Danakil Lu vode ljubav u njenom odsustvu. Ukresove gorke reči na rastanku bile su sada samo tanka bela
linija na površini njenog uma, kao ona na zglavku ruke. Vreme i uspomene na čitav jedan život odneli su
njen bol, kao kad talas odnese otiske stopala sa peska; ostalo je samo blistavo ogledalo, odraz ljubavi i
potrebe. Ona je Ukresa oduvek volela i nikad neće moći da digne ruke od njega; on će njoj uvek biti
potreban.
Klavali i Danakil Lu su verenici; to saznanje je kao mali demon zatvoren u njena prsa. Ostrvljanima
je seks prirodna stvar, prirodna koliko i odrastanje, ali oni ipak čuvaju svoj privatni život za sebe; zato je
provela mnogo sati sama, prilježno se baveći meditacijom koja je, međutim, veoma lako prelazila u
sanjarenja i u zavidljivu čežnju. Luna je naučila i to da sibila nije stvorenje više nego ljudsko; i tuga i gnev i
razne sitne zlovolje itekako mogu da izrastu iz semena sibilske odanosti dužnosti, rđava dela mogu da
poteknu iz sibilskih najboljih namera. Luna se i sad smejala, i sad je plakala, i sad gorela od želje za
njegovim dodirom...

34
 "Luno?"
Izvila se gornjim delom tela; Klavalin glas iza nje. Osetila se krivom.
"Je li ti dobro?" Klavali je sela pored nje na travu, položila jednu šaku na Luninu mišicu.
Luna je osetila iznenadni, silni talas osećanja, a osim toga, i talas energije koji se sada stvarao u njoj
kad god bi začula ma kakvo, ma čije pitanje. Kao u izreci da tuga nikad ne ide sama. Jedva je ovladala
sobom. "Jeste", promucala je i progutala knedlu, "ali... ponekad mi nedostaje Ukres."
"Ukres? Tvoj rođak." Klavali je klimnula glavom. "Sećam se. Videla sam vas dvoje zajedno. Rekla
si da želiš da budete zauvek zajedno. Ali, on nije pošao s tobom?"
"Pošao je! Ali Dama... odbila ga je. Celog života smo nameravali da ovo uradimo zajedno... a onda
ga je ona odbila."
"A ti si ipak došla ovamo."
"Morala sam. Polovinu svog dosadašnjeg života provela sam čekajući da postanem sibila. Da u svetu
nešto značim." Luna se pomakla, obgrlila rukama kolena; na nebu je jedan tamni oblak najednom zaklonio
sunce. Ispod njih dve, more je, u senci oblaka, dobilo zlovoljnu sivu boju. "A on to nije mogao da shvati.
Govorio je gluposti, reči sa puno mržnje. Onda je - otišao, u Karbankl! Otišao je jako ljut. Ne znam da li će
se ikad vratiti." Pogledala je gore, Klavali u oči, videla u njima saosećanje i razumevanje, dva osećanja od
kojih se već toliko dugao skrivala; shvatila je da nije trebalo da se skriva, da nosi teret sama. "Zašto Dama
nije izabrala oboje? Uvek smo bili zajedno! Zar ona ne zna da smo nas dvoje isti?"
Klavali je odmahnula glavom. "Ona zna da ti nisi ista, Luno. Zato je odabrala samo tebe. U Ukresu
se našlo nešto čega nije bilo u tebi - ili se dogodilo obratno - i zato, kad je udarila po vašim srcima, tamo u
pećini, čula je da njegovo odzvanja kako ne treba."
"Nije!" Luna je pogledala preko voda, ka Ostrvu odabiranja. Na nebu su se nagomilavali oblaci za
još jedan pljusak. "Mislim - Ukresu ništa ne fali. Zar samo zbog toga što mu otac nije bio Letnjak? I što voli
tehnologiju? Možda je Dama mislila da on nije pravi vernik. Ona ne uzima Zimce za sibile." Prepipavala je
dugačke, uzane, umršene vlati trave, ne bi li našla odgovor u njima.
"Nije tačno. Uzima i Zimce."
"Uzima?"
"Danakil Lu je Zimac."
"On?" Luna podiže glavu. "Ali - kako? Zašto? Oduvek se pričalo... svi kažu da Zimci ne veruju u
sibilstvo. I da nisu... kao mi", završi ona neuverljivo.
"Čudni su putevi Damini", rečer Klavali. "Kad je naš Dana bio mlad, njegova porodica je imala
velike zemljišne posede na rubu Leta. Jednom je došao u mesto odabiranja, iz opklade, samo da bi pokazao
da sme. I Thalasa ga je pozvala. Postao je sibil. Nije mogao da odbije Damin poziv - kao što nisi mogla ni
ti."
Luna je gledala preko mora i prema Klavali, i nije znala šta da kaže.
Klavali se nasmešila setno. "Ljudi su, gde god postoje, mešano voće, slatko i kiselo. Majka Mora
odabira one koji najbolje odgovaraju njenim potrebama i pri tome, reklo bi se, nimalo ne gleda da li oni
obožavaju nju, ili ma koga drugog." Njene oči kao da postadoše daleke; pogledala je ka sobama uklesanim u
litice iznad mora. "Ali, veoma je mali broj Zimaca koji pokušaju da postanu sibile, zato što se njima
utuvljuje u glavu da je to ludilo, ili sujeverje, ili prevara. Oni retko i vide sibile, jer je sibilama zabranjen
ulaz u Karbankl. Van-Tijamatovci iz nekog razloga mrze sibile; a što god stranci mrze, i Zimci mrze. Pa
ipak, veruju u moć Damine osvete." Linije mrštenja produbiše se na njenom licu. "Imaju oni jednu dugačku
motku, na čijem kraju je okovratnik sa klinovima, da im se ne dogodi navodna 'kontaminacija' sibilskom
krvlju..."
Luna pomisli na Ludog Nejmija... i na Danakil Lua. Dodirnula je prstima znak trolista utetoviran na
njena prsa, odmah ispod vrata, do pre jednog trenutka pokriven vunom njenog džempera boje slonovače.
"Danakil Lu..."
"...je kažnjen tako, isteran iz Karbankla. Ne može nikad više da se vrati; bar ne dok je Snežna
Kraljica na vlasti. Srela sam ga jednom, tokom mojih kružnih putovanja po ostrvima. Mislim da je srećan od
kad smo zajedno... Srećan, ili bar zadovoljan. Naučila sam mnogo od njega." Oborila je pogled - najednom,
neočekivano, izgledala je kao devojka. "Znam da verovatno nije u redu da tako nešto kažem, ali, drago mi je
što su ga prognali."
"Onda znaš kako je meni."

35
 Klavali je klimnula glavom i nasmešila se. Povukla je unazad rukav svoje parka-jakne, otkrivajući
davne ožiljke na zglavku. "Ne znam zašto smo izabrani... ali, svakako ne zato što smo 'savršeni'."
"Znam." Lunina usta se trznuše. "Ako nije odbijen zbog svog interesovanja za tehnologiju, onda
kako je moguće da je Ukres manje savršen od mene..."
"...kad si ti sigurna da ne može postojati ništa savršenije od ljubavnika koga si upamtila?"
Stidljivo klimanje glavom.
"Kad sam vas prvi put videla zajedno, imala sam osećanje - posle nekog vremena čovek stekne neki
instinkt za to - da ćeš ti biti izabrana, ako dođeš ovamo. Iz tebe je zračilo nešto, nešto pravo. Ali Ukres... kod
njega je bila neka nepostojanost."
"Ne razumem."
"Kazala si da je otišao ljut. Smatraš li da je otišao ne samo iz opravdanih razloga, nego i iz
neopravdanih - da je pokušao svojim odlaskom da te povredi? Da baci krivicu na tebe što si uspela, a što on
nije uspeo?"
"Ali i mene bi, da je on odabran a ja ne, obuzela ista takva osećanja."
"Da li bi?" Klavali je pogleda. "Možda bi obuzela svakog od nas... ni sva dobra volja na svetu ne
može da nas spreči da progutamo udicu na koju je naboden mamac zavisti. Ali, Ukres je bacio na tebe
krivicu za ono što se desilo. A ti bi krivicu isključivo pripisala sebi."
Luna je žmirnula, namrštila se; setila se svog i njegovog detinjstva, i kako se retko dešavalo da izbije
nesporazum između njih dvoje. Ali bivalo je, ipak, da se posvađaju, a tad je on odlazio, ostavljajući je samu.
Ostajao je ljut satima, čak i danima. A ona je, u usamljenom prostoru koji je njegovim odlaskom stvoren,
obrtala svoj gnev ka unutra, ka sebi. I svaki put je odlazila ona njemu i izvinjavala se, čak i kad je znala da
nije bio u pravu. "Mislim da bih tako učinila. Iako nije niko kriv. Ali, i to je pogrešno."
"Dabome. Ali... ne povređuje nikog osim tebe. Mislim da tu leži razlika."
Dve neočekivane kapi kiše udariše po Luninoj otkrivenoj glavi; digla je pogled ka nebu, zbunjena,
trgnuta. Navukla je kapuljaču na glavu, a Klavali joj pokretom ruke pokaza da pođu ka skloništu.
Zavukle su se pod jednu grupu stabala paprat-drveta. Kiša je ugušila sve druge zvuke, i to je
potrajalo nekoliko minuta. Stajale su ćutke, obnevidele zbog polja rastopljenog sivila svud oko njih, a onda
je pljusak, na leđima vetra, otišao opet na pučinu. Luna se polako odmakla od tamnog, sočnog stabla paprat-
drveta; osmotrila je obrazac kapljica zaostalih poput bisera na krhkom čipkanom svodu paprat-lišća, pratila
je kako padaju. Pružila je šaku. "Već je prestala." Njena ljutnja na Ukresa prošla je brzo kao i ova kiša, i
ostavila isto tako malo posledica na širi obrazac njenog života. Ali kad se budu opet sreli, toliko toga će
između njih biti drukčije... "Znam da se ljudi moraju menjati. Ali pitam se da li znaju kad da prestanu s
time."
Klavali je odmahnula glavom; krenule su nazad, naporedo sa stazom ali ne po njoj, da ne bi ugazile u
plahi potočić, u koji se staza pretvorila. "Čak ni Dama ne može odgovoriti na to. Nadam se da ćeš otkriti da
je Ukres našao neki svoj odgovor, kad ga ponovo sretneš."
Luna se okrenula i prešla sledećih nekoliko koraka unatraške, gledajući preko nemirnog mora, prema
domu.

8.

"...onda je deo bogatstva od prošlog Festivala stavljen u novi fond za mene, da bih mogla da radim
bez prekidanja na maskama za ovaj... pre osamnaest godina je to bilo. Kako se vreme prošunja pored nas,
sakriveno ritmom naših dana! A to ti je, vidiš, i ritam stvaralaštva, individualnog i univerzalnog. Crvena i
narandžasta pera, molim." Praviteljica maski pružila je ruku.
Ukres se nagnuo napred sa stoličice, posegnuo u jedan od poslužavnika koji su u neredu ležali na
podu, pokraj vrata, između njih dvoje. Dao joj je punu šaku takvih pera. Malkin, njen dugonogi sivi mačor,
šapom krišom ćušnu perje koje je ostalo u poslužavniku. Ukres ga odgurnu i vrati se svom zadatku, koji se
sastojao u tome da uzima kanape sa nanizanim školjkicama, da skida jednu po jednu, i da svaku stavlja u
odgovarajuću posudu. Od stalnog dizanja i spuštanja pogleda, zato što je morao da gleda šta radi, ali i hteo
da prati šta ona radi, pomalo mu se vrtelo u glavi. "Ne znam kako ovo postižeš. Kako je moguće da stvoriš
tako mnogobrojne maske, a ipak da svaka bude različita? Kad jedva..." Zaćutao je, još ne znajući šta sme i
šta ne sme da kaže, iako je ona nastojala da mu u tom pogledu ulije više pouzdanja.

36
 "...razlikujem crveno pero od zelenog?" Osmehnula se, digla glavu da ga pogleda tamnim prozorima
svojih očiju i video-senzorom na traci koja joj je bila na čelu, omotana oko glave. "Pa, znaš, u početku nije
bilo lako. Ali ja sam imala želju da učim - potrebu da stvaram nešto lepo, da to radim svojeručno. Nisam
mogla da slikam niti da crtam, ali ovo je zapravo više kao vajanje, ovo je stvaralaštvo zasnovano na dodiru i
teksturi. Uostalom, ovaj zanat je nasledan u porodici Rejvenglas, kao i slepilo, znaš. Kad se neko rodi slep,
pa mu onda daju pola vida - ponekad mislim da je to kombinacija koja pojačava maštu. Svi oblici nejasni,
svi divni... u svakom vidiš ono što hoćeš. Imam dve sestre, koje su obe takođe slepe, i koje takođe imaju
radnje za proizvodnju ovih maski, ovde u gradu. Imam ja i mnogo drugih rođaka, i svi se bave ovim
zanatom, mada nisu svi slepi. Potrebno je mnogo stvaralačke energije da bi se obezbedila po jedna maska za
svakog učesnika proslave koji će plesati na ovim ulicama kad Festival počne. I, znaš šta?" Osmehnula se, ali
sad je u tom osmehu sijao i ponos. "Moje maske su najbolje. Ja, Sudba Rejvenglas Zimska, ja ću izraditi
masku za Letnju Kraljicu... Parče crvenog somota, molim."
Ukres joj dade parče tkanine, koje je pustio da klizne senzualno kroz njegove prste. "Ipak, ovoliki
trud - tokom pola ljudskog veka - za samo jednu noć! I kad ta noć prođe, ne ostane ništa. Kako možeš to
podneti?"
"Zato što je tu reč o jednom običaju koji je toliko važan za identitet Tijamata kao zasebnog sveta - o
našem nasleđu. Rituali Promene su tradicija koja seže u mutna vremena pre prvog dolaska Hegemonije i
njenih vladalaca na ovu planetu... štaviše, u vremena kad smo mi sami bili pridošlice i stranci ovde..."
"Otkud znaš?" prekide je Ukres. "Otkud znaš šta je ma ko radio pre nego što su prvobrodovi isplovili
iz Velike oluje i sleteli ovamo?" Rasejano se prebacio u jezik mitova.
"Znam samo ono što čujem na tridiju." Osmehnula se. "Stranci imaju arheologe, koji studiraju
snimke i ruševine iz Stare imperije. A oni tvrde da smo došli ovde kao izbeglice sa planete zvane Trista; na
Tristi smo živeli dugo, ali smo posle nekog međuzvezdanog rata, pred kraj Starog carstva, morali da bežimo.
Ja ovde pravim lica iz fantazija, ali to su nekad bila stvarna bića; bila su prikazana na zastavama
prvobrodskih porodica koje su bile preci i Zimaca i Letnjaka. Neka od njih ćeš verovatno prepoznati - na
teritoriji naroda leta, još se pamte neka od tih značenja. Tvoje brodsko prezime, Svetlohodni, to je jedno od
prvobitnih desetak prezimena - da li si to znao?" Ukres odmahnu glavom. "Ali kad su došli Hegemonci,
naterali su nas da se stidimo naših 'primitivnih' tradicija; zato sad ove likove iznosimo na videlo samo u
doba Festivala, ali, u suštini, ne proslavljamo dolazak predsednika vlade Hegemonije, nego sopstveno
kulturno nasleđe."
"A." I sad ga je zbunjivao i uznemiravao taj zimački, bez-Damni pogled na istoriju, ali to nije hteo da
prizna, čak ni samome sebi.
"U svakom slučaju, neke stvari su lepše upravo zato što su prolazne, kratkoživuće. Pomisli na cvet
koji se otvara, ili na melodiju dok je sviraš, ili na dugu... pomisli na vođenje ljubavi."
Šta bi bilo kad se više nikad nijedna duga ne bi pojavila... Ukres je razmislio o tim stvarima i ugrizao
se za usnu. "Znači, nerazumno je osvrtati se i žaliti što se upotrebljene maske ne čuvaju."
"Nerazumno, ali ljudski." Nagnula je glavu na jednu stranu, upitno, kao da osluškuje njegove misli.
"Međutim, za umetnika prava radost je u stvaranju. Kad osećaš da nešto raste u tvojim rukama, rasteš sa
time i ti. Živiš, energija protiče. Čim je delo dovršeno, i tvoj rast se prekida. Tvoje življenje se prekida.
Onda živiš samo za onaj sledeći stvaralački čin. Zar to ne osećaš kad sviraš?"
"Da." Dohvatio je frulu, prešao prstima po šavovima koji su, tanki poput dlake, ostali na mestima
gde je maskerka sastavila i zalepila ranjeni instrument. Tako dobro je uradila taj posao, da se čak i prvobitni
zvuk očuvao, samo sa najmanjim promenama. "Verovatno osećam. Nikad nisam pomislio na to. Ali
verovatno osećam."
"Krilo plavoljubičaste bube, molim... hvala. Nije mi jasno kako sam uspevala da radim pre tvog
dolaska." Malkin se provukao pored Sudbinog boka a onda joj se uvukao u krilo, meseći šapama tkaninu
njene labave suknje.
Ukres se nasmejao; bio je to stisnut, samo-omalovažavajući zvuk, koji je kazivao Sudbi da istina teče
uz reku, a ne nizvodno. Nasuprot onome što mu je prorekla prvi put kad su se sreli, on sa svojom krhkom
ostrvskom muzikom nije dobro prošao u nadmetanju sa nebrojenim divotama Lavirinta: zarađivao je,
svirajući na uglovima ulica, jedva dovoljno da bi imao šta da jede. Udahnuo je, sad, osetio zamršaj
egzotičnih mirisa iz susedne zgrade - botaničke bašte sa biljkama planete Novosklon - i iz restorana preko
puta uličice, gde se spremala hrana sa planete Samathe. Da mu Sudba Rejvenglas Zimska nije dozvolila da

37
spava u njenoj zadnjoj sobici, morao bi spavati ovde, pod budnim pogledom hiljadu maski kao hiljadu
duhova, ili u nekom prljavom udubljenju ulice... ili na nekom još gorem mestu.
Pogledao je opet Sudbu, najzad zahvalan što ga je prinudila da ode u tuđinsku policiju i podnese
tužbu protiv lovaca na robove. Setio se iznenađenja na licu one plavanke koja mu je spasla život, kad ga je
videla ponovo; setio se i krivice koja se tada pokazala na njegovom licu. Uzdahnuo je. "Zar će stranci tek
tako da se spakuju i odu, posle idućeg Festivala? Napustiće sve svoje ovdašnje posede? To je teško
poverovati."
"Hoće, gotovo svi će otići." Uzela je zlatna vlakna, uvrnula ih, napravila kićanku. "Već su počele
njihove pripreme, baš kao i naše. Da si ovde odrastao, mogao bi da osetiš te promene. Da li će ti biti žao kad
oni odu?"
Digao je pogled, zato što je očekivao jedno drugo pitanje. "Uhhh... ne znam. Na ostrvima Leta svi
uvek kažu da se treba radovati što dolazi taj dan, Promena; jer, mi ćemo uzeti ono što je naše. Osim toga,
mrzim ovaj način na koji stranci zaslepe Zimu svojom slavom, uzmu što im treba, a onda misle da mogu
jednostavno da zaborave na nas." Njegova šaka se sklopila oko medalje; provlačio je prste kroz njene
otvore. "Ali..."
"Ali ta slava je zaslepila i tebe, baš kao i nas Zimce." Otkinula je jednu petlju, pokušavajući da
pogladi Malkina po srebrnastim, dremljivim leđima.
"Pa..."
Osmehnula se, gledajući Ukresa svojim trećim okom. "Ima li u tome ičeg lošeg? Nema. Jednom si
me pitao da li mi smeta što ne mogu da otputujem s ove planete, a na nekoj drugoj bi se moje slepilo možda
moglo izlečiti. Mislio si da se ljutim što sam umesto toga dobila ove senzore, što sam morala da prihvatim
samo polu-vid umesto potpunog vida. Kad bih gledala taj problem savršenim očima, možda bih ga i ja tako
videla. Ali ja sam ga pogledala slepim očima... i senzori su mi izgledali divotno."
"Bajno", reče Ukres. Naslonio se na zid prodavnice, pogledao niz uličicu. "A posle Festivala biće
svemu kraj."
"Da. Poslednji Festival. Onda nas tuđini napuštaju, a Letnjaci moraju opet da se sele, na sever, a
život kojim sam dosad živela prestaće. Ovog puta biranje 'Kraljice za jedan dan' biće pravo... Maska Letnje
Kraljice biće moja poslednja i najbolja tvorevina."
"Šta ćeš raditi kad Festival prođe?" Odjednom je uvideo da to pitanje nije samo retoričko.
"Počeću novi život." Vezala je završni čvor. "Kao i svi drugi u Karbanklu. Zato se to i zove
Promena, znaš." Podigla je dovršenu masku kao da je to nekakva ponuda prolaznicima u uličici. Primetio je
da neki od njih gledaju na tu stranu i osmehuju se.
"Zašto su ti dali ime Sudba? Tvoji roditelji, mislim."
"Majka. Zar to nisi pogodio? Iz istog razloga iz kog se ti zoveš Ukres, kao varnica, iskra koju je neko
ukresao. Veselozačeti imaju posebna imena."
"Hoćeš da kažeš, pre dva Festivala..."
Klimnula je glavom. "I to je bio težak teret, nositi takvo ime celog života. Budi zadovoljan što ti to
ne moraš."
Nasmejao se. "Dovoljno je teško vući i ime 'Ukres', u Karbanklu. Ono je kao sidro, sprečava me da
ma šta postignem." Opet je dohvatio flautu, prineo je usnama, ali odmah i spustio, gledajući ka ulazu uličice.
Odande je dopiralo iznenađeno mrmljanje, koje se prenosilo sa osobe na osobu, sve bliže njima.
"Šta je to?" Sudba je ostavila dovršenu masku po strani, a njeno čelo se naboralo nesvesnim naporom
da vidi.
"Neko dolazi uličicom. Neko bogat." Video je finoću odeće pre nego što je mogao da razazna lica tih
nepoznatih ljudi koji su nailazili uskim prostorom. Pet-šest muškaraca i žena, ali njegov pogled se zaustavio
na osobi koja je stupala ispred svih. Odjednom, bogatstvo njene egzotične odeće nije značilo ništa; jer,
ugledao je njeno lice, sasvim jasno...
"Ukreše?" Sudbina šaka našla je njegovu mišicu i čvrsto je stisnula.
Nije odgovorio. Ustao je polako, osećajući da ceo svet uzmiče od njega, udaljava se, tako da on,
Ukres, ostaje u svom privatnom prostoru, sam sa... "Luno!"
Stala je, uputila mu osmeh prepoznavanja, sačekala da on krene prema njoj.
"Luno, šta...?"
Njeni pratioci su ga opkolili, uhvatili ga za ruke, sprečili ga da priđe sasvim blizu. "Šta je tebi,
dečko? Usuđuješ se da priđeš Kraljici?"

38
 Ali ona je podigla ruku, dajući im znak da ga puste. "U redu je. Ja ga podsećam na nekog drugog, to
je sve... Zar nije tako, Ukreše Svetlohodni Letnji?"
Svi su je pogledali iznenađeno, ali niko sa zaprepašćenjem koje bi bilo makar i približno njegovom.
Ovo je Luna, jeste Luna... ali i nije Luna. Protresao je glavom. Nije Luna. Kraljica je... Onda je to, ipak,
Snežna Kraljica, Kraljica Zime, pred njim. Zbunjen, napola uplašen, on pade na kolena pred njom.
Posegla je dole, dohvatila ga za šaku, povukla ga da ustane. "Nije to potrebno." Digao je glavu, video
koliko napeto ona proučava njegovo lice; pocrveneo je, sklonio pogled. "Veoma se retko može naći Letnjak
koji pokazuje ikakvo poštovanje. Na koga te je to podsećam toliko da si umesto mene video nju?" Čak je i
glas bio Lunin, a ipak, nešto u tom glasu mu se podsmevalo.
"Na moju... rođaku, Vaše veličanstvo. Na moju rođaku Lunu." Progutao je knedlu. "K-kako ste znali
ko sam?"
Nasmejala se. "Da si Zimac, ne bi to pitao. Ništa u ovom gradu ne izmiče mojoj pažnji. Na primer,
čula sam da si neobično nadaren za muziku. Zapravo, došla sam danas ovde samo da tebe vidim. Da te pitam
da li hoćeš da dođeš u palatu i sviraš za mene."
"Ja?" Ukres je protrljao oči; odjednom više nije bio siguran da li je budan. "Ali, moju muziku niko i
ne sluša..." Osećao je u svom gotovo praznom džepu prisustvo zveckavih novčića, samo nekoliko njih.
"Slušaju pravi ljudi." Bio je to Sudbin glas, koji je dopro iza njega. "Zar ti nisam rekla da će te čuti
pravi ljudi?"
Osvrnuo se, pogledao Sudbu Rejvenglas, a kraljičin pogled išao je za njegovim. "Dobro, maskerko",
reče Kraljica. "Kako napreduje tvoj posao? Da li si već počela masku Letnje Kraljice?"
"Vaše veličanstvo." Sudba je svečano pognula glavu. "Moj rad je napredovao bolje nego obično,
zahvaljujući Ukresu. Ali, još nije vreme za Kraljicu Leta." Osmehnula se. "Zima je još na vlasti. Čuvajte
mog muzikanta. Nedostajaće mi."
"Biće čuvan najbolje što se može zamisliti", reče Kraljica tiho.
Ukres je prišao stoličici, uzeo flautu i zavukao je pod opasač. Onda je, plaho, dohvatio Sudbine šake,
nagnuo se preko poslužavnika raspoređenih oko Sudbe i poljubio je u obraz. "Dolaziću da te vidim."
"Znam da hoćeš." Klimnula je glavom. "E, sad, ne dozvoli da tvoja budućnost stoji i čeka na tebe."
Uspravio se, okrenuo se opet Kraljici, žmirkajući zato što su se stvarnost i iluzija mešale i mutile
pred njegovim očima. Njeni pratioci okružiše ga kao latice nekog tuđinskog cveta i ona ga odvede.

9.

"Pitaću ga da me poveze. Ne mogu više da čekam ovde. Previše vremena je već minulo." Luna je
stajala na prozoru kućice njene bake, gledajući kroz talasasto staklo ka gradu. Njena majka je sedela za
teškim drvenim stolom na kome je baka upravo čistila ribu; Luna im je bila okrenuta leđima. Stidela se što
joj je potrebna ovakava štaka za pojačanje odlučnosti. "Taj trgovac se neće vratiti mesecima. A pomisli
koliko je već vremena prošlo od kad me je Ukres pozvao da dođem." Čak i ovde, u svoj dom, došla je sa
mesec dana zakašnjenja; taj trgovac, donosilac poruke, već je otplovio svojim putem. Njene šake pobeleše
na drvenom pragu prozora, među školjkama koje su ona i Ukres nakupili po plažama kad su bili deca. Još
dugo, predugo, nijedan drugi brod neće iz Karbankla doći na ova zabačena ostrva; mogla bi naći neki brod iz
Karbankla možda u zalivu Šotouver, na rubu teritorija zimskog naroda, ali sama ne bi mogla ploviti morem
do tako udaljenog mesta.
Međutim, u poljanama iznad sela sad se nalazio neki van-Tijamatovac, koji je pokušavao da popravi
svoj leteći brodić; takvu lađicu Luna je već videla, u jednom od svojih transova. Taj čovek nije bio
Tijamatovac Zimac, nego baš pravi tuđin, gost sa neke druge planete, prvi takav koji je ikada nogom kročio
na ostrvo Neit; imao je kožu boje mesinga i čudne, zasvođene oči. Njegova leteća brodica se prinudno
spustila. Luna je to sletanje gledala jutros, dok je stajala okružena željnim pitanjima seljana. Sa olakšanjem,
i ne bez ponosa, rekla im je na osnovu svog sopstvenog znanja šta to silazi s neba, i da nema razloga za
strah.
Činilo se da je i tom strancu laknulo kad se uverio da ostrvljani razumeju tehnologiju u dovoljnoj
meri da se ne uspaniče. Kad ga je čula kako govori, Luna je shvatila da je i njemu, zbog toga što se našao na
ovom ostrvu, nelagodno koliko i njima. Razišli su se, zato što je on to od njih energično zahtevao, i ostavili
su ga da radi na miru, nadajući se da će on, ako ne obraćaju pažnju na njega, već nekako iščeznuti.

39
 Ona je, međutim, morala da stupi u akciju odmah, pre nego što on zaista iščezne. Sigurno je pošao u
Karbankl; svi stranci dolaze iz Karbankla. Pa, ako bi samo pristao da povede i nju...
"Ali, Luno, ti si sad sibila", reče njena majka.
Ljuta zbog osećanja da je napola kriva za nešto, ona se okrete. "Neću napustiti svoju dužnost! Sibile
su potrebne svuda."
"Ne u Karbanklu." Glas njene majke bio je napet. "Ne dovodim ja u pitanje tvoju pobožnost, Luno,
nego mislim na tvoju bezbednost. Sad si Kći Mora. Znam da ti ne mogu zabraniti da upravljaš svojim
životom. Ali, u Karbanklu ne žele nijednu sibilu. Ako saznaju šta si..."
"Znam." Ugrizla se za usnu, sećajući se Danakil Lua. "Znam to. Skrivaću trolist, dok sam tamo."
Podigla je lanac sa trolistom, obuhvatila medaljon obema šakama. "Ostaću samo dok ga ne nađem."
"Nije u redu, s njegove strane, što je zatražio da pođeš tamo." Njena majka je ustala; počela je
uznemireno da šetka oko stola. "On svakako zna da te time dovodi u opasnost. Ne bi tako nešto zatražio, kad
bi mislio na tvoje dobro. Sačekaj da on dođe tebi, sačekaj da odraste i da prestane da misli samo na sebe."
Luna odmahnu glavom. "Mama, mi o Ukresu govorimo! Ne bi on javljao da ne može da se vrati
kući, da nije u nevolji. Ne bi tražio da dođem, da mu nisam potrebna." A već sam ga jednom izdala Opet je
pogledala kroz prozor. "Znam ga." Uzela je jednu školjku. Volim ga.
Majka je došla i stala pored nje; Luna oseti ono karakteristično oklevanje koje je sad odvajalo čak i
njenu majku od nje, čak i kad stanu rame uz rame. "Da, znaš ga." Majka se osvrnula, bacila pogled prema
baki, koja je još sedela za stolom, pažnje sasvim usmerene na skidanje krljušti sa ribe. "Znaš ga bolje nego
ja. Znaš ga bolje nego što ja znam tebe." Majka ju je dotakla po ramenu, okrenule su se i pogledale licem u
lice; videla je tren strahopoštovanja i tuge u majčinom oku. "Moja kćer je sibila. Dete mog srca i tela;
ponekad mi se čini da te uistinu ne poznajem nimalo."
"Mama..." Luna je sagnula glavu, prislonila obraz uz majčinu žuljevitu ruku. "Ne govori tako."
Njena majka se nasmešila, kao da je na neko neizgovoreno pitanje dobijen odgovor.
Luna je pažljivo uhvatila majku za ruku. "Znam da sam tek došla kući. A toliko sam želela da ovo
vreme provedem s tobom." Čvrsto je stisnula majčinu ruku, pogledala dole. "Ali, moram bar da
porazgovaram sa tim strancem."
"Znam." Majka je klimnula glavom, još nasmešena. Podigla je kišnu kabanicu koja je ležala na
uznožju Luninog uzanog ležaja i dodala je kćeri. "Znaću, bar, da sa tobom sad ide Dama, kad već ja to ne
mogu."
Luna je navukla kabanicu preko glave i izišla iz kuće. Išla je kamenitom stazicom do terasastih polja
njihovog sela, napola hodom a napola trkom, jer se plašila da će videti kako se tuđinčev brodić diže u sivo,
kišom sipeće nebo pre nego što ona stigne do tamo. Upravo kad je stigla do masivne kamene ograde one
terase na kojoj je taj brodić ležao, jedan visoki cvileći zvuk ispunio je mokri vazduh oko nje: nezemaljski
zvuk energetske jedinice koja se uključuje.
"Čekajte!" Potrčala je. Videla je kako joj nekolicina dece, sakrivena po obodu tog polja, uzvraća
mahanjem: deca su mislila da ona maše njima. Ali čovek u letećem brodiću izvirio je kroz ulazni otvor i
pogledao ka njoj, a cvileći zvuk je zamro.
Izišao je iz brodića i uspravio se. Na sebi je imao odeću ostrvljanina, ali napravljenu od nekog
materijala koji ona nikad do tad nije videla. Usporila je čim je shvatila da on neće odleteti bez nje. Stavio je
ruke na kukove i besno se zagledao u nju dok je prilazila; najednom je uvidela koliko je silno visok, shvatila
je da mu je jedva do ramena. "U redu, u čemu je problem, gospođice?"
Stala je, svedena tonom njegovog glasa na još jedno derište koje mu dosađuje na ovom blatnjavom
polju na jednom kamenitom ostrvu Bogu-iza-leđa. "Po-pomislila sam da polećeš."
"I poleteću, čim utovarim alat. Zašto pitaš?"
"Tako brzo." Oborila je pogled ka svojoj glatkoj kabanici, pribirajući odlučnost. Ako stvar mora da
se učini sad odmah - neka tako bude. "Mislila sam da te zamolim za jednu uslugu pre nego što kreneš."
Nije gledao ka njoj; ispod okvira prozora na prednjoj strani letilice jedan odeljak bio je otklopljen, a
sada se, pod pritiskom njegove ruke, glatko zatvorio. Stranac je pokucao zglavkovima prstiju po tom mestu.
"Ako tražiš objašnjenja kako magični brod leti, bojim se da nemam vremena za to. Kasnim na jedan
sastanak."
"Znam ja kako oni lete. To mi je rekao moj rođak", reče ona razdražljivo. "Samo bih želela da me
odbaciš do Karbankla."

40
 Ovog puta je digao pogled - sa blagim zaprepašćenjem. Prinudila je sebe na osmejak koji je
proglašavao da ona potpuno ima prava da zatraži tako nešto. Nekoliko odgovora zamalo da pređe preko
njegovih usana; sagnuo se i podigao svoje sanduče sa alatom. "Žao mi je, ne idem u Karbankl."
"Ali..." Zakoračila je napred, isprečila se između njega i ulaznog otvora ka kome je krenuo. "Kuda
ideš?"
"U zaliv Šotouver, ako te se to imalo tiče. Sad bih zamolio da se..."
"To je u redu. Zapravo to je baš fino. Da li bi me odveo, onda, u Šotouver?"
Zabacio je prstima unazad sa čela svoju crnu kosu, pravu kao trava, ostavljajući blatnjasti trag u njoj;
bio je glatko obrijan, ali su njegova usta, krajevima povijena nadole, bila zaogrnuta crnim brcima. "A zašto
bih ja, tako mu hiljadu bogova, to uradio?"
"Pa..." Malo je nedostajalo da se Luna namršti zbog tolikog odsustva velikodušnosti. "Rado ću
uraditi što god zatražiš, da ti se odužim." Oklevala je, zato što se izraz njegovog lica pogoršavao. "Uh...
izgleda da sam zabrljala, a?"
Nasmejao se neočekivano. "Ma, nema veze, gospođice." Progurao je sanduče sa alatom pored nje, u
prostor iza dvaju sedišta. "Ali ne bi trebalo da si pripravna da zbrišeš sa prvim strancem koga vidiš. Jer bi
moglo da se dogodi, da se neđeš u situaciji kudikamo goroj od one u kojoj misliš da si sad."
"Hm..." Luna je osećala da joj obrazi gore u hladnom vazduhu. Podigla je ruku, sakrila lice šakom.
"Ne, ne, nisam to mislila! Ovde na ostrvima, kad ideš negde a nađe se još neko ko bi hteo da pođe, ti ga
jednostavno - povedeš sa sobom..." Nestade joj glasa. "Izvinjavam se." Okrenula se i pošla nazad, spotakla
se o jednu brazdu i odjednom se osećala kao baš onakvo nerazumno derište kakvo je u njegovim očima
maločas videla.
"Pa, čekaj malo." Rapavost nezadovoljstva još je bila u njegovom glasu, ali ne više onako oštra.
"Zašto hoćeš u Šotouver?"
Okrenula se opet ka njemu, pokušavajući da se seti trolista skrivenog ispod odeće, i svog prava na
sibilsko dostojanstvo. "Hoću da nađem u Šotouveru neki brod koji bi me prevezao do Karbankla. To mi je
veoma važno."
"A i mora da bude, da bi nateralo jednu Letnjakinju da uskoči sa van-planetašem u leteću mašinu."
Lunina usta se stegoše. "To što mi ne koristimo van-tijamatsku tehnologiju ne znači da prebledimo
kad je vidimo."
Nasmejao se opet, ali na način kao da iskazuje poštovanje prema nečemu, kao da ceni što mu neko
uzvraća ravnom merom. "Oooo, pa dobro. Ako hoćeš vožnju, mala, dobila si vožnju."
"Luna." Pružila je ruku. "Luna Svetlohodna Letnja."
"Ngenet ran-Ahase Miroe." Prihvatio je njenu šaku i rukovao se s njom, ali ne hvatajući je za
zglavak, kako je navikla. Dodao je, kao da se naknadno setio: "To prvo je bilo prezime. Uskači i veži se."
Odlučno se popela u letilicu, sela na udaljenije sedište i počela da petlja sa bezbednosnim pojasom;
nije gledala dalje od sadašnjeg trenutka. Unutrašnjost ove letilice nije bila ista kao kod one koju je videla u
transu; ova je bila, činilo se, jednostavnija. Čvrsto se držala za kaiševe i za lažnu dobro-poznatost kabine.
Ngenet ran-Ahase Miroe je seo za kontrolne uređaje i zatvorio vrata, koja su hermetički zaptivala. Visoki
cvileći zvuk počeo se širiti prostorom oko njih, ali sada prigušen, ne glasniji od hučanja krvi u njenim ušima.
Nije imala ni najmanji osećaj kretanja kad su odskočili sa polja, ali dok je gledala kako ostrvo Neit i
njeno selo padaju u dubinu osetila je trzaj bola kome nije mogla da odredi izvor; kao da se nešto u njoj
rastrzalo na komade. Pritisnula je šake na prsa, osetila da je trolist bezbedno prisutan ispod odeće i otpevala
nečujnu molitvu.
Letilica je oštro zaokrenula i poletela iznad pučine.

10.

Geja Džeruša Pala-Tion je zurila preko beskrajnog ogledala plavetnila, po kome su zelene grudvice
ostrvlja bile razasute samo ponegde, kao seme. Dočarala je sebi sliku: more teče ispod patrolnih kola kao što
podzemne vode teku ispod tla; a njoj vreme protiče u beskonačnoj zatvorenoj petlji, više je ne guši
uzaludnost njenog rada... Žmirnula je, opet oči dovela u žižu, bacila pogled na Gundalinua koji je sedeo za
instrument-tablom uključenom na automatsko pilotiranje i čitao. "Još koliko imamo do zaliva Šotouver, Bi-
Zi?"

41
 Prošetao je pogledom po instrument-tabli, pogledao i hronometar koji je bio pri njenom dnu. "Još par
sati, inspektorko."
Uzdahnula je i opet pomakla noge.
"Sigurna si da ne želiš da pročitaš nijednu od mojih knjiga?" Digao je ruku u kojoj je držao jednu od
otrcanih fantazijskih knjiga o Starom Carstvu; on je polovinu svog slobodnog vremena provodio valjajući se
u tome. Knjiga je bila štampana na Tijamatu. Geja Džeruša pročita naslov: Priče o budućoj prošlosti.
"Neka, hvala. Ipak je zanimljivije dosađivati se." Diskretno je bacila jednu praznu iesta-kapsulu u
pregradak za smeće. "Kako može jedan iskreni tehnokrat kao što si ti da čita te budalaštine, Bi-Zi? Čudi me
da ne izazivaju oštećenje mozga."
Izgledao je indignirano. "Ovo su priče bazirane na pouzdanim arheološkim nalazima i na analizama
sibilskih transfera. One su..." razvukao je lice u široku grimasu osmeha, a u očima mu se opet pokazaše
odsutnost i blaženstvo, "najbolja moguća zamena za lični odlazak tamo."

"Karbankl je najbolja moguća zamena za odlazak u ta vremena; ali, ako je to iole veran uzorak, onda
je baš dobro što 'starih dobrih vremena' više nema."
Načinio je zvuk gađenja. "A ja upravo od toga pokušavam da pobegnem, kad čitam. Pravi Karbankl
bio je..."
"Kakav god da je bio, verovatno je bio jednako loš kao ovaj sadašnji. Štaviše, niko ni tad nije imao
ni najmanju želju da nešto promeni, kao ni sad." Zavalila se dublje u fotelju, namršteno pogledala plavetnilo
vode. "Ponekad se osećam kao boca koju je neko bacio u more i koja sad beskrajno plovi na plimi, a nikad
ne stiže do obale. Poruka koju nosim, značenje koje pokušavam da dam svom životu, nikad se ne ostvare...
zato što nema nikog zainteresovanog."
Gundalinu je spustio knjigu i rekao blago: "Komandant zaista ume da pomene sve tvoje svete pretke,
a?"
Pogledala ga je.
"Čuo sam svaku reč koju ste juče izgovorili kad ste bili u kancelariji, a ja ispred." Načinio je
grimasu. "Imaš više odvažnosti nego ja, inspektorko."
"Možda samo kraći fitilj, posle toliko godina." Rasejano je potezala rub svog teškog kaputa. "U
svakom slučaju, nisam ništa postigla." Još su bili na putu ka zalivu Šotouver, na rubu teritorija letnjačkog
naroda, praktično na antipodu Lu-Skedove vaseljene, ili bar onoliko blizu tome antipodu koliko ih je on
mogao, naredbom smišljenom bez dužih priprema, poslati. "Obilaziti četvrtinu obima planete, patrolnim
kolima, zbog izveštaja da je 'možda' viđen nekakav švercer!"
"'Dok pravi kriminalci neskriveno deluju u Karbanklu i smeju nam se u lice'", citirao je Gundalinu
završetak rečenice iz njene jučerašnje svađe. Smeškao se tužno. "Tačno je, gospođice, da je to odvratno."
Položio je šake na upravljač, stisnuo ih. "Opet, ako zaista uštinemo nekog ko isporučuje zabranjenu robu
lokalnom stanovništvu... Prilično nas pritiskaju oko toga, u poslednje vreme."
"Taj pritisak ide od Kraljice." Džeruša trznu ustima, sećajući se kakvo je kraljevsko licemerje
izdržala tokom nedavne službene posete palati.
"Jasno je to meni, inspektorko." Odmahnuo je glavom. "Mislio sam da ona želi svu visoku
tehnologiju koje se na Tijamatu može dočepati; ona večito priča o tehnološkoj nezavisnosti. Ne bi nju bilo
briga da li je nešto od toga nabavljeno ilegalnim putem. Do pakla, pa ja mislim da bi ona više volela
prokrijumčarenu tehnologiju."
"Nije nju briga ni za Tijamat ni za tehnologiju, ni za šta, osim ako su te stvari u nekoj vezi sa njenim
ličnim položajem. A bilo je u poslednje vreme slučajeva da joj krijumčarena roba zasmeta."
"Ne vidim kako." Gundalinu se pomerio, samo malo, ne dirajući kontrole.
"Nisu svi kupci uvozne tehnologije bezazleni čudaci." Ona je pre nekog vremena proučila izveštaje o
krijumčarenju u zabačenim delovima zimačkih teritorija, zainteresovano i ne bez određenog saosećanja.
Malobrojni krijumčarski brodovi koji su uspevali da prodru kroz hegemonijski obruč oko planete Tijamat
zarađivali su čitava bogatstva donoseći informacione trake, tehničke priručnike, energetske ćelije i teško
nabavljive sastojke. Uvek je bilo bogatih plemića Zimaca obuzetih neodoljivom željom da znaju zašto stvari
sijaju; takvi su imali skrivene laboratorije na svojim ostrvskim imanjima i bili su, u suštini, svojevrsni ludi
naučnici koji pokušavaju da doznaju tajne atoma i kosmosa. Bilo je i onih drugih, koji su samo pokušavali
da nagomilaju što veće zalihe tuđinske tehnologije, spremajući se za trenutak kad će tuđini da odu; oni su
planirali kojekakva mala kraljevstva samo za sebe, ne sluteći da Hegemonija raspolaže sredstvima da sve to

42
osujeti. Bilo je čak i nekoliko tuđina, van-Tijamatovaca, koji su, živeći u ovim divljim vodenim prostorima,
odlučili da se pridruže domaćem stanovništvu; nekima od njih se nisu osobito dopadala ograničenja koje je
Hegemonija, nametala njihovoj novoj domovini.
"Neko je ometao Starbaka i goniče u lovu na mere i, koliko čujem, taj neko je imao prilično mnogo
uspeha. Populacija mera sigurno je već znatno smanjena; a to znači da Kraljica gubi deo profita... i deo svoje
kontrole nad nama. Ometanje je vršeno pomoću usavršene opreme za komunikaciju i za sprečavanje
komunikacije; a to, zna se odakle jedino može da dolazi."
"Hmmm. Znači, ako uhapsimo neke od krijumčara, mogli bismo doznati ko ometa lov?" Opet se
nemirno pomakao.
"Možda. Ne očekujem to sa nekim velikim nestrpljenjem. Ovo putovanje je, koliko ja vidim, samo
jedno veliko traćenje energije." A Lu-Sked je upravo i želeo da to bude. "Iskreno da ti kažem, nadam se da
nećemo naći ništa. Da li te to šokira, Bi-Zi?" Videći izraz njegovog lica, iscerila se široko ali kratkotrajno.
"Znaš, ne volim da to priznam, ali ponekad mi nije lako da ubedim sebe da ovi teh-krijumčari čine ikakvo
zlo. Ili da greše ljudi koji kažu da nije u redu ubijati pripadnike jedne žive vrste radi nenormalnog
produžavanja života pojedinih pripadnika druge žive vrste. Ponekad mi se čini da sve što mi je u Karbanklu
odvratno ima neke veze sa 'vodicom života'. Kao da je grad prepun truleži i korupcije zato što svoj opstanak
zasniva na jednom moralno kvarnom činu."
"Da li bi taj osećaj imala i kad bi ti mogla da platiš dovoljno, i stekneš besmrtnost, inspektorko?"
Digla je pogled, nesigurna. "Želela bih da verujem da se moja osećanja ne bi nimalo izmenila. Ali, ne
znam. Zaista ne znam."
Gundalinu je klimnuo glavom, slegnuo ramenima. "Ne verujem da ćemo ti i ja ikad biti u situaciji da
to saznamo." Pomakao se opet, bacio pogled dole, na hronometar.
"Šta je, Bi-Zi?"
"Ništa, gospođice." Osmatrao je pučinu, sa izrazom stoičke karemovske građanske ispravnosti.
"Trebalo je nešto da uradim pre polaska iz grada." Uzdahnuo je i opet podigao knjigu.

11.

"Krenula si sa strašno malo stvari. Sigurna si da ćeš stići odavde pa sve do Karbankla, nemajući ništa
osim odeće koja je na tebi?" Ngenet je gurnuo jedan dugi prst u bravu vrata letilice. Luna je stajala pored
letilice i gledala luku. Prešli su rastojanje od Neita dovde za samo nekoliko sati umesto za nekoliko dana.
Kolena su joj klecala od neverovatne činjenice da je dospela u ovo daleko mesto.
"Šta?... A, ma biće sve u redu sa mnom. Priključiću se posadi nekog trgovačkog broda koji ide
odavde - u zalivu ima sigurno sto brodova!" Zaliv Šotouver mogao je lako da proguta čitavu luku Neita, i
selo, i pola ostrva. Zalazeće sunce probilo se kroz oblake, rasipajući vatru preko vodene površine; brodovi
svih veličina bili su jednako podignuti nailaskom plime. Kod nekih lađa primećivalo se neko tuđinstvo
oblika, koje ona nije mogla opisati nikakvim određenim izrazom. Neke lađe bile su bez ijednog jarbola;
pitala se da li su postradale u oluji.
"Znaš, mnogi brodovi Zimaca su motorni. Mnogi ne koriste jedra uopšte. Da li će te takvi primiti?"
Ngenetova oštra pitanja opet su je prenula iz razmišljanja; najednom joj je bilo jasno zašto su neke lađe bez
jarbola. Dok su kao strela leteli iznad mora, Luna nije o ovom čoveku saznala mnogo, osim činjenice da on
ne voli da priča o sebi; međutim, iz njegovih kratkih raspitivanja o prirodi njenog putovanja, saznala je više
nego što je on mislio.
"Ne plašim se mašina. A posao će biti isti: ograničen je broj poslova koji se mogu pojaviti na ma
kakvom brodu." Osmehnula se, nadajući se da je to istina. Pogladila je rukom ledenu metalnu kožu lebdilice,
boreći se sa novim uvidom - da ju je ta sprava mogla odneti do Ukresa za manje od jednog dana... Njen
osmeh nestade.
"E, pa, dobro, ali gledaj da uđeš na lađu sa ženskom posadom. Neki Zimci su pokupili loše običaje
od bagre oko zvezdane luke."
"Ne ra... oh." Klimnula je glavom, setila se šta joj je baka govorila, zašto nije dobro da se devojka
ukrcava na trgovačke brodove. "Učiniću tako." Bila je sigurna da je ovaj Ngenet van-Tijamatovac, a ipak,
govorio je kao da mu njegov narod ne znači više nego narod Tijamata. Nije ga pitala otkud mu takav stav;

43
više se nije plašila njegove nadmenosti, ali nije ni bila spremna da se na bilo koji način nameće i iskušava
njegovo strpljenje. "Želela bih da se zahva..."
Namršteno je pogledao luku pod zalazećim suncem. "Nemamo vremena za to. I ovako već kasnim
pola dana na sastanak. Dakle, ti sad lepo..."

"Ej, mala, baci tog dedu i dođi da se zezamo kako treba!" Jedan od dvojice muškaraca, Zimaca, koji
su krivudavo išli po keju prema njima skrenu još bliže, oduševljeno isceren, pružajući ruke. Dok je spremala
oštar odgovor, Luna vide da se izraz njegovog lica naglo menja. Povukao je svog teturavog kompanjona na
drugu stranu, promrmljao mu nešto u uvo. Otišli su žurno, povremeno bacajući pogled preko ramena.
"K-kako su znali?" Luna pritisnu šake na prsa svoje kišne kabanice.
"Znali šta?" Ngenetovo mrštenje urezivalo se sve dublje, dok je gledao njihov odlazak.
"Da sam sibila." Posegla je unutra, dole, i izvukla trolist na lancu.
"Da si šta?" Okrenuo joj se i čak uzeo trolist u ruke kao da želi da se uveri da to nije neko priviđenje.
Hitro ga je ispustio. "Pa zašto mi to nisi rekla?"
"Uh, nisam... ovaj..."
"Time je stvar rešena." Njen odgovor nije ni slušao. "Ne možeš ovde prenoćiti sama. Ali možeš da
dođeš sa mnom; Elzi će razumeti." Njegova šaka sklopila se oko njene mišice; povukao ju je za sobom
preko popločanog lučkog prostora, prema gradu.
"Kuda idemo? Čekaj!" Luna je išla za njim spotičući se u svom nemoćnom besu, a on je grabio
prema ulazu u najbližu ulicu. Videla je kako se svetlost rascvetava na vrhu jednog vrlo vitkog stuba ispred
njih; i na vrhu skledećeg takvog, i sledećeg, duž ulice: ogromne sveće bez plamena. "Ne razumem." Tišim
glasom pitala je: "Veruješ li u Damu, Thalasu?"
"Ne, ali verujem u tebe." Usmerio je njihovo kretanje tako da su se popeli na trotoar.
"Ti nisi sa ove planete!"
"Tačno, nisam."
"Ali, mislila sam..."
"Ne postavljaj pitanja, samo hodaj. Nema tu ničeg čudnog." Pustio je njenu mišicu, a Luna je
nastavila da ide uz njega, istom brzinom.
"Pa onda, zar me se ne bojiš?"
Odmahnuo je glavom. "Samo nemoj da padneš i ogrebeš koleno, onda bih se bojao." Pogledala ga je
belo.
Iza njih je druga letilica, ali sa oznakama hegemonijske policije, dolebdela do keja i spustila se na
kamenu površinu. Ali Ngenet se nije osvrtao, pa zato nije ni video parkiranje policijskog vozila pokraj
njegovog.
"Kuda idemo?" Luna je manevrisala da zaobiđe grupu mornara koji su se smejali.
"Na susret sa jednom prijateljicom."
"Sa ženom? Zar ona neće zameriti..."
"U pitanju je posao a ne zadovoljstvo. A ti, kad stignemo tamo, gledaj samo svoja posla."
Luna je slegnula ramenima i gurnula šake, koje su se već kočile od hladnoće, u džepove pantalona.
Sad je videla i svoj, i Ngenetov dah; temperatura je odlazila za dvojnim suncem: nadole. Radoznalo je
gledala šarolike fasade jednospratica i dvospratica; toliko zgrada nikad nije videla na jednom mestu, a ipak
su sve imale dobro poznati, solidni izgled. Kamen učvršćen malterom, i daske, u raznim položajima
uzajamnog oslanjanja; ponegde zidovi napravljeni od nečeg što, Luna uvide, nije bilo obično osušeno blato.
Višestruki slojevi egzotične buke stizali su u njen sluh dok su Ngenet i ona prolazili pored mnogobrojnih
taverni. "A kako su oni pogodili šta sam, a ti to nisi pogodio, Ngenet?"
"Zovi me Miroe. Ne bih rekao da su to pogodili. Mislim da su verovatno samo primetili da sam ja
mnogo veći i prokleto mnogo trezniji nego ijedan od njih dvojice."
Luna je osetila kako se čvorovi mišića u njenim leđima opuštaju: shvatila je da ne gledaju baš svi
prolaznici uporno i dugo u nju.
Ngenet je skrenuo u jednu usku uličicu; najzad su stali, ispred jedne usamljene male krčme. Svetlost
duginih boja dopirala je kroz obojena stakla i prosipala se po kaldrmi. Boja je bila dobrim delom oljuštena
na tabli sa nazivom krčme, iznad ulaznih vrata: 'Kod crnih dela'. Nešto je promrmljao. "Ova Elsi je oduvek
imala čudan smisao za humor." Luna je primetila i drugu tablu, manju, na kojoj je pisalo "zatvoreno", ali
Ngenet je dohvatio kvaku, vrata su se otvorila i oni su ušli unutra.

44
 "Ej, zatvoreni smo!" Jedan ogroman balon od žene zurio je u njih iza šanka, sipajući u kriglu pivo ni
za koga.
"Tražim Elseviru." Ngenet je ušao u osvetljeni deo prostorije.
"Ma nemoj?" Žena je spustila kriglu i žmirkavo ga osmotrila. "Dobro, tražiš je, verujem. Zašto si se
toliko zadržao?"
"Problemi sa motorom. Da li je čekala?"
"Ona je još u gradu, ako to pitaš. Ali izišla je da potraži - druge aranžmane, za slučaj da ti odlučiš da
se ne pojaviš." Zatrpane oči te žene pronašle su Lunu i reagovale mrštenjem.
Ngenet je opsovao. "Prokleta neka je, pa zna da se na mene može osloniti!"
"Ali nije znala nisi li, možda, trajno zadržan, ako znaš šta hoću da kažem. Ko ti je to?"
"Stoperka." Luna je opet osetila njegovu ruku na mišici; pošla je napred, nevoljno. "Neće nam praviti
nikakve probleme", reče on, presecajući ženinu indignaciju. "Je l' tako da nećeš?"
Luna je digla pogled, videla njegov izraz lica. "Ja?" Odmahnula je glavom, uhvatila samo šapat
osmejka.
"Ja ću opet napolje, da tražim moju prijateljicu. Ti čekaj ovde dok se ne vratim." Vrhom vilice
pokazao je prema sobi punoj stolova. "Tad ćemo možda da razgovaramo o Karbanklu."
"Važi." Odabrala je jedan sto blizu ognjišta i sela za njega. Ngenet se opet okrenuo ka vratima.
"Znaš gde da tražiš?" doviknu za njim debela žena. "Pitaj u Klubu."
"Hoću." Izišao je.
Luna je sedela u nelagodnoj tišini pod kiselim zurenjem gostioničarke. Prelazila je prstima preko
ožiljaka na gornjoj strani drvenog stola. Najzad je krčmarica slegnula ramenima i obrisala ruke o sopstvenu
kecelju. Dohvatila je kriglu piva i spustila je na sto. Luna se malo trgla kad je krigla tresnula pred nju; pena
se počela prelivati na drvo, išarano prstenastim tragovima. Žena se, bez ijedne reči, udaljila, prolazeći kroz
gostionicu kao neko naduveno jedro; uradila je nešto jednoj bezličnoj crnoj kutiji iza šanka. Neko je
najednom počeo da peva: u sred reči, u sred pesme, uz pratnju iste one ritmične, prodorne buke koju je Luna
već više puta čula iz drugih gostionica.
Luna se trgla, osvrnula, ali gostionica je i sad bila prazna. Čak i praznija - jer je krčmarica, praćena
Luninim pogledom, otišla uz stepenice i nestala, odnoseći još jednu kriglu piva sa sobom. Lunin pogled se
vrati crnoj kutiji. Odjednom joj s osmehom dođe slika da je kutija puna zvuka, natrpana zvukom, kao bure
pivom ili vreća brašnom. Potegla je jedan gutljaj piva, iskrivila lice u grimasu: pivo od morskih algi, kiselo i
loše vareno. Ostavila je kriglu, skinula kabanicu. U ognjištu je bio samo jedan veliki komad metala, koji se
crveno žario, kao gvozdena šipka kad je kovač usija. Luna se uvila na stolici i počela prstima da istražuje
životinjska lica izvajana duž gornjeg ruba naslona stolice; za to vreme upijala je u sebe toplotu i muziku.
Stopalom je počela da udara u ritmu; nekakva prijatna prinuda na pokret delovala je u njenom telu.
Harmonije su bile komplikovane, muzika bučna i udarna, a ljudski glas je praktično ćurlikao, bez ikakvog
smisla. Ukupno dejstvo nije bilo ni nalik muzici Ukresove flaute... ali ipak je i ova muzika imala moć
prinuđivanja, u dalekoj srodnosti sa tajnom pesmom mesta odabiranja.
Sklopljenih očiju, pila je pivo; pustila je da njen um razdvaja sve ono što je pošlo rđavo od svega
onog što je ostalo dobro između nje i Ukresa, ali jednovremeno je slušala muziku. On je muziku oduvek čuo
drugačijim sluhom nego ona. Možda će biti razgovora o Karbanklu, kad se Ngenet vrati; tako je rekao. Da li
to znači da će je on ipak odvesti tamo? Ili će pokušati da je ubedi da od Karbankla odustane? Nju to niko ne
može ubediti... ali, po svemu sudeći, ona može ubediti njega. Iskoristiće ovo što se on brine za njenu
bezbednost i navešće ga da je ipak odveze tamo; uspeće, sigurna je u to. Možda sam već sutra u Karbanklu...
poče da se osmehuje.
Ipak, da li je to ispravno postupanje? Neki deo njenog uma počeo se nelagodno vrpoljiti. Na koji
način bi bilo neispravno? Ngenet hoće da joj pomogne; to je njoj jasno. Ali, zašto je Ukresu potrebna, to
nema pojma. Zamišljala ga je bolesnog, ili gladnog; nema para, nema prijatelja, crkava od gladi. Od
presudnog značaja može biti jedan dan, jedan sat... Svaki minut Ukresu oslobođen, zahvaljujući njenom
dolasku, od patnje i tuge je važan, važniji nego išta drugo.
Neki zvuk u zadnjem delu sobe naveo ju je da otvori oči. Pogledala je ka drugim vratima, onim koja
su bila tamo, iza nje. Osetila je da se njene oči šire, i ponovo šire, zato što je njen um odbijao da primi
informaciju koju su oči dostavljale: jer, ta vrata su bila živa i kretala su se. Stajala su na dve noge, kao
ljudsko biće, ali stopala su bila široka i pokazivala su plovne kožice između prstiju. Kretanje tog bića bilo je
fluidno kao njihanje morske trave u podvodnim talasima. Telo je bilo sivozeleno, bespolno; svetlucalo je

45
nekom uljastom prevlakom i bilo je golo, izuzimajući jedan pojas, upleten od nečega, po kome su bili
zakačeni neki neprepoznatljivi oblici. Ruke tog stvora nisu se završavale šakama, nego se svaka
razgranavala u pet-šest pipaka nalik na bičeve. Oči sedefastog sjaja, bez zenica, bile su uperene u nju, kao
oči morskog duha.
Luna se digla na noge; usta su joj bila odveć suva za zvuke koje je pokušavala da izgovori; stavila je
stolicu između sebe i tog košmarnog bića, i potegla svoj nož. Međutim, videći njene pokrete to stvorenje se
grleno zakašljalo i hitro pobeglo nazad kroz vrata. Nestalo je s njenog vidika pre nego što je Luna stigla da
zaista poveruje u njegovu prisutnost.
Na mestu čudovišta pojavio se neki čovek koga nikad ranije nije videla, upola stariji od nje, sa
krutom krestom plave kose koja se povijala u stranu i padala preko jednog oka. Na sebi je imao ribarsku
parka-jaknu, ali su njegove pantalone, u bez-vatrenom sjaju ove prostorije, imale drečavu zelenu boju. "Ne
poteži to, gospođice mala, imam te na nišanu." Ispružio je ruku i Luna je videla nešto neprepoznatljivo u
njegovoj šaci. "Odmah baci to na pod, ali polako."
Dovršila je izvlačenje noža, ne znajući kako da reaguje na tu pretnju. Pomakao je ruku nestrpljivo i
Luna je bacila nož na pod, prema njemu. Pošao je napred, samo koliko je bilo potrebno da dohvati nož.
"Šta hoćeš ti?" zapitala je; po utanjenoj oštrini sopstvenog glasa uvidela je koliko se zapravo
uplašila.
"Iziđi, Svileni." Ne odgovarajući na Lunino pitanje, čovek se okrenuo ka vratima. Odgovoriše mu
neki šištavi zvuci u kojima nije ništa razumela. Čovek se osmehnuo bez veselja. "Da", reče on, "oduševljena
je što te je videla tačno koliko i ti što si video nju. Iziđi, omogući joj da te bolje vidi."
Stvorenje je obazrivo opet ušlo u sobu; Lunine šake se stegoše na životinjskim glavama na rubu
stolice. Najednom je pomislila da ovo stvorenje izgleda kao da je jedan od porodičnih grbova oživeo. "Para -
para nemam uopšte."
Čovek ju je pogledao belo, zatim se nasmejao. "A, je l' tako. Onda smo svi u istom čamcu, sada. Ali
ne svi iz istog razloga. Dakle, ti samo ostani smirena i niko ti neće ništa."
"Ugaše! Šta se to dešava?" U sobu je, iza stvorenja, ušla još jedna nepoznata osoba. Ljudsko biće, ali
opet neočekivanog izgleda. Luna vide malu, debeljuškastu ženu čija je koža bila plavocrne boje, a kosa kao
srebro. Ta žena je stala i iznenađeno sklopila šake. "Dragi moj, nikad nećeš zakazati sudar ako pretiš
pištoljem ženskama", reče ona blagim tonom, sa nekim izrazom lica koji nije baš sasvim prešao u osmeh.
Proučavala je Lunin izgled na isti način kao i Luna njen.
Plavokosi čovek se ovog puta nije nasmejao. "Ne znam koliko ona zna, ali, Elsi, ona ne bi trebalo da
bude tu."
"Dabome. Ko si ti, devojko? Šta ćeš ovde?" Reči su zahtevale od Lune isto što i jednostavna
učtivost, ali glas je bio čelik.
"Ja sam prijateljica - prijateljica Ngeneta Miroa. Jesi li ti Elsevir, ona koju je došao da vidi?" Luna je
preuzela inicijativu, videći da odgovori počinju da daju neke rezultate. "On je izišao da te nađe. Mogla bih
da pođem da ga potražim..." Bacila je pogled ka vratima.
"To neće biti potrebno." Žena je mahnula rukom, i plavokosi je spustio oružje, a zatim ga gurnuo u
onaj džep gde je i njen nož otišao. Lica njih dvoje malo su se opustila. "Čekaćemo s tobom." Ono biće nalik
na duha iz mora prošištalo je nešto; nastali zvuk je donekle podsećao na ljudsko pitanje. "Svileni bi hteo da
zna šta je zadržalo Miroa."
"Problemi sa motorom", ponovila je Luna mehanički. Premestila se s noge na nogu, i dalje
zadržavajući stolicu između sebe i njih.
"A-ha. Onda je jasno." Međutim Luni se činilo da u glasu te žene postoji nešto što još nije sasvim
zadovoljno. "Dobro, nema potrebe da sedimo dok čekamo, a? Moje stare kosti škripe na tu pomisao. Sedi,
medena, svi ćemo prosto da sedimo pored vatre i upoznajemo se dok se on ne vrati. Ugaše, donesi nam i
piva, važi?"
Luna je zbunjeno gledala kako ta žena i ono košmarno stvorenje prilaze stolu. Međutim, stvorenje je
čučnulo pored vatre, izvan domašaja udarca nogom; njegovo telo presijavalo se u zračenju grejalice.
Pljosnati pipci tog stvora počeli su da ocrtavaju na ognjišnim kamenovima neke obrasce, ritmičnim i
hipnotičkim kretnjama; neki od pipaka bili su osakaćeni, unakaženi starim ožiljcima. Žena povuče jednu
stolicu i sede pored Lune, sa osmehom prividnog ohrabrenja. Otkopčala je sa sebe kišnu kabanicu koja joj je
bila nekoliko brojeva prevelika, otkrivajući ispod toga jednostavni, jednodelni odevni predmet, čija je

46
narandžasta boja bila jednako drečava kao zelena boja pantalona njenog pratioca. "Moraćeš oprostiti
Svilenom što ne sedi sa nama. Bojim se da on baš mnogo ne voli nepoznate osobe."
Luna je polako zaobišla svoju stolicu i sela. Muškarac se vratio sa tri krigle piva; jednu je stavio uz
ognjište. Luna je gledala kako morski demon miluje kriglu nemirnim pipcima, podiže je, i ispija. Dohvatila
je svoju kriglu i potegla nekoliko uzastopnih dugih gutljaja. Čovek je seo nasuprot nje, a lice je razvukao u
širok osmeh. "Ti, bogami, do-bro cugaš, mala."
Stara žena je coknula jezikom nekoliko puta, u znak neodobravanja, ali je i sama pijuckala. "Nema
veze. Pričaj nam o sebi, draga. Ne sećam se da si nam rekla kako se zoveš. Ja sam Elsevir, jašta, a ovo je
Ugas. A ono je Svileni, koji je... mom pokojnom mužu bio poslovni partner. Dabome da mu 'Svileni' nije
pravo ime. Mi ne možemo da izgovorimo njegovo pravo ime, ne možemo pa to ti je. On je dilip, sa Cie-
Puna; sa druge planete, kao i nas dvoje", dodala je, tiho i umirujuće. "Jesi li ti jedna od Miroevih...
koleginica?"
"Ja sam Luna. Ja..." Oklevala je, svesna da i oni oklevaju; još nije bila sigurna u njih, nije znala šta je
gore kazati - laž ili istinu. "Tek što sam ga srela. Dovezao me je ovamo."
"I onda te doveo u ovu kafanu?" Ugas se nagnuo napred, namršten. "Tek tako. Šta ti je rekao?"
"Ništa." Luna se odmakla od njega, nagnula se bliže staroj ženi. "Ali ništa me i ne zanima, zaista. Ja
samo putujem u Karbankl. On - on je rekao da ćeš ti razumeti." Okrenula se Elseviri, susrela se sa
nepopustljivim indigo očima u mreži staračkih bora.
"Razumeti šta?"
Luna je duboko udahnula i izvukla sibilski medaljon iz džempera. "Ovo."
Elsevir se vidno trgla, Ugas je uzmakao do naslona stolice. Stvorenje pokraj ognjišta prošištalo je
neko pitanje, a Ugas reče: "Ona je sibila!"
"E, dakle, zaista!..." progunđala je Elsevir. Te reči su se završile maltene kao uzdah. "Čast nam je."
Pogledala je svoje drugare; Ugas je klimnuo glavom. "Koliko je meni poznato, ova polovina Tijamata nije
najbolje mesto za sibile. Ovo počinje da liči na Miroa: upetljavati se ovako." Osmehnula se iznenada,
duboko, ali i veoma umorno. "Ništa, ništa - ali kad vidim tebe tako mladu a tako mudru, osetim se kao vrlo
stara i nerazumna."
Luna spusti pogled ka svojim prstima koji su se uvijali po drvetu. "Ja sam samo posuda za
prenošenje mudrosti Dame Thalase." Ponovila je te tradicionalne reči samosvesno. Ovo su van-Tijamatovci,
a ipak su, kao i Ngenet, reagovali sa poštovanjem bliskim strahopoštovanju, kao što bi i Tijamatovac
Letnjak reagovao. "Ja sam... mislila da nijedan stranac ne veruje u Daminu silu. Svi kažu da vi, stranci,
navodite Zimce da mrze sibilstvo. Zašto ne mrzite mene?"
"Ti to ne znaš?" reče Ugas sa nevericom. Pogledao je Elsevir, pa tuđinsko biće pored ognjišta. "Ona
ne zna šta je."
"Pa dabome da ne zna, Ugaše. Hegemonija želi da ovaj svet ostane u tehnološkom mraku, a sibile su
svetionici znanja. Ali svetionici samo samo za onoga ko zna kako se to svetlo upotrebljava." Elsevir
zamišljeno povuče gutljaj piva. "Mogli bismo mi doneti naš sopstveni mali Milenijum, naše zlatno doba,
ovoj planeti. Znaš, Ugase, možda smo mi najopasniji ljudi koji su ikad sleteli na Tijamat..."
Luna se napola namrštila. "Šta ti to znači, da ne znam šta sam? Sibila sam. Odgovaram na pitanja."
Elsevir klimnu glavom. "Ali ne na prava pitanja. Što ideš u Karbankl, Luno, ako očekuješ da ćeš se
tamo suočiti samo sa mržnjom i ničim drugim?"
"Pa - moram da nađem mog rođaka."
"To ti je jedini razlog?"
"To je jedino važno." Spustila je pogled ka trolistu.
"Znači, on ti ipak nije samo rođak? A?"
"Ne."
"Nego i ljubavnik?" reče Elsevir veoma nežno.
Klimnula je glavom, gutajući knedlu da bi iznenadni grč u njenom grlu popustio. "Jedini koga ću
ikad voleti. Čak i ako ga nikad ne nađem..."
Elsevir ju je potapšala po ruci, rukom krutom od starosti. "Da, maco, znam to. Ponekad naiđeš na
nekog za koga bi bosa gazila preko ognjeva pakla. Zbog čega je taj jedan toliko različit od svih drugih,
pitam se...?"
Ugas je, sa svoje strane, zurio u nju; sklonila je pogled.

47
 Odmahnula je glavom. A zbog čega je toliko različit od mene? "Jeste li vi iz Karbankla?" Digla je
pogled. "Možda ste ga tamo videli. Crvena kosa..."
Elsevir odmahnu glavom. "Avaj, nismo. Nismo iz tog grada. Mi smo samo - u poseti. Privremeno."
Bacila je pogled prema vratima, kao da se najednom setila zašto čekaju.
"Hm... a šta si htela da kažeš sa onim o nepostavljanju pravih pita..."
Vrata krčme naglo se otvoriše i tresnuše o zid. Luna ne stiže da dovrši pitanje. Digla je pogled ka
vratima, kao i svi ostali.
Iz mraka u krčmu stupiše dve figure: jedan vitak muškarac osrednje visine i jedna visoka, čvrsto
građena žena, oboje van-Tijamatovci; u teškoj, istovetnoj odeći, sa šlemovima. I sa oružjem u rukama.
"Plavci!" progunđao je Ugas, jedva pomičući usta. Elsevir je podigla ruku do grla i istim pokretom
preklopila kabanicu preko narandžaste odeće ispod. A onda je pogledala tamnu boju kože na svojoj ruci i
spustila ruku.
"Šta je ovo?" reče Luna, savlađujući svoju želju da skoči sa stolice, jer je 'Svileni' potražio utočište
uz nju. "Ko su ovi?"
"Niko koga bi ti trebalo da upoznaš bolje", reče Elsevir smireno. Ponovo je dohvatila kriglu, a onda
pogledala uljeze. "Dakle, inspektorko. Ovo je neočekivano. Noćas si daleko od kuće."
"Ni upola tako daleko kao ti, rekla bih." Žena je pošla napred, pretražujući ih pogledom; oružje je još
bilo u njenoj pesnici.
"Bojim se da ne znam šta time hoćeš da kažeš." Elsevirin pogled svetlucao je kontrolisanom
indignacijom. "Ovo je privatna zabava odgovornih građana Hegemonije, i ja smatram da je vaše ovakvo
upadanje zaista sasvim..."
"Poštedi me, teh-krijumčarko." Žena je načinila pokret pištoljem; njena usta bila su čvrsto stisnuta.
"Vaš brod je primećen pri silasku, vi ste na ovoj planeti ilegalno. Optužujem vas, dalje, da ste verovatno
krijumčarili predmete koji su po zakonu kontraband. Ustajte svi! Ruke na glavu!"
Luna je sedela sleđena, prenoseći pogled sa Elsevire na Ugasa i nazad; ali oni su imali oči samo za
ove upadače. Trolist joj se usecao u šaku. Shvatajući događaje samo toliko da se plašila, strpala je medaljon
u džemper.
Uniformisana žena primetila je tu kretnju i pošla bliže Luni; u tom času Luna vide da se mrštenje na
njenom licu pretvara u istu onu nevericu koja se pokazala i na licima dvojice pijanih Zimaca na gatu.
Muškarac iza policajke pošao je obazrivo u stranu, zato što su Elsevir i Ugas zajedno ustali. Luna je osetila
da Elsevir ćuška njen lakat, pa je ustala i ona, grebući stolicom po podu.
"Sad, Svilo!" promrmljala je Elsevir i žestoko povukla Lunu unazad; Svileni je već jurio ka vratima
odakle su svi oni došli. Luna je udarila leđima o zid pored ognjišta dok su policajci oklevali između
nekoliko mogućih meta, a Ugas je istog trena dočepao kriglu i hitnuo je u svetiljku koja je, iznad njih, visila
okačena o grede. Svetiljka pršte u bezbroj komada, a pljusak električnih varnica i pivske pene poče padati po
njima u iznenadnom mraku.
"Beži, beži!"
"Gađaj ga Bi-Zi!"
"Ti Luno se ne mešaj!"
Luna je osetila da ju je Elsevir grubo odgurnula; spotakla se slepo o stolicu na kojoj je do maločas
sedela. Pala je preko tog stola. Iza nje, galama, krik; nejasno je videla da policajka skače i hvata Elsevir za
kabanicu. Lunina šaka sklopila se oko još jedne krigle na stolu; zamahnula je iz sve snage, vitlajući kriglom
preko glave, i tresnula policajku po podlaktici desne ruke, začula jauk. Elsevir se otrgla i odmah pogurala
Lunu ka izlazu. "Nikad, nikad ne udaraj plavce, draga..." reče Elsevir bez daha, uz njeno uvo. "Ipak, hvala.
Sad beži!"

Luna je klisnula kroz ta vrata; njen um bio je samo mutno promicanje, kao i soba kroz koju je sad
trčala. Još jedna vrata, i ona se nađe u mračnoj uličici.
"Ovamo!" Ugas se materijalizovao pokraj nje i pokazao rukom levo. "Ovo je slepa ulica. Elsi?"
"Evo me." Vrata su tresnula iza njih. "Ne pričaj, idemo u LB!"
Potrčali su; Luna je držala staru ženu za ruku, dodajući joj snagu i brzinu. Ispred sebe videli su ono
tuđinsko stvorenje, u jednoj traci zvezdane svetlosti, crvenkaste i zlatne; zatim je stvorenje nestalo u
mračnoj rupi senke. Iza sebe začula je otvaranje vrata sa treskom i uzvik otkrivanja. Njena slobodna šaka
odjednom je cela obamrla, sve do zglavka; panika joj dade krila.

48
 Ugas, klizajući se pomalo, uspe da se zaustavi tačno na mestu gde je tuđin maločas nestao. Bilo je to
pred jednom ogradom od dasaka, koja je bila sva pozlaćena od zvezdane noći. Sagnuo se i hitro provukao
kroz prazninu između dve trule daske. Provukla se i ona za njim, pa izvukla Elsevir za sobom; sledećeg
trenutka je maltene pala preko ogromne gomile naplavljenog drveta pred kojom se našla.
"Idemo u LBć!" Ugas im je mahao mahnito. "Ja ću zapušiti rupu!"
"Ovamo." Elsevir je povukla Lunu za ruku i povela je krivudavom putanjom između čitavih brda
svakojakih predmeta izvučenih iz mora i donetih u ovo dvorište. Luna je išla za njom, ali se i osvrnula, i
videla kako Ugas navlači mrtve ostatke jednog bodljikavog drveta na rupu u ogradi. Ali kad se okretao da
nastavi bekstvo, jedna grana se zakačila za njegovu parku i vratila ga, trzajem, nazad; Luna je još videla
kako se Ugas bori i oslobađa, a onda se između njih nađe, i zakloni ga, gomila buđavih brodskih jedara.
Pokraj nje se Elsevir spotakla o neku prepreku u tami; Luna je pridrža.
Sad je videla ispred sebe, u senkama i u zlatu dvorišta pod zvezdama, jedno sočivo od olupanog
metala, koje je ležalo približno na sredini dvorišnog prostora. S jedne strane sočiva bila su otvorena
hermetička brodska vrata, do kojih je, sa tla, vodila rampa. "Šta je to?"
"Sklonište", jeknula je Elsevir, boreći se za vazduh. Stigle su do rampe i popele se zajedno; videše da
ih na vrhu, unutra, već čeka Svileni. "Uključeno?"
Tuđin je potvrdno nešto promrmljao, mahnuo jednim pipkom.
"Onda se vezuj, idemo odavde." Elsevir se naslonila na brodski unutrašnji zid, pritiskajući šaku na
srce. "Ugaše?" Pogledala je van, ali tamo su mogli da vide samo groblje svakojakih delova i ostataka, i
prigušeno žarenje neba.
Luna se okrenula, pa i nagnula napolje da bolje vidi. Ugas je dolazio, trkom; ali pred njenim očima
se spotakao, pao, nekoliko trenutaka ležao na zemlji ošamućeno. Najzad se pridigao i krenuo opet napred, ali
tako da ju je podsetio na čoveka koji trči ispod vode, gde svaki pokret nailazi na otpor. "Evo ga!"
Stigao je do podnožja rampe, stao, gledao uz nju jedan dugi trenutak. Držao se šakama za stomak.
Onda je počeo da se penje. Ona ugleda iza njega jednog od njihovih progonitelja kako obilazi onu gomilu
starih jedara. "Ugase, brže!"
Ali tek što je to rekla, on je usporio. Glavinjao je po rampi, a oči su mu bile staklaste od očajanja.
"Hajde!"
Odmahnuo je glavom, stao, njišući se.
Sad je preko dvorišta videla oboje policajaca; neko od njih je nišanio ka Ugasu, a neko povikao:
"Stoj!"
Luna se odgurnu od zida i pojuri niz rampu, dograbi labavi rukav njegove parke i povuče ga gore i
napred, kroz brodska vrata. Iza njih, rampa se teleskopski uvukla u brod, a vrata su se šištavo zatvorila;
osetila je bol u ušima, zbog promene pritiska. Ugas se grčevito uhvatio za okvir unutrašnjih vrata čim je
Luna povratila ravnotežu i pustila ga. Jedna njena šaka još je bila onesposobljena čudnom paralizom; Luna
je pogleda i kriknu tiho, sa nevericom, videći da je šaka umrljana krvlju.
"Ugase, ti idi napred i..." Elsevir je zamukla, videći da Ugas pored nje pada na kolena i pruža se po
podu. Luna vide blistavo crvenu mrlju na njegovoj jakni, shvati da krv na ruci nije njena.
"O, Bože moj, Ugaše!"
"Šta se desilo?" Luna je kleknula pored njega, pružila ruke ka njemu.
Udarcem je odbio njenu crveno pokvašenu ruku. "Ne!" Videla je dršku svog sopstvenog noža kako
viri iz velikog džepa na trbuhu jakne, u sredini sve šire mrlje krvi. "Ne diraj nož... počelo bi krvoliptanje."
Luna je ustuknula, pribila ruke uz svoje telo. "Elsevir?" reče Ugas, gledajući mimo Lune.
"Ugaše, kako se to desilo?" Elsevir je kruto kleknula s njegove druge strane, položila šaku na njegov
obraz. Iza nje se na unutrašnjim vratima pojavio Svileni.
Ugas se nasmejao kroz bele usne. "Trebalo je da ostavim mladoj dami njen bodež... dok sam bežao,
pao sam i nabio se na njega. Prokleta nožekanja. Strpaj me u frizer, Elsi, boli... boli me..." Borio se da
ustane, jaučući kroz stisnute zube; njih dve ga podigoše na noge.
"Svileni, sedi za kontrolnu tablu."
Svileni je pošao ispred njih. Ušli su svi u susednu prostoriju. Položiše Ugasa na jedan ležaj, zapravo
sedište donekle opruženo unazad. Imali su vrlo malo prostora za kretanje.
"Stavio si njen nož u džep! Dečko dragi, to je bilo neverovatno tupavo, znaš." Elsevir je poljubila
svoje prste i njima ga ovlaš dotakla iznad očiju.

49
 "Ja sam astro-navigator, a ne... plaćeni ubica. Šta ja... znam o tome?" Zakašljao se; u uglu njegovih
usana pojavio se curak krvi, potekao mu niz obraz, do uva.
Elsevir je uzmakla jedan korak, a sledećeg trenutka se poluprovidni konus boje dima već spustio
preko ležaja, tako da Ugasa više nisu mogli dobro videti. "Spavaj dobro." To je zvučalo kao blagoslov
umirućem, ali Elsevir pogleda Lunu u oči i, videći neizgovoreno pitanje, odmahnu glavom. "Ne. Ovo će ga
održati u životu dok ga ne donesemo do mesta gde će dobiti pomoć." Njeno lice se promenilo. "Ako uopšte
pobegnemo iz atmosfere pre nego što oni plavci prizovu gnev samog neba na nas. Veži se, maco, ubrzanje
ume da bude neprijatno kada ga doživljavaš prvi put." Progurala se ispred Lune, sela u jedno mekano
obloženo sedište visokog naslona, pred instrument-tablu. Na drugom takvom sedištu već je bio tuđin, čiji
pipci su lebdeli iznad mnogobrojnih svetlećih površina na ploči. Ispred njih, široki ekran koji je davao utisak
kao da gledaju kroz najobičnije staklo omogućio im je da opet vide dvorište sa otpadom, ali iz drugog ugla.
Luna je sela u treće takvo sedište, iza njih, i prikopčala kaiševe oko sebe, neodlučnim pokretima. Tuđin iz
dubine grla izgovori nešto što je zazvučalo upitno.
"Pa šta ću drugo?" reče Elsevir oštro. "Ne možemo da je ostavimo pandurima; sibilu, ni slučajno.
Naročito sad, kad se ona i tukla s njima da me spase - znaš šta bi joj uradili... Diži!"
Luna se naginjala napred, slušala ih je - a sad je neki nevidljivi talas potisnu na naslon sedišta.
Uzviknula je iznenađeno, i uzviknula još jednom kad se pritisak pojačao i isterao joj dobar deo vazduha iz
pluća. Borila se protiv toga kao davljenica, i otprilike toliko uspešno; ugnječivala se u mekane obline sedišta
cvileći od neverice. Između njihova dva sedišta, koja su bila ispred nje, sad više nije videla dvorište prepuno
starudije, nije videla nikakvo tlo, samo zvezde. Pred njenim očima mesec je pao poput kamena, proleteo je
pored njihovog prozora i nestao. Sklopila je oči, osetila kako je vrtlog košmara usisava, vrtlog crn, bez dna.
Ali u poplavnim vodama panike našla je sećanje na jednu drugu tamu, potpuniju, apsolutniju od svih
ostalih tama mogućih u njenom životu - na crno srce sibilskog transfera. Transfer... ovo je bilo kao transfer.
Uhvatila se za tu kotvu, osetila kako težina i masivnost nečeg, ipak, poznatog usporavaju spiralu njenog
straha. Usmerila je svu svoju koncentraciju ka onim disciplinovanim ritmovima uma i tela koji daju sibili
mogućnost da održava tanku nit svoje svesti u neprekinutoj vezi sa stvarnošću; postepeno se ustalila u
trpljenje, podnošenje.
Opet je otvorila oči i videla da su napolju i sad zvezde; okrenula je glavu po naslonu, na jednu
stranu, razgledala zid sa svetlećim podacima na instrumentima, nadomak njenog sedišta. Nije pokušala da ih
dodirne. Postade svesna da Elsevir nešto govori, glasom napregnutim ali gotovo nečujnim, i da joj ne-
ljudsko biće odgovara; zapravo nije razumela ni jedno ni drugo.
"...proverava. Još nije data uzbuna. Nadam se da nisu imali releje... dok je daju mi ćemo možda...
Štitovi zeleno?"
Svileni je odgovorio, nerazumljivim tuđinskim govorom.
"Pa nadam se i ja... ali ti budi spreman da prebaciš snagu na..."
(Odgovor.)
"Jeste, utišani smo. Uostalom oni samo traže krijumčare koji dolaze... a ne iza leđa. Molim vas
Bogovi, da ne..."
(Odgovor.)
Nejaki smeh. "Nego šta. Vreme?"
Luna je opet sklopila oči, udobno uljuljkana; pustila je da reči protiču pored nje. Oni lete, nekako, u
ovoj kabini, koja je okovana metalom; ali let nije nimalo nalik na onaj sa Ngenetom. Zapitala se zašto, i
kako, i mutno se pitala da li ovo liči na let tuđinskim međuzvezdanim brodom... Njene oči se najednom
otvoriše. "Elsevir!"
"Da... Jesi li dobro, Luno?"
"Šta mi ovo radimo? Kuda idemo?" Grabila je vazduh kao da se guši.

"Odlazimo... Vreme?"
(Odgovor.)
"Izišli iz gravitacionog 'bunara'!" Šištav, ali trijumfalan smeh. "Smanji potrošnju energije... ono što
nam je preostalo, treba da štedimo za randevu."
Pritisak koji je stezao Lunu poput mengela naglo nestade. Ona ispruži i proteže ruke. Ne samo što se
sa njenog tela digao onaj silni gnječeći pritisak, nego je nestao i svaki osećaj težine; osećala se kao da je
izgubila telesnost, kao da je postala mehurić koji se diže kroz morsku vodu... gle, pa ona se zaista diže iz

50
mekanog sedišta i samo kaiševi je zadržavaju da ne odleti. Spustila je panični pogled ka sebi, dočepala se
šakama za te kaiševe.
"E, Svileni, Svileni, suviše sam ja stara za ovo. Zar jedna kulturna žena ovako da zarađuje za život."
(Odgovor.)
"Naravno da je iz principijelnih razloga! Ne misliš da bih nastavila Ti-Džejev posao samo za pare? A
iz uzbuđenja sigurno ne bih", gunđala je Elsevir. "Ali, daljih putovanja u svakom slučaju neće biti. Ni kinte
nismo ovog puta zaradili, sva roba je još tu... Ah, jadni Miroe! Bogovi znaju u šta se on pretvorio." Čulo se
oslobađanje kopče i Luna vide kako Elsevirina srebrna kosa počinje da se diže iznad naslona stolice. "Mi to
nikad nećemo znati." Elsevir se okrete da je pogleda. "Luno, jesi li..."
"Ne plašite se!" reče Luna, podižući pogled prepun čudesnog. "Ovo je prisustvo Dame. Ova soba je
puna Mora, zato plovimo... To je čudo."
Elsevir joj se nasmeši, malo tužno. "Ne, maco - ovo je samo odsustvo Dame. Do nas, ovde, ne
dohvata ni tvoja Dama, niti tvoja planeta uopšte. Udaljili smo se toliko da jednostavno nema gravitacije koja
bi nas vukla na dole. Dođi napred pa ćeš videti šta hoću da kažem."
Luna se neodlučno odvezala i odgurnula na gore. Elsevir se naglo pružila i uhvatila Lunu za nogu, da
Luna ne bi tresnula u polu-providnu kupu iznad njenog sedišta, identičnu sa onom koja je pokrila Ugasa.
"Lakše to!" Zatim ju je Elsevir povukla napred i pokazala prstom dole. Ispod njih ležala je oblina Tijamata,
penom prošarani loptasti talas plavog naspram zida zvezda.
U srcu je znala šta će videti; ali dok se, ploveći lagano, bližila "staklu" ekrana, prizor je nadmašio
sve što je dotad zamišljala. Samo je mogla dahnuti: "Predivno... predivno..." Prislonila je šake na hladnu
providnu površinu, kao da je to prozor.
"Čekaj dok prođemo kroz Crnu Kapiju, pa da vidiš šta ima na drugoj strani."
"O, da..." Tamno seme sumnje poče klijati u njenoj svesti. Prinudila je sebe da otrgne pogled, da
okrene glavu. "Crna Kapija? Ali tako stranci idu na druge planete..." Opet pogleda napolje: čitav njen svet,
koji je izgledao tako ogroman i raznovrstan, leži sad pod njenim nogama kao neki ribarski plovak izliven od
plavog stakla. "Ne... ne, ne mogu kroz Crnu Kapiju sa vama. Moram u Karbankl. Da nađem Ukresa." Čvrsto
se odgurnula od prozora, onda zaustavila svoj let tako što se uhvatila za naslon sedišta Svilenog. "Možete li
me sad vratiti dole? Možete li, i da li biste hteli, da me iskrcate... na kopno, kod zvezdane luke?"
"Da te opet vratimo dole?" Prostor između Elsevirinih plavoljubičastih očiju popuni se naborima od
mrštenja; stara žena pritisnu prste obeju šaka na usne. "Luno, Lunice draga... Plašila sam se da ti ne shvataš.
Vidiš, ne možemo te spustiti. Toga nema. Ušli bi nam u trag, a osim toga slabi smo sa zalihom energije -
nema nazad. Kad sam pomenula kapiju, to, na žalost, nije značilo da možeš da biraš kuda ćeš."

12.

"Ti si vlasnik ovog vozila?" Geja Džeruša je stajala pored letilice na gatu; njen dah se pretvarao u
inje u ledenom noćnom vazduhu. Obilatim mrštenjem pokazivala je svoje neraspoloženje krupnom čoveku
koji se naslonio i nalaktio na letilicu sa istim onim lažnim samopouzdanjem koje su teh-krijumčari maločas
u krčmi pokazali. Gundalinu je stajao pored nje; dizao se na prste pa na pete čizama, jedva kontrolišući svoje
osećanje uskraćenosti.
"Jesam vlasnik, a jasno je i da imam savršeno pravo da to budem." Glas mu je bio promukao - kao
kad gaziš po šljunku. Naglim pokretom ruke pokazao je prema svom licu. I u tom slabom svetlu jasno se
videlo da nije sa Tijamata - verovatno je sa Cie-Pana, nagađala je Džeruša, ili možda sa Četvrte. "Nisi valjda
doletela čak sa Karbankla da mi napišeš kaznu za nepropisno parkiranje, inspektorko?"
Džeruša je napravila nekakvu grimasu; koristila je ljutnju da sakrije osećanje nelagodnosti koje je
bilo u njoj. Ruke je držala čvrsto prekrštene na grudima, preko teškog kaputa, ali tako da ne opterećuje
desnicu, koju je ona cura u gostionici udarila kriglom. Njena desna podlaktica bila je belo užarena zvezda,
koja je furiozno plamsala u središtu uzdrhtale vaseljene njenog tela; bol je bio tako jak da joj se povraćalo
od njega, i samo je zahvaljujući intenzitetu svog gneva zadržavala jasnoću uma. Jedna baba i nekoliko
mangupa napravili su budalu od nje; a što je najgore, iznutra ju je grickala sumnja da su u tome uspeli samo
zato što je ona i sama želela da uspeju. Do pakla, njen posao je da sprovodi zakon, pa i primenom sile, a ne
da popravlja zakon kako se njoj svidi! E, bar ovaj jedan se nije izvukao. "Ne, građanine Ngenet, došli smo
da te optužimo za pokušaj kupovine robe koja je pod zabranom uvoza."

51
 Njegovo lice bilo je slika iznenađenog negodovanja. Ej, Bogovi, Bogovi, šta bih dala da vidim kako
jednom, bar jednom, jedan od njih diže ruke i kaže "Priznajem, kriv sam!"
"Zanimalo bi me na osnovu kog dokaznog materijala izričeš takvu optužbu. Nećete naći ni..."
"Znam da nećemo. Nisi imao vremena da sklopiš pogodbu sa njima. Ali, viđen si u prisustvu jedne
van-tijamatovske osobe koja nam je pobegla."
"O čemu je tu reč?"
Mogla je, maltene, da poveruje da on to ne zna. "Ženska, oko sedamnaest standardnih godina, blede
kose i kože."
"To nije krijumčarka!" Ngenet se ljutito odgurnuo od letećeg brodića.
"Bila je s njima kad smo pošli da ih pohapsimo", reče Gundalinu. "Udarila je inspektorku i pobegla
sa njima."
"To je jedna Letnjakinja sa Nizvetrinskih ostrva, zove se Luna Svetlohodna. Dovezao sam je ovamo i
ostavio je u krčmi zato što..." Zaćutao je; Geja Džeruša se zapitala šta se to plašio da kaže. "Ona ne bi mogla
znati ništa o tome."
"Onda što im je pomogla da pobegnu?"
"A šta bi ti, do vraga, radila, da si danas došla iz teritorija Leta, i da dvoje stranaca ulete i mašu
pištoljima prema tebi?" Načinio je dva uznemirena koraka između njih. "Šta bi, za ime hiljadu bogova,
pomislila, da si na njenom mestu? Niste joj ništa učinili - ?"
Džeruša načini novu grimasu, ali je izvi u osmeh. "Pitaj obratno." Zapitala se, sa nešto više
interesovanja, zašto on pokušava da zaštiti tu devojku. Ljubavnicu?
"Rekla si da su svi pobegli?"
Gundalinu se kiselo nasmejao. "Za čoveka koji ne zna ništa, prokleto si zainteresovan za noćašnje
događaje."
Ngenet nije obraćao pažnju na njega; čekao je.
"Svi su pobegli. Njihova letilica je napustila tijamatski prostor neoštećena." Geja Džeruša vide da se
izraz na njegovom licu menja u nešto što nije olakšanje.
"Svi? Hoćeš reći, i ona s njima?" Reči su silazile sa njegovog jezika kao da su, za njega, sve
tuđinske.
"Baš tako." Klimnula je glavom, stegla drugom rukom lakat ozleđene, pritiskajući i umrtvljujući
nervne puteve. "Odveli su je. Ti pokušavaš da me ubediš da je ona zaista bila nedužna meštanka slučajno u
prolazu ovuda?"
Ngenet se okrete na drugu stranu, udari pesnicom, u rukavici, po vetrobranskom staklu koje je bilo
oivičeno mraznim šarama. "Ja sam kriv..."
I ja. Da smo ih zadržali, njoj ništa ne bi bilo. Tako to ide, kad se upustiš u pokušaje menjanja zakona.
Džeruša opsova vrlo tiho.
"A šta je ona bila tebi, građanine Ngenet?" upita Gundalinu. "Ne samo nepoznata osoba u prolazu."
To nije bilo pitanje.
"Ona je sibila." Okrenuo je pogled opet ka njima. "Sad nije važno da li ćete vi to znati."
Džeruša je podigla obrve. "Sibila?" Vetar iz zaliva Šotouver dohvatio ju je ledenim kandžama.
"Zašto - zašto bi to nama bilo važno?"

"Ma, hajde, inspektorko." Njegov glas bio je gorak koliko i taj vetar leden.
"Mi smo policija. Sprovodimo zakon" - laži, mala, samo laži - "a zakon štiti sibile, čak i na
Tijamatu."
"Kao i mere? Kao što štiti čitav ovaj svet od napretka?"
Videla je da se Gundalinu ukrutio kao lovački pas koji je nanjušio plen. "Koliko dugo već živiš u
ovdašnjim zabačenim područjima, građanine Ngenet?"
"Od rođenja", reče on, sa nekom vrstom ponosa. "Kao i moj otac, i moj deda... Ovo je moj rodni
svet."
"I ne dopada ti se kako mi njime upravljamo?" Gundalinu je to pretvorio u izazivačku rečenicu,
svađalačku.
"Dabome da mi se ne dopada! Pokušavate da zadavite budućnost ove planete, dozvoljavate da crv
kao što je Starbak briše čizme sa vama, a za to vreme da masovno ubija nedužna stvorenja, samo zbog

52
prohteva nekolicine odvratno bogatih kopilana koji nameravaju da žive večno. Terate sprdnju sa 'zakonom' i
'pravdom'..."
"Kao i ti, građanine." Gundalinu je stupio napred; videla je šta je sve dospelo u završne položaje i
zabravilo se, u njegovoj glavi. "Inspektorko, čini se da je ovaj čovek umešan u kriminalne aktivnosti
ozbiljnije od krijumčarenja. Mislim da treba da ga povedemo u grad..."
"I podignemo optužbu, koju? Da se ponašao kao nadmena budala?" Odmahnula je glavom.
"Nemamo dokaze koji bi opravdali privođenje."
"Ali on je..." Gundalinu je odmahnuo rukom i nehotice zakačio Džerušu po ruci.
"Do vraga, naredniče, ja kažem da ga puštamo da ide!" Izgubila je iz vida njegovo iznenađeno lice,
zaklonjeno kišom zvezdica koje je videla od bola. Žmirnula je i opet se usredsredila na Ngeneta. "Ali to ne
znači da te puštam sasvim, Ngenet. Tvoje prisustvo ovde, i tvoj stav, dovoljno su sporni, da opravdavaju moj
sledeći postupak: oduzimam ti dozvolu da voziš ovu letilicu. I zaplenjujem je. Mi ćemo je odvesti do grada."
Mlazić znoja curio je niz njenu slepoočnicu, goruće leden.
"Ne možete to!" Ngenet se uspravio i istim pokretom odmakao od vrata letilice; stao je tako, da se
sad nadnosio nad nju. "Ja sam državljanin Hegemonije..."
"I zato moraš da izvršavaš moja naređenja." Digla je glavu i uzvratila mu pogledom jednako besnim.
"A po slobodnoj volji opredelio si se da budeš i državljanin Tijamata. Pa, ako to želiš, onda treba i da živiš
kao Tijamatovac."
"Kako da upravljam mojom plantažom?"
"Kao i ma koji drugi Zimac. Upotrebljavaj brod, sarađuj sa trgovcima. Postići ćeš solidan uspeh, ako
je to zaista sve za šta ti je letilica bila potrebna... Ili možda hoćeš, umesto toga, da pođeš u Karbankl sa
nama, a tvoja plantaža da se elektronski pretraži, da se vidi imaš li ikakvu skrivenu krijumčarenu robu?"
Posmatrala ga je kako se bori da ne kaže ništa, i bila je zadovoljna.
"U redu. Nosite vozilo. Ali prvo da iznesem moje stvari."
"To neće biti potrebno."
Pogledao ju je.
"Odbaciću te do tvoje plantaže pre nego što odvezem letilicu u Karbankl... Bi-Zi, ti vozi patrolna
kući."
Gundalinu je klimnuo glavom; ona vide da se tim pokretom rastresa i deo njegovog razočaranja. "Da
letim u tandemu sa tobom, inspektorko?"

"Ne. Ne verujem da će građanin Ngenet učiniti išta glupo. On na mene ne ostavlja impresiju da je
glup čovek."
Ngenet načini neki zvuk koji nije bio baš pravi smeh.
"Mogli bismo krenuti." Mahnula je glavom prema patrolnim kolima, sumorno. Biće to dugo
putovanje.
"Dobro. Vidimo se u Karbanklu, inspektorko." Gundalinu je salutirao i pošao.
Posmatrala je njegov ulazak u patrolna kola, i kako se dižu sa kamenog pločnika gata. Nebo se opet
naoblačivalo; ona zadrhta jače. Karbankl bar ima centralno grejanje... odjednom je čeznula za dodirom
toplog vetra mirisnog od cveća silife, za beskrajnim letnjim popodnevom njenog detinjstva na planeti
Novosklon, ili Njuhejven, kako su je zvali. "Pa, građanine Ngenet..."
Ngenet je pružio ruku i njegova šaka se sklopila tačno oko njene povređene podlaktice, blago ali i
čvrsto. Jauknula je, ukrućujući se od iznenađenja i iznenadne uzbunjenosti.
"A-ha." Digao je drugu šaku, gestom upozorenja. Pustio je njenu ruku i rekao: "Samo sam hteo da
budem siguran. Ta Letnja cura te je povredila, inspektorko. Možda bi bilo dobro da mi dopustiš da to
pogledam."
"Ma, nije to ništa. Upadaj." Sklonila je pogled od njega, stežući vilice.
Slegnuo je ramenima. "Slobodno budi mučenica, ako si za to raspoložena. Ali to me ne impresionira.
Kao što si rekla, nisam glup čovek."
Uzvratila mu je pogled. "Radije ću da sačekam da odem kod doktora na kosmodromu."
"Ja sam kvalifikovani bolničar." Okrenuo se, pritisnuo šaku na jednu ploču koja je sačinjavala deo
bočne strane letilice. Ploča se pomače, otvarajući jednu pregradu. Na slaboj svetlosti Džeruša nije videla šta
je unutra. On je iz pregrade izvadio jednu torbu tamne boje, stavio je na tlo i otvorio. "Naravno" - digao je
pogled osmehujući se ironično - "ti bi verovatno rekla da sam veterinar. Ali, dijagnostički alat je isti."

53
 Namrštila se malo, ne razumevajući, ali je dozvolila da je on uzme za ruku i da pređe skenerom duž
cele podlaktice.
"Hm." Pustio je njenu ruku. "Žbica je napukla. Staviću privremenu udlagu i daću ti nešto da bol
popusti."
Stajala je ćutke dok je on nameštao i učvršćivao krutu cev udlage oko njene podlaktice. Pritisnuo je
jedno malo, sunđerasto jastuče u dlan njene ruke bez rukavice; osetila je kako blaženo ništavilo gasi
plamenove duž njene ruke, odahnula. "Hvala." Gledala je kako vraća torbu na mesto i zapitala se iznenada
da li on nju vidi kao žensku koju je lako pridobiti. "Ti znaš da ovo neće promeniti moje stavove o ma čemu,
Ngenet."
Sklopio je opet tu pregradu i rekao odbojno: "Nisam to ni očekivao. Posredno sam kriv za tvoju
povredu; a to mi se ne dopada. Osim toga..." suočio se opet s njom, "valjda ti nešto i dugujem."
"Za šta?"
"Za to što si mi dala da odaberem manje od dva zla. Da je bilo kako je hteo onaj preterano revnosni
narednik, mogao sam još da budem i proteran."
Osmehnula se slabo. "Ne ako nemaš šta da kriješ."
"Postoji li među nama iko ko zaista nema šta da krije, inspektorko Pala-Tion?" Oslobodio je bravu
na vratima letilice. Posmatrao je Džerušu sa jednako slabim osmehom. "Ti, na primer?"
Obišla je oko letilice, sačekala da on otvori i ona druga vrata, ušla i smestila se pažljivo. "Imala -
nemala, ti si poslednji koji će to znati, Ngenet." Pritegla je kaiševe preko sebe, jednom rukom.
Nije rekao ništa, ali je nastavio da se smeška dok je uključivao energetsku jedinicu. Odjednom nije
bila tako sigurna da će Ngenet biti poslednji koji će znati.

13.

"...pa prema tome njegovo prisustvo tamo daje osnovu da pomislimo da je on možda umešan u
ometanje lova na mere. Ali, ja sam, lično, zaplenila njegovu letilicu; ne verujem da će, bez nje, moći dalje
da ometa Vaše lovce."
Arienrodina glava bila je oslonjena na cvetno-mirisni jastučić koji ju je štitio od hladnog naslona
prestola; slušala je kako inspektorka, stisnutih usana, podnosi ovaj svoj izveštaj, ali slušala je sa mnogo više
interesovanja nego što je dopuštala da se primeti. Pročitala je i pogled koji je ta žena dobacila Starbaku čim
je završila podnošenje izveštaja; osetila je, više nego videla, Starbakovu reakciju na to. On je pre izvesnog
vremena oterao onog drskog prostaka, Pala-Tioninog pomoćnika, i to je kraljicu tada lepo zabavilo; posle je
uživala u Starbakovim konkretnim opisima šta bi sve radio toj policajki kad bi mu se pružila prilika.
Arienrod se nije mnogo interesovala za Starbakovu prošlost, ali, ta prošlost nje ponekad zadirala u
sadašnjost, na načine koji su kraljicu iznenađivali... mada, zapravo, ovaj Starbak više nije uspevao, ili je vrlo
retko uspevao, da je ma čime iznenadi. "Ko je taj čovek, inspektorko? Zašto ga niste uhapsili, ako ste znali
da je kriv?" Njen glas bio je jako zaoštren, zbog želje da razotkrije jednu dublju misteriju vezanu za
Šotouverski zaliv.
"Nisam imala dovoljno dokaza", reče Pala-Tion ritualno, kao da je to već mnogo puta ponovila.
"Pošto je van-Tijamatovac, u svakom slučaju je pod jurisdikcijom Hegemonije, Vaše veličanstvo, pa prema
tome njegov identitet Vama ner bi bio ni od kakve koristi." Njen izraz lica postade još za nijansu
tvrdoglaviji.
"Svakako, inspektorko." Samo što ga ja lako mogu saznati, van-Tijamatkinjo. Bacila je pogled na
podnožje kraljevskog trona, na blistavu, crvenu kosu Ukresa Svetlohodnog koji je nelagodno sedeo na
stepenicima. Arienrod je maločas, čim je inspektorka stigla, naredila brbljivoj gomili velikaša da napuste tu
prostoriju; ali, iz istih, privatnih, razloga naredila je dečaku da ostane. Pala-Tion je doista zgranuto gledala
Ukresa. Arienrod je videla i to da se Ukresovo telo malčice ukrutilo, od ponosa možda, kad je policajka na
trenutak nagnula glavu ka njemu kao da odaje priznanje njegovom novom statusu. "Da li ste videli i tu
mladu Letnjakinju koju je Vaš van-Tijamatovac vozio?"
Pala-Tion se vidno trgla; do ovog trenutka devojku nije ni pomenula. "Jesam... videla sam je, Vaše
veličanstvo." Nesvesno je pomakla levu ruku kao da hoće da dotakne tanki omotač koji je obavijao njenu
desnu podlakticu. "Ali ona nije ostala na raspolaganju za saslušanje. Pobegla je zajedno sa krijumčarima.
Oni su nam... izmakli, znate..." spustila je pogled, "pa je ona napustila ovu planetu, zajedno sa njima."

54
 "Ne!" Arienrod se sva cimnula napred; ta jedna reč pobegla je između njenih zuba pre nego što ju je
stigla zaustaviti. Otišla? Otišla? Kraljica opusti i otvori pesnice, i opet fluidno sede unazad; osećala je da su
tri para očiju uperena u njeno lice. Inspektorkine smeđe, duboko usađene oči suzile su se od proračuna;
Arienrod pomisli da je policajka svakako morala uočiti toliku sličnost lica. Ali Pala-Tion je opet samo
pogledala u pod, kao da nije imala sposobnost da svoje sumnje prosledi do ma kakvog logičnog zaključka.
"Znate li ime te devojke? Imam razloga da verujem da mi je to neka... rođaka." Pa nek Pala-Tion
zaključi šta god hoće.
"Zvala se Luna Svetlohodna, Vaše veličanstvo."
Sad je, znajući unapred, sasvim kontrolisala svoje reakcije, iako je osetila kako talas emocija peva u
njenom telu. Ali ispod nje dečak, čuvši to ime i najzad shvatajući, ispusti frulu, koja se zakotrlja niz
stepenike i pade na ćilim nečujno, ostavljajući savršenu tišinu u dvorani. Pala-Tion je nekoliko trenutaka
gledala dečaka, a onda je digla pogled.
"Žao mi je što se to dogodilo, Vaše veličanstvo." To rekavši, pogledala je još jednom dečaka, kratko,
kao da je uvidela da između njih postoji neka veza. "Ne verujem da je iko imao plan da se to sve desi baš
tako."
Nije tebi ni upola žao koliko meni. Arienrod je palcem okrenula jedan prsten. Ali će ti tek biti mnogo
žalije, tuđinko. "Možete ići, inspektorko."
Pala-Tion je salutirala i brzim hodom krenula ka Dvorani vetra, vijoreći svojim crvenim ogrtačem
iza sebe. Arienrodine šake opet su se zgrčile; počele su i da drhte. Ukres je ustao, dohvatio sviralu, boreći se
sa jadom i sa zbunjenošću. "Vaše veličanstvo, mogu li... mogu li da idem...?" Njegove oči, zelene kao lišće,
gledale su u pod; njegov glas bio je samo šapat.
"Da. Idi. Zvaću te kad mi budeš potreban." Podigla je ruku. Udaljio se od prestolja, bez propisnog
naklona. Gledala je kako odlazi, i odlazeći zaboravlja nju; gledala je kontrast njegove kose, crvene poput
nove krvi, i snežno belog saga: ranjeno biće koje traži neku jazbinu u koju će moći da se sakrije, obuzeto
bolom, napušteno, pogođeno... prelepo.
Još od dana njegovog dolaska osećala je da se u njoj pomiče nešto što je dugo bilo uspavano. Neka
svežina, obnova, čežnja... Ali ne čežnja one vrste koju je prema Starbaku osećala, ili prema stotinu drugih
ljubavnika prošlih i sadašnjih; svi su oni meso bez duše, spremno da radi šta god nezasita glad za vlašću
diktira. Kad je gledala Ukresa Svetlohodnog, da, tad je osećala bolnu želju da ima to vitko i elastično telo
pokraj sebe u postelji, čeznula je da ga dira i da ga oseti na svom telu. Ali kad ga je gledala, takođe je videla
i njegovo lice, svežinu njegovog čuđenja, nevinost njegove zahvalnosti... stvari koje je naučila da kod drugih
prezire a u sebi sprečava, tokom svoje duge zimske vladavine. On je ljubav Lune - koja je njena drugost,
kćer njenog uma - on je pola čovek a pola dečak, njegovo prisustvo upućuje dah novog vazduha ka mutnom
žaru njenog davno zaboravljenog devojaštva i pokreće neku toplinu u hladnim dvoranama njene duše.
Međutim, on nije reagovao kad mu je stavila do znanja diskretno, a zatim i manje diskretno, da ga
želi. Povukao se, tada, mumlajući koješta, reklo bi se i napola uplašen, iza štita svog vereništva sa njenom
drugom-ja. Iza tog štita je i ostao, nepopustljiv kao kamen pred svim iskušenjima, dok je neočekivana
uskraćenost samo razbuktavala vatru u njoj. Ali sada, sada kad su oboje izgubili svoju budućnost... Ona
posla za njim samo svoju volju: da se on okrene, da je pogleda samo jednom.
Stao je, samotno obličje na snežnom polju, i osvrnuo se. Njegovo lice bilo je ispunjeno nekim
avetinjskim uviđanjem, dok ga je ona pogledom držala na tom mestu: Izgubismo je - oboje...
Konačno se ipak okrenuo i nastavio da se udaljava. Otišao je spiralnim stepeništem ka gornjim
nivoima.
"Sad kad si izgubila ribu, mogla bi da baciš mamac nazad u vodu."
Izvila se telom, pogledala Starbaka, osetivši zavist oštru kao brijač, koja je uvek bila u njegovom
glasu kad je govorio o tom dečaku.

"Oslobodi se tog letnjačkog slabića i njegove proklete svirale, Arienrod. Povraća mi se i kad ga
vidim, i kad ga čujem. Šutni to nazad na Ulicu gde si ga našla, dok ja..."
"Dok ti šta, Starbak? Je l' ti to sad komanduješ meni?" Ustuknuo je malo, oborio pogled. "Ne. Samo
molim. Samo te molim, otarasi se njega. Nije ti potreban, sad kad je ta cura..."
Naglo je udarila kraljevskim žezlom po njegovoj šaci, koja je počivala na rukonaslonu prestola.
Jauknuo je iznenađeno. "Rekla sam ti da nikad ne govoriš o tome." Pritisnula je šaku na oči, tako da ga više
nije videla. Propalo je, propalo; kockala se, izgubila je! Njen plan, njena budućnost, sve je propalo, u ovom

55
poslednjem kotrljanju kockica sudbine. Devet semenki je uspela da zasadi, iz njih je nikao samo jedan
besprekorni cvet... a sad je i taj jedan nestao. Zato što se umešala nesposobnost istih ovih stranaca čiji ciklus
tiranije se nadala da razbije. Čak i da su znali njene planove, nisu ih mogli oboriti preciznije od ovoga. I - šta
sad ona da čini? Moraće da počne iz početka, sa nekim novim planom, i to planom koji će morati da bude
manje prefinjen, manje krhak... samim tim, potencijalno opasniji po njen položaj. Ali, biće potrebno vreme,
da se istraže nove mogućnosti...
U međuvremenu, osveta; ona može da se osveti krivcima. Da, to može. "Lu-Sked. Ima da plati za
ovo, hoću da i plavci puknu. Hoću da bude sređen. Ima da ga nema."
"Hoćeš da komandant policije bude likvidiran, zbog ovoga?" U Starbakovom glasu osećalo se
zaprepašćenje, ali ne veliko.
"Ne." Odmahnula je glavom, pomerajući prstenje na svojim rukama. "To bi bilo suviše lako. Hoću
da bude upropašćen, sasvim ponižen. Sve da izgubi: poziciju, ugled kod svojih prijatelja, ugled pred samim
sobom. Hoću da se degradira policija kao celina. Ti poznaješ onu vrstu ljudi koja može da napravi aranžman
za tako nešto... idi u Lavirint i sredi to."
Starbakove tamne oči ispunile su proreze u crnini njegove maske još mračnijom radoznalošću.
"Zašto, Arienrod? Čemu sve ovo, zbog nekog letnjačkog derišta koje nisi nikad ni videla? Prvo dečak, da bi
ona došla ovamo; sad ovo, zato što je ona otišla - šta ti ona, u ime sedam krugova pakla, može tako značajno
biti?"
"Ona mi je nešto..." Udahnula je, zadržala dah. "...bila, nešto što tebi ne bih mogla ni da počnem da
objašnjavam, čak i kad bih htela." Starbaku je nedavno dala samo skelet zavere, bez imalo mesa na kostima,
kad je zbog svoje ljubomore prema dečaku počeo da se izmiče kontroli. Sve dok je bio siguran da je njeno
interesovanje za druge ljubavnike površno, bio je zadovoljan; ali Ukres je bio nešto više, a ona nije bila
jedina koja to shvata. Nije joj se dopadala Starbakova posesivnost, posednički stav prema njoj, ali i to se,
poput drugih njegovih slabosti, moglo iskoristiti. Zato mu je kazala o postojanju te devojke, ali nije kazala
šta je iza toga... "U svakom slučaju, pošto je ona sad otišla, nema potrebe da ti znaš šta je bila. Zaboravi je."
Kao što ću i ja morati...
"A dečak?" reče on sa odbojnošću.
"Ma, zaboravi i njega, ako ćeš se tako osećati bolje." Videla je njegovo mrštenje. Što više se
povlačiš, žešće te gone. Razmišljala je o Ukresu Svetlohodnom. "Koncentriši se na Lu-Skeda, onda ću se ja
osećati mnogo, mnogo bolje." Pružila je ruku, dotakla ga lako po mišici.
Klimnuo je glavom, opuštajući se pod njenim dodirom. "A ova Pala-Tion, šta ćemo s njom? Njena je
krivica što su krijumčari uspeli da zbrišu sa planete. Hoćeš li da spremim neki... aranžman... i za nju?"
"Ne." Bacila je pogled napred, ka Dvorani vetra. "Imam za nju druge planove. Platiće ona ono što
duguje... veruj mi, platiće. Sad, polazi. Hoću da se to desi uskoro."
Naklonio se i izišao iz dvorane. Ostala je da sedi sama u ogromnoj beloj tišini.

14.

Ukres je ležao raširenih ruku i nogu, na krevetu, u svom višesobnom stanu. Prstima je pratio žile
nekakve tuđinske puzavice, izrezbarene, uz mnogo drugih ukrasa, na dasci uzglavlja. Prsti su išli tamo, i
nazad. Otišla. Nema je... ponavljao je te reči istovremeno kad i pokrete duž puzavice, mnogo puta. Ali nije
imao snage da poveruje - ni da reaguje, da se pokrene, da oseti. Nije bilo suza. Kako je moguće to, da je ona
otišla, da je nestala iz njegovog sveta isto onoliko nepovratno kao da je umrla? Ne Luna, ona koja je bila deo
njegovog života od dana kad se rodio. Ne Luna, koja se zavetovala da će zauvek biti deo njega...
Luna koja je pogazila obećanje i postala sibila. Zašto? Zašto mu je to učinila? I zašto mu je sad
učinila ovo? Zato što je poverovala da se on nikad neće vratiti? Onda zašto se on nije još odavno vratio u
Neit? Da je bio tamo kad je ona došla kući, ovo se ne bi desilo.
Ali on se nije vratio u Neit. Prvenstveno zbog svega onog što se izdogađalo kako ne treba i ne valja;
zatim, kad je Kraljica došla po njega, zbog svega onog što je pošlo kako valja i treba. I, neprestano, tada i
sada, zbog Karbankla. Sad ostrvo Neit, i čitav letnjački svet, izgledaju daleki i sivi kao zid magle; jedina
stvarnost je ovaj kaleidoskop gradskih slika koji je toliko proširio njegova čula i njegovu svest da on više
nikad ne može biti zadovoljan u onom uzanom svetu ostrva i mora. Ili: Mora... Pa, more je, stanovnicima

56
grada, samo tanki sloj tečnosti na jednoj kamenoj lopti. Kunu se u hiljadu bogova, ali se retko kad mole
ijednome od njih - a sve odgovore koje zaista žele, dobijaju od svojih mašina.
Ima i on terminal za jednu od tih mašina, ovde, na stolu u susednoj sobi. Kraljica je za njegovo
stanovanje izdvojila prostor apsurdno ogroman - a on ga je ispunio instrumentima koji govore, pevaju, čak i
slušaju, instrumentima koji snimaju i prikazuju slike, instrumentima koji mu kazuju koliko je sati ili kolika
je razdaljina do najbližih zvezda. Povremeno je pokušavao da ih rastavlja na delove, ali je uvek otkrivao da
se njihovi unutrašnji, radni delovi raspadaju u prah u njegovim rukama, ili da je unutrašnjost prazna
izuzimajući nekoliko metalnih pahuljica sa insekatski sitnim šarama i sa 'krznom' od vrlo tankih žičica.
Međutim, Kraljica ga je podsticala da se time bavi i da istražuje teh-naprave u Palati; čak ga je slala u
lavirint prodavnica u Lavitintu da odabira nove aparate.
Još i sad se pitao zašto je odabrala njega, i zašto ga je tako mnogo nagradila za ono malo što može da
ponudi. Doduše, sad o tome više nije razmišljao onako često kao na početku. Prvi put je postao svestan na
koji način ga Kraljica gleda u jednom trenutku kad je svirao za nju - gledala je sa napetošću koja nikakve
veze nije mogla imati sa njegovom muzikom; od tog pogleda njegovi prsti su počeli da se spotiču, osećao se
kao da nag stoji pred njom. Kasnije, dogodilo se još ponešto: doticaj prstima, šapnuta reč, poljubac, slučajni
susret na skrovitom mestu... A ona toliko liči na Lunu, da mu je bilo teško da odvoji pogled od nje, teško da
je ne gleda u oči, teško da ne reaguje jednakim emocijama i da ne odgovori na zahtev koji je u tim očima
našao.
Ali to nije Luna, to je neko drugi. To je nestareća Kraljica Zime. Posmatrajući kako ona postupa sa
strancima i plemićima koji su dolazili na dvor, video je istinu, mnogo puta. Arienrod je bila mnogo toga za
šta Luna nije imala dovoljno godina - bila je mudrost, proračunato prosuđivanje, dubina iskustva iza
znajućeg osmeha. Bila je i ponešto što Luna nikad biti neće, ali je njemu bilo teže da to imenuje... kao što je
i Luna bila ponešto, bezimeno, što u Kraljici nije video nikada. Osim toga, Kraljica nikad neće moći da
postane ono bogatstvo uspomena, nikad neće biti ona sa kojom je on delio sve.
A ipak, tako su slične, a toliko vremena je minulo... tako da se najzad počelo dešavati kao i kao sa
gradom, Arienrod je postajala stvarnost a Luna samo posle-slika. To ga je plašilo; strah da će izgubiti svoju
stvarnost kočio je njegovu moć govora u onim trenucima kad bi, inače, prihvatio Kraljičin poziv.
Ali, sad je presečen kanap koji ga je tokom polovine njegovog života vezivao za Leto. Otišla je
Luna. Nema je. Sad više nema razloga da se on ikad vrati kući... njih dvoje nikada neće raspetljati ono što su
od svog života napravili. On nju nikad više neće videti; nikad više neće ležati pored nje, kao onaj prvi put
kad su legli na asure ispred ognjišta, dok je vetar zveketao i zavijao kroz ponoćnu crninu onostran zidova a
baka mirno spavala u susednoj sobi... Dođoše najzad suze, on se okrete na bok i sahrani ih u meku tamu
svog jastuka.
Nije toliko čuo, koliko osetio da neko ulazi u odaju, hladna promaja se pokrenula kad je neko
nečujno otvorio i zatvorio vrata. Pridigao se u sedeći položaj, brišući lice, krenuo je da ustane s kreveta zato
što je prepoznao Kraljicu.
Arienrod je stavila šaku na njegovo rame, blagim pritiskom ga prinudila da se vrati na krevet. "Ne.
Noćas nismo podanik i kraljica, nego samo dvoje ljudi koji su oboje izgubili nekog koga su voleli." Sela je
pored njega; plisirana fluidnost njene odežde obnažila je jedno rame. Bila je obučena maltene prosto, bez
ijednog dragulja, ali sa ogrlicom od kovanih listića metala na učvorenom svilenom kanapu.
Opet je obrisao lice i sa suzama uklonio i svoje osećanje nelagodnosti, ali ne i zabunu. "Nisam...
nisam razumeo... Vaše Veličanstvo." Dok ju je gledao pored sebe, ovde, konačno mu je palo na um da se
zapita... "Kako ste znali? O Luni. O Luni i meni?"
"Još me pitaš kako znam stvari, posle ovolikog vremena provedenog ovde?" Osmehnula se.
Oborio je pogled, oslonio se šakama o kolena. "Ali... zašto nas dvoje? Kod toliko ljudi na svetu - pa,
mi smo samo Letnjaci."
"Zar dosad nisi bar neki delić pogodio, Ukreše? Pogledaj me." Opet je digao pogled. "Ličim ti na
nekog... na Lunu, zar ne?" Klimnuo je glavom. "Mislio si da ja to ne razumem." Dodirnula je njegovu
mišicu ruke. "Ali razumela sam; znam da ti je... smetalo. Ona je moj rod, moja krv, ona je bliža meni nego
što si, čak, ti blizak njoj."
"Jesi li...?" Pokušao je da zamisli u kakvoj bi rodbinskoj vezi mogle biti njih dve, toliko slične u
svim crtama. "Lunina tetka? Ako si njenom ocu..."
Ona odmahnu glavom; oslobodi se jedan uvojak kose, beo kao mlečni krem, i odmota se duž njenog
vrata. "Luna nema oca... nema ga više. A ni mi nemamo nju, ti i ja. Nikad nisam dobila priliku da je

57
sretnem, ali bila mi je važna i dragocena koliko i tebi. Možda i više. Nadala sam se da ćemo je, posle
izvesnog vremena, imati ovde, u gradu." Njen pogled odluta od njega, nemirno pođe po ukrašenom,
prenatrpanom stolu pored zida.
"Ne bi ona došla." Njegov glas postade ravan. "Ne posle stupanja u sibilstvo."
"Misliš da ne bi? Čak ni zbog tebe?" Šaka je i sad počivala, saosećajno, na njegovoj mišici.
Uzdahnuo je. "Ja njoj nikad nisam bio tako važan kao sibilstvo. Ali, zašto mi nisi rekla o - njoj i tebi
- i o nama?" Kao da, na neki način, više nije govorio Kraljici, nego jedinoj osobi koja razume njegov
gubitak.
"Rekla bih ti ja. Kažem ti sad. Samo, želela sam da znam kakvog bi ljubavnika moja... rođaka uzela
radije nego ma kog drugog. Da prvo upoznam tebe, neposredno." Ta ruka je blago stisnula, onda otišla sa
njegove mišice; Arienrod je nestrpljivim pokretom pokušala da otkloni taj neposlušni pramen kose, ali je
samo oslobodila još nekoliko takvih. Nikad još nije video Arienrod ovakvu, umornu i rasejanu i razočaranu.
Toliko ljudski, toliko nalik na njega... i na Lunu.
"Ja, sada, neću Lunu nikada upoznati, Ukreše. Imam samo tebe da mi o njoj pričaš, da me na nju
podsećaš. Pričaj mi čega se najjasnije sećaš, šta najdublje osećaš o njoj. Šta je volela - šta si na njoj voleo
više od ostalog? Pričaj mi koliko si je voleo..."
Ona noć ognjišne svetlosti i vetra vratila mu se, tad, stopljena sa hiljadu drugih slika Lune: dete koje
se vrti oko sebe, ispruženih ruku, na blistavoj plaži; devojka umotana u krzna, izvlači mrežu punu ribe
bakreniih boja, stojeći uz njega na ledenoj palubi; opet ljubavnica, šapuće mu nežne reči, topla uz njegovo
srce. "Ne mogu. Ne mogu ti reći o njoj..." Njegov glas se raspade na komade. "Ne kad je nema."
"Otišla je, Ukreše." Arienrod izvuče dijademu i rastrese kosu tako da poteče kao oslobođeni
vodopad, niz njena ramena i leđa, preko prigušenih oblačnih boja njene jednostavne odežde. "Ali nisi je
izgubio. Ne ako nećeš." Nagnula se napred. "Veoma ličimo, zar ne - ona i ja?"
Zurio je u nju. Taj pad kose u boji slonovače. Vitko devojačko telo i meka tkanina odežde napeta
preko malih, visokih dojki... te usne; te oči u boji agata u mahovini; oči koje postavljaju pitanje, i lice koje je
odgovor: "Da."
"Onda pusti da ti ja budem Luna." Vrhovi njenih prstiju podigoše sad jedan njegov uvojak, pokretom
uznemirujuće poznatim; osetio je puls u svojim slepoočnicama. U glavi je čuo glas Mora; da li ga je
blagoslovilo ili proklinjalo, to više nije ni znao, ni mario. Goreo je, tako da sad čak ni More ne bi moglo
ugasiti taj plamen njegove potrebe. Pružio je ruku i dodirnuo je po prvi put, pustio da ruka pada duž njenog
golog ramena, po hladnim, zakrivljenim površinama njene mišice.
Nagnula se željno u njegova milovanja, povukla ga je sa sobom dole, na krevet, povela je njegove
šake. "Pokaži mi koliko si je voleo..."

Ukres je ležao sklopljenih očiju, upijajući poruke koje su mu stizale kroz ostala čula - pojačana
zahvalnom otežalošću njegovog umornog tela. Udisao je topli, mošusni miris Arienrodinog prisustva pored
sebe, osećao kako ga oblici njenog tela blago pritiskaju. Nije mirisala na more, nego na uvozne parfeme. A
ipak, imala je u sebi prisustvo Mora: a to znači, Damine inkarnacije, jer Dama je, na ovom svetu, Thalasa,
penom zaogrnuta, njoj morske ptice izleću iz kose, usne su joj kao izlazak sunca, kao krv... činilo se da je
ovde ležala vekovima i čekala ga. Slušao je ritam njenog tihog disanja, otvarao oči da gleda njeno lice.
Njene oči bile su sklopljene; tako osmehnuta u polu-snu pored njega, maltene bi mogla biti baš ona koju je
po imenu pozvao u trenutku kad je izgubio kontrolu nad sobom...
Zaprepašćenje ga dirnu peckavom rukom, od koje trnci prolaze: shvatio je, još jednom, da leži pored
Kraljice Zime. Ali, bio je ispunjen dubokom nežnošću; željom, bolno jakom, da joj da onu ljubav, onu
vernost, život, što je zakletvom obećao njenoj izgubljenoj drugosti. "Arienrod... Hoću da budem jedini s
tobom."
Tad je otvorila oči, osmotrila ga sa blagim prekorom. "Ne, ljubavi moja."
"Zašto ne?" Njegove ruke je prisvajački obuhvatiše. "Luni sam bio jedini. Daj da i tebi budem jedini.
Nisam samo još jedna riba u mreži; neću da te delim sa sto drugih."
"Ali moraš me deliti, Ukreše. Ja sam Kraljica, vlast. Niko mi ne nameće ograničenja, niko mi ne
zapoveda - to ne dozvoljavam, jer bi oslabilo moju kontrolu. Niko nikad neće, kod mene, biti jedini, ili
jedina. Jer sam ja Jedina. Ali, nikad neće biti ni drugog nalik na tebe..." Poljubila ga je nežno u čelo, a njeni
prsti sklopili su se oko medalje, sa druge planete donete, koja je ležala na njegovim prsima. "Moje zvezdano
dete."

58
 Drhtavica prođe kroz njega.
"Šta je sad?"
"Ona me je tako zvala." Odgurnuo se, podigao na jedan lakat, onda je gledao dole, na nju, a ona je
ležala na leđima i smeškala se, uhvaćena izvan vremena. "Ako ne mogu biti jedini, hoću bar da budem jedini
koji se zaista računa." U svesti je video podrugljivu figuru obučenu u crno koja večito stoji Kraljici pored
desne ruke, figuru koja ga provocira i pokušava da ga zastraši kad god se sretnu nasamo, i u tome nalazi
opako uživanje ukorenjeno u ogorčenoj zavisti. "Hoću da izazovem Starbaka na dvoboj."
"Starbaka?" Arienrod je žmirnula ka njemu, iskreno iznenađena, pre nego što je počela da se smeje.
"Ljubavi moja, suviše si ti nov ovde, pa ne znaš šta si upravo rekao - i daleko si premlad, i prepun života, da
sve odbaciš. Jer to bi uradio, upućujući izazov Starbaku. Polaskana sam tim gestom, ali zabranjujem to.
Veruj mi kad ti kažem da on mom srcu ne znači ništa. Od one prve festivalske noći, kad sam stavila na glavu
masku Zimske Kraljice... tako davno..." njene oči se promeniše, nije ga više videla, "nije se našao niko u
mom krevetu, niti u mom životu, ko bi me naveo da čeznem za onim vremenom kad sam bila samo Arienrod
i kad sam živela u svetu koji je bio bez znanja, ali slobodan; kad su želje i snovi značili nešto, zato što se
nisu uvek ostvarivali. Ti me navodiš da sanjam o izgubljenoj nevinosti... Ti me navodiš da sanjam."
Osmehnula se opet, maltene sa čuđenjem. "Nije potrebno da činiš, ili budeš, išta više, da bih te volela - i da
bih želela da te zaklonim od zla. Starbak bi te mogao ubiti ma kojim oružjem koje bi ti izabrao, pa i golim
rukama. Osim toga, svaki Starbak mora biti van-Tijamatovac, mora da ima poznanstva i kontakte među
njima, da bih mogla i njih da držim na lancu."
"Dovoljno sam van-Tijamatovac." Podigao je i pružio medalju, pustio da se na lancu vrti u vazduhu
iznad nje. "A dovoljno sam i deo ovog sveta, dovoljno da ih mrzim koliko ih i ti mrziš. Slušao sam, gledao
sam; naučio sam mnogo o dvoru, i o gradu, o tome kako ga stranci koriste. Ako nešto ne bih znao, ti bi me
mogla naučiti..." Osmehnuo se, ali osmehom koji Luna ne bi razumela. "Sem toga, znam ono jedino što je
zaista potrebno da znam, svejedno što ti ne veruješ - znam kako da bacim rukavicu Starbaku i pobedim."
Nije se više smeškao.
Arienrod ga je proučavala ćutke; osećao je da ona pogledom odmerava njegovu veličinu, težinu.
Učini mu se da je senka preletela njenim licem, a sledećeg trena ona klimnu glavom. "Pa, dobro, onda ga
izazovi na dvoboj. Ali ako to uradiš, a ne uspeš, nazvaću te taštim malim hvalisavcem i vodiću ljubav s njim
na tvom grobu." Uhvatila ga je za taj namigujući privesak i povukla ga dole, na sebe.
"A, neću omanuti." Našao je opet njene usne, gladno. "A ako ne mogu da budem tvoj jedini
ljubavnik, biću najbolji."

15.

I dođe jutro tog dana. Starbak se spremao sporo, odmereno, u sobi sasvim iza svih ostalih njegovih
soba; svakim preciznim pokretom, svakom malom odlukom, učvršćivao je sebe u uverenju da potpuno
kontroliše stvari. Na sebi je imao svrsishodno odelo za lov na mere, a ne onu pogrebno crnu glupost za
paradiranje po dvoru; ovako mu je udobnije i pogodnije sa stanovišta lakoće pokreta. Navukao je crne kožne
rukavice - navlačeći i zatežući prst po prst; spustio je na glavu šlem sa kapuljačom. U njegov um uđe
pomisao da sad, možda, poslednji put nosi tu masku i obavlja ovaj ritual; njegovi mišići se stegnuše.
Prezrivo je odbacio tu misao - prezrivo kao što će baciti u stranu i Ukresa Svetlohodnog.
Šta, taj žutokljuni Majkoljubac misli da može da postane Starbak? To je skupilo čak dovoljno
drskosti da uputi izazov? A Arienrod je odobrila dvoboj. Takav njen postupak prema njemu bio bi bolna
žaoka, da nije jedne proste činjenice: izazivač je toliko slabiji da teško iko može poverovati da je Arienrod
celu stvar shvatila ozbiljno. Ne bi ona dozvolila da neka glupa seljačka bitanga sa medaljom iz zalagaonice
proglašava sebe za van-Tijamatovca, ako bi imao ikakve šanse za pobedu, ali ona je znala da nema nikakve.
Ne, Arienrod samo hoće da se razonodi; dosetiti se ovakve zabave, to liči na nju. Nije ista od kad je
dobila vest o rođaci Svetlohodnoga; potištena je, sklona inatu; s njom nikad nije bilo lako živeti, ali sad je
još teže. A donedavno on ne bi verovao da na celom svetu postoji išta što može da probije oklop njenog
nenadmašnog egoizma ili da uzdrma njenu nepokolebljivu nadmenost. Pa, šta joj je bila ta devojka? Zašto je
Arienrod tokom toliko godina naređivala da se na tu osobu motri? On bi mnogo dao, samo kad bi mogao
saznati šta je to učinilo Kraljicu ranjivom...

59
 Već je znao šta joj je Ukres bio: plen koji izmiče, plen koji je najzad pao u njen krevet, posle
najdužeg gonjenja koje je ikad video da je njoj bilo potrebno. Taj klinac ili je lud, ili je namerno glumio
oklevajuće nevinašce: obe mogućnosti bile su realne, ali, ma koja od njih da je bila prava, uspela je dobro. I
predobro. Kad je gledao kako Arienrod posmatra tog dečka, Starbak je u sebi besneo, proždiran ljubomorom
kakvu nikad nije osetio prema njenim drugim ljubavnicima.
Ali, ništa od toga nije sad važno. Traćio je vreme preznojavajući se zbog tog malog; on je Kraljici
već dodijao. Čim je izgustirala uzbuđenje potere, čim se 'nedohvatni cilj' pretvorio u ljubavnika koji 'onu
stvar' bedno loše radi, dosetila se, dabome, da ga se otarasi kao i tolikih drugih. Eto one Arienrod kakvu je
uvek poznavao. Biće ona opet njegova, vratiće mu se kao i svaki put dosad; jer, on je taj koji zna šta ona
želi, u svemu, i koji joj sve može dati.
Kakvo zadovoljstvo predstoji: obaviti i ovaj poslić za nju, ubiti tog dosadnog malog kučkinog sina.
Arienrod je odobrila da dečak bira oružje; to Starbaku nimalo ne smeta, jer je jak na svakom oružju, dok
ovaj kmekavac ume samo da duva u frulu. Takav dvoboj je maltene ispod njegovog dostojanstva... ali, ako,
on će u njemu ipak uživati.
Proučavao je sebe u dugom ogledalu i bio je zadovoljan utiskom. Stavio je sad na sebe, i pritegao,
opasač sa oružjem; zatim je pošao iz svojih odaja, ka Dvorani vetra, jer je Arienrod naredila da susret bude
tamo. Kad je to čuo, iako iznenađen, nije se usprotivio. Sad je, kroz dvorane, išao u tom pravcu, a usput je
sretao velikaše i poslugu; svi su ga zaobilazili u širokom luku, dobacujući mu poglede samo kradomice i
nervozno. (Plemstvo pokazuje respekt prema njemu, bar kad je on prisutan; ta gomila visoko rođenih,
razmaženih slabića.) Svi znaju da je upućen izazov i da je ovo dan dvoboja, mada niko nikad neće saznati ko
je bio izazivač... niti ishod, iako će svi pogoditi.
Kojim oružjem će mali da pokuša? pitao se. Šake su ga peckale, od želje, kao od elektriciteta.
Razgibao ih je. Dvoboji su nešto za šta nijedan ugledni Zimac neće rado priznati da se još dešava ma gde u
njihovoj polovini planete: nešto zaostalo iz mutnih, mračnih vremena pre nego što je Hegemonija počela
prosvetiteljski da deluje na ovom izgubljenom svetu; iz doba kad je ovdašnji narod verovao da je Kraljica
bukvalno Majka Mora i kad su se muškarci borili za njenu božansku naklonost... kao što se bore sad. Njemu
ne smeta činjenica da je dvoboj relikt iz jednog necivilizovanog doba. On baš uživa da oproba svoju snagu
protiv drugih muškaraca i da dokaže svetu - i Arienrod, i sebi - svakom novom pobedom, da je bolji čovek
od onih koji pokušavaju da ga obore. Ne samo najjači, nego i najpametniji. Zato svaki put pobedi, i zato će
uvek pobeđivati. Bez obzira što je na planeti Karemof rođen u klasi koja se zove 'neklasifikovani'; tamo ga
je ceo svet, svom težinom, pritiskao, terao ga da jede govna, ali on se izborio da iziđe iz te kanalizacije i
dospeo na položaj koji daje veću moć nego što je i najbolje obrazovani karemovski tehnokrat može steći.
Ima on sve što oni imaju, ali ima i više - ima vodu života. Koliko njih traći svu svoju imovinu, čitava
bogatstva, samo da bi svoje starenje usporili bar za jedan dan nedeljno, ili za jedan mesec godišnje? A gle
njega: on pije iz fontane mladosti svakog dana - to ide uz posao Starbaka. Dokle god on daje Arienrod ono
što ona želi, dotle će i sam imati sve što želi i nikad neće morati da ostari. A dokle god je on u cvetu
mladosti, nijedan izazivač nema šta da traži.
Stigao je do dvorane za audijenciju. Sad je zjapila prazna, ogromna i tiha, kao da zadržava dah.
Pošao je kroz nju; svojim prolaskom nimalo nije narušio njenu mirnoću i tišinu. Zapitao se kako bi izgledalo
biti na vlasti sto pedeset godina, kao Arienrod; samo biti živ tako dugo; videti povratak stranaca i renesansu
Zime - novo rođenje civilizacije; i svakodnevno uzimati za sebe sva njena najodabranija zadovoljstva?
Poželeo je da zna kako se posle toga oseća muškarac - a kako žena; i da li bi on, Starbak, posle takvog veka i
po, počeo da shvata krivudave putanje Arienrodinog uma.
Odavno je izgubio račun o ukupnom broju žena koje je poznavao, od teh-plemkinja do robinja; neke
od tih žena je mrzeo, većinu je iskoristio, jednu ili dve je poštovao, ali nikad nije voleo ni jednu jedinu.
Nikad nije sagledao ni najmanji razlog da poveruje da je ljubav nešto više od prazne reči. Samo slabići i
gubitnici veruju u ljubav ili u bogove...
Ali nikad mu se nije desilo ništa kao Arienrod. Ona nije bila toliko žena, koliko elementarna prirodna
sila; njen magnetizam bio je sačinjen od svega onoga što je po njegovom uverenju poželjno. Navela ga je da,
i protiv svoje volje, poveruje u svoju ranjivost; zato je postao napola voljan da poveruje i u moć čudnih
bogova... ili boginja. Njemu, međutim, neće biti dato sto pedeset godina mladosti i zadovoljstva, sto pedeset
godina za rasplitanje Kraljičinih misterija; on to može da želi ali ne može da dobije. Kroz samo pet godina
moraće da napusti ovu planetu zauvek - ili da umre. Kroz pet godina je Promena, tad Arienrod mora

60
umreti... a i on sa njom, ako ne 'zbriše' na vreme. On voli Arienrod, iako nikog u životu nije voleo osim
sebe. Međutim, nije verovatno da voli više nju nego svoj život.
Kad je ušao u Dvoranu vetra, Kraljica je već stajala na platformi, čekajući ga; iza njenih leđa
provalija je ječala i uzdisala, i na taj način iskazivala svoje željne pozdrave. Zalutali pipci vetra podizali su
njenu mlečnobelu kosu i puštali je da slobodno pada preko njenog ceremonijalnog ogrtača načinjenog od
paperja arktičkih ptica, belog sa trunčicama srebrne boje, mekog kao oblaci... pamtio je dodir tog ogrtača na
svojoj koži. Šest puta je javno obukla taj ogrtač, pri svakom od njegovih ranijih dvoboja; ali on ga je jednom
video i pre toga, prvi put, onog dana kad je on sam bio izazivač.
Grupa goniča sa Cie-Puna stajala je levo. Njihova koža je svetlucala, a unutrašnji kapci ležali su
preko njihovih sedefastih, bezizražajnih očiju. Došli su da obećaju svoje usluge pobedniku - i da tiho uklone
leš gubitnika. Deset godina je slušao njihove beskrajne mumlave dijaloge i nikad ih nije razumeo, niti mu je
zasmetalo što ne razume. Nije znao imaju li ikakav seksualni život, niti da li se uopšte dele na polove.
Verovalo se da je njihova inteligencija niža od ljudske, ali, kako, do pakla, možeš da oceniš vrednost
tuđinskog uma? Na nekim svetovima korišćeni su kao robovi; ali ne samo oni, nego i ljudska bića. Zapitao
se na trenutak šta li misle sad, dok se okreću ka njemu i gledaju ga; zapitao se da li ikad misle o ma čemu što
ima nekog smisla za ljudski um, osim o ubijanju.
Formalno se naklonio i Arienrodi, i dečaku. "Došao sam. Odaberi oružje." Sad po prvi put pravo
izbora oružja nije njegovo. Arienrodine oči su ga dotakle dok je izgovarao te ritualne reči; ali u njenom
kratkotrajnom pogledu on vide, umesto ma kakvog ohrabrenja, samo novu potvrdu one hladnoće koja je u
njoj rasla od kad je dečak došao. Znači, ona je zaista još zaljubljena u to letnjačko štene? Zar zaista veruje da
mali kopilan ima ikakvu šansu?
Starbak poče gnječiti jednom pesnicom unutrašnjost druge, iznenada izbačen iz ravnoteže. Prokleta
bila, neće joj ovo uspeti! On će ubiti malog, sad, a onda će ona morati da ga pusti opet u svoj krevet, htela -
ne htela. Borio se da utera svoj sve veći, ubilački bes u tesnu košulju koncentracije. "Dakle, šta si izabrao?"
"Vetar." Ukres Svetlohodni se nasmešio stegnuto, mahnuo rukom široko i uperio prst. "Staćemo na
most, tamo - i onaj ko bolje vlada vetrom, još će stajati kad bude završeno." Polako je izvukao flautu iz
opasača, podigao je i pokazao.
Starbakov glas zape o prvi trn iznenađenog smeha i tu ostade. Ima ovaj dečko i mašte, koliko i
drskosti... i gluposti. Velikaši imaju one svoje pištaljke, pomoću kojih održavaju zonu mirnog vazduha oko
sebe dok prelaze provaliju, ali na taj način ne mogu da kontrolišu dva mesta odjednom. A on ima kontrolnu
kutiju pomoću koje može da proizvede potrebne, ali i dodatne tonove, tako da ostaje bezbedan, a ipak
napada. Ako mali misli da je opremljen bolje nego plemić, zato što ima tu svoju duvaljkicu - čeka ga
najveće iznenađenje u životu. I poslednje.
Arienrod je pošla u pozadinu; njen ogrtač se nadimao kao izmaglica, kao poluprovidne ploče koje
kontrolišu vetar ispod mosta. Povukla se, a njih dvojicu ostavila da se, sami, suoče jedan s drugim. "Neka
bolji pobedi." Njen glas bio je bezizražajan.
Ne čekajući da se Ukres prvi pokrene, Starbak pođe pored njega i iziđe na most. Prešao je most
gotovo nemarno; prstima je pritiskao pevajuću sekvencu dugmadi na svom opasaču. Vetar ga je samo
jednom okrznuo i njemu zastade dah; ipak, bio je siguran da to niko drugi nije primetio. Najzad, prešavši
više od pola raspona mosta, on stade i okrete se; i tako osta, čekajući, sa jednom rukom na kuku a drugom na
opasaču. Nikad ranije nije nepomično stajao iznad ove ogromne jame; stenjuća utroba mašinerije grada kao
da se pružala u beskonačnu dubinu ispod njega, a most mu je izgledao uzak i loman. Starbak je automatski
doticao dugmad koja su davala te prodorne tonove; zona mirnog vazduha ipak ga je blago pritiskala sad sa
ove, sad sa one strane, jer je imala svoje unutrašnje fluktuacije. Izbegavao je, veoma svesno, da pogleda
dole.
Ukres je podigao sviralu do usana i zakoračio na most; tečna čistota njegovih nota jasno je doprla do
Starbaka. On vide, sa izvesnim iznenađenjem, da dečakov sistem zaista uspeva - omotan muzikom kao
čarolijom, dečko je stupao kroz mirni vazduh, a požar njegove kose i svileno zelenilo njegove košulje nisu
se čak ni talasali. Sigurno je proveo dosta vremena analizujući ovo mesto. Mada mu to neće nimalo pomoći.
Tek što je dečak prešao ivicu ambisa, Starbak pritisnu još jedno dugme. Ispupčeni poluprozračni
paneli pomakoše se u vazduhu ispod mosta; vetar nalete iz neočekivanog pravca i nasrnu kao zmija na
dečaka, s leđa. Ukres se zatetura i pade na jedno koleno, na rubu mosta bez ograde; ali njegovi prsti ni za
tren se ne odvojiše od svirale. Vešto preusmeravajući vazdušne tokove, on odskoči i nađe se opet na
nogama, na sredini stazice. Pođe napred, sa iznenadnim bezobzirnim gnevom na licu; obilje oštrih nota

61
plesalo je ispred njega, štiteći njegovo nastupanje ali i zamućujući i kvareći zvuke Starbakovih odbrana i
blokada.
Starbaka vetar tresnu posred lica i on se spotače; jedva ostade na nogama. Oči mu se ispuniše
vodom; on poče pomamno da žmirka, upinjući se da vidi a ne, kao što je trebalo, da čuje. Vetar ga poduhvati
s leđa i obori ga napred. Na šakama i kolenima, Starbak opet nađe dugmad. Uspeo je, veštinom očajnika, da
stabilizuje vazduh u svojoj okolini i da se osovi na noge. Ploče u vetru počeše da se sudaraju, sa lupnjavom i
odzvanjanjem: bio je to Ukresov novi napad. Dečakovo lice bilo je grčeno od koncentracije. Starbak je opet
zaglavinjao, ali je uspeo i da uzvrati; note su se sudarale u vazduhu. Najzad mu pade na um da ova borba
neće biti baš sasvim neravnopravna... bar ne u onom smislu kako je on zamišljao. Nikad nije obratio na
dečakovu muziku dovoljno pažnje da primeti koliko virtuozno on rukuje tom prokletom školjkom. Stvarao
je njome i tonove, i nad-tonove, a prsti su mu leteli toliko brzo da je postizao maltene savršene akorde.
Štaviše, dečko je vodio ovu igru kao da se za dvoboj pripremao koristeći sve sposobnosti svog muzičarskog
sluha i tehnici naklonjenog uma.
Ali to je bila igra smrti, od svih veština koje je dečak mogao izabrati, manipulisanje vetrom Starbak
je najmanje vežbao. Poče da se znoji; po prvi put posle dugog vremena - dužeg nego što je pamtio - u njega
se uvuče strah za sopstveni život. Vetar opet ošinu po njemu, baš kad je pomislio da je bezbedan. On uzvrati
opakim protivudarom, šaljući vetar iz tri različita pravca. Začuo je dečakov iznenađeni uzvik: jedna ruka
oluje tresnula je Ukresa neočekivano i bacila ga napred. Ali Ukres je ostao na mostu i ponovo uspostavio
ravnotežu, pre nego što je stigao novi udar kojim se Starbak nadao da ga dokrajči.
Starbak tiho opsova. Previše mogućnosti; kako da predvidiš dejstvo pomešanih a različitih
komandnih nota? To se ne bi moglo ni kad njih dvojica ne bi pokušavali jedan drugog da nadmudre. Starbak
se spusti u čučanj, i tako, duboko poguren, pođe lagano napred ka Ukresu, usmeravajući svu svoju veštinu u
odbranu, a ne u napad. Što bliže jedan drugome budu, to će manje mogućnosti dečak imati za napad, jer će
svako zaokretanje oluje ugrožavati i njega. Ah, samo kad bi se dočepao tu svirale i smrvio je, onda bi
dokrajčio...
Obori ga pesnica hladne sile; Starbak pade na bok, očajnički mlatarajući rukama, koje su sad virile s
jedne strane mosta, i nogama, koje su virile s druge strane. Tokom jednog beskonačnog trenutka gledao je
pravo dole, u provaliju crnih zidova, u kojoj su mutne spirale mašinskih svetlosti treperile kao večne
izgubljene vatre u srcu Crne Kapije; miris vetra i tužbalica mora ispuniše mu glavu. Umirio se; ležao je
nepomično, stežući rukama tanku ivicu mosta, hipnotisan neposredno predstojećom smrću.
Ali konačni bezoblični udarac nije se sručio na njega, niti se podigao ka njemu, da ga baci preko
ivice; njegova paraliza prestade i on diže glavu i vide da je Ukres Svetlohodni isto tako paralisan: ne može
da ubije.
Podigao se na metar široku čvrstu površinu mosta; sad je sve činio samo instinktom. Bacio se napred,
u bezbedni prostor. Jurnuo je trkom, i već je bio nadomak dečaku; tek tad je Ukres reagovao i poslao na
Starbaka dvostruki udar vetra. Starbak je to lako odbio protivudarom, a istovremeno je izmahnuo nogom u
čizmi i ritnuo Ukresa svom snagom u prepone.
Ukres se srušio sa životinjskim krikom užasnog bola. Svirala je ostala u njegovoj pesnici, ali sad mu
je bila beskorisna, nimalo opasna za njegovog rivala... Starbak je uzmakao polako, uživajući u svom
trijumfu, žaleći jedino što dečko, obuzet tolikim bolom, neće zaista mariti za ono sledeće što ga čeka.
Starbak podiže glavu da pogleda Arienrod, koja je još stajala na rubu provalije, daleko, kao neki nedohvatni
san. Još sekund, dva, i put do nje biće opet čist. Njegova ruka pođe ka kontrolnoj kutiji na njegovom
opasaču; Arienrod se malo pomače.
Dve neskladne note sudarile su se u vazduhu. Zapanjen, on oseti da noge izleću ispod njega, da ga
vetar obara u provaliju. Ne dečaka, ne dečaka - nego njega! Pad...
"Arienrod!" Kriknuo je njeno ime, kletvu i molitvu i optužbu, dok je padao; a ono je poletelo sa njim
dole, u tamu.

