MODERNA RETORIKA SA STILISTIKOM

Predavač: prof. dr Sofija Košničar

Katedra za Komparativnu književnost sa teorijom književnosti

skripta
2012

POJAM STILA

Stil vodi poreklo od latinske reči stilus koja je najpre označavala pisaljku od zašiljene
kosti kojom se pisalo po voštanim tablicama, a zatim je dobila značenje nečijeg rukopisa,
pa načina pisanja uopšte, i najzad, načina izražavanja u govoru i pisanju, što je osnovno
značenje termina stil, da bi se u nauci o književnosti terminom stil uže označavao dobar
način pisanja. Unutar ovog značenja razvila su se još značenja stila kao individualnog
načina pisanja i stila epohe ili perioda. Od nastanka do danas, reč stil je uvek označavala
neke osobine jezika i izražavanja u jeziku. Istraživanje stila podrazumeva proučavanje
osobina izražavanja u jezičkoj dimenziji.
Definiciju stila u antici dao je sofist Gorgija, koji se smatra ocem retorike, i to je
bilo opšte prihvaćeno gledište i kod ostalih antičkih stilističara, odnosno retoričara, koju
su pod stilom podrazumevali ukrašen, kitnjast govor, a to je govor kome su dodate stilske
figure, koje je Gorgija nazvao govornim cvetovima i dao prvu njihovu klasifikaciju.
Teofrast, Aristotelov učenik, autor je najstarije retorike koja je bila normativna i u kojoj
je dao klasifikaciju stilova. Razlikovao je nizak ili jednostavan stil, koji podražava
svakodnevni govor, zatim srednji ili cvetni stil, koji je ne samo jasan nego i prijatan, jer
se služi cvetovima- stilskim figurama, i uzvišeni, visoki stil, prigodan za velike i patetične
teme, za izražavanje kojih se služi svim raspoloživim cvetovima, kako bi govornik
potresao slušaoce. U periodu helenizma retorika je postala još normativnija. Kvintilijan,

1
rimski učitelj retorike, u spisu O obrazovanju govornika uči na primerima beseda
Demostena i Cicerona i drugih retora najviše o stilskim figurama, o tome koje od njih su
vrednije i koje prigodne za koje misli i teme, i potvrđuje definiciju stila kao ukrašenog
govora i shvatanje da se samim korišćenjem figura postiže se vrednost celog dela, kao i
da su stilske figure same po sebi garancija estetske vrednosti. Delatnošću stilistike, kao
učenja o stilskim figurama, bavila se retorika sve do XIX veka.
Takvo shvatanje stila se danas smatra pogrešnim i zastarelim. Stilistika (nem.
Stilistik) je Novalisov termin, prvi put zapisan u Grimovom rečniku polovinom XIX
veka. 1872 ovaj termin se javlja u Francuskoj, a 1882. I 1885. u Oxfordskom rečniku. U
XX veku se pod uticajem De Sosirove lingvistike menja shvatanje stila. Ono se od tada
izvodi iz teorije jezika. Stilistika se se odvaja od retorike i više nije normativna. U XIX v.
stil se odnosi na izraz kolektivnog subjekta, uslovljen Zeitgeistom. „Stil je čovek sam“ je
poznata Bifonova krilatica koju su često citirali naučnici iz XIX veka, iako dosta
drugačije od onog smisla u kojem ju je Bifon osmislio. On je razmišljao o stilu iz
humanističke perspektive, da stil treba da bude savršen kao čovek uopšte, odnosno kao
ljudski rod. Međutim, njegove reči su većinom tumačene individualistički, što je slučaj i
danas. Flober je shvatao stil kao apsolutni način da se stvari vide, a Prust pak kao
originalnost vizije.

PLATONOVA I ARISTOTELOVA DEFINICIJA STILA

1. Platon je smatrao da su misao i jezički izraz nerazdvojivi, te je po njemu logos
sadržao i misao i jezički izraz te misli (racio + oracio). Na osnovu ovoga, stil se
shvata kao ostvareno jedinstvo misli i njenog jezičkog oblika. Stil je rezultat jedne
inspiracije koja misao sjedinjuje sa njenim jezičkim izrazom. Kada nema
inspiracije, nema ni izraza pa samim tim nema ni stila. Delo ima ili nema stil –
njegova ideja o stilu zasniva se na tome da poetski sadržaj dobije primerenu
formu. Smatrao je da postoji jedna prava reč koju pisac treba da koristi da bi
dostigao stil. Stil nije generički pojam.

2. Aristotel je u svojoj *Retorici* razradio teoriju stila. Suprotno od Platonovog

mišljenja, Aristotel tvrdi da misao i jezički izraz postoje nezavisno i odvojeno. Na
osnovu ovoga, stil se može naučiti i poboljšavati. Po Aristotelovoj *Retorici*,
misao prethodi jezičkom izrazu. Prema tome, stil se shvatao kao skladan odnos
između predmeta govora i njegove jezičke forme. Stil je generički pojam koji
označava različite osobine dela pa ga ima svako delo. Koliko ima dela, toliko ima i
stilova.

Stilovi se mogu klasifikovati:

1. PO ARISTOTELU: a) Visoki; b) Srednji i c) Niski

2
 2. PREMA STEPENU UKRAŠENOSTI: a) Lakonski; b) Atički; c) Odmeren
/ Rodski i d) Azijatski
3. SREDNJEVEKOVNA PODELA PREMA VRSTI UKRASA: a) Ornatus
pacilis – laki i b) Ornatus dificilis – teški

Antička književnost je normirana rodovima, svakom rodu odgovara određeni stil.

Poštujući ovo pisac stvara bolji način govorenja – dicendi modus melior. Jezički izraz
koji je odvojen od samog misaonog jezgra i pretpostavlja se predjezičk amisao koja
postoji pre verbalizacije. Po Ženetu, dubinska dimenzija u autoru su arhetipovi, odraz
kolektivno nesvesnog u čoveku

***
GENOTEXT – prvo labavo povezivanje pojedinih sećanja koji se pojavljuju bez
posebnih veza
FENOTEXT – prelivanje genotexta u još neodređene jezičke strukture i zatim se
upotpunjavaju i u njima se usmeravaju i oblikuju lexičko-semantičke osobenosti,
kao i stilska opredeljenja i moralno-etička načela. Dve faze: 1. Prelivanje i 2.
Upotpunjavanje
GRAĐENJE TEXTA
***
O STILU
STENDAL: Stil se sastoji u tome da se određenoj misli pridoda sve ono što je
neophodno da bi se postigao potpun učinak koji ta misao valja da izazove.

Lingvistička stilistika i stilistička kritika su dva najuticajnija pravca u modernoj

stilistici koji su se razvili na dvama osnovnim shvatanjima stila:

1. Stil je izraz, ekspresija nekog unutrašnjeg doživljaja ili emocije.

2. Shvatanju stila kao izraza individue. Svaki pesnik ima poseban način izražavanja koji
nosi pečat njegove ličnosti. Stil izražava pesnikovu ličnost, karakter i individualnost.

Iz ovih dvaju ideja razvila su se dva osnovna pristupa u izučavanju stila:

1. lingvistička stilistika, koja sa stanovišta ekspresivnosti definiše stil kao dobar način
pisanja i kao takav način izražavanja kojim je misao izražena na najefikasniji način.
Lingvistička stilistika se zasniva na De Sosirovom razlikovanju langue et parole,
odnosno jezika kao sistema normi i njegove konkretne manifestacije. Šarl Bali smatra, za
razliku od De Sosira, da je i parole predmet proučavanja lingvistike, ali i takođe i

3
predmet poučavanja prvenstveno stilistike. Lingvistička stilistika proučava afektivnost i
impresivnost jezika, tj. one jezičke funkcije u kojima se pojavljuje mogućnost izbora.

2. stilistička kritika pod stilom podrazumeva izraz nekog subjekta (individue, nacije,
epohe) i nju zanimaju ekspresivni kvaliteti jezika, odnosno one osobine jezika koje nam
mogu pomoći da izrazimo svoje misli na najefektivniji način. Stilistička kritika se oslanja
na Huserlovu fenomenologiju, Kročeovu estetiku i Frojdovu psihoanalizu.. Njeni
predstavnici rade samostalno, ali zajedničko im je da svi koriste strog filološki metod,
odnosno metod pažljivog čitanja koji smatraju nezamenljivim. Proučavaju delo u jezičkoj
dimenziji i smatraju da je stil izraz individualnosti- stil je čovek sam. Predstavnici su
Auerbah, Špicer, Kurcijus, Fosler i dr.

LINGVISTIČKA STILISTIKA

ŠARL BAJI: Teorija afektivnih stilova – stil je afektivni dodatak čistoj intelektualnoj
informaciji. Šarl Baji je bio De Sosirov učenik i predstavnik lingvističke stilistike. Svoj
stav u mnogome bazira na De Sosirovom razlikovanju langue et parole (langue- jezik
kao sistem; parole- konkretna manifestacija jezika). U svom radu „Stilistika“, koji je
ujedno prva stilistička rasprava (1905.) ističe tri funkcije jezika:
1. pojmovnu- logičko, referencijalno značenje
2. afektivnu- nesvesna obeležja jezika, govora
3. impresivnu- svesna težnja govornika da na određeni način deluje na
slušaoca.

Stilistiku zanimaju druge dve funkcije, jer one raspolažu izborom, koji je uslovljen
sopstvenim karakterom i ciljem. Stilistika je nauka o afektivnom sadržaju jezičkog
izraza. Tako ju je zamislio Šarl Baji, i jedan od glavnih predstavnika lingvističke
stilistike. Šarl Baji smatra, za razliku od De Sosira, da je i parole predmet proučavanja
lingvistike, ali i takođe i predmet poučavanja prvenstveno stilistike. Lingvistička stilistika
proučava afektivnost i impresivnost jezika, tj. one jezičke funkcije u kojima se pojavljuje
mogućnost izbora. Stil je izbor u jeziku

MARUZO: Stil je izbor između sredstava koja jezik stavlja na raspolaganje govorniku, a
stilistika proučava odsupanja u izboru od nultog stepena iskaza.

HIL: Ukupnost stila moguće je definisati kao sve izbore ekvivalentnih elemenata koje
jezik stavlja govorniku na raspolaganje, u svakoj govornoj situaciji.

MIŠEL RIFATER: „Jezik izriče, stil ističe.“

HOKET: Za dva iskaza na istom jeziku koji prenose približno istu informaciju ali koji se
razlikuju jezičkom strukturom može se reći da se razlikuju stilom.

4
GLISON: Obično postoji više načina na koji rečenica, fraza, pa čak i pojedinačna reč
mogu preneti potreban značenja a da pri tome ostanu gramatički pravilni. Autorov izbor
je jedan od elemenata stila. Glisonova teorija se zasniva na uverenju o mogućnosti da se
ista stvar može iskazati na više ekvivalentnih načina.

DžORDž SLED: Stil je način kako je rečeno ono što je rečeno.

ŠARL BRINO: O stilu govora se ne može raspravljati ako govornik ili pisac nemaju
mogućnosti da biraju između alternativnih oblika. Sinonimija u najširem smislu reči leži
u korenu čitavog problema stila.

MARTINE: definiše stil pomoću pojma konotacije. Konotacija je sve ono što pri
upotrebi neke reči ne pripada iskustvu svih onih koji je upotrebljavaju.

STILISTIČKA KRITIKA
LEO ŠPICER: „Svakom našem odstupanju od normalnog psihičkog stanja odgovara
devijacija od standardne jezičke norme.“ Ovaj stav prihvata Leo Špicer i svoj metod
razvija polazeći od njega. Treba uporno čitati sve dok nam neka osobena crta jezika
(stila) ne privuče pažnju. Špicerovo shvatanje stila je organsko – književno delo je
potpuno integrisana celina u kojoj postoji jedinstvo spoljašnje forme s dvojakom ili
unutrašnjom formom I unutrašnjim značenjem dela ili duhovnim etiomonom. Duhovni
etimon je unutrašnja forma, piščev suštastveni pogled na svet koji se odražava u stilu,
kompoziciji, idejama dela, koji omogućava razumevanje dela u celini. Do njega se dolazi
pažljivim čitanjem, a to je ključni zadatak stilističke kritike. Pojam duhovni etimon uvodi
Leo Špicer, predstavnik minhenske škole stilističke kritike. Špicer se oslanja se na
lingvistiku. Kao što svaka reč ima svoju etimologiju, tako i svako delo ima svoj etimon u
duši pisca. Svaki pesnik je nezavisna monada. Svaki izražava svoj pogled na svet. Stil je
biološki nužno ispoljavanje individulane duše. Tragajući za duhovnim etimonon dela
Špicer pokušava da zađe u psihu pisca u samom delu. Etimon je organska jezička celina u
čijem sredoštu se nalazi duh autora koji povezuje sve detalje u delu; a recipijent preko tih
detalja dolazi do središta.

