BERTOLT BREHT

Breht je rođen u Augzburgu, 10.februara 1889.godine u buržujskoj porodici. Bio jeznačajan nemački
pisac drama, pozorišni teoretičar i pesnih 20.veka, ali kao njegov najveći doprinos umetnosti smatra se
za osnivanje epskog teatra.
Prve tekstove objavio je 1914.godine za vreme studija filozofije i medicine, koje je upisao po izbijanju
Prvog svetskog rata, na predlog svog oca, kako bi izbegao mobilizaciju.

Stvarao je u Nemačkoj, u vreme fašizma, i bio je svedok načina toga na koji Hitler, svojom teatralnošču,
imidžom i energičnom retorikom pridobija naklonost naroda koji je zanemario racionalnost zarad
emocija.
Breht, kao svojevrstan odgovor na ovakvu situaciju u društvu, stvara teoriju pozorišta koju naziva epski
teatar. Ova teorija podrazumeva da pedstava ne treba da navede gledaoca na to da se on emotivno
identifikuje sa akterima radnje, več da ga navede na racionalno preispitivanje i kritiku onoga šta na sceni
vidi. Cilj mu je bio da publika, umesto da doživi katarzu, iskoristi svoju kritičku moć da prepozna zlo u
društvu i da ga promeni.
Pod uticajem čuvene ekspresionističke izložbe "Nova objektivnost", zatim Čaplina, Ajzenštajna i Marksa,
Breht razvija svoj koncept teatra, po kojoj, dakle, zahteva budnog gledaoca koji se ne identifikuje sa
pričom i likovima već racionalno rasuđuje i analizira predstavu i društvo.
Breht je opisivao svoje predstave kao „kolektivne političke sastanke“ u kojima učestvuje i publika.
Da bi došaod o željenog efekta, on je koristio tehnike koje podsećaju gledaoca na to da je predstava slika
realnosti, a ne sama realnost. Neke od ovih postupaka, koje on naziva „efekat distanciranja“ su sledeći:
-direktno obraćanje glumaca publici
-izlaganje teksta u trećem licu ili u prošlosti
-glasno deklamovanje
-neobični svetlosni efekti

Breht je pisao političke drame, a njegovo stvaralaštvo proizilazi iz tradicije marksizma. Prvu dramu, pod
nazivom „Baal“ napisao je 1918.godine, a nakon nje usledile su i drame „Bubnjevi u noći“ i „U džungli
gradova“. Sve tri drame izražavaju njegove anarhističke stavove. Mladi Breht je bio očaran radovima
Artura Remboa, te „Baal“ i „U džungli gradova“ nose u sebi uticaj Remboovog lirskog diskursa.
Veliki uspeh je postigao 1928.godine, kada je napisao „Operu za tri groša“, koja je na evropskim
pozornicama do danas izvedena više od deset hiljada puta.
Zanimljivo je da se u okviru „Opere za tri groša“ nalazi pesma „Mack the Knife“ (nije prevedena kod nas),
koja će sredinom dvadesetog veka postati veoma popularna među Američkim džez muzičarima koji je
često izvode kao deo svog repertoara. Postaje hit nakon što ju je 1959.godine izveo pevač Bobby Darin.
Pesma poredi susret sa ajkulom sa susret sa opasnim čovekom. Stvara atmosferu u kojoj je naglašena
paralela između načina na koji se ajkula kreće u vodi i traži svoj plen, sa načinom na koji Mack the Knife
ili Macheath kreće gradom i traži svoje potencijalne žrtve.
U poslednjoj strofi upozorava druge da budu na oprezu, jer se Mack vratio u grad, čime ilustruje ideju da
su ljudi podjednako opasni i smrtonosni kao i predatori koji postoje u prirodi.
Motiv poređenja ajkule i čoveka se javlja i još nekim njegovim delima.
Na primer, u tekstu pod nazivom „Kad bi ajkule bile ljudi“ Breht, koristeći se alegorijom, prikazuje
državni vrh, i uopšte ljude koji imaju moć nad drugima, kao ajkule, a običan narod kao ribice koje robuju
ajkulama, a da toga nisu ni svesne.
Iz ovog teksta možemo da zaključimo da Breht vidi religiju, umetnost i obrazovanje kao sredstva putem
kojih vladajući sloj kontroliše narod i oblikoje njegovo viđenje sebe, sveta i svog položaja u njemu.
Ako bismo se dublje upuštali u analizu možemo izvesti zaključak da su za Brehta ove ajkule zapravo
simbol kapitalizma, jer u jednom delu teksa Breht kaže da ajkule upozoravaju ribice da se čuvaju
marksizma, i da im prijave one ribice koje počnu da manifestuju takve tendencije.
Ovde možemo uočiti i paralelu sa njegovim životom, jer je on u jednom momentu, dok je boravio u
Americi, morao da svedoči pod optužnicom da je član Komunističke partije.