16.

Crna Kapija ispunjavala je ekran, a ekran je ispunjavao glavninu tog prednjeg zida kabine; gledali su
plameni vrtlog na ćilibarnoj tami zvezdanog polja. U srcu ovog zvezdanog jata nekad je postojao čep od
nagomilanog plovećeg kosmičkog otpada, koji se žurno survavao da nahrani glad jedne crne rupe. Prošli su

62
eoni, i taj materijal je gotovo sasvim usisan, a smrtonosni izmet radijacije oko crne rupe oslabio je. Ali rupa
je zarobila i jednu zvezdu, onu koju Tijamatovci zovu Zvezda leta; zarobljenica je držana na kratkom lancu,
a rupa je iz nje isisavala hromosferu. Taj plamen: to izgaraju čestice prašine, to je oganj molekula koji
predaju svoju potencijalnu energiju dok ih neodoljiva sila vuče dole, ka uništenju. Ona vuče i brod...
Elsevir je osećala kako glad crne rupe liže napolje, ka njoj; osetila je prve trnce, početak neodoljivog
kretanja njenog tela, iako bez težine, ka toj slici na zidu... osećala je to isto i u dubinama svog uma, gde je ta
sila sondirala njen tajni strah od rastrzanja. Ali Elsevir je bila ohrabrujuće zadržana, čvrsto ali i meko,
providnim omotačem koji je bio oko nje.
Pogledala je dole, pored svojih lebdećih nogu, prema težištu broda. Tamo je devojka Luna lebdela
obuhvaćena istom takvom svetlo-hvatajućom čaurom. Luna se neprestano vrpoljila, kao svitac nestrpljiv da
se rodi; njeno drečavo ružičasto letačko odelo hvatalo je refleksije sa polukružne instrument-table koja je
lebdela oko nje. Kruna od upletenih srebrnih žica visila je beskorisno u vazduhu iznad devojčine srebrnasto
osvetljene kose - kruna koju je trebalo da ponese Ugas, a koja je zapravo astro-navigatorski simbiotski šlem.
Luna okrete glavu gore i vide da Elsevir gleda odozgo u nju; Elsevir primeti da se osećanja bore na
devojčinom licu.
"Luno, jesi li spremna?"
"Ne..."
Elsevir se sva ukruti, plašeći se onog što bi neki buntovni ispad ove devojke sad mogao učiniti svima
njima. A već je mislila da je uspela ubediti Lunu da je ovo putovanje samo kratkotrajno skretanje na dužem
putu koji će je ipak odvesti do tog njenog rođaka. Međutim, ako mala sad odbije da počne transfer...
"Ne znam šta da radim. Ne razumem ništa, ne razumem kako..."
Elsevir oseti početak svog nejakog osmeha: dakle ovaj izraz na Luninom licu je samo sumnja, ne i
odbijanje. Ona, Elsevir, učitala je maločas u devojčino lice svoju sopstvenu nečistu savest. "Nije ni
potrebno, Luno. To prepusti meni. Imaj poverenja u mene, nisam još spremna da se prepustim Raskidatelju.
Samo unesi sve podatke, onako kao što sam ti pokazala."
Luna, bez reči, opet pogleda ekran; njeno strahopoštovanje bilo je ublaženo razumevanjem, makar i
delimičnim, stravične sile crne jame. Oni su iznad rotacionog pola rupe; već su u klopci, zahvaćeni pod-
strujama koje idu iz njenog crnog gravitacionog srca. A to su sile tako neumoljive, da iz njihovog zahvata ni
sama svetlost ne može pobeći do slobode. Ova crna rupa, dvadeset hiljada puta masivnija od Sunca,
dovoljno je velika da posebno konstruisani svemirski brod može da padne kroz njeno obzorje događanja pre
nego što plimne sile, koje deluju na njegovu masu, dobiju dovoljno vremena da ga rastrgnu. Ali, samo
astrogator, koji poznaje fiziku singulariteta, i to samo ako radi u simbiotskoj vezi sa brodskim računarima,
može da održi onu presudnu ravnotežu od koje zavisi stabilnost broda u tom procesu.
Samo astrogator može obezbediti da se u Kapiju uđe tačno na mestu koje će ih izbaciti kroz 'cev' do
željenog odredišta. Ili, ako ne astro-navigator - onda bar neka devojka skromnog znanja, sa neke zabačene
planete, ali devojka čiji um je već u simbiozi sa najvećom bankom podataka u poznatom prostoru i vremenu.
"Hoćeš li da počnem transfer? Elsevir?..." Luna je, belog lica, opet pogledala gore.
Elsevir je duboko udahnula, odlažući neizbežni čas. Ali taj čas je već prošao: ona mora progovoriti
sad, odmah. "Da, Luno. Gledaj pravo u veliki ekran i počni transfer." I neka bogovi oproste meni, a tebe
neka štite, dete. Jer ti više nikad nećeš videti svoj dom. Luna je na tren sklopila oči, kao da se moli svojoj
boginji, a onda je usmerila pogled na sjajni vrtlog ispred njih. "Input." Elsevir je pritisnula dugme daljinske
kontrole na svom opasaču, istog trenutka kad je devojčino vitko telo zadrhtalo prelazeći u stanje transa;
informacije o njihovom ulasku sevnule su na ekranu i opet nestale. Ako je Elsevirin plan dobar - a loš ne bi
smeo biti - to bi trebalo da bude dovoljno da započne proces povratnog usmeravanja informacija u brodski
navigacioni sistem. Nijedno ljudsko biće bez astrogatorskih implanta u sebi ne može u potpunosti da
iskoristi brodska računarska električna kola, ali ako raspolaže sibilskim transferom može pribavljati one
informacije koje od računara ne dobije.
"Ussss...pelo." Glas Svilenog, koji je govorio jako iskvarenim sandijem, dođe do Elsevir kao šuštanje
i šaputanje, kroz tišinu kontrolne prostorije. "Devojci lošššš...e?"
"Otkud znam?" odgovorila je, glasom oštrim zato što je i sama osećala ubod sumnje. Namrštila se,
gledajući dole, ka njemu. Njegovo amfibijsko telo svetlucalo je kroz zaštitni omotač: svileni izgled dolazio
je od različitih ulja kojima se površina kože štitila od dehidracije. Svileni je zvučao čudnovato uznemireno;
njoj pade na um da on sigurno saoseća sa ovom bespomoćnom nedužnom osobom koja je otrgnuta od sveta
njoj dosad poznatog, bačena na milost i nemilost tuđinima koji će je izdati.

63
 "Možžžž...e umreti?"
"Svileni, do vraga!" Elsevir se ugrize za usnu i pogleda opet prema širećoj zloćudnosti Kapije. "Znaš
da nemamo odgovor na to pitanje... ali takođe znaš da ne bih ovo radila kad bih mislila da će umreti. Znaš da
je tako Svileni... Ali šta smo drugo mogli, nego da pokušamo? Rekla sam joj da će biti dug trans; pristala je
na to."
"Suvišššš...e mlada. Ne zzzz...na. Ti je lažžžž...ešššš...", reče on. Bile su to najoštrije reči optužbe
koje je ikada od njega čula.
Elsevir sklopi oči. "Nadoknadiću joj. Pobrinuću se da na Karemofu ima sve što joj je potrebno za
sreću." Opet je otvorila oči, pogledala dole, ka Luni. Devojčino telo u ružičastoj odeći sad je bilo mlitavo, i
meko je nalegalo na zidove njenog prozirnog zaštitnog omotača. Zar je zaista prošlo samo četiri tau-dana od
kad su izveli ono zlosrećno sletanje na Tijamat i pobegli bez ikakvog prihoda, ali sa Ugasom jedva s ove
strane smrti i sa jednom ošamućenom neznankom na njegovom mestu?
I sa vrlo malo preostalog vremena: sad policija sigurno pretražuje tijamatski deo svemira, pokušava
da ih nađe, a oni ne mogu dozvoliti da budu uhvaćeni sa kidnapovanom građankom Tijamata u svom brodu.
Devojka je izrazila želju da bude vraćena kući... ali nije bilo načina da joj to omoguće. Ugas mora u bolnicu.
Jedine bolnice koje ga mogu spasti su one u Karemofu, onostran Kapije.
A provesti ih kroz kapiju - to je samo Ugas mogao.
Onda se setila: Luna je sibila, a Ti-Džej joj je ispričao, jednom prilikom, da je svojevremeno video
kako neka sibila ulazi u trans i upravlja polarizatorom polja, i na taj način uspeva da spase petoro ljudi u
nekoj industrijskoj nesreći. Ta sibila nije imala nikakvu prethodnu obuku za rukovanje usavršenom
mašinerijom; prema tome, ne bi trebalo da bude važno što ova sibila jedva i zna šta je mašinerija. Jer ona je
samo posuda za prenošenje, kao što je i sama rekla; njena je dužnost da služi svima kojima je potrebna -
dakle, moći će ih provesti kroz Kapiju, do bezbednosti.
Ipak, kad je pokušala to da objasni Luni, naišla je na prepreku neprolaznu poput Kapije same. Tada
je Luna ostala u LB letilici, odbijajući da pređe u veću, međuzvezdanu. "Vratite me. Ja moram u Karbankl!"
Lunino lice bilo je tada kao stisnuta pesnica; na sva moguća ubeđivanja, odgovarala je samo sa te dve
rečenice, nepomeriva i nedotaknuta.
"Ali Luno, stranci ti nikad neće dozvoliti da se vratiš ako te nađu sa nama. Tvoj svet je prokazan.
Osudiće sve nas i poslaće nas da kopamo šljaku u logorima na Velikoj Plavoj, a veruj mi, draga moja,
mnogo je bolje umreti."
"To nije važno, ako ne mogu da se vratim. Ništa nije važno bez njega."
O, dete, koliko si srećne ruke ako možeš da veruješ da je to tako jednostavno... i koliko si naivna.
Ipak, jedan deo nje je govorio da je to istina; i da je ona sama, Elsevir, od Ti-Džejeve smrti živela samo sa
pola života... "Znam, sigurno. Znam da ti sad izgleda tako. Ali, ako nećeš da misliš na sebe, misli bar na
Ugasa." Prevukla je šakom po prohladnoj, poluprovidnoj školjki zaštitnog omotača pored nje, koja je
usmeravala još malo daha na lomno ugljevlje Ugaševog života. "On će umreti, Luno. Ako se ne domognemo
Karemofa, umreće. Sibila si; to je tvoja dužnost."
"Ne mogu to što od mene tražite!" Luna je odmahivala glavom, pri čemu su njene kike plovile po
vazduhu. "Ne mogu, ne znam kako se to radi. Ne mogu ja da upravljam zvezdanim brodom..." Njen glas se
uzdigao. "... i ne mogu da ostavim Ukresa!"
"Ali to je na samo nekoliko nedelja!" Te reči su Elseviri izmakle u naletu očajanja; ali pre nego što ih
je mogla opozvati, videla je da devojka diže glavu i upitno je motri.
"K-koliko dugo?"
"Oko mesec dana, u jednom smeru. "Po brodskom vremenu. Međutim, na Tijamatu će za to vreme
proći dve godine. Elsevir je ovaj drugi deo istine prećutala; dobila je nadahnuće, proisteklo iz potrebe.
"Samo po mesec dana u svakom smeru. Luno, da si zaplovila trgovačkim brodom iz Šotouvera za Karbankl,
toliko bi potrajalo. Pomozi nam da prođemo kroz Kapiju, pomozi Ugasu... A kad stignemo u Karemof, ako
budeš još želela da se vratiš, ja ću te dovesti nazad. Obećavam."
"Ali, kako ću? Ne znam da upravljam zvezdanim brodom."
"Ti možeš da uradiš sve, da budeš sve, i da odgovoriš na sva pitanja osim jednog. Sibila si, vreme je
da naučiš šta to znači, draga moja. Imaj poverenja u mene."
Te reči su je davile, tada, dok je pružala ruke da oslobodi kaiševe koji su držali Lunu u sedištu.

64
 Glasno tras! odzvonilo je brodom. Elsevir se, čuvši to, trgla, vratila u sadašnjost. "Svileni! Šta je to
bilo? Nešto se otkačilo..." Zaštitne protiv-sile omotača imobilisale su je; nije mogla ni prstom da makne, niti
da pomeri glavu makar za milimetar; nije se moglo učiniti ništa osim da se gleda pravo napred, u blistavi
tumor koji se širio preko ekrana ispred njih.
"Ručni ssss...at."
Odahnula je malo, sa ljutnjom i olakšanjem, videći da je na jednu dvojnu zvezdu u donjoj polovini
ekrana zaista pritisnut ručni sat. "Tek što sam ga dobila!" Slike zvezda opružale su se i razmrljavale ka
sredini ekrana; crna rupa je nosila krunu od zvezda, simbol vlasti nad svetlošću samom... Nisi pazila! Nešto
veće od njenog ručnog časovnika moglo je, strmoglavljujući se napred u silnoj želji za samoubistvom,
provaliti rupu u brodskom koritu. "Premnogo puta sam trpela ovo putovanje; godine mi teško padaju, samoj.
Ti-Džej je bio moja snaga, Svileni... a njega nema više." Osetila je lako podrhtavanje čitavog broda; dižući
opet pogled, ne vide više nikakvo zvezdano polje ispred njih, nego samo tanki sloj crvenkastog paklenog
svetla koje je obasjavalo njihov put u propast. "Ona kontroliše stabilizatore polja, Svileni, inače bismo se
već tumbali naglavačke. Znala sam da će ona moći da nas održi!"
Ali šta ako to uništi njen um? Ako bi se devojci išta desilo zbog ovoga, ona nikad ne bi mogla sebi
oprostiti. Nikad. Iako je s njima bila tek nekoliko dana, devojka je uspela da potvrdi, samim svojim
prisustvom, stvari u koje je Ti-Džej uvek verovao. Nezavisna i savitljiva, počela se oporavljati od šoka
naglog presađivanja, počela je pružati misli ka novim mogućnostima koje su joj oni nudili pokušavajući da
se iskupe. Obučena u jednostavno, ali za oko podsticajno, letačko odelo, umesto u sivu odeću domaće ručne
izrade, bila je osoba za koju nijedan neznanac ne bi pretpostavio da je hegemonijska građanka drugog reda
za koju se smatra da ne zaslužuje puno učestvovanje u znanjima Hegemonije. S druge strane, sibilske
mašine jedne civilizacije koja je raspolagala mnogo većim znanjem nego Hegemonija upravo su ocenile da
ta osoba zaslužuje da se smatra punovrednom.
San Ti-Džeja bio je da jednog dana sva inteligentna bića dobiju ravnopravne mogućnosti za
ispunjavanje svih svojih potencijala. Zato je i počeo da krijumčari na Tijamat; ona se bunila, tvrdeći da tako
Ti-Džej postaje najobičniji krijumčar, ali uzalud, nije ga pokolebala. "Ima krijumčara i krijumčara, srce
moje", govorio je on, široko se osmehujući; tad je uviđala da nikakav ljudski protest ne može da ućutka
unurtarnji glas koji je Ti-Džeja gonio napred... čak ni njen protest.
Hegemonija sprečava (pamtila je i sad kako su njegove lekcije o tome odzvanjale u njihovom
prenatrpanom stančiću) da Tijamat stvori svoju sopstvenu tehnološku bazu, i za to koristi sistem restrikcija i
trgovinskih zabrana; Hegemonija drži stanovništvo Tijamata na nivou razmažene dece kojoj se daju samo
odabrane igračke, takve koje će sutra njihovi gospodari moći da učine bezopasnim. A sve to čini samo zarad
jedne dragocene ali sramotne stvari, vode života, koja je zavela privilegovne i moćne pojedince u
Hegemoniji, dajući im obećanje večite mladosti.
Ako bi Tijamat razvio svoje sopstveno planetarno društvo na tehnološki način, i ako bi ono bilo
ostavljeno da sazreva bez spoljne intervencije tokom veka odvojenosti od Hegemonije, ko zna šta bi
Hegemonijci našli kad bi se vratili? Svet sposoban da im se odupre, svet koji više ne čezne za
hegemonijskim tehnološkim igračkama zato što ume da pravi sopstvene - svet koji bi odlučio da zadrži
besmrtnost za sebe, svet koji je već umoran od eksploatacije? Ili svet koji bi zaključio da je nemoralno da i
sam iskorišćava mere... možda i nešto gore, svet koji je samoga sebe pretvorio u radioaktivni pepeo, kao što
je planeta Kedv učinila. Tijamat poseduje nešto što nijedna druga planeta ne može ponuditi, a to nešto je
više prokletstvo nego blagoslov.
Tu situaciju je Ti-Džej smatrao nepodnošljivom. Elsevir je, znajući da ga ne može zaustaviti, pošla
sa njim, opet, kao i svaki put; jer, ona nikad nije bila sposobna da odbije ma koju njegovu veliku želju. I, kao
i svaki put, posle nekog vremena njegova strast postala je i njena... tako da su, posle njegove smrti, Svileni i
ona nastavili da vode njegov krstaški rat, jedinu aktivnost u njenom životu koja je, posle Ti-Džejeve smrti,
izgledala kao da zadržava ikakav smisao.
A sad, eto šta se desilo - sudbina kao da je htela da dokaže da se sve isplatilo; munjevito je uvela
devojku u njen život, sliku i priliku deteta koje ona i Ti-Džej nikad nisu imali. On bi se ponosio. Kad bi
postala zaštitnica Luninog novog života, za Elsevir to ne bi bio teret, bila bi privilegija.
Elsevir oseti oseti vrtoglavicu od koje joj odmah pripade i muka u stomaku; neodoljiva moć plimnih
sila pokušavala je da usiše njeno nepokretno telo. Zaštitna polja su radila, pa ipak, brod nije mogao u celosti
da odbrani putnike od te pojave. Elsevir opet pogleda u žareće srce tame. O, Nebo, nisam spremna; ovo se
dešava prebrzo, i traje predugo. Luna bar ne mora da trpi ovu vrelinu i taj bol; njen um je vezan za neku

65
tačku, ko zna gde, pola galaksije daleko... Ne bih ovo uradila da nije bilo potrebno zbog Ugasa... Ne bi se
ovo ni desilo, da nije bilo Ugasa... O, bogovi, dajte da njemu bude dobro. A Ugas, eno, leži pod prizmom za
hitne slučajeve; nisu se usudili da ga premeštaju na bezbednije mesto. U svakom slučaju, čitav ovaj brod, sa
celokupnom opremom, konstruisan je sa ciljem da izdrži upravo ovakve prolaske; znači, i Ugas će sigurno
preživeti - ako preživi iko od njih...
Osećala je kako se kosti u zglobovima u čitavom njenom telu pomiču, odmiču, vraćaju; osetila je i
jednu manju, ali rastuću neprijatnost - vrelinu u brodu. Zamišljala je kako sad izgleda brodsko korito viđeno
spolja: užareno od stresova, u sunovratu ka obzorju događanja crne rupe; deo gorućeg poziva u pomoć koji
se beskonačno emituje iz ovog prostora gde ukleti zbijeno hitaju na svoj strašni sud. Brod je konstruisan od
najjačih, najotpornijih materijala poznatih ljudskom rodu, i opremljen kontra-poljima koja ga štite i
stabilizuju tokom spuštanja u tu oluju. Napravljen je da bude što je moguće manji, i da ima oblik metalnog
novčića; stabilizatori postižu to da uvek ostaje okrenut pljosnatom, ravnom donjom površinom tačno u
skladu sa gravitacionim gradijentom, tokom padanja. Pošto su zidovi gravitacionog 'bunara' crne rupe u
kosmičkom prostoru oko nje toliko strmi, ovaj brod bi, u slučaju da i za tren izgubi stabilnost i počne da se
tumba, odmah bio rastrgnut na komade, dejstvom plimnih sila. Smrt bi došla svima njima kao trenutak
plamteće agonije, a njihovi samrtni krici bi zauvek odjekivali u tom 'bunaru'. Prolazak kroz crnu rupu do
krajnosti je težak i za ljudsku, i za mehaničku izdržljivost, i za karemovsku tehnologiju. Jedino simbioza
računara i astrogatorovog ljudskog mozga uspeva da održi sve na okupu i da uvede brod savršeno u onu
jedinu pravu tačku njihovog ulaska u obzorje događanja.
A šta ako ih Luna održi u jednom komadu, ali promaši onaj maleni ulazni otvor hiperprostornog
prolaza koji jedini može da ih ispljune dve svetlosne godine daleko od planete Karemof? Pre nešto više od
milenijuma, na Karemofu su ponovo razvili princip putovanja kroz 'Crnu Kapiju', oslanjajući se na znanje
Starog Carstva koje su dobili od sibila. Staro Carstvo je imalo i nadsvetlosni pogon zahvaljujući kome je
uspevalo da proširi svoju kontrolu na daljine Hegemoniji još nedostupne; međutim, i Staro Carstvo je
koristilo crne rupe kao kapije. Ove kosmičke prečice omogućile su Hegemoniji da iznova uspostavi ovaj
mali deo nekadašnje imperijalne mreže svetova, a prolaženje je bilo bezbedno zahvaljujući fosilnoj
imperijalnoj mudrosti. Ali Karemovci ni sad nisu zaista razumeli sile kojima su manipulisali... Ako ovaj
brod ne bi prošao kroz sasvim tačne koordinate na obzorju događanja, mogao bi izroniti u nekoj sasvim
neistraženoj oblasti kosmosa, bez ijednog planetarnog sistema u blizini i bez koordinata za povratak... ili bi
se moglo desiti da više nikad ne izroni nigde u poznatom kosmosu. Izvestan broj ovakvih brodova izgubljen
je. Zauvek.
Elsevir je osetila kako joj se očne jabučice ispupčuju pod sklopljenim kapcima. Nije više mogla da
posmatra kako palacanje vatre i žarenje na površini crne rupe gutaju njenu vaseljenu. Začula je kako brod
ječi, ali i kako ona sama ječi; kao da se raspadala po šavovima. Talasanje blistavog crnila našlo je odjeka i u
njoj samoj, i njena svest je popustila; ona dozvoli da sve njene sumnje i svi strahovi odlete na gore, kao
pljusak iskrica, i predade se najzad, rado, zaboravu.
Crna Kapija se otvori.

17.

Ne biva to tako. Geja Džeruša stajala je u elegantnom 'kokošarniku', stanu u zgradi u gornjem delu
grada, i zurila napolje, kroz prozor sa šarama u vidu dijamanata na staklu; šake je držala sastavljene iza leđa.
Deca su plesala među krugovima iscrtanim na ishabanom pločniku, zaneta u neku nerazumljivu dečju
fantaziju - deca bogatih Zimaca i bogatih stranaca zajedno, zanemarujući prostor-vremenske razdaljine i
razlike u shvatanjima koje su razdvajale njihove roditelje. Pokušala je da ne razmišlja o razdaljinama, o
razlikama, o strašnom - Tako, prosto-naprosto, ne biva!
Ali čak ni žestoko poricanje nije moglo izbaciti tu stvar iz njenog uma, nije moglo osloboditi
Džerušu od ponovnog preživljavanja onog neočekivanog poziva koji ju je podigao sa noćne dužnosti za
radnim stolom u centralnom policijskom štabu i odveo na drugi sprat, u zamračene hodnike. Nije mogla a da
se neprestano iznova ne priseća kakvi su bili zvuci - ne ljudski glasovi, nego zvuci jedne stvari koja trpi
strašne patnje - koji su je naterali da otvori poslednja vrata i upali svetlost.
Već polovinu svog dosadašnjeg životnog veka provela je bez ijednog vriska; te noći je vrisnula.
Jedan sirovi vrisak poricanja: da ne vidi zver koja muče i krvari, i leži kidajući sebe, na podu te smradne

66
sobe... gnusnu, pomahnitalu ruševinu nečeg što je nekad bilo ljudsko stvorenje. I to ne bilo koje ljudsko
stvorenje, nego komandant policije celog Tijamata - i to zato što je sagoreo sopstveni mozak fiksajući se
k'spagom i predozirajući. Bogovi, čak i da doživi da vidi Novi milenijum, nikad neće zaboraviti taj prizor!
Poče žmirkati jako: slika dece više nije bila u žiži. Ma koliko jako se trudila, ona ranija slika lepila se za nju,
kao miris smrti, i zagađivala svako osećanje, svaku misao. Džeruša se, radeći ovaj posao, nagledala ružnih
stvari, u količini dovoljnoj da oslabi i najjaču ženu; ali kad se to desi nekome ko je tvoj... Nije joj se naročito
sviđalo ništa kod Lu-Skeda, ali, ipak, nijedan čovek ne zaslužuje da pretrpi takvu degradaciju pred očima
celog jednog sveta. Iako Lu-Sked neće nimalo mariti za to, nikada.
Ostala je, međutim, njegova porodica. Džeruši je pripala dužnost - 'pripala' jer je tako naredio
Mantanjez, novi vršilac dužnosti komandanta - da pomogne Lu-Skedovoj ženi u pripremama za odlazak
porodice sa Tijamata. "Mariki treba prisustvo druge žene, u ovakvom trenutku, Džeruša", rekao je u tom
razgovoru Mantanjez, sasvim iskreno, a Džeruša se ugrizla za jezik. Pa, do vraga, možda joj i treba.
Pitala se tada kako će biti u stanju da se suoči sa Lesu Marikom Lu-Sked i dve devojčice, imajući u
pamćenju urezano ono što je videla. Ipak, zadržala je kontrolu nad emocijama, uspešno, zahvaljujući dugoj
praksi u takvim stvarima; činilo se da njeno prisustvo povoljno deluje na zbunjenu i ojađenu ženu.
Lesu Marika oduvek je, u njihovim ranijim susretima, imala stav udaljenosti i neodobravanja - a
susreti su se najčešće sastojali u tome što je Lu-Sked terao Džerušu da glumi nekakvu službenu varijantu
dadilje na porodičnim ekspedicijama u Lavirint. Ali, kao i većina policije stacionirane na Tijamatu - kao i
sama Geja Džeruša - Lu-Sked je, sa porodicom, došao sa Novosklona; zato su sad mogle da razgovaraju
svojim jezikom, jezikom svoje domovine, kao stranci kad se sretnu u nekoj drugoj zemlji. Marika i deca
odlučili su da se vrate kući, da bi bili sa rodbinom i prijateljima (sa njima će biti vraćen i komandant, koji će
provesti ostatak života u ustanovi za mentalno poremećene; ali o tome nisu govorile). Džeruša je usmeravala
razgovor ka bezbednim, neodređenim sećanjima na na svet koji su sve one čeznule da vide ponovo: na
suncem izbeljenu vrelinu dana; na narod vitalan, hitar poput kapljica žive; na metropolu oko svemirske luke
i na tržni centar Miertoles Lo Fo - gde je Džeruša prvi put videla slavu premijerove posete i osetila
strahopoštovanje pred tolikom veličanstvenošću. Gde je snivala svoje snove o drugim svetovima...
Osetila je da neko prilazi i nečujno staje pored nje; pogledala je na tu stranu, a zatim dole, na
desetogodišnju Lesu Andradi, mlađu od Lu-Skedove dve kćeri. Bila je to inteligentna, živahna cura, nimalo
nalik na njenu stariju sestru koja se neprestano budalasto cerila; Džeruša je osećala naklonost prema njoj.
Postepeno uviđanje da to dete, koje se sad drži za njenu ruku, gleda njenu uniformu sa istim onim maltene-
strahopoštovanjem sa kojim je nekad Džeruša gledala svog oca i brata u istim takvim uniformama, doprinelo
je da ova ponižavajuća dužnost dadilje bude, ipak, podnošljivija.
Andradi je, stojeći kod prozora, imitirala Džerušinu pozu i bez svesne namere - mala, ojađena figura
u bezobličnoj sivoj odeći, čela namazanog pepelom. Cela porodice se obukla kao da su u žalosti, kao da je
Lu-Sked umro. Ali bogovi nisu bili toliko milostivi... Bogovi, vraga! Džeruša je stisnula usne. Bogovi sa
ovim nemaju nikakve veze, ovo smrdi na ljudsko izdajstvo.
Andradi je neupadljivo protrljala oči pesnicom, gledajući kako se druga deca igraju: deo sveta od
koga je ona iznenada odsečena. "Rado bih se oprostila od Skeli i Minuka. Ali mama nas ne pušta da to
radimo, zbog - zbog tate."
Džeruša se zapita da li majka Marika samo smatra da su takva opraštanja nedolična u vreme žaljenja,
ili se i plaši onog što bi druga deca mogla kazati njenoj deci. Reče samo: "Razumeće oni."
"Ali ja neću da odem i da ih više ne vidim! Mrzim Novosklon!" Andradi se rodila na Tijamatu, a
njeni imidža-svesni roditelji održavali su nategnuti i pretenciozni karemovski stil života; njena 'matična'
planeta bila je za Andradi samo reč, i ništa više, samo simbol svega što je najednom pošlo naopako u
njenom životu ovde.
Džeruša je pružila ruku, obuhvatila devojčina uska pleća, osvrnula se da baci pogled na sterilnu
usavršenost i prefinjenost sobe iza njih. Čula je prigušene odjeke sa gornjih spratova, gde su Marika i
poslužitelji prikupljali poslednje komade porodične imovine. Glavninu nameštaja su ostavljali ovde - ne
toliko zbog cene prevoza, pretpostavila je Džeruša, koliko zbog bolnih asocijacija na ovo mesto. "Znam,
Andradi. Sad mrziš Novosklon. Ali kad dođeš tamo, naći ćeš nove prijatelje, a oni će ti pokazati kako da se
penješ na prong-drveće i kako od njegove kore da pleteš šešire. Vodiće te u prirodu sa svetiljkom, da tražite
cveće koje cveta samo noću; a u kišnoj sezoni voda tamo pada s neba kao topli tuš, a sve lijane u tvojoj bašti
biće tad pokrivene slatkim bobicama. Moći ćeš da hvataš svetlucave vogove u barama..." Mada nije bila
nimalo ubeđena da će Marika dozvoliti svojim kćerima da hvataju vogove.

67
 Andradi je šmrknula. "Šta - šta su vogovi?"
Geja Džeruša se osmehnula. "Mali stvorovi nalik na ribe; žive u zimskim kišnim barama. Leti se
ukopaju duboko u blato i tamo spavaju do novih kiša."
"Sto godina?" Andradine oči su se raširile. "To je dugo vreme."
Džeruša se nasmeja, shvativši tek naknadno. "Ne, nije sto godina - samo par godina. Zima i leto tamo
ne traju tako dugo kao ovde."
"O, dvostruka sreća!" Andradi je pljesnula rukama. To će biti kao da živiš večno. Kao Snežna
Kraljica!"
Džeruša je žmirnula, odgurnula tu misao u stranu i klimnula glavom kao da hoće da ohrabri Andradi.
"Eto vidiš. Dopašće ti se odrastanje na Novosklonu. Znam da se meni dopadalo." Bila je svesna da, govoreći
ovo, zanemaruje stvari koje je, odrastavši, zamrzela. "Kamo sreće da pođem i ja." Te reči su joj izmakle
nehotice.
Andradi je sledećeg trena bila zakačena za nju kao čičak, lica pritisnutog u njenu tuniku. "O, da - o,
da, Džeruša - molim te pođi! Ti možeš sve da mi pokažeš, ti sve znaš; hoću da pođeš sa mnom." Drhtala je.
"Ti si dobra plavanka."
Džeruša je pogladila kovrdžavu crnu glavu, zanemela od iznenadnog shvatanja šta sada ona znači
ovom detetu čiji je pravi simbol čvrste stabilnosti i poverenja iznenada uništio samoga sebe. Dopustila je
sebi da shvati, najzad, koliko duboko je zbunjeni jad devojčice Andradi prodro u njenu sopstvenu odbranu i
stegao njeno srce.
Odvojila je, polako ali čvrsto, devojčicine ruke koje su je bile obuhvatile oko struka, iznad opasača
sa opremom, i uzela te vitke, tople šake u svoje. "Hvala ti, Andradi. Hvala što me pozivaš. Volela bih da
mogu da pođem s tobom; ali moj posao ovde nije dovršen. Tvoj otac... tvoj otac nije uradio tu stvar samome
sebi, Andradi. Ma šta čuješ, ma od koga, nikad ne veruj da je on to sam učinio. Neko je to učinio njemu. Ja
ću se pobrinuti da ta osoba plati. A kad to postignem, dobićeš poruku od mene, tako da ćeš znati da je platio
- ili platila. Možda ću posle toga biti spremna da i ja odem kući."
"Dobro..." Kovrdžava glava je klimnula još jednom, a onda su uozbiljene, malo iskošene oči opet
našle njeno lice. "Kad porastem, biću i ja plavanka."
Džeruša se osmehnula, bez ironije ili dušebrižništva. "Da, mislim da bi ti to mogla."
Onda su se obe okrenule: Marika je ušla u sobu, umotana u sivo. Pokretom ruke pokazala je svojoj
kćeri da joj priđe i Andradi je, nerado, otišla. "Sve je spremno, Džeruša." Marikin glas bio je sumoran i siv
kao i njen izgled. "Sad nas možeš otpratiti do zvezdoluke."
Džeruša klimnu glavom. "Da, gospođo Lu-Sked." Pošla je za njima, rado izlazeći iz ove napuštene
sobe.

Džeruša je predala policijsku patrolnu letilicu nekom garažnom službeniku čije prisustvo je jedva
registrovala, a zatim je pošla prema teškim vratima sa prozorima koja su razdvajala garažu, sličnu ogromnoj
pećini, od policijskog štaba. I garaža i štab bili su u jenoj poprečnoj uličici koja se cela sastojala samo od
policijskih kancelarija, zatvorskih ćelija i sudskih zgrada: tupo obojena mrlja moralne ispravnosti u ludo
skrpljenom šarenilu Lavirinta. Službeno, ulica Olivinska; ali za svakog, pa i za one koji su u njoj boravili,
ulica Plava.
Jedva se dosetila da zastane za onaj sekund potreban tim tromim vratima da se razdvoje u levu i
desnu stranu i propuste je u anonimni hodnik. Njen um je još bio zauzet putovanjem koje je upravo obavila,
razlogom za njega i celim tim neverovatnim, ružnim lancem događaja koji je uzdrmao svakoga u ovoj...
"Pardon, pripadniče patrole. Pardon, pripadniče patrole. Pardon, pripadniče patrole."
Nešto ju je uhvatilo za rukav uniforme i držalo, kad je ušla u gužvu u sobi za organizacione poslove.
Rasejano je digla pogled ka bezličnom plastičnom štitu koji je služio kao 'lice' glavi punoj mehaničkih
mozgova: polrob. Sprečavao ju je da prođe, obuzet nerazumnom hitnjom. "Inspektor sam", reče ona, glasom
u kome je bilo ponešto od te iste robotske monotonije. Neko je u prolazu malo gurnu s leđa.
"Izvini, inspektore. Moram dati izveštaj. Onda moram na posao se vratiti. Molim daj mi odobrenje."
Osećao se nagoveštaj očajanja u tim mehaničkim zvucima. "Jedan čovek sa Četvrte izgovarao je buntovne
rečenice protiv Hegemonije u kafiću 'Kosmodrom'. On takođe govori meštanima da sibile imaju pristup do
zabranjenog znanja. Čini se da je pod uticajem droga."

68
 "Dooo-bro, važi, autorizacija 77A. Prijavi ga sa identom i mi ćemo ga pokupiti." Droge. Ne
razmišljaj o drogama. Krenula je dalje kroz sobu, dobro pazeći da ne pogleda u pravcu one kancelariuje koja
je do pre mesec dana bila Lu-Skedova.
"Pardon, inspektorko!" To je rekao neki policajac koji je, noseći puno naručje holo-kockica, naleteo
unatraške na nju.
"Moja greška, nisam pazila." Već je počinjala poplava podataka, znak da se njihov boravak na
Tijamatu bliži kraju. Trgovci i drugi stranci-rezidenti već su počinjali da se brinu zbog budućnosti, ili
nedostatka budućnosti; počeli su da maltretiraju birokratiju tražeći stotinu raznih dozvola, formulara i
rešenja, što je sve birokratija tražila od njih da bi mogli otići. Ali, ako je ovo 'gužva', tek kroz četiri godine
će se videti šta je prava gužva... Dobro je, imaj mnogo posla, budi prezauzeta - da ne bi mogla da misliš na
ono...
Međutim, ništa nije uspevalo, nikakvim smetnjama nije mogla da začepi svoj um dovoljno bučno da
bi trajnije udavila one slike užasa i jada. Nije lagala kad je govorila Andradi da njen otac nije pretvorio
samoga sebe u balaveću biljku. Nije bilo razuma u toj kombinaciji, poznavala je tog čoveka; šta god da je
bio i radio, svakako se nije sa drogama igrao. Nije bio taj tip čoveka. On, do vraga, nije hteo da pipne ni
paketić iesta! Ali u Karbanklu je bilo bar pedeset dilera koji su mogli da 'srede' da se nekome ubaci
prevelika doza u šoljicu čaja ili u tanjir supe.
A samo jedna osoba je postojala koja bi mogla poželeti da se tako nešto dogodi Lu-Skedu - Arienrod.
Džeruša je videla onaj izraz na njenom licu kad je čula vest o kidnapovanju devojke Lune: izraz očajanja i
besa. Džeruša odjednom shvati zašto ju je Luna Svetlohodna gledala sa lica druge žene, Kraljice Zimaca.
Samo na jedan način je moguće da savršeno nepoznata devojka bude kraljičina dvojnica: da je klon.
Arienrod je imala neke planove u vezi sa tom devojkom, planove koji su sigurno bili u nekoj vezi sa
nailazećom Promenom, koja će se sastojati u tome što će stranci da se okrenu i da odu, prepuštajući ovaj
svet opet narodu leta. Istorijski zapisi policije pokazuju da je svaka Zimska Kraljica pokušala na neki način
da zadrži svoju vlast, pa time i vlast Zimskog naroda, i posle Promene. Na neki način ta devojka je bila
uklopljena u kraljičin plan te iste vrste; Džeruša je u to bila sigurna. Međutim, ona je, nehotice, upropastila
taj plan. Arienrod, opet, nije bila osoba koja bi dozvolila da joj neko nanese štetu i prođe nekažnjen. Osvetila
se policiji, Lu-Skedu; Džeruša je i u to bila sigurna, ali je jednako sigurno znala da nikad neće biti u stanju
da za ovo nađe dokaze. Mogla bi, ipak, da nađe neposrednog izvršioca...
Ako se Kraljica ne osveti i njoj, pre toga. Džeruša proguta već dobro znanu knedlu napetosti koja joj
se stvorila u grlu. Neposredno je kriva ona sama; ako Arienrod hoće da se sveti, trebalo bi njoj da se osveti.
Zato već nedelju dana Džeruša jedva uspeva da natera sebe da jede i pije, u strahu da će uskoro i njoj da se
desi ono što se desilo Lu-Skedu. Možda je to deo kazne: čekanje. Bogovi, to ne bih mogla da izdržim: da
moj kraj bude takav...
"Inspektorko."
Trgla se, povratak u realni svet bio je pravi šok; žmirnula je i pred njom se nađoše hodnik koji vodi
do njene kancelarije i u hodniku Gundalinuovo lice, sada u žiži. "Ov-vaj... Bi-Zi, šta radiš ti tu?"
"Čekam tebe." Bacio je pogled preko ramena, prema njenoj kancelariji, a zatim opet ka njoj; na
njegovom licu videla se zabrinutost. "Inspektorko, u tvojoj kancelariji sedi komandant, a pored njega i
predsednik Vrhovnog suda. Ne znam šta oni kog vraga hoće, ali, smatrao sam da treba da budeš upozorena
bar neko vreme unapred."
"Predsednik Vrhovnog suda?" Njen glas je odjeknuo sa nevericom duž zidova. "O, jebi ga." Sklopila
je oči. "Izgleda da je čekanju došao kraj."
Gundalinu podiže obrve. "A ti ipak znaš o čemu se tu radi?"
"Ne baš tačno." Odmahnula je glavom. Osećala je kako hladno očajanje počinje da se taloži u
njenom stomaku. Predsednik Vrhovnog suda je na samom vrhu van-tijamatskog sudskog sistema na
Tijamatu, jedini čovek koji može naređivati komandantu policije. Ne postoji nijedan razlog koji bi ona
mogla da zamisli za dolazak predsednika Vrhovnog suda u njenu kancelariju... nijedan dobar razlog. Znači,
ovo je Arienrodina osveta. Sad će nju... šta? Da otpuste, uhapse, proteraju? Optuže za korupciju,
prisiljavanje, seksualnu perverziju? Hiljadu košmara o nepravednom proganjanju sjatilo se u taj tihi hodnik
kao zbijena gomila ljudi, ili kao dvostruki red demona koji samo čekaju da ona pokuša da prođe između
njih. Možda je ipak trebalo da se ukrcam na onaj brod jutros. "Hvala za upozorenje, Bi-Zi." Njen glas:
malen, udaljen.

69
 "Inspektorko..." Gundalinu je oklevao, a njegove oči su još postavljale ono isto pitanje koje maločas
nije imao 'petlje' da postavi glasno.
"Kasnije." Udahnula je duboko. "Pitaj me kasnije, kad budem znala odgovor." Krenula je hodnikom,
znajući pri svakom koraku da je to najhrabrije što je u životu uradila.
Videla ih je kroz providni panel vrata pre nego što su oni primetili njeno prisustvo ispred vrata.
Mantanjez, ranije vrhovni inspektor a sada vršilac dužnosti komandanta, sedeo je na njenom mestu i kuckao
prstima po terminalu na radnom stolu, slabo prikrivajući da mu je nelagodno; ostareli predsednik Vrhovnog
suda sedeo je na jedinoj stolici, sav usukan od dostojanstva, u službenoj odeždi sa uskim okovratnikom.
Džeruša, okrećući uglačanu mesinganu kruškastu kvaku na vratima, oseti da joj se šaka kliza.
Obojica su naglo ustali čim je ušla u kancelariju. Neočekivanost toga bila je tolika, da je Džeruša
reagovala samo tako što se zablenula u njih; pribrala se dovoljno brzo da salutira, delić sekunde pre nego što
je Mantanjez počeo to isto da čini. "Komandante... Vaša časti." Predsednik Vrhovnog suda je naklonom
odgovorio na njen pozdrav. Obojica su ostali da stoje. Zapitala se da li čekaju da ona sedne prva, da li im je
to neko zalutalo osećanje kavaljerstva prema ženi. Bacila je pogled na prazninu iza sebe; ako čekaju da
sedne prva, znači, pretpostavljaju da će ona sesti na pod. "Molim vas... nemojte stajati zbog mene." Njen
ljubazni ton odzvonio je sasvim neprilično u tom malom prostoru. Nije pokušala da ga proprati osmehom.
Mantanjez se uklonio iz prostora iza njenog radnog stola, štaviše, ponudio joj je, gestom bez reči,
njeno sopstveno mesto. Od gneva koji je pročitala u njegovim očima koža je poče peckati. Obojica su
Karemovci, a karemovci se obično izdižu na sam vrh u raznim službama na drugim planetama; nimalo
iznenađujuće, jer njihova planeta dominira. Znala je da na Karemofu žene imaju približnu društvenu
ravnopravnost, zato što se u tom društvu veština i klasni položaj više cene nego puka fizička snaga.
Međutim službovanje na stranim planetama, koje je privlačilo mnoge i raznovrsne kandidate sa manje
prosvećenih planeta, kao da je posebno privlačilo one nazadnije, autokratskije Karemovce - a Mantanjez je
spadao u takve. Nije znala ništa o Hovaneseu, predsedniku Vrhovnog suda, ali u njegovom izrazu lica nije
mogla pročitati ništa ohrabrujuće. Otišla je za svoj radni sto i sela, a osećaj dobro poznatog područja donekle
je ublažio njen strah. Bacila je pogled od jednog zida do drugog i poželela, sa osećanjem jačim nego obično,
da tu postoji bar jedan prozor.
Obojica su još stajali. "Verovatno se pitate zašto smo tu, inspektorko Pala-Tion", reče Hovanese,
nemilosrdno banalan.
Suzbila je u sebi neočekivanu, ogromnu želju da prasne u smeh. Ovo je valjda najublaženiji iskaz u
ovom milenijumu. "Da, svakako, Vaša časti." Sklopila je šake preko sivih simbola na tipkama pristupnog
dela njenog terminala; primetila je da zglavci postaju beli, da šake obrazuju nekakav beznadežni gest
molitve. Primetila je na uglu radnog stola i nekakav paket, sav olupan i otrcan po površini; rasejano je
pomislila da taj rukopis ne poznaje. Rukopis kojim je na paketu ispisano njeno ime, ali sa slovnom greškom.
Nadam se da je bomba.
"Rečeno mi je da su - bivši komandant Lu-Sked i njegova porodica otišli sa Tijamata danas. Ispratili
ste ih?"
"Da, Vaša časti. Otišli su u predviđeno vreme."
"Neka bogovi budu uz njih." Spustio je pogled sumorno ka izmrljanim, prastarim keramičkim
pločicama poda. "Kako je mogao da učini tako nešto svojoj porodici i svome časnom imenu!"
"Vaša časti, ne mogu verovati da..." Osetila je da je Mantanjezov neprijateljski pogled hvata, i
zaćutala. Oni baš hoće da veruju; nije bio Karemovac.
Predsednik Vrhovnog suda oštro je povukao nadole krajeve gornjeg dela svoje uniforme. Džeruša je
neupadljivo olabavila okovratnik tunike. Bila je potajno iznenađena utiskom da se Hovanese oseća
nelagodno u uniformi. Karemovac je za uniformu rođen; Novosklonovac se oseća bedno u formalnosti ma
kakve odeće. "Kao što znate, inspektorko... odlazak... komandanta Lu-Skeda ostavio nas je bez zvaničnog
šefa policije na Tijamatu. Prirodno, naša je potreba da to mesto što pre popunimo, iz razloga morala.
Odgovornost za popunjavanje tog mesta je na meni. Ali, naravno, oduvek je bila politika Hegemonije da
dozvoli lokalnim vladarima izvestan uticaj u biranju zvaničnika koji će sa njima najbliže sarađivati."
Džeruša se naslonila dublje u svoje sedište, a Mantanjezovo lice smrknulo se još više.
"Snežna Kraljica je zamolila - zahtevala - da imenujem Vas kao novog komandanta."
"Mene?" Uhvatila se za rub stola. "Je li ovo... je li ovo neka šala?"
"Kolosalna šala", reče Mantanjez. "Na naš račun."

70
 "Mislite, prihvatili ste taj zahtev? Želite da ja prihvatim tu poziciju?" Nije mogla da veruje: zar je
moguće da ona to izgovara?
"Naravno da ćete prihvatiti taj položaj", reče Hovanese ravnim tonom. "Ako je to ono što ona želi od
policije koja štiti njen narod, onda će to i dobiti." Tonom kao da nagoveštava da je Arienrod sama sebi
odabrala kaznu.
Džeruša, oslanjajući se rukama na rukonaslone mekanog sedišta, lagano ustade i nagnu se napred
preko radnog stola. "Znači Vi mi naređujete da postanem komandant. Ja tu nikakvog izbora nemam."
Mantanjez sastavi šake iza leđa. "Niste imali primedaba kad ste unapređivani u inspektorku, preko
glava izvesnog broja muškaraca koji su to unapređenje zasluživali, samo da bi Kraljica bila zadovoljna."
Ovo je bilo prvi put da iko otvoreno kaže da je tako bilo. "Očekivao bih da ćete sada skočiti na ovu šansu da
postanete komandant policije samo zato što ste žensko."
"To je kudikamo bolje nego nikad ne dobijati unapređenje u službi samo zato što si žensko." Osećala
je kako u njenim grudima raste pritisak, tako da joj se najzad činilo da će joj srce stati. "Ali ja ovo ne želim!
Do vraga, Kraljica mi se ne dopada ništa više nego vama, ne želim da budem komandant - ne ako to znači
biti samo marioneta na kanapu!" Klopka, ovo je klopka...
"Nije Vaše da ovo želite ili ne želite, komandante Pala-Tion... osim ako podnosite ostavku, naravno",
reče Hovanese. "Postaraću se, međutim, da Vaša neubeđenost da posedujete radne sposobnosti za jedno
takvo mesto bude valjano zabeležena."
Ona ne reče ništa. Nije bila u stanju da smisli nikakav podesan odgovor.
Mantanjez podiže šake do okovratnika i otkači oznake koje je, očigledno, donedavno očekivao da će
nositi večno. Baci ih pred nju na radni sto; a ona jednu u poslednjem trenutku zadrža da ne odleti sa stola na
pod. "Čestitam." Salutirao je, potpuno precizno.
Naklonila je glavu ka njemu, kruto. "Možete ići... inspektore Mantanjez."
Njih dvojica iziđoše iz kancelarije bez ijedne reči više.
Džeruša opet sede. Njene šake su se sklopile oko krilatih komandantskih oznaka; osetila je kako joj
se zarivaju u dlanove. Ovo je Arienrodino delo, Arienrodina osveta. Komandant Pala-Tion... Kraljica ju je
ovim okačila o kuku i ostavila da se vrti na vetru; bacila je izazov za koji se nada da će uništiti Džerušinu
karijeru.
Ali, za ime skota koji vozi čamcem preko one reke, Geja Džeruša nije postala plavanka postupajući
kao slabić ili kapitulant. Dobro, ona je sad komandant - zapovednica - Pala-Tion; do vraga, pa iskoristiće to
maksimalno! Podigla je ruke veoma odmereno i lagano, i prikopčala te oznake na svoj okovratnik. "Ako
misliš da ćeš me upropastiti, ako misliš da ću pretrpeti neuspeh", reče ona glasno, govoreći Kraljici
Vazduha, "onda je to tvoja druga greška." Ali, ruke su joj drhtale. Neću podbaciti! Sposobna sam kao i ma
koji muškarac! ali osećala je bol od starih, dubokih rana koje su slabile njeno samopouzdanje.
Otvorila je fioku ispred sebe, pružila ruku prema paketiću iesta. Ali, slika Lu-Skedove agonije
prelete preko njenog vidnog polja, i njena šaka se sklopi u prazno, sama oko sebe. Zatvorila je ladicu. Nije
ni dotakla ieste još od dana kad je on dobio preveliku dozu - već tako mnogo dana.
Njen pogled opet naiđe na tajanstveni paket; umesto iesta, dohvatila je njega, da bi dala svojim
šakama i svom umu neku žižu. Odvezala je čvor, odmotala grubu smeđu hartiju ispod koje se pokaza
primitivno sklepana kutija. Izgledalo je kao nešto sa zabačenih ostrva, dovezeno trgovačkom lađom; ali
tamo nije postojao niko za koga bi ona mogla da zamisli da je poslao paket inspektorki policije.
Otvorila je kutiju i izvadila ono unutra, pažljivo: školjku veliku kao njene obe raširene šake, sa čije
krhke kreste se već odlomio jedan šiljati 'prst'. Bila je boje izlaska sunca, a površina je bila strpljivo
uglačana tako da je sijala kao jutarnje nebo. Poslednji put je ovu školjku videla, i divila joj se, na ploči iznad
kamina u kući na plantaži Ngenet ran-Ahase Miroa... dok je stajala i slušala pucketanje plamenova u
nenapetoj tišini, i pijuckala jaki crni čaj koji ju je Ngenet ubedio da popije pre nego što se otisnula na let
prema Karbanklu. Taj iznenađujuće mirni trenutak sada joj se vratio sasvim jasno - i delovao je smirujuće na
nju. Ironična pomisao: jedina prijatna poseta nečijoj kući za ovih deset godina na Tijamatu bila je ta poseta,
petnaest minuta kod čoveka koji verovatno krši zakon...
Pipala je prstima po unutrašnjosti školjke, istresla iz kutije materijal za pakovanje; nigde nikakve
poruke za nju. Uzdahnula je, ne znajući sigurno šta je očekivala da nađe, ali razočarana što to nije našla.
"Čestitam ti na promociji, Geja Džerušo", reče ona umorno. Opet je uzela školjku, sklopila oči, prinela je
uvu, na onaj način kako joj je Ngenet to pokazao: slušala je glas Thalase.

71
18.

EJ, UKREŠE, NE ODLAZI SAD KAD SI VRUĆ. PRUŽI NAM PRILIKU DA IZJEDNAČIMO.
Hologramski torzo iznad opustošenog grada na stolu za igru dobacio mu je taj protest dok je Ukres
skidao sa glave krhki komplet instrumenata. Ali on okači komplet o klin na terminalu, time se i zvanično
povlačeći iz igre.
"Baš mi žao." Iscerio se nonšalantno i samozadovoljno, upućujući taj odgovor neprijateljskim
ukočenim pogledima drugih igrača, više nego kompjuteru koji je kontrolisao tog fantomskog krupijea.
"Dosadilo." Ćušnuo je svoju kreditnu karticu u prorez i video kako ona iskače napolje sa novom sumom na
sebi - više novca nego što je on do pre nekoliko meseci mogao i zamisliti da na svetu postoji. Pomisao da to
sve pripada njemu već je gotovo sasvim prestala da ga impresionira; jer sad je znao koliko bogatstva
cirkuliše kroz spiralnu Ulicu Karbankla. Čak je počinjao da naslućuje i koliko novca verovatno teče kroz
Crnu Kapiju do drugih svetova Hegemonije... učio je brzo. Ali ne dovoljno brzo.
Naglo ali teturavo je ustao od stola, pijan od samatanske ružice, ali ne toliko pijan da ne bi umeo da
se povuče iz igre u trenutku kad je u velikom 'plusu'. To je jedna od stvari u kojima je dobar, pomisli on: zna
da sagleda verovatnoće i svoje granice - zato sve češće dobija u ovim igrama. Arienrod mu je davala uvek
izobilje novca, a on je koristio vreme slobodno od svoje službene, starbakovske ličnosti rasipajući te pare po
krčmama i kockarskim paklovima uz i niz Ulicu; stičući što više prijatelja, kolega u lovu na zadovoljstva,
dok njegov želudac ne počne da se buni, dok mu ne pripadne muka. Slušao je, pitao, posmatrao
preusmeravanje pod-struja; pokušavao je da oseti odakle informacije pritiču i kud otiču, i borio se da iziđe iz
ponora katastrofalnog početnog neznanja.
A kad su vino i narko-parfemi prevelikog broja ovakvih soba počinjali da zagušuju njegova čula, u
njemu se frustracija dizala jako, do bola. Ništa više u ovom gradu nije mu pružalo zadovoljstvo: stvari koje
bi oduševile jednog letnjačkog momčića možda su i sad postojale negde u vibrantnim zavijucima Lavirinta,
ali on ih više nije video. Što duže je živeo u Karbanklu, više je prezirao ljude koji su činili život Karbankla.
Počeo je, štaviše, da se gnuša pogleda na ma šta i ma koga ovde: crnilo je umrljalo njegovu prošlost i
budućnost, pa čak i njegovo lice. Jedino je nezahvaćena ostala Arienrod. Ona je razumela tu crnu boju koja
je legla poput otrovnih baruština u najdublje delove njegovog uma; ona je znala kako da preusmeri i
neutrališe njegovo neprijateljstvo; ona je uspevala da ga ubedi da je svaka duša crna iznutra. Arienrod ga je
tešila, Arienrod mu je donosila mir, Arienrod mu je ispunjavala svaku želju... Arienrod ga je volela. I strah
da bi mogao izgubiti njenu ljubav, da bi njegovom krivicom mogla zažaliti što mu je dopustila da postane
Starbak - i da bi onda on mogao videti kako ga ona odbacuje, kao što je odbacila njegovog protivnika - taj
strah je bio oblak uvek na obzorju mirnog mora.
Ona je koristila svoj obimni sistem elektronske špijunaže i aristokrata-doušnika da dopuni šture
informacije koje joj je Ukres donosio; ali oni stranci koji su zaista imali šta da kriju, raspolagali su i
efektnim protivmerama. Ukres je znao da ne raspolaže onim 'znanjem iznutra' koje mora imati pravi Starbak,
čovek koji je rođen i odrastao među van-Tijamatovcima. Doći će dan kad će Kraljici početi da smeta
njegova letnjačka ignorancija. Možda je, opijen onim trenucima, prevideo svoja stvarna ograničenja - samo
jednom...
Ugurao je kreditnu karticu, sada, u džepić na unutrašnjoj strani svog opasača. Dok je počinjao da se
udaljava od stola, osećao je da njegovo oduševljenje postaje "kiselo". Zapitao se, sa odbojnošću, da li je
zaista iole dobar kockar, ili Arienrod i ovde tajno motri na njega i udešava da on pobeđuje.
Stresao je tu misao sa sebe, stežući šake oko opasača; prošetao je pogledom preko pejzaža od glava
sa turbanima, i golih glava, i glava sa kapama, šlemovima, frizurama sa utkanim draguljima: sve glave bile
su pognute u nimalo svetom obožavanju, svaka prema nekoj treperavoj panorami odabrane igre na sreću.
Ovo je bio jedan od paklova visoke kategorije; više sofisticiran, a manje drečavo upadljiv nego jeftinije
kockarnice u nižim delovima Lavirinta, one namenjene pretežno ruljama Zimaca radnika. Ali, ni ovde nije
bilo pravog veselja. Igrači su se sa jednakom zluradošću oglašavali i smehom i psovkom; nisu bili ni svesni
bučne muzike koja je zamućivala njihove razgovore i suzbijala galamu iz susedne sale. A tamo su bile san-
mašine, gde si mogao da se utopiš u stravične doživljaje na drugim svetovima, da počiniš ma koji zločin, da
doživiš ma šta, koliko god ti hrabrost dopušta, pa i sam trenutak "smrti". Ukres ih je koristio sve više, ali one
su mu davale sve manje.

72
 Zaputio se krivudavo između stolova, ka ulaznim vratima; njegova odlučnost i njegova
samouverenost pripadali su drugom čoveku, onome koji na glavi nosi masku-kacigu a na prsima uvoznu,
inostranu medalju. Ukres Svetlohodni je na sebi imao uvoznu tuniku trakasto obojenu blistavim bojama i
visoke čizme; kosa mu je bila kratko potkresana, kao kod Zimaca - ali ljudi su mu se sklanjali s puta zbog
nesvesne starbakovske nadmenosti u njegovom držanju.
"Izgledaš kao čovek koji zna šta hoće." Samo jedna osoba mu se nije sklonila s puta, štaviše,
isprečila se hrabro baš ispred njega; rasečeno srebro njene duge haljine nije skrivalo ništa.
On ju je pogledao i odlutao pogledom s nje; ni sad mu nije bila prijatna javna otvorenost seksualnih
ponuda ovde u gradu. "Hvala, ne treba. Samo hoću da iziđem." Srebro njene haljine podsetilo ga je, u
jednom sevajućem trenu, na srebrnobelu kosu... Krenuo je napred, pored nje, nastojeći da je ne dodirne. Sad
više nije osećao stvarnu pohotu ni prema jednoj ženi, osim prema Arienrod; a Arienrod ga je učila da želi
stvari o kojima nikad ranije nije ni sanjao. Ideja o dobijanju seksa za pare sad mu je izgledala groteskna i
perverzna, iako je znao da polovina ovih žena i muškaraca koji u gradu nude svoja tela za novac jesu Zimci.
Nekima je bilo dosadno, a neki su bili gladni novca; prilagodili su svoju normalnu lakoću seksualnog
opštenja komercijalnom apetitu stranaca.
Bilo je tu i stranih prostitutki, pod kontrolom izvesnih stranaca koji su zauzimali viša mesta u tajnoj
mreži vlasti koja je prekrivala čitav Lavirint. Na nekim svetovima u Hegemoniji ropstvo je bilo prihvaćeno,
ili kao javna ili kao tajna činjenica; a Arienrod se nije protivila običajima svojih mušterija. Neke od tih
inostranih drolja nisu izgledale drugačije nego tijamatovske prodavačice tela (mada se njemu činilo da su
egzotičnije); ali neke su bile zombiji, ženski i muški, žrtve namenjene za krvavo mrcvarenje, da bi se
zadovoljile i one mušterije kojima snovi nisu dovoljni. Zombiji su se kretali kroz gomilu gotovo goli,
prikazujući namerno svoje ožiljke, paradirajući ožiljcima - mada ni 'paradiranje' nije prava reč; jer zombiji
su bili živi mrtvaci, stvorenja praznih očiju i mesečarskog hoda, stvorenja koja stalno sanjaju svoj košmar,
drogirana ili, kako je Ukresu rečeno, stvorenja kojima je drogom uništen mozak. Arienrod mu je rekla da
zombiji i zombice ne osećaju ništa. Jednom, kad je bio izuzetno gadno raspoložen, malo je nedostajalo da...
Ali se uzdržao, tada, jer se setio kako je bilo kad je ležao bespomoćan u jednoj uličici dok su ga
četvorica lovaca na roblje nazivali "lepim", i ta uspomena je razbila njegovu crnu zlovolju baš kao što se
njegova svirala razbila te noći; posle se pitao da li stvarnio prezire strance, ili stranca u sebi.
Ali Arienrod je i tad olakšala njegovu savest, odbacila njegova pitanja, nasmejala se blago i rekla mu
da će uvek biti zla, na svakoj planeti, u svakom stvorenju, jer, kad ne bi bilo zla, ne bi postojala ni mera za
dobro...
Duboko je udahnuo kad su se vrata kockarnice sklopila iza njega; stajao je na pragu, ugrađenoj ploči
od jedne retke vrste metalne rude, i trudio se da očisti pluća. Jedan žutomrki mačak provukao se pored
njegovih nogu i šmugnuo u sakrivenu udubinu u zidu, loveći.
"...Ajde, S'Eing, daj pomozi." Nešto dobro poznato, a ipak čudno, u tom glasu nateralo ga je da se
okrene i pogleda duž fasade zgrade. "Radiću bilo šta, za ima bogova, bilo šta, samo da se izvučem iz ove
paklene rupe, da dođem na neko mesto gde će moći da me zakrpe! Uzmi me u posadu..." Govorio je neki
van-Tijamatovac, sa gustom crnom kosom, smeđom kožom i retkom, napola izraslom, bradom. Sedeo je na
nekakvom sanduku, leđima oslonjen o zid; na sebi je imao jednodelnu odeću svemirskog pilota, zaprljanu,
bez ikakvih insignija. Stranac - ali izgledao je kao snažan čovek koji se polako bliži smrti od gladi; Ukres
poče da mu okreće leđa. Ali, taj glas... "Pa duguješ mi, do vraga, S'Eing!" Pred Ukresovim očima taj bednik
se odgurnuo od zida, nespretnim uvrtanjem kičme, i uhvatio šakom jednu nogavicu na letačkom odelu
drugog čoveka.
Drugi je bio sa neke trgovačke međuzvezdane letilice, nagađao je Ukres; ili kapetan, ili član posade.
Bio je masivno građen, sa ožiljcima na licu. Zakoračio je iznenada unazad i time je trgao i iz ravnoteže
izbacio sedećeg čoveka. Ukres je gledao kako prvi čovek pada sa sanduka na ulicu, na lice, bespomoćan, i
uvide, sa šokom saosećanja, da su tom čoveku obe noge paralizovane. Čovek sa ožiljcima se nasmeja; tu
vrstu smeha Ukres nije želeo više nikad da čuje. "Ni govno ti ja ne dugujem, Herni, ako ne možeš da
naplatiš." Ode niz uličicu; za njim su letele Hernijeve kletve.
Taj čovek zvani Herni poče mukotrpno da vraća svoje noge u bolji položaj, prenebregavajući
diskretne i ne baš diskretne poglede prolaznika. Ukres je stao i blenuo, baš kao i neki drugi, uhvaćen u
klopku voajerizma sažaljenja. Najzad pođe napred, neodlučno, gledajući kako se Herni muči da se opet
namesti na sanduk. Ali Herni diže pogled ka njemu i istog trenutka se skljoka na pločnik.

73
 "Ti!" Mržnja je došla posle prepoznavanja kao noć posle dana. "Da li te je ona poslala ovamo? Da li
ti je rekla gde da me nađeš?... Ajde, ajde, nageldaj se dobro, mali! Napuni oči, napuni mozak; samo ne
zaboravi da će ona jednog dana ovako da udesi i tebe." Herni steže šakom hrpicu prašine i odbaci je od sebe.
"Starbak." Ukres nije bio siguran da li je to rekao glasno, ali je znao da je to istina. "Ona - ona je
rekla da si mrtav." Svojevremeno je Ukres zamišljao kako Starbak pada hiljadama metara duboko, u more.
Ali pojedine platforme i mašine pružale su se donekle u vertikalni tunel. Nešto od toga sigurno je zaustavilo
Starbakov pad... i slomilo mu kičmu. Sad je bio ovde, ne u mnogo boljem položaju nego da je mrtav... ali,
ipak, živ. Ukres oseti iznenadan prestanak nekog nesvesnog pritiska negde u svojim prsima, nečeg što je
osetio tek sad kad je prestalo. "Drago mi je..."
Herni se izvio, gonjen uzaludnim besom; njegova šaka skočila je ka Ukresovoj nozi. "Skote! Sine
letnjačke kurve! Samo ako te dohvatim ovim šakama, dovršiću ono što sam počeo!" Klonuo je opet unazad,
pustio da njegove ruke padnu. "Ajde, uživaj, mali. Još sam ja duplo bolji čovek od tebe, a to i Arienrod zna,
itekako."
Ukres je stajao tik izvan Hernijevog domašaja; lice mu je plamtelo. Uspomene na ono što mu je
Herni uradio, i što je pokušao da uradi ali nije uspeo, onog dana u Dvorani vetra, oduvale su saosećanje, kao
komarca u oluji ogorčenja. "Nisi ti čovek, Herni, to više uopšte nisi. A Arienrod je samo moja!" Okrenuo se
i pošao uličicom.
"Glupane!" Dok je tako odstupao, Hernijev ljutiti smeh udarao ga je u leđa. "Arienrod nije ničija! Ti
si njeno vlasništvo i ona će da te upotrebljava, dok te sasvim ne potroši..."
Ukres je hodao dalje i nije se osvrtao sve dok nije stigao do ugla Ulice. Ali tada nije krenuo uzbrdo,
ka palati; stajao je neko vreme, dok se gnev nije istočio iz njega ostavljajući ga besciljnim, a onda se
opredelio za silaznu putanju. Dugo je hodao bez nekog određenog pravca, ali ipak sve bliže srcu Lavirinta.
Prolazio je pored barova i kockarnica koji su mu postali drugi dom; bacao je potištene poglede na izloge
pune uvezenih začina i trava, nakita, kaftana, umetničkih slika, terminala... i stotinu drugih tehnoloških
igračaka: sve su to bile skupe tehnološke đinđuve izložene gužvi kupaca u ovoj svemirskoj luci i začuđenim
očima domorodaca. Svojevremeno je on pred svakim izlogom zastajao kao ukopan, a šetnja kroz Lavirint
bila je kao šetnja kroz raj. Sad je jedva primećivao njihovo prisustvo. Vreme je na neki način, za njega
neprimetan, uspelo da prekrije voće njegovog strahopoštovanja grubom korom izgubljenih iluzija, a vino
čudesnog pretvorilo se u sirće.
Čak i ulice u mnoštvu raznih boja, plodna susretališta gde su umetnici sa ovog i još sedam svetova
postizali procvat svog stvaralaštva, isključile su se nekako iz njegove stvarnosti. Nisu ga više privlačili
mirisi, teksture, muzika, dok se kretao između njih; a sad je modri uboj, izazvan na njegovoj svesti
suočenjem sa Hernijevom živom smrću, pritiskao bolno i akutno o stakleni zid kojim se Ukres bio ogradio.
Okružen otkucajima srca ovog grada radi čijeg otkrivanja je i doputovao ovde, otkrio je samo to da je ono za
čim traga nekako opet iskliznulo kroz njegove prste. Kao i sve drugo do čega mu je ikad bilo stalo, sve na
šta je ikad računao...
Grubo je stisnuo šakom stabljiku jedne kinetičke skulpture na tezgi pored koje je prolazio: među
bodljama skulpture sudariše se reske note, skačući kao mačke. Ali zvečeći zvuci te izotonske muzike
zaustavili su se nadomak njegove kože, a prohladni metal se zanjihao u drugu dimenziju. Ili se njemu samo
pričinjava ta nestvarnost; ali nikako da prođe... Zašto? Šta nije u redu sa mnom? Šta nije u redu?
Zgađeno je ispustio statuu, videći da vajar indignirano izlazi na vrata svoje radnjice. Ukres pođe
dalje, shvatajući tek sad u koju uličicu je zašao: u Citrusnu. Pravo ispred sebe već je video Sudbu Rejvenglas
Zimsku, koja je sedela kao i uvek, sa poslužavnicima punim perja i drugog materijala raspoređenim po
njenom pragu i unutra, oko nje. Mesto gde je jednom ranije došao da nađe sklonište, i gde je primljen bez
ikakvih pitanja ili zahteva. Mesto kome se uvek mogao vratiti, luka mira i stvaralaštva u svemiru prepunom
ravnodušnosti i pogaženih uloga.
Video je da Sudba nije sama, i da njena posetiteljka ustaje sa praga, na kome je dotad sedela, u
oblaku velova, ponoćno plavih, izvezenih dugama. Prepozna njenu prijateljicu Tive - po velovima; nikad
nije video ništa od Tive, osim šaka u boji slonove kosti. Začu slatki zvon njene skrivene ogrlice od malih
zvona. Jednom prilikom pitao je Sudbu zašto se Tive nikad ne pokazuje; pomišljao je da se radi o nekoj vrsti
unakaženosti. Međutim, Sudba je rekla da su takvi običaji na Tivinom rodnom svetu. Od tad je Ukres video
samo još dve ili tri takve žene. Svaku je uvek pomno čuvala pratilja. Tive se osećala nezgodno u prisustvu
muškaraca, i on sad oseti ljubomorno zadovoljstvo uviđajući da ona odlazi zato što je videla njega. Sudba je

74
imala mnogo prijatelja - ali nikog za koga bi se činilo da joj je više od prijatelja. Ukres se pokatkad pitao da
li je Sudba u celibatu.
Dok se Tive udaljavala, ostavljajući za sobom trag muzike, Sudbino lice se okrenulo ka njegovom
dolasku: pola osmeh, pola mrštenje koncentracije. "Ukreše - ti si?" Mačor Malkin je potvrdno mjauknuo sa
mesta na kome je čučao na njenom pragu.
"Jesam. Zdravo, Sudbo." Ukres stade ispred nje, najednom neodlučan.
"Pa, to je baš fino iznenađenje. Sedi, nemoj da izigravaš stranca. Ionako si previše stranac, ovih
poslednjih nekoliko meseci."
Grimasom je potvrdio svoju krivicu dok je sedao, obazrivo, među poslužavnike, na hoklicu. "Znam.
Žao mi je. Ja..."
"Ne, ne izvinjavaj se." Razmahnula je šakama, dajući mu blagonaklon oprost. "Uostalom, koliko sam
puta ja došla u palatu da posetim tebe?"
Nasmejao se. "Nijednom."
"Onda treba da budem zahvalna ako ti uopšte dođeš ovde." Pipanjem je potražila masku koju je
maločas ostavila na pod. "Pričaj mi šta ima novo na dvoru - šta se tamo od odeće nosi, šta se igra, nad
kakvim čudesnim beznačajnostima su ljudi tamo duboko zamišljeni. Treba mi nešto da me razveseli. Tive je
puna inspiracije sa iglom i sirovom svilom, ali tako tužna kao osoba..." Pogledala je na drugu stranu, mršteći
se ničemu; naglo je pružila ruku prema poslužavniku sa zrncima i prevrnula ga. "Do vraga!" Malkin je
skočio sa praga i nestao u unutrašnjosti radnje.
"Čekaj, ja ću..." Ukres se nagnuo napred, jedva zaustavljajući vodopad svetlucavih zelenih zrna koji
je krenuo da se prospe preko praga. Ispravio je poslužavnik, a onda je strpljivo vratio u njega sva zrna sa
rupicama za nizanje na konac. Smirivalo ga je što nije morao da razmišlja dok to radi. "Evo." Počeo joj je
dodavati zrna u ruku, tri po tri, zahvalan što može da se vrati u navike i u udobni osećaj onih njegovih dana
sa njom.
"Vidiš koliko si mi nedostajao." Osmehnula se prihvatajući zrna u dlan. "I to ne samo tvoje strpljive
ruke - nego i tvoje letnjačko pevušenje pesmica i svežina tvog divljenja čudesnim stvarima."
Ukres ukopa prste u kolena i ne reče ništa.
"Hoćeš li da ostaneš i da mi sviraš neko vreme? Preveliki su razmaci između pesama u ovoj
poprečnoj ulici."
"Pa..." Progutao je kamen u svom grlu. "Nisam doneo sviralu."
"Nisi?" Sa više neverice nego da joj je rekao da je došao bez ikakve odeće na sebi. "Zašto ne?"
"Uh... ne svira mi se mnogo, u poslednje vreme."
Sedela je, nagnuta napred, na obličje maske, čekajući još nešto.
"Bio sam previše zauzet", reče on odbrambeno.
"Pa ja sam mislila da je to ono što ti radiš za Kraljicu: sviraš joj tvoju muziku."
"Ne više. Ja... uh... sad radim druge stvari." Pomakao se. "Druge... stvari."
Klimnula je glavom. Bio je zaboravio koliko dekoncentriše taj njen pogled trećim okom. "Među
kojima su kockanje i pijenje previše vina u kafani 'Paralaksa'." Bilo je to saopštavanje pouzdane činjenice.
"Otkud si znala... gde sam išao?" jer nije imao baš dovoljno spremnosti da prizna i ono ostalo.
"Osećam ja tvoj miris. Oni uvoze tamjan sa Cie-Puna. Svaki lokal ima neku svoju posebnost, kao i
svaka droga. Osim toga, u govoru malo zaplićeš jezikom."
"Reci mi da li sam pobedio ili izgubio."
"Pobedio si. Da si izgubio, ne bi to pitao tako zadovoljno."
Nasmejao se, ali to je bio smeh bez lakoće. "Ti bi bila dobra plavanka."
"Ne bih." Odmahnula je glavom i potražila, vrhom igle, rupicu u jednom ukrasnom zrnu. "Da bi
čovek pristupio Plavima, mora da ima izvesno osećanje moralne nadmoći; dok ja, međutim, odbijam da
izričem sudove o grešnicima, među koje i sama spadam. A-ha." Zrno je kliznulo na mesto. "Daj nekoliko
zelenih pera, molim te."
"Znam da ih ne izričeš." Dodao joj je pera.
"A jesi li zato danas došao ovamo?" Umočila je prste u lepak i namazala batrljice tih pera. "Važno je
samo da iziđeš iz igre dok si u plusu, onda se Kraljica ne ljuti što na taj način trošiš svoje vreme i novac, a?"
"Ona hoće da se kockam. Daje mi pare." Te reči su izišle nezadrživo; osećao je kako se zabranjena
tajna diže u njemu i znao da je ostalo pitanje vremena.
"Daje pare? Zar si toliko dobar kockar?" Sudba je to rekla kao da ne veruje u istinitost takvog nečeg.

75
 "Nisam. To radim da bih saznavao stvari, o tome kako stranci razmišljaju, kakvi su im planovi, pa
posle njoj kažem..."
"Ja sam mislila da ona za to ima Starbaka."
"Ima." Nevidljivi zid njegove upropašćenosti kao da ih je zatvorio u posebni prostor tišine, kroz koju
njegov glas, umesto da ponosno poleti, jedva uspe da se provuče: "Ja sam Starbak."
Mali zvuk njenog naglo uvučenog daha bio je, u prvi mah, njen jedini odgovor. "Čula sam da postoji
novi Starbak. Je li to istina, Ukreše? Ti, Letnjak, i to..." dečak, ali to nije rekla.
"Napola Letnjak." Klimnuo je glavom. "Jeste. Istina je."
"Kako? Zašto?" Njene šake ležale su nepomično preko razjapljenih usta maske.
"Zato što ona toliko liči na Lunu. I zato što je Luna otišla." Arienrod je njemu bila jedino što se nije
promenilo; jedino što je ostalo celo i stvarno, za njega realnije i od njegovog sopstvenog tela. "Znala je o
Luni, znala je šta je Luna meni značila. Arienrod je jedina mogla da shvati..." Te ranjene reči izlazile su kao
da puze i otkrile su Sudbi šta se desilo (ali ne sve što se desilo) između Arienrod i njega posle stizanja vesti
o kidnapovanju Lune. "... I tako sam morao da uputim izazov Starbaku, zato što je volim. A ona je dopustila
da to učinim, zato što me voli. I, pobedio sam."
"Kako si uspeo da ubiješ takvog čoveka?"
"Ubio sam ga mojom sviralom... u Dvorani vetra." Osim što nije poginuo.
"Pa od tada nisi zasvirao nijednom." Sudba je odmahnula glavom; gusta pletenica njene kose
zavrtela se na jednom ramenu. "Reci mi - da li se isplatilo?"
"Da!" I sam je žmirnuo i trgao glavom malo unazad, iznenađen zvukom svog uzvika.
"Zašto mi se učinilo da sam čula 'ne'?"
Stegao je prste oko tog poslužavnika sa zrnima, napeo mišiće; ona to nije videla. "Morao sam da
budem Starbak. Da budem najbolji, inače ne bih bio... nje dostojan. Ja moram da budem onaj koji se računa.
Ali, mislio sam da kad jednom pobedim, ostalo će ići lako; a nije tako. Mislio sam da će to biti sve što sam
oduvek želeo."
"Ali nije."
Odmahnuo je glavom. "Šta, do vraga, nije u redu sa mnom! Sve mi uvek iziđe na zlo... sve što
preduzmem."
"Onda možda nije trebalo da preduzimaš. Možeš i sad da se vratiš na zemlje Leta, ništa te ne
zadržava."
"Čemu da se vratim?" Ispljunuo je te reči. "Ne. Nema meni povratka." To pitanje je on sebi odavno
postavio, i odgovorio na njega. "Niko se ne vraća, to sada znam; samo idemo sve dalje i dalje, a ni razloga
nikada nema... Neću ostaviti Arienrod; ne mogu. Ali ako ne budem sposoban da budem sve što ona želi,
izgubiću je ipak." Herni je to znao; Herni zna sve...
"Naći ćeš ti način da strancima 'meriš puls'. Ako si bio dovoljno pametan da nadmudriš Starbaka,
znači da si dovoljno pametan i da zauzmeš njegovo mesto. Steći ćeš osećanje na koji način treba biti on; to
si već počeo."
Nešto u tim rečima, neko osećanje tuge, iznenadilo ga je. Stisnuo je jednu ruku u pesnicu, omotao je
drugom šakom. "Moram. Moram da poverujem u to - pre nego što ponovo počne Lov."
"Onaj Lov koji donosi vodicu života? Lov na mere?"
"Da." Zapiljio se dole, kroz pločnik, kroz srce grada i sveta, prema morskim prostorima pod
kontrolom plemića Zimaca. U svom umu opet ugleda Lov, ogrlicu od golih stena razasutu preko morske
pučine; osetio je kako ritam okeanskih talasa peva kroz brodske grede, čuo pesmu sveta koga je ostavio za
sobom. Setio se kako je nekada pogledom pretraživao obzorje, obuzet iznenadnom čežnjom... Ali ako ga
Dama Thalasa sad pozove kući, on njen glas više neće moći da čuje. Možda zato što je došao da lovi mere;
ili možda zato što je to More ipak samo najobičnije more, izvesna količina vode, hemijski rastvor.
Jednom, davno, posmatrao je obalu najbližeg ostrva, gde je naseobina mera, sve malobrojnija, ležala
na plaži crnog šljunka... onda su se pojavili goniči i poterali ih u more, pravo u već razapete mreže koje će ih
upetljati i zadržati pod vodom, da se udave. Ako ne izroni posle najviše pola sata da udahne vazduh, mer se
udavi.
Nijedan pripadnik naroda Leta ne bi ubio mera; meri su deca Thalasina, rođena posle onog vremena
kad su neke zvezde popadale u more i pretvorile se u ostrva, koja su na Tijamatu jedino kopno, i koja
Thalasi prave društvo. Priča se da mornar koji slučajno ubije mera, od tog dana sreće nema, a ako neki
mornar ubije mera namerno, ostala posada ga udavi. Ukres je čuo stotinu različitih priča o merima koji su

76
spasli ovog ili onog čoveka koji je pao u more, ili čak spasli cele posade lađa koje su naišle na stenu; viđao
je onog mera koji je živeo u luci na ostrvu Gejtvej, mera čija su leđa od žutih i mrkih mrlja pravila duge
linije, kao štepove, kroz gipku tkaninu morske površine u luci dok je bezbedno provodio lađe kroz opasni
Gejtvejski sprud. Sećao se onih mera koji su ih pozdravili na ostrvu sibila. Nikad nije čuo da su meri učinili
ikakvo zlo, ili ikome štetu.
Ali zarad onog najvećeg dobra koje mogu doneti ljudskom rodu - konačnog među svim dobrima,
zarad večne mladosti - morali su umreti. On je uvek verovao da je mit o tome da su meri besmrtni, i da
prenose besmrtnost na ljude, samo jedna stara priča... sve dok nije došao u Karbankl. A tamo je upoznao
Kraljicu, koja je na vlasti već sto pedeset godina... onda je Arienrod stavila u njegovu ruku bočicu sa
viskoznom srebrnastom tečnošću, on je štrcnuo tu tečnost u vidu mlaza sićušnih kapljica sebi u grlo i shvatio
da i on može biti večno mlad.
Zato je uskoro pošao u lov, a tamo uglavnom stajao po strani: goniči su mrežama pohvatali i podavili
svoje bespomoćne žrtve, negde dole, ispod.
Posle su, međutim, izvukli trupla na palubu, odgurnuli su njega u stranu zato što je bio beskoristan,
čučnuli i počeli noževima da rasecaju mrka i žuta pegava grla. Sakupljali su dragocenu mersku krv, uskoro
su im pipci svima bili crveni a paluba ispod njegovih nogu klizava.
Deo tog crvenila procurio je nazad, u more, kuda su se ubrzo sručila i unakažena mrtva tela, čije su
tamne oči još i tad gledale sa nevericom u smrt. Toliko uništenja, nizašta... nizašta! Okrenuo se da ne gleda,
bolestan u srcu, još mnogo pre nego što se klanje završilo, pokušao je da se izgubi u beskonačnom vidiku
okeana i neba. Ali nikako nije mogao da pobegne od pljuskanja lešina u more, prekasno, prekasno, niti od
besnog šibanja u vodi kad su se grabljivice okupile da prljaju zelenoplavu čistotu ekstazom svog hranjenja.
Majka mora u svojoj nemilosrdnoj mudrosti ne ostavlja ništa da promakne neiskorišćeno, i baca prokletstvo
na obest svih rasipnika...
"Ukreše?" Sudbin glas ga je dozvao nazad; oko njega se opet, zaštitnički, sklopio grad, zaklanjajući
ga od Thalasinih prokletstava, poričući da ona uopšte postoje.
"Bilo je tako ružno - sve je straćeno uzalud! Nisam mogao..." Odmahnuo je glavom. "Ali ovog puta
obaviću stvar kako treba. Mogu i ja da secnem mrtvog mera, nisam više nekakav sujeverni zaljubljenik u
Majku koja je more." Sećao se prezira goniča, prezira koji je i bez reči bio iskazan više nego jasno; setio se
Arienrodinog umirujućeg ali nadmoćnog i pokroviteljskog stava dok je oslobađala demone sumnje i gađenja
prema sebi, koje je on sa sobom doneo u Karbankl. Onda mu je dodala i jednu pozlaćenu malu sprej-dozu
vode života, bez komentara.
"Pa da, verujem da nisi više, a?" Opet ono žaljenje. "Smrt je nešto sa čim se nikad nije lako suočiti.
Zato svi mi čeznemo da okusimo vodu života. Grabi je svako za sebe, zato što je sopstvena smrt najteža od
svega... Radimo ono što mislimo da moramo." Pružila je ruku; potražila je po vazduhu njegovu.
"Hm, ne bih da vas prekidam..." Preko njegovog ramena dopro je glas neke nepoznate osobe. "Ali
imam nešto da isporučim ovde."
Ukres je okrenuo glavu. Digao je pogled, kao i Sudba Rejvenglas Zimska. Videli su dve figure koje
su stajale u uličici, jednu obučenu u nekakve tupe boje, i jednu ne-ljudsku... "Ti!"
Lice bez ikakvog lica, robota Poluksa, posmatralo ga je neizmenjenim izrazom, naime nikakvim, ali
Torine sive oči izrazile su čitavu skalu osećaja, od nerazumevanja do velikog nezadovoljstva što nema sreće.
"Svetlohodni?" reče Tor. Premeštala se s noge na nogu. "Hej, ugh... ovvv-aj... kako si, mali? Reklo bi se da
si dobro postig'o", nastavi ona podižući jednu obrvu. "Jedva te prepoznah."
"Ako sam i postigao, nije zahvaljujući tebi."
"A, pa, ovaj, da..." Premestila je pogled, nimalo spontano. "Zdravo, Sudbo. Najzad sam sakupila
novu količinu resa za tebe. 'Oćeš da ti ih Poluks naslaže lepo?"
Sudba je počela da odguruje neke poslužavnike u stranu, oslobađajući prolaz kroz vrata. "Može,
pokazaću mu gde. Nisam znala da si Ukresova prijateljica, Tor."
"I nije." Ukres je ustao i pomerio se s puta, a Poluks je ravnodušno stupio u radnju. Za sobom je
vukao jednu lebdeću platformu natovarenu zatvorenim posudama. Ukres ih je ispratio pogledom: Sudba je
stupala napred, krećući se lako kroz dobro poznatu okolinu, a Poluks je išao za njom. Međutim, kad je i Tor
pokušala da uđe u radnju, preprečio joj je put, tako što je pružio jednu ruku popreko, preko vrata. "A-a",
reče. Naterao ju je da uzmakne, da zaokrene unatraške i nasloni se na spoljašnji zid zgrade. "Da popričamo.
O onom što si mi učinila na priredbi gde je ubijen starl. Kako si me opelješila, odnela celokupnu moju
imovinu; i šta si posle s time uradila."

77
 Tor se oslanjala leđima o boju, dobrim delom oljuštenu, kojom je zid bio prekriven. Njene oči su
stizale da pogledaju svuda, sem u njegove oči. "Slušaj, Ukreše, zaista mi je žao zbog toga, znaš? Zaista mi je
bilo odvratno što sam te tako zeznula. Mislim, bio si tako pun poverenja... i tako glup... Ali bila sam u
dugovima, na život i smrt, kod Hardnota u kazinu 'More i zvezde'. Bila sam izgubila deo dnevnog pazara
koji je trebalo iz kazina da prenesem onima gore. Da nisam nadoknadila te pare, on bi ih nadoknadio iz moje
kože, znaš? Razumeš? Iskreno rečeno, bilo je, ili ti - ili ja. Osim toga mislila sam da ću ti bar očitati lekciju
koja ti je potrebna." Slegnula je ramenima; prisustvo duha joj se počelo vraćati.
"Šta si uradila s mojim stvarima?"
"U zalagaonicu, šta bi drugo?"
Nasmejao se kratko. "I koliko su ti dali?" zapita, gotovo uzgredno.
"Sitninu, šta bi dru-aaaaaaa..." Njen glas zagušeno prestade, jer je njegova podlaktica poletela gore i
pritisnula njen vrat uz sam zid. "Bogovi!" Vrpoljila se, nastojeći da ne gleda u nešto u njegovim očima. "Šta
te spopalo, mali?"
"Naučio sam tvoju lekciju." Pritisnuo je podlakticom jače, uživajući u izrazu na njenom licu. "Sad mi
duguješ, Tor, i sad bih mogao da to nadoknadim iz tvoje kože. Evo, odmah sad."
"Ppppa - nećeš valjda?" Osetio je u njenom vratu gutanje od iznenadnog straha; njene ruke poleteše
gore, stegoše se oko njegove ruke. "Šta ti jjjjj..."
"Ukreše, šta radiš to!" Zapanjen Sudbin glas.
Žmirnuo je: magla njegovog ranjenog ponosa se razilazila. Pustio je Tor. "Ne vrediš da se toliko
potrudim."
Tor je odahnula šumno, opipavajući grlo šakama. "Samo... neki mali nesporazum, Sudbo. Nabaviću
ti pare, mali. Mislim, čim dođe isplatni dan..."
"Zaboravi ih." Okrenuo se na drugu stranu. Osećao je da mu je lice vrelo od gneva i postiđenosti, i
pitao se koliko od toga Sudba može da vidi. Ali nešto što je proletelo u prolivu Torinih izblebetanih
izvinjenja zakačilo se za njegovu pažnju, zapelo je za koren njegovog rđavog raspoloženja; opet se okrenuo
ka njoj, ali sad namerno pokazujući osvetoljubivost na licu. "S druge strane - ipak ih ne zaboravi. Duguješ
mi, a ja ću ti reći kako možeš da mi nadoknadiš počinjenu štetu. Čak bi mogla nešto i da zaradiš, ako radiš
kako treba." Izvukao je svoju kreditnu karticu i podigao je Tori pred oči.
Tor je pogledala belo. "A?" Pružila je ruku ka njoj, neodlučno, ali je on karticu izmakao.
"Kažeš da si kurir za 'More i zvezde'. Sigurno znaš mnogo o tome ko šta kontroliše ovde u Lavirintu,
čuješ mnogo zanimljivih govorkanja...?"
"Ma, ne - ne znam ti ja ništ', mali; ja uši držim zatvorene." Odmahnula je glavom, sklapajući oči da
ne bi pala u iskušenje. "Ja samo tako, uzgred, trknem kao kurirka, a zato me malo više časte, i to je sve."
"Ajde, nemoj me." Namrštio se. "Ali, moguće je da ti ne znaš dovoljno da bi otkrila stvari koje ja
hoću da znam." Odjednom je pred njim zablistala inspiracija, zasenjujuća. "Znam nekoga ko zna, prema
tome nije važno! Ti možeš da dobijaš informacije od njega, a ja ne mogu. Zato ćeš ti da središ ove stvari za
mene: brinućeš se o njemu, razumeš?"
"Ne." Odmahnula je glavom. "U šta si se, do vraga, upetljao? U šta pokušavaš da me uvučeš?"
"Radim i ja za nekoga, za nekoga - od onih gore. Za nekog ko hoće da zna šta radi opozicija. A
postoji jedan čovek po imenu Herni koji zna sve, ali kome je sreća okrenula leđa. Ti ga uzmi i pomogni mu;
a on će biti toliko zahvalan da će ti reći sve što želiš da saznaš."
"Ha! Znam jednog Hernija, taj je bio veliki trošadžija, a ako je sad prop'o, ako, i treba. Jednom
prilikom su on i neki njegovi drugari bili besni od droge, pa me je on uhvatio i pokušao da me..." Ta reč nije
htela da iziđe; ali Tor stisnu šakom zatvarač svog jednodelnog odela. "Napravio mi je modrice na mestima
koja ne bih pokazala ni svojoj rođenoj majci, pre nego što ga je Poluks odvukao sa mene i naveo da se
predomisli." Bacila je pogled pored Sudbinog nemog gledanja, na flegmatično metalno biće u vratima. "On
je možda glupa mašina, ali, do vraga, ima mnogo više čoveštva nego oni koji ga programiraju."
Ukres se iscerio pozajmljenoj viziji Hernija 'u frci'. "Mora biti da je od droge bio sasvim sišao s uma,
ako je spopao jednu..."
Torino lice je pocrvenelo, a pesnice se podigoše. "Slušaj, ti, Letnjak, nemoj slučajno da praviš takve
šale na račun jedne žene Zime!"

Široki osmeh odjednom mu spade s lica. "Tako mi Tha... tako mi bogova, nisam to hteo da kažem!
Ako je to taj isti Herni, nemaj brige. On ti ovog puta neće praviti nikakve probleme. Naći ćeš ga blizu

78
'Paralakse'. Troškove plaćam ja, i tebi plaćam za trud; jedini je uslov da on nikad ne nasluti zašto to radiš.
Mene nemoj pomenuti nijednom." Spustio je glas, okrećući leđa Sudbi: "A ako ne dobijem ovo što hoću,
zažalićeš, a tada ni Poluks neće moći da ti garantuje bezbednost."
Torino lice nezdrave blede boje postade još bleđe; osetio je kratkotrajno iznenađenje uviđajući da mu
je ona poverovala. "Srešćemo se ovde, u isto vreme, kroz - nedelju dana."
"Daaa, važi", reče ona nejako i iscure iza barikade njegovog tela. "Ajmo, Polukse, idemo."
"Kako god ti kažeš, Tor." Robot je sišao sa praga i krenuo za njom, niz uličicu.
Tresnula ga je ljuto po prsima. Dalje je išla trljajući ruku. "Ćuti, ćuti, prokleta kršino. Trampiću te za
kera."
Sudba je opet sedela i ukrašavala golo, zjapeće obličje maske kao da je to jedina stvarnost u
vaseljeni. Nije mu se više obratila, niti je digla ka njemu pogled bilo kog od svojih očiju.
Ukres oseti imploziju svog oduševljenja, videći da se Sudba povlači od njega - kao da će i ona sad
biti bez bliskosti, ili kao da je on sam tu bliskost ukinuo.
"Rekla si da ću naći načina da rešim problem. Evo, našao sam."
"Da, pretpostavljam da jesi." Dohvatila je komad satena.
"Mislio sam da ne donosiš moralne ocene."
"Trudim se da ih ne donosim. Svi mi biramo svoje staze prema paklu. Ali neke od tih izbora lakše je
gledati nego neke druge... ne volim da vidim da mojim prijateljima neko nešto čini nažao."
"Pa upravo sam to rekao. Neću joj ništa." Ali, znao je da je u jednom trenutku nedostajalo samo
malo... i da je Sudba baš taj trenutak videla.
"'Današnja reč je sutrašnje delo'", citirala je tiho. "A ja smatram i tebe za prijatelja."
"I sad?"
"Da, i sad." Digla je glavu i pogledala ga, ali bez osmeha. "Dobro pazi, Ukreše. Život nije izatkan od
samo jedne niti, znaš."
"U redu." Slegnuo je ramenima, zato što nije baš razumeo. "Videćemo se opet, Sudbo."
Najzad se osmehnula, ali to nije bio onaj osmeh koji je on čekao da vidi. "'Ovde, u isto vreme, kroz
nedelju dana.'"

"Pardon, drugar - da nisi vid'o nekog H-Hernija?" Tor je zaćutala čim je vagabund podigao lice ka
njoj, lice užagreno od beskorisne mržnje vezane životinje: istog časa je bila sigurna da ga je videla ranije.
Izmršavelo lice, sa bradurinom, ali ipak isto ono lice: van-Tijamatovac, tamnog tena, lice previše zgodno,
oči sa dugim trepavicama, divne, ali hladne kao smrt. Stajala je jedan trenutak gledajući dole, uštinuta u
zahvat mengela između prošlosti s jedne i sadašnjosti s druge strane. Ovo je Herni, onaj isti Herni, onaj čije
su oči jednom gledale nju i videle - ne ljudsko biće, već predmet.
Ali sada u njegovim očima, dok ju je gledao, nije bilo nikakvog znaka prepoznavanja, nikakve svesti
o ironiji njihovog ponovnog susreta posle toliko vremena. Ustuknula je jedan korak od njegovog smrada, od
njegovog grozno prljavog jednodelnog letačkog odela; setila se kako je bogato obučen bio prošli put. Možda
je u njegovom slučaju ipak droga bila onaj ko se poslednji smeje... malo je nedostajalo da se osmehne na tu
pomisao. Na sanduku su bile, pored njega, dve stvari, poluprazna boca i jedna olupana konzerva u kojoj je
ležalo nekoliko novčića. Dok je dolazila ovom uličicom, videla je kako neki plavac, poručnik, tamne kože
ali sa neskladnim ružičastim pegama, 'preslišava' ovog čoveka zbog prošnje. Prkosni i krvožedni izraz
izbledeo je sad sa prosjakovog lica, jer mu je njeno pitanje počelo ulaziti u svest. Jednim brzim
bezizražajnim pogledom načinio je 'inventar' svega što je mogao videti na njoj i na Poluksu pokraj nje.
"Možda znam jednog Hernija. Al' mi pamćenje nešto slabo radi." Njegova šaka se značajno stegla oko kante
za milostinju. "Zašto?"
Zabila je šaku u džep, bacila nešto sitnine u konzervu. "Čujem da mu je sreća okrenula leđa. Možda
želim da to promenim."
"Ti?" Nategao je iz boce, obrisao usta nadlanicom. "Opet, zašto?"
"To je nešto između njega i mene." Skrstila je ruke na grudima, maltene počinjući da uživa u ovoj
igri. "Elem - gde je on?"
"Ja sam Herni", progunđa on.
"Ti?" Izgovorila je to kao tačan eho njegove neverice, i još se nasmejala. Poen više. "Dokaži."
"Kučko!"

79
 Odskočila je daleko unazad, pamteći njegovu brutalnu snagu; ali on se samo zanjihao napred na tom
sanduku, i pao bi da Poluks nije ispružio jednu krutu ruku i gurnuo ga nazad u uspravan položaj. Tor je
stajala i blenula, ipak izvan Hernijevog dohvata, pokušavajući da proceni šta je to zapravo videla. "A! To je
on hteo da kaže. Ti si bogalj!"
Njegove usne se iskriviše. "Ko? Ko te je poslao ovamo?"
"Niko važan." Nezgrapno je slegnula ramenima. "Ja sam ta koja hoće da te vidi, Herni. I bilo bi
dobro da se zabrineš ko sam ja, a ne ko su drugi." Naslonila se na Poluksa, pogladila šakom prohladni metal
njegovog ramena, osmehnula se. "Kaži, šta bi ti radio meni, da smo kojim slučajem u obrnutom položaju...?"
Iznenađena sumnja zateže mišiće njegovih obraza. Proučio je pogledom opet nju, i Poluksa. U
jednom trenutku učinilo joj se da vidi nekakvo prepoznavanje; ili je to možda u njemu bio samo strah da će
je prepoznati. Koliko neprijatelja ima takav čovek u ovakvom gradu... a koliko pravih prijatelja u celom
svemiru? Herni klonu leđima na zid, rezigniran. "Radi šta hoćeš, jebe mi se." Potegao je još jednom iz boce.
"Ne." Odmahnula je glavom; pošto je imala na umu Svetlohodnog i njene nevolje s njim, osetila je
prema Herniju nešto što nije bilo mnogo daleko od saosećanja. "Samo sam pitala. Kako ide biznis?" Zavirila
je u konzervu.
"Sporo." Osetila je kako on odbija da je pita koji je njen 'biznis' u ovome; neka delikatna napetost
ispunjavala je gornju polovinu njegovog tela, onu koja je još reagovala na njegove voljne komande.
Mušterije iz kafane 'Paralaksa' prolazile su pored njih nastojeći da ih ne gledaju.
"Pao si ti poprilično, od našeg poslednjeg susreta."
Ne, nije pamtio. Sad je u to bila sigurna, ali joj nije bilo jasno da li joj je zbog toga drago ili žao.
"Prosio sam ja i ranije, pa me to nije ubilo."
Pomakla se, oslonila se jače na Poluksa, osmotrila Hernija sporim pogledom. "Mislim da bi ovog
puta moglo i da te ubije."
Digao je i opet spustio pogled; nije odgovorio.
"Čujem da si zaista umeo da nađeš puteve kroz Lavirint pre ove tvoje - hm - nezgode." Zapitala se
ko, ili šta, ga je ovako udesio. "Čujem da zaista znaš kako budžovani muvaju, u inostranstvu i ovde. E, to je
ono što ima neku vrednost, za mene."
"Zašto?" reče on oštro.
"A šta te briga zašto?" uzvrati ona; još nije bila sigurna koji će mu lažni razlog dati. "Za jednog
prosjaka, zapitkuješ mnogo."
"Hoću da znam zašto bi jedna Zimkinja htela da zna takve stvari. Postoji samo jedna Zimkinja..."
Namrštio se.
"Ima nas na hiljade i volimo da malo bolje zaradimo, baš kao i ti, tuđinče." Raskopčala je jedan džep
i izvukla kreditnu karticu, podigla je da on vidi, kao što je ranije Ukres podigao karticu ispred nje. "Možda
ne želim večno da se bavim utovarivanjem robe. Možda hoću da dobijem i ja jedno parče torte pre nego što
vi tuđini otperjate sa ovog sveta i odnesete tortu sa sobom." Uvidela je, sa mutnim iznenađenjem, da ovo i
njoj zvuči suvislo.
Klimnuo je glavom, ne kao da se na ma šta obavezuje, ali, ipak, kao da su te reči i njemu zazvučale
suvislo. "Rekla si da to ima neku vrednost. Koliko?" Žmirkavo je osmatrao površinu kartice.
"Nemam mnogo... ali imam više nego ti. Imaš li ti uopšte neko prenoćište?"
Samo jedno odmahivanje masnom, neočešljanom glavom.
Opsovala je. "Tako sam i mislila. Možeš da boraviš kod mene, za sad. Ionako ti je potreban neko da
te hrani i da čisti za tobom."
"Meni trebaju pare, a ne neko da mi briše prokleti nos! Nemoj da me zamajavaš." Posegnuo je rukom
preko ramena i počešao se, kriveći lice u grimasu.
Posmatrala je kako se češe. "Čudo je da ti iko priđe dovoljno blizu da ubaci nešto u to", reče ona,
pokazujući na konzervu. "Šta ćeš da uradiš kad ta odeća jedne noći počne cela da gamiže i ode sa tvojih
leđa?"
"A da nećeš možda ti da je skineš noćas, maco?" podrugljivo reče on.
Stisnula je usne. Onda ih je prinudila da se iskrive u osmeh. "Nisi moj tip, bogaljčino. A sve prljave
poslove za mene radi ovaj Poluks, vidiš ga. Navikao je i da tegli teške stvari koje ne mogu same da se
pomaknu."

80
 "Kako god ti kažeš, Tor", reče Poluks dobroćudno. U njegovom glasu, iako bez ikakvog posebnog
tona, osećao se neki nejasni nagoveštaj odobravanja. Odmakla se jedan korak od njega, malčice nelagodno.
Ponekad je bilo teško setiti se da je Poluks samo programirana mašina za nošenje tereta, i ništa više.
"Možeš da ostaneš na stanu i hrani kod mene, dokle god mi vrediš toliko, Herni. Da čujem: hoćeš, ili
nećeš." Uzmi ili ostavi, skote. Ja ću biti zeznuta strana, u oba slučaja.
"Ne mogu da ostajem u toku sa događajima, ako se i ja ne muvam ponegde. A za to mi trebaju pare,
da bih mogao..."
"Što ti treba, dobijaćeš - pod uslovom da dobijam i ja." Pod uslovom da Svetlohodni ispoštuje
pogodbu sa nama.
Naslonio se unazad, na zid, sa osmehom koji je bio nešto ružno na njegovom zgodnom licu. "Ako je
tako, dobila si savetnika, maco." Protegao je ruke, pažljivo.
"Dobila sam ja veliki bol u dupetu." Podigla je njegovu olupanu konzervu i istresla metalni novac u
svoju šaku. "Dobro, Poli, ajde nosi ovoga. Idemo kući."

19.

Beskrajno odsustvo svetlosti i života omotalo je Lunina čula kao plašt koji guši. Nije imala nikakve
čulne utiske. Padala je u bunar bez dna, svesna da je ostala sama, poslednja slabašna iskrica života u jednom
kosmosu u kome je Smrt neosporni vladalac... i da je postala družbenica Smrti, čiji neopipljivi zagrljaj crpe
snagu i zdravi razum iz nje. Dospela je na neko mesto izvan života, tragajući za svojim izgubljenim
voljenim, prošla je kroz jednu kapiju kroz koju je i ranije mnogo puta išla; ali ovog puta je zalutala, sad
nema nikog da odgovori na njene krike, nikog ko bi je čuo, njen glas i ne može da se proširi... Pustite me
kući...
"Pustite me kući!" Luna se u krevetu digla u sedeći položaj, a njen glas joj se vratio i udario u nju,
odbijen od skučenih zidova sobice.
"Luno, Luno - to je samo ružan san. Sad si bezbedna sa nama. Bezbedna." Elsevirine ruke su je
obuhvatile, blažeći njenu paniku, kao bakine ruke koje su tešile jedno dete u noći, tako davno.
Sobica je ispunila njene mokre, žmirkave oči bolnim veštačkim danom; tridi-ekran ugrađen u zid
počeo je izbacivati vodoskok buke i pokreta - a tako isto je bilo i pre nego što je Luna potonula u svoj
nesigurni san. Posle izdržane torture Crne Kapije, Luna više nije mogla da boravi u zamračenoj sobi. Ona
sad proguta knedlu bolnog jada, osloni glavu na Elsevirino rame u mekanoj kućnoj haljini, oseti prohladno
kretanje vazduha duž leđa svoje lepljivo-mokre spavaćice. Svet se postepeno zgušnjavao oko nje,
potvrđujući iznova njeno mesto u njemu; srce prestade da pokušava da se istrgne iz njenih prsa. Uhvati sebe
kako pokušava da čuje zvuk mora.
"U redu je. Sad sam dobro." Njen glas je i sad zvučao tanko i neubedljivo... ovaj košmarni gubitak
snage i kontrole postao je deo njene svakodnevice i u budnom stanju. Sela je uspravnije, odvajajući se od
Elsevirinog ospokojavajućeg prisustva; povukla je pramenove vlažne kose nazad, iza ušiju. "Izvini što sam
te opet probudila, Elzi. Nikako ne mogu da..." Zaćutala je, stideći se svoje bespomoćnosti; jadno je trljala
oči. Pekle su je kao da su pune peska vetrom nanetog. Bila je to treća noć za redom u kojoj su njeni
avetinjski pohođeni sni uspevali da se probiju kroz tanke pregradne zidove između apartmana. Gledala je
kako se umor i briga usecaju svakim danom sve dublje u crte Elsevirinog lica. "Ovo je glupo." Stisnula je
pesnice. "Žao mi je, svake noći ostaješ budna zbog moje glupe..."
"Ne. Luno, draga." Elsevir je odmahnula glavom; Luna, iznenađena, zaćuta, videći nežnost u tim
očima indigo boje. "Nemoj mi se izvinjavati. Ništa što bi ti mogla uraditi ne bi mi smetalo. Trebalo bi da ja
tebi kažem 'izvini'; ja sam kriva što imaš takve snove, zbog mene nisi u stanju da nosiš svoj trolist..." Bacila
je pogled ka drugoj strani sobe, gde je na gornjoj strani jedinog ormarića ležao samo jedan predmet - sibilski
znak. "Kad bih mogla preuzeti tvoj strah na sebe, rado bih to učinila; bilo bi to malo pokajništvo za veliko
zlo koje sam ti učinila." Pogledala je na drugu stranu, prstima masirajući svoje mišice.
"Nije bila tvoja krivica. Moja je krivica; nisam bila dovoljno jaka da budem sibila." Luna steže
vilice, toliko da je zubi zaboleše. Izišla je iz Crne Kapije, i iz svog transfera, kao nepoznata osoba,
progonjena rascepljenom realnošću. Dok su stigli na planetu Karemof, opet je funkcionisala normalno i
maltene je bila opet ljudsko biće; međutim, kad god bi sklopila oči i ostavila svoj um bez zaštite...

81
 Ovde, u svemirskom orbitalnom lučkom gradu, nosila je trolist bez skrivanja, zadovoljna kad su je
sasvim nepoznati ljudi, sa svetova o čijem postojanju nikad nije ni čula, pozdravljali osmesima i naklonima.
Ali onda joj je prišao jedan čovek i zamolio je da odgovori na neko pitanje. Okrenula mu je leđa, obuzeta
mučninom u stomaku od užasa, i odbila - odbila. Elsevir ga je oterala; ali Luna je tog časa znala da nikad
više neće moći da odgovori ni na jedno pitanje... "Biće mi dobro čim... čim se vratim kući, na Tijamat." Gde
je noću celo nebo požar zvezda - a ne ovakvo crno i gorko ništavilo koje proždire čak i životnu silu zvezde,
ništavilo u kome su zvezde sparušene, ledene, beznadežno same. Gde tek treba uraditi ono jedino što za nju
još ima važnost jednaku onome što je u dolasku ovamo uništila. Samo jedna osoba mogla bi razumeti kako
je to kad izgubiš ono što si celog veka želeo. Ukres - ona ga mora naći. "Još koliko vremena...?" Pitanje koje
se trudila da ne postavlja dok su ovde, i koje se plašila da postavlja, iako joj je svakog dana i sata bilo na
umu.
"Znači, zaista ne želiš da ostaneš? Čak ni posle svega što si videla?" Luni se srce stezalo od dubine
razočaranja koju je osećala u Elsevirinom glasu. Videla je koliko se silno Elsevir trudila, poslednjih dana, da
ispuni njeno vreme i njen um neverovatnim divotama ovog grada, ove luke koja plovi kroz svemir sam,
vezana nevidljivim konopcem za svet ispod. Prvo je mislila da Elsevir to radi samo da bi odagnala njene
strahove, ali sada je uvidela da postoji još jedan razlog. "Vi - zaista hoćete da ostanem sa vama zauvek?"
"Da. Veoma, draga moja." Elsevir se nasmešila, neodlučna. "Nikad nismo imali dece, znaš, Ti-Džej i
ja..."
Luna je oborila pogled, čeličeći se da zada još jedno razočarenje. "Znam. Kad bi se radilo samo o
meni, kad bih bila neko drugi, ostala bih sa tobom, Elsi."
Uvide da je to istina, iako je ona ovde kao dete koje se izgubilo na Festivalu; ovde, u ovom
nerazumljivom, besprekornom ostrvu koje se kao točak vrti kroz nebo. Elsevir je pokušavala da uključi i
uklopi Lunu u sve viđeno, pa je posle nekog vremena i Luna počela da oseća nemarnu gordost van-
Tijamatovaca, koji misle da je međuzvezdani brod stvar jednako prirodna kao i jedrenjak na moru, i koji se
prema čudesnim, strahopoštovanja dostojnim stvarima odnose kao prema nečemu na šta jednostavno imaju
pravo. Sa svakim malim tehnološkim čudom kojim je, zahvaljujući Elsevirinom strpljenju, ovladavala, Luna
je gubila po neki deo straha od većih čuda, tako da je najzad mogla da stane na balkon njihovog apartmana i
razgleda prostranstvo Lopovske Pijace glumeći da je prava pravcijata van-Tijamatovka, građanka
Hegemonije, savršeno kod kuće u ovoj interstelarnoj zajednici.
Ali tada bi je dotakla pomisao da tek sad zaista razume ono što je Ukres oduvek pokušavao da unese
u njena osećanja; pa bi pomislila koliko bi njemu značilo da stane ovde gde ona stoji - i tako bi se setila da
ga je napustila kad mu je bila potrebna. "Ukres je i sad u Karbanklu; moram da se vratim njemu. Ne mogu
ostati ovde bez njega." Izgnanica na jednom ostrvu koje je okruženo beživotnom prazninom. "Ovde ne
mogu da budem sibila." Pritisnula je dlan na trolisni tetovaž ispod grla. "Otišla sam sa svog sveta u vreme
kad je trebalo da ostanem. Podbacila sam u svojoj dužnosti, izneverila sam Ukresa, izneverila sam... Dama
Thalasa ne čuje moje molitve. Izgubljena sam, zato sam izgubila i njen glas." Njena gola stopala dotad su
bila na ivici kreveta; ona ih sad odiže, pa spusti na hladni pod. "Naopako je to; ovde nisam na svom. Ja
pripadam Tijamatu..." Iznenada je to i osetila, neobično jako, baš dok je izgovarala te reči. Zagledala se
Elseviri u oči, upirući snagom volje da Elsevir shvati njenu potrebu, čežnju - i tugu.
"Luno." Elsevir je pritisnula ispružene šake jednu o drugu, na način kako je to već radila kad je
pokušavala da o nečemu donese odluku. "Kako mogu ovo da kažem, osim loše?... Kući ne možeš."
"Šta?" Noćna mora zatamni pred njenim očima tu sobu i Elsevirino brižno lice. "Mogu!" Hitnula je
svetlost svoje vere protiv te senke. "Moram!"
Elsevir podiže šake, napola smirujući nju, napola štiteći sebe. "Ne... ne. Samo sam htela reći - to,
naime - ne možeš dok Ugas ne bude opet dovoljno jak da obavi posao astronavigatora." Te reči su posustale
i rasplinule se, kao izgubljena prilika.
Luna se namrštila, ne baš ubeđena; Elsevirino lice još je bilo pomračeno velom sumnje. Luna protrlja
lice; njeno telo bilo je mlitavo pod teretom umora i razočaranja. "Znam. Žao mi je." Rukom je, ne gledajući,
potražila polupraznu bočicu pilula za umirenje, na ormariću pored kreveta.
"Ne", reče Elsevir hvatajući je tamnom šakom za zglavak i vraćajući njenu ruku nazad. "To nije
pravi odgovor. Ali pravi odgovor za svoje strahove nećeš naći ni povratkom na Tijamat; oni će ići za tobom,
svuda, ako ne saznaš šta je pravi posao sibile. Ja nisam dovoljno mudra da ti to objasnim, ali postoji neko ko
jeste. Kad bude prvi povoljan 'prozor', odletećemo dole, na planetu, i razgovaraćemo sa mojim zetom."
Pružila se i uzela tu bocicu pilula. "Odavno je to trebalo da uradim... ali, kad sam ja samo jedna glupa baba."

82
Ustala je, osmehnula se Luninom nerazumevanju. "Mislim da će nam u svakom slučaju svima jako prijati da
opet stupimo nogom na stvarnu planetu. Možda će i Ugas moći sa nama. Odmaraj se sada, zlato moje... i
lepo sanjaj." Nežno je dodirnula Lunu po obrazu i otišla iz sobe.
Luna je opet podigla noge u krevet i poravnala jedini pokrivač koji joj je ovde bio potreban, jedan
mali i tanki pokrivač preko stomaka. Ali nikakvi slatki snovi nisu čekali u beživotnoj noći koja je opkolila
ovaj grad-ostrvo i njegovu planetu. Luna je ležala zureći u napola shvatljivu radnju koja je treperila na
ekranu na zidu. I telo i duša su boleli, svako svojom različitom potrebom. Nije postojao niko u ovom
tuđinskom mestu ko bi mogao preokrenuti ijedan od njenih snova iz tame u svetlost, niko, ako njoj ne
dozvole da ode kući... kući... Suze su kliznule niz njene obraze u trenutku kad je sklopila oči.

Kroz Lopovsku Pijacu vozila se u veštačkom danu, u gužvi u kosmodromskom tramvaju, sa Elsevir i
Svilenim i Ugasom kome su noge još bile od gume, i sa gomilom zlovoljnih unutar-gradskih putnika,
dovoljno brojnom da se neko ostrvo popuni stanovništvom. Krećući se svojom orbitom, ova svemirska luka
je svakih nekoliko sati prolazila iznad po jednog 'prozora' - prostora povoljnog da posluži kao 'hodnik' za
letenje do i od površine Karemofa - ali ti 'hodnici' završavali su se dole, na planeti, na različitim mestima,
međusobno udaljenim po nekoliko stotina ili hiljada kilometara; ko propusti jednu takvu priliku, morao je da
čeka ceo dan da stanica ponovo nadleti isti 'prozor'.
Nijedno sedište nije bilo slobodno kad je Luna ušla u tramvaj, ali dok je prolazila tramvajem jedan
čovek je ustao i ponudio joj mesto: neobjašnjiv postupak. Osmehnula se i prepustila to mesto Ugasu, a onda
je ustao drugi muškarac, opet ustupajući mesto njoj. Postiđena, povukla je napred Elsevir i dala to drugo
mesto njoj, ali joj je i šapnula: "Je l' oni misle da sam tako bela zbog neke bolesti?"
"Ne, draga." Elsevir se namrštila, šaljivo glumeći neodobravanje, i malo povukla nadole rub Lunine
žute tunike bez rukava, dugačke do butina. "Upravo obrnuto. Ali, zaista bi trebalo da nabaciš ogrtač." To
reče, i dotače ogrtač, smirene vinske boje, koji je Luna nosila preko ruke.
"Pa vrućina je." Luna je osećala ukrštene pletenice koje je pričvrstila navrh glave, da joj ne smetaju.
Sećala se raznih glomaznih odeždi i tesno pripijenih letačkih odela koja je probala i odbacila u
prodavnicama Centralnog gradskog bazara. Pokušala je, izvan broda, da nosi i svoju sopstvenu odeću,
tijamatovsku, koja je, međutim, bila preteška. Vazduh u ovoj svemirskoj stanici bio je topao kao krv, pa je
Luna gledala da bude obučena što lakše, najminimalnije što je Elsevir dopuštala.
"Kad sam bila cura, išla sam pokrivena od glave do pete velovima; to je bio deo ženske
tajanstvenosti." Elsevir je malo popravila nabore svog labavog kaftana ispljuskanog raznim bojama; njena
ogrlica od zvončića zacilikala je slatko. "Šta tad ne bih dala da sam mogla da ih sve pobacam i da potrčim
ulicom gola, u letnjoj omorini. Ali se nikad nisam usudila."
Luna se držala za naslon sedišta, jedan korak iza Svilenog koji je ćutke patio; saosećala je sa
nelagodnošću tog stvora oko koga se nagurala gomila onih koji su za njega tuđini. Gledala je napolje, kroz
otvorene strane tramvaja, dok su prolazili bulevarima ove međuzvezdane zajednice u kojoj je Elsevir imala
stan i u njemu živela sa Svilenim i Ugasom - sad i sa njom - u elegantnoj klaustrofobiji ovog karemovskog
iznad-planetnog geta. Luna je već izgubila predstavu u kom delu grada se nalaze; nije razumela sistem po
kome su ovde raspoređene ulice, baš kao ni običaje ljudi koji kontrolišu ovaj grad. Shvatala je samo da je
sve skupa ugrađeno u jedan šuplji prsten i da se sam kosmodrom nalazi u sredini, na mestu glavčine tog
'točka'. Ovo ostrvo na nebu Karemovljani su nazivali 'Lopovskom Pijacom' a njegovi stanovnici su to
prihvatali nalazeći neku uvrnutu zabavu u tome. Planeta Karemof je imala prevlast u Hegemoniji zato što je
proizvodila najusavršeniju tehnološku robu, a Elsevir je jednog dana rekla Luni, ne bez ponosa, da je naziv
'Lopovska Pijaca' više istina nego uvreda.
"Kako si postala... uh... kako si došla na Karemof?" pitala je Luna, kad Elsevir nije nastavila priču o
velovima. Sve je manje mogla sagledati kako se ova skromna i blaga žena otisnula u karijeru koja znači
sukobljavanje sa nekim - i kršenje međuzvezdanog zakonodavstva.
"E, draga moja. Kako sam ja izgubila velove, a i ugled, to ti je duga, dosadna, zamršena priča." Ali
Luna vide i osmeh koji se došunjao na krajičke Elsevirinih usana.
"Lažna skromnost", reče Ugas, koji je sedeo sav skljokan na sedištu ispred njih, sklopljenih očiju,
pritiskajući šakama prsa. On se pre samo dva 'perioda dnevne svetlosti' vratio iz ovdašnje bolnice.
"Ugase, je l' ti dobro?" Elsevir ga je pipnula po ramenu.
"Fino mi je, gazdarice", reče on sa širokim osmehom. "Sav sam se pretvorio u uvo."

83
 Ćušnula ga je i oslonila se nazad, na naslon svog sedišta, sa jednim rezigniranim sleganjem
ramenima. "Dobro. Došla sam sa Ondinija, Luno, sveta koji bi tebi izgledao još nerazumljiviji nego
Karemof, sigurna sam; iako teh-nivo nije tako visok. Žene na mojoj planeti nisu podsticane..."
"Nisu puštane", reče Ugas.
"...da žive punim životom, onakvim kakav je tvoj život od početka bio." Njen glas se uzdizao do
Lune kroz žamor razgovora drugih putnika, kao dim koji uzlazi u gradske izmaglice jednog drugog sveta,
gde kopnom dominiraju piramidalni hramovi-grobnice jedne drevne teokratije. U toj zemlji žene se kupuju,
prodaju i trampe, i žive u zasebnom delu svake porodične naseobine, izdvojeno od muškaraca, koji im nisu
partneri nego ljubomorne gazde. Tamo životi žena ostaju u uzanim stazicama, koje su tokom generacija
duboko urezane u tlo; životi nepotpuni, ali umirujuće predvidljivi.
Jedna bojažljiva devojčica zvana Elsevir - Poslušnost - stupala je tim putanjama tradicije, umotana u
velove koji su skrivali njenu ljudskost; u tesnacima rituala često je posrtala, ali nikad nije sagledala svoj
život sa dovoljne razdaljine da se zapita zašto je to tako. Ali jednog dana na trgu kod hrama radoznalost ju je
odvukla sa uobičajene putanje na kojoj je, ispred svetilišta njenih duhova-pokrovitelja, sakupljala priloge, u
gomilu sveta koji se okupio da čuje nekog ludog stranca. Taj se dernjao o nekakvoj slobodi i jednakosti.
Popeo se drsko na stepenike Velikog hrama Ne'Ehmanovog, a jedna grupa radikalne lokalne omladine
gurala je letke u ruke i u odeću svakome ko je zastao. Međutim uskoro je masa postala besna i gadna, a
bezobzirni odredi crkvenog Obezbeđenja navalili su da je razbiju i u panici koja je usledila pobacali su u
crne 'marice' svakog koga su dohvatili - sve od reda, zajedno.
Elsevir se šćućurila, pritisnuta gomilom tela u jedan ugao vozila, koje se jako cimalo. Izgažena,
ispipana, pocepanih velova, čučala je u tom ćošku i histerično jecala, plašeći se da će biti oskrnavljena ili
ubijena. Onda su je iznenada ščepale dve snažne ruke, povukle je nagore tako da je ustala i naslonile je na
zid. Raspamećena od užasa, osećala je kako se ceo svet oko nje pretvara u vodu, a i njeno telo takođe...
"Nemoj mi sada padati u nesvest, bogova mu!" zatreštao je glas u njenim ušima, "ne mogu večno da
te držim uspravnu..." i, šamar.
Bol je prošao kroz zid njenog ludila kao klin. Otvorila je oči, cvileći, i ugledala ispred sebe
raščerupanu, okrvavljenu facu onog ludog stranca, čoveka koji je izazvao čitavu stvar... čoveka koga će ona,
i samo njega, voleti do kraja svog života. Ali u tom trenutku ništa nije bilo dalje od njenih misli nego ljubav.
"Je l' ti dobro?" Zastenjao je jer ga je neko munuo laktom u bubrege. Upirao se rukama kruto o
zidove, štiteći Elsevir svojim telom. Odmahnula je glavom. "Jesam te povredio? Nisam namerno." Povukao
je jednu šaku i nežno dodirnuo Elsevir po golom obrazu. Uzmakla je od njegovih prstiju sva se skupljajući u
sebe i odmah počela da navlači jedan pocepani veo preko glave, gde je ranije bio. "Pardon." Spustio je
pogled, upirući se opet obema rukama; policijsko vozilo je načinilo zaokret i zanelo se na jednu stranu. "Nisi
bila čak ni prisutna, znači, nisi ni čula moj govor, a?" Načinio je grimasu žaljenja; odjednom je izgledalo
kao da je jedva nešto malo stariji od nje. Odmahnula je opet glavom i obrisala suze iz očiju. Progunđao je
neke ogorčene reči na svom jeziku. "U pravu je Kej-Ar; pravim više štete nego koristi!... Šta se treseš, tebi
oni neće ništa. Kad stignemo u inkvizitorijum, oni će da izdvoje samo zlo seme, a tebe će da puste."
Opet je sva ceptala. Dobro i predobro je znala šta se priča o ponašanju crkvene policije. Osetila je da
se njene oči opet pune suzama.
"Ajde nemoj. Molim te nemoj." Pokušao je da nabaci osmeh, ali ga nije mogao održati. "Neću im
dati da te diraju." Besmislica, ali ona se za tu besmislicu uhvatila, da se ne udavi. "Čuj", reče on, nastojeći da
kako-tako promeni temu, "hm, pošto si - ovde, 'oćeš da čuješ moj govor? Ovo mi je možda poslednja
prilika." Kapljice znoja sijale su u njegovoj žičastoj, smeđoj kosi.
Ćutala je, što je on shvatio kao potvrdan odgovor,pa je ispunio ostatak njihovog zagušljivog
putovanja ka sudilištu svežim, slatkim vazduhom svog beznadežnog idealizma - kako će svi ljudi živeti kao
braća, kako će žene imati iste slobode kao muškarci, i biti jednako odgovorne za svoje postupke... Kad se
marica, uz još jedno cimanje, zaustavila, i time ih bacila nazad u stvarnost njihove nevolje, Elsevir je već
bila čvrsto uverena da je taj čovek sasvim lud... i sasvim divan.
A onda su se vrata otvorila, puštajući unutra grubu svetlost dana i grube komande crkvenih gardista,
koji su isterali bedne uhapšenike u zidom ograđeno dvorište logora za krivce. Njih dvoje su izbačeni napolje
poslednji i on je stigao da na kratko stisne njenu šaku - "Hrabro, sestro" - i da je pita za ime.
Najzad je progovorila, rekla je samo svoje ime i ništa više, a onda su ga stražari ščepali. Čula je kako
on počinje da priča nešto u smislu da ona nije kriva, dok su ga odvlačili, i kako se te reči pretvaraju u jauk.

84
Teške, pipajuće šaketine odvukle su je iz vozila na zemlju, tako da nije mogla da vidi šta su mu dalje radili.
Uterali su je u prostorije, zajedno sa ostalima, ali njega više nije videla.
Zato je u logorskim prostorijama čekao njen otac, koji je došao zato što je dobio panični poziv od
njene pratilje, čim je Elsevir ubačena u vozilo crkvene garde. Pritrčala je ocu, jecajući; a on je morao mnogo
kome da pripreti, i da uplati veliku sumu u crkveni misionarski fond, i tek tada je mogao da izvede Elsevir iz
tog mesta užasa, pre nego što su crkveni inkvizitori mogli da nanesu ma kakvu trajnu štetu njenom ugledu.
Onda je ostala u kući gotovo dve nedelje, jedva se usuđujući da nosem proviri van, dok se njena
strava polako zalečivala... najzad je bila sposobna da opet razmišlja o onom ludom strancu, o njegovim
rečima... da se zapita kako je mogao da bude onako dobar prema njoj u onom haosu. I još teže, da se zapita
da li je on uopšte još živ. Znala je da to nikad neće znati, da ga nikad više neće videti, pa ipak nije mogla
istisnuti njegov svetlooki duh iz svog uma.
Ipak, nije prepoznala jednog neznanca koji je samosvesno sedeo na klupi ispod puzavicama obraslog
dvorišnog zida, kad ju je majka dovela na susret sa tim 'proscem' i ostavila da stoji nespretna i neodlučna
pod tim prodornim, žustrim, muškim pogledom. Bio je konzervativno obučen, u poslovno odelo sa sakoom,
prslukom i kravatom, i ogrtač; senka širokog šešira napola je zaklonila njegovo lice. Ali ono što je od
njegovog lica ipak mogla videti, nejasno kroz svoj zar, bilo je modro i zeleno.
Ispunjena strepnjom, zabacila je unazad, preko glave, tamnoplavi veo, da bi on mogao videti njeno
lice, ali pri tom nije gledala u njega. Izvela je otmeni naklon, uz cilikanje njene ogrlice od srebrnih zvonaca.
"Elfevir. Ne prepoznaješ be, a?" Reči je izgovarao zbrljano, ali razočaranje je jasno čula. Skinuo je
šešir.
Međutim već je prepoznala njegov glas i sela na klupu pored njega, sa malim uzvikom
zaprepašćenja. "Ti!... O sveti Kalavre!" jedva svesna da je opsovala. Uzdigla je ruku ka njegovom licu, ali
ga nije dodirnula; topla smeđa boja njegove kože bila je sva kao tapiserija prožeta napola izlečenim
posekotinama i modricama, oštra linija njegove donje vilice bila je zamućena, otekla.
"Rekao fab tvob ocu da bi fe dogodila faobraćajna nefreća." Osmehnuo se usnama i očima. Pokazao
je prstom ka vilici. "Zašivanje vilice."
Njeno lice se izbrazdalo saosećanjem, a njene šake počeše gužvati jedna drugu u njenom krilu.
"Neba probleba. Više ništa i ne boli, fkoro ništa." Oni koji su ga u ime crkve preslišavali, nisu ga
izručili plavcima, nego su ga na smenu tukli jedan dan i jednu noć, izvršavajući tako svetu osvetu, i najzad
su ga u zoru šutnuli na ulicu, da otpuzi najbrže što može. "Ja radije ne bih da razbišljab o tobe..." Nasmejao
se, kratko; ali tek mnogo godina kasnije reći će joj prve, najmanje deliće istine. Onda je zaćutao i gledao ju
je kao da očekuje nešto. "Da nifu i tebi zašili vilicu, feftro?"
"Nisu!" Odmahnula je glavom, zvoncajući. "Ja... ja sam razmišljala o tebi. Mnogo puta. Mislila sam
da te nikad više neću videti; plašila sam se za tebe." Osetila je neočekivanu želju da prigrli tu njegovu
izubijanu glavu na srce. "Zašto si došao ovamo?" Ne kao prosac. Ali nije ponovo pokrila lice, niti je osetila
potrebu da to učini, sa njim.

"Borao fab da fe uverib da ti je dobro. Je l' ti dobro?" Nagnuo se napred.

"Da. Moj tata je došao po mene... Bio si tako dobar prema meni. Moj otac bi..."
"Ne. Bolib te ne kaži bu ništa o beni. Nego bi famo kaži da fi flušala boje ideje. Kaži da fab pofadio
jedno febe u tvoj um... i da fada želiš da faznaš još."
"Zašto?" Od svih pitanja i odgovora, kojih je njen um bio pun, iz njenih usta je pobegla samo ta
jedna reč, koja njemu nije govorila ništa.
"'Zašto?'" Ali videla je u njegovim očima da razume. "Pa, do vraga... hteo fam da te opet vidib."
"O-ho!" rekla je ona tad. "Mogla bih da dodirnem nebo prstima!" Zakikotala se nerazumno; ali,
videći izraz na njegovom licu, stavila je šaku preko usta. Ona koja bude htela da osvoji ljubav ovog čoveka,
moraće prvo da stekne njegovo poštovanje. "Da." Zagledala se u njegove oči hrabro, impulsivno, ali joj je u
obrazu drhtao jedan mišić. "Zaista sam voljna da saznam još. Molim te dođi opet."
Iscerio se. "Kad?"
"Moj tata..."
"Kad?"
"Sutra." Njen uporni pogled je popustio.
"Doći ću." Klimnuo je glavom u znak obećanja.
"K-koliko žena imaš?" Mrzela je sebe što to pita.

85
 "Koliko?" Izgledao je indignirano. "Nijednu. Bi na Karebofu biflibo da treba ibati uvek fabo po
jednu. A jedna je dovoljna i za ceo život... ako je ona prava." Posegnuo je u svoj sako, izvukao punu šaku
pamfleta. "Doneo fab ti ovo, pošto još ne bogu fab da objašnjavab. Ali, ja fab napifao ovo... i ovo. Čitaćeš
ih?"
Klimnula je glavom, a kad je dotakla pamflete, osetila je kako uz njenu ruku struji nešto nalik na šok.
"Divan vrt ibate ovde." U njegov glas uvukla se neka čežnja. "Je l' faba gajiš cveće?"
"Šta? O, ne. Meni je samo u posebnim prilikama dozvoljeno da dolazim ovde. Osim toga, zabranjeno
mi je da ikad radim išta što bi me isprljalo. Ali, cveće volim. Provodila bih sve svoje vreme ovde, kad bih
mogla."
Izraz neke neobične rešenosti učvrstio se na njegovom izudaranom licu. Veoma odmerenim
pokretima digao je ruke i otkinuo jedan mnogolatični cvet boje lavande sa puzavice iznad njih. Dao joj je
cvet u ruke. "Fvi bi ćebo ubreti jednog dana. Bolje je živeti flobodan nego ofušiti fe na lozi."
Uzela je cvet i oko njega sastavila dlanove u zdelu. Udisala je njegov miris. Osmehnula se više tom
strancu nego njegovim rečima.
Uzvratio je osmehom. "Onda, do futra." Kruto je ustao.
"Ideš..."
"Ibab faftanak na Univerzitetu u Berdiju, večeraf." Sa veselim izrazom lica suočio se sa njenim
razočarenjem, pa se nagnuo dole, zaverenički. "Ja fab agitator iz inoftranftva, znaš."
"Nećeš...?" Usudila se da ga pipne.
"A-a", reče on odrečno. Opet je navukao šešir duboko na lice. "Neću više da držib nikakve govore;
bar dok ne budeb u ftanju opet da govorib... Do viđenja, feftro." Otišao je kroz baštu, neujednačenim krutim
hodom, i tek posle njegovog odlaska uvidela je da još ne zna njegovo ime. Spustila je pogled na svežnjić
propagandnog materijala, pročitala Partneri u novom svetu, T. J. Aspundh. Uzdahnula je.
"Šta ti je to dao?" Njena majka je podozrivo virila ka tim štampanim stvarima.
"Ovv-vaj... lj-ljubavne pesme." Elsevir ih je žurno zavukla pod opasač i prekrila se velovima. "Neke
od njih je sam napisao."
"Hmmmm." Njena majka odmahnu glavom, a zvonca zapevaše. "Pa, on je Karemovljanin; dao je
tvom ocu jedan videokom aparat, za pravo da te vidi. Moj gospodar je bio vrlo zadovoljan. A od njega, ipak,
zavisi šta će biti, a ne od nas."
"Zašto?" Elsevir je ustala, šuškajući kao papir. "Zašto ne od nas?"
Majka je uzela cvet iz njene ruke i odvela Elsevir nazad u ženske odaje.
Posle je Ti-Džej verno dolazio da je vidi, i bio je pred njenim roditeljima uzor građanske
respektabilnosti, ali privatno svojeglavi sanjar koji se zaljubio ne u Elsevir koja zaista postoji, nego u onu
ženu koja bi od Elsevir mogla postati. Donosio joj je nove količine revolucionarne literature maskirane u
ljubavnu poeziju; ali pre nego što je mogla početi da istražuje taj novi svet čije horizonte je on proširivao
svakog dana, njeni neodlučni pokušaji da uzdigne neki svoj autoritet unutar porodice doveli su do otkrivanja
njene tajne zalihe letaka, i njemu je zabranjeno da više dolazi na susrete.
"Ali ti nisi dozvolila da vas razdvoje", reče Luna, oslanjajući se jače o naslon sedišta. "Jesi li
pobegla?"
"Nisam, draga moja." Elsevir je odmahnula glavom, i skrstila ruke pokretima upamćene poslušnosti.
"Tata me je zaključao u sobu na vrhu kule, zato što se bojao da bih mogla pobeći, pre nego što sam ja čak i
pomislila na to." Osmehnula se. "Ali Ti-Džej bejaše neustrašiv. Vratio se jedne noći letećim čamcem, popeo
se kroz moj prozor i oteo me."
"A ti..."
"Bila sam van sebe! Ni približno onoliko prosvećena koliko je on mislio da jesam, ili koliko sam ja
mislila da jesam; oni moji pokušaji da se borim za svoja prava opet su bili zapravo pokušaji da se učini po
volji jednom muškarcu... njemu. Ali sad je i upropastio moj ugled. Malo je nedostajalo da crknem od stida,
te noći. Ali kad je svanulo, već smo bili na kosmodromu; povratka nije bilo." Pogledala je napolje, na grad,
videći jedno drugo vreme i drugi prostor. "Bili smo, valjda, uvek takvi, tokom celog našeg života: on je
verovao u sistem 'budi siguran da si u pravu, i navali' a ja u sistem 'radi ono što moraš...' Ali čak i u toj
strašnoj noći, znala sam bez i najmanje nedoumice da je on sve to uradio sa najčistijim srcem, da me voli na
način kako se nisam nikad usuđivala ni da sanjam da će me iko voleti. Grdila sam ga - mnogo godina kasnije
- što je izveo jedan takav muško-dominacijski projekat. On se samo smejao i odgovarao da je nastojao da
dejstvuje unutar sistema, iznutra.