JAKOBSON: prevareno očekivanje.

BIFON: „Stil je čovek sam.“ - je poznata Bifonova krilatica koju su često citirali
naučnici iz XIX veka, iako dosta drugačije od onog smisla u kojem ju je Bifon osmislio.
Njegovo shvatanje stila je regulativno. On je razmišljao o stilu iz humanističke
perspektive, da stil treba da bude savršen kao čovek uopšte, odnosno kao ljudski rod.
Međutim, njegove reči su većinom tumačene individualistički, što je slučaj i danas. Kao
čovek klasicizma, smatrao je da je stil dobar ako je lep i istinit. Stil upućuje na lepotu
ljudske prirode, u opštem smislu, odnosno na čoveka kao normu opštih vrednosti, a ne na
5
individuu. Međutim, danas se Bifonov izraz koristi u izmenjenom, bitno drugačijem
značenju: stil je izraz individualnosti.

BRINTJER: „Stil je izražavanje samoga sebe.“

DAMASO ALONSO: Stil je sve ono što nije vrednosna kategorija i predstavlja
individualnost dela ili naroda.

VALTER KAJZER: Stil je stil dela / stil epohe je stvar istorije umetnosti a ne poetike /
jedinstvo i individualitet oblikovanja koe počiva na jedinstvu percepcije.

ERIH AUERBAH: Stil je percepcija viđenog i osmišljenog oblikovanja.

U SEMIOTIČKOM smislu stil je način upotrebe odabranih sistema izražavanja (1 ili

više jezika) na lokucijskom1 i elokucijskom2 nivou, radi postizanja odgovarajuće
perlokucije3 procesu komunikacije.

HAIM PERELMAN I NOVA RETORIKA

Haim Perelman se smatra utemeljivačem nove retorike zasnovanoj na teoriji
argumentacije, odnosno njegovoj studiji „Velika rasprava o argumentaciji – nova
retorika“. On smatra da je svrha retorike da uveri. Strukturu nove retorike čine 3 osnovna
elementa:

1. SUBJEKTI: a) govornik i b) auditorijum

2. CILJ: postizanje saglsnosti o tezi
3. SREDSTVA: diskurzivne tehnike

Cilj može da bude i negativno određen, a da to ne menja svrhu govorništva. Nova

retorika zahteva neophodnost da se čuje i druga strana – audiatur et altera pars.
Konstruktivni stav jeste da nasilje nije argument. Pravo ne isključuje svaku prinudu, već
samo prinudu kao argument. Da bi prinuda bila prihvatljiva, mora se postići saglasnost.

STILSKE FIGURE
Stilske figure su sredstva jezičke izražajnosti. Gorgija pod njima podrazumeva
svojevrsno odvajanje od prirodnog izražavanja u prozi => prvi oblici takvog odvajanja
jesu solecizmi. Grci i Latini prave razliku između retorike i poetike. Poetika se bavila
poetičkim mimetičkim rodovima dok je predmet retorike izražavanje. Klasična, antička
retorika je učila da postoje 4 značenja izgradnje figura:
1
Gramatički nivo texta - sadržaj, ono što je napisano
2
Interpretacioni nivo texta - interpretacija sadržaja
3
Efekat koji se izaziva u auditorijumu – komunikacioni rezultat

6
 1. Zamena reči drugom reči – IMMUTATIO
2. Umnožavanje, dodavanje – ADJECTIO
3. Premeštanje – TRANSMUTATIO
4. Oduzimanje – DETRACTIO

Figure se takođe dele na I gramatičke i retoričke, i II jezičke (figurae verbolum) i

misaone (figurae sententianum).

OSNOVNA PODELA FIGURA:

1. Figure DIKCIJE
2. Figure KONSTRUKCIJE
3. Figure MISLI
4. Figure REČI

NAPOMENA: Figure koje slede su u potpunosti preuzete iz skripte za Stilistiku i

versifikaciju. Hipotipozu, ekfrazu, jokuse i aposiopezu je predavala Sofi, dok su ostale
figure koje smo mi usmeno predstavljali preuzete iz Živkovićevog „Rečnika književnih
termina“.

* FIGURE DIKCIJE *
ASONANCA, ALITERACIJA I ONOMATOPEJA

1. ASONANCA – asonare / zvučati (lat.) - počiva na naglašenoj upotrebi reči u stihu

sa istim ili sličnim samoglasnicima. Ona pojačava ekspresivnost jezika. Njom se
izaziva određena emocionala napregnutost.

„Jadni jadi, ženi mi se dragi.“

„I jeca zvono bono,

Po kršu dršće zvuk,
S uzdahom tuge duge,
ubogi moli puk.“ A. Šantić

„Olovne i teške snove snivaju

Oblaci nad tamnim gorskim stranama.“ A. G. Matoš

7
 2. ALITERACIJA – počiva na naglašenoj upotrebi reči sa istim ili sličnim
suglasnikom u stihu. Spada u eufoniju i proizvodi snažan zvučni efekat.
Aliteracijom se izaziva određena emocionalna napregnutost.

„Snove snivam snujem snove,

Snujem snove biserove.“ L. Kostić

„Zašto noćas tako šume jablanovi

Tako strasno, čujno, zašto tako šume?“ J. Dučić

„Mrtav vetar duvao je s gora,

Trudio se svemir da pokrene.“ V. P. Dis

3. ONOMATOPEJA – onoma / ime; poieio / pevati (grč.) – predstavlja podražavanje

zvukova iz prirode i čovekovog okruženja pomoću zvučne strukture reči. Jedan je
od najstarijih načina tvorbe reči. Njom prikazujemo zvučnu stvarnost.
Onomatopeja zavisi od jezika. U okviru nje se obično korsiste glagoli vezani za
životinje, kao i onomatopejske reči.

„I cvrči, cvrči cvrčak na čvoru crne smrče.“ V. Nazor

„Krcnu kolac nekoliko puta...“ I. Mažuranić

LIRSKI PARALELIZMI

4. ANAFORA – anaphora / ponavljanje (grč.) – je ponavljanje jedne ili više reči na

početku susednih stihova. Razlikujemo stilističku anaforu – ponavljanje istih reči;
foničku – ponavljanje istih glasova; i kompozicijsku – ponavljanje istih motiva na
početku epizoda. Ima za cij da pokaže intenzitet osećanja.

„I nema sestre ni brata

I nema oca ni majke,
I nema drage ni druga.“ T. Ujević

„Kaži mi, kaži

Kako da te zovem,
Kaži mi kakvo
Ime da ti dam...“ J. J. Zmaj

„Uranila kosovka devojka,

Uranila rano u nedelju.“ Narodna pesma

8
 5. EPIFORA – epiphora / dodavanje (grč.) – je ponavljanje jedne ili više reči na
krajevima susednih stihova. Ima za cilj da pokaže intenzitet osećanja.

„Čujem u snu,
Sanjam u snu,
Vidim u snu.“ J. Kaštelan

„Djedi vaši rodiše se tuđer,

Oci vaši rodiše se tuđer,
I vi isto rodiste se tuđer.“ I. Mažuranić

6. SIMPLOKA - symploke / isprepletenost (grč.) – predstavlja kombinaciju anafore i

epifore, figura ponavljanja istih reči na početku stihova i ponavljanja istih rči na
kraju stihova. Simploka ima za cilj da pokaže intenzitet osećanja.

„ U tamnici je glava naroda,

U tamnici je snaga naroda,
U tamnici je nada naroda.“ L. Kostić

„Doneću ti cveće naše krvi,

Doneću ti nebo naše krvi.“ D. Matić

„Na tebe hoću da mislim. Misim na te.

Na tebe neću da mislim. Misim na te.“ L. Ozerov

7. ANADIPLOZA / PALILOGIJA – anadiplosys / udvostručavanje – predstavlja

prebacivanje reči s kraja stiha na početak narednog stiha.

„Uranila kosovka devojka,

Uranila rano u nedelju,
U nedelju prije jarkog sunca.“ Narodna pesma

„Kada sutra bijeli dan osvane,

Dan osvane i ogrije sunce.“ Narodna pesma

„Vrati mi moje krpice,

Moje krpice od čistoga sna.“ V. Popa

8. REFREN – refrain / pripev (fran.) predstavlja ponavljanje jedne ili više reči,
određenih delova stihova ili celih stihova na određenom mestu. Javlja se i u
narodnoj, ali mnogo češće u umetničkoj književnosti. Refren intenzivira

9
 emocionalnost lirske pesme i podvlači jedinstvo njene tonalnosti. Sintaksički i
semantički je potpuno izdvojen.

„Bila jednom ruža jedna.“ M. Mitrović

„Nikad više, nikad više.“ E. A. Po

Santa Maria della Salute L. Kostić

 LAJT-MOTIV – predstavlja refren u prozi, a javlja se onda kada se neka izjava ili
opis ponove nekoliko puta nakon čega se taj motiv priziva u svesti čitaoca. Ima
posebnu ulogu u asocijativnom povezivanju raznih motiva u proznoj strukturi.

Most – Ivo Andrić

Vetar – Laza Kostić

POLIPTOTON, PARONOMAZIJA I ETIMOLOGIKA

9. POLIPTOTON – zasniva se na ponavljanju iste reči u različitim oblicima

deklinacije i konjugacije.

„Pjesma nad pjesmama.“

„Đul đevojka pod đulom zaspala,

Đul se kruni i devojku budi,
Đevojka je đulu govorila,
A moj đule ne kruni se na me!“ Narodna pesma

„O, ti dušo moje duše,

O, ti srce srca moga!“ A. Šenoa

10. PARONOMAZIJA – je figura ponavljanja reči vrlo sličnog zvučanja, a

različitog značenja.

„Na putu ružica, a kod kuće tužica.“

„I cvrči, cvrči cvrčak na čvoru crne smrče.“ V. Nazor

11. ETIMOLOGIKA – etimološka figura koja se zasniva na etimološkoj

slisčnosti između dve ili više reči. Takve reči imaju različite oblike ali isti koren.

Moralno je ono što se mora.

10
 * FIGURE KONSTRUKCIJE *
INVERZIJA, ANAKOLUT I PARENTEZA

1. INVERZIJA – inversio / premetanje (lat.) – znači obrtanje reda reči ili delova
rečenice, red obrnut od onog koji je gramatički najispravniji. Njome se naglašava
ono što se u normalnom poretku rečenice ne može naglasiti, te tako iskaz dobija
drugu vrednost i ritam. Bila je popularna tokom perioda baroka, a rehabilitaciju
doživljava za vreme romantizma. Tipična je za lirsku poeziju koja je izraz
uzbuđenog duševnog stanja.

„Veli njemu starina Novače“

„Usta raja ko iz zemlje trava“

„Niz zapadno nebo

I iz rasprsnutih šipaka u vrtu
Krv se cijedi.“ A. B. Šimić

Najkompleksniji oblik inverzije naziva se HIPERBATON, i njega je ustanovio

Kvintilijan.

2. ANAKOLUT – je stilska figura kada u sred neke započete rečenice pošiljalac

poruke menja misaoni tok, a da prethodno ne završi započetu rečenicu.. Služi da
iskaže grčevitu uznemirenost onoga ko govori. Čest je u razgovornom jeziku.
Suština anakoluta je ta što se reči ne slažu u gramatičkim oblicima, nego u smislu.

„U našega milostiva kuma,

Na ruci mu zlatan golub guče.“

3. PARENTEZA – parentesis / umetanje (grč.) – je figura koja ima oblik umetnute

rečenice ili reči u sred rečenice ili stiha. Obično se izdvaja crticom ispred i iza nje.
Rečenica koja se ubacuje nije sintaksički povezana sa rečenicom u koju se
ubacuje.

„Sumnja u ljubav - najteži nam jad -

Mino i čaše blažene ne muti.“

„Iz prošlih dana ljubav i znak njen

- spojenost srca - ostala nam još.“ S. Pandurović

„A besedi Todore vezire

11
 - kum nevjerni vjera ga ubila -
braćo moja...“

ELIPSA, PERIFRAZA I SINTAKSIČKI PARALELIZMI

4. ELIPSA – ellipsis / izostavljanje (grč.) – nastaje kada se iz rečenične celine

izostavljaju pojedine reči na takav način da se smisao celine ipak može razabrati..
Izostavljeni delovi su prema sintaksičkim pravilima nužni. Karakteristična je za
aforistički i poslovički stil. Njome se postiže zgusnutost i snaga u izražavanju
stavova.

„Vlasi odasvud, puške, noži!