Zbog jačanja nacizma u Nemačkoj, gde su njegova dela bila zabranjivana i spaljivana, a na njegovim
predstavama publika zviždi i gađaja glumce, Breht odlazi iz Nemačke 1933.godine. Provodi vreme u
Danskoj, Finskoj i Rusiji, pre nego što odlazi u Kaliforniju. U ovom periodu nastaju njegova najznačajnija
dela: „Majka Hrabrost i njena deca“, „Kavkaski krug kredom“, „Dobri čovek iz Sečuana“, „Strah i beda
Trećeg rajha“.
Godine rata provodi u Americi, gde govori protiv Hitlera i nacizma i piše scenarije za predstave koje su
usmerene protiv određenih članova nacističke partije.
Međutim, zbog svojih marksističkih stavova napušta Ameriku 1947.godine i vraća se u Nemačku 1949,
gde ostaje da živi u Berlinu sve do svoje smrti od infarkta, 1956.godine.

Bertolt Breht je do smrti napisao pedeset drama, tri filmska scenarija, dva prozna dela, i osam teorijskih
tekstova, ali je ipak njegov uticaj na pozorište ostao najveći.

Neki od književnika koji su imali uticaja na Brehtovu poeziju su nemački pisac Georg Bihner, Džejms
Džojs i Robert Luis Stivenson.

Sećenje na Mariju A.

U senci šljive vreme stalo tiho,

Bio je plavi septembarski dan
I bledu, mirnu dragu ja sam njiho
U zagrljaju, kao tihi san
Na letnjem nebu ležao je meko
Nad nama oblak. Gledao sam nju.
Bio je beo i mnogo daleko
Taj oblak. Posle nije bio tu.

Dani su prošli, meseci protekli,

Niz reke plovi i dobro i zlo.
možda su ljudi šljive sve posekli,
A pitaš li, da l' beše ljubav to?
Ja ću ti reći: ne sećam se ničeg,
Pa ipak, znam šta misliš, znam to, da,
Al' stvarno više ne znam njeno lice,
Znam samo još: poljubio sam ga.

Koliko sam ja mogla da zaključim, Breht u svojim pesmama često govori o protoku vremena. Kada govori
o prošlosti zadržava se na tim nekim momentima koji su se dogodili i nestali, ali su ostali da postoje u
njegovoj svesti.
U mnogo njegovih pesama postoji taj momenat prisećanja stvari iz prošlosti, često iz perspektive čoveka
koji je sada distanciran od svega toga.
I u ovoj pesmi imamo taj momenat. Ovde je ključni trenutak taj poljubac. Sećanje na tu Mariju A.
postoji, ali on više ne zna da li ju je voleo u tom trenutku, niti kako je ona izgledala, ali taj poljubac je
nešto što je preživelo tok vremena. Njega zapravo zanima ono što ostaje.

Čitajući njegove pesme, na mene je najveći utisak ostavila ta neka distanca između lirskog subjekta i
svega što on opisuje. Sve je nekako ambivalentno i neuhvatljivo. Te neke stvari su se dogodile, ali kao da
se nisu dogodile njemu. On se ne seća kako je izgledala ta Marija A ili kako je izgledala njegova majka.
Žena sa kojom je bio sedam godina ga pozdravlja kao da su stranci. Između ljudi, pa i onih sa kojima je u
bliskim odnosima ili u srodstvu, vlada otuđenost. A on ne samo što je otuđen od drugih, već je otuđen i
od sebe.