86
 "Na kosmodromu nas je venčala jedna od onih groznih mašina, robot-beležnik, a putovanje do
Karemofa bilo nam je medeni mesec. Jadni Ti-Džej! Pola galaksije smo preplovili pre nego što sam mu
dozvolila da me pipne. Ali čim sam uvidela da je sve što su mi govorili o... mom telu bila laž, lakše mi je
bilo da poverujem da imam i um, i da taj um odgajam. Bili smo različiti u mnogo čemu... ali naše duše su
bile jedno." Uzdahnula je.
Mrak ih je iznenada progutao: tramvaj je ušao u jedan od providnih 'paoka' koji su, kroz vakuum,
spajali obim točka sa 'glavčinom'. Luna je izgubila slike Elsevirinih reči u uspomenama svojim sopstvenim:
svetlost vatre na ognjištu, vetar, topli poljupci, dva srca koja kucaju zajedno. Crna praznina sipila je, ulazeći
u ono prazno mesto u njenoj duši koje je trebalo da bude popunjeno; sakrila je Lunino lice, koje je postalo
sumorno kao njeno srce.
"Šteta što nisam imao prilike da ga upoznam." Ugaševo lice zasijalo je za trenutak, dok je pripaljivao
štapić od mirišljavog korova. Činilo se da ovde svi puše tako nešto.
"On višššše ne possss...toji", reče Svileni, beskorisno ponavljajući nešto već svakom jasno. Svileni je
govorio karemofskim međunarodnim jezikom, sandijem, ali jedva razumljivo; Luna je uz Elsevirinu pomoć
učila sandi. Ali misli iza mutnih šuškanja Svilenoga bile su joj i sad jednako neshvatljive kao i pre.
"Ti bi od druženja sa Ti-Džejom načisto izludeo, Ugaše", reče Elsevir sa naklonošću. "Uvek je on
bio uključen. Ti se krećeš kroz mnogo gušći temporalni medijum; mnogo bolje si prilagođen za astrogaciju."
Ugas se nasmejao; smeh se preobrazio u napad kašlja.
"Znaš da ti je rečeno da ne pušiš!" Elsevir je pružila ruku napred i uzela od njega taj korov sa žarom
na vrhu. Ugas nije protestovao.
"Ne possss... ne possss... ne possss... toji", ponavljao je Svileni, kao da je opsednut osećajem te reči.
"Da, Svileni", promrmljala je Elsevir. "Dobar čovek uvek umire mlad, pa makar i u svojoj stotoj
godini." Pogladila je jedan od osakaćenih pipaka koji su mlitavo visili prebačeni preko naslona Ugaševog
sedišta. "Ne sećam se da sam ga ikad videla u onolikom gnevu i sjaju, kao kad te je odveo iz onog uličnog
karnevala u Narlikaru." Odmahnula je glavom, a njena ogrlica od zvončića čula se srebrnasto. "Svačiji bol
osećao je kao svoj i zato se trudio da ga prekine. Ne znam kako je živeo sa time."
Gde je sada Ukres, i ko mu zadaje bol? I zašto mu ja ne mogu pomoći? Luna se zagledala u
Svilenog, obuzeta iznenadnim, nehotičnim uviđanjem. O, Majko mora - ne mogu više da čekam! ali njena
molitva je prošla a da je niko nije čuo niti na nju odgovorio.
"Kad samo pomislim da je on prekinuo sve svoje veze sa radikalima zato što se plašio za mene - a
znala sam da bi rado poginuo za svoja uverenja. Bila sam strašno ljuta na njega zbog toga, ali i zadovoljna:
on, pacifista, okružen ljudima koji nisu pacifisti." Uvukla je jedan dim iz Ugaševog korova. "A počeo da se
bavi krijumčarenjem! Uf!..."
Tramvaj je opet uleteo u svetlost, u putnički nivo same zvezdane luke. Duž tunela kojim su sad
prolazili na zidovima su posvuda bili ekrani, koji su prikazivali različite prizore sa drugih svetova; na nižim
spratovima istog ovog kompleksa, nezamislive količine robe, dovezene sa svih tih svetova, čekale su da
budu prenete dole, na površinu planete. Nebrojene druge pošiljke, iz karemovske usavršene industrijske
proizvodnje, strujale su u suprotnom pravcu, kao povratni deo te trgovine. Bili su tu i neki drugi prizori,
namenjeni da zadive posetioce, prizori u kojima su slavljene tehnološke veštine zahvaljujući kojima je veliki
deo industrijske proizvodnje preseljen u svemir. Luni je rečeno da je Lopovska Pijaca najveći od
kosmoplovećih gradova iznad Karemofa, ali ne i jedini; bilo je na hiljade drugih proizvodnih stanica i
fabrika, čiji radnici su provodili glavninu života u kosmosu, između Karemofa i karemovskih prirodnih
satelita. Pomisao da čovek može provesti ceo svoj život u crnoj izolaciji uznemiravala je i deprimirala Lunu.
Tramvaj je postepeno i blago usporavao, i najzad se zaustavio kod čekaonice za putnike koji silaze
na Karemof. Luna je bez reči pošla za Ugasom i Svilenim kroz gomilu koja se kao eksplozija širila po tom
ogromnom prostoru, a Elsevir je krenula ka mašinama za izdavanje karata.
"Ah..." reče Ugas sedajući u jedno od mnogobrojnih čekaoničnih sedišta i zavaljujući se malo
unazad, da gleda sveprisutne video-slike. Ovde su se menjale tako da su neprestano davale nove prizore iz
okoline zvezdane luke: sad mutna, oblacima ovijena površina Karemofa; onda površina bližeg meseca,
prava apstraktna slika namazana industrijskim zagađivačima; pa blještava slika međuzvezdanog teretnjaka -
lanac diskova nalik na metalne novčiće, povezane i opružene u mat-crninu poput ogrlice od gornjih ili
donjih polovina pljosnatih školjki. Luna je sela s jedne strane Svilenog, a Ugas sa druge, tako da su ga
donekle štitili, svojim telima, od nepoznatog sveta; a Svileni je blenuo u spore vrtloge prolaznika koji su se
komešali po toj dvorani kao ulje na površini vode. "Eto šta mi se sviđa kod karemovaca", reče Ugas, "uvek

87
se trude da nečim angažuju čovekov um." Neka lažna nota odzvonila je u lakoći tih reči, koje je izgovorio
čim su se kosmoplovi, sevajući, pojavili na ekranima. Elsevir je ranije kazala da je Ugas svojevremeno radio
kao pripravnik astrogator za neku od najvećih svemiroplovnih kompanija. "Šteta što ne možemo da vidimo
brodove predsednika vlade, on treba da se vrati kući tek kroz jedno dve nedelje. To ti je, zaista, prizor 'da ti
oči ispadnu', mlada gospođice."
Luna spusti pogled sa tih ekrana. "Zašto me uvek zoveš tako? Zovem se Luna."
"Šta?" Ugas ju je pogledao belo, slegnuo ramenima. "Znam, mlada gospođice", reče namerno. "Ali,
sibila si, a ja ti dugujem i svoj život. Zaslužuješ počasno obraćanje. Osim toga", osmehnuo se, "ako
dozvolim da ovo postane odveć blisko, mogao bih se zaljubiti u tebe."
Zagledala se u njega, uhvaćena na iznenađenje, ali njegovo lice odbijalo je da joj kaže da li se on to
šali ili ne. Opet je sklonila pogled, setno, ne znajući kako da mu odgovori; pokušala je da gleda slike.
Bestelesni glasovi izgovarali su saopštenja na sandiju, ali i na pet-šest drugih jezika koje uopšte nije
prepoznavala. Ideografski simboli pisanog sandija bili su joj nerazumljivi, ali je govorni sandi učila pomoću
traka za ubrzano pamćenje. Te trake su otvarale njen um muzikom i istovremeno urezivale znanje,
neizbrisivo i bezbolno, u njeno pamćenje, kroz podsvest; sada je već razumevala glavninu okolnog govora
na sandiju. Ali u tom jeziku postojale su nijanse unutar nijansi, kao i u odnosima između građana koji su se
sandijem sporazumevali. Strogi kastinski sistem kontrolisao je stanovnike ovog sveta, definišući njihove
uloge u društvu od dana rođenja. Van-Karemovci su bili imuni na ta ograničenja, pod uslovom da se drže
iznad njih - Luna je dobila prekršajnu kaznu, iako je Elsevir molila vlasti da se kazna ne izrekne, samo zato
što se jednom prodavcu u radnji obratila rečima koje su značile njegovu klasifikaciju na sandiju, umesto
opštom rečju "građanine". Ozbiljniji prekršaji pravila ponašanja u sistemu kažnjavani su visokim novčanim
kaznama ili čak gubitkom mesta u kasti koje je krivac do tad, po nasleđu, imao. Postojale su izdvojene
prodavnice, kafane, pa i pozorišta za tehničku kastu, netehničku kastu i za neklasifikovane; najviši i najniži
učesnici u sistemu čak nisu smeli da razgovaraju jedni sa drugima bez posrednika. Pitala je indignirano, dok
je stezala papirić sa potvrdom o naplaćenoj kazni, zašto ovaj narod to trpi. Elsevir se samo nasmešila i rekla:
"Inercija, draga moja. Ljudi, većinom, nisu dovoljno nezadovoljni poznatim da bi ga zamenili za nepoznato.
Ti-Džej to nikad nije mogao da shvati."
Sedeći na mekanom sedištu u čekaonici romboidno prošivene jastučaste površine, Luna se nagnula
napred: Elsevir se ponovo materijalizovala pred njima, izlazeći iz mase putnika u prolazu.
"Već se ukrcavaju. Idemo, idemo." Mahnula je tek odštampanim kartama prema jednoj kapiji na
najudaljenijem kraju čekaonice, gde su putnici zbijeno priticali kao u levak usmeren u nepoznato. Ugas i
Svileni ustadoše; za njima pođe Luna, pomirena sa sudbinom. "Zašto smo tako pokunjeni, mlada
gospođice?" reče Ugas. "Ništa nećeš osetiti. Sve je u rukama kontrole saobraćaja, a šatl nije kao brod. Šatl ti
je više kao jedan sanduk pun robe."
"Dole je divno, Luno. Čekaj samo dok vidiš Kej-Arove ornamentalne vrtove."
"Nije meni do razgledanja vrtova, Elsi." Njen pogled se opet okrete prizorima kosmosa, kao gvožđe
magnetu. "Nego do odlaska kući."
Ugas dobaci Elseviri jedan optužujući, nečitljivi pogled; Elsevir okrete glavu na drugu stranu. "A
čekaj samo dok se ne upoznaš sa Kej-Arom, Luno. Onda ćeš razumeti sve."

20.

U šatl su se ukrcali među poslednjima, na začelju gomile. Luna je kroz prozorčić na komori sa
vazduhom, kroz koju se ulazilo u šatl, na trenutak ugledala spoljašnjost te letilice: kao bure, ili kutija. Bio je
to zaista sanduk, kao što je Ugas i rekao, bez ikakve samostalne propulzije. Do planete je odvlačen, i sa nje
podizan, kao i ma koji drugi teret, nevidljivim šakama vučnih i odbojnih zraka, usmeravanih iz jednog od
distributivnih centara ove planete. 'Prozor' je bio stub praznog prostora, trista metara širok, opružen od tla pa
sve do zone teške industrije između Karemofa i njegovih meseca.
U šatlu ih odvedoše do prostorije sa mnogo redova i nivoa sedišta, nalik na amfiteatar, oko jedne
središnje grupe ekrana na kojima se videla panorama površine planete, izmagličasto plava i smeđa; Luna je
pokušavala da se usredsredi na tu veliku masu i da ne misli na činjenicu da je ta površina neizrecivo duboko
ispod njih. Niko nije, ni ovde u šatlu, izlebdeo iz sedišta, lišen težine; Karemovci su imali običaj da kažu,

88
ponosito i neskromno, da je teško otarasiti se gravitacije, a da oni gravitaciju umeju da proizvedu kad god im
se hoće.
Izlazna vrata su se zaptila, šatl se oslobodio zahvata letećeg grada i počeo da ponire niz cev sila.
Luna je sedela nesvesna prigušenih razgovora oko sebe, uglavnom nerazumljivih - nesvesna svega osim
prizora planetne površine koja se uzdiže njihovom padu ususret: ta amorfna, oblacima zakomešana ploča se
širila u sve izoštrenije detalje, a Elsevirin prigušeni glas je ukazivao na tamno plavetnilo karemovskih mora i
na zelene i oker boje karemovskih ostrva, od kojih su neka bila tako velika da se sad činilo da bukvalno
odguruju more od sebe. Jedno ostrvo, ono tačno ispod njih, proširilo se toliko da je najzad popunilo sve
ekrane: delilo se, i opet delilo, na murale planina, šuma, njiva, koji su se nezadrživo kotrljali svanuću u
susret... a onda, pre nego što je ona sasvim shvatila da se to dešava, raširio se vitki prsten grada u polumraku
rane zore i pokazao svoje brežuljkaste koncentrične krugove oko jedne ogromne osvetljene zaravni bez
ijednog drveta.
"...ti je poletno-sletno polje", reče Elsevir.
U tom poslednjem trenutku imala je osećaj da ih iz vazduha uzima, kao da hoće da ih ubere, ruka
nekog drugog diva; ruka koja ih je naglo spustila na rešetku svetlećih linija na tom polju i onda još naglije
pomakla u stranu, u jednu od građevina tupog magacinskog izgleda raspoređenih svud po obodu sletne zone;
i konačno ih ostavila na tlo.
Gomila putnika krenula je napolje, kroz toplo obojenu unutrašnjost putničkog terminala. Luna je,
hodajući, osećala neko peckanje u stopalima: zbog pritiska tuđinske planete... ili zbog loše cirkulacije krvi.
U odnosu na tijamatsku silu teže, na koju je Luna bila navikla, veštačka gravitacija u letećem gradu bila je
slabija, a ova na Karemofu - jača. Luna se spoticala, ma koliko pažljivo hodala.
Napolju je bila tek zora. Vazduh još leden; Elsevir je trljala ruke sve do mišica, unutar rukava. Luna
je sad obukla i kaišem pritegla ogrtač, ne buneći se nimalo. Karemovci su bili ljudi neskloni pokazivanju
tela; Elsevir ju je opomenula, još ranije, da slobodnjačko šetkanje koje se na Lopovskoj Pijaci dozvoljava,
ovde dole, na tlu, ne dolazi u obzir. Izlazak sunca otvarao se kao cvet na istoku, znači trebalo bi da nebo
gore bude još i sad crno i bez zvezda... digla je pogled i dah joj je zastao u grlu kad je videla kako nebo
izgleda. Jer tama je, gore, bila zaklonjena zavesama svetlosti, talasima boja poput nabora zastave: mešavine
zelene i ružičaste, žute i zlatne, i ledene plave; trake nalik na dugu, i zraci treperave beline kao kruna jedne
začarane zemlje snova.
"Vidi ono, Svileni", reče Elsevir prelazeći opet na sandi i gledajući za Luninim pogledom. Ali nije to
rekla tonom pohvale. "Odvratno."
"Reći ponovo to možeš građanko." Troje ljudi koji su sa njima došli šatlom, dva muškarca i jedna
žena, svi vitki, tamnoputi rođeni Karemovci, stajali su pored njih i čekali taksi; jedan od njih zgađeno je
odmahnuo glavom, na kojoj je imao šlem. "Zagađenje - za pomisliti da sutra postoji ne. Bogovi, plovi koliko
tona bačenog smeća tamo. Očekuju od nas kako naš posao da radimo, znam ne. Nije kontrola to saobraćaja
više, nego đubreta bežanje od."
"Es-En..." reče žena među njima, nasmeja se lako i lupnu ga ne baš sasvim kao u šali, po
uniformisanom ramenu. "Ovi iz ovih krajeva nisu građani", reče ona, značajno podižući obrve. "Potrebno
nije da našim budu beznačajnim žalbama dosađivani, ne?"
"Tako, stari, je", reče treći šlem klimajući se napred-nazad. "Ovaj treba zaista tebi godišnji odmor.
Kao zvučiš biopurist."
Prvi Karemovac je zavukao ispružene šake pod opasač. Izgledalo je kao da mu neko ide na živce.
"A šta to kao nije u redu na nebu?" reče Luna, prisiljavajući sebe da spusti pogled. "Puno je
svetlosti." Kao što i treba da bude. "Divno je."
Prvi Karemovac ju je pogledao sa početkom mrštenja, ali se na kraju osmehnuo i protiv volje.
Odmahnuo je glavom, više u znak žaljenja nego ljutnje. "Neznanje blaženstvo, građanko, je. Budi da nisi
Karemovka zadovoljna." Leteći čamac doplovio je pred njih i to troje uđoše.
"Dobrodošli na Karemof", reče Ugas upadljivo na tijamatanskom jeziku, "gde bogovi govore sandi."
Široko joj se osmehnuo.
Elsevir je uzela sledeći taksi; Karemovac neteh koji je vozio odmerio je pogledom celu njihovu
grupu, blago zaprepašćeno, kad je zatražila da idu na imanje "Kej-Ar Aspundha". Elsevir je digla jednu
gracioznu šaku i pokazala mu rubinski pečatni prsten koji je nosila na palcu. Okrenuo se opet kontrolnim
aparatima, bez ijedne reči komentara, i uzleteo dugom lučnom putanjom oko ruba kosmodromskog polja.

89
 "Dobro, a šta to nije u redu sa nebom?" reče Luna vireći napolje kroz providni svod taksi čamca.
Nebo je postajalo svetlije, pa je aurora nestajala, utapajući se u sjaj dana.
"Industrijsko zagađenje", reče Elsevir tiho. "'Jesmo li osuđeni večno da ponavljamo greške svojih
predaka? Da li je istorija stvar nasleđa ili okoline?'"
"Lepo rečeno", reče Ugas, okrećući glavu prema njima; sedeo je napred, do pilota.
"Ti-Džejove reči." Elsevir je kompliment odbacila u stranu kao komarca. "Karemof je zadržao
poprilično bogatstvo i kad se Staro carstvo raspalo, Luno. Zadržali su znatnu industrijsku bazu - mada su i
ovde, kao i svuda, nastale velike tegobe kad je presečena međuzvezdana trgovina od koje je privreda
zavisila. Karemovci su naučili da proizvode sve za sebe, sami, ali na načine koji su bili primitivniji i
neuporedivo više rasipnički. Pre oko hiljadu godina došli su dotle da je njihova planeta bila na rubu propasti,
ali su onda izmestili industriju u kosmos. Međutim, time su razmenili stare probleme za nove - manje
ozbiljne, u ovom trenutku, ali ko zna šta će ovi novi značiti budućim generacijama? Uzroci i posledice... od
njih bekstva nema."
Luna je dodirnula mesto gde je, skriven ispod okovratnika sa emajliranom značkom u vidu blistavog
sunca, imala utetoviran svoj znak. Pogledala je pored Svilenog, ka moru lisnatog zelenila ispod njih. Ali kad
je pogledala i samog Svilenog, uzmakla je, na sedištu, od njega; znala je da se on plaši njenog dodira, ali je i
njoj još i sad bila potajno odvratna njegova sluzavo-svetlucava stranost. Nadleteli su uski prsten grada -
koliko je mogla videti, pretežno sačinjen od skladišta, prodavnica i radionica svih mogućih vrsta, još ne
probuđenih za novi dan, i od malog broja kuća za stanovanje - i vinuli se u daljinu. Leteći čamac ih je
podigao nad šumovite predele, isprekidane čistinama nalik na parkove u kojima su bile privatne stambene
zgrade. "Pa ti si mi rekla da je ovde previše stanovništva, Elsi. A pogledaj, nemaju gužvu ni koliko ostrvljani
kod nas."
"Ima previše stanovništva, zlato moje, ali u kosmosu je toliki deo, zato što tamo rade, da ovi
'površinci' imaju prostora koliko hoće, i koliko mogu da plate. Stanovništvo je koncentrisano oko
saobraćajnih centara poput ovoga iz koga smo upravo izišli, odakle se distribuira sva roba. Što si bogatiji,
utoliko je udaljenija kuća u kojoj živiš. Kej-Ar živi jako daleko."
"Znači, bogat je?"
"Bogat?" Elsevir se tiho nasmejala. "Uuuu, grozno bogat... Sve to je trebalo da nasledi Ti-Džej, kao
najstariji, ali je kažnjen oduzimanjem ranga, zbog skandaloznog ponašanja. Sigurna sam da je to izazvao
namerno, zato što mu se gadio ceo ovaj kastinski sistem. Ali takvih postupaka nema kod Kej-Ara; oduvek je
podržavao status quo. On i Ti-Džej čak nisu ni govorili."
"Onda zašto bi pristao da razgovara s nama?" Luna se nelagodno pomakla na sedištu.
"Primiće nas on, ne boj se." Onaj zagonetni osmeh opet dotače njeno lice. "Nemoj zbog mene da
stvoriš neko rđavo mišljenje o njemu; to je vrlo dobar čovek, samo je prihvatio jedan drugačiji sistem
vrednosti."
"Svi Karemovci su netrpeljivi", reče Ugas. "Ali nisu svi netolerantni po istim, nego po raznim
pitanjima."
"Kej-Ar je došao Ti-Džeju na sahranu; tada mi je rekao da zna da duguje sve što ima, i sve što jeste,
Ti-Džeju, koji se svega toga odrekao. I još je rekao da ako mi ikad išta bude potrebno, treba samo da mu se
obratim."
"Kako je umro Ti-Džej?" upita Luna sa oklevanjem.
"Od srca. Prolazak kroz razne Crne Kapije je naporan za ljudsko telo, za srce. A i razočaranje je teret
za srce." Pogledala je napolje i dole, ka zelenilu i zagasitim crvenim tonovima šumskih predela. Ogromne
kvrge sivih stena izvirivale su sada iz tih šuma, iz mase drveća, kao debeli zatupasti prsti; na vrhovima i
stranama takvih stenovitih uzvisina bile su kuće, koje su se tu rizično držale. "Dogodilo se veoma
iznenadno. Nadam se da ću i ja da odem iznenada i odjednom."
Zaokrenuli su sada ka tlu, ka travnjacima jednog velikog imanja; nisko su nadletali slike
komponovane od leja svakovrsnog predivnog cveća, pa žbunje izvajano u oblike raznih čudnih životinja i
krhke senjake obavijene lavirintima od potkresanih živih ograda. Pilot ih je spustio na ravne kamene ploče
sletne terase, ispred glavne zgrade koja je bila velika kao kongresna dvorana, ali sva od blagih okruglina,
brežuljaka i nagiba pokrivenih puzavicama, tako da je ličila na nekakvo izdignuće u samom terenu. Bilo je
mnogo prozora, a mnogi od njih bili su ispunjeni vitražima, koji su ponavljali slike i boje iz vrta umetnosti.
Zagledana u kuću, Luna primeti da velika, dvokrilna, freskama pokrivena vrata počinju da se otvaraju.

90
 "Da vas čekam, građani?" Pilot je prebacio desnu ruku preko naslona sedišta pored sebe; izgledao je
skeptičan.
"Neće biti potrebno." Elsevir je hladno prenela potrebnu sumu kredita, dok je Luna, sa ostalima koji
su izišli, čekala napolju.
"Ovo izgleda kao pravo mesto za dan u prirodi", reče Ugas protežući ruke.
"Zzzza mnogo", reče Svileni okrećući se na sve strane i gledajući uz i niz bašte.
Elsevir ih je povela ka ulazu. Jedna dostojanstvena sredovečna žena sa bledim pegicama na licu i
srebrnim prstenom probodenim kroz jednu nozdrvu stajala je tamo i čekala ih; na sebi je imala jednostavnu
belu odeždu obuhvaćenu i pritegnutu širokim platnenim opasačem, i preko nje višestruku ogrlicu od teških,
nanizanih tirkiza. "Tetka Elsevir, kakvo nenađenje iz." Luna nije bila ubeđena da taj graciozni osmeh, koji je
obuhvatio sve njih, doseže dublje od kože.
"Neće baš biti da je iznenađenje", promrmlja Elsevir. "Moj tast se obogatio između ostalog i
pronalaskom jednog sistema za elektronsko osmatranje posetilaca... Zdravo, Ej-El-Vi, draga", nastavi ona,
sad na sandiju. "Baš je da se naše posete podudarile zgodno. Ja sam Vašem ocu da vidi prijateljicu dovela."
Dodirnula je Luninu mišicu. "Dobro da on je se nadam." Luna je uočila da se Elsevir obratila toj ženi sa 'Vi'
a ne sa bliskim i prijateljskim 'ti'.
"Hvala, fino; ali konsultuje sa njim lekar Dardžing-eškrad trenutku u ovom se." Uvela ih je u
prohladnu unutrašnjost i zatvorila vrata. Svetlost iz vitraža sa obe strane isprelamala je Lunino vidno polje,
ublažila njenu iznanadnu svest o neskladnosti njihove grupe. "Da vas mestim s, dok budu gotovi oni, udobno
dozvolite." Pokretom ruke pokazala im je da pođu kroz hol; Luna je primetila da su joj nokti dugi i
isturpijani u skulpture.
Provela ih je kroz nekoliko soba; pod svake bio je na višem nivou od prethodne. Najzad su stigli u
jednu čiji je prozor, sazdan od traka stakla raznih boja, gledao na umetničke vrtove. Ej-El-Vi je pritisnula
jedno u nizu kontrolnih dugmadi u udubljenju u zidu, pored vrata; na to, jedna zidna slika koja je do tog
trenutka prikazivala grupu Karemovaca i Karemovki na izletu, pod drvećem, pretvorila se u tridi ekran pun
nekakvih ljudi koji se svađaju. Odmahnuvši jednom glavom pokazala je ka brdima purpurnih i crvenih
jastučića i ka oazama niskih drvenih stolova sa zlatnim i ametistnim intarzijama. "Izvolite. Roboti
poslužitelji će laziti do i od... za, da vama treba nešto, slučaj. A sad mene izvinićete se nadam; poreske
gledam za oca podatke pre, grdan posao to je. Družiti on vama će se pri, mogao bude čim." Ostavila ih je
same sa posvađanim diskutantima na ekranu.
Ugas je prekrstio ruke na grudima, šišteći uvređeno. "'Osećajte se kao kod kuće i ukradite nešto od
srebrnog pribora za jelo.'" Porodične veze su nešto značile na Velikoj Plavoj. Svi moji roditelji..."
"Polako, Ugase." Elsevir je odmahnula glavom ka njemu. "Srela sam tu curu - tu ženu - samo dvaput,
i to jednom kad je imala osam godina, i drugi put na Ti-Džejevom pogrebu. Nije mogla da čuje mnogo
dobroga o ma kome od nas, između ta dva. Osim toga, znaš kakvi su ti visokorođeni kad se radi o..."
pogledala je dole, ka sebi, "... o mešovitim brakovima."
Ugas joj je uzvratio jednakim odmahivanjem glave, a nogom u sandali je malo ćušnuo nogu jednog
od tih stolova. "Elsi, ovo je fini rad", reče on pojačanim glasom. "Kamena ova za dva, četiri cifre mogli
dobiti gore bi mi."
Zašištala je na njega u znak neodobravanja. "Kontroliši se. Luno?"

Luna se trgla, okrenula se od prozora.

"Zar ti nisam rekla da je ovde lepo?"
Luna je klimnula glavom, osmehnula se, nemajući reči da izrazi koliko je lepo.
"Šta misliš, da li bi mogla da ostaneš kao sibila ovde?"
Lunin osmeh postupno nestade. Odmahnula je glavom, odlutala nazad u sobu i sela na jednu gomilu
jastuka. Elsevirin pogled išao je za njom, ali ona mu nije mogla dati odgovor. Nisam u stanju da odgovorim
ni na jedno pitanje! Pokazala je prstom ka ekranu, menjajući temu, dok je Elsevir sedala pored nje. "Što se
ovi ljute?"
Elsevir je bacila pogled ka razmahanim govornicima, koncentrišući se. "Ej, pa to je matori Pi-En
Singalu, politički lider neklasifikovanih. Bogovi moji, pojma nisam imala da je taj još živ. To ti je
parlamentarna debata; tu je i prevodilac, što znači da onaj temperamentni mladi dendi desno mora biti
visokog roda. Oni, znaš, ne smeju direktno da se obraćaju jedni drugima."

91
 "Pa, ja sam mislila da neklasifikovani nemaju nikakva prava." Luna je gledala kako se ta dvojica
suočavaju užagrenim pogledima, svako sa svog podijuma, preko neutralnog terena na kome je stajao
monotono-zujeći prevodilac potpuno obrijane glave. Pretrčavali su završne reči svake njegove rečenice da bi
jedan drugome odgovorili, a on je žurio da ponovi ono što su oni već čuli; bilo je to kao svađa dece.
Gledajući ih, nije primećivala u čemu se razlikuju, pa se zapitala kako oni sami znaju ko je tu podređen.
"A, ne, imaju oni neka prava, pa i pravo na političku zastupljenost; ali, stvar je prosto u tome što je
njima zabranjeno sve što im nije izričito dozvoljeno. Osim toga, nije im dozvoljeno da imaju dovoljno
poslanika u parlamentu da bi mogli da proguraju neku promenu zakona. Ali oni to ipak pokušavaju,
neprestano."
"Kako uopšte može da radi njihova vlada, kad im je predsednik vlade stalno negde u kosmosu?"
"A, pa on je na sasvim drugom nivou." Elsevir odmahnu rukom. "On i skupština, predstavljaju
Karemof, ali predstavljaju one dane u kojima je Karemof uspostavio prve kontakte sa drugim svetovima koji
su ušli u Hegemoniju." Karemof je mislio da će izgraditi staru imperiju samo sa smanjenim brojem članica,
uz pomoć Crne Kapije. Ali, Karemovci zapravo nisu imali tehnološku usavršenost ni približnu onoj
nekadašnjoj, imperijalnoj, a posle nekog vremena su naučili da se stvarna kontrola nad nekoliko planeta-
članica ne može održati bez nadsvetlosnog međuzvezdanog pogona. Karemovske snove o dominaciji
progutala je ogromnost kosmosa; sve dok opet ne pronađu pogon za let brži od svetlosti, njihova jedina
dominacija morala je ostati ekonomska, i to samo do neke mere, da bi ostale članice pristajale na takav
hegemonizam. Svejedno, premijer i njegova leteća velikaška svita nastavili su da deluju kao i pre, kao
simbol jedinstva, iako ne više carskog. Putovali su od sveta do sveta, svuda su dočekivani maltene kao
bogovi - prividno nedohvaćeni starenjem, a zapravo zaštićeni relativističkom dilatacijom vremana i vodom
života od precesije okolne vaseljene.
"Naravno svakome su uvek dobrodošli, baš zato - a u tome je ironija - baš zato što su bezopasna
fantazija." Glasovi skupštinskih diskutanata i strasti iza tih glasova, odlazili su ka sve užarenijim visinama,
dok je Elsevir govorila; ona je sad iznenada, šumno, udahnula, u šokiranoj tišini koja je nenadano zavladala,
pola planete odatle, u dvorani vlasti.
Luna vide izraz neverice koji se širio licem starca na ekranu, licem nalik na pohabanu i pogužvanu
štavljenu kožu... ali i izraz potpuno neverice na licu nadmenog mladog teha. Čak je i prevodilac izgubio
svoju ustakljenu glatkoću; sedeo je otvorenih usta između njih dvojice i vrteo glavom, gledao sad jednog sad
drugog. "Šta?" reče Elsevir, a Ugas kao eho - "Šta?"
"Nije čekao; nije čekao prevodioca!" Elsevir je pritisnula šake na obraze i podvrisnula oduševljeno.
"Ej, gledaj matorog, molim te! Celog života se borio da postigne nešto ovako, znajući da nema šanse, a sad
je postigao." Iz skupštinske dvorane dopirao je rastući talas žamora; mladi teh se okrenuo i otišao iz vidnog
polja kamere kao u transu. Na njegovo mesto popeo se neko u sivoj odeći i odeždi vlasti, i počeo da poziva
na mir i red.
"Šta je bilo?" reče Luna naginjući se napred i obuhvatajući se rukama oko kolena.
"Taj teh se zaboravio", reče Elsevir bez daha. "Obratio se Singaluu neposredno - kao sebi ravnom -
umesto preko prevodioca. I to pred milionima svedoka!"
"Ne kapiram."
"Sad je Singalu pripadnik kaste Tehničara!" Elsevir se nasmejala. "Jedini način da se na Karemofu
podigneš u višu kastu je taj da te podigne neko ko je već u višoj kasti, na taj način što će ti se pred
svedocima obratiti kao sebi ravnom. Upravo to se desilo."
"A da je Singalu to uradio? Da li bi taj teh postao neklasifikovan?" Luna je gledala kako se starac
grčevito hvata za govornički pult ispred sebe i kako plače bez imalo stida, ali se i široko osmehuje kroz suze.
Osetila je da se i njoj steže grlo; pokraj nje Elsevir obrisa oči.
"Ne, ne, onda bi teh samo naredio da ovoga uhapse..." Elsevir zaćuta: na ekranu je čovek u sivom
prešao središnji prostor, kruto zagrlio Singalua i čestitao mu, licem u lice. "Eh, da je Ti-Džej mogao ovaj
trenutak videti samo, ovo zajedničko..."
"A da li zajednički i onaj mračni trenutak jednako bio njima bi, kad ode mladi čovek koji to izazvao
je kući večeras i otrov guta pro?"
"Kej-Ar?" Okrenuli su se svi četvoro prema tom glasu na vratima. Luna vide čoveka nekada visokog,
sad pogurenog pod bremenom godina - iako su Karemovci odlagali starenje veštije nego ijedan drugi narod
lišen vode života. Žmirnula je, pogledala ga opet, ali ni na drugi pogled nije nestao smeđi pergament kože, a

92
kaftan, iako labav, nije mogao da prikrije sve znake starenja tela pod njim. Ali, to je bio Ti-Džejev mlađi
brat... kako je moguće da je tako grozno ostario?
"Bio bi", reče Elsevir, sedajući uspravnije i izravnavajući suknje. "Taj momenat Singalu isto podelio
bi. Nevolju iako je glupan sam na sebe navukao mladi; iako vaš narod 'bolje gubitak života nego sramota'
kaže olako suviše. A Vi Singaluovoj radosti takođe pridružujete se li?" Ni u obraćanju Aspundhu nije
upotrebila prijateljsko 'ti'.
Osmehnuo se, na rubu dobroćudnog smeha. "Pridružujem, da se. On da pametan, ali i sposoban,
dokazao je, godina tokom - a to da naš sistem selekciju po inteligenciji i inicijativi ima kazuje do; svemu što
Ti-Džej uradio je uprkos, kad trudio se naglavačke sve preokrene da, i niskorođenog svakog koji mu se
osmehne unapredi da."
"Kej-Ar, to možeš ti reći kako? Znaš visokorođeni štite čistotu kao device svoju! Tvoj otac uzdići
hteo nije nikog, jedan od umova najbrilijantnijih generacije!"
"Dignut ipak sam uz, ali." Slegnuo je ramenima dobroćudno. "Moj otac dovoljan bio je za; da će sve
doći vremenom, znao je."
"Kad se u banci nađe dovoljno kredita da usvojiš nekoliko uglednih predaka", reče Ugas.
Aspundhov izraz lica ostao je smiren; Luna je pretpostavila da on ne zna tijamatski. "Naučna to
struktura društva visoko je, vršeno odgovara našoj tehnološkoj orijentaciji sa. Funkcioniše - zauvek iz haosa
prekosmičke ere nas je digla. Milenijum stabilnog napretka dala."

"Stagnacije, misliš", reče Elsevir mršteći se.

Odmahnuo je rukom indignirano. "To kazati možeš još, posle u najnaprednijem svetu Hegemonije
života?"
"Tehnički naprednom. U pogledu društva bolji ste nešto od Ondinija jedva."
Uzdahnuo je. "Čini se meni da vođen ovaj razgovor već davno je zašto?"
Elsevir diže ruke. "Izvini, Kej-Ar, došla da raspravljam o politici nisam, ili traćim tvoje ili moje
vreme da. U nepolitičkom tvom svojstvu vidim te došla sam da; i dovela nekog treba tvoje usmeriteljske reči
ko." Ustala je i povukla Lunu da ustane sa tih jastuka.
Luna je stajala tupo. Zurila je u Kej-Ar Aspundha dok joj je prilazio. Na nogama je imao papuče, a
na prsima - primeti ona - svetlucavi trolist. "Sibil! Nemoguće!"
Zaustavio se, svečano klimnuo glavom. "Pitaj, govoriću od."
Elsevir je posegnula gore i otkopčala i skinula Luni okovratnik, otkrivajući trolisni tetovaž istog
oblika. "Tvoja sestra po duhu. Zove se Luna."
Lunine ruke poleteše gore, ka grlu; okrenula se na drugu stranu, skrivajući znak svoje propale
inspiracije kao da se našla gola pred ovim čovekom. Međutim, Elsevir ju je čvrsto okrenula nazad, i podizala
vrh njene vilice sve dok Luna nije opet pogledala Aspundhu u oči.
"Mojoj činiš kući čast", reče Aspundh klanjajući joj se samo glavom. "Mi prosti o, ako ponašanje
tebe razočaralo moje je, i postidelo te dođeš da."
"Nije." Luna je oborila pogled, progovorila nespretno na sandiju. "To nije. Sibila... sibila nisam ja.
Nisam ovde, ovo svet nije moj."
"Naša nije vremenom ni prostorom graničena vizija o; čudu nauke Starog carstva hvaljujući za."
Prišao je još bliže, pretražujući njeno lice pri tom. "Bilo gde odgovorimo mi možemo da, bilo kad... Ali ti
ne. Pokušala si, uspela ne." Stao je pred nju, zagledao se ujednačeno u njene zaprepašćene oči. "Svako videti
može toliko; posebna dubina uvida treba za to ne. Razlog, ali? To pitanje mi govoriti moraš ti od. Sedi sad, i
otkud dolaziš reci mi." Spustio se na jastuke, oslanjajući se na stočić da bi to pouzdanije izveo.
Luna sede, tako da se sad gledala s njim preko tog niskog stola; Elsevir, Svileni i Ugas dopunjavali
su krug. "Tijamata došla sam sa."
"Tijamat!"
Klimnula je glavom. "I sad Dama kroz mene više govori ne, zato što... obećanja... neispunjena
ostavila sam."
"'Dama'?" reče on pogledavši u Elsevir.
"To Majka koja je More je, boginja. Objasnim kako dospeli ovde mi možda bolje je, Kej-Ar."
Protrljala je šake, nagnula se napred i ispričala mu kako se dogodilo da ovde dođu. Luna vide da se brazda
između Aspundhovih belih veđa produbljuje, ali, Elsevir nije ni gledala njegovo lice. "Nazad vratiti nismo
mogli nju, a za Crnu Kapiju prolazak kroz astrogator nama trebao je. Sibila pošto je bila Luna, ja... ja nju

93
upotrebila sam", reče, sa malim naglaskom na reči upotrebila. "Sibila tek postala je ona bila, i sad, toga
posle, u transfer ući može ne." Njeni prsti su se preplitali, savijali.
Jedan mehanički poslužitelj visokog albeda pojavi se na vratima i priđe do Aspundhovog ramena
noseći poslužavnik sa visokim čašama. Aspundh klimnu glavom i robot spusti pića na sto. "Li još nešto
gospodine želite?"
"Ne." Odmahnuo je rukom robotu da ode, pomalo nestrpljivo. "Misliš, ti pripremljenu nju ne, u
transferu satima ostavila si? Bogovi moji, to vrsta neodgovornog ponašanja je koju od Ti-Džeja očekivao
bih! Um da gubila nije iz, čudo."
"Pa, šta je trebalo da urade?" prekide ga Ugas ljutito. "Da puste da nas plavonje pohvataju? Da me
ostave da umrem?"
Aspundh ga pogleda bez izraza na licu. "Njen razum ti poštenu zamenu smatraš za."
Ugašev pogled se spusti do trolista na Aspundhovim prsima, pređe do onog istetoviranog ispod
Luninog grla, ali sa njihovim pogledima se ne susrete. Odmahnu glavom.
"Ja da jeste mislim." Videla je ublaženje Ugaševog profila čim je izgovorila te reči. "To bila moja
dužnost je. Samo... dovoljno jaka bila nisam." Popila je malo iz visoke, jako hladne čaše koja se našla ispred
nje; tečnost boje kajsije počela je da se ispunjava mehurićima tek u njenim ustima i da joj nateruje suze u
oči.
"Pošto ti ta si koja sad ovo jašnjava mi ob, nazvaću jednim od umno-najjačih - ili najtaličnijih -
ljudskih bića koja sam ikada upoznao, te."
"Jesam li to?" Luna je savila obe šake oko čaše koja je na umirujući način ledeno pekla njene
dlanove. "Onda kad prestati da se plašim svakog koraka u mrak ću? Kad osetim transfer na mene dolazi da,
to kao... umiranje iznutra je." Progutala je još jedan gutljaj, vid joj se zamutio. "Mrak taj mrzim!"
"Znam, da." Aspundh je nekoliko trenutaka sedeo ćutke. "Elsevir, prevodiš za mene hoćeš li da?
Važno mislim da Luna svaku reč razume biti će."
Elsevir je klimnula glavom i Luna je dalje dobijala od nje Aspundhove reči na tijamatskom, a on je
nastavljao. "Tijamat je - nerazvijen. Razumeš li kuda ideš kad si bačena u tamu? Razumeš li zašto ponekad
umesto svog vidiš neke druge svetove?" Kad je Elsevir završila sa prevodom, Luna je odrečno odmahnula
glavom, a Elsevir je dodala, tiho: "Pa zato dovela sam nju tebi."
Luna je pogledala kroz prozor, kao da nešto traži po vazduhu. "Dama Thalasa odabira..."
"Dakle, na tvom svetu tvoja boginja donosi odluke, ili bar ti u to veruješ. Šta bi ti kazala ako bih ti ja
rekao da tvoje vizije nisu poklon od bogova, nego nasleđe Stare Imperije?"
Luna uvide da je zadržavala dah; sada ga naglo ispusti. "Da! Mislim, to sam, to sam očekivala. Ovde
svi znaju da sam sibila; kako je moguće da znaju? Ti si sibil; a o Dami Thalasi nikad ni čuo nisi." Luna je
odavno prestala da veruje u Thalasu kao u bukvalno, fizičko biće, divnu ženu sa kosom od morskih algi,
ogrnutu morskom penom, ženu koja se diže iz talasa vozeći se u velikoj školjki koju vuku meri. Ali čak ni
ona bezoblična, elementarna sila čiji dodir je ponekad osećala u duši ne bi nikako mogla napustiti Damin
element ili putovati ovako daleko. Ako je, uostalom, Luna ikad išta zaista osetila, išta sem sopstvene čežnje
da oseti... "Vi van-Tijamatovci imate tako mnogo bogova." Bila je toliko ošamućena gubitkom i promenom
da gotovo nije ni osetila još jedan udarac. "Šta će vam toliko mnogo?"
"Zato što ima toliko svetova; svaki svet ima nekog svog boga ili, najčešće, po nekoliko bogova.
'Moji bogovi ili tvoji bogovi', kaže se, 'ko zna koji su pravi?' Zato mi, za svaki slučaj, obožavamo sve njih",
glasio je prevod.
"Ali kako je moglo Staro Carstvo stvoriti sibile svuda, ako to nije uradio nijedan bog? Zar ljudi tog
carstva nisu bili, ipak, samo ljudi?"
"Bili su." Pružio je ruku do činije sa ušećerenim voćem na sredini stola. "Ali u ponečemu sa
božanskim moćima. Putovali su sa jedne planete pravo na drugu, za samo nekoliko nedelja ili meseci, a ne
godina - imali su uređaje za komunikaciju i prevoz brže od svetlosti. Ipak, njihovo carstvo se na kraju
raspalo... čak i oni su se raširili više nego što su njihove snage dozvoljavale. Tako, bar, mi mislimo.
Ali dok se carstvo rušilo, neka izuzetna i nesebična grupa izgradila je jedno posebno spremište
informacija, banku podataka, slagalište imperijalne učenosti iz svih oblasti ljudskog znanja. Nadali su se da
će time uticati da predstojeći kolaps civilizacije bude manje potpun, a da kasnija obnova bude brža. Zato su
stvorili zabeleške o svim dotadašnjim ljudskim otkrićima i pohranili ih na jedno, izuzetno dobro zaštićeno
mesto. Pošto su uviđali da bi na mnogim svetovima tehnički slom mogao biti maltene potpun, dosetili su se
da terminali za tu njihovu računarsku budu najjednostavniji: naime, da to budu pojedina ljudska bića. Sibile,

94
koje će prenositi svoju receptivnost neposredno svakom svom izabranom nasledniku, pomoću mešanja
krvi."
Luna je opipala ožiljak na svom zglavku. "Ali, kako može nečija krv da ti pokaže šta... šta se nalazi u
nekoj mašini na nekoj drugoj planeti? Ne verujem ja u to!"
"Nazovi to božanskom infekcijom. Znaš šta je infekcija?"
Klimnula je glavom. "Kad je neko bolestan, gledaš da mu nisi blizu."
"Tačno tako. Sibilska infekcija je zarazna bolest koju je čovek stvorio, biotehnički konstrukt tako
usavršen da smo njegovu prefinjenost tek počeli da otkrivamo. To je zarazna klica koja izaziva, ili možda
usađuje, određena restrukturiranja u moždanom tkivu, tako da sibila postaje prijemčiva za nadsvetlosni
komunikacijski medijum. Postaneš prijemnik i otpremnik. Uspostavljaš vezu direktno sa tom njihovom
memorijom. Eto gde si kad se utopiš u ništavilo; u računaru si, u njegovim strujnim kolima, a ne izgubljena
u svemiru. Ponekad, međutim, stupaš u vezu sa drugim sibilama, koje žive na drugim planetama, i koje
znaju odgovore na pojedina pitanja koja u vreme Stare Imperije niko nije postavljao." Podigao je čašu ka
njoj kao da nazdravlja. "Od ovolike priče sam ožedneo."
Luna je gledala trolist na bogatoj, zlatom protkanoj smeđoj tkanini njegove odeće; činilo joj se da se
taj medaljon vrti. Iza njega kao da je videla svoj, isti takav trolist, u sličnom okretanju, okačen o kuku negde
gore, u visinama, u jednoj sobi sa aparatima za erkondišn. "Znači li to da od te zaraze neki ljudi polude?
Smrt je ubiti sibilu... voleti sibilu..." Zaćutala je. Pipkala je hladne kamenčiće ugrađene u rubove stola.
Podigao je obrve. "Da li se na Tijamatu tako kaže? Imamo i mi takvu izreku, ali je više ne shvatamo
bukvalno. Da, neki ljudi zahvaćeni tom 'bolešću' polude. Pri izboru sibila, uzimaju se u obzir određene crte
ličnosti, među kojima je i emocionalna stabilnost... a krv sibile, dabome, može da prenese tu bolest. Može i
pljuvačka, ali obično je potrebna otvorena rana da bi inficiranje uspelo. Očigledno za ljude koji su razumno
oprezni nije 'smrt voleti sibilu' jer da jeste, vi ne biste danas videli moju kćer. Pretpostavljam da je ta
praznoverica namerno izazvana, da bi sibile imale nekakvu zaštitu u manje civilizovanim društvima. Sam
ovaj simbol koji mi nosimo, radijalni trolist sa proširenjima, je simbol za biološku kontaminaciju, jedan od
najstarijih znakova u istoriji čovečanstva."
Ali ona više ništa nije čula posle... "Nije smrt voleti sibilu? Onda Ukres... ne moramo se držati na
odstojanju. Možemo da zajedno živimo! Elsevir!" Zagrlila je staru ženu tako jako da ovoj nije bilo lako da
dođe do vazduha. "Hvala ti! Hvala što si me ovde dovela - spasla si mi život. Ne postoji ništa između zemlje
i neba što neću učiniti za tebe!"
"Ovo je šta?" reče Aspundh oslanjajući se pesnicom o sto, zbunjen. "Ukres taj ko je? Romansa?"
Elsevir je odgurnula Lunu na udaljenost pruženih ruku, ali ju je tu zadržala, nežno. "O, Luno, dete
moje drago", reče, "ne želim da budem primorana da zahtevam od tebe ispunjenje toga što si sad obećala."
Luna je sklonila pogled, ne razumevajući. "Nas dvoje smo bili zavetovani..."
"Venčani, na njihov način", progunđa Elsevir.
"Kad sam postala sibila, on je otišao. Ali sad, kad se vratim i kažem mu da..."
"Vratiš? Tijamat na?" Aspundh sede uspravnije.
"Luno", reče Elsevir, "nema povratka."
"Znam, znam da moram sačekati dok Ugas..."
"Luno - slušaj je!" povika Ugas. Luni zastade dah; nije očekivala da će on svoje ćutanje prekinuti
tako besno.
"Šta?" Klonula je u Elsevirinim rukama. Žmirkala je, mnogo puta. "Rekla si da ćemo..."
"Nema nam povratka na Tijamat, Luno. Nismo ni mislili da se vraćamo, niti možemo. Ne možeš ni
ti." Elsevirine usne su drhtale. "Lagala sam te." Lutala je pogledom, tražeći i ne nalazeći neki lak način da
kaže ono što mora. "Sve je bila užasna laž. Ja... žalim zbog toga." Pustila je Lunine mišice.
"Ali zašto?" Luna je rasejano odgurivala kosu unazad; pojedine vlasi golicale su je po licu kao
paučina. "Zašto?"
"Zato što je prekasno. Ona Kapija koja se nalazi u blizini Tijamata sada se već zatvara, postaje suviše
nestabilna da bi maleni brod, kao što je naš, prošao bezbedno. Nisu... nisu meseci prošli od našeg odlaska sa
Tijamata, Luno. Prošlo je više od dve godine. Povratak bi trajao isto toliko."
"Laž! Nismo proveli godine u onoj lađi." Luna se odgurnula sa jastuka, našla se na kolenima;
razumevanje se topilo i slivalo oko nje. "Zašto mi ovo radiš?"
"Zato što je trebalo da to uradim još na početku." Elsevir pokri oči šakom. Ugas brzo reče Aspundhu
nešto na sandiju.

95
 "Sad ona laže ne te, Luno", reče Aspundh sedajući malo dalje od njih, kao da se podsvesno odvaja.
Elsevir opet poče prevoditi, tupo. "Brodsko vreme nije isto kao vreme izvan broda. U brodu vreme teče
sporije. Pogledaj mene, pogledaj Elsevir - i seti se da sam bio mlađi, i to mnogo godina mlađi, od Ti-Džeja.
Luno, ako bi se ti sad vratila na Tijamat, tamo bi se pokazalo da si bila odsutna gotovo pet godina."
"Ne... ne, ne!" Izborila se da ustane, otrgla se i od Ugasa koji je pokušao da je zadrži. Otišla je do
prozora i tamo stala gledajući vrtove i nebo, jako pritiskajući čelom prozorsko okno. Njen dah je navukao na
staklo zavesu kratkotrajnog mraza, tako da nije mogla ni videti ništa, kao da je zaslepljena snežnom
mećavom. "Neću da ostanem na ovoj planeti. Ne možete vi mene ovde da zadržite!" Stegla je šake u
pesnice; njeni zglavci su zacvileli po staklu. "Kako si mogla to da mi uradiš, kad si znala?" Okrete se ka
njima besno. "Imala sam poverenja u tebe! Proklet bio tvoj brod, i neka te svi tvoji bogovi prokunu!"
Aspundh je sad stajao pored niskog stola; pošao je lagano ka njoj, preko sobe. "Gledaj Luno njih po."
Govorio je tiho, tonom maltene kao da je razgovor sasvim običan. "Lica njihova gledaj po, i reci život tvoj
želeli su da unište da li."
Prinudila je svoje nevoljne oči da se usmere ka onima koji su još sedeli oko stola - jedno lice
nečitljivo, jedno pognuto od stida, jedno sjajno od suza koje su tekle kao kapi kiseline. Nije odgovorila, ali,
dovoljno je bilo i ovo. Aspundh je odvede nazad do stola.
"Luno, molim te da shvatiš, molim te da mi veruješ... upravo zato što mi je tvoja sreća tako važna,
nisam mogla da prisilim sebe da ti kažem." Elsevirin glas bio je tanak i umoran. "A i zato što sam htela da
ostaneš."
Luna je stajala i ćutala, osećajući da joj je lice kruto i hladno kao maska. Elsevir skloni pogled sa tog
lica i reče: "Toliko mi je žao."
"Znam", reče Luna, silom gurajući tu reč preko svojih odrvenelih usana. "Znam da ti je žao. Ali time
se ništa ne menja." Potonula je opet na jastuke, lišena snage, ali ipak ne dajući nikome nikakav oproštaj.
"Nepravda činjena, rođako, je u", reče Aspundh. "Pitanje ostaje - to da praviš is, šta činićeš u?"
"Sve što je u mojoj moći."
"U našoj moći", reče Ugas.
"Onda me odvedi kući, Elsevir!"
"Ne mogu. Iz svih ovih razloga koje sam ti nabrojala; istiniti su. Suviše je kasno. Ali možemo ti dati
novi život."
"Neću ja novi život. Hoću onaj stari."
"Pet godina, Luno", reče Ugas. "Kako ćeš ga naći, pet godina kasnije?"
"Ne znam." Sastavila je pesnice. "Ali na Tijamat se vratiti moram! Nije gotovo. Osećam to, nije
gotovo!" Neka rezonancija odzvanjala je u dubinama njenog uma; neko daleko zvono. "Ako vi ne možete da
me vratite, sigurno postoji neki brod koji može. Pomozite mi da nađem jedan takav..."
"I ako nađemo takav brod, opet ne vredi", reče Ugas pokušavajući da se drugačije namesti među
jastucima. "Zabranjeno je; ti si Tijamatovka, a zakon kaže da ako jednom odeš sa te planete, ne možeš više
da se vratiš. Tvoj svet je na crnoj listi."
"Ne mogu oni tako..." Osećala je sve veći bes.
"Mogu, građanko mlada", reče Aspundh dižući ruku. "Ali, mi reci, 'nije gotovo' znači šta? Znaš ti to
kako?"
"Pa - ne znam." Oborila je pogled, zbunjena.
"To samo želja tvoja da završeno nije je."
"Ne, sigurna sam!" Besna, iznenada je bila sigurna. "Samo ne znam - kako to znam."
"Tako znači." Mrštio se, ali više od zaprepašćenja nego od neodobravanja.
"Ne može ona da zna", promrmlja Ugas. "Je l' može?"
"Ponekad dešava to se." Aspundh je izgledao veoma ozbiljno. "Mi ruke sibil-mašine smo. Ponekad
manipuliše ona radi ciljeva svojih nama. Mislim treba da bar pokušamo saznati možemo ako, Lunin odlazak
išta menio da li je pro."
Luna ga, kao i ostali, pogleda sa nevericom.
Ugas se pored nje nasmeja stegnuto. "Misliš - mašina preduzima neka dejstva sama? Zašto? Kako?"
"Jedan od obrazaca koje tek pokušavamo da opet doznamo to je. Sibilstvo biti prokleto nejasno
može, što siguran da znate sam. Ali, sprava rasla takvim funkcijama do, kakva god da je, neku vrstu svesti
imati morala bi."

96
 Luna je sedela, nestrpljiva, samo napola ih slušajući, napola razumevajući. "Kako ja da saznam - da
li se vratiti moram?"
"Ključ imaš, sibilo. Dozvoli pitam da, odgovor imaćeš."
"Misliš... Ne, ne mogu. Ne mogu." Iskrivila je lice u grimasu.
Spustio se na kolena i namestio udobno, onda je zagladio svoju kosu nalik na srebrne žičice. "Pitaj,
dakle, odgovoriću. Input. Njegove oči se ugasiše; padao je u transfer.
Progutala je knedlu, uhvaćena na iznenađenje, i rekla samosvesno: "Reci mi šta... šta će se desiti ako
se ja, Luna Svetlohodna, nikad ne vratim na Tijamat?"
Videla je da njegove oči žmirkaju, najednom zaprepašćene, da pretražuju svetlosnim mrljama
istačkane uglove sobe, i da se vraćaju njihovim licima - samo njenom licu. "Ti, Luna Svetlohodna, sibila,
pitaš to? Ti si ona prava. Ti si ona ista... ali nisi ista. Mogla bi da budeš ona, mogla bi Kraljica biti... On je
voleo tebe, ali sad voli nju. Isto, ali nije isto. Vrati se - bez tebe je rana od koje truli zdravo meso, ovde u
srcu Grada... rana kojoj nema zarastanja. Prošlost postaje neprestana budućnost, ako ne savladaš Promenu...
Kraj analize. Aspundhova glava naglim trzajem klonu na grudi; oslonio se na sto obema rukama i tako ostao
nekoliko dugih trenutaka. Onda opet diže pogled. "Kao... noć, tamo, da bila je." Otpio je iz čaše. "I jedna
soba čudnih lica puna..."
Uzela je i Luna čašu, i počela piti da bi stegnutost u njenom grlu popustila. On je voleo tebe, ali sad
voli nju.
"Rekao sam šta?" reče Aspundh, gledajući ka njoj, opet jasnih očiju, ali lica sada iscrpljenog i
otegnutog.
Prepričala mu je njegove reči, zastajkujući; ostali su joj pomagali. "Ali nisam razumela... I ne
razumem! Kako bi mogao da voli... Ugrizla se za usnu. Elsevir ju je dodirnula po ruci, ovlaš, kratko.
"'Mogla bi Kraljica biti'", reče Aspundh. "Bez tebe... rana koja nema zarastanja." Mislim da je tvoja
intuicija bila istinita... tvoja uloga u nekoj većoj predstavi nije ispunjena do kraja. Nastala je neka
nejednakost."
"Neka je nastala - to se već dogodilo", reče Elsevir polako. "Pa, zar to ne bi značilo da je i trebalo
tako da se dogodi?"
Osmehnuo se, odmahnuo glavom. "Ću glumiti da to znam ne. Ja tehnokrat, ne filozof sam. Za
interpretaciju sam zadužen ne, bogovima hvala. Nešto li je vršeno za, ili ne, tome treba Luna da odlučuje o."
Luna se ukruti. "Misliš - još način da se vratim Tijamat postoji na?"
"Da, mislim. Elsevir će voditi ako još da ideš hoćeš te."
"Ali rekao si..."
"Kej-Ar, to izvodljivo je ne!"
"Ako pođete odmah i ako adaptere koje dati ja ću potrebite u, proći bedno kroz Kapiju ćete bez, pre
Tijamat nego što sečen bude od."
"Ali, ni astrogatora nemamo", reče Elsevir naginjući se napred. "Ugas nije dovoljno jak."
"Imate." Njegov pogled se pomače.
Luni stade disanje: svi njihovi pogledi stigli su do nje istovremeno. "Ne!"
"Ne, Kej-Ar", reče Elsevir mršteći se. "Ne možeš od nje tražiti još jednom prođe kroz to da. Ne bi
ona to ni kad bi mogla htela."
"Može - želi dovoljno ako." Aspundh dodirnu svoj trolist. "Mogu pomoći ti Luno ja; moraš
pripremljena proći kroz to puta ovog ne. Tvoj stari život hoćeš da ti se vrati ako, i moć tvoja kao sibile,
možeš - moraš ovo učiniti. Svoje noćne strahove možemo suočavanjem pobediti sve ne, ali, ti sa ovim
jednim suočiti moraš se, inače u sebe ćeš nikad više verovati ne. Nikad ćeš dragoceni dar koji nosiš
upotrebiti, nikad biti baš ništa." Pogodila ju je oštrina tog glasa. Skrstio je ruke, oslonio ih laktovima na sto.
Luna je sklopila oči i tama ju je progutala celu. Ali nije još gotovo. Trebalo je da postanem nešto
više! I trebalo je da on bude sa mnom. Nije moguće da je on izgubljen; nije gotovo... Ukresovo lice je
sinulo, rasterujući tamu kao izlazeće sunce. Istina je; ona ovo mora. Ako uspe, znaće da ima snage da reši
svaki problem. Otvorila je oči, protrljala šakama svoje uzdrhtale ruke da ih smiri. "Moram da pokušam."
Videla je napola uobličeni jad u Elsevirinim duboko plavim očima - i napola uobličenu tugu. "Elsi, ovo mi
znači sve. Neću te izneveriti."
"Naravno da nećeš, draga." Klimanje glavom, samo jedno; i avet osmeha. "Važi, uradićemo to. Ali,
Kej-Ar..." Ona diže pogled. Kako nje vratićemo se opet bez?"

97
 Njegov osmeh se trznuo tajnom krivicom. "Lažnih isprava pomoću, koje daću isto ja. U haosu
laženja sa Tijamata završnog od, primetiće vas niko ne, siguran sam, čak Svilenog ni."
"Dakle, zaista, Kej-Ar, grešniče jedan prikriveni." Nasmejala se slabo.
"Ja to zabavnim smatram ne." Ni njegovo lice to nije smatralo zabavnim. "Ako ovu devojku sve što
sibila znati treba naučim, i onda šaljem je na Tijamat, čin izdaje činiću po. Ali to radeći, zakonu koji je
stariji čak i od Hegemonijinih zakona veran biću jednom."
"Izvini." Klimnula je glavom, prihvatajući ukor. "A naš brod?"
"On kladan spomenik snovima nemogućim mog pokojnog brata biće pri. Rekao ti sam, Elsevir, da u
oskudici bićeš nikad. Ovo uradi, i krijumčarenje potrebno će ti biti više ne."
"Hvala." Iskra pobune videla se u njenim očima. "Planirali smo mi povučemo da se, i živimo kao
penzioneri, da ovo putovanje takav potpun neuspeh bilo nije. Sad ova prilika ukazuje se, da našu robu...
isporučimo, posle svega."
Aspundh se namrštio kratkotrajno.
Ugas je odmotao noge, olovnim naporom, a i ostali su počeli da ustaju. Luna ga je pogledala i
suočila se sa činjenicom da on gleda u nju; ali njegov pogled je požurio dalje i uhvatio se za Elsevir kao ruka
siročeta. Razvukao je usne, neuverljivo, u osmeh. "Znači ovo bi sad bilo zbogom, Elsi, je li tako?"
Luna je ustala i pomogla mu da i on ustane, a za to vreme svi oko stola su počinjali da razumevaju.
"Ugaše..."
"Smatraj da ovim isplaćujem deo onoga što ti dugujemo, mlada gospođice." Slegnuo je ramenima.
Elsevir se okrenula Aspundhu, ali Luna je videla da se njegovo lice steže odbijanjem još pre nego što
je pitanje uobličeno. "Njemu neće biti da nađe drugi brod teško; astrogatori mnogo traže u vašem - poslu se,
siguran sam."
"Pa, Kej-Ar, 'ima krijumčara i krijumčara'", reče Elsevir.
"Misliš, možda brod sa čovekom koji je na crnoj listi zbog ubistva da dele neće svi?" Aspundhov
izraz lica pretvorio se u železo.
Luna ispusti Ugašev rukav.
Ugas pocrvene. "Samoodbrana! Tako je i zvanično zabeleženo, bila je samoodbrana."
"Neki drogirani putnik ga je izazvao na dvoboj, Kej-Ar. I hteo je ubije ga da. Ali zakon nikakve
pravi izuzetke ne... Da li ti zaista zamišljaš brod sa ubicom delila bih ja da?"
"Ja mogu čak ni zamisliti zašto ti za mog brata udala si se ne", reče Aspundh, uz potučeni uzdah. "U
redu, Elsevir; u redu, iako moje obećanje tebi do tačke slamanja pritiskaš. Valjda kompaniju posedujem
negde brodsku koja zeti može jednog astrogatora u."
"Ozbiljno to kažeš? O, bogovi..." Ugas se nasmejao, njišući se kao trska. "Hvala ti, stari gos...
građanine! Kajati se ti ćeš ne." Bacio je pogled ka Elsevir, dug, blistav pogled pun zahvalnosti.
"Nadam se neću da", reče Aspundh; prođe pored Ugasa i priđe Luni. "A ni zbog tebe kajati ću se ne,
je tako li?"
U njegovim očima ona vide sumoran odraz onoga što bi njen neuspeh značio, ne samo za nju, nego i
za druge. "Nećeš."
Klimnuo je glavom. "Onda stani sa mnom sledećih nekoliko dana o, dok se preme na brodu
obavljaju pri, da bih sve što sibila treba da zna učio te na."
"Hoću." Dotakla je svoje grlo.
"Kej-Ar, mora li ona..."
"Za njeno dobro je sopstveno, Elsevir, i moje, ja ovde držim." Malo je podigao glavu.
"Da... naravno." Elsevir se osmehnula. "Sasvim si u pravu, naravno. Luno, ja..." Potapšala je Lunu
po ruci, opet sklonila pogled. "Nema veze. Nije bitno. Nije važno." Otišla je ka vratima i nije se osvrnula da
vidi Luninu ispruženu ruku. Svileni je bez reči pošao za njom.
"Eto." Ugas se osmehivao, pola njoj a pola svojim stopalima. "Neka te prati dobra sreća, mlada
gospođice. 'Mogla bi kraljica biti.' Pričaću ljudima da sam te znao u onim ranijim danima." Najzad ju je
pogledao u oči. "Nadam se da ćeš ga naći. Zbogom." Uzmakao je, okrenuo se i otišao za ostalima.
Luna je stajala i ćutke gledala u prazna vrata, ali ona ostadoše prazna.

Luna je sedela sama na širokoj kauč-ljuljašci u vrtu i zamasima nogu pojačavala njihanje. Iznad nje
pevalo je noćno nebo, stotinu zasebnih horova boje, stopljenih u jedan. Oslonila je glavu nazad, na jastuke, i
slušala očima. A kad bi ih sklopila, čula je drugu muziku: slatke zamršenosti jedne karemovske umetničke

98
pesme prepletene sa kontrapunktom koji su davali insekti cvrčeći u žbunju i, svojim oštrim i grlenim
poklicima, stvorovi koji su kao čudna menažerija lutali po stazama bašte.
Provela je i ovaj dan isto kao i nekoliko prethodnih, baveći se vežbama za disciplinu tela i duha,
upijajući u sebe informacione trake koje joj je Kej-Ar Aspundh davao, učeći sve što je Hegemonija znala o
sibilama - ko su, šta rade, šta znače narodu na svetovima gde ih ima. Sibile su na ovom svetu, Karemofu,
išle u formalnu školu, gde su imale sklonište i zaštitu dok su se učile da kontrolišu svoje transove - veština
koju je ona savladala, manje pouzdano, učeći od Klavali i od Danakil Lua na jednom usamljenom ostrvu
pod nebom.
Ali Aspundh i drugi sibili i sibile Hegemonije učili su ne samo tu strogu osnovnu veštinu, nego i što-
šta drugo: sticali su znanje o kompleksnoj mreži čiji su deo bili i o ogromnom dosegu staroimperijalne
tehnološke protiv-čarolije koja je trebalo da učini nešto protiv pada tame. Uviđali su da Ništavilo, zvano još
i Mesto Ničega ili Nigdina, mora da se nalazi u srcu neke mašine, na nekoj planeti čije mesto čak ni sibile ne
mogu znati; to uviđanje davalo im je snagu da izdrže strašnu odsutnost Ništavila, osobinu zbog koje je Luna
zamalo uništila samu sebe sopstvenim strahom.
Učili su o stvarnoj prirodi svoje moći: o sposobnosti da ne samo ublaže terete svakidašnjeg života,
nego i da ga unapređuju, da doprinose društvenom i tehnološkom napretku svog sveta dublje nego što to
može i najveći genije - zato što imaju pristup nagomilanoj genijalnosti celokupne ljudske istorije... iako se
ništa od toga ne može ostvariti ako njihovi narodi nemaju mudrost i volju da koriste to znanje.
Učili su i o prirodi svoje neprirodne 'infekcije', o tome kako njene potencijale mogu iskoristiti da se
zaštite od raznih opasnosti, i kako mogu da zaštite svoje najbliže od zaraze. Sibila je čak smela roditi dete.
Veštački virus sibilstva ne prolazi kroz prirodne zaštitne filtere u placenti - tako da novorođenče ne postaje
sibila, iako ima više izgleda nego drugi da u novoj generaciji stupi u sibilstvo. Imati dete... ležati u naručju
jedinog čoveka koga je ikad volela i znati da njih dvoje mogu biti jedno drugom sve ono što su već
svojevremeno bili...
Luna diže glavu, trgnuta iz svojih sanjarija zvukom nečijeg dolaska po terasi. Ali on sad voli drugu.
Ovo podsećanje na činjenicu koja ih sad razdvaja više nego vremenska i prostorna provalija zabolelo ju je
naglo, upravo u trenutku kad je videla da Kej-Ar Aspundh prilazi.

"Luno." Njegov osmeh bio je pozdrav. "Našu večernju šetnju hoćemo li u?" Svako veče hodao je
kroz svoje vrtove do jedne male građevine od mermernih stubova, u srcu lavirinta od žbunja, u kojoj je
pepeo njegovih predaka počivao u urnama. Karemovci su obožavali hijerarhiju božanstava, čime su svoju
viziju ljudskog društva lepo produžili vertikalno - u nebo; tu su uključili i čitav panteon onih koji nadziru
druge hegemonijske svetove. Na prvoj 'galeriji' božanstava bili su ugledni preci svakog Karemovca, ljudi od
čijeg uspeha ili neuspeha je zavisilo mesto njihovog deteta u društvu. Aspundh je predano izražavao
poštovanje prema svojim precima; Luna se zapitala da li je lakše poverovati u božanski status svoga oca
ukoliko je postigao zemaljski uspeh.
Ustala je sa kauč-ljuljaške. Svako veče išla je u tu šetnju zajedno sa Aspundhom, pa su u privatnosti
vrtova raspravljali o onim pitanjima koja su i posle njenog dnevnog učenja ostala neodgovorena.
"Dovoljno toplo ti je da li? Ove prolećne večeri su hladne. Uzmi moj ogrtač."
"Treba ne, fino mi je." Odmahnula je glavom, tajno prkosna. Na sebi je imala odeću dugu, ali bez
ikakvih rukava, koju je kupila posredstvom reklamne emisije-izložbe na tridiju. Luni se činilo da i prizor
nečije ogoljene ruke postiđuje ove Karemovce; nije joj se dopadalo da je prisiljavaju da nosi više odeće nego
što želi, pa je zato baš nosila manje.
"Ah, biti čvrsnut u detinjstvu o!" Nasmejao se; osetila je nastanak malenog mrštenja. "Tvoj divni
osmeh večeras kazuješ ne po. To zato što sutra na kosmodrom moraš li je?" Krenuše zajedno; Luna je
obuzdavala svoje korake da ne bi prednjačila u odnosu na njegove, sporije.
"Jednim delom zato." Pogledala je dole, ka svojim mekim papučama, osmotrila obrasce glatkih
kamenih površina po kojima su išli. Svileni je umeo razgledati te kamene ploče satima, čučeći iznad njih
opčinjeno... Bilo bi joj drago da opet vidi makar i Svilenog, ali draže da vidi Elsevir; da utekne iz gušećeg
savršenstva veštačke lepote ovog sveta. Radovala se tim večernjim šetnjama, ali tokom dana Kej-Ar je bio
zauzet poslom, a Ej-El-Vi je nadgledala Lunino učenje, dobro pazeći da se u svemu sačuva diskrecija dok ta
mlada devojka sumnjive prošlosti boravi u kući njenog oca. Ej-El-Vi je prema Luni postupala sa
poštovanjem, zbog tog trolista pod Luninim grlom; ali samo Ej-El-Viino prisustvo bilo je dovoljno da se
svaki Lunin korak pretvori u spoticanje, svaki pokret u prosutu činiju, razbijenu vazu. Ej-El-Viina

99
nemilosrdna sofistikacija činila je svaki pograšan izgovor fatalnim, svako pitanje smešnim, ma kakav smeh
nezamislivim. Ovo je bio svet koji se bojao da se samome sebi nasmeje, svet uplašen da će izgubiti kontrolu
- nad Hegemonijom, nad Tijamatom.
"Da vremena treba ti više osećaš li? Malo čemu daljem mogu učiti te na... a vreme sad od presudnog
značaja je, žalost na."
"Znam." Na stazi ispred njih, jedno uplašeno stvorenje raširilo je svoju odoru od svetlucave,
treperave krljušti i ciknulo. "Znam da sam spremna najviše što mogu biti. Ali šta ako nikad dovoljno
spremna biti neću?" Poslednjih dana osećala je da se njena vera u sebe i u trolisni znak koji nosi, ali i u silu
koja je tim znakom simbolizovana, postepeno povećavaju; ipak, nije smogla snage da pokuša ijedan transfer,
zato što se plašila da bi neuspeh sad, bio neuspeh zauvek.
"Ti premna bićeš s." Osmehnuo se. "Moraš jer."
Uspela je da se osmehne, dok je ova potvrda odjekivala u njenom umu. Neke pojave u sibilskoj
mreži ni Karemovci nisu umeli da objasne - anomalije, nepredvidivosti - kao da je taj sveznajući izvor
sibilske inspiracije na neki način nesavršeno formiran. Neki od sibilskih odgovora bili su tako zapetljani, da
ih eksperti nikad nisu uspeli razjasniti; ponekad se činilo da mreža deluje u pravcu nekih svojih, sopstvenih
ciljeva, iako je obično samo reagovala. U ovom slučaju, mreža se odlučila za akciju, i izabrala Lunu kao
svoje oruđe... Ne, ona neće doživeti neuspeh. To ne može da se desi. Ali koji je njen cilj, ako je Ukres više
ne želi? Da ga vratim sebi. To ću uraditi. To mogu. Stegla je pesnice, ne odustajući. Pripadamo jedno
drugom. On pripada meni.
"Bolje je to", reče Aspundh. "A sad, završna pitanja postavila meni bi koja? Išta još nejasno li je da?"
Klimnula je lagano glavom i postavila ono jedno pitanje koje ju je mučilo od početka. "Hegemonija
hoće da na Tijamatu tajna bude zašto, da sibila svuda ima? Vi Zimcima govorite zašto, da smo mi zli, ili
ludi?"
Namrštio se kao da je prekršila neki naročito jaki tabu. "Ne mogu to jasniti tebi ob, Luno. Previše
loženo je s."
"Ali i nepravedno. Rekao si sibile od vitalnog značaja su da - i samo dobro svakom svetu čine."
Odjednom, bilo joj je jasno šta to govori o namerama Hegemonije; uvide da ovde, na Karemofu, nije naučila
samo ono čemu su je učili, nego i mnogo više.
Aspundhov izraz lica govorio joj je da je i on to shvatio, i da mu se nije dopalo - jer nije mogao ni na
koji način da spreči da ona shvati. "Nadam se nisam naneo da, i neću naneti, preveliku štetu mom
sopstvenom svetu", reče on sklanjajući pogled. "Ti na Tijamat vraćena biti moraš. Ali molim bogove da
nastrada Karemof zbog toga ne."
Nije imala odgovor.
Sa mirisne staze kroz rascvale silife skrenuše u baštenski lavirint. Krivudali su njime; najzad se u
skrivenom srcu lavirinta pojavi kameni memorijal, odsijavajući pastelne boje neba. Aspundh je produžio u
senovitu unutrašnjost građevine; Luna je sela na mermernu klupu, vlažnu od rose, da sačeka. Miris tamjana
dopre do nje na sve jačem povetarcu; zapitala se kakve molitve Kej-Ar Aspundh upućuje svojim precima
noćas.
Ptice čije bi boje pri dnevnom svetlu bile blistave dolepršale su joj sad u krilo, pastelne i sive,
mrmljajući spokojno. Gladila je njihova lomna pernata leđa, imajući na umu da ovo čini poslednji put; da
posle sutrašnjeg dana neće biti više nikakvih mirnih vrtova - postojaće samo Crna Kapija... Protrljala se po
mišicama ruku, odjednom osećajući večernju studen.

21.

"Građanine, šta ćeš u mojoj kancelariji?" Geja Džeruša Pala-Tion je besno gledala preko hrpica
službenih koještarija koji su bili naslagani oko njenog terminala i po uglovima radnog stola. U ćoškovima
sobe takođe.
"Rekli mi da dođem ovde. Za dozvole." Dućandžija je gnječio svoju kravatu, na pola puta između
nesigurnosti i oholosti. "Rekli su mi da ćete mi Vi reći zašto još ni reči nema o..."
"Znam, znam. Ali mogao bi, za tebe, da potraži svaki narednik, svaki patroldžija, makar i sa pola
mozga!" Bože, kad bih mogla da izguram ceo jedan radni dan, a da ne viknem ni na koga... ceo jedan sat
rada, zapravo. Provukla je prste kroz crno-crvene kovrdže kose. "Ko te posla ovamo?"

100
 "Inspektor Man..."
"...tanjez", dovrši ona uglas s njim. "E pa posleo te na pogrešno mesto. Vrati se na prijemno
odeljenje i reci tamošnjem dežurnom da potraži pravo."
"Ali on je rekao..."
"Ovog puta ne dozvoli da te odbije!" Mahnula mu je da iziđe i već je gledala dole, na napola
pročitani izveštaj koji je, na ekranu, još čekao njeno odobrenje; pružila je ruku ka dugmetu interkoma.
"Naredniče, probudi svoj mozak i pazi malo kakve idiote puštaš unutra! Šta misliš, zašto inače sediš tu?"
"E baš i vi umete da vodite celu jednu planetu, do..." Ostatak te grdnje nije se čuo zato što su se vrata
zatvorila za trgovcem.
"Izvin'te, komandante", reče narednik, zlovoljno bestelesan. "Da pustim sledećeg?"
"Mmmmmda." Ne. Ne, ne više. "I zovi mi Manta... ne, ništa, to povlačim." Pustila je dugme
interkoma. Mogla bi da šutne ovog Mantanjeza, da ga jednostavno otpusti iz policije, zato što joj on namešta
ovakve zvrčke, ali ako bi to uradila, suočila bi se sa otvorenom pobunom u policijskim redovima, umesto,
kao sada, samo sa otvorenim nezadovoljstvom. Tokom ovih godina, od kad je postala komandant 'plavaca',
njen ugled u njihovim očima sve više je padao... od zla na gore. A on to zna. Zna, skot jedan... Slepo je
zurila u izveštaj. Pre nekoliko meseci došlo je do 'pada' policijskog informacionog sistema i od tada je
vladao haos. I sad radi sa jedva polovinom normalne delotvornosti; čak ni karemovska ekspertiza nije mogla
mnogo da pomogne, jer, bitni rezervni delovi se, iz nekog razloga, nisu mogli nabaviti. Zato se Džeruša već
mesecima trudila da sredi evidenciju tijamatske policije... a poslednjih sat vremena, samo da pročita ovaj
jedan jedini izveštaj, svaki put uspevajući da održi koncentraciju pola minuta, ali ne stižući ni blizu kraja.
Ona pritisnu dugme 'ODOBRAVA SE' i pusti da stvar ode nepročitana. Ne postižemo ništa. Ovo nas
potiskuje, klizimo unazad, zatrpava nas žive... Zavukla je ruku u hrpu praznih paketića iesta-kapsula u
jednoj od njenih ladica, nadajući se da ima još nekih sa ponekom nepotrošenom kapsulom. Do vragova,
ovoga ponestaje - kako da čovek izdrži do kraja dana?
Vrata su se otvorila, ne donoseći nikakav odgovor na njeno pitanje; samo je ušao kapetan - Uf,
bogova mu, kako se zvaše ovaj? - i salutirao. "Kapetan Kerla-Tinde raportira, komandante", kao da nije ni
očekivao da se ona seća njegovog imena. Već je bila sviknuta na tu hladnoću i drskost tona. Plavci ne mogu
da je smisle, gotovo svaki je mrzi, a sad već i ona njih, maltene jednako. Disciplina je otišla u propast, ali
jedna Geja Džeruša ne može da smanji čin svima njima odjednom - a sve ostale mere već je oprobala.
Panduri jednostavno neće da je slušaju: zato što je žena, dabome (i proklet bio dan kad je odlučila da pokuša
da bude nešto više od toga...) ali i zato što je zauzela mesto na kome bi, po pravu, trebalo da se nalazi
Mantanjez. Posebno zato što je njeno naimenovanje bilo Kraljičina ideja. Smatraju da je ona, Džeruša,
marioneta u rukama Kraljice; a kako može da dokaže da nije tako, kad je sva upletena u Arienrodine konce
kao u paučinu, ostavljena ovde da visi između zemlje i neba, sa sve manje volje da nastavi?
"Šta je, Kerla-Tinde?" upita ona, ne uspevajući da ukloni oštrinu iz svog glasa.
"Ostali oficiri su me zamolili da govorim u njihovo ime, gospoja." Ta reč bila je sva otežala od
nesklada. "Tražimo da se prekine sa prinudnom patrolnom dužnošću oficira ovde u gradu. Smatramo da za
to postoje pozornici-patroldžije; štetno je za ugled oficira da bude primoran da zlostavlja građane po
ulicama."
"A vi biste radije da građani masiraju jedni druge, a?" Namrštila se, odveć lako, i nagnula se napred.
"Kojom važnom dužnošću biste želeli da se bavite umesto toga?"
"Onima koje su nam i namenjene! I ovako ne stižemo da obavimo sve administrativne poslove, a
kamoli još ako treba i da patroliramo po ulicama." Njegovo široko lice uzvraćalo joj je jednakom merom,
mrštenje za mrštenje. Pogledao je upadljivo ka hrpama kutija sa računarskim trakama na njenom radnom
stolu.
"Znam, Kerla-Tinde", reče ona, prateći njegov pogled. "Smanjila sam birokratiju najviše što sam
mogla." Trebalo bi i da vidiš kako opako mi se Hovanese protivio zbog toga. "Znam da je sve postalo deset
puta gore kad se kompjuter sjebao; ali, do vragova, naš posao ovde je i sad da štitimo građane Hegemonije, i
to mora da se radi."
"Onda nam bar jednom daj nešto vredno truda!" Kerla-Tinde je mahnuo rukom prema nepostojećem
pogledu kroz njen nepostojeći prozor. "A ne da dižemo pijandure sa trotoara. Daj da pohvatamo one krupne
kriminalce, postigni da budu izrečene neke presude koje će nešto značiti."
"Nikad vi te presude nećete dobiti. To je gubljenje vremena." Bogovi, da li ja zaista izgovaram ove
reči? Jesam li ja zaista ona ista koja je svojevremeno stajala tu gde on stoji i govorila to što on govori? Ispod

101
ruba stola zgnječila je jedan prazan paketić od iesta u bolnu grudvicu. Nisam... nisam ona ista. Ali istina je
ovo što mu je upravo kazala...
Čim je postala komandant, pokušala je da potuče velike gangstere, one za koje je znala da odavde, iz
Karbankla, kontrolišu mreže interplanetnog poroka. Ali oni su joj izmakli kroz prste kao voda. U kojoj god
ilegalnoj aktivnosti da ih uhvatiš, pokaže se da je, formalno-zakonski, kriv neki državljanin Tijamata. A
Tijamatovci su svi pod nadležnošću Kraljice; njih policija ne može ni da pipne, bez Kraljičine dozvole.
"Komandant Lu-Sked nije tako mislio."
Vraga nije. Ali, nije imalo smisla to izreći. Da li se i Lu-Sked suočio sa isto blokadom koja izluđuje -
ili je Arienrod preuredila društvo Karbankla samo zbog nje? U svakom slučaju, ona ovo ne može objasniti ni
Kerla-Tindeu, ni ma kome drugome od njih; već im je 'jasno' da je ona u Kraljičinom džepu, i tako će misliti
ma šta ona pričala. "Vi ste na ulici, u patrolama, iz dobrog razloga, Kerla-Tinde; znate da se ulično nasilje
naglo povećalo" - a videla je Arienrodinu ruku i iza toga; i videla u Kerla-Tindeovim očima da krivica i za
to 'jasno' pada na nju, komandantkinju plavih - "zato što se bližimo konačnom odlasku. Nikakva smena nam
ne dolazi i neće doći. Iz tih razloga, vi ćete ići i dalje u patrole po Ulici, sve dok vam ja ne kažem da
prestanete; dok poslednji brod ne bude spreman za uzletanje sa ove planete."
"Glavni inspektor Mantanjez nije..."
"Mantanjez nije komandant, do vraga! Ja jesam!" Njen glas se opet oteo kontroli. "Moja naređenja
ostaju. Sad izlazi iz moje kancelarije, kapetane, dok to ne pretvorim u 'poručniče'."
Kerla-Tinde se povukao; njegova maslinasta koža potamnela je od indignacije. Vrata su se zatvorila
odsecajući Džerušu od još jednog nerazrešenog sukoba, od još jedne glupe greške.
Nije ni čudo da me mrze. Mrzeći samu sebe, zagledala se u neprovidnost polarizovanih 'prozora' koji
su bili njen jedini štit od mržnje policijske centrale svuda uokolo. U tim pločama bledo se odražavala njena
sopstvena slika, kao hologramska transmisiona avet, loša imitacija lažne stvarnosti. Više i ne postoji nikakva
Geja Džeruša, žena, od čvrstog ljudskog mesa; postoji samo jedna histerična oštrokonđa, opakog jezika,
progonjena paranoidnim iluzijama. Koga ona pokušava da prevari? Ona je sama kriva, nesposobna je za
ovaj posao, neuspešna je... ona je inferiorno biće, slabo, previše emotivno, žensko. Naslonila se unazad u
svom mekanom sedištu, pogledala dole duž svog tela, znajući istinu koja ni teškom uniformom nikad nije
mogla biti sasvim sakrivena. Vidiš: čak nema petlju ni da prizna da je neuspeh došao zbog njene sopstvene
nesposobnosti, a ne zbog neke Kraljičine fantastične zavere. Pa nije ni čudo što joj se svi smeju.
Pa ipak - videla je Kraljičino lice na jednoj letnjačkoj curi. I videla je Kraljičin bes kad je ta mlada
ženska zbrisala sa Tijamata. Isto tako, videla je kako Lu-Sked puzi po sopstvenoj prljavštini... bez ikakvog
mogućeg razloga, osim zbog Arienrodine osvete. Ne, ona ne gubi pamet, nego je Arienrod sistematski, malo
po malo, raspamećuje.
Međutim, ona se tome ne može nikako suprotstaviti. Nema načina. Sve je pokušala, ali bekstvo je
nemoguće - ostaje samo svest da njena karijera, budućnost, vera u sebe, neumitno krvare i bliže se smrti.
Karijera je već upropašćena, dosije o njenom komandantskom radu je dugi, neprekinuti niz neuspeha i žalbi.
Kraj njihovog boravka na Tijamatu biće ujedno i kraj svega što je ikad pokušavala da stvori ili želela da
uradi. Arienrod, dakle, razara i nju; neće je uništiti brzo kao Lu-Skeda, nego delić po delić, tako da će biti
svesna svake nijanse svoga propadanja.
I, najbolje od svega: Arienrod je sigurno znala da će ona ostati na položaju, da će istrajno prkositi
svojoj sudbini - kao što je celog života činila. Jer, sad podneti ostavku i otići sa Tijamata značilo bi priznati
da je sve bilo uzalud. Zapravo, sve će i biti uzaludno, kad sa Tijamatom njihov posao bude gotov; ali, do tad,
čak i ova paklena parodija njenog sna bolja je nego život bez ikakvog sna.
Nije mogla da uzvrati udarac Kraljici, ni najmanju uzvratnu nezgodu da joj namesti. Pukim slučajem
pokvarila je Arienrodin plan za produžavanje vlasti zimske stranke. Ali, bogovi su svedoci da Džeruša nije u
tome našla ni tren zadovoljstva - niti je u kasnijim godinama otkrila ikakav nagoveštaj o novim paukovim
mrežama koje bi Kraljica, kao zamenu, mogla spremati. I nesumnjivo sprema... samo što ovog puta
Hegemonija, oličena u njoj, Džeruši, možda neće uspeti da taj plan osujeti. Eto šta bi moglo biti kruna
neuspešnog komandantskog rada.
Ipak, vremena ima još. Bitka još nije gotova, treba se srediti i... "Slušaš li me sada, droljo? Srediću ja
tebe, tako mi skota života, srediću te! Neću se slomiti, ne popuštam dok te..."
Vrata su se opet otvorila, vraćajući joj lopticu njenih sopstvenih reči; ušao je jedan policajac i
sagledao jednim hitrim pogledom da je sama. Stavio je na njen sto još jednu zapečaćenu kutiju sa službenim
informacijama. Pogledao je Geju Džerušu iskosa.

102
 "Šta je, šta si zinuo?"
Salutirao je i izišao.
Sa još jednom super provalom za ogovaranje komandantice. Njena odlučnost već se mrvila. Kako,
zapravo, znaš; po čemu možeš biti sigurna da nisi već pomerila pameću...? Pružila je ruku pored terminala,
prema toj novoj kutiji, ali se njena šaka sklopila oko jednog usamljenog lista štampane hartije koji je bio
kutijom delimično pritisnut. Izvukla ga je, pročitala jedan red: 'ŽALIMO SE NA:' Zgnječila je papir obema
šakama. Ko je to ovde smestio? Ko?
Interkom poče da zvoni. Pritisnula je dugme za uključenje, žestokim pokretom ali ćutke, nemajući
poverenja u svoj glas.
"Radiofonski poziv iz unutrašnjosti, komandante. Neko po imenu Kenet ili tako nešto. Da mu dam
vezu?"
Ngenet? Bogova mu, sad nije sposobna da razgovara s njim, ne u ovakvom stanju. Zašto, do vraga,
uvek odabere najgori trenutak, i zašto se uopšte više trudi?
"Osim toga, došao je inspektor Mantanjez da razgovara s Vama."
"Da čujem ovoga što zove." Da, samo šta ću mu reći? Šta? "A Mantanjezu kažite da se malo... da se
malo strpi."
Začula je iz zvučnika pucketanje olujnih radio-smetnji na radio-talasima, a zatim dobro poznato
izobličenje dobro poznatog glasa. "Alo? Alo, Džeruša..."
"Ovde sam, Miroe!" Sa neočekivanim talasom zadovoljstva prisetila se kako je to kad neko ljudsko
biće razgovara s tobom dobrovoljno, rado... uvide odjednom koliko joj njegovo prijateljstvo znači, mnogo
više od obične ljudskosti. "Bogovi, ala prija kad se ti opet javiš", reče ona. Smeškala se, da, zaista se
osmehivala.
"Ne čujem te... prijem je loš! Da li... na plantažu opet... dan-dva? Odavno... posetu!"
"Pa, ne mogu, Miroe." Otkad nije bila kod njega? Mesecima; i od tada do danas nije ni razgovarala s
njim; već mesecima nije sebično utrošila dan ili sat na nešto od čega će se nasmešiti. Ne može ni sad, ne
može sebi taj luksuz da dozvoli.
"Šta?"
"Kažem... ovaj..." Vide sopstveni odraz na ploči zida, lice tamničarke utamničene. Panika je dotače
mutnim prstom. "Da! Da! Dolazim! Dolazim večeras."

22.

"Ooooo-kej, naivčine. Sad se opet snalazite sami." Tor je uzmakla, uzaludno se nadajući da to može
da izvede graciozno. Naklonom je otkrila više golotinje nego što je nameravala. Iziđe iz avetinjski
svetlucajuće 'staze sa preprekama'. Njenu ponoćno crnu periku savladavala je kapa zlatno izvezena, u kojoj
su, hologramski neopipljivo, zvezdani novčić-brodovi ratovali sa rojevima meteora. Draperije njene svilene
jednodelne odeće sevale su plamenim plavetnilom gorionika za zavarivanje; nepokrivene površine kože bile
su, u mraku, samrtničke boje lavande.
Gomila ju je ispratila zvižducima i protestima; ona se kockala rame uz rame sa mušterijama, kao što
joj je i naređeno, gubeći taman koliko treba i dobijajući isto tako, i još malo više, da bi oni poverovali da se
ovde igra pošteno. Naivčine. Igre, na njeno iznenađenje, jesu vođene pošteno - u većini slučajeva. Bile su,
jednostavno, toliko zamršene da se obično ljudsko biće nije moglo nadati da će ih nadmudriti. Na samu
pomisao koliko je sati straćila, i koliko novca uzalud potrošila, igrajući jednako razuzdano i stupidno kao ovi
drogirani glupanderi, počinjala je zgađeno da odmahuje glavom sa kovrdžama u boji ebonosa. Ipak, sad se
manje nervirala: naučila je kodove koji su joj omogućavali da tajno kontroliše ishod igara.
Sve u svemu, nije joj bilo tako loše: upravnica jednog kazina, po zakonu i vlasnica a, u stvari, samo
'fasada' za čoveka zvanog Izvor koji je na ovoj planeti imao svoje poslove. Kazino se zvao 'Persefonin
pakao' i bio je nesumnjivo najbolji kockarski pakao u Karbanklu. Uzgred se bavila i nekim diskretnim
poslovima koje je Izvor - čelnik van-tijamatovske kriminalne sub-kulture na Tijamatu - zahtevao od nje. Deo
Kraljičine politike sastojao se u tome da pojedini sposobni Zimci nastupaju kao zaklon iza koga se obavljaju
ilegalne radnje stranaca, tako da pravi gospodari greha operišu praktično nekažnjivo, izvan domašaja
Hegemonijine policije. Tor je hapšena četiri puta dok je radila da stekne Izvorovu naklonost; sva četiri puta
plavci su je morali predati Kraljičinoj gardi koja bi je jednostavno pustila.

103
 "Ej..." Žmirkavo je pogledala kroz ples tela koja su se pomerala i jasnije sagledala stranca koji je,
vodeći za sobom zombija, upravo prošao kroz zastor od majušnih, svetlucavih ogledala. "Polukse!" Viknula
je to u razmahanu muziku oko sebe, ali je, kao drugi poziv, pritisnula i pozivno dugme na svojoj narukvici.
Poluks se pojavio pokraj nje, sa umirujućom solidnošću čelika. "Onaj perverzni tip koji se upravo uvukao
kroz vrata; uputi ga da kroz njih prođe napolje. Takav gost nam nije potreban." Pokazala je prstom, nastojeći
da ne vidi da li je zombi muško ili žensko, niti ma koji detalj zombijevog telesnog oblika. Od svakog prizora
zombizma njoj se povraćalo, kao i od pogleda na muškarce ili žene koji se ne gade da tako iskorišćavaju
živo telo.
"Kako god ti kažeš, Tor." Poluks je krenuo, jednoumnom neizbežnošću, na zadatak. Bio je bolji
izbacivač nego iko od ljudskih bića ovde zaposlenih; Tor je platila zakupninu za 'do kraja'.
Sve ovo je od početka savršeno funkcionisalo... što je baš čudno. Okrenula je leđa gomili, naslonila
se laktom na jedan kraj povijenog, kao ugalj crnog šanka. Taj čudni materijal koji je upijao u sebe svetlost
isisavao je toplinu iz njene kože; stresla se i uspravila. Nešto dalje od nje sedeo je Herni, komandujući
redovima aparata za točenje i doziranje raznih pića i droga: takvi aparati bili su ludo popularni anahronizam.
A dovođenje Hernija da rukovodi takvim barom, mestom gde su se gosti okupljali da izgube inhibicije, pare
i ugled, bilo je rezultat Torinog vrhunskog nadahnuća. Ispovedali su se jedni drugima, i, još bolje, njemu;
ono što je Herni saznavao, Tor je isporučivala Svetlohodnom, koji je svaku mrvicu informacije primao
jednako gladno kao i pre nekoliko godina.
Ko je mogao sanjati, onog dana u Sudbinoj uličici kad je malo falilo da je Svetlohodni zadavi, da će
njegova opaka narav dovesti nju, Tor, do ovoga? Između Hernijevog poznavanja ljudi i Ukresove
povezanosti sa nekim visokim i moćnim, ona se uzdigla više i brže nego što je ikada sanjala da će moći.
"Ej, Persefona, mače, Izvor te traži." To se iza nje odjednom stvorio Ojarzabal, jedan od Izvorovih
poručnika. Njegove šake su se lepo smestile oko njenog struka i krenule opasno intimnim putanjama ispod
oblina njene senzualne večernje haljine.
Suzbila je svoju nimalo delikatnu želju da mu nabije lakat u rebra. Učila se kakvom-takvom taktu i
finoći, bolno, još od dana kad je otišla sa utovarnih dokova; ovde je u rok službe išlo da trpiš da te pipaju.
"Pazi malo. Zasviraće mi sirena protiv provalnika." Odgurnula je njegove šake, ali ne previše daleko.
Ojarzabal je bio nekakav zezator i to je dokazivao time što je glumio da ga ona privlači više nego lake
ženske 'šik' izgleda koje stalno protiču kroz ovu kockarnicu; ipak, ona se nije osobito jako trudila da ga
obeshrabri. Svojevremeno je bio zaposlen kao 'dečko na farmi' negde na Velikoj Plavoj; još je imao neku
privlačnost jako izraslog seljačkog dečaka. Otišla je u krevet s njim nekoliko puta i nije se mnogo
razočarala. Tor se čak bavila i mislima o nekoj eventualnoj udaji za njega pre konačnog odlaska, i o
napuštanju Tijamata zauvek.
"Zlaćana, aj' posle nas dvoje..."
"Zauzeta večeras." Krenula je odatle pre nego što je mogao opet staviti šape na nju; osvrnula se,
popustila malo, dovoljno za jedan osmeh. "Pitaj me sutra."
Iscerio se. Poludrago kamenje bilo je kao intarzija umetnuto u njegove zube na nekim mestima.
Okrenula mu je opet leđa i otišla, odmahujući glavom.
Prošla je kroz gomilu, pa kroz zabranjena vrata koja su vodila u Izvorove privatne kancelarije i
zaštićene sale za sastanke - zaštićene ne samo skrivenim ljudskim očima, nego i najboljim protiv-špijunskim
aparatima koji su se za novac mogli kupiti. Kad je saznala da je Herni Karemovac, pitala ga je da li bi
mogao da iskoristi svoju legendarnu tehničku veštinu i da njoj omogući da prisluškuje Izvorove privatne
dogovore. Ali Herni nije bio dorastao elektronskim čuvarima, pa je Tor konačno shvatila da se ne rađaju svi
Karemovci sa znanjem kako pretvoriti rudu u kompjuterske terminale. Zato se morala zadovoljiti time da
motri ko i kad dolazi kod Izvora, i da samo nagađa zašto.
Nije joj se mnogo dopadalo da tu ulazi. Vrata njegove kancelarije otvorila su se pre nego što im se
približila i time su pokazala ono pred-znanje koje se već navikla da od njih očekuje; dopustila su joj da uđe
kod tog sagovornika. Ulazeći, žmirnula je i protiv svoje volje, i usporila; u sobi je bio takav mrak da gotovo
ništa nije videla, kao da je oslepela. Uvek je kod Izvora tako bilo. Vazduh je bio sav zagušen tamjanom i
nekom jakom slatkoćom. Podigla je ruku da protrlja oči i zadržala je nadomak očnih kapaka: umalo da
upropasti savršene cvetove naslikane na kapcima. Pustila je, rezignirano, da ruka padne. Istovremeno, jedan
mračni oblik počeo je da se zgušnjava naspram mutnocrvene pozadine: Izvor, viđen samo kao silueta. Ona
ga nikad nije drugačije videla.

104
 Ojarzabal joj je napričao da Izvor pati od neke bolesti zbog koje njegove oči ne mogu da podnesu
svetlost. Nije znala da li da veruje u to, ili samo da zaključi da tip voli da krije lice. Ponekad, dok se lagano
prilagođavala tupim uplivima crvene svetlosti iz zida iza njega, pomišljala je da je Izvorovo lice nečim
izobličeno. Ali u to nije bila sigurna.
"Persefono." Njegov glas bio je parajući šapat, i Tor opet nije znala da li je pravi. Govorio je sa
nekim akcentom koji ona nije mogla identifikovati.
"Evo me, gospodaru." Taj način obraćanja, njemu najdraži, dobijao je nova i zloslutna značenja ovde
u mraku. Nelagodno je ćušnula periku; koža glave, ispod kose, počela je da je pecka od iznenadne napetosti.
Znala je da on u mraku vidi savršeno dobro; pri svakoj poseti bila je prisiljena da trpi ovakav pomni pregled.
"Okreni se."
Počela se okretati oko sebe na debelom ćilimu, pitajući se besciljno koje bi boje mogao biti, i da li je
možda jednostavno crn.
"Bolje je... da, sad mi se više sviđa. Nikad nećeš biti lepotica, znaš, ali postepeno se učiš da sakrivaš
tu činjenicu. Puno si postigla. Nisam verovao da ćeš tako dug put preći."
"Da, gospodaru. Hvala, gospodaru." Ti ćeš meni da pričaš o lepoti. Nije mu rekla da je počela da
prepušta izbor svoje odeće Poluksu, čije sasvim nepristrasno ocenjivanje je davalo bolje rezultate nego njen
nesigurni ukus pri biranju stilova koji će najbolje pogodovati njenom nesavršenom telu; zatim je, uz pomoć
perike i 'mazanja', uspevala, kao što je Izvor i rekao, da prikrije svoju neizbrisivu prosečnost.
"Ali, kako bi iko mogao sa idealom upoređen biti i ne pokazati se lošijim...?" Njegov glas se rastopio
uzdahom, onda prešao u ćutnju tokom sekundi koje su visile kao sati. Tor je jednom prilikom dobila dozvolu
da unese malu baterijsku lampu u vidu olovke sa crvenim vrhom, da bi mogla pročitati Izvoru jedan spisak
uputstava; tom prilikom, za tren je nazrela na stolu jedan kvadrat sa slikom, žensko lice, ženu upadljive van-
tijamatovske lepote okruženu maglom ebonos-crne kose pod mrežicom zlata. Tad je razumela, uz naglu
nelagodnost, zašto i ona mora nositi istu takvu kosu, i zašto su to njene prethodnice takođe morale; zašto se
kaže da je ova kockarnica Persefonina, i zašto su sve one morale usvojiti to ime. Iznenadila ju je pomisao da
je čovek poput Izvora mogao svojevremeno dovoljno voleti, ili čak mrzeti, neku ženu, da bude njome
opsednut; podilazila ju je neka jeza od ovog glumljenja lutke koja treba toj opsesiji da bude hrana. Ali dobici
koje je ovde ostvarivala bili su toliki, da nije izrekla nijednu od tih zamerki.
"Kako ide posao noćas?"
"Zaista dobro, gospodaru. U zvezdoluci su danas deljene plate, pa smo puni i krcati."
"Onaj naš poslednji aranžman, da li je uspeo? Imaš li pri ruci dovoljnu... raznolikost da zadovoljiš
izvesne diskretne mušterije?"
"A-ha, Kunabarabran je bio tačno tamo gde si rekao da će biti, i imao je sve kod sebe. Večeras
možemo da obezbedimo svako uživanje." Bila je sigurna da on već zna odgovore na ta pitanja i zato je uvek
odgovarala iskreno. A on nije zahtevao da ona obavlja sve njegove poslove - nije joj bilo teško da valja
drogu, zato što je mogla ostati mentalno čista od posledica, ali Izvor je nadzirao i mnoge druge ilegalne
poslove, i petljao se u njih, a neki su bili takve prirode da su njoj bili nepodnošljivi. Izvor je za te druge
stvari uvek nalazio nekog drugog ko ih je bio voljan prihvatiti.
"Fino... Noćas očekujem naročito važnog posetioca. Proveri da je unutrašnja soba za sastanke
bezbedna, i pripremljena kako treba. Posetiteljka će u ponoć biti pred bočnim ulazom. Postaraj se da je ne
ostavimo da čeka."
"Da, gospodaru." Posetiteljka? Žensko. U podzemlju nije bilo baš mnogo žena koje su zavređivale
toliku usamljenost u audijenciji kod Izvora.
"To je sve, Persefono. Vrati se tvojim gostima."
"Hvala, gospodaru", reče ona poslušno. Vrata su se otvorila i ona pobeže, opet žmirkajući, u drečavi
beli sjaj hodnika. Odahnula je kad su se vrata, škljocnuvši, bezbedno zabravila iza nje; nimalo uvređena, sad
dok je odlazila, što on smatra da je neprivlačna - naprotiv, ispunjena olakšanjem zbog toga. Izvor je bio
sasvim izvan njene skale ambicija i Tor ga se, intimno, jako plašila, iz svih razumnih razloga... i iz svih onih
razloga zbog kojih se dete boji mraka.

Arienrod je pošla za drečavo odevenom figurom Persefone kroz privatne hodnike do Izvorove
unutrašnje sale za sastanke. Zvuci kazina dopirali su do nje udaljeno kroz barijeru razdvajajućih zidova, kao
duboko pulsiranje, više vibracija nego pravi zvuk; posezali su, takvi, u njena prsa, kao mrtvačka ruka.
Dolikuje, zaista, razmišljala je Arienrod, da bezdušna zabava kockarske rulje pokaže svoju pravu prirodu

105
ovde, u senovitim hodnicima Izvorove skrivene moći. Persefona se, ispred nje, zaustavila pred jednim
hermetičnim vratima, sasvim nalik na ostala vrata kroz koja su prošle i pozvala je prstom. Arienrod je prišla
bliže, a Persefona je pritisnula dlan na jednu ploču u vratima - signal dolaska, kao da njih dve nisu već pod
prismotrom. Zatim je Kraljici klimnula glavom, sa samosvesnim poštovanjem, i otišla niz hodnik. Arienrod
je bila sigurna da ju je ova žena prepoznala; zapita se šta bi 'Persefona' pomislila kad bi znala da je Kraljici
savršeno jasna i njena uloga piona u rukama Ukresa Svetlohodnog.
Ali vrata su se već otvarala pred njom, otkrivajući tamu, i Arienrod potisnu sve druge misli iz svog
uma. Zabacujući unazad kapuljaču svog senkama obojenog ogrtača, krenula je hrabro napred, ne čekajući da
je iko pozove. Ali čim je prekoračila prag, vrata su se iza nje zatvorila i zabravila, i ona ostade zapečaćena u
potpunom mraku. Panika je zgrabi teškim šakama, kao i svaki put. Odjednom je bilo teško ne poverovati da
je stupila na neku drugu ravan, u nemilosrdnu nepoznatost jedne međuzvezdane mreže poroka - i da je time
napustila svet koji je poznavala i kontrolisala. Da se izgubila... Njeni mehanički špijuni su zavirivali u svaki
kutak ovog grada, ali u ovo jedno mesto nisu mogli prodreti: bilo je zaštićeno tehnologijom još jačom i
usavršenijom... ovo mesto sveprožimajuće tame koja pokušava da uguši njenu volju i proguta njenu
samokontrolu. Stajala je kruto nepomična, onda je taj trenutak prošao i ona se vratila na svoje perspektive.
Pomrčina... prokleto dobra fora. Što se ja nisam toga setila?
"Vaše veličanstvo. Činite čast mom skromnom preduzeću." Upropašćeni Izvorov glas (kao glas leša;
ili je i to samo nekakav hotimični efekat?) prošištao je tu dobrodošlicu, čudno akcentovanu. "Molim sedite,
smestite se udobno. Nikako ne bih voleo da kod mene Dama stoji."
Arienrod je primetila tu namernu igru reči, podsećanje da je ona poreklom iz jednog varvarskog
naroda. Nije odgovorila, ali je samouvereno stupila napred i sela u duboku fotelju pred praznim stolom sa
čije suprotne strane je sedeo on. Još od njihovog prvog sastanka, kad je bila prinuđena da ide napred
pipkajući na ponižavajući način rukama i nogama ispred sebe, dolazila je Izvoru u posetu uvek sa
kontaktnim sočivima koje su pojačavale svetlost. U njenom viđenju, purpurna boja se pojačavala i Arienrod
je uskoro razaznala glavne crte nameštaja u sobi, i nesigurnu siluetu samog Izvora. Ali, ma koliko se trudila,
nije uspevala da popuni crte njegovog lica.
"Koje zadovoljstvo želi Vaše veličanstvo? Imam celokupni asortiman čulnih uživanja, ako ste voljni
da im se posvetite." Gest jedne široke šake, nekako nejasno deformisane.
"Ne ove noći." Nije mu se obratila nikakvom titulom; na taj način je odbila da ga zove onako kako je
zahtevao od svojih drugih klijenata da ga zovu. "Nikad ne mešam posao sa zadovoljstvom, osim ako je to
potpuno neophodno." Osećala je kako se njena ostala čula izoštravaju u mraku ove sobe, i kako čulo vida,
iako onemogućeno da radi normalno, još pokušava da im se nametne kao glavno.
Promukli tihi smeh. "Baš žalosno. Živa šteta... zar se nikad ne zapitate šta, možda, propuštate?"
"Nikako", reče ona, odbijajući da se iko postavlja prema njoj kao nadmoćno-sažaljiv. "Ne propuštam
ja ništa. Zato i jesam Kraljica ovog sveta. Zato sam i došla. Nameravam da ostanem Kraljica Tijamata i kad
ti, zajedno sa ostalim tuđinskim parazitima, još jednom prepustiš ovu planetu na milost i nemilost sudbine.
Ali, da bih to postigla, potrebno mi je da se poslužim tvojim moralno sumnjivim uslugama, u mnogo većem
obimu nego ikad do sad."
"Veoma delikatno se izražavate. Kako bi Vam čovek mogao išta odbiti?" Glas kao gvožđe po
betonu. "Šta imate na umu, Vaše veličanstvo?"
Oslonila se laktom na doručje fotelje koje je moglo da neutrališe osećaj dodira. Kao ljudsko telo.
Osećaj je sasvim kao ljudsko telo. "Želim da se tokom Festivala dogodi jedna stvar, koja će stvoriti haos - ali
na štetu Letnjaka."
"Imate na umu, može biti, onu vrstu nezgode koja se desila ranijem komandantu policije. Ali, u
mnogo većim razmerama, naravno." U njegovom glasu nije bilo nimalo iznenađenja; to je na nju delovalo i
umirujuće, i uznemirujuće. "Može biti, droga u vodovodu."
A što bi to mene uznemirilo? Ideja je moja. "Ne droge. To bi uticalo i na moj narod, a ja to ne želim.
Moramo zadržati kontrolu. Imala sam na umu neku epidemiju, nešto protiv čega je vakcinisana većina
Zimaca. Letnjaci će biti bez zaštite."
"Vidim." Nejasno klimanje glavom. "Da, to se može srediti. Mada ću ja izvršiti veliku izdaju
Hegemonije ako Vam dam sredstvo da ostanete na vlasti. U našem je interesu, u velikoj meri, da ostavimo
divljake na vlasti kad odemo."
"Hegemonijini interesi - neće biti baš da su tvoji", reče ona oštro. "Nisi ti nešto veći lojalista nego
ja." Miris tamjana u vazduhu bio je prejak, kao da skriva nešto.

106
 "Naši interesi se podudaraju po pitanju vode života." Čula je njegov osmeh.
"Onda kaži koliko tražiš. Nemam vremena da gacam po plićacima." Zaoštravanjem glasa napala je
njegovu samozadovoljnu bezobličnost.
"Tražim vodu iz tri lova. Celu količinu."
"Tri!" Nasmejala se jednom, ne priznajući da to nije više nego što je i očekivala da će on zatražiti.
"Koliko iznosi otkupnina za jednu Kraljicu, Vaše Veličanstvo?" Tama koja ih je okruživala uselila se
i u njegov glas, maltene opipljivo; opet postade svesna koliko više čuje sad kad se napreže da nadoknadi to
što ne može da vidi njegovo lice. "Siguran sam da bi policija bila više nego zainteresovana da sazna šta Vi
spremate ovom svetu. Genocid je ozbiljna optužba - genocid protiv Vašeg sopstvenog naroda, štaviše. Ali
tako to ide kad se dozvoli da žene budu na vlasti... U Hegemoniji ne vladaju žene, znate. Ima mnogo mesta,
na mnogo svetova, gde bi čak i Vaša nadmenost mogla biti slomljena, Arienrod."
Arienrodine šake stisnule su se pred neočekivanom žestinom ove mržnje, pred strašnim praskom
belo-užarenog prokletstva između zaklanjajućih zavesa mraka. Postala je svesna jednog neobičnog mirisa
ispod tamjana i parfema u vazduhu. Miris... bolesti, raspadanja. Ne bi se on usudio! "Nemoj ti meni da
pretiš, Thanin Jaakola. Možda si bio gospodar robova na Velikoj Plavoj, i možda si u ogromnoj meri
doprineo nesreći na još sedam svetova", tek toliko da očvrsne njegova svest o njenom poznavanju skrivenih
istina, "ali, do Promene, ovo je moj svet, Jaakola, a ti na njemu živiš samo zato što ja to dozvoljavam. Šta
god bude sa mnom, biće i sa tobom, jer ako se išta desi meni, neće imati ko da te štiti od zakona. Sigurna
sam da ima mnogo mesta koja bi i za tebe značila poniženje." I znam da to ni za trenutak ne zaboravljaš.
"Ono što od tebe tražim jeste rizično, ali je jednostavno. Sigurna sam da ćeš ti, sa tvojim resursima, to lako
izvesti. Daću ti celu količinu vode života iz Starbakovog završnog lova... a to vredi koliko i otkup za
Kraljicu, tebi i svakom drugom."
Mrak je uvećavao njegove zasebne dahove i njegovu ćutnju. Arienrod je zadržavala dah. Najzad je
zapazila minimalni naklon njegove glave napred i on reče: "Da. Obaviću taj posao, za ovu sada dogovorenu
naknadu. Uživaću u razmišljanju o Vama kako vladate Tijamatom posle našeg odlaska a nemate vodu života
da Vas održava mladom. Vladati u Karbanklu posle našeg odlaska... neće to biti isti grad bez nas, znate.
Zaista neće biti isto." Njegov smeh se pocepao kao guma.
Arienrod je ustala bez ikakvog daljeg komentara, i tek kad mu je okrenula leđa, i kad je već odlazila
kroz salu, dozvolila je sebi da se namršti.

"Kud si ti, do vragova, pošla?"

Tor se trgla kao krivac, kad ju je taj glas s leđa sustigao u hodniku - Hernijev glas; upravo je prošla
pored sobe koju je uredila da služi kao njegova soba, ovde u kazinu. Većinu ostalih soba u tom hodniku
koristile su prostitutke i njihove mušterije. Međutim, sad je novi dan svitao negde u spoljašnjem svetu i
hodnik je bio prazan; kazino se zatvorio, da bi došao do malo predaha i oporavka.
Tor se namerno sporo okrenula i osmotrila Hernija. On je stajao naslanjajući se teško na okvir vrata;
njegove beskorisne noge bile su obuhvaćene glomaznim motornim egzoskeletom koji mu je omogućavao da,
kako-tako, hoda. Kratki, prosečeni haljetak nabačen nemarno preko glave pokrio je njegovo telo tek toliko
da ne bude nepristojan. Namrštila se. "Imam težak susret. Šta to tebi znači, babuskero?"
"Obučena tako?"
Bacila je pogled dole, na svoju haljinu; i videla svoje lice u ogledalu pamćenja ogoljeno, bez
došminkane glumljene ličnosti - videla je sivu, istinsku sebe, umornu od glumatanja da je žena kakva nije. I
prijalo je videti mlitavu kosu mišje boje kako viri ispod perike i zlatne kape. "Zašto ne?"
"Jedino ti možeš da postaviš takvo pitanje." Frknuo je podrugljivo, kao da iskazuje i gađenje;
povukao je taj kratki ogrtač na sebi. Oči su mu bile podlivene krvlju, lice otežalo od umora, ili od droge, ili
od oboje.
"Ja ako bih se obukla da tebe napalim, ne bih izvukla mnogo dobitka iz takve investicije." Sa
zadovoljstvom je posmatrala kako se njegove usne stanjuju. Vreme nije učinilo da ona postane kao on.
Nikad i neće. Jeste pošla na sastanak, ali sa Ukresom Svetlohodnim, a ne sa nekim ljubavnikom; dejstvom
vremena nije počela da liči ni na tog Ukresa - još manje nego na Hernija. Teško je bilo setiti se da je Ukres
ikad bio onaj uplašeni letnjački momčić koga je našla šćućurenog u jednoj uličici. Ona, Tor, od tog dana pa
do danas znatno je izmenila svoju spoljašnjost, tako da je ponekad i sama jedva prepoznavala svoje lice; ali
je sigurno znala da će, kad odbaci sva kićenja i sve laže, ispod naći sebe, pravu. Međutim, kod Ukresa
Svetlohodnog posmatrala je kako ono unutrašnje, što ga čini njim samim, postepeno popušta, ugušeno nečim

107
neljudskim... "A ti inače stojiš na hodniku k'o kurva, je l'? Seti se da špijuniraš za mene, ali ne mene, važi?
Otrezni se i ispavaj se; kako misliš da radiš svoj posao ako si neprestano budan?" Poželela je da i ona sad
bezbedno spava u svojim elegantnim odajama na spratu; da ne mora ovako, u zoru, da pođe na jedno
nezahvalno suočenje.
"Ne mogu da spavam." Pognuo je glavu, protrljao lice o onu mišicu kojom se oslanjao na dovratak.
"Ne mogu ni zaspati više; sve je ovo jedan smrad totalni..." Zaćutao je, naglo digao pogled ka njoj i
pretraživao pogledom tražeći nešto i ne nalazeći. Njegovo lice otvrdnu još više. "Skidaj mi se s leđa!"
"A ti onda o'ladi sa drogama." Pošla je hodnikom.
"Šta je ona tražila ovde noćas?" Njegov glas se zakačio za nju.
Tor opet stade, prepoznajući taj naglasak, i u naglasku Hernijevo prepoznavanje ko je noćas kroz
ovaj isti hodnik prošao Izvoru u posetu. Arienrod, Snežna Kraljica. Tada je Kraljica bila zaogrnuta teškim
ogrtačem, kao i telohranitelj iza nje; ali Tor, pripadnica stranke Zime, dobro je znala kako izgleda njena
Kraljica. Iznanadilo ju je što je i Herni prepoznao Kraljicu, i što ga je zanimalo šta ona tu traži. "Bila je kod
Izvora. A šta su njih dvoje tamo radili, to ti mož' da nagađaš koliko i ja."
Nasmejao se neprijatno. "Mogu da pogodim šta nisu radili." Bacio je pogled niz hodnik, na jednu
stranu, pa na drugu. "Bliži se završna svetkovina, što za Arienrod znači kraj svega. Možda ipak nije voljna
da sve prepusti Letnjacima." Osmehnuo se, osmehom gvozdenim, punim besciljne zabavljenosti.
Tor je stajala mirno; svanula joj je ideja da Promena nije neizbežna. "Pa, mora. Tako je oduvek bilo;
inače bi moglo da se desi - neki rat ili tako nešto. Mi smo Promenu oduvek prihvatali. Kad dođu Letnjaci..."
Podrugljivo je uzviknuo. "Ljudi kao što si ti prihvataju takvu Promenu! A ljudi kao Arienrod
promene ono što hoće. Da li bi ti napustila sve, posle sto pedeset godina carevanja? Tvrdim ti, ako bi mogla
dobiti službene spise, videla bi da je svaka dosadašnja Snežna Kraljica pre Arienrod pokušala da održi
vladavinu Zime zauvek. I svaka je doživela neuspeh." Osmeh se vratio. "Svaka."
"Šta ti o tome znaš, stranče?" Tor je odmahnula rukom, odbacujući tu ideju. "Nije ovo tvoj svet. Ona
nije tvoja Kraljica."
"Sad jeste." Digao je pogled, ali iznad njih je bila samo tavanica. Okrenuo se, odvlačeći noge u
njihovim čeličnim kavezima, okrenuo joj leđa. "Jeste, i ostaće. Arienrod će zauvek biti kraljica mog sveta."

23.

Vreme teče unazad. Luna je opet, kao i u jednoj ranijoj prilici, lebdela u zaštitnom omotaču,
okružena instrumentima za pilotiranje, u srcu pločastog broda. Sve isto, sve kao pre... čak i grmeća slika
Crne Kapije na ekranu ispred njih. Kao da kroz nju nikad nije ni prošla; kao da nije ni za tren kročila na
drugu planetu, kao da nije primljena u bratstvo onih koji zaista znaju, na samim izvorima znanja, uz pomoć
jednog stranca, čoveka koji kao sibil ne bi uopšte smeo da postoji u njenom svetu. Kao da nije izgubila pet
godina života u onom jednom, fatalnom trenutku.
"Luno, draga." Elsevirin glas ju je dotakao oklevajući, odozgo; glas koji blago podstiče, pun tihe
napetosti. Zaštitna mreža sila već ju je, kao nevidljiva paučina, tako stegla, da Luna nije mogla dići glavu da
pogleda Elsevir. I disanje je postajalo teže, ili se to, možda, oko Lune stezala napetost njena sopstvena.
Sklopila je oči, osetila kako drhtaji koračaju kroz brod; zapečaćuju neizbežnost njihovog uništenja, osim ako
ona... Opet je otvorila oči da pogleda u stravično lice sudnjeg dana.
Ali crna rupa nije lice smrti - već samo jedan astronomski fenomen, rupa u prostoru probijena još na
početku vremena, rupa koja se urušava u sebe, sama od sebe. U srcu rupe sad je singularitet, koji leži u nekoj
drugoj stvarnosti, u onom večitom danu koji, zamišlja ona, mora biti raj za umiruća sunca ove noći. Ali oko
tog nesaznatljivog srca, tkivo prostora samog izvrnuto je naopačke, u oluji gravitacionog 'bunara' rupe.
Između spoljašnje stvarnosti one vaseljene koja je njoj poznata, i unutrašnje vaseljene singulariteta, leži
jedno područje u kome je beskonačnost dohvatljiva, područje gde su prostor i vreme razmenili polaritet
između sebe, tako da je moguće kretati se između njih bez onih okova koje normalno prostor-vreme nameće.
Taj čudnovati limbo prožet je 'crvotočinama' - praiskonskim šrapnelskim ranama nastalim zbog
eksplozivnog rođenja svemira i zbog prisustva nebrojenih zasebnih leševa pomrlih zvezda. Sa pravim
znanjem i pravim alatom, zvezdani brod može da preskače kao misao iz jednog ugla poznatog kosmosa u
drugi.

108
 Čak i zvezdoplovi Starog Carstva, koji su putovali brže od svetlosti, koristili su ovu Kapiju, zato što
nisu mogli direktnim načinom savladavati međuzvezdane daljine trenutno. Ali sada, kad je najbliži poznati
izvor retkog elementa potrebnog za takav zvezdani pogon ostao u jednom planetnom sistemu hiljadu
svetlosnih godina daleko od Karemofa, brodovi nisu mogli te daljine savladavati ne samo trenutno, nego ni
za više nedelja ili meseci. Sposobnost nadsvetlosnog leta će steći tek kad se vrate brodovi koje je Karemof
poslao ka tom solarnom sistemu, i kad sa sobom donesu nadsvetlosni pogon, i sa njim novo zlatno doba -
Novi Milenijum.
Radijacione smetnje koje crna rupa stvara oko sebe bile su, na ovom ekranu, mnogostruko umanjene,
ali Luna ipak nije mogla videti nijedan delić onoga što je ležalo u tajnoj unutrašnjosti crne rupe; jer je i sama
svetlost, obrušavajući se unutra, bila nemoćna da ikad više iziđe. Zaslepljujući sjaj koji je Luna mogla videti
bio je samo slika zamrznuta na rubu ovo-vaseljenske percepcije; sva putovanja svih stvari koje su ikad pale
u ovu Kapiju - svih lađa, sve prašine, svih života - bila su tu stopljena u crvenu brljotinu na obzorju
vremena, u vrisak očajanja koje odjekuje preko celog elektromagnetnog spektra, ponovo i ponovo, kroz celu
večnost.
Ponavljala je, kao molitvu, litaniju svega onoga što je naučila: zaista je poverovala da su sibile
univerzalna istina; zaista je poverovala u mudrost i veštinu Starog Carstva; i da Nigdina nije mesto smrti,
već samo beživotni hodnik u mozgu jednog računara.
Njoj je sudbina odredila da ovo uradi; neće više biti neuspeha. Nema neprolazne kapije, nema te
provalije prostora niti vremena koja ne može biti savladana, nisu neprelazne ni razlike u razumevanju i veri -
pod uslovom da ona, Luna, istraje na putu ka svom cilju. Uperila je pogled u sliku na ekranu; upijala ju je u
svest. Najzad je izgovorila onu reč koja je na njene usne došla tako dobro znano i tako čudno: Input... i pala
u mrak.
Kraj analize. Taj sibilski zov, kraj transfera, dopro je do nje udaljeno, uzdižući se na zlatnim krilima
kroz spiralni tunel čiji drugi kraj je potpuna crnina. Glas je nastavljao, zvuci su tekli ali nisu hteli da se
zgusnu u smisao; neka visoka, besmislena pesmica. Podigla je šake ka usnama, pritisnula - tek tim pokretom
postajući svesna da su joj šake slobodne za pokretanje - svoje lice, zapanjena tim osećajem i tišinom. Tek
postajući svesna da oseća, uvidela je i kakvom strašnom žestinom oseća; crveno usijana vlakna mišića i žila
bila su rastrzana njihovim prolaskom... prolaskom. Transfer se završio.
Otvorila je oči, želeći svetlost izgladnelo, ludo, umirući za zrakom svetlosti. A svetlost ju je
nagradila prebogato, stižući kao kreščendo brilijantnosti, kao poplava koja zapljuskuje mrežnjaču, i Luna
uzviknu od bola/uživanja. Žmirkajući, vireći kroz prste, kvaseći ih istisnutim suzama, pronađe ispred sebe
lice Svilenoga, kao krivo ogledalo: on lebdi ispred nje, a mlečna neprozirnost njegovih očiju zatamnjuje se
neprotumačivim interesovanjem.
"Svileni." Nisu ih razdvajali nikakvi zaštitni omotači. "Pomislila sam da si ti možda Smrt..." Utisnula
je prste u njegovo telo, stezala ga, željna da proždere taj osećaj njene sopstvene opipljivosti. Onamo, u
bezizvornim dvoranama Ništavila, imala je i ovog puta halucinacije, kao i pri ranijem prolasku, bila je
savladana svojim najprimitivnijim strahovima. Pošto je ostalo bez ijednog čula, njeno telo je, znači, bilo
načinjeno od vakuuma; tako i mišići, kosti, krv... duša. Onda je Smrt došla po nju, u snu još mračnijem, i
upitala: "Ko je vlasnik tvoga tela, krvi i mesa?" Ona je šapatom odgovorila: "Ti." "Ko je jači od života,
volje, nade i ljubavi?" "Ti si."
"A ko je jači od mene?"
Drhtavim glasom: "Ja sam."
Onda se Smrt pomakla u stranu, otvarajući joj prolaz...
Natrag, kroz tunele izvan vremena, u svetlost dana.
"Ja sam!" Nasmejala se radosno. "Pogledaj me! Ja sam... ja jesam, ja jesam!" Svileni je pipcima
dočepao kontrolnu ploču između njih, zato što je Luna svojim izmahivanjem pokvarila njihovu dragocenu
ravnotežu. "Sibila sam!"
"To jesi, zlato moje..." doplovio je Elsevirin glas odozgo. Luna pogleda gore. Elsevir je leškarila u
vazduhu, odmarajući se; ali nije mlatarala kao Luna. "Našla si put da se vratiš. Zaista se jako radujem zbog
toga."
Luna prestade da se smeška; čula je slabost u Elsevirinom glasu. "Elsi?" Luna i Svileni zaploviše
uvis, kao nezgrapni plivači, odgurujući se od kontrolne ploče koja se taman bila stabilizovala, i hvatajući se
za sledeću, onu iznad Elsevirine glave. "Elsi, kako se osećaš?" Luna ispruži jednu ruku, onu slobodnu.

109
 "Dobro mi je, dobro mi je... nego šta." Elsevirine oči bile su sklopljene, ali, dok je to izgovarala,
ispod svakog kapka provuče se lagano po jedan curak vode. Odgurnula je Luninu ruku maltene grubo; a
Luna nije znala da li su to suze bola, ili ponosa, ili oba, ili nijednog od ta dva. "Počela si, sopstvenom
hrabrošću, da dovodiš stvari u red. Sad ja moram naći hrabrosti da se pobrinem da završimo ovo što smo
počeli." Elsevir je otvorila oči i obrisala suze kao da se budi iz nekog svog crnog sna.
Luna pogleda dole, kroz vazduh kao što bi plivač pogledao kroz morsku vodu, osmotri ekran na
kome ih više nije čekala nikakva Kapija - samo crvenkasti sjaj kao od bezbrojnih sveća: hiljade hiljada
zvezda, među kojima su 'Blizanci' samo dve... a tamo je nebo doma, nebo Tijamata. "Najgore je ostalo za
nama, Elsi. Sve ostalo biće lako."
Elsevir, međutim, ne odgovori, a Svileni je samo ćutke pogleda.

24.

"Bi-Zi, ja bih radije da ne moram da ti uvalim ovo zaduženje; odlagala sam najduže što sam mogla."
Geja Džeruša je stajala kod 'prozora' svoje kancelarije i gledala napolje, u prazni zid, jer ničeg drugog tu nije
ni bilo. Zatvorena u kutiju, u ćeliju...
"Nema problema, komandante." Gundalinu je sedeo na stolici za posetioce, budno gledajući ka njoj;
njegovo dobrodušno prihvatanje grejalo joj je leđa. "Iskreno da ti kažem, rado ću se izvući iz Karbankla na
neko vreme. Izvesni pojedinci su žestoko pritiskali 'zabušante'... biće olakšanje udahnuti svež vazduh, pa
makar mi od toga pluća poplavela." Ona se opet okrenula ka njemu, a Gundalinu joj se osmehnu kao da želi
da joj ulije samopouzdanje. "Dotični pojedinci mene ne mogu da uznemire, komandante. Siguran sam da
svoj posao radim kako valja... a poznato mi je ko koristi ličnu nekompetentnost kao izgovor da kvari tvoj
ugled." Od neodobravanja, njegovo lice se izduži nadole. "Ali moram da priznam da zamara kad si stalno u
društvu sa inferiornima."
Osmehnula se bledo. "Zaslužio si odmor, Bi-Zi, to bogovi znaju; pa makar se odmor sastojao samo u
tome da pojuriš neke lopove preko tundre." Naslonila se na radni sto, obazrivo, trudeći se da ne izazove
obrušavanje gomile bilo čega. "Nije meni problem što ti ideš da pogledaš bezbednost oko zvezdoluke, nego
se brinem kako ću, do vraga, ovde da izlazim na kraj sa nekim stvarima, bez tvoje podrške." Spustila je
pogled, pomalo postiđena što tako nešto priznaje; ali njena zahvalnost za njegovu nenarušivu odanost nije
dozvoljavala da to ostane nerečeno.
Nasmejao se, odmahnuo glavom. "Ne treba tebi niko, komandantkinjo. Dokle god imaš svoj
integritet, ne može te niko ni pipnuti."
Nije tako, treba mi neko... a 'pipaju' me svaki dan. Ali i tvoje ohrabrujuće reči mi trebaju, kao što
životu treba sunce. On, međutim, nikada neće moći to zaista da shvati. Zašto nije mogla i ona da se rodi sa
tim osećanjem vrhunske lične vrednosti koje kao da je urođeno svakom Karemovcu? Bogovi, al' to mora da
prija: nikad nemati potrebu da pogledaš druge ljude da bi ocenila da li su tvoji postupci ispravni! Čak i kad
je unapredila ovog Gundalinua u inspektora, on nije ni za tren zastao da pomisli nije li to iz nekih drugih
razloga, a ne zbog njegove sposobnosti u policijskom poslu. "Nije bitno. U svakom slučaju, ima da se izgura
još samo nekoliko meseci."
"Jeste, i onda će biti svemu kraj, komandante. Dolazi Milenijum! Još tih par meseci, i mi odosmo sa
ove bedne lopte mokrog blata, koju ćemo onda moći da zaboravimo doživotno."
"Ja se trudim da ne gledam tako daleko", reče ona. "Nego, znaš, savladavam po jedan dan dnevno."
Rasejano je tapkala hrpu nekakvih molbi, da bi papiri urednije stajali.
Gundalinu je ustao; zabrinutost se neodređeno uvlačila u njegove oči. "Komandantkinjo... ako ti je
potreban neko ko će te podržavati dok ja nisam tu, oprobaj Kraj-Vijea. To je čovek tvrde ljušture, ali ima um
koji bar upola radi - i uveren je da se ti trudiš da posao obavljaš časno."
"A je l'?" reče ona. Kraj-Vije, oficir odmaklih godina, jedan od poslednjih za koga bi pomislila da je
makar i u najmanjoj meri voljan da prihvati nju. "Hvala, Bi-Zi. To pomaže." Ponovo se osmehnula, uz samo
malo naprezanja.
Klimnuo je glavom. "Dobro. Odoh ja da spakujem termo-odeću, komandante... dobro se čuvajte,
gospođice."
"Gledaj ti da bezbedno prođeš, Bi-Zi." Uzvratila mu je jednakim salutiranjem, zatim ga je gledala
kako izlazi iz njene kancelarije. Iznenada kao da se nešto poče uvrtati u njoj: imala je predosećanje da ga

110
nikada više neće videti. Prestani s tim! Hoćeš da mu baksuziraš? Posegla je u džep, našla pločicu sa
prikačenim kapsulama iesta; zaobišla je radni sto, sela, pružila nesigurnu ruku da odgovori na interkom.

25.

Arienrod je strpljivo sedela, ruku opuštenih po žiličastom mermeru od koga je bila napravljena
gornja ploča njenog širokog radnog stola. Najnoviji u današnjem nizu lokalnih i inostranih molilaca izlagao
je svoje predloge i planove. Slušala je sa pola uva. Taj drugar je zaista masakrirao tijamatski jezik -
verovatno mu je maternji jezik umik, sa planete Samathe, zaključi ona; ali nije imao njenu dozvolu da pređe
na umik. Ona je znala i umik, i stotinak drugih jezika i dijalekata koje je upila tokom godina; ali joj je prijalo
da prisiljava strance da govore njenim jezikom kad dođu da traže od nje dobru volju.
Trgovčić je zujao nešto o troškovima prevoza i o procentima profita, i polako postajao nevidljiv.
Postade svesna da već gleda kroz njega, duž beskonačne kolone odjeka, drugih ljudi poput ovog jednog - bili
su različiti, ali isti. Koliko ih je bilo? Odjednom požele da je sačuvala neku evidenciju o tome. Na taj način
bi prošlost dobila neku proporciju, neko osećanje apsoluta. Ovako je sve posivelo od starosti, sve postalo
prašno-sivo od neupotrebljavanja; jedna zbrljana slika, zaglupljujuća i besmislena. Kad bi bar jednom,
jednom, došao neki stranac koji je neće pogledati i videti pre ženu nego vladarku, prvo varvarku, a tek posle
iskusnog šefa države...
"...vreme u... hm... sallak... tranzit. To je, znači, ja ne mogu dobro jedno profit od so, onda zato mogu
samo..."
"Ispravka, majstore trgovine." Nagnula se malo napred, preko stola. "Vreme tranzita odavde do Cie-
Puna je, ako ćemo pravo, pet meseci kraće nego što si sad rekao, što tebe dovodi u tačnu sinhronizaciju sa
njihovim ciklusom kolodijuma. Iz tog razloga, prevoženje naših manganijumskih soli na Cie-Pun je izuzetno
unosno."
Trgovčeva vilica se trznula. Arienrod se ironično osmehivala dok je izbacivala prezentacioni disk iz
čitača i odbacivala ga da klizne po poliranoj mermernoj površini, u pružene ruke trgovčeve. Onaj ko jednom
doputuje ovamo očekujući naivku i slabića, drugi put neće. "Možda bi trebalo da dođeš neki drugi put, kad ti
činjenice budu bolje poznate."
"Vaše visočanstvo, ja..." Sagnuo je glavu, plašeći se da je pogleda u oči; nadmeni matori džukac koji
je najednom podvio rep. "Naravno, naravno, toliko pravu ste, ja glupo... heh... pogrešio. Ne zna kako tako
greška. Vaša ponuda... prihvati, sad kad moja greška vidi."
Osmehnula se još jednom, nimalo ljubaznije. "Kad se čovek nagleda tolikih 'grešaka' kao ja,
majstore, onda nauči da sam ne greši mnogo." Ona pogleda u prošlost, u daleki početak, kad se saplitala o
svaku lažljivu 'grešku' koju su tuđini nabacivali na njenu stazu - kad je o svakoj odluci morala svoje
Starbake prvo da pita, bez obzira da li je bila reč o stvarima krupnim ili sitnim, očiglednim ili nejasnim. A
informacije koje je od Starbakova dobijala nisu uvek bile od one vrste njoj potrebne... Međutim, dok su
proticali meseci, godine, decenije, Arienrod je sagledavala cene svojih grešaka; iskustvom naučene lekcije
nikada nije zaboravljala, greške nikada ponavljala. "Dobro, pošto si uvideo netačnost tvojih proračuna,
sklona sam da postupim suprotno od onog što mi razum govori i da ti odobrim te ugovore za transport i
trgovinu. Štaviše..." Sačekala je da on opet digne pogled ka njoj; vrebao je svaku reč. "Možda imam i jedan
dodatni mali posao koji bih mogla da nabacim tebi; evo, sad se setih. Posao koristan obema stranama,
dabome. Znam jednog trgovca koji je upravo prispeo i koji ima malu, ali dragocenu zalihu ledoptre.
Namerava da je nosi na Samathu." Ali samo ako nema nikakvu drugu mogućnost. "Ledoptra bi na Cie-Punu
išla po daleko većoj ceni, kao što ti je poznato." Poznato je i njemu, ali on ne zna da si ti došao na
kosmodrom. "Uz razumnu proviziju bila bih voljna da ga ubedim da ćeš ti sa zadovoljstvom preuzeti
ledoptru od njega."
Pohlepa je liznula trgovčevo lice; sumnja, takođe. "Nisam si-guran - ak ima do-voljno kargo-stabili-
zator... za tako lo-mljivo tovar, Vaše Viso-čanstvo."
"Imao bi ti dovoljno kargo-stabilizatora, ako bi taj kompjuterizovani bibliotečki sistem ostavio ovde,
na Tijamatu, umesto što s s njim potegao na Cie-Pun."
Zinuo je. "Otkud ste... misli... to bi, heh, protiv za-kona."

111
 Razlog više da se jedan takav resurs nađe ovde, gde je zaista potreban. "Nesreća na putu. Previd.
Stalno se takve stvari dešavaju, prilikom transporta raznih roba preko galaksije. Dešavalo se to tebi i ranije,
sigurna sam." Insinuacija. I blef, a ne zaista sigurno znanje. Pratila je šta se dešava na njegovom licu.
Nije odgovorio, ali se pokazala neka divlja pamika, daleko u dubini njegovih tamnih očiju.
Jeste, saznala sam ja sve o tebi... gledam tvoje odjeke već sto pedeset godina. "Ledoptra je daleko
unosniji tovar. A kad stigneš na Cie-Pun i greška bude otkrivena, ništa neće moći da se preduzme po tom
pitanju - Kapija će biti već zatvorena. Sve je to, vidiš, vrlo jednostavno. Toliko, da je čak i za tebe dovoljno
jednostavno. Profit - ništa drugo nije zaista važno, a?" Za Zimu, profit u znanju; dobitak koji se ne može
novcem kupiti. Nasmešila se samo u sebi, zbog tajnog znanja o svim sličnim profitima koje je nagomilala,
na slične načine, tokom dugih godina; zbog znanja o tihom nagomilavanju tehnologije i informacija radi
suprotstavljanja predstojećem vremenu gladi.
Trgovac je klimnuo glavom, pogledom i sad kradom pretražujući uglove sobe. "Da, Vaše Viso-
čanstvo. Ako Vi tako ka-žete."
"Onda ću obezbediti da se to tako uradi. Možeš ići."
Otišao je; nije ga trebalo ubeđivati da ode. Spustila je pogled, izgovorila nekoliko beležaka za
rikorder u stolu.
Kad je opet digla pogled, na vratima je stajao Starbak, sa zbunjenim divljenjem u očima.

"Znači... tako. I to ti je sve?" Arienrod se naslonila unazad, u mekano sedište iza radnog stola, i
oslušnula kako sedište, zato što se počela u njemu ljuljati, uzdiše na dobro znani način.
"'To mi je sve'?" reče Starbak i nasmeja se, ne bez ogorčenja. "Ceo dan se vučem po Ulici i radim
kao stoka da bih zadovoljio tvoja zanimanja. Šta je sad, nisam ti doneo dovoljno veliki tovar tračeva? Zar
ona kučka plavanka nema i ovako dovoljno nevolja, moram li da joj dosoljavam? Zar..."
"U jedno ranije doba, znaš, ovakvo moje pitanje bi te pogodilo itekako žestoko", reče Arienrod
naginjući se opet napred, i oslanjajući lice u 'zdelu' od sastavljenih šaka. "Nekada je Ukres Svetlohodni
jedrio na mom osmehu, a ceptao zbog mog mrštenja. Da sam tad rekla 'i to ti je sve?' on bi pao na kolena i
molio me da mu odredim još neki zadatak; ma kakav, samo da budem srećna." Napućila je usne neozbiljno,
kao da se duri, ali u tim rečima bili su umotani brijači, koji su sekli nju, iznutra.
"A ti si mu se smejala da je budala." Starbakove pesnice u crnim rukavicama bile su prkosno
oslonjene na njegove kukove. Ali ona je sedela, ne reagujući, i puštala da reči čine svoje; posle nekoliko
trenutaka, njegove šake su pale, a i njegov pogled s njima. "Ja sam ono što si htela da budem", reče on tiho,
gotovo nečujno. "Žao mi je ako ti se to ne sviđa."
Da... a i meni je. Nekada je znala toplinu zaboravljenog leta kad ga je gledala, kad ju je grlio. Ali
zaboravio je Leto, i ona sad više nije videla nikakvu prošlost u njegovim promenljivim zelenim očima: ni
svoju, čak ni njegovu. Samo odraz sebe same: Snežna Kraljica, večita Zima. Zašto moram uvek biti prejaka
za njih? Uvek prejaka... pošaljite mi nekog koga ne mogu da uništim.
"Je li ti žao? Što si dozvolila da ja postanem Starbak? Zar nisam obavljao posao?" Bez ikakvog
prkosa više.
"Nije mi žao. Bilo je neizbežno." Ali je meni žao što je bilo neizbežno... Našla je osmeh, odgovor
nesigurnom dečaku koji je ukrao glas Starbaka. "Obavljao si i obavljaš ga veoma dobro." Previše dobro.
"Skini masku, Starbak."
Podigao je ruke, skinuo crni šlem, stavio ga pod ruku. Osmehnula se videći ognjeni sjaj njegove
rasute kose, to lepo lice još i sad isto, sveže i mladalačko... ne, ne više stvarno isto. Ne više. Baš kao što ni
njeno lice više nije isto. Iza njenog osmeha, njene oči prestadoše da se osmehuju; videla je kako se, zbog
toga, i njegov osmeh gasi. Gledali su se neko vreme ćutke.
Najzad se otrgao, protegao, zauzeo nekakvu pozu, samosvestan kao mačor. "Neće ti smetati ako
sednem? Bio je dug dan."
"Ma, naravno, samo ti sedi. Uverena sam da čovek mora da se nervira kad se valja u porocima iz
dana u dan tako predano kao ti."
Namrštio se sedajući u jednu od dve nasuprot postavljene fotelje u obliku ptičjih krila, na intimno
ogromnom rastojanju, čitavoj provaliji, između radnog stola i ulaza, između njega i nje. "Ne, to je dosadno."
Iznenada se nagnuo napred, posežući glasom preko prostora. "Svaki minut izgleda kao godina. Stravično mi
je dosadno kad nisam s tobom." Naslonio se opet unazad, ali je nastavio da se vrpolji nemirno, beznadno.