Haso, konja, Haso, konja!“ I. Mažuranić

„Sverazorni će ritam po ulici da ori:

Gori! Gori!“ M. Krleža

Vi ste k meni, ja ću sutra k vama. Narodna poslovica

5. PERIFRAZA – koristi opisni način kazivanja tako da jednu reč zamenjuje grupom
reči ili čitavim iskazom. Česta je odlika uzvišenog i patetičnog stila.

„I teškim rečima ruži svoje anđele

Onaj što gromom zbori.“ M. Pavlović

„Planuli su prvi ognji neba.“ M. Krleža

„Po pušci ga tankoj pogledao

Pa on pušci živu vatru dade.“

Termin antičke retorike za imenovanje osobine ili predmet posebnim načinom umesto
njegovim pravim imenom; perifraza može biti jedna jedina reč, npr Korzikanac umesto
Napoleon, ali takve se perifraze javljaju samo u kontekstu u kojem valja određeni naziv
varirati: mnogo su češće –dvo ili –višečlane perifraze. One se dele na perifraze koje
sadrže pravo ime predmeta i na perifraze sa drugim rečima. U Šenoinoj pesmi „Propast
Venecije“: Draguljem blješti mora šir umesto blješti more. U takvim se perifrazama
pravi naziv redovno javlja u genitivu. Česta je kod Šekspira i nemačkih klasicista.
Najčešća vrsta perifraze ne ponavlja ni osnove pravog naziva osobe ili predmeta ni taj
naziv sam, već opisno kazuje dati predmet drugim rečima; tako Krleža zove sunce
„podnevna zvezda“ a zvezde „ognji neba“. Prema vokabularu perifraze se mogu deliti na
mitološke, metonimičke i metaforičke. Ako Nazor Herakla zove „Jupitrov porod
božanski“, to je mitološka perifraza. Spomenute Krležine perifraze metaforičke su, a
metonimička je izraz „Korzikanac“ za Napoleona. Perifraza se može sastojati od samih

12
imeničkih oblika, ili ih može povezivati sa glagolskim. Eufemizam je u biti takođe
perifraza. Perifraza svako izražavanje čini neobičnim uzdižući ga iznad svakodnevnog
govora i saopštavanja. Ona biranom stilu služi kao jedan od osnovnih elemenata
patetičnosti i hiperboličnosti, zato je vrlo česta u uzvišenom govorništvu. Naročito je vole
barokni i klasicistički stil.

6. SINTAKSIČKI PARALELIZMI – se odnose na strukturu same rečenice i

predstavljaju ponavljanje određenog sintaksičkog obrasca, cele rečenice, ili se,
pak, jedna do druge ređaju kratke rečenice od imenica ili prideva, upitne i uzvične
rečenice.

„Od čega dršćete, vi breze?

Od slatkih slutnja ili jeze?
Zašto vam krošnja podrhtava
I onda kada vjetar spava?“ Cesarić

„Cvijeće, cvijeće i opet cvijeće, svagdje i posvuda.“ V. Nazor

„Nasmejte se, o smejači!

Zasmejte se, o smejači!“ M. Krleža

RETORSKO PITANJE I APOSTROFA

7. RETORSKO PITANJE – je figura u obliku upitne rečenice na koju se ne očekuje

odgovor. To je afektivno nabijena tvrdnja koja se formira kao pitanje radi jače
uverljivosti i radi izražavanja osećanja. Antička retorika razlikuje više tipova:

a) EROTEZA – ptanje kojim se izaziva naročit odgovor

b) EPEROTEZA – kratko izrečeno pitanje
c) PUZMA – pitanje kojim se izražava protest
d) ANACENOZA – pitanje upućeno određenoj osobi
e) SIMBULEUZA – traženje saveta pitanjem
f) ANTIPOFORA – pitanje za kojim odmah sledi odgovor

„O klasje moje ispod golih brda,

Moj crni hljebe krvlju poštrapani,
Ko mi te štedi, ko li mi te brani
Od gladnih ptica, moja muko tvrda?“ A. Šantić

„Zašto noćas tako šume jablanovi,

Tako strasno, čudno? Zašto tako šume?“ J. Dučić

„Ko da igra? Ko da peva?

13
Ko da žedni? Ko da pije?
Ko li brigu da razbije?“ Đ. Jakšić

8. APOSTROFA – predstavlja besednikovo obraćanje predmetu besede. Razvila se u

antičkoj Grčkoj, gde su se besednici obraćali bogovima. Apostrofa je uvek u
vokativu. Termin antičke retorike za figuru u kojoj govornik ili pisac iznenada
prekida sa svojim obraćanjem publici, “okreće” se od svoga neposrednog
sagovornika, da neposredno oslovi neku mahon odsutnu ličnost, bogove, predmete
ili pojave o kojima govori - apostrofa je bila jednako čvrsta u govorništvu antike
na sudu ili na političkim skupovima, kao i u književnosti. Apostrofa oživljava
govor i pažnja se neposredno skreće na glavni predmet govora. ako se pisac ili
govornik apostrofom obraća pojavama izvan kruga ljudi ili bogova ili
apstrakcijama, apostrofa je u isti mah i personifikacija.

„Naša mila Boko, nevesto Jadrana.“ A. Šantić

„Pesme moje, jadna siročadi.“ B. Radičević

„O, mili časi, kako ste daleko!“ A. Šantić

ASINDET, POLISINDET, PARATAKSA I HIPOTAKSA

9. ASINDET – asydenton / nepovezano (grč.) – predstavlja nizanje reči unutar

rečenice gde se odbacuje korišćenje veznika tamo gde bi to gramatički bilo
potrebno.

„Zuji, zveči, zvoni, zvuči,

Šumi, grmi, tutnji, huči.“ P. Preradović

„Gvožđe, otrov, konop, nože,

Palu, oganj, kolac grozni,
Ulje vrelo i sto muka
U čas jedan junak smišlja!“ I. Mažuranić

10. POLISINDET – poly / mnogo; syndeton / veza (grč.) – upotreba veznika

unutar rečenice tamo gde gramatički to nije potrebno.

„I teče krv
I plaču zvona razbita.
I laju topovi.
O, koliko sad ih plače
I gine i proklinje i vrišti.“ M. Krleža

14
„I nema sestre ni brata,
I nema oca ni majke,
I nema drage ni druga.“ T. Ujević

11. PARATAKSA – je figura u kojoj se nižu nezavisne rečenice unutar

sintaksičke celine.

„Napolju studen. Peć pucka i grije.

Ja ležim. Ruke pod glavom, pa ćutim.“ A. Šantić

12. HIPOTAKSA – predstavlja izgradnju jedne zavisno složene rečenice.

„Sišli smo s uma u sjajan dan,

Providan, dubok – nama, draga, znan,
I svetkovasmso ocepljenje to
Od muka, sumnje, vremena i sto
Rana, što krvave ih vređao svet,
Ljubavi naše plav i nežan cvet.“ S. Pandurović

* FIGURE MISLI *

KOMPARACIJA – comparatio (lat.) – predstavlja dovođenje u vezu jednog fenomena

sa nekim drugim fenomenom po sličnosti. Osnovni činioci komparacije su:

- predmet koji se poredi

- predmet sa kojim se poredi
- tercijum komparacionis – zajednička osobina

Poređenje koje je rasprostranjeno u svakodnevnom govoru nazivamo banalnim

poređenjem. Uslov za uspešno poređenje je kada dovodimo u vezu fenomene iz udaljenih
sfera. Poređenjem se pokreću određene emocije i pažnja se veže za predmet koji se ističe.
Osnovni cilj komparacije je da konkretizuje neku sliku i da otkrije neke skrivene veze.
Postoje tri tipa veza u poređenju:

- kada se dva konkretna pojma dovode u vezu

- kada se konkretan pojam dovodi u vezu sa apstraktnim pojmom
- kada se dva apstraktna pojma dovode u vezu (najređi tip veze)

„On se meće konju na ramena,

ode pravo preko brda ravna
kano zvezda preko vedra neba.“ Narodna pesma
15
„Na moju dušu ko crn veo
ogromna teška senka pada.“ M. Rakić

„No dani su prošli ko rijeka nagla

ko trenutni snovi, kao puste varke.“ A. Šantić

ANTITEZA – antitesis / suprotnost (grč.) – je figura koja dovodi u vezu dva fenomena,
ali po suprotnosti. Ona ističe odudaranje jedne pojave od druge. Uočili su je stari
retoričari. Aristotel je uočio lažne antiteze, u kojim smisao nije antitetički, dok je Jakob
Grim uočio slovensku antitezu – u njoj se u obliku pitanja nabraja nekoliko predmeta i
pojava od kojih svaka ima nešto slično sa predmetom koji se poredi, zatim se svi ti
predmeti i pojave nabrajaju istim redom, ali u obliku negativnog odgovora da bi se na
kraju izričito iskazala pojava koja se poredi.

„Gde ja šećer sijem

tu otrov izrasti,
gde ja pevat miljem,
tu ću u plač pasti.“ Đ. Jakšić

„Ja znam: vaše srce sada vatrom gori,

moje hladna zima okiva i mori.“ A. Šantić

„Šta se bijeli u gori zelenoj?

Al je snijeg, al su labudovi?
Da je snijeg, već bi okopnio,
labudovi već bi poletjeli;
nit je snijeg, nit su labudovi,
nego šator age Hasan-age.“ Hasanaginica

OKSIMORON, ANTIMETABOLA I PARADOKS

1. OKSIMORON – oxys / oštar; moron / tup – je takva figura kojom se stvaranjem

suprotnih pojmova stvara nov izraz. U bukvalnom prevodu znači *oštroumna
ludost*.

Slep kod očiju; Javna tajna

Rečita tišina; Živi leš

„Zimsko letovanje“ V. Desnica

16
 2. ANTIMETABOLA – premeštanje nasuprot (grč.) – je figura koja počiva na
ponavljanju reči obrnutim redosledom.

Ne živim da jedem, nego jedem da bih živeo. Kvintilijan

Ko se uzvisi, biće ponižen, a ko se ponizi, biće uzvišen. Jevanđelje po Mateju

3. PARADOKS – paradoxon / neočekivano (grč.) – predstavlja izlaganje misli koja

je u sebi protiuvrečna, ili, pak, misli koja protivureči nekom vrlo rasprostranjenom
uverenju. Paradoksom se postiže vrlo izrazit saznajni efekat. Paradoksi su
funkcionisali i u vrlo važnim filozofskim trenucima.

Ja znam da ništa ne znam. Sokrat

Bog je mrtav. Niče

„Nisam više tu,

s mesta se pomerio nisam.“ V. Popa

HIPERBOLA, LITOTA I EUFEMIZAM

4. HIPERBOLA – hyperbole / preterivanje (grč.) – predstavlja misaono

preuveličavanje tvrdnje kako bi se naglasio emotivni stav i semantičke dimenzije
tog iskaza.

„On je manji od makovog zrna,

jeste silna vojska kod Turaka,
svi mi u so da se premetnemo
ne bi Turkom ručka osolili.“ Narodna pesma

„Grlim nebo plavo

grlim uzdišem,
a ljubim sunce jarko
ljubim uzdišem.“ Đ. Jakšić

5. LITOTA – liptotes / ublažavanje – je figura suprotna hiperboli. Umesto

preuveličavanja, ona umanjuje odnosno ublažava. Traži reči koje blaže zvuče i
umanjuje semantičke efekte.

„Oj đevojko ne mnogo lijepa,

ni lijepa, ni roda plemenita.“ Naropdna pesma

„A nju fale, a i nas ne kude.“ Narodna pesma

17
 6. EUFEMIZAM – euphemismos / ublažavanje (grč.) – je figura kojom se izraz
ublažava, tako što se umesto neposrednog i i pravog izraza za neugodne,
zastrašujuće ili nepristojne pojmove koriste blaže i ukepšane reči.

Zaobilaziti istinu – lagati

Zaspao je večnim snom – preminuo

GRADACIJA , TAUTOLOGIJA I KUMULACIJA

7. GRADACIJA – gradatio / penjanje (lat.) – predstavlja postupno nizanje slika,

reči ili misli koje se zasnivaju na postupku slabljenja ili jačanja intenziteta.
Ređanje slika od najslabije ka najjačoj naziva se klimaks, dok se ređanje slika od
najjače ka najslabijoj naziva antiklimaks. U epskoj narodnoj poeziji često se
koristi za pojačavanje intenziteta radnje. Najviši stepen gradacije naziva se
paroksizam.

„Za Đurđem je kosu odrezala,

za đeverom lice izgrdila
a za bratom oči izvadila.“ Kosovka devojka

8. TAUTOLOGIJA – je figura gomilanja različitih reči istog značenja. Tautologija je

karakteristična za svako uzbuđeno stanje pesnika. Kada tautologija pređe u stilsku
grešku, naziva se pleonazam.

„U obraz je sjetno nevjeselo..“ Banović Strahinja

„Pođem, klecnem, idem, zastajavam.“ J. J. Zmaj

9. KUMULACIJA – je figura nagomilavanja reči čije značenje nije isto, ali je

srodno.

„Ja kad Bane knjigu proučio,

Muka mu je i žao je bilo...“ Banović Strahinja

CITAT, ALUZIJA I PARODIJA

10. CITAT – je figura doslovnog navodjenja reči iz tuđeg teksta. Citat umetnički
dejstvuje tako što izaziva predstavu o citiranom delu, Može biti:

- ilustrativni – prototekst je dominantan, a nov tekst potvrđuje značenja prototeksta.

- iluminativni – ideja prototeksta je podsticaj za nov misaoni proces.

18
 11. ALUZIJA – je figura koja svoj efekat ostvaruje prizivanjem neke poznate
situacije, događaja, lika ili dela. Upotrebljava se da bi se sadašnja situacija dovela
u vezu sa nekom pređašnjom. Često je u osnovi satiričnog dela. Ova figura može
biti upotrebljena na nivou reči ili izraza, ali se može proširitii na celo delo. Kad
aluzija nosi kritičku opasku naziva se insinuacija.

„Danga“ i „Vođa“ – Radoje Domanović

Homerov dremež

„Lobanja iz koje se pije vino.“ – Puškin

12. PARODIJA – parodia / suprotno prema (grč.) – je figura oponašanja nekog teksta,
stila, pisca ili junaka, ali se to oponašanje vrši unošenjem postupaka koji su u
neskladu sa temom. Parodijom se od uzvišenog načini smešno. Tri postupka
parodiranja su:

- verbalni – promenom pojedinih reči postiže se trivijalizacija datog predmeta

- komični i ironični – imitiranje stila nekog pisca
- tematski – parodiranje teme i forme

„Don Kihot“ – Servantes

„Pantologija novije jugoslovenske pelengirike“ – Stanislav Vinaver

Aristofan parodira stil Eshila i Euripida.

* FIGURE REČI *
EPITET I SINESTEZIJA

1. EPITET – epitheton / ono što je dodato (grč.) - je reč koja stoji uz neku drugu reč i
bliže je objašnjava. Epitet doprinosi stvaranju življe, potpunije i jasnije slike neke
pojave ili bića. Pesnik epitetom iskazuje svoj lični odnos prema stvarima i za
epitete traži one osobine koje odgovaraju situaciji. Epiteti mogu biti:

- BANALNI – reč koja imenuje osobinu koja je već sadržana u reči uz koju stoji. –
crna zemlja
- STALNI – javljaju se u tradicionalnim književnim delima, kada jedan epitet
redovno stoji uz određenu reč. – ružoprsta
- RETKI – neočekivan spoj između reči. – bakreno nebo; bijele čežnje; kolonijalna
Ana. Retki epiteti mogu biti:
19
 a) METAFORIČNI – ukazuju na osobinu pojma pomoću prenesenog značenja. –
olovne misli
b) PERSONIFIKOVANI – epiteti sa osobinama živih bića. – strasno šume; nestašan
lahor
c) KOLORISTIČKI – iskazuju kolorističke osobine pojave. – siva voda; bele ruže

„Kroz bokore mrtvih docvetalih ruža

šumori vetar tužnu pesmu snova.“ J. Dučić

„Zagledao se u lepu
u oblu u plavooku
u lakomislenu beskrajnost.“ V. Popa

2. SINESTEZIJA – synaisthesis / saosećaj (grč.) – je figura koja osete jednog čula

prikazuje rečima stvorenim za prikazivanje oseta drugog čula. Njena osnovna
stilska vrednost je slikovito izražavanje nekog kvaliteta čulne percepcije. Kod
romatničara i simbolista sinestezija je karakteristično obeležje doživljaja sveta.

„Medni glas sirena.“ Homer

„Mraku gluhijem.“ A. G. Matoš

„Slan i modar miris proljetnoga mora.“ J. Dučić

METAFORA - metaphora / prenošenje (grč.) – se zasniva na jednoj zajedničkoj osobini

dvaju predmeta, ali se kod nje ne pominje predmet koji se poredi, već predmet sa kojim
se poredi. Ona je najpesničkija od svih figura, uključuje dejstvo čulne slike i pomoću nje
se ostvaruje punoća izraza. Poreklo metafore treba tražiti u ahajskom pogledu na svet koji
je vezan za animizam. Vrste veza između fenomena:

- s roda na vrstu
- s vrste na rod
- s vrste na vrstu
- s pojma na pojam putem analogije

Postoje tri shvatanja metafore:

- KVINTILIJANOVO – po njemu je metafora neka vrsta skraćenog poređenja –

razlikuje se od poređenja što se kod metafore predmet stavlja umesto drugog
predmeta.
- SUBSTITUCIONO – metafora ukazuje na nekakvu reč doslovnog značenja i
zamenjuje tu reč.

20
 - INTERAKCIONO – metafora se javlja onda kada imamo dve misli o različitim
stvarima, one deluju zajedno a oslanjaju se na jednu reč ili izraz čije je značenje
rezultanta njihove interakcije.

Metafora ima četiri bitna aspekta:

- ukazuje na analogiju
- dvostruko viđenje
- važnost čulne slike
- animistička projekcija

Razlikujemo metaforu u užem, i metaforu u širem smislu (metaforiku).

„Na ivici pločnika

na kraju sveta
žuto oko samoće.“ V. Popa

„Ljubav je tako sama i tako puna sveta

ljubav je svetionik i spaseni pomorci.“ I. G. Kovačić

„I tu majka tvrda srca bila...“

„I zima dođe već, i svojom studenom rukom

pokida nakit sav...“ V. Ilić

„Ja znam, vaše srce sada vatrom gori...“ A. Šantić

PERSONIFIKACIJA – persona / osoba; facere / činiti = načiniti nešto ljudskim (lat.) –

je figura kojom se mrtvim stvarima, vegetativnom i animalnom svetu i apstraktnim
pojavama pripisuju ljudske osobine. Personofikacija je emocionalna figura jer svoja
raspoloženja prenosi na predmete i pojave; ona je i slikovita figura jer se njom
oživljavaju i konkretizuju slike.

„Još zorica nije zabijelela

ni Danica lica pomolila.“ V. S. Karadžić

„Tamo gde u grmu proljeće ljeprša

i gdje slatko spava naš jorgovan plavi.“ A. Šantić

„Kada umrem smrt će skoro doći,

i još tren pa će zakucati
i na moga života tamnicu.“ V. Rajić

21
„I ovaj kamen zemlje Srbije
Što preteć suncu dere kroz oblak,
Sumornog čela mračnim borama.“ Đ. Jakšić

METONIMIJA I SINEGDOHA

3. METONIMIJA - zamena (grč.) – ona označava upotrebu reči u prenesenom

značenju, ali za razliku od metafore gde se značenje jedne reči prenosi na na drugu
reč po sličnosti, kod metonimije se značenje prenosi prema određenim stvarnim
odnosima. Umesto jedne reči koja označava određeni pojam, upotrebljava se druga
reč koja je u stvarnoj, logičkoj vezi sa prvim pojmom.

„Kad ustane kuka i motika.“

„Od kolevke pa do groba najlepše je đačko doba.“

„Ako si stariji od mene po kapi, po glavi si mlađi od mene.“ M. Lalić

4. SINEGDOHA – synegdohe / saznavanje jedne reči posredstvom druge – je figura

zamenjivanja dvaju pojmova po količini. Kod nje se uzima deo umesto celine,
jednina umesto množine, određeni broj umesto neodređene količine. Sinegdohom
se postiže slikovitost u izražavanju i ubedljivije se i življe deluje na naša osećanja.

„Što naših gora požalih bor.“ L. Kostić

„Al mnoga zima još sa hladnim vetrom će doći...“ V. Ilić

Nema on ni krova nad glavom.

Roman Miloša Crnjanskog

ALEGORIJA I PARABOLA

5. ALEGORIJA – allegoria / prenesen govor (grč.) – je figura koja nastaje kada se

metafora proširi na celu sliku ili radnju. Konstantovao je Kvintilijan u II v.p.n.e..
Za alegoriju je veoma važno održati stalnu vezu između pravog i prenesenog
značenja. Najčešći povod za alegoriju je taj što misao u alegorijskoj slici utiče
jače i ubedjivije. Koristi se da bi se neka misao izložila što pristupačnije u obliku
konkretne slike, ili da bi se skrivenom slikom izvrgle podsmehu društvene mane.
Bila je omiljeno sredstvo u baroku. Može biti:

22
 - čista - dosledno se drži postupka nizanj ametafora bez unošenja prenesenog
značenja u niz – „Lađo, mnogi valovi će te opet vratiti na more, što radiš? Čvrsto
se drži luke.“
- mešana – uz činioce prenesenog značenja unosi i reči sa doslovni značenjem –
Ciceronov govor: „Ovome se čudim i na ovo se žalim, što čovek čoveka hoće
dotle da upropasti pa mu čakj buši lađu u kojoj se vozi.“

„Danga“ i „Vođa“ – R. Domanović

„Gle! Sad se redom rasklapaju same

Sve knjige stare, snovi čežnje duge –
Miču se, trepte jedna pokraj druge,
I njihov šumor ko da pada na me.

Sanjam li? Il bi ovo java bila?

Iz rastvorenih listova i strana
Prhnuše lake tice, ko sa grana,
I po sobi mi svud razviše krila.“ A. Šantić

Alegoreza – proces tumačenja skrivenog smisla.

Alegorija se ostvaruje u vidu dva žanra:

- PARABOLA – poredba (grč) – predstavlja iznošenje kratke izmišljene alegorijske

priče sa naznačenom poukom i moralnim sadržajem. Njom se kazuje viša istina
koju je teško konkretno predstaviti. Stil je ozbiljan i uzvišen.

Parabola „O semenu“ iz jevanđelja po Marku

- BASNA – predstavlja kratku priču koja se zasiva na obliku personifikovanih

pojava, prikazuje jedan događaj, sadrži moralnu pouku a njen stil je humoran i
lako shvatljiv.

SIMBOL – symbolon / znak raspoznavanja, emblem (grč.) – podrazumeva upotrebu

nekog znaka ili predmeta za izražavanje drugog predmeta ili pojma, ali tako da se
nagovesti širok spektar značenja. U antici se simbolom smatrao znak raspoznavanja koje
su dve osobe koristile. Simbol prepoznajemo po tome što pesnik prikazuje neku
svakidašnju pojavu neobjašnjavajući direktno njegov smisao i svrhu, već nagoveštavajući
da se u slici te pojave krije neki dublji smisao. Simbol može biti konvencionalan i
uslovni.

„Albatros“ – Šarl Bodler

23
„Al mnoge zime još sa hladnim vetrom će doći,
a on će biti tu...“ V. Ilić

IRONIJA – eironeia / pretvaranje (grč.) – Kvintilijan je definiše kao figuru kojom se

rečima daje suprotan smisao od onoga koji imaju. Njom se, najčešće pomoću humora,
iskazuje suprotan sadržaj od neposredno izrečenog. Kada ironija poprimi veće razmere i
postane naročito uvredljiva onda prelazi u sarkazam – sarkasmos / jetkost (grč.).