112
Opipavao je van-tijamatovsku medalju koja je visila i njihala se u svilenom razrezu njegove napola otvorene
košulje.
"Ne bi trebalo da ti je dosadno. Stvaraš sve nove i nove probleme plavcima - ženi koja je kriva što
smo izgubili Lunu." Silom je održavala poslovni ton svog glasa, oblikujući svoja osećanja u oružje kojim će
kazniti... koga?
Slegnuo je ramenima. "Više bi mi to prijalo kad bih video i neke rezultate. Ona se drži na vrhu."
"Dabome. I držaće se tamo sve do gorkog, gorkog kraja. Svaki dan onog što je trebalo da bude njena
slatka pobeda, biće joj dan pešačenja bosim nogama po lomljenom staklu... Ostani sutra ovde, u Palati, pa ću
te pustiti da je gledaš."
"Ne." Odjednom je pogledao ka svojim stopalima. Primetila je, ne bez iznenađenja, da mu lice gori.
"Ne, ipak ne želim to da gledam." Šakama je prelazio duž svog opasača sa zakivcima, tražeći nešto čega
tamo, već odavno, nije bilo.
"Kako god želiš. Ako uopšte znaš šta želiš", reče ona, napola kritički i napola zabrinuto. Nije
reagovao; zato ona nastavi: "Moram reći da se Pala-Tion držala tvrdoglavije nego što sam očekivala. Ona se
može slomiti; očekivala sam da će dosad pokazati veće stresne frakture. Sigurno dobija podršku odnekud."
"Gundalinu. Jedan od inspektora. Ostali ga mrze zbog toga, ali on ne haje, zato što misli da je bolji
od njih."
"Gundalinu? A, da..." Arienrod spusti pogled ka mašini za beleženje. "Imaću to na umu. Postoji i
neki stranac po imenu Ngenet; ima plantažu u udaljenim oblastima, obalsku. Odlazila je tamo, njemu u
posetu, koliko shvatam. Prijateljstvo čiji koreni su sumnjivi..." Zagladila je kosu, piljeći u murale iza
Starbakove glave, u belu crninu zimske oluje koja se obrušava, urlajući, sa planinskih vrhunaca ledom
krunisanih, i uništava dolinu i svet oko jednog usamljenog uporišta Zimaca. "Na njegovoj plantaži nikad nije
bila žetva?"
Starbak se uspravio u fotelji. "Nije. On je van-Tijamatovac. Mislio sam da ne možemo bez
njegovog..."
"Tako je. A on strogo zabranjuje, mrzi celu tu stvar. E, sad, pitam se ja, šta će se desiti ako ti izvedeš
lov u tom njegovom rezervatu, a Pala-Tion nije u stanju da te kazni?"
Nasmejao se, ne pokazujući više nimalo dvoumljenja. "Desiće se dobar lov. I prekid jedne ljubavne
veze?"
"Sve to za jedan dan posla." Smeškala se. "U tom završnom lovu, u našoj mreži će se naći i poneka
duša."
"Konačni lov..." Starbak se zavalio u 'krilo' naslona fotelje. "Znaš, čuo sam na ulici nešto zanimljivo.
Čuo sam da je Izvor imao jednu ponoćnu posetiteljku pre nekoliko noći. Čuo sam da si to bila ti. Priča se,
štaviše, da možda nisi voljna da prihvatiš kraj vladavine Zime." Digao je pogled. "Kakav mi je sluh?"
"Izvrstan." Klimnula je glavom, osluškujući tišinu koja im je pravila društvo. Iznenađena, da - ali
samo malo. Znala je njegove izvore informacija, znala je da koristi Persefonu koja koristi Hernija. Čak joj se
i sviđala njegova dovitljivost. Samo ju je malo iznenađivalo da su njene namere tako providne svima njima.
Moraće bolje da pripazi na tu Persefonu.
"A je l'?" reče Starbak pritiskajući kolena pesnicama. "I ti bi mi, kao, uskoro rekla o tome? Ili bi me
pustila da verujem da ćemo nas dvoje biti zajedno gurnuti u more kad dođe Svetkovina?"
"Ma, rekla bih ja tebi - pre ili kasnije. Samo sam uživala da slušam kako mi se zaklinješ da ne bi ni
mogao ni hteo da živiš bez mene... ljubavi moja najdraža." Zaustavila je njegov gnev pomoću te tri reči koje
su, neočekivano, došle iz njenog srca.
Ustao je, prešao preko sobe, zaobišao srebrom obrubljenu krivinu njenog radnog stola, prišao joj. Ali
ona je podigla obe šake, zaustavila ga, tiho ali čvrsto. "Prvo da me saslušaš. Pošto si pitao, hoću da znaš.
Nemam nameru da pođem pokorno i budem prineta na žrtvu, i da sa mnom bude u more bačeno i sve ono
što sam se borila da ovaj svet postane. Nikada nisam to nameravala. Ovog puta, u ime svih bogova kojima
ovde nikad nije bilo mesto, ova planeta neće ponovo potonuti u neznanje i stagnaciju, kad stranci odu!"
"A kako ćeš to sprečiti? Čim stranci odu, mi smo izgubili podršku, osnovu naše vlasti." Sa
zadovoljstvom je slušala ovo njegovo nesvesno stavljanje na njenu stranu. "Oni će se postarati da izgubimo
vlast. Onda više nećemo moći da suzbijemo Leto, kao što se ni godišnja doba ne mogu suzbiti. Ovo će opet
biti njihov svet."
"Tebi je neko ispirao mozak." Odmahnula je glavom, i pokazala pokretom šake, otežale od prstenja,
ka gradu onostran zidova. "Letnjaci će se okupiti u Karbanklu za taj Festival, biće na našem terenu. Treba

113
nam samo jedan potez, nešto da ih sredimo neočekivano... nešto kao epidemija. I to neka takva na koju smo
mi Zimci imuni, zahvaljujući čudima van-tijamatovske medicine."
Starbakovo lice se izvilo. "Hoćeš reći... da bi ti to mogla da uradiš? Da bi htela...?"
"Da, i da!" reče ona. "Da li si još toliko vezan uz te neznalice, uz te sujeverne varvare, da nisi
spreman da žrtvuješ nekoliko njih za budućnost ovog sveta? To što oni rade, direktno ide u korist van-
Tijamatovaca; postoji svojevrsna zavera između njih, da suzbijaju nas, Zimce, narod koji hoće da se izbori
da Tijamat bude ravnopravni partner u Hegemoniji. Već hiljadu godina zavera im uspeva! Je l' ti želiš da se
tako i nastavi, zauvek? Nije li vreme da malo bude i po našem?"
"Jeste! Ali..."
"Ništa ali. Šta su tuđini i Letnjaci ikad učinili za tebe, osim što su te izdavali i napuštali?" Posmatrala
je kako te reči počinju da obavljaju svoj posao u mračnim uglovima njegove duše koju je ona tako temeljito
istražila.
"Nisu ništa." Njegova usta bila su kao razrez nožem. "U pravu si - oni su to zaslužili, onim što su...
uradili." Njegove šake stegle su se preko opasača kao kandže kad se zarivaju u meso. "Međutim, kako
možeš tako nešto da pripremiš a da plavci ne saznaju?"
"Srediće Izvor. Udesio je on za moj račun i neke druge 'udarce sudbine', čak i onaj koji se desio
prethodnom zapovedniku policije." Gledala je kako se Starbakove oči šire. "Ovo će biti u nešto većem
obimu; ali, za nagradu koja se sastoji od cele količine vode života koju ćeš ti doneti sa poslednjeg lova,
Izvor će, sigurna sam, obezbediti da se taj posao obavi delotvorno. On je častan čovek, na neki njegov
način."
"Ipak, to će morati da se desi pre nego što poslednji brodovi uzlete. Neće li plavci ipak pokušati
da..."
"Kad im je predsednik Hegemonijine vlade ovde, a kapija se zatvara? Bežaće oni; ostaviće nas u
haosu, uvereni da ćemo se uskoro naći i u moru. Znam ja njih... proučavam ih već vek i po."
Uzdahom se rastao od svog otpora. "Znaš ih bolje nego što sami sebe znaju."
"Znam ja svakoga tako." Ustala je sa sedišta, dopustila da je konačno zagrle njegove ruke. "Čak i
tebe."
"Mene naročito." Dahnuo je te reči u njeno uvo, ljubeći joj vrat, grlo. "Arienrod... imaš moje telo;
dao bih ti i dušu kad bi samo htela da je uzmeš."
Dotakla je jednu pločicu na radnom stolu. Otvoriše se vrata u pogodniju sobu. Arien pomisli, sa
tugom: Već sam ti je uzela, dragi moj.

26.

"Registrujem topla tela negde dole, inspektore." reče pilot, Tier-Pardi, prenuvši se, kao retko kad, iz
svoje ohole ćutljivosti. "Izgleda otprilike kao da su ljudi. Duž one raseline levo; tamo ima žbunja, gde se
mogu skrivati."
"Da li upotrebljavaju ikakav izvor energije?" Gundalinu je zabio roman o Staroj Imperiji u džep svog
teškog kaputa i nagnuo se napred na sedištu, tako da su ga gornji bezbednosni kaiševi patrolne letilice
pritisnuli ispod grla. Najzad akcija... Virnuo je kroz vetrobran, tragajući očima nedovoljno moćnim,
ljudskim, za makar i najmanjim znakom onoga što je njihova svevideća oprema registrovala. Već dan i po su
tragali za tom bandom lopova koji su nedavno provalili na kosmodrom. U početku je trag bio mutan, ali
postepeno je postajao svežiji. Na listi nedostajuće robe našao se i jedan sanduk sa prenosivim teškim
zračnim oružjem koje je pripadalo policiji; Gundalinu se pitao kako su, kog vraga, lopovi uspeli da se
dočepaju toga. Nomadi su najčešće bili slabo naoružani, pa su zato izbegavali sukobe i gledali da uvek
prođu neopaženo. Međutim, bili su nemilosrdni i sirovi baš kao i ovo područje crnog i belog koja im je
davalo utočište; nekoliko stranaca im se našlo na putu i nomadi su ih poubijali maltene kao usput. Gundalinu
je bio rešen da se postara da nomadi, posle ove nove krađe, ne promene metod delovanja.
Pogledao je opet dole, na podatke ispisane na instrument-tabli, da ih sam proceni, ali Tier-Pardi
istovremeno reče glasom kao da peva: "Da, gospodine! Evo zakucali smo ih konačno, inspektore, oni imaju
motorne sanke tamo dole." Tier-Pardi se nasmeja zlobno. "Naleteću nisko, da se upišaju od straha; posle
neće biti teško da pokupimo te majkoljupce, a?"

114
 Gundalinu je zaustio da uzvrati nekim skeptičnim rečima, ali tog trena njegov pogled zape za crveni
bljesak na sledećem instrumentu - upozorenje na najveću opasnost - "Odmah nas izvuci odavde!"
Pružio je ruke napred, preko Tier-Pardijevog zapanjenog i tromog tela, cimnuo kontrolnu polugu
unazad, prešao u strmu uzlaznu zavojitu putanju. Osećao je kako se poluga trza, kao da hoće da se otme
njegovoj kontroli. "Ajde, ajde..."
"Ma šta ti je ins..." Tier-Pardi ne dovrši. Skrivena munja usmerene energije pogodi njihov brodić
odozdo i on poče da pada.
Gundalinu je sagledao kratkotrajnu vrtložnu sliku crnog, belog i plavog, koja mu se kao fotografija
urezala u mozak, neizbrisivo; vrtoglavi slobodni pad okretao ga je poput lutrijskog točka. Onda su
stabilizatori letilice uspeli da se reintegrišu i da zaustave njihovo košmarno tumbanje. Ali pad nije prestao -
letilica je bila mrtva u vazduhu, padala je kao kamen. Bilo je to obrušavanje bez ijednog zvuka, koje se
moralo završiti njihovim leševima na tlu. Ekrani u patrolnom čamcu pokazivali su nasumične obrasce
svetlosti; računar nije reagovao na Gundalinuove izvikivikane glasovne komande. Gundalinuova ruka
nagonski pođe do dugmeta za ponovno paljenje motora; pritiskao ga je mnogo puta i njegov ošamućeni
mozak najzad priznade zašto nikakvog odaziva nema: zračno oružje je pogodilo i pretvorilo u šljaku, zaštitni
omotač njihovog bloka za snabdevanje energijom, i tu se više ništa nije moglo učiniti. Ništa - Tier-Pardi je
sedeo otvorenih usta, kao neka plastična lutka, stvarajući neke zvuke za koje je Gundalinu u prvi mah
pogrešno pomislio da su smeh. Nestade nebo, polete im u susret zgužvana oblaku slična površina snega
prosečena crnim očnjacima kamenih litica...
Prvo su uleteli u sneg, a tek posle toga tresnuli o liticu; to, i ništa drugo, spaslo ih je. Zaorali su kroz
sneg, kao kroz jastuk zaslepljujuće beline koja je ublažila udarac koji je ipak bio toliko snažan da je
Gundalinuov šlem načinio veliko udubljenje na plastičnom vetrobranu.
Dugo je ležao bez pokreta, presamićen u zahvatu bezbednosnih kaiševa; slušao je zvona, nemoćan da
usredsredi oči ili da načini ma kakav zvuk. Znao je da mora nešto važno da kaže, da upozori - ali to nije
uspevao da oblikuje u svojim ustima, pa čak ni u svom umu. U kabini mu je bilo vruće, i to mu se učini
čudnim, jer, evo, pod snegom su. Zakopani. Mrtav i sahranjen? Sklopio je bolne oči. Neki smrad... u
vazduhu. Vazduh je bio sve gori, mirisao je na paljevinu... nešto gori.

Oči mu se napuniše vodom; on ih ponovo otvori. Gorela je izolacija. To je to. Snežna lavina oko
prozora pretvarala se u kašu, klizila tečno nadole. "Pa'di. Peoperećenje. Naolje." Reči nerazumljive i njemu
samome. Prodrmao je Tier-Pardija, ali taj je, sklopljenih očiju, mlitavo visio napred, u bezbednosnim
kaiševima. Gundalinu se poče boriti da se oslobodi svojih kaiševa, i posle nekog vremena uspe da ih otkači.
Pokuša da otvori vrata, ali ona su bila još zaprečena masom snega. Poče udarati pesnicom po njima,
beskorisno; svaki udarac vraćao mu se kroz kosti, u bolno pulsirajuću glavu. Najzad uspe da se izvije
postrance i upre nogama o vrata. Gurao ih je svom snagom, koja mu se postepeno vraćala, i svim svojim
strahom. Vrata počeše da popuštaju, santimetar po santimetar, onda se sama odapeše snažno uvis, tako da
Gundalinu izlete na sneg, maltene izbačen.
Dočekao se na kolena, u bari poluotopljene snežne kaše, šokiran udarima hladnoće i vreline na telo
prepuno bolova. Oslanjajući se na bočnu stranu patrolne letilice, pridigao se, prisiljavajući svoje gumene
noge da se zabrave i da ga podrže; razabrao je odakle dolazi opako žarenje energetskog bloka koji se bliži
kritičnoj tački, a odakle ledeni zahvat vetra. Mora izvući Tier-Pardija napolje i što dalje, pre nego što se ova
policijska leteća kola pretvore u zvezdu.
Nagnuo se u kabinu, ali nešto ga dohvati za okovratnik i cimnu nazad, opet na sneg. Sad nije začuo
zvona, nego ružnu muziku ljudskog smeha koji se razlegao iza njega, i u obliku odjeka vraćao od litice.
Ružnu, jer je znao da je uperena protiv njega. Prevrnuo se, pridigao na kolena da se suoči sa svojim
mučiteljima - video bez imalo iznenađenja bele parka-jakne, bele omotače oko nogu, pet-šest bledih,
amorfnih lica napola zaklonjenih debelim drvenim 'naočarima' sa po jednim vodoravnim prorezom preko
sredine, poput izbuljenih očiju neke porodice insektoida. Ali ovo su bili ljudi, itekako - nomadski Zimci,
stočari koji gone krda pfala, ali koji su postali lopovi zato što im se ukazala prilika, odbacili svoju
tradicionalnu odeću blistavih boja i navukli antiseptičnu kamuflažu arktičkih komandosa. Udarac po leđima
prekide ovo odmeravanje i Gundalinu se pruži po snegu, potrbuške; oseti da ga neko prevrće i vešto
razoružava. Sa trijumfalnim krikom jedan bradonja podiže u vis Gundalinuov pištolj za paralizovanje, kao
da je to nagrada osvojena na nekom takmičenju.

115
 Gundalinu je seo i počeo da briše sneg sa lica, zaboravljajući nedostojanstvenost svog položaja zato
što mu je nešto drugo bilo veoma hitno potrebno. "Ovo će da eksplodira!" Pokazivao je prstom, ne znajući
sigurno koliko će ga oni razumeti. "Pomozite mi da ga izvučem; nema mnogo vremena!" Pridigao se na
noge; oseti olakšanje čujući zapanjeno mrmljanje koje se širilo kroz tu grupicu. Pođe opet ka patrolnim
kolima, ali drugi bandit tamo stiže pre njega. Nomad se uspravi držeći Tier-Pardijev pištolj i cereći se
zadovoljno. "Ovaj unutra nije nizašta. Bilo je samo ovo. Unutra mnogo vruće. Nema zašta da se uđe." Cev
staner-pištolja je lutala tamo-amo; najzad se zaustavila okrenuta ka Gundalinuovim prsima. "Paf. Paralisan
plavac!" Smeh, dečačko visoko kikotanje, dopre iz te figure umotane u krzna.
Gundalinu stade, gledajući pored mladića i vlaknaste njuške pištolja. "On nije mrtav, samo je ranjen!
Živ je, treba ga izvući napolje..." Dah mu se dizao ispred lica, beo.
Ali začu se oštra komanda i bradonja koji mu je uzeo oružje i još jedan čovek uhvatiše ga za ruke.
Počeše da ga odvlače od letilice. Omladinac je gordo stupao iza njega. Iako je, kao i ostali, umesto običnih
imao čizme sa proširenim 'krpljama' za sneg, povremeno je propadao kroz pokoricu snega, smejući se.
"Ne! Ne možete ovo da uradite. On je živ, prokleti bili, izgoreće živ tamo!"
"Bud' srećan da samo gledaš. Da nis' ti." Bradati se nacerio pored njega.
Prinudno su ga odveli čak do jedne grupe oborenih stena između kojih su bile sakrivene njihove
motorne sanke. Onda su svi stali, okrenuli se, zauzeli mesta iza stena da vire ka letilici. Ta dvojica koja su ga
čvrsto držala za ruke prisiliše ga sada da se i on okrene i da gleda kao i ostali. Video je, u daljini, letilicu,
oko koje je sad bio istopljen sav sneg; tupo crveno usijanje se širilo zgužvanom površinom letilice. On diže
pogled ka nebu, puneći oči nebeskim plavetnilom, moleći se bogovima osam zasebnih planeta da Tier-Pardi
ne postane svestan ovog što mu se događa.
Ali nebo je bilo prazno, a u praznoj beloj tišini zaleđenog sveta Zime jedna lopta pržeće sunčane
svetlosti zaseni mu vid sasvim, a udarni talas koji brzo stiže oduze mu sva druga čula.
Svest mu se vratila u telo tek posle bola; ležao je naslonjen leđima na jednu stenu, a nomadi su se
vrzmali uokolo i pokazivali prstom negde mimo njega, utišani od strahopoštovanja. Jedan od njih nervozno
se nasmejao. Pamćenje mu se vratilo i on se seti zašto se smeju... i naže se na jednu stranu i ispovraća na
ugaženi sneg.
"Poslali te da nas pobiješ. A tebi muka čim neko pogine!" Neko od nomada je stao iznad njega i
pljunuo. Pljuvačka je pala na debelu tkaninu njegove uniforme i, pred njegovim očima počela da se ledi. On
diže pogled, svestan sada koliko mu ledeni vazduh pali pluća dok ga udiše, svestan činjenice da je upravo
doživeo da ga pljune jedna varvarka, matora veštica sa licem nalik na ribarsku mrežu, koja na Karemofu ne
bi bila dostojna da je dodirne ni najniži neklasifikovani.
Pridizao se, i dalje se naslanjajući leđima uz stene, nespretan od krutosti i hladnoće. Najzad je stajao,
i sad je mogao gledati odozgo na nju. Reče, glasom koji se prelamao od besa: "Vi ste uhapšeni, zbog ubistva
i pljačke. Vraćate se sa mnom na kosmodrom, da iziđete pred lice pravde." Čujući te reči, nije mogao sasvim
da poveruje da ih je izgovorio.
Baba je piljila u njega ne verujući, a onda prasnula u vulgaran, mraznim oblačićima zaogrnut smeh;
obuhvatala se rukama oko tela. Ostali banditi počeše da se okupljaju oko njega. Prva žrtva ih više nije
zanimala, zato što više nije postojala. "Čuješ ovoga?" Gurnula je jednu artritičnu kandžu ka Gundalinuovom
licu. "Čuješ šta nam rek'o? Kmezavi stranac, kožura jedna prljava. Kaže, svi smo u'apšeni! Šta mislite o
tome?" Odmahnula je rukom.
"Lud sto posto", reče jedan od muškaraca široko se osmehujući. Gundalinu je ocenio da postoje još
tri muškarca i još jedna žena u ovoj grupi... nagađao je da je i onaj 'dečak' takođe žensko, ali nije bio siguran
u to. Na ovoj prokletoj planeti civilizovano ponašanje se preokretalo naglavce, tako da on nije mogao ništa
da oceni po onim merilima koja su njemu bila poznata.
Ali jednu stvar je ocenio jasno - iz ovoga se neće živ izvući. Sad će ga ubiti. Od tog uviđanja hvatala
ga je nesvestica; oslonio se jače leđima uz stenu, da ne padne. Gledao je kako dižu drvene 'naočari' sa očiju
na čelo da ga bolje pogledaju, i u njihovim očima boje neba, oko kojih su bili obruči beline, nije video
nimalo milosti. Jedan od njih poče da pipa rukav njegovog kaputa; Gundalinu trže ruku od njega.
"Šta ćemo s ovim?" Ta mlada osoba - devojka, ipak - se progurala pored jednog muškarca da što
bolje vidi Gundalinua. "Da bude moj? O, mama, daj da bude moj!" Staner-pištolj opet je bio naciljan u
Gundalinua. On uvide da se mala obraća babi. "Za moju zbirku."

116
 Iziđe mu pred oči neočekivana vizija: njegova sopstvena glava, unakažena i nabodena na kolac, kao
parče mesa u zamrzivaču u nekoj groznoj klanici. Stomak mu se opet splete u čvorove; on pritisnu jezik o
nepca. Bogovi! o, bogovi, ne ovako. Ako moram da umrem, neka bude čisto... i brzo.
"Ćuti, derište", reče matora oštro. Devojka se iskezi iza njenih leđa.
"Ja kažem, ubi' ga sada, šamanko", reče druga žena. "Ubi' ga ružno. Onda će se plaše drugi stranci da
dođu više ovde."
"Ako me ubijete oni nikad neće prestati da dolaze da vas progone!" Gundalinu je zakoračio napred,
video kako dva noža izlaze iz skrivenih kanija. "Ne može tek tako lako da se izvuče onaj koji ubije
inspektora policije. Oni neće prestati dok vas ne nađu." Znao je da sve to priča samo sebi za utehu, jer nije
bilo istina. Osećao je koliko su sakate te njegove lažljive reči, znao je da to osećaju i oni. Poče da drhti.
"A ko će ikad zna šta 'e bilo?" Babuskera je opet razvukla lice u veliki osmeh; zubi su joj bili
besprekorni, beli kao sneg. Zapitao se, apsurdno, da li su lažni. "Mož' bacimo tvoj leš u pukotinu, led ti
samelje kosti. Ni svi tvoji bogovi neće nađu 'de ležiš!" Naglo je podigla neko oružje koje je dotad visilo o
njenom boku i pritisnula ga o njegova prsa, tako jako da je naleteo leđima na stenu i nešto iznenađeno
promrmljao. "Misliš, mož' da nas loviš u našoj zemlji, stranče? Ja sam Majka. Zemlja mi 'e muž, stene i
ptice i životinje mi deca. Govore mi, znam njihov jezik." Ludilo je pretvorilo njene oči u porcelan. "Kažu mi
kako da ulovim lovca. A sad hoće da im se prinese ponuda. Nagrada."
Gundalinu je spustio pogled ka dugoj, blistavoj metalnoj cevi koja ga je tako pritisnula uz ledenu
stenu; prepoznade policijski model elektronske buktinje, a onda mu se oči zamutiše, gubeći žižu. Stao je
uspravno, sa krutim dostojanstvom, kontrolišući svoje fizičke reakcije samo snagom volje; stara je uzmakla
polako. Izmakli su se od njega i drugi, da ih ne zahvati odbijena energija; ostaviše ga samog u krugu snega
koji se vrtložio. Usta su ha bolela, pluća su ga bolela od lednog vazduha. Sad mu svaki dah može biti
poslednji, ali, eto, u njegovom umu se ne odmotava nikakav ubrzani film životnih prizora, nema dubokih
otkrovenja univerzalne istine... u ovom završnom trenutku, nema ničega: baš ničega...
Stara podiže oružje i povuče obarač.
Gundalinu se zanjiha od udarca koji ne dođe; otvori oči za koje se nije sećao da ih je zatvorio, taman
na vreme da vidi kako stara pritiska okidač ponovo i ponovo, bez rezultata. Progunđala je besno i protresla
elektronsku buktinju; iz kruga nacerenih posmatrača digoše se psovke uskraćenosti.
Pošao je nesigurno napred, pružio ruke. "Daj - da ti namestim to."

Zapanjenost se vratila u isprane plave oči; ona trže buktinju van njegovog dohvata.
Stajao je strpljivo, ruku pruženih sa dlanovima nagore. "Zaglavilo se. To se stalno dešava. Mogu da
popravim, ako mi daš."
Namrštila se, ali se njen izraz lica neznatno promenio; načinila je jednu malu kretnju glavom. Bio je
svestan da su sad dva staner-pištolja uperena na njega, i da mu nikakav pokušaj bekstva ne bi uspeo. Ona mu
gurnu buktinju u šake. "Namesti. Ako si tol'ko rad da umreš." Njen ton je nagoveštavao da je on sišao s uma;
a on se zapita nije li to tačno.
Kleknuo je na jedno koleno, kao da tone. Oseti ujed snežne hladnoće kroz nogavicu pantalona.
Postavio je buktinju da leži u ravnoteži na butini, skinuo rukavice i otkopčao kutiju za pribor koju je imao na
opasaču. Izvukao je magnetizovanu žicu tanku kao nit i zavukao je u jedan otvor pri dnu drške oružja;
blagim pouzdanjem počeo je da ispituje skrivene mehanizme unutra. Oznojene šake lepile su se za ledeni
metal dok je radio; ali, on je to jedva primećivao. Napipavajući prolaz kroz nevidljive puteve, došao je
najzad do onog bitnog raskršća na kome su se dve komponente zaglavile jedna uz drugu. Opet izvuče žicu,
obazrivo, zadovoljan što problem nije bio teži nego što je očekivao. Vrati žicu tačno na mesto u kutiji,
pitajući se zašto gubi vreme na to, i pruži buktinju opet staroj ženi. Suoči se sa njenim pogledom
bezizražajno. "Trebalo bi da sad radi. Ne treba da krade naše igračke onaj ko ne zna da ih održava."
Istrgla je buktinju iz njegovih ruku, otkidajući i sloj pokožice zajedno sa oružjem. Iskrivio je lice u
grimasu, ali ruke su mu već bile kao drvo, bez ikakvog osećaja, neupotrebljive. Kao i lice; kao i mozak.
Ustao je, puštajući da rukavice padnu na sneg pokraj njegovih stopala. Bar je dokazao svoju superiornost u
odnosu na ove divljake, i sad bar može umreti čisto i časno; egzekucija će biti izvršena jednim nadmoćnim
oružjem.
Ali ona ovog puta nije nanišanila ka njemu. Okrenula se, čvrsto stegla elektronsku buktinju i
naciljala prema gustišu zimzelenog drveća u podnožju litice. Opalila je; čuo je električno pucketanje zraka i

117
video malu eksploziju. Jedno drvo je planulo. Poklici odobravanja uzdigli su se oko njega, a onda se žudnja
za smrću vratila u divlja, nemilosrdna lica.
Baba je pošla ka njemu vukući noge. Bukinju je držala u ruci. "Dobro si ovo namestio, stranče", reče
promuklo, smeškajući se bez imalo ljudskosti.
Krajičkom oka posmatrao je razbuktalo stablo. Dim se nagomilavao uz strme stene; miris gorućeg
drveta bio je prodorno tuđinski. Ali spaljeno ljudsko meso miriše kao i svako drugo sprženo meso...
"Karemovac sam. Mogu da opravim svaki deo opreme koji se igde proizvodi. Vezanih očiju. Zato smo nešto
više od životinja."
"Al' će umreš k'o bilo koj' od nas! Tuđine! Zaista ti se mre?"
"Spreman sam da umrem." Stao je uspravnije; čitavo njegovo telo sad kao da je pripadalo nekom
drugom.
Digla je buktinju, rukama koje su malčice drhtale od napora. Spustila je prst na obarač, a pogledom
je pretraživala njegovo lice, željna da se on slomi i da moli za život. Ali, on je rešio da umre a da im ne pruži
zadovoljstvo... a znao je da će umreti u svakom slučaju.
"Ubi' ga! Ubi' ga!" Glasovi su se dizali, sa gledalačkim nestrpljenjem. Rasejano je pogledao taj obruč
lica, video na licu devojke neki izraz koji nije mogao imenovati.
"Ne." Stara je spustila cev, cereći se jezivo zlobno. "Neće ga ubijemo; nego zadržimo. Mož'
popravlja stvari koje maznemo od njegovi' na kosmodromu."
"Opasan je, šamanko!" reče jedan od muškaraca, ljut zbog uskraćenosti. "A ne treba nam."
"Ja kažem, ostaće!" zarežala je stara. "Oće da mre - gle ga! Ko se ne boji smrti, lud je. Ubiti ludog,
zla sreća." Cerila mu se i dalje, podrugljivo i samosvesno.
Gundalinu je osetio kako se njegova fatalistička omamljenost lagano raščišćava; shvatao je: neće mu
dati čistu smrt. Pretvoriće ga u roba... "Ne može! Odvratne životinje!" Bacio se na staru, na buktinju. "Ubijte
me, prokletinje! Neću..."
Refleksno je digla cev iznad glave, zamahnula i tresnula ga njome po licu. On pade unazad, u nanos
snega; na koži ga je pekla krv, a bol je odzvanjao po unutrašnjosti njegove glave kao vrisak. Ispljunu puna
usta krvi i jedan zub, sede i zaječa iza svojih smrznutih šaka. Nomadi su se polako udaljavali na razne
strane. Čuo je kako stara daje naredbe, ali nije čuo njihovu sadržinu; nije mario šta te reči kažu, nije mario ni
za šta.
"Evo ti... rukavice, glupi. Navuci." Ona mlada je stajala nad njim; mahnula je rukavicama ka
njegovom licu. Uzmakao je malo, pokušao da je ignoriše, zahvatio šaku snega i čvrsto je nabio u svoja
pocepana usta.
"Plavac!" Ovog puta je u njegovo lice gurnut Tier-Pardijev pištolj za paralizovanje. "Plavi dečko,
poslušaj!" Bacila mu je rukavice na stomak.
Navukao ih je polako, oko prstiju koji, pokriveni ledom od krvi, nisu više ništa osećali. Pomisao da
će ga paralizovati, odvući na motorne sanke i tamo utovariti kao sanduk rezervnih delova bila je
nepodnošljiva. Pa, on se mora držati sa najvećim mogućim dostojanstvom, dok ne nađe izlaz iz ove noćne
more... neki izlaz, bilo kakav izlaz.
Nešto mu pade preko šlema, kliznu niz lice kao zmija koja se omotava oko njegovog vrata. On,
trgnuvši se, diže pogled, a omča mu se zateže oko grla. Devojka se nasmeja njegovom izrazu lica; drugi kraj
konopca namota oko svoje šake u debeloj toploj rukavici. Drsko je stala pred Gundalinua, puštajući da se
konopac labavo njiše. "Dobar dečko. Mama kaže, 'oće tvoje šake. Ali ja dobijam ostali deo tebe, za moj
zoološki vrt." Spustila je drvene 'naočare' na oči, napola sakrivajući svoje uzano, čvornovato lice. "Moj
mezimac, plavac." Nasmejala se opet i trgla konopac. "Ajde, plavi! Samo pazi - brzo da ideš."
Gundalinu se brzo osovi na noge i pođe glavinjajući kroz sneg prema sankama. Znao je: iako ga nisu
ubili, svejedno je mrtav; jer se njegov svet maločas okončao.

27.

Luna pogleda pored naslona Elsevirinog debelo obloženog sedišta, oslanjajući se jako na rukonaslon
svog sedišta, u nastojanju da zaviri kroz zaštićeni prozor njihovog brodića. Tijamat im je bio na vidiku,
Tijamat poput uzlazećeg meseca, ali beskonačno lepši oku. Dom. Ona se vraća kući. Bilo je teško ne
poverovati da se vreme preokrenulo i da će kod kuće zateći sve kako je bilo, sve kako je trebalo da bude,

118
čim se ovaj krug oblacima prošaranog plavetnila ispod nje raširi i još jednom popuni beskrajnim morem. Ali
sad je znala da, iako to možda nije onaj svet koji je izgubila, postoji način da se ona u njemu snađe... i da
vrati neke stvari na ono što su bile.
"Štitovi zeleno?"
"Jest."
Slušala je Elsevirina promrmljana pitanja, jednosložne odgovore Svilenoga, smirujući ritam jednog
rituala ponovljenog nebrojeno mnogo puta. Njihov ulazak u atmosferu Tijamata nije bio ni onako bolan, ni
onako zastrašujući kao izlazak iz nje; taj izlazni put sad je izgledao kao da se desio nekom drugom. Slušala
je sa samo pola pažnje, a drugom polovinom je krstarila kroz prošlost i kroz budućnost, izbegavajući
neizvesnost njihove opasne sadašnjosti. Ništa ne sme sad da pođe naopako, ne sme, neće. Prošla je kroz
Crnu Kapiju; dakle, sudbina joj je namenila da uradi ovo.
Ali Elsevir se javila Ngenetu, koji nije mogao verovati svojim ušima, pre nego što su počeli silazak
sa orbite, i saznala od njega da više nije u stanju da ih čeka u zalivu Šotouver; da je pre pet godina ostao bez
lebdilice, odmah posle onog njihovog neuspešnog dolaska na Tijamat. Ovog puta oni će morati da rizikuju
više, moraće da siđu pravo do njegove plantaže na obali jednog ostrva južno od Karbankla; Elsevir ne bi
mogla ni u kog drugog da se pouzda, kad je u pitanju ovo poslednje sletanje.
Elsevir je već neko vreme - nestajala; jedino tom rečju je Luna mogla opisati tananu metamorfozu
koju je posmatrala od trenutka kad su se vratili kroz crnu rupu. Pokušavala je da sazna šta nije u redu, ali
Elsevir je odbijala da odgovori; ne postajući ništa manje nežna prema Luni, povukla se ipak u sebe,
ostavljajući Lunu van.
Ovo je Lunu bolelo i zbunjivalo, sve dok se na brodskom ekranu nisu pojavile, kao najveća vidljiva
tela, dve zvezde, njihovi Blizanci. Onda je uvidela, najzad, šta je Elsevir iščekivala i za šta se pripremala: za
kraj, onaj kraj koji će nastupiti u trenutku Luninog novog početka. Za konačni rastanak od dotadašnjeg
života i od svemirskog broda u kome će ostaviti gorke i slatke uspomene iz pola veka svog života. I
poslednji rastanak od surogat-kćeri koja joj je mogla dati novi život kao zamenu za stari, a koja joj je,
umesto toga, dala samo još dublji gubitak, koji će tek morati da se pretrpi.
Oblaci beskrajni; njihovo pseudo-more sad im je zaklonilo vidik na pravo more, dok su leteli sve
niže i niže, obrušavajući se kroz safirnu višu atmosferu. Uskoro... uskoro će se probiti kroz njih, Luna će
uskoro ugledati odredište, dugu neprekinutu liniju zapadne kontinentalne obale na kojoj leže i Ngenetova
plantaža - i Karbankl.
"...proporcija se povećala za jedan i - Svileni! Osvetljavaju nas! Prebaci energiju na..."
Bljesak plavo-bele svetlosti zasenio ih je tako da neba nestade ispred njih, i zabio bodeže sjaja u
Lunine oči; metalna kapsula stresla se ispod njih, tako da su joj zubi zazvečali. Zacvilela je, savladana
nevericom: njihov brod su napadali.
"Bogovi!" uzviknu Elsevir, glasom koji je bio bliži gnevu nego očajanju. "Uhvatili nas, nikad
nećemo..."
Još jedna eksplozija raširi se oko njih... zatim, nekoliko trenutaka tišine. Odjednom komunikator
ožive sam od sebe. "...Predajte se odmah, ili ćete biti uništeni. Držimo vas u zraku našeg oružja. Ne možete
pobeći."
"Gubimo..." Treća eksplozija otrgla je ime toga što su gubili i Lunin upitni povik. Četvrta im ne dade
više nimalo vremena; panel sa instrumentima je šištao i cvrčao, preopterećen, zloupotrebljen, dodajući još
jednu nevolju njihovim takođe već preopterećenim čulima.
"Isključi svu energiju!" Čula je da Elsevir to viče, slomljenim glasom; posle su samo pojedine reči
uspevale da se probiju kroz zvonjavu u njenim ušima. "... nadam... pomisle... smo već mrtvi..." U kabini
zavlada mrak, sa iznenadnošću smrti. Lunine žmirkajuće oči pronađoše svetlost vazduha napolju: ona ugleda
kako beskonačna plava, bela i zlatna polja koja su do tog trena sačinjavala fantaziju neba nestaju, jer je
njihov brodić uleteo u gornju površinu oblaka. Držala se za sedište, brojeći svaki otkucaj srca; uviđala je, sa
svakom novom potvrdom svog življenja, da se još nije dogodila nova eksplozija - ona koju sada, sasvim
lišeni odbrane, ne bi ni videli.
Ispadoše opet iz oblaka, jednakom iznenadnošću kao kad su u njih uleteli. Ona najzad ugleda more,
široko zatalasano ispod njih: okean rastopljenog kalaja. Kišne kapi poprskale su široki prozor i razmazale se
po njemu, čineći da prizor mora i neba postane neravan kao kroz suze da je viđen. A oni - još živi. Njihov
LB padao je lučno, sve bliže moru ali i sve horizontalnije, kao 'žabica' bačena paralelno sa površinom neke

119
beskonačne bare. Elsevir i Svileni su ćutke rukovali kontrolnim aparatima. Luna je ćutala kao i oni, dajući
tako svoj jedini mogući doprinos.
"Pazi, Svileni, sad rezervne..."
Dimno siva zaštitna kupa iznad Luninog sedišta sručila se neočekivano na nju, presecajući Elsevirin
glas koji je započinjao poziv za pomoć i takođe zaklanjajući Lunin poslednji pogled na površinu mora koja
je hitala gore ka njima, ledeno bela i gvozdeno siva. Ona ostade pritisnuta uz sedište i imobilisana jastukom
širećeg vazduha; ležala je ne opirući se - i bez ikakve mogućnosti otpora; njena bespomoćnost postala je
potpuna. Posle još jedne večnosti iščekivanja, susret metalne sfere i gvozdeno sivog mora odzvonio je
mutno kroz Lunu, kao udarac po nekom drugom; zapanjujući antiklimaks.
Posle još jedne, male večnosti, vazdušni jastuk se udaljio od nje smežuravajući se, a konus boje dima
se podigao. Pobacala je bezbednosne kaiševe sa sebe i izvukla se napred; stala je između dva pilotska
sedišta. Sivi štit iznad sedišta Svilenog se još dizao; a Svileni strese glavom - vrlo ljudski pokret zbunjenosti.
Ispred Lune, morski talasi su besno i uvređeno nasrtali na prozore; kapljice ledene vode već su procurivale
kroz mrežu 'mraza' koja se na providnim površinama rascvetala zbog udaraca. Čitav brodić se pod njenim
nogama propinjao, a praštanje gnevnih voda saletalo ih je odasvud.
Ali kupasti štit iznad Elsevirinog sedišta mirovao je, čvrsto uglavljen u svoj početni položaj, kao da
se nije ni - Luna odjednom pogleda dole, ka Elsevirinom licu, plašeći se da vidi, ali nesposobna da ne
pogleda.
Curak crvenog obilazio je ebonosovu boju Elsevirine gornje usne; ali Elsevir diže pogled, oslanjajući
glavu na naslon sedišta. "Ništa, draga moja... samo malo krvarenje iz nosa... morala sam da dovršim poruku.
Ngenet stiže." Sklopila je oči, zagrabila vazduh plitko, kao da teška ruka gravitacije i sad pokušava da smrvi
njene grudi... kao da ih je već smrvila. Ostade nepomična, ne čineći napor ni prst da podigne; kao žena koja
ima pred sobom sve vreme sveta.
Luna dotače njeno rame, uplašenom nežnošću. "Spustili smo se, Elsi. Spasla si nas. Gotovo je."
"Jeste." Njene oči, ljubičaste i plave, ispuniše se iznenađenjem i Elsevir zapanjeno pogleda u nešto
nedostupno njihovim pogledima. "Baš mi je hladno." Grč prođe mišićima njenog lica.
Istom iznenadnošću, te oči ostadoše prazne.
"Elsi. Elsi?" Lunina šaka stegla se oko Elsevirinog ramena, protresla... i pustila, jer nikakve reakcije
nije bilo. "Svileni..." okrenula se samo napola, ne želeći da joj okrene leđa "njoj nije... Elsi!" reče molećivo.
Svileni se ramenom progurao pored nje, u teskobnom prostoru između sedišta. Pružio je hladne
zmije-prste svoje zelene ruke, dodirnuo toplo Elsevirino lice, grlo... ali nije se trgla pod tim dodirom, samo
je nastavila da zuri u nešto nedogledno daleko, sve dok ravne sive trake ne pređoše preko njenih očiju,
sklapajući ih zauvek. "Sssssmrt."
Letilica se propela ispod njihovih nogu, onda teško pala, izbacujući ih iz ravnoteže; Luna rasejano
pogleda ka svojim nogama čudeći se što nisu reagovale kako treba. Voda se komešala oko nogavica njenog
hermetizovanog letačkog odela, morska voda, nadirući u kabinu. "Umrla?" Luna odmahnu glavom. "Nije,
nije. Nije mrtva. Elsi! Elsi, tonemo! Probudi se!" Protresla je mlitavo telo koje nije reagovalo. Oko njenih
ruku omotaše se pipci i otrgoše je od Elsi, ne mnogo dostojanstveno.
"Sssssmrt!" Oči Svilenoga sad su bile bistrije i dublje nego što ih je ikad ranije videla. On poče
doticati, redom, nekoliko iznutra osvetljenih dugmadi na instrument-tabli; to ponovi još jednom.
"Izzzzlazzzz otvoren. Tonemo. Bežžžži..." Gurnuo ju je ka vratima čamca; zateturala se, na pola puta do
tamo, sukobljena sa novim vodenim talasom, sada dubokim do kolena.
"Ne! Nije mrtva. Ne može biti. Ne dolazi u obzir da je ostavimo." Uhvatila se za naslon jednog
sedišta.
"Ideššššš!" Svileni je navalio na nju, otrgao je od sedišta i gurnuo još bliže izlazu. Spotakla se i pala,
i sledeći talas ju je pokrio sasvim; ustala je kašljući, osećajući kako joj slana vatra peče oči. Izborila se da
stigne do vrata, osvrnuila se još jednom, videla da je Svileni kleknuo u uskomešanu vodu pored Elsevir,
pognuo glavu i na trenutak oslonio čelo o Elsevirino rame, u znak počasti i rastanka.
Ustao je i došao do Lune gacajući kroz vodu. "Idešššš!" Pipci su se još jednom omotali oko mišice
njene ruke, dok ju je vukao u hermetičnu među-komoru. Pustila je okvir vrata, nesposobna da se opire, i
uletela za njim.
Ona vide da je spoljašnji otvor te komore širom otvoren i da naveliko guta morsku vodu, kao
bespomoćni utopljenik... "Moj šlem! Udaviću se..." Okrenula se da ipak uđe nazad, u kabinu čamca, ali
talas, do pojasa dubok, zagrli je i obori. Ledena voda je još jednom prekri celu; izborila se da opet ustane,

120
sad već napola plivajući, ali je i jauknula osećajući ledenu vodu kako prodire kroz otvoreni okovratnik,
ispod hermetičkog odela. Novo ljuljanje posla masu vode ka izlazu i ponese Lunu; udarila je glavom žestoko
o metal, a onda ih LB ispljunu oboje u otvoreno more.
Lunin krik se ugasio kao sveća kad se more sklopilo iznad njene glave. Udarajući nogama, uspela je
da izroni, ali čim se pojavila na vazduhu na nju je naletela kiša, jakim vetrom gonjena ukoso, i bacila je
nazad ka vodi. Prsti zaslepljujuće vreline i hladnoće počeli su je kidati dole, ispod tog trapavog svemirskog
odela. "Svileni!" Kriknula je njegovo ime, ali ono ode vetrom otrgnuto, izgubljeno i usamljeno kao zov
mera.
Ipak, isto tako naglo, pored nje se stvoriše lice i torzo Svilenog, preliveni morskom penom; pomogao
joj je u njenim naporima da ostane na površini uprkos teškom teretu odeće koja se punila vodom. On je
svoju jednodelnu protiv-vakuumsku odeću već zbacio i sad je plivao sasvim slobodno: stvorenje u svom
elementu. Osećala je kako trza kopče na prednjem delu njenog odela, pokušavajući da ga svuče sa nje.
"Nemoj!" Grabila je njegove klizave pipke, ali oni su joj izmicali kao jegulje. "Nemoj, smrznuću se!"
Zbog tog bacakanja potonula je opet, zatim izronila daveći se i pljujući vodu. "Ne mogu ostati živa u ovome
- bez toga!" A znala je da u svakom slučaju neće ostati živa, jer se odeća punila tečnim balastom koji ju je
morao odvući na dno. Razumela je najzad, na onaj način koji se čoveku može ukazati samo jednom u životu,
punu opaku ironiju takozvanog 'mornarevog izbora': udaviti se ili umreti od hladnoće.
Svileni se manuo njene odeće i sad je samo pomagao Luni da ne potone. Prvi ledeni i bolni šok
hladnoće već je prošao, zamenjen bolom dubokim do kostiju, bolom koji je brzo izvlačio iz nje i snagu i
razum. U daljini, između pokretnih rastopljenih planina, nazrela je njihov tonući LB - a zatim ništa, na tom
mestu, samo slivanje mora i vetra u jedno. Elsevir. Jedna žrtva, Moru prineta... Luna oseti da se slana voda
njenih suza meša sa suzama mora i neba.
Posle nekog, neodređeno dugog vremena, ona oseti da nepogoda prolazi: nebo je svoje suze osušilo,
gnev izgubilo, besna nadimanja nestala su sa lica okeana, Lunine suze su, iscrpljene, stale, a sunce od
ledenih krhotina počelo je probadati dole ka njoj kroz oblake koji su se razdvajali. Svileni ju je i dalje čvrsto
držao s leđa, pomažući joj da ne potone; ali njeno telo su sad potresali nesavladivi grčevi. Na mahove joj se
činilo da vidi obalu, nedohvatno daleku, ali nijednog trenutka nije bila sigurna da to nije samo neki fantom u
izmaglicama njenog uma. Nije više bilo snage u njoj ni za kakav govor, a Svileni joj je odgovarao samo
svojim ćutljivim, ohrabrujućim prisustvom. Osećala je njegovo tuđinstvo jasnije nego ikad ranije, ali i svest
o nevažnosti toga...
Trebalo bi da mu kaže da je pusti, da čuva snagu, jer ih Ngenet nikako ne može naći na vreme. Kraj
će u svakom slučaju biti isti. Ali te reči nije mogla da izgovori; štaviše, u dubini duše je znala da i ne želi da
ih izgovori. Umreti sama... umreti... zaspati ovde zanavek. Činilo joj se da oseća kako joj se koštana srž
zgrušava. Toliko je umorna, bolno umorna; doći će san, zaspaće uljuljkana neumitnom kolevkom Majke
Thalase. Onih poslednjih nekoliko nedelja na drugom svetu - to bejaše samo san. Ona je Tijamatovka,
Letnjakinja, i sad uviđa, sa mutnim očajanjem, ono što svaki Letnjak zna od rođenja: da je Dama i
stvoriteljka i uništiteljka, i da Njoj život samo jednog muškarca ili jedne žene ne znači ništa više, u njenim
širim planovima, nego život najmajušnijeg ljuskara koji puzi kroz blato na dnu...
Nešto se probilo kroz površinu mora ispred njih i zasulo Lunu sitnim ledenim kapljicama po licu.
Zastenjala je; ruke Svilenoga stegle su se jače oko njenih prsa; kroz trepavice po kojima se nahvatao led
pogledala je svetlo lice sa mrljama mrke i žute boje koje joj je uzvratilo jednakim zurenjem. Iza tog prvog,
izroniše još dva takva neljudska lica, zatim i treće; ležala su na vodi, sve svetlijoj, kao ribarski loptasti
plovci. Prepoznavanje se dizalo polako, kao mehurić iz dubina, prodirući kroz njenu anestetizujuću
otupelost: meri...
Okupili su se oko nje, podgurkujući je uporno i žurno svojim prednjim perajima sa plovnim
kožicama razapetim između prstiju. U njenoj pameti nikako da se uobliči slika šta od nje žele; ali znala je, sa
onim nepitajućim poverenjem iz svog detinjstva, da su to deca Majke koja je More i da su došla da je spasu
ako mogu. "S-Svilen-ni", reče ona pregrizajući reči na komadiće, cvokotavim zubima, "pus-s-sti me."
Pustio ju je; počela je odmah tonuti kao kamen. Ali pre nego što je stigla na to da reaguje, glatki,
plovljivi oblici opet su je digli. Peraja sa kožom između prstiju sklopila su se preko nje kao latice cveta koji
se zatvara i izvukla su je na vazduh - pravo na meke, široke grudi jednog mera koji je ležao u vodi
nepomično, na leđima. Ona kliznu na njega, potrbuške, i ostade tako da leži, grcajući, zapanjena, podignuta
samo koji santimetar nad morsku vodu koja ju je ipak zapljuskivala sa strane. Njene noge ostadoše da se
vuku kroz nezasitu hladnoću. Ali taj mer - ženka; videlo se to po ogrlici od krzna boje zlata oko njenog vrata

121
- odmah ju je omotala perajima, kao da grli svoje mladunče; prigrlila, prenoseći joj svoju telesnu toplotu,
kao što bi grlila i dojila svoju bebu. Meruša poče da bruji nekom dubokom bestonskom melodijom, u ritmu
koji je bio podudaran sa ljuljanjem mora. Previše iscrpljena da bi se ičemu čudila, Luna položi glavu na ta
svilena prsa i osloni se šakama o njih, osećajući kako pesma prodire kroz njeno drhtavo telo. Svileni i dva
druga mera plovili su u blizini; ali ona ih se u ovom trenutku nije ni sećala, nije se sećala ni prošlosti ni
budućnosti, čitava njena egzistencija se teleskopski skupila u jednu tačku, sadašnjost.
Koliko je dugo, po vremenu širokog sveta, plovila sa merušom, nije saznala, niti poželela da zna.
Sunce je prešlo preko neba, skotrljalo se niz silazni deo svoje putanje do sastanka sa morem, i tek tad se
licem voda raširila nova promena: duga senka lađe pružila se preko njih, stižući da ih pozdravi pre dolaska
same lađe. Udaljeni puls brodskog motora probijao je njihovu tišinu sve upornije.
"Luno. Luno. Luno." Svileni je izgovarao njeno ime, obavijajući njen vrat pipcima sa kojih je curila
voda, nastojeći da je tako navede da čuje.
Ali nije bilo Lune, ni meseca na nebu, nikog ko bi mu odgovorio - nikog osim samog mora, Thalase
koja uzima nazad... ono što je njeno.
"Luno...čuješ li me?"
"Ne..." Bio je to više protest protiv zadiranja u njen mir bez misli, nego odgovor. Svet je slika od
vodenih boja koje teku bez ijednog oblika...
Nešto je gurnulo njenu gornju usnu na cvokotave zube; neka vrela, viskozna tečnost prosula se u
njena usta i pocurila u grlo kao zapaljeno ulje. Zacvilela je u znak zadovoljstva i poricanja, osećajući kako se
vodene boje zbijaju u nešto čvršće, dobijaju formu za koju u njenom pamćenju ne postoji nikakava beleška...
osim za ovo lice koje je u sredini toga, lice tačno iznad nje, lice koje privlači prošlost i sadašnjost u samo
jednu sliku, dvostruku. "M-m-miroe?"
"Da", odgovori joj njegov glas, sa beskonačnim olakšanjem. "Ona dolazi sebi, Svileni. Prepoznala
me." Razaznala je iza njega Svilenog kako čuči strpljivo i gleda je; takođe vide okruglo netrepćuće oko
prozorčića brodske kabine.
"G-gde?" Gutala je ljuto-slatki sirup grčevito, sad kad je Ngenet opet pritisnuo šolju na njena usta.
Njeno uzdrhtalo, sparušeno telo bilo je slobodno od hermetizujućeg odela i umotano u zagrejanu ćebad.
"Na mom brodu. Izvukli smo te bezbedno, najzad; hvala bogovima. Idemo kući." Podigao je vrući
kompres-zavoj koji je do tad bio pritisnut preko korena njenog nosa i preko njenih obraza, i zamenio ga
novim, istim takvim.
"K-kući?" Život prošli i život sadašnji potekoše opet kao jedan.
"Na moju plantažu, u bezbednu luku. Dovoljno si vremena utrošila hodajući po zvezdanim putevima,
i dovoljno u naručju Majke Thalase, ti, mersko dete... zamalo i ceo život." Sklonio je s njenog čela mokru
kosu, žuljevitom ali blagom šakom. "Vreme je da budemo zahvalni za čvrsto tlo."
"Els-si." Ta reč je povredila njeno grlo kao žuč.
"Znam." Ngenet se uspravio; stajao je uz njen brodski ležaj. "Znam. Ništa sad ne možeš da učiniš za
nju, osim da se odmaraš i isceljuješ." Njegov glas, i kabinski prostor, odleteše u nedohvatne daljine.
Luna se zguri dublje u svom gnezdu od ćebadi, a njena svest se poče sažimati i usmeravati unutra,
smanjivati ka jednoj tački osećaja da vrele igle probijaju njeno hladnoćom umrtvljeno telo, da se krvni
sudovi ledom zaprečeni pretvaraju u proleće, da se sputani mišići oslobađaju, da ona cela postaje slobodna...

28.

Džeruša je ostavila za sobom prazne sobe svoje kuće u gradu, ostavila je na stolu hleb i voće svoje
neželjene večere napola pojedene, izišla i zaputila se dole, u Lavirint. Onostran zidina na krajevima uličica,
suton je označavao kraj još jednog nepodnošljivog dana kojeg je podnela, nekako - ali i obećanje da će sutra
morati da se izdrži još jedan; pa još jedan; pa još jedan. Njen posao je već odavno bio njen život, sad je čitav
njen život postao pakao. Spavanje joj je bilo jedino bekstvo, ali spavanje je samo ubrzavalo nailazak novog
jutra. Zato je šetala, bez cilja, anonimna, kroz gomilu prolaznika koja se postepeno proređivala, pored
prodavnica - od kojih je polovina već bila prazna, a druga polovina se još držala, žilavo, za život i profit,
nastojeći da se ne preda sve do gorkog kraja.
Gorki kraj... Zašto? Zašto i čemu ovaj trud? Gde je smisao? Povukla je kapuljaču svog grubo
izatkanog prugastog kaftan-kaputa još napred, da joj lice bude u dubljoj senci, dok je skretala u Citrusnu

122
uličicu. Na pola puta do sutona bila je biljna apoteka u koju je Džeruša ponekad išla: lekovite trave i začini,
natrpane police pune amajlija i kućnih svetaca protiv svakog zla; sve to uvezeno sa planete koja je njena
domovina, sa Novosklona. Tu je pre nekog vremena čak kupila najjaču amajliju koju je mogla naći, i sad ju
je nosila oko vrata - ona, koja se u domovini podsmevala starijim članovima svoje porodice što slepo veruju
u svašta i bacaju novac na sujeverne gluposti. Na to je sad spala... zbog ovog zaposlenja. Ali ta prokleta
vračka nije joj pomogla nimalo, kao ni ma koje sredstvo sa kojim je ranije pokušala. Ništa nije nimalo
pomagalo, niti imalo ikakve svrhe, niti ikakvog efekta.
A sad, eto, poginuo je i poslednji čovek koji je nju podržavao, poslednji koji ju je sprečavao da
poveruje da je potpuno neuspešna u životu. Bi-Zi... proklet bio, Bi-Zi! Kako si mogao to da mi uradiš? Kako
si mogao da - pogineš? I evo, ona ponovo dolazi u ovu radnju, govoreći sebi da ne zna zašto...
Dok se bližila toj prodavnici, primeti jedno dobro poznato lice - dobro poznato obilje vatrenocrvene
kose - Ukres Svetlohodni dolazio joj je u susret, obučen kao seks-hologram. Poslednjih nekoliko godina
viđala ga je retko, samo kad je odlazila službeno u Palatu. Iznenadila se sada, kad je shvatila da ne izgleda ni
dan stariji nego kad ga je prvi put videla, opruženog u onom budžaku, pre pet godina. Ali, nju je čudila i
sama činjenica da ga Arienrod 'drži' (u svakom smislu reči, pretpostavljala je) negde u Palati... šta, zar ga je i
održala mladim?
Njeno zanimanje postade proračun o svome interesu, jer njihove trajektorije su se bližile tački
presecanja; prožeta osećanjem krivice pretpostavila je da će je on videti i prepoznati, čak i ovoliko
maskiranu, i pročitati skrivene motive u njenim nemirnim očima. Usporila je, pokušavajući da ne otkrije
svoje odredište dok on ne prođe. Bogovi, je l' se ja to sad šunjam kao kriminalka?
"Zdravo Svetlohodni." Prkosno ga je pozdravila prva; i videla, po njegovom trzaju prepoznavanja, da
on ne bi dvaput pogledao ka njoj da nije progovorila.
Ali izraz lica koji se posle toga ukazao bio je za nju sasvim neočekivan, i vrlo daleko od ma čega što
bi ona zasluživala - osmeh koji je digao ka njoj upravo tu besprekornu mladost, namerno, kao ogledalo, da
joj pokaže koliko bolno ona stari, kad joj svaki dan traje kao godina. Njegove oči bile su uznemirujući eho
Kraljičinih: suviše znalačke, suviše cinične za lice na kome se nalaze. Pokrenule su se ka obilju božanskih
figurica i amajlija u izlogu biljne apoteke, pa se vratile amajliji okačenoj o njen vrat. Nelagodno je povukao
višestruki okovratnik svoje pripijene košulje; taj pokret je izvikivao neprijateljstvo. "Uštedi te pare,
komandante Pala-Tion. Tvoji bogovi ne mogu te ovde dohvatiti. Ni svi bogovi Hegemonije ne bi mogli da
zaustave ono što ti se dešava - i kad bi ih bilo briga."
Džeruša uzmače jedan korak; te reči su je udarile kao zmije otrovnice, i to takve koje ubadaju
otrovom njenih sopstvenih najdubljih strahova. Zar i on to želi? Čak i on? Zašto? "Zašto, Svetlohodni? Zašto
ti?" prošaputa ona.
Mržnja mu iznenada sinu u očima. "Voleo sam je, a ona otišla." Oborio je pogled ka zemlji, progurao
se pored Džeruše i otišao ne osvrćući se više.
Stajala je na ulici još nekoliko dugih trenutaka pre nego što je shvatila da joj je objasnio razlog. A
onda je ušla u prodavnicu, smućena, kao u transu.
Stala je u uzani prolaz između prašnjavih polica na kojima se nalazilo ono po šta je došla; slepa za
gorko-slatku nostalgiju ove radnjice, za tvrdoglavo odbijanje novosklonske tradicije da se podvrgne
standardima jedne nove epohe i novog sveta. Ignorisala je okačene svežnjeve 'zmajeve noge', vence od
upletenih trava, divlji splet mirisa koji su milovanjem navaljivali na njena čula; i gluva za...
"Meni se obraćaš?" reče Džeruša, naglo i nezadovoljno svesna da tu više ne stoji sama.
"Da. Izgleda da su premestili luž u prahu. Da l' možda znaš gde...?" Žena bele kože, tamne kose,
srednjih godina; verovatno Tijamatovka. Slepa - Džeruša prepoznade fotosenzitivnu traku koju je ta osoba
nosila preko čela.
Pogleda preko polica, vide da je prodavac zadubljen u živi razgovor sa nekim drugim doseljenikom
sa Novosklona; vrati pogled ka toj ženi. "Mislim da im je to kod zadnjeg zida." Zakorači bliže policama, da
bi slepa žena mogla da prođe.
Ali ova je stajala na istom mestu, kao da hoće da joj dodijava; glavu je nagnula malo na jednu stranu
kao da još sluša Džerušine reči. "Inspektorka... Pala-Tion, zar ne?"
"Komandant Pala-Tion." Na prezir je uzvratila svojim, jedva skrivenim, prezirom.
"O, naravno. Izvini."
Kad sunce postane crno. Džeruša skloni pogled.

123
 "Poslednji put kad sam čula tvoj glas, bila si još inspektor. Ja glas nikad ne zaboravim; ali u pogledu
dobrih manira ponekad omanem." Žena se osmehnula na način vedrog izvinjenja; to je nastavljalo da zrači iz
nje i najzad Džeruša oseti kako i njena uobičajena namrštenost popušta. "Od tada je prošlo gotovo pet
godina. Moja radnja je nadomak ove... došla sam u tvoju stanicu jednom, sa Ukresom Svetlohodnim."
"A, maskerka." Džeruša najzad prikači neki identitet na ovu osobu. "Da, sećam se." Još kako se
sećam. Spasavanje tog malog skota bilo je druga najveća greška u mom životu.
"Vidim da si s njim pričala napolju." (Vidiš? Džeruša je doživela jedan trenutak dezorijentacije, a
onda je shvatila i odmah pokušala da prikrije svoje očigledno neraspoloženje.) "On i sad pokatkad dođe kod
mene; kad mu je potrebno pribežište. Nema više mnogo ljudi sa kojima bi on mogao da razgovara, rekla bih.
Drago mi je što je popričao s tobom."

Džeruša ne reče ništa.

"Reci mi, komandantkinjo - da li ti je zbog promena, koje vidiš da se dešavaju u njemu, žao koliko i
meni?" Premošćavala je ambis Džerušinog ćutanja kao da ga nema.
Džeruša odbi da se suoči se tim pitanjem i sa osobom koja pita; dotače udubine svog izmenjenog
lica, morbidnim prstima. "Koliko ja mogu da vidim, nije se promenio nimalo. Ne izgleda ni jedan jedini dan
stariji." Štaviše, možda i nije stariji, prokletnik.
"Ali jeste stariji, jeste..." reče maskerka teško. "Sto godina je on ostario od kako je u Karbankl
stupio."
"Pa, svi smo." Džeruša pruži ruku i uze malenu tamnu plastičnu bocu viriolskog ulja sa police, i,
posle kratkog oklevanja, još jednu. Najednom pomisli na svoju majku.
"Kapljice za spavanje, zar ne?"
Džerušina šaka se stegla prisvajački, odbrambeno, oko bočica. "Da."
Klimanje glavom. "Namirišem ja to." Žena iskrivi lice. "Koristila sam ih; imala sam jezivu nesanicu,
dok nisam nabavila ove foto-senzore. Bez vida, ništa me nije upućivalo na ritam dana i noći... a i onako
nisam valjano usklađena sa ritmovima ovog Tijamata. Kao ni ostali Novosklonovci, valjda. Svi smo mi ovde
tuđini, na kraju - ili na početku."
Džeruša diže pogled. "Pa, valjda. Nikad o tome nisam razmišljala na taj način... Možda je u tome ceo
moj problem: kud god krenem, tuđinka sam." Začula je da glasno izgovara to što je nameravala da bude
samo misao; i odmahnula glavom, ne mareći više. "Što više želim spavanje, manje ga postižem. Spavanje mi
je jedino zadovoljstvo u životu. Mogla bih da spavam večno." Okrenula se i pokušala da prođe pored te žene
ka prodavcu koji je sad bio kod ulaznih vrata.
"Nije to način da rešiš svoje probleme, komandante Pala-Tion." Maskerka joj je zaprečila prolaz,
iako to nije izgledalo tako.
Džeruša se zapiljila u nju, osećajući slabost u nogama. "Šta?"
"Te kapi za spavanje. One samo pogoršaju stvar. Oduzmu ti snove... a mi svi moramo da sanjamo,
ponekad, ili da pretrpimo posledice." Pružila je ruku, pokretom nalik na talas, i pritisnula Džerušinu šaku sa
bočicama, pogurala je ka polici. "Nađi bolji odgovor. On sigurno postoji. Ovo će proći. Vreme sve odnese."
"Da odnese ovo, trebala bi večnost." Ali nastavljao se taj pritisak na njenu nadlanicu... i volju... ona
oseti da ruka popušta i da bočice polaze nazad, na policu.
"Mudra odluka." Maskerka se nasmeši, gledajući kroz Džerušu, u nju.
Džeruša nije odgovorila, nije čak ni bila sigurna kako bi trebalo odgovoriti.
Žena se najzad skloni u stranu, na neki način je oslobađajući, kao što ju je na neki način držala u
zarobljeništvu; ode pored nje ka policama u zadnjem delu radnje. Džeruša ode do vrata i iziđe na ulicu, ništa
ne kupivši, čak ništa ne rekavši prodavcu.

Zašto sam je poslušala? Džeruša je ležala nepomično, oslonjena na lakat, na niskom kauču krivudavo
oblikovanih ivica. Upijala je osećaj da štapići vatom omotani puze iz njene šake u zglavak i dalje, do lakta:
trnula joj je ruka. Svaki ulazak u ovu prostoriju završavao se nekom vrstom paralize, koja je njoj uništavala
sposobnost da preduzme bilo šta, ili čak da reaguje na bilo šta, da radi, da misli. Posmatrala je kako sekunde
treptavo nestaju jedna po jedna na sterilnom brojčaniku časovnika ugrađenog u kristal u sterilnoj matrici
potpuno praznih polica kojima je, kao paučinom, bio premrežen najudaljeniji zid sobe. Bogovi, koliko mrzi
ovo mesto, svaki njegov beživotni santimetar - isto je kao kad se Lu-Sked iseljavao odavde, ista fasada
izoluje stanare od bezvremenske stvarnosti ove zgrade i grada oko njih.

124
 Oni prethodni stanari su nastojali da žive karemovski i posvećivali su se tome mučenički: bilo je to
usavršeno, istančano, bezdušno oponašanje jednog stila života koji je Džeruši i bez toga bio neprivlačan. U
tom stilu, naneti sloj raznih predmeta koje je sa sobom donela nije izmenio gotovo ništa. Ponekad je
maštala: prevući sve ovo jednim slojem fresaka, u kitnjastom rokoko stilu, ili obojiti, svuda, bestidnom
paletom toplih i drečavih boja... ona šakom spusti kapke preko svojih očiju, jer neumitna istina je
procurivala odasvud kao voda, a zbog toga su se boje razmrljavale i, krvareći, odlazile.
Ova kuća otežala od ružnih uspomena njoj je nametnuta - kao deo njenog bremena, deo kazne.
Mogla je da uzvrati udarac, da izbaci iz ovog mauzoleja sve te morbidne zaostatke i da ih zameni nekim
svežim, živim stvarima... mogla je čak i da se otarasi čitave kućerine, da se vrati u svoj stari, udobni, tesni
stančić dole u Lavirintu. Ali, svaki put, završivši dnevni posao, vraćala se ovde; i nije preduzimala ništa - još
jednom. Jer, zašto i čemu? Beskorisno je, uzaludno, beznadežno... bespomoćna je... Digla je šake, čvrsto
spletene, pritisla njima usne, jako. Gledaju te! Odmah da si prestala!
Digla se do sedećeg položaja, odvukla šake od lica, pognula glavu tako da je kapuljača kaftana pala
napred, oko njenog lica. Svuda su Kraljičini špijuni i Kraljičine oči, a naročito, u to je bila sigurna, u ovoj
zgradi, koja je vlasništvo grada. Osećala je dodire pogleda tih špijunskih kamera, kao dodire nečistih ruku,
svuda gde je polazila, pri svemu što je radila. U starom stanu imala je slobodu da bude ljudsko biće, da bude
ona koja jeste, da živi u svojoj nasleđenoj tradiciji... da skine tu puritansku, stisnutu uniformu i da se šetka
po stanu gola golcata ako joj je to volja, kao što je činila na svom svetu, kao što je njen narod radio
vekovima. Dok, ovde, uvek izložena da je Kraljica gleda ako joj se tako svidi, mora uvek i da se plaši da će
izložiti svoje telo ili svoj duh nevidljivoj poruzi Bele Drolje.
Podigla je čitač trake koji joj je ispao na pod, zagledala se u njega, ali ne videći na njemu prikazanu
stranicu iz priručnika za spektralnu analizu. Pokušavala je taj priručnik da prostudira već nedelju dana... dve
nedelje... večnost. Književnost izmišljenog nikad nije volela, ni u jednom obliku: svakog dana je slušala
premnogo laži sa ulica, zato nije imala strpljenja prema onima koji zarađuju za život lažući. Ali, sad se više
ni na činjenice nije mogla usredsrediti. Pa ipak nije mogla ni da se opusti i dozvoli sebi izlete u maštu, kao
Bi-Zi... koji je to uvek radio tako lako, i tako oslobođeno od ma kakvog osećanja krivice. Ali, nije to ni bilo
čudo, jer karemovski teh je čovek koji i inače živi u svetu mašte, u svetu gde svako zna gde mu je mesto a
tvoje mesto je uvek na samom vrhu. Gde život funkcioniše kao savršena mašinerija... osim što se ovog puta
mašinerija polomila, a haos, koji je čekao negde napolju, jurnuo unutra i uništio Bi-Zija.
Zamišljala je kako je to moralo izgledati: patrolna kola se pretvaraju u paru i oslobađaju dva duha,
koji sa ove, smrtne ravni odlaze u - šta? U večnost, čistilište, beskonačni ciklus ponovnih rađanja? Ko može
da veruje u ma koju religiju, kad religija ima toliko, i kad svaka tvrdi da nosi jedinu istinu, a svaka
drugačiju. Samo na jedan način će Džeruša moći da sazna istinu o tome... a jedan deo njenog duha već je
prešao preko one mrkle vode, bez plaćanja karte za prevoz, ali ipak sa Čamdžijom, i to u društvu sa jedinim
njenim prijateljem u ovom svetu neprijatelja. Jedini njen prijatelj... Zašto sam, do vragova, poslušala? Zašto
sam vratila one bočice na policu? Ustala je, a čitač trake je još jednom pao s njenog krila na pod,
neprimećen. Načinila je jedan korak, znajući da je to polazak ka vratima; i opet stala; njenim telom prolazili
su mali trzaji neodlučnosti. Motivacija, Džeruša! pomisli ona očajno. Želela sam da ostavim bočice tamo,
inače me ona ne bi nikad navela da se predomislim. Njeni mišići se opustiše i ona ostade da stoji sva
klonula; čitavo njeno telo bilo je obavijeno pamukom umora. Ali ne mogu zaspati ovde! Nije imala izlaza, ni
skloništa, nikog...
Njen pogled, tragajući, naiđe na školjku boje svitanja, koja je, nedaleko od ulaznih vrata, na stočiću -
imitaciji imperijalnih stolova iz svetilišta - ležala kao ponuda bogovima. Ngenet... O, bogovi, da li si mi ti
još prijatelj? Onaj čvrsti mir kuće na njegovom poljoprivrednom imanju, onaj nenarušivi mir u oku oluje,
ispuni, nadmoćno, prostore njenog unutrašnjeg vida. Više od godinu dana je prošlo od njene poslednje
posete toj kući; svesno i nesvesno se udaljavala od čak i labavih i površnih veza sa tim retkim posetama, a
njena depresija postajala je sve dublja, njen svet se smežuravao i smanjivao u njoj i oko nje. Govorila je sebi
da ne želi da Ngenet vidi kakva je stravično prenapeta kučka postala... a ipak, perverzno, u isti mah je i
počinjala da ga mrzi što on ne uviđa da je njoj to njegovo bezbedno utočište potrebnije nego ikad.
I sada? Da... sada. Kakav ju je to slepi mazohizam naterao da se sama zazida u grob? Ona pređe do
telefona, otipka jedan pozivni broj, pa drugi, pa treći, sve po pamćenju, otvarajući radio-talasni poziv do
njegove plantaže. Obeležavala je proticanje sekundi tako što je kuckala prstima po bledoj, tvrdoj površini
zida, i najzad jedan glas, lišen video-slike, odgovori na njen poziv, izobličeno, zbog tonskog 'snega'. Ovo
prokleto mesto! Smetnje zbog oluje. Svaki put, svaki put smetnje zbog neke oluje.

125
 "Alo? Alo?" I pored smetnji, znala je da to nije onaj glas koji je njoj potrebno da čuje.
"Alo!" Nagnula se bliže mikrofonu, a njena vika poče odzvanjati kroz tihe sobe, jednu, drugu, treću,
iza nje. "Ovde komandant Pala-Tion, zovem iz Karbankla. Treba da razgovaram sa Ngenetom."
"Šta? ... nije tu, komand... na lađi."
"Kad se vraća?"
"Ne znam. Nije re... neku poruku?"
Pesnicom je prekinula vezu; okrenula se od tog zida, uzdrmana besom. "Nemam poruku."
Prešla je opet tu sobu, podigla bodljikavu spiralnu puževu ljušturu rumenu kao zora, prigrlila je,
prelazila nesigurnim prstima po somotski neravnim krivinama. Dotače jedno nesavršeno mesto, ono na
kome se jedna krhka bodlja odlomila. Njeni prsti se sklopiše oko sledeće bodlje i odlomiše je. Pa sledeću, i
sledeću. Padale su na tepih bešumno. Džeruša je njihovo padanje propratila tihim cviljenjem, kao da lomi
sopstvene prste.

29.

"Sve što radimo utiče na sve ostalo."

"Znam..." Luna se šetala sa Ngenetom, niz nagib jednog brda koje je ležalo u boji okera, posrebreno
slanom travom koja se talasala kao harfa vetra ispod plantažne kuće. Sama kuća se stapala sa sušnim, golim
brdima iza sebe; a njen kamen, izlizan dejstvom vremenskih prilika, i njeno drvo izbelelo od soli bili su deo
ove zemlje, baš kao i... kao i on sam. Luna je setno posmatrala, krajičkom oka, Ngenetov profil, pamteći
kako joj je čudno izgledao poslednji i jedini put kad ga je videla. Pre pet godina... Tačno su joj rekli: videla
je pet godina promene na njegovom licu, ali ne na svom.
A ipak, promenila se i ona, ostarila je onog trena kad je videla nestanak životne svetlosti u
Elsevirinim očima. Smrt je njoj dopustila da prođe... ali Smrt nije ostala bez plena. Jad u njoj: sad je baca,
sad je diže, to su olujne plime jada zarobljene u jednoj boci. Da ona nije svojom voljom uputila Smrti izazov
na dvoboj, ne bi sad imala ovu smrt na duši. "Da me Elsevir nije vratila na Tijamat, sad bi bila još živa. A da
sam ja ostala na Karemofu s njom, bila bi i srećna." Odjednom je videla ne Elsevir, nego Ukresa. Nikada
ničiji snovi nisu bili važni koliko moji. Žmirnula je jako, licem okrenuta u vetar.
"Ali ti ne bi bila." Ngenet spusti pogled ka njoj, pomažući joj čvrstom rukom, na jednom strmijem
delu nizbrdice, da hoda pouzdano. "Znajući da si ti nesrećna, bila bi i ona nesrećna. Ne možemo provoditi
svoj život živeći neku laž radi nekog drugog; to na kraju nikad ne uspe. Moraš biti kakva zaista jesi. Ona je
to znala; da nije, ti sad ne bi bila ovde. Desilo se ono neminovno. Smrt je neminovna, ma koliko se mi trudili
da je poreknemo." Oštro je pogledala gore ka njemu, videla da se izobličio od njenog jada, opet sklonila
pogled.
Ngenet odmahnu glavom. "Posle Ti-Džejove smrti, Elsi više nikad nije bila ista. Moj otac je uvek
govorio da je to 'žena jednog čoveka'. U dobru i u zlu." Sad je zavukao šake u džepove svoje parke,
gledajući ka severu, prateći liniju obale sve do magličastih daljina u kojima je ležao Karbankl. "Luno, sve
utiče na sve ostalo. Ako sam u ovom mom ovako dugom životu išta naučio, to sam naučio. Nikad ne pripisuj
sebi celu zaslugu, ili celu krivicu. Nije bila tvoja krivica."
Odmahnula je glavom neutešno.
"Onda počni da razmišljaš šta bi mogla da uradiš da bi joj vratila dug!" Čekao je na pitanje u njenim
očima. "Ne dozvoli da tvoj jad ode u zlo. I sama kažeš da ti je jedan sibil rekao da se vratiš na Tijamat. Da
moraš."
"Da bih pomogla Ukresu." Pratila je liniju njegovog pogleda ka severu. Žena jednog čoveka... Vetar
joj poduhvati kosu kao ptičje krilo i prebaci je napred preko njenih ramena. Sklonila je mlečnobele vlasi sa
očiju.
"Samo jedno elektronsko kolo u mnogo većoj mašineriji. Sibilski um ne šalje poruke preko pola
galaksije da bi utešio nečije slomljeno srce. U tvojoj sudbini postoji i nešto kudikamo značajnije." Zaćutao
je iznenada, pogledao je za trenutak licem u lice.
"Z-znam." Provlačila je stopala kroz umršenu travu, najednom uplašena; poče gledati svoju senku
kao da je to senka nekog oblaka koji sa visina gleda dole na zemni šar. "Sad to razumem", promrmlja ona,
znajući u srcu da baš i ne razume, a i ne veruje. "Ali ne znam zašto je ovo, ako ne da bih pomogla Ukresu.
Nešto mi je zaista kazalo da dođem - ali, nije mi kazalo dovoljno."

126
 "Šta si saznala odlaskom na Karemof, što ne bi saznala ovde?"
Digla je pogled, trgnuta. "Saznala sam... šta to znači sibila biti. Saznala sam da na Karemofu postoje
stvari koje i mi ovde imamo pravo da steknemo za sebe, ali nam oni ne daju." Začula je kako njen glas
postaje hladan kao vetar oko njih. "Razumem u šta je Elsevir verovala, i zašto... Sve te stvari su deo mene.
Niko me ne može naterati da ih zaboravim. I rešena sam da ih promenim." Pogledom je pretraživala severno
obzorje. "Samo ne znam kako."
"Naći ćeš način, kad dođeš u Karbankl."
Osvrnula se da ga pogleda preko ramena. "Kad smo poslednji put pričali o tome, nisi hteo da uopšte
idem."
"Pa ni sad nisam za to", reče on nabusito. "Ali ko sam ja da se svađam sa sudbinom? Otac me je učio
da verujem u reinkarnaciju - da je ono, što u ovom životu jesmo, nagrada ili kazna za ono što smo radili u
prethodnom. Kad bih hteo da se igram filozofa, rekao bih da je Elsevirin duh, kad je umrla, nanovo rođen u
tebi, tamo u moru. Promena u moru."
Sklopila je oči, osećajući kako te reči rade; osmehnula se posle nekog vremena i opet pogledala.
"Miroe, da li se ikad pitaš ko si bio ranije? I da li bi išta bilo drukčije kad bi svako od nas znao, već pri
rođenju, šta mora da nadoknađuje, umesto da kroz svoje okajanje puzi slepo?"
Nasmejao se. "Tu vrstu pitanja trebalo bi da ja postavim tebi, sibilo."
Sibila. Opet sam cela. Više nego cela. Sveta... Hladni vazduh ju je pekao u plućima. Pritisnula je ono
mesto na parki ispod kog je ležao trolist, sakriven; i shvatila da je njen pogled opet odlutao prema
Karbanklu, u čežnji da se bar nazre ono što je onostran domašaja vida. Bližio se završni Festival, onaj koji
će se podudariti sa poslednjom posetom predsednika hegemonijske vlade; Luna oseti u sebi buđenje
radoznalosti pri pomisli da će on doleteti na Tijamat ubrzo posle nje. Ali tek kroz četrnaest dana će prvi
sledeći trgovački brod baciti sidro u ovoj luci, i tek tada će moći da se ukrca i zaplovi prema Karbanklu.
Samo četrnaest dana, a onda će saznati... Oseti da joj srce u prsima udara silno; ali ne znade da li oseća
iščekivanje ili strah.
Prošli su pored pomoćnih zgrada, gde je Ngenet imao svoje neobične radionice; zatim su sišli niz
brdo, prema ogromnim poplavljenim poljima koja su, kao rombovi prošiveni na jorganu, prekrivala uzanu
obalsku ravnicu, ka severu i ka jugu, sve do granica Ngenetovih zemljišnih poseda. U tim radionicama
Ngenet je petljao sa neverovatnim mnoštvom različitih starinskih mašina i primitivnih alata - sa stvarima
koje bi njoj, do pre nekoliko njenih kratkih meseci, izgledale čudesno, ali koje su joj sad izgledale
jednostavno besciljno. Zapitala ga je, jednom prilikom, što se petlja s tim, kad ima mašine iz grada koje sve
to obavljaju mnogo bolje. Samo se osmehnuo i rekao da su to njegove 'bubice' kojima voli da se zamajava.
Zimci, fizički radnici, prolazili su pored njih na štulama kroz vodene leje morske trave - koja je ovde,
u surovijim, severnim geografskim širinama bila jedna od osnovnih namirnica i za ljude i za životinje.
Težaci su dizali pogled i pozdravljali ih sa poštovanjem; ali pojedini od njih, poneka radnica, poneki radnik,
upućivahu Luni još po jedan dodatni, prolazni osmejak. Ngenet je svojoj kućnoj posluzi rekao samo da je to
mornarka koju su meri spasli da se ne udavi. Ali ovi Zimci iz udaljenih provincija, koji su sa Morem živeli,
nisu bili toliko udaljeni od vere u Majku Thalasu koliko je to Luni uvek govoreno. Pazili su i negovali Lunu
sa onom uslužnošću koja se rađa iz vere da je neka osoba nosilac malog čuda. Jednog sunčanog popodneva
radnici su je naučili da hoda na štulama: ravnotežu je jedva održavala, koraci su joj bili nezgrapni, spoticala
se, na suvom tlu, i bilo joj je žalosno jasno zašto svi oni nose vodonepropusna odela kad gacaju kroz
spletove podvodnih trava.
Išla je za Ngenetom po izdignutim kamenim stazama koje su, kao mreža, obuhvatale ta polja; stupala
je, ujedno, kroz tunel vremena, jer su je mirisi i prizori morske žetve vraćali rodnom kraju, selu Neit; baki,
mami, Ukresu - jednom izgubljenom vremenu. Vremenu kad je budućnost bila jednako pouzdano poznata
kao i prošlost, i kad je znala da ni u kom slučaju neće morati sa budućnošću da se suoči sama. Jedno
izgubljeno doba. A sad je čula glas nove budućnosti, koja ju je pozvala sa jedne zvezde na drugu, i koja sad
zove ka Gradu Severa...
Njihove čizme su zatrupkale po drvenom keju u jednoj zaklonitoj uvali koja je ovoj plantaži služila
kao luka. Vode tog polu-zaliva, obgrljene bezbednim rukama kopna i na taj način zaštićene od neprestanog
vetra, ležahu plave i srebrne pod nebom. Luna je i sada bila u stanju (mada je to i nju samu iznenađivalo) da
pogleda more a da se ne nađe u košmaru pretrpljene Damine probe vodom. Ali jače od same te uspomene
bilo je saznanje da ju je More poštedelo. Ostala je živa. Dama daje i Dama uzima, i to je najosnovnija
manifestacija jedne šire, kosmičke ravnodušnosti. A ipak, Luna se dvaput suočila, telom i duhom, sa tom

127
ravnodušnošću, i oba puta je pošteđena. Neka bezimena protiv-sudbina živi u njoj, i dokle god je tako, ona
se neće plašiti.
Daleka plava površina mora pretvorila se u vodoskok belog: jedan tandem mera razbio je njen mir,
savršenim lukom svojih tela. Gledala ih je kako iskaču i ponovo padaju, mnogo puta, kroz površinu zaliva;
nestadoše, najzad, u vodenom donjem svetu. Drugi jedan trag pene, manje upadljiv, pođe krivudavo po njoj
preko površine, dok je stajala naslonjena na ogradu isprocepljenu mnogim pukotinama: Svileni, koji je
glavninu vremena od njihovog dolaska ovde proveo u zalivu. "Šta će on sad, Miroe? Ovde nema nikoga, niti
dom." Setila se kako su ga Elsevir i Ti-Džej našli.
"On je ovde dobrodošao, i to zna." Ngenet pokaza rukom preko svoje zemlje, pogleda Lunu i
osmehnu se.
Osmehnu se i ona, gledajući opet vodu. Ironiju prisustva Svilenoga među merima osećala je duboko,
sad kad ih je gledala zajedno: ljudska bića na ovoj plantaži gledala su njegovu rasu sa nepoverenjem i
mržnjom, ne zato što je tuđinska, nego što se znalo da tuđini upravo te rase služe Kraljici kao goniči za
hvatanje i ubijanje mera. Luna je, uz to, saznala da je Ngenet, osim što je mrzeo te pokolje i štitio mere u
granicama svog imanja, preduzeo još nešto - okružio se radnicima istog ubeđenja. Ngenet je ipak poznavao
Svilenog kao Elsevirinog drugara u mnogim poduhvatima, tokom tolikog broja godina da je mogao u njega
imati poverenje; ovdašnji narod ga nije tako poznavao.
Međutim prihvatili su ga upravo oni koji bi trebalo da su najnepoverljiviji, meri; zato je Svileni
boravio ponajviše u moru. Sad je bio manje komunikativan i više ćutljiv nego ikad, i Luna je samo na
osnovu onih zapamćenih poslednjih trenutaka u svemirskom čamcu mogla nagađati da je još u žalosti.
Svileni se, međutim, fluidno izvuče iz vode, pa preko ograde, i stade pored njih na uzglobljeni,
uzdišući drveni gat. Sa njega je curilo i kapalo. Na tom mokrom, bespolnom telu nije bilo više nikakvih
privesaka izmišljenih u svetu vazduha; bio je okićen samo efemernim nakitom sveta vode. (Njoj je izgledalo
čudno da su Elsevir i drugi oduvek smatrali da je Svileni muško, kad bi, po njenom utisku, to glatko telo isto
tako lako moglo biti i žensko.) Njegove oči su reflektovale ka njima dvoma samo njihove sopstvene
stopljene slike, tako da nisu mogli nimalo da prodru u njegove misli. Klimnuo im je glavom, naslonio se na
ogradu, opustio pipke.
Pogledala je pored njega, ka zalivu, gde se ponavljao sevajući balet ona dva mera, ali sada uz učešće
još tri. Bili su spoljašnja slika svoje nesebične unutrašnje lepote. Svako popodne kad je šetala do ovog mesta
meri su izvodili novi, drugačiji ples žive na vodi, maltene kao da slave njen povratak u život. Njihova
gracioznost ispunila ju je iznenadnom željom da bude kao oni, i kao Svileni: istinsko dete mora, a ne zauvek
samo usvojena kćer... "Svileni, vidi ih! Kad bih mogla da trampim svoju kožu za tvoju, makar samo na jedan
sat..."
"Ti bi da se vraćaš u more, a kad sam te izvukao, al' je neko bio plav i cvokotao! A? Pre samo dve
nedelje!" Ngenet je spustio ka njoj pogled neverice ili neodobravanja. "Mislim da si ipak pretrpela neka
mentalna oštećenja!"
Odmahnula je glavom. "A, ne - ne na onaj način. Za ime Dame, više nikad onako!" Trznuvši licem,
protrljala je mišice ruku kroz tešku parku. Posle grčeva hipotermije, koji su prenapregli sve mišiće u njenom
telu, bila je neko vreme dezorijentisana i onesposobljena. Sad, kad je opet mogla misliti i kretati se,
svakodnevnim šetnjama u društvu strpljivog Ngeneta postepeno je ispravljala učvorene mišiće i pokušavala
da se seti kako je kad se krećeš a ne boli te celo telo. "Celog života sam mislila da moj narod pripada
Thalasi. Ali, pripadati potpuno moru, kao meri... makar i na kratko... tek toliko da saznaš..." Ućutala je.
Meri su završili svoj ples i opet nestali ispod vode; onda se tri vitke glave pojaviše u polusenci ispod
nje. Na njima je krzno bilo u paralelnim mokrim naborima, kao da je olučeno. Njihovi gipki vratovi su se
povijali unazad kao morska trava kad je talasi tečno nose, oči od poliranog ugljen-crnila pogledaše sve
zajedno gore, ka njoj. Preko tih opsidijanskih površina, zaštitne membrane kliznuše glatko; Iznad svakog
oka naježi se po jedna obrva od jakih, debelih dlaka sa vrhovima nalik na perca, dajući merima izraz
zapanjenosti. U sredini je bila ženka - ona meruša koja je Lunu, kad je bila izgubljena na moru, držala na
grudima kao svoje dete.
Naginjući se preko ograde, Luna pruži ruku dole. "Hvala ti. Hvala ti", promrmljala je glasom
prepunim osećanja. Jedan po jedan meri, su se kratkotrajno izdizali iz vode, da tupnu vrhom njuške o njen
dlan i opet zarone. "Ovo je maltene kao da znaju." Uspravila se, odmakla od ograde, osećajući kako
hladnoća ujeda njenu mokru šaku. Gurnula ju je prvo u rukavicu, pa u džep.

128
 "Možda i znaju." Ngenet joj se osmehnu. "Možda čak na neki način uviđaju da su spasli jednu sibilu,
a ne samo još jednu zlosrećnu mornarku. Nikad ranije nisam video da tako plešu za neku nepoznatu osobu,
niti da se na ovaj način zadržavaju uz ljude. Izuzetna su to bića."
"Bića?" Shvatila je koliko je mnogo Ngenet rekao, i koliko je mnogo porekao, tom jednom reči. Od
dana svog spasenja, saznala je mnogo o Ngenetu, o njegovom stavu prema merima, njegovom poštovanju
prema njima i brizi za njihovu bezbednost. Postojao je čak i neki rudimentarni oblik razgovora, znacima i
zvucima, između ljudi i mera; tim načinom je Ngenet njih uputio u potragu za Lunom, a oni njega na vreme
doveli do mesta gde je svemirski čamac pao. Ali, nije ni slutila da... "Misliš - ljudska bića?" Pocrvenela je,
odmahnula glavom. "Hoću reći, inteligentna bića, kao Svileni?" Pogledom je prelazila sa jednog lica na
drugo.
"Zar bi ti bilo tako teško da u to poveruješ?" reče on. Bilo je to pola pitanje, pola izazov. Njegov glas
ju je zahvatio nekom čudnom napetošću.
"Ne bi. Ali, nikad nisam pomislila... Nikad nisam mislila." Da ću upoznati tuđina sa drugog sveta; da
bi on mogao biti stvorenje koje nije ljudsko; i da bi sibila mogla da se nađe pred ovakvim pitanjem. "Ti
tražiš... da odgovorim?... Njen glas je bio visok i napregnut, osećala je da njen um izmiče...
"Luno?"
Izmiče... Input.

30.

"Šta sam rekla?" To je bilo njeno pitanje Ngenetu, posle.

"Rekla si mi o merima." Ngenet se tad osmehnuo.
Luna je te reči ponovo i ponovo slušala, u pamćenju, dok se kretala kroz plavozeleni podvodni svet,
gipkim talasavim pokretima. Ta tečna atmosfera oko nje se opirala, pa popuštala; opirala, pa popuštala, pri
svakom njenom zamahu rukama. Ovo je bio Ngenetov dar njoj, zato što je odgovorila na njegova
neizgovorena pitanja i potvrdila tačnost njegovih verovanja: evo, ona sad konačno zna kako je to kad
pripadaš moru, u celosti i radosno; kad nisi u nesigurnoj ravnoteži na zategnutom konopcu između mora i
neba, na uzanom rubu između svetova.
"Zato vi pevate!" Njen glas je poleteo ka njima kao oblak smeha, kroz mikrofon i zvučnik; i prošao
neizobličen, iako im nije značio ništa više nego neki oblačić mehurova. Zato što ne možete da zadržite toliku
radost u sebi. U pauzama između svojih dahova slušala je pevanje mera, one sirenske pesme koje je ranije
slušala samo u legendama i snovima; tapiseriju zvižduka i jecaja i zvukove nalik na udare u zvona, pa
uzdahe i krike - a ti su zvuci, svaki za sebe usamljen i napušten, zajedno tkali hor koji je pevao himnu Majci
koja je More. Njihove pesme trajale su ponekad satima - i bile su pesme u najpotpunijem smislu reči, jer su
ih ponavljali, tačno, nebrojeno puta, njihovi stvaraoci, bića nepodložna starenju i nepromenjena mnogo
vekova.
Znala je da su pesme; ali njihova složenost je nadmašivala njenu sposobnost da izdvoji jednu od
druge. Nije bila sigurna da imaju ikakvo značenje u onom smislu kako ga ljudske pesme imaju. Ipak je znala
da su prave pesme... zato što je sama sebi tako rekla.
Kad se izvukla iz neočekivanog transfera, videla je da je Ngenet čvrsto drži, sputavajući joj ruke, i da
je njegovo lice bronzane boje napeto od silnih osećanja. Kad ga je opet mogla prepoznati, on je podigao
njene ruke u rukavicama i poljubio ih. "Verovao sam... oduvek sam verovao, nadao se, molio se..."
Zagrcnuo se. "Ali nikad se ne bih usudio da te pitam. Eto, istina je. Ne znam da li da se smejem ili da
plačem!"
"Šta - šta je istina?" progunđala je ona tada, još pometena.
"Meri, Luno! Meri..."
... inteligentni oblik života, zasnovan na korišćenju kiseonika, stvoren genetičkom manipulacijom;
bioinženjeringom podešeni da budu domaćin u kome će opstajati tehnovirus koji deluje kao faktor
dugovečnosti... Onda su došle biološke specifikacije pripremljene u Starom Carstvu, beskrajno opširne, koje
Luni nisu značile takoreći ništa. Ali Ngenet ju je naterao da sve to ponovo čuje, svaki detalj, jer je sve bilo
vatrenom jačinom usečeno u njegovu memoriju; govorio joj je glasom promuklim od emocija. Inteligentni
oblik života... inteligentni...

129
 Osetila je, sad, kako se oko njenih podlaktica obavijaju pipci Svilenoga: povukao ju je nagore, pa
prevrnuo akrobatski, uvukao je u obrazac spiralno plivajućih tela, postigao da ona bude učesnica u stvaranju
slike jednog trena. Ona vide kako tavanica zaliva, prošarana nebrojenim plavim mlazevima sjaja, klizi
visoko iznad njene glave, ali vide i dno, senovito, peskovito, rešetkasto pokriveno kolonijama brahiformnih
krenolida po kojima su se kretali ljuskari drečavih boja, dajući dnu istačkan izgled. Sa svake strane njene
sporim kretanjem opisivane zavojne spirale bio je život, pojedinačna živa bića ili jata, život u oblicima
dobro poznatim, ili sasvim nepoznatim, život koji lovi i koji je lovljen... a ona je slobodno plivala kroz
prostranstva puna tog života, u društvu mera: njihova gošća, koja je doputovala ovamo da bi razgledala
njihov zavičaj - u društvu mera koji nisu bili pretnja nikome, i koji su se malo koga plašili, ovde u
okeanskim dubinama... a plašili se nisu zapravo nikoga i ničega osim Kraljičinog lova.
Šokirana, pitala je Ngeneta, na doku, kako stranci opravdavaju korišćenje vode života ako im je
poznato da meri nisu samo životinje, nego nešto više. "Ako sibile znaju, onda van-Tijamatovci, nesumnjivo,
moraju znati."
"Ljudi su oduvek i jedni prema drugima postupali kao prema životinjama. Ako ne mogu da
prepoznaju inteligentno stvorenje u ogledalu, onda nije neko prokleto iznenađenje kad ne-ljude tretiraju još
gore." Ngenet je tad pogledao Svilenog, koji je sumorno čučao pored ograde gledajući kako voda navaljuje i
uzmiče. "Uostalom, i da su meri samo životinje i ništa više, zar bismo na osnovu toga imali pravo da ih
ubijamo zarad naše taštine? Oni su, genetski, sintetička bića, napravljeni su. Verovatno je trebalo da posluže
kao proba, ali se Stara Imperija srušila pre nego što je iko uspeo da generalizuje njihovu 'dobroćudnu
infekciju' i podari čoveku savršenu besmrtnost. Međutim, ubijanje mera da bi im se uzimala voda života
sigurno je počelo tek u haosu posle rušenja države - kada oni koji su grabili besmrtnost za sebe nisu marili
koliko će tuđih života to koštati. Istina je verovatno zabranjena pre oko hiljadu godina, kad je Hegemonija
ponovno otkrila ovu planetu. I tako sad oni nemaju drugih briga osim cene. Tačka."
"Ali - zašto je Stara Imperija uopšte dala merima inteligenciju?"
"Ne znam. A ne znaš ni ti." Odmahnuo je glavom. "Morao je postojati neki razlog, ali koji? Jedino
znam da im inteligencija nije data da bi bili masakrirani u Kraljičinom lovu!" Onda joj je ispričao zašto su
mu bile potrebne usluge krijumčara, i ne samo njemu nego i njegovom ocu pre njega: od njegovog dede,
prvog Ngeneta rođenog na ovom tlu, nasledili su tradiciju da vole i mere i ceo ovaj svet jednako, i da
njihovo imanje bude sklonište za mere. Međutim, ni otac ni on nisu bili zadovoljni samo pasivnom
zaštitničkom ulogom, pa su počeli sa tajnim neprijateljskim delovanjem protiv eksploatatora - upozoravali
su mere, ometali su lov, izvodili sabotaže, sve do... "sve do onog dana kad su plavci nagrnuli u onu krčmu
da te uhvate i napravili rupu u životu svih nas." To rekavši, opet se zagledao ka severu, sa nekim upitnim
mrštenjem koje nije imalo nikakve veze sa tim rečima.
Ali sada, posle sto pedeset godina eksploatacije, tuđini su se pakovali za još jedan odlazak sa
Tijamata; ta nepravda, za čije se ukidanje on borio, sasvim se primakla kraju... ali se i doba nazadovanja i
neznanja sasvim primaklo, novi poluokret beskrajnog točka uzaludnosti. Letnjaci će bar dati merima jedan
period vremena bez ikakvih napada, dovoljan da oni, bolnom sporošću, nadoknade svoje brojčane gubitke,
neizbežno ispravljajući jezivu nepravdu koju su im njihovi tvorci naneli.
Ali, pravda i nepravda, pa i samo vreme, nisu značili ništa merima, nisu u njihovom shvatanju stvari
postojali ni u jednom obliku koji bi Luni bio prepoznatljiv. Bez nasrtaja spolja, mer je živeo stotinama,
možda i hiljadama godina. U merskom mozgu vladao je drugačiji skup parametara: meri su živeli za
sadašnji trenutak, za brzo-nestajuću divotu mehurića koji uzlazi u svetlost i iščezava - za sam akt stvaranja,
postajanja. Nisu videli nikakvu potrebu niti svrhu u predmetu koji bi bio veštački napravljen da traje; pesma,
ples, neki pojedinačni postupak, bili su merima umetnička dela, utoliko lepša što su, kao cvet, kao život,
prolazna. Opipljive stvari, materijalne, nisu merima bile ni potrebne ni važne, kao ni samo vreme. Njihovi
životi bili su, po ljudskim standardima, beskrajno dugi, a meri su ih živeli hedonistički, obuzeti čulnim
uživanjem provlačenja kroz gipkost vode, proticanjem toplote i hladnoće, struja i talasa - i zapanjujućom
šizmom između vode i vazduha, fluidnom vrelinom telesne čežnje, umirujućim pritiskom deteta koje se drži
za roditelja.
Malo šta bi Luna mogla naći u razgovoru s njima pomoću reči, čak i kad bi postojao prevodilac
sposoban da premosti barijeru nerazumevanja. A ipak, ovde i sada, među njima, iako zatvorena u neosetljivu
kožu svog vodonepropusnog ronilačkog odela, osetila je kako se rastvaraju krute umne pokorice njenih
predubeđenja, vrednosti, ciljeva. Mogla je da počne da potiskuje uspomene na ovo što se nedavno dogodilo,
kao i razmišljanja o onom neizvesnom što predstoji, i da dopusti da sadašnjica postane večna, a budućnost

130
da se stopi u penu. Gledala je merušu koja je njoj u onom danu bila mati kako sada oduševljeno kruži oko
nje; znala je da su joj svi ovi meri porodica, prijatelji, ljubavnici, osećala je da postaje deo njihovog
vanvremenskog sveta... Nežno, u početku sa oklevanjem, počela je da pridodaje svoj glas tečnoj harmoniji
merske pesme.
Osetila je da joj se Svileni sasvim primakao, s leđa, i da njegovi pipci klize po njenim ramenima, po
glatkoći ronilačkog odela, obavijaju se oko njene cevi za vazduh, vuku... "Svileni!" Njen besni protest
ostade smandrljan i nerazumljiv, jer je morala žestoko da zagrize u gumeni sisak za disanje, da joj ne bude
istrgnut iz zuba. Digla je ruke da zaštiti svoj izvor vazduha, i osetila da se oko njih omotavaju novi pipci;
povuče ka grudima noge nezgrapne zbog peraja da bi ritnula i odgurnula od sebe Svilenog. No tad uvide da
se dvojica Svilenih rvu pored nje; vide kako onaj lažni poteža nož iz korica koje su mu bile iza jednog
ramena, i kako se nož koleba uzdignut između ustalasanih pipaka, kao zmija koja ne zna koju žrtvu da
ugrize. Ritnula se i otisnula lažnog nogama od sebe, ali trenutak pre toga sečivo je izabralo žrtvu i ona vide
mračni oblak krvi iz ramena Svilenog.
Obuhvatila je Svilenog rukama, nastojeći da zapliva tako da se oboje udalje iz domašaja ubice. Ali
mirne vode odjednom proključaše telima: cela obalska kolonija mera sručivala se u more, uspaničena masa
gonjena kao krdo i naterana da se pridruži onima koji su već bili u moru. Bacakali su se oko nje i zatrpavali
je, peraja, glave, tela, gruvali su i udarali po njoj. Držala se svom snagom za spore, ali ipak vešte pipke
Svilenoga, borila se da kroz taj haos nađe put gore. Međutim, gore, na sve svetlijoj vodi, pokaza se silueta
teške mreže koja je tonula ka njima i crna mrlja nekog čudnog letećeg broda dvotrupca koji je probijao
površinu, spuštajući se u vodu zaliva da zaplovi po njoj. Još figura koje su trebale biti Svileni, ali to nisu
bile, pojavi se gore, usmeravajući spuštanje mreže koja pade na njih kao mrtvački pokrov i poče je vući ka
dnu, u divlji strah od zatvorenosti... Kraljičin lov. Ne... ne ovde, ne ovde...
Ali nije vredelo poricati da je ta nemoguća stvar već stegla prste oko njenog grla; da su meri ispod
nje poludeli od bola i dezorijentacije izazvane tuđinskim soničnim oružjem... i da će svi umreti. Pustila je
Svilenog, ali je ostala blizu njega; videla je kako on klima glavom i provlači pipke kroz mrežu; presamitila
se i isukala ronilački nož iz korica koje su joj bile uz jednu nogu. Počela je da seče, svom snagom, pojedine
konopce mreže; popuštali su pod njenim ljutitim napadom i ubrzo im otvoriše prolaz dovoljan da se provuku
napolje.
Isplivala je kroz mrežu, povukla Svilenog za sobom, trenutak pre nego što bi ih mreža pritisla na
poludele mere. Ali ona se još držala za mrežu, još je zamahivala, sekla, proširivala otvor, vikala: "Ovamo!
Ovamo! Izlazite, izlazite, izlazite!" vikala je u njihovu opštu kuknjavu, napola i sama jecajući od silnog
gneva. Ali panika mera bila je gluva za koherentnu misao; nekolicina se ipak istumbaše kroz otvor, ali samo
zato što ih je izbacilo opšte komešanje dole. Pretraživala je razmahanu masu misleći da pronađe merušu
majku, ali uzalud. Sekla je još, psujući; vazduh je uvlačila ogromnim naporom, boreći se za svaki dah. Ali
meri su se davili, bespomoćno se davili, svojim ubicama u korist, a ona nije mogla da ih spase...
Svileni je visio na mreži pokraj nje i kretao se nespretno, usporen ranom ili soničnim oružjem koje je
ošamućivalo mere. Dižući pogled ka njemu, ona vide kako se dvojica goniča sručuju iz visine i obavijaju ga
pipcima, otržu ga od mreže, baš kad...
...Drugi pipci obaviše nju s leđa, napola je zaslepiše, otrgoše joj nož iz ruke kad je pokušala da ga
okrene prema napadaču. Pokrivali su joj masku na licu kao zmije koje se njišu, našli su opet njenu cev za
vazduh i istrgli je, zajedno sa siskom, iz njenih usta. Ledena voda šiknu unutra kroz nastalu rupu na maski i
panika dade Luni dvostruku snagu. Ali gonički okovi, od njihovih mišića sačinjeni, nisu joj davali nikakvu
mogućnost da se pokrene, i ta njena snaga ostade samo snaga dve davljenice...
Tek kad je njena glava probila površinu, tek kad su se njena pluća, na ivici da prsnu, najzad otvorila i
uvukla vazduh a ne poslednjii, bolni dah tečne smrti, shvatila je da je nisu zadržali pod vodom da se udavi; i
da s njom još nisu gotovi.
Zateturala se, ne verujući, kad je perajima na nogama zapela o travuljine na dnu; istisnula je vatrene
suze okeana iz očiju, videla zapljuskujući rub vode i, iza njega, uzdizanje obale. Dvojica goniča je izguraše
na čvrsto tlo; napola je odvukoše, a napola odnesoše uz kamenitu plažu merskog staništa na obali. Tamo
više nije bilo nijednog mera, a goniči je pustiše da padne i da ostane sasvim zanemarena. Ležala je, kašljala,
gušila se. Začula je pad još jednog tela pored nje, na tvrde stene, i vide da sad tu leži Svileni. Pridigla se na
laktove da mu se približi, pokušavajući ali ne uspevajući da vidi njegovu ranu; dotakla je njegovo rame,
dajući mu neko nejako ohrabrenje.

131
 Sela je; svaki njen isprekidani dah vukao se kroz grlo koje je bilo bolno od slane vode i dospevao u
pluća delimično zapušena vodom. Skinula je zamagljenu masku i osetila kako njeno lice odmah počinje da
se koči od užasno hladnog vetra. Posle nekog vremena još neka obličja se pojaviše iz vode, na raznim
mestima na plaži, izvlačeći nezgrapnu žetvu merskih leševa u plićak, na završnu obradu. Luna poče
utrljavati pesnice u šljaku plaže, cvileći tiho, ali ne zbog sebe.
Na obali je stajalo, i posmatralo njihov rad, čudno priviđenje u crnom, sa telom muškarca i glavom
nekakvog totema: iz te glave stršale su duge bodlje. Videla je da on izmahuje i čini druge pokrete rukama;
njegov glas u kome nije mogla razaznati nikakve promene tona dopirao je do nje napola nečujno, kroz vetar
- ljudski glas. Izvukoše prve mere na obalu; videla je kako uz svakog klekne po jedan gonič, kako onda
sevne nož i krv poteče po krznu, blago kao uzdah, u kofu. Zatim su telo - iz koga je krv iscrpljena,
gracioznost nestala, život ukraden, radost i lepota otrgnuti - jednostavno ostavljali, prepuštali da istrune na
plaži svojih predaka i da bude gozba za ptice lešinarke.
Lunine oči se napuniše suzama, odbijajući da to dalje gledaju. Mučnina se diže u njoj, i ubilačka
mržnja. Njena šaka se sklopi oko jedne teške kamenčine, koju poče stiskati sve jače i jače; pridigla se na
kolena. Uz nju se digao i Svileni, jedan nagli pokret i već je bio na nogama, ali se i naslonio na njeno rame.
Čula je da nešto govori; nije razumela reči, ali je osećala dublju ranu koju je zadobio time što je video kako
njegova braća masakriraju njegove prijatelje. Pošao je napred, teturajući se malo, pre nego što je ona mogla
poći za njim. Zaputio se ka neljudskom stvoru u crnini i grupi goniča oko njega.
"Svileni..." Izborila se da ustane, ritanjem zbacila s nogu peraja i krenula za njim, držeći kamen.
Čovek u crnom je samo uzgred bacio pogled ka njima. "Zaustavite one." Nemarno je mahnuo rukom
i trojica od tih goniča okupljenih oko njega pođoše da Svilenom prepreče put. Opkoliše ga bez oklevanja.
Začuo se brzi tuđinski govor i mrmljanje; onda ona vide da se između njih zapodela borba. Pipci su
izmahivali ka glavama i srebrnastim očima, ona vide novo potezanje noža...
"Ne! Svileni!" Potrčala je napred. Treći gonič se odvoji i uhvati je, odbaci je - ona vide kako se
zupčasto sečivo zariva. I vrisnu, kao da su nju uboli. Svileni pade kao stena među stene. Onaj u crnom se na
njen vrisak okrete, a ona tog istog trena udari trećeg goniča svom snagom i obori ga. Uhvatiše je druga
dvojica. Držali su je između sebe, iako se otimala, a treći se uspravio, raskrvavljen, i otrgao kapuljaču sa
njene glave, pri čemu njen vrat i ramena ostadoše goli. Kosa joj se rasula po ramenima, a pipci su se odmah
zapleli u nju i cimnuli nazad, zabacujući joj glavu.
"Nemoj!" Neko je viknuo tu reč. Ali njoj nije ostalo više nimalo glasa i nimalo vremena, samo jedan,
poslednji kaleidoskop oblaka i neba dok se okrvavljena oštrica zabada u njeno grlo...
Silovite, udarne kretnje odbacile su sva tri goniča od nje, a nju oborile na tlo. "Sklanjaj se od nje!
Gde ti je pamet?" Opkoračile su je teške čizme tog čoveka u crnom, zaštitile su je kao što stabla štite od
oluje. Dizala je pogled, više i još više, videći tog čoveka samo kao senku, siluetu, naspram pustoši obale od
ispranih stena. "... zato što je sibila, tupane. Zar da me zaraziš? Beži odatle i baci taj nož u more!" Mahnuo
im je da odu, a čim su otišli, koraknuo je u stranu i čučnuo pored nje.
Luna se oprezno pridizala. Osećala je tanku toplu ogrlicu krvi kako curi niz utetovirani znak pod
njenim grlom i zavlači joj se pod ronilačku odeću, između dojki.
Taj muškarac u crnom... sad je bila sigurna da je muškarac, skriven iza maske. Videla mu je samo
oči, sive i zelene. Pružio je neodlučnu rukavicu ka njenom grlu. Uzmakla je, trgnuvši se, ali on je
iznenadnim zamahom ruke obrisao krv sa tetovaža. Videla je da se sav stresao pred prizorom tog trolista;
počeo je grčevito da briše rukavicu o stene. "Bogovi! Jesam li poludeo?" Pogledom je počeo pretraživati
obalu, tragajući za nekim osporavanjem ili potvrđivanjem. "Ti i ne postojiš. Nemoguće je! Šta si?" Njegova
ruka se opet podiže, uhvati je ispod vilice i okrete njeno lice na gore da ga jasnije vidi. Onda je ta šaka
ispusti, ali kliznu duž njenog obraza i po kosi, maltene kao milovanje. "Ne ona..." maltene molećivo.
Pipnula se, sa rukom takođe u rukavici, po grlu, gde se bol sada širio od uva do uva, od vrha vilice
do ključnih kostiju; zaklonila je svoju ranu i svoj trolist od njegovog zurenja. "Luna", šapnu ona, ne znajući
tačno zbog čega je kazala svoje ime, ali zahvalna što još poseduje glas kojim to može da izgovori. "I
sibila..." njen glas se zaoštravao od dolazeće histerije. "... to jesam! I kažem ti da je ovo što radiš, ubistvo.
Nemaš pravo da loviš na ovoj zemlji. I nemaš prava da ubiješ inteligentno biće!" Mahnula je rukom prema
pokolju na plaži, ne gledajući na tu stranu. "To je ubistvo, ubistvo!"
On je, međutim, pogledao tamo kuda je pokazala, ali onda su se njegove oči vratile, zelene i tvrde
kao smaragdi. "Odmah da si zamukla, prokleta bila..." Međutim, te oči se nisu odvajale od njenog lica, oči
koje nikako ne veruju, oči koje zahtevaju, a njegove šake su se vezivale u čvorove na njegovim kolenima.

132
"Prokleta, prokleta! Šta ćeš ovde? Kako si mogla da dođeš ovde, da me vidiš ovako! I to pošto si me ostavila
- mogao bih da te ubijem zbog ovog!" Okrenuo je glavu na drugu stranu, silom otrgao pogled s nje, bacao je
te reči u vetar.
"Može!" povika ona. Zvučalo je cičavo. "Ubij i mene, ubico mera, ubico sibila, kukavice - i proklet
neka si ti!" Opet je ogolila grlo, da ga on vidi, i namrštila se grozno pri tom pokretu. "Prolij moju krv, i neka
njeno prokletstvo padne na tebe!" Ispružila je okrvavljene prste, pokušavajući da ga dohvati, rani, zarazi...
Ali je njena ruka izgubila svu snagu i pala iz vazduha zaboravljena, jer Luna tada, najzad, vide
simbol koji je blistao na njegovoj crnoj odeći: krug, a u njemu krst i preko njega drugi, u stranu pomaknuti,
malo veći krst; znak Hegemonije, upravo onu medalju koju je svakog dana gledala dok je živela u Letu...
Njena ruka opet pođe gore. On je nije sprečio da dotakne medalju. Polako, polako je dizala pogled, znajući
da će za koji trenutak...
"Ne!" Njegova pesnica dolete bez upozorenja i baci je, drobećom snagom, u mrak.

31.

"Zdravo Miroe." Džeruša je iz patrolnih kola izišla noseći na sebi uniformu i svoju najbolju imitaciju
osmeha. Vetar je potapša ledenim šakama po plećima, pokuša da rastrese i otvori njen do pola zakopčani
kaput da bi postigao neke prostačkije intimnosti. E, do vragova i ovakvo vreme! Njen osmeh se borio za
opstanak.
"Džeruša?" Ngenet je grabio dugim koracima niz brdo; izišao je iz pomoćnih radionica, odakle su ga
dozvali poljski radnici koji su videli njeno doletanje. Činilo joj se da je njegov osmeh dobrodošlice stvaran i
zato njen poče da postaje topliji. Ipak, pročitala je ambivalentnost u pogledu kojim je prvo odmerio njenu
uniformu, a onda potražio njene oči. "Odavno te nismo videli."
"Tako je." Klimnula je glavom i to joj je bio izgovor da obori pogled; pitala se da li je ono njegovo
oklevanje bilo samo zbog dužine proteklog vremena. "Znam. A ti - kako je kod tebe bilo, Miroe?"
"Otprilike isto kao pre. Sve je manje-više isto." Zabio je ruke u džepove parke, slegnuo ramenima.
"Kao što obično i jeste. Nego, jesi li službeno došla, ili samo u posetu?" Virnuo je pored nje, u prazna
patrolna kola.
"Pa, pomalo od oba, rekla bih", reče ona, trudeći se da to zazvuči nemarno. Primetila je vrlo malo
stezanje njegovih usana i trzaj brkova. "Naime, imali smo izveštaj da je neki tehno-krijumčar oboren
nedaleko odavde" - ali pre jedno dve-tri nedelje - pa, pošto sam već došla da to izvidim..."
"Komandantkinja policije juri zalutale krijumčare po dalekim pokrajinama? Od kad to?" upita on,
zabavljajući se.
"Eto, jedino bez mene su mogli." Iscerila se tužno, rastežući izvesne neupotrebljavane mišiće u
obrazima.
Nasmejao se. "Neka to nose đavoli, Džeruša; znaš da ti ne treba službeni izgovor da bi došla ovamo.
Ovde si dobrodošla u svako doba... kao prijatelj."
"Hvala." Razumela je ovu ogradu i bila zahvalna zbog nje. "Prija kad čoveka neko najzad zapazi, bar
jednom, kao ljudsko a ne kao plavo biće." Poče pomalo potezati svoj kaput, koga se odjednom nekako
stidela. Moj štit, moj oklop. Šta ću raditi kad mi to oduzmu? "Ovaj... zvala sam ja tebe pre jedno dve
nedelje, ali nisi bio kod kuće." Najednom joj pade na um da se zapita zašto joj on nije tada uzvratio
pozivom. Bogovi, pa kako mogu to da zamerim čoveku, kad ja njemu nijednom nisam uzvratila pozivom?
"Izvini, nisam mogao..." Kao da je i on došao do istog pitanja i ostao jednako bez odgovora.
"Pretpostavljam da si bila - zauzeta."
"Zauzeta! Do svih vragova, i paklova, kod mene su bili... svi vragovi, i paklovi." Naslonila se na
patrolnu letilicu, povukla vrata na dole, zalupila ih. "Nema više Bi-Zija, Miroe. Poginuo. I ja, prosto, više...
ne mogu ovo da izdržim." Pognula je glavu. "Ne vidim kako ću moći da izdržim da opet odem u Karbankl.
Jer samo mislim: koliko bi bilo bolje za svakog, i koliko bi svi bili zadovoljni, ako se ne bih vratila. Koliko
je bolje bilo da sam ja na spisku izgubljenih, a ne on."
"Za ime svih bogova, Džeruša - zašto mi nisi rekla?"
Okrenula je leđa njegovoj ispruženoj ruci, naslonila se na školjku letilice, zagledala se očajno u
more. "Nisam došla da - da te upotrebim kao kantu za moje smeće!"
"Pa, jesi, naravno. Za šta drugo služe prijatelji?" Čula je njegov osmeh.

133
 "Nisam!"
"Neka je tako. Ali, zašto ne bi? Zašto ne?" Povukao ju je za lakat.
"Nemoj me pipati, Miroe. Molim te, nemoj." Osetila je kako njegova šaka pušta, ali i kako u njenoj
ruci sve pecka od tog dodira. "Savladaću ja to. Izvući ću se, sve ja to mogu sama da savladam." Njena
samokontrola visila je o koncu.
"Ali ti se čini da bi dobar način da se sve reši bio - umreti?"
"Ne!" Raspalila je pesnicom po starom metalu. "Ne. Zato sam morala da se udaljim odande... Da bih
našla neki drugi način." Okrenula se ka njemu, lagano, ali sklopljenih očiju.
Nekoliko trenutaka je ćutao i čekao. "Džeruša - znam u kakve su te mengele stezali, sve ovo vreme.
Takvom pritisku ne možeš odoleti ako gušiš sve u sebi. Ne možeš sama." Iznenada, maltene ljutito: "Zašto si
prestala da se javljaš? I da odgovaraš na pozive? Zar nisi imala poverenje u mene?"
"Imala sam i previše." Stisnula je usta jako, suzbijajući neko apsurdno kikotanje koje zamalo da
počne. "O, bogovi, previše ja imam poverenja u tebe! Pogledaj me, još ni pet minuta nisam ovde, a već sam
ti izručila sve moje tajne. Dovoljno je da te vidim, i sve u meni se slomi." Stresla je glavom, ne otvarajući
oči. "Eto. Vidiš. Ne mogu da se oslonim na tebe a da pri tome ne postanem bogalj."
"Svi smo mi bogalji, Džeruša. Sakati se rađamo."
Polako je otvorila oči. "Je l'?"
Stajao je pred njom, ruku sklopljenih iza leđa, gledajući preko pučine. Vetar je ojačao i njegova crna
kosa kao u gavrana poče se trzati poput bičeva; Džeruša se skupi i smanji i uvuče dublje u svoj masivni
kaput. "Da ne znaš odgovor na to, ne bi ni došla", reče on. "Ajmo gore, u kuću." Pogleda je u oči, a ona
klimnu glavom.
Pošla je za njim na brdo. Usput je zapodevala neodlučne sitne razgovore o vremenu i usevima, i
puštala da sav otpor isteče iz nje i slije se u more. Prođoše pored škripave vetrenjače koja se kao usamljeni
stražar dizala nad pomoćne zgrade. Vetrenjača je Ngenetu služila za pumpanje vode iz bunara; njoj opet
pade na um, kao i svaki put, da je to nerazumni anahronizam na jednom poljoprivrednom imanju koje radi
pomoću uvoznih pogonskih blokova.
"Miroe, uvek sam se pitala zašto pumpaš vodu pomoću ove šklopocije."
Pogledao je nju, pa vetrenjaču, i rekao dobroćudno: "Pa, Džeruša, ti si mi uzela leteći čamac. Ko zna
kad bih mogao da ostanem i bez mojih generatora."
To nije bio onaj odgovor koji je očekivala; ipak, samo odmahnu glavom. Stigoše do kuće, popeše se
na trem na kome su svi prozori bili zaštićeni protiv-olujnim kapcima i uđoše u onu sobu koju je i sad pamtila
savršeno, od one prve posete. Tokom svih godina koje su od tad protekle, tu se praktično ništa nije
promenilo. Proživela je u toj sobi samo nekoliko ukradenih noći, koje je provela sedeći, nogu podvijenih i
ukrštenih, pred vatrom, obavijena toplinom i zlatnom svetlošću, zadubljujući se u partiju igre tri-di-hama ili
hraneći Ngenetovu tihu opčinjenost svojim uspome-nama na drugi svet.
Skide šlem i rastrese tamne uvojke. Poče lutati pogledom po udobnoj atmosferi domaćinske ali
skrpljeno i jeftino opremljene sobe, u kojoj su predmeti nasleđeni od Ngenetovih van-tijamatskih predaka
održavali nelagodno primirje sa ovdašnjim drvenim, grubo izdeljanim nameštajem. Prilazeći širokom
kamenom ognjištu okrete se ka Ngenetu, nameštajući leđa da vatra počne da omekšava led u njima. "Znaš, i
posle toliko vremena imam osećaj da nisam uopšte odlazila. Zanimljivo, je l' da - da postoje takva mesta...
šta kažeš?"
Digao je pogled ka njoj, ostajući pola sobe daleko; nije odgovorio, ali se osmehnuo. "Zašto ne bi
odnela svoje stvari na sprat? Doneću nešto da prezalogajimo."
Ona prebaci preko ramena torbu koju je, napola punu odeće za preobuku, donela i pođe uz pohabane
stepenice na sprat. Velika je to bila kuća... ispunjena odjecima dece i smeha... ispunjena uspomenama.
Ograda stepeništa pod njenom šakom bila je sva uglačana od nebrojenih ruku; ali su sada i hodnici i sobe
bili prazni i lišeni zvuka. Miroe, i niko više; poslednji pripadnik te porodice; sam. Čak i među Zimcima koji
ovde rade za njega, sam. Osećala je vezu poverenja i poštovanja između njega i njih, vezu jaču od one koja
bi se očekivala između gazde i najamnih radnika, između meštana i jednog stranca. Ali oko njega je uvek
lebdelo neko neopipljivo polje rezervisanosti, zbog koga je on ostajao izdvojen, u sebe zatvoren. Ponekad je
osećala kako izbijaju varnice pri sudaru tog njegovog polja i njenog istog takvog.
Ušla je u onu sobu u kojoj je, ovde, uvek spavala. Bacila je torbu i šlem na zgužvanu postelju, videla
kako su obe te stvari utonule u ćebad. Krevet je imao okvir od drveta i bio je tvrd kao da je odozdo od

134
dasaka - štaviše, dalo se pretpostaviti da i jeste odozdo od dasaka - ali ovde joj se nijednom nije desilo da
probdi pola noći moleći bogove za san, dok oči, u mraku, progorevaju rupice na očnim kapcima...
Raskopča kaput i skide ga, pođe ka masivnom ormanu da ga okači. Zastade videći na dnu ormana
jedno nemarno bačeno letačko odelo predivne bledozelene boje jabuke. Mehaničkim pokretima okačila je
kaput na jednu kuku, podigla to odelo i pustila ga da se opruži niz njeno telo. Zatim ga je opet odmakla od
sebe, držala ga na udaljenju ispruženih ruku, proučavala obrise. Najzad je polako skinula kaput sa kuke i
okačila, umesto njega letačko odelo.
Prošetala je do kreveta i bolje pogledala zgužvanu ćebad; dohvatila je četku za kosu koja je ležala na
stočiću pokraj kreveta, opipala vlasi duge, svetle kose. Ponovo ju je spustila. Neko vreme je stajala ćutke i u
njenom umu se iznenada pojavi jedno malo, usamljeno dete kovrdžave kose, u iznošenim gaćama i
sandalama, koje je čučnulo da gleda munjevite prolaske srebrnastih vogova tamo-amo po umirućoj bari.
Preko tog deteta sunce je lilo kao vrući med, gušeći svaki zvuk, a morena isušenog rečnog korita, prepuna
kamenja, pregrejana, pružala se u daljine bez kraja...
Džeruša uze šlem i torbu sa kreveta i brzo siđe niz stepenice.
"Džeruša?" Miroe se uspravi; bio je nagnut nad jedan niski sto od dasaka, blizu vatre. Mrštenjem je
pokazivao da ne shvata. "Pa mislio sam da si..."
"Nisi mi rekao da imaš - druge gošće." Ta reč poče dobijati neka značenja različita od onog što je
Džeruša želela da kaže. "Ne ostajem."

Lice mu se promenilo, kao lice muškarca koji je upravo uhvaćen u stravičnom previdu. A njeno lice
kao da se zaledilo i umrlo od smrzavanja.
On tiho reče: "Zar nikad nisi van dužnosti?"
"Tvoj moral nije moja želj... briga, ni kad sam na dužnosti."
"Šta?" Sasvim novi izraz lica. "Hoćeš reći - ej! to si ti pomislila!" Njegovo olakšanje provali u obliku
dubokog smeha. "A ja mislio tražiš krijumčare!"
Zinula je.
"Džeruša." Provukao se kroz tu prenatrpanu sobu i prišao joj. "Bogovi znaju da nisam mislio da
ovako ispadne. Ne, nije ono što si pomislila; radi se samo o prijateljstvu, ne o romansi. Ta mala je dovoljno
mlada da mi bude kćer. Sad je na brodu."
Džeruša pogleda u stranu, pa dole. "Nije mi bila namera da... zadirem u tuđe stvari."
Pročistio je grlo. "Dobro, pa nisam ja lutak od plastike, to bogovi znaju..." Dohvatio je jedan mlitav,
izbledeli jastučić i podmetnuo joj ga.
"Nisam ni mislila da si to." Znala je da loše kazuje ovo što hoće da kaže.
"Ovaj... rekla si, jednom, da nisam glup. Ali, za sve ovo vreme, i toliko tvojih poseta, nijednom
nisam uvideo..." Njegova ruka se podigla i dotakla Džerušu na način kao nikad ranije. "...da hoćeš i nešto
više."
"Nisam želela da shvatiš." Zato što nisam želela da to priznam, ni samoj sebi. Pokušavala je da
uzmakne od njegove ruke, pokušavala, pokušavala - trepereći kao divlja ptica.
On odmače ruku. "Postoji li neko drugi? U gradu, ili na drugoj planeti, neki drugi..."
"Ne", reče ona. Lice joj je bilo vatra. "Nikad."
"Nikad?" Zadržao je dah, dugo. "Nikad?... Niko te nije nikad pipnuo ovako..." duž potiljka, po vratu,
uvu, obrazu - "niti ovako..." linijom zatvaranja njene tunike, nadole, i preko jedne dojke - "niti uradio ovo..."
Polako ju je obuhvatio rukama i sve čvršće je pritiskao uz sebe, dok nije osetila kako se oblici njegovog tela
stapaju sa njenim, i gle, njegova usta su na njenim, kao nektar.
Promrmljala je: "Da... sada..." čim ju je njegov poljubac pustio. Našla je njegove usne ponovo,
zahtevajući.
"Oprost'e, gospodine!"
Džeruša je šumno udahnula, refleksno se oslobodila njegovog zagrljaja i videla: u vratima stoji
kuvarica, stara i prastara, njima okrenuta leđima.
"Ama šta je sad?" Ngenetov glas je nagoveštavao gubljenje strpljenja.
"Ručak, gospodine. Ručak je spreman... al' ne mari, čuvaću ga ja podgrejanog dok ti ne dođeš."
Džeruša je čula u tim rečima osmeh znanja. Kuvarica, vukući noge, ode polako nazad prema kuhinji.

135
 Miroe uzdahnu teško; njegovo lice je pokušavalo da se osmehne i da se namršti ali je jedino uspelo
da dobije izgled ojađenosti. Posegnuo je ka njenoj ruci, ali ona iskliznu rukom unazad pre nego što su se
prsti sklopili. On je pogleda, ona vide njegovo iznenađenje.
"Pitanje si postavio - rečito." Njen osmeh se menjao sa pojačavanjem i slabljenjem statičkog šuma
njenih osećanja. "Samo, trebalo je da pitaš u neko drugo vreme, Miroe." Odmahnula je glavom, pritisnula za
trenutak šake na usta. "Sad mi je preblizu završetak... ili nije dovoljno blizu."
"Razumem." Klimnuo je glavom, iznenada u stavu neumešanosti; kao da ovaj trenutak koji je
između njih maločas bio, i na koji je ona toliko dugo čekala, njemu ne znači ništa.
Prsa joj se stegoše od razočarenja i iznenadnog stida. Zar bi tebi to samo toliko značilo? "Da ja
krenem polako u grad." Da bi ti mogao da ispričaš svojim zimačkim ljubavnicama kako je malo nedostajalo
da uz ručak dobiješ i komandantkinju policije.
"Ne moraš još. Možemo da - da se pravimo da nije ništa bilo."
"Ti možda možeš. Ali ja više ne mogu da se 'pravim'. Stvarnost je preglasna." Navukla je kaput,
zaputila se jednom krivudavom putanjom u pravcu vrata.
"Džeruša. S tobom će biti sve u redu?" Uhvati je njegova zabrinutost.
Stala je, okrenula se, pod kontrolom. "Biće. Čak i samo jedan dan izvan Karbankla je kao transfuzija.
Možda... možda ćemo se opet videti na Festivalu - pre konačnog odlaska?" Mrzela je sebe što to pita a zna
da on neće otići.
"Ne verujem. Mislim da ću ovaj Festival da propustim. Sa Tijamata ne idem nikud: ovo mi je dom."
"Naravno." Osetila je opet početak nekog veštačkog osmeha nalik na grč. "Dobro, možda ću te...
pozvati. Pre nego što odem." U pakao, u param-parče...
"Da te ispratim..."
"Nema potrebe." Odmahnula je glavom, čvrsto spustila šlem na glavu i pritegla kaiš ispod donje
vilice. "Zašto da se trudiš nepotrebno." Otvorila je tamna vrata na gvozdenim šarkama, izišla i zatvorila ih
između sebe i njega, najbrže što je mogla.
Na pola silaska niz brdo, čula je da je on doziva. Osvrnula se i videla ga kako trči nadole, za njom.
Stala je, a njene šake su se, u rukavicama, skupljale u nespretne pesnice. "Da?"
"Dolazi oluja."
"Ne, ne dolazi. Proverila sam vremensku prognozu pre poletanja iz Karbankla."
"Do vraga sa prognozama; kad bi se ti gadovi skinuli sa simulatora i bacili jedan pogled gore, ka
nebu..." Razmahnuo je rukom od obzorja do zenita. "Biće ovde do sutra u zoru."
Digla je pogled i videla samo razasute oblačiće i bledo duplo po-sunce kako svojim sjajem obuhvata
Blizance koji su ga pokušavali zakloniti. "Ne brini. Kući sam ja pre mraka."
"Ne brinem se zbog tebe." Pogled mu je i sad bio ka severnom obzorju.
"A-ha." Sa njenog lica nestade svaki izraz.
"Ova devojka koja ovde boravi, sad je u brodiću blizu obale, na severu. Trebalo bi da se vrati tek
sutra popodne." Pogledao ju je sumorno. "Ja sam nju već jednom izvadio iz mora, napola smrznutu. Ne
znam da li bih u drugom pokušaju imao toliko sreće. Neću moći da stignem do nje na vreme, osim ako..."
Klimnula je glavom. "Važi, Miroe. Aj' da je nađemo."
Oklevao je. "Ovaj... ne znam kako da te zamolim za još jednu uslugu; naime, nemam pravo, ali..."
"Ma, u redu je. Moja je dužnost da pomognem."
"Ne, ja pokušavam da te zamolim da budeš... ne na dužnosti, dok to radiš. Da, hm... zaboraviš da si
ikada srela izvesnu osobu koju si srela, sad nije važno koju." Napravio je nekakav osmeh, ili grimasu.
"Vidiš. Eto i toliko poverenja imam u tebe: daleko previše." Poče se trljati duž ruku; ona vide da je dojurio
za njom bez kaputa.
Potom se setila kako mu je za trenutak bilo nelagodno kad je dolazila i najzad shvatila. "A ona nije
masovni ubica ili tako nešto?"
Nasmejao se. "Ništa ni slično."
"Onda imam užasno loše pamćenje. Idemo, smrznućeš se tako. Uz put ćeš mi objasniti koje optužbe
za zaveru mi sleduju."
Silazili su, vetru u zube. Džeruša polete patrolnim kolima ka severu, duž spečene trake obale. "E
dobro. Valjda sad mogu da dozvolim sebi da uklopim delove. Ti jesi imao nekakve veze sa onim teh-
švercerom koga smo koknuli pre jedno dve nedelje, ovde negde. Tvoja gošća je švercerka." Skliznula je

136
nazad, sa svojevrsnim olakšanjem, u dobro poznate obrasce, dobro poznate navike, u njihov stari jednostavni
odnos.
"Napola si u pravu."
"Napola?" Pogledala ga je. "Pa, da čujem."
"Pamtiš... okolnosti našeg prvog susreta."
"A-ha." Njen um se ispuni iznenadnom slikom Gundalinuovog lica punog pravedničke indignacije.
"Bi-Zi te je bio zakucao baš solidno."
"Tvoj narednik", reče on. Osetila je da se osmehnuo i da se posle toga setio. "Žao mi je - zbog onog
što mu se desilo. Žao mi je zbog tebe."
"Bar je bilo brzo." I to je svo milosrđe koje se možemo nadati da ćemo dobiti u ovom životu. "Ona
mala...?" upita Džeruša, puna sve jačeg predosećanja.
"To je ta. Koja ti je slomila ruku i klisnula sa Tijamata, sa krijumčarima."
"I vratila se? Pa, kako?" promrmlja ona, trgnuta, ali, nekako, ne i iznenađena.
"Vratili je oni isti."
Geja Džeruša oseti kako se partolno vozilo propinje i naglo spušta u jakoj silaznoj reci vazduha;
ponovo podesi kontrolne uređaje. "To bi značilo da je ilegalni povratnik." I možda mnogo više od toga.
"Gde je bila u međuvremenu?"
"Na Karemofu."
Nešto je promrmljala. "E, pa, stvarno. Reci mi, Miroe - jesi li siguran da je njen odlazak sa ove
planete bio slučajnost?"
On nabora veđe. "Sto posto. Zašto pitaš?"
"Zar ti nikad nije palo na um da Luna Svetlohodna Letnja izuzetno liči na Snežnu Kraljicu?"
"Nije." Potpuna praznina. "Snežnu Kraljicu već godinama nisam video."
"A šta bi rekao ako bih ti kazala da je Kraljica znala ko je ona - i da se strašno razbesnela zbog
Luninog nestanka? Ako bih ti rekla da su sve moje nevolje počele zato što sam pustila da mala pobegne. Šta
ako bih ti rekla da je Luna Svetlohodna Kraljičin klon?"
Zurio je. "Imaš dokaz?"
"Ne, nemam dokaz! Ali znam; znam da je Arienrod imala plan za tu devojku... plan da svoju drugu
'ja' postavi za Letnju Kraljicu. Ako sad sazna da se Luna vratila..."
"Njih dve nisu ista osoba. To ne može biti." Ngenet namršteno pogleda napolje, preko mora.
"Zaboravila si nešto o Luni."
"Šta?"
"Sibila je."
Džeruša se trže: njeno pamćenje potvrdilo je te reči. "Jeste... ali to ipak ne znači da nisam u pravu.
Niti da ona nije opasnost za Hegemoniju."
"I šta ćeš ti preduzeti po tom pitanju?" Ngenet se izvio u sedištu da bi bio okrenut ka njoj.
Stresla je glavom. "Ne znam. Neću ni znati, dok ne stignem tamo."

"Guli kože... Ajde brže... bela... dok ne grune... do mraka kući." Lavež pasa.
Luna je osećala kako te reči dolaze do nje, ali i odlaze, kao plima i oseka, kao ovaj hladni jezik plime
koji joj liže stopala, zglavke stopala, noge. Otvorila je oči, u susret uspomeni da ne želi da ih otvara, da ne bi
videla... ali vide samo nebo, besmislenu naplavinu oblačića koja plovi nekud. Nije sa pomakla, plašila se
pokreta.
"Ovaj mrtav."
"...sreće, fala Majci! ... ovol'ke kože..."
"Fala Ledači." Smeh.
"Ova nije." Mrlja nekog lica zaklonila je nebo, ogrnuta odasvud belim. To lice je kleknulo, izvuklo
Lunu u sedeći položaj.
"Crnom." Luna začu da njen sopstveni glas brblja kao glas neke ludakinje. "U crnom. Gde... gde?"
Pružila je ruku, prsti se zakopaše u debelu belinu odeće na nečijem ramenu, tražeći oslonac, ali tad vide
opruženo telo pored sebe - "Svileni!"
Figura u belom je odgurnu i diže se na noge. "Ova sigurno od onih š'o vole mere. Sigurno ubila ovog
goniča. A goniči nju nisu dokusurili." Glas muški, mlad.

137
 "Svileni... Svileni..." Luna se pružila da dohvati krajeve nepomičnih pipaka, njegovu ruku opruženu
po tlu.
"Dokusuri ti", reče grub, od vremena istrošen glas.
Luna se brže-bolje vrati u malopređašnji položaj; za to vreme dečko je čučnuo i dohvatio jedan
kamen. Ona dočepa otvarač na odeći, pod grlom, trzajem otvori odeću do pola stomaka, leže, a kamen joj
napravi luk iznad glave, ostajući u njegovoj ruci. "Sibila!" Digla je tu reč kao štit.
Dečko ispusti kamenčinu iz drhtavih prstiju, gurnu svoju kapuljaču malo unazad. Ona vide kako
njegovo lice gubi svoju neljudskost, kako njegova zbunjenost prati trag sasušene krvi nagore, do njenog
ranjenog vrata.
"Sibila..." Pokazala je prstom tetoviranu sliku, moleći se bogovima da je slika dovoljno vidljiva i da
je ovaj razume.
"Mamaaa!" Dečko je čučnuo, seo na pete, povikao preko ramena. "Vidi ovo!"
Oko nje su se materijalizovale i druge avetinjski bele figure, kao tribunal duhova; udvostručavale su
se i blistale u nesigurnoj žiži njenog vida.
"Sibila, mamo!" Jedna mala ženska figura podskakivala je od oduševljenja blizu nje. "Ne mož' je
ubijemo!"
"Ne bojim se ja sibilske krvi!" Luna je razaznala da je to, među zasenjujućim belinama, rekla jedna
starica, koja se poče busati pesnicom u grudi. "Ja sam svetica. Ja ću živim večno."
"Aha, oćeš", reče devojka ironično. Odgurnu svoga brata u stranu i saže se da osmotri Lunino grlo
izbliza. Nervozno se zakikota i opet se uspravi. "Je l' moš' ti govoriš?"
"Mogu." Luna je opet sela, prinela jednu šaku grlu a drugu svom natečenom licu. Pogleda opruženo
telo Svilenoga, a iza njega još belih figura koje su radile noževima za dranje koža, kasapeći mrtve mere.
Zanjihala se napred, obgrlila kolena, sakrivajući se od tog prizora. Nisam ga videla. Nisam njega videla! To
je bio neko drugi! Zaječala je; taj glas je bio očajni zov iz pesme usamljenog mera.
"Onda je hoću." Devojka se okrete staroj ženi. "Za moj zoološki vrt. Ona mož' odgovori na svako
pitanje!"
"Ne!" Stara zamahnu da joj udari šamar; devojka se izmače. "Sibile su zaražene, tuđini kažu da su
zaražene. I sve što kažu lažu. Dosta više s tim životinjama, Krvka! Već si sve zasmrdela s njima. Sve ću ja
to..."
"Samo probaj!" Devojka je ritnu opako. Baba jauknu iz sveg glasa i uzmače dva-tri teturava koraka
unazad. "Samo probaj! Oćeš živiš večno, kekeljo jedna, onda ne pipaj mi moje životinje!"
"Dobro, dobro", cvilela je baba. "Ne smeš tako sa svojom majkom da govoriš. Derište nezahvalno.
Ne dadoh li ti sve š'o si htela?"
"Tako te više volim." Krvka se podboči rukama o kukove i pogleda oped dole, ka Luninom
zgurenom jadu, iscerena. "Mislim da ćeš budeš tačno ono što mi treba."

"Bogovi! O, moji bogovi!" ali to je bila više kletva nego molitva. Džeruša je stajala ćutke pored
Ngeneta na beživotnoj plaži, slušajući daleko i visoko kričanje rasteranih ptica grabljivica. Polje od kamena,
a po njemu smrt razasuta: njene oči su nemirno lutale po njemu, ne želeći da se ustale bilo gde, da registruju
ijedan detalj tog prizora, ali nemoćne i da se okrenu ka Ngenetu koji je, pepeljastog lica, stajao do nje. Nije
bila u stanju da izgovori nijednu reč, pa ni da ga dodirne; bilo ju je sramota da se utrpava u nečiji jad koji je
prešao granice shvatanja. Ovo je Kraljičin lov, žrtvovanje mera - ovo: ova smrdljiva klanica na goloj obali.
Ovo je posao kome se ona uvek protivila iz principa, ne pokušavajući da se približi njegovoj stvarnosti.
Međutim, ovaj čovek mrzi baš tu stvarnost.
Miroe se udaljavao od patrolnih kola. Započeo je nekakvu putanju između masakriranih leševa mera;
osmatrao je, mazohistički temeljito, svaki odrani krvavi leš. Džeruša je išla za njim, ali na rastojanju; osećala
je da joj se vilice stežu toliko da se zapita hoće li ih moći ikad više otvoriti. Vide da se zaustavio i kleknuo
pored jednog tela. Prilazeći bliže, vide da to nije mer... a ni ljudsko biće. "Šta - mrtav gonič?"
"Mrtav prijatelj." Podigao je telo mrtvog dilipa na ruke, kao da uzima usnulo dete u naručje; a ona
vide tamnu mrlju koju je telo ostavilo ispod sebe, na plaži. Posmatrala je, ne razumevajući, kako nosi telo do
ruba vode. Ugazio je bez ikakvog oklevanja u more i hodao dalje, i dalje, sve dok ga ledeno more nije
počelo zapljuskivati oko prsa. Onda je pustio da izgnanik tiho ode u svoj dom.

138
 Kad je izišao iz vode, Džeruša je skinula kaput i nabacila ga njemu oko pleća. Klimnuo je glavom
rasejano; malo je nedostajalo pa da ona pomisli da njega hladnoća ne dotiče. Odjednom se setila da je jedan
od tehno-krijumčara pre pet godina bio dilip.
"Sigurno je i ona mrtva", reče Miroe. Njegov glas bio je kao čelik. Džeruša shvati da nigde nema ni
traga od Lune Svetlohodne. "Starbak, goniči, oni su ovo uradili." Mahnuo je rukom; te reči bile su
proklinjanje. "Poslednji Kraljičin lov. Na mojoj zemlji." Steže pesnice. "Štaviše, ostaviti ih ovako, unakaziti
i ostaviti, namerno, da ih vidimo. Zašto?"
"Po Arienrodinom naređenju." Istina je oprži kao laserski zrak: uvide jedini mogući razlog zbog
koga bi Arienrod ovako nešto učinila jednom van-Tijamatovcu, sasvim nepoznatom čoveku. Zbog mene?
Ne, ne... ne zbog mene!
Ngenet Miroe se okrete ka njoj, kao da njena krivica blista poput svetionika. "Ovo je zločin protiv
jednog građanina Hegemonije na njegovom zemljišnom posedu." Njegov glas optuživao ju je između tih
reči. "Videla si ga svojim očima, imaš jurisdikciju. Imaš li dovoljno kontrole da optužiš Starbaka za ubistvo
- komandantkinjo?"
Ukrutila se. "Ne znam. Ne znam više, Miroe..." Dotakla je značke na reverima kaputa, udahnula
duboko. "Ali kunem ti se, pred tvojim bogovima i mojim, da ću učiniti sve što je u mojoj moći da se dogodi
ono što treba." (Gledaj ta unakažena tela.) "Ona uništava sve što pipne, bogovi je ubili..." (Bi-Zijev život
otišao sa jednom plamenom kuglom.) "... i ja ću je naterati da plati, pa makar ja pri tom poginula! Neće se
izvući..." (Lu-Skedov život uništen.) "... iako misli da je nedohvatljiva i da će biti Kraljica zauvek; neće se
izvući..." (Njen sopstveni život upropašćen.) "... pa makar morala svojeručno da je udavim!"
"Verujem ti, Džeruša", reče Miroe, bez osmeha; čula je kako ona hladna optužba bledi i nestaje iz
njenog glasa. "Ali, nema još mnogo vremena."
"Znam." Sklonila je pogled, namerno urezujući u svoj um ove zjapeće ruševine stvorenja čija jedina
krivica je bila u tome što su donedavno bila živa. "Još nikad nisam videla mera..." započe ona. Ali stisnu
usne.
"Nisi ni sad." Glas mu je bio nesiguran. "Ovo nisu meri - ove gomile mrtvog mesa. One nisu ništa.
Nisi videla mere dok ih nisi videla kako plešu na vodi i čula njihovu pesmu... Nisi razumela pravi zločin dok
ne znaš istinu o onome što oni jesu. Jer oni nisu samo životinje, Džeruša."
"Šta?" Okrenula se. "Šta pričaš to?" Ne, nemoj mi reći ovo; ne želim da znam.
"Meri su inteligentna bića. Na ovoj plaži danas nisu bila samo dva ubistva, nego pedesetak. A tokom
poslednjih hiljadu godina..."
Zaklatila se na nogama. "Ne, Miroe... to nisu. Ne mogu biti!"
"Oni su oblik života stvoren pomoću genetskog inženjeringa. Staro Carstvo dalo im je besmrtnost, ali
i inteligenciju. Luna Svetlohodna mi je rekla istinu o njima."
"Ali zašto? Zašto bi bilo potrebno da budu inteligentni? I kako bi Hegemonija mogla da ne zna...?"
Njen glas utihnu.
"Ne znam razlog. Ali znam da je Hegemonija morala znati, već milenijum. Kad sam to čuo, rekao
sam Luni da ne znam da li bih se smejao ili plakao." Pojedini mišići na njegovom licu su se trzali. "Sad
znam." On joj okrete leđa.
Džeruša je stajala bez reči, bez pokreta, čekajući da se krta činija neba rasprsne i da delovi popadaju;
čekajući da se pod teretom nepravde ovaj svet laži zdrobi kao ljuska od jajeta i da se delići sruše oko nje...
Ali u moru nije bilo nikakve promene, a ni u vazduhu, ništa se nije menjalo u profilu litica niti u gušećoj
svesti o smrti, upropašćenju, jadu. "Miroe... beži u kola. Preseći će te ova hladnoća, umrećeš."
Klimnuo je glavom polako. "Preživeli će se vratiti, pre ili kasnije. Ove moram da ostavim -
njihovima. Ne mogu im pomoći, ne mogu više pomoći onima koji su moji." Bacio je pogled ka brodiću sa
jedrima koji je ležao nasukan na rubu vode. Jedro je lepetalo očajno. "Dala mi je najvažniji poklon koji mi je
iko mogao dati, Džeruša: istinu... Rekla mi je da joj je nešto reklo da se vrati na Tijamat; primila je sibilsku
poruku. Ne razumem, ne mogu da verujem da joj je ovakav kraj bio spremljen i namenjen. Zašto i čemu?"
"To je ne znam. Ništa o tome ne znam." Ona odmahnu glavom. "Možda je sve što radimo lišeno
smisla. Ali pokušavati moramo, zar ne? Moramo ići dalje, u potrazi za pravdom... a onda pristajati da se
zadovoljimo bar osvetom." Pošla je nazad ka patrolnim kolima, obuhvatajući se rukama oko struka. Dok su
prolazili pored napuštene brodice sa jedrom, na um joj pade da su Arienrodini 'psi' uništili Arienrodinu klon-
kćer... i da Arienrod to nikad neće saznati.

139
32.

"Zabrinula sam se za tebe kad su javili o oluji."

"Ma, ništa. Prošibali smo kroz nju, kao da je nema", reče on bezvoljno.
Meki smeh. "Koliko mojih Starbakova je moglo da kaže to, ne lažući?"
Ukres joj ne odgovori. Ležao je nepomično na krevetu, gledajući sebe u ogledalima, gledajući kako
ona gleda kako on gleda, i tako dalje, u beskonačnost. Arienrod je ležala pored njega; oble linije njenog tela
bile su nabori kontinenta koji se uzdiže iz mora, ogrnuti snežnim prostranstvima njene kose. Navoji srebrnog
lanca tankog poput konca slivali su se niz njen struk kao reka svetlosti. Utrljavala je mirisno ulje u njegovu
kožu prstima sporim, istraživačkim; ali njegovo telo nije reagovalo. Nije htelo da reaguje, ni na njene
najintimnije dodire, najznalačkije sugestije. Kao leš... Bogovi, pomozite mi, živ sam zakopan.
Arienrodina šaka skliznu sa njegove butine čiji su se mišići zgrčili, rigor mortis. Prevrnula se na
stomak, legla preko njegovih prsa da mu pogleda u lice, očima boje agata u kojima se sad videla zabrinutost.
Pogrešne oči - on vide senke koje leže odmah ispod površine, dubine mudrosti bez milosti... oči
preobraćenog bića koje je od njega načinilo uhapšenika zaključanog u sopstvenu svest. Zažmurio je. Ali sve
to sam uradio za tebe, Arienrod.
"Pa dobro, jesi li toliko umoran?" Digla je tuđinsku medalju sa njegovih prsa, počela je lagano
prevrtati po prstima; čuo je hladnu struju negodovanja ispod plitke vode usrdnog postavljanja pitanja. "Ili ti
je toliko dosadno? Da dovedem treću osobu...?"
"Ne." Zagrlio ju je i povukao dole, na sebe, puneći ruke svilom njene kose, ljubeći njene usne, oči,
udubljenje ispod njenog grla... i ne osećajući ništa. Ništa. Ona avet-devojka koja je iz mora dospela pred
njega ležaće, odsad, između njih, kad god njih dvoje legnu zajedno, i on će videti njene oči - one prave oči;
jedine oči. Optuživaće ga, krvavim suzama, zauvek... "Arienrod", reče on očajno. "Do vragova, znaš da te
volim! Znaš da si mi sve; sve što je ona bila, i više..." ali ta poslednja reč bila je već jauk, a njegove ruke
spadoše sa nje.
Arienrodino telo se ukruti na njemu. "'Ona'?... O kome ti to, dragi moj? O našoj Luni?" Njen glas bio
je mek i naoblačen. "Da li ti se ona i posle toliko vremena vraća, da te uznemirava? Nema nje više. Izgubili
smo je odavno; moraš je izbaciti iz pameti." Masirala mu je slepoočnice, sporim kružnim pokretima.
"Tako mi svih bogova, mislio sam da sam je izbacio!" Valjao je glavu levo, desno, pokušavajući da
pobegne od svojih slika; ali one su neumoljivo išle za njim.
"Onda zašto? Zašto pomišljati na nju sada? Bojiš li se da će doći Promena? Ja sam ti obećala da se to
nikad neće desiti."
"Ma baš me briga za to." Za to što ću pobiti svoj narod... onda me zaista nije briga ni za šta na svetu.
Pomakao ju je pažljivo sa sebe, okrenuo se na stomak i pridigao glavu, podupirući je šakama. Ona sede
pored njega; opasač od srebrnih niti šaputao je po njenoj koži.
"Onda za šta...?" sa nečim divljim u tonu. Njene šake se stegnuše oko njegovih ramena. "Ti si moj,
Starbak; ti si sve što volim na ovom svetu. Neću da te delim sa nekim snom iz Leta. Neću da mi te otme
neka avet... pa čak ni moja sopstvena."
"Nije bila avet! Bila je prava." Zagrizao je pesnicu.
Odmah potom, Arienrodini nokti su zagrizli u njegovo meso. "Ko?" znajući ko.
"Luna." Nešto ga je protreslo, nešto blisko jecaju. "Luna, Luna, Luna! Pojavila se, na lovu; izišla iz
mora zajedno sa merima!"
"Sanjao si." Smrkla se.
"Nije to bio san, Arienrod!" Bacio se na leđa, osećajući da ga njeni nokti paraju. "Dodirnuo sam je,
video sam znak na njenom grlu - i krv. Dodirnuo sam njenu krv... proklela me je." Smrt je ubiti sibilu... smrt
je voleti sibilu...
"Budalo!" ali ne zbog njegove nerazumne istrajnosti. "Zašto mi nisi rekao odmah?"
Odmahnuo je glavom. "Nisam mogao..."
Udarila mu je šamar; pao je unazad na jastuke, ne verujući. "Gde je ona? Šta se desilo s njom?"
Protrljao je rukom usta. "Moji dilipi... zamalo da je ubiju. Zaustavio sam ih. Pa sam... pa sam je
ostavio. Na plaži."
"Zašto?" Ceo jedan svet gubitka, u jednoj prošaputanoj reči.

140
 "Zato što bi me prepoznala." Čupao je te reči iz korena, kidao jednu po jednu. "Znala bi... videla bi
šta sam!" Ludo kolo njegovih odraženih slika vrtelo se oko njega, prikivajući ga u središte: u krug, u krug, u
krug.
"Znači ti se stidiš da budeš moj voljeni, i najmoćniji muškarac na ovoj planeti?" Zabacila je kosu
unazad.
"Da." Stideo se sada i u nju da pogleda, dok je to izgovarao. "Kad sam bio s njom, stideo sam se."
"Ali si je ostavio na obali kad se bližila oluja, i toga se ne stidiš." Arienrod se obuhvati rukama oko
struka, zadrhta kao da je ona ta koju je napustio.
"Prokleto bilo, nisam znao za oluju, nije bilo ništa javljeno!" Bilo je dovoljno da pogledaš u nebo,
odmah bi znao. Ali on se tada zatvorio u svoju kabinu da sakrije od goniča svoje drhtavo nevladanje sobom;
izišao je tek kad se oluja uveliko obrušila na njih, a tada je bilo prekasno da se razmišlja o bilo čemu osim o
njihovom sopstvenom opstanku. A posle - posle je bilo prekasno za sve. Ljutito je digao pogled u
Arienrodin gnev. "Ne razumem te! Šta ti je ona, toliko? Neka ti je i rođaka, nikad joj nisi bila bliska. Ne kao
ja..."
"Niko na ovom svetu joj nije bliži od mene." Arienrod se nagnula ka njemu. "Zar još nisi shvatio?
Zar još nisi video - ja sam Luna."
"Nisi." On se pokrete da ode od nje; ona ga uhvati za lanac medalje i zadrža tako sputanog.
"Luna je moj klon! Uredila sam da bude odgajena kao Letnjakinja da bi zauzela moje mesto, kao
Kraljica. Identične smo u svemu - u svemu." Dohvatila je njegove šake i povela ih da klize niz njeno telo. "I
mi obe volimo tebe, više nego ikog drugog."
"Nemoguće..." Pipnuo je njeno lice i znao: nije nemoguće. Njih dve su noć i dan, gvožđe i vazduh,
žuč i med... Onda zašto vas volim obe? Pognuo je glavu. Jer ja vas zaista volim obe; bogovi nek mi
pomognu.
"Sve je moguće. Čak i da se meni vratila." Arienrod pogleda kroz njega, kroz vreme. "Međutim, da li
mi je još potrebna... želim li je još?" Njene oči opet uperiše sužen, izoštren pogled ka njemu. "I da li je ti još
želiš, ljubavi moja?"
Klonuo je na nju; osetio je da ga njene ruke grle, miluju ljubavno, prisvojno. "Ne." Ne 'još' nego
oduvek, nju, samo nju. "Samo tebe, Arienrod. Zahvaljujući tebi sam sve što jesam. Ti si sve što mi je
potrebno." I sve što zaslužujem.

33.

"Ajde sibilo! Vidi druge moje ljubimce." Krvkin oštar, visok glas ubode Lunu kao šiljak za
podbadanje stoke, pokrete je napred, kroz gomilu dokonih posmatrača koji su stajali oko ulaza u pećinu i
blenuli. Svi su se primakli još malo bliže da zure u nju; pokazivali su prstima ka njoj, mrmljali, dobacivali
nepristojna pitanja koja je ignorisala svom uzdržanošću koja je preostajala njenom ošamućenom telu: riba za
prvu nagradu okačena na gatu. Ali niko od nomada nije prilazio dovoljno blizu da je dodirne, štaviše
razdvajali su se pred njenim spotičućim nastupanjem kao trava pred naletom vetra. Čak je ni Krvka
nijednom nije istinski dodirnula; ali Luna je videla pištolj za paralisanje okačen o devojčin opasač, i znala je
šta je to.
A i kad bi se usudila na bekstvo od svojih zarobljivača, ne bi imala kuda da pobegne. Dva dana su se
vozili, motornim sankama hitro po površini snega, penjući se u ledom okovane visoravni u unutrašnjosti
kopna, i najzad stigli u ovaj izdvojeni logor nomada. U Luni više nije ostalo snage koja bi je mogla nositi
samu kroz divljinu Zime... jedva dovoljno za prelazak preko ogromnog poda ovog skrovišta pod planinom.
Psi digoše lavež i zavijanje dok je prolazila, lancima vezani između šatora od sintetičkih materijala blistavih
boja i od sivih i smeđih koža. Tim šatorima bila je obrasla sva pećina, kao grotesknim gljivama. Desetine
trajno-zračećih grejalica i lanterni ispunjavalo je ogromni prostor toplotom i svetlošću, a glasovi iza Lune -
galama plemenskih srodnika koji su razmenjivali plen i pogađali se oko toga - ispunjavahu je jakim zvucima
i odjecima. Luna uspori, pružajući u prolazu ruke, u debelim rukavicama, ka jednoj od grejalica. Ali
Krvkino nestrpljenje zračilo je kao i toplota iz grejalice - "Ajde! Brže!" - i ona pođe dalje, odveć otupela od
hladnoće i iscrpljenosti da bi se bunila.
Krvka je utera u jedan uski prolaz napola u senkama, u zadnjem delu pećine, koji je vodio koso
nadole; ona vide neku mutnu svetlost negde napred. U hodu, grozna smeša svakojakih mirisa ispuni joj nos.

141
Nađe se pred zaprekom, bila je to nekakva kapija od drveta i savijene žice. Krvka se progura pored nje,
pritisnu palac u dno masivne brave, koja se otključa. Krvka joj pokretom ruke pokaza da prođe.
Luna pođe dalje, čujući da Krvka stiže za njom; onda stade da osmotri izgled svog novog zatvora.
Prečnik te odaje u planini bio je nekih osam ili deset metara, sa tavanicom približno te iste visine; jedan
grejač je, bukteći sjajem, visio na sredini kao sunce. Duž obima pećine bila su stvorenja, zatvorena u kaveze
ili vezana konopcima ili lancima, stvorenja svakojaka, pa i pet-šest neprepoznatljivih vrsta, neka sa krznom,
druga sa perjem, ili pokrivena krljušti ili masom golih nabora. Pokrila je nos i usta šakom jer je sad smrad
njihove bede i prljavštine udario punom snagom. Videla ih je kako se prestrašeno izmiču i reže; videla je i
pojedina bića koja su ležala tupo apatična, ne reagujući ni na koji način... vide i jedno ljudsko biće na golom
ležaju pored zida. Ležaj je bio postavljen tako da bude što je moguće udaljeniji i od ulaza, i od svih ostalih
stvorova.
"Prokleta bila! Prokleta bila!" viknu Krvka odjednom. Luna se trgla i naglo okrenula na taj zvuk, a
menažerija je počela da šišti, ćurliče i buči; međutim, Krvka je odjurila nazad u tunel i zalupila vrata za
sobom. Luna se okrenula i pogledala preko pećine, ka figuri koja je, ne reagujući ni sad, ležala na istom
mestu. Ona pođe polako napred, hramljući pomalo; počinjala je opet da oseća svoja stopala, vatru u
tabanima. Uplašene životinje gledale su da uzmaknu od nje.
Prišla je neznancu ne budeći ga, zapažajući, dok je prilazila, da je muškarac, van-Tijamatovac...
plavac. Njegov policijski teški mundir bio je isprskan tamnim mrljama, a noge su mu bile omotane prljavim
belim platnenim 'obojcima', kao da je nomad, i uvučene u nomadske čizme. Spustivši pogled ka njegovom
licu, ona vide one fino izvajane crte koje je tako često viđala na karemovskim aristokratima: ali ovo lice bilo
je bolno mršavo, koža razapeta preko kostiju. Ni sad se nije budio. Njegovo disanje bilo je mukotrpno,
pogrešno. Ona nesigurno ispruži ruku, pipnu ga po licu, trže ruku nazad od vreline, jer bio je u visokoj
temperaturi.
Dopustila je da njene drhtave noge konačno popuste ispod nje, potonula na hladni pod pored
njegovog ležaja. Životinje su se utišale, ali ona je još osećala njihove uplašene poglede na sebi, i njihov jad
kako joj se neodoljivo nameće, tako da se najzad i njen vrč jada prepunio i prelio. Klonula je glavom na rub
ležaja, a suvi, žestoki jecaji počeše da je kidaju. Pomozi mi, Damo, pomozi... što god sam dodirnula, uništila
sam.
"Je... šta?" Jedna vrela šaka joj rastrese kosu; ona se trže nagore, proguta svoj plač. "Plačeš... li mene
za?" Reči su bile na sandiju. Bolesnik se upinjao da digne glavu; oči su mu bile crvene i obložene
krmeljima. Činilo joj se je jedva vidi.
"Da." Njen odgovor nije bio mnogo glasniji od njegovog pitanja.
"Treba ne..." i produži napadom kašlja.
"Vidi!"
Luna se trže unazad i okrete: u pećinu je opet uletela Krvka, vukući za sobom jednu veću devojku.
"Oseti miris! Rekla sam ti da bude sve u redu dok nisam tu!"
"Pa jesam..." Starija devojka jauknu. Krvka ju je dohvatila za kosu i cimnula, jako, za jednu kiku.
"Trebalo bi da ti utrljam lice u to, Fosa. Ali neću, ako počistiš pre nego..."
"Dobro, dobro!" Starija devojka uzmače prema kapiji, brišući suze bola. "Naduvena krmačo jedna."
"Ej. Šta 'e njemu?" Krvka je pokazivala prstom pored Lune, ka tuđinu.
"Bolestan je. Tražio da izađe napolje da piša, i mi ga pustili, a on pobego u mećavu, znaš? Iš'o u
krug, mi ga našli odma' ispred pećine." Izvela je rukom znak za ludilo, stresla glavom i uzmakla u tunel.
Krvka pređe preko prostorije, čučnu pored Lune, zagleda se u bolesnikovo lice. "Uh." Pokušao je da
okrene glavu od nje, ali ona ga dočepa grubo ispod donje vilice. "Što si to uradio?" Njemu se oči sklopiše.
"Mislim da te ne čuje." Luna položi šaku preko njegove, steže ovlaš i pusti. "Njemu je potreban
iscelitelj, Krvko", promrmlja ona.
"Oće mre?" Krvka je sela malo unazad, na svoja stopala; ohola žestina nestajala je iz njenog glasa.
"Nema ovde iscelitelj. Mama je to radila, al' sad je šenula. Nikog drugog nije naučila. Zar ne moš' ti mu po-
mogneš?"
Luna baci pogled gore, ka njoj. "Možda bih i mogla..." Poče da spliće kosu u pletenicu. "Imate neke
tuđinske lekove?" Krvka odmahnu glavom. "Ili lekovite trave, bilo šta?"
"Mogu da ukradem od mame. Stare su..." Krvka ustade, u iščekivanju.
"Neka su, samo ti donesi."

142
 Gledala je Krvkin odlazak, zbunjena tom devojčinom voljnošću. Podiže strančevu šaku, potraži puls
u zglavku; dah joj zastade pri pogledu na unutrašnju stranu njegovog zgloba šake, prošaranu izukrštanim,
zupčastim ožiljcima. U njih je zurila neko vreme, obuzeta ćutećom nevericom, a onda opet pažljivo spustila
njegovu šaku, dlanom nadole. Držala ga je, posle toga, za ruku i čekala, nastojeći da joj um bude prazan.
"Evo." Na kapiji se, najzad, ponovo pojavila Krvka, donoseći zavežljaj umotan u kože ukrašene
đinđuvama od komadića kosti i metala. Stavila je to na pod između njih dve, razvezala i raširila. "Neutron -
aktivacijoooo!" reče ona izmahujući rukama. "Mama uvek govori moćne reči. Je l' govoriš ti moćne reči,
sibilo?" Bez i najmanje podsmeha.
"Pa, verovatno." Luna je dohvatala lisnate svežnjeve osušenog bilja, mirisala glave cvetova i
prozirne plastične vrećice sa semenjem. Njene nade su kopnele. "Nijednu od ovih ne znam."
"Pa, evo, ova je..."
Luna odmahnu glavom. "Mislim, ne znam ni za jednu kako se koristi." Kej-Ar Aspundh joj je
svojevremeno rekao o staro-imperijalnoj istraživačkoj službi i ovo: pre otvaranja novih svetova za ljudske
naseljenike, zasejavali su po svakoj planeti čitavu panaceju lekovitih biljaka, u serijama, uvek u skladu sa
lokalnim ekosistemom. "Mi smo na ostrvima koristili mnoge biljke za lečenje." I nazivali ih Thalasinim
darovima. "Moraću da pitam - ti ćeš morati da pitaš, da me inputuješ, važi?" Krvka je žustro zaklimala
glavom. "Pitaj me kako se koja koristi." Luna pokaza rukom ka biljkama. "Zapamti ono što ću odgovarati -
zapamti tačno, inače sve propada. Možeš li?"
"Sigurno sa mogu." Krvka se iscerila nadmeno. "Mogu ja i da otpevam sve orijentire u 'Pesmi staza i
bogaza'. To više ne može niko drugi, jedina ja. Koju god pesmu sam čula na radiju, makar samo jednom,
mogu je otpevam."
Luna uspe da izgura osmeh do polovine, ali je tu zaustavi ukrućena modrica na obrazu. "E to dokaži.
Pitaj, a ja ću odgovarati. Input..."
Krvka je pročistila grlo, sela uspravnije. "Ehoooj, sibiloooo! Reci mi... hm... kako da ovo magično
bilje upotrebimo?"
Luna uze jedan svežan bilja u ruke, oseti početak padanja unazad, u bunar odsutnosti...
...Klavali. Ona opet izranja u svetlost i nalazi poznato lice, Klavalino, iznenađeno i jako obliveno
rumenilom, kosa raščupana, leđa gola, sasvim blizu, jednako blizu njoj kao i... Danakil Lu. Vide da Klavali
navlači ćebe hitro, da pokrije svoju golotinju. Ona pomisli, beskorisno, Izvini, Danakil Lu... Klavali, to sam
samo ja, Luna.... Ali nije mogla uticati na njihov život čak ni sad, kad je tako duboko zavirila u njega; nije
mogla ni da im se izvini ni da objasni koliko je srećna što se, makar i na ovaj način, ponovo sreću; niti da
zatraži od njih pomoć - nije mogla da ostvari baš nikakvu komunikaciju.
Ipak, u uglovima Klavalinih širokih usta pojavi se početak osmeha, kao da je pročitala neku tajnu u
prozoru Danakil Luovih očiju. Dotakla je njegov obraz nežno, smešeći se i sad, i opet legla na krevet,
znalački strpljiva, da sačeka...
...Kraj analize!" Luna klonu napred, iscrpljena, oseti da je Krvkine hitre ruke hvataju i pomažu joj da
se uspravi.
"Uspela si! Nisi lažna..." Krvkin glas pun neverice treštao je u Luninim ušima. Krvka je pogura da se
donekle osloni na taj ležaj i povuče ruke, iznenadno nepoverljiva. "Budi se! Jes' budna? 'De si bila?"
Luna klimnu glavom, osloni čelo na kolena. "U... poseti kod starih prijatelja." Obgrlila se rukama
oko cevanica, želeći da ne ispusti tu uspomenu: jedinu toplinu, jedinu sreću koje se mogla setiti.
"Sad znam sve lekovite trave, sibilo." Krvkin glas ju je opet dokačio kao šapa. "Ću ti pokažem. Oćeš
ga izlečiš?"
"Ne." Luna diže nevoljnu glavu, otvori oči. "Dovešću pravu isceliteljku, koja će upotrebiti ove trave.
Ali moraćeš da mi pomogneš, da mi dodaješ sve što bude potrebno." Klimanje glavom. Luna se spremi,
znajući da će je transfer nositi do kraja, samo ako ona bude našla dovoljno snage da bar započne. Njeno telo
se bunilo, odbijajući da prikupi energiju za još jedan teški zadatak. Ali ako bi se ona sad predala
iscrpljenosti, za ovog stranca moglo bi da bude prekasno, pre nego što ona spremi snagu za novi ulazak u
transfer. Sedeti i gledati kako druga osoba umire zbog nje - to nije dolazilo u obzir. Ona uperi svu svoju
pažnju na njegovo lice.
"Dobro, sad me pitaj kako ga treba lečiti. Input!" i ona se baci kroz to...
...U antigravitacionu komoru belih zidova, gde je gledala jednu grupu ljudi u pastelnim i prozirnim
odelima. Lebdeli su u prostoru, svako po jednim užetom vezan za jedan sto; raspravljali su se o
nerazumljivim medicinskim procedurama. Iza njih, iza ojačanog 'stakla' jednog širokog prozora, ona ugleda

143
debele prste od leda kako vise sa ruba nekog krova ili nadstrešnice, a iza toga polje obilato osvetljeno
reflektorima, prekriveno snežnim nanosima...
"...analize!" Vratila se u sebe, jedva čujući suvo lupkanje tih izlaznih reči u svojoj glavi. Oseti
prodorne mirise pet-šest čudnih biljaka na svojim rukama i odeći; poče tonuti napred. Magla uma stvarala je
oreol oko njenog viđenja Krvkinog piljećeg lica i inertnog zavežljaja ćebadi - bolesnog tuđina, pretvarajući
ih u svetu viziju. Ospokojena, pronašla je svoje šake i stopala i odvukla se četvoronoške prema grejalici,
prema sredini prostorije. Kad je oblak energije postao toliko jak da telo nije moglo podneti veću jačinu, ona
konačno dopusti sebi da klone i zaspi.

Luna se probudila prestrašenom naglošću, zagledala se sa nevericom u neočekivane zidove koji su je

stiskali sa raznih strana. Zidovi, i to kameni - ne beskrajna pustoš neba iznad neke beživotne stenovite plaže
na kojoj jedan dželat u crnom nosi odlikovanje koje je njoj isto tako dobro poznato kao i lice njene jedine
ljubavi... Od tog fantoma poče se skrivati iza zida od prstiju, pritiskajući bolnu otečenost svog lica. Nije
istina, nije!
Neki blagi cvrkut nalik na ptičji nametnu joj se, dovlačeći njenu svest nazad u kamenu odaju.
Spustila je ruke, usmerila pažnju na jednu grupu kaveza na drugoj strani pećine i osetila kako je poplava
vremena podiže, nosi i izbacuje u sadašnjost. Neko ju je bio premestio na ćebad presavijenu u vidu ležaja.
Smrad životinja bio je daleko manji, kao da je taj neko i počistio kaveze; ali je vazduh bio pun mirisa
lekovitog bilja. Nikakvi zvuci nisu dopirali do nje s one strane zaključane kapije; sigurno je već duboka noć,
pomisli ona. Životinje su se meškoljile, šuškale su, gledale su svoje živote, a za nju su, sada, odvajale samo
po koji sporedan pogled. "Znate da sam sada kućni ljubimac kao i vi", progunđala je tiho i tužno. Ustala je i
jedan trenutak se klatila na nogama, a zvezde su joj se iskrile u vidnom polju; tek posle toga mogla je preći
dvoranu.
Stranac je ležao pod jednim polu-šatorom od ćebadi, umotan u drugu ćebad maltene kao beba u
pelene. Nedaleko od njegove glave bio je rešo na kome se pušio lončić sa jako mirišljavom smešom
skuvanom od trava. Kleknula je pored ležaja, prislonila ruku na njegovo lice. Reče sebi da je sad manje
vruć, ne baš sigurna da je to istina. "Vrati se..." prošaputa, maltene kao da je to molitva. Dokaži mi da imam
pravo da budem živa, i sibila. Sagnula je glavu, pritisnula čelo na tvrdi okvir ležaja.
"Jesi... po mene vratila se li, dakle?"
Digla je pogled, videla da se van-Tijamatovac trudi da otvori oči. "Ni-nisam te ni ostavljala."
Namrštio se, stresao glavom kao da je čuo nešto što se ne može razumno uklopiti. Ona ponovi tu rečenicu na
sandiju. "Lazila uopšte nisam od."
"Ah." Posmatrao ju je kroz uske proreze očiju. "Bojim sad se ne. Kad... kad idemo?"
"Kad? Uskoro." Zagladila je njegovu kosu mokru od znoja, videla da se on osmehuje. Nemajući
pojma šta on to pita, nastavila je: "Budeš jači kad." Na sandiju mu se obraćala bliskim oblikom reči "ti".
"Znao da tako lepa bićeš nisam. Stani uz mene do tada o?"
"Hoću." Spuštajući pogled, ona vide da je na rešou, na podu kraj njene noge, lončić guste čorbe od
lekovitih biljaka netaknut. "Piti ovo moraš." Prihvatila ga je rukom ispod pleća, okrenula na stranu. Poslušno
se potrudio da nađe rukom put napolje, ali nije mogao da drži lončić; opet je videla modre ožiljke na
unutrašnjoj strani njegovog zgloba šake. Pomogla mu je u držanju lončića; pio je. I kad popi sve, uhvati ga
kašalj, krkljanje u plućima poput sudaranja mnogobrojnih kamenčića. Plastični lončić joj ispade iz ruke i
otkotrlja se pod ležaj. Držala je tuđina čvrsto u naručju, deleći svoju snagu s njim, sve dok napad kašlja nije
prošao, i malo duže.
"Tako stvarna... reklo se bi." Uzdahnuo je na njenom ramenu. "Tako dobra..."
Pustila ga je da, već zaspao, klizne nazad na ležaj. Sedela je još nekoliko dugih trenutaka gledajući
ga, a onda se udobno namestila uz ram ležaja, naslonila glavu na ruku i opet sklopila oči.

"Pa, jesi stvarna."

Te reči su je pozdravile kao stari prijatelji kad se probudila. Lagano diže glavu sa utrnule ruke i
pridiže se u sedeći položaj, žmirkajući.
Stranac je sedeo mlitavo, naslonjen na zid i poduprt upetljanom gomilom ćebadi. "Sanjao sam li, ili ti
mi na sandiju govorila si?"

144
 "Sam govorila", odgovori ona, takođe na sandiju. Poče razgibati prste, oseti trnce u ruci u kojoj je
cirkulacija počela oživljavati. "Ja - to verovati mogu ne. Bolestan bio tako si." Osećala je kako je ispunjava
toplina koja sija. Bio si, ali je moć došla kroz mene i ja sam te iscelila.
"Da si Kradljivica Dece mislio sam. U detinjstvu, dadilja rekla je mi, da ona bleda kao polarne
svetlosti sjaj je..." Naslonio se jače na gomilu ćebadi. "Ali duh nisi. Ili jesi...?" Kao da ni sad nije siguran u
svoja čula.
"Nisam." Drugom šakom je masirala svoje vratne mišiće, koji su se ukočili u nezgodnom položaju;
lice joj se malčice trzalo. "Da jesam, bolelo ovoliko bi ne!"
"Robili su znači i tebe za." Nagnuo se malo napred, žmirkajući; oči su mu još bile upaljene. Ona
klimnu glavom. "Lice tvoje", nastavi on. "Nisu te... stavljali zlo?"
Odmahnula je glavom. "Nisu. Nažao učinili su mi ništa. Oni... boje mene se, zasad."
"Boje tebe se?" On baci pogled ka ulazu i onome što je ležalo iza ulaza. Daleki zvuci novog dana u
logoru stizali su do njih kao eho sa nekog drugog sveta.
Zabacila je glavu, da on vidi ranu na njenom grlu, a kad je ugledao, ona vide grimasu na njegovom
licu, koje se sledećeg trenutka opustilo. "Sibila?"
Spustila je glavu.
"Bogovi, prebrzo ide ovo." Legao je opet, i to bočno; u tom položaju odmaranja, dođe mu i prođe još
jedan napad kašlja.
Krajičkom oka primetila je nešto neobično. Izvila se, i videla iza sebe hrpu plavocrne tkanine sa
trakom duž rubova, jedan bokal i zdelu sa komadićima sušenog mesa. "Neko neo nam je hranu do." Još dok
je to govorila, njene ruke su se pružale u tom pravcu. "Hranu..." nemajući pojma koliko je vremena prošlo
od kad je poslednji put jela.
"Krvka. Nekoliko sati pre. Pravio da spavam sam se."
Luna poteže mnogo gutljaja iz bokala: plavobela tečnost, kao krem, klizila je niz njeno sasušeno grlo
i u njen sparušeni želudac kao ambrozija. "Ahhh..." Bila joj je to reč dah, uzdah zadovoljstva i olakšanja,
dok je spuštala bokal. Onda je napunila plastično lonče i dodala mu ga.
"Ne." Zaklonio je lice podlakticom. "Hoću to ja ne."
"Moraš. Za izlečenje, snaga treba."
"Neću. Ne..." Ruka se spusti sa očiju, on diže glavu da pogleda Lunu. "Dobro... valjda hoću ipak."
Drugom rukom prihvati lončić sa pićem; ona i tu vide ožiljke na unutrašnjoj strani šačnog zgloba. Primetio
je da ona tu upućuje poglede, ali je bez komentara podigao lonče do usta i počeo da pijucka.
Luna je prožvakala traku suvog mesa i progutala je celu, a onda upitala: "Ti ko si? Speo ovde kako si
do?"
"Sam ko..." Spustio je pogled na mundir, dodirnuo ga; lice mu se ozarilo nekakvom zadivljenošću,
kao kod čoveka koji izlazi iz kome. "Gundalinu, sibilo. Inspektor policije, Bi-Zi Gundalinu..." lice mu se
iskrivi, "...sa Karemofa. Borili moja patrolna kola su o, i robili me za."
"Dugo ovde koliko si?"
"Večnost." Zažmurio je, opet otvorio oči. "A ti? Jesu sa kosmodroma tebe kidnapovali li? Laziš
odakle do - sa Velike Plave, ili sa Samathe?"
"Ne. Tiamaćanka sam."
"Ovdašnja? Sibila si ali." Spustio je lončić. "Zimci ne..."
"Letnjakinja sam. Luna Svetlohodna Letnja."
"Učila sandi gde si na?" Nešto mračnije od radoznalosti bacalo je senku preko tog pitanja.
Luna se namršti, nesigurna. "Na Karemofu."
"Zakona van si, dakle! Vratila si se kako?" Glas mu se slomi, nedovoljno jak da bi poneo pitanje
izrečeno nadmoćnim tonom vlasti.
"Isto kao što sam i otišla - sa teh-krijumčarima." Bez razmišljanja se prebacila na svoj maternji jezik,
tijamatski; tek naknadno je to primetila, i iznenadila se, uvređena što to njega vređa. "Šta nameravaš da
preduzmeš zbog toga, plavac? Da me uhapsiš? Proteraš?" Ogorčeno je stavila ruke na kukove.
"Oboje... kad bih bio u mogućnosti." Sa upornošću gonioca prešao je za njom iz jednog jezika u
drugi. Međutim ubeđenje o sopstvenoj pravednosti isteklo je iz njega, ostavljajući ga mlitavog na ležaju.
Nasmejao se, promuklim zvucima mržnje. "Ali, ne brini. Ležim praktično na nosu... zarobljenik najgoreg
smeća u kosmosu, živim u štenari... nisam uopšte u mogućnosti." Dokrajčio je tečnost u lončiču, pustio da
lončić visi okačen o jedan njegov prst, preko ivice ležaja.

145
 Luna mu napuni lončić još jednom i stavi mu ga u ruku.
"Sibila švercerka." Pijuckao je obazrivo, gledajući je. "Mislio sam da sibile treba da služe ljudskom
rodu, a ne sebi. Ili si dala da ti to utetoviraju... čisto iz poslovnih razloga?"
Luna se zacrvene od novog besa. "To nije dozvoljeno!"
"Nije ni... krijumčarenje, pa ipak, neki ljudi krijumčare." Zatim je žestoko kinuo - prosipajući piće po
sebi i po njoj.
"Nisam švercerka." Otresla je rukom kapi sa svoje parke. "Ali ne zato što bih mislila da šverceri čine
nešto loše. Vi ste oni koji čine zlo, Gundalinu, vi plavci - puštate da vaši ljudi dolaze ovamo, uzimaju šta im
se hoće, a za uzvrat ne daju ništa."
Nasmešio se bez veselja. "A-ha, znači progutala si udicu tog pojednostavljenog objašnjavanja stvari,
je l' da? Kad bi htela... da vidiš pravu pohlepu i eksploataciju, otišla bi da vidiš neki svet na kome nema naše
policije niti Hegemonije da održava mir. I da... sprečava ljude kao što si ti da se vraćaju i prave probleme,
kad već jednom odu."
Luna se pomače unazad, sedajući na pete, i ne reče ništa. Zadržala je svoje gnevne reči u
zarobljeništvu. Gundalinu je jednako ćutao; sedela je i slušala hripanje daha u njegovom grlu. "Ovo je moja
planeta, ja imam pravo da budem ovde. Sibila sam, Gundalinu, i služiću Tijamatu na sve moguće načine."
Nešto oštrije od ponosa ispuni njen glas. "Mogu da dokažem šta sam, čim postaviš prvo pitanje. Pitaj me
nešto, odgovoriću."
"Nije potrebno, sibilo." Šapat izvinjenja. "Već si odgovorila. Trebalo bi da te mrzim što si me
izlečila..." Okrenuo se i legao na stomak, gledajući i dalje ka njoj; žmirnula je videći njegov izraz lica i
prekrila šakama svoje zglobove šake. "Ali kad znam da sam živ i da nisam sam, i vidim tvoje lice... a čuo
sam i da si govorila jednim civilizovanim jezikom, mojim jezikom: bogovi, nisam ni slutio da ću ga ikad
više čuti! Hvala ti..." glas mu se zagrcnu. "Koliko dugo si bila tamo... na Karemofu?"
"gotovo mesec dana." Ubacila je još jedno parče suvog mesa u usta i tek onda digla pogled ka
Gundalinuu; pustila je da sokovi počnu da rastvaraju hranu, donoseći ublaženje grlu koje se steglo od
iznenadnog podudaranja osećanja. "Ali - mogla sam ostati duže, možda doživotno. Da su stvari ispale
drukčije."
"Znači, dopalo ti se tamo?" Ne više ironično; samo gladno. "Gde si bila? Šta si videla?"
"Uglavnom na Lopovskoj Pijaci. I u gradu kod kosmodroma." Sela je prekrštajući noge, dovukla
stopala rukama na prava mesta i dopustila svome umu da sad gleda samo one dane koji su joj tada bili gozba
za oči; da gleda Svilenog, Elsevir i Ugasa žive na toj istoj gozbi; da s njima putuje dole, na površinu planete,
i do Aspundhovih ornamentalnih vrtova... "Pili smo lith i jeli ušećereno voće... i, da, na ekranu smo videli
uzdizanje Singalua u tehe."
"Šta?" Gundalinu se pridiže, sede naslonjen na zid, ubrzano hvatajući vazduh, obuzet oduševljenjem
i nevericom. Ona primeti da mu nedostaje jedan zub. "Bogovi, bogovi, ne verujem! Matori Singalu? Ovo si
izmislila, zar ne?"
Odmahnula je glavom. "Nisam, stvarno! Dogodilo se slučajno. Ali čak i Kej-Aru je bilo drago."
Setila se i kako su navirale suze u Elsevirine oči, i u njene... i suze joj navreše opet; ali sad suze jada.
"Dabome, ona svratila kod Kej-Ar Aspundha." Odmahnuo je glavom, obrisao oči, još široko
osmehnut. "Čak ni moj otac nije tek tako svraćao kod Kej-Ar Aspundha! Dobro, nastavi, šta je dalje bilo?"
Luna proguta. "Mi smo... pričali. Zamolio me je da ostanem nekoliko dana. On je sibil, znaš..."
Zaćutala je.
"Znam i to da mi mnoge stvari ne kazuješ", reče Gundalinu tiho. Odmahnu glavom. "I, ne, ne želim
znati. Čak ne želim da znam ni zašto je, do vragova... Kej-Ar pozivao teh-krijumčare na čaj. Ali ti si tamo
mogla imati sve što poželiš - onaj život, sve što ti je ovde nedostupno. Zašto ostaviti sve to i rizikovati sve,
povratkom na Tijamat? A vidim ti u očima da se kaješ što si se vratila."
"Smatrala sam da moram." Osećala je kako joj se polomljeni nokti utiskuju u dlanove. "Kao prvo,
nikad nisam ni želela da odem u svemir. Bila sam se zaputila u Karbankl, da nađem jednog mog rođaka...
Ali kad sam stigla u zaliv Šotouver, srela sam Elsevir, a onda su neki plavci pokušali da nas ukebaju..."
"U zalivu Šotouver?" Neki čudan izraz ovlada njegovim licem, nešto poput nezadovoljstva što mu
nešto nije pošlo od ruke. "Mala je vaseljena. Nije ni čudo što stalno pomišljam da sam negde već video to
tvoje lice."
Nagnula se napred, sa početkom nekog smeška, i sad ona pomno proučila njegovo lice. "Ne... valjda
nisam ni mogla da zapamtim, suviše sam bila preokupirana bežanjem."

146
 Usta su mu se trznula. "Za moju njušku niko nikad nije rekao da je vredna pamćenja. Znači, tad si
bila na putu za... Karbankl. Ali, pet godina kasnije, ideš li još tamo? Šta god da se dogodilo tvom rođaku,
sad je već... drevna istorija."
"A, nije", reče ona. Odmahnu glavom. "Dok sam bila na Karemofu, pitala sam, i transfer mi je rekao
da se moram vratiti, da još nije gotovo." Hladna tišina vakuuma postade glasnija u njoj, poče joj istiskivati
dah. "Međutim od trenutka mog dolaska, do koga god čoveka mi je bilo stalo - toga ili sam uništila, ili
povredila..." Njen glas poče da drhti. Zgurila se, željna da se zavuče u neko skrovište.
"Ti? Ne razumem..."
"Zato što sam se vratila!" I pustila je da reči poteku, ispričala mu je sve, svaki postupak i svaku
plaćenu cenu, sve okolnosti koje su je neumoljivo dovele dovde... "Ja sam to izazvala! Ja sam ih navodila da
tako rade, sve je bilo zbog mene. Prokleta sam - ništa od ovog se ne bi desilo bez mene, ništa!"
"Ne, desilo bi se, ali ti ne bi videla, u tome je cela razlika. Niko ne vlada tuđom sudbinom - ne
vladamo mi ni svojom." Osetila je kako se njegova ruka spušta, oklevajući, na njeno rame. "Ne bismo bili
zarobljenici ovde; ja ne bih bio živ da kažem... da ne bi bila u pravu, kad bismo bili ovde. A? Je l' tako?"
Digla je glavu, zagledala se u njega. "Ali, meri. Za ime Dame, čak i meri... Bili su bezbedni na
Ngenetovoj zemlji, dok se ja nisam pojavila!"
"Ako su Starbak i goniči dilipi bili u lovokrađi, to nije... tvojom krivicom. Isključivo Kraljica
odlučuje o tome. Ja bih rekao da si triput blagosiljana, a ne prokleta, ako si iz susreta sa Starbakom izišla
samo sa... grloboljom." Zakašlja se, pritiskajući svoje grlo.
"Starbak?" Duboko je udahnula, sakupljajući hrabrost da zapita: "Da li je to bio - onaj u crnom? Šta
je on?" A ne ko je on.
Gundalinu podiže obrve, ostavi njeno sve mekše rame. "Nikad nisi čula za Starbaka? On je Kraljici
družbenik, on obavlja njen lov na mere, on likvidira ljude po njenom nalogu, on joj je glavni savetnik za
poslove s nama, a i ljubavnik."
"Spasao mi je život." Prešla je prstom duž kraste na zarastajućoj rani na svom vratu. "Ko je on,
Gundalinu?"
"To niko ne zna. Njegov identitet ostaje u tajnosti."
On je voleo tebe, ali sad voli nju. Te reči iz sibilskog transfera ispuniše joj um, najednom dovodeći,
kao katalizator, sve na svoje mesto. "Sad razumem. Razumem sve!... Istina je." Sklonila je pogled, sklonila
ga još jednom; ali one smaragdne oči iza krvnikove crne maske pratile su je, pratile...
"Istina je šta?"
"Da je taj moj rođak Starbak."
Gundalinu mirno reče: "To ne može biti. Starbak je van-Tijamatovac."
"Pa i Ukres je. Njegov otac je bio tuđin. Ukres je oduvek želeo da liči na tuđine i na Zimce... sad je
uspeo." Monstrum jedan. Kako je mogao tako nešto da mi uradi...? Protrljala je lice, razmazujući iznenadnu
vlagu oko očiju.
"Skačeš na zaključke. To što se Starbak plašio... da ubije sibilu..."
"Znao je da sam sibila pre nego što je video moj znak!" Uzvratila je, zadajući udarac Gundalinuovoj
nepodnošljivoj uverenosti da je uvek u pravu. "Prepoznao me je, to sigurno znam. Štaviše, nosio je i jedan
orden, koji je uvek bio Ukresov." Ubijao je mere, štaviše. Pesnicu je stezala i opuštala ispred usta. "Kako je
mogao? Kako je mogao da se pretvori u to?"
Gundalinu opet leže, neprijatno ćutljiv. "Karbankl tako deluje na ljude", reče on posle nekog
vremena. "Ali, ako je istina, bar mu je ostalo dovoljno humanosti da ti poštedi život. Sad možeš da ga
zaboraviš. Zaboravi bar... jedan problem." Uzdahnuo je, zagledao se gore, u senke.
"Ne." Odgurnula se i ustala, počela da šeta u jednom krutom krugu nadomak ležaja. "U Karbankl
želim više nego ikad. Mora postojati neki razlog za ono što je uradio; ako se izmenio, postoji i način da se
vrati u pređašnje stanje." Način da ga preotmem od nje. Neću izgubiti... posle ovolikog prevaljenog puta.
"Volim ga, Gundalinu. Nije bitno šta je počinio, nije bitno na koji način se izmenio, ne mogu jednostavno da
prestanem da ga volim." Niti da prestanem da osećam potrebu za njim i da želim da mi se vrati. On je moj,
oduvek je bio moj! Neću ga se odreći - bez obzira čiji je i u šta ga je pretvorila... Istina ju je užasnula i
učinila bespomoćnom. Više nije videla izraz na Gundalinuovom licu, dok se na njenom licu izraz lagano
menjao. "Dali smo zavet da će naši životi pripadati jedno drugome, pa, ako on više ne želi da ostane pri
tome, moraće sam da mi dokaže da je tako." Jedna šaka se stegla u pesnicu, druga se za pesnicu držala.

147
 "Taa-ko." Gundalinu se osmehnuo, ali sa nekom nesigurnošću. "A ja uvek mislio da vi domoroci
živite dosadnim životom, bez komplikacija." Izraz njegovog lica opet postade udoban. "Na Karemofu ljubav
je bar do te mere dobro vaspitana da zna gde joj je mesto, ne zaleće se da nam čupa srce iz grudi."
"Onda nikad niste voleli", reče ona nezadovoljno. Čučnula je pored naslage blistavih-i-tamnih
tkanina koje je Krvka ostavila za njih dvoje; rasejano uze nešto sa nje. Bila je to tunika, sa našivenim
širokim trakama od upletenih gajtana.
"Ako misliš na sveproždiruću ljubav, onu koja udari kao grom iz vedra neba i ugasi razum - onda,
zaista, nikad nismo... voleli. Čitao sam ja o takvim stvarima..." Njegov glas postade blaži. "Ali nikad nisam
to video. Ne verujem da takva ljubav egzistira u stvarnoj vaseljeni."
"Karemovci ne egzistiraju u stvarnoj vaseljeni", reče Luna namršteno. Svuče parku, otvori ronilačko
vodonepropusno odelo celom dužinom i iziđe iz njega; poče trljati pocrvenele i izgrebane ruke, češati leđa.
Puštala ga je da sve to gleda, znajući da se on trudi da ne gleda; perverzno je uživala u njegovoj
nelagodnosti. Navuče meku, tešku tuniku preko svog uzanog donjeg rublja, zatim sa dosta muke ugura noge
u 'obojke' i onda u čizme krznom iznutra obložene; prikopča oko kukova široki opasač od obojene uštavljene
kože. Pipala je ručno ispletenu traku prišivenu na tuniku uspravno na prednjoj strani i vodoravno oko donjeg
ruba: sve boje sunčevog zalaska, naspram vune crne kao noć. "Ovo je divno..." Zaprepašćenje se probijalo
nagore, kroz njene mračnije preokupacije. Ona iznenada shvati da su te trake, i ceo taj odevni predmet,
veoma stari.
"Jest." Na Gundalinuovom licu nije bio onaj izraz koji je očekivala. Ipak, videla je, iza, da se osećao
neprijatno, i zato oseti mali, kao ubod čiode, stid što ga je postidela.
"Gundalinu..."
"Zovi me Bi-Zi." Jednim sleganjem ramena oslobodio se stidljivog osećanja samosvesti. "Mi se ovde
svi zovemo po prvom imenu", reče on, pokazujući jednim pokretom ruke menažeriju.
Klimnula je glavom. "Bi-Zi, mi smo..." Zaćuta, čujući nekog u tunelu-hodniku. Škljocaj brave, i
kapija se otvori unazad, ka njima. Prođe Krvka, za kojom je cupkalo jedno malo dete obraza rumenih kao
ruža; nosila je nekakvu kutiju. Nogom je zalupila vrata iza sebe. Duž zidova, životinje su se uzmuvale i
počele piljiti u nju; njihovi pokreti bili su napeti i plašljivi. Malo dete, koje kao da je tek prohodalo, odluta
prema kavezima i neočekivano sede ispred jednog. Ne obraćajući nikakvu pažnju na njega, Krvka pođe
preko odaje.
Luna baci pogled na Gundalinua, vide kako mu život nestaje iz očiju i živahnost iz lica, i kako ostaje
samo crna pomirenost sa zlom. Ali Krvka je sva sijala od sreće dok je ostavljala kutiju na pod i uspravljala
se ispred njega. Odmeravala ga je kao inkvizitor. "Da ne poveruješ, ništa mu nije! Ej..." Uhvatila ga je za
rukav, povukla ga za mišicu ruke. "Ja ti dovela pravu sibilu samo da bi ti ost'o živ, plavkane!" On odvuče
ruku iz njenog zahvata, sede uspravnije. "Sad mož' mi čitaš do kraja."
"Ostavi me na miru." Prebacio je noge preko ruba ležaja, podupro glavu rukama. Poče kašljati
potmulo.
Krvka slegnu ramenima; pogleda opet Lunu, počeša svoj kljunasti nos. "I tebi dobro? Ja jutros
mis'ila da ste oboje mreli." Neki nagoveštaj, ali samo nagoveštaj, poštovanja uvukao se u njen glas.
Luna klimnu glavom i poče oprezno birati reči, kontrolišući glas. "Meni je dobro... Hvala ti što si mi
donela odeću." Dodirnula je prednju stranu tunike. "Ovo je baš divno." Nije uspela da izbriše ton neverice u
tim rečima.
U jednom trenutku Krvkine nebeski plave oči bile su pune ponosa; ali ona obori pogled. "To 'e samo
neka starudija. Od moje prababe. Niko više ne nosi te stvari. Niko ne zna ni kako se prave." Povukla je rub
svoje prljave bele parke, kao da parku zaista više voli. Poče preturati po kartonskoj kutiji; izvuče plastičnu
kocku veličine pesnice. Nerazumljiva buka ispuni prostoriju kao kiša. Krvka poče da zujka jednu melodiju i
Luna uvide da je to melodija koju Krvka uspeva da izvuče iz statičkih šumova na radiju. "Zaista je loš
prijem u ovoj pećini. Naročito otkad je naš plavonja pokuš'o da ovo razmontira i napravi otpremnik."
Iskezila mu se. "Evo ti večera", reče mu i baci jednu konzervu na ležaj. Iznenadni krik iza njih natera Lunu
da se okrene. Dete je stajalo, dernjalo se iz sveg glasa, i mahalo ručicama prema kavezu. "Pa ko ti rek'o da
guraš prste unutra, budalo! Evo i tebi."
Luna dohvati tu drugu konzervu, koja joj je doletela tačno u ruke, sede i povuče poklopac nagore, da
se otvori. Ono unutra je imalo neke neodređene sličnosti sa čorbom. Gledala je kako Gundalinu otvara
konzervu i počinje da jede. Onda pogleda šmrcavog klinca. "Je l' ti ono brat?" upita Krvku.

148
 "Nije." Krvka pođe, noseći jednu manju kutiju sa slikom neke životinje. U kutiji je imala hrpu
iseckanog mesa. Pošla je u krug, od životinje do životinje, pored onih u kavezima i onih vezanih, i svakoj je
dobacila po neki komadić: večeru. Luna je gledala kako uzleću ili uzmiču od njenih grubih pokreta, i kako
se, posle Krvkinog prolaska, šunjaju napred.
Krvka se vratila, namrštena, i dohvatila treću konzervu, svoju. Dečkić se stvori pokraj nje, cvileći i
potežući je za jaknu. "Ne sad!" Gurnula mu je kašiku čorbe u usta. "Znaš išta o životinjama?" upita bacajući
pogled ka Luni pa onda prema kavezima.
"Ne o ovim." Luna skloni pogled sa dečaka, koji je imao lice savršeno belo i savršeno rumeno, kao
da je od porcelana.
"Onda ćeš da uradiš isto kao juče, al' sad da mi kažeš o životinjama." Pogledala je besno, očekujući
odbijanje. "Mis'im da su i neke od njih bolesne. A ne znam ni njih kako da lečim." Njen pogled popusti. "To
'oću da znam."
Luna je klimnula glavom i progutala poslednji zalogaj čorbe iz svoje konzerve. Ustala je polako.
"Odakle ti sve ove životinje?"
"Krala ih sa kosmodroma. Ili kupovala od trgovaca, ili 'vatala na zamke... to onu elf-lisicu tamo, i
one sivoptice, i kuniće. Ostalima ne znam ni imena."
Luna je osećala kako se Gundalinuov pogled vuče za njom pun mračnih optužbi za krivična dela, ali
na to nije obraćala pažnju; išla je prema najbližoj životinji, onoj s kojom je bilo najteže suočiti se - prema
jednoj uzdrhtaloj vreći nabora koja je čučala u gnezdu od suve trave. Luna otvori vrata tog kaveza, a
životinja poče da balavi gnusno, pokazujući joj široka usta-sisaljku. Luna steže zube da ne pokaže gađenje,
čučnu ispred životinje i ponudi joj punu šaku veštačkih zrna hrane, ostajući na daljini ispružene ruke, čineći
vrlo malo pokreta.
Mehurava histerija životinje postepeno je zamrla, i posle još nekoliko beskrajnih trenutaka životinja
poče da se vuče šljampavo napred, centimetar po centimetar; najzad, oklevajući, dotače Luninu šaku ustima.
Luna zadrhta i životinja brže-bolje pobeže, pa uskoro poče opet da nastupa. Zatim poče da uzima zrna iz
njenog dlana, jedno po jedno, veoma delikatnim kretnjama. Luna se odvaži da pogladi životinju slobodnom
rukom; te krivine nalik na režnjeve mozga bile su, pod rukom, glatke i prohladne, kao površina zgužvanog
satenskog jastuka. Pod njenim dodirom životinja je zadovoljno sela, oglašavajući se zvucima nalik na
rasprskavanje mehurića.
Ostavila je tu životinju polako, otišla do jednog para gipkih, ushodanih mesoždera u susednom
kavezu. Oni odmah poravniše uši uz glavu; očnjaci su se beleli naspram njihovog krzna, crnog ali
prošaranog raznim nijansama crnila. Te zveri su joj u nečemu izgledale mačkasto, i ona poče da im
zvižduće, stvarajući one akorde od kojih su, kod kuće, mačke dolazile predući u njeno krilo. Duge uši sa
čupercima na kraju odskočile su, okrenule se, uhvatile savršen pravac, kao radari... životinje su pošle ka njoj
maltene protiv svoje volje, privučene zvukom. Ponudila im je da onjuše njene prste, osetila strujanje
zadovoljstva u sebi kad se jedan obraz, boje ebonosa, protrljao o njenu šaku u znak prihvatanja. Mačkasta
bića su se bočno privukla rešetkama, zahtevajući, grlenim zvucima, njen dodir.
Produžila je, sa više samopouzdanja, do jednog reptila sa kožnim krilima i glavom nalik na pijuk; i
dalje, do perjano-mekih ovalnih stvorenja na kojima se nisu primećivale nikakve glave; do jedne ptice sa
rubinski crvenom krestom i smaragdno zelenim perjem koja je ležala klonulo na podu kaveza. Izgubila je
svaki pojam o vremenu i svrsi, predata želji da komunicira makar u najmanjoj meri sa svakim stvorenjem i
da kao nagradu dobije od svakog bar embrion poverenja... sve dok najzad ne stiže do kraja kruga, gde zateče
dečkića kako spava kod Krvke u krilu, i Krvku kako zuri gore u nju, zavidljivo, ali bez reči.
Luna pogleda na drugu stranu, shvatajući i taj Krvkin pogled, jednim, zadnjim trenutkom empatije.
"Ja... uh... spremna sam da uđem u transfer, Krvko, čim ti kažeš."
"Kako ovo izvede?" Krvkine reči padale su na nju kao udarci. "Zaš'o oće kod tebe, a neće kod mene?
To su moji ljubimci! Pa treba valjda mene da vole!" Dečka probudiše ti zvuci besa i on poče da plače.

"Trebalo bi da je očigledno zašto", progunđa Gundalinu kiselo. "Ona sa životinjama postupa kao sa
ljudskim bićima, a ti sa ljudskim bićima kao sa životinjama."
Krvka besno skoči na noge, a Gundalinu se ukruti.
"Krvko... one se tebe plaše. Zato što..." Borila se da ovlada rečima koje nisu htele da funkcionišu,
nastojala je da ih uklopi uz svoje misli. "Zato što se ti plašiš njih!" završila je grubom otvorenošću.
"Ne bojim se ja njih! Ti si ih se bojala."

149
 Luna odmahnu glavom. "Ne na taj način. Mislim... bojiš se da im dopustiš da vide da ti je stalo do
njih." Izbegla je da gleda ka Krvkinim očima, okretala je glavu opet prema kavezima.
Krvkina usta su se pokretala, a namrštaj nestajao. "Pa šta, radim sve za njih, hranim to, i šta još bi
trebalo?"
"Da naučiš da budeš... blaga s njima. Da naučiš da... blagost... nije slabost."
Dečkić se čvrsto držao za Krvkinu nogu, nastavljajući da plače. Krvka spusti pogled ka njemu,
položi mu, oklevajući, šaku na glavu, a onda pođe za Lunom opet prema kavezima. Luna je opet započela
krug sa mozak-životinjom, koju je namamila sebi u ruke i upotrebila kao žižu pažnje za sva svoja čula.
"Pitaj me o njima. Input... Začula je Krvkino pitanje i ponela ga dole...
"...analize!" Našla je sebe iscrpljenu, u sedećem položaju, na podu, sa tupo-njuškastim mladunčetom
elf-lisice koje je pokušavalo da sisa ukrasnu traku njene tunike. Zagladila je gustu belu krestu na glavi
mladunca, izvukla mu traku iz usta i uklonila čiodasto-ubodne kandžice sa svoje tunike veoma pažljivo, a
onda je obema šakama pružila mladunca Krvki. "Evo", šapnula je nejako. "Uzmi ga."
Krvka pruži ruke, usporavajući pokrete, oklevajući; mladunac se nije otimao niti bunio kad ga je
Luna glatko izručila u dlanove koji su čekali. Krvka ga stavi na svoj stomak i pridrža ga tu, maltene
bojažljivo. Poče se kikotati kad se mladunče zavuklo u otvor njene parke i pribilo uz njena rebra. Dete je
sedelo na podu uz Krvkine noge i pružalo jednu ruku gore za mladuncem; palac druge ruke držalo je
zavučen u usta.
"Da l' sam ti rekla... dovoljno?" Luna pogleda po krugu golih kaveza na kojima su se još videle
prodajne oznake, u zlatnoj i senovito zelenoj boji, neke prodavnice uvoznih kućnih ljubimaca, prodavnice sa
nekog drugog sveta. Ala je to daleko... svi smo mi tako daleko od svog doma.
"Ovo je lisop. Pa starlovi. Šišmišaj..." Krvka odrecitova imena svih. "Mislim da čak znam šta nije u
redu sa onima", reče pokazujući prstom. "Nemam pravu hranu." Crte njenog lica zavrnuše se nadole. "Al' ti
si dobro radila." Pogleda opet ka Luni, pokušavajući da zazvuči ohrabrujuće. Mladunče je držala sasvim uz
sebe. "Ej plavane, je l' dobro radila?"
Gundalinu se nasmeši, pomalo mrzovoljno, i odglumi salutiranje. "Junački..."
Tri para očiju istovremeno pogledaše ka ulazu, jer se čulo da dolazi još neko. Kapija se otvori i
propusti jednog čoveka sa bradurinom i teškim licem. Životinje počeše uzmicati u svojim kavezima, sve do
zida.
"Šta oćeš, Tarid Ro?" Krvkin glas opet je bio nabusit.
"Šamanka oće da se ovo popravi." Pružio je neki instrument krhkog izgleda, koji Luna nije
prepoznala. "Reci ovom tehu da počne da odrađuje troškove koje nam stvara."
"Mnogo 'e boles'an." Krvka isturi donju vilicu napred.
"Živ je." Tarid Ro se iscerio, zaokrećući pogled kao topovsku cev prema Luni. "Dovela si mu ovu
lutkicu. Od nje bi se i mrtav dig'o... da oživi! Oćeš malo kod mene u šator, si-sibilka?" Gruba šaka pogladi
njen obraz sa modricom; zabolelo je.
Luna uzmače, zgađena. On se nasmeja i prođe pored nje.
"Slušaj ti, Trt-Tarid Ro", reče Krvka, "bež' od nje! Ona ima moć..."
Podrugljivo se nasmejao. "Onda š'o je ovde? Ti ne veruješ u to praznoverje, a, teh?" Spustio je
pokvareni instrument pred Gundalinua, a onda i komplet alata. "Samo nemoj se mnogo zezaš. Ovo, ovo
ovde, ako sutra ujutru ne radi, ima te nateram da ga pojedešo." Opalio je čvrgu po prljavim insignijama na
Gundalinuovom okovratniku; Luna vide da je Gundalinuovo mršavo lice tog trenutka posivelo i opustilo se.
Tarid Ro mu okrete leđa i ode ležernim hodom kroz odaju, do kapije, kao skula-predator kroz bazen
u kome je jato riba.
Krvka ga isprati, dižući jedan nepristojni znak rukom prema njegovim odlazećim leđima. "Bogovi,
al' mrzim ovog gada!" Lice joj se trznulo: elf-lisičje mladunče se probudilo u njenoj jakni i počelo da se
migolji i da grebucka. "Misli da je precednik vlade il' tako nešto, samo zato š'o ga mama najviše voli. Bio i
on u Karbanklu, i vratio se isto lud - zato ga ona i voli."
Luna je gledala kako se Gundalinu pruža po ležaju, kretnjama ostarelog bogalja, i okreće lice zidu.
Ona ne reče ništa.
Krvka izvuče uzmuvano mladunče iz parke i ćušnu ga nazad u kavez, pokretom maltene ljutitim.
Luna se opet zagleda samo u Gundalinua, ali oseti, potom, kako Krvka pogledom pretražuje pećinu u potrazi
za nečim bezimenim što je nestalo. Ubrzo Krvka povuče mališana koji je brbljao da ustane. Ode s njim kroz
kapiju, ostavljajući njih dvoje da ih tišina guši.

150
 Luna prođe kroz težinu vazduha, priđe Gundalinuu i kleknu. "Bi-Zi?" znajući da on ne želi da ona
postavlja ikakva pitanja, znajući da pitanja mora postaviti. Pipnu ga po ramenu. Oseti drhtaje njegovog tela
čak i kroz debeli kaput. "Bi-Zi..."
"Ostavi me na miru."
"Ne."
"Nisam ja jedna od njenih životinja, tako mu svih bogova!"
"Nisam ni ja!" Njeni prsti se zariše u njegovu mišicu, prisiljavajući ga da prizna njeno postojanje.
Prevrnuo se na leđa, ležao zureći sumornim očima u tavanicu. "A ja mislio da stvari ne mogu postati
još gore..."
Luna spusti pogled, klimnu glavom. "Onda će možda početi da postaju bolje."
"Nemoj." Odmahnuo je glavom. "Nemoj mi pričati da će postojati neka budućnost. Jedva sam u
stanju da se suočim i sa sutrašnjim danom."

Ona vide, pored svog kolena, neispravni instrument koga je Tarid Ro ostavio za Gundalinua na tlu.
"Ne možeš popraviti ovo?"
"Mogu zavezanih očiju", reče on, sa slomljenim osmehom. "Kad bih imao dve dobre ruke. Ali
nemam."
"Imaš tri." Luna ga stisnu za ruku kao da izriče neki zavet.
On podiže drugu ruku, položi je nespretno preko njene. "Ja ti se zahvaljujem." Uvukao je jedan dugi
dah i seo. "Tarid Ro..." i proguta. "Tarid Ro me uhvatio kad sam preuređivao strujna kola u Krvkinom
radiju. Kad je prestao da me mlati, dva dana nisam mogao da hodam. I, bogovi, on je uživao u tome." On
provuče prste kroz kosu; Luna vide da mu ruka opet drhti. "Ne znam šta je radio dok je bio u gradu - ali
naučio je da bije."
Luna se strese, izbrisa uspomenu na Tarid Roov dodir sa svog lica. "Je l' - zbog toga?" Upiranjem
pogleda pokazala je ka ožiljcima na njegovim zglobovima na ruci.
"Zbog - svega!" Odmahivao je glavom. "Ja sam visokog roda, teh, Karemovac! Biti tretiran kao rob,
od strane ovih divljaka - i gore nego rob! Ko ima iole ponosa, ne može nastaviti da živi tako: bez časti, bez
nade. Zato sam pokušao da postupim na jedini častan način." Sagledavao je to kao savršeno uravnoteženo.
"Ali, našla me Krvka, pre nego što je - došao kraj."
"Spasla te?"
"Jasno." Luna začu mržnju u toj reči. "Šta bi im vredelo da ponižavaju mrtvaca?" Pogledao je dole,
ka svojoj neupotrebljivoj šaci. "Dok, međutim, invalida već vredi... Onda sam prestao da jedem; dok mi nije
rekla da će zvati Tarid Roa da me hrani. Taj bi za petnaest minuta mogao da me natera da jedem govna."
Pokušao je da ustane, pao je nazad na ležaj, kašljao do suza. "I onda, ta oluja..." Raširio je ruke bespomoćno,
kao da je hteo da ona uvidi koliko se silno potrudio da postupi kako valja i treba.
Plašeći se da je zaista razumela, ona reče samo: "A sad?"
"A sad se sve promenilo. Imam... opet... da mislim i o nekom drugom, a ne samo o sebi." Nije znala
da li je zbog toga zadovoljan ili samo ogorčen.
"Drago mi je što nisi uspeo." Oborila je pogled. "Ići ćemo mi u Karbankl, Bi-Zi, znam da hoćemo."
Nije gotovo. Iznenada je bila u to sigurna, kao da je neka vrsta vidovitosti živa u njoj.
Odmahnuo je glavom. "Meni to više nije važno. Prekasno je, previše sam vremena proveo ovde."
Prstima je podigao vrh njene donje vilice. "Ali, zbog tvog dobra, nadaću se."
"Nije prekasno."
"Ne razumeš." Povukao je pečat ušiven u mundir. "Mesecima sam ovde, gotovo je! Festival,
Promena, završni odlazak... svi su već otišli sa ove planete, a mene su ostavili. Zauvek." Njegovo izmršavelo
lice se trznu. "'U snovima čujem domovine glas; možemo li poći? Sreća čeka nas.'"
"Nisu te ostavili! Nije se to još dogodilo."
Zinuo je kao da ga je udarila. Privukao ju je gore, na ležaj, pored sebe, maltene ju je drmao. "Zaista?
Još koliko? Još koliko? O, bogovi, recite mi da je istina!"
"Istina je." Ona klimnu glavom. "Ali ne znam k-koliko još... Mislim, nisam sigurna... ostaje još jedno
nedelju, dve, valjda, do svetkovine."
"Sedam dana?" Pustio ju je, klonuo na zid. "Luno... prokletnice, ne znam da li si raj ili pakao; sedam
dana." Protrljao je šakom usta. "Ali mislim da si raj." Zagrlio ju je, kratkotrajno, nevino, okrećući lice na
drugu stranu.

151
 Digla je ruke dok se odmicao, zagrlila sad ona njega, čvrsto, sa iznenadnom zahvalnošću, šapćući:
"Ne puštaj. Još malo. Molim te, Bi-Zi. Treba mi još malo. Drži me..." Dok ne prestane ovo davljenje svega u
ružnoći. Dok ne osetim kako su me držale njegove ruke...
Gundalinu se ukrutio od iznenađenja i nekog čudnog nehtenja. Ipak, njegove ruke je okružiše,
maltene mehaničkim pokretom, i privukoše je opet, dajući joj pribežište, odgovor.
Toliko vremena... setila se Ukresovih nežnih ruku, kao da je juče bilo... toliko je već vremena
minulo. Odmarala je glavu na njegovom ramenu, pustila je sebe da se sva rastopi, bez misli, bez vremena, uz
čvrstu masu njegovog tela; pustila je da to telo daje supstancijalnost fantomu jednog drugog tela i da pokida
i zbaci lance gorkog znanja sa obličja budućnosti. Posle izvesnog vremena osetila je da se Gundalinuove
ruke jače stežu, da se njegovo disanje menja; i da se njen puls neočekivano ubrzava.
"Na sandiju... hoćeš nekad govoriti li mi?" upitao je zastajkujući.
"Da." Osmehnula se u njegov rukav. "Iako - govorim ga dobro ne..."

"Znam. Akcenat grozan je ti." Nasmejao se blago.

"A tek tvoj!" Osetila je kako se sad njegova glava oslanja o njeno rame, u traganju za odmorom;
poče mu trljati leđa, sporim i smirenim pokretima; začu njegov uzdah. Malo po malo njegove ruke se
opustiše, spadoše sa nje; osetila je još jednu promenu u njegovom disanju. Podigla je njegovu glavu, videla
pored svog lica njegovo zaspalo i napola osmehnuto. Opružila je Gundalinua pažljivo, podigla mu i noge na
ležaj, pokrila ga ćebadima. Poljubila ga je nežno u usta i onda otišla do svoje ćebadi na podu.

"Popravio, a? To ti 'e dobro, plavac." Krvka je ušla u odaju, sagnula se i dohvatila daljinomer koji su
Gundalinu i Luna popravili radeći zajedno celog tog jutra. U njenom glasu olakšanje je bilo jedva
prikriveno; ali Gundalinu je čuo samo pretnju i natuštio se. "Ej, šta ti bi da ih pustiš?"
Bele ptice su uzletele sa Luninih ramena; onaj par starlova kliznuo je pod ležaj čim se začuo Krvkin
glas. "Da im dam bar malo slobodice", reče Luna, sa više samopouzdanja nego što je osećala.
"Će pobegnu! Zato ih držim u kavezu - inače bi pobegli, budale jedne."
"Neće pobeći." Luna je ispružila dlan, u kome su bile mrvice hleba. Ptice su poletele u krug i sletele
joj na podlakticu, tiskajući se da budu što bliže. Ona pogladi njihovo povijeno perje. "Držanjem u kavezu
nećeš postići da budu zaista tvoje, jer ćeš znati da nikad ne smeš otvoriti vrata."
Krvka priđe još bliže i ptice uzleteše. Luna preruči mrvice u Krvkinu šaku; ali ta se šaka steže u
pesnicu i izruči mrvice na pod. "Zajebi to. Neću ja to. Plavac: oću priču." Prišla je Gundalinuu, sela na ležaj
pored njega. "Još o Starom Carstvu."
Naglašeno se odmakao od nje. "Ne znam više nijednu. Sve ih znaš napamet."
"Baš me briga. Pričaj!" Prodrmala ga je za ruku. "Čitaj opet onu knjigu. Čitaj i njoj, ona je isto
sibila."
Luna, zagledana u ptice koje su oko njenih nogu kljucale mrvice, diže pogled.
"Sedi, sibilo." Krvka imperatorski mahnu rukom. "Dopašće ti se. To je o prvoj sibili koja je ikad
postala, i o kraju Starog Carstva. Ima svemirski pirati, pa cele veštačke planete ima, pa vasionci, i super-
oružja, samo: paf!" Dezintegrisala je Lunu prstom, smejući se.
"Zaista?" reče Luna gledajući Gundalinua. "Znaju, zaista, o prvoj sibili?" On slegnu ramenima.
"Rek'o je da je sve istina." Pojačavali su se Krvkino oduševljenje i glas. "Ajde plavi. Čitaj ono gde
ona spasava svog Pravog Dragog od pirata."
"Spasava on nju." Gundalinu kašljem izrazi svoju indignaciju.
"E, slušaj: samo čitaj." Nagnula se i počela tražiti rukom ispod kreveta; starlovi pobegoše zveckajući
kandžama po kamenu. Našla je i dohvatila otrcanu knjigu, hitnula je prema Gundalinuu. "A na kraju, ono
kad ona misli da on umire, a on misli da je ona mrtva, to je dibidus tužno." Iscerila se vampirski.
"Krvko, ispričaću ti ja priču", reče Luna, grabeći neočekivanu inspiraciju kao ključ. Sede podvijajući
noge; starlovi joj priđoše, zbog čega ptice pobegoše kud koja. Položili su svoje šiljaste njuške njoj u krilo.
"Priču o meni... i o mom Pravom Dragom, i o tehno-krijumčarima, i o Karbanklu." A ti ćeš slušati, i
razumeti... Osetila je kako je nadahnuće nosi, maltene prisiljava.
Ispričala je još jednom svoju priču; puštajući da padnu one barijere kojima su dotad njene emocije
bile zaustavljane, dozvolila je sebi i da vidi Ukresovo nasmejano lice u sunčanom sjaju da čuje kako njegova
muzika plovi iznad morskih talasa, i da oseti vatreno-blistavu blizinu njegovu... da oseti njegov odlazak
kojim je otrgnut i deo njene duše. Nije izostavila ništa, nijedan prizor koji je videla, nijedan svoj postupak...

152
 ("Nisi - ej! zaista nisi znala da do Karemofa i nazad treba pet godina? E jes' bila glupača!")
("Učim, učim.")
...nijednog od ljudi koji su pokušali da joj pomognu, pa ni cenu koju je svako od njih zbog toga
platio. "A onda sam na tom čoveku u crnom, koji je ubijao mere, videla medalju, onu, njegovu... bio je to
Ukres, tako sam ga k-konačno našla." Pogledala je dole, pritisnula dlan na svoj modri obraz, ali sećajući se
samo njegovih milovanja.
"Šta... on je Starbak?" prošaputa Krvka, impresionirana. "U, jebote. Tvoj Pravi Dragi je ubij'o mere. I
kao ti ga još voliš?"
Luna ćutke klimnu glavom; usta su joj drhtala. Neka sve bude prokleto - još ga volim! Zadržala je
dah, dugo, boreći se da ovlada sobom; izborila se za povratak u sadašnjost da bi odmerila Krvkinu reakciju.
Krvka je krišom brisala oči, češkala se po glavi, na kojoj je kratko ošišana kosa stršala kao slama.
"Eeee... nije fer. Sa' će on mre a neće to zna."
"Šta?" Luna se ukruti.
"Promena", reče Gundalinu. "Poslednji Festival, kraj Zime. Kraj Snežne Kraljice - i Starbaka. Njih
dvoje moraju biti udavljeni u vodi, zajedno. To ti je kraj svega..." Pogledao ju je, sa iznenadnim nemim
razumevanjem.
Luna se diže na kolena, odgurnu starlove, razbi čaroliju koja je držala i nju, ali zahvaljujući kojoj je
ona držala Krvku. "Majko sviju nas - pa vremena jedva da ima još malo! Krvko, moraš da nas pustiš!
Moram da ga nađem, moram da stignem u Karbankl pre Promene."
Krvka ustade; njeno lice je otvrdnjavalo. "Ništa ja ne moram! To si ti sve izmislila da te pustim. E,
pa - neću!"
"Nije laž! Starbak jeste Ukres, i umreće... Nije moguće da sam ovoliko proputovala samo da bi se
tako završilo!" Borila se protiv svoje nadolazeće panike, gubila je tu bitku. "Ako stignem u Karbankl na
vreme, Bi-Zi će mi pomoći da nađem Ukresa na vreme. A ako se Bi-Zi ne vrati u grad na vreme, njegov
narod će otići sa Tijamata a njega će ostaviti ovde. Manje od četrnaest dana je preostalo..."
"Onda će sve bude kroz četrnaes' dana gotovo, i vas će baš briga za sve to, vas oboje. Onda mož'
ostanete ovde kod mene zauvek." Krvka je skrstila ruke na grudima; njene su oči plamtele izdajom.
Luna ustade, osećajući kako se kameni zidovi navaljuju sve bliže i bliže njoj. "Molim te, molim te,
Krvko! Pomozi nam!"
"Baš me briga ako je i sve istina! Vas je baš briga za mene; što bi mene bilo briga za vas?" Potegla je
jedan rukav Lunine tunike tako da se osetljiva tkanina pocepala do lakta. Onda je izišla i tresnula kapiju za
sobom.
"Nije mi jasno", progunđa Gundalinu, između ironije i očajanja. "Priče koje sam ja čitao sve su imale
srećne završetke."

Ležeći bez sna do duboko u noć, Luna oseti kako se starlovi najednom bude pokraj nje i osluškuju.
Poče i ona da osluškuje s njima: koraci koji silaze hodnikom, iz usnulog logora. Sela je, žmirkajući u sjaju
grejalice. Bi-Zi takođe sede, na svom ležaju; ona uvide da je sigurno i on probdio ovu polovinu noći s njom,
u nečujnom jadu. O, Damo, predomislila se...
Kapija se otvori. Ali figura koja se uobličila u svetlosti nije bila Krvka. Luna začu kako Gundalinu
šumno uvlači dah. Sedela je nepomična kao smrt, paralisana.
"Budi se sibilo. Doš'o sam da naučim neke tvoje zajebancije... i da ti pokažem neke moje." Tarid Ro
pređe sredinom odaje, usput zbacujući parku sa leđa.
Luna se nekako osovi na noge, pokretima kao na usporenom filmu. Ne verujem... Majko, molim te
Majko, daj da se probudim! Zateturala se unazad videći da se ovaj san ne razilazi i da su njene molitve
odletele nesaslušane. Oseti da je Gundalinuove ruke hvataju i vuku.
"Ostavi je na miru, kučkin sine, ako ne želiš da izgubiš i to malo pameti što imaš."
Tarid Ro se nasmeja. "Ne veruješ ti u to, kao ni ja! Gledaj svoja posla, plavac, inače ću ti ovog puta
pokazati šta je pravi bol."
Bi-Zijev zahvat na njenim plećima izgubi svu snagu. Ruke mu padoše i on uzmače. Luna pregrize
krik. Ali kad se Tarid Ro bacio da pređe poslednje rastojanje između njih, Gundalinu pođe napred, zadajući
dobro uvežbani udarac u pravcu Taridovog grla.
Ali bez snage, i Tarid Ro podmetnu blokadu, pa mu zavrte ruku i baci ga u stranu, u kaveze.
Gundalinu se odgurnu i uspravi, ali pre nego što je mogao da povrati ravnotežu, Taridova teška pesnica ga

153
sustiže i obori na kolena, a onda ga čizma posla na tlo. Sledećeg trenutka Tarid je opet dospeo do nje,
zagrlio je. Svojim ustima on pokri njena; a Luna se besomučno izvijala dok nije našla jednu njegovu usnu,
koju je onda ugrizla, osećajući ukus njegove krvi koja se već mešala sa njenom pljuvačkom.
Jauknuo je i udarcem odbacio Lunu od sebe. Ona je zaglavinjala nekud, pokušavajući da mu
izmakne. "Sad si proklet, Tarid Ro! Sad imaš sibilsko ludilo, majkonapušteni, i sad više nema nade za tebe!"
Njen glas je odzvanjao prodorno kao kreštanje belih ptica koje su lepetale iznad njih. Ipak, on ponovo jurnu
za njom; na licu mu je bio sjaj krvi, a u očima drugačiji sjaj, ludilo neke druge vrste. Luna se dočepa prstima
za žičanu mrežu na zaključanoj kapiji, vrišteći: "Krvko! Krvko!" Njegova šaka se sklopi oko njenog vrata,
ona stiže da jekne, a onda ostade bez glasa; bol polete niz njene ruke, parališući ih. Otrgao ju je od kapije.
Jedan starl napade njegovu nogu, zarivajući svoje debele kandže u obojak i dublje, u meso. Očnjaci
mu se zaboše u list noge; ali Tarid je nju još vukao u krug i ritao se tako opako da starl spade i odlete na
svog parnjaka koji je kružio okolo. Opet se njegove šake sklopiše oko njenog grla, ali sledećeg trenutka on
posrnu unazad, gubeći svu snagu. "Kurvo!" promrmlja, ali ta reč je bila sva zgusnuta od strave. Uhvati se
šakama za glavu, njišući se; onda se stropošta i ostade nepomičan na podu.
Luna stade nad njega. Promuklim glasom reče: "Naučiću ja tebe trikovima, neverniče." Zakorači
preko njegovog nesvesnog tela i otrča nazad, do Gundalinua koji se mukotrpno dizao na noge. Pokuša da ga
podrži, rukama peckavim i teškim, vide modricu kako mu otiče na sred čela. "Bi-Zi, kako ti je?"
Pogledao ju je sa nevericom. "Kako je meni?" Zagnjurio je lice u sastavljene šake i tako ostao
nekoliko trenutaka, onda ju je zagrlio, privio na srce; a ona je pritisnula lice na njegov vrat. "Hvala
bogovima... hvala bogovima, oboje smo dobro."
"Šta je, šta vi to - radite?" Krvka je banula na kapiju, stala videći telo Tarida Roa na podu. Starlovi
su kružili oko njega kao lovci oko plena, uz preteće režanje. Krvka osmotri kako Luna i Gundalinu stoje
zajedno na drugom kraju prostorije; Luna vide pitanje u devojčinim očima, i odgovor do koga je Krvka
došla iako ništa nije pitala. Tek tad Krvka reče: "Ti... ti li si to njemu učinila?"
Luna klimnu glavom.
Krvka zinu. "Je l' mrtav?"
"Nije. Al' sutra kad se probudi počeće da... ludi. Postaće luđi od ludog." Luna iznenada proguta.
Krvka spusti pogled ka Tarid Roovom otromboljenom licu. Opet diže pogled; sad se njeno lice
punilo čudnom mešavinom emocija, iz koje se gnev polako izdvajao i dizao. Posegla je u svoju parku,
izvukla staner-pištolj i podesila skalu na njemu. Saginjući se, primakla je vrh pištolja Taridovoj slepoočnici.
"Neće, neće." Povuče obarač; Taridovo telo se trznu.
Samo pokretom glave, Luna malo uzmače i oseti da se Gundalinu kraj nje kruto zaustavio u pokretu.
Ali ne oseti u sebi nimalo žaljenja, niti kajanja.
"Dobro si ga se otarasila", reče Krvka, zavlačeći pištolj nazad pod odeću. "Rekla sam ja njemu da će
požali ako te dira." Digla je glavu, uzvratila im pogled, pokazujući nešto dublje od prisvajačkog stava, i jače
od nezadovoljstva zbog uskraćenosti. "Prokleta bila, sad si stvarno zabrljala! Kad matora sazna, tražiće da ti
se odere koža, naživo; a ona što traži, to ovde i bude, tu ja niš' ne mogu. Svi misle da je svetica, iako je samo
ludača." Krvka obrisa nos rukom. "Dobro! Dobro, nemoj me gledaš tako! Pustiću vas."
Lunu sustiže reakcija, i ona se zanjiha i skliznu na kolena.

Krvožedna studen pred zoru ujedala je Lunu čak i kroz izolaciono odelo i kroz sivu i smeđu vunenu
masku navučenu odozgo, preko celog lica. Napolju, zvezde su pucketale na crnom nebeskom svodu, sneg je
ležao posrebren pod mesečevim srpom; njih troje stajahu još u pećini, ali nadomak prostranog ulaza. "Nikad
još nisam videla tako lepu noć."
"Ni ja. Ni na jednoj planeti." Gundalinu se pomače ispod termo-ćebadi, među zalihama koje su bile
kaiševima pritegnute za prednji kraj dobro natovarenih motornih sanki. "Niti ću ikad ovakvu videti, pa
makar živeo sve do novog Zlatnog doba." On duboko udahnu, i zakašlja se odmah, kašljem dubokim i
cepajućim, zato što je ledeni vazduh napao njegova nezalečena pluća.
"Začepite oboje, ej", reče Krvka pojavljujući se pored njih poslednji put. "Oćete da probudite ceo
logor? Drž'." Strpala je nešto Gundalinuu u krilo; Luna prepoznade tri mala prenosiva kaveza. "Vrati ove u
zvezdoluku. Bolesni su, ne mogu ih držim ovde." Glas joj je bio stegnut kao stisnuta pesnica. Gundalinu
ugura kaveze pod ćebad, pored sebe.
Krvka ode do drugih životinjskih kaveza, koje je ranije natrpala pored ulaza u pećinu. Podiže prvi i
oslobodi bravu na njemu. "A ove divlje prokletinje ću da istrkeljam napolje, ne vole čak ni tebe", reče

154
kiselo, gledajući Lunu. Sivokrile ptice izlepršaše napolje i popadaše na tlo, zapanjene. Onda se podigoše iz
snega i odleteše, kričeći svoju slobodu. Ona trzajem otvori sledeći kavez; kunići belog krzna poiskakaše kao
masa, saplićući se preko svojih stopala, a zatim odoše dugim skokovima u mesečinu, ne stvarajući nikakav,
ni najtiši, zvuk.
Otvorila je poslednji kavez, prodrmala ga; mladunče elf-lisice se iskotrljalo napolje, šišteći uvređeno.
Gurnula ga je nogom u sneg. "Ajde, ajde!" Mladunče je selo i počelo da bleji, zbunjeno, srebrnog krzna
sasvim nakostrešenog. Zatim se pridiglo, streslo, i počelo se gurati da prođe nazad, ka toploti i skloništu. Na
njegovom putu našla se Krvkina čizma, krznena i kožna, a ono se uz čizmu uspuza, cvileći.
Krvka opsova i saže se, pa podiže elf-štene. "Ma, dobro", reče raspuklim glasom. "Ostale
zadržavam!" Pogleda opet Lunu. "Ali sad bolje znam kako se gaje. Zato će želeti da ostanu sa mnom."
Luna klimnu glavom, nemajući poverenja u sopstveni glas.
"Vas dvoje valjda sve imate." Krvka poče samosvesno da gladi štene po glavi. "Čak i merač daljine.
Nadaj se da si ga dobro popravio, plavkane."
"Šta ćeš sad?" reče Gundalinu. "Nećeš imati nikoga da ti takve stvari popravlja - ali ni novih
primeraka. Vi ste zaboravili kako žive pravi lovci i nomadi, jedino još znate parazitski život."
"Ja nisam zaboravila." Krvka zabaci glavu. "Poznajem i stare načine. Mama neće živeti večno, iako
misli da oće. Umem ja da se snađem - a i za sve ostale da se pobrinem, čim budem na vlasti. Ne trebaš mi ti,
stranče!" Ona neočekivano ispruži ruke i zagrli Lunu. "Ajde, bež'te odavde. Imaš da ga nađeš dok nije
prekasno, jesi čula!"
Luna je zagrli i sve nepravde su bile zaboravljene, sve oprošteno; osećala je kako se štene buni i
koprca između njih dve. "Hoću."
Zajedno izguraše sanke sa Gundalinuom na otvoreni sneg, onda Luna sede na vozačko mesto.
Uključi energetski blok, po mrzovoljno progunđanim Gundalinuovim uputstvima.
"Ej, Krvko", reče Gundalinu i okrete se da je pogleda preko ramena. "Drži." Dobaci joj roman, sav
otrcan. "Ne verujem da ću ikad više hteti da ga čitam." Nije se osmehnuo.
"Pa ne mogu ni ja da ga čitam, na tvom jeziku je!"
"To ti dosad nije bilo prepreka."
"E ajde bežite vi, dok..." Mahnula je knjigom kao da preti, ali Luna vide njen osmeh.
Zatim uključi prednji far i oni pođoše na svoje završno putovanje ka severu.

34.

Na tronu, Arienrod; u svojoj dvorani za prijem, gde će kroz manje od dve nedelje primiti i
predsednika vlade cele Hegemonije, kome će to biti poslednja službena poseta. Pitala se dokono da li će on
osetiti neko sažaljenje prema njoj. Ali ovo danas je u poseti samo zapovednica policije; nije potrebno mnogo
mašte da se zamisli razlog njenog dolaska. To što Pala-Tion dolazi lično, znak je Starbakovog velikog
uspeha.
Pala-Tion je ostavila oba pratioca među plemstvom, koje je bilo zauzeto svojim uobičajenim rekla-
kazala; verovatno je mislila da ih na taj način poštedi od neophodnosti klečanja. A sama više nije pristajala
da klekne, od kad je postala komandantkinja - sitna pobeda; njena jedina pobeda. Arienrod se nasmeši samo
u sebi, gledajući kako Pala-Tion skida šlem i formalno se klanja. "Vaše veličanstvo."
"Komandante Pala-Tion. Izgledate užasno, komandante - sigurno od prenapornog rada. Odlazak
Vašeg naroda sa Tijamata nije kraj sveta, znate. Trebalo bi da se pobrinete o sebi, da ne omatorite prerano."
Pala-Tion diže ka njoj pogled slabo skrivene mržnje i jedva primetnog prezira. "Ima i gorih stvari od
starenja, Vaše veličanstvo."
"Ne mogu ih zamisliti, nijednu." Naslonila se unazad. "Čemu dugujem ovu posetu, komandante?"
"U pitanju su dve stvari koje ja smatram gorim od starenja, Vaše veličanstvo: ubistvo i protivzakoniti
pokolj mera." Zvučala je kao da smatra da između ta dva i ne bi trebalo da bude razlike. "Dolazim sa
nalogom za hapšenje Starbaka, jer je protiv njega podignuta optužnica da je počinio ubistvo i da je ubijao
mere na imanju jednog van-Tijamatovca čije prezime je Ngenet. Taj Ngenet je zabranio kraljevski lov na
svom području, kao što Vam je poznato." Iz njenog pogleda praskale su optužbe.
Arienrod podiže obrve, ne trudeći se da u potpunosti glumi iznenađenje. "Umorstvo? To je sigurno
neka greška, mora biti da postoji neko drugo objašnjenje."

155
 "Svojim očima sam videla jedan leš. Takođe, merska trupla." Pala-Tion žmirnu, pred navalom
uspomena, a usta joj se izviše nadole. "Greške nije bilo, drugog objašnjenja nema. Hoću Starbaka, hoću ga
sada... Vaše veličanstvo."
"Naravno, zapovednice. A ja želim i lično da ga ispitam o tim optužbama." O Luninom
kratkotrajnom novom pojavljivanju nije saznala više ništa, u nedugom vremenu otkad se to desilo. Ali
sada... "Ukreše!" Prenela je pogled daleko, preko beline dvorane, gde je Ukres stajao među plemićima koji
su došli obučeni u svoje kostime za Festival da ih Kraljica vidi. Dovitljivošću bogatih, već su uspeli da se
dočepaju najlepših i najsloženijih maski iz raznih maskerskih radionica i da srede da im budu izrađeni
kostimi koji će maskama odgovarati. Sad su stajali zajedno kao skup divno deformisanih životinja, čija su
mutantska totem-lica ravnodušno zurila u nju: stvorenja iz narko-fantazije.
Na njen poziv, Ukres brzo dođe. Gledala je kako se kreće: plava jakna bez rukava i tesno pripijene
pantalone naglašavali su gipkost njegovih kretnji. Ali njegov izraz lica - bilo je to lažno lice, mlitava
ožalošćenost, zbog koje je njoj bio jednako tuđ kao i ma koja od tih festivalskih maski. Kleknuo je pred nju,
ćutljivo poslušno, potpuno ne obraćajući pažnju na Pala-Tion. Nije bila sigurna da li mu je ta neučtivost
proračunata, ili samo zbog krivice; znala je da se on pred tom ženom oseća krivim, ali nikad nije saznala
zašto. "Da, Vaše veličanstvo." On diže pogled.
Pokretom mu je pokazala da ustane. "Ukreše, gde je Starbak?"
Zablenuo se u nju, zatim se hitro pribrao. "Pa, hm, ja - ne znam, Vaše veličanstvo. Izišao je iz Palate.
Nije mi rekao kad će se vratiti." Pokaza joj ironični skriveni osmeh i svoju radoznalost. "On ne govori sa
mnom."
"Komandant Pala-Tion je došla da ga uhapsi zbog ubistva."
"Ubistva?" Okrenuo se Pala-Tion.
Otrov se video u policajkinim očima koje su mu uzvratile pogled; i opet otrov kad je digla glavu
prema Kraljici. "Kako je dobro odmerio trenutak da to kaže."
"Ma, hajdete, komandante", reče ona razdražljivo. "Mislite li da ja umem da čitam misli? Što se
ubistva tiče, ja to ne dozvoljavam, kod mojih podanika." Izraz Pala-Tioninog lica govorio je da ne bi bila
iznenađena kad bi Kraljica zaista čitala misli i odobravala ubistva. "Želim znati više o ovome. Lično ste,
velite, videli tela? Čija tela?"
"Jedno telo, ako ne računate trupla mera." Pala-Tion proguta, kao da je to za nju samo jedna
neprijatna uspomena i ništa više. Ukres se poigravao ahatima na krajevima svog opasača, šibao je njima kao
bičem po svojoj butini i svaki udar propraćao grimasom. "Telo dilipa."
"Goniča!" Nije uspela da sakrije prizvuk omalovažavanja u svom olakšanju.
"Ne, Vaše veličanstvo", reče Pala-Tion hladno. "Dilipa. To je bio jedan slobodni građanin
Hegemonije, gost građanina Ngeneta. Izboden je nožem. Po tvrđenju Ngeneta, nestala je i jedna njegova
gošća, za koju se takođe veruje da je mrtva. Bila je građanka ovog sveta, Letnjakinja po imenu Luna
Svetlohodna. Merska trupla su bila unakažena." To je izgovorila da zazvuči kao nešto najgroznije.
"Unakažena?" reče Ukres, preglasno.
Arienrod je osetila na sebi reflektor Pala-Tioninog pogleda u trenutku izgovaranja tog imena: Ona
nešto sluti. Ali bila je pripravna za to i održala je nepromenjenu učtivu zgađenost. "To ime kao da mi je
izdaleka poznato... Beše li to neka tvoja rođaka, Ukreše?"
"Da, Vaše veličanstvo." Jednu šaku je sklopio preko zglavka druge šake; Arienrod vide kako se nokti
utiskuju u kožu. "Ako pamtite, bila mi je - rođaka..."
"Primi moje saučešće." Nije mu dala nimalo topline.
Pala-Tion ju je posmatrala sa nečim što nije bilo ni zaprepašćenje, ni razočarenje, nego mešavina ta
dva. "Ta osoba je bila ilegalni povratnik. Nestala je pre oko pet godina." Nešto je zapinjalo u njenom glasu.
"Mislim da se sećam tog incidenta." Tad sam mislila da je to kraj svega, ali nije bilo tako.
"Šta, u kom smislu su meri bili - unakaženi?" ponovo upita Ukres. "Unakaženi kako?"
"Imam u štabu film o tome, ako ti prija da gledaš tu vrstu stvari, Svetlohodni."
"Do vraga, ne mislim ja... zapravo hoću da znam šta je bilo sa Lunom!"
"Ukreše", reče Arienrod glasom tihog upozorenja, naginjući se napred. "Pa, komandante, to je, ipak,
njegova rođaka. Naravno da on sad želi da zna šta se desilo s njom." Prokletnik, gad... videći koliko je silno
to poželeo.
"Svi do jednog su - odrani, Vaše veličanstvo." Pala-Tion se i sad stisnuto mrštila.

156
 "Odrani? Bez kože?" Bacila je ka Ukresu pogled prikrivene neverice, videla u njegovim očima
nerazumevanje. "Starbak ne bi nikad uradio tako nešto. Zašto bi ih drao?"
"Trebalo bi da poznajete njegovu motivaciju bolje nego ja, jer on je Vaš čovek." Pala-Tion se
poigravala svojim opasačem sa oružjem, opasno se bližeći nadmenosti. "Ko bi drugi imao na raspolaganju
sredstva da podavi toliko mera odjednom?"
Ne dopada mi se ova stvar, ne mogu da pogledam dovoljno daleko u nju. Arienrod je ispipavala
prozirne krivudave reljefe na rukonaslonu prestola. "Pa, iskreno da Vam kažem, komandante, čak i ako je
Starbak zaista to uradio, ne vidim zašto ste zbog toga toliko zabrinuti. On će biti mrtav uskoro, čim nastupi
Promena." Slegnula je ramenima, pokazujući fatalističko prihvatanje sudbine i trag osmeha.
"Zakon se ne može osloniti na to, Vaše veličanstvo." Pala-Tion je pogleda naglašeno. "Osim toga - to
bi Starbaku bila suviše blaga sudbina."
Ukres se okrete da ode odatle; ali se zaustavi i provuče prste kroz kosu.
Arienrod neočekivano oseti pesmu krvi u ušima. "Govorite samo u svoje ime, strankinjo! Predlažem
da razmišljate o svojoj sopstvenoj sudbini posle Promene, a našu sudbinu da ostavite nama."
"Vaše i naše sudbine su vezane, Vaše veličanstvo, zato što Tijamat pripada Hegemoniji." Arienrod se
učini da je čula blagi naglasak na reči pripada. Ali samopouzdanje Pala-Tionino raspade se već tog trenutka,
čim je sa svojim blefom nastupila, a sumnja u sopstvene mogućnosti potisnu je nazad, na mesto gde je ranije
bila. Jer Pala-Tion je znala - da, znala - da Zima ima izvesne planove, ali je isto tako pouzdano znala da ona,
Pala-Tion, nema načina da te planove osujeti. "U svakom slučaju, tražim Starbaka radi saslušanja i
očekujem da ćete Vi u tome sarađivati", reče, očigledno ni najmanje ne očekujući da će se išta slično
ostvariti.
"Učiniću koliko je u mojoj moći da se ova neprijatnost ispravi, svakako." Arienrod je rasplela
okovratnik od kristalnih perli koji se kao slap spuštao niz srebrna prsa njene košulje. "Ali Starbak je svoj
čovek, dolazi i odlazi kad hoće. Ne znam kad ću ga sledeći put videti."

Pala-Tionina usta se skeptično iskriviše. "Tražiće ga i moji ljudi. Ali, naravno, više bi mi pomoglo
ako bih od Vas čula njegovo ime."
Arienrod pokretom pozva Ukresa na platformu na kojoj se presto nalazio. Pogladi šakom njegovu
golu mišicu, čije drhtanje oseti, kao da ga je dodirnula nekom hladnom vatrom. "Žao mi je, komandante.
Njegov identitet ne mogu otkriti nikom; bilo bi to kršenje poverenja, bila bi pogažena čitava zamisao o
njegovom položaju. Ali, motriću, pa kad se pojavi..." Posegla je gore, dotakla jedan uvojak Ukresove kose,
namotala ga oko prsta; on je samo pogleda, iznenadna zazirući od nje. Osmehnula se, pa se osmehnuo i on,
nesiguran.
"Mogu ja to ime da saznam i sama. A tad ću ga zgrabiti!" Pala-Tion se nakloni, sa svom spoljašnjom
doličnošću, i ode čvrstim koracima.
Ukres se nasmeja stegnuto, oslobađajući se napetosti. "Ispred njenih očiju!"
Arienrod je dozvolila sebi da mu se u smehu pridruži, ali bez stvarnog zadovoljstva; pamtila je
vreme kad je smeh bio nešto jednostavno, nešto ukorenjeno u radosti a ne u bolu... "Živa šteta što neće nikad
saznati šta joj je promaklo." Moram, međutim, da se postaram da zaista tako bude. "Starbak će neko vreme
morati da nosi masku običnog čoveka."
Ukres klimnu glavom, najednom ozbiljan. "Nemam ja ništa protiv toga", reče, jednako iznenadno
ogorčen.
"A to, na plaži, šta je to bilo?" Nagnula se ka njemu, držeći ga pogledom.
"Rekao sam ti sve što znam, sve što sam video! Zatukli smo mere na uobičajen način i ostavili da ih
Ngenet nađe. Ništa drugo nismo uradili." Skrstio je ruke na grudima. "Ne znam šta je bilo posle toga. A rado
bih znao, Thalase mi..." Te poslednje reči bile su jadna molitva izgubljenosti i čežnje.
Sklonila je pogled od njega, osećajući kako joj se lice steže od nekog osećanja koje nije lako
imenovati. Ti bi rado znao? Onda, za ime svih bogova, nadam se da nećeš nikad saznati!

35.

"Damu ti!" Snežne sanke su usporile i stale.

157
 Luninu psovku Gundalinu je ponovio u sebi, kao nečujni odjek. Novo prostranstvo golog kamenitog
tla zaprečilo im je put uz jedno brdo. Gundalinu još nikad nije video, niti je očekivao da vidi, teren izvan
kosmodroma lišen debelog snežnog pokrivača. Međutim, za vreme njegovog zarobljeništva Tijamat je još
jednom ušao u orbitalno leto, i sad se bližio vrelom letu Promene - kad će dva sunca zvana Blizanci ući u
periapsis svoje putanje oko Crne Kapije. Gravitacioni uticaj Kapije povećavao je solarnu aktivnost oba ta
sunca; zato se ovaj zamrznuti svet lagano topio, a njegova ekvatorijalna zona postajala je nepodnošljivo
vrela.
Tokom poslednjih nekoliko dana, dok su putovali ka gradu, silazeći iz crne i srebrne divljine u kojoj
su banditi bili ulogoreni, vremenske prilike su im se osmehivale. Iz dana u dan ogromna, blistava samoća
širila je netaknuto čisti pokrov ispod glečerima nagrizenih vulkanskih planinskih vrhunaca, ispod
besprekorne čistote neba. I svakog dana, iako su odmicali ka severu, temperatura se pomicala polako na
gore, prema tački mržnjenja, koju je i prelazila kad su sunca dolazila u zenit. Luna i Gundalinu su za to bili
zahvalni, ali se zahvalnost brzo preobratila u kletve uskraćenosti, jer se sankama isprečivalo sve više
"zakrpa" na terenu ispred njih - sve više mesta sa ogoljenim stenama i tundrom.
Izvukao se polako ispod gomile koža i ćebadi, otišao teškim korakom napred i podigao saonike i
osetljivu donju stranu saonica. Luna je navalila da gura zadnji kraj i oni zajedno pođoše, na taj način,
beskrajnom uzbrdicom. Gledao je džinove koji su, suncima bačeni, išli ispred njih imitirajući svaki pokret
njihovog teturavog odmicanja; trudio se da ne obraća pažnju na obruče crveno usijanog metala koji su mu se
stezali oko pluća - a ni na činjenicu da je, zbog njegove slabosti, ta devojka prisiljena da obavlja sve teške
poslove i da ih, i sama, ne žaleći se, obavlja sasvim uspešno.
Najzad su stigli na vrh brda i na snegom pokrivenu nizbrdicu. Odahnuo je i prepustio se dugom i
grčevitom kašlju do tog časa suzbijanom. Oseti da mu Luna prilazi s leđa. Povukla ga je nazad, do njegovog
sedišta na sankama.
"Još koliko ima, Bi-Zi?" Namrštila se, navukla krzna do njegove brade, kao nervozna dadilja. Sad
nije imala nikakve lekovite trave, a znala je da je njegov kašalj opet pogoršan.
Osmehnuo se kratkotrajno, odmahnuo glavom. "Uskoro. Možda još jedan dan i tamo smo."
Kosmodrom. Spas. Raj. Nije priznavao da sad ne može da se seti da li su na putu proveli pet dana, ili šest.
Nijednog trenutka nije sebi dozvolio da poveruje da je put već toliko dugo potrajao, niti da su njegovi
proračuni možda pogrešni.
"Mislim da bi trebalo da se ulogorimo negde dole." Luna je pokazala prstom prema jednom mestu; a
on je video i kako je zadrhtala pod ledeno-zubatim korbačem vetra koji je baš tada ošinuo po kičmi brda.
"Sunca već zalaze." Prešla je pogledom preko vidika: beskraj brda koja se spuštaju ka dalekom moru. Zatim
je digla oči ka nebu, osmotrila tamošnji indigo, sve tamniji. "Ne bi trebalo da putuješ po ovoj hladnoći." Čuo
je iznenadno uvlačenje njenog daha, glasnije od uzdisanja vetra. "Bi-Zi!"
Digao je pogled, za njenom pruženom rukom, ne znajući šta očekuje da vidi, ali zatim znajući da vidi
nešto što nije očekivao.
Iz plavocrnog zenita padale su zvezde. Ali ne one kao krhotine stakla, zvezde ovog zimskog sveta -
nego one zvezde koje blistaju u snovima, one za koje vredi život dati, zvezde carstva, veličanstvenosti,
slave... nemoguće pretvoreno u stvarnost.
"Šta... šta su?" reče Luna. Čuo je u njenom glasu strahopoštovanje i strah nebrojenih domorodaca
koji su, na sedam različitih planeta tokom hiljadu godina, viđali ono što su i njih dvoje videli sada.
Pet zvezdanih letilica povećavalo se na nebu, od jednog do drugog otkucaja srca; harmonije i jačine
njihovih boja premeštale su se, dolazile u nove međuodnose, zbog promena paralakse; gradile su jednu
složenost za drugom, kao svetlost sipana kroz prizme od tekuće vode. Gledao je kako se pet brodova polako
preraspoređuju, prave oblik krsta; gledao je kako se ispod njih obilje hladne vatre, nalik na mnoštvo munja,
stapa u jednu zvezdu, ogromni znak Hegemonije. Boje su blistale muzikom koju je mogao maltene da čuje,
ispunjavale su nebo svim nijansama, svim nemogućim permutacijama noći polarne svetlosti na njegovoj
zavičajnoj planeti...
"Premijer? Je li to premijer?" Lunine reči stizale su do njega prigušene zaštitnom maskom na njenom
licu i njenom dignutom šakom.
Progutao je, i progutao ponovo, nesposoban da odgovori.
"To su brodovi!" Pošto joj on nije odgovorio, odgovorila je sama. "To su samo brodovi. Kako mogu
da budu stvarni, a tako lepi?"

158
 "Karemovski su." Mogao je da kaže i 'carski' ili 'božji'. Nije rekao da su to samo novčić-brodovi,
pljosnati i okrugli, zaogrnuti hologramskim projekcijama da bi se zadivio potčinjeni svet. Uzvratio je Luni
pogledom, slep od slave, i prihvatio njen osmeh kao da zaista znači ono što na prvi pogled izgleda da znači.
"Je l'?" Dodirnula je njegov obraz blago, i opet pogledala nebo, gde se formacija razdvojila,
plamenovi zgasnuli, a žar pao do zemlje... iza brda, činilo se - iza samo dva-tri brda na njihovom putu.
"Vidi!" Otresla je zadivljenost sa sebe. "Kosmodrom je sigurno tamo! Bi-Zi, pa mi smo praktično stigli.
Mogli bismo noćas ući u kosmodrom." Oblačići inja rasli su oko njenih obraza; lice joj se zajapurilo od
uzbuđenja. "Stižemo na vreme!"
"Jest." Udahnuo je duboko. "Imamo vremena dovoljno. Bogovima hvala." Gledao je kako se gasi, iza
snežnih brda, i poslednji svemirski brod. Noćas... "Nema potrebe da navaljujemo noćas. Dan više ili manje,
nije bitno. I ako stignemo sutra, biće dobro."
Digla je pogled ka njemu, iznenađena. "Radi se o samo još nekoliko sati."
Slegnuo je ramenima, gledajući u daljinu. "Može biti." Uhvati ga novi kašalj, što on pokuša sakriti
iza šake.
Prislonila je šaku, sa debelom rukavicom, na njegovo čelo, kao da pokušava da pipanjem utvrdi da li
on ima povišenu temperaturu. "Što pre dođeš do nekog iscelitelja - lekara - to bolje."
"Tako je, dadiljo."
Ćušnula ga je. Široko se osmehnuo; entuzijazam se vraćao u njega. Ponovo je uključila energetsku
jedinicu. Sanke su kliznule tiho sa vrha brda, u dolinu, tako da oni izgubiše iz vida čak i zaostali sjaj
ateriranja zvezdanih brodova. Sati... još samo sati ga dele od povratka u svet živih, od povratka u onaj život
za koji je mislio da ga je zauvek izgubio, u onaj jedini koji vredi živeti. Bogovi, da, on želi da stigne do
zvezdoluke još noćas!
Onda, zašto joj je maločas rekao reč 'sutra'? Ako stignemo i sutra, biće dobro. Pomakao je šake ispod
ćebadi, pomerio male kaveze sa dvoje Krvkinih ljubimaca koje je grejao toplinom svog tela - samo dvoje,
sada. Zelena ptica je umrla pre tri ili četiri noći. Ujutro su napravili mali grob u skorenom snegu. Tebe da
nema, otišao bih... Izgovorio je te reči glasno, da Luna čuje, klečeći u snegu pod ćutljivim svedokom -
nebom.
Ali izgovorio ih je upirući pogled u svetlo svake nove zore, kad se budio i uviđao da je slobodan
čovek, kad se budio i video nju pored sebe, u mehurastom šatoru - dovoljno blizu za dodir, ali nikad je ne
dodirujući, posle one jedne noći. Gledao je njeno spavanje lišeno odbrane, snove koji su se kretali preko
njenog lica... lepog svetlog lica i snežne ispreturane kose; gledao je divlje i neprirodno bledilo njeno, koje
mu je sad bilo bliskije i normalnije nego tamnost njegove sopstvene kože, bledilo koje je iznenada postalo
divno i ispravno. U svom umu, opet ju je grlio, ljubio njene usne da bi se ona probudila u susret novom
danu... a u ovoj vanvremenskoj divljini bio je slobodan na način kako nikad ranije nije bio slobodan,
slobodan od svoje prošlosti i budućnosti, od krutih kodova koji definišu njegovu egzistenciju. Ovde je
plovio bezoblično, embrion, i nije se nimalo stideo svoje čežnje prema jednoj varvarskoj devojci sa očima
nalik na izmaglicu i kamen ahat.
Gledao je kako se ona budi iz nemirnih snova, dodirnuta njegovim zamišljenim poljupcem, i kako
leži i uzvraća mu pogled, sa pospanim osmejkom. Gledao je kako se njene oči postepeno ispunjavaju svešću,
zapažao je i telesnu želju koja je nju, iako neodlučno, ispunjavala, u odgovor na njegovu. Ali on je
postavljao pitanje samo očima, i samo od njenih očiju dobijao odgovor. A sad, neće više biti sledećeg jutra...

Prešli su preko vrha poslednjeg brda, ispunjeni hladnoćom i bolovima, i pred njima se kosmodromski
prigušeni sjaj sličan zori odjednom raskrilio kao da je izišlo neko ponoćno sunce. Niska kupola podzemnog
kompleksa bila je ogromna modrica na ravnici opruženoj prema moru, maltene grad za sebe; nezemaljskim
svetlom bila je prožeta njena zaobljena površina. Sad više nije bilo nikakvog traga da su tu sleteli brodovi iz
kosmosa: na neprobojnoj površini kupole nije se video nikakav otvor. U daljinama, na obzorju mora, video
je namigujući, spiralni oblik Karbankla.
Gundalinu je uzdahnuo, popuštajući bolnu stegnutost u svojim prsima. Luna je ćutke sedela za
upravljačkim uređajima; zapitao se da li je zapala u stasis zato što je videla kosmodrom po prvi put u životu
- a onda se setio da to njoj nije prvi kosmodrom. Njena ruka se iznenada ispruži i pritisnu njegovo rame,
gestom koji je pouzdanje više tražio nego nudio. On podiže šaku, stavi je preko njene i uvide da nije u stanju
da zatvori šaku. Opet uvuče ruku dole. "Ne brini", progunđa, drveno, neprikladno. "Trebalo bi da skrenemo

159
levo, da priđemo glavnoj kapiji. Bezbednost će biti pojačana za jedan stepen, zbog državne posete - ne bi
valjalo da nastradamo zbog njihove opreznosti."
Poslušala ga je, ali mu nije nijednom rečju odgovorila. Uhvaćen u klopku svoje sopstvene
nesposobnosti da dopre do nje, da ulije pouzdanje ili njoj ili bar samom sebi, gledao je kako kupola raste
ispred njih.
Stotinak metara pre nego što su stigli do glavnog površinskog ulaza, potopila ih je poplava svetlosti,
a jedan glas bez tela naredio im je da stanu. Oprezno im se približiše četvorica u plavim uniformama čiji
izgled je već bio maltene zaboravio; znao je da drugi, iz svojih uporišta, motre na sanke. Na njihovim
šlemovima, štitovi za lice bili su spušteni; nijednog policajca nije mogao da prepozna. Ali saznanje da su to
njegovi nije mu prijalo i nije ga umirivalo. Naprotiv, sedeo je okamenjen nelagodnošću krivca, kao da je
kriminalac a ne žrtva.
"Zašli ste neovlašćeno u zabranjenu zonu." Prepoznao je oznake narednika, ali ne i glas. "Ispadajte
napolje, majkoljupci, a ako ste poveli još nekog iz vašeg lopovskog klana, izvedite i njega, pre nego što vas
upotrebimo za vežbu gađanja."
Gundalinu se ukoči. "Od koga si, do vragova, učio proceduru, naredniče?"
Narednik ustuknu, šaljivo glumeći da je iznenađen. "A ko, do vragova, pita?" Mahnuo je rukom.
Dvojica priđoše Luni i stadoše levo i desno od nje, a treći izvuče Gundalinua iz sedišta na sankama.
Gundalinuu popustiše noge i on sede, nimalo ceremonijalno, na sneg.
"Ostavite ga na miru!"
"Beži ruke s nje!" Njegov ljutiti povik protesta nadjača Lunin; jer Luna je krenula ka njemu, a
dvojica su je silovito povukli nazad. Zbacio je unazad kapuljaču i skinuo hrapavu masku protiv hladnoće.
Progovorio je namerno klostanskim jezikom, primarnim jezikom Novosklona: "Reći ću ti 'ko pita',
naredniče. Policijski inspektor Gundalinu pita."
Narednik zabaci šlem unazad sa glave, zapilji se. "Bogovi..."
"Gundalinu je poginuo!" reče treći član patrole, gledajući dole, u njegovo lice. "Tako mu milenijuma,
on je!"
Luna se otrže od njih, priđe Gundalinuu i pomože mu da ustane. On otrese sneg sa obojaka, ispravi
se sporim dostojanstvom. "Izveštaji o mojoj smrti bili su preuranjeni." Prebacio joj je jednu ruku preko
ramena i zapravo se jako naslonio na nju.
"Inspektore." Narednik zauze stav "mirno", oštrim i kratkim trzajem tela. Gundalinu uspe da sastavi
to lice sa jednim prezimenom: Tesra-Barde. "Mislili smo da su te banditi sredili. Ajde pomozite mu..."
"Dobro je meni." Gundalinu je odmahnuo glavom, a Luna ga je istovremeno pritegla jače uz sebe,
odbrambeno, zaštitnički, odbijajući da se odvoji od njega. "Sad se osećam odlično." Odjednom je prestao da
oseća hladnoću i umor; kao da je, od olakšanja, dobio i toplotu i snagu.
"Srećno nam se vratio, inspektore! Stižeš tačno na vreme." Jedan od tih ljudi stisnuo mu je ruku, a
istovremeno se radoznalo zagledao u Lunu: Gundalinu oseti uobličavanje izvesnih nagađanja. "Ko ti je ova
majkoljubna prijateljica?"
"Baš prija vratiti se; pojma nemate koliko prija." Bacio je pogled na Lunino lice bez maske, video
uplašeno pitanje na njemu i najzad shvatio da se jedan deo njene ćutljive nesigurnosti odnosio na njegov
položaj. Osmehom joj je dobacio obećanje, osetio kako Lunin stisak postaje manje grčevit. "Moja pratilja
bila je u zarobljeništvu sa mnom. I pre nego što kažem išta dalje o ma kome od nas dvoje..." odlažući
trenutak kad će, to mu je bilo jasno, morati da laže "...dobro bi nam došla topla hrana i prilika da negde
sednemo." Zatim je mučeničkim kašljem potcrtao svoj zahtev.
"Inspektore, kao što ti je poznato..." čuo je Tesre-Bardeov naglasak, "ulazak u kompleks nije
dozvoljen... hmm, meštanima."
"Tako mu svih bogova, naredniče!" Nije više imao strpljenja, nimalo. "Da nisu zimački banditi
ulazili u kompleks, ne bih ja ovde stajao polumrtav! A da nije bilo ove žene, ne bih ovde stajao uopšte."
Krenuo je ka ulazu u tunel, i sad podržan Luninom rukom. "Uvucite naše sanke."
Nikakvih daljih primedaba nije bilo.

Džeruša je protrljala oči i jednim brzim pomeranjem ruke prigušila zev. Brujanje pedesetak
razgovora prostiralo se oko nje i preko nje, uzletalo je do tavanice i sručivalo se nazad, zatupljujućom
silinom. Već dvadeset sati je budna danas, posle još jedne noći narušenog, isprekidanog sna; čak i ovo
počasno mesto, za glavnim stolom u dvorani, među polubogovima hegemonijske skupštine, pretvorilo se u

160
još jednu probu izdržljivosti. Po brodskom vremenu premijera i skupštine, sad je bila sredina dana, a ne
sredina noći; zato su svi kojima je palo u zadatak da ih dočekaju morali da prihvate da je dan.
Noćas se rukovala i sa premijerom Ašvinijem lično, obučena u svečanu uniformu komandanta
policije, natovarena tolikom količinom slavnih traka i činova da se mogla takmičiti sa suncem. Ili se bar tako
njoj činilo, dok nije videla njegovu državničku odeću, od brokata sa draguljima, izvrsno skrojenu da pokaže
svaku liniju njegovog još mladog tela... Koliko je njemu godina, u realnom vremenu? Četiri stotine? Pet
stotina? Mora biti da čak i Arienrod oseti zavist kad vidi sve što on predstavlja. (Ispunjavala ju je tajnim
zadovoljstvom činjenica da Arienrod nije bilo dozvoljeno da prisustvuje ovom banketu.) Ašvini je bio
doživotni premijer, a to mesto je nasledio od svog oca, postajući na taj način hegemonijsko 'lice za
pokazivanje javnosti' u ovim vekovima koji su pokazali da od karemovskih sanjarija o vladavini nad drugim
planetama neće ostati mnogo - jer će biti potučeni vrhunskom ravnodušnošću galaktičkog prostor-vremena.
Nju je pozdravio učtivom galantnošću u kojoj je Geja odmah pročitala njegovu privatnu nevericu da se na
takvom položaju može naći žena. Sad je pored njega sedeo Hovanese, vrhovni sudija, ali njoj je bilo maltene
svejedno kakve će izveštaje premijer od njega čuti o njoj.
Servo-konobar kliznu u prostor pored nje, spretno ukloni njeno šesto ili sedmo uzastopno netaknuto
posluženje i stavi ispred nje sledeće. Pila je, malo po malo, čaj, gledajući kako se ulja vrtlože na njegovoj
vreloj crvenkastocrnoj površini. Čaj toliko dugo ojačavan sve novim rastvaranjem, da ne bi bilo nikakvo
čudo ako bi se sad i kašičica rastvorila u njemu; nadala se da će je održati u budnom stanju.
"Od zasluženog sna odvajamo li Vas mi, komandante?"
Džeruša se okrete kao krivac i pogleda čoveka desno od sebe, Temona Ašvinija Sirusa, rođenog sina
premijerovog. Bio je to zgodan čovek; njegova koža bila je svetla i kosti krupne za Karemovca, a po starosti
je bio negde na samom početku srednjih godina. Ovo potonje ju je iznenadilo, zato što je premijer izgledao
mlađi od toga. Međutim daleko krupnije iznenađenje sastojalo se u tome što se među članovima skupštine
našao i taj mešanac, čovek samo pedeset posto čiste krvi: u skupštini koja je predstavljala vrhunski sabor
karemovske nadmenosti. Očigledno je Temon stekao znatnu slavu kao ratnik-državnik na svom matičnom
svetu, pa je zbog toga premijer raskinuo sa tradicijom i 'izabrao' ga na upražnjeno skupštinsko mesto. Prvih
sat-dva vodila je banalne razgovore sa njim, a i sa kraljevski nagizdanim predsedavajućim skupštine od čije
teške kolonjske vode je počela da kija. Ali taj razgovor je umro nelagodnom smrću, i Džeruša je bila
zahvalna kad su njih dvojica dopustili da im pažnja bude odvučena na neku drugu stranu.

"Ma ne, ni slučajno, sekretaru Siruse", progunđa ona, prisećajući se najzad lepog ponašanja. Pređe
prstom duž donje strane svog visokog okovratnika: tu je sve bilo neravno od zlataste ukrasne trake.
"Jedva i pipate hranu. A naši najbolji kuvari su se toliko potrudili da nas zadovolje. Ova kora
kanaube izvrsna je." Govorio je klostanskim jezikom tečno; izvrstan lingvist, kao i većina Karemovaca teha.
Uostalom čemu drugom bi on mogao da posvećuje svoje vreme?
Osmehivala se mlako. Bogovi, izvucite me odavde... "U profesiji kojom se bavim, ne dobijam
mnogo ručkova sa dvanaest posluženja." Njen sopstveni maternji jezik joj je na jeziku ležao tuđinskije nego
tijamatski, sada, posle toliko godina. "Valjda tom izazovu dorasla nisam." Niti ma kom drugom izazovu,
više.
"Probajte dinju, zapovednice." Ona poslušno dohvati zupčastu kašiku, a on klimnu glavom.
"Uživanje u dobroj hrani jedini način je da se stravična dosada na ovim državnim susretima podnese, kažem
ja. I pijenje dobrih pića..."
Dakle to ti je oslobodilo jezik. Pojela je još jednu punu kašiku dinje i odjednom shvatila da je, i
protiv svoje volje, uživala u tome. Pa, zašto ne - živi u svetu snova jedan sat; to će morati da ti bude
dovoljno za čitav život. Glumi da je sve ispalo kako si htela i da se neće sve okončati završnim odlaskom.
Zagledala se preko dvorane, kroz prozore, u strahopoštovanja dostojnu, crvenu i zlatnu jamu sletišta, u koju
su se brodovi skupštine spustili kao komadi žara, kao i hiljadu drugih olupanih pločastih 'novčić-brodova'
pre njih, obustavljajući vatrenu veličanstvenost svog silaska. Mreža energetskih linija na sletištu i na
njegovim perifernim proširenjima bila je prepuna uglastih linija svetlosti, kao površina lave stvrdnuta ali
ispucala na bezbroj mesta tako da se vidi nova, sveža lava ispod. Nekoliko trenutaka osećala je u sebi talas
ponosa i zadovoljstva pred prizorom najneverovatnijih dostignuća ljudskog roda, a i zbog činjenice da je ona
prisutna među prvim građanima tog roda, i da predstoji budućnost još slavnija... sirensko obećanje koje ju je
odmamilo sa rodne planete. I šta sam dobila?... Opet je prošla pogledom preko banketnih stolova koji su bili

161
kao drveće, a lica iznad njih kao živo lišće koje se povija kako vetar duva; pogleda zatim Sirusovo lice, i
pomisli nenadano, bolno, Bi-Zi... trebalo je da ovaj trenutak pripadne tebi, ne meni.
"Recite mi, komandante, kako se desilo da vi..."
"Izvinjavam se, komandante." Jedan narednik garde zadro je u njihov prostor. Izvinjavao se drskim
tonom. "Izvini, gospodine", reče prvom sekretaru.
"Šta je, Tesra-Barde?" Džeruša nije uspevala da prepozna neobičnu hitnost u njegovom tonu.
"Žao mi je što te prekidam, ali mislio sam da ćeš hteti da znaš - vratio nam se, evo sad, inspektor
Gundalinu."
Džerušina kašika zveknu o 'latice' njenog velikog tanjira u obliku cveta. "On je poginuo."
"Nije, gospo, lično sam ga video. Dovela ga neka meštanka. Sad ga pregleda doktor, dole, u
bolnici..."

"Gde je?" Džeruša je to pitanje dobacila najbližem tehničaru, ulazeći iz hola bolničkog krila zgrade u
odeljenje za preglede. Tesra-Bardea je bila ostavila da objasni stvar prvom sekretaru skupštine, nadajući se
(ali istinski ne mareći za to) da je njeno izvinjenje bilo dovoljno. "Inspektor Gundalinu..."
"Tamo, unutra, komandante." Toj ženi su ruke bile pune opreme, pa je pokazala pravac pokretom
donje vilice.
Džeruša prođe i kroz druga vrata, bez zaustavljanja, još i sad samo napola verujući da soba neće biti
prazna. "Gundalinu!" Nije bila prazna, a njegovo ime je grunulo iz nje sa više osećanja nego što je
nameravala.
Okrenuo se da je pogleda. Sedeo je, a noge su mu visile preko ivice stola za preglede; bio je skinut
do pojasa, a jedan medicinski tehničar u plavom mantilu prelazio je dijagnostičkim aparatom niz njegova
prsa. Džeruša mu je mogla prebrojati svako pojedino rebro - stajala su kao poređane motke. Ona vide i
njegovo lice, i oseti nevericu registrujući postepeno šta gleda: njegovu izmršavelost, neobrijanost,
nedostatak pojedinih zuba. Stade pred njega, gledajući kako on pipanjem traži košulju koja nije bila tu.
Pokretom ruke on pokaza bolničaru da se udalji, zatim pođe rukama neodređeno kroz vazduh i najzad ih
skrsti preko prsa kao postiđeni mali dečak. "Komandante..."

Jeste, tako mu svih bogova; to si ti, Bi-Zi... Savladala je u sebi impuls da ga zagrli kao majka i time
upropasti, sasvim, i svoje i njegovo dostojanstvo. "Zaista prija očima - tebe videti, Gundalinu", reče ona;
usta su joj se širila u osmeh, još i još, do nepodnošljivosti.
"Bogovi! Izvini, komandantkinjo; nisam nameravao da me vidiš ovakvog; hoću reći... u smislu
pristojnog izgleda..."
"Bi-Zi, meni je jedino važno da li je to telo pravo ili lažno. Sve drugo mi je tako svejedno! A ako je
pravo, onda ona svečanost gore ipak nije besmislena."
Njegovo lice je petljalo sa nekim osmehom. "Pravo je - stvarnijih nema." Pogurio se i zaklonio usta
šakom, dao se u silan kašalj.
"Je li ti dobro? Šta mu je, doktore?" Džeruša se okrete tehničaru, primećujući tek sad da u prostoriji
postoji i četvrta osoba, koja tiho sedi u jednom uglu.
Medicinski tehničar je slegnuo ramenima. "Iscrpljenost. Zapaljenje pluća, ali on umesto da leži..."
"Ništa što se ne može srediti pomoću nekoliko tableta antibiotika", reče Gundalinu naglo, upadajući
mu u reč. "I vrućom hranom za moju prijateljicu i mene." Pogledao je ćutljivu četvrtu osobu i osmehnuo joj
se hitro, a zatim uperio službeno neodobravanje na tehničara, kao pištolj.
"Videću šta mogu da uradim, inspektore." Tehničar je izišao iz sobe, lica savršeno bez izraza.
Džeruša se pitala da li skriva iznerviranost ili jednostavno smeh.
"Da sam znala, donela bih vam ono što je preostalo od mog ručka. Samo prva polovina bila bi
dovoljna da nahrani izgladnele mase neke planete." Još dok je to govorila, radoznalost je povuče i ona
pogleda pored nekoliko lavaboa i polica sa medicinskim opskurnostima, rešena da vidi ko je taj tihi
posmatrač. Devojka, svetle boje kože, zaogrnuta belom parkom, na licu modrica koja je uveliko požutela;
šta, meštanka? Džeruša se namršti. Devojka joj uzvrati pogled, ne sa pokornom bojažljivošću koju je
Džeruša očekivala, nego ravnopravnim odmeravajućim načinom. To lice - kao da je poznato...
Gundalinu, prateći njen pogled, reče maltene prebrzo: "Komandante, to je Letnjakinja koja mi je
spasla život, i vratila me na vreme za konačni odlazak. Luno, dođi i upoznaj se sa zapovednicom Pala-Tion;

162
ako postoji iko na ovoj planeti ko ti može pomoći da pronađeš svog rođaka, to je ona." Pogleda nazad.
"Mene su zarobili banditi, komandante, a i nju. Ali ona..."
Džeruša je pustila da se te reči kotrljaju iznad nje, neslušane. Luna... Letnjakinja... Luna Svetlohodna
Letnja! Kidnapovano nevinašce, Ngenetova ubijena gošća, Kraljičina izgubljena klonka... Kraljičina klonka.
Da, sad je prepoznala to lice, sad kad ga je konačno videla dobro. Hladni drhtaj prođe kroz nju: Šta radi
ovde? Kako može biti ovde, i kako je moguće da je baš ona ta koja ga je dovela? Zar baš ona... Devojka
priđe i stade uz Gundalinua; njegova šaka se zaštitnički sklopi preko njene. Zar on ne zna da je ona van
zakona; zar je se ne seća? "Komandante Pala-Tion", reče Luna sa osmehom i sa zabrinutošću, iznenada
vidljivom.
"Šta ti ovde..."
"Komandante, odgovornost za njeno dovođenje ja preuzimam na..." Gundalinu prestade u sred reči,
jer sobu ispred njihove ispuni gomila glasova. Geja Džeruša vide na njegovom licu prvo ozarenost, a odmah
zatim sev panike, jer prepoznao je njihov jezik. "Sveti...! Komand... Luno" i poteže parku sa njenih leđa,
"treba mi tvoj kaput."
Luna mu je to dozvolila, čak mu je i pomogla da progura ruke kroz rukave, kao da je na neki način
razumela njegovu zatečenost. Skliznuo je sa stola i stao uspravno, i zatvorio tu debelu jaknu s prednje strane,
a upravo u tom trenutku ušli su prvi sekretar i voditelj skupštinskih sednica, vukući za sobom izvrsni posle-
talas sačinjen od desetak gostiju sa banketa i njihovih pratilja i pratilaca. Džeruša ih je pozdravila
salutiranjem i videla da salutira i Gundalinu, grčevito-bolnim trzajem ponosa.
"Komandante." Prvi sekretar Sirus pozdravi ih klimanjem glave. "Kad smo čuli da je izgubljeni oficir
jedan od naših, zaključili smo da treba da dođemo i da mu neposredno čestitamo na bezbednom povratku",
reče na tijamatskom. Pogledao je Gundalinua, pa Lunu; i opet Gundalinua, kao da ne može da poveruje da je
ijedan Karemovac ikad izgledao tako.
"Inspektor Bi-Zi Gundalinu, sadhu." Gundalinu opet salutira, kao da je potrebno da dokaže da to
jeste. Džeruši je odjednom bilo drago što je sve besane noći proteklog meseca provela učeći, makar i
bezvoljno, govorni sandi za ovu priliku. Ni sad nije uspevala da razmrsi sve sandijske zapetljancije oko
socijalnih položaja. "Tehničar drugog ranga, sadhanu, bhai - ja, ja vam se zahvaljujem što ste došli. Ovo je
velika čast, najuzvišeniji trenutak mog života."
"Gundalinu eškrad." Sirusov izraz lica malo se ublažio zbog dobijenog komplimenta i zbog saznanja
da je Gundalinu, ipak, visokog roda. Nastavi na sandiju. "Nosiš svojoj klasi i porodici ugled do, tako mlad
već inspektor da si."
"Hvala ti, sadhu." Gundalinuove pegice pocrveneše. Pokušao je da zadrži napad kašlja, nije uspeo;
sačekali su, sa učtivom uzdržanošću, da to prođe.
"On moj bolji oficir bio je naj", reče Geja Džeruša. "Dostajao meni silno je ne." Prijao joj je
Gundalinuov hitro dobačeni pogled pun iznenađenja - zbog pohvala, pa još na sandiju. Luna je stajala ćutke
između njih i osmehivala se Gundalinuu kao da zna šta je rečeno o njemu. Džeruša tek sad zapazi kakvu
tuniku ta devojka nosi: tuniku čije su boje još više isticale tuđinstvo njene blede kože i svetlosrebrne kose.
Narodnu nošnju nomada Zimaca; Geja je to jednom videla u izlogu neke starinarnice u Lavirintu, prikazano
kao retkost. Ko si ti, devojko?
Ali, čula je samo sekretara Sirusa kako se predstavlja, dižući dlan ka sagovorniku, što je
Karemovcima bio ekvivalent rukovanja. Luna se neočekivano ukoči čuvši to ime. Gundalinu zakorači
napred, na isti način dižući ruku. Jedan sekund neugodnosti prođe kao električna varnica između njih pre
nego što su se njihovi dlanovi dotakli: Džeruša vide da Gundalinu ne može sasvim da otvori šaku, da mu
prsti ostaku skvrčeni kao kandže. Zatim vide i ružičaste ožiljke na unutrašnjoj strani zglavka, ožiljke nalik
na niz paralelnih nabora i udubina. O, bogovi, Bi-Zi...
Sirus je nastavio sa predstavljanjem pridošlica. Naparfimisani 'spiker' nije hteo da dotakne dlanom
Gundalinuov dlan, ali Gundalinu pređe preko toga, uopšte ne menjajući izraz lica. Da li ovaj misli da je to
zarazno? pomisli Džeruša mršteći se. Prepoznavala je, sasvim pouzdano, posledice sečenja vena, a znala je i
to da Karemovci, budući da jesu to što jesu, te ožiljke prepoznaju jednako pouzdano.
"Ti - strašne teškoće trpeo mora da si pre, gubljen u divljini iz, posle pada tvoje patrolne letilice,
inspektore Gundalinu." Sirusove reči bile su odskočna daska za objašnjenje.
"Ja - u divljini izgubljen bio sam ne, sekretaru Siruse", reče Gundalinu drveno. "Robili banditi su me
za. Stupali sa mnom loše su po." Spustio je pogled, pod težinom udruženih pogleda svih njih, pritisnuo
zglavkove uz svoje bokove. "Ova žena ovde nije našla se da, nikad vratio bih se ne. Spasla moj život je

163
ona." Pružio je ruku, uhvatio Lunu za lakat i povukao je napred. "Ovo je Luna Svetlohodna Letnja." Njegov
izraz lica, u trenutku kad je bacio pogled ka njoj, pokazao joj je o kolikom stepenu iskazivanja počasti se tu
radi. Osmehnula mu se, a Sirusa pogledala sa iznenadnom usmerenošću pažnje.
"Urođenica?" reče spiker, glasom pojačanim zbog pića. "Jedna neuka varvarska devojka inspektora
karemovskog spasla? To zabavlja me ne, Gundalinu-eškrad, nimalo."
"Humor nameravan bio je ne." Gundalinu diže glavu, i nastavi glasom iznenada tihim i hladnim.
"Neuka divljakinja nije to. Najmudrije i najplemenitije ljudsko biće u ovoj sobi je ona. Sibila je." Obazrivo
je povukao u stranu okovratnik njene tunike; a Luna gordo diže glavu da pokaže napola zaraslu ranu od noža
i utetovirani radijalni trokraki znak. Džeruša načini grimasu. Tako ti onog Čamdžije, sad si udesio stvar!
Pošto su bili sasvim iznenađeni ovim, na njihovim zurećim licima se jasno pokazala reakcija, ali ipak
su oćutali; jedino je spiker bio tako duboko 'zašao u čaše' da je ispoljio nepoštovanje pa i nevaspitanje. "Na
ovom svetu znači to šta? Obuci ti nju u tuniku i zovi eškrad je na, ali ona time teh postaće ne. Sibila na ovoj
planeti, puuuuh...." Zagrcnuo se i zaćutao, zato što ga je neko dograbio s leđa i promrmljao mu oštre,
nerazgovetne reči u uvo.
Međutim Džeruša je motrila devojku i videla da su se njeni obrazi zacrveneli kao da je razumela
svaku reč. Zatim se odmakla jedan korak od Gundalinua, držeći ruke kruto pružene uz telo, i rekla na
nespretnom, lošem sandiju: "Ja samo vrč u koji znanje usuto je sam. Znanje nije manje ma koliko vrč loš
bio. Mudrost onih koji piju iz mene je ta koja mudrom čini me. Budale učine da i sibila bude glupa, ma gde
to bilo." Džeruša trznu licem i odmahnu glavom.
Karemovski izrazi lica talasali su se od zaprepašćenja. "Mi da uvredimo tebe hteli smo ne", reče
Sirus hitro, umirujućim tonom. "Pošto sveta žena svome narodu si, služuješ i naše poštovanje za, sibilo."
Nasmešio se, malim, samo-omalovažavajućim osmejkom. "Ali sandi gde učila ona je na, komandante?"
"Učio sam je ja na", reče Gundalinu, pre nego što je Džeruša mogla ispuniti usta odgovorom koji se
sam po sebi nametao. Gundalinu obuhvati Lunu jednom rukom oko pleća, privuče je opet sebi i čvrsto stisnu
i drugom šakom za drugo rame. "I, sa dužnim štovanjem prema časnome spikeru po, želim reći da kad bih ja
činio da ona Gundalinu-eškrad bude u, dakle supruga moja, to bi čast cele moje klase visilo po."
Ovog puta zaprepašćenje je došlo do ruba užasa. Džeruša se zablenula, kao i ostali. Začu neki ženski
glas iz pozadine grupe, koji je nešto blejao - razabra reč "...bljuvotine..."
"Gundalinu-eškrad", reče Sirus nelagodno se pomičući, "držao velike tegobe ti si iz, to razumemo..."
Gundalinu se pokoleba pod jednoglasnošću njihove osude. Njegove ruke popustiše, mada je obe šake
još zadržao na njenim ramenima. "Da, sadhu, promrmlja tonom izvinjavanja. "Ali čuti da nju vređaju ću ne.
Život spasla je mi."
"Naravno." Sirus se opet smeškao. "Ali ti nameravaš njome da se ženiš ne..." On se osvrte, pogleda i
levo i desno od sebe.
"Drugoga ona voli", reče Gundalinu, maltene žalosno. Luna se pod njegovim rukama okrete da ga
pogleda.
"Znači ti njome oženio se bi?" upita spiker uvređeno. "Ponosa zar ti nimalo ostalo je? Degenerisan
toliko si zar? Reći nešto tako, stida bez! Čovek koji već neuspeli-samoubica je!" Ta reč takođe je značila i
kukavica.
Gundalinu usisa promukli dah. "Časnu stvar kušao sam po. Krivica za neuspeh moja je ne!" On
ispruži obe ruke ka njima.
"Odista nadmoćnog čoveka krivica uvek uspeh je ne." To je rekao drugi zvaničnik, jedan koga Geja
Džeruša nije poznavala. "Neuspeli-samoubica da živi zaslužuje ne."
Gundalinuov izgruvani štit samopoštovanja raspade se sasvim; on se zatetura nekoliko koraka
unazad, do stola za pregled pacijenata. Tamo se zadrža kao da su te reči bile smrtni udarci. "Oprostite mi,
sadhanu, bhai, za - za sramotio moju klasu i porodicu što sam o." Nije mogao čak ni da pogleda u njih.
"Nikada nisam služivao čast da me poštujete za, niti u vašem sustvu da budem pri. Ali sam služio vaš
podsmeh i gnušanje u celosti za. Bolji od roba, od puzeće zveri, nisam." Cele ruke počele su da mu se tresu;
Džeruša mu priskoči da ga pridrži pre nego što se sruši.
"Šta je vama ljudi!" Bacala je optužujuće reči, na tijamatskom, preko ramena, ne mareći mnogo. "Šta
vi hoćete od njega? Da ponovo seče vene, da gledate kako njegova 'čast' otiče niz lavabo?" Mahnula je
rukom. "Pripadnik vašeg naroda, hrabar i pristojan oficir, prošao je kroz pakao i imao dovoljno snage da
preživi; a vi ne znate ništa drugo da mu kažete nego 'umri'!"