„Lijepo li ova sablja čita,

divno li nas danas razgovori!“ P. P. Njegoš

„Jazavac pred sudom“ – Petar Kočić

***
HIPOTIPOZA – srodna ekfrazi. Hypotiposis/opis, skica, nacrt/ Za hipotipozu važi da
je to opširno prikazivanje fenomena ali sa izuzetno pojačanom živošću kao da se to što je
prisutno nalazi pred našim očima i kao da je prisutno.
Antička retorika razlikuje nekoliko vrsta opisa
1. Dijatipoza – hipotipoza u užem smislu, najsugestivnija hipotipoza ili
ekfraza, opis koji je pred nama ima takvu živost da imamo osećaj kao da smo mi sami
prisutni u događaju

2. Pragmatografija – živo prikazivanje neke radnje

3. Efikcija – opisivanje ljudskog tela i odeće

4. Ikon – preuzan opis nekog fizičkog predmeta

5. Karakteriza – opis osobina i karaktera bića ili fizičke prirode

6. Prozografija – opis izgleda neke osobe

7. Prozopopeja – (lat. personificatio) otelotvorenje, kada se o neživim

stvarima ili apstraktnim pojmovima govori kao da su živi. Participira u struktuiranju
alegorija i metafora. Posebna vrsta je oživljavanje u tekstu govora pokojnika, fiktivnih
likova ili životinja kojima se daju osobine ljudi(basna)

8. Vizija – hronotopizacija, opisuje se prostor i vreme:

a) hronografija – prenos u neko drugo vreme

b) topografija – prenos događaja u neko drugo mesto

24
EKFRAZA - Retorska vežba koja jasno predstavlja neki predmet kao da ga jasno
stavlja pred naše oči. Predmet opisa mogu biti događaji, zbivanja, pojave, procesi,
kao i prostor i vreme. Na grčkom – ekfraza U antici su postojale ustaljene tehnike
opisa: opisani predmet mora čitaoca da preobrati u gledaoca. Predstavlja važan deo
govora, pogotovo svečanih i poučnih. Opis ima uvodni deo, jedan pogled i drugi pogled
na fenomen. Detaljan opis lica, stvari i događaja koji autor daje na osnovu ličnog
većinom izmaštanog viđenja. Iscrpno, do detalja opisivanje umetničkih dela, spomenika,
građevina ali i događaja i ljudi. Kada je reč o događajima i zbivanjima najčešće se
opisuju procesi ljudskog rada, postupanja i ponašanja ljudi i drugih živih bića

JOKUS – (ioucs, iouculator / lakrdijaš; ioculari / zbijati šale) – Važan element antičke
sudske i javne retorike, i proznog pisanja uopšte.
Po Kvintilijanu:
1. iocus urbanitas – građanska duhovitost - senat
2. iocus venustas – ljupka duhovitost – žene, mladi, deca
3. iocus salsum – muške šale
4. iocus facetum – uglađene, diplomatske šale
5. iocus dicacitas – zajedljiva šala

APOSIOPEZA – označava prekidanje iskaza na najvažnijem mestu. Razlikujemo dve

vrste aposiopeze:

1. ANTIČKA – izostavljanje i prećutkivanje nečega radi pristojnosti da se ne bi

iskazalo ono što je neprijatno za recipijenta.

2. EMFATIČKA – kada se nešto prećuti upravo da bi se jače istaklo ono što nije
rečeno.

EPIZEUS - Na grčkom: epizeuksis, što znači povezivanje, dodavanje, ponavljanje reči.

To je termin antičke retorike za figuru ponavljanja koja nastaje kada se u jednoj rečenici
ili stihu ista reč ili grupa reči ponavljaju uzastopce, bez prekidanja, ili najviše posle jedne
umetnute reči reči. Antička retorika pod ovom figurom poznaje i razne nazive:
1. ponavljanje jedne reči-palilogija
2.ponavljanje više reči-epanalepsa
3.ponavljanje reči i rečenica koje nisu u neposrednom kontaktu-anadiploza
 
"Bosioče, bosioče, u širinu rasti"
Iz Vukove zbirke narodnih pesama
25
"Oj golube, moj golube
Ne padaj mi na maline"
Iz Vukove zbirke narodnih pesama
 
Teoretičar L.Zima pod ovim terminom podrazumeva onu pojavu u našoj narodnoj poeziji
kada se poslednja reč u svakom stihu ponovi još jednom kao neki odjek:
 
"Ja imadoh kokota-kokota
Privuče se lisica-lisica
Ukrade mi kokota-kokota"
Iz Vukove zbirke narodnih pesama
 
 
ETOPEJA - Opis običaja ili karaktera, njihovo oblikovanje. Termin antičke retorike, ima
razna značenja kod različitih toretičara:
1. Veština da govornik sebe u govoru prikaže u povoljnom svetlu
2. Navođenje izreka ili čitavih pisama izmišljenih ili istorijskih osoba
3. Retorska vežba pravljenja takvih izreka, iskaza ili pisama
4.Figura misli slična sermocinaciji (koja je slična personifikaciji
 
U prošlom semestru smo mi etopeju radili kao podvrstu sermocinacije, dakle
sermocinacija se deli na:
1.etopeju-slikanje karaktera određene ličnosti, gde mi samo izmišljamo njegov karakter
(Edip, Prometej)
2.posopopeja- izmišljanje i lica i karaktera
 
Etopeja ima više faza:
1. Patetikai-etopeja koja prikazuje osećanja ličnosti
2.etikai-prikazivanje osobina
3. miktai- mešavina patetikai i etikai

METALEPSA - grč. prenošenje, zamenjivanje. Termin antičke retorike za trop, podvrstu

metafore i metonimije. Nastaje kada se jedan pojam zameni metaforičkom rečju koja ne
odgovara datom kontekstu.

„Jezik gore posiječe nego sablja.“

METAPLAZMA - grč. Preobličavanje. Termin antičke retorike za izobličavanje reči ili

oblika, nastalo dodavanjem ili izostavljanjem pojedinih elemenata, glasova ili slogova,
stapanjem ili kontrakcijom, menjanjem, premeštanjem i sličnim postupcima, ako služi
opravdanoj stilskoj svrsi ili je u pesmi prouzrokovano zahtevima metra.Metaplazma je

26
svaka promena utvrđenog jezičkog oblika, transpozicija glasova ili glasovnih skupova,
svaka fonetska ili morfološka modifikacija. Kod nas se metaplazmom i njenim
podvrstama obilato služio Jovan Jovanović Zmaj.

HENDIJADIS - jedno pomoću dvoga- 1. Termin antičke retorike za figuru koja nastaje
kada se jedna uz drugu nađu dve imenice (ređe prideva ili glagola) istog značenja: „I ja i
konj trudan i umoran“ (pogl. sinonim); - 2. Kada se jedan pojam iskazuje dvema
imenicama spojenim svezom, umesto pridevom i imenicom. Takav spoj je veoma čest u
našim narodnim pesmama, oživljava govor i čini ga neobičnim: „kita i svatovi“
(Karadžić, II, 151), mesto kičeni svatovi, „sila i ordija“ (Karadžić, III, 294) mesto silna
ordija, i sl.

HIPERBATON - (ono što prelazi, prekoračuje) – Figura reči (lat. Transgressio verbi) –
Razdvajanje sintasksički povezanih reči u rečenici (subjekta i glagola, prideva i imenice, i
sl.). Postiže se ubacivanjem reči i izraza izmešu sintaksički povezanih reči („Nosi desnu u
lijevoj ruku; Za junačko pitaju se zrdavlje“). Označava svako komplikovanije razdvajanje
sintaskički povezanih delova i po tome je blizak – inverziji – parentezi – apostrofi.

METABOLA - termin potiče od grč.reči, koja znači promena; Figura antičke retorike
koja ima više značenja:
1. lat. varietas, variatio – zajednički naziv za sve vrste promene, naročiti nagle, koje se
još označavaju terminom aprosedoketon (nenadan, neočekivan, iznenađujući-izraz koji
sledi umesto očekivanog,uobičajenog; vrsta govorničke poente- slične oksimoronu,
paradoksu), promene u tonu izlaganja, izboru reči i, uopšte, u jezičnom izrazu;
2. drugi naziv za poliptoton- ponavljanje iste reči u različitim oblicima konstrukcije;
primeri: Damjan Pavlović: „Življa duša,življe sniva/ življi um, tek tu liplje.“ ;
Pesma nad pesmama ;
3. ponavljanje- upotreba različitih reči za označavanje iste stvari;
4. lat. Iteratio- ponavljanje istim rečima ili izrazima istih ili srodnih misli;
primer: „Što bi, bi / Ja sam čula i drugi mi kažu“
bliska sinonimiji, tautologiji;
5. kod Aristotel a- nagao i neočekivan preokret u radnji tragedije izazvan nekim spoljnim
događajem, koji nije rezultat logičnog toka radnje,
podvrsta - peripetija.

MEJOZA – termin potiče od grčke i latinske reči,koje znače umanjivanje; Termin

antičke retorike kojim, najčešće sa ironičnim prizvukom, se iskazuje utisak da je neka
stvar ili pojava manja po obimu i značenju nego što ona stvarno jeste. U poetici mejoza
se izjednačuje sa litotom, i retko se odvojeno od nje definiše,iako joj je u književnosti
primena šira.

27
- Kvintilijan - na izvestan način je negirao ovaj retorski postupak, smatrajući ga
pogreškom protiv jasnosti, sastoji se u nedovoljno izraženoj moći upotrebljenih reči, ali
vredi kao stilska figura ukoliko se svesno upotrebi.
- Šire značenje: ne samo upotreba slabijeg umesto pravog izraza za neki pojam (litota),
već i stilsko sredstvo kada se s krajnom jednostavnošću i naivnošću u izrazu i izboru reči
predstavljaju najznačajniji događaji i vrednosti, osećanja u ljudskom životu- tako mejoza
može da postoji kao osnovna stilska oznaka ne samo u jednoj rečenici, već u celoj pesmi
ili dužem književnom delu; primer: u čuvenoj epizodi o Paolu i Frančeski u Danteovom
Paklu; u Šekspirovom Kralju Liru, naročito- najdramatičniji momenti (pred smrt kralja)
predstavljeni s krajnjom jednostavnošću.

PERORACIJA - Lat. Peroratio – završni deo beside. Termin antičke retorike za završni
deo neke besede, u kojem je sadržan rezime celog izlaganja. U ovom delu besednik se
direktno obraća slušaocima, u patetičnom, naglašeno retoričkom tonu, apelujući na
njihova osećanja. Ako je bilo više govora, peroracija označava poslednji govor.

PERSIFLAŽA - Fr. Persiflage - ismevanje. Duhovito, prikriveno ismevanje – pogl.

Parodija.

SOLILOKVIJ (lat. solus-sam, loguor-govoriti) - Solilokvij je govor sa samim sobom.

To je kovanica Sv. Avgustina koja se odnosila na raspravu pisca sa samim sobom,
odnosno na njegovo sučeljavanje sa razumom. Solilokvij se u početku vezuje za različite
tipove ispovedne ili refleksivne proze, filozofske spise, dnevnike, epistole, da bi se
kasnije njegovo značenje ograničilo na specifičan postupak oblikovanja iskaza u
dramskim i proznim ostvarenjima. U drami solilokvij podrazumeva iskaz dramskog lica
koji nije namenjen ni drugim licima ni publici ( kao što je slučaj sa monologom ili
dijalogom). Solilokvij se razlikuje od govora u stranu koji dramsko lice izgovara tiho,
krišom od ostalih na sceni, obraćajući se gledaocima. Kao dramska konvencija solilokvij
omogućava neposrednije predočavanje junakovog stanja svesti tj. razotkrivanja njegovih
motiva, pobuda, razmišljanja, osećanja i slično. U najpoznatije solilokvije ubrajaju se i
oni na početku ’’ Doktora Faustusa’’ Kristofera Marloa, kao i solilokvij započet čuvenim
stihovima ’’ Biti il’ ne biti’’ , a koji izgovara Hamlet u Šekspirovoj istoimenoj tragediji.
U romanu, a ponekad i noveli, solilokvij označava pripovednu tehniku kojom sam junak,
bez piščeve intervencije, predočava svoje duševno stanje, ideje i raspoloženje. Od
unutrašnjeg monologa razlikuje ga pretpostavka da junakov solilokvij neko sluša, što
podrazumeva veći stepen gramatičke i logičke organizacije misli. Ujedno solilokvij
iznosi junakove misli i osećanja koja se neposredno odnose na zaplet i radnju, što ne
mora biti slučaj sa, npr. , tokom svesti. Kao pripovedna tehnika solilokvij je svojstven
proznim ostvarenjima XX veka, romanu toka svesti i romanu ideja pre svih. U
najpoznatije ubrajaju se Dzejsonov solilokvij u romanu ’’Buka i bes’’ Vilijama Foknera,
zatim niz solilokvija u njegovom romanu ’’ Dok ležah na samrti’’ i solilokvij šest junaka
u romanu ’’ Talasi’’ Virdzinije Vulf.

28
PLEONAZAM - Pleonazam je pojam iz antičke retorike kojim se označava nepotrebno
gomilanje suvšnih reči i izraza istog ili sličnog značenja u govoru ili pisanju. Na primer,
popeti se gore ili vratiti se natrag, jer je očigledno da se niko može popeti dole ili se
vratiti napred. O pleonazmu se govori i kada se uz reč šireg značenja upotrebi druga čije
je značenje već sadržano u prvoj, npr. Mala kućica, stari deda itd. Pleonazam koji se u
svakodnevnoj komunikaciji smatra stilskom greškom, u književnmosti može da bude
stilska figura kojom se namerno naglašava ili pojačava značenje reči, npr. ’’ porani’ rano
na vodu, od zlata nađo jabuku’’. Kao figura suprotna pleonazmu može se uzeti elipsa ili
manjak reči. Isto tako, potrebno je uočiti razliku izmedju pleonazma i tzv. sinonimnih
dvostrukih formula (zbrda-zdola, dar-mar, kuća i imanje, bez kuće i kućišta...) koje su
zvučno povezane i funkcionišu ne kao dve zasebne reči, već kao jedinstvena celina.