164
 "Nisi ti jedna od nas, komandante", reče Sirus tiho. "Gundalinu... shvata. Ti nikad ne bi mogla
shvatiti."
"I hvala bogovima za to." Džeruša pomože Gundalinuu da se opet popne na sto. Društvo zvaničnika,
gunđajući, već je počelo da se povlači iz sobe, ali ona ih nije ni na koji način pozdravila. Začula je još kako
spiker podiže glas i poziva Gundalinua rečima koje se koriste samo za obraćanje najnižoj podgrupi među
neklasifikovanima. Gundalinuova usta zadrhtaše; on grčevito proguta.
"Građanine Siruse!" reče Luna neočekivano.
Džeruša iskoristi Lunin glas kao izgovor da se okrene na drugu stranu, dajući tako Gundalinuu
vremena da ovlada sobom. Videla je da na samom pragu Sirus zastaje, ali je videla i da se devojka, gledajući
ga, bori da savlada svoj gnev podignut do belog usijanja, i da u tome uspeva. Pred Džerušinim očima, neka
druga, hitnija emocija nadvladala je gnev.
"Ja... moram sa tobom govoriti."
Sirus podiže obrve, baci pogled ka Gundalinuu. "Mislim, previše reči već rečeno je da."
Ona odmahnu glavom, uporna u svojoj odluci; njena bleda i opuštena kosa pri tome se takođe
razmahala. "O... nekom drugom."
"Kao sibila tražiš to?"
Još jedno odmahivanje glavom. "Kao nećaka tvoja."
Njegovi udovi obustaviše pokušaje da ga iznesu kroz vrata. Zadnja grupa odlazećih Karemovaca
poče se osvrtati i kikotati o skandalu, sad već u hodniku. Džeruša žmirnu, oseti kako se Gundalinu ispravlja
pored nje. "O tvom sinu. Sa prošlog Festivala."
Sirusove oči pogledaše na kratko u prošlost. On klimnu glavom, samo jednom, a onda još jednim
pogledom i pokretom glave pozva Lunu u drugu sobu. Ona pođe za njim, ali se jednom i osvrte.
Gundalinuov pogled ju je pratio, kao da sad ne bi mogao podneti da je izgubi iz vida; ali njegovo lice
bilo je bez nade.
"Bi-Zi... inspektore Gundalinu." Džeruša je povišenim glasom zahtevala da on obrati pažnju na nju.
"Izvoli." Poslušno je okrenuo glavu, ali ne i pažnju.
Džeruša je oklevala, odjednom ne znajući sigurno sopstvene namere. "Bi-Zi... ti se nisi istinski
zaljubio u tu devojku, a?"
Njegovo grlo se pokretalo. "A šta ako jesam, komandante?" reče on, previše ujednačeno. "To može
biti skandal, ali nije krivično delo."
"Bi-Zi, zar ne uviđaš ko je ona?"
On diže pogled, u kome ona pročita njegovu krivicu. Ali odgovor ne dobi.
"To je ona cura koja nam je izmakla sa teh-krijumčarima pre pet godina." Uporno je nastavila da mu
priča stvari koje je on već znao, nadajući se da će to biti dovoljno. "Ona je ilegalac, protivzakoniti povratnik.
Moraće biti deportovana."
"Komandante, pa ne mogu ja..." Njegova zdrava ruka stisnu mekano obloženu površinu stola.
"Ako je zaista voliš, Bi-Zi, onda to ne mora da bude problem." Osmehnula se na ohrabrujući način.
"Oženi se njome. Odvedi je odavde kao svoju suprugu."
"Ne mogu." Uze iz poslužavnika na kraju stola jednu hiruršku alatku zašiljenu poput oštre bodlje i
oproba je na svom dlanu.
Ona žurno reče: "Nećeš valjda da dopustiš da ta gomila licemernih snobova..."
"Ne radi se o tome." On se ukruti. "A ti o liderima Hegemonije ne smeš govoriti na taj način. Oni su
potpuno imali pravo da me kritikuju."
Džeruša zausti da nešto kaže, ali ipak oćuta.
"Ne bi se Luna udala za mene." Ostavio je instrument. "Ona je, hm... verena", kao da je u nekom
delu njegovog uma još nedolično da se živi u nevenčanom braku. "Za svog rođaka, sina prvog sekretara
Sirusa." Pogledao je opet ka vratima, sa nevericom. "Ona ga voli. Pokušavala je čitavo ovo vreme da stigne
u Karbankl da bi potražila njega." Izgovarao je te činjenice ravno, kao neko ko čita izveštaj. "Taj se zove
Ukres Svetlohodni."
"Ukreše?"
"Znaš ga?"
"Da, a znaš ga i ti. Spasli smo ga od lovaca na robove, jednom, onog dana kad si poslednji put
posetio Palatu. Posle toga Arienrod ga je uzela pod svoje; od tada je jedan od njenih miljenika na dvoru.
Zbog toga se iskvario sasvim."

165
 Gundalinu se namršti. "Znači, moguće je..."
"Šta?"
"Luna misli da je on Starbak."
"Starbak!" Džeruša prinese šaku čelu. "Tako je - tako je, uklapa se. Hvala vam, bogovi! I hvala tebi."
Ona se opet okrete ka njemu, natuštena lica. "Već neko vreme se trudim da doznam ko je Starbak, da bih
mogla da ga pritisnem zbog ubistva i zbog ilegalnog pokolja mera."
Gundalinu se trže. "Zbog ubistva?"
Klimnula je glavom. "Ubio je jednog dilipa, ili pustio da njegovi goniči to učine. Mislila sam da je
ubio i Lunu... ali i to jedno je dovoljno. Ovog puta ću Arienrod smestiti žaoku tamo gde boli!" Dakle postao
si pokvareniji nego što sam i sanjala, Svetlohodni. Videla je u svom umu istučenog dečaka sa slomljenom
sviralom, ubicu u crnom naspram panorame jedne obale po kojoj su razasuti leševi. Ni u najluđim
maštanjima nisam zamišljala da ćeš moći da padneš tako nisko.
"Obećao sam Luni...da ćemo ga naći... i pomoći mu, ako bude moguće. Ako ga ne zgrabimo mi,
zgrabiće ga Promena."
"Ne budi tako siguran u to. Znači, Luna bi i sad htela da joj se on vrati, iako je, sigurno, na onoj plaži
videla šta je radio?" Džerušu zahvati iznenadno, dekoncentrišuće uviđanje da je Ukres pripadao, u svoje
vreme, i Luni i Arienrod... i da još pripada obema. Arienrodina klonka.
"Otkud si ti to znala?" reče Gundalinu.
"Nije bitno." Džeruša pruži ruku, dotače kupastu metalnu spravu priključenu na senzorne obloge.
"Ona kaže da ga i sad voli. To ne može tek tako da prestane, posle toliko godina... I jedino želi da
zna da li on ima ista osećanja prema njoj." Izronio je neki svetlucavi treptaj izgubljene nade.
Da li zaista želi samo to? "Ja nju ne mogu da pustim da se slobodno kreće po gradu, Bi-Zi." Džeruša
je odmahnula glavom, pipkajući činove na okovratniku. "Žao mi je. Ali, taj rizik ne dolazi u obzir."
"Ne razumem. Neće zaraziti nikoga. Ostaću s njom dok ga ne nađemo."
"I šta će biti onda?"
Podigao je ruke, opet ih pustio da padnu. "Ne znam... Komandante, Promena je na pragu, a kad se
bude dogodila neće biti važno da li je Luna boravila van Tijamata ili nije. Letnjaci mrze i samu tu pomisao.
Na Karemofu je bila samo nekoliko nedelja. Kakvu štetu može naneti?"
"Ti mene pitaš kakvu štetu može naneti sibila koja je saznala razlog postojanja sibilstva?" upita ona,
maltene ljutito. "Ako uspemo da uhapsimo Starbaka, ona može u istu ćeliju s njim. U ma kom drugom
slučaju, veruj mi, bolje je za sve zainteresovane da ga ona više nikad ne vidi i da on više nikad ne vidi nju."
"Ne mogu verovati da to čujem od tebe." Reči su bile otežale od potmule optužbe.
"A ja ne mogu verovati da te čujem da kažeš da ona nije pretnja, Gundalinu! Šta ti je, do vragova?"
Ne pritiskaj me, Bi-Zi. Budi dobar plavac i prihvati ovo; ne prisiljavaj me da te sad povređujem.
"Stalo mi je do nje. Čini mi se da bi to trebalo nešto da znači." Poče kašljati, pritiskajući prsa.
"Više nego do tvoje dužnosti prema zakonu?"
"Pa ona je samo jedna nedužna letnjačka devojka! Zašto, pakla mu, ne možemo da pustimo da na
tome i ostane?" Zvučalo je kao čovek u mukama; Džeruša uvide da je Gundalinu sam svoj najstroži
inkvizitor.
"Nije samo jedna, obična Letnjakinja, Bi-Zi", reče ona sa teškom nevoljnošću. "Da li si ikad primetio
koliko liči na Arienrod?"
Njegov izraz lica govorio je da je ona sišla s uma.
"Ozbiljno kažem, Gundalinu! Imam sve razloge da verujem da je Kraljica na neki način klonirala
sebe. A jedini mogući njen razlog za to bio bi, da ne dozvoli da Zima bude oborena s vlasti." I zatim mu
ispriča sve, svaki detalj svojih dokaza izvedenih na osnovu okolnosti. "Prema tome, vidiš - Luna je sibila.
Ne mogu da rizikujem da je se Arienrod dočepa, da se dočepa sebe same, ali naoružane takvim smrtonosnim
oružjem. Ona čini sve što može da se održi na vlasti." I da nastavi da korumpira sve što dotakne na ovom
svetu. "Ali ja činim sve što mogu da joj to ne uspe. Dakle, i da Luna ne dopadne u njene šake."
"Ja u to ne mogu da verujem." Odmahivao je glavom, a Geja Džeruša uvide da on, zaista, ne može
da poveruje. "Luna se razlikuje od svih drugih osoba koje sam ikada sreo. Uopšte ne liči na Arienrod! Luni
je na srcu svačija dobrobit, i dobrobit svega - i to svako oseti u njoj. Ako u nekoj osobi postoji makar i
iskrica pristojnosti, Luna je razgori u veliku vatru. Zavoleti je... to je nešto čemu niko ne može da odoli."
Nekakav praznoglavi osmejak okrete krajeve njegovih usana nagore.
Džeruša iskrivi lice. "Za ime bogova, Bi-Zi, niko nije toliko divan."

166
 "Ona jeste. Pa, samo porazgovaraj s njom."
"Izgleda da je pametnije i ne pogledati je, ako je tačno to što o njoj tvrdiš. Nije nimalo čudno što
ljudi kažu 'ljubav je slepa'", dodade ona, blaže. Osećala je kako njen osmejak izvinjavanja raste, dok je
zdravo opiranje izravnavalo liniju njegovih usta. "Tvoja tačka gledišta se malo poremetila, Bi-Zi, to ti je sve.
Tebi su sad potrebni dobra klopa i dobro spavanje, i dovoljno vremena da poveruješ da si se vratio u onaj
svet kome pripadaš."
"Nemoj mi popovati!" Tresnuo je po poslužavniku sa instrumentima i oni poleteše, svetlucajući.
Džerušino lice se trznu. "Znam gde sam, a mesto mi više nije ovde! Nisam podoban da budem policijski
inspektor, niti da pripadam ljudskoj rasi. Imam samo jednu želju, a to je da održim obećanje, jedino koje još
mogu da održim, dato jedinoj osobi koja uopšte ne mari šta sam postao. A gle tebe, pokušavaš da me ubediš
da je ona čudovište, i da moram da je udaljim od njenog jedinog cilja, sad kad joj je maltene na dohvat
ruke!"
"Kažem ti da kao oficir policije imaš dužnost da štitiš Hegemoniju! To mora da ti bude prvo. Ne
možeš početi da tumačiš zakon 'elastično' prema svom ličnom ukusu. Stvari ne rade tako." Trebalo bi da ja
to dobro znam.
"Onda podnosim ostavku."
"Ne prihvatam tvoju ostavku. U takvom si stanju, da je sad ne možeš ponuditi - osim toga isuviše si
mi potreban. Svaki pojedini od mojih ljudi potreban mi je do samog trenutka uzletanja poslednjeg broda."
Znala je, dok je to govorila, da su u pitanju stvari beskonačno veće od toga: karijera i samopoštovanje
jednog čoveka, možda čak i njegov život. "Čuj me, molim te, Bi-Zi. Znaš da ti sve ovo ne bih ispričala da
nisam uverena da je istinito. Arienrod je..." čudovište i infektivna bolest "...opasnost za Hegemoniju, pa je
otud i Luna to", ma šta ta Luna zapravo bila. "A Starbak je opaki ubica, koji je ubio sve ono što je Ukres
nekad davno bio, baš kao što je ubio i hiljadu mera. Razmisli, Gundalinu, razmisli o tome! Još i sad si dobar
oficir - i ne možeš poricati da ovim sada kršiš svoje dužnosti. Štaviše, predajući Lunu onima gore, ne bi joj
učinio uslugu." Razum poče da se vraća u Gundalinuove oči, malo po malo; razum, i mračna rešenost.
Ostani sa mnom, Bi-Zi.
Na vratima se opet pojavila Luna. Dolazila je bacajući poglede preko ramena, a lice joj je bilo
stisnuto od razočaranja i uskraćenosti. Iza nje, Sirus je izlazio iz spoljašnje sobe. A-uh, ne sad kad sam na
rubu pobede! Džeruša opet okrete glavu ka Gundalinuu, vide sa naglim olakšanjem da se njegov izraz lica
nije promenio. "Bi-Zi", prošaputa ona, "ne moraš ti to da radiš. Odrediću nekog drugog da je vodi. Ostani
ovde dok ne dobiješ lekove. Odmor ti je potreban, i..."
"Ja ću." Govorio je kao da ona ne postoji. Odgurnuo se sa tog stola, stao na noge nesigurno,
pribirajući snage da radi svoj posao. "Već su mi dali lekove, komandante. Dobro mi je", reče odsutno.
"Moram ja ovo da uradim; i moram sad odmah, pre nego što se predomislim." Pege na njegovom licu
isticale su se kao zvezde, anemično bele na tamnoći njegove kože.
Luna ga pogleda, zaustavi se u prelaženju sobe. "Bi-Zi?"
Gundalinu tiho reče: "Luno, uhapšena si."

36.

Zgurena na ivici sedišta, Luna se pribila uz poluokrugli prozor, a prigradska šinska kola pođoše
bešumno iz kosmodromske stanice. U njima je bilo samo još nekoliko ljudi, uglavnom tehničara koji su
završili svoje radne dužnosti i koji su sad išli da se pridruže festivalskim gomilama u gradu. Karbankl - evo,
ona stiže na kraj putovanja koje je potrajalo toliko dugo, i koje ju je koštalo toliko mnogo. Pogledala je
napred: kola su bila usisana u crnilo tunela, oivičeno pulsirajućim zlatnim prstenovima. Luna je svaki put
žmirnula kad su kola prolazila kroz prsten kao nečujna šivaća igla... žmirkala je i žmirkala, nastojeći da vidi
jasno.
Kršila je ruke, obuzeta nemoćnim besom, osećajući hladne i nepopustljive lisice kako joj se usecaju
u kožu. Gundalinu je sedeo pored nje, ali odvojen nepremostivom provalijom izdaje i Dužnosti. Šta mu je ta
žena rekla? Ili je ovo od samog početka bila njegova namera? Bacila je pogled ka njemu ali samo na tren jer
on ju je još gledao. Sad je u njegovim očima bio jad, mek i popustljiv, a ne ono neopraštajuće gvožđe
inspektora Gundalinua o koje bi mogla udarati sa iskrenim besom. Nije smela da gleda tu njegovu tugu, jer
se plašila da bi se u njoj mogla izgubiti; da će biti odvučena nadole u uspomene na taj i previše ljudski

167
pogled koji je doticao njeno lice u svetlosti zore nekih dana, pogled koji je nju želeo i trebao, pitao - ali
nikad od nje zahtevao... sećanje da je ona, zamalo, bila voljna da odgovori na taj pogled... zamalo...
Prokletniče, lažove, skote! Verovala sam ti... verovala sam u tebe... Borila se protiv iznenadnih suza.
Glavom je počela da lupka po prozoru, u ritmičnoj uskraćenosti. On nju vodi u zatvor; a kroz nekoliko dana
njegov narod će je opet odvesti sa ove planete... zauvek. Onda će je ostaviti da na nekom drugom svetu bude
doživotno u izgnanstvu. Slagao je čak i ovu Pala-Tion, rekavši joj da su ga već izlečili do te mere da je
sposoban da taj posao obavi lično. Štaviše čula je da se dobrovoljno javio - dobrovoljno - da uhapsi i
Ukresa; da okaje svoje grehe tako što će udesiti da njen ljubavnik bude optužen za ubistvo i poslat u
doživotno zatočeništvo u neku zatvorsku naseobinu na nekom paklenom svetu... ako bude moguće pronaći
Ukresa na vreme. A ako ne bude moguće...
Ispričala je prvom sekretaru Sirusu sve, pokušala je da ga ne mrzi i videla kako svetlosni odjek iz
jednog dalekog vremena na istom ovom mestu ispunjava njegove oči u trenucima kad mu je govorila o
medalji na kojoj je njegovo ime i o njegovom sinu... "Uvek ju je nosio; uvek je želeo da bude kao ti, da
sazna tajne vaseljene."
Tad se nasmejao, sa iznenađenim zadovoljstvom, želeći da zna gde je njegov sin sada i da li je
moguće da se njih dvojica sretnu. Rekla mu je, sa oklevanjem, da je to moguće i da će videti Ukresa u dvoru
Zimske Kraljice. Sirus je bio rođen, kao i Ukres, posle proslave koja je pratila službenu posetu Skupštine
planeti Samathi; i kad je premijer sledeći put došao na Samathu, poveo je svog sina, sad maltene
sredovečnog, sa sobom, iz čistog ćefa. Videla je kako u Sirusovom umu počinju da se registruju mogućnosti
za njegovog sopstvenog sina; u iznenadnom splitanju nadanja i strahovanja, ispričala mu je i ostatak.
"...a Starbak će biti prinet na žrtvu, zajedno sa Kraljicom, na kraju Festivala, osim ako ga neko
spase." Sačekala je da nastupi šok zbog ovoga, a onda, usmeravajući svu snagu svoje volje na njega, reče:
"Ti ga možeš spasti! On je unuk premijera, tvoj sin, niko se ne bi usudio da ga smakne ako ti narediš da ga
puste da živi!"
Ali Sirus se odmakao jedan korak od nje, sa praznim osmehom žaljenja. "Žao mi je, Luno... nećako.
Zaista mi je žao. Ali ne mogu ti pomoći. Hteo bih, ali..." Njegovi prsti su se trznuli. "Ništa ne mogu da
učinim. Mi smo samo figure za javnost, Luno! Slike, idoli, igračke - mi ne upravljamo Hegemonijom; mi
smo joj samo dekoracija. Ti bi morala da promeniš samu Promenu, ali taj ritual je daleko važniji od ma
kakvog mog proizvoljnog priželjkivanja." Oborio je pogled.
"Ali..."
"Žao mi je." Uzdahnuo je, slegnuo ramenima, raširio ruke: čovek praznih šaka. "Ako postoji ikakav
način da pomognem, dostupan mojim moćima, pomoći ću; samo me zovi i reci mi. Ali čuda ne mogu da
izvodim... ne bih znao ni kako da pokušam. Kamo sreće da mi ovo nisi ni rekla." Okrenuo se i otišao,
ostavljajući nju da stoji sama.
Sama... U životu još nikad nije do te mere osetila da je sama. Vozilo je usporilo, ušlo u svetlost na
kraju tunela, i, sa uzdahom, stalo. Gledajući van, videla je ogromnu veštačku pećinu, i peron, širok, vrlo jako
osvetljen. Zidovi su bili obojeni: drečave pruge u raznim bojama, pokušaj da se stvori atmosfera slavlja, ali
pokušaj bez uspeha, bez srca. Na peronu nije bilo nikog osim trojice dobro naoružanih stražara; večeras je
pristup do zvezdane luke bio ograničen još strožije nego inače. Stigli su u Karbankl, ali Luna nije imala još
nikakav utisak o pravom identitetu tog grada.
Tehničari iziđoše iz vagona kao jedna gužva, puna smeha i laktova; jedan ili dvojica se okrenuše da
bace kratak pogled iza sebe, a onda odoše preko perona. Gundalinu je ustao, kašljući bolno, i pokretom joj
pokazao da i ona ustane, još bez ijedne reči. Pošla je pravcem kojim su tehničari otišli. Hodala je pognute
glave, izgubljena u tišini pitanja bez odgovora. Na suprotnom kraju perona bili su liftovi raznih veličina. U
jedan takav već su otišli oni tehničari. Gundalinu je još bio u svom okrvavljenom kaputu, a na glavi je imao
pozajmljeni šlem; stražari su osmotrili njegove isprave daleko pomnije nego njegovu zatvorenicu.
Lift ih je poneo u visinu - još, i još, i još, toliko u visinu da je Luna najzad osetila kako se njen prazni
želudac prevrće u protestu. Lift se nigde usput nije zaustavljao. Cev kroz koju se kretao vodila je kroz šuplje
jezgro jednog od nosećih stubova Karbankla, u srce nižeg dela grada - gde je roba svojevremeno dolazila iz
cele Hegemonije, i u celu Hegemoniju odlazila... što će sad prestati.
Lift je stigao do nivoa grada i vrata su kliznula u stranu. Buka, boje, zvuci veselja jurnuše u lift i
napadoše ih kao neki veseli ludak. Pored lifta su promicali plesači, muškarci i žene, uz huk muzike nekog
orkestra koji se nije video; meštani i van-Tijamatovci plesali su zajedno, po dokovima koji su bili bez
ikakvog posla. Svuda uokolo su ležale odbačene stvari i kojekakav otpad, a karnevalisti su još 'razbacivali'

168
posvuda i svoje pokrete i sve zamislive suprotnosti odeće i bića. Luna je od svega toga ustuknula, i osetila
pored sebe sličnu Gundalinuovu reakciju; kakofonija razbijenih čula nametnula se krhkoj tišini snega.
Gundalinu je opsovao na sandiju, prekidajući, u samoodbrani, sopstveno ćutanje. Ali, dohvatio ju je
za mišicu i izgurao je napolje pre nego što su se vrata lifta opet zatvorila. Poveo ju je rubom razmahane
gomile, kroz beskrajno dugi 'kordon' između zidova i nasrtljivih plesača, do skladišta kojim je počinjala
Ulica prepuna ljudi. Najzad je zaustavi, pronađe zaklon u jednom uglu između dve zgrade. Nasloni je
odlučno leđima na zid. "Luno..."
Okrenula je lice na drugu stranu, da potopi njegovo lice slikama. Ne reci mi da ti je žao - ne reci to!
"Žao mi je. Morao sam ovako." Dohvatio ju je za šake. Utisnuo je palac u jedno udubljenje na
središnjem delu lisica, i one se uz oštri zvuk otvoriše. Skinuo ih je i bacio.
Spustila je pogled neverice ka šakama, onda opet pogledala gore, u njegovo lice.
"Pošto te je zapovednica prepoznala, nije mi preostao nikakav drugi način da se provučemo pored
straže i uđemo u grad." Odmahnuo je glavom, obrisao oznojeno lice nadlanicom.
"Sveta Majko!" Luna duboko udahnu, stiskajući pesnice. "Suviše dobro lažeš."
Iskrivio je usne. "Eto šta ostade od 'dobrog plavca Gundalinua'." Diže ruke, skide sa glave
pozajmljeni šlem, pogladi ga maltene sa strahopoštovanjem. "Niko ne shvata da mi ovo više ne stoji valjano
na glavi." Glas mu je bio prepun gorčine samooptuživanja. Saginjući se, ostavio je šlem na pločnik.
"Bi-Zi, ne mora niko da zna." Dodirnula je njegovu mišicu. "Zašto im ne kažeš da sam pobegla u
gužvi?"
Uspravio se; usta su mu bila kao razrez nožem, oči kao žar; i ona vide da ovo nije katalizator nego
samo talog njegove promene. "Komandant mi je rekla ono što zna o tvom rođaku. Ne možemo u Palati
dospeti do njega, ali rekla je da on ponekad dolazi u posetu jednoj ženi po imenu Rejvenglas, u Citrusnoj
uličici. To bi nam bilo sasvim dobro mesto za početak posla." Stao je malo dalje od nje, udaljujući se tom
kretnjom i od sebe samoga, povlačeći se na bezbedan teren. "Mislim da možemo ovako ići; niko nas neće
dvaput pogledati u ovoj gomili." Naglo se namrštio i osmotrio kako izgleda. "Upleti kosu u kike. Ovako je -
suviše primetno."
Poslušala je, ne razumevajući.
"Drži se uz mene, i šta god da se desi, ne dozvoli da se u ovoj gomili razdvojimo. Treba pola grada
preći, i to sve uzbrdo." Pružio joj je zdravu šaku, a ona je ovlaš prihvati.
Krenuli su uz Ulicu, pod stalnim napadom silovitog veselja Karbankla. Zimci su slavili sa nekom
vrstom neobuzdanog očajanja, jer će to za sve njih biti poslednji Festival; Letnjaci su slavili dolazak
Promene koja će vratiti njihov svet na pravo mesto. Prizori nebrojenih ostrvljana koji su došli u grad - ljudi
sa čizmama i kožusima od klijevske kože, sa licima spečenim od surovosti vremenskih prilika, ispunjavali
su Lunin vid i stezali joj grlo čežnjom. Uvide da pretražuje ta lica, u potrazi za jednim poznatim, svaki put
razočarana, sem u jednom trenutku kad je videla crvenu kosu nekog mladića u kožuhu. Momak se
udaljavao, i ona pokuša da se otrgne od Gundalinua i pođe tamo, ali Gundalinu je nije puštao. Odmahivao je
glavom i vukao Lunu dalje, uz ulicu; posle nekog vremena i sama je shvatila da se desetine crvenokosih
letnjačkih muškaraca vrzmaju kroz ovo more lica.
Ulični prodavci izvikivali su svoje ponude, ljudi su plesali povezani u žive lance, scenski izvođači i
muzičari penjali su se na sanduke i stepenike i nastojali da pridobiju nestalno obožavanje prolazeće gomile.
Iako je bila duboka noć, svi su se ponašali kao u sred dana, kao da ne primećuju razliku između ta dva - kao
ni Luna. Jer, tu je predsednik vlade, stigao je, i od sad pa do noći sa maskama svetkovanje će postajati sve
luđe.
Trgovci van-Tijamatovci rasprodavali su svoje poslednje zalihe budzašto, ili ih poklanjali,
nagomilavali na ulazima u prodavnice odeću, hranu, neprepoznatljive egzotične predmete, sa natpisima
ODNESITE. Zimci omotani metrima porodičnih totem-stvorenja paradirali su sredinom ulice, praćeni
hologramskom hladnom vatrom. Luna je ciknula kad je pored nje pukla petarda; posle je ispisivala svoje
ime po vazduhu blistavom upaljenom prskalicom koja joj se neočekivano našla u ruci. Po ulicama su izbijale
i tuče, ponekad samo pesnicama, ponekad i još ponečim, jer su napetosti, stalno prisutne ispod
svetkovinskog rastapanja valenci, ponekad i eksplodirale takvim iznenadnim, sitnim nasiljem. U jednoj
prilici morala je ona držati Gundalinua za mišicu i vući ga, jer je Gundalinu, ponet snagom navike, krenuo
prema jednoj tuči koja je izbila nedaleko od njih. Ali našao se tu i običan plavac sa sjajnim šlemom, i
prisvojio taj događaj, a Gundalinu se žustrim trzajem okrenuo i produžio svojim putem.

169
 Dok su odmicali, Luna je osećala da je duh mase vuče vrtoglavim optimizmom, da je obasipa
udarima potpune svesti da je, najzad, stigla ovde - da je ovo taj grad, Karbankl, mesto nezamislivih divota.
Stigla je na vreme, stigla je u vreme Promene, kad se verovatnoće ruše i kad sve postaje moguće. Došla je da
nađe Ukresa, da promeni Promenu, i to će učiniti.
Sve više je vodila Gundalinua, vukla ga uz reku ljudskih bića, zato što su ga čula i izdržljivost služili
sve slabije, a nju sve bolje. Čula je njegov kašalj, osvrnula se i videla njegovo oznojeno lice, setila se da je
odbacio ostatak lečenja samo da bi njoj pomogao. Ali čim je usporila, on je odmahnuo glavom i navalio
pojačanim hodom dalje. "Još malo."
Stigli su konačno do Citrusne uličice. Luna pronađe jednu prodavnicu koja je bila još otvorena i živo
upita prodavca gde je Sudba Rejvenglas. On pogleda njeno lice sa nekim naročitim iznenađenjem; Luna
povuče okovratnik tunike nagore, da bolje sakrije tetovaž. "Sudbina radnja je odmah do moje, gospođice
mlada - ali nju nećeš naći tamo. Poslovi sa maskama su takvi da ona sad mora da ide po celom gradu. Vrati
se sutra, možda ćeš biti bolje sreće."
Luna klimnu glavom, zanemela od razočarenja.
Gundalinu se teško naslonio na zid koji se sav ljuštio. "Imate... nešto za kašalj?"
Prodavac je slegnuo ramenima. "Pa, sad baš i nemam. Jedino amajliju za dobro zdravlje."
Gundalinu zgađeno frknu. Odgurnu se od zida. "Ajmo, da se raspitamo u paklovima."
"Ne." Luna odmahnu glavom i uhvati ga za mišicu da ga zaustavi. "Prvo da nađemo neko mesto gde
se može prespavati. Sutra ćemo doći opet ovde."
Bio je neodlučan. "Sigurna si?"
Klimnula je glavom i to je bila laž, ali je znala da on ne može još dugo, i da bi bez njega bila sasvim
izgubljena ovde u gradu.
Posle nekog vremena našli su utočište kod njegove nekadašnje gazdarice: žena majčinskog držanja,
sa izgledom kao da je sva od nagomilanih jastuka, koja se sažalila na njega čim je poverovala da on nije
samo avet. Smestila ih je u prostorije koje su pripadale njenom odraslom sinu. "Znam da nećeš ukrasti ništa,
inspektore Gundalinu!"
Kad su vrata škljocnula i zatvorila se, dajući im konačno privatnost, Gundalinu iskrivi lice u ironičnu
grimasu. "Ovu kao da nije briga da li sam te doveo ovamo u nemoralne svrhe."
Luna ga pogleda belo. "Šta to znači?"
Njegov osmeh postade još ironičniji. "U ovom gradu, verovatno ništa. Bogovi, ala bih hteo da opet
vidim vruću tekuću vodu! Da opet osetim da sam čist." Okrenuo se i otišao u kupatilo; već sledećeg trenutka
ona začu pljuštanje vode.
Jela je svoj deo 'ribarske pite' koju su kupili od nekog na ulici. Sedela je kod prozora, leđa okrenutih
samosvesnoj šizofreniji te sobe - sobe koja je, raspeta između Mora i zvezda, nalikovala na Zimu i sve
zimačko. Ove njihove prostorije bile su na drugom spratu, pa je Luna sa neke visine posmatrala Festival,
gledala kako svetina struji kao krv kroz arterije grada. Tako mnogo ljudi... ogromno mnoštvo.
Odsečena od svetkovinske veštačke vitalnosti na koju je do maločas bila priključena kao na aparate
za održavanje života, ona oseti novi slom svoje izdržljivosti i izgubi uverenje da će ikad naći to jedno lice
među tolikim hiljadama. U redu, sibilska mašina dovela ju je u Karbankl; i sad od nje očekuje - šta?
Aspundh nije mogao ništa da joj kaže o načinima kako sibilska mašina preduzima samostalne akcije, kad ih
preduzima; jedino je rekao da je to najmanje predvidljiva i najmanje shvatljiva od svih stvari sa kojima se
sibila ili sibil mogu sresti. Dosad je Luna verovala da je ta mašina vodi; ali sad je u gradu, a nema nikakvog
zaslepljujućeg otkrovenja koje bi joj pomoglo. Da li ju je sibilska mašina napustila, zaboravila, ostavila da
broji zrna peska na beskrajnoj obali? Kako bez njene pomoći da nađe Ukresa?
I šta ako ga nađe? U šta se on pretvorio - u hladnokrvnog ubicu, koji obavlja prljave poslove za
Zimsku Kraljicu, i čak deli njenu postelju? Šta da mu kaže ako ga i pronađe, a šta on može tada reći njoj?
Već dvaput ju je odbacio, u Neitu i na onoj obali užasa... koliko puta je potrebno da joj kaže da više nije
zaljubljen u nju? Da li je zaista prošla kroz tolike nevolje samo da bi čula od njega te reči, licem u lice? Šaka
joj pođe ka obrazu. Zašto se ja njega ne okanem? Zašto ne mogu to da priznam? Prizori ispod nje iskliznuli
su iz žiže, njen vid se zamutio.
Zavesa na ulazu u kupatilo se pomakla i pojavio se Gundalinu, čist i sveže obrijan, ali obučen
skromno, u istu, odvratno prljavu odeću. Opružio se po sklopljenom kauču, sa uzdahom, kao da je time
istrošio poslednji delić svoje snage. Sad se Luna zatvori u maleno kupatilo, da bi se sakrila od sumnji koje

170
nije mogla iskazati ali ni sakriti. Istuširala se; vruća voda ublažila je njenu osakaćujuću napetost, ali krivicu
nije mogla oprati.
Izišla je opet u sobu, obučena samo u tuniku, sušeći peškirom kosu i lice; očekivala je da nađe
Gundalinua zaspalog. Ali on je stajao kod prozora, gde je ona maločas bila, i gledao napolje.
Prišla mu je. Stali su rame uz rame, ne dodirujući se, u komunikaciji bez reči, pred tim oknima sa
urezanim šarama u obliku dijamanta; gledali ulicu dole, slušali kako Festival zvekeće o stakla.
Pred tim ponovljenim prizorom gomile usta joj ponovo počeše drhtati. "Zašto sam došla ovamo?
Zašto me je nateralo da dolazim, kad razloga nije bilo?"
Gundalinu je pogleda, mršteći se iznenađeno.
"I ako ga nađem, šta ću s njim? Već sam ga izgubila. On me više neće. Ima Kraljicu..." pritisnula je
šaku na usta "... i voljan je život dati za nju."
"Možda želi Arienrod samo zato što nema tebe." Gundalinu je, neobično napeto, pretraživao njeno
lice.
"Kako možeš to da kažeš? Pa, ona je Kraljica."
"Ali ona nikad neće biti ti." Neodlučno je dodirnuo njene prste. "Možda zato i ne želi više da živi."
Dohvatila je tu njegovu šaku, pritisnula je na svoj obraz, poljubila je. "Mi vraćaš sećanje vrednosti o,
iako nešto što vetar nosi sam... Gubljena odavno iz, i još nađena ne." Osećala je da joj lice gori.
Izvukao je šaku. "Nemoj na sandiju! Neću nikad više da čujem taj jezik." Povukao je nadole,
nespretno, rukave svoje grube košulje, prekrivajući ožiljke. "A nisam ni dostojan da ga slušam. 'Nešto
vetrom nošeno', to sam ja, a ne ti. Pena na morskim talasima, prašina u vetru; prljavština pod nogama mog
naroda..."
"Aaaah, prestani!" Ućutkala ga je, boleo ju je njegov bol. "Prestani, prestani! Ne dam da veruješ u
tako nešto! To je laž. Ti si najfiniji, najotmeniji, najplemenitiji čovek koga sam ikad upoznala. Neću ti dati
da... poveruješ..." okrenuo joj se, njegove tamne oči su je privlačile, ali i njegove šake, pritisnute o njena
leđa, i njegova potreba...
Pognuo je glavu, polako, maltene sa nevericom, dok su se njena usta dizala ka njegovim za poljubac.
Luna je sklopila oči, poljubila ga još jednom - uzdrhtalo, gladno; osećala je kako njegove ruke, zapanjene,
počinju da je miluju, i odgovarala, najzad, na ono njegovo neizgovoreno pitanje.
"Kako sam dospeo ovamo?" progunđa on. "Je l' ovo stvarno? Kako možeš..."
"Ne znam. Ne znam, ne pitaj me." Odgovora ionako nema. Zato što nemam prava da te volim, niti
sam to ikad nameravala... a volim te. "Bi-Zi... ovo bi moglo biti sve, cela stvar, moglo bi se okončati sutra."
Zato što mi daješ snagu da nastavim traganje.
"Znam." Njegovi poljupci postadoše bezobzirniji. "Nema to važnosti. Ne tražim od tebe večnost...
samo daj da te volim sad."

37.

"Starbak!" Arienrod opet uzviknu njegovo ime, videći da on ne diže pogled sa svog radnog stola.
Digao je glavu polako, potvrđujući, najzad, da ju je čuo; njegovo lice, u senkama, nekako se nije dalo
jasno sagledati. Odgurnuo je od sebe neku prošvercovanu alatku i delimično rasklopljeni aparat sa koga je,
do maločas, ljuštio krhke slojeve, jedan po jedan; ta njegova soba bila je sva zagušena tehnološkim olujnim
naplavinama. Za neke od tih sprava on je, čak, tvrdio da ih razume. Njegova urođena sklonost ka tehnici bila
joj je uvek izvor zadovoljstva, do sada. Ali otkad se vratio sa poslednjeg, sudbonosnog kraljevskog lova,
izgubio se u sterilnim maštarijama o mašinama, sakrivajući se na taj način i od sebe i od nje. "Šta je?" reče
on. Njegov glas nije bio ni radoznao ni neprijateljski, nije bio ništa, a i na njegovom licu, dok je izgovarao te
dve reči, videlo se ništa.
Pokušala je da suzdrži svoje nezadovoljstvo, znajući da samo strpljenje i vreme mogu izvući Ukresa
iz ove sumornosti i bludnje po daljinama. Ali prošlo je već nekoliko nedelja od kad se poslednji put pokazao
kao muškarac, pokušao da vodi ljubav s njom, da je dodirne, ili makar samo da joj se osmehne. Sa ljutnjom
kao prigušenim žarom u sebi, nije imala 'stomak' da sad titra i tetoši njegovu potmulu zlovolju. "Hoću da
znam kad ćeš dovršiti svoje lovačke dužnosti."
"Dužnosti?" Okrenuo se ka njoj, na obrtnom sedištu, a njegov pogled je skakao po divljini
elektronske opreme, tražeći gde bi se sakrio. "Sve sam uradio", reče, tonom izbegavanja.

171
 "Nisi izvršio isplatu. Vodu života treba dati Izvoru, koji je čeka. Valjda i sam znaš da ako je on ne
dobije, neizbežno će doći kraj vlasti Zime - i kraj naših života."
"A ovako će umreti polovina Leta... i Leto će biti okončano zauvek." Njegove zelene oči, otupele od
muke, opet se sretoše sa njenima.
"Nadala bih se da će biti tako." Silom je zabila pogled kroz prepreke, u njegov nevoljni um. "Ne
glumiš da ti je sad po prvi put to palo na um, a?"
"Ne." Odmahnuo je glavom; crvena kosa protrljala se o alke srebrnih lanaca koji su, spajajući
ramena njegove labave košulje, sprečavali da ona spadne. "O tome mislim svaki dan, i sanjam..."
"Prijatni snovi", reče ona ironično.
"Neću!" Setila se da je imao i košmare, one o kojima nije hteo da razgovara s njom. "Neka ide neko
drugi. Ja sam svoje odurao, gušim se od prljavih poslova Zime. Neću da isporučim tom istrunulom
tuđinskom crvu večni život, u zamenu za uništenje mog naroda."
"Nisi Letnjak! A u zamenu dobijaš svoj život, i moj." Arienrod se nagnula preko radnog stola,
posegnula rukom ka Ukresu. "Nema sad puzanja natrag, u letnjačku ljušturu; odavno si je nadrastao. Ubijao
si vaše svete mere, ostavio si tvoju letnjačku dragu mrtvu preko njihovih lešina. Pre toliko godina si napustio
i svoju boginju i svoj narod - i opredelio se za nešto bolje! Imaj to u vidu! Sad si van-Tijamatovac, i moj
voljeni. Što ćeš, hteo - ne hteo, ostati do smrti."
Starbak se odgurnu od stola i ustade, a sav krš sa stola odgurnu pesnicom u stranu, na pod. Arienrod
ustuknu, uviđajući da on jedva suzdržava bes i da bi lako mogla dobiti batine.
"Onda je bolje da ta smrt bude odmah sad." Šakama je stiskao ivicu stola, glavu je sasvim oborio,
počeo se naginjati napred. "Bar da završim ono što sam počeo."
"Ukreše." To ime diglo se iz najdubljih prostora njenog srca, do kojih je vreli bol njegove patnje
dospeo u obliku nekakvog mutnog odsjaja. Ali on na ovo nije reagovao. Nije više mogla da ga dohvati;
ostala je pred zatvorenim vratima, napolju. "Starbak!" Ta patnja postade njena, a bol postade bes. Ovog puta
je digao pogled. Lice mu je bilo tvrdo i stisnuto. Ni traga od Ukresa nije bilo u tom pogledu, iza koga se
vijala samo jedna avet, duh izgubljene Lune, njene sopstvene izgubljene drugosti. Lune, čiju smrt je on
skrivio, i koja je sa sobom u grob ponela njegovu ljubav prema njih obe. Arienrod je osećala kako se
njegova stvarnost, zaogrnuta duhom Lune, pretvara u žižu lupe neuspeha. Neuspeh. Ta reč je ostavila
plameni trag preko prostranstva njenog unutrašnjeg vida. "Isporučićeš vodu života, štaviše, tražim da se to
uradi uskoro. Tvoja Kraljica ti tako zapoveda."
Njegove usne su se stanjile. Ovo je bio prvi put da ona njemu nešto naredi; sad ju je po prvi put
primorao na to. "A ako neću?"
"Onda te dajem van-Tijamatovcima." Ne dozvoljavajući mu da joj prkosi, pritegla je klizajuće uzde
svoje vlasti. "Pa ćeš provesti ostatak života u kaznenoj koloniji, priželjkujući da si ostao da te na Promeni
ubiju."
Starbakova usta klonuše do otvorenog položaja. Pogledom je, kao slep čovek prstima, prepipavao
njeno lice, sve dok se nije uverio da ona ozbiljno misli baš svaku od tih izgovorenih reči. Pognuo je glavu,
predajući se, bespomoćan pod težinom svoje mržnje prema samome sebi.
Znala je tad da ga može naterati na sve, sve što joj je volja... i da ga je, postižući ovu pobedu, zauvek
izgubila.

38.

Luna se neočekivano probudila u nečijem toplom zagrljaju. Ukrešence, al' sam čudno sanjala...
Otvorila je oči, trgla se pred neočekivanošću sobe koja se pred njom otvarala. Počinjući da se seća,
pogledala je dole i videla jednu toplu smeđu ruku prošaranu roze pegicama, bezbedno prebačenu preko nje,
i, takođe, svoju ruku preko te. Samo za tren, nekakva bol je preseče; onda se Luna osmehnu, bez stida i bez
kajanja, i proplete prste kroz njegove. Počela se migoljiti na uzanom kauču sa naslonom, da ne probudi Bi-
Zija, ali da osmotri njegovo usnulo lice, pamteći kako je on u nekim tihim zorama bdio iznad nje. Pamteći i
poeziju njegovog srca, koju je izgovarao noćas njenom začuđenom sluhu, dok joj se konačno davao ceo:
zvezdo moja, moja ptico bela, moja bašto divljeg cveća... da bi na kraju ona uzviknula reči koje nije imala
pravo da kaže, ali ni silu da suzbije, volim te, volim te...

172
 Pogladila ga je po obrazu, ali on se ne pomače; oslonila je glavu o njegovo rame. Ovde, u ovoj sobi,
u ovom prostoru izdvojenom iz njihovih zasebnih života, podelili su ljubav i dali jedno drugome nešto
drugo, jednako dragoceno - potvrdu vrednosti oboje.
Zvuci svetkovine još su stizali do nje, prigušeni ali nepromenjeni; nije se promenio ni nivo svetlosti
koja je dospevala kroz prozor. ("Ja ovo nikad nisam na svetlosti radio", mrmljao je on tada. "Baš smo lepi...
Zašto sam se stideo?") Ni po čemu nije osećala da li je noć ili dan, niti koliko su dugo spavali. Telo joj je
bilo tromo i nevoljno, na taj način je saopštavalo da spavanje nije dovoljno dugo potrajalo. Ali ona nije
mogla sebi dozvoliti duže. Bi-Zi je nastavio da spava kao mrtav, pa se ona izvuče ispod njegove ruke, što je
tiše mogla, bez želje da ga budi; sigurna da može i sama da nađe put do uličice gde živi ona maskerka.
Obuče se, kliznu kroz vrata.
Gomile sveta izgledale su jednako nepregledne i vibrantne kao pre, kao da se jedna smena
slavljenika neosetno pretapala u drugu, tvoreći točak bez kraja. Luna se držala blizu zidova, proguravala se
kroz ljudske vrtloge na rubovima gomile, zaobilazila kioske i kolica uličnih prodavca i ulične 'bašte' kafana.
Sa jednog stola dohvatila je, u prolazu, komad začinjenog mesa, progutala ga u dva-tri hitra zalogaja; njen
um je iskrio odražavajući energiju koja je prosto zračila sa svih strana.
Konačno se probila do Citrusne, gde je tok svetine bio sporiji i plići. Našla je put do ulaza u
prodavnicu lekovitog bilja, a već sledeći ulaz bio je maskerkin. Ta žuta i zelena vrata, sastavljena od gornje i
donje polovine, bila su zatvorena, čvrsto; ona zalupa pesnicom po gornjoj polovini, unoseći svu svoju
uskraćenost i žurbu u to. "Otvori! Otvori! Molim otvori!"
Otvori se gornja polovina vratiju, u sred njenog uzvika, koji Luna nastavi kao uzvik olakšanja. Jedna
sredovečna žena sa tamnom kosom svijenom u tešku pletenicu pogledala je iznutra, u Lunu, kroz Lunu,
očima crvenim od sna... očima koje je nisu videle. "Da, ko je to?" upita žena umorno i malčice nestrpljivo.
"Jesi li ti... Sudba Rejvenglas, maskerka?" Pitala se šta je očekivala da će videti, zadovoljna što ova
žena nije to.
"Jesam." Žena protrlja lice. "Ali sve moje maske su prodate. Ako hoćeš da gledaš maske, moraš na
neku izložbu. To ima u pojedinim ispražnjenim radnjama i skladištima, širom grada."
"Ne, ne treba mi maska. Hoću da te pitam o... Ukresu. Ukresu Svetlohodnom."
"O Ukresu?" Baš ona reakcija na koju je Luna čekala, i za koju se bogovima molila, ispuni ženino
lice. Maskerka otvori i donju polovinu vratiju. "Pa, uđi, kad je tako! Uđi."
Luna uđe u radnju, žmirnu na mutnom i slabom svetlu. Oči su joj se već prilagođavale, i ona sagleda
kutije i košare, natrpane u precizno smišljenom neredu, u sva četiri ugla radionice - ostatke platna, kalupe u
obliku lica, perje, đinđuve, perle. Stupajući napred, okliznu se na jednu perlu, koju zatim pažljivo podiže i
zadrža u šaci. Zidovi radionice sad su bili prazni, ali načičkani kukama gde su svakako morale do pre dva-tri
dana visiti maske, okačene kao retko cveće, stotinu maski... Ali poslednje takvo mesto nije bilo prazno. Tu
je visila jedna maska, sasvim usamljena, i Luna stade kao skamenjena pred tom treperavom vizijom letnjeg
dana: duge rođene u vodenom prahu i odražene u raznobojnim jezercima, smaragdno-somotna mahovina
pod nogama i zelenozlatna svila novih trava koje izniču po brdima; hrpe divljeg cveća, mirisnog od života,
kupinasti plodovi, ptičja krila istačkana senkom; a u sredini svega toga, jedno lice koje zrači od nevinosti,
zagledano u nešto čudesno, krunisano zracima dvaju sunaca. "Je l'... je l' to... Letnja Kraljica?" šapnu ona,
prepuna strahopoštovanja.
Žena se instinktivno okrete licem tačno ka maski. "To je maska za nju. A ko će biti Letnja Kraljica,
to je još tajna, na koju odgovor znaju samo bogovi."
"Zna samo Dama Thalasa", reče Luna bez ikakvog razmišljanja.
"E, da, naravno." Maskerka se nasmeši malčice tužno; Luna uvide šta sve ova maska mora značiti
pripadniku naroda Zime: mnogo stvari, od kojih nijedna nije ono isto što pokreće nju, Lunu.
"Postigla si da ona izgleda tako divno, a ona će doći da ti oduzme ovaj život."
"Hvala." Žena se još jednom nasmeši, ovog puta ponosito. "Ali tu cenu plaća svaka umetnica - izgubi
deo sebe svaki put kad stvori nešto za šta se nada da će živeti i posle nje. E, sad, ako je napravim tako da
bude lepa i dobra, ova Letnja Kraljica bi mogla ispuniti proročanstvo i biti lepota i dobrota za nas."
"Biće, biće", promrmlja Luna. Ali i neće, jer te neće razumeti, pa neće ni moći da bude.
"Nego, reci ti meni, Letnja devojko" - Luna se osvrte, napola iznenađena - "zašto si došla sa pitanjem
o Ukresu Svetlohodnom?"
"Ja sam njegova rođaka, Luna Svetlohodna."

173
 "Luna!" Praviteljica maski se namršti ničemu. "Stani, stani malo." Prođe, pouzdano, kroz jedna vrata,
u drugu sobu, i vrati se noseći neku neobičnu traku omotanu oko glave, preko čela. "Toliko mi je pričao o
tebi, o vama dvoma. Hodi ovamo, kod vrata, da te bolje vidim ovim mojim 'trećim okom'.
Luna posluša. Žena je okrete i zadrža tako da je Lunino lice bilo na svetlosti; polako se ukoči. "Ukres
jeste rekao da ličiš na nju... na nju..." Odjednom kao da zadrhta.
"Na koga?" Luna je te reči istisnula kroz ukočene usne.
"Na Arienrod. Ali ja sam tebe videla i ranije, na nekom drugom mestu, u neko drugo doba." Digla je
ruku i počela osetljivim vrhovima prstiju prelaziti preko Luninog lica kao da pokušava da napravi mapu; za
to vreme Luni je bilo nezgodno da postavi ma kakvo dalje pitanje. Sudba je povede nazad, dublje u radnju,
do okruglog, lepkom iskapanog stola okruženog stolicama; to je bio sav nameštaj u radionici. "Gde sam ja
tebe videla, Luno?" Krupan sivi mačor se pojavi na stolu, niotkud, i priđe da upitno onjuši Lunine šake.
Luna ga rasejano počeška ispod donje vilice, po guši.
"Ne bih rekla... uh... da si me ikad videla." Luna, postupajući po Sudbinom pokretu rukom, sede;
otvori pesnicu i stavi to usamljeno crveno zrno na sto.
Sudbi zastade dah. "Dabome. Sibila."
Lunine ruke poleteše ka grlu. "Ne..."
"Rekao mi je tvoj rođak; u redu je." Sudba odmahnu glavom umirujuće. "Tvoja tajna je bezbedna.
Ujedno ona znači, da ti ja sad smem poveriti moju tajnu." Povuče nadole visoki okovratnik spavaćice,
otkrivajući grlo.
Luni zastade dah. "Sibila si, ovde? Ali kako? Kako se usuđuješ?" Setila se Danakil Lua i ožiljaka
koji su na njemu ostali kao upozorenje.
"Imam vrlo... odabranu klijentelu." Luna okrete lice na drugu stranu. "Možda je to sebično s moje
strane, možda ne činim sve što bih sa tim darom mogla, ali... imam nekakav osećaj da postoji potreba da
boravim baš ovde. Kao... terminal, ako ništa drugo." Njene šake nađoše jedno zalutalo perce na stolu. Ona
ga podiže, poče ga provlačiti kroz prste. Mačak ju je gledao, mrdajući ušima s vremena na vreme. "Vidiš,
imam čudne ideje o sibilstvu; besmislene, može biti, ali..." Njena pleća se trznuše.
Luna se naže napred. "Hoćeš li reći da sibile možda postoje i na drugim svetovima, a ne samo ovde?"
Pero polete dole, mačor se baci na njega. "Da! O, za ime bogova, da li si i ti to osetila?" Sudba pruži
ruku ka njoj, željna potvrde.
"Ja sam to... videla." Luna je dotače po šaci. "Upoznala sam jednog sibila, na drugoj planeti. Postoje
sibile svuda, i one su deo informacione mreže koju je Stara Imperija ostavila da nam pomogne u ovoj
sadašnjoj epohi. A Hegemonci nas lažu."
"I mislila sam da je tako - znala sam da postoji još nešto! Da, sad je celina toliko razumnija." Njen
osmeh bio je sveća upaljena u mraku. "Jesam li te, dakle, tamo videla? Na drugom svetu? Kad si postavljala
pitanje o njemu..."
"Jesam, postavila sam pitanje o njemu! Zato sam se i vratila. Znači, ti si bila ta koja mi je odgovorila
o Ukresu..." I rekla da on sad voli drugu. "Ono, da još nije gotovo, i da sam mu potrebna." Progovorila je
glasnije, da nadjača glas sopstvene sumnje. "Ali kako to znaš? Zar mi možemo da zapamtimo ono što
kažemo i vidimo? Mene nikad niko nije pozvao."
"Da, to zapamtimo, jasno zapamtimo." Sudba se osmehnula svojim uspomenama na te trenutke
jasnog gledanja. "Mene pozivaju prilično često i zato verujem da sam ovde potrebna. Možda sam jedina koja
daje odgovore na sva pitanja o Karbanklu. Zato sam i počela da podozrevam da značimo mnogo više nego
što to navodni znalci tvrde. Kako bi Hegemonija mogla ne znati da je naš posao realan?"
"Ma, lažu oni o mnogo čemu." O merima... da li je to pravi razlog što nas ne žele u Karbanklu: da
niko ne dokaže koliko lažu u vezi sa merima? I u vezi sa čime još? "Ali mi bismo to mogli promeniti, sad
kad znamo istinu. Čim van-Tijamatovci odu..."
"E, tad će Leto doći na vlast, a Letnjaci neće slušati."
"Pa, ja sam slušala." Luna oseti kako joj pogled teži ka masci na zidu. Bi li slušali kraljicu sibilu?
Peckavo uzbuđenje prođe kroz nju, od kičme pa sve do vrhova prstiju. "Sudbo, u transferu si rekla... da bih
ja mogla postati Kraljica. Šta je to značilo?"
"A, pre nekoliko godina sam to rekla..." Sudba pritisnu šaku na senzorsko oko. "Pretpostavljam da to
znači da si ličila na Arienrod." Sklonila je šaku, pogledala u pravcu maske na zidu. "Opet - možda i ne.
Pozvala sam te da se vratiš na Tijamat; pamtim to osećanje da... da moram. Nisam razumela zašto to činim.

174
Pa, ako bi ti učestvovala u trci sa drugim devojkama, na dan odabiranja, ko zna? Moglo bi se dogoditi da te
izaberu za Kraljicu."
"Koliko još ostaje do tog odabiranja?"
"To je onog dana posle koga je noć pod maskama - dakle, preksutra."
Luna splete prste kroz koje su prolazili trnci, zatvori na taj način strujno kolo, oseti kako nalet
elektrizirajuće i zastrašujuće izvesnosti juri kroz nju. Eto, to je razlog. Zbog toga sam došla. Da ova
Promena bude prava promena, da se krug otvori... Zurila je u masku Letnje Kraljice i nije mogla pogled da
odvoji od nje, a razne mogućnosti počinjale su da se pale u njenim očima.
To, međutim, neće spasti Ukresa. Vatra otkrivanja udavila se odmah u hladnim vodama istine. Nema
vaskrsenja bez smrti; ona neće imati nikakvu vlast dok Snežna Kraljica ne bude ubijena... "Ali zato sam
došla!" Strese glavom ljutito; Sudbino lice dobi izraz upitanosti i osluškivanja. "Došla sam da nađem Ukresa
i da ga spasem, ako mogu. Ako sam mu još potrebna, ako me uopšte hoće..." Zamucnu, zaćuta.
"Tebi je poznato... šta je postao?"
"Jeste. Znam, znam sve." Oseti da joj žuč puni usta, od te reči. "Starbak."
Sudba klimnu glavom, a lice joj se malo oteže nadole. Dovuče mačora sebi u krilo. "On više nije
onaj dečak koga si poznavala. Ali ni ti nisi ona cura koju je ostavio na letnjačkoj teritoriji. Što se tiče toga da
li si mu potrebna, jesi, Luno, očajnički si mu potrebna; i oduvek si bila, inače se on nikad ne bi okrenuo
Arienrodi. Nađi ga, i spasi ako možeš. Meni to znači veoma mnogo."
"I meni." Luna ćušnu sto. "Ali ne znam kako da ga nađem. Zato sam došla kod tebe. Možeš li mi
pomoći, možeš li ga dovući ovamo? Vremena je ostalo još sasvim malo." Još danas i još dva dana, do
njegove smrti - tri dana za pretraživanje celog ovog grada.
"Znam." Sudba strese glavom, obori pogled. "Ali on navrati ovamo kad je njemu ćef, a ne meni. Ne
znam kako bih ga... Čekaj." Tragajući, ona pronađe crvenu perlu, podiže je sa stola. "Postoji neko drugi, ko
ga viđa češće nego ja. Ta ženska se zove Tor Zvezdošetna, a radi kao direktor kazina 'Persefona'. Sad sebe
naziva imenom Persefona, pa treba tako i da pitaš za nju. Jesi li ovde sama?"
"Nisam." Luna se osmehnula. "Imam nekog." Uvide da je od tog 'nekog' razdvojena već dugo, duže
nego što je nameravala kad je kretala. Ustade neodlučno. "Hvala ti što si mi pomogla. I što si bila prijateljica
Ukresu onda kad to ja nisam mogla biti." Čeznula je da ima dovoljno vremena da pita o svemu što se između
njih izdogađalo tokom dugih/kratkih godina razdvojenosti. "Nek ti se Dama osmehuje", reče stidljivo.
"Nek se Dama osmehne svima nama. Ali naročito tebi, sada." Osmehnu se i Sudba.
Luna pogleda još jednom, poslednji put, masku Letnje Kraljice i iziđe.

Stiže najzad do konačišta u kome je ostavila Bi-Zija, nahrupi kroz vrata sa prozorčićem, bez daha od
oduševljenja i olakšanja.
"Luno!" Bi-Zi je stajao u uskom hodniku; zadnji kraj njegove iscepane košulje bio je samo delimično
zavučen pod opasač pantalona. Pored njega je stajala gazdarica, čije masivno prisustvo je izgledalo daleko
snažnije od njegove mršave figure. Upravo je slegala ramenima kao da nešto poriče. Bi-Zi se progura pored
nje, potrča da zgrabi Lunu u naručje, odiže je od tla. "Bogovi! Gde si, do vragova, bila? Pomislio sam..."
"Kod maskerke." Nasmejala se iznenađeno, a on je spusti na pod. "Prestani, ne bi trebalo da..."
"Kod maskerke? Sama? Zašto?" Namrštio se u znak neodobravanja, ali ona vide u tome samo da se
zabrinuo za njenu bezbednost.
"Znala sam put. Tebi je bilo potrebno da se odmoriš." Smeškala se sve dok se i on ne osmehnu.
"Našla sam je. I, Bi-Zi, ovo nećeš verovati..." Zaćuta, imajući u vidu da gazdarica još stoji iza njega i sve
pomno sluša. Bi-Zi baci pogled preko ramena, pročisti grlo.
"Dobro, dobro, inspektore." Žena diže ruke, dobrodušno glumeći da se predaje. "Umem ja da
shvatim kad se nešto nagoveštava." Provuče se pored njih i pođe ka vratima svog stana. "Baš si ga
zabrinula." Namignula je Luni, nimalo neupadljivo. "Zabrinjavaj ga još, pa neće otići sa ove planete bez
tebe, dete!" Otvori vrata i uđe, a ona se zatvoriše iza nje.
Bi-Zi baci pogled ka tavanici, izbegavajući da gleda nelagodnost i Luninu i svoju. Povede je malo
dalje niz hodnik. "E sad mi reci. Našla si je?"
"Jesam! I, vidi, Bi-Zi - kad je Kej-Ar Aspundh ušao u transfer, ova maskerka je bila ta koja mi je
rekla da se vratim."
Bio je potreban jedan trenutak da on to registruje. "Ona je sibila? Ovde?"
Luna klimnu glavom, i ne čujući tonove njegove neverice. "Jedina ovde, za celu galaksiju..."

175
 "Šta si joj rekla?" Neočekivano, bio je gnevan.
Ovog puta je razumela; staro protivljenje i novo razočaranje zatamniše njen pogled. "Da hoću da
vidim Ukresa." Ti imaš pravo da znaš toliko i ne više.
"Nisam na to mislio." On priguši napad kašlja, ali i suzdrža svoj bes. "Nego, nego sam se plašio da si
me ostavila", promrmlja nezgrapno i postiđeno, "čak i bez zbogom."
Znajući da on zna da to nije cela istina, prihvatila je tu njegovu tvrdnju; jer, znala je da bi on voleo
da to bude cela istina. "Bi-Zi, nikad ne bih... ne tebe. Ne bih tebe ostavila tako." Dohvatila ga je za šake, u
znak obećanja, i poljubila ga sa nežnim jadom.
"Dobro, i šta si saznala? Da li ga je viđala?"
"Sudba ne zna kako da dopre do njega." Čujući to, on diže glavu, a Luna nastavi. "Ali mi je
pomenula jednu ženu koja bi to možda mogla. Ta se zove - Persefona; vodi neki kazino."
Pomislila je da će on biti razočaran. Međutim, on klimnu glavom. "Dobro. Znam to mesto. U
gornjem delu grada, jedan od najvećih lokala. Idemo sad tamo." Diže pogled ka paukolikom stepeništu koje
se spiralno uzdizalo ka gornjim spratovima i ka sobi koja je tokom jedne noći bila njihova. "Samo da...
uzmem jaknu."

39.

"Ej, zdravo... ćao, seksi mače... dobro došao u pakao, veliki trošadžijo..."
Tor je stajala oslonjena nehajno o jedan stub i pozdravljala bezličnu gomilu koja se, bezdušno
monotono, slivala kroz zid od zveckavih malenih ogledala. Zatomi jedan zev, pri čemu joj sva usta
zaškripaše od napora; nije smela da zevne da ne bi pokvarila šminku. Kazino se upravo otvorio, posle
nekoliko sati zatvorenosti neophodne za odmor i oporavak, ali se više neće zatvarati sve dok noć pod
maskama ne bude okončana i dok ne nastupi dan Promene. Tor se nadisala stimulanata toliko da su sad
jedva nešto malo delovali na nju; oči sa cvećem naslikanim na kapcima pokazivale su jaku težnju da joj
potonu direktno u lobanju. Gomila festivalskih gostiju je, kao čovek koji se sprema da uskoro počne asketski
život protiv svoje volje, bila nezasita u svim svojim apetitima, a Izvor je želeo da se iz te mase iscedi i
poslednja kap.
Tor je bila čvrsto rešena da Izvoru ispuni sve želje. On je dodirnuo birokratsku planinu dozvola i
formulara svojim svemoćnim, deformisanim prstom, i planina se rastopila u ravan, slobodan drum; osim
toga, dao je i svoj blagoslov za njen brak sa Ojarzabalom, brak koji će joj poslužiti da utekne sa ove planete
pre nego što van-Tijamatovci tresnu poklopac na mrtvački sanduk Zime i čvrsto zakuju eksere. Još samo
izvestan broj beskrajno dugih sati, i ovaj kazino će se zatvoriti zauvek - ili, bar, sa Torine tačke gledišta
zauvek. Palo joj je na um da će joj ovo mesto nedostajati; to ju je iznenadilo. Ali kazino je tako dugo bio
ispunjen ljudima koji žive, ljudima koji se ne plaše rizika, ljudima koji su došli sa svetova toliko
raznorodnih da je ona jedva uspevala da dozna njihove najvažnije osobine; sa svetova na koje je želela da
lično dođe, a što će i ostvariti, zahvaljujući Ojarzabalu i Izvoru.
Oseti tren proletanja sumnje: ona će zaista biti Ojarzabalova supruga? To što je van-Tijamatovcima
zakoniti brak, njoj izgleda ružno i teško kao lanac. Biti lancima vezana za Ojarzabala, zauvek... za tog
Ojarzabala, koji se napalio na Persefonu, a ne na Tor Zvezdošetnu. Zar će zaista morati da nosi ovu prokletu
periku, i da bude ovako namazana, sva u lažnoj školjci, zauvek... da bi to postalo stvarnost? Vragovi ga
odneli. Ako joj se smuči Ojarzabal, otarasiće ga se lako: lanci se prave zato da bi bili raskidani. "...Ti mi
izgledaš kao pravi pobednik... zdravo, zdravo..." Zastade u sred takvog zujanja, zinu. "Vaše veličanstvo?"
Devojka sa belim kikama, u nomadskoj tunici, pogleda ka njoj, čudnovato zbunjeno, i već taj pogled
bio je dovoljan da Tor sa sigurnošću utvrdi da je pogrešila. Ali devojka je ostala ispred nje, ne mareći za
guranje gomile koja je promicala i komešala se. "Ti si Persefona?"
Osmeh, drečav: "Samo jeftina imitacija, curo. Ali, tako mi bogova, ti si skupocena imitacija
Kraljice."
"Ja... uh..." Devojka kao da nije bila mnogo polaskana tim poređenjem. "Šalje me Sudba."
"Tor se nasmeja nervozno. "Pa, bogova mi, valjda ne baš sudba... O! Misliš Sudba Rejvenglas?"
Devojka klimnu glavom. "Zovem se Luna Svetlohodna. Ona je rekla da poznaješ mog rođaka
Ukresa."

176
 "Ukresa! Da, poznajem ga, nego šta." Tor oseti iracionalni talas olakšanja. Odgurnu se od stuba. Svih
mi vragova i paklova, večeras sam ufiksana preko mere - zaista... "Dođi, da se sklonimo iz stampeda."
Primeti, tek sad, da ova devojka nije sama; neki Karemovac, izgledom nalik na strašilo, stajao je iza nje kao
senka. Na sebi je imao jaknu plavca, sa inspektorskim činovima. Srce joj skoči u grlo, opet bez razumnih
razloga, no onda vide da je sve ostalo na njemu daleko od regularnog, štaviše da je jakna s prednje strane
prošarana mrljama... koje su izgledale kao sasušena krv. Mogućnost da to jeste krv nije donela Zvezdošetnoj
neko osobito smirenje. Ne pitaj; ništa ne pitaj. Pokazala je prstom jedan pravac, povela ih kroz kazino. Luna
Svetlohodna je blenula kao seljanka prvi put u gradu u optičke efekte igara, koji su kroz vazduh plovili ka
njoj; u zapanjujuće ekstreme oblačenja i s tim spojene ekstreme ponašanja; u drečavu ukupnost jednog
kockarskog pakla koji udara u mozak i koji se, po prvi put, širi pred nečijom devičanskom dušom. Kroz
bubnjanje muzike začu devojku kako gotovo viče: "Vidi gde smo!" A upravo su prolazili kroz periferni deo
hologramske slike crne rupe ogrnute plamtećim svemirskim naplavinama. "Na Karemofu nikad nisam videla
nešto ovako, čak ni na Lopovskoj Pijaci!"
Tor se osvrte i pogleda je iznenađeno, a pali plavi reče, sa jakim osećanjima: "Nik-kad i nećeš!" Tor
odmahnu glavom i produži napred.
Uvela ih je u mutni hodnik sa draperijama tankim poput viline kosice, gde su prostitutke odvodile
svoju klijentelu - najtiše, najprivatnije mesto koga se mogla u tom trenutku setiti. Potraži praznu sobu, ali
uzalud; vide, međutim, da Herni još nije izišao iz svoje sobe i otišao na radno mesto, iza šanka. Tor poče
treskati bridom šake po vratima. "Ej, lepi, čekaju te obožavaoci! Ajde, polazi!"
Vrata se otvoriše. Hernovo izjedeno lice lepuškastog dečka zapiljilo se u Tor i pored nje, sa izrazom
gnušanja prema svemu što postoji. "Što ti ne bi malo išla da se..." Njegov pogled zakači Lunu; i njegov izraz
lica se promeni, zatim ponovo promeni, i još jednom promeni. "Bogovi!" Poslednja promena bila je čista
bes. "Šta ćeš ti ovde? Kurvo, kujo, nožem u leđa ideš ljudima! Znao sam ja da ćeš ti da dođeš jednog dana -
nije njoj slatko da me uništi ako ne može i lično da gleda..."
"Herni!" Tor mu je zaprečila put, jer bio je već krenuo da nasrne na devojku. "Koji ti je vrag, jesi 'na
nebu'? Ovu osobu nikad nisi ni video."
"Ja kao ne znam Arienrod kad je vidim, a? Znam ja tu tvoju Snežnu Kraljicu, spavao sam s njom
godinama! Je l' nisam, govori, kurvo jedna izbeljena? A?"
"Nisam Kraljica", prozbori Luna nejako.
"Nije, Herni! Ej!" Tor ga je presekla pre nego što je mogao opet da dođe do reči. "Ne blebeći, nego
upotrebi te tvoje krvave oči, drkadžijo. To je samo jedna Letnjakinja, došla je da traži nekog svog rođaka.
Nikad je ranije nisi video; takođe se kladim da ni Kraljicu nisi nikad vid'o, a kamoli tuc'o. Ona ima bolji
ukus."
"Šta ti pa znaš o tome?" reče Herni. "Ne znaš ti ništa ni o Kraljici, ni o meni!" Stade uspravnije,
oslanjajući se na ragastov vrata, izravna nabore na svojoj drečavo šarenoj košulji, pokuša da časno stoji.
"Bio sam Starbak - dok me Arienrod nije prodala da bi uzela onog slabića, Svetlohodnog."
"Svetlohodnog!" Tor je blenula u Hernija. "Ne mogu da verujem!" Ovaj mizerni iznuđivač - zar on
cedi informacije iz nje već pet godina samo da bi se dodvorio Snežnoj Kraljici? Da li je to moguće? I da li je
moguće da Herni ne laže ni o sebi; da li je Svetlohodni koristio nju, Tor, samo da bi mogao koristiti Hernija?
Ona protrlja lice i pri tome joj otpade jedna šljokica i zamrlja se jedan pipak nacrtan na obrazu.
"Ukres Svetlohodni je moj rođak", reče Luna, ignorišući Hernijevo besno zurenje. "Znam da je
postao Starbak; hoću da ga nađem dok nije prekasno."
"Tvoj rođak?" Herni se namrštio; na ostale njene reči nije obratio pažnju. "N-daaaa... bilo je nešto
oko tebe: bila si nestala..." Počešao se kao da će time odlepiti i osloboditi uspomenu sa neke površine u
svom pamćenju. Mozak mu je, od droga za suzbijanje dosade i bola, uveliko popuštao. "A ličiš na nju, ličiš."
U njegovim očima bilo je gladnih demona. "Sasvim ličiš."
"Hajde, nemoj gubiti vreme na ovog lažljivog narkosa", reče odmetnik plavac nestrpljivo. "Lud je.
Nijedan niskorođeni Karemovac nema dovoljno talenta da postane Starbak."
Herni kao da ga je tek sad primetio; zagledao se u njega, sa ružnim iskeženim osmehom koji se
postepeno širio. "Pamtim dan kad sam te naučio da klečiš pred boljim ljudima nego što si ti, u Kraljičinom
dvoru, plavče." Plavim prođe trzaj prepoznavanja. "Al' si tad bio fino udešen za nju, i za mene, zar nije tako
bilo, Gundalinu-mekru? A vidi kakav si sad!" Mahnuo je rukom prema Gundalinuovoj neuglednoj odeći.
"Puzio si potrbuške, nema sumnje, mekrito. Nisi ti dostojan sa mnom da razgovaraš!"

177
 Plavi se borio da zadrži reči u sebi, ali one mu izleteše. "Još sam bolji čovek nego što ćeš ti ikad biti,
ti, gomilo balege, skote jedan!"
"A, ne, nego si još i sad veće dupe. Hvala bogovima za to!" Herni pljunu u pravcu susednih vrata,
koja se, međutim, upravo u tom trenutku otvoriše.
"Ej, pazi tamo, ej!" reče prostitutka. Izvede svog mušteriju i odvede ga brzo pored njih, gledajući
besno.
"Dobro, 'oćeš li ti na pos'o il' nećeš?" Tor se podbočila pesnicama o kukove, osećajući kako one
klizaju malčice po svilenastoj tkanini njenog 'omotača za telo'; uz tu pozu dodala je i spaljujući pogled.
"Neću. Dok ne čujem još o ovome." Klimnuo je glavom u pravcu Lune. "Zašto Arienrodina dvojnica
dolazi da traži Arienrodinog ljubavnika?" Uzmače nespretno u svoju sobu; bila je to travestija otmenog
poziva. Tor pođe u sobu, i ostali s njom.
Tor nikada ranije nije videla unutrašnjost te sobe, a sad joj se činilo da i dalje ne vidi. Krevet i
orman, kao u svim tim sobama, i ništa više. U jednom uglu nabacano nekoliko prljavih odevnih predmeta; to
je bilo sve. Nikakvih slika na zidovima, nigde nijedne knjige niti trake, ni radio-aparata niti tridija. Bila je to
soba za samo jednu noć - i još gore: zatvorska ćelija. Herni se sruči na krevet. Njegove noge, obuhvaćene
čelikom, ostadoše dobrim delom da vire preko ivice. Niko se ne pomače da sedne pored njega; Luna i
Gundalinu su gledali te njegove noge iako su se trudili da to ne čine. "Dakle šta si to zapela oko Ukresa
Svetlohodnog posle toliko vremena, lepa rođako?"
"Mi smo vereni." Luna je istrajnim pogledom suzbila mračnu insinuaciju u Hernijevim očima.
"Volim ga. Ne želim da umre."
"A-ha-ha", reče Herni s osmehom. "Njegove zakletve na vernost zaista su delovale na Arienrod;
treba da se ponosiš. Ali ona na kraju uvek postigne ono što joj se hoće. A ti?"
Luna se ukoči, a šake joj se stegoše na opasaču. "Postići ću ja ono što hoću. Ali moram njega da
nađem; to je prvo. Sudba je rekla..." ona se okrete ka Tor "... da bi ti mogla znati kako..."
Tor slegnu ramenima kao da se izvinjava. "Promašila si ga za malo; evo, maločas je bio u poseti kod
Izvora." A ja sam se pitala zašto. Zašto bi Starbak dolazio? Zašto bi Kraljica...?
"Šta ti to znači 'maločas'?"
Tor je opet usredsredila pogled na Lunino nezadovoljno lice. "Pa, došao je iz Palate, sa nekom
porukom, pre otprilike jedan sat."
"I opet otišao, a pratila su ga dva špijuna plavca", reče Herni samozadovoljno.
"Šta?" reče Tor podižući obrve poprašene srebrom.
"Komandantkinja policije", reče Gundalinu. "Sigurno je naredila da ga traže i uhapse, sad kad se zna
ko je."
"I šta se desilo?" Lunine pesnice su uvijale obojenu štavljenu kožu opasača. "Jesu ga uhvatili?"
Herni nešto promrmlja; ovo ga je zabavilo. "Tjah. Ti jebaroši ne mogu da uhvate ni zapaljenje
pluća." Pogleda Gundalinua. "Šmugnuo im je u gomilu. Međutim ako je pametan momak držaće se u
Arienrodinoj palati gde će biti bezbedan sve do Promene."
"Ne! Ne može tako!... Prokletnica!" uzviknu Luna.
Tor vide kako plavac pokušava da uteši Lunu i kako ona trzajem ramena zbacuje njegovu ruku; vide
i izraz na njegovom licu. To sve vide i Herni, i nasmeši se. Tor skeptično reče: "Slušaj ti, mala, ako si mu
bila toliko odana, zašto ti je trebalo pet godina da stigneš dovde?"
"Nisu prošle godine, nego samo meseci!" Luna sklopi oči. "Zašto stvari nisu krenule na onaj drugi
način? Zašto sve samo postaje teže?"
"Zato što se približavaš Arienrodi", progunđa Herni, "a ona je brzina svetlosti."
"Nju su kidnapovali krijumčari i odveli je sa ove planete, pre pet godina", reče Gundalinu
razdražljivo, nadjačavajući Hernijev glas. "Upravo se vratila. Malo je nedostajalo da izgubi život u pokušaju
da se probije do Karbankla da bi ga našla. Da li ti je to dovoljna odanost?"
Tor izvi usta, omekšavajući i protiv volje. "Tebi je izgleda dovoljna, van-Tijamatovče." Zaljubljeni,
zacopani glupanderu. "Sudbi takođe. Ali ako misli da ga sad nađe, mala će morati da ide u Palatu."
"To ne može", reče Gundalinu.
"Zašto ne?" reče Luna gledajući ga. "Mogu nekako da se uvučem u palatu i da ga nađem. Ako je to
ono što moram, to ću uraditi." Njene oči se promeniše, postadoše mutne i slepe, kao da ju je zahvatio napad
nekog psihičkog poremećaja; kad su se opet razbistrile, odlučnost je sijala u njima. "To je pravi način - ići ću
tamo! Moram. Ne plašim se Arienrod."

178
 "Zašto bi se plašila?" reče Herni, zureći u nju ali zapravo zagledan u nešto sasvim drugo.
"Ćuti, perverznjaku! Reći ću ti zašto", reče Gundalinu hvatajući Lunu za ruku. "Zato što Arienrod -
zato što ona... zato što je - opasna", završi on glupo. Tor se zapita šta je zaista hteo, ali se plašio, da kaže.
Luna se napola namrštila. "Ima straže svuda po palati, a ako bi te uhvatila u pokušaju da se umešaš između
nje i Starbaka... pa, vragova mu, zaustavila bi te! Kako uopšte da ga nađeš, ne može se tek tako ući i pitati 'je
l' vid'o neko Starbaka?'!"
"A zašto ne?" isceri se Herni, đavolji zastupnik u ovom razgovoru. "Ima najbolju moguću masku,
Arienrodino lice. Može da uradi šta joj se hoće, a da se niko ne pobuni."
"Osim prave Kraljice?" reče Tor.
"Pa ona će tad zabavljati visoku gospodu iz Hegemonije, ako je trenutak onaj pravi. Štaviše, imam
nešto sa čim ćeš moći da budeš savršena u toj ulozi."
"Šta to?" Luna pođe napred, blistava od nade. Gundalinuovi pogledi dospevali su preko Luninog
ramena i pogađali Hernija kao mlaz bačenih noževa.
Međutim Herni nije sklonio pogled sa nje; prešao je polako niz njeno telo pa se opet digao do njenog
lica. Tor oseti kako se pojačava statički napon između suprotnih električnih polova u njemu. "Provedi jedan
sat sa mnom, Arienrod, i dobićeš."
Luna se skameni. Gundalinu opsova i pođe napred.
"I šta ćeš da radiš ti sa njom, Herni?" reče mu Tor osvetoljubivo. "Naučićeš je da igra karte?"
Hernijeva glava okrete se ka njoj. Tor vide šta se dešava na tom licu i primače se, bliže no ikad
ranije, saosećanju prema Herniju. "Ajde Herni, ajde, tako ti bogova, jednom u životu ne budi govno! Učini
nešto čime bi dokazao da imaš pravo da budeš živ."
Gornji deo Hernijevog tela tresao se od nagomilanih osećanja; ali zatim Tor vide kako se one
odlivaju nekud. On opet pogleda Lunu. "Unutra", reče, pokazujući prstom ka ormanu. "Otvori."
Luna ode do ormana i otvori ga. Tor vide odeću, droge, boce napola ispražnjene, i jednu policu na
kojoj se nalazio samo jedan jedini predmet. Malen, crn.
"Ono tamo. Donesi."
Luna mu to donese i dade, oprezno, držeći se podalje. Herni stavi taj predmet na dlan i zadrža ga
maltene kao da je to nešto živo. Nesgurnim prstima poče gladiti površine tog predmeta. Dotače jedan sjajeći
urez, pa drugi, pa treći. Začuše se tri promenljive note, snažne u zatvorenom i tihom prostoru sobe.
"Šta se time kontroliše?" reče Gundalinu.
"Vetar." Herni diže ka njima pogled sav od ponosa i prkosa. "U Dvorani vetra, u Arienrodinoj palati.
Ona poseduje jedini primerak koji je sad, osim ovog ovde, preostao. Na taj način ćeš moći da uđeš u srce
palate, a da niko ne posumnja ništa." Opet pogleda Lunu. "Naučiću te kako se ovo koristi i gde da potražiš
Starbaka."
"Za uzvrat ćeš tražiti šta?" upita Luna tiho. Njene šake sklopiše se oko želje da ponovo uzme tu
kutiju.
Herni izvi usne. "Ništa. Nikakvi kanapi nisu privezani za ovu spravu. Tvoja je, imaš pravo na nju...
uostalom, kad sam ja mogao tebi išta da odbijem? Ili da ti dam išta što nisi htela da prihvatiš, ma koliko jako
da sam navaljivao..."
Bogovi, ovaj zaista misli da je ona Kraljica. Tor odmahnu glavom.
Ali trag saosećanja se uvuče u pogled lažne Kraljice, i ona tiho reče: "Ako ikad bude... nečeg drugog,
što bih ti mogla dati..."
Herni baci pogled dole, na svoje noge već uveliko zahvaćene atrofijom. "Nijedno ljudsko biće mi ne
može to dati."
"Nego, čuj, ako ćeš u Palatu, ne možeš izgledati kao izbeglica", reče Tor. "Dođi kod mene, daću ti
neke krpe kraljevskog izgleda, ili bar nešto čime ćemo pokriti ovo." Luna se okrete da pođe.
"Luno, ne možeš u Palatu! Zabranjujem to!" Gundalinu joj zapreči put, očajnički nastojeći da izgleda
službeno.
"Bi-Zi, moram. Moram", reče ona, suočavajući se sa njegovim tvrdoglavim zurenjem.
"Gubiš vreme; rizikuješ da izgubiš - dušu, ako odeš tamo. On je sad iskvaren, mani ga, zaboravi ga!"
Gundalinu joj pruži ruke. "Poslušaj me bar ovaj jedan put! Opsednuta si nekakvim snom, nekakvim
košmarom - probudi se, za ime bogova! Veruj mi, ne tražim ovo iz sebičnosti, Luno. Samo mi je stalo do
tebe, do tvoje bezbednosti..."

179
 Odmahnula je glavom, pogledala u stranu. "Ne pokušavaj da me zaustaviš, Bi-Zi. Jer, ne možeš."
Prošla je pored njega, a on se nije ni pomakao da je zaustavi. Tor je izvede iz sobe.

Gundalinu je stajao i gledao za njom; zatvarao je jaknu s prednje strane, da se zaštiti od iznenadne
hladnoće. Osećao je kako mu Hernijev pogled svrdla lobanju, ali nije imao snage da se okrene i pogleda ga.
"Ti znaš istinu o njoj, zar ne?" Hernijev glas ga je vukao. "Znaš da su njih dve isto: Arienrod i ova."
"Nisu isto!" Gundalinu se okrenuo, podboden znanjem o svojoj krivici.
Herni se osmehnuo, čitajući odgovor koji su Gundalinuove oči odavale. "Tačno kao što sam mislio.
Ova je klon Kraljice, ništ' drugo ne mož' biti."
"Siguran si? Je l' to tako?" Ovo pitanje postavio je kompulsivno, bez želje ili namere da ga postavi.
Herni slegnu ramenima. "Jedino je sigurna Arienrod. Ali ja sam dovoljno siguran. Nije Arienrodina
ćerka - ona nikad ne propušta da uzme vodu života. Niti je ikad dozvolila ijednom muškarcu da stekne takvu
polugu za vladanje nad njom."
"A voda života izaziva - neplodnost?" Gundalinu je žmirnuo, iznenađen.
"Dok je koristiš... možda i zauvek, ako si je pio sto pedeset godina. Ko zna? To je teška šala, a? Pa,
voda života takođe usporava zarastanje rana. Čak je nekoliko ljudi umrlo zbog toga." Herni se tiho nasmeja:
prijalo mu je razmišljanje o toj temi. "Od nje, osim toga, može i da se malčice poludi, kažu, 'izobličenje
ličnosti', tako neko sranje. Bar po tvrdnjama onih koji kukaju zato što vodu života ne dobijaju. Čovek se
izobliči od vlasti, a ne od leka. Je li, je li, kako se osećate vi koji ne dobijate, Gundalinu-eškrad?"
Gundalinu nije obraćao pažnju na njega; čitavo njegovo vidno polje iznenada je zauzela slika Ukresa
Svetlohodnog u šlemu sa visokim bodljama. Pođe napred. "Daj ovamo tu kontrolnu kutiju, Herni. Nećeš ti
poslati Lunu u taj zmijarnik."
Herni se samo malo pomače i u njegovoj ruci se stvori staner-pištolj. "Lagano, plavkane. Što ne bi ti
malo stao uza zid, osim ako zaista hoćeš da dobiješ ono što izgleda tražiš?"
Gundalinu uzmače isto onoliko koliko je maločas pošao napred. Njegov zaboravljeni pištolj visio mu
je, težak kao olovo, o boku, ispod jakne. On se zakašlja mučenički, bespomoćno, i uzmače do zida; u glavi
mu je sve plivalo. "Nemaš ništa protiv... da sednem?" On skliznu niz zid, ne čekajući odgovor, i sede na pod.
"Treba ideš kod doktora", reče Herni bez ikakvog saosećanja. "Ako jedan teh sedne na pod, to znači
da je praktično mrtav."
"To ne bih mogao." Gundalinu, obuzet naglom vrućinom, otvori jaknu širom. Ne dok se ovo ne
završi.
"A, znači i tebe love." Iskaz o činjenici, ne pitanje. "Svi tvoji drugari 'pravi-plavi'. Sad si u bekstvu,
sa jednom majkoljubnom ilegalkom, nemaš nijednog prijatelja na svetu; odbacio si svoje zaposlenje, položaj
i čast visokorođenog. Koja je sad u kanalizaciji. Sve to, samo za lepe oči."
Gundalinu diže pogled. Lice mu je gorelo. Zausti nešto da kaže.
"'Soban sam dva i dva sabrati spo'", reče Herni na sandiju, kezeći se. "Pa, Karemovac sam."
Odmahnu glavom, nasloni se unazad, na lakat. "Žestoko ti je zavukla, dečko... Šta ti je obećala? Onu stvar?"
"Ništa, mekru!"
"Ništa?" rugao se Herni. "Onda si još gluplje dupe nego što sam mislio."
"Sve što mi se dogodilo, učinio sam sam sebi." Gundalinu sede uspravnije, boreći se protiv svog
gneva, ali i protiv istine koja ga je ubadala i nagonila u gnev. "Odluka je bila moja; prihvatam posledice
racionalnog čina."
Herni prasnu u smeh. "Jasno, ona ume da navede čoveka na takve misli! U tome se sastoji njena
moć. Mogla bi te navesti da veruješ da možeš disati vakuum. Racionalno do besvesti, je li, ti racionalni
isprani mozgu. Toliko si je željan, da ti ništa drugo nije važno, a mogao si je imati pod noktom.
Deportovanu žensku. Umesto toga ti joj pomažeš da nađe drugog ljubavnika! Bogovi, pa to je prava
pravcijata Arienrod. Obe žele istog muškarca; jedinog koga će ona ikad želeti u tolikoj meri da će zbog toga
mrzeti i samu sebe. Vrhunski mogući incest. Ako to nije dovoljan dokaz da su iste... i ako to nije ono
najgore u njima." Sedeći, nagnuo se napred, a njegovi prsti su se provukli kroz čeličnu mrežu koja je činila
kavez oko njegovih nogu. Glavu je pognuo.
Gundalinu oseti kako mu se u grlu uzdiže gađenje. "Ovako nešto bih i očekivao od tebe - da sve
srozavaš na tvoj nivo i sve izmažeš govnima. Nisi sposoban ni za šta bolje, a ni da shvatiš ono što degradiraš
i uništavaš."
"Na osnovu čega bi ti to mogao znati?" Herni diže glavu.

180
 Gundalinu se namršti. "Na osnovu toga što nisi sposoban da uvidiš zbog čega želim da pomognem
Luni više nego sebi samome. Zato što ne možeš da osetiš ono što je u njoj..." On sklopi oči, zagleda se u
prošlost. "Da, navela me je da je volim. Ali nije namerno. Uzela je dajući... a to je upravo ono najvažnije."
Herni podiže kontrolnu kutiju i zadrža je u vazduhu: izazov. "Šta misliš, zašto joj dajem ovo?"
"Iz osvete."
Herni obori pogled, oćuta.
"Nikad nijedan klon ne bude savršena slika originala. Pa ni identični blizanci ne budu baš sasvim isti,
iako nastaju bez umešanosti ma koga sa strane. U kloniranju, kontrola nije ni približno toliko precizna, i zato
svaki put nastane samo nesavršena re-kreacija."
"Kopija sa manom", reče Herni oporo.
"Da." Gundalinu stisnu usne. "Ali zašto razlike ne bi mogle biti pozitivno usmerene - zašto se,
slučajnim dobijanjem ili gubljenjem nečega, ne bi mogla dobiti bolja osoba?"
Herni kao da je ozbiljno razmotrio ovu mogućnost. "Možda..." Počeša se po donjoj vilici. "Ako si
tako siguran da Luna nije ista, zašto joj ne kažeš istinu?"
Gundalinu odmahnu glavom. "Pokušavao sam to." Spusti pogled ka svojim zglavkovima šake, pređe
neosetljivim prstima duž ožiljaka. "Kako joj mogu reći nešto tako?"
"Neuspešni samoubica", šapnu Herni.
Gundalinu se ukruti, pa se odgurnu i uzdiže na kolena. Ali vide da Herni ne pokušava da ga
provocira.
"Je l' te ona navela na to?" upita Herni sa drskom radoznalošću, ali bez zlobe. Poče potezati pojedine
žice svog invalidskog pomagala kao da su žice harfe.
"Nije." Gundalinu odmahnu glavom i potonu nazad do poda. "Navela me je da vidim da možda ipak
ima nekih razloga da nastavim život." Učini mu se čudnim da mu nije još čudnije ovo što radi: govori
ovakve stvari jednom neklasifikovanom, a pri tom sedi na podu u burdelju. "Nikad u životu nisam ni
pomislio da je moguće preživeti ako oklop časti nije netaknut. A ipak, evo me ovde..." nešto nalik na smeh
"... Sad sam go pred vaseljenom. To boli, pakleno boli... ali možda samo zato što sada sve osećam jasnije." I
zato što još ne znam da li želim ili ne želim da ovako ostane.
"Navići ćeš se", reče Herni kiselo. "Znaš, nikad nisam kapirao kakvi ste to ljudi vi tehovi - progutate
otrov čim vas život po prvi put ritne u dupe. Bio bi ti mrtav sto puta da si moj život živeo - hiljadu puta!"
"U pravu si." Gundalinu se užasnu od pomisli da bi mogao biti zarobljenik u Hernijevom umu.
"Bogovi, to bi bila sudbina gora od smrti."
Herni ga pogleda sa sumornim gađenjem, sa nepopustljivom mržnjom jedne polovine karemovskog
naroda; posle nekog vremena oseti da se Gundalinuova krta nadmenost raspada, a uporni pogled lomi.
"Nego šta", reče Herni. "'Bolje bez života nego bez časti', to je privilegija bogatih. Isto kao i vodica života..."
Osim što niko nije pravi vlasnik ni Života, ni Smrti. "A ja sam nekad verovao da mi ništa nije važnije od
života, i da ništa neće moći da me navede da shvatim one slabiće koji su voljni da se odreknu života",
nastavi on. "Jedino mi je bilo važno da nastavim da živim, bilo kako..."
"Bilo važno?" reče Gundalinu, zapažajući prošlo vreme. Oslonio se potiljkom o zid. Jezikom je
rasejano ispitivao mesto gde je jedan zub nekada bio. Pogleda gde i Herni, duž tog egzoskeleta kojim je
donji deo Hernijevog tela bio obuhvaćen. Jasno mu je bilo šta je Herni time izgubio: sve ono od čega se
muškost sastoji - po mišljenju Hernija samog, i onog sveta kome Herni pripada. "Vidi, ne moraš ostati ovde.
Na Karemofu mogu to da ti izleče."
"Posle pet godina?" Hernijev glas se pojača, spreman da sruči sve one argumente i odgovore koje je
nesumnjivo isprobao nebrojeno mnogo puta u svom umu. "Toliko para nema niko. Ja svakako ne... Nemam
dovoljno čak ni za poletanje sa ove proklete upljuvane lopte!"
"Obrati se vlastima. Država neće ostaviti na Tijamatu nijednog van-Tijamatovca koji ne želi da
ostane."
"A-ha." Herni izvuče bocu ispod kreveta, zatim izvuče zapušač iz nje i nateže je, ne nudeći da i
Gundalinu pije. "Imaš li ti ikakve predstave, plavi, koliko optužbi za krivična dela postoji protiv mene, tamo,
kod kuće? I na mnogim drugim mestima. Ako misliš da ću provesti ostatak svog veka u nekoj kaznenoj
naseobini, u krvavom znoju, lud si." Povuče još nekoliko dugih gutljaja.
"Onda bi se reklo da nemaš mnogo da biraš." Osim toga i ne zaslužuješ da ti se ponudi ikakav izbor.
Ali Gundalinu oseti neočekivani mali ubod empatije. Sveti preci - šta bi bilo da sam se ja rodio u tom telu, a
on u mom... "Hm... žao mi je."

181
 "Kao, saosećaš, a?" Herni obrisa usta. "A šta ćeš ti, da li se vraćaš da te tamo otpuste iz policije i
bace u zatvor zbog ovoga? Ne. Do pakla, ne, ti bi verovatno u odbrani rekao da si bio zahvaćen ludilom.
Zločin iz strasti; uradio si to iz ljubavi. Ljubav, što je to jedna zarazna bolest!" Šaka mu je drhtala na grliću
boce.
Smrt je voleti sibilu... i ne voleti je. Gundalinu dopusti sebi da se zakašlje, odlažući, na taj način,
odgovor. Šta ću? Ne znam šta ću. Budućnost se otvarala kao beskrajno more. "To me pitaj sutra..." On baci
pogled ka vratima: neko je ulazio - Persefona, i još jedna figura, pod ogrtačem i kapuljačom.
Persefona se pomače u stranu da bi druga osoba mogla da stupi napred, što ova i učini, i obazrivo
potisnu kapuljaču unazad, otkrivajući lice.
"Luno?" Gundalinu se podigao prvo na kolena, a zatim, uz oslonac o zid, sasvim na noge, gledajući
neprestano ka njoj. Pred njim je stajala Luna, čije je lice bilo delikatno izmenjeno kozmetičkom umetnošću -
ne nafrakano neukusnim izobiljem ukrasa, kao Persefonino, nego izdignuto do svetle sedefne divote koja je
sasvim zasenila uspomenu na obično-bledo, otvoreno lice jedne meštanke iz dalekih provincija. Kosa joj
bejaše podignuta mrežom srebrnih niti sa prepletenim nizovima zlatnih perli - njegov pogled nije mogao da
prati svu tu izuvijanost. Tor joj skide ogrtač sa pleća, otkrivajući haljinu u raznim nijansama boje meda, koja
je tekla niz njeno telo kao polje vetrom zatalasanih trava, i svuda se pripijala uz nju ali nigde upadljivo,
haljinu koja se spuštala od čipkanog prsluka boje slonove kosti koji se senzualno stapao sa njenom kožom.
Okovratnik sa mnoštvom perli koje su se prelivale bojama opala skrivao je tajnu oznaku pod njenim grlom.
Bi-Zi je stajao, zanemeo, i posmatrao kako zrači i blista, ali i kako upija njegovo divljenje.
"Bi-Zi, ja..." Zaćutala je, sklonila pogled od njegovog pogleda, iznenada obuzeta bolnom
samosvešću. Ali, ne prestajući da blista.
"Moja damo..." Kao zvezdani lord iz dana Starog Carstva dohvatio je njenu šaku, sagnuo se nad
njom i na tren je dotakao čelom. Svakim svojim centimetrom kraljica. "Pred tobom bih rado kleknuo." Luna
se nasmeši slobodno, ne razumevajući - osmehom svojim, ne Arienrodinim.
"Kako ti se čini, Herni?" Persefona je sva sijala. Luninu nomadsku tuniku nosila je preko ruke. "Da li
će proći?"
"Ti si joj ovo uradila?" upita Herni.
Trznula je ramenom skromno. "Pa... pomogao mi je Poluks. Ima, za mašinu, dobar ukus."
"Arienrod ne voli tu boju." Herni ostavi bocu na pod. "Ali, proći će... Bogovi, dabome da će proći!
Dođite ovamo, Vaše veličanstvo." On ispruži ruke.
Gundalinu se namršti, ne puštajući Luninu ruku, čiji jači stisak oseti. Luna je okrenula glavu da
pogleda Hernija. "Ne zovi je tako", reče on, sa oštrim upozorenjem u glasu.
"Bolje da se navikava. Pa neću ti ništa, do vragova! Neću te ni pipnuti." Herni opusti ruke. "Samo da
te gledam malo."
Luna pusti Gundalinua i ode da stane pred Hernija. Njen okret bio je polagan, kao da se još ne
pouzdaje u tu haljinu; ali nije više bila obuzeta nesigurnošću zbog Hernijevog pogleda. On ju je gutao
očima, proždirao, ali ona je stajala sa strpljivim dostojanstvom, bez neodobravanja; dopuštala je, a ne
podnosila. Gundalinu ju je gledao kako gleda Hernija tokom tih trenutaka bez kraja; njegova sopstvena
osećanja bila su izvan svake analize. Stao je nešto napetije, videći da Herni naglo ustaje, klati se... i spušta se
nezgrapno, uz jak udar, na jedno koleno, pred Lunu. "Arienrod..." Herni promrmlja još nešto, što ničiji sluh
sem njenog nije mogao da uhvati. Gundalinu baci pogled ka Persefoni, čije su se oči sa cvetnim šarama na
kapcima raširile, odgovarajući na njegov pogled jednako zapanjeno. Persefona načini u vazduhu znak 'lud',
pa odmahnu glavom.
"Znam, Starbak..." Luna klimnu glavom, skrivajući sažaljenje. Pomože Herniju da se vrati na krevet;
potegla ga je uvis, jako, nimalo kao kraljica.
Herni odvoji pogled od nje, kao da se najednom setio da ima i publiku; lice mu opet otvrdnu. "Tvoja
greška, Svetlohodni... kad sam ležao, trebalo je da me ritneš. Arienrod mrzi gubitnike." Sa mazohističkim
zadovoljstvom naslanjao se na bodlje tih reči. "Sad slušajte dobro, da vam kažem i ono ostalo."
"Još nameravaš da joj pomogneš da ovo pokuša?" reče Gundalinu sa indignacijom.
Herni se osmehnuo zagonetno. "'Plen je najbezbedniji ispred lovčevih vrata.' Trebalo bi da to znaš,
plavane."
Luna se okrete, uhvaćena između dva izraza lica. Ili će pre biti da se ti plašiš da odbiješ Lunu?
Gundalinu uzdahnu. Od uzdaha ga zaboleše pluća. "To može da bude, ako ću ja biti vratar." Lunin osmeh...
ništa drugo nije video.

182
40.

"Jao, al' me bole leđa!" Tor se, u u privatnosti skladišta u svom kazinu, protegla najviše što je igda
mogla. Njene reči odjeknuše od ogoljenih zidova; skladište bejaše gotovo sasvim prazan, a u kazinu su gosti
sve činili da taj proces ispražnjivanja dovedu do kraja. "Ajde, Poluks, vuci im ovaj poslednji sanduk tlaloka,
da im slučajno ne pocrne jezici od čekanja." Zevnula je, vilice su joj pri tome pucnule - čula je u glavi odjek
tog zvuka. Prazna i glava? "Konačno sam ostala i bez pameti."
"Kako god ti kažeš, Tor." Poluks krete tupom rešenošću preko skladišta, tamo gde mu je rekla, veran
kao pas.
Zakikotala se. U glavi joj se vrtelo od iscrpljenosti. "Kunem se da ti ovo namerno radiš! Je l' da?
Slobodno mi kaži..."
"Kako god ti kažeš, Tor." Poluks se sastavi sa sandukom.
Njena usta se izviše nadole, a njena osećanja počeše da se obrušavaju kao lavina. "O, Poli, Poli... šta
ću ja bez tebe? Zaista ćeš mi nedostajati, sandučino jedna masna gvozdena..." Popravila je periku.
"Ojarzabal može da radi za mene samo dve stvari koje ti ne možeš, a kad odletim sa ove kamene lopte, to će
da spadne na samo jednu stavku, naime na ono što mogu da dobijem od svakog muškarca. Onda nije ni čudo
što je ljubomoran." Ona se nasmeja potišteno. Ojarzabal joj je rekao da može postati njegova žena samo ako
se prvo oslobodi Poluksa. Ona je tad pristala i osetila namicanje i zavarivanje još jedne alke u lancu koji je,
njegovom voljom, nastajao, i koji će je učiniti njegovom robinjom... On želi ono što ja jesam... Onda zašto
nastoji da to izmeni? Gurnula je periku u sasvim kriv položaj, pa je opet ispravila. "Jebi ga, ko će me
doterivati da fino izgledam? Tegljenje sandučina i udešavanje ribožderskih seljančura da izgledaju kao
kraljice - to je tebi sve deo normalnog posla za jedan dan, zar ne? Zar se nikad ne zapitaš o sebi, Polukse? Je
l' stvarno moguće da ti radiš sve to, a nikad se ne zapitaš kako i zašto?" Pošla je za njim, natrag, kroz
skladište. "Ili, hoće li ta klinka uspeti da spase svog ljubavnika od Kraljice, ili - je li blesava što se uopšte
trudi za jednog takvog govnara kao što je Ukres Svetlohodni?"
Njegova glava bez lica posmatrala ju je imitacijom pažnje, ali on ne reče ništa.
"Aaaaah", reče ona i odmahnu rukom ka njemu. "Izgleda da sam stvarno rasprodala ceo mozak. Pa ti
i ne znaš da sam ovde; onda kako će ti biti žao kad ne budem? Dakle, zbog čega se brinem?" Ritnula je
besno jednu praznu kartonsku kutiju koja im se našla na putu. "Kad odneseš to, vrati se ovamo i ponesi
poslednje bure onog fermentisanog biljnog soka, i to Herniju, i dodaj i cevčicu da može da siše." On,
Starbak. Stari Starbak. A postoji i novi Starbak. Poznavala sam obojicu. Kraljičinu dvojnicu takođe. Bogovi,
hvala vam što odlazim sa Tijamata uskoro - pre nego što sretnem samu sebe koja hoda unazad.
Stižući do vrata skladišta, začu glasove koji su izvirali iz sobe sa suprotne strane hodnika. Bila je to
ona prostorija čiji je ulaz, iako neupadljiv, bio obezbeđen otprilike koliko i trezor novosklonske nacionalne
banke; ona prostorija koju još nikad nije videla otključanu. Sada su svetla na svim mehanizmima za
zatvaranje na tim vratima bila zelena, a sama vrata malčice odškrinuta. Niko nije stražario ispred. Ona
prepoznade jedan od glasova unutra kao Ojarzabalov. Poluks je odzveketao niz hodnik, u pravcu kazina,
nemajući pojma ni o čemu, ali Tor, impulsivno, priđe vratima i gurnu ih da se otvore.
Šest glava se okrete ka njoj; svih šest muškarci, i sve van-Tijamatovci. Trojicu odmah prepoznade
kao Izvorove poručnike; Ojarzabal pođe ka njoj, pokazujući svakom svojom kretnjom nelagodnost i tihu
paniku.
"Rek'o sam ti da obezbediš ta vrata!" reče jedan od nepoznatih glasom kao da se sprema nekog da
ubije.
"Nema problema - ona je šefica ovde, zna sve", dobaci im Ojarzabal preko ramena. A njoj šapnu:
"Šta ćeš do pakla tu!"
Bacila mu je ruke oko vrata, ugušila njegove proteste vlažnim poljupcem. "Samo tražim mog
muškog, jer sam njega gladna, eto to je sve." Takođe ne podnosim zaključana vrata, nikako.
"Persefono!" Odmakao se od nje. "Ne sad! Imamo neki veliki posao da uradimo za Izvora, u gradu.
Kasnije ću..."
"Nešto za Arienrod?"
Njegove šake dotakoše njene gole mišice. "Otkud znaš?"

183
 Pogodak. Na slepo. "Pa je l' sam kažeš da ja znam sve." Iskezila mu se, pazeći da oni drugi ne vide
njeno lice. "I zato, da ti ne bi ispao lažov... A Starbak je danas bio kod Izvora pa sam pretpostavila da ga je
Kraljica poslala." Znala je, po njegovom licu, da je ovo još jedan pogodak.
"Znaš i ko je Starbak?"
"Pa dabome. Ja sam Zimkinja, zar ne? A radim za Izvora, isto kao i ti." Pogledala ga je drsko u oči.
"Ajde da čujem šta tu još ima? Šta Kraljica kupuje, završno iznenađenje za oproštajnu priredbu? Slobodno
možeš meni da kažeš, ja sam ti žena, maltene." Propinjući se na prste iz svojih 'platform' cipela, pogleda
preko njegovog ramena ka toj grupici muškaraca, koji su se pokretima nešto dogovarali oko sterilne gornje
ploče stola. Oko njih vide stvari koje su ukazivale da je ovde laboratorija, sa kompletnom opremom. A ona
se oduvek pitala kako Izvor uspeva da obezbedi zalihe tako mnogobrojnih, raznovrsnih ilegalnih sredstava
za izazivanje zadovoljstva, ovde na Tijamatu, čak i onda kad se nisu mogla kupiti uobičajenim švercerskim
kanalima... Na besprekornoj površini stola videla je samo jedan predmet, težak, nešto kao oklopni kofer. Na
njemu, sa strane, reč OPASNOST... i zrakasti trolist sa bodljasto proširenim krajevima. Znak sibilstva. Tor
oseti peckanje po koži.
"Hm, pa da, čovek bi mogao reći da spremamo iznenađenje za Letnjake." On se široko osmehnu.
"Ali nema potrebe da se ta tvoja lepa glava nervira oko toga. Vakcinu si dobila, a osim toga ideš sa mnom sa
ove planete. Nije te briga šta će ovde biti posle tvog odlaska; je l' tako?"
Počela se nelagodno izvijati u njegovim rukama. "Šta pričaš to?... Ej, zašto je sibilski znak na
koferu? On znači..." Kontaminaciju. "... biološku kontaminaciju. A?" Namrštila se, počinjući da čita i sitnija
slova na oklopu. "Šta vam je unutra - klice? Zarazna bolest, otrov?" Njen glas se dizao.
"Začepi, začepi! Ne galami..." Prodrmao ju je, nimalo nežno.
"Šta ste spremili? Da pobijete narod! Da pobijete moj narod!"
"Samo Letnjake, do bogova, Persefono! Ne Zimce, Zimci ostaju bezbedni; tako Kraljica hoće."
"Nije, lažeš! To će pomoriti i nas Zimce, a to Kraljica ne bi dozvolila! Ludi ste! Ojar, puštaj me!
Poluks, u pomoć, Poluks!" Ostali su već bili na nogama, žurno su išli ka njoj, a teške Ojarzabalove ruke
držale su je, ne dajući slobodu. Očajnički je trgla kolenom nagore; presamitio se, jaučući, a ona se
oslobodila i...
I pala pogođena s leđa zrakom iz pištolja za ošamućivanje, udarila o vrata i time ih zatvorila. Srozala
se na pod, bespomoćna.

41.

"Najbolje će biti da me sačekaš ovde, Bi-Zi", reče Luna zastajući u dvorištu. To dvorište nalazilo se
na samom vrhu Ulice Karbankla i bilo je, zapravo, izvor iz koga je ta ulica isticala. Još jednom je onostran
gradskih protiv-olujnih zidova vladala noć, ali čak i ovde je bilo slavilaca koji su plesali i smejali se, i
muzičara koji su svirali. U ovom, najuzdignutijem delu Ulice ljudi su izgledali u većoj meri zasenjujuće i
egzotično, bili su gusto okićeni draguljima, posuti zlatnim prahom; uvozne divote sa šest planeta nametale
su se njenoj pažnji, takmičeći se međusobno. U poređenju sa time, njena imitacija kraljevske odeće izgledala
je maltene škrto, pa je zato Luna nastojala da sakrije, ogrtačem i kapuljačom, i odeću i lice. Bi-Zijeva odeća
bila je sve upadljivije neugledna i nedolična, ali on je, nerazumno uporan, i dalje ostajao u službenoj
policijskoj jakni.
"Neću te pustiti da uđeš unutra bez mene." Odmahnuo je glavom, dišući teško i čujno posle dugog
uspona spiralom Ulice. "Kraljica..."
"Ja sam Kraljica." Pogledala ga je, šaljivo glumeći prekor. "Zaboravljaš se, inspektore..." Nagnula je
glavu na jednu stranu, beznadežno pokušavajući da stvori neko veselje, ali ne ostvarujući sa njim, u tome,
nikakvu povratnu spregu. "Bi-Zi, kako da te objasnim, unutra?" Bacila je pogled ka straži na ulazu u palatu.
Prsa su joj se stezala od straha.
"Imam ove stvari." Pokaza joj svoju značku za identifikaciju i staner-pištolj. "Tako da ću izgledati
poprilično regularno." Opet zatvori jaknu.
"Ne." Osetila je kako se stisak u prsima pretvara u bol. "Ulazim tamo da nađem Ukresa, Bi-Zi."
Prinudila je njegove senkama zaklonjene smeđe oči da ostanu uperene ka njenima, iako su pokušavale da
skrenu, krišom, nekud. "Bilo kako bilo, moram sama. Ne mogu to da radim..." pred drugim ljubavnikom.
Usne joj zadrhtaše.

184
 "Znam." Sad je ipak sklonio pogled. "A ja... ne bih mogao da gledam to što će se dešavati. Luno,
želim ti sve najbolje, veruj mi; želim da se dogode samo stvari koje će ti doneti sreću. Ali, do vragova, takve
želje... ne čine da čoveku bude lakše..."
"Nego teže", reče ona. Klimnu glavom. "Bude teže."
"Daj da te otpratim bar... do ulaza. Straža će postavljati pitanja ako nemaš kakvu-takvu pratnju.
Štaviše, ostaću ovde, na vrhu Ulice, sve dok ne iziđeš kroz ista vrata - ili ću doznati zašto nisi izišla."
Opet je klimnula glavom, čak i ne pokušavajući da odgovori. Zagazili su kroz vrtlog nečijeg 'kružnog
plesa'; osetila se kao da je to vir, sačinjen od bolnog iščekivanja, koji u sebe usisava njene nade i njena
kajanja... Kraljica si; onda budi Kraljica, prestani da ceptiš! Dah joj stade kad stražari ispred masivnih vrata
usmeriše svoju pažnju ka njihovom približavanju. Bili su naoružani staner-pištoljima, kao što je Gundalinu
predvideo. Damo Thalaso, čuješ li me sada? Imala je na umu da je sad neće voditi nikakva boginja, nego
samo jedna mašina; ona ista mašina koja joj je rekla da mora doći ovamo.
U trenutku kad je bila sigurna da će joj stražari nešto reći, zabacila je kapuljaču unazad, držeći glavu
visoko, trudeći se da veruje tako jako da i oni poveruju.
"Vaše veličanstvo! Pa zar ste..." Stražar levo od nje se priseti dobrog ponašanja, zaćuta, prinese
jednu šaku prsima i pognu glavu. Stražar sa desne strane, žena, postupi isto tako; njihovi šlemovi,
napravljeni u van-tijamatovskom stilu, svetlucali su beličasto. Ogromna, od starosti potamnela vrata počela
su da se otvaraju. Luna se okrete hitro, da se ne primeti početak raspadanja njenog lica, i pogleda
Gundalinua, čije je lice bilo zategnuto dužnim poštovanjem... i gubitkom i uskraćenošću, ali to je videla
samo ona, niko drugi. "Hvala za - kooperativnost, inspektore Gundalinu."
Pognuo je glavu kruto. "Bilo mi je zadovoljstvo... Vaše Veličanstvo. Ako Vam budem opet potreban,
pozovite me." Naglasio je svaku od tih reči. Njegova šaka se počela neodlučno trzati ispred njega; onda je
ipak salutirao, okrenuo se i krenuo u gomilu.
Bi-Zi! Samo malo je nedostajalo pa da to vikne za njim. Ali nije viknula. Okrenula se ka otvorenim
vratima, i ka tamnom, blistavom hodniku unutra, koji ju je zvao da pristupi završnom delu svog putovanja.
Stražari neupadljivo pogledaše pored nje: osmotriše kako bedno izgleda, s leđa, uniforma na Gundalinuu
koji se već uveliko udaljavao. Čvršće se umotavajući u ogrtač, Luna uđe u palatu.
Pošla je kao avet duž tog praznog hodnika; nečujnost koraka poricala je njenu telesnost. Sva svoja
čula ograničila je naočnjacima da ne bi suviše primećivala šta je oko nje, pa stala; da se ne bi izgubila u
kristalnoj hipnotičkoj divljini purpurnih i crnih planinskih vrhunaca i u dolinama belim pod teretom snega,
jer tako je izgledao zimski vilajet oslikan na muralima duž beskonačnih zidova ovog hodnika. Ali je,
istovremeno, naprezala čula da sazna šta se nalazi napred. Postepeno poče da razaznaje mrmor Dvorane
vetra. Šaka joj se steže oko kontrolne kutije koju je od Hernija dobila; dlan - vlažan, hladan.
I sam Herni se preznojavao, a ruke su mu se tresle, kad joj je objašnjavao šta je čeka unutra - kakvi
su vetrovi tu ukroćeni, kako se nadimaju ploče nalik na oblake, kako je uzan i visok most vinut preko jame.
Jame, koja je zamalo mogla biti grob njegovog izazivača, Ukresa; jame koja je, umesto toga, uništila njega -
a sve zbog Arienrod. Jer ona je pogazila sopstvene zakone i umešala se, spasla Ukresa, a Hernija ostavila da
bude zatvorenik u prelomljenom telu, robijaš čiju dušu ždere nemilosrdna ljubavna mržnja.
Luna stiže do kraja hodnika, koji se tu otvarao ka vazduhu - ka ogromnim, ječećim prostranstvima
nemirnog vazduha iznad nje, i ka bledim avetinjskim 'oblacima' koji su se stresali i premeštali pod
milovanjem svog nezemaljskog ljubavnika. Učinilo joj se da se smanjuje, da je sve manje ima; ledena
pobočna strujanja tog vazduha otkrila su da je došao neki usamljeni uljez, pa su počela gladno da vijore oko
nje, da potežu njen ogrtač. Gore se, kroz otvor u protiv-olujnim zidinama, videlo hiljadu hiljada zvezda, belo
usijanih na crvenkastom nakovnju noći; ali ovde, dole, nije bilo nimalo toplote, niti svetlosti, izuzev
avetinjskog zelenog sjaja iz provalije zvane 'vertikalni servisni tunel'... nimalo milosti.
Pošla je napred, jedan korak, pa drugi, prema uzanoj stazi potpunog crnila koja se ocrtavalo iznad
ambisa. Nije mi rekao da će biti mrak! Od straha je zastala; njeni prsti počeše redom da dotiču, ali samo
ovlaš, a ne i da pritiskaju, dugmad na kontrolnoj kutiji koja je bila kaišem pritegnuta uz njen zglob šake;
začuo se redosled zvukova koji bi, po Hernijevom tvrđenju, trebalo da dovede do otključavanja jednog
bezbednog tunela kroz vazduh. Da li je lagao i o svemu drugom? Ali, ona nije bila predmet Hernijeve
uvrnute strasti, nego samo surogat tog predmeta. Svojom prisutnošću nije Herniju mogla značiti ništa osim,
možda, alatke za osvetu.
Korak. Još jedan. Dođe, drhteći, do ruba jame. Iznenadni vlažni udar vazduha grunu odozdo i
iznenadi je, odgurnu je nazad. Sa tim olujnim naletom dođe miris mora, prodorno slatko-kiseo, miris ribe i

185
soli i natrulih drvenih stubova. Luna zapanjeno uzviknu, ali vetri progutaše njen glas: "Damo!" Dah mora ju
je tako potisnuo, da se počela spoticati o haljinu na koju nije bila navikla; ona se vrati u ravnotežu, nagonski,
kao mornar na nemirnoj palubi... obična mornarka, nikakva kraljica.
Podiže glavu, vide sad zanjihane ploče ne kao oblake, ćudljive i nepodložne kontroli, nego kao
lepetava jedra koja je neko ostavio bez nadzora u morskom vetru. A u njenoj ruci, u toj kutiji ne većoj od
dlana, bili su i krma i konopci, dovoljni da se zaplovi kako valja i treba, preko ovog dela Mora. Uzlazni
stubovi vazduha još jednom je dokačiše: poslednja opomena.
"Preći ću, hoću..." Pritisnula je prvo dugme, čula prvi ton u toj sekvenci, osetila kako se vazduh
smiruje oko nje. I onda, veštinom stotinu generacija pre nje, veštinom naroda koji je još pre toga plovio
neustrašivo i preko mora i preko zvezda, ona zakorači na most bez ograde i pođe njime. Pri svakom trećem
koraku aktivirala je sledeću notu i dobro je pazila da nijedan korak ne bude predug niti prekratak; unela je
svu koncentraciju u taj niz tonova i koraka, u taj obrazac, taj ritam.
Dok je prelazila sredinu mosta, zelenkasti sjaj odozdo se pojačao, i ona oseti neko bezimeno
prisustvo, glas bez zvuka, odjek iz dalekih prostora i vremena... onu istu pesmu koju joj je sibilska pećina
svojevremeno dala. Poče usporavati hod, onda stade, nemoćna da nastavi; hipnotisana neljudskom lepotom
te melodije, zarobljena u unutrašnjosti jednog trenutka. Prsti joj se na kontrolnoj kutiji opustiše, nametljivi i
prodorni ton iz kutije se utanji i nestade... Iznenadni, mučki udar vetra je obori na kolena, a zvuk njenog
vriska razbi prizmu začaranosti i oslobodi je. Grčevito se digla na noge, ponovo prizivajući kontrolnu notu,
mahnitom rukom. Pohitala je dalje, bezobzirna od panike, osećajući taj poziv kako se i dalje uvija po njenom
umu kao neki veoma tanki pipak, kao sve tanja nit.
Dođe na drugu obalu, stade na čvrsto tlo, okrete se ka provaliji, i ostade neko vreme tako, grabeći
vazduh, ošamućena, ne razumevajući. Ovo nije mesto za odabiranje novih sibila! Onda kako je ovo mesto
moglo nju prepoznati?... Odmahnula je glavom. Obuzeta osećajem da njeno telo pripada nekom drugom,
nekoj nepoznatoj osobi, uzmakla je od ambisa; zatim se okrenula, da ga ne gleda više, i otišla iz te Dvorane.
Odabrala je drugi hodnik, zaputila se kroz arterije palate u skladu sa dijagramom koji je Herni urezao
u njeno pamćenje. Opet začu muziku, ali ovog puta muziku običnih smrtnika, jednu gracioznu karemovsku
umetničku pesmu. U svome duhu vide Aspundhove vrtove, treperavu veličanstvenost aurore koja pleše
preko somotskog neba i primiče se zori. Ona dođe do širokog, tepihom prekrivenog stepeništa koje je vodilo
ka ogromnoj sali koja je zapremala polovinu drugog sprata palate; tu zađe u muziku koja je ležerno plovila
niz stepenište, i susrete dvojicu iznenađenih slugu koji pognuše glave i požuriše da prođu pored nje.
Požurila je i ona. Popela se pored onog odmorišta sa koga se išlo u tu veliku svečanu salu, gde je
večeras Kraljica držala prijem za premijera i za članove Skupštine Hegemonije. Ode do trećeg sprata, gde
su, po Hernijevoj tvrdnji, bile prostorije Starbaka; znala je, doduše, da će Starbak verovatno biti dole, u sali,
ali se nije usuđivala da pođe tamo gde je Arienrod u središtu pažnje.
Ali upravo kad je odlazila sa stepeništa, začula je neočekivani poziv muzike i našla malu, napola
skrivenu ložu sa koje se moglo gledati dole, u salu. Zapita se da li je to gnezdo odakle treba da motri
specijalac, stražar - ali tu sada nije stražario niko. Na prstima je prišla ogradi i, ostajući u senci, pogledala
dole; koža joj se ježila od osećanja da će svi pogledi biti uprti, kao reflektori, pravo u nju.
Međutim, čim se sala otvorila pod njenim pogledom, zaboravila je sve to; u poređenju sa masom
kraljevskih zvanica dole, bila je samo insekt na zidu, ništa više. Bledi zimački plemići mešali su se slobodno
sa tamnoputim Karemovcima; zahvaljujući zasenjujućem spektru njihove odeće, manje se primećivala
razlika njihovog porekla. Gostili su se, ne osobito oduševljeno; uzimali su hranu sa bife-stolova po kojima
su bili rašireni završni proizvodi zimačke kulinarske umetnosti, eklektička mešavina divota lokalne i uvozne
kuhinje. Luna proguta; usta su joj iznenada bila puna pljuvačke, setila se svog slabog obroka, jedinog koji je
u kazinu dobila, pre nekoliko sati. Ogledalske facetne lopte okretale su se u vazduhu, iznad nivoa njenih
očiju, tiho i postojano, bacajući na gomilu gostiju 'sneg' sitno izlomljenog svetla.
Lutala je pogledom, zapazila i pripadnike obezbeđenja. Bili su to policajci, van-Tijamatovci; stajali
su neupadljivo raspoređeni po obodu sale. Zapita se da li je večeras tu i zapovednica policije, i u sebi je
prokle zbog onog što je neumerena pravda te žene učinila Bi-Ziju; takođe i zbog onog što je Pala-Tion htela
da učini njoj, i Ukresu. U jednom trenutku joj se učini da je videla prvog sekretara, Sirusa, ali već sledećeg
trena izgubi to lice u gomili gostiju koji su se okupili da nazdrave nečemu.
Nigde u toj ogromnoj dvorani nije videla nijednu ženu koja bi ličila na Kraljicu... ili na nju samu.
Niti čoveka u crnom koji krije lice maskom nalik na dželatsku... a ni crvenokosog dečaka čije bi lice
prepoznala svuda, ma koliko se u međuvremenu promenilo. Pa, zar on ne prisustvuje? Da li je već napustio

186
salu, da li će ga ona naći u njegovim odajama? Odmakla se od balustrade. Srce joj je tuklo poput krila ptice
u kavezu.
"Tu li si", reče muški glas, tik iza nje. "Ne možeš a da ne špijuniraš svoje goste, čak ni večeras?"
Reči su stizale zbrljano, sa mnogo neprijateljstva, izazivački.
Luna se sledila. Oseti da joj lice crveni kao grimiz, i na taj način odaje njenu krivicu. Stisnu usne,
steže zube, nadajući se da će onda crvenilo izgledati kao bes. Okrete se, pridržavajući i malo podižući
haljinu, glave visoko uzdignute. "Kako se usuđuješ da se obratiš..." Haljina kliznu okroz umrtvljene prste.
"Ukreše?" Ona se zanjiha.
"Nego ko?" Slegnuo je ramenima, štucnuo. "Tvoja verna senka od čoveka." To rekavši, nakloni joj
se, ali teturavo, uz opasnost da padne.
"Ukreše." Podigla je šake, splela ih da bi mirovale i da ne bi pošle ka njemu. "To sam ja."
Namrštio se, kao neko ko sluša neukusnu šalu. "Do vražje matere se nadam da si ti, Arienrod; ili si ti,
ili sam toliko pijan da me košmari progone i u budnom stanju..." Zapiljio se u nju, mutnim očima. Kroz
prorezane rukave trljao je mišice svojigh ruku.
"Ne Arienrod." Borila se da oslobodi te reči. "Luna. Ja sam Luna, Ukrešence..." Najzad, najzad ga je
dodirnula, osetila kako se taj kontakt penje uz njenu ruku, kao šok.
Otrgao se, kao da ga je dodirom opekla. "Prokleta da si, Arienrod! Ostavi me na miru. Nije nimalo
zabavno. Nikad nije ni bilo." Okrenuo se da ode hodnikom.
"Ukreše!" Iziđe za njim na svetlost, boreći se sa kopčom ogrlice. "Pogledaj me!" Ogrlica pade, ali je
Luna dočepa u ruke. "Pogledaj me."
Okrenuo se plahovito; ona jednom rukom pokaza grlo, a glavu diže još više. On joj priđe, žmirkajući
- onda Luna vide kako sva boja odjednom nestaje iz njegovog zajapurenog lica. "Ne! Bogovi, ne... ona je
mrtva. Ti si mrtva. Ja sam te ubio." Pokaza prstom ka njoj, ali optužujući sebe.
"Nisi, Ukreše, živa sam." Uhvati ga ovog puta za ruku, obema svojim šakama, privuče njegovu šaku
sebi iako se opirao, i pritisnu je na svoje rame, povede nadole. "Živa sam! Dodirni me, veruj... Nikad mi nisi
naneo zlo." Ako i jesi, sad ne mogu da se prisetim.
Njegovi mišići prestadoše da se opiru njenom stisku; a njegova šaka kliznu celom dužinom njene
ruke i zaustavi se na njenom zglavku. "O, hiljadu mu bogova mojih... šta ćeš ovde, Luno? Šta?" Pitanje je
uzviknuo besno, iz muke.
"Došla sam da te nađem. Zato što sam ti potrebna. Zato što si ti potreban meni... zato što te volim. O,
volim te..." Ona dopusti svojim rukama da se obaviju oko njega, pritisnu lice uz njegova prsa.
"Ne diraj me!" Odgurnuo ju je grubo. "Ne diraj me."
Luna se zateturala unazad. Zatim odmahnu glavom. "Ukreše, pa..." Pritisnula je šakama lice, osetila
kako se bol od one modrice budi, nejasno, u obrazu. "Zato što sam sibila? Ali to nije važno! Ukreše,
putovala sam sa Tijamata, u međuvremenu; saznala sam istinu o sibilama. Neću te zaraziti. Ne moraš se
plašiti mog dodira. Možemo biti zajedno, onako kako smo uvek bili."
Piljio je u nju. "Kako smo bili?" reče ravno, sa nevericom. "Samo dvoje običnih Letnjaka u dalekom
kraju; smrdimo na ribu, a naše mreže se suše na suncu?" Klimnula je glavom, ali taj pokret joj nekako nije
lepo uspeo, vrat se protivio lažljivoj kretnji. "A ne moram ni da se bojim zaraze od tebe." Odmahnula je
glavom, iskreno. "Nego, šta ako ja zarazim tebe?" Udario se šakom po prsima, prinuđujući Lunu da ga vidi
onakvog kakav jeste: košulja od satena boje plamena, ali u dronjcima, tako da su se videle naizmenično
trake njegove kože i trake tkanine; nakit, težak, koji visi poput robovskih lanaca, ali od zlata, oko njegovog
vrata i obe ruke; čakšire sasvim pripijene uz telo, pripijene na takav način da njenoj mašti nije ostalo baš
nimalo posla.
"Ti si... još lepši nego što sam te pamtila." Istinu je rekla; i osetila neočekivani nalet želje, koji ju je
uplašio.
On diže šaku, pokri oči. "Zar ne znaš? Zašto nećeš da shvatiš, vražju mu mater! Mene si videla na
onoj plaži, kad sam ubijao mere! Ja sam Starbak - zar ne znaš šta to znači; šta to o meni govori?"
"Znam", šapnu ona, glasom koji se lomio. Ubica... lažov... neznanac. "Znam šta to govori, Ukreše,
ali nije me briga." Prisiljavala je sebe da to izgovara, zato što je zarad ovog trenutka već platila cenu
previsoku za ruševine i pepeo. "Zar to ne možeš ti da vidiš? Nije mi važno šta si video, radio, ili bio - sad
kad sam te našla, to mi više uopšte nije bitno." Ne postoji vreme, smrti nema, ni prošlosti, osim ako ja
dozvolim da se nešto od toga ispreči između nas.

187
 "Nije bitno? Baš te briga ako sam pet godina bio ljubavnik druge žene? Baš te briga koliko sam
Daminih svetih mera zaklao samo da bih ostajao večno mlad uz nju? Neće te biti briga kad saznaš gde sam
danas odneo ulov sa našeg poslednjeg kraljevskog lova, niti kad saznaš šta će se desiti kroz samo nekoliko
sati sa tvojim i mojim rođacima koji smrde na ribu, zato što sam to odneo?" On je dočepa za zglavak, uvrte
joj ruku. "I još ti neće biti važno to što jesam Starbak?"
Odmakla se, napola iz gađenja, a napola iz gneva, nesposobna da odgovori ili da se makar odupire; a
on je povede za ruku, niz hodnik.
Stižući do jednih vrata, tresnu dlan na senzornu ploču brave, zatim ih ritnu da se otvore, i povuče je
za sobom, unutra. Upali se svetlo, bolno za njene oči, a on zatvori vrata za njom i zabravi ih pomoću svojih
otisaka prstiju. Luna vide da njena sopstvena slika, odražena, odasvud gleda u nju: sa svakog zida. Pogleda
gore, a na tavanici opet ona: gleda dole. Pogleda i dole, prebrzo, izgubi ravnotežu i pade ukoso, u Ukresove
ruke koje su je čekale. On joj se osmehnuo, ali takav osmeh nikad još nije videla na tom licu; osmeh od koga
joj postade hladno u unutrašnjosti tela. "Ukreše... kakvo je ovo mesto?"
"A šta bi ti rekla, kakvo je, rođako?" Okrenuo ju je u svom naručju na takav način da je videla široku
postelju u sredini sobe. Odmah se počela migoljiti, da se izvuče, ali njegove ruke se zabraviše oko nje. Onda
je on poče, jednom rukom, hvatati za sise. "Odavno nisi dobila, a, slatkišu? Bilo mi je jasno čim si me onako
pogledala, napolju. Znači toliki put si prešla samo da budeš Starbakova ljubavnica, a? Ma, može, kako god
voliš, medena..." Razgrnuo je košulju i Luna vide duž njegovih rebara ožiljke nalik na uzane bele crve.
"Dobićeš isporuku po želji."
"O, Damo, ne..." Ona šakom pokri to mesto na njegovom boku, da ne vidi ožiljke.
"Ne? Onda ćemo brzo i prosto, kako su Letnjačke devojke navikle da se tucaju." Odvukao ju je do
kreveta i bacio na krevet, i odmah je telom prignječio odozgo. Čvrsto je stisla usta, i tako dočekala i trpela
njegove grube poljupce; zatomila je svoj krik kad je on jednom rukom steže za dojku toliko jako da je
zabolelo. "Ne bi trebalo dugo da se zadržimo." Poče da petlja oko pantalona, ali ne skidajući pogled sa
njenog lica.
"Ukreše, ne radi ovo!" Izvukla je jednu ruku nekako, počela da ga miluje po licu - očajnički nežno.
"Ne želiš ti da se ovo desi, a ne želim ni ja..."
"Onda zašto se ne boriš, do vraga?" Prodrmao ju je, na neki divalj način. "Zarazi me, sibilušo!
Dokaži da si nešto što ja nikad ne mogu da budem. Ritaj me, grizi me, raskrvari me - pa da poludim."
"Ne želim da ti nanesem zlo." Zurila je gore: na tavanici, njeno lice, Ukresova vatrena kosa i njegovo
telo kojim je njeno sasvim poništeno, ali preko toga lik Tarida Roa, to lice koje ostaje mlitavo, bez uma, i
mogući lik Ukresa kad bi se i njemu isto desilo... suviše lako, suviše lako! Usisala je oštar, šuman dah.
"Mogu! To mogu da ti uradim, veruj. To, da poludiš! Ali ne želim da te povredim." Sklopila je oči, okrenula
lice na drugu stranu, osećajući kako joj težina njegovog tela istiskuje vazduh iz pluća. "Već te je dovoljno
povređivala ona, zbog mene."
Njegove oči bile su zid. "Nemoj zalud trošiti sažaljenje na mene, sibilušo. Neće ti biti uzvraćeno,
nimalo." Stegao je šakom njenu donju vilicu i okrenuo tako da je Luna morala gledati u njega. "Sa
Starbakom si - htela si Starbaka, a na ovom svetu ništa ne pada niže od njega." Ali ovog puta se u sudaru
pogleda slomio njegov pogled, a ne njen. Luna odjednom shvati da on, i kad bi hteo, ne bi mogao da dovrši
ovo što je počeo, zato što je njegovo sopstveno telo odbilo da uradi tu stvar.
"Htela sam Ukresa! I našla sam ga. Nema na tebi krune sa bodljama, ni crne kapuljače, ni krvi na
rukama. Nisi Starbak. Ne moraš ništa od toga da imaš na sebi, od sad."
"Nisam Ukres! Čak ni ti nisi Luna..." Stresao je glavom, a ona oseti drhtaj koji prođe kroz njihova
tela. "Duhovi smo, odjeci, izgubljene duše; uhvaćeni u čistilištu, ukleti u paklu." On pusti njeno lice.
"Ukreše... volim te. Volim te. Uvek sam te volela." Lice joj se malčice trzalo od nelagodnosti, a reči
je mrmljala bez daha, kao kad žene vračaju i baju za mirno more. "Znam šta si počinio, ali ovde sam. Zato
što znam tebe. Znam da je sudbinom bilo određeno da se ovo dogodi. Ne bih ovde bila, da nisam verovala
da možemo da nadoknadimo i vreme koje je promaklo i sve što se rđavo desilo između nas. Ako ne veruješ
da je tako, oteraj me... Ali prvo pogledaj sebe, vidi se u ogledalu! Tamo si samo ti, i samo ja uz tebe. Mi smo
ono budno, nismo noćna mora."
Polako se svalio sa nje, gledajući je uporno. "Šta - šta ti je bilo sa obrazom? Jesam li ti ja to
napravio?"
Digla je šaku do žutih mrljica koje su bile poslednji ostaci modrice; klimnula je glavom.

188
 Digao se sa kreveta, bled, bez ikakvog određenog izraza na licu; pošao ka svom odrazu koji ga je
ravnodušno čekao na zidu. Njihove ruke se sretoše na spojnoj površini ogledala i vazduha; on pritisnu čelom
u taj prostor i Luna vide da mu se telo zateže kao napeta opruga.
"Ukreše..."
Šake mu postadoše pesnice i on grunu po ogledalu; posla svoj odraz na pod, u vidu grada od
skršenog leda, uz silan zvuk lomljave stakla... Uzmače, okrete se... ona vide ona vide da mu krv curi niz
jednu ruku kao cik-cak munja.
Odgurnula se sa postelje i prišla mu, pritisnula njegovu šaku svojom, zatvarajući ranu.
"Nemoj, nemoj! Pusti, neka krvari!" reče on žustro, maltene radosno. Ona opet diže pogled ka
njemu, zgađena. "Ne vidiš? Eto, živ sam, Luno..." Iz njegovog grla iziđe neki zvuk koji je ličio, ali samo
ličio, na smeh. Luna vide da njegove oči dobijaju boju smaragda, a već u sledećem trenutku suze se preliše
preko rubova njegovih kapaka, kojima je trepnuo, samo jednom. On podiže mokru šaku do mokrog lica.
"Luna. Moja Luna." Njegove ruke je opet obgrliše; ali ovog puta u tom zagrljaju nije bilo ničeg bolnog,
izuzimajući bolove novog rođenja i oslobođenja. "Živ. Ponovo živ..."
Osetila je kako njegova vrelina prolazi kroz njenu kožu i pali nešto u njoj. Diže ruke da otkači svoj
ogrtač, pusti ga da spadne, i pribi se još bliže uz Ukresa. Prstima nađe proreze u njegovoj košulji; oseti
njegovo telo, toplo i glatko, i mišiće koji su klizili pod njenim dodirom. A njegove ruke skliznuše na dole,
po njenim bokovima, pa se opet počeše uzdizati, prateći liniju njenih leđa. Poče je voditi ka postelji,
pokretima koji su bili i njeni, i spuštati je pored sebe na prohladne čaršave, ovog puta sa beskonačnom
nežnošću. "Ne, pusti me... samo me pusti..." Ljubio ju je meko. Rukama koje su pevale na njenoj koži, on
pomače njenu haljinu, koja skliznu sa ramena i duž tela, na pod. Skide i svoju odeću, ali pri tome kao da mu
je bilo nezgodno; trudila se da ne vidi njegove ožiljke.
Ležali su još jednom zajedno, ali ona, gledajući sada gore, ne vide ništa osim odraza tog trenutka, i
onog što je od srca želela. Počeše da se dodiruju, još jednom; polako, maltene stidljivo, iznova otkrivajući
one tajne radosti koje su u Letu bile njihove. Vreme pođe spiralno ka beskonačnosti, a njeno telo postade
izvorišna tačka vasione. Doprinosio je svakom delom svog tela ostvarenju njenog zadovoljstva. Dovodio ju
je na rub ekstaze, veštinom koju svojevremeno nije imao; puštao ju je da tu boravi, da kruži po visinama...
jednim pokretom ju je bacao dole, da se ruši u slavnim plamsanjima, i da se iz žara opet izdigne kao feniks...
opet, i opet. Odneta onostran svih svojih očekivanja, izgubljena u vremenu, odgovarala mu je najbolje što je
umela i znala, mrmljajući bez daha reči ljubavi, reči koje ni približno nisu mogle preneti njenu radost;
ispunjavala je svoj nagonski odaziv strastvenom energijom čežnje dugo suzbijane i najzad oslobođene.
Najzad su se srušili zajedno, u vatri potrošeni, i legli, meki kao pepeo, jedno drugome u naručje.
Upotpunjeni u svojoj ljubavi, potpuni jedno s drugim, zaspali su.

42.

"Luno... Luno, budi se."

Luna uzdahnu, u snovima o ugašenom ali još toplom žaru. "Ne još." Oči su joj bile zatvorene; napola
se plašila da ih otvori.
"Moraš. Sada." Ukresov glas ju je podsticao blago ali uporno. "Ne možemo još dugo ostati ovde.
Prijem će se uskoro okončati. Moramo iz Palate pre nego što Arienrod dođe da me potraži..." Strah mu
zatvori grlo.
"Znam." Klimnula je glavom i setila se iznenadno i bolno da njega goni i policija. Dotače mu ruku.
"Naći ćemo neko mesto gde ćeš moći da ostaneš dok ne prođe Promena."
"Promena!" Ukočio se pod njenom rukom. "O bogova mu!... Majko mora!" Digao se u sedeći
položaj, stisnutih pesnica.
"Šta je?" Luna je sela pored njega, naglo budna i uplašena.
Suočio se sa njom, bled od brige. "Nikakve Promene neće biti, ako Arienrod postigne ono što je
naumila. Izazvaće kugu od koje će pomreti većina Letnjaka u ovom gradu."
Luna odmahnu glavom. "Na koji način? Zašto?"
"Unajmila je jednog stranca da to uradi, čoveka po imenu Izvor. On obavlja mnoge prljave poslove
za nju; čak je otrovao i ranijeg komandanta policije. Danas sam mu platio vodicom života." Ugrize se za
usnu. "Rešila je da ostane Kraljica, a Zimci večno da ostanu na vlasti."

189
 Luna sklopi oči, koncentrišući se na ogromnost tog užasa tako da ne bi morala da vidi umešanost
njegove ruke. "To moramo zaustaviti!"
"Znam." Zbacio je pokrivač sa sebe. "Idi plavima, Luno. Reci im sve. Oni će moći to da zaustave,
ako već nije prekasno." Uvrtao je prekrivač u čvorove, između pesnica. "Očiju mu Majčinih! Kako sam
mogao..."
Luna se seti zbog čega ni ona ne može da ode kod policije. Panika joj zatvori grlo. "Ukreše, bila sam
van Tijamata. Oni znaju i to."
Oštro je podigao pogled ka njoj. "Deportovaće te."
Klimnula je glavom. Potisnu kosu unazad. "Ali, mora im se kazati."

"Ako je tako, idemo oboje. Možda će nas... pustiti da ostanemo zajedno." Pustio je da mu ruka padne
s njenih leđa.
Sva koža joj se naježila. Odgurnu se i ustade sa postelje, znajući da ako sad okleva, posle neće moći
da se ponovo rastane od njega. Trže se videći svoju sliku: njeno telo, i telo njenog ljubavnika, oba
umnogostručena odrazima opruženim do beskonačnosti, u ogledalskim zidovima, kao da je sav svet načinjen
samo od njih dvoje i ničeg drugog, bez kraja... Najednom se doseti da je Bi-Zi sigurno čeka; sklopi oči, da
poništi reflektovane slike.
Obukli su se ćutke i pošli iz komore sa ogledalima; Luna se na vratima osvrte još jednom, poslednji
put, dok su se zatvarala, i vide kako se poslednji mig ogledalske svetlosti gasi. Pođoše pustim hodnikom,
hitro, još bez reči, otkrivajući u svome ćutanju da se više ništa ne čuje ni odozdo, iz sale za prijeme, sada
prepuštene polumraku. Posmatrala je kako Ukresovo lice postaje napeto i begunačko. "Ukreše - imaj na umu
da smo mi gazde ovde!" Navuče kapuljaču na glavu, napola skrivajući ruševine svoje upropašćene frizure;
poče se kretati kao kraljica.
Pogledao ju je. Klimnuo je glavom, ali njegov novi izraz lica pokazivao je jednaku zabrinutost.
Pođoše niz stepenište. Kliznuli su neprimećeni mimo velike sale, po kojoj su kružili umorni poslužitelji
raščišćavajući ostatke banketa. Konačno stigoše do Dvorane vetra, gde je, kao i pri Luninom dolasku, u
senkama još i sad sve hujalo i ječalo, a avetinjske lađe plutale večno.
"Kako si prešla Jamu?" To je pitao šapatom, a ona nije mogla odoleti da šapatom ne odgovori:
"Pomoću ovog." Diže ruku i pokaza mu kontrolnu kutiju.
Trgao se. "Pa, samo Arienrod..."
"I Herni. Herni mi je pokazao kako se koristi."
"Herni?" Neverica. "Otkud...?"
"Ispričaću ti sve... kasnije." Živo joj se vrati sećanje na sibilski poziv kojim je bila obuzeta pri
dolasku, na sredini mosta. "Samo mi pomozi da pređem sad... naime, ne dozvoli mi da stanem, šta god da se
počne dešavati." Ona udahnu duboko.
"Važi." Briga dotače njegovo lice; ali nije mogao razumeti čega se to, zapravo, plašila.
Krenuli su ka rubu Jame, ka mostiću. Luna oseti disanje Mora, hladno i vlažno na njenom
zajapurenom licu. Diže ruku da pritisne prvi ton sekvence za utišavanje vetra. Međutim Ukres se okrete i
zagleda u mrak. Ona pruži ruku da ga povede; ali nešto u njegovom osvrtanju pojača njenu sumnju.
I tad se nemirni vazduh popuni svetlošću, a Dvorana preobrazi. Skupiše se, jedno uz drugo,
žmirkajući, ne razumevajući; počeše zaklanjati rukama oči.
Nisu bili sami. "Arienrod!" uzviknu Ukres. Luna vide da na ulazu u Dvoranu vetra, tamo gde su oni
maločas stajali, sada stoji jedna žena okružena velikim brojem bogato obučenih plemića - i gardista.
Bacajući pogled preko ramena, vide da na drugoj strani mosta čeka još ljudi.
Kraljica. Ta žena, kojoj se Ukres obrtatio imenom Arienrod, pođe ka njima polako; i poče polako
ulaziti u žižu Luninog vida. Luna vide tu kosu, mlečnobelu poput njene, uvijenu u složenu skulpturu i
krunisanu dijademom... vide Arienrodino lice - njeno sopstveno lice, kao da se primicala svome
ogledalskom odrazu. "Istina je..." promrmlja, nehotice.
Ukres ne odgovori. Nije gledao Kraljicu, nego samo levo-desno, tražeći kuda bi pobegao.
Arienrod stade ispred njih i Luna zaboravi sve osim fascinacije koja je čvrsto spojila poglede
mahovinasto-ahatnih očiju, njenih i Kraljičinih. Međutim, u Kraljičinom upornom pogledu nije bilo nimalo
Luninog zaprepašćenja. Učini joj se da je Arienrod čekala maltene celu večnost da ovaj trenutak nastupi.
"Znači, konačno si došla, Luno. Trebalo je da znam da ćeš preživeti. Trebalo je da znam da ti nećeš dozvoliti
da te išta odvoji od tvojih ciljeva." Arienrod se osmehnu, ne bez ponosa, ali uz čudnovatu oblandu zavisti.

190
 Luna je odolevala njenom pogledu, čija značenja nije razumela; nastojala je da joj lice bude bez
ikakvog izraza. Ali na nekom dubljem nivou oseti narušavanje ravnoteže, kao da je pod uticajem gravitacije
nekog crnog sunca koje je vuče i dezorijentiše. Očekivala me je... kako je mogla znati da moram da dođem?
"Da, Vaše veličanstvo. Došla sam po Ukresa." Hotimice je od toga načinila izazov, znajući, nagonski, da će
ova žena to ceniti.
Kraljica se nasmeja: zvuk visok, oštar, kao da se lišće obloženo ledom sudara pod naletima vetra; ali
uz mnoge uznemirujuće sličnosti sa Lununim načinom smejanja. "Došla si da mi uzmeš mog Starbaka?"
Ukres diže pogled ka njoj, i pored nje ka plemićima koji su čekali i slušali: odavala je tajnu. Ali oni su stajali
suviše daleko da bi, pored uzdaha Jame, mogli čuti šta se između njih troje govori. "Pa, ti si jedina koja to
može." Luna opet začu bol tajne zavisti. "Samo, ne bi ti njega zadržala dugo. Videla si kako je oklevao. Ne
veruješ valjda da bi zaista bio zadovoljan u Letu, sada, pošto je pripadao Karbanklu? Ne veruješ valjda da bi
se zadovoljio tobom, pošto je pripadao meni? Ne, dete mog uma... još si ti dete. Nepotpuna žena; jadno loša
ljubavnica."

"Arienrod!" uzviknu Ukres. "Ne..."

"Da, ljubavi moja. Bio si vrlo nežan s njom. Bili ste mi dirljivi." Osmehnula se. Luna oseti crvenilo u
licu, i pulsiranje besa i poniženja poput otrova u svojoj krvi. "Vidite, znam sve što se u mom gradu dešava."
Te reči su svetlucale. "Razočarao si me, Starbak. Mada ne mogu reći da sam iznenađena. Ipak, voljna sam
da ti oprostim." Tim rečima je posezala ka njemu, blago, bez sarkazma. "Shvatićeš da je bila greška, kad
budeš imao vremena da razmisliš." Diže ruku, i stražari pođoše ka njima, napraviše polukrug oko njih na
rubu Jame. "Ispratite Starbaka do njegovih odaja... i postarajte se da tamo i ostane."
Ukres se ukoči. "Gotovo je, Arienrod! Znaš da je gotovo. Slobodan sam, ma šta ti preduzela da me
ovde zadržiš. Nikad se neću promeniti na ono donedavno. Nikad me više dodirnuti nećeš..." Udahnu dugo,
nesigurno. "Osim ako pustiš Lunu da ode. Pusti je da ode sada, pa ću učiniti što god hoćeš."
Luna otvori usta, pođe napred; ali on je zaledi jednim pogledom. Shvatila je njegov pogled, pun
hitnosti, bačen preko mosta - treba upozoriti...
"Vrlo dobro", promrmlja Arienrod, ne ispuštajući svojim pogledom njegov. "Može, ali prvo da
popričamo nas dve nasamo. Ako ona posle toga još želi da ide, obećavam ti da je neću sprečavati." Arienrod
pruži ka njima šake, prazne, bez podvale.
"Šta god ti bude rekla", promrmlja Ukres, "ne slušaj je. Obećaj mi, obećaj mi da nećeš verovati
njenim rečima." Stražari su mu već prišli. Luna oseti kako njene ruke pokušavaju da se pruže, da ga dohvate.
Ali Arienrod je stajala i gledala, kao što ih je gledala nedavno... Ukres diže ruke, ali isto neizgovoreno
saznanje ga zaustavi; opusti ih bespomoćno. Straža ga odvede.
Luna je stajala sama između Kraljice i ponora. Vetar je liznu, i njen drhteći gubitak se pojača; ali,
trudila se da njena slabost ostane skrivena pod ogrtačem. "Nemam ništa da ti kažem." Reči su joj padale sa
usta kao kamenje. Okrete leđa Kraljici, načini jedan korak ka početku mosta. Ne misli, ne misli o tome.
Nemaš izbora.
"Luno... dete moje. Čekaj!" Kraljičin glas uhvatio ju je kao udica. "Da, gledala sam te; ali kao što se
ne bi stidela svog odraza u ogledalu, tako ni preda mnom ne treba da se stidiš."
Luna se okrete besno. "Nismo isto!"
"Jesmo. Koliko se često nekoj ženi ukazuje prilika da gleda samu sebe kako vodi ljubav?" Arienrod
opet pruži ka njoj ruke, sa nekakvom čežnjom. "Zar ti nije rekao, Luno? Zar nije mogao?" Luna je zurila, ne
razumevajući; vide početak Arienrodinog osmeha. "Fino, još bolje je tako, objasniću ti ja... Moja si, Luno.
Od mene si. Znala sam za tebe od dana tvog začeća, i pazila sam na tebe tokom celog tvog života. Još pre
nekoliko godina htela sam da te dovedem ovamo; zato sam ti poslala onu poruku o Ukresu. Onda si nestala,
i ja sam mislila da sam te izgubila zauvek. Ali, evo te, najzad."
Luna uzmače jedan korak od Arienrodine napetosti, oseti opomenu vetra. Damo Thalaso, da li je
luda? Povuče tkaninu svog ogrtača. "Kako znaš toliko o meni? Zašto bih ja tebi bila toliko važna? Nisam
niko."
"Luna Svetlohodna nije niko", reče Arienrod tiho. "Ali ti si najvažnija žena na ovoj planeti. Znaš li
šta je klon, Luno?"
Nastojeći da se seti, Luna odmahnu glavom. "Pa... blizanac." Oseti početak nekog čudnog peckanja
ispod kože. Ali ti si Kraljica već celu večnost.

191
 "Više nego blizanac; bliže. Komplet gena uzet od mene i prenet u jajnu ćeliju, da bi se zatim dobila
identična osoba."
"Iz tvog tela?" šapnu Luna, dodirujući svoje telo i gledajući dole na njega kao da je iznenada postalo
tuđe. "Ne!" Opet diže glavu. "Imam majku... moja baka je gledala kad sam se rađala! Ja sam Letnjakinja!"
"Naravno", reče Arienrod. "Letnjakinja jesi... htela sam da budeš tako odgajena. Sredila sam da
budeš usađena u matericu tvoje majke, na Festivalu pre ovog, i da još nekoliko drugih klonova bude usađeno
drugim nosiljama. Ali od svih klonova samo si ti i preživela, i savršeno ispala. Odmakni se od te ivice..."
Pođe napred, uze Lunu za ruku i povuče je od ruba jame.
Luna pokuša da se oslobodi, ali njeno telo je pripadalo Kraljici... i ona oseti da se ono podvrgava
Kraljičinoj volji... kruto, tečno; stvar napravljena pomoću tehnologije i magije. Toliko smo slične... to svako
vidi, svako. "Zašto... zašto si htela toliko kopija; i to Letnjake, a ne Zimce?" Odbijala je da u to ubroji i sebe.
"Bio mi je potreban samo jedan primerak. San mi je bio da me ti zameniš, kad u Promeni izgubim
život. Da bude i posle Arienrod - opet Arienrod, posle mene opet ja; ali, da vaspitanjem bude osposobljena
da letnjački mentalitet razume i da njime manipuliše. Mislila sam da te dovedem i sve ovo da ti objasnim još
pre nekoliko godina - da bi ti imala vremena da se prilagodiš svom stvarnom nasleđu. A onda sam
poverovala da si izgubljena za mene... ali sam umesto tebe našla Ukresa." Luna se ukoči; Arienrod to nije
videla. "Zaključila sam da ne moram umreti uopšte; da mogu da nastavim život, ja lično, a Zima da ostane
na vlasti sa mnom. Sačinila sam novi plan, koji bi mi to omogućio; ti mi više nisi bila potrebna. Ipak te hoću
i sad. Oduvek sam htela da budeš ovde uz mene; moje lepo dete, ničije drugo." Podigla je Lunino lice,
prstima ispod vrha donje vilice.
Ničije drugo... Pogleda Kraljicu u oči i oseti u svome umu neku promenu visine: taj glas joj govori
kao glas majke, ali lice je devojačko, lice iz ogledala; te oči je zovu niz beskonačnu spiralu vremena... Ko
sam? Ko sam ja? "Letnjakinja sam! A ti hoćeš da pomoriš moj narod." Bacila je te reči Arienrodi u lice.
Arienrod se trže kao ubodena; rasprslo se nešto što je u prethodnom trenutku postojalo. "Ispričao ti je
to", reče sa ogorčenom nevericom. "Glup je. Ne uviđa da to nije njegov narod, ni tvoj. Luno, jastvo moje, ti
si u srcu Zimkinja, a Ukres van-Tijamatovac!" Odmahnu rukom prema zvezdama. "Bila si na drugim
svetovima, znaš kako nas Hegemonija tlači. Videla si šta nam uskraćuju, šta zadržavaju za sebe i kako nas
iskorišćavaju. Zar nisi?" uzviknu, zahtevajući odgovor.
Luna pogleda ka potmulo crvenkastom nebu. "Da, znam te činjenice. I mrzim ih." Vide, među
bezbrojnim zvezdama, smrt nebrojenih mera. "Mora se izmeniti Promena."
"Onda razumeš da nas letnjačka praznoverica i mržnja prema tehnologiji zadržavaju u lancima, u
onom periodu kad stranci nisu tu. Nikad se nećemo otrgnuti tuđinskoj kontroli ako ne budemo imali
dovoljno vremena da razvijemo sopstvenu tehnološku osnovu. Kako da zadržimo čak i ono malo što nam
stranci ostavljaju, ako ne razbijemo taj obrazac Promene?"
"Ne uništavanjem našeg naroda!" Mog naroda; to je moj narod! Zaklonila je ogledalsku sliku zvanu
Arienrod, izvlačeći ispred nje uspomene na svoju porodicu, detinjstvo, svoj ostrvski svet.
"Onda kako?" Iz Arienrodinog glasa nestade strpljenje. "Kako drugačije da ih ubediš ili preobratiš?"
Ipak, stajala je kao da i sad odista sluša, kao da očekuje neku istinsku alternativu.
"Sibila sam." Srce joj podskoči: takvu stvar priznati Kraljici Zime... ali znala je da Arienrod svakako
već i to zna. "Kad im kažem istinu o tome šta jesam, i kad dokažem da jesam, slušaće me."
Arienrod se namršti razočarano. "Mislila sam da si se odlaskom na druge planete oslobodila te tvoje
religiozne i praznoverne opsesije. Ne postoji nikakva Majka More koja bi ti punila usta svetim lupetanjem;
baš kao što ne postoji nikakvih hegemonijskih 'deset hiljada bogova' koji i nisu ništa drugo nego slamnata
strašila, Hegemoncima zgodna da bi imali šta da psuju." Jedan udar vetra iz Jame proširi se do njih, donoseći
miris morske trave; Luna, protiv svoje volje, zadrhta ispod plašta. Arienrod se, omotana maglenim slojevima
tkanina tankih do providnosti, nasmeja njenom strahu.
"Sibile nisu..." Ali Luna tu zaćuta. Ona ne zna istinu. Nemoguće je da zna... Najednom postade
svesna da raspolaže skrivenim oružjem, i da ga je zamalo odala. Oseti kako njeno razbijeno samopouzdanje
počinje da zarasta, i pokuša da to ne pokaže licem, da ne bi Arienrod uspela da pročita svaku njenu tajnu.
Arienrod je, međutim, bila uhvaćena u mašinu sopstvenih vizija. "Znam zašto si htela da budeš
sibila... zato što kraljica nisi mogla biti. Ali sad možeš..." Oštra svetlost blistala je u njenim očima.
"Zaboravi Leto! Možeš deliti ceo jedan svet sa mnom, svet koji će biti Zima zauvek. Baci svoj trolist i
ponesi krunu. Odseci veze koje te spajaju sa onim uskoumnim stvorovima punim predrasuda i budi slobodna
da misliš slobodno, i da sanjaš." Bacila je neki nevidljivi znak u provaliju. Luna oseti oštricu vetra uz svoja

192
leđa. "Oni te nikad neće prihvatiti kao svoju, niti će imati poverenja u ovo što si sad. Ionako je prekasno da
budu spaseni. Točkovi su pokrenuti. Njihovu sudbinu ti ne možeš da sprečiš, ni da izmeniš... Prihvati je.
Vladaj sa mnom, isto kao što bi vladala posle mene. Gradićemo zajedno naš san o novom svetu. Zajedno to
možemo, i sve može da nam bude zajedničko..." Ispružila je ruke, sijajući od strastvenosti. Luna takođe poče
dizati ruke, omađijana tom blizinom, i neporecivom realnošću svog drugog ja, svog originala... stvoriteljke u
čijem liku je nastala...
"Arienrod..." reče Arienrod.
Luna se odmače. Jad ju je boleo kao udarac. Shvatila je da Arienrod uopšte ne vidi nju; da ne vidi
zašto reči koje bi trebalo da deluju zavodljivo, udaraju po njenoj 'drugoj ja' kao kamenje. Arienrodin
egoizam video je samo jedno, ono što je čeznula da vidi... Arienrod. Koja nije u pravu. Neka duboka,
nepotresiva izvesnost, nešto više od običnog olakšanja, pokrete se u Luni; kao da je bila izvedena na ispit
iako joj to nije niko rekao, i na njemu dokazala svoju vrednost. "A Ukres?" Začula je sebe kako postavlja to
pitanje, glasom koji je bio krt kao led, u skladu sa Arienrodinim očekivanjima. "Hoćemo li deliti i njega?"
Arienrodin smiren izraz lica zatreperi, ali ona ipak klimnu glavom. "Zašto ne? Mogu li zaista biti
ljubomorna na... sebe? Mogu li odbiti sebi ma šta? On nas voli obe, a kako bi drukčije i mogao? Zašto ga
prisiljavati da to poriče?" Glas joj se dizao, kao da mora sebe da ubeđuje u to.
"Ne."
Arienrodina glava se čudno okrete. "Šta ne?"
"Dosta je bilo." Luna stade uspravnije, osećajući neograničenu snagu koju je tim rečima oslobodila u
sebi. "Nisam Arienrod."
"Nego šta si", reče Arienrod smirujuće, kao da govori tvrdoglavom detetu. "Isti su nam hromozomi,
isto telo - isti muškarac i isti san. Znam da tebi mora biti teško da to prihvatiš, jer nikad nisi ni slutila... da je
od mene zavisilo, stvari se nikad ne bi ovako odvijale. Ali kako možeš poricati istinu?"
Luna se pokoleba, ali oseti kako još dublja izvesnost ojačava njenu odluku. "Zato što radiš pogrešno.
Pogrešno. Ne valja tako."
"Po čemu je pogrešno poboljšavati svet, ako imaš moć da to činiš? Moć menjanja, rađanja, stvaranja
- stvari koje se ne mogu razdvajati od smrti i uništavanja. To je prirodno, a takva je i priroda moći... njena
neumoljivost, amoralnost, ravnodušnost."
"Prava moć", reče Luna dižući ruke ka znaku na svom grlu, "jeste moć da čovek savlada sebe. Kad
znaš da možeš učiniti bilo šta... ali ipak ne činiš ništa samo zato što možeš. Hiljade mera je umrlo da bi ti
zadržala vlast dok su stranci bili tu; sad će hiljade ljudskih bića umreti da bi ti zadržala vlast i kad oni odu.
Ja ne vredim hiljadu ljudskih života, ni stotinu, deset, dva - a ne vrediš toliko ni ti." Odmahnu glavom,
videći lice ispred sebe, videći sebe. "Ako moram verovati da samim tim što jesam ono što jesam, moram i da
uništim Ukresa, i narod koji mi je dao sve, onda nije trebalo nikad ni da se rodim! Samo, ja u to ne verujem,
ne osećam da je tako", reče sa žestinom. "Nisam ono što si ti, niti ono što ti misliš da sam, niti ono što hoćeš
da budem. Neću tvoju moć... imam svoju." Opet se dodirnu po grlu.
Arienrod se namršti; Luna oseti Arienrodin gnev kao ledenu kišu. "Dakle", reče Kraljica, "ipak su svi
ispali loše, sa greškama... čak i ti. Uvek sam verovala da ću moći da ti dam ono što ti nedostaje... ali, ne; to ti
ne može niko dati. Nemaš ti petlju, slaba si." Trže glavom. "Hvala bogovima što sad ostvarenje mojih
ciljeva više ne zavisi od tebe."
Luna spusti pogled ka šakama, pobelelim pesnicama. "Onda zaista nemamo jedna drugoj šta reći,
posle svega... Rekla si mi da mogu da idem." Okrete leđa izrazu na Arienrodinom licu, zakorači ka mostu,
srcem već jureći napred.
"Čekaj, Luno!" Arienrod je opet sustiže, povuče nazad i okrete. "Zar zaista možeš ovako da me
ostaviš; ovako brzo, i lako? Zar nema načina da nam još nešto bude zajedničko, osim našeg tvrdoglavog
ponosa? Ti bi, iznad svega, trebalo da budeš sposobna, jedina sposobna da razumeš stvari koje niko drugi ne
može da dosegne u meni... stvari koje nikad nisam mogla nikom drugom dati." Njen glas, i dodir, postadoše
mekši. "Daj mi vremena, pa ću možda ja naučiti da dosežem ono što leži nedohvatno u tebi."
Luna se zanjiha; dete bez oca i majke koje čuje sopstvenim glasom uzviknutu usamljenost celog
svog života; poseže da zagrli svoju sopstvenu snagu i udvostruči je, postajući istovremeno i dete i roditelj.
Svojim unutrašnjim vidom sagleda Ukresa, ožiljke na njegovom telu i njegovoj duši, i vide na šta ju je
obavezalo njegovo završno ćutanje. "Ne. Ne, ne možemo to." Obori pogled. "Nema više vremena."
Arienrod pocrvene; mekoća spade sa njenog lica i Luna vide neopraštajuće gvožđe. Kraljica diže
ruku kao da će udariti Lunu po licu; ali je samo uhvati za zrnasti okovrartnik, cimnu ga i pokida. "Misliš da

193
možeš mene zaustaviti. Onda idi, ako si sposobna da odeš. Moje plemstvo zna da si letnjačka sibila." Mahnu
rukom Zimcima koji su strpljivo stajali sa suprotne strane mosta i iza njih dve. "Takođe zna da si ovde ušla
prerušena u mene, da počiniš neko izdajstvo. Ako ih možeš uveriti da nisi ništa od toga, onda zaslužuješ da
odeš slobodno - i da budeš deo mene." Okrete se naglo i ode energičnim koracima prema hodnicima palate,
sama.
Dok je prilazila plemićima, oni su već polazili napred, klanjajući joj se. Načiniše obruč oko Lune,
nadomak mosta. Luna je gledala Arienrod kako odlazi, bez ijednog osvrtanja. Najzad je izgubi iz vida, iza
zida lica željnih osvete.

43.

"Dakle, komandatkinjo, nadam se da ti je prijao Kraljičin banket." Glavni inspektor Mantanjez

prekinuo je svoj razgovor sa dežurnim narednikom da bi joj rekao tu frazu sa 'nadanjem', iako se ničem
sličnom nije nadao; Geja Džeruša tek što je ušla u prazni mir policijskog štaba, posle opšte vreve na
ulicama. Praktično svi policajci bili su van, na obezbeđenju premijera ili u patroli među slaviteljima. Njih
dvojica joj mrzovoljno salutiraše; ona im uzvrati takođe salutiranjem, ali kao od bede. Mantanjez je
zavidljivo odmeravao njenu svečanu uniformu. Znala je da je sigurno proveo čitavo veče sumoran što nije
mogao on umesto nje da ide na gozbu, da se šepuri pred svojim zemljacima Karemovcima, da bude na
položaju koji bi po pravdi zaista trebalo da bude njegov.
"Ne prija mi da traćim vreme, kad ima još toliko posla koji treba uraditi." Rekavši to, ona naglašeno
pogleda njih dvojicu; skide kaput skerletne boje i raskopča okovratnik. "Inspektore, oslobođen si dužnosti da
zamenjuješ komandanta u odsustvu."
"Razumem, komandante." Salutirao je još jednom; njegove oči su je podsećale da se takve reči ovde
neće još dugo izgovarati. Da, kučkin sine, biće opet po tvome. Pošto je vrhovni sudija napisao nepovoljan,
katastrofalan izveštaj o njoj, i pošto je Mantanjez vođen svojim ambicijama rovario bez prestanka protiv nje,
službena ocena o njenom komandantskom radu morala je biti crna kao svemirska praznina. Ovo mesto biće
ujedno i kraj njene karijere; njena starešinska uloga i njen čin biće pometeni pod tepih zvaničnog prekora.
Nikad više neće joj se dati prilika da komanduje bilo čim; biće upućena u neku zabit, bogu iza nogu (što će
poslužiti kao dokaz da ima gorih mesta od Karbankla). Tamo će biti ostavljena da trune do kraja svog
životnog veka.
Bože, muka mi je od ove karemovske nadmenosti! Šakama je gužvala plašt dok je polazila ka svojoj
kancelariji. Ako budem prisiljena da vidim samo još jednu prokleto, oholo tehnokratsko lice... Pred oči joj
odjednom iziđe Gundalinuovo lice, i ona uspori. Još jedno lice. Ali sve bi dala da to lice vidi, sad, ovde.
Međutim on sa svojom zatvorenicom nije došao na odredište. Trebalo je da predvidi tako nešto - ali kako je
do vragova, mogla predvideti da će, od svih ljudi, baš Gundalinu da pobegne sa tom devojkom? Mogla si
tako, što se jasno dalo videti. U izveštaju je Džeruša navela da je Gundalinu bolestan, i da za svoje postupke
nije odgovoran; a bogovi su znali da je to po svoj prilici čak i istinitije nego što je ona zaista spremna da
prizna.
Večeras je gledala i Ukresa Svetlohodnog, koji je sedeo na banketu i neskriveno prkosio zakonu,
praktično se hvalisao činjenicom da je sklonjen od dohvata zakona; a takođe je i pio do besvesti. Uz njega je
sedela Arienrod, vedra i spokojna, divna kao i uvek, ne brinući zbog sudbine koja se sve više primicala;
povremeno se šetala između svojih podanika i svojih navodnih gospodara - očigledno mnogo manje
uzbuđena nego što bi se to moglo očekivati. Do vragova? Šta li sprema?
"Šta će ona prokletinja tu?" upita Džeruša. Baci pogled ka Mantanjezu, pa opet ka pol-robotu koji je
stajao, nepomičan kao stablo, ispred njene kancelarije. "Što ti nisi na dužnosti?" obrati se policijskom robotu
neposredno. Robot nije odgovorio i ona uvide da mu je dovod energije isključen.
"U kvaru je", reče Mantanjez nervozno. "Ušao je pre nekog vremena sa nekakvom smušenom pričom
da su Kraljičini ljudi skleptali njegovu zimačku iznajmiteljku. Verovatno je samo postao sentimentalan zato
što mu se bliži kraj iznajmljivanja kod te gazdarice. Trebalo bi da mu se svi sistemi izbrišu. Apsurdno je
davati neznalicama, domorocima, da obavljaju makar i deo poslova održavanja oko hardvera toliko
usavršenog."
"A-ha, ali čak i 'neznalice i domoroci' bi se zapitali u čemu je štos, ako bi morali da dovode svoje
tupave servomehanizme u policiju kad god im se olabavi neki šraf." Ona okrete prekidač za struju na prsima

194
pol-robota, više iz ljutnje nego iz interesovanja. Svetleći senzorni displeji počeše se paliti u robotovoj
lobanji od čelika i plastike. Bacajući pogled na njegovu identifikacijsku pločicu, ona reče: "Jedinico 'Poluks'.
Ko te je iznajmio?"
"Hvala, komandante!"
Ustuknula je, iznenađena.
"Molim saslušajte me, komandante. Stvar je veoma hitna, ne mogu..."
"Dobro, dobro - odgovaraj na pitanja." Nikad se neću navići na glasove ovih stvorova, pomisli ona.
"Iznajmila me je Tor Zvezdošetna Zimska, državljanka Tijamata, formalni vlasnik 'Persefoninog
pakla'." Iz robota je zračilo nestrpljenje.
"Kažeš da ju je napala Kraljičina garda? To nije naš posao."
"Ne, komandante. Napali su je stranci. Njen verenik..."
"Ljubavna svađa?"
"...po imenu Ojarzabal, zaposlen u tom kazinu, i njegovi drugovi. Povikala je da joj pomognem, a
onda su je pogodili staner-pištoljem. Nisam mogao dopreti do nje zato što su vrata bila zaključana. Zato sam
došao ovamo po pomoć."
"Znaš li zašto su je napali?" Džeruša je osećala da se u njoj budi interesovanje.
"Nije mi jasno, komandante. Možda je ometala neku ilegalnu aktivnost."
"Ko kontroliše taj kazino?"
"Tanin Jaakola, rodom sa Velike Plave."
"Izvor?" Ona oseti da je iza nje čak i Mantanjez počeo da sluša.
"Da, komandante."
"Ponovi sve njihove reči koje si čuo."
"OJARZABAL: 'Samo Letnjake, do bogova, Persefono. Ne Zimce, Zimci ostaju bezbedni; tako
Kraljica hoće.' ZVEZDOŠETNA: 'Nije, lažeš. To će pomoriti i nas Zimce, a to Kraljica ne bi dozvolila. Ludi
ste. Ojar, puštaj me. Poluks, u pomoć, Poluks.'"
Džeruša je slušala. Koža joj se ježila od tih nazalno otpevuckanih reči, čije se značenje konačno
iskristalisalo u njenom umu, katalizovano rečju Kraljica. "Sveti bogovi - našla sam! Našla sam! Naredniče!"
Okrenula se naglo, već vičući, ali narednik je stajao tik iza nje. "Zovi desetak ljudi najbližih 'Persefoninom' -
reci im da odmah pođu tamo i blokiraju sve izlaze! Mantanjez..."
"O čemu se tu radi, komandante?" Nije mogla zaključiti da li je uplašen, ili mu nešto nije po volji.
"Reč je o životu i smrti." Ispustila je svoj ogrtač na pod, potegla pištolj da proveri njegovu
ispravnost. "Arienrod misli da kupi svoj dalji život, smrću polovine grada; o tome se radi, ili ja nisam
zapovednica ove policije." Posmatrala je kako mu se usta otvaraju. "Jedinico Poluks - tvoje i moje molitve
su uslišene." Potapšala je njegovo metalno rame. "Bogovi, samo da stignemo na vreme!"
"Molim pomognite Tori, komandantkinjo. Kod mene se pojavila... naklonost prema njoj."
Klimnula je glavom, ne verujući svojim ušima baš sasvim: da li je ovo zaista čula? "Mantanjez, uvek
kukaš da bi hteo više akcije. Idemo u akciju."
"Ideš lično, komandante?" upita on, više zapanjeno nego kritički.
Sad široko osmehnuta, ona reče: "Ne bih ovo propustila ni za proglašenje za sveticu."

44.

"Dakle, sibilo, pretila si našoj Kraljici." Jedan čovek je, najzad, progovorio; grupno zurenje tih
razbešnjenih plemića pržilo je tetovaž na njenom grlu kao da su joj na to mesto pritisnuli usijani žig. "Osim
toga ušla si u grad, što je vama zabranjeno. Dobili smo privilegiju da se postaramo da više nikad ne učiniš
nijednu od te dve stvari."
Luna uzmače ka mostu, boreći se sa uspomenom na ono što se desilo Danakil Luu, ovde u gradu.
"Idem iz Palate. Ako me dirnete, zaraziću vas..." Njen glas se okliznuo.
"Nećemo pokušavati da te zaustavimo, sibilo", reče on glasom gladnim i zbrljanim. "Pređi ti most;
samo izvoli." Iskezio se; tim izrazom, njegovo mršavo lice pretvorilo se u mrtvačku glavu. Odjednom su svi
bili široko osmehnuti, sa puno drogirane i bezobzirne zlobe - ljudi koji su do maločas proslavljali kraj svog
sveta, i sad našli krivca. On izvuče iz skrivenog mesta u svom plaštu neki predmet i podiže ga u vazduh.
Ličio je na ljudski prst, tamne boje. "Pređi Jamu."

195
 Luna šakom pokri kontrolnu kutiju na svom zglavku, zureći u taj njegov predmet, ne znajući šta mu
je to, ali uverena da je nešto što predstavlja pretnju. Most je, međutim, morala preći, ili bar pokušati. Diže
ruke i nespretnim pokretima oslobodi kopču svog zlatom prošivenog satenskog ogrtača. Presavi ga na
trećine, zato što je broj tri Thalasin srećan broj, i zakorači prema vetrovitom rubu ambisa, prkosno počinjući
ritual. Taj plašt bi joj, na leđima, bio samo smetnja; ali ako ga preda Majci koja je More, biće vredan poklon.
Ako Thalasa čeka dole, gladna... željna da joj se prinese dar, ili žrtva...
Damo, vodi me! Uz molitvu, Luna baci ogrtač napred, začu smeh aristokrata iza sebe. Ogrtač se
razmota i poče se nadimati; zaplovi u krug, pa se sjuri dole, u zelenu dubinu, kao ptica gnjurac kad pikira na
ribu.
Luna pritisnu prvo dugme u sekvenci na svom zglavku i pođe preko mosta. Zimci su gledali i
gunđali, ali nisu preduzimali ništa. Luna odsvira sledeću notu i pođe dalje, čak i ne dišući. Na suprotnom
kraju mosta čekali su je još mnogi aristokrati; nastojala je da ih ne vidi jasno... i da ne gleda dole, i da ne
sluša demonsku jadikovku oko sebe, niti bučne glasove straha u sebi...
A kad se primakla sredini raspona, magija sibilske pesme poče je opet zahvatati, usporavati, blažeći
njene strahove i tupeći njen nagon samoodržanja. Ne! Ona se skameni i sačeka da se njen užas ojača i da
krene u protivnapad, pre nego što bi je pesma mogla još jednom onako uhvatiti u zamku. Međutim, tek što je
stala, vide da svi oni Zimci ispred nje drže iste onakve šuplje prste, i prinose ih ustima... pištaljke! Za
kontrolu vetra... Tek sad je shvatila: oni će usmeriti vetar protiv nje; i ona će tako umreti, a ničija ruka neće
proliti njenu krv.
Bacila se napred, legla na most i čvrsto uhvatila, a tog istog trena hor zvižduka već se sudario iznad
nje, razbijajući njen krug mirnog vazduha. Vetrušine jurnuše na nju odasvud, kao da hoće da je pocepaju na
komade. Ipak, u središtu vetra nastavila se sibilska pesma - kao tiho 'oko' uragana; Lunu ispuni jasnovidost
nekog tihog ludila. Njen um, hipnotisan, paralisan, prodre u sklonište, koje se našlo na nekoj drugoj ravni
postojanja...
Zašto? Zašto me na ovom mestu zove? "Kako glasi odgovor?" Shvatila je da to njen sopstveni glas
viče, vrišti. "Kako glasi odgovor?" Ti možeš da odgovoriš na sva pitanja osim jednog, rekla joj je
svojevremeno Elsevir. Ne Šta je život? niti Postoji li Bog?... Ono jedno pitanje koje je njoj bilo zabranjeno
da postavi glasilo je: Gde je tvoja izvorišna tačka? U ovom trenu, kolebajući se na večnom rubu ludila i
smrti, ona spoznade najzad da je i na to pitanje odgovoreno, i da je odabrana, još jednom, od one sile koja u
njenom umu živi: Izvorišna tačka, izvor, istočnik... ovde, ovde, ovde. Ispod ovog vertikalnog tunela
zarivenog u more, ispod ovog grada koji je kao čioda zaboden u mapu vremena; tu leži, tajnovito kao kamen
ispod zaštitničke kože koja je more, na ovoj vodenoj planeti, sibilska mašina. To će samo ona, Luna, znati.
Oseti kako njen um popušta pod ovim konačnim naletom saznanja i pada u bunar istine; kriknu, osećajući da
njeno telo gubi kontrolu i da će poleteti, za umom, dole...

Kao trgnuti sanjar, dođe sebi. Ležala je na mostu, jecajući tiho u mirnom vazduhu. Mirni vazduh...
Ona pritisnu šaku na usta, pridiže se polako na kolena. Nije bilo više nikakvog vetra; samo spokojna
uzdisanja i najlakša strujanja oko nje. Zimci su stajali otvorenih usta na rubovima provalije, a pištaljke su
visile iz njihovih onemoćalih prstiju. Ona se usudi da pogleda iznad njih, pored sada mlitavih i umirenih
ploča za usmeravanje vetra, prema protiv-olujnim zidinama. One su sad bile zatvorene; vazduh više nije
mogao proći iz ovog vertikalnog tunela u spoljašnji svet. Takođe je, na dnu tunela, priticanje morskog
vazduha bilo odsečeno, i pristup do srca Karbankla zatvoren. Luna opet klonu napred, pritisnu čelo na
površinu mosta, u znak zahvalnosti, bez ijedne reči.
Diže se nesigurno na noge i pređe most. Hodala je lagano, zbog onih koji su je gledali, ali i zbog
nesigurnosti svojih nogu. Sada su lica Zimaca pokazivala mešavinu strahopoštovnja i užasa; a ona stisnu lice
u hladni prkos, pokušavajući da ih snagom volje navede da se sklone da bi mogla proći.
Neki joj se i skloniše s puta, ali drugi postadoše samo još bešnji, bezobzirniji, više ispunjeni
mržnjom, zato što su videli da jedna Letnjakinja ima lice njihove kraljice i moć boginje. Upravo u rukama
takvih Luna vide gvozdenu motku sa oreolom od metalnog trnja, veštičju ogrlicu, nalik na onu koja je
razderala grlo Danakil Lua. Ogrlica se pomače napred i nađe se tačno ispred nje, onemogućavajući joj
silazak sa mosta. "Klekni, sibilo, ili skoči u Jamu!" Žena sa turbanom na kome je bilo mnoštvo dragulja
izmahnu motkom napred, ka Luni; zato Luna ustuknu jedan korak, stežući šake u pesnice, uz svoje bokove.

196
 "Puštaj me da prođem, inače..." Zaćuta, videći da se okreću; začu prethodeći zvuk mnogih koraka
ljudi koji su uveliko ušli u hodnik Palate i već se bližili Dvorani vetra. Polumesec prostora iza vlastele poče
se puniti ljudskim obličjima - ali pod klijevskim kožama i tkaninama kod kuće rađenim: Letnjaci. Njihova
lica nisu bila ništa manje ubilački nastrojena nego lica Zimaca do pre nekoliko sekundi; nosili su noževe i
harpune. Sva ta lica videše i nju gde stoji na mostu, ali se ne izmeniše nimalo.
"Eno je! Kraljica!"
Luna vide jedino lice koje se nije uklapalo sa ostalima; jednog čoveka koji se očajničkom
odlučnošću gurao u prvi red. "Bi-Zi!" povika ona preko sve jače galame dveju gomila koje su se našle jedna
do druge; uhvati njegov tragajući pogled i oseti da je taj pogled grli.
Gundalinu laktom odgurnu u stranu još jednog, poslednjeg Letnjaka na svom putu, i sad, imajući više
mesta, poteže oružje i diže ga da svi jasno vide. "Stoj! Stani!" Cimnu tankoustu ženu sa tim gvozdenim
oruđem, tako da se obrnula pola kruga oko sebe; tu bodljikavu spravu joj istrže i baci preko ruba, u jamu.
"Daleko ste zabrazdili, Zimo. Nazad! Odstupi!"
"Otkud ti prava da se mešaš, stranče? Ovo su zimačka posla, zimački zakon..."
"To je prokleto tačno", progunđa Gundalinu. Počeo ih je potiskivati u levo i desno, otvarajući prolaz
za nju. Stiže i da joj dobaci jedan pogled. "Ova žena je uhapšena; moja je." Luna uhvati namigivanje u tome
i osmehnu se, sasvim protiv svoje volje.
"To je Kraljica, inspektore Gundalinu!" reče jedan od Letnjaka ljutito. "Naša je. Nikud ona neće
otići, do Promene." Te reči bile su smrtonosne kao mraz.
"Nije to Arienrod. Ovo je jedna Letnjakinja, sibila! Pogledaj joj grlo." Gundalinu mahnu rukom.
"Ako hoćeš Arienrod, moraćeš da prođeš kroz..." Pogledom prateći sopstveni zamah ruke, on po prvi put
pogleda prostranstvo bez vetra i lice mu dobi 'prazan' izgled. "Šta?"
"Kakva posla imate vi sa našom kraljicom, vi, ribarčine?" Žena sa turbanom optočenim draguljima
na glavi, koja je gubitkom motke sa trnovitim okovratnikom izgubila i kontrolu nad situacijom, pokuša opet
da ovlada njome. "Niste dobrodošli u ovoj palati dok ona još pripada Zimi."
"Ima tvoja kraljica neka posla s nama!" povika jedan Letnjak. "Pokušala je da poubija sve nas, pa
smo došli da joj to naplatimo. I da obezbedimo da siđe kod Dame, i ovaj put."
Luna je slušala, ne pomičući se, savladana bolnom, mada nevažnom radošću što opet čuje
karakteristični letnjački naglasak u izgovaranju reči. Povika: "Ja sam Luna Svetlohodna Letnja..." ali glas joj
bejaše u dronjcima. "Kraljica je unutra. Pređite preko mosta sad! Dokle god ja stojim na njemu, bićete
bezbedni." Mahnu im rukom da dođu, oseti Bi-Zijev zapanjeni pogled na sebi.
Gomila, videći njen trolist i verujući da je istinit, pođe napred sa još više samouverenja. Lunino
samouverenje se, međutim, uskoleba kad prvi Letnjak zakorači na most; ali vazduh ostade miran, a Letnjak
joj se kratkotrajno osmehnu i klimnu joj glavom prolazeći pored nje. Jedan po jedan pođoše i ostali,
nervoznim koracima, ipak rešeni da se domognu svog cilja. Luna sačeka da i poslednji Letnjak bezbedno
siđe sa drugog kraja mosta, a onda načini svoje završne korake na čvrsto tlo. Zimci uzmakoše, zlovoljno
gledajući nju i Gundalinua. Prilazeći mu, ona se okrete; jer prostor iza nje već je uzdrhtao, uzdahnuo. Ona
vide da se protiv-olujne zidine razdvajaju, kao da se šire neka ležerna krila. Ledeni vetar opet pođe, a ploče
za njegovo usmeravanje se zanjihaše, oživeše. Jama jeknu, vraćajući se malo po malo u život, donoseći novi
miris mora.
"Bogovi! Očevi svih mojih dedova!" prošaputa Bi-Zi. "Ti si to bila, ti si zaustavila oluju. Kako...
kako?" Zadržavao se na izvesnom udaljenju od nje.
"Ne mogu ti reći." Ona odrečno okrete glavu levo-desno. Obuhvati sebe rukama oko struka. Pomoću
onog što je u Karbanklu. To ne mogu kazati nikome, nikad. "Ja to čak i ne znam." Niti smem dozvoliti da
iko sazna. Mislima pođe u provaliju, dole, u dubine, sve do mora, i kroz more, u dubinu bezvremene kamene
kore same planete Tijamat, gde je u tajnom sveznanju ležalo najveće spremište ljudske mudrosti. "Vodi me
odavde, Bi-Zi", progunđa ona. Vrtelo joj se u glavi. "Nije ovo mesto za sibilu; ovi Zimci su u pravu. Suviše
je opasno." Osećala je kako po njoj puze pogledi plemića, neprijateljski, puni neverovanja.
Gundalinu je povede, strogim i propisnim policijskim načinom, iz Dvorane vetra, kroz hodnik sa
naslikanim prizorima vladavine Zime. Niko ne pođe za njima. Bi-Zi je, svejedno, održavao malu distancu
između sebe i nje, dok su pešačili. Stresajući svoj um, ona poče da prebira po zasenjujućim delićima
poslednjih nekoliko sati, tragajući za onom tajnom koja joj je bila najvažnija sve do trenutka stupanja na
most: "Otkud Letnjaci ovde? Da li su ti rekli šta je Arienrod..." koja zamalo da me ubije; zavrte joj se u
glavi, "šta je uradila?"

197
 Odrečno je zavrteo glavom, jako dobro pazeći na kretanje svojih nogu. "Jesu, ali nisam ih razumeo;
toliko su žurili. Mislim da ni sami nisu znali. Rulji je dovoljno da čuje samo nekakve lude glasine."
"Nisu glasine. Istina je. Ništa oni neće moći da spreče time što će nju zarobiti. Platila je strancima da
izazovu epidemiju." Bacala je te reči na njega, bezobzirce.
"Šta?" reče on stajući i zaustavljajući i nju. "Otkud znaš?" Zaćuta, počinjući da uviđa mogućnosti.
"Ukres mi rekao."
"Ukres." On obori pogled, klimnu glavom sam za sebe. "Znači našla si ga. I, to... ti i on... je l' još..."
"Da." Ona splete šake ispred sebe.
"A, tako. Dobro." On se nasloni na zid, klonulo; nekoliko trenutaka je stajao tako, lica okrenutog od
nje; izgovor za to bio mu je napad kašlja kome se prepustio. Ona uvide da njegova nevoljnost da je dodiruje
nije, uopšte, bila zbog onog što je video u Dvorani vetra. "Nije izišao s tobom."
"Pa... Kraljica nas je uhvatila. Njega je odvela nazad." Ona se osvrte, pogleda niz hodnik, oseti
rastrzanje u sebi. Ali mamuze tuđeg, ne njenog, predosećanja, opet je podbodoše: Ostavi ga, ostavi ga.
Odlazi sad... "Ništa mu neće biti, sad kad su Letnjaci ušli da stave Kraljicu pod stražu. Oni njega ne
poznaju." To je govorila više sebi nego Gundalinuu; pouzdavala se da će sila koja je zaštitila nju takođe da
zaštiti i Ukresa. "Moram da zaustavim tu kugu. Znam ko stoji iza toga; Ukres mi je sve rekao. Moram kazati
nekome, policiji..." Zbunjeno prođe prstima kroz umršenu kosu.
"Znači, nije te on izručio onoj grupi za mučenje sibile?" reče Gundalinu, kao da ne može da se odvoji
od razmišljanja o toj ideji. Obrisa čelo rukavom, otvori prednju stranu jakne.
"Ne. To je Arienrod uradila."
"Arienrod! Ali, mislio sam da ti je ona..." Nije dovršio. Nije bilo potrebno.
Omotala je jedan odlutali dugi pramen kose oko prsta, pogledala ga, povukla. "Bilo nas je devet... i
niko po njenom ukusu. Nismo postali ono što je ona želela da budemo. Zato nas je... napustila, odbacila."
Luna diže ruku kao da maše 'zbogom' svojoj izgubljenoj duši. Ali iznenada opet pogleda njega. "Znao si.
Znao si i o meni. Onda zašto si imao poverenja da me pustiš da uđem kod nje?"
"Od početka sam znao da ona nikako nije mogla postići da budeš njena verna slika. Šta misliš, da
sam mogao provesti... toliko vremena s tobom, a ne osetiti razliku?" Njegov osmeh ojača; on dohvati Lunu
za šake. "Neće još dugo proći, i ona će proklinjati žurbu sa kojom te je oterala. Hajdemo sad, i kaži mi sve
što znaš o toj zaveri."
Luna opet pođe naporedo s njim, držeći ga čvrsto za ruku, držeći se za isceljujući melem njegovog
poverenja, ne bi li suzbila bol. Pešačili su ka ogromnom ulazu, i ka kraju Zime; govorila je Gundalinuu sve.
Prisiljavala je svoj um da ostaje na uskoj stazi između naslikanih predela divljine. Vrata se otvoriše,
propuštajući unutra životnu snagu grada, usisavajući njih dvoje u vrtlog gradske vitalnosti. Na ulazu više
nije stajala nikakva kraljevska garda, nego samo jedna grupa ratobornih Letnjaka koji su čučali okolo, držeći
stražu na svoj način. Luna se uhvati za Gundalinuovu jaknu; onda se doseti da oni pojma nemaju kako
Kraljica izgleda. To ni sama Luna, svojevremeno, nije znala. Ali, vide da su dvojica ili trojica primetili
istetovirani trolist na njoj i pogledali je iznenađeno. "Bi-Zi, po čemu si znao da treba da dođeš po mene?
Kako si znao da si mi potreban?"
On opet obrisa oznojeno lice, protrlja oči. "Nisam znao. Kad su naišli Letnjaci, zaključio sam da je
čekanja dosta. Zato sam pokazao policijsku kartu za identifikaciju i predstavio se kao policajac-pratilac."
Pogleda levo i desno, Letnjake koji su ih propustili. "Nedostajaće mi ta značka..." Nije bilo ničeg što bi dalo
oslonac lažnoj lakoći u njegovom glasu, koja se sruši. On se opet zakašlja; gadno krkljanje zgrušavalo se
duboko u njegovim prsima. Stigoše u ničiju zemlju, između letnjačke straže i gomile posmatrača koji su se
vrzmali kojekuda. "Slušaj me... Luno." Borio se za dah. "Ja ću morati da se suočim sa svojom krivičnom
odgovornošću... pre ili kasnije. Neizbežno. Moram da se vratim; zašto ne bih s tim svršio odmah. Prijaviću
sve što si mi rekla, prvoj patroli koju vidim. Nije potrebno da rizikuješ sebe, da se predaješ vlastima. Tvoj
narod je ovde; reci im o tebi i Ukresu pre nego što saznaju da je on Starbak. Oni će moći da ti pomognu u
onim stvarima gde ja ne mogu." Naglo prenese pogled sa nje na okupljene Letnjake, steže jaknu oko sebe.
Usta mu se stegoše u liniju, kao da se ne usuđuje da sebi dozvoli da ma šta dalje kaže.
"Bi-Zi." Ona pritisnu prste na usta. "Kako da ti..."
"Nikako. Ne pokušavaj." Odrečno zavrte glavom. "Samo me pusti da idem..." Poče se okretati, ali
ona vide da mu, u okretu, popuštaju kolena. Usporenim kretanjem on pade i ostade bez svesti na belim
kamenim pločama.

198
45.

Tor je sedela u uglu, naslonjena uza zid kao lutka bez kičme od krpa; belo, bezoblično laboratorijsko
svetlo zabijalo je koplja u njene suzeće oči. Znala je da se iza zida, iza njenih leđa, nalazi čitav jedan grad
pun ljudi koji pojma nemaju o njenoj ludosti ili njenom zlom usudu - a ni o svom zlom usudu. Međutim
nijedan zvuk njihovog svetkovanja nije dopirao u ovu sterilnu prostoriju; ni smeh, ni muzika, ni povici.
Dakle, ni njeni zvuci neće se nikad probiti napolje, čak i kad bi ih ona mogla načiniti. Borila se uzaludno, u
tišini, protiv okova svoje paralize. Tek kroz, približno, jedan sat vremena njen voljni nervni sistem će se
oporaviti dovoljno za pokretanje makar i jednog prsta; ali Tor je bila sigurna da joj do kraja života nije
ostalo još toliko dugo. O, bogovi, bar da mogu da vrištim! Vrisak je odjekivao u njenoj glavi, dok nije
pomislila da će joj oči eksplodirati... i tad je zacvilela, tankim, jadnim končićem zvuka, najdivnijim zvukom
koji je ikad proizvela.
Ojarzabal je pogleda od stola, gde je sedeo pod vrelim zurenjem reflektora opšteg neodobravanja.
Njegovo široko lice sa kratkim četkastim zulufima ispred ušiju pokazivalo je nelagodnost ne mnogo manju
od njene; on žurno opet skloni pogled. Ležerno nadrealna debata o najpovoljnijim načinima za izazivanje
epidemije u gradu nastavljala se monotono: zujanje avetinjske košnice. Neko od njih, ne Ojarzabal, pre
nekog vremena je otišao da razgovara sa Izvorom. Ojarzabale, gade gadni, učini nešto, učini nešto!
Ojarzabal predloži da zagade vodovod. To odbiše kao nedelotvorno.
Vrati se Hanod, koji je pre cele večnosti otišao kod Izvora. Zaključa vrata za sobom, prenaglašeno
pažljivo.
Insekatsko zujanje prestade. Tor je gledala kako se sve glave okreću ka sudijinoj presudi, ali sama
nije mogla ni da okrene oči na tu stranu. "Dakle?" upita jedan od tih ljudi, jedan koga nije poznavala.
"Kaže da je se otarasimo, naravno." Hanod klimnu glavom ka njoj. "Telo baciti u more; u ovoj gužvi,
niko neće moći da kaže kuda je nestala." Mahnuo je rukom prema nedohvatljivoj stvarnosti s one strane
zida. "Kažu, 'more nikad ne zaboravlja'. Ali Karbankl će zaboraviti."
Tor zaječa, ali taj zvuk ostade zarobljen u njoj.
"Ne, do vraga, ja to ne verujem!" Ojarzabal ustade, spreman za sukob. "Oženiću se njome; odvešću
je odavde. On to zna, pa prema tome ne bi rekao da je se otarasimo."
"Dovodiš moja naređenja u pitanje, Ojarzabale?" Izvorov promukli, bestelesni glas spusti se na njega
iz vazduha; svi, nehotice, digoše pogled.
Ojarzabal se poguri pod težinom tog glasa, ali njegova odlučnost izdrža. "Nema potrebe da ubiješ
Persefonu. Ne mogu samo da sedim ovde i pustim da se to dogodi." Pogledom je pretraživao zidove i uglove
tavanice, nesigurno. "Mora postojati neki drugi način."
"Predlažeš da im kažem da ubiju i tebe? Tvojim lošim radom došlo je do ove situacije, zar ne?"
Ojarzabalova ruka kliznu prema pištolju koji je bio pod skutovima njegove duge kožne jakne. Ali
bilo ih je petorica protiv njega jednog, a Ojarzabal nikad nije ulazio u samoubilački rizik. "Ne, gospodaru!
Ne, ali... ali ona će biti moja žena. Obezbediću da ne priča."
"Misliš da će Persefona još hteti da se uda za tebe, sad kad zna šta ovde radiš?" Glas postade
hladniji. "Iako je to jedna amoralna životinja, ipak te mrzi zbog ovoga. Nikad nećeš moći da imaš poverenja
u nju."
O bogovi, o Izvore, pustite me samo da progovorim! Obećaću mu bilo šta! Znoj je izluđujuće curio
niz njena rebra.
"A ni ja više nikad neću moći da imam poverenja u tebe, Ojarzabale, ukoliko ne dokažeš da si još
odan meni." Glas je zastao, i kao da se osmehnuo; Tor se, u sebi, strese. "Ali ja imam razumevanja i za tvoj
stav. Zato ti dajem da biraš između dve mogućnosti: Persefona će ili umreti, ili živeti. Ali ako će živeti, onda
ćeš ti morati da preduzmeš mere da ona više nikad ne bude sposobna da svedoči protiv nas."
Ojarzabalova iznenadna nada zađe za oblake. "Na šta misliš?" Usudio se da pogleda ka njoj, onda je
opet sklonio pogled.
"Mislim da je moja želja da ona ne bude u stanju da ispriča to što zna nikome, ma šta joj radili.
Mislim da bi jedna injekcija ksetidiela bila dovoljna za to."
"Vraga! Pa da postane živi mrtvac?" Ojarzabal opsova. "Ne bi joj ostalo mozga nimalo!"
Jedan od ostalih se nasmeja. "Pa šta fali: bez mozga, a tvoja. Otkad ženama uopšte treba mozak?"

199
 O, Damo Thalaso, u pomoć... u pomoć, u pomoć! Tor je prizivala veru svojih predaka, napuštenu od
strane hiljadu ravnodušnih bogova ovih tuđina, izdaji sklonih. Radije ću biti mrtva. Radije mrtva.
"Vidiš kakve nevolje izazivaju žene kad uzmu sebi previše slobode, Ojarzabale - eto šta je tebi
napravila stupidna radoznalost ove ženke. A pomisli samo šta će Kraljica uskoro učiniti svom svetu."
Izvorov glas bio je paranje od koga se i metal zamara. "Pa, izaberi: mrtva ili izbrisanog mozga. Kad biraš za
nju, ujedno biraš i za sebe."
Ojarzabalove šake su se stiskale i opuštale, uz njegove slabine; pogledom je preletao sobu i pet
drugih lica, videći ono što je svakom bilo jasno. "Dobro! Ali neću da bude ubijena, neću da gledam da je
neko ubije. Hoću da ostane živa."
Tor opet zacvile, oseti kako tanak mlazić pljuvačke curi iz ugla njenih usta. Iz prstiju jedne noge
pođe joj, uz nogu, drhtaj - Pođi! Pođi! - ali ništa više od toga.
"U tom slučaju ja mogu da se pobrinem za damine potrebe." Od stola ustade onaj koji je i ranije
govorio u ime cele grupe tehničara; ona konačno prepoznade da je to K'sunh, biohemičar, stručnjak za
droge. Priđe jednom od zaključanih ormana izvan kupastog prostora njenog vidnog polja. Slušala je kako
raspoređuje bočice i instrumente, slušala je i šištavi oblak u njenoj glavi koji je počinjao da zaglušuje sve
druge zvuke.
Ojarzabal se premeštao s noge na nogu, pognute glave, kao da nije očekivao da će se stvari dešavati
tako naglo, tako nepovratno. Tor ga je ubijala pogledom.
"Da joj dam injekciju, gospodaru?" reče biohemičar vraćajući se u njeno vidno polje, držeći špric za
injekcije.
"Da, obavi to, K'sunh", reče glas blago. "Vidiš, Persefono, nikad ne pobediš. Uvek se isto završi."
Tor je gledala kako joj K'sunh prilazi, gledala je kako sve u njenom vidnom polju poprima boju
zlata; statički šum u njenoj glavi zaglušivao ju je. I Ojarzabal je gledao K'sunha; gledao je i nju; a ruke su
mu ostajale opuštene. Oči mu se počeše ustakljivati.
Teška lupnjava dopre kroz zabravljena vrata. Hemičar se, u pola koraka, ukoči, a spolja se začu
prigušeni glas: "Otvaraj! Policija!" Ljudi oko stola poskakaše na noge, gledajući jedni u druge i u tavanicu,
sa nevericom.
"Plavci!"
"Gospodaru, u kazinu su plavkani! Šta da radimo?"
Ali odgovor nije stizao. Zato neki osećaj, tako surovo visok da nije mogao biti primljen kao zvuk,
poče svrdlati Torin mozak. Ljudi pokriše uši rukama. "Poništavaju kombinacije u bravama! Uradite nešto,
boga mu bogovog! Šikni joj, K'sunh!"
Hemičar nastavi kretnju prema njoj; lice mu je bilo izobličeno od bola, ali je plastičnu cevčicu i dalje
držao u ruci. Ojrzabal se odjednom ustremi ka njemu, ščepa ga za ruku. Ali svi ostali se baciše na
Ojarzabala, a K'sunh se nagnu nad nju.
"Ne!" uzviknu Tor. Samo tu jednu reč, svoju poslednju...
Vrata se sa treskom otvoriše i njen vid se ispuni fluidnim plavim: u sobu je uletelo nekoliko
uniformisanih policajaca. "Ne mrdaj!" Oružje - upereno na sve strane; dva ili tri pištolja nađoše K'sunhova
leđa i lice. On se lagano uspravi, odmičući se od nje. "Baci to." Neko u plavom gledao ga je pravo u oči.
K'sunh odustade i ispusti špric; Tor se, u sebi, sva zgrči, jer je špric pao samo koji santimetar od njene
nezaštićene noge.
"Vidi, vidi, pa to nam je doktor K'sunh, života mi!" Tor vide da se iz amorfnog zida plavog
materijalizovala komandantkinja policije Tijamata. "Ti si mi u kartoteci otkad znam za sebe - baš prija da te
konačno jednom vidim oči u oči." Iscerila se blaženo i namakla mu lisice na ruke. Njeni ljudi su isto radili
Ojarzabalu i ostalima. Komandantkinja se sagnu ka njoj, osmotri pomno njeno lice, baci pogled i na
odbačeni špric. Opet se osmehnu. "Dakle, Tor Zvezdošetna. Izgledaš kao da jedva čekaš da nam nešto kažeš.
A ja jedva čekam da to čujem. Ej, Voldantuz! Dođi ovamo, daj ovoj ženi injekciju. Ali one prave vrste."
Namignula je u znak umirenja, a jedan od patroldžija se pojavi pokraj Tor i kleče uz nju.
Tor tek što je osetila peckanje protivsredstva, kad se na mestu gde je bila policajka pojavi jedno još
neočekivanije lice. "Poluks!" Nije, baš, izgovorila tu reč, ali nešto slično se čulo; kontrola joj se brzo
vraćala, osećala je to kako se plimno penje uz nivoe njenog uma, kao prvi udar jake droge.
"Tor. Je li ti dobro?"
"Šššš... šta? Št...a si rek'o?" Mucala je, gutala zalogaje vazduha.

200
 "'Tor je li ti dobro'", ponovi on, jednako ravnim tonom. Saginjući se napred, ponudi joj ruku, kao
ispomoć za njen pokušaj da ustane. Ona se zahvalno dočepa te ruke i ustade.
"Aaaa-uhhhh." Pritisnula je šaku na slepoočnicu, dok joj se u glavi vrtelo od olakšanja. Nasloni se
teško na Poluksa. Prsti joj utonuše u meke kovrdže njene naherene perike; ona rasejano ćušnu periku... začu
opet poslednje reči koje joj je Izvor uputio. Stisnu šaku, otrže periku sa glave i baci je dole. "Otkad ti imaš
rečnik, ti kofo puna šrafova?" Odmakla se malo, zagledala u Poluksovo nečitljivo nelice; oseti da se
pobedonosno cerenje širi po njenom licu. "Vatre mu paklene... dobro sam te ocenila. Prevarante jedan
matori! Zašto nikad ranije nisi razgovarao sa mnom?"
"Samo mala šala, Tor." Sasvim ozbiljno i ravno.
"Ha. Tu vrstu humora čovek može da očekuje od mašine. Otkad imaš sposobnost da govoriš tako?"
"Otkad su me programirali u policijskoj akademiji na Karemofu."
"Gde?"
"Izbriši to, Poluks", reče komandantkinja, pojavljujući se sa Poluksove druge strane, namrštena.
"Tebi je zaista potreban posao... Zvezdošetna, možeš da zahvališ Poluksu za svoje spasenje na vreme.
Mislim da i ja mogu da mu zahvalim, za mnogo više - ako mi kažeš da sam dobro ocenila šta su ovde
spremali." Palcem pokaza laboratoriju i uhapšene ljude iza sebe.
"Hvala, Polukse." Tor poče nežno gladiti, šakom, njegova prsa. "Spremali su smrtonosnu zarazu",
oseti da noge opet klecaju ispod nje, "da bi poubijali sve Letnjake."
Pala-Tion klimnu glavom, kao da je upravo to očekivala da čuje. "Ko ih je nagovorio?"
Tor obori pogled.
"Snežna Kraljica?"
Tor se iznenađeno trže i klimnu glavom. Oseti neobjašnjivi stid što to priznaje jednoj strankinji, van-
Tijamatovki. "Tako su rekli."
"Tako sam i mislila." Pala-Tion se osmehivala hladno, ne videći je više. "Najzad sam je potukla!
Osim ako..." Okrete glavu: ulazio je još jedan plavi, ovog puta inspektor. "Mantanjez?" reče ona žustro.
Međutim, inspektor je, sav natušten, odrečno odmahivao glavom. "Promakao nam je, komandante."
"Jaakola? Kako ste, do vraga, mogli da..."
"Ne znam!" Dočekao je njen gnev svojim. "Kad smo provalili u njegovu kancelariju, nije više bio tu.
Sve smo pretražili - tu se ni muva nije mogla sakriti! Traganje se nastavlja... ali on je imao neku putanju za
bekstvo, koju još nismo otkrili."
"Neće taj uzleteti sa ove planete." Geja Džeruša Pala-Tion malo povuče imperijalni znak na kopči
svog opasača. "Ukebaćemo ga."
"Nemoj se kladiti na to." Mantanjez je, sa izrazom gađenja na licu, zurio u sopstvena stopala.
"Onda nek vidi kud će se sakriti od optužbi za pokušaj genocida." Mahnula je rukom. "Voldantuz,
ajde da potrpamo ove druge lepotane u buvaru, gde im je mesto. Ako ništa drugo, bar imamo sve dokaze. I
svedoka. Zvezdošetna, trebaće mi tvoje svedočenje."
"Na to možeš pouzdano da računaš, plavka." Tor klimnu glavom. U trenutku kad su pored nje
provodili K'sunha, ona oseti rasplamsavanje želje za osvetom. Provedoše još dvojicu, a onda dođe red na
Ojarzabala.

"Persefono?" On povuče svog stražara, zaustavi ga. "Izgleda da te ipak neću voditi sa sobom. Ne
tamo gde sad idem."
"Hteo si da me pretvoriš u biljku, gnusobo jedna! Od samog početka si jedino to i hteo!" Progurala se
pored Džeruše i stala pred njega. "Nadam se da ćeš tamo ostati dok ne istruneš. Nadam se da nikad više
nećeš videti nijednu ženu..." Priseti se da je on ipak pokušavao da je zaštiti, pa i na samom kraju; i da su
sekunde, koje je izborio za nju, bile presudne.
"Nisam hteo da umreš, to je sve! Bilo je bolje čak i takvu da te imam, nego nikakvu." Nagnuo se ka
njoj; policajac ga povuče nazad.
"Govori ti u svoje ime." Skrstila je ruke na grudima. "Ionako uvek misliš samo o sebi."
On pogleda Džerušu. "Ako budeš htela da znaš o ovome, samo pitaj", reče on. "Sve ću reći." Pala-
Tion klimnu glavom, a jedan od uhapšenih opsova. Tor uvide da Ojarzabalov život od sad neće vredeti ni
koliko pijančeva psovka, bez obzira u koju robijašnicu bude upućen.
Ali ni ona sad neće moći sa ove planete, bez obzira kako se potrudila. O, bogovi, zašto ne mogu
nikad da uradim ništa kako treba? Obgrlila se čvrsto rukama oko ramena, zato što nikog više nije ostalo ko

201
bi je grlio, ili koga bi ona zagrlila. Oseti Pala-Tionin pogled na sebi, nađe neočekivanu naklonost u očima te
žene. Pala-Tionina glava se pomače neprimetno, a pogled se premesti na Ojarzabala i mimo njega.
Tor, još se tako držeći sama za sebe, i štiteći sebe, zakorači napred, stade sasvim uz Ojarzabala.
Poljubi ga za tren u usta. Uzmače; a njemu ne dadoše da pođe za njom. "Zbogom, Ojar."
Nije joj odgovorio. Plavci ga izvedoše iz sobe. Tor opet stade uz Poluksa. Zašto je ovako? Zašto?
Zašto nikad ne želiš ono što imaš, dok ga ne odbaciš?

46.

Džeruša se nagnu napred, preko radnog stola dežurnog oficira, istežući vrat, da bolje vidi odvođenje
doktora K'sunha i njegovih saučesnika, nesuđenih počinitelja genocida, u zatvorski deo zgrade. Osveto
slatka! U njenom osmehu nije bilo ničeg slatkog. Arienrodinu zaveru je razbila u zadnji čas; pošto nije
mogla uhapsiti Arienrod samu, nahuškala je Letnjake na nju, a oni će je bezbedno čuvati do trenutka
egzekucije. Možda ipak ima i nešto pravde u vaseljeni. "Zvezdošetna!"
Tor Zvezdošetna je pogleda kroz sve razređeniji zastor plavih uniformi koji su sami sebi čestitali;
sedela je i pila jak čaj, pod Poluksovim budnim pogledom. Sad ustade sa klupe, priđe odlučnim koracima
kroz grupu patrolaša, do tog stola. Džerušu je zabavljao i zanimao prizor tog dolaska. Torin pripijeni
'omotač za telo' je mnogo više otkrivao, nego skrivao njeno zdepasto telo; hodala je kao radnica sa dokova,
nimalo ne mareći za poglede okolnih muškaraca. Kroz razmazanu šminku izranjalo je jedno obično,
pragmatično lice; kosa mišje boje bila joj je grubo prekraćena na visini ušiju. Bogovi božji, pa tu, unutra,
postoji jedno ljudsko biće. Džeruša se najednom seti da je jedan od muškaraca maločas odvedenih bio, po
svemu sudeći, zaljubljen u to ljudsko biće. Zašto ne može dobro biti dobro, a zlo biti zlo... Zašto bar jednom
ne može sve biti jednostavno? Muka mi je više od sivog. Ona otrese te misli sa sebe; ta žena joj je prišla.
"Kako si?"
Tor slegnu ramenima, izgubi jedan nabor tkanine, pa ga opet navuče sebi na rame. "Valjda dobro.
Mislim, ako se ima u vidu..." Pogleda ka prolazu koji je vodio ka zatvorskom delu zgrade.
"Dovoljno dobro da snimimo tvoje svedočenje?"
"A, sigurno." Tor uzdahnu. "Reklo bi se da neću moći lično da prisustvujem suđenju, a?" Podboči se
pesnicama o kukove.
Suđenje će morati da bude na nekom drugom svetu. Džeruša se osmehnu, shvatajući tu ironiju.
"Smatraj da, u tom smislu, imaš sreće. Dr K'sunh ima mnogo prijatelja i svi su tamo." Pokaza ka tavanici.
Tor iskrivi lice. "Kad mi odemo sa Tijamata, bar ćeš biti bezbedna od njih. Tvoj iskaz će im naneti jednaku
štetu kao i da si lično prisutna, pod uslovom da se snimi kako treba, oko čega ću se ja prokleto dobro
potruditi, budi sigurna. Nadam se da ćemo moći da uvučemo i Izvora. Ako..." Zaćuta, jer u je u policijsku
zgradu ulazila nova grupa nepoznatih ljudi. Ne, ne nepoznatih. Džeruša ustade, zagleda se, vide da i svi
ostali zure.
"Pa... ej..."
"Arienrod?"
"Luno!" začu Džeruša svoj uzvik, začu kako odmah za njom i Tor uzvikuje to isto; nije bilo vremena
za čuđenje. Vide iza devojke dvojicu robusnih Letnjaka, koji su nosili Gundalinuovo telo. "E jebi ga...!"
Luna je oklevala, videći da Džeruša izlazi iza stola dežurnog oficira i da nekoliko policajaca sa
raznih strana polazi ka njoj.
"Ko je ovo?"
"Gundalinu!"
"Pa ja sam mislio da je on..."
"Je li mrtav?" Džeruša dohvati Lunu za rame, gubeći svaku tačku gledišta.
"Nije!" Džeruša, okrećući devojku ka sebi, vide na njenom licu veliku zabrinutost i ispusti je,
iznenađeno. "Ali je bolestan, treba mu lekar." Lunina ruka pođe ka Gundalinuu, ali, nekako, ne uspe baš da
ga dodirne.
"To ti nije bilo mnogo važno pre dva dana, a?" Džeruša pogleda pored Lune, vide kako mlitavo visi
Gundalinuova glava, vide njegove sklopljene oči, znojavo, mršavo lice. Pokretima je pokazala dvojici svojih
ljudi da preuzmu Gundalinua od Letnjaka. "U med-centar s njim; hitno. I to pažljivo, do vraga! On mi vredi
više od dijamanata."

202
 Odnesoše ga, pažljivo. Dvojica Letnjaka klimnuše glavom Luni, maltene se klanjajući, i iziđoše na
ulicu. Luna nije pošla za njima, već ih je samo, kao i Gundalinua, ispratila pogledom. Na sebi je imala dugu
zlatnu haljinu koju je nekako, negde, uspela da nabavi; čak i sada, kad joj je lice bilo uokvireno raščupanom
kosom, njena sličnost sa Arienrod bila je zapanjujuća.
"A ti, Svetlohodna, ti si još uhapšena, ako se sećaš." Bogovi, ovo je previše za jedan dan. Diže ruku,
pozivajući još jednog policajca.
Luna načini grimasu. "Nisam te zaboravila, komandantkinjo. Bi-Zi... inspektor Gundalinu... ja sam
mu pobegla. On me je ponovo našao. Upravo me je privodio u stanicu, a onda je pao u nesvest." Sve je to
izgovorila ne trepnvši nijednom.
"Ma šta mi reče?", kaza Džeruša vrlo tiho, vadeći lisice iz pojasa. "To je najžešće sranje koje sam
ikada čula. Međutim, opredeliću se da poverujem, za Gundalinuovo dobro." Vide devojčino obeleženo grlo,
seti se najednom da je to sibila. Gunđajući, vrati lisice na mesto, iza opasača. "Pretpostavljam da lisice nisu
potrebne, sibilo. Ali ti nisi došla ovde da bi mi ispričala o Gundalinuu. Zašto si, pakla mu, došla?"

Luna se nasmeši kratko, ironično; taj izraz, koji je na njenom licu izgledao nepripadajuće, brzo
nestade. "Došla sam zato što Kraljica hoće da izazove kugu da bi pobila sve Letnjake u gradu, a ja znam i ko
će biti izvršilac."
"Zakasnila si." Džeruša je ovo propratila širokim osmehom samozadovoljnog trijumfa; smešila se
sve dok nije primetila Luninu reakciju. "Ne - hoću reći, već smo to zaustavili. Uhapsili smo odgovorne i sad
su kod nas, kao trajni gosti." Pokaza rukom ka zatvorskom krilu, rastapajući se u toplini osmeha Fortune.
"Već? Gotovo? Nisu...?" Luna pogleda ka ulazu u zgradu, zatim opet ka Džeruši, sva jadna,
shvatajući da je žrtvovala svoju slobodu nizašta.
"Nisu. Letnjaci su bezbedni. Arienrod je pretrpela neuspeh, i sad se nalazi u kućnom pritvoru. Neće
izmaći vašoj Thalasi." Jedan policajac joj je, u prolazu, čestitao; Džeruša mu klimnu glavom.
Lunino lice se trzalo kao da ni sama ne zna šta da oseća, kao da postoje neki slojevi znanja dublji
nego što ona može dopreti. "Kako... uh... kako si saznala?" upita najzad, sa umornom rezignacijom.
"Slučajno; imala sam nehotičnu saradnju od strane..." Okrete se i pokaza rukom Tor Zvezdošetnu,
koja je dotad stajala iza njenih leđa i prisluškivala.
"Ćao mala", reče Tor dižući šaku na pozdrav. Luna žmirnu, prepoznajući je. "Polukse! Ovamo da si
došao."
"Persefono?" Luna se napola namršti videći Torino lice bez nadodatog 'šljašta', ne baš sasvim sigurna
ko je to. Skrete pogled ka pol-robotu koji im se približavao.
"Zbog čega je uhapšena?" upita Tor, trzajući palcem ka Luni, pomalo uvređeno, možda preterano
impresionirana svojom ulogom glavnog svedoka. "Nije protiv zakona glumiti Kraljicu, je l' tako? Bar ne
protiv vaših zakona."
"Zavisi sa koliko uspeha glumiš", reče Džeruša. Prebaci težinu s noge na nogu. "Vas dve se znate?"
"Od danas. A to čoveku izgleda kao večnost." Tor pokuša, sa dosta truda, da se osmehne. "Poli, vidi
šta je napravila od tvoje frizure... Dakle, rođako, šta se desilo? Nađe li ga? Izvuče li ga iz Palate? Vide li
Kraljicu - i ona tebe?"
"Šta, bila si u Palati?" upita Džeruša. Providni zid službene optužbe opet pretvori ovu devojku u
uhapšenicu. "Da se sretneš sa Kraljicom..."
Luna oseti tu promenu; obuze je novi prkos. "Da nađem mog rođaka!" Sva zajapurena u licu,
pogleda Tor i klimnu glavom. "Ti znaš... ko sam, zar ne, komandante?" Opet usmeri svoju pažnju na
Džerušu.
Džeruša klimnu glavom, ostajući, duhom, još i sad na izvesnoj udaljenosti. "Već odavno znam." Tor
je, pored nje, gledala prazno.
"Svako je znao, samo ja ne", progunđa Luna gorko. "Ja sam saznala poslednja."
"Ja ne znam ni sad", reče Tor.
"Rek'o ti Gundalinu?"
"Ne. Arienrod." Luna uvrte jedan dugi pramen kose.
Džeruša se trže. "Videla si se s njom?"
"Da", gotovo šapatom. "Htela je da s njom delim... sve. Čak i Ukresa." Luna opet pocrvene; od
gneva, ne od stida. "Htela je da zaboravim da sam verena za njega; i da sam Letnja; i sibila. A kad sam
odbila, pokušala je da me ubije." Ogorčenje se pojača za jedan stepen. Džeruša se namršti, sve dublje

203
iznenađena. Luna protrlja oči, zanjiha se; Džeruši pade na um kroz šta je sve ona prošla i koliki deo toga je
bio za Gundalinuovo dobro.
"Sedi. Poluks, donesi nam čaja." Džeruša pokaza stražaru, koji je čekao, da ode, a Lunu dotače po
laktu i uputi je ka jednoj klupi koja se pružala duž zida. Luna je pogleda iznenađeno; i sama Džeruša se
iznenadi kako je postupila. Poluks poslušno ode putanjama službene aktivnosti. Tor uključi i sebe u ostatak
tog poziva i dobaci za njim: "A i meni još jednu rundu, Poli."
"Kažeš, Arienrod pokušala da te likvidira?" reče Džeruša sedajući.

Luna se sruči u sedište, na izvesnoj udaljenosti od nje; a Tor se fluidno raširi po kraju klupe. "Rekla
je plemićima da sam sibila, a oni su pokušali da me bace u Jamu."
Tor sede uspravno, zanemela - bar jednom.
"Njenu rođenu klonku?" Još dok je to izgovarala, Džeruša oseti kako njena neverica bledi. Da, to je
ona Arienrod koju poznajem. Uništiti svakog protivnika.
"Ja nisam Arienrod!" Lunin glas je drhtao od siline poricanja. "Samo nosim njeno lice na sebi; to je
sve." Prevuče šakom nadole preko lica, prstima kao kandžama, kao da hoće da ga sljušti sa sebe. "I to je njoj
jasno."
Poluks se vrati i posluži sve tri čajem u velikim šoljama, konobarski korektno. Džeruša povuče
gutljaj, dopuštajući da joj se žestoka vrelina čaja popne u glavu. Ovo bi mogao biti trik. Neka nova prevara.
Ovo, ovaj njen dolazak ovamo. Ali ni na koji način se nije mogla dosetiti kakva bi namera mogla da stoji iza
takve obmane.
"Pokušali su da te bace u rupu?" podstače je Tor, piljeći u Lunino grlo. "I šta je bilo?"
"Jama nije bila gladna." Luna je pila čaj. Neko čudno osećanje kretalo se preko njenog lica. Tor je
izgledala kao da je nešto boli. "Došao je Bi-Zi - inspektor Gundalinu, sa Letnjacima, pa je naterao Zimce da
me puste."
"Šta, ona drška od metle uz tebe bio je zaista policajac?" upita Tor.
"Bio je, svojevremeno", reče Džeruša. Osloni glavu, pokrivenu teškim šlemom, na zid. "Nadam se da
će opet biti."
"Nijednog trenutka nije prestajao da želi da bude nešto drugo, ma šta", reče Luna tiho. "Ne daj mu da
odustane, da sve odbaci. Ne daj mu da okrivljuje sebe za ono što se desilo." Brzo je gutala čaj.
"Ne mogu ja njega u tome da sprečim", reče Džeruša sa grimasom. "Ali ću obezbediti da ga niko
drugi ne okrivljuje." Njegovu karijeru mogu da spasem; ali ne mogu da ga spasem od njega samog... niti od
tebe. "Kaži mi", reče ona, dok se njeno neslaganje kristalizovalo u optužbu, "šta, za ime svih bogova, nalaziš
u Starbaku, koljaču, ubico..."
"Ukres nije Starbak... nije više." Luna spusti praznu šolju na klupu, ali joj šolja zazveča na tacni kad
je reč ubica sasvim ostvarila svoje dejstvo. "O merima nikad nije znao. Ali, ti znaš." Diže pogled, u kome se
uviđanje već pretvaralo u podozrevanje.
Jer sam čula od tebe. Džeruša naglo skloni pogled. "Da. Tvoj prijatelj Ngenet mi je rekao - istinu o
njima." Moj prijatelj Ngenet... koji je imao poverenja u tebe, i poverio mi saznanja o tebi. Ona strese
glavom, time rastresajući i svoja pomešana osećanja.
"Ngenet?" Luna još jednom protrlja lice. "Morala si ti to znati i ranije. Svaka sibila zna tu istinu, ne
možeš to poricati", reče, uključujući u tu optužbu i celu Hegemoniju. "Vi biste da kažnjavate Ukresa što je
ubijao mere na imanju jednog van-Tijamatovca - što vas je poprskao krvlju, dok vi stojite postrani i gledate
njihovo umiranje, a ruke ste pružili, prosite da vam se udeli voda života! Hoćete da me kaznite što znam
istinu - a istina glasi, da vi kažnjavate moj svet zbog vaše krivice."
Tor je sedela i slušala, dobro raširenih ušiju, ali Džeruša nije ništa preduzimala da je se oslobodi.
Nije čak pokušala ni da odgovori; samo je pipkala, hladnim prstima, hegemonijski grb na kopči svog kaiša.
Tokom nekoliko dugih trenutaka, Luna ju je samo gledala, vrlo pažljivo. Džeruša se namršti. "Ja ne donosim
zakone. Ja samo prisiljavam ljude da ih poštuju." Izgovarajući to, već je poželela da nije rekla ni toliko.
Razočarenje se pokaza u Luninim očima; ipak, nije navaljivala da razgovara dalje o toj temi. "Ukres
nije Starbak! Nije bio Starbak u teritoriji Letnjaka; a sad kad Zima odlazi, nikakvog Starbaka više neće ni
biti. Arienrod mu je to učinila, a on ju je pustio samo zato što... što je toliko ličila na mene." Lunin pogled
ode negde drugde. Džeruša oseti trenutak saosećanja zbog devojčine iznenadne postiđenosti i zbunjenosti.
Zagleda se u tri radijalna debela 'zraka' utetovirana ispod njenog grla. "Ukres mi je ispričao o njenoj zaveri",

204
nastavi Luna. "Bili smo se zaputili ovamo, ali onda nas je uhvatila - nije mu bilo važno šta ćete vi uraditi
njemu, ili meni, samo da se naš narod spase od uništenja." Ona opet diže pogled.
"Ako hoće da okaje poslednjih pet godina, biće potrebno više od toga. Imaće da okajava do kraja
života." Izgovarajući te reči, Džeruša oseti ukus zmijskog otrova.
"Toliko ga mrziš?" Luna se namršti. "Zbog čega? Šta je on tebi ikad učinio nažao?"
"Čuj, Luno", reče Tor. "Svako u Karbanklu ima neki razlog da mrzi ili Ukresa Svetlohodnog ili
Starbaka. To uključuje i mene."
"Znači da ste mu vi dali razlog da vas mrzi."
Džeruša skloni pogled. "A on nam je svima vratio stostruko."
Luna se nagnu napred. "Ali dugujete mu bar šansu da dokaže da sad više ne pripada Kraljici. Zna sve
o Izvorovom planu - zar ne bi mogao svedočiti za vas? Zna on i druge stvari o Izvoru, stvari koje bi ti mogla
da iskoristiš..."
"Na primer?" upita Džeruša, i protiv volje zainteresovana.
"Šta je bilo sa ranijim komandantom policije? Otrovali su ga, zar ne?"
Džeruša oseti da su joj usta klonula u otvoren položaj. "To je uradio Izvor?"
Luna klimnu glavom. "Za Kraljicu."
"Bogovi... o, bogovi, rado bih ovo imala na traci!" A jedna kopija da bude kod mene, da je puštam
svako veče, da mi bude pesma uspavanka.
"Dovoljno rado, da odustaneš od optužbi protiv nas?"
Džeruša je opet usredsredila pogled na Lunu. Vide odlučnost, kako juri kao duboka i brza reka u tim
čudnovatim očima; shvati najednom da je do ove tačke dovedena vezanih očiju - da se ova devojka i sad
bori za život svog ljubavnika, i svoj. Dobro si naučila pravila civilizacije, devojko. Zameranje zbog toga
borilo se da oživi u njoj, ali je odmah i umrlo: mrtvorođeno. Ona opet pogleda taj trolisni tetovaž. Vragova
mu i paklova, koliko ću još dugo moći da mrzim to lice, nemajući nijedan dokaz da je ova zaslužila da se s
njim rodi?
"Dozvolićeš mi da ga dovedem ovamo?" Luna napola ustade sa klupe, predviđajući Džerušinu
kapitulaciju.
"To možda neće ići tako lako."
Luna opet sede, napeta tela. "Zašto ne?"
"Razglasila sam uz i niz Ulicu da je Starbak Ukres, čim sam to doznala. Letnjaci svakako već znaju
ko je." Bilo bi licemerno kad 'ne bih znala' da sam želela da se baš tako desi. "Oni ga sad neće pustiti iz
Palate."
"Pa, trebalo je da tamo bude sasvim bezbedan! Zato sam ga i ostavila u Palati!" Reči o ovom
izneveravanju Luna je povikala, one su zaplovile vazduhom i lica se svud u sobi okrenuše da zure. Njene oči
najednom postadoše staklaste: prozori stana u kome nema nikog. Džeruša se poče malo izmicati od nje, od
zaraze. "Ne, ne!" Lunine ruke se stegoše u pesnice. "Ne možete vi njega da iskoristite, a onda pustite da
umre! Ja sam sve ovo uradila za njega - znaš da sam zato doputovala. Ne za tebe, ne za Promenu... šta me
briga za Promenu, ako ona znači da on mora da umre!" Njene reči imale su zvuk pretnje. "Ukres neće umreti
sutra..."
"Pa, neko mora", reče Geja Džeruša nelagodno i neodlučno, pokušavajući da povuče Lunu natrag u
realni svet. "Znam da je on tvoj ljubavnik, sibilo, ali Promena je nešto veće od ma čijih individualnih želja
ili potreba. Ritual Promene je svetinja; ako Majka Mora ne dobije svog družbenika, one okupljene gomile će
napraviti užas. Starbak mora da umre."
"Starbak mora da umre", ponovi Luna kao eho, ustajući polako. "Znam. Znam da mora." Prinese
šaku glavi, a lice joj se izduži od bola; izgledala je kao da se bori protiv neke prinudne radnje. "Ali, ne mora
Ukres! Komandante." Okrete se opet Džeruši, lica jednako napetog. "Hoćeš li mi pomoći da nađem prvog
sekretara Sirusa? On mi je obećao..." ona se osmehnu iznenada, gotovo ironično, "... da će pomoći svom
sinu ako bude imao ikakvu mogućnost da to učini. Pa, učiniće."
"Mogu da stupim u vezu s njim." Džeruša klimnu glavom. "Ali, hoću da znam zašto."
"Pa... prvo moram da se sastanem sa nekim." Luna obori pogled, vidno pokolebana. "Onda ću ti reći,
a ti možeš reći njemu. Persefono, gde je sada Herni?"
Tor podiže obrve. "Pa valjda je još u kazinu... Tako mi svih bogova, mislim da sam i ja najzad
razumela nešto u ovom razgovoru." Sa naklonošću se isceri Džeruši. "Eto, pa ti, plava, pukni od muke."

205
47.

Džeruša je ležala opružena na niskom kauču u svojoj kući, u donjem delu grada. Jednu nogu je
prebacila preko ivice kauča i stopalo čvrsto pritisnula na pod - da se, na taj način, spoji sa podom, veže za
njega, inače bih lepo otplovila do tavanice. Smeškala se, gledajući na unutrašnjoj strani svojih očnih kapaka
novo odmotavanje filma današnjih događaja; slušajući sa pola uva bučno svetkovanje napolju, u uličici;
puštajući sebe da poveruje da je to sve njoj u čast. Pa, jebi ga, bar pola bi trebalo da bude meni u čast.
Pomakla je zatvarač na prednjoj strani tunike koja je činila njenu uniformu, dajući sebi još malo širi prostor
da diše. Eto, jednom da ona ne svuče tu uniformu odmah po ulasku u stan... jednom da joj prija činjenica da
je plavanka, i to još plavanska šefica.
Čula je kako Luna Svetlohodna ječi i uzdiše u snu, u jednoj od zamračenih pomoćnih soba. Čak i
tako umorna, devojka ovde nije mogla dobro da spava. Džeruša nije zaspala uopšte i novi dan je već počeo,
negde izvan vreme-zaustavljajućih zidina grada. Ali to nije bilo bitno; još koji dan i Džeruša će za sva
vremena otići odavde. Po prvi put je rado ponavljala u svom umu događaje proteklog dana, ponavljala ih
nekoliko puta, i sa radošću iščekivala dolazeći dan: na njenom stolu je bila poruka kojom su je zamolili -
zamolili, nisu naredili - da dođe na sastanak sa vrhovnim sudijom i sa članovima Skupštine. Pošto je razbila
Arienrodinu zaveru, uhvatila K'sunha, pojurila Izvora tako da više ni na jednom svetu neće biti bezbedan...
pošto je sve to uspela, njena karijera, donedavno plava kao što su modrice od teških batina plave, sad je opet
imala ponosnu i uspešnu plavu boju. Zato je i ona mogla da se oseti ponosnom i uspešnom.
Samo, ako je tako, šta će joj ova kriminalka na spavanju u gostinskoj sobici? Džeruša uzdahnu. U
ime Skota Čamdžije! Ta cura nije kriminalka ništa više nego Džeruša sama. A sa Arienrod ima
zajedničkog... opet, koliko i Džeruša sama. Koga je briga ako je Luna imala neke ideje o opiranju
hegemonijskim vlastima? Gundalinu je dobro rekao: kad stranci odu, šta će Luna moći da učini sa tim
idejama? Postojalo je još nešto... iako se trudila da o tome nikako ne misli: uspomena na mere i na ono što je
devojka rekla o kazni i krivici, ipak je grizla Džerušu kao čir. Jer je istinu rekla; istinu. Džeruša nikad više
neće moći da porekne ni to, ni licemerje vlade kojoj služi. Dobro, do vragova, zar je ikad ijedna vlada bila
savršena? Ona, Džeruša, zaustavila je Kraljicu, pa ako sad malo gleda kroz prste oko Lune, to je način da
smiri protest svoje savesti u vezi sa budućnošću Tijamata. Čak bi mogla da odustane od gonjenja Ukresa,
mogla bi da pusti da on bude Lunina muka, ako bi dao svedočenje koje je policiji potrebno. Ako ga pusti da
pobegne, imaće zauvek čistu savest, valjda... Međutim, znala je da joj se mirna savest neće desiti. Previše se
ovde nagledala stvari koje nije trebalo gledati, premnogo ljudi koje je pokušala da kategorizuje izmaklo se
njenim psihološkim okovima i savladalo njen otpor. Neki od mojih najboljih prijatelja su počinioci krivičnih
dela.
Osmehnula se bolno, pogođena iznenadnim žaljenjem zbog propuštenog. Miroe... zbogom, Miroe.
Nije ga čula još od onog mrtvačkog prokletog dana kad su zajedno stajali na okrvavljenoj plaži... Ali kakvo
je to zbogom. Sećati se tog prizora. Nikakvo. Sede, tu na kauču, otresajući paučine dremeža. Pa, ne mogu
mu reći da sam našla Lunu, da je mala dobro i da će Arienrod da plati. Da, upravo sad bi trebalo da ga
pozove, dok još ima vremena, dok komunikacije još nisu prekinute, dok još nije prekasno. Zovi ga,
Džeruša... i reci mu zbogom.
Ustade, kruto priđe telefonu; a u stomaku - neočekivani treptaji kao da je progutala mnoštvo
leptirova i moljaca. Iskucala je pozivne kodove. Zatim je stajala, proklinjući poluglasno taj pubertetski
napad nerava, i čekala da dobije vezu.
"Halo? Ovde plantaža Ngenet." Glas je bio potpuno jasan, a to se sad desilo prvi put. Ženski glas;
Džeruša, progovarajući, primeti u svome glasu nailazak hladnoće: "Zove komandant Pala-Tion. Daj da
razgovaram sa Ngenetom."
"Žao mi je, komandante, otišao je."
"Otišao? Kuda?" Pa neće valjda sad da krijumčari!
"Nije rekao, komandante." Ta žena je zvučala više postiđeno nego zaverenički. "U poslednje vreme
je morao da misli na mnogo stvari. Svi mi ovde se spremamo za Promenu. Krenuo je svojim brodom, pre
nekoliko dana. Nikom nije rekao razlog."
"A, tako." Džeruša malo - po malo otpusti dah iz pluća.
"Imaš neku poruku?"
"Da. Tri stvari: Luna je bezbedna. Arienrod će da plati. I reci mu... reci mu da sam rekla zbogom."

206
 Žena ponovi tu poruku pažljivo. "Reći ću mu. A i tebi srećan put, zapovednice."
Džeruša obori pogled, zadovoljna što se na ovom telefonu ne vide lica. "Hvala. Pa, dobra sreća
svima vama." Isključi vezu i okrete leđa telefonu - vide onu ljušturu morskog puža sa dugim bodljama, na
stočiću namenjenom za svetilišta, koji je u njenom stanu bio pokraj ulaznih vrata: na istom mestu gde je bila
i pre toliko vremena, a šiljci odlomljeni, nemo svedočanstvo o stvarima koje su bile i o onima koje neće biti.
Bolje je ovako... bolje je što ga više nikad neću zateći kod kuće. Ali oči joj najednom postadoše vrele i pune
suza; onda je čekala ne trepćući, nije pomakla očne kapke sve dok u rezervoaru suza nije opao nivo. Na taj
način je postigla da ni jedna jedina suza ne izmakne njenoj kontroli.
Okrete se opet telefonu, menjajući, naporom volje, temu svojih misli. Gundalinu... treba li još
jednom da pita kako mu je? Ali već dvaput je zvala gradski medicinski centar i rekli su joj isto: čovek je u
delirijumu, ne može da razgovara s njim. Nije im jasno kako je uopšte uspeo da se održi na nogama, u
takvom stanju, tako bolestan, ali pretpostavljaju da ipak neće umreti. Veoma umirujuće. Iskrivila je lice,
naslonila se na zid. Dobro, možda dok se ona vrati sa tog sastanka sa predsednikom Vrhovnog suda... Gde
će, zaista, imati šta da kaže. U međuvremenu, mogla bi da krene do policijske komande, da tamo provede
neko vreme pre audijencije.
Izvuče iz džepa pločicu sa kapsulama ieste. Ode u kupatilo da se opere i sredi. Luna je i dalje
spavala, ali nemirno; zahvaljujući svojoj iscrpljenosti, slobodna od strahovanja da li će Sirus pustiti njenog
rođaka iz Palate. Džeruša ni sad nije mogla istinski poverovati da je prvi sekretar skupštine Hegemonije
zaista pristao da tako nešto uradi, bez obzira što se radi o Ukresu Svetlohodnom, njegovom sinu - sinu koga
nikad nije video i za koga teško da je mogao biti siguran da je zaista njegov. Ipak, taj Sirus je dobrovoljno
došao na sastanak s Lunom i otišao voljan da pokuša.
U još većoj meri bilo joj je neobjašnjivo kako je Luna nagovorila onog obogaljenog barmena iz
'Persefoninog' da zauzme Ukresovo mesto. Bogovi, pa ta cura jedva ako je dva dana u gradu! Kad bi
Džeruša zaista poverovala da je Lunin lični magnetizam dovoljno jak da muškarce navede da ginu za nju,
bacila bi malu iza rešetaka tako brzo da bi joj se zavrtelo u glavi - ali kad je Luna razgovarala sa tom
dvojicom, čule su se izvesne podstruje koje su Džeruši nagovestile da se tu radi o još ponečemu, a ne samo o
načinu kako je Herni gledao Lunu... pa, jedan pogled na Hernijeve noge već je davao jedan dobar razlog. Po
Džerušinoj privatnoj oceni, Herni je izgledao kao čovek bez koga će Hegemonija biti jača; ali nije postavila
nijedno pitanje, zato što se plašila da će čuti neki odgovor sa kojim posle ne bi mogla živeti.
Začu neko kretanje u susednoj sobi, pogleda kroz nedavno prebojena vrata i vide da Luna dremljivo,
klimajući se, izlazi u unutrašnji hodnik stana. "Zašto se ne bi vratila u krevet, sibilo. Vreme brže prolazi kad
ga ne posmatraš. Bilo kako bilo, Sirus se neće baš skoro vratiti."
"Znam." Luna protrlja lice podnadulo od spavanja, otrese glavom. "Ali moram da se spremim, ako
hoću da učestvujem u trci." Odjednom diže glavu; oči joj više nisu bile meke od sna.
Džeruša žmirnu. "U trci za Letnju Kraljicu? Ti?"
Luna klimnu glavom, gledajući kao da kaže: samo probaj da me zaustaviš! "Moram. Došla sam
ovamo da u toj trci pobedim."
Džeruša se osećala kao da joj neko gazi po grobu. "A ja mislila da si došla po svog rođaka Ukresa."
"To sam i ja mislila." Luna obori pogled. "Lagalo me je. Nijednog časa nije imalo nameru da ja
spasavam Ukresa, nego ga je samo koristilo da bi me navelo da idem za tim planom. Ali ne može me sprečiti
da ipak pokušam i da ga spasem... a ja ga ne mogu sprečiti ako je rešilo da me učini Kraljicom."
Tako ti milenijuma. Džeruša odahnu neizgovorenim olakšanjem, oseti buđenje saosećanja u sebi.
Bogovi, istina je - ove sibile su malo blesave. Nikakvo čudo što je na kraju ipak odlučila da je odbaci.
"Cenim otvorenost sa kojom mi govoriš o tome." Navuče novu, čistu tuniku preko vlažne kože, zatvori je s
prednje strane. "Neću te zadržavati ako ti je volja da pokušaš." Ali ako pobediš, ne kaži mi; neću da znam.

48.

Luna ne bi verovala da je moguće raščistiti prostor dug koliko njena ruka i održati ga slobodnim
makar i jedan trenutak, u pomeranju festivalskih gomila nalik na živi pesak. Ali, red je, nekako, stvoren iz
haosa; negde u prividno bezličnom nadbiću zvanom 'Festival' ipak je postojala neka noseća struktura.
Raskrčili su stazu u gornjem delu Ulice, sve do na milju ispod Palate; željni gledaoci postrojili su se sa obe
strane, kao pročelja elegantnih gradskih kuća iza njihovih leđa. Ali trku su dobro mogli da vide uglavnom

207
samo oni koji su još pre nekoliko sati zaposeli povoljna mesta; policajci, koji su nehajno šetkali uz i niz
stazu, nisu morali nešto posebno da se trude da bi održali red. Narod je došao da vidi početak kraja, prvu od
drevnih ceremonija Promene: trku koja treba da smanji broj žena koje su došle da se takmiče za masku
Letnje Kraljice.
Luna je izišla na ulicu čim se jezgro Letnjakinja počelo okupljati oko jedne od starijih pripadnica
porodice Dobraventura. Ta porodica bila je, po krvi, naslednik prethodne dinastije tijamatskih Letnjih
kraljica. Pripadnicama te porodice bilo je zabranjeno da u ovom Letu stupaju na presto, ali zato su imale
časnu dužnost da paze da se svi rituali verno održe i sprovedu. Iz jedne od njihovih vreća Luna izvuče traku
koju će vezati oko glave - traku koja će joj dati mesto u prvoj, drugoj ili u trećoj startnoj grupi. Izvukla je
zelenu traku, boju mora: time se uvrstila u prvu grupu, prednju, koja će na startu biti ispred smeđe, zemlje, i
plave, neba. Uveza traku preko čela, lica bledo bezizražajnog u sred trijumfa i razočaranja oko nje. Naravno
da je morala izvući zelenu... zar je moglo drukčije? Ali uhvati je napetost, rođena iz neizvesnosti, i poče se
stezati oko nje, kao da su je omotali neki pipci. Da bi izmakla tome, ona se progura u prednji deo mase
učesnica.
Osvrtala se, nastojeći da nađe neku novu ravnotežu u gurkajućoj gomili obojenih traka i željnih
letnjačkih lica... u gomili nepoznatog ženskinja. Većina onih koje su doputovale na Festival sa namerom da
trče u izbornoj trci za presto donela je tradicionalnu prazničnu odeću: meke vunene košulje i pantalone,
obojene u morsko zeleno i letnje zeleno, da bi Gospa Thalasa bila zadovoljna. Na te košulje i pantalone bilo
je našiveno mnogo što-šta, u složenim obrascima: školjkice, perle, đinđuve kupljene od trgovaca, trake sa
okačenim porodičnim fetišima i totemskim statuicama. Ona je na sebi imala samo nomadsku tuniku sa
kojom se vratila iz 'Persefoninog pakla', jedini odevni predmet kojim je uopšte raspolagala; odista
posedovala; ali tunika, drečavo šarena, ovde se izdvajala, izgledala je tuđinski, pa se i Luna odjednom tako
oseti, među narodom koji bi trebalo da bude njen. Glavu je uvezala maramom, da sakrije svoju sličnost sa
Kraljicom. Neke Letnjakinje su čak galamile na nju, pitale s kojim pravom je ona tu kad ne nosi nijednu
totemsku figuricu niti dokaz da je uopšte Letnja. Takvima je pokazala svoje grlo, pa su uzmakle. Osećala je
kakva je to ironija, biti obučena u odeću Zimaca danas, štaviše u tuniku koja nije, baš, njeno zakonito
vlasništvo; ipak, bilo je to, na neki način, i bolno prikladno.
Nikog poznatog nije videla, ni među trkačicama ni u masi gledalaca uokolo. Znala je da ne može
realno očekivati da među stotinama i hiljadama osoba oko sebe vidi nekoga iz Neita ili sa onih nekoliko
malenih ostrva oko Neita, ali, svejedno tragala je, i ostala razočarana. Ovde su je okruživali prizori, zvuci i
mirisi domovine; ali njena baka bila je suviše stara za toliko putovanje, a majka... "Festivali su za mladice",
rekla joj je mama jednom, sa ponosom i čežnjom, "za one koje ne moraju da se brinu o održavanju lađa i o
hranjenju drugih. Ja sam svoj Festival imala; i to mi je draga uspomena koju držim uz sebe svaki dan." Onda
je obuhvatila rukom svoju kćer oko pleća, pomažući joj da čvršće stoji na palubi koja se njiše...
Jauk se ote sa Luninih usana: uvidela je, najzad, ružnu istinu sakrivenu iza te majčine 'veselozačete'
uspomene. Žena pored nje se izvini i nervozno se odmače. Luna spusti pogled na svoje telo, dok se 'prostor
oko sibile', gotovo zastrašujući, opet otvarao oko nje; odjednom joj bejaše drago što njena mama nije tu, što
neće gledati ovu današnju trku, bez obzira kakav će ishod biti. Njena majka i baka verovatno misle da je ona
mrtva, štaviše da je i Ukres mrtav; možda je tako i bolje. Verovatno su ih odavno ožalile i svršile s time. Da
li je bolje nikad im ne omogućiti da saznaju istinu, ili se večito plašiti da će one, kad doznaju deo, nekako
doznati i užasavajuću celinu istine o svojoj deci? Proguta jad, gušeći se o njega, i opet okrete svoje gledanje
ka spoljašnjem svetu.
Ona nije dete svoje majke... ali nije ni Arienrodino. Šta ću onda ovde? Osvrte se, u iznenadnoj
sumnji. Jedina sibila ovde; danas nije videla drugu, nigde. Zar je ona u celom letnjačkom narodu jedina
sibila koja želi da se takmiči? Zar zaista nosi u svojoj krvi prevashodno Kraljičinu ambicioznost - zar zato
želi da i sama postane Kraljica? Ne, ja nisam ovo tražila! Mora se nešto promeniti; ja sam samo posuda.
Ponavljajući u sebi tu zakletvu, steže pesnice. Ako nijedna druga sibila ne učestvuje u ovoj trci, možda je to
zato što ne znaju istinu.
Ne zna nijedna. Na licima oko sebe čitala je spektar motiva, i videla razne gradacije želja zbog kojih
su učesnice danas došle: neke od njih bile su gladne vlasti (mada je vlast Letnje Kraljice oduvek bila više
ceremonijalna nego stvarna), neke željne časti, a neke lakog života koji sleduje onoj koja je obožavana kao
zemna inkarnacija Dame; neke su došle iz čiste radosti takmičenja, smatrajući da je ovo deo proslave, bez i
najmanje brige da li će pobediti ili izgubiti. I nijedna od njih, nijedna osim mene, ne zna zašto je trka odista
važna.

208
 Nije više opuštala pesnice; napetost je u njoj sve više zatezala svoje opruge. Pogura se opet napred,
toliko napred da je sad mogla videti startnu pantljiku zategnutu jednim tegom. Najstarija, po starešinstvu,
među Dobraventurama povika iz sveg glasa, zahtevajući tišinu i saopštavajući pravila. Buduća Kraljica Leta
ne mora biti prva, nego samo među prvih, svetih, trideset tri; staza nije duga, jer cilj je da šansu imaju i one
koje nisu najjače. Ali iza Lune je bilo stotinu žena, i još stotinu, i još... Sa mesta na kom je stajala, nije im
mogla kraj dogledati.
Glas starešine Dobraventure pozva ih sve da budu spremne za znak, i Luna oseti da joj izmiče svest o
svojoj posebnosti; nagrnula je napred kao stopljeni deo mnoštva. Kroz jednu pukotinu između glava i ruku
ugleda slabašnu traku, nalik na veoma uzanu zastavu, koja je još zadržavala tu plimu; i vide da traka pada; to
je bio signal. Masa takmičarki pokulja napred, noseći i nju. Nije se mogla odupreti sve i da je htela. Trka za
Letnju Kraljicu je počela.
Prvih sto metara je otplesala kao osmatrač sprudova: morala je uložiti svu svoju koncentraciju samo
da ne bi pala. Čvor okolnih tela tad poče da popušta. Otvarale su se breše ispred nje i ona se ubacivala i
probijala napred, ne uvek lako; za uzvrat je dobila po koji lakat u rebra. Polje se pomeralo i Luna nije mogla
tačno znati koliko devojaka ima ispred nje; samo je mogla da krivuda i sprintuje, krivuda i sprintuje,
prestižući, koliko su je noge nosile.
Jedna milja, pa to nije ništa; kad su se ona i Ukres trkali po beskrajnim sjaktavim plažama Neita,
milja nije bila dovoljna ni da joj srce ubrzano zakuca... ali ovo je bila milja uzbrdo, po tvrdom pločniku a ne
po popuštajućem pesku. Pre nego što je prevalila polovinu puta, dah joj je strugao grlo, a telo se bunilo
protiv svakog daljeg udarca nogom o tlo. Pokušala je da se priseti koliko je vremena zapravo prošlo od kad
je ona trčala po onom blistavom pesku; ali nije se zapravo mogla setiti ni kad je poslednji put imala hrane, ili
sna, dovoljno bar za potrebe tela neke ptice. Karbankl prokleti! Sad je samo desetak žena bilo ispred nje, ali
su joj polako odmicale. Okolo se počeše pojavljivati nove trkačice i prestizati je. Luna vide, sa svojevrsnim
užasom, da je na glavi jedne od tih traka braon boje, a ne zelene - neko iz druge startne grupe je izbio ispred
većine onih iz prve... i spotače se, zato što je um ostavio prenapregnute noge bez vođstva.
Hiljadu sto metara. Hiljadu dvesta. Sve veći broj takmičarki ispred nje. Najmanje trideset. A u
slabinama grč od koga se ostaje bez daha. Prolaze me... a ne znaju, čak i ne znaju ka čemu posežu! Poseže i
ona, poslednjom snagom, i vide kako poslednja etapa proleće; obustavila je svest o ma čemu drugom, sve
dok se pod njenim nogama ne stvori belo kameno dvorište Palate i dok na njena pleća ne pade cvetni venac
pretposlednje plasirane iz prve startne grupe.
Nasmejanu, ošamućenu, proguta je ekstaza gomile koja čeka; pozdravljali su je radosno, aplauzima,
poljupcima i suzama. Probila se kroz njihove redove, zauzela svoje mesto u krugu pobednica koji se
formirao u samoj sredini dvorišta. Osvrnula se, i čula, a zatim i videla grupu muzičara obučenih u belo, sa
vencima cveća poput njenog, ali sa visokim crnim šeširima nalik na dimnjake, sa zimačkim totemskim
krestama na vrhu. Iza ovih muzičara, stupala je mala procesija Letnjaka - iz klana Dobraventura; nosili su,
na veslima, svod od ukrasne mreže isprepletane grančicama zelenila i okićene školjkama; a ta vesla na
njihovim ramenima bila su delikatno izrezbarena fantazijom o morskim zverima.
Pod tim svodom nosili su masku Letnje Kraljice. Čula je uzvike i uzdahe divljenja, kao vetar kroz
masu; oseti kako se i njeno divljenje opet uzdiže pred tom divotom... i silom; to je lice Promene. Prenese
pogled na osobu koja je nosila masku i trže se, prepoznajući: Sudba Rejvenglas. Krug se otvori da propusti
samo Sudbu; ostatak kolone pođe oko trideset tri pobednice, mešajući svoju muziku sa zvucima gomile.
Starešina Dobraventura nakloni se pred Sudbom, ili pred snagom njene umetnosti. "Zima kruniše
Leto i Promena počinje. Neka ti Dama Thalasa bude na pomoći da odabereš mudro, ženo Zime; za tvoje
dobro, i za naše." Stajala je vedra i spokojna u svojoj veri u Damino rasuđivanje.
"Molim se da tako bude." Sad se Sudba Rejvenglas Zimska nakloni; masku je nosila u naručju.
Njena bela haljina bila je gotovo sasvim zaklonjena trakama koje su, predstavljajući 'zrake sunca', visile sa
maske.
Izabraće Dama Thalasa... Zašto je za Daminu zastupnicu izabrana baš Sudba Rejvenglas, ako ne zato
da bi izabrala ono jedno lice, i iza toga ono jedno srce i jedan um, kojima su poznate tajne ovog sveta - tajne
koje Luna zna? Ali ona je maltene slepa. Može li Sudba uopšte da razlikuje jedno lice od drugog? Kako će
znati ko je ko?
Predvodnica Dobraventura poče da se klati sa noge na nogu; čipkasti ogrtač od mnogih nizova perli,
prebačen preko njene odeće, poče sa zvecka i kucka. Ona zapeva prastaru svetkovinsku pesmu prizivanja; a
pobednice počeše polako da se kreću u kolu, prekoračujući nogom preko noge; povukoše i Lunu sa sobom.

209
Luni lako, gotovo hipnotički, dođoše reči litije, pozivi i odgovori. Bilo je to nešto duboko ukorenjeno u
njenom pamćenju, nešto svijeno oko najprimitivnijih slika kojih se sećala. U litaniji, stihovi se nisu baš
rimovali, zato što je tokom vekova sam jezik toliko menjan, da su reči izgubile svoje nekadašnje oblike;
takav je slučaj bio i sa većinom drugih svetih pesama. Melodija je na Lunin sluh ostavljala čudan utisak.
Svetlohodna je pevala sa ostalima, ali deo njenog uma držao se postrani i samo gledao tu starinsku priredbu
folklora, u koju se ostatak njenog bića ulivao bez dileme. A taj posebni deo nje nije više bio siguran da će
Sudba odabrati baš nju, slepo, bez ikakve pomoći. Da li sibilski um zaista kontroliše ono što se ovde
događa? Mene je usmeravao kako je hteo - ali može li posegnuti dalje od moje ruke, može li zaista pokrenuti
nešto što ne drži kao lutku na koncima?

"...ko nas doji na grudima svojim,

i grob bude kada grob nam treba?"

"Dama daje sve što nama treba.

Ja njoj dajem, ne štedim, ne brojim."

Luna vide da je Sudba počela lagano da plovi pored njih, u krug, ali u suprotnom smeru, noseći
masku; njen izraz lica bio je prepun zaoštrene pažnje, ali bez nekog određenog usmerenja. Neće me
prepoznati.

"Ko nam puni i mreže i usta,

ko u srca unosi nam tugu?"

"Dama naša. Mi nećemo drugu.

Nikad ne daj da ostane pusta."

Luna se ugrize za usnu - protiv panike, protiv daljih reči, protiv nagona da vikne Evo me! Ovde sam!
Želela je da veruje da je sve predodređeno, ali više nije bila sigurna da je ma šta predodređeno. Ovo nije
mogla da prepusti slučaju - ne sad, pošto je išla tako daleko i videla tako mnogo. Mora da izabere mene. Ali
kako?

"Ko natera i nebo da plače?

Čija kletva razbešnjuje more?"

"Po Dami znaš se, čuj, zemni stvore!

Njene reči za te život znače."

Lunina memorija skoči napred ka dolazećim stihovima, i dva nivoa njene svesti se stopiše: "Input!"

"Ko zna koga Dama će da zove?

Ko zna kome kakvu sudbu sprema?"

Odziv utihnu i nestade: ona pade u transfer. I vrati se sa neočekivanom silinom, od koje ostade
zaglušena. Oseti da se spotakla od šoka, pokuša da otvori oči. Međutim, oči su joj već bile širom otvorene, a
ipak, svet koji je videla bio je jedva nešto svetliji od mesečine, sa mutnim i nejasnim obrisima. Pa, ona od
drugih čula dobija nesrazmerno jače utiske... zato što je slepa! Još sekund prolaska kroz užas, zatim
razumevanje da je - Sudba Rejvenglas. I da se negde u ovom nejasno viđenom krugu figura koje kruže oko
njenog nepokretnog tela nalazi sigurno i jedna koja je uhvaćena drugim polom ovog transfera...
Gledala je kako mutna obličja prolaze i prolaze, i pitala se šta će naći, da li će moći da se snađe.
Onda vide da se jedna figura u kolu spotiče, da je podržavaju i napola nose ruke okolnih dvaju žena, onih
koje ni po čemu nije mogla razlikovati. Ona sama... gleda sebe samu. Dakle, iz njenih očiju morala bi gledati
Sudba Rejvenglas; sigurno svaka gleda svoje lice i svesna je da to čini... Najednom Luna oseti da se njeno
pozajmljeno telo otkočilo i da je pošlo napred, slobodnim koracima, ka pravoj njoj; da pruža masku ispred
sebe. Prilazeći sama sebi, vide najzad da je to zaista njeno lice. Zurilo je u masku i uzvraćalo joj pogled, bez

210
reči, sa izrazom divljenja i zanemele očaranosti. Ona podiže masku, Sudbinim uzdrhtalim rukama, još
jednom dirnuta njenom lepotom, i stavi je čvrsto na svoja ramena.
U trenutku kad je maska legla na mesto, Luna oseti da je cimnuta nazad preko provalije transfera, u
um zaista svoj, i začu svoj uzvik pri završetku transa. Sad je gledala kroz masku, kroz rupe za oči. Vide da
ispred nje stoji Sudba Rejvenglas Zimska, ošamućena; oseti da je žene u kolu, levo i desno od nje, i dalje
podržavaju; začu grmljavinu odobravanja oduševljene gomile. Ali iz tih trenutaka zapamtila je samo jedno:
Sudba je prstima dodirivala lice koje je opet bilo njeno sopstveno: "Moje lice... videla sam moje lice. I
masku Letnje Kraljice..."
Gomila sveta poče da nagrća oko njih, razbijajući krhki krug ruku, odnoseći sve koje su
učestovovale. One koje su pridržavale Lunu da ne padne, sad se udaljiše, ali Luna je već bila čvrsto u
ravnoteži; ona posegnu napred, uhvati Sudbu za šake, da joj pomogne da čvršće stoji. Bile su licem u lice.
"Sudbo - ostvarilo se", promrmlja ona. "Postala sam Letnja Kraljica!"
"Da. Da, znam." Sudba odmahnu glavom, a suze unesoše svetlost u njene zatamnjene oči. "Tako je
bilo suđeno. Bilo je. Ovo je sigurno prvi put da dve sibile gledaju jedna iz očiju druge. I da vide sebe..." Ona
rasejano zagladi svoj okovratnik od belog perja. "Bićeš kao kraljica sve ono što sam postigla da tvoja maska
bude."
Lunino srce steže iznenadna, teška ruka. "Ali ne sama. Trebaće mi pomoć. Trebaće mi ljudi koji će
pridobiti poverenje mog naroda... i tvog. Da li bi ti htela da mi pomogneš?"
Pernati okovratnik zašušta Sudbinim klimanjem glave. "Potrebno mi je novo zaposlenje. Rado ću ti
pomoći kako god je u mojoj moći. Luno... Vaše veličanstvo."
Mrežasti svod baci senku na njih, a starešina Dobraventura stupi između njih, svečano vesela.
"Damo!" Oko nje, druge pripadnice porodice Dobraventura se nakloniše. "Dužnosti danas imaš tri: da pođeš
među narod i pokažeš mu da je noć maski počela. Da budeš bez briga. Da se raduješ. A sutra dužnosti imaš
tri: da siđeš na dokove kad napolju bude zora. Da baciš Zimu u More. Da vladaš umesto nje, kao što je volja
Damina."
Da baciš Zimu u more... Luna pogleda ka Palati. "Uh... razumem."
"Onda hodi s nama, da te narod vidi. Do sutra, svi smo između svetova, između Zime i Leta, između
prošlosti i budućnosti. A ti si vesnik promene." Dobraventura pokretom pokaza Luni da treba da bude pod
tim njihovim pokretnim senjakom.
"Sudbo, hoćeš li ići sa mnom?"
"O, da, stupaću uz tebe." Sudba se nasmeši. "Ovo će mi možda biti poslednja prilika da vidim druga
ljudska bića u svoj njihovoj slavi, pa ću je iskoristiti maksimalno." Dotače svoje veštačko oko prstom punim
ljubavi i tuge. "Sve moje maske, delo u koje sam uložila ceo život, procvetaće i uvenuće u ovoj jednoj noći...
a moj vid će uskoro u more, zajedno sa svim ostalim zimskim izobiljem, i dobrim i zlim."
"Neće!" Luna odmahnu glavom. "Kunem ti se, Sudbo - ovo će biti stvarna promena!" Gomila poče
da se nameće između njih.
"Luno! Šta sa Ukresom?" doviknu Sudba preko razmaka koji se, između njih, sve više širio.
Luna uzaludno pruži ruku, gubeći kontrolu, izgubljena u masi. "Ne znam! Ne znam..." Snažne ruke
je digoše u nosiljku okićenu cvećem; ona sede. Ponesoše je, pod svodom, niz Ulicu: list koji se ljuljuška dok
ga potok nosi nizvodno.
Gde god su je doneli, videla je kako se pojavljuju maske: slavitelji su skrivali lica, odbacivali svoje
sopstvene identitete, postajali svoje maštarije - kao što je učinila i ona, Letnja Kraljica. Noćas neće biti ni
Zime ni Leta, ni stranaca ni domaćih, niko neće biti u pravu niti u krivu. Na sve strane su cvetali kostimi,
svirala muzika, maskirana lica se smejala, pevala, vikala u pozdrav Kraljici. Svuda su ljudi nastojali da pođu
uz njenu nosiljku, da ponude Kraljici jelo, piće i poklone, ili da je jednostavno dodirnu za dobru sreću. Bila
je njena dužnost danas, noćas, da bude vesela vinska mušica, simbol kratkotrajne radosti života; jer će svet,
a i njena vladavina, tek sutra opet postati stvarni...
I bila je zahvalna masci na sebi, masci koja je njima značila sve, a njoj omogućavala da sakrije istinu
da joj, kad god se uključi u ovaj trenutak, vreme preskoči na sutrašnjicu, a smeh zamre. Jer ako njen plan
nije uspeo, ako Sirus nije ispunio obećanje, onda će sutra, kad izgovori potrebne reči i da znak kao Letnja
Kraljica, Ukres biti udavljen...

49.

211
 I tako, mala zaista veruje da će biti izabrana za Letnju Kraljicu. Čuje neke glasove koji joj govore da
će pobediti. Geja Džeruša je lagano šetkala po predsoblju predsednika Vrhovnog suda, odveć nervozna da bi
sedela mirno na očajnom izboru napuštenog nameštaja. Iako su joj izgledi samo jedan prema nekoliko
stotina? Ne, Džeruša, vasiona ni najmanje ne mari u šta neko veruje... Luna ili ti ili ma ko drugi. Verovanje
naprosto nema veze.
Ničeg tu nije bilo što bi joj skrenulo pažnju sa takvih misli, ničeg osim neoštrih negativa pojedinih
predmeta koji su ranije bili okačeni po zidovima, a sad uklonjeni iz ove gole, drevne sobe. Međutim, biće
unet novi komplet predmeta, ali doveden i novi skup ljudi, kad Promena još jednom zavlada u ovom
istrajnom Karbanklu. Stvari se stalno menjaju; ali do koje mere je to menjanje realno? Da li ijedan naš izbor,
ma kako nam izgledao važan, ikad dovede do nastanka makar i najmanjeg talasića u široj slici stvari?
Prolazeći pored prozora, ona vide sopstveni odraz, u duploj ekspoziciji, preko slike grada zahvaćenog
preobražajem; stade, u tišini, da posmatra taj prizor.
"Komandantkinjo Pala-Tion. Lepo je od tebe što si pristala da dođeš. Znam koliko si zauzeta." Na
vratima se pojavio predsednik Vrhovnog suda, Hovanese. Digao je ruku za učtivi pozdrav, a ona uspe da
zaboravi da su je pustili da ovde čeka i šetka se znatno posle zakazanog trenutka prijema.
Salutirala je. "Nikad nisam zauzeta toliko da ne bih mogla da diskutujem o dobrobiti Hegemonije,
visokočasni." Ili o svojoj. Ili da gledam kako neko jede gluposti koje je nalupetao... Učtivo je dotakla
njegovu uzdignutu šaku, a on joj je pokretom pokazao da uđe pre njega u sobu. Bila je to sala za sastanke,
imala je dug sto sastavljen od nekoliko manjih stolova i zakrčen mnogobrojnim prenosivim terminalima.
Oko stola su sedeli ovdašnji hegemonijski birokrati, ona uobičajena grupa koju je odavno upoznala i
namrzla, ali, među njima, i nekoliko članova Hegemonijine skupštine, njoj većinom nepoznatih.
Pretpostavila je da spremaju poslednje elemente obaveznog izveštaja o svim zamislivim aspektima njihove
okupacije Tijamata. Čak i na svetu ovako retko nastanjenom i slabo razvijenom, proces odlaska bio je
levijatanski. Jasno je sagledala ogromnu dosadu na nekima od malobrojnih karemovskih lica u sali. Hvala
bogovima što sam samo plavanka, a ne činovnica. Pade joj na um: otkad je postala komandant, zapravo se
ničim stvarnim, osim komandovanjem, nije bavila. Ali juče sam ponovo bila prava policajka.
Stala je, saslušala njihov aplauz: tupkanje dlanovima o površinu stola. Apsorbovala je takav doček i
mentalno ga upoređivala sa onim koji je do juče očekivala. Glavnina civilnih službenika poslatih na Tijamat
bila je poreklom iz iste oblasti na planeti Novosklon, baš kao i glavnina policajaca; po mišljenju
Hegemonije, kulturna homogenost daje veću delotvornost u radu. Danas činjenica da je ona ipak jedna od
njihovih, i da dobija počast, kao da je značila više od činjenice da je samo žena. Dostojanstvenim naklonom
uzvratila je na priznanje koje su joj ukazali, a zatim je sela u stolicu, odnekud neskladno donetu, koja joj se
našla u blizini.
"Siguran sam da ste svi već čuli", reče vrhovni sudija stajući na svoje mesto, "da je komandant Pala-
Tion otkrila, i praktično u poslednjim trenucima osujetila, pokušaj tijamatske Snežne Kraljice da zadrži
vlast..."
Džeruša je gordo slušala njegov izveštaj. Svaki pohvalni pridev prijao joj je kao miris retkih trava, u
svakom je uživala. Bogovi, pa ja bih mogla i da se naviknem na ovo. Iako Karemovac, Hovanese je znao da
se danas i na njega odsijava deo njene slave, pa nije štedeo pohvale. Često je zastajao da popije još po malo
iz jednog poluprozirnog vrča; pitala se je li to zaista voda, ili nešto protiv bola hvaljenja nekog drugog.
"...Iako je bilo, kao što većina nas prisutnih zna, određenih osporavanja kad je trebalo naimenovati ženu za
komandanta policije, mislim da se na tom poslu dokazala. Ne verujem da je naš prvobitni kandidat za to
mesto, glavni inspektor Mantanjez, mogao iole bolje da postupi u toj situaciji, da su im uloge bile obratne."
Ovo ti je prokleto tačno. Džeruša, u lažnoj skromnosti, obori pogled, u stvari samo da bi sakrila
komade polomljenog stakla u svom osmehu. "Samo sam radila svoj posao, visokočasni. Kao i uvek." Ti nisi
nimalo pomogao, mogla bih dodati. Ugrize se za jezik.
"Ipak, komandante", reče jedan od skupštinskih poslanika ustajući veličanstveno, "završetak tvoje
službe ovde biće u znaku pohvala. Ti činiš čast svojoj planeti i svom polu." Na ovo se jedan ili dvojica
Novosklonaca nakašljaše. "Što pokazuje da nijedna pojedinačna planete, niti rasa, niti pol, nemaju potpun
monopol na inteligenciju; svi mogu da doprinesu, i doprinosiće, daljem napretku Hegemonije; doduše,
možda ne svi u jednakoj meri, ali zato svako prema svojoj sposobnosti..."
"Ko ovome piše grafite na unutrašnjoj strani lobanje?" progunđa kiselo direktor sektora narodnog
zdravlja, koji je sedeo do nje.

212
 Džeruša, mrmljajući iza šake, odgovori: "Ne znam, ali čovek je živi dokaz da je moguće živeti
vekovima i ne naučiti ništa." Vide direktorov kratki trzaj usnama i prevrtanje očima: tren drugarstva,
zajedničkog stava o nečemu što smeta.
"Da li bi ti rekla nekoliko reči, zapovednice?"
Džeruša se trže, uviđajući da taj skupštinar nije ni opazio da je iko sem njega kazao išta. Bogovi, ne
dajte da se zagrcnem. "Hm, hvala, hvala. Zaista nisam došla sa namerom da držim govor, niti za to imam
vremena." Ali, samo malo sačekajte... "Ali pošto ste već svi ovde, dozvolite da iskoristim vašu pažnju i
pomenem jedno pitanje koje je dovoljno važno da se na njemu zadržimo." Ustala je, nagnula se napred
preko pomalo neravne površine stola. "Pre nekoliko nedelja postavljeno mi je veoma uznemiravajuće pitanje
- o merima, tijamatskim stvorenjima od kojih dobijamo vodicu života." Ovo poslednje je dodala za slučaj da
neko od članova Skupštine ne zna, ili se pravi da ne zna, šta su meri. "Saopšteno mi je da je Stara Imperija
stvorila mere sa namerom da to budu stvorovi sa inteligencijom na nivou ljudske. Čovek koji mi je to rekao
dobio je informacije neposredno iz jednog sibilskog transfera."
Gledala je kako se njihove reakcije, kao koncentrični krugovi talasića, šire i sudaraju oko stola.
Pokušavala je da oceni šta je zaista istina - da li Skupština zna, znaju li ovi činovnici, da li je ona, Džeruša,
zaista jedino ljudsko biće u ovoj sobi koje nije znalo istinu... Ali, ako je iko od njih samo glumio
zapanjenost, bio je odličan glumac. Gunđanja počeše oko stola: bunili su se.
"Pokušavaš li ti da nam kažeš", reče Hovanese, "da neko tvrdi da smo istrebljivali jednu inteligentnu
rasu?"
Klimnula je glavom, oborenog pogleda. Trudila se da stupa veoma lakim korakom. "Ne svesno,
dakako." U svom umu videla je ona tela na plaži: ali, svesno ili ne, ubijali ste ih. "Sigurna sam da niko u
ovoj sobi, nijedan poslanik hegemonijske Skupštine, ne bi dopustio da se išta slično događa." Namerno je
uputila pogled najstarijem 'Nosiocu znaka' među njima, skupštinaru koji je izgledao kao da ima oko šezdeset
godina, i koji bi mogao biti zaostatak iz vremena dovoljno davnih. "Ali neko je, svojevremeno, znao, jer,
znamo za vodu života." Ako je ovaj stari znao, nije dopustio da mu se to primeti na licu; ona se iznenada
zapita zašto joj je stalo da ga u takvom nečem ulovi.
"Znači, ti sugerišeš", poče neko od drugih Karemovaca, "da su naši preci svesno zakopali istinu, da
bi dobili vodu života za sebe?" Čula je koje se posebno ogorčenje skršilo u reč preci, i uvidela da je ipak
učinila jedan pogrešan korak. Karemovcu kritikovati pretke, to je kao da optužiš nekog pripadnika njenog
naroda za incest.
Ipak, klimnula je glavom, čvrsto, uporno. "Da, gospodine, neko je to uradio."
Hovanese povuče gutljaj iz čaše; reče teško: "To su optužbe koje svojom ružnoćom i neprijatnošću
ne dolikuju ovakvom trenutku, komandante Pala-Tion."
Opet je klimnula glavom. "Znam, visokočasni. Ali ne vidim koji bi auditorijum bio podesniji da ih
čuje. Ako su istinite..."
"Ko je izrekao tu optužbu? Gde su mu dokazi?"
"Van-Tijamatovac, po imenu Ngenet; poseduje zemljište i plantažu ovde na Tijamatu."
"Ngenet?" Direktor komunikacija podsmešljivo se pipnu po uvu. "Onaj odmetnik? On bi tvrdio bilo
šta, samo da stvori rđav utisak o Hegemoniji. To cela vlada zna. Jedina pažnja koju on zaslužuje da dobije
od tebe, zapovednice, jeste da ga smestiš u zatvorsku ćeliju."
Džeruša se nasmeši kratkotrajno. "Svojevremeno sam razmatrala tu mogućnost. Ali on tvrdi da je tu
informaciju dobio od jedne sibile; dakle, stvar bi se lako dala proveriti, treba samo da pitamo neku drugu
sibilu."
"Ja nikad ne bih degradirao čast mojih predaka tako sramotnim postupkom", progunđa jedan
poslanik.
"Meni se čini", reče Džeruša naginjući se opet napred, "da budućnost ovdašnjih naroda, onih koji su
ljudi i onih koji to nisu, treba da bude mnogo važnija nego ugled nekih Karemovaca koji su postali prašina
pre jednog milenijuma. Ako se vrši neka nepravda, dajte da to priznamo i ispravimo. Ako se pravimo da ne
primećujemo masovno ubistvo na ovim prostorima, to znači da nismo ništa bolji od Snežne Kraljice.
Štaviše, da smo gori - poprskani krvlju nevinih bića, ali zato što ih ubijaju robovi i lakeji koji samo
izvršavaju naše zahteve, dok ih mi, za uzvrat, kažnjavamo tako što njihov svet zadržavamo u vatrenom
dobu!" Otupelo je slušala te reči koje su izletale iz njenih sopstvenih usta; setila se od koga je sve to čula.
Tišina groba pritisnula ju je sa svake strane i naterala da sedne. Nepomično je sedela, vrlo jasno
svesna svog disanja i iščezavanja njihove dobre volje koja je isticala iz ove sobe kao tečnost iz neke ljušture

213
u kojoj ničeg drugog i nema. "Izvinite, gospodo. Izgleda da sam... govorila neumesno. Znam da je teško
suočiti se sa ovakvom optužbom. Zato sam se i ja tolikom lomila šta da preduzmem po tom pitanju, da li da
podnesem službeni izveštaj..."
"Nemoj podnositi izveštaj", reče Hovanese.
Digla je pogled ka njemu, iznenađena; a onda pogledala redom sve oko stola, videći kruti gnev
Karemovaca i ozlojeđeni gnev Novosklonaca. Glupačo! Odakle ti pomisao da oni žele da pogledaju Istinu u
lice, kad to ni sama ne voliš?
"Skupština će uzeti tu temu u razmatranje kad odemo sa Tijamata. Kad dođemo do odluke,
hegemonijski koordinacioni centar na Karemofu biće obavešten o eventualnoj potrebi izmene politike."
"Pitaćete, bar, i neku sibilu." Ispod stola je okretala kaiš svog ručnog sata, čeznući za punom šakom
kapsula ieste.
"Imamo mi jednu, sa nama je, na brodovima", reče on, ne odgovarajući na pitanje u celosti.
Teško toj jadnici, sa takvim mušterijama. U srcu se pitala da li će mersko pitanje, jedino koje bi
vredelo da oni postave, ikad više biti postavljeno.
"U svakom slučaju", reče Hovanese mršteći se njenoj ćutnji, "odluka, kakva god da bude, neće biti
tvoj problem, Džeruša; provešćeš ostatak svoje karijere, i života, mnogo svetlosnih godina daleko od
Tijamata. Kao i svi mi. Cenimo tvoju zabrinutost i otvorenost u iskazivanju svog uverenja. Ali za nas, ovde
okupljene, meri i ceo Tijamat od sad postaju čisto akademsko pitanje."
"Valjda je tako, visokočasni." Uostalom ni kiša ne pada ako ne pada na tebe. Ona još jednom ustade i
sve ih pozdravi krutim salutiranjem. "Hvala vam za vaše vreme i što ste me pozvali. Ali, moram da se
vratim mojim dužnostima pre nego što i one postanu akademske." Okrete se, ne čekajući ni na kakav znak
da joj dozvoljavaju da ode, i iziđe brzo iz sobe.
Stigla je do izlaznog hodnika, ali onda za njom dolete Hovaneseov glas koji ju je pozivao da stane.
Ona se okrete, napola vrela, a napola hladna, i vide da on za njom dolazi sam. Nije uspevala da sasvim
pročita njegovo lice.
"Nisi dala Skupštini priliku da ti uruči prekomandu, zapovednice." Njegove oči su je kažnjavale za
njenu netaktičnost i nezahvalnost pred poslanicima; međutim, ne reče joj ništa više.
"A." Uzela je list sa tekstom automatski iz njegove ruke, prstima koji nisu osećali ništa. O, bogovi,
kakve li ću sreće biti?
"Nećeš ni da pogledaš?" To nije bilo uzgredno pitanje, a ni prijateljsko, i ona oseti da se njena
otupelost širi.
Malo je nedostajalo da odbije; ali neki perverzni deo nje nije hteo da ignoriše taj izazov. "Hoću,
naravno." Odlomila je pečat, rasklopila tanani papir i nasumice prolutala očima po stranici. Rasformiranje
tijamatske policijske brigade; to je i očekivala, plavci će ići na nekoliko raznih svetova. Mantanjez će biti
glavni inspektor negde drugde. A ona... ona... konačno nađe svoje ime i pročita...
"To je neka greška." Osećala je u sebi savršeni mir savršene neverice. Pročita ponovo: komandant
sektora, što je maltene jednako njenom položaju ovde. Ali u mestu Rajska Stanica, Silagong, na Velikoj
Plavoj. "Tamo nema ničeg osim pustinje od šljake."
"Tamo postoji i kažnjenička kolonija. Obimno vađenje minerala obavlja se tamo, komandante.
Rudarski posao, od velikog značaja za Hegemoniju. Planira se otvaranje još jedne robijaške naseobine. Zato
se i ojačava sastav policije."
"Do vraga, ja sam policajka. Neću da budem upravnik logora." Hartija uzdahnu pod pojačanim
stiskom njene šake. "Zašto se meni daje ovo? Je l' zbog onog što sam maločas rekla unutra? Pa nisam ja
kriva što..."
"Bilo je odavno predviđeno da odeš tamo u prekomandu, zapovednice. Samo, zbog zasluga ti je dato
više mesto - komanda sektora."
Izgovarao je te reči promišljeno, sporo; iz njega je prosto curilo samozadovoljstvo čoveka koji živi
od uticaja i od znanja pre drugih. "Uostalom, rehabilitacija kažnjenika je jednako važna kao njihovo
privođenje pred zakon. Neko mora i to da radi, a ti si osoba koja ume da odoli u... teškom položaju."
"U slepoj ulici!" Dalje se raspravljati, značilo bi samo se još ponižavati; Džeruša se borila da obuzda
svoj temperament, ali nije baš uspevala. "Komandujem policijom cele jedne planete. Upravo sam dobila
pohvalu. Ne moram ćutke da trpim da mi crkava karijera!"
"Naravno da ne moraš", reče on pokroviteljskim tonom. "Možeš da pokreneš to pitanje pred
članovima skupštine - mada verovatno nećeš naići na velike simpatije kod njih, posle gnusnih i ogavnih

214
optužbi koje si maločas izgovorila tamo." Njegove oči postadoše mračnije. "Da se mi pogledamo otvoreno
oko ovoga, je l' može, komandante? Oboje znamo da si vrhunski položaj dobila zahvaljujući Kraljičinom
mešanju. Pa unapređena si, pre svega, u inspektora - samo da bi se učinilo Kraljici po volji. Ova nova
pozicija je više nego što zaslužuješ. Jasno ti je isto koliko i meni da se muškarci pod tvojom komandom
nijednog trenutka nisu pomirili da im zapoveda žena." Ali to je Arienrod nameštala! Upravo sad se ta
situacija menja, već se promenila... "Stanje morala u brigadi bilo je očajno; glavni inspektor Mantanjez često
mi je referisao o tome. Tebe u policiji ne žele i ne traže. Da l' ćeš ti ovu prekomandu da prihvatiš, ili da
podneseš ostavku, to je tvoja stvar, ali nama je to savršeno svejedno." Iza svojih leđa je uhvatio jednu šaku
drugom i tako stajao pred njom, nepomičan kao zid. Sećala se blistavih pohvala koje je govorio o njoj pre
tako kratkog vremena.
Ti si mi ovo namestio, skote jedan. Videla sam da će tako biti. Ali posle onog juče mislila sam -
mislila sam..." "Boriću se protiv ovoga, Hovanese." Glas joj je drhtao od besa, ali polovina besa bila je
usmerena ka njoj samoj, što je dozvolila da se ovo desi. "Ni Kraljica nije mogla da me upropasti, pa nećeš ni
ti." Ali Arienrod te jeste upropastila, Džeruša. Jeste... Okrete se i iziđe. Ovog puta niko je ne pozva da se
vrati.
Geja Džeruša iziđe iz zgrade Suda Tijamata i pođe nazad, nezakrčenom Plavom uličicom, ka
glavnom štabu policije. (Čak i u doba Festivala, veseljaci su izbegavali ovaj deo grada.) Njena prva i jedina
misao bila je da ode kod svojih ljudi, da im objasni u čemu je njen problem i da pokuša da dobije njihovu
podršku. Njihov stav prema njoj odista se menjao, zbog onog juče; to je videla na gotovo svakom licu.
Međutim, da li se promenio dovoljno? Kad bi sad imala pred sobom dovoljno vremena, moguće je da bi
dobila poštenu šansu da dokaže da je sposobna, jednako kao i ma koji muškarac, da zadobije njihovo
poštovanje. Ali toliko vremena nema. Ima li dovoljno bar da pokuša da ih okupi, da joj pomognu u ovome?
Ako bi to i mogla... vredi li truda?
Uvide da je već stala. Ispred nje - građevina štaba: prastari, grozni fosil na koji se toliko navikla.
Nijednu drugu zgradu niti položaj u službi ona više nikad, nikad u životu neće toliko mrzeti - niti, uvide ona,
smatrati toliko značajnim. Kud god da ode, ako uopšte ode u uniformi koju sad nosi, uvek će biti
marginalka, uvek će morati ne samo da radi svoj posao dobro, nego i da se bori da bi dokazala da uopšte
zaslužuje pravo da ga radi. I uvek će se naći neki novi Hovanese, neki drugi Mantanjez; takvi je nikad neće
prihvatiti i nastojaće da je isteraju. Bogovi, pa da li ona zaista želi da provede ostatak svog života tako? Ne...
ne ako može naći nešto drugo, neku drugu svrhu života, koja će joj značiti isto koliko ovaj posao i u koju će
verovati isto toliko. Ali, nema ničeg drugog... ne postoji. Izvan ovog zaposlenja ona nema ni život, ni cilj, ni
budućnost. Prođe pored štaba, iziđe iz Plave uličice i zaroni u reku svetkovanja.

50.

Kroz slabo osvetljene Starbakove odaje Ukres je plovio kao stranac, bez sna, bez cilja. Ne više
njihov deo, ali ni slobodan da iziđe. Sve ulaze u taj stan, i one javne i one privatne, sad su čuvali stražari, ali
ne Kraljičini gardisti, nego Letnjaci besni zbog njenog pokušaja da spreči Promenu. Pod stražom su držali i
samu Arienrod - a njena zavera je, iz nekog razloga, propala. Međutim, kad je pokušao da ih pita o Luni, i da
li im je Luna otkrila zaveru, nisu znali, ili nisu hteli da kažu. Pokušavao je da ih navede da ga puste, ili da ih
ubedi da je samo Letnjak kao i oni, ali samo su se smejali i terali ga nazad, harpunima i noževima. Znali su
ko je on: Arienrod im je rekla. Zato će ga tu držati sve dok ne bude prinet na žrtvu.
Arienrod je bila ta koja ga nije pustila. Ako propadaju njeni snovi, moraju i njegovi. Ako treba ona
sutra da umre, onda nek umre i on. Vezala ga je za sebe isto onako nepobežno kao što će sutra biti
konopcima vezan za nju kad ih bace zajedno u vodu. Ona je inkarnacija Mora, Starbak je njen družbenik,
dakle i družbenik Mora, oboje će se iznova roditi sa novom plimom... ali kao nova tela, sa sasvim novim,
neuprljanim dušama - letnjačkim dušama. Tako to ide još od početka vremena, to je običaj koji će zauvek
važiti, bez obzira što su ga stranci preokrenuli da ide njima u korist. Ko je on, da menja Promenu? Luna je
pokušala da ga spase, ali njegova sudbina je jača i od njega i od nje. Nastojao je da ne razmišlja o onome što
se događalo kad su njega odveli i kad su Arienrod i Luna najzad ostale nasamo; mora biti da je tad Luna
konačno doznala istinu o sebi. Čak i ako je potom uspela da, na neki način, pobegne od Arienrod, sad se više
nikako ne može vratiti po njega. On samo može da bude zahvalan što je dobio jedan poslednji sat sa njom.
To je poslednji ustupak osuđeniku... i poslednja ironija jednog straćenog života.

215
 Otvorio je pozlaćeni orman, preturao neko vreme po njemu i našao jedan zavežljaj: odeću koju je
nosio kad je po prvi put došao u ovu palatu. Iznese je i raširi polako po mekoj površini saga. U sredini
zavežljaja bile su one perle koje je kupio drugog dana svog boravka u gradu... a uz perle, svirala. Ostavio je
sviralu po strani, skinuo se i obukao labave, teške pantalone i košulju u duginim bojama koja se slagala sa
tim perlama. Oblačio se kao da je to neki ritual. Onda je iz fioke na vrhu svog 'stočića za oblačenje' uzeo
očevo odlikovanje i okačio ga oko vrata: time je sve bilo upotpunjeno. Nežno je dohvatio sviralu i seo na
ivicu kauča koji je imao teške, debele noge i naslon pogodan za udobno sedenje.
Podiže sviralu do usana i opet je spusti: usta neočekivano suva, odveć suva za pesmu. Proguta,
osećajući kako se puls u njegovoj slepopčnici usporava. Diže opet tu krhku školjku. Rasporedi prste po
otvorima i dahnu u usnik. Jedna nota, drhtava, ispuni vazduh oko njega, kao duh koji zapanjeno uviđa da je
oslobođen tišine za koju je mislio da će biti večna. Čep osećanja mu zatvori grlo i on ponovo proguta;
melodija za melodijom ispunjavala mu je glavu, pokušavajući da pobegne u vazduh. On poče da svira,
zastajkujući, reagujući pogrešnim prstima na zapamćene obrasce, uz piskave nadtonove koji su ga ubadali u
uši. Ali, postupno, njegovi prsti postadoše hitriji, voda pesme poteče opet slatka i čista iz dubine njegovog
bića, noseći ga nazad, ka svetu kog je izgubio. Arienrod je pokušala da upropasti njegov poslednji susret sa
Lunom, da oduzme čak i to, kao što mu je oduzela uživanje u ma čemu što je lepota i radost a nije ona sama;
ali, nije uspela. Lunina strast i vera u njega su čisti kao pesma, a uspomena na Lunu odneće sav stid, zalečiće
sve rane, ispraviće sve nepravde...
Ukres diže pogled: neko je ispred njega otvorio vrata njegovog stana koja su čuvali stražari,
razbijajući pesmu i čaroliju. Uđoše dva obličja u dugim odeždama i sa kapuljačama. Jedna figura se kretala
sporo, groteskno. Za njima se vrata zatvoriše. "Ukres Svetlohodni Letnji..."
Ukres žmirnu, diže ruku i dohvati lampu koja je visila odozgo; pojača njen sjaj. "Šta hoćete? Nije sad
vreme..."
"Vreme je... posle dvadeset i nekoliko godina." To je rekao prvi čovek, onaj koji se kretao lako. Taj
stupi napred, u sferu svetlosti i zbaci kapuljaču unazad.
"Šta?" Ukres vide čoveka na mlađem kraju srednjeg životnog doba; stranca. Karemovac, pomisli on
prvo; ali nešto bleđe kože, masivnije građe, okruglijeg lica. Nešto u tom licu... kao da je poznato...
"Posle dvadeset i nekoliko godina, vreme je da se sretnemo, Ukreše. Kamo sreće da to možemo u
veselijim okolnostima."
"Ko si?" Ukres ustade sa kauča.
"Tvoj prvi predak." Te reči je čuo, ali nisu značile ništa; Ukres odmahnu glavom. "Tvoj otac,
Ukreše." Nešto u reči tvoj bilo je nepotpuno, kao da ovaj neznanac ne uspeva da izrazi sve što oseća u vezi
sa njom.
Ukres opet sede; krv mu se naglo spusti iz glave, obuzela ga je vrtoglavica.
Taj nepoznati čovek - njegov otac - otkopča plašt, zbaci ga sleganjem ramena i nabaci na jednu
stolicu; ispod toga imao je obično srebrnosivo hermetično odelo za svemir i ukrasnu značku i okovratnik
poslanika hegemonijske Skupštine. Nakloni se malo, formalno, na način koji je, iako otmen, bio i nekako
nezgrapan, kao da ne zna šta bi posle toga, kako bi počeo. "Prvi sekretar, Temon Ašvini Sirus." Onaj drugi
čovek - poslužitelj? - se okrete i, vukući noge, ode u drugu sobu, bez komentara, ostavljajući njih dvojicu
same.
Ukres se nasmeja da pokrije drugi zvuk. "Je l' ovo neka šala? Je l' te Arienrod nagovorila na ovo?"
Šakom pokri svoju tuđinsku medalju, obavi prste oko nje, poče stezati, tako da mu najzad pesnica pobele...
sećao se kako ga je Arienrod zadirkivala i ismevala, pričala mu da zna kome je medalja ranije pripadala, i
kako se njegov otac zove; pričala mu laži.
"Nije. Objasnio sam Letnjacima da dolazim da vidim sina, i oni su mi pokazali gde si."
Ukres otrže medalju preko glave. Baci je Sirusu pred noge. Progovori glasom promuklim od
neverice. "Onda bi ovo moralo da bude tvoje, heroju - pakleno je sigurno da nije Starbakovo. Mnogo je
petlje trebalo imati da se ovamo dođe i da se zabode nož u mene... eto ti nagrada. Uzmi je i beži napolje."
Sklopio je oči, nastojeći da ne traži sličnosti lica. Čuo je kako se Sirus saginje da dohvati odlikovanje.
"'Našem plemenitom sinu Temonu...'" Rezonantni glas utihnu. "Kako je tvoja majka? U noći sa
maskama, dadoh joj ovo... ovo zaveštanje za tebe."
"Ona je umrla, stranče." Otvori oči da bi gledao Sirusovo lice. "Ja sam je ubio." Pustio je da šok
deluje. "Umrla je onog dana kad sam rođen."