AMFIBOLIJA (grč. dvostrukost, dvosmislenost) - Termin je iz antičke retorike.

Posledica je dvojakog značenja neke reči ili dvoznačnog odnosa više reči unutar jene
rečenice. Amfibolija se zasniva na homonimiji(reč ima isti oblik i izgovor kako neka
druga reč, ali se razlikuje od nje po značenju. npr. blago-stoka, blago-skupocenost).
Zasniva se takođe i na polisemiji(višeznačost, višestrukost značenja, pojava dvaju ili više
različitih ali međusobno povezanih značenja iste jezičke jedinice, najčešće reči, do koje
obično dolazi promenom značenja. npr. glava-na vratu, glava porodice, glava knjige...)
Amfibolija se zasniva i na dvosmislenim gramatičkim konstrukcijama. Stilističari
odbacuju amfiboliju kada se javlja kao greška protiv jasnosti. npr. Dete ujelo prase. Kada
se svesno upotrebljava, amfibolija je stilska figura kojom se kao igrom rečima podsiče
humoristički i satirički efekat. Ivo Andić ,,Priča o kmetu Simanu" Aga: Ode ti, Simane,
daleko. Siman: Mogu ja danas da idem kud god hoću.

APOTEOZA – grčki termin = uzdizanje među bogove

U grčkoj mitologiji uzdizanje heroja među bogove Olimpa, a u starom Rimu
proglašavanje imperatora za boga.Iz poznog helenizma poznate su likovne predstave
Homerove apoteoze, a satirična obrada teme je Apokolokintoza (delo Seneke Filozofa),
što znači “pretvaranje u tikvu”; napisana povodom smrti cara Klaudija. U književnosti:
delo koje ukazuje na izuzetne počasti nekoj ličnosti, npr. pohvala – poeta laureates.

ADINATION – (grč. Nemoguće) termin antičke retorike, posebna vrsta perifraze ili
hiperbole kojom se iksazuje nešto što je preuveličano do nemogućeg. Najčešći oblik
adinationa prestavlja opisno iskazivanje pojma „nikad“ pominjanjem neke prirodne
nemogućnosti, npr. „Kad na vrbi rodi grožđe“. Pertarkisti su oživeli A u celoj Evropi. Oni
su ga koristili pšrvenstveno u ljubavnoj poeziji, ističući surovost svojih dama ili
potvrđujući svoju večnu ljubav i vernost. Starofrancuski pesnici negovali su posebnu
vrstu A: fatras.

ALOGIZAM – (grč. Nerazuman) – Stilska figura slična oksimoronu. Namerno se ruši

logička veza u govoru da bi se, spajanjem protivrečnih pojmova, postigao ironični ili
komični efekat (Ženidba vrapca Ponudavca). Sintaksička pravila se pri tome formalno ne

29
narušavaju, ali su sva shvatanja, pojmovi i misli uzajamno suprotstavljeni npr. mudra
budala.

ANACENOZA – (grč. Saopštavanje, lat. commutatio) – termin antičke retorike, vrsta

dubitacije u kojoj se govornik obraća slušaocima pitanjem šta da radi, i na koje kasnije
sam daje odgovor: „Mrzim i volim. Zašto je tako, možda ćeš da pitaš. - Ne znam. Ali
osećam da je tako i muke moje porvrđuju to.“ (Katul, „O svojoj ljubavi“)

ANAHRONIZAM – (grč. Premeštanje u vremenu) – Postavljanje nekog događaja,

ličnosti, prizora, samog jezika ili bilo čega drugog, u vreme kad su nisu postojali . Nekad
je to omaška (kao časovnik u Šekspirovom Juliju Cezaru), nekad hotimično odabrano
sredstvo i osnova humorističkog i satiričkog dejstva književnog dela (Domanovićeva
pripovetka o M. Kraljeviću). A je često posledica naivne upotrebe zastarelih stilskih
sresdtava i postupaka u neodgovarajućim, novim književnim uslovima npr. Hiperbolički
stilski kompleks u doba našeg realizma. Namerne A upotrebljavaju moderni pisci
uzimajući teme i likove iz starijih epoha da bi ukazali na njihovo svevremensko važenje.

ANANTAPODOZIS (gr. korelacija; naporedan ili protivan odnos delova rečenice, lat.
redditio contraria) – Termin antičke retorike koji označava poseban oblik anakoluta a
nastaje prećutkivanjem završne rečenice.

ANALOGIJA – (grč. Sličnost) – Sličnost ili podudaranje u jednoj ili više crta između
različitih pojava i sistema. U književnoj kritici – razmatranje i vrednovanje književnih
dela i pojava na osnovu njihovih sličnosti ili dodirnih tačaka sa nekim drugim delim ili
pojavama. T. S. Eliot u svom eseju „Tradicija i individualni talenat“ smatra A osnovnim
načelom određivanja mesta i vrednosti svakog knjiž.dela unutar baštine kojoj pripada.

ANASTROFA – (grč. Obrt) – termin AR za jednu od četiri promene uobičajenog reda

izražavanja: A menja uobičajen sled dvaju susednih reči. U antici je A ekvivalent
inverzija. A postiže poseban zvučni efekat, ritam ili rimu, ili se njom nešto ističe.

ANTIKLIMAX – (grč. Protiv / lestve, uspon) – Termin stvoren pema AR da označi

suprotnost figuri klimaksa; dolazi do izražaja kada se paralelno s nabrajanjem naviše
izražava vrednovanej naniže: „A moj babo, Vukašine kralju, malo l' ti je tvoje kraljevine?
A ti striče, despote Uglješa, malo l' ti je despotsva tvojega?...“

ANTIPTOZA – (grč. Zamena padeža) – Stilska figura zamene, zasniva se na zameni u

padežima, uobičajena u našoj narodnoj poeziji. Padeži se zamenjuju da se nešro istakne i
da izraz bude poetičniji i neobičniji, iako se takva zamena protivi pravilima gramatike.
Tako se javlja nominativ umesto vokativa: „Oj boga ti, neznan dobar junak“; vokativ
umesto nominativa: „On je tebi bogom pobratime“. Konstrukcije sa A vrlo su česte i kod
pesnika, zbog toga što pravi nastavci padeža narušavaju harmoniju zvukova: „Pored
tisijeh glusijeh tmina“.

30
ANTISTAZA – (grč. Protivstav) – Termin AR za figuru u kojoj se ponavljaju iste reči,
ali u različitom značenju. Ponovljenoj reči osnovno je značenje ili pojačano: „Čovek
treba tek da se razvije u čoveka“ ili joj se to osnovno značenje poriče: „Laž kad prohoda
nije laž.“

ANTONIM – (grč. Imenujem suprotno) – Reč čije je značenje suprotno značenju neke
druge reči (istina – laž). U stilistici A često nalazimo u antitezi: „koga da ljubim i šta da
volim? S nesreće svoje sam sebe mrzim“ Jakšić. Ponekad se i cela pesma zasniva na
suprotnosti dva pojma, kao što su život i smrt u Matoševoj pesmi „Utjeha kose“.

ANTONOMAZIJA – (grč. Nazivanje stvari drugim imenom) – TAR za figuru koja

određenu reč svezno zamenjuje drugom; isprva u antici označava samo zamenu vlastitog
imena opštim npr. Isus- Galilejac; kasnije i obrnuto: tvrdica – Kir Janja. A je tako
sinegdoha i metonimija, a ako se ime zamenjuje sintagmom, govorimo o perifrazi.

APODOZA – (grč. Pridodavanje) – Drugi deo dvočlane periode. Kao gramatičku oznaku
ovu reč prvi je upotrebio dionizije Halikarnaški i od tada tradicionalna gramatička
terminologija, u uslovnoj složenoj rečenici A označava deo koji izražava posledicu, dok
se deo koji iskazuje uslov naziva protaza npr. „Ako se iz tih stopa ne izgubiš (protaza),
narediću da te vezana odvedu u zatvor (apodoza).“

APOFAZA – (grč. Isključenje) – TAR; prividno negiranje nečega što se uistinu tvrdi.
Podvrste su metastaza (usputno, samo ovlaš doticanje nečeg do čega nam je ustvari stalo)
i parasiopeza (faktično iznošenje nečeg važnog pod prividom prikrivanja ili
prećutkivanja).

APOFTEGMA – (grč. Upečatljiva izjava) - Kratka, oštroumna i poentirana izreka,

najčešće istorijski određenog porekla, u kojoj je sažeto iskazana neka moralna pouka.
Veoma popularna u staroj Grčkoj. Među najpoznatije A spadaju izreke „sedam mudraca“
npr. „Upoznaj samog sebe“. A su sabirane u zbirke (apoftegmata) kao što su Plutarhova,
Katonova, Erazmova i zbornik izreka egipatskih pustinjaka iz 4.v.

APOLOG – (grč. Priča, basna) – Pučna pričica čiji su protagonisti životinje ili stvari.
Ima isklučivo didaktički karakter z arazliku od basne u kojoj se više ističe književna
vrednost texta.

APROSDOKETON – (grč. Neočekivan) – 1. nenadan, neočekivan izraz koji je došao

umesto očekivanog. Vrsta govorničke poente. 2. Uopšte, napadno upotrebljavanje reči ili
pojmova, slično oximoronu ili paradoxu.

31
ARETALOGIJA – (grč. Priča o čudesnom, slavljenje božanskih vrlina) – 1. u
helenističkoj knjižž., zbirke traktata u kojima se slave moć, del ai vrline bogova i
polubogova. 2. pohvale u propovedima i molitvama.

ARTIKULUS – (lat. zglob) – U AR najpre oznaka za najmanji deo rečenice, za rečenički

text od jedne ili više reči, ili od dva do šest slogova nasuprot kolonu, koji označava veći i
samostalniji deo rečenice. A se upotrebljava i za označavanje kratke rečenice ili kratkih
rečeničkih delova koji se asindetski ili polisindetski nižu jedan za drugim. „Po predelu
mračnom, sjanom, toplom, lednom“ Rakić. Termin je poznatiji kao koma.

ASTEIZAM – (grč. Šala, dosetka) – 1. U AR podvrsta ironije, ironija prema samome

sebi, s jakim elementom paradoksa, jer govornik naizgled šteti vlastitoj stvari.
Upotrebljava se samo kad je govornik potpuno uveren u svoju pobedu. 2. Otmeno i
duhovito podrugivanje izricanjem pohvala u obliku pokude i obrnuto. 3. Izveštačeno
izražavanje stanovnika grada nasuprot jednostavnom izražavanju govora seljaka.

AUGMENTATIV – (lat. uvećavati) – gramatički naziv za imenicu sa prefixom ili

sufixom koji joj daje značenje uvećanosti: kuća – kućerina, „Kako tridest napunih
godinah, svaki dođe kao babetina...“ Njegoš.

BRAHILOGIJA – (grč. Sažetost govora ili pisanja) – TAR za sažet oblik izražavanja.
Karakteriše se time što se pojedini elementi izlaganja formalno izostave, ali se mogu
razumeti iz kontexta rečenice. B je u antici bila karakteristika govora Spartanaca. Ona
postaje stlska pogreška ako dovodi do nejasnosti.

CONTRADICTIO IN ADJECTIO – (lat. protivrečnost u pridodatom) - Logički termin

za protivrečnost koja nastaje kada se pridevom iskazuje svojstvo protivrečno glavnom
pojmu, odnosno neizgladivu protivrečnost dva stava neke izjave npr. „veća polovina“,
„ledena vatra“.

DEKLAMACIJA – (lat. declamatio – recitovanje, govorna vežba) – 1. Vrsta rimske

retorske vežbe. U retorskim školama rimskog carstva bilo je to vežbanje iz
komponovanja sastava o izmišljenim temama: delile su se na svazorije i kontroverzije.
Učitelj bi postavio pitanje ili zamislio parnicu, koju bi učenik morao voditi kao tužilac ili
branitelj. 2. Izražajno zvučno ostvarenje texta, uglavnom umetničkog, naročito u stihu,
kao i sam text koji se govori (deklamuje). Zamenjivana drugim izrazima: recitacija,
dikcija.

DIJAFORA – (grč. Razlika) – TAR za jednu od figura koje su se označavale

zajedničkim lat.imenom distinctio. D ponavlja u rečenici iste rečei, ali u različitom
značenju; ponovljenoj reči osnovno je značenje pojačano emfazom: „Zaludu, ko je
gospar, je gospar“. D lako prelazi u paronomaziju.