216
 Šok se pretvorio u jad, u nevericu. "Umrla na porođaju?" upita on, kao da mu je zaista važno šta se
desilo.
Ukres klimnu glavom. "U Letu nemaju svu modernu opremu. Niti će je imati ovde, posle Promene."
Pređe šakama po gruboj tkanini svojih pantalona. "Ali to neće biti nimalo važno meni. A ni tebi."
"Sine. Sine..." Sirus je prevrtao medalju u ruci. "Šta mogu da ti kažem? Moj otac je premijer; on ti je
deda. Kad se vratio po mene, sve je bilo tako jednostavno. U očima moje lige, činjenica da sam bio od
njegove krvi učinila me je kraljevskom ličnošću, učinila me je vođom, dala mi je pravo da vladam, donela
mi je samo uspeh i sreću. A on se vrati na Samathu, uruči mi ovu medalju svojeručno i uvede me u
Skupštinu." Pustio je da mu medalja klizne kroz prste; ona ostade da se kružno njiše na lancu, odsijavajući
kao plameni točak. "Dao sam ovo tvojoj majci zato što je toliko ličila na narod moje majke; imala je oči
plave kao šumsko jezero, a kosu kao sunčev sjaj... Prenela me je nazad, na moju zavičajnu planetu, tokom
jedne noći, kad sam bio usamljen a moj svet daleko." Diže pogled, nudeći medalju na ispruženoj ruci. "Ovo
je bilo njeno, tvoje, i uvek će biti."
Ukres oseti da mu se kosti rastvaraju a telo pretvara u dim. "Gade jedan... zašto si došao sad? Gde si
bio onda, u onim godinama kad si mi bio potreban? Čekao sam da se vratiš, pokušavao sam da budem sve
što sam zamišljao da ćeš ti biti, u nadi da ćeš me onda hteti, kad me vidiš." Raširio je ruke, okružen
tehnološkim tajnama koje je rešio tako mukotrpno, tako uzaludno. "Ali sada, kad je sve otišlo, i kad sam
upropastio svoj život... ti dolaziš i vidiš me ovakvog!"
"Ukreše, tvoj život nije upropašćen. Nije ni završen. Došao sam da... popravim stvari." Oklevao je;
Ukres se lagano okrete ka njemu. "Tvoja rođaka Luna mi je pričala o tebi. Uputila me ovamo."
"Luna?" Ukresu se steže srce.
"Da, sine." Sirusov osmeh ispunjavao je ohrabrenjem i pouzdanjem. "Iza ovog našeg ponovnog
sastanka je njen um, a njeno srce, rekao bih, čeka drugog... Pošto sam upoznao tvoju rođaku, mislim da
potičeš od finog porodičnog stabla." Ukres skloni pogled, oćuta. "A pošto sam se sudario sa njenom verom u
tebe", reče tužno, "mislim da nema nikakvog razloga da se postidim što si mi ti sin." Sirus se zagleda mimo i
oko njega, u instrumente i mašine, ćutljivo svedočanstvo o njihovoj zajedničkoj krvi, istoj nasleđenoj
kulturi.
Pođe ka Ukresu, koji ustade. Okači mu opet medalju oko vrata, gledajući ga u lice i duboko u oči.
"Ti više voliš svoju majku... ali vidim da imaš tehničarsku potrebu da znaš zašto. Kako bih voleo da na
svako pitanje postoji odgovor..." On spusti šaku na Ukresovo rame, ali kao da samo proba, kao da nije
siguran da će ruci biti dozvoljeno da tamo i ostane.
Ali, Ukres mu je vratio pogled netremice, upijajući taj trenutak i taj dodir; jedna prazna, hladna ćelija
u kojoj je godinama čamio deo njegove celovitosti otvorila se sada, najzad, silovito, a svetlost i toplina su
nadirali unutra. "Došao si... došao si po mene - oče..." Izgovorio je tu reč, za koju nikad nije pomišljao da će
je sa svojih usana čuti; i pritisnuo dlan preko Sirusove šake na svom ramenu, uhvatio se za tu šaku kao dete.
"Oče!"
"Jako dirljivo." Onaj drugi čovek uđe u sobu, opet vukući noge, i rasturi taj trenutak. "Nego, ako
nemaš ništa protiv, Svetosti, aj' da završimo ovo."
Ukres pusti očevu ruku, okrete se nezadovoljno, vide da drugi čovek otkopčava i odbacuje plašt.
"Herni! Šta..."
Herni se mračno isceri. "Poslala me baba-roga. Ja sam tvoje drugo ja, Svetlohodni." Njegove
paralizovane noge bile su obuhvaćene mrežastom armaturom, egzoskeletom.
"O čemu ovaj priča?" reče Ukres pogledavši opet oca. "Šta traži ovde?"
"Meni ga je dovela tvoja rođaka Luna, govoreći da je voljan da zauzme tvoje mesto kad bude
prinošenje ljudske žrtve, na Promeni."
"Moje mesto?" Ukres odmahnu glavom. "On? Ti?... Zašto, Herni? Zašto bi ti to uradio za mene?"
Nije dozvoljavao sebi da se nada...
Herni se nasmeja, kratko. "Ne za tebe, Svetlohodni. Za nju. Njih dve su sličnije nego što znaš.
Sličnije nego što znaš..." Njegove oči postadoše daleke. "Luna je znala. Znala je šta mi je potrebno, šta hoću:
Arienrod, i moje samopoštovanje... i da se ovo završi, i da se nasmejem poslednji. Luna mi je sve to i dala.
Bogovi, hoću da vidim Arienrodino lice kad sazna da je prevarena u svakom, svakom pogledu! Biće, ipak,
moja zauvek... a to bi trebalo da bude dovoljan pakao, i raj, za nas oboje." Njegovo gledanje se teleskopski
prenelo do njihovih lica. "Idi ti, Svetlohodni, kod one loše kopije koja je tvoja; nadam se da ćeš biti
zadovoljan njome. Nikad ti nisi bio dovoljno muško za pravu stvar." Pruži ogrtač ka Ukresu.

217
 Ukres ga uze, nabaci sebi na ramena. "Valjda to može i tako da se sagleda." Prikopča ga ispod grla.
Otac mu pruži kutijicu paste braonkaste boje. "Natrljaj lice i ruke, da bi stražari pomislili da si
Karemovac."
"Pripadnik galaktičkog Izabranog naroda", reče Herni žmirkajući podsmešljivo.
Ukres priđe ogledalu, poslušno se natrlja bojom i vide sopstveno iščezavanje. Iza svog odraza u
ogledalu video je Sirusa kako čeka, i Hernija kako pregleda sadržinu sobe, načinom žustro prisvajačkim -
vide da se tu nalazi Starbak u svom elementu i da je tu jedan sin kome je došao otac... Dva različita čoveka.
Dva različita čoveka, iako su bili isti čovek, voleli istu ali ne istu ženu, dvojica koji nju i sad vole upravo
zbog onih stvarti po kojima se ona razlikuje od sebe. Jedan spreman da se vrati u život, a drugi spreman da
umre...
Dovršio je bojenje kože, navukao kapuljaču, otišao do Sirusa i stao uz njega. "Spreman sam", reče,
najzad odgovarajući na očev osmeh osmehom.
"Sin prvog sekretara, unuk premijera... odgovaraš svojoj ulozi odlično." Njegov otac klimnu glavom.
"Hoćeš li išta da poneseš?"
Ukres se seti svirale od školjke, uze je sa kauča. "Samo ovo." Baci kratak pogled na hardverski krš
koga je bila puna soba.
"Herni..." Sirus reče nešto skrušeno na karemovskom jeziku, a Ukresu prevede šta je rekao: "Hvala ti
što mi daješ sina."
Ukres duboko udahnu. "Hvala ti."
Herni prekrsti ruke na grudima, uživajući u nečemu što Ukresu nije bilo sasvim razumljivo. "Nema
na čemu, sadhu. Samo ne zaboravite, nikad, da sve dugujete meni. Aj' sad napolje iz mojih prostorija, vi,
kopilad jedna. Hoću da počnem da uživam u njima, a nije mi ostalo mnogo vremena."
Sirus pokuca na vrata, koja se otvoriše. Ukres se na tren osvrte da vidi Hernija, koji je stajao u svom
elementu, zauzimajući Ukresovo mesto. Zbogom, Arienrod... Sirus ode, sa svojim slugom koji teško hoda, i
ostavi Starbaka samog.

51.

Plima gomile prenela je Lunu s jednog kraja Ulice na drugi, sve do samih škriputavih dokova donjeg
sveta Karbankla gde grad zalazi 'nogama' u more. Tu je procesija bacila ponude Majci koja je More i
konačno oslobodila Lunu, posle večnosti zbijene u nekoliko sati. Sad je mogla provesti Noć maski kako se
njoj hoće. Do zore.
Vratila se Ulicom do gradskog stana Džeruše Pala-Tion, odbijajući pripite obožavaoce i željne, ali
nesuđene ljubavnike u gužvi kostimiranih tela; osećala je svud oko sebe ubrzanje pulsa, sve veću strast iza
obećanja ove noći. Ali ta elektrizirajuća energija oko nje samo joj je pojačala svest o svome usamljeničkom
probijanju napred, i o činjenici da bi do kraja života mogla biti sama ako ovu noć provede celu tako.
Noć je plavela ka crnom na kraju uličice kad Luna konačno stiže do kuće komandanta policije i
zalupa na vrata. Otvori joj Pala-Tion, obučena ne u uniformu nego u neku bezobličnu kućnu haljinu; trže se,
videći lice Letnje Kraljice pred sobom.
Luna skide masku sa svojih ramena i zadrža je u naručju, ne govoreći ništa.
"Bogovi..." Pala-Tion odmahnu glavom, kao da je ovo samo još jedan udarac u nekakvom batinanju
od koga je već ošamućena. Stade u stranu, propuštajući Lunu da klisne unutra, u pribežište, da se skloni od
gnječećih gomila napolju.
Luna prođe kroz atrijum, uđe u dnevnu sobu, sa srcem u grlu, tragajući za...
"Ne. Još ništa", reče Pala-Tion stupajući za njom. "Još se nije vratio."
"Ah." I tu jednu reč izgovori silom.
"Ima još vremena."
Luna ćutke klimnu glavom i položi masku Letnje Kraljice na jedan kraj kauča za sedenje.
"Šta je, već ti je suviše teška?" U Džerušinom glasu sad je bilo manje ljubaznosti.
Luna diže pogled, vide umorni rastanak od iluzija koji je oči te žene pretvorio u prašinu. "Nije... ali
sutra u zoru, ako Ukres ne bude... ne bude..." Opet obori pogled.
"Da li si časno osvojila tu masku?" upita Geja Džeruša Pala-Tion, grubo otvoreno, kao da zaista
očekuje pošten odgovor.

218
 Luna pocrvene, zaglađujući trake maske. Da l' sam? "Morala sam je osvojiti."
Pala-Tion se namršti. "Kažeš mi da zaista veruješ da je bilo predodređeno... sibilo?"
"Da. Bilo je. Bilo je suđeno da je ovo izvedem, ako imam dovoljno snage. Imala sam. Razlog koji
stoji iza toga važniji je nego ja ili ti, ili nas obe, komandante. Mislim da ga znaš... želiš li još i sad da me
sprečiš?" Posmatrala je bezimenu neizvesnost na Džerušinom licu.
Džeruša protrlja podlaktice, posežući šakama duboko u rukave kućne haljine. "To zavisi od tvog
sledećeg odgovora. Imam jedno pitanje, sibilo."
Luna pokri svoje iznenađenje i klimnu glavom. "Pitaj, i odgovoriću. Input."
"Sibilo, reci mi istinu, celu istinu o merima."
Lunino iznenađenje poče padati, zajedno sa njom samom, u crnu prazninu Nigdine; računarski
mozak poče, umesto njenog, da saopštava ovoj strankinji istinu.
Ali iza te istine ležala je druga, dublja istina, i Luni, dok je plutala sama po mraku, dođe vizija i
obrati se samo njoj. Vide mere, ne onakve kakvi jesu - nevine, nesvesne igračke Mora - nego kakvi su
prvobitno stvoreni: snalažljiva, inteligentna bića koja u sebi nose klice besmrtnosti... i nešto više od toga.
Besmrtnost im je data iz određenog razloga, inteligencija takođe iz određenog razloga. A taj razlog bio je
onaj samo njoj poznat: prisustvo sibilske mašine, izvora celokupnog sibilskog usmeravanja, ovde, na
Tijamatu, ispod Karbankla, ispod mora. Trebalo je da meri budu čuvari sibilskog uma, da poseduju znanje
koje će održavati taj um i omogućavati mu da funkcioniše hiljadama godina... Ali čak ni ovaj izolovani,
marginalni svet nije se pokazao sasvim bezbednim od onog truljenja koje je proždiralo Staru Imperiju živu.
Gusari sa drugih svetova došli su da love mersku nesavršenu besmrtnost; podanici same Imperije počeli su
taj pokolj, kojim je na kraju osakaćena sibilska mreža, koja je bila ključ za njihovu budućnost.
Međutim vremenom je Imperija pala sasvim, bespovratno; srušila se od svoje sopstvene težine.
Najzad su nastupila vremena u kojima nijedan lovac nije dolazio da naruši mir ovog sveta. Njeni preci, ljudi,
izbeglice-naseljenici na Tijamatu, borili su se da opstanu i da stvore sebi novi dom na ovoj napuštenoj,
negostoljubivoj planeti. Nisu ni sanjali kakva tajna leži skrivena ispod tijamatskog mora; a ipak, vekovima
su, pobožno slaveći Majku More, slavili i sibilski um ne znajući za njega, a decu tog uma smatrali su
svetinjom.
Ali smrtonosna neskrivena tajna vode života održala se u informacionom stasisu do sadašnjosti; i čim
se Hegemonija uzdigla, ciklus pokolja mera nanovo je počeo. Posle nekoliko vekova eksploatacije, meri su
izgubili osećanje svrhe i pali u primitivno, nepitajuće jedinstvo sa morem. Sibilska mreža je nastavila da
radi, da deli znanje osakaćenim kulturama koje su nastojale da se dignu iz ruševina Starog Carstva; ali bez
pomoći mera, bez održavanja koje je trebalo da oni obavljaju, sibilski um je počeo da popušta. Ali, nije se ni
mogao ni smeo otkriti, i poveriti svoju sudbinu ljudima koji bi ga mogli spasti; jer to su bili isti oni koji su iz
svog hira uništavali mere.
Ipak, ona, Luna, postala je Letnja Kraljica, kao što je sibilski um i hteo. Sada je, kao Kraljica, mogla
da započne zadatak obnove svega što je uništeno. Ona je poslednja nada sibilskog uma, koji je sve svoje, već
nesigurne, snage uložio u usmeravanje njenog puta. Jedino ako ona uspe da preokrene tok dezintegracije, um
će moći da joj pomogne da zauvek prekine ciklus izrabljivanja. Nastaviće da je vodi, dok bude mogao; ali
teret pretvaranja idealnog u stvarno biće na njoj...
Kraj analize! Luna se zanjiha na nogama, oslobođena iz transfera. Pala-Tion je prihvati rukama i
pomože joj da sedne na kauč.
"Je l' ti nije pozlilo?" reče Džeruša, tražeći na njenom licu umirujuće znake shvatanja gde je.
Luna odmahnu glavom, sva zgurena pod teretom novog otkrovenja. "O, Damo..." Zaječa, shvatajući
tek sad čemu su bile upućene njene molitve. "Kako? Kako mogu ja da ispravim hiljadu godina nepravde? Ja
sam samo jedna, samo Luna..."
"Ti si Letnja Kraljica", reče Pala-Tion. "I sibila. Imaš sve potrebne alatke. Sad je sve samo pitanje
vremena... Imaš li dovoljno vremena pre nego što se Hegemonija još jednom vrati?"
Luna polako diže glavu.
"Ne", reče Pala-Tion sklanjajući pogled. "Neću te ometati. Kako bih mogla živeti sa toliko mnogo
smrti, a ipak podnositi samu sebe? I - zbog čega?" Šake joj se stegoše.
Tek sledećeg trenutka Luna je shvatila da je policajka čula samo ono što i Ngenet svojevremeno, a ne
ono što je njoj, Luni, prošaputano u tajnosti, u tami, neposredno umu. Pala-Tion je sagledala izazov, ali ne
onaj pravi; videla je samo sukobljavanje dvaju različitih nivoa tehnološke snage, a ne i sukob na sasvim
drugom nivou, i sa daleko širim reperkusijama - koje će se, kao talasi, proširiti celom jednom galaksijom.

219
Ipak, Pala-Tion je shvatila da nekakav izazov postoji i da će se ishod možda meriti količinama patnje i smrti;
već i to uviđanje je dovoljno. Luna klimnu glavom. "Ovo znači više, i većem broju ljudi, nego što ti ikad
mogu reći."
Pala-Tion se nasmeši stisnuto. "Eto meni utehe." Udalji se od Lune, priđe bodljikavoj ljušturi
morskog puža na stolu pored ulaznih vrata. Podiže je i zadrža u rukama nekoliko dugih trenutaka, ostajući
leđima okrenuta Luni.
Luna se opruži po kauču, tela olovnog, uma otupelog od preopterećenja; pitala se kako da prebrodi
sutrašnju zoru, bez čega se ne može suočiti sa dugim godinama budućnosti.
"Morala bih već da se vratim na..." Pala-Tion diže pogled; još neko je kucao na vrata kuće. Luna
sede, a šake joj se stegoše. Pala-Tion ode u atrijum.
Luna začu otvaranje vrata, nečiji ulazak...
"Ti!" uzviknu neko, kome kao da je bilo muka od tako ogromne izdaje. Poznat glas...
Ustade, sa izvesnim naporom, i pođe na tu stranu. Vide tri figure ocrtane svetlošću sa ulice; crvenu
kosu sa rubom od zlata.
"Polako. Gde si navalio, Ukres", reče Pala-Tion, hvatajući ga čeličnom šakom za mišicu ruke; jer, on
je pokušao da klisne van, u uličicu. "Da je ovo klopka, ti bi sad bio kod mene u zatvoru, a ne u kući."
"N-nije mi jasno." Ukres se pod njenom rukom malo opusti. Njegova zbunjenost se jasno videla.
"Nisam sigurna ni da je meni jasno." Pala-Tion ga pusti. Pored nje je stajao njegov otac i smešako se
kao da hoće da im svima vrati pouzdanje.
"Ukreše..."
On diže glavu. "Luno!" Pođe ka njoj.
Ona ispruži ruke. Ukres uđe u sobu, gde je Luna stajala i čekala ga. Ostatak sveta prestade da postoji,
svuda oko susretne tačke njihovih srca.
"O, Luno! Luno..." Dahnuo je te reči u njeno uvo, a njene reči zaustavio još jednim poljupcem.
"Ukrešence..." Osetila je ukus suza; glas joj je bio tanak i mali, kao dečji.
"Ukreše." Oboje digoše pogled, čujući Sirusov glas. "Ja vas sad moram ostaviti. Sad kad ste u...
sigurnim rukama." Osmehom pokaza svoju tugu.
Ukres klimnu glavom, odvoji se polako od Lune i priđe opet ocu. Luna je, sa bolom u srcu, gledala
kako se njih dvojica grle poslednji put. Onda njegov otac iziđe u uličnu galamu. Geja Džeruša Pala-Tion
zatvori vrata, pogleda Ukresa bezizražajno.
Prisilio je sebe da se sretne sa njenim pogledom. "Ispričaću ti šta znam o Izvoru. Ti to tražiš, je l'
tako, da bi me pustila na slobodu... samo to?" reče kao da ne veruje da će biti tako.
Klimnula je glavom, ali njeno lice ostade napeto.
"Vidi, zapovednice..." On sklopi oči. "Ne znam zašto radiš ovo... ali znam da se ovo ne radi zbog
mene. Ipak, hoću da znaš da mi je žao..." nastavljao je, navaljivao da kaže do kraja. "Znam da od izvinjenja
nema nikakve koristi, znam da se njime ne menja ništa, niti ono znači išta. Ipak - izvinjavam se." Raširio je
ruke.
"Znači nešto, Svetlohodni", reče ona. Ali policajka je izgledala kao da je i sama iznenađena time što
je rekla.
"Bar jednu stvar mogu da uradim za tebe", reče on naglo. Ode energičnim koracima na drugi kraj
sobe, iščupa iz zida ružni geometrijski brojčanik časovnika. Luna je sa nevericom gledala kako baca
časovnik na pod i gazi ga. On se osmehnu i protrlja ruke. "Ako ti je ovo mesto bilo odvratno, a nisi znala
zašto - ovo je bio razlog: subsonični emitor u časovniku." Priđe opet Luni, uhvati je za ruku kao da se plaši
da bi Luna mogla da iščezne. "Možda ima i drugih za koje ne znam."
Svest da je godinama bila izložena nesanici i patnji, sasvim nepotrebno... da je sumnjala u svoj
zdravi razum, zbog te jedne ubačene spravice... i da je sad mučenju zaista kraj, ispuni Pala-Tionino lice.
"Oduvek sam nameravala da pretvorim ovaj muzej u normalnu sobu. Ali, nikad da stignem..." Umorni
gubitak iluzija opet se spusti na nju. "Pa, dobro, Luno. Dobila si sve po šta si ovamo doputovala; drago mi
je, jer neko će od toga imati koristi. Kad snimimo Ukresovo svedočenje, vas dvoje prestajete da postojite,
što se mene tiče; i to će biti kraj problema koje sam zbog vas imala... Nadam se da ćete odsad umeti da sami
da se brinete o sebi." Prođe pored njih i ode u zadnje sobe stana.

"Šta je htela da kaže?" reče Ukres okrećući se opet Luni.

220
 Odmahnula je glavom, ne gledajući ga u oči. "Valjda misli na sve što se dešavalo protekle godine.
Proteklih pet godina, ispravi se bezglasno. "I sve što će biti posle Promene." Pogleda ka masci Letnje
Kraljice.
"Šta je ono?" reče Ukres prateći njen pogled.
"Maska Letnje Kraljice." Ona oseti da se ukrutio i da se odmiče od nje.
"Tvoja? Ti si je osvojila?" Glas mu se zgusnuo. "Ne! Nisi ti to mogla - nisi mogla da pobediš! Osim
ako si varala."
Luna vide svoj odraz, Arienrodin, u njegovim očima. "Pobedila sam jer je tako sudbina htela! Morala
sam da pobedim - i to ne radi nekih mojih dobitaka!"
"Ne, nego u korist celog Tijamata! Tako isto je i ona uvek govorila." Stao je na izvesnoj udaljenosti
od nje.
"Sibila sam, Ukreše. Zato sam pobedila! A za Tijamat, da, itekako mi je stalo - kao i njoj. Ona je,
više nego iko drugi, videla šta je ovaj svet bio, šta je sad postao, i šta će u budućnosti prestati da bude... Bilo
joj je stalo i do tebe; to ne možeš poricati."
Ukres naglo obori pogled; Luna oseti nekoliko različitih vrsta bola u grudima.
Pala-Tion se vrati, obučena u uniformu; prođe pored njih i iziđe iz kuće, bez ijedne reči. Vrata se
otvoriše i za njom zatvoriše, odvajajući ih još jednom od veselja u spoljašnjem svetu. Luna poče pipkati
duge trake koje su visile sa maske Letnje Kraljice. Sa njene maske... Moja maska.
"Ukreše, molim te, veruj da je ovo ispravno. Moje dolaženje na položaj kraljice deo je nečeg mnogo
većeg, mnogo važnijeg, nego što smo ti i ja. Ne mogu ti to sad objasniti..." Znala je, pogruženo, da nikad
nije bilo suđeno da on to sazna; da je, za onu bezobličnu svest koja vodi nju, on uvek bio neprijatelj. "Ali, mi
moramo da zaustavimo tuđinsko izrabljivanje Tijamata. Kad sam bila na Karemofu, upoznala sam jednog
sibila; doznala sam da sibile i sibili postoje na svim svetovima Starog Carstva - a razlog njihovog postojanja
je samo to, da pomognu u obnovi svetova i znanja. Ja mogu da odgovorim na bilo koje pitanje." Vide da se
njegove oči šire i da se menjaju.
Osim toga, na toj planeti sam počela da uviđam ono što si ti uvek video, u vezi sa napretkom,
tehnologijom; gledala sam tu... magiju kojom stranci vladaju i videla da to za njih nije magija. Razumeju
više, tako mnogo više... Ne moraju se plašiti zarazne bolesti, ili preloma kosti, ili porođaja. Tvoja mama ne
bi umrla... Imamo i mi pravo na takav život, inače ne bi bilo sibila na ovom svetu."
Vide u njegovim očima glad za onim što je znala da on nikad neće videti. Ali on samo reče: "Naš
narod je srećan ovako, u sadašnjem stanju. Ako počne da poseže prema moći i da priželjkuje ono što nema,
završiće kao Zimci. Kao mi."
"A šta nama fali? Ništa! Hoćemo znanje, tražimo svoje prirođeno pravo. To je sve. Stranci žele da mi
mislimo da nije u redu da budemo nezadovoljni sa onim što sad imamo. Ali, biti nezadovoljan nije ni u
čemu lošije nego biti zadovoljan postojećim. Promena nije zlo - promena je život. Ništa nije u celosti dobro,
niti u celosti zlo. Čak ni Karbankl. Stvari su kao more, imaju svoje plime i oseke... Opredeljivanje u životu
nema nikakvog smisla ako nemaš istinsko pravo da biraš između različitih stvari. Mi izbora nemamo. A meri
nemaju čak ni pravo da ostanu živi." A moraju ostati živi... Oni su ključ za sve.
Ukres načini grimasu. "Dobro, dobro, jasno je šta hoćeš da kažeš! Neko mora pokušati da promeni
stvari. Ali, zašto nas dvoje?" Njegova šaka se steže preko medalje. "Znaš... moj tata je rekao... mogao bi da
nas povede sa Tijamata. Mogao bi da nam sredi prevoz do Karemofa. Bilo bi tako lako..."
"Nismo potrebni na Karemofu. Potrebni smo ovde." Karemof, Lopovska Pijaca, noćno nebo: bilo bi
tako lako. Ovde možemo posaditi seme, ali konačnu žetvu sigurno nećemo doživeti, nikad nećemo znati da
li smo izgubili ili pobedili... "Osim toga, imamo prema obe te planete dug, koji samo na ovoj možemo da
otplatimo." U njenom glasu se smračilo.
"Izvesni dugovi se nikad ne mogu vratiti." Ukres priđe prozoru; Luna vide da na ulici neko prolazi i
maše. "Biti prisiljen na ostanak ovde, u Karbanklu, u Palati..." Zaćuta za trenutak. "Ne znam da li to mogu
podneti, Luno. Nisam sposoban za novi početak, na tom istom mestu gde sam bio..."
"Vidi taj narod napolju", insistirala je. "Ovo je Noć maski - prelazna noć. Niko više nije ono što je
bio, niti je ono što će tek biti... nismo ništa, naš potencijal je beskonačan. Kažu da se skidanjem maski
sljušte i slojevi našeg greha, tako da ostajemo slobodni da zaboravimo i da počnemo iz početka." Slobodni
da dokažemo sibilskom umu da si ti onakav kakvim te ja vidim, da ne nosiš više masku smrti.
Prišla mu je, stala uz njega. "Posle ove noći, ništa neće biti isto. Ni Karbankl. Letnjaci stižu u grad, a
i budućnost pokušava da stigne. Biće ovo jedan novi svet, ne Arienrodin." Ali biće i njen, dabome. Zauvek

221
njen. Znajući da je tako, ne reče to. "Obećavam ti da nikad više nećeš nogom kročiti u palatu." A ja nikad
nikom neću reći zbog čega.
Pogledao ju je iznenađeno; onda je poverovao u istinitost njenih reči i njegovo lice se ispuni
olakšanjem. Ipak, uzdahnuo je; a ona oseti prostor između njih. "Nije to dovoljno", reče on. "Potrebno mi je
vreme - da zaboravim. Vreme da opet počnem da verujem u sebe... u nas. Jedna noć nije dovoljna. Možda
jedan životni vek neće biti dovoljan." On se opet okrete prozoru.
Luna pogleda van, na ulicu, nemajući snage da nastavi da gleda njega; puštajući da se slika gomile, u
njenom vidnom polju, zamuti, da iziđe iz žiže, da pliva poput uljastih boja po vodenoj površini. Ovde nikad
ne pada kiša. Trebalo bi i to da bude... Bez kiše, ne pojavljuju se nikad ni duge. "Čekaću", reče ona,
odgrizajući te reči, nastojeći da se ne uguši njima. "Ali neće biti potrebno tako dugo čekati." Nađe njegovu
šaku na prozorskom okviru, stisnu je. "Noćas je moja dužnost da budem srećna." Usne joj se trznuše.
"Trebalo je da ovo bude naš Festival, onaj koji ćemo zauvek nositi u svojim uspomenama. To je poslednji
Festival; pamtićemo ga. Hajdemo napolje da završimo svoje živote onako kako je trebalo. Ako se
potrudimo, mogli bismo postići da ovo bude noć koje ćemo se sećati doveka."
Klimnuo je glavom; na njegovim usnama oklevao je smešak. "Mogli bismo pokušati."
Osvrnula se na masku Letnje Kraljice i videla preko lica maske superponirano mnogo drugih lica,
sve one živote koji su toliko žrtvovali da bi ova maska postala njena. Jedno lice... "Ali prvo... moram
nekome da kažem zbogom." Ugrizla se za usnu: protivbol.
"Kome?" Ukres je pratio njen pogled.
"Jednom... strancu. Policijskom inspektoru. S njim sam pobegla od nomada. On je sad u bolnici."
"Plavac?" On pokuša da vrati ton svog glasa. "Znači da nije samo plavac, nego i prijatelj."
"I više nego prijatelj", reče ona nejako; i stade, suočena s njim, čekajući da on shvati.
"Više nego...?" Namrštio se iznenada, i ona vide kako mu crvenilo udara u lice. "Kako si mogla?"
Glas mu se prelomi kao štap. "Kako si mogla? A kako sam ja mogao? Kako smo oboje mogli..."
Spustila je pogled. "Bila sam izgubljena u oluji, on mi je bio sidro na moru. Zato sam bila njegova.
Kad te neko voli više nego što voliš samog sebe..."
"Znam." Izduvao je svoj gnev, jednim uzdahom. "Nego, šta je sad, između njega i tebe? I mene?"
Prevukla je prstima niz šarenu prednju stranu svoje nomadske tunike. "On od mene nije tražio
zauvek." Zato što je znao da ne može. "Uvek je bio svestan da niko nikad ne može biti ispred tebe, niti
između mene i tebe, niti zauzeti tvoje mesto kod mene." Mada je želeo da pokuša; bio spreman da pokuša;
pokušao. Sada je jasno osećala kako njegovo lice nastoji da se ugura između njenog i Ukresovog stisnutog
lica. "Niko!" reče i žmirnu jako. "On... mi je pomogao da te pronađem." Odrekao se svega, a meni dao
toliko; a ja njemu šta sam dala? Ništa. "Moram da znam i da budem sigurna, da će s njim biti sve u redu, sad
kad odlazi sa Tijamata."
Ukres se nasmeja; taj zvuk mu je nekako parao grlo. "A nas dvoje? Hoće li s nama biti sve u redu,
kad oni odlete? Kad budemo ljudi koji su ostali zaglavljeni ovde, kad budemo morali da živimo sa
uspomenama na njih, uspomenama koje će nam viriti preko ramena i podsećati nas kako smo pogazili zavet
koji smo jedno drugom dali - i gazili ga, i gazili, i gazili?"
"Daćemo još jedan zavet. Za naše duše, nanovo rođene - sutra." Samo, posle ove noći. Ona podiže
masku Letnje Kraljice. Posle ove zore. "Ali, mislim da u srcu nikad nismo pogazili ni onaj prvi zavet."
Poljubio ju je, jednom, pre nego što je opet navukla masku.
"A maska za tebe?"
"Ne", reče on. "Ne treba mi. Ja sam svoju masku skinuo."

52.

"E dakle zaista nisam mislila da ću ovako provoditi Noć maski." Tor zaćuta da bi napunila usta još
jednim šećernim, alkohola punim 'pijanim kolačom' iz papirne vrećice koju je nosila u ruci; trudila se
najbolje što je mogla da umrtvi i telo i duh, pre nego što nastupi kraj sveta. Onda opet navuče masku. Tor je
praktično visila o čvrstom Poluksovom telu, toliko se jako naslonila na njega; to telo bilo je ostrvo utehe i
udobnosti u sve razređenijoj festivalskoj gomili. "Ne'am o koga da se oklembesim, nego samo o jednu ladnu
gvožđuriju. A u budućnosti me čeka samo da čistim ribu. Bljaaak. Mene uvati morska boles' i u kadi. A ribu
mrzim!" Poče vikati. "Prokleta riba!"

222
 "Nisi jedina koja mrzi ribu, sestro!" To joj doviknu jedna maskirana osoba, mahnu rukom da pokaže
svoje gađenje i zatim iščeze za svojim izabranikom u nekakvo skladište, kroz razvaljena vrata, u traganju za
privatnim kutkom. Tor zavidljivim pogledom isprati to dvoje; Poluks je zurio pravo niz ulicu, ne pokazujući
želju da se u ma šta umeša. Gotovo svi koji su imali s kim 'odvojili' su se već i pozavlačili negde da noćas
vode ljubav.
"Žao mi je što si ti slabo prošla, Tor", reče Polukes neočekivano. "Ako želiš da provedeš neko vreme
sa nekom osobom, ja nemam ništa protiv."
Tor ga pogleda, uverena, pomalo iracionalno, da bi on imao vrlo mnogo protiv. "Neeeeeee. Mogu ja
to bilo koje noći... al' ovo mi je poslednja noć s tobom." Nije odgovorio.
Pođoše na sentimentalno putovanje dole, do dokova i lučkih maga- cina; jer, Tor je htela da provede
poslednju noć svog sveta na mestima svog detinjstva, svog porekla: da se seća mladosti, da ponovo doživi
dane kad nije imala čak ni ambicije da bude ono što je na kraju postala. Nadala se da, ako može da se priseti
onih vremena kad te ambicije nije imala, neće toliko žaliti kad sve izgubi.
Pitala se ko noćas rukovodi kazinom - Ko je preostao? - i da li iko rukovodi. Čak i Herni je iščezao,
odnela ga neka čudna magija Lune Svetlohodne. Do vraga sve to skupa. Večeras je u kazino navratila samo
na kratko, samo da bi uzela neke stvarčice koje je želela da sačuva iz svojih persefonskih dana; ostavila je te
stvari u stanu svog polubrata. Nije ga videla odavno, štaviše nije ga videla ni večeras - tip je već bio
odlepršao u grad. Uostalom njih dvoje nikad nisu bili nešto bliski.

"Ti si mi najpribližnija imitacija prijatelja koju imam noćas, Poli." Uzdahnula je. "Možda ne samo
noćas nego oduvek." Sede na neki odbačeni sanduk, u sred hrpe smeća koje je ostalo za odlazećima; osećala
se udobno, u svom starom radničkom 'svepokrivnom' jednodelnom odelu i u svojoj staroj okolini. "Kol'ko
god sam te gonila da radiš, nikad se nisi bunio, kol'ko god sam ti srala o ma čemu, nisi se naljutio... Al' ti i
ne mož' se ljutiš, je l' tako, znači... šta li se time dokazuje?" Pojede još jedan 'pijani kolač'. Poluks je, pored
nje, strpljivo sedeo na svom tronošcu. Videla je da je na njegovim prsima počelo da trepće crveno svetlo; ta
informacija je u njenoj glavi izvela 'kratak spoj' i ostala neprimećena. "Pa je l' moguće da se ti u sebi nikad
ne osetiš povređeno, u smislu osećanja, negde unutra? A? Bogova mu, nadam se da te nisam nijednom
uvredila... bio si prema meni samo dobar..." Poče da šmrca.
"Ne bi ti mene nikad mogla uvrediti, Tor."
Digla je pogled ka njegovom nečitljivom licu, pokušavajući da protumači značenje tih reči
izgovorenih bezizražajno. "Ti to ozbiljno? Mislim, je l' to misliš? Misliš da... ti se dopadam?"
"Mislim, 'dopadaš mi se'. Da Tor. To mislim." Lice bez lica je pogleda.
"Pazi, pazi ti malog?" Smeškala se. "Mislila sam da t-to, kao, ne možeš. Kao, nisi napravljen.
Mislim, da osećaš išta. Uvek sam, ovaj, mis'ila da si... glup. Heh. Bez uvrede", dodade žurno.
"U meni je sofisticiran računar, Tor. Programiran sam da ne izričem sudove ni o čemu osim o
zakonskim pitanjima. Ali teško je ne donositi sudove, na mom nivou složenosti. Potrebno mi je stalno
dopunsko podešavanje."
"Aha." Klimnula je glavom. "Dobro, valjda sam oduvek znala da nisi samo utovarivač. Mis'im, gde
bi jedan utovarivač umeo da nauči da mi pravi frizuru? Ili..." Zaćuta, da se priseti. "Ili da iscinkari
plavkanima svaku nezakonitu stvar koju je iko pomenuo na Ulici?" Slegnula je ramenima. "Ili da mi spase
život; a, Poli...?" Pružila je ruku i potapšala ga po prsima. "Jebote, imali smo mi i lepih trenutaka, a? Sećaš
se kad te je matori Stormprins dodelio meni? Bogovi, kako sam se ponosila! Mislila sam da mi je to najveće
životno dostignuće, znaš - mogućnost da upravljam tobom. Ko bi rek'o... Al' ne, možda je i bilo. Tad nisam
ni za čim propuštenim žalila. Ne znam." Nehajno provuče prstima kroz mlitavu kosu. "Mislim da će mi dugo
trebati da skontam šta je značilo biti Persefona." Pogleda svoje šake, na kojima odavno nije bilo ni traga
žuljeva. "Šta ti to svetlo žmirka? Jesam zaboravila nešto da uradim za tebe?" Ustade, klimavo.
"Ne, Tor. Ono znači da mi ističe ugovor."
Iznenađenje je tresnu kao udarac u meso. "Ajoj. Znam... Ovaj, znam da ističe noćas. Ali..." Ali sam,
kao, mislila da možda niko neće primetiti. Proguta nekako poslednji kolač, ogorčeno zgužva vrećicu i baci
je. Ulica je, dokle god je pogled dopirao, bila prekrivena đubretom kao talogom karnevala. "Oćeš odma da
ideš?"
"Ne, Tor." Poluks je pogleda bez izraza. "Ali ako ne budem uskoro u policijskom glavnom štabu,
prestaću da funkcionišem, ostaću paralizovan."

223
 "Ajoj", reče ona opet. "Nisam to znala. Onda je možda bolje da krenemo." Oni opet krenuše ulicom,
ali prvo je dohvatila njegovu debelu, uglastu ruku, da bi uzbrdo išli, ipak, istom putanjom. "Šta će sad biti s
tobom, Poli? Kuda ćeš dalje?"
"Ne znam gde ću biti poslat, Tor. Ali prvo će me ponovo programirati, uneće nove podatke.
Zaboraviću sve što se desilo ovde."
"Šta?" Povukla ga je da stane, na taj način što se ukopala petama napred. "Misliš, zaboravićeš sve o
Karbanklu? O meni?"
"Da, Tor. Sve nebitno. Sve. Sve." Okrete se ka njoj. "Da li ti se dopadam, Tor?"
Žmirnula je. "Pa, naravski. Kako bih uopšte izgruvala sve ove godine, da nije bilo tebe?" Ali to nije
bilo dovoljno; štaviše, na neki način je videla na njemu da to nije dovoljno, iako nije imao ništa nalik na lice,
ništa po čemu bi se to moglo videti. "Hoću reći... zaista mi se sviđaš. Kao pravi prijatelj. Kao prava osoba.
Zapravo, da nisi samo mašina, znaš, mogli smo možda čak i da se..." Nasmeja se postiđeno. "Znaš."
"Hvala ti, Tor." Načinio je pokret koji je bio maltene klimanje glavom. Pođoše dalje, uzbrdo.
Nadomak Plave uličice, prođoše pored omanje gomile maskiranih slavitelja, koja su silazili vukući
za sobom muziku i smeh. "Ej, Poli, vidi, eno je Letnja Kraljica! To budućnost prolazi pored nas." Među
menažerijom maski, ona ugleda jedno lice, jedino neskriveno, čudno poznato, sa krunom vatrene kose...
Ukres Svetlohodni? Pokuša da ga vidi jasnije, ali gomila koja je odlazila ponovo ga sakri. Ne... Stresla je
glavom, odbijajući da poveruje u tako nešto. Ne bi to moglo da bude. Ne bi.
Poluks uspori i okrete ih u Plavu.

53.

Džeruša uzdahnu, naslanjajući se unazad, u mekano sedište za svojim radnim stolom za noćno
dežurstvo. Pogledom je lutala po sobi, gotovo sasvim napuštenoj. Praktično sve policijske snage bile su na
ulici, na obezbeđenju poslednje noći Svetkovine; to im je na ovoj planeti bila poslednja, ali za živce najteža
dužnost. Džeruša, nemajući ništa što bi ona lično želela da proslavlja, nije imala ni srca da gleda kako se ceo
svet veseli bez nje, pa je zato ostala u štabu. Nikakvi naročito krupni problemi nisu se pojavili; noć je bila
mukotrpno duga i prazna. Nije očekivala da će tako biti. Prazna... eto prave reči. Opet je uzdahnula i malo
pojačala radio, da zagluši budućnost. Bogovi, da li je gore kad ne znamo šta će nam se desiti, ili kad to
sigurno znamo?
Tor Zvezdošetna se promeškoljila i protrljala oči, na usamljenoj klupi pored zida, gde je legla i
zaspala pre par sati. Bolje reći, pala u nesvest. Džeruša je to jasno mogla da oseti sa druge strane sobe, kad
je dovela jedinicu iz serije Poluks... ili kad je Poluks doveo nju, punu pića i bljuzgave, smućene
sentimentalnosti. Sad je taj policijski robot stajao nepomično uz jedan kraj klupe; svako bi pomislio da motri
na nju. Džeruši je bilo teško da poveruje da iko, pijan ili trezan, može da se oseća toliko plačno u vezi sa
jednim robotom. Doduše, ko zna? Valjda je proteklih dana izgubila ne samo tog jednog robota, nego i još
ponešto. Ako želi da provede ovih poslednjih nekoliko sati držeći njegovu mehaničku ruku - ili pijana ili
drogirana do besvesti - to je njena stvar.
Džeruša izvuče pločicu sa kapsulama ieste, najjače droge koju se usuđivala da dotakne poslednjih pet
godina. Poslala je poruku porodici Lu-Skeda, na Novosklon, i u poruci objasnila šta je, najzad, otkrila... Nek
daju bogovi da to otkriće donese njima, tamo, veću korist nego što je donelo meni.
"Šta?" Tor se trže, naglo sede i zevnu. "Joooj." Poče pritiskati glavu i stomak nasumično. "Ja možda
neću živa dočekati da to Leto dođe."
Geja Džeruša se nasmeši vrlo malo, naginjući se napred, preko računarske konzole. "Ako ti se
povraća, u kupatilo. Nemoj ovde."
"D-da." Tor podupre glavu rukama. "Inače kol'ko je sati?"
Džeruša pogleda svoj ručni sat. "Pa, toliko da već polako treba da pođem na dokove." Pozva preko
komunikacione frekvencije nekoliko ljudi: jednog da pazi na štab u njenom odsustvu, a ostale da joj budu
pratnja u njenoj završnoj dužnosti na ovoj planeti.
"Ov-vaj... na... žrtvovanje?" Tor diže pogled. Džeruša klimnu glavom. "Hm. Pa, znaš, samo bi' htela
da kažem.. hvala ti što si me pustila da čuvam Polija ovde sve do isteka njegovog ugovora. Mislim, znam da
si znala da sam ja čula... znaš." Slegnu ramenima.

224
 "Ne podsećaj me." Bila si suviše opuštena, Pala-Tion, suviše opuštena, pomisli ona, nalazeći neko
inadžijsko zadovoljstvo u priznavanju toga.
"Ali, ipak, Poli i ja..." Htede da se okrene Poluksu, ali zastade, videći da u zgradu ulazi neko drugi:
jedan visok čovek, stranac.
Džeruša zgrabi ugao radnog stola. "Miroe!"
On stade u sredini sobe, u blizini Tor Zvezdošetne. "Džeruša." Glas mu je zvučao jednako
zaprepašćeno kao njen. "Nisam verovao da ću te ovde naći... ali nisam znao na kom drugom mestu bih te
mogao tražiti." Izgledao je kao da nije imao nikakav plan šta će joj kazati kad je nađe. Bio je obučen kao
običan zimački mornar i neobrijan, sa 'strnjikom' na licu.
"Da, još sam na dužnosti, Miroe. Do Novog milenijuma", reče, tonom gorkim i praznim.
"Plašio sam se da neću stići do Karbankla na vreme; vremenske prilike na obali su bile rđave."
Shvatila je da izgleda veoma umoran. "Još samo jedan dan i zakasnio bih; nikog od vas ne bih našao ovde."
Trudila se da joj i lice i glas budu ravnodušni. "Ne baš. Mi sutra, po slovu zakona, prestajemo da
postojimo ovde; ali, ipak je potrebno još nekoliko dana za proveru da nije negde ostalo nešto kritično. Nego,
šta ćeš ti ovde, Miroe? Tvoji su rekli - rekli su da ne znaju kuda si otišao."
"Bila je to odluka doneta u trenutku inspiracije." Pogledom je pretraživao prazne uglove prostorije.
"Nisam planirao da doputujem ovamo. Bogovi znaju da nisam imao vremena za tako nešto. Znaš li koliko je
ostalo da se... spremi. Treba pokazati mom narodu kako da obavlja svoje poslove na nov način. Na stari nov
način." Džeruši se činilo da tu čuje više nego što razume; možda i više nego što želi da zna.
"Odlaziš sa Tijamata?" reče Tor, odjednom zainteresovana. Ngenet je pogleda kao da je tek sad
primetio da u prostoriji ima još nekog. "Je l' bi se ženio, lepi?"
Ngenetovo lice pokaza samo blagu nevericu. "Možda. Ali ne ženom koja hoće da napusti Tijamat.
Jer, ja ostajem." Opet pogleda Džerušu i pođe bliže njoj.
"Aaa." Tor je to je rekla više sa nevericom nego sa razočaranjem. "Hvala što me upozori. Ko bi
stupio u brak sa nekim luckastim. Je l' tako, Poluks?" Ćušnula ga je.
"Kako god ti kažeš, Tor."
Nasmejala se glasno, bez primetnog razloga.
Džeruša se nasloni na sto. "Dakle, zaista ostaješ ovde doživotno? Zauvek?" Razočarana, sasvim
razočarana, iako to osećanje nije imalo nikakvog prava da joj se sad nametne. "Nisi došao radi odlaska u
svemir."
"Nisam. Tijamat je moj dom, Džeruša. Moja osećanja, u tom pogledu, nisu ničim izmenjena. Ne
pretpostavljam da je išta izmenjeno ni u tvojoj želji da napustiš Tijamat." Tonom kao da tu nema šta da se
pita, kao da je to unapred sigurno.
"Nije ništa." Čula je slabost, trenutak oklevanja koji je trebalo da bude pouzdanost. Ali on tu slabost
nije čuo zato što je očekivao baš te reči koje je i rekla. Klimnuo je glavom, pomiren sa sudbinom; ne
preduzimajući ništa dalje, prosto prihvatajući njenu odluku - kao i pri njihovom poslednjem sastanku. Kao
da nije važno. "Pa onda zašto si došao?" upita ona, za nijansu prejako. "Rekao si da ne želiš da vidiš ovaj
Festival."
"I ne želim." Njenoj oštrini suprotstavio je svoju, jednaku. "Došao sam da se oprostim od tebe. To je
bio jedini razlog."
Jedini razlog? Osećala je kako joj lice postaje vruće od iznenađenja i neprijatnosti. Ngenet, baksuze
jedan! Uopšte te ne razumem! Ali nije postavila pitanje zašto on nju ne pita; nije mogla naterati sebe da pita
njega, ako on nije u stanju da pita nju prvi. "Hmmm... pa... drago mi je što si došao. Čast mi je da neko dođe
iz tako dalekih krajeva samo da bi meni rekao zbogom." Pogleda Tor, malo samosvesno; oseti da se jaz
između njega i nje počinje da širi, pa ga dohvati i poče sužavati. "Jer, ovako ti mogu lično saopštiti novosti:
tvoja mlada prijateljica Luna je živa."
"Luna?" On prstima pogura kosu unazad. "Kako? Ne mogu da verujem..." Nasmeja se, i ona vide da
u njemu opet živi nešto za šta je mislila da je zauvek istrgnuto onog dana na plaži.
"Pokupili je neki zimački nomadi, al' im je pobegla, zajedno sa jednim mojim inspektorom koga su
držali u zarobljeništvu."
"Znači, ovde je, u gradu?" Džeruša vide da on najednom baca poglede ka unutrašnjosti policijske
zgrade. "Pa, gde je sad?"
"Nije u ćeliji, Miroe." Džeruša sede uspravnije, odmičući se malo od stola. "Koliko je meni poznato,
ona sad komanduje Festivalom, rame uz rame sa svojim rođakom Ukresom. Ona je Letnja Kraljica."

225
 Izgledao je sasvim zapanjeno, kao i Tor koja je stajala iza njega. Ali njegov izraz lica se promeni u
nešto privatnije, zasnovano na nekom predznanju. "Savršeniju Kraljicu nije bilo moguće izabrati... Hvala ti,
Džeruša." Klimnuo je glavom.
"Meni hvala? Ja nikakve veze s tim nisam imala."
"Imala si ogromne veze - mogla si to da sprečiš."
Malo joj je nedostajalo da se nasmeši. "Ne. Nekako mi se čini da to nije mogao zaustaviti niko."
"Možda i nije." On se, za razliku od nje, osmehnu. "Dakle, našla je i svog rođaka, tog koji se zove
kao... iskra? Posle tolikog vremena?"
"Štaviše, iščupala ga je iz budoara Snežne Kraljice. On je bio Starbak."
"Za ime bo..." Lice mu ostade prazno. "Starbak." Ta reč se preko njegovog jezika prevrnula jednako
grozno kao maločas preko njenog. "I... Luna?"
Klimnula je, stiskajući usne. "Znam. Čudni drugari u postelji: jedna sibila i jedno čudovište. Ali
poznavala sam tog dečka pre nego što je Arienrod zarila kandže u njega. I Luna ga je ranije znala. Ona i sad
vidi onog, tadašnjeg dečka, iako zna istinu o njemu. E, sad, možda je ona u pravu, a možda i nije, ko zna? O
tome ja ne moram presuđivati, hvala bogovima."
"Znači pustila si ga da se izvuče? Time nije izbrisano ono što je učinio. To je nešto što se ne može
promeniti!" U njegovom glasu uzdizao se bes.
Dakle čak i ti se opredeljuješ za osvetu a ne za pravdu, ako je rana dovoljno duboka, pomisli ona.
Čak i ti. A ja sam mislila da si neki bogom prokleti svetac, tokom svih ovih godina. Nije bila razočarana,
nego joj je samo laknulo što konačno razume da je čak i on ljudsko biće, sa pravom na ljudska osećanja,
ljudske slabosti. "Znam ja to, Miroe... a znaju i njih dvoje. Imali su najbolji dan u svom životu, ali ta stvar će
se vratiti i ostati između njih kao iskopana raka, razneće njihovu sreću kao dim pogrebne lomače." Videla je
kako se u njemu svest o onome što je Starbak radio merima bori sa njegovim osećanjima prema Luni.
On najzad obori pogled; trže glavom jednom, prihvatajući situaciju.
"Ali, Miroe, ukebala sam onu koja je zaista kriva - Arienrod. Ona ga je nagonila da to radi. Ona je
pokušala i da izazove smrtonostnu epidemiju među letnjačkim narodom i na taj način da preotme grad. Nije
uspela; zato će sada, kad svane zora, Arienrodina neprirodno produžena vladavina da bude okončana na
jedan neprirodan način."
Ngenet opet diže pogled. "To je pokušala? Kraljica Zimaca?"
"Pa, govorila sam ti ja kakva je ona. Čak sam ti i rekla da ću se pobrinuti da krivac plati. Eto, sad
sam ispunila sva svoja obećanja." Osim onih koje sam dala sebi.
"Onda opet treba da ti se zahvalim zato što si se potrudila da pravda bude ostvarena. Istinska, a ne
slepa pravda." Osmehnuo se, jedva. "Pri našem poslednjem sastanku, kao i pri prvom... Kuda ćeš sad,
Džeruša? Na koju novu dužnost te šalju?"
Naglo se odgurnula od stola. "Šalju me na Veliku Plavu." Poče se šetkati u tesnom, nemirnom krugu,
potežući malčice rukave svoje uniforme.
Kad ona ne reče ništa, Ngenet podiže obrve. "A na njoj, gde? Ne valjda u šljakerske logore, nadam
se", reče, uz smeh, upadljivo naznačujući da je to šala.
"Da." Okrete se ka njemu, žacnuta. "Tamo idem. U tamošnje kazneničke kolonije."
"Štaaa?" Nasmejao se nelagodno; još nije mogao da poveruje da to nije neka uzvratna šala.
"Nije šala", reče ona ravno.
Smeh prestade. "Ti... da budeš upravnica nečeg takvog?" Zagledao se u radni sto, kao da je očekivao
da mu sto pruži neko objašnjenje. "Zar oni o Tijamatu imaju tako loše mišljenje da robijašnicu smatraju
uzlaznim korakom?"
"Nemaju, Miroe." Nego o meni. Prstima jedne ruke prekri zapovedničke insignije na okovratniku.
"Moglo bi se reći da je to slučaj slepe pravde."
"Da li ti želiš to radno mesto?" Pogladio je brkove.
"Ne." Namrštila se. "To je slepa ulica, to je uvreda..." Zaustavi dah.
"Pa, zar se nisi, onda, žalila? Ipak, ti si komandant policije..." Namrštio se i on, pokušavajući da
razume ono što je iznenada postalo nerazumljivo.
Sad je bio red na nju da se besmisleno nasmeje, i ona to učini. "Ja sam humor jedan, eto šta sam.
Imam ili da odem gde mi je rečeno, ili da podnesem ostavku."
"Onda podnesi ostavku."

226
 "Do vraga, to je jedino što ikad čujem od muškaraca! Odustani... popusti... ne možeš ti izaći na kraj s
tim! E, pa, mogu! Očekivala sam više od tebe, ali trebalo je da pametnije predvidim..."
"Džeruša", reče on, "za ime božje. Ne pretvaraj me u predmet."
"Onda ni ti sa mnom ne postupaj kao da sam predmet."
"Ne bih želeo da vidim da sama sebe pretvoriš u predmet! A to će se desiti, ako budeš upravljala
takvim mestom... Kad sa drugim ljudskim bićem postupaš kao da nije čovek nego nešto manje, onda i sam
prestaješ da budeš čovek i postaješ nešto manje. Ako budeš tamo radila, izgubićeš ili ljudskost, ili zdrav
razum. Ne želim da mi ostane uspomena da si otišla ka tome; niti da te zamislim..." On pokrete svoje krupne
šake uzaludno.
"Onda šta bi drugo trebalo da uradim? Celog života sam htela da nešto činim sa svojim životom,
nešto vredno, važno. Ulaskom u policiju, to sam dobila. Možda se nije ostvarilo sve baš kako sam
zamišljala, ali, kad se uopšte ostvari sve?" Samo kad bi se našla neka mogućnost.
"Smatraš da je vredno ono što ćeš tamo raditi?" upita on. Reči su mu bile zgusnute od sarkazma.
Zabi šake u džepove.
"Na to sam već odgovorila." Okrete se od njega. "Možda ću posle izvesnog vremena moći da
dobijem premeštaj. Osim toga, koju drugu mogućnost imam? Ne postoji ništa drugo."
"Mogla bi ostati ovde", progunđa on: neodlučni poziv.
Odmahnula je glavom, ne gledajući ga. "I šta da radim? Nije me priroda stvorila da budem supruga
nekog ribara, Miroe." Reci mi da postoji nešto drugo.
Ali, ako je on i mogao ponuditi neki odgovor, u tome ga je sprečilo pristizanje dvojice policajaca
koje je pozvala. Po kosi su imali festivalske konfete, a na licima izraze blago mučeničke, ali ipak su joj
salutirali sa razumnom merom poštovanja.
Uzvratila je salutiranjem, zategla svoju uniformu i svoje misli. "Ajde da izgledate službeno. Idete na
ceremoniju Promene sa mnom, čim Mantanjez dođe ovamo."
Donekle su se razvedrili čujući da će moći iz sedišta u prvom redu da posmatraju žrtvovanje ljudi;
odoše u susednu prostoriju, bacajući usput radoznale poglede na Tor Zvezdošetnu. Džeruša se Torinog
prisustva seti sa zakasnelim nezadovoljstvom što je ta sve slušala; onda vide da je Tor opet zaspala.
Miroe je stajao natmuren pored nje, gledajući u pod. "Ideš da prisustvuješ... žrtvovanju?" Činilo se
da i on, kao maločas Tor, mora priličnio da se potrudi da bi izgovorio tu reč. "Smrti Snežne Kraljice?"
Klimnula je glavom i nekako joj je ta pomisao bila nezgodna iako je s njom živela već toliko godina.
Smrt Snežne Kraljice. Ljudska žrtva. Bogove ti tvoje. A ipak se pitala zašto bi predstojeća čista, javna
egzekucije žene koja je to mnogostruko zaslužila trebalo da bude strašnija od one žive smrti u koju će ona,
Džeruša, biti prekomandom, ali takođe za kaznu, poslata. Valjda je i bogovima jasno da ljudsko društvo koje
može da postigne svoj potpuni preporod uz samo dve smrtne kazne - jeste jedno od najuspešnijih ikad
stvorenih društava. "To je poslednji čin koji ću kao predstavnica Hegemonije obaviti; mi smo ti koji
predajemo ključeve kraljevstva novoj Kraljici, da se tako izrazim." I gledamo kako se Arienrod davi u
žaljenju što nije uspela. Obori pogled, pokolebana. "Hoćeš li ti doći, Miroe? Znam da ne želiš tako nešto da
vidiš - zato pitanje ne postavljam olako."
Premestio je težinu sa noge na nogu, ne dižući pogled. "Da, doći ću. U pravu si, ni sanjao nisam da
ću ikad želeti tako nešto da gledam. Ali, pošto o njoj znam ono što sad znam... Kažu da bi taj događaj, to
gledanje kako živi simbol starog poretka umire, trebalo da služi kao katarza; nešto što je svakome potrebno
da bi iščistio ružnoću iz svoje duše. Nikad nisam ni pomišljao da će mi to biti potrebno...ali, možda ipak
nisam toliko mnogo bolji od ostalih ljudi."
"Dobrodošao u naš klub", reče ona, sa izrazom koji nije bio baš osmeh. "Odmah se vraćam." Ode u
svoju kancelariju, po šlem i ogrtač.
Kad se vratila, Mantanjez je već čekao, stojeći nadmeno i gordo. Ona, bez ikakvog izraza na licu,
uzvrati na njegovo salutiranje, i naredi mu da preuzme upravljanje štabom.
Polazeći ka izlazu, zastade da prodrma Tor. "Budi se, Zimkinjo. Zora se sasvim primakla."
Tor se diže u sedeći položaj. Poče trljati mutni jad po svom licu.

"Ja sad silazim na svečanost Promene", reče Džeruša nešto blažim glasom. "Nisam znala da li možda
i ti hoćeš da budeš tamo. Ako hoćeš, možeš s nama." Mada ti ne bih zamerila ako više voliš da to prespavaš.
Tor zatrese glavom, poče se protezati; oči joj se izbistriše. "Da... mislim da ću ipak poći. Ne mogu
večno da ostanem ovde, je l' tako?" Bilo je to retorsko pitanje. Ona ustade, okrete se Poluksu, koji je i sad

227
stajao na istom mestu pokraj nje. "Treba da idem da vidim kraj sveta, Poli; neće se to više događati. Pa, ako
sad ne vidim, posle možda neću verovati da je bilo."
"Zbogom Tor." Glasom koji je zvučao tanje i sumornije nego što je Džeruša pamtila. "Zbogom."
"Zbogom Poli." Njena usta su se pokretala. "Neću te zaboraviti. Za to se uzdaj u mene."
"Uzdam se u tebe, Tor." Pol-rob diže ruke, oponašajući mahanje za zbogom.
"Dobar momak." Uzmicala je korak po korak.
Džeruša ih je gledala neprekidno. Vide da Tor, izlazeći za plavima na ulicu, na trenutak zastaje da
obriše suze.

54.

Arienrod je zauzela svoje mesto na debeloj hrpi belih krzna kojom bejahu sasvim pokrivena svečana
drvena kola izdeljana u obliku lađe, u dvorištu palate. Ušla je u svoju ritualnu ulogu smireno, savršeno se
kontrolišući, sa držanjem iza koga je stajalo gotovo sto pedeset godina kraljevanja. Klicanje i podrugljivo
dovikivanje okupljenih Letnjaka sklopi se oko nje, neizbežno kao smrt; takođe, kukanje i jauci Zimaca koji
su čekali stojeći po strani. Njihova kombinovana tužbalica zvučala je poput ječeće gladi Jame, u kojoj more
leži i čeka... kao što danas More leži i čeka. Thalasina glad biće zadovoljena, konačno.
Starbak je već sedeo među krznima sa srebrnim vršcima. U svojoj crnoj dvorskoj odeći i masci,
izgledao je kao statua isklesana od opsidijana. Iznenadila se videći da je on tu dospeo pre nje. Uvek si bio
tako nestrpljiv, dragi moj. Ali nisam očekivala da ćeš biti nestrpljiv za ovo. Oseti pad nekog hladnog tega u
sebi. Jer, ja nisam. Ja nisam. "Dobro jutro, Starbak. Nadam se da si dobro spavao."
Pokušala je da ga pogleda u oči, ali on okrete glavu i ne reče ništa.
"Znači, smatraš da mi nikad nećeš oprostiti? Večnost je dugo vreme, Ukreše. A nas dvoje ćemo
ostati zajedno celu večnost." Ona sa ljubavlju pruži jednu ruku preko njegovih ramena i oseti njegovo
drhtanje, ili stresanje. Kroz masivnu tkaninu i štavljenu kožu, pleća su mu bila nekako šira nego što ih je
zapamtila. Samo dečak, ali ima snagu muškarca... i slabosti muškarca.
Bar ćemo ostati večno mladi, pomisli ona, trudeći se da poveruje u ono u šta je nekad, davno,
verovala: da će radije umreti nego da živi u svetu u kome mora biti siromašna, bolesna i stara...
Pratnja Zimaca plemića okupi se oko drvenih kola. Svi su bili obučeni u bezoblično belo i izgledali
su amorfno sa svojim maskama koje su bile napravljene od 'belog na belom' ali ipak sa nastojanjem da svaka
maska liči na totemsko biće jedne porodice. Šestorica njih podigoše kožne kaiševe i povukoše kola u pravcu
ulice i nizbrdice. Svi ostali, svako noseći u rukama poneki dragoceni van-tijamatski predmet, načiniše živi
zid oko nje, da bar delimično zaklone Kraljicu od pogleda, uvreda i povremeno bačenih komada đubreta koji
su doletali iz velikih gomila Letnjaka duž celog puta. Položaj u kome su se sad našli, ovaj fizički rad, bili su
za te plemiće i počast, i okajanje.
Popravila je pad svog prastarog pernatog ogrtača, čija se belina stapala sa belinom krzna; bio je to
isti onaj ogrtač koji je nosila kad god se neki izazivač borio sa Starbakom, tokom jednog i po veka. Ispod
toga imala je samo jednostavnu belu haljinu. Belo: boja zimske stranke, i boja žaljenja za umrlim. Kosa joj
je slobodno padala niz leđa, kao kakav veo, samo na jednom mestu prihvaćena zlatnom mrežicom sa
dijamantima i safirima. Nikakvu masku nije imala - bila je jedina prisutna osoba bez maske - zato da bi ceo
svet mogao biti siguran da je to zaista Snežna Kraljica.
Ja sam Snežna Kraljica. Posmatrala je bogato ukrašene kuće aristokrata kako promiču pored nje
poslednji put; zamišljala je kako će izgledati kad budu ogoljene, bez tuđinske elegancije. Sećala se kako su
joj verno služili mnogi stanovnici tih kuća, koji su bili članovi njene dvorske svite toliko godina. I danas,
zapravo. Bacala je pogled levo i desno na svoju današnju pratnju, slušala njihovu prkosno tuđinsku, van-
tijamatovsku pesmu koju su pevali njoj u čast, a i zato da bi potisnuli galamu mase. U toj maskiranoj
počasnoj gardi bilo je, čak, nekoliko ljudi starih maltene koliko ona sama - ali niko tako dobro očuvan.
Mnogo puta su dokazali svoju odanost i korisnost, i svaki put su nagrađeni; a oni manje korisni i manje
snishodljivi starili su, i bivali izgnani u provinciju. Znala je da ovi oko njenog 'čamca' danas iskreno žale,
kao i svi ostali Zimci koji plaču i kukaju - ali, dabome, žale iz tipično zimačkih razloga, naime žale
uglavnom zbog sebe a ne zbog nje. Međutim, i to je ljudski. Nije bilo među njima nijednog zbog koga bi ona
odista žalila što ga ostavlja: bilo je mnogo njih čije prisustvo joj je svojevremeno prijalo, čak mnogo onih
koje je cenila, ali ni prema kome nije nikada osećala nikakvu ličnu toplinu koja nije, kao zaljubljenost,

228
nestala tokom dugih raspona vremena. Samo jednog je zaista volela, ali njega sad neće ostaviti. Položi jednu
šaku na Starbakovo ogrtačem pokriveno koleno; on odbaci tu šaku pre nego što se mogla čvrsto spustiti. Ali
trenutak kasnije, kao da hoće da se izvini, on je obuhvati rukom, glatkim pokretom, ispod njenog ogrtača,
oko struka. Počela je da se smeška i prestala tek kad je jedna riblja glava tupnula u krzna iza nje.
Već na rubu Lavirinta. Zar je ovaj grad zaista tako mali? Bacila je pogled dole, na uličice pune
naplavina. Grlo svake uličice bilo je zagušeno masom ljudi. Gledala je pravo u slepe poglede praznih izloga.
Sve ovo videti poslednji put... na neki način je to slično kao kad sve gledaš po prvi put: svaka slika perfektna
i sveža kao šetnja kroz novi sneg. Prvi put, poslednji put, ista stvar, bez ičeg zajedničkog sa onim
nebrojenim prolaženjima između.
I bukvalno su neki elementi bili isti: festivalske gomile ljudi, napuštene i poluprazne zgrade. Ali kad
je prvi put sve to videla u Karbanklu, bio je kraj vladavine Letnje Kraljice, a ona je doputovala sa plantaže
svoje porodice, na prvi Festival u sto godina, da vidi povratak stranaca i da se takmiči za položaj Zimske
Kraljice. Iako je bila iz otmene zimačke porodice, njeno odrastanje pri kraju Leta bilo je takvo da je postala
jedva nešto malo civilizovanija od Letnjakinja. Jer, sva tuđinska materijalna dobra koja su joj sad tako
obična stvar, izgledala su joj tada, kad je bila naivna seljančica, čudesno i neznano, baš kao i Letnjacima.
Ali onda je počela da uči, vrlo hitro, kako se koriste stvari koje su stranci donosili i poklanjali ovom
svetu: čudna magija tehnologije, čudni običaji, čudni poroci. Saznala je, itekako, šta njihovi gospodari i
pokrovitelji hoće za uzvrat da uzmu od njenog sveta, i šta hoće od nje kao neiskusne predstavnice tog sveta;
bolno je počela učiti kako da uzima a ne daje, kako da daje ali ne predaje, kako da cedi krv iz kamena. Uzela
je k sebi prvog Starbaka, čoveka čijih se tuđinskih crta lica više nije mogla ni setiti, i čije pravo ime je
odavno zaboravila. Posle njega, desetine drugih, a onda je našla ovog jednog...
Vreme je proticalo, a ona je gledala kako se Karbankl transformiše u uspešni zvezdani lučki grad;
učila, iz godine u godinu, sve više o upotrebljivosti tehnologije, o slabostima ljudske prirode, o vasioni
uopšte, i o sebi posebno. I za deset ljudskih životnih vekova bila bi tek na početku onog što je mogla naučiti,
ali umesto deset dadoše joj samo dva, ako i toliko. Ipak, konačno je shvatila da je ovaj svet produženje nje
same i da je besmrtan na način kako ljudsko telo nikad ne može biti. Zato je spremila planove da ostavi
ovom svetu jedno zaveštanje, kad njena lična vladavina bude prinudno završena; da mu ostavi slobodu
daljeg učenja i rastenja, njoj uskraćenu Promenom.
Međutim, pretrpela je neuspeh. Nije zadržala u svojim rukama ključ tijamatske budućnosti; nije
uspeo plan da sama ostane na vlasti i upravlja Tijamatom; po drugi put joj se i Luna izmakla iz ruku, iako je
Luna mogla biti njena poslednja nada... Nekako je, u svim tim događajima, izgubila i perspektivu svoje
budućnosti. Nekad, davno, živela je kao što Letnjaci žive; ali, to je bilo predaleko u prošlosti. Sad ne bi
mogla ni da zamisli da se vrati, da živi u oskudici, kao varvarkinja. Čak i ako Letnjacima ne bi bilo
dozvoljeno da unište svaki preostali delić tehnologije koje u Karbanklu pronađu, taj grad, i ceo Tijamat, ipak
će prestati da budu čak i zamućeni hologram bujne međuplanetarne raskrsnice, što su do pre neki dan bili.
Nekada je Arienrod verovala - računajući da će joj Luna, njen klon, biti sigurna reinkarnacija - da će
na žrtvovanje poći rado. Da će odigrati tradicionalnu rolu do kraja; i da će smrt biti konačno novo iskustvo
jednome telu koje je iskusilo sve ostale zamislive nadražaje. Bez žaljenja će ostaviti život za sobom, jer će
nestati ono što je po njenom mišljenju život.
Ali kad je izgubila Lunu i umesto nje našla Ukresa, i kad je počela da gradi nove planove zasnovane
na sopstvenoj ličnosti, sve to joj se izmaklo sa vidika. Jer, nije se na vreme dosetila da će i ona i njen
ljubavnik morati da se podvrgnu starenju i oskudici da bi Zima i zimačko civilizacijsko nasleđe ostali u
životu. Ne - nije baš to previdela; nego je ignorisala, zato što su onaj širi cilj i ona šira mogućnost
besmrtnosti izgledali neuporedivo važniji.
I sad - njen neuspeh, potpun, u svakom pogledu. Ovde, u ovoj zori, biće njen kraj zauvek; ona će
postati samo još jedna u beskrajnom lancu zaboravljenih Kraljica koje su živele i umrle besmisleno. Ali nije
bila spremna da umre tako! Ne - ne bez ostavljanja neke zadužbine za budućnost! Prokletnici, prokletnici
tuđinski, upropastili su njene planove za budućnost da bi njihovi ostali nenarušeni. Prokleta nek je bedna
glupost Letnjaka, ovih smrdljivih, razvikanih imbecila koji će sada veselo da pristupe čistki sveukupnog
znanja... Gledala je levo i desno, zračeći beskorisnim gnevom.
"Šta nije u redu, Arienrod? Konačno uviđaš da je ovo kraj?"
Skamenjeno je gledala Starbaka. "Ko si ti?" Rekla je to šapatom, ali je u njenoj svesti odjeknulo jače
nego sva dernjava rulje. "Ko si? Nisi Starbak!" Otrgla se iz zahvata njegove ruke oko struka. Ukreše - o,
bogovi, šta ste učinili s njim?

229
 "Jesam Starbak. Nemoj mi reći da si me već zaboravila, Arienrod." Dohvatio ju je za ruku, stegao
čvrsto poput mengela. "Za samo pet godina." Okrenuo je glavu sa crnim šlemom tako da je sad mogla videti
njegove oči, nemilosrdne zemljano smeđe oči sa dugim, tamnim trepavicama...
"Herni! Nemoguće - bogovi, niste mogli ovo da mi uradite! Bogalju jedan, lešu jedan, ne možeš ti da
budeš tu, ne dozvoljavam!" Ukreše... proklet bio, gde si! "Reći ću im da si pogrešan čovek!"
"Neće ih biti briga." Osetila je da se iscerio. "Oni samo hoće da šutnu u more telo nekog stranca. Nije
im važno čije. Što bi to bilo tebi važno?"
"Gde je on?" pitala je izbezumljeno. "Gde je Ukres? Šta si mu uradio? I zašto?"
"Znači, zaista ga toliko voliš." Hernijev glas je zazvučao jako promuklo. "Toliko da hoćeš i u grob da
ga vodiš?" Crni smeh. "Ali ne toliko da bi ga pustila da nastavi da živi, bez tebe... ili sa tvojom dvojnicom.
Grabljiva do kraja. Pa, zamenio sam se s njim, Arienrod, zato što te on ne voli dovoljno da bi i umro za tebe
- a ja to hoću." Njenu šaku, koju je držao, sad pritisnu sebi na čelo. "Arienrod... tebi je mesto uz mene, jer
smo ljudi istog kova. Ne uz onog slabića; on nikad nije bio dovoljno muško da te ceni kako zaslužuješ."
Pustio je njenu šaku i ona odmah zavuče obe ruke pod ogrtač. "Da mi je nož pri ruci, Herni, ubila bih
te ja!" Golim rukama bih te zadavila...
"Eto - je l' sad vidiš o čemu govorim?" Opet se nasmejao. "Ko bi drugi, osim mene, želeo da provede
večnost ovako? Jednom si već pokušala da me ubiješ, kučko jedna, i kamo sreće da si uspela. Ali nisi uspela
i sad će se ostvariti moja želja, i moja osveta. Imaću te zauvek, celu samo za mene; ako me zbog toga budeš
večno mrzela - još bolje. Ali, kao što si i sama rekla, ljubavi, 'zauvek, to je dugo vreme'."
Arienrod se umota u ogrtač, zatvori se, kao da nije tu; sklopi i oči da ga ne gleda. Ali pesma plemića
nije bila dovoljno glasna da zagluši dreku i porugu svetine; ti drugi zvuci su joj prodirali u pore i davali
njenom očajanju ubitačnu težinu i punoću.
"Zar nećeš da znaš kako sam to izveo? Ko me je nagovorio?" Poruga u Hernijevom glasu bila je
odjek poruge Letnjaka. Nije mu odgovorila, znajući da će joj svakako reći. "Luna. Tvoja 'klonka', Arienrod.
Tvoj alter ego. Sredila je celu stvar - ipak ti ga je otela, na kraju. Baš je prava tvoja klonka... niko drugi ne
isteruje sve po svome baš onako kao ti."
"Luna." Arienrod stisnu vilice, još žmureći. Vratio joj se, po prvi put posle mnogo godina - dalje u
prošlosti nego što je mogla sećanjem dohvatiti - strah da će pred javnošću izgubiti kontrolu nad sobom.
Ništa, ništa osim ovoga nije moglo da je slomi - ništa osim gubitka svega što ima ikakav smisao. I sad
saznati da je konačni udarac zadala sama sebi! Ne, do vragova, ta devojka nikad nije bila ja, ona je nešto
tuđe, ona je neuspeli primerak! Ipak, obe su volele njega... Ukresa, sa onim letnje zelenim očima i sa dušom
i kosom poput plamena.
I ne samo što se ta defektna slika njene sopstvene duše usprotivila njenoj volji i umakla njenoj kletvi,
nego je čak uspela da ukrade Ukresa i vrati ga sebi. Na njegovo mesto da ubaci ovoga - ovo - ovo... Opet
baci pogled ka Herniju; nokti su joj se zabijali u podlaktice. Oseti u vazduhu nagoveštaj mirisa mora; dospeli
su u donji grad. Kraj njenog životnog putovanja bio je maltene na vidiku. Molim, molim, ne dajte da se
okonča ovako! Nije znala kome upućuje molitvu: ne praznim bogovima van-Tiamatovaca, ne letnjačkoj
Thalasi... pa, da, možda ipak njoj, Moru, onoj koja će sad uzeti prinetu žrtvu, bez obzira da li Arienrod
veruje u tu religiju ili ne veruje. Arienrod nije verovala ni u čiju moć osim svoje još od kad je postala
Kraljica. Sad, kad su joj tu moć oduzeli, iznad njene glave se poče sklapati svest o sopstvenoj
bespomoćnosti, poče je daviti poput hladnih voda morskih...
Litija stiže do konačne nizbrdice na donjem kraju Ulice i odatle pođe širokom rampom ka luci, koja
ležaše ispod grada. Sveprisutna masa građana bila je ovde još zbijenija: zid čvrstog mesa, zid grotesknih
zverskih lica. Klicanje i naricanje podigoše se odozdo, njoj u pozdrav, čim su se kola zakotrljala niz rampu;
odjeci i odjeci odjeka preletali su ogromnom pećinom iznad mora. Oko Arienrod poteče vlažni, ledeni
vazduh spoljašnjeg sveta. Arienrod se tajno strese, ali ponos ostade maska na njenom licu.
Napred, dole, vide tribine ukrašene crvenim draperijama, na udaljenom kraju jednog gata; izgrađene
levo i desno, jedne naspram drugih, tako da je na sredini ostavljen dovoljan prostor da prođu kola. Na
tribinama je stajalo mnoštvo inostranih dostojanstvenika i uticajnih starešina letnjačkih porodica. Na tribini
sa koje će se moći najbolje gledati njeno potonuće ona vide premijera i skupštinske poslanike - koji su već
poskidali maske, kao da je ispod njihovog dostojanstva da saučestvuju u jednom paganskom ritualu; blenuli
su svi u nju, ali na tako uzdržan način da se to nije mnogo primećivalo. Treperavo osećanje dQja vu, već
viđenog, obuze je pred tim prizorom. Viđala je ovakve zaustavljene slike i ranije, pet-šest puta, ili više. Ali
samo jednom je bilo baš isto ovako: prvi put, kad je ona bila nova Kraljica i stajala dole na gatu i gledala

230
kako poslednja od Letnjih Kraljica prolazi ovuda... kad je trijumfalno bućnula svoju prethodnicu u ledenu
vodu.
Sve ostale festivalske ceremonije bile su samo kostimirane probe za sledeću Promenu, za ovu,
sadašnju. Narod po istim drevnim pravilima izabere Kraljicu, ali se ona zove 'Kraljica za jedan dan',
predsedava tokom noći pod maskama, u zoru dođe na gat, ali se zatim, na njenu komandu, moru predaju
samo dve slamnate lutke, a ne dva ljudska života.

Tokom svih tih Festivala, i svih dugih godina, ostadoše nepromenjeni samo ona, skupštinari i ritual
sam. Sad će konačno doći kraj njoj i njenim pokušajima da se otrgne od Skupštine, stekne slobodu.
Skupštinari će, međutim, nastaviti sve po starom, a sistem čiji su simbol trajaće večno. Njene šake stisnuše
meku tkaninu haljine. Kad bih samo mogla da povučem i njih dole! Ali bilo je prekasno, prekasno za sve.
Ugleda najzad Letnju Kraljicu, na gatu: stoji na otvorenom prostoru između crveno zaogrnutih
tribina. Ispod nje voda lapće u boji ogorčenja. Maska: prelepa, takva da se Arienrod, i protiv svoje volje, u
srcu zadivi. Samo, Zimkinja je to pravila; Zimkinja. Ko će sad znati kakvo banalno, kućevno, nezaslužujuće
ostrvsko lice se krije ispod toga; kakvo robusno telo i tupi um seljančure su zamotani u ovu blistavu čauru
od svileno-zelene 'ribarske mreže'. Na pomisao da će takvo lice i takvo telo zauzeti njeno mesto, želudac joj
se uvrtao.
Herni je pored nje ćutao, baš kao i ona. Zapitala se šta li on sad misli, dok gleda ovu čekajuću elitu
njegovog rodnog sveta i ovo čekajuće more. Nije ništa mogla da nasluti o izrazu njegovog lica ispod maske.
Prokletnik. Molila se bogovima da on sad zažali što se prepustio samoubilačkom impulsu; da oseti bar delić
očajanja i žaljenja za propuštenim, koje nju obuzima sad kad su ruševine njenih životnih ambicija svuda oko
nje. Pa, onda, nek smrt bude zaborav! Ako bih je morala provoditi svesna, sa ovim simbolom svih mojih
neuspeha, bilo bi to gore od svih paklova svih tuđinskih bogova zajedno!
Kola su zašla najdublje što je bilo moguće u otvoreni prostor između tribina na kraju gata. Njena
plemićka pratnja uspori, stade, ispusti kožne kaiševe na gat. Plemići obiđoše triput oko nje, laganim hodom,
ubacujući u zadnji deo kola svoje ponude sačinjene od razne tuđinske robe i pevajući svoju poslednju pesmu
rastanka od Zime. Najzad joj se nakloniše; počeše u koloni da se udaljuju. Tek sad je čula njihove
pojedinačne glasove. Plakali su i jadikovali, dok se gomila u blizini dernjala. Neki, prolazeći poslednji put
pored nje, dotakoše usnama rub njenog ogrtača. Neki se čak usudiše da joj dodirnu ruku - neki od najstarijih,
sledbenici vek i po verni - i njihov jad je dotače iznenada, neočekivano duboko.
Njihovo mesto zauze krug Letnjaka, takođe maskiranih. Pevali su sad oni, ali himnu dolazećim
zlatnim danima. Zatvorila je um i nije to slušala. I oni prođoše triput oko nje, tri puna kruga, ubacujući u
kola svoje ponude. Zveketave primitivne ogrlice od školjki i kamenja, obojene ribarske plovke, grančice
uvenulog zelenila.
Kad je njihova pesma došla do kraja, masom gledalaca proširi se tišina; takva, da je Arienrod najzad
jasno čula škriputanje i cviljenje greda i dasaka u gatovima zbog njihanja privezanih brodova. Postade
svesna da je tu i gomila brodova koji se dosad nisu u ovoj luci pojavljivali, a koji su sad pokrili vodu: 'koža'
od drveta, tkanine i zvečećeg metala, gotovo neprekinuta. Iznad svih njih Karbankl se nadnosio poput
olujnih oblaka, ali Arienrod je sa svog mesta, tu na rubu donjih struktura grada, mogla da se probije
pogledom iz njegove senke, da poleti preko sivozelene okeanske pučine. Beskonačno... večno... more. Zar je
čudno što te obožavamo? Setila se da je jednom, u vremenima davnim, i ona verovala u Thalasu.
Maska Letnje Kralice zađe između nje i morskog vidika. Ta žena je prišla i stala između opuštenih
kaiševa za vučenje kola. Tačno ispred nje. "Vaše veličanstvo." Letnja Kraljica joj se nakloni i Arienrod se
seti da je još Kraljica, do same smrti. "Došli ste." Glas čudnovato neodlučan i čudnovato poznat.
Klimnula je glavom, držeći se kraljevski, gordo; opet je kontrolisala jedino što je ostalo u njenoj
moći. "Jesam", odgovori, imajući na umu ritualni tekst odgovora. "Došla sam da budem promenjena. Ja sam
otelotvoreno more; kao što se smenjuju plime i godišnja doba, tako i ja moram biti sledbenica da bih
predvodila. Bilo je doba zimsko. Sneg se rastvara na licu Thalase, iz njega se blage kiše nanovo rađaju."
Njen glas je avetinjski odjekivao kroz ovaj donji svet. Ritual su snimale skrivene kamere, prenoseći sliku i
zvuk na ekrane postavljene širom grada.
"Leto dolazi posle Zime kao noć posle dana", recitovala je Letnja Kraljica. "More se pridružuje
kopnu. Dve polovine zajedno postaju celina. Ko ih može razdvojiti? Ko im može uskraćivati njihovo mesto
ili vreme, kad im vreme dođe? Rađaju se iz sile veće od ijedne koja ovde postoji - imaju istinu svevažeću!"
Letnja Kraljica uzdiže ruke prema masi gledalaca.

231
 Arienrod se malo trže. Ona nikad nije izgovorila tu poslednju rečenicu, niti je ikad ranije čula da se
nešto tako izgovraralo. Gomilom prođe žamor, a kroz Arienrod poče puziti neka peckava nelagodnost.
"Ko dolazi sa tobom da bude promenjen?"
"Moj voljeni", reče ona, postižući da joj glas bude ravan, "čije telo je kao kopno koje se spaja sa
morem. Zajedno pod nebom, nikad ne možemo biti razdvojeni." Hladan vetar peckao joj je oči. Herni nije
ništa ni govorio, ni činio, samo je čekao sa prikladnim stoicizmom.
"Onda neka tako bude." Toj ženi se, bukvalno, prelomi glas. Ispruži ruke, a dvojica letnjačkih
pomoćnika dadoše joj u svaku šaku po jednu zdelicu tamne tečnosti. Letnja Kraljica ponudi Herniju jednu;
on je uze dobrovoljno. Drugu pruži ka Arienrod. "Hoćete li popiti Daminu milost?"
Arienrod oseti kako joj se usta krute, da ne propuste odgovor; najzad reče: "Hoćemo." U činiji je bila
jaka droga koja će otupiti njen strah i njenu svest o onome što dolazi. Pored nje Herni odiže masku i diže
zdelicu do usana; iskrivi lice. Arienrod podiže svoju. Oduvek je imala plan da ovo odbije; zašto zamućivati
svoju svest u trenucima kad će njen trijumf biti jasan. Ali, sad je želela zaborav. "Za Thalasu." Onjuši
prodorni miris trava u toj tečnosti. Oseti kako joj u ustima gori otupljujuća gorčina. Proguta tečnost,
umrtvljujući i grlo; drugi i treći gutljaj bili su bezukusni kao voda.
Vraćajući tu malu posudu, vide da se približavaju Letnjaci sa konopcima koji će poslužiti da nju i
Starbaka vežu za kola, i jedno za drugo, da ne mogu da pobegnu. Užas joj se zgruša u prsima, od panike joj
se zamrači pred očima. Pa umrtvi me, za ime bogova! Trudila se da oseti širenje umrtvljenosti u sebi. Herni
zamalo da se odupre kad staviše ruke na njega; ona vide da se njegovi mišići uvijaju i postaju tvrdi. Njegova
slabost joj dade snagu. Sedela je savršeno mirno i popustljivo, dok su joj članovi stranke Leta vezivali noge,
zatim svaku ruku zasebno, pa omotavanjem konopca čvrsto privezali njeno telo uz Hernijevo i najzad
privezali krajeve konopaca za kola. Iako su kola imala oblik lađice sa tupim pramcem, Arienrod je znala da
je 'korito' prepuno velikih rupa, ispod gomile krzna i ponuda, i da će potonuti, tako reći, istog trenutka.
Nikako nije uspevala da naredi svojim rukama da prestanu da se otimaju iz užadi, niti svom telu da prestane
sa pokušajima da se nekako odmakne od Hernijevog. Njegovo maskirano lice okrete se ka njoj, ali ona ne
htede da ga pogleda.
Opet se ispred njih nađe Letnja Kraljica, ali sad okrenuta licem ka pučini. Recitovala je konačno
Prizivanje Thalase. Završila je, a tišina mase trajala je i dalje: tišina iščekivanja, sada. Još trenutak i daće
znak. Arienrod je osećala kako se letargija, slična snu, lagano širi kroz njene ruke i noge, duž njene kičme;
ali um joj je i sad bio bistar, daleko prebistar. Je l' to treba tako da deluje? Sad je bar njeno telo postajalo
previše olovno da bi je moglo izdati; dobiće dostojanstvo u umiranju, htela to ili ne.
Međutim, umestio da se skloni, Letnja Kraljica se opet okrete njoj. "Vaše veličanstvo." Neka hitnost,
u tom prigušenom glasu, dopre do nje. "Da li biste - pogledali lice Letnje Kraljice, pre nego što umrete?"
Arienrod je zurila ne razumevajući. Osećala je da i Herni zuri. Tradicija je zahtevala da nova Kraljica
skine masku i time odbaci svoje grehe, tek kad je stara već pod morem; i tek tad bi trebalo da i svi ostali u
gomili poskidaju maske. Ali ova žena je već jednom zabrljala, skrenula sa ritualne staze. Zar je do te mere
glupa? Ili se radi o nečem drugom? "Da, rado bih videla tvoje lice", promrmlja, istiskujući reči kroz usne
lišene svakog osećaja.
Letnja Kraljica priđe bliže kolima, tako da je rulja sad nije mogla dobro videti. Polako prinese ruke
maski i diže je sa glave.
Slapovi srebrne kose poleteše, napolje i nadole. Arienrod otvorenih usta pogleda lice koje se ispod
maske pokazalo. Zapanjeno su zurili i Letnjaci u krugu oko njih. Čula je mrmor njihovih glasova, čuđenje se
širilo... svi su videli što i ona. Videli su da se našla licem u lice sa svojim licem.
"Luno..." odala se samo najtišim šapatom. Njeno telo sedelo je savršeno nepomično, kao da ne vidi
ništa neuobičajeno, ništa izuzetno, neverovatno, nemoguće. Nije - bilo - uzalud. Nije bilo uzalud!
"Bogova li ti tvojih božjih", promumla Herni drveno. "Kako? Kako si ovo smuvala, Arienrod?"
Ona se samo osmehnu.
Luna samo rastrese kosu, dočekujući njen osmeh opraštanjem, prko- som i saosećanjem. "Promena je
došla... zbog Vas, uprkos Vama, Vaša Veličanstvo." Opet spusti masku preko glave.
Letnjaci se odmakoše od kola, prelećući pogledima od jedne do druge, pokazujući na licima razne
izraze između zapanjenosti i straha. "Kraljica! One su obe Kraljica..." znak sudbine; omen. Na Luninom grlu
lepo se video sibilski znak; pokazivali su prstima ka njemu, domunđavali se nešto.
Herni se tiho nasmeja, iako mu to nije bilo lako izvesti. "Tajna je pukla... najzad. Ova ženska je bila
na drugim planetama. Zna šta je."

232
 "Šta? Šta, Herni?" zašišta Arienrod, pokušavajući da okrene glavu ka njemu.
"Sibile su svuda! Nisi to znala, a? Nisi ni slutila. A ovi punjeni lutani", reče bacajući pogled ka
tribinama, "pojma o tome nemaju." Njegov iskomadani smeh ostavi ga bez daha.
Sibile svuda?... Da li je moguće da tu nečeg stvarnog ima? Ne, ovo nije fer, ostalo je još toliko da se
sazna! Ona sklopi oči, ne uspevajući da izoštri svoj unutrašnji vid. U svakom slučaju nije bilo uzalud.
Hor kuknjave i kletvi opet poče da ih pritiska, neumoljiv kao i promena sama, nestrpljiv da vidi
prinošenje žrtve. Sav ogromni jad te mase ljudi, sve njihjove krivice, mržnje, neprijateljstva, strahovi, sve se
to slivalo u ovaj nejaki brodić, na dva bespomoćna bića, nju i Hernija, sa kojima će i potonuti kad nastupi
kulminacija ovog obreda. Više se nije migoljila da se odmakne od Hernijevog tela; naprotiv, bila je konačno
zahvalna što ima ko da bude uz nju u ovom iskušenju, u ovim zadnjim trenucima. Uz nju... da zajedno s
njom pređe na drugu ravan. Već se odavno nagledala tolikih, različitih, vizija raja i pakla, da nije mogla ni
birati između njih. Nadam se da ćemo napraviti neku našu verziju.
Okrete svoje gledanje van, poslednji put, i vide da se Luna sklanja s puta; kretnjama napetim, kao da
se sprema da baci neku neoprostivu kletvu koju posle ne bi nikako mogla da povuče. Zašto bi ovo nju
bolelo? Ja bih se čak i radovala... Ali više se nije mogla setiti zašto bi se radovala, pa čak ni da li bi se zaista
radovala. Poslednji put prikupi snage svoga uma, da izgovori svoje poslednje reči pre nego što Luna kaže
one kobne. "Narode moj..." Jedva se čula, kroz njihovu dernjavu. "Nema više Zime! Slušajte novu Kraljicu...
kao svoju. Jer ona je sada vaša." Saginjući glavu, pogleda Lunu u oči. "Gde je... on?"
Luna odmahnu glavom na jednu stranu, vrlo malo, kao protiv volje; ipak, ispunjavajući poslednju
želju svoje klon-majke. Arienrod, prateći taj pogled, pronađe Ukresa. Stajao je među uglednim Letnjacima,
pored onog praznog mesta na kome bi trebalo da stoji Letnja Kraljica lično. Ali, stajao je sklopljenih očiju,
da ne vidi ovaj trenutak rastanka; ili da se ne dogodi da ona digne pogled i da im se pogledi susretnu
poslednji put...Nije mu svejedno. Ipak mu nije svejedno. Opet pogleda Lunu. I njoj je, takođe, žao. U tom
trenu beskonačno iznenađena, i za večnost zbunjena, uviđanjem da je život do te mere nepodložan razumu i
pravdi.
Ali kad je opet okrenula pogled ka Herniju, čekao ju je njegov pogled koji se sav dimio od besa - od
saznanja kome pripadaju njene misli u ovom trenutku kraja.
"Zauvek... Herni."
Pomakao je glavu, samo malo. "Zauvek, to smo mi. Ovo. Smrt. A život je... ono što ne traje."
"Živimo dok nas neko pamti. A mene sad neće zaboraviti, nikad..." Zato što je njeno mesto već
zauzela njena reinkarnacija. Nije više imala volje da uputi još jedan pogled Luni ili Ukresu. Nikad se ne
osvrći.
Luna diže ruke prema Moru, a njen glas se izdiže kao kričanje galeba kroz oluju gledalačkog
nestrpljenja. "Damo koja si More, majko sviju nas, primi darove naše i vrati ih devetostruko, primi grehe
naše i daj nam obnovu, primi dušu Zime i daj da ... vaskrsne." U govoru je imala samo taj jedan, jedva
primetan, trenutak nesigurnosti. "Proleće ovog Leta neka dođe!"
Arienrod oseti trzaj kola: Letnjaci su počeli da ih guraju. Vide kako se uljasta površina vode
približava. Bio je vrhunac plime, pa je voda, kao izobličeno ogledalo, ležala ne mnogo ispod ivice gata. Nek
se dogodi. Nije bilo uzaludno. Krici i povici gomile, to je himna posvećena budućnosti, himna u slavu
uspomene na Arienrod. Kola počeše, ispod nje, da se naginju napred; naže se isto tako i ona; kola se
omakoše sa ivice gata, a ona pokuša da vidi svoj odraz u vodi...

55.

Luna vide da su kola pljusnula u vodu, dobrim delom zaronila, ali odmah i izronila. Čula je to,
osetila je u kostima vibracije od tog udara. Urlanje gomile je trajalo, i trajalo, i bilo je grozno. To obličje
slično brodiću zaplovi lagano, udaljavajući se od gata, ali ležući sve dublje u vodu, ujedno i čineći lagan
zaokret, tako da je uskoro videla Starbakovo skriveno lice i lice Snežne Kraljice, Arienrodino, svoje: vedro i
smireno zbog otupelosti od droge. Sedela je vezana ukršteno sa svojim ljubavnikom: groteskna parodija
zagrljaja. Brodić poče nešto brže da se okreće oko sebe, puneći se vodom. Luna pokuša da sklopi oči, ali one
se nisu dale sklopiti, gledale su taj hipnotički konačni stav plesa smrti na vodi. Seti se kako je i sama jednom
bila bačena na muke u moru, setila se još jednom svega što ju je dovelo dovde, i svih koji su je doveli: žrtva
do žrtve. Ipak, nikako nije uspevala da otrgne pogled...

233
 Pri jednom od tih okretaja, dok su im lica bila ka tribinama, kola se žestoko cimnuše i u tren oka
nestadoše. Luna je žmirkala i žmirkala, ali kola se nisu pojavljivala. Morska površina se nastavi talasati
neuznemireno; kao jedini znak da je na tom mestu Ona primila ponude od svog naroda ostadoše, na
površini, malobrojne grančice. Urlanje gomile bilo je kao uragan, tresao se sav ovaj donji svet. Luna je
gledala lenjo nailaženje širokih, niskih talasa; stajala je, fluidna i ravnodušna kao samo more.
Jedan od Letnjaka najzad joj priđe i, oklevajući, dodirnu njenu ruku. Luna zadrhta pod tim dodirom i
poče opet disati. "Damo?" Najzad se Luna okrete ka njemu, a on se nakloni. Letnjaci su prihvatali svoju
kraljicu kao inkarnaciju Majke koja je More, ali nisu koristili veštačko, tuđinsko oslovljavanje. "Da se skinu
maske..."
"Znam." Klimnula je glavom i pogledala preko ramena. Dobar put, do srećne luke. Odmače se od
ivice gata, opet uđe u središte pažnje gledalaca. 'Damo'... ja sam Kraljica.
"Kraljica, Kraljica, Kraljica je mrtva! Živela Kraljica!" Ti povici Letnjaka odjekivali su u njoj:
komedija.
Dodirnu masku šakama za koje joj se činilo da su mokre i ledene kao taj vetar u donjem svetu.
"Narode moj..." Oseti da se njeno telo opire novom pokretu otkrivanja lica; najednom, uznemirujuće svesna
opasnosti koju je maločas samo nazrela u očima onih Letnjaka koji su stajali u krugu oko kola. Sad će njena
sličnost sa Arienrod biti očigledna svakome - van-Tijamatovcima naročito. Ako ikad samo naslute istinu...
Odmahnu glavom, rastresajući i oslobađajući preostale obavezne reči koje je morala uputiti čekajućoj
gomili. "Zima je prošla, Leto je došlo, najzad. Thalasa je našu ponudu primila, vratiće devetostruko. Život
bivši sad je mrtav, pa neka bude i odbačen, kao pohabana maska, ljuštura iz koje se izraslo. Radujmo se,
dakle, i novi početak stvorimo!" Diže masku sa glave.
Svi u toj masi - Letnjaci, Zimci, čak i stranci - postadoše u tom trenutku jedno. Njihovi radosni
povici, uz šuštanje bezbrojnih maski koje su se počele podizati sa bezbroj glava, dođoše do kreščenda - sad
se ogoliše lica oslobođena za trenutak od svih ranijih žalosti, grehova i strahova. Njihovo slavlje i
obožavanje kao da ju je podizalo na svoja ramena. Ulivalo se kao reka u njeno srce. Ovaj svet će biti
slobodan!
Ali čim je digla masku visoko, glas gomile se promenio; ta ogromna pećina donjeg sveta poče
odzvanjati povicima ljudi koji su videli nešto izvan njihove moći razumevanja, a ipak neporecivo...
"Arienrod! Arienrod!" Osećala je da se Letnjačka praznovernost zgušnjava, da se neverica širi kao paranoja
kroz gomilu; zamišljala je kako se odjeci šire po celom gradu. Znala je da to sve mora zaustaviti odmah sad
- da ne bi izgubila sve, još i pre nego što je stekla išta. Kako... Kako da ih zaustavim? Te reči pretvorila je u
molitvu i pritisnula ruku na znak pod grlom. Sibilski...
"Narode Tijamata, deco Mora!" Poseže obema rukama gore, raširi okovratnik, pokazujući sibilski
trolisni tetovaž. "Ja sam sibila! Vidite moj znak - služim Dami Thalasi verno i istinito. Zovem se Luna
Svetlohodna Letnja. Nastaviću i kao vaša Kraljica da radim isto. Čuvarka sve mudrosti govori kroz mene, ali
samo vama. Pitajte, i ja ću odgovarati, nikad neistinom."
Tišina se spustila, i, dok su odjeci zamirali, nastavila da se spušta još dublje; sve oči u celom gradu
bile su na njenom grlu, ili na slici njenog grla na nekom ekranu. Zimci su zanemeli od neubeđenosti,
Letnjaci od poštovanja, videći neporecivi dokaz o transmutaciji njihove vladarke, videći simbol njenog
preporoda i svetačkog statusa. Krajičkom oka Luna je videla i čudnovati izraz koji se kretao po licima
tuđinskih zvaničnika na suprotnoj tribini, dok su gledali taj znak, ispod tog lica...
Nastavljajući da gleda strance, dok ju je dah u prsima boleo, ona vide da se taj njihov izraz razlaže
opet u svoj prirodni spektar izraza: užasnuta zabavljenost, fascinacija, zgađenost zbog priredbe koju su
upravo odgledali... uz zadržavanje, ipak, nelagodnosti i nesigurnosti. Nigde među strancima nije videla
nikakvu krivicu, ni respekt, nikakvo istinsko razumevanje za ono što su videli. Idući put ona koja stane na
ovo mesto videće te stvari.
Prelazeći pogledom dalje, pođe opet da zauzme svoje mesto na tia- matskoj strani tribina, među
letnjačkim starešinama. Ukres je čekao stojeći na mestu rezervisanom za njenog družbenika; njegova
plamena kosa bila je svetionik za označavanje njenog mesta... a njegovo lice bilo je napeto kao zategnuti
luk. Stala je ćutke pored njega i, umesto ka gomili, pogledala opet ka mestu gde su grančice plutale na moru.
Narod je čekao, gunđao, neodlučan.
"Oni očekuju nekoliko reči od tebe, Damo", reče, naginjući se ka njoj, jedna od žena iz porodice
Dobraventura koje su joj bile vodiči na ceremoniji. Osećala je maglu nesigurnosti i među Letnjacima.

234
 Klimnula je glavom, pitajući se opet, kao što se pitala tokom cele Noći pod maskama, kroz sve ono
svečarenje i pevanje koje otupljuje um, koje će to reči njen narod poslušati: kako može jedan čovek da
izmeni toliko mnoštvo, a da oni ipak zadrže poverenje u njega? Ali reči su se morale naći, nekako, negde...
I reči joj dođoše, sada, ne od onog neobičnog čuvara njene svesti, nego iz snage njenih sopstvenih
osećanja. "Narode Tijamata, mene je Dama Thalasa blagoslovila jednom, dajući mi nekog s kim mogu deliti
svoj život", povika. Pogleda Ukresa pored sebe; dodirnu njegovu šaku, koja je visila hladna, bez snage,
pored njega. "Blagoslovila me je dvaput, jer je učinila da budem sibila; blagoslovila me je triput, jer me je
učinila kraljicom. Od juče, mnogo razmišljam o svojoj sudbini i o sudbini ovog sveta koja će svima nama
biti zajednička. Molila sam se da mi Ona pokaže put kako da izvršim volju Njenu i budem Njen živi simbol.
I Ona mi je odgovorila." Na način kako nikad nisam ni sanjala da može. Luna baci pogled ka moru i ka tajni
koja je ležala ispod mračnih voda.
"Znam da postoji neki razlog zbog koga vam se pokazala kao sibila, kroz mene. Ne znam još ceo
obrazac budućnosti, ali znam ovo: da bih budućnost ostvarila u potpunosti, biće mi potrebna pomoć - pomoć
svih vas, a naročito pomoć drugih sibila. Leto je došlo u Karbankl, i ovaj grad više nije zatvoren za sibile.
Sibilama je mesto ovde - više nego ikom drugom, više nego što iko može znati! Ostrvljani, kad se vratite
svojim domovima, zatražite od vaših sibila da doputuju ovamo, ako mogu; da dođu kod mene i da saznaju
koji je njihov udeo u planu budućnosti."
Zastala je, čujući kako glas gomile šapuće. Trudila se da oceni da li taj glas prihvata njene reči i nju.
Krišom je pogledavala Letnjake na tribinama oko nje i sa olakšanjem nalazila na njihovim licima
dobroćudno iznenađenje. Zimci će biti protiv; nagonski je to znala, sećala se kako je bilo kad se neposredno
našla na udaru njihovog straha i poruge. Pogleda opet strance koji su čekali. Znala je koliko na ovoj
svečanosti rizikuje i kakvu delikatnu ravnotežu mora da održava dok oni još hodaju po ovoj planeti.
"Ako... ako se čini da ja, kao Letnja Kraljica, ponekad odlutam iz plićaka tradicije i zađem u
nekartirane dubine, imajte veru u mene. Imajte na umu da sam ja izabranica Dame Thalase i da samo
postupam po njenoj volji..." Znala je da o tome, bar, govori istinu. "Ona je moj navigator, Ona mi određuje
pravac plovidbe, po čudnim zvezdama." Čudnijim od onih koje leže gore, iznad nas. Opet je bacila pogled
prekoputa, na strance. "Prvo što zapovedam kao vaša nova Kraljica..." potencijal vlasti je pevao u njenoj
glavi; ta potencijalna energija, "jeste sledeće: van-tijamatska imovina Zimaca neće biti bačena u more.
Slušaj ovamo!" Povikala je jačim glasom da žamor naroda ne bi nadvladao. "Predmeti načinjeni rukama
stranaca vređaju vodu, zagušuju more gadošću. Od svakog Zimca Ona traži samo tri stvari, ne više - a Zimci
neka odaberu koje ponude će dati. Za ostalo... za ostalo će se pobrinuti vreme!" Spremila se da izdrži
nailazak velikog talasa letnjačkog gneva.
Međutim, čula je samo talasiće nelagodnog mrmljanja, uz, ponegde, blistavu kapljicu smeha ili
aplauza od nekog zapanjenog Zimca. Luna duboko udahnu, jedva se usuđujući da veruje - oni imaju
poverenja u mene! Slušaju... uradiće što god kažem... uviđajući najzad ono što je Arienrod odavno znala i,
takođe, uviđajući sa kojom lakoćom vlast, kao vatra, može da se otme iz svojih granica i da uništi ono što
treba da sačuva. Njene šake se stegoše na gornjoj ivici daske kojom je tribina ispred nje bila ograđena.
"Hvala vam, narode moj." Nakloni glavu ka njima.
Oko nje su se Letnjaci na tribinama malčice pomerali, u znaku poštovanja i mirenja sa sudbinom; ali
Ukres ju je gledao kao mačka, podozrivo i napeto, naslućujući njeno osećanje moći.
Brzo je sklonila pogled, boreći se da zadrži ravnodušan izraz na licu, videći se premijer počinje da
silazi sa svoje tribine ka njoj, ka središnjem prostoru gde su maločas stajala kola, da bi obavio završno,
službeno priznavanje njene vladavine, licemernu govoranciju u kojoj jedan samo-formalni vladalac odaje
počast drugome. Gledajući njegov silazak, vide i prvog sekretara Skupštine, Sirusa, među poslanicima,
uhvati njegov pogled, njoj upućen, pun nekog sumnjičenja i predosećanja nevolje. Ćušnula je Ukresa, povela
njegov pogled do pogleda njegovog oca; videla je kako se bori da na neki način odgovori očevom
iznenadnom osmehu. Ukres opet prenese pogled, ćutke, na svog dedu: premijer je počeo pozdravno slovo.
Govori premijera, zatim predsednika Vrhovnog suda Tijamata, i pet-šest drugih dostojanstvenika za
čije funkcije nikad ranije nije ni čula, bili su kratki i dušebrižnički. Strpljivo ih je sve odslušala, stojeći,
zaklonjena od njihove nadmenosti svojim tajnim znanjem, ali videći na svakom licu sumnju i nepoverenje
zbog onoga što je kazala u svom govoru, svom narodu. Vrhovni sudija gledao ju je predugo, pogledom
preterano prodornim; ali izgovorio je samo čestitke, kao i svi ostali, hvaleći tradiciju, ritual, glatko skliznuće
njenog naroda nazad u neznanje. Pozvao ju je da ne skrene suviše sa staza tradicije - da se pripazi posledica.
Osmehnula mu se.

235
 Sa mesta ispred nje otišao je i taj, a sišao je poslednji od donosilaca prigodnih hvalospeva;
komandantkinja policije, Geja Džeruša Pala-Tion. Luna vide da se nešto dešava u trenutku kad se Pala-Tion
mimoilazila sa predsednikom Vrhovnog suda - neka razmena, ali bez reči; vide tupost u očima policajke kad
ova stade pred nju.
"Vaše veličanstvo." Pala-Tion je salutirala, formalno i precizno, a tupoća se poče izoštravati i
rasvetljavati sad kad je videla Lunino stvarno prisustvo ispred i iznad sebe, iznad ograde tribine na kojoj se
nalazila crvena draperija. "Ja Vam čestitam." Svaka reč bila je isprobadana neskladnostima.
Luna dopusti da se njen osmeh proširi. "Hvala ti, komandante. Činjenicom da sam se ovde našla, ja
sam iznenađena, rekla bih, jednako kao i ti." Osetila se iznenada nezgodno, kao da govori kroz usta nekog
drugog.
"U to veoma sumnjam, Vaše veličanstvo. Ali ko zna...?" Pala-Tion je neprimetno slegnula
ramenima. Zatim reče pojačanim glasom: "Priznavanjem Vas kao Letnje Kraljice, moje dužnosti na ovoj
planeti su okončane, Vaše veličanstvo, kao i ma kakva dalja policijska odgovornost za ono što se događa na
Tijamatu. Takođe je okončana službena vladavina Hegemonije na Tijamatu, i neće je biti sto godina, dok se
ne vratimo pri sledećoj Promeni. Održavanje reda biće Vaša dužnost od sad."
Luna klimnu glavom. "Znam, zapovednice. Hvala ti za usluge koje si učinila mom narodu... a
naročito Letu. Ti si nas spasla od kuge. Ja sam tvoj dužnik i to je dug koji otplatiti ne mogu..." Dva duga,
pomisli, naginjući se napred, preko ograde, bliže Džeruši.
Pala-Tion obori, pa opet diže, pogled. "Samo sam vršila svoju dužnost, Vaše veličanstvo." Ali na
njenom licu pokazivala se iznenađujuća zahvalnost.
"Tijamat žali što gubi istinskog prijatelja kao što si ti. To žalim i ja. Nemamo mnogo pravih prijatelja
u ovoj galaksiji. Potreban nam je svaki."
Pala-Tion se nasmeši tanko. "Prijatelj se ponekad pojavi na sasvim neočekivanom mestu, Vaše
veličanstvo... ali se dešava da to saznate tek kad je prekasno. Isto važi i za neprijatelja." Nastavi mnogo tiše.
"Oprezno hodaj, Luno, sve dok i poslednji zvezdani brod ne odleti sa kosmodroma. Ne pokušavaj da prisiliš
budućnost da se dogodi juče. Ne samo tvoj narod, nego i još neki se pitaju šta si ti zapravo. Bila bi u
zatvorskoj ćeliji ovoga trenutka, kad predsednik Vrhovnog suda ne bi znao da bi to izazvalo masovni
ustanak... Uspeće ti da se sa ovom promenom rituala provučeš nekako, ali, samo zato što njome zapravo
neće biti promenjeno baš ništa."
Luna žmirnu; šake su joj, na crvenoj tkanini, pobelele. "Šta hoćeš da kažeš?"
"Ima Hegemonija način da, u odlasku, nadmudri sve one koji su nagomilavali tehničku robu. Nikad
ne potceni hegemonce, ni za sekund. To je najbolji savet koji ti prijateljica može sad dati."
"Hvala, komandante." Luna se uspravi, nastojeći da sakrije svoju pometnju. "Ali, čak ni to me neće
zaustaviti." Zato što su meri pravi ključ.
Pala-Tion poče da se okreće; pogleda preko gata, ka svom narodu. Zastade neodlučno. "Vaše
veličanstvo." Okrete se opet ka Luni, govoreći sada tiho do granice nečujnosti. "Verujem u ovo što
pokušavaš da postigneš. Verujem da je to pravedno. Ne želim da bude ma čime sprečeno." Činilo se da
pruža ruke, poseže van, iz sebe, ali bez ikakvog telesnog pokreta. "Zapravo, htela bih da ti pomognem da
uspeš", zabrza uplašeno. "Ja ti... nudim moje usluge, moje znanje, moje iskustvo, ostatak mog života, ako
pristaješ da ih uzmeš. Ako se slažeš da ih upotrebim za nešto u šta mogu verovati."
Luna je osećala da Pala-Tionina hitnnost poseže i više, dalje, dublje; da nadmašuje ono što Pala-Tion
rečima traži. "Hoćeš... da ostaneš? Na Tijamatu?" Lunin šapat zvučao je glupo, nimalo nalik na šapat
kraljice. Ukres je piljio sa nevericom.
Ali Pala-Tion, izgubljena u svojoj unutrašnjoj viziji, nije ništa loše ni čula, ni videla. "Ne na onom
Tijamatu kakav je bio. Nego na onom kakav bi mogao biti." Njene tamne, malo iskošene oči su molile i
zahtevale, da joj se da obećanje.
"Ti si komandantkinja policije Hegemonije - prva... Zašto?" Luna odmahnu glavom, trudeći se da
ponovo uobliči klizeći pesak stvarnosti, sigurna da Pala-Tion govori iskreno.
"Ovo je vreme promene", reče Pala-Tion jednostavno.
"To nije dovoljno", reče Ukres naginjući se preko ograde. "Ne ako misliš da se do kraja života petljaš
u naša posla."
Pala-Tion protrlja lice. "Koliko je dovoljno? Koliko sam dokaza tražila ja od tebe, Svetlohodni?"
Sklonio je pogled i nije odgovorio.

236
 "Da bih vam ispričala šta je izazvalo promenu u meni, morala bih vek provesti u pričanju. Ali verujte
mi da imam razloga." Opet se okrete Luni.
"I moraćeš da ostaneš doživotno ovde, žaleći zvog takve odluke, ako se posle predomisliš. Jesi li
sigurna?"
"Nisam." Pala-Tion opet baci pogled ka strancima koji su čekali na svojoj tribini, svetlosnim
godinama udaljeni od onog sveta ka kome je ona pružala ruke. "Jesam! Šta kog pakla imam da izgubim? Da,
sigurna sam." Ona se, napokon, osmehnu.
"Onda ostani." Osmehnu se i Luna. Ako je ovaj svet promenio tebe, znači da će moći da promeni i
sebe... da ga mi možemo promeniti... da ja to mogu. "Sve što hoćeš da daš, meni će trebati, komandante..."
"Džeruša."
"Džeruša." Luna pruži ruku; Pala-Tion je prihvati za zglavak, rukovanjem na tijamatski način.
"Neću biti slobodna od ovoga", reče, pokazujući svoju uniformu, "dok ne odleti i poslednji brod; ali
nećete ni vi ostali. Kad odu, ja sa Hegemonijom više neću imati ništa i biću spremna da pripadnem, celim
srcem, budućnosti."
Luna klimnu glavom.
"A sad, uz Vaše dopuštenje, ostavljam Vas, Vaše veličanstvo. Dok još imam petlje da svoje stare
greške razmenim za nove, idem kod jednog čoveka da kažem neke stvari koje bi trebalo da budu izrečene, a
koje on ne može da kaže sam."
Luna, prazno, klimnu glavom i otprati pogledom Džerušu koja se, sama, zaputila preko otvorenog
prostora ka redovima tuđina. Vide je kako zalazi u tribine i tamo nestaje. Povika još jednom iz sveg glasa,
dajući znak da je kraj ovoj ceremoniji, ovom Festivalu, kraj Zime... a Promeni početak, tek početak.
Hladni suton leteo je na krilima vetra kroz mokri, cureći donji svet, svet gatova i konopaca za
vezivanje lađa, gde je zora videla dolazak Promene u Karbankl. Luna se šetala sa Ukresom, uz diskretnu
pratnju garde, kroz škriputanja i uzdisanja nemirnog brodovlja, kroz mutne, odjekujuće glasove umornih
posada. Silna gužva zimačkih i letnjačkih brodova koja je jutros zakrčila celu vodenu površinu već je napola
nestala, jer su i Letnjaci i Zimci uveliko počeli svoj post-festivalski odlazak iz grada.
Letnjaci će se uskoro opet pojaviti; za njih je Promena znak da treba početi seobe ka severu, iz
ekvatorijalnih morskih oblasti. Oni će popunjavati praznine između zimačkih poseda. Približavanjem
Tijamata Crnoj Kapiji, solarna aktivnost se pojačava i niži stepeni geografske širine postaju nepodesni za
ljudsko stanovanje; tamo će se i more okrenuti protiv ljudi, morska flora i fauna će se povući u dubine ili ka
višim geografskim širinama, prisiljavajući i njih da isto čine.
Zimci će morati da dele sa Letnjacima razasute arhipelage i ogromne okeanske prostore koji su ranije
bili samo zimački; moraće, osim toga, sa Letnjacima da dele novi način egzistencije, gde se proizvodi jedva
dovoljno za opstanak, bez snabdevanja sa drugih planeta. Sad će plemstvo početi da se iseljava iz grada, da
bi počelo iznova da uči kako da obrađuje svoje plantaže, koje su dosad bile uglavnom samo granice za
kraljevski lov; kako da učine te plantaže glavnim osloncem za jednu vrlo nesigurnu ravnotežu života.
Odlazeći, stranci su ostavili vlastelu da tako nisko padne.
Ali u sred ovog cikličnog haosa, ona, Luna, morala je nekako da započne uvođenje novog poretka.
"Mislila sam da će svi moji problemi prestati kad dođem u Karbankl. Ali, oni tek počinju." Žalila se Ukresu,
dahom koji se ispred njenih usta pretvarao u inje. Čak i ovde, u njihovoj zajedničkoj šetnji, u umirujućem
prisustvu mora, osećala je kako se teret njene budućnosti sleže na njena pleća kao težina grada nad njima.
Naslonila se na jednu ogradu posivelu od vremena, pogledala dole, ka zelenocrnoj ledenoj vodi. Pored nje se
naže Ukres; ćutljiv i sad, kao i celog dana. Pokušavao je da na najbolji mogući način prihvati ono što nije
mogao da promeni - da se pomiri sa činjenicom da Promena zahvata sve redom i sve jednako, i pri tom svoje
miljenike i svoje žrtve stapa u jedno.
"Sad imaš podržavaoce. Imaćeš ih u još većem broju. Nećeš morati sama da nosiš ceo teret. Oni će
uvek biti oko tebe." U njegov glas se uvuče neka potmula nota i on se malo odmače od nje. Svim ljudima od
kojih će ona zavisiti bilo je već poznato šta je Ukres ranije bio; čak i ako ga ne budu mrzeli zbog toga, uvek
će ga podsećati šta je bilo i puštati ga da nastavi da mrzi sebe. "Niko ne vlada sasvim sam... čak ni
Arienrod."
"Ja nisam Arienrod!" Zaćuta, uviđajući da on to nije u tom smislu rekao, ali prekasno. "Mislila sam
da si..."
"Nisam."

237
 "Znam." Ali je znala da će jedan deo njega uvek videti Arienrod kad pogleda nju - jer će Arienrod
uvek i biti pred njim; uvek prisutna, tako da će se njih dvoje uvek plašiti da pogledaju jedno drugome u oči.
Luna obrisa večernju vlagu sa lica. Iza donje ivice grada, koja se odozgo nadnosila nad njih, videla je, na
zapadu, traku sunčevog zalaska, poput umiruće duge. "Da li ćemo ikad više videti novu dugu? Ili ćemo ceo
život proživeti bez nje?"
Nešto se probi kroz vodenu površinu ispod njih, mekano se ubacujući među njihove reči. Spuštajući
pogled, Luna vide glatku glavu žutosmeđe mrljaste boje, koja se vijugavo izdigla iz vode i pogledala joj u
oči. Zastade joj dah, začu Ukresov nehotični uzvik "Ne!"
"Ukreše!" Uhvatila ga je za ruku, ne dajući mu da se odmakne od ograde. "Čekaj. Nemoj." Držala ga
je.
"Luno, šta pokušavaš da mi uradiš?"
Međutim, nije odgovorila, nego je čučnula, povlačeći i njega sa sobom; perle u njenom lakom
zelenom šalu zazveckale su o drveni gat. Pružila je ruku dole, do merove tamne siluete koja joj je prišla. Mer
pod njenim dodirom postade stvarnost. "Šta ćeš ti ovde?" Usamljeni mer gledao ju je očima boje ebonosa,
bezizražajnim, kao da ni u svom umu nema odgovor. Ali nije načinio nikakav pokret da se udalji od njih.
Njegova peraja ritmično su pokretala vodu u kojoj je bilo mnogo svakojakog smeća; ostajao je na istom
mestu, uz ivicu gata. Mer poče da pevuši tužno: samo jedan glas, iz izgubljenog hora koji je nekad pevao u
određenim obrascima. Te vaše pesme... zašto vi pevate? Jesu li nešto više od pesama? Da li bi nam one
mogle reći kakva je vaša svrha, dužnost, vaš razlog postojanja, ako bismo ih mogli razumeti? Uzbuđenje je
širilo trnce u njoj. Ngenet. Ngenet bi joj mogao pomoći da sazna. Štaviše, ako je ona u pravu, da onda i uči
mere...
Danas ga je videla u masi naroda, videla je ponos i nadu na njegovom licu, ali nije uspela da se
probije do njega. Videla je, isto tako, neopraštajuće pamćenje, kad je njegov pogled našao Ukresa pored nje.
Sad, savlađujući Ukresov uzdrhtali otpor, povede njegovu šaku, koju je još čvrsto držala, nad vodu. Zaječao
je kao da drži ruku iznad vatre. Mer je kriptično prenosio pogled sa njenog lica na njegovo i nazad, a onda
potonuo lagano u mračnu vodu, ne dodirnuvši Ukresa.
Luna mu pusti ruku, vide je kako ostaje pružena, sama od sebe, iznad vode. Ukres polako povuče
ruku nazad, sebi; ostade čučeći i gledajući u tu šaku, drugom rukom se držeći za ogradu.
Iza sebe Luna začu kako sa nevericom mrmljaju njeni letnjački pratioci - sveprisutni Dobraventure,
koji ceo dan kao da su pokušavali da je prate, ali zapravo da je vode, svud po gradu. Ona ih je
antagonizovala tako što je svojevoljno prekršila njihova obredna očekivanja; znala je da bi Dobraventure,
zbog svoje kraljevske prošlosti, mogli biti opasni neprijatelji u budućnosti. Sad su joj bili još više na smetnji,
sad kad joj je bilo potrebno da provede izvesno vreme nasamo sa Ukresom, u intimnosti njegove tuge.
Konačno joj dođe do pameti da stupanje na kraljevski presto ne znači početak, nego kraj, potpune slobode.
"More nikad ne zaboravlja. Ali, ono oprašta, iskrice moja." Luna pruži ruku da ga dodirne po kosi,
onda obuhvati njegovo ledeno, suzama obliveno lice svojim takođe ledenim i mokrim šakama, osećajući
njegovu sramotu kao još jedno odlomljeno parče leda sumnje. "Samo treba vremena."
"Ni ceo život neće biti dovoljan!" Te su reči bile bodež kojim se probadao sam; čovek kome nikad
pravo mesto neće biti ni tu, ni ma gde drugde, dok ne nađe mir u sebi.
"O, Ukreše - neka More bude svedok da držiš moje voljno srce, samo ti, sada i za sva vremena."
Izgovorila je te reči, reči zaveta, prkosno; jedine reči koje su zadovoljavale njenu potrebu da zadovolji
potrebu u njemu.
"Neka More bude svedok..." Ponovio je reči zaveta, opuštajući se dok je to činio; njegov otpor i
njegova snaga topili su se.
"Ukreše... dan je gotov, napolju, bez obzira što u Karbanklu večno traje. Hajde da nađemo sebi
mesto za noćas; neko mesto gde možeš da zaboraviš da sam Kraljica, a ja da zaboravim..." Baci pogled
preko njegovog ramena, ka Dobraventurama. A sutra, šta sutra? "Sutra će sve početi da se uklapa. Sutra
ćemo biti slobodni od ovog današnjeg dana; a onda, sledećeg dana..." Zabacila je kosu, da je skloni iz očiju;
pogledala opet preko voda koje su tonule u mrak, na kojima više nije bilo nikakvog traga od žrtve koju su u
zoru prineli Thalasi. Dama je mirovala, uzvišena u svojoj ravnodušnosti, nudeći neuznemirivo ogledalo
zvezdanom licu univerzalne istine. U Karbanklu 'danas' nikad ne može biti završeno... Da li će 'sutra' ikada
doći? Ona ugleda kako, ispod mrklih voda, umire budućnost: budućnost koja nikad doći neće, ako ona ne
uspe, ako se spotakne, ako za tren pokaže slabost... Prošaputa žestoko, pored njegovog uva: "Ukreše, strah
me."

238
 Stegao ju je čvrsto, ali nije odgovorio.

56.

Džeruša je stajala u plamenom paklenom sjaju crveno osvetljenog poletišta, ispod gigantskog
kišobrana 'novčić-broda' koji je lebdeo nad pistom. Poslednji brod, kojim odlaze poslednji policajci -
poslednji stranci u ovom povlačenju sa Tijamata. U grozničavoj konačnosti poslednjih nekoliko dana, svi
ostali brodovi Skupštine već su uzleteli u planetarnu orbitu, pridružujući se mnogim drugim brodovima iste
vrste u koje su se već ukrcali, stižući do kosmodroma uvek punim kolima električne železnice, umorne
izbeglice sa Festivala i trgovci koji su istrajavali do zadnjeg mogućeg časa.
Džeruša je strpljivo podnela posao oko svakojakih inventara; popi- sivala je, 'otkačinjala' podatke iz
raznih izveštaja i spiskova, nastojala da sa sigurnošću utvrdi da niko nije greškom ostavljen na Tijamatu, da
nijedna vitalna stvar nije ostala neurađena, nespasena, nezapečaćena. Na njoj je bila odgovornost da se to
sve uradi temeljito i kompletno. Posao je obavila najbolje što je mogla; njeni ljudi nisu ostavili za sobom
nijednu pogonsku jedinicu, nijedan upotrebljiv mašinski sistem, nijedan dostupan izvor energije proizvedene
uvoznom tehnikom. Čitavo to vreme Džeruša je znala, sa čudnovatom dvostrukom vizijom, da će već sutra
navaliti na posao da popravi što može više od ove štete koju sada čini.
Bogova mu bogovih, neću ja dati sebi da mi posao sutra bude lak! Znala je: ako ovu karijeru, koja joj
je nekada toliko značila, završi makar i jednim jedinim činom izdaje, na tim temeljima posle nikako neće
moći da izgradi neki novi život koji bi imao ikakvog smisla. Ništa što vredi imati nije lako dobiti. Sklonila je
pogled sa utovara raznovrsne robe, sa gužve plavih uniformi i četvrtastih kontejnera oko nadole ispružene
utovarne 'noge' pločastog broda nadnetog nad njih. Ona će se odreći - i tog broda, i tog poletišta, i cele
pulsirajuće složenosti, maltene organske, ovog kosmodroma, i svega što je time simbolizovano... Ne kroz
godinu dana; ne kroz sedam dana, čak ni kroz jedan dan, nego kroz manje od jedan sat, sve to će biti iza nje,
ili će sve to ostaviti nju za sobom. Ona se odriče svega... radi Karbankla. A ovaj poslednji zvezdani brod će
emitovati, pre nego što ode iz Tijamatove orbite, visokofrekventni signal koji će stići do tla i uništiti sve one
krhke mikroprocesore od kojih zavisi rad svake, eventualno preostale, tehnologije ma gde na Tijamatu.
Pokazaće se da su sakupljači tehnoloških tajnih zaliha sakupljali uzalud, a Tijamat će biti tresnut o
tehnološko nulto tlo. Pade joj na um odjednom neskladni prizor vetrenjače na vrhu usamljenog brda na
plantaži građanina Ngeneta. Tlo ne sasvim nulto. Prisetila se kako u ono vreme nije sagledavala nikakav, ni
najmanji razlog da takva šklopocija postoji. Niko nije tako slep kao onaj ko ne želi da vidi. Osmehnu se, isto
toliko neočekivano.
"Komandante?"
Povukla je svoj pogled nazad, ka prostoru oko nje, očekujući još jedan zahtev, još neku verifikaciju.
"Da, ja sam - Gundalinu!" reče čovek, salutirajući. Iscerio se u širok osmeh, ali je time samo istakao
avetinjsku mršavost svog lica; uniforma je visila na njemu kao da je pozajmljena, tuđa.
"Pa šta ćeš tu? Ne bi trebalo da..."
"Došao sam da se oprostimo, zapovednice."
Ostavila je daljinski upravljač kompjutera na svoj improvizovani radni sto sačinjen spajanjem
nekoliko sanduka. "O-ho."
"Kerla-Tinde mi reče da... podnosiš ostavku? Ostaješ na Tijamatu?" Zvučao je nepouzdano, kao da
očekuje da će ona sad da opovrgne takve priče.
"Istina je." Klimnula je glavom. "Ostajem ovde."
"Zašto? Zbog prekomande? Čuo sam i o tome." Glas mu postade ravan od gneva. "To se,
zapovednice, nije dopalo nikom."
Mogla bih pomenuti jednog ili dvojicu koji su se izuzetno obradovali. "Samo delimično zbog toga."
Namrštila se kroz njega na pomisao da brigada prežvakava kojekakva ogovaranja o njenoj ostavci kao grupa
staraca na gradskom trgu. Ona je, saznavši za prekomandu, zaključila da bi bilo beskorisno žaliti se, i
zadržala svoj gnev u sebi; ali, činjenicu o svome poniženju ni na koji način nije mogla sakriti od drugih. Nije
pristala ni sa kim da diskutuje o svojoj odluci i ostavci - da li zato što se plašila da će oni pokušati da je
ubede da se predomisli, ili da neće pokušati, nije bila sigurna.
"Što mi ne reče?"

239
 Njeno mrštenje popusti, nestade. "Tako mu bogova, Bi-Zi. Imao si dovoljno problema i ovako, zašto
da ti natovarujem još jedan."
"Imao sam samo pola od onih problema koji bi me spopali da me ti nisi pokrila, zapovednice." Vrh
njegove donje vilice zaoštri se od osećanja. "Da nije bilo tebe, ja ne bih još i sad imao pravo da nosim ovu
uniformu; znam da je tako. I znam koliko je uniforma uvek značila tebi... mnogo više nego što je ikad
značila meni, bar do sad; jer, nikad ranije nisam morao da se borim za nju. Da mogu, navalio bih opako da ti
pomognem da promeniš tu prekomandu. Ali..." Spustio je pogled ka svojim šakama. "Ja više nisam sin svog
oca. Ostalo mi je samo 'inspektor Gundalinu'. Desetostruko sam ti zahvalan što bar još to imam." Opet diže
pogled ka njoj. "Ali sve što mogu da učinim za uzvrat je da te pitam: zašto ovde? Zašto na Tijamatu? Ne
krivim te što si dala ostavku - ali, do vragova, sve ostale planete u Hegemoniji su bolje, ako misliš da
započneš novi život. Možeš, bar, da ostaviš ovu jednu, ako ti se ne sviđa."
Odmahnula je glavom odrečno, uz malen, odlučan osmeh. "Nisam od onih koji lako odustaju, Bi-Zi.
Ne bih ovo ni radila, kad ne bih imala u vidu nešto bolje na šta ću se uskoro prebaciti. Mislim da sam to
bolje našla, evo, ovde; mada to može zvučati slabo verovatno." Podigla je pogled u daljinu, ka jednom nizu
prozora uzdignutih visoko iznad poletišta - ka jednoj praznoj dvorani u kojoj je Ngenet Miroe, neprimećen,
motrio na hegemonijsku evakuaciju, čekajući trenutak kad će ona postati konačno, u celosti i nepovratno,
deo njegovog sveta.
Gundalinu je pogledao kuda i ona, zbunjen. "Uvek si mrzela ovaj svet, čak više nego ja. Pa šta si
onda, za ime deset hiljada bogova, mogla naći...?"
"Od sad ću se zaklinjati samo u jedno božanstvo. Mislim da ću i raditi za Nju."
Gledao je 'belo'. Shvatanje se vrati u njegove oči. "Misliš... za Kraljicu Leta? Misliš za Lunu... ti, sa
Lunom?"
"Tako je." Klimnula je glavom. "Kako si saznao, Bi-Zi? Da je ona ta koja je pobedila?"
"Ona mi je rekla, došla je kod mene u bolnicu." Iz njegovog glasa nestade boja. "Video sam masku
Letnje Kraljice. Bila je kao san." Njegove šake pođoše vazduhom, dotičući nešto iz uspomena; oči mu se
sklopiše. "S njom je bio Ukres."
"Bi-Zi, da li će s tobom sve biti u redu?"
"Isto me je i ona pitala." Otvorio je oči. "Čovek bez oklopa je čovek bez odbrane, komandante."
Osmehnuo se hrabro, jedva. "Ali je zato možda slobodniji. Ovaj svet... ovaj svet bi me slomio. Ali Luna mi
je pokazala da čak i ja mogu da se savijem. Ima u meni, i u ovoj vasioni, više stvari nego što sam slutio. Ima
prostora za sve snove koje sam ikad sanjao, i za sve košmare... za heroje u uličnom slivniku i u ogledalu; za
svece u smrzloj pustoši; za budale i lažove na tronu mudrosti, i za pružene gladne šake koje će zauvek ostati
prazne... Sve postaje moguće, kad nađeš hrabrost da priznaš da ništa nije sigurno." Njegov osmeh se trznu
samosvesno. Džeruša ga je slušala s nevericom, ćuteći.
"Život je meni nekada izgledao kao izbrušeni kristal, zapovednice - oštar, čist i savršen. Svoje
fantazije ostavljao sam po džepovima, gde im je i bilo mesto. Ali sada..." Slegnuo je ramenima. "Te čiste
tvrde ivice prelamaju svetlost u duge, i sve postaje meko i zamućeno. Ne znam da li ću ikad više moći da
gledam pravo." Nota napuštenosti opet se uvuče u njegov glas.
Ali ćeš zato biti bolji plavac. Džeruša vide da njegove oči pretražuju ogromnost ovog udubljenog
poletišta i da se zaustavljaju na najbližoj kapiji, kao da očekuje da će kroz svoju viziju nekako uspeti, još
jednom, da vidi Lunu. "Ne, Bi-Zi, ona nije tu. Za nju je kosmodrom zabranjeno područje."
Njegov pogled se naglo izbistri i zaoštri. "Da, gospo. Znam zakon." Ali taj pogled joj je rekao da
Gundalinu sad razume da su čak i zakoni prirode nesavršeni; i da su ljudski zakoni nesavršeni - bar koliko i
ljudi koji su ih pisali; da je čak i njemu jasno šta je Luna, i u čemu to ona, Džeruša, namerava da joj
pomogne... i da se on tu neće protiviti. "Možda je tako najbolje", reče on, čak i ne verujući u to.
"Daću sve od sebe da ti je dobro čuvam, Bi-Zi."
Nasmejao se stidljivo; odjek jednog milovanja. "Znam, komandante. Ali, koja je to sila u galaksiji
jača od nje?"
"Ravnodušnost." Džeruša iznenadi samu sebe takvim odgovorom. "Ravnodušnost je, Gundalinu,
najjača sila u svemiru. Štogod pipne, učini besmislenim. Ljubav i mržnja nemaju šanse protiv nje. Dopušta
da nered, trulež i čudovišna nepravda nadiru nesputano. Ne preduzima; dopušta. Zato i ima tako ogromnu
moć."

240
 Klimnuo je lagano. "Možda zato ljudi žele da imaju poverenja u Lunu. Zato što je njoj stalo do
izvesnih stvari, kao i njima; kad ih ona dodirne, postaju svesni da su sami sebi važni." Digao je dlanove ka
sebi, zagledao se u još neuklonjene ožiljke. "Učinila je moje ožiljke nevidljivim..."
"Mogao bi da ostaneš, Bi-Zi."
Odmahnuo je glavom, pustio da mu ruke padnu. "Bio je jedan takav trenutak... ali sad ne. Nije mi se
samo život promenio, nego i ne pripadam više ovde. Ne", uzdahnu, "postoje dve planete koje ne očekujem
da ikada više vidim, osim ako nastane milenijumski preokret. Jedna je ova, a druga je moja."
"Karemof?"
Nesigurno je seo na sanduke. "Moj narod će te moje ožiljke videti zauvek, čak i kad budu
eliminisani. Ali šta me briga, još mi ostaje da biram između šest planeta. A ko zna šta ću naći tamo kud sam
krenuo?" Ipak, njegov pogled se vraćao praznoj kosmodromskoj kapiji, tražeći ono što tamo više nikada
neće naći.
"Uglednu karijeru." Ona pokretom prsta pomeri prekidač pod svojim grlom, zato što je njen
komunikator počeo ponovo da zuji.
Sedeći na sanducima, Gundalinu je strpljivo gledao ukrcavanje poslednjeg tovara, pratio i poslednji
raport koji su dali Džeruši, čuo njenu poslednju potvrdu prenetu do srca divovskog pločastog broda
nadnetog iznad njih. Potom je stajao uz nju, rame uz rame, dok su joj prilazili poslednji od njene brigade i
salutirali joj poslednji put i nezgrapno joj upućivali dobre želje i najzad odlazili prema kargo-liftu.
Gundalinu pokretom glave pokaza ka njima. "Nećeš i ti u brod, da tamo podneseš poslednji
izveštaj?"
Odmahnula je glavom, najednom osećajući da joj srce steže neumoljiva šaka: trenutak šizme. "Ne.
Ne mogu se suočiti s time. Ako bih sad stupila nogom na taj brod, ne verujem da bih mogla da siđem, ma
koliko bila ubeđena da je ispravno ostati na Tijamatu." Dade mu kompjuterski 'daljinac'. "Možeš im ti
preneti, u moje ime, da je sve spremno, inspektore Gundalinu. E, ponesi i - ovo." Skide sa okovratnika
komandantske oznake i dade mu ih u šaku. "Nemoj ih izgubiti. Trebaće ti jednog dana."
"Hvala, komandante." Njegove pege postadoše grimizne, naterujući nju na osmeh. Njegova zdrava
šaka sklopi se oko tih komadića metala kao oko retkog blaga. "Nadam se da ću ih nositi sa isto onoliko časti
kao ti." Diže drugu šaku, deformisanu, nagonskim karemovskim pozdravom; ona pritisnu svoju šaku o
njegovu, dlan o dlan. Za zbogom.
"Zbogom, Bi-Zi. Neka se bogovi osmehuju na tebe, kud god pošao."
"I na tebe, zapovednice. Neka te se tvoji mnogo-puta-praunuci sa divljenjem sećaju."
Bacila je pogled ka dalekim, zamračenim prozorima iza kojih je čekao Ngenet; osmehnula se
privatno. Zapitala se šta li će ti njeni pra-pra-mnogo-puta-praunuci možda reći njegovim, ako se vrate
ovamo.
Gundalinu sa naporom ispravi svoje još nezalečeno telo i izvede savršeno salutiranje. Ona mu isto
tako otpozdravi: poslednje salutiranje u njenoj karijeri. Zbogom jednom životu i jednoj galaksiji.

"Ne zaboravi da isključiš svetla", reče on. Okrete se i pođe pešice prema liftu u kome su ga policajci
čekali, držeći vrata otvorena samo zbog njega. Ona okrete leđa da ih ne gleda, da ne vidi taj lift koji, poput
otvorenih usta, zove, viče joj da je luda... Pođe, najbrže što je mogla bez trčanja, ka najbližoj kapiji.

Ulazeći u prazni auditorijum, nađe Ngeneta koji je gledao vrata, čekajući njen dolazak. Zajedno
priđoše zidu od zaštitnog stakla, pogledaše dole na polje, gde je 'brod-parica' čekao na titanskoj, muklo
crvenoj poletnoj površini, usamljen poput njih. Miroe poče govoriti smireno, odajući joj priznanja za
sposobnost, postavljajući bezazlena pitanja; glasom prigušenim, kao da prisustvuje religioznom događaju.
Odgovarala mu je rasejano, jedva čujući i njega i sebe.
Brod je još dugo ležao na svom doku - vreme je izgledalo i duže, zbog njihovog napetog iščekivanja
- a Džeruša je dala Ngenetu da sluša, preko njenih slušalica na glavi, razgovore oficira dok su uvlačeni
poslednji kranovi i drugi delovi opreme i dok su obavljane poslednje provere i upoređenja.
"Da li si u zaklonu, građanko Pala-Tion?"
Džeruša se trže: to se kapetanov glas obratio njoj, neposredno. "Da. Jesam. U zaklonu sam."
Građanko. Nerazumno razočarenje uzmuti se u njoj. "Sve je čisto, kapetane."
"Sigurna si da hoćeš da budeš ostavljena tu?"
Miroe diže pogled ka njoj. Čekao je.

241
 Udahnula je duboko, klimnula glavom... i tek onda progovorila, kao da je to neka posle-misao: "Da,
sigurna sam, kapetane. Ipak, hvala što si pitao."
Život i buka nastavljali su se na drugom kraju veze još nekoliko sekundi, a onda njen komunikator
ostade mrtav. Stajala je vrlo mirno, jedan dugi trenutak, kao da je čula sopstvenu smrt. Zatim skide sa glave
slušalice i žice tanke kao paučina.
Vide, ispod njih, hologramska svetla sekvence paljenja kako preleću po brodskom koritu i nestaju.
Bilo je to bezglasno upozorenje. Gledala je netremice, očekujući da vidi neki pokret, dok je oči ne zaboleše.
"Vidi. Dižu se."
Sad i ona vide kretanje, drhtanje strukture broda - jer su odbojni zraci kosmodromskog polja počeli
da deluju; div se dizao, a vazduh se blago izobličio oko brodskog korita. Brod se sve više uzdizao, a iznad
njega se kosmodromska zaštitna kupola otvarala poput latica kakvog cveta, otkrivajući dublje, ali takođe
potmulocrveno polje noći zvezdama prepunjene. Brod je stremio ka tom otvoru i vinuo se kroz njega, van, u
mrak, gde će se, negde visoko, pridružiti konvoju od nekoliko desetina drugih, a zatim floti sa još nekoliko
takvih konvoja. Odatle će ih njihovi fuzioni motori potisnuti do Crne Kapije kroz koju će oni zatim proći, da
se više nikad, nikad u životnom veku Geje Džeruše Pala-Tion, ne vrate na ovaj svet.
Kupola se sklopi u visinama, zakloni zvezde.
Džeruša spusti pogled na mrežu svetlećih energetskih linija na poletištu, pa još niže, na sebe samu:
evo je tu, stoji, sama, u ovoj mračnoj i praznoj dvorani, kao odbačeno parče od nekog polomljenog dela
nameštaja. Ufff... bogova li ti tvojih. Pokri lice jednom šakom, zanjiha se.
"Džeruša." Miroe ju je pridržao, oklevajući. "Obećavam ti, nećeš žaliti."
Klimnula je glavom, stiskajući usne. "Dobro je meni. Ili će biti, čim dođem do daha." Sagnula je
glavu, prstom prošetala niz liniju mehanizma za zatvaranje jakne s prednje strane. "Kao svako
novorođenče." Neodlučno mu se nasmešila; on poče taj njen osmeh hraniti svojim sve dok ne ojača.
"Mesto ti je ovde, na Tijamatu. To sam znao od prvog trenutka kad sam te upoznao. Ali, morao sam
da čekam da to saznaš i ti... Činilo mi se da nikad nećeš uvideti." Odjednom kao da je bio postiđen.
"Zašto mi nisi rekao nešto, bilo šta, da mi pomogneš da razumem?" Glas joj se zaoštravao nečim što
je bilo maltene ogorčenje.
"Pokušavao sam! Bogovi, kako sam pokušavao. Ali sam se plašio da ću čuti tvoje 'ne'."
"A ja sam se pribojavala da ću možda kazati 'da'." Pogledala je opet kroz prozor. "Ali, pripadala sam
i ovoj zvezdanoj luci... kao i ti." Uzdahnula je, pogledala ga. "Sad ni meni ni tebi više nije mesto u njoj,
Miroe. Ajmo napolje, dok se ovo ne zapečati sa svih strana kao grobnica."
Široko se osmehnuo, opuštajući se. "E, to je već korak u dobrom pravcu. Ostale korake ćemo redom,
kako budu stvari same dolazile: malo po malo." I, opet svečano, reče: "Ja sam spreman za pokret..."
"I ja sam - spremnija od ovog nikad neću biti, Miroe. Spremna sam za sve što me čeka." Osećala je
da joj se vraćaju uzbuđenje i hrabrost. "Biće zanimljivo." Lice joj se zagreja na mestu gde ju je Miroe
dodirnuo. "Znaš, Miroe..." ona se iznenada nasmeja, "kod mog naroda, ako ti kažu 'Dabogda živeo u
zanimljivim vremenima', to baš nije blagoslov..."
Osmehnuo se, onda se počeo smejati; zajedno pođoše nazad kroz puste hodnike, žureći u Karbankl,
kući.

242