32
DILOGIJA – (grč. Ponavljanje, dvosmislenost) – 1. reč upotrebljena u dva značenja u
istoj rečenici: „Gostu je u gosta vazda jutro“. 2. dvosmislena rečenica, naročito izreka.. 3.
dvočinka, drama iz dva dela.

DUBITACIJA – (lat. dubitatio – sumnja) – TAR za figuru koja se naročito razvila u

sudskoj praksi kad se govorinik, kako bi potkrepio svoje stajalište, naizgled bespomoćan
obraćao slušaocima da ga savetuju šta da kaže. U književnosti se većinom D odnosi na
pojedine reči i izraze između kojih pisac naizgled ne zna kako da izabere. Ako pisac sam
sebi postavlja pitanja na koja odgovara sam nastaje ratiocinatio – umovanje. Npr. „Što će
ova sinja kukavica da otrujem svojega djevera, od boga je velika griota, a od ljudi pokor i
sramota...ako li ga otrovati neću, ne smjem vojna u dvoru čekati“ Dioba Jakšića.

EKSORDIJ – (lat. exordium – uvod) – TAR za prvi, uvodni deo besede kojem je svrha
da stekne naklonost sudije za stvar koju zastupa govornik. Odatle se proširilo značenje
termina za uvodni deo besede uopšte. Na gr.ovaj deo besede naziva se proemij.

EKVIVOKA – (fr. equivoque) – dvosmisleno značenje ili višeznačan smisao jedne reči;
reči jednakog zvuka ali različitog značenja, samo što akcenat može da se promeni: „Čini
mi se čini, Kumro robinjo, neka mi bego doveče dođe“. E se zasniva na homonimima u
jednom jeziku i često je osnova igre rečima.

EMFAZA – (gr. isticanje) – TAR za figuru koja je reči određenog šireg značenja
pridavala određeno uže značenje, koje se moglo razumeti iz kontexta npr. Treba živeti;
Moramo biti ljudi. E danas u stilistici znači svako afektivno pojačavanje izraza npr.: „O
strvino, o gade, o polipe, o hidro, tu pjesmu punu psovke, prezira i gada, pribijam ti ko
nadgrobni natpis, da prolaznika svakog zapeče ko lapis.“ Krleža.

ENALAGA – (gr. ukrštanje, zamena) – Sintaxička figura koja se zasniva na odstupanju

od pravila sintaxe i gramatike, odnosno reč ili oblik se zamenjuju gramatički
neočekivanim upotrebama. Česta u našoj nar.poeziji. Ima nekoliko vrsta E: antimetrija
(zamena vrste reči), constructio kata synesin (zamena u rodu i broju) i antipoza
(zamena u padežima). Ovde spadaju i sve vrste solecizama. E može da bue i u
konstrukciji rečenica ako se red rečenica razlikuje od prirodnog reda: „Nijesi l' mi božju
vjeru dala, kad mi bude najveća nevolja, da se meni u nevolji nađeš“. AR priznavala je 8
oblika E. Za Longina E ima veliku ulogu u postizanju uzvišenog.

EPIFONEMA – (grč. Uzvik, duhovita izreka) – 1. TAR, završna izreka kojom se

prethodno duže izlaganje emfatički rezimira. Pažljivo odabrana, sažeta sentencija koja
kao poslednji potez zaključuje govornikov iskaz, a služi i kao retorički ukras. Većinom je
afektivno jako nabijena, pa često ima oblik uzvika. E uglavnom odgovara novovekovnom
pojmu poente. Drugi nazivi: epifoneza, epikriza. „Prosjak prosi iza glasa viče: udijeli
jadnu i nevoljnu...Svak' je tuzi i nevolji dužan“. 2. U širem smislu: iskaz dodat u svrhu

33
objašnjenja onog što je prethodilo, kao zaključak ili konačna potvrda onoga o čemu se
govori. 3. Poklič, doziv.

EPIPLOKA – (gr. nadovezivanje) – 1. TAR kojim se označava produžena anadiploza:

povezivanje niz agovornih celina time što se završna reč ili grupa reči prednje celine
ponavlj ana početku sledeće, pri čemu ponavljani izrazi često menjaju sintaxičku
funkciju. Služi za postizanje klimaxa; 2. nizanje jakih upadljivih misli ili činjenica jedne
za drugom.

EROTEZA – (lat. interrogatio - pitanje) – TAR za tzv.retoričko pitanje, kad govornik ili
pisac izriče upitnu rečenicu na koju ne očekuje odgovor jer je taj svima poznat, a svoje je
reči oblikovao tako zbog toga da im da afektivnu snagu pitanja. „Što, zato ako je on
beskućnik? Jesmo li mi kućevlasnici?“. E je omiljeno stilsko sredstvo patetičnosti.

GORGIJANSKE FIGURE – TAR nazvan po retoru Gorgiji (485-385vpne). Kao

putujući govornik i učitelj veštine ubeđivanja izgradio je tip umetničke proze.
Najizrazitije stilske figure za koje mu Diodor pripisuje otkriće jesu: 1. antiteza 2.
homojoteleuton i 3. izokolon nazvane zajedno GF. Njima Gorgija postiže antitetičnost
delova rečenice, pojedinih rečenica i br. slogova i najzad rimovane završetke rečenica –
to je i prva pojava rime u evropskoj književnosti.

HIJAZAM – (gr. ukrštanje prema obliku slova X) – U antici tog termina nema,
odgovarajući se pojam javlja kod Hermogena u 2.v., za ukršteno poređane kolone, ali ne
za pojedinačne reči. U novije vreme H se naziva podvrsta antiteze. Podvrsta H je
antimetabola. Protvan je hijazmu paralelizam. H je dosta čest u našoj narodnoj pesmi.
Npr. „Lako maše, al' udara teško“ i „Snove snivam, snujem snove“.

HIPOFORA – (grč. Ubacivanje) – TAR za fingiran dijalog koji govornik umeće usvoj
text, bilo da naizgled razgovara sa nekim, bilo da sam sebe pita i sam sebi odgovara.

HOMOJARKTON – (grč. Sličan, od čega treba početi) – TAR za glasovno podudaranje

na početku reči. Aliteracije je poseban slučaj H. Suprotan od Homojoteleutona. Npr.
„Pale patke u slano more“.

HOMOJOPTOTON – (grč. Sličan, koji je završen) – TAR za poseban oblik

homojoteleutona, nastaje kada se u rečenici ili stihu pojedine reči završavaju istim
padežnim nastavkom: „Sa takvim sećanjima i mislima sede starci“. H može spajati
rečenice, delove rečenice, kao i pojedine reči, te nije vezan za kraj rečenice.

HOMOJOTELEUTON – (grč. Sličan, završetak) – TAR za glasovno podudaranje

završnih slogova dvaju ili više kolona koje ne moraju biti jednake (izokolon), ali moraju
biti dovoljno blizu da bi slušalac to primetio. Često se javlja kod antiteze, paralelizma,
izokolona. Ako se radi o jednakim nastavcima poklapa se sa homojoptotonom. U antici H

34
je jedini oblik rime, ali se upotrebljava samo u prozi. Kasnije, H je zajednički naziv za
sve vrste glasovnog podudaranja na kraju bilo reči, bilo skupina reči. Rima i asonanca
samo su posebni slučajevi H, a slična mu je paronomazija, suprotan mu je homojarkton.
Npr: „Danica je čekala meseca“.

HOMONIM – (grč. Zajednički i ime) – reč koja ima isti oblik i izgovor kao neka druga
reč, ali se od nje razlikuje po značenju. Npr: grad kao prostor stanovanja – grad kao
meteorološka pojava. Zbog svog dvosmislenog značenja H se često upotrebljava u igri
rečima.

IGRA REČIMA – IR ne izvire iz naravi jezika kao što izvire većina stilskih figura, nego
u normalnu funkciju jezika unosi element koji je stran uobičajenoj jezičkoj formi. O IR
govorimo onda ako se pojedine reči u rečenici grupišu po srodnom zvuku, tj.bilo po
potpunoj, bilo po delimičnoj homonimiji: „Već se lati mača siva, i zamanu (zamahnu), al'
zamanu (uzalud)“ Kostić, Samson i Dalila. U onom času kad se reči u lancu govora više
ne vežu po značenju nego po zvuku, tj.kad se značenje jedne reči veže za akustičku sliku
druge reči, onda smisleni jezik prelazi u IR. IR se javlja u satiri, vicu i parodiji. Koristili
su je Aristofan i Rable.

IMPLIKACIJA – (lat. implicatio – preplitanje) – Nagoveštaj, ono što se naznačuje a da

se izričito ne iskazuje. I je najšire obeležje konstitucije književnog značenja, osnovni
način dejstva stilskih figura i pesničkog jezika. U užem smislu I je način na koji se
ostvaruje značenje onih dela u kojima je struktura tako zamišljena a jezik tako korišćen
da zaobilaznim putem saopštavaju svoj smisao: alegorija, basna, satira, a često i dela u
kojima pisac poseže za nekom mitološkom ili istorijskom građom u cilju izražavanja
pogleda na svet svoga doba, npr: Eliotova „Pusta zemlja“, Manova obrada legendi o
Josifu, „Derviš i smrt“. I je posebna karakteristika alegorijskih, ezopovskih, mitoloških i
nekih prividno istorijskih knjiž.struktura.

INVEKTIVA – (lat. invectivus – pogrdni) – uvredljiv napad na neku ličnost ili učenje u
kome se oni pogrdnim izrazima izvrgavaju ruglu. Npr. Danteove I u „Božanstvenoj
komediji“ uperene protiv korumpiranog društva i crkve.

INVOKACIJA – (lat. invocatio – prizivanje) – TAR za figuru u koju pesnik priziva

muzu ili božanstvo koje ga je nadahnulo, da mu pomogne da napiše delo. Npr.: „Hajd'mo,
o Muzo, amo milu ruku!“ Dučić. I je redovna pojava u klasičnoj grčkoj i rimskoj poeziji.
Njome počinju Ilijada, Odiseja i Eneida. Kasnije, ranohrišćanski pisci obraćaju se Hristu
ili Bogu.

IZOKOLON – (grč. Jednak deo) – TAR, jedna od tri Gorgijanske figure koja se sastoji
od niza paralelno građenih rečenica ili bar dvočlanih rečeničnih delova (paralelizam).
Paralelni delovi treba da imaju isti broj reči. U I red reči ne mora biti potpuno jednak,

35
npr.: „Dovoljno rečitosti, razboritosti malo“. Po značenju, članovi I mogu biti sinonimni,
antitetični ili uzajamno povezani poređenjem.

KAKOFONIJA – (grč. Rđav, zvučati) – disonantan, neskladan zvuk, kombinacija reči

koje su neharmonične. Pisci obično izbegavaju K, mada je ponekad i namerno upotrebe
da bi izrazili gađenje i prezir. Suprotna eufoniji.

KATAHREZA – (grč. Zloupotreba) – TAR za 1. metaforu od nužde, kad za neki pojam

ne postoji ime pa govornik sebi pomaže upotrbom slikovitog ili prenesenog izraza, npr.:
„Na troje je vojsku razdvojio“ jer ne postoji glagol rastrojiti. 2. upotreba neadekvatnih
metafora čime se narušava jedinstvo slike: „Odlikovao se svim mogućim manama“; „U
našoj zemlji je svaki kamen natopljen krvlju njenih sinova“. 3. Pogrešna upotreba reči
koja nije u skladu sa njihovim pravim značenjem, npr. ružan krasnopis.

KIKLOS – (grč. Krug) – TAR za figuru koja nastaje kada se početne reči rečenice ili
stiha ponove na kraju te rečenice ili stiha u istom obliku ili promene. „Kuni majko, ja ću
ga kleti“.

KLIMAX – (grč. Lestve, uzdizanje) – 1. Stilska figura u kojoj se reči i izrazi nižu po
intenzitetu značenja. K se više u potrebljava u retorici nego u pesništvu. Kod Cicerona
nalazimo mnoge uspele primere K: „Drskost je građanina rimskog vezati; bezakonje na
muke ga metati; bratoubistvo ubijati ga; a šta da kažem – na krst razapinjati ga“. 2. termin
kojim se u teoriji drame označava vrhunac dramske radnje.

KONCINITET – (lat. concinnitas – harmoničnost) – TAR za uglađeno i skladno nizanje

reči i misli. K nastaje kad se simetrično i harmonično postavljaju i spajaju razni delovi
govora. Suprotan je inkocinitetu.

KOREKCIJA – (lat. correctio – popravljanje) – TAR za podvrstu antiteze kad govornik

ili pisac u textu ispravlja sam sebe tako da neki već spomenuti pojam zamenjuje drugim,
kojim popravlja prvi netačan pojam: „Nije blago ni srebro ni zlato, već je blago što je
srcu drago“ ili samo jednu reč zamenjuje ispravnijom oznakom: „Hrvaćane, ne od lane,
od uvek si ti bez mane“. K služi intenziviranju jezičkoga izraza, stoga joj je prvi deo
često višečlan: „Kad oni na greben, ali onemeše i skameniše se od čuda i strave. Pred
njima ni gore ni doline, ni brda ni ravnice, ni ničega, nego se pružio beli oblak kao belo
more.“ Česta u humorističnom stilu.

KSENIJE – (grč. Darovi gostima) – 1. najpre ljubazni propratni stihovi (Marcijalovi

epigrami); 2. kasnije: naslov ironično-satiričnih epigrama u vidu distiha koje su Gete i
Šiler sastavljali protiv nekih savremenih pisaca; 3. danas, naziv za kratke stihove
duhovite ili satirične sadržine.

36
LAKONIZAM – (grč. Oponašanje lakedemonskog načina govora) – 1. Gramatički
termin: reč, izraz ili konstrukcija svojstvena lakonskom dijalektu starogrčkog jezika; 2.
lakonska jednostavnost u izrazu; kratak, jednostavan i jasan način izražavanja misli kojim
su se odlikovali Spartanci, sabijajući često cele misli u pojedinu reč.

MAXIMA – (lat. propositio maxima – najviše pravilo) – 1. osnovno načelo ili princip u
životu i radu, ideja – vodilja; lozinka; 2. filozofsko-književni rod poznat već u kineskoj i
indijskoj knjiž.starog i srednjeg veka, naročito negovan kod francuskih moralista i kod
Getea i Šopenhauera kao kratka izreka univerzalne sadržine (gnoma, aforizam, poslovica,
sentencija).

METAFRAZA – (grč. Tumačenje drugim izrazima, prevođenje) – promena knjiž.oblika

nekog dela, npr. prozno prepričavanje poezije (parafraza).

OPOZICIJA – (lat. oppositio – suprotstavljanje) – 1. antiteza; 2. vrsta litote odnosno

korekcije: odriče se neko svojstvo, potvrđuje suprotno (Nije ružan, lep je). Česta je u
hebrejskoj, grčkoj, lat.i srvk.književnosti kao stilska figura kojom se zbog jačeg efekta,
dva suprotna pojma stavljaju jedan pored drugog da bi se istako kontrast, npr: „Ljutit aga
mrko gleda, gde se silom divit mora, silan arslan gorskom mišu“. Ponekad su suprotni
delovi poređani simetrično.

OPŠTE MESTO – Kad označava pojave moderne književnosti termin OM uglavnom

označava opšte istine izražene na banalan način, kliše, uhodane izraze... Primenjen na
raniju knjiž.termin OM označava stalna stilska sredstva i tipizirane postupke na kojima se
temelji knjiž. stvaralaštvo uopšte. U nar.knjiž.to su razna stajaća mesta, stalni epiteti,
poređenja... Kurcijus OM izjednačava sa pojmom toposa.

PARAFRAZA – (grč. Opisujem, prevodim u drugi izraz) – 1. TAR za opisno

iskazivanje, prepričavanje svojim rečima nekog književnog dela. P podrazumeva
skraćivanje i proširenje teksta, tumačenje i objašnjenje težih mesta. U ovom smislu je već
Kvinitlijan u svom priručniku za govornike dao osnovna pravila za parafrazu.; 2.
slobodan prevod; prevođenje stihovnog texta u prozni ili prepevavanje iz jednog
metričkog oblika u drugi.

PARS PRO TOTO – (lat. deo umesto celine) – Oblik sinegdohe, uzimanje jednog
obeležja ili dela kao zamene za celinu: „A dok beše vojevoda Mirko, mi Turčina nigde ne
čujasmo“; „Konjske noge poljem odmakoše“.

PATOS – (grč. Stradanje, strast) – U besedništvu P je osnova strastvenog ubeđivanja

koje izaziva i pokreće osećanja i strasti slušalaca. Retoričari su posebno naglašavali
značaj emocinalnog momenta u besedništvu. Kvintilijan smatra da se upravo u
emocijama ogleda snaga govorništva i stoga je potrebno da govornik prethodno proživi
ta osećanja, da se sam uzbudi onim čime hoće da izazove uzbuđenje kod drugih.

37
POENTA – (lat. acumen – šiljak > fr. pointe) – Određeno mesto texta knjiž.dela na kome
se kristališe i zaokružuje smisao nekog fragmenta ili dela u celini. U nekim
knjiž.rodovima i oblicima ta tačka može da predstavlja deo jedne knjiž.kovnecije
npr.prolog ili epilog u drami, naravoučenije u basni. Česta je u epigramu i aforizmu. U
kraćim knjiž.textovima P je onaj element texta koji kao neočekivan obrt taj text tek čini
zanimljivim, u šalama, humoreskama, satirama, vicevima.

POLISEMIJA – (grč. Mnogo, znak) - višestrukost značenja, pojava dvaju ili više
različitih ali međusobno povezanih značenja iste jezičke jedinice, najčećše reči, do koje
obično dolazi promenom značenja uključujući metaforu npr.glava; na vratu, porodice, u
knjizi.

PONAVLjANJE – opšti pojam ponavljanja u antičkoj retorici bio je raščlanjen u

mnogobrojne podvrste, od kojih danas razlikujemo: a) ponavljanje glasova – aliteracija,
asonanca, rima; b) reči – anafora, epifora, simploka, anadiploza; c) nekih elemenata reči
– poliptoton; d) sintaxičkih obrazaca – paralelizam, antimetabola; e) većih govornih
celina – u poeziji se ponavljaju stihovi ili strofe; posebna vrsta takvog ponavljanja je
refren.

PRETERICIJA – (lat. prateritio – od praeterire, proći pored nečega) – TAR za predmete

ili teme za koje govornik izjavljuje da zbog određenog razloga o njima neće govoriti.
Antički retoričari su istakli da je P često podvrsta ironije jer pisac P u neku ruku upravo
ističe spomenute predmete ili teme, pogotvo ako uz njih stavi snažne epitete.

PROEMIJ – (lat. exordium, uvod) – 1. Prvobitno naziv za homerske himne koje su

rapsodi pevali kao uvod junačkim pesmama. Kasnije, u epskoj poeziji kraći uvod u kojem
pesnik u glavnim crtama opisuje predmet svog dela, junaka i radnju – in medias res,
primeri iz Ilijade, Odiseje, Eneide... 2. TAR za prvi uvodni deo besede kojim se slušalac
priprema za slušanje ostalih delova govora.

PROKATALEPSA – (grč. Prethodno uzimanje) – TAR za SF kojom se unapred

pobijaju mogući prigovori protivnika. Bila je omiljena u doba Demostenai pozno rimskih
govornika iz vremena Kvintilijana.

PROLEPSA – (grč. Predupređivanje) – 1. anticipacija subjekta sporedne rečenice u

prethodnoj, glavnoj rečenici: „Već te vidim da si dobar junak“; 2. Oblik prohronizma,
opisivanje pojava koje tek treba da se dogode kao da su se već dogodile: „Te uzima čašu
molitvenu, sakovanu od suvoga zlata, što je onda od oca dobila, punu rujna natočila
vina.“

PRONUNCIJACIJA – (lat. izgovor) – Važan činilac besede, podešava se prema

sadržini besede i ustisku koji govornik želi da izazove. Potrebna su naročita vežbanja za

38
obrazovanje glasa, odnosno pravila. Ta pravila su se ticala artikluacije, dikcije i
modulacije. Penjanje glasa naziva se arsis, a spuštanje tesis. Primenom pravila P postiže
se određeni retorski ritam.

PROPOZICIJA – (lat. predlaganje) – TAR za deo besede koji dolazi posle uvoda, a pre
razvoja teme. Zadatak P je da ukratko izloži suštinu predmeta o kom se govori, kao i stav
govornika. Izlaganje mora biti kratko i sažeto, to je izvor jedinstva besede. Fenelon je
rekao: „To je govor u malom“ pošto se u njoj iznosi suština besede.

PROTAZA – (grč. Pretpostavka) – 1. U gramatici i retorici onaj deo uslovne rečenice

koji sadrži uslov. Suprotna apodozi. 2. U klasičnoj drami prvi deo drame u kome se
uvode ličnosti i tema. Suprotno epitazi.

PROVERBIUM – (lat. izreka, poslovica) – element stila, ne spada u trope i figure.

Najčešće sadrži neku maximu iz domena praktičnog domena i rezonovanja, drugi naziv je
sentencija, poslovica.

RETARDACIJA – (lat. Usporavanje) – Postupak u tehnici epskog pričanja kada se

zadržava ili usporava razvoj radnje. Retardirajući epski elementi su digresija, epizoda,
ponavljanje. Odlaže se napetost i razrešenje. Fabula u epcici nije pravolinijska, već sadrži
mnogo usporavanja dok u modernom romanu retardacioni motivi postaju najbitniji deo.
U dramskim delima se ostvaruje suspenzijom.

SERMO – (lat. govor, razgovor) – U rimskoj knjiž.govor bez duboke filozofske sadržine
napisan lakim stilom. Grčki naziv diatribi. Kasnije, u hrišć.knjiž.je propoved po sadržini i
jeziku pristupačna širokim masama. Najrazvijeniji u doba Reformacije.

SERMOCINACIJA – (lat. razgovor, dijalog) – 1. TAR za SF kojom se licima,

istorijskim ili fiktivnim, stavlja u usta direktan govor, upravlja drugima, monolog ili
dijalog. Ne mora biti istinita nego samo uverljiva, npr.: „Ter da mi tko pravi: Ali ti je
draži svijet, al' ti gizdavi svim vilam ka si cvijet“, 2. Retorska vežba imitiranja raznih
ljudi po utvrđenim šablonima.

SILEPSA – (lat. povezivanje) – Retorička figura u kojoj predikat koji pripada jednom
subjektu obuhvata njih nekoliko, npr.: „I daću mu đerdan ispod vrata, jedan đerdan od
žutih dukata, a drugi je od bijelog bisera“. Često je posledica težnje za ekonomičnim
izrazom.

SVAZORIJA – (lat. savetodavni govor) – Vrsta antičke retorske vežbe, fiktivni govor
koji često topiku uzima iz istorije (neka poznata ličnost odlučuje šta da uradi u opet
poznatoj situaciji). Za razliku od kontroverzije S se oslanja na peripatetičku biografiju,
kao npr. od Seneke.

39
TAPEINOZA – (grč. Slabljenje) – TAR za SF kojom se upotrebom neprikladnih ili
nepristojnih reči omalovažava veličina ili značaj neke pojave. Smatra se sinonimom za
litotu i mejozu. Upotrebljava se u komediji, satiri i pogrdnim izrekama, npr. u
Šekspirovim komedijama, npr „Troila i Kreside“: „No što je prištu zavisti? Krastavi
izmet u narav, što je novo?“

TAUTACIZAM – (grč. Isto) – TAR za grubu jednakozvučnost bliskih slogova,

gomilanje istih ili sličnih glasova kojim može da se stvori ružna ali izražajana zvučna
slika, npr: paramparčad, krkanluk. Narodne brzalice se zasnivaju na tome.

TOPIKA – (grč. Veština iznalaženja i upotrebe opštih mesta) – 1. Kao nauka o opštim
mestima, o čemu su pisali Aristotel i Ciceron, Kurcijus

TOPOS – U ispitivanjaima Kurcijusa, opšte mesto se izjednačava sa toposom tj.s

antičkim stilskim postupcima koji su preko latinskog srednjeg veka odigrali značajnu
ulogu u evropskoj knjiž.sve do romantizma. Označava se i pojmom arhetip.

VERBALIZAM – (lat. koji se tiče reči, glagolski) – 1. Predanost rečima, zanošenje

zvukom i lepotom reči, uz zanemarivanje sadržaja. Gomilanje fraza i reči uz bujan stil, ali
bez umetničke poruke. 2. U stilistici verbalni stil je onaj koji je zasićen glagolima, za
razliku od nominalnog.

ZEUGMA – (grč. Spajanje, most) – TAR za SF koja se sastoji u tome da se jedan

predikat odnosi na više ostalih delova rečenice npr.subjekta, objekta i slično. Z može
služiti u isti mah i sažimanju i gomilanju izraza u granicama jedne rečenice. Danas se
termin Z upotrebljava isključvo za jednu podvrstu antičke zeugme, tj.kad se isti predikat,
s obzirom na dva različita objekta na koja se odnosi upotrebljava u dva različita značenja,
a redovno u pravom ili prenesenom značenju a ipak se predikat spominje samo jednom:
„Naizmenično je mrcvario svoj mozak i svog magarca“, Dikens. Antička retorika za tu
figuru koristi i naziv silepsa.

40